Original #1 by Original Magazin

osnivači nordeusa prvi put o tome kako su uspeli

Kad imaš znanje, ceo svet je tvoj BEOGRAĐANKE Piše Igor Marojević

NEPOZNATI RIM Piše Željko Pantelić

o iginal magazin broj

O K T O B A R 2 0 1 5.

CENA 199

ekskluzivni intervju

ana vintur SVE NAŠE POBEDE

Studenti FON-a, prvaci sveta

i više

razloga zašto da volite Srbiju Plus Tajna srpskog meda l inteligencija lidera Toni Morison l Uspon i uspon naše košarke l Luka Bursać l vanja grbić l Sofija Knežević l Beogradska filharmonija l Najveći srpski brend l Srđan Dragojević l l

uvodnik

Piše

Marko Prelević

g l av n i u r e d n i k

Veker*

* Stara, zaboravljena vojvođanska reč za budilnik Ako postoji ponedeljak među mesecima, to je valjda oktobar. Poslednja šansa da se da uslov, pa početak predavanja, pa početak još jedne jeseni, kada vam praznici i odmori izgledaju mnogo daleko, mada ne toliko daleko da ne ispostave svoj račun. Ovaj oktobar biće drugačiji. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog časopisa koji upravo držite u rukama. Naš „ponedeljak“ je, videćete, razigran i pun informacija, dobrih priča i najboljeg novinarstva kojeg Srbija ima, sa temama koje se lako čitaju, ali koje teraju na razmišljanje i otvaraju pitanja. Dečji pisci često kažu da nije lako, ali da je baš lepo pisati za decu. Mi smo se, dok smo spremali koncept i prvi broj Originala, uverili da je još teže - i još lepše - pisati za mlade i o mladima. Valjda zbog toga što i ta reč, kao i sijaset drugih, ima neku negativnu konotaciju u današnjoj Srbiji. „Mladi su nezainteresovani“, kažu. „Mladi nemaju svoje idole“, upozoravaju. „Mladi nemaju strasti ni prema čemu“, ogovaraju. „Mladi neće da rade“, pridikuju. „Mladi bi samo da odu odavde“, ljute se. Polet, Student, Džuboks, XZabava... Omladinska štampa, kako ju je nazivao vladajući socrealistički govor, nekada je bila prozor u svet slobode, rudnik fotografija i biografija poznatih, nataloženo i odštampano znanje koje je bilo najznačajnije oruđe „omladinaca“, s kojim su kretali u svet. Našoj deci dati su u ruke tabloidi. Dato im je da čitaju o ljudima bez perspektive, karijere i zanimanja. Umesto da kritikujemo, umesto da kukumavčimo, umesto da živimo u prošlosti, mi smo, videćete, napravili magazin po merilu mladog budućeg uspešnog čoveka. Koji sažima najbolje iz humanitarnog rada Fondacije Novak Ðoković i novinarskog rada Nedeljnika.

Zašto, dakle, Original? Zato što ne prihvatamo da je ovoj zemlji mladost n ajslabija strana - ne, ona je puna divnih i vrednih mladih ljudi kojima je ostanak u Srbiji opcija, kojima je stalo da iz svojih sredina izvuku najbolje, koji ne zaboravljaju koliko je truda potrebno da bi se stiglo do cilja, koji znaju da je sreća putovanje biciklom čije gume pucaju, a ne destinacija na koju se stiže avionom; koji shvataju šta znači davati, i ne tražiti ništa zauzvrat. Original je magazin za njih. Pardon, za vas. Original je za one koji vodeći turiste po Beogradu, znaju da im objasne i neke druge stvari od onih gde te noći da izađu. Za one koji će ih odvesti na terene i stadione, da vide odakle dolaze srpski šampioni, a zatim do knjižare da im kupe neki klasik srpske književnosti. Original je za pametne, širokih vidika, autentične. Koji će da prave društvo dijaloga, koji ne postavljaju lažnu dilemu „Guča ili Egzit“ i gnušaju se svake isključivosti, svakog „ili“ i svakog „ali“. Original će pisati o onima koji će praviti serije kakve su „Mad Men“ i „Modern Family“, koji će snimati filmove što će odlaziti na najprestižnije svetske festivale, koji će osvajati medalje na matematičkim i sportskim olimpijadama, koji će širom otvoriti kapije naše zemlje svetu. Svetu koji bi sve više da se ogradi žicom i visokim zidom. Mi na žice ne pristajemo. Mi ograde ne trpimo. Ni fizičke, ni mentalne. Original je za one koji učestvuju, ali on podstiče na pobedu. Zato što je biti najbolji najbolja karta za budućnost. Zato što vam onda ne može niko ništa i možete da budete sigurni da je ceo svet vaš. Original vas pita - da li je to najbolje što umete? Original vas takođe pita - da li je to vaša disciplina? Original je za sve vas kojima je jednog dana baka rekla rečenicu: „Kako seješ, tako ćeš i žnjeti“. I koji ste je zapamtili. Original je za vas koji internet smatrate nepreglednim poljem mogućnosti. Original je za sve vas koji ste probali i uradili nešto sami. Koji znate šta može da se postigne entuzijazmom. Za vas kojima nije dosta znanja. Original je za vas kojima su heroji Stiv Džobs i Nikola Tesla, i Novak Ðoković i Ričard Brenson, i Džon Stjuart i Stiven Hoking, i Roza Parks i bezimeni demonstrant za ljudska prava. Original je za vas koji ne pristajete da budete nečija kopija. Koji ponosno nosite imena i prebivališta u ličnoj karti. Koji znate odakle dolazite i ko još odatle dolazi. Za vas koji noći provodite razmišljajući kako bi dan mogao da vam izgleda sutra. Za vas koji čistite za sobom. Za vas koji se suočavate sa problemima. Za vas koje nije sramota da nekad zatražite pomoć. Za vas koji pružate sopstvenu pomoć, nesebično i bez zadrške. Za vas koji ste pomagali kad su bile poplave, za vas koji danas pomažete ljudima koje je muka naterala da hodaju gradovima bez krova nad glavom. Original je za sve vas koji vodite borbu za bolje sutra. Pardon, za sve nas.

sadržaj

OPEN ERA BEOGRADSKA FILHARMONIJA Kuća muzike i optimizma

odbaci apatiju

veliko pitanje koji je najveći srpski brend

tema 136 razloga zašto danas treba voleti Srbiju

o iginal magazin

EKSKLUZIVNO NORDEUS Kad imaš znanje, ceo svet je tvoj Nordeus, jedna od najviše „kul“ svetskih kompanija u industriji zabave, otvara vrata Originalu.

RADAR NOVE GENERACIJE Šta je „in“, o čemu se priča, šta je bilo glavno ovog meseca na televiziji, u filmovima, u kulturi, u društvu. Kako se pravi crtani o Tesli i šta nam poručuje Sofija Knežević.

esej Moje Beograđanke

Igor Marojević, jedan od najpoznatijih srpskih pisaca i urednika, piše esej o Beograđankama.

intervju Ana vintur Moj uzor je Hilari Klinton

U prvom broju, za Original o inspiraciji, Hilari Klinton i tome da li je stvarno toliko „loša“ govori Ana Vintur. Da, ona Ana Vintur.

Ko je onaj zbog čijeg dela danas treba svi da budemo ponosni, a ko je uradio nešto veliko prošlog meseca? Zašto volimo Vanju Grbića.

ikona toni parsons nikuda ja ne idem

Jedan od najboljih novinara i dopisnika, Željko Pantelić, u prvom broju predstavlja Rim.

trend Sve što treba da znate o... veštačkoj inteligenciji

dosije Bili smo prvaci sveta... ... i bićemo ponovo

Kako je nastala jugoslovenska škola košarke. Ko su bili Bora Stanković, Raša Šaper, Nebojša Popović i dr Aca Nikolić. Po čemu smo to postali bolji od svih ostalih, zašto nam je baš taj sport ušao u krv - društveni, ekonomski, romantični aspekt cele priče.

Priča o važnoj ličnosti našeg vremena. Zašto nam je važna Toni Morison. EX CATEDRA LA GRANDE BELLEZZA Skriveni Rim

heroj Vanja Grbić Veliki si onoliko koliko daješ

SVE NAŠE POBEDE ništa nije slučajno regled uspeha koji je P neko naš postigao u svetu u prethodnih mesec dana. Nagrade za naše sportiste, medalje za naše matematičare. Studenti FON-a o kojima treba da znate sve. EX CATEDRA Luka Bursać, reditelj volim ovu zemlju i ludilo sa kojim živimo

nacionalna geografija NIŠ CARSKI GRAD U PRAVOM SMISLU Poznati pisac mlađe generacije Dejan Stojiljković piše o svom gradu - Nišu.

MIRIS I UKUS med niste ni znali koliko je zdrav

86 KAKO SAM DOVDE STIGAO.

Srđan Dragojević

O školovanju, porodici, svojim prvim ulogama, o ljudima koji su bili značajni za njega, prvim poslovima i prvim uspesima.

NASLOVNA STRANA

Impressum Osnivač Fondacija Novak Đoković Izdavač NIP Nedeljnik

■

Autor grafike (tehnika sito-štampa) na naslovnoj strani Originala je Nikola Velicki, jedan od najnadarenijih grafičara u zemlji.

Ideja Jelena Đoković Glavni i odgovorni urednik Marko Prelević Izvršni urednici Aleksandra Radujko i Nebojša Mandrapa Grafički urednik Miloš Sinđelić / MaKista

Velicki je rođen 1983. godine u Nišu. Diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2008. godine kod profesora Miodraga Mlađovića. Član je ULUS-a od 2009. godine. Asistent je na odseku grafike na Fakultetu likovnih umetnosti. Iza sebe ima šest samostalnih i sijaset grupnih izložbi.

Urednik fotografije Igor Pavićević Lektura Sanja Savić Redakcija Veljko Miladinović, Branko Rosić, Zorica Marković, Miljana Nešković, Jelena Paligorić, Željko Pantelić, Aleksandar Apostolovski, Draža Petrović, Slobodan Maričić, Mihailo Medenica, Vladimir Bogdanović

Original već od prvog broja otvara vrata i svoje strane - uključujući i naslovnu - za studente umetnosti. Pozivamo vas da nam šaljete svoje radove na slobodne teme, kao i kratku biografiju. Najbolji će biti predstavljeni čitalačkoj publici Originala i tako dobiti sjajnu priliku da njihovo delo i njihov talenat obiđu praktično ceo svet.

S ara d n i c i

prvog broja Originala

Kontakt original@nedeljnik.co.rs Marketing Jelena Jevtić jelena.jevtic@nedeljnik.co.rs Štampa Rotografika Subotica Generalni distributer Štampa sistem ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628

Za Original će redovno pisati najpoznatiji i najpozvaniji srpski novinari, pisci, autori, dramaturzi... Ali i studenti. Predstavljamo vam neke od saradnika u prvom broju časopisa. Već od drugog, očekujemo da se na ovom mestu nađu i fotografije studenata novinarstva, književnosti, filozofije, prava...

Branko Rosić je

Dejan Stojiljković

Igor Marojević,

Dragoljub

Željko Pantelić biće

dugo bio novinar u naj-

je jedan od najpopularni-

pisac i prevodilac, zaslu-

Zamurović je prva

zadužen za prozor u svet

boljim urbanim srpskim i

jih domaćih pisaca. Sto-

žan je što se na rafovima

asocijacija na sintagmu

u Originalu; u svakom

regionalnim medijima, a

pama Džordža Martina

ovdašnjih knjižara nalaze

„doajen fotografije“ u

broju očekuje vas neo-

odnedavno uz njegovo

vratio je epsku fantastiku

knjige sjajnih latinoame-

našoj zemlji. Njegove

bični putopis iz nekog

ime komotno može da

u srpsku književnost,

ričkih pisaca, ali i knjige

fenomenalne fotografije

kutka Evrope. Stanovnik

stoji i odrednica pisac,

a potom se okrenuo i

Igora Marojevića. Posled-

prate naslovnu temu

Rima u prvom broju pi-

nakon što je objavio

drugim žanrovima. Sa

nja zbirka priča zvala se

prvog broja Originala,

sao je upravo o Večnom

roman-prvenac. S godi-

kolegom Vladimirom

Beograđanke, pa je Ma-

koja svedoči da je Srbija,

gradu. Urednik je jedne

nama je naučio da sluša

Kecmanovićem izdao je

rojević za Original pisao

uprkos svim problemima,

od najslušanijih emisija

i džez, mada mu je pank

bestseler u „četiri ruke“

o - Beograđankama.

i dalje lepo mesto za

na italijanskom radiju i

i dalje na prvom mestu.

Kainov ožiljak. Ponosni

život.

bivši dopisnik srpskih

Završio je Mašinski

je Nišlija, što se jasno

dnevnih listova iz Brisela,

fakultet.

vidi i po njegovom tekstu

srca Evropske unije.

za prvi broj Originala.

OPEN ERA

BEO-------------GRADSKA FIL HARM ONIJA

Kuća muzike i optimizma Fotografije Marko Đoković

1 open era

Beogradska filharmonija, institucija kulture sa tradicijom dugom 91 godinu, tokom poslednjih petnaest godina postaje jedan od najboljih nacionalnih orkestara u regionu, prepoznatljiv na evropskoj sceni, a odnedavno i preko okeana.

open era

Pored toga što se orkestar izdvaja autentičnim muzičkim karakterom, prepoznatljiv je po ekscentričnoj i često provokativnoj promociji klasične muzike.

3 12

open era

Specifičan imidž i energija uticali su na prepoznatljivost orkestra kao nosioca društvenih promena. Tako je Beogradska filharmonija ubrzo privukla mnoga poznata imena klasične muzike, među kojima posebno mesto ima Zubin Mehta.

4 5 open era

Beogradska filharmonija inicira, realizuje i podržava akcije od značaja za unapređenje društva, promociju tolerancije, regionalne i međunarodne saradnje. U slavu etničkih i verskih različitosti, u Filharmoniji se koncertno obeležavalo pet Novih godina!

Jedan je od retkih orkestara u svetu koji je celokupnu seriju koncerata posvetio ženama dirigentima. U sezoni 2013/14, Beogradska filharmonija bila je „Na visokim potpeticama“.

open era

Atmosfera na nastupima Beogradske filharmonije često je netipična za koncerte klasične muzike. Zahvaljujući kvalitetnom, ali i autentičnom repertoaru, koncertne sezone su unapred rasprodate.

Posebna pažnja posvećuje se privlačenju mlađe publike. Tako je u sezoni 2011/12, otpočeo ciklus koncerata „Bizarrte“, posvećen neobičnim muzičkim pojavama i ekscentričnim konceptima.

8 Najveseliji koncerti u Beogradskoj filharmoniji su oni za najmlađe. Dva puta godišnje, održavaju se ciklusi koncerata za decu predškolskog i školskog uzrasta. Pored koncerata, za mališane se svakog meseca otvaraju vrata Filharmonije. Tada klinci upoznaju muzičare, instrumente, i slušaju probu orkestra.

open era

program u oktobru 2. oktobar

Za zaljubljene Dirigent: Joel Gamzou Program: G. Maler: Simfonija br. 5 Velika sala Kolarčeve zadužbine 20.00 9. oktobar

Za znalce

Dirigent: Mark Pjolet Solista: Tine Ting Helset, truba Program: K. M. fon Veber: Čarobni strelac, uvertira J. N. Humel: Koncert za trubu i orkestar J. Brams/Šenberg: Klavirski kvartet op. 25 Velika sala Kolarčeve zadužbine 20.00 30. oktobar

Za megalomane Dirigent: Uroš Lajovic Solista: Piter Jablonski, klavir Program: S. Rahmanjinov: Varijacije na Paganinijevu temu V. Lutoslavski: Varijacije na temu Paganinija P. Hindemit: Simfonijske metamorfoze na teme Karla Marije fon Vebera M. Ravel: Bolero Velika sala Kolarčeve zadužbine 20.00

www.bgf.rs

odbaci apatiju

N A UK A I T R E N I N G - TA J N A V E Z A

Vežbajte , bićete pametniji U teretani oblikujete bicepse. Jogom se istežete i opuštate. Trčite kako biste bili fit i smanjili onaj stomak uoči zime. Postoji mnogo razloga zašto je pametno vežbati, i većina nas je upoznata sa svim opcijama i sa time kako šta utiče na vaše telo. Ali naučnici sada otkrivaju da vežbe mogu da vas učine i pametnim. Mnogi od ovih efekata prođu nezapaženo, ali ako bismo uspeli da zavirimo u mozak ljudi koji su stalno aktivni, mogli bismo da vidimo da različite vežbe ojačavaju i oblikuju mozak na mnogo načina. To da mozak aktivnih ljudi izgleda prilično drugačije od onih koji vole da, hm, sede malo više, nije previše novo. Čujemo već godinama da je vežbanje lek za um, posebno

kada se govori o aerobiku. Fizička sprema pomaže onima sa kognitivnim problemima, poput demencije, Parkinsonove bolesti ili depresije, i znamo da je to, makar delom, zbog toga što pumpanje krvi donosi više kiseonika, hormona i hranljivih materija u mozak, čineći da on baš kao što je slučaj sa mišićima, plućima i srcem - bude još jači i efikasniji. Prvi nagoveštaj da vežbanje i te kako utiče na mozak pojavio se u jednoj studiji sa glodarima pre petnaestak godina, kada se ispostavilo da miševi koji u svom kavezu imaju onaj točak dobijaju mnogo više neurona u hipokampusu, koji je zadužen za pamćenje. Evo koje vežbe možete da radite kako biste bili zdraviji.

IGRE

IMAŠ SMARTFON,

IGRAJ SE Male igre sada donose velike avanture

Mnogi danas osećaju nostalgiju za erom dugog trajanja baterije i operativnim sistemima za čije vam razumevanje nije bilo potrebno guglanje. Da, sine moj, tamo u naše vreme telefoni vam nisu tražili da potpišete ugovore koje nikada nećete pročitati, i kada vam ispadne telefon to nije bila katastrofa, i nije koštalo kao avans za automobil. Ono što nam ne nedostaje, ipak, jeste „zmijica“. Monohromatska, 4-D arkad-

na igra, koja vas je učila opasnosti od zakucavanja u nepomične objekte. Možda MISLITE da vam nedostaje, ali niko više nema vremena za tako loše dizajnirane igre. Ne i ne. Srećom, sve loše stvari smartfona anuliraju se jednom dobrom: prelepo napravljenim i inteligentnim mobilnim igrama. Bolji su od selfija, bolji od tvitovanja i sigurno bolji od Tindera. Evo najboljih mobilnih igara za Android ili iOS.

odbaci apatiju

SPORTSKE VEŽBE Prefrontalni korteks Bazalne ganglije

Najbolje vežbe za mozak

Pažnja, prebacivanje na druge zadatke, inhibicija

Parijetalna lobanja Obrada podataka, snalaženje u prostoru

AEROBIK Hipokampus Pamćenje

Različite fizičke aktivnosti mogu da donesu specifične boljitke i mentalno, od poboljšanog pamćenja do smanjenja stresa

Cerebelum Pažnja

DIZANJE TEGOVA Prefrontalni korteks Kompleksno razmišljanje, rezonovanje, multitaskovanje, rešavanje problema

JOGA Frontalna lobanja Insula Integriše misli i emocije

Amigdala Strah i anksioznost

KRATKE VEŽBE VISOKOG INTENZITETA Hipotalamus Regulacija apetita, želje za hranom, zavisnosti

Velike igre Valiant Hearts Smeštena u Drugi svetski rat, Ubisoftova pazl avantura prvo je stigla na konzole i PC. Sada je u džepnom izdanju, i još je divna i melanholična. Game of Thrones Ako volite da donosite razorne moralne odluke koje utiču na ishod igre, takođe će vam se sviđati igre iz serija The Wolf Among Us i The Walking Dead. Minecraft: Pocket Edition Mobilna verzija igre gradnje nalik na Lego pomoći će vam da držite korak sa malenim genijalcima u arhitekturi.

JOŠ JEDNA STVAR

Za prevoz Hitman GO Strateška, potezna pazl igra kroz koju proleti vreme. Ubica uspeva da izgleda nevino iako ima izbrijanu glavu i kožne rukavice. Hearthstone: Heroes of Warcraft U imenu ima Warcraft, ali ovo je kartaroška igra koja je od uzora uzela samo likove. Ne treba vam članstvo u nekom gildu da biste uživali u estetici nalik na druženje u kafani.

Najpopularnije Desktop Dungeons Briljantno izdanje za PC iz 2010. pokrenulo je čitavu scenu gejm-developinga. Sada je dostupna i za Android i za iOS. A Day in the Woods Pazl igra kompanije RetroEpic stavlja vas u ulogu pomagača Crvenkapice, koja mora da stigne od jedne tačke do druge u što manje koraka. Samo za iOS. Monument Valley Svi volimo Kevina Spejsija. Svaka igra koju on preporuči mora da je odlična. A kao predsednik Frenk Andervud u seriji „House of Cards“, Spejsi je totalno „navučen“ na izazovnu, modernistički inspirisanu igru Monument Valley. Da biste pomogli princezi Idi da se izvuče iz lavirinta, morate dobro da razmišljate i da imate osećaj za prostor.

Čuvajte se „besplatnih“ igara sa in-app plaćanjem. One obično imaju takozvani „pay-gate“, što znači da će vam za napredovanje u igri biti potrebno da potrošite pravi novac.

odbaci apatiju

Uspon AI sportskog trenera

Pobednicima su potrebni podaci Ko stvarno donosi odluke u timskim sportovima? Igrači? Trener? Možda bi to mogao da bude kompjuter. Softverske analize strategija dodavanja u španskom prvenstvu tokom sezone 2013/2014. dale su nam jedinstveni uvid u to kako ekipe igraju. Veštačka inteligencija na ovaj način nudi trenerima dublje razumevanje igre. Softver je analizirao video sa 300.000 dodavanja tokom čitave sezone i identifikovao na stotine šablona koje koriste timovi. „Zanimalo nas je da li je moguće steći saznanja o taktici timova prateći samo trajektoriju lopte“, kaže Laslo Đarmati sa Računarsko-istraživačkog instituta u Kataru. Algoritam je otkrio da Barselona i Real Madrid imaju više od stotinu šablona koji se koriste vrlo često - 151 Barsa, 180 Real. Bilo je i iznenađenja: Atletiko Madrid, koji je te

godine postao šampion, imao je samo 31 korišćeni šablon. Stefan Šimanski, profesor sportskog menadžmenta na Univerzitetu Mičigen, kaže da je upravo nepredvidivost jedan od razloga što je Atletiko bio toliko uspešan. „Da sam ja gazda kluba, rekao bih im da nam treba manje šablona, a ne više“, kaže on. „Ono što Mesija čini najvećim igračem na planeti jeste činjenica da ne znate šta će sledeće da uradi.“ Najveći timovi koji već koriste kompjuterska istraživanja jesu Bajern Minhen i Hofenhajm. I jedni i drugi udružili su se sa nemačkim softverskim gigantom, kompanijom SAP, kako bi posle svakog meča dobijali „sažvakane“ detalje o performansama. SAP-ov sistem koristi veštačku inteligenciju da „pročešlja“ podatke. Ali on takođe sadrži i ručno unete komentare analitičara, kako bi ličio na analizu ljudskog trenera. Drugi timski sportovi takođe mogu da imaju koristi. U Finskoj, startap po imenu SportIQ razvio je nosive uređaje za igrače hokeja i povezao ih sa pakom, kako bi promena taktike mogla da se posmatra i „iznutra“, i to tokom utakmice. U SAD, jedna druga firma - Second Spectrum - bavi se istim poslom za košarku. Oni su napravili pravi bum, pošto je na TED konferenciji njihov CEO Radživ Mahesvaran kazao da svi vodeći timovi NBA već koriste taj softver.

i n fog r af i k a m e s e ca

Santa od bačene hrane

Ono što vidimo Cena u proizvodnji

750.000.000.000$ Cena u prodaji

1000.000.000.000$ Uništene šume Cena prirode

Grinhaus gasovi

700.000.000.000$

Povećanje cena hrane Gubitak prašuma Sve manje vode na planeti Klimatske promene

Erozija zemljišta

Gubitak biodiverziteta

Ono što ne vidimo

odbaci apatiju

Baloni za stabilni Wi-Fi Svega polovina svetske populacije ima pristup jeftinom internetu, ali Google namerava to da promeni razvijajući svoj Project Loon. Globalna mreža hiljada balona visokih 12 metara, prepunih elektronike i solarnih ćelija, lelujaće na visini od oko 20 kilometara kako bi dobacila širokopojasni bežični internet i u najudaljenija mesta sveta. Do kraja 2015. očekuje se lansiranje stotinu haj-tek balona.

Balonska mreža

Svaki balon komunicira sa drugim balonima kako bi stvorio globalnu mrežu stabilnog bežičnog interneta širom sveta.

Lokalni provajderi šalju 4G LTE signal balonu, koji ga prosleđuje dalje.

Ovi baloni će omogućiti Wi-Fi za naselja i lokacije koji bi teško došli do interneta.

aplikacija analizira pokrete lica i očiju i predviđa sledeći potez vozača

Kamere koje sprečavaju nesreće Naučnici sa univerziteta Kornel i Stanford razvili su novu monitoring tehnologiju, nazvanu Brain4Cars, koja može da spreči veliki broj nesreća. Sistem uključuje kameru koja analizira vozačev izraz lica i govor tela kako bi izračunala šta bi mogao da bude naredni potez osobe za volanom.

Analiza se kombinuje sa podacima o okruženju i saobraćaju koje dostavljaju eksterni senzori. U slučaju bilo kakve opasnosti, vozač se obaveštava - bilo svetlošću, zvukom ili vibracijama iz volana i sedišta.

odbaci apatiju

Koji je najveći srpski brend?

Dragan Mićanović, glumac

Gojko Pijetlović, vaterpolista

Nikola Tesla, kao jedan od svakako najumnijih ljudi koji su planetom hodali. Video sam najavu za animirani film o njemu u srpsko-hrvatskoj produkciji. To je sjajno. Treba nam više takvih projekata.

Sport je srpski brend broj jedan. Za mene je vaterpolo na tronu, ali mislim da je generalno gledano srpski sport nešto što se može smatrati i fenomenom. Mala smo država, a beležimo velike uspehe. Po sportu nas u svetu najviše prepoznaju. Odmah zatim, tu su noćni život i gostoprimstvo. Tijana Milošević, violinistkinja

Zvonimir đukić đule, frontmen grupe „Van Gog“

Tesla, Pupin, Divac, Đoković... To su ljudi zahvaljujući kojima se o Srbiji pričalo i priča u superlativu. Sa druge strane, mislim da je tradicionalna srpska gostoljubivost nešto što je kroz vekove karakteristično za našu zemlju. Srbi su dobri domaćini. Umemo da budemo neumereni u jelu, piću ili provodu, ali smatram da je to više deo našeg veselog temperamenta nego stvar bahaćenja. Bez obzira na sve, Srbija je bila i ostala mesto koje odiše posebnom srdačnošću, a to je nešto na šta se na ovoj planeti ne nailazi tako često.

Pored srpskog sporta koji je ID Srbije, uvek navijam da pobedi i umetnost. U tom smislu, veoma važan brend Srbije jeste Beogradska filharmonija. Ona svojim radom već decenijama ugošćava svetske dirigente, soliste koji su u tom trenutku aktuelni na scenama svetskih umetničkih pozornica. Nema većeg ponosa nego u dupke punom Karnegi holu ili u Dvorani Čikaškog simfonijskog orkestra doživeti nezaboravne trenutke uz, na primer, svetsku zvezdu Željka Lučića i snažan orkestar kakav je zasigurno orkestar Beogradske filharmonije. Da ne ispadne da se hvalimo, to su utisci kritičara i publike sa koncerata. Filharmonija je prepoznatljiva po mladim, talentovanim, mentalno snažnim umetnicima, koji ruše tabue i podižu svest u društvu svojim primerom.

Milan Marić, glumac

Svi brendovi koje smo imali, a po kojima su nas znali u svetu, više ih nemamo. Osim sjajnih pojedinaca, sve drugo smo ubili i izgubili. Tako da bih rekao da je prošlost jedino po čemu možemo biti prepoznatljivi u svetu. Nažalost.

odbaci apatiju

Dule Nedeljković, pisac

Dejan Petrović, muzičar

Stranci su generalno zbunjeni Srbijom. Umesto neke tamo Dembelije gde je sve u bescenje i gde se mogu bestijalno, a pri tome nekažnjeno ponašati, dočekuje ih pristojna, urbana, kulturna sredina. Mislim da je trenutno najprepoznatljiviji srpski brend „tajni grad“ Mikser sa svim njegovim pritokama. Mikser je nama najbliže inostranstvo, kako ja to volim da kažem. A i strancima je. Eto svima zadovoljstva.

Nije retko da trubu i trubačku muziku svrstavaju među mnogobrojne brendove Srbije. Lično sam se uverio da stranci trubu doživljavaju kao nešto autentično i „samo naše“. Ipak, kao lokal patriota morao bih na prvo mesto da stavim užičku „komplet lepinju“, kao proizvod koji ima ogroman potencijal da postane brend.

Marko Kalajanović, bariton

Mislim da je srpska škola košarke jedan od naših velikih brendova i nešto čime možemo da se ponosimo. Naših košarkaša ima na svim meridijanima i uspešni su gde god da igraju. Pre svih, izdvojio bih Borislava Stankovića, počasnog sekretara FIBA.

Goran Gocić, pisac

Izvorni srpski brend su teorije zavere. To je naša specijalnost: ovde sve vrvi od podlih konspiracija, tajnih planova, naivnih masa i velikih istorijskih zabluda. Za nas naprosto ništa nije onako kako izgleda, kako je zatečeno, kako se tvrdi, kako svi veruju. Sve ima skriven smisao, kritične uzroke i nevidljivo značenje. Ovo neprestano pronicanje iza privida, ova neprestana bitka za suštinu, ovo otvaranje Pandorine kutije, težnja za prauzrokom, za skrivenim smislom, za nedostupnom istinom, bogomdan je talenat. To je verovatno najbolja polazišna tačka za mnoge profesije: programere, naučnike, preduzetnike, konstruktore, novinare, pisce, istraživače svih vrsta. (Više o ovome u: Haarp i druge priče o teorijama zavere, Paladin, Beograd 2014.)

Konstantin Kostjukov, baletski igrač

Nikolu Teslu bih izdvojio kao najznačajniju ličnost rođenu na ovim prostorima. Ako govorimo o umetnosti, biću pristrastan pa ću reći da je balet nešto što vrlo lepo predstavlja Srbiju u svetu, naročito nakon uspeha beogradskog Baleta na velikom festivalu Servantino, u Meksiku, i na Festivalu Iberoamerikano u Bogoti. Kad je reč o turističkim atrakcijama, Kalemegdan u Beogradu je zasigurno vrlo moćan zaštitni znak naše prestonice.

tema

136

razloga zašto danas treba voleti Srbiju Postoje liste i postoje Liste. One prve su tu da nekog prozovu, da se nekome dodvore, da nekom titraju ego. Ovo nije takva lista. Ovo je, bez ikakvih pretenzija i bez ikakvog rangiranja, samo spisak stvari - osoba, istorijskih ličnosti, fenomena, običaja, predela, ustanova - koje su nam pale na pamet za svega jedan dan, a koje možete naći u Srbiji. Ne treba da vas uči patriotizmu, niti da dokazuje da li je Srbija bolja ili gora od ostalih. Samo da vas podseti da je, ovakva kakva je, jedno baš inspirativno mesto za život. Očekujemo vaše komentare i predloge. I već znamo: biće bolji, neobičniji, nadahnutiji nego naši.

tema

Fotografije Dragoljub Zamurović iz foto-monografije "Moj Beograd" u izdanju Lagune i Profimedia

Priredila redakcija Originala Učestvovali: Zorica Marković, Miljana Nešković, Marko Prelević, Veljko Miladinović, Jelena Paligorić, Branko Rosić i svi ljudi sa kojima se oni druže i vole.

tema

+ Proleće u Košutnjaku gledano iz autobusa 23 koji savlađuje krivinu od Skojevskog naselja, pored Avala filma pa do podno Vodotornja. Prva prolećna vožnja u kojoj čak i kroz lošu ventilaciju autobusa ulazi miris najlepšeg godišnjeg doba, a kroz stakla puca pogled na tepih cveća koji se spušta „nizvodno“ do Hajdučke česme. + Subotnja kafa ispred "Pržionice" u donjem dorćolskom „slivu“ Dobračine ulice. U tim podnevnim satima prevarićete se da je Beograd u liniji najboljih evropskih metropola ne samo zbog sjajnih paleta kafa, već zbog ekipe koja sedi ispred lokala i koja izgleda svetski, i zbog koje vredi još ostati u Srbiji. + Vikend-prolazak Kalenić pijacom gde se između tezgi provlače lepotice sa cegerima i starkama. U pasažu Kalenića overiti najbolja peciva i žito sa šlagom. Udahnuti nadražujuće i neodoljive mirise iz pečenjare. Posle pijace, obavezno sedenje u bašti restorana Kalenić zbog crne kafe sa ratlukom i pozicijom do ulice, gde se oko vas vrte najbolji predstavnici Beograda. + Pica na Autokomandi, ili roštilj na istom mestu. Nezaobilazna tačka pre i posle svakog derbija na dva obližnja stadiona. + Zvezda i Partizan. Tradicija i propadanje. Bol i ljubav. Sećanja, velike utakmice, Džaja i Šeki, Galić i Bobek, Dejo i Piksi, Mijat i Sale Ilić. Marakana, JNA, Pionir i Arena. + Nikola Tesla, jedan od najvećih naučnika svih vremena. To što mu šansu za života nisu dali naši preci, obavezuje nas da ga tretiramo kao najveći srpski brend. Njegov put je ono kuda treba da se ide. + Srpski pisci: Borislav Pekić, Danilo Kiš, Miloš Crnjanski, Meša Selimović, Ivo Andrić, Isidora Sekulić. Blago koje je ostavljeno generacijama. Uz sjajna reizdanja, ove knjige su dostupnije nego ikada.

