Original #5-4 by Original Magazin

VELIKA ISPOVEST HEROINE Nataša Kovačević

TAJNA NAŠEG VATERPOLA

ŠTA BISMO IM TEK RADILI DA IMAMO MORE?

SVAKI KORAK JE NOVA POBEDA DOBA INOVACIJA

IZUMI KOJI ĆE MENJATI SVET

O IGINAL MAGAZIN BROJ

J A N / F E B 2 0 1 6.

CENA

199 RSD

OTKOPČAJTE SVOJ UM

LAZAR DŽAMIĆ O KREATIVNOSTI

EKSKLUZIVNI INTERVJU

KEVIN SISTROM OSNIVAČ

Instagrama

HRANA BUDUĆNOSTI / ORTHODOX CELTS / ŽELJKO DIMIĆ / HOSE MUHIKA / SUPKULTURE IZLOŽBA O PUPINU / UBER / WHO SEE / JELENA STOKUĆA / SELF-PUBLISHING RADOŠ ĐUROVIĆ / NIKITA JEREMIĆ / GORČIN STOJANOVIĆ / NEMANJA STANKOVIĆ

SADRŽAJ

O IGINAL MAGAZIN

PRIČA S NASLOVNE STRANE KO JE MLADA UMETNICA ČIJI JE RAD UKRASIO ČETVRTI BROJ ORIGINALA

6 8

IKONA: HOSE MUHIKA

HEROINA NATAŠA KOVAČEVIĆ, DEVOJKA KOJA JE POKAZALA DA JE SVE MOGUĆE, SAMO AKO IMATE DOVOLJNO VERE, SAMOPOUZDANJA I NADE U DRUGE LJUDE

ODBACI APATIJU NAJVEĆI IZUMI 2015. KAKO SU MLADI NAUČNICI PROŠLE GODINE MENJALI SVET

NACIONALNA GEOGRAFIJA

50 12

EKONOMIJA Trevis Kalanik i Geret Kamp nisu kao većina milionera. Većina milionera bi, kada ne bi mogla da nađe taksi, dobila nervni slom ili pozvala helikopter. Oni su, ipak, fela ljudi koja u svemu može da nađe priliku. Umesto ablendovanja taksija, njima se kroz pahuljice ukazala nova ideja za biznis. I to revolucionarna, koja će podeliti planetu, okrenuti na glavu ceo posao prevoženja putnika u automobilima s jedne tačke na drugu, i izazvati proteste od Los Anđelesa do Beograda, preko Brisela

FENOMEN SELF-PUBLISHING KAKO DA POSTANETE POZNAT (I DOBRO PLAĆEN) AUTOR

DOSIJE ORIGINALA IMA LI, UOPŠTE, SUPKULTURA KOD NAS? KOJI SU TO „GETOI“? LJUDI? BENDOVI? KAKO IZGLEDAJU, GDE DELAJU? DA LI IH MOŽEMO HIRURŠKI IZDVOJITI IZ DOMINANTNE KULTURE?

BUDI DOBAR RADOŠ ĐUROVIĆ I VREDNI VOLONTERI KOJI SU ČITAVE PROŠLE GODINE POMAGALI IZBEGLICAMA

POP KULTURA

IZA KULISA JELENA STOKUĆA, NAJUSPEŠNIJI SRPSKI KOSTIMOGRAF

POPULARNA PSIHOLOGIJA ZAŠTO JE DOBRO IMATI KUĆNOG LJUBIMCA... PARDON, PSA

EKSKLUZIVNI INTERVJU KEVIN SISTROM, OSNIVAČ INSTAGRAMA, O INSPIRACIJI, SNOVIMA I MOGUĆNOSTI DA ZA VAS ČUJE CEO SVET

TAJNE KREATIVNOSTI VELIKI RAZGOVOR SA LAZAROM DŽAMIĆEM, NAŠIM ČOVEKOM U GUGLU I „CVJEĆARNICI U KUĆI CVIJEĆA“

TEMA BROJA VELIKO ISTRAŽIVANJE ORIGINALA O SRPSKOJ ŠKOLI VATERPOLA UOČI EVROPSKOG PRVENSTVA KOJE ĆE SE ODRŽATI U JANUARU U BEOGRADSKOJ ARENI

UPOZNAJ SVET: ALPI

MIRIS I UKUS

PRIČA SA NASLOVNE STRANE

Ana Radosavljević rođena je 25. februara 1994. u Beogradu. Završila je Srednju školu „Tehnoart“ 2013. i trenutno je student Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, treća godina slikarstva u klasi profesorke Anđelke Bojović. Njen rad, tehnika sito-štampa, krasi ovaj specijalni dvobroj Originala.

Impressum Osnivač Fondacija Novak Đoković Direktor magazina Jelena Đoković Pomoćnici direktora Aleksandra Radujko i Nebojša Mandrapa Izdavač NIP Nedeljnik Glavni i odgovorni urednik Marko Prelević Grafički urednik Miloš Sinđelić / MaKista

SARADNICI

Urednik fotografije Igor Pavićević

Za Original će redovno pisati najpoznatiji i najpozvaniji srpski novinari, pisci, autori, dramaturzi... Ali i studenti. Predstavljamo vam neke od saradnika u ovom broju časopisa

Izvršni urednik Miljana Nešković Lektura Sanja Savić Redakcija Veljko Miladinović, Branko Rosić, Zorica Marković, Jelena Paligorić, Željko Pantelić, Aleksandar Apostolovski, Draža Petrović, Slobodan Maričić, Mihailo Medenica, Vladimir Bogdanović Kontakt original@nedeljnik.co.rs

MARINA TODOROVIĆ je apsolvent Fakulteta političkih nauka i zagovornik - što se iz njenog prvog teksta za Original jasno vidi - američkog pristupa novinarstvu koji se zove „New New Journalism“, a koji predstavlja nastavak tradicije gonzo novinarstva iz 20. veka.

SLOBODAN MARIČIĆ je diplomirani novinar s Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Trenutno je zaposlen na sajtu B92, a iako ima svega 24 godine, njegov CV krcat je iskustvom. Bio je novinar studentske radio-emisije „Slušaonica 6“ (Radio Studio B), saradnik studentskog sajta „InterFon“, novinar sajta „Žurnalist“...

STRAHINJA SIMIĆ koji je ilustrovao intervju sa Lazarom Džamićem u ovom broju Originala, završio je srednju mašinsku školu „Beograd“ (Tehnoart), posle koje upisuje slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Student je treće godine osnovnih studija. Voli slikarstvo 20. veka, naročito domaćih autora.

Marketing Jelena Jevtić jelena.jevtic@nedeljnik.co.rs Štampa Rotografika Subotica Generalni distributer Štampa sistem ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628 Magazin podržala Direct Media

VELIKO PITANJE

KOJI POZITIVAN DOGAĐAJ JE OBELEŽIO 2015? ALEKSANDRA SAŠA SIMOVIĆ PR MENADŽERKA I BORKINJA PROTIV DISKRIMINACIJE OSOBA SA INVALIDITETOM

NIKOLA ĐURIČKO GLUMAC Otvaranje poglavlja za pristup Evropskoj uniji i početak pregovora bih izdvojio kao nešto vrlo pozitivno. To je znak da se kao društvo krećemo ka evropskim vrednostima. E sad, o brzini tog kretanja verovatno će se još raspravljati, ali mislim da je ovaj događaj dobar pokazatelj da idemo u dobrom pravcu.

JASMINA SANADER KOSTIMOGRAFKINJA I DIZAJNERKA AKSESOARA U zemlji u kojoj je veliki uspeh što smo uopšte stigli do kraja godine, u zemlji gde je umetnost potpuno marginalizovana, izdvajam kao veoma važan i značajan događaj izložbu Kazimira Maljeviča u Muzeju 25. maj, jednu od šest koje se održavaju u svetu, povodom 100 godina od nastanka slike „Crni kvadrat“. Ovom izložbom postajemo na neko vreme deo sveta, kulture i iskrene želje da to postane permanentna realnost na ovim prostorima. Svakako izdvajam i izložbu posvećenu Mihajlu Pupinu.

FILIP ČUKANOVIĆ NOVINAR B92

VUK ROSANDIĆ MUZIČAR

Odnos građana Srbije prema migrantima. Istina, nije bio najbolji uvek, ali u odnosu na zemlje u okruženju pokazali smo koliko smo solidarni kada je najteže. Ljudi su donosili garderobu i hranu. Bilo je i negativnih primera sa dupliranjem cena taksi usluga ili smeštaja migrantima, ali su u manjini.

Za mene je najpozitivniji događaj godine vezan za odluku moje opštine Palilula, gde kao odbornik i volontiram, da se svakoj novorođenoj bebi u opštini dodeli novčana pomoć od 10.000 dinara. S obzirom na to da je Palilula najveća opština u državi, bio sam presrećan kada smo realizovali ovu akciju koja još uvek traje.

Izabrala bih izglasavanje „Tijaninog zakona“ koji je veoma važan za decu. Moramo da damo sve od sebe da se zločin više nikad ne ponovi.

SANJA LUBARDIĆ NOVINARKA STUDIJA B Najviše sam se radovala kad je objavljeno da Kosovo ne ulazi u Unesko.

DANICA MAKSIMOVIĆ GLUMICA Ove godine su svakako najjači utisak na mene ostavile sve pobede koje su zabeležili srpski takmičari – što mladi naučnici, što sportisti. Ti mladi ljudi koji se bore naša su budućnost i tome treba da se okrenemo, da podržimo ono što je borba za kvalitet, lepotu i sve što je dobro.

ODBACI APATIJU

P O L J O P R I V R E D A K A O P O K R E TA Č

Zdrava hrana je šansa Srbije Piše Vanja Ilić*

iše od pola veka primene Zajedničke poljoprivredne politike (ZPP) Evropske unije omogućilo je stanovništvu EU da se nikada više ne susretne sa nedostacima hrane kao u periodu posle Drugog svetskog rata. Od svog osnivanja pa do danas ZPP je prošla kroz mnoge reforme, ali je ostala dosledna ispunjavanju svojih osnovnih ciljeva: osiguravanje dovoljnih količina hrane svim stanovnicima EU i obezbeđivanje pristojnog životnog standarda poljoprivrednika. Koliko je ova politika bitna govori i podatak da Evropska unija svake godine izdvaja oko 40% celokupnog budžeta EU samo na finansiranje ZPP, dok u Srbiji od 2007. godine udeo agrarnog budžeta u celokupnom budžetu nijednom nije prešao 5%. Današnja ZPP još uvek poseduje određene nedostatke i suočava se sa problemima. Verovatno glavni nedostatak je određena nepravičnost u isplatama subvencija poljoprivrednicima. Primaoci subvencija su vlasnici obradivih površina, bez obzira da li se oni bavili poljoprivrednim uzgojem ili ne. Po ovom osnovu čak i kraljica Elizabeta prima podsticaje za poljoprivrednu proizvodnju. Poljoprivrednici kojima je pomoć najpotrebnija ne dobijaju dovoljno sredstava, dok bogati poljoprivrednici nastavljaju dodatno da se bogate. Pri svakom većem pokušaju reformisanja ZPP, imućni poljoprivrednici se bune i organizuju proteste i na najmanji nagoveštaj o gubljenju privilegija, pa se zato neretko viđaju scene gde su najveći gradovi Evrope u potpunosti blokirani traktorima. Poljoprivreda igra jednu od najvažnijih uloga u privredi svake zemlje, a uspešna privreda kao i uspešna zemlja direktno su odraz jakog poljoprivrednog sektora. Srbija poseduje sve predispozicije za razvoj poljoprivredne delatnosti. U ruralnim predelima gotovo 50% stanovništva bavi se poljoprivredom. Na grafikonu 1 je prikazana trgovina mlekom Slovenije, Mađarske i Slovačke na teritoriji EU. Primećuje se da su sve tri zemlje nakon pristupanja Evropskoj uniji 2004. godine znatno povećale obim trgovine. S obzirom na to da se predviđa, na osnovu prethodnih iskustava, da će po pristupanju EU Srbija biti među zemljama koje će biti glavni primaoci subvencija za ZPP, očekuje se da i poljo-

privredni sektor Srbije doživi ekspanziju. U budućnosti, kako bi se omogućio i olakšao opstanak malih poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji, neophodno je jačanje međusobne komunikacije, razmena ideja i iskustava, kao i udruživanje za postizanje značajnijih količina u proizvodnji. Takođe, u Srbiji je, za razliku od mnogih članica EU, zabranjena proizvodnja namirnica koje su genetski izmenjene, što bi moglo da se iskoristi kao prednost. Zdrav način života i ishrana na bazi organskih proizvoda sve se više traži u razvijenim zemljama Evrope, a što je najbitnije, kupci su za proizvode koji su organski uzgojeni voljni da plate daleko višu cenu za razliku od ostalih proizvoda. Međunarodni savez za organsku poljoprivredu procenio je da je u Srbiji oko 20% obradivog poljoprivrednog zemljišta pogodno za organsku proizvodnju i da zadovoljava neophodne standarde. U borbi za konkurentnost na domaćem i stranom tržištu, Srbija je pronašla svoj potencijal u izvozu genetski neizmenjene soje i kukuruza, ali treba da pokuša da proširi proizvodnju i na ostale poljoprivredne namirnice. Ipak, većina domaćih poljoprivrednika još uvek nije u mogućnosti da isprati neophodne standarde kako bi plasirali svoje proizvode na tržište EU, iako je tržište liberalizovano i granice su skoro potpuno otvorene (kvote postoje za veoma mali broj proizvoda, većina uživa potpuno slobodnu trgovinu). Pored tehničkih standarda, potrebno je i dodatno usklađivanje propisa sa pravnim tekovinama Evropske unije. * Ovaj članak je proizvod istraživanja za master rad Vanje Ilić, odbranjen oktobra 2015. godine na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju

ODBACI APATIJU

NIJE MIT

NAUČNICI ODABRALI

Zašto je važna Nojeva barka

Darvin najuticajniji „književnik“

(ona naučna, u Notingemu)

BRITANSKOM GRADU NOTINGEMU NALAZI SE ZAMRZNUTA BARKA u kojoj naučnici čuvaju genetski materijal i ćelije ugroženih vrsta što bi moglo da dovede do praktičnih pomaka u medicini i nauci poput korišćenja kože vodozemaca u borbi protiv bakterija, a možda jednog dana i do „stvaranja“ tih vrsta na osnovu sačuvanog materijala. „Mnoge vrste će nestati pre nego što smo i otkrili njihovo postojanje. Zamisao Zamrznute barke je da pronađe i sačuva njihov DNK i ćelije za buduće generacije pre nego što bude prekasno“, rekao je Džon Armur, profesor Univerziteta Notingem gde je ovaj projekat smešten. Barku je pre malo više od 10 godina pokrenuo par britanskih naučnika Brajan Klark, koji je preminuo 2014. godine, i njegova žena An. Ovaj projekat danas ima 22 partnera, zooloških vrtova, istraživačkih centara i univerziteta širom sveta, koji su prihvatili 48.000 uzoraka 5.500 vrsta. U samom Notingemu ima 705 uzoraka, poput amurskog leoparda i sibirskog tigra. Čuvaju se na sobnoj temperaturi u opremi za uzimanje uzoraka FTA (engleska skraćenica od ‚brza tehnologija za analize‘) ili u zamrzivaču na temperaturi od minus 80 stepeni Celzijusa.

poreklu vrsta (pun naziv: Postanak vrsta pomoću prirodnog odabiranja ili Održavanje povlađivanih rasa u borbi za život) Čarlsa Darvina proglašena je najuticajnijom naučnom knjigom ikad napisanom. Nakon što su ugledni knjižari, bibliotekari i izdavači sastavili listu 20 najboljih naučnih knjiga, javnost je imala zadatak da ih oceni. Među naslovima koji su se našli u samom vrhu je Odbrana prava žene Meri Vulstonkraft, Orvelova 1984 i Bogatstvo naroda Adama Smita. Profesor Univerziteta u Glazgovu Endru Preskot nazvao je Darvinovu studiju iz 1859. „vrhunskom demonstracijom toga zašto je naučna literatura važna“. „Darvin je koristio besprekorne opservacije sveta oko nas u kombinaciji sa dubokom refleksijom, kako bi pisao knjigu koja je promenila način na koji mislimo o svemu -- ne samo o prirodnom svetu, nego i o religiji, istoriji i društvu“, rekao je on. „Svaki istraživač, bez obzira na to da li piše knjige, stvara digitalni proizvod ili umetnička dela, teži da proizvede nešto značajno u istoriji ljudske misli, kao što je to O poreklu vrsta.“

