Original #15 by Original Magazin

wellness specijalŠta

sad da jedete Veliko istraživanje Originala

o iginal magazin broj

Kako sam postao odgovoran

decembar 2016. CE N A

199 rsd

Dr Dr

Džim Ler

jedan od najpoznatijih psihologa na svetu

www

⁄⁄ Čovek kojem se poveravaju najveći lideri današnjice i koji je radio sa 16 najboljih sportista planete prvi put za srpske medije govori o tome kako da izvučete maksimum iz sebe i drugih

original.me nedeljnik.rs/original

: facebook.com/ORGNLmagazine : @ORGNLmagazine : ORGNLmagazine

za original piše novak đoković

Nebojša Romčević, PROFESOR I SCENARISTA Ako mi danas ne stvaramo, kome će trebati Hilandar? Đorđe Ogrizović, najbolji mladi srpski naučnik Svi te podržavaju, ali tek kad osvojiš medalju Leonardo Dikaprio i Donald Tramp Kako da spasemo planetu Zavirite u um Magnusa Karlsena Tajna koncentracije i obrazovanja šahovskog Mocarta Ekskluzivna kolumna Ričarda Brensona Kako da uspete iako ste stidljivi

sadržaj broja

decembar

#15

4 / novak piše za original

fotografija s naslovne Zahvaljujući Džimu Leru

Bio sam uglavnom sam na jednoj strani terena tokom celog života i primoran da se izborim sa unutrašnjim i spoljašnjim ispitima, ali sam oduvek imao svest o velikoj podršci koja stoji iza mene. Srećan sam i zahvalan zbog toga

8 / ser ričard brenson 10 / odbaci apatiju 12 / tajna prijateljstva 24 / radi ono što voliš 27 / mašna protiv raka 28 / đorđe ogrizović 32 / 3lateral, novi sad 34 / posao snova 56 / skyrunning 58 / netflix 74 / upoznaj svet 82 / lena kovačević

16 / dr džim ler Briga o sebi je prvi korak ka brizi o drugima. Ako zapostavite sebe, vi onda limitirate svoje mogućnosti da pomognete bilo kome. Zdravlje je ključno, a kada kažem zdravlje, to se takođe odnosi na celokupan koncept zdravlja tela, emocija, misli

40 / leonardo dikaprio Tokom poslednjih nekoliko godina, poznati glumac kontinuirano je pomagao em finansijski, em svojim likom i delom, pokušaje Ujedinjenih nacija da uspore globalno zagrevanje

60 / nebojša romčević

Impressum

U vreme kada se entuzijazam definiše kao „višak“, sa profesorom Romčevićem pričamo o svemu onome što povezuje njegova dela

46 / tema broja 64 / magnus karlsen U čemu je tajna drugog najmlađeg svetskog prvaka u istoriji šaha? Kako je pomirio umetnika i ratnika u sebi?

Džejms Kolkuon je posvetio svoj život otkrivanju istine o lancu ishrane, i sada prvi put za srpske medije govori o tome kakve namirnice treba da „trošimo“ da bismo se osećali dobro

Osnivač / Fondacija Novak Đoković Direktor magazina /Jelena Đoković Pomoćnici direktora / Aleksandra Radujko i Nebojša Mandrapa Izdavač / NIP Nedeljnik Glavni i odgovorni urednik / Marko Prelević Grafički urednik / Miloš Sinđelić / MaKista Urednik fotografije / Igor Pavićević Izvršni urednik / Ana Mitić Lektura / Sanja Savić Redakcija / Veljko Miladinović, Branko Rosić, Zorica Marković, Jelena Paligorić, Željko Pantelić, Draža Petrović, Slobodan Maričić, Mihailo Medenica, Vladimir Bogdanović Kontakt / original@nedeljnik.co.rs Marketing / Jelena Jevtić jelena.jevtic@nedeljnik.co.rs Štampa / Rotografika Subotica Generalni distributer / Štampa sistem ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628 Magazin podržala Direct Media

UPOZNAJ SVET

EKSKLUZIVNA KOLUMNA

Novak Đoković piše za Original

Kako sam postao (i ostao) odgovoran

Prema sebi. Prema drugima. Prema svojim snovima i idealima Odgovornost se uči kada smo u miru sa sobom. Kada zbrinem sebe, onda mogu da se bavim drugima. Ja sam taj koji je odgovoran za to koliko sam učio, trenirao, spavao... Jer jedino ja mogu da utičem na sebe i svoje rezultate. Bio sam uglavnom sam na jednoj strani terena tokom celog života i primoran da se izborim sa unutrašnjim i spoljašnjim ispitima, ali sam oduvek imao svest o velikoj podršci koja stoji iza mene. Srećan sam i zahvalan zbog toga

UPOZNAJ SVET

eo život učimo, i često mi se čini da je to svrha postojanja. A jedna od najvažnijih lekcija je ona o odgovornosti prema sebi i odgovornosti za svoje postupke. I dan-danas se pitam da li sam tu bitnu životnu lekciju u potpunosti savladao. Ali znam da nikada neću odustati od nje. Kažu da postoji lična i društvena odgovornost. U oba slučaja naš pristup zavisi od našeg sistema vrednosti, karakternih osobina, životnih izbora i stila. Odrastao sam u okruženju u kojem su sve oči i sva pažnja bili uprti u mene i moj talenat. Sve je bilo podređeno tome da uspem. Moja braća i roditelji ponekad nisu imali dovoljno novca ni za račune i osnovne potrebe, samo da bi meni omogućili da izađem na teren i pobedim. Osećao sam veliku odgovornost da ni slučajno ne izneverim njihovo poverenje i učio sam kako da me ta odgovornost ne optereti u pokušajima da dam svoj maksimum. Kao dete si slobodan i ne mariš šta sledeći trenutak donosi, već si potpuno usredsređen na sadašnji momenat, iz kojeg izvlačiš najviše što možeš. To, na kraju, i jeste svrha, da budemo u sadašnjem trenutku svim svojim bićem i da ne dozvolimo da nešto što se već dogodilo ili neizvesnost nečega što tek treba da se dogodi utiče na naše zadovoljstvo i ispunjenost u ovom trenutku. Ali jedna osobina koja čini razliku između deteta i zrelog, odraslog čoveka jeste upravo odgovornost. Za mene je preuzimanje odgovornosti došlo pre punoletstva, kada sam shvatio da je na meni da se staram o celoj porodici. Težina odgovornosti koju sam počeo sve snažnije da osećam predstavljala je iskušenje za moju mentalnu snagu i sposobnost da se posvetim onome što mi je bilo najbitnije – a to je igranje tenisa. Dobro je, i lepo, i pomaže u preuzimanju odgovornosti, kada radite ono što volite. Onda ne osećate pritisak ni strah, jer ljubav daje poletnu energiju, jer radite stvari iz srca i duše. Tada shvatate da ćete uvek dobiti drugu šansu. Tada možete da izgovorite ono: „Idemo dalje!“

Jesam bio uglavnom sam na jednoj strani terena tokom celog života i primoran da se izborim sa unutrašnjim i spoljašnjim ispitima i testovima, ali sam oduvek imao svest o velikoj podršci koja stoji iza mene. Srećan sam i zahvalan zbog toga. I svestan da mora da postoji ravnoteža između preuzimanja odgovornosti i sreće u životu, između uspeha i odnosa sa bliskim ljudima. I to je jedina formula koja je važna. Moje učenje je tek tu počelo: kako da ostanem dosledan sebi i izbegnem, uz poštovanje svih koji su mi davali podršku, pritiske i očekivanja drugih ljudi i javnosti. Neke stvari mogu da vam zvuče jednostavno, čak i banalno, ali meni su pomogle. Primera radi, učio sam kako da smirim otkucaje srca pred meč tako što bih disao i brojao u sebi. To su bile vrlo praktične, naizgled nebitne vežbice, a opet delotvorne. Delovale su skoro svaki put, čak i u situacijama kada bih izlazio na važan meč a voditelj bi me pitao: „Da li te brine što imaš negativan skor protiv ovog protivnika?“ Ili: „Kako se osećaš što igraš sa najboljim svih vremena?“ Uspevalo je. Nisam dozvoljavao da tuđe insinuacije poremete moj mir i fokus. Pre nego što sam to naučio, takva pitanja su mogla da me koštaju celog seta, a nekad i meča. Jednostavno bi me izbacila iz „zone“ u kojoj ja postavljam pitanja. Poput onog: „Ko je najbolji danas?“ Sa odrastanjem dolazi odgovornost, ali sa uspesima dolaze i neuspesi. Oni te teraju da se preispituješ, a najlakši način suočavanja sa neuspesima je i onaj najgori: da tražiš krivca u nečemu ili nekome. Čovek lako može da pronađe izgovor i

razlog za svoje neuspehe i greške u okolnostima, trenutku, drugoj osobi, vremenu. I sâm sam to radio, tražeći razloge negde spolja. Veoma jednostavan primer: izgubim teniski meč (a izgubio sam ih dosta) i krenem da tražim opravdanja: u mojoj trenerskoj ekipi, u vetru koji je taj dan jako duvao, u suncu koje je baš pržilo, u žicama na reketu koje nisu bile dobro našpanovane. Radio sam to često, priznajem. Kasnije sam shvatio da je važno učenje iz prethodnih iskustava. Kada izgubim meč, ne upirem prstom odmah u nešto drugo ili nekog drugog. Prvo se okrećem sebi. Gledajući druge i uočavajući njihove nedostatke i mane, ja dobijam jasne poruke i lekcije kakav ne treba da budem. To je moj beskrajno težak, kompleksan i životno dug poduhvat. Kada izađem na teren – ja sam taj koji udari winner ili aut. Niko drugi. Tako je i u životu. Okolina (porodica, prijatelji, ljudi koji vas podržavaju) može da vam pomogne da budete bolji, i u pobedama i u greškama, ali prva odgovornost koju imate je ona prema sebi. Ne treba ni tu biti previše samokritičan, jer će vas to odvući u destrukciju. Ali ako se zagledate u sebe, znaćete koje ste korake preduzeli i koje nije trebalo da preduzmete. Nastavićete da rastete i razvijate se. Još jedan način na koji se prevazilazi strah od ispunjavanja tuđih očekivanja jeste tako što formirate svoja čvrsta očekivanja i ideale. Uvek se trudim da imam dijalog sa sobom i da otkrijem šta je to što želim, osećam, mislim. Kada obavim

Izlazio bih na važan meč a voditelj bi me pitao: „Da li te brine što imaš negativan skor protiv ovog protivnika?“ Ili: „Kako se osećaš što igraš sa najboljim svih vremena?“ Pre nego što sam naučio kako da se izborim sa tuđim insinuacijama, takva pitanja su mogla da me koštaju celog seta, a nekad i meča

UPOZNAJ SVET

taj razgovor sa sobom, onda tuđe misli ne mogu da prodru u moj um. Svako ima svoju misiju koju treba da otkrije i neguje, čime god da se bavi. Zato je važno ulagati u sebe, svoje znanje i razvoj, jer tako umanjujete zavisnost od drugih. Samim tim, odgovorniji ste prema sebi, a manje krivite druge. Odgovornost se uči kada smo u miru sa sobom. Kada zbrinem sebe, onda mogu da se bavim drugima. Ja sam taj koji je odgovoran za to koliko sam učio, trenirao, spavao... Jer jedino ja mogu da utičem na sebe i svoje rezultate. Moja svakodnevna odgovornost je da ostanem dosledan svojim verovanjima i stavovima. Moje duboko ubeđenje je da svako treba da se ponaša tako, prema sebi i prema drugima. Svakodnevno se susrećemo sa situacijama u kojima možemo da nastupimo kao odgovorne ili neodgovorne osobe. Na primer: da li ćemo pokupiti smeće koje smo zatekli na ulici van kante i baciti ga u kantu i na taj način se poneti odgovorno i savesno? Možemo na nekoliko načina da se postavimo u toj situaciji:

Niko ne voli poraze, a ja ne volim ni reč „poraz“. Ona zvuči tako definitivno, kao kraj. A ja ne verujem u kraj već samo u druge prilike i učenje iz pogrešaka. Zato je moja najveća životna lekcija da (nastavim da) radim na sebi 1. Mogu da šetam ulicom i primetim smeće razbacano oko kante, nasred trotoara, i da se ne osvrnem i ne marim jer ne želim da se isprljam. 2. Primetim smeće i pomislim u sebi: „Kako nije sramota toga ko se ovako ponaša, neodgovorno i nevaspitano?“ Ali nastavljam dalje ne mešajući se. 3. Mogu da zastanem, pokupim smeće i bacim ga u kantu, radeći to iz namere da me neko primeti i pohvali, u sebi govoreći: „Samo neko da me pogleda!“

4. Zastanem, pokupim smeće i bacim ga u kantu sa blagim osmehom zadovoljstva, jer sam učinio dobro delo za sebe, druge, za svoj grad i planetu. Ne obazirući se na druge poglede i mišljenja, jer to ne radim da bih se nekome pokazao i tražio priznanje, već zbog čistog i nezamenjivog osećaja zadovoljstva iz tih naizgled malih dela. Sve to važi i za „velika“ dela. Svaki od ovih primera može se primeniti u bilo kojoj drugoj oblasti, čime god da se bavite. Naravno, moj javni posao je specifičan i individualan. Znam da ne zavisi uvek sve od vas u drugim oblastima, u drugim iskustvima, gde postoji još mnogo faktora. U tim bitkama ne možete uvek da budete pobednici, već učenici. I to je skroz u redu. Lepota života je da koliko god lutali i tražili sreću u stvarima oko nas, na kraju ostajete sami sa sobom. I sa pitanjem: Kako ću videti bilo šta lepo oko sebe, ako sam sebi nisam dobar? Niko ne voli poraze, a ja ne volim ni reč „poraz“. Ona zvuči tako definitivno, kao kraj. A ja ne verujem u kraj već samo u druge prilike i učenje iz pogrešaka. Zato je moja najveća životna lekcija da (nastavim da) radim na sebi. Odgovorno. Za to preuzimam punu odgovornost.

EKSKLUZIVNA KOLUMNA

Piše

ser Ričard Brenson

Ekskluzivno za Original

Kako da uspete iako ste stidljivi Ako ste introvertni i ako vam je teško da komunicirate sa nepoznatim ljudima, morate da vežbate, vežbate, i vežbate još – ali vežbajte da budete vi. Kada tek počinjete, niko od vas ne očekuje da budete veliki lider ili govornik svetske klase. Dovoljno je da posedujete strast prema onome što radite, i ljudi će vam poverovati

ada započinjete biznis, morate da svoje ideje „pičujete“ investitorima i da se povezujete s potencijalnim potrošačima u svakoj prilici. Ako ste stidljivi, to je svakako prepreka, ali postoje načini kako da se izborite s time. Mogu iz iskustva da vam kažem da je stidljivost problem koji se rešava. Što više vežbate, to će vam biti lakše. Pre mnogo godina, kada su pojedine organizacije počele da me pozivaju da držim govore, bio sam veoma nervozan na bini i nisam nikako uspevao da istaknem ono što želim da kažem. Ali bio sam uporan, i isplatilo se. Iako se i dalje pokatkad osećam neprijatno kada treba da govorim pred punom salom, više nemam noćne more o tome.

pouzdani, a pošto nismo bili sigurni u ono što jesmo, pokušavali smo na sve načine da se pretvaramo da znamo. Podigao bih telefon i govorio onim dubokim glasom, izmislio bih za sebe čak i neku nepostojeću funkciju, sve ne bih li nekako impresionirao onoga ko je bio na drugoj strani linije – umeo sam da budem i direktor marketinga, i urednik, i reporter, i finansijski direktor, i čelnik našeg sponzorskog pula. Povremeno mi je uspevalo, ali sam već tada shvatio da pretvaranje da ste neko drugi nije baš najbolja ideja, pošto na kraju ipak morate da se prikažete u pravom svetlu. Ispoljavanje strasti za ideju koju imate pred slušaocima zahteva i dobre pripovedačke osobine: povezivanje s ljudima, objašnjavanje koncepta, i onda svi oni detalji o tome zašto uopšte pokrećete biznis. Kada odlučujem da investiram u neku poslovnu ideju, ja u stvari investiram u preduzetnika koji stoji iza ideje, zajedno sa proizvodom – i potrebno je da ubedite publiku da uradi isto. Kako biste pojačali samopouzdanje, možete da krenete onlajn, tako što ćete blogovati ili deliti svoje misli na društvenim mrežama. Kao što će vam reći svako ko je ikada kliknuo na Virgin.com, ja sam veoma vredan bloger, i shvatio sam da je to odličan način da se povežete s ljudima; bilo da prepričavam nešto smešno ili da govorim o nekoj novoj investiciji. Imajte na umu da su susreti licem u lice veoma vredni. Obim komuniciranja koje obavljamo preko svojih pametnih telefona može da nas navede da pomislimo da sastanci uživo nemaju toliko vrednost, ali mnoge od Virginovih najboljih ideja za nove biznise – ili za ono što se naziva „disruptivnim inovacijama“ u sadašnjim poslovima – izbistrile su se tako što su vođe timova izašli iz svojih kancelarija i direktno komunicirali sa zaposlenima ili sa potrošačima, u isto vreme učeći od njih i gradeći poverenje. To je pravi dar koji nam je tehnologija dala: ona ne zamenjuje fizičke veze, već nam daje moć da ih napravimo još više.

Nekim introvertima razgovori licem u lice mogu da budu vrlo neprijatni, pa čak i strašni, ali suočavanje sa sopstvenim strahovima čini značajan deo preduzetništva

Ako ste introvertni i ako vam je teško da komunicirate sa nepoznatim ljudima, morate da vežbate, vežbate i vežbate još – ali vežbajte da budete vi. Kada tek počinjete, niko od vas ne očekuje da budete veliki lider ili govornik svetske klase. Dovoljno je da posedujete strast prema onome što radite i ljudi će vam poverovati. Kada sam bio tinejdžer, nekoliko godina pre nego što smo prijatelji i ja odabrali ime Virgin za svoju kompaniju, započeli smo magazin po imenu Student. Morali smo da provedemo baš dosta vremena na telefonu, kako bismo obezbedili oglase i intervjue – a to je bila oblast u kojoj nismo imali baš nimalo iskustva. Želeli smo da ljudi misle da znamo mnogo i da smo

Naravno, nekim introvertima ti razgovori licem u lice mogu da budu vrlo neprijatni, pa čak i strašni, ali suočavanje sa sopstvenim strahovima čini značajan deo preduzetnišva. Bićete primorani da rešavate mnoge probleme kada tek počinjete svoj biznis – bilo da se to odnosi na pičovanje i druženje s ljudima, ili na obračun sa finansijskim nedaćama, ili čak na prepuštanje kontrole drugima, kada delegirate odgovornost. Vaša stidljivost je samo prvi od mnogih izazova koji će vas čekati. Ali to je moguće uraditi. Većina preduzetnika je u biznisu iz dobrog razloga, zato se trudite da pronađete pravog sebe, a onda puni samopouzdanja recite celom svetu zašto ste strastveni prema svom poslu i zašto je on važan. Kada to uspete, bićete ponosni na sebe.

odbaci apatiju

Kako sam preživela sedam dana bez telefona Neprocenjiv je taj trenutak kada se hvatate za džep da proverite koliko je sati, a telefon nije tu. Proveravate torbu, sve džepove, i onda spoznaja da nije tu nije uopšte prijatna Piše Marija Božić

Ako mislite da ćete svuda kasniti, varate se. Poštovaćete dogovor jer nećete moći da javite da je na Dušanovcu gužva ili da je neko opet pogrešno parkirao kod Vuka, ali ni da je na "Gazeli" ponovo zastoj. Krenućete ranije i biti na dogovorenom mestu

Mobilni telefon svojom voljom verovatno nikada ne bismo spakovali u fioku, ali kada otkaže poslušnost, prinuđeni smo da ga pošaljemo na oporavak. Kome je stvarno potreban mali predah, „pametnom“ drugaru koji energiju dobija na struju ili pak nama koji tu vrstu napajanja nemamo? Prema istraživanju Ujedinjenih nacija, na planeti šest od sedam milijardi stanovnika ima mobilni telefon. Samo 4,5 milijardi, skoro dva puta manje, ima pristup toaletu koji je funkcionalan. Kako su onda ovi uređaji postali toliko značajni u našim životima i kako ih menjaju?

odbaci apatiju

PRELISTAVANJE

Posle jedne rukometne utakmice u nikad dovoljno zagrejanom balonu „Sinđelić“ i još hladnijem kafiću tik uz njega, sedim sa prijateljima i, naravno, njihovim telefonima. „Pokušaj bekstva pingvina iz zoo-vrta u Danskoj“, čita jedan od njih vest za koju mu je upravo stiglo obaveštenje i treperi u vrhu ekrana. „Vraćaju se na Madagaskar“, dobacuje drugi kroz smeh. Interesantna vest, ali da li nam je bilo potrebno u tom trenutku da saznamo za te malene životinje koje u frakovima pokušavaju da beže? Nemam ništa protiv pingvina, čak naprotiv, žao mi je što im beg „preko žice“ nije uspeo. Ovo je samo jedna u nizu vesti koja skreće pažnju sa razgovora koji je vođen i ne mogu da se ne zapitam koliko nam telefoni diktiraju tempo života u globalnom selu u kojem živimo? Problem nastaje onda kada ostanemo bez njih i pristupa svim tim informacijama koje možda nisu od vitalnog značaja, ali svakako su tu da nam skrenu misli. Sigurno da nam ne nedostaje sam uređaj toliko kao osećaj da pripadamo nečemu i da svakog trenutka možemo da budemo u toku sa dešavanjima širom zemlje i sveta koliko god geografski bili udaljeni. Telefon otkazuje poslušnost, obećavaju da će problem uskoro biti rešen, a panika počinje čim napustimo servis. Neprocenjiv je taj trenutak kada se hvatate za džep da proverite koliko je sati, a telefon nije tu. Proveravate torbu, sve džepove, i onda spoznaja da nije tu nije uopšte prijatna. Još ako ne možete da nosite ručni sat jer ubedite sebe da vam se otkucaji srca poklapaju sa otkucajima kazaljke, tek onda ste u problemu i nećete znati čak ni koliko je sati. Ako mislite da ćete svuda kasniti, varate se. Poštovaćete dogovor jer nećete moći da javite da je na Dušanovcu gužva ili da je neko opet pogrešno parkirao kod Vuka, ali ni da je na „Gazeli“ ponovo zastoj. Krenućete ranije i biti na dogovorenom mestu. Život bez mobilnog telefona je moguć, samo je pitanje koliko će apstinencija od umrežavanja i virtuelnog sveta trajati. Dramski pisac Dušan Kovačević jedan je od retkih koji ne robuje modernim teh-

nologijama. Ne koristi mobilni telefon i dokazuje da je kontakt uživo ipak na ceni. Skloni smo da olako postavljamo dijagnozu zavisnosti od mobilnog telefona, a da problem postoji govori i nova fobija koja je ušla skoro neprimetno u svet medicine – nomofobija, strah od nedostatka mobilnog telefona. Da se ne dešava sve baš nekome drugom već da je situacija i kod nas ozbiljna govori i načelnik Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti Snežana Alčaz. „Imala sam pacijentkinju, studentkinju jednog prestižnog beogradskog fakulteta, koja je redovno koristila tri mobilna telefona. Od njih se nije odvajala ni u krevetu. Praktično danima nije spavala, non-stop je bila na socijalnim mrežama, telefonirala, skajpovala, slala poruke. Posledice su bile težak poremećaj sna, gubitak godine na fakultetu, raskid sa mladićem, stalne svađe sa roditeljima.“ Posledice su brojne, a simptome je moguće prepoznati na vreme jer su specifični iako u prvi mah deluju bezazleno. „Osoba je preokupirana idejom o propuštenom pozivu kada je telefon isključen, nosi rezervnu bateriju da ne bi ostavljala telefon da se puni, stalno proverava da li je stigla poruka, oseća nemir ako mora da isključi telefon. Ipak, u važećim klasifikacijama bolesti ne postoji entitet ‚zavisnost od telefona‘. U američkoj klasifikaciji bolesti, koja je pre dve godine revidirana, nalaze se samo zavisnosti od alkohola, droge i kocke“, podseća doktorka Alčaz. Na Jutjub kanalu AsapScience koji ima skoro šest miliona pratilaca, a bavi se prikazivanjem naučnih činjenica kroz animacije, u jednom klipu se čak navodi da je ugao pod kojim gledamo u ekran mobilnog telefona kao da nam na vratu sedi osmogodišnje dete. No, znamo da svaka medalja ima i drugu stranu i da nije sve baš tako loše. Dok čekamo u pošti ili se vozimo gradskim prevozom, uvek možemo da „prelistamo“ neku knjigu u PDF-u. Unesko je sproveo istraživanje i prema rezultatima, upotreba mobilnih telefona u zemljama u kojima knjige nisu dostupne povećava pismenost. Istraživanje je sprovedeno u sedam država – Etiopiji, Gani, Indiji, Nigeriji, Pakistanu, Ugandi i Zimbabveu – i trećina od četiri hiljade ispitanika čita bajke deci preko telefona. ®

O čemu ove jeseni pišu najvažniji svetski časopisi Vogue, decembar Prva dama SAD Mišel Obama uradila je mnogo toga za osam godina u Beloj kući: pomagala je veteranima i njihovim porodicama, držala sjajne govore na teme koje su joj važne, promenila način na koji se shvata zdrava ishrana (posebno u američkim školama), dočekala da njena starija ćerka upiše Harvard, a onda je dodala još jednu stvar: pojavila se na svojoj trećoj naslovnoj strani kultnog časopisa Vogue. Wired, decembar Krajem 2014. Facebook je uveo „Safety Check“, dugme odnosno aplikaciju pomoću koje ste mogli da prijateljima stavite do znanja da ste u redu kada se dogodi neka nepogoda. Od tada su se notifikacije pojavile u „fidovima“ više od milijardu ljudi, i postale veoma važne, pošto daju informacije o običnim ljudima tokom velikih događaja. A sada, piše novi broj časopisa Wired, Facebook se sprema da pretvori „Safety Check“ u nešto još važnije. New Yorker, 21. novembar Na svoj način, ugledni literarno-politički časopis video je pobedu Donalda Trampa na predsedničkim izborima u Americi. Ilustrator Bob Stake osmislio je crveni zid - možda baš onakav kakav je Tramp obećao da će izgraditi prema Meksiku - dok je art direktorka magazina Frasoa Muli objasnila da su se u redakciji osećali kao da je čitava zemlja udarila u zid. The Atlantic, decembar Geopolitikom se bavi i novi broj mesečnika Atlantic. Najmnogoljudnija zemlja sveta je, po njima, postala represivnija nego ikada posle Kulturne revolucije. Šta će sve mračnija politička klima u Kini značiti za Ameriku i za ostatak sveta?

budi dobar

Mala ĹĄkola prijateljstva

budi dobar

Neki antropolozi, kao što je čuveni Džon Edvard Terel, tvrde da su koreni naše potrebe za prijateljstvom psihobiološki. Prijateljstva su bila izuzetno važna u vreme kada nije bilo drugačije moguće socijalizovati se, pa je to nekada bila jedina ispovedaonica. Kakvo je onda prijateljstvo 21. veka? Doktor Robert Holden, direktor The Happines Projecta, kaže da su to prijateljstva duše, podrške za život pun svrhe, hrabrosti i kreativnosti. Potrebno nam je da osećamo da smo deo nečega Istraživala Zorica Marković

oliko je prijateljstvo važno pokazuje i to što prijatelji imaju svoj dan – Generalna skupština UN proglasila je 30. jul zvaničnim Međunarodnim danom prijateljstva. Vini Pu proglašen je pre oko dvadeset godina ambasadorom prijateljstva. Indija taj dan slavi prve nedelje avgusta. U Oberlinu u Ohaju on se slavi 8. aprila. Ne, prijateljstvo nije nešto što sklapaju samo ljudi, već to čine i kućni ljubimci, divlje životinje, pa čak i različite rase. Nije to samo pitanje opstanka ili toga da li ćemo se osećati bolje. Iako sva istraživanja pokazuju da oni koji imaju prijatelje jesu zdraviji, žive duže i žive bolje. Prijatelji nam snižavaju pritisak i redukuju stres, kao i rizik od depresije, a uvećavaju dugovečnost. Delimično se to dešava zbog toga što neko brine o nama. Ako su prijateljstva nekada na početku civilizacija postojala da bismo opstali, zbog čega ona i danas postoje? Kažu da je to zato da bismo imali nekoga ko nas podržava, usmerava, savetuje, pomaže da se razvijamo, govori popularni filozof Alan de Boton. „To se prebacilo iz fizičkog u psihološko.“ Važnost prijateljstva zapisana je i u Bibliji, najvažnijem tekstu svoga doba za zapadnu civilizaciju. Prijateljstvo je opisano kao fundamentalno za veru, poverenje, i kao temelj druženja. Prijateljstvo je opisano i u Mahabharati, čuvenom sanskritskom epu, kada Krišna opisuje sve nijanse prijateljstva. O prijateljstvu je govorio Ciceron, dotiču ga se Hobs, Lok i Ruso, a vezama među ljudima posebno su se bavile i brojne društvene nauke. Svojevremeno su odlasci u crkvu bili nešto što se smatralo obaveznim i zbog držanja na okupu sa

drugima. Istočne kulture oduvek su bile više posvećene onom „mi“, dok se zapadna kultura smatra posvećenom individui. Kakvo je onda prijateljstvo 21. veka? Doktor Robert Holden, direktor The Happines Projecta, kaže da su to prijateljstva duše, podrške za život pun svrhe, hrabrosti i kreativnosti. Potrebno nam je da osećamo da smo deo nečega.

Neki antropolozi, kao što je čuveni Džon Edvard Terel, tvrde da su psihobiološki koreni naše potrebe za prijateljstvom – bilo da je u pitanju neko iz blizine ili neko ko je daleko – zasnovani u velikoj meri na našim „osnovnim životinjskim i kognitivnim odgovorima na ono što može da bude nazvano kao naših ‚pet ljudskih čula‘“. Da imamo potrebu da pripadamo nečem većem od sebe; odgovornost za uspeh i sreću drugih, ne samo sebe; razumevanje odakle dolaze drugi čak i ako se ne slažemo s njima; posvećenost nečemu što je veće od našeg uspeha; kao i povezanost sa drugima na smislen i produktivan način.

Prijateljstva su bila izuzetno važna u vreme kada nije bilo drugačije moguće socijalizovati se, pa je to nekada bila jedina ispovedaonica za devojke iz vremena Džejn Ostin. Kada se prijateljstvo učvrsti, ono postaje neka vrsta intuitivnog razumevanja, drugi nam postaje predvidljiv. Legenda o ogledalu i o tome da volimo sopstveni odraz takođe ima smisla: što smo sličniji, to je realnije da ćemo se više vezati za prijatelja i da će to prijateljstvo opstati. Zajednički društveni identitet takođe će uticati na neraskidivu vezu. Ipak, kao i kod ogledala, postoji naličje: broj prijatelja počinje da opada već ula-

Broj prijatelja počinje da opada već ulaskom u odraslo doba; iako uvek postoji mogućnost da se obrne proces. Nekada je bilo teško ostati prijatelj sa onima koji se sele, ali danas kada su migracije uobičajena stvar, teško je ne ostati prijatelj sa onim ko se seli, a ima Fejsbuk

HA Frien

budi dobar

skom u odraslo doba; iako uvek postoji mogućnost da se obrne proces. Nekada je bilo teško ostati prijatelj sa onima koji se sele, ali danas kada su migracije uobičajena stvar, teško je ne ostati prijatelj sa onim ko se seli, a ima Fejsbuk. Međutim, promene u životu su uobičajene, kako u životnim izborima, u ukusu, tako i u interesovanjima. Samim tim, menja se i to ko nas privlači i s kim volimo da sedimo i s kim delimo interesovanja. Magazin Psychological Science pokazao je kroz obimnu studiju da će neka prijateljstva ostati zauvek, ali da će se neka mnogo brže i lakše raspasti. Najveći broj onih koja nestanu sklapa se u periodu između završetka osnovne i srednje škole. Studija sa Univerziteta Florida Atlantik pokazala je da će se razlike već u srednjoj školi toliko uvećati da će ih razdvojiti. Uopšte neće o tome odlučiti stvari kao što su pol, razlika u godinama, agresivnost, popularnost ili uspeh u školi, iako u nekim slučajevima može da utiče. Ništa od toga ipak nije krucijalno, pa tako onaj nepopularni neće gubiti više prijatelja od onog što je bio popularan. Ono što je važno, kako su istraživači otkrili, jesu razlike među samim prijateljima: drugačije rečeno, koliko će se oni razlikovati u kasnijim godinama.

Uvek je bolno kad se prijateljstvo okonča, bez obzira na to kada gubite nekoga iz svog života, ali je to posebno teško kada su u pitanju tinejdžeri. To su godine ogromnih „kognitivnih i emocionalnih promena“, kada raste značaj prijateljstva i veza među njima, kako raste nezavisnost od roditelja. U tom periodu prijatelji znače više nego ikada ranije i ukoliko dođe do razlaza, mnogo više boli.

Promene u sastavu prijatelja i u samoj strukturi shvatanja prijateljstva, pa i odnosa sa prijateljima događaju se obično u trenucima koji su prelomni u nečijem životu: kada neko završi školu, fakultet, kada postane roditelj, kada promeni posao, kada se razvede ili kada ostane bez životnog partnera. Studija objavljena u Evolutionary Behavioral Sciences prošle godine, pratila je 540 muškaraca i žena i pokazala da prosečno gubimo dva prijatelja kada uđemo u romantičnu vezu. „Naši prijatelji se konstantno osipaju“, kaže Irena S. Levin, profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu Njujorškog univerziteta i autor knjige Najbolji prijatelji zauvek: Kako preživeti prekid prijateljstva. „Mi rastemo u jednom smeru,

Problem je što sa svakim prijateljem koji ode ne dolazi obavezno novi. Kako starimo, sve teže sklapamo prijateljstva. Imamo manje vremena da im se posvetimo i da ih negujemo, posebno ako postoji porodica. Teško je pronaći ljude sličnih interesovanja i emocija kada više nemate ogroman broj „klasića“ da ih proberete naši prijatelji rastu u drugom, i tu nema više mnogo sličnosti.“ Problem je što sa svakim prijateljem koji ode ne dolazi obavezno novi. Kako starimo, sve teže sklapamo prijateljstva. Imamo manje vremena da im se posvetimo i da ih negujemo, posebno ako postoji porodica. Teško je pronaći ljude sličnih interesovanja i emocija kada više nemate ogroman broj „klasića“ da ih proberete. Škola je pravo mesto gde postoji rutina razvijanja bliskosti među ljudima, polako i prirodno, i zato se prijateljstva tamo najbolje sklapaju. S godinama postajemo i povučeniji. Većina dece nema problema da priđe drugom detetu na igralištu i da ga pita da li želi da postanu prijatelji. Zamislite da to radite s nepoznatim u „Kofi drimu“. Kako onda sklapati prijateljstva? Doktorka Levin ističe da je prvi korak prevazići stigmu da nešto nije u redu sa nama ako nemamo dovoljno prijatelja ili ako želimo da ih imamo više.

„Kao odrasli, mislimo da svi imaju prijatelje i da samo mi pokušavamo da ih nađemo. Ništa ne može da bude dalje od istine od toga.“ Posebno žene osuđuju sebe ukoliko nemaju prijatelje, posebno jer se od žena očekuje da su dobre u prijateljstvima.