+ Jug Srbije. Jer ko nije pojeo šećernu vunu na korzou u Prokuplju, izašao u Niš petkom uveče ili zalutao na putu do Trgovišta i Prohora Pčinjskog, taj nije video Srbiju. + Košarka, tenis, rukomet, atletika, tekvondo... Nismo više narod samo timskih sportova. Mada i dalje volimo loptu više nego neki drugi. + Zagrljaji i neposrednost ostatak su sveta koji nije poklekao pod globalizacijom osećanja. Uz tanjir pasulja vrlo često ide i iskreno pitanje kako ste. + Raskršće Evrope, geografski položaj i osvajački pohodi doprineli su da Srbija bude prepuna različitih arhitektonskih poduhvata. Pogled u fasade u vašoj ulici govori mnogo. Grafit kojim neko nekome izjavljuje ljubav. Neki drugi na kojem je nacrtan Gavrilo Princip. Onaj treći, prkosni, „Bombardujte ili da krečimo“.

tema

+ Manastiri, crkve, bogomolje, džamije. Ne morate da budete vernik, a posebno ne morate da budete lažni vernik. Dovoljno je da budete čovek, pa da kroz razgovore sa sveštenicima i monasima oslušnete duh ovog podneblja i naroda. + Kapadžije, sajdžije, četkari, obućari, jorgandžije, kišobrandžije, krznari. Ručni rad od neprocenjive je vrednosti na svim kontinentima. U Srbiji zanatlije odolevaju, uprkos masovnoj proizvodnji.

+ Železnice. Da, spore su, ali nigde se tako lepo ne putuje kao prugom. Sedite bez predrasuda i upoznajte ljude. Klackajte se ceo dan, i opet ćete biti odmorni. + Šejka, Vladimir Veličković, Nadežda Petrović, Ljubica Cuca Sokić, Paja Jovanović, Uroš Predić, Olja Ivanjicki, Ljuba Popović. Istorija srpskog slikarstva neizmerno je bogata i ponosno stoji na mapi svetske istorije likovne umetnosti. + Vašari: u Rumi, Šapcu, Mionici... Centar dešavanja u manjim mestima. Mesta gde se mogu kupiti sveske za početak školske godine, varjače, četke, ali i pojesti svadbarski kupus. Egzotika domaćeg terena. + Sportski lov i ribolov u Srbiji predstavljaju neverovatan doživljaj. Još uvek postoje čiste reke, kao što još uvek lovci čuvaju lovišta. U blizini, uvek možete upotpuniti merak lovačkim specijalitetima.

+ Spomenici i svedočenja savremenika mogu se naći bukvalno na svakom koraku. Ona istorija, koja nas često ljuti, podarila nam je riznicu povesti. + Viminacijum. Neverovatno važan na arheološkoj mapi sveta. Ima i mamutica, prava, domaća. + Gazite grožđe, pa svratite u neverovatne podrume u okolini Vršca. Proizvodnja odličnih domaćih vina u Srbiji se povećava iz godine u godinu. + Film. Od Živojina Pavlovića, Želimira Žilnika, Aleksandra Saše Petrovića, preko "praške škole" - Gorana Markovića, Gorana Paskaljevića, Srđana Karanovića, Emira Kusturice - do najnovijih ostvarenja Srdana Golubovića, Srđana Dragojevića, Mine Ðukić, Pavla Vučkovića, Darka Lungulova, Stefana Arsenijevića. Srbija poseduje neverovatnu filmsku istoriju, čije je mesto gotovo svake godine na vodećim svetskim filmskim festivalima - od Berlina, preko Kana do Sandensa.

tema

+ Rzav kod Arilja, najčistija reka u Srbiji. Tamo možete da budete i Tom Sojer i Ćopićeva družina iz Orlovi rano lete. Dunav, Sava, Tisa, Tamiš, Morava, Drina. Da ih čuvamo i da nam traju.

+ Maline, šljive, jabuke, breskve. Srbija obiluje različitim mestima gde se uzgaja voće. Zajedno sa proizvodnjom voća dolaze i tradicionalni slatki specijaliteti - domaći sokovi, slatko i džemovi po recepturi naših baka. Uglavnom, bez konzervansa.

+ Osećaj da je ovde vaša kuća, da vas tu razumeju i da uvek imate gde da se vratite, ma koliko love zaradili tamo negde. + Merak. Prave kafane se moraju čuvati, kafanske priče skupljati i prenositi sa kolena na koleno. Jedna od takvih je da je i nobelovac Semjuel Beket obožavao srpsko slatko od voća. Malo li je?

+ Ðavolja varoš. Prirodni fenomen, lokacija kao iz filma. Nema filma? Izvadite telefon i snimite je. + Resavska, Stopića pećina, Rajkova i Dubočka pećina. U Srbiji ima oko 1.500 jama i pećina, još uvek nedovoljno istraženih bajkovitih turističkih destinacija. + Tara ili Fruška gora, bilo da želite da posmatrate retke vrste flore i faune ili samo da se odmarate. Nacionalni parkovi Srbije su njeni biseri, jedan od najvećih ponosa ove zemlje. + Klasična, etno, world music. Big bend orkestar ili Beogradska filharmonija. Nemanja Radulović, Mokranjac, Sale Sedlar, Bilja Krstić, Bubiša Simić. Istorija muzike slična je istoriji arhitekture, na prelomima Istoka i Zapada skupljali smo uticaje i to je dalo neverovatno bogatstvo. Tokom cele godine u Srbiji je moguće gotovo svakodnevno posećivati muzičke događaje.

+ Hiljadu lica Beograda. Njegov autentičan duh, mogućnost konzumacije najrazličitijih sadržaja, čini ga jednom od turističkih top destinacija Evrope. + Drvengrad, Mokra Gora. Grad u prirodi gde ste mogli da nazdravite sa Kusturicom, Mihalkovim, Odri Tatu, Monikom Beluči, Džonijem Depom, Paolom Sorentinom. I to uz „živeli“ sa domaćom rakijom. + Zemunski kej. Kao odmaralište, kao bekstvo kad vas iscede na fakultetu ili poslu. + Slatkiši. Pre svega, čokoladne bananice. Svaka čas Italijanima, ali ništa jednostavnije a bolje još nije smišljeno. + Studentski kulturni centar. Šta god on znači(o) prethodnim generacijama, i koliko malo znači(o) sadašnjim, pa makar i kao geografska tačka u glavnom gradu („nađimo se kod SKC-a“), još je simbol onoga što ovaj grad treba i mora da bude. A uz to, uvek možete tu da kupite knjigu koju zaželite.

tema

+ Kod Konja. Možda smo jedini narod koji spomenik ne zove po jahaču, nego po životinji. Neka smo. To govori da smo duhoviti, i da volimo životinje. A tamo, „Kod Konja“, možete da vidite svakog. I dvoje koji dolaze na prvi sastanak, i strance koji se zapanjeni okreću oko sebe, zureći povremeno u raširene mape, i golubove koji su u Srbiji odavno domaće životinje. + Čačansko pečenje, ali ne bilo kada, već pri polasku na more. Crna Gora i Grčka su vrlo blizu. Posebno kad upekne zvezda... + Lek koji načelnik jedne ugledne bolnice pouzdano propisuje svojim pacijentima jeste: idite u kafanu. Recept za početne oblike anksioznosti, depresije, tuge i sličnih osećanja izazvanih stresom, kretenima oko vas ili sopstvenim demonima. Sve dok ne preterate. + Košarkaši. Treba li objašnjavati? Okej, Sale Ðorđević, Paljo, Vlade, Bodiroga. Braduljica. Teo. Bogdan. Nastavite niz. Ali prvo, pročitajte tekst u Originalu. + Rolingstonsi. Nisu nas preskočili, a otvorili su vrata nekim drugim dinosaurusima. + Dramaturzi, glumci, srpska pozorišta. Atelje 212, JDP, „Kosa“ i „Buba u uhu“. Ljuba Tadić, Bata Stojković i Pavle Vuisić. Jer neki su večni. + Nepoznat vikend u Vojvodini. Zaustaviti se automobilom u nekom banatskom selu. Sesti na klupicu ispod drveta i ispred kapije kuće u kojoj ne znate nikoga. Onda otići do lokalne prodavnice i nategnuti pivo s meštanima, shvatiti da je život upravo tu. + Pasulj u TC Konjarniku, u lokalnom restoranu. Gledanje u krvotok gradskog prevoza duž Ustaničke ulice. Izduvni gasovi ne dopiru do vašeg tanjira u kojem pliva kolenica ili slanina. Sve nezdravosti na jednom mestu, a vama je tako dobro.

tema

+ Zaustavljanje automobila nedugo posle naplatne rampe u Bubanj potoku. Traženje prave poljane za dremku. Oni neotporni na insekte, ostaju da spavaju u automobilu sa otvorenim vratima. Zabranjuje se upotreba stereo sistema i dozvoljeno je slušati samo šumski saundtrek koji zaposlena lica pod stresom skidaju sa interneta. Na ovoj avanturi je besplatan i sa odličnom konekcijom. + Čajdžinica nadomak knjižare "Apropo" u ulici Cara Lazara u Beogradu. Neverovatni osećaj Skandinavije u srcu naše prestonice. Ali bez severne hladnoće. Ljubazne devojke koje vam dolivaju čajeve i služe odlične kolače. Gornji deo je savršenstvo. Pogled na knjige između zalogaja ili listanja tableta i laptopa. + Kosmaj, ali van prazničnih dana. Prolazak planinom u kojem izbegavate ekipe koje

nerviraju s ćumurom. Odlazak u kafanicu s vidikovcem, gde se pred vama izležava Srbija u najlepšim prirodnim bojama, koja staje na crtu bilo kojoj destinaciji sa Travela. Rođendani i gužva na Adi Ciganliji s makiške strane. Brodići nadomak Ade. Pogled na rukavac, ljuljanje koje izaziva moćni remorker sa šljunkom, lenji pogled na lenji saobraćaj koji promiče podno pilona, špricer i legendarna soda kojom natapate radost jer ste pobegli s posla ili iz škole, i uošte od obaveza. Odlazak na stadion OFK Beograda na Karaburmi, gde uništene tribine podsećaju na vreme u kojem su dole igrali najmlađi fudbaleri a u publici bila najstarija publika. Titel, zauzimanje pozicije na splavu s legendarnom somovinom.

+ Obavezan boravak na nekoj od benzinskih pumpi na autoputu. Mesta gde se turske krstarice koje idu ka zapadu Evrope susreću sa nemačkim „opelima“ koji voze Turke sa Zapada. + Odlazak na Exit. Tumaranje Dunavskom, brzi roštilj i sporo pivo pred odlazak na neki od koncerata. Idealni dolazak je pet sati pred koncert.

tema

+ Kuce i mace. I oni su Beograđani, Novosađani, Užičani, Kruševljani. I prevejane gradske džumare i skupocene, doterane pudlice dame. Puni su ih parkovi i ulice. Samo pazite: koliko ste vi više čovek, to će vas oni više voleti.

+ Ðorđe Balašević. Ne bi ni Vojvodina ni devedesete bez njega bili to što jesu. + Branko Kockica i Pozorištance Puž. Detinjstvo. Kao i praćke, peckalice, lastiš. Sve one igre koje smo igrali pre nego što smo počeli da sedimo za kompjuterom i ispred televizora po ceo dan. + Vlado Georgiev. Da li ga volite ili ne, slušate ili ne, ali taj čovek je prekinuo turbo-folk dekadu i dominaciju hrvatskog popa i otvorio vrata nekim drugim ljudima, i prvi i jedini se suprotstavio mašineriji. Praktično reformator pop muzike u Srbiji. Tu su i neki drugi mladi muzičari, u duši revolucionari... Marčelo, recimo. Nije svako mogao kod Olje Bećković. + Psovke. Znamo, ne zvuči pristojno, ali psovke su u umerenim količinama zdrave. Naučno je dokazano. + Umerenost. Pardon, neumerenost. U svemu smo neumereni. Sem u mržnji, to ne znamo. U Srbiji nikad nije bilo ozbiljnog rasizma. Niti će biti. Tviter i Fejsbuk. Naš humor, koji tamo dođe do najvećeg izražaja. Samo po srpskim društvenim mrežama najcitiraniji ljudi mogu da budu jedan Nobelovac i jedan Pantela.

ekskluzivno

intervju

JA K LUZIVNO E K S USPEŠNI NAJ

, PANIJA US E D M NORKA IT KO SRPS

š a m i d a K , ceo e j n a zn je tvoj t e sv

ijih ularn o p o p j d na e Murinj o u n z r, jed lica i Žo kcioniše e g a a un an tn tajne all M a su zašti s? Kako f b u t s o o e j j u i nF ko ,č de oji Eleve industrije astao Nor ih dolazi i ustrija i k p o T li za a u istoriji kako je n se do nj ska IT ind specijalno u č u li ij, ko srp sa Svi s skih igar atić. A panija? Ka je stanju pani med a Nordeu t M r o a j sp ik m m an am IT ko U kakvo a neki št ojice čeln Nem z ? r i naš domaća ima put od t ić šnija a, ako ih e je prvi ić, jedan e škov p e s h u m N v j e o a o t n in sp na Milut jali? O Milja vog u e š i njiho i potenci io Branko P r en su nj inal, govo rig za O

Znanje je jedina stvar koju nikad niko ne može da ti oduzme. Pored znanja, ono što nekim mladim ljudima u ovom poslu ume da nedostaje, i da ih u tom smislu koči, jeste samopouzdanje

ekskluzivno

Mladi ljudi ne bi trebalo da se oslanjaju samo na tradicionalne sisteme učenja. Znanje je nikad dostupnije i manje-više je besplatno. Ovo nikako ne treba da se protumači kao: "Batalite fakultet". Naprotiv. Ja imam petogodišnju diplomu jedne svetski priznate škole. Hoću da kažem da i pored formalnog obrazovanja, svako ko hoće da postigne nešto treba da radi na sebi, treba dodatno da istražuje, da vidi šta sve može da se napravi i postigne sa znanjem koje stiče na formalan način

trijum moderne poslovne zgrade, jedne od onih koje su podignute u novom veku i u novom delu Beograda. Voda sa kišobrana sliva se na fensi mermer. Srećom nije neka voda, pošto je dan samo muljav, nema ozbiljnog pljuska. Neonsko svetlo nije ništa manje sivonjavo od onog dnevnog napolju. U ovoj zgradi, između ostalih, smešteno je i beogradsko sedište kompanije Nordeus. Tamo idem. Recepcioner mi daje tablet. Kaže da unesem podatke i da na kraju prijavljivanja napravim selfi. Napravim ga. Lice mi odgovara vremenskoj prognozi. „To je to. Idite na sprat“, objasni mi gospodin sa prijemnice. Branko Milutinović, Milan Jovović i Ivan Stojisavljević radili su zajedno u Microsoftu, u Švedskoj. Imali su uslove o kakvim verovatno većina mladih ljudi sanja, ali oni su sanjali o pravljenju igara. Vratili su se u Beograd i osnovali Nordeus, 2010. godine. Tako je, u njihovoj radionici, nastala igra Top Eleven Football Manager. Ubrzo, postala je broj jedan među Facebook igrama, a ovi momci postali su vrlo bitan deo mlade srpske IT istorije. Danas Nordeus ima 170 zaposlenih u Dablinu, Londonu, San Francisku, Skoplju i Beogradu. Na ulazu u „srpsku firmu iz snova“, dočekuje me Marija, vidno imuna na meteorološko-ekonomsku depresiju koja se dešava van njene poslovne oaze. Nudi da me provede u obilazak kancelarija. Otkrivam zelene zidove ukrašene zdravim biljkama, prostorije za fliper, stoni i bilijar tenis, lego panoe, šarene poštanske sandučiće za lične porukice i šaljivo dizajniranu, ali moćnu biblioteku. Stakla sa likovima animiranih akcionih junaka služe kao zidovi za razdvajanje prostranih kancelarija. Svet Nordeusa. Još je bolji nego što se priča. Branko Milutinović, čelni čovek kompanije, dao je svega nekoliko intervjua tokom karijere. Uglavnom je na pitanja novinara

odgovarao putem mejla. Kako mi je objasnila Marija, ideja Originala mu se dopala i rešio je da odvoji vreme za razgovor oči u oči. Nakon obilaska, Marija me smešta u prostoriju za manje sastanke uređenu po uzoru na scenografije animiranih filmova. Na zidu je moćan ekran, po stolu su gedžeti i jedan A4 papir iscrtan drvenim bojicama. Neka srca i smajliji. Branko se pojavljuje u polo majici, i donosi svoj diktafon kako bi imao govornu verziju razgovora za sebe. Deluje kao profesionalni sportista na godišnjem odmoru. Blago je preplanuo, nema podočnjake i gestikulira kao da se upravo vratio sa Tibeta. Pre desetak godina, bilo bi potpuno nadrealno upoznati direktora jedne uspešne multinacionalne kompanije bez nagomilanog stresa koji se manifestuje kroz povremene tikove, nadmenog - zato što mi se može - stava i sličnih nagoveštaja tipskih poremećaja ličnosti vidljivih na prvu loptu. No, novo je vreme i donelo je nove ljude. Branko Milutinović, stabilan, uspešan i zdrav, nije nikakav mit. Sasvim je realan lik. Današnji klinci vaš posao doživljavaju kao ultimativni dream job. Bavite se pravljenjem igara, dakle onim zadovoljstvima za koje većina „običnih smrtnika“ mora da štrpne od obaveza. Da li se zaista toliko dobro zabavljate na poslu kao što deluje?

Zabavljamo se, naravno, ali i mnogo radimo. Uglavnom se dobro osećamo, što potvrđuju interna istraživanja. I ja se tako osećam. Mislim da ljudi ovde nisu izloženi nepotrebnom stresu, već pritisku koji nameće poslovna odgovornost, a to je bitna razlika. Na čemu sada radite?

Dosta dugo radimo na novim igrama. Trebalo bi ove godine da neki od tih plodova postanu vidljivi na globalnom tržištu. Radi-

intervju

mo i na sebi, da budemo bolji, i da se to odrazi i na naše rezultate. Vrlo je jednostavno. Kompletan prostor i radno okruženje podredili ste sebi i kreativnom radu. Kako izvlačiš maksimum iz sopstvene kreativnosti i iz kreativnosti kolega? Šta je tu, po tvom iskustvu, najvažnije kad je reč o rukovođenju? Šta možda menadžerima sa ovih prostora fali kad je reč o odnosu prema ljudskim resursima?

Kreativnost je zaista važna, ali je samo jedan mali, doduše neophodan, deo u toj slagalici dobrih rezultata. Van kreativnosti, bitno je i znanje, bitna je volja. U Srbiji se cene ideje. Mnogi ih imaju, ali je pitanje šta dalje da rade s njima. Dešava se da ljudi smatraju da je ideja najvažnija i najskuplja, pa onda niko ne da svoju ideju, čuvaju je da je neko ne ukrade. Kreativnost jeste ključna u našoj industriji, ali neophodno je i ključno još mnogo toga. Mi se kao kompanija trudimo da nam u centru pažnje budu ljudi. Nijedan resurs ne može biti i nije vredniji od ljudi i njihovog znanja. Na prvom mestu su ljudi, onda ide hiljadu mesta prazno, pa kapital, alati i sve ostalo. Ljudi su najvredniji. U skladu s tim principom, negujemo prepoznavanje i priznanje. Ljudi treba da budu svesni svrhe svog rada, svesni toga da su cenjeni i svesni rezultata. Treba da budu na neki način i nagrađeni. Ne pričam o štapu i šargarepi, to je jedan sasvim drugi koncept. Ljudima treba omogućiti slobodu da urade ono što oni misle i na način na koji oni misle da treba. Radni prostor, tehnologija, kvalitetna hrana, plata, egzistencijalna i profesionalna sigurnost koje ovde nudimo to omogućavaju. I ne mešamo se, ali ponudimo edukaciju koja je neophodna da bi se neki izazovi rešili. Jednostavno, prioritet je da svi imaju šansu da uspeju u tome što hoće i mogu da rade. Osim podrške, ljudima treba dati i konstruktivni fidbek, pomoći im da uvide šta rade dobro, a šta može bolje. Takođe, na tom putu neophodna je i ogromna doza obostranog poverenja. Morate biti sporemni da potpuno verujete u nečije sposobnosti, i dobre i čiste namere. S druge strane, vrlo je važno da ljudi veruju menadžmentu, svojim kolegama, u to sa su odluke koje se donose u interesu svih nas. To poverenje treba stalno negovati, jer ako ga jednom izgubiš, vrlo ga je teško povratiti. Kad se tako postave međuljudski odnosi, onda ljudi ne traže odmor da ne bi radili, već da bi se odmorili i vratili sa više energije. To je, rekao bih, za našu sredinu atipična postavka. Ovo što si sad naveo, zvuči kao doslovno poštovanje Maslovljeve piramide potreba u psihologiji. Odmah nakon fizioloških potreba slede potrebe za sigurnošću, zatim potrebe za pripadnošću, potrebe za uvažavanjem i, najzad, potrebe za samoostvarivanjem. Kad podmiriš sve, naravno na polju poslovnog okruženja, zapravo nastojiš da omogućiš okruženje u kom će svi svoje lične poslovne ciljeve moći da smeste na vagon ciljeva firme u kojoj rade?

Da. Ali na jedan način koji je prirodan i koji ima razlog. Trudimo se da ljudi znaju šta se od njih očekuje i da imaju jasan odgovor na svako „šta“ i svako „zašto“. U tom smislu, naš sistem je transparentan. Svi znaju i dobro i loše. Svi znaju kad smo i šta pogrešili. Dakle, da bude: „Došao sam ujutru na posao jer hoću da uradim ovo zbog toga i toga“, umesto onog standardnog: „Došao sam da bih sedeo 8 sati na poslu, zato što ću tako jedino da dobijem platu“.

Po obrazovanju si inženjer elektrotehnike, odseka za računarsku tehniku. Reč je o deficitarnoj struci na globalnom nivou, što znači da među vama gotovo da nema nezaposlenih. Ipak, uvek postoje izuzeci. Kako neko postane izuzetak u jednoj tako traženoj branši?

Nije na meni da osuđujem nekoga. Pravila moje branše verovatno ne važe za sva zanimanja, ali inženjera elektrotehnike uvek nedostaje. I u Srbiji za njih ima posla. Mislim da u našoj struci nema onih koji su prinuđeni da se bave nečim drugim zato što ne mogu da nađu posao za koji su se školovali. Osim toga, ko god ne može da pronađe posao u svojoj zemlji, uvek može da ga pronađe na internetu za dvadeset minuta i da se odseli.

To što je neko otišao u inostranstvo ne znači da je sposobniji od onoga ko je ostao u Srbiji, ili da bolje zarađuje. Naprotiv. Većina vrlo sposobnih ostala je baš ovde zato što su bili sposobni da stvari realizuju i naplate ovde Kad su stvari tako postavljene, verovatno nivo znanja najviše pravi razliku između ljudi.

U ovom poslu, znanje je na prvom mestu. Moj pokojni otac, koji je preživeo Drugi svetski a zatim i ostale ratove, govorio je da je znanje jedina stvar koju nikad niko ne može da ti oduzme. Ono što neke mlade ljude u ovom poslu ume da koči jeste nedostatak sampouzdanja. Kako to da vam je baš Microsoft bio prvi posao? Nije loše za početak...

To je duga priča, pa ću pokušati da je skratim. Otišao sam u Microsoft čak i pre odbrane diplomskog rada. Odbranio sam ga nešto kasnije, dok sam živeo i radio u inostranstvu. Kad sam već privodio studije kraju, pokrenulo se pitanje toga šta ću da radim. Nekoliko mojih prijatelja sa fakulteta i ja počeli smo da razmatramo Microsoft kao opciju. Verovatno smo bili povučeni pričom da je napolju sve mnogo bolje i lepše. Pritom, bili smo u situaciji da započnemo karijeru u tada najuspešnijoj softverskoj kompaniji na svetu. Odseliti se u inostranstvo i raditi u vodećoj svetskoj kompaniji čiji je vlasnik najbogatiji čovek na svetu - primamljiv je koktel za mlađeg čoveka. Tako mi odosmo tamo. Na neki način, to mi jeste bio prvi posao posle fakulteta. Podrazumevao je radno vreme, rad s ljudima i mnoge stvari sa kojima sam se prvi put u životu susreo. Koje su najveće predrasude o radu za veliku IT kompaniju u inostranstvu?

Postoji predubeđenje da je tamo sve fantastično, a da ovde ništa ne valja. Ovde u Srbiji čitam po forumima i po novinama da u inostranstvo inženjer ima platu 90.000 dolara. U tome ima istine, ali nije tako kao što se čini.

ekskluzivno

Konkretno, od tih 90.000 dolara pola ode na porez, dakle ostaje 45.000 dolara. Moram da naglasim da 90.000 dolara primaju ljudi sa ozbiljnim iskustvom, ozbiljnim rezultatima, ozbiljnim godinama školovanja... I posle cele te borbe, dobijaš 45.000 dolara neto. Na mesečnom nivou, to izađe oko 3.800 dolara. U vreme kad sam ja počinjao, to je u evrima iznosilo oko 2.800 evra. Kad se tome pridoda činjenica da ti je potrebno još 1.000 evra da iznajmiš stan sa nekim, i da ti treba oko 300 evra za gradski prevoz, od tih 90.000 dolara dođeš do pristojne sume, ali ni blizu toga da si obezbedio porodicu. Sve je to super, ali u finansijskom smislu, nema neke drastične razlike. To je možda najveća predrasuda. Profesionalno, ja sam osetio veliku razliku. Imao sam 24 godine, bio je to moj prvi susret sa nečim što je u poslovnom smislu vrlo ozbiljno, ali to nisu bile razlike kao nebo i zemlja. Bilo je i loših strana: živiš odvojen od porodice i prijatelja. Hoću da kažem da odlazak u inostrantvo nije čarobni štapić. Zavisti, naravno, šta ko traži. Neki odu, ostvare veoma skroman život i nisam siguran da im to kompenzuje žrtve koje su u to ime podneli. Moja očekivanja su bila i ostala drugačija.

Kako je izgledao tvoj ulazak u korporativnu mašinu? Bio si vrlo uspešan na fakultetu, važio za jednog od najboljih, a onda stupio na posao u kompaniji koja okuplja tebi slične sa svih krajeva sveta. U međuvremenu, oni su stekli i iskustvo, a ti si tek došao iz klupe. Da li si osetio kao da gubiš pod nogama kad si video gde si došao i koji su sve izazovi pred tobom? Gotovo svako stupanje na novi posao zahteva period adaptacije, a ovo je ipak bila velika promena. Da li si imao onaj čuveni osećaj da ništa ne znaš?

Pojma nisam imao, maltene ni o čemu. Sad sam nešto bolji, hah. Imao sam sreću da sam tokom školovanja radio i nešto praktično. Te prilike sam najčešće sam stvarao. Danas, mislim da mladi ljudi ne bi trebalo da se oslanjaju samo na tradicionalne sisteme učenja. Znanje je dostupnije nego ikad i manje-više besplatno. Ovo nikako ne treba da se protumači kao: „Batalite fakultet“. Naprotiv. Ja imam diplomu jedne u svetu priznate petogodišnje škole. Hoću da kažem da, i pored formalnog obrazovanja, svako ko hoće da postigne nešto treba da radi na sebi, treba dodatno da istražuje, da vidi šta sve može da se napravi i postigne sa znanjem koje stiče na formalan način.

intervju

Ljudima treba omogućiti slobodu da urade ono što oni misle i na način na koji oni misle da treba. Radni prostor, tehnologija, kvalitetna hrana, plata, egzistencijalna i profesionalna sigurnost koje ovde nudimo to omogućavaju. I ne mešamo se, ali ponudimo edukaciju koja je neophodna da bi se neki izazovi rešili. Jednostavno, prioritet je da svi imaju šansu da uspeju u tome što hoće i mogu da rade Koliko je kod tebe trajao period adaptacije u Microsoftu? Posle koliko vremena si mogao da kažeš da se osećaš kao ravnopravni deo tima?

Zavisi o kojoj vrsti znanja pričamo. U svakom slučaju, nekoliko meseci. Taj period u industriji traje od 3 do 6 meseci. Zašto ste vas trojica odlučili da se vratite u Srbiju?

Pre svega, zbog odvojenosti od porodice. Ako si iole u mogućnosti da se ovde razvijaš i obezbediš sebi egzistenciju kao tamo, ili bar sličnu, mislim da nema razloga praviti tako teške kompromise. I ko god da je ostao ovde iz moje struke, nema nikakav drugi metarazlog. Dakle, to što je neko otišao u inostranstvo ne znači da je sposobniji od onoga ko je ostao u Srbiji, ili da bolje zarađuje. Naprotiv. Većina vrlo sposobnih ostala je baš ovde zato što su bili sposobni da stvari realizuju i naplate ovde. Naglašavam da sve vreme pričam o mikrouniverzumu svoje struke. U ovom konkretnom poslu, kad imaš znanje, ceo svet je tvoj. Mi imamo proizvode kao i svi ostali, ali je naše tržište otvorenije jer ne postoje fizičke barijere kao, na primer, kad proizvodiš nameštaj ili jabuke.

Šta misliš o tezi da je IT eksplozija planeti darovala čitavu paletu mladih, čistih i mentalno potpuno „strejt“ bogataša. Tokom celog prošlog veka, u američkom biznis balonu važila je teza da svakog poštenog milijardera možeš da pitaš sve sem one čuvene: „Kako si zaradio prvi milion?“ Danas, sa Zakerbergom na čelu, imamo čitavu jednu ekipu klinaca koje smeš da pitaš apsolutno sve.

Slažem se sa tim pogledom. Informaciona tehnologija i industrija bazirane su isključivo na znanju i na sposobnosti da svojim znanjem na neki način promeniš svet. To su čiste stvari, logična je i ta očigledna finansijska čistoća. Naravno, i tu je sve moguće, ali koliko ja poznajem ljude iz inudstrije - a poznajem ih mnogo, iz celog sveta, pa i one na čelu najvećih kompanija - primetan je među svima njima, u proseku, vrlo visok ljudski kvalitet koji nije uporediv sa mnogim drugim poslovnim sredinama. Kako je nastao Nordeus? Koliko je dugo živeo samo kao ideja?