EVO LISTE NOMINOVANIH KNJIGA, PO NASUMIČNOM REDU: KRATKA ISTORIJA VREMENA Stiven Hoking

„Neki našu delatnost smatraju defetističkom. Našem projektu najviše se protive konzervativci koji smatraju da svi napori moraju biti posvećeni očuvanju ugroženih vrsta“, rekao je jedan od upravnika Zamrznute barke Ed Luis. Nadahnuće za ovaj projekat bio je mali endemski puž s Tahitija partula, kojem je pretilo izumiranje zbog naseljavanja drugih puževa. Profesor Klark, osnivač projekta, doneo je primerke puža partule u laboratoriju, a nakon toga poslao na adresu više zooloških vrtova u svetu i tako je uspeo da spase ovu vrstu, čiji povratak u prirodu se trenutno isprobava. „Jednog dana smo se pogledali i pomislili da treba isto učiniti za druge ugrožene vrste“, rekla je An Klark, dodajući da su beskičmenjaci najvažniji. „Sve zavisi od beskičmenjaka. Ukoliko oni nestanu, nestaćemo i mi.“

ŽENSKI EVNUH Džermejn Grir

ODBRANA PRAVA ŽENE Meri Vulstonkraft

STVARANJE ENGLESKE RADNIČKE KLASE E. P. Tompson

KRITIKA ČISTOG UMA Imanuel Kant

ZNAČENJE RELATIVNOSTI Albert Ajnštajn

1984 Džordž Orvel

GOLI MAJMUN Dezmond Moris

O POREKLU VRSTA Čarls Darvin

VLADALAC Nikolo Makijaveli

ORIJENTALIZAM Edvard Said

DRŽAVA Platon

TIHO PROLEĆE Rejčel Karson

PRAVA ČOVEKA Tomas Pejn

KOMUNISTIČKI MANIFEST Karl Marks i Fridrih Engels

DRUGI POL Simon de Bovoar

KOMPLETAN OPUS VILIJAMA ŠEKSPIRA

BOGATSTVO NARODA Adam Smit KAKO VIDETI Džon Berdžer

ODBACI APATIJU

Bioničke sluške KADA SE NAĐEMO NA NEPRIJATNO BUČNOM MESTU, imamo dve opcije -- da zapušimo uši ili da odemo. Ali šta ako bismo mogli da izolujemo neprijatan zvuk koji nas ne zanima i jednostavno ga „ugasimo“? Ili samo da smanjimo intenzitet zvuka, kao što to radimo sa televizorom? To je obećanje sistema Here Active Listening, revolucionarnog para bioničkih slušalica koje su izum Doppler Labsa, iz Njujorka. Za razliku od ostalih slušnih pomagala koja jednostavno smanjuju ili pojačavaju sve zvuke istovremeno, ovde je reč o procesoru koji se sinhronizuje sa mobilnom aplikacijom pa korisnici mogu da odaberu koje zvuke žele da podvrgnu filteru. To znači da možemo voditi normalan razgovor usred kluba, ili na metro stanici dok prolazi voz, kao i da možemo „isključiti“ zvuk bebe koja plače u avionu. Dakle, proširena audio-stvarnost.

NAJBOLJI IZUMI U 2015. GODINI

Stona DNK laboratorija ANALIZA PODATAKA KOJE NOSI DEZOKSIRIBONUKLEINSKA KISELINA, i pravljenje miliona kopija DNK lanca kako bi se uporedio sa ostalima može da potraje ceo dan. Stona laboratorija Juno skratila je taj proces na tri sata i time oslobodila naučnicima vreme za bavljenje nekim konkretnijim analizama, kao što je na primer pronalaženje lekova za genetička oboljenja i slično. Ključ jednostavnosti ovog otkrića koje je već u upotrebi leži u fludigm mikročipu koji može da „ukrupni“ primerke i do 1.000 puta manje od kapi vode.

ODBACI APATIJU

Vakuum za okeane

KAŽU DA NEGDE USRED PACIFIKA POSTOJI GOMILA PLASTIČNOG otpada koja je veća od države Teksas. I još raste. Trenutni sistem „hvatanja otpada u mrežu“ je podjednako dugotrajan koliko je i skup. The Ocean Cleanup Project koji je razvio holandski naučnik Bojan Slat, predlaže plutajuću dizalicu dugačku 100 km, koja bi koristila prirodne morske struje za „ulov“ đubreta. Cena projekta je oko petnaest miliona dolara. Mreža se spušta svega tri metra ispod površine što omogućava ribama da je zaobiđu. Ukoliko ispitivanja koja su zakazana za 2016. uspeju, kompletan proces velikog čišćenja Pacifika bi mogao da počne 2020. godine. Prema procenama, za deset godina ovim sistemom mogla bi da se umanji količina đubreta u okeanima za čak 42 odsto.

VR Naočare pomoću kojih se hakuje život

NAOČARE ZA VIRTUELNU REALNOST, kao na primer Oculus Rift, do sada su služile za beg. Stavite ih i odjednom plivate sa delfinima ili učestvujete u bici kod Vaterloa. Microsoft HoloLens su proširivale stvarnost -- postavljale holograme i podatke u stvarno okruženje kako ne bismo bili odstranjeni od stvarnosti. E sad, zamislite kad bi gejmeri mogli da brane svoje domove od nadristvorenja, inženjeri mogli da manipulišu 3D modelima, a hirurzi mogli rekreativno da izvode operacije u virtuelnom svetu. Prvi testovi su pokazali da je ovo moguće. Senzori prate pokrete tela i omogućavaju nam da „pipnemo“ virtuelne predmete. ZHoloLens naočare se tako već koriste u NASA prostorijama za mimikriranje u okruženje planete Mars, a od koristi su i studentima medicine koji sada seciraju virtuelna tela.

Besna i zelena mašina TESLA MODEL X, otkriven u septembru, napravio je pomak ka stvarnosti u kojoj električni automobili nisu samo egzotika već mogu i da stanu na crtu svojoj konkurenciji koja zagađuje okolinu. Prvi na svetu luksuzni automobil može od jednog punjenja da pređe 250 milja, i da preveze sedam putnika. Opremljen je futurističkim zadnjim vratima koja se otvaraju ka krovu, zbog čega vozilo sa otvorenim vratima izgleda kao da ima krila. Model X razvija brzinu od 100 km/h za svega 3,2 sekunde, baterija omogućava nisko težište pri vožnji, a samim tim i osećaj vožnje sportskog automobila.

Podzemna bašta TRIK JE U „NEBESKOM SVETLU NA DALJINSKI““Sistem hvata sunčevu svetlost sa okolnih krovova i kanališe je u podzemne prostorije pomoću fiber-optic kablova, a onda se ravnomerno rasprostire zahvaljujući kupolastoj strukturi reflektivnog podzemnog krova, što omogućava biljkama da normalno rastu i vrše fotosintezu. Za sada, gotova je jedna prototipna verzija podzemnog parka Lowline Lab (na slici).

ODBACI APATIJU

Zvao se tako jednostavno

Trevis Kalanik i Geret Kamp nisu kao većina milionera. Većina milionera bi, kada ne bi mogla da nađe taksi, dobila nervni slom ili pozvala helikopter. Oni su, ipak, fela ljudi koja u svemu može da nađe priliku. Umesto ablendovanja taksija, njima se kroz pahuljice ukazala nova ideja za biznis. I to revolucionarna, koja će podeliti planetu, okrenuti na glavu ceo posao prevoženja putnika u automobilima s jedne tačke na drugu, i izazvati proteste od Los Anđelesa do Beograda, preko Brisela

Priredio Marko Prelević ILA JE ZIMA 2008, hladnija od prethodnih zima, i sneg je u Parizu napadao do kolena. Bilo je hladno, toliko da su Trevis Kalanik i Geret Kamp uzalud duvali u svoje ruke, pokušavajući da se ugreju, dok su čekali taksi. Dolazak taksija u Parizu u to doba godine i u srcu zime graniči se, otprilike, sa brodolomnikom koji bi na horizontu ugledao jedro, a Geret i Trevis su se pomalo i osećali kao brodolomnici u drugom gradu. Nije da njih dvojica nisu imali para – već su bili milioneri: Kamp je prodao svoj startap StumbleUpon za sedamdeset pet miliona dolara samo godinu dana ranije, a Kalanik se za dvadeset miliona odrekao svih prava na kompaniju za proizvodnju veb-kontenta Red Swoosh – ali ni to im

nije pomagalo. Taksija nije bilo. Većina milionera bi verovatno dobila nervni slom ili pozvala helikopter. Ali Trevis i Geret nisu većina. Oni su fela ljudi koja u svemu može da nađe priliku. Umesto ablendovanja taksija, njima se kroz pahuljice ukazala nova ideja za biznis. I to revolucionarna, koja će podeliti planetu, okrenuti na glavu ceo posao prevoženja putnika u automobilima s jedne tačke na drugu, i izazvati proteste od Los Anđelesa do Beograda, preko Brisela. Rešenje je bilo jednostavno, samo ga se trebalo setiti: Geret Kamp je prvi, onako promrzao, zamislio da taksi, i to automobil po izboru, može da se naruči jednim dodirom na telefon. Kalanik nije bio toliko ubeđen u ideju, ali je ipak dao zeleno svetlo Kampu da osnuje novu kompaniju,

UberCab. Njih dvojica su kao svi veliki tandemi u istoriji (umetnosti ili pravoj istoriji), nešto kao Voznijak i Stiv Džobs, jedan je pun ideja, drugi je preduzimljiv i ume da učini da stvari počnu da se kreću sa mrtve tačke. UBERCAB JE BILA APLIKACIJA KOJA JE, najpre u San Francisku, omogućavala korisnicima da jednim potezom pozovu i, što je još važnije, plate vožnju. Već 2010. mogli ste tako da se vozikate po Bay Area, a danas Uber – ono „Cab“ je u međuvremenu nestalo – funkcioniše u više od 300 gradova i vredi oko pedeset milijardi dolara, što ga čini ubedljivo najvrednijim startapom na svetu. Kompanija ima oko 200.000 vozača samo u Americi, od kojih uzima 20 odsto profita.

ODBACI APATIJU

KORISNIK PREUZME APLIKACIJU i sa svog smartfona poziva vozilo. GPS odmah pronalazi najbližeg slobodnog vozača – reč je o privatnim, a ne o specijalnim taksi vozilima – i šalje ga na adresu. Nema plaćanja kešom, jer se sve obavlja preko aplikacije (neophodno je povezati kreditnu karticu), a nema ni bakšiša. A kada je osvojena Amerika, nije bilo čudno što je prva destinacija za prekookeansko i svetsko širenje Ubera bio baš Pariz. Tri godine od one po mnogo čemu sudbonosne noći, Parizom su počeli da kruže automobili koji se mogu naručiti na klik. Invazija na London obavljena je jednako uspešno, i uprkos protivljenjima starih taksista, u junu 2012. godine. Ova reč „invazija“, kako je to svojevremeno primetio magazin Forbes, pišući o uspehu Ubera, nije nikakvo preterivanje. Uber predstavlja pobedu slobodnog kapitalizma, ali je sprovodi sa vojničkom preciznošću i sa efikasnošću dostojnom pravih okupatora. Ovo je klasičan primer „remetilačke inovacije“, kada jedan biznis nađe način da poremeti postojeće tržište. Pa bilo to i tržište od nekoliko desetina hiljada sertifikovanih vozača, koliko, recimo, svakog dana ordinira Londonom. Bio je to otvoreni poziv na rat, a front su bile ulice velikih gradova. U Americi, koja nekako uvek dočekuje inovacije raširenih ruku, svega nekoliko gradova se pobunilo i omogućilo taksistima da podnesu tužbe protiv nelicenciranih Uberovih vozača, ali u Londonu su crni taksiji zaustavili saobraćaj u aprilu i junu 2014, kao i u maju ove godine, dok su Parižani, onako temperamentni, palili automobile i fizički napadali vozače Ubera. Reagovale su i vlade nekih država članica Evropske unije, pa je Uber zvanično zabranjen u pojedinim gradovima Francuske, Nemačke, Španije, Belgije i Holandije. Sem što predstavlja (ne)legalnu konkurenciju postojećim taksistima – vozač ne mora da prođe nikakvu obuku poznavanja grada, niti da ima bilo kakvu dozvolu osim vozačke; putovanja su takođe umnogome jeftinija – zvaničnici se protive Uberu jer ne postoji nikakva kontrola vozača, pa samim tim ni bezbednosti putnika.

PROŠLOG PROLEĆA POJAVILE SU SE PRVE NAJAVE DA BI UBER MOGAO DA OTVORI „PREDSTAVNIŠTVO“ I U SRBIJI. U JEDNOM TRENUTKU, NA SAJTU UBERA MOGAO SE VIDETI I POZIV OVDAŠNJIM VOZAČIMA DA SE JAVE I KONKURIŠU ZA POSAO, ALI ON JE UBRZO POTOM SKINUT, NAKON PRVIH REAKCIJA BEOGRADSKIH TAKSISTA. NA FEJSBUKU SE UBRZO OTVORILA I STRANICA PODRŠKE DOLASKU UBERA U SRBIJU, SA ARGUMENTIMA „ZA“ – VISOKA CENA VOŽNJE U BEOGRADU I PONEKAD ZAISTA NEPRIJATNI VOZAČI ILI NEUGLEDNI AUTOMOBILI SAMO SU NEKI OD NJIH – ALI STVAR SE NIJE POMAKLA SA MRTVE TAČKE DO OVOG DECEMBRA, KADA SU PREDSTAVNICI KOMPANIJE ZVANIČNO STIGLI U SRBIJU NA PREGOVORE Samo što to kompaniju nije nimalo sprečilo da nastavi širenje – recimo, u Moskvi niko više ne koristi „obične“ taksije, već Uber ili nekoliko varijanti nalik njemu (naravno da su se imitacije pojavile vrlo brzo). I širio se... Sve do Balkana. Zagreb je osvojen, ali se Beograd još drži. PROŠLOG PROLEĆA, POJAVILE SU SE PRVE NAJAVE da bi Uber mogao da otvori „predstavništvo“ i u Srbiji. U jednom trenutku, na sajtu Ubera mogao se videti i poziv ovdašnjim vozačima da se jave i konkurišu za posao, ali on je ubrzo potom skinut, nakon prvih reakcija beogradskih taksista. Na Fejsbuku

NATRAG U VELIKI GRAD, KAKO OBJASNITI FENOMEN UBERA? SEM NJEGOVE PRISTUPAČNOSTI, RADI SE O ZAISTA INOVATIVNOM PRISTUPU, POŠTO JE GLOBALNI ISKORAK NAPRAVLJEN BAŠ U GRADOVIMA KOJI IMAJU SJAJAN NOĆNI ŽIVOT I PROMENLJIVO (ILI PRILIČNO LOŠE) VREME, BAŠ KAO BEOGRAD, RECIMO: TO SU DVA NEOPHODNA SASTOJKA ZA POVIŠENU POTRAŽNJU ZA TAKSIJEM. NAJBOLJA REKLAMA U STVARI IM JE BILO ONO ŠTO ENGLEZI ZOVU „WORD-OF-MOUTH“, A SRBI „PREPORUKA“, NO NIČEGA NE BI BILO BEZ ZAISTA HRABRIH, PONEKAD I NAIZGLED SULUDIH BIZNIS IDEJA, KOJE ĆE KALANIK OPISATI LITOTOM „PRINCIPIJELNA KONFRONTACIJA“

se ubrzo otvorila i stranica podrške dolasku Ubera u Srbiju, sa argumentima „za“ – visoka cena vožnje u Beogradu i ponekad zaista neprijatni vozači ili neugledni automobili samo su neki od njih – ali stvar se nije pomakla sa mrtve tačke do ovog decembra, kada su predstavnici kompanije zvanično stigli u Srbiju na pregovore sa Ministarstvom građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Srbije. Na sastanku nije došlo do prevelikog „usaglašavanja stavova“, ali do naznake nekog kompromisa jeste, pošto je Uber informisan da zakonodavstvo Srbije ne dozvoljava da preduzetnik ili preduzeće obavljaju delatnost prevoza putnika ako ne raspolažu odgovarajućim dozvolama, te da prema važećim propisima, Uber ne može da se registruje za obavljanje delatnosti na srpskom tržištu. No ubrzo su uberovci reagovali da bi tu uslugu, u dogovoru sa srpskim vlastima, mogli da koriste isključivo profesionalni vozači koji već imaju odgovarajuće dozvole. GOVORILI SMO VEĆ O RATU, a ovaj koji Uber vodi ne mora uvek da izgleda kao frontalni napad i bombardovanje. Nekada je, znaju to dobro Kalanik i Kamp, dovoljno ubaciti nekoliko svojih ljudi iza neprijateljskih linija, kako bi se izvojevala pobeda. Natrag u veliki grad, kako objasniti fenomen Ubera? Sem njegove pristupačnosti, radi se o zaista inovativnom pristupu, pošto je globalni iskorak napravljen baš u gradovima koji imaju sjajan noćni život i promenljivo (ili prilično loše) vreme, baš kao Beograd, recimo: to su dva neophodna sastojka za povišenu potražnju za taksijem. Najbolja reklama u stvari im je bilo ono što Englezi zovu „word-of-mouth“, a Srbi „preporuka“, no ničega ne bi bilo bez zaista hrabrih, ponekad i naizgled suludih biznis ideja, koje će Kalanik opisati litotom „principijelna konfrontacija“. Njegova ideja je da Uber toliko raste i proširi se po svetu pre nego što zakonodavci uopšte shvate šta im se dešava, a da posle bude jednostavno kasno, jer će se građani navići na udobne i jeftine vožnje, čak i kod neregistrovanih vozača. Širenje je nastavljeno i novim ponudama, pa su se tako u brojnim američkim gradovima pojavili taksiji pod nazivom UberX, koji predstavljaju jeftiniju varijantu i u proseku su 40 odsto povoljniji od običnih lokalnih taksija. I upalilo je: u prvoj polovini 2015. godine, 46 odsto svih plaćenih vožnji u metropolama bilo je preko Ubera, što je ogroman skok u odnosu na 15 odsto samo godinu dana ranije.

