Original #34-35 by Original Magazin

: ORGNLMAGAZINE

DVOBROJ

34/35

: @ORGNLMAGAZINE

: ORGNLMAGAZINE WWW.ORIGINAL.ME

WWW.NEDELJNIK.RS/ORIGINAL

MAGAZIN

JUL-AVGUST 2018.

CENA 199 RSD

ANDRIJA GERIĆ

Ne postoje prečice za mentalnu snagu Proslavljeni odbojkaš koji je postao psiholog

Minja Bogavac POZORIŠTE JE ISTO KAO I ŽIVOT, SAMO SU BOLJA SVETLA Dobitnica Sterijine nagrade o teatru, šansama, medijima Profesor Siniša Atlagić „LAŽNE VESTI” NISU NIŠTA NOVO Saobraćaj budućnosti Piše profesor Petar Mirosavljević ANĐELKA JANIĆ I MARKO KOVAČEVIĆ ARMIJA VOLONTERA POBEĐUJE

SLAVIMIR STOJANOVIĆ FUTRO

NAJPOZNATIJI SRPSKI DIZAJNER

SVAKO MORA DA SE BORI ZA SVOJE PARČE PAMETI O STUDIRANJU I MLADOSTI, O NARODNOM MUZEJU, O „ĆALE, ZAVRŠILI SMO FAKULTET...”, O BUDUĆNOSTI DIZAJNA, O BEOGRADU I UZORIMA

+ NIL GEJMEN + MEGAN MARKL + MARIJANA SAVIĆ + ŠTA DA ČITATE OVOG LETA + NOVE TEHNOLOGIJE U OBRAZOVANJU

SADRŽAJ DVOBROJA

JUL-AVGUST

#34-35

Otvoren je Narodni muzej! Novi logo radio je junak naslovne strane ovog broja Originala

20 / ANDRIJA GERIĆ Kažu da je za promenu potrebno bar tri nedelje svesnog rada da bi se desila i postala „naša“. Ne postoje prečice i magične tablete za mentalnu snagu, ona se vežba kao što vežbate mišiće iz dana u dan

50 / MINJA BOGAVAC U pisanje se zaljubila još kao beba, dok su je roditelji, novinari, uspavljivali uz zvuke pisaće mašine, da bi danas sopstvenim rečima, pisanim ili izgovorenim, “razbuđivala”, u svakom smislu. Na ovogodišnjem Festivalu nacionalne drame i pozorišta u Novom Sadu dodeljena joj je najprestižnija Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za njen “Jami distrikt”

24 / MARIJANA SAVIĆ Aktivistkinja i direktorka Udruženja Atina, koje vodi programe zaštite žena žrtava trgovine ljudima, u junu 2018. našla se na listi Forbsa koji je izdvojio osam žena na svetu, najistaknutijih borkinja za prava žena izbeglica

32 / SINIŠA ATLAGIĆ Profesor Fakulteta političkih nauka za Original demistifikuje značenja reči „propaganda“ i „marketing“, priča o tome da li je sve postalo „self-marketing“ danas i kaže da sve to nije novo: tako je bilo još u vreme Huna i u antičko doba

4 / RIČARD BRENSON 12 / SAOBRAĆAJ 2050. 14 / MEGAN MARKL 16 / TELO I POSLEDICE 26 / VOLONTIRANJE 36 / RECIKLAŽA 40 / ODBACI PLASTIKU 48 / ŠTA ČITATI OVOG LETA 60 / PODKAST 70 / NIL GEJMEN 78 / AJA SOFIJA

Impressum Izdavač / Fondacija Novak Đoković Direktor magazina / Jelena Đoković Pomoćnici direktora / Aleksandra Radujko i Nebojša Mandrapa Projektni menadžer Originala / Ivana Hibner Uslužni izdavač / NIP Nedeljnik Za izdavača / Veljko Lalić Glavni i odgovorni urednik / Marko Prelević Grafički urednik / Miloš Sinđelić / MaKista Urednik fotografije / Igor Pavićević Fotografije / Profimedia i Tanjug Izvršni urednik / Ana Mitić Lektura / Sanja Savić Redakcija / Veljko Miladinović, Branko Rosić, Zorica Marković, Margita Milovanović, Željko Pantelić, Draža Petrović, Slobodan Maričić, Dimitrije Đurić, Marija Božić Kontakt / original@nedeljnik.rs Marketing / Jelena Jevtić jelena.jevtic@nedeljnik.co.rs Štampa / Rotografika Subotica Generalni distributer / Štampa sistem ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628 Magazin podržala Direct Media

EKSKLUZIVNA KOLUMNA

Piše

Ser Ričard Brenson

EKSKLUZIVNO ZA ORIGINAL

Hajde da Svetsko prvenstvo bude ono što bi trebalo da bude

Ako Svetsko prvenstvo u fudbalu treba da donese nešto dobro, ljudi širom sveta treba da, dok gledaju fudbal i uživaju u prelepim potezima i krcatim stadionima, pomisle na one – ne samo u Siriji nego i u drugim delovima naše planete – koji ne mogu da posmatraju utakmice jer moraju da se bore za svoj život u ratnim uslovima

SREDINOM PROŠLOG MESECA, POČELO JE FIFA SVETSKO PRVENSTVO, JEDAN od najvećih sportskih događaja na svetu. U Moskvi su se sastale, na premijeri, fudbalske selekcije Rusije i Saudijske Arabije. Moram da budem iskren i da priznam da nikada nisam bio neki veliki zaljubljenik u fudbal, ali cenim tih nekoliko sportova koji imaju univerzalni značaj na svetu, i razumem zašto ga zovu „prelepom igrom“. On jeste ujedinjujuća sila kakvih nema mnogo na ovome svetu, sa neverovatnim kapacitetom da okupi ljude, bilo u uzbuđenju ili u radosti. Fudbal izaziva strast kod miliona navijača, bilo da se radi o snažnim profesionalnim ligama u Evropi ili o slučajno organizovanoj utakmici na ulicama Najrobija, na plažama Rio de Žaneira, u dvorištima Pekinga. Iako je on takmičarska stvar, u isto vreme je sposoban da gradi mostove i smanjuje podele, kao što je, primera radi, bio slučaj kod bivših zaraćenih strana u krvavom građanskom ratu u Sijera Leoneu. Tamo su shvatili da je organizovanje fudbalskih mečeva na kojima su nastupali doskorašnji neprijatelji umnogome pomoglo pomirenju. KADA SU NACIONALNI TIMOVI RUSIJE, DOMAĆINA OVOG TAKMIČENJA, I Saudijske Arabije, podigli zavesu na ovogodišnjem turniru, podsetio sam se da su globalni sportski događaji takođe velika šansa da svet makar nakratko zaboravi na razlike i da se svi osećamo kao velika porodica čovečanstva, ujedinjeni u prijateljskom i mirnom takmičenju. To je bila vizija barona Pjera de Kubertena kada je osnovao moderne Olimpijske igre, vizija koja traje hiljadama godina. U staroj Grčkoj, ovaj period mira nazivan je olimpijskim primirjem: bila su to tri meseca kada bi svi ratovi utihnuli, kada bi se razmirice ostavile za neko drugo vreme, kada nisu izvršavane čak ni smrtne kazne. Nekoliko sedmica pre početka Svetskog prvenstva u fudbalu, tvitovao sam o jednoj međunarodnoj kampanji iza koje je stajalo na desetine humanitarnih organizacija, a čiji je cilj bio da se Svetski kup u Rusiji proglasi „Svetskim prvenstvom mira“. Imajući u vidu ulogu Ruske Federacije u konfliktu u Siriji, mislim da je to fantastična ideja. Više od 300.000 građana Sirije je stradalo, a čak dvanaest miliona bilo je prinuđeno da napusti svoje domove od prošlog Mundijala, održanog 2014. u Brazilu, a tom sukobu koji je unesrećio jednu zemlju kao da se ne nazire kraj. Ali „Primirje tokom Svetskog prvenstva“ omogućilo bi mnogim civilima koji pate usled gotovo svakodnevnih bombardovanja

NEKOLIKO SEDMICA PRE POČETKA SVETSKOG PRVENSTVA U FUDBALU, TVITOVAO SAM O JEDNOJ MEĐUNARODNOJ KAMPANJI IZA KOJE JE STAJALO NA DESETINE HUMANITARNIH ORGANIZACIJA, A ČIJI JE CILJ BIO DA SE SVETSKI KUP U RUSIJI PROGLASI „SVETSKIM PRVENSTVOM MIRA“. IMAJUĆI U VIDU ULOGU RUSKE FEDERACIJE U KONFLIKTU U SIRIJI, MISLIM DA JE TO FANTASTIČNA IDEJA i pucanja po njihovim gradovima da uhvate predah. To bi moglo u isto vreme da omogući nekima da se izbave iz zona konflikta. Humanitarne organizacije bi bez ikakvog rizika mogle da dođu do onih kojima je najteže i da im udele pomoć. I možda bi, samo možda, i zaraćene strane pronašle način da otpočnu razgovore o rešavanju konflikta koji je praktično uništio jednu predivnu zemlju i toliko strašno uticao na njene ljude, oduvek toliko različite. IAKO SPORT IMA MOĆ DA UJEDINI LJUDE I DA inspiriše univerzalne vrednosti, ne smemo da uzimamo tu njegovu moć zdravo za gotovo. Uvek postoji rizik da se sportski događaji mogu iskoristiti da zamagle suštinu, da prekriju zločine i patnju ljudi u onim delovima sveta gde je gledanje fudbala u miru i tišini samo misaona imenica. Ako Svetsko prvenstvo u fudbalu treba da donese nešto dobro, ljudi širom sveta treba da, dok gledaju fudbal i uživaju u prelepim potezima i krcatim stadionima, pomisle na one – ne samo u Siriji nego i u drugim delovima naše planete – koji ne mogu da posmatraju utakmice jer moraju da se bore za svoj život u ratnim uslovima. U duhu Svetskog prvenstva, nadam se da će Rusija kao domaćin uspeti da pošalje neki sličan signal kako bi podržala ovu ideju. Hajde da Svetsko prvenstvo u fudbalu postane ono što bi trebalo da bude: jedan šareni festival nacija koje su posvećene mirnoj i boljoj budućnosti za čitavo čovečanstvo, a ne samo jurcanje za trofejom dok milioni širom sveta boluju i pate.

BUDI PAMETAN

NOVE TEHNOLOGIJE U OBRAZOVANJU

Da li je Nikola Tesla bio instruktor plivanja? etrnaestogodišnjacima u Srbiji su, u okviru jednog istraživanja digitalne pismenosti, pokazali fotografiju sa potpisom: „Mladi Nikola Tesla kao instruktor plivanja, plaža Long Ajlend, 1900. godina“. Od njih je traženo da odgovore na pitanje da li na osnovu fotografije mogu pouzdano da zaključe da je Tesla u svojoj mladosti radio kao instruktor plivanja. Pri odgovoru na to pitanje imali su pristup internetu. Rezultati su iznenađujući. Čak 78% učenika nije tačno odgovorilo, smatrajući da je fotografija dovoljan dokaz da je Tesla bio instruktor. Njih 22% je istaklo da Tesla nije bio instruktor, ali su za to dali obrazloženja poput toga da on ne izgleda kao instruktor plivanja, da samo leži na pesku, priča sa devojkom...

SAMO 7% UČENIKA IZ UZORKA DOVODI

U PITANJE IDENTITET Nikole Tesle na prikazanoj fotografiji, sumnja da slika može da bude fotošop, a samo 4% učenika dovodi u pitanje izvor smatrajući da ne raspolažu sa dovoljno informacija za donošenje pouzdanog zaključka. Ovo istraživanje sprovedeno je u 22 osnovne škole iz Beograda u okviru doktorske disertacije Dobrinke Kuzmanović sa Fakulteta za medije i komunikacije i saradnika Instituta za psihologiju. Ona ističe da rezultati nameću pitanje kako je moguće da u vremenu fotošopa i bezbroj onlajn veb-alata za obradu fotografija, u vremenu avatara, „lažnih fotografija“, mladi olako izvode „pouzdane“ zaključke na osnovu fotografije čiju verodostojnost prethodno nisu proverili, oslanjajući se na sadržaj fotografije i tekst u uvodu pitanja. I naravno, pitanje zašto učenici, tzv. Gugl generacija, koji su sve vreme tokom rada na testu imali pristup internetu, nisu potražili pomoć od Gugla ili nekog drugog internet pretraživača.

Empirijska istraživanja gotovo nedvosmisleno potvrđuju da današnji mladi ne poseduju digitalne veštine koje su im apriori pripisivane na početku ovog milenijuma. Živeti u digitalnom okruženju i imati stalni pristup digitalnoj tehnologiji, učiti „digitalni jezik“ kao maternji jezik, ne znači isto što i biti digitalno kompetentan, ističe dr Dobrinka Kuzmanović. Digitalizacija obrazovnog sistema i prevazilaženje digitalnog jaza između učenika i nastavnika bila je glavna tema konferencije „Nove tehnologije u obrazovanju“ koju je u Beogradu organizovao British Council. Tokom dva dana konferencije, više od 60 najpoznatijih stranih i domaćih predavača iz ove oblasti predstavilo je svoje inovativne pristupe nastavi i prenelo iskustva u njihovoj primeni. ŠTA JE ENGLESKA NAUČILA ZA ČETIRI GODINE SPROVOĐENJA RAČUNARSKOG PROGRAMA?

BUDI PAMETAN

Velika Britanija je pre par godina detektovala lošu digitalnu pismenost stanovništva i 2013. uvela nastavni program za digitalno obrazovanje koji je postigao dobre rezultate. Sadržan na samo tri stranice A4 formata, program navodi šta se očekuje od nastavnika da nauče decu tokom osnovne i srednje škole, ali im je data autonomija da odrede koje metode za učenje će koristiti. U 2016. godini u nastavu svih osnovnih škola uveden je džepni računar Microbit koji pomaže nastavnicima da pristupe deci na savremen način i da se što više angažuju. Programiranjem i kodiranjem učenici obogaćuju školsko gradivo u svim oblastima.

Deca iz Finske, Nemačke i Švedske oko 35 sati nedeljno potroše na učenje u školi i van škole, što im daje mnogo vremena za vannastavne aktivnosti koje utiču na dobrobit i zadovoljstvo deteta. Prema PISA istraživanju, to su najsrećnija deca Na temelju pozitivnog iskustva iz te zemlje, British Council je donirao Microbit uređaje i u šezdeset škola u regionu, od kojih je deset iz Srbije, a u pripremi je uvođenje tog džepnog računara u još devedeset osnovnih škola regiona.

GDE ŽIVE NAJSREĆNIJA DECA?

Deca iz Finske, Nemačke i Švedske oko 35 sati nedeljno potroše na učenje u školi i van škole, što im daje mnogo vremena za vannastavne aktivnosti koje utiču na dobrobit i zadovoljstvo deteta. Prema PISA istraživanju, to su najsrećnija deca, jer uče najmanje a postižu najbolje rezultate, rekao je analitičar u OECD Alfonso Ećezara. PISA ISTRAŽIVANJE POKAZUJE DA SE ĐACI KOJI DOLAZE IZ

ČETRNAESTOGODIŠNJACIMA U SRBIJI SU, U OKVIRU JEDNOG ISTRAŽIVANJA DIGITALNE PISMENOSTI, POKAZALI FOTOGRAFIJU SA POTPISOM: „MLADI NIKOLA TESLA KAO INSTRUKTOR PLIVANJA, PLAŽA LONG AJLEND, 1900. GODINA“

siromašnih delova sveta tradicionalno nalaze u vrhu po svojim uspesima u učenju. Tome doprinosi razlika između javnih i privatnih škola koja je velika, i to u korist javnih škola, pa su tako najuspešnije državne škole u Turskoj, Japanu i Italiji, dok se privatne škole u tim zemljama nalaze daleko ispod njih. Najbolji đaci, prema PISA istraživanju, koriste internet sat i po u toku dana, dok 20% do 30% učenika koristi internet više od četiri sata dnevno, što se deklariše kao zavisnost. Na konferenciji su o digitalnim pristupima obrazovanju i inovacijama na tom polju govorili nastavnici iz sveta i Srbije, a predstavljeno je učenje algoritama kroz ples, softver za disleksiju, virtuelno tutorstvo za unapređenje nastave, „Super Mario“ kao model nastave, digitalna transformacija srednjeg stručnog obrazovanja i drugi projekti.

MESSAGE REQUEST FROM: SCARLET JOHANSSON

Kol’ko košta? Gde ima? KAKO VAS NIJE SRAMOTA...? Jeri može neki poklon, ja sam naveći fan? Prevara!!! ima publike – ima i inovacija.

PIŠE MILADIN STOJADINOVIĆ, CONTENT SPECIALIST U FUSION COMMUNICATIONS KADA STE COMMUNITY MANAGER VEĆEG BRENDA ILI KOMPANIJE, POSLE

izvesnog vremena na ovu vrstu poruka neminovno dobijete tikove. U duhu dobre poslovne prakse i u skladu sa opisom vašeg posla, svakom fanu/korisniku/kupcu morate odgovoriti kulturno i tačno, besprekorno igrajući ulogu pažljivog brenda, otvorenog prema svojim pratiocima. Na isti način i sa istom dozom entuzijazma potrebno je odgovoriti i na pitanja za koja mislite da su najgluplja na svetu, a takvih pitanja nekada ima BAŠ mnogo. Svetlost na kraju mračnog community tunela već se uveliko nazire, i to u vidu chatbotova. No krenimo od osnovne definicije... Chatbotovi su vrsta servisa/softvera koji rade na osnovu predefinisanih pravila ili uz pomoć veštačke inteligencije, a integrisani su sa nekom chat platformom. Njihova popularnost i ekspanzija odgovor su na činjenicu da je broj korisnika chat aplikacija nadmašio broj korisnika društvenih mreža. A gde

Da se odmah razumemo, daleko smo od toga da vodimo duge i emotivne razgovore sa našim operativnim sistemima koji imaju glas Skarlet Johanson, ali možda naša „Black Mirror“ budućnost i nije toliko daleko koliko mislimo. Razvijanje chatbotova će ne samo olakšati posao Community Managera širom sveta, automatizacijom odgovora na standardna pitanja koja dobijaju, već će i kreativcima dati prostora da kroz chat platforme razvijaju neverovatan storytelling koji će brendove u intimnijem online prostoru, kao što je inbox, još više povezati sa korisnicima. Odličan primer je promocija druge sezone TV serije „Humans“. Umesto već toliko puta viđenih promo alata, priča o Sintovima (čovekolikim robotima koji uz pomoć veštačke inteligencije razvijaju svest poput ljudske) implementirana je putem Facebooka, kroz impresivan Inbox storytelling zapakovan u standardno iskustvo sa korisničkom podrškom. TARGETIRANIM FANOVIMA SERIJE POJAVLJIVAO SE FACEBOOK

OGLAS KOJI SE predstavlja kao kompanija zadužena za izradu ovih robota, uz obaveštenje da putem Inboxa mogu prijaviti Sintove sa fabričkom greškom. Ako se „upecate“ i javite putem Inboxa, „Humans“ vas uz pomoć predefinisanih pitanja i potencijalnih odgovora koje dajete vodi kroz uzbudljivu interakciju sa članom njihove korisničke podrške koji se tokom razgovora sa vama „budi“ i moli da mu pomognete da pobegne iz korisničkog centra kompanije u kojoj se nalazi. Vizuelni elementi (tlocrt firme sa potencijalnim izlazima) dodatno su obogatili priču zbog koje je više od pet miliona ljudi ušlo u interakciju sa ovom Facebook stranom. Mogućnosti su ogromne i uzbudljive. Ne samo da fanove možete filtrirati kroz FAQ, već im, poput knjiga iz detinjstva, možete omogućiti da biraju svoje avanture i poglavlja u kojima se priča nastavlja. Personalizovane avanture teško se zaboravljaju. Da li bi zbog sve češće upotrebe chatbotova Community Manageri trebalo da se zabrinu za svoje radno mesto? Nikako, jer koliko god automatizacija pomogla u inicijalnom vremenu odgovora, zabavi i instant isporuci ekskluzivnih informacija (sve češće ovu praksu možemo videti sa profilima poznatih osoba i bendova), ništa ne može da zameni toplu ljudsku reč. Na našem tržištu chatbotovi se još uvek isprobavaju za neke osnovne marketinške funkcije, ali pitanje je vremena kada će neki brend biti dovoljno smeo da uloži dovoljno para u dobru chatbot ideju i time napravi buzz u regionu ispraćen potencijalnom nagradom za kreativnost. Dok se to ne dogodi, da li neko može da mi pomogne da izađem iz ovog korisničkog centra? Molim vas! Ima li koga sa druge strane? Potrebna mi je pomoć... Jeste li tu?

WEBIT

Važnost učenja je nešto što se ne menja Direktorka Fondacije Novak Đoković, Jelena Đoković, dobitnik prestižne međunarodne nagrade za inovacije u obrazovanju na Webit konferenciji u Sofiji

naučnici, a u programu je upriličen i izbor 200 najočekivanijih startapova u Evropi. „Pohvalila bih organizatore događaja, koji okuplja ljude koji menjaju svet nabolje, a sve se održava u Sofiji, gradu čije ime znači mudrost. Nadam se da ćemo i mi biti u stanju da napravimo promene i inovacije našim projektom ’Dare to be Original’“, dodala je direktorka NDF.

DIREKTORKA FONDACIJE NOVAK ĐOKOVIĆ, JELENA ĐOKOVIĆ, DOBITNIK JE PRESTIŽNE nagrade za najveću inovaciju u obrazovanju koja

joj je uručena na WEBIT Europe 2018 Festivalu koji se održava u Sofiji. Reč je o jednom od najprestižnijih evropskih događaja koji svake godine okuplja globalne poslovne lidere, najbolje rukovodioce kompanija i najperspektivnije osnivače iz sveta preduzetništva. Priznanje je Jelena Đoković dobila u konkurenciji Ester Vojcicki, člana Evropske komisije za digitalnu ekonomiju i društvo, Darina Madžarova, osnivača i direktora startapa Ucha.se, Stiva Dana, koosnivača i direktora kompanije „Medical Realities“, i Roberta Volkota, profesora za inovacije u „Kellogg Innovation Network“. „Sa velikim ponosom primam ovu nagradu ispred svog sjajnog tima Fondacije. Imajući u vidu da su u konkurenciji bili ljudi koje izuzetno cenim i koji su postigli neverovatne uspehe na polju edukacije, ovu nagradu doživljavam i kao simboličnu, jer od njih sam učila. Drago mi je što se sve više ljudi pridružuje našoj misiji i veri da možemo da utičemo na poboljšanje ekonomije i društva tako što ulažemo u obrazovanje. Naša fondacija je čvrsto ka tome opredeljena i poslednjih 10 godina uložili smo značajna sredstva u različite projekte da bi deca dobila adekvatno obrazovanje i bolje uslove za sva životna nadmetanja koja ih čekaju. Ako želimo decu šampione svojih života – onda moramo da im pružimo znanje i uslove da budu jake ličnosti koje će biti spremne da menjaju svet nabolje. Nastavljamo dalje ohrabreni ovom nagradom, kao potvrdom da smo na dobrom putu i da svuda, širom Evrope i sveta, ima ljudi koji dele našu misiju i vrednosti“, rekla je Jelena. Na konferenciji, koja traje 26. i 27. juna, prisutno je čak 7.000 posetilaca iz 100 zemalja, među kojima su i šefovi država, ministri, gradonačelnici i članovi Evropskog parlamenta, investitori, inovatori,

ŽELJA LJUDI IZ FONDACIJE JE DA DECI IZ

ugroženih sredina omoguće da rastu, da se igraju i da se razvijaju u stimulativnom, kreativnom i bezbednom okruženju, istovremeno učeći da poštuju druge i brinu o svojoj okolini. U predstavljanju Jelene Đoković, domaćin događaja je istakao i da je ona osnivač magazina Original koji pruža podršku mladim ljudima da sanjaju i žive svoje snove. „Ne treba sav teret u obrazovanju stavljati na pleća učitelja. Na svima nama je deo odgovornosti da učestvujemo u tom procesu, kroz različite uloge – roditelja, prijatelja, rođaka, kroz posao. Svako od nas može da podeli deo svog znanja i iskustva na druge. Uostalom, fenomen društvenih mreža danas je toliko popularan upravo zbog te potrebe da ljudi dele informacije, iskustva. Doduše, ceo taj sistem jeste otišao u drugu krajnost, ali važnost učenja je nešto što se ne menja, i ne potpada pod trendove“, ispričala je, između ostalog, Jelena u panel razgovoru na temu obrazovanja.

SOCIJALNO

NE TREBA SAV TERET U OBRAZOVANJU STAVLJATI NA PLEĆA UČITELJA. NA SVIMA NAMA JE DEO ODGOVORNOSTI DA UČESTVUJEMO U TOM PROCESU, KROZ RAZLIČITE ULOGE – RODITELJA, PRIJATELJA, ROĐAKA, KROZ POSAO

PREDUZETNIŠTVO

Kako izmeriti ko smo u biznis svetu Ove godine u trci za prestižno priznanje u preduzetništvu u Monte Karlu našlo se 56 nacionalnih pobednika i nosilaca priznanja EY Preduzetnik godine iz 46 zemalja. Za Srbiju je važno to što je šesti put imala svog predstavnika

ajvažnija stvar u životu je imati prilike. Nije važno koliko njih, već jednu iskoristiti. Kako doći do prilika? Treba ih stvarati. Jedna od takvih prilika su kontakti sa drugim uspešnim preduzetnicima, pa i takmičenja, konferencije na kojima je moguće na neki način izmeriti ko smo u biznis svetu. Takva je i konferencija međunarodne revizorsko-konsultantske kompanije EY (Ernst&Young), koja je u Monte Karlu osamnaesti put u junu dodelila nagradu EY Svetski preduzetnik godine. Program slavi tradiciju preduzetničkog uspeha koji veliča inovaciju, stvaranje novih radnih mesta i ekonomski rast i doprinosi izgradnji boljeg poslovnog okruženja. Ovaj globalni program se razlikuje po tome što promoviše preduzetnički duh i inicijativu i odaje priznanje ljudima koji su postigli uspeh svojom vizijom, liderstvom i inovativnošću.

OVE GODINE U TRCI ZA NAJPRESTIŽNIJE PRIZNANJE U PREDUZETNIŠTVU našlo se 56 nacionalnih pobednika i nosilaca priznanja EY Preduzetnik godine iz 46 zemalja. Za Srbiju je važno to što je šesti put imala svog predstavnika. Našu zemlju predstavljao je Radovan Milojević, osnivač i vlasnik kompanije Stublina, šesti dobitnik nagrade EY Preduzetnik godine u Srbiji. Kompanija Stublina iz Stojnika uspešno posluje već 25 godina, a delatnost kompanije je proizvodnja velikog broja artikala iz oblasti okova za aluminijumsku stolariju. Radovan Milojević poneo je nagradu u konkurenciji od 33 kandidata, a izabran je od nezavisnog žirija. Ove godine pored samog nacionalnog pobednika Radovana Milojevića, koji se takmičio za titulu EY Svetskog preduzetnika godine, u delegaciji naše zemlje našli

REBEKA MEKDONALD OD OVE GODINE PREDVODI TIM PREDUZETNIKA KOJI VODE PRIPREMNE SESIJE ZA SVE TAKMIČARE. SVOJIM VELIKIM ANGAŽMANOM I BOGATIM ISKUSTVOM GODINAMA JE UČESTVOVALA U IZBORU NAJBOLJIH SVETSKIH PREDUZETNIKA su se i prethodni nosioci priznanja: Darko Budeč, vlasnik kompanije Buck d.o.o. koji je bio prvi nosilac priznanja u Srbiji – EY Preduzetnik godine 2012, a sada je predsednik žirija programa u EY Preduzetnik godine u Srbiji, Radojko Janić, vlasnik kompanije Radijator inženjering d.o.o., prošlogodišnji pobednik iz Srbije koji nas je predstavljao u Monte Karlu, i Mila Li-

tvinjenko, vlasnica kompanije Aura d.o.o., finalista programa u 2012. godini u Srbiji. U EY kažu da su svi raniji nacionalni pobednici koji su predstavljali Srbiju imali vrlo snažne preduzetničke priče i da su zapamćeni među predstavnicima žirija kao izuzetni kandidati. „Utisak koji se ističe kao najsnažniji je – koliko je veliko poštovanje ukazano sva-

OTVORENO

kom od srpskih dosadašnjih pobednika od njihovih kolega širom sveta, a njihove kompanije zaista i zavređuju to uvažavanje. Svi znamo koliko je izazovno osvajati svetsko tržište i praviti globalne uspehe iz Srbije, a naši preduzetnici su do sada već šest godina bili u prilici da posvedoče i ponosno predstave našu zemlju“, kaže Mila Dimitrijević, rukovodilac programa EY.

O neutralnosti mreže PIŠE NENAD MILOVANOVIĆ, CEO Coing, softverske kompanije koja posluje u Srbiji, Velikoj Britaniji i SAD Razvijene zemlje shvataju važnost neutralnosti internet mreže, regulišu je isto kao obavezu vodovoda da svima dostavi jednako zdravu i čistu vodu i sve više o neutralnom pristupu internetu govore kao o ljudskom pravu

MILA ISTIČE DA USPEŠNI PREDUZETNICI

DA LI STE PRIMETILI DA SRPSKI MOBIL-

učešće u programu kao mogućnost za kratkoročnu dobit u odnosima sa javnošću, već kao dugoročnu priliku da steknu nove kontakte i generišu nove prihode iz ostvarenih poznanstava. Ona kaže da preduzetnici imaju jedinstvenu priliku da na takmičenju u Monte Karlu upoznaju najuspešnije preduzetnike iz celog sveta i tako prošire svoju mrežu kontakata, a upravo takva podrška i promocija preduzetničkog sektora kreira radna mesta i razvija lokalne zajednice. „Konkurs se otvara i javno objavljuje 1. septembra svake godine i imaju priliku da učestvuju svi preduzetnici Srbije koji vode svoje kompanije duže od dve godine. EY Preduzetnik godine je program koji nagrađuje pojedince koji stoje ispred uspeha svojih kompanija“, kaže ona.

posebne pakete za korišćenje „omiljenih aplikacija“ koje vam daju dodatne gigabajte saobraćaja za aplikacije kao što su FB i Viber? To je praksa koja je u EU i USA zabranjena pravilima o neutralnosti internet mreže. Internet provajder nije taj koji sme platnim preprekama da utiče na to kojim internet sadržajima će korisnik moći da pristupi jeftinije ili brže. U Srbiji to izgleda nije slučaj. Facebook je ogromna kompanija kojoj se isplati da plaća provajderima poput Telenora da omoguće svojim korisnicima da besplatno ili za manje novca pristupaju FB servisima, a neke druge, koji nisu platili taj reket, da potpuno blokira. Facebook će taj novac povratiti kroz reklame Koncert čast Vlade koje vam u servira. Neka mala komDivljana panija koja pokušava da se probije na internet tržištu u startu VLADA DIVLJAN BI 10. MAJA će NA-biti osuđena propastTOG jer dana, neće moći njeni PUNIO 60na GODINA. da do Vladini korisnika koji će prirodmudopre u čast, prijatelji, sanoi birati prividno jeftiniju uslugu radnici poštovaoci iz Beograda, Zagrebapristupa internetu uključujenastuservise i drugih gradova bivšekoja Jugoslavije, koji su im nazvanom poznati, time eliminišući piće na koncertu „Hajde, sanjaj bilo kakvu šansu da otkriju neke nove, me, sanjaj“. Domaćini koncerta Zdenko servise. Kolar alternativne i Saša Šandorov s Nevladinom orZamislite kadaJuričić bi neki sa mobilni opeganizacijom i Maks svojim rater u Srbiji, bilo koji, usporio do Ljetnim kinom, dočekaće i zasvirati uzneupotrebljivosti pristup Kovača, SkypeuDukako Momčila Bajagića, Kornelija biste morali da koristite šana Kojića Koju, Zorana Kostićanjihovu Caneta, telefonsku mrežu Antona da pozivate rođake Nebojšu Antonijevića i druge broj- u inostranstvu? Kadau 20.30 bi neki internet ne muzičare. Sava centar časova. provajder pristup Čuće se klasicizabranio poput „Retko te Youtubeu viđam kako biste„Malena“, morali da„Rusija“, plaćate „Nebenjima da sa devojkama“, gledate TV to kanale njihovih„Sve pakeska tema“, „Ona zna“, iz „Patuljci“, ta? Uz„Odnesi trenutno važeće zakone, oni to laži sveta“, me“, „Samo jednu ljumogu,i amnoge moždadruge to i rade a dakoje nassu nisu bav imam“ pesme obavestili tome. već odavno deoo kolektivnog sećanja ge-

ŠIROM SVETA NE POSMATRAJU

O TOME KO ĆE BITI EY PREDUZETNIK

nezavisni žiri koji čine prethodni pobednici ovog programa kao i ljudi koji su čitav radni vek posvetili preduzetništvu. Interesantno je da su naši preduzetnici imali priliku da u Monte Karlu upoznaju izuzetno uspešnu ženu, Rebeku Mekdonald iz Just Energy Group, nosioca priznanja EY Preduzetnik godine 2003. u Kanadi. Tokom sedam punih godina bila je predsednik žirija ove prestižne svetske nagrade. „Kao jedan od ključnih ambasadora svetskog takmičenja programa EY Svetski preduzetnik godine, Rebeka Mekdonald od ove godine predvodi tim preduzetnika koji vode pripremne sesije za sve takmičare. Svojim velikim angažmanom i bogatim iskustvom godinama je učestvovala u izboru najboljih svetskih preduzetnika. Kao i svake godine, imali smo priliku da se kao čitava delegacija iz Srbije predstavimo Rebeki i čujemo njene stavove kako o domaćem, tako i o stranom preduzetništvu.“

GODINE ODLUČUJE

NI OPERATERI NUDE

Srećan

rođendan, Vlado

Zakoni koji omogućavaju internet provajderima ovakve manipulacije i privilegovanje pojedinih servisa nisu problem samo za kompanije sa plićim džepom. Ako bi, recimo, neki informativni portal platio mobilnom operateru da bude uključen u „omiljene aplikacije“ a Nedeljnik i Original to ne urade, to bi automatski značilo legalnu cenzuru za Nedeljnik i Origineracija i generacija nal. Na ljudi sa ovihprimerima prostora. malih koje Bićekompanija to više od konpokušavaju napracerta, biće todaproslava ve onlajni biznis muzike ljubavi.cenU zurakao nijei očigledna snu na javi. jer štaPridružite nas briga za neku nam se novu itamo vi, jer, kakosocijalnu je rekao mrežu Peca kad već imaPetar Popović: mo FB?jeKada se radida o „Naša dužnost digitalnim ne tugujemomedijima već slai sredstvima vimo. I kao štoinforminikada sanja, nepoštovanjem nisi želeo da vidiš ljumreže dobijamo odličan, de neutralnosti u suzama, već si težio da svi oko tebe legalan alat da ugasimo medije budu srećni, dopusti da se setimo kakokoji si i namdotakao se ne sviđaju. koliko naše živote. Kako si jednu generaciju i jednu geografiju obogatio i koliko si pritom DIKTATURE ostao čist, dobar, častan PO PRAVILU, PRODUŽAVAi pošten. “ ŽIVOT KROZ CENZURU I konJU SVOJ trolu komunikacionih kanala. Da li Koncert organizuje promoterska kuća želimo i moćnim korporacijama Long Play,vladi uz Marsh Creative Production da pružimo tako snažno oružje? Da i podršku Sekretarijata za kulturu Grada dozvolimo da se iza zatvorenih vrata Beograda. dogovaraju šta možemo da vidimo na internetu a šta ne? Internet definitivno nije nešto bez čega ne možemo da preživimo kao bez vode, ali je postao medijum na koji se sve veći procenat ekonomije oslanja i zbog toga moramo da uspostavimo zakone koji će zabraniti provajderima da vrše cenzuru ili usporavanje sadržaja koji im nisu platili za tu uslugu.

RAZVIJENE ZEMLJE SHVATAJU VAŽNOST NEUTRALNOSTI INTERNET MREŽE, REGULIŠU JE isto kao obavezu vodovoda da svima dostavi jednako zdravu i čistu vodu i sve više o neutralnom pristupu internetu govore kao o ljudskom pravu.