Ivan, Milan i ja radili smo zajedno u Microsoftu, a imamo i zajedničku predistoriju. Na primer, Ivan i ja smo i na fakultetu dosta radili zajedno. Onako, na svoju ruku. Radili smo zajedno i master rad. Prvi put u istoriji našeg fakulteta, odobreno je da nekoliko ljudi radi jedan rad. Morali smo da se podelimo po oblastima, ali smo u principu radili zajedno. U pitanju je bila jedna igra, i to softver za decu ometenu u razvoju i njihove roditelje, staratelje i predavače. Ideja je bila da im se kroz video-igru olakša učenje o bezbednosti u saobraćaju. Stvorili smo 3D grad kroz koji možeš da šetaš dete koje na taj način uči. Bio je to vrlo kompleksan softver. Radili smo devet meseci, manje-više, svaki dan po ceo dan. Kad smo završili, pokušali smo da mu pronađemo primenu. Malo zbog našeg neiskustva, malo zbog sredine, tek ideja se nije primila. Već tad smo prećutno želeli da se ubuduće profesionalno bavimo razvojem igara. Ipak, otišli smo u Microsoft i tamo radili na razvoju biznis rešenja. Drastično smo podigli nivo razumevanja struke, i tu ne mislim samo na tehničku stranu. Moram da naglasim da naši studenti iz ove oblasti imaju vrlo visok nivo znanja kada završe školu, nimalo ne kaskaju za ostalim diplomcima iz sveta. Razumevanje koje smo stekli tiče se mnogo više pitanja: „Zašto ti uopšte radiš taj posao?“ i „Kako se to radi sa drugim ljudima?“ Učili smo stvari na pravi način od prvog dana. Kada nešto od početka ne naučiš kako treba, greške se kasnije teško ispravljaju. U jednom trenutku, došlo je do velike promene u našem ekosistemu. Promena je zahvatila ceo svet. Imali smo sreće. Tih godina, između 2007. i 2009, život je transformisan pomoću Facebooka i pametnih telefona. Sreća je što smo u tom pravom trenutku bili na pravom mestu u pravo vreme, i što smo, u neku ruku, već bili dovoljno zreli. Prepoznali smo priliku. Ona je tada bila vrlo mlada, nejasna i ne baš opšteprihvaćena. Pojavio se novi medij i pojavilo se novo tržište koje je bilo prazna tabla. Prelomili smo i rešili da probamo da napravimo igru. Vratili smo se kući i počeli da radimo na nečemu što se zove Nordeus. Zapravo, otpočeli smo rad na igri Top Eleven Football Manager.

ekskluzivno

Kreativnost je mnogo važna. Međutim, ona je samo jedan mali, doduše neophodan, deo u toj slagalici dobrih rezultata. Van kreativnosti, bitno je znanje i bitna je volja. Mi smo narod koji dosta ceni ideju. Dešava se, sa tim sam se i ranije susretao, da ljudi smatraju da je ideja najvažnija i najskuplja. To je nekako srpska teorija

U međuvremenu, ta igra postala je No. 1. Kako ste došli do tog konačnog paketa? Da li ste od početka pucali tako visoko?

Reč je o različitim nivoima kompleksnosti. Igre moraju da prate onu premisu: „Easy to learn, hard to master.“ Ako govorimo o igri kao iskustvu za korisnika, tu smo gađali to što smo napravili. Dakle, nešto što ima potencijal da zainteresuje mnogo ljudi i da ih, što više i što duže, zadrži. Kada govorimo o tehničkoj složenosti, projekat Top Eleven je nadmašivao sve što smo radili ranije. Moje inženjersko znanje je kroz rad na tom projektu još drastično napredovalo. Morali smo da rešimo mnogo teških inženjerskih problema. Kad govorimo o uspehu, on ima različite aspekte. Neki su vidljivi, a neki ne.

intervju

objektivno gledaju u sebe i u to što rade. Tako će moći da uvide grešku, pa i da je poprave. Daleko od toga da smo mi bili idealni. Naprotiv. Problemi i izazovi koje si primetila, koje smo imali i mi, problemi su i izazovi koje svako ima. Takođe, izazove koje mi danas imamo kao kompanija, imaju i svi naši konkurenti. Nema tu nikakve razlike. Svi iste muke muče i pronalaze slična ili različita rešenja. To je normalno. Treba biti uporan, a najvažnije je biti svestan realnosti. Kako ste došli do Murinja?

Hteli smo da pozicioniramo našu igru kao broj 1 u svetu. U tom trenutku, ona je to već i bila, ali nastojali smo da sve poslovne odluke uskladimo sa tom porukom. Ako nam treba partner, zaštitno lice ili promoter, kao najbolji hteli smo da idemo kod najboljeg. Voleli ga ljudi, mrzeli, niko neće reći da Murinjo nije ubedljivo najbolji. To je činjenica. Tom logikom smo se vodili. A kako je to izvedeno, već je stvar naših poslovnih odluka i kontakata. Da li su ga zahvaljujući vašoj igri ljudi ipak malo više zavoleli?

Ne bih znao. Možda. Murinjo je kul tip.

Da li popularizacija ličnosti kroz video-igru polako postaje novi trend u svetu? Koliko video-igre imaju potencijal da se definišu kao novi medij za promociju?

Ne bih rekao da smo blizu toga da video-igre budu mejnstrim za promociju ličnosti. Suština igara je da budu zabavne i da ljudima pružaju zadovoljstvo i razonodu. Zasad je to promovisanje ličnosti u igrama više izuzetak nego pravilo. Kim Kardašijan je jedina uspela da tu napravi veliki rezultat. Niko drugi nije. Međutim, ona je inače neko ko uspeva da ni iz čega napravi svašta. Videćemo kako će se stvari dalje razvijati. U svakom slučaju, Murinjo je tu zbog nas. Takva je vrsta saradnje, ugovora. Nismo mi tu zbog njega. Kad si mlad i počneš da se baviš kreativnim poslom koji dugo iščekuješ, postoje neke zamke, neke možda čak i „dečje bolesti kreativnog posla“. Jedna od njih je i želja da u svoj prvi projekat ubaciš sve što ti se ikad dopadalo, privlačilo te ili ti palo na pamet kao dobra ideja. Tu se onda, jasno, javi i opasnost skretanja sa puta, ulaganja energije u pravljenje nečega više zbog sebe, a manje zbog početne svrhe. Da li ti je poznato to? Koliko ti je rad u Microsoftu pomogao da u tom smislu „spustiš loptu“ i misliš kao profesionalac?

Slažem se sa tim opažanjem. Vrlo je tačno i definiše nešto što je vrlo opasno za mlade ljude. Reč je o klasičnoj rasplinutosti koja je odlika neiskustva. U tu rasplinutost upadali smo i mi. Pravili smo takve greške. Možda ih i dan-danas pravimo, pa ćemo ih postati svesni za koji mesec ili godinu. Naravno, u početku je takvih grešaka bilo mnogo više. Verovatno smo uspeli da ih prepoznamo, pa smo na kraju uspeli da izguramo ono što je trebalo da se izgura. Nemam neki recept za prevazilaženje te početne rasplinutosti. Jedino što mogu da kažem jeste da ljudi treba da je budu svesni i da, koliko god mogu,

U kom trenutku ste mogli zasigurno da kažete da je to - „to“, da je igra postigla baš ono što ste zacrtali i da ste uspeli?

Taj period razvoja je bio vrlo naporan. Govorimo o prve, recimo, dve godine. Tad smo sa malo ljudi mnogo radili. Bilo je nekoliko bitnih momenata. Verovatno najbitniji uspeh je kad dokažeš sebi da si nešto uradio, a to smo doživeli onog trenutka kada smo igru pustili. Radili smo mnogo, pravili, ulagali sebe do kraja i onda smo to dali svetu. Samo dan kasnije, nekoliko hiljada ljudi igralo je našu igru. Svi su imali pozitivne komentare. Bio je to veliki trenutak za mene i privatno i profesionalno. To je poenta - da ti nešto napraviš. Sledeći naš korak bio je da ta igra uđe među najbolje. Do tog uspeha smo stigli vremenom. Takođe, sve je opet zahtevalo mnogo rada. Taj trenutak o kojem ti pitaš dogodio nam se na nivou kompanije. Kad smo došli u situaciju da imamo stabilan izvor prihoda, da radimo sa kolegama kakve želimo, i kad je postalo jasno da nam je temelj stabilan, osetili smo da je to - „to“. Tog prelomnog trenutka se najradije sećam kao nečeg najdragocenijeg. Dogodio se baš u ovim prostorijama. Nakon toga bilo je još mnogo važnih koraka. Svaki je zahtevao mnogo truda i rada, ali to ih je činilo još boljim.

RADAR NOVE GENERACIJE

Pet pitanja za... Sofiju Knežević, džez divu

Kako je svet naučio srpske uspavanke

vadesetpetogodišnja džez diva mogla bi da se pohvali podjednako veličanstvenim nastupima na Kolarcu i u Karnegi holu. Mogla bi da kaže da je njen zaista veliki uspeh to što je, iako vrlo mlada, do sada već pisala muziku za ozbiljne pozorišne komade, sarađivala sa velikim muzičkim imenima ovog vremena, i što je svojevremeno proglašena za Vogue „It“ devojku. Mogla bi i da kaže kako je ogromna čast to što predaje muziku u uglednoj američkoj školi, i to na zahtev studenata. Ali, Sofija Knežević nema potrebe da govori ništa o tome. Ova devojka zapravo svoje velike uspehe tek očekuje. Bilo da nastupa u rodnom Beogradu, u Njujorku u kom je stacionirana ili bilo gde drugde na planeti, glas i harizma Sofije Knežević su poput polarne svetlosti - ova mlada dama nikoga ne ostavlja bez snažne impresije. Odmalena si bila „devojčica koja obećava“. Kasnije se ispostavilo da se kod tebe poklapaju natprosečan IQ i natprosečan muzički IQ, što je vrlo retko. Proputovala si ceo svet i bavila se muzikom iz raznih uglova. Koje račvanje na tvom putu je bilo presudno?

Ima ih dosta. Lično verujem da svaki momenat u našem životu, koji odlučimo da provedemo na određeni način i da se krećemo u određenom smeru, utiče na to kako će se stvari razvijati dalje u budućnosti. Neki od tih momenata su: otkrivanje ljubavi prema muzici i kretanje u muzičku školu, polaganje prijemnog ispita za džez odsek u srednjoj muzičkoj školi „Stanković“, zatim odluka da odem godinu dana ranije da polažem prijemni na džez akademiji u Gracu. Definitivno „preskakanje“ osmog razreda u osnovnoj školi i četvrtog u srednjoj, jeste ono što je verovatno bilo presudno za mene. Nisam sve uradila ranije, već na vreme. Igrom slučaja je sledeće dve godine u Gracu za pevanje bio otkazan prijemni ispit, zbog velikog broja studenata na pevačkom odseku. Kasnije su se ređale prilike koje su bile bitne za moj dalji napredak. Tu spada i odluka da počnem da živim u Njujorku. Imala si talenat, to je bitno. To što si ga realizovala je još bitnije. Kako si to sve uspela?

Moji roditelji, cela moja porodica i način na koji sam odrastala i okruženje, najviše su uticali na to. Pre svega, uspela sam da otkrijem ono što me čini srećnom i dobila sam smernice kako da radim i kako da iskori-

Srbi i te kako razumeju džez. Imamo strastvenu publiku koja se ne libi da to pokaže i mislim da je to naša velika prednost. Nažalost, predstava o tome šta je džez i kakav je njegov status, kao i status mesta u kojima se svira, nisu najsjajniji stim svoj kapacitet. Odrasla sam u porodici umetnika, oba moja roditelja su ostvareni vizuelni umetnici. Nas petoro dece bili smo okruženi vrlo bogatim intelektualnim sadržajima, i to konstantno. Već u trećoj, četvrtoj godini umesto tipičnih dečjih brzalica, bila sam zaljubljena u džez i pevanje Ele Ficdžerald. Roditelji su i kasnije nastavili da nas podstiču da radimo na sebi i na svojoj umetnosti. Naučila sam da ne postoje nikakvi limiti sem onih koje sami sebi postavimo, i da zbog toga treba da se trudimo da budemo slobodoumni.

RADAR NOVE GENERACIJE

Nastavak kultne serije

Zašto je Linč pobegao od „Tvin Piksa“? Neki bi rekli da je to poslednji „linčovski“ preokret Prepevala si stare srpske uspavanke u džez maniru. Kakve su reakcije?

Kada sam počela da aranžiram srpske narodne pesme u džez maniru, to je dalje podstaklo moje istraživanje balkanske muzike. Došla sam tako i do naših uspavanki. Uspavanke su nešto što je i dalje dosta sveže u meni. Imam 25 godina i petoro braće i sestara! Otpevala sam mnogo uspavanki u životu i bilo je uživanje aranžirati ih u duhu džeza. Uvrstila sam ih u svoj repertoar. Naši ljudi su oduševljeni, a stranci zaintrigirani. Generalno, reakcije su sjajne.

u čitavom konundrumu oko nastavka najpoznatije nikada razrešene serije svih vremena, one o specijalnom agentu FBI Dejlu Kuperu i ubistvu kraljice mature Lore Palmer. Tek, čuveni režiser i zvanično je saopštio da neće učestvovati u nastavku serije, koju priprema mreža Showtime. Nekada vredni Linč nije imao nijedan projekat u poslednjih devet godina - zapravo, od „Inland Empire“ 2006. - a njegova, kaže, neopoziva ostavka na Tviteru bila je iz „finansijskih razloga“. Showtime sada razmišlja da potpuno odustane od projekta, što može da znači da ni posle 25 godina nećemo saznati šta se zaista desilo posle druge sezone...

Koliko se srpska džez publika razlikuje od njujorške? Da li Srbi razumeju džez?

// poslušajte sofijinu muziku youtube.com/sofijazzz

P TO

Aktuelni rokenrol bendovi iz Njujorka 10. Envy on the Coast 9. Glassjaw 8. Vampire Weekend 7. The Strokes 6. Coheed and Cambria 5. Grizzly Bear 4. Yeah Yeah Yeahs

3. Cults 2. Every Time I Die 1. Brand New

*Izvor: FDRMX.com

Srbi i te kako razumeju džez. Imamo strastvenu publiku koja se ne libi da to pokaže i mislim da je to naša velika prednost. Nažalost, predstava o tome šta je džez i kakav je njegov status, kao i status mesta u kojima se svira, nisu najsjajniji. Iskreno se nadam da će se ta pitanja rešiti u skorijoj budućnosti. Ja ću svakako raditi na tome da ljudi budu bolje edukovani u pogledu ponašanja u džez klubu, na džez koncertu i uopšte slušajući džez. Pristojnost publike izuzetno utiče na kvalitet opšteg doživljaja muzike. Što se tiče ponašanja njujorške publike, džez je njihova narodna muzika (u nekom elegantnom smislu). Publika je, većim delom, vrlo sofisticirana u odnosu prema džezu. Naravno, i ta sofisticiranost nekad ume da bude hladna.

in t er vj u

UPOZNAJ SVET

Prvi intervju za srpske medije

na Vin tu

Moj uzor je Hilari Klinton

ekskluzivno

Prvi put za bilo koji medij iz ovog dela sveta, Ana Vintur za Original govori o večitom žongliranju između porodice i karijere, ključnim osobinama koje donose uspeh u poslu, svom odnosu prema zaposlenima, savetima koje bi uputila mladima i o tome zbog čega smatra da je Hilari Klinton vredna divljenja

Najbolji savet koji mogu da dam je: Pronađite nekoga koga poštujete i pokušajte da učite od njega ili nje. Ne postoji zamena za iskustvo i predan rad

ad je pre tačno 30 godina preuzela britansko izdanje magazina Vogue, Ani Vintur to nije bilo dovoljno. Želela je da vlada svetom i uspela je. Iako je u tom životnom periodu imala dvoje vrlo male dece, već 1988. zauzela je jednu od najodgovornijih poslovnih pozicija na planeti kad je reč o modi, sela u najbolju kancelariju američkog Voguea, i do dana današnjeg ostala alfa i omega u svetskoj modnoj industriji vrednoj oko sto milijardi dolara. Spekulisalo se o njenom ljubavnom životu, surovom odnosu prema zaposlenima, uticaju na Volstritu, političkom značaju, spekulisalo se i o tome da će biti smenjena... Tokom tri decenije koliko kroji svetsku modnu istoriju, mnogo se spekulisalo o dami sa bob frizurom i zatamnjenim naočarima. No ona i danas ima neprikosnovene rezultate. Činjenice su činjenice, a Vogue je modna biblija kakva jeste upravo zahvaljujući tome što Ana zna posao i radi ga dobro. Iako je mnogi etiketiraju kao čeličnu vladarku, niko ne može da baci senku na sve humanitarne akcije koje je tokom godina sprovela perfektno kako ume, inicijative koje je pokrenula, kao i činjenicu da je upravo Ana zaslužna za ukidanje anoreksičnog izgleda kao modno atraktivnog. Prvi put za bilo koji medij iz ovog dela sveta, Ana Vintur je za Original rešila da govori o večitom žongliranju između porodice i karijere, ključnim osobinama koje donose uspeh u poslu, svom odnosu prema zaposlenima i o tome zbog čega smatra da je Hilari Klinton vredna divljenja.

intervju

nost.“ Iako je to pomalo kliše, ja zaista osećam veliku odgovornost da uzvratim sve što treba svetu, naročito svetu mode, koji mi je pružio toliko toga. Kroz inicijative kao što su CFDA/Vogue Fashion Fund i Museum of Art Costume Institute Benefit, bili smo u mogućnosti da podržimo novu generaciju američkih modnih dizajnera i da sačuvamo istoriju naše industrije. Koji je značaj timskog rada u velikom sistemu kao što je Vogue? Da li uvek nastupate kao kapetan, ili smatrate da „demokratija“ pruža veću motivaciju?

Volim da angažujem ljude sa snažnim vizijama i uglovima gledanja, pa onda da delegiram dužnosti. Verujem svom timu kad je reč o donošenju bitnih odluka. Naravno da sam uključena u proces odlučivanja i uživam da učestvujem u razgovoru, ali istinski podržavam one koji rade za mene i verujem im. Savet koji ste dali mladim ljudima bio je: „Nađite posao, čak i ako to nije vaš posao iz snova.“ Koji konkretan savet biste im dali onda kad dođu do posla?

Volim da angažujem ljude sa snažnim vizijama i uglovima gledanja, pa onda da delegiram dužnosti. Verujem svom timu kad je reč o donošenju bitnih odluka. Naravno da sam uključena u proces odlučivanja i uživam da učestvujem u razgovoru, ali istinski podržavam one koji rade za mene i verujem im Žene su specijalisti za multitasking, za podelu života između građenja karijere i podizanja porodice kroz brigu o deci. Kakva je Ana Vintur kao majka? Da li je Vogue vaše treće dete?

Smatram da je važno uključiti decu u posao kojim se bavite koliko god ste u mogućnosti. Tako mogu sve da iskuse iz prve ruke, da se osete značajnim i da shvate koliko ispunjujući jedan posao može da bude. Uvek sam svoju decu vodila sa sobom i upoznavala ih sa ljudima sa kojima radim. Smatram da je bitno za decu da razumeju da žena može da ima blistav

Najbitnija osobina koju mlada osoba dok traži posao može da poseduje jeste prilagodljivost. Mladi ljudi danas treba da poseduju raznovrsne veštine i znanja pošto su poslovi postali tako mnogostrani. Najbolji savet koji mogu da dam je: Pronađite nekoga koga poštujete i pokušajte da učite od njega ili nje. Ne postoji zamena za iskustvo i predan rad.

profesionalni život dok bez kompromisa brine o svojoj porodici. Vaše ime je na svim listama najmoćnijih žena i ljudi sveta. Šta reč „moć“ znači za vas? Da li smatrate da uz veliku moć dolazi i velika odgovornost, i koja je njena odgovornost prema društvu?

Za mene, moć znači da radim posao najbolje što mogu. Osećam se toliko srećnom zbog toga što sam u mogućnosti da ustanem svakog jutra i odem na svoj posao. Ponoviću onu često korišćenu frazu: „Uz veliku moć dolazi i velika odgovor-

Podržali ste Baraka Obamu na izborima. Hoćete li se angažovati na predstojećim izborima na neki način? Da li verujete da bi žena u Beloj kući promenila stvari nabolje?

Veoma sam uzbuđena zbog kampanje Hilari Klinton i podržavaću je svim srcem. Takođe ste rekli da je vrlo važno imati mentora, imati nekoga na koga se možete ugledati. Ko je bio vaš mentor? Koje osobine dobar mentor treba da ima?

Sekretarka Klinton je neko na koga se neizmerno ugledam. Njena izuzetna i istrajna karijera vrlo je inspirativna. Ona ima sposobnost da evoluira s vremenom dok ostaje istrajna u onome u šta veruje. To je jedan od velikih ključeva za uspeh.

Tehnologije i Millennialsi // Svetu advertajzinga biće potrebno sve više mladih profesionalaca iz ovih i srodnih oblasti. Mladi su ti koji žive nove tehnologije, stvaraju nove modele interakcije i na taj način pomeraju celo tržište ka novom kvalitetu

arketing i advertajzing industrija gotovo da nikad nije bila uzbudljivija nego što je danas. Trendove danas određuje sve brža primena novih tehnologija, „opipljivo“ iskustvo korisnika i postavljanje temelja za čvrste veze sa onima koji su Millennials ili generacija Y. Ako brendovi budu čekali da generacija Y odraste, sigurno gube trku sa svojim budućim potrošačima, a samim tim i sa tehnologijom na kojoj rapidno nastaju nove marketinške i medijske platforme. Među poslednjim primerima onih koji su se odlučili da upravo kreiranje opipljivog iskustva vodi u uspešnu interakciju sa korisnicima jeste Facebook koji je prošle godine kupio Oculus VR developera sa namerom da razvija iskustvo virtuelne stvarnosti na toj društvenoj mreži. Samsung je putem Gear VR sa svojim potrošačima podelio virtuelno iskustvo rođenja deteta, omogućivši na taj način ocu sa jednog kraja Australije da, makar na taj način, doživi porođaj svoje supruge na drugom kraju kontinenta. Vice je početkom godine premijerno emitovao prvu vest u virtuelnoj realnosti gde su posetioci Sundance festivala mogli da „ušetaju“ u reportažu sa protesta u Njujorku, a nedavno je u SAD snimljena i prva TV serija u virtuelnoj realnosti. Ta komunikacija se odvijala - u slučaju Facebooka će se tek odvijati - na televiziji kao tradicionalnom kanalu komunikacije i digitalu, ali kroz potpuno nove platforme koje korisnicima daju drugačiju vrstu emocionalnog iskustva i interakcije sa brendom. Prognoze za Augmented reality i Virtual reality tehnologije su blistave - to tržište u svetu će do 2020. godine dostići celih 150 milijardi dolara, a procenjuje se da će prodaja VR headsetova do tada porasti 100 puta, na 2,8 milijardi. Iako su očekivanja da će se takav rast desiti najviše zbog gejmerske industrije, VR hardver je i velika šansa za advertajzing i online shopping. Pored toga, marketing u svetu multiskrinova dobio je na kvalitetu upotrebom još jedne performanse smart telefona, a to je mogućnost preciznog GPS lociranja, koja omogućava da potrošača targetirate putem mobilne platforme u blizini prodajnog objekta. Tako je veliki retail lanac u Americi, Macy's, svoje potrošače u trenutku prolaska pored supermarketa putem mobilnih telefona obaveštavao o akcijama koje su aktuelne, a avio-kompanija Virgin Atlantic svoje putnike o rasporedu letova na ulasku na aerodrom. Svakako da stepen upotrebe ovih tehnologija diktira sam potrošač, koji danas ne prihvata invazivan način komunikacije od strane brendova, već želi da bude pitan za mišljenje i uklju-

P iše J ovan S tojanovi ć , direktor D irect M edia S rbija

čen po sopstvenoj želji, što je još jedna važna osobina generacije Y. Millennialsi se smatraju do sada najspecifičnijom mladom generacijom. Odredio ju je tehnološki napredak i globalizacija, a kako polako stasava u zrelo potrošačko doba, bitno će uticati na dalje oblikovanje ekonomije i komunikaciju brendova. Sve ono što je bilo prioritet za prethodne generacije, za njih nije ili barem ne u tolikoj meri. Potrošačko ponašanje Millennialsa definiše pristup informacijama i resursima. Za početak, kupuju tako što upoređuju cene i čitaju komentare na društvenim mrežama, pri tome vodeći računa da kompanija čiji proizvod kupuju, brine o društvu i zajednici, jer su i altruistični iako ih primarno nazivaju „selfie generacijom“. Istraživanja o Millennialsima još kažu i da oni nisu za obavezivanje odnosno ownership bilo kakve vrste. Bliža im je ideja car sharinga od posedovanja automobila, zbog čega je, između ostalog, Uber u svetu doživeo veliki uspeh. U vremenu kada i tradicionalni kupac od brenda zahteva novu interakciju i emociju, a nove generacije kupaca ne žele da čekaju da njihovo vreme dođe da bi im se brend obratio, marketing i advertajzing profesionalci u procesu prilagođavanja kompanija i brendova potrošačkim i trendovima na tržištu, i dalje imaju svoju primarnu funkciju podrške u kreiranju i realizaciji strateških komunikacija, ali i jednu snažniju ulogu edukatora. Kao i do sada, agencije će biti i te koje će interpretirati podatke koji su danas sve obimniji, budući da se sve veći deo komunikacije dešava u real-timeu, na dinamičnim multiplatformama. Takođe, kreativna upotreba tradicionalnih medija i tehnologija zahteva veće ljudske resurse, ponekad i višemesečni angažman čitavog tima ljudi na jednom projektu - programera, dizajnera, scenarista, producenata. Jedan od takvih primera je i kampanja za Telenor banku gde je Direct Media upotrebom tehnologije Augmented reality kreirala virtuelnog bankara, uspevši na taj način da prikaže ljudsko lice online banke i ostvari interakciju sa korisnicima. Na ovom projektu, koji se može smatrati inovativnim na više polja, bili su angažovani mahom mladi ljudi iz različitih segmenata kreativnih industrija, u čemu je zapravo budućnost marketinga i advertajzinga. Svetu advertajzinga biće potrebno sve više mladih profesionalaca iz ovih i srodnih oblasti. Mladi su ti koji žive nove tehnologije, stvaraju nove modele interakcije i na taj način pomeraju celo tržište ka novom kvalitetu. Kompanije bi, s druge strane, trebalo da budu otvorene za inovativni pristup u advertajzingu i pored tradicionalnih kupaca, targetiraju i buduće generacije koje uveliko pronalaze svoje mesto na tržištu.

IKONA

TONI MORISON

Nikud ja ne idem

Kao prva crnkinja dobitnica Nobelove nagrade, u istoriju je ušla još 1993. Njen pogled na svet ju je odavno učinio besmrtnom. Veličina tamnopute gospođe sa srebrnim dredovima i fiksirajućim pogledom nije samo u tome što je takozvanu crnu literaturu svojim romanima vrtoglavo uzdigla i zauvek obeležila. Morisonova je uradila mnogo više od toga. Objasnila je crnu tragediju, ali i ispisala neverovatnu odiseju o tome šta talenat, upornost i moral mogu da učine za vas i za planetu Piše Miljana Nešković

oni Morison se nedavno požalila grupi poznanika kako je novinari iz celog sveta sve češće pozivaju, samo da je pitaju kako je. „Pokušavaju da budu učtivi, ali znam ja zašto zovu. Zanima ih kada ću da umrem!“, nasmejala se Toni. „Ja onda učestvujem u igri. Kažem - nisam baš najbolje. Danas me bole ruke, probada me u grudima. Ali ja? Nikuda ja ne idem.“ Toni Morison i ne može nikuda da ode. Kao prva crnkinja dobitnica Nobelove nagrade, u istoriju je ušla još 1993. Njen pogled na svet ju je odavno učinio besmrtnom. Veličina tamnopute gospođe sa srebrnim dredovima i fiksirajućim pogledom nije samo u tome što je takozvanu crnu literaturu svojim romanima vrtoglavo uzdigla i zauvek obeležila. Morisonova je uradila mnogo više od toga. Objasnila je crnu tragediju. Iako je ušla u istoriju boreći se za jednakost polova i rasa, Toni Morison je priznala da je imala poteškoća sa tom temom. Razumela je i osećala posledice rasizma, ali nije mogla da razume rasistički osećaj da bi pisala o njemu. „Jednom prilikom sam na vestima videla snimak na kom su belkinje pokušavale da prevrnu školski autobus pun crne dece“, ispričaće Toni Morison. „Ne znam kako bih mogla da pomislim da prevrnem autobus prepun bele dečice. Nisam mogla da razumem taj osećaj, taj gnev. A zaista sam se trudila. Evo šta sam onda uradila: zamislila sam kako bi bilo da konji progovore. I da počnu da zahtevaju svoja prava. Znate, ja sam jahala konje. Vrlo su dobri radnici. Vrlo su dobri trkači. Ali, pretpostavimo da oni prosto... požele više. Pretpostavimo da požele da idu u školu. Pretpostavimo da požele da sede pored mene u pozorištu. Počela sam da razvijam taj 'sviđaš mi se ali... dobar si ti ali...' osećaj. Pretpostavimo onda da požele da spavaju sa mojom decom!“, nasmejala se.

Romani „Milosrđe“, „Solomonova pesma“ i „Voljena“, koje Toni Morison potpisuje, danas se smatraju biserima svetske književne baštine. Od njenog prvog romana „Najplavlje oko“, o crnačkoj devojčici koja, živeći u „svetu belaca“, žudi za plavim očima, sve priče Toni Morison su duboke, teške, ispunjene živim dijalozima, obeležene trodimenzionalnim likovima i prepuštene filozofskom potencijalu čitaoca. Toni Morison se bavi sudbinama i demonima pojedinaca na koje su i društvo i istorija zaboravili. U romanu „Voljena“, po kom je snimljen film sa Oprom Vinfri, Toni prati priču o demonima crnkinje koja je sa decom pobegla iz kandži robovlasnika i, nešto

IKONA

kasnije, u svom ludilu ubila dvogodišnju kćer kako je ne bi poslala natrag u pakao ropstva. Pisanje Morisonove je tokom godina neretko prevazilazilo okvire književnosti. Njeni likovi su crne žene koje imaju sve karakteristike heroja i mitskih ličnosti. Takvo štivo lako se tumači ne samo kao umetnost, već i kao društveno-politički stav. Ipak, Morisonova se kroz svoje priče, često inspirisane istinitim događajima, decenijama ne bori protiv rasizma tako što ga direktno prikazuje kao nešto pogrešno. Ona ga melje ispovestima onih kojima je rasizam uništio živote, iako toga nisu uvek ni mogli da budu svesni. Afroamerikanci su kroz crnačku književnost uglavnom predstavljani kao „Nevidljivi ljudi“ (čuveni roman Ralfa Elisona). „Nevidljivi? Za koga? Za mene sigurno nisu!“, objasnila je Toni pre nekoliko godina u intervjuu za Gardijan. „Osećala sam to vrlo snažno kad sam sela da pišem 'Najplavlje oko'. Rešila sam tada da neću pokušavati da objašnjavam crni život beloj publici. Neću pisati iz pozicije autsajdera o sopstvenim iskustvima.“ Ipak, Toni je i kao dete, rođeno u Ohaju, bila svesna sebe i snage svog dostojanstva. Njeni roditelji su, takođe, bili neustrašivo otporni na spoljne uticaje društva, iako su kao veoma siromašni rado primali pomoć države u hrani. „Moja majka je jednom tako dobila obrok u kom je bilo nekih buba“, prisetila se Toni. „Napisala je pismo povodom toga Frenklinu Ruzveltu. I kancelarija joj je odgovorila! Žena koja je delila te užasne obroke došla je kod nas kući, a moja majka je rekla: 'Ti nam deliš hranu sa bubama?' Ona je bila tip žene koji cepa sa vrata obaveštenja o prinudnom iseljenju.“ Toni Morison svojim pripovedanjem nije promenila svet, ali je promenila i postidela jedan dobar deo sveta. Postigla je to iskrenošću. Naravno, i vanserijskim pripovedačkim darom. „Znam da pišem oduvek“, rekla je Toni Morison u svom najsvežijem intervjuu za Njujork tajms. „Ne verujem da bih uspela da pronađem način da srećno opstanem, da nisam imala specifičan način razmišljanja. To je za mene pisanje. Ono je kontrola. Nešto samo moje.

