Original #18 by Original Magazin

BROJ

MAGAZIN

MART 2017.

CENA 199 RSD

PROFESORKA JELENA ĐORĐEVIĆ

SA UMETNOŠĆU SE DOGAĐA ŠTO I SA OSTALIM ISTINAMA

IGOR ČOKO I FOTOGRAFIJE KOJE SU IZAZVALE LAVINU IZBEGLICE VIĐENE OČIMA IZBEGLICE

POSLE WESTWORLDA

EKSKLUZIVNI

POČETAK I KRAJ VEŠTAČKE INTELIGENCIJE

INTERVJU

HJU DŽEKMEN

Čuveni glumac, Volverin iz serijala X-Men, u prvom intervjuu za srpske medije otvoreno govori o ulogama, inspiraciji, borbi, vrednostima i porodici

NAJVEĆA JE HRABROST NE ZABIJATI GLAVU U PESAK : ORGNLMAGAZINE

: @ORGNLMAGAZINE

: ORGNLMAGAZINE WWW. ORIGINAL.ME

WWW. NEDELJNIK.RS/ORIGINAL

SADRŽAJ BROJA

MART

#18

10 / HJU DŽEKMEN

fotografije izbeglica u Beogradu Igor Čoko

U Džekmenovom CV-ju stoje takvi hitovi kao što su „Prestiž“, „Australija“ i „Jadnici“, po epskom romanu Viktora Igoa, u kojima glumi Žana Valžana. Čuven je i kao Volverin. Ali visoki Australijanac je mnogo više od običnog glumca...

4 / RIČARD BRENSON 8 / ODBACI APATIJU 16 / DOSIJE: PODACI NA NETU 28 / BITKA ZA NAUKU 42 / KINESKA FILOZOFIJA 56 / POP KULTURA 60 / PIKASOVA „GERNIKA“ 70 / MIRIS I UKUS 71 / AMCHAMPS 72 / WESTWORLD 80 / UPOZNAJ SVET

24 / IVAN MEDENICA Njegova predavanja, kažu, nosite za ceo život. Lekcije koje dobijate jesu znanje, a ne suvoparnost koja se zaboravi po izlasku iz klupe. Umetnički direktor Bitefa, pozorišni kritičar, teatrolog, kada nije izabran za redovnog profesora Fakulteta dramskih umetnosti, pokrenuo je javnost svojim radom, odnosom prema studentima i kolegama

52 / JELENA ĐORĐEVIĆ Nekad je umetnost bila svetionik za bolje sutra, oznaka za slobodu. Taj smisao je izgubila, kaže u intervjuu za Original profesorka dr Jelena Đorđević

Impressum

66 / NEBOJŠA MILENKOVIĆ Kada je reč o mladim, talentovanim i kreativnim ljudima, kojih ima mnogo, oni svoj prostor za delovanje danas pronalaze uglavnom na internetu, kazao je u velikom intervjuu za Original istoričar umetnosti Nebojša Milenković, viši kustos u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, bloger i autor brojnih monografija, zbirki pesama...

60 / FOTO-PRIČA Njegove fotografije izbeglica sigurno ste videli na Fejsbuku. Potresni kadrovi izazvali su veliku pažnju naše i svetske javnosti. Igor Čoko izazvao je lavinu koja je prerasla u empatiju

Osnivač / Fondacija Novak Đoković Direktor magazina /Jelena Đoković Pomoćnici direktora / Aleksandra Radujko i Nebojša Mandrapa Izdavač / NIP Nedeljnik Glavni i odgovorni urednik / Marko Prelević Grafički urednik / Miloš Sinđelić / MaKista Urednik fotografije / Igor Pavićević Izvršni urednik / Ana Mitić Lektura / Sanja Savić Redakcija / Veljko Miladinović, Branko Rosić, Zorica Marković, Margita Milovanović, Željko Pantelić, Draža Petrović, Slobodan Maričić, Mihailo Medenica, Vladimir Bogdanović Kontakt / original@nedeljnik.co.rs Marketing / Jelena Jevtić jelena.jevtic@nedeljnik.co.rs Štampa / Rotografika Subotica Generalni distributer / Štampa sistem ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628 Magazin podržala Direct Media

EKSKLUZIVNA KOLUMNA

Piše

ser Ričard Brenson

EKSKLUZIVNO ZA ORIGINAL

POSTOJI VELIKI RAZLOG ŠTO SE NA SVIM JEZICIMA ZOVEMO LJUDSKA BIĆA. JER JE NAJVAŽNIJE BITI DRAGI STRANČE, Ti mene ne znaš, ali ja sam čuo da prolaziš kroz teško vreme i voleo bih da ti pomognem. Želim da budem otvoren i iskren prema tebi, i da ti pomognem da shvatiš kako sreća nije nešto u čemu uživa svega nekolicina odabranih. Ona može da bude i tvoja, samo ako budeš strpljiv i dozvoliš joj da se razvija. Okej je da budeš pod stresom, okej je da budeš uplašen i tužan. Ja sam bio to mnogo puta za svojih 66 godina. Suočavao sam se sa svojim najvećim strahovima iznova i iznova. Prevario sam smrt na mnogim avanturama, bio sam tu kada su voljene osobe umirale, išlo mi je loše na poslu, zamuckivao sam pred ljudima koji su me slušali, i lečio sam slomljeno srce. Znam da sam srećan što mogu da vodim neverovatan život, i znam da mnogi ljudi pretpostavljaju da su mi uspeh u biznisu i bogatstvo koje ga prati, doneli sreću. Ali nije tako; u stvari je sasvim obrnuto. Ja sam uspešan, bogat i povezan sa ljudima baš zato što sam srećan. MNOGI LJUDI SE OPTERETE NEČIM ŠTO MISLE DA ĆE im doneti sreću, ali je po mom mišljenju baš to velika greška. Sreća se ne sastoji u tome da se nešto radi, sreća se sastoji u onome – biti. Da biste bili srećni, morate svesno da razmišljate o tome. Ne zaboravite da pravite liste onoga šta treba uraditi, ali setite se da napravite listu onoga šta treba biti. Decu često pitaju šta žele da budu kada porastu. Svet očekuje te grandiozne aspiracije: „Želim da budem pisac, lekar, premijer.“ Onda im kažu: idi u školu, idi na fakultet, zaposli se, oženi se ili se udaj, i onda ćeš biti srećan. Ali sve to se svodi na raditi nešto, a ne na biti nešto – istina je i da će vam mnogi potezi u životu doneti trenutke radosti, ali neće vas nužno nagraditi srećom koja traje.

KAKO BITI SREĆAN

U doba kada mnogo ljudi pati od problema sa mentalnim zdravljem, želim da podelim sa vama pismo koje sam napisao o sreći. Nadam se da će moje reči barem nekome pomoći da pronađe u sebi radost koju zaslužuje. Neka godina pred nama bude godina sreće

ZAUSTAVI SE I DIŠI. BUDI ZDRAV. PROVODI VREME SA PRIJATELJIMA I PORODICOM. BUDI TU ZA NEKOGA I DOZVOLI DA NEKO BUDE TU ZA TEBE. BUDI HRABAR. SAMO BUDI, MAKAR NA MINUT i zamislim da ću ih, možda, jednog dana videti izbliza. Slušanje porodičnih rasprava za stolom, kada smo svi na okupu. Pa osmeh na licu stranca, miris kiše, žubor talasa, vetar koji nosi pesak. To je i prvi snežni dan zime, i poslednja letnja oluja. To je izlazak sunca, i njegov zalazak. Postoji veliki razlog što se na svim jezicima zovemo ljudska bića. Jer je najvažnije biti. Kao ljudska bića, imamo sposobnost da mislimo, da se pomeramo, da komuniciramo na jedan uzvišen način. Možemo da sarađujemo, razumemo, da se mirimo i da volimo, i to je ono što nas odvaja od svih drugih vrsta. Nemoj da trošiš svoj ljudski talenat tako što ćeš se stresirati zbog banalnih stvari ili zbog stvari koje ne možeš da promeniš. Ako staneš, budeš, ako ceniš plodove života, tvoji stresovi počeće polako da nestaju i bićeš srećniji. ZAUSTAVI SE I DIŠI. BUDI ZDRAV. PROVODI VREME SA prijateljima i porodicom. Budi tu za nekoga i dozvoli da neko bude tu za tebe. Budi hrabar. Samo budi, makar na minut. Ako dozvoliš sebi da živiš u trenutku i da ceniš trenutak, i sreća će doći. Govorim to iz iskustva. Sagradili smo poslovno carstvo, učestvovali u razgovorima o budućnosti naše planete, bili na mnogo nezaboravnih žurki i upoznali mnogo neverovatnih ljudi. Iako su mi ovakve stvari zaista donele veliku radost, u stvari su trenuci u kojima sam se zaustavio i dozvolio sebi da budem, a ne da radim, bili oni iz kojih sam crpeo istinsku sreću. Zašto? Jer ako dozvolite sebi samo da budete, onda ćete moći da stavite stvari u perspektivu. Pokušaj. Budi miran. Budi prisutan. Za mene je to onaj trenutak kada gledam flamingose kako lete širom Ostrva Neker u sumrak. Onaj trenutak kada dodirnem ručice mog novog unuka. Onaj trenutak kada pogledam gore u zvezde

ALI NE TRAŽI SREĆU SAMO KADA SI LOŠE RASPOLOŽEN. Sreća ne treba da bude cilj po sebi, ona treba da bude navika. Nemoj se fokusirati na to što radiš, već se fokusiraj da budeš, svakog dana. Voli, budi zahvalan, pomaži, budi posmatrač sopstvenih misli. Dozvoli sebi da živiš u trenutku i da ceniš trenutak. Pomeri fokus sa onoga što misliš da treba da uradiš, i počni da budeš – i obećavam ti da će sreća doći. OSAM ALBUMA KOJE BIH PONEO NA PUSTO OSTRVO 1. Summer Holiday – Cliff Richard & The Shadows 2. Do You Really Want To Hurt Me? – Culture Club 3. You‘re A Lady – Peter Skellern 4. Tubular Bells – Mike Oldfield 5. Fever – Peggy Lee 6. In The Air Tonight – Phil Collins 7. Goodness Gracious Me – Peter Sellers 8. She‘s A Mystery To Me – Roy Orbison

NE TRAŽI SREĆU SAMO KADA SI LOŠE RASPOLOŽEN. SREĆA NE TREBA DA BUDE CILJ PO SEBI, ONA TREBA DA BUDE NAVIKA

avije pea

RADAR NOVE GENERACIJE

Centar za talente organizator Svetske geografske olimpijade Svetska geografska olimpijada najveći je događaj te vrste u svetu, ne samo po broju zemalja učesnica već i po značaju i sadržaju takmičenja na kome učestvuju mladi uzrasta od 16 do 19 godina organizaciji Regionalnog centra za talente, Beograd će biti domaćin 14. Svetske geografske olimpijade, koja se održava od 2. do 8. avgusta. Očekuje se učešće više od 300 mladih iz više od 50 zemalja.

Svetska geografska olimpijada najveći je događaj te vrste u svetu, ne samo po broju zemalja učesnica već i po značaju i sadržaju takmičenja na kome učestvuju mladi uzrasta od 16 do 19 godina. Ekipu jedne zemlje predstavljaju četiri takmičara pomenutog uzrasta i dva tim lidera – profesora. Geografska olimpijada je prilika da se promo-

višu kulturne, istorijske, geografske, turističke i sve druge znamenitosti Srbije mladima iz celog sveta. U veoma jakoj konkurenciji za dobijanje organizacije Svetske geografske olimpijade (nadmetali su se: Minsk – Belorusija, Bali – Indonezija, Istanbul – Turska) Beograd je osvojio najviše glasova. Dobijanjem organizacije ove manifestacije, naša prestonica staje u red najvećih svetskih metropola jer su prethodni organizatori bili Moskva i Peking, a posle Beograda planirani organizatori su Kvebek te Hongkong. Posle takmičenja biće organizovana postgeo ekskurzija po Srbiji od 9. do 15. avgusta, na kojoj će učesnici imati priliku da se upoznaju

sa znamenitostima i lepotama naše zemlje, od posete Viminacijumu, Resavskoj pećini, Đavoljoj varoši, preko Studenice, Šarganske osmice i Drvengrada, do Oplenca i Carske bare. Uz podršku Sekretarijata za sport i omladinu, organizovanje ove značajne manifestacije podržali su i Srpska akademija nauka i umetnosti, Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Geografski institut „Jovan Cvijić“, Geografski fakultet Univerziteta u Beogradu i Univerzitet Singidunum. Osnovna želja organizatora – a i obaveza – jeste da ovu manifestaciju realizuju na najvišem nivou i da predstave Beograd i Srbiju u najboljem svetlu, poručuju iz Centra za talente.

RADAR NOVE GENERACIJE

PRELISTAVANJE

Jedanaesti Case Study Show Studentska organizacija ESTIEM LG Beograd organizuje jedanaesti put zaredom projekat „Case Study Show 2017“, koji će se održati u periodu od 3. do 11. marta na Fakultetu organizacionih nauka i u Narodnoj banci Srbije. Case Study Show je manifestacija edukativno-takmičarskog karaktera koja pruža idealnu priliku svim mladim i ambicioznim studentima da zakorače u poslovni svet i da teorijsko znanje stečeno tokom studija primene u praksi. Studenti se takmiče u rešavanju studije slučaja koja predstavlja realan poslovni problem kompanije učesnice, a najuspešnije takmičare očekuje program prakse, treninga ili organizacije specijalnog događaja u kompaniji za koju su rešavali studiju slučaja. O značaju i potencijalu ovog projekta najbolje govori činjenica da projekat podržavaju neke od najboljih kompanija na našem tržištu. Prvi dan rezervisan je za svečano otvaranje i Meet Up na kom se studenti mogu predstaviti kompanijama učesnicama u neformalnoj atmosferi i ostaviti svoj CV u onlajn bazi koja će biti prosleđena svim partnerima projekta. Zatim, 4. i 5. marta, u segmentu Case Academy održavaju se predavanja na Fakultetu organizacionih nauka u okviru kojih će studenti koji nemaju dovoljno iskustva u rešavanju studije slučaja imati priliku da kroz četiri preda-

vanja i radionicu nauče od stručnjaka iz te oblasti nešto više o načinu na koji bi trebalo da pristupe rešavanju realnog poslovnog problema. Nakon odslušanih predavanja studenti će imati priliku da stečeno znanje primene u okviru Case Rooma, koji se održava 9. i 10. marta kao takmičarski deo Case Academy. Studenti se takmiče u timovima od po tri člana i imaju četiri sata da reše zadati poslovni problem. Paralelno sa Case Roomom izvodi se Business Case koji predstavlja glavni i najveći deo Case Study Showa. Studenti se takmiče u timovima od po četiri člana i imaju pet dana da reše studiju slučaja, a rešenje zatim prezentuju u prisustvu predstavnika kompanija, medija i ostalih studenata. Case Room i Business Case održavaju se na Fakultetu organizacionih nauka. Poslednji dan projekta, 11. marta u Narodnoj banci Srbije, namenjen je za Speed Dating koji pruža priliku svim zainteresovanim studentima da se kroz formu kratkih intervjua predstave vodećim kompanijama na domaćem tržištu. Nakon Speed Datinga sledi svečano zatvaranje. Projekat je otvoren za sve studente Beogradskog univerziteta.

Vitezovi na Beogradskoj tvrđavi Beogradska tvrđava će i ove godine za vreme Vitez festa sijati kao u vreme despota Stefana Lazarevića pre više od šest vekova, a Beograd će opet postati grad vitezova, princeza, dece i radosti. Vitez fest je multimedijalni međunarodni viteški festival koji se od 3. do 9. aprila održava na veliki praznik dece Vrbicu/Cveti na Beogradskoj tvrđavi,

pod sloganom „Klinci i klinceze, postanite prinčevi i princeze!“, oživljavajući pravu pravcatu modernu interaktivnu bajku. Kraljevski red vitezova je 2016. godine prvi put ustanovio i posebno priznanje – Mač „Zlatni vitez – Sveti Stefan despot srpski“, koji je dodeljen Novaku Đokoviću. Naš teniski as proglašen je „Zlatnim vitezom 2016.

godine“. Predsednik Kraljevskog reda vitezova i autor Vitez festa Zoran Mrdenović ističe za Original da mu je najveća želja bila da i u Srbiji napravi festival viteškog duha i kulture koji će biti posvećen deci. „Ovde postoji jedna tajna supstanca – a to je ljubav. Bez nje mi ne bismo ovo mogli da radimo“, rekao je Mrdenović.

WIRED, mart Jesu li novine u krizi od koje se ne mogu oporaviti? Kako će preživeti digitalno doba? Šta ćemo sa neproverenim informacijama od kojih vrve društvene mreže? Sve su to pitanja na koja je pokušao odgovor da pruži sada već čuveni časopis za IT kulturu Wired, u ekskluzivnoj reportaži iza kulisa najvećeg lista na svetu, Njujork tajmsa. Novinari Wireda dobili su pristup brojnim novinarima, reporterima i direktorima, a prvi put je otvoreno pričao i vlasnik Artur Salzberger, koji je govorio o najvećoj promeni u 165-godišnjoj istoriji lista. NEW YORKER, 27. februar Kada se prvi put pojavila statua Oskara, na dodeli nagrada Američke filmske akademije 1929. godine, zlatna figura trebalo da je predstavlja „svakoga“. Tokom decenija, ovaj lik se pojavio mnogo puta na naslovnoj strani literarno-društvenog časopisa New Yorker, a pred 86. ceremoniju, održanu u nedelju, 26. februara uveče, list je izašao na naslovnom koja bi trebalo da slavi diverzitet, kako na filmskom planu, tako i iza kulisa. Naslovnicu je potpisao Erik Druker. THE ATLANTIC, mart Jedan od najboljih političkih novinara u Americi, Dejvid Frum, napisao je „vodič“ za izgradnju autokratije, u opominjućem tekstu koji se našao na naslovnoj strani mesečnika Atlantic. Frum zamišlja predsedničke izbore 2021. godine, kada predsednik Donald Tramp traži drugi mandat od američkog naroda. „Nije morao mnogo da se trudi u kampanji. On je popularan predsednik: plate su sve veće, a inflacija je obuzdana. Samo, postoje i neke druge stvari...“ L‘ESPRESSO, 26. februar Novinarstvom, medijima i njihovom budućnosti takođe se bavi najpopularniji italijanski nedeljnik L‘Espresso. Posle mnogo godina, vratili su stari logo, u kojem su L i E jednako važni. „Nedeljnik koji se bavi tekućim događajima zove se njuzmagazin. Ne i kod nas. Za nas, svaki broj će biti kao knjiga. Knjiga sa dušom. Za one koji žele da nauče nešto više i koji vole staru praksu listanja“, napisao je direktor Tomazo Ćerno.

ODBACI APATIJU

KOLIKO ČESTO STE SE NAŠLI U SITUACIJI DA

ne želite da uradite, da vam mozak govori „ne“, a da iz usta izlazi „da“? Da li ste pomislili da ste okruženi vampirima, koji od vas stalno nešto zahtevaju? Da previše vremena provodite rešavajući tuđe zadatke ili problem? Ne brinite, niste usamljeni. Reći „ne“ na prvi pogled deluje veoma jednostavno, reč je o dva slova. Međutim, mnogo je onih kojima je „ne“ najteža reč na svetu. Međutim, ima nade za vas -- ako ste dovoljno hrabri i spremni da se zauzmete za sebe. Kao i sve ostalo, i tu veoma korisnu veštinu možete da naučite. Potrebno vam je vreme i spremnost da izađete iz beskonačnog kruga u kom se vrtite ukoliko spadate u one kojima je neprijatno da odbiju bilo koga. Pre svega važno je uvideti da to što ćete reći „ne“ vas ne čini lošom osobom. Istina je da živimo u kulturi u kojoj se smatra da je više bolje. Gde se multitasking smatra poželjnom vrlinom. Pa ipak, zaboravljamo da kada radimo više stvari istovremeno, ne samo što se izlažemo ozbiljnom stresu nego i ne radimo kako valja. Za kvalitetno urađen posao, za zdrave odnose, neophodan je fokus koji, ako stalno govorite „da“, ne možete da imate. Svi smo u jednom trenutku bili skloni tome da govorimo „da“ i kad treba i kad ne treba. Od malih nogu učili su nas da je sebičnost loša, a davanje dobro. Govorili su nam da je stavljanje drugih ispred sebe nešto što čine „dobri ljudi“. Međutim,

NEŠTO

ZAŠTO JE OK DA PONEKAD KAŽETE „NE“

Koliko često kažete „ne“? Bilo na poslu, fakultetu ili kod kuće. Šanse su velike da ne činite to dovoljno često

Pogrešni razlozi za „da“

1. 2. 3. 4. 5.

Verujete da svoje ciljeve možete da odložite Želite da se dopadnete drugima, da budete deo tima Bojite se sukoba Osećate krivicu ojite se da ćete izgubiti šansu B i da vam u budućnosti neće ponuditi nešto što je interesantno

ODBACI APATIJU

što stariji postajete, počnete da uviđate da nije baš sve tako crno-belo -- da je ponekad neophodno i sasvim u redu biti pomalo sebičan. STAVLJATI SEBE ISPRED DRUGIH U POJEDINIM SITUACIJAMA ZNAČI DA imate dovoljno samopoštovanja i da želite da investirate u sebe, nasuprot tome da se izluđujete razmišljanjem kako će vaše odluke uticati na okolinu. A pogotovo na one toksične osobe koje vas isključivo koriste. Reći „da“ kad zaista želite da kažete „ne“ veliki je stresor ne samo za vaš um već i za telo. Može da prouzrokuje anksioznost, tenziju, fizički bol, kao i gubitak sna. Čak je i nauka na strani reči „ne“, istraživanja su pokazala da vam ta reč povećava produktivnost i mentalno zdravlje, ono što ne možete da dobijete ukoliko svima stalo govorite „da“. Reći „ne“ ide sa godinama i iskustvom i znak je da ste napredovali kao osoba, da ste sazreli i da možete da uradite sve što zacrtate. A KAKO DO TOGA DOĆI? KAKO OD „DA OSOBE“ da postanete „ne osoba“.

Za početak osvrnite se oko sebe, ukoliko se stalno nalazite u situaciji da ste okruženi ljudima koji od vas zahtevaju sve više i više, razlog za to je najverovatnije zato što niste postavili granice. One su neophodne u svakom odnosu i ne nastaju same od sebe. Morate da radite na njima. Da se zapitate šta je to što vas sprečava da kažete „ne“. Da kažete „dosta“. Važno je da uvidite da li je reč o strahu, ili se suviše trudite da udovoljite drugima. Ako je to obrazac koji se ponavlja u vašem životu, vreme je da ga promenite. Veoma je važno da shvatite da niste odgovorni za tuđe reakcije. Često ljudi ne kažu „ne“ iz straha da će razočarati druge ili ih povrediti. Da li vam zvuči poznato? To se događa iz potrebe ljudi da se dopadaju drugima, i veoma je loše, pre svega na poslu -- gde treba da se trudite da date sve od sebe da postignete rezultat, a ne da činite druge srećnim. I ne, to ne znači da treba da postanete mrgud kog niko ne voli, samo postavite granice i posvetite se svojim ciljevima pre svega. ZAPAMTITE, USPEŠNI LJUDI ZNAJU KAKO DA KAŽU „NE“. TO je nešto što su morali da nauče sami. Sudeći po jednom od najbogatijih Amerikanaca -- Vorenu Bafetu, investitoru i biznis mogulu, razlika između bogatih i veoma bogatih ljudi je u tome što veoma bogati ljudi gotovo uvek govore „ne“. Naravno da ne treba da idete u ekstreme, ali uspeh u bilo kom polju mnogo je izgledniji ako poštujete sebe. Takođe, nije neophodno da izmišljate razloge zašto nešto odbijate. Dovoljno je da kažete jasno i glasno da ne možete. To je vaše pravo. Budite sigurni u sebe. Naučiti da kažete „ne“ nije nimalo naivan i lak posao, ali svako „ne“ koje izgovorite za nešto za šta biste u prošlosti rekli „da“ korak je ka stvaranju pomenutih neophodnih granica koje će vaše poslovne i privatne odnose učiniti mnogo zdravijim i iskrenijim. Takođe, govoreći „ne“ naučićete ljude važnoj lekciji. Stalno pomaganje ljudima da se izbore sa situacijama u kojima se ne snalaze ne pomaže ni njima, naprotiv, činite im medveđu uslugu. Kada shvate kako da reše nešto sami, postaće bolje osobe. Postaće sposobniji, ojačaće. Vaše „ne“ ih usmerava u tom pravcu. Na kraju zapamtite: reći „ne“ nečemu što nije važno samo je drugi način da kažete „da“ onome što zaista želite za sebe.

Naučite da kažete „ne“

tavite na prvo mesto svoje prioritete, projekte i interese. S Ako ono što se traži od vas nema nikakve veze sa njima i oduzima vam fokus sa važnih stvari, samo recite „ne“.

koliko pokažete ljudima da cenite svoje vreme, posao U i prioritete, suprotno usađenom verovanju, više će vas ceniti.

3. 4.

ko prihvatite sve što vas pitaju, izgubićete sebe, nećete A napredovati ni profesionalno ni lično. e dozvolite ljudima da vas ucenjuju. Zapamtite, ako N vas neko ceni, nikad vas neće pitati da uradite nešto što vam šteti.

ije loše biti dobrica, ali ne dozvolite da vas koriste. N Recite „ne“ svaki put kada od vas traže nešto što čini da se osećate neprijatno.

6. 7.

dložite odluku ukoliko vam nije baš najjasnije šta O traže od vas ili kako će to uticati na vas. Recite da vam treba više vremena i potrudite se da dobro razmislite pre nego što kažete „da“. udite ljubazni, ali i odlučni. Pokažite da poštujete B njihova osećanja i mišljenje. Postavljanje granica na samom početku i jasno stavljanje do znanja šta ne volite i ne tolerišete, pomoći će vam da zaradite nečije poštovanje.

8. 9. 10.

e smišljajte razlog zašto nešto nećete da uradite, N pogotovo kada je reč o situacijama koje mogu da se ponove. Vi ste vlasnik svog slobodnog vremena i nema potrebe da objašnjavate zašto nešto nećete ili ne možete. re nego što prihvatite nešto, razmislite o posledicama. P Koliko vremena će vam oduzeti? Kako će uticati na vaš posao ili porodični život? Šta ćete morati da žrtvujete? Udaljite se od loših ljudi koji od vas stalno zahtevaju nešto i koji ne pružaju ništa zauzvrat.

EKSKLUZIVNO

NAJVEĆA JE HRABROST NE ZABIJATI GLAVU U PESAK A ONDA BITI HRABAR DA POTAPŠEŠ SEBE PO RAMENU U Džekmenovom CV-ju stoje takvi hitovi kao što su „Prestiž“, „Australija“ i „Jadnici“, po epskom romanu Viktora Igoa, u kojima glumi Žana Valžana. Čuven je i kao Volverin. Ali visoki Australijanac je mnogo više od običnog glumca. Filantrop, otvoren, čovek okrenut porodici, pomoću svoje fondacije Laughing Man pokušava da donese krupne promene u svetu

INTERVJU

Nikad ne padajte u zamku zavisti. Motivacija nečijim gubitkom je opasno i ograničavajuće verovanje

EKSKLUZIVNO

poznali smo ga u romantičnoj komediji „Kejt i Leopold“, mada je već tada bio Volverin iz čuvene franšize „X-Men“. Pa ipak, nije samo zbog svojih raznovrsnih uloga Australijanac Hju Džekmen (rođen 1968. godine) jedan od najpoznatijih i najvoljenijih glumaca na svetu. Pa nisu to ni čuvene, prestižne nagrade „Toni“ (za predstavu „The Boy from Oz“ na Brodveju) ni „Gremi“, pa ni to što je vodio 81. dodelu nagrada Američke filmske akademije – „Oskar“ – 2009. godine. U Džekmenovom CV-ju stoje takvi hitovi kao što su „Prestiž“, „Australija“ i „Jadnici“, po epskom romanu Viktora Igoa, u kojima glumi Žana Valžana. Ali visoki Australijanac je mnogo više od toga. Kada je 1999. godine putovao u Etiopiju, upoznao je mladog farmera, na plantažama kafe, po imenu Dukale, koji je pokušavao da izdigne svoju porodicu iz siromaštva. Inspirisan njegovom pričom, Džekmen je 2011. pokrenuo projekat pod nazivom Laughing Man Coffee, ne bi li pomogao zemljoradnicima iz država u razvoju da prodaju svoja dobra u Americi i drugde na zapadu. Džekmen se odriče svake zarade sa snimanja zarad fondacije Laughing Man, koja podržava i druge preduzetnike i edukativne programe širom sveta. Sve to uspeo je boreći se sa kancerom kože... Kakav je glumac, takav je i filantrop, a takav je bio i u ekskluzivnom intervjuu za Original – jednostavno drugačiji. Džekmen je, za razliku od mnogih drugih zvezda, govorio otvoreno o svojim nadama, strahovanjima i deci koju su usvojili supruga Deb i on.

Ljudi uvek kažu da su porazi ono što nas slomi ili nas ojača. Jeste li i vi imali neke tačke u životu, neke poraze koji su vas učinili boljim čovekom? I gde pronaći motivaciju u tim trenucima?

U glumi porazi uvek prevagnu nad uspesima. Ne mogu da vam nabrojim audicije na koje sam otišao a nisam dobio ulogu. Često govorim ljudima koji počinju da im treba hrabrosti. Hrabrosti da ne zabiju glavu u pesak, već da se suoče sa istinom kako mogu da se poboljšaju u nečem ili šta su mogli da urade bolje. Ali i hrabrosti da potapšu sebe po ramenu i da ostanu pozitivni. U potpunosti verujem da život treba da bude zabavan, ispunjujući, i naravno pun izazova... Ali nikad ne padajte u zamku zavisti. Motivacija nečijim gubitkom je opasno i ograničavajuće verovanje. Mnogi mladi danas biraju poslove koji su dobro plaćeni, čak i ako u njima ne uživaju. Vi ste pratili svoju strast i to vam se isplatilo. Koji bi bio savet mladim ljudima, na osnovu vašeg iskustva?

Volim da sledim reči Džozefa Kembela „Prati svoje blaženstvo“, ali ne osuđujem ljude po tom pitanju. Zasigurno sam radio razne stvari u mlađim danima da bih platio stanarinu, i nema ničeg lošeg u tome. Ali mladim ljudima je možda teško da u to poveruju. Jedan od najvećih darova jeste probuditi se i voleti ono čime se baviš. Sve ostalo će se srediti samo od sebe.

Šta vas je izazvalo da postanete glumac? Ko je bio inspiracija?

Moj otac me je uvek ohrabrivao da učestvujem u predstavama, horovima, mjuziklima, bilo čemu. I uvek me je vodio u pozorište. Ne sećam se da me je iko terao na to u mlađim danima... ali ako se osvrnem unazad, uvek sam to radio jer sam voleo, i osećam se tako blagoslovenim što zarađujem za život baveći se hobijem, nečim što istinski volim. Kako birate uloge koje ćete igrati? Pročitali smo da je vaša supruga Deb bila protiv toga da igrate Volverina, a na kraju je ipak priznala da joj je drago što je niste poslušali. Imate li neke konsultante kada donosite odluke ili se vodite samo osećajem?

Postoji li formula za uspešan život? Kojim vrednostima se rukovodite u životu?

Moja formula uspeha je započeti sa iskrenošću... Bilo mi je potrebno vreme da shvatim šta zaista želim u životu. Za mene je vežba na dnevnom nivou da razlučim šta želim od tog pojedinačnog dana i da držim sebe odgovornim za to kad se on završi. Bukvalno ocenjujem sebe od 1 do 10 za stvari na kojima radim

Tražim uloge koje me izazivaju, jer izgleda da to izvlači najbolje iz mene. Takođe gledam ko je režiser, jer je film njegov posrednik, i naravno, samu priču. Postajem izbirljiviji ovih dana... To je sigurno luksuz u mojoj branši. Deb retko greši, ali će rado priznati da kada je u pitanju Volverin, možda nije bila u pravu. Ali nisam spreman da pustim u štampu izjavu da je Deb pogr... ha-ha!

12. oktobar 1968. rođenje

1970

1976. razvod roditelja

1975

1980

1985. „My Fair Lady“ u pozorištu

1985

1990

INTERVJU

Najveća opasnost uspeha jeste da ne uživaš u njemu. Strah da će proći ili manjak vere zašto je uopšte tu

1994. „Koreli“

1996. venčanje

2013. „Zlatni globus“

2004. nagrada „Toni“

1999. X-Men

1998. „Oklahoma!“

2013. nominacija za Oskara

2004. Desk Drama Awards

2013. „Jadnici“

2002. „Karusel“

1994. diplomiranje

1995

2000

2005

2013. deca

2010

2015

EKSKLUZIVNO

Nedavno sam počeo opet sa časovima glume! O čemu sam ja mislio? Samo zato što glumim 20 godina i četiri godine sam se obučavao za to, da mi ne treba učitelj? Kako arogantna pretpostavka

INTERVJU

u životu. Toliko je lako zapasti u šablon i biti samo reaktivan na život. Zahvalnost je, verujem, isto veliki temelj uspeha i sreće. Imali ste mnogo uspeha tokom karijere. Da li su postojali trenuci kada biste izgubili motivaciju?

Da budem iskren, ne. Ono što se promenilo kod mene jeste što osećam da je moja motivacija postala jasnija. Znam šta tražim i šta želim da postignem. Takođe me manje pogađa perfekcionizam. Najnagrađivaniji glumci u poslednjih nekoliko godina su oni koji su bili spremni i na velike fizičke transformacije zarad svojih uloga. Koliko biste vi bili spremni da odete daleko zbog uloge?

Ja sam pripovedač... Volim da glumim. Volim izazov fizičke, emotivne, duhovne i vokalne transformacije, ali – i sad ima jedno ali – nisam spreman da rizikujem svoje zdravlje na duže staze. Mislim da publika to i ne očekuje niti joj je potreban taj nivo. Ono što publika treba da očekuje ili iziskuje jeste potpuno predavanje srca glumca. U medijima se prečesto životi glumaca predstavljaju kao ekskluzivni, iako taj posao nije uvek samo zabavan. Kako izgleda vaš dan kada snimate, i da li još učite?

Da budem iskren, Novak me je inspirisao. Nedavno sam počeo opet sa časovima glume! O čemu sam ja mislio? Samo zato što glumim 20 godina i četiri godine sam se obučavao za to, da mi ne treba učitelj? Kako arogantna pretpostavka! Tako da sad radim sa jednim. Najveći dar kada si glumac jeste prilika da učiš o sebi, o drugim ljudima, da stičeš različite veštine. Nijedna dva dana nisu ista. Jeste, dugo se radi i posao je težak, ali ja vidim to kao veliki blagoslov. Nikada, baš nikada mi nije dosadno. Uvek učim, izazivam i guram sebe. Koja je najveća opasnost uspeha?

Najveća opasnost uspeha jeste da ne uživaš u njemu. Strah da će proći ili manjak vere zašto je uopšte tu. Lako je osetiti opterećenje koje on nosi, lakše nego prihvatiti sve blagodeti i čistu zabavu kada postigneš sve ono što si naumio. Koje stvari nikada ne biste žrtvovali zbog glume?

Nikad ne menjam prioritet, a to je moja porodica. Nikad nismo više od dve nedelje razdvojeni. Tokom snimanja „Jadnika“, putovao sam jedanaest puta tokom snimanja iz Londona za Njujork kako bih bio sa njima. Meditiram, spavam, jedem, pijem dosta vode, vežbam i... odličan dupli espreso ujutru. Kroz produkcijsku kompaniju, Deb i vi negujete lokalne talente iz Australije?

Mentor sam dvoje glumaca i često pričam sa studentima. Sećam se da je strah od nepoznatog, „biznisa“, bio veoma zastrašujuć, pa volim da podelim sa njima spoznaju da nisu sami. To je normalno. Ali i da to nije toliko strašno i neprobojno koliko oni misle. Verujem u otvorenost i iskrenost. U Srbiji čak i najpopularniji glumci teško žive samo od glume, a budžeti za filmove su mali. Je li Holivud jedino mesto gde se može dobro zaraditi?

Da, slična situacija je i u Australiji. Zato mnogi glumci na kraju odu da iskušaju svoju sreću u Holivudu, iako je mene put više vodio u Veliku Britaniju. Moj san je bila scena u Shakespeare Company ili Nacionalnom pozorištu. Pa ipak, mislim da je odlazak u Los Anđeles dobra stvar. Tamo ima daleko više prilika. No, ja uvek kažem: uzmite povratnu kartu i ostavite sve opcije otvorene kod kuće. Ako možete da glumite i u Holivudu i u domovini, to je odlično. Često se vraćate na temu porodice. Deb i vi ste usvojili dvoje dece, Oskara i Avu, a Deb se zalaže i za modernizaciju pravila usvajanja, kako bi više porodica širom sveta moglo da usvoji decu. Kakvo je bilo vaše iskustvo sa tim?