Ipak, teško je i muškarcima da sklapaju prijateljstva. Žene se osećaju komfornije da prilaze drugima, govori Džefri Grif, profesor sa Univerziteta Merilend i autor knjige Sistem drugara: Razumeti muška prijateljstva. On kaže da muškarci često brinu da bi prilazak drugom muškarcu mogao da se pogrešno shvati kao gej poziv. I generalno, muškarci ne vole kad se osećaju ranjivo. „Iako mnogi od nas veruju da mogu sami, mi smo društvena bića po prirodi. Bliskost nam pomaže da razvijemo važne osobine kao što su komunikativnost i posvećenost. Ako rastemo bez intimnosti i ne gajimo bliskost u svojim prijateljstvima kao odrasli, manje smo možda posvećeni dugoročnom poslu i radu sa drugima“, objašnjava psihoterapeut dr Šeri Jakobson.

Ako želite nove prijatelje, morate da tražite vrlo pažljivo. Kao i kada tražite partnera, treba tražiti nekoga s kim imate nešto zajedničko, i s kim se emocionalno poklapate. Naravno, nemoguće je očekivati da se to razvije brzo, i obično ako se nešto brzo razvija, brzo se i pokida. Ali otvoren um će znati da svako može da postane blizak prijatelj, svako u smislu: nikad ne znate ko. Posebno važna stavka koja učvršćuje ili kida prijateljstva je ona da li ste nekome tu kada mu je potrebno. Da, u to spada i ponuditi supu nekome ili mu kupiti nešto kada je bolestan, ali i pomoći mu u poslu ili u privatnim stvarima.

Čak i kad se dogode sve navedene teške ili lepe promene u životu, moguće je ostati prijatelj sa nekim, ali to zahteva malo više posla – jednostavno rečeno, moramo da delamo. Debra Osvald, psiholog sa Univerziteta Market, smatra da postoje osnove prijateljstva za sve, bez obzira na to da li imaju 17 ili 77. Komunikacija je ključ, posebno spremnost da se poveravate i da budete podrška, sve je to neophodno za bliskost. Spremnost da izađemo iz svoje kože i delimo svoj život sa prijateljima, da ih držimo u korak sa onim šta nam se događa. Potrebno je i da ih slušamo i da im pružamo podršku. Fizička bliskost tu ne mora ništa da znači, iako je važna. Ipak, interakcija je treći stub prijateljstva. Morate da zovete, da pišete, da idete u posete. Da sedite u kafiću i pijete kafu. „Nije bitno kakva je aktivnost, važno je biti u interakciji“, kaže dr Debra Osvald. Na kraju, važno je osećati se prijatno, uživati u prijateljstvu, i onda će biti lakše održati ga.

Panelisti diskisuje na temu povećanja zaposlivosti mladih

Da li je stvarno toliko teško zaposliti mlade Piše Sofija Šajnović

Posle završenog fakulteta mladi se suočavaju sa velikim tržištem rada koje od njih zahteva brojne veštine sa kojima nisu imali prilike da se susretnu za vreme školovanja. To često stvara problem tokom traženja posla jer poslodavci imaju zahteve koje mladi ne ispunjavaju odmah nakon završenih studija. Na Ekonomskom fakultetu održana je panel-diskusija o povećanju zaposlivosti mladih. Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje oko 30% mladih u Srbiji danas je bez posla, što je otprilike duplo veći procenat u odnosu na ukupnu trenutno nezaposlenu visokoobrazovanu populaciju. Mnogima se bar jednom dogodilo da nakon apliciranja za određeni posao dobiju imejl u kojem poslodavac saopštava da nažalost nije u mogućnosti da vas zaposli ili da trenutno ne zadovoljavate tražene kriterijume. Osećaj nije baš prijatan, ali ne treba očajavati, posebno ako ste na početku karijere. Mladi inače spadaju u kategoriju teže zaposlivih, a jedan od razloga jeste nedostatak određenih veština i znanja koje nisu uspeli da steknu tokom formalnog obrazovanja. Upravo zbog toga je bitno obratiti pažnju na te posebne veštine koje će vas izdvojiti iz mase.

Činjenica je da je formalno obrazovanje bitno, ali isto tako je jasno da nakon završenog fakulteta mnogo mladih dolazi na veliko tržište gde ima dosta ljudi koji su isto tako završili fakultete i traže posao. Upravo zato Nikola Milosavljević, operativni direktor kompanije Adecco koja je jedan od partnera u projektu „Savez za mlade“, savetuje kako na najlakši način doći do prvog posla. „Na završnoj godini studija, kada završite sa teškim ispitima i kada imate više slobodnog vremena, krenite sa stručnom praksom u nekoj firmi. To je najbolji način da steknete određene praktične veštine“, objašnjava on. Mnogi smatraju da danas nije lako naći posao, ali važno je znati da dosta toga zavisi i od nas samih. Učesnici diskusije, koju je podržala kompanija Nestle, otkrili su koje su to najčešće greške koje mladi prave prilikom apliciranja za posao. Pre svega, važno je da stojite iza onoga što napišete u biografiji kako biste posle na razgovoru to mogli da objasnite. Zatim, nemojte taksativno nabrajati svoje osobine kao što su kreativnost, komunikativnost i slično jer to mnogi rade. Umesto toga napišite sva svoja iskustva i aktivnosti, pa pustite poslodavca da sam zaključi koje su vaše karakteristike. ®

BUDI USPEŠAN

Dve najveće životne tajne o uspehu jesu da se borimo za svrhu koja je veća i od nas samih i da uvek sve što radimo bude u skladu sa našim životnim vrednostima. Što se tiče unutrašnjeg ispunjenja, mnogo je bitnije kako si nešto uradio, nego šta si uradio

BUDI USPEŠAN

Ekskluzivni intervju

Dr Džim Ler, psiholog

Svrha u životu je najbolji lek za telo i um.

A i besplatna je Najveći lideri današnjice defilovali su kroz kancelariju dr Džima Lera i prošli njegove testove i treninge u potrazi za svojom životnom svrhom. Ljudi sa platama preko milion dolara (i to bez bonusa), sa nekretninama po elitnim svetskim destinacijama, privatnim avionima, ličnim obezbeđenjem i drugim materijalnim pogodnostima, koji su u očima javnosti istaknuti kao oličenje uspeha i sreće, imali su potpuno drugačije ispovesti kada bi došli kod Lera Razgovarala Jelena Đoković

Dž 18

BUDI USPEŠAN

im Ler (Jim Loehr), CEO i koosnivač Instituta za ljudski performans u Orlandu, čovek je sa liste bestselera Njujork tajmsa, zahvaljujući knjigama koje govore o psihologiji uspeha. Radio je sa stotinama vrhunskih stručnjaka iz raznih sfera života, od medicine, sporta, nauke, policije, pa do bankarstva, real estatea i preduzetništva. Centralna tema njegovog rada je priprema ljudi da izvuku najbolje iz sebe u vrlo stresnom okruženju, kada su pred njima izazovi na fizičkom, emotivnom, mentalnom, pa čak i spiritualnom nivou. Džim Ler je ceo svoj naučni rad podredio tome da pomogne timovima i individuama da i u najbrutalnijim uslovima izvuku svoj maksimum i ostanu dosledni sebi. Danas su sinonim za uspešan život postali slava i novac. Vrlo retko se priča o posledicama uspeha, kao i njegovoj ceni. „Skoro svako nasedne na bajke o uspehu. Sve oko nas, od medija, institucija, pa i samih ljudi, navodi nas da mislimo da će nam veliki uspesi doneti duboko i trajno zadovoljstvo u životu. Došlo je do toga da pomislimo da su jak karakter i nepokolebljivo samopouzdanje posledica uspeha. I da jedan uspeh donosi drugi i tako beskrajno. Nažalost, čak ni nauka ne podržava ovo obećanje“, kaže Ler. Najveći lideri današnjice defilovali su kroz kancelariju dr Lera i prošli njegove testove i treninge u potrazi za svojom životnom svrhom. Ljudi sa platama preko milion dolara (i to bez bonusa), sa nekretninama po elitnim svetskim destinacijama, privatnim avionima, ličnim obezbeđenjem i drugim materijalnim pogodnostima, koji su u očima javnosti ista-

knuti kao oličenje uspeha i sreće, imali su potpuno drugačije ispovesti kada bi došli kod Lera. „Kada bi ušli kod mene u kancelariju, imali su izgled osobe koja je na ivici ponora. I svaki od njih je imao sličnu ispovest. Da su bili zaslepljeni svojom ambicijom i da su na putu do vrha zapostavili svoju porodicu i vrednosti koje su im najbitnije.“ Često čitamo i slušamo o uspešnim ljudima koji imaju sve luksuze ovog sveta, ali čije su porodice urušene a deca krenula pogrešnim putem. Takođe možemo da vidimo mnogo primera ljudi koji zarad uspeha zapostave i svoje zdravlje. „Ljudska bića su očigledno stvorena za trku, ali tajna je juriti pravu stvar sa pravim razlogom. Šta neko postigne mnogo je manje važno od toga ‚ko‘ postane kao posledica traganja i trke za tim uspehom. Slepo jurišanje za materijalnim ciljevima poput novca, slave, privilegija, materijalnih stvari, vodi ka osećanju praznine i razočaranja.“ Da li u stvari postoji neka univerzalna formula uspeha i kuda nas to traganje za uspehom vodi?

Dve životne tajne o uspehu jesu da se borimo za svrhu koja je veća i od nas samih i da uvek sve što radimo bude u skladu sa našim životnim vrednostima. Što se tiče unutrašnjeg ispunjenja, mnogo je bitnije kako si nešto uradio, nego šta si uradio.

Često slušamo o važnosti prioritizacije, menadžmenta svog vremena. Kažu da uspeh zahteva da razvijemo sposobnost da radimo više stvari u isto vreme (multitasking) i danas možemo da nađemo razne treninge na tu temu. Vaš stav je da je ta industrija stvorena na lažnim obećanjima. Možete li to da nam pojasnite?

Centralna tačka sa koje time-management polazi jeste da ukoliko želiš da imaš stvarno uspešan život, prvo moraš da odlučiš koje su tvoje najbitnije vrednosti u koje veruješ i onda da hrabro počneš da investiraš vreme u te stvari, ljude i svrhe do kojih ti je najviše stalo. Ukoliko radite tako, red i harmonija će pobediti haos, i stvari do kojih vam je stalo i za koje izdvajate vreme će zauzvrat početi da napreduju. Nažalost, ta pretpostavka i preporuka nije tačna. Vreme nema moć, snagu a ni vrednost. Ono prosto jeste. Ulaganje vremena u nešto vas samo vraća u sadašnji trenutak iz vaše odsutnosti, i ništa više. Vreme tek dobija na svojoj vrednosti ukoliko se tu umeša energija, i kada su vreme i energija ujedinjeni sa bitnom misijom, velike stvari mogu da se dese kao rezultat. Energija unosi život u vreme. Nije bitno koliko dugo živite, već koliko energije uložite u vreme koje imate na ovom svetu vodeći se pravim vrednostima. Jedna od najbitnijih životnih veština koje treba da steknete jeste da naučite da vešto rasporedite energiju u vreme koje imate. Ulaganje vremena je samo osnova za novu bitnu investiciju od koje nastaje sve ostalo u životu. A ta investicija je vaša energija. Možete li da nam date primer koji oslikava zašto ne verujete u multitasking?

Ljudi često multitasking poistovećuju sa umećem žongliranja. Svi znamo da je u žongliranju cilj da broj loptica koje bacate uvis bude što veći. Prava istina je da koliko god ste vešti u žongliranju, pa čak i da uspete da žonglirate sa 15 loptica, vi i dalje u ruci držite samo jednu lopticu. Ostalih 14 su u slobodnom padu. Nije ni čudo koliko se nesreća dešava danas kada ljudi pokušavaju da voze i kuckaju porukice u isto vreme. To ne znači da treba u potpunosti da odbacimo tehnologiju. Ona nije nužno zlo. Prisustvo tehnologije u našem životu zahteva samo bolje raspoređivanje naše

BUDI USPEŠAN

Nije bitno koliko dugo živite, već koliko energije uložite u vreme koje imate na ovom svetu vodeći se pravim vrednostima

BUDI USPEŠAN

energije. Ako se vaš život svodi na jurcanje s porukice na imejl, pa na Twitter ili neki drugi signal koji vam se pojavi – onda gubite efikasnost i postajete izgubljeni. Ali ako pravilno rasporedite energiju i sve te izazove tehnologije ukrotite tako što ćete odgovarati na pozive u određeno vreme, slati imejlove u određeno vreme, onda vi pospešujete svoju produktivnost i efikasnost. Često nismo ni svesni koliku moć imaju naše reči, misli i dela. Kao što kažete, mi smo ti koji dajemo život svemu onome čemu posvetimo energiju. Ukoliko dajemo energiju dobrim stvarima, one će biti deo našeg života. To isto važi i za loše stvari. Na koji način možemo da naučimo da pravilno raspodeljujemo i usmeravamo svoju energiju?

Energija je život. Ako hoćete da imate neverovatne bicepse, morate da uložite mnogo energije u izgradnju i jačanje tih mišića. Jedino tako će moći da rastu. Jedan od načina je da počnete da dižete tegove. Taj isti princip možemo da primenimo u svakom segmentu svog života. Princip je vrlo konkretan – investiranje energije u nešto pospešuje rast nečega. Ako želite da imate neverovatan „mišić“ ljubaznosti, pozitivnosti, smernosti ili zahvalnosti, morate konstantno da ulažete energiju u te mišiće, i oni će rasti. Isto to se odnosi i na cinično, negativnost, nezahvalnost, nestrpljenje ili ljutnju. Hranite ih svojom energijom i oni će rasti. A ako želite da nešto nestane ili umre, jednostavno mu oduzmite sav izvor energije, ne bavite se time. Još jedna od neverovatnih životnih tajni jeste da ulažete svoj najbitniji životni resurs – energiju, baš u stvari koje želite. Kako to možemo da primenimo na ljudske odnose?

Koliko energije uložimo u jednu vezu jeste veoma dobar pokazatelj koliko nam je stalo do te osobe. Investiranje vremena je relativno lako u odnosu na ulaganje energije, pogotovo one najbitnije, životne energije. To je nešto što ja zovem Potpuna Posvećenost i Uključenost. Ljudi žele od nas našu energiju, a ne samo naše vreme. To jeste prilično naporno, ali je pravi pokazatelj toga koliko nam je stalo. Zapamtite, energija je život. Mi uzimamo energiju iz svog tela i stvaramo novi život.

Svi mi težimo ka tome da učinimo nešto značajno u svom životu, jer i sam život danas je privilegija. Mi smo izvukli na lutriji mogućnost da proživimo ovaj život, i to nikako ne možemo da uzmemo zdravo za gotovo Na primer, kada se unesemo energetski u pisanje neke lepe poruke, ili kada pozovemo nekoga da ga pitamo kako je – a znamo da prolazi kroz teške trenutke – ili kada se potpuno posvetite nečemu iako biste radije da budete na nekom drugom mestu, ali radite to jer znate da je to bitno osobi do koje vam je stalo... Kada se otac vrati sa posla mrtav umoran i dete ga sačeka željno njegove pažnje, on ima vreme, a da li ima energiju? Posebno je značajno ako damo svoju energiju nečemu iako smo umorni, iscrpljeni i istrošeni. Kada taj napor koji ulažemo da damo svoju energiju nečemu ili nekome prestane, onda i odnosi počnu da slabe, baš kao i mišići tela ukoliko ih ne koristimo. Često pričate kako je čovekova emotivna, mentalna, fizička i spiritualna energija ta koja utiče na njegove misli, dela i odluke. Šta je to spiritualna energija za vas?

Za nas u Institutu, spiritualna energija je povezana sa vašim najbitnijim stavovima i vrednostima, kao i vašom svrhom života. Ona je osnova za strast, posvećenost i borbeni duh. Ona stvara intenzitet i snagu. Ova vrsta energije može da se posmatra i sa religiozne, ali i sa nereligiozne strane. Ona je ukorenjena u našoj iskrenoj brizi za druge, i vrlo je važna za nečiji moral i karakter. Proveli ste dosta godina učeći i istražujući o tome koliko je izgradnja karaktera bitna u svakoj sferi života. Šta ste sve otkrili?

Godine mog rada su me u potpunosti

navele da verujem da je najbitnija stavka zdravlja svakog ljudskog bića kako se ophodi prema drugima. To često nazivam etičkim/moralnim karakterom. Mišići ovog karakternog oblika uključuju iskrenost, integritet, ljubaznost, brigu, smernost, strpljenje, saosećanje, zahvalnost. A to je samo nekoliko bitnijih, ima ih mnogo više. Ono najvažnije što nas prati kroz život je kako se odnosimo prema drugima. Ukoliko smo na visokoj lestvici ovog moralnog karaktera, možemo da imamo jaku osnovu za trajnu ispunjenost, samopouzdanje, pa čak i kontinuitet u uspešnosti u radu. Volim da slušam o konceptu koji ste uveli u svoj rad i treninge a zovete ga „Najbolja verzija sebe“. Sećam se da me je to pitanje navelo na duboko razmišljanje i da mi je bilo od velike pomoći u donošenju vrlo bitnih životnih odluka. Možete li da podelite to sa našim čitaocima?

Svakako. Svi mi imamo situacije kada smo najbolja verzija sebe, i kada smo najgora verzija sebe. To je stvarnost koju svi doživljavamo da li na poslu ili u školi, kod kuće, na ulici. Potpuno mi je bilo fascinantno kada sam otkrio da većina ljudi koristi iste ili slične reči da opiše svoje najbolje i najgore „ja“. Uglavnom za svoju najgoru verziju koriste reči koje u stvari opisuju njihov odnos prema drugim ljudima. Kada su najgora verzija sebe, oni su hladni, nestrpljivi, bez poštovanja, neljubazni, kratkog fitilja, skloni da izvrnu istinu... A kada su svoja najbolja verzija, onda sebe opisuju kao saosećajne, prisutne celim bićem, iskrene, prijatne i ljubazne... Bilo je vrlo interesantno što su sva naša istraživanja vodila zaključku da mi u stvari sebe kritički ocenjujemo i posmatramo na osnovu svojih odnosa prema drugima. Sećam se kao juče pitanja koje ste mi postavili na početku mog treninga u Orlandu. „Šta bi želela da ti piše na nadgrobnom spomeniku? Po čemu bi volela da te pamte?“ Moram da priznam da me to niko nikada nije pitao, valjda zato što je koncept smrti ili kraja svima uvek bila tabu tema, a vi ste tako otvoreno postavili to pitanje i sproveli me do kraja mog života u tom jednom značajnom pitanju.

BUDI USPEŠAN

Da, sećam se. U Americi je to nešto što mi češće pominjemo, ali tvoja reakcija je bila sasvim normalna i donekle očekivana. Bitno je da sagledamo svoju ambiciju i sa druge strane. Da li želimo da nas pamte kao najprodavanijeg autora, najplaćenijeg biznismena, najtrofejnijeg sportistu, ili kao čoveka koji je imao skladan, harmoničan porodični život, zdravlje i koji je zapamćen kao dobročinitelj i čovek od integriteta? Nije bez razloga što na nadgrobnim pločama piše „Voljenom ocu, bratu, majci…“ a ne „Najbogatijem čoveku“. Na kraju životnog putovanja svi shvate da su zdravlje i porodica najbitniji. Zašto bismo išli kroz život vrednujući materijalne uspehe više od porodice i zdravlja, da bismo na kraju života bili tužni i imali osećaj da smo vodili promašen život? Takođe je veoma korisno da obratimo pažnju i odgovorimo na pitanja poput: ko to najčešće budi ono najgore u nama, a ko najbolje; kao i koliko vremena u danu smo svoja najbolja verzija; ko zaslužuje da doživi našu najbolju verziju. To su sve odgovori koji nam mogu dati mnogo uvida u to u kakvom okruženju živimo, da li naši izbori čine da budemo najbolja ili najgora verzija. Jer kao što sam napomenuo, nije bitno šta radimo, već ko postanemo kao rezultat toga. Ako to naše „šta“ nas vodi do toga da postanemo najgora verzija sebe, da li je to stvarno vredno? Znači li to da treba potpuno da odbacimo sve markere uspeha – počev od novca, statusa, komfora i luksuza i drugih „površnih“ merila – da bismo stvarno bili srećni?

Tako nešto nikada ne bih mogao da promovišem svojim radom. Celu karijeru sam posvetio tome da pomognem ljudima da budu istinski uspešni – ne samo materijalno već i mentalno, emotivno, fizički i psihički. Bitno je da čovek ne juri slepo za materijalnim, spoljašnjim dostignućima, jer čak i ako uspete u toj nameri i obogatite se, naići ćete na duboku prazninu. Čak i najbolji sportisti, najuspešniji biznismeni kada postignu neverovatne uspehe počnu da se pitaju: „I šta ću sad? Čemu sve ovo?“ I partneri u najvećim advokatskim firmama, magistri Ajvi lige, roditelji, menadžeri, stjuardese, učitelji, svi prolaze kroz istu krizu. Zašto? Zato što je sistem koji podgreva ovakva predubeđenja da su novac i slava ključ uspeha, stvoren od

nas, ljudi – menadžera, lidera, zaposlenih, trenera, pa čak i pojedinih roditelja. Posebno je zabrinjavajuće što su se ovakva razmišljanja ukorenila duboko, toliko duboko da i naša deca odrastaju verujući u iste vrednosti. I ona će osetiti tu neispunjenost kada dostignu uspehe, samo zato što su bila fokusirana na pogrešne ciljeve. Dakle, trebalo bi da pronađemo novi, dublji smisao u svemu što radimo i čemu težimo. Ukoliko to uradimo, moći ćemo da izgradimo jak karakter koji će biti tu bez obzira na to da li ćemo postati uspešni ili ne?

Setite se kako su ljudi ocenjivali svoju najbolju ili najgoru verziju sebe. Tako što su posmatrali sebe u odnosu sa drugim ljudima. Ako je ocena koja nam najviše znači ona koja ocenjuje naše ophođenje prema drugim ljudima, onda bi logično bilo da svoju energiju usmerimo u jačanje mišića koji se koriste za odnose sa drugim ljudima. Ljubaznost kod kuće i na poslu, biti potpuno prisutan i posvećen umesto stalnog proveravanja imejla i društvenih mreža, biti zahvalan na ljudima koji vam se nađu u neprilici ali i prilici, biti saosećajan prema ljudima koji prolaze kroz teške trenutke, promovisati poniznost i strpljenje u svojim delima. Sve su to neki načini na koje možemo da jačamo karakter. Prilike da pokažemo svoj karakter na delu su svuda. To je ono što ja u stvari nazivam menadžmentom energije. Ali ako brinemo o drugima i ako sebe ocenjujemo u odnosu sa drugima, da li smo time onda preskočili onaj najbitniji korak – a to je briga o sebi?

Briga o sebi je prvi korak ka brizi o drugima. Ako zapostavite sebe, vi onda limitirate svoje mogućnosti da pomognete bilo kome. Zdravlje je ključno, a kada kažem zdravlje, to se takođe odnosi na celokupan koncept zdravlja tela, emocija, misli, kao i spiritualno zdravlje. Što ste zdraviji u svim tim segmentima, imaćete mnogo više energije da uložite u sve stvari i ljude do kojih vam je stalo. Ako imate mnogo energije u rezervoaru, bićete manje sebični. Bez dobre brige o sebi, nećete imati šta da ponudite drugima. U tom smislu, briga o sebi nije sebična. Baš naprotiv, zato što će se kasnije preliti na druge, briga o sebi je vrlo plemenita. Briga o drugima počinje brigom o sebi.

Radili ste sa nekim od najvećih lidera današnjice. Svi oni imaju vrlo bitnu i ključnu ulogu u pokretanju ljudi, podizanju svesti i odgovornosti kod pojedinaca i grupa. Koji savet možete da im date da budu uspešni u podsticanju pozitivnih promena?

Najbolji savet koji mogu da vam dam je da budete promena koju želite da vidite u drugima. Drugim rečima, budite vi primer onoga čemu želite druge da naučite. Ako želite da vidite ljubaznost u drugima, budite vi prvi ljubazni. Ako želite da neko bude posvećen, iskren, ponizan, saosećajan, onda vi morate da budete živ primer toga kroz ono što vi radite. Ništa nije moćnije od toga da vi sami budete živ primer onoga čemu želite da naučite druge. Čula sam da pominjete termin da svi u životu u stvari pokušavamo da „dođemo kući“. Možete li to da nam pojasnite?

„Doći kući“ je moja metafora kojom pokušavam da objasnim momenat kada čovek ispuni svoju životnu svrhu i misiju. Svi mi težimo ka tome da učinimo nešto značajno u svom životu, jer i sam život danas je privilegija. Mi smo izvukli na lutriji mogućnost da proživimo ovaj život, i to nikako ne možemo da uzmemo zdravo za gotovo. Ono što možemo jeste da budemo odgovorni za ono što radimo sa tim poklonom koji smo dobili – sa našim životom. A „dolazak kući“ je termin koji koristim da kažem da smo ispunili svoju misiju. I za kraj bih želela da se osvrnemo i na naučna istraživanja koja su pokazala da se nešto neverovatno dešava sa našim telom i bićem kada imamo snažnu svrhu koja nas vodi kroz život. Možete li da podelite to sa nama? Nauka je potvrdila ono što smo mi u Institutu posmatrali decenijama. Kada pronađete duboku svrhu u svemu što radite, nešto što je veće od vas samih, onda produžavate sebi život. Čak se smanjuje rizik od prerane smrti za 12% i od srčanog udara za 27%. Manja je verovatnoća da ćemo razviti Alchajmerovu bolest čak dva i po puta. Naš imunosistem je jači, a samim tim i spremniji da se brani od virusa i ćelija raka, povećava se dobar holesterol i manja je verovatnoća da će nam ikada trebati lekovi. Snažna svrha u životu je stvarno najbolji lek za telo i um. A i besplatna je.

RADAR NOVE GENERACIJE

Da li će Ana i Dragan otići na Berkli Dvoje talentovanih studenata Fakulteta muzičke umetnosti odabrano je među svim svojim kolegama iz Evrope da budu stipendisti najpoznatijeg muzičkog koledža na svetu. Ali do ostvarenja sna ima mnogo prepreka koje se oni trude da preskoče

Ana Krstajić (22) i Dragan Hajnrih (23) trenutno su studenti Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Ana je na odseku za kompoziciju u klasi profesorke Isidore Žebeljan, dok je Dragan student džez gitare u klasi profesora Vanje Kevrešana. Anine kompozicije izvodile su se širom sveta. Osvojila je prvu nagradu na internacionalnom takmičenju kompozitora „Womans Works“ (Ithaca, NY), kao najmlađi laureat nagrađena je drugom nagradom na internacionalnom takmičenju „De Bach au Jazz“ (Pariz, FR). Učestvovala je u organizaciji koncerata savremene klasične muzike u Beogradu, a pisala je muziku za projekte Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, video-igre, kao i za pozorišne predstave u BDP-u i UK „Vuk Karadžić“. Orkestrirala je muziku za multimedijalni pozorišni spektakl dr Neleta Karajlića „FBI: Dosije Tesla“. Dragan Hajnrih se bavi izvođenjem i komponovanjem. Dobitnik je prve nagrade na takmičenju „Jarakova gitara“ u kategoriji džez gitare. Sarađivao je sa Akademijom za muziku Univerziteta u Ljubljani, a početkom sledeće godine planira da izda album prvenac na kome će predstaviti autorsku muziku. U novembru je nastupao u Centru „Sava“, na koncertu „Iza horizonta“ u čast Laze Ristovskog. „Dragan i ja smo najbolji prijatelji dugi niz godina. Skoro uvek smo zajedno posećivali džez svirke i koncerte klasične muzike, zajedno smo stvarali i svirali muziku“, kaže Ana. „U aprilu ove godine prijavili smo se na internacionalno muzičko takmičenje ‘The Best Musical Mind‘ u organizaciji Multikultivatora (servis za razvoj kulture i umetnosti) u Beogradu. Finale takmičenja održano je u hotelu Crown Plaza kada smo imali priliku da nastupamo pred renomiranim žirijem koji su činili Casey Driessen (SAD), Lupa

Santiago (Brazil) i Ivana Kotov (SAD/Srbija). Oboje smo osvojili prve nagrade u kategoriji ‘Najbolja originalna kompozicija‘ (Ana) i ‘Najbolji aranžman‘ (Dragan). Nagrada je podrazumevala punu stipendiju za Berklijev letnji muzički kamp u Valensiji.“ Tokom dvonedeljnog kampa Ana i Dragan su dobili ponudu da izađu na audiciju za nastavak studija na muzičkom koledžu Berkli. „Direktor master programa za filmsku muziku Lucio Godoy i direktor master programa za savremeno izvođenje Casey Driessen bili su oduševljeni našim kompozicijama, te su uputili pisma preporuke

eminentnoj Bostonskoj komisiji za stipendiju. Od 200 učesnika letnjeg kampa u Valensiji, njih 50 je dobilo poziv da izađe na audiciju, a stipendije za školovanje na Berkli koledžu dobilo je samo pet studenata među kojima smo i mi. S obzirom na to da je Berkli zaista najprestižniji muzički koledž na svetu, samo školarina bez životnih troškova iznosi 40.000 dolara godišnje.“ Ana je dobila stipendiju za master studije (Master of Music in Scoring for Film, TV and Video Games) koja pokriva 75 procenata školarine, a Dragan za osnovne studije (Professional Music and Performing Arts) koja pokriva oko 70 procenata školarine.

RADAR NOVE GENERACIJE

Ana je dobila stipendiju za master studije (Master of

Music in Scoring for Film, TV and Video Games) koja pokriva 75 procenata školarine, a Dragan za osnovne studije (Professional Music and

Performing Arts) koja pokriva oko 70 procenata školarine

Da bi ostvarili svoj san, Ana i Dragan pored školarine moraju da pokriju i ostale troškove (knjige, laptop, zdravstveno osiguranje, avionska karta, životni troškovi), što je za njih trenutno finansijski neostvarivo. Na sve načine pokušavaju da zarade potreban novac, organizuju koncerte, drže časove, komponuju za razne projekte. Iako su uporni, to im još nije dovoljno. Jedan od načina na koji će pokušati da olakšaju put jeste organizovanje koncerta donatorskog karaktera sa poznatim muzičarima klasične i džez scene, na proleće naredne godine. U ovom trenutku svaka pomoć im je dobrodošla. ®

Pravi studentski život je u domu Piše Tara Cvetković

Predrasude o studentskim domovima su brojne među studentima, pogotovo brucošima, kada se odlučuju za svoj budući smeštaj. Osim što sam znala da je znatno jeftinije, moja prva pomisao je bila: deliću sobu s nekim koga ne poznajem, deliću kupatilo s nekim koga ne poznajem, tamo je lumpovanje do zore koje povlači za sobom pitanje da li ću ikada moći da spavam?! Nekad na sreću, nekad na nesreću, budućnost se često odigra van svake naše pretpostavke. Moje pretpostavke su, doduše, počele da se menjaju kroz priče raznih ljudi koji su prošli kroz iskustvo pravog studentskog života u studentskom domu. Svi redom kažu: „To mi je bilo najlepše životno iskustvo!“ Prestala sam da se svađam sa mamom po pitanju smeštaja i pristala na njenu jedinu opciju, koja je iz bezbednosnih razloga bila upravo studentski dom. Kad je već studentski život, neka bude pravi pravcati studentski život – po toj analogiji izabrala sam Studentski grad na Novom Beogradu, kao mesto sa najznamenitijom istorijom od svih studentskih domova, o kome su snimani dokumentarci, pisane pesme i romani. U najvećem studentskom kompleksu na Balkanu smešteno je preko četiri hiljade studenata iz naše zemlje, ali i iz inostranstva. Pre useljenja, istražujući po internetu naišla sam na sledeću rečenicu, koja je u meni izazvala onaj poznati „ma kako da ne“ efekat: „Od osamdesetih godina prošlog veka do danas neprestano se radi na poboljšanju kvaliteta za smeštaj i ishranu studenata.“ Pri useljenju sam se uverila da je zaista tako kako kažu. Dobila sam sobu koja je renovirana prošle godine. Nov nameštaj, lakiran parket, čisto i prostrano. Pošto sam stigla prva na useljenje, imala sam tu čast i zadovoljstvo da me dočeka lično upravnik bloka u kome sam smeštena, da bih, kako on kaže, „i ja pružila adekvatnu dobrodošlicu svojim cimerkama i docimerkama“. Nakon prijema i da sam htela da se predomislim, i da sam htela da odem da živim u stanu, više nisam mogla. Istina, koliko god soba bila lepa, osoblje ljubazno, najbitnije je s kim ćeš provoditi više od pola dana. Kada sam upoznala cimerke, više nisam imala nameru da idem bilo kuda. Moja odbojnost i rezervisanost prema studentskom domu u potpunosti je isparila kada sam nakon nekoliko dana shvatila da zapravo nikada nisam sama, niti usamljena i da mi nikada nije dosadno. Čak i kada je moja soba prazna, tu su drugarice iz sobe pored. Stalno si okružen studentima i svi, manje ili više, delite istu sudbinu. A šta je sa zavisnicima od fizičkih aktivnosti? Dok sam obilazila oko blokova, prijatna iznenađenja su se nizala: tereni za košarku i fudbal, betonske tribine i tartan staza za trkače. Tu je i sportski centar koji ima teretanu sa svlačionicama, tušem i uvek toplom vodom, sale za borilačke sportove, saune, salu za stoni tenis... ®

odbaci apatiju

Zašto je važno da radiš ono što voliš

odbaci apatiju

Neko je rekao da ako radimo ono što volimo – činiće nam se kao da se celog života igramo. A neko, opet – ne, bio je to Duško Radović – i ovo: „U životu je dovoljno biti pametan samo dva puta – kada birate zanimanje i bračnog druga. Ko oba puta promaši, mora biti pametan celog života.“ Profesori, pisci, novinari, psiholozi pričali su za Original zašto ne treba odustajati od svojih snova

Piše Dimitrije Đurić lumica Olga Krunić radila je ono što je volela

i ono što je morala: pre podne je čitala klasike svetske književnosti u domu za slepe, a po podne je radila na hot-lajnu, sve vreme maštajući da će zaigrati u pozorištu i da će baš taj komad napisati njen sin, pisac koji preživljava tako što piše reklame za jetrenu paštetu.

Ovo nije samo tragikomična priča o umetnicima u tranziciji. Ovo je priča o nama, danas i ovde. Ovo je priča o našim snovima i stvarnosti – Pozovi M radi užitka – koju je odavno napisala Mirjana Bobić Mojsilović pokušavajući da, između ostalog, odgovori i na pitanja zašto je važno da radimo ono što volimo i kako da u tranzicionom razapinjanju između krajnosti živimo, a da nas nije sramota. „Vrlo je teško, naravno. Moj komad govori o tome kako smo svi, ponekad, pomalo spremni da sebi progledamo kroz prste, pogotovo ako za to imamo alibi koji se zove preživljavanje. Umetnici su, možda više nego drugi, izloženi tom stalnom preispitivanju: šta sve radimo da bismo preživeli? Koliko smo časni, koliko smo spremni na kompromise?“, kaže Mirjana Bobić Mojsilović koja je pre više od petnaest godina napisala prvi pozorišni komad Suze su OK u kom je, ulogom mladog pesnika koji iz provincije dolazi u Beograd da objavi pesmu u uglednom listu ne pristajući na kompromise, prikazala drugačiji životni put od onog Olginog s početka teksta. „Na sreću, nisam morala da baš biram Olgin put, ali da jesam – ne znam šta bih uradila. U krajnjoj liniji, ona taj put bira ne samo zbog hleba nego i da bi ostvarila neki svoj mali san – da ponovo zaigra u pozorištu, i da taj komad napiše njen sin. Svi oni sanjaju bolje verzije sebe, i zbog tih boljih verzija, spremni su, ponekad, da urade i ono čega bi se stideli. Ali, i mladi pesnik u Suzama, iako ima muzu, ipak pada na moć, uspeh i božansku auru velikog pesnika. Tek kada sazna istinsku ljudsku, pa ako hoćete i poetsku veličinu svoje muze, on postaje pravi pesnik“, objašnjava Mirjana kako su se junaci njenih pozorišnih komada snalazili u naizgled bezizlaznim životnim situacijama kada su se osećali poniženim i izigranim od onih koji nam sude, koji na sebe preuzimaju uloge vrhovnih moralnih instanci. Neko je rekao da ako radimo ono što volimo – činiće nam se kao da se celog života igramo. Profesor Ratko Božović nas upozorava da ponekad nismo ni svesni da smo sami igračke koje ne igraju svoju, već tuđu igru, i da u nedostatku slobodnog izbora ne dolazi do izražaja ni onaj homo ludens – to slobodno biće s dečjom nevinošću koje se slobodno igra.