FENOMEN

SAMIZDAT, ALI STVARNO Jedan klik i vi ste (bogat) pisac „Self-publishing“, kada autori samostalno, zaobilazeći izdavačke kuće, objavljuju knjige iz različitih oblasti – od priručnika za štelovanje hidrauličnih bušilica do krimi romana – novi je fenomen u književnosti, ili preciznije u izdavaštvu, koji iz korena menja tradicionalne odnose. Posle uspeha nekolicine autora, poput E. L. Džejms, ali i mnogih drugih – od kojih neki pišu i više nego čitljive priče koje mogu da zaprijaju i kritici „visokih kriterijuma“, počeo je da se menja odnos izdavačkih kuća prema piscima

Piše Veljko Miladinović

ova knjiga autorke bestselera Pedeset nijansi – Siva nije uspela da zadovolji visoke literarne kriterijume kritike, glasila je jedna novinska vest nakon što je spisateljica – okej, osoba koja upisuje slova u tastaturu – E. L. Džejms objavila nastavak najpopularnije erotske sage u ovoj deceniji. U samoj postavci stvari nešto ne štima. Naime, kritika koja „ima visoke kriterijume“ sasvim sigurno nije uzimala u obzir novonastalo delo, ali iako je reč o najuzvišenijem primerku onoga što se pejorativno naziva treš literaturom, gotovo da ne postoji osoba na ovoj planeti koja nije čula za 50 nijansi Greja. Na stranu pitanje treba li paliti alarm, da li bledunjavo i neubedljivo poigravanje sa primarnim ljudskim porivima postaje „mejnstrim“ literatura 21. veka, očigledno je da priča ima publiku. I to ogromnu publiku. E sad, i pored tolike banalnosti iz priče o nijansama sive može nešto da se nauči – avaj, ne ono što prvo čitaocu pada na pamet! E. L. Džejms je pokazala kako od takozvanog „selfpablišing“ projekta može da se napravi vrlo isplativi biznis.

FENOMEN

„Self-publishing“, kada autori samostalno, zaobilazeći izdavačke kuće, objavljuju knjige iz različitih oblasti – od priručnika za štelovanje hidrauličnih bušilica do krimi-romana – novi je fenomen u književnosti, ili preciznije u izdavaštvu, koji iz korena menja tradicionalne odnose. Posle uspeha nekolicine autora, poput E. L. Džejms, ali i mnogih drugih – od kojih neki pišu i više nego čitljive priče koje mogu da zaprijaju i kritici „visokih kriterijuma“, počeo je da se menja odnos izdavačkih kuća prema piscima. U zapadnom svetu čak i anonimni pisci imaju svoje agente, kojima je primarni zadatak da pronađu izdavača talentovanom skribomanu. Na internet blogovima se može naći pregršt informacija na osnovu iskustava „self-publishing“ autora, i gotovo svi uglas ističu da agenti i dalje savetuju da se put do zvezda krči na tradicionalan način. Jer izdavač je i dalje verifikacija vrednosti nekog dela, a uz to omogućava promociju koju autor nikako ne može da uradi sam. Međutim, kako se pojavljuje sve više autora koji su „sam svoj majstor“, izdavači postaju primorani da drže otvorene oči, da ne propuste nekog ko potencijalno može da proda veliki broj knjiga. I dok su izdavači bili cilj oko kog su se autori „tukli“, selfpablišing mogućnosti su okrenule stvari – sada izdavači, uplašeni

Sve je više internet platformi koje nude i tu mogućnost. Amazon ima jedan od najrazvijenijih self-publishing programa. Ali nije jedini. Postoje Kobo, Smashwords, selfpublishing.com... Mogućnosti su različite. Da li da se kao autor proslavite na nekim platformama, ili da za relativno mali novac odštampate svoju knjigu. Moguće je, recimo, da se pošalje tekst u PDF formatu, da se odabere dizajn korica, i na kućnu adresu u samo par nedelja dobijete primerak vaše knjige. Ako vam se nešto ne dopadne, možete da unesete izmene u PDF. Potom se preko iste platforme te knjige prodaju na zahtev. Odnosno, kupac zatraži tu knjigu, aktiviraju se štamparske prese, i knjiga dolazi do kupca, a internet servis koji vam je omogućio prodaju knjige uzme proviziju.

Selfpablišing je, dakle, moderna verzija sovjetskih samizdata, samo bez ideološkog tereta represije i zaobilaženja cenzure. Novi samizdat zaobilazi teško probojne mejl adrese agenata i kilotone stresa koje svaki autor proživi dok mu prvo delo ne ugleda svetlost dana.

VEĆINA ONIH KOJI SU IMALI ISKUSTVA sa modernim samizdatom, ipak, kaže da je najvažnije stvoriti čitalačku bazu. Jedna od personifikacija samizdat uspeha koju Amazon u samoreklamiranju voli da ističe jeste Mark Doson, autor krimi serijala o plaćenom ubici Džonu Miltonu. Njegova zarada od prodaje elektronskih knjiga preko Amazona prošle godine je prešla magičnu granicu od „šest cifara“. On je svoju prvu knjigu, Umetnost raspadanja (u slobodnom prevodu) objavio još 2000. godine. Izdavač mu je bio Pan Books. I doživeo je fijasko. Danas kaže da je za sve kriv izdavač koji nije imao sposobnosti da promoviše knjigu i proizvede ikakav interes publike. Bio je, kaže, toliko očajan da je obilazio knjižare i pomerao svoju knjigu na vidljivije mesto. Posle neuspelog pokušaja ostavio je pisanje. Nekoliko godina se nije latio tastature.

ZA SVE JE, NARAVNO, KRIV INTERNET. Kako su elektronske knjige dobile na popularnosti, zaista je cela štamparska i marketinška logistika koju su mogle da ponude samo izdavačke kuće postala bespotrebna. Napisati knjigu, pretvoriti je u neki od formata koji je prigodan za „book readere“, ne košta gotovo ništa. Potrebno je samo da knjiga bude interesantna dovoljnom broju ljudi koji bi želeli da daju neki dolar ili evro za nju. Naravno, sve što se radi preko interneta još uvek nosi stigmu neozbiljnosti i „dečjeg igranja“. Ali globalna mreža pruža mogućnosti i za one koji vole tradicionalan vid prezentovanja svojih radova.

ONDA JE SAZNAO ZA MOGUĆNOST SELF-PUBLISHINGA. Napisao je triler Crna milja (The Black Mile), i pustio je e-book na Amazon. Opet je doživeo fijasko. Triler nepoznatog autora samo se utopio u bezbroj knjiga koje kao krajputaši, od kojih svi sklanjaju pogled, stoje na nepreglednim cestama Amazona. Odlučio se za drugačiji pristup. Dao je knjigu za džabe. I Amazon inače ovakav pristup predlaže kao promotivni alat. Naravno, svako ko je ikada napisao knjigu zna šta bi prvo tim IT-jevcima iz Amazona rekao da urade sa svojim „alatom“. Ali Dosonu se isplatilo. „Nisam želeo još jedan neuspeh kraj

da će njihov esnafski monopol da se uzdrma, jure čak i za potpuno nepoznatim autorima.

NAJUSPEŠNIJI NAJUSPEŠNIJ

Amanda Hoking

Jedna je od prvih autora koji su objavljivanjem e-knjiga, takozvanih „young adult“ romančića, zaradili više od dva miliona dolara. Još 2011. postala je poznata po serijalima My Blood Approves i Trylle Trilogy. U jednom trenutku je prodavala 9.000 knjiga dnevno. Na kraju je ipak sa jednom izdavačkom kućom potpisala konvencionalni ugovor, i nastavila da zarađuje milione.

Hju Haui Autor naučne fantastike počeo je sa takozvanim kratkim pričama. Kada je odlučio da svoje delo proširi u roman, postao je neverovatno popularan preko Amazona i Kindle. Potpisao je ugovor sa izdavačem Simon & Schuster da se njegove e-knjige objave u dve edicije, plus jedno samostalno izdanje koje treba da zaokruži priču. A navodno je odbio „sedam cifara“ za ugovor od oko pola miliona, kako bi mu ostala prava za prodaju e-knjiga na internetu.

E. L. Džejms Svakako najpoznatiji samizdat na svetu. Možda i jedina autorka koja je dospela u usta „ozbiljnih“ književnih kritičara, s obavezom ljudi od ukusa da milionima „fanova“ ukažu da to što čitaju, a potom i gledaju, nema ama baš nikakvu vrednost. To nije sprečilo pomenute milione da kupuju njene knjige i gledaju film snimljen po njima. I od E. L. Džejms načine milionerku.

svog imena. Sećam se tog dana. Živim u selu kraj Salzberija u Velikoj Britaniji, vozio sam bicikl i odlučio sam da napravim pauzu. Parkirao sam bicikl uz drvo, nekim čudom sam dobio signal i odlučio sam da pogledam kako prolazi knjiga. Nisam mogao da verujem. Za vikend sam ‚prodao‘ 50.000 primeraka“, prisetio se Doson svojih onlajn početaka. Napravio je samo dve greške. Na knjizi na koju je potrošio više meseci rada i istraživanja nije zaradio ni funtu. Ali, što je najvažnije, nije imao spremnu drugu knjigu koju bi mogao da proda bazi čitalaca koju je pridobio. Tako je pokrenuo seriju o Džonu Miltonu, sredinom 2013. godine, i do sada prodao preko 300.000 primeraka.

DOSIJE

Mladi ljudi uvek nalaze način da deluju buntovno i proaktivno VALENTINA MACURA, ETNOLOG I OSNIVAČ FESTIVALA „PARALEL“

DOSIJE

KOJEM PLEMENU PRIPADAŠ?

Ima li, uopšte, supkultura kod nas? Koji su to „getoi“? Ljudi? Bendovi? Kako izgledaju, gde delaju? Da li ih možemo hirurški izdvojiti iz dominantne kulture? Ili su ovo besmislena pitanja koja vas pikado strelicama pogađaju samo zbog toga što je vrtlog informacija u kojem obitavamo doprineo da nalepnice: modi, tedi, roker, panker, rokabili, šminker, hevimetalac, neofolker, bajker, vespać, roler, rejver, danas, hipster, lamberseksualac, japijevac, yuccie – budu u jednoj slikarskoj vodi za boje. Jedan od sagovornika u ovom tekstu koji rovari po našoj i inostranoj (pot) kulturnoj sceni daje mogući odgovor – „Supkulturaši su svi koji ne čitaju klasiku i ne slušaju Rahmanjinova“

Piše Marina Todorović

ao što smo i imali bojazan – Adel, „Star Wars“ i đuskanje u spotu za numeru „Hotline Bling“ pretvorilo se u jednu pop kulturu. Ovaj natpis stajao je ispod redovne karikature Berija Švarca, ilustratora magazina The New Yorker. Crtež je prikazivao dva doktora kako daju dijagnozu posmatrajući muzičarku

Foto Igor Pavićević dok densuje u nečemu nalik futurističkoj kapsuli. Dakle – šareniš, svaštara, ili eklektika, kako će gotovo svi koji govore za ovaj članak definisati potkulturu danas. Ipak, i pored toga što sada „sve sa svime“ paše, izdvajaju se grupe koje – kako to tumači Valentina Macura, etnolog, antropolog i osnivač supkulturnog festivala „Paralel“ – imaju svoj organizovani mini-svet u kom se kreću, stilizuju, zabavljaju, stvaraju... „Supkulture postoje i danas, i postoje i kod nas, iako se

ovde dominantna, pre svega medijska kultura, potrudila da alternativna kultura i umetnost budu totalno marginalizovane. Ali prošetajte gradom, uđite u različite klubove, na koncerte, i videćete da je sve i dalje tu – i stari dobri pankeri i metalci, a i mnogo toga novog, poput ljubitelja japanske anime i cosplaya, te skejtera i roškara...“ Opisujući „Paralel“, Valentina Macura nišani koliko je važno da glavni grad poseduje takvu vrstu dešavanja:

DOSIJE

„PRVO IZDANJE FESTIVALA 2012. ZAPOČELI SMO U KAFANI „MORNAR“ i to tribinom, jer znamo da je kod nas R‘n‘R zapravo i nastajao u kafanama. Bend Električni orgazam, osnovan je baš u „Mornaru“, tu smo na tribini imali stare i mlade snage – Vladu Džeta, Gileta, Rosu, Duleta Radulovića, ali i Olivera iz KKN. Ove godine, organizovali smo koncert Tajanstvenog voza, benda sastavljenog u čast tri decenije emitovanja istoimene kultne radio-emisije Žikice Simića. Obeležili smo i sedamdeset godina Zvezde i Partizana, izložbom novinskih naslovnica iz prošlog veka. To je bila prilika da uđemo u svojevrsni vremeplov i vidimo koliko su se promenili javni govor i medijska estetika od šezdesetih do danas. Prethodne godine, izložbom u DOB-u podsetili smo se ‘Otpisanih‘ i organizovali šetnju njihovim stazama.“ Na pitanje kako bi opisala ovdašnje značenje reči ‘supkultura‘, kaže: „Supkulture najjednostavnije možemo da predstavimo kao vrstu urbanog folklora i grupisanja po principu privremenog identiteta. Međutim, 21. vek je više vreme individualaca, a posebno su mladi sve manje skloni takvom grupisanju. Ako danas možemo da kažemo da je jedan čovek = jedan medij jer ima mobilni da nešto snimi i pristup internetu da to i objavi, to nas svakako dovodi

do velike raznovrsnosti kako informacija, tako i stilova. A uz toliku fuziju uticaja – stroge definicije u ravni (sup)kulture ne mogu da opstanu. Međutim, mislim da mladi ljudi uvek nalaze način da deluju buntovno i proaktivno.“ A kako je to bilo u vreme kada su se gramofonske ploče nabavljale „preko veze“ i kada je bilo normalno da se „ekipa“ okupi i ima i vremena i strpljenja da sluša sve pesme sa novog albuma, oslikaće upravo jedan od „starih snaga“ sa prve tribine „Paralela“ i muzičar koga su prozvali apostolom hevi-metala, a koji – iako je u penziji (za muzičare ta reč, verovatno, nema značenje) – i dalje svoje vreme „troši“ u studiju Radio Beograda – Vladimir Janković Džet. „KADA SI POSLEDNJI PUT ODSLUŠALA CEO ALBUM?“, presekao je tokom razgovora jedan od osnivača Crnih bisera, Tunela i Vlada Džet benda, koji su pečatirali nekadašnju jugoslovensku rok scenu. „Naš svet je bila muzika, mi smo za to živeli. Cela generacija. Svi su bili u muzici i slušali je. Radio Luksemburg je u to vreme bio ‘Sveto pismo‘. Konzumirali smo, pod jedan, britansku top-listu. Ploča je bila suvo zlato i teško se dolazilo do nje. Imali smo kanale – ljude koji su nam ih donosili. Bile