BUDUĆNOST DOLAZI

KAKO ĆE IZGLEDATI SAOBRAĆAJ

ROBOTI DRONOVI I PARKING NA TERASI

Za par minuta robot dron taksi će vas onda preuzeti direktno sa vaše terase i odvesti na željenu destinaciju. Pored toga, vatrogasci, policija i druge komunalne službe grada koristiće dronove – bilo sa robotom pilotom ili sa pilotom za komandama – u kontroli saobraćaja, borbi protiv kriminala, gašenju požara, spasavanju ljudi, ali i u čišćenju i održavanju vitalnih komunalnih sistema grada ispravnim i funkcionalnim

BUDUĆNOST DOLAZI

PIŠE PROF. DR PETAR MIROSAVLJEVIĆ, PRODEKAN ZA STUDIJE NA SAOBRAĆAJNOM FAKULTETU

BUDUĆNOST DOLAZI

aobraćaj i potreba za kretanjem ljudi su motor civilizacije i pokretač napretka društva. To kretanje i transport kao svrha kretanja stvorili su savremeno a kreiraju i buduće društvo. Prva komponenta tog sistema je tehnički element – točak koji je suštinska komponenta transportnih sredstava. Druga komponenta je mreža puteva i plovnih i vazdušnih puteva, dok su treća komponenta terminali, luke i aerodromi gde se dešavaju prelasci predmeta transporta sa jednog saobraćajnog sistema na drugi. Budućnost saobraćajnih sistema i učešća predmeta transporta ogleda se u zadavanju zahteva i kriterijuma za optimalni transport i dobijanje informacije od transportnog sistema koja nam je potrebna za donošenje pravilne odluke o optimalnom izboru kombinacije transportnih sredstava i transportne infrastrukture, za postizanje određenog transportnog zahteva. Istina je da su postojeći transportni sistemi pod velikim pritiskom.

ŽELEZNIČKA INFRASTRUKTURA I AUTO-PU-

zastareli i potrebna im je hitna rekonstrukcija i proširenje kapaciteta. Stanovništvo brzo raste u gradskim sredinama koje predstavljaju i najveće saobraćajne izazove, prikazane kroz zahteve za fleksibilnost i prilagodljivost transportnog sistema potrebama korisnika ili predmeta transporta. Eksplozija onlajn kupovine vrši pritisak na tradicionalne kanale dostave kupljene robe. S obzirom na ove izazove, pojavili su se novi pristupi saobraćaju kao što je bespilotni sistem isporuke paketa dronovima. Jasno je da izolovana rešenja kao što je bespilotni sistem isporuke paketa dronovima neće integrisati transportni zahtev koji će predmet transporta postavljati. To će dovesti do formiranja odgovora na današnje izazove mobilnosti kroz stvaranje transportnog sistema budućnosti koji je zaista koordinisan, optimalan, integrisan sistem mobilnosti. U takvom sistemu, ljudi i roba bi se kretali efikasnije, jer bi transportna sredstva, transportna infrastruktura i transportni sistem koji objedinjuje infrastrukturu i sredstva, bili interoperabilni, a kašnjenja, zastoji i povećani troškovi transporta uzrokovani neintegrisanim komponentama transportnog sistema bi se eliminisali. Za formiranje budućnosti mobilnosti ljudi, robe i pošte, započeti su globalni projekti kako bi se bolje shvatila potreba i ka-

TEVI U MNOGIM PODRUČJIMA SVETA SU

Najverovatniji scenario razvoja gradova je uvođenje dronova za javni gradski saobraćaj, kako je to već urađeno u Dubaiju 2017, sa dronovima kojima upravljaju roboti piloti

rakteristike takvog integrisanog sistema. Na projektima se analiziraju ključni elementi mobilnosti, koje već zahtevaju uspostavljeni tehnološki sistemi kompanija mešovitog kapitala, ali i aparati državne administracije. Trenutno se identifikuju izazovi i zahtevi i formiraju vodeća načela za delovanje u skoroj budućnosti. Svima je jasno da se mora delovati timski sa brojnim kompromisima, u cilju postizanja optimizacije integracija sistema transporta u sistemu saobraćaja. Integracije transportnih sistema u sistemu saobraćaja pitanje su ne samo optimizacije procesa kroz minimalnu emisiju polutanata, minimalnu emisiju buke, minimalne troškove transporta, već i spasavanja ljudskih života u trenutku kada je neophodna, na primer, hitna medicinska intervencija i zbrinjavanje povređenih. Saobraćajni sistemi u budućnosti moraju obavezno sadržati i sisteme za prioritetno opsluživanje za potrebe hitne medicinske pomoći. Svi znamo da u slučaju povrede i vitalne ugroženosti povređenih postoji pojam „zlatni sat“. U tom satu koji počinje od trenutka povređivanja potrebno je obaviti hitan medicinski transport do najbliže medicinski adekvatne ustanove. Praktično od trenutka javljanja do

BUDUĆNOST DOLAZI

MI TRENUTNO U SRBIJI NEMAMO NIJEDAN HELIDROM UZ KLINIČKI CENTAR, NEMAMO PUNKTOVE NITI HELIKOPTERSKE BAZE ILI DRON BAZE ZA HITNU INTERVENCIJU I PRIHVATANJE POVREĐENIH

sa robotima umesto vozača ili pilota i bespilotnim letilicama. Najverovatniji scenario razvoja gradova je uvođenje dronova za javni gradski saobraćaj, kako je to već urađeno u Dubaiju 2017. godine, sa dronovima kojima upravljaju roboti piloti. SVE VEĆA GUSTINA NASELJENOSTI GRA-

još jednu komponentu u skoroj budućnosti, a to je dron-toranj. Dron-toranj je ideja da se na budućim ili postojećim neboderima svaki balkon prilagodi za sletanje personalizovanih dronova. Parking nije ispred zgrade, nego je parking ispred svakog stana u zgradi, na terasi stana. Kada dron napusti terasu, robotizovan nameštaj se aktivira i terasa od površine za sletanje postaje ugodan prostor za boravak ljudi. Nešto što definitivno krasi buduću saobraćajnu infrastrukturu i saobraćajna sredstva jeste multifunkcionalnost i veoma velika fleksibilnost prema potrebama korisnika. Kako smo već napisali, javni gradski saobraćaj ovim sistemom robota dronova kojima ne upravljaju ljudi prelazi sa dvodimenzionog prostora, koji imamo sada, u trodimenzioni prostor ili možda i u četvorodimenzioni prostor. Četvrta dimenzija je neophodna da bi se uspešno razdvajao veliki broj vazduhoplova u malom prostoru. Četvrta dimenzija je vreme. Svaki vazduhoplov se kontroliše vremenom i brzinom leta, čime se obezbeđuje da ne dođe do kolizije i sudara vazduhoplova. Višedimenzionalnost transporta u gradovima će dovesti do njihove neverovatne ekspanzije koja je održiva u dalekoj budućnosti. Moment kojim će se okarakterisati početak primene drona sa elektromotorima u javnom gradskom saobraćaju, koji je personalizovan kao npr. sada motocikl, jeste trenutak proizvodnje jeftinih a veoma trajnih baterija koje se brzo pune, dok su stanice za dopunu na svakom koraku. Ovakva transportna sredstva budućnosti otvaraju bezbroj mogućnosti, a tu je i opcija da većina ljudi ne bi čak ni pokušavala da kupi sopstveni dron, jednostavno bi naručili vožnju putem aplikacije. Za par minuta robot dron taksi će vas onda preuzeti direktno sa vaše terase i odvesti na željenu destinaciju. Pored toga, vatrogasci, policija i druge komunalne službe grada koristiće dronove – bilo sa robotom pilotom ili sa pilotom za komandama – u kontroli saobraćaja, borbi protiv kriminala, gašenju požara, spasavanju ljudi, ali i u čišćenju i održavanju vitalnih komunalnih sistema grada ispravnim i funkcionalnim.

DOVA, OLIČENA U NEBODERIMA, DOBIJA

trenutka dolaska helikoptera drona ili vozila hitne pomoći do povređenog, ne sme proći više od 30 minuta, a od trenutka ukrcavanja povređenog na mestu povređivanja do pristizanja u Urgentni centar, ne sme proći više od 30 minuta. OVA JASNA OGRANIČENJA NAMEĆU POTREBU DA SE U REPUBLICI Srbiji u najskorije vreme obezbedi dovoljan broj punktova na kojima su bazirani helikopteri/dronovi sa posadom koja je spremna, obučena, organizovana i trenirana da poleti u 24/7/365 u svim vremenskim uslovima, ali i helidromi ili dronovi na kliničkim centrima po Srbiji koji mogu da prihvate dron ili helikopter koji transportuje povređenog. Mi trenutno u Srbiji nemamo nijedan helidrom uz Klinički centar, nemamo punktove niti helikopterske baze ili dron baze za hitnu intervenciju i prihvatanje povređenih (izuzimamo helidrom na Banjičkom visu koji je pored VMA, jer je to vojni helidrom koji nije otvoren za civilnu upotrebu). Svetski trendovi razvoja transporta prepoznaju i ovaj humani i plemeniti moment upotrebe transporta u saobraćajnom sistemu koji ima najviši prioritet.

Humanost je savremena tekovina civilizacije i neophodan element razvoja savremenog društva. Saobraćajni sistemi budućnosti razvijaju se shodno zahtevima za brzo, efikasno, efektivno, samoodrživo, ekološki prihvatljivo kretanje predmeta transporta od cilja ka odredištu. Savremen sistem saobraćaja dostupan je svima pod istim uslovima, čime se postiže masovnost, a čime se omogućava i poboljšan pristup zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju i prilikama za ekonomski uspeh na tržištu. Saobraćajna mreža budućnosti nije samo za bogate i zdrave već i za stare, ljude sa hendikepom, ugrožene i unesrećene ljude. Savremeni sistemi saobraćaja baziraju se na naprednim tehnologijama, kako bi se u potpunosti povezali i razmenjivali informacije u realnom vremenu u čitavom spektru transportnih sistema saobraćajne mreže – autobusom, brodom, putničkim automobilom, biciklom, avionom, vozom itd. Gradovi rastu uz zahtev da se smanje gužve i zastoji na drumskim saobraćajnicama, čime građani uživaju viši kvalitet života. Tako da saobraćajna mreža nije samo infrastruktura, a iskorišćenje mreže ili transport kroz mrežu nije samo pitanje obavljanja povezivanja cilja i odredišta, već i suštinsko pitanje razvoja društva, a umnogome i mera kvaliteta života u budućnosti. Naredna tehnološka industrijska revolucija uslovljena je jednim ključnim faktorom, a to su novi sistemi integracije mobilnosti. Internet aplikacije, pametni senzori i veštačka inteligencija omogućavaju različite saobraćajne sisteme u koje je integrisana interakcija, predviđanje i reagovanje u različitim scenarijima, od rutine kao što je planiranje odmora nakon duže vožnje, do reagovanja na kriznu situaciju koja vodi u sudar vozila. Sa novim SMART tehnologijama, višeslojna interoperabilnost između učesnika u saobraćajnom sistemu i infrastrukturnih elemenata, može doneti komfornu, ekonomičnu, ekološki čistu, sigurnu i dostupnu saobraćajnu mrežu za obavljanje svih vidova transporta. Svaka ambiciozna vizija prevoza mora takođe uzeti u obzir brz napredak u autonomnim vozilima ili vazduhoplovima

POPULARNA PSIHOLOGIJA

Ne žudite za savršenim telom, ali uradite sve da budete zdravi

Radeći godinama s ljudima i baveći se zdravstvenim obrazovanjem, dr Arik Sigman, doktor psihologije i biologije, shvatio je jednu važnu stvar, koja se podjednako tiče mentalnog i fizičkog zdravlja, i koja, zbog svoje apstraktne prirode, izmiče formulacijama i kontroli: slika o telu. Alkohol je merljiv, baš kao i posledice koje izaziva. Anoreksija je razumljiva jer mogu da se vide posledice, ali mnogo je teže utvrditi šta je "loša slika tela" ili šta "nezadovoljstvo vlastitim telom" znači i kakvog uticaja ima na nečiji život PIŠE ZORICA MARKOVIĆ

POPULARNA PSIHOLOGIJA

rik Sigman u knjizi Savršeno telo – srećan život? Kako žudnjom za savršenim telom uništavamo sreću (Psihopolis, 2018) piše da je prečesto morao da ispravlja probleme nastale zbog poremećaja u ishrani, a i sam kao otac, kaže, ne bi voleo da njegove ćerke pod „kulturološkim nasiljem“ poveruju da su debele. Kaže da osetljivost žena na vlastito telo nije razumeo dok nije zašao u zrelo doba, ali da je istinsko prosvetljenje doživeo kada mu je prvi put postavljeno pitanje „da li me ova haljina čini debelom“. Savet Džordža Vašingtona da je uvek najbolje biti iskren, nije mu bio od velike pomoći jer je odgovorio: „Ne, dušo, tvoje salo te čini debelom.“ On navodi da većina muškaraca pretpostavlja da se žena, koja je inače samouverena, ne opterećuje preterano sitnicama kao što su malo sala ili poneko ostrvce celulita. No, i one najsposobnije, najpametnije, najosnaženije žene uspevalo je da porazi nezadovoljstvo sopstvenim telom. Autor, ipak, kaže da je za muškarce to pitanje, bar bi trebalo, da bude izuzetno važno, jer su žene važan deo njihovih života. A ni oni sami nisu imuni na nezadovoljstvo vlastitim telom. On, međutim, iznosi da je nezadovoljstvo izgledom postalo toliko dominantno među devojkama i ženama da se danas opisuje kao „normativno nezadovoljstvo“. Na Instagramu je postalo najvažnije pitanje kako izgledate odmah posle porođaja i jeste li podigli lestvicu kada je reč o telu koje se nije maklo pre i posle. Ako trudnice i majke danas zaista osećaju veće nezadovoljstvo svojim telom, kao što smo pomenuli, čime se to može objasniti? Mnogi naučnici ovu pojavu apstraktnim rečnikom opisuju kao „percipirani sociokulturološki pritisak da se bude mršav, koji se doživljava sredinom trudnoće“. Neki od njih ukazuju na „kulturološki udovoljen menta-

litet opsednut mršavošću“. Međutim, dr Sigman kaže da je rezultat nezadovoljstva vlastitim telom u velikoj meri izraz njihove reakcije na ambivalentan odnos društva prema majčinstvu. KAO ŠTO TO UVEK BIVA SA MEDIJSKIM INSINUACIJAMA, IZGLED u trudnoći se predstav-

lja kao nastavak negovanja samokontrole i stila. Istina je, međutim, kaže dr Sigman, da željenu veličinu i oblik stomaka, tela ili lica ne možete naručiti preko interneta obeležavanjem odgovarajućih kvadratića na stranici za kupovinu. O profilu vašeg stomaka odlučuju genetika, fiziologija, veličina i broj beba koje su unutra. Ovo pitanje nezadovoljstva telom je podmuklo i opšteprisutno, kaže, a javlja se u sve ranijem uzrastu: skoro polovina devojčica starosti između tri i šest godina, izjavila je kako se boji da će se ugojiti, po studiji magazina British Journal of Development Psychology. A ta bojazan ne jenjava sa godinama. Autori prvog Međunarodnog projekta o telu nedavno su objavili izveštaj o ženskom nezadovoljstvu vlastitim izgledom „u 26 zemalja u okviru deset svetskih regija“, u kojem zaključuju da su „nezadovoljstvo vlastitim izgledom i želja za mršavim telom opšteprisutni“ i naglašavaju potrebu „da se ovom problemu posveti pažnja na međunarodnom nivou“. Globalno nezadovoljstvo vlastitim telom je zarazno: međunarodni podaci za istraživanja Svetske zdravstvene organizacije „Zdravstveni aspekti u ponašanju dece školskog uzrasta“ otkrivaju visok nivo nezadovoljstva vlastitim telom, koji izaziva „ozbiljnu zabrinutost među zdravstvenim stručnjacima širom sveta“. Dok žene zauzimaju uticajna mesta u medijima u svetu, nezadovoljstvo vlastitim telom se ustaljuje kao polazna osnova u funkcionisanju medija i društva. Kao što programski urednik lista Obzerver kaže: „Biti ženstven danas znači mrzeti svoje telo.“

DONEDAVNO NIJE BILO MNOGO LJUDI KOJI SU IMALI LAK PRISTUP VELIKIM KOLIČINAMA HRANE. ŽIVIMO U SVETU PUNOM NAMIRNICA ZA KOJE NAŠI GENI NISU STVORENI. MOŽDA NE MOŽEMO DA PROMENIMO SVOJE JABUČASTO TELO, ALI JE ZATO SVAKAKO U NAŠOJ MOĆI DA BUDEMO NAJZDRAVIJA I FIZIČKI NAJSPREMNIJA MOGUĆA JABUKA

POPULARNA PSIHOLOGIJA

„Veličina je, čini se, važnija nego ikad“, kaže dr Sigman. „Bez obzira na to da li smo zaista gojazni ili smo od onih nikad dovoljno mršavih, opterećenost izgledom nam svima stvara probleme. Zašto je postalo normalno biti nezadovoljan vlastitim telom već u trećoj godini života? Zašto toliko žena trpi poremećaj u ishrani i brigu zbog svoje težine i građe? Šta možemo učiniti da se odupremo njihovim negativnim efektima na ljudske živote?“ NEZADOVOLJSTVO VLASTITIM TELOM JE VIŠE OD NELAGODE KOJU OSETITE pri pomi-

sli da će vas neko videti u kupaćem kostimu, ili od opsednutosti pitanjem „da li me ova haljina čini debelom“. Njegovi efekti mogu biti širokog raspona, dugotrajni i pogubni. Lekari koji se bave lečenjem dijabetesa strahuju da se nezadovoljstvo vlastitim telom nepovoljno odražava na kontrolu šećera u krvi njihovih pacijenata, kaže dr Sigman. Nove studije ukazuju na to da nezadovoljstvo vlastitim telom ima „veliki uticaj na sve vidove suicidalnog ponašanja“, čak i ako nije u pitanju gojaznost, „jer nije povezano sa stvarnom težinom već sa percepcijom sopstvenog izgleda“. Žene ponekad piju da ublaže negativna osećanja prema sopstvenom telu, a mnoge devojke puše da postignu vitkiji izgled, ističe dr Sigman. Studija Odeljenja za epidemiologiju Univerziteta u Minesoti, kojom je obuhvaćeno 81.000 adolescenata, ukazala je na „prevalenciju pušenja u svrhu gubitka težine“. Naučnici čak mogu da predvide koliki su izgledi da će neka devojka kasnije postati pušač na osnovu toga koliko joj je stalo do toga da bude mršava. Neverovatno je da mnoge ne žele da vežbaju jer se isuvše stide svog tela da bi pomislile na vežbanje pred drugima. Doktor ide još dalje i kaže da je čak i „akademska interferencija“ i niže ocene nešto što se povezuje sa nezadovoljstvom fizičkim izgledom. Postoje razlozi za bojazan da to nezadovoljstvo sputava žene sa akademskim obrazovanjem. One koje su sklonije tome da internalizuju tuđe stavove, uključujući i one iz medija, ponekad ostvaruju slabije rezultate od žena koje svom izgledu pridaju manju važnost. U kulturi zavisnosti od imidža, gde se telesnoj građi i odeći pridaje ogromna pažnja, žene se mogu osetiti obnaženim i povući se u pozadinu. „Analiza političkih efekata samoobjektifikacije“, sprovedena na Oksidental koledžu u Kaliforniji, pokazala je da postoji direktna veza između višeg stepena samoobjektifi-

AUTORI PRVOG MEĐUNARODNOG PROJEKTA O TELU NEDAVNO SU OBJAVILI IZVEŠTAJ O ŽENSKOM NEZADOVOLJSTVU VLASTITIM IZGLEDOM "U 26 ZEMALJA U OKVIRU DESET SVETSKIH REGIJA", U KOJEM ZAKLJUČUJU DA SU "NEZADOVOLJSTVO VLASTITIM IZGLEDOM I ŽELJA ZA MRŠAVIM TELOM OPŠTEPRISUTNI" I NAGLAŠAVAJU POTREBU "DA SE OVOM PROBLEMU POSVETI PAŽNJA NA MEĐUNARODNOM NIVOU"

kacije među ženama, nadziranja vlastitog izgleda, i manjka „vere u to da njihovo delovanje ima potencijal da utiče na politiku... i verovatnoće da glasaju ili se kandiduju za političke funkcije“. ZVUČI NEVEROVATNO, ZAR NE? ALI NIJE. U

oblicima, medijsko oko nas sve objektifikuje. Tako mnogi počnu da sami sebe tretiraju kao objekte, kaže ovaj doktor. Kad su žene nesigurne u svoj izgled i neprestano ga nadziru, to može da stvori samoobnavljajući obrazac ponašanja i da ih spreči da se glasno pobune protiv onih vrednosti našeg društva koje doprinose samom nastanku njihovog nezadovoljstva vlastitim telom. Koji nas to činioci mogu navesti da na sopstveno telo gledamo bez preteranog oduševljenja? Uz sve veće razumevanje fundamentalne uloge medija, nova istraživanja osvetljavaju ulogu naših najboljih prijatelja u širenju ove zaraze, kaže dr Sigman i konstatuje da je nedavna studija EU o ženama iz svih zemalja pokazala da je „verovatnoća da postanete anoreksični u obrnutoj srazmeri sa stepenom debljine vaših prijateljica“. Nova saznanja pokazuju da to može zavisiti i od toga šta vi mislite o tome koliko debelom ili mršavom ona sebe smatra. Mišljenje žena o tome kako njihove prijateljice doživljavaju svoje telo utiče i na njihove lične brige, kažu studije. Autori studije navode da žene misle kako su „razgovori o debljini“ koristan mehanizam za prevladavanje

SVOJIM BROJNIM

POPULARNA PSIHOLOGIJA

brige zbog sopstvenog izgleda, ali, u stvari, oni produbljuju uznemirenost slikom o vlastitom telu jer služe kao podsetnik. Na nezadovoljstvo mogu da utiču i knjige koje čitamo, pa i mnogo toga još. Psihološka patnja ili želja da se bude mršav mogu da se kanališu i trošenjem kalorija kroz fizičku aktivnost do tačke kad to postaje opasno i nezdravo. ARIK SIGMAN KAŽE DA SE NALIČJE NEZADO-

može opisati kao težnja za promenom izgleda: prikrivena ili ne toliko prikrivena, čežnja za drugačijim telom. Ona se mnogo čini sličnom pritajenom, ali sveprisutnom osećaju neuzvraćene ljubavi: upoznali ste muškarca i veoma vam se dopada, i posle mnogo lepih zajedničkih trenutaka postavljate mu pitanje: koliko je ovo ozbiljno. Ne brini, može mi otvoreno reći. A on vam između poljubaca prošapće nešto‚ „kuda žurimo, ja sam zaista srećan, meni je dobro ovako“. I vama treba neko vreme da shvatite, prihvatite i razumete da se tu ništa neće promeniti jer on vas ne voli. Ovo bi se moglo uporediti sa uzaludnim pokušajima da se postigne nerealna telesna težina ili građa, kaže dr Sigman. Mada će vam dijete i predavanja o sagorevanju kalorija verovatno omogućiti da se povremeno uvučete u manju haljinu, moguće je da nikad nećete imati telo u kakvom biste želeli da provedete ostatak života. Sve vrste nezadovoljstva podrazumevaju jaz između onog što želimo i za šta verujemo da je moguće i onoga što je zaista moguće. Prehrambenoj i modnoj industriji i industriji dijetetskih preparata možda odgovara da građu, težinu i kompoziciju vašeg tela predstavlja kao posledicu onog što radite ili ne radite. Međutim, tako se previđa jedna neprijatna ili neprofitabilna istina. Mesta na kojima taložite masne naslage i lakoća s kojom ih taložite zavise od gena koje nasleđujete. Doktor Sigman navodi da su Olimpijske igre u Londonu pratile zvučna retorika i hiperbole, među kojima su i da su dobitnice zlatne medalje ženama i devojkama važne kao „snažni uzori“. Ali njihov uspeh je zloupotrebljavan kroz veličanje, posebno praveći od njih „prave“ uzore, figure koje se veličaju, ali i njihovi bokovi, bicepsi i deltoidni mišići. Ali zanimljivo je da sedmobojke, u proseku, na primer, kako navodi dr Sigman, imaju između 10 i 14 procenata masnog tkiva, što je upola manje u odnosu na normalne žene. A svi zaboravljaju s kojim fizičkim i zdravstvenim problemima se te sportistki-

VOLJSTVA VLASTITIM TELOM

nje suočavaju zbog ekstremnih napora, pa i poremećaja u ishrani. Plodove današnjeg normativnog nezadovoljstva ubira jedno ogromno tržište. Iako se nastojanja da se ljudima pomogne da trajno omršave u 95 odsto slučajeva završavaju porazom, industrija proizvoda za mršavljenje – za koju se često kaže da je najuspešniji poslovni neuspeh na svetu – i dalje se goji. Omršaveti možete uz bilo koju dijetu, ali ćete zato, kad pokušate da održite željenu težinu, doživeti poraz. Tu dijete više ne pomažu. Nedovoljno je istraženo, ističe autor, da je sprovođenje dijete „važan medicinski događaj“ koji izaziva velike metaboličke, neuroendokrine i epigenetske promene kod osoba koje pokušavaju da drže dijetu, i koji ponekad, paradoksalno, vodi u bolest. Stalne dijete, sa jo-jo efektom, koje su sve češća reakcija na nezadovoljstvo vlastitim telom, s vremenom mogu reprogramirati vaše sklonosti prema hrani tako što podstiču „kompulzivni odabir“ masne i slatke nezdrave hrane i nedovoljan unos zdrave hrane. Njih ponekad prati stanje „slično povlačenju, tipično među zavisnicima od droge“. Ovakav obrazac ishrane stvara začarani krug. Što ste duže u njemu, veća je verovatnoća da ćete iz njega teže izaći. Ciklična promena težine, koja kod osoba sa normalnom težinom u proseku iznosi samo 2,5 kilograma tokom perioda od dve godine, povezana je sa „visokim rizikom od kardiovaskularnih bolesti i smrti“. IMA IRONIJE U TOME ŠTO NOVA ISTRAŽIVANJA POKAZUJU DA popravljanje slike o vlastitom telu, u stvari, jača efektivnost programa mršavljenja, koji se zasnivaju na zdravoj ishrani i fizičkoj aktivnosti. U jednoj studiji se kaže: „Na osnovu navedenog verujemo da je razvijanje zdravijeg odnosa prema sopstvenom telu važan aspekt održavanja težine postignute mršavljenjem, koji bi svaki program kontrole težine trebalo da uzme u obzir.“ „Dok sam bio mali“, kaže ovaj doktor, „često sam kao i mnoga druga deca slušao isti refren: ‚Pojedi sve.‘“ Ovde se više ne radi isključivo o samodisciplini i ličnom izboru: ono što vas okružuje i dovodi u iskušenje ima neposredan uticaj na veličinu, težinu i oblik vašeg tela – u tolikoj meri da se o ovom „opakom problemu“ u časopisu Harvard College Global Health Review kaže kako je „epidemija gojaznosti... direktna posledica društvenih i političkih odluka“ i preporučuje da vlade preduzmu mere za promenu „obezogenog životnog okruže-

nja“. Profesori Fakulteta za javno zdravlje Univerziteta Harvard i Svetska zdravstvena organizacija objavili su važan tekst u časopisu Lanset koji, takođe, pobija ideju da ste vi jedini koji formira oblik svog tela: „Vlade su najvažniji akteri u zaustavljanju epidemije gojaznosti.“ ZATO SEBE MORAMO DA PODSEĆAMO DA SU U NAŠOJ kulturi muke sa oblinama u velikoj

meri rezultat obilja visokokalorične hrane. Donedavno nije bilo mnogo ljudi koji su imali lak pristup velikim količinama hrane. Živimo u svetu punom namirnica za koje naši geni nisu stvoreni. Možda ne možemo da promenimo svoje jabučasto telo, ali je zato svakako u našoj moći da budemo najzdravija i fizički najspremnija moguća jabuka. Ako se naoružamo znanjem o građi, obliku i sastavu svog tela, svom porodičnom poreklu i genetskim predispozicijama, te o prethodnim uspešnim ili neuspešnim pokušajima da ostvarimo trajnu promenu težine, veličine i oblika svog tela, čeka nas zdravija i srećnija budućnost. Da biste se suočili sa nezadovoljstvom vlastitim telom, neophodno je da znate kolikim manevarskim prostorom raspolažete – a svaka osoba ima drugačiji manevarski prostor. Malo je onih koji kroz život putuju bez „prtljaga“, kaže dr Arik Sigman. Većina ga ima, a on često sadrži našu, donekle pohabanu predstavu o vlastitom telu. No, postaje jasno da učešće u oblastima života koje nas zaokupljaju i pružaju nam osećaj kontrole, kompetentnosti i postignuća, snažno deluje u korist većeg zadovoljstva sopstvenim telom. To je delimično zbog toga što „jaja“ svog samopoštovanja stavljamo u „različite korpe“. Jednostavno rečeno, ako se uključimo u druge aktivnosti i posvetimo im se, prosto nam ostaje manje prostora i vremena za osećanja i misli o svom telu. To nije vid poricanja ili bega, već neophodna preraspodela naših emocionalnih i intelektualnih resursa u pravcu realističnije ravnoteže – korekcija u ekonomisanju pažnjom, kojom postižemo to da je usmerimo na dragoceniji ili širi spektar životnih aktivnosti. Zaokupljenost vlastitim telom i nezadovoljstvo njime može, zapravo, poslužiti za izbegavanje ozbiljnih životnih problema sa kojima se suočavamo. Usredsređenost na vlastito telo i nastojanja da se ono promeni mogu stvoriti utisak kontrole, te iluziju da ćete, menjajući svoje telo, promeniti i svoj život. Takvim ponašanjem uskraćujete sebi priliku da spoznate kako privlačnost nije jedini određujući činilac sreće i uspeha.

EKSKLUZIVNO

INTERVJU Andrija Gerić, sportski psiholog i mentalni trener

VAŽNO JE ISPLANIRATI CILJ. ALI NAJVAŽNIJE JE ZABAVLJATI SE DO CILJA

PIŠE ZORICA MARKOVIĆ

Kažu da je za promenu potrebno bar tri nedelje svesnog rada da bi se desila i postala „naša“. Ne postoje prečice i magične tablete za mentalnu snagu, ona se vežba kao što vežbate mišiće iz dana u dan

INTERVJU

A 22

EKSKLUZIVNO

ndrija Gerić je godinama bio kapiten odbojkaške reprezentacije Srbije, donosio pobede i medalje klubovima i reprezentaciji dvadeset godina – i Srbiji zlatnu olimpijsku – i postao momak kojeg klinci žele da oponašaju. Ali, kako svaka igračka karijera ima kraj, bilo je pitanje dana kada će ono što je naučio na terenu, ili zaboraviti, ili naučiti kako da podeli sa ostalima. Nije mu bilo problem da se već ostvaren vrati u studentsku klupu i redovno pojavljuje na fakultetu. Imao je cilj – da postane neko ko će pomagati igračima na mentalnom planu. Nakon što je diplomirao psihologiju u Novom Sadu, završio je i master neurolingvističkih programiranja u Španiji, kao i edukaciju za sport performans trenera. Njegovo zvanje danas je: sportski psiholog i mentalni trener (više o tome na njegovom sajtu www.andrijageric.com). Gerić ekskluzivno za Original priča o tome kako je bilo boriti se sa svim onim što mi koji volimo da navijamo i radujemo se pobedama sportista i ne vidimo, kako je bilo iznova pobeđivati sebe, svakoga dana i na svakoj utakmici, a kako je danas pomagati nekome da preokrene rezultat. Otkud to da ste odlučili da se posvetite psihologiji, posebno sportskoj?

Dok sam još bio aktivan igrač, mnogo sam čitao na temu psihologije sporta, zato što me je to interesovalo i istraživao sam kakav treba biti u glavi da bi ostvario bolje rezultate. Posle karijere želeo sam da ostanem u sportu i uloga trenera mi nije bila toliko inspirativna koliko uloga sportskog psihologa. Trener je uloga koja je ograničena na jedan sport i potrebno je mnogo toga žrtvovati da biste, možda, postali dobar i cenjen trener. Posao sportskog psihologa vam daje veliku mogućnost izbora i slobode, zato što vi birate sa kim, gde i kako radite. Moje kolege i ja se borimo da svaki ozbiljan klub i svaki ozbiljan sportista ima neko stručno lice sa kim radi na svojoj mentalnoj pripremi i snazi. Kao što za fizičku snagu imate kondicionog trenera, tako za mentalnu snagu u svom timu imate sportskog psihologa ili mentalnog trenera. Do sada sam individualno radio sa više od sto sportista, raznih uzrasta, iz raznih sportova, na njihovoj mentalnoj pripremi.

Uverenja su veoma moćna stvar. Čitava religija je bazirana na uverenjima Koliko je vama psihologija pomogla u karijeri, a koliko u životu?

Kao i svaki sportista, i ja sam u karijeri imao periode krize, i pri kraju karijere radio sam sa tri psihologa koji su mi pomogli da brže i lakše izađem iz kriza. Nažalost, kao mlad, sujetan i tvrdoglav sportista nisam želeo psihološku pomoć i sa ove tačke gledišta sam u ranoj fazi karijere mnogo pogrešio. Svestan sam koliko su neki sportisti u otporu prema psihologiji i zbog svojih iskustava sa psiholozima trudim se da u mom radu sa sportistima bude što više konkretnih stvari koje mogu da se koriste na treningu i takmičenju odmah, a manje teoretske priče. Može li se reći da će „glava“ a ne fizička sprema doneti pobedu nekome?

Samo „glava“ nije dovoljna za rezultat. Fizička sprema, tehnički i taktički nivoi su potreban ali ne i dovoljan uslov za bilo kakav rezultat... „Glava“ je ta koja pravi razliku između pobednika i ostalih kada su svi na sličnom nivou fizičkog, tehničkog i taktičkog dela igre. Može li se reći da će nekome život biti onakav kakve su mu misli, jer čaša može da bude i poluprazna i dopola puna, pa je tako i sa porazima?

U sportu postoji pobeda i poraz – belo i crno, međutim, ova izjava nije potpuno tačna. Sport je uvek siv, nikad nije sve savršeno, niti je sve katastrofa. Pobeda ili poraz su posledice nekog našeg nivoa igre protiv protivnikovog nivoa igre. Tako i treba posmatrati stvari, analizirati svoje dobre i loše strane, poboljšavati svoj nivo igre, brzinu, kvalitet (u zavisnosti od sporta) i biti fokusiran na kvalitet igre koju ti pružaš. Jeste li videli kako poraz može čoveka trajno da slomi? Zašto je to tako?

Poraz je samo događaj i mi smo ti koji

događaju dajemo značenje u svojoj glavi. Mi imamo izbor. Često sportisti zaborave tu činjenicu i misle da je poraz jednak katastrofi. Normalno je da se čovek oseća lošije posle poraza nego kad pobedi. Dobra stvar u sportu je što uvek postoji naredno takmičenje, naredna trka, naredna utakmica, i sportista ima više puta priliku da pokaže ono što zna. Nekada su bili gladijatori koji bi gubili svoj život kada izgube borbu, danas je u sportu to drugačije – kad izgubiš, samo si izgubio i imaš novu priliku već sledećeg dana, za nedelju dana, narednog meseca ili godine, ili u slučaju olimpijade za četiri godine. Kako nekoga porazi nauče da ojača i razvije se?

To zavisi od toga kako čovek doživljava poraze, da li kao nešto definitivno ili kao materijal za učenje kako bi popravio svoj kvalitet i bio bolji sledeći put. Poznato je da čovek najteže pobeđuje sebe. Koji mehanizmi mogu tu da mu pomognu, je li tu dovoljno da neko „hoće“?

Potrebno je da sportista želi nešto da promeni i spreman je da uloži napor da se promena desi. Nekad nije lako izaći iz svoje zone komfora i navika i potreban je dodatni trud kako bi se „razbili“ ustaljeni obrasci ponašanja koji ne odgovaraju sportisti. Gde je samodisciplina u hijerarhiji psihološke snage?