„ U r a d n o v r e m e o kova n i s m o n e ka kv i m n o r m a m a i u znaku smo pragmatizma ili cilja koji nam je unapred zadat, koji moramo izvršavati jer nam ga je neko nametnuo. To nije izraz onoga što mi hoćemo, nego što moramo. U slobodno vreme pokušavamo da ono što je bio nedostatak u radnom vremenu, sa stanovišta slobode, slobodne volje, pa i lepote komunikacije sa profesijom ili u profesiji, nadoknadimo. Upropašćen život u radu se onda kao senka nadvija nad slobodnim vremenom, jer ako se u slobodno vreme moramo odmarati od umora, a ne kultivisati, biti u kulturi tog vremena – u velikom smo problemu! Ja se zalažem za celinu slobode u čovekovoj egzistenciji, i u radu i u slobodnom vremenu. Ljudi koji vole svoju profesiju ne doživljavaju je kao opterećenje već kao mogućnost samoodređenja, samovrednovanja i samouspeća“, smatra „majstor dokolice“, kako je jedan novinar Politike nazvao profesora Božovića koji slobodno vreme posmatra kao mogućnost za odmor, razonodu i razvitak ličnosti, uprkos tome što je ono, čini se, proglašeno nepoželjnim, i to od onih koji se, kao što bi profesor rekao, igraju s nama.

Upropašćen život u radu se kao senka nadvija nad slobodnim vremenom, jer ako se u slobodno vreme moramo odmarati od umora, a ne kultivisati, biti u kulturi tog vremena – u velikom smo problemu Profesor Ratko Božović

odbaci apatiju

„Odmor vidim kao kulturnu vrednost, razonodu, kao nešto što nije dosada – jer je dosada sve ono što je bilo do sada – i, konačno, razvitak ličnosti vidim kao naše samousredsređenje, kada u tišini dokolice ostajemo sami sa sobom i kada smo najbliži svojoj suštini“, smatra Božović. Duško Radović ima onaj jedan među brojnim aforizmima: „U životu je dovoljno biti pametan samo dva puta – kada birate zanimanje i bračnog druga. Ko oba puta promaši, mora biti pametan celog života.“ Kako ne biste previše pametovali – da se zadržimo na ovoj analogiji – a ako vam dramski junaci i teorijska promišljanja ne mogu pomoći, možda može stručnjak za profesionalnu orijentaciju. Psihološkinja Dragana Sotirović, specijalista razvojne, dečje i školske psihologije iz Centra za procenu i razvoj Simex, smatra da je privilegija i životno olakšanje kada radite posao koji vas interesuje, koji volite i na kom ste uspešni. „U psihologiji je poznato, a verovatno već i među laicima, da čovek pamti ono što ga interesuje; ako radite stvari koje vas interesuju – brže učite, ne osećate umor, bez problema možete dugo da držite koncentraciju, ne razmišljate koliko ćete biti plaćeni ili nagrađeni za to i samo bavljenje tom vrstom posla za vas je svojevrsna nagrada. Ako radite ono što volite, imate mnogo više šanse da uz mnogo manji napor postignete mnogo više, samim tim budete i uspešniji“, kaže Sotirovićeva i objašnjava kako se možemo profesionalno orijentisati ako nam saveti roditelja i okoline – uči i radi ono što voliš, nisu od pomoći. „Nije uvek lako izboriti se za posao koji volimo i koji nam odgovara. Čini mi se da i za to postoji neka specifična sposobnost, ili možda osobina ličnosti, ili zrelost ličnosti. Suština je u našem stavu, spremnosti da se borimo za ono što želimo, da budemo uporni na putu koji smo zacrtali. To ne znači da ćemo odmah dobiti posao koji je po našoj meri, ali na svakoj raskrsnici treba birati put koji nas približava željenom. To ponekad bude teži put, možda duži put, nekad međutim otkrijemo još neke važne stvari, dobijemo nešto što nismo ni slutili niti očekivali, i na kraju budemo nagrađeni.“

I dan-danas, ja sam zapravo najsrećnija kad sam istinski udubljena u ono što tog trenutka radim – bez obzira da li je to slika, roman, pesma ili pozorište Mirjana Bobić Mojsilović Ako radite stvari koje vas interesuju – brže učite, ne osećate umor, bez problema možete dugo da držite koncentraciju, ne razmišljate koliko ćete biti plaćeni ili nagrađeni za to i samo bavljenje tom vrstom posla za vas je svojevrsna nagrada Dragana Sotirović, psihološkinja

I sagovornici Originala nalazili su se pred različitim životnim iskušenjima kojima je trebalo odoleti, pred problemima i dilemama koje je trebalo razrešiti. Nije im uvek bilo lako... Profesor Ratko Božović bio je viđen za diplomatu u Centru za kulturne veze sa inostranstvom, ali kaže da mu se činilo da bi, pošto se suočio sa tim činovničkim angažmanom, radije bio pastir nego činovnik koji potpisuje tuđe priče i depeše. „Otišao sam na univerzitet, kako mi niko ne bi mogao određivati kako ću i šta ću da mislim ili pišem. Bio sam pomalo lukav, pa sam se na Fakultetu političkih nauka bavio civilizacijskim temama, a ne političkim. Mislili su da se ja bavim nekom dokolicom, kao da je dokolica isto što i besposlica, međutim, nisu shvatili da je dokolica ono vreme u kome nastaje čovek i da je kompletna civilizacija nastala iz dokolice“, ističe profesor za Original. Mirjana Bobić Mojsilović je kao novinarka još od osamdesetih godina pisala za gotovo sve najuglednije listove ondašnje Jugoslavije, kao što su NIN, Duga i Intervju sve do 1999, kada je dobila otkaz u Telegrafu, pretpostavićete, iz političkih razloga. Našla se tada u krizi na nekoliko nivoa: egzistencijalnom, emocionalnom i stvaralačkom, a Novu godinu dočekala je u nezamislivim dugovima. Tada počinje da piše prvi roman Dnevnik srpske domaćice, ponekad provodeći sate i sate zagledana u ekran kompjutera bez ijedne napisane reči. „Smisao se nađe kad jednostavno shvatite da ne možete ni na koga da računate osim na sebe. Bilo je teško, bilo je ponekad i strašno, ali je iznad svega bilo poučno. I dan-danas, ja sam zapravo najsrećnija kad sam istinski udubljena u ono što tog trenutka radim – bez obzira da li je to slika, roman, pesma ili pozorište. Šta ću?! Ipak sam na vreme shvatila da život mora da se izmišlja i da mi stvarnost nije dovoljna“, završava Mirjana razgovor odgovarajući na ključno pitanje – zašto je važno da, uprkos svemu, radimo ono što volimo. „Zato što je sve ostalo izvor frustracije, nezadovoljstva, što na kraju vodi do gubitka smisla. Uz maštu i bavljenje onim što volimo, mi kao da ponovo postajemo deca. A deca nisu depresivna, nego su očarana svetom.“ Potpisnik ovih redova završava pisanje ovog i svakog teksta sa baš takvim osećanjem dečačke radosti, ali je vreme da to dete odvede na spavanje, jer poslednju rečenicu otkucava duboko u noć.

Budi human

Leptir-mašnama protiv raka „Moj otac je pre nekoliko godina preminuo od raka pluća, pa ja želim da pomognem u prevenciji i edukaciji ljudi u vezi s tom bolešću“, kaže Manja Bogićević koja sa majkom pravi mašne od čije prodaje 10 odsto ide Društvu Srbije za borbu protiv raka dojke Piše Ana Mitić

„Pretpostavljam da ste svi čuli za Konfučija, e pa on ima jednu sjajnu izreku: ‚Kud god da ideš, šta god da radiš, sledi svoje srce.‘ To je ono što mi upravo radimo. Želimo da podignemo svest o prevenciji raka dojke, koliko je važno da živite zdravo“, kaže kreatorka mašni Manja Bogićević, koja je u oktobru, kada se u svim zemljama u svetu obeležava mesec borbe protiv raka dojke, pokrenula humanitarnu akciju pomoći obolelima tako što od svake prodate leptir-mašne iz svoje kolekcije deo daje u dobrotvorne svrhe. Kako su mašne i svi ostali proizvodi koji izlaze iz njene radionice „Petrucci Elegance“ pre svega namenjeni unukama, ćerkama i mamama, odlučila je da od svake prodate leptir-mašne donira 10 odsto Društvu Srbije za borbu protiv raka dojke. „Smatramo da su najveće blago naše zemlje zapravo žene. To se tiče svih nas, jer nas je sve rodila majka, zar ne? Osvrnite se oko sebe, oko vas su svuda majke, unuke, ćerke, sestre, bake, drugarice, žene i devojke“, kaže Manja za Original. Mašne prave njena mama i ona. U početku mašne su bile kreativna ideja i hobi, da bi postale startap, a posle edukacije u Tehnološkom parku na Zvezdari i uz podršku mentora iz ICT Huba, Manja je sada sigurna da će njene „lepotice“ postati porodični biznis. Atraktivne i zanimljive mašne, različitih oblika, dezena i namene primamljive su svakom oku, a pošto im je Manja dodala i humanu komponentu, nisu više samo modni detalj već imaju i „dušu“. „Plan je da ovo što sada radim postane biznis linija gde ćete moći da kupite sve na jednom mestu. Pre svega, moja želja je da to postane porodični biznis i da deo ide i u humanitarne akcije za prevenciju raka. Moj otac je pre nekoliko godina preminuo od raka pluća, pa ja želim da pomognem u prevenciji i edukaciji ljudi u vezi s tom bolešću“, priča Manja za Original.

Rak dojke je trenutno vodeća maligna bolest kod žena kako u razvijenim, tako i u zemljama u razvoju. U Srbiji se svake godine registruje oko 4.600 novoobolelih žena od karcinoma dojke, a oko 1.600 žena izgubi bitku za život. Od ukupnog broja novoobolelih žena u svetu, od 20 do 30 odsto njih je mlađe od 50 godina. Sekundarna prevencija kao najčešći put ranog otkrivanja raka dojke sprovodi se preko nacionalnih skrining programa kojima se može smanjiti smrtnost od raka dojke kod oko 35 odsto žena starosti od 50 do 69 godina. Najčešće korišćena skrining metoda je mamografija. Međutim, u Srbiji i pored apela lekara, svest žena o prevenciji nije na zavidnom nivou. Zato su, smatra Manja, humanitarne akcije od presudnog značaja da se skrene pažnja na ovaj problem žena u Srbiji. „Moja želja je, pre svega, bila da se generalno borim protiv raka sa fokusom na žene. Odziv običnih ljudi je bio odličan. I podržali su me u sprovođenju akcije. Htela sam da je nastavim i da je podignem na mnogo viši nivo. Do sada sam uspela da sakupim novac od 40 prodatih mašni. Nažalost, nisam dobila podršku nijedne televizije, iako sam smatrala da je rak dojke nešto što najviše pogađa žene u Srbiji. Pritom, kao mlada devojka uviđam koliko su devojke neinformisane o potrebi redovne kontrole i vođenju zdravog načina života“, kaže ova devojka i dodaje da joj je želja da preko svog ličnog primera pomogne ženama i devojkama da budu prvenstveno zdrave, zatim i samostalne i nezavisne. „Želela bih da pomognem onoliko koliko ja mogu, i da ostali slede moj primer“, ističe Manja. „Šta je naš interes? Interes je da bar jedna žena u Srbiji rano otkrije rak dojke i izleči se, ili da mlade devojke shvate da je svakodnevno vođenje zdravog života put ka životu bez bolesti. Najbolja stvar na svetu koju čovek može da uradi jeste da nekome učini dobro. Zahvalnost i osmeh nema cenu“, sigurna je Manja Bogićević. ®

RADAR NOVE GENERACIJE

Đorđe Ogrizović, jedan od najbistrijih mladih umova na svetu

Svi te podržavaju, ali tek kad osvojiš medalju Đorđe je uspeo da bude tema mnogih medija prethodnih nedelja pošto je dobio nagradu Svetske organizacije za zaštitu intelektualne svojine za istraživanja srednjoškolaca u oblasti zaštite životne sredine, ekologije i energetske efikasnosti, zbog čega su ga prozvali najboljim mladim naučnikom na svetu. Ali nagrade Đorđu nisu nešto „vau“. On i ne zna koliko ih ima. Ono što je mnogo važnije jeste kako razmišlja jedan multitalentovani mladić, tek srednjoškolac, koji pokušava da postane naučnik ne bi li rešavao u budućnosti jedan od najvećih problema na svetu – zagađenje životne sredine Piše Ana Mitić Fotografije Igor Pavićević

ije poznato da je o nekom naučniku toliko pisano u poslednje vreme, ne računajući velikane Teslu, Milankovića i Pupina, a da je tek srednjoškolac i tek na putu da postane pravi naučnik. To je uspelo Đorđu Ogrizoviću, kojeg je tek što je dao ovaj intervju za Original, čekala još jedna novinarska ekipa u Centru za talente koji je njegova druga kuća. Ovaj mladić uspeo je da bude tema mnogih medija prethodnih nedelja pošto je dobio nagradu Svetske organizacije za zaštitu intelektualne svojine za istraživanja srednjoškolaca u oblasti zaštite životne sredine, ekologije i energetske efikasnosti, zbog čega su ga prozvali najboljim mladim naučnikom na svetu. Đorđe je nagrađen za projekat prečišćavanja vode zagađene fenolom procesom hidrodinamičke kavitacije. Za taj pronalazak on je ove godine u aprilu već osvojio zlatnu medalju na 29. svetskom prvenstvu mladih naučnika u Rumuniji. Ali nagrade Đorđu nisu nešto „vau“. On i ne zna koliko ih ima i, kako nam je rekao, „to je onako usput“. Dobija ih od osnovne škole iz svih mogućih oblasti – od istorije pa do zaštite životne sredine. Ekipi Originala to je bilo sasvim dovoljno da istraži kako razmišlja um jednog multitalentovanog mladića, tek srednjoškolca, koji pokušava da postane naučnik ne bi li rešavao u budućnosti jedan od najvećih problema na svetu – zagađenje životne sredine. Rekao si da ovu nagradu smatraš ličnim uspehom i uspehom svoje porodice i da ne očekuješ promenu. Zbog čega? Da li to znači da nisi imao dovoljnu podršku, osim najbližih? I da li tu dolazimo do stare priče kako naši talentovani đaci nemaju dovoljno sistemske podrške?

Tokom istraživanja niko nije prepušten samom sebi. Pored ličnog i uspeha porodice, to je pre svega i uspeh Centra za talente i mentora koji su pomagali i u svakom trenutku bili raspoloženi da daju savet. Niko sam nije toliko briljantan i zato je važan mentorski rad. Generalno, oduševilo me je što su toliko svi bili raspoloženi da pomognu. I iznenadilo me je jer sam mislio da neće tako biti. Postoji po-

RADAR NOVE GENERACIJE

Centar za talente čiji je Đorđe član i čiji su mentori najzaslužniji za negov uspeh, pravi je rasadnik genijalaca. Deca i mladi koji su članovi Centra svakodnevno osvajaju medalje i nagrade po svetu iz prirodnih i društvenih nauka kroz svoje istraživačke radove. Medalje, nagrade i svedočanstva uspeha prekrivaju zidove Centra koji postoji već 15 godina. Sa Svetske olimpijade mladih naučnika, na kojoj u pet oblasti deca pred međunarodnom komisijom sastavljenom od eminentnih naučnih stručnjaka brane svoja istraživanja, u aprilu ove godine u Rumuniji, ekipa Centra za talente vratila se sa šest medalja. U oblasti „life science“, odnosno medicine, hemije i biologije Jovan Mitić je osvojio zlatnu medalju za svoj rad koji je vezan za nervne ćelije. Tamara Janković je osvojila takođe zlatnu medalju za rad o pronalaženju ekstrakata primitivnih životinja koji imaju antikancerogeno dejstvo i za koje se ispostavilo da su selektivniji od klasičnih lekova koji se koriste u hemioterapiji. Uroš Filipović se takmičio iz informatike i napravio je VR odelo koje stvara osećaj kao da ste u igrici, unapredivši tehnologiju naočara za virtuelnu realnost za šta je osvojio srebrnu medalju. Matija Čupić je takođe osvojio zlatnu medalju iz oblasti informatike za jedinstveni programski jezik, a Nikolina Marković je osvojila srebrnu medalju iz matematike za rad verižnih razlomaka i optimizacije Hajgensovog modela planetarijuma. Đorđe je osvojio zlatnu medalju iz oblasti zaštite životne sredine za istraživanje koje je vezano za prečišćavanje vode od fenola primenom metode hidrodinamičke kavitacije.

drška talentima, ali kada osvojiš medalju ili nagradu, do tada ne. Nadam se da će se to promeniti. Bio sam na prijemu kod ministra Vanje Udovičića i on mi je rekao da ni oni sami ne znaju koliko takmičenja postoji, ali da žele da pomognu. Jer pogrešno je kad mi sami, odnosno naši roditelji, plaćamo kotizacije za takmičenja. Ali nije problem samo u tom materijalnom delu. Većina institucija je otvorena za rad sa talentima i onima koji su zainteresovani za istraživački rad, ali nauka mora da se popularizuje. Mislim da nedovoljno dece zna šta se dešava u Centru za talente, a još manje roditelja. I to je problem. Kakav je osećaj biti nosilac velikih nagrada tako mlad, a kolika je odgovornost da se one opravdaju i u budućnosti?

Lep je osećaj, imponuje. Ali mi smeta kada mediji pišu pompezno o meni kao o „najboljem mladom naučniku na svetu“. Ni ja ni niko od nas još uvek nije naučnik sa 18-19 godina. To ćemo možda tek postati. Zahvaljujući dosadašnjem trudu i radu osvojili smo sve ove nagrade i uz pomoć mentora. Takmičim se još od petog razreda osnovne škole u različitim oblastima i nisam imao taj osećaj odgovornosti kako ću se snaći u budućnosti. Radim ovo, kao i svi ovde, zato što to volim, zato što mi je lepo da tako provedem svoje vreme i u tome ću nastaviti. Nagrade i uspesi su nešto što dolazi usput. Kako se jedan dečak, mladić tako rano zainteresovao za nauku, ko ti je to interesovanje „urezao“ i odakle ideja da radiš na projektu problema prečišćavanja vode? Koliko su te profesori u tome stimulisali i da li si imao tu sreću da imaš „prave“ profesore koji su prepoznali tvoj talenat?

Prvo sam se bavio istorijom, a onda sam u sedmom razredu od nastavnika saznao za Centar za talente, tako da sam imao tu sreću da me neko usmeri. Jer nemaju svi priliku da čuju za ovaj centar. Ovde sam radio dva istraživanja kod mentora dr Stanoja Bojanina, da bih u gimnaziji, kada sam počeo da se interesujem za zaštitu životne sredine, imao sreću da upoznam profesora i mentora dr Borivoja Adnađevića i da u razgovoru sa njim odaberem istraživanje koje sam uspeo da izvedem. Postojala je podrška profesora i nastavnika i u osnovnoj školi

i u gimnaziji, i oni su me uvek podržavali. Imao sam sreće, ali velikim delom je to moj lični trud i rad. Danas mi se čini da za sve mora da postoji samoinicijativa i da neko mora sam da odluči da nešto želi da radi i da u tom smeru krene. Da se sistemski talenat toliko podržava u školi ili u gimnaziji, da vas neko pogura u prvi mah... čini mi se da baš i nije tako. To se desi tek kad postignete uspeh. Ako bi naučnicima i onima koji žele da se bave naukom trebalo da pošalješ poruku podrške, šta bi im rekao? Zašto ne treba da odustaju iako naučnici nisu glavne face u ovom trenutku?

I ne mislim da se naukom treba baviti zbog popularnosti i ko zna o koliko naučnika i naših mentora nemate gde da čujete i saznate o istraživanjima koja su radili, jer je njihov posao da se time bave. Poruka jeste da ne odustaju, ali da to ne budu klišei i opšte fraze, stvarno mislim da su trud i upornost, pre svega, i volja da se nešto izvede, najbitniji. Jer onda možete da nađete i način kako i gde. Mene nerviraju odgovori mojih vršnjaka kako nemaju uslove ovde da nešto izvedu ili ispune. Postoje uslovi. Evo ovde u Centru za talente, po brojnim drugim organizacijama, u Petnici, možete da se bavite dodatnim radom ako stvarno želite. I to je ključno. Mora stvarno da se želi i uspeh svakako dolazi posle upornosti. Ko su tvoji uzori?

To su pre svega naši veliki naučnici. Ne smatram da ću ih u životu ikada stići, ali mislim da ideal mora da bude daleko. Pored Tesle i Milankovića, pre svega mi je uzor Mihajlo Pupin, zbog načina predstavljanja istraživanja, a i zato što nijednog trenutka nije zaboravio na Srbiju, ni za vreme Prvog svetskog rata. Ja se nadam da ću svojim radom u budućnosti moći da pomognem Srbiji i da tu želju neću nikada izgubiti. Da li ti se čini da je prema umovima Srbije, naročito mlad-

Nerviraju me odgovori mojih vršnjaka kako nemaju uslove ovde da nešto izvedu ili ispune. Postoje uslovi

RADAR NOVE GENERACIJE

im naučnicima, matematičarima, mnogo puta dosad učinjena nepravda, da im se ne daje adekvatan prostor, da se nauka ne popularizuje dovoljno? I kako bi naučnici mogli da u medijima postanu glavne face i zamene trivijalne likove i teme koje trenutno dominiraju? Šta treba učiniti da nauka postane „in“?

Opet se vraćamo na to da se uspeh isprati kratko, da medijska pažnja posle nagrade traje dan-dva ili nekoliko nedelja. O tome se ne čuje niti se mnogo zna. U ovom periodu kada smo gimnazijalci postoji želja da se javno predstavimo. Većinu naučnika kasnije uopšte ne interesuje slava i da budu medijski ispraćeni, već im je važnije mišljenje stručnih naučnih krugova. U medijima ima prostora za one koji žele da se guraju, da budu bitni i

tome, kao što je Leonardo Dikaprio nedavno skrenuo pažnju svojim filmom? Isto je i kod nas, o čemu svedoče brojni primeri da se nekim temama ne pridaje značaj dok ne „poguraju“ poznati?

Uvek je tako. Kada problem klimatskih promena bude realan i kada bude pogađao svakog od nas, onda će se o njemu značajnije pričati. Ali tad će biti kasno. Iako sada nije tako, problemi životne sredine će, kako bude rastao broj ugroženih ljudi zbog klimatskih promena, u budućnosti biti glavne teme. Gde ti vidiš svoje mesto u budućnosti?

Voleo bih da u životu nastavim da se bavim problemom zaštite životne sredine sa nekog diplomatskog aspekta predstavljanja značaja toga. Nadam se da će

Kada problem klimatskih promena bude realan i kada bude pogađao svakog od nas, onda će se o njemu značajnije pričati. Ali tad će biti kasno važni, a veoma je veliko pitanje koliko su stvarno „bitni“ i „važni“. Problemi životne sredine i ekologije su u fokusu ovih dana pogotovo otkako je Tramp izabran za predsednika Amerike, pošto je u kampanji negirao postojanje ekoloških problema. Ipak, dan pre ovog intervjua ublažio je taj svoj stav. Kao neko koga upravo interesuju problemi ekologije, kako doživljavaš aktuelnu situaciju u svetu?

Od brojnih memoranduma i sporazuma koji postoje o obnovljivim izvorima energije, vrlo malo se zaista primenjuje zato što su oni manje isplativi od neobnovljivih. Iznad svega je, nažalost, novac. I ne verujem da će se skoro u svetu multinacionalnih i velikih kompanija promeniti stav jer će uvek gledati kako da prođu jeftinije, osim ako se ne uvedu zakoni i velike takse. Svi redom danas to podržavaju. Trampove izjave su bile populističke, za sve treba vremena i tek ćemo videti kako će se stvari odvijati. Da li ti se čini da je problem klimatskih promena u fokusu samo kada poznate ličnosti pričaju o

mi kasnije u životu takav posao i biti i da ću moći da predstavljam važnost tog problema pred organizacijama. Projekti za prečišćavanje vode su nešto što te najviše zanima. Ako bi voleo da tvoje ime stoji jednog dana upisano među ljudima koji su doprineli dobrobiti planete, pored kog otkrića bi voleo da stoji?

Još ne razmišljam o nečemu tako velikom i tako dalekom. Danas je sve timski rad i samo u okviru tima bih možda i došao do nekih zanimljivih rezultata. Veoma bih voleo kada bih na bilo koji način mogao da se bavim razrađivanjem metoda za prečišćavanje vode jer prema podacima Svetske zdravstvene organizacije milijardu i šeststo hiljada ljudi danas koristi vodu za piće koja je zagađena zbog, pre svega, ljudske nemarnosti. Konkretno bih voleo da se bavim tim pitanjem. Već si najavio da ćeš posle fakulteta nastaviti usavršavanje u inostranstvu, ali i da želiš da se vratiš u Srbiju jednog dana kako bi radio sa mladim naučnicima? Da li možeš da obećaš da ćeš se vratiti i zašto si tako siguran u to?

Ipak, naši najveći naučnici poput Tesle i Pupina su najveća dostignuća stvarali van svoje zemlje?

Sa ove pozicije, voleo bih da mogu da se vratim i pomognem. Ali ukoliko budem video da će moj rad za pomoć Srbiji i za mlade naučnike biti značajniji i veći ukoliko bude iz inostranstva, onda ću tako odlučiti. Cilj mi je, prvenstveno, da se pomogne da situacija bude bolja ovde. Mihajlo Pupin jeste ceo svoj život proveo u Americi pomažući Srbiji odande, a ne odavde. Tesla je ime zbog kojeg strani turisti na svojoj mapi prilikom posete Srbiji stave krstić na mesto gde je muzej kao „must visit“. Ipak, jedan Milanković i dalje nema spomenik. Kako tumačiš činjenicu da se nekim naučnicima nismo odužili na dostojan način?

Mnogo je ljudi, osim naučnika, kao što su dobrotvori poput Dijane Budisavljević, najmlađi kaplar vojske iz Prvog svetskog rata Momčilo Gavrić, Toma Maksimović koji je spasavao decu iz logora tokom Drugog svetskog rata, za koje se ne čuje i koji se pomenu kada za tim ima potrebe u dnevnopolitičkom kontekstu, pa se o značaju i radu takvih ličnosti – a to nisu naučnici, za koje još i mislim da se zbog otkrića u određenim krugovima zna – uopšte ne zna. Valjda nema interesa da se o brojnim ličnostima koje su značajne piše pored drugih brojnih veoma bitnih i aktuelnih dešavanja na estradi ili u politici. Stalno se žalimo na loš obrazovni sistem i na nedovoljno ulaganje u talentovane pojedince, a ipak tvoj primer i primeri drugih mladih ljudi potvrđuju da je uspeh moguć, i to je kontradiktorno. Kako to objašnjavaš?

Ne znam koliko je loš obrazovni sistem, koliko mislim da je loša atmosfera u kojoj odrastamo gde znanje nije potrebno za lagodan i udoban život. Ovde je reč o tome da svako ko ima razvijene sfere interesovanja, bavi se upravo onim šta ga zanima i onda dođe do svog cilja, nevezano od javne ili opšte podrške. Upravo je ovo i moguće zato što je želja za temeljnim znanjem trenutno pojedinačna, a ne masovna. Zato mislim da naš primer nije kontradiktoran, već krajnje logična posledica ovakvog sistema.

POGLED U BUDUĆNOST

3Lateral Između naučnika i gejmera Original je posetio novosadski tim 3Lateral koji je razvio i hardver i softver za digitalizaciju ljudskog lica, koji se nalazi u gejmerskim blokbasterima, poput ovogodišnjeg hita „Battlefield 1”. Neki njihovi projekti koji sad izlaze u javnost završeni su pre čak pet godina, a sada rade na onom što će izaći tek za pet godina! To dovoljno govori o tome koliko su napredni. U čemu je tajna uspeha ove kompanije? Piše Danijela Jovičić

Ko od nas nije poželeo makar jednom da ima igru u kojoj se baš on pojavljuje? Baš tvoja mimika lica, podignuta obrva, širok osmeh, namrgođene obrve... Svakim danom se ljudski rod sve više približava svom digitalnom alter egu, pa tako već sad dolazimo u situaciju da naš pretraživač i društvene mreže znaju unapred šta želimo, takoreći „poznaju“ nas koristeći posebno napravljene algoritme. Međutim, novosadski tim 3Lateral otišao je korak dalje, oni su razvili tehnologiju koja omogućuje digitalizaciju ljudi, posebno se posvećujući najizazovnijem delu čoveka – licu, jer postoji bezbroj facijalnih ekspresija svojstvenih samo jednom pojedincu, a da ne pominjem da je naš mozak već sam najveći stručnjak da prepozna „digitalni lažnjak“. Priznajem, pre nego što sam kročila u taj nadrealni svet, zaista nisam imala neko prethodno istančano znanje o ovoj materiji, bila sam potpuni laik dapače, što je samo još dodatno pojačalo taj prvi utisak oduševljenosti i ushićenosti. Više nego mladi i predusretljiv tim (prosek starosti tima je ispod 30 godina!) proveo me je kroz ovaj fantastičan svet, otkriven javnosti samo posredno, najčešće kroz video-igre i filmove. Pored softvera i alata za digitalizaciju ljudskog lica, oni su razvili i potreban hardver koji će im fizički omogućiti da prenesu sliku realnosti u digitalni svet. Postupak je sledeći – zamislite sferu od preko 100 profesionalnih foto-aparata koji vas slikaju iz svih mogućih uglova! Pali se posebno osvetljenje uz pomoć kojeg se prikupljaju preko potrebne kolor i geometrijske informacije koje će digitalizovano lice predstaviti, a koje je podesivo u odnosu na određenu pozu tela, i kreće magija. U zavisnosti od klijentovih zahteva, osoba unutra smenjuje grimase ushićenosti, srdžbe, razočaranosti, razdraganosti, baš poput godišnjih doba. Nakon uslikanih bezbrojnih kadrova, tim ih ukomponuje u jednu celokupnu sliku koja postaje tvoje „digitalno ja“. I to zaista jeste (ne)savršena verzija tebe, a ne generički prikaz neke tamo nepoznate osobe, sa svim tvojim crtama lica – rupicama na obrazima kad se nasmeješ, dve vodoravne bore na čelu koje se pojavljuju kad se namrštiš,

Fotografije zahvaljujući studiju 3Lateral

povijenim uglovima usana kad si tužan, namreškanim nosem kad ti se nešto gadi... Stvarajući likove ni iz čega, oblikujući im telo i lice nešto je čemu su svi članovi tima maksimalno posvećeni i za čim su ludački ostrašćeni. Zahvaljujući saradnji sa mnogobrojnim naučnim institucijama iz polja psihologije, koje su im umnogome pomogle da razumeju temeljnije neverbalnu komunikaciju, kao i primeni naučnih dostignuća iz fizike svetla i 3D umetnosti, njihovi likovi ne moraju čak ni da govore, uz pomoć kontrolisanja pojedinačnih delova lica, osećanja i misli protagonista se same pokazuju. Neverovatno verodostojno prikazane razgoračene oči, skupljene obrve, horizontalno razvučene usne, prosto nema sumnje, to je strah na licu britanskog vojnika u borbenom okruženju Prvog svetskog rata iz video-igre „Battlefield 1”. Nema jezičke barijere, nema nesporazuma, tim 3Laterala oslikao je sa velikom preciznošću sve unutrašnje promene njegovog duha u bici, obraćajući pažnju kako na pomeranje senki na licu, tako i na najsitnije dlake na bradi. Zaista neverovatno! Gledajući neke od njihovih do sada najviše eksponiranih radova od pre čak nekoliko godina, poput GTA V, „Battlefield”, „Star Citizen”, uočava se njihovo konstantno usavršavanje, uz svaki projekat lica postaju detaljnija, pokreti tela kompleksniji, fuzija nadarenih umetnika crtača i disciplinovanih inženjera sve je očiglednija. Njihove glave su zaživele i u virtuelnoj realnosti (VR), zasigurno najperspektivnijoj high-tech industriji trenutno a i u budućnosti, kroz VR projekat „Batman” za konzolu Sony Playstation. To je postignuto i zahvaljujući posvećenosti kompanije konstantnom usavršavanju svojih zaposlenih, kojima se pruža mogućnost da prisustvuju vodećim svetskim konferencijama iz njihove sfere, kao i saradnji sa drugim gaming i animation kompanijama, eksternim i internim radionicama... Treba napomenuti da su neki njihovi projekti koji sad izlaze u javnost završeni pre čak pet godina, a da sada rade na onom što će izaći tek za pet godina! To dovoljno govori o tome koliko su napredni.

POGLED U BUDUĆNOST

Oseti se da su po svemu jedna new-age firma, veruju u organski rast tima, ne žele da postanu korporacija (bar ne prerano), pomažu mladim nezavisnim studijima kod nas i u svetu, uvažavaju i usvajaju predloge jedni drugima, promovišu grad Novi Sad kao IT senzaciju, a najveća radost im je kada neko od njih pomeri granicu i uspe da uradi ono što je dotad bilo nezamislivo, jer sve doživljavaju kao timski uspeh. Primena njihovog hardvera i softvera pogrešno je stavljena ekskluzivno u gejming industriju; primena skenera za akviziciju podataka ima mnogo širu upotrebu, u industriji materijala, medicine, obezbeđenja... ali ono što okuplja najviše pažnje šire javnosti jesu filmovi (Shark Night 3D), video-igre (već pomenute gore) i visokokvalitetni video-performansi. Baš iz tog razloga je i naša najpoznatija umetnica performansa Marina Abramović nedavno započela saradnju sa njima. Njihovo tržište se razvija svakodnevno a 3Lateral može da kaže ponosno da drži korak sa njim. Još jedna potvrda stigla je ove godine kada su se udružili sa kolegama iz kompanija Ninja Theory i Cubic Motion i uradili nešto neviđeno – prevođenje kompletne pojave glumice sa bine u njen finalni digitalni oblik u razmaku od nekoliko minuta, to je inače proces koji traje mesecima. Glumica je nosila posebno odelo koje je pratilo njeno kretanje i kamere oko glave koje su minuciozno snimale svaku promenu na licu, a potom su sve to verno reprodukovali na ekranu u razmaku od nekoliko minuta, stavljajući je u kontekst igre sa potrebnom scenografijom, kostimom i šminkom. Ono što sve njih vodi kao ideja jeste mogućnost da snimaju scene igre kao akcioni film, jer tokom 20. veka zabava je bila definisana filmom i kamerama, a sada se taj akcenat premešta na game engine tehnologiju koja gaje mogućnost da pravljenje igre mnogo više liči na fizičko uživo snimanje nego na digitalno. Ovaj događaj je samo odškrinuo vrata svemu onome čemu možemo da se nadamo u budućnosti, jer će baš oni postavljati granice u budućnosti. I konstantno ih pomerati. ®

Primena njihovog hardvera i softvera pogrešno je stavljena ekskluzivno u gejming industriju; primena skenera za akviziciju podataka ima mnogo širu upotrebu, u industriji materijala, medicine, obezbeđenja

BUDI POSLOVAN

Kako do posla u Guglu i Fejsbuku Nakon godina misterije o mozgalicama koje Gugl postavlja na intervjuima, koji su zasigurno postali deo moderne istorije, taman kada ste pomislili da ste otkrili prave odgovore i da ćete dobiti posao iz snova, kompanija se vratila na stare metode zapošljavanja. Ispostavilo se da pitanja bez pravog odgovora nisu dala odgovor ni Guglu da li osoba koju intervjuišu može biti deo tima Piše Jovana Radovanović

BUDI POSLOVAN

Možete baciti kockicu tri puta. Dobićete X dolara gde je X najveći rezultat koji ste ostvarili. Možete prestati sa bacanjem bilo kada (npr. ako u prvom bacanju dobijete 6, možete prestati odmah). Koliko očekujete da ćete zaraditi?