U februaru 2015, Toni Morison napunila je 84 godine. Nije bila preterano zainteresovana za svoj rođendan, dok nije primila poziv iz kancelarije predsednika Baraka Obame povodom planiranja ručka u njenu čast. Na pitanje grupe novinara gde će biti ručak, odgovorila je: "Pa, u njihovoj kući! U Beloj kući! Ali, zapravo, to nije ručak, više je večera. Rekli su: 'Znate, Toni, ovo će biti vrlo neformalno. Nemojte se opterećivati. Ukoliko želite, možete doći i u farmerkama'", napravila je malu pauzu i nastavila: "Farmerke! Nikad u životu nisam nosila farmerke, i zasigurno ih neću nositi u Beloj kući! Mislim..." Posao štiti. To je veoma ozbiljna zaštita. Emocionalno, čak i intelektualno, posao me štiti od sveta.“ U februaru 2015, Toni Morison napunila je 84 godine. Nije bila preterano zainteresovana za svoj rođendan, dok nije primila poziv iz kancelarije predsednika Baraka Obame povodom planiranja ručka u njenu čast. Na pitanje grupe novinara gde će biti ručak, odgovorila je: „Pa u njihovoj kući! U Beloj kući! Ali, zapravo, to nije ručak, više je večera. Rekli su: 'Znate, Toni, ovo će biti vrlo neformalno. Nemojte se opterećivati. Ukoliko želite, možete doći i u farmerkama“, napravila je malu pauzu i nastavila: „Farmerke! Nikad u životu nisam nosila farmerke i zasigurno ih neću nositi u Beloj kući! Mislim...“ Odustala je od objašnjavanja kao da je nemoguće objasniti. Kao da niko od prisutnih nije u stanju da pojmi njenu priču i njen put. Danas, iza sebe ima blistavu uređivačku karijeru u izdavačkoj kući „Random House“. Još kao urednik, bila je ozbiljno zaslužna za promovisanje crnačke literature. Predavala je književnost na najuglednijim univerzitetima kao što su Prinston i Jejl. Dobitnica je Nobelove i Pulicerove nagrade, svih drugih velikih priznanja za književnost, kao i Predsedničke medalje slobode. Iza sebe ima deset romana. Njen roman „Dom“ iz 2012. govori od 24-godišnjem crncu koji se posle Korejskog rata, pun traumatičnih iskustava vraća u svoju rasističku domovinu. Ovaj roman, pun najdubljih ljudskih emocija, Toni je posvetila svom pokojnom sinu, kog je izgubila zbog bolesti 2010. Kad je ostala bez sina, nije mogla da piše, nije mogla da govori, niti da sluša

reči utehe. „Šta da kažeš? Ne postoje reči utehe za to. Zaista ne postoje. Ljudi se trude, ali mislim da jednostavno treba zagrliti čoveka i pospremiti mu kuću ili tako nešto.“ U svojoj 84. godini, Toni i dalje radi. Krajem aprila objavljen je njen najnoviji roman „Bože, pomozi detetu“. U središtu priče je sudbina deteta kog se roditelji stide jer je znatno crnje od njih. „Ne živimo više u vremenu u kom se mogu čuti priče iz doba ropstva“, objasnila je Morisonova novinarima koji su se okupili povodom audio snimanja njenog novog romana. „Roditelji ne pričaju deci te klasične, mitološke priče koje smo mi slušali pre mnogo godina. Crnački roman je bio bitan zato što je mogao da objasni konflikt, mogao je da definiše problem u njegovom korenu. Ne sa direktnim ciljem rešavanja problema, već njegovog sagledavanja i razumevanja. Da bi se problem rešavao, on se mora razumeti.“ Kad je reč o audio-snimanju romana, autori uglavnom koriste glumce. Potrebno je mnogo sati da se roman iščita u studiju. Ali, Toni Morison ne radi tako. „To, jednostavno, ne odgovara načinu na koji želim da čujem svoje rečenice“, objasnila je novinarima koji su prisustvovali snimanju. Roman „Bože, pomozi detetu“ u celosti je iščitala sama u studiju. Na molbu tonca da ponovi rečenicu zbog šuma koji se dogodio, odgovorila je: „Znate šta, hajde da ponovo uradimo celo poglavlje.“

UPOZNAJ SVET

LA GRANDE BELLEZZA Specijalno za Original iz Italije

Piše Željko Pantelić

Skriveni Rim

ko je Pariz praznik koji hoda, kako je to govorio Ernest Hemingvej, onda je Rim izložba koja pleše, i to u stalnoj postavci. Komparativna prednost Večnog grada je u tome što spada u malobrojna mesta na planeti koja su jednako zavodljiva, ako ne i još zavodljivija, kada pada kiša. Zalasci sunca i zraci koji padaju na ćeramide rimskih krovova i obasjavaju zgrade sa oker, ciglastim ili žutim fasadama, opevani su u pesmama. Takođe, u Rimu je lepota demokratski da ne kažem proleterski - raspodeljena, tako da ne treba imati mnogo evra u novčaniku da bi se videle najlepše i najvrednije strane grada.

Nije potrebno imati novca za atiko da bi se uživalo u predivnim panoramama - Terasa na Pinću, iznad Pjace del Popolo, Promenada zaljubljenih na Monte Mariju, đanikolo, Vrt pomorandži na Aventinu - dostupni su svima, gratis.

U našoj priči dajemo vam deset predloga šta biste mogli da vidite u Večnom gradu a obično nije deo klasičnih turističkih šetnji ili obilazaka i ne zahteva ništa više osim - hodanja

UPOZNAJ SVET

AVENTIN, MALTEŠKI VITEZOVI I VRT POMORANDŽI Ako postoje savršena mesta za život, onda je Aventin visoko kotiran na toj listi. Jedan od uverljivih dokaza za to jeste pogled kroz „ključaonicu“ sedišta Malteških vitezova na kupolu Crkve Svetog Petra koja se nalazi na vrhu jednog od sedam brežuljaka na kojima je stvoren antički Rim. Ako vam se posreći da vas pozove neko iz ambasade Malteških vitezova pri Svetoj Stolici i u Italiji, moći ćete da uživate u jednoj od najspektakularnijih panorama na planeti; u suprotnom, moraćete da se zadovoljite samo pogledom kroz „zeleni

tunel“ puzavica u čijem dnu se vidi kupola Crkve Svetog Petra, koja se može uočiti i sa Trga Malteških vitezova kada su otvorene kapije. Kao mala uteha može da vam posluži pogled iz Vrta pomorandži koji je otvoren za sve od 9 ujutro do zalaska sunca, a nalazi se bukvalno na 100 metara od sedišta Malteških vitezova. Takođe, pri silasku sa Aventina prema Cirkusu Maksimusu (Circo Massimo) čeka vas i cvetni „vatromet“ u Rimskom ružičnjaku koji ima više od 1100 različitih vrsta ruža, a otvoren je preko celog dana od maja do oktobra.

UPOZNAJ SVET

USTA PAKLA Svi znaju za „Usta istine“ na ulazu u Crkvu Svete Marije Kozmedinske, ako ništa drugo a ono zbog čuvene scene iz filma „Praznik u Rimu“ kada Gregori Pek, novinar meka srca, zavodi princezu Odri Hepbern pokazujući joj na „vespi“ čari Večnog grada, pri čemu je bilo neizbežno i upoznavanje s legendom o „Ustima istine“ koja gutaju šaku lažljivcu koji se usudi da stavi ruku unutra. Međutim, u Rimu ne postoje samo „Usta istine“, već i „Usta pakla“. Reč je o ulazu u Palatu Zukari, ulica Gregorijana br. 30, koji je projektovao slikar Federiko Zukari krajem 16. veka. Zukari nije dočekao da vidi realizaciju svoje zamisli po uzoru na „Park čudovišta“ ili „Svetu šumu“ iz Bomarza, ali je u svom testamentu zahtevao da palata sa „Ustima pakla“ bude prihvatilište za siromašne studente umetnosti. Poslednja želja Zukarija nije ispoštovana jer je zbog dugova koje je napravio za života otišla na doboš. Palatu je početkom 18. veka kupila Marija Kazimir, udovica poljskog kralja Jana Sobjeskog, koji je porazio Turke pod Bečom 1683. godine, kako bi sa atika uživala u pogledu na Rim. Palata Zukari je početkom prošlog veka prešla u vlasništvo Henrijete Herc, koja je delimično ispunila prvobitnu želju Federika Zukarija transformišući zdanje u Institut istorije umetnosti. Po njenoj smrti 1913. godine, zahvaljujući kapitalu koji je ostavila, Palata Zukari je pretvorena u Biblioteku Hercijanu koja je danas jedan od nezamenljivih izvora za svakog učenjaka koji se bavi istorijom italijanske umetnosti. Nažalost, ulazak u biblioteku nije slobodan, pristup imaju samo akreditovani studenti i istoričari umetnosti.

PAPESINA KAPELA U blizini Koloseuma, na uglu ulica Via dei Querceti i Via dei Santi Quattro, nalazi se jedna mala i na prvi pogled vrlo neugledna kapela, ostavljena zubu vremena. Međutim, na njenoj kapiji od gvožđa uvek stoji barem jedan sveže ubrani cvet. Reč je o Papesinoj kapeli, koja je, prema predanju, podignuta u znak sećanja na navodno jedinu ženu poglavara Rimokatoličke crkve, Jovanu ili Jovana VIII. Prema legendi, tokom procesije ka Bazilici Svetog Jovana, papesa je imala, po jednima, spontani pobačaj, a po drugima je čak rodila dete. Naratori legende se ne slažu ni oko kraja Jovane - neki svedoče da je bila kamenovana od razjarene mase, drugi tvrde da je preminula na licu mesta. Kako god bilo, ceo kvart je vekovima poznat kao Papesin kvart, a ulica kao Papesina ulica. Istini za volju, taj naziv bi mogao da bude opravdan i prisustvom (u tom delu Rima) ljubavnica, sinova i kćerki papa koji se nisu libili da krše celibat čak ni kada su stizali do trona Svetog Petra. Dve od njih, majka i kćerka, Teodora i Marozija, postaće toliko moćne da će birati pape, zbog čega će prva polovina desetog veka biti nazvana rimskom pornokratijom. Dobar deo istoričara tvrdi da papesa Jovana nije uopšte ni postojala, i da je plod maštovitih priča koje su nastale u 14. i 15. veku i koje su protestanti raširili kako bi ukazali na razmere do kojih ide korumpiranost u Vatikanu.

UPOZNAJ SVET

Fontana Kornjača Skrivene između Trga Venecije i nekadašnjeg jevrejskog geta u Rimu koji je danas jedno od najživopisnijih mesta za izlaske, nalazi se Trg Matei i na njemu najlepša mala fontana u Rimu: Fontana kornjača. Priča koja stoji iza te fontane gotovo da je jednako fascinantna koliko njena gracioznost. Pre četiri veka, u palati na tom trgu živeo je vojvoda Mucio Matei. Vojvoda je bio poznat kao strastveni kockar i nekoliko nedelja pred venčanje izgubio je na kocki gotovo celo imanje. Čuvši za to, otac njegove obećane mlade otkazao je venčanje. Matei, koji je, kao i većina plemića iz tog perioda, bio ne samo strastven već i veoma sujetan, izazvao je svog tasta rekavši

mu da kao što je sposoban da izgubi sve na kocki za noć, tako je kadar i da stvori nezamislivo od sumraka do zore. Da bi dokazao da se ne šali, vojvoda je, kao slučajno, pozvao svoju mladu i njenog oca u salu čiji su prozori gledali na trg, i onda ih nonšalantno zamolio da ga doprate do prozora. Kada su provirili kroz prozorsko okno, imali su i šta da vide: fontanu nasred trga. Mlada je bila dirnuta a tast zaprepašćen, i da bi se izvinio, odmah je dao ruku svoje kćeri vojvodi Mateiju. Po venčanju, vojvoda Mucio je naredio da se prozor zazida tako da niko više ne može da gleda fontanu iz te privilegovane perspektive. I danas, osim fontane, možete da vidite i zazidan prozor na Palati Matei. Naravno, ne radi se o čaroliji ili nekim višim silama, vojvoda je samo bio lukav, a čudo se sastojalo u tome da u toku noći prenesu fontanu, koja je postojala već 40 godina, iz obližnjeg geta za Jevreje, zbog čega je vrlo malo onih koji nisu bili Jevreji znalo za njeno postojanje. Inače, kornjače su dodate nešto kasnije, prilikom restauracije sredinom 17. veka.

UPOZNAJ SVET

VIA MARGUTA Kada se krene od Španskog trga ka Pjaci del Popolo, većina turista instinktivno se uputi Babuinijevom ulicom (Via del Babuino), a imaju i dobar motiv jer se u njoj, jednoj od najskupljih ulica u Rimu kada je u pitanju kvadratni metar stambenog prostora (od 10.000 do 15.000 evra), nalaze luksuzne prodavnice. Ali, ulica za romantične i zaljubljene je paralelna Via Margutta, nazvana po porodici berbera koji su tu stanovali u sred-

Spektakl boja i prizora koji se otvaraju pred očima ima "državljanstvo" momenata koji se pamte čitavog života

njem veku. Sve do 17. veka, to je bila ulica siromašnih jer su na njoj bile kapije iz štala, odnosno stražnji izlazi vila iz Babuinijeve ulice gde su izlazile kočije sa konjima rimskih plemića. Onda su gradske vlasti odlučile da rekvalifikuju ulicu i davali su poreske olakšice stranim slikarima koji su odlučili da se nastane u njoj i tu otvore svoje ateljee. Tako je Marguta postala ulica slikara u kojoj su stvarali umetnici od Petera Paula Rubensa, preko Nikole Pusena, do Pabla Pikasa. Njenim čarima nisu odoleli ni kompozitori poput Stravinskog i Pučinija, a u njoj je stanovao i američki pisac Truman Kapote, autor „Doručka kod Tifanija“. I kad već pomenusmo „Doručak kod Tifanija“, opet je tu i Odri Hepbern: baš na adresi Marguta br. 51, u filmu „Praznik u Rimu“ nalazi se stan Gregorija Peka, odnosno američkog dopisnika Džoa Bredlija, gde su snimane scene iz filma za koji je Hepbernova dobila Oskara.

UPOZNAJ SVET

PASKVINO Priča o Paskvinu, statui tribunu, koja čuje sve, zna sve i komentariše sve, vuče svoje korene iz vremena pape Aleksandra VI, poznatijeg kao Rodrigo Bordžija. Početkom 16. veka, napuljski nadbiskup, kardinal Olivijero Karafa kupio je čitavu palatu između Pjace Navone i današnje ulice Vitorija Emanuelea II. Pošto do palate nije postojao dovoljno širok put, kardinal je odlučio da ga malo proširi i poploča, a tokom radova slučajno je otkrivena statua iz antičkih vremena. Kako je u to vreme pronalaženje antičkih statua bila stvar prestiža i ponosa, kardinal Karafa je odlučio da postavi statuu na ugao svoje palate i tako je izloži divljenju publike. Istoričari nisu složni u pogledu motiva i originalnih autora koji su pretvorili bezimenu statuu u Paskvina, simbola oštre i satirične kritike vlasti. Pretpostavlja se da su tadašnji učenici i studenti došli na ideju da na statuu kače poruke sa vrlo kritičkim i satiričnim sadržajem na račun vlasti, mada postoji i struja koja veruje da je reč o „neznanom pesniku“ koji je odlučio da se na taj način obračuna sa papskom vlašću. Hadrijan VI, poslednji papa stranac sve do dolaska pape Jovana Pavla II na čelo Rimokatoličke crkve, čak je naredio da se statua baci u Tibar, ali su ga kardinali u poslednjem momentu sprečili jer su, za razliku od holanđanskog pape, vrlo dobro poznavali duh Rimljana koji je uvek bio sklon satiri i spreman da taj dar brani i pobunom.

Priča o Paskvinu, statui tribunu, koja čuje sve, zna sve i komentariše sve, vuče svoje korene iz vremena pape Aleksandra VI, poznatijeg kao Rodrigo Bordžija

Vila Torlonija Vila Torlonija u ulici Nomentana, nekoliko stotina metara od Porte Pija (Porta Pia), decenijama je po završetku Drugog svetskog rata bila zapuštena. Jedan od razloga je što se direktna linija familije Torlonija ugasila, pa su rasprave o nasledstvu postale Minotaurov lavirint. Drugi razlog je mnogo važniji: Benito Musolini je po osvajanju vlasti iznajmio za jednu liru Vilu Torloniju i u njoj ostao sve do svrgavanja s vlasti 1943. godine. Danas su zdanja unutar parka - Kuća sova, Sredjovekovni zamak, Palata prinčeva, uključujući i Plemićku palatu, u kojoj je živeo Duče sa svojom porodicom - restaurirana. Ipak, najvrednija i najlepša strana parka koji je u prvoj polovini 19. veka koncipirao Alesandro Torlonija, jeste bogata lepeza biljaka, posebno drveća iz čitavog sveta. Tu se mogu videti najlepši primerci libanskog kedra, palmi, platana, pinija, kestena, maslina, hrastova. Za turiste namernike, tokom zime Vila Torlonija je oaza zelenila u sveopštem sivilu, a u leto jedno od retkih mesta u uzavrelom Rimu gde se može predahnuti u debelom hladu i prošetati a da se ne rizikuje toplotni udar.

UPOZNAJ SVET

ŠETNJA PORED TIBRA Rimljani i dan-danas raspravljaju da li je rešenje kralja Vitorija Emanuelea II da izgradi visoke bedeme koji su od Tibra praktično napravile neku vrstu kanala, izolujući ga od grada, bilo adekvatno. Do 1870. godine Tibar je redovno plavio Rim probijajući bedeme, što je navelo „kralja ujedinitelja“ da započne izgradnju moćnih zidova oko reke. Radovi su kompletirani tek 1926. godine i grad od tada nije nijednom poplavljen, ali je izgubio direktan kontakt sa svojom rekom. Ako vas put navede u Rim tokom letnjih meseci, šetnja pored Tibra je obavezna, pogotovo u večernjim časovima kada obale „proključaju“ od živosti letnjeg vašara koji se rastegne od ade Tiberine do Mosta Anđela pod nogama Hadrijanovog mauzoleja, danas poznatijeg kao Zamak Svetog Anđela. Na tom delu, od sumraka pa do duboko u noć rade načičkani restorani sa kuhinjama iz celog sveta, od meksičke do marokanske, uključujući i tradicionalnu italijansku. Osim mogućnosti da se nešto prezalogaji, tu je široka ponuda improvizovanih prodavnica

đANIKOLO i nekoliko bina gde se svake večeri održavaju koncerti, od roka do džez muzike. Kada noć odmakne, na scenu stupaju diskoteke u kojima se pleše sve do zore. Šetnja pored Tibra zaslužuje vreme i pažnju i u jesen, kada lišće viševekovnih platana, čije se krošnje nadvijaju nad zidovima bedema, počinje da žuti. Spektakl boja i prizora koji se otvaraju pred očima ima „državljanstvo“ momenata koji se pamte čitavog života. Ko je u formi, može peške da dođe i do Milvijskog mosta, gde je car Konstantin odneo odlučujuću pobedu nad Maksencijem 312. godine. Važnija od pobede bila je vizija koju je Konstantin imao pred bitku: krst sa natpisom „In hoc signo vinces“. Danas je most Milvio omiljeno mesto za izlazak mladih, čim večeri i noći postanu manje hladne, kada se pretvori u svojevrsnu diskoteku na otvorenom. Na tom mostu je rođena i moda pisanja imena i zaključavanja katanaca s ritualnim bacanjem ključeva u Tibar, u znak obećanja večne ljubavi. „Krivac“ za to je italijanski pisac Federiko Moća i filmovi koji su napravljeni po njegovim romanima za tinejdžere.

Ðanikolo ne pripada grupi od sedam brežuljaka na kojima je nastao antički Rim, ali pruža bajkovit pogled na svaki od njih. Oni koji vole da istražuju i čiji je apetit za lepim nezasit, imaju priliku da testiraju svoje kapacitete ako iz Vatikana krenu na Trastevere preko Ðanikola ili obratno. Iz pravca Vatikana ka Trastevereu prvo ćete naići na Tasov hrast, ili bolje rečeno, ono što je ostalo od hrasta posle groma koji ga je udario 1843. godine. U svakom slučaju, ispod njega je jedan od najvećih italijanskih pesnika, Torkvato Taso, obožavao da meditira i komponuje stihove za svoje sonete koji su inspirisali Getea i Bajrona. Neki od njih su bili posvećeni i Cvijeti Zuzorić, pošto je jedan Tasov prijatelj bio toliko opčinjen lepotom Flore Zuceri, kako su dubrovačku lepoticu zvali Italijani, da je zamolio pesnika za pomoć. Nastavljajući prema vrhu Ðanikola, nemojte da se iznenadite ako začujete kako se dozivaju ljudi kao da su u Mojkovcu ili Romaniji. Ispod đanikola se nalazi najpoznatiji

UPOZNAJ SVET

Danas je most Milvio omiljeno mesto za izlazak mladih, čim večeri i noći postanu manje hladne zatvor u Rimu, „Ređina Ćeli“, i čak i danas, u vreme mobilnih telefona, zatvorenici komuniciraju sa familijom ili verenicima dozivajući se sa vrha brda i iz zatvorskog dvorišta, baš kao što su to radili od 19. veka kada je zatvor otvoren. Zatim će se pred vašim očima pojaviti i svetionik. Rim nema more, ali ima Il Faro (Svetionik) koji osvetljava noću u bojama italijanske zastave i koji je na tom mestu od 1911. godine, kada je napravljen u čast proslave pedesetogodišnjice ujedinjenja Italije. Pre nego što se stigne na vrh kojim dominira veliki spomenik Garibaldiju, shvatićete zašto je u finskom ministarstvu spoljnih poslova u Helsinkiju najpoželjnije mesto u ambasadi Finske u Rimu. Napor koji se uloži da se stigne do vrha biva nagrađen predivnom panoramom, a ako imate decu, možete da ih častite odlaskom u luna-park koji je na nekoliko desetina metara odatle,

ili krugom na ponijima oko trga. Posle predaha počinje silazak ka Trastevereu, i pre nego što krenete stepenicama u jedan od najpoznatijih rimskih kvartova, čeka vas „Fontanone“, kako Rimljani od milošte nazivaju Fontanu Vode Paola (La fontana dell’Acqua Paola). Filmofili će prepoznati Fontanone iz oskarovskog ostvarenja Paola Sorentina „La grande bellezza“.

KAFA ZA NEZABORAV Carski forumi (Fori Imperiali) na svoja dva suprotna kraja „skrivaju“ dve privilegovane „osmatračnice“ gde se može popiti i kafa jeftinija nego u mnogim lokalima u Beogradu. Prva se nalazi u parku Opio, tik iznad Koloseuma, odakle se pruža drugačiji pogled na najčuveniju arenu na svetu. Pod krošnjama stoletnih pinija, spasonosnih tokom najtoplijih meseci, to je

idealno mesto da se predahne tokom leta u Večnom gradu, pogotovo za turiste koji „izazivaju“ vrućinu. Unutar parka postoji bar sa veoma „sugestivnom“ baštom odakle se vidi Koloseum i gde su cene „beogradske“. Posebnu atrakciju tog bara predstavlja bakica koja ga vodi već decenijama; uprkos činjenici da je već zagazila u osmo desetleće, i dalje radi, jednako bodro i žustro kao da ima polovinu svojih godina. Druga loža sa upečatljivom panoramom na Carske forume, Palatin i Koloseum, nalazi se u zaleđu Crkve Svete Marije in Araćeli (Santa Maria in Aracoeli) i Vitorijana. Ko igra loto i pritom je sujeveran, može da se popne do crkve - u kojoj su se venčavali i danas se venčavaju Rimljani koji veoma drže do sebe - na kolenima, 124 stepenika, jer legenda kaže da ko to uradi moleći se Trojici mudraca, dobiće na lotou. Ali, dovoljno je popeti se do crkve i nogama, ako ste vernik i želite da zapalite sveću, možete to da uradite jer je jedan deo, levo od oltara, posvećen pravoslavnim vernicima. Na vrhu stepeništa, ispred ulaza u crkvu skrene se levo i odmah desno, prođete pored lifta koji vodi na vrh Vitorijana, i pred vama se otvara jedan od pogleda na sve ono što je učinilo Rim Večnim gradom. Kao na dlanu, pod vama su Trajanova tržnica, Avgustov, Trajanov i Cezarov forum, Koloseum, Palatin i pogled na krovove zgrada koje se roje po brdima Eskvilin i Viminal. Savršeno pozicioniran restoran ne oduzima ništa od užitka čak i kad sedite, kafa je odlična, hrana prosečna a cene vrlo pristupačne. Ako se kojim slučajem zateknete u glavnom gradu Italije 21. aprila, na rođendan Rima, obavezno se pozicionirajte na ovoj „osmatračnici“ jer vam omogućava da iz privilegovane perspektive vidite procesiju u kojoj učestvuje nekoliko hiljada figuranata obučenih kao u vreme antičkog Rima, od imperatora i senatora, preko vestalki, do centuriona i gladijatora.

Trend

Sve što treba da znate o...

Socijalizacija robota odavno nije naučna fantastika

Roboti o kojima se priča >>

BionicANTs: Mravi na baterije Mrav-kiborg, tačnije armija organizovanih mrava-kiborga, u budućnosti bi mogli da obavljaju veći deo poslova koje danas po fabrikama obavljaju radnici. Iako još uvek nisu u zvaničnoj prodaji, već postoji ozbiljno interesovanje za njih. Delikatni mravoliki roboti nemačke kompanije Festo ne samo što podražavaju anatomiju mrava, već preuzimaju

i njihov način delovanja. Prvi put u istoriji, timski rad živih bića je u potpunosti prenet na svet tehnologije. Bionički mravi su „vredni i organizovani kao mravi“. Oni međusobno komuniciraju i organizuju se u procesu rada kroz koordinaciju pokreta. Izgrađeni su od plastičnog abdomena, šest snažnih, povezanih nogu, dve antene, i nazubljenih štipaljki u predelu lica, zbog čega odaju pomalo jeziv utisak insektolikog robota koji se kezi.

Trend

ta radi čovek koji za najbliži kineski restoran pita softver inkorporiran u mobilni telefon? Komunicira sa softverom - to jest sa robotom. I to je tek početak. Roboti i dronovi odavno su specijalizovani za obavljanje jednostavnih zadataka. Aktuelni korak je učiniti ih socijalnim, tačnije socijalnijim „bićima“. Andrea Kij, generalni direktor Silicon Valley Roboticsa, na SXSW konferenciji u Ostinu objasnila je: „ovo je godina u kojoj bi čovečanstvo trebalo da prihvati društvene robote. Ranije su roboti uglavnom izvršavali zadatke, ali bez komunikacije. Sada već komuniciraju.“ Socijalizacija robota, tačnije njihovo osposobljavanje za međusobnu komunikaciju i komunikaciju sa ljudima, kod svih koji su gledali Terminatora izaziva blagu jezu. No, u stručnoj javnosti podeljena su mišljenja o usavršavanju i osposobljavanju robota. Kako prenosi magazin Fortune, osnivač Majkrosofta Bil Gejts izjavio je da ne razume ljude koje ne zabrinjava ideja o veštačkoj inteligenciji, jer bi ona bez problema u jednom trenutku mogla nadjačati ljudsku kontrolu. Sličan stav ima i Stiven Hoking koji se pribojava da bi krajnji razvoj veštančke inteligencije mogao da bude početak kraja vladavine čovečanstva na zemlji. CEO Tesla Motorsa, Elon Musk, smatra da su ispitivanja krajnjih granica tehnologije na ovom području isto što i „prizivanje đavola“. Sa druge strane, glavni argument teoretičara razvoja društva zasniva se na tome da je i u prošlosti postojao strah od toga da nove tehnologije mogu da zamene ljude u obavljanju poslova, ali da je društvo kroz istoriju već trebalo da shvati da tehnološki napredak, ma koliko gasi određene poslove, po pravilu uvek otvori mnogo više prostora za nova i kreativnija radna mesta. Ideja je da roboti i kompjuteri u još većoj meri olakšaju posao ljudima, koji

Lekar mašina Gueppeto Labs kreirao je interfejs koji bi u budućnosti trebalo da pomogne lekarima u komunikaciji sa pacijentima i da omogući uspostavljanje pojedinih dijagnoza bez odlaska lekaru. Sistem koristi interaktivni animirani avatar za razgovor sa pacijentima i čitanje njihovog govora tela radi određivanja zdravstvenog stanja i eventualne preporuke za odlazak lekaru. Ovde se najviše radi o dijagnozama koje je moguće ustanoviti na osnovu fotografije - poput osi-

će onda, rasterećeni od napornog rada, moći da razvijaju kreativnos. Glavna briga skeptika nije nezaposlenost zbog robotizacije procesa rada, već činjenica da, ukoliko zaista robote osposobimo da misle, komuniciraju među sobom i ako im omogućimo da sami prave robote, još uvek ne možemo da garantujemo da se eksperiment neće otrgnuti kontroli, da oni neće evoluirati u pogrešnom pravcu, sami se reprogramirati i rešiti da pokrenu „pobunu protiv čovečanstva“. U pripremanju planete za „suživot robota i ljudi“, filmska produkcija učestvuje vrlo aktivno. Novije generacije, umesto na filmovima o Terminatoru, odrastaju na pričama o besprekornim mašinama poput Volija, Bejmaksa i Čepija. Ovi roboti su požrtvovani, srdačni, i sve češće sa softverom kodiranim tako da im na ličnom etičkom koeficijentu može pozavideti pozamašan odstotak čovečanstva. Nil Blomkamp, režiser filma „Čepi, robot koji je promenio svet“, predstavlja ljude u svetu robota u kom se jasno vidi da su ljudi zapravo mnogo lošiji momci. Povodom socijalizacije mašina van platna Nil je izjavio: „Imaćete nešto što je oko hiljadu puta inteligentnije od nas. I sa tolikom inteligencijom baviće se istim problemima kojima se bavimo mi.“ Džef Hokins, koosnivač Palma i koosnivač kompanije za mašinsku inteligenciju Numenta smatra ovakva pribojavanja posledicom nedovoljne informisani i preteranog konzumiranja naučne fantastike. „Mašinska inteligencija koju danas stvaramo, bazirana je na neokrotičkim principima, i ne može dovesti do samomodifikacije kod robota nekontrolisanih namera“, za Fortune je objasnio Džef Hokins i dodao: „Neće doći do tehnološke eksplozije. Nema potencijalne opasnosti. Ovo je budućnost koju stvaramo za predstojeće decenije, i lako možemo promeniti pravac razvoja ukoliko se eventualne pretnje po egzistenciju pojave.“

pa i blažih alergijskih reakcija. Ukoliko avatar, po imenu Sofi, ustanovi potencijalnu opasnost po zdravlje, pacijenta upućuje lekaru kom automatski prosleđuje sve prikupljene podatke. Iako razgovor sa robotom, to jest sa avatarom, o intimnim zdravstvenim tegobama poput probadanja u stomaku, svrabu ili neidentifikovanom osipu deluje krajnje uznemirujuće na prvu loptu, prelimnarno istraživanje koje je obuhvatilo 75 ispitanika, kaže da to nije ni najmanje čudno. Naprotiv, ljudi su se lakše otvorili „robotu koji ne osuđuje“ nego lekaru.