Svi sportisti imaju neki stepen samodiscipline i ona je važan faktor u budućem rezultatu. Za bilo koji rezultat potrebni su sati i sati napornih treninga i raznih drugih odricanja i samodisciplina obezbeđuje plodno tlo da bi sportista ostao na putu ka rezultatu. Nedavno je objavljena dirljiva priča o fudbaleru Romelu Lukakuu, koji je bukvalno od dna stigao do vrha. To je ona priča zbog koje verujete da je sve moguće. Ali on kaže da je imao samo jedan motiv – obećanje dato majci da će ih izvući iz bede. Koliko je motiv važan u tome da nekoga pogleda „sreća“ i preokrene mu se život?

Veoma je važno da sportista bude svestan i ima dobro definisan odgovor na pitanje: „Zašto ovo radim? Iz kog razloga

INTERVJU

se ovoliko žrtvujem, treniram po pet sati dnevno, živim sportski i sve ostalo?“ Veliko „zašto“ je sjajan motivator za jednog sportistu.

obrasca odgovara ili ne i da li imamo nameru da ga menjamo ili ne.

Zbog čega među fudbalerima možda ima i najviše takvih priča, o praktično američkom snu?

Kažu da je za promenu potrebno bar tri nedelje svesnog rada da bi se desila i postala „naša“. Iz tog razloga radim sa klijentima tako da oni između sesija vežbaju na treningu i utakmici stvari koje smo radili na sesijama. Učeći kroz iskustvo i primenom psiholoških tehnika u realnom životu klijent se polako menja, da bi posle nekog vremena došlo do promene. Ne postoje prečice i magične ta-

Ljudi vole da slušaju priče. Postoji i mnogo priča o sportistima, njihovom žrtvovanju i neuspehu, samo ih mi nikada nismo čuli. Do nas dolaze priče sa srećnim krajem i priče koje promovišu uspeh kroz žrtvovanje i ulaganje. Samodisciplina, odricanje, trud i rad su neophodni preduslovi za uspeh.

Od čega zavisi koliko će vremena trebati da neko prihvati promene?

Kome je u sportu najteže da ostane mentalno jak i koliko je važno da neko sebi ponavlja da „može to“? „Pali“ li ta mantra?

Uverenja su veoma moćna stvar. Čitava religija je bazirana na uverenjima. Vera da „mogu to“ neophodna je u svim sportovima. Mentalna priprema je pogotovo važna kod sportova koji dovode telo do granica ljudske izdržljivosti, gde postoji bol (poput triatlona, biciklizma, atletike). Biti mentalno spreman pomaže u svim sportovima: kod pojedinačnih sportova gde postoji mnogo vremena između poena (tenis), kod sportova gde postoji borba sa protivnikom (borilački sportovi), kod timskih sportova (fudbala, odbojke, košarke, rukometa), kod sportova gde se takmičite protiv protivnika i štoperica (plivanje), kod sportova veštine i fokusa (streljaštvo, streličarstvo, atletike) i raznih drugih. Šta kažete ljudima, kako da ostanu stabilni i da ne dozvole da ih slome izazovi koji su iza njih, ili pred njima?

Moj posao je da im pomognem da oni sami nađu svoju „mantru“ i sami nađu svoj način kako da ostanu stabilni i fokusirani pred velikim izazovima. Mi zajedno pronađemo najbolje rešenje za klijenta. Gde ljudi danas greše kada je u pitanju rešavanje životnih kriza, imamo li mi neki obrazac i koliko je moguće promeniti ga?

Svi mi, svesno ili nesvesno, živimo po nekim obrascima. Za bilo koju promenu je prvo neophodno osvestiti obrazac i onda razmisliti da li nam rezultat tog

blete za mentalnu snagu, ona se vežba kao što vežbate mišiće iz dana u dan. Kako se izlazi na kraj sa tremom i kako se gradi samopouzdanje, je li to nešto privremeno i lako lomljivo?

Samopouzdanje i trema su osećaji koji nisu realni nego su samo naš unutrašnji doživljaj. Na svakom osećaju se može raditi kako bi se on pojačao ili smanjio. Neki sportisti imaju veoma lomljivo samopouzdanje i veliku tremu, a neki ne. Moj zadatak i jeste da sa klijentom pronađem koje vrednosti samopouzdanja i treme su najbolje za njegov rezultat i da ga naučim kako da ih postigne. A koliko je važno imati cilj i strpljenje da se dođe do cilja? Kako „ne pregoreti“?

Cilj je jedan dobar način motivacije u sportu i često ga koristim u svom radu. Profesionalni sportisti uvek imaju neki svoj cilj. Važno je isplanirati put do cilja i biti svestan neophodne količine vremena potrebnog da se dođe do cilja. Najvažnija stvar je: dobro se zabavljati na putu do cilja.

Koliko radite sa decom i da li je bolje odmalena krenuti jačati nečije samopouzdanje tako da on nauči da kasnije izlazi na kraj sa svim onim što ide sa uspehom, pa i neuspehom?

Uglavnom ne radim sa decom ispod 12 godina, jer mislim da sport prvenstveno treba da bude igra i uživanje za decu. Nažalost, ima roditelja koji „pritiskaju“ decu i žele fantastične rezultate u sportu u pionirskom i kadetskom uzrastu, što mislim da je pogrešno. Deca treba da uživaju u sportu. Principi samopouzdanja iz sporta se mogu primeniti na život, kao što se mnogi sportski principi mogu primeniti na biznis i poslovanje. Šta kada prepoznate da se neko boji uspeha?

Strah od uspeha je često vezan za neka iracionalna uverenja, da „kada uspem, onda će biti i to i to...“ Sportista je pre svega čovek i kao čovek ima neke svoje strahove i uverenja. Na sesijama uglavnom pronađemo iracionalna uverenja i onda ih zamenimo nekim drugim uverenjima, koja su korisnija za sport i bolji rezultat.

BUDI OTVOREN

NEMA RAVNOPRAVNOSTI DOK NISMO SVI RAVNOPRAVNI Kad kažu „mi smo obični ljudi, mi ne možemo ništa da uradimo“, ja u to ne verujem. Svojim dodatnim zalaganjem, aktivizmom, prepoznavanjem različitih stvari, mi menjamo svet. I svi pojedinačno radimo na tome da se ta promena desi i ne smemo nikada da odustanemo od toga

vek naglašavam koliko je važno da žene i devojčice preuzmu inicijativu, zauzmu se za svoja prava i postanu aktivistkinje koje će podsticati promene. Ali da bi to uopšte mogle da postignu, potrebno nam je društvo jednakih šansi za sve. Moramo se pobrinuti da oni koji su među nama najranjiviji, budu pre svega bezbedni, da imaju prostor za ličnu slobodu, individualni razvoj, učešće u društvenim tokovima. Možda sve ovo za nekoga deluje benigno i kao nešto što se podrazumeva, ali za žene žrtve trgovine ljudima, ovo su nedostižne visine. Iako je 2018. godina, među nama žive žene potpuno izopštene, koje društvo krivi zbog nasilja koje im se dešava. I više je nego vidljiva osuda žena pred kojima je to isto društvo stalno začuđeno – kako nisu dovoljno jake da nasilnika napuste, kao da je to njihova obaveza, kako su provocirale to isto nasilje i zaslužile ga, kao da za tako nešto uopšte ima opravdanja. Upravo ovakva razmišljanja i postupci uporno vraćaju žene u nasilje iz kojeg su pokušale da pobegnu. I upravo ove žene jesu one na kojima se prelamaju sve slabosti našeg društva.

ONO ŠTO SVAKI DAN KAO AKTIVISTKINJA U UDRUŽENJU ATINA vidim i znam jeste da ovim ženama ne treba ničije sažaljenje niti samilost, njima treba uvažavanje i mogućnost da budu tretirane sa dostojanstvom, da rade, vrate se u škole i žive svoj život na način na koji žele. Treba im ne načelna, već iskrena podrška i pomoć. Često nailazim opet na čuđenje kada kažem da u Srbiji danas žive devojčice koje prinudno udaju, devojčice koje rađaju devojčice i koje su uvedene u krug nemoći, i koje niko ništa ne pita, i koje nemaju alternativu. O tome se skoro i ne govori, jer mnogi biraju da idu drugim putem, da ostanu nesvesni okruženja u kojem živimo, i odbijaju da razumeju da nasilje postoji svuda oko nas i da je samo naš izbor da li ćemo da ga vidimo ili ne. Da je princip jedan i da je nevažno da li je žena Srpkinja, Romkinja, Sirijka. I upravo je to prepoznalo uredništvo magazina Forbs i uvrstilo ovakav stav i razmišljanje kao njima važne, citirajući i jedan moj pokušaj da ukažem na činjenicu da su naše građanke u Srbiji institucionalno diskriminisane zbog nasilja koje trpe, da se sistem oglušuje o njihove potrebe i da nije u stanju da ih adekvatno zaštiti. Kao i da je ova pojava pogotovo izražena kod žena migrantkinja i izbeglica za koje naši građani nemaju predstavu kroz šta sve prolaze.

PIŠE MARIJANA SAVIĆ

Iako je 2018. godina, među nama žive žene potpuno izopštene, koje društvo krivi zbog nasilja koje im se dešava. I više je nego vidljiva osuda žena pred kojima je to isto društvo stalno začuđeno – kako nisu dovoljno jake da nasilnika napuste, kao da je to njihova obaveza, kako su provocirale to isto nasilje i zaslužile ga, kao da za tako nešto uopšte ima opravdanja. Upravo ovakva razmišljanja i postupci uporno vraćaju žene u nasilje iz kojeg su pokušale da pobegnu

aktivistkinja i direktorka Udruženja Atina, koje vodi programe zaštite žena žrtava trgovine ljudima. Marijana se u junu 2018. našla na listi Forbsa koji je izdvojio osam žena na svetu, najistaknutijih borkinja za prava žena izbeglica

PREĆUTNO SE PRIHVATA DA ĆE TE ŽENE

iako svi znamo da jedini put kojim mogu otići jeste ako stave glavu u torbu, ako stave sudbinu sebe i svoje dece u ruke nekog krijumčara, jer legalnog načina za to nema. Ali deluje da pošto dolaze izdaleka, pošto nam nisu bliske, ne govore naš jezik, iz drugačije su kulture, da mi i ne možemo nešto posebno da uradimo za njih i bolje ih zaštitimo. Zato naše društvo odlučuje da je bolje da se ne meša. I zato je moja odluka da kroz delovanje Udruženja Atina menjam ovakve nakaradne obrasce i ostajem, kao i ceo tim Atine, duboko posvećena ovim hrabrim ženama zbog kojih i postojimo. Ostajem dosledna principima civilnog društva da mi jesmo u svojoj suštini i treba da budemo korektivni faktor ovog društva, da je na nama da utičemo na administrativne, političke prepreke, na ugrožavajuće društvene stavove. Društvo koje u prvi plan ne stavlja zaštitu svojih najranjivijih i najobespravljenijih članova, ne može biti društvo koje gradi uspešnu socijalnu koheziju, niti društvo koje se razvija. Stojim jasno na stanovištu da nije samo dovoljno doneti zakone, propisati kazne i odrediti odgovornosti – imamo ih napretek, jer svi se oni u situacijama

BRZO OTIĆI,

BUDI OTVOREN

DRUŠTVO KOJE U PRVI PLAN NE STAVLJA ZAŠTITU SVOJIH NAJRANJIVIJIH I NAJOBESPRAVLJENIJIH ČLANOVA, NE MOŽE BITI DRUŠTVO KOJE GRADI USPEŠNU SOCIJALNU KOHEZIJU, NITI DRUŠTVO KOJE SE RAZVIJA

krize, uključujući krizu institucionalizma u kojoj se Srbija danas nalazi, mogu lako zaobići. Potrebno je da učinimo dodatni napor i priznamo problem nasilja prema ženama kao problem svih nas. Tek tada možemo računati da smo napravili prvi pravi korak ka njegovom trajnom iskorenjivanju, korak ka punoj ravnopravnosti. A složićemo se, nema ravnopravnosti dok nismo svi ravnopravni. ONO ŠTO ME NIKADA NIJE IZNEVERILO I U ŠTA verujem jeste individualni aktivizam pojedinki i pojedinaca i verujem da mi svi možemo da menjamo stvari. Kad kažu „mi smo obični ljudi, mi ne možemo ništa da uradimo“, ja u to ne verujem. Svojim dodatnim zalaganjem, aktivizmom, prepoznavanjem različitih stvari, mi menjamo svet. I svi pojedinačno radimo na tome da se ta promena desi i ne smemo nikada da odustanemo od toga. To je jedini put koji može da učini da mi, nama bliski ljudi, da svi zajedno živimo bolje. To je moto koji je mene, i pre nego što sam ušla u Udruženje Atina, vodio. Verovala sam da preuzimanjem odgovornosti i individualnim aktivizmom možeš da promeniš stvari. Veruj u to od malih nogu. To je nešto što mi pomogne da prebrodim kada je neka priča mnogo teška. To je interakcija, to nije samo davanje, to je i primanje, to je učenje, to je konstantno učenje, razumevanje drugih i samim tim razumevanje sebe. To je nešto što čini da se razvijaš i rasteš, imaš interakciju sa društvom i ljudima oko sebe. Mislim da je lepota u tome. A kad imaš lepotu u životu, onda ti nije teško da to neguješ i nadalje.

FONDACIJA

DOBROVOLJCI SA SRCEM Uz svaku organizaciju stoji armija volontera

FONDACIJA

Biti volonter jedna je od najlepših stvari na svetu, ako ste je – probali. Marko Kovačević i Anđelka Janić, generacijske kolege sa Fakulteta političkih nauka, sa socijalnog rada i socijalne politike, još kao studenti 2013. godine počeli su da volontiraju u Fondaciji Novak Đoković. Marko i Anđelka, sada 28-godišnjaci, posle pet godina angažovanja, najpre na projektima „Drugarijada“ i „Školice života“, a onda i ukupno na preko 30 projekata vrednih preko 11 miliona evra, postali su lideri projektnog tima koji broji ukupno šest članova. Ovo je njihova priča RAZGOVARALA ANA MITIĆ, FOTOGRAFIJE IGOR PAVIĆEVIĆ

FONDACIJA

vako može da bude veliki... jer svako može da služi. Potrebno vam je samo srce puno milosti. Duša koju stvara ljubav. Martin Luter King umeo je neobično snažno da podigne masu, da pokrene ljude i navede ih da im srce jače zalupa, i ohrabre se da urade ono što su možda oduvek hteli. Neki taj duh imaju oduvek. „Ukoliko želimo da naše nade za izgradnju boljeg i sigurnijeg sveta postanu više nego poželjno razmišljanje, potreban nam je angažman volontera više nego ikada“, govorio je Kofi Anan, nekadašnji generalni sekretar UN. Biti volonter jedna je od najlepših stvari na svetu, ako ste je – probali. Marko Kovačević i Anđelka Janić, generacijske kolege sa Fakulteta političkih nauka, sa socijalnog rada i socijalne politike, još kao studenti 2013. godine počeli su da volontiraju u Fondaciji Novak Đoković. Marko i Anđelka, sada 28-godišnjaci, posle pet godina angažovanja, najpre na projektima „Drugarijada“ i „Školice života“, a onda i ukupno na preko 30 projekata vrednih preko 11 miliona evra, postali su lideri projektnog tima

koji broji ukupno šest članova. Njihov rad bio je zapažen i vrednovan, a danas njihov tim planira i sprovodi sve kompleksnije projekte. Kako se uopšte postaje mladi lider, i da li je upravo to, biti prvo volonter, raditi srcem, ono što na kraju napravi razliku? ANĐELKA KAŽE DA JE NA TREĆOJ GODINI

otvorenog poziva za studente socijalne politike i socijalnog rada na FPN, imala intervju u Fondaciji Novak Đoković, za poziciju koju su nazvali „volonter-pripravnik“. „Tada su razgovor vodile prijatne osobe, pomalo stroge. Te osobe su danas moji prijatelji“, kaže Anđelka za Original. „Jednostavna prva lekcija mlade studentkinje: ne podležite uticaju tuđih priča i iskustava kako je za sve presudna preporuka – inicirajte svoje prilike i podelite pozitivno iskustvo sa drugima.“ Anđelka veruje da je velika sreća i privilegija što je „rasla zajedno sa organizacijom i kao profesionalac i kao čovek“. „Smatram da je volontiranje početna tačka koja vodi ka profesionalnom uzdizanju jer imate priliku da postepeno, uz vođenje, prolazite kroz sve faze i procese jedne organizacije, počevši od najniže ali najjače karike. Upijanje znanja i razmena

STUDIJA, PUTEM

ideja uz mnogo rada i truda, sigurno će rezultirati u pravu profesionalnu snagu. Moja priroda često ne pleni strpljenjem, što verujem da je zajedničko za generaciju kojoj pripadam i koja ide u korak sa svim promenama. Kako nam u ovim godinama preterana mudrost još uvek nije naklonjena, akcenat bih stavila na napore da ipak budemo strpljivi ali pre svega posvećeni, a sve čemu težimo doći će prirodno, s vremenom. Ne mogu da kažem da sam pre pet godina imala jasnu sliku gde ću biti danas, ali sam svedok toga da kada se fokusirate na rad i imate viziju kojoj težite, momenat potvrde vašeg truda i ukazivanja dodatnog poverenja dolazi možda onda kada to najmanje očekujete.“ MARKO KOVAČEVIĆ PAK KAŽE DA NE BI REKAO DA postoji „ključ“ koji otvara vrata mladom lideru. On kaže da veruje da su mu otvoreni pristup i radoznalost omogućili da se ranije ili lakše odluči za put kojim želi da ide, ali da je svaki naredni izazov bio sebi svojstven i nerešiv samo pukom radoznalošću. „Mladi ljudi danas imaju pristup velikoj količini informacija i, iako je to u velikoj meri prednost, mislim da nam je odmoglo u razvijanju veštine fokusiranog

Ne mogu da kažem da sam pre pet godina imala jasnu sliku gde ću biti danas, ali sam svedok i primer toga da kada se fokusirate na rad i imate viziju kojoj težite, momenat potvrde vašeg truda i ukazivanja dodatnog poverenja dolazi možda onda kada to najmanje očekujete

FONDACIJA

vrednosti neguju?‘ Dakle, kroz volontiranje možemo iskusiti sve ono što nas zanima kada započinjemo svoju karijeru.“ ANĐELKA UVERAVA DA JE SASVIM OČEKI-

sagledavanja činjenica. Svako je spreman da dâ mišljenje, podeli gotovo rešenje i usmeri tok misli u jednom pravcu, a čini mi se da takav pristup onemogućava kritičko razmišljanje i sagledavanje svih opcija. Ne treba tvrdoglavo zanemarivati tuđa iskustva i savete, ali smatram da je veoma bitno upoređivati ih sa sopstvenim iskustvom, ili u manjku iskustva, sa sopstvenim vrednostima i filozofijom života. Sagledati stvari iz različitih uglova, isto kao i hodanje u tuđim cipelama, donosi nam svež pogled na svaku situaciju. Volim da mislim mi je ovaj analitički pristup doneo mnogo toga dobrog do sada, i u profesionalnom i u privatnom razvoju, ali sam siguran da su i ostale mane i vrline u tome imale udela.“ Marko nas uverava da je volonterski rad „prvi kontakt sa svetom rada“. „Kroz

volontiranje, svaka osoba ima priliku da prvi put iskusi kako izgleda organizovan pristup poslu, odnosno šta sve podrazumeva angažovanje u konkretnoj organizaciji, na specifičnoj poziciji ili u okviru tima. Bilo da se radi o jednokratnim događajima, ili o kontinuiranom angažovanju u okviru jednog ili više projekata, volontiranje može pružiti uvid u rad kao takav, u očekivanja koja svaka vrsta angažovanja nosi i prednosti i mane koje su sa tim povezane. Ukoliko mu se pristupi na pravi način, volontiranje može da predstavlja svojevrstan eksperiment za svaku osobu, kroz koji se mogu dobiti odgovori na pitanja: ‘Šta je rad, šta on podrazumeva? Kako funkcioniše organizacija ili institucija u kojoj se volontira, šta su njeni glavni ciljevi, na koji način ih ispunjava? Šta se očekuje od svakog zaposlenog, koje se

VANO OSEĆATI ZBUNJENOST PRVO u tranziciji između maturanta i brucoša, a kasnije studenta i zaposlenog. Iako je taj period iza nje, kaže da danas saoseća sa mladim ljudima. „Imate raznolike želje, tražite se, ne znate mnogo o životu a na vama je da donesete životne odluke. Prirodno je da nemate širu sliku sebe koja vas projektuje u godine koje dolaze. Čini mi se da je u tom periodu možda najvažnije da mlada osoba bude radoznala i uporna, da bude vredna a pre svega otvorena za nove prilike. Moje iskustvo je takvo da nisam imala prazan hod, čak ni tokom studiranja, uvek sam tražila nove prakse i prilike za volontiranje jer sam samo tako mogla da iskristališem u kom pravcu želim da se razvijam.“ Ona kaže da je „velika lekcija koju iskustvo, tj. aktiviranje kroz bilo kakav vid rada tokom studiranja pruža“. „Kao volonter, imate priliku da sami zaslužite svoje mesto u organizaciji, poverenje, da se svojim trudim, radom i učinkom postepeno pozicionirate među zaposlenima. Ono što je još važnije, kao neko bez iskustva, imate priliku da ga polako stičete, da učite od drugih i da drugi uče od vas, kao i da istražujete svoj profesionalni put a samim tim i širite mrežu poznanika i prijatelja. Uz svaku organizaciju stoji armija volontera, armija ljudi dobre volje da se određeni cilj iznese najbolje moguće i do kraja. To nikako nije samo rad koji je finansijski nepotkrepljen, čini mi se da najteži rad i najveći trud uglavnom nije materijalno merljiv, dragocen je na druge načine...“ Marko kaže da u volontiranju veliku ulogu igra baš organizacija kojoj se neko priključi, jer su pogled na posao i potrebe svake organizacije različiti, pa se samim tim i od volontera mogu očekivati različite obaveze. „Kao i u svemu u životu, kroz volontiranje se mogu doživeti i pozitivna i negativna iskustva, koja nam u svakom slučaju daju uvid u to šta nas zanima manje ili više, čemu smo spremni da se posvetimo, i omogućavaju nam da izgradimo sopstveni stav i pogled na svet“, ističe i dodaje da je njemu volontiranje predstavljalo upravo priliku „da izgradi sopstveni pogled, i na neki način suzi svoje polje interesovanja na ono što ga najviše zanima i čemu je spreman da se posveti u potpunosti“.

FONDACIJA

„Kroz ranija angažovanja, a najviše kroz volontiranje u Fondaciji, dobio sam priliku da sebi iskristališem gde se vidim, ili gde želim da se vidim, i kojim putem dotle želim da dođem. U ovom slučaju, dobio sam priliku da sopstvena interesovanja razvijam i usavršavam kroz rad u humanitarnoj organizaciji, i volontiranje u Fondaciji me je osvestilo o tome čime želim konkretno da se bavim, a onda mi je i otvorilo prostor da to sprovedem u delo.“ Raditi na toliko projekata tako mlad kao što su bili Anđelka i Marko, sigurno je bio veliki izazov. Uskoro su usledile i odgovornije pozicije. Na pitanje koliko im je u svemu pomoglo obrazovanje, a koliko neformalno obrazovanje i iskustvo koje su sticali na terenu, oni kažu: „U ODNOSU NA MISIJU KOJU KAO ORGANIZACIJA IMAMO I ciljeve koje želimo da ostvarimo, a naročito u odnosu na ime koje nosimo, svačija uloga nosi sa sobom veliku odgovornost i težinu“, priča Anđelka. „Mi smo veoma zahvalni pre svega našim osnivačima, Novaku i Jeleni, što imamo priliku da radimo najlepši posao i bavimo se suštinskim pitanjima odrastanja i obrazovanja naše dece. Takođe, dosta pažnje posvećuju usavršavanju nas zaposlenih. Od njih uvek imamo podršku za dodatnu edukaciju, trening, kao i preporuku za dobru knjigu. Završila sam osnovne studije na Fakultetu političkih nauka, smer Socijalna politika i socijalni rad, a kasnije master studije Menadžment poslovnih performansi na Beogradskom univerzitetu. Spoj humanističke naučne discipline i veština iz oblasti menadžmenta za mene predstavlja dobru početnu poziciju. Primena stečenog znanja je podjednako važna kao i to da imamo kapacitet da osvestimo čega nam manjka i gde postoji prostor za napredak. Za mene, praktičan rad na terenu ima nemerljiv efekat jer radimo po celoj Srbiji, svaka sredina je različita, ima svoju dušu i specifične karakteristike kojima je obojena naša saradnja kroz projekte. U prilici smo da upoznamo decu koja nemaju mogućnost za predškolsko ni osnovno obrazovanje, kao ni uslove za

dostojanstven život, a opet su dragocena riznica znanja. Formalno obrazovanje danas kao preduslov za rad svakako stoji, ali to čime ćete se baviti i na koji način dosta je povezano sa tim od čega ste sazdani.“ MARKO, S DRUGE STRANE, KAŽE DA SU PODELJENA MIŠLJENJA oko značaja formal-

Raditi u humanitarnoj organizaciji omogućava ispunjenje želje za doprinosom zajednici u najboljem smislu te reči. Kroz samostalno donošenje odluka i usmeravanje pažnje, humanitarne organizacije imaju mogućnost da se posvete rešavanju konkretnih problema na praktičan i slobodan način, što nije daleko od sna za socijalnog radnika

nog i neformalnog obrazovanja, i koje od ta dva treba da ima ili ima veći uticaj. „Kada sam stizao do kraja fakulteta, imao sam različite strepnje karakteristične za taj period, kao na primer: ‚Šta znam o radu i životu uopšte? Da li sam išta naučio tokom prethodne četiri godine? Šta da radim dalje?‘ Čini mi se da su to misli koje muče većinu studenata na kraju studiranja, i da one govore u prilog tome da je formalno obrazovanje nedovoljno za snalaženje kada počnete da radite. A kada sam počeo da volontiram, a kasnije i radim u okviru Fondacije, u početku sam bio siguran da mi fakultet nije uopšte pomogao da sagledam šta je rad i na koji način želim da se bavim oblašću koju sam studirao. Međutim, kada se prevaziđe početnička trema i strah od greške, polako se vraćaju znanja stečena tokom obrazovanja, i počinju da se povezuju sa stečenim iskustvom, otvarajući nove ideje i pravce razmišljanja. Mislim da je istina negde između. Formalno obrazovanje nam pruža širi pogled na svet, znanja i informacije koje nam mogu učvrstiti ili uzdrmati poglede i vrednosti, i grade nam bazu za dalji život. Međutim, neformalno obrazovanje nam omogućava da sva ta znanja i informacije povežemo sa stvarnim svetom, primetimo i primenimo, i na kraju dana donesemo jednu ili drugu odluku. Povezati ova dva, pre svega tokom studija, a onda i nakon toga, može nam dati mnoge odgovore i omogućiti nam da se posvetimo oblastima i projektima koji će iz nas izvući najbolje.“ Za one koji bi da „zavire“ u to kako je raditi na projektima kao što su „Drugarijada“ i „Školica života“, i kolika je satisfakcija u tome što znate da radite nešto dobro za zajednicu, Anđela i Marko otkrivaju neke momente.

FONDACIJA

„Kroz naše projekte, trudimo se da omogućimo pristup obrazovanju mališanima ranog uzrasta u slabije razvijenim mestima širom Srbije i poboljšamo njihove uslove za odrastanje“, ističe Anđelka. „Radimo partnerski sa svim činiocima koji su relevantni za razvoj deteta i udruženim snagama sa roditeljima, vaspitačima i predstavnicima predškolskih ustanova i lokalnih samouprava nastojimo da omogućimo deci da se razvijaju u stimulativnom, kreativnom i bezbednom okruženju. U svakom segmentu svog rada moramo biti veoma pažljivi jer su projekti kompleksni i zahtevaju dug period pripreme, implementaciju i praćenje. Projekat „Školice života – zajedno za detinjstvo“ predstavlja jedan od najznačajnijih strateških projekata. Sa jedne strane adaptiramo i opremamo didaktikom prostor koji je napravljen po meri dece od tri do šest godina, a sa druge strane vaspitačima pružamo obuke koje jačaju njihove kapacitete za rad sa decom. Školice su mesta svakodnevnog susretanja dece, roditelja, profesionalaca i svih onih koji imaju potencijal da promovišu ideju uvažavanja dece kao ravnopravnih članova zajednice, njihovog prava na odrastanje u podsticajnom okruženju, mesta gde se deca igraju i uče, kroz igru, rešavaju probleme i sklapaju prijateljstva za ceo život. Mi želimo da ta mesta postanu i nešto više – da postanu rasadnici dobre volje, humanih vrednosti i brige o deci ranog uzrasta. NA TERENU SMO BILI U PRILICI DA RAZGO-

sa decom od sedam do deset godina koja idu u isturena četvorogodišnja kombinovana odeljenja, i shvatimo teškoće sa kojima se suočavaju usled slabe razvijenosti sredine u kojoj odrastaju. Njihove želje su da izađu iz okvira svoje sredine, da se druže, da istražuju, da spoznaju nova mesta i da steknu nove prijatelje. Socijalne razlike kod dece se u najvećoj meri primećuju u vrtićima i školama. Veliki broj dece nema adekvatnu garderobu, knjige za školu, zdravstvenu knjižicu, ali najveći broj njih se nikada nije odvojio od svoje porodice i otputovao na rekreativnu nastavu ili ekskurziju. Od tog momenta, naš zadatak je bio da im podarimo ‘Drugarijadu‘, ‘Kamp prijateljstva‘. Već šest godina okupljamo različita isturena odeljenja iz okolnih gradova i taj projekat je posebna radost za ceo tim. Zajedno provodimo vreme na planini i učimo kroz igru

VARAMO I

o umetnosti, nauci, sportu, gradimo uspomene i prevazilazimo strahove, zbog čega nam bude mnogo teško da se rastanemo. Nema veće satisfakcije od energije koju povratno dobijete kroz osmeh i zagrljaj i kada vam dečji izraz lica opiše koliko ste radosti doneli u njegov život. Taj osećaj već ne umem rečima da iskažem...“ „S OBZIROM NA TO DA SAM DIPLOMIRAO NA FAKULTETU političkih nauka, na smeru Socijalni rad i socijalna politika, doprinos zajednici na konkretan način bio je polazna tačka u razmišljanju čime i kako želim da se bavim. Situacija u kojoj se naša struka nalazi nije na zavidnom mestu, i veliki je napor potrebno uložiti kako bi se konkretni problemi rešili (nekad se i ne reše), naročito u državnom sektoru gde su resursi ograničeni. Kada se sve to uzme u obzir, raditi u humanitarnoj organizaciji, po mom mišljenju, omogućava ispunjenje želje za doprinosom zajednici u najboljem smislu te reči. Kroz samostalno donošenje odluka i usmeravanje pažnje, humanitarne organizacije imaju mogućnost da se posvete rešavanju konkretnih problema na praktičan i slobodan način, naravno poštujući pravila i zakone vezane za polje delovanja, što nije daleko od sna za jednog socijalnog radnika“, ističe Marko. „Projekti koje Fondacija sprovodi imaju cilj da zadovolje jednu ili više potreba deteta tokom njegovog najranijeg razvoja, i svaki projekat se njihovom potrebom bavi na konkretan način. Bilo da se radi o edukativnom kampu za decu iz socijalno ugroženih sredina, kao što je ’Drugarijada’, ili o omogućavanju pristupa predškolskom obrazovanju za decu u mestima gde vrtići ne postoje, kao što su ’Školice života’, ili čak i o pružanju dodatnih znanja i podrške roditeljima dece ranog uzrasta, kao što je ’Podrška, ne perfekcija’, svaki od projekata ima cilj da doprinese rešavanju konkretnog problema. Želimo da omogućimo svakom detetu da svoje detinjstvo provodi bezbrižno, u okruženju koje će podsticati i ohrabrivati njegov razvoj u svakom smislu. Taj put je dug, u skladu sa svim okolnostima možda i nepremostiv, ali šta nas sprečava da probamo?“ Naravno, pojedinac nikada ne može da postigne onoliko koliko može jedan kompaktan tim. Oboje ističu da je timski rad presudan. „Verujem da sami ne možete daleko stići, a sve više mi se čini da ne možete

uopšte opstati“, kaže Anđelka. „Mi smo skupina jakih i kvalitetnih pojedinaca, ali udruženim veštinama i snagama pokazujemo najbolji rezultat. Kada imate sreću kao ja, da radite sa dobrim ljudima, sve drugo je stvar razgovora i dogovora jer polazite sa pozicije istih vrednosti. Po godinama, ima nas i mlađih i starijih, skupa provodimo više vremena nego sa najbližim srodnicima. Smejemo se, razmenjujemo ideje, mišljenja, a kad treba povodom privatnih okolnosti i tugujemo, na neki način zajedno živimo život. Često se ne slažemo u mišljenjima, ali suštinski se čujemo, poštujemo i podržavamo. Rekla bih da je za nas pripadnost veoma važna i da smo srećni jer smo zajedno na pravom mestu.“ Marko ističe da svaki član projektnog tima samostalno ili timski učestvuje u realizaciji jednog ili više projekata. „Prednost naših projekata je što su u velikoj meri dinamični i raznovrsni, što nam daje prostor da steknemo iskustvo u različitim aktivnostima i u rešavanju raznih izazova. Takođe, naša ideja jeste da se podelimo u skladu sa sopstvenim snagama i prednostima, kako bi svaki aspekt projekta bio pokriven na što bolji način. S obzirom na to da smo počeli kao volonteri, imali smo prilike da steknemo uvid u većinu svakodnevnih izazova sa kojima se suočavaju projekti, pa možemo jedni drugima pomoći i ponuditi drugačije pristupe rešenjima. MISLIM DA JE VELIKA PREDNOST NAŠEG TIMA UPRAVO TAJ volonterski početak, jer

smo imali prilike da sagledamo Fondaciju u svakom njenom delovanju, a onda postanemo članovi projektnog tima i dobijemo priliku da svakodnevno doprinosimo daljem radu i ispunjenju ciljeva. U našem slučaju, to nas je povezalo, ojačalo, i omogućava nam da reagujemo brže i efikasnije na sve predviđene, odnosno nepredviđene okolnosti. Na ovaj način izgraditi tim predstavlja veliku snagu jedne organizacije, jer se negovanjem timskih vrednosti stvara čvrsto poverenje i otvorena komunikacija među zaposlenima, i na kraju stvara grupa zadovoljnih i posvećenih ljudi usmerenih ka istom cilju. Veliku ulogu u ovome imali su Novak i Jelena, jer su nam svima pružili priliku, prostor da učimo i pravimo greške, i na kraju nam omogućili da ostanemo u okruženju u kojem želimo i možemo da pružimo svoj maksimum, na čemu smo im veoma zahvalni.“

UPOZNAJ SVET

SVET MARKETINGA I KOMUNIKACIJE

Profesor Siniša Atlagić za Original demistifikuje značenja reči „propaganda“ i „marketing“, priča o tome da li je sve postalo „self-marketing“ danas i kaže da sve to nije novo: tako je bilo još u vreme Huna i u antičko doba Piše Zorica Marković

UPOZNAJ SVET

DA JE BILO INTERNETA U VREME ALEKSANDRA MAKEDONSKOG, SIGURNO BI GA KORISTIO

INTERVJU

ilo bi lepo znati da li je legendarni Endi Vorhol zaista verovao u rečenicu da će „u budućnosti, svi jednog dana biti svetski poznati na 15 minuta“. Postoje i oni koji veruju da on to nikada nije rekao (iako je stajala u njegovoj brošuri najave izložbe u Stokholmu), ali svakako, bila je vrlo vizionarska: danas je vrlo lako postati poznat. Samo je pitanje da li je to isto što i biti slavan. Svet komuniciranja i marketinga prilično se promenio od tih šezdesetih godina i sve je postalo normalan proces transformacije pop kulture. Sve može da bude marketing i marketing može da „ispegla“ sve. Da li je baš tako i gde je budućnost komunikacije? Dr Siniša Atlagić, profesor političkog komuniciranja i političkog marketinga na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, za Original govori o tome da li je danas sve postalo marketing i propaganda, razumemo li uopšte te dve reči i kako ih koriste svetski političari, između ostalih i Donald Tramp.