Ako gledamo vizuelno, danas Rijana ima istu frizuru kao frontmen pank grupe Exploited. Tada je ta frizura bila šok a danas je modni trend. Danas i manekeni H&M izgledaju kao pankeri, tako da tu nema bunta

su samo tri stvari u životu mladih ljudi – igranka/bioskop/utakmica. A igranka je bila jedino mesto gde si mogao da upoznaš devojku. Mi smo kreirali igranke, bili ‘prozor u svet‘. Nije bilo informacije, mi smo bili informacija.“ Evocirajući uvodne korake Crnih bisera objašnjava kako je onomad izgledalo kada se ne uklapaš, nego štrčiš: „Vanzemaljci. Šta sad mi to – na struju, gitare, dugačke kose...“ Odgovarajući na pitanje da li su zbog te „dugačke kose“ imali problema i da li je upravo naziv benda ‘Crni biseri‘ – preuzet od naslova istoimenog filma koji se bavi maloletničkom delinkvencijom – posledica toga što su se i oni – želeći da se izdvajaju – osećali delinkventno, Džet memoriše: „Malo na ulici, i u školi. Imali smo problem sa direktorkom 14. gimnazije, u koju sam išao. U prvoj postavi su svirali Slavko Božović i Ivan Božović, sinovi Saše Božović (jugoslovenska lekarka i učesnica Narodnooslobodilačke borbe Jugoslavije), koja je napisala knjigu Tebi, moja Dolores. ‘Zlatni dečaci‘, drugi bend je potekao iz iste škole. Mi smo hteli da budemo drugačiji od njih.“ TRAŽEĆI DA MI PROTUMAČI ČINJENICU DA JE NJEGOVA PRVA PLOČA BIO ELVIS PRISLI, a da danas imamo situaciju da neko bude prislijevac i da ujedno ide npr. u martinkama na folk koncerte, Džet odgovara: „Čovek mora prvo da se opredeli šta ga interesuje, da zna ko je, ali i da ne bude slepo vezan za to, jer ta vrsta vezanosti vodi do pogrešnog izbora... Ne treba biti suviše zadrt – ovo me ne interesuje, jer i u tom velikom segmentu koji te ne interesuje uvek ima kvaliteta koji mogu da te oplemene, jer muzika i služi da ti oplemeni život.“ Dilemu da li staviti zagradu (i odričnu rečcu u njoj) ili ne u rečenici „Punk is (not) dead“ pokušava da otkloni drugi član prve „Paralelove“ tribine, frontmen sastava Urbana gerila a danas urednik Nedeljnika i pisac Branko Rosić: „Kao muzika, verovatno jeste. Ali možda danas pankeri nisu oni s gitarama već desperadosi koji podrivaju sistem drugim sredstvima – kao Snouden i Asanž. Možda je Vikiliks novi Sex Pistols. Jer tu je borba protiv establišmenta.“ Slikajući današnjicu, poput onih doktora na ilustraciji karikaturiste The New Yorkera, Rosić daje sličnu dijagnozu: „Ako gledamo vizuelno, danas Rijana ima istu frizuru kao frontmen pank grupe Explo-

DOSIJE

ited. Tada je ta frizura bila šok a danas je modni trend. Danas i manekeni H&M izgledaju kao pankeri, tako da tu nema bunta.“ Pokušavajući da razvežem „Gordijev čvor“ opasan oko panka kada se posmatra iz današnjeg dvogleda – pitanje za Rosića bilo je delegirano iz knjige sociologa kulture Dika Hebdidža Potkultura: značenje stila. Hebdidž kaže da su pankeri „voleli da ih mrze“, misleći na one britanske (možda zato danas na martinkama iz najnovije kolekcije piše: „Punk is the last interesting thing that happened in this country“). „Nas pankere, trebalo je, ako ne baš da mrze, bar da vide da smo različiti – ekipa iz škole i roditelji i sve ono što je predstavljalo deo svakodnevnog života. U godinama panka čitali smo knjigu Paklena pomorandža. Od filmova, Taksista, Made in Britain i Quadrophenia. Voleli smo i film Rude Boy o Clashu.“ KAKO BISMO PONOVO ZAŠRAFILI SVE POTKULTUROLOŠKE ŠRAFOVE, koje su odvrtali prethodni čitači, naredni tumač – kulturolog Maja Vukadinović dala je svoje naučno viđenje: „Eklektika je po mom mišljenju ključna reč koja objašnjava supkulture u današnjem Beogradu. Potkulture su pomešane, a pojedine su, poput hipstera, već deo mejnstrima. Tako je bilo i ranije – mejnstrim kultura je uvek, posle određenog perioda, ‘usisavala‘ pojedine potkulture. Setimo se samo hipika u Americi, koji su preko noći cveće u kosi zamenili japi garderobom. Različite potkulture postoje u gradu. To su hipsteri koji se mogu sresti u Savamali, hevimetalci koji ne propuštaju svirke u Domu omladine, gejmeri, poštovaoci japanskih mangi, LGBT zajednica... Sve ove različite grupe, izuzev možda hipstera, nisu velike i za razliku od pre 30 godina kada smo imali nekoliko vrlo specifičnih potkultura – sada imamo mnogo više, ali manjih supkultura.“ Mladi, danas, bez obzira na to koju kulturu uvažavaju, nose „converse“ patike, popularne starke. Svako sada može da nosi starke, ali tu više – nema bunta, nema poruke, nema suštine. Vukadinovićeva dodaje i to da su hevimetalci, možda, najverniji poklonici svog „geta“: „Verujem da postoje mladi za koje je pripadnost supkulturi mnogo više od imidža i određene poze. Tvrdim da su manje supkulture u svakom pogledu autentičnije: recimo – hevimetalci u Beogradu zaista žive u skladu sa svojom supkulturom.“

Omiljeni primer mi je Festival kreativnosti u Kanu, najveći festival za oglašivače i reklamne agencije. Tamo dominiraju mladi, beli muškarci ispod 40 godina sa bradom ili brkovima, u patikama i sa naočarima. Dakle – neki od najkreativnijih ljudi na svetu zapravo mnogo liče jedni na druge i u tom smislu ne pokazuju ni trunku nezavisne misli ili originalnosti

DA BI OVAJ ČLANAK BIO FER-PLEJ BORBA stavova i mišljenja, neophodno je bilo utkati i ono što mlađe generacije imaju da kažu o supkulturaškoj pozornici. Lea Stanković, digitalni kreativni menadžer Communis DDB, jedna od onih koje možemo nazvati spomenutim ‚yuccie‘ (mladi urbani kreativci) odbacuje Hebdidžovo viđenje potkulturnih stilova: „Supkulture, u smislu u kom je Hebdidž pisao o njima, danas ne postoje. Tokom osamdesetih godina supkulture su bile definisane kroz modu, muziku, šminku, ples, drogu i mesto okupljanja. Danas nam je daleko teže da utvrdimo postojanje supkulture – delom i zbog mobilnih tehnologija koje omogućavaju zatvorene grupe komunikacije i lako identifikovanje sa određenom grupom kroz nekoliko postova na društvenim mrežama, koje ne mora da znači i pripadanje. Razlika između trenda, mode i supkulture postaje sve zamagljenija. Lea na ovu temu postavlja nekoliko pitanja i crta drugačiji ugao: „Da li hipsteri zaista imaju neka ubeđenja koja ih ujedi-

njuju? Da li su i pankeri to imali ili su samo imitirali jedni druge da bi pripadali toj grupi, da bi se razlikovali od većine? Sada sa distance i sa velikom dozom nostalgije gledamo na hipije, pankere, tedijevce, i naknadno im pripisujemo određene ideale i uticaj. Danas je razlika to što imate paradoks gde osoba koja izlazi na tzv. alternativna mesta, tvrdi da je antiglobalista i anarhista i sve to demonstrira kroz svoj izbor brendova – recimo martinke ili starke – koji su sve samo ne antiglobalistički.“ Pri svođenju računa za slova i reči, pada mi na pamet jedan naslov: „When Radio Was the Boss“ (koji sam spomenula Džetu) i da je možda, danas, onaj ko sluša kvalitetan radio najveći alternativac i supkulturaš. Vladimir Janković Džet arhaično tumači moje pitanje da li mu smeta to „when“: „Niste vi mladi svesni, radio je i dalje šef. Čujete muziku, ali ne konstatujete, ostaje vam u uhu neki zvuk, informacija. Dok TV, svi ti video-efekti zahtevaju punu pažnju.“

EKSKLUZIVNO

Kevin Sistrom, tvorac Instagrama

ISTRAŽUJTE SVET I JURITE SVOJE STRASTI... Piše Ekipa magazina Original

EKSKLUZIVNO

... I ne zaboravite da to slikate Ekskluzivni intervju za magazin Original Kevin Sistrom, tvorac Instagrama i jedan od najuspešnijih mladih ljudi na svetu, doživeo je kao idealnu priliku da svoja poslovna iskustva podeli sa ambicioznim ljudima u Srbiji koji će sutra možda poželeti da krenu njegovim stopama na ovaj ili onaj način. I ima pravo. Ako je nekad bilo moguće mladom čoveku iz bilo kog kraja sveta da za svega nekoliko godina ostvari uspeh o kom će čitava planeta čuti, onda je to danas. Informacione tehnologije su takve – svemoguće. Preko noći su stvorile poljanu za građenje uspeha na kojoj granice apsolutno ne postoje. Kevin Sistrom je jedan od onih koji su taj prostor umeli da iskoriste. A možete i vi...

K 20

EKSKLUZIVNO

EVIN SISTROM JE NE TAKO DAVNO ZAJEDNO SA SVOJIM PRIJATELJEM MAJKOM KRIDŽEROM „POKUŠAO NEŠTO“. Oduvek je voleo fotografiju, oduvek je cenio kreativnost... Napravio je aplikaciju koja povezuje sve te strasti i verovao u nju. Kad je trebalo da daju ime aplikaciji, Kevin i Majk su razmišljali o ulozi medija koji stvaraju. Kako bi ime aplikacije oslikavalo njenu primenu, tadašnji startaperi su došli do Instagrama slaganjem termina „insta“ i „telegraf“. „Cilj nam je da budemo ne samo aplikacija za objavljivanje fotografija, već i način na koji ljudi dele priče o svojim životima, baš dok se stvari dešavaju“, rekao je Sistrom jednom prilikom.

Ekskluzivni intervju za magazin Original doživeo je kao idealnu priliku da svoja poslovna iskustva podeli sa mladim i ambicioznim ljudima u Srbiji koji će sutra možda poželeti da krenu njegovim stopama na ovaj ili onaj način. I ima pravo. Ako je nekad bilo moguće mladom čoveku iz bilo kog kraja sveta da ostvari uspeh o kom će čitava planeta čuti za svega nekoliko godina, onda je to danas. Informacione tehnologije su takve – svemoguće. Preko noći su stvorile poljanu za građenje uspeha na kojoj granice apsolutno ne postoje. Kevin Sistrom je jedan od onih koji su taj prostor umeli da iskoriste. Šta je najvrednije što ste naučili kao student? Iz perspektive zrelog čoveka, šta smatrate osnovom na kojoj ste od mladih dana rasli u ovo što ste danas?

Uvek sam bio radoznalo dete. Moji roditelji i nastavnici ohrabrivali su me da isprobavam nove stvari: da rizikujem, da jurim svoje strasti bilo da se one tiču muzike, kompjuterskih nauka ili sporta. Nisam veliki fotograf, ali volim da pravim fotografije. Dok sam studirao u Italiji, pohađao sam časove fotografije. Tamo me je profesor ohrabrio da pokušam sa plastičnom

bili smo mali tim i provodili smo dosta vremena zajedno. Brzo smo jedan kod drugog uočili jake strane i shvatili smo da nam je bolje kad radimo zajedno nego kad delamo zasebno. Uspeh Instagrama je ujedno i počast timskom radu i ohrabrivanju svakog pojedinca u timu da se uključi u rešavanje velikih problema, bez obzira na godine iskustva u poslu. U jednom od intervjua rekli ste da volite da radite različite stvari. Koliko je to prednost u poslovnom i privatnom aspektu života? Kako ste naučili da se fokusirate na jednu stvar ako vas toliko toga privlači?

Vrlo su mi važni veština i jednostavnost. Ideja je da u svemu što radimo pokušavamo da dođemo do jednostavnih, pristupačnih i korisnih iskustava koje ćemo negovati i nadograđivati. To podjednako važi za moju ljubav van posla, prema vinu i kuvanju, kao i za moj pristup proizvodima koje kreiramo u Instagramu. Kao i sa kuvanjem, magija nastaje kada uzmete mnogo navodno kompleksnih sastojaka i iskombinujete ih tako da dobijete nešto što je fantastično. Rad na novim tehnologijama – umetnost je u vašim izborima.

Naučili smo da pravimo proizvode za ljude koji nisu nužno poput nas. Kompanije koje to mogu da izvedu su najuspešnije od svih Od oktobra 2010, kad je aplikacija lansirana u San Francisku, ljudi su ozbiljno zavoleli Kevinovo i Majkovo tehnološko čedo zvano Instagram. Ove godine Instagram je na mesečnom nivou aktivno koristilo četiristo miliona ljudi, što je za čak sto miliona aktivnih korisnika više nego što pokazuju statistike od prethodne 2014. godine. Dakle, aplikacija poznata po fotografijama živih boja i prefinjenim filterima raste, i ne planira da se zaustavi. Upravo zbog toga je Kevin Sistrom danas više nego dragocen sagovornik. Profesionalno je rastao zajedno sa Instagramom i bez obzira na uspeh koji je postigao, njegova strast prema fotografiji i tehnologiji danas nije ništa manja. Ostao je prizeman, srećan i za svoje saradnike uvek dostupan, jer mobilni telefon ne gasi.

kamerom koja pravi kvadratne fotografije i eksperimentisao sam sa načinima na koje sam razvijao slike. Zapravo, ručno sam pravio filtere za fotografije. Ta praksa je promenila moj pogled na to kako da svedem stvari na najjednostavniju formu, što je automatski već tada vodilo ka rađanju Instagrama. Kada ste i kako naučili da radite u timu? Da li uzimate ulogu vođe?

Imam sestru i dolazim iz skladne porodice. U ranim godinama, moji roditelji su nas ohrabrivali da rizikujemo i da otaremo prašinu sa ramena ako padnemo. Naučili su nas o tome koliko je nezavisnost važna, koliko je važno zatražiti pomoć kad je potrebno, i koja je vrednost partnerstva. Kad smo Majk i ja zajedno osnovali Instagram,

Osam meseci nakon što ste pokrenuli Instagram, na vašem prvom predavanju na Univerzitetu Stenford, govorili ste o osam mitova startapa. Tada vas je bilo samo četvoro u kompaniji. Sada vas je preko 150. Kada se osvrnete, da li je postalo išta lakše sad kad vas je više? Kako su izgledali vaši dani iz startap perioda i koliko su se stvari promenile?

Kad smo počeli, vikendi nisu postojali. Majk i ja smo postavljali alarme na telefonima za slučajeve da su serveri prebukirani ili su pali, a to bi se dešavalo na četiri ili pet sati. Kako smo rasli, palili bi se na svaka četiri sata, i onda na svakih 15 minuta. Do današnjeg dana, razvio sam Pavlovljev refleks na zvuk tog alarma, simultani strah i osećaj panike. Ti alarmi su takođe bili znak

UPOZNAJ SVET

DOK SAM STUDIRAO U ITALIJI, POHAĐAO SAM ČASOVE FOTOGRAFIJE. TAMO ME JE PROFESOR OHRABRIO DA POKUŠAM SA PLASTIČNOM KAMEROM KOJA PRAVI KVADRATNE FOTOGRAFIJE I EKSPERIMENTISAO SAM SA NAČINIMA NA KOJE SAM RAZVIJAO SLIKE. ZAPRAVO, RUČNO SAM PRAVIO FILTERE ZA FOTOGRAFIJE. TA PRAKSA JE PROMENILA MOJ POGLED NA TO KAKO DA SVEDEM STVARI NA NAJJEDNOSTAVNIJU FORMU, ŠTO JE AUTOMATSKI VEĆ TADA VODILO KA RAĐANJU INSTAGRAMA

EKSKLUZIVNO

rasta, što je u stvari super. Danas imamo drugačije izazove. Šta ćemo sledeće da radimo? Kako da Instagram dođe do novih ljudi ili do zemalja u kojima smo i dalje mali? Gde ići sa ove tačke? Iako je tim postao veći, količina posla koji obavljam nije se umanjila. Srećni smo jer imamo tu mogućnost da svakog dana odlazimo na posao u kom stvari postaju sve zanimljivije i zanimljivije. Svaki mlad čovek nada se dobrom i dobro plaćenom poslu nakon školovanja. Kada završe sa svim tim ispitima, imaju osećaj kao da su spremni za realan svet koji se dešava van knjiga. Kakvo je bilo vaše prvo iskustvo? Šta mislite o stažiranju i volontiranju?

Ja sam stažirao u Odeu, kod njegovih koosnivača Evana Vilijamsa i Noja Glesa. Džek Dorsi je bio jedan od prvih inženjera tu, a ja sam bukvalno delio sto sa njim čitava tri meseca. Posle koledža, radio sam dve godine u Guglu. Silicijumska dolina je vrlo malo mesto puno uzbuđenja, i puno prilika za sticanje znanja i usputno upoznavanje novih ljudi. Rad za Gugl i Odeo, kao i moja otvorenost za šanse i mogućnosti – čak iako nije reč o stvarima koje sam ja zamišljao i planirao – odigrali su veliku ulogu u mom životu i donekle me doveli do ovoga što sam danas. Moj uspeh se svodi na mnogo sreće, mnogo mogućnosti i mnogo rada.

Kako proizvod ili ideju predstavljate ljudima? Tačnije, kako prodajete ideju?