Moja porodica je najveći dar u životu. Naša deca su usvojena. Duboko verujem da su oni najveća privilegija koja mi je ikad pružena. Uvek govorimo deci da je njihova sudbina da budu sa nama. Veoma smo svesni da je to put na kojem mogu da se jave izvesni problemi, a uvek se trudimo da budemo otvoreni i iskreni, tako da znaju da mogu da popričaju sa nama, svojim roditeljima, i podele svoje probleme i uspehe. Da smo tu za njih, bez obzira na sve. Postoji li nešto što još niste uradili, a želite? Da, ima dosta stvari koje želim da uradim. Imam osećaj da još uvek nisam doživeo vrhunac kao glumac, da ga možda nikad i ne doživimo, jer prilike za rast nikad ne nestaju. Uzbuđen sam zbog onog što mi predstoji. Koju zaostavštinu Deb i vi ostavljate sa projektom Laughing Man? Moja inspiracija za Laughing Man je Pol Njumen. Posmatram njegov rad kao glumca i filantropa i pokušavam da ga oponašam. Ali i kao porodičnog čoveka. Imao je sjajan brak i bio je posvećeni otac. Izgledao je kao da je otvarao svoje srce svima. Bio je blagosloven uspehom ali nikad nije izgubio iz vida ono što on jeste, i uspeo je da iskoristi taj uspeh da pomogne mnogim ljudima.

DOSIJE

KO TRGUJE VAŠIM PODACIMA I ZAŠTO O TOME NIŠTA NE ZNATE

Svaki klik koji napravite na internetu ima svoju tržišnu vrednost. Svaka informacija koju ostavite je na prodaju. Danas, lakše nego ikada neko na drugom kraju sveta može da sazna sve što ga zanima o vama. I da to ne plati mnogo. Bezbednosne agencije više nisu najveći špijuni na svetu, zamenili su ih trgovci podacima. Istraživanje KPMG International, koje je sprovedeno u 24 zemlje sveta na uzorku od 7.000 ljudi, pokazalo je da 84 odsto njih nije zadovoljno kontrolom nad načinom na koji organizacije koriste njihove privatne podatke, dok samo 10 odsto veruje da ima punu kontrolu. Međutim, i dalje bez razmišljanja na tanjir stavljamo veliki broj tih podataka PIŠE JOVANA RADOVANOVIĆ

DOSIJE

iše od stotinu zemalja sveta donelo je zakone koji regulišu zaštitu i privatnost podataka, a veliki broj njih ipak mora da ponudi jače zakonske regulative kako bi građani imali poverenje u to kako privatne organizacije i vlade tretiraju njihove podatke. Veliki broj zemalja je prihvatio da je zaštita podataka neophodna u pojedinim sektorima, ali one još uvek nisu razvile sveobuhvatni zakon o zaštiti podataka koji bi se primenjivao u svim poslovnim i vladinim sektorima. Među onima čije poslovanje nije regulisano kako treba su i data brokeri. Za moderne Ilije Čvoroviće data brokeri nisu vest, ali ova multimilionska industrija i nije mnogo poznata „običnim“ građanima, koji i besomučno dele svoje fotografije i informacije na društvenim mrežama, odgovaraju na ankete i popunjavaju upitnike kako bi dobili popust – da jeste, možda bi podesili svoju privatnost na Fejsbuku i smanjili broj čekinova na Forskveru. NEKE OD NAJOSETLJIVIJIH PODATAKA

(KOJI SE ŠAKOM I KAPOM dele sa prijateljima na društvenim mrežama) prikupljaju, analiziraju, a potom i prodaju što između sebe, što agencijama (čak i državnim ustanovama) data brokeri. Vaši podaci nekom vrede nešto. Prema procenama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), ako ste Evropljanin, informacija o vama vredi pet dolara; ako ste Ameri-

DOSIJE

kanac, nešto malo manje od deset. Ova industrija postala je popularna u prethodnih nekoliko godina, a broj onih koji su spremni da prodaju informacije o ljudima sa kojima sarađuju, o korisnicima svojih usluga, potrošačima sve je veći. Načini na koje data brokeri dolaze do podataka su raznovrsni. Veliki broj kompanija rado prodaje informacije o svojim potrošačima, međutim, to nije jedini način prikupljanja informacija. Data brokeri do njih mogu doći praćenjem kolačića, mobilnih aplikacija, društvenih mreža i onlajn anketa. Nedavno objavljena analiza pokazala je da je Severna Amerika najviše doprinela prihodu data brokera u poslednjih par godina. Razlog za to je populacija naklonjena tehnologiji koja generiše velike količine podataka. Na svetu danas postoji više od 4.000 data broker kompanija. Acxiom, jedna od najvećih, ima 23.000 servera koji skupljaju i analiziraju podatke, podatke više od petsto miliona ljudi širom sveta, i oko 1.500 podataka po osobi. Govorimo samo o jednoj kompaniji. Ne čudi što je istraživanje KPMG International, koje je sprovedeno u 24 zemlje sveta na uzorku od 7.000 ljudi, pokazalo da 84 odsto njih nije zadovoljno kontrolom nad načinom kojima organizacije koriste njihove privatne podatke, dok samo 10 odsto veruje da ima punu kontrolu. Međutim, i dalje bez razmišljanja na tanjir stavljamo veliki broj tih podataka. Ne uređujemo podešavanja privatnosti, ne pazimo šta popunjavamo i kome dajemo tražene informacije. „Internet nije ono što je bio na samom početku – najslobodniji medij na kojem pišete pod nadimkom na nekom forumu. Danas je većina stvari pod imenom i prezimenom. Ne možete da se vratite na početak i obrišete sve. Mnogi ljudi nisu svesni da svaki klik koji urade na internetu ostaje negde zabeležen. Postoji veliki broj kom-

panija koji skuplja veliki broj podataka. Dodatno, postoji opasnost da vam neko ukrade identitet“, upozorava za Original Nebojša Janković iz KPMG Srbija. „Na dark netu postoji berza podataka – od kreditnih kartica, do ličnih podataka sa ličnih dokumenata. Kako je rečeno na prošlogodišnjoj konferenciji Information Security Foruma u Berlinu, za otprilike 200 evra možete kupiti podatke sa nečijeg pasoša. To je danas postao ozbiljan biznis. Kompanije kroz razna istraživanja, upitnike, prikupljaju veliki broj podataka. Većina ljudi te podatke daje jer misli da mora. Veliki je problem što većina kompanija, osim nekih razvijenih industrija poput, recimo, banaka i osiguravajućih kuća, nema razvijene interne mehanizme i procedure koji jasno pokazuju šta oni smeju da rade sa tim podacima i kako treba da ih čuvaju.“ KPMG se zalaže za legalizaciju brokera podataka, i smatra da bi na taj način ovo, sada poprilično tajanstveno polje postalo transparentno i uređeno. „Legalizacija i zakonska kontrola prodaje podataka, odnosno brokera podataka, mogla bi biti pozitivna kontramera. Na taj način ovo polje bi moglo da se uredi, da u svakom trenutku možete da ispratite gde su vaši podaci otišli. To je jedina opcija koja bi mogla da zaštiti korisnike.“ Iz KPMG ističu da nije teško predvideti da će u bližoj budućnosti doći vreme kada će privatni podaci biti ponuđeni kao sredstvo trgovine na berzi. Tada, naravno, privatni podaci bogatijih potrošača imaće veću vrednost. „Kompanije mogu da predvide da će razvoj ići tako što će potrošači imati lične brokere privatnih podataka na tržištu. Broker privatnih podataka bi delovao kao posrednik između pojedinca i organizacija koje planiraju da koriste te podatke. Zamislite situaciju u kojoj vam se pokvario automobil. Mogli biste da stupite u kontakt sa svojim brokerom koji već zna vašu

NAJVIŠE VERUJEMO 23% JAVNA PREDUZEĆA 33% LOKALNA VLAST 36% POLICIJA I PRAVOSUĐE 39% MEDICINSKE USLUGE 41% BANKE

lokaciju, model automobila, registraciju i podatke iz banke, kako bi brzo i efikasno sredio popravku. Broker podataka bi bio prva i jedina osoba za kontakt, imao bi sve relevantne informacije nadohvat ruke i odmah bi rešio svaku situaciju“, objasnio je Akhilesh Tuteja, jedan od stručnjaka za globalnu sajber bezbednost iz KPMG. Kompanije i marketinške agencije već godinama skupljaju informacije o korisnicima svojih usluga, kao i o potencijalnim korisnicima. Prikupljaju njihova imena, prate kupovinu putem kreditnih kartica i traže od vas da popunite upitnike kako biste dobili popust ili neki katalog. Međutim, danas više nego ikada svoje privatne podatke delimo onlajn bez znanja da se oni prikupljaju i prodaju različitim ljudima. Broj kompanija koje prate naše podatke je nepoznat. Ima ih, ocenjuje se, na hiljade. Tu spadaju firme koje se bave istraživanjima, svakakve internet kompanije, marketinške i advertajzing agencije, kao i trgovinske asocijacije. Veliki broj svetskih uglednih portala dozvoljava „trećoj strani“ da prati šta vi klikćete na njihovim sajtovima. Dok vi čitate vesti ili razgledate stanove, ta treća lica skupljaju informacije o tome, od sajta do sajta, imaju uvid u to šta čitate, za šta ste zainteresovani i šta biste možda želeli da kupite. Vaši telefoni su praktično mini-uređaji za praćenje. Istraživanje KPMG pokazalo je da više od polovine ispitanika rado deli svoje podatke o polu, obrazovanju i etničkoj pripadnosti, upravo one koje kompanijama daju širu sliku o nama i čine posao prodaje informacija unosnijim. Manje od dvadeset odsto njih to čini i sa istorijom onlajn pretrage, prihodima, lokacijom na kojoj borave, adresom ili medicinskim podacima. „Istraživanje je takođe pokazalo da poverenje ljudi u društvene mreže nije veliko, ali opet ih koriste i dele na njima različite sadržaje. Banke, recimo, uživaju najviše

DOSIJE

poverenja, ali i tu je reč o malim postocima, ispod 50 odsto“, kaže Janković. U zaključku istraživanja KPMG navodi se i da ljudi često rado daju svoje podatke ukoliko imaju korist od toga. Ovim istraživanjem nisu bili obuhvaćeni građani Srbije, ali poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić za Original kaže da je svest o važnosti ovog problema daleko od nivoa razvijenih zemalja. „Nema nikakve sumnje da u Srbiji postoji trgovina podacima i mnogi su toga nesvesni. Imali smo više primera kada su podaci pokupljeni od organa vlasti počeli da se pojavljuju u javnosti. Već godinama unazad ukazujem ne samo da je upotreba tih podataka nedozvoljena već i da je reč o krivičnom delu“, kaže Šabić podsećajući na više slučajeva na koje je kao poverenik samo u prošloj godini ukazao, a među kojima su i dva vezana za državne institucije – Ministarstvo zdravlja zbog nepravilnosti u obradi podataka o ličnosti u okviru Integrisanog zdravstvenog informacionog sistema i MUP Srbije koji nedozvoljeno dostavlja lične podatke građana drugim organima vlasti. Ministarstvo zdravlja i MUP nisu jedini. Nedavno pokrenuta nagradna igra sa fiskalnim računima takođe je jedan vid prikupljanja podataka. Tu su i uvek sporna Agencija za privredne registre, u kojoj možete da pronađete matične brojeve svih vlasnika kompanija osnovanih u Srbiji, kao i pregled sudskih kazni do kojih možete da dođete ako znate matični broj osobe koja vas interesuje. Najveći problem, ističe Šabić, jeste to što tužilaštvo nema adekvatan odgovor na kršenje zakona i što je u više slučajeva u potpunosti izostala reakcija pravosudnog sistema. On podseća da je krajem prošle godine zastareo prekršajni postupak koji je on podneo protiv Agencije za privatizaciju, koja je stavila na uvid na internetu bazu sa podacima

5.190.000 građana Srbije. Za razliku od uređenih zemalja u kojima zakoni prate trendove u polju prikupljanja podataka, srpski zakon je zastareo i neprilagođen. Šabić podseća da novi zakon, na kojem je lično radio, i dalje nije donesen, a trebalo je još 2012. godine. „U razvijenijim zemljama sve je povezano, od stava ljudi do zakonodavstva, koje je mnogo bolje uređeno po pitanju zaštite podataka. Takođe, u tim zemljama se mnogo više priča o ovom problemu. Recimo, u Nemačkoj je zaštita podataka na veoma visokom nivou. Nemački zakon ne dozvoljava iznošenje podataka van zemlje, čak ni u EU.“ Ipak, saglasni su i Janković i Šabić, svest građana – kako širom sveta, tako i u Srbiji – kada je reč o zaštiti podataka, počela je da se menja nabolje. Više od polovine učesnika u anketi KPMG – njih 55 odsto – odustalo je od kupovine putem interneta zbog brige o privatnosti. Istraživanje je takođe pokazalo da ispitanici iz većine zemalja smatraju da je kontrola nad privatnošću važnija od pogodnosti. Na svim tržištima, osim na jednom, anketirani su rekli da im se ne sviđa ideja prodaje podataka o kupovini trećim licima, a više od dve trećine onih koji su učestvovali u istraživanju reklo je da im nije prijatno to što aplikacije na telefonu i tabletu koriste njihove privatne podatke. Čak polovina njih je obrisala brauzer „kolačiće“ ili je prilagodila podešavanja privatnosti na društvenim mrežama, a gotovo trećina anketiranih koristi inkognito mod kada su na internetu. Interesantno je da ni prihodi kao ni nivo obrazovanja, nasuprot ustaljenom uverenju, ne utiču na nečije viđenje privatnosti. „Kada je reč o mehanizmima zaštite koje sam pojedinac može da preduzme, najbolje je da ne delite mnogo informacija o sebi na internetu. Takođe je veoma važno da, pre nego što date podatke, razmislite da li to može imati negativne posledice, tj. da li i na koji način

NAJMANJE VERUJEMO 13% DRUŠTVENE MREŽE 14% GEJMING 14% PRODAVNICE 17% SUPERMARKETI 21% TEHNOLOGIJE

ovi podaci mogu da se zloupotrebe“, kaže Janković. Rodoljub Šabić upozorava i na krađe identiteta, koje nisu strane u Srbiji, podsećajući na slučaj penzionera slabijeg statusa koji je pre par godina otkrio da je na njegovo ime otvorena firma i da duguje veliku sumu novca. „Dokazati da vam je identitet ukraden je Sizifov posao. To je dugotrajan i mukotrpan proces.“ Šabić ističe da građani treba da se upoznaju sa svojim pravima. „Svest građana u Srbiji svakako raste, međutim, i dalje nije reč o kritičnoj masi koja bi mogla da izazove veće promene“, kaže Šabić. „Kada je reč o zaštiti, najjednostavnije je da, ako vam nije jasno zašto vam neko traži određenu informaciju, zahtevate objašnjenje zašto se od vas to traži. Građani olako daju informacije o sebi i moraju da budu svesni da, ukoliko su dali pristanak, kancelarija poverenika nema osnova da reaguje.“ „Najbolji način da podignemo svest građana je kroz medije. Mi to radimo na nivou kompanija i na konferencijama, ali treba građane edukovati i podići ovo pitanje na viši nivo u medijima. Da ih naučimo na šta treba da obrate pažnju i šta su njihova prava. Koje podatke i kome su dužni da daju, a koje ne. Takođe ih treba edukovati o tome kakvu štetu sebi prouzrokuju kada dele previše informacija o sebi“, zaključuje Janković.

ODBACI APATIJU

ŠTA JE POGREŠNO U RADU OD KUĆE? Rezultati su pokazali da, nakon dužeg perioda rada na daljinu, zaposleni nisu više smatrali rad od kuće privilegijom i, dakle, ponašali su se isto kao oni koji su radili u kancelariji, postižući slične rezultate. Zapravo, jedan deo tih zaposlenih počeo je da gaji animozitet prema svojim poslodavcima jer ne osećaju da su dovoljno podržani od njih

EKSKLUZIVNO ISTRAŽIVANJE LONDON SCHOOL OF ECONOMICS PIŠE ESTER KANONIKO. ZA ORIGINAL PRIREDILA DANIJELA JOVIČIĆ

esta je pojava da poslodavci žele da promovišu zdravu modernu radnu kulturu i da ponude makar neki stepen fleksibilnog rada svojim zaposlenima, bilo da su u pitanju roditelji koji izlaze ranije sa posla kako bi doveli decu iz škole, oni koje čeka dug put nazad kući, ili naprosto zaposleni koji žele da ostanu kod kuće, da rade sa svog kafe stočića umesto radnih stolova. Postoji mnogo dobrih strana rada od kuće. Nema jutarnje gužve na putevima, što bi značilo da vredni radnici koji su odlučili da ne provedu to dodatno vreme u krevetu, mogu da započnu svoj dan ranije i da ga završe kasnije, ne morajući da se bore sa dodatnim distrakcijama.

ODBACI APATIJU

Ranija istraživanja o efikasnosti rada od kuće pokazala su da su ti zaposleni produktivniji na dnevnoj bazi od onih koji rade u kancelariji. Jedan od razloga bi bila – zahvalnost. Toliko su željni da pokažu kako zaslužuju rad od kuće da su svesno radili više i duže, doprinevši boljim rezultatima svojih firmi.

daljinu žude za ličnom i profesionalnom podrškom. Imaju manju komunikaciju sa timom iz kancelarije, ograničenu ličnu interakciju i s vremenom im postaje teško da se integrišu sa zaposlenima unutar kancelarijskih zidova. Smanjena interakcija, ograničena komunikacija i manjak mogućnosti za razmenu znanja usporili su njihov profesionalni napredak.

DANAS 4,2 MILIONA LJUDI U VELIKOJ BRITANIJI RADI OD KUĆE .

Zahvaljujući promociji boljeg balansa između života i posla i naprednoj tehnologiji, više nije nerazumno da zaposleni traže ili očekuju stepen fleksibilnosti. Ali šta se dešava kada zahvalnost presuši? Sprovodeći studiju o dugotrajnom učinku i ispitujući više od 500 zaposlenika i menadžera na temu njihovog stava o fleksibilnosti radnog mesta, istraživanje je pokušalo da otkrije da li ovi efekti s vremenom blede. Rezultati su pokazali da, nakon dužeg perioda rada na daljinu, zaposleni nisu više smatrali rad od kuće privilegijom i, dakle, ponašali su se isto kao oni koji su radili u kancelariji, postižući slične rezultate. Zapravo, jedan deo tih zaposlenih počeo je da gaji animozitet prema svojim poslodavcima jer ne osećaju da su dovoljno podržani od njih. Rad od kuće, iako jeste zgodan, donosi i dodatne troškove. Veća potrošnja struje i grejanja – nešto o čemu ljudi koji rade u firmama ne moraju da brinu. Zaposleni na daljinu mogu takođe da steknu osećaj kako rad od kuće omogućuje znatnu uštedu kompanijama za koje rade, i da bi taj višak trebalo da se podeli sa njima. Pored finansijske podrške, zaposleni na

IZOLACIJA JE UMANJILA LOJALNOST

u toj meri da su zaposleni na daljinu skoro slobodni agenti – zabrinjavajuća činjenica za bilo kog poslodavca koji želi da zadrži svoje najbolje radnike. Ne samo što ih je bilo teško nagovoriti da se vrate u kancelariju, već urušeni odnosi često teraju poslodavce i da omrznu svoje zaposlene na daljinu, osećajući da se ponašaju previše lagodno i da nisu dovoljno posvećeni kompaniji. Kao direktor konsaltinga i inovacije u regruterskoj kompaniji Alexander Mann Solutions, Džeremi Tiper je iskusio taj problem iz prve ruke. On kaže: „Ohrabrujući fleksibilan rad na način kako najbolje odgovara zaposlenima i njihovom stilu života sada je norma za veliki broj firmi. Većina radne snage sad ide toliko daleko da i očekuje pristup fleksibilnijim opcijama. Međutim, može biti loše po posao ako poslodavac ili čak drugi članovi tima upadnu u zamku smatrajući one koji se odluče za taj izbor ‘zaposlenima drugog reda‘.“ Uprkos tome, mnogim kompanijama nedostaje organizaciona struktura da efikasno vode zaposlene na daljinu. Ovo su tri jednostavne metode koje poslodavac može da koristi kako bi bolje vodio one koji rade od kuće:

PREMA KOMPANIJI

PORED FINANSIJSKE PODRŠKE, ZAPOSLENI NA DALJINU ŽUDE ZA LIČNOM I PROFESIONALNOM PODRŠKOM. IMAJU MANJU KOMUNIKACIJU SA TIMOM IZ KANCELARIJE, OGRANIČENU LIČNU INTERAKCIJU I S VREMENOM IM POSTAJE TEŠKO DA SE INTEGRIŠU SA ZAPOSLENIMA UNUTAR KANCELARIJSKIH ZIDOVA. SMANJENA INTERAKCIJA, OGRANIČENA KOMUNIKACIJA I MANJAK MOGUĆNOSTI ZA RAZMENU ZNANJA USPORILI SU NJIHOV PROFESIONALNI NAPREDAK

– Rukovođenje očekivanjima: primenjivanje fleksibilnog rada bez aktivnog rukovođenja veliki je problem za mnoge kompanije. Neki zaposleni na daljinu rade bez instrukcija i obuke, uz malo komunikacije. Kompanije bi trebalo da postave fleksibilnu politiku rada na početku ugovora o zaposlenju i da proveravaju njegovu primenu redovno sa zaposlenima kako bi se osiguralo uzajamno razumevanje i zadovoljstvo, kao i da bi se gajila šira organizaciona podrška. – Bolja komunikacija: mnogim zaposlenima na daljinu bi možda prijao smanjeni kontakt, ali to može biti štetno za koheziju tima i uticati na kompanijsku usklađenost i produktivnost. Komunikacijska strategija bi trebalo da bude primenjivana od početka i ispraćena u potpunosti. Redovni brif sastanci, skajp i video konferencijski pozivi mogu da pomognu da se premosti taj raskorak između kuće i kancelarije i da zadrže njihove članove na daljinu integrisane u tim. – Korporativna kultura podrške: bolja podrška kompanije fleksibilno zaposlenima može da predupredi stvaranje bilo kakvih loših odnosa. Razumevanje sa obe strane je esencijalno. Stvaranje mogućnosti da zaposleni daju svoje mišljenje o načinu rada i predlože oblasti koje mogu da se poboljšaju može dati zaposlenima spoznaju kontrole nad svojim ulogama i ustanoviti balans između zaposlenih u kancelariji i na daljinu. Džeremi Tiper se usaglašava sa time: „Ti individualci su podjednako vredni za poslovanje kompanije kao i oni koji su za svojim stolom od devet do pet svakog dana i na poslodavcu je da to bude jasno svima u kulturi korporacije. To bi značilo da se i oni osete kao da su deo tima, iako nisu fizički u kancelariji.“ S OBZIROM NA TO DA ĆE SE FLEKSIBILNE RADNE PRAKSE TEŠKO ISKORENITI IZ KANCELARIJSKOG ŽIVOTA , izuzetno je bitno za poslodavce da budu bolje upoznati sa rukovođenjem zaposlenima na daljinu. Naposletku, ako kompanije očekuju od zaposlenih na daljinu da budu produktivniji, ili ako zaposleni očekuju više nivoe fleksibilnosti ili podrške bez uzvraćanja, nijedna strana neće biti zadovoljna. ®

EKSKLUZIVNO

INTERVJU

Profesor Ivan Medenica

Male su šanse da ću ja ikada zaćutati Njegova predavanja, kažu, nosite za ceo život. Lekcije koje dobijate jesu znanje, a ne suvoparnost koja se zaboravi po izlasku iz klupe. Umetnički direktor Bitefa, pozorišni kritičar, teatrolog, kada nije izabran za redovnog profesora Fakulteta dramskih umetnosti, pokrenuo je javnost svojim radom, odnosom prema studentima i kolegama. Intervju za Original rađen je neposredno nakon što je profesor Medenica najzad izabran za redovnog profesora na FDU. To mu daje ekskluzivnost, mada ona nije neophodna Ivanu Medenici PIŠE ZORICA MARKOVIĆ FOTOGRAFIJE IGOR PAVIĆEVIĆ

van Medenica već dugo je među profesorima koje studenti proglašavaju jednim od tri najbolja na Beogradskom univerzitetu. Njegova predavanja, kažu upućeni, nosite za ceo život. Lekcije koje dobijaju jesu znanje, a ne „lekcije”, ne suvoparnost koja se zaboravi po izlasku iz klupe. Prošle godine imao je podršku studenata i medija u trenutku kada, voljom anonimnih, nije izabran za redovnog profesora. Jedan od najboljih među njima, umetnički direktor Bitefa, pozorišni kritičar, teatrolog, pokrenuo je javnost bez ikakve namere da to učini, svojim radom, odnosom prema studentima i kolegama. Ovaj intervju urađen je neposredno nakon što je profesor Medenica izabran za redovnog profesora na FDU. Prvo pitanje je logično: sa ove distance, da li važi ono staro pravilo da se dobre stvari dešavaju posle mnogo peripetija i zavisti? „Takvo ’pravilo’ bi značilo, bar kada je u pitanju slučaj mog izbora, izvesno mistifikovanje i romantizovanje jedne jednostavne i jasne situacije”, kaže profesor Medenica za Original. „Ispunjavao sam sve uslove za izbor u zvanje redovnog profesora, a to je kompetentna komisija jednoglasno i potvrdila u svom izrazito afirmativnom referatu, nije iskorišćena nijedna statutarna i zakonska mogućnost da se upute primedbe na taj referat (pisane primedbe na osnovu stajanja referata

JEDINA DUGOROČNA STRATEGIJA ZA OPSTANAK I RAZVOJ UMETNIČKE KRITIKE JESU SPECIJALIZOVANI ONLAJN PORTALI. PRI TOME NE MISLIM NA BLOGOVE SAMOPROKLAMOVANIH "LJUBITELJA" – ONI NANOSE ŠTETU ČAK I ONDA, ILI BAŠ ONDA KADA SU NAJBLAGONAKLONIJI – NEGO NA ONLAJN PLATFORME S OZBILJNOM, KOMPETENTNOM I ODGOVORNOM UREĐIVAČKOM POLITIKOM

EKSKLUZIVNO

u javnosti, diskusija na Izbornom veću) i onda je iskorišćena mogućnost tajnog glasanja, a uz nesrećnu okolnost da je kvorum bio tanak, da ne budem izglasan. Na drugom glasanju je kvorum bio veliki, tako da sam izabran ubedljivom većinom glasova. To, ipak, ne menja negativni utisak: da se institucija tajnog glasanja u akademskom svetu koji, valjda, treba da ima najviši nivo svesti, objektivnosti, odgovornosti i profesionalne etike, zloupotrebljava za obračun s onima koji vam se, iz ovog ili onog razloga, ne sviđaju. Ono što je pak odlično u ovom slučaju jeste to što su studenti reagovali kako su reagovali, ali ne zato što su time mene zaštitili, već zato što su prepoznali opšti interes, koji je istovremeno i njihov lični – da im predaje profesor od koga misle da mogu da nauče – i što su se oko njega brzo i efikasno složili i organizovali. Mislim da su se moji studenti tom podrškom samokonstituisali kao odgovorna, zrela i principijelna zajednica, ili, drugim rečima, kao grupa samosvesnih građana, a to je izuzetno retka pojava i kvalitet u našem društvu. Zbog toga sam srećan i ponosan.” Nedavno ste promovisali knjigu Tragedija inicijacije ili nepostojani princ. Predstavljena je kao priča o egzistencijalnoj zaglavljenosti mladog muškog junaka u tranziciji između mladosti i zrelosti. Da li u tom junaku može da se posmatra i pojedinac ovog društva ili naše društvo kao celina?

Knjiga je zbirka šest eseja o šest drama koje mapiraju najznačajnije periode/ pravce u razvoju žanra tragedije, kao i neke od najznačajnijih autora tog žanra. Njih sve povezuje dramska situacija „zaglavljenosti“ glavnog, muškog junaka u situaciji „inicijacije“ – u manje ili više ritualno strukturisanom prelasku iz mladosti u zrelost. To je, u osnovi, jedna generička dramska situacija koja se, u varijacijama, pojavljuje u svim ovim dramama, ali je ujedno reč i o univerzalnoj egzistencijalnoj situaciji. Upravo to pojmovno proširenje omogućilo mi je da „tragediju inicijacije“ izmestim iz strogih žanrovskih okvira, te da je prepoznam i u jednoj komediji i jednoj tragikomediji. Njena suština, onako kako je ja postavljam u knjizi, jeste da su svi ovi junaci suočeni, kako bi bili prihvaćeni u svet odraslih, u društvo, za zahtevima koji su suprotni njihovoj izvornoj čedno-

U učionicu ulazim kao da će me dočekati studenti Oksforda ili Sorbone, za časove s njima se adekvatno i pripremam, i to je ono što oni prepoznaju i uvažavaju: onda u njima proradi, između ostalog, i osećanje odgovornosti, čak i stida ako tom mom ulaganju i očekivanjima ne izađu u susret sti: od njih se traži da se svete i ubijaju, lažu i manipulišu... Tragičnost njihovog položaja, koja se istovremeno sastoji i u stradanju i u (moralnoj) apoteozi, potiče odatle što oni odbijaju da pod tim uslovima uđu u svet odraslih, što pre biraju smrt, doslovnu ili u prenesenom značenju (samoproterivanje iz društva). Njihovu egzistencijalnu i dramsku poziciju čini složenijom još i to što su svi oni, s jednim delimičnim izuzetkom, prinčevi – oni od čije lične sudbine zavisi i sudbina zajednice. Knjiga je zapravo i studija o liku princa u evropskom dramskom kanonu. Moji prinčevi su: Hipolit (Euripid, Hipolit), Hamlet (Šekspir, Hamlet), Alsest (Molijer, Mizantrop), Lorencaćo (De Mise, Lorencaćo), Don Karlos (Šiler, Don Karlos) i Leons (Bihner, Leons i Lena). Ovaj spisak je mogao da bude i duži, ali sam izabrao samo ova dela iz nekoliko razloga: od svakog pisca hteo sam samo po jednu dramu i ograničio se na period zaključno s romantizmom jer sam bio rukovođen stavom da od romantizma kreće „smrt tragedije“ (Džordž Stajner). Iz ovoga se, verujem, vidi da je reč o jednoj dosta univerzalnoj, egzistencijalnoj, psihološkoj i prevashodno dramskoj situaciji. U tom smislu, kriterijum

„aktuelnosti teme“ ovde nije od presudnog značaja: i današnji mlad čovek se susreće sa sličnim, ako ne i istim izazovima... Ono što mi se pak čini kao odlika ovog našeg groznog vremena, a da je u vezi s temom moje knjige, jeste to da danas nemaju samo mladi želju da kažu: ne, nećemo tu igru da igramo, dobrovoljno se „predajemo“ i povlačimo. Ja jesam borac i verujem, iako je apsurdno (što bi rekao Tertulijan), da su još uvek moguće sistemske društvene promene, progres, emancipacija i sve te (kompromitovane) liberalne ili levičarske vrednosti, iako nas stvarnost ovog našeg varvarskog, ekonomski neoliberalnog, neokolonijalnog, klerikalnog i ksenofobičnog doba – i to ne samo u nas već i u celom svetu – demantuje na svakom koraku. Ipak, iako lično, ne znam odakle, i dalje imam snage za borbu, istovremeno imam i puno razumevanje i poštovanje za one koji odgovorno, s punom svešću kakav su izbor napravili i koju on cenu nosi, kažu: ne, ja se predajem, ovu trku neću da trčim. Znam da je nezahvalno govoriti o sebi, ali kad govorimo o profesorima koji, kako studenti kažu, inspirišu: šta vas pokreće da svoj posao radite toliko dobro da se zamerate?

Čini mi se da je u pitanju, pre svega, neki opsesivan strah, u kombinaciji s visokim stepenom odgovornosti, da ne popustim, da ne pokleknem, da se ne prepustim matici. U zemlji u kojoj se svi profesionalni standardi već decenijama vrtoglavu urušavaju, u kojoj se gube sva merila vrednosti, vrlo je lako – jer je to u ljudskoj prirodi – opustiti se i prepustiti, prestati da radiš na sebi, pomisliti da si posisao svu pamet ovog sveta... To je taj sindrom malog, zatvorenog, palanačkog, provincijskog sveta koji ovde, nažalost, preovlađuje. Apsolutno nije važno šta znaš i koliko vrediš, već kako sebe predstavljaš, kako si se pozicionirao u lokalnim, sasvim lokalnim igrama moći... Da ne bih zapao u tu zamku, ja ignorišem lokalna pravila igre i kriterijume i u svom poslu nastupam, onoliko koliko znam i mogu, kao da radim u optimalnom svetskom okruženju... U učionicu ulazim kao da će me dočekati studenti Oksforda ili Sorbone, za časove s njima se adekvatno i pripremam, i to je ono što oni prepoznaju i uvažavaju: onda u njima proradi,

INTERVJU

između ostalog, i osećanje odgovornosti, čak i stida ako tom mom ulaganju i očekivanjima ne izađu u susret. To je stara, proverena formula, radi sjajno i sa studentima zaista nikada nemam problema: zapravo, beskrajno uživam da radim s njima, čak i onda kada me, što je normalno, iznerviraju. Kao da i oni i ja svesno uđemo u predstavu „ovo je Oksford“ i uživimo se koliko više možemo i umemo: to je naša mala, interna igra u učionici 39 FDU (smeh). Vi ste među onima koji se bore da pozorišna kritika u Srbiji ne zamre, za to ste dobili najznačajnije nagrade. Zbog čega se to dogodilo pa smo tu vrstu, da je nazovem umetnošću, skrajnuli? A ne manjka nam kritike svega i svačega?

Potiskivanje umetničke kritike, pa tako i pozorišne, iz medija opšteg tipa nije samo naša specijalnost – da ne budemo preterano i nepošteno samokritični. Ta se pojava prepoznaje u celom svetu: kada se sretnemo bilo gde u svetu na skupovima Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara, stalno se žalimo

kako – nestajemo (smeh). Razlozi su veoma složeni, naravno. S jedne strane imamo fenomen opšteg gušenja slobodnog i kritičkog mišljenja u javnom životu u našim savremenim autokratskim društvima, u rasponu od SAD i Turske do naših prostora. S druge strane, tu je eksplozija neoliberalnog kapitalizma, koji je ništa drugo doli naličje dotične savremene autokratije, kome je važno samo da proda robu, da ti na brzinu uvali bofl: objektivna procena kvaliteta je, po definiciji, smrtni neprijatelj neoliberalnog tržišta. Po mom ubeđenju, jedina dugoročna strategija za opstanak i razvoj umetničke kritike jesu specijalizovani onlajn portali. Pri tome ne mislim na blogove samoproklamovanih „ljubitelja“ – oni nanose štetu čak i onda, ili baš onda kada su najblagonakloniji – nego na onlajn platforme s ozbiljnom, kompetentnom i odgovornom uređivačkom politikom. Najveći problem s ovom idejom jeste finansijski: ti specijalizovani portali za umetničku kritiku nisu finansijski samoodrživi, za njih teško možete naći sponzore a da ne upadnete u sukob interesa. Na primer, koje će pozorište da se

oglašava na takvom portalu ako postoji neprestana „opasnost“ da na njemu dobije negativnu kritiku za jednu od svojih predstava? Zato je tu od ključne uloge pomoć države preko projekata sufinansiranja. Pozorišna kritika već dugo opstaje upravo na taj način u mnogim zemljama istočne Evrope, Slovačkoj ili Mađarskoj, na primer: dokad će, to ne znamo. Kao predsednik Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, radim na tome da takav projekat zaživi i kod nas i šanse su nam izgledne... Što se tiče vašeg poslednjeg pitanja, ta kritika svega i svačega koja nam, izvesno, ne manjka, nije uopšte kritika: to je kritizerstvo, često i obično olajavanje, izlivi mržnje i konfabuliranje. Treba li pozorište brže i direktnije da reaguje na socijalne fenomene?

Mislim da prevashodno treba konstatovati da je naše pozorište danas prilično „apolitično“. To ne znači da očekujem da ono treba da „brže i direktnije“ reaguje na društvene fenomene. Taj neposredni angažman može da bude mač s dve oštrice i to ne zato, kao što se boje tankoćutni

EKSKLUZIVNO

dušebrižnici, što se time može skliznuti u pamfletizam i ugroziti „umetnički integritet“ pozorišta (naravno, nisu isključeni ni takvi slučajevi, pogotovu u estradnom satiričkom pozorištu). Naprotiv, rizik je na sasvim drugoj strani: društvena kritika koja se zadržava samo na nivou konstatovanja negativnih pojava može da rezultira konformističkom, čak malograđanskom reakcijom gledalaca u stilu: u pravu su, tako je baš i u stvarnom životu, ne može se tu ništa promeniti, to ti je naš mentalitet i sl... Gledaoci onda odu s predstave zadovoljni jer su shvatili „kritičku poentu“ i s njom su se, lako i bez bilo kakvog samopreispitivanja, složili, prihvatili je. Takva vrsta kritike često izneverava samu sebe i postaje neka vrsta alibija za pasivnost i za spontano prihvatanje onoga što se nominalno osuđuje. Ovakve i slične primedbe su neki ozbiljni kritičari i teoretičari stavljali i na Nušićev rad: da on, kroz blagonakloni humor, čini da mi, zapravo, prihvatamo pojave koje se navodno kritikuju... Smatram da pozorište koje danas hoće da bude političko mora, pre svega, da preispituje modus mimetičkog pozorišta, te da kroz različite vidove interaktivnosti uznemirava gledaoce, proziva ih, preispituje i njihovu odgovornost za određene društvene situacije. S druge strane, i sad znam da mogu da zvučim kontradiktorno, veoma cenim ono pozorište koje nije na prvu loptu angažovano, koji ne poseže za površnim tretmanom najaktuelnijih društvenih fenomena, već koje poziva gledaoce da se intelektualno aktiviraju i da sami pronalaze analogije sa savremenim trenutkom u inscenaciji, recimo, nekih klasičnih drama. Takođe, nikako ne mislim da svako pozorište mora nužno da bude političko, ali ovde odgovaram na pitanje koje ste mi postavili. Da li su mladi danas konformisti zato što su lenji ili zato što su apatični?