Da krenemo od najpopularnijeg, a to je fudbal i SP u Rusiji. Kažu da nema bolje propagande od sporta i bolje reklame za jednu zemlju. Isto se govorilo i za OI u Grčkoj, da je trebalo da poprave njen imidž u svetu. CNN je pre neki dan objavio veliku analizu koja kaže da je Putin odlično iskoristio Mundijal u propagandne svrhe. Koliko je dobar i trajan efekat propagande?

Da, sport može da se iskoristi u promotivne svrhe u cilju formiranja, učvršćivanja postojećeg dobrog imidža ili njegove promene nabolje ukoliko nije pozitivan u datom trenutku. U osnovi je reč o onome što se naziva difuznom propagandom, kada koristite nepolitičke sadržaje u nepolitičkoj formi ali sa političkim ciljem. Upravo u tom duhu je CNN komentarisao „dolazak na noge“ Putinu određenih svetskih lidera a povodom Mundijala. Na sport se uvek može gledati i „nesportskim očima“. Setite se kako ga je Orvel svojevremeno video i kao „lakmus papir“ nacionalizma. Efekte propagande uopšte, pa i ovog njenog vida, teško je meriti. Nekada su njene posledice vidljive brzo i na prvi pogled, a nekad je potrebno duže vreme da bi se one spoznale. Ako želite da one traju, onda morate konstantno da radite na njoj. Inače, nema bolje propagande od pobede, ne samo na sportskom nego i na drugim planovima – kulturnom, naučnom, ekonomskom i, na-

„LAŽNE VESTI“ I „POSTISTINA“ NISU NIKAKVA NOVINA U KOMUNIKACIJI. TO JE UPRAVO ONO ŠTO SE TOKOM CELOG DVADESETOG VEKA PODVODILO POD TERMIN „PROPAGANDA“ SHVAĆEN U NEGATIVNOM SMISLU ravno, vojnom. Dakle, treba pobeđivati. Možemo li prvo da napravimo razliku između marketinga i propagande? Kako oni uopšte utiču na nas?

Marketing je komercijalizovana varijanta propagande. Razlika je u tome što je marketing usmeren na ograničene ciljeve i kraća vremenska dejstva, brzo reaguje na probleme u društvu i počiva na načelu efikasnosti. Drugim rečima, u marketingu se podrazumeva da se polažu računi za novac potrošen na osmišljavanje i plasiranje marketinških poruka. Svi ostali metodski principi i tehnike su isti kao u propagandi. Utiču na nas različitim komunikološkim postupcima i njima prilagođenim sredstvima, prevashodno medijima masovne komunikacije, i to delujući na sve tri komponente našeg stava – racionalnu, emotivnu i motivacionu. Može li se reći da ono što radi Tramp ili Severna Koreja predstavlja samo tehniku „šokiranja publike“? Oni svakako nisu prvi koji su to radili. Može li više išta da šokira javnost, kada gledate koliko sve postaje brutalnije na naslovnicama?

Zasada, potez Trampa i severnokorejskog lidera se zaista svodi na to. No, i neke druge odluke Trampa bi se mogle podvesti pod pomenutu tehniku. Takav je i ovaj poče-

tak trgovinskog rata sa Kinom i EU. Ali to je uobičajena stvar u ubeđivanju ljudi, a naročito u političkoj sferi. Iako se čini da je teško da nešto može da šokira prosečnog konzumenta sadržaja masovnih medija, čini se da ljudi koji su zaduženi za primenu ovog vida ubeđivanja građana u opravdanost svoje „slike sveta“ iznova pronalaze „materijal“ u svakodnevnom životu. Nažalost, reč je o sadržajima kojima se nastoji da se deluje prevashodno na emocije ljudi. Ovi se posredstvom medijskih slika suočavaju sa iznenadnim, nedokučivim i stravičnim, a sve sa ciljem da se smanji otpor prema takvim sadržajima i da se pojavi spasilac koji će rešiti stvar. Naravno, pre toga je potrebno prodati sadržaj i zaraditi novac. Tako i vuk ostaje sit i ovce na broju. Može li se reći i da je Brexit posledica neke vrste propagande ili dobrog marketinga?

Na Brexitu se, u propagandnom smislu, veoma ozbiljno radilo. Ali ta propaganda je bila utemeljena u težnjama odgovarajućih snaga britanskog društva, pa se nikako ne može reći da je Brexit posledica puke propagande. Ipak, ne mislim da će se Brexitom uticaj Britanije i, mora li da se pomene, Sjedinjenih Država, smanjiti na kontinentu. Evropa, sa svim svojim unutrašnjima razlikama, ostaje prostor na kome je najlakše proveriti kako „rade“ „velike“ ideje.

INTERVJU

Imate li utisak da je marketing danas postao „jeftin“ (pa i u smislu prost) zbog tabloida, zbog društvenih mreža i medija masovne komunikacije? Ili da je samo pogrešno upotrebljen, kao i sve dobro?

Jeftino deluju marketinški produkti koje imamo prilike da vidimo u medijima masovne komunikacije. Sam po sebi marketing nije ni „skup“ ni „jeftin“. Prosto ga koristite sa različitim ciljem. Toliko je sjajnih stvari u različitim oblastima života koje mogu i treba da se približe običnom čoveku da bi se ovaj učinio plemenitijim. No, problem je u onom što sam maločas pomenuo. Komercijalizacija je učinila da se komunikacija svede na što je moguće prostiju kako bi bila razumljiva srcu a ne glavi i kako bi na taj način u nju bio uključen što je moguće veći broj građana. Onda u njoj značajno mesto zauzimaju neke profane stvari i bizarnosti interesantne značajnom delu populacije, a koje su opet predstavljene kao šaljive, simpatične i benigne. A u osnovi su veoma štetne jer se njima onemogućava da ljudi i u svakodnevnoj komunikaciji uočavaju ono što je vredno u širem društvenom smislu. Na delu je očita tendencija da se najveći deo građana transformiše u puke organizme koji će svojim radom doprinositi ekonomskom održanju zajednice i pritom zadovoljavati svoje najprizemnije potrebe. Tu je podlost u korišćenju marketinga – da proizvodi i održava te prizemne potrebe. A kad govorimo o komuniciranju, kako vam ono izgleda u doba postistine i „fake newsa“?

Evo upravo ovako kako sam maločas rekao. S tim što moram da dodam da „lažne vesti“ i „postistina“ nisu nikakva novina u komunikaciji. To je upravo ono što se tokom celog dvadesetog veka podvodilo pod termin „propaganda“ shvaćen u negativnom smislu, dakle nešto što nam ne ide u prilog ili dolazi iz izvora koji nam se ne dopada. U

savremenom komuniciranju i u nauci o političkom komuniciranju „postistina“ i „lažne vesti“ postaju teme od značaja za nazoviraspravu. Reč je samo o trijumfu ideologije nad naukom. Ali, kako sam rekao na početku, pobede su najbitnije u promociji. Koliko se brzo i lako danas urušava nečiji imidž, opet u svetlu postistine? Ili je sve opet dopušteno?

Imidž se danas brzo može urušiti, prevashodno usled brzine u razvoju savremenih tehnologija. Poplava informacija koje je teško proveriti a i odsustvo potrebe, marketinški suzbijene, da se to čini, dovode do toga da se narušen imidž teško i sporo popravlja. Imajući u vidu da se on razvija u vidu stereotipa, stvar postaje jasnija. Uzmite samo primer Srba i Srbije. Skoro trideset godina se navršilo od početka ratova na prostorima bivše Jugoslavije i Srbi su i dalje u predstavi ljudi sa Zapada glavni krivci za zlo na Balkanu. Razmislite da li je početkom 1970-ih iko o Nemcima razmišljao na takav način iako se istorijske uloge ne mogu porediti. Filharmonija je imala sjajne najave koncertnih sezona, pa se prepričavalo o njihovim performansima. Jeste li za to da je kultura po sebi elitistička i da njoj nije potrebno da se eksponira na način kako bi postala masovna? Koliko takve stvari imaju efekta i je li teško danas pokazati da ste drugačiji?

Prepričavalo se u uskom krugu ljudi, onih koji su posećivali ove događaje. Kulturu, i onu vrhunsku, treba pokušati približavati „običnom“ čoveku. Ali prvo se treba izboriti sa proizvođačima prizemnih potreba koje sam pomenuo. Da budem jednostavniji: postoji odgovarajući ukus, ranije formiran, mediji povlađuju tom ukusu zbog zarade, a ljudi iz javnog života, naročito političari, povlađuju medijima, i tu se krug zatvara.

IMIDŽ SE DANAS BRZO MOŽE URUŠITI, PREVASHODNO USLED BRZINE U RAZVOJU SAVREMENIH TEHNOLOGIJA. POPLAVA INFORMACIJA KOJE JE TEŠKO PROVERITI A I ODSUSTVO POTREBE, MARKETINŠKI SUZBIJENE, DA SE TO ČINI, DOVODE DO TOGA DA SE NARUŠEN IMIDŽ TEŠKO I SPORO POPRAVLJA

Može li jedna kultura na lokalu ili kultura manjih zemalja da pobedi u najezdi globalnih promena i pojava, ili se ipak zbog toga mnogo više ceni različitost?

Znate kako, baš kao što je teško odupreti se jakom vetru, tako je i kada je reč o kulturnim promenama koje donosi to što se podrazumeva pod globalizacijom. Ali treba gledati da se spasete da vas vetar ne slomi i da se radi na očuvanju postojećeg i, ako je moguće, na njegovom unapređivanju. I tu je uloga propagande presudna – treba koristiti sva raspoloživa sredstva za promociju svoje stvari. Naravno, institucionalna podrška se podrazumeva. Reč „self-marketing“ posebno je dobila na značaju od pojave društvenih mreža i njihove popularnosti. Može li se reći da je to normalan proces transformacije pop kulture i da smo svi došli na onu vorholovsku o „petnaest minuta slave“?

Da, život je u mnogih postao vorholovska potreba da se bude popularan da bi se prodali po dobroj ceni i nastavili da uživaju u zadovoljavanju onih potreba koje sam više puta pomenuo. Zvuči strašno. Zašto je reč „propaganda“ postala omražena?

Omražena je postala tokom Prvog svetskog rata i naročito neposredno po njegovom završetku kada je u Sjedinjenim Državama ona prvo izjednačena sa „nemačkim načinom ubeđivanja“. S obzirom na to da je Nemačka bila neprijatelj, njen način ubeđivanja je poistovećivan sa obmanjivanjem i laganjem. U Americi je tokom 1920-ih formiran i pokret koji je dokazivao da je i odluka američke vlade da uđe u rat protiv Nemačke i njenih saveznica bila proizvod britanske propagande. Amerikanci se od Prvog svetskog rata ne bave propagandom, nego svoj „način ubeđivanja“ nazivaju marketingom, političkim komuniciranjem, javnom diplomatijom itd. Interesantno je da je propagandne metode u motivacione svrhe koristio i Aleksandar Makedonski? Koliko se ona promenila do danas i verujete li da će se još menjati i u kom pravcu?

Principi propagande su jednaki u vreme Aleksandra Makedonskog i danas. Da je u njegovo vreme bilo interneta, ubeđen sam da bi ga koristio. Nije stvar u tehnologiji nego u psihologiji čoveka.

ČUVAJ ZEMLJU

RECIKLAŽA KAO ULAGANJE U BUDUĆNOST Šta znamo o opasnom otpadu?

ČUVAJ ZEMLJU

Tehnologija se poslednjih decenija razvija velikom brzinom, a vek upotrebe proizvoda je sve kraći, što dovodi do sve većih količina uređaja koje nakon korišćenja treba na odgovarajući način zbrinuti. Šta uraditi sa starim uređajima? Reciklaža je najefikasnije rešenje. Kako bismo doprineli edukaciji građana, u Originalu ćemo predstaviti detalje procesa reciklaže PIŠE SUZANA OBRADOVIĆ, GENERALNA SEKRETARKA UDRUŽENJA RECIKLERA SRBIJE

ČESTO JE PITANJE O RECIKLAŽI BATERIJA IZ DOMAĆINSTVA. S OBZIROM NA TO DA U SRBIJI NIJEDAN OPERATER OPASNOG OTPADA NE RADI RECIKLAŽU OVIH VRSTA BATERIJA, NIJE RAZVIJENA NI SAKUPLJAČKA MREŽA

I 38

ČUVAJ ZEMLJU

mam veliki televizor za bacanje, šta da radim sa njim? Da li je stari frižider opasan ako ga stavim u podrum? Gde se sakupljaju baterije? Kome da predam dotrajale sijalice? Ovo su neka od najčešćih pitanja građana koja su u poslednje vreme stizala u Udruženje reciklera Srbije putem telefona, mejla i društvenih mreža. Ovo nam je bio znak da je dosta građana veoma savesno kada je u pitanju životna sredina, da su donekle upoznati da bi kućne uređaje trebalo da recikliraju, ali ne znaju šta konkretno da rade sa njima, zašto mogu da budu opasni po zdravlje, kome da se obrate... Tehnologija se poslednjih decenija razvija velikom brzinom, a vek upotrebe proizvoda je sve kraći, što dovodi do sve većih količina uređaja koje nakon korišćenja treba na odgovarajući način zbrinuti. Šta uraditi sa starim uređajima? Reciklaža je najefikasnije rešenje. Kako bismo doprineli edukaciji građana, u Originalu ćemo predstaviti detalje procesa reciklaže. Šta možemo da recikliramo?

Mnogi su upoznati sa reciklažom papira, limenki, plastične i staklene ambalaže, u poslednje vreme sve više se govori o reciklaži kesa, a trebalo bi znati da možemo da recikliramo i elektronski i električni otpad (EE otpad), ulja, akumulatore, gume, vozila... EE otpad se sastoji od širokog i rastućeg spektra odbačenih i dotrajalih elektronskih aparata i opreme. Reč je o uređajima iz domaćinstva kao što su frižideri, televizori, računari, klima-uređaji, veš-mašine, sudo-mašine, šporeti itd. Osim toga, može se reciklirati oprema za osvetljenje, instrumenti za praćenje i nadzor, pomoćni medicinski uređaji, oprema za rekreaciju i sport, električni alati, mobilni telefoni. Tu su i mali kućni aparati - fenovi za kosu, pegle, tosteri, aparati za kafu, usisivači, električni noževi, uređaji za šišanje, brijanje, pranje zuba, masažu, satovi... U našoj zemlji mogu da se recikliraju gume, industrijska ulja, kao i akumulatori. Kada je reč o automobilima, uobičajeno je da ih vlasnici recikliraju kada postanu nebezbedna za dalju vožnju, ukoliko kupe novo vozilo ili učestvuju u akciji zamene starog za novo uz popust. Kako da recikliramo?

Kada neki uređaj, na primer računar, stigne u reciklažni centar, rasklapa se na kompo-

DESETINE HILJADA TONA OPASNOG OTPADA U SRBIJI OSTAJU NEZBRINUTE. UZ ODLUČNU VOLJU NADLEŽNIH ORGANA, NAŠA ZEMLJA MOŽE DA REŠI PITANJE OPASNOG OTPADA. VELIKE SU MOGUĆNOSTI ZA OTVARANJE RECIKLAŽNIH CENTARA ŠIROM SRBIJE I ZAPOŠLJAVANJE HILJADA RADNIKA nente - odvajaju se delovi kao što su metali, plastika, staklo, kablovi i dr., koji imaju upotrebnu vrednost kao sekundarne sirovine i mogu se dalje prerađivati, od komponenti koje imaju karakteristike opasnih materija. Ono što je zanimljivo za računare jeste da matične ploče sadrže i plemenite metale poput zlata i srebra. Za recikliranje posebno matičnih ploča potrebna je specijalna tehnologija, koja kod nas još ne postoji, pa se matične ploče izvoze u Singapur i zemlje EU. Mobilni telefoni takođe sadrže dragocene metale. Recikliranjem milion mobilnih telefona dobija se 34 kilograma zlata, 350 kilograma srebra, oko 15 kilograma paladijuma i 16.000 kilograma bakra. Recikliranjem samo jednog mobilnog telefona uštedi se dovoljno energije da se jedan laptop napaja čak 44 sata. Uprkos tome većina mobilnih aparata, koji više nisu u upotrebi jer su zamenjeni novijim modelom, završi zaboravljena u fioci ili u smeću. Kako bi promovisali reciklažu elektronskih uređaja, Japanci su pokrenuli odlični akciju. Organizatori Olimpijskih igara u Tokiju su najavili da će medalje biti napravljene od recikliranih materijala. Potrebno

je da građani doniraju stare mobilne telefone količine osam tona sirovog materijala iz koga će se dobiti oko dve tone čistog metala, koliko je potrebno za izradu 5.000 zlatnih, srebrnih i bronzanih medalja za Olimpijadu 2020. godine. Šta je i zašto opasno?

Priča o zlatu je uvek lepa, ali treba znati da u uređajima postoje i opasne komponente, tako da ne bi trebalo da nas ponesu snimci kojih je sve više na internetu o tome kako izvući zlato iz elektronike. Ukoliko se sa uređajima nakon upotrebe, odnosno kada postanu otpad ne postupa pravilno, opasne materije iz njih mogu da izazovu ozbiljne negativne posledice po životnu sredinu i zdravlje ljudi. Procenjuje se da elektronski otpad sadrži čak i do 1.000 različitih hemijskih supstanci koje su štetne po zdravlje i ugrožavaju životnu sredinu, a najprisutnije su sledeće materije: olovo, živa, šestovalentni hrom, kadmijum, berilijum, barijum, PVC plastika... Stručnjaci kažu da izlaganje olovu može da izazove oštećenja mozga, nerava, oštećenje bubrega i reproduktiv-

ČUVAJ ZEMLJU

nih organa, dok živa može uzrokovati oštećenja raznih organa, uključujući mozak i bubrege. Metal berilijum, koji se koristi u matičnim pločama kao dobar provodnik, označen je kao kancerogen jer može da uzrokuje rak pluća. U Srbiji ne postoji postrojenje za konačan tretman većine opasnih materija, pa ih operateri nakon izdvajanja iz EE otpada, izvoze najčešće u zemlje Evropske unije gde se dalje zbrinjavaju u specijalnim fabrikama. Jedan bačen frižider, zbog gasa freona koji sadrži, ima jednako štetan uticaj na ozonski omotač kao izduvni gasovi jednog automobila za godinu dana. Najsavremeniju tehnologiju ima niška kompanija „E-reciklaža“ koja je reciklirala 500.000 rashladnih uređaja u poslednjih pet godina i izvezla skoro 100 tona freona na trajno zbrinjavanje u Nemačkoj. Ovim pravilnim tretmanom freona ostvaren je benefit jednak onom kao da u Nišu nijedan automobil nije vožen tri godine. Nestručnim paljenjem guma u atmosferu se oslobađa dim koji sadrži brojne štetne materije, ispuštaju se otrovni gasovi dioksini i furani koji negativno utiču na zdravlje ljudi i okolinu, a neretko su i pojačanog kancerogenog dejstva. Samo jedan litar korišćenog motornog ulja zagadi čak 1.000.000 litara vode za piće, što ga svrstava među najveće zagađivače životne sredine.

ju šta bi sa sijalicama, pa ih najčešće bace u kontejner. U Srbiji se godišnje reciklira 100 tona sijalica, što je oko 10% od količine uvezenih sijalica. Cirkularna ekonomija

Cirkularna ekonomija je budućnost. Umesto dosadašnje nekontrolisane eksploatacije prirodnih resursa, proizvodnje, potom upotrebe tih proizvoda i bacanja na deponije, cirkularna ekonomija zaokružuje proces od proizvodnje, preko reciklaže, do ponovne proizvodnje. Osnovni izvor ekonomskog rasta je što veća upotreba recikliranih materijala i što manje korišćenje novih resursa. Znači već u startu je potrebno razmišljati o proizvodu - kako je dizajniran, koliko je reciklabilan, kako je proizveden i koliko je prijateljski po okolinu. Prve procene pokazuju da se uvođenjem cirkularne ekonomije u Srbiji može zaposliti 30.000 ljudi, povećati konkurentnost naše privrede i razviti mnogo inovativnih proizvoda. Jedan od primera dobre prakse cirkularne ekonomije jeste dobijanje gumenih granulata reciklažom otpadnih pneumatika, koji ulaze u ponovni ciklus proizvodnje i tako se čuvaju prirodni resursi. U našoj zemlji mogu da se recikliraju sve vrste guma, a od 2012. u „Eco-Recyclingu“ iz Novog Sada, najvećoj firmi za reciklažu guma u Sr-

Gde se reciklira?

Kada je reč o EE otpadu, sve uređaje građani mogu predati u najbliži reciklažni centar ili pozvati reciklažni centar da preuzme uređaj na kućnoj adresi. Osim toga, u prodavnici u kojoj kupuju novu tehniku mogu da se raspitaju da li primaju dotrajale uređaje za reciklažu. Na ove načine uređaji koji posle upotrebe postaju opasan otpad biće adekvatno zbrinuti i neće uticati negativno na životnu sredinu i zdravlje ljudi. Često je i pitanje o reciklaži baterija iz domaćinstva. S obzirom na to da u Srbiji nijedan operater opasnog otpada ne radi reciklažu ovih vrsta baterija, nije razvijena ni sakupljačka mreža. Neke radnje samoinicijativno postavljaju kutije za odlaganje istrošenih baterija. Iako je jedino mesto za reciklažu sijalica u Srbiji, postrojenje u kompaniji „Božić i sinovi“ u Pančevu koristi mali deo svojih kapaciteta prerade. Građanima bi bilo najlakše kada bi postojalo organizovano sakupljanje dotrajalih sijalica u prodavnicama koje prodaju rasvetu. Sada građani ne zna-

U SRBIJI SE RECIKLIRA 15-18% UKUPNOG OTPADA, A U FINSKOJ GOTOVO 100%. DOSTIĆI STANDARDE EU JESTE DUG PROCES, ALI ŠTO PRE KRENEMO DA ULAŽEMO, PRE ĆEMO IM SE I PRIBLIŽITI, A NA INVESTICIJE NAS OBAVEZUJE I POGLAVLJE 27 O ŽIVOTNOJ SREDINI U PROCESU PRIDRUŽIVANJA SRBIJE EU

biji, recikliraju se i najveće gume na svetu. Reciklirane gume najviše se izvoze u Mađarsku, Rumuniju, Sloveniju, Hrvatsku, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju. U Srbiji granulat kao sirovinu za proizvode koristi desetak firmi redovno i još toliko sporadično. Od gumenih granulata dobijaju se raznovrsni proizvodi kao što su: podloge za sportske terene, dečja igrališta, izolacioni materijal, kante za smeće, autodelovi, obloge za štale, pružni prelazi i dr. Šta možemo da uradimo?

Opasan otpad je u žižu javnosti došao kada su se desile neke negativne situacije, kao što je začepljenje kanala za odvodnjavanje frižiderima i mašinama tokom poplava, ili kada je pronađeno nekoliko lokacija sa nelegalno skladištenim opasnim otpadom. Desetine hiljada tona opasnog otpada u Srbiji ostaju nezbrinute. Uz odlučnu volju nadležnih organa, naša zemlja može da reši pitanje opasnog otpada. Velike su mogućnosti za otvaranje reciklažnih centara širom Srbije i zapošljavanje hiljada radnika. Napredovanjem u zaštiti životne sredine javlja se potreba za stručnjacima u ovoj oblasti, a s obzirom na to da već sada nedostaju kadrovi za ekologiju, oni koji planiraju da upišu postdiplomske studije mogli bi da razmisle o usavršavanju u toj oblasti. Sa druge strane, postoje velike šanse za trajno zbrinjavanje opasnog otpada u Srbiji. Na primer, otvaranje postrojenja za reciklažu kućnih baterija ili pogona za odvajanje plemenitih metala iz računara. U Srbiji se reciklira 15-18% ukupnog otpada, a u Finskoj gotovo 100%. Dostići standarde EU jeste dug proces, ali što pre krenemo da ulažemo, pre ćemo im se i približiti, a na investicije nas i obavezuje Poglavlje 27 o životnoj sredini u procesu pridruživanja Srbije EU. Fiskalni savet je pre neki dan izneo procenu da je u narednih 10 do 15 godina potrebno u zaštitu životne sredine uložiti oko 8,5 milijardi evra iz budžeta, kao i da nam je 2019. godina „poslednji voz“ da se pokrene investiranje jer možemo doći do toga da plaćamo penale EU za zagađenje životne sredine. Dok čekamo neophodne korake države ka unapređenju reciklaže i uopšte zaštite životne sredine, mi možemo da počnemo od sebe - da budemo svesni korisnosti i opasnosti otpada, da se upoznamo sa pravilnim upravljanjem njime i da odlučimo da ga recikliramo. A neko će možda prepoznati velike potencijale i odlučiti da pokrene posao u reciklažnoj industriji.

BUDI ODGOVORAN

Ne nosi plastično odelo

Bambus kao alternativa I dok se širom sveta uvode zabrane na plastične predmete za jednokratnu upotrebu, kod nas čak i minimalna naplata plastičnih kesa u supermarketima nailazi na opšte negodovanje. A plastične kese se još uvek dele kada kupimo kiflu u pekari. Jana Škobić iz projekta Altereko skreće nam pažnju na jednu od mogućnosti koje najviše obećavaju. Mnogi predmeti koji se prave od plastike mogu da se zgotove i od – bambusa PIŠE LUKA AREŽINA

oga god da pitamo, naravno, reći će nam da želi da pomogne u očuvanju okoline i smanjenju zagađenosti našeg jedinog doma. Ipak, veoma je teško promeniti duboko ukorenjene navike velikog broja ljudi. Često imamo osećaj da bismo bili samo kap u moru kada bismo se potrudili i počeli da pazimo na svoj „ugljenični otisak“. „Ja imam plastično odelo, a plastika je moja hrana. Možda sam plastičan i ja?“ Tako su pevali Idoli pre skoro 40 godina. Možda su se nadali da će do današnjeg dana ljudi da postanu manje plastični, ali oni su to sve više. I u metaforičkom, a i u bukvalnom smislu.

PLASTIKA JE JEDAN OD NAJVEĆIH EKOLOŠKIH PROBLEMA SA KOJIM se čovečanstvo suočava. Ima smisla reći da svaka plastična stvar ikada proizvedena još uvek u ovom ili onom obliku postoji, a manje od pet posto se reciklira i ponovo vraća u promet. Ostatak se taloži na deponijama i u okeanima. Svi smo videli potresne fotografije foka, kornjača, morskih ptica i riba zarobljenih u plastičnu ambalažu ili sa stomakom obloženim najlonom. Poseban problem predstavlja „mikroplastika“.

Mikroskopski delići koji se ne mogu videti golim okom putem lanca ishrane dospevaju i do naših trpeza. Proces prirodne razgradnje traje veoma dugo i uvek oslobađa štetne hemikalije, poput bisfenola A. BPA je hemikalija koja oponaša hormone u ljudskom telu i može da poveća rizik od raka. Kada su Idoli pevali pesmu, na svetu se proizvodilo 100 miliona tona plastike godišnje. Prema podacima istraživača sa Univerziteta u Kaliforniji, 2015. smo proizveli 448 miliona tona. Zar nije jeziva pomisao da pravimo sve više i više nečega što ne nestaje? Sve te sitnice o kojima i ne razmišljamo, brijači, hemijske, četkice za zube, slamčice, sve su plastične. Četrdeset procenata plastike koristi se za proizvodnju jednokratne ambalaže. I dok se širom sveta uvode zabrane na plastične predmete za jednokratnu upotrebu, kod nas čak i minimalna naplata plastičnih kesa u supermarketima nailazi na opšte negodovanje. A plastične kese se još uvek dele kada kupimo kiflu u pekari. Defetistički stav da se ništa ne može promeniti je samoispunjujuće proročanstvo. Naša dužnost je da smanjimo uticaj plastike na životno okruženje, što putem

veće reciklaže, što putem zamene plastike drugim, „zelenijim“ materijalima. Čak i najmanji korak u pravom smeru pravi razliku. JANA ŠKOBIĆ IZ PROJEKTA ALTEREKO

jednu od mogućnosti koje najviše obećavaju. Mnogi predmeti koji se prave od plastike mogu da se zgotove i od – bambusa. U poslednje vreme bambus se karakteriše kao „zeleno zlato“ zbog neverovatnih svojstava koja poseduje. Bambus nije drvo, klasifikuje se kao travka. Ali stabljika bambusa ima čvrsto stablo koje je vekovima unazad u najširoj upotrebi u jugoistočnoj Aziji, gde mu je i dom. Pored svojstava koji ga čine odličnim građevinskim materijalom, namirnicom, pogodnim za izradu tekstila

NAM SKREĆE PAŽNJU NA

SVI SMO VIDELI POTRESNE FOTOGRAFIJE FOKA, KORNJAČA, MORSKIH PTICA I RIBA ZAROBLJENIH U PLASTIČNU AMBALAŽU ILI SA STOMAKOM OBLOŽENIM NAJLONOM. POSEBAN PROBLEM PREDSTAVLJA „MIKROPLASTIKA“

BUDI ODGOVORAN

FONDACIJA “PLASTIC FREE JULY” POKUŠAVA DA PODIGNE SVEST O ZAGAĐENJU TAKO ŠTO JE PROGLASILA JUL MESECOM BEZ PLASTIKE. U TOJ MANIFESTACIJI, KAŽU ONI, UČESTVUJE PREKO DVA MILIONA LJUDI U 159 ZEMALJA ŠIROM SVETA i podloga za pisanje, bambus poseduje i niz ekološki poželjnih osobina. Za početak, budući da je potpuno organskog porekla, bambus je potpuno biorazgradiv i ne ostaje u okolini ni delić vremena koje je potrebno plastici da nestane. BAMBUS VRLO BRZO RASTE. PODVRSTA

može da raste čak metar na dan! Zbog toga ima mnogo veće prinose od drugih industrijskih biljaka. Ova podvrsta ima negativni ili neutralni ugljenični otisak, što znači da tokom životnog ciklusa više ugljen-dioksida upije nego što oslobodi. Bambus se najviše razmnožava na vegetativan način. Iako na svakih 50 godina procveta, najviše se razmnožava aseksualno, putem korenovog sistema. Iz rizoma, korenova koji rastu horizontalno ispod površine zemlje, niču nove biljke. Na taj način, bambusu ne treba đubrenje i on čuva kvalitet zemljišta štiteći ga od erozije. Ali kako bambus može da nam pomogne sa plastičnim zagađenjem? Pa jednostavno – sijaset predmeta koji se inače izrađuju od plastike mogu biti zamenjeni predmetima napravljenim od bambusa.

MOSO U ZRELOM DOBU

Tako Altereko na tržište Srbije prvi put donosi četkice za zube od bambusa. I četkice i kutije za njih napravljene su u Kini od moso bambusa. Iako su vlakna četkice još uvek plastična, one ne sadrže štetnu BPA hemikaliju. Možda zvuči čudno da peremo zube drvenom četkicom, ali na sve se živ čovek navikne. Bambus takođe ima antibakterijsko delovanje. PLASTIČNE

SLAMČICE

TAKOĐE

PRAVE

OGROMNU ŠTETU ZBOG ŠIROKE RASPROSTRANJENOSTI i jednokratnosti upotrebe.

Preduzimljivi i ekološki osvešćeni mladi ljudi iz radionice Baruka Craft nude vam zamenu od bambusa. Tako, kada vam sledeći put uz čašu soka donesu tri slamčice, možete da kažete „ne“ i tako date svoj mali doprinos rešavanju šireg problema. Jedna od prvih stvari koje primete mladi roditelji jeste tačno koliko pelena je malac u stanju da provrti u svojih prvih nekoliko godina života. Pelene za jednokratnu upotrebu takođe zagađuju okolinu i sadrže plastiku u sebi. Tako su savršen poklon za novopečene mame i tate, a i za našu zajedničku životnu sredinu, pelene od bambusa za višekratnu upotrebu. Napravljene od tekstila bambusa, imaju sva svojstva koja se

traže od pelena – izdržljivost, nepropustljivost ali prozračnost koja dozvoljava koži da “diše”. Pokušaj zamene plastike bambusom još je u začetku. Ovo su bili samo neki primeri kako možete da napravite svoj život zelenijim i da svojim boravkom na Zemlji doprinesete njenom lečenju. Fondacija “Plastic Free July” pokušava da podigne svest o zagađenju tako što je proglasila jul mesecom bez plastike. U toj manifestaciji, kažu oni, učestvuje preko dva miliona ljudi u 159 zemalja širom sveta. Na svom sajtu imaju platformu koja sadrži brojna svedočenja, uputstva i savete za ekološki odgovorniji život. IAKO VAŽI METAFORA “KAP U MORU”, MORE

od kapi. Takođe važi ona narodna “Zrno po zrno, pogača”. Najveći krivci za rapidno opadanje zdravlja našeg doma jesu svakako velike fabrike i njihov nemar i gramzivost, ali mi u svom svakodnevnom životu možemo da napravimo razliku i svojim primerom ljude oko sebe opomenemo da budu obazriviji. Za početak možemo uraditi ovo – ako planiramo da burek pojedemo usput, možemo da kažemo pekarki da zadrži plastičnu kesu.

JE SAČINJENO

EKSKLUZIVNO

Slavimir Stojanović FUTRO

Svakome od nas je potreban i poneki impuls sa strane, nije normalno očekivati da ćemo večno crpiti snagu iz sebe. Ali mi smo ovde na to navikli, pa mislimo da je to normalno. Ova sredina ne podržava uspeh, pa svako ko ima neku ambiciju mora da uloži trostruko veći napor da tu ambiciju održava u kontinuitetu godinama tokom čitave karijere, kaže Slavimir Stojanović Futro, čuveni dizajner

PIŠE ANA MITIĆ FOTOGRAFIJE IGOR PAVIĆEVIĆ

SVAKO MORA DA SE BORI ZA SVOJE PARČE PAMETI

INTERVJU

A 44

EKSKLUZIVNO

ko ga pitate šta ovih dana radi, ukratko će vam reći da završava master studije, ponosan je jer je kreirao logo za Narodni muzej, otvorio je izložbu „Weare Percfet“... Sve to je Slavimir Stojanović Futro, jedan od naših najčuvenijih dizajnera, uspeo da spakuje u svoj poslednji apdejt biografije, a sve ono što je već spakovao u pređašnju, izvinjavam se, prevazilazi veličinu uvoda ovog intervjua koji je dao za Original. Ako ćemo samo o međunarodnim nagradama i priznanjima za advertajzing i dizajn, ima ih oko 300. Zato ga i nazivaju zvezdom srpskog dizajna, a on je zapravo jedan sasvim prirodan i cool tip koji voli to što radi, a tu svoju ljubav je otkrio rano. Pre godinu dana, izazvao je emocije kod svakoga ko je pročitao njegov status „Ćale, završili smo fakultet...“ pošto je posle 30 godina diplomirao na Akademiji primenjenih umetnosti u 48. godini. I održao lekciju da nikada nije kasno. Zašto bi neko ko je priznat u svetu, čiji su radovi u galerijama kao što je Centar Pompidu u Francuskoj, ko je dobio Nagradu za životno delo i još sijaset priznanja – žalio za diplomom i posle dobijanja te diplome rešio da se vrati među klince i nastavi master studije, zašto je ipak ostao u Srbiji, zašto se on i Marina Abramović razlikuju kada je reč o deci i kako ga je ćerka promenila, ispričao nam je Futro. Svi pamte vašu objavu od pre godinu dana da ste završili fakultet, „Ćale, završili smo fakultet...“, i to posle 30 godina od upisa. Niste stali. Sada završavate master studije. Kako vam je to promenilo viđenje samog sebe? Već ste rekli da ste pobedili samog sebe, zbog sebe. Da li su to najteže bitke?