Građenje biznisa je nešto u šta zaista verujem. Pokrenuo sam Instagram sa Majkom jer smo osetili da možemo da napravimo neverovatan posao koji povezuje ljude kroz fotografije. Vrlo brzo nam je bilo jasno da se nešto veliko sprema. Svi su se šetali unaokolo sa moćnim telefonima i kamerama u džepovima, dešavala se duboka promena. Ljudi su komunicirali vizuelno i koristili fotografije za doživljavanje sveta koji ih okružuje. Uočili smo taj nalet promena i strastveno smo se posvetili tome da nekako iskoristimo prednosti tog talasa. Naučili smo da pravimo proizvode za ljude koji nisu nužno poput nas. Kompanije koje to mogu da izvedu su najuspešnije od svih. Koje karakterne osobine su vam pomogle na putu ka ostvarenju preduzetničkog sna?

Fokusiranost, veština i pažnja usmerena ka rešavanju bitnih problema. U Instagramu, mi smo na vreme znali da je naša zajednica naša najveća prednost. Sve što pravimo je za našu zajednicu, pre nego da osmišljavamo nove proizvode ili tehnologije bez jasnih zahteva. Ta fokusiranost na rešavanje pravih problema zvuči simplifikovano, ali ume da bude vrlo retka među preduzetnicima. Na to smo Majk i ja neverovatno ponosni.

Na kojim greškama ste učili?

Kad bismo mogli da se vratimo u vreme srednje škole i pitamo moje prijatelje šta oni misle, kakav startap ću ja jednog dana pokrenuti, mislim da bi predvideli da bi to bilo nešto orijentisano u pravcu umetnosti, fotografije i povezivanja ljudi. To su bile moje strasti tada, a i sada su. Strast je jedan od bitnih faktora koji su uticali na uspešnost Instagrama. Ono što sam tokom vremena naučio, nakon dugog perioda isprobavanja i grešaka, bila je važnost fokusa. Kad smo Majk i ja gradili Burbn, koji je na kraju postao Instagram, uključili smo mnogo fičera – prijavljivanja na lokaciji, sisteme vrednovanja, mogućnosti za objavljivanje fotografija i svašta još. Bilo je konfuzno i komplikovano, nijedna od tih funkcija nije se izdvajala. Tada smo znali da, ako hoćemo da gradimo kompaniju koja će imati perspektivu za rast, moramo da se fokusiramo na to da budemo stvarno mnogo dobri u jednoj stvari. Tako smo sasekli sve grane Burbn aplikacije sem fotografije, komentara, mogućnosti za lajkovanje i, najvažnije, tendencije za okupljanje zajednice oko proizvoda. I dali smo sve od sebe da od toga napravimo najbolje iskustvo od svih koja su ponuđena. Silicijumska dolina je poznata po ambicioznom, ne tako prijateljskom i kompetitivnom okruženju. Kako ste se odvojili od toga? Izgradili ste srdačnu i otvorenu zajednicu.

Tražimo studente koji su strastveni prema platformama kao i mi, koji dele našu posvećenost i imaju različite perspektive i različita iskustva. Uvek težimo rastu u našem timu talentovanih ljudi. Naša stranica posvećena tome je ažurna. Svi uvek mogu da je posete – instagram.com/about/jobs – i vide koja su nova mesta otvorena kod nas

Ja vidim mnogo strastvenih ljudi sa dosta zanimljivih ideja. Ljudi se ne bave informacionim tehnologijama zato što iz nekog razloga moraju. Ljudi se prijavljuju za poslove zato što hoće da ostvaruju ideje koje menjaju svet, da grade nešto što utiče na milione ljudi. Podižući Instagram, okupili smo tim saosećajnih kolega, zainteresovanih da pomognu hiljadama i milionima ljudi u pronalaženju svog vizuelnog glasa. Lepota poslovnih izazova je u tome da uvek morate da se unapređujete kao i da rastete, kako vas ne bi pojele neke druge velike ribe. Da li mislite da je Instagram još „dete“? Kako vidite budućnost Instagrama? Postoji li neka platforma koja ima potencijal da prestigne Fejsbuk, Tviter i Instagram?

Fotografije su univerzalne. One prevazilaze jezičke i kulturne barijere. Ta univerzalnost povezuje ljude na Instagramu vrlo duboko sa prijateljima, porodicom, ali i sa kulturama, strastima i događajima. Na osnovnom nivou, to omogućava stvarima kao što je razmena poruka da budu u većoj meri vizuelne, i pruža nam nove načine da budemo u toku sa životima prijatelja kroz njihove fotografije. Uređaji u našim džepovima su nas otvorili za nove načine izražavanja, i stvorili su masovne zahteve za mehanizmima koji će

naše komunikacije unaprediti. Naši mehanizmi, kao što su filteri i hyperlapse, postoje kako bi vizuelnu komunikaciju učinili inspirativnijom i efikasnijom. Sa svim što gradimo, vrlo vredno radimo da sve što je kompleksno učinimo jednostavnim, i da omogućimo da se iznese svaka dimenzija života – emocije, ko si ti, sa kim si i šta vidiš... Budućnost društvenih medija će biti prenosivija i interaktivnija. U njoj će vizuelna komunikacija postati besmislena jer će ljudi moći da se presele na različita mesta kroz prikaze. Mi razmišljamo o tome kako to sve izgleda na Instagramu i kakav osećaj izaziva. Kako u svetu takvih pritisaka pronalazite vreme da se izduvate i opustite? Vaš telefon je uvek uz vas i uvek ste dostupni. Da li uspevate da uključite neke sportske aktivnosti u vaše prebukirane dane?

Verujem da je veliki deo naše kulture da ne sedimo u kancelariji po ceo dan. Niko neće da me gleda kako sedim ispred kompjutera u kancelariji po ceo dan. U tome nema ničeg inspirativnog. Instagram pokazuje da si tamo, sa svetom. Mi ohrabrujemo naše zaposlene da istražuju svet i da jure svoje strasti. Da li investirate u startapove i

kakve su prirode vaše najčešće investicije? Kako procenjujete ideje drugih ljudi i vrednost njihovih proizvoda?

Instagram se nikad ne bi otisnuo da nije bilo ključnih investitora koji su rizikovali zbog nas. Ljudi su verovali u našu viziju od samog početka i taj prvi novac omogućio nam je da napravimo najbolje moguće iskustvo. Ja sam zapravo uključen, kao mentor i „anđeo investitor“, u nekoliko tehnologija i ciljeva. Uglavnom se tiču umetnosti, nauke i tehnologije. Kako izgleda vaš proces regrutovanja? Kako birate ljude koji treba da postanu deo Instagram zajednice?

Naša strast ovekovečavanja i deljenja lepih trenutaka je protkana kroz sve što radimo u Instagramu. Mali smo, raznolik tim koji radi zajedno kako bi inspirisao kreativnost širom sveta. Zapravo, 75 odsto naše zajednice živi van granica Amerike. Tražimo studente koji su strastveni prema platformama kao i mi, koji dele našu posvećenost i imaju različite perspektive i različita iskustva. Uvek težimo rastu u našem timu talentovanih ljudi. Naša stranica posvećena traženju novih ljudi je ažurna. Svi uvek mogu da je posete – instagram.com/about/jobs – i vide koja su nova mesta otvorena kod nas.

BUDI VREDAN

ZAŠTO ŽELITE DA RADITE KOD NAS? Original je okupio stručnjake za ljudske resurse iz tri kompanije koje uspešno posluju u Srbiji -- MK Group, Pharma Swiss i KMPG -- kako bi mladim ljudima, stručnjacima u razvoju, preneli vredna iskustva koja su stekli sedeći „na drugoj strani stola za kojim se vode razgovori za posao“ i koliko god mogu im pomogli u zaobilaženju svih onih početničkih grešaka u poslu koje jesu prirodne, ali umeju da nas uspore na putu do cilja

SVAKA OZBILJNA KOMPANIJA NAJVIŠE POLAŽE U LJUDE. Bez dobrih kadrova, sva mehanizacija vrlo malo vredi. Sa druge strane, svaki ozbiljan mlad čovek na početku karijere nastoji da uđe u tim ljudi koji su dovoljno dobri uzori da bi od njih učio, ali i dovoljno otvoreni za „svežu krv“ kako bi mogao da otpočne svoje profesionalno dokazivanje. Takvi timovi obično sede u prostorijama najuspešnijih firmi, u kojima su uglavnom standardi za zaposlenje vrlo visoki. Kako odskočiti od ostalih kandidata i kako ne praviti sve te početničke greške koje jesu prirodne na početku karijere, ali umeju da uspore, glavne su dileme svih onih koji tek ulaze u poslovne vode. Upravo zbog toga je Original okupio stručnjake za ljudske resurse iz tri kompanije koje uspešno posluju u Srbiji -- MK Group, Pharma Swiss i KMPG -- kako bi mladim ljudima, stručnjacima u razvoju, preneli vredna iskustva koja su stekli sedeći „na drugoj strani stola za kojim se vode razgovori za posao“

MK GORANA GOLUBOVIĆ VUKSANOVIĆ, HR DIREKTOR LJUDI

Kontinuirano smo u potrazi za kandidatima koji su proaktivni, koji imaju preduzetnički duh, inovativni su i spremni na stalno učenje i usavršavanje. U kompaniji MK Group 80 odsto oglasa koje raspisujemo usmereno je ka mla-

dim ljudima, onima koji su tek stekli diplomu osnovnih studija. Danas se fakultetska diploma, znanje engleskog jezika i računarska pismenost, tj. poznavanje rada na kompjuterskim programima Word, Excell, Power Point, smatraju elementarnim uslovima koje kandidati treba da poseduju. Od njihovog poznavanja materije, iskustva, posvećenosti i pripremljenosti za intervju, ali i sveukupnog utiska tokom razgovora i procesa selekcije, zavisi da li će biti primljeni u radni odnos u našoj kompaniji. PRIPREMA

Ključna stvar prilikom prvog susreta sa potencijalnim poslodavcem jeste dobra priprema, kako kandidata, tako i osobe koja vodi intervju. Ukoliko je osoba pozvana na intervju, potrebno je da se informiše o poslodavcu, da sazna detalje koji joj mogu pomoći da što bolje prezentuje svoja znanja i veštine koji mogu doprineti budućem radu poslodavca. Takođe, potrebno je da kandidat na intervju dođe desetak minuta ranije. Ovo je vreme koje kandidati treba da posvete sebi, da vide prostorije i zaposlene, da se oslobode suvišne treme i koncentrišu na svoje predstavljanje. Kada govorimo o dres kodu za intervju, on treba da bude formalan i da odgovara poslovnom okruženju. Kandidat treba da bude obučen u skladu sa svojim godinama, dame da imaju svedenu šminku i skladan nakit. NOVAC

Razgovor o finansijskim očekivanjima svakako je najneprijatniji deo intervjua, kako za potencijalnog kandidata tako i za osobu koja vodi razgovor. Očekivanja uvek treba da budu u skladu sa znanjem i iskust-

vom koje kandidat ima. Važno je da kandidat bude svestan onoga što može ponuditi poslodavcu, da bude realan, da ne potcenjuje, niti precenjuje sebe. Poslodavci nas plaćaju za ono kako radimo i čime doprinosimo kompaniji. U njihovom je interesu da imaju vredne, ambiciozne i snalažljive zaposlene, a to svakako donosi i odgovarajuću finansijsku nadoknadu. SAVET

Onima koji tek treba da uplove u poslovne vode savetovala bih da počnu sa malim, a da sanjaju o velikim planovima. Poručila bih im da svoj plan počnu da realizuju već danas, jer se ništa neće dogoditi dok ne krenu u veliku akciju. Vrlo je važno da proaktivno traže posao, jer posao neće naći njih. Važno je i da se ne stide da pitaju jer nije sramota ne znati, a sigurna sam da su tokom studija već naučili da ne postoje glupa pitanja. Savetovala bih im da budu spremni na stalno učenje, da poštuju autoritet i znanje nadređenih, da neguju stečene, ali i da se konstantno trude da steknu nove kontakte.

Pharma Swiss MARKO PETROVIĆ, REGIONALNI HR MENADŽER LJUDI

Rad sa ljudima je najlepši, ali i najizazovniji, naročito ako od vaše pažnje i iskustva zavisi koliko ćete dobro proceniti nekog ko uskoro može postati lider u vašoj organizaciji. Već na prvim razgovorima prepoznaju se kandidati koji su studije koristili da prihvate svaku vannastavnu aktivnost kao novu priliku, da steknu dodatno iskustvo i nauče nešto novo. Oni se ističu među ostalima. U današnjem okruženju koje je izrazito multikulturalno i kada je svet zaista jedno veliko tržište rada, znanje engleskog je gotovo uvek neophodno za zaposlenje, dok je poznavanje dodatnih jezika od velikog značaja. Dobri kandidati su objektivni u vezi sa svojim profesionalnim kvalitetima i razvojnim potrebama, i istovremeno su otvoreni da traže povratnu informaciju o svom radu i napretku. To ih čini sigurnima i daje jasan odgovor o tome koliko je njihov rad prihvaćen.

BUDI VREDAN

ADAPTACIJA

Proces uklapanja razlikuje se u zavisnosti od pozicije i iskustva novozaposlenog. Razvijene organizacije, kao što je moja, imaju jasnu sliku o tome šta se očekuje u konkretnoj situaciji i pružaju punu podršku novozaposlenima da što pre upoznaju okruženje, ali takođe i da razumeju očekivanja koja njihov direktno nadređeni i tim imaju od njih. U procesu uklapanja, koji je inače za svakog stresan, bitno je da novozaposleni ima jasnu sliku da li ispunjava očekivanja. Proaktivno traženje povratne informacije od kolega i direktno nadređenog, kao i reagovanje na njih, od ključne je važnosti. SAVET PRIPREMA

Do sada sam radio u okruženjima koja su negovala poluformalni stil odevanja i komunikacije, tako da lično ne očekujem da kandidati na intervju dolaze u izrazito formalnoj odeći. Neke druge kompanije pak imaju drugačiju poslovnu filozofiju, pa bih svakako savetovao bilo koga ko ide na intervju da se raspita kakav pristup se očekuje na razgovoru. Vrlo bitan momenat prilikom razgovora za posao je izbalansiran pristup komunikaciji i uopšte nastupu, tako da sve informacije mogu biti od koristi -- koji je kodeks oblačenja, ko će biti na razgovoru, da li je neophodna prethodna priprema i sl., pa je moj savet da kandidat slobodno postavi ova pitanja osobi koja ih je kontaktirala. To će govoriti o vašoj ozbiljnost i tako ćete dobrom pripremom izbeći moguće zamke i greške. Poslodavci cene kandidate koji su spremni, koji poznaju kompaniju u koju dolaze na razgovor (istorija, portfolio, poslovni rezultati). Neke od najvećih grešaka koje kandidati prave u ovom procesu su: CV sa gramatičkim ili tipografskim greškama, CV koji ne reflektuje stvarno iskustvo ili znanje (što se na razgovoru veoma brzo prepozna), nedovoljna priprema za intervju (u vezi sa zahtevanim veštinama za poziciju ili samu kompaniju), previše neformalan pristup sastanku i naravno -- kašnjenje na razgovor.

Kvalitet i trud se uvek prepoznaju, a upornost, doslednost i učenje su siguran put ka njemu. Posavetovao bih studente da iz grešaka uče i da svaku prepreku shvate isključivo kao izazov koji treba pobediti. To je osnovni kvaltiet koji izdvaja jako uspešne ljude od ostalih. Jer kada se osvrnete jednog dana na svoju karijeru kao iskusni profesionalac, videćete da su upravo prepreke i načini na koje ste ih prevazišli ono što je obeležilo vaš karijerni put. Iskustva koja steknete i pobede koje ostvarite tokom karijere ne mogu se kupiti. Cenite, zato, svaku takvu priliku koju dobijete na putu ka cilju.