U pripremanju planete za "suživot robota i ljudi", filmska produkcija učestvuje vrlo aktivno. Novije generacije, umesto na filmovima o Terminatoru, odrastaju na pričama o besprekornim mašinama poput Volija, Bejmaksa i Čepija. Ovi roboti su požrtvovani, srdačni, i sve češće sa softverom kodiranim tako da im na ličnom etičkom koeficijentu može pozavideti pozamašan odstotak čovečanstva

HEROJ

VANJA GRBIĆ

Veliki si onoliko koliko daješ

Jedan od najboljih sportista koje je ova zemlja ikada imala, odbojkaš Vladimir Grbić, često je umeo da strašću motiviše saigrače, razgali navijače, a razoruža protivnike. Danas, posle trofejne karijere, pokušava da učini nešto sasvim drugo za sport. Posvetio se onima na koje retko mislimo, a još manje im pomažemo - specijalnim olimpijcima. Olimpijac je olimpijac, bez obzira s kakvim potrebama. Član UO Specijalne olimpijade Srbije i ambasador Specijalne olimpijade za odbojku, osim što ih bodri, ume i na ličnu inicijativu da im obezbedi sredstva, iako o tome ne priča, da se založi za njih, pruži im ruku, podršku i srce. Za one koji ne znaju, učesnici Specijalne olimpijade doneli su letos 17 olimpijskih medalja iz Los Anđelesa, iako smo ih ispratili potpuno nedostojno, sa 125 ljudi u "Pioniru". Vest o njihovim uspesima, pobedama i peharima provuče se tek ponegde stidljivo. Baš zbog te skromnosti i srčanosti, zaslužili su da im ovo društvo pruži podjednak tretman Razgovarala Zorica Marković

Fotografije Igor Pavićević

trenucima najvećeg beznađa, onda kad je i svet a i mi sami polako dizali ruke od sebe, radost za kakvu se živi donosili su nam sportisti. Zvezde svetskog formata, mogli su tada da biraju koga će predstavljati, koliko će prstiju podizati i čiju će zastavu ogrtati dok se vijori himna. Košarkaši, odbojkaši, vaterpolisti... birali su Srbiju. Nisu samo medalje bile razlog što ih je hiljade ozarenih lica čekalo na trgovima. Znali smo svi zbog čega navijamo časovnik u dva ujutru, što ustajemo u cik zore ili ne spavamo satima, jer šta je to u odnosu na ono što su nam pružali. Bilo je neverovatno gledati s kakvom strašću se igra za zemlju, bez para, bez beneficija, samo iz srca. Jedan od najboljih sportista koje je ova zemlja ikada imala, odbojkaš Vladimir Grbić, često je umeo da strašću motiviše saigrače, razgali navijače, a razoruža protivnike. Danas, posle trofejne karijere, pokušava da učini nešto sasvim drugo za sport, kao potpredsednik Odbojkaškog saveza Srbije. Za čoveka kojeg pokreće strast za sportom i ovom zemljom to, ipak, nije dovoljno, zato je život odlučio da posveti i onima na koje retko mislimo, a još manje im pomažemo - specijalnim olimpijcima. Olimpijac je olimpijac, bez obzira s kakvim potrebama. Vanja Grbić, član UO Specijalne olimpijade Srbije i ambasador Specijalne olimpijade za odbojku, osim što ih bodri, ume i na ličnu inicijativu da im obezbedi sredstva, iako o tome ne priča, da se založi za njih, pruži im ruku, podršku i srce. Za one koji ne znaju, učesnici Specijalne olimpijade doneli su letos 17 olimpijskih medalja iz Los Anđelesa, u koji smo ih ispratili vrlo nedostojno, sa 125 gledalaca u „Pioniru“, u humanitarnoj akciji koja je trebalo da im obezbedi novac za dalek put. I nije to slučajan uspeh, jer su i prošle godine doneli 19 „specijalnih“ olimpijskih medalja, a vest o njihovim uspesima, pobedama i peharima provuče se tek ponegde stidljivo. Baš zbog te skromnosti i srčanosti, zaslužili su da im ovo društvo konačno pruži podjednak tretman.

HEROJ

U moru loših vesti, informacija o starletama, politici, nekim ljudima bez zanimanja, stidljivo se provukla vest da su naši specijalni olimpijci briljirali na Olimpijadi. Vi ste član Upravnog odbora i promoter Specijalne olimpijade. Šta ste naučili od tih posebnih mladih ljudi iz dosadašnjeg druženja i podrške?

Opisati stidljivo sa desetak rečenica bilo bi krajnje licemerno za iskustvo, pasiju, posvećenost i iskrenost dece sa posebnim potrebama, njihovog sveta i svakodnevice sa kojom se bore. Njihova naivnost i dobrota razoružava, a želja za igrom i dokazivanjem omekša i najtvrđe i razgali najhladnije srce. Zahvaljujući njima, učenje i vaspitanje roditelja o pravim vrednostima samo sam potvrdio i ponovio, i hvala im što su mi pomogli da potvrdim da nisam čudak i da sam na dobrom putu. Držeći im govor svojevremeno, rasplakali ste 200 olimpijaca rekavši im da su oni vitezovi od kojih mi treba da učimo. Stalno zaboravljamo koliko je malo potrebno da se usreći neko drugi, i da su oni sa posebnim potrebama potpuno svesni koliko ih mi kao društvo zanemarujemo.

Ljudska veličina je u davanju. Jednom sam pročitao misao našeg patrijarha Pavla kada je rekao: „Budimo ljudi, nikad neljudi, jer ćemo jednom izaći na Njegov sud, da opravdamo kako smo koristili darove kojim nas je On darivao.“ Ova deca, ovi ljudi, tačno je, jesu sa intelektualnim disabilitetom, ali veoma dobro znaju ko im šta misli i ko je iskren. Ništa u svom životu, a to se na terenu vrlo dobro videlo, nisam radio sa pola snage. Živeo sam svaki poen, svaki korak. Bušido, po kodeksu samuraja, onako kako me je otac učio, jer lagati druge možete, ali sebe ne možete. Moje druženje sa decom Specijalne olimpijade jedan je od najlepših aspekata mog života, ne karijere, još dublje i još iskrenije. Mislim da je to i razlog što sam se našao među ambasadorima koji su svetske veličine za svako poštovanje.

HEROJ

Ljudska veličina je u davanju. Jednom sam pročitao misao našeg patrijarha Pavla: "Budimo ljudi, nikad neljudi, jer ćemo jednom izaći na Njegov sud, da opravdamo kako smo koristili darove kojim nas je On darivao." Ova deca, ovi ljudi, tačno je, jesu sa intelektualnim disabilitetom, ali veoma dobro znaju ko im šta misli i ko je iskren

Moja misija je da stvaram buduće potencijalne šampione i pomognem sadašnjim koliko oni to žele i koliko mogu. Jer sport nije počeo sa mnom i sa mnom ne treba ni da se završi. Već da svojim znanjem, iskustvom i pasijom, fanatizmom, pomognem onima koji će obući nacionalni dres i predstavljati svoju zemlju, još bolje nego što smo to mi radili, čime god da se bave

O čemu najčešće pričate s njima, šta su njihove želje i snovi?

Pitam ih kako su, da li treniraju i imaju li dečka, devojku, spremaju li se za svetske igre, i kažem im da ih ja pratim, da znam da rade i da verujem u njih. Pitam ih za prijatelje, kako provode dane tamo, gde su, čime se bave... Kao bivši olimpijac, svesni ste koliko je napora i ulaganja potrebno za vrhunski uspeh bilo kojeg sportiste. Kako Srbija može da im pomogne, jer očigledno, osim posvećenosti, potreban je i novac za njihovo takmičenje, na kojem oni predstavljaju ovu zemlju vrlo dostojno?

Oni ne zahtevaju ništa i ne pretenduju ništa više od drugih, čak mnogo manje. Budžet Specijalne olimpijade je devet miliona dinara. Jedino škola odbojke DIF, zapravo profesor Nešić sa katedre odbojke, u okviru treninga ustupio je mesto gde deca mogu da treniraju. Imaju li ova deca pravo da treniraju, da rade, da žive? Da li zaista morate da platite za sport i da li je svugde pitanje dostupnosti rešeno jedino novcem? Kakvi smo mi to ljudi postali? Kad govorimo o odbojci uopšte, posle onog zlatnog talasa popularnosti, vrlo lako smo zaboravili sve one dočeke i medalje. Sada je tenis možda sport broj jedan, košarka se vraća zahvaljujući Aleksandru Ðorđeviću... Kao potpredsednik Odbojkaškog saveza i neko ko je sto puta dočekivan ispred Skupštine, sigurno priželjkujete da se te slike ponove?

Danas se u srpskom sportu uspeh zove elementarna nepogoda. Slučajnost. Hvala dragom Bogu da se Novak Ðoković rodio kao Srbin i da je posle sto hiljada problema koji su ga ojačali i dalje ostao veran i odan zemlji svojih predaka, pravi patriota. Ali on je napravio sam sebe. Neka se ljuti ko koliko hoće, ne interesuje me, mi nemamo sistem da očuvamo sportski gen koji nam se osipa. U Srbiji deca plaćaju sport, kome - ne zna se i pod čijom kontrolom, ekonomija sporta se svela na to. Negativna selekcija će dovesti do totalnog osipanja i od medalja će nas deliti ekran na TV-u. Ne može tako. Mi kao OSS radimo, naravno, ja se borim, radim leti sa decom odbojku na pesku, što je za svu decu besplatno i dostupno, tamo gde možemo

Moje druženje sa decom sa Specijalne olimpijade jedan je od najlepših aspekata mog života, ne karijere, još dublje i još iskrenije. Mislim da je to i razlog što sam se našao među ambasadorima koji su svetske veličine za svako poštovanje

da se organizujemo - Kruševac, Zrenjanin, Beograd... Dolaze i deca sa posebnim potrebama. Jedini način da selektirate najbolje jeste da ne uslovljavate decu novcem - tako da bude dostupno svima. Stručni kadar koji će sa decom raditi po programima za decu mlađih kategorija, u koje će biti uvršteni osnovni principi za rad sa decom na njihovom zdravom razvoju, pa tek onda na sportskom postignuću. Tako se gradi baza. Svi mi gledamo vrh ledenog brega i nekoliko desetina vrhunskih sportista koji su proizvod nekog drugog vremena ili sebe samih, čast izuzecima. Mi smo probali da organizujemo petodnevne seminare po takvom principu, i odmah su se oni kojima je ekonomija a ne sport na prvom mestu, okupili i potpisali peticiju da neće da se licenciraju. Država mora da zauzme ozbiljan stav prema sportu. Samo u Beogradu roditelji za školsku godinu plate za sport svoje dece više nego što je budžet Ministarstva omladine i sporta.

HEROJ

godine života da mogu da odigram još pet za svoju zemlju. To je egoistička izjava koju najiskrenije osećam, ali nije realna. Moja misija je da stvaram buduće potencijalne šampione i pomognem sadašnjim koliko oni to žele i koliko mogu. Jer sport nije počeo sa mnom i sa mnom ne treba ni da se završi. Već da svojim znanjem, iskustvom i pasijom, fanatizmom, pomognem onima koji će obući nacionalni dres i predstavljati svoju zemlju, još bolje nego što smo to mi radili, čime god da se bave. Brinete li nekad za budućnost našeg sporta, s obzirom na to da smo društvo u kojem se fizičko u školama izbegava, a u sport ulaže na osnovu ličnog zalaganja? Može li država koja grca u problemima da opet ima sportiste kao najveće zvezde, a ne neke „rijaliti“ osobe?

Poznati ste kao najstrastveniji igrač kojeg smo imali i neko ko je poslednji atom snage davao reprezentaciji. Iznervirate li se kad gledate možda i neke druge sportove u kojima selektori ne mogu da okupe tim jer se igračima ne igra, jer jure ugovore ili već koji se izgovori koriste?

A kako ja mogu da sudim nekome ko živi u drugom vremenu i odrastao je u drugačijim uslovima? Koliko njih je moralo da plati da bi treniralo. Koliko njih su menadžeri, bukvalno, kupili i preprodali. Koliko njih je završilo školu, formiralo se kao ličnosti pre nego što su otišli u inostranstvo... I naravno, koliko smo mi izgubili svoj identitet do mere da je sramota reći ko smo, šta smo i odakle smo. Ja znam ko sam i ponosan sam na to. Vodim poreklo od Lazara Hrebeljanovića, a iz porodice koja ima tri seniorska reprezentativca i pedeset godina igranja za reprezentaciju. Da mogu, a znam da bi i Nikola isto rekao, menjao bih sve svoje preostale

Naravno da može. Ja sam dao soluciju za problem, ali izgleda da nije u interesu. Napravili smo udžbenike za fizičko vaspitanje od prvog do četvrtog razreda osnovne škole, da vizuelizujemo nastavu i uključimo mlade profesore kao asistente učiteljima i učiteljicama, ne ugrožavajući njihovu normu, niti platu, već kao pomoć za što kvalitetnije izvođenje nastavnog programa, koji je zahtevan. To bi mladim profesorima ujedno bio i uslov - stažiranje za odbranu državnog ispita ili priprema za budući rad. To se zove unapređenje obrazovanja. Iz toga proizlaze školsko-sportske sekcije koje vode nastavnici, gde je sport besplatan za decu, a čini bazu školskog sporta - ne kao danas, da deca koja plaćaju za sport igraju za škole i menadžerski se upisuju u škole za koje će igrati, dok druga školska deca nemaju nikakve šanse da zaigraju ili treniraju u svojoj školi. Ups, pa da, školske sale su izdate! Vaspitno-pedagoško-analitičko-metodistički pristup ranije se oslanjao na nastavnike fizičkog koji su talentovanu decu usmeravali u klubove. Selektiranje talenata. U intervjuu Nedeljniku legenda naše odbojke Sava Grozdanović izjavio je da bi izvukao uši Nikoli Grbiću jer je za asistenta uzeo Italijana. Šta vi kažete na to?

Kamilo Plaći je najbolji svetski pomoćni trener, to odgovorno tvrdim i potpuno podržavam Nikolu. A kad niste u odbojci pedeset godina, kao Sava, i kad čujete površne komentare onih koji su još i neobavešteni, onda, naravno, izletite sa takvom glupošću kao što je on izleteo. U Srbiji mu nema ravnog. Treba ga iskoristiti da se naprave novi.

Kad je Sale Ðorđević preuzeo reprezentaciju, svi su govorili da je vrhunski igrač ali da je kao trener slab i ne može da menja košarku iz temelja. To mu je, izgleda, poslužilo kao dodatni motiv da od onih klinaca napravi heroje. Sigurno će nekada biti kritika i velikih očekivanja, ali umemo li mi kao narod da hvalimo s merom i kritikujemo po zasluzi?

Tačno je da ne znači da veliki igrač biva veliki trener, naprotiv, obično nije. A zlih jezika, mediokriteta i sujetnih ima. Uvek ih je bilo i uvek će ih biti. Ko radi, nema vremena da se obazire na gluposti. Mi se uvek moramo dokazivati, svakoga dana, to nam je posao, jer ono što smo uradili juče - važi za juče, danas je novi dan, nova crta na koju se izlazi i nova borba na život i smrt. Dok god smo spremni da izlazimo na crtu, osećamo se živima. Ja volim srpsku javnost jer je zahtevna, kritički orijentisana i pretenciozna. A zadovoljstvo da svojim sunarodnicima donesete uspeh nije ravno nijednom ovozemaljskom zadovoljstvu. Šta ste prvo rekli bratu kad je zvanično postao selektor? Osećate li sada obojica veći pritisak nego kao igrači?

Sa srećom i čestitam. Šta god ti treba, znaš da na mene možeš uvek da računaš, onoliko koliko ti budeš smatrao potrebnim. Počinješ nešto što više znači nego dok smo igrali. Za to će nam trebati još više hrabrosti i pasije. A od kakvog smo čoveka postali, ništa drugo i ne tražimo. Vaš brat je rekao da ne priznaje da ima boljih od naših odbojkaša. Verujem da apsolutno delite to mišljenje. Ali brinete li da li će porasti neki novi Grbići i stasati na vreme da zavladaju svetskim tronom?

Nemojte porediti nas i našu generaciju sa ovom aktuelnom ili nekom budućom. Drugačije je. Oni treba da nas premaše, a mi treba da im pomognemo u tome i još jednom proživimo onu dobru jezu koju smo osećali predstavljajući svoju zemlju i uživajući u urlicima ljudi koji su nas bodrili. Da... Verujem da nema boljih od naših. To što imamo mi, nema niko drugi. Zato nas i lome jer nam mogu uzeti sve, ali srce, dušu, dostojanstvo i želju da se kao feniks vinemo iz pepela, ne mogu nikad!

dosije

Bili smo prvaci sveta... ... i bićemo ponovo

Nisu čudile reke klinaca koje su gledale film „Bićemo prvaci sveta“, koji govori o četvorici „očeva osnivača“ naše košarke. Kao što ne čudi što je čitava nacija i ovog septembra bila uz izabranike Aleksandra Đorđevića na Evropskom prvenstvu. Jugoslovenskom školom košarke i fenomenom njenog nastanka mnogo su se više bavili stranci. Naši su je definisali „onako s nogu“, kad ih se nešto pita. U suštini znaju da je to kao koka-kola, najuspešnija je baš zato što niko ne zna tačan recept

Piše Veljko Miladinović

gralo se Evropsko prvenstvo u Italiji. Bila je 1979. godina. Naši, a tada smo se zvali Jugoslavija, igrali su već neku utakmicu, a na tribinama, među sedam-osam hiljada ljudi, desetak redova od terena sedeo je pukovnik Gomeljski. Aleksandar Gomeljski, sovjetski košarkaški trener, jedan od najboljih evropskih trenera u istoriji koji će kasnije biti primljen u američku Kuću slavnih, pedantno je, kako su to već Sovjeti radili, beležio šta se dešava na terenu pripremajući taktiku protiv te narastajuće košarkaške sile koja se još uvek zvala Jugoslavija. Na terenu je bio Zoran - Moka Slavnić, dorćolski šmeker, buntovnik, genijalan u svojoj nepredvidivosti, jedan od onih košarkaša koji je u sebe ugradio jugoslovensku filozofiju košarke i jedan od najvećih košarkaša koje je ta zemlja dala. U jednom trenutku je ugledao trenera Gomeljskog kako u svoj tefter nešto zapisuje, i onako, kako je već znao da se odnosi prema autoritetima, izgovorio: „Pukovniče, šta to pišete, kada ni mi sami ne znamo šta ćemo da igramo?!“ U toj Mokinoj rečenici „ni mi sami ne znamo šta ćemo da igramo“, skupila se sva tajna jugoslovenske košarke, tajna jedne male zemlje koja je uspela da zavlada svetom u tako popularnom sportu, neobjašnjiva lakoća kojom su pobeđivane svetske sile, u toj jednoj rečenici je opisana sva genijalnost i nasledni osećaj za igru koji se prenosi s generacije na generaciju, ostavljajući druge koji mnogo više novca u tu igru ulažu, u večitim pokušajima da objasne neobjašnjivo. Jednako kako je neobjašnjivo to što je jugoslovenska košarka od prvih posleratnih godina kada su „očevi osnivači“ (Aca Nikolić, Bora Stanković, Nebojša Popović i Raša Šaper) počeli da postavljaju temelje neče-

ga za šta možda ni sami nisu znali koliko veliko može da bude (mada su ih „čudno“ gledali kada su prvi put izgovorili „bićemo prvaci sveta“), i kada je kožna lopta koja se prebacuje kroz nešto što liči na korpu za otpatke (po tome je košarka i dobila ime, na engleskom „basket“) i kada je javnost toliko razumela ovu igru da su prvi novinski izveštaji sa utakmice glasili: „Gost je poveo 2:0, ali je domaćin na kraju pobedio“ - e, baš koliko je neobjašnjivo što je ni iz čega za vrlo kratko vreme stvorena košarkaška sila od koje će svi drugi želeti da nauče (koliko je i danas samo teško zamisliti, u bilo kojoj oblasti, da neko iz Francuske dođe da živi u Srbiju samo zato jer tu može da nauči nešto više nego u svojoj zemlji?!), tako je bilo i neobjašnjivo kako je reprezentacija Srbije na prošlom svetskom prvenstvu ušla u finale sa tolikim brojem neiskusnih i u to vreme poluanonimnih igrača. Zato i ne čude reke klinaca koje su preplavljivale blagajne srpskih bioskopa; dolazili su da gledaju film „Bićemo prvaci sveta“, koji govori upravo o četvorici pomenutih „očeva osnivača“, toj borbi za stvaranje sporta, jugoslovenske košarke, čiji je Srbija, zvanično ili nezvanično, tek vrlo realno najlegitimniji naslednik. Priča o „očevima osnivačima“, o atmosferi i uslovima u kojima je počela da se igra košarka, malo nam je otvorila oči, košarkaške oči uljuljkanih u decenijskim uspesima, izrodile su se generacije koje su srpsku košarku, kao najbolju, doživljavale kao „Bogom danu“, kao nešto što je od ovog naroda neodvojivo, i ta priča nas je podsećanjem na to kako je nekad bilo, drmnula iz dremeža i ponovo nas naterala da se zamislimo šta je to srpska/jugoslovenska košarka.

e rk

ko Naša š

o ak

ša

dosije

„To je vic. To je igra brzog mišljenja. Mi smo bili u prednosti u odnosu na druge jer smo razmišljali brže, imali smo tu kreaciju koja ne može da se pročita i, svakako, talenat je dominirao“, kaže Zoran - Moka Slavnić, naš junak s početka priče. Oni koji su promišljali o fenomenu jugoslovenske košarke, došli su do dva termina koji bi najbolje mogli da je opišu: „organizovana improvizacija“ i „pedantno ustrojena anarhija“. Tako je to delovalo onima koji su bili na terenu, tako je delovalo i onima na tribinama, ali oni koji su učestvovali u kreiranju te škole košarke teško da će složiti o bilo kakvoj improvizaciji i o predodređenosti za košarku. „Najviše me nervira kada nam kažu - vi ste talentovani za košarku“, kaže Ranko Žeravica, jedan od najuspešnijih domaćih trenera, danas mlađima poznat kao „onaj što ga je u filmu igrao Sergej Trifunović“. „Mi jesmo uvek birali igrače koji su najtalentovaniji, ali ništa mi nismo talentovaniji od drugih, niti se razlikujemo po visini ili po snazi. Mi smo samo imali trenerske metode koje su se razlikovale od drugih. Amerikanac, kada dođe da trenira u Evropu, primenjuje iste metode koje se upotrebljavaju u Americi. A naši treneri su naučeni da prave razliku. Ne može se isto trenirati Skandinavac i Turčin, Španac i Amerikanac. Postoje razlike, istorijske razlike, društvene, obrazovni sistem“, objasnio je Žeravica. Više je nego šarmantno kako na projekcijama pomenutog filma, klinci koji se ne sećaju ni Jugoslavije, a kamoli nekih jugoslovenskih košarkaša, aplauzom pozdravljaju te iste pomalo zaboravljene sportske heroje, to je taj „košarkaški gen“ kome ne treba mnogo da se probudi u nama, zbog koga Sergej Trifunović - i drugi glumci koje devojčice i dečaci saleću na svakom ćošku ne bi li ih ubeležili u svoje selfi spomenare - na bini posle projekcije filma zna da aplauzi koje čuje nisu upućeni njemu, već Ranku Žeravici, Bori Stankoviću, Nebojši Popoviću, Žućku Koraću, Nikoli Plećašu... Jednako je šarmantno kada ti isti klinci, povedeni verovatno za nekim roditeljem sa povišenim lučenjem nostalgije u organizmu, zapevaju „Nikola sveti“, onako kako su košarkaša Nikolu Plećaša navijači pozdravljali pre više od četrdeset godina. „Svi mi na ovom prostoru smo talentovani za kolektivne sportove, to je sada više nego očigledno. Zašto je to tako, to vero-

vatno ni naučnici ne bi mogli da utvrde, ali je tako. Košarkaši su nekada bili ličnosti, ličnosti koje su značile nešto ne samo na terenu. Jesmo mi učili od trenera, ali treneri se nisu snebivali da nekad nauče nešto od nas. Danas treneri pristupaju igračima sa pozicije hijerarhije, oni su jedini koji znaju, a igrači su samo sprovodioci onoga što trener sam zamisli u svojoj glavi. Danas košarkaši ne izgledaju kao košarkaši, oni izgledaju kao roboti koji rade po pro-

gramu koji je neko isprogramirao“, rekao nam je Plećaš, objašnjavajući kako je savremena industrijalizacija sporta najveća pretnja onome što smo zvali jugo-škola košarke. Plećaš je, inače, bio član te čuvene generacije košarkaša koja je 1970. prvi put postala prvak sveta, generacije čije smo uspehe, zaslepljeni kasnijim uspesima koji su se ređali iz godine u godinu, pomalo zaboravili. I Ivo Daneu, još jedan od tadašnjih

dosije

Oni koji su promišljali o fenomenu jugoslovenske košarke, došli su do dva termina koji bi najbolje mogli da je opišu: "organizovana improvizacija" i "pedantno ustrojena anarhija". Tako je to delovalo onima koji su bili na terenu, tako je delovalo i onima na tribinama, ali oni koji su učestvovali u kreiranju te škole košarke teško da će se složiti o bilo kakvoj improvizaciji i o predodređenosti za košarku

heroja, kod nas je, u nedostatku potrebe za nostalgijom, pomalo zaboravljen. I on, kao i Moka Slavnić, ima jednu anegdotu koja ilustruje snagu naše košarke. Daneu je šezdesetih godina važio za boljeg i kompletnijeg košarkaša od Radivoja Koraća, danas bi rekli da je bio Džordan pre Džordana. Igrao je u ljubljanskoj Olimpiji, kada je taj tim sa OKK Beogradom vladao jugo-košarkom. Ranko Žeravica je, pričao je Daneu, kao trener Rad-

ničkog - u nemogućnosti da ga zaustavi - tražio od igrača da igraju prljavu odbranu na njemu, da ga udare kad mogu. Iako su to radili, uvek bi od Daneua „primali“ više od 40 poena. A onda je na jednoj utakmici lukavi Žeravica rekao igračima da budu na odstojanju. Da vide šta će onda da bude. Daneu je na toj utakmici dao manje od 20 poena. I to je odlika te škole košarke - kada te pritisnu, ti

budeš najbolji, ako te puste, ko zna šta će da se dogodi. „U moje vreme, mi smo se malo tukli, postavljali smo poneki lakat, ali je to uvek bila borba za loptu. Meni smeta što je previše grubosti koje sudije dozvoljavaju. Ali, ne mislim da je jugoslovenska košarka u krizi, ona se samo prilagođava modernim vremenima. A na Evropskom prvenstvu u Sloveniji igralo je čak šest reprezentacija nekadašnje Jugoslavije“, kaže Daneu. Govoreći o jugoslovenskoj školi košarke, čuveni i veliki trener Den Piterson, koji je sedamdesetih i osamdesetih trenirao najbolje evropske ekipe, objasnio je suštinu našeg uspeha: znali smo da pojednostavimo igru. „Vaši treneri su bili sposobni da približe sport momcima na terenu i, dok je bio anoniman, da ga približe drugima, da shvate šta je košarka. Pravili ste polivalentne igrače. Svi su nešto crtali, a kod vas nije bilo mnogo toga“, reći će Piterson. Jugoslovenskom školom košarke i fenomenom njenog nastanka mnogo su se više bavili stranci. Naši su je definisali „onako s nogu“, kad ih se nešto pita. U suštini znaju

dosije

da je to kao koka-kola, najuspešnija je baš zato što niko ne zna tačan recept. „Teško je odrediti da li postoji definicija jugoslovenske škole košarke. Svetislav Pešić je, na primer, rekao da ne možemo da govorimo o školi, ali možemo da govorimo o autentičnom metodu, koji je, po njemu, ustanovio Ranko Žeravica“, kaže nam poznati košarkaški novinar Aleksandar Miletić. „Mi svakako imamo autentičan pristup. Možda je to organizovana anarhija, ili kao što bi rekao Duci Simonović, 'džez košarka'. To je sistem, gde svako ima slobodu da iskoči iz tog sistema.“ To što je rekao Duci Simonović Miletiću je poslužilo kao naslov za knjigu „Džez košarka“, koja je bila inicijalna kapisla za buđenje košarkaške nostalgije koja je rezultirala i igranim filmom. On nam kaže i da je jugoslovenska košarka „pobedila“ onog trenutka kada su drugi počeli da je kopiraju. „Mi smo prvi počeli da igramo sa hokejaškim izmenama. To je izumeo Ranko Žeravica. Pitao sam ga da li je neko pre njega igrao tako, on misli da nije. On je prvi shvatio da mnogo postižeš kada umesto krila uvedeš beka, za mnoge je tada to bilo iznenađenje“, priča Miletić. Još jedna dodatna vrednost naše košarke u odnosu na druge jeste u tome što ona dolazi „iz naroda“. Naša košarka nije nešto što se izučava na univerzitetima, gde se sprovodi surova selekcija igrača po merilima koja su korporacijski ustrojena da proizvedu više autputa nego što je uloženo inputa. Kod nas vlada prirodna selekcija, koja nije ni lakša ni jednostavnija, ali je prirodna. Jer, prva selekcija koju treba da prođe jedan srpski košarkaš nije lokalni trener, već lokalni beton. Na basketu ispred zgrade, gde nema trenera i nema sudije. Tamo gde je nakrivljen koš, a lakat najbolji drug. „Ne sme da se zaboravi da je nama basket '3 na 3' mnogo dao i mnogo doprineo uspesima naše košarke. Basket je bio temelj, u basketu se uče štosevi. Saša Ðorđević nikada ne bi imao to što ima da nije bilo betona, da nije igrao na čuvenom ranču na Novom Beogradu, tamo gde se igra u litar krvi. Tu kada pobediš, onda si nešto napravio. Ili što bi rekao Kićanović: Ja dođem kao olimpijski šampion u Čačak i izgubim na basketu“, priča nam košarkaški hroničar Aleksandar Miletić. Iako se u jednom trenutku pomislilo da su proređeni uspesi srpske košarke recidiv

Ti, kako kaže čika Bora, stari centri, jesu ključ opstanka košarke, ključ buđenja košarkaškog gena. Jer tamo je beton, tamo je iskrivljen obruč, tamo ima još litar krvi stare Jugoslavije i da polako ulazimo u eru u kojoj će se o našoj košarci pisati samo u sportskim almanasima, nedavni reprezentativni uspeh je vratio nadu da još uvek živi taj „košarkaški gen“, da još imamo litar krvi koji možemo da uložimo u pobedu. Miletić kaže da su ti strahovi normalni i da su dolazili posle svake smene generacija. „Kada smo imali prvu zlatnu generaciju koja je postala prvak sveta 1970. u Ljubljani, mnogi su u Evropi pričali da je to neponovljiva generacija. Onda je došla druga zlatna generacija sedamdesetih sa Kićom, Mokom, Prajom, Delibašićem, Ćosićem. Kada je otišla ta generacija, rekli su - to je to, nećemo ponovo imati takve igrače. A onda smo dobili tim koji je verovatno najbolji neamerički tim svih vremena. To je generacija koja je od 1989. do 1991. uzela tri zlata i koja bi, da nije bilo rata, vladala još minimum pet godina, i sigurno igrala egal sa Drim-timom 1992. u Barseloni. Ne zato što bi bila ravnopravna po kvalitetu, nego zato što je Drim-tim sa golf igrališta otišao tamo. Svi su išli da se slikaju sa njima, a što bi rekao Duda Ivković - mi bismo išli tamo da igramo.“ Te 1992. nismo mogli da igramo sa Amerikancima, ali jesmo tačno deset godina kasnije. Na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu, koje je nosilo slogan „Jedna planeta, jedna titula“, američki organizatori su napravili veliku grešku. U postojbini košarke izbrendirali su to prvenstvo kao ono koje ispisuje istoriju, po čemu bi finale tog prvenstva bilo taj prelomni dan kada će Amerika legitimisati svoju dominaciju u košarci koja je počela pomirenjem FIBA i NBA i uvođenjem profesionalaca u reprezentativna takmičenja. Posle tog „Jedna planeta, jedna titula“, ne bi bilo više slobodnog tumačenja košarkaške istorije, bespredmetno bi bilo, zamislili su, prebrojavanje jugoslovenskih ili sovjetskih svetskih i olimpijskih medalja, jer bi Amerika na svom tlu zacementirala sebe kao jedinu legitimnu svetsku košarkašku silu.