Definitivno su najteže bitke one koje čovek vodi sam sa sobom. Ja sam često napuštao ta poprišta, bežao od tih bitki, pa im se ponovo vraćao kad sam bio spremniji ili bolje naoružan, jer vas one koje ne izgurate do kraja, večno prate. U slučaju završavanja fakulteta potpuno je ista priča. Dozvolio sam da me ometu okolnosti na koje objektivno nisam mogao da utičem i tako se moje studiranje produžilo na trideset godina, na čitav jedan život. Pitanje je da li bih ikada to priveo kraju da nije moje ćerke i da njena knjižica nije počela da se puni ocenama. Svakome od nas je potreban i poneki impuls sa strane, nije normalno očekivati da ćemo

večno crpiti snagu iz sebe. Ali mi smo ovde na to navikli, pa mislimo da je to normalno. Ova sredina ne podržava uspeh, pa svako ko ima neku ambiciju mora da uloži trostruko veći napor da tu ambiciju održava u kontinuitetu godinama tokom čitave karijere. Kakav je osećaj kada u tim godinama završavate master studije, kada opet učite na način kako se uči tokom studija ili idete na predavanja, iako znamo da čovek uči ceo svoj život i da nikada nije kasno i da treba rušiti predrasude da si „prestar“ ili „premlad“ za neke stvari?

Sledeće godine punim 50, ali sebe ne doživljavam toliko ozbiljno, niti se osećam da imam toliko godina. To mi verovatno pomaže da lakše sedim u klupi sa mladim studentima. Ja inače kroz posao svaki dan učim, tako da mi nije strano da uzmem knjigu u ruke i nešto studiozno proučavam. Sada kad završavam master studije, mogu samo da kažem da su one kod mene produbile naučni pristup dizajnu za koji nikako ranije nisam nalazio vremena. Ove godine sam postavio osnove za rad na doktoratu koji ću prijaviti u septembru i na kome ću raditi naredne tri godine. Naravno, osećaj sedenja u klupi sa studentima mlađim i po trideset godina od mene je specijalan i nezamenljiv. Teško je odoleti nagonu da se, na nekim predavanjima iz predmeta koje dobro poznajem iz višedecenijske prakse, ne uključim iz ugla profesora, a ne studenta. Ali i to je otvorilo novu ambiciju da jednog dana možda počnem i da predajem. Zašto ste odlučili da diplomirate posle 30 godina i da upišete master, jer ste i bez diplome godinama već priznati, popularni i uspešni umetnik, dobitnik ste brojnih nagrada, kao što je Nagrada za životno delo? Šta vas je „kopkalo“ osim toga što ste želeli da to uradite zbog roditelja, porodice?

Nedovršen posao je parazit koji vam se uvuče u sistem i što ste stariji, to vam više smeta, ne da vam mira i muči vas danonoćno. Ako se tome doda roditeljski impuls da ste vi očigledan primer i uzor svome detetu, onda nema dileme da čovek mora da se suoči sa svojim slabostima i nesavršenostima i bar pokuša da ih savlada. Već samo pokušavanje je poruka koja ostavlja poprilično snažan utisak na onoga koga vaspitavate, a ako se još i uspešno izborite na kraju, to su najmoćnije lekcije koje pojedinac može da

Danas mnogo ljudi radi ono u šta ne veruje, ubeđuje sebe da im je život savršen i dokaze za to traži u sopstvenim, savršeno namontiranim postovima na Instagramu i Facebooku

INTERVJU

ČOVEK NIKADA NIJE BIO BOLJI DIZAJNER SOPSTVENOG ŽIVOTA NEGO DANAS

proizvede, kako za sebe tako i za druge. Uskoro ćete postati i predavač na Akademiji primenjenih umetnosti. Kakvi ćete biti prema studentima, šta će vam biti najvažnije da ih naučite osim lekcija iz dizajna?

Nadam se da će se naći mesta za mene na Akademiji, ali svakako imam ambiciju da prenesem svoje znanje na mlađe kolege. Najvažnije što bih tražio kod studenata jesu strast, posvećenost i iskrenost. Sve drugo su manje važni faktori za stvaranje dobrih dizajnera, ali i ljudi. Strast nam potvrđuje da imamo motiv koji nam daje smisao života na ovoj planeti, posvećenost predstavlja odgovornost i zahvalnost koju pokazujemo univerzumu što nam je na poklon dao talenat da se sa njim igramo, razvijamo i učinimo svoj i život drugih plemenitijim, a iskrenost je možda danas najpotcenjenija karakterna osobina, jer živimo u licemernom svetu kojim diktira materijalno. Ova monumentalna borba između duha i materije i pronalaženje delikatnog balansa u tom odnosu jeste u stvari suština koja mora da je u pozadini svakog kreativnog napora. Kakva je danas uloga i mesto dizajna a kakva će biti budućnost, da li vam se čini da se nekad preuveličava?

PAMET JE LUKSUZ. IAKO SVI MISLE DA JE POSEDUJU, RETKI SU ONI KOJI NA NJOJ UPORNO I NEPRESTANO RADE

Koliko god ponekad dizajn pratila preuveličana medijska pažnja, kao posledica nekih PR potreba, dizajn ostaje neodvojiv deo svakodnevice bukvalno svakog pojedinca koji živi u sistemu neoliberalnog kapitalizma na planeti Zemlji. Dizajn je proizvod i posledica tržišta, ali zbog njegovih kreativnih atributa on zalazi u domen autorskog, umetničkog i na taj način dobija auru koja možda nekim ljudima smeta. Međutim, danas je svaka odluka pri kupovini neraskidivo vezana i za estetski, odnosno dizajnerski aspekt proizvoda. Dakle, odluke kojom četkicom peremo zube, posle buđenja u kakvoj posteljini, koju i kakvu garderobu ćemo obući, u kakav auto ćemo sesti i kakvu hranu ćemo jesti – to su pored funkcionalnih ujedno i dizajnerske odluke. Čovek nikada nije bio bolji dizajner sopstvenog života nego danas. Vi ste mantru „Komplikuj jednostavno“ primenili u svojim radovima i u životu jer ste, kako ste objasnili, odrastali u komplikovanim vremenima. Kako izgleda život po tom principu, zar nije već previše komp-

likovano, naročito ovde?

Ta kreativna mantra je ujedno i borba sa komplikovanim okolnostima u kojima treba živeti i napredovati. U nju je utkan intelektualni napor kao osnova postojanja i kao životna kontra upornom trendu masovnog umrtvljavanja sivih ćelija. Svako mora da pronađe svoj metod i, što je najvažnije, da nastavi da se bori za svoje parče pameti. To je danas luksuz. Pamet je luksuz. Iako svi misle da je poseduju, retki su oni koji na njoj uporno i neprestano rade. Ipak, niste otišli sa ovih komplikovanih prostora (pretpostavljam da ste mogli da odete da živite i van zemlje i da se školujete van zemlje). Zašto je jedan dizajnerski superstar ipak odlučio da ostane ovde i da stekne diplomu našeg fakulteta, i pored svih kritika na račun našeg obrazovnog sistema, diploma, doktorata...?

Ja živim ovde, ovde mi je porodica i ovde mi je srce. Sve što mogu je da pokušam da na svoj način, kroz svoj rad i svojim primerom pokažem da može drugačije i bolje. Posle mnogo godina borbe sa idejom odlaska odavde, shvatio sam da je važnije gde sam ja nego gde je svet, jer moj je svet u meni. U stvari, najvažnije je da se čovek bavi onim što voli i, ako ima tu sreću, onim za šta je rođen. Ja sam vrlo rano shvatio čime ću se u životu baviti. Međutim, to nije značilo da ću ceo život praviti plakate za pozorišne predstave. Kreativni duh vam ne da mira i taman kada dostignete određeni nivo znanja u jednoj oblasti, on vas baca na drugu i treću, pa vas vrati u prvu i tako unedogled. Nikad dosadno. Dugo ste u advertajzingu. Kako jedan umetnik izlazi na kraj za željama i zahtevima klijenata i na koji način pravi kompromise? Gde su vaše „crvene linije“ koje ne prelazite u tome što radite?

Što sam stariji i iskusniji, sve teže mi pada rad koji kao svoj jedini cilj ima poboljšanje prodaje određenih proizvoda. Ali kada je u pitanju kreiranje imidža nečeg novog ili redizajniranje nečega starog što u sebi ima određene kvalitete od suštinske važnosti za širu zajednicu, onda nemam nikakav problem i radim sa punom snagom i entuzijazmom kao da sam na početku karijere. Dakle, mora da se veruje u ono što se radi. Danas mnogo ljudi radi ono u šta ne veruje, ubeđuje sebe da im je život savršen

EKSKLUZIVNO

i dokaze za to traži u sopstvenim, savršeno namontiranim postovima na Instagramu i Facebooku. Kako vam se čini Beograd i sve promene, nove građevine, fontane i projekti o kojima je bilo dosta polemike u javnosti? Kako biste vi dizajnirali Beograd, pa i Srbiju?

Beograd je kao i svi veliki gradovi pun svega i svačega. Teško ga je uobličiti po jednom vizuelnom obrascu, niti mislim da je to potrebno. Ono što je najvažnije jeste definisati njegov specifičan duh, prožet humorom i ironijom. Beograd moramo da osmislimo kao starog šmekera spremnog da reaguje sa lucidnom distancom na sve novotarije. Jer novotarije je nemoguće sprečiti, budući da su one tekovina materijalnog sveta koji vlada planetom. Dakle, gde god je moguće, treba uključiti i projekte koji sadrže specifičan beogradski duh i tako pokušati napraviti balans sa svim novim što neumitno dolazi. Konačno se otvara i Narodni muzej (posle toliko godina), za koji ste radili logo. Koliko vama kao umetniku to znači?

To je za mene velika čast. Narodni muzej je najveća nacionalna kulturna institucija u kojoj se brižljivo čuva i uskoro, napokon, otvara svetu duh našeg naroda. Biti na bilo koji način deo te institucije za mene predstavlja vrhunac moje dizajnerske karijere. S obzirom na to da sam već decenijama duboko u projektima za komercijalne klijente i korporacije, osetio sam potrebu da na neki način pomognem i doniram novi vizuelni identitet Narodnom muzeju. Trenirali ste fudbal, pa moram da vas pitam za koga navijate na SP i ko ima najlepši dres?

Navijam za Srbiju, naravno. Najlepše dresove, kao i oduvek za mene, imaju Brazilci. U svojim žutim majicama, plavim šortsevima i belim štucnama, oni su kao zraci sunca na zelenoj travi stadiona. Sa druge strane, morali bi mnogo bolje da zaigraju, da bi ti dresovi dobili na snazi. Kao i u realnom, svakodnevnom životu, džaba sjajna ambalaža ako je sadržaj loš. Samo dan pre ovog intervjua otvorili ste izložbu „Weare Percfet“ u galeriji Distribucija; izložba se bavi fenomenom podsvesne adaptacije pojedinca na očigledno pogrešno

postavljen globalni sistem vrednosti. Recite nam nešto o tom fenomenu prilagođavanja pogrešnom – kuda će nas to odvesti i koliko nam već sad štete nanosi?

To nas je već odvelo na potpunu civilizacijsku stranputicu, ali se izložba bavi idejama šta i kako uraditi da tu stranputicu nekako savladamo. Prvi korak je da je budemo svesni. Kada smo svesni, možemo nešto da promenimo, kada smo omamljeni lakim sadržajima, nismo u stanju prstom da mrdnemo. Ova izložba je posvećena borbi za zdrav razum. Marina Abramović, koja je ovih dana boravila u Beogradu, izjavila je da misli da ne bi mogla da se potpuno ostvari kao umetnik pored dece i zato je odlučila da ih nema. Vi ste pak u svojoj ćerki Nađi našli inspiraciju za lik Singi Lumbe i istoimenu knjigu. Kako je vas roditeljstvo inspirisalo, promenilo i kako je uticalo na vaš rad?

Da bih postao bolji čovek, umetnik i dizajner, meni je recimo bilo neophodno da postanem tata. Kod svakoga je to drugačije. Ja sam ranije bio neuporedivo slabiji na svim aspektima života. Ćerka i supruga su od mene napravile kompletnog čoveka. Neko je kompletan bez pomoći drugih. Ova sredina ima problem sa prihvatanjem različitosti, što je potpuno paradoksalno, jer su naši državljani najraznovrsnijih nacionalnosti i veroispovesti u celom regionu, a mi smo ubeđeni da ovde žive samo Srbi. Umetnici su kao i druge javne ličnosti uzori, idoli, pokretači društvenih promena, humanitarnih akcija i zaista mogu da „pokreću stvari“. Kako vidite svoju ulogu i uticaj u tom segmentu?

Na meni je da se trudim svom snagom i iz najbolje namere, strasno, posvećeno i iskreno, sve drugo je politika. Kada sumirate sve što ste dosad uradili, od plakata, preko omota ploča, prepoznatljivih logotipa kao što je onaj za B92, uvođenja moderne upotrebe tipografije... sve nagrade, dela koja su izložena po muzejima, na šta ste najviše ponosni?

Najviše sam ponosan na svoju ćerku, nju sam jedinu, uz svesrdnu pomoć moje supruge, stvarno napravio, sve ostalo su izmišljotine.

POSLE MNOGO GODINA BORBE SA IDEJOM ODLASKA ODAVDE, SHVATIO SAM DA JE VAŽNIJE GDE SAM JA NEGO GDE JE SVET, JER MOJ JE SVET U MENI

RADAR NOVE GENERACIJE

Zašto je važna (filmska) kritika Podsticanje kritičkog mišljenja i otvaranje prostora sa kog će omladina progovoriti o sadržajima koje konzumira Bajinoj Bašti, već pet godina zaredom, održava se festival Bašta fest. Pre svega fokusiran na prikazivanje bogate selekcije igranih filmova kratkog metra, ovaj festival organizuje i kvalitetan muzički, kao i edukativni program. Iako bi, možda, bilo logično da, kada pominjemo jedan filmski festival – pričamo o njegovom filmskom, takmičarskom programu, mi smo odlučili da temu filma obradimo kroz priču o Kritičnom kampu – besplatnoj radionici filmske kritike za srednjoškolce, a koja je prošle godine na Bašta festu imala pilot-izdanje. Od tada, ova radionica porasla je u celogodišnji program koji sve više budi interesovanje tinejdžera. Tim Kritičnog kampa čine Maša Seničić, dramaturškinja i pesnikinja, Ivan Velisavljević, dramaturg i filmski kritičar, i Dunja Nešović, producentkinja. Upravo ovi mladi profesionalci otkrili su nam šta je zapravo taj Kritični kamp, zbog čega je realizacija ovakvog projekta važna i šta će se desiti na njegovom sledećem izdanju, koje se nanovo održava u okviru Bašta festa. „Nedostatak profesionalne kritike

Nedostatak profesionalne kritike prepoznali smo kao jedan od najvećih problema savremene filmske scene u Srbiji, a Kritični kamp je stoga zamišljen i pokrenut kao besplatna radionica filmske kritike i kritičkog mišljenja koja je namenjena srednjoškolcima

prepoznali smo kao jedan od najvećih problema savremene filmske scene u Srbiji, a Kritični kamp je stoga zamišljen i pokrenut kao besplatna radionica filmske kritike i kritičkog mišljenja koja je namenjena srednjoškolcima. Smatramo da je u tom uzrastu neophodno podsticati kritičko mišljenje i otvoriti prostor – fizički, ali i medijski – sa kog će omladina progovoriti o sadržajima koje konzumira”, kažu Maša, Ivan i Dunja. Kritični kamp je zamišljen generacijski, tako da nekoliko srednjoškolaca koji bivaju primljeni u program prolaze zajedno nekoliko ciklusa tokom čitave kalendarske godine, a koji su usko povezani sa domaćim festivalima različitih karaktera. Prvi susret služi upoznavanju – međusobno, ali i sa osnovama filmske kritike – a ostali susreti odigravaju se u toku filmskih festivala i podrazumevaju gledanje filmova, radionice pisanja, razgovore sa autorima koji su gosti festivala, intervjue i slične aktivnosti. Veštine koje se razvijaju su kritičke, komunikacijske, timske. “Prva radionica ove godine održana je u Domu kulture Studentski grad, druga tokom festivala muzičkog dokumentarca Dok’n’Ritam, dok će se treća odigrati na Bašta festu, internacionalnom festivalu kratkog igranog filma; četvrtu planiramo tokom Balkanime, festivala animiranog filma, dok će se poslednja desiti u saradnji sa Festivalom autorskog filma.” Poziv za radionicu je javan, a koncept prijemčiv za sve one koji vole da pišu, diskutuju i bloguju na temu filma. Kroz radionice i kontinuiran rad oni se – osim kritičkom promišljanju – uče i istrajnosti na jednom projektu, nimalo zanemarljivoj kada se radi o veštinama kakve su dubinska analiza i posmatraštvo. “Kritični kamp sada ima blog koji je javan, ali je on u rekonstrukciji sa idejom da preraste u interaktivni veb-sajt u narednih mesec dana. Onlajn prostor za članove Kampa veoma je bitan, jer sav njihov rad ima gde da se plasira i komunikacija sa publikom – ključna za svakog filmskog kritičara – postaje im dostupna.“ Tokom ove, svoje druge godine, Kritični kamp se održava u organizaciji Filmkulture, a uz podršku Bašta festa i Akademskog filmskog centra (koji je deo Doma kulture Studentski grad). Radionica Kritični kamp podržana je od Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije za 2018. godinu.

UPOZNAJ SVET

ZNAMO ŠTA ĆETE ČITATI OVOG LETA

DEJAN STOJILJKOVIĆ, PISAC DEJAN MIHAILOVIĆ PODVIZI I STRADANJA GROFA OD TAKOVA

Izuzetno zanimljiv istorijski roman pisan na moderan način, priča o životu jednog od najvećih modernih srpskih vladara Milana Obrenovića koja baca novo svetlo na ovog našeg oklevetanog kralja koji nas je povezao sa Evropom. DUŠAN VESIĆ MAGI: KAO DA JE BILA NEKAD

Hronika života tragične heroine jugoslovenskog roka, ali i značajan dokument jednog vremena. Virtuozno napisana sa mnogim detaljima koji su do sada bili nepoznati. GORAN GOCIĆ POSLEDNJA STANICA BRITANIJA

Drugi roman dobitnika NIN-ove nagrade je potpuno drugačiji od njegovog prvenca „Tai“, poluautobiografska priča koja u sebi

sažima sve ono što kvalitetna književnost treba da poseduje. Gocić je srpski Fante. DŽEJSON ARON I RAJKO MILOŠEVIĆ GERA PROKLETI: PRE POPLAVE

Izvanredan grafički roman tandema koji je pred publiku doneo remek-delo „Skalpirani“. Priča o Kainu koji luta satrvenom zemljom noseći breme večnog prokletstva, parabola o smislu života i postojanju Boga, vivisekcija ljudske prirode, sirova, surova, mudra... Srpsko izdanje je u crnobeloj tehnici što dodatno ističe majstorstvo Gerinog crteža. DRAGOSLAV MIHAILOVIĆ FREDE, LAKU NOĆ

Knjiga priča savremenog klasika srpske književnosti, debitantsko delo koje je u našu književnost unelo jedan sasvim novi senzibilitet.

VELIKO PITANJE

Vreme je odmora, od posla i ispita, ali je i idealno vreme da nadoknadite sve one nepročitane knjige koje su skupljale prašinu jer je "nešto drugo" bilo važnije. Original je pozvao domaće pisce i izdavače da preporuče literaturu za letnje mesece

BRANKO ROSIĆ, NOVINAR I PISAC DŽEF DAJER DŽEF U VENECIJI, SMRT U BENARESU

Od Uelbeka nisam se tokom čitanja neke knjige neprestano vraćao na rečenice kao u slučaju ove knjige. Cinični i opori jezik pisca rođenog u prestonici konjičkih trka - Četelnemu prestiže poput kasa galopera mnoge iz savremene književnosti, a reference na slavni roman Tomasa Mana („Smrt u Veneciji“) minimalne su ali moćne, čak je tu i fatalna ljubav koja nestaje. U Dajerovoj verziji to nije dečak već zanosna seksi Amerikanka. STIVEN FRAJ NILSKI KONJ

Oduvek sam verovao da čovek ima jedan talenat, a da su sve ostalo hobiji. U slučaju britanskog glumca, režisera, pisca, stvari stoje drugačije. Jer Stiven Fraj briljira u svemu čega se dohvati. Kao i u slučaju Džefa Dajera, i ovde pršti sve od britkih i ciničnih opaski glavnog junaka

Teda Volasa koji posle otkaza u novinama dolazi na bogataško imanje u Svafordu gde se na hektarima raskoši seoske idile valjaju misterije i tajne. Ako vam je ovo pomalo preteško za plažu, utonite u drugi Frajev naslov „Teniske loptice nebesa“. BEN LERNER POLAZAK SA STANICE ATOČA

Ako ovih dana prošetate Knez Mihailovom, videćete, među plakatima za Dubiozu, Exit, Dead Kennedys... i poster mladog tipa koji izgleda kao razredni starešina Matematičke gimnazije koji leta provodi u Petnici. Ali to nije nikakav matematički gik već jedno od najvećih novih imena savremene američke književnosti. A ako nemate poverenja u moju preporuku, na koricama knjige Lernera preporučuju takve veličine kao što su Džonatan Frenzen i Pol Oster, dakle pravac knjižara. DONA TART TAJNA ISTORIJA

Ako volite misterije tajnih društava na elitnim američkim univerzitetima i školama, onda je ova knjiga za vas. Ali ovo nije nikakva petparačka književnost već vrhunska literatura iz tastature vrhunske američke književnice čiji je privatni život i imidž dostojan opskurnih junaka ove knjige. Ovde su seksi, šarmantni i neodoljivi školarci koji upražnjavaju hedonizam brže od lekcija drugog polugodišta i koje očekuju karijere, ali... Ovaj roman je Laguna izdala pre nekoliko godina i nema ga u knjižarama, ali tu su biblioteke. Nikada neće imati toliku čitalačku produktivnost jer ovde stotine stranica padaju u rekordnoj minutaži.

DULE NEDELJKOVIĆ, PISAC FREDERIK BEGBEDE FRANCUSKI ROMAN BRET ISTON ELIS AMERIČKI PSIHO DŽON APDAJK BEŽI, ZEKO, BEŽI KEJLEB KAR ALIJENISTA RADOVAN NASTIĆ DAN KADA JE MIJATOVIĆ POGODIO PREČKU

IVAN BEVC, UREDNIK IZDAVAČKE KUĆE BOOKA SALI RUNI RAZGOVORI SA PRIJATELJIMA

Knjiga koju su mi drage kolege iz „Geopoetike“ kupile ispred nosa, na čemu im čestitam. Najtalentovanija mlada irska autorka i njen prvi veliki roman. FILIP ROT PORTNOJEV SINDROM

U vreme kada je izašao, bio je šokantan i proglašavan skandaloznim. Kada se prašina slegla, ostaje „samo“ autentično remek-delo iz koga su, čini se, proizašli svi filmovi Vudija Alena.

ZORAN PAUNOVIĆ DOBA HEROJA

Savršena kompilacija maestralnih Paunovićevih tekstova o herojima rok muzike, od Dilana do Rundeka. Preko potrebno štivo u sveopštoj internet kakofoniji i podsetnik koliko nam nedostaje magazin kao što je bio „Ritam“.

ĐORĐE MATIĆ, PISAC I PUBLICISTA VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ TAJNA ISTORIJA MILOŠEVE SRBIJE

Iz Vukovog pera, sve što nas nisu učili o istoriji. Najuzbudljivije izdanje u dugo vremena.

DŽEJMS GEVIN - DEEP IN A DREAM: THE LONG NIGHT OF CHET BAKER

Predlog za prevođenje: biografija najvećeg džez-tragičara.

EMILI DIKINSON POEZIJA

U vremenu nereda i pomahnitalosti, meditativnost poezije veličanstvene američke usamljenice kao protivotrov.

EKSKLUZIVNO

INTERVJU

MILENA MINJA BOGAVAC Pozorište je isto kao život, samo su bolja svetla U pisanje se zaljubila još kao beba, dok su je roditelji, novinari, uspavljivali uz zvuke pisaće mašine, da bi danas sopstvenim rečima, pisanim ili izgovorenim, “razbuđivala”, u svakom smislu. Na ovogodišnjem Festivalu nacionalne drame i pozorišta u Novom Sadu dodeljena joj je najprestižnija Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za njen “Jami distrikt”

RAZGOVARAO DIMITRIJE ĐURIĆ FOTOGRAFIJE IGOR PAVIĆEVIĆ

EKSKLUZIVNO

a koricama drama i romana je Milena, a Minja ispod stihova ili novinskih članka. Pozorišna umetnica i autorka Milena Minja Bogavac tako je udesila da “veća” dela predstavlja imenom, a ona “manja” nadimkom, ali da, šta god napisala, iza toga stane “imenom i prezimenom”, časno i pošteno, do kraja. Kao što je to bilo u mejlu, ispod odgovora za ovaj intervju koje je napisala. A u pisanje se zaljubila još kao beba, dok su je roditelji, novinari, uspavljivali uz zvuke pisaće mašine, da bi danas sopstvenim rečima, pisanim ili izgovorenim, “razbuđivala”, u svakom smislu. “Pametnija sam kad pišem”, rekla je. I tako ona “gura to svoje” već petnaestak godina, da bi joj (tek) na ovogodišnjem Festivalu nacionalne drame i pozorišta u Novom Sadu bila dodeljena najprestižnija Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za njen “Jami distrikt”.

Izgleda da je onaj ko je trebalo čitao vašu prošlogodišnju reakciju na odluku žirija Sterijinog pozorja da je, umesto što nikome nije dodelio nagradu, trebalo da je dodeli vama, pa ste ove godine jedan od dobitnika te prestižne nagrade. I sama predstava „Jami distrikt“ osvojila je sedam nagrada.

Sterijina nagrada jeste najznačajnije pozorišno priznanje u našoj zemlji, ali naša zemlja nije velika. Nema mnogo pozorišta, niti mnogo umetnika koji se za nju takmiče. Pre ili kasnije, dobiće je svako ko ne odustane od ozbiljnog bavljenja pozorištem, pa kada među kolegama imamo nekog kome to priznanje izmiče, često kažemo: “Sve ti je to pitanje vremena.” Dakle: samo ti guraj to svoje, pa će i „Sterija“ jednom da dođe! To donekle relativizuje prestiž ovog priznanja, ali i dalje nije povod da ga sasvim obezvredimo ili ukinemo. Kakvo nam je društvo, takvo nam je pozorište; kakvo nam je pozorište, takve su nam i nagrade. Od „Sterije“ nemamo bolju, niti možemo da napravimo neku još stariju i ugledniju… U tom smislu, odlukom da se nagrada dodeli čitavoj publici, žiri prošlogodišnjeg Pozorja zaista je napravio neku vrstu skandala. Ali kakvog? Pa to čak nije ni duhovito! Niti je to neki zanimljiv umetnički hir, niti je kolegijalno, niti pristojno… niti – u krajnjoj liniji: patriotski… jer, šta god značila ta kontroverzna reč “patriotizam”, sigurna sam da

NEDOSTAJE NAM VIŠE OMLADINSKIH POZORIŠTA. TO ŠTO POSTOJI JEDAN DADOV ILI JEDAN KRSMANAC, ZA GRAD OVE VELIČINE, ISTO JE KAO DA NE POSTOJI NIŠTA se ne odnosi na bahato i namerno puštanje niz vodu ono malo institucija koje su nam preostale, da nas drže u stanju društva. Kada bi žiri Sterijinog pozorja činili neki superljudi ili na primer Marsovci, koji lokalnu pozorišnu scenu mogu da posmatraju objektivno, ovakva vrsta kritike možda bi mogla da se razume. Ali u tom žiriju sede naše kolege. To su saradnici onih ljudi čije predstave su gledali. Umetnici koji i sami čine kontekst u kom žiriraju. Mi gledamo njihove predstave: neke su dobre, neke manje dobre… u svakom slučaju: znamo šta misle da je dobro pozorište, jer su nam to pokazali na svakoj svojoj premijeri… I kako je moguće da su odjednom te naše kolege upale u kolektivni trip više vrednosti? Šta ih je to izdiglo na taj Olimp, da nam odatle svima poruče: vi ste prosečni, a nagradu zaslužuju ovi jadni ljudi iz publike, ovi ničim izazvani građani koji trpe i plaćaju te vaše predstave… Ne znam. Meni je to bilo dosta uvredljivo. Napisala sam im otvoreno pismo i objavila ga na Fejsbuku, više radi šale među kolegama, ali se zatim ispostavilo da je moje pismo prenela Politika. Tako je dobilo neki status zvaničnog stava, i da – izgleda kako je nekom zaista upalo u oči da ja već izvesno vreme “guram to svoje”, a od Pozorja ne dobijam ni poziv u selekciju… A možda i nije bilo tako. Možda je jednostavno u pitanju “Jami distrikt” koji je pre sedam Sterijinih, već imao dvanaest drugih regionalnih nagrada i više od trideset izvođenja za samo godinu dana. Hoću da kažem: u pitanju je jedna zaista uspešna predstava. Ne bi bilo fer da ju je Sterijino pozorje ignorisalo, i to ne zbog prošlogodišnjeg skandala, kome je sada trebalo vaditi fleke, već zbog činjenice da je u pitanju jedna od najigranijih predstava iz prethodne sezone. Kad sam već dodao ovaj inače uvreženi epitet „prestižna“ Steriji-

noj nagradi, sećam se da ste dan po dobijanju nagrade objavili simpatičan i duhovit tvit: „Sedi u pidžami, puši, pije kafu i žicka čestitke na Tviteru“. Da li je taj tvit, u stvari, najtačnija predstava o glamuroznom i prestižnom životu umetnika u Srbiji ili stvar izbora?

Ma kakav glamur, kakve gluposti! Umetnici u Srbiji žive jadno, kao i svi ostali pošteni ljudi. Naša jedina privilegija jeste činjenica da se bavimo stvarima u kojim uživamo, koje nas zanimaju, iz kojih učimo i koje nam donose radost. Takođe, imamo prednost da na predstave svojih kolega uglavnom ulazimo besplatno, što jeste olakšica za kućni budžet, ali je i deo našeg posla. U svim ostalim aspektima, mi smo isto što i publika. Živimo i radimo u prekarijatu neoliberalnog kapitalizma. Primera radi, Sterijina nagrada jedna je od retkih koje imaju i svoj novčani deo, ali u većini slučajeva, taj novčani deo završi na šalterima: posluži, dakle, za otplatu nekih nagomilanih računa. Možda nekome posluži i za produženi vikend na moru, ne baš u Kanu, ali u Čanju… Međutim, tu naravno ima i nešto drugo. To je onaj deo nagrade koji se uplaćuje na račun vaše sujete, a taj je račun kod većine umetnika debeo, nezasit i krajnje opasan. Nema goreg nego kad umislite da ste “umetnička gromada”, “nacionalno blago” ili “genijalna veličina”. Vama lično ta vrsta ludila može i da prija, ali vašim predstavama dokazano škodi. Zato se uvek treba držati umereno podignute glave, sa obe noge čvrsto na zemlji, ili na sceni – ako ste izabrali da vam scena bude radno mesto. Treba se zezati sa svojim uspehom, isto kao i s neuspehom, jer su obe stvari savršeno irelevantne. “Niko ne preživi život”, što bi rekla Sara Kejn… Ili drugim rečima: svi ćemo mi na kraju umreti. Važno je samo da se do tada što bolje zanimamo, a nije nimalo zanimljivo biti sujetni magarac koji umišlja da je bolji od drugih zato što ima nekakvu nagradu. Na kraju dana, nagrade su samo dokaz da ste dobro uradili svoj posao. Umetnici ih dobijaju mnogo češće nego hirurzi ili pekari, što ni u kom slučaju ne znači da su ovi drugi manje važni ili da svoj posao rade lošije. Rekli ste, povodom nagrade, da vam je neko od prijatelja čestitao rečima da mu je drago što je nagradu dobila osoba koja se više „loži“ na pozorište nego na sebe, odnosno svoje stvaralaštvo. U kom smislu se „ložite“, zašto vam je pozorište važno,

INTERVJU

osim toga što je to, jednostavno, vaš poziv?

Sa jedne strane, to je jednostavno moj poziv, sa druge: to je poziv koji traži celo vaše biće. Nema tu ni “p” od privatnog života, niti “s” od slobodnog vremena. Porodica biva neminovno uvučena u vaše plemenite egzibicije; ljubavi su vam pozorišne ili nepotpune, hobija je malo i baš teško dišu, s obzirom na to da pre ili kasnije svi završe u pozorištu. Na primer: ako volim da štrikam, to će voleti i neka moja junakinja. Ako počnem da treniram boks, to će se videti u scenskim borbama iz mojih predstava. Ako volim da pevam, napraviću mjuzikl; ako volim da fotografišem, sama ću napraviti fotke za program ili video… Ako patim, patiću na sceni, ako se radujem – opet ću se radovati tamo. Pozorište je disciplina koja čovekom govori o čovečanstvu i ako se desi da ste taj pozorišni čovek vi, ništa u vašem životu neće ostati potpuno odvojeno od toga što radite. To ne znači da postajete nezainteresovani za društvo, razne teme ili druge ljude. Naprotiv: stalno vam treba podsticaj, stalno tražite materijal koji onda stavljate na scenu i tu ga analizirate. Idete u ekstremne emocije, kopate po svojim mrakovima, obraćate pažnju na ljude kao da ih skenirate, gledate njihove postupke, slušate kako govore, pamtite njihove kretnje, rečenice i simptomske radnje. Sve što vam se desi u životu nekad će vam trebati na sceni i sve što ste naučili na sceni nekad će vam trebati van nje. Tako linija između scene i života prestaje da postoji, pa to više nije samo poziv – to sam cela ja. Ne mogu da volim ljude koji mi kažu da ne vole pozorište. Mogu da pokušam da ih ubedim da mu daju još jednu šansu, ali sve dalje od toga – postaje stravičan napor. Kao da volite nekog ko vam otvoreno kaže da vas prezire… Pozorište je potpuno isto što i život, samo su

NADAM SE DA ĆE NAS GLOBALNA ZAGLEDANOST U HOLIVUD, NA SLUČAJU #METOO, NAUČITI DA SE NASILJE NE DOGAĐA DRUGIMA KOJI SU GORI OD NAS. NASILJE SE DOGAĐA SVIMA

bolja svetla, pa se jasnije vidi šta je važno, a šta manje važno. Pod tim svetlima, međutim, prepoznajete i one koji su tu samo u prolazu. Želeli bi da budu glumci, više nego da se bave glumom; da potpišu neku dramu, više nego da je pišu; da daju intervju o svojoj novoj režiji, ali da ne moraju baš svaki dan da vode probu. To je u redu, to nije nikakav prekršaj, ali – nismo isto. Oni mogu da se bave pozorištem, a ja ne mogu a da se ne bavim. Mislim da je Milena Depolo, moja draga koleginica sa klase, ovakvom čestitkom na Sterijinoj nagradi htela da mi kaže baš to. Da je pozorište moja svrha, a ne sredstvo za nešto drugo. Volim što je tako, jer je to jedini način na koji umem da živim pošteno. I prema sebi, i prema ostatku sveta. Prepoznatljivi ste po „drugačijem“ pristupu pozorištu, dramskom tekstu, nazovimo ga „nekonvencionalnim“, zbog čega vam je on izazovniji od onog uobičajenog pristupa? Tekst drame „Jami distrikt“ je, takođe, nastao na taj način, svojevrsnim radioničarskim radom, istraživanjem?