KMPG MARIJANA PAVLOVIĆ, PEOPLE, PERFORMANCE & CULTURE MANAGER LJUDI

Selekcija kandidata za posao obavlja se na osnovu prethodno postavljenih kriterijuma, tj. minimuma zahteva koje kandidat treba da ispuni da bi bio pozvan na razgovor. Budući da su to ljudi koji su tek završili fakultete, njihove biografije su najčešće skoro identične i dosta liče jedne na druge. Pred-

nost imaju kandidati koji su tokom studija imali vannastavne aktivnosti, prakse, učestvovanja na raznim studentskim takmičenjima, članstva u studentskim organizacijama, kao i aktivnosti u nevladinom sektoru. Takođe, podržavamo kandidate koji su se bavili sportom, muzikom, glumom... Kandidati koji su bili angažovani van fakulteta ističu se i na razgovorima. PRIPREMA

Generalno govoreći, poslodavci prvo primete formu i izgled radne biografije. Pre svega, odeljak „profil“, treba da bude kratak i jasan. Nakon toga se prelazi na ključne veštine koje je kandidat naveo, obrazovanje i radno iskustvo. CV treba da bude koncipiran tako da se lako čita. Kandidati treba da obrate pažnju da njihov CV bude bez grešaka, jer su greške prvo što poslodavci uoče. Za pisanje CV-ja treba koristiti jedan font slova, razmaci između redova treba da budu jednaki. Sve ovo govori o pedantnosti i zainteresovanosti kandidata, kao i o vremenu koje je posvetio pisanju radne biografije. Naravno, podrazumeva se da podaci u biografiji moraju biti istiniti, pošto se sve vrlo lako da proveriti. Svaka navedena informacija u biografiji jeste potencijalno pitanje od strane poslodavca. Na razgovor za posao nikako ne bi trebalo doći sportski obučen ili obučen kao za večernje izlaske -- kako to devojke nekad znaju da urade. Tokom razgovora za posao nikako ne treba govoriti loše o prethodnom poslodavcu -- bez obzira na to koliko je loše iskustvo kandidat eventualno imao. NOVAC

Pitanja o visini plate nisu primerena za nekoga ko tek počinje da radi. Naravno, ukoliko poslodavac tokom razgovora ne pomene platu, pravo kandidata jeste da pita. SAVET

Onima koji tek ulaze u poslovne vode bih poručila da je najvažnije da definišu čime bi voleli da se bave u budućnosti, u kom pravcu žele da se profesionalno razvijaju i usavršavaju. Onda treba da teže tom cilju i da shodno tome apliciraju za posao. Ako konkretno govorimo o razgovorima za posao i o stupanju na prvi posao, želim da istaknem da je trema prirodna stvar -- svi imamo tremu. Nekada je ona veća, nekad manja. Ipak, dobro je da kandidat provežba kod kuće neke stvari, da se spremi za razgovor i, koliko god je to moguće, izgleda prirodno.

EX CATEDRA

NE OSLANJAJTE SE SAMO NA KREATIVNOST, ona je tek neophodna varnica Razgovarala Zorica Marković

Kako biti kreativan ako smo odmalena učeni samo da sledimo logiku, ako za sebe mislimo da smo daleko od tih genijalnih kreativnih umova. Može li se kreativnost naučiti, može li se popraviti ili je zacrtana? Kako se menja i čime? Lazar Džamić, marketinški stručnjak koji već 15 godina živi i radi u Londonu, autor Cvjećarnice u kući cveća -- knjige o kultnom stripu Alan Ford i fenomenu njegove popularnosti u SFRJ -iskustva stečena u najboljim svetskim agencijama podelio je i sa zaposlenima u velikom Google ZOO, čiji je šef. Učeći od najboljih, učio je najbolje i spreman je da ta znanja deli sa čitaocima Originala

Ilustracije Strahinja Simić

EX CATEDRA

ogika će vas odvesti od tačke A do tačke B. Mašta će vas odvesti gde god da poželite. Treba verovati Albertu Ajnštajnu, koji je ovu rečenicu izgovorio mnogo pre nego što se bilo ko od nas rodio. Najveći umovi današnjice znaju da je uspeh u biznisu mnogo više od čiste logike. Mnogo više od toga da sledite uputstva iz udžbenika. To je povezivanje, umrežavanje misli, emocija, znanja, shvatanja. I menjanje. Tako će, kako kaže Pablo Pikaso, neko sunce pretvoriti u žutu mrlju, a drugi će žutu mrlju pretvoriti u sunce. Kako biti kreativan ako smo odmalena učeni samo da sledimo logiku, ako za sebe mislimo da smo daleko od tih genijalnih kreativnih umova. Može li se kreativnost naučiti, može li se popraviti ili je zacrtana? Kako se menja i čime? Lazar Džamić, marketinški stručnjak koji već 15 godina živi i radi u Londonu, autor Cvjećarnice u kući cveća -- knjige o kultnom stripu i fenomenu njegove popularnosti u SFRJ -- iskustva stečena u najboljim svetskim agencijama podelio je i sa zaposlenima u velikom Google ZOO, čiji je šef. Učeći od najboljih, učio je najbolje i spreman je da ta znanja deli sa čitaocima Originala. Hajde da demistifikujemo priču: da li se kreativac rađa ili se kreativac postaje? Kako je moguće razviti kreativnost?

Mislim da su obe stvari u pitanju. Neki od nas, a ne smatram sebe nešto prirodno kreativnom osobom, ali sam dosta radio na tome, jednostavno se rode sa sposobnošću da gledaju na svet malo drugačijim očima. To bukvalno može da bude genetski, može da bude sklop okolnosti, sredine i porodice u kojoj su rasli i koja je stimulisala otvoreni pogled na svet i permanentno pitanje ‚zašto baš ovako, zašto ne može drugačije‘, povezivanje stvari koje se u običnom životu i u običnim kategorijama ne povezuju. Jedan psiholog je rekao da je kreativnost ništa drugo do sposobnost ekstremnih asocijacija; to znači da dijapazon asociranja i povezivanja potpuno različitih stvari u našim životima jeste ono što čini kreativnost. To je ono što je Edvard de Bono, jedan od nekadašnjih vodećih stručnjaka za kreativnost, nazvao „rekama razmišljanja“, a to znači da kada ostajemo u određenim načinima razmišljanja i navikama, nismo u stanju da vidimo van toga -- to se dešava mnogim biznismenima, državama i ljudima.

ostaje samo varnica u potencijalu koja će se teško rasplamsati u veliku vatru kreativnosti i postignuća. Kako se onda kreativnost razvija? Kako se drugačije misli i gleda na situaciju, kako se stvara ta veza asocijacija?

Moderne generacije su vrlo srećne jer samo kad pomislim koji su nama bili izvori informacija, stimulacija i asocijativne mreže... Mi nismo imali internet, sve što smo imali bile su knjige, magazini, televizija i radio -- stari mediji, sporiji i ograničeniji, mnogo više uređivani od onoga što postoji danas. Danas je sve na jedan klik, ne postoji informacija, oblast ili znanje kome se ne može pristupiti instant onlajn. Oni imaju privilegovanu poziciju jer im je znanje lako dostupno. Mislim da je problem u mentalnom stavu, u tome da shvate da stvari ne padaju sa neba, već da moraju da

Postoji negde u principu tendencija da se kreativnost i pojedinac u kreativnoj priči tretira u dva ekstrema: jedan je kao usamljeni kauboj, genij koji se pojavi i padne s Marsa, sa nekom kompletno novom idejom, ili da je morao da bude točkić u nekom timu. Istina je negde na sredini Ta sposobnost da se gleda van uobičajenih „reka razmišljanja“ jeste ono što čini suštinu kreativnosti. Neki su prirodno malo više skloni, a drugi rade dosta na tome. Ja sam taj primer, ja i dalje permanentno radim na tome da proširim svoje vidike, da imam što veći dijapazon asocijativnih uglova, i da moja asocijativna mreža bude što šira i veća jer sam shvatio da mi to omogućava da pronalazim interesantnije uglove, drugačije odgovore na neka stara, ali i na neka nova pitanja. Moram da priznam da ja glasam za rad u velikoj meri, jer niko u današnjem svetu, bogatom neverovatnom količinom informacija, ne može da se oslanja samo na svoju kreativnost. Ako pogledate čak i najveće genijalce, videćete mnogo rada iza njihovog talenta. Jedan od najvećih dizajnera 20. veka, Milton Glejzer -- čiji je jedan od najpoznatijih protežea Mirko Ilić i koji deli kancelariju s njim -- iznad kancelarija ima natpis „Umetnost je rad“. Što znači da bez velikog rada, naša kreativnost

se potrude. Ako hoću da budem arhitekta, kako da budem što kreativniji? Najpre počneš da istražuješ onlajn, ko su poznati arhitekti danas, a ko u istoriji, zbog čega su poznati, šta su novo doneli. Posle određenog vremena, počnu da se pojavljuju obrasci novih razmišljanja. I što se duže provodi vremena na toj teritoriji, sve više shvatamo da su uticaji za kreativne ljude veoma raznovrsni -- da je neko bio inspirisan muzikom, dečjom igrom, stranim kulturama, naučnom fantastikom, kao što je bila veliki arhitekta Zaha Hadid. Da bismo bili kreativni, moramo da ‚otvorimo mozak‘, čitamo što više, slušamo što više, potopimo se u što je moguće više različitih uticaja da bismo proširili našu asocijativnu mapu. To je jedan od glavnih načina izlaženja iz naših ‚reka svesti‘. Najpre treba da ulože mnogo vremena u to, zatim da traže što raznovrsnije uticaje za svoju kreativnost, da spajaju nespojive uglove i teritorije. Tako se može napraviti novi pomak u kreativnoj svesti.

EX CATEDRA

Tu važi onaj princip 80:20 odsto uloženog truda u odnosu na talenat?

Ono što je Malkom Gledvel u svojoj knjizi Natprosečni napisao -- postati dobar u bilo čemu: kuvanju, bubnjevima, karateu, marketingu... zahteva da se nekih najmanje 10.000 sati provede u tome. Ja mislim da treba i više. Rad i strpljivost su apsolutno kritična kategorija, osim ako neko nije bogomdan da se rodi s takvim neobičnim pogledom na svet. Ti pojedinci su neverovatno retki, većina velikih ljudi uložila je mnogo rada i strpljenja da bi došla do te pozicije. Kontrola impulsa i građenje

strpljenja -- to je apsolutno kritično za kreativnost. Otkrijte nam bar neke najvažnije korake na putu razvoja kreativnog uma.

U razvoju kreativnosti je osnovno da li imam stav, da li imam otvoren um, da li prihvatam da nešto ne znam. Početak kreativnosti je da prihvatim da nešto ne znam, da nešto ne radim dovoljno dobro. To je inferiorna pozicija: ‚hoću da uradim bolje nego sada i radim na tome‘. Zatim da upoznam teritoriju u kojoj želim da menjam stvari, da saznam koji su glavni vektori, glavni igrači, koje su glavne priče, glavna znanja... Jer ako želiš da budeš arhitekta, opet, moraš veoma dobro da poznaješ tehniku arhitekture. Ako hoćeš da budeš inovativni kuvar, moraš veoma dobro da poznaješ tradicionalno kuvanje, a ne samo da eksperimentišeš, jer ako ne znaš bazične stvari zanata, javiće se problem. Kad shvatimo šta je teritorija tradicionalnog, na kojoj svi igramo, onda treba otvoriti mozak za različite uticaje, i pitati se -- na koji način ja mogu da primenim na ovo. Recimo, u biologiji ima vrlo zanimljivih oblika -- kako te oblike da primenim u arhitekturi... To je ono što je Zaha Hadid uradila; na koji se način moderna tehnologija može primeniti u arhitekturi, ono što je uradio britanski arhitekta Norman Foster i mnogi drugi, pre svega engleski arhitekti. U marketingu glavni uticaji nisu marketing, nego popularna kultura -- muzika, film, umetnost, moda itd. Naša zona asocijacije mora da bude ogromna. Bez izlaganja sebe raznim sferama uticaja nema poma-

Danas je sve na jedan klik, ne postoji informacija, oblast ili znanje kome se ne može pristupiti instant onlajn. Moderne generacije imaju privilegovanu poziciju jer je znanje lako dostupno. Mislim da je problem u mentalnom stavu, u tome da shvate da stvari ne padaju sa neba, već da moraju da se potrude. Ako hoću da budem arhitekta, kako da budem što kreativniji? ka. Da bi se razumelo šta je kreativnost po sebi, pomaže čitanje, recimo, knjiga o kreativnom razmišljanju, o inovativnom razmišljanju. Daje nam neku vrstu rečnika i aparata koje možemo da primenimo u svakodnevnom životu, kao neke vežbe koje mogu da nas stimulišu dok ne steknemo naviku.

Optužbe su da naš sistem školovanja ubija kreativnost. Kako ga menjati?

To je veliko pitanje na koje je nemoguće odgovoriti jednostavno. Pitanje obrazovnog sistema je uvek pitanje politike. Obrazovni sistem ima ulogu u jednom društvu, ideološku i političku i faktičku ulogu, i pi-

EX CATEDRA

Kako se to radi u Guglu?

Gugl je anomalija, čak i u odnosu na potpuno razvijene kompanije u svetu. Nije slučajno što je Gugl već godinama na vrhu liste kompanija u kojima ljudi žele da rade. Biznis je postao prilično mučno mesto, gde se ljudi ne tretiraju najbolje, i Gugl i ostale kompanije u Silicijumskoj dolini jesu anomalija zato što uvode sasvim nove principe. Gugl ima naučni pristup čitavoj priči. Šta je to što ljude čini srećnijima na poslu? To što imaju kontrolu nad onim što rade, što su dobro plaćeni, što imaju dobru podršku, što imaju odličan trening, što imaju saradnju sa kolegama umesto da im neko stalno naređuje šta da rade. To zahteva da regrutujete određeni tip ljudi koji se snalaze u takvom okruženju, što znači da je

tanje je društva i zemlje kako tretiraju obrazovni sistem i za šta. Da li se tretira za kreiranje kadrova koji će lako da se zaposle u nekoj industriji koju zemlja ima ili koju hoće da stvara, ili je uloga obrazovnog sistema nešto drugo. Da li mi hoćemo da kreiramo slobodoumne ljude, kreativne ljude ili one koji samo znaju nešto a ne moraju da budu mnogo kreativni. Da imate dobrog inženjera, ali ne mora da bude mnogo kreativan. Osnovno pitanje je šta mi u stvari želimo da kreiramo i zašto. Činjenica je da naš sistem do sada nije bio dovoljno kreativan, nije stimulisao kreativno razmišljanje, stimulisao je poslušnost, negativan odnos prema životu, jer su glavni podstreci za učenje kod nas strah od kazne, umesto unapređenje... Tema je kompleksna. Obrazovni sistem koji se fokusira na razvijanje kreativnosti može politički da bude opasan za vlast zato što to znači da kreiraš potpuno nove generacije koje će sutra početi da dovode vlast u pitanje.

čitava stvar jedna vrsta spirale gde polazite od toga da birate specifičan mentalni sklop ljudi, onda se oni vrlo lako uklope u tu Guglovu filozofiju i to hrani jedno drugo. Ako postoji išta drugo što može da sumira Guglov princip, to je skup nekoliko karakteristika koje ljudi što rade u Guglu treba da imaju. Jedna je da se ne plaše haosa i da se ne plaše nedefinisanih situacija pošto je to prirodno digitalno okruženje, nestabilno, užasno je brzo, jer se promene stalno dešavaju. Ako neko nije u stanju da se nosi sa promenama, sa nedostatkom sigurnosti i specifičnosti, taj će imati problema. Biraju se oni vrlo okretni, vrlo otvorenog uma, adaptabilni, da vrlo brzo mogu da se prilagode promeni situacije i promenama okruženja, da mogu vrlo lako i brzo da

krenu u drugom pravcu od onog u kojem su krenuli, da promene kompletno definiciju svog posla za godinu dana itd. Sposobnost da se traže prilike u haosu, nestabilnosti i nesigurnosti, to je jedna od glavnih mentalnih karakteristika; druga je da su to ljudi koji sami rešavaju probleme, koji neće doći kod šefa i reći: ‚Imamo problem‘, nego: ‚Bio je problem i evo tri načina koje sam našao da ih rešim, i nijedan od njih nije funkcionisao i sad mi treba kolektivna pomoć.‘ Tek kada probaju sami da ga reše na različite načine i nije uspelo. To su ljudi koji imaju vlasništvo nad svojim problemima i poslom. Ima još jedna duža lista od sedam-osam atributa koji se gledaju i koji čine Gugl onim što jeste, ali on je jedna velika anomalija u svetskom smislu.

Šta ste još naučili u Guglu?

To su bile glavne stvari. Da čovek mora da bude vrlo fleksibilnog uma da bi uopšte mogao da funkcioniše u modernom društvu i da bi bio uspešan, i to je glavna stvar, da je promena nekada dobra, nekad nije, ali ne može da se izbegne danas, niti da zakopamo glavu u pesak jer onda će drugi da nam određuju pravac u kojem ćemo da idemo. Da prihvatimo svet takav kakav je i da budemo najpametniji i najfleksibilniji u tim okolnostima kakve postoje. To je glavni nauk, a drugi je da su ljudi svuda ljudi. Ne postoji savršena država, ne postoji savršena firma, svaka ima svoje specifične patologije, i za neke ljude su malo manje ili više prihvatljive, ali svuda su ljudi sa svim svojim snagama i slabostima.

EX CATEDRA

Koliko je važan timski duh?

Uloga kreativnosti u pojedinačnom smislu više zavisi od toga da li je neko na spektrumu ekstrovertnosti i introvertnosti nego bilo čega drugog.

U modernom društvu i jedna i druga stvar se vide jer funkcionišu u zavisnosti od okolnosti, ali moj veliki nauk je da u razvijenoj zemlji, kao što je recimo Engleska, niko ne može da ima uspešnu karijeru ako u isto vreme nije uspešan kao timski igrač. Kako se gradi tim kad u njemu postoje ljudi koji se ne vole ili su

Glasam za rad u velikoj meri, jer niko u današnjem svetu, bogatom neverovatnom količinom informacija, ne može da se oslanja samo na svoju kreativnost. Ako pogledate čak i najveće genijalce, videćete mnogo rada iza njihovog talenta. Jedan od najvećih dizajnera 20. veka, Milton Glejzer -- čiji je jedan od najpoznatijih protežea Mirko Ilić i koji deli kancelariju s njim -- iznad kancelarija ima natpis „Umetnost je rad“ potpuno nekompatibilni?