Međutim, naši su ih izbacili sa tog prvenstva, a u finalu uzeli planetarnu titulu posle koje će se svakako košarkaška istorija malo drugačije tumačiti. A imali smo mi sa njima još jedan susret, šest godina ranije, na Olimpijadi 1996, protiv treće reinkarnacije Drim-tima, uz najotvorenije suprotstavljanje NBA „čudovištima“, skoro tri četvrtine utakmice je bilo na klackalici, do tada nezamislivo. Na kraju, što zbog povreda, što zbog ličnih greški, NBA ekipa je ostvarila pobedu. A u poslednjih tridesetak sekundi, dok su igrači mirno na terenu čekali da istekne vreme, lopta je bila kod Džona Stoktona. Saša Obradović prišao mu je da mu čestita. Krenuo je da mu pruži ruku, ali ga je u poslednjem trenutku „cimnuo“ da mu izbije loptu... Drugim rečima, prodao mu je „foru“, i to je ono što može da se nauči samo na uličnom basketu, taj osećaj za „foru“, da „ni mi ne znamo šta ćemo da uradimo“, to je to što našu košarku čini boljom od drugih, čak i kada izgubimo. Bora Stanković, jedan od očeva osnivača košarke, dugogodišnji generalni sekretar FIBA, najveći evropski košarkaški diplomata, koji je u velikoj meri doprineo da se jugo-košarka izdigne na svetske visine, rekao nam je da uspesi koji su došli posle raspada Jugoslavije - počevši od čuvenog finala sa Litvanijom 1995. pa sve do jednako čuvenog Indijanapolisa 2002. kada smo pobedili NBA Drim-tim - jeste plod rada stare Jugoslavije. Ali, on nije pesimista. Misli da možemo ponovo da okupimo takvu generaciju igrača, kao ta poslednja koja je vladala Evropom i svetom, a koju su činili Ðorđević, Danilović, Divac, Paspalj, Bodiroga... „Vidim mnogo mladih igrača, i mnogo dobrih igrača. Jedino mi smeta što se stalno provlači kroz štampu da u Srbiji postoje samo dva kluba - Crvena zvezda i Partizan, i da njima treba dati sve - i najbolje igrače i najbolje uslove i najbolji ambijent za stvaranje igrača. Ako nemamo konkurenciju, više gradova i više klubova, onda je to vrlo teško. Nama je potreban veliki klub u Novom Sadu i u Nišu, da ne govorim o starim centrima - Čačak, Zrenjanin, Kraljevo...“, rekao nam je Bora Stanković. Ti, kako kaže čika Bora, stari centri, jesu ključ opstanka košarke, ključ buđenja košarkaškog gena. Jer, tamo je beton, tamo je iskrivljen obruč, tamo ima još litar krvi...

fondacija

Piše

Nebojša Mandrapa izvršni urednik

Anđela

Anđela živi u jednom malom selu nadomak opštine Mali Zvornik. Ima tri godine. Najviše voli da nosi crvenu haljinu koju je dobila od tetke. Šnalice u dugačkoj, ravnoj kosi neće da nosi, kaže da joj smetaju. Soba joj je prepuna crteža. Žute kućice sa plavim krovovima, tata, mama i devojčica se drže za ruke, ptice. Deca. Mnogo dece. Drugare ima uglavnom u mašti. „Igra“ se sa njima dok crta, leži u krevetu, sedi na stolici u dvorištu. Dok gleda i sanja. Anđela svakog dana pita roditelje da je odvedu u grad, u vrtić. Čula je na televiziji da postoji jedno mesto gde mališani zajedno uživaju, uče, igraju se, prave figurice od plastelina, gledaju crtaće, pevaju pesme, rade sve ono što bi i ona želela. Imaju čak i „tobodak“. Tako Anđela izgovara reč „tobogan“, i uvek se nasmeje kad je kaže, svesna da je pogrešila.

Odgovor roditelja je uvek isti - ne. Razume to mala devojčica. Objasnili su joj. Spisak razloga je podugačak. Selo je predaleko od vrtića. Nema ko da je odveze. Nemaju čime da je odvezu. U obdaništu nije bilo mesta. Nema ga ni sada. To je jedini vrtić u celom kraju. Nažalost, svako drugo dete u Srbiji u istoj ili sličnoj situaciji je kao i Anđela. Podaci kažu da je u Srbiji svega 50,2 odsto dece uzrasta tri do pet i po godina obuhvaćeno predškolskim vaspitanjem i obrazovanjem, a iz društveno osetljivih grupa ih je znatno manje: 5,7 odsto iz romskih naselja, devet odsto iz siromašnih porodica, 27 procenata iz seoskih sredina, dok o deci sa smetnjama u razvoju i invaliditetom nema preciznih podataka. Sa druge strane, u zemljama EU čak 87 odsto dece pohađa vrtiće.

Svima njima iz ruku nisu samo istrgnute igračke i druženje po predškolskim ustanovama, nego nešto daleko važnije - lepša i bolja budućnost. Ozbiljne studije pokazuju da deca koja su pohađala programe za rani razvoj dece postižu bolje rezultate u osnovnoj školi i zarađuju više kada odrastu. Rana ulaganja u ovakve programe - koji obuhvataju fizički, socioemocionalni, jezički i kognitivni aspekt razvoja - ugroženoj deci daju šansu za uspeh, kroz pozitivni uticaj na njihovo učenje i produktivnost. Samim tim, prve godine života su od izuzetne važnosti, budući da se najveći deo kognitivnog i društvenog razvoja deteta odvija do pete godine. Ključno je da sva deca dobiju jednaku šansu da odrastu i razviju se u produktivne građane sveta kojima je stalo do napretka. „Imao sam sreću da sam imao takvu ključnu podršku kao dete, i moj je san da sva deca, u Srbiji i u svetu, takođe mogu da ostvare svoj jedinstveni potencijal“, rekao je Novak Đoković, najbolji teniser sveta i osnivač Fondacije „Novak Ðoković“, koja se svakodnevno trudi da poveća kvalitet ranog obrazovanja u Srbiji. Nedavno je u Njujorku Novak, u ime Fondacije, započeo partnersku saradnju sa Svetskom bankom, kako bi promovisao rani razvoj dece. Ona će obuhvatati promociju značaja ulaganja u razvoj dece u najranijem uzrastu, kao i investicije kojima će se pomagati deci u ugroženim zajednicama u Srbiji. U okviru ove inicijative, Svetska banka i Fondacija „Novak Ðoković“ radiće sa Vladom Srbije na stvaranju jednakih uslova za malu decu iz siromašnih i ugroženih porodica. Kao prvi korak, Svetska banka razmatra sa Vladom Srbije projekat u vrednosti do 50 miliona američkih dolara za inkluzivno obrazovanje i rani razvoj dece u Srbiji. Projekat treba da odobre Odbor izvršnih direktora Svetske banke i Skupština Srbije. Fondacija „Novak Ðoković“ prikupiće dodatna sredstva za rani razvoj dece kroz saradnju sa privatnim sektorom i pojedinačne donacije. Iako je projekat još u pripremnoj fazi, njime će se najverovatnije podržati izgradnja novih predškolskih objekata, kao i promena namene neiskorišćenih učionica u osnovnim školama i njihova konverzija u predškolske, unapređenje kvaliteta podučavanja i usvajanja znanja u predškolskoj nastavi, kao i unapređenje pristupa finansiranju za porodice sa niskim primanjima. Ovo partnerstvo dešava se u bitnom trenutku za globalni razvoj. Za mesec dana očekuje se da brojne zemlje u Ujedinjenim nacijama usvoje set međunarodnih ciljeva poznatih kao Ciljevi održivog razvoja. Prepoznavši značaj ulaganja u rani razvoj od kojeg će deca imati koristi kroz čitav život, jedan od tih ciljeva biće i da se do 2030. godine svoj deci omogući kvalitetan rani razvoj, nega i predškolsko obrazovanje. Svetska banka i Fondacija „Novak Ðoković“ radiće sa Vladom Srbije na stvaranju jednakih uslova za malu decu iz siromašnih i ugroženih porodica

p l anete ja ioni Y p TUD m a ES š , a AS N O JU C F I T VAN N E D ŠA U T S U RE

t, ivo e ž š o eni ić, Ma m v ro e p Mirko ON), j m e (F i na tarin radu jem j o k Ka og ra ne nog čaju u Be loni k a Ves anju O . v lu a g p vog ji. U s nauk Pam ketin okora k a t u ar p gi ih nog Biolo acion anom rke m de na d ž z je i. ar emij rgani a odr ofeso ički ra b r j H o n tim toriji. lteta o sluča oziv p ajed m z a a s u p e vi p tici. I a Fak tudij vate ot; da njim S . s ta ma at u rih iv a o ivo mate uden avanj da p ceo ž prič ž i t n e ači rema ića, s u reš dlučil lja za Ovo j n , l p žu v Đe či u o ate li. , ka ljuba zara o zvu ad s i prij i uspe e j k a r a n io eso obud Ilić i L moć dana u, sad To su f o to og ov ja. i pr pr e Bit ožda , Ivan , kako io on o je z sluča n ić ili m enov ta - o rome e, kak tudija e p t s k Sre ka sv t se ntor nom e o a a prv ta, živ vić, m ju zv n r o ma njan miče k m Da a u ta t sve Piše Zorica Marković

SVE NAŠE POBEDE

Postoje ljudi koji vas odrede. Postoje situacije koje vam zauvek preusmere život u jednom od bezbroj pravaca, i učine da sigurno koračate u svetu koji zovemo „odrasli“. U filmu Društvo mrtvih pesnika, profesor Džon Kiting, u lekciji svojim studentima, kaže: „Stojim da bih podsetio sebe da konstantno moramo da gledamo na stvari iz drugog ugla. Uvek sam mislio da je ideja obrazovanja da naučite da mislite. Šta god vam neko rekao, reči i ideje mogu da promene svet. Carpe diem. Znate šta to znači? Iskoristi dan. Iskoristite dan. Učinite svoj život izvanrednim.“ Biti profesor je, kažu, način života. Svi pamtimo bar jednog takvog. Onog koji nam je promenio život, ili možda probudio ljubav prema matematici. Istoriji. Hemiji. Biologiji. U slučaju Katarine Mirković, Maše Sretenović, Ivane Ilić i Lazara Ðelića, studenata Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu (FON), prvaka sveta - o, kako to moćno zvuči - u rešavanju studije slučaja održanom u Pamploni krajem marta, život se promenio onog dana kad su odlučili da prihvate poziv profesorke marketinga Vesne Damnjanović, mentorke, kako je zovu, sada i prijatelja za ceo život; da zajednički rade na pokoravanju sveta u takmičenju zvanom studija slučaja. To su i uspeli na svetskom takmičenju u Pamploni, kada su iza sebe ostavili SAD, Tajland i sve one koji imaju godišnje školarine od po 50.000 dolara. Dekani i profesori elitnih svetskih fakulteta pitaju se kako je moguće da tako mala zemlja, sa fakultetima s ograničenim resursima i finansijama, može da se poigrava u finalu sa žirijem, sa rivalom, da očara publiku, osvoji simpatije svih s kojima dođe u kontakt. Druga ekipa, predvođena Ivanom, u aprilu je u Beogradu ponovila uspeh, doduše, trećim mestom, ali iza prestižnih škola iz Hongkonga i Vortona. Kad ih upoznate, shvatate da imaju nešto posebno, ono što pokreće i vas da poželite da im se pridružite. Entuzijazam, energičnost, glad za znanjem, pasiju, ljubav, iskrenost i prijateljstvo.

Uspesi, trofeji i znanje nisu jedino što ova deca nose kući. Nose i trajna prijateljstva, kao i ono s početka teksta - ono što ih definiše za ceo život. "Nije u pitanju samo to koliko smo svi zajedno rasli kao tim, nego koliko smo pojedinačno kao ljudi napredovali", kaže Ivana. "Posle određenog vremena, postanete svesni koliko ste se promenili nabolje. Kad nešto osvajate kao tim, ali zaista kao tim, shvatite koliko je to dobar osećaj, koliko ste drugačiji" Ovi budući eksperti marketinga, menadžmenta ili već onoga što izaberu da im bude životni poziv, kroz razgovor za Original, sami otkrivaju tajni sastojak koji ih čini prvacima sveta. I dok pričaju, oni zrače samopouzdanjem i strašću, nije čudo što svaki žiri poklekne pred tolikom energijom. Ivana Ilić objašnjava da sve počinje od toga da se studenti posmatraju na fakultetu, na vežbama, kroz aktivnosti na marketingu, gde se susreću sa studijom slučaja. „Nismo bili ni svesni da nas posmatraju i pripremaju“, kaže Ivana, i dodaje: „Onda vam se samo jednog dana desi da vas profesorka Vesna pozove telefonom i pita hoćete li da putujete i predstavljate FON.“ M a š a Sr e t e n o v i ć k a ž e d a j e s va k o o d n j i h n a p o č e t k u imao tremu i da su ih mučila sva ona pitanja koja studente muče pred svaki veliki ispit: hoće li moći, znati, čega se sve treba odreći... „Prvi put kad smo došli u kontakt sa studijom slučaja, suočili smo se sa ogromnim pritiskom, ali i nagradom koja dođe posle, u smislu osećaja da smo nešto

uradili, naučili, stvorili kao tim, postigli rezultat. Motivisalo me je kad sam shvatila koliko toga može da se nauči, i koliko god da je bilo stresno, toliko nam je posle bilo lepo, jer rasli smo svi zajedno.“ - „Sada, posle toliko vremena koje smo proveli zajedno, dovoljno nam je da se pogledamo i znamo ko šta misli“, ističe Katarina Mirković. Dok pričaju, sve deluje kao zabava, ali ova deca iza sebe imaju dane nespavanja i teških priprema. Pritiska, preznojavanja, mučenja i učenja, savladavanja prepreka i usvajanja znanja o nečemu sa čim se mnogi ne susretnu ni tokom cele karijere. Profesorka nam objašnjava da studenti prolaze vrlo stroga testiranja, čak i kad se dokažu, i da je zato važno da se izaberu jaka, stabilna deca, ona koja imaju strast. „Uvek im kažem da moraju da daju maksimum i da uživaju. To je jedino što tražim od njih. Nekad imam strah kao i oni, ali toliko me oduševe kad ih gledam koliko su napredovali, da sam ponosna. Došli smo do toga da se druge škole plaše kad nas dobiju u žrebu, ali nije bilo lako.“

SVE NAŠE POBEDE

Lazar Ðelić, jedini momak u ovom šampionskom timu, objasnio nam je kako izgledaju pripreme za takmičenje. Podseća pomalo na olimpijski ciklus, sa karantinima, vežbanjima dok ne padnu u nesvest. „Proces pripreme za takmičenje je dugotrajan. Najpre se detaljno bavimo izučavanjem tržišta na kome ćemo se takmičiti. Na taj način dolazimo do ključnih informacija o najprofitabilnijim industrijama, glavnim igračima, kao i nivou konkurencije u njima. Budući da je format takmičenja zahtevao izradu dve studije slučaja u trajanju od tri sata, bez upotrebe interneta, bilo je veoma važno da sve bitne informacije znamo napamet.“ Lazar objašnjava da se u Beogradu radi i simulacija takmičenja, što znači da često vežbaju dok ne zaborave ko su. „To znači da vežbamo po 24 i 30 sati, ne bismo li se pripremili za pritisak koji nas čeka na takmičenju. Uz to nam u toku priprema pomažu gostujući predavači, profesori i asistenti sa FON-a, kao i naši alumni članovi Case Study Cluba“. Maša kaže da se zahvaljujući tome mnogo nauči jer se često pripremaju za tržišta koja su potpuno različita od našeg. „Pripremajući se, prolazimo kroz industrije raznih vrsta, kompanije različite veličine i razvijenosti, firme pred bankrotstvom, različita poslovanja, jer nikad ne znamo šta može da nam dođe kao studija slučaja. Imali smo slučajeve od distributera cveća do rudnika, tako da smo kroz spektar polja za koja se pripremamo i najviše učili da ne postoji prečica. Što smo više učili, to smo više znali k o l i k o n e z n a m o i više želeli da naučimo; imali smo veliku motivaciju da predstavimo Univerzitet u Beogradu i FON na najbolji mogući način. Često nas potcenjuju jer nismo na mapi najboljih biznis škola, iako je sada već drugačije, i imali smo dodatnu motivaciju da dokažemo da mi iz male zemlje možemo da pariramo i stanemo rame uz rame sa školama iz Amerike, Australije, Azije, koje ulažu ogroman novac u obrazovanje, čije su školarine po 50.000 evra. Mnogo smo ispitnih rokova proveli na pripremama ili takmičenjima, ali nije nam nijednog trenutka žao, jer ispit će se položiti, a ovo je iskustvo koje nikako nismo mogli drugačije da steknemo. Stekli smo mnogo prijatelja i bilo ko od nas danas da ode negde, imao bi koga da zove; to je još jedna od lepih stvari koje idu uz ovu priču.“ Za nas koji ne znamo šta znači

studija slučaja, Katarina nam objašnešto drugo više da naučim i sazrim. Ovo njava „da je to rešavanje poslovnih je postalo moja velika strast. Često smo problema bilo koje kompanije iz bilo ostajali na fakultetu do pola noći, do dva-tri kojeg sektora ili industrije“. Ono što ujutru, vikendima smo imali treninge koji je čini jedinstvenom, jeste to što stutraju po 12 sati, pa onda odemo u karandenti ne znaju šta će se od njih tražiti tin, pa simuliramo rešavanje studije slučaja da poprave u poslovanju, ali bitno je od 30 sati, 24, 12... Ali, kad se osvrnemo, da se stavljaju u ulogu donosioca odmogu da kažem - hvala Bogu što smo imali luke, tj. menadžera. tu sreću da nas odaberu, da upoznam takve „Tu je ključna stvar da oni urade analizu, ljude, prijatelje za ceo život.“ da shvate poslovanje kompanije, da posle na osnovu toga identifikuju problem i na „ M e n i j e i z a z o v d a u t o j d o br o j d e c i pr o bazi toga daju preporuke kako bi unapreb u d i m m o t i va c i j u da budu još bolji“, ističe dili poslovanje“, objašnjava profesorka Daprofesorka Damnjanović. „Niko se ne bavi mnjanović. talentima. Ideja je da se oni prepoznaju, „Ovde se ističe kreativnost studenata da se radi sa njima, da se razvijaju, kao i jer nemaju ograničenja u idejama. Žiri je pozitivna energija da se iz njih izvuče maknajčešće sačinjen od eksperata iz prakse i simum u pogledu potencijala koji imaju. ljudi iz konsultantskih kuća koji vrlo dobro Poznajemo se i ja ih slušam, iako postoji umeju da procene njihov nastup, prezentaprofesionalan odnos i moraju oni mene da cione veštine, način kako povezuju logiku, slušaju, ali trudim se da im sve objasnim, na način implementacije i izvodljivost. Slede primerima nekih mojih situacija u životu, pitanja i studenti argumentima brane ono grešaka, padova, dobrih i loših iskustava, i što su postavili kao tim. Po izlasku s fakulteda ih naučim kako da daju sve od sebe.“ ta, oni mogu da budu šta god Vesna priznaje da je požele - bukvalno su ispred "Da biste uspeli, morate biti sve počelo mnogo rasvih. Mi ih pripremamo da pametni, ali samo to nije nije, kad je odlučila da rešavaju probleme, i pored dovoljno", ističe profesorka menja nešto u našem toga što dobijaju veštine rada Damnjanović. "Svako može školstvu tako što će sve pod pritiskom, veštine upravono što joj je nedostaljanja vremenom, pregovara- da nauči, pogotovo što jalo kao studentkinji, nja, prezentacije, argumento- je materijal dostupan. omogućiti nekim novim vanja... sve ono što se u svetu Ali važni su obrasci klincima. Prvo je slala plaća velikim novcem.“ razmišljanja, da znaju kako mejlove u SAD, sa moIpak, uspesi, trofeji i znanje lbom da omoguće da se nisu jedino što ova deca nose da predstave neke stvari priključimo takmičenjikući. Nose i trajna prijateljstva, bolje, da procene, i upravo ma, ali stalno je stizao kao i ono s početka teksta - ono na tome vežbamo zajedno. ogovor „ne“... A onda ih što ih definiše za ceo život. Najvažnija je komunikacija, je toliko izbombardovala „Nije u pitanju samo to koliko elektronskim pismima, smo svi zajedno rasli kao tim, kako ćete nekome pristupiti, da su morali da joj odnego koliko smo pojedinačno šta će vas izdvojiti iz mase govore i pošalju poziv za kao ljudi napredovali“, kaže i kako ćete da prevaziđete takmičenje. Bez ijednog Ivana. „Posle određenog vre- problem u životu. Ne u kontakta, sa znanjem o mena, postanete svesni koliko takmičenju pronađenom ste se promenili nabolje. Kad 'kejsu', već u životu" na Guglu, upustili su se u nešto osvajate kao tim, ali zaavanturu 2011. Trebalo ista kao tim, shvatite koliko je to dobar oseje formirati tim, pronaći novac, strepeti da ćaj, koliko ste drugačiji.“ - „Na kraju se i ne li će sve funkcionisati kako treba. Ali, nju sećamo čija je ideja uspela ili šta je ko rekao. nikad nije napuštala vera. Jer bitan je tim. Vremenom shvatamo da ko„Kad smo prvi put otišli, shvatila sam ristimo i tuđe vrline, i šta znači prava sinergikoliko ne znamo, i to mi je dalo još veći moja“, dodaje Katarina i ističe da su naučili da tiv da naučimo više. Mi smo se takmičili u sarađuju sa različitim ljudima. regionu, bili smo prvi ovde, ali na svetskom „Počeli smo da cenimo i određene ljudnivou dobijate škole koje imaju ogromne ske osobine, naučili da možemo da podbudžete i podršku celog sistema. U tom metnemo sebe za nekog drugog, da niko ne smislu je dobro da smo ušli u elitu. Oni su gubi ako podeli slavu, a u tome je i čar, posad deo elite. Njihovi prijatelji jesu i biće na deliti tako nešto. Teško da bih mogla kroz visokim pozicijama i biće u prilici da po-

SVE NAŠE POBEDE

Studije slučaja

Maša nam objašnjava šta znači rešavati studije slučaja i na kojim slučajevima su radili naši „fonovci“ „Prva studija slučaja ticala se kompanije BITCOIN koja se bavi posredovanjem između korisnika virtuelnih valuta i platforme. Zadatak koji je bio pred nama odnosio se na plan suočavanja sa rizicima volatilnosti i sigurnosti virtuelne valute bitcoin, kao i poslovni plan navođenja hotela u Južnoj Americi da budu korisnici platforme. Naše rešenje se sastojalo iz korišćenja alata sigurnosti i finansijskih alata za fiksiranje valutnih stopa u drugim manje volatilnim virtuelnim valutama, kao i partnerstva sa kompanijama koje su posrednik između putnika i hotela da bi ponudili postojeću bazu korisnika vlasnicima hotela, kao i plan komunikacije prema njima. Druga studija slučaja odnosila se na kompaniju CASER osiguranja, čiji je zadatak bio da se proširi portfolio osiguranja i osmišljavanje održive strukture kapitala u odnosu na sve interesne grupe. Naše rešenje je bilo restrukturiranje vlasništva kapitala od banaka ka prodavcima osiguranja na osnovu performansa i veličine vlasnika, kao i plan proširenja portfolija sa fokusom na auto-industriju, odnosno auto-osiguranje, koristeći kao posrednika velike konsultantske i revizorske kuće. Treća studija slučaja odnosila se na kompaniju NATURREO, koja je jedan od najvećih proizvođača vina u Španiji i prisutna je na mnogim tržištima širom sveta. Zadatak se ticao aktivacije kupaca i povećanja prodaje bezalkoholnog vina na domaćem i inostranom tržištu. Naše rešenje se odnosilo na plan repozicioniranja ciljne grupe u Španiji, kao i na plan prodaje i komunikacije prema novoj ciljnoj grupi; takođe, predložili smo detaljan plan izvoza i prodaje bezalkoholnog vina na tržištu Kine. Prvu studiju slučaja smo rešavali tri sata bez korišćenja interneta, i plasman nam je bio prvo mesto u diviziji. Drugu studiju slučaja smo takođe rešavali tri sata bez interneta, i plasman nam je bio drugo mesto u diviziji. Treću studiju slučaja smo rešavali 24 sata sa internetom i plasman nam je bio prvo mesto u diviziji. U finalu smo prezentovali rešenje treće studije slučaja i krajnji rezultat nam je bio takođe prvo mesto.“

sluju s tim ljudima, i to je izuzetno važno.“ I šampioni kažu da im je bilo neobično da imaju profesora koji će im postati više od mentora. Katarina kaže da je petnaest minuta razmišljala da li da na Vesnin mejl sa smajlijem odgovori - smajlijem. „Vrlo brzo je to postao neposredan i prisan odnos, ali uz izuzetno poštovanje prema Vesni kao profesoru. Mi smo s njom putovali, obišli svet, češće se čuli nego s mamom, ali opet, ona nam i dalje stoji kao figura profesora. Mentora“, ističe Katarina. „Vesna i indirektno i direktno radi na tome da mi uspemo u životu“, kaže Ivana. „Ja sam sad počela da radim upravo zahvaljujući 'kejsu', zahvaljujući Vesni. Svi mi smo vrlo brzo prešli barijeru biznis odnosa, iako je on ostao profesionalan, ali je pun poverenja i saradnje. Osim toga, situacije u kojima se nalazimo su test ljudskih osobina, i dešava se da budu takve da se slomimo i borimo, ali upravo tu dolazi čar timskog rada i motivacije koju smo razvili tokom rada i naučili da se nosimo s tim.“ „Najbitnije polazište je srpski inat i srpski mentalitet, ta naša topla i prijateljska priroda“, kaže Katarina. „Neposredni smo, što ostale razoruža. Druge škole su sve „po PS-u“, ali mi imamo emotivnu žicu više, i prema svom timu i prema mentoru, kao i osećaj ponosa jer predstavljamo fakultet. Veoma je važno što verujemo jedni drugima, a to je rezultat rada. Mi se toliko dobro poznajemo da nemamo nikakve barijere. Da, dešava se da se posvađamo, bilo je tu i suza, ali sve ostaje u 24 sata i nema ljutnje, već iskrenog prijateljstva.“ Posle trijumfa, devojke kažu da se nisu promenile u pogledu ciljeva, ambicija, želja ili ideala, već da im je sada jasnije kako sve funkcioniše i da žele da napreduju, još da uče, rastu i kao ljudi i kao stručnjaci. „Da biste uspeli, morate biti pametni, ali samo to nije dovoljno“, ističe profesorka Damnjanović. „Svako može da nauči, pogotovo što je materijal dostupan. Ali važni su obrasci razmišljanja, da znaju kako da predstave neke stvari bolje, da procene, i upravo na tome vežbamo zajedno. Najvažnija je komunikacija, kako ćete nekome pristupiti, šta će vas izdvojiti iz mase, i kako ćete da prevaziđete problem u životu. Ne u 'kejsu', već u životu. E, to je ono što ova priča nosi i ja sam kroz nju mnogo naučila, i učim svakog dana. Najvažnija stvar jeste da komunikacijom i prilagođavanjem možete da uradite sve u životu. Naravno da sve može timskim radom da se postigne, ali ne onim kao što piše u knjigama.“

SVE NAŠE POBEDE

„ Ak o j e u o va k v o m s i s t e m u m o g u ć e n a d o gr a đ i vat i p o t e n c i j a l nekih pametnih i lepih dečaka i devojčica, onda to nije Sizifov posao. Ali za to je potrebno izgrađivati partnerski odnos sa studentom“, kaže profesorka Vesna, koja je držala kurseve u različitim delovima sveta: Turskoj, Austriji, Litvaniji, Norveškoj, pa i Sloveniji, BiH, Makedoniji, i imala priliku da uporedi obrazovne sisteme. „Ono što ih učim, jeste da moramo da budemo partneri, jer u suprotnom, nema ničega, oni ne mogu da pobede, to je kraj. Profesor u Americi, kad identifikuje pametnog studenta, odmah ga pozove na večeru. A kad ja kažem studentu: ti si pametan, njemu je neprijatno što je pametan. Kad im zahvalim što postave pitanje, njima bude čudno jer im neko prethodno kaže: dete, sedi, ćuti. Nemamo sposobnost slušanja. Morate da brinete o ljudima, da kreirate partnerski odnos. Ako se postavite kao nadređeni, kad dođu strahovi, ta deca ne mogu sama da se izbore s tim. I ja rastem kroz njih, meni je svako od njih pomogao.“ Maša kaže da je studija slučaja specifična jer studenti direktno ulaze u svet prakse, uče šta se stvarno dešava i šta će ih sutra čekati na poslu. „Mi ćemo biti spremniji od svih ostalih kad odemo na intervju, imaćemo šta da kažemo, a nismo sve pročitali samo u knjigama. Ono što fali našem sistemu obrazovanja, iskreno, to je teorija od koje se studenti smore dok dođu do posla. Mi smo, pak, toliko entuzijastični da počnemo da radimo jer imamo energiju i želju da budemo tu i znamo šta nas čeka. I kad se sve ovo završi, želimo da na neki način učestvujemo, da budemo tu i bilo kako pomognemo nekim drugim takmičarima.“ U trendu odliva talenata, pomislili biste da svi ovi uspesi znače da ćemo ostati bez još četiri mlada uma, četiri buduća stručnjaka, koji će graditi ime i neku kompaniju tamo negde preko Atlantika. S takvim kontaktima, sa prijateljima koji će biti svetski lideri biznisa, sva vrata su im otvorena. Profesorka Damnjanović kaže da, poznajući ih, nema bojazan šta će s njima biti za pet godina. „Dominiraće“, samouvereno kaže, iako je jaka konkurencija. Šta je to što može da ih zadrži u ovakvoj Srbiji? „U ovoj poziciji, kada završavam fakultet i počinjem da radim, uopšte mi nije motiv plata, već koliko mogu da naučim. Da znam da imam od koga da učim, da

Oni su broj

Maša Sretenović ima 23 godine i na finalnoj je godini na smeru Informacioni sistemi i tehnologije na FON-u. Maša se profesionalno bavi plesom. Odlična je za nastupe na podijumu i stvara odličnu energiju gde god se pojavi. Uvek je staložena u nastupima na 'kejs' prezentacijama i često zbunjuje žiri preciznim odgovorima. Predsednik je Case Study Cluba studentske organizacije na FON-u. Njeni najvažniji rezultati su: prvo mesto na University of Navarra Undergraduate Case Competition 2015 - u Španiji, treće mesto na svetskim takmičenjima na Belgrade Business International Case Competition 2014 - u Beogradu i Australian Undergraduate Business Case Competition 2014 - u Brizbejnu.

neko uopšte hoće da mi prenese znanje i pruži mi priliku“, kaže Maša odlučno. „Mislim da i veću platu i više znanja možemo da dobijemo u inostranstvu, ali ono što možemo da dobijemo od Srbije, jeste ljudski odnos, prisnost ljudi“, nadovezuje se Ivana. „Jer tamo negde mogu da budem samo jedan čovek na platnom spisku. Mom drugu u Češkoj se desilo da su ga otpustili jer je dobio mononukleozu a nije na vreme podneo izveštaj, iako je imao sve papire. Niko tamo ne brine za vas lično, usamljeni ste, i to je ono što može da nas zadrži.“ Katarina bez dvoumljenja kaže da neće otići sve dok ima izlaza, a potrudiće se svim silama da ostane ovde. „Jako sam vezana za ljude, porodicu, naš mentalitet. Volim da imam svoju kafanu, klub, da imam uvek petoro ljudi koje pozo-

vem i koji će se suštinski interesovati za ono što imam da im kažem. Mogu samo da zahvalim profesorki i okolnostima jer smo sad u najboljoj mogućnoj poziciji u kojoj možemo da budemo. Jeste teško, jeste da bi nam bilo lakše u inostranstvu, ali nije nemoguće ostati u Srbiji. Zanimljivo je da niko od nas neće da ide na master preko, dok znam hiljade drugih ljudi koji će to prihvatiti. Generalno smo dobri studenti, imamo dobar CV, ali svi biramo da ostanemo ovde.“ P r o f e s o rka Da m n j a n o v i ć u z r e d o v n e č e st i t k e za praznike, godišnjice, uspehe i rođendane, dobija i redovne ponude za odlazak. Iako može da ode uvek, i s njenom energijom postane ključni čovek na nekom od prestižnih i dobro plaćenih fakulteta, nju ovde zadržava - posvećenost i sloboda da menja stvari.

SVE NAŠE POBEDE

Ivana Ilić ima 22 godine i na finalnoj je godini na smeru Menadžment. Ivana voli da uživa u sjajnom društvu i dobroj hrani. Uvek je u toku sa novim trendovima i provodi mnogo vremena „onlajn“. Sjajno govori engleski, francuski i španski jezik, što je bilo od velikog značaja i na takmičenju u Pamploni. Njeni najvažniji rezultati su: prvo mesto na University of Navarra Undergraduate Case Competition 2015 - u Španiji, treće mesto na svetskim takmičenjima na Belgrade Business International Case Competition 2015 - u Beogradu i Australian Undergraduate Business Case Competition 2014 - u Brizbejnu.

Šta je to što može da ih zadrži u ovakvoj Srbiji? "U ovoj poziciji, kada završavam fakultet i počinjem da radim, uopšte mi nije motiv plata, već koliko mogu da naučim. Da znam da imam od koga da učim, da neko uopšte hoće da mi prenese znanje i pruži mi priliku", kaže Maša

Lazar Ðelić ima 22 godine i kao najmlađi član tima, na trećoj je godini odseka Menadžment. Nadimak mu je Ðela. Bavio se profesionalno fudbalom, što mu je pomoglo da nastavi da daje golove, ali sada na binama gde se brane poslovna rešenja pred žirijem. Njegovi najvažniji rezultati su: prvo mesto na University of Navarra Undergraduate Case Competition 2015 - u Španiji i četvrto mesto na McGill Management International Case Competition 2014 - u Montrealu. Lazar će biti predsednik Organizacionog tima četvrtog izdanja svetskog takmičenja za rešavanje studije slučaja Belgrade Business International Case Competition 2016, koje će se održati u aprilu iduće godine u našoj prestonici.