Ja nisam dramska spisateljica, nego pozorišna umetnica i autorka. Školovala sam se da budem dramaturškinja i naučila da vladam pravilima tog zanata. Ipak, da bi zanat postao ono što zovemo umetnost, pravila se moraju kršiti, ispitivati, izmišljati nova. Drugačije ne bi bilo zanimljivo, a pozorište je poslednje mesto na svetu gde treba trpeti dosadu i rutinu. Tu konvencije i postoje da bi se rušile. Da nije tako, glumci bi i dalje nosili jareće kože i koturne… Ovim, zapravo, hoću da kažem da svako vreme ima svoj duh i pozorište koje nastaje u duhu tog vremena. Mi danas živimo u ludilu postmoderne i više nemamo strpljenja za dobro skrojene komade, linearne narative, realističnu dramsku radnju… Gluma na nivou “budi neko drugi” potpuno je prevaziđena stvar. To rade političari, to danas radi svako ko ima Instagram. Takođe, živimo u vremenu kada su novi mediji u tretiranju fikcije otišli korak dalje od pozorišta. To nije minus, već plus za pozorišnu umetnost, jer je – udaljivši se od fikcije, pozorište osvojilo prostor istine. Zato se bavim dokumentarnim pozorištem, a dokumentarizam je proces i ono što se u procesu dogodi. Nije mi dovoljno da pišem komade koji za temu imaju neke društvene probleme, već pokušavam da pravim pozorište koje na te probleme direktno uti-

“CRVENA” JE PREDSTAVA O NASILJU NAD ŽENAMA. “STVAR IZBORA” JE PREDSTAVA O ODRASTANJU, O TOME DA JE MOGUĆE BITI SVE ŠTO ŽELIŠ DA BUDEŠ KAD PORASTEŠ, BEZ OBZIRA NA TO ODAKLE DOLAZIŠ I KO SU TI RODITELJI. NI JEDNA NI DRUGA NISU ANTIDRŽAVNE, NAPROTIV: JA MISLIM DA SU PATRIOTSKE če. Mogla bih da prolazim kroz svoje spisateljske procese sama, u tišini svoje sobe i da zatim pozorištima isporučujem komade, ali taj život čini mi se stravično dosadnim, pre svega jer se živi na nepristojnoj udaljenosti od scene. Zato pišem u pozorištu, na probi, kroz radionice, zajedno sa svim ostalim saradnicima. Volim pozorište baš zbog toga što je kolektivni čin i bavim se osmišljavanjem tehnika kojima se može kolektivno pisati. Takve tehnike odvele su me na teren režije, pa kada hoću da objasnim kako pravim predstave, kažem da pišem u prostoru i režiram na papiru. Ne mislim da je to nešto preterano inventivno. Pozorište je napustilo dramsku paradigmu pre nego što sam ja počela u njemu da radim, a postoji niz pozorišnih škola u kojima se režija i dramaturgija i ne posmatraju kao dva odvojena posla. To je isti posao, u dve faze. Dobro je, međutim, što i naša pozorišna javnost počinje to da shvata. Sterijina nagrada za “Jami distrikt” kao komad nastao kroz saradnju reditelja, tri glumice, kompozitora i dramaturškinje, prvi je ovakav komad koji je dobio to priznanje. Ono nije manje moje zato što je tekst pisan zajednički. Paradoksalno: još je više moje, jer je nagrađena disciplina i način pisanja za pozorište koji već dugo istražujem i praktikujem.

EKSKLUZIVNO

Da li vas zbog takvog načina rada reditelji sami biraju za saradnju, ili vi birate njih? Kokan Mladenović je režirao „Jami distrikt“, a on je takođe poznat po inovativnim teatarskim pristupima. Koliko sam mogao da primetim, ne menjate tako često saradnike u pozorištu.

Kada kažem “moje pozorište”, pre svega mislim na moje ljude. Moja prva rediteljka bila je i moja starija sestra Jelena Bogavac. Ona je i danas moja najbliža saradnica, režirala je skoro sve moje komade, a bezbroj je tekstova koje smo pisale zajedno, kroz proces… ili čak izvodile zajedno, na sceni. Zato kad kažem da su moji saradnici moja porodica, uopšte ne preterujem i ne patetišem. Radeći kao porodična trupa, Jelena i ja smo se okružile umetnicima koji nam nikad nisu bili samo saradnici, već prijatelji, prijateljice, kumovi… takoreći: proširena porodica. Od nekog trenutka, istinski sam se zainteresovala za rad sa mladima i pozorišnu pedagogiju. Tada sam upoznala svog najboljeg prijatelja Vojkana Arsića, direktora organizacije Centar E8, i s njim počela da razvijam metod zvani “pozorište kao omladinski rad”. Na granici umetnosti i aktivizma, okupili smo oko sebe novu generaciju saradnika, koji su praktično porasli u našem pozorištu. Naše pozorište raslo je zajedno sa njima, pa se iz Centra E8 razvio Reflektor teatar, kao ćerka-organizacija koja se bavi isključivo produkcijom predstava. Ta se ekipa preklopila s ekipom okupljenom oko Jelenine i moje trupe, pa danas svi radimo zajedno, kao Centar E8, kao Reflektor teatar i kao Drama Mental Studio… Naravno, sarađujemo i sa drugim umetnicima i institucijama kulture. U našu ekipu stalno dolaze novi ljudi i dobro je dok dolaze i ne odlaze. Imam, dakle, sreću da nikad nisam morala da čekam reditelje da me izaberu, niti da ih vučem za rukav i pričam kako sam ja izabrala njih. Do saradnje s Kokanom došlo je preko moje višegodišnje saradnje sa Markom Grubićem, pa se desilo ono da reditelj mog kompozitora postane i moj reditelj. Bila je ovo inspirišuća i zanimljiva saradnja, iz koje sam mnogo naučila i ne bih imala ništa protiv kad bismo je ponovili. Predstava “Jami distrikt” problematizuje pitanja nacije i nacionalnih država u 21. veku, rekao bih i da ih preispituje, o čemu je, složićemo se, važno govoriti i o čemu se, na različite načine, i više govori van

NE MOGU DA VOLIM LJUDE KOJI MI KAŽU DA NE VOLE POZORIŠTE. MOGU DA POKUŠAM DA IH UBEDIM DA MU DAJU JOŠ JEDNU ŠANSU, ALI SVE DALJE OD TOGA – POSTAJE STRAVIČAN NAPOR pozorišta. U čemu je razlika između govorenja o naciji i nacionalnim državama u, recimo, novinama, i u pozorištu?

Razlika je očigledna: novine su na papiru, a pozorište je u prostoru. Novine su u dve dimenzije, a pozorište ih ima više. Od novina se može napraviti fišek za jaja, što sa predstavom ide malo teže i najzad: novine su mnogo korisnije prilikom pranja prozora… Okej, šalim se! Ali to radim iz čiste nemoći da artikulišem jedan problem koji tu postoji, a koji mi se čini veoma važnim. U pitanju je problem odgovornosti za javnu reč. Novine su izmišljene kao javno glasilo i sredstvo informisanja. Pozorište bi trebalo da bude prostor umetnosti, autorskih vizija, potpune slobode u interpretaciji sveta… Živimo, međutim, u vremenu kada se čini da ova dva koncepta menjaju strane. Na kioscima – dominira fikcija. Državni budžet pršti od suficita, Srbiji raste ugled u međunarodnoj zajednici, nikada nismo priznali Kosovo, već nam je bolje, samo smo glupi pa to još nismo primetili… Sa druge strane, u pozorištu, sve se jasnije nazire snažna tendencija dokumentarizma, sve se smelije zadire u društvo i prostor čiste politike. Konfuzno je i nejasno kuda ti procesi vode, ali mi se ponekad čini da šira javnost očekuje od pozorišta ono što bi trebalo da rade novine i da, istovremeno, od novina ne očekuje ništa… Da li se sećate, na primer, kako je odjeknula Frljićeva predstava “Zoran Đinđić”? Mesecima smo raspravljali da li je Frljić rekao istinu ili je njom manipulisao, potpuno zaboravljajući na Frljićevo rediteljsko pravo da u svojoj predstavi, ako tako želi, izmišlja podatke i iznosi lične stavove. Zadatak da se utvrdi istina o ubistvu premijera jeste zadatak sudstva, a novine su tu da na sudstvo na-

prave pritisak da to i učini. Ipak, novine su tih dana bile pune rasprava o jednoj predstavi: da li je pamfletska ili nije (?), a sudstvo je, sa svojim slučajem, ostalo tamo gde je i bilo. Kada nam novine uskrate istinu, tražimo je na drugim mestima. Ali onda nije pitanje zašto je to mesto pozorište, već zašto smo kao društvo dozvolili da nas mediji lažu i da za te laži niko ne snosi odgovornost?! Koliki efekat, odnosno uticaj imaju ovakve predstave na širu društvenu zajednicu, ako smisao predstave i jeste osvešćivanje posledica nacionalizma, ratova, budući da je pozorišna publika, ma koliko pozorišta jesu puna, prilično uska, da ne kažem i da je čine ljudi koji o problemima iz, na primer, “Jami distrikta” već znaju mnogo ili dovoljno?

Večito pitanje. Pokušaću da odgovorim pitanjem. Ako je istina da pozorišna publika o ovim stvarima zna dovoljno, kako je moguće da nam se, u stvarnosti, stalno ponavljaju iste greške?! … Ovo vaše pitanje počiva na pretpostavci da je pozorište zabava za višu i srednju klasu. I dobro, hajde da se složimo da to i jeste tako. Ali hajde onda i da se zapitamo ko čini tu klasu! Političari, advokati, profesori, lekari, pravnici, novinari, pisci, preduzetnici, menadžeri, ekonomisti, naučni radnici, studenti i radnici u kulturi… Ko ima uticaj na takozvanu širu društvenu zajednicu, ako ne upravo ovi ljudi? Ko ih leči, školuje, informiše, zastupa pred zakonom, ko im daje posao, odobrava pozajmice… i najzad: ko je odgovoran ako, kao društvo, uklizamo u zlo? Ja razumem da ljudi bez obrazovanja, ljudi nižih primanja i svi oni ljudi kojima pozorište nije dostupno, jesu idealno podložni svakom vidu manipulacije. Njih je lako zavesti u nacionalizam, oni će prvi poći u rat i biće odlično topovsko meso… Ali nisu krivci oni, već onaj ko ih je zaveo. Ne mislim, dakle, da je uska pozorišna publika sastavljena od samih prosvećenih internacionalista, dok je “šire društveno polje” nekakav slabo kontrolisani zverinjak, koji jedva čeka da zgrabi noževe, zapeva himnu i krene u rat. Naprotiv: taj zverinjak smo mi. Baš mi, u lepoj odeći, s počasnim kartama i mestom u loži. Super smo pametni i elokventni kad treba da objasnimo kako nismo ni za šta krivi. Ali jesmo i bićemo krivi sve dok se ne suočimo sa sopstvenom odgovornošću za stanje u društvu. Ako i nismo lično nikoga poslali u rat, dozvolili smo da ga pošalje neko drugi. Nismo bili dovoljno jasni i dovoljno odlučni da tom nekom kažemo: ne.

INTERVJU

Predstave po vašim tekstovima često se u javnosti predstavljaju kao kontroverzne, šta god to značilo. Ako samo za primer uzmemo “Jami distrikt” koji, suštinski, ima emancipatorsku temu, zašto bi to neko nazivao “kontroverznim”?

Svaki dan se pitam to isto i ne uspevam da razumem. Nisam ljubiteljka teorija zavere, ali iz ovakvog etiketiranja suštinski emancipatorskih tema, nameće se zaključak da neko ima interes od naše gluposti. Nekom smo najbolji kada smo infantilni, preplašeni i spremni za boj, bez pitanja ko nam je neprijatelj i zašto baš on. Dešava se i da iz neobjašnjivih razloga predstave budu zabranjene, kao što se to nedavno desilo sa predstavom “Stvar izbora: Zašto slušam Marčela”, u Vršcu. Šta mislite o tome, zašto bi neka tako efemerna stvar, kao što je pozorišna predstava, bila problem bilo kome? Setimo se da je svojevremeno zabranjivana i vaša predstava „Crvena – Samoubistvo nacije“.

“Crvena” je predstava o nasilju nad ženama. “Stvar izbora” je predstava o odrastanju, o tome da je moguće biti sve što želiš da budeš kad porasteš, bez obzira na to odakle dolaziš i ko su ti roditelji. Ni jedna ni druga nisu antidržavne, naprotiv: ja mislim da su patriotske. “Crvena” ukazuje na mizoginiju kao stvarni uzrok demografske katastrofe. “Stvar izbora” šalje pozitivne poruke mladim ljudima… I jedna i druga odigrane su dvadesetak puta, u različitim gradovima i bez ikakvih problema, dok nisu stigle u prostor delovanja preplašenih upravnika. Oni ih zabranjuju iz želje da “ne talasaju”, a ne shvataju da tek zabrana izaziva cunami. Hvala leskovačkom i vršačkom upravniku! U oba slučaja, pomogli su nam da se za naše predstave čuje čak i u Skupštini. Učinili su mnogo za naše pozorište, i to na sopstvenu štetu. Šta mislite o teatarskim repertoarima u Beogradu? Šta im nedostaje, a šta, eventualno, vidite kao pozitivne pomake?

Pratim nezavisnu scenu, repertoar Bitef teatra, Bitef i nekoliko drugih festivala. U JDP, Atelje 212, KPGT i BDP odlazim onda kada sam sigurna da za to ima razloga. Ostala pozorišta slabo posećujem: život je previše kratak da bismo gledali bulevarske predstave… Ima, međutim, jedna vrlo pozitivna

NAGRADE SU SAMO DOKAZ DA STE DOBRO URADILI SVOJ POSAO. UMETNICI IH DOBIJAJU MNOGO ČEŠĆE NEGO HIRURZI ILI PEKARI, ŠTO NI U KOM SLUČAJU NE ZNAČI DA SU OVI DRUGI MANJE VAŽNI ILI DA SVOJ POSAO RADE LOŠIJE stvar, a to je činjenica da sve češće idem u Narodno pozorište i da iz njega izlazim oduševljena umetničkim dometom i kritičkim angažmanom. Od “Rodoljubaca” u režiji Andraša Urbana, to pozorište, koje je nekada bilo simbol konzervativnog, pod umetničkim vođstvom Željka Hubača, počelo je da se menja u najpozitivnijem mogućem pravcu. To mi vraća veru u repertoarsko pozorište i volela bih da Narodno postane primer i za druge, velike institucije. Ono u čemu, međutim, vidim najveći problem, jeste nedostatak izvođačkih prostora za umetnike s nezavisne scene. Za kratko vreme, zatvorili su se Mikser haus i Reks; DAH teatar se preselio u mnogo neadekvatniji prostor; u opštinskim ustanovama kulture igra se sve i svašta, nema nikakve repertoarske politike, pa tamo uvek idete na sopstveni rizik. KC Grad, Dorćol Platz, Magacin u Kraljevića Marka – sve to jesu prostori u kojima nezavisne trupe mogu da gostuju, ali u svakom od njih postoji niz tehničkih problema, kojima se nije uvek lako prilagoditi. Takođe, nedostaje nam više omladinskih pozorišta. To što postoji jedan Dadov ili jedan Krsmanac, za grad ove veličine, isto je kao da ne postoji ništa. Dom omladine nudi komercijalne sadržaje, a SKC je do te mere ojađen da mi je teško da svojim mladim saradnicima objasnim kako je u naše vreme to mesto bilo kultno. Priča se o tome da će DKSG biti pripojen SKC-u. To je jedinstven slučaj da se dobar kulturni centar stavlja u ruke onom lošijem… Mislim i da se Beograd nikada nije oporavio od gubitka Malog pozorišta “Duško Radović”. Dok je vodila to pozorište, Anja Suša je uspela da ga dovede na nivo jednog od najboljih dečjih i omladinskih pozorišta u Evropi. Sada, u lepo renoviranoj zgradi, deca gledaju neke zeke, mede i bajke, kojih se, do kraja osnovne škole, više neće ni sećati, a čini se da smo i mi zaboravili šta je to pozorište bilo, u svom slavnom periodu. Da li je za vas pitanje zašto vas nema u etabliranim pozorišnim ku-

ćama ili za upravnike tih pozorišta?

Zar me nema? … Ah, vidi stvarno! Ima me na repertoaru Bitef teatra i u CZKD-u. U vrednosno-estetskom univerzumu u kome živim, to su dva najetabliranija pozorišta u zemlji. U ostala ću rado doći, ako me pozovu. Nije da su mi baš zatrpali inboks ponudama, ali – da budem sasvim poštena, nije ni da ja spavam ispred njihovih kancelarija. Radim na nezavisnoj sceni, gde svega ima malo, osim slobode. Ona mi je veoma važna, što me verovatno ne čini najpoželjnijom umetnicom u pozorišnom mejnstrimu. Rizična sam, glasna, laka na tviteru i izražavanju ličnih stavova, a malo je upravnika spremnih da zbog takvih svaki čas podnose službene beleške. Šta mislite o pokretu #MeToo kojim je učinjena svojevrsna revolucija u holivudskoj filmskoj industriji?

Niko ne sme da trpi nasilje i niko ne treba pred njim da žmuri. Ispostavilo se da je Holivud, o kome maštamo kao o prostoru slobode, brutalan, patrijarhalan, dobro osvetljen i lepo ukrašen, pa ipak – neoliberalni horor. Neki su iznenađeni. Da budem iskrena: ja i nisam. Ako je Holivud ono mesto u koje gleda cela planeta, zašto bi tamo bilo drugačije nego u ostatku sveta? Nadam se da će nas globalna zagledanost u Holivud, na slučaju #MeToo, naučiti da se nasilje ne događa drugima koji su gori od nas. Nasilje se događa svima. Svi smo deo problema i svi moramo biti deo rešenja. Jeste li imali prilike da čujete za slične skandale i na našim prostorima? Zašto bi glumci, glumice, zaposleni u bilo kojoj oblasti rada, ćutali o tako strašnom problemu?

Živimo stvarnost femicida. Desetine žena svake godine biva ubijeno u porodično-partnerskom nasilju; zakoni su na našoj strani, ali način na koji se sprovode, to jest: ne sprovode – obesmišljava čitavu stvar. O nasilju se izveštava na senzacionalistički način, čime se nimalo ne pomaže, već se dodatno pogoršava. Žene ćute o nasilju koje trpe, da ne bi postale i žrtve medija… i to, očigledno, nije problem koji se rešava jednom uredbom. Potrebna nam je potpuna promena svesti, kada su u pitanju svi oblici rodno zasnovanog nasilja. Ukoliko danas uvedemo feminističko obrazovanje u škole, neka promena mogla bi da se oseti za tridesetak godina. To možda jeste dug period, ali svaki dan čekanja, odlaganja i nečinjenja pravi našu situaciju još gorom.

IKONA

MEGAN Prava princeza

MARKL To je žena koja će svojom nonšalancijom i šarmom promeniti naše mentalne slike o uštogljenoj kraljevskoj porodici, a svojom ulogom u životu princa Harija nadomestiti tragičan gubitak iz njegovog najranijeg detinjstva. No, ovakve priče obično nemaju bajkovit početak. U bajkama, znamo, srećan je samo kraj, koji je uvek neki novi početak

PIŠE DIMITRIJE ĐURIĆ

IKONA

MEGAN JE GODINAMA UNAZAD BILA POSVEĆENA DRUŠTVENO ODGOVORNOM RADU. BILA JE SAVETNIK MEĐUNARODNE HUMANITARNE ORGANIZACIJE "JEDAN MLADI SVET" ZA TEME RODNE RAVNOPRAVNOSTI I MODERNOG ROPSTVA. A, U MEĐUVREMENU, POSTALA JE I GLOBALNI AMBASADOR SVETSKE VIZIJE eto je 1996. godine, dva nasmejana devojčurka sede na kapiji Kensingtonske palate i poziraju pred objektivom fotoaparata. Niko nije mogao da pretpostavi da će ta, još jedna fotografija iz uobičajene šetnje pred domom kraljevske familije, srušiti Tviter, a još manje da će jedna od te dve devojčice, dvadeset dve godine kasnije, živeti u njoj. I to kao supruga princa Harija, vojvotkinja od Saseksa. Da, reč je o Megan Markl, ženi koja će svojom nonšalancijom i šarmom promeniti naše mentalne slike o uštogljenoj kraljevskoj porodici, a svojom ulogom u životu princa Harija nadomestiti tragičan gubitak iz njegovog najranijeg detinjstva. No, ovakve priče obično nemaju bajkovit početak. U bajkama, znamo, srećan je samo kraj, koji je uvek neki novi početak. Rejčel Megan Markl rođena je 1981. godine u braku Dorije Regland, socijalne radnice, i filmskog i televizijskog radnika Tomasa Markla koji je iz prethodnog braka

već imao dvoje dece, Samantu Grant i Tomasa Markla Mlađeg. Majka je poreklom Afroamerikanka, a otac svoje poreklo nalazi među irskim, holandskim i engleskim naseljenicima. U detinjstvu, to je izgledalo ovako: "Mislili su da mi je majka dadilja", rekla je Megan. Otac joj kupuje crne i bele lutke, a Megan, igrajući se njima, već tada uviđa da nijedna ne liči na nju. U LOS ANĐELESU, GDE JE ŽIVELA I UČILA U

ženskoj katoličkoj školi, nije imala neprijatnih iskustava zbog boje kože, budući da je, prema rečima njenog prijatelja sa kojim je igrala u nekim predstavama, ta sredina bila multikulturalna. Ona živi životom tipičnim za srednju klasu kojoj je pripadala. Družila se, bila član saveta učenika, igrala u školskim predstavama i bila volonter u skloništu za beskućnike. Ali problemi počinju kada se preselila u Evanston, gde je studirala glumu na Univerzitetu Nordvestern u klasi sa mahom belim studentima. Neprijatna pitanja o

poreklu roditelja i njihovom braku izbegavala je rečima: "Razveli su se kada sam bila veoma mala." I povukla bi se. "Bila sam uplašena da otvorim Pandorinu kutiju diskriminacije", rekla je Megan, "samo sam sedela, gutajući svoj glas", toliko da brojne kolege nisu ni znale kog je porekla sve dok nije ozvaničena njena veza sa princem Harijem i ponovo pokrenuto isto pitanje. Vašington post piše da je pre Megan Markl bilo nezamislivo da jedna američka državljanka, mešovite rase, još i razvedena, postane članica kraljevske porodice. Nešto kao mogućnost ravna nuli. Ili moguće samo preko, recimo, mrtve kraljice Elizabete. Nešto što će se desiti za milion godina, to jest nikad. Ali "naravno da je završila kao princeza", rekla je njena koleginica sa kojom je, ranih dvehiljaditih, provela tri godine na fakultetu, "ona je uvek bila neko kog biste uporno želeli da ne volite, a niste mogli, jer je toliko lepa i kao stvorena za princezu". Zbog boje kože, u startu, nije bila pred-

IKONA

gao da dođe na kraljevsko venčanje, rekla je da je Megan zaboravila ko je, te da sada, konačno, igra ulogu svog života. UPRKOS SVEMU, SEKRETAR ZA KOMUNIKACIJE BRITANSKE KRALJEVSKE PORODICE

Princ Hari upoznao ju je "naslepo", na nagovor zajedničke prijateljice. "Znao sam da je ona prava", rekao je Hari čim ju je ugledao, "spotakla se i pala u moj život." – "Zaljubili smo se neverovatno brzo", rekli su u prvom zajedničkom intervjuu po objavljivanju veridbe

određena za brojne uloge. (Na početku karijere nije bilo uloga, radila je kao kaligraf). "Ostavili su me negde u sredini kao etničkog kameleona koji nije mogao da rezerviše posao", rekla je ona. "Nit crna, nit bela", govorili su holivudski producenti. Međutim, izgleda da je za ulogu "princeze" bila predodređena. Princ Hari upoznao ju je "naslepo", na nagovor zajedničke prijateljice. "Znao sam da je ona prava", rekao je Hari čim ju je ugledao, "spotakla se i pala u moj život." "Zaljubili smo se neverovatno brzo", rekli su u prvom zajedničkom intervjuu po objavljivanju veridbe. Princ Hari je, tom prilikom, priznao da je ubeđen da bi se Megan veoma dopala njegovoj majci. "Siguran sam da bi bile veoma dobre prijateljice", rekao je on. U verenički prsten ugradio je dva dijamanta koja su pripadala upravo njegovoj majci. U sredini je bio dragulj sa zajedničkog kampovanja iz Bocvane. "To je bilo neverovatno iznenađenje, bilo je tako slatko, prirodno i vrlo romantično", rekla je Megan, "važno mi je da znam da je i njegova majka sa nama na ovaj način." I ONDA JE KRENULA HAJKA PAPARACA I TA-

će se oženiti gangsterkom? Nova ljubav iz kriminalnog susedstva", "Majka Megan Markl je Afroamerikanka sa margine", "Mrlja na portretu kraljevske porodice", bili su neki od naslova. A onda su se u priču uključili brat i sestra, po ocu Megan Markl. "Postalo je jasno da je ovo najveća greška u kraljevskoj istoriji venčanja. Megan Markl očigledno nije prava žena za vas. Zbunjen sam što ne vidite pravu Megan, koju sada ceo svet vidi", rekao je njen brat. Njena sestra koja ju je optuživala da nije pomogla ocu kada je bio bolestan i pred operacijom, zbog čega navodno nije mo-

BLOIDA. "HARI

MNOGO ranije je objavio zvaničnu izjavu u kojoj je upozorio javnost na "talas zlostavljanja i uznemiravanja" usmerenih prema Megan. Ali, sudeći prema broju negativnih članaka na račun Megan Markl, taj talas se neće povući u skorije vreme. Tako da, ako biste u ovom trenutku konsultovali tabloide, "znali" biste da je Megan prekršila onoliko pravila ponašanja u kraljevskoj porodici, koliko je puta iznervirala Kejt Midlton, suprugu princa Vilijama. Ili da je kraljica Elizabeta toliko razočarana novom članicom Kensingtonske palate da će biti primorana da se preseli na... na drugu planetu. Bilo je tu i mnogobrojnih paparaco fotografija koje su beležile Megan kako se plazi, kako sedi, kako stoji, kako Harija drži za ruku, pri čemu je sve to, naravno, nedozvoljeno ili u najmanju ruku sumnjivo. Bilo kako bilo, samo jedan detalj sa venčanja Hari i Megan opovrgao je sve tračeve koji i dalje ne jenjavaju. Mladu je do oltara doveo britanski prestolonaslednik, otac mladoženje princ Čarls. Hari i Megan venčali su se u Kapeli Svetog Džordža u dvorcu Vindzor, pred oko šeststo najuglednijih zvanica iz Britanije i sveta. MEGAN MARKL JE, MEĐUTIM, ISTOVREMENO I ZAVRŠILA SA GLUMAČKOM karijerom. "Ne

gledam na to kao na odustajanje, već kao na promenu. To je novo poglavlje", rekla je ona. Megan će televizijskoj publici ostati u sećanju po ulozi Rejčel Zane u seriji "The Suits" u kojoj je igrala u sedam sezona. Široj javnosti postala je poznata po ulogama u filmovima "Zapamti me" i "Užasni šefovi". Osim toga, Megan Markl je godinama unazad bila posvećena društveno odgovornom radu. Bila je savetnik međunarodne humanitarne organizacije "Jedan mladi svet" za teme rodne ravnopravnosti i modernog ropstva. A, u međuvremenu, postala je i globalni ambasador Svetske vizije. Putovala je u Indiju kako bi podigla svest o pitanjima žena, sa Ujedinjenim nacijama radila je na osnaživanju žena kao advokata. I identifikuje se kao feministkinja. A gledajući u svog supruga, najavila je njihov zajednički humanitarni rad, nasmejana kao leta 1996. godine pred kapijom Kensingtonske palate.

BUDI INOVATIVAN

Magični medij koji ne ostavlja prostor za izgovore

ta je podkast, ako ne možda najpraktičniji način konzumiranja onlajn sadržaja? Šta je podkast, ako ne forma u kojoj originalci, ljudi kao vi i ja, nalaze najkvalitetniji sadržaj na internetu?

Šta je, dakle, podkast?

Njegovo ime je izvedeno iz reči „iPod“ (uređaj kompanije Apple za slušanje muzike) i „broadcast“, a neki bi rekli da je podkast renesansa radija. Kao što je radio intimnija forma od, na primer, pisanog teksta u novinama ili magazinu, tako je podkast intimnija, ličnija forma od teksta na blogu, internet portalu, ili na društvenim mrežama. Nauka kaže da glas može vernije i pouzdanije da prenese emociju nego što to može mimika lica. Zato je glas tako moćan alat, a sa razvojem tehnologije, podkast je postao vrlo moćan medij.

Dok radio slušamo u realnom vremenu, podkaste slušamo onda kada mi to želimo i kada imamo vremena. Zato za podkast kažu da je to radio „on demand“, sintagma koja bi vam mogla biti poznata odranije u kontekstu televizije. Svaki podkast sastavljen je od epizoda, koje se objavljuju različitom dinamikom – jednom ili više puta nedeljno, a mogu biti organizovane i po sezonama, kao televizijske serije. Takođe, epizode mogu biti različito koncipirane – intervju jedan na jedan (najpoznatiji primer je The Tim Ferriss Show), jedan ili dva voditelja sa više sagovornika (na primer, The Infinite Monkey Cage, podkast medijske kuće BBC), ili čak kao reportaže koje podrazumevaju naraciju, analizu, više sagovornika (na primer, The Tipping Point). Može se slušati na kompjuteru ili na mobilnom uređaju, najčešće telefonu. Dok vozite, dok trčite, dok šetate, dok le-

žite na plaži, dok perete sudove – podkast ne zahteva od vas da se posvetite samo njemu, kao kada čitate tekst, ili gledate video-snimak. Ali podkast je alternativni medij, on nema masovnu publiku, njega sluša specifična vrsta ljudi. Ne baš. Statistika samo za Ameriku kaže da je u prošloj godini čak 12 miliona ljudi slušalo podkast prvi put, a da svi slušaoci podkasta u proseku slušaju sedam epizoda nedeljno! Kompanija Apple je potvrdila da na njenoj platformi za podkaste ima više od 550.000 aktivnih podkasta sa preko 18,5 miliona epizoda na preko 100 različitih jezika! Dakle, bilo da volite sport, poslovne teme, astronomiju, kriminalistiku, dramu, lične priče, politiku, ekologiju... sasvim sigurno možete pronaći podkast za sebe i postati njegov verni slušalac ili slušateljka.

BUDI INOVATIVAN

I vernost zaista jeste nešto što odlikuje slušaoce podkasta. U početku istražujemo, poslušamo kratke inserte iz nekoliko epizoda, neke sklonimo sa svoje liste, ali oni koji ostanu, zaista postaju deo naše svakodnevice. Radujemo se svakoj novoj epizodi, puni entuzijazma autoru pišemo svoje komentare o temama i sagovornicima, otkrijemo koga bismo i o čemu bismo želeli u budućnosti da slušamo. Ko kreira podkaste?

Najuspešniji podkasti pokrenuti su kao projekti iz strasti, iz želje da se sa svetom podeli nešto što autora inspiriše, motiviše da istražuje, da podeli neko svoje specifično iskustvo, ili da jednostavno svetu predstavi pojedince koji zavređuju pažnju. Podkaste pokreću ljudi baš kao vi i ja. Korišćenje ovog medija ne zahteva skupu opremu niti profesionalno poznavanje programa za montažu zvuka. Sve što vam treba za jedan tehnički kvalitetan podkast jesu kompjuter i mikrofon. Sve ostalo je na internetu dostupno besplatno ili skoro besplatno. Postoje aplikacije za lako montiranje zvuka, za vođenje intervjua sa nekim ko je udaljen od vas možete koristiti Skajp,

za distribuciju podkasta možete koristiti veliki broj odličnih servisa. Na vama (nama?) samo je da smislimo koja će biti tema podkasta i da damo sve od sebe da sadržaj koji objavljujemo bude autentičan. Ko sluša podkaste?

Opet, ljudi baš kao vi i ja. Zaključili smo da, šta god da nas interesuje, naći ćemo to među stotinama hiljada aktivnih podkasta. Takođe, ma koliko da smo zauzeti i nemamo vremena da čitamo knjigu, sednemo i gledamo film, sigurno imamo neku aktivnost u toku dana ili nedelje sa kojom paralelno možemo slušati novu epizodu omiljenog podkasta. Ovaj magični medij nam ne ostavlja prostor za izgovore.

Korišćenje ovog medija ne zahteva skupu opremu niti profesionalno poznavanje programa za montažu zvuka. Sve što vam treba za jedan tehnički kvalitetan podkast jesu kompjuter i mikrofon

Statistika samo za Ameriku kaže da je u prošloj godini čak 12 miliona ljudi slušalo podkast prvi put, a da svi slušaoci podkasta u proseku slušaju sedam epizoda nedeljno

( POP ) KULTURA

ORIGINALNI VODIČ KROZ LETNJE MUZIČKE FESTIVALE Tek što se završio sve bolji Arsenal fest u Kragujevcu, kao i InMusic u Zagrebu, počinje zagrevanje za već etablirani Exit. A to je samo početak, pošto su dobri festivali sve dostupniji...

( POP ) KULTURA

EXIT

oslednjih godina je koncertna aktivnost u Srbiji u krizi. S nostalgijom se sećamo godina u kojima su Arenom defilovale svetske zvezde poput Muse i Bijonse, na Ušću Rolingstounsi, Madona, Dipeš mod, a na stadionima Metalika i AC/DC. To je prošlo vreme. Nekoliko desetina nastupa svetskih zvezda koji nisu vratili uloženi novac donelo je strah domaćim menadžerima. Srbija je trusan teren za gostovanje velikih imena i ono što prolazi napolju ponekad kod nas ne okupi ni dve hiljade ljudi. Green Day je rasprodao i oborio rekord Arsenalovog Emirates stadiona u Londonu, a kod nas je prodao samo četiri hiljade karata. Zato su tu festivali, kao najbolji pozdrav letu. Ne samo u Srbiji... Tek što se završio sve bolji Arsenal fest u Kragujevcu, kao i InMusic u Zagrebu, počinje zagrevanje za već etablirani Exit. A to je samo početak, pošto su dobri festivali sve dostupniji... „Postoje tri kategorije festivala. Mali koji imaju do 10.000 ljudi dnevno, pa srednji – od 10.000 do 40.000, i veliki festivali koji imaju preko 40.000 gledalaca dnevno. Evropski top festivali su Glastonberi, Roskilde, Tomorrowland, Siget, Exit, Primavera i još možda dva-tri. Jedini veliki festival u regionu je Exit, uz naravno Siget u Mađarskoj. Exit je među prvih pet u zadnjih deset godina i često osvoji i to prvo mesto, a postoji razlog za to. Značaj Exita se shvata u svetskoj muzičkoj industriji i za mnoga značajna svetska imena to je jedan od must festivala – na kojem se moraju pojaviti“, ispričao je Branku Rosiću svojevremeno Dušan Kovačević, osnivač i direktor Exita.

Gde: Novi Sad Kada: Od 12. do 15. jula Hedlajneri: David Guetta, Grace Jones, Martin Garrix, French Montana, Migos, LP, Ziggy Marley, Nika Kraviz, Cockney Rejects... Cena karte: 6.990 dinara

Sziget Nekoliko godina stariji od svog novosadskog mlađeg brata, Sziget nam je najbliži i najdostupniji, a to što se održava u avgustu samo pomaže. Gde: Budimpešta, Obudai-sziget Kada: Od 8. do 15. avgusta Hedlajneri: Arctic Monkeys, Dua Lipa, Gorillaz, Kendrick Lamar, Lana Del Rey, Mumford & Suns, Lykke Li... Cena karte: 325 evra za sve dane

Frequency Da zatvori festivalsku sezonu, tu je Frequency u austrijskom gradiću po imenu Sankt Pelten. Gde: Sankt Pelten, Austrija Kada: Od 16. do 19. avgusta Hedlajneri: Gorillaz, Dropkick Murphys, Mando Diao, Flogging Molly, Imagine Dragons, The Kooks, Sum 41 Cena karte: 169 evra

Wacken Open Air Samo za ljute metalce! Gde: Vaken, blizu Hamburga Kada: Od 2. do 4. avgusta Hedlajneri: 2Cellos, Backyard Babies, Nightwish, In Flames, Children of Bodom, Danzig, Dimmu Borgir Cena karte: 221 evro

Lollapalooza Ovog puta za sam kraj sezone, u Berlinu. Gde: Berlin Kada: 8. i 9. septembar Hedlajneri: The Weeknd, Kraftwerk, The National, Armin Van Buren, Years & Years Cena karte: 139 evra

Lovefest Vratimo se u Srbiju. I mi imamo nešto za avgust - i to u Vrnjačkoj Banji, koja više nije poznata samo po onim dugačkim šetnjama ili onom mostu na kojem mladi i nešto stariji zaključavaju svoju ljubav. Gde: Vrnjačka Banja Kada: Od 2. do 5. avgusta Hedlajneri: Andre Galluzzi, Blawian, Butch, Davide Squillace, Dan Shake, Cezar, Derrick May, Kenny Larkin, Len Faki, Jamie Jones, Leon, Levon Vincent, Loco Dice, Sven Väth, Valentino Kanzyani, Nicole Moudaber, Wouter de Moor, Specter, Steeve Rachmad, Stephan Bodzin Cena karte: 35 evra

Nišvil Legendarni (i preživeli) džez festival Gde: Niš Kada: Od 9. do 12. avgusta Hedlajneri: The Manhattan Transfer, Lisa Simone, Black Art Jazz Collective, Gipsy Kings Cena karte: 3.000 dinara

Belgrade Beer Fest Gde: Ušće, naravno Kada: Od 15. do 19. avgusta Hedlajneri: Riblja čorba, Aerodrom, Partibrejkers, Nele Karajlić, Lollobrigida, Obojeni program, Yu Grupa Cena karte: Besplatno

AD SPECTATORES

Zašto je poludeo gospodin R? Čuveni hrvatski reditelj Bobo Jelčić, posle deset godina pregovora, režirao je, prvi put u Beogradu, Srbiji, predstavu po istoimenom filmu Rajnera Vernera Fasbindera PIŠE DIMITRIJE ĐURIĆ ko nova predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta „Zašto je poludeo gospodin R?“ bude makar jednako gledana kao što su čitani tekstovi na portalima sa sličnim varijacijama naslova „Zašto je...“, JDP će u novoj pozorišnoj sezoni, od septembra, okupljati mnogobrojnu publiku.