To je dobro pitanje. Postoji nekoliko aspekata: najpre kako se tim pravi, na prvom mestu, ogroman procenat problema se rešava tako što se tim sastavi i napravi tako da ljudi podržavaju jedni druge u kreativnom i u smislu znanja. Sama konstrukcija tima rešava više od polovine potencijalnih problema, i to se često zaboravlja. Ne razmišljamo često koji je dobar tim, nego nabijamo ljude, bez razmišljanja kako će oni raditi. To je prva greška. Ako uskladimo dobro tim

prema njihovim ličnim karakteristikama, zatim kako im se znanja preklapaju ili gde su različita, kako komuniciraju, koji su im lični ciljevi, neko je u misiji da kreira nešto što ranije nikada nije, a neko drugi je isključivo da proces ide bez ikakvog problema i da ga optimizujemo najbolje. Oni svi imaju ulogu u timu i na taj način tim treba da se napravi. I ako se dese razlike, jer ljudi su ljudi, prva stvar koju recimo Gugl gleda, jeste na koji način lični cilj i lične misije mogu da se usklade: da li je svima važan bonus, pa se

EX CATEDRA

igra na bonus; da li je svima važno da nauče nešto novo, pa se onda tretira kao novo učenje. Da li je komunikacija u pitanju, da ima komunikacioni stil koji je direktan i grub a drugi su rezervisani, pa se tu rade treninzi, priča, savetovanje -- komunikaciono se traži neka vrsta rešenja. Ako se to ne reši, onda su dve situacije moguće: u ekstremnim situacijama ljudi u timu se zamene, ako stvari ne mogu da se reše, a druga je, moja omiljena, da se timu da zajednički neprijatelj, i to je ono što funkcioniše na nivou zemlje -- kad ima razdora u zemlji, izmisli se ili uvodi neki spoljašnji neprijatelj. To je poteklo iz vojske, da se ljudi ujedine oko nekog zajedničkog problema ili neprijatelja. Nekad je to konkurent a nekad je tehnologija -- recimo neka koju svi smatramo lošom i hoćemo da je zamenimo i onda je ta tehnologija neprijatelj; nekad je to drugi tim sa kojim se takmičimo da bismo bili prvi itd. To se koristi da se timska dinamika optimizuje, ali nekad nema drugog rešenja nego da se članovi tima zamene. Koje knjige preporučujete za podsticanje kreativnosti?

Sve može da bude podsticaj. Možda početi sa knjigama koje govore o tome kako kreativni um razmišlja, kako se inovacioni proces dešava i kako ih različite kreativne

AKO POSTOJI IŠTA DRUGO ŠTO MOŽE DA SUMIRA GUGLOV PRINCIP, TO JE SKUP NEKOLIKO KARAKTERISTIKA KOJE LJUDI ŠTO RADE U GUGLU TREBA DA IMAJU. JEDNA JE DA SE NE PLAŠE HAOSA I DA SE NE PLAŠE NEDEFINISANIH SITUACIJA POŠTO JE TO PRIRODNO DIGITALNO OKRUŽENJE, NESTABILNO, UŽASNO JE BRZO, JER SE PROMENE STALNO DEŠAVAJU kompanije primenjuju, pre svega razne principe iz kreativnog i inovativnog razmišljanja u svoj pravac, to je dobro mesto da se krene. Ima mnogo tih kako naš mozak funkcioniše... Danijel Kaneman, Dona Rijeli... sve knjige u vezi sa bihevioralnom ekonomijom su odlične da shvatimo kako nam mozak funkcioniše, gde smo „zaslepljeni“ procesima koji se dešavaju u našem mozgu a koji su potpuno prirodni. To je odlična baza. Način na koji se kreativne tehnike primenjuju, kao što su u brainstormovima, u različitim radionicama -- postoji more literature na tu temu, neke knjige su bolje, neke su lošije, ali većina je vrlo korisna. A van toga, postoji gomila primera kako su to ljudi u našoj branši uspeli da reše određeni problem, koji je uticaj bio kod njih, da li da se različite struke

stave da rade zajedno, da li su bili inspirisani potpuno desetom oblašću itd. Uticaji dolaze sa svih strana, to je ta magija koja nije predvidiva, i kad razumemo tehničke aspekte kreativnosti, možemo da otvorimo um za sve uticaje u našem životu. Koje su prednosti kreativaca sa ex-Yu prostora, postoji li neki poseban „gen“ Balkana?

Dosta sam razmišljao o tome i moram da priznam da nisam baš sklon generalizacijama, jer postoje slični mozgovi svuda. Ako bih ušao u neku vrstu generalizacije, možda bih zbog društveno-istorijskih uslova u kojima smo vaspitavani, zbog tog nedostatka strukture i reda oko nas, i te opšte nepredvidljivosti koja je mnogo izraženija nego u nekim društvima, rekao da smo mi fleksibilniji u haosu. Nedostatak reda može da bude prednost, a može da bude i mana u nekom drugom smislu, ali mnogo zavisi od ličnog ispoljavanja tih karakteristika u specifičnom okruženju. Da li postoji balkanska kreativnost? Nisam siguran. Kreativnost je kreativnost, ali proizvod te kreativnosti će biti nešto drugačiji u zavisnosti od naših kulturno-istorijskih uslova. Naše teme će biti drugačije od onih kojima se, recimo, bavi jedan engleski kreativac, a mehanizmi su prilično isti.

TEMA BROJA

↙TAJNA

SRPSKOG VATERPOLA Piše Slobodan Maričić

TEMA BROJA

Bazen. U gornjem desnom uglu vreme teče kao da žuri na voz. Sa leve strane čovek sa plavom kapicom fintira jednom. „Milanović...“ Još jedna „moša“. „Milanović...“ Poslednje stotinke ubacuju svoje kofere u vagon i mašu s prozora. „Goooool, gooool“, viče Milorad Đurković dok vaterpolisti histerično mlataraju rukama, i to ne u cilju održavanja na vodi. Bio je to početak vladavine kojoj se ne vidi kraj. U Beogradskoj areni će od 10. do 23. januara biti održano 32. Evropsko prvenstvo u vaterpolu, koje će oboriti mnoge rekorde. Bez sumnje će biti oboren rekord po broju gledalaca – 12.000 ljudi gledaće jedan meč sporta koji je, sticajem okolnosti, postao zaštitni znak ove zemlje, uz košarku i jedan reket u ruci Novaka Đokovića. Original je zato sakupio nekoliko generacija naših zlatnih „delfina“: o uzrocima i posledicama naših najvećih uspeha govorili su Aleksandar Šoštar, Slobodan Nikić, Aleksandar Šapić, Vladimir Vujasinović, Velibor Vasović, Nikola Jakšić...

TEMA BROJA

„Nema više vremena za bilo šta“, kaže Mladen Delić dok lopta pada negde oko centra igrališta. Na ekranu piše 1983 – Split. „Nema vremena, 45:38“, imitiraće ga posle generacije i generacije. Čuje se publika kako ustaje. „Vujović...“ Zamislite nekog dedicu na tribini kako u tom trenutku od napetosti niti stoji niti sedi i gleda šta će se desiti. „Šansa... Gol! Gol!“ Čuje se onaj huk koji izaziva dodir lopte i unutrašnje strane mreže. „Ludnica, šta je ovo“, viče Delić i mrmlja nešto što nikada nisam razumeo. Muzika kreće u pozadini. Rez. Na ekranu se vidi stadion u Ljutice Bogdana 1. Augentaler je udara onako kako je udara, a lopta okrugla, šta će, odlazi tamo gde odlazi. Milojko Pantić mirno i staloženo saopštava koliki je sada rezultat – „Dvaaaa, dvaaaa...“ Instrumental iz pozadine se čuje sve jače. NEBO SE OTVORILO, A EKRAN VEĆ PRIKAZUJE dečaka kako skače, šutira za tri i pogađa. „Oh, my – nešto nešto – Djordjevik“, viče neki Englez. Na ekranu piše: Huventud–Partizan 70:71. Rez. Bazen. U gornjem desnom uglu vreme teče kao da žuri na voz. Sa leve strane čovek sa plavom kapicom fintira jednom. „Milanović...“ Još jedna „moša“. „Milanović...“ Poslednje stotinke ubacuju svoje kofere u vagon i mašu s prozora. „Goooool, gooool“, viče Milorad Ðurković dok vaterpolisti histerično mlataraju rukama i to ne u cilju održavanja na vodi. „Jugoslavija je prvak sveta“, kaže on. Te 1986. godine, kao što nas čuvena špica emisije „Sećanja“ uvek podseti, što joj je, jelte, i zadatak, Jugoslavija je postala prvak sveta u vaterpolu. Osvajane su pre toga dve bronze, kao i dva zlata na Olimpijskim igrama, ali to je bio prvi put da je osvojeno Svetsko prvenstvo. Ni manje ni više nego u poslednjoj sekundi četvrtog produžetka. To je bio gol koji je, kako piše po internetu, bacio Jugoslaviju u trans, a i moj otac potvrdno klima glavom da je tako bilo. Dve godine kasnije na Olimpijadi u Seulu takođe je osvojeno zlato. Prva medalja tada mladog

KOLIKO NAM TEORIJSKA LOGIKA MOŽE POMOĆI SVAKOG DANA? ONA JE VAŽNA ZA DISCIPLINU UMA I JEZIKA, ZA PRECIZNO I UTEMELJENO RAZMIŠLJANJE I IZRAŽAVANJE, KOJI SE ISPOLJAVAJU U NAJVIŠOJ MERI U NAUCI, ALI SE TIČU SVIH OBLASTI RAZUMA. KROZ DISCIPLINU, PRECIZNOST, MUDROST, KOJE SU NAM NEOPHODNE U ŽIVOTU, LOGIKA NAM POMAŽE. VIŠE NEGO SAMIM ZNANJEM, DOBRIM NAVIKAMA, KOJE JE STICANJE TOG ZNANJA STVORILO U NAMA KOSTA DOŠEN, PROFESOR MATEMATIKE I LOGIKE, FILOZOFSKI FAKULTET i talentovanog golmana Aleksandra Šoštara. „Ono što izdvaja našu reprezentaciju je veliki rad, ne samo sada već i u dužem periodu. Ne može ništa preko noći. Postoji velika priprema, rad sa svakim igračem kako bi on dao svoj maksimum, i to sada daje pravi rezultat. Tradicija i škola. Iz doba stare Jugoslavije naši treneri i stručnjaci su zaslužni za to, i to nas sada drži tu gde jesmo“, navodi Šoštar, osvajač sedam medalja sa reprezentacijom. Za vaterpolo su se na ovim prostorima uvek brinuli odlični stručnjaci, počev od Vlaha Orlića, Nikole Stamenića i Nenada Manojlovića, preko Dejana Udovičića i Igora Milanovića, do „mladih nada“ Dejana Savića i Vlade Vujasinovića. POD NJIHOVIM VOĐSTVOM I NASLEĐEM, osvojeno je sve. Lakše će biti da prebrojimo šta nije, što je samo po sebi lepo na neki poseban način. Eto, naši reprezentativci u vaterpolu medalje nisu osvojili na Olimpijadi u Atlanti 1996, na Svetskom prvenstvu u Melburnu 2007. bili su četvrti, a u Barseloni

Kao što Srbiji nikada nije falilo vaterpolo stručnjaka, neće joj faliti ni vaterpolo talenata. To je bio i jedan Milan Gale Muškatirović, i jedan Dušan Mandić, i svi između koji su isplivali što su imali. Samo da se ovi prvi slušaju, a ovi drugi neguju

2013. sedmi, isto kao i u Firenci 1999. godine. Osim toga, provukli su se i dva Svetska kupa, dve Mediteranske igre i jedna Svetska liga, a da su učestvovali. Provukli se, onoj zemlji tamo daleko od mora. Aleksandar Šoštar ističe da je stav da je osvajanje medalja normalna stvar velika greška i da je velika stvar i kad se bude u prva dva, tri ili četiri. „Vaterpolisti su osvojili sve što se može osvojiti, i onda kada budu drugi, to je pogrešno. Veliki je to teret, ali navikli su. Nije najpravednije, ali kada ste dobri, onda se i to doživljava. Misle ljudi ‚normalno je biti prvi‘. Nije. Nije normalno biti prvi bilo gde, to je samo dodatan teret. Svaka medalja je izuzetan uspeh“, kaže on. Devet takmičenja je uspelo da se provuče, a od recimo 1990. godine osvojeno je 36 medalja. Poslednja, u Kazanju, došla je na superioran način. Hrvatska je u finalu vodila 2:0 i na kraju izgubila 11:4, a na internetu je naročito postao popularan onaj snimak na kojem se hrvatski selektor Ivica Tucak krsti jer ne može da veruje šta Mitrović sve brani. „Ono što se dogodilo u Kazanju... Niko nikada nije bio tako superioran“, ističe Šoštar. Vaterpolisti su postali onaj učenik koji dobija toliko petica da se ljudi više i ne iznenađuju kada se to desi opet. Nije on štreber, ne, on je onaj kul tip kojem sve polazi za rukom – i sport, i učenje, i devojke, i zezanje. A petice normalne, svakodnevne. Ali zato kad peticu dobije onaj problematični iz zadnje klupe, i to na Novom Zelandu...

TEMA BROJA

VATERPOLISTI SU OSVOJILI SVE ŠTO SE MOŽE OSVOJITI, I ONDA KADA BUDU DRUGI, TO JE POGREŠNO. VELIKI JE TO TERET, ALI NAVIKLI SU. NIJE NAJPRAVEDNIJE, ALI KADA STE DOBRI, ONDA SE I TO DOŽIVLJAVA. MISLE LJUDI ‚NORMALNO JE BITI PRVI‘. NIJE. NIJE NORMALNO BITI PRVI BILO GDE, TO JE SAMO DODATAN TERET. SVAKA MEDALJA JE IZUZETAN USPEH ALEKSANDAR ŠOŠTAR

“MI SMO SVOJE ZADATKE DO SADA U VEĆOJ MERI BESPREKORNO ODRADILI, a zahvaljujući Dejanu Saviću nismo ni lenji da svako malo obnovimo gradivo. Zaista se može reći da uz profesore koje imamo, predstavljamo već dugi niz godina najuspešniju školu srpskog sporta”, kaže Filip Filipović. U međuvremenu igre vaterpolista dovele su do sledećeg razgovora Aleksandra Šapića i hrvatskog carinika. „Poznat si mi, koji sport ono?“ „Vaterpolo.“ „Da, da. Jesi nam ih beše učačkavao dosta?“ „Jesam.“ „Ajde beži da te ne gledam!“ „Poslednjih iks godina pitanje ‚šta očekujete od vaterpolista‘ postalo je protokolarno, uvek je odgovor – ‚očekujemo zlato‘. I meni je smetalo kad mi to kažu dok sam igrao, sigurno ne prija ni ovim momcima sada. Postižu se dobri rezultati, a vaterpolisti su do sada naučili ljude da osvojiš zlato tako što se malo okupaš i ono padne sa neba. Nije tako, potreban je veliki trud“, kaže nekadašnji strah i trepet golmana Aleksandar Šapić. A toga će biti i u Beogradu, i očekivanja da se osvoji zlato i velikog truda „delfina“ da dođu do najvišeg postolja. Na Evropskom prvenstvu (od 10. do 23. januara) videće se i nešto što nikada do sada nije, bazen u Beogradskoj areni. Kapacitet hale je smanjen, moći će da uđe „samo“ 12.000 ljudi, više nego što je u Evropi ikada pratilo jedan vaterpolo meč. „Konkurencija nikada nije bila veća, ni-