BUDI POSLOVAN

Gugl i Fejsbuk,

dva veb-pionira, godišnje prime između dva i tri miliona CV-jeva. Taj broj je okviran jer kompanije podatke drže u tajnosti, ali se već godinama pominje kao referentna vrednost. Popularnost kompanija koje vrede 498 milijardi (Gugl) i 328 milijardi (Fejsbuk) bazira se ne samo na visokim primanjima zaposlenih – prosečna plata u Guglu je 140.000 dolara, a u Fejsbuku 135.000 – već i na tome što se ubrajaju u najbolje poslodavce na svetu: Biznis insajder ih je na listi najboljih poslodavaca u Americi smestio na prvo, odnosno peto mesto. Takođe, ništa manje važna je saradnja sa najvećim stručnjacima na svetu, što može biti odskočna daska kakvu nećete dobiti nigde drugde. Samo pogledajte kako je prošlo prvih 20 zaposlenih u Guglu, koji su počeli 1999. godine, većina njih je danas među najuticajnijim ljudima u svom poslu. Upravo zbog velike popularnosti, ali i specifičnosti vizionarskih kompanija, u njima prosečni ne prolaze. Laslo Bok, šef ljudskih resursa koji je zadužen za aplikacije kandidata, kaže da su šanse prosečnih kandidata da se zaposle u Guglu 400:1. On je u svojoj kancelariji izložio neke od najgorih, ili kako preferira, najblesavijih, aplikacija koje su mu stigle. Ljudi su probali da ga podmite ili da mu prete. Jednom mu je čak ponuđena kuća na točkovima ukoliko prihvati ponudu. Bok kaže da, kada intervjuiše ljude, gleda četiri stvari. Prva je generalna kognitivna sposobnost. Ne samo inteligencija nego i sposobnost da obradite informaciju. Druga je „pojavni“ lider, odnosno osoba koja će kada vidi problem istupiti da ga reši, a potom, kada više nije potrebna, skloniće se s puta drugima. Treće je da li kulturološki odgovarate kompaniji, to u Guglu zovu Guglines. Ne morate da budete fini ili nežni, ali morate da umete da priznate da ste napravili grešku. Četvrto je ekspertiza u poslu za koji vas zapošljavaju. „To je poslednja stavka koju Gugl gleda kada zapošljava“, kaže Bok, „Kada umete da radite neke druge stvari, možete da do-

đete do novog načina na koji ćete uraditi nešto za nas, onako kako niko do tada nije.“ Kako bi pronašli „best fit“, to jest osobu koja će se dobro uklopiti kako u tim, tako i u viziju kompanije, kandidati prolaze iscrpne krugove razgovora tokom kojih ih intervjuišu HR-ovi, psiholozi i šefovi različitih odeljenja. Dugo su obe kompanije koristile „brain tease“ pitanja (mozgalice?) jer ih je mnogo više interesovalo kako kandidati razmišljaju i na koji način dolaze do odgovora. Pitanja su bila toliko nestandardna da su ušla u anale HR-a. Pitanja poput: „Ponesite na intervju sa sobom stvar koja najbolje predstavlja vašu ličnost“; „Vratili ste se upravo sa dvonedeljnog odmora i imate sat vremena da prođete za sat vremena – krenite“; „Pomerite ove tri stolice iz jednog kraja sobe na drugi kraj“; „Navedite što više načina na koje može da se koristi limun“; „Koliko ljudi dnevno čestita rođendan na Fejsbuku“; „Koliko ljudi je poletelo sa aerodroma u Čikagu prošle godine“ (nijedan, ljudi ne lete), nemaju egzaktan odgovor. Bila su postav-

„Nastavite niz: 10, 9, 60, 90, 70, 66...?“ Pitanje je teško jer ili vidite „trik“, ili ga ne vidite. Ništa što ste učili u školi neće vam pomoći da date odgovor na ovo pitanje

ljena da bi se saznalo kakva je osoba kandidat, koliko je efikasna, da li je bitnije da brzo uradi zadatak ili je sistematična, koliko brzo rešava probleme, da li je podložna stresu, da li razmišlja brzo i kreativno... Vilijam Paundston, autor knjige Da li ste dovoljno pametni da radite za Gugl, rekao je da je najteže pitanje ikada postavljeno na intervjuu za posao u ovoj kompaniji bilo: „Nastavite red: 10, 9, 60, 90, 70, 66...?“ „Pitanje je teško jer ili vidite ’trik’, ili ga ne vidite. Ništa što ste učili u školi neće vam pomoći da date odgovor na ovo pitanje.“ Šampion u ovoj oblasti bio je Gugl, čija pitanja i danas kruže internetom. Primetićete da pišemo u prošlom vremenu. Nemojte da vas zavara veliki broj tekstova sa naslovima „Na ovih pet pitanja treba da odgovorite da biste dobili posao u Guglu“, kompanija je ovaj vid intervjuisanja povukla jer su se ispostavila kao neefikasna. Kako je navedeno na sajtu Gugla, povučena su jer nisu mogla da predvide koliko dobar će biti neko u svom poslu. Kompanija se danas oslanja na „jednostavne testove i strukturisana pitanja“. Nije poznato da li se i Fejsbuk odrekao „brain tease“ pitanja, međutim i ta kompanija ima „jednostavan deo intervjua“. Biti pozvan na intervju u Gugl ili Fejsbuk je sve, samo ne jednostavno. Često možemo da pročitamo da je lakše upasti na Harvard nego doći do prvog kruga intervjua u internet gigantima. I ta tvrdnja nije daleko od istine.

BUDI POSLOVAN

Dva najuspešnija načina da dođete do intervjua jesu da poznajete nekoga u kompaniji ko će vas preporučiti i proslediti vaš CV, i da upišete koledž sa kojeg vaša kompanija iz snova regrutuje buduće zaposlene, ili na jednom takvom koledžu dobijete dodatno obrazovanje, ukoliko ste već svršen student. Postoji i treći način da dođete do posla – da ste mnogo dobri u tome što radite i da kompanija sama stupi u kontakt s vama. Ni tada, otkrio nam je jedan takav srećnik, proces ulaska u kompaniju nije jednostavan. S njim su uspostavili kontakt hedhanteri putem LinkedIna. Usledili su iscrpni razgovori gde je i dobio objašnjenje da će morati da prođe pet krugova intervjua, gde može da dobije posao, gde bi morao da se preseli. Bila je to prva procena kompanije, odnosno psihologa da li se uklapa, nakon čega su ga „prosledili“ tehničkom odeljenju s kojim je nastavio intervjue. Naš sagovornik nije bio zainteresovan za posao u internet gigantu (pomisliće mnogi šta nije u

redu s njim) i nakon drugog razgovora je odbio ponuđeni posao. „Bili su veoma ljubazni, možda čak i previše, bili su takođe detaljni, na samom početku su mi pružili sve informacije“, ispričao nam je utiske naš sagovornik. „Odbio sam posao i rekao im da, ukoliko budu i dalje zainteresovani, mogu da me pozovu za godinu dana, jer sad nije pravo vreme za promenu posla.“ Tačno toliko je prošlo do narednog poziva, što je odličan primer metodičnosti i ažurnosti kompanije, ali je naš sagovornik ponovo rešio da ih odbije, i otvori svoju kompaniju. Reči našeg sagovornika potvrđuje i Paundston, koji ističe da Gugl veruje u „moć mase“, te da intervju od pet krugova postoji kako bi više osoba dalo mišljenje o jednoj osobi. A kako preživeti Guglovih pet krugova koji se, iz ugla kandidata, ne razlikuju mnogo od Danteovih devet. Džon Miler, doktor nauka koji je radio i regrutovao za Majkrosoft i Orakl, a radio i u Amazonu i Guglu, dao je sveobuhvatan

tutorijal kako bi pomogao kandidatima da prođu intervju u Guglu ili Fejsbuku. Njegovi saveti usko su vezani za IT kandidate, ali mogu biti korisni i onima koji bi radili u drugim sektorima. Miler preporučuje da naučite što više možete o programiranju i kompjuterskim naukama. Čak je i preporučio knjigu Introduction to Algorithms. Iz te knjige probajte da naučite što više iz poglavlja osnove matematike, data strukture, algoritama i sortiranja. Takođe budite dobri u bar jednom programerskom jeziku, kao što su Java ili C++. Python je takođe jezik koji bi bilo dobro da znate. Počnite da kreirate svoje programe. Saznajte koji su programerski problemi kompanije i probajte da napišete rešenje. Uradite zadatke iz knjige algoritama. Radite na svojim veštinama i učite. Veoma je važno i da se upoznate sa kompanijom. Treba da razumete na čemu je baziran njihov biznis i da jasno da znate u kom delu kompanije želite da radite. Takođe, neophodno je imati dobar

BUDI POSLOVAN

razlog zbog kog želite da postanete deo tima. Odgovori poput „Zato što ste najbolja kompanija na svetu“ ili „Zato što želim da postanem bogat“ glupavi su i vaši poslodavci ih ne vole. Zapravo, retki su ozbiljni poslodavci, ne samo samo internet kompanije, koji bi bili zadovoljni tako ispraznim odgovorom. Jurite svoju strast, a ne kompaniju. I to će vam pomoći da pregurate najteže intervjue u Fejsbuku i Guglu. Poslodavci cene one koji su strastveni u svom poslu, koji žele da napreduju, oportunisti ne prolaze dobro. Miler takođe objašnjava da postoje dva pristupa intervjuu, u zavisnosti od toga za koju poziciju se prijavljujete. Jedan je da pokrijete što više uglova. Osoba koja vas intervjuiše postaviće vam pet do deset pitanja iz oblasti u kojoj želite da radite. Ovaj pristup najbolji je za sistem administratore ili inženjere. Drugi pristup je „jedan težak problem“, on važi za softver inženjere i tada ćete dobiti pitanje da napišete kod. Bilo bi dobro da znate kako. Od vas će se tražiti da prvo rešite sitne probleme, da bi vam potom dali težak zadatak. „Intervjui traju 35 minuta, i vrlo je teško raditi u tako kratkom roku i pod stresom koji svaki razgovor donosi“, kaže Miler. On je dao i nekoliko saveta kako da „pregurate“ intervju. 1. Kada dobijete zadatak, nemojte odmah da počnete da ga rešavate. Prvo razmislite malo o problemu. Recite naglas šta ćete uraditi, i onda uradite. Ukoliko ste krenuli u pogrešnom smeru, osoba koja vas intervjuiše će vam to reći i uštedeti vam vreme. 2. Regruteri su potpuni idioti (Milerove reči, ne naše) i verovatno će vas zaboraviti negde usred procesa. Nemojte da se stidite, pozovite svog regrutera ukoliko vas on nije zvao nedelju dana. 3. Postavite pitanje ako vam nešto nije jasno tokom intervjua, ako ne znate na šta se pitanje odnosi, ako mislite da niste razumeli regrutera. 4. Neka vam CV bude kratak i sladak. Upečatljiv. Većina regrutera ih zaista gleda, suprotno tvrdnjama mnogih, ali gleda samo one kratke. Više od dve strane CV-ja je nepotrebno, osim ako niste profesor na MIT-u ili Harvardu.

5. Obavezno stavite svoje veštine u CV i dobro se pripremite. Kompanije će vas pitati o stvarima sa liste. Ako ste stručnjak iz Java programiranja, očekujte pitanja iz te oblasti. Ako ne naglasite, dobićete nasumična pitanja, koja će dodatno otežati vaš intervju. 6. Ne stavljajte banalnosti poput muzičke sekcije u svoj CV. To nikog ne interesuje. Najverovatnije vam može samo naneti štetu. 7. Ako vam postave pitanje na koje ne znate odgovor, nemojte da okolišate i izvrćete to pitanje ili da ga komplikujete i širite. Ukoliko znate odgovor, slobodno se pravite važni, u suprotnom je bolje da priznate da ne znate.

Jurite svoju strast, a ne kompaniju. I to će vam pomoći da pregurate najteže intervjue u Fejsbuku i Guglu. Poslodavci cene one koji su strastveni u svom poslu, koji žele da napreduju, oportunisti ne prolaze dobro

Nikolas Špigelberg prošao je 2009. godine iscrpne intervjue kako bi dobio posao u Fejsbuku. I on kao i Miler ističe da je veoma važno da se pripremite čak i pre nego što se prijavite za posao. „Fejsbuk privlači ljude koji žele da naprave neki utisak“, kaže on. „Naši razgovori za posao jesu teški, ali barem znate da su vaše kolege osobe sa istom istrajnošću koju vi imate.“ Špigelberg otkriva da je jedan od omiljenih citata inženjera u Fejsbuku „Sreća prati hrabre“. „Možda ste odlični za Fejsbuk, možda za neku drugu kompaniju. Nećete znati ako ne probate. Ako budete hrabri i date sve od sebe da se pripremite za svoj posao iz snova, možete samo da profitirate“, zaključio je Špigelberg.

P. S . O d g o v o r n a G u g l o v o n a j t e ž e p i ta n j e j e 9 6 . Kada napišete sve brojeve na engleskom, videćete da se broj slova povećava za jedan. Broj 66 (sixty-six) ima osam slova, tako da sledeći broj treba da ima devet. Jedini mogući odgovor je 96 (ninety-six).

Gugl pitanja Pitanje za softver inženjera: Implementirajte binarno stablo i objasnite njegovu funkciju. Pitanje za poziciju punomoćnika menadžera: Koji je marginalni trošak jednog gigabajta u Gmailu? Pitanje za softver inženjera: Napravite model troškova koji omogućava Googleu da zasniva odluke o nabavkama na poređenju isplativosti kupovine dodatne RAM memorije ili dodatnih diskova. Pitanje za softver inženjera: Napisati iterator koji prolazi kroz više kolekcija. Pitanje za softver inženjera: Kako proveriti da li je URL loš veoma brzo na Google serveru? (Poenta je da korisnik ne primeti lag tokom provere.) Pitanje za softver inženjera: Napravite sopstveno rešenje za konveksni omotač i ocenite njegovu kompleksnost. Pitanje za senior softver inž: Koliko loptica za golf može da stane u školski autobus? Pitanje za menadžera proizvoda: Šta se dešava od momenta kada upišete URL u svoj veb-pretraživač do trenutka kada vam se prikaže veb-stranica? Pitanje za menadžera proizvoda: Ako imate sajt posvećen slavnim ličnostima na kojem se prikazuju reklame i iznenada primetite pad u saobraćaju ka vašem sajtu ili manje klikova na reklame, kako ćete otkriti uzrok?

BUDI POSLOVAN

Pitanje za poziciju Adsense Account Manager: Koja je sledeća ideja od milijardu dolara za Google? Pitanje za programera: Kako biste napravili klon programa Microsoft Paint? Koji objekti i metode bi vam bili potrebni, kako biste crtali po platnu i koji UI elementi bi bili neophodni? Pitanje za patent doketing stručnjaka: Imate sedam loptica i jedna je malo (minimalno) teža od ostalih, i imate vagu sa tasovima. Kako biste pronašli lopticu koja je teža uz pomoć samo dva merenja? Pitanje za menadžera proizvoda: Ako na prazno polje dodate jedan cvet, i od tog trenutka se broj cvetova na polju udvostruči svakog dana, polje će biti puno za 45 dana. Nakon koliko dana će polje biti polupuno? Pitanje za poziciju Rich Media Campaign Manager: Po vašem mišljenju, koliko ljudi na svetu koristi mobilni telefon u ovom trenutku? Pitanje za menadžera proizvoda za mobilne uređaje: Da li znate šta je „Peak Oil“? Znate? Odlično. Vi ste sada Guglov menadžer proizvoda za „Peak Oil“. Šta ćete uraditi? Pitanje za softver inženjera: Dizajnirajte sistem ili algoritam kojim biste kategorizovali sve knjige na svetu. Pitanje za AdWords predstavnika: Šta mislite koliko autobusa postoji u gradu Hajderabadu u Indiji? Pitanje za senior softver inženjera: Napišite formulu verovatnoće koja bi računala koliko bitova će se promeniti kada se 1 doda na 32bit binarni broj. Pitanje za poziciju Industry Leader: Šta mislite kako medijske agencije zarađuju novac?

Fejsbuk pitanja Pitanje za poziciju Facebook Data Scientist: Koliko rođendanskih postova se napiše na Facebooku svakog dana? Pitanje za softver inženjera: napišite kod koji ispisuje postojeće binarno stablo liniju po liniju. Pitanje za poziciju Data Scientist: Možete baciti kockicu tri puta. Dobićete X dolara gde je X najveći rezultat koji ste ostvarili. Možete prestati sa bacanjem bilo kada (npr. ako u prvom bacanju dobijete 6, možete prestati odmah). Koliko očekujete da ćete zaraditi? Pitanje za menadžera proizvoda: Procenite koliko ima aerodroma u Sjedinjenim Državama? Pitanje za poziciju akaunt menadžera: Koliko novca se troši na internetu? Pitanje za dizajnera proizvoda: Kako biste redizajnirali mogućnosti i funkcionalnost daljinskog upravljača za televizor? Pitanje za poziciju Client Partner: Kako biste prodali Facebook klijentima? Koje su po vašem mišljenju pozitivne strane reklamiranja na Facebooku? Pitanje za dizajnera proizvoda: Analizirajte „folder“ mehanizam za grupisanje aplikacija koji koristi iPhone i predložite kako bi mogao biti poboljšan. Pitanje za poziciju Operations Associate User Intelligence: Kako biste reagovali ako bi upload fotografija iznenada pao za 50%? Pitanje za analitičara proizvoda: Dve tačke su nasumično postavljene na liniju dužine L. Koja je verovatnoća da tri segmenta koja su kreirana formiraju trougao?

IKONA

Šta izjeda Leonarda Dikaprija

ko ste od onih ljudi sa sindromom karpalnog kanala zarađenog neprekidnim skrolovanjem 9gag-a, na Leonarda Dikaprija gotovo vam je izvesno prva asocijacija sada već legendarni mim „Poor Leo“; međutim, ovaj oskarovac jedan je od najzagriženijih „environmentalista“ među holivudskim zvezdama i već godinama unazad najpoznatiji aktivista u domenu klimatskih promena. (Dobro, posle Ala Gora, koji je uspeo da dobije Nobela.) Pored čuvene uloge siromašnog Džeka u Titaniku Džejmsa Kamerona, njegovo najslavnije filmsko ostvarenje upravo je Povratnik za kog su ga ovenčali titulom najboljeg glumca i napokon mu uručili zlatnog čovečuljka. Ovogodišnja dodela Oskara bila je ne samo važan dan za njega, već događaj velik i važan za čitavu internet zajednicu. Jer on je jedini čovek uz čije je ime nekako spontano išlo da je gubitnik Oskara čak pet puta. Sam Dikaprio nikada se nije eksplicitno izjašnjavao povodom svoje neviđene popularnosti usled nemilog (ne)dobijanja Oskara; štaviše, mnogo je više energije i reči uložio u podizanje svesti o rizicima globalnog zagrevanja i klimatskih promena. Legenda kaže da se toliko nameračio na „zelenost“ da su ga devojke ostavljale jer je smrdeo; odbijao je redovno kupanje u cilju očuvanja rezervi vode, i dezodorans jer ga je smatrao neprirodnim. Stoga nije nimalo čudno da se čak i u svom govoru prilikom famoznog uručivanja prestižne nagrade osvrnuo i na upravo ovu problematiku.

„Klimatske promene se dešavaju upravo sada, stvarne su i predstavljaju jednu od najopasnijih pretnji čitavoj našoj vrsti. Zato treba da udružimo snage i zajedno stanemo na kraj prokrastinaciji. Zbog naše dece i njihovih potomaka, zbog svih ljudi čije je glasove utišala pohlepna politika, ne uzimajmo ovo zdravo za gotovo. Ja ne uzimam ovo večeras zdravo za gotovo‘‘, objasnio je. U skladu sa svojim uverenjima, povukao je paralelu između filma u kojem je trijumfovao i pomenutih problema: „Snimanje Povratnika govori upravo o vezi između čoveka i sveta prirode. Sveta koji je protekle godine bio topliji nego ikada. Menjali smo lokacije bezbroj puta i hrlili južnije samo da bismo pronašli malo snega.‘‘ Tokom poslednjih nekoliko godina, poznati glumac kontinuirano je pomagao em finansijski, em svojim likom i delom, pokušaje Ujedinjenih nacija da uspore globalno zagrevanje, zaštite koralne grebene i nepalske tigrove i podignu društvenu svest o opasnostima klimatskih promena.

Tokom poslednjih nekoliko godina, poznati glumac kontinuirano je pomagao em finansijski, em svojim likom i delom, pokušaje Ujedinjenih nacija da uspore globalno zagrevanje, zaštite koralne grebene i nepalske tigrove i podignu društvenu svest o opasnostima klimatskih promena. Skoro da je postao inventar na večerama, panelima i skupovima koji se bave upravo izazovima globalnih promena na polju klime; usput je na ekonomskom forumu u Davosu pokupio nagradu prošlog januara i držao stranu Ban Ki Munu, na pregovorima o Pariskom sporazumu Piše Margita Milovanović

IKONA

Skoro da je postao inventar na večerama, panelima i skupovima koji se bave upravo izazovima globalnih promena na polju klime; usput je na ekonomskom forumu u Davosu pokupio nagradu prošlog januara i držao stranu Ban Ki Munu, generalnom sekretaru UN, na pregovorima o Pariskom sporazumu prošlog decembra. Prema njegovim rečima, počeo je da o biodiverzitetu i izumiranju čitavih vrsta brine još kao dete. U jednom intervjuu pomenuo je da su njegovi roditelji na zidu iznad njegovog kreveca držali reprodukciju Bošove slike „Vrt zemaljskih uživanja“, te da ga je prikaz nestanka Edena, iliti Rajskog vrta prilično uznemiravao. A ključni trenutak u evoluiranju njegovog interesovanja za klimatske promene bio je susret sa tadašnjim potpredsednikom Amerike Alom Gorom u Beloj kući 1998. godine; čak ga i sam Dikaprio navodi kao zvanični početak svog aktivizma. Otada se pobožno edukuje u vezi sa klimatskim promenama – čita o njima, plaća tutore kako bi što bolje razumeo problem sa naučnog aspekta i putuje na sve lokacije kojih se seti, a da su na prvoj liniji fronta u borbi sa globalnim zagrevanjem. A onda, kada je shvatio da se dela više broje nego reči, ozbiljno se bacio na posao. Da, bio je on pionir u očuvanju životne sredine i pre nego što se zavlačio u životinjske lešine, jeo žive jetre i umalo oboleo od hipotermije dok je snimao Povratnika; nije da je postao environmentalista u vreme Gilberta Grejpa, ali je još ranih devedesetih počeo da se bavi ozonskim rupama i topljenjem glečera. Nakon uspeha Titanika, 1998, tada dvadesetčetvorogodišnji glumac pokrenuo je Fondaciju Leonardo Dikaprio, neprofitnu organizaciju posvećenu podizanju društvene svesti o očuvanju životne sredine; mada se bavi gotovo svim segmentima environmentalizma, fondacija se pretežno fokusira na globalno zagrevanje, očuvanje biodiverziteta i pružanje podrške konceptu obnovljivih izvora energije. Nešto kasnije, 2007, rešio je da se pojav-

Ključni trenutak u evoluiranju njegovog interesovanja za klimatske promene bio je susret sa tadašnjim potpredsednikom Amerike Alom Gorom u Beloj kući 1998. godine; čak ga i sam Dikaprio navodi kao zvanični početak svog aktivizma

ljuje kao narator dokumentarnih filmova o klimatskim promenama. Prvi je bio The 11th Hour 2007. godine, po scenariju i u režiji sestara Lejle i Nađe Koners koje su za potrebe filma intervjuisale više od pedeset naučnika, mislilaca, dizajnera, istoričara i svetskih lidera. Dikaprio se, pored uloge naratora, oprobao i kao producent. Film je dobio dovoljno pozitivne kritike da čak kažu da je mnogo bolji i od Gorovog An Inconvenient Truth, što je, pretpostavljamo, ultimativni kompliment za vrednog padavana Dikaprija. Iste te godine, ponovo sa, zamislite, Alom Gorom na ceremoniji dodele Oskara najavio je vest da je Američka filmska akademija konačno usvojila zdrav način planiranja i produkcije filmova, te tako potvrdila svoju posvećenost zaštiti životne sredine. (I isto je, kao Al Gor, ugradio solarne panele na svoju kuću. Plus poseduje električni auto „tesla rodster“. Dobro, i hibridnu „tojotu prius“.) A inače je široke ruke kada su donacije u pitanju, kao pravi filantrop. Počeo je da poklanja novac još 1998. kada je kompjuterskom centru „Leonardo Dikaprio“, ogranku javne biblioteke Los Anđelesa locirane u Los Felizu, gde je kao dete živeo sa majkom, donirao 35.000 dolara; biblioteka je bila uništena tokom zemljotresa Nortdridž 1994. godine, nakon čega je početkom 1999. rekonstruisana i otvorena. Haitiju je 2010. donirao milion dolara nakon tragičnog zemljotresa. Milion je pao i za „Društvo za očuvanje divljih životinja“ na ruskom samitu o tigrovima. Čini se da baš ima the thing sa njima. Ne sa Rusima, nego sa tigrovima. Tako je uče-

stvovao i u spasavanju onih nepalskih, a priključio se i inicijativi za oslobađanje tigra Tonija koji je poslednju deceniju proveo u zatočeništvu. Logično, kao i svaki pravi aktivista, vrlo je politički angažovan. Tokom predsedničkih izbora 2004. godine podržao je kampanju Džona Kerija, ali, još važnije – prema podacima Federalne izborne komisije na izborima 2008. godine predsedničkoj kampanji Baraka Obame donirao je 2.300.000 dolara, što je u tom trenutku bila maksimalna suma koju je pojedinac uopšte mogao da donira u tom izbornom krugu. A kao svaki pravi aktivista za očuvanje životne sredine, nije preterano blagonaklon prema Donaldu Trampu. Iako je prethodnom predsedniku odrešio kesu, o Trampu je jednostavno rekao da će zaista biti poguban za čovečanstvo i planetu s obzirom na činjenicu da apsolutno ne veruje u modernu nauku. Tokom gostovanja u Beloj kući nedavno je objasnio animozitet prema republikancu: „Ukoliko ne verujete u klimatske promene, onda odbijate da verujete u činjenice, nauku i empirijske dokaze. Zato, po mom skromnom mišljenju, ne treba vam dozvoliti da vršite bilo kakvu javnu funkciju.“ U sličnom antitrampovskom maniru je i njegov poslednji film koji je neposredno pred predsedničke izbore u Americi uzburkao javnost. Before the Flood pogledalo je više od šezdeset četiri miliona gledalaca, te je ovaj dokumentarac postao najgledaniji od 2000. godine. Dikaprio je praktično proputovao čitavu planetu sa ciljem da istraži sveopštu zavisnost od fosilnih goriva, efekte Pariskog sporazuma, zatim razvijanje obnovljivih izvora energije i tzv. carbon tax. Nakon proputovanja na kojem se susreo sa posledicama globalnog zagrevanja iz prve ruke, povratio je, izgleda, veru u mogućnost saniranja barem dela štete. I baš zbog toga, Dikaprio ne planira da se uskoro zaustavi u borbi za očuvanje naše planete. Ima on još mnogo toga da uradi i kaže. A čak i da zapostavi svoju holivudsku karijeru, znaće da je vredelo.

UPOZNAJ SVET

BEFORE THE FLOOD Hoće li planeta dobiti pojas za spasavanje? Mada je film Before the Flood objavljen nepune tri nedelje pre izbora, predstavljao je ozbiljno upozorenje američkom narodu koje je sada relevantnije nego ikada ranije. Apelovao je Dikaprio na Amerikance da glasaju za „one koji razumeju opasnost od topljenja glečera“, upozoravao da republikanci ne veruju u klimatske promene, niti ih one preterano zanimaju, no uzalud. Donald Tramp će biti 45. predsednik, svidelo se to okeanima i polovima ili ne Piše Margita Milovanović

K 44

ŽIVOTNA SREDINA

ao glumac, zarađujem od pretvaranja. Igram fiktivne karaktere i rešavam fiktivne probleme. Verujem da čovečanstvo na identičan način posmatra klimatske promene, odvažno je rekao Leonardo Dikaprio 2014. godine na njujorškom samitu o klimatskim promenama. I, nije da preterano greši. Mnogi Amerikanci, a i sve druge nacije, radije će ignorisati ovaj problem nego se uhvatiti ukoštac s njime. Neposredno pred predsedničke izbore u Americi, objavljen je dokumentarni film Before the Flood u režiji poznatog film-mejkera Fišera Stivensa, a sa upravo Dikapriom kao naratorom. Taj dokumentarac fokusirao se na problem sa kojim se čitava planeta suočava – ekstremne promene u temperaturi koje izazivaju topljenje polarnih santi leda i bujanje okeana. Iako se Dikaprio pretežno osvrće na ulogu Amerike u pronalasku rešenja, pokušava da čitavu stvar sagleda iz globalne perspektive; tako putuje od arktičkih krugova do Kine i Indonezije i sastaje se sa naučnicima, aktivistima i svetskim vođama, uključujući Baraka Obamu i papu Franju, da sa njima prodiskutuje o tri ključna segmenta ovog problema: koliko je štete naneto, može li se i šta uraditi kako bi se šteta sanirala i je li prekasno za intervenisanje.

Budući predsednik Tramp lično je najavio ukidanje Pariskog sporazuma o klimatskim promenama koji je potpisalo gotovo 200 država sveta prošle godine. Iako sporazum nijedna država ne može zaustaviti samostalno, Amerika kao jedna od najindustrijalizovanijih država definitivno ima ogroman uticaj na svetsku klimu

Dikapriova naracija odaje utisak hitnosti i brige, zloslutnosti u pogledu na svet. On poredi kanadski rudnik sa Mordorom iz The Lord of the Rings, a kasnije dodaje da posledice klimatskih promena „deluju kao košmarni naučnofantastični film“. Nažalost, naučna fantastika je stvarnost. U jednoj od poslednjih scena, njemu se ukazuje prilika da ovo pitanje razmotri sa bivšim predsednikom Barakom Obamom u Beloj kući. U razgovoru čija je centralna tačka budućnost environmentalizma u doba nakon predsedničkih izbora i (tada potencijalne) pobede Donalda Trampa, Dikaprio pita Obamu: „Ako na funkciju dođe neko ko ne veruje u nauku i klimatske promene, hoće li imati mogućnosti i moć da samo baci u vodu sve za šta ste vi vredno radili?“ Obama daje odgovor koji suštinski nije pravi na postavljeno pitanje, ostavljajući nas sa zaključkom da je taj scenario ne samo moguć već i vrlo verovatan. Mada je film Before the Flood objavljen nepune tri nedelje pre izbora, predstavljao je ozbiljno upozorenje američkom narodu koje je sada relevantnije nego ikada ranije. Apelovao je Dikaprio na Amerikance da glasaju za „one koji razumeju opasnost od topljenja glečera“, upozoravao da republikanci ne veruju u klimatske promene, niti ih one preterano zanimaju, no uzalud. Donald Tramp će biti 45. predsednik Amerike, svidelo se to okeanima i polovima ili ne. A ukoliko ispuni obećanja koja je dao tokom predizborne kampanje, zajedno sa svojim administrativnim timom dokazaće

ŽIVOTNA SREDINA

se kao kataklizmičan po ovu planetu. Njegova politika osiguraće rast globalne temperature za skoro dva stepena Celzijusa. Iako može zvučati kao beznačajna razlika u zagrevanju, ta nepuna dva stepena neminovno bi imala razarajući efekat na planetarnom nivou: meteorološki obrasci izmenili bi se do tačke kada prevazilaze sve ranije koje je ljudska civilizacija imala prilike da iskusi, a masovno istrebljenje postalo bi gotovo izvesno. Kako je uopšte moguće da jedan predsednik, makar i američki, ima toliko uticaja na globalnu klimu? Deo objašnjenja leži, pre svega, u činjenici da je Tramp lično najavio ukidanje Pariskog sporazuma o klimatskim promenama koji je potpisalo gotovo 200 država sveta prošle godine. Iako sporazum nijedna država ne može zaustaviti samostalno, Amerika kao jedna od najindustrijalizovanijih država definitivno ima ogroman uticaj na svetsku klimu; njeno povlačenje praktično bi rastrojilo međunarodni konsenzus o redukciji emisije gasova, na gotovo identičan način na koji je Bušovo povlačenje iz Kjoto protokola prekinulo funkcionalnost istog unutar granica Sjedinjenih Američkih Država. To bi moglo da drugim zemljama omogući da bez posledica prestanu da poštuju obaveze propisane sporazumom, te počnu da emituju gasove u mnogo većoj meri nego što su to do sada činile. I, iako tehnički zaista nije moguće da se na nalog predsednika bilo koja zemlja povuče iz sporazuma pre 2019. ili 2020. godine, Tramp bi mogao da jednostavno odbije da prizna obaveze propisane sporazumom, od kojih većina nije obligaciona po sebi. A ukinuće, rekao je, i podršku Amerike naučnom programu o klimatskim promenama Ujedinjenih nacija. Od Trampa je i više nego očekivano da prekine i Obamin tzv. Clean Power Plan, set regulativnih odredbi čiji je cilj upravo prethodno pomenuta redukcija štetnih gasova koji se emituju iz energetskog sektora. Konsalting agencija „Lux Research“ procenila je da će Trampova politika dovesti do emisije dodatnih 3,4 milijarde tona ugljen-dioksida u atmosferu, u poređenju sa onom koju bi vodila Hilari Klinton. Samo kombinacija ova dva faktora lako bi mogla gurnuti čitav svet preko ivice. Međuvladin panel o klimatskim promenama procenio je da će za optimalno pet godina planeta, trenutnim tempom, dostići tačku kada će biti nemoguće zaustaviti

rast globalne temperature za 1,5 stepeni. Ako se stopa emitovanja bude povećala tokom Trampove administracije, neće bit potrebno da čekamo 2021. godinu, već će se skok dogoditi mnogo brže. Mada je kasnije porekao da je ikada rekao tako nešto, neposredno pred kampanju tvitnuo je da su klimatske promene obmana koju američkoj industriji podvaljuje kineska vlada. „Donald Tramp sada nosi tu nimalo laskavu titulu jedinog lidera na čitavom svetu koji odbija da prizna naučni konsenzus da se čovečanstvo suočava sa velikom krizom zbog klimatskih promena“, rekao je Majkl Brun, izvršni direktor Sijera kluba. „Ma šta da se dogodi, on ne može da promeni činjenicu da vetar i solarna energija rapidno postaju sve pristupačniji izvori energije od fosilnih goriva. Uz tržište kakvo jeste i tzv. grasrut enviromentalnu propagandu, i dalje postoji ozbiljna mogućnost da se zagađenje i globalno zagrevanje redukuju čak i pod Trampom.“ Tokom intervjua sa Dikapriom, gradonačelnik Majami Biča na Floridi Filip Levin možda je najbolje ilustrovao besmislenost političkih nesuglasica o načinu na koji klimatske promene treba tretirati: „Okean nije republikanac, niti demokrata. Sve što zna jeste da narasta“

Kao što je Brun i objasnio, vetar i solarna energija sve su kompetitivniji energetski izvori sa onim tradicionalnim poput fosilnih goriva, a naročito na sunčanom jugu i obalama. Za američku ekonomiju izgradnja infrastrukture zasnovane na energiji vetra i sunca bila bi čak optimalnije ekonomsko rešenje. A saglasni su svi u jednom: iako je razdor između demokrata i republikanaca jasan i očit, podrška investicijama u tzv. clean energy je dvopartijska. Čak je skorašnja anketa pokazala da gotovo 90 odsto Amerikanaca odobrava ideju obimnije eksploatacije solarne energije. Izgradnja infrastrukture koja se bazira na obnovljivoj energiji em bi doprinela usavršavanju tehnologije neophodne za korišćenje prirodnih izvora energije, em bi znatno redukovala učešće Amerike u proizvodnji i emitovanju štetnih gasova u atmosferu. Pritom, bio bi to zaista odličan primer za sve druge zemlje sveta u kojima postoji iole društvene svesti o ovom problemu. Takav plan je, doduše, sasvim druga i nova priča. Iako na prvi pogled deluje sablasno i bizarno koliko štete neko može naneti čitavoj planeti samo zato što je osvojio neke elektore, zaista ne treba dići ruke od pokušaja da se destrukcija zaustavi. Tokom intervjua sa Dikapriom, gradonačelnik Majami Biča na Floridi Filip Levin možda je najbolje ilustrovao besmislenost političkih nesuglasica o načinu na koji klimatske promene treba tretirati: „Okean nije republikanac, niti demokrata. Sve što zna jeste da narasta.“ ®

46 46

tema

Å TA DANAS DA

tema

Saveti za bolju ishranu i bolji život – od čoveka i njegove porodice – koje slušaju već milioni ljudi širom sveta Na ovoj planeti smo da učinimo nešto bitno. Možda je to da budemo dobri roditelji. Možda da napišemo knjigu ili snimimo film, ili da napravimo neki prirodan preparat umesto sintetičkog. Kada stvari koje radite počnu da bivaju toliko jednostavne, logične, i lako se realizuju – onda znate da ste otkrili svoju svrhu, kaže u ekskluzivnom razgovoru za Original Džejms Kolkuon, koji je izazvao pravi nutritivni zemljotres svojim filmom Food Matters, iz kojeg je nastao čitav filantropski i velnes pokret FMTV. Džejms je posvetio svoj život otkrivanju istine o lancu ishrane, i sada prvi put za srpske medije govori o tome kakve namirnice treba da „trošimo“ da bismo se osećali dobro i zdravo Pišu Jovana Radovanović i Jelena Đoković Fotografije zahvaljujući Džejmsu i Lorentin Kolkuon / FMTV.com

Dž

ejms Kolkuon i njegova supruga Lorentin svoje lično iskustvo i strast prema zdravlju pretvorili su u projekat koji je promenio i unapredio život najmanje četiri miliona ljudi širom sveta. Stvorili su svoju platformu koja je, moderno rečeno, postala „Netflix“ za zdravlje jer mejnstrim mediji, kažu, ne trpe istinu. Ono što danas ne možete da vidite na tradicionalnim TV kanalima a tiče se zdravlja tela, uma i duše, možete da pronađete na fmtv. com. Recepti, vežbe, seminari, intervjui i dokumentarci postali su neka vrsta Biblije za ljude koji osećaju da današnji sistem zdravstva i edukacije ne daje rezultate kakve je obećavao. Dok neki pričaju o bolestima, FMTV se bavi zdravljem. Džejms i Lorentin imaju trogodišnjeg

sina Huga i kao porodica se pridržavaju svih zdravih saveta i stavova koje propagiraju na mreži. U razgovoru sa Originalom, Džejms je podelio neke elemente svoje životne filozofije sa nama. Većina ljudi koji prate FMTV znaju da je sve počelo tako što ste Lorentin i vi pokušali da motivišete svog oca da prevaziđe tešku bolest. Možete li da nam ukratko ispričate s kakvim ste se izazovom susreli i kako ste uspeli to da prevaziđete?