Šalu na stranu, reč je o ne samo intrigantnom pitanju iz naslova -- a, sledstveno i odgovoru -- već i o zanimljivoj ekipi koju je JDP okupio pred sam kraj sezone. Čuveni hrvatski reditelj Bobo Jelčić, posle deset godina pregovora, režirao je, prvi put u Beogradu, Srbiji, predstavu po istoimenom filmu Rajnera Vernera Fasbindera. Po izvornom tekstu, reč je posleratnoj Nemačkoj, o ekonomskom čudu demonstriranom brojkama o uspehu, porastu, povećanju nečega što nazivamo, na primer, BDP-om, platama, penzijama, deficitom, zaposlenošću... A sve da bi se zabašurila odgovornost i bila obesmišljena

neophodna debata o posledicama rata i nacizma. Pod pritiskom konzumeristički, odnosno kapitalistički ustrojenog sistema u kome je pojedinac ono što kupuje i troši, odnosno ono koliko sredstava ima da bi kupovao i trošio, i pod pritiskom očekivanja najbliže okoline, porodice i prijatelja, gospodin R. (Boris Isaković) pokušaće da se tim pritiscima odupre, to jest da im pruži otpor ambicijama koje će pokušati da zadovolji. Bobu Jelčiću uspeva da, baveći se, samo na površini, duhom vremena te posleratne nemačke zbilje i referišući je na, ne našu, već globalnu sadašnjost, odgonetne intimu čoveka takvog vremena. A kako je ovde reč o potpuno „nedramskom liku“, što će reći običnom čoveku kakvog svi znamo, taj psiho-socijalni profil, prema rediteljskom tumačenju, iscrtan je nagomilanom frustracijom, uzrokovanom neizvesnošću, neuspesima, neostvarenim ciljevima, koja se, sa svoje strane, reflektuje na prigušene, otupele porodične

i prijateljske odnose, i koja se završava, najpre, u autoagresiji, a potom i u agresiji. Jer ovde je reč o nepriznatim ratnim veteranima, o ubilačkom ludilu koje ih goni, o njima i njihovim žrtvama. Tišine će, dok budete gledali ovu predstavu, biti strašne, međuljudski odnosi potresni, samoće užasavajuće, glasovi sa televizije prepoznatljivi, a sličnosti bolne.

U ostalim ulogama: Nataša Tapušković kao Gospođa R. Branko Cvejić kao Šef Dubravka Kovjanić kao Hana Jelena Stupljanin kao Komšinica Vesna Čipčić kao Baka R. Feđa Stojanović kao Deka R. Pavle Korać kao Sin, Amadeus Milan Marić kao Kolega 1 Bojan Dimitrijević kao Kolega 2

ZVUK NOVE GENERACIJE

A L EIma J AnadeV zaE LovuI Kscenu ANA PIŠE MARINA PAVLOVIĆ, FOTO LUKA MILANOVIĆ ada su osnivali bend, ne sluteći da će veoma brzo napredovati, dali su mu ovo ime, ironično govoreći da će im Aleja velikana biti cilj. Ipak, naziv nosi višestruki smisao o svetu u kojem stvaraju. „To je osvrt na neke pojave u muzici. Na primer, na ljude koji sviraju samo da bi bili slavni, a ne zato što vole da sviraju“, kaže Nikola Dragašević, gitarista benda. Sa druge strane, pevač Aleksandar Baša Branković to vidi kao zakopanost jedne generacije u modernom dobu. „Ona ne vidi način kako da se iskobelja iz tog blata. To je jedna generacija koja u umetničkom smislu nikada neće doći do Aleje velikana zbog okolnosti u kojima stvara i radi.“ Njihova pesma GMO deca, koja je u fazi nastajanja, upravo govori o tome kroz stih „Mi smo rođeni mrtvorođeni“. Ipak, Jovana Nikolić, klavijaturistkinja Aleje, smatra da oni nisu pesimisti. „Takva nam je kritika. Kritika mora da postoji. Mladi danas su tu negde, ali nisu dovoljno istrajni u onome što rade. Ima toliko talentovanih ljudi, ali zbog egzistencije i životne borbe ne mogu da se bave time dovoljno i onda kažu: ‘Ne mogu. Moram da studiram, moram da radim‘ i slično. Zato je naročito bitna istrajnost. Dosta je teško, ali nije nemoguće.“ Članovi Aleje, koji će nastupiti i na Exitu, sviraju žanr koji su sami izmislili i nazvali ga „brz“. U pitanju je fuzija rokenrola sa ska, fank, hip-hop, rege, progresiv i dub prime-

sama. Iako imaju dosta ljubavnih pesama, koje, kako kažu, nikako da izađu na videlo, njihovi tekstovi su društveno angažovani i mahom potekli iz pera Aleksandra Baše Brankovića. Za muzički aranžman zaduženi su Jovana i Nikola. Ipak, kada se sve stapa u krajnji produkt, svako od članova doda nešto svoje. U bendu ne postoji „ovo je samo moje“, ističe Jovana. „To je definicija autorskog benda i svako ko želi da bude u bendu mora da bude svestan da će nesebično dati sebe, ulazeći u priču koja nije samo njegova nego je i naša.“ „ROK SCENA NIJE MRTVA. NA PRIMER, OVDE U BIGZU, gde mi probamo, ima trista bendova“, optimističan je Nikola, ali sa druge strane skreće pažnju na nedostatak publike. „Mislim da su ljudi masovno nezainteresovani i da im je sve dostupno iz ekrana mobilnog telefona. Što bih se ja cimao da idem na svirku kad ću sve videti sutra preko mobilnog telefona?“ Za Bašu glavna misija jeste da dopre do tih ljudi, koji sede skriveni u svojim sobama. Postoji jedino žal što neke autore nisu mogli da čuju uživo, objašnjava Jovana. „Ovo je ipak naše vreme. Mi živimo sada. Bitno je to sada. Zato pokušavamo da razbijemo te stereotipe o našoj generaciji koja je jednolična i koju više ništa ne zanima. Smatram da nije tako, nismo baš isprazni svi. Iako je umrtvljena, mislim da ima nade za ovu scenu. Dosta ljudi mi prilazi i govori da to što mi radimo može imati nekog smisla u

budućnosti.“ Aleja velikana je stekla svoju publiku u Beogradu, zato im novi gradovi uvek predstavljaju izazov. „POTPUNO JE DRUGA PRIČA KAD ODEŠ NA NEPOZNAT TEREN. Imaš određenu vrstu pritiska da li ćeš da im se dopadneš. Međutim, kad vidiš reakciju njih koji prvi put nešto slušaju, onda tebe ponese i to bude sjajno“, objašnjava Jovana. Tako su u Valjevu doživeli filmsku scenu. Publika je bila toliko oduševljena da ih je dizala i nosila ukrug. Nikola kaže da ga to zaista asocira na filmove o usponu mladih muzičara i da poslednjih godinu dana živi svoj skromni dečački san, s obzirom na to da su samo ovog proleća osvojili tri nagrade. Tako su uspeli da snime pesmu „Veoma si brz“, a u budućnosti sebe vide kao bend koji ima bar jedan album i mnogo svirki. Ipak, ono pri čemu članovi Aleje uvek ostaju jeste da su u to ušli iz čiste ljubavi, kaže Jovana. „Ne bismo nikada odstupili od originalnosti, hrabrosti i sloge između nas. Da se ne izgubi ono što smo imali kad smo počinjali – entuzijazam. Da nas ne promene okolnosti. Jednostavno, da ne izgubimo sebe.“

BEND Aleksandar Baša Branković – vokal, tekstovi Nikola Artur Dragašević – električna gitara, vokal Jovan Đukić – bas-gitara Jovana Novaković – klavijatura, prateći vokal Uroš Jevtić – bubnjevi

SVETSKO PRVENSTVO

BAJKA O PASTIRU, ČE GEVARI I GLADNIM DEČACIMA Original vam predstavlja inspirativne životne priče pojedinih fudbalera (i selektora) sa Svetskog prvenstva koje su mnogo značajnije čak i od golova, odbrana ili podizanja “zlatne boginje” PRIREDIO MARKO PRELEVIĆ

SVETSKO PRVENSTVO

Svetsko prvenstvo pozornica je ne samo za one najbolje igrače i trenere, već i za priče koje su, ponekad, mnogo značajnije. One o uspehu kada to izgleda nemoguće, o odricanju, o borbi, o siromaštvu i kako se iz njega izdići, ili o postajanju velikim uprkos “nefudbalskoj” kulturi. Predstavljamo vam neke od tih nadahnjujućih priča PASTIR KOJI JE POSTAO GOLMAN ALIREZA BEIRAVAND, IRAN ROĐEN JE U PROVINCIJI LURISTAN KOJA SE NALAZI NA samoj granici sa Irakom. Pejzažem njegovog rodnog kraja dominiraju visoke planine na kojima se bukvalno milenijumima napasa stoka, pre svega ovce. Alireza je pripadnik naroda Luri koji živi upravo od te grane stočarstva. A nepregledna krda zahtevaju da se cela porodica, od najstarijeg do najmlađeg člana angažuje. Nomadski život je njihova realnost naročito tokom letnjih paša ili prilikom odlaska na stočne pijace. Od runa njihovih planinskih ovaca nastaju jedni od najskupljih i svakako najlepših persijskih tepiha. Kao i većina Iranaca, i Luri, za koje kažu da su potomci pravih Persijanaca, te govore jedan od najstarijih narečja Farsija, jesu šiiti, dok većina muslimana, pre svih Arapi pripadaju sunitima. Tako je i novi heroj Irana rastao brinući o ovcama iz dana u dan. Otkako zna za sebe. Od njega se očekivalo da, kao najstariji potomak, preuzme porodični posao, ali ljubav prema fudbalu je bila jača. Krenuo je kao napadač, ali otkako je stao na gol zbog povrede čuvara mreže u klubu iz rodnog kraja, nije ga napuštao. Odmah se videlo da je veliki talenat, a i visina od 194 cm mu je dobrodošla. Pošto otac nije imao sluha za iskrene ali pomalo nezrele želje sina, oduzevši mu rukavice i dres lokalnog kluba, ozlojeđeni ali odlučni Alireza uzeo je sudbinu u svoje ruke. Ali i ona njega jer je na putu ka Teheranu, kuda se krišom uputio bez znanja roditelja, naišao na Hoseina Fejza, trenera prestoničkog Nafta, koji mu je obećao platu ukoliko bude igrao kod njega. U početku ipak nije sve išlo glatko i dok nije sakupio neku crkavicu, a pošto je rodnu kuću napustio bukvalno bez cvonjka u džepu osim za autobusku kartu, nekoliko

ZA GLADNOG I VREDNOG ČOVEKA NEMA GLUPIH POSLOVA. TAJ I TAKAV STAV I DETINJSTVO PROVEDENO U ZAGRLJAJU PLANINA GDE JE KROV NEBO, NAPRAVILI SU OD NJEGA IZUZETNO ODLUČNU I PRE SVEGA VREDNU OSOBU KOJA NE POZNAJE PREPREKE

dana je spavao po teheranskim ulicama i parkovima, kao i u prostorijama kluba. Pošto nije mogao da se izdržava samo od onoga što mu je klub plaćao, radio je i kao perač automobila, krojač, u fabrici, kao picajola, čistač ulica... Za gladnog i vrednog čoveka nema glupih poslova. Taj i takav stav i detinjstvo provedeno u zagrljaju planina gde je krov nebo, napravili su od njega izuzetno odlučnu i pre svega vrednu osobu koja ne poznaje prepreke. Malo-pomalo proslavio se na golu Nafta, iako je bio i pred otkazom zbog povrede, i onda je krenula potera za njim. Pobedio je veliki Persepolis i hrvatski trener Branko Ivanković koji ga je doveo pre dve godine. I nije se nikada pokajao jer je dobio zaista vrhunskog čuvara mreže koji mu je doneo dve zaredom titule u Persijskoj ligi. A to mnogo znači jer Persepolis ima pravu armiju od nekoliko desetina miliona navijača, najviše u celoj Aziji. Herojski nastupi u crveno-belom dresu doveli su ga ubrzo do nacionalnog tima

SVETSKO PRVENSTVO

gde sada već polako postaje prava zvezda. Tek mu je 25 godina i najbolji nastupi se tek očekuju od ponosnog sina naroda Luri. Odbrane u Rusiji, pre svih penala Kristijanu Ronaldu, samo su pokazale da Iran ima čuvara mreže za budućnost. A verovatno i neki od velikih evropskih klubova gde Alirezu uskoro treba očekivati. Iran je nažalost ispao osvojivši četiri boda, ali je njihov prvi golman obeležio SP u Rusiji.

REŽISER KOJI U SLOBODNO VREME BRANI PENALE MESIJU HANES HALDARSON, ISLAND GOLMAN ISLANDA, 34-GODIŠNJI HALDARSON, USPEO JE U PRVOM KOLU da odbrani penal Lionelu Mesiju i pomogne svom timu da sačuva rezultat 1:1. „Za mene kao igrača sa Islanda suočavanje sa najboljim igračem na svetu veliki je trenutak. I ujedno ostvaren san, pošto sam mu odbranio udarac sa 11 metara. Pogotovo što je to ključno doprinelo da dođemo do ovog rezultata koji nam ostavlja nadu da možemo da prođemo grupu, što je i naš cilj“, rekao je golman. Haldarson brani u danskoj ligi i kao i većina islandskih fudbalera vrlo je koloritna fudbalska pojava. Po zanimanju je režiser, čak je 2012. godine režirao nastup Islanda na Evroviziji. Kažu da mu je firma u kojoj je radio režirajući spotove dala slobodno dok ne završi profesionalnu karijeru, i da mu čuvaju posao. Selektor Islanda Himir Halgrimson, s druge strane, u slobodno vreme radi kao zubar. Ili je zubar koji je u slobodno vreme selektor tima koji nastupa na Mundijalu, ko će ga znati... On kaže da svaki trener ima svoj način da leči stres. Neko igra golf, a neko, eto, voli da se druži s pacijentima. Island je uprkos remiju sa Argentinom ipak doživeo dva poraza i oprostio se u grupnoj fazi takmičenja.

ZA MENE KAO IGRAČA SA ISLANDA SUOČAVANJE SA NAJBOLJIM IGRAČEM NA SVETU VELIKI JE TRENUTAK. I UJEDNO OSTVAREN SAN, POŠTO SAM MU ODBRANIO UDARAC SA 11 METARA

NE IGRAJTE SE SA GLADNIM DEČAKOM ROMELU LUKAKU, BELGIJA USPEH NIJE SLUČAJAN. VERUJTE KADA TO KAŽE ROMELU LUKAKU, 25-godišnji fudbaler Mančester junajteda i belgijske reprezentacije, s impresivnom statistikom i ubilačkim sposobnostima. Ovako izgleda njegova priča: Još se sećam tog trenutka kada sam shvatio da nemamo novca. I dalje mi je u mislima majka kraj frižidera i njen pogled. Imao sam šest godina, došao sam kući na ručak za vreme školskog odmora. Mama je na meniju svaki dan imala isto: hleb i mleko. Kad si dete, i ne razmišljaš mnogo o tome. Pretpostavljam da je to sve što smo mogli sebi da priuštimo. A onda sam jednog dana došao kući i ušao u kuhinju, video sam majku ispred frižidera sa pakovanjem mleka, kao uvek. Ali ovoga puta mešala je nešto. Mućkala je tu kutiju mleka. Nisam shvatio šta se dešava. Potom mi je donela ručak i smešila se kao da je sve u redu. Shvatio sam šta se dešava. Pomešala je mleko s vodom. Nismo imali dovoljno novca da preguramo do kraja nedelje. Bili smo totalno švorc. Ne samo siromašni, već apsolutno bez ičega. Dešavalo se da dođem kući uveče i da svetla ne rade. Ponekad nismo imali struje dve ili tri nedelje.

Poželeo bih da se okupam, ali nije bilo tople vode. Mama bi zagrejala vodu u džezvi, a ja bih stajao pod tušem, dok bi me ona polivala vrućom vodom. Bilo je trenutaka kada je majka morala da „pozajmi“ hleb iz obližnje pekare. Pekari su poznavali mene i mog mlađeg brata, pa su joj dopuštali da uzme hleb u ponedeljak, a plati ga u petak. To je bio naš život. Nikad nisam rekao ni reč, nisam hteo da se dodatno brine. Samo bih pojeo to što ima. Ali, tako mi boga, tada sam sebi obećao nešto. Kao da je nešto puklo i probudilo me. Znao sam tačno šta je potrebno da uradim. Nisam mogao više da gledam majku da tako živi. Nisam to mogao da dopustim. Ljudi u fudbalu vole da govore o mentalnoj snazi. E pa ja sam najsnažniji tip kojeg ćete ikad videti. Zato što se ja sećam sedenja u mraku s bratom i majkom, naših molitvi, premišljanja, verovanja... da će se to ostvariti. Kad su stvari išle dobrim tokom, u novinskim člancima pisalo je: Romelu Lukaku, belgijski napadač. Kad nije bilo sjajno, nazivali su me Romelu Lukaku, belgijski napadač kongoanskog porekla. Ako vam se ne sviđa kako igram, to je u redu. Ali ja sam rođen ovde. Odrastao sam u Antverpenu, Liježu i Briselu. Sanjao sam da igram za Anderleht. Sanjao sam da postanem Vinsent Kompani. Započinjem rečenicu na francuskom, a

SVETSKO PRVENSTVO

dovršavam je na holandskom. Ubacujem malo španskog, portugalskog ili lingale, zavisi gde sam. Ja sam Belgijanac. Svi smo mi Belgijanci, to je ono što čini ovu zemlju sjajnom, zar ne? Ne znam zašto neki ljudi u mojoj zemlji žele da ne uspem. Stvarno ne znam. Kad smo bili deca, nismo imali para da gledamo Tijerija Anrija. Sad učimo od njega svaki dan u reprezentaciji. Nalazim se pored žive legende koja mi govori kako da utrčavam u prostor poput njega. Tijeri je možda jedini čovek na svetu koji gleda fudbal više od mene. Raspravljamo o svemu. Sedimo i pričamo o nemačkoj drugoj ligi. „Tijeri, jesi li video ekipu Fortune Diseldorf?“ „Nemoj da si smešan, naravno da jesam.“ Za mene je to najbolja stvar na svetu. Samo bih voleo da je moj deda tu da svedoči ovome. Ne govorim o Premijer ligi. Ni o Mančester junajtedu. Ni o Ligi šampiona. Ni o Svetskim prvenstvima. Ne mislim na to. Želeo bih da je tu da vidi kakav život imamo. Želeo bih da ga još jednom pozovem... „Vidiš? Rekao sam ti. Tvoja kćerka je dobro. Nema pacova u stanu. Ne spavamo na podu. Nema stresa. Dobra nam je. Mi smo dobro... ... I ne moraju više da nam proveravaju lične karte. Sada znaju naše ime.“

LJUDI U FUDBALU VOLE DA GOVORE O MENTALNOJ SNAZI. E PA JA SAM NAJSNAŽNIJI TIP KOJEG ĆETE IKAD VIDETI. ZATO ŠTO SE JA SEĆAM SEDENJA U MRAKU S BRATOM I MAJKOM, NAŠIH MOLITVI, PREMIŠLJANJA, VEROVANJA... DA ĆE SE TO OSTVARITI

LJUBITELJ ČE GEVARE KOJEM NI BOLEST NIŠTA NE MOŽE OSKAR TABARES, URUGVAJ SELEKTOR URUGVAJA BOLUJE OD GIJEN-BAROVOG SINDROMA, OZBILJNOG OBOLJENJA U kojem sopstveni imunosistem organizma pacijenta napada centralni nervni sistem. Bolest je, kaže medicina, veoma opasna, i izaziva paralizu koja počinje u nogama (ne bismo da vas plašimo, ali prvi simptom je upravo malaksalost u udovima), potom se širi na gornje udove i lice, refleksi pacijenta nestaju i sledi totalna paraliza. Oskar Tabares je čovek koji je gotovo svojeručno vratio urugvajski fudbal tamo gde je on bio u samim začecima organizovanog loptanja. Posle pedesetih godina i poslednjeg uzleta na Mundijalu 1970, Urugvaj je upao u krizu, ne toliko igračku koliko mentalitetsku – kao da nisu znali ni ko su, ni šta su, ni za koga igraju, tražili su svoj put stalno zagledani u prošlost, što nije baš uputno. Bivši defanzivac, ljubitelj Če Gevare i učenik Eduarda Galeana – upravo će mladim igračima, gotovo svakog dana, u svlačionici citirati najvećeg urugvajskog pisca i prozaistu – jedan je od brojnih latinoameričkih trenera koji nikada u Evropi

nisu postali previše poznati. Tabares je često pričao o tome – kada guglate njegove intervjue, tu nema kratkih rečenica ni poštapalica; El Maestro je promišljen, opširan i sav u metaforama, on uvek podvlači da je fudbal samo sredstvo i cilj za promenu svesti naroda, da treba da promoviše zdravlje i obrazovanje, da je fudbal tu kako bi marginalizovani slojevi društva dobili glas – kako je prelomni trenutak kada je shvatio da se fudbal zaista vratio kući bilo pismo koje je dobio od jedne dame odavno zašle u devetu deceniju života. Ta žena čestitala mu je na osvajanju Kopa Amerike 2011. (petnaestu titulu uzeli su dominantno, nakon što su na penale u četvrtfinalu izbacili domaću Argentinu; to je onaj čudni Kopa Amerika na kojem se u polufinale ušunjala Venecuela, a do same završnice stigao Paragvaj bez ijedne pobede u regularnom delu utakmice!), opisavši selektoru da nikada u životu nije davala dva pišljiva boba na fudbal, ali da je bila toliko opčinjena željom koju su pokazivali igrači da je istrčala, svojim godinama uprkos, na ulicu da slavi sa narodom. Bila je to pobeda onoga što je sam nazvao „Tabaresov proces“: preplitanje fudbala i identiteta, fudbalske lopte i onog sunca sa zastave, zdravog patriotizma i pragmatičnog pristupa igri.

IKONA

NIJE VAŽNO SAMO ŠTO ZMAJEVI POSTOJE, PIŠE

SLOBODAN MARIČIĆ

važno je što je moguće pobediti ih

Nil Gejmen je jedan od najpoznatijih i najpopularnijih autora današnjice, čovek zaista neverovatne mašte, pisac koji se igra rečima i koji je osvojio brojne nagrade, neke i po više puta – „Hugo“, „Nebula“, „Bram Stoker“, Karnegijevu medalju, Njuberijevu medalju... Piše knjige i za decu i za odrasle, mahom fantastiku ili priče sa elementima fantastike, ali i stripove, grafičke novele i kratke priče... Pored toga, Gejmen je neko ko zaista voli knjige, priče i pričanje priča, što se može primetiti i u njegovom pisanju

NIL GEJMEN

Z 72

IKONA

nate kako to ide. Uzmete knjigu, okrenete na stranu na kojoj je posveta i vidite da je autor, po ko zna koji put, posvetio knjigu nekome drugom, a ne vama. E pa ne i ovog puta. Iako se još uvek nismo upoznali/samo smo poznanici/ prosto smo ludi jedno za drugim/predugo se nismo videli/na neki način smo u srodstvu/ nikada se nećemo sresti, ali ćemo, verujem, uprkos tome, jedno drugom uvek biti dragi... Ovo je za tebe. Uz znaš već šta i verovatno znaš zašto.“ To je bio prvi put da smo Nil Gejmen i ja pričali. Kada je to bilo? Ne sećam se. Nije ni bitno. Dobro, on je pisao, a ja čitao, ali to je kao da smo pričali. I doduše, nije on to baš lično meni napisao magičnim penkalom iz kojeg cure priče, više je reč o posveti svakom čitaocu, ali dobro.

NA POKRET RUKE, NEKOLIKO STOTINKI I

te posvete nalazi se prvo poglavlje „Anansijevih momaka“. Tamo živi Debeli Čarli Nensi, čiji će otac, po profesiji afrički pauk-bog i varalica Anansi, za koji tren umreti, što će običnom životu Debelog Čarlija Nensija doneti mnogo nevolja, ali to je već druga priča, doći ćemo do toga kasnije. Drugi naš susret dogodio se prošle godine. Zašto? Pa zbog intervjua, logično (i kako bih upoznao jednog od svojih omiljenih pisaca, ali neka to ostane među nama). Doduše, nije baš bilo tako... Vidite, mladi ljudi su čudna sorta, veruju da je moguće promeniti svet, da ništa nije nemoguće, da se čuda dešavaju i slične besmislice. Naročito ako su ti mladi ljudi... Pa, ja. Uglavnom, jedne noći u našem kraju, u kakve sitne sate, povela se tema ko su tri osobe kojih više nema (barem na ovom svetu) i tri kojih ima, a sa kojima biste voleli da pričate (u mom slučaju da uradite intervju). Od onih mrtvih, a u istoriji veoma živih, moj prvi pik je uvek bio Nikola Tesla, a za ostale možemo da se dogovorimo. Kada je reč o ovima koji i dalje dišu, tu je gomila sportista – Majkl Džordan na primer, sigurno Džoana Rouling (ta sam generacija) i u poslednje vreme Nil Gejmen, pre svega zbog nekih ideja sa rečima, interpunkcijskim znacima i gomilom papira koje planiram da ostvarim u budućnosti. „Ma zašto im ne bih poslao mejlove, JEDNU STRANICU OD

šta me košta, ako mi se posreći – baš, baš, baš, baš posreći/dobijem na lotou posreći/ nasledim koji milion od sveže preminule baba-tetke koju nisam poznavao posreći – super, ako ne, ništa“, pomislih. Koji dan kasnije mejlovi su poslati gde treba (adrese je neobično lako naći na internetu), i to ne samo Roulingovoj, Gejmenu i Njegovom letećem visočanstvu, već i gomili svetskih faca sa kojima bih voleo da uradim intervju. Odmah da vam kažem, većina mi nije odgovorila iako sam logaritmu/administratoru izričito napisao da sve što želim jeste da moja poruka bude prosleđena do nekog pomoćnika ili zamenika pomoćnika

ili generalnog sekretara zamenika pomoćnika ili, što da ne, asistenta generalnog sekretara zamenika pomoćnika te i te osobe. Od kompanije koja zastupa Roulingovu dobio sam korporativno hladan odgovor da „gospođa Rouling trenutno ima mnogo obaveza i da u skorije vreme neće davati intervjue“. Nisam dobio intervju ni sa Gejmenom, ali mi je njegova asistentkinja veoma ljudski odgovorila zbog čega on ne može, što je lepo. Rekla je i da je veoma srećna što je posetila Beograd nekoliko godina ranije, da je veoma teško pisati bilo šta u današnje vreme i da možda probam sledeće godine kada Nil ne bude bio toliko zauzet radom

IKONA

GEJMEN O PISANJU + NEKI SAVETI ZA MLADE PISCE Biti pisac je veoma čudan posao – uvek ste vi protiv praznog lista papira (ili praznog ekrana) i prilično često prazan papir pobedi.

na snimanju serije Good Omens (doći ćemo i do toga). „Keep writing, Slobodan“, dobio sam na kraju, uz ono „All the best“. I eto, tako se završio naš drugi bliski susret. A zašto je Gejmen toliko bitan? Za one koji nisu imali sreće da ga toliko viđaju kao ja, evo da se upoznate: GEJMEN JE JEDAN OD NAJPOZNATIJIH I NAJPOPULARNIJIH AUTORA DANAŠNJICE,

Evo kako da napišete knjigu – sednete za tastaturu i ubacujete reč po reč dok nije gotovo. Toliko je lako i toliko teško. Napišite svoje priče baš kako treba da budu napisane. Napišite ih iskreno i ispričajte ih najbolje što možete. Nisam siguran da postoje bilo kakva druga pravila. Barem ne ona bitna. Kada sam počeo, bilo je mnogo stvari za koje sam znao da ne mogu da uradim i mnogo stvari za koje sam saznao da ne mogu da ih uradim tek kad sam pokušao da ih uradim. Kada počinjete kao mlad pisac, pogledajte u sve što je ranije bilo i sve što je uticalo na vas. Zaronite u svoju maštu. Izručite na kraju taj bućkuriš iz lonca. To je nešto od čega počinjete. Kao neki posebno izdržljivi vampir, kratke priče odbijaju da umru i deluje mi da su te priče savršene dužine za našu generaciju. Nadam se da ćete u godini koja dolazi praviti greške. Ako pravite greške, onda pokušavate nove stvari, učite, živite, idete napred, menjate se, menjate svet. Radite stvari koje nikada ranije niste radili i najvažnije, radite nešto.

čovek zaista neverovatne mašte, pisac koji se igra rečima i koji je osvojio brojne nagrade, neke i po više puta – „Hugo“, „Nebula“, „Bram Stoker“, Karnegijevu medalju, Njuberijevu medalju... Piše knjige i za decu i za odrasle, mahom fantastiku ili priče sa elementima fantastike, ali i stripove, grafičke novele i kratke priče koje prilično voli. Među njegovim najpopularnijim delima su strip „Sendmen“ i romani „Američki bogovi“, „Knjiga o groblju“, „Nikadođija“, „Okean na kraju puteljka“, „Koralina“, „Anansijevi momci“... Pored toga, Gejmen je neko ko zaista voli knjige, priče i pričanje priča, što se može primetiti i u njegovom pisanju. „Ovo je jedna od stvari zbog kojih sam se iz Britanije preselio u SAD“, kaže Gejmen novinarki u jednom televizijskom prilogu o njemu, dok silaze u njegov podrum/tamnicu/biblioteku, veću nego većina stanova običnog sveta, u kojoj su hiljade i hiljade knjiga i nekoliko veoma udobnih fotelja. Kako kaže, oduvek je voleo da čita, i to apsolutno sve što mu padne pod ruku. „Dok sam bio dečak, roditelji bi me tokom letnjeg raspusta, na putu do posla, ostavili u lokalnoj biblioteci i vratio bih se uveče peške kući. Nekoliko godina čitao sam u dečjoj biblioteci dok je nisam celu završio. Onda sam prešao u biblioteku za odrasle i polako se probijao kroz nju“, izjavio je jednom Gejmen. GEJMEN JE ROĐEN 10. NOVEMBRA 1960. U

jugu Engleske. Kaže, mogao je da čita već sa četiri godine. „Voleo sam da čitam, uživao sam u tome. U školi sam bio veoma dobar u većini predmeta, ne zato što sam imao neku naročitu sklonost prema njima, već zato što bih odmah pročitao sve udžbenike, čim ih podele prvog dana nastave. Jednostavno sam uvek znao šta sledi, sve bih pročitao“, kaže Gejmen. Ipak, fantastika je uvek bila na ceni. Ili horori. Ili priče o duhovima. Uglavnom, sve sa te strane uma.