Katarina Mirković ima 23 godine i iz divne je porodice - najmlađa od petoro dece. Na finalnoj je, četvrtoj godini na smeru Menadžment. Nadimak joj je Kile i ima sjajan nastup u prezentaciji i fantastičnu energiju kojom pleni. Ona je mag za izradu Power Point prezentacija. Profesionalno se bavi pevanjem. Voli brzo da vozi i odlična je za stvaranje vesele atmosfere. Njeni najvažniji rezultati su: prvo mesto na University of Navarra Undergraduate Case Competition 2015 u Španiji, treće mesto na svetskim takmičenjima na Belgrade Business International Case Competition 2014 - u Beogradu i Australian Undergraduate Business Case Competition 2014 - u Brizbejnu.

„Stvari zaista mogu da se menjaju, na možda manjem broju ljudi, ali to je fenomenalno i veoma je bitno. Niko ne zna gde će putevi da nas navedu, ali je važno da je čovek zadovoljan u tome što radi. Puno mi je srce kad vidim njih, zato što znam da nije bilo uzalud, jer ipak, ovo što radimo, kreira ljudski potencijal. Imamo mnogo kvalitetnih ljudi. Sport, muzika, u svemu smo talentovani, imamo neki gen, nije to slučajno i posebno je važno da se to dalje razvija. Meni je zadovoljstvo kad neki moj kolega uspe, nemam problem sujete, zato što to mora da bude ljudima bitno, da se raduju uspesima drugih ljudi. I kad bi svako u svom dvorištu to uradio, onda bismo mogli mnogo više zajedno.“

EX CATEDRA

Luka Bursać, reditelj

Volim ovu zemlju i ludilo sa kojim živimo FDU je samo prolazna stanica, gotivna ekskurzija. Ne treba praviti Panteon od njega. Ne može se uticati na adrenalin prvih godina studiranja. Ali posle, kad to malo splasne, treba osvestiti situaciju. Ostati realan. Ostati svoj. Odolevati pomodarnim tendencijama. Uzeti sve znanje koje ti se nudi. Pričati sa nekim od sjajnih predavača. Jesti u menzi. Koristiti glumačku šminkernicu za ono što joj nije primarna namena. A posle, to je priča za sebe, ispričao je Miljani Nešković jedan od najtalentovanijih mladih režisera u Srbiji, Luka Bursać Fotografije produkcija Mashina&Zec

omak koji je još pre upisa na čuveni FDU imao ideju o tome da bi bilo dobro da, kako-tako, pokrene svoju filmsku produkciju, Luka Bursać, svoju režisersku karijeru otpočeo je dovoljno „sumanuto“ da je već svima jasno da će iz njegove radionice u bližoj i daljoj budućnosti izlaziti kvalitetni i sveži filmski projekti. Nakon premijere dokumentarca „Tri“, široj javnosti poznatog po scenama preuzetim iz porno filmova, Luka Bursać se našao na meti tabloida kao da je, u najmanju ruku, pobedio u televizijskom takmičenju folk pevača amatera. Doživeo je pohvale za petlju zbog skretanja pažnje javnosti na ono što ne valja u društvu, ali se i našao na meti onih koji baš nisu najbolje razumeli poentu studentske umetničke poruke. No, to i nije toliko bitno za Luku. Bitan je njegov već sad očigledno vanserijski talenat koji je pokazao u svojim narednim projektima, pre svega u filmu Tmina koji se može pogledati na Vimeo profilu njegove produkcije Mashina&Zec. Dobio je u međuvremenu i mnoge nagrade. Ali, Luka je mladi umetnik. Nisu mu bitne nagrade. Bitne su ideje. I pre nego što si upisao FDU znao si šta treba da radiš? Kako je izgledalo to planiranje?

Ne sećam se tačnog trenutka u kom sam odlučio da ću se baviti filmom, ali čini mi se da je to bilo tokom jedne od srednjoškolskih suspenzija, kada smo par drugara i ja dobili šansu da popravimo vladanje ako snimimo film. Tako je sve počelo. Često su snimatelji, montažeri i glumci bili drugari iz kraja. Tu praksu sam u nadograđenom obliku zadržao i danas. Za mene je snimanje tad predstavljalo beg od ostalih stvari koje su mi se nudile kao alternativa. Imao sam problematično okruženje i nije bilo lako distancirati se. Zato sam snimao. Kad god i gde god sam mogao. Skupim ekipu, izmontiram na laptopu i napravim premijeru u Akademiji 28 ili Pozorištu Slavija.

EX CATEDRA

Nakon ogromne medijske pažnje, ali i hajke, koju je privukao film Tri, kako doživljavaš odnose s javnošću? Da li je pažnja tabloida bila cilj koji si hteo da postigneš ili je „došla sama“?

Cela fama oko „Trojke“ je zapravo ogledalo onog što nam se dešava. Nikad nisam očekivao toliko pažnje i bio je to moj prvi susret sa tabloidima. Niko te ne pripremi na krizni PR pa se snalaziš kako umeš. Tokom prvih dana medijske ''hajke'' dobijao sam po trideset poziva dnevno. Upoznao sam se s pojmovima kao što su senzacionalizam, propaganda, populizam... Shvatio sam svu moć i površnost medijskog aparata. On, kao voda, može da služi i dobrom i lošem. Sve ono što se dešavalo neposredno pred premijeru filma kod mene je stvorilo ogroman revolt prema institucijama. Kako je nastao film Tmina? Šta je od društveno-političkih okolnosti najviše ostavilo traga na tvom autorskom pečatu?

Uvek sam se trudio da pobegnem od naručenih pamfletskih tema u svojim filmovima. Tmina je, pre svega, sublimat ličnih emocija koje se vezuju za konkretnu epohu. Recimo, devedesete godine su vrlo zahvalan period za eksploataciju jer nas asociraju na Dejton, Slobu, ratove i kolektivnu krivicu koju moramo da obrađujemo na već sto puta sažvakan način. Euroimaž ili Berlin to tako vole. To ukazuje na metastaziranu prostituciju domaćih autora. Devedesetih je bilo i ratova i inflacije, ali je bilo i ljubavi i muzike i

Imao sam problematično okruženje i nije bilo lako distancirati se. Zato sam snimao. Kad god i gde god sam mogao. Skupim ekipu, izmontiram na laptopu i napravim premijeru u Akademiji 28 ili pozorištu Slavija

EX CATEDRA

Radio sam tri meseca kao perač sudova u Americi i zarađivao 80 dolara dnevno. Bilo je malo onih koji su spremni da svoj „srpski espreso u podne“ san menjaju za taj bogati američki san

seksa, i šarenog i moćnih rendžera. Za mene su devedesete odlazak u centar ćaletovim „renoom“, šetnja po knjižarama, vokmen i tamagoči kućni ljubimac, svađa dvoje koji se vole i njihov neminovni rastanak. Pored politike odvija se i život, a to je nešto što me mnogo više zanima kao tema. Poznato je da nagrađivani umetnički projekti mladih ljudi sa ovih prostora uglavnom nastaju po principu „štapa i kanapa“? Kako ste se sve snalazili?

Snalazili smo se. Bilo nas je dvadeset i niko ništa nije očekivao. Kasnije se to ispostavilo kao najbolja taktika koju smo mogli da imamo. Generalno, nisam za to i ne preporučujem pristup „izađi i snimaj“. Mi smo tako radili jer smo na to bili osuđeni, ali su nam pripreme trajale mesecima unazad. Danas, sa sve dostupnijom digitalnom opremom, stvara se jedan trend u kom svako snima sve, pa je svet zatrpan, najblaže rečeno, osrednjim ostvarenjima. Pre nekoliko dana sam dobio ponudu za snimanje spota, ponudili su mi 100 evra za montažu i 50 evra za režiju i snimanje pošto „niko više nije glup da to plaća“. Zahvalio sam se i poslao im prijatelja koji se bavi ugradnjom PVC stolarije, napravili su odličnu saradnju. Koliko umetnička priznanja utiču na tvoje okruženje i opšti doživljaj tvog rada? Malograđanština je nešto što te, čini se, posebno zabavlja na nivou fenomena?

Devedesetih je bilo i ratova i inflacije, ali je bilo i ljubavi i muzike i seksa, i šarenog i moćnih rendžera. Za mene su devedesete odlazak u centar ćaletovim "renoom", šetnja po knjižarama, vokmen i tamagoči kućni ljubimac, svađa dvoje koji se vole i njihov neminovni rastanak. Pored politike odvija se i život, a to je nešto što me mnogo više zanima kao tema

Nagrada znači zbog drugih, daje ti referencu sa kojom sutra možeš da dobiješ sponzorstvo. Nije malograđanština ono što je problematično, već apsolutna hegemonija mediokriteta. Mediokritetsko stvaralaštvo, mediokritetske nagrade od mediokriteta mediokritetu. I tako smo pristali na iluziju o veličini, pa umesto preispitivanja biramo lakši put „tapšanja“. Festivali na kojima sam učestvovao su dodelili nagrade nekim od najgorih filmova ikad snimljenim kod nas, i to je vrlo interesantan fenomen koji te inspiriše kao autora. Onog trenutka kad zbog takve nagrade zaboravim na sve probleme svog filma, trebalo bi da pređem u ugostitelje. Ono što okruženje misli je jedno, bitno je šta se kod tebe promenilo. Koji su bili presudni trenuci na tvom dosadašnjem putu? Šta je to što te je, po tvom mišljenju, najviše istaklo?

Specifičan odgoj. Stalno koketiranje sa mrakom, pa samocenzurisani hedonizam. Neki ljudi koji su se pojavili u mom životu baš onda kad je potrebno pogurati. Psiholozi, psihijatri... Drugarova tetka, tolerantna majka... Odsutni ćale. Geni. Radoznalost. Koliko dugo stanuješ u bioskopu „Zvezda“? Kako izgledaju vaši logorski bioskopski dani?

Čuvamo se. Malo sam se povukao ovih dana zbog pripreme filma, ali vatru čuvaju ljudi kojima verujem.

Koliko te sve ovo što ti se događa menja?

Menja me, lomi moju percepciju društva, ali i očvršćuje želju da se sve preispita. Osećam da nam se spremaju velike društvene promene, nisam siguran kakve, ali svakako radikalne. Ušao sam u neku čudnu fazu kolektivizma, ponovo stavljam čoveka iznad materije, i drago mi je zbog toga. Osećam se bolje. Počeo sam da se gnušam konzumerskog i došao u situaciju u kojoj me je sramota da kupim kabriolet, iako sam dugo zaradjivao za njega. Kako vidiš sebe za deset, a kako za dvadeset godina? Da li želiš da ostaneš u Srbiji?

Uopšte ne mogu da zamislim sebe kao nekoga ko živi toliko dugo. Za mene je bioskop „Zvezda“ test. Volim ovu zemlju i ludilo sa kojim živimo mi daje inspiraciju, samo što te ono istovremeno i ošteti. Ošteti te do te mere, da više nisi u stanju da funkcionišeš u normalnom okruženju. Svakog dana čujem da je neko otišao. Dubai, Frankfurt, Los Anđeles... Koliko god taj odlazak delovao tragično, nekako mi je on sam po sebi postao mediokritetski. Radio sam tri meseca kao perač sudova u Americi i zarađivao 80 dolara dnevno. Bilo je malo onih koji su spremni da svoj „srpski espreso u podne“ san menjaju za taj bogati američki san. Ko ti je najveći uzor u poslu? Od koga si najviše naučio i šta je najvrednije što si do sada naučio?

Učio sam od profesora, kolega... Divim se disciplini, iako joj nisam mnogo sklon. Po metodologiji, Kjubrik ostaje tata ideje. Nemam neke naročite uzore, ali ima reditelja sa kojima bih voleo da popijem piće i čujem kako gledaju na stvari. Koji su ti dalji planovi?

Trenutno pripremam dugometražnu crnohumornu satiru o klabingu. Ponovo nemamo dovoljno para, ali imamo više nego za prethodni film. „Zvezda“ se renovira punom parom. Osposobili smo 35-milimetarski projektor i, pored kinoteke, to će biti jedini bioskop u kom će moći da se pušta traka. Ako nas do tada ne izbace, otvaranje se planira za sredinu maja. Možda se pusti i neki od 600 Avalinih filmova. Da moraš sada da izvedeš zaključak i da ga preneseš klincima koji upisuju FDU, koji bi ti zaključak bio? Kako se „to radi“ u Srbiji, a kako ne?

Zaključak bi bio da je FDU samo prolazna stanica, gotivna ekskurzija. Ne praviti Panteon od njega. Ne može se uticati na adrenalin prvih godina studiranja. Ali posle, kad to malo splasne, treba osvestiti situaciju. Ostati realan. Ostati svoj. Odolevati pomodarnim tendencijama. Uzeti sve znanje koje ti se nudi. Pričati sa nekim od sjajnih predavača. Jesti u menzi. Koristiti glumačku šminkernicu za ono što joj nije primarna namena. A posle, to je priča za sebe, Srbija nije FDU.

Mladi a mudri // U poslovnom svetu, lični brending je neminovnost, nema nikakve veze sa hvalisanjem i marketingom u kom pokušavate da prodate nešto iza čega ne možete da stojite, već ima veze sa promocijom vaših potencijala i kvaliteta. Ima veze sa promocijom vaše ličnosti

a li vam se desi da pogledate neki svoj album ili sliku na Fejsbuku od pre par godina i pomislite: Kako je moguće da sam ovo ikada stavio/la na FB? I postidite se sebe samog i sliku izbrišete? Okej, ona više neće biti na našem profilu, ali to nikako ne znači da ona nije u nečijem telefonu, kompu, ili da nije završila u inboksu neke treće osobe. Ko zna koje? Jer na internetu (a posebno na društvenim mrežama) ništa nije tajno i privatno i pitanje je samo trenutka kada bi neko (ko ne treba da vidi taj sadržaj o nama), mogao doći do njega. Jednom postavljen sadržaj zauvek ostaje tamo, i pitanje je trenutka kada će neko doći do njega, bilo da nas proverava prijatelj, partner, poznanik ili budući poslodavac. Tokom samo jednog meseca provedemo 15 sati i 33 minuta na Fejsbuku, oko 170 minuta na Tviteru, a 17 minuta na LinkedInu. Istraživanja pokazuju da bar 22 puta dnevno kliknemo na Fejsbuk aplikaciju na svom mobilnom telefonu i svaki put, tom prilikom, provedemo oko pet minuta na toj mreži. I uprkos tome što je Fejsbuk učinio svet globalnim selom i omogućio nam komunikaciju sa bilo kim u bilo koje vreme, mi smo apsolutno fokusirani na svoje notifikacije i to - ko je nama nešto lajkovao ili komentarisao, kome se mi sviđamo, koliko mu se sviđamo i kako da mu se dopadnemo više. Mi smo fokusirani na sebe, promociju sopstvene ličnosti na najbolji način, na to kako nas drugi vide, a sa težnjom da se prikažemo u najboljem svetlu. Ono što nam u svemu ovome nedostaje jeste jasna strategija našeg ličnog brendinga. U poslovnom svetu, lični brending je neminovnost, nema nikakve veze sa hvalisanjem i marketingom u kom pokušavate da prodate nešto iza čega ne možete da stojite, već ima veze sa promocijom vaših potencijala i kvaliteta. Ima veze sa promocijom vaše ličnosti. Pojam ličnosti vezuje se za individualnost, odnosno sve one osobine po kojima se jedan pojedinac razlikuje od ostalih. Posebnost ličnosti, u stvari, čini indivi-

piše ana m i rko v i ć , izvršni D irektor D igital C ommunications I nstitute

dualnost. Individualnost podrazumeva skup stavova, vrednosti, motiva, karakternih crta i temperamenta. Identitet proističe iz osobe, njene ličnosti i suštine, ali predstavlja i ogledalo intimnog života, okolnosti koje ga reflektuju i uslove koji ga usmeravaju. Lični marketing predstavlja proces prezentovanja sebe, svoje karakterističnosti, svoje ličnosti i ubeđivanja ljudi u to da pred njima stoji osoba velikih kvaliteta koju žele u svom okruženju. Jasna i razvijena strategija personalnog marketinga podržava vašu motivaciju i pomaže vam da ostvarite svoje poslovne ciljeve. Imamo na raspolaganju sve društvene medije, naša publika je ogromna, znamo da našem konačnom uspehu samo 5 odsto doprinosi naše akademsko obrazovanje, 15 odsto naše prethodno iskustvo, a čak 80 odsto naše komunikacijske veštine - i šta nam još treba? Još jedino strategija šta želimo da postignemo u životu i definisanje koraka kako da to uradimo. I pažljivo razmatranje svake odluke pre nego što nešto postavimo na društvene mreže, uz promišljanje o svakom našem postupku, lajku, komentaru i šeru. Svaka naša aktivnost se beleži i važi ;) Poslodavci danas ne čitaju tipske CopyPaste CV-jeve, smaraju ih stotine identičnih motivacionih pisama i nemaju strpljenja ni vremena za pozivanje osoba koje vam daju preporuke prilikom učešća na konkursima za posao. Oni jednim klikom odlaze na vaše profile na društvenim mrežama i one im služe kao skener vaše ličnosti, jer daju informacije o tome šta volite, čemu težite, gde izlazite, koju muziku slušate. Govore sve o vama. Čak 94 odsto poslodavaca proverava LinkedIn profil kandidata kada razmatra da li ga treba pozvati na intervju za posao. Ali u odluci koju će doneti podjednako će učestvovati i utisak koji je kreiran na osnovu vaše profilne i cover slike na Fejsbuku, temama o kojima tvitujete na Tviteru, kao i hash tagova na Instagramu. Društveni mediji dali su šansu svakom da postane neko - kako ćete je vi iskoristiti?

ESEJ

ošto je rat uglavnom muška rabota, ovdašnjim muškarcima pripisuju se vojni porazi kakve smo devedesetih pretrpeli u nekoliko navrata. NATO-bombardovanje, Hrvatska... i da ne dosipam so na ranu onima koji još uvek ne uočavaju vezu između toga i trenutnog položaja naše zemlje. (Takvih je još uvek, po mnogo čemu sudeći, podosta.) Čak i mnogi koji su bili protiv rat(ov)a, a u kakve moja neznatnost spada, osećaju te poraze kao sopstvene, jer su dobrim delom uticali na deformisanje sredine u kojoj živimo. A ako je pripadnost jedinom evropskom društvu vojno deklasiranom devedesetih godina dvadesetog veka privilegija

na muškarce, nego i da ukaže na moguće uzroke dela mana i lepšeg i pametnijeg pola. A sve što se generalno kaže za Srbiju, samim njegovim brojem stanovnika u velikom delu primenljivo je na Beograd. Ima tu uvek i lokalnih posebnosti, ali o tome kasnije. Dakle, ima se i svim ženama štošta zameriti, pa i Srpkinjama; naravno, i Beograđankama. Recimo, one okvirno viđeno, neuporedivo bolje izgledaju od žiteljki nekih jednako mnogoljudnih sredina koje poznajem, na primer od stanovnica Barselone. Naravno da to nije ono što Beograđankama treba zamerati, naprotiv 8-). Možda ne treba ni ovo, ali nije zgoreg primetiti da mnoge naše sugrađanke svoj

Sve one devojke i žene koje su osamdesetih svojim sistemom vrednosti i u praksi uticale da se pod informisanošću znatno više podrazumeva obrazovanje nego udbaški uvid u dosijee i ljudske sudbine, mogu da asociraju na one Beograđanke koje u teškom lokalnom dvadeset prvom veku, bez obzira na sav kolektivizam, siromaštvo i slabu ponudu muškaraca održavaju individualnost; svoj sistem vrednosti i sopstvenu "priču", koja je apartna u odnosu na lokalni mejnstrim srpskog muškarca, to nije slučaj i sa njegovim recentnim novčanim krahom. Kao i mnogi drugi, srpski muškarac je u dvadeset prvom veku poražen ekonomski. U takvim okolnostima preostaje znatno manje prilika i „argumenata“ za ispoljavanje mačizma, a jedno od njih je i sve učestalije porodično nasilje. Ako se ovdašnji wannabe-megamužjak oseća moćno dok kod kuće tlači nejač da bi bar trenutno zaboravio na prave probleme, logično je da u krevetu često biva nemoćan. Neminovni nailazeći poraz mačizma, depresija i lična nesigurnost usled siromaštva i krajnje nesređenog društva, uzrokovali su masovnu impotenciju. U zavisnosti od izvora ovog podatka, dotična pojava kod nas zahvata između trećine i dveju trećina žitelja. Neveseo uvod trebalo bi da služi ne samo da donekle objasni trenutno znatno veći kvalitet ovdašnjih žena u odnosu

savršen fizički izgled često ne umeju ili ne žele da upotpune ženstvenošću. Zbog mnogih traumatičnih stvari koje se poslednjih decenija zbivaju sistemski, dosta njih je izgubilo dozu ženstvenosti. Ponekad čak deluje mnogima od njih lepota kao teret. Ako je mojoj neznatnosti verovati na reč, poznajem neke Beograđanke koje su osvestile ovaj problem i namerno se telesno zapustile ne samo da bi u paketu lakše ispustile ženstvenost, već i da ih mačisti više ne bi verbalno i mentalno svodili na meso. Osim toga, svakodnevno ulaganje u čokoladu svakako je mnogo jeftinije od ulaganja u liniju. Špankinje i Katalonke nisu ni izbliza lepše ali su ženstvenije, što bi značilo da s većom lakoćom i prirodnošću (iz)nose ono što imaju, bar kada govorimo o fizičkom izgledu. Beograđanke bi svakako opuštenije iznosile sve ono što imaju u ekonom-

Beog

ESEJ

Moje

građanke Ko su prave Beograđanke? Onaj ko Beograd vidi kao siromašnu i ćiriličnu verziju Njujorka kao grada koji nikada ne spava, verovatno bi odgovorio da su to devojke iz "Silikonske doline" ili sa narodnjačkih splavova. Doduše, takvo viđenje ove netipične metropole svojstvenije je turistima. Ko pak preferira nezanemarljivi nacionalni duh, pomislio bi na Beograđanke u širokom rasponu od ponosnih savesnih majki i domaćica, do čudnih simbioza kupoholičarki i pseudočetnikuša. Odgovor zavisi, naravno, i od toga kako shvatamo pravi duh Beograda. Ili makar onaj koji ga je na neki način najbolje obeležio Igor Marojević, autor bestselera Beograđanke, specijalno za Original objašnjava zašto su žiteljke našeg glavnog grada višestruko superiorne

ESEJ

ski stabilnijem i kulturološki modernijem ambijentu. Ali ovo je i dalje mačističko društvo u kojem je u odnosu na broj žena koje su u punom smislu „u igri“, broj upotrebljivih muškaraca nesrazmerno mali. Ako mi je verovati na reč, a ničeg drugog i nemam, znam mnoge kvalitetne devojke koje su, jednostavno, ostale bez nade da će u Beogradu naći pravog frajera. Ali, to zapravo stavlja potonje u privilegovan položaj. Pošto ih je praktično manje, oni dospevaju u priliku da diktiraju neposredno poželjniju: donekle pornografizovanu sliku žene. (Ne mislim na pornografske elemente u krevetu, koji umeju da budu podsticajni, nego daleko izvan njega.) I ne samo takvu sliku: pošto bi u duhovno i materijalno unazađenom društvu bilo prirodno obnoviti instituciju miraza a za to nema novca, ono što donekle skrivaju javno istaknuti delovi gaćica i brusthaltera, predstavlja sem predmeta žudnje i jedini potencijalni miraz kojim devojka može manipulisati. Upravo to i čine mnoge naše sugrađanke - kao i mnoge Balkanke - posebno u ovo godišnje doba; već ćemo se brzih dana ponovo nagledati agresivne polugolotinje. Svaku tranziciju čini mešanje dva sistema, od kojih se novi nije utvrdio, a stari još nije sasvim pogreben. U tako nejasnim okolnostima najviše pomažu fleksibilni načini saznanja poput intuicije, a mi je koristimo znatno manje od žena. Naravno da to nije tako samo zbog veće muške sklonosti razumskom - koje neretko ume da završi i u nerazumskom - nego i stoga što su one, kao i većina ženki sisara, opremljene znatno suptilnijim senzornim aparatom. Kako god, mnogim ženama je i bez znatnijih fizičkih dokaza očigledno kad je neko zabrinut ili se oseća povređen, dok većina muškaraca može to da zaključi tek kada vidi nedvosmislena ispoljavanja poput suza, živčanog napada ili šamarčine. One po pravilu kod drugih oštrije uočavaju detalje i promene ponašanja. Ako to samo potvrđuje njihovu opštu superiornost u odnosu na muškarce ali i - govoreći konkretno - veću snalažljivost u uslovima večite srpske tranzicije, izvesni drugi uzroci učinili su Beograđanke na neki način savremenijim u odnosu na žiteljke drugih naših gradova. Neki od njih direktno su uzrokovani brojem stanovnika. Normalno je da kao ubedljivo najveći grad u Srbiji, Beograd nudi neuporedivo najviše mogućnosti. Svako ko živi ovde, može

Ima se i svim ženama štošta zameriti, pa i Srpkinjama; naravno, i Beograđankama. Recimo, one okvirno viđeno, neuporedivo bolje izgledaju od žiteljki nekih jednako mnogoljudnih sredina koje poznajem, na primer od stanovnica Barselone. Naravno da to nije ono što Beograđankama treba zamerati, naprotiv

ESEJ

Svaku tranziciju čini mešanje dva sistema, od kojih se novi nije utvrdio, a stari još nije sasvim pogreben. U tako nejasnim okolnostima najviše pomažu fleksibilni načini saznanja poput intuicije, a mi je koristimo znatno manje od žena

da nađe ulicu u kojoj ga niko neće prepoznati. Već to je ogromna privilegija pošto u praktičnom pogoduje ličnom predahu, ali i posvemašnjem individualizmu. Broj žitelja, logično, jemči i više stilskih mogućnosti u opticaju; više, što bi rekao naš premudri narod, različitih „priča“. Možda je i zato, bez obzira na stanje u društvu, još uvek mnogo individualističkih Beograđanki koje ne odustaju od svog sistema vrednosti ni kad je on izrazito ugrožen nasrtljivim kolektivizmom. Megalopolis, posebno onaj s neadekvatnom organizacijom saobraćaja koja guta strahovito vreme, primorava da u ostatku dana budete brži. Stoga mnoge Beograđanke, pa i mnoge među onima, opuštenijima, veći deo vremena komuniciraju razdvajajući bitno od efemernog. Sve ostale u tom smislu mogu da budu komotnije i „sporije“. A ako je ubrzanje usled sve veće nepreglednosti informacija glavna znamen duha ovog vremena, mnoge Beogra-

đanke su u tom smislu i istinski savremene. Neke pobrojane pogodnosti Beograda u aktivnom smislu privlače brojne stanovnike manjih mesta. Kao i svaki megalopolis, i ovaj neprestano, iz dana u dan, menja set svojih žitelja. Neko bi postavio pitanje koje se to žene od prispelih opravdano mogu smatrati Beograđankama. Mnogi bi odgovorili da to nije nijedna od njih. Takvi smatraju Beograđankama samo one čiji su se preci ovde doselili još pre nekoliko generacija. Moja neznatnost ima, pak, liberalan pristup dotičnom pitanju. (Doduše, i gotovo svakom drugom.) Zlobnik bi rekao da je lako nekom ko je svojevremeno došao da baštini liberalan pristup pitanju ko je Beograđanin. Mislim da takvo viđenje proističe iz bolne činjenice da naš grad ima nesrazmerno malo stranaca i da se u tom smislu ne može nazvati metropolom. Kada je tako, kada smo skoro svi belci i iste veroispovesti, lako nalazimo razlike jer praktično ne vidimo one izrazite. Po mojoj neznatnosti, Beograđanka je u tom smislu svaka žena koja se oseća tako a živi ovde i poštuje ovaj grad makar ga i ne volela, bez obzira kad se u njega doselila. Tako je to, makar, u administrativnom smislu. Naročito ako žena plaća porez 8-). Kako bi stvari mogle da stoje u nekom supstancijalnijem smislu; odnosno: koje bi Beograđanke činile istinski duh ovog grada? To je pitanje na koje je moja neznatnost odgovor potražila na prozni način u svojoj istoimenoj zbirci priča. Pošto je u pitanju neiscrpna tema sa potrebom za uvek novim rukavcima, tražiću ga i u sledećem romanu, pod (radnim) naslovom „Prave Beograđanke“. Ovde pak mogu reći da odgovor na pitanje s početka pasu-

sa, naravno, zavisi od ličnog shvatanja. Na primer, onaj ko Beograd vidi kao siromašnu i ćiriličnu verziju Njujorka kao grada koji nikada ne spava, verovatno bi odgovorio da su to devojke iz „Silikonske doline“ ili sa narodnjačkih splavova. Doduše, takvo viđenje ove netipične metropole svojstvenije je turistima. Ko pak preferira nezanemarljivi nacionalni duh, pomislio bi na Beograđanke u širokom rasponu od ponosnih savesnih majki i domaćica, do čudnih simbioza kupoholičarki i pseudočetnikuša. Odgovor zavisi, naravno, i od toga kako shvatamo pravi duh Beograda. Ili makar onaj koji ga je na neki način najbolje obeležio. Po mojoj neznatnosti, u pitanju je Beograd osamdesetih. Umetnost je ono što bi trebalo da predstavlja duh zajednice, a tada su naši slikari, pozorišni radnici, rokeri i pisci najmanje zaostajali za duhom vremena. Društvo je ulagalo u kulturu i, makar u centru Beograda i na njegovim fakultetima i u najboljim lokalima, u jednom trenutku su lična radoznalost, originalnost i informisanost postale „must have“ osobine. S druge strane, naravno da prilikom odgovora na ovakva pitanja treba voditi računa i o trenutku u kojem živimo, makar samo zato što se u njemu dotični upit postavlja. Inače bismo u konkretnom slučaju dobili još jedno nostalgično viđenje kojim se lokalne osamdesete nekritički veličaju i ispostavljaju kao svojevrsni urbani Kosovski boj. Sve one devojke i žene koje su osamdesetih svojim sistemom vrednosti i u praksi uticale da se pod informisanošću znatno više podrazumeva obrazovanje nego udbaški uvid u dosijee i ljudske sudbine, mogu da asociraju na one Beograđanke koje u teškom lokalnom dvadeset prvom veku, bez obzira na sav kolektivizam, siromaštvo i slabu ponudu muškaraca održavaju individualnost; svoj sistem vrednosti i sopstvenu „priču“, koja je apartna u odnosu na lokalni mejnstrim. Samim tim, one su snažne i borbene čak i ako su depresivne. Takve Beograđanke su superiorne ne samo u odnosu na ogromnu većinu muškaraca, svoje sugrađanke ili u rečenom smislu na žene iz drugih gradova, nego i spram celokupne sredine i sistema. Naravno da je više onih koje banalno manipulišu sopstvenim izgledom, ugađaju mačistima i slepo su pragmatične. Ali one po meni ne čine duh Beograda. Naprosto zato što pobrojane osobine nemaju nikakve veze sa duhom.