Moj otac, koji je računovođa po profesiji, živeo je otprilike slično kao i svi ljudi koji se bave tom profesijom. Radio je naporno i nije imao mnogo znanja kako da se nosi sa stresom, kako da ga redukuje, a nije ni previše znao o ishrani. Jeo je kao prosečan Australijanac. U principu, oslanjao se na ono što mu je bilo promovisano od medija i školskog sistema. Konzumirao je hleb, gazirana pića, proizvode bez šećera, dosta veštačke hrane koju nam prodaju govoreći da je zdrava. Takav stil života doveo ga je do toga da potpuno sagori svu svoju energiju i osećao se slabo, umorno, bezvoljno.

Kada je prošao sve analize kod doktora, ustanovljeno je da ima sindrom hronične premorenosti, anksioznost i depresivnost. Kada je počeo da uzima lekove kao svaki poslušan pacijent, osetio je u početku progres, ali su se javljali neki drugi simptomi kao posledica uzimanja tolikog broja lekova. Kad god bi se vratio lekaru i požalio se, on bi mu preporučio neki drugi koktel lekova, i tako ukrug. Sve je to vodilo nizbrdo i nakon šest godina morao je da napusti posao jer više nije bio sposoban da radi. Prodao je svoj biznis i potpuno izopštio sebe iz društva ljudi koji su ga stalno pitali: „Jesi li još bolestan“ ili „Koje lekove sada piješ“, i tako ga podsećali da ima ozbiljan zdravstveni problem. Krajnja tačka koju je doživeo bila je da je počeo da planira da sebi oduzme život. To je potpuno šokiralo moju suprugu Lorentin i mene, jer smo imali sva sredstva da mu pomognemo, a on je to odbijao. Ona i ja smo dosta čitali o nutricionizmu i alternativnim metodama lečenja, i sve više smo pronalazili dokaze da su mnoge bolesti posledica loše ishrane i životnog stila, i da ukoliko promenimo i unapredimo ishranu možemo da pobedimo skoro sve bolesti i oboljenja. Frustriralo nas je što to nije deo zvanične medicine i konstantno smo se pitali: zašto? Da. Verujem da bi se skoro svi slično osećali kada bi videli da postoji skoro pa besplatan način izlečenja, koji ne zahteva doktore i lekove. Kako je vaš otac reagovao na takva saznanja?

Ne znam da li ste vi ili neki od vaših čitalaca bili u situaciji da pokušate da ubedite nekoga da promeni ishranu i životni stil da bi se osećao bolje. Ta konverzacija podseća dosta na one razgovore o religiji ili politici. Niko ne želi da priča o tome a i svi su preplašeni da ćete im oduzeti omiljene poslastice, pržene krompiriće i hleb. Mi smo mu slali knjige, medicinska istraživanja i novinske isečke, ali ništa od svega toga nije dopiralo do njega. Budući da smo do tada već pričali sa gomilom ljudi i intervjuisali ih na tu temu, palo nam je na pamet da mu sve to predstavimo putem TV ekrana. Inače, i Lorentin i ja smo tada imali potpuno drugačije karijere. Istraživanje o zdravlju je oduvek naša strast ali nismo se time profesionalno bavili. Televizija je fascinantan medij. Praktično u našoj dnevnoj sobi sedi trojanski konj i svaki dan nas podsvesno puni

tema

informacijama o smrti, bolu, vatri i destrukciji – kroz vesti ili reklame o nekim proizvodima koji nam uopšte ne trebaju, ali ih svejedno kupimo iz straha. Onda smo došli na ideju da taj moćni medij iskoristimo da prenesemo par poruka mom tati. Prvo smo želeli da se zapita da li su svi ti lekovi koje konzumira svakodnevno u nadi da će mu biti bolje stvarno dobri za njega. Zatim smo želeli da mu pokažemo da postoji način izlečenja koji medicina ne koristi, a koji je mnogo efikasniji od lekova. I na kraju, želeli smo da se zapita kakva promena je neophodna u našim verovanjima, stavovima i delima da bismo stvarno napravili isceljujuće okruženje za svoje telo i um. I upalilo je! Kada je pogledao sve te intervjue, bio je zatečen, najblaže rečeno. Potpuno je promenio svoj stav o zdravlju, lečenju prirodnim putem, lekovima i ishrani. Zatim je počeo mnogo više da obraća pažnju na toksine u hrani i lekovima i na to kako oni sistemski utiču na naše zdravlje. Skoro preko noći je odlučio da promeni svoj pristup i počeo je da se priprema za napornu avanturu do zdravlja.

biće. Moj otac je imao neverovatnu promenu i veoma sam zahvalan što sam mogao da budem svedok tome. Odatle je nastao ceo ovaj pokret Food Matters. Vi ste svoju strast pretvorili u biznis koji je danas veoma uspešan. Kada bi postojao model koji bi trebalo svi da primenimo, bio bi baš taj – da se bavimo onim što volimo svaki dan. A da pritom iz te ljubavi proizvodimo nešto što koristi svima, a ne samo nama. Vaš primer pokazuje da to nije naučna fantastika. Koliko je bilo teško da osnujete firmu i pronađete ljude sa istom strašću?

Čvrsto verujem da smo svi ovde na planeti sa nekom svrhom i da smo svi jedinstveni. Svako od nas je ovde sa nekim svojim talentom i svrhom. Ovde smo da učinimo nešto bitno. Možda je to da budemo dobri roditelji. Možda da napišemo knjigu ili snimimo film, ili da napravimo neki prirodan preparat umesto sintetičkog. Kada stvari koje radite počnu da bivaju toliko jednostavne, logične, i lako se realizuju – onda znate da ste otkrili svoju

poslovanje zauzeli dominantnu poziciju, čini se da je više nego ikada bitno da budemo transparentni u svom radu i da radimo za dobrobit svih a ne samo nas.

Kada smo počeli da snimamo Food Matters, svi su mislili da smo ludi. Svu svoju ušteđevinu potrošili smo za manje od godinu dana. Svi su nam govorili: „Kupite kuću, pravite decu, skrasite se.“ A mi smo osećali da je ova stvar veća od nas samih. I što je najlepše od svega, osoba zbog koje je sve ovo i nastalo – moj otac – na kraju nam je pozajmila novac kako bismo mogli da dovršimo film i pokažemo ga širom sveta, a ne samo njemu. Od tada mi ne prestajemo da rastemo, organski, uz prave ljude... I ne prođe dan da se ne zapitam: kako mogu još da pomognem ljudima da žive što bolji život? Za mene je to jednostavno pitanje koje me pokreće. Koliko ljudi gleda Food Matters kanale i uči kako da preuzme odgovornost za svoje zdravlje?

Preko naše mreže, od dokumentarnih filmova do recepata, istraživanja i programa za zdravo telo, um i duh, uspevamo

Ako ujutru volite da pojedete svoj tostirani hleb sa margarinom i kafom, to je u redu. Ali dodajte zeleni đus ili neki zeleni napitak, ili popijte litar vode sa limunom. Za ručak možete da jedete šta god ste jeli do sada – picu, sendvič – ali dodajte veliku salatu i pojedite prvo salatu! Ako jedete kuvano, takođe prvo pojedite salatu ili neku čorbu od povrća. Desiće se to da će vaše telo samo početi da odbacuje loše stvari U roku od tri meseca smo ga „skinuli“ sa svih lekova, izgubio je 25 kilograma i vratio se normali. Počeo je da trči po deset kilometara nekoliko puta nedeljno i ono što je najlepše – izgledao je kao da se ništa nije desilo. I dan-danas ima istu kilažu. Naš odnos se potpuno promenio, sada se grlimo i pričamo o svemu. Njegovi prijatelji su potpuno transformisani jer ih je inspirisao svojim primerom. Sada kada se okupljaju, pričaju o zdravoj ishrani i nečemu novom što su otkrili. Dakle, ukoliko izaberete da jedete zdravo, i to ima posledicu. Bićete mnogo više povezani sa svojim telom i umom, i bićete mnogo sposobniji da koristite sve svoje talente i snagu koju imate kao ljudsko

svrhu. Prosto osećate da vam je bilo suđeno da to uradite. Čvrsto verujem u to da sve namere treba da izdignete na viši nivo, da ne služe isključivo vama, već svima. Tada vam život organizuje da se desi sve što poželite. Tako je bilo i sa našim filmom. Mi ga nismo snimili zbog lične koristi, već da pomognemo mom ocu. I sam Toni Robins kaže da treba da prevaziđemo strah od napuštanja posla u koji smo se već uljuljkali. Takođe napominje da ako želimo da budemo poslovno uspešni na duže staze, onda to znači da smo pronašli način da unapredimo živote ljudi više nego bilo ko drugi. Sada kada su tehnologije i internet

da dopremo do 4,3 miliona ljudi. Naš sajt poseti oko dva i po – tri miliona jedinstvenih korisnika svakog meseca širom sveta. Čini se da se polako budi svest u ljudima i da su počeli da razumeju da moraju sami nešto da preduzmu za svoje zdravlje a ne da prebacuju odgovornost na doktore ili lekove. Vaš pristup je da onog trenutka kada ljudi žele nešto da urade povodom svog zdravlja, mogu da dođu na vaš sajt i da se informišu o svim naučnim istraživanjima i otkrićima koja ne dolaze tako lako do nas. Zatim, vi ne propagirate neku specifičnu dijetu već iskl-

50 50

tema

Trebalo je da gostujemo u jutarnjem programu „Dobro jutro, Ameriko“, koji ima najveći rejting. Producent je bio oduševljen i jedva je čekao da se pojavimo. Međutim, dva dana pre gostovanja me je pozvao i rekao: „Slušaj, upravo su me zvali iz pravnog odeljenja i ne možemo da vas pustimo u šou. To je sve što mogu da vam kažem.“ Posle sam gledao taj šou i odmah mi je bilo jasno o čemu je reč. Između segmenata emisije stalno se puštaju reklame a većina njih je o lekovima jučivo zdrav životni stil, pa samim tim može da se nađe za svakog ponešto?

Da, mislim da se stvarno događa kolektivno buđenje svesti u pogledu ishrane i zdravlja, alternativne, tj. prirodne medicine i toksina koji su svuda – u našoj hrani, okruženju, pićima. Čini mi se da se to kolektivno buđenje desilo zahvaljujući internetu i načinu na koji se informacije dele putem interneta jer sada nemamo više posrednike poput raznih mreža ili medijskih kuća. To nikada pre nije postojalo, više ne moramo da čekamo da nam neko nešto korisno kaže, sad sve možemo da pronađemo sami. Svi sada imamo neverovatnu priliku da pomognemo jedni drugima deleći informacije. Ovo je istorijski veoma bitno doba. I možda zvuči čudno, ali još postoji dosta ljudi koji ne znaju mnogo o zdravoj ishrani. U Americi, na primer, samo četiri odsto ljudi jede organsku hranu stalno ili većim delom, i to je stvarno vrlo malo. Ali sada smo u wellness revoluciji i narednih 20 godina biće fascinantno. Divno je biti deo toga i radujem se što će naša deca moći da žive u zdravijem svetu. Ono što vi radite kosi se sa porukama koje su nam servirane putem tradicionalnih kanala. Vi govorite da se vratimo sebi i brinemo o sebi, da ne jurimo dijete da bismo smršali i izgledali dobro, već da izgledamo dobro jer smo zdravi. Verujem da ste naišli na mnogo kritika kada ste izbacili prvi dokumentarac Food Matters („Hrana je bitna“). Da li je bilo nekih koji su želeli da vas spreče u tome, i kako ste se nosili sa kritikama?

Moram da priznam da smo na početku imali iznenađujuće malo kritika. Mi smo preuzeli veliki rizik kada je prvi do-

kumentarac izašao, jer smo objavili neke prilično društveno nepopularne podatke koje smo veoma dobro potkrepili istraživanjima. Odlučili smo da objavimo istinu koja nije baš bila povoljna za mejnstrim. I moram da priznam da smo bili zabrinuti u početku, ali posle prvih šest, pa deset, pa dvanaest meseci, kada smo videli da nema nikakvih reakcija, osetili smo veliko olakšanje. Jedino čega mogu da se setim jeste da je trebalo da gostujemo u jutarnjem programu „Dobro jutro, Ameriko“, koji ima najveći rejting. Producent je bio oduševljen i jedva je čekao da se pojavimo. Međutim, dva dana pre gostovanja me je pozvao i rekao: „Slušaj, upravo su me zvali iz pravnog odeljenja i ne možemo da vas pustimo u šou. To je sve što mogu da vam kažem.“ Posle sam gledao taj šou i odmah mi je bilo jasno o čemu je reč. Između segmenata emisije stalno se puštaju reklame, a većina njih je o lekovima. Tačnije, 25% svih TV reklama u Americi je o lekovima. To je industrija od pola biliona dolara! I naravno, sve te reklame su da odete kod doktora i da ga pitate da li je taj i taj lek dobar za vas. I naravno da nije imalo smisla da mi budemo gosti u tako gledanoj emisiji. Naša poruka i ono što promovišemo potpuno se kosi sa onim što sledi u reklamnom segmentu. Tako smo dobili vrlo jasan odgovor od mejnstrima. Ali to me nije previše potreslo ili obeshrabrilo jer sam znao vrlo dobro koja je moja misija. Želeo sam da ljudi vide i drugu stranu priče i da imaju dovoljno informacija pre nego što donesu odluke o svom zdravlju. Čim počnemo da „pametujemo“ ljudima o tome šta bi trebalo da jedu, piju, rade... oni odmah zauzmu odbrambeni stav. Kako im vi plasirate te bitne poruke i otkrića do kojih dolazite?

Iskreno, to je i najveći izazov. Kako im plasirati poruku na jedan potpuno prirodan, suptilan način? Po meni, prva stvar koju moramo da zapamtimo kada pričamo sa bilo kim na ovu temu je: „Ne pokušavam da te promenim. Ono što želim je da se uverim da imaš sve činjenice sada kada donosiš tako bitnu odluku. I koju god odluku doneseš, ja ti šaljem svoj blagoslov, ljubav i podršku.“ I to se odnosi na sve, i na strance i na rod rođeni. Uvek zamislim avatar osobe koja je dobila dijagnozu neke hronične bolesti, ili na primer raka. Obično ljudi kojima je dijagnostikovan rak munjevito završe ili na operaciji ili na hemoterapiji. I s obzirom na to da se ljudi uplaše, oni vrlo brzu krenu tim putem. Ono što mi pokušavamo da uradimo je: „Hej, možda bi bilo dobro da se malo više raspitaš o tome, da li si čitao ovu knjigu na tu temu, jesi li pogledao ovaj film... pre nego što doneseš bilo koju odluku.“ I lično se ne vezujem za odluku koju donesu nakon toga jer znam da sam im pomogao da saznaju više o tome. I kako preneti poruku ljudima koji nisu baš otvorenog uma? Putem filma. Sve to mogu da pogledaju dok sede na svom kauču i jedu čips. Knjige malo teže, ali dokumentarac može većinu da podstakne da pogleda nešto novo. Barem meni, dokumentarci su moćno sredstvo za podsticanje promene jer niste vi ti koji namećete neke stavove ili mišljenja već osobe poput doktora, naučnika, istraživača... Oni na vrlo slikovit način mogu da pokažu koje su prednosti izlečenja hroničnih bolesti putem zdrave hrane i meni to zvuči kao sjajan start. Šta to uglavnom navede ljude da posete vaš portal? I šta biste posavetovali ljude kojima je stalo da pomognu nekoj svojoj bliskoj osobi?

tema

52 52

tema

Televizija je fascinantan medij. Praktično u našoj dnevnoj sobi sedi trojanski konj i svaki dan nas podsvesno puni informacijama o smrti, bolu, vatri i destrukciji – kroz vesti ili reklame o nekim proizvodima koji nam uopšte ne trebaju, ali ih svejedno kupimo iz straha Razlozi su različiti: to može da bude gubitak drage osobe, ili neko bolno iskustvo, bliski susret sa smrću, ili ste se prosto jednog dana pogledali u ogledalo i pomislili: „Ma šta ja to radim? Ne želim više nikad da prolazim kroz ovo.“ Ili ste stekli neko znanje koje vam je otvorilo oči. Kada me ljudi pitaju kako da pomognu voljenoj osobi kojoj je zdravlje narušeno, uvek im kažem da stvore okruženje gde će ta osoba sama da slučajno „naleti“ na put isceljenja. Gledajući TV ili neki od dokumentaraca o zdravlju, mogu da otkriju neke vrlo korisne informacije, a potpuno spontano. Zatim bi bilo dobro da budu okruženi ljudima koji će ih ohrabriti i podeliti neku korisnu knjigu sa njima, i njihova kuhinja treba da bude puna zdrave hrane i dobrih izbora. A što se tiče lekova, ponekad je ljudima teško da prihvate da ne moraju da uzimaju pilulu svaki dan. Uvek je bolja opcija da uzmu neki vitamin koji im pospešuje raspoloženje nego antidepresiv. I dobro je da im nađemo uvek neku zamenu za naviku, jer teško je da očekujemo da odjednom naprave radikalan rez. Bitno je da im napravimo ohrabrujuće i zdravo okruženje, a onda je na njima da odluče u kom smeru žele da idu. Čovek treba uvek da ima na umu da ne možemo da izlečimo nikoga ako sedimo na suvozačevom mestu. Morate da budete vozač ako želite da promenite pravac.

Moj otac je imao sličnu situaciju. Isključio se iz svog standardnog okruženja, odbacio je svoje stare navike i prestao da se viđa sa poslovnim kolegama i partnerima, što je bila ogromna stvar. Ipak, ako želite da napravite dugoročnu promenu, okruženje tu igra veoma bitnu ulogu jer utiče na vaše stavove i viđenje stvari. Ako provodite vreme sa pušačima i ljudima koji piju i jedu prženu hranu i procesirane proizvode, onda je vrlo teško da se promenite. Ali ako počnete da se družite sa ljudima koji su već krenuli da se menjaju i koji imaju zdrave navike, onda je mnogo, mnogo lakše. Okruženje je vrlo bitno i mi smo veoma zahvalni na tome što je moj otac bio dovoljno odlučan i hrabar da napravi tako drastičnu promenu. I celo ovo putovanje je počelo od Lorentin i vas. Kako ste uspeli da pronađete ostatak tima da vodi ovakvu priču i promoviše zdrav život i kroz svoj primer?

Svaki stepen poslovnog rasta ima neke svoje blagodeti, kao i kod ljudi. Ima onaj stadijum po rođenju, kada ste beba, pa onda počnete da hodate i tad ste opasni jer se sudarate sa stvarima... Tako nešto je bilo i kod nas. Imali smo jednog novog člana, pa drugog, pa smo onda zaposlili više ljudi, pa se preselili u veću kancelariju. Tražili smo ljude koji poznaju tehnologije i internet jer nam je to bilo od presudnog značaja

za prenošenje ove bitne poruke što većem broju ljudi. Sada imamo ovde u Australiji 25 ljudi, pa na Filipinima još 15 ljudi, i još nekolicinu raspoređenu širom sveta. Otprilike nas je 50 ukupno. Ono što je bilo od presudnog značaja je da ljudi koji rade za nas imaju na umu da smo mi tu da služimo drugim ljudima i pomognemo im da žive život što kvalitetnije mogu. Ja tu imam ulogu motivatora i osobe koja oslikava našu viziju i poziva i druge da nam se pridruže. Čini mi se da sam do sada to dobro radio jer nam se svakodnevno javljaju ljudi sa svih strana sveta i žele da rade sa nama, da se čak dosele u Australiju! Stvarno mislim da kad čovek ima jasnu viziju pred sobom i kad uspe da je prenese na druge, onda nijedan dan nemate problem da ustanete iz kreveta i idete na posao, jer znate da je ono što radite veće i od vas samih. I energija tu igra ključnu ulogu; kada se povežu energija i vizija u dobru strategiju, i ovde pričam o strategiji koja je za narednih 50, 100, 500 godina kao plan ispred vas. Niko nema tako dugoročnu strategiju, i stvarno ne razumem zašto. Čvrsto verujem da kada čovek napravi tako dugoročnu strategiju, i kada se ne radi samo o nama samima – onda taj biznis i ideja sami rastu. Mnogo ljudi upadne u klopku i počne da sebe identifikuje sa onim što radi, i to je stvarno opasna zabluda koju pravi naš ego. To je ono o čemu su naši preci govorili.

tema

Kažete da se u našem telu stvara psihička promena onoga trenutka kada promenimo način ishrane, a šta je sa fizičkom promenom? Da li je zdravo promeniti način ishrane odjednom i šta je preporučljivo?

Daću vam primer. Postoje dva tipa ljudi na ovom svetu. Osoba A voli radikalne promene i ona je spremna da preko noći ostavi gluten, mlečne proizvode, prerađene šećere, toksine, GMO. Bukvalno kažu: „Okej, to je to. Počinjem sutra i tačka. Laganica.“ Osoba B ne voli takve promene, i iskreno, većina na svetu je osoba B. Oni se plaše da će propustiti nešto time što će da izbace određene namirnice i često prave jedan korak napred, pa tri nazad. Vrlo lako se vraćaju starim navikama. Zbog toga postoji i nova filozofija koju ljudi poput Dejvida Vulfa i mnogih nutricionista i doktora funkcionalne medicine preporučuju kada je u pitanju promena ishrane. Ta nova filozofija se zove „dodavanje“. Dodajte još zdravih stvari u svoju dnevnu ishranu i ne izbacujte ništa što ste jeli do sada. Na taj način, dobre stvari će same izbaciti loše.

Evo kako. Ako ujutru volite da pojedete svoj tostirani hleb sa margarinom i kafom, to je u redu. Ali dodajte zeleni đus ili neki zeleni napitak, ili popijte litar vode sa limunom. Za ručak možete da jedete šta god ste jeli do sada – picu, sendvič – ali dodajte veliku salatu i pojedite prvo salatu! Ako jedete kuvano, takođe prvo pojedite salatu ili neku čorbu od povrća. Desiće se to da će vaše telo samo početi da odbacuje loše stvari. Kada počnete da se osećate bolje, vaše telo vam samo govori šta valja a šta ne. Postajete otvoreni za promenu. Šest meseci kasnije ili možda i ranije, uhvatićete sebe kako šetate aerodromom i kada budete videli sve te namirnice, sami ćete pomisliti: „Ma neću ovo da jedem, to me nadima i čini da se osećam odvratno.“ Moja supruga Lorentin vrlo lepo kaže: „Naše telo svakodnevno vrišti na nas i preklinje nas, a mi ga ne slušamo. Naučili smo da utišamo tu unutrašnju svest, alarm i intuiciju.“ Ali kada promenite ishranu, onda možete i da počnete da eksperimentišete sa hranom. Možete da, na primer, probate hleb, pa vidite kako se osećate. I verovatno ćete osetiti ono što i

većina ljudi koja je promenila ishranu: „Uh, malo sam usporen i nervozniji posle hleba.“ Kada očistite svoje telo, biće vrlo teško da ga prevarite pa unesete neku lošu hranu. Ono će vam slati jasne opomene, a i vi ćete uživati u energiji, dobrom raspoloženju i životu bez bolova. Volećete svoje telo mnogo više i počećete da brinete o njemu, i to će vam biti najprirodnija stvar. Da li je sirova ishrana za svakog? I za decu i za stare?

Kakvu to hranu pravi naša Majka Priroda? Sirovu. Da li smo jeli kuvanu hranu tokom evolucije? Svakako. Mi smo oduvek eksperimentisali sa hranom, neku smo kuvali, neku ne. I činjenica je da se neka hrana lakše vari ako je kuvana. Ali sirova hrana treba da bude deo svačije ishrane. U našoj dijeti nije dovoljno zastupljeno povrće, voće, orašasti plodovi, semenke, lekovito bilje, pečurke i superhrana. Našem telu to nedostaje. Bilo koju osobu sada da izdvojimo na ulici, čast izuzecima, otkrićemo da ne unosi dovoljno povrća i voća. Zeleno povrće je Božiji dar ovom svetu. Ono prosto mora

54 54

tema

da bude deo svačijeg života ako želi da bude zdrav. A koliko sirove hrane ćete jesti? To zavisi od toga gde živite, kako ste građeni, kako se osećate kada jedete sirovu hranu. Ono što je činjenica je da ima mnogo ljudi koji ne jedu dovoljno plodova prirode. Kakva bi po vašem mišljenju bila idealna ishrana?

Idealna ishrana se zasniva na biljnim namirnicama – sirovim, kuvanim, fermentisanim. Idealno je da bude od 60 do 80 odsto biljna hrana – sirova ili kuvana – i jedan deo da uvek bude fermentisana hrana, a ostalo nek bude vaš izbor. Neki ljudi vole da jedu ribu, neki vole meso. Neki vole jaja ili piletinu. Ali savetujem vam da vodite računa kakvu životinjsku hranu unosite u svoje telo. Kada jedemo hranu životinjskog porekla, ona rečenica „Mi smo ono što jedemo“ mora da se proširi i na „Mi smo ono što naša hrana jede“. Danas je stvarno teško proceniti poreklo naše hrane. Životinje se često razbolevaju jer jedu hranu koju nisu stvorene da jedu i žive u okruženju koje nije prirodno. Zbog toga su im neophodni lekovi i antibiotici, a kada jedemo bolesnu hranu, i mi postajemo bolesni. Zato savetujem: ako

jedete neku hranu životinjskog porekla, pokušajte da se uverite da je čista i zdrava. Potrošite malo više novca investirajući u hranu organskog i prirodnog porekla jer se toksini vezuju za masti, a to su namirnice kao što su jaja, orašasti plodovi, meso i mlečni proizvodi. I želim da naglasim da je veoma bitno da redovno unosimo fermentisanu hranu. Drevno znanje nam pokazuje da je fermentisana hrana kao sirova hrana na steroidima. Koji je najjednostavniji način da fermentišemo hranu?

Uzmete glavicu kupusa, sitno je iseckate i stavite u činiju sa malo soli i počnete da je masirate prstima. Kupus će početi da ispušta sok i nakon toga stavite ga u teglu, dosipate vode ako treba, pokrijete listom kupusa i zatvorite. To treba da odstoji od 48 do 72 sata. To se zove bakterijska fermentacija jer koristi bakterije iz

Najbolji doktor i nutricionista na svetu ste vi. Vaše telo ima sve znanje i sposobnosti da vam tačno kaže šta vam treba i šta vam odgovara a šta ne. Ako to želite

vazduha i sa vaše kože. Možete ako želite i da stavite kapsulu probiotika ako volite da malo rizikujete. Evo još jednog primera. Uzmite sok od lubenice i stavite kapsulu probiotika ili kašiku kokosovog kefira. Ukus je kao šampanjac od lubenice. U Srbiji postoji velika dilema kojim izvorima treba da verujemo kada je u pitanju zdrava ishrana. Obično kažu: „Ma to je samo trend. Juče su rekli da je maslinovo ulje dobro, a sada kažu da je loše. Prvo nam kažu da je meso dobro, a sad kažu da je loše.“ Kome treba verovati?

Možemo ovome da pristupimo na dva načina. Jedan je da analiziramo ko su to ljudi koji su najzdraviji, koji napreduju, koji svojim primerom mogu da nas vode. Pogledajte nas kao društvo. Kakvo nam je generalno zdravlje? Trenutno nam ne ide baš najbolje. Nikada nije bilo ovoliko bolesti, dijabetesa, nikada nije bilo ovoliko ljudi u pre-dijabetes stanju, a da ne pričamo o tome da se sada deca rađaju sa dijabetesom. Rak i kardiovaskularne bolesti su postale svakodnevica. Hajde da pogledamo koji su to narodi koji nemaju ove bolesti. Postoje ljudi na ovom svetu koji žive i po sto godina, ali šta to oni

tema

rade? Oni jedu čistu hranu sa vrlo malo toksina. Uglavnom jedu biljke, vrlo malo proizvoda životinjskog porekla, dele dom i sa starijim ljudima od sebe. Vežbaju napolju, sunčaju se, srećni su i imaju duge ručkove sa dosta ljudi za stolom, ne jedu u stresu i na brzinu. To je najveći biološki eksperiment koji se dešava sada na planeti. Mi kao populacija izumiremo od bolesti koje su posledica našeg životnog stila i okruženja, i ukoliko ne otklonimo te uzroke, nikada nećemo biti zdravi i snosićemo posledice svojih odluka. Ako jedete nešto što su napravili ljudi u belim uniformama (naučnici), završićete kod ljudi koji nose bele uniforme (doktori). Mi jedemo previše pšeničnih proizvoda. U stvari, najjasnija poruka je da preuzmemo odgovornost. Čini se da uvek tražimo izgovor u nekom drugom, ili kažemo da je preteško, ili „pa kada će neko nešto da uradi povodom toga, zašto to moram da budem ja“. Ali ono što vi želite da kažete jeste da preuzmemo odgovornost za svoje zdravlje?

Tako je. Najbolji doktor i nutricionista na svetu ste vi. Vaše telo ima sve znanje i sposobnosti da vam tačno kaže šta vam treba i šta vam odgovara a šta ne. Ako to želite. Preporučio bih ljudima jedan eksperiment. Idite i pričajte sa 10 osoba za koje znate da su bolesne sada, a kada kažem bolesne, mislim poprilično gojazne, depresivne i anksiozne, ili imaju rak, srčane probleme ili dijabetes... Nebitno da li su vam porodica ili prijatelji, i nebitno da li su bogati ili siromašni. Idite i pitajte ih jedno jedino pitanje: „Šta je najbitnije na svetu?“ Svi do jednog će vam odgovoriti – zdravlje. Garantujem vam! Pitajte multimilionera koji je na samrti jer ima hroničnu bolest da li mu je bitnije zdravlje ili novac. Reći će – zdravlje. Ako ostanemo bez zdravlja, porodice, ljubavi... šta nam onda ostaje? To je osnova ljudske rase. U redu, vi imate neku poslovnu misiju, i to je super. Ali zdravlje je bitnije. Porodica je najbitnija. To su stvari koje nas čine srećnim. To su stvari koje nas uče da osećamo i budemo emotivni. Nažalost, mnogi to shvate tek kada se razbole. Ona čuvena „Čovek kad izgubi, tek onda shvati“ može se i te kako primeniti na zdravlje.

Novac je uvek jedan od razloga zbog koga ljudi posegnu za jeftinijom hranom. Ne može svako da priušti sebi zdravu ishranu i životni stil. Šta vi mislite o tome?

Koliko košta da budete bolesni? To je pitanje koje ljudi sebi ne postave na vreme. Bolest je veoma skupa, košta vas posla, vremena, novca, operacije, lekova, prijatelja, energije, a i života. Da li je mit da ćemo ako jedemo voće i povrće ostati gladni, i da se proteini nalaze samo u mesu?