POGLEDAJTE KOLIKO JE SPORTSKIH USPEHA POSTIGNUTO U 2015. GODINI. PORED SVEGA ŠTO SE DEŠAVA TO JE JEDINA POZITIVNA STVAR. NAŠ NAROD JEDINO TO VIDI KAO POZITIVNO, GLEDAJU SAT VREMENA I BOLJE SE OSEĆAJU. VATERPOLISTI IGRAJU ZA SVOJU ZEMLJU I DRŽAVU, PRIMER SU MLADIMA I STVARNO JE GREHOTA ŠTO SE ZA NJIH NE ODVAJA MNOGO IZ BUDŽETA SLOBODAN NIKIĆ IMAMO TRI NAJBOLJA IGRAČA NA SVETU NA SVOJIM POZICIJAMA – PRLAINOVIĆA, FILIPOVIĆA I PIJETLOVIĆA. TO NIKO NIKADA NIJE IMAO, A TO SU TRI IGRAČA NA TRI KLJUČNE POZICIJE, LEVO, DESNO I CENTAR. IMAMO I STRAHOVITO DOBRO UKOMPONOVANU EKIPU. SPLETOM OKOLNOSTI SU TAKO SKLOPLJENI DA IMA NOSILACA IGRE I ONIH KOJI TO NISU, ALI SU ODLIČNI IZ DRUGOG PLANA ALEKSANDAR ŠAPIĆ

kada jača i dokle god ovi uspesi da potraju, treba uživati u njima. Dešava se tako da negde vodimo 1:0 i na kraju izgubimo 3:1, a u vaterpolu gubimo na početku 2:0 i na kraju dobijemo 11:4“, kaže bivši reprezentativac Jugoslav Vasović dan posle Partizanovog ispadanja iz Lige Evrope posle poraza od Augzburga. CELA KONSTRUKCIJA – zidovi, dno plivališta i instalacije, montiraju se krajem stare i početkom nove godine, a uz veliki bazen montiran je i jedan manji za zagrevanje. „Kada sam prvi put kročio u ovo zdanje pomislio sam ‘šta bih dao jednom odigramo ovde utakmicu’. I eto, ostvarilo se. Jedva čekam da počne, da osetim tu atmosferu, da odigramo utakmicu pred više od 10.000 naših navijača. To je nešto što nam sigurno fali u karijerama i ne želimo da propustimo taj trenutak ni za šta na svetu”, ističe Filip Filipović. Inače, Beograd će ugostiti 16 muških i 12 ženskih reprezentacija, a svi mečevi biće odigrani u jednom bazenu, što se takođe nikada nije desilo. „Prvi put na nekom prvenstvu učestvuje ovoliki broj ekipa. Najveće takmičenje do sada i u muškoj i u ženskoj selekciji. Očekujem da bude nešto novo u ovom sportu, neizvesniju i veliku borbu za plasman i u vrhu i u donjem domu. Na ovom EP reprezentacije se bore i za Olimpijadu. Prvih četiri-pet idu u kvalifikacije, to je interesantno“, navodi Vasović. Prema njegovim rečima, ono što našu reprezentaciju razlikuje od ostalih to su atmosfera i zajedništvo. „DUGO SU ZAJEDNO. IMA TU NEKOLIKO STARIJIH i nekoliko mlađih, ali Andrija i Filip celog života igraju zajedno. Uz to, selektor i stručni štab vode tim onako kako treba. Kod nas je šef – šef i to je važno. A za rezultat sam iskreno nešto nezainteresovan, ono što nas interesuje dolazi u avgustu. Znam snagu naše ekipe, sigurno ćemo doći visoko. Igramo kod kuće, imamo podstrek, ali primarna je Olimpijada“, ističe Vasović. Sami reprezentativci, onaj najtrofejniji i onaj najmlađi, na pitanje šta reprezentaciju Srbije razlikuje od ostalih odgovaraju identično. „Ovu generaciju izdvaja atmosfera među nama, to koliko se dobro poznajemo i koliko se privatno i porodično družimo. To je jedan razlog“, kaže Slobodan Nikić (rođen 1983. godine), osvajač 27 medalja među kojima je toliko zlata da omanjoj državi može da posluži kao rezerva nacionalne banke.

UPOZNAJ SVET

MUŠKARCI

Vaterpolo reprezentacija Srbije takmičiće se u grupi B Evropskog prvenstva sa selekcijama Hrvatske, Francuske i Malte. Grupa A: Crna Gora, Španija, Holandija i Slovačka. Grupa C: Italija, Rumunija, Nemačka, Gruzija. Grupa D: Mađarska, Grčka, Rusija i Turska.

„Nije kvalitet igrača to što nas razlikuje od drugih ekipa, to jesu najbolji igrači i velika mi je čast što igram sa šampionima, ali to što nas deli od drugih je atmosfera i prijateljski stav u ekipi. Mi smo kao braća, razlikujemo se po tome od svih“, dodaje Nikola Jakšić (rođen 1997. godine), buduća federalna rezerva. MEĐUTIM, REKORDER REPREZENTACIJE SA 981 pogotkom na 385 utakmica pre dobre atmosfere ističe jednu stvar – kvalitet. „Imamo tri najbolja igrača na svetu na svojim pozicijama – Prlainovića, Filipovića i Pijetlovića. To niko nikada nije imao, a to su tri igrača na tri ključne pozicije, levo, desno i centar. Imamo i strahovito dobro ukomponovanu ekipu. Spletom okolnosti su tako sklopljeni da ima nosilaca igre i onih koji to nisu, ali su odlični iz drugog plana. To su igrači koji nemaju ukrštanje energije. Ne možete kao što je Brazil imao tim u fudbalu gde svaki igrač bude glavni. Dobra atmosfera je očigledno prouzrokovana ovim prvim, svako je zadovoljan svojim mestom u ekipi“, kaže Šapić. U bazen u Areni će inače moći da stane 1.386 kubika vode, a jedan kubni metar je otprilike šest i po zapremina prosečne kade ili 17 pivskih krigli. Treba to napuniti i zagrejati (bazen, ne krigle i kade) i za to će biti potrebno 36 sati. Pritom, to nije bazen za jednokratnu upotrebu. Nakon završetka prvenstva biće prenet u Vrnjačku Banju koja je projektovana da bude trening centar svih srpskih vaterpolo selekcija i gde će stasati novi

šampioni. Ali to, kažu, lako može da se ne dogodi, da novih šampiona ne bude, da sve zlato, srebro i bronza budu veoma daleki. Partizan je 2011. godine bio prvak Evrope, Zvezda dve godine kasnije, dok je Radnički 2014. izgubio u finalu. Međutim, nizbrdica je odavno krenula, klubovi su u veoma teškoj situaciji. „To nikoga ne zanima, prazna priča. Ja se borim koliko god mogu, ali nema više svrhe“, ističe trener golobrade Partizanove čete Vladimir Vujasinović. GLAVNI PROBLEM JE NARAVNO NOVAC. Kažu da je VSS za Evropsko prvenstvo 2010. godine u Hrvatskoj podigao kredit za pripreme, put i boravak na prvenstvu. Opet naravno, medalja je osvojena, i to bronzana. A srpskom klupskom vaterpolu je novac, tačnije novčani problemi, pre toga doneo jedan lep period. Zbog ekonomske krize

kojom su naročito pogođeni italijanski klubovi, a među njima i moćni Pro Reko, srpski reprezentativci su nakon Olimpijskih igara u Londonu došli da igraju u Srbiji. Zvezda i Radnički postali su ozbiljna konkurencija do tada neprikosnovenom Partizanu koji je 2011. po 12. put postao prvak Evrope. Za crno-bele boje tada su igrali Soro, Rađen, Pijetlović, Prlainović, Mandić, Vujasinović... Pro Reko je u finalu pregažen. „Sadašnja reprezentacija je proizvod rada od pre tri-četiri godine. Uz dužno poštovanje svima, VK Partizan je perjanica svega toga.

UPOZNAJ SVET

ŽENE

Na kontinentalnom šampionatu u Beogradu takmičiće se i 12 ženskih nacionalnih reprezentacija. Grupa A: Holandija, Mađarska, Rusija, Grčka, Portugalija i Turska. Grupa B: Srbija, Hrvatskom, Italijom, Francuskom, Nemačkom i Španijom.

Igre vaterpolista dovele su do sledećeg razgovora Aleksandra Šapića i hrvatskog carinika. „Poznat si mi, koji sport ono?“ „Vaterpolo.“ „Da, da. Jesi nam ih beše učačkavao dosta?“ „Jesam.“ „Ajde beži da te ne gledam!“ Međutim, ako se nešto ne promeni, ako klubovi ne nađu svoje mesto pod suncem... Za dve do tri godine dolazi do smene generacija, a baza igrača je sve manja, tako da može da dođe do pada kvaliteta“, kaže Šoštar. CRVENO-BELE SU ONDA POJAČALI Andrija Prlainović, Denis Šefik, Nikola Rađen, Duško Pijetlović i Boris Vapenski i 2013. godine savladan je moćni dubrovački Jug. Zvezda je prvi put u svojoj istoriji bila prvak Evrope. Osim toga, posao u Kragujevcu su u to vreme našli Vanja Udovičić i Filip Filipović, a branio je crnogorski reprezentativac Zdravko Radić. Osim toga, trener Radničkog u to vreme bio je bivši selektor Srbije, a trenutno selektor SAD Dejan Udovičić. Barseloneta je nažalost 2014. bila bolja od njih u finalu, ali drugo mesto u Evropi nije nimalo loše. Srbija je u četiri sezone imala tri kluba u finalima Lige šampiona.

VATERPOLO JE PROFITIRAO OD ekonomske krize. A sada? Regionalna Triglav liga ima deset članova. Partizan je u trenutku pisanja ovog teksta četvrti, Zvezda osma, Vojvodina deveta, a Radnički deseti. „Mnogo je. Previše. Ti rezultati su zabrinjavajući, ali izgleda u ovom trenutku i realni“, napisao je Andrija Prlainović na društvenim mrežama nakon teških poraza večitih rivala - Primorje je u samo tri dana tuklo Zvezdu 16:3, pa potom Partizan 15:3. Osim toga, selektor Dejan Savić je na jednoj konferenciji medije naveo da je zabrinut i da njegovi apeli, ali i ljudi iz Crvene zvezde, Partizana i Radničkog nisu došli do pravih ljudi. „Niko nije prepoznao tešku situaciju. Ono što je zanimljivo je da rezultati koje pravi reprezentacija mogu da budu izuzetni sa jedne strane, ali opominju da je stanje u klubovima

katastrofalno i da sve to može da bude kao bumerang“, rekao je tada Savić. Slobodan Nikić kaže da problem definitivno postoji, ali ne samo u vaterpolu, kao i da očigledno trenutna situacija u državi i ekonomiji utiče na klupski sport. „Definitivno bih voleo da je drugačije, da cela reprezentacija igra u Srbiji. Bilo bi lepo da nas svi gledaju kod kuće, kao što je to slučaj u Mađarskoj recimo, ali očigledno neke treba stvari da se poklope u vezi sa politikom. Da se na primer promeni neki zakon, recimo da velike kompanije budu dužne da pomognu sportu, a da tako plaćaju manji porez. Ne znam, ne razumem se u zakone. Pogledajte koliko je sportskih uspeha postignuto u 2015. godini. Pored svega što se dešava to je jedina pozitivna stvar. Naš narod jedino to vidi kao pozitivno, gledaju sat vremena i bolje se osećaju. Vaterpolisti igraju za svoju zemlju i državu, primer su mladima i stvarno je grehota što se za njih ne odvaja mnogo iz budžeta“, kaže Nikić. U srpskim klubovima trenutno igra samo jedan reprezentativac – tinejdžer Nikola Jakšić, navodi Jugoslav Vasović. „Mi ćemo sigurno morati da platimo današnje stanje. Za godinu, dve ili nekoliko, ali moraćemo da platimo. U Srbiji trenutno igra jedan reprezentativac od njih 13 i to zato što je tek počeo i ima 18 godina. To je po meni nedopustivo. Imamo odlične svoje igrače, uz njih i neke juniore vrlo lako možemo da napravimo dobre ekipe.“ Još jednu stvar je Vasović naročito istakao: „Pro Reko je broj jedan u svetu, a ima četvoricu naših.“ Kao što Srbiji nikada nije falilo vaterpolo stručnjaka, neće joj faliti ni vaterpolo talenata. To je bio i jedan Milan Gale Muškatirović, i jedan Dušan Mandić, i svi između koji su isplivali što su imali. Samo da se ovi prvi slušaju a ovi drugi neguju, i svi će u budućnosti moći da se vode onim što je odbojkaš Marko Podraščanin napisao na Tviteru nakon osvajanja Kazanja: „Ja moju zastavu ostavio ispred Skupštine, ne mogu više da je nosim tamo-amo!“

IKONA

Hose Muhika

NAJLEPŠE U VEZI SA DANOM JESTE TO ŠTO OPET SVIĆE Tokom petogodišnjeg mandata, vodeći malu latinoameričku državu od svega tri i po miliona stanovnika, Hose Muhika postao je poznat svetu kao „najskromniji državnik na planeti“. Nikad nije pristao da živi u predsedničkoj palati, čak je to veliko imanje ponudio na korišćenje izbeglicama iz Sirije. Odbijao je da prima platu u celosti, pa je 90 odsto svojih primanja davao u humanitarne svrhe. Nikad nije nosio skupa odela, vozi isti svoj stari „folksvagen“, a ako vidi auto-stopera, vrlo rado ga pokupi. „Nekim čudom, još sam ovde“, objasnio je veselo Hose Muhika. „I povrh svega, volim život! Nadam se da ću pred konačno odredište moći da predstavim sebe kao čoveka koji uđe u bar i kaže šankeru: 'Ova tura je na moj račun‘“

Priredila Miljana Nešković

A OSUNČANOM SEOSKOM IMANJU NEDALEKO OD MONTEVIDEA, nasmejani osamdesetogodišnjak u zavrnutim pantalonama i papučama dočekao je svog radoznalog gosta. Bilo je to sredinom marta ove godine. Gost je bio Uki Gonji, novinar britanskog Gardijana, koji je stigao na datu adresu radi intervjua sa urugvajskim predsednikom. Hose Muhika, danas već bivši predsednik Urugvaja, tih dana je proživljavao svoje poslednje predsedničke dane. Tokom petogodišnjeg mandata, vodeći malu latinoameričku državu od svega tri i po miliona stanovnika, Hose Muhika postao je poznat svetu kao „najskromniji državnik na planeti“. Nikad nije pristao da živi u predsedničkoj palati, čak je to veliko imanje ponudio na korišćenje izbeglicama iz Sirije. Odbijao je da prima platu u celosti, pa je 90 odsto svojih primanja davao u humanitarne svrhe. Nikad nije nosio skupa odela, vozi isti svoj stari „folksvagen“, a ako vidi auto-stopera, vrlo rado ga pokupi. „Nekim čudom, još sam ovde“, objasnio je veselo Hose Muhika. „I povrh svega, volim život! Nadam se da ću pred konačno odredište moći da predstavim sebe kao čoveka koji uđe u bar i kaže šankeru: ‚Ova tura je na moj račun.‘“ Novinar Uki Gonji je znao da ide da

upozna državnika koji ne liči na ostale državnike, ali je ipak ostao zatečen. Fraze koje počinju sa „Gospodine predsedniče“ ili „Vaša ekselencijo“, u društvu Hosea Muhike nikad nisu korišćene. Tokom pet godina mandata, svi građani Urugvaja su svog predsednika oslovljavali sa „Pepe“. DO TROSOBNE KUĆICE U KOJOJ HOSE MUHIKA ŽIVI sa svojom izabranicom Lusijom Toplanski, vodi neugledni zemljani put. Umesto ljudi iz bezbednosti, na kapiji su se novinaru prvo obratila tri radosna Pepeova psa. „Čovek je guru“, pričao je svoje impresije novinar nešto kasnije. „Nije ni nalik predsednicima koje sam pre toga mogao da upoznam. Živi sa ženom u toj seoskoj kućici. Njegovo predsedničko obezbeđenje činila su dva tipa koja su stajala u dvorištu.“ Svi politički novinari koji su tokom petogodišnjeg mandata imali privilegiju da razgovaraju sa „najskromnijim predsednikom na svetu“, imali su sličnu impresiju kao novinar Gardijana. „Ja odskačem zbog toga što moj način razmišljanja i vrednosti kojima se vodim odgovaraju vrednostima društva, kom sam privilegovan da pripadam“, objasnio je Hose Muhika u prvom velikom intervjuu koji je nakon napuštanja predsedničke pozicije dao za Human. „To što sam predsednik nije bitno. Ili si srećan sa vrlo malo, slobodan od sveg tog dodatnog prtljaga jer

si srećom ispunjen iznutra, ili nećeš daleko stići. Ne zagovaram siromaštvo. Zagovaram razumnost. Kako smo izmislili to konzumerističko društvo, ekonomija mora neprekidno da raste. Ako se rast zaustavi, to je tragedija. Izmislili smo gomilu površnih potreba. Kupovinu novog, bacanje starog... To je traćenje života. Šteta je traćiti život i slobodu na taj način. Jer vi kad kupujete besmislene stvari, vi ih ne plaćate novcem. Plaćate ih vremenom oduzetim od života, koje ste potrošili da novac zaradite.“ Na pitanje zbog čega Urugvaj nema predsednički avion, Hose Muhika je uglavnom odgovarao uz smešak. „Ima bitnijih stvari“, objašnjavao je. „Nismo kupili predsednički avion, ali smo kupili vrlo vredan i maksimalno opremljen helikopter. Smešten je na periferiji države i koristi se za brz transport pacijenata kojima je potrebna hitna operacija. Helikopter za transport bolesnika koji može da spase život ili predsednički avion? Baš i nije teško odlučiti šta je