PORTČESTERU, NA

„SENDMEN“ JE SPECIFIČAN, NEPONOVLJIV, ALI ZAISTA GA JE TEŠKO ŽANROVSKI SVRSTATI – NEKAD JE EPSKA FANTASTIKA, NEKAD HOROR, NEKAD PRIČA O SNOVIMA, NEKAD SVE, NEKAD NIŠTA „Roditelji bi me pretresali pre porodičnih događaja – venčanja, sahrana, bar micvi i čega sve ne. Jer ukoliko to ne urade, onda bih u nekom unutrašnjem džepu imao knjigu i pronašli bi me u nekom ćošku kako čitam. Takav sam bio... Bio sam dete sa knjigom.“ Kao glavna dela koja su uticala na njegovo odrastanje i kasnije stvaralaštvo uvek ističe „Gospodara prstenova“ Dž. R. R. Tolkina, „Hronike Narnije“ K. S. Luisa i „Alisu u zemlji čuda“ Luisa Kerola. „Sećam se prvog susreta za ’Gospodarom prstenova’, to su bile prastare verzije prvih dveju knjiga, tvrdih korica. Dakle, samo ’Družina prstena’ i ’Dve kule’, trećeg dela nije bilo, pa sam ih čitao iznova i iznova, pitajući se kako se priča završila. Kada sam imao oko 12 godina, osvojio sam nagradu u školi i pitali su me šta bih voleo da dobijem kao poklon, a dobijala se knjiga. ’Mogu li, molim vas, da dobijem ’Povratak kralja’, hoću da znam kako se sve završilo’, rekao sam“, navodi Gejmen. Sa čudesnim svetom Narnije, onim iza ormana u kojem žive lav i veštica, upoznao se još ranije, nešto pre svog sedmog rođendana. „Kada sam imao šest godina, od dečaka koji je živeo pored mene pozajmio sam ’Lava, vešticu i orman’. Onda sam sačuvao malo džeparca i kupio svoj primerak. Na kraju sam od roditelja tražio da mi kupe ceo komplet i to mi je bio poklon za sedmi rođendan. Ceo taj rođendan proveo sam na krevetu čitajući. Od tada sam ih pročitao sigurno stotinu puta“, kaže Gejmen. Ipak, kako navodi, nije priča ta koja mu je promenila život, već K. S. Luis – pisac: „’Narnija’ je napisana na neverovatan način. Tada sam počeo da razmišljam o

IKONA

tome da je te knjige napisao Neko i pomislio sam da to izgleda zabavno. Prvi put sam pomislio da bi pisanje knjige moglo da bude uživanje i da bi bilo kul postati pisac.“ Zanimljivo je da je Luis 1956. godine upravo za ’Narniju’ osvojio Karnegijevu medalju, koja se dodeljuje za najbolju dečju knjigu, dok je Gejmen do te nagrade došao 2010. godine. „Kada sam osvojio nagradu ’Hugo’, 14-godišnji ja je bio ushićen, ali ako uspete da usrećite sedmogodišnjeg sebe, onda vam stvarno dobro ide“, izjavio je Gejmen nakon toga. PORED TA TRI AUTORA, UTICAJ NA NJEGA

i drugi velikani poput Betmena, Edgara Alana Poa, Meri Šeli, Radjarda Kiplinga, Rodžera Zelaznija, H. F. Lavkrafta... Onda je Gejmen malo odrastao i pomislio da bi zaista mogao da piše, ali je prvo, naravno, hteo da bude nešto mnogo popularnije. „Kada sam imao 16 godina, bio sam u jednom pank bendu i sviđala mi se ideja da postanem rok zvezda. Taj plan okončan je kada je neko tokom nastupa bacio limenku piva na binu. E, sad, mnogo je limenki piva tokom godina bačeno na mnogo bendova i to je nešto na šta se navikneš, ali ova limenka je bila puna. Pogodila me je u bradu i vodili su me na ušivanje. Entuzijazam da budem rok zvezda je odmah opao. Dobra stvar kod pisaca je što niko na vas ne baca pune limenke piva, toga jednostavno nema.“ Odlučio je da piše svom omiljenom autoru naučne fantastike R. A. Lafertiju i traži od njega savet kako postati pisac. Laferti mu je, kao svaki veliki čovek, odgovorio i poslao mu ohrabrujuće pismo puno saveta i odgovora. Došle su i osamdesete, kose su bile duge, eksperimentisalo se na sve strane, a Gejmen ulazi u novinarstvo – radi intervjue i piše književne kritike. „Nisam uspevao ništa da prodam, izdavači su me odbijali i ustao sam jednog jutra i pomislio: Okej, ili nemam nikakvog talenta – u šta odbijam da poverujem zbog ličnog ponosa – ili pokušavam na pogrešan način. Zaista ne znam kako svet funkcioniše, pa ću od sutra da budem novinar frilenser, naučiću kako svet funkcioniše i kako funkcioniše izdavaštvo. Sve ću sam da shvatim. Tako je i bilo“, kaže Gejmen. Pisao je dosta i za Britansko društvo fantastike, a prvu profesionalnu kratku priču

IMALI SU

Samoća Nakon objavljivanja „Američkih bogova“ Gejmenu su izdavači napravili blog na kojem je on godinama redovno opisivao proces pisanja, izdavanja i promocije romana. Sve to evoluiralo je u njegov zvanični sajt koji postoji i danas, isto kao što i dalje piše svoj blog. Na pitanje zbog čega i dalje to radi, Gejmen navodi da je pisanje „usamljenički posao, poput smrti“. „Pišem blog od februara 2001. godine. Kada sam počeo, to je bio jedan dinosaurski blog. Ja i gomila tiranosaura. Pisali smo blog postove poput „tiranosaur postaje nešto nervozan“. A počeo sam da pišem blog jer mi se sviđalo. Pisanje je usamljenički proces i sviđa mi se ideja o njegovoj demistifikaciji, jer sam pisanje voleo i kao dečak, i kao tinejdžer, i kao neko ko je očajnički želeo da piše“, navodi Gejmen.

pod nazivom „Featherquest“ objavio je magazin „Imedžin“ u maju 1984. godine. SUDBINA JE ONDA TAKO UREDILA ILI MOŽDA NEKI OD bogova o kojima će kasnije toliko pisati, da iste godine na metro stanici Viktorija u Londonu naleti na kopiju „Stvorenja iz močvare“ Alana Mura. Pažljivo ga je pročitao i od tog trenutka više ništa nije bilo isto. „Sa nekih 16-17 godina odlučio sam da sam prerastao stripove, da me više ne zanimaju i prestao sam da ih čitam. Odustao sam od svih ideja da je moguće napraviti velike stripove, stripove koji su podjednako zanimljivi i vredni kao bilo šta drugo što možete napisati... Mislio sam da su to samo blesave dečačke ideje. Onda sam pokupio ’Stvorenje iz močvare’, pročitao ga i pomislio da je moguće sve o čemu sam ranije razmišljao. To je bilo takvo otkrovenje, vratio mi se sav entuzijazam. Tri godine kasnije pisao sam stripove, onda je došao ’Sendmen’. Čitava moja karijera u stripovima i grafičkim novelama zasnovana je na tome“, navodi Gejmen. TE 1984. OBJAVIO JE I SVOJU PRVU KNJIGU,

REDOVNO, KAD GOD PUTUJE, BAVI SE NEČIM ŠTO NAZIVA SHADOW SIGNING – POTPISUJE SVOJE KNJIGE NA KOJE NALETI PO AERODROMSKIM BUDŽACIMA, TAMO NEGDE MEĐU ONIM NASLONIMA ZA VRAT NA NADUVAVANJE, ŠARENIM ČASOPISIMA I JOŠ ŠARENIJIM SLATKIŠIMA

MOŽDA ne baš onakvu kakvu ste očekivali –

reč je o biografiji benda „Duran Duran“. U to vreme pisao je i za nekoliko časopisa, ponekad i pod pseudonimima poput Geri Masgrejv i Ričard Grej. Ponuđen mu je i posao u muškom časopisu „Penthaus“. Odbio je. Novinarsku karijeru okončao je 1987. zato što su, kako kaže, britanske novine redovno neistine objavljivale kao činjenice, a i u to vreme novinari frilenseri više nisu bili tako na ceni, prošao je taj talas. Drugu knjigu, „Bez panike: Službeni priručnik za vodič kroz galaksiju za autostopere“, objavio je u januaru 1988. godine, a godinu dana kasnije počinje da radi na „Sendmenu“. Uh, nije lako opisati vam značaj i veličinu „Sendmena“ u toj meri da vas, kao što bih voleo, to natera da ga barem izguglate i malo više saznate o njemu, a možda čak i da svratite u lokalnu knjižaru po svoj primerak. „Sendmen“ je specifičan, neponovljiv, ali zaista ga je teško žanrovski svrstati –

ЧЕР

IKONA

НО БОГ nekad je epska fantastika, nekad horor, nekad priča o snovima, nekad sve, nekad ništa. Na internetu se najčešće može pronaći da je reč o mračnoj fantaziji. Svakako je reč o jednom od najboljih i najuticajnijih stripova svih vremena. U njemu pratimo avanture Sendmena, poznatog i kao Morfeus ili San. On je jedan od sedmoro Svevremenih i mlađi brat Smrti. Pored njih, tu su i Sudbina, Stihija, Strast, Sunovrat i Sumanutost. Reći ću vam samo da priča počinje kada grupa okultista početkom 20. veka pokuša da zarobi Smrt, ne bi li živeli večno, ali umesto njega zarobe San. I onda San kad se oslobodi mora da popravi ono što je pokvareno. Ostatak ćete morati da pronađete sami. Inače, priča je završena, strip je u 75 epizoda izlazio od 1989. do 1996. godine i može se pronaći i u našim knjižarama uokviren u deset knjiga (mada ćete možda teško naći baš sve delove). O tome koliko je „Sendmen“ veliko delo govori i to da je strip dobio i književnu nagradu – Svetsku nagradu za fantastiku

NAJVIŠE SAM VOLEO DA PIŠEM ČERNOBOGA, SLOVENSKOG BOGA SMRTI. JEDNOSTAVNO JE BILO BAŠ ZABAVNO PISATI GA 1991. godine, koja je, kako se navodi, bila prelomna za posmatranje stripa kao književne forme (iste godine „Mausu“ Arta Špigelmana dodeljen je Pulicer). I to sve za strip o snovima, a opšte je poznato da su „stripovi samo za decu“. „Ljudi misle da snovi nisu važni jer nisu napravljeni od materije i čestica. Snovi su stvarni. Samo su napravljeni od stavova, slika, sećanja i izgubljenih nada“, kaže Gejmen. Tokom godina Gejmen je radio i na mnogim drugim stripovima, pisao je za DC i Dark hors komiks, izdao nekoliko gra-

fičkih novela, postao je prijatelj sa Alanom Murom... Stripovi su zauvek ostali deo njegovog života. „Jedna od boljih stvari kada je reč o stripovima jeste to saznanje da je to, na mnoge načine, neispitana teritorija. Kada sam radio na ’Sendmenu’, često sam se osećao kao da u ruke uzimam mačetu i probijam se kroz džunglu. Pisao sam na mestima i radio stvari koje niko nije radio. Kada pišem romane, bolno sam svestan da ljudi u tom polju rade neverovatne stvari već 300, 400 godina. Pritom su stripovi neverovatno zabavni“, navodi Gejmen. Onda dolazi 1990. i Gejmen sa velikim Terijem Pračetom, autorom serijala o Disksvetu, izdaje „Dobra predskazanja“, tj. Good Omens: The Nice and Accurate Prophecies of Agnes Nutter, Witch. Tako mnogo bolje zvuči. O ČEMU SE RADI? JEDNOSTAVNO, KNJIGA O KRAJU SVETA koji anđeo Azrael i demon Krouli pokušavaju da sabotiraju jer su se, eto, baš navikli na život u Engleskoj.

IKONA

A zašto je kraj sveta? Pa rodio se antihrist Adam, sin Satane. A kad će se to dogoditi? U subotu, nešto pre večere. Snimanje serije je u toku, scenario je napisao Gejmen (koji mnogo vremena provodi na setu, pa ne može da daje intervjue), a kao anđeo i demon pojavljuju se Majkl Šin i bivši doktor Hu Dejvid Tenant. Dosta dobro sve to deluje. Kako se navodi, Gejmen je pristao da radi na adaptaciji knjige samo zato što je nakon Pračetove smrti 2015. godine primio pismo u kojem mu Pračet daje svoj blagoslov. Ipak, u časopisu „Varajeti“ jednom se pojavio naslov „’Dobra predskazanja’ Nila Gejmena“. Gejmen je na to reagovao rečima, „hej, reč je o ‚Dobrim predskazanjima‘ Nila Gejmena i Terija Pračeta“. Sa druge strane, dosta je suptilniji bio Rob Vilkins, višegodišnji asistent autora Disksveta: „Moj posao je da pre svega podsećam svet da je knjiga imala DVA PROKLETA AUTORA.“ Kao što je poznato, knjigu su zajedno napisali Gejmen i Pračet, ali se tu i tamo moglo čuti pitanje ko je zapravo napisao šta. Gejmen: „Neka moja pretpostavka, iako niko nije brojao, jeste da je Teri napisao oko 60.000 reči, a ja oko 45.000. Teri se više bavio zapletom oko Adama, a ja stvarima oko celokupne priče, ali je to brzo propalo, pa smo se pred kraj menjali, tako da smo obojica pisali sve. Onda smo još jednom prošli prvu ruku, ostavljali jedan drugom fusnote, pa zasukali rukave i napravili drugu ruku. Na kraju niko nije više bio siguran ko je šta napisao. Mnogo smo pričali telefonom i razmenjivali flopi diskove.“ Pračet: „Bilo je lako pratiti ko je šta uradio zbog načina na koji smo slali diskove jedan drugom i zato što sam ja bio Čuvar te Zvanične master verzije. Stoga mogu da kažem da sam ja napisao oko dve trećine. Međutim, čuli smo se telefonom svakog dana i ako nam tokom brejnstorminga sine neka ideja, kome ona pripada? Ako neko posle pola sata na telefonu ode i napiše 2.000 reči, šta se u tom procesu zapravo desilo? Ipak, ja sam obavio najveći deo fizičkog pisanja jer: 1) Morao sam. Nil je morao da radi na ’Sendmenu’; 2) Neko je morao da bude urednik – da šije, popunjava, seče. Dogovorom sam to bio ja. Da je reč o grafičkoj noveli, to bi bio Nil; 3) Ja sam sebični skot i pokušao sam da neke delove napišem ranije da bih do do-

brih stvari stigao pre Nila; NA KRAJU, JA SAM URADIO VEĆI DEO ’ADAMA’, A Nil veći deo ’Četiri jahača apokalipse’, a ostatak je uradio ko god – na kraju, za velike delove knjige zaslužno je biće nazvano Teriinil, ko god da je pisao. Sporazumom mogu da kažem da je ’Agnes Nuter’ kompletno i celokupno moja. Nil je imao veliki uticaj na prve scene, ja na kraj. Na kraju je to ispala knjiga dvojice tipova, podelili smo novac na ravne časti, uradili smo je iz zabave i ne bih ponovo u to ulazio ni za šta na svetu.“ Gejmenov prvi samostalni roman „Nikadođija“ na police knjižara stiže 1996. godine, kada upoznajemo mladog poslovnog čoveka Ričarda Mejhjua kojem će se život ubrzo i te kako promeniti. A sve je bilo tako... Uobičajeno. Sa devojkom Džesikom išao je na večeru koja bi toliko uticala na njegovu karijeru, upoznao bi čuvenog gospodina Stoktona, ej. Džesika je inače u Ričardu videla ogroman potencijal, koji bi ga, ako ga odgovarajuća žena upregne kako valja, mogao pretvoriti u savršen predmet udaje. Eh, da je samo malo usredsređeniji, mrmljala bi za sebe i davala mu knjige s naslovima poput „Kako se odevaju uspešni“ i „Sto dvadeset pet navika muškaraca koji su uspeli u životu“, a tačno godinu dana nakon prvog susreta saopštila mu je kako je, prema njenom mišljenju, došlo vreme da se kupuje verenički prsten. Na putu do sastanka sa supervažnim i superbitnim direktorom koječega, Ričard i Džesika će naleteti na umornu, povređenu i odrpanu devojku. Ričard će joj pomoći i život mu više nikada neće biti isti. Na primer, posetiće Pod-London, što je samo početak svega. Tamo, na primer, postoji lutajuća pijaca koja je uvek na drugačijem mestu. Osim toga, tu su negde i presimpatični i presmrtonosni gospodin Krup i gospodin Vandemar, strah i trepet Pod-Londona, ponos i dika tame. Sve je zapravo počelo kao scenario za seriju koji je Gejmen napisao, ali je odlučio da napiše roman nakon brojnih razgovora sa producentima punih rečenica poput „moramo da izbacimo ovu scenu, ne možemo da snimamo tamo“, „moramo i ovo da izbacimo, epizoda je već preduga“ i „tokom ove scene lik polomi nogu dok trči kroz kanalizaciju, to ne može“: „Knjiga je bila način da ponovo steknem kontrolu i kažem ’ne, ovako sam mislio’. Odjednom, ponovo sam imao kontrolu

nad kostimima i stvarima nad kojima uopšte nisam imao kontrolu preko televizora. Mislim, više godina sam pisao tu priču, a to što su oni pravili nije bilo baš tako u mojoj glavi. Izgubio sam moć koju pisac ima dok piše knjigu ili strip. To je moć ’zato što ja tako kažem’. Znate, zašto taj lik to radi? Zato što ja tako kažem. Zašto taj lik to nosi? Zato što to nosi. I više nije bilo problema sa ženom koja radi kostime za seriju, a koja ne gleda na stvari baš kao ja.“ GEJMEN JE OD TADA DVA PUTA MALO PRERAĐIVAO KNJIGU – prvi put za američko tržište, a drugi put jer nije bio zadovoljan kako je priča izgledala, pa ju je malo doradio. Potom je 1999. objavljena „Zvezdana prašina“, a 2007. na bioskopska platna stigao je i film u kojem glume Čarli Koks, Sijena Miler, Robert de Niro i Mišel Fajfer. Reč je o možda najbajkovitijoj Gejmenovoj priči. Dakle, veštice, lepotica, heroj, ljubav, borba za presto i sve što ide uz to. Sve počinje tako što Tristan Torn (Tristran u knjizi) prelazi magični zid koji niko nikad nije prešao, a sve kako bi, naravno, impresionirao prelepu Viktoriju i doneo joj zvezdu padalicu koja je upravo proletela na nebu iznad njih. Viktorija nije baš zainteresovana za Tristana, odmah da vam kažem i nije baš najbolja osoba, a naš junak će se prilično iznenaditi kad shvati da je zvezda padalica zapravo devojka po imenu Ivejn. I da ljubav nije baš to što je on zamišljao. Inače, tu je negde i leteći piratski brod koji lovi munje po nebu. Dosta kul, reklo bi se. „Nadao sam se da će ta knjiga 30-godišnjacima, 40-godišnjacima, 25-godišnjacima i 60-godišnjacima dati priliku da osete istu magiju koju su osetili kada su kao deca čitali klasične bajke“, izjavio je Gejmen. Kako se navodi, Gejmen je ideju za priču dobio jednog dana kada je tokom vožnje pored puta primetio običan, najobičniji zid. Jednostavno mu je palo na pamet šta bi bilo kada bi iza tog zida postojao magični svet. Potom je na jednoj dodeli nagrada video zvezdu padalicu i to je bilo to. Uz verovatno mesece i mesece kucanja. NAREDNA KNJIGA KOJU JE OBJAVIO MOŽDA JE I NJEGOVO najkapitalnije delo, ako tako nešto uopšte postoji. Reč je o „Američkim bogovima“ koji su u ruke čitalaca stigli 2001. godine. Muškarac poznat kao Senka izlazi iz

IKONA

zatvora i počinje da radi za misterioznog Gospodina Sredu. Njih dvojica potom putuju po Americi koja je takva kakva je – puna sveta sa svih strana planete i njihovih bogova koji su, šta će, morali da dođu sa njima. Tu je afrički pauk-bog Anansi, istočnoevropski Černobog koji živi u Čikagu i radi u nekoj klanici... Problem je upravo to, ljudi u njih više ne veruju, pa bogovi životare i snalaze se od prvog do prvog u mesecu. A velika se bitka sprema. Drevna mitologija protiv moderne. Stari bogovi protiv novih. A koji su novi? Internet, tehnologija, mediji... Serija „Američki bogovi“ izbačena je 2017. godine, ali nije privukla neku veliku pažnju u svetu. Knjigu svakako treba pročitati. „Najviše sam voleo da pišem Černoboga, slovenskog boga smrti. Jednostavno je bilo baš zabavno pisati ga. Možda malo zabavnije od Anansija. Ali kada pričamo o tome ko mi je omiljeni lik, to mora biti Gospodin Sreda. Kompleksan, tako jedinstveno svoj, užasan i šarmantan. San svakog pisca“, kaže Gejmen. Godinu dana kasnije Gejmen objavljuje knjigu za decu „Koralina“, modernu i jezivu verziju „Alise u zemlji čuda“. „Napisao sam ime Korolina i zvučalo je pogrešno. Onda sam pogledao Koralina i znao sam da je to nečije ime. Želeo sam da znam šta se desilo toj devojci“, navodi Gejmen. A šta joj se dogodilo? Pa, vidite, Koralina je veoma radoznala devojčica i kada se sa porodicom uselila u novu kuću, morala je da je detaljno istraži. Tako je došla do podatka da njihov novi dom ima 22 prozora i 14 vrata. I sva vrata se otvaraju, sem jednih. Jednog dana je, naravno, uspela da ih otključa, a šta je tamo našla pogledajte ili pročitajte. Animirani film „Koralina“ objavljen je 2009. godine, ima prilično solidnu ocenu na IMDb, dok glas glavnoj junakinji pozajmljuje Dakota Fening. Još jedna mešavina fantastike i humora, „Anansijevi momci“ (o kojoj smo već pričali), objavljena je 2005. godine. Anansi se, kao što već znamo, pojavljuje u „Američkim bogovima“, ali ovo nije njihov nastavak, više je priča iz istog univerzuma. Uglavnom, Anansi umire i njegov sin Debeli Čarli Nensi saznaje da ima polubrata. Problem je samo što je njegov polubrat u isto vreme polubog, a Čarli... pa, Debeli Čarli Nensi. A onda kad njih dvojica zame-

ne živote, dogodi se svašta. Nakon toga 2008. iz štamparije izlazi „Knjiga o groblju“, zanimljiva priča koja je u isto vreme i za decu i za odrasle, a u kojoj dečak Niko, zvani Iko, nakon što su mu ubili roditelje, odrasta na groblju. Gejmen navodi da je ideju za tu knjigu dobio još 1985. kada je video svog dvogodišnjeg sina Majkla kako vozi bicikl kroz groblje. Tada mu je, kako kaže, palo na pamet da napiše nešto poput „Knjige o džungli“, samo na groblju. Dakle, umesto Bagire i Balua, duhovi i druga noćna stvorenja odgajaju dečaka na groblju. Međutim, Gejmen je tada odlučio da još nije dovoljno dobar pisac da bi ideju sproveo u delo, pa je plan bio da se tome vraća na svakih nekoliko godina. Na kraju, „Knjiga o groblju“ je napisana 23 godine kasnije. INAČE, JEDAN OD NAJVEĆIH GEJMENOVIH

au isto vreme veoma moćni negativci čije strašne i jezive postupke uvek prati doza humora. Ovde je to Čovek zvani Džek. Prilično opasan tip, pazite ga se. Poslednji roman objavio je 2013. godine i reč je o „Okeanu na kraju puteljka“. U njemu upoznajemo sredovečnog muškarca čije ime ni u jednom trenutku nije otkriveno, a koji se vraća u svoj rodni kraj kako bi prisustvovao jednoj sahrani. Tu, poput VHS kasete koja se upravo premotava, počinju da mu se vraćaju slike iz detinjstva i druženja sa devojčicom po imenu Leti Hempstok. Naravno, tu negde su i neke veštice. Prema Gejmenovim rečima, ta knjiga je o „traženju identiteta i povezanosti između detinjstva i odraslog sveta“. Kako kaže, „Okean na kraju puteljka“ počeo je da piše kao kratku priču za suprugu Amandu Palmer, sa namerom da joj opiše svoje detinjstvo. Reč je o njegovom delu u kojem možda ima i najmanje elemenata fantastike, a Gejmen navodi da je u knjigu ubacivao stvari za koje je znao da će se svideti njegovoj supruzi, a ona baš i ne voli fantastiku. Na kraju, barem zasada, 2016. objavio je „Nordijsku mitologiju“, punu priča o Odinu, Toru, Lokiju, mjolniru, kraju sveta Ragnaroku, mitovima, patuljcima i divovima sa severa. U međuvremenu, na kraju ili na početku, Gejmen je radio i na engleskom scenariju onog „crtaća“ od kojeg svi vučemo traume iz detinjstva – „Princeza Mononoke“, autor je i dela scenarija za film „Beofulf“, KVALITETA SU NEOBIČNO SIMPATIČNI,

pisao je za „Doktora Hua“ i „Betmena“, pojavio se u „Simpsonovima“ i Big bang theory. Osim toga, redovno, kad god putuje, bavi se nečim što naziva shadow signing – potpisuje svoje knjige na koje naleti po aerodromskim budžacima, tamo negde među onim naslonima za vrat na naduvavanje, šarenim časopisima i još šarenijim slatkišima. Ali pre svega, kako kaže, nikada nije zaboravio da sanjari. Na Jutjubu se može naći snimak nekog njegovog predavanja pred kakvim pozorištem ili amfiteatrom, tj. dela u kojem mu publika postavlja pitanja. „Zanima me, ukoliko se nalazite u nekom kreativnom padu“, počeo je muški glas, dok Gejmen, držeći ruku iznad očiju poput nekog admirala koji gleda na pučinu, pokušava da ga vidi kroz jaku rasvetu, „odakle crpite inspiraciju i ideje da nastavite pisanje?“ „Hm, upravo ste postavili pitanje koje se ne sme postaviti piscima“, odgovorio je Gejmen. „Malo ste ga parafrazirali, ali ono što ste suštinski pitali jeste – odakle vam ideje. Pisci su inače užasni prema ljudima koji to pitaju. Uglavnom ih ismevamo, ali uglavnom zato što ne znamo odgovor i zato što smo prestravljeni da će ideje jednostavno nestati. Svaki pisac kojeg znam ima duhovit odgovor na to pitanje. Jedan je govorio da ih nabavlja iz prodavnice ideja. Istina je da meni inspiracija dolazi iz više mesta. Iz očaja, iz rokova... Uglavnom dok radite nešto drugo. Ipak, najviše dolazi iz sanjarenja. Na primer, svi znamo da ako vas ujede vukodlak, vi onda postanete vukodlak. To je opštepoznato. Onda vam padne na pamet šta bude kada vukodlak ugrize zlatnu ribicu? Ili šta ako zabije kandže u fotelju? Hoće li ona početi da reži? To, naravno, mora da se dešava tokom zime, zbog tragova u snegu. I eto, imate priču.“ Takođe, Gejmen ističe da je mašta mišić – atrofira ako ga ne vežbate. Tako da je važno da uvek maštate, pisali ili ne. I da ne zaboravite da je sve stvarno. Sve veštice, svi trolovi, svi patuljci i sve sile tame. „Bajke su i više nego istinite – ne zato što nam kažu da zmajevi postoje, već zato što nam kažu da zmajevi mogu biti pobeđeni“, navodi Gejmen. Uh, zmajeva uvek ima oko nas. Dobro je znati da je moguće pobediti ih.

UPOZNAJ SVET

AJA

SOFIJA I SEVILJSKA KATEDRALA CRKVA I DŽAMIJA ILI DŽAMIJA I CRKVA

UPOZNAJ SVET

Postavljanje svojih obeležja na najlepša i najznačajnija zdanja drugih etničkih, verskih ili ideoloških grupa specijalitet je čitavog Sredozemlja. Aja Sofija, dragulj vizantijske kulture i simbol moći cara Justinijana, bila je gotovo hiljadu godina najvažnija, najlepša i najveća hrišćanska, pravoslavna crkva PIŠE ŽELJKO PANTELIĆ

UPOZNAJ SVET

Meskita u Kordobi

klonost da se prisvajaju i predstavljaju kao svoja dostignuća i zdanja i najokorelijih neprijatelja nikada nije izlazila iz mode. U poslednje vreme su mi sticajem okolnosti došle u ruke brošure i vodiči u kojima se manastir Krka, u istoimenom nacionalnom parku u Hrvatskoj, predstavlja kao “samostan koji su podigli franjevci” u srednjem veku. Bili smo svedoci i pokušaja da se manastiri na Kosovu predstave kao “kosovarski” a u Podgorici se, prošle godine, rasplamsala polemika da li bi ili ne trebalo vraćati krst na Sahat-kulu koji je bio na restauraciji. Zatim se obrisala prašina i sa polemike oko rušenja Njegoševe kapele na Lovćenu, kao i sistematsko uklanjanje ili “prepravljanje” svih simbola koji nisu bili po volji komunističkog režima posle Drugog svetskog rata. SVE TO ME JE PODSETILO NA ITALIJANSKU IZREKU KOJU ćete češće čuti od Grka nego

od Italijana: “Una faccia una razza” (Isto lice, ista rasa). Istorijski izvori kažu da ju je izmislio Musolini kako bi potvrdio italijansku dominaciju na Mediteranu i supremaciju rimsko-grčke kulture i nasleđa. Zbog toga se u posleratnoj Italiji izbegavala. Vratila se na velika vrata sa filmom Gabrijela Salvatoresa “Mediteraneo” koji je nagrađen Oskarom. Ne bi bilo ozbiljno ulaziti u raspravu o ispravnosti pomenute izreke, ali je indikativno da se na ovim našim prostorima svi isto ponašaju, iako možda nemaju isto lice i ne pripadaju istoj rasi ili etničkoj grupi. Svi imaju želju da se okite tuđim perjem ili da na tuđi trud, rad ili ponos stave svoj simbol. POSTAVLJANJE NAJLEPŠA

SVOJIH

AJA SOFIJA JE BILA NAJVEĆA CRKVA NA SVETU DOK nije napravljena katedrala u Sevilji u 16. veku, ili bolje rečeno, dok seviljska džamija nije “prerađena” u katedralu a veličanstvena Hiralda od minareta pretvorena u zvonik. Simboli zadivljujućih dostignuća mavarskih i berberskih neimara i kalifata Al Andalusa postali su zaštitni znaci glavnog grada hrišćanske Andaluzije i dragulj španske katoličke kraljevine. Ili, šta reći za Mezkitu u Kordobi. Najlepša džamija na svetu sa bezbroj lukova i najromantičnijim vrtom pomorandži napravljena je na mestu gde je bila vizigotska crkva u osmom veku a onda je, po proterivanju Nasrida iz Kordobe, u prvoj polovini 13. veka proglašena za katedralu.

etničkih, verskih ili ideoloških grupa specijalitet je čitavog Sredozemlja. Aja Sofija, dragulj vizantijske kulture i simbol moći cara Justinijana, bila je gotovo hiljadu godina najvažnija, najlepša i najveća hrišćanska, pravoslavna crkva (izuzev poluvekovne epizode u 13. stoleću kada je pretvorena u katoličku katedralu za vreme okupacije Konstantinopolja od strane katoličkih krstaša). Po ulasku Turaka 1453. godine vizantijskoj prestonici je promenjeno ime, dato po njenom osnivaču Konstantinu Velikom, u Istanbul, a njena saborna crkva je pretvorena u džamiju. Aja Sofija je bila džamija sve do dolaska DRUGIH

na vlast Ataturka i modernizacije Turske kada je transformisana u muzej. Sa sve izraženijom antievropskom politikom i sve očiglednijom islamizacijom Turske, predsednik Tajip Erdogan koristi, s vremena na vreme, priliku da preko svojih medijskih megafona lansira pretnju da bi Aja Sofija mogla ponovo da bude pretvorena u džamiju.

ZDANJA

OBELEŽJA

NAJZNAČAJNIJA

Ne postoje istorijski dokazi da su hrišćani ubijani u Koloseumu, tako da opravdanje za “pokrštavanje” Flavijevog amfiteatra kao mesta stradanja hrišćana ne stoji

I U RIMU IMAMO NEKOLIKO EKLATANTNIH

snažno simboličnih zdanja koja su “pokrštena”. Jedno je Panteon, koji je Marko Agripa, rođak prvog imperatora Oktavijana Avgusta, podigao u čast starih i novih bogova i kojem je današnji izgled dao imperator Hadrijan jedan vek kasnije; u sedmom veku je pretvoren u baziliku. Drugo zdanje je Koloseum. Pošto su ga vekovima “čerupali” (kameni blokovi iz Koloseuma su ugrađeni u Baziliku Svetog Petra u Vatikanu, Palatu Venecija i mnoge druge istorijske zgrade, Rimokatolička crkva je odlučila da ga pretvori u Put suza (Via Crucis) i postavi veliki krst. Ne postoje istorijski dokazi da su hrišćani ubijani u Koloseumu, tako da opravdanje za “pokrštavanje” Flavijevog amfiteatra kao mesta stradanja prvih hrišćana ne stoji. I dan-danas Koloseum je jedna od stanica na Putu suza kojim prođe papa svakog Velikog petka pred Vaskrs.

PRIMERA VELELEPNIH I

ŠTA REĆI O KONJIMA NA CRKVI SVETOG MARKA U Veneciji? Dužd Enriko Dondolo

je tokom Četvrtog krstaškog rata i pljačkanja po Konstantinopolju 1204. godine oteo čuvenu kvadrigu i poslao je u Veneciju, gde je pola veka kasnije postavljena na najvažniju crkvu Mletačke republike i postala njen simbol. Kvadriga je ostala na ulazu Crkve Svetog Marka sve dok je Napoleon nije skinuo i otpremio u Pariz kako bi poslužila tamošnjim umetnicima kao uzor da naprave po njoj kvadrigu na Karuselu u Tiljeriju. Po padu Napoleona, kvadriga je vraćena u Veneciju.

O NAŠIM SPOMENICIMA, ZDANJIMA I ISTO-

oskrnavljeni, preinačeni ili uništeni, samo zato što nisu bili kompatibilni sa svetonazorom tadašnjih vlasti, a pogotovo tokom komunističkog perioda, više-manje sve se zna.

RIJSKIM MESTIMA KOJI SU

UPOZNAJ SVET

Crkva Svetog Marka u Veneciji Panteon u Rimu

Na ulazu u helsinšku luku, na Pijačnom trgu, svakog ko dođe s mora u glavni grad Finske dočeka obelisk sa dvoglavim ruskim orlom, postavljen u čast posete carice Aleksandre, supruge cara Nikole Prvog, 1835. godine

MEĐUTIM, ZA RAZLIKU OD MEDITERANA,

KAD GOD PRIČAM ILI PIŠEM O OVOJ TEMI,

FINCI SU SE PONAŠALI NEKOLIKO DECENIJA

drugačije. U glavnom gradu Finske na centralnom trgu gde se nalazi zgrada vlade, univerzitet i katedrala, u sredini je statua ruskog cara Aleksandra II. Tamo je još od perioda kada su Finska i Helsinki bili deo carske Rusije. Na ulazu u helsinšku luku, na Pijačnom trgu, svakog ko dođe s mora u glavni grad Finske dočeka obelisk sa dvoglavim ruskim orlom, postavljen u čast posete carice Aleksandre, supruge cara Nikole Prvog, 1835. godine. Na brdu iznad trga i luke bdi ruska pravoslavna crkva posvećena Bogorodici. Finci su sačuvali i poštuju svoju istoriju, onakvu kakva je bila, uključujući i jednovekovni period u kojem su bili deo Ruske imperije, uprkos ratovima i neprijateljstvu tokom 20. veka.

SETIM

se opaske čuvenog španskog istoričara i arabiste Klaudija Sančeza Albornoza: „Kada jedan obrazovan Italijan posmatra akvadukt u Segoviji ili amfiteatar u Meridi, očaran je ali mu ne padne na pamet da traži prava na Španiju jer je nekada bila pod Rimljanima. Dok obrazovani Arapin pred Alhambrom u Granadi ili Mezkitom u Kordobi oseti uvek jaku želju da ih ponovo zauzme.“

RANIJE, A U

NA BALTIKU JE SVE

ALBORNOZ MOŽDA NIJE U PRAVU, ALI BIH

i muslimane koji kada uđu u Mezkitu u Kordobi, prolazeći kroz čarobni vrt pomorandži, osete melanholiju. Verujem da sličan osećaj imaju i hrišćani kada uđu u Aja Sofiju.

RAZUMEO ARAPE

brojnim slučajevima i čitav vek, u odnosu na ostale, po današnjim civilizacijskim standardima. I što je još važnije, uče nas jednoj bitnoj stvari: nema traženja reciprociteta da bismo mi bili bolji ili da bismo se ponašali civilizovano. To što je neko promenio ime Konstantinopolju ne znači da mi treba da menjamo imena gradova. To što je neko crkvu pretvorio u džamiju ili zvonik u minaret ne znači da mi treba da menjamo džamije u crkve ili minarete u zvonike. To što je neko uklonio tragove postojanja naših predaka ne znači da mi treba da eliminišemo tragove postojanja drugih u našem okruženju. Biti na ispravnoj strani istorije podrazumeva biti fin, bez ali i ako, kao Finci.

B ( LOG ) ORIGINAL

Svako se nekada zaglavio, ali... Nije želja ono što vodi do ostvarenja cilja, namera je ta koja ispunjava cilj. Želja je usmerena na sam cilj, a namera je usmerena na put do cilja. Zato se ne opterećujte ciljem nego uživajte u putu do njega, jer ako uživate u celom procesu ostvarivanja cilja, znači da ste na pravom putu

PIŠE ANA STAMBOLIĆ

vakome se u životu desi da uđe u rutinu iz koje očajnički želi da izađe. Osećate da vam je promena potrebna i želite nešto drugačije, ali ne znate kako. Svako se nekada zaglavio, da li u liftu, saobraćaju ili u stvarnom životu, i nije to problem, problem nastaje kada ne reagujemo, kada se uspavamo i ostanemo tako zaglavljeni. Za svaki proces promene i za svaki oporavak potrebno je da osvestimo problem, da priznamo šta je to što nas muči. Bitno je da se probudimo i osvestimo. Potrebno je da osvestimo šta je to što želimo, šta nas sprečava da to ostvarimo i koje je korake potrebno da preduzmemo da bismo nešto promenili. Napravite pauzu – udahnite duboko i za trenutak samo posmatrajte. Videćete da će rešenje doći samo od sebe. Mnogi od nas se izgube jer previše pažnje i važnosti pridaju nekim stvarima pa izgube svest, obuzme ih briga i strah da li će to uspeti. Isključite spoljašnje ometače i uđite u sebe, oslušnite sebe i svoje stanje. Neke stvari se jednostavno osete. Pronađite novi ugao posmatranja – ako vidite da jedan način ne daje željene re-

zultate, vreme je da promenite način. Ne možete očekivati da ćete postići nešto novo ako idete starim putem i ako koristite stare načine. Budite otvoreni za razne opcije. Novi ugao posmatranja otvara nove vidike i nove opcije. Ne držite se očajnički za ono što već znate, istražujte i učite nove stvari i tehnike. Potrebna je namera – nije želja ono što vodi do ostvarenja cilja, namera je ta koja ispunjava cilj. Želja je usmerena na sam cilj, a namera je usmerena na put do cilja. Zato se ne opterećujte ciljem nego uživajte u putu do njega, jer ako uživate u celom procesu ostvarivanja cilja, znači da ste na pravom putu, a ako se grčevito borite samo da dođete do cilja, onda taj cilj nije za vas. Otpustite kontrolu i dopustite promenu – većina ljudi želi da sve drži pod kontrolom, to često zna da dovede do osećaja frustracije i da stvori kontraefekat. Preterana želja da sve kontrolišemo i da upravljamo i najsitnijim detaljima može samo da šteti. Opustite se malo, neke stvari se same poslože i dođu na pravo mesto, bitna je namera i rad na tome. Jedna neverovatna osoba mi je rekla da ako nema evolucije, onda dođe do revolucije. Zato nema više čekanja, vreme je da se pokrenemo.

PRETERANA ŽELJA DA SVE KONTROLIŠEMO I DA UPRAVLJAMO I NAJSITNIJIM DETALJIMA MOŽE SAMO DA ŠTETI. OPUSTITE SE MALO, NEKE STVARI SE SAME POSLOŽE I DOĐU NA PRAVO MESTO, BITNA JE NAMERA I RAD NA TOME

NAJBOLJE SVETSKO NOVINARSTVO SVAKOG DANA NA PORTALU www.nedeljnik.rs/nytinternationalreport

NYT DIGITAL