Jedna od neverovatno bitnih stvari za zdravlje je dobar san. To nije mit. Na kom nivou je vaša energija na skali od jedan do deset kada se probudite ujutru? Koliko puta idete u WC, kako spavate. Napravite malu samoanalizu. Da li vam se muti vid? Da li ste stalno umorni i da li ste umorni po podne? Da počnemo sa tim pitanjima. Šta jedete u toku dana? Da li jedete šest, sedam, osam porcija voća i povrća dnevno? Ako ne, promenite to odmah, pijte više vode i zabeležite promenu. Vratite se osnovama. Ljudi koji kažu da su dobro i da im nije ništa, nemojte da se bavite njima. Vi budite promena koju želite da vidite u ljudima i znajte da je Bog deo svih nas i da smo svi vredni ljubavi i poštovanja. I budite u miru. Teško je, ali je ispravno. Lorentinin otac ima demenciju, Alchajmerovu bolest, i ja znam da mogu da mu pomognem i znam kako da mu pomognem. To je stvarno lako jer izlečiti mozak nije toliko nemoguće. Izbacite iritante, unesite dosta hidratacije, dobrih masti, određene suplemente. I mnogo ljudi na svetu već ide ka putu izlečenja od Alchajmera, mi imamo studije koje to pokazuju. Međutim, on ne želi da bude izlečen. Ali za one koji žele da budu izlečeni, tu sam, uvek! Najveći lideri i osobe koje su uticale na velike promene nikada nisu rekli: „Moram da nateram ljude da se promene“; ne, oni su rekli: „Ja ću da budem promena koja je neophodna, a oni će me pratiti.“ I sam Nelson Mandela je rekao da je znanje najveće oružje. Možemo to znanje da iskoristimo da promenimo svet nabolje. To je osnova svake promene. Ništa nije tako dobro kao što je osećaj kad si zdrav. Ni sam nisam bio svestan koliko sam se loše osećao dok nisam promenio svoju ishranu, a sa njom i raspoloženje. Počeo sam više da meditiram i promenio sam svoje stavove i misli.

Koji su vaši sledeći koraci, da li planirate neki novi projekat?

Na zidu u našoj kancelariji stoji jedan ogroman natpis: „Kako možemo da pomognemo da ovako životno bitna informacija stigne do što više ljudi“, tako da uvek planiramo nešto. Pripremam sledeći film i mislim da će biti neverovatan. Već poslednja četiri meseca intervjuišem razne eksperte i poruke koje imaju su fantastične. Film će biti premijerno prikazan krajem 2017, verovatno u oktobru ili novembru. I čvrsto verujem da će podići ovaj naš zdravstveni pokret na neki drugi nivo. Postoji li još nešto što treba da uzmemo u obzir na putu do zdravlja?

Pored hrane, veoma je važno da radimo na disanju i umu. Naše misli imaju veliki uticaj na naše zdravlje i život. Sva naša verovanja utiču čak i na naše ćelije i mi sami smo u potpunoj kontroli nad zdravljem i sudbinom. Moć naših misli je beskonačna. Ono što mi govorimo sebi svaki dan i sve ono što pamtimo i držimo u sebi utiče na naše zdravlje i život. Ovo je nova era, gde mi kao pojedinci imamo svu odgovornost i kontrolu. Imamo svu neophodnu moć unutar nas samih. Ono što može da se desi je da sami ostanemo u čudu kada osetimo kako je moćno biti zdrav i osećati se zdravo. Kada to osetite, onda poželite da ceo svet može da se oseća tako dobro kao vi. I stvarno je to moguće. Vaš poslovni model nosi u sebi filantropsku notu. Vaše dobro je dobro i za druge, što je stvarno sjajan primer i za druge poslovne poduhvate. Da li postoji neka humanitarna organizacija koju podržavate?

Prošle godine smo osnovali humanitarnu fondaciju koja pruža besplatnu edukaciju studentima i deci širom sveta kako bi od ranih dana imali sve neophodno znanje o zdravoj ishrani, disanju, mislima. Želimo da oni budu nosioci tog semena zdravlja jer sada se rađaju mladi umovi koji će biti nosioci promena. Nove generacije ne veruju u školski sistem, u državna uređenja, u velike korporacijske monopole. Ne veruju u toksičnu hranu i proizvode. Mi želimo da investiramo u te nove generacije i pomognemo im da naprave tu radikalnu promenu.

Budi aktivan

Tamo gde se dodiruju nebo i zemlja

Skyrunning na prvi pogled izgleda kao trčanje uz planinu i niz planinu. I logično pitanje je: zašto bi to neko radio? Ali mlada sportska disciplina koja je u Srbiju stigla tek nedavno, zbog naših planina i terena koji pogoduju ovom sportu, preti da se ozbiljno „primi“ na našim prostorima. Odgovor je verovatno u tom osećaju koji imate kada na kraju jedne nebeske trke, što u prevodu skyrunning doslovno znači, stignete do mesta na kojem se dodiruju nebo i zemlja. Usput ste prethodno savladali sve prepreke, slabosti svoga duha i tela, demone koji vam govore da ne možete da stignete „do neba“. Ali o tome šta nebesko trčanje znači i zašto je dobro, za Original priča Marko Nikolić, sportski direktor Srpske skajraning asocijacije. „Najkraće rečeno, nebesko trčanje je mesto gde skajraner susretne i dodirne nebo i zemlju. Kroz različite formate trčanja – od vertikalnog kilometra, skajtrejla, skajrejsa, pa sve do ultramaratona – trkači se susreću sa planinskim stazama različitih dužina i uspona, koje vode u visine do vrhova i grebena. Skyrunner, tj. nebeski trkač zaštićen je termin koji definiše osobu koja učestvuje na trkačkim takmičenjima koja se održavaju uglavnom na nadmorskim visinama preko 2.000 metara. Skajraner je neko ko voli i poštuje prirodu, ceni planinu i ima želju da spozna svoje trkačke kapacitete“, objašnjava Marko. Dok je za Srbiju ovo pionirski potez, ideja da se od „trčanja uz i niz planinu“ stvori sportska disciplina potekla je od italijanskog planinara Marina Ðakometija, koji je organizovao trke po Monblanu i Monterosi u italijanskim Alpima ranih devedesetih godina prošlog veka.

Najkraće rečeno, nebesko trčanje je mesto gde skajraner susretne i dodirne nebo i zemlju. U planinskom trčanju oprobali su se mnogi – od generalnih direktora, diplomata, menadžera, profesionalnih i rekreativnih sportista, olimpijaca, pa do običnih ljudi koji su znatiželjni. Ostaju samo oni čvrstog karaktera i pozitivne energije jer je planina čistilište. Oni slabog duha, negativni sami odlaze i odustaju. Planina vam pokaže vaše pravo lice Piše Ana Mitić

Marko nam priča da je najzaslužniji za popularizaciju nebeskog trčanja danas mladi Katalonac Kilijan Žornet (Kilian Jornet) i Španci generalno. Njegova slava u ovom sportu jednaka je slavi koju je imao Majkl Džordan u košarci. Kilijana prate milioni sportista jer je vanserijski talenat, sa neverovatnom harizmom i rekordima. Gotovo da nema trke u kojoj nije neki njegov rekord. Pritom organizuje i posebne brzinske rekorde na najviše vrhove sveta (Materhorn, Akonkagva, Monblan, Kilimandžaro, Everest). „Skajraning kao sportska disciplina danas broji više od 200 trka širom sveta koje se organizuju svake godine. Kako je skajraning ušao u UIAA asocijaciju, krovnu planinsku asocijaciju sveta pod okriljem Olimpijskog komiteta i Antidoping federacije, vrlo brzo će nebesko trčanje da postane i olimpijska disciplina. Ovogodišnja svetska liga imala je 9.000 takmičara iz 64 zemlje, sa tri kontinenta“, priča nam Marko Nikolić.

Fotografije Milan Kopčok

Planinske trke U protekle dve godine Srpska skajraning asocijacija organizovala je 19 trka u Srbiji i regionu. Trkači su upoznali bolje Kopaonik, Rtanj, Torničku Bobiju kod Ljubovije, Besnu kobilu, Suvu i Staru planinu, Jadovnik, Prokletije, Pivske planine (kanjon Tare) i Pestingrad iznad Kotora u Crnoj Gori, Leotar iznad Trebinja u Republici Srpskoj, Šar-planinu na Kosmetu kao i Zubin Potok.

Budi aktivan

U početku ga je skyrunning privukao zbog radoznalosti, da bi mu to danas bio dodatni vid treninga za matične sportove. „S obzirom na to da sam u snoubordingu i visokogorstvu 20 godina i da je planina moj poligon, nekako je bilo logično da zavolim ovaj sport. Takođe radim ozbiljno kao planinarski vodič širom Balkana i to mi je omogućilo da upotrebim još jedan vid bavljenja sportom u prirodi, na planinama, i da lako odaberem sjajne staze za trke“, priča Marko. Skajraning je prvenstveno dobar za trkače koji žele da budu bliži prirodi i deo nje, da kondiciono napreduju, i one koji više cene prirodnu podlogu od asfalta i tartana. To je sport za one koji žele najbolje moguće prirodne uslove za čoveka. To je sport koji omogućuje sjajne planinske staze, druženje sa trkačima iz svih krajeva Evrope. Pored toga, to je sport koji izuzetno jača sportski duh i telo jer staze nisu lake. „A opet, sve je vrlo pristupačno za naš standard i jednostavno. Srbija je puna brda i planina, tako da prirodne uslove imamo. Nema bolje baze za sve sportiste od trčanja, a nebesko trčanje je 2.0 verzija trčanja po asfaltu“, dodaje Marko. Skyrunning je u Srbiju stigao pre dve godine kao sistematizovana sportska disciplina koja ima takmičarsku ligu, pravila i propozicije, a 2014. registrovana je Skajraning asocijacija Srbije. Time su stvoreni uslovi da Srbija postane punopravan član Internacionalne skajraning federacije, što je bilo od presudnog značaja za promociju domaćih planinskih trka na svetskom nivou. Inače, ističe Marko, Srbija je jedi-

Svetla budućnost je pred nebeskim trkačima Srbije, često (interno) u šali volimo da kažemo: pa nemoguće je da nebesko trčanje ne uspe u ovoj zemlji, Srbi su ipak nebeski narod

Skyrunning discipline Skymarathon (nebeski maraton) – Trke sa minimalnom ukupnom razlikom u nadmorskoj visini od 2.000 metara, dužine između 30 i 42 kilometra. Putanja trke može da ide preko različitih podloga, šumskih i planinskih staza i puteljaka, sipara, kamenih i stenovitih prolaza, snega i leda, a nadmorska visina dostiže ili prelazi 4.000 metara. Ultra skymarathon (nebeski ultramaraton) – Trke koje za više od 5% prevazilaze parametre skymarathona, sa minimalnim ukupnim vertikalnim usponom od 2.500 metara i sa preko 50 kilometara dužine. Skyrace (nebeska trka) – Trke na nadmorskoj visini između 2.000 i 4.000 metara, minimalne dužine od 20 a maksimalne 30 kilometara. Vertical kilometer (vertikalni kilometar) – Trke sa 1.000 metara ukupnog vertikalnog uspona preko različitog terena sa značajnim nagibom, ali koje ne prelaze dužinu od pet kilometara. Skytrail (nebeske staze) – Trke po trasiranim stazama (sa manje od 10% asfalta) koje ne ispunjavaju uslove za trke drugih formata preko 2.000 metara.

ni zvanični predstavnik svetske skajraning federacije od svih ex-YU zemalja. Trenutno u bazi ima oko 1.800 trkača. Da biste bili na trkama, nije potrebno da budete član, dovoljno je da volite planinu i trčanje. „Na 19 trka, koliko smo do sada kao organizacija realizovali za ove dve godine, imali smo priliku da dobro upoznamo srpske nebeske trkače i one koji bi to želeli da postanu. U planinskom trčanju oprobali su se mnogi – od generalnih direktora, diplomata, menadžera, profesionalnih i rekreativnih sportista, olimpijaca, pa do običnih ljudi koji su znatiželjni. Ostaju samo oni čvrstog karaktera i pozitivne energije jer je planina čistilište. Oni slabog duha, negativni sami odlaze i odustaju. Planina vam pokaže vaše pravo lice. Tu ne možete da se lažete. Naravno, najveći broj takmičara dolazi iz planinarenja i iz atletike. Moram da istaknem i da u Srbiji postoji nekolicina trkača dobro poznatih u skajraning krugovima kao što su Duško Momić, Kristijan Stošić, Dušan Bazić, Bojan Dulejan, Marina Nikolić, Sofija Arapović i Nevena Rajković, koji na najbolji način reprezentuju ovu disciplinu ravnopravno i na domaćem i na svetskom nivou“, priča nam Marko Nikolić. Reprezentacija Srbije se polako sprema da uđe u svetske kupove. Uskoro očekuju i konkretnu podršku od svetske asocijacije. „Svetla budućnost je pred nebeskim trkačima Srbije, često (interno) u šali volimo da kažemo: pa nemoguće je da nebesko trčanje ne uspe u ovoj zemlji, Srbi su ipak nebeski narod.“ ®

BUDI PREDUZETNIK

Šta možemo da naučimo od biznis modela Netflixa Biznis plan Netfliksa mnogo je drugačiji od ostalih, rizični potezi njihov su prepoznatljiv znak. Pored uvođenja pretplate i originalnog sadržaja, još jedan Netfliksov rizičan potez doneo je kompaniji veliki broj korisnika – puštanje čitavih sezona originalnih serija odjednom. Kompanija je još jednom prepoznala šta se traži i uskladila svoj ritam sa milenijalcima, koji su najbrojniji korisnici striming servisa, i njihovim zahtevima Piše Jovana Radovanović

okom 2015. godine Netfliks je oborio rekord i prihodovao 6,78 milijardi dolara. Dobre, originalne serije poput Derdevila i ugovori sa filmskim zvezdama doprineli su građenju baze sa 81 milion mušterija, što se može nazvati vrtoglavim uspehom kompanije. Međutim, put ovog VOD servisa daleko je od idealnog. Netfliks je prošao kroz značajne promene od početne ideje – koja je, verovali ili ne, stara 20 godina – kako bi postao jedan od najvećih servisa u video on demand industriji, a u budućnosti bi mogao da se suoči sa ozbiljnim problemima. Američki filantrop i preduzetnik Vilmot Rid Hejstings, danas izvršni direktor Netfliksa i član borda direktora Fejsbuka, na ideju da napravi VOD servis došao je pre 20 godina – 1977, i to zahvaljujući kazni koja mu je stigla jer je zakasnio sa vraćanjem kasete u video-klub Blokbaster. Hejstings je 2005. godine ponudio partnerstvo. Kompanija je odbila njegovu ponudu i pridružila se konkurenciji, koju je Netfliks kasnije, naravno, samleo.

Netfliks jeste stvorio novi svet internet televizije, ali to nije garancija da će nastaviti njime da dominira i u budućnosti. Hulu, još jedan popularan striming servis, koji zajedno drže 21st Century Fox, Disney i NBC Universal, postao je znatno pouzdaniji kada je reč o licenciranju i razvijanju serija, zbog čega može da uđe u trku sa Netfliksom. U igru je ušao i Vimeo

Kompanija je od 2007, kada je počela sa radom, napravila par rizičnih poteza koji su joj se isplatili. Uvela je pretplatu, što se nijedan servis pre nije usudio da učini. Danas, nakon što je kompanija doživela uspeh, veliki broj servisa usvojio je njen model, ali VOD gigant i dalje dominira tržištem. Pored toga što su pioniri u industriji kada je reč o pretplati, vrednost usluge je još jedan element koji je pomogao da kompanija postane veoma popularna. Netfliks nudi više od 20.000 epizoda različitih TV serija po veoma pristupačnim cenama, čak i za Srbiju. Nažalost, broj serija je ovde ograničen, ali i dalje nije zanemarljiv. Trenutno u Srbiji možete da gledate 328 serija i 1.439 filmova. Ono zbog čega je Netfliks voljen širom sveta jeste i mogućnost gledanja serija na različitim uređajima – od pametnih telefona do pametnih televizora. Možda najvažniji razlog zašto je Netfliks privukao toliki broj korisnika jeste originalan sadržaj, odnosno Netflix Originals – serije i filmovi koji su urađeni u okviru kompanije, a ne otkupljeni. Među najpopularnijim su: House of Cards, Daredevil, Orange is the New Black i Narcos koje se već nekoliko sezona vrte na ovom VOD servisu. Od novijih veliku popularnost su doživeli Stranger Things i Designated Survivor, a krajem novembra Netfliks je pustio četiri završne epizode popularne serije Gilmore Girls. Odluka kompanije da ponudi svoj sadržaj jeste donesena nakon ispitivanja korisnika, međutim i dalje je bila veoma rizična, ali ispostaviće se i isplativa. U više od 600 minuta originalnog sadržaja prikazanog u 2016. godini pojavljuju se glumci sa holivudske A liste, poput Vinone Rajder (Stranger Things), Kevina Spejsija (House of Cards), Kifera Saterlenda (Designated Survivor), a za 2017. najavljene su i Dru Barimor (Santa Clarita Diet) i Naomi Vots (Gypsy), što je dodatno doprinelo rejtingu servisa i njegovoj popularnosti. Na desetine originalnih serija Netfliksa ima pozitivniji rejting i veću popularnost od onoga što prikazuju kablovski operateri. Zato i ne čudi informacija da kompanija planira da u narednoj godini potroši šest milijardi dolara na novi sadržaj, što je gotovo tri puta više nego što će potrošiti HBO. Biznis plan Netfliksa mnogo je drugačiji od ostalih, rizični potezi njihov su prepoznatljiv znak. Pored uvođenja pretplate i originalnog sadržaja, još jedan Netfliksov rizičan potez doneo je kompaniji

BUDI PREDUZETNIK

veliki broj korisnika – puštanje čitavih sezona originalnih serija odjednom. Kompanija je još jednom prepoznala šta se traži i uskladila svoj ritam sa milenijalcima, koji su najbrojniji korisnici striming servisa, i njihovim zahtevima. Svi ovi biznis potezi izvršili su ogroman uticaj na kablovsku televiziju. Operateri su u poslednjih pet godina izgubili 6,7 miliona korisnika, i taj broj će rasti. Broj ljudi koji gledaju televiziju opao je za tri odsto u 2015. godini, a za pedeset odsto tog pada zaslužan je upravo Netfliks. Zbog svega toga ova kompanija je postala miljenica Volstrita. Vrednost njenih akcija porasla je za 134 procenta prošle godine. I pored svih uspeha, bord direktora Netfliksa ima razloga za brigu. Netfliks jeste stvorio novi svet internet televizije, ali to nije garancija da će nastaviti njime da dominira i u budućnosti. Hulu, još jedan popularan striming servis, koji zajedno drže 21st Century Fox, Disney i NBC Universal, postao je znatno pouzdaniji kada je reč o licenciranju i razvijanju TV serija, zbog čega može da uđe u trku sa Netfliksom. U igru je ušao i Vimeo, koji je početkom novembra najavio lansiranje striming servisa, kao i Amazon koji je u svoju ponudu uvrstio The Grand Tour, emisiju od 12 epizoda koju vodi Džeremi Klarkson sa svojim Top Gear timom. Kao da to nije dovoljno konkurencije, i mreže koje su do juče bile saveznik Netfliksa najavile su razvijanje svojih striming aplikacija. Tajm Vorner je prošle jeseni nagovestio da razmišlja o povlačenju svojih serija sa Netfliksa i drugih striming servisa. Sada kada je jasno da postoje ozbiljne pretnje u vidu velikih mreža poput Tajm Vornera – koji je u prošloj godini prihodovao 28 milijardi dolara, u odnosu na Netfliksovih 6,78 – postavlja se pitanje da li kompanija može da nastavi svoj vrtoglavi uspeh i u budućnosti. Ipak, vizija Hejstingsa i hrabri potezi borda direktora, koji su do sada donosili samo pluseve kompaniji, mogli bi i budućnosti da joj donesu prednost u odnosu na velike mreže koje se često ne usuđuju da uvedu promene i povuku riskantne poteze. Čini se da Hejstings ne brine mnogo i da je svestan da će se konkurencija uskoro znatno povećati. On je u jednom intervjuu predvideo da će se čitava televizija preseliti na internet, kao i da gledaoci neće želeti da sede i gledaju sadržaj kako i kada im to mreže diktiraju. Hejstings smatra da će se taj proces završiti u narednih dvadeset godina.

Šta nas čeka na Netfliksu u 2017. 1. One Day at a Time, 6. januar

7. Mindhunter

Na samom početku 2017. Netfliks će objaviti sitkom baziran na seriji iz 1975. godine istog imena. Serija prati kubansko-američku porodicu predvođenu samohranom majkom, bivšom pripadnicom vojske, koja pokušava da izvede na put svoju radikalnu tinejdžerku i sina uz pomoć svoje majke.

Na Netfliks stiže i drama bazirana na knjizi Mind Hunter: Inside the FBI‘s Elite Serial Crime Unit, u kojoj Džonatan Grof i Holt Makalani glume FBI agente u 1979. godini, koji intervjuišu zatvorenog serijskog ubicu u pokušaju da reše aktuelan zločin.

2. Iron Fist, 17. mart Netfliksova četvrta Marvel serija najavljena je za sredinu marta. Danijel Rand, poznatiji kao Ajron Fist, kungfu majstor sa posebnim moćima, pokušaće da se izbori sa kriminalnim elementima u Njujorku.

8. Dear White People Još jedna komedija pojaviće se na Netfliksu 2017. godine. Serija je bazirana na istoimenom indi filmu iz 2014. godine koji je dobio dobre kritike. Serija prati šarenoliku grupu obojenih studenata koji pokušavaju da se snađu u pretežno belom Ajvi lig koledžu čija administracija često zatvara oči na rasističke ispade.

3. Reasons Why

9. El Chapo

Zasnovana na romanu iz 2007. godine, spisateljice Džej Ešer, serija priča priču Hane Bejker, srednjoškolke koja je izvršila samoubistvo. Netfliks još nije najavio kada će serija biti prikazana.

Nakon Narkosa, na Netflix stiže El Čapo. Netfliks se udružio sa Univisionom kako bi stvorio seriju, koja će, kao što i sam naslov govori, pratiti život notornog meksičkog narko-bosa Hoakina El Čapa Guzmana. Serija će za početak biti dostupna pretplatnicima u SAD.

4. Ozark Radnja serije odigrava se u mračnom i opasnom svetu pranja novca, a nazvana je po mestu gde se odigrava – jezeru Ozark u Misuriju. Serija prati čoveka koji se seli iz grada u Ozark i mora da otplati dug opasnom narko-bosu.

5. Santa Clarita Diet Komedija prati bračni par – agente nekretnina – koje glume Dru Barimor i Timoti Olifant. Idealan život supružnika preokrenuće se nakon što ona prođe kroz dramatičnu promenu.

6. Wet Hot American Summer: Ten Years Later Netfliks je ponovo ujedinio ekipu iz kampa Firewood, ovog puta kao sikvel serije. Serija će prikazati događaje deset godina nakon onih iz originalnog filma, snimljenog 2001. Kamperi će se vratiti na „male“ ekrane u 10 epizoda, ali tačan datum puštanja serija u etar još nije najavljen.

10. The Defenders Četiri Netfliksova Marvel heroja – Derdevil, Džesika Džouns, Luk Kejdž i Ajron Fist – udružiće svoje snage u seriji The Defenders, koja je najavljena za 2017. godinu. Iz Netfliksa nisu bili mnogo rečiti kada su u pitanju detalji mini-serije koja će ujediniti četiri superheroja i koju možemo da očekujemo u drugoj polovini godine.

11. Anne Netfliks će strimovati CBC-ovu adaptaciju romana L. M. Montgomeri Anne of Green Gables. Serija od osam epizoda, nazvana jednostavno Anne, biće prikazana u toku 2017. na Netfliksu širom sveta.

12. Gypsy Naomi Vots glumiće u psihološkom trileru Džin Holovej, terapeutkinju koja razvija opasnu i intimnu vezu sa ljudima iz života njenih pacijenata. Prve dve, od deset epizoda, režiraće reditelj Sem Tejlor Džonson (50 nijansi sive). Još nije najavljeno kada će tačno serija biti prikazana.

ex catedra

Ne možemo čekati da svet bude podesan za nas. Zato je život lep. Strah od grešaka rađa strah od delanja. Bez grešaka i bez smrti sve bi bilo svejedno

U vreme kada se entuzijazam definiše kao „višak“ jer nije isto što i ambicija, sa profesorom Romčevićem, autorom romana Letnji dan do podne, kao i tekstova po kojima su rađeni Kordon, Na lepom plavom Dunavu, Miris kiše na Balkanu, Kazneni prostor, Bićemo prvaci sveta, Javna ličnost... pričamo o svemu onome što povezuje njegova dela: o kulturi, o statusu umetnika u društvu, o tome da li je bolje biti pragmatičan i zbog čega smo kao narod toliko talentovani za satiru i komediju. Jer kako se drugačije odbraniti od sivila osim – crnom komedijom?

Piše Zorica Marković / Fotografije Igor Pavićević

Nebojša Romčević, profesor FDU

a svoj debitantski film i novopečenu ulogu kao reditelja, glumac Nikola Kojo izabrao je scenario profesora FDU dr Nebojše Romčevića. U stvari, možda je tačnije reći da je izabrao scenaristu koji će moći najvernije da napiše priču o umetnicima jer i sam deli taj hleb. Profesor Romčević, trostruki dobitnik Sterijine nagrade, dobitnik nagrada za najbolji scenario u više zemalja u Evropi, kroz Stado ispričao nam je istinitu priču koja može da se ispriča na mnogo jezika i u mnogo država, pa čak i u mnogo različitih vremena, o ljudima entuzijastima, onima koji su spremni da rizikuju sve da bi napravili umetničko delo. U vreme kada se entuzijazam definiše kao „višak“ jer nije isto što i ambicija, sa profesorom Romčevićem, autorom romana Letnji dan do podne, kao i tekstova po kojima su rađeni Kordon, Na lepom plavom Dunavu, Miris kiše na Balkanu, Ljubav, navika, panika, Kazneni prostor, Bićemo prvaci sveta, Javna ličnost... pričamo o svemu onome što povezuje njegova dela: o kulturi, o statusu umetnika u društvu, o tome da li je bolje biti pragmatičan i zbog čega smo kao narod toliko talentovani za satiru i komediju. Jer kako se drugačije odbraniti od sivila osim – crnom komedijom? Zašto baš Stado? Koje su to sličnosti između glumaca i stada, i jedne nacije i stada?

Stado zaista predstavlja snažnu metaforu, od samog osvita hrišćanstva, pa do današnjih političkih referenci. U razumevanju stada, bliži sam biblijskom nego modernom značenju. Stado čine nevina, naivna, i bića blage naravi, koja ne prihvataju da su okružena vucima. Ovca ne razume nasilje i logiku predatora. Da li je glupa zbog toga što gubi ovozemaljsku bitku sa silnima, ili su silni glupi što veruju da su pobedili? Kada su nacije u pitanju, svi na svojim grbovima nose lavove, orlove, sokolove, zmajeve i grifone, čitavu jednu krvožednu

menažeriju sa kojom bi se mogao identifikovati nacion; međutim, danas su svi, bez obzira na to iza kojeg grba stoje, ovce, ali ne u metaforičnom, biblijskom smislu, već potpuno lišeni digniteta – zbunjena, nemoćna gomila, prirodni resurs. Nikada nije bilo toliko demokratije u diskursu i tako malo moći izvan oligarhija. Vi ste pisac, ali čini mi se da delite sudbinu glumaca, o kojima pišete.

Svi delimo istu sudbinu, ne samo unutar sveta umetnosti. Umetnici govore u ime mnogih, a ne isključivo u svoje. Tako je i naš film samo na osnovnoj ravni priča o glumcima, ali se njihova sudbina ne razlikuje od sudbine bilo koga ko živi i misli u svoje ime. Uz to, ja i doslovno delim sudbinu, ali sa glumicom. Vaši junaci stavljaju sve na kocku u želji da naprave veliko umetničko delo. Kada vredi rizikovati zbog ideala i snova?

To je jedno od najtežih filozofskih, etičkih i umetničkih pitanja. Verovatno ne postoji jedan odgovor. Rekao bih – nikada, ako je cilj rizika pobeda ili ostvarenje nada, jer ideali poružne na stvarnosti. Međutim, ako je rizik put da se osećamo živo i spremni smo da budemo razočarani, onda mislim da vredi. Ideal je neostvariv, zato i jeste ideal. A ljudi ipak nisu spremni da se kockaju kada je egzistencija u pitanju i onda odlučuju da žive skučene živote. Šta je onda gore – rizikovati ili biti u komfornoj zoni?

U tome se razlikuju ličnosti od književnih likova. Likovi su monolitni i beskompromisni, a ljudski život traje duže od jedne večeri. U njega su, osim aktera, uvučene sudbine osoba koje mogu da stradaju u vaše ime. Mene su više puta dobronamerno podsećali da imam decu, a siguran sam da nisam jedini kome se to desilo. To su odluke s koji-

ex catedra

ma čovek mora da živi, da podnosi sebe, šta god da odluči. Ponekad je to tačka nakon koje etika zanemi, gordost usahne i shvatite da ste pred crtom koju ne smete da pređete. Možda ta crta postoji samo u nama u vidu autocenzure, ali šta ako ipak nije tako? „Ali, avaj, Makbet dece nema“, uzvikne Šekspirov Makdaf očajan što ne može da se u potpunosti osveti uzurpatoru prestola. Koliko vas je iskustvo naučilo da su nekada entuzijazam i dobre namere popločan put do promašaja? Vidite li to danas kod mladih ljudi, i kao profesor, kako srljaju u greške?

I treba da greše; svaka je greška iskustvo, svaki pad dragocena spoznaja. Ako vas neuspeh obeshrabri, niste zaslužili uspeh. Strah od grešaka rađa strah od delanja. Ne možemo čekati da svet bude podesan za nas. Zato je život lep. Bez grešaka i bez smrti sve bi bilo svejedno. Zašto smo mi tako dobri kao narod u pisanju crne komedije?

Biće da je gorka istorija u nama rodila odbrambeni mehanizam koji dozvoljava da se sprdamo i sa životom i sa smrću. Ta svest o relativnosti i nas i našeg sveta plodno je tle za crnu komediju. Mislim da je humor najzdraviji deo našeg bolesnog duha. Kada jad preraste u smeh?

Sećam se jedne situacije iz doba bombardovanja, kada mi se rodio mlađi sin. Na Zvezdaru je pala neka ogromna bomba da nam se kuća gotovo raspala, a onda je usledio zemljotres. Kada nismo tada umrli od smeha... Preveliki jad lako preraste u apsurd i onda postaje groteskan, komičan, nelogičan. Možete samo da se smejete. Koliko je opasno biti sarkastičan i duhovit? Tanka je granica između toga da neko bude okarakterisan kao zao a ne kao satiričar?

Teorija komedije pravi jasnu razliku. Aristotel kaže da fizička mana ne može biti predmet humora, ali da moralna ružnoća može. Iza satire stoji želja da se društvo promeni, a iza ruganja želja da se neko povredi. Dobar humor nikada nije zao, a najbolji humor je najhumaniji. Da li se stanje u zemlji ogleda obrnuto proporcionalno rastu satire u smislu: što je više satire, znamo da nam je sve gore?

Rekao bih da je najgore kada nema satire,

kada nema viceva, kada nastupi muk. Tada oči zakrvave i povade se sekire. Čovekova je prirodna potreba da se smeje, to je jedna od retkih stvari za kojima svi žudimo. Kada nestane humora, nestaje humanosti. Gadim se ljudi koji smeh smatraju vulgarnom potrebom. Vi ste duhovito konstatovali da „kada više nemate kud, morate da budete kreativni“. Zanimljivo je da su kreativnost i humor lek, a mi imamo smrknuta lica oko nas. To znači da smo prešli i onu najvišu meru u gradaciji trpljenja?

Daleko smo od najviše tačke trpljenja. Čovek je opasna zver nesvesna svojih moći i snage. Mogućnosti ljudske patnje su neiscrpne. Ali mi najveći deo energije potrošimo žaleći

stoje totalne budale koje imaju po milijardu pregleda. Da li to govori o kvalitetu? Ne, govori da te budale nisu same. A kao profesor, bojite li se zagrljaja medija i njihove moći, kako su upotrebljavani i zloupotrebljavani?

Mediji su naša stvarnost. Internet je čudo ravno otkriću vatre i, baš kao vatra, ima dva lica. Tek nastaju etika i filozofija tog medija, za nas starije to je novo pismo koje pokušavamo da sričemo, pa smo i preoprezni. Internet je toliko divergentan da mislim da nije moguće njime manipulisati. Sve ipak zavisi od naše potrebe da čujemo što više o nečemu. Neobaveštenost više nije argument, ali glupost i dalje ostaje jak alibi. Izjavili ste da se decenijama nije

Naša kulturna politika mora da donese dugoročnu odluku o prioritetu: baština ili savremeno stvaralaštvo? Ako mi danas ne stvaramo, kome će trebati Hilandar?

sami sebe, pa nam ne pretekne empatije za druge. Svakome je njegova muka najveća, ali ko je zaista pretrpeo najveće muke, ima razumevanja za tuđe. To što nam fali saosećanja, govori da još ne patimo dovoljno. Deo scenarija za Stado „napisali“ ste na Vajberu, razgovarajući sa Nikolom Kojom. Sad ću ja probati da budem duhovita, a da ne budem proglašena zlobnom: jeste li razmišljali o tome kako u stvari pišete – rijaliti – za pametne?

Ta je naša prepiska epistolarni roman za sebe. U tome je bilo toliko drame, humora, ludosti, očajanja, da verujem da bi to moglo da se objavi kao „Porođajne muke jednog filma“. Nakon što je nastao scenario, naše sudbine su u stopu sledile sudbine likova iz filma. Zapravo je bila reč o obrnutom rijalitiju. Ovde je, kako bi Duško Kovačević rekao, umetnost bukvalno potkazivala stvarnost. Imate li problem s tim što danas svako može da postane tiražan pisac i javna ličnost?

Ne. Jeste me ponekad sramota u tuđe ime, ali to je kao sa lajkovanjima na Jutjubu. Po-

oglasio čovek poput jednog Sartra ili Čea. Verujete li da je u moru površnih informacija takav čovek samo privremeno nestao ili ste pesimističniji?

Tema je bila odsustvo velikih mislilaca s jedne i velikih revolucionara sa druge strane. Od smrti postmoderne koju krivim za mnogo šta, došlo se do tzv. igre diskursa, u kojoj reč nema nikakvo značenje ni smisao. Ona je samo još jedna besmislena igračka ljudskog uma. Intelekt i sumnja zabili su autogol nadi. Svet se više ne objašnjava izvan fenomena politike, niti se menja. Ideje su postale kaša koja se buđa onog trenutka kada je nastala. Hiperdinamizam je pojeo kontemplaciju, a informacija znanje. Niko ne zna kuda idemo, uprkos nebrojenim tajnim organizacijama starim vekovima koje se dnevno osnivaju u teorijama globalne moći. Kao profesor na FDU, šta uočavate kod novih mladih? Da li postaju sve kreativniji ili sve apatičniji?

Kreativnost nije generacijski fenomen. Dešava se, kada se sklope istorijske zvezde, da određena generacija nastupi sa zajedničkim pogledom na svet, zajedničkom vizijom

i tako izazove preokret. Pitanje je da li mladi mogu da dođu do vizije koja izaziva preokret, ili je ostala samo vizija koja izaziva užas. Najteže je mladima ulivati optimizam i veru u njih same, jer sve oko njih svedoči suprotno. Neki put ih volim kao ranjenike, neki put kao junake. A šta kad jednog od najboljih među sobom kolege odbiju da izaberu za redovnog profesora?