NACIONALNA GEOGRAFIJA

NIŠ, CARSKI GRAD U PRAVOM SMISLU Jedna istorija

Ako stanete na neko uzvišenje iznad grada, bilo na severu, zapadu, jugu ili istoku, učiniće vam se da iz sadašnjeg trenutka gledate u vekove istorije, možda ćete poput Murata videti zmaja opruženog u dolini, a možda, poput Konstantina, viziju nečeg uzvišenijeg i boljeg. Svejedno je. Niš i dalje ostaje tajna. Skraćenica za ništa, raskršće, turska kasaba i "jevropski" grad istovremeno, zanavek sputan bremenom svoje prošlosti, večito licem okrenut ka onom što dolazi

Specijalno za Original Piše Dejan Stojiljković najtiražniji srpski pisac

SVET U uskim 81 A UPOZNAJ grad živi... sokacima na Čairu i Paliluli, u kafanama gde se merak meša sa mirisom najboljeg roštilja u Srbiji, gde se nazdravlja životu i zdravlju, gde se ispredaju priče, neke istinite a neke lažne, kao u Kalčino vreme, voda na Pantelejskoj česmi i dalje leči vid, a na Konstantinovoj Medijani se u vetru još čuju glasovi zaboravljenih rimskih bogova

NACIONALNA GEOGRAFIJA

Jedna stara mudrost kaže: „Čovek se navikne na sve, sem Nišlija na padeži.“ Ta jezička specifičnost grada na Nišavi nije jedina stvar koja ga izdvaja, tu je njegova istorija, tu su merak i „agresivno“ južnjačko gostoprimstvo, tu je specifičan spoj starog i novog, tu je, o koncu, i raskrsnica puteva na kojima su naši preci sagradili kuću i uvek kukali zbog toga. Na toj raskrsnici, grad Niš kao da je postojao oduvek. Legenda kaže da su ga sagradile vile, štaviše, po jednoj od njih je dobio ime. Keltska vila Naisa, po nekima, i danas čuva grad, a Nišlije su joj se odužili tako što su gran-pri Filmskih susreta nazvali po njoj. Druga legenda kaže da je Niš dobio ime po plemiću koji se zvao Niza, bio je možda Rimljanin, Vizantinac ili Got, neki kažu i Sloven. Niza je video lepo mesto na obali reke, sa njene desne strane, i tu odlučio da se nastani sa svojim podanicima. Donosio je kamen sa humske čuke i njime sazidao tvrđavu. Treća legenda datira iz modernog doba. Jedan moj prijatelj i kolega, književnik, tvrdi da je Niš skraćenica za ništa. „Niš' ti ne verujem!“, govorio je Atanasko moler svom pobratimu i kardašu Kalči dok su sedeli i ispijali pivo u kafani „Kod Margera“. A Kalča je bio čuveni lažov, naročito kada su u pitanju bile njegove lovačke dogodovštine. Kasnije je profesor Sremac, koji je u Niš došao nakon oslobođenja, te Kalčine laži i izmišljotine iskoristio kao književnu građu. Kalča se bio strašno naljutio kada je prvi put video „Ivkovu slavu“, toliko, da je tvrdio da je Sremac veći lažov i od njega. Ali pre Kalče i pre Sremca, bilo je more istorije, neku su zapisali hroničari i letopisci, a neka je ostala neispričana i zaboravljena. Ko zna zašto je to dobro.

Baš tu, u Nišu, prvi put će se susresti jedan vizantijski car i jedan srpski vladar. Stefan Nemanja, na putu ka održavljenju i posvećenju, sklopiće kratkotrajni savez sa Romejskim carstvom, zapečativši ga obećanjem datim baš u Nišu, ali već tada se videlo da ovaj mladi gospodar ima veće ambicije. Mnogo godina kasnije, u porti Pantelejske crkve, Stefan Nemanja, sada veliki župan, dočekaće i velikog nemačkog cara Fridriha zvanog Barbarosa i sa njim potpisati dokument koji će biti označen kao prvi srpsko-nemački sporazum u istoriji. Taj savez neće trajati dugo, jer će Fridriha odneti talasi jedne maloazijske rečice a Nemanja će se odreći trona i zameniti carstvo zemaljsko Carstvom nebeskim. Nakon toga, Niš će potonuti u mutnu vodu viševekovnog ropstva, gde će biti Turcima podjednako važan kao i onim narodima koji su pre toga stolovali njime. Postaće bitan i nezaobilazan trgovinski centar, vojno uporište, u njemu će se čak zapaliti iskra janjičarske pobune koja će potresti čitavo carstvo. A onda, doći će još jedan rat, ovoga puta između austrijske i osmanske carevine, u kojem će Niš prelaziti iz ruke jednih u ruke drugih, poput neženjene neveste, i grad će goreti i krvariti u bezumnim vojnama koje neće doneti dobro ni jednima ni drugima. Mirni dani niške varoši na prelazu dva veka biće obeleženi napretkom i promenama, stari Nišlije uzdisaće nostalgično za nekim drugim vremenima, kada je bilo „ubavo živuvanje“ i podozrivo će gledati neke nove ljude, obučene „po jevropski“ kako dolaze u njihov grad i otvaraju obućarske i fotografske radnje, pozorišta, novine i bioskop. Sve dok jednog dana, za stolom u hotelu „Evropa“ Nikola Pašić ne dobije telegram iz Beča u kome će biti odluka koja će ceo

NACIONALNA GEOGRAFIJA

kontinent gurnuti u rat. I u to ratno vreme, Niš će opet postati druga prestonica, utočište za kralja i vladu, mesto gde će se pod slavolucima okićenim cvećem uzaludno čekati dolazak saveznika. Nakon što i ta golgota prođe, Niš će opet doživeti svoju renesansu, u zlatnom periodu između dva rata dobiće zgradu pozorišta i aerodrom, prodavnice „Stenvejevih“ klavira i „Fordovih“ automobila... Nicaće zgrade, sve lepša od lepše, projektovane od strane ruskih arhitekata izbeglih u Kraljevinu SHS pred crvenim terorom, kasnije će se taj period nazvati „niškom modernom“. Dobar deo toga razneće prvo nemačke a potom savezničke bombe tokom Drugog svetskog rata. Kada se on bude završio, neće biti skoro nijedne čitave ulice u gradu. Od dela raznetog mosta na Nišavi kod Tvrđave, Nišlije će, u nastupu neke čudne ironije, podići spomenik susretu Stefana Nemanje i Fridriha Barbarose. Druga polovina dvadesetog veka doneće obnovu, mir i prosperitet. U Nišu će se roditi princ pesnika Branko Miljković, biće obnovljena Gradina, jedan od najstarijih književnih časopisa u Evropi, na zelenoj travi Čaira zakotrljaće se fudbalska lopta za kojom će potrčati Dragan Stojković Piksi, pevaće se pesme Kerbera i Šabana Bajramovića... I dan-danas radi prvi televizor proizveden u Srbiji u pogonima Elektronske industrije Niš davne 1958. godine.

Neka se zapamti da je plamen uličnih protesta protiv jednog nenarodnog i diktatorskog režima počeo u Nišu novembra 1996. i da su niški studenti na čelu kolone koja je svaki dan išla u protestnu šetnju nosili transparent na kome je pisalo "Dan više", jer su krenuli u proteste dan pre svojih beogradskih kolega

Jedan moj prijatelj i kolega, književnik, tvrdi da je Niš skraćenica za ništa. "Niš' ti ne verujem!", govorio je Atanasko moler svom pobratimu i kardašu Kalči dok su sedeli i ispijali pivo u kafani "Kod Margera". A Kalča je bio čuveni lažov, naročito kada su u pitanju bile njegove lovačke dogodovštine

Kraj jednog idiličnog doba i jedne fantazmagorične države uređene po principima „koka-kola socijalizma“ doneće glad, nemaštinu, ratove i - ulične proteste. Neka se zapamti da je plamen uličnih protesta protiv jednog nenarodnog i diktatorskog režima počeo u Nišu novembra 1996. i da su niški studenti na čelu kolone koja je svaki dan išla u protestnu šetnju nosili transparent na kome je pisalo „Dan više“, jer su krenuli u proteste dan pre svojih beogradskih kolega. A grad živi... U uskim sokacima na Čairu i Paliluli, u kafanama gde se merak meša sa mirisom najboljeg roštilja u Srbiji, gde se nazdravlja životu i zdravlju, gde se ispredaju priče, neke istinite a neke lažne, kao u Kalčino vreme, voda na Pantelejskoj česmi i dalje leči vid, a na Konstantinovoj Medijani se u vetru još čuju glasovi zaboravljenih rimskih bogova. Ako stanete na neko uzvišenje iznad grada, bilo na severu, zapadu, jugu ili istoku, učiniće vam se da iz sadašnjeg trenutka gledate u vekove istorije, možda ćete poput Murata videti zmaja opruženog u dolini, a možda, poput Konstantina, viziju nečeg uzvišenijeg i boljeg. Svejedno je. Niš i dalje ostaje tajna. Skraćenica za ništa, raskršće, turska kasaba i „jevropski“ grad istovremeno, zanavek sputan bremenom svoje prošlosti, večito licem okrenut ka onom što dolazi.

MIRIS I UKUS

MED Slatka istorija i lekovita buduÄ&#x2021;nost

MIRIS I UKUS

I m at e k i j av i c u , t e m p e r at u r u ? P r o b l e m s a sto m a ko m ? M e d i c i m e t, to j e s ta r i r e c e p t. Problem sa kožom? Opet maska od meda. Skoro da nema recepta, leka, u koji se ne stavlja med. Pa čak i u one za redukciju telesne težine, iako je pun šećera, jer deluje i kod skidanja kilograma. Alhemija koja nastaje spajanjem nektara i pčele zvana med čoveku koristi od davnina, iako mu je bila potrebna tehnologija da bi shvatio kakve to čarobne sastojke sadrži ta preslatka supstanca. Blagodeti meda dokumentovane su još kod starih Grka, Rimljana, i u starim arapskim tekstovima, a preporučivali su ga i Aristotel i Aristoksenus, u četvrtom veku pre nove ere. U Starom zavetu, mudri kralj Solomon preporučuje svom sinu redovno uzimanje meda za zdravlje. Kuran i prorok Muhamed takođe su govorili o korisnosti meda. Arheolozi bi iskopavanjem drevnih egipatskih grobnica često našli nešto neočekivano među artefaktima, između ostalog i ćupove meda, stare hiljade godina, a ipak, kao da su ostavljene juče u kućnom špajzu. Arheolozi su otkrili da med kroz milenijume ostaje netaknut, što je dokaz o večnom trajanju tog slatkog leka. Iako i so ili pirinač mogu da prežive milenijume ako se dobro čuvaju, ima nešto posebno u medu. On ostaje očuvan u potpuno jestivoj formi, spreman za umakanje kašike u hiljade godina staru teglu, ukusa kao da je pravljen juče. Dugovečnost medu daju njegova svojstva - uglavnom medicinska - koja druge namirnice nemaju. Postavlja se pitanje - šta čini med tako posebnom hranom? Pravi med je bez datuma isteka roka, sa supstancama koje deluju u savršenoj harmoniji. Med u svom prirodnom obliku ima veoma nisku vlažnost, i veoma mali broj bakterija i mikroorganizama može da preživi u takvom okruženju. Upravo takva sredina čini med skoro nekvarljivom robom, kaže istraživač Amina Haris sa Instituta Robert Mondavi Univerziteta u Kaliforniji. Njegova PH vrednost od 3 do 4,5 ubija skoro sve što pokušava u njemu da raste. Drugi razlog su pčele. „Pčele su magične“, dr Haris se šali, ali zaista postoji neka alhemija kojom iz nektara, punog vode, prave med. Upravo njegova tekstura, otpornost na bilo kakvu „zarazu“ spolja i sastojak vodonik-peroksid, stvaraju savršenu barijeru protiv infekcija rane. Najranije zabeležena upotreba

meda u medicinske svrhe potiče još sa sumerskih glinenih tablica, koje otkrivaju da je med činio 30 odsto „prepisanih recepata“. Lepota Egipćanki merila se količinom upotrebljenog meda; njime su lečene kožne i očne bolesti; za rane su korišćeni zavoji sa medom jer ništa od bakterija nije moglo da prodre kroz njega. Dr Heris objašnjava da je količina vodonik-peroksida u medu tačno onolika koliko je potrebno ljudskom organizmu - mala i toliko vremenski precizna, da pomaže u zaceljivanju rana. Neke studije, kao što su one E. Hafijia i A. Musa objavljene u Britanskom medicinskom žurnalu, pokazuju da je korišćenje meda u oralnoj rehidraciji kod dece i odojčadi vrlo korisno kod gastroenteritisa - smanjuje efekat dijareje i pomaže kod rehidracije. Klinika Majo preporučuje med deci starijoj od godinu dana, jer njihov digestivni sistem može da podnese sve sastojke i iskoristi ih. „Mišljenje je da se med ponaša kao prirodna vakcina“, kaže dr Metju Brenek za Medical Daily. Toliko male količine polena okidač su za imunosistem koji onda može da stvara antitela na polen, što vodi do manjeg otpuštanja histamina i blaže alergijske reakcije. Med ima svojstva kao energetsko

Sa s t a v

82 odsto šećera, po težini Polovina tog šećera je fruktoza (40 odsto ukupne težine) Sadrži određene količine vitamina i minerala Sadrži različite antioksidanse Fruktoza Glukoza Maltoza Saharoza Ostali šećeri Voda Ostalo Kalorijska vrednost:

38,2 odsto 31,3 odsto 7,1 odsto 1,3 odsto 1,5 odsto 17,2 odsto 3,4 odsto 64

piće jer sadrži 17 grama karbohidrata po kašičici. Sadrži neprerađeni šećer i ide direktno u krvotok, podižući energiju. Sladak nektar ima oksidante koji pomažu da se spreči oštećenje ćelija i gubitak ćelija u mozgu. Studija objavljena 2011. pokazala je da određene vrste meda mogu da povećaju memoriju kod žena u menopauzi. Decu starosti od jedne do pet godina, prema studiji objavljenoj 2012. u žurnalu Pediatrics, manje je mučio noćni kašalj kod prehlade, kad su uzimali dve kašičice meda pola sata pre spavanja. Sastojci meda pomažu kod lučenja serotonina i melatonina, što omogućuje da lakše zaspite. Ima još stotine studija koje potvrđuju različita svojstva meda, naravno, uz oprez kod dijabetičara. Oni koji su jeli med, imali su manji oksidativni stres, niže trigliceride, nisu vraćali telesnu težinu. Nova studija objavljena u The Cochrane Library tvrdi da bi med mogao da pomogne u bržem lečenju opekotina. Gardijan je u naučnom tekstu tvrdio da med „može da pobedi medicinu u ublažavanju i smanjenju učestalosti kašlja“, posebno u slučaju alergijskog.

Arheolozi bi iskopavanjem drevnih egipatskih grobnica često našli nešto neočekivano među artefaktima, između ostalog i ćupove meda, stare hiljade godina, a ipak, kao da su ostavljene juče u kućnom špajzu Koliko je med dobar ne meri se time da li je kristalizovan ili ne. Do tog procesa dolazi ukoliko neka od čestica ostane u njemu, od polena do enzima. Ali, ne brinite, ukoliko je tegla zatvorena, neotpečaćena, nije iskvaren i neće biti još neko duže vreme. Zapečaćena tegla je, kako se ispostavilo, ključ dugovečnosti meda. Iako je to superhrana, nije natprirodna - ako ga ne pakujete kako treba, ostavite u vlažnoj sredini, „pokvariće“ se. „Dokle god poklopac ostane na njemu i nema dodavanja vode, med će biti dobar“, kaže Heris. Ali važno je i gde kupujete med, jer onaj obrađen, industrijski pravljen nije isti kao onaj koji ćete naći podno Peštera, na Homolju, na Zlatiboru, recimo, ili onaj iz Zarožja kod Bajine Bašte, koji se izvozi čak i na Bliski istok. Srpski med je izuzetno tražen u EU, pa je, kad je godina rodna, godišnji izvoz tri miliona kilograma.

RADAR NOVE GENERACIJE

ANTROPOLOGIJA

Da li je sreća živeti van civilizacije?

trilion evra bila bi vrednost svih okeana i mora na svetu kada bismo ih posmatrali kao jednu državu

Plemena koja žive izolovano smatraju se

Domaće animirano čudo

zdravstveno najosetljivijim grupama na planeti.

Probudi se, Tesla te gleda

Međunarodna debata o tome kako im pomoći traje stalno, a nedavna dešavanja u šumama Amazonske oblasti samo su dolila ulje na vatru

eđunarodna debata o tome kako pomoći ljudima koji žive u divljini, nemaju imuni sistem prilagođen životu u civilizaciji i spadaju u zdravstveno najugroženije ljude na planeti, aktuelna je konstantno. Argumente „za i protiv“, dodatno je pooštrila zabrinjavajuća situacija sa kojom se proteklih meseci, kako god može, nosi peruanska vlada. Naime, antropolozi su od 2014. prijavili više od stotinu primećivanja ljudi iz plemena Mačo Piro van zaštićenog šumovitog područja Nacionalnog parka Manu, obeleženog koritom reke Madre de Dios. Ovog maja, članovi plemena Mačo Piro upali su u obližnje selo zbog robe i mačeta, i tom prilikom strelama usmrtili dva meštana. Peruanska vlada prvo je saopštila da će pokušati da pomogne domaćem izolovanom plemenu koje živi duboko u šumama Amazona i eventualno uspostavi kontakt sa njima. Međutim, kako mnogi strahuju da bi ovakav kontakt mogao ozbiljnije ugroziti ovu grupu, početkom avgusta država je ponovo razmotrila sve implikacije po objavi, uz insistiranje da ovo nije prvi korak ka zvaničnom kontaktu. „Ekstremno smo zabrinuti zbog situacije i katastrofalnih posledica koje bi ona mogla da ima“, rekao je Fransisko Estremadojro, direktor neprofitne organizacije Pro-Puruis, zadužene za zaštitu izolovanih naroda i životne sredine u području istočnog Perua. On je, kao i mnogi drugi, zabrinut za zdravlje i opstanak tridesetak pripadnika plemena Mačo Piro. Politika države Peru je i do sada podrazumevala vođenje računa i izbegavanje kontakata sa izolovanim plemenima, kao i čuvanje plemena od „upada uljeza“. U praksi, ovu politiku je teško sprovesti. Turistički vodiči prodaju karte za „ljudski safari“ duž reke. Takođe, misionari su prijavili da su davali hranu i odeću ljudima iz plemena u proteklih godinu dana. „Možete videti grupu kako satima stoji duž obale, čekajući da brodovi i čamci prođu“, napisao je u svom eseju Luis Filipe Tores, antropolog.

nimirani film o Tesli nastao je kao ideja trojice genijalaca. Trebalo je to da bude kratak film, skromnog budžeta, ali dobar zahvaljujući digitalnim virtuozima koji su ga u Srbiji osmislili. Ipak, kada je kratak film otišao u svet, ulozi su počeli da se uvećavaju. Što i nije neko čudo. Već nakon prvog gledanja trejlera, svima je bilo jasno da bajkovita priča o velikom naučniku treba da preraste u nešto mnogo veće. Za Original govore tvorci crtanog filma „Before You Wake“. Idejni tvorac dolazećeg animiranog filma o Tesli, Branislav Brkić, ne samo što je završio dve ugledne škole za animaciju i imao priliku da uči od Dreamworks tima, već je stigao i da diplomira psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Zašto Tesla Odrastao sam igrajući se u Ulici Nikole Tesle, fabrika sijalica u blizini zvala se „Tesla“, išao sam u Srednju elektrotehničku školu „Nikola Tesla“, putujemo sa Teslinog aerodroma, plaćamo novčanicama sa Teslinim likom, imamo Teslin muzej, imamo knjige o Tesli... U takvom okruženju ideja o animiranom filmu o Tesli sama se nameće. Ipak, sve je nastalo iz jedne skice osobe za klavirom ispred koje se vidi grad sa popaljenim uličnim svetiljkama. Kada sam toj osobi nacrtao brkove, istog trenutka postao je Tesla koji svojom muzikom pali svetiljke i menja svet oko sebe. Animirani film je kao medij savršen za nadrealne i fantastične priče, a priča o Tesli je za mene uvek bila bajkovita.Tesla je nekako oduvek tu oko nas.

RADAR NOVE GENERACIJE

Animirani filmovi Ne mogu da zamislim lepši posao od ovog. Mogućnost da sve što stvoriš u svojoj glavi, svaku priču i sliku, prikažeš celom svetu, neprocenjivo je iskustvo. Traganje za pravim rešenjima u priči, traganje za pravom siluetom karaktera u filmu, za pravim oblicima, bojama, kompozicijom i svetlom... To je istraživački rad nalik pronalazaštvu! I u tome je i neka naša lična veza sa Teslom. Tesla je u filmu prikazan više kao umetnik, ili kako ga je Laza Kostić nazvao, „izumetnik“. On je imao sposobnost da sve svoje pronalaske vizuelizuje do najsitnijih detalja, nalik onome što rade stvaraoci animiranih filmova. Naravno, ne na nivou genija kakav je bio Tesla.

Tim U početku nas je bilo samo trojica: Ivan Čolić, Marko Kovačević i ja. Kako smo dolazili do finansija, tako se ekipa povećavala, a povećavali su se i složenost i kvalitet produkcije. Dizajn zvuka je preuzeo izuzetno talentovani Nikola Medić koji živi i radi u Londonu, gde je prošle godine dobio BAFTA nagradu sa ekipom filma „Sleeping With the Fishes“. Darko Belevski, iskusni animator i storibord umetnik koji je radio superviziju na nekim od najvećih svetskih animiranih ostvarenja kao što je „The Secret of Kells“, priključio nam se kao supervizor same priče. Tu je i još mnogo talentovanih ljudi. Sad nas ima desetak u osnovnom timu.

Od skromne ideje do svetske produkcije Osnovni izazov je sama priča. Ona je uvek u stanju promene i do poslednjeg trenutka postoji šansa da će je nova ideja poboljšati. Drugi izazov je organizacija posla. Krenuli smo sa produkcijom jednostavnog filma, ali onda je sve preraslo u prilično složen projekat. Posao koji je bio podeljen na nekoliko ljudi sad je trebalo preraspodeliti na mnogo više ljudi. Organizacija rada bi bila postavljena drugačije da smo od starta imali ceo tim. Osim toga, unete su velike promene: produžili smo film, zamenili karaktere novim diza-

jnom, promenili način dobijanja finalne slike ... Svaka promena u animaciji je izuzetno zahtevna i vremenski i finansijski. Ipak, mnogo toga smo naučili na greškama. Sada spremni ulazimo u produkciju novog dugometražnog filma o Tesli.

Osvajanje Madrida Dugometražni film je još uvek u fazi postprodukcije, tako da je još rano pričati o uspesima. Prva, kraća verzija filma prikazana je u Madridu na velikoj svetskoj izložbi posvećenoj Tesli. Reakcije publike bile su fantastične, što nam je dalo dodatni podstrek da film završimo u što boljem izdanju. Osim toga, postoje distributeri koji su već zainteresovani za distribuciju filma po Americi i Kanadi, a i neki festivali su već stupili u kontakt s nama sa željom da se film prikazuje na njihovim festivalima.

Nebo je granica, ako kreneš od kuće Osnovni cilj ovog kratkog filma bio je da nam otvori vrata za ulaženje u produkciju dugometražnog, i taj cilj je već velikim delom postignut. Naime, deo ovog filma smo koristili za prezentaciju koncepta za dugometražni film o Tesli „Before You Wake“ na konkursu za Cartoon Movie 2015, najveću evropsku manifestaciju posvećenu produkciji dugometražnih animiranih filmova. Naš film je u konkurenciji više od 1.000 projekata prošao zvaničnu selekciju i ušao u četrdesetak filmova koji su predstavljeni početkom marta u Lionu. Tamo smo nastupili podržani koprodukcijskom kompanijom iz Hrvatske „My Magical Thoughts“, koju predvodi talentovana i priznata hrvatska umetnica Helena Bulaja Mundić. Otvorile su nam se mnoge opcije za koprodukcije i distribuciju filma, kao i ponude nekih od najvećih svetskih kompanija za pravljenje video-igre po filmu. Ipak, ono što svi čekaju da bismo potpisali ugovore, jeste da u našoj zemlji nađemo osnovni budžet kako bismo osnovu produkcije mogli da postavimo u Srbiji. Ukoliko ne budemo došli do sredstava ovde, opcije su ili prodaja prava, ili da tim otputuje i film radi negde izvan Srbije.

radar nove generacije

Izučavanje genetike

Pakovanje čovečanstva ogućnost čitanja, izučavanja i poređenja genetskog materijala odavno je rutina. Napredak na ovom polju i nove tehnologije donose nagoveštaj mogućnosti brzog i povoljnog dizajniranja genetike. To bi moglo da ispravi strašne genetske greške koje uništavaju ljudske živote. To takođe nagoveštava mogućnost za roditelje da rađaju decu „po meri“. Tehnologija je poznata kao CRISPR-Cas9, ili „jednostavno“ CRISPR. Funkcioniše tako što bukvalno selektuje deo DNK lanca, odreže neželjene gene i prilepi druge. Proći će možda i decenije dok bebe zaista ne počnu da se kreiraju na ovaj način. Ipak, teme koje pokreće već su predmet javnih diskusija. Pre svega, testovi su pokazali da CRISPR pored toga što seče targetirani gen, može da pronađe svoju metu na drugom delu lanca. Prema procenama, biće potrebna cela jedna generacija kako bi se utvrdilo da li je tehnologija bezbedna. Druga dilema usmerena je na korektnost montiranja nečijeg genetskog materijala.

Uticaj lajka na umetnost

Instagram menja tržište umetninama vi koji su na neki način povezani sa trgovinom umetninama, iako do sada možda nisu pridavali značaj platformi društvene mreže Instagram, ovog aprila morali su ga „čekirati“. Glumac Pirs Brosnan tada je posetio aukcijsku kuću Phillips u Londonu i, jednostavno, napravio selfi ispred umetničkog dela „Lockheed Lounge“, stolice na ljuljanje koju potpisuje Mark Njuson. Fotografiji je dodao reči: „Neka licitacija počne“. Taj je post podelio sa svojih 164.000 pratilaca. I počela je. Kasnije te nedelje, kuća Phillips oborila je svetski aukcijski rekord u prodaji dela industrijskog dizajna: „Lockheed Lounge“, prodata je za 2,4 miliona funti. Instagram je već postao izbor mnogih savremenih umetnika, galerija, kolekcionara i aukcijskih kuća.

V A N J E I S T R A Ž I

Emocionalna inteligencija lidera anijel Goleman, psiholog i bivši novinar Njujork tajmsa, autor knjige Liderstvo: Snaga emocionalne inteligencije, definiše velikog lidera kao osobu koja poseduje znanje, pamet, viziju, ali i sposobnost prepoznavanja i praćenja emocija - kako sopstvenih tako i tuđih. Prema Golemanovim rečima, mogućnost rukovođenja međuljudskim odnosima upravo je ono što velike lidere razlikuje od prosečnih menadžera u poslovnom svetu, a lista opštih karakteristika uspešnog vođe uopšte nije komplikovana kao što se čini.

Samosvest Podrazumeva pomalo kritički i islednički odnos prema sebi - u poslovnom i emocionalnom smislu. Poslovna samouverenost može negativno da se odražava na posao ako nije zasnovana na realnim tezama. Poznavanje svojih aduta i ograničenja omogućava „preuzimanje kompanijskog kormila“ kada je to neophodno ili oslanjanje na tim, ukoliko je potrebno. Sa druge strane, emocionalna samosvest je poznavanje sopstvenih raspoloženja i osećanja, kao i zakonitosti po kojima funkcionišu. Na primer, razumevanje onoga što je inicijalna kapisla za ljutnju, pomaže u izlaženju na kraj sa njom kada nastupi.

IZLOG Čime su se bavili najprestižniji i najuticajniji svetski časopisi. Samokontrola Podrazumeva otpornost u kritičnim situacijama u spoljašnjem (bihevioralnom) i unutrašnjem (psihološkom) smislu. Kada „naiđe problem“, ljudi se ugledaju na lidera. Otpornost u kritičnim trenucima kod lidera znači smirenost, razumnost i brzi oporavak od uznemirenja. Takođe, emocionalni balans, vrlo bitna sposobnost velikih lidera, podrazumeva kontrolu briga i stresa. Ljudi koji su svesni svega što ih muči, suočavaju se sa svojim tegobama na „pravoj adresi“, i nikako ne iskaljuju „neidentifikovani bes“ na svojim zaposlenima. Veliki lideri znaju da se zadobijeno poštovanje na taj način osipa, a i da takvo ponašanje nije pristojno. Najzad, održavanje motivacije na zavidnom nivou u smislu kretanja ka udaljenim ciljevima, bez obzira na prepreke, siguran je način da se kontrolom sopstvenih misli izbegne poslovna apatija i gubitak volje za napretkom.

Empatija Kognitivna i emocionalna empatija podrazumevaju shvatanje drugih i odnos prema drugima . Lideri koji imaju svest o perspektivama zaposlenih, u stanju su da posao organizuju na zdravim osnovama koje odgovaraju celom timu, nemaju odbojnost prema diskusiji i gaje dobru komunikaciju unutar firme.

The Atlantic Ugledni The Atlantic pita se kako će izgledati generacija današnjih učenika kojoj je politička korektnost nametnuta. Studenti sve više traže „zaštitu“ od reči i od ideja koje im se ne sviđaju. To je loše i po njihovo mentalno zdravlje i po budućnost akademskih građana.

Money Časopis Money, deo porodice Time Incorporated, na naslovnoj strani ima veliku priču o najboljim mestima za život u 2015. godini. Sve se, naravno, odnosi na Ameriku, pa tako i njihova lista „50 najboljih malih gradova“, ali to navodi na razmišljanje: zašto je u Srbiji sve u Beogradu i kako bi izgledala lista „najboljih malih gradova“ u našoj zemlji.

Poentiranje u komunikaciji

Wired

Dobar lider svoje ideje formuliše na jasan, moćan i ubedljiv način, jer mu je najvažnije da

Wired je na naslovnu stranu stavio dva dobro poznata lika, Dr Drea i Džimija Jovina. Njih dvojica - čuveni reper i poznati producent i osnivač Interscope Records - udružili su se još 2006. i osnovali Beats Electronics, kompaniju koja se bavi proizvodnjom audio opreme i strimingom pesama, i koju je Apple 2014. kupio za neverovatnih četiri milijarde dolara.

ceo tim bude istinski motivisan realizacijom planova. Naređujući ton ima kontraefekat. Zaposleni koji se lako nasmeju u prisustvu nadređenog, pravi su pokazatelj da u firmi timska igra postoji te da nema osećaja nelagodnosti i straha.

Mother Jones Dvomesečnik Mother Jones najavljuje trku za američkog predsednika na sasvim originalan način - demokratski kandidat Berni Sanders isklesan je u Maunt Rašmoru. Sanders važi za čudnog tipa, levičara i socijalistu, i do zaključenja ovog broja smanjivao je prednost koju ima Hilari Klinton u prvim ispitivanjima javnog mnjenja.

kako sam dovde stigao

Srđan DRAGOJEVIĆ Jedan od najuspešnijih i najpopularnijih srpskih režisera i scenarista. Diplomirao psihologiju i Fakultet dramskih umetnosti

Škola je ukinuta posle dve godine, i svi smo žalili. Mene su rasporedili u OŠ "Đuro Đaković" (danas "Skadarlija"). Dejan Papić, vlasnik Lagune, prešao je u ovu školu ali u drugo odeljenje.

rvo sam upisao P matematički smer u Prvoj beogradskoj i namučio se. Srećom, potom sam prešao u Zemunsku gimnaziju, smer "novinar-saradnik". Dve divne godine, praksa u "Večernjim novostima", odluka da se bavim pisanjem.

Š K OLOVANJE 1969. upisao se u OŠ „Branko Radičević“ 1977-1981. Gimnazija 1981. Fakultet

Kokice

Upisao Pravni zbog dede koji je bio sudija. Ali tokom odsustva iz vojske, odlazim na prijemni za psihologiju. Diplomiram 1987, klinički smer. Upisujem režiju na FDU 1987. i studiram do 1991. "Mi nismo anđeli" diplomski film.

R ADNO IS K USTVO Prvi zarađeni novac - 1978. u štampariji „Večernjih novosti“, noćno pakovanje novina za slanje. Put u Englesku. 1979-1980. „Omladinske novine“. Spoljni saradnik, pisao rok kritike i reportaže. Prvi novac od inostranstva.

Prvi stalni posao Popularnost filma „Lepa sela lepo gore“ Stekao sam određenu afirmaciju 1986. još sa 23 godine, kao uspešan pesnik. Kasnije se čovek stidi zbog fascinacije tim, sasvim nebitnim „nusproduktom“ želje za stvaranjem.

urednik književne rubrike u „Studentu“ 1987. Objavio „Knjige akcione poezije“ 1986, nagrada „Branko Radičević“ za najbolju knjigu.

Udruženi rad Umetnički direktor Beograd filma 1995, svega pet meseci. Asistent na FDU 2001-2002.

Društveno angažovanje „Parada“ (2012) i nova popularnost širom Balkana

Samo još jedan, veoma pristojan i profesionalan film.

1989-1991. suvlasnik preduzeća za proizvodnju kokica "Pećina", sa svojim kumom. Kratak pokušaj u svetu privatnog biznisa. Uvezli aparate iz Amerike i postavljali ih po gradu.

Od 2013. poslanik SPS. Nameren da idejama pomogne oko oblasti koje me zanimaju: kultura, obrazovanje, ekologija.

Prvi film, diplomski rad „Mi nismo anđeli“

Šta danas mislim o njemu? Veoma uspeo diplomski rad, svakako.

Brzo sam shvatio da nije to za mene.