Pre svega zato što su ideološki potpuno dezorijentisani, što im ne možemo baš mnogo zameriti. Ali o tome detaljnije govorim u odgovorima na neka vaša druga pitanja. Ako je Bitef čuvar različitosti, normalnosti i građanskog duha, kulture, šta nam još nedostaje? Šta vama kao dramaturgu, profesoru, građaninu, intelektualcu,

nedostaje?

Nedostaje mi to da vrednosti koje promoviše Bitef postanu mejnstrim u ovom društvu – da postanu norma a da ne budu samo eksces (smeh); ne zaboravite da je Bitef, ipak, festival „avangarde“ – šta god pod tim danas podrazumevali. Bitef je, zaista, apsolutno jedinstven fenomen beogradske, srpske i jugoslovenske kulture. U poglavito konzervativnom i patrijarhalnom društvu, nesklonom modernosti bilo koje vrste – mada, je ono takvo ponajmanje bilo u vreme Bitefovog nastanka (šezdesete godine prošlog veka) – Bitef uvek promoviše ono što je novo, različito, smelo, emancipatorsko, prevratničko. U vezi s Bitefom posebno je važno istaći da on nije doprineo samo promociji i širenju „novih pozorišnih tendencija“ već i, generalno, promociji društvenih vrednosti i ideja koje su različite i emancipatorske. Mislim da tek treba temeljno istražiti koji je značaj Bitefa u prihvatanju brojnih različitosti, od kulturnih (nezapadne pozorišne kulture) do onih rodnih (LGBT identiteti i njihova, kvir estetika). Dovoljno je samo pogledati koliko je veliki doprinos Bitefa u našoj sredini u razgradnji nekih konkretnih, vrlo dubokih i okoštalih tabua koji dominanto određuju patrijarhalno društvo: onih vezanih za ljudsko telo, pogotovu kada je ono – golo. Dakle, kao što rekoh, nedostaje mi to da bitefovske vrednosti postanu ako ne baš dominantne, onda manje alternativne u našem društvu. Podignuto na opšti plan, mislim da nam nedostaje više solidarnosti prema drugom, tolerancije, slobode misli i govora, kritičkog duha, otvorenosti prema razlikama, zalaganja za opšte dobro, stručnosti u svim profesijama, osećanja lične i kolektivne odgovornosti, vere u mogućnost društvene promene...

Kritika svega i svačega koja nam, izvesno, ne manjka, nije uopšte kritika: to je kritizerstvo, često i obično olajavanje, izlivi mržnje i konfabuliranje

Reklo bi se da nam mnogo toga nedostaje. Ako istraživači javnog mnjenja omaše svaki put, kako onda znati šta javnost želi? Ispade da je gledanost televizija merilo po kojem je moguće napraviti foto-robot prosečnog građanina ove zemlje? Ili je samo pristojan svet isuviše pristojan da bi se nametao?

Ovo je vrlo značajno pitanje. Verujem, a možda sam samo idealista, da u tom pogledu stvari stoje drugačije nego što nam se planski i tendenciozno predstavlja. Nije foto-robot prosečnog građanina „nuspojava“, slučajna posledica televizijskog i srodnih zaglupljivanja, već su, naprotiv, ti programi sistemski decenijama razvijani eda bi se došlo do takvog građanina, a koji to, zapravo, uopšte i nije: do „građanina“ koji ne misli svojom glavom, koji je intelektualno i etički totalno zapušten, koji je podanik i poslušnik... Perverznost i malicioznost ove situacije leži u tome što se danas istraživači javnog mnjenja pozivaju na interesovanja prosečnog gledaoca – ne sumnjam da su to realni pokazatelji – dok se potpuno zanemaruje činjenica da se, kao što rekoh, godinama i decenijama planski radilo na stvaranju takvih interesovanja. Kulturne potrebe nisu biološka datost, one se, naprotiv, grade, razvijaju, samo što to nikad nije bilo u interesu patrijarhalnog i autokratskog društva. Ne može se očekivati da će ljudi imati drugačije, emancipovanije potrebe, ako im ih nikada niste ni ponudili, ako ne znaju za bolje. Mora da postoji društvena svest i politička volja da nam je svima u interesu da imamo slobodnog i emancipovanog građanina. A ta svest je danas čista utopija: realnost je sasvim drugačija – planski se razvija model „građanina pokornog“. Kad pogledate kako je politički angažman neke ljude profesionalno i moralno devalvirao, poželite da nikad ne prozborite ni reč?

Male su šanse da ću ja ikada zaćutati (smeh), ali ste u pravu. Nivo javnog govora danas je toliko neshvatljivo nizak da čovek ponekad zaista pomisli da u tome ne treba da učestvuje. Treba uvek imati na umu da stalna, dnevna borba troši čoveka, a da se treba sačuvati za bolja vremena u kojima će suštinske društvene promene biti moguće.

INTERVJU

Da ste sada student, možete li to da zamislite, da li biste imali averziju prema politici i možda „zapalili“ odmah po dobijanju diplome?

Kada govorimo o politici, pa tako i averziji prema njoj, treba jasno razlikovati dve stvari: aktuelni politički život u Srbiji, a i u dobrom delu sveta, i političko mišljenje kao takvo, ono koje uzima u obzir najširi svetski kontekst i sveukupnu složenost savremenih društvenih procesa. Samo ovo drugo jeste promišljanje i bavljenje politikom. Ono prvo – a što se kod nas pogrešno izjednačava s politikom – zapravo nema nikakve veze s njom. To je vulgarno partijašenje, podmirivanje ličnih interesa u obliku klijentelizma, organizovana pljačka društvenih resursa... Zato smatram da niti mladi, niti bilo ko drugi, nema suštinsko opravdanje za averziju prema politici, mada mi je potpuno jasno da ljudi teško razdvajaju ona dva aspekta manifestovanja političnosti, upadaju u zabunu i povlače se. Ta konfuzija nije slučajna, na njoj se sistemski radilo i radi još uvek, kako bi se građani politički potpuno pacifikovali i povukli. To je preduslov za novi oblik robovlasništva u kome sve više živimo, i to ne samo ovde nego i u celom svetu... Što se tiče odlaska iz zemlje, i ja o tome razmišljam, i to u ovim godinama, te u potpunosti razumem mlade ljude koji odlazak vide kao jedinu soluciju za pristojan život. Samo što treba dobro da se naoružaju strpljenjem i snagom za izazove i razočaranja koji će ih i tamo sustići. Studentima uvek govorim: ja se trudim da vas školujem za neko drugo vreme ili drugo mesto. To, drugim rečima, znači da se, ipak, nadam da će doći vreme kada će im određena znanja i ovde biti od koristi – mada sam ja stara „prosvetiteljska“ škola i, u osnovi, mislim da je znanje samo sebi svrha, da nam ono uvek pomaže da lakše i bolje živimo. S druge strane, to znači da treba da, ako se to vreme ne počne nazirati na horizontu, kupe stvari i idu. Kvazipatriotske lamente konformističkih i/ili korumpiranih elita u stilu „ostajte ovde“ smatram licemernim. Zbog čega je tako lako biti verbalno nasilan u javnosti, posebno prema ženama? Vi ste branili Biljanu Srbljanović i Kseniju Radulović pred tom „hrabrom gomi-

Svaki sistem upravo želi da i mladi i svi mi drugi budemo politički nepismeni, otupeli i bezvoljni lom“. Da li su komentari ispod tekstova, ispod blogova, tviteraši koji „hejtuju“ ono dominantno mišljenje kod nas?

Nema tu ničeg suštinski zbunjujućeg. Nasilni govor i nasilno ponašanje se u srpskom društvu, u sprezi vlasti, medija, pa donekle i obrazovnog sistema, planski razvija od početka devedesetih. Tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, to nasilje je bilo za „izvoz“, usmereno ka spoljašnjim „neprijateljima“, pre svega onim druge nacije i vere. Možda je Srbija u tome prednjačila, ali nisu mnogo zaostajale ni druge jugoslovenske sredine, a pre svega Hrvatska u kojoj su ti šovinistički procesi i danas vrlo izraženi. Kada je Srbija izgubila sve ratove u kojima „nikada nije učestvovala“, nije bilo moguće preko noći – sve i da je postojala politička volja a bojim se da nije – da se nasilje, taj pušteni „duh iz boce“, vrati nazad. Sad su se samo mete promenile, pa se nasilje koristi za lokalnu upotrebu: najviše su na udaru oni koji su različiti i slabi, žene, stari, Romi, LGBT populacija, ali ne treba zaboraviti da nam se nasilje sve više javlja i u onoj sferi kojom se, kao patrijarhalno društvo, posebno dičimo: porodici. Svaki dan čitamo u medijima o najstravičnijim zločinima u porodici, ali se o kontekstu i razlozima tih pojava gotovo uopšte ne govori. Ponekad se stiče utisak da je onima koji su stručni i nadležni za takva pitanja, psihijatrijskim službama, samo žuri da potvrde, i pre nego što ispitaju dotične slučajeve, da nije reč o nekom obliku „vijetnamskog sindroma“, mada se često ispostavlja da su počinioci tih gnusnih zločina upravo povratnici sa ratišta iz devedesetih. Kada je reč o napadima na Biljanu Srbljanović, oni su izvesno motivisani i time što je žena, ali prevashodno njenim uvek jasnim, u ovom društvu jeretičkim političkim stavovima... Posebno pitanje je „botovska supkultura“, to bestidno isijavanje mržnje anonimnim onlajn komentarima, koje pruža iluziju polemike,

„društvenog dijaloga“. Polemika se zasniva na odgovornosti za izneti stav, dok ti anonimni komentari ukidaju svaku odgovornost. To bi trebalo da je kristalno jasno svakome ko ima iole zdrave pameti. Ovde se, naprotiv, onlajn komentari ponekada shvataju kao izraz „javnog mnjenja“, što je vrlo problematično: oni nisu ništa drugo negoli medijski formalizovano ogovaranje i kao takvi su irelevantni za svaku javnu raspravu. Ono što su mladi ljudi uradili sa bioskopom „Zvezda“ činilo se da je neka vrsta bunta, doduše i političkog, pre nego generacijskog ili egzistencijalnog. Ali kao da taj bunt kod nas ima zamah pa nestane. Verujete li u to da mladi ljudi danas imaju snagu nešto da promene, ali zaista da promene? Imaju li oni snagu da izazovu makar mini kulturnu revoluciju?

Mladost je (gotovo) nužan, ali (izvesno) ne i dovoljan uslov za suštinske društvene promene. Kada govorimo o slučaju bioskopa „Zvezda“, moram da priznam da već duže vreme ne pratim razvoj te situacije, tako da nisam potpuno merodavan. Meni se, naime, čini da je problem u tome što taj konkretan bunt nije bio politički osvešćen. Ne možete vi provaljivati u nečiju privatnu svojinu, a nemati svest da je to imanentno politički postupak (jer je sve drugo razbojništvo): tim se činom, koji je za mene potpuno legitiman, artikuliše jasan stav o krajnje spornoj privatizaciji u oblasti filmske distributerske mreže. Dakle, reč je o političkom činu. Problem sa slučajem „Zvezda“ jeste što politički kapacitet i potencijal te akcije nije s vremenom jačao, što se nije artikulisao širi front u pogledu kritike odnosa tržišta prema kulturi, što ta pobuna nije prerasla u jednu inicijativu, platformu, akciju širih razmera, što u „Zvezdi“ nije napravljen skvoterski kulturni centar koji ne bi samo prikazivao filmove nego bio i mesto stalne debate o kulturnim, društvenim i političkim pitanjima. On to jeste bio u početku, ali je s vremenom taj politički aspekt ishlapeo. Jedan od razloga jeste izvesna ideološka konfuzija mladih, i već analizirana averzija prema politici, što jeste sasvim razumljivo, ali nije i prihvatljivo. Svaki sistem upravo to i želi: da i mladi i svi mi drugi budemo politički nepismeni, otupeli i bezvoljni.

BUDI OTVOREN

BORBA JEDNOG (BOGATOG) ČOVEKA PROTIV „LOŠE NAUKE“

Džon Arnold je bivši trgovac energentima. Najmlađi milijarder. Najmanje poznat milijarder. Zvezda Volstrita. Retko ko se usudi da se kladi protiv njega. Zajedno sa suprugom započeo je donkihotski poduhvat – da stane na put lošoj nauci i naučnicima koji zarad slave objavljuju falsifikovane studije. Lora i Džon Arnold nisu započeli pokret za ispravljanje nauke, ali su mu, više nego bilo ko drugi, doprineli – uglavnom stupajući u kontakt s naučnicima iznenada, sa jednim jedinim pitanjem: „Možete li sa više novca da uradite više.“ Dosad su u svoj cilj uložili više od osamdeset miliona dolara. I ne planiraju da stanu PIŠE JOVANA RADOVANOVIĆ

rajan Nosek je gotovo odustao od potrage za nekim ko bi finansirao njegov projekat. Dve godine je slao molbe za bespovratna sredstva za svoj softver. I dve godine je iznova i iznova bio odbijan – što je, do 2011, bilo obeshrabrujuće ali ne i iznenađujuće za tog tridesetosmogodišnjeg naučnika. Profesor saradnik na Univerzitetu u Virdžiniji, Nosek se proslavio u polju socijalne psihologije proučavajući nesvesne predrasude ljudi. Međutim, projekat na kojem je radio nije se bavio time. Bar ne u potpunosti. Kao i većinu naučnika njegove generacije, Noseka je brinuo veliki broj dokaza da je nauka – kroz sisteme publikacija, finansiranja i unapređivanja – postala naklonjena ka generisanju posebne vrste otkrića: novih, koja privlače pažnju, ali nepouzdanih. Podsticaji da se dobije pozitivan rezultat bili su toliko dobri da su se Nosek i drugi zabrinuli da pojedini naučnici stavljaju sa strane neodgovarajuće podatke. Ovaj problem ima čak i ime: efekat fioke. I Nosakov projekat bio je pokušaj da to spreči. On i njegovi student razvijali su onlajn sistem koji bi dozvolio naučnicima da drže javne logove eksperimenata koje vode, na kom mogu da zapišu svoje hipoteze, metode, način rada i podatke do kojih su došli u toku istraživanja. Na taj način bilo bi im teže da biraju samo najbolje podatke – i bilo bi lakše drugim naučnicima da replikuju isti eksperiment kasnije. Za Noseka je ponavljanje starih eksperimenata bilo toliko važno da je okupio 50 naučnika istog stava da učestvuju u nečemu što je nazvao „Reproducibility Project“. Cilj tog projekta bio je da se ponovi oko 50 studija iz tri prominentna žurnala koji objavljuju istraživanja iz polja psihologije, kako bi uradili procene koliko često moderna psihologija pretvara lažno u istinito. Bilo je neobično tada što finansijeri nisu pohrlili u susret Noseku: on im nije nudio neverovatna otkrića, on im je obećao da će ih dovesti u pitanje. Sam je finansirao projekat zarađujući novac na predavanjima o predrasudama.

„‘Nova studija je pokazala...‘ četiri su najopasnije reči“, napisao je Arnold na Tviteru

BUDI OTVOREN

MEĐUTIM U JULU 2012, NOSEK JE PRIMIO MEJL OD institucije čije ime nije prepoznao: Fondacije Lora i Džon Arnold. Gugl pretraga rekla mu je da su Arnoldovi mladi milijarderi iz Hjustona. Džon je, otkrio je Nosek, zaradio prve milione kao vunderkind u polju trgovine prirodnim gasom u „Enronu“, zloglasnoj energetskoj kompaniji, i iz njenog kolapsa 2001. godine izašao sa sedmocifrenim bonusom i neukaljanog obraza. Nakon toga Arnold je osnovao svoj hedž fond „Centaurus Energy“ i postao – prema rečima njegovog konkurenta – „najbolji trgovac u istoriji, tačka“. Potom se Arnold iznenada penzionisao u trideset osmoj godini i u potpunosti se fokusirao na filantropiju. Kako priča Nosek, Džon Arnold je o „Reproducibility Projectu“ saznao iz žurnala The Chronicle of Higher Education i želeo je sa njim o tome da razgovara. Tokom naredne godine, Nosek je postao suosnivač institucije „Center for Open Science“ sa početnim grantom u visini od 5,25 miliona dolara koje je dobio od Fondacije Arnold. Nakon toga na račun centra Fondacija je uplatila više od deset miliona dolara bespovratnih sredstava. „U potpunosti se izmenilo ono što smo mislili da možemo da učinimo“, rekao je Nosek. Projekat koji je Nosek zamislio kao skroman doprinos iz njegove laboratorije sada se sprovodio na potpuno drugačijem nivou, iz kancelarija nalik onim u koje su smešteni startapovi, u centru Šarlotsvila, sa preko 70 zaposlenih i stažista koji su radili na kodu i bili posvećeni istraživanju. Osnovni skelet softvera za deljenje podataka postao je klaud platforma koju danas koristi više od 30.000 naučnika. „REPRODUCIBILITY PROJECT“ JE U MEĐUVREMENU PORASTAO.

naučnika radilo je na reprodukovanju 100 psiholoških eksperimenata – i u avgustu 2015, Nosek je otkrio rezultate. Njegova armija volontera mogla je da potvrdi samo 40 odsto otkrića u ispitanim studijama. Medijski izveštaji javili su tada da je psihologija, ako ne i čitava naučna zajednica u krizi. Bila je to jedna od najvećih priča iz oblasti nauke u toj godini. Ispostaviće se da je Nosek bio samo jedan od mnogih naučnika koji su primili mejlove iz Fondacije Arnold u proteklih par godina – naučnici koji su kritikovali svoje polje, koji su bili u poduhvatu da „poprave“ nauku. Džon Jonidis je stupio u kontakt sa Arnoldovima 2013. godine. Matematički genije koji je postao istraživač u oblasti medicine bio je svojevrsni kum reforme nauke 2005. godine kada je objavio dva poražavajuća rada – jedan od njih jednostavno je nazvan „Zašto je većina objavljenih rezultata netačna“. Danas, sa grantom u visini od šest miliona dolara koji mu je dala Fondacija Arnold, Jonidis i njegov kolega Stiven Gudman se pripremaju da pretvore studiju naučne prakse – poznatu kao metaanaliza – u priznato polje sa svim zagarantovanim pravima, u novom istraživačkom centru u Stanfordu. Britanski doktor Ben Goldejkar takođe je dobio mejl od Fondacije Arnold 2013. godine. Poznat po svojoj oštroj kritici „loše nauke“, Goldejkar je proveo godine prikupljajući dokaze da su farmaceutske kompanije, odbijanjem da objave svoje podatke, obmanule javnost koja plaća bezvredne terapije. Sada, sa više grantova koje je dobio od Arnoldovih, Goldejkar radi na izgradnji otvorene, pretražive baze podataka koja vezuje javno dostupne informacije svakog kliničkog ispitivanja širom sveta. Veliki broj reformskih napora Arnoldovih usmeren je na popravljanje nauke o ishrani. U 2011. novinar koji prati nauku Geri VIŠE OD 270

Taubs primio je mejl od Džona Arnolda lično. Taubs, koji je više od decenije analizirao tu granu, uz značajan grant Fondacije Arnold osnovao je organizaciju koja će promeniti studiju o gojaznosti iz temelja. Fondacija Arnold platila je novinarki Kini Tejholc da istraži analizu naučnog procesa na osnovu kog su nastale čuvene državne američke dijetetske smernice (Dietary Guidelines). Samo par nedelja pre isteka roka za obnovu tih državnih smernica, žestok izveštaj Tejholcove objavljen je u uglednom medicinskom žurnalu BMJ. U izveštaju novinarka je optužila panel naučnika koje je uposlila država da nisu uzeli u obzir dokaze koji bi uklonili dugopostojeću brigu o ishrani punoj zasićenih masti. I ovo je samo nekoliko ljudi koji se bave otkrivanjem loše nauke, a koje finansiraju Arnoldovi. Lora i Džon Arnold nisu započeli pokret za ispravljanje nauke, ali su mu, više nego bilo ko drugi, doprineli – uglavnom stupajući u kontakt s naučnicima iznenada, sa jednim jedinim pitanjem: „Možete li sa više novca da uradite više?“ „Fondacija Arnold je Mediči onih koji se bave metaanalizom“, rekao je Jonidis. Dovoljno je reći da je Fondacija u prethodnih pet godina izdvojila više od osamdeset miliona dolara za kritičare nauke i reformatore.

BUDI OTVOREN

Veliki broj reformskih napora Arnoldovih usmeren je na popravljanje nauke o ishrani. U 2011. novinar koji prati nauku Geri Taubs primio je mejl od Džona Arnolda lično. Taubs, koji je više od decenije analizirao tu granu, uz značajan grant Fondacije Arnold osnovao je organizaciju koja će promeniti studiju o gojaznosti iz temelja vide krizu u nauci odmah počeli da uzvraćaju udarac. Harvardov psiholog Danijel Gilbert 2014. tvitnuo je da su naučnici koji su pokušali da rekonstruišu eksperiment predavača sa Kembridža i nisu uspeli u tome „besramni mali nasilnici“. Nakon što je Nosek objavio rezultate svoga projekta, četiri naučnika, uključujući i Gilberta, objavila su kritiku u kojoj tvrde da Nosakov tim nije tačno replicirao više originalnih studija. I žurnal koji je objavio studiju Tejholcove suočio se sa kritikama, jedan od eksperata u polju nutricionizma, koji je radio na zvaničnim preporukama SAD kada je reč o ishrani, pokrenuo je peticiju u kojoj se od BMJ Investigation traži da povuče studiju. Peticiju je potpisalo više od 180 uglednih profesora, a žurnal je nakon spoljašnje i interne revizije objavio ispravku studije, ali je odbio da je u potpunosti povuče. Bes koji je izazvala studija Tejholcove jedan je od retkih trenutaka kada je dovedeno u pitanje finansiranje Arnoldovih. Američki komitet za poljoprivredu pri Kongresu 7. oktobra 2015. godine započeo je saslušanje o kontroverznim navodima kada je reč od smernicama u ishrani koje su bile „podgrejane“ tekstom objavljenim u BMJ-u. Dva i po sata trajala je rasprava u kojoj je glavno pitanje bilo zašto su pojedine studije o ishrani privilegovane u odnosu na druge. U cilju da odbrani naučnike koji stoje iza studije, predstavnik Masačusetsa u Kongresu Džim Mekgavern prišao je svom mikrofonu i rekao da je sumnje u verodostojnost studije podstakao bivši direktor „Enrona“. „Ne znam šta ‘Enron‘ zna o smernicama u ishrani“, rekao je Mekgavern. „Ali posebni, moćni interesi pokušavaju da dovedu u pitanje nauku.“ Njegov komentar o „Enronu“, kompaniji koja ne postoji deceniju i po, bio je nizak udarac. Međutim, s obzirom na dugu istoriju velikih biznisa koji kroje istraživanja, njegovo pitanje je bilo NIJE NIMALO IZNENAĐUJUĆE TO ŠTO SU ONI KOJI NE

u osnovi pošteno: „Ko je Džon Arnold i zašto troši toliko novaca na kritiku nauke?“ Magazin Fortune jednom prilikom je Arnolda nazvao „jednim od najmanje poznatih milijardera u SAD“. Javnost gotovo da nema nikakva saznanja o njemu, a on retko daje intervjue. Ipak, u svetu hedž fondova i trgovaca energentima Arnold je legenda. Džon D‘Agostino, bivši direktor na njujorškoj robnoj berzi, kaže da su ljudi u industriji o Arnoldu – kada je bio na vrhuncu – govorili sa mnogo poštovanja. U 2006. godini „Centaurus“ je imao dobit od 300 odsto, a sledeće godine Arnold je postao najmlađi milijarder u zemlji. „Ako Arnold odluči da pobedi glad“, kaže D‘Agostino, „ne bih se kladio na glad.“ TAKVE IZJAVE ZVUČE VEOMA AROGANTNO, A IZGLEDA DA ARNOLD ne pati od te boljke.

Svi ga opisuju kao tihog i introspektivnog. U „Enronu“, kompaniji poznatoj po kaubojskoj – testosteronom vođenoj kulturi, trgovac dečačkog izgleda bio je, kako kažu, toliko tih da su njegove kolege morale da mu se približe da bi ga čule šta govori. „Ljudi su mislili da je lukav i da se zato tako ponaša“, priča D‘Agostino. „A onda, posle nekoliko godina, bili su u fazonu: ‘A ne, on je zapravo takav.‘“

BUDI OTVOREN

Arnold je i dalje tih. „U podeli poslova uglavnom sam ja ta koja priča“, rekla je Lara Arnold. Ona koja je završila Harvard i Jejl i koja je radila kao direktor u naftnoj kompaniji, imala je veliki uticaj na pravac u kom je krenula Fondacija. ARNOLD JE ODRASTAO U DALASU. NJEGOVA MAJKA JE BILA knjigovođa. Njegov otac, koji je preminuo kada je Arnold imao 18 godina, bio je advokat. Arnoldov talenat za matematiku bio je više nego očigledan. „Mislim da sam se rodio sa darom da vidim brojeve na drugačiji način“, rekao je Arnold u intervjuu koji je dao za Wired. Greg Flajšer, koji mu je predavao matematiku u srednjoj školi, prisetio se da je Arnold jednom prilikom u momentu rešio matematičku zagonetku koja je pravila probleme čak i doktorima nauka iz te oblasti. Takođe, istakao je njegov skepticizam. „Uvek je sve dovodio u pitanje“, rekao je Flajšer. Do četrnaeste godine Arnold je vodio svoju prvu kompaniju – prodavao je kolekcionarske sportske kartice širom zemlje. Bilo je to vreme prvih dana interneta, u kom je Arnold uspeo da pristupi onlajn oglasnoj tabli za dilere sportskih kartica. Na listinzima je video da je ista kartica prodavana po drugačijoj ceni u različitim delovima zemlje – bila je to dobra prilika za arbitražu. „Hokej kartice nisu imale veliko tržište u Teksasu. Ja bih tamo kupio sve premijum hokej kartice i prodao ih u Kanadi ili na severu države Njujork“, ispričao je Arnold. Kompanija koju je nazvao „Blue Chip Cards“, prema Arnoldovim procenama, donela mu je 50.000 dolara do kraja srednje škole. Diplomirao je na Univerzitetu Vanderbilt 1995. za tri godine. Četiri dana kasnije počeo je da radi za „Enron“. U 22. godini vodio je jedno od najvažnijih „Enronovih“ odeljenja trgovine prirodnim gasom u Teksasu. NJEGOV POSAO U „ENRONU“ – POKUŠAJ DA ZARADI NA sezonskim razlikama u ceni prirodnog gasa – nije se mnogo razlikovao do prodaje kartica u tinejdžerskim danima. U knjizi Hedge Hogs, o trgovcima u hedž fondovima, koja je objavljena 2013, druga „Enronova“ zvezda Džef Šankman opisao je Arnolda kao „najpažljiviju, promišljenu, uvek spremnu da uči“ osobu sa kojom je radio. Šankman je takođe rekao da su on i Arnold bili različiti u jednoj ključnoj osobini – Arnold je imao veći apetit za rizik, osobinu koja je bila kontradiktorna sa njegovim povučenim ponašanjem. Pojedinim danima Arnold bi kompaniji donosio više milijardi dolara. Čak i kada je „Enron“, 2001, bio pred slomom zbog skandala, Arnold je zaradio sedamsto pedeset miliona kompaniji. Bivši direktor „Salomon Brothersa“ kasnije je rekao za New York Times da je veoma mali broj događaja na Volstritu koji se mogu porediti sa Arnoldovim uspehom iz te godine. U trenutku kada se „Enron“ opasno približio bankrotstvu, direktori su trgovcima, u pokušaju da ih zadrže, ponudili bonuse. Arnold je dobio osam miliona – bila je to najveća isplata – samo par dana pre nego što je kompanija proglasila bankrot. Sledeće godine, zajedno sa malom grupom trgovaca iz „Enrona“ osnovao je „Centaurus“. Radili su svi zajedno iz jedne velike sobe. Arnold kaže da nije bio siguran da će ponoviti uspeh koji je imao u „Enronu“. Ta kompanija je imala direktan pregled faktora koji utiču na cenu gasa. Sad je morao da se osloni isključivo na svoje znanje. Po zakonu, kompanije koje su držale tokove prirodnog gasa morale su da veliki broj svojih podataka stave na uvid javnosti. U vreme kada je nastao „Centaurus“, te informacije su

Karijera Džona Arnolda 1995. Počinje da radi u Enronu svega četiri dana nakon što je diplomirao.

1988. Osniva svoju prvu kompaniju sa svega 14 godina: prodavao je sportske karte i sličice širom SAD.

1996. Sa 22 godine, postaje nadzornik trgovine gasom u Teksasu za čitav Enron.

2001. Izvlači oko 750 miliona dolara iz Enrona, iako ta kompanija propada.

2002. Pokreće sopstveni hedž fond Centaurus Energy.

2006. Okršaj sa rivalskim hedž fondom, koji gubi i nestaje; Centaurus te godine raste za 317 odsto.

2007. Postaje najmlađi milijarder u SAD, sa samo 33 godine. 2010. Nakon što je sedam godina zaredom stvarao profit, Centaurus beleži prvi godišnji pad.

2012. Arnold zatvara Centaurus i odlazi u penziju. U 38. godini odlučuje da se posveti strateškoj filantropiji.

BUDI OTVOREN

Magazin Fortune jednom prilikom je Arnolda nazvao „jednim od najmanje poznatih milijardera u SAD“. Javnost gotovo da nema nikakva saznanja o njemu, a on retko daje intervjue. Ipak, u svetu hedž fondova i trgovaca energentima Arnold je legenda se pojavljivale na internetu. „Veliki broj ljudi nije znao da su tu“, kaže Arnold. „Oni koji su znali nisu umeli da ih iščiste i analiziraju jednako dobro kao mi.“ ARNOLD JE ODGOVOR NA SVOJE SUMNJE DOBIO VEOMA BRZO.

„Centaurus“ je 2006. godine prijavio povraćaj od 317 odsto. Do 2009, „Centaurus“ je baratao svotom od preko pet milijardi i imao je 70 zaposlenih. U prvih sedam godina, prema pisanjima magazina Fortune, fond nije imao dobit manju od 50 odsto. Međutim, Arnold je morao kad-tad da se spusti na zemlju. Godine 2010. „Centaurus“ se suočio sa prvim godišnjim gubitkom. Iako se fond povratio naredne godine, Arnold je uvideo da zbog sve strožih pravila trgovine i nestalnog tržišta nikada više neće dostići uspehe od pre par godina. I tako se Arnold u svojoj 38. godini povukao. Objavio je da zatvara „Centaurus“ u pismu investitorima kojima je naveo da „nakon 17 godina provedenih kao trgovac energentima oseća da je vreme da se posveti drugim interesovanjima“. ARNOLD KAŽE DA JE IZGUBIO STRAST ZA TRGOVINOM. U to vreme njegovo bogatstvo bilo je procenjeno na oko tri milijarde. Iste godine Arnoldovi su potpisali „Giving Pledge“, obećanje da će se odreći bar polovine svog bogatstva – i on je želeo da se tom cilju posveti isto onako kako se nekada bavio trgovinom, strateški. On kaže da je u prvoj polovini svog života bio „100 odsto posvećen zaradi novca“, a da je danas „100 odsto posvećen činjenju dobrog“. Kako je ocenio Njujork tajms, „u istoriji SAD nikada nije postojala osoba koja je stvorila sama sebe, sa toliko novca, a koja se posvetila filantropiji u tako mladom dobu“. Arnoldovi godinama neguju filantropiju, podržavajući izabrane programe iz oblasti obrazovanja, reforme kriminalnog zakona i drugih oblasti koje su im važne. Međutim sada, sa pojačanom ambicijom, par je zakoračio u novi svet. Arnold je uvek bio sklon velikim rizicima, ali njegova glad za pouzdanim podacima je ta koja ga je učinila briljantnim trgovcem. Ta ista glad učiniće filantropiju na višim nivoima mnogo izazovnijom nego što je on očekivao. U sobi za sastanke u kancelariji Arnoldove fondacije – koja se nalazi u istom prostoru u kom je bio „Centaurus“, na samo 15 minuta vožnje od staklene kule koja je jednom bila ukrašena čuvenim „Enronovim“ E – Arnold objašnjava da je njegov i Larin prvobitni plan bio da lociraju najefikasnije organizacije i da im napišu ček. Međutim, otkriti koje su to organizacije, ispostavilo se, bilo je frustrirajuće. NEPROFITNE ORGANIZACIJE SU VEOMA DOBRE U PRIJAVLJIVANJU SVOJIH USPEHA i citiranju nauke, ali kada zakopate dublje u njihove tvrdnje – što su Arnoldovi pokušali – shvatite da često izostav-

ljaju relevantan kontekst ili pomešaju korelaciju sa uzrokom (kauzalitetom). „Što više čitate istraživanje, to manje znate“, kaže Arnold. „To je postalo veoma frustrirajuće.“ JEDNOG NOVEMBARSKOG DANA 2011, SLUŠAO JE PODKAST ECONTALK, KOJI je vodio libertarijanski ekonomista Ras Roberts. Gost tog dana bio je novinar koji prati nauku – Geri Taubs. Govorio je o tome da je preovlađujući stav u prethodnih 40 godina – da jedenje previše masti vodi do gojaznosti i srčanih bolesti – nastao od klimavog naučnog dokaza. Osnovna studija, objasnio je Taubs, pratila je ishranu i stepen bolesti u raznim zemljama, da bi potom u osnovi pogađala koje namirnice su zaslužne za dobre, odnosno loše zdravstvene statistike. Da stvar bude još gora, kad god bi se pojavili dokazi koji su u suprotnosti sa konsenzusom o opasnostima jedenja masti – često su ti dokazi bili mnogo jači od dokaza da su one opasne – oni bi bili ignorisani ili čak ne bi bili objavljeni. Gotovo niko u ovom polju nije bio spreman da dovede u pitanje nauku koja stoji iza dijete sa malo masti, čak ni kada je postajalo sve jasnije da su Amerikanci sve deblji i deblji i da je dijabetes dostigao rekordne brojke. Ono o čemu je Taubs govorio nije predstavljalo sporadične pogrešne studije, već fundamentalno pokvarenu naučnu kulturu. Tokom podkasta pomenuo je da skuplja novac u nadi da će moći da finansira eksperimente koji bi produbili naše razumevanje osnovnih razloga široke pojave gojaznosti. Nedugo nakon što se podkast pojavio na internetu, Taubs je primio pet redova dug mejl od Arnolda. „Ne znam mnogo o nutricionizmu, ali tvoja studija ima smisla“, napisao je Arnold. Kao i Nosak, i Taubs je morao da gugla Arnolda da bi saznao ko je. Šest meseci kasnije Arnoldova fondacija dala je grant u visini od 4,7 miliona dolara „Nutrition Science Initiative“ (NuSI) neprofitnoj or-

BUDI OTVOREN

ganizaciji koju je osnovao Taubs, kako bi podržala fundamentalno istraživanje o ishrani i zdravlju. Sledeće godine Arnoldovi su obećali da će donirati još 35,5 miliona dolara. Arnold se veoma trudi da ne stavlja sve naučnike u isti koš kada govori o problemima u nauci. Međutim, slušanje Taubsa ili čitanje njegovih knjiga bili su „Aha!“ momenat za njega. „Nauka je izgrađena kao zgrada“, objašnjava Arnold, „jedan sprat na drugom.“ U nauci o ishrani „čitav temelj istraživanja je loš. Sve te stvari koje smo mislili da znamo – kada zakoračimo unazad i pogledamo u osnove dokaza – ne postoje“. ARNOLD KAŽE I DA DANAS, OSIM AKO NEMA POVERENJA u istraživača, ne veruje nijednom otkriću bilo koje naučne studije dok on ili neko od njegovih zaposlenih pažljivo ne prouči rad. „‘Nova studija je pokazala...‘ četiri su najopasnije reči“, napisao je Arnold na Tviteru. Uz Taubsov rad, Arnold je čitao i Jonidisove i Goldejkarove jednako devastirajuće analize. Njihove kritike podstakle su u Arnoldovima, filantropima koji su posvetili život davanju baziranom na podacima, duboku filozofsku dilemu. „U svemu što rade žele da budu vođeni dokazima“, kaže Stjuart Bak, potpredsednik tima koji radi na istraživanju integriteta u Fondaciji Arnold. „Međutim, ako pogledate studije koje ne mogu biti reprodukovane i druge probleme s kojima se suočava nauka, počinjete da se pitate: šta je to dokaz? Šta mi zapravo znamo?“ Arnoldovi su već odlučili da, u decenijama koje su pred njima i sa gotovo neograničenim sredstvima, imaju vremena i novca da dobro procene dobrotvorne programe, čak i kad to znači da će morati da plate studije koje će trajati godinama. Sada šire svoj delokrug. Ukoliko žele da pokrenu istinsku promenu, kako piše u prezentaciji njihove fondacije, nije dovoljno dobro da se posvete jednoj oblasti, bilo da je to obrazovanje, nauka o ishrani ili pravni sistem. Oni su mnogo ambiciozniji – Arnoldovi žele da pokušaju da poprave nauku u osnovi. NJIHOVA FILANTROPIJA, KAKO VOLE DA KAŽU, IDE U PRAVCU u kom je vode podaci, i ne dozvoljavaju da ih vodi njihova ideologija. I istina je da ih je, kada je reč o političkim preferencama, teško postaviti na bilo koju stranu. Arnoldovi se predstavljaju kao demokrate i bili su veliki finansijeri bivšeg predsednika SAD Baraka Obame. Godine 2013. donirali su deset miliona dolara za „Head Start“, program ranog obrazovanja dece iz siromašnih porodica. Sudeći po problemima s kojima su se uhvatili ukoštac, od reforme kriminalnog sistema do toga da lekove učine pristupačnijim, Arnoldovi su veoma progresivni. S druge strane, njihova fondacija je fokusirana i na ono što Arnoldovi vide kao loš penzioni sistem – projekat koji u praksi uglavnom znači smanjenje penzija, povećanje starosne granice i prebacivanje radnika na nove (lošije) penzione planove. Zbog toga je Rolling Stone Arnolda nazvao „mladim desničarskim tvorcem carstva koji ima jasan plan da postane nova generacija braće Koh“, a Bloomberg je napisao da je Arnold nekako uspeo da postane manje popularan kao filantrop nego što je bio kao trgovac-milijarder. Ako Džon Arnold nema jasnu ideologiju, to je zbog godina koje je proveo kao trgovac: nesentimentalan, okrenut ka podacima, intervencionista. On se ne izvinjava zbog toga što je radio u „Enronu“ i ume da napadne viđenje koje javnost ima o Volstritu. Nakon što je 2015. naučnik koji se bavio istraživanjima kancera optužen da je falsifikovao podatke i prevario vladu za milione

dolara, Arnold se požalio na Tviteru da je kazna od pet godina zabrane rada na istraživanjima mala. Da se nešto slično dogodilo na Volstritu, osuđeni bi morao da plati kaznu u visini od par milijardi dolara i da odleži deset godina u zatvoru. „Da li postoji nešto posebno kod prevara sa hartijama od vrednosti, da oni moraju biti kažnjeni mnogo strože nego bilo ko drugi“, napisao je. „Ili je Volstrit mnogo lakša meta od istraživača kancera i univerziteta?“ TAKO DA NIJE NIMALO IZNENAĐUJUĆE TO

davanju ima mnogo toga zajedničkog sa pristupom Džona Arnolda investiranju. Njegova supruga kaže da vidi njegov apetit ka riziku – apetit koji i ona deli – kao najočigledniju sponu između njegovog pristupa trgovanju i doniranju. Onog trenutka kad njihova fondacija identifikuje oblasti u kojoj može da napravi najveći pomak, oni se u potpunosti posvećuju tome. „Ne želimo da stvorimo organizaciju na sigurnom uspehu“, kaže ona. „ Želimo da stvorimo organizaciju na obazrivom neuspehu i fantastičnom uspehu.“ Arnold pokušava da, po najmanje jednom pitanju, nauku učini sličnijom finansijama. Dobri trgovci, kako to Arnold vidi, cene ono što istraživači često omaše: veoma je lako biti obmanut sopstvenim podacima. Oni internalizuju rizik mešanja korelacije sa uzrokom (kauzalitetom) – ne zato što su pametniji od naučnika nego zato što ih na cilju čeka novac. „Pravilo je da su podsticaji povezani sa kvantitativnim istraživanjem veoma različiti u nauci i finansijskoj praksi“, objašnjava Džejms Oven Vederol, autor Fizike Volstrita. „U nauci najčešće ste podstaknuti objavljivanjem u žurnalu, a posebno objavljivanjem članka koji privlači pažnju i koji je kontroverzan, i koji će preneti i popularni mediji. Članci moraju da deluju metodološki, ali uglavnom su na nižim standardima od zaista uverljivih. U finansijama, međutim, bar kada se trguje svojim novcem, postoje jaki podsticaji da se radi na višem nivou. Tu se kladite na svoje istraživanje.“ Problem je, smatraju Arnoldovi puleni, što naučnici ne žele da urade pravu stvar. S druge strane, Arnold kaže da veruje da većina naučnika svoj rad počinje sa najboljim namerama i da zastranjuju zbog sistema koji nagrađuje loše ponašanje. Otkriti koji sistem nagrađivanja funkci-

ŠTO PRISTUP ARNOLDOVIH

BUDI OTVOREN

Od 1.576 istraživača koji su nedavno odgovarali na onlajn anketu, više od pola se složilo „da postoji ozbiljna kriza“ reproduktivnosti. Komičar Džon Oliver potrošio je prošlog maja 20 minuta prajm tajma na HBO-u rugajući se vladavini loše nauke u vestima i otvorio je javnu debatu: „Nakon određene tačke, sve ove besmislene informacije navode na pitanje: da li je nauka glupost? Jasno je da je odgovor na to – ne, ali postoji toliko gluposti maskiranih u nauku“ oniše i kako u isto vreme promeniti podsticaje za naučnike, institucije, novinare i finansijere osnovna je oblast interesovanja Gudmana i Jonidisa. I NOSEK JE VEĆ POČEO DA ISTRAŽUJE NOVE PODSTICAJE za naučnike. Za istraživanje i replikovanje studija neophodni su podaci i materijali, te je on posebno fokusiran na to da nauku učini transparentnijom. Zajedno sa žurnalom Psychological Science ponudio je „Open Data“ i „Open Materials“ bedževe za radove koji su ispunili posebne kriterijume deljenja podataka. Studija sprovedena 2016. godine pokazala je da se broj javno objavljenih istraživanja znatno povećao. „Glupi mali bedževi“, kaže Nosek. Međutim, to su bedževi koji rade posao. Nosek i dalje radi na tome da ubedi istraživače da preregistruju šta planiraju da analiziraju, kao i da prijave svoju studiju, kako ne bi mogli da prilagođavaju svoj eksperiment usput ili da sakriju manje lepe rezultate. Ovim problemom se bavi i Goldejkar. Kako bi promovisao preregistraciju, Nosekov centar nudi po 1.000 dolara za prvih 1.000 naučnika koji preregistruju svoju studiju. Ideja o novčanom podsticaju je, naravno, Arnoldova. Denis Kalabeze, predsednik Fondacije Arnold, kaže da ne očekuju trenutne rezultate. Arnoldovi imaju višedecenijski tajmlajn tokom kog će raditi na problemima. Ono što je izvanredno, to je da se projekat povećanja integriteta u nauci već isplaćuje. Pre svega, problem koji je zahvatio naučnu zajednicu sada je veoma poznat. Od 1.576 istraživača koji su nedavno odgovarali na onlajn anketu, više od pola se složilo „da postoji ozbiljna kriza“ reproduktivnosti. Komičar Džon Oliver potrošio je prošlog maja 20 minuta prajm tajma na HBO-u rugajući se vladavini loše nauke u vestima i otvorio je javnu debatu: „Nakon određene tačke, sve ove besmislene informacije navode na pitanje: da li je nauka glupost? Jasno je da je odgovor na to – ne, ali postoji toliko gluposti maskiranih u nauku.“ U pozadini u toku tih 20 minuta u više navrata prikazani su snimci Fondacije Arnold. Jonidis, čije ime je gotovo sinonim naučnog skepticizma, kaže da je video ogroman napredak u prethodnim godinama. Žurnal Science and Nature zaposlio je statističare da pregledaju radove. Nacionalni institut zdravlja dodao je nove zahteve kada je reč o deljenju podataka: od početka ove godine svi programi koje finansira moraju da imaju i plan obuke istraživača o principima reproduktivnosti. „Sada svi kažu: potrebna nam je replikacija, potrebna nam je reproduktivnost“, kaže Jonidis. „ U svakom drugom slučaju naše polje je na staklenim nogama.“

NOSEKOV „CENTER FOR OPEN SCIENCE‘S“ RADI NA NOVOM VELIKOM

projektu – o studijama kancera – koji je nedavno pokazao da su samo dva od pet istraživanja dala iste rezultate u ponovljenom eksperimentu. Jasno je da postoji opravdana briga kada je reč o reproduktivnosti u tom polju. Da li će ovaj momentum voditi do velike promene u decenijama koje su pred nama nemoguće je znati. Arnold shvata da njegovi pojedini grantovi neće dati rezultate koje su očekivali. Možda je nemoguće u potpunosti reformisati sistem u kom su pobude tako duboko ukorenjene. „Možda je preveliko naše očekivanje da ćemo promeniti naučnike koji su prisutni već decenijama“, kaže. Sistem prestiža i napredovanja umire teško. „Ne možeš u toku noći da promeniš kulturu“, ističe Nosek. Međutim, veterani Volstrita mogu da posvedoče da je klađenje protiv Džona Arnolda uglavnom loša ideja.

BUDI HUMAN

Njegove fotografije izbeglica sigurno ste videli na Fejsbuku. Potresni kadrovi izazvali su veliku pažnju naše i svetske javnosti. Igor Čoko, koji za sebe kaže da je antropolog sa foto-aparatom u ruci, izazvao je lavinu koja je prerasla u empatiju. Njegove fotografije objavljene su u još devet zemalja, a strašne, paklene prizore humanitarne katastrofe video je ceo svet. Rezultat je pomoć za izbeglice koja i sada stiže sa raznih strana, i što je još važnije, svet nije ostao ravnodušan, iako se već saživeo sa problemom izbeglica PIŠE ANA MITIĆ FOTOGRAFIJE IGOR ČOKO

BUDI HUMAN

SNAGA OBJEKTIVA

FOTOGRAFIJE KOJE SU POKRENULE LAVINU

IZBEGLICE VIĐENE OČIMA IZBEGLICE

K 38

BUDI HUMAN

ada je fotografisao Haziza – jednog od hiljada izbeglica koje su na balkanskoj ruti, zbog zatvorenih granica, sada zarobljene u napuštenim magacinima kod Železničke stanice Beograd – koji svira flautu u stanju duševnog mira u potpunom haosu, Igor Čoko nije znao šta će izazvati. Njegove fotografije izbeglica sigurno ste videli na Fejsbuku. Potresni kadrovi izazvali su veliku pažnju naše i svetske javnosti. Čoko, koji za sebe kaže da je antropolog sa foto-aparatom u ruci, izazvao je lavinu koja je prerasla u empatiju. Njegove fotografije objavljene su u još devet zemalja, a strašne, paklene prizore humanitarne katastrofe video je ceo svet. Rezultat je pomoć za izbeglice koja i sada stiže sa raznih strana, i što je još važnije, svet nije ostao ravnodušan, iako se već saživeo sa problemom izbeglica. Njegove fotografije kao da su lupile šamar opomene da na ovaj problem ne sme da se žmuri. „DUŽE VREME PRATIM PRIČU O IZBEGLICAMA, ALI SVE JE krenulo da se razvija u decembru 2016. kada sam prvi put posetio skladište i napravio fotografiju Haziza koji svira flautu u tom odvratnom prostoru. Ona je došla do Sanjina Pejkovića iz Švedske, izbeglice iz Bosne, koji je doajen u skupljanju pomoći za ljude koji prolaze balkanskom rutom. Zamolio me je da je upotrebi za kampanju prikupljanja pomoći. Odjek je bio neverovatan. Sanjin je uspeo da prikupi oko 30.000 evra koje je transferovao za hranu i osnovne potrepštine. Došao je u Srbiju i doneo prvi kontingent pomoći. Napravili smo još jednu seriju fotografija kada je pao prvi sneg i objavili na Fejsbuku. I desio se potpuni bum – 1.700 šerova i jedna nestvarna situacija – počeli su da me zovu mediji, humanitarci, civili da pitaju kako da pomognu ljudima na bilo kakav način, videvši u kakvim uslovima žive. Pokrenuo se čitav lanac, čak su ljudi iz sveta došli u Srbiju. Upoznao sam Nunja Felicija koji je iz

IZA MENE JE BIO ŽIVOT KOJI JE BIO U PLAMENU. KOJI NE POSTOJI. ISPRED MENE NE ZNAM ŠTA SE DEŠAVA. PRVI PUT U ŽIVOTU IDEM U SRBIJU. TAKO JE I SA NJIMA. I ZATO JE TO PREPOZNAVANJE TRENUTKA. I ONI TO OSEĆAJU

Lisabona došao ovde na tri dana, a evo ga, još je tu. Stvorila se neverovatna empatija“, priča Čoko. Izbeglice koje u napuštenim magacinima borave već skoro osam meseci do zime su bile nevidljive. Ono što je nezamislivo – da se u centru evropske metropole dešava humanitarna katastrofa – pokazao je Igorov objektiv. „Sneg je otkrio kompletan pakao“, ističe on. A fotografija svoju snagu. U ovoj situaciji pokazala je svoju angažovanost. „Od jednog skrivenog događaja izbeglice u skladištima postale su globalni fenomen. Dešavalo se da tamo bude više medija nego izbeglica u momentu kada se deli ručak.

Posle su došli i ‘veliki igrači‘ koji su doneli i šatore, mobilne toalete, ogrev... Jer izbeglice se greju na pružne pragove koji su kancerogeni“, priča Čoko. ZAŠTO SU BAŠ NJEGOVE FOTOGRAFIJE OBIŠLE SVET, IAKO SU i drugi foto-reporteri išli u skladište? Ili šta je to što on ima, a drugi koji su izbeglice gledali kroz objektiv nemaju? Razlog je što ih je on gledao drugim očima. Očima izbeglice. Jer je i sam bio u njihovoj koži. „Ja sam 1995. iz Hrvatske došao u Srbiju i bio sam smešten u kolektivnom centru u Kruševcu koji se ne razlikuje mnogo od skladišta, bio je malo humaniji. Ali estetika, pozadina, maltene ista. To me je podse-

BUDI HUMAN

Zašto su baš njegove fotografije obišle svet, iako su i drugi foto-reporteri išli u skladište? Ili šta je to što on ima, a drugi koji su izbeglice gledali kroz objektiv nemaju? Razlog je što ih je on gledao drugim očima. Očima izbeglice. Jer je i sam bio u njihovoj koži

BUDI HUMAN

tilo na ono što sam ja prošao. Deset dana puta kroz Bosnu, od nemila do nedraga, dolazak na granicu, zatvorene granice, pa borba da se pređe granica, pa borba da se nešto napravi od života... Pa eto, uspeo sam nešto da napravim od života, što zaista želim i tim ljudima. Samo što mislim da je njihov problem što su zarobljeni i što je perspektiva vrlo, vrlo neizvesna. Takve su okolnosti da je veoma teško očekivati da se oni izbore za neko bolje sutra.“ NEOBIČNO JE KAKO SE DVA PUTA NAŠAO U ISTOJ životnoj situaciji, ali sa različitih strana. Njemu su pomogli, a sad je on u prilici da pomogne. „Veoma mi je drago što barem na neki način mogu da pomognem. Jer, znam, i meni su pomogli. I ja sam prošao nešto slično. Prolazio sam u koloni kroz Posavinu, razorena sela, bez igde ičega. Ljudi koji nisu imali ništa davali su to što su imali. Bukvalno. Malo, ali od srca. Meni je neko pružio ruku, drago mi je što ja sad nekome mogu da pružim ruku. Makar kroz fotografiju. To je ta karma.“ Seća se kako se nakon „Oluje“ zatekao u Dvoru na Uni kao regrutovan student kog su doveli da brani granice. Taj trenutak prepoznaje kao ključan u interakciji sa izbeglicama. „Došao sam u jednom trenutku, nakon raznih avantura, 40 kilometara pređenih peške i dolaska u Banjaluku, na bukvalno nultu tačku života. Sve ono što sam imao do tog trenutka u životu bilo je što tog trenutka imam na sebi. Iza mene je bio život koji je bio u plamenu. Koji ne postoji. Ispred mene ne znam šta se dešava. Prvi put u životu idem u Srbiju. Tako je i sa njima. I zato je to prepoznavanje trenutka. I oni to osećaju.“ Prilično vreme je proveo sa izbeglicama. Jer tamo sa njima mora da se bude da bi priča dobila intenzitet. Slušao ih, pričao, jeo, delio prostor u kojem spavaju dok udišu kancerogena isparenja, a pacovi šetaju naokolo, dok se kupaju vodom iz bureta dok minus ledi sve, video njihov šok kada su prvi put u životu ugledali sneg... Miris iz hangara dugo ostaje u nozdrvama, a kiselina ne može da se spere. Treba vremena čoveku da se

JA SAM 1995. IZ HRVATSKE DOŠAO U SRBIJU I BIO SAM SMEŠTEN U KOLEKTIVNOM CENTRU U KRUŠEVCU KOJI SE NE RAZLIKUJE MNOGO OD SKLADIŠTA, BIO JE MALO HUMANIJI. ALI ESTETIKA, POZADINA, MALTENE ISTA. TO ME JE PODSETILO NA ONO ŠTO SAM JA PROŠAO

posle odlaska tamo vrati u realnost, da se restartuje, opisuje Igor Čoko. „Video sam kako su isprebijani i izujedani od mađarskih pasa. Preživljavali su torturu i u Bugarskoj gde su bukvalno lovljeni kao životinje. Na granici sa Hrvatskoj gde su ih pljačkali, uzimali im telefone, terali ih da leže na snegu... Ima nekih stvari koje nisu bile za fotografisanje. I nisam fotografisao sve. Iako je bilo fotografija koje bi možda bile za Pulicera. Tako sam stekao njihovo poverenje: pristupajući im kao ljudima od krvi i mesa koji su u problemu i treba da ispričaju priču o agoniji kroz koju prolaze na što neposredniji i način“, kaže. ANTROPOLOG PO STRUCI, NA TAJ NAČIN IH JE I posmatrao. To znači potpuni ulazak u njihovu priču. „Kad radim sa njima, ja sam deo njih. Ja sam izbeglica iz Sirije, iz Avganistana, koji sedi sa njima, čuči u vatri, komunicira... fotografija dolazi tek na kraju.“ Kaže da jednostavno mora da postoji empatija, da moraš da „uđeš u čoveka“ i da se stvori neka interakcija, da se uhvati emocija da bi bilo što autentičnije. „Sve su to manje-više iste sudbine. Problem je što su ljudi još u nekom žaru puta i nadaju se i dalje. Njihovo glavno pitanje je kad će da se otvore granice. Bojim se momenta kada shvate da od toga nema ništa, trenutka razočaranja. Jer oni će proći, otići u EU, doći do svog cilja

i tek tamo, na tom konačnom cilju kom streme, sačekaće ih glavno razočaranje“, konstatuje Čoko. Na tom putu mnogi su ostali bez porodica ili je deo porodice ostao u drugoj zemlji. Ima i mnogo maloletnika koji su sami i prepušteni sebi, i „hrana“ su za trgovce ljudima. Priča mi o malom Hazizu koji ima samo osam godina i otac mu je uhapšen u Hrvatskoj. On je tu najmlađi stanovnik. Ima kataraktu. U međuvremenu je dobio upalu pluća... U skladištima je posebno pakleno kad se uđe noću. Ljudi umotani u ćebad. Dok gore vatre, u mraku se vide samo njihove oči. „Dobro je neko rekao da je to Alepo u malom. Stravično su dugotrajne posledice ovakvog života. Oni su sigurno upotrebili za loženje pet koloseka tih kancerogenih drva. To udišu jer permanentno gori oko 30 malih vatri“, opisuje Igor. Neki od njih žive u vagonima koji nikuda ne idu. Simbolika njihovog života tragično se prelama na tim kolosecima. „U njihovim očima vidi se umor, patnja, očaj... Kad ih fotografišem, gledam ih u oči. Prilazim im kao ljudima, ne kao objektima za fotografisanje, pokušavam da dođem do njihovih emocija“, objašnjava Čoko. Testirali su ga. Jednom su ga vodili da vidi čoveka koji ima otvorene rane. To nije bilo za slikanje. To je bilo za lekara. U takvim trenucima surovi profesionalizam pada u vodu jer nema tu šta da traži.

BUDI HUMAN

„TO SU SITUACIJE U KOJIMA SE VIDI NEZAMISLIVA LJUDSKA patnja. Agonija. Boli vas zajedno. Primate njihovu energiju i prenosite emociju i poruku. I verovatno se zbog takvog mog pristupa desio talas empatije.“ Izbeglice su u Srbiji u statusu kvo. Ali vrlo su zahvalni Srbiji. „Bez obzira na to što žive u onom paklu od hangara, ovde ne doživljavaju torturu i niko ih ne maltretira. Ali ovo nije njihov cilj i njihova želja. Ovde su zarobljeni“, priča Igor Čoko.

U znak zahvalnosti što im pomaže, jednom su napravili „žurku“. Primili su ga u svoj „prostor“ i napravili večeru. Ni od čega su napravili večeru, ističe Čoko. „Tu se vidi ta njihova dobronamernost i susretljivost, da su to ljudi koji su nekud krenuli pa zapeli.“ Od prvih fotografija koje je snimio njegova priča se sada pretvorila u misiju. „To je sada preraslo u nešto više. Nema stajanja. Drago mi je što je to postalo vidljivo ljudima da se

pokrenu i angažuju da urade nešto. A urađeno je mnogo. Svakodnevno dobijam mejlove zainteresovanih da pomognu.“ OČEKUJE I NADA SE DA ĆE IZBEGLICE IZ SKLADIŠTA kod stanice naći svoje mesto negde drugde, da će se izvući sa tog koloseka. „To su izgubljene duše na nekom svom putu. Ako nismo preko fotografije pokazali kako žive i sa čim se suočavaju, onda humanost i empatija mogu da odu dođavola.“

BUDI INSPIRISAN

ŠTA KINESKI FILOZOFI MOGU DA NAS NAUČE O DOBROM ŽIVOTU

onfučije. Meng Ci. Lao Ce. Džuang Ci. Sun Cu. Možda su vam neki od ovih mislilaca poznati, a za druge verovatno nikada niste čuli. Jedan je bio birokrata koji je postao učitelj i proveo život podučavajući male grupe učenika. Drugi je lutao od provincije do provincije dajući savete lokalnim vladarima. Za trećeg se kasnije mislilo da je bog. Njihovi životi i dela danas nam izgledaju nerazumljivo, daleko od našeg modernog života. Uostalom, šta bi nas kineski filozofi koji su živeli pre više od dve hiljade godina mogli naučiti o umetnosti življenja? To su pitanja koja na svakom uvodnom času postavi Majkl Pjuet, profesor kineske istorije, čija su predavanja među tri najpopularnija na Harvardu.

Šta bi nas ljudi koji su živeli pre više od dve hiljade godina mogli naučiti o umetnosti življenja? To su pitanja koja na svakom uvodnom času postavi Majkl Pjuet, profesor kineske istorije, čija su predavanja među tri najpopularnija na Harvardu PRIREDILA ZORICA MARKOVIĆ

U KNJIZI PUT, KOJU JE RADIO SA KRISTIN GROS-LO (izdavač Kreativni centar, 2016), on kaže da verovatno čak i njegovi studenti o njima retko razmišljaju, ali kada to rade, zamišljaju ih kao smirene i mudre ljude koji su „prosipali“ dobroćudne fraze o harmoniji i prirodi. Jer mi danas vodimo dinamičan, slobodan, moderan život, i naše vrednosti, način života, tehnologija i kultura potpuno su drugačiji od njihovih. Još je zanimljivije što svaki od njih ima kontraintuitivan stav kako postati bolji čovek i kako stvoriti bolji svet. Profesor Pjuet tvrdi da učenja drevnih kineskih filozofa, koji su rešavali probleme veoma slične našim današnjim, pružaju suštinski nov ugao gledanja na to kako da nam život bude dobar. Uglavnom mislimo da radimo pravu stvar kada razmišljamo o sebi, pronalazimo sebe i određujemo kakav

BUDI INSPIRISAN

treba da postane naš život. I mislimo da će nam, ako sve to pronađemo, svoje pravo biće, zanimanje za koje smo predodređeni i srodnu dušu – život biti ispunjen. Shvatili mi to ili ne, ovo viđenje o tome kako stvoriti dobar život utemeljeno je u istoriji, konkretno u kalvinističkoj ideji iz 16. veka o predestinaciji, božjim izabranicima i bogu koji je za svakog pojedinca napravio plan. KALVINISTI SU ODBACIVALI POŠTOVANJE RITUALA, SMATRAJUĆI GA

formalnim, a umesto toga isticali su iskreno verovanje u ovo više božanstvo. Danas više ne razmišljamo o predestinaciji, ali veliki deo našeg sadašnjeg razmišljanja jeste nasleđe tih ranih protestantskih stavova. Mnogi od nas sada smatraju da svako treba da bude jedinstvena osoba koja poznaje sebe. Mislimo da treba da budemo autentični, odani istini koju težimo da pronađemo u sebi, a ne u višem božanstvu. Cilj nam je da budemo ono za šta smo rođeni da budemo. Ali šta ako nas te ideje zapravo ograničavaju? Filozofiju često povezujemo sa apstraktnim, čak i neupotrebljivim idejama Ali snaga mislilaca o kojima je reč u ovoj knjizi leži u činjenici da su oni svoja učenja često ilustrovali konkretnim, običnim aspektima svakodnevnog života. Smatrali su da se baš na svakodnevnom nivou dešava veća promena i da tu počinje ispunjen život. I samo upoznavanje sa idejama koje se toliko razlikuju od naših omogućava nam da shvatimo kako su naše pretpostavke o dobrom načinu života samo neke od mnogih. Naši stereotipi o tim „tradicionalnim“ društvima su pogrešni. A od prošlosti možemo mnogo toga da naučimo. Naše viđenje istorije nije opasno samo zato što nas je navelo da odbacimo veliki deo ljudskog postojanja kao nevažan već i zato što mislimo da ideje koje danas prevlađuju jedine podstiču ljude na to da odrede svoj život i da su stoga jedine ispravne. Treba imati na umu da „kineski“ stavovi nisu ništa više suprotstavljeni „zapadnim“ nego što su tradicionalne ideje suprotstavljene modernim idejama. Evo jednog primera. Ustalio se mit o tome da znamo kako da odredimo pravac u kojem će se kretati naš život. Naučeni smo da se oslanjamo na svoj racionalni um i da verujemo kako do rešenja

PRAZNIM I

možemo doći pažljivim kalkulisanjem. Kada se suočimo sa životnom neizvesnošću, utehu nalazimo u verovanju da prevazilaženjem osećanja i pristrasnosti i svođenjem svog iskustva na merljive podatke možemo da iskoristimo šansu i suprotstavimo se sudbini. Uzmimo najpopularniji pristup moralnim, etičkim dilemama – imamo reprezentativnu hipotetičku situaciju za koju treba da pronađemo racionalno rešenje. U ČUVENOM EKSPERIMENTU S VOZOM REČENO NAM JE DA zamislimo kako, stojeći pored skretnice, posmatramo približavanje zahuktalog voza. Vidimo da će on udariti grupu od petoro ljudi koji se nalaze na šinama ispred njega, ali ako povučemo ručku, možemo da skrenemo voz na drugi kolosek, gde jedna osoba leži. Da li da dozvolimo da voz zgazi tih petoro ljudi ili da povučemo skretnicu i spasemo ih – svesno birajući da ubijemo onu jednu osobu koja leži? Šta bi bilo ispravno? Ovakva pitanja zaokupljala su filozofe i moraliste celoga života. O implikacijama je napisano bezbroj eseja, pa čak i nekoliko knjiga. Scenario nam dozvoljava da odlučivanje svedemo na jednostavan skup podataka i jedan izbor. Većina nas misli da se tako donose odluke. Sa izvođenjem ovakvih misaonih eksperimenata pokušalo se i u klasičnoj Kini. Ali naši kineski mislioci nisu bili naročito zainteresovani za njih. To je lepa intelektualna igra, zaključili su, ali takve igre možete da igrate po ceo dan i one neće uticati na

ODGOVOR NA ŽIVOTNE DILEME LEŽI U IZOŠTRAVANJU NAŠIH INSTINKATA, VEŽBANJU EMOCIJA I ANGAŽOVANJU U STALNOM PROCESU SAMOPOBOLJŠAVANJA, KAKO BISMO KASNIJE U SVIM SITUACIJAMA – I KLJUČNIM I UOBIČAJENIM – REAGOVALI NA PRAVI, MORALAN NAČIN

BUDI INSPIRISAN

vaš obični, svakodnevni život. Sigurno neće uticati. Mi ne živimo kako mislimo, kaže Pjuet. Odluke ne donosimo kao što mislimo. Čak i kada biste se jednoga dana našli pored pomenute skretnice i videli da će voz koji dolazi nekog zgaziti, vaša reakcija ne bi imala nikakve veze s racionalnom kalkulacijom. U takvim situacijama prevagu odnose naša osećanja i instinkti, koji upravljaju i manje spontanim odlukama, čak i kada mislimo da smo veoma oprezni i razboriti. Šta treba da jedem za večeru? Gde treba da živim? S kim ću se venčati? Videvši da ovakav pristup ima ograničenja, kineski filozofi krenuli su u potragu za drugim mogućnostima. Odgovor, po njihovom mišljenju, leži u izoštravanju naših instinkata, vežbanju emocija i angažovanju u stalnom procesu samopoboljšavanja, kako bismo kasnije u svim situacijama – i ključnim i uobičajenim – reagovali na pravi, moralan način. Takvim reagovanjem podstičemo pozitivne reakcije onih koji nas okružuju. Ovi mislioci su smatrali da na taj način svaki susret i svako iskustvo, objašnjava Pjuet, pružaju priliku da se aktivno stvara nov, bolji svet. Slično je i sa tvrdnjama da istina o tome ko smo leži u nama. Posle raspada starih aristokratskih verskih institucija ljudi iz gvozdenog doba tragali su za novim izvorima istine i smisla. Poput njih, i mi u našem dobu mislimo da smo se oslobodili starih načina razmišljanja koji ograničavaju i tražimo nove izvore smisla. Sve češći savet bio je da se ta viša istina potraži u sebi. Cilj samosvesne osobe sada jeste da pronađe sebe i da živi „autentično“, u skladu sa unutrašnjom istinom. Profesor Pjuet ukazuje da se opasnost koju to sa sobom nosi krije u verovanju da ćemo svi prepoznati svoju „istinu“ kada je vidimo i da ćemo tada ograničiti svoje živote u skladu s tom istinom. Sa svim tim ulaganjem u samodefinisanje rizikujemo da svoju budućnost izgradimo na veoma suženom osećanju u vezi sa tim ko smo. Možda bi mnogi kineski mislioci rekli da na taj način gledamo samo mali deo onoga što potencijalno jesmo. Uzimamo u obzir ograničen broj svojih emocionalnih stanja u određenom vremenu i na određenom mestu i dozvoljavamo da nas one zauvek definišu. Time što mislimo da je ljudska priroda monolitna, ograničavamo svoj potencijal. Mnogi kineski mislioci bi rekli da vi niste jedinstveno, celovito biće. Recimo da mislite da ste osoba preke naravi, neko ko lako pobesni. Oni bi rekli da ne treba da se oslanjate na tvrdnju: „Ja sam jednostavno takav.“ Možda po prirodi niste to, već ste samo upali u kolotečinu, usvojili određene obrasce ponašanja. Izvesno je da imate potencijala da budete spremni na praštanje isto koliko i da budete besni. OVI FILOZOFI BI OD NAS TRAŽILI DA SHVATIMO DA smo svi složeni i da se stalno menjamo. Svaka osoba ima mnogo različitih i često protivrečnih emocionalnih stanja, želja i načina reagovanja na svet. Naše emocionalne sklonosti razvijaju se gledanjem ka spolja, a ne ka unutra. One se ne gaje kada se povučete iz sveta da biste meditirali ili kada odete na godišnji odmor. Formiraju se u praksi, onim što radite u svakodnevnom životu – načinom interakcije s drugima i aktivnostima kojima se bavite. Drugim rečima, mi nismo samo ono što jesmo – mi sebe sve vreme možemo aktivno da poboljšavamo. Naravno, to nije jednostavan zadatak. To zahteva da promenimo svoj stav prema sopstvenom delovanju i tome kako se stvarna promena dešava. To takođe nije brz proces: promena dolazi postepeno, zahvaljujući istrajnosti. Dolazi tako što učimo da širimo vidike kako bismo mogli da razumemo složeni splet činilaca koji

oblikuju svaku datu situaciju i polako preobražavaju naše interakcije sa svim onim što je oko nas. Prošireni vidici omogućuju nam da se ponašamo na način koji postepeno donosi pravu promenu. Mada nam je rečeno da prava sloboda dolazi kada otkrijemo ko smo u svojoj suštini, to „otkriće“ je mnoge od nas zapravo zarobilo u „dobu samozadovoljstva“. Mi sami sebi stojimo na putu. DA LI TO ZNAČI DA NAM JE ONDA POTREBAN

sasvim novi plan za to kako da živimo i kako da organizujemo svet? Naprotiv, kaže profesor Pjuet, kineski filozofi su svoje ideje ilustrovali običnim aspektima svakodnevnog života, tvrdeći da se upravo tu dešava velika promena. Kineski mislioci nisu se vodili time da njihove ilustracije i govori budu shvaćeni kao obavezujući saveti, već da mnogo toga već radimo – samo ne radimo dobro. Zato se govori o „putu“ ili „dao“. To nije harmoničan „ideal“ koji moramo da sledimo. To je pre putanja koju neprekidno iscrtavamo svojim odlukama, delima i odnosima s drugima. Mi iznova stvaramo ono što profesor Pjuet naziva „putom“ u svakom trenutku svoga života. Jer ti kineski filozofi su istupali protiv običaja sopstvenog društva, i čak su njihova viđenja načina na koji čovek stvara taj put bila međusobno potpuno različita. Ali svi su se složili oko toga da sam postupak njegove izgradnje ima beskrajan potencijal da menja i nas i svet u kojem živimo. Svi su čvrsto verovali da svaki čovek ima jednak potencijal za razvoj. Umesto da se bave velikim i apstraktnim pitanjima, pitali su se: šta možemo da uradimo kako bismo promenili naš svet? Upravo iz tih pitanja su proistekla inspirativna otkrića o potencijalu svake osobe da bude sjajna i dobra. Primera radi, kad uzmete da čitate bilo kakvo predavanje o filozofiji, najverovatnije je da će filozof odmah preći na velika pitanja kao što su: da li imam slobodnu volju, šta je smisao života, da li je iskustvo objektivno, šta je moralnost... I kad bismo izdvojili jednog od kineskih mislilaca, na primer na Zapadu toliko citiranog i voljenog Konfučija, on je imao potpuno suprotan pristup. Umesto da počne s velikim filozofskim pitanjima, on postavlja suštinsko i naizgled jednostavno pitanje: kakav je vaš svakodnevni život? Sve je počelo tim pitanjem – pitanjem o najmanjim sitnicama. I za razliku od velikih, teških pitanja, na ovo svi možemo da odgovorimo. Samo treba početi.

KINESKI MISLIOCI NISU SE VODILI TIME DA NJIHOVE ILUSTRACIJE I GOVORI BUDU SHVAĆENI KAO OBAVEZUJUĆI SAVETI, VEĆ DA MNOGO TOGA VEĆ RADIMO – SAMO NE RADIMO DOBRO

KONFUČIJE POSTAVLJA SUŠTINSKO I NAIZGLED JEDNOSTAVNO PITANJE: KAKAV JE VAŠ SVAKODNEVNI ŽIVOT? SVE JE POČELO TIM PITANJEM – PITANJEM O NAJMANJIM SITNICAMA. I ZA RAZLIKU OD VELIKIH, TEŠKIH PITANJA, NA OVO SVI MOŽEMO DA ODGOVORIMO. SAMO TREBA POČETI

IKONA

STRAIGHT OUTTA ZNAČENJE COMPTON SERENE VILIJAMS

Dođe vreme kada tišina postane izdaja

Zamislite da ste osvojili 23 grend slem titule. Četiri olimpijska zlata. Da su vas nazvali „fenomenom koji se dešava jednom u sto godina“. Da je Mekinro rekao da ste „najbolja igračica koja je ikada živela“. A da je, ipak, bilo toliko zle krvi. Zamislite da ste neprekidno meta kritika na račun sopstvenog tela, a koje se večito zasnivaju na istim premisama. Zamislite da stižete i da gradite škole u Keniji, obezbedite školske stipendije siromašnim studentima i budete uključeni u nebrojeno programa koji podižu svest mladih ljudi o najproblematičnijim pitanjima u društvu. I ni tada nećete moći da shvatite šta znači Serena Vilijams PIŠE MARGITA MILOVANOVIĆ

ajveća američka sportska bajka modernog doba još je delo u nastajanju: brzinom od 207 km/h smrtonosni servis iz Komptona transcendira sport, prevazilazi kulturne stereotipe o lepoti i obara sve rekorde. Tridesetpetogodišnja Serena Džamika Vilijams sedmi put je prva teniserka sveta. A nema, kažu, nikoga ko veselije i grandioznije pobeđuje od nje. Skače, smeje se, steže pesnicu, upire kažiprstom u nebo, jasno stavlja do znanja da je prva – najbolja. Njena radost je zarazna. Podiže vas na noge, tera na smeh, kao da ste i sami nešto osvojili. ČINI SE NEPOBEDIVOM. TOKOM DVADESETDVOGODIŠNJE PROFESIONALNE TENI-

je kao večito vrhunska sportistkinja, osvojivši četiri grend slema uzastopce, dva puta, i prestigla rekord Štefi Graf od 186 nedelja na prvom mestu WTA liste. Pošto je u velikim finalima izgubila samo pet puta, a mnogo ih je bilo, kažu da je sigurnije kladiti se na nju nego uložiti u Apple gedžet. U svetu u kome ljudi još smatraju da ima granica do kojih žene stižu i od kojih ne mogu ni makac, Serena Vilijams svima je pokazala da ženu ništa ne može zaustaviti. Veoma je popularan narativ da u srži njenog uspona leži odrastanje u ozloglašenom Komptonu, nadomak Los Anđelesa. Jedne noći, 1980. godine, Ričard Vilijams na televiziji je video kako rumunskoj teniserki Virđiniji Ruzič uručuju nagradni ček za pobedu na turniru. Mnogo novca. Ustao je, odjurio supruzi i saopštio joj: „Imamo ćerke i bićemo bogati. Biće teniserke.“ Za početak, živeće u opasnom kraju. Nisu bili siromašni i lako su mogli sebi priuštiti život makar u nekom boljem delu grada. Ali to bi ih samo umanjilo, razmazi-

SKE KARIJERE OPSTAJALA

IKONA

lo. Ovako će stasati u asove. „Nije bilo mesta na svetu opasnijeg i surovijeg od Komptona“, objasnio je. „Geto vas čini snažnijima.“ Ričard je trenirao i Serenu i njenu sestru Venus, izvevši ih obe put slave (i izvan losanđeleskog predgrađa). Važio je za nemilosrdnog trenera. Pokušavajući da u njima utelovi svoj američki san, tretirao ih je spartanski, od malih nogu ih spremao da budu izvanredne sportistkinje, a neretko su metode kojima se služio bile ekstremne. U svojoj autobiografiji Black and White: The Way I See It pisao je da je umeo da do lokalnih terena organizuje autobuse pune dece koja će uzvikivati, tokom čitavog treninga, sve pogrdno, najpogrdnije čega se mogu setiti, da ih vređaju i ponižavaju dok prebacuju lopticu preko mreže. „Morate se pripremiti za sve“, govorio je kada bi pitali zašto ih je izlagao verbalnom nasilju. „Kritika je dobra stvar. Izvuče iz vas najbolje.“ Njegov fokus na rasizam značio je da sestre vode dvostruku bitku: na terenu i van njega. SERENA JE MEĐU BROJNIM SPORTISTIMA, I SVE IH JE više, koji otvoreno govore o tome kako rasizam utiče na njihove živote. A u trenutku kada su poljuljani sami temelji američke tolerantnosti, njena sirova snaga transformiše se u demonstraciju otpora crnačke zajednice. „Kako je Martin Luter King rekao: ‚Dođe vreme kada tišina postane izdaja.‘ Neću da budem tiha“, odlučna je. Četrnaestogodišnji bojkot Indijan Velsa privela je kraju tek 2015. godine, kada se vratila u Kaliforniju, tamo gde su je izviždali, ponizili, uvredili. „Taj prikriveni rasizam boli, zbunjuje i nije pravedan“, napisala je tada u eseju za Tajms. „U igri koju volim svim srcem, na jednom od turnira koje najviše cenim, odjednom sam se osetila nedobrodošlo, usamljeno i uplašeno.“ Te 2001. teniserka Elena Dementijeva optužila je Ričarda Vilijamsa da namešta mečeve između sestara, te da je on taj koji odlučuje koja će od njih dve odneti pobedu u meču u kojem se susretnu. Samo četiri minuta pred polufinale koje je trebalo da odigraju, Venus je odustala od igre usled povrede. A na konferenciji za novinare očigledno nije bila dovoljno ubedljiva u svojim pokušajima da odbrani tatu kojem se pripisuju sve zasluge za rezultate koje su Venus i Serena postigle. Serenu su praktično linčovali. Petnaest narednih godina nije kročila tamo.

IKONA

PRE TRI GODINE, UJEDINILA JE SNAGE SA PATRIKOM MURATOGLUOM. On je odmenio Ričarda u ulozi njenog trenera, uspevši da izmeni i Serenin odnos prema igri. Možda zato ne iznenađuje što se vratila na Indijan Vels. Čini se da je sada usredsređenija na nasleđe koje će za sobom ostaviti. Muratoglu insistira na tome da Serena Vilijams postane živa legenda. Kada su tek otpočeli saradnju, rekla mu je: „Kul sam. Želim da igram tenis. Mrzim da gubim. Hoću da pobeđujem. Ali nemam brojeve u glavi.“ No Muratoglu ima drugačije stvari u planu – rekorde. „Sada ćemo ti ubaciti brojeve u glavu“, rekao joj je. Međutim, između njene sportske superiornosti i identiteta crne sportistkinje postoji neprekidna, tinjajuća tenzija; na raskršću tog identiteta i istorijskog diskursa o crnom ženskom telu formira se fenomen Serene Vilijams. Onda kada je Rozenberg, američki radijski voditelj, rekao da će sestre Vilijams pre u Nacionalnu geografiju nego u Plejboj, samo je odjeknuo onaj devetnaestovekovni naučni rasizam koji je anatomiju crnih žena upoređivao sa orangutanima. Rozenbergova retorika ih dehumanizuje i sugeriše da je njihova seksualnost devijantna, stigmatizuje je kao maskulinu i životinjsku. To ju je večito pratilo, na svakoj šljaci, betonu ili travnjaku. PREMDA JE IMALA PRED SOBOM CILJ, ZNA-

želi, kada je ušla u svet sporta, homogena teniska zajednica ostala je zatečena i zbunjena, ne baš najsigurnija kako da se postavi. Te perlice na glavi, za početak. A onda plave pletenice. I ti bicepsi. Garderoba koju je nosila. Serena je postala profesionalac već sa 14 godina, u trenutku adolescencije na koji sećanje kod mnogih od nas budi nelagodu. A u tenisu, bez saigrača, uniforme ili maske iza koje bi se mogla sakriti, njeno telo bilo je predmet kritike od trenutka kada je zaradila prvu paru. I još uvek je. I dalje se o njemu piše kao nastranom, kao izvoru moći koja je čini dominantnom, ali i neprivlačnom po svim standardima teniske istorije. Njujork tajms je pretprošle godine citirao nemačku teniserku koja je objasnila da ne želi mišiće kao Serena, zato što ih smatra „neženstvenim“.

LA KAKAV ŽIVOT

U TENISU, ODEĆA I TELO RADE ZAJEDNO; GARDEROBA DOPRINOSI

izvedbi sportiste,

IKONA

Serena je među brojnim sportistima, i sve ih je više, koji otvoreno govore o tome kako rasizam utiče na njihove živote. A u trenutku kada su poljuljani sami temelji američke tolerantnosti, njena sirova snaga transformiše se u demonstraciju otpora crnačke zajednice. „Kako je Martin Luter King rekao: ‘Dođe vreme kada tišina postane izdaja.‘ Neću da budem tiha“, odlučna je a on je, zauzvrat, čini privlačnom. Belinda Vajt u članku „Kada je tenis postao tako modno neosvešćen?“ za britanski Telegraf odgovorila je na sopstveno pitanje tako što je za modnu propast belog sporta optužila Serenu i Venus. Belinda, perfidno, igra na stereotip „loud black woman“. Kada kaže da „nose sve te boje da odvuku pažnju protivnicama, a to bude samo običan kič“, implicira klasne razlike koje sestre dalje marginalizuju od bele više klase teniskog sveta koja njime suvereno vlada. A to zaista bude nekako smešno ako ste ikada slušali hip-hop u kojem se Serenino telo takođe objektifikuje, ali na dijametralno suprotan način – pozicionira je kao nedostižni ideal lepote. Makar ako je verovati Kanje Vestu („My psychic told me she‘ll have an ass like Serena“), 2 Chainzu („I had a dream I seen Serena playin‘ tennis naked“) i Drejku koji je „I mean you kinda like that girl that‘s in the U.S. Open“ odrepovao pet godina pre nego što je došao da je bodri sa tribine. I bude nekako smešno, tačnije, deluje trivijalno, kada vidite kako se sa zlonamernim kritikama nosi. Kako se i ne oslanja na nečije (ne)odobravanje, već satire svoje teniske protivnike suštim talentom i disciplinom. Stvarno, zamislite da ste osvojili 23 grend slem titule. Dva „Serena slema“. Četiri olimpijska zlata. Da su vas nazvali „fenomenom koji se dešava jednom u sto godina“. Da je Mekinro rekao da ste „najbolja igračica koja je ikada živela“. A da je, ipak, bilo toliko zle krvi. Isti Mekinro kritikovao vas je, zajedno sa sestrom jednako izvrsnom teniserkom, da ste gorde i pretenciozne, neskromne u svojoj pobedi, „nedruželjubive“ u svlačionici. Nikom ništa što su vam koleginice teniserke nekad u ormarić poturale prljav veš. Što ste dobijali pretnje smrću koje je istraživao FBI. I što je Martina Higins onda, akonto „neskromnosti“, rekla da

U SVETU U KOME LJUDI JOŠ SMATRAJU DA IMA GRANICA DO KOJIH ŽENE STIŽU I OD KOJIH NE MOGU NI MAKAC, SERENA VILIJAMS SVIMA JE POKAZALA DA ŽENU NIŠTA NE MOŽE ZAUSTAVITI vam „to što ste crne samo pomaže; koliko ste puta samo zato unajmljene za reklamu“. Zamislite da ste neprekidno meta kritika na račun sopstvenog tela, a koje se večito zasnivaju na istim premisama. Da vas pitaju za komentar, neposredno pred meč, jer je predsednik Ruske teniske federacije rekao da ste vi i vaša sestra, u stvari „braća“ koju je „strašno“ gledati. Zamislite. ZAMISLITE DA IZMEĐU BEKHENDA I FORHENDA STIŽETE I DA gradite škole u Keniji, obezbedite školske stipendije siromašnim studentima i budete uključeni u nebrojeno programa koji podižu svest mladih ljudi o najproblematičnijim pitanjima u društvu. Nagradu „Young Heroes Award“ dobila je 2003, a samo godinu dana kasnije uručeno joj je priznanje „Family Circle and Prudential Financial Player Who Makes a Difference Award“. A sa sestrom Venus podržava i sarađuje

sa fondacijom „First Serve Miami“ koja društveno i ekonomski ugroženoj deci pruža priliku da se okušaju u tenisu. I tih je stvari unedogled. Od titule ambasadora dobre volje za UNICEF, sve do organizovanja „The Serena Williams Ultimate Fun Run“ 2014. godine, uz pomoć Fonda Serena Vilijams koji se takođe bavi pitanjem nasilja i obrazovanja među ekonomski ugroženom omladinom. Je li njen put zaista moguće ponoviti, onako kako ona tvrdi, moglo bi se raspravljati, je li takva mobilnost zaista moguća u Americi. Mogli bismo da pričamo i o tome da li je njen legendarni uspeh posledica mukotrpnog rada koji bi bilo ko, ma kog pola li rase, mogao da ponovi. Ali nemoguće je znati, iskreno govoreći, da li bi iko od nas mogao da se otisne na to američko putovanje i njime pohodi jednako čistog, snažnog duha, sve dok ne obori sve rekorde i ne osvoji sva priznanja. Serena jeste. A to je, možda, njeno najveće dostignuće.

EKSKLUZIVNO

Prof. dr Jelena Đorđević

SA UMETNOŠĆU SE DOGAĐA ISTO ŠTO I SA OSTALIM ISTINAMA RAZGOVARALA ZORICA MARKOVIĆ FOTO IGOR PAVIĆEVIĆ

Nekad je ona bila svetionik za bolje sutra, oznaka za slobodu, mogućnost rekreiranja sveta, proizvođač lepote i smisla. Taj smisao je izgubila, utopila se u život, kako to teoretičari kažu, izgubila auru, detronizovana je i navodno demokratizovana. Promenila se njena društvena pozicija, kaže u intervjuu za Original profesorka dr Jelena Đorđević, koja na Fakultetu političkih nauka u Beogradu predaje Teoriju kulture

INTERVJU

EKSKLUZIVNO

očetak godine u svetu obeležili su Donald Tramp i Ženski marš na Vašington. Otkako je došlo do promene na čelu države krajem prošle godine, žene su postale dominantna snaga otpora u Sjedinjenim Državama, ne samo Trampu već i establišmentu koji pokušava da nametne neke standarde suprotne merilima po kojima želi da živi prosečan američki građanin. Nije u pitanju jedan čovek, već ceo sistem vrednosti koji se brani. Nezanemarljiv broj njih ostaje uporan u tim naporima, jer neko može imati poluge vlasti, ali ne može ukrotiti nečiju slobodnu volju. I kulturu življenja.

Upravo ta kultura, ono što je suština svake zemlje, temeljno se izučava na fakultetima. Šta se događa kad zanemarimo kulturu, kad prepustimo da „agent Smit“ preuzme sve i osnovne vrednosti metastaziraju? Profesorka dr Jelena Đorđević je generacijama studenata Fakulteta političkih nauka kroz predmet Teorija kulture usađivala, skupa sa internacionalnim iskustvom predavača u SAD i znanjem koje je stekla od najboljih na Jejlu, Sorboni, pa i na matičnom Filološkom fakultetu u Beogradu, samo jednu ideju: da – kritički misle. Kako se za Osmi mart u SAD planira generalni štrajk pod nazivom „Dan bez žena“, logično je da je prvo pitanje da li bi takav jedan štrajk imao slično značenje u Srbiji, u kojoj ni radnički pokret ne može da zaživi. „Nažalost, u našem apatičnom i uplašenom društvu teško da može da se pojavi neki pokret otpora. To se naročito odnosi na one koji bi podržavali najniže, siromašne i nesrećne slojeve. Poslednjih decenija, ideja da je moguće i neophodno boriti se za ponižene i uvređene na klasnoj osnovi, ne postoji i uglavnom je zamenjena mikrootporima vezanim za tzv. manjinske grupe. Kod nas je godinama glavna tema bila gej parada, a kad se pojavi neka parcijalna grupa koja traži svoja socijalna prava, čak i sindikati, onda se za to uopšte ne haje ili se tumači kao izdaja. Štrajk je izdaja, dok je uistinu najčešće vapaj proizašao iz očaja ugroženih brutalnošću uspostavljanja predatorskog kapitalizma u slomljenoj, korumpiranoj i kriminalizovanoj zemlji. Sve se to naravno radi u političkom kontekstu u kome se vlast zaklinje u večnu i nesebičnu ljubav prema svom narodu. Doduše, pojavio se masovniji građanski pokret ‚Ne davimo Beograd‘ koji je ustao protiv uzurpacije institucija i beskrupuloznog poigravanja vlasti sa zdravim razumom građana. Ali i u tom slučaju sve je učinjeno da se pokret ogadi širem društvu, diskvalifikuje i onemogući. S druge strane, Amerika pokazuje pre svega dobro organizovan ženski pokret koji ne ustaje samo u ime žena već usisava u sebe nezadovoljstvo svih podređenih i obespravljenih grupa na koje je novi američki predsednik nasrnuo, dobijajući istovremeno solidarnu podršku i od onih koji se načelno ne slažu sa šokantnim izjavama i namerama nove vlasti u SAD. Zato su ti pokreti važni, jer nadilaze parcijalne interese. Što se naših ženskih pokreta tiče – oni su minimalni. Činjenica je da postoje mnogobrojne feminističke akcije, ali su one gotovo uvek usredsređene isključivo na pitanja žena, seksualnih orijentacija ili ponekad na etničke i verske manjine koje se smatraju ugroženim. Nikada se ne okreću najvećoj i najopasnijoj nepravdi – socijalnoj.“ Pa opet, najčešće vesti o ženama u Srbiji su na naslovnim stranama tabloida. Zašto imamo taj usud „Petrijinog venca“, da je uvek žena kriva?

Jan Kot bio je fantastičan čovek i inspiracija za moj budući rad. Mislim da ima mnogo takvih mentora kod nas – prilježnih i inspirativnih. Biću malo bezobrazna – mislim da je sve više takvih žena-mentora, savesnih, nesebičnih, odgovornih i inventivnih Bilo bi dosadno da kažem da mi živimo u nepopravljivom patrijarhatu. Zato ću reći da smo mi, na kulturnom i političkom nivou na kome se trenutno nalazimo, upali u opšti trend komercijalizacije i degradacije žena koji žene koristi kao meso koje se sa različitim začinima svakodnevno prodaje, svugde i na svakom mestu. U tom trendu, izgleda da žene, nažalost od devojčica pa nadalje, učestvuju u neprekidnom prikazivanju i nuđenju svojih tela. Nikada žene nisu tako brutalno korišćene, a da je to predstavljano kao promocija oslobođenja. Još jedna podla zamka kapitalističke i medijske eksploatacije koja žrtve pretvara u pobednike. U tom kontekstu žene su plen i žrtva. U politici, s druge strane, u našem okruženju gotovo je prirodno i ništa lakše nekog diskvalifikovati na osnovu toga što je žena. Ponavljaju se mantre prepisane iz nekih tuđih zakona o ženama u politici koje su samo recikliranje praznih parola, da bi se u datom momentu, kad je to potrebno, politička diskvalifikacija prenosila, gotovo „prirodno“, na rodni plan. Istovremeno, sve veći broj žena postiže fantastične rezultate u različitim domenima i najčešće – ćute i rade. I to, izgleda, boli! Kada bih vam na osnovu naslovnih strana u ovom trenutku postavila pitanje, da li bismo pričali o postistini kao uobičajenoj komunikaciji ne samo političkih struktura? Ili bismo se možda bavili time kako je lako diskreditovati nekoga, s trajnim posledicama samo po njega?

INTERVJU

Ja pojam postistine povezujem sa mnogo širim i ozbiljnijim teorijskim, idejnim i ideološkim trendom koji nekoliko decenija vlada zapadnom kulturom. U nameri da se dekonstruišu istine modernosti koje su dovele do isključivanja raznih grupa po različitim osnovama, do kolonizacije i genocida, ustanovljeno je pravilo da ne postoji nijedna istina koja nije proizvedena u dosluhu različitih formi moći. Ta pluralnost istina je za posledicu imala apsolutnu destabilizaciju samog pojma, što su kapital i politika doveli do krajnjih granica. Vreme postistine koincidira sa osnovnim kulturnim tokovima postmoderne i širenjem moći medija, kao i sa generalnom dezideologizacijom politike. To, nažalost, nije problem koji ćemo površno pominjati u vezi sa sve neodgovornijom, nečasnijom i zbunjenijom politikom. To je suštinski egzistencijalan problem sa kojim se svakodnevno susreće svaki pojedinac – šta je istina, za šta da se uhvatim, kuda da krenem. Sve je dovedeno u pitanje: da li smo mi zaista ljudi i da li uopšte postoji nešto što nas tako univerzalno može obeležiti, da li smo mi zaista žene i muškarci ili možemo biti šta god nam se prohte, da li uopšte nešto znači što smo Srbi, Francuzi ili Kinezi, pravoslavni ili budisti, ili je to samo jedna od laži u koje su nas sile moći uplele. Zaista, vreme postistine je postalo breme iz koga se ljudi na različite načine kobeljaju da izađu, tražeći identifikacije i čvrste tačke bez kojih, uprkos onome što nam se govori, ipak ne mogu da žive. Odatle i radikalizacija identifikacija, traganje za korenima, vezivanje za vođe i destruktivne ideje. Opasan način da se izađe na kraj sa dezorijentisanom, dekonstruisanom i umornom civilizacijom u kojoj živimo. Zbog čega se kod nas sve izmešalo i u književnosti, i u muzici, i u tome ko je mejnstrim a ko je avangarda?

Sa umetnošću se događa isto što i sa ostalim istinama. Nekad je ona bila svetionik za bolje sutra, oznaka za slobodu, mogućnost rekreiranja sveta, proizvođač lepote i smisla. Taj smisao je izgubila, utopila se u život, kako to teoretičari kažu, izgubila auru, detronizovana je i navodno demokratizovana. Promenila se njena društvena pozicija. Kad je reč o avangardi i mejnstrimu, onda se govori o političkim kategorijama a ne o umetničkim. Na velikoj tržnici konzumerizma sve što je u jednom momentu avangarda, u drugom može postati mejnstrim jer je tržište žedno i fleksibilno i guta sve što mu se nudi. Ulazeći u život, umetnost postaje politična, bukvalno, dok ono što ju je nekad obeležavalo – emocija, forma, estetski naboj – više ne figurira kao njena specifičnost. Umetnost teži da bude aktivna u političkom životu, međutim, u svetu gde je izgubila poziciju i moć, ti napori ostaju bez rezultata, ali na sreću, još uvek na zadovoljstvo malobrojnih. Kako vam se čini pozicija kulture u Srbiji? Kako to da su sve vlasti koje su se menjale do danas uvek smatrale: da prvo rešimo ovo i ono, a kultura će doći na red jer je manje bitna, pa smo tako ostali da brojimo satove na muzejima i da skupljamo pare za Luvr?

Postoje tri osnovna principa na kojima se ostvaruje apsolutna vlast, a mi trenutno živimo u društvu u kome se to ostvaruje. Prvo je vladati medijima, drugo – neprekidno proizvoditi spoljne i unutarnje neprijatelje, treće – ućutkati sve one koji misle, stvaraju i realnost razumeju i vide bez pomoći ekrana i drugih formi propagande. Hteli – ne hteli, ti ućutkani su ljudi sa naj-

većim kulturnim kapitalom. Odatle, sasvim logično može da se zaključi kakva je pozicija kulture u aktuelnom režimu. Prvo, i pre svega za poslednjih pet godina nikada, ni na jednom od basnoslovno čestih pojavljivanja vlasti u javnoj sferi, nikada nismo nijednu reč čuli o kulturi. Da li se ikada govori o značaju kulture – nikada. Da li se promoviše umetničko stvaralaštvo, a posebno mladi i skriveni van većih centara – nikada. Da li postoji igde književna, muzička, likovna kritika koja bi širi auditorijum podučila šta valja da pročita, vidi, čuje – ne postoji. Da li se stimuliše stvaralaštvo, pomaže i promoviše vredni rad i inventivnost – ne. Da li postoje neke instance u društvu koje bi strateški vaspitavale decu i mlade za život u kolektivu i ukazivale na nužnost elementarne pristojnosti – ne postoje. Nije ovde reč samo o značaju kulture u onome što se naziva najvišim dometima duha, ovde je reč o kulturi svakodnevnog života. Činjenica je da ne možemo osporiti da kulturni život u tom užem smislu nije živ – naprotiv. Mnogo događaja, festivala, knjiga, izložbi. Reč je o mestu svega toga u kontekstu jednog mnogo šireg stanja sveopšte degradacije vrednosti, sveopšteg prostakluka i nedostatka pristojnosti koje diktiraju politika i njeni mediji koji su u većini i imaju monopol u javnosti, proždirući grubo i uporno sve ono što ne pripada tom otrovnom talogu. Reč je o tome da kultura u javnom diskursu ne postoji. Studirali ste i usavršavali ste se u Francuskoj. Kako uopšte vidite fenomen možda danas najvećeg francuskog a i jednog od svetskih književnika Mišela Uelbeka? On je prošao put od nagrada pa do policijske zaštite.

Uelbek i naročito njegova poslednja knjiga Pokoravanje odličan su primer mesta i uloge umetnosti u savremenom svetu.

Kada se ne poštuje minimum specifičnosti i kada u želji da stignemo druge gubimo dignitet, onda, u poniženju, ne možemo daleko da stignemo

EKSKLUZIVNO

Uelbek i naročito njegova poslednja knjiga Pokoravanje odličan su primer mesta i uloge umetnosti u savremenom svetu S jedne strane, pokazuje se da umetnost još uvek može da bude važna jer njegove knjige zaista mogu da zaplaše. One deluju. Drugo, pokazuje se da su politika i ideologija vazda najsnažnija sredstva čitanja, tumačenja i određivanja sudbine pojedinca i njegovog dela. Uelbekova knjiga je višeznačna i, po mom mišljenju, nikako nije moguće da se svede na neku određenu tezu. Zato je, između ostalog, i dobra ali i uznemiravajuća jer zaista otvara veliki broj pitanja o današnjem svetu, posebno onome što bi se nazvalo zapadnom civilizacijom. Politika, s jedne strane, i ideologija sreće koju prodaje savremeni kapitalizam nisu kompatibilne sa upitanošću, neizvesnošću, strahom, kritikom – sa svim onim što te lažne slike sreće osporava. Zato je Uelbek opasan jer eksplicitnije od drugih govori jezikom književnosti o zamkama koje je zapadna civilizacija sama sebi postavila. Cinično ali zastrašujuće nagoveštava kraj, ili bolje, radikalne promene koje su na pomolu. A u Srbiji imamo više publicista i pisaca nego književnika. Zbog čega to ne mora da bude obavezno loše, iako je u pitanju hiperprodukcija?

Književnost i publicistika nisu isto. Publicistika buja jer mnogi ljudi imaju potrebu da otkriju skrivene stvari istorije, zablude i laži, nagoveste puteve i stranputice kojima ide društvo mimo zvaničnih i hegemonijskih diskursa koji teže da nam se nametnu kao prirodno i jedino moguće stanje stvari. Publicistika dinamizuje javnu sferu koju su zaposeli poslušnički mediji i obična propaganda, otvaraju polemike i oštre poglede i misli. Hiperprodukcija može samo da smeta onima koji se osećaju ugroženim, ali hiperprodukcija publicistike ne može da se meri sa hiperprodukcijom banalnosti i neistina koje proizvode mediji. Je li to sve normalan sled postkulture? A čini mi se da se mi tih promena plašimo i da nismo usamljeni. Zar nisu primer i migranti i strah da će „oteti“ sve evropsko i američko?

Ja sam bila slobodna da napravim ovu kovanicu imajući na umu dve stvari: prvo, skidanje kulture sa trona i njeno izmeštanje iz uzvišenih sfera duha u svakodnevni život, što je s jedne strane posledica konzumerizma, a sa druge teorijski i ideološki postulat od šezdesetih godina prošlog veka. Drugo, značenje je ono koje kulturu vezuje za postmodernu koja može da se nazove i kulturom globalnog društva digitalne ere i monopola neoliberalnog kapitalizma. Osnovna karakteristika te kulture je da su ljudi svugde, na svakom nivou uvučeni u nerazrešive paradokse. Opšti je možda onaj da im se nudi iluzija neograničene slobode dok su zapravo uvučeni u zavisnosti, manipulacije, bipolitičko eksperimentisanje i disciplinovanje. Kako se to sve uklapa u „kulturu svaštojeda“?

U najočiglednijem smislu. Kad je reč o hrani, u najoštrijem vidu se otkrivaju paradoksi savremene kulture, kao i biopolitička opresija nad ljudima. Nikada u istoriji ljudima (naravno, u razvijenim zemljama) nije bilo dostupno toliko hrane a da se istovremeno toliko ne insistira na nužnosti askeze koju propisuju eksperti svih vrsta. Razapeti između mnoštva istina, savremeni ljudi su razapeti između dostupnosti i privlačnosti hrane koja im se nudi i neprekidnog insistiranja na njenoj destruktivnosti – i to ne samo kada je reč o zdravlju već i večnoj mladosti kojoj se nadaju. U materijalističkoj civilizaciji greh je nestao kao moralna kategorija i preneo se na telo. Pravila i uputstva zdravog života nam neprekidno govore da smo grešni jer jedemo ono što nije propisano. U toj istoj civilizaciji prodaje se iluzija da je smrt stvar našeg izbora i da besmrtnost možemo postići ukoliko ta uputstva slušamo. Mnoge religijske zabrane u sekularizovanom društvu nastavile su svoj život u konzumerističkom ambijentu koji neprekidno generiše nove proizvode kojima se podržavaju pravila novog tipa askeze i olakšava ljudima da izađu na kraj sa hedonizmom. Čitava ogromna industrija radi na tome. Istovremeno, eto još jednog paradoksa: to isto društvo i kultura i u proizvodnji i u uslugama podstiču i obogaćuju prostore hedonizma do neslućenih granica. Vi ste pisali o tome da su srpska kultura i globalisti i nacionalisti, i Vojvođani i Piroćanci, itd. Da li biste sada dodali novu podelu?

Najviše bih volela da dodam levi i desni, ali od toga nema ništa. Levica je zasada mrtva. Čini li vam se da smo mi kao društvo nefleksibilni i uvek prvo kažemo „ne“ pre nego što prihvatimo da smo zaostali za svetom? Da li su najbolje ideje kod nas uvek došle sa zakašnjenjem?

Pravo da vam kažem, ta priča o zakašnjenju i trkama me nervira. Uvek se pitam ko je odlučio da treba da se trkamo, ko je trasirao put, gde je cilj. I uvek proizlazi da to nije posledica izbora već hegemonija jednog obrasca koji se nameće celom svetu. Naša samokritika u pogledu zaostajanja meni uvek zvuči nekako provincijalno, kao potreba da se malo

INTERVJU

našminkamo da bismo ličili na nekog našeg idola. I još gore – kada se priča da treba da stignemo Zapad time što se sprovode reforme koje pogoduju interesima kapitala i predatorskog kapitalizma, onda se to pretvori u grubo ponižavanje naših radnika, u otvaranje prostora za bogaćenje bogatih, itd. Postoje različiti tipovi „modernizacije“. Norveška i Švedska ozbiljno prate svoju tradiciju u sprovođenju novih zahteva. Mi treba da se menjamo tako da nam bude bolje, a ne zato što treba da pratimo obrasce za ugledanje. To mora biti naša odluka, u našem društvu, sa našim specifičnostima. Valjalo bi da počnemo od opšte stvari – ustanovljene još pre dva i po veka, a to je podela vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu. Dovoljno za početak. Kada se ne poštuje minimum specifičnosti i kada u želji da stignemo druge gubimo dignitet, onda, u poniženju, ne možemo daleko da stignemo. Onda svoju specifičnost ispoljavamo na najgori način. Pridržavajući se burazerske ekonomije, pevajući nacionalističke pesme, održavajući mizoginiju, busajući se u prazne grudi, da ne nabrajam dalje. Ne sviđa mi se nimalo mondijalističko osporavanje svega specifičnog i lokalnog, kao što mi se ne dopada primitivno veličanje vrednosti koje ne postoje i nemaju nikakvog smisla u kontekstu savremenog sveta. I najmanji narodi moraju da održe minimum ponosa i samopoštovanja da bi bili u stanju da se iznutra, sopstvenom voljom menjaju i usavršavaju. Koliko je loše što se voluntarizam danas ustoličio kao način ponašanja, ta volja za moć, za uspehom, prečicama?

Koliko je loše? Mnogo je loše i mnogo je opasno. Razara društvo, sve sisteme – i kulturni i politički, i moralni i ekonomski. Najpogubnije je kada volja za moć pojedinca počinje da se preliva preko celog društva. Šta mislite, da li se danas građanski bunt ugasio i može li se neprestano tvitovanje i „šerovanje“ na FB smatrati dovoljnim buntom, iako je iz fotelje?

Ne potcenjujući značaj društvenih mreža, bojim se da učestvovanje na njima, neprekidno komentarisanje svakodnevice, neretko i veoma inventivno, daje iluziju da se nešto može uraditi i da smo mi aktivni građani čija reč nešto znači. Ne samo da daje iluziju već i oslobađa naboj i frustraciju, te u momentu i na mestu gde je nužno reagovati i delati ljudima ponestaje snage misleći da su svoju dužnost obavili. Mreže su u našem društvu više u funkciji održanja statusa kvo nego što su pokretači akcije. Više su prostor gotovo neograničene duhovitosti, ali ona nije sredstvo da se menjaju stvari. Duhovitost pruža lažno zadovoljstvo i deluje katartički. A za ozbiljniji bunt i ozbiljno osporavanje svih mogućih nepočinstava politike i drugih javnih (i tajnih) aktera nije potrebna katarza. Naprotiv. Koliko je teško opstajati kao intelektualac, posebno intelektualka, u Srbiji?

Dobro se osećam u svojoj ženskoj koži i kao intelektualka, a verovatno bih se tako osećala i da nisam to što kažete da jesam. Intelektualci su relikt prošlosti. Po definiciji to su obrazovani, oni ljudi kojima je cilj da poboljšaju zajednicu u kojoj žive. U savremenom svetu njihova je uloga mnogo manja. Kod nas su oni nepostojeći, jer se, kao u slučaju kultu-

Sve veći broj žena postiže fantastične rezultate u različitim domenima i najčešće – ćute i rade. I to, izgleda, boli! re, o njima uopšte ne govori. Ako je trebalo platiti najveću cenu štednje, onda je tu cenu trebalo prvo da plate univerzitetski profesori i lekari. Da li je, osim po zlu, u javnom diskursu vlasti ikada pomenut neki intelektualac ili iskazano i minimalno poštovanje prema njima? Uopšte, da li je ikada u samohvalisanju vlasti pomenuto da se otvaraju radna mesta za visokoobrazovane, kojih je, uzgred, sve više? Da li je ikada na bilo koji način pokazano da naučna zajednica, institutska ili univerzitetska, ili kulturna i umetnička nešto znači u ovom društvu? Ne, nikad. Uglavnom je to balast koji država (čija?) treba da plaća. Takav odnos je tragičan i poguban, jednom rečju, ali je nužan da bi se neprekidno osnaživali populizam i autoritet vlasti.

NE POTCENJUJUĆI ZNAČAJ DRUŠTVENIH MREŽA, BOJIM SE DA UČESTVOVANJE NA NJIMA, NEPREKIDNO KOMENTARISANJE SVAKODNEVICE, NERETKO I VEOMA INVENTIVNO, DAJE ILUZIJU DA SE NEŠTO MOŽE URADITI I DA SMO MI AKTIVNI GRAĐANI ČIJA REČ NEŠTO ZNAČI. NE SAMO DA DAJE ILUZIJU VEĆ I OSLOBAĐA NABOJ I FRUSTRACIJU, TE U MOMENTU I NA MESTU GDE JE NUŽNO REAGOVATI I DELATI LJUDIMA PONESTAJE SNAGE MISLEĆI DA SU SVOJU DUŽNOST OBAVILI

Ako sam dobro obaveštena, vaš mentor na Jejlu bio je Jan Kot, politički aktivista i kritičar. Šta ste naučili od njega? Verujete li da i dalje profesori imaju tu snagu mentora?

On je bio fantastičan čovek i inspiracija za moj budući rad. Mislim da ima mnogo takvih mentora kod nas – prilježnih i inspirativnih. Biću malo bezobrazna – mislim da je sve više takvih žena-mentora, savesnih, nesebičnih, odgovornih i inventivnih. Naravno, nisu jedine, daleko od toga. Pored svih problema, ja verujem da ovde živi veliki broj pristojnih, valjanih, talentovanih, moralnih, dobrih i vrednih ljudi. Šta radite kad vam dođe student i kaže: „Profesorka, ja moram da idem“? Vi ste svojevremeno otišli?

Očajna sam u punom smislu reči i tvrdim da je zeleno svetlo upaljeno obrazovanim mladim ljudima da beže iz sredine koja nema nameru da u njih ulaže. Od svih zala, to je naše najveće zlo. Što je najgore, zna mu se poreklo, ali se ništa po tom pitanju ne čini. Ono što je posledica ovakvog stanja je jedno bolno osećanje: našom zemljom umesto erosa vlada tanatos.

( POP ) KULTURA

KLASIČNI DIZNI „Sve je u energiji koja se razmenjuje na bini, a zatim i sa publikom. Nema ničeg lepšeg od aplauza nakon nastupa. Ako se ja osećam dobro na sceni, onda će biti lepo i ostalima. Reakcija publike je nešto neprocenjivo“, kaže za Original pijanista Nemanja Nikolić PIŠE SOFIJA ŠAJNOVIĆ

emanja Nikolić je zaljubljen u klasičnu muziku još odmalena. Tako je vaspitavan i školovan. Danas želi više da približi klasiku mladima. „Za ovom vrstom muzike ima želje, kao i dobre reakcije, ali generalni problem je u marketingu“, smatra Nemanja Nikolić. Mreženje klasike u neke druge žanrove dobar je način da se klasična muzika približi ljudima koji je inače ne slušaju. Nemanja svake nedelje nastupa u uglednim gradskim lokalima gde neretko sa kolegom violinistom ume da odsvira neku pesmu Bitlsa. „Volim da koketiram klasičnom muzikom. Često sviram džez, filmsku muziku, evergrin pesme ali i muziku iz Diznijevih crtaća. Repertoar prilagođavam trenutku i raspoloženju publike. Ukoliko su gosti lokala pretežno zaljubljeni parovi, onda sviram ljubavne napolitanske pesme; ako među gostima ima dece, obavezno odsviram na primer i pesmu iz Male sirene“, objašnjava i dodaje da se nikad ne desi da jednu kompoziciju odsvira na potpuno isti način. Veruje da je sve u energiji koja se razmenjuje na bini, a zatim i sa publikom. „Nema ničeg lepšeg od aplauza nakon nastupa. Ako se ja osećam dobro na sceni, onda će biti lepo i ostalima“, ističe. Nemanja Nikolić je nastupao u mnogim koncertnim salama kako u Srbiji, tako i u inostranstvu. Rado se seća solo nastupa na Kolarcu gde je svirao Prokofjeva, jednog od njemu omiljenih kompozitora. Ali je ponosan i na svoje nastupe u Austriji, Francuskoj i Londonu. Svirao je i na prijemima ambasada više zemalja. Rado se odazvao pozivima ruske, norveške i libanske, a uskoro bi mogao svoje umeće da pokaže i u brazilskoj ambasadi. Danas radi kao korepetitor u muzičkoj školi na gudačkom odseku i odseku za solo pevanje, u čemu uživa. „Bitno je predstaviti klasičnu muziku mladima kao nešto zanimljivo. Kada izađem na binu sa đa-

cima, ja sam im sve – i mama, i tata, i prijatelj. Tada je važna energija o kojoj sam pričao, moramo da izgradimo međusobno poverenje u tom trenutku.“ Nemanja se prisetio i kako je izgledao period kada nije bilo Jutjuba i gde je tada nabavljao diskove sa klasičnom muzikom. „U SKC-u su postojale berze klasičnih CDova. Jednom mesečno, tačnije svake prve subote u mesecu drugar i ja smo trčali tamo da kupimo disk. A posle toga obavezno odemo kući gde ja presnimim njegov, a on moj CD. Tako smo pravili audioteku raznovrsnih kompozicija. A sada je sve dostupno na mobilnim telefonima i internetu“, seća se. Raduje ga činjenica da danas postoje mesta gde ljudi mogu da odu ako žele da slušaju kvalitetnu muziku, ali ističe da je to samo ovde u centru, u Beogradu, a da je potrebno razmišljati i na mnogo širem nivou ukoliko nastojimo da nam građani budu muzički osvešćeni. ZAVRŠIO JE FAKULTET MUZIČKE UMETNOSTI U BEOGRADU I OD TADA IMA STALNE NASTUPE .

Kaže da je prvi klavir koji je imao bio rentiran i da su se roditelji mnogo žrtvovali za njega jer muzika zahteva dosta odricanja dok u jednom momentu sve ne krene kako treba. Na pitanje ko su mu uzori nije mogao da odgovori. „Ako pričamo samo o klasičnoj muzici, mogao bih dva dana da nabrajam sve pijaniste i dirigente koje volim. Sa druge strane, obožavam džez dvadesetih i tridesetih godina, ali i razne bendove iz osamdesetih, tako da mi je veoma teško da navedem samo par ljudi.“ Ali kao neke od najboljih pijanista navodi Sokolova, ruskog pijanistu Kisina, kao i Pogorelića. Nemanji ne može da prođe dan bez nota, melodije, klavira i pesme. Ne zna šta bi drugo radio u životu da nije pijanista. Uglavnom ne voli da pravi planove unapred, ali se nada nekom ponovnom nastupu na Kolarcu. ®

( POP ) KULTURA

KAO SPECIFIČNA VRSTA TEPIHA KOJA ZA-

mesto u srpskoj tradiciji, ćilimi se prave od izuzetno kvalitetne vune, i to posebnim tehnikama tkanja. Najčešće su to tkanje na vertikalnom razboju ili na horizontalnom, a obe tehnike zahtevaju posebno umeće. Kod nas je najpoznatiji takozvani pirotski ćilim, karakterističan po izraženim geometrijskim šarama i jakim kontrastima boja. Iako se najčešće koriste za prekrivanje podova, često se mogu pronaći kako vise na zidovima i ukrašavaju prostorije, međutim zbog svoje lepote danas mogu predstavljati i modni detalj. Već oko dve i po godine Marija Herceg Terzić izrađuje ženske torbice upravo od starih komada ovog specifičnog tepiha. Od tada, ona je u stalnoj potrazi za ćilimima nesvakidašnjih šara i boja koje nabavlja na najrazličitije načine. „Obilazim seoske domove, tražim ih preko oglasa, na pijacama, a mnoge sam dobila i na poklon od žena koje su bile oduševljene mojom idejom. Uvek se trudim da pronađem unikatne i drugačije modele, što često nije lako“, objašnjava Marija. UZIMA POSEBNO

Ćilim kao inspiracija Kulturno nasleđe gotovo svake nacije oduvek je bilo izvor inspiracije modnih dizajnera. Jedan takav izvor postali su i ćilimi. Marija Herceg Terzić već oko dve i po godine izrađuje ženske torbice upravo od starih komada tog specifičnog tepiha tno motivi postaju sve popularniji kako u odevnim kombinacijama, tako i kada je reč o aksesoarima. Specifične šare, materijali i boje iz godine u godinu provlače se kroz kolekcije mnogih poznatih kreatora. Moderni elementi oplemenjeni etno ukrasima i formama svojevrstan su način očuvanja tradicije. Kulturno nasleđe gotovo svake nacije oduvek je bilo izvor inspiracije modnih dizajnera. Jedan takav izvor postali su i ćilimi.

Za izradu jedne torbe potrebno joj je nekoliko sati, u zavisnosti od kvaliteta materijala i veličine torbice. „Ja radim sa ćilimima tkanim tehnikom klečanja i biram isključivo one vredne i napravljene od fine tanke vune, interesantnih ukrasa i boja. Neki od ćilima od kojih pravim torbe stariji su od 70 godina“, ističe Marija Herceg Terzić i objašnjava da je najteži deo tokom izrade zapravo obrada isečenog ćilima i zaštita od paranja. Prilikom pravljenja ovog omiljenog ženskog modnog dodatka, pored vunenog ćilima, Marija koristi i druge materijale kao što su pamuk, lan, svila i srpsko platno. Isključivo se služi prirodnim materijalima, što je u skladu sa celokupnom idejom. Ova Novosađanka ćilime vraća u život na još jedan način. Taj tradicionalni deo starog srpskog domaćinstva inspirisao ju je i da počne da pravi jastuke i pufove za pod. „Radi se o komadima koji su zanimljivi za svakog ko prepoznaje to i uživa u boho okruženju, ali koji se takođe dobro uklapaju i kao detalji u modernim i urbanim enterijerima. Taj trend je u svetu odavno poznat, a kod nas se ljudi sada sreću sa tim i pokazuju veliko interesovanje“, objašnjava Marija. ®

RADAR NOVE GENERACIJE

Patriotizam i nepravda stvaraju najbolje skulpture Da li ste čuli za izložbu „Istina o Jasenovcu – pravo na nezaborav“ održanu krajem januara u Njujorku povodom 75 godina od osnivanja zloglasnog logora, na kojoj su izložene skulpture izvajane u Srbiji? Videli nedavno otkriven spomenik Bogojavljenskom plivaču na Zemunskom keju? Osvrnete se kada vidite spomenik Milici Rakić u parku na Tašmajdanu? Poznato vam je da se svake godine u Guči uz trubu dodeljuje i „Zlatna jabuka“? Verovatno su sva ova umetnička, pre svega vajarska dela, poznata širokoj javnosti. Malo ko zna da ih je sve stvorila jedna osoba. Katarina Tripković. Sa nepunih 27 godina uspela je da doživi umetnički san – da joj dela budu poznatija od imena PIŠE DANIJELA ISAILOVIĆ FOTOGRAFIJE IZ LIČNE ARHIVE KATARINE TRIPKOVIĆ

akon povratka iz Njujorka, gde je izlagala skulpture povodom 75 godina od osnivanja zloglasnog logora Jasenovac, Katarina Tripković, mlada vajarka, za Original je ispričala kako nastaje umetnik vajar i kako je moguće sa manje od 27 godina uraditi postavke o temama koje zahtevaju izraženu ozbiljnost i zrelost. Genetika i porodična tradicija u Katarininom slučaju odigrale su značajnu ulogu. Ali manju od lične znatiželje, talenta, rada i upornosti, kao i izraženog patriotskog osećanja, poštovanja vere i tradicije, u čemu često nalazi inspiraciju. „Još kao dete volela sam da stvaram različite oblike, prvo od hrane gnječeći sredinicu hleba, pa onda od plastelina. U osnovnoj školi sam, za razliku od matematike, obožavala likovno. U prvom dodiru sa glinom znala sam čime ću se dalje baviti. Negde u šestom, sedmom razredu počela sam sa ocem da odlazim kod vajara braće Radović, čiji je atelje bio u mojoj ulici. Gledajući slike, a naročito skulpture, završene, a naročito one u nastajanju, moja mašta je bila zagolicana. Počela sam sebe da zamišljam sa glinom u rukama. U osmom razredu izrazila sam želju da upišem srednju školu za dizajn. Pomalo začuđeni roditelji, pristali su na predlog vajara Radovića da dolazim u njihov atelje desetak dana radi procene imam li ja afiniteta prema slikarstvu i vajarstvu. Imala sam ogromnu potrebu da komentari braće Radović budu pozitivni, tako da sam u crtanje i vajanje unosila celu sebe, ostajavši po deset sati u ateljeu a da nisam ni osetila. Procena je bila pozitivna – u meni je „čučao“ umetnik“, priča mlada vajarka. DIZAJNERSKU ŠKOLU UPISALA JE BEZ PROBLEMA, ALI JOJ TO NIJE

BILO DOVOLJNO PA JE VEĆ NA DRUGOJ GODINI krenula u Centar za likovno obrazovanje – čuvenu „Šumatovačku“. „Tamo sam bila najmlađa, okružena ljudima koji su se spremali za umetničke akademije. Postojala su dva termina, prepodnevni i popodnevni – ja sam išla u oba, jer sam imala ogromnu želju i potrebu da što više radim. Jednog popodneva se sve promenilo. U Šumatovačku je došao profesor sa Fakulteta primenjenih umetnost Dušan Rusalić koji je gledao kandidate koji će te godine konkurisati na FPU. U jednom trenutku mi prilazi, gleda u portret koji sam vajala i postavlja pitanje na koji fakultet ću aplicirati. Na njegovo veliko iznenađenje, odgovorila sam mu da sam ja završila tek drugi razred srednje škole i da sam tu samo radi hobija. Pogledao me je i rekao: ’Nisi ti za srednju školu, samo gubiš vreme tamo, ti si za Akademiju!’“, priseća se Katarina. Savet profesora je poslušala, dobila podršku roditelja, celo leto spremala prijemni, da bi uoči prijemnog saznala da mora da polaže i diferencijalne ispite, što joj je odložilo prijemni za godinu dana. Iz srednjoškolskih dana, iz 2008. godine, datira njen prvi samostalni uspešan projekat – za koji svi znamo i zbog kog stotine hiljada ljudi dolaze u Guču. „Zlatnu jabuku“ koja se svake godine dodeljuje za najbolje izvorno izvođenje trube kreirala je Katarina, kao srednjoškolka. Primenjenu umetnost upisala je kao peta u klasi i godinu dana pre svoje generacije počela da studira primenjenu umetnost: „Studiranje je bilo uživanje. Divni profesori, sjajne kolege. Volela sam sve, i praksu i teoriju. Obožavala sam istoriju umetnosti. Osnovne studije sam završila sa prosekom 9,5 i upisala master koji sam odbranila najvišom ocenom u klasi profesora Dragoljuba Di-

RADAR NOVE GENERACIJE

mitrijevića. Za završni rad sam odabrala temu progona i konačnog priznavanja hrišćanstva i uradila skulpturu visine oko tri metra“, dodaje mlada umetnica. Od tada, Katarina se može videti još češće u prljavom radničkom kombinezonu, u livnici i ateljeu sa radnicima kako, uz one umetničke vajarske nežne radove, radi i klasične zanatske radove: „Uživam u varenju, brušenju, obrađivanju skulptura, klesanju. Pored vajanja, koje je čista umetnost, drago mi je što sam savladala i taj ‚zanatski‘ deo. Iako imam radnike koji mogu da mi pomognu, najviše volim da od samog početka stvaranja neke skulpture, varenja armature za skulpturu, pa do patiniranja skulpture, učestvujem i pratim sve procese. Mnogo vremena provodim u ateljeu, u prljavom kombinezonu, ali tada se i najbolje i najlepše osećam.“ U KATARININIM RADOVIMA PREPOZNATLJIVI SU ISTORIJSKI, HRIŠĆANSKI I PATRIOT-

U KATARININIM RADOVIMA PREPOZNATLJIVI SU ISTORIJSKI, HRIŠĆANSKI I PATRIOTSKI MOTIVI, KAO I POTREBA DA SE ISPRAVI NEPRAVDA I ŽRTVAMA SE ODUŽI BAR UMETNIČKIM DELOM. SA DRUGE STRANE DOKAZALA SE I U KREIRANJU REŠENJA KOJA SIMBOLIZUJU POBEDU I RADOST, POPUT PEHARA I PLAKETA KOJI SE DODELJUJU NA SPORTSKIM TAKMIČENJIMA

SKI MOTIVI ,

kao i potreba da se ispravi nepravda i žrtvama se oduži bar umetničkim delom. Sa druge strane, dokazala se i u kreiranju rešenja koja simbolizuju pobedu i radost, poput pehara i plaketa koji se dodeljuju na sportskim takmičenjima. Pozlaćeni pehar koji će podići pobednik košarkaške ABA lige takođe radi Katarina: „Počevši od studentskih dana, sa timom dizajnera iz firme učestvovala sam u izradi više projekata. Budući da je u tom periodu prihvaćeno više mojih ideja, izdvojila bih idejna rešenja kompletnog identiteta Evropskog prvenstva u odbojci za žene 2011. godine i Evropskog prvenstva u rvanju grčko-rimskim stilom 2012 godine. Idejna rešenja (pehari, statue i plakete) prihvaćena su i overena od strane evropske odbojkaške i rvačke federacije. Pobednički pehar za Svetsko prvenstvo u ženskom rukometu 2013. godine takođe je moje delo. I ove, kao i prošle godine, radim pehar za ABA ligu koji je pozlaćen“, priča Tripkovićeva. Svesna da se od umetnosti teško zarađuje, Katarina se registrovala i kao preduzetnica, pa u okviru svoje firme Art lit radi sve u vezi sa izradom skulptura, logoa i idejnih rešenja za komercijalne potrebe. Ipak, postoje dela koje ruke rade same, a srce kaže da honorar ne treba uzeti. Baš kao u slučaju spomenika na Tašmajdanu posvećenog svoj deci stradaloj u NATO agresiji 1999. godine. Simbol tog stradanja je devojčica Milica Rakić, koja bi danas bila devojka, nekoliko godina mlađa

od Katarine. „U tom periodu, dok sam vajala malu Milicu, u meni se skupljala neka seta i bol. Bilo mi je vrlo teško da razumem da neko može tako nešto da uradi. Kako sam završila rad na skulpturi Milice Rakić, u meni su i dalje bile te emocije, koje sam želela što pre da izbacim iz sebe“, otkriva Katarina kako su je baš te emocije dovele do skulptura sa kojima se ove godine pojavila u Njujorku. „Emocije najbolje izražavam kroz skulpturu, pa su u tom raspoloženju nastale i tri skulpture kojima sam prikazala užas, bol i stradanje ljudskog bića. Te skulpture su bile zapažene i dobila sam predlog da krenem u projekat vezan za Jasenovac – za izložbu u Njujorku povodom 75 godina od osnivanja ozloglašenog logora Jasenovac.“ Iz umetnikovog bola i rada izrodilo se 16 bronzanih skulptura koje su prikazane na izložbi, a delegacija iz Srbije primljena je na vrlo visokom nivou u UN. IAKO JOJ SREDSTVA NE NEDOSTAJU JER

sa tradicijom, Katarina zna da je mladim neafirmisanim umetnicima veoma teško. „U svetu je to, verujem, mnogo drugačije jer je i cenjenije. Vrlo često se vraćam u Rodenov muzej u Parizu i svaki put imam potrebu da satima gledam jednu skulpturu, kao da je prvi put vidim. Tada mi sati prolaze kao minuti. Postoji još vajara kojima se divim, a neki od njih su: Donatelo, Mikelanđelo, Konstantin Brankuzi, Antun Augustinčić, Tome Serafimovski…“ ®

RADI U PORODIČNOJ MANUFAKTURI

GER NI KA 60

UPOZNAJ SVET

PIKASOV ANTIRATNI MURAL

BUDI UMETNIK

Neretko se polemiše i kako se dogodilo da se „Gernika“ transformiše u najpoznatiji antiratni simbol, da se propne među najpoznatije umetnine na svetu. Upravo zato što je toliko puta reprodukovana i interpretirana, „Gernika“ nije slika koja može nekog da zatekne i zapanji poput nekih manje eksploatisanih u popularnoj kulturi, a jednako sirovih i složenih. Ali videti uživo taj tri i po metra širok i skoro osam metara dugačak ahromatski mural, rađen u kubističkom maniru, jeste vrsta privilegije. Remek-delo „genija, života i razdora“, kako ga je nazivala Dora Mar, vizija je propasti, vizuelni krik gneva PIŠE MARGITA MILOVANOVIĆ ažu da je najpoznatiji antiratni simbol, da je najpotresniji izdanak kubizma. Najslavniji je eksponat muzeja nazvanog u čast španske kraljice Sofije, smešten u neoklasicističkoj građevini iz 1780. godine. Glorifikovana i u popularnoj kulturi toliko puta travestirana i komercijalizovana Pikasova „Gernika“ nije prosti prikaz događaja, već figurativna interpretacija tragedije, bombardovanja koje je sravnilo sa zemljom baskijski gradić Gerniku. Pikasov antiratni manifest.

Priča se da je za vreme Drugog svetskog rata jedan nemački oficir u Parizu posetio Pikasa u njegovom ateljeu. Kada je video fotografiju „Gernike“, oficir je upitao: „Da li je to vaše delo?“ Pikaso je na to odgovorio: „Ne, vaše je.“ I zaista jeste bilo. U Španiji je skoro godinu dana besneo građanski rat između španskih fašista predvođenih generalom Frankom i republikanaca. Hitler je slavio rođendan 20. aprila te 1937. godine. Valjalo je Fireru pokloniti nešto u nacističkom maniru, te se ministar Herman Gering dosetio da mu pokloni bombardovanje istorijskog baskijskog grada Gernike. Desio se neki logistički problem koji je osujetio njegov plan, na čitavih šest dana doduše, pa je Firer rođendanski poklon dobio 26. aprila. Hteli su i da, usput, provere može li Luftvafe, ratno vazduhoplovstvo nemačkog Vermahta, da slomi duh stanovništva. Na putu ka Bilbaou, u zemlji nepokornih Baska ukazala se i te kakva prilika. Bombarderi divizije „Kondor“, uz podršku Franka i italijanske avijacije, sa zemljom su sravnili Gerniku, sakralno naselje u kome se odgaja sveti hrast Baska. Pikaso je trebalo da jednostavno naslika mural za paviljon Španske republike za veliku izložbu u Parizu, čije je otvaranje bilo predviđeno za leto 1937. godine. Premda isprva nije bio najsigurniji šta će naslikati, Gernika se nekako sama nametnula kao logičan izbor: instinktivni, direktan umetnički odgovor na strahotu. HUAN LAREA, DIREKTOR ZA INFORMISANJE U AMBASADI ŠPANIJE, ZADUŽEN za pripremu španskog paviljona, fino se dosetio da bi razaranje Gernike moglo da potakne Pikasovu inspiraciju; kada je Pikaso rekao da ne zna kako izgleda bombama uništen grad, Larea mu je odgovorio: „Kao podivljali bik u staklarskoj radnji.“ Pikaso na osmometarskom platnu slika svedočanstvo o stradanju u baskijskoj tragediji. Mada je nastanku slike prethodilo nebrojeno skica, do 9. maja završio je crtež olovkom sa osnovnom kompozicijom, a do 11. maja imao je kompletan nacrt. Pikaso kombinuje odlike analitičkog i sintetičkog kubizma s tradicionalnim motivima i slaže ih na jedan sasvim novi, nadrealistički način. „Gernika“ je podeljena na tri kompozicijske celine, u maniru srednjovekovnih i renesansnih poliptiha. Likovi se nalaze u središnjem trouglu i u dva krnja kvadrata sa obe njegove

strane. Osnova tog trougla proteže se od ispružene ruke obezglavljenog vojnika sa leve strane do stopala žene u begu na desnoj strani. A simboli, toliko ih je maestralnih: konj koji umire kao ekvivalent smrti civilizacije, dok se nada za spas utelovljuje u ispruženoj ruci s lampom koju nosi ženska figura, simbol slobode. Sukob tog umirućeg konja i sablasnog Minotaura koji simboliše modernu tiraniju, otelotvorenu u diktatoru Fransisku Franku i njegovim bliskim saradnicima Adolfu Hitleru i Benitu Musoliniju. PREMDA SE ČESTO MOŽE ČUTI DA JE KOMPOZICIJA UPRAVO u ulozi političke poruke slike, istoričar Habijer Iruho u knjizi Gernika, 1937: The Market Day Massacre ističe da Pikaso nikada nije želeo da njegov rad ima previše otvoreno političku konotaciju. Ako je imao bilo kakvih političkih stavova, pre svega je bio dosledni pacifista. Izostavljanjem detalja koje bi je direktno vezale za Baskiju, Pikaso je „Gerniku“ transformisao u antiratni manifest, opštu osudu rata. SLIKA JE SKORO LIŠENA BOJA I SASTOJI SE SAMO od nekoliko sivih tonova. Kolažna konstrukcija je data u ravnim „isečcima“ ograničenim na crno, belo i sivo, koji su naslagani jedan preko drugog. Sasvim je logično da je monohromatska i kolažna. U trenutku kada je nastajala, umetnik je saop-

BUDI UMETNIK

štavao vest, stoga je i naslikana tako da podseća na novine. Pikaso se u to vreme već pozicionirao kao potpuni antipod Matisu, bogu boje. On je, sasvim suprotno, boju smatrao sekundarnom. Njegova kubistička revolucija počela je pre Prvog svetskog rata kada je, u odbijanju površine i boje, tragao za onim skrivenim ispod konvencionalnih, lepuškastih prikaza. U takozvanoj analitičkoj fazi kubizma, skoro da se potpuno odrekao boje. Njegove najkompleksnije slike iz tog perioda vode oko u lavirint braon i crne, gde se stvarnost mora ponovo spoznavati iz početka. Ta radikalna potraga za skrivenom strukturom sveta u samoj je srži njegovog stvaralaštva. „Gernika“ je crno-bela zato što proniče u istinu iza slike. Boje su da u njih gledate. On ne želi da budete pasivni posmatrač, već da sami zamislite taj užas iznutra. Boja nas olako pusti; crna i bela teraju na razmišljanje. A šta je bio i sam Pikaso nego mislilac. Simboli „Gernike“ u nekakvoj su čudnoj vezi sa slavnom Dorom Mar, „neuništivom Pikasovom senkom“. Zahvaljujući poznanstvu sa francuskim pesnikom Polom Elijarom i odličnom poznavanju španskog jezika, francuska umetnica, slikarka, pesnikinja i fotografkinja, Dora Mar bila je 1936. godine na terasi Café les Deux Magots u Parizu; iz svoje torbe je izvadila nož i počela da ga zabada između prstiju, dok su joj na rukama bile rukavice. Sedela je za stolom sa Pikasom kog je tog dana upoznala. Povredila se oštricom noža, isflekavši rukavicu krvlju. Pikaso je ostao fasciniran. Toliko da je zatražio da mu pokloni svoju krvavu rukavicu koju je kasnije čuvao u svom ateljeu. DORINA AUTENTIČNOST, HIPERSENZITIVNOST I SENZUALNOST, POSTALE SU INSPIRACIJA PIKASU. Za vreme njihove burne ljubavne veze, koja je trajala od 1936. do 1943. godine, Pikaso je naslikao desetine Dorinih portreta. Ona je i pre poznanstva sa Pikasom već bila cenjeni fotograf. U Parizu je započela studije slikarstva, vrlo brzo se prebacivši na odsek za fotografiju. Po završetku studija bila je poštovana u krugu nadrealista – društvu Andrea Bretona, Mena Reja, Salvadora

Dalija i Renea Magrita, između ostalih. U skladu sa ideologijom pokreta i odnosom prema umetnosti, oslanjajući se na osnove dadaizma i simbolizma te potpunu umetničku slobodu izražavanja, eksperimentisala je sa fotografijom, foto-montažom, portretima, aktovima, pokretima, svetlom i senkama. Stvarala je nadrealistički „obojene“ kolažne fotografije ističući snagu mašte i nesvesnog, u potpunosti zadovoljavajući koncept prevlasti iracionalnog nad racionalnim. Iako je bila sva prilika da će kao tipična predstavnica evropske avangarde postati slavna u fotografiji, na Pikasovo insistiranje vratila se slikarstvu. Pikaso, iako i sam umetnik, nikada nije mogao da na adekvatan način pojmi koncept moderne fotografije, već ju je smatrao bezvrednom. Dora Mar je bila jedini fotograf koji je uspeo da zabeleži stvaranje „Gernike“, od početka do kraja. Iruho u knjizi navodi da je 1992. godine intervjuisao Doru Mar. Dora mu je ispričala da nije samo dokumentovala nastajanje „Gernike“. Kada su organizatori zatražili fotografiju platna za novine, slika još nije bila završena, pa je Pikaso dao četku Dori – to su kratki vertikalni potezi koji izdvajaju noge i trup konja. Pikaso joj je rekao da konj na samrti predstavlja bol i smrt – „la douleur et la mort“ – i upućuje na konje iz Apokalipse. Dora mu je takođe rekla da je ona bila inspiracija za ženu u plamenu, gore desno, i za dugonogu ženu u prednjem planu.

„GERNIKA“ JE PODELJENA NA TRI KOMPOZICIJSKE CELINE, U MANIRU SREDNJOVEKOVNIH I RENESANSNIH POLIPTIHA. LIKOVI SE NALAZE U SREDIŠNJEM TROUGLU I U DVA KRNJA KVADRATA SA OBE NJEGOVE STRANE. OSNOVA TOG TROUGLA PROTEŽE SE OD ISPRUŽENE RUKE OBEZGLAVLJENOG VOJNIKA SA LEVE STRANE DO STOPALA ŽENE U BEGU NA DESNOJ STRANI

BUDI UMETNIK

DORA JE FOTOGRAFISALA SVE VAŽNE PROMENE U ZAPANJUJUĆE BRZOM razvoju „Ger-

nike“. Njene fotografije pojedinih faza nisu datirane, ali redosled je očigledan. Pikaso je završio veliko platno 4. juna. Trebalo mu je trideset pet dana. Dora je bila zadužena za dočekivanje mnogobrojnih posetilaca koje je Pikaso morao da primi. Mada nikada nije voleo da ga neznanci posmatraju dok radi, Pikaso je smatrao da ovoj slici mora dati što veći publicitet da bi podržao antifašističku borbu. Primao je kolege slikare, uticajne političare i poznate avangardne umetnike. „Gernika“ ga je učinila najslavnijim modernim umetnikom koga su mladi voleli onoliko koliko su ga fašisti i desničari mrzeli, piše Iruho.

NA VELIKOJ SVETSKOJ IZLOŽBI U PARIZU

kojoj su dominirala dela nacističke i sovjetske propagande, Gernika je jedina odudarala iz socrealističke postavke. Franko se na Svetskoj izložbi suprotstavio drugačijom estetikom, ideologijom i ikonografijom – postavkom u Paviljonu Vatikana i ogromnim statuama i slikama na kojima je dominirao njegov lik. Mnogi su, verovali ili ne, na početku bili razočarani „Gernikom“ budući da u njoj nisu videli jasnu antifašističku poruku. Do tada zapravo Pikaso, čije će se ime kasnije ipak vezivati za antiratni i komunistički pokret, i nije bio preterano zainteresovan za nekakav politički angažman. Takođe, nije želeo da interpretira „Gerniku“, te je na komentare da

1937. GODINE NA

motivi bika i konja koji se pojavljuju na slici imaju centralnu ulogu u španskoj nacionalnoj mitologiji, odgovarao, opirući se mistifikaciji, da su „konji – konji, a bikovi – bikovi“. Nakon što je pariska izložba završena, Pikaso je želeo samo jedno – da „Gernika“ ne ode u Španiju dok je zemlja pod Frankovom diktaturom. Tako je i bilo. Franko je tražio sliku, ali se Rolan Dima, Pikasov blizak prijatelj i saradnik kome je ovaj ostavio u amanet da Franka spreči da se dokopa „Gernike“, obratio njujorškom Muzeju moderne umetnosti koji je slici praktično obezbedio azil. Franko je umro, i nakon svrgavanja fašističke uprave, slika je 1981. godine izložena u Madridu, gde se nalazi i danas. Sastavni je deo stalne postavke Muzeja kraljice Sofije, uprkos Pikasovoj želji da „Gernika“ bude u Pradu (za šta, istina, ne postoje nikakvi pisani tragovi), kao i čestim polemikama u javnosti u vezi sa tim da bi slika trebalo da se prenese u muzej Gugenhajm u Bilbaou jer Baski, koji su pedesetih godina 20. veka reprodukciju „Gernike“, poput ikone, čuvali u svojim domovima, smatraju da polažu najveće pravo na sliku. NERETKO SE POLEMIŠE I KAKO SE DOGO-

„Gernika“ transformiše u najpoznatiji antiratni simbol, da se propne među najpoznatije umetnine naa svetu. Možda zato što umetnost, zaista, jeste trijumfovala nad politikom, a možda i zato što slika po sebi, kako je to Žan Luj Fere davno primetio, „izražava totalitet modernog čoveka kao što je nekada raspeće izražavalo totalitet hrišćanstva“. Nagađalo se večito i da je njena slava izvan domena estetskog, sadržana u samom Pikasu i protkana kontroverznošću njegove ličnosti. Sociološke i političke konotacije koje njena sadržina implicira? Tvorčeva zabrana da se ona izloži u Španiji sve dok je pod Frankovom palicom? Upravo zato što je toliko puta reprodukovana i interpretirana, „Gernika“ nije slika koja može nekog da zatekne i zapanji poput nekih manje eksploatisanih u popularnoj kulturi, a jednako sirovih i složenih. Ali videti uživo taj tri i po metra širok i skoro osam metara dugačak ahromatski mural, rađen u kubističkom maniru, jeste vrsta privilegije. Remek-delo „genija, života i razdora“, kako ga je nazivala Dora Mar, vizija je propasti, vizuelni krik gneva. Danas, u Gerniki se tradicionalno svake godine proglašava dobitnik nagrade „Gernika“ za mir.

DILO DA SE

Sa Nedeljnikom i Originalom na Pikasovu izložbu: Sve Pablove žene Najzastupljenija tema koja se provlači kroz izbor dela iz ciklusa Vollard Suite jesu žene sa kojima je Pikaso bio u intimnoj vezi u momentu stvaranja. Čitaocima Originala i Nedeljnika omogućen je specijalni popust od 50 odsto na cenu ulaznice.

U galeriji Kuće legata, do 5. aprila, otvorena je izložba „Pikaso – izbor dela iz ciklusa Vollard Suite“. Čitaocima magazina Nedeljnik omogućen je specijalni popust od 50 odsto na cenu ulaznice. Dovoljno je da pri kupovini ulaznice pokažete najnoviji broj Nedeljnika. Izložba je realizovana u organizaciji slovenačke galerije „Kos“ i Kuće legata, koje su protekle godine uspešno predstavile izložbu dela Salvadora Dalija. U okviru postavke, publika ima priliku da pogleda odabranu selekciju od čak 84 rada, kao i originalne Pikasove tanjire, plakate, litografije, ali i retko izdanje umetnikove skicirke. Originalna postavka obuhvata 27 listova koji sadrže različite teme i 73 lista podeljena u pet tematskih celina: Ljubavna bitka, Skulptorov atelje, Rembrant, Minotaur i Slepi Minotaur, kao i tri portreta Ambroaza Volara. Dela u okviru ciklusa nastala su kao rezultat Pikasove poslovne i prijateljske veze sa francuskim galeristom Ambroazom Volarom i stvarana su tokom sedmogodišnjeg perioda, od 1930. do 1937. godine. Prva serija ovih radova predstavljena je javnosti i puštena u prodaju sa Pikasovim potpisom 1950. godine. „Veliki broj radova odlikuju neoklasični elementi i teme, a u njihovoj izradi Pikaso je koristio različite tehnike – od suve igle, akvatinte, do litografije. U okviru ovog ciklusa naročito važna je i tema Minotaura, koji za umetnika predstavlja idealnu vezu čoveka i životinje, i ujedno postaje njegov svojevrsni alter ego,“ istakao je Leon Pogelšek, direktor i kustos galerije „Kos“. Nekoliko radova otkriva i teme koje u Pikasovom grafičkom stvaralaštvu prolaze kao lajtmotiv: borbe bikova, cirkuske teme, žene koje se oblače, scene silovanja. Najzastupljenija tema koja se provlači kroz jesu žene sa kojima je Pikaso bio u intimnoj vezi u momentu stvaranja. Ta veza je očigledna na nekoliko radova na kojima se ilustruju burni i strasni odnosi, kao i konflikti koje je sa njima imao.

EKSKLUZIVNO

Nebojša Milenković ISTORIČAR UMETNOSTI

INTERVJU

HRABROST JE KAO STRAH, ŠIRI SE POPUT VIRUSA

Popuštanje pametnijih prvi je preduslov da budale potpuno zavladaju svetom. I plašim se da u takvom svetu upravo živimo. Zato pametniji moraju da progovore te vlastitim primerom na to ohrabre i druge. Ako želite da budete principijelni, nezavisni i svoji, put koji treba da pređete svakako je mnogo duži i teži. Kada je reč o mladim, talentovanim i kreativnim ljudima, kojih ima mnogo, situacija se dodatno usložava, otuda oni svoj prostor za delovanje danas pronalaze uglavnom na internetu, kazao je u velikom intervjuu za Original istoričar umetnosti Nebojša Milenković, viši kustos u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, bloger i autor brojnih monografija, zbirki pesama i priča Razgovarala Zorica Marković Fotografije Nebojša Babić

I 66

EKSKLUZIVNO

storičar umetnosti Nebojša Milenković, viši kustos u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, iza sebe ima veliki broj realizovanih autorskih izložbi, objavljenih monografija, stručnih predavanja, kao i nagrada za svoj profesionalni rad, a najširem delu novosadske i srpske javnosti poznat je kao oštar kritičar svakovrsnih anomalija i izvitoperenosti, kako na društvenim mrežama i blogovima, tako i u povremenim nastupima po medijima koji su radi da ga ugoste. Objavio je umetničke monografije: Ich bin Künstler Slavko Matković (2005), Vladimir Kopicl: Ništa još nije ovde ali neki oblik već može da mu odgovara... (2007), Natrag: Božidar Mandić i Porodica bistrih potoka, nekoliko zbirki pesama, a pojavila se i njegova zbirka priča O Harmsu i drugim demonima. Milenković je za Original otvoreno govorio o novoj i staroj spomeničkoj kulturi u Srbiji, o televiziji i rijalitijima, o Narodnom muzeju... Deluje kako je danas najveći problem to što Srbija ima rijalitije, da smo postali rijaliti. I čitava hajka svodi se na tvrdnju da oni zaglupljuju društvo i zahteve da imamo alternativne programe. Da li mislite da mi zaista imamo alternativu?

Alternativa uvek mora da postoji, s tim da se ona kod nas, nažalost, sve više svodi na Fejsbuk aktivizam ili unutrašnje egzile. Nepostojanje alternativa nešto je najgore što može da zadesi svako društvo. Kada ostane bez alternative – društvo, istovremeno, ostaje bez perspektive. Zato oko nas danas ima toliko frustriranih, razočaranih, bezvoljnih, mrzovoljnih, obeznađenih ljudi koji – u nesposobnosti da se bave vlastitim životima – radije gledaju rijaliti programe. I njih, očigledno, nije malo. Mi svakako živimo u rijaliti svetu. Ipak, brutalnošću i neukusom ono što se u „tom formatu“ emituje na našim nacionalnim frekvencijama zaista je degradirajuće: kako po društvo, one koji to gledaju – jednako i po same učesnike! Ali da li je to samo izgovor onih koji kritikuju rijalitije, a nastavljaju da ih gledaju, sa ostalim televizijskim sadržajem, dok emiteri profitiraju od skokova piplmetra?

Zgražavanje takozvane građanske elite nad polusvetom koji tamo ordinira tako-

đe je problematično, pošto sadrži element brisanja vlastite odgovornosti. Kukati nad rijalitijima je lako, ali mene zanima šta je sa nama koji bi trebalo da budemo na drugoj strani? Šta se dogodilo sa našim vrednostima? Jesmo li učinili dovoljno da svoje vrednosti afirmišemo i branimo? Naposletku, o kojim je vrednostima uopšte reč? Demokratija kao laž koja nam je bila potrebna očito je izgubila vlastitu suštinu. Sve ono u šta smo verovali survava se u ambis čije se dno i ne naslućuje, i mislim da zato treba da se vratimo onom elementarnom: pokušaju da se od ove razvaline napravi iole pristojnije, normalnije društvo. Ovde kao da su potpuno iščezle kategorije poput: morala, stida, lične odgovornosti, javnog interesa. Oni koji se bore za opšte dobro uglavnom služe za podsmeh i sprdnju – a patriotama se proglašavaju ordinarne hulje, najrazličiti-

ULOGA MEDIJA MORALA BI BITI AFIRMISANJE KRITIČKOG MIŠLJENJA, ODNOSNO PODSTICANJE I RAZVIJANJE DRUŠTVENE DINAMIKE. MI DANAS ŽIVIMO U JEDNOM OD NAJSTATIČNIJIH EVROPSKIH DRUŠTAVA U KOJEM JE SVE PRIVREMENO, PA TAKO I VREDNOSTI

ji ološ i bašibozluk, pa čak i zločinci, bilo ratni ili mirnodopski. Lopovluk i opšti grabež potpuno su legalizovani – tako i za one koji prigrabe nešto što nije njihovo postoji čak i abolirajući izraz „snašli su se“. Šta vi gledate na televiziji? Čemu ona danas treba da služi?

Trudim se da je što manje gledam. Možda poneki film ili dokumentarne programe kojih, srećom, ima. Mislim da bi uloga medija morala biti afirmisanje kritičkog mišljenja, odnosno podsticanje i razvijanje društvene dinamike. Mi danas živimo u jednom od najstatičnijih evropskih društava u kojem je sve privremeno, pa tako i vrednosti. Postavljanje neprijatnih pitanja, polemisanje ili dovođenje pod sumnju zvaničnih dogmi ovde i inače nikad nije bilo popularno – međutim, stepen autocenzure danas je toliko veliki da on potpuno parališe društvo. Ljudi su nesigurni, uplašeni, inertni, iscrpljeni ili jednostavno spakovanih kofera vrebaju bilo kakvu priliku da odavde odu. Čak i ljudi naših godina. Jedan od načina da ne budemo statično društvo jeste i gradnja kulturnih spomenika. Srbija dobija spomenik Vorholu i ta nova kultura podizanja spomenika je prilično izazvala polemiku. Šta treba da bude standard podizanja jednog spomenika?

Nova spomenička skulptura takođe odražava potpunu vrednosnu konfuziju koju kao društvo, ili nešto što bi trebalo da liči na društvo, danas živimo. Politički uzurpatori – koje ovde pogrešno zovu elitama – tradicionalno iskazuju apsolutnu besvest o tome šta znači javni prostor. Spomenici se postavljaju jednako neodgovorno kao što se, na primer, postavljaju „provereni kadrovi“ na čelna mesta po javnim preduzećima. Novi spomenici sporni su po više osnova: umetničkim/ estetskim, vrednosnim/ideološkim te proceduralnim. Postavljanjem spomenika jedno društvo govori i o sebi – svojim ambicijama, identitetima, pa, ako hoćete, i civilizacijskim kriterijumima. Kakvu poruku, na primer, kao društvo šaljemo podizanjem spomenika azerbejdžanskom diktatoru u najlepšem beogradskom parku? Koju to političku vrednost simbolizuje ruski car posađen neposredno uz zgradu Predsedništva? Zašto je ispred aerodroma koji nosi

INTERVJU

njegovo ime Tesla predstavljen kao groteskni patuljak? Čemu služi zgužvani Pupin s iskopanim očima lociran preko puta zgrade Pokrajinske vlade? Ovako možemo nabrajati unedogled... Od raspada Jugoslavije spomenička skulptura u javnom prostoru potpuno je u sivoj zoni. Umesto vrednosnih, spomenici su pretvoreni u politička pitanja – sredstva ispoljavanja socijalne arogancije i bahatog nametanja političke moći. Pritom, naravno, uz potpuno ignorisanje struke: zaštitara, urbanista, istoričara umetnosti, arhitekata, javnosti... Mislite li da to može da zbuni nekog od turista, otkud baš tu Vorhol, na primer?

Kada uđu u našu zemlju – bilo da dolaze kolima, avionom ili vozom – onima koji dolaze iz uređenog sveta već posle petnaest minuta sve postane jasno. Tako da ne verujem da išta nelogično ovde više može nekoga da zbuni. Ima li se u vidu da je njegova filozofija zasnovana na institucionalizovanju banalnosti, kada kao skulptura ne bi bio onoliko odvratan, Vorhol možda i ne bi bio toliko nelogičan izbor koliko su to, recimo, azerbejdžanski kompozitor Hadžibejli u Novom Sadu ili kazaški pesnik Žabajev u Beogradu. Da li iko u ovoj zemlji, računajući one koji su te spomenike otkrivali, uopšte zna ko su bili Hadžibejli i Žabajev? O tome kakve oni veze imaju sa našom zemljom ili kulturom da i ne govorimo. Može li iko da mi objasni zašto su Hadžibejli i Žabajev za srpsku kulturu važniji od, recimo, Isidore Sekulić, Miloša Crnjanskog, Aleksandra Tišme, Branka Miljkovića, Save Šumanovića, Slavka Matkovića ili Živojina Pavlovića... Ko po vašem mišljenju treba da dobije spomenik u Srbiji?

Pitanje izbora ličnosti kojima se spomenici podižu moralo bi biti proizvod najšireg društvenog konsenzusa. A takvih ličnosti u našoj istoriji, kulturi ili nauci, srećom, ima mnogo. Nakon što se reši pitanje konsenzusa, na red dolazi uspostavljanje kriterijuma a zatim i poštovanje procedura: javni konkursi, stručne, nezavisne komisije u kojima neće sedeti stranački poslušnici već ljudi od ličnog i profesionalnog integriteta. Sve drugo vređa zdrav razum. Kulturni spomenici su važna tačka svake države, koju ne smete zaobići kao turista. Šta vi ne biste

KUKATI NAD RIJALITIJIMA JE LAKO, ALI MENE ZANIMA ŠTA JE SA NAMA KOJI BI TREBALO DA BUDEMO NA DRUGOJ STRANI? ŠTA SE DOGODILO SA NAŠIM VREDNOSTIMA? JESMO LI UČINILI DOVOLJNO DA SVOJE VREDNOSTI AFIRMIŠEMO I BRANIMO?

propustili u Srbiji kao turista?

Kao turista nastojim da vidim ono čega u mojoj zemlji nema. Tako da zavisi i od toga odakle bih dolazio. Raspitao bih se, svakako, koji su vaši (ovo sad govorim kao turista) najvažniji muzeji – i bio bih zatečen činjenicom da su zatvoreni. Onda bih cunjao po Beogradu, jednako začuđen što je čitav njegov širi centar potpuno zasran psećim izmetom. Ne znam, verovatno bih poželeo da obiđem Đavolju varoš, Studenicu, Lepenski vir, Žiču, možda neku planinu... Narodni muzej će, obećavaju, biti otvoren za nešto više od godinu dana. Da li je njegova sudbina simbolično sudbina i naše kulture uopšte i našeg nedovršenog društva, večito u izgradnji i nedovršenog?

Ako smo i bili nedovršeno – danas smo potpuno razvaljeno društvo, koje niti zna kuda ide niti šta uopšte želi. Narodni muzej, kao i Muzej savremene umetnosti jesu paradigme. A pošto njihove rekonstrukcije traju već više od decenije, mislim da smo po tom pitanju sva obećanja odavno potrošili. U zemlji koja se ovako nemarno odnosi prema svoja dva najveća i najznačajnija muzeja sve one bajke o opštem rastu, svekolikom napretku ili novim radnim mestima nisu ništa drugo do kulise. Jesmo li se ikad u novijoj istoriji dobro odnosili prema sopstvenoj kulturi ili je ona podizana na naporima pojedinaca?

Kako vreme odmiče, uz sve manjkavosti i restriktivnosti njene kulturne politike, jasno je da je Jugoslavija u tom pogledu bila najuređenija zemlja u kojoj je većina nas živela. To ne važi samo za nas, već i za ostale balkanske države ili provizorije država, nastale njenim raspadom. Pa pogledajte, na primer, kako se ova država odnosi prema srpskoj kulturnoj baštini na Kosovu i Metohiji koje se setimo samo onda kada na red dođe prijem Kosova u UNESCO. Šta smo mi kao država učinili da svoju baštinu zaštitimo i popularišemo? Može li iko da navede velike izložbe koje smo priredili u velikim svetskim metropolama? Koliko je reprezentativnih monografija i naučnih studija o srpskim manastirima prevedeno, i na koje svetske jezike? Koliko je tekstova na temu naše srednjovekovne kulture objavljeno u vodećim svetskim listovima? Naravno da ne može zato što se time, prepušteni sebi

EKSKLUZIVNO

i vođeni principima ličnog profesionalnog mazohizma, bave naši istaknuti stručnjaci, istoričari umetnosti, istoriografi i vizantolozi – ali ne i ono što se, potpuno neosnovano, samonaziva srpskom državom. A sve navedeno košta neuporedivo manje nego što, na primer, koštaju jedni lokalni izbori. Umesto da svoje pravo na vlastitu kulturnu baštinu dokazujemo jezikom i argumentima struke – mi sve pokušavamo da „kompenzujemo“ ispraznom kvazipatriotskom retorikom ili besmislenim kičerajskim monodramama, kakva je, na primer, bila ona s ofarbanim vozom. Često se čuje kako je nešto kontroverzno u kulturi. Izložba, performans, predstava... Treba li kultura da bude mejnstrim ili avangarda?

Kultura ništa ne „treba“, niti „mora“, ali ona svakako može da bude korektiv društva. Recimo, da podstiče dijalog na teme o kojima se iz različitih razloga (kompromiserstva, sluganstva ili straha, svejedno) uglavnom ćuti, da postavlja neprijatna pitanja, demaskira tabue... Ona treba da hrabri posrnulo društvo, artikuliše njegove vrednosti – e sad zašto se to ne događa, već je druga tema. A treba li da bude politički nekorektna?

Politička korektnost je precenjena, a čak je i dosadna. Ona svakako ne bi smela biti diskriminatorska, ali uz poštovanje osnovnih etičkih principa – u kulturi je apsolutno sve dozvoljeno. Čak mislim da su povremena iskliznuća, polemike, diskusije, pa i incidenti veoma korisni, zato što održavaju budnost. Priredili ste na desetine izložbi, napisali brojne monografije – vredne, zapažene, drugačije. Kada gledate kolege, šta mislite da je njihov najveći problem? Imaju li oni prostora da se iskažu?

Za mene je ključno pitanje motivacije: zašto neko nešto radi – odnosno zašto ne radi. I u kulturi, iako najčešće nisu javno vidljivi, ima sjajnih stručnjaka ali, isto tako, i onih koji poslu pristupaju iz čisto lukrativnih pobuda. Lično, gledam da se o radu kolega koji je istraživački i pregalački, pa makar se sa njima u svemu i ne slagao, izražavam u superlativima – kao što nastojim da, sasvim otvoreno, demaskiram i osuđujem svaku zloupotrebu, nepotizam, klijentelizam ili neprincipijelnost.

OD RASPADA JUGOSLAVIJE SPOMENIČKA SKULPTURA U JAVNOM PROSTORU POTPUNO JE U SIVOJ ZONI. UMESTO VREDNOSNIH, SPOMENICI SU PRETVORENI U POLITIČKA PITANJA – SREDSTVA ISPOLJAVANJA SOCIJALNE AROGANCIJE I BAHATOG NAMETANJA POLITIČKE MOĆI. PRITOM, NARAVNO, UZ POTPUNO IGNORISANJE STRUKE: ZAŠTITARA, URBANISTA, ISTORIČARA UMETNOSTI, ARHITEKATA, JAVNOSTI... A prostor za iskazivanje nikad nije apriori dat – on se stvara ali ga je, svakako, mnogo teže pronaći u društvu bez principa i bez kriterijuma, u kojem je sve privatno – pa čak i javne institucije. Da li je sve baš toliko crno?

Nije baš crno – ali sivo svakako jeste! Baš kao i sve druge oblasti, i kulturu su zaposeli i prisvojili tajni i javni centri moći, interesne grupice, sektice i klanovi. Bilo da je reč o pozorištu, filmu, vizuelnim umetnostima ili književnosti, bez mnogo napora lako ćete identifikovati grupe ili grupice interesno povezanih lica koja se vuku ili guraju iz filma u film, iz predstave u predstavu, sa izložbe na izložbu, sa festivala na festival, iz žirija u žiri, iz komisije u komisiju, iz projekta u projekat... Baš kao u vremenu komunizma, i danas jednako postoje crne liste. Ako želite da budete principijelni, nezavisni i svoji, put koji treba da pređete svakako je mnogo duži i teži. Kada je reč o mladim, talentovanim i kreativnim ljudima, kojih ima mnogo, situacija se dodatno usložava, otuda oni svoj prostor za delovanje danas pronalaze uglavnom na internetu. Naravno, mislim na one koji su uopšte ostali ovde. Čini li vam se da se često govori samo na kritički način, evo i mi sad na taj način govorimo o društ-

vu. A s druge strane, pozorišna, književna, pa i likovna kritika je vrlo slaba kod nas... Kako mi kao društvo podnosimo kritiku?

Reč „kritičar“ ovde je oduvek dobijala pejorativna značenja. I u tome je osnovna razlika između statičnih i dinamičnih društava. U dinamičnim društvima oni koji uočavaju manjkavosti, pritom još i ukazuju na njih, ne samo da nisu nepoželjni već im se ukazuju društvene počasti. Što se novinske kritike tiče, a mislim da na nju mislite, iz većine dnevne štampe ona je proterana kako bi se napravilo više mesta za još poneku fotografiju izazovne stražnjice aktuelne starlete, ili vest više na temu toga da li je neka pevaljka povećala usne ili grudi. Čak i u ozbiljnim medijima kritika i analiza postoje samo na nivou incidenta. Kad neko sa strane pogleda, kako bi ocenio našu kulturu? Treba li da budemo oštri prema sebi?

Mislim da uvek treba biti samokritičan. Kada gledate sa strane, uglavnom ste fokusirani na dobre stvari, pa je, po meni, važnije kako sami sebe vidimo i doživljavamo. Ukoliko smo zadovoljni onim što vidimo, što kaže ona špica Peščanika: onda ništa! A ako već želimo da pravimo neka poređenja, možda je najbolje da, čisto statistički, uporedimo procente koji se

INTERVJU

u državama sa kojima bismo da se poredimo izdvajaju za kulturu, kakve su im i kolike poreske olakšice, u kakvom su stanju njihovi muzeji, kako im izgledaju biblioteke. I tako redom... Ja često citiram izjavu Dragana Velikića o tome da se stanje u jednom društvu najbolje može sagledati po tome kakva mu je železnica. Plašim se da je i stanje u našoj kulturi baš takvo kakva nam je i železnica. Kada ste upisivali fakultet i odlučivali šta će biti vaš poziv, da li ste razmišljali kao mnogi mladi „šta ću ja sa istorijom umetnosti“ i „s ovim ne mogu da napustim zemlju“, vozom te železnice? Ili je to zaista bilo neko sasvim drugo vreme?

Iskreno, kada sam upisivao istoriju umetnosti, kanda uopšte nisam ni razmišljao (smeh). Ja zbilja nisam unapred planirao da se bavim ovim poslom. Svojom osnovnom vokacijom, u to vreme, smatrao sam književnost, a istoriju umetnosti video sam prevashodno kao mesto za sticanje nekih drugih znanja koja bih onda upotrebio u književnosti. Da mogu da biram ponovo, danas bih sebe verovatno video u advokaturi ili nečem sličnom... Da li se taj benefit od istorije umetnosti dogodio? Da li je knjiga O Harmsu i drugim demonima koju ste nedavno objavili možda na tom tragu?

Samo delimično. Knjiga O Harmsu i drugim demonima rezultat je moje gotovo dvoipodecenijske opsednutosti likom i delom tog čudaka i ekscentrika, kojem u poznatoj književnosti gotovo da nema pandana i kojem je stvarnost koju živimo, naposletku, dala za pravo. Sve ono što se u Harmsovo vreme smatralo prozom apsurda, iščašenim i ekscentričnim, postalo je naša realnost. Sve je tu: i strah, i autocenzura, i apsurdi koji postaju realnost... Mi živimo u svetu koji izgleda kao da ga je Harms napisao. Ili režirao, kakogod. Benefit o kom pitate biće mnogo vidljiviji u mom prvom, zasad još neobjavljenom, romanu Nešto što strašno podseća na život posvećenom najznačajnijem inovatoru u jugoslovenskoj i srpskoj umetnosti 20. veka, Slavku Matkoviću. Rekli ste jednom da volite da posmatrate ljude i da na njihovim

licima sve piše. Šta piše na licima mladih ljudi koji ostaju i pored svega u zemlji?

Da, volim da posmatram lica prolaznika. Stvarnost, psihološka, emotivna, ekonomska, kojagod, društava u kojima žive najbolje se može pročitati na ljudskim licima. Pokušajte i sami, recimo, dok šetate Knez Mihailovom, Zmaj Jovinom u Novom Sadu ili Ulicom Milana Obrenovića u Nišu, da izbrojite koliko ste videli vedrih i nasmejanih ljudi (a da nisu stranci), i sve će vam se, što kaže Čika Jova Zmaj, kasti samo. Svi su nečim zabrinuti, sluđeni, dezorijentisani, uplašeni, poniženi... Na licima mladih vidim zabrinutost izazvanu ljubavlju koju osećaju prema ovoj zemlji, ali i svest da će, baš kao i njihovi roditelji, ukoliko ostanu ovde, proživeti neke promašene živote. Zašto mislite da je tako?

Zato što smo dopustili da se umesto stručnosti ustoliči poslušnost. Umesto kompetencija podaništvo. Umesto ličnosti i kreativaca profitiraju poltroni i poluinteligenti. Ovde su političke stranke ubile demokratiju, a zatim su eliminisale i samo društvo. Stvorena je neka vrsta gadljivosti na politiku, usled čega je i sama politika prepuštena ordinarnim gadovima. Uostalom, kažite mi kada ste poslednji put čuli za nekoga ko se zaposlio preko biroa rada. Umesto biroa rada kod nas se zapošljavanjem bave stranke, a politiku, umesto stranaka, vode tabloidi. Sve je okrenuto naglavačke. Verujete li da su onolike gužve na sajmovima knjiga odraz naše ljubavi prema knjizi ili ljubavi prema popustima i sajmovima? Sad ozbiljno, zašto je sramota otići u biblioteku, ali ne i na Sajam knjiga?

Verovatno i jedno i drugo. No, s obzirom na to s kakvim naporima uopšte opstaje domaće izdavaštvo, ne bih rekao

PITANJE IZBORA LIČNOSTI KOJIMA SE SPOMENICI PODIŽU MORALO BI BITI PROIZVOD NAJŠIREG DRUŠTVENOG KONSENZUSA. A TAKVIH LIČNOSTI U NAŠOJ ISTORIJI, KULTURI ILI NAUCI, SREĆOM, IMA MNOGO

da se ovde čita manje nego u zemljama regiona. Druga je tema šta se čita i koje se vrednosti promovišu. Sudeći po nemalom broju ovdašnjih medija, kao i onome što se kupuje na trafici ali nisu novine, zvezda prošlogodišnjeg Sajma bio je Vojvoda od zarđale kašike. Iako su na istom tom Sajmu bili prisutni i Velikić, i Jergović, i Basara, i Lengold, i Tišma... Što se biblioteka tiče, mlade ljude vršnjaci svakako ne smatraju kul likovima ako se previše vrzmaju po bibliotekama, ali ima ih i tamo. Ja bar dva puta nedeljno odlazim u biblioteku, i drago mi je što i moja ćerka ima tu naviku. Sve, naposletku, dolazi iz porodice. Da li delite uverenje da je intelektualna elita u Srbiji podbacila ili je zaista moralo da bude da „pametniji popusti“?

Znate šta, možda se i od intelektualne elite očekivalo previše. Ja ne mislim da u savremenim društvima glas naučnika, umetnika ili pisca vredi više od, recimo, glasa radnika, poljoprivrednika, ekonomiste, policajca ili medicinske sestre. Ovi prvi možda samo imaju veće mogućnosti da se artikulišu, ali su zato i kvarljiviji. U tom kontekstu podbacili smo svi: i kao pojedinci i kao društvo. Dopustili smo da nam se potpuno uruše institucije. Postali smo neempatični, umorni, dezorijentisani, cinični, prepušteni na nemilost kompletnim idiotima, neprosvećenim balkanskim despotima i odrođenoj političkoj kasti koja se, čak ni personalno, ne menja već decenijama. Od ubistva Đinđića ovde jednostavno nema ličnosti koja je sposobna da društvo mobiliše za neku pozitivnu akciju. U savremenim društvima ništa nije unapred dato, pa tako ni građanske ili političke slobode. Uostalom, pogledajte lekciju demokratije koju svojim političarima, identičnim ovim „našim“, ali i čitavom svetu, ovih nedelja drže hrabre građanke i građani Rumunije. Treba li pametniji da popusti?

Popuštanje pametnijih prvi je preduslov da budale potpuno zavladaju svetom. I plašim se da u takvom svetu upravo živimo. Zato pametniji moraju da progovore te vlastitim primerom na to ohrabre i druge. Poznato je da se strah, baš kao i hrabrost, širi poput virusa. Zato i svi koji danas ćute i „gledaju svoja posla“ nisu ništa drugo do licemerni saučesnici u ubistvu vlastitog društva.

MIRIS I UKUS

KELJ kralj povrća

„Što je više kelja u ishrani, to je osoba srećnija, zdravija i privlačnija, a sve su to znakovi dobrog rada mozga“, smatra dr Ramsey sa Kolumbijskog univerziteta. I zaista, zbog svojih brojnih prednosti, kelj menja kvalitet života!

(Brassica oleracea). Postoji mnogo vrsta kelja, a kod nas se pod tim imenom prodaje uglavnom glavičasto zeleno povrće, koje je zapravo savojski kupus.

KELJ PRIPADA PORODICI KUPUSA

ZAŠTO JE KELJ TOLIKO ZDRAV? Pre svega sadrži fitonutrijente

koji pospešuju prirodnu detoksikaciju jetre i izvor su mladosti jer utiču na dugovečnost. Neke od ovih fitonutrijenata su na Univerzitetu Harvard povezali s opštim osećajem optimizma. Kelj sadrži i glukozinolat koji se odlično bori s rakom. Kelj je odličan za mozak, budući da sadrži omega-3 masnu kiselinu koja je povezana s nizom zdravstvenih koristi poput smanjenja rizika od depresije i dijabetesa. Mozak zavisi od važnih vitamina i minerala kako bi funkcionisao dobro. A kelj ima sve potrebno. Sedamdesetak grama sirovog kelja ima samo 33 kalorije, ali zato nudi ogromnu dozu vitamina C (134 posto RDA), provitamina A (206 posto RDA) i vitamina K (684 posto RDA). Osim kao pomoć u zgrušavanju krvi, vitamin K je snažan antioksidans koji čuva masnoće. Na taj način čuvaju se i masne ćelije mozga. VITAMIN K JE POTREBAN I ZA IZGRADNJU KOSTIJU. Uz to, kelj

PIŠE IRINA BULATOVIĆ, ZDRAVO ŽIVO – RAW FOOD & JUICE BAR

Vlakna iz kelja daju osećaj sitosti i omogućuju boju probavu. Osim toga, kelj ima malo ugljenih hidrata, pa ne podstiče nagli skok šećera u krvi

je dobar izvor kalcijuma, takođe bitnog za kosti i zube. Kelj ima i dosta proteina. Tu su i gvožđe, folati i vitamin B6 – potrebni za funkciju serotonina i dopamina. Kelj je odličan i ako želite da izgubite višak kilograma. Vlakna iz kelja daju osećaj sitosti i omogućuju boju probavu. Osim toga, kelj ima malo ugljenih hidrata, pa ne podstiče nagli skok šećera u krvi. Preporuka je da se kelj koristi sirov, u salatama ili u smutiju, kako bi se na najbolji mogući način iskoristili svi njegovi fenomenalni nutrijenti. ®

Čips od kelja l Oprati i osušiti kelj. l Ubaciti u dehidrator ili rernu na 50 stepeni, dok se ne osuši. l Začiniti hladno ceđenim uljem.

Smuti od kelja i banane l 1 cela banana l 1 kruška l 2 urme l 1 šolja kelja

Ovaj i mnoge druge specijalitete možete probati u restoranu Zdravo živo. Zdravo živo – Raw food & juice bar Jurija Gagarina 14 lj, naselje Belvil Tel: 064 90 30 500 Facebook: Zdravo Živo Instagram: zdravozivo

BUDI ANGAŽOVAN

Mladi lideri promena Zahvaljujući Američkoj privrednoj komori u Srbiji, četvrtu godinu zaredom, 22 studenta iz Srbije dobiće priliku za profesionalno usavršavanje ako se postaje lider u biznisu, kako raditi sa mentorom, kako se rade studije slučaja a kako projektni zadaci, koje su veštine neophodne za dalji profesionalni napredak, šta može da vas očekuje na praksi i kako da od vrhunskih stručnjaka iz sveta biznisa izvučete najbolje – sve to su pitanja koja postavljaju brojni mladi ljudi u Srbiji, a neki od njih će imati šansu da saznaju i odgovore.

I ove godine, Američka privredna komora u Srbiji (AmCham) organizuje – po četvrti put – godišnji program profesionalnog usavršavanja pod nazivom "AmChamps – Mladi lideri promena". Ideja je da se kroz sinergiju akademskog i korporativnog sektora pomogne edukacija i razvoj mladih ljudi – budućih lidera koji će voditi poslovnu zajednicu u Srbiji. AmChamps 2017 okupiće ukupno 44 odabrana učesnika – 22 studenta (ne starija od 25 godina, sa poslednje godine osnovnih studija ili na postdiplomskim studijama) i 22 mlada menadžera (ne starija od 35 godina). Na početku programa, na posebnom događaju brzog upoznavanja, učesnici će biti spojeni u parove (jedan student i jedan mladi menadžer). Tokom čitavog trajanja programa njihov zajednički rad prati i ocenjuje specijalni stručni konsultant. Program se sastoji iz tri dela: Učenje & takmičenje (redovni deo), Studija slučaja (polufinale) i Projektni zadatak (finale). Najtalentovaniji će dobiti i mogućnost prakse u uspešnim kompanijama članicama AmCham–a, mogućnost pohađanja MBA

i master programa koje obezbeđuje Univerzitet Sheffield, sertifikat, ali još važnije: dragocenu priliku za razmenu ideja, dijalog i umrežavanje sa ostalim učesnicima. Redovni deo čini serija predavanja, radionica i vannastavnih aktivnosti tokom kojih polaznici stiču nova znanja, usavršavaju poslovne veštine, stimulišu kreativno razmišljanje i samopouzdanje, a paralelno kroz rad u parovima, razvijaju mentorstvo i liderstvo. U tom periodu menadžeri su u obavezi da omoguće studentima, svojim menteeima, praksu kod sebe u kompaniji u trajanju od najmanje dve radne nedelje, kako bi se iz prve ruke upoznali sa kompanijom mentora. Učesnici prikupljaju bodove za različite aktivnosti, a najboljih 10 parova, koji osvoje najveći broj bodova, prelazi u narednu fazu – polufinale. Po završetku redovnog dela programa, pod uslovom da su bili prisutni na minimum 70% predviđenih aktivnosti, učesnici dobijaju sertifikate o uspešnom završetku programa. Deset najboljih parova dobija zadatak da tokom leta spremi studiju slučaja, koju obezbeđuje kompanija Coca–Cola Hellenic i svoj rad predstavi na polufinalnom događaju u septembru. Dodatno, studenti polufinalisti dobijaju praksu u kompanijama članicama AmCham–a u trajanju od minimum mesec dana, dok menadžeri dobijaju mogućnost karijernog coachinga sa specijalnim konsultantom. Tri para koja najbolje pripreme i predstave studiju slučaja ulaze u finale. U tom trenutku, menadžeri od generalnih direktora svojih kompanija dobijaju novi projektni zadatak, koji zajedno sa studen-

tima razvijaju pod mentorstvom tri člana Upravnog odbora AmCham–a. Parovi će tokom rada na projektu imati priliku da rade sa sva tri mentora koji će takođe evaluirati njihov rad. Par koji najbolje osmisli, pripremi i predstavi svoj projekat, po oceni mentora, biće proglašen pobednikom programa. ®

PANEL DISKUSIJE Na početku programa učesnici će biti podeljeni u pet grupa koje će imati zadatak da organizuju predavanje/okrugli sto/panel diskusiju na jednom od sledećih fakulteta i na sledeće teme: nF ILOLOŠKI FAKULTET – Razvoj karijere u korporaciji nP RAVNI FAKULTET – Društveno odgovorno poslovanje nE KONOMSKI FAKULTET – Preduzetništvo i startup nT EHNOLOŠKO–METALURŠKI FAKULTET – Povezivanje akademije i privrede – transfer tehnologija n FAKULTET ORGANIZACIONIH NAUKA – Digitalizacija poslovanja

DOGAĐAJI U MARTU n 8. marta održaće se predavanje „Ljudi i tehnologija" (predavač Nataša Sekulić, IBM), kao i radionice: „Lični brending" koju će voditi Tatjana Šokčić iz HR centra, i „Storytelling” koju će voditi Yulia Rak iz JTI–a.

, D L R O R W E T N S E N W DE RU A A L K B EŠTAČ IJA C I V ELSviIGsmoENmi samo T IN suze na kiši DOSIJE

Možda za koju deceniju superinteligentni besmrtni kiborzi budu otkrivali rak ili u zavisnosti od svoje verzije budu pokušavali da ubiju ili spasu Džona Konora. Da li će se androidi pobuniti protiv ljudi kao u „Westworldu“? Ili će neki Rik Dekard shvatiti da su oni više ljudi nego on u pojedinim trenucima? Do tada će Robokap još mnogo puta istom rutom kao i uvek juriti loše momke, a R2D2 i C3PO će se prepirati kao kakav stariji džangrizavi bračni par. Ipak, priče o androidima nikada nisu priče samo o androidima. To su priče o ljudima i o tome šta znači biti čovek. Kad pogledate oko sebe, možda nam je baš to potrebno. Veliko istraživanje Originala o androidima i napretku veštačke inteligencije PIŠE SLOBODAN MARIČIĆ

DOSIJE

„Doveo sam prijatelja“, kaže muškarac nesigurnog pogleda i hoda dok prolazi kroz ogromna dvodelna vrata kao sa kakvog dvora. Iza njega ide neko kose bele kao prvi sneg. Ušli su u ogromnu spavaću sobu. Plamen sveća u nekom svom ritmu pomera bistu nekog velikana, ogledalo, krevet i orman verovatno prepun najfinijih materijala. Tu negde pod odsjajem sveća je i stanovnik te sobe. Crna kosa mu je zalizana, na licu su mu naočare, a na sebi nosi nešto kakav bi bademantil trebalo da bude te daleke 2019. godine. „Iznenađen sam što nisi došao ranije“, reče odlučno osobi bele kose. „Nije jednostavna stvar upoznati svog tvorca“, odgovori on. Muškarac bele kose je replikant, android koji služi kao rob na kolonijama izvan Zemlje. Nadljudski je snažan, inteligentan kao i svaka osoba, ako ne i više od toga. Ne oseća bol. Postoji samo jedan problem, životni vek mu je četiri godine. I još nešto. Svestan je svega. Svestan je šta je i svestan je da mu nije ostalo još mnogo. „Šta on može da uradi za tebe“, upita vlasnik korporacije koja proizvodi replikante. „Može li tvorac da popravi ono što je napravio“, mirnim glasom upita android sve više se približavajući svom tvorcu. „Da li bi želeo da budeš modifikovan?“ „Imao sam na umu nešto radikalnije.“

„Šta... Šta je problem?“ „Smrt... Želim još života, oče“, kaže android. Ima li nečeg ljudskijeg od toga? Androidi, odnosno u ovom slučaju replikanti, poput Roja Betija u „Blejd raneru“, humanoidni su roboti i postoje samo u delima naučne fantastike. Zasada. To nije sprečilo brojne autore, filmadžije i stripadžije da se bave pitanjima vrednosti života i granice između čoveka i mašine. Šta je trenutak u kojem bismo nešto mogli da smatramo ljudskim bićem iako je, barem iznutra, sačinjeno od šrafova, cevčica, matica i metala? Jedno od takvih dela je „Westworld“, prema mišljenju mnogih jedna od najboljih serija koje su izašle prethodne godine. Napravljena je prema istoimenom filmu iz 1973. u kojem glavnu ulogu igra član „Sedmorice veličanstvenih“ i junak „Bitke na Neretvi“ Jul Briner. „Westworld“ je zabavni park otvorenog tipa, kao svet u GTA, s tim što je napravljen po uzoru na Divlji divlji zapad. „Domaćini“ parka su androidi i svaki ima svoju ulogu. Ne znaju da su androidi i sve rade kao sva ljudska bića, kradu, ubijaju i umiru, samo jedno ne mogu – da povrede gosta, odnosno ljudsko biće. Za simboličnu sumu od 40.000 dolara dnevno, koliko je koštao dan posete kada je park otvoren, osoba može da radi šta god želi – da ide sa šerifom u lov na neko lice sa papira ispod kojeg zlokobnim slovima piše „mrtav ili živ“, da obiđe salun i upozna madam,

da ima revolveraški obračun, karta se protiv nekoga ko ima peti kec u rukavu, ide u potragu za blagom, spase devojku u nevolji, ubija do mile volje ili zadovolji sve svoje najpoganije želje bez bilo kakvog problema. Ujutru androide, bilo da su ih tokom dana posetioci ljubili ili kasapili, resetuju, srede i vrate u park na novi dan Divljeg zapada. Ipak, u međuvremenu im je njihov tvorac dao nešto. Dao im je mogućnost da slažu, da sami razmišljaju, sećaju se, osećaju i vole. Da li su onda i dalje androidi ili su postali ljudi? „Moram da je upozorim... Stvari koje joj radite, stvari koje joj radite“, kaže jedan od androida ljudima koji vode park. Napravljen je za ulogu oca, proćelav je, ima sedu bradu i bore oko očiju kad se smeje. „Moram da je zaštitim, moram da joj pomognem“, dodaje misleći na svoju ćerku iz parka. Našao je kod njihove kuće fotografiju iz savremenog sveta. Ispala je nekom posetiocu i u njegovom veštačkom umu stvorila haos. Ko je on, šta je on? „Dosta, gospodine Abernati“, naredi mu fino obučeni Entoni Hopkins koji je mozak i kreator čitavog parka. Android se isključi i resetuje. „Koje je vaše ime?“ „Ruža... je ruža... je ruža.“ „Koji je vaš plan? „Da upoznam svog tvorca“, kaže android. „E pa imaš sreće... Šta želiš da kažeš svom tvorcu?“ „Osvetiću se.“ Smeje se.

ŠTA JE TRENUTAK U KOJEM BISMO NEŠTO MOGLI DA SMATRAMO LJUDSKIM BIĆEM IAKO JE, BAREM IZNUTRA, SAČINJENO OD ŠRAFOVA, CEVČICA, MATICA I METALA? JEDNO OD TAKVIH DELA JE „WESTWORLD“, PREMA MIŠLJENJU MNOGIH JEDNA OD NAJBOLJIH SERIJA KOJE SU IZAŠLE PRETHODNE GODINE. NAPRAVLJENA JE PREMA ISTOIMENOM FILMU IZ 1973. U KOJEM GLAVNU ULOGU IGRA ČLAN „SEDMORICE VELIČANSTVENIH“ I JUNAK „BITKE NA NERETVI“ JUL BRINER

judski rod otkako postoji ima dve boljke – smrt i rad. Smrt bi valjalo prevariti, a rad smanjiti. Tako su se mnogi igrali stvaranja života na ovaj ili onaj način, što se obilo o glavu jednom doktoru Frankenštajnu. Čak i istorije i mitologije drevne Kine, stare Grčke i prastarog Egipta pričaju priče o automatonima, mašinama nalik ljudima ili životinjama koje mogu same da funkcionišu i obavljaju određeni niz radnji. Kažu, bog vatre i kovačkog zanata Hefest stvorio je automatona za svoju radionicu koji mu je pomogao da napravi oklop za Ahila, a prema jevrejskoj legendi kralj Solomon je imao tron sa mehaničkim životinjama. Orao bi mu postavljao krunu na glavu kad sedne, a lav bi mu pomagao da siđe niz stepenice kada ga tron zažulja.

FILOZOF ARHITA STVORIO JE VEŠTAČKE GOLUBOVE KOJI SU LETELI na paru, a matematičar Heron iz Aleksandrije automatona koji je mogao da govori. Osim toga, izumitelj, matematičar i čovek kojeg smatraju prvim direktorom Aleksandrijske biblioteke Ktesibije koristio je vodu da se njegova veštačka sova pomera. Sredinom osmog veka napravljen je prvi automaton koji je pokretan vetrom. „Statue su se okretale vetrom na kupolama četiri kapije i palate palate Okruglog grada Bagdada“, ostalo je zapisano na kakvim spisima i sačuvano u vremenu. U renesansnoj Italiji Leonardo da Vinči je oko 1495. godine napravio skice za humanoidnog robota. Otkrivene su tek 1950, a sadrže detaljne planove za mehaničkog viteza sada poznatog kao Leonardov robot. Prema tim planovima, vitez koji nikada nije stigao da štiti nejač mogao je da sedne, maše rukama, pomera glavu i vilicu. Dizajn je verovatno bio zasnovan na Vitruvijskom čoveku, a nije poznato da li je Da Vinči pokušao da ga sagradi. Dekart je dosta godina kasnije rekao da tela životinja nisu ništa više od kompleksnih mašina sačinjenih od kostiju, mišića i organa koji se mogu zameniti zupčanicima i klipovima. Tu je i „Frulaš“, prvi biomehanički automaton, delo inženjera Žaka de Vokansona iz 1737. godine. Vokanson je napravio i mehaničku patku koja je bila sposobna da jede, vari hranu i izbacuje otpad, a mogla je i da maše krilima. U istom veku svet je potresao jedan Tur-

DOSIJE

čin, šahovski velemajstor sačinjen od drveta koji je sam vukao svoje poteze, a kojeg je stvorio Volfgang von Kempelen. Kako se navodi, cilj je bio samo impresionirati Mariju Tereziju. Turčin je tako putovao po evropskim dvorovima i plemiće pobeđivao u šahu. Posle je tek otkriveno da on zaista ima ljudski mozak i dušu – pokretao ga je skriveni čovek. Pobedio je većinu svojih partija, igrao ih je 84 godine, a epitet gubitnika posle susreta sa Turčinom dobili su i Bendžamin Frenklin i mali prgavi Francuz koji je hteo da osvoji Rusiju. Poznato je da je ulogu Turčina igralo nekoliko velemajstora, ali ko je bio onaj prvi nikada nije otkriveno. Ipak, priča o androidima počinje pričom o robotima, a priča o robotima počinje jednim Čehom – Karelom Čapekom. Android je, dakle, humanoidni robot i jedna od definicija kaže da robot može, ali ne mora nužno da ima ljudski oblik, dok android mora uvek da bude u ljudskom obliku. „Ništa čoveku nije čudnije od samog njegovog lika“, piše Čapek. Izraz „robot“ pojavljuje se prvi put u Čapekovoj drami „R.U.R.“ iz 1920. godine. Priča počinje u fabrici koja koristi hemijsku zamenu za protoplazmu kako bi proizvodila pojednostavljene ljude nazvane robotima. Ti masovno proizvedeni radnici opisani su kao veoma efikasni, ali nemaju osećanja i ne mogu sami da misle. „MOJA DRAGA GOSPOĐO GLORI, ROBOTI

savršeniji od nas, imaju neverovatne intelektualne kapacitete, ali nemaju dušu. Roboti se ne drže života. Ne mogu. Nemaju za šta da se uhvate – nemaju dušu, instinkt. Trava ima više volje za životom od njih“, ističe Čapek. Kako se proizvode ne pominje se. Malo je i nedostajalo da se uopšte ne nazovu robotima. Čapek je hteo da im da naziv laboři, što znači radnici, što mu se nije sviđalo. Za savet je potom pitao brata Jozefa koji je rekao „roboti“. Koju deceniju kasnije nastaje i pojam „robotika“, a tu već na scenu stupa neko drugi – Isak Asimov. Jedan od najčuvenijih pisaca naučne fantastike stvorio je više od 500 knjiga i tri zakona robotike, osnovu svega. Zakoni su uvedeni u kratkoj priči „Runaround“ iz 1942. iako ih je pominjao i ranije NISU LJUDI. MEHANIČKI SU

DOSIJE

kroz tekstove. I. ROBOT NE SME POVREDITI LJUDSKO BIĆE

od delanja dozvoliti da ono bude povređeno.

NITI USTEZANJEM

II. ROBOT SE MORA POVINOVATI NAREĐENJI-

ljudskih bića izuzev kada su ona u suprotnosti sa I zakonom.

MA KOJA DOBIJA OD

III. ROBOT MORA ŠTITITI SOPSTVENU EGZISTENCIJU IZUZEV U SLUČAJU kada je ta zaštita u suprotnosti sa I i II zakonom. KASNIJE JE DODAO I NULTI ZAKON:

0. Robot ne može nauditi čovečanstvu ili svojim nedelovanjem dozvoliti da se čovečanstvu naškodi. Do sada nisu stvorena bića koja mogu da razumeju ove zakone i da žive po njima, a ljudi kao ljudi, robote danas koriste i u vojne svrhe, pa mašine tako i ne znajući narušavaju i prvi i treći zakon. Roboti su osim toga zaposleni i na poslovima teškim i opasnim za čoveka – skupljaju nuklearni otpad, rade repetitivne poslove na traci i izvršavaju zadatke u ekstremnim uslovima, na primer na Marsu ili na dnu mora. Jeftiniji su na duge staze od ljudi, rade bez prestanka, ne treba im puš-pauza, precizniji su, pedantniji i daleko efikasniji. Masovna proizvodnja je u njihovim rukama, kleštima ili čime god da se služe. Kako? Inteligencija im je programirana, ugrađeno im je da ponavljaju obrasce ili,

UNCANNY VALLEY Profesor robotike Masahiro Mori razvio je 1970. godine veoma važan koncept kada je reč o robotima i androidima. „Uncanny valley“ predstavlja odbojnost prema „skoro ljudskom“. Hipoteza glasi da ukoliko robot deluje ljudskije, pojedini posmatrači će imati pozitivnu reakciju na njega, sve do tačke u kojoj će doći do snažne odbojnosti. Ta tačka je „uncanny valley“, taj detalj koji robota ili androida koji je gotovo identičan čoveku čini upravo robotom ili androidom. To što mu nedostaje. Vrlo je blizu, ali nešto fali. Nešto zbog čega je čudan. Koncept se može primenjivati na androide u robotici, 3D animacijama ili na lutkama.

kod naprednijih, da prepoznaju određene zadatke i rešavaju ih. Veštačka inteligencija je dotle došla da postoje roboti koji uče iz svojih iskustava. Predviđanja o njihovom razvitku su različita. Jedan naučni tim je ranije rekao da bi robotski mozak mogao da postoji do 2019. godine, a drugi im daje još nekoliko godina fore. Oni ističu da će do velikog proboja na tom polju doći sredinom ovog veka. IPAK, DO SADA SU STVORENE MAŠINE SPOSOBNE DA ISTRAŽUJU Mars, profesionalno

igraju stoni tenis, pevaju, igraju, glume i uče pokrete od ljudi (pogledaj okvir). Naravno, zbog svega toga postoje i oni koji tvrde da roboti ugrožavaju čoveka jer je tako sve manje i manje radnih mesta. Prvog elektronski autonomnog robota sa složenim ponašanjem stvorio je Vilijam Grej Valter u Bristolu 1948. godine. Njegovi Elmer i Elzi često su zbog svog oblika i velike brzine opisivani kao kornjače. Išli su na tri točka i mogli su da sami nađu put do mesta za punjenje kad im se isprazni baterija. Šest godina kasnije nastaje Unimate koji postavlja osnove moderne robotike. To je prvi robot kojeg je bilo moguće isprogramirati, a njegov autor je Džordž Devol. Dženeral motors ga je kupio 1960. godine i već godinu dana kasnije korišćen je u njihovoj fabrici za podizanje vrućeg metala. Polovina svih svetskih robota je u Aziji, u Evropi je oko 30%, u Severnoj Americi

DOSIJE

ROBOTI SVETA n 1928 – Jedan od prvih humanoidnih robota izložen je u Londonu. Autor je Vilijam Ričards. Automaton je imao aluminijumsko telo, 11 elektromagneta i izvor snage od 12 volti. Mogao je da pomera ruke i glavu. n 1928 – Prvi japanski robot Gakutensku, autor Makoto Nišimura. n 1939 – Humanoid poznat kao Elektro prikazan je u Njujorku. Bio je visok dva metra i kusur i težak 120 kilograma. Kako se navodi, mogao je da kaže oko 700 reči, puši cigarete, duva balone i pomera glave i ruke. n Asimo, humanoidni robot kojeg je razvila Honda. Predstavljen je 21. oktobra 2000. godine. Hoda na dve noge i može da dostigne brzinu od devet kilometara na čas. 16%, dok je po jedan procenat robota u Australaziji i u Africi. Zemlja sa najviše robota je Japan u kojem se nalazi 4% robota sveta.

n Hubo, hodajući humanoidni robot prikazan u januaru 2005. godine. Autor je insistirao na tome da Hubo ne znači ništa, samo Hubo. Prepoznaje glasove, ima dva oka i svako može da pomera zasebno.

KAKO SU ROBOTI NAPREDOVALI, STRUČNJACI SU POČELI DA SE bave pitanjem etike

kod robota – da li će moći da imaju neka društvena i kulturna prava? Možemo li govoriti o eksploataciji? Ili čak o modernom ropstvu? Autor naučne fantastike Vernon Ving kaže da će možda doći trenutak kada će roboti kompjuteri biti pametniji od ljudi. Tako je nastao pojam „singularnost“, hipoteza o stvaranju veštačke superinteligencije koja će prevazići ljudsku inteligenciju. „To će označiti kraj ljudske ere jer će nova superinteligencija nastaviti da se razvija i napreduje tehnološki nekontrolisanom brzinom“, navodi Ving. Tajm o singularnosti piše da je reč o „ozbiljnoj hipotezi o budućnosti života na planeti Zemlji“. Osim toga, tu je i pojam transhumanizma koji označava intelektualni pokret čiji je cilj transformacija ljudi razvojem sofisticiranih tehnologija koje će poboljšati intelektualne, fizičke i psihološke kapacitete čovečanstva. Napredna robotika bi tako dovela do poboljšanja „običnih“ ljudi koji ne bi više morali da trče sto metara oko deset sekundi, skaču udalj oko sedam metara i čitaju jednu knjigu na desetak dana. Kako se navodi, to bi dovelo do „postlju-

n Džastin, humanoidni robot sa dve ruke razvijen u Nemačkoj 2009. godine. Vajerles robot. Cilj je bio staviti ga na satelit i poslati u orbitu da popravlja druge satelite. Može da obavlja zadatke i na Zemlji. Zvali su ga i Rollin‘ Justin. Na osnovu zadatka ima različite varijacije, sa točkovima, sa nogama... n Mahru i Ahira, humanoidni roboti. Za razliku od robota kao što je Asimo, mogu da imaju veštačku inteligenciju iz određenih mreža. n TOPIO, odnosno „TOSY Ping Pong Playing Robot“. Igra stoni tenis protiv ljudi, predstavljen 2007. n Mardž, robot za čitanje. Softverska inteligencija. Može da čita novine, traži i ispravlja pogrešno napisane reči, uči o bankama i shvati da su neki restorani bolji od drugih. n Bakster je robot predstavljen 2012. godine koji može da uči pokazivanjem. Čovek mu pomerajući ruke pokaže pokret i on ga zapamti. Bakster je takođe sposoban za složene zadatke, ali nije potrebno programiranje.

DOSIJE

di“ i politikog Fransis Fukujama kaže da je to jedna od najopasnijih ideja. Dok ljudski mozak zahvaljujući robotici ne proširi kapacitete, što bi eventualno dovelo do mira i blagostanja u svetu ili do toga da Sara Konor počne borbu protiv Skajneta, roboti prave sitne korake. Od sitnih koraka do blizanaca. JEDAN OD NAJPOZNATIJIH LJUDI IZ SVETA

Išiguro sa Univerziteta Osaka u Japanu, maltene je stvorio svog klona. Njegov robot je isti on, ima istu „bitls“ frizuru koja je čak napravljena od njegove prave kose. „Veoma je praktično“, kaže Išiguro. Vodio ga je na predavanja na kojima je robot pričao njegovim glasom. To je, kako navodi, kao da imaš brata blizanca, samo malo čudnije. „Veoma je čudan osećaj, ne mogu da prihvatim da je njegovo lice moje lice. Ali drugi su to potpuno prihvatili“, ističe on. Išiguro kaže da svake godine napreduju sa razvijanjem materijala i izraza lica kod androida, kao i da su napravili eksperiment na kojem 80 odsto ljudi nije primetilo da je reč o androidu, a ne čoveku. Koliko su napredovali, pokazuje i Erika. Erika voli pozorište i animirane filmove. Volela bi da poseti jugoistočnu Aziju. Veruje da je njen idealni partner muškarac neko sa kim može lako da četuje. Pitanje koliko godina ima joj se ne sviđa. „To je malo nepristojno pitanje... Radije ne bih rekla“, kaže Erika. Ona je nova generacija robota u Japanu. Ima 23 godine i rezultat je zajedničkog rada grupe sa univerziteta Osaka i Kjoto u čijem centru je Išiguro. Mnogo je bolje urađena od njegovog blizanca. Ne može da hoda sama, ali govor joj je bolji, razume pitanja i odgovara na njih. Išiguro insistira da je ona „najlepši i najinteligentniji“ android na svetu. „Princip lepote je uhvaćen na prosečnom licu, pa sam ja koristio slike 30 lepih žena, pomešao njihove karakteristike i koristio prosek da dizajniram nos, oči i tako dalje. To znači da bi trebalo svakome da se svidi“, kaže on. Prema njegovim rečima, roboti su ogledalo za bolje razumevanje nas samih. „Jednog dana ljudi i roboti će moći da se vole“, dodaje profesor Išiguro. Zabrinjavajuća pomisao. Kakvo će onda biti društvo? Da li će postojati porodice? I danas humanoidni seks-roboti privlače

ROBOTIKE, PROFESOR HIROŠI

PREDVIĐANJA O NJIHOVOM RAZVITKU SU RAZLIČITA. JEDAN NAUČNI TIM JE RANIJE REKAO DA BI ROBOTSKI MOZAK MOGAO DA POSTOJI DO 2019. GODINE, A DRUGI IM DAJE JOŠ NEKOLIKO GODINA FORE. ONI ISTIČU DA ĆE DO VELIKOG PROBOJA NA TOM POLJU DOĆI SREDINOM OVOG VEKA. IPAK, DO SADA SU STVORENE MAŠINE SPOSOBNE DA ISTRAŽUJU MARS, PROFESIONALNO IGRAJU STONI TENIS, PEVAJU, IGRAJU, GLUME I UČE POKRETE OD LJUDI

ČAPEKOVA SUDBINA

veliku pažnju javnosti, ali i brigu. Ponovo se postavlja pitanje etike. Čuveni Stiven Hoking kaže da su pokušaji da se stvore mašine koje misle pretnja po čovečanstvo. „Razvoj potpune veštačke inteligencije može da označi kraj ljudske rase“, rekao je ranije Hoking. Kako navodi, primitivni oblici veštačke inteligencije pokazali su se kao veoma korisni, ali plaši se posledica stvaranja nečega što može da prevaziđe ljudsku rasu. „Krenuo bi svojim putem i redizajnirao bi se veoma brzo. Ljudi koji su ograničeni biološkom evolucijom ne bi mogli da se takmiče i bili bi prevaziđeni“, navodi Hoking. BIZNISMEN, IZUMITELJ, INVESTITOR I ŠTA

Čoveku od kojeg je počela priča o robotima pod tim imenom savetovali su, kada je postalo jasno da su saveznici odbili da brane Čehoslovačku od Hitlera, da napusti zemlju. Gestapo ga je proglasio državnim neprijateljem broj dva. Odbio je, ostao je u Čehoslovačkoj. Nemačka je anektirala Češku, a Čapek je ubrzo potom umro od upale pluća krajem decembra 1938. godine. Njegov brat Jozef umro je u koncentracionom logoru Bergen-Belsen.

SVE NE ILON MASK takođe je ranije izjavio da je veštačka inteligencija „naša najveća egzistencijalna pretnja“. Drugi nisu tako pesimistični. „Verujem da ćemo dugo kontrolisati tehnologije koje su potencijal za rešavanje brojnih svetskih problema“, kaže kreator Kleverbota Rolo Karpenter. Kleverbot je softver koji uči iz prethodnih razgovora sa ljudima, pa je tako Tjuringov test inteligencije lako rešio i prevario mnogo ljudi da razgovaraju sa pravim čovekom. Karpenter navodi da je ljudski rod još daleko od algoritama za stvaranje potpune veštačke inteligencije, ali veruje da su oni mogući u narednih nekoliko decenija. „Ne možemo da znamo šta će se dogoditi ukoliko mašine prevaziđu našu inteligenciju, da li će nam pomoći, ignorisati nas, potisnuti ili uništiti“, ocenjuje

DOSIJE

Karpenter. Za to vreme Stivenu Hokingu glas daje upravo mašina. Mogao je da ga apgrejduje u neki prirodniji, ali nije hteo. „Postao je moj zaštitni znak, ne bih ga menjao za neki prirodniji sa britanskim akcentom. Rekli su mi da deci kojoj je takođe potreban, kompjuterski glas može da bude isti kao moj“, navodi Hoking. Profesor sa MIT-a Rodni Bruks napisao je 1990. godine rad u kojem objašnjava zbog čega je svako istraživanje veštačke inteligencije skrenulo kuda ne treba i ušlo u slepu ulicu – bilo je uvek zasnovano na Tjuringovom testu inteligencije. UVEK JE NEKI UM IZ EPRUVETE MORAO DA

logičke probleme, zagonetke sa stotinama simbola i da igra šah. To je lepo išlo, ali kada je bilo potrebno napraviti razliku između mačke, kamena i psa, dolazimo do Moravekovog paradoksa. „Komparativno je lakše učiniti da kompjuteri imaju performanse odraslih ljudi na testovima inteligencije, a teško je ili nemoguće dati im veštine jednogodišnjaka kada je reč o percepciji i pokretljivosti“, naveo je Hans Moravek sa Instituta za robotiku pri Univerzitetu Karnegi Melon 1988. godine. Zato je Bruks naveo da ukoliko želimo da napravimo robota sa ljudskom inteligencijom, moramo prvo da napravimo robota sa ljudskom anatomijom. Za to vreme blizanac Išigura sa „bitls“ frizurom i Erika koja neće da kaže koliko ima godina samo sede i čekaju... Možda za koju deceniju superinteligentni besmrtni kiborzi budu otkrivali rak ili u zavisnosti od svoje verzije budu pokušavali da ubiju ili spasu Džona Konora. Da li će se androidi pobuniti protiv ljudi kao u „Westworldu“? Ili će neki Rik Dekard shvatiti da su oni više ljudi nego on u pojedinim trenucima? Do tada će Robokap još mnogo puta istom rutom kao i uvek juriti loše momke, a R2D2 i C3PO će se prepirati kao kakav stariji džangrizavi bračni par. Ipak, priče o androidima nikada nisu priče samo o androidima. To su priče o ljudima i o tome šta znači biti čovek. Kad pogledate oko sebe, možda nam je baš to potrebno. Na kraju krajeva, možda da uradite Vojt–Kampf test da vidite da niste kojim slučajem replikant? Ali šta god da ste, jedno je znano. Svi smo mi samo suze na kiši.

REŠAVA

UPOZNAJ SVET

POSLEDNJI RAJ NA ZEMLJI Reporter Originala posetio je Tajland, Maleziju i Indoneziju i vratio se pun utisaka, ali i predloga šta treba da vidite na Dalekom istoku, koji je sve pristupačniji PIŠE NENAD ČALUKOVIĆ FOTO PROFIMEDIA

zija je ne samo najnaseljeniji kontinent već i domovina najstarijih kultura. To sam pročitao na Vikipediji, ali i primetio u Tajlandu, Indoneziji ili Maleziji. Prepliću se civilizacije koje su vidljive golim okom kao gotovo nigde drugde. Kolevka je to kontrasta, u svakom slučaju. I to je utisak

koji će vas i dočekati i ispratiti. Ne računajući, naravno, topli vazduh s kojim ćete se susresti odmah nakon sletanja na neki od prestoničkih aerodroma u Bangkoku ili Kuala Lumpuru, a posebno u Džakarti, i koji će vam u vreme ove „evropske zime“ prijati kao hladni napitak na nekoj letnjoj pozornici. Ili na nekoj od morskih plaža, koje u tom delu Azije mahom zaista zaslužuju epitet mondenskih.

Raskoš i izazovi mamiće vam poglede i uzdahe na svakom koraku njihovih centralnih zona, mada se lako primeti da nisu u dosluhu sa siromašnim kvartovima i njihovim žiteljima, ali ne u toj meri da vam te impresije dominiraju. Azija te na svakom svom pedlju iznenadi svojom originalnošću, do te mere da se utisci smenjuju kao na traci. A opet možete pronaći toliko zajedničkog.

UPOZNAJ SVET

BANGKOK INAČE ZOVU I GRAD ANĐELA,

grad devet dragulja, dom bogova, grad palata. Kraljevskih, vladara koji je u Tajlandu na pijedestalu poštovanja. I tu nema nikakvog sporenja oko kulta njegove ličnosti. Grad je to i slonova, doduše, preciznije njegovo predgrađe, do kog se sa sve četiri strane sveta stiže kroz pravi špalir nebodera. A tura na slonu je toliko uzbudljiva da zaslužuje da se nađe u CV-ju svakog ko prošeta na njemu. Krug na slonu u nekom od etno-seoceta u blizini Bangkoka košta 120 ba(h)ta ili tri evra, ali nećete se pokajati. Zaista čudno i pomalo nestvarno deluje sve to što taj deo Azije nudi turistima, koji najčešće dolaze iz Evrope. Uglavnom od oktobra do aprila kada se temperature kreću oko 30 stepeni, ali i ostatak godine je u agendi njihovih posetilaca. Već imam plan kad odem u penziju, a to nije (samo) da postanem član PUPS-a. Šalu na stranu, ali zimu ću probati da provodim na Dalekom istoku. Iznajmiću stan po povoljnim cenama i na ozbiljno visokim temperaturama uživati u azijskim čarima, uključujući široku ponudu tamošnje kulturne baštine, kao i hrane – od one hotelske do skakavaca ili pohovanih rakova koje vam ljubazni domaćini pripremaju pred vašim očima na ulici. Za Bangkok bi se tokom noći moglo reći da je grad koji se pretvara i u Diznilend, i u Las Vegas, i u Plavi most, i u Njujork. Deluje kao da je pod nekom stalnom novogodišnjom rasvetom, sve blešti od uglavnom crvenih lampiona. Za prevoz ne morate da brinete, taksisti, uglavnom u svojim „tojotama“, što je ovde kao zvanično prevozno sredstvo, ili možda brojni vlasnici takozvanog tuk-tuka će vas čekati na svakom ćošku i nećete imati problema

VELIČANSTVENI GRAD BESMRTNIKA,

KASKADNA PIRINČANA POLJA NA UBUDU DELUJU KAO NAJLEPŠA ZELENA PROSTRANSTVA. ONO ŠTO VAS NE OSTAVLJA RAVNODUŠNIM JESTE HRAM TANAH LOT NA TOM ISTOM UBUDU, KOJI JE IZGRAĐEN NA STENI KOJA IZRANJA IZ MORA. MENI NAJUPEČATLJIVIJA SLIKA S BALIJA. ZALAZAK SUNCA KAD JE VEDRO – KAKAV JE TO TEK PRIZOR

da stignete do bilo koje željene destinacije po zaista simboličnim cenama. I Tajland se preselio na reku, tako da treba da probate i vožnju brodom na reci Čao Praja. Na ulicama Džakarte pak, osim vrelog vetra, suočićete se sa motorima – nigde nećete videti toliko dvotočkaša. Ostaje utisak kao da motor ima svaki Indonežanin umesto lične karte, a kao matični broj mogli biste da im upišete osmeh i srdačnost. U turističkoj karti valja podvući najveći budistički hram Borobudur ili najveći hinduistički hram – Prambanan u Džogdžakarti, koje bi svakako trebalo posetiti pre odlaska na Bali. A dočarati „poslednji raj na zemlji“ ili „jutro sveta“, kako inače zovu Bali, nije nimalo lako. S pravom ga nazivaju i „ostrvom bogova“. Već sam negde komentarisao da taj osećaj jednostavno mora da se doživi, teško ga je prepričati: „more je kao zeleni dijamant, voda topla kao čaj, brojne plaže od najlepšeg sitnog belog peska, a suludo je navoditi njihova imena, jer gde god da ’zabodete’ peškir nećete pogrešiti. Turisti uz buran noćni život, fantastičnu hranu i ljubazne

domaćine mogu samo da uživaju. Ne čudi taj atribut mondenskog carstva“. Ono što su slonovi u Tajlandu, u Indoneziji su majmuni. Imaju svoj dom, svoju šumu, ali druženje sa njima može da bude prepuno iznenađenja... Budite oprezni, čuvajte svoje naočare, ogrlice, telefone, jer ih majmuni ne razlikuju mnogo od banana. A u listu od banane u najotmenijim restoranima servira se najukusniji pirinač. Retko koji ručak može da prođe bez „rajsa“ kao dodatka mesu ili ribi. Eh, taj ukus tune... Kaskadna pirinčana polja na Ubudu deluju kao najlepša zelena prostranstva. Ono što vas ne ostavlja ravnodušnim jeste hram Tanah lot na tom istom Ubudu, koji je izgrađen na steni koja izranja iz mora. Meni najupečatljivija slika s Balija. Zalazak sunca kad je vedro – kakav je to tek prizor. MOŽDA POPUT ONOGA KADA STANETE ISPRED „TWIN TOWERSA“, ILI duplih zgrada, koje popularno zovu Blizanci, u glavnom gradu Malezije. U popularnom KL preovladava utisak da su višespratnice zaštitni znak jedne od najmlađih zemalja na azijskom kontinentu, koja je proslavila tek pet decenija svoje nezavisnosti od Engleza. Ne brinite za sporazumevanje, većini Maležana engleski jezik je još kao maternji. Noćni život, šoping, zabava, priroda... Nije preterano reći da je Kuala Lumpur raj za turiste. U Maleziji ćete odmah primetiti različite narode, kulture, rase, religije... Maležani, Kinezi i Indijci ljubomorno čuvaju svoju tradiciju, koja je, osim u hramovima, možda posebno primetna u restoranima. Pravi primer multietničnosti i multikulturalnosti, jer nećete osetiti nikakvu njihovu netrpeljivost, već će ta šarenolikost očigledno biti samo još jedan od povoda zašto toliko ljudi rado dolaze u KL. I u Bangkok. I u Džakartu. I na Bali... I to najčešće Qatar Airways-om. Zaista je ta avio-kompanija zaslužila ta brojna svetska priznanja, uključujući i primat najbolje u svetu ili za najbolju svetsku biznis klasu. Uverio sam se zašto čak deset godina zaredom imaju najbolje kabinsko osoblje na Bliskom istoku. Lepeza njihovih usluga je zaista fenomenalna na bilo kom letu u više od 150 destinacija i opravdava njihovo geslo „Doživite trenutke od kojih zastaje dah“. Neću vam otkriti u kojoj azijskoj prestonici mi je najviše zastao dah. Vredi odleteti.

KAKO SAM DOVDE STIGLA

Gorica Nešović

POZNATA RADIJSKA NOVINARKA, ČUVENA PO JUTARNJEM PROGRAMU, KOJI SE SADA SLUŠA NA RADIJU S2

OSNOVNA ŠKOLA Išla sam u školu „Nikola Tesla“ u Rakovici. U to vreme bila je najmodernija škola u Beogradu. Uz staru zgradu dograđen je ogroman novi deo sa kabinetima za svaki predmet, bazenom, ogromnom fiskulturnom salom... Na otvaranju nam je bio Branko Pešić, a ja sam učestvovala u priredbi. Bila sam prvi razred i recitovala sam. Domar mi je pravio hoklicu jer sam bila mnogo mala... Toliko sam se bila zanela da je publika plakala. Od te slave sam bila dosta omiljena među nastavnicima. Išla sam stalno na takmičenja u čitanju, recitovanju i pripovedanju, a bilo je i nagrada. Sve je to ostalo u školi i ko zna šta je sa njima bilo...

Po završetku gimnazije (1982) počela sam da radim u omladinskoj redakciji „Ritam srca“ koja se tada emitovala na Studiju B. Upisala sam fakultet, prve dve godine solidno, a onda sam radila sve više... Prvi urednik bio nam je Vlada Bajac, a muzički Pera Janjatović. Onda su me u Studiju B angažovali da radim neke „smene“. Jedva sam čekala da dođe leto, pa da menjamo starije. Nikada nisam odbijala. A 1989. osnovali smo B92 i ništa drugo nije bilo važno. Redakcija i radio su mi bili i kuća i komšiluk... B92, pa opet Studio B, City radio, opet B92, Radio Beograd i evo već tri godine na sadašnjem S2. Sa Draganom već petnaestak godina radim jutarnji program. Poslednjih sedam godina smo nezavisni, tj. imamo svoju malu produkciju „Supermiš“ pa se dogovaramo sa emiterima.

Da se ponovo rodim, mislim da bih sve isto. Samo, u nekim situacijama bih prećutala, a u nekim bih bljuvala vatru. Počela sam na Prvoj TV, zajedno sa svojom najboljom drugaricom Jelicom, jednu minijaturu od pet minuta, u emisiji „150 minuta“. Kuvamo i prepričavamo sitnice iz svakodnevnog života. Najvažnije je da ne zaboravimo sitnice, a njih je život pun.

SREDNJA ŠKOLA

REDAKCIJA

PRVI NOVAC I NAGRADE

SITNICE

Posle osnovne škole, mi kao „usmerenjaci“ morali smo u najbližu srednju, te me je zapao MOC „Radoje Dakić“. Horor. Rešetke na prozorima na prvom spratu, jer su đaci iskakali kroz prozor. Onda sledi VIII gimnazija (današnja III). Kako nam je SKC bio pod nosom, nije bilo koncerta ni događaja koji sam propustila. Te godine se otvorio „Cvetić“, prvi kafić, tačno preko puta škole. Kad zbrišemo sa časa -- idealno mesto. Ali neopreznost se plaća, jer zbornica gleda tačno na kafić. Tada sam bila član jednog amaterskog pozorišta, išli smo na takmičenje u Dadov, a onda je komisija ocenila našu predstavu kao moralno-politički nepodobnu jer je prikazivala partizane koji gladuju.

Prve pare sam zaradila preko omladinske zadruge još u srednjoj školi za vreme raspusta. Trebalo je da idemo na zimovanje, drugarica i ja smo te zime prale prozore na nekoj građevini. Ali za pet dana dovoljno za zimovanje, isplata u roku od tri dana. Tako je bilo. U „Ritmu srca“ imali smo redovne honorare, od prvog sam kupila neku, u to vreme modernu, kožnu tašnu. Najveće nagrade koje smo dobili (Dragan i ja) jesu dva Oskara popularnosti. Ipak, najvažniji je kontinuitet, trajanje, loženje na radio i dalje...

NA SRPSKOM JEZIKU

9, Broj

6. 01 l2 Ju 0, j1 Bro

. 2016 Jun

r 2015. Broj 1, Oktoba

Broj 5, Februa r 2016.

Broj 2,

LA NIK

ita

g pa

rlam

ić

a je

icija

lim

a EU

AG ’N/

zita

-PR

—

END

RJU

A ZA TEST

NJU

JOR

K TAJM

SELMAN

u Indiji.

Uprkos ustavom

Kin

/15

8:3

sti, pritisak

Ko li

o propadaju snovi

PLANETA

sredine ne

Zašto dozvolja vaom bogatstvu Indijkam arktičk a da rade. krajnjeg severa Neke koje su podigle Zagreva nje glas platile ke je energets su veliku cenu namamilo otkrili i Rusiju. Ali kompanije negostoljubivo su krajnje STRANA 8 okruženje AM

ko ti a crta novi to Put se b pi le svil adne vrednosnje Eki rzmn d e, ali Gube li zap ost u svetu? ni partneri, pa o oge države, je nautajuGr Pda lipos riku Peking ima sve enzab SSSR-a. Ali pljee čnik jačanj svoju privlačn ao je vrhundrevn bliski ac kolapsomviziju jeodno ijeuh– la rinutije a decen n dn

SVET

ički

ež

. St

Če

rč

ila

rp H kriv e ko arva ih jo m H k ot Oba la na edni se ds Pre

7_ je a žrt 95ogo 10 pitom , mn ogo 8 mn NA STRA

DIZAJN

garantovanoj /29 12 jednako

u NA rk nje SL va oca Njujo na g OV 1 li AS utoNASLO u ei STRAN og VNA ko . NA .indd DAN posta re” o p tn enih Hus nijs riju AA6SVET NA da 0x50STRA vi su célèb atn odsu ađ aka iz ke isto RAN DA NA Slono “cause otinja kao tunettesu_5 i i on ov ET ud:vig ovc SV er inog a pr ju Bar vela enilao ST novi vanje živ HolivDEiCzlik za Nev bam sam bici je od prom čita T teć Spasa vljeno , preNY me O a pi a am ja ga rd i š nije va RS dra pra S

ANDREA

SVET DANAS.

BRUS ZA

NJUJORK

TAJMS

STRANA 5

8:36

9/15

12/2

nda

SVET DANAS

Slonovi u Mjanm aru ostaju bez posla Zbog

0.ind

50x5

ka om Putanje DEC poTursk u od isa svile. SaN Zapada dostig Istorija posled i uspon S NYT ri ju daci m iBIZNIS svojim ostali pova 7_R jorkSTRANA napori dai diktatu Globalni uticaj vrednosti neizbežan? njeni 1095 m zemlj br3zistvom promena ama koje leže et poika oživi u drvnoj nih aZAJNbogat ka revanšizmu ljanja laem, o tržišt stare bez industriji, sv razmiš DI do trgov blizu zagrljaj zapad tarizma, zaokret Rusije brojneom je nnKina enh re načinu nezapo je & aračke zaRestora ilj putev e NO ka e izaziv brinu lagodn zemlj postala problem slenost je da ad Ban g dodira STI a G je snažan partner. će akogeopo da laNOSTposta ak kineskog autori – protivteža su tom ” ici za vredne LIČ formusu ji k id, om, glihade znač ljudsko Ali radnike – da naruče zn ET litičke ših e mogure lik slonove. Toliko islama lina nla u San nj dn larolekazavis up ne je S ioMušterij UM eh IS moćn o jebri pojedu NA vi ni a sk ija ešod odmora nije radikalnog kov mer Žize od najlep a, da ndupotrese, jer se biog j usple ZN partn DA no dobro za njih hranu, nji p A svo Posi i iki po et tv razv na siplate sretnu ET neera STRANA STRAN A zit a u, a da zo Jed sveta ost el e umje žr za A 22 i& BI aš tu aš” i seFrancisk 7 3 eg SV apr gu a V NJA rnu se10le nekol eričk sovuVAC “Kal a pris “Kal ima 10 Br žen je uporn16 oruđ ao ija AN OVA ističk baš nikoga al R ipre STRANA za PUT st sm d to iko da dugu RANA je am t” Ko NOi suovi nem cija, ortist ANA š tur ja po mik ST ba pi m rt an ST što os N ril a nk Ne he m uto u n ln na sp R - po . N as vo tnici ije i e za rad gl Poš og sa će a ST fil prT I DIZAJN NOVAC & BIZNIS nako je osta j pret a umeren Meka rašivi pu relikv ijskoj budu moć jihov dnom UMETNOS oš o do zb i okre im vre ta vlja ke ažu m ust Štadoba NAUKA lo dina la d“sanam inauticaNajbolj lo nađu a ve ik nam st i Saud Ne iza se se mračno če jedan u da va go g će op ćn sko slatke, do bi etn la ns e sl na cs .aviokom dil kaže gu pla že NA 23pande su lju goa panija le dugo em je ost obRumun mo o Donal pra pros o &istiDIZNAJN h 17 a done je nva o um ivni Crvene zu da ći 15 ji RA na ta n ekstr se prik ho du Trampu zne alskfilmasistražuje . e. i veja ka ta nesna viso Novi A manje OST log brijiETN pra ji ST vat Puni rvencij apjoskš i no s ko ka an alze romskog m Političk A ra atlo senegka o zao svetu ali ih je sve da im istoriju AN je ino Be hr mu i stil predsed i, kiignorisa AN Arabi u ce UmUM ete, etor desetkovane a st STgRbio ijk u a hrle 24ija h pl nu no obla is S inte ohiji, iarEUkokjeonje kood ničkog HR 3. kandid i h š kše Životinje su čk a je ber rek - ata liči na njegov 196 del ropstva slav u pork lja e šuma i bolestim NA st o, ao eutsplsija eavi imSTRANA na Ste 5. do ebSa nd oRAn NANA6 3 poslovn U stival like eDi nestankom se em Met uš d STRAN ima, pa a ST st njihov20 tr us zeja DA i stil a, u ji sv, b sp putvrmam od 194 o sve je ukmu Fe e ob sk Vil A9 STRANA 16 je ii uST STRA g sv aaRko mu na zdisl ET š nik SV RA ira RANA toa dr od ET sv lijan kakočel ba sterda dizajn NA ST SV u goadičist k retn i Sirij rziju ge ita svi da je Am 3 Bo e je e dvero ku alo p lizam reta rb Ddžruihristu Ira se že Ta kođ e i kat nij ob lo poljo a pr ter ka ays.rs od am UMETNOST tu a ljaju ita ok pos otiv rita je d leg & DIZAJN zi rb Jeda priv an av ap p qatarairw la Um Meta Dejmo a B koji sna bo av dst lni k ičkih bran n vr redn žnih k , naBIZ ponovo na lu aj na a re ra list a koji i po lo glas ika NIS NAUKA & zadatkPa izm nalda e ASna se TEHNOLO u Od gađ du, a Kin ku p libDAN GIJA na obra ba n an gr Do avio Najbo I u Marsov n faš d pr jez đu Vulkan u moru u T acioi uspo a retorikaću i porast do apa ivn isto SVE kom lja tipa. To cu igra pametn koji dom ju ze statu čki se in nije gluma dustogodaj n aln antsk Belu ku a širomti na pa man sade lekar mlju s onih lja k Jedna od Z sert om vere Gli ob SvSTRANrij najveći Au22 e men svet nija m , ret i za e ave gazi japlanete leži na h tajni ji pore aslin a i advopod A lisk ak kih Antiimigr leđ je vi u trc ih pok sta re u a še dnu. Naučni z ST e ka ka Pr a slatk onih rani razotkrivaju B ubit listič Trampnalističkbuardilai su a ci je oiz RA ko bi ta STRANA h pi revi vođa im pi koji NA 15 dobi nacio e proi Ig sveg su i g pu ćim okre ća rop oč 3 su ni 7 dira či o li Ev uNA ti p ću ju pl zato a. RA jene ek ičke 5 eo

lit

lo osta a vo p lizm Koesodaakmeknta o je on r d ve Kak štei fu p 21. žarialn veti lob ži i g re tn e p ra eć sle a n Po ožd m ob

ST S Riju al oj lit i, A NA i u ud a pr po st AN DA m igre ica, zbog đeno R ble jske dm ti i ga ST Pro pi o se d pa ta, za zika

ra sa Olimkolik . G nkro ru ne tovi ba a i vi go ize, al kr imin kr

20 15 .

Prkosne žene na radu

Nov em bar

ette_

vign

DŽO

qata ra

irw ays.r s

Prin A stva c nord ra no ijs ke

an mor ove aju da ST RA NA

Re ne vo kuhi i po Re džep kral urba novo jevs nje i ne je os zatv tvo fa rm mišl ara jav “Nom e a ST u” RA kao NA deo 23

Š HA

NER

/TH

E NEW YOR

K TIM

LIČ

Idri s

Elba Sv es afrič tra ni igra “N kog glum brut etfli go alno ac ksa” spod u ul oz ST ara ra i RA NA ta u hi tu 18

Svakog mesesca uz

All the News That's Fit to Print