Ni to nije stvar koja se prvi put dešava. To je otpor promeni i podizanju lestvice. Da li su svi koji imaju pravo u pravu? Nisu. Da li zbog toga gube pravo? Ne. Da li je to pravo? Jeste. Sistem je takav, ali je ova greška, na sreću, popravljiva. Možete li uopšte da zamislite o čemu bi Sterija i Nušić danas pisali ili je to smešno pitanje?

Realno, teško je zamisliti. Ipak su pisci proizvod svoje epohe. Možda bi bili blogeri? Koliko je pozorište bilo odraz stanja u društvu? Šta može da se nauči iz te istorije?

Pozorište nastaje u društvu i namenjeno je

njegovim savremenicima. Ono je, dakle, uvek odraz društva, čak i kada o društvu uopšte ne govori. Naravno, ne radi se o prostom odrazu društva, niti na osnovu teatra možemo da dešifrujemo kako je funkcionisao neki polis. Ipak, možemo da shvatimo čoveka, njegov odnos prema bogovima, slobodi, smrti, sudbini, što je važnije od političkog uverenja. U vremenima kada je pozorište bilo masovni medij svakako je moglo da menja društvo. Danas ipak mislim da je domašaj pozorišta manji, ali njegov ekskluzivitet i dalje provocira one koji nisu utrnuli. Mislite li da su glumci i tada imali iste probleme kao i profesija danas? Možda je država odvajala više od 0,1 procenat za kulturu?

Glumci su uvek imali probleme kao danas, sa izuzetkom Periklovog doba. Pričati istinu nije odgovaralo nijednoj vlasti i nijednoj religiji. Sveti Sava je u „Krmčiji“ smatrao da dete koje se bavi glumom treba razbaštiniti, Molijera nisu sahranili na osveštanom groblju, kod nas se prezime Glumac prvi put sreće na spiskovima dužnika... Gluma je profesija koja se realno najviše razvila od svih pozorišnih elemenata, ali je odnos prema

glumcu i danas mešavina gađenja i obožavanja. Naša kulturna politika mora da donese dugoročnu odluku o prioritetu: baština ili savremeno stvaralaštvo? Ako mi danas ne stvaramo, kome će trebati Hilandar? Vorhol je bio u pravu da će svi doživeti svojih petnaest minuta slave. Govori li to da je kreativnost u krizi ili je to novi stepen na koji moramo da se naviknemo, jer najjeftinije se prodaje najviše?

Vorhol je govorio o slavi. Slava može biti cilj ljudima bez cilja. Možete biti slavni po poznatosti, bez ijednog ljudskog ili drugog kvaliteta. Slava je proizvod medija i ničega drugog. Slava je prokletstvo masovne kulture. Ali, naravno, ne znači da je masovna kultura dala išta pozitivno osim mase. Pitanje je naših izbora i prepoznavanja naših potreba. Nekome je dovoljan dubok dekolte, a nekome treba i duboka misao. Masovna kultura indirektno postavlja pitanje smisla demokratije; ako je masa beslovesna i bez kriterijuma u odabiru kulturnog sadržaja, da li je sposobna da donosi odluke o svojoj sudbini i, konačno, donosi li odluke o svojoj sudbini ili bira pop ikone u odelima? ®

MOCART HEROJ

NA64 POLJA

Tajne uma, koncentracije, obrazovanja i uspeha Magnusa Karlsena

U danima kada je ovaj broj Originala još išao u štampu, Magnus Karlsen i Sergej Karjakin vodili su dugačku borbu za naslov svetskog prvaka u šahu. Obojica su mladi, rođeni 1990. godine i predstavljaju nešto potpuno novo u svetu drevne igre. Ali kako je Magnus postao to što jeste, kako je došao do toga da ga časopis Tajm uvrsti u 100 najuticajnijih ljudi na svetu? U čemu je tajna drugog najmlađeg svetskog prvaka u istoriji šaha? Kako je pomirio umetnika i ratnika u sebi? I, naravno, najvažnije, kako se sprema, koncentriše, živi, hrani, da bi bio to što jeste? Piše Slobodan Maričić / Fotografije Profimedia i chessgames.com

HEROJ

re dve nedelje dobio sam iznenadni mejl – piše ‚Čestitamo‘. Nisam verovao, bilo je previše nerealno. Poslao sam im mejl i potvrdili su mi da je to ono pravo. Tako da evo me, došao sam da odigram partiju šaha protiv Magnusa Karlsena. Dobro, ne znam baš da li ćemo to nazvati igranjem. Došao sam da me Magnus Karlsen pobedi u partiji šaha“, govori Darsi. Darsi je mlad momak, tu negde u dvadesetim. U Njujorku je, a dok priča svoju priču, sedi na zadnjem sedištu nekog automobila. Voze ga nekud. Ne znamo kuda. Pored njega sedi Mirjam. „Imala sam nekoliko šahovskih idola. Prvi je bio Bobi Fišer, a sada je to Magnus Karlsen. Upoznati ga je kao ostvarenje sna“, rekla je ona. Njih dvoje su „obični“ ljudi. Ljudi sa interneta. Ipak, upravo su ih dovezli u šahovski klub „Maršal“ gde treba da igraju protiv prvaka sveta u šahu. „Svaki šahovski prvak od Kapablanke je bio ovde. Sada dolazi i Magnus“, kaže jedan od ljudi iz šahovskog kluba. Unutra, ljudi stoje u redu. Karlsen prolazi pored kolone i rukuje se sa svakom osobom koja je tu. Jedan dečko u beloj majici ga čak i zagrli. „Igrao sam protiv njega pre dve godine. Izgubio sam u 17 poteza. Nekako sporo vuče poteze“, priča Niko, dečak u čijoj glavi će devojčice tek za koju godinu prestati da budu dosadne i preći pod pojam interesantne. Na sebi ima crvenu majicu na kojoj su oči, nos i usne kroz koje se plazi jezik. Kosa mu je plava i malo duža, a oko vrata mu visi lančić. „Nadam se da ću postati svetski prvak za oko deset godina“, dodaje nonšalantno. Figure su poređane. Merkaju se pred bitku. Beli kralj i kraljica se nešto domunđavaju. Desetak malih bojišta spremno čeka.

Mirjam sedi iza jednog, Darsi iza drugog. Svi oni zajedno imaju samo jednog rivala. Magnusa Karlsena. A šta znači Magnus? Veliki. „Nisam nervozna. Samo nestrpljiva da počnem“, kaže ona. Magnus se rukuje sa njom i kao beli igrač vuče prvi potez. Odlazi do drugog stola i radi isto. „Iznenađen sam njegovom brzinom, osetio sam pritisak jer se na moju tablu vratio veoma brzo“, ističe Darsi. Topovi su radili svoje, lovci isto, pijuni su

Postoji igra „Play Magnus“ koja ljudima pruža mogućnost da igraju šah protiv njega. Nivoi su podešeni prema godinama, korisnik može da bira da li će da igra protiv osmogodišnjeg Magnusa, Magnusa od deset i po godina, petnaest ili koliko god već želi. prosečna osoba izgubi od osmogodišnjeg Magnusa, a i sam Magnus je jednom izgubio od desetogodišnjeg Magnusa kao i uvek ginuli, a kraljica je obavljala specijalne zadatke. Sve to u čast jednoga – svog kralja. „Uglavnom, osećaj je bio kao da se oluja približava. Mogla sam da vidim crne oblake kako se približavaju sve brže i brže. Onda je bio kraj“, kazala je Mirjam. Posle meča prvak sveta je sa svakim svojim protivnikom pojedinačno razgovarao o partiji, dobrim i lošim potezima. Većina su bili neki šahisti, ali ne i Darsi i Mirjam. Oni su civili. Ljubitelji šaha koji u telefonu imaju instaliranu jednu aplikaciju. Magnus Karlsen je svetski prvak. Velemajstor je postao sa 13 godina i 148 dana – treći najmlađi u istoriji. Sa 19 godina pobedio je Višvanatana Ananda i postao prvak sveta – drugi najmlađi u istoriji. U maju 2014. na rang-listi Svetske šahovske federacije prikupio je 2.882 boda – što je najviše u istoriji. Onda je osvojio i turnire u brzopoteznom šahu. Godinu dana kasnije pobedio je i u nizu od tri superturnira na kojima učestvuje deset najboljih velemajstora na svetu. Dobitnik je i nekoliko nagrada, šahovskih Oskara i drugih priznanja. Na pitanje da li je on u šahu više ratnik ili umetnik, Magnus odgovara: „Više ratnik.

Volim da tražim umetnost u tome, ali glavna stvar je da pobediš. To je ratnik“. Kažu, prvi je Norvežanin koji je šampion u nečemu što ne uključuje sneg. Međutim, ono što još kažu – učinio je da šah ponovo bude seksi. Sponzori ga jure na sve strane, a godišnje zaradi oko milion i po dolara. Reklamira odeću za jedan holandski brend i pojavljuje se na naslovnim stranama svetskih časopisa. Onda je odlučio da ima svoju aplikaciju. Tako je nastala igra „Play Magnus“ koja ljudima pruža mogućnost da igraju šah protiv njega. Nivoi su podešeni prema godinama, korisnik može da bira da li će da igra protiv osmogodišnjeg Magnusa, Magnusa od deset i po godina, petnaest ili koliko god već želi. Prosečna osoba izgubi od osmogodišnjeg Magnusa, a i sam Magnus je jednom izgubio od desetogodišnjeg Magnusa. Priznaje da je i plakao i udarao u zid zbog neke partije šaha, ističući da je podjednako bedan osećaj izgubiti od samog sebe. „Iznerviram se kada izgubim i u drugim stvarima, ne samo u šahu. Uvek se iznerviram kada izgubim u monopolu. Neki misle da je okej izgubiti u šahu ukoliko vaš protivnik igra lepo. Ja ne. Morate biti nemilosrdni.“

Sa dve godine mogao je da slaže pazle od 50 komada, a od lego kocaka pravio je oblike predviđene za decu od 10 do 14 godina. Sa pet godina mogao je da nabroji sve zemlje sveta, populaciju svake od njih i glavne gradove

Osim toga, na sajtu igre moguće je kupiti i majice sa natpisom „Pobedio sam Magnusa Karlsena“ na kojima je njegova slika, kao i majice na kojima piše „Sa pijunom sam“, uz sliku pijuna i strelicu nalevo, ka osobi koja šeta pored vas. Zbog čega sve to, ipak je on najbolji na svetu? Kristijano Ronaldo i Lebron Džejms ne idu po ulici i pikaju „amerikanca“ ili „viktorije“ protiv tamo nekih klinaca. Karlsen objašnjava da je njegova želja bila da aplikacijom približi šah ljudima širom sveta. To je i uspeo – do sada je odigrano više miliona

HEROJ

partija. „Toliko ljudi već igra šah na svojim telefonima i tabletima, zašto im ne bismo dali lice protiv kojeg mogu da se takmiče“, navodi on. Pored mogućnosti učenja i napredovanja u šahu, igrače motiviše još jedna stvar – najboljima ili najsrećnijima s vremena na vreme biće pružena mogućnost da igraju protiv pravog Magnusa uživo. To su bili Mirjam i Darsi. Sven Magnus Jen Karlsen rođen je 1990. godine u Tjonsbergu u Norveškoj. Sa dve godine mogao je da slaže pazle od 50 komada, a od lego kocaka pravio je oblike predviđene za decu od 10 do 14 godina. Sa pet godina mogao je da nabroji sve zemlje sveta, populaciju svake od njih i glavne gradove. Nešto malo kasnije, i dalje sa pet godina, znao je i sve opštine Norveške, kao i broj stanovnika svake te opštine. „Imao je dobru memoriju, sposobnost da se satima fokusira na jednu stvar, i pokazivao je interesovanje za različite teme, ali mislio sam da je to normalno“, govori njegov otac Henrik. On ga je naučio da igra šah. Imao je samo pet godina. Tada, kažu, nije pokazao baš neko preveliko interesovanje za borbu crnih i belih figura. Međutim, počeo je da provodi sate pored šahovske table, igrajući sam sa sobom. Pomerao je figure, tražio kombinacije i ponavljao pokrete koje mu je otac pokazao. „Počeo sam tako što sam sedeo pored table i istraživao stvari. Nisam čak imao ni knjige, igrao sam sâm. Naučio sam mnogo od toga i osećam da je to veliki razlog zbog čega imam dobro intuitivno razumevanje

šaha“, priča Magnus Karlsen. Motivacija mu je bila i starija sestra koja je počela da igra šah. Kao što zna svako ko ima sestru ili brata, oni moraju biti pobeđeni. Tada je počeo i da igra protiv svog oca, ali na poseban način. „Imao je jednog pijuna, a ja sam imao sve figure. Kada sam uspeo da ga pobedim, uzeo je dva pijuna. Što sam bio bolji, bilo je sve teže“, seća se Karlsen. Prema njegovim rečima, za razliku od drugih velemajstora, bilo je potrebno da napuni osam godina kako bi se stvarno povezao sa igrom. „Bilo je potrebno da malo sazrim. Nisam bio spreman. Neki ljudi mogu da se fokusiraju na šah mnogo ranije, čak i sa četiri ili pet godina, ali ja nisam mogao. To doba sa osam godina bilo je pravo za mene“, ističe on. Na prvom šahovskom turniru nastupio je sa osam godina i sedam meseci. Jedan od važnijih događaja u njegovom životu zbio se kada je imao 13 godina – odigrao je brzopoteznu partiju protiv Garija Kasparova, tada prvog igrača sveta i jednog od najboljih koji su ikada seli za šahovsku tablu. Te 2004. godine prvi igrač sveta i čovek sa koeficijentom inteligencije od oko 190

U glavi drži 10.000 partija. Odlučili su da ga testiraju. Pred njega su figure rasporedili onako kako su u nekom trenutku stajale u nekoj partiji. Magnus se okreće. Znao je, bila je ona između njega i Kasparova kada je imao 13 godina. Onda su ponovili. Figure su ponovo poređane. Okrenuo se i pogledao raspored. „Odigrana je ovde u Londonu, u ’Simpson‘s in the Strand’ (čuveni restoran, prim. aut.), 1859. godine. Ne znam mesec i dan“, kaže. „Pogrešio si, nije 1859, nego 1851.“ „Sećanje mi nije kao što je bilo“, odgovara sa osmehom

HEROJ

naspram sebe imao je dečaka od 13 godina. Kako se taj mali spremao za meč? Čitajući strip o Paji Patku. Došao je za njihov sto, ali Kasparova nije bilo. Došao je tek za pola sata. Pružio je ruku malom Karlsenu i ni reč nije progovorio. Kasparov je počeo sporo, a Magnusu je postajalo sve dosadnije. „Sedeo sam nekoliko sekundi i onda sam rekao sebi: ne znam o čemu razmišlja, ali ja već znam šta ću sledeće da uradim, mogao bih da ustanem, prošetam i gledam druge partije“, priča Karlsen. Kasparov nikada nije igrao protiv nekoga tako mladog. Partija se završila remijem. Ruka ruci i prvi igrač sveta brzo odlazi. „Došao sam u poziciju da ga pobedim i unervozio sam se. Nisam mogao da ga dokrajčim“, navodi Magnus. Zašto? „Igrao sam protiv Kasparova, uplašio sam se“, kaže on. Kako bi proslavio remi protiv prvaka sveta, otišao je sa porodicom na sladoled u „Mekdonalds“. Sada je prvi u sportu koji igra petsto miliona ljudi. Mnogi će reći, kakav je to sport, igrači se uopšte ne kreću. Ipak, šahovski velemajstori navode da je šah brutalniji od boksa. Cilj je ne samo pobediti već uništiti protivnika. To zna da traje satima. Doduše, njemu možda ne. „Uglavnom znam šta treba da uradim. Ne moram da sedim i razmišljam 45 minuta, sat vremena... Jednostavno znam i osećam šta treba da uradim.“ Ako znaš, zašto sediš tamo? „Moram da potvrdim svoje mišljenje, da vidim da nisam ništa propustio. Uglavnom je to beskorisno, uglavnom znam šta treba da uradim“, ističe Karlsen. Ne može nikome da objasni kako radi to što radi. Zato ga zovu šahovski Mocart. „Ali Mocarta nisu nikada pitali kako je radio to što je radio. Bio bih impresioniran ako bi dao zanimljiv odgovor. Mislim da bi rekao da to nije ništa posebno i da je za njega to prirodno“, govori Magnus. „To i ti kažeš?“ „Da.“ „Da li je osećaj kada znate da briljirate najbolji na svetu“, pita ga novinar. „Ne znam, ali je stvarno dobar“, odgovara Karlsen. „Prilično je dobar.“ „Da. Uživam kada vidim da se moj protivnik muči. Kada zna da sam ga nadmudrio. Ako izgubim samo jednu partiju, stvarno se iznerviram. Poželim osvetu“, ističe Magnus.

Karlsen ima pozicioni stil poput Karpova, Kapablanke i Smislova. „Karlsen je kombinacija Karpova i Fišera“, izjavio je Kasparov 2013. godine i dodao: „Postavi se i nikada ne pušta, kao ugriz buldoga. To je iscrpljujuće za protivnike“ „To znači rat?“ „Da.“ U tržnom centru je jednom dok je bio mlađi igrao protiv čitavog buljuka ljudi u isto vreme. Pobedio ih je sve i rekao da je to samo igra i da mu nije jasno zašto ljudi prave takvu frku zbog toga. Kaže, u glavi napamet zna 10.000 partija. Odlučili su da ga testiraju. Pred njega su figure rasporedili onako kako su u nekom trenutku bile u partiji. Magnus se okreće. Znao je, bila je ona između njega i Kasparova kada je imao 13 godina. Onda su ponovili. Figure su ponovo poređane. Okrenuo se i pogledao raspored. „Odigrana je ovde u Londonu, u ’Simpson‘s in the Strand’ (čuveni restoran, prim. aut.), 1859. godine. Ne znam mesec i dan“, kaže. „Pogrešio si, nije 1859, nego 1851.“ „Sećanje mi nije kao što je bilo“, odgovara sa osmehom. Kao dete Magnus je bio prepoznatljiv po atraktivnom napadačkom stilu. Kako je sazrevao, shvatio je da je takav način igre suviše riskantan. Postao je univerzalni tip igrača, sposoban da barata svim vrstama pozicija. Početkom 2009. kao svog ličnog trenera angažuje upravo čoveka sa kojim je remizirao kao dečak – Garija Kasparova. Saradnja sa njim trajala je do marta 2010. godine. „Za kratko vreme naše saradnje zapazio sam u njemu mnoge osobine velikog šampiona“, izjavio je jednom Kasparov, koji je Magnusa nazvao „Harijem Poterom šaha“. „Ima sposobnost da proceni svaku poziciju, to je pre njega mogao samo Karpov“, rekao je on. Prema njegovim rečima, Karlsen ima pozicioni stil poput Karpova, Kapablanke i Smislova. „Karlsen je kombinacija Karpova i Fišera“, izjavio je Kasparov 2013. godine i dodao: „Postavi se i nikada ne pušta, kao ugriz buldoga. To je iscrpljujuće za protivnike.“ Međutim, sam Karlsen kaže da nema

neke preferencije u stilu igre. Osim toga, hvalio ga je i jedan od njegovih rivala. „Većina ideja koje mu padnu na pamet dođu mu prirodno. Takođe, veoma je fleksibilan, zna sve strukture i može da igra na bilo kojoj poziciji... Magnus bukvalno može da uradi gotovo sve“, rekao je jednom Anand. Karlsen je još kao tinejdžer pomagao Anandu u pripremi meča za titulu prvaka sveta protiv izazivača Veselina Topalova, a kasnije se saznalo i da mu je pomagao za svetska prvenstva 2007. i 2008. godine. „Ne pobediti na turniru za mene nije opcija, ukoliko to nije teoretski nemoguće – onda je pobeda naravno nemoguća. Ali do tog trenutka ne pobediti jednostavno nije opcija“, kaže Karlsen. Ipak, postoje trenuci kada mu nije do igranja. „Ne volim da pobedim kada osećam da iz nekog razloga moj protivnik nije u mogućnost da pruži sve od sebe. Na primer, jednom sam na vrhunskom turniru video svog protivnika da noć pre našeg meča pije koktel. To me je potpuno uzrujalo, nisam mogao da odigram ozbiljnu partiju.“ Novinar koji je sa njim razgovarao i u isto vreme igrao jednu partiju tu je rekao da je to njegova šansa jer je sinoć njegov kolega slavio 25 godina u novinarstvu, pa je on popio pet ili šest koktela. „To je relevantno ukoliko su protivnici relativno jednaki na početku.“ „Ne misliš da je to ovde slučaj, očigledno.“ „Spreman sam da se dokaže suprotno... Ali ne.“ Ipak, u jednom trenutku tog razgovora Karlsen je rekao da gubi interesovanje za razgovor jer se fokusira na igru i problem koji treba da reši – gde da stavi kraljicu. A poraz, naravno, nije opcija. Kada je Bobi Fišer 1972. godine pobedio Borisa Spaskog, šah se progurao do naslovnih strana širom sveta. Barem nakratko, šah je postao seksi i popularan. Taj meč je, doduše, privukao pažnju iz drugog razloga

HEROJ

Najčešća otvaranja Magnusa Karlsena Sa belim figurama:

KARLSENOVIH DESET SAVETA ZA ŠAHISTE

Sicilijanska (varijanta B90) 1) Borite se za centralna polja Jedan od zakona šaha je da napad po boku uglavnom dobije odgovor kontranapadom po centru. Početnici veoma vole da napadaju po boku i pomeraju svoje topove tako. Protiv nekog iole iskusnog protivnika to se neće lepo završiti jer će on igrati po centru i uskoro će kontrolisati čitavu tablu.

Ruj Lopez

2) Pre svakog poteza proverite da li je neka figura vašeg protivnika nezaštićena Neverovatno je kuda sve to može da vas odvede. Takođe, tražite i potencijalni „šah“, jer gde je „šah“, tu je i šah-mat. 3) Budite beli Ukoliko prvi igrate, cena greške je mnogo manja. Dakle, ukoliko prvi igrate, možete da napravite grešku i da i dalje budete u igri. Ukoliko ste crni igrač i napravite grešku, to će verovatno imati posledice, samo zbog te prednosti od pola poteza.

Slovenska odbrana

Francuska odbrana Sa crnim figurama: Sicilijanska Ruj Lopez Kraljičina indijska Nimco-indijska

6) Nemojte previše da razmišljate o potezu Ukoliko razmišljam više od 20 minuta o jednom potezu, to ničemu ne služi. Ponekad možete tako da dođete do neverovatnog rešenja, ali uglavnom se samo upetljate – dođete do jednog poteza, odbijete to, onda ste očajni, vratite mu se, pa se ne sećate zašto ste to odbili, a morate da nešto odigrate, pa odigrate. Onda vaš protivnik odgovori i setite se zašto to odmah niste odigrali. Najduže što sam ja ikada čekao između dva poteza je sat i pet minuta – moj potez posle toga bio je užasan. 7) Poker fejs Ne smete da izgledate iznervirano ili će vaš protivnik tražiti grešku koju ste napravili. Mnogo toga je zapravo u traženju takvih grešaka kod protivnika i ukoliko im date trag, dobri igrači će ih naći. 8) Nemojte da igrate samo onlajn To je dobar način da se počne, ali na kraju su vam potrebni ljudi.

4) Pamtite obrasce, ne pojedinačne poteze Dobri igrači koriste svoju memoriju više nego neiskusni igrači. Dobri igrači pokušavaju da se sete obrazaca, nečega sličnog sa datom pozicijom što bi moglo da pomogne. Oni neiskusniji koji ne prepoznaju obrasce moraju da počinju iz početka u svakoj poziciji. Kada budete stekli malo iskustva u šahu, moći ćete lako da vizuelizujete tablu u svojoj glavi, onda gledanje unapred nije tako teško.

9) Naučite neke tehnike za šah-mat Kada ste nadigrali svog protivnika i praktično mu uzeli sve figure, i dalje je potrebno da pronađete način za šahmat. U suprotnom, mogućnost da se igra završi nerešeno je veoma visoka. Frustrirajuće je kada ne možete nekoga da matirate, tako da je poznavanje nekih osnovih tehnika, poput mata kraljicom ili topom, veoma korisno.

5) Nemojte da sedite celu partiju Bez obzira na to da li je vaš protivnik na potezu, dokle god ne napustite salu, možete da radite šta god hoćete. Možete da šetate. Uglavnom, ne mislim da je moguće održati punu koncentraciju veoma dugo. Ne bih mogao da podnesem da sedim negde sedam sati.

10) Naučite školski mat – i onda zaboravite na njega Školski mat ili „pacerski mat“ je kada izbacite svoju kraljicu i lovca i napadnete pijuna ispred lovca pored protivničkog kralja. Na početničkom nivou to je najjednostavniji, najbrži i najefikasniji način da pokušate mat, ali protiv iskusnijih protivnika to neće moći – vaše figure biće izvučene i protivnik će imati prednost.

HEROJ

– politike. Sjedinjene Države konačno su uspele da savladaju sovjetsku šahovsku mašinu, a sam Bobi Fišer je bio ekscentričan tip. Karlsenova pobeda nad Anandom privukla je više pažnje od bilo kog meča još od Hladnog rata. Ne baš toliko kao Fišer i Spaski, ali ipak dosta. Karlsen je mnogo prizemniji od Fišera, čak ni on ne privlači toliko pažnje. Ipak, mlad je i zgodan. Šahovski svet se nada da će baš on inspirisati mlade da ukrste lovce na crno-beloj tabli, omoguće da neki pijun postane kraljica ili odigraju kraljev gambit. U svetu šaha njegova pobeda označila je dolazak nove generacije. Možda je baš zato poslednjih godina popularnost šaha „eksplodirala“, kako piše Gardijan. Od 2009. do 2013. godine broj šahovskih turnira u svetu porastao je za 37 procenata. U Las Vegasu (a gde drugde) šahisti se tako bore za najveću nagradu u istoriji – milion dolara. Tolika će nagrada, samo u evrima, biti i kada se topovi, skakači i lovci Karlsena i izazivača Sergeja Karjakina iz Rusije od 11. do 30. novembra budu borili za titulu prvaka sveta. Očekuje se da će njihove mečeve

pratiti na desetine hiljada ljudi preko interneta. Kao u boksu, svetski šampion mora da brani krunu od izazivača koji mora mnogo stepenica da pređe da bi mogao da izazove šampiona. Karlsonu, kao svetskom šampionu, to najviše ide naruku. Ipak, on želi to da promeni. „Potreban nam je sistem koji je pravedan, a ovaj koji sada imamo jednostavno to nije. Prvak sveta ima suviše privilegija“, kaže on, prvak sveta. A da li zbog svega što je postigao misli da je dostigao svoj vrhunac? „I dalje mislim da ljudi mogu da uče u bilo kom dobu, siguran sam u to“, kazao je on. Iako stalno misli o šahu, Karlsen sedi i baš vežba oko sat vremena dnevno, i to ne nužno za tablom, zna je napamet u glavi. „Ne verujem u darove od Boga. Ne znam da li bih, da sam se fokusirao na nešto drugo, bio isto veoma dobar, ali sam veoma, veoma srećan što sam pronašao nešto što volim da radim i što očigledno mogu da radim bolje od svih drugih... I ne razumem zašto“, dodaje on. Mnogi ističu da je Magnus učinio da šah

bude „kul“. Zbog njega je šah postao kul. Kako kaže, to ne znači suprotno od „štreberski“. „Nešto može da bude štreberski, a i dalje kul. Mislim da je uglavnom biti štreber dobra stvar“, navodi Karlsen. Da li bi za sebe rekao da je nerd? „Veći sam štreber za šah nego ostali igrači mog uzrasta. Verovatno znam više o istoriji šaha i sličnih stvari i verovatno čitam više o tome jer volim – ne zato što mislim da mi to daje bilo kakvu kompetitivnu prednost. Danas postoje mladi igrači koji ne mogu da nabroje ni sve prvake sveta.“ To je izjavio kada je imao 24 godine, a zvučao je maltene kao veteran. „Meni je važno proučavanje istorije igre i čitanje svih šahovskih časopisa i knjiga do kojih mogu da dođem. Imam utisak da neki mlađi igrači danas to više ne rade. Postoje sigurno mladi igrači koji rade vrednije od mene, ali u smislu šahovske kulture, smatram da pripadam pre starijoj generaciji nego mlađoj.“ A koliko je kul? Bio je „Man of the Year“, Tajm ga je uvrstio u 100 najuticajnijih ljudi na svetu, dok ga je Kosmopoliten proglasio

HEROJ

„najseksi muškarcem 2013“. Od 2012. godine Karlsen je prvi aktivni šahista koji ima menadžera sa punim radnim vremenom. Pozirao je sa Liv Tajler za G-Star Raw kampanju jesen/zima 2010. godine. Ima ga na reklamama, bilbordima i na bočnim stranama autobusa. „Očigledno su mislili da su šah i moda interesantan i neočekivani miks“, kaže Karlsen. Tada mu je ponuđen ugovor za modeling. Reditelj Dž. Dž. Abrams ponudio mu je ulogu u filmu Star Trek Into Darkness, trebalo je da igra „šahistu iz budućnosti“, ali je morao da odbije jer tada nije mogao da dobije dozvolu za rad u SAD. Ipak, ono što mu je uglavnom na pameti jeste šah: „Lepo je biti finansijski osiguran. Osim toga, ne zanima me novac baš previše.“ Koliko mu je mozak zaražen crnim i belim figurama govori i to da je više puta sanjao zle šahiste koji hoće da ga prevare da ne dođe na meč i tako izgubi. Novinar emisije „60 minuta“ snimao ga je jednom dok je bio u Londonu. Bili su na Londonskom oku, najvećoj panoramskoj vrtešci na svetu. Najviša tačka je na 120 metara iznad jednog od najlepših i najvećih gradova sveta. Karlsen je stajao unutra i nije uopšte gledao kroz prozor. Nije ga zanimalo. „Da li nekad prestaneš da razmišljaš o šahu“, pitao ga je novinar. „Ponekad, ali sada sam razmišljao o njemu“, odgovorio je on. Iako je on neko ko je jednog pametnog tipa po imenu Bil Gejts matirao za minut i 19 sekundi, ono zbog čega je tako popularan je i to što je „potpuno normalan tip“. Tokom intervjua 2012. godine pitali su ga da li ima neki oblik autizma. Odgovorio je: „Pa zar to nije očigledno?“ U decembru 2013. godine razjasnio je da je to značilo „očigledno ne“. Za sebe smatra da ima „normalne društvene veštine i da funkcioniše normalno“. „Nisam čudak. Možda sam dobar u šahu, ali sam potpuno normalna osoba“, kaže

Sve to što prati život velikog šahiste koji živi za svog skakača, a kamoli za nešto više, velika inteligencija, napetost i pomeranje granica, ponekad mogu da donesu mnogo toga nelagodnog. Nekoliko šahista je pred kraj izgubilo razum. Među njima je i „naš“ Bobi Fišer. Pomisli li ponekad da to i njemu može da se desi

Karlsen. Igra fudbal i tenis kad god može. Ima dobar bekhend. Najveći strah mu je da ga napadne velika riba u otvorenom moru, a najviše mogu da ga oduševe – magijski trikovi. „Igram fudbal ovde u Norveškoj iako su u poslednje vreme moje prisustvo i odnos prema timu malo opali, tako da verujem da će me premestiti u drugi tim, nažalost. Nemam neku tehniku, ali sam brz za svoju poziciju i svoju ligu.“ A da li je agresivan igrač, da li ga ponekad izbace sa terena? „Ne, sudije imaju suviše poštovanja za mene, nažalost. Sigurno sam nekoliko puta zaslužio da me izbace, ali su me amnestirali. Ponekad izgubim živce, ali to je sve u duhu sporta.“ Kaže, kada je bio baš mali, dosta je razmišljao o tome da li ima života posle smrti. „Došao sam do zaključka da ljudi koji umru svi se skupljaju u svemiru i koriste energiju za novi Veliki prasak i da je to sve beskonačni krug“, ispričao je Magnus. „Da li si o tome i posle razmišljao, kao tinejdžer“, pita ga novinar. „Ne baš, dobio sam internet u sobi i prestao sam da razmišljam o tome“, ističe on. Trenira i trči gotovo svakog dana, zna da ne može da bude koncentrisan sedam sati ako fizički nije u formi: „Za mene šah je prvo i pre svega sport, a tek onda umetnost ili nauka. To mi je definitivno pomoglo u mečevima Svetskog prvenstva. Pobedio sam u dve ključne partije – petoj i šestoj – u kojima je u šestom satu igranja odlučila fizička snaga.“ I pored svega, Karlsen je više puta sebe opisao kao lenju osobu. „Moja lenjost se sastoji od toga da ne mogu da razmišljam o šahu kao o poslu od devet do pet. Do sada nisam mogao da ustanem ujutru i kažem: sada ću da radim na šahu. Više sam kao umetnik, u smislu da mi je potrebna inspiracija. Znam da postoje ljudi koji ne vole da gube vreme, ali ja nisam jedan od njih.“ „Igram šah satima jer mi je zabavno. Onog dana kad mi ne bude zabavno, prestaću da ga igram“, navodi on. Da li se ikada zbog svojih mogućnosti osetio drugačijim? „Ponekad sam malo čudan, ali ne ništa posebno više u odnosu na to koliko je većina ljudi čudna. Svi su malo čudni“, smatra Karlsen. „Imao sam sreće da idem u škole u kojima su imali razumevanje za to što moram da putujem u inostranstvo da bih igrao šah.

Naravno, bilo je bitno ići u školu zbog društva i interakcije sa ljudima tvojih godina“, dodaje on. Međutim, sve to što prati život velikog šahiste koji živi za svog skakača, a kamoli za nešto više, velika inteligencija, napetost i pomeranje granica, ponekad mogu da donesu mnogo toga nelagodnog. Nekoliko šahista je pred kraj izgubilo razum. Među njima je i „naš“ Bobi Fišer. Pomisli li ponekad da to i njemu može da se desi? „Da, mislim. Kada sam gledao poslednji film o Bobiju Fišeru, mislio sam da li ću to biti ja. Ne mislim da će se dogoditi, ali pomislio sam da u najmanju ruku, znate, moram da budem svestan toga.“ „Potpuno si normalna osoba?“ „Imam samo 21 godinu, dajte mi vremena da razvijem ludost“, odgovorio je tada Karlsen. U intervjuu za BBC novinar je počeo rečima da mora da kaže slušaocima da je Magnus vrhunski primerak muškarca, ali i neko ko ima cerebralne atribute. Pitao ga je da li misli da je to fer. „Mislim da je to veoma fer. U početku mi se činilo da nemam ni jedno ni drugo. Tako da mislim da je to zaista u redu.“ Znači, bio si Ružno Pače koje se pretvorilo u labuda? „To je zapravo danska priča, ne norveška. Ali je okej poređenje.“ Taj norveški labud ipak može neke neverovatne stvari. Jednom, sve što je trebalo da radi je da sedi leđima okrenut nizu od deset šahovskih tabli... Obučen je u bordo pantalone, crne cipele i tamnu majicu. Figure su se na svakoj rastrčale kuda žele. On ni u jednom trenutku ne gleda u tablu i u isto vreme igra protiv svih deset šahista. Pobedio je svih deset. U svakom trenutku je znao položaj 320 figura. Broj mogućih poteza? Beskonačan. Na konstataciju novinara koji je bio tu da je to jedna od najneverovatnijih stvari koje je video, Karlsen se samo osmehuje. „Morao sam da svaku igru pre svakog poteza rekonstruišem u glavi od početka“, navodi. Koliko ti je bilo potrebno za to?“ „Pola minuta.“ „Da probaš sa više ljudi?“ „Bilo bi zabavno.“ Kaže, možda bi mogao i protiv 25. Na kraju čitave ove priče o njemu, na pitanje kako bi glasila prva rečenica njegove autobiografije, Magnus odgovara: „Nisam genije.“

BUDI ANGAŽOVAN

avijačka atmosfera koja je prešla u globalnu histeriju, prouzrokovana predsedničkim izborima u SAD, uglavnom je vođena od mainstream medija, određenih političkih analitičara, najmoćnijih finansijskih lobija, raznih javnih i/ili slavnih ličnosti. Moram priznati da je i mene ponela ovakva atmosfera i bila sam sigurna da će ta veoma jaka mašinerija političkih i marketinških stručnjaka učiniti sve da kandidatkinja Demokratske stranke za predsednika SAD – Hilari Klinton bude i izabrana. Prvo pitanje po završetku izbora koje sam sebi postavila bilo je: ko je izdao Hilari? Zato sam rešila da ponovo pročitam neke novinske članke, analize i komentare raznih ljudi iz sfere politike ali i šire, kako bih eventualno racionalno sagledala šta se zapravo dogodilo. Tako sam naišla na intervju koji je Suzan Sarandon dala NBC-ju nekoliko meseci pre izbora. (Ona je bila aktivistkinja u štabu Bernija Sandersa tokom kampanje za predsedničkog kandidata unutar Demokratske stranke.) Kao nekada „Luiz‘‘ (uloga u filma Telma i Luiz, 1991) hrabro i odlučno, bez političke korektnosti je „pucala pravo u metu‘‘. Naglašavala je da je Hilari Klinton opasnija od Donalda Trampa, i da ne može da glasa za takvu ženu jer, citiram: „Želim pravu ženu kojoj se divim, a ne nju...‘‘, kao i: „Ne glasam svojom vaginom.“ Podsetila nas je odvažna Luiz kako je stati u odbranu žena bez kompromisa, bez lažne solidarnosti. Objasnila je zbog čega ne može da glasa za jednu ženu i da se to nikako ne kosi sa vrednostima feminizma (liberalni feminizam)... iako su joj mnogi to zamerili i još su pokušali da javnost ubede u suprotno. Neko bi krajnje zlonamerno postavio pitanje: šta se to dešava sa feminizmom? Da li je feminizam u krizi? Zašto su žene izneverile jednu od svojih? Kao da nam sve druge sfere života funkcionišu dobro a taj feminizam nas „urušava‘‘ i baš nam je za sve kriv. Da to nije tako i da svi lažni podržavaoci žena ne bi bili u zabludi, sve je objašnjeno u tekstu „Postajanje ženom‘‘, briljantne Adriane Zaharijević, gde se navodi: „One nemaju vlastitu prošlost, istoriju, religiju: nemaju, kao proleteri, solidarnost u radu

Gde je danas

? m a z i n i m fe Neko bi krajnje zlonamerno postavio pitanje: šta se to dešava sa feminizmom? Da li je feminizam u krizi? Zašto su žene izneverile jednu od svojih? Zašto više žena nije dalo podršku Hilari Klinton? Da li apriori podrška ženi treba da bude beskompromisna? Ili je ipak važno za koje se ona to žene bori, koga predstavlja? I da li se uopšte bori za sve žene? Ili nas istorija demantuje?

Piše Olgica Lola Milojević konsultantkinja za komunikacije i teme rodne ravnopravnosti

BUDI ANGAŽOVAN

Ženski pokret, kao feminizam trećeg talasa, učinio je da feminizam bude jedan od najaktivnijih otpora raznim „izmima“ 21. veka: globalizmu, mačoizmu, rasizmu, novom kolonijalizmu, diskriminaciji, homofobiji, zalažući se za slobodu izražavanja i ispoljavanja seksualnih, rodnih i humanih afiniteta svake osobe

i interesu. Među njima nema čak ni one prostorne pomešanosti koja od američkih crnaca, Jevreja iz geta, radnika iz Sen Denija ili fabrike Reno, čini jednu zajednicu. One žive rasute među muškarcima, vezane kućom, radom, ekonomskim interesima, društvenim položajem za izvesne muškarce – oca ili muža – mnogo čvršće nego za druge žene. Buržujke su solidarne sa buržujima a ne sa ženama proleterima; bele žene s belim muškarcima a ne sa crnkinjama“ (De Bovoar, 1982). Upravo ovakav jedan stav objašnjava, ne gde je danas feminizam, već šta jeste feminizam u odnosu na ono šta, ko, kako i gde ga predstavlja, zloupotrebljava. Pa neka se i dalje mnogi pitaju zašto više žena nije dalo podršku Hilari. Da li apriori podrška ženi treba da bude beskompromisna? Ili je ipak važno za koje se ona to žene bori, koga predstavlja? I da li se uopšte bori za sve žene? Ili nas istorija demantuje? Da bismo znali/e šta nam se svima dogodilo i događa, neophodno je da se podsetimo istorije feminizma koji se ogleda u borbi žena za ostvarenje rodnih, socijalnih, radnih i političkih prava, koja počinje još 1791. godine, prvim, revolucionarnim dokumentom: Deklaracija o pravima žene i građanke, gde u članu 1 piše: „Žena se rađa slobodna i ostaje jednaka muškarcu u pravima.“ Autorka Deklaracije je Olimpija de Guž, književnica i revolucionarka,

koja je zbog svog delovanja, svoje borbe za prava žena, odlukom muškaraca, lidera Francuske buržoaske revolucije, giljotinirana! Dok se Engleskoj, negde u istom periodu Meri Vulstonkraft zalagala za pravo žena na obrazovanje. Kasnije, u 19. veku nastao je Ženski pokret, suffrage, usvajanjem Deklaracije o pravima i osećanjima, i razvijao se na tlu Amerike (među prvima su Elizabeth Stanton koja se zalagala za ukidanje ropstva, i Lucy Stone, borkinja za pravo glasa) i Velike Britanije (Emmeline Pankhurst, Ženska socijalna i politička unija) kao aktivizam belih žena dobrostojeće srednje klase, koje su tražile ostvarenje prava na jednakost sa muškarcima, uključujući pravo glasa. Prvi talas feminizma, kako istorija naziva čitav period nastanka i borbe ženskog pokreta za politička i socijalna prava, trajao je od početka 19. veka i okončao se posle Drugog svetskog rata, kada se dogodio isti proces kao i posle Velikog rata. Iako su, u većini zemalja, žene ostvarile jednaka politička, socijalna i ekonomska prava, u posleratnom periodu postale su objekat nove, posleratne politike. Koncept „baby boom“ dominirao je socijalnom sferom u ratom desetkovanim državama. Bez obzira na neophodnost „rađanja dece“, ova socijalna i „patriotska“ politika vratila je žene ponovo u privatnu sferu, apelujući na njihovu savest i ističući da je uloga i dužnost majke – stuba porodice, da obnovi populaciju. Drugi talas feminizma nastaje šezdesetih godina, feministkinje u SAD ispoljavaju svoje stavove na javnim skupovima, spaljivanjem grudnjaka kao izraz otpora principu dominacije i moći, uspostavljaju novi talas feminističkog pokreta. U to doba u SAD rasplamsava se antiratni aktivizam, hipi kontrakultura koja sa sobom donosi seksualnu revoluciju, crnački Pokret za građanska prava i Stounvolska pobuna, i nastaju i dva moćna ženska pokreta: liberalni Pokret za ženska prava koji zastupa interese zaposlenih žena i belih dobrostojećih domaćica i Pokret za oslobođenje žena koji će kasnije kreirati prve feminističke teorijske tekstove. Treći talas feminizma započeo je osamdesetih godina i traje do danas; pokušava da prevaziđe rodne razlike i zbog toga je blizak drugim teorijama kao što su: queer teorija, postkolonijalna teorija, transnacionalizam, ekofeminizam, sajber feminizam, transfeminizam i ostale nove feminističke

teorije i novi društveni koncepti s kojima se žene susreću i/ili koje zagovaraju. Ženski pokret, kao feminizam trećeg talasa, učinio je da feminizam bude jedan od najaktivnijih otpora raznim „izmima“ 21. veka: globalizmu, mačoizmu, rasizmu, novom kolonijalizmu, diskriminaciji, homofobiji, zalažući se za slobodu izražavanja i ispoljavanja seksualnih, rodnih i humanih afiniteta svake osobe, svakog bića. Sigurna sam da svi snosimo deo krivice (građani i građanke – taoci globalizacije) jer upravo zbog neinsistiranja na važnim pitanjima o kojima je ovde bilo reči, danas živimo permanentnu krizu. Zavedeni, uljuljkani u svojoj slobodi – nekim političkim floskulama, formalnim govorima, došli smo da toga da smo gotovo izgubili sadržaj o kome treba da mislimo, probleme koje treba da rešavamo, pitanja koja su nam zajednička, itd. Uglavnom imamo svoje partikularne interese, pa u skladu sa njima i rešavamo, tj. ne rešavamo zajednička pitanja/probleme i po potrebi uzmemo „feminizam za poneti‘‘. Tako se Amerikancima dogodio Tramp. U Jugoslaviji je feminizam imao svoje „zlatno doba“ osamdesetih godina prošlog veka. Prvi veliki feministički skup (konferencija) održan je 1987. u Ljubljani, a poslednji 1991. pred sam početak rata. Feministički pokret tokom devedesetih, kao antiratni aktivizam na prostoru bivše Jugoslavije, karakteriše rad i solidarnost više feminističkih grupa i organizacija. Nismo ljubomorno čuvale/i svoju slobodu, svoju ravnopravnost, svoju intelektualnu etičnost, pa danas živimo stvarnost koja nas upravo demantuje i kroz bezvremenski stav Simon de Bovoar „Žena se ne rađa, žena se postaje!“. Ova francuska književnica, filozofkinja, politička aktivistkinja i feministkinja, rekla je to, naravno, u jednom drugom kontekstu, ali posmatrajući današnji svet – mislim da bi to bio najprecizniji odgovor na pitanje zašto žene u velikom broju nisu dale podršku kandidatkinji Klinton. Ili, zašto naše društvo nije spremno za ženu kandidata za predsednika Srbije?! I ovaj citat u potpunosti korespondira sa današnjim vremenom i situacijom u kojoj se našao svet. I muškarci i žene žive konzumerizam i konformizam. Ali da li smemo mi kao žene da budemo uljuljkane, vodimo virtuelne revolucije, zaboravljamo da mislimo na suštinsko značenje slobode koju su nam druge žene dale u prethodnim vekovima? ®

UPOZNAJ SVET

Zlatna obala Australije Reporterka Originala posetila je australijsku saveznu državu Queensland, na obali Tihog okeana, raj za surfere, zaljubljenike u prirodu, okean, životinje, biljke...

Piše Danijela Isailović

UPOZNAJ SVET

old Coast je najpoznatije turističko mesto u Australiji i sve izazovnija svetska destinacija. Nalazi se u australijskoj državi Queensland, na obali Tihog okeana. Evropljani do Gold Coasta stižu preko Brizbejna (60 kilometara udaljenog), do kog im je potrebno minimum 24 sata putovanja, i to boljim i skupljim konekcijama preko neke od arapskih zemalja. Gold Coast ima lokalni aerodrom sa kog se svakodnevno niskotarifnim kompanijama leti do Melburna, Sidneja, ali i Tasmanije, Novog Zelanda, pa je zbog toga za posetu tom delu sveta neophodno najmanje mesec dana odmora. Najlepši je upravo sada, dok se temperature penju ka svom maksimumu (mada hladno nikada nije, a retko pada kiša), kada je okean topao i relativno miran za kupanje i kada se grad sprema za novogodišnje i božićne praznike na plaži. Uz plažu idu bulevari koji vode u različite delove grada – centralne gde ima najviše turista i periferne gde žive lokalci, među kojima ima dosta stanovnika iz bivše SFRJ. Grad je ispresecan kanalima i praktično podeljen na kvartove, a svaki je po nečemu znamenit. Tako se u jednom nalaze klinike, u drugom obrazovne ustanove, u trećem prodavnice automobila najpoznatijih proizvođača. Čak su i verski objekti koncentrisani u jednom kvartu, pa se pravoslavna, katolička crkva i džamija nalaze jedna do druge, tik uz japanski centar i druga mesta za okupljanje različitih vera i nacionalnosti. Crkva Svete Petke jedna je od najlepših i najuređenijih građevina. Posle redovne službe nedeljom, srpska dijaspora se okuplja u domu na čijim zidovima se osim ikona nalaze slike kralja Milana, patrijarha Pavla i generala Draže Mihailovića.

Surfers Paradise Centralni deo Zlatne obale Australije čine neboderi sa razglednica i najlepša peščana plaža – Surfers Paradise. Kao i u svakom centru, u popularnom Surfersu nalaze se barovi, restorani, suvenirnice i prodavnice, te ulica sa luksuznim brendovima. Samo u Surfersu prodavnice rade do osam ili devet uveče, dok se u svim ostalim delovima grada, pa čak i u najvećim tržnim centrima radnje zatvaraju u pola šest, što je sa ekonomskog aspekta, za turistički gradić, vrlo čudno.

UPOZNAJ SVET

Za turiste je iznenađujuće što se u većini restorana (a da ih ne drže Filipinci) lično odlazi po piće i pribor za jelo, kao i za bilo koju uslugu od konobara. Surfers Paradise je omiljena plaža za mlade – surferski raj. Na toj, kao ni na bilo kojoj drugoj, nema suncobrana i ležaljki, niti kafića i prodavnica, tako da se na plažu odlazi sa punom opremom. Najvažniji deo opreme je krema za sunčanje, koja se u Australiji prodaje u balonima: kampanja za prevenciju melanoma je stalna, a redovni pregled kože za lokalno stanovništvo zakonski obavezan. Vrlo popularne plaže su Byron Bay i Broadbeach, ali na svakoj je kupanje vrlo kontrolisano i ograničeno. Za vreme crvene zastavice zabranjen je ulazak u vodu, a nepoštovanje pravila, čemu su skloni neki surferi na daskama, završava se ulaskom lokalne policije na skuterima u vodu. Struje Pacifika su jake, a talasi udaraju pri samom ulasku u vodu, tako da dežurni Mič Bjukenon nema sekund pauze. Nekoliko mirnih uvalica sa belim peskom i crnim kamenjem bezbednija su opcija, ali ne zanimljiva i strasna kao bućkanje po Pacifiku.

Q1 Osim po plaži, Surfers Paradise je poznat kao naselje oblakodera, viših od 100 metara, hotela, poslovnih objekata. Među njima se izdvaja Q1, zgrada od 77 spratova, visine 270 metara, na čijem vrhu su restoran i vidikovac. Lift stiže za nekoliko sekundi do vrha, toliko brzo da ni najveći akrofobi ne stignu da se uplaše, ni selfi manijaci da se nameste. A sa vrha Q1 vidi se ceo Gold Coast – kao na dlanu. Kanali koji seku grad izgledaju kao barice, a kuće i ulice kao igračke.

Ulazak na Q1 košta dvadesetak dolara. Adrenalinski zavisnici koji žele da izađu na krov najviše zgrade u Australiji i pređu dodatnih 300 stepenika, bez lifta, vezani čvrstim sajlama, moraju da plate deset puta više i sačekaju u redu sa znatiželjnim Japancima koji su poslednjih godina najčešći posetioci.

Seaworld Ko nije avanturista da gleda kitove na otvorenom okeanu, ima bezbedniju opciju – Seaworld. Fantastičan vodeni svet, jedan od najboljih na planeti, pruža celodnevnu zabavu. Za početak ga je najbolje obići vazdušnom gondolom koja neprestano kruži iznad bazena sa delfinima, akvarijuma sa ajkulama i drugim nemanima iz podvodnog sveta. Delfini su zaštitni znak, a njihov šou je najlepša zabava koja se posetiocima izvodi dva puta dnevno. Uzdasi, zvižduci i aplauzi – jasno je da delfini izvode u duetu piruete, trostruki salto ili flertuju sa publikom. Plivanje sa delfinima i fotografisanje je takođe dostupno. Suprotno razigranim delfinima, foke su lenje, ali veoma mile, naročito kada im posetioci dobace hranu. Iako je napolju vrelina, ovde se mogu videti i pingvini, u zatvorenom delu parka, gde se nalaze akvarijumi sa ajkulicama, kitovima i raznim ribama iz okeanskog sveta. Za odmor služi mali akva-park i bazen, a za zabavu vožnja brodom koji napadaju pirati, što se obično pretvori u rat vodenim topovima između posetilaca. Zanimljivo je da za Seaworld, kao i za sve ostale „svetove“, ulaznica košta oko 100 dolara, bez obzira na to da li je koristite jednom ili svakoga dana tokom godine, što je još jedna od brojnih turističkih nelogičnosti Ozija koji očigledno žele da sačuvaju autentičnost i svoja pravila života i rada.

Movieworld i Dreamworld „Svet filmova“ ima kutak za crtaće, kuću strave, bulevar Warner Brosa, 3D, 4D projekcije sa najsavremenijim tehnologijama, kaubojsko ćoše, trke konja. U vreme karnevala centar je zabave čitavog kontinenta. Dok se šetate avenijama najpoznatijih filmskih zvezda, možda vas zagrli ogromni plišani Duško Dugouško da bi napravio selfi. Možda naleti i Merilinka, ali i Drakula. A ako uđete u kuću strave i ne pročitate upozorenje, može da vam pozli. Uz spooky zvuk, kroz Drakulina usta, dolazite do automobila u kojima vas vezuju. Posle toga kreće vožnja, u kojoj nestaju oni iza i ispred vas. Pojeo ih Drakula ili su upali u provaliju. Rolerkoster leti do najvećih visina u zatvorenom mračnom prostoru. Zaustavlja se, okreće. Svetla se pale, sve počinje da krcka, kao da će da propadne, a onda opet kreće luda vožnja tokom koje će vas veštica mlatnuti metlom, a mrtvac slučajno iz sanduka ispasti na vas. I kada pomislite da je bolje da umrete, izbaci vas napolje među posetioce kojima nije jasno zašto ste po takvoj vrućini obliveni hladnim znojem. Posle ovog iskustva, svaka vratolomija u obližnjem Dreamworldu izgleda bezazleno, mada vožnje rolerkosterima pomere većinu organa. Najluđi rolerkoster je pre nekoliko nedelja odneo dva života jer se sajla otkačila, dok su tokom boravka vaše reporterke vatrogasci sa vrha skidali tinejdžere kada se rolerkoster zaustavio i zaglavio. Lokalci retko preporučuju ovu zabavu.

Sanctuary Cove Za odmor od centra i „svetova“ zabavnih sadržaja preporučuje se obilazak ne-

UPOZNAJ SVET

Centralni deo Zlatne obale Australije čine neboderi sa razglednica i najlepša peščana plaža – Surfers Paradise. Kao i u svakom centru, u popularnom Surfersu nalaze se barovi, restorani, suvenirnice i prodavnice, te ulica sa luksuznim brendovima

koliko fantastičnih naselja u predgrađu. Jedno od njih je Ostrvo nade i na njemu Sanctuary Cove, naselje staro svega tri decenije koje funkcioniše kao samostalna zajednica. Poznato je po marini Village, gde su usidrene jahte i brodovi. Moderno seoce puno restorana sa morskom hranom i nekoliko luksuznih rizorta, među kojima se izdvaja luksuzni Intercontinental, poznat po peščanim bazenima sa slanom vodom, po kojim plutaju vazdušasti kreveti. Jedna je od retkih oaza gde kenguri slobodno skakuću i možete da se družite s njima na sopstvenu odgovornost. I verovatno ima najlepši zalazak sunca na kontinentu, pa se baš tu često fotografišu mladenci i snimaju reklame.

Currumbin Ogroman zoološki vrt i zabavni park nastao je pre pola veka kada je jedan australijski entuzijasta počeo da hrani i okuplja ptice. Danas je životinjsko carstvo koje se obilazi vozićem sa stanicama u bazi koala, staništu kengura, kod ježeva, zmija, krokodila, paunova. Avanturu je najispravnije početi hranjenjem ptica, gde dominira papagaj duginih boja, jedan od zaštitnih znakova. Ptice se ritualno hrane dva puta dnevno, kao i kro-

kodili. Razlika je što ptice posle utreniranog pozdrava za posetioce sleću na dlanove za hranu, dok se krokodili posmatraju sa visine od nekoliko metara kako otimaju meso kojim ih treneri mame. Koale su ljubopitljive i spremne za slikanje, kao i kenguri koji su neprirodno mirni i raspoloženi za maženje (ako je posetilac tolerantan na neprijatne mirise). U šetnji do šumice sa majmunima spopadaju vas iguane koje jedino možete oterati i preskočiti ako im date nešto hrane. Za one mirnijeg duha tu je jezero sa patkama, a kome je do izazova, može u šetnju divljim šumama. Iz ovog parka ispratiće vas Aboridžini, mrkog pogleda i boje, koji će odigrati neku drevnu igru, praćenu koreografijom štapovima i vatrom. Sasvim dovoljno za upoznavanje sa domorocima opasnog izgleda, ukoliko ne stignete da obiđete neko aboridžinsko selo i večerate sa plemenom.

UGG Land Australija je zemlja patofnastih čizama, mada i u domaćim prodavnicama ima onih napravljenih u Kini, Vijetnamu... Deo koncepta Currumbina je šou sa ovcama što maltretiraju svoje vlasnike, koji ih za kaznu šišaju. Od te vune prave se UGG proizvodi. Autentične UGG čizme su bež boje, nemaju nikakve dodatke i vrlo su teške. Koštaju oko 100 dolara. Komercijalizacija je učinila svoje, pa deo turističke ture može biti obilazak velikih fabrika i dizajniranje sopstvenih čizama. Za jedinstvene i samo svoje UGG čizme platićete oko 500 dolara.

Tropical world fruit „Čudesni svet voća“ pripada državi New South Wales. Svaki tematski park u Australiji ima svoje prevozno sredstvo,

dok jedino „Svet voća“ ima kamion, safari džipove, vozić i vožnju brodom. Obilazak obuhvata plantaže manga, papaje, pomorandži, guave, ali i nekih retkih vrsta voćki zvezdastog oblika čudnog ukusa koje uspevaju samo u tom delu sveta. Pauza se pravi na plantažama banana – gde ima svakakvih, samo ne onih koje viđamo na tezgama u Srbiji. Blue java banana, pa onda banana veličine prsta, pa neka vrlo slatka a zelena – sve to može da se ubere i proba. Ostalo voće proba se tokom predavanja u posebnoj prostoriji. Sve izgleda kao klasična degustacija, do momenta dok domaćin ne podeli delove čudne voćke nedefinisanog izgleda i kaže: „Zažmurite i zamislite voće koje vam se jede.“ Pomisliš na jagodu i osetiš ukus jagode. Pomisliš na breskvu i jedeš breskvu. Uspelo je čak i sa srpskom šljivom.

Mountain Tamburine To planinsko uzvišenje koje služi za bekstvo od vreline i gužve preporučujem za poslednju destinaciju pred povratak u realnost. Zvanično je hladnije pet stepeni nego pored okeana, ali je subjektivni osećaj da je bar 10 stepeni niža temperatura. Veliki broj kućica, nalik bavarskim – za odmor i ručak. U ponudi ima svega, pa čak i ćevapa i baklava. Brojne su vinarije iz kojih se spušta pogled na nepregledne vinograde koji Australiju pozicioniraju kao trećeg izvoznika vina u celom svetu. Uz gutljaj shiraza, najpoznatije sorte kvalitetnog crvenog vina, kroz botaničke bašte, do vodopada i prelepih vidikovaca, ovde se najbolje oseća sloboda, mir, sigurnost, uređenost i pozitivna energija, zbog čega Australiju smatraju jednom od najprivlačnijih zemalja za život i rad. ®

MIRIS I UKUS

Napitak od rogača i konoplje l2 ,5

dl vode kašičice oljuštenog semena konoplje l2 urme l2 kašičice rogača l2

Sve sastojke staviti u blender. Može se služiti toplo ili hladno!

Ovaj i mnoge druge specijalitete možete probati u restoranu Zdravo živo.

Konoplja, biljka koja produžava život

Zdravo živo – Raw food & juice bar Jurija Gagarina 14 lj, naselje Belvil Tel: 064 90 30 500 Facebook: Zdravo Živo Instagram: zdravozivo

Konoplja ima visok nivo vlakana, vitamina A, C i E, bogata je mineralima i antioksidansima. Pomaže u prevenciji mnogih oboljenja, kao što su Alchajmerova bolest, arterioskleroza, snižava loš holesterol, deluje antiinflamatorno i antikancerogeno... Koristi se od davnina u industrijske svrhe, ali i kao hrana i lek Piše Irina Bulatović / Zdravo živo – Raw food & juice bar Industrijska konoplja jedna je od prvih kultivisanih biljaka i smatra se da je njena upotreba stara koliko i agrikultura. Mnogi tibetanski budistički sveštenici smatraju da je konoplja zbog svojih moćnih svojstava najsvetija biljka na svetu. U početku se najviše gajila zbog vlakana, a stari Kinezi su od nje pravili konopce, odeću i hartiju. Henri Ford 1941. godine razvija automobil koji koristi pogonsko gorivo napravljeno od konoplje, dok su vrata bila napravljena od konopljinih vlakana, koja su četiri puta jača od metala. Konoplja se vekovima koristila i kao lek, a ono što danas znamo jeste da sadrži više aminokiselina (proteina) nego mleko,

meso, riba ili jaja. Kompletan je izvor proteina – mnogo više izbalansiran i svarljiv od sojinih proizvoda. Konoplja sadrži oko 47% ulja, od kojih su 78% omega-3 i omega-6 masne kiseline, kao i sve bitne omega masti neophodne za ljudsko zdravlje. Konzumacija dovoljne količine omega-3 masnih kiselina usporava starenje. Industrijska konoplja ima veoma mali procenat THC (0,3), za razliku od indijske konoplje, koja ima preko 10% THC. Konoplja se može koristiti kao dodatak skoro svim vrstama hrane (smutijima, salatama, jelima), od nje se mogu praviti ukusni napici i mleka. Konopljino seme

podržava zdrav metabolizam svih ćelija i jača imunitet. Pogodna je za one koji ne mogu da jedu gluten, šećer, mleko, koštunjavo voće. Dobra je kao prevencija srčanih oboljenja. Odlična je i za kožu i pomaže kod kliničkih stanja atopijskog dermatitisa. Konoplja se preporučuje svima, a mogu je koristiti i deca. Konoplja se može gajiti sa malo ili bez dodatka đubriva, ali što je veoma važno, bez upotrebe pesticida i herbicida. Od konoplje kao odeće do konoplje kao hrane možemo reći da ta biljka štiti i čuva prirodu u svakom smislu. ®

Volonteri svih zemalja... U godini obeleĹžavanja petnaest godina uspeĹĄnog poslovanja, zaposleni sistema Direct Media ponovo iskazali doprinos zajednici volontiranjem u celom regionu

UPOZNAJ SVET

etog decembra u svetu je obeležen Međunarodni dan volontera koji su ustanovile Ujedinjene nacije 1970. godine sa ciljem da se promovišu vrednosti volonterizma i prepoznaju najbolje prakse. Taj dan proslavlja i biznis sektor, budući da se korporativno volontiranje odomaćilo u kompanijama. Volontiranjem kompanija donira vreme, stručnost i energiju svojih zaposlenih u cilju koji je od interesa za lokalnu ili širu zajednicu. Tokom 2016, u godini obeležavanja petnaest godina uspešnog poslovanja sistema Direct Media, zaposleni iz celog regiona ponovo su iskazali svoj doprinos zajednici kroz različite volonterske aktivnosti. U avgustu je Direct Media Srbija organizovala volontiranje zaposlenih u četiri doma pri Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Zvečanskoj. U konsultacijama sa stručnim osobljem Zvečanske, dogovoreno je krečenje prostorija, oplemenjivanje dvorišta sađenjem cveća, kao i radionica za izradu nakita u kojoj su učestvovali i štićenici doma. Volonteri su u toku jednog dana obavili veliki posao, okrečivši više od hiljadu kvadratnih metara prostora. Volonterski tim kancelarije u Sarajevu

posetio je „Zavod Pazarić“ koji zbrinjava osobe sa poteškoćama u razvoju i organizovao pozorišnu predstavu i druženje sa štićenicima doma, prethodno obezbedivši donaciju domu za svakodnevne potrepštine. Zaposleni kancelarije u Zagrebu dali su svoj doprinos volontiranjem u dečjem vrtiću „Varaždin“, gde su zajedno sa mališanima sadili organsko začinsko bilje. Cilj ove akcije je bila edukacija najmlađih o važnosti i uzgoju organskih biljaka i, sa druge strane, davanje podsticaja predstavnicima vrtića da što više unose organsko bilje u redovnu ishranu u dečjim ustanovama. Akcijom doniranja sadnica i pošumljavanjem brda Gorice, zaposleni Direct Media u Crnoj Gori pridružili su se u novembru svojim kolegama volonterima. Tako su na omiljenom izletištu Podgoričana nikle nove sadnice čempresa, hrasta crnika, hrasta medunca i crnog jasena koje su posadili zaposleni, uz pomoć nadležnih institucija i „Udruženja ljubitelja Gorice“, aktivnih učesnika brojnih akcija za očuvanje prirode tog parka. „Volontiranje zaposlenih je odličan mehanizam da se napravi rezultat sa ne tako mnogo ulaganja. Dovoljno je da izdvojite jedan dan i da ostvarite vidljivu promenu

za određeni segment lokalne zajednice, jer veliki broj ljudi može mnogo da uradi za kratko vreme. Osim što doprinosi rešavanju konkretnog problema, kroz volontiranje se jača poverenje i lojalnost zaposlenih i doprinosi razvoju timskog duha. Svaka naša volonterska aktivnost podrazumeva prethodno upoznavanje sa problematikom i institucijom u kojoj se volontira, pa samim tim zaposleni imaju priliku da steknu nova znanja i upoznaju ljude iz drugačijeg okruženja“, kaže Milica Marković, menadžerka za korporativne komunikacije u sistemu Direct Media. Zaposleni sistema Direct Media već godinama volontiraju pružajući pro bono usluge organizacijama i udruženjima u cilju podizanja svesti javnosti o važnim društvenim problemima. Samo neki od projekata volonterskog angažmana ovih marketinških stručnjaka su nagrađivane kampanje poput „Bitke za bebe“ i „I ja se borim -Nurdor“. Prošle godine su zaposlene žene iz sistema Direct Media volontirale više od tri meseca u Sigurnoj kući u Beogradu, osnažujući žene i decu štićenike doma, za šta je kompanija nagrađena prestižnim priznanjem za korporativno volontiranje koju dodeljuje Forum za odgovorno poslovanje. ®

UPOZNAJ SVET

Odgovori zaposlenih na pitanje šta im se najviše dopalo u volontiranju u Zvečanskoj: - Ostvarenje kontakta sa decom, ostvarenje planiranog cilja za kratko vreme i to što je odličan benefit za ustanovu. - Timski duh i činjenica da činimo dobro delo. - Kontakt sa decom i osobljem zavoda. Vaspitači su predivni. Potpuno sam bila oduševljena. - Druženje sa decom, ali i prilika da se upoznam sa problemima koje ova ustanova ima i da dobijem informacije iz prve ruke. - Timski rad sa kolegama sa kojima obično ne sarađujem na dnevnoj osnovi. - To što smo, nadam se, barem malo pomogli nekome kome je pomoć potrebna.

kako sam dovde stigla

Lena Kovačević Džez i pop muziČar, kompozitor, tekstopisac

DETINJSTVO Odrasla sam i rođena na Dorćolu u Beogradu. Dorćol je i dan-danas moj omiljeni deo grada. Oduvek smo bili okruženi mnogim prijateljima koji sviraju i pevaju, i ta muzička buka i druženja su nešto što sam zavolela rano. Detinjstvo će zauvek imati miris borove šume i Lastova, miris mora; najlepše dane provodili smo na malom brodu koji smo

imali i puna dva meseca bili na moru, na tom brodu. Pamtim posebno momenat kada sam dobila pijanino Petrof, koji će me na neki način zauvek vezati za muziku. Čekala sam sa nestrpljenjem da stigne, živeli smo na petom spratu, onaj red zgrada koji gleda na Dunav, gde sam upoznala društvo sa kojim se i danas družim.

O snovn a š k o l a „Braća Baruh“ je osnovna škola koju smo završili i moj brat, i ja, i celo naše društvo. Tada sam upisala i nižu muzičku školu „Josif Marinković“ i upoznala se sa Bahovim dvoglasnim invencijama, i dan-danas je on moj omiljeni kompozi-

tor. Snimali smo mnogo kaseta tih dana, pa sam tako rano zavolela i Duran Duran, Frenka Sinatru, Stounse... U školi sam maštala o tome da se bavim muzikom ozbiljno, volela sam, kao i danas, da crtam i pišem sastave.

S r ednj a š k o l a Završila sam klavirski odsek kod sjajne profesorke Ivane Jasić koja je mnogo uticala na mene muzički, učila me je tome kako da slušam muziku. Klavir zaista jeste poput orkestra, složen instrument, pamtim jutra koja smo provele slušajući različita izvođenja istih kompozicija, ali i njenu duhovitost, druženja,

zatim upornost da što više budem povezana sa onim što radim. Jednog letnjeg dana poklonila mi je kasetu Bila Evansa, džez pijaniste, i tada se preokrenuo moj do tadašnji muzički svet, znala sam da želim da studiram modernu muziku i da upoznam harmonije koje sam te večeri čula.

F a k u l tet U ono vreme nisu postojale škole za džez i modernu muziku u Beogradu. Amerika je nekako bila nedostižna; u to vreme jedan dobar prijatelj studirao je već u Amsterdamu i od njega sam saznala za muzički konzervatorijum u tom

gradu. Otišla sam na prijemni, i zaljubila se u grad. Duboko verujem da nas neka nama važna mesta oduvek čekaju, tako je i susret sa Amsterdamom za mene bio gotovo kao osećaj da sam tu već boravila.

P r vi h ono r a r Godine 2004. od fakulteta dobila sam preporuku za Holandski kraljevski orkestar i turneju koja će trajati godinu dana kroz Holandiju i Belgiju. Ne samo da su to bili prvi pravi honorari, to je za mene bilo i prvo veliko iskustvo učestvovanja u ozbiljnoj produkciji, sa mnogo ljudi na

sceni, sa ozbiljnim snimcima, sa ozbiljnom rasvetom i ozvučenjem, od džeza, popa, pa sve do srpskih tradicionalnih pesama, svirali smo u velikim dvoranama, uz sjajne dirigente i soliste, zvezde u Holandiji, zatim pred holandskom kraljicom...

G odf r e y D i a m ond Ove godine pesma koju sam pisala, a koju je producirao Godfrey Diamond, emitovana je na Sirius radiju u Njujorku, koji ima trideset jedan milion slušalaca, uz muzičare poput Karlosa Alomara; to je ujedno i prvi put da ženski vokal sa ovih prostora doživi premijeru

pesme na ovako važnom radiju u Americi. Dok je ona emitovana, ja sam pevala na jednom lepom festivalu pedesetak kilometara od Beograda, uz moje muzičare sa kojima godinama uživam da sarađujem i sa kojima prolazim svoje male misije.

Svet �� GLOBALNI ALMANAH NAJVEĆE IZDANJE KOJE STE IKAD ČITALI

Vilijam Gibson, Fransis Fukujama, Edvard Snouden, Lorens Samers, Skarlet Johanson, Kofi Anan, Mario Monti... Vladimir Kostić, Novak Đoković...

Najveće grafike, fotografije, priče, eseji Top 100 srpskih kompanija 20 ekskluzivnih dokumentaraca Njujork tajmsa

DIGITAL I PRINT

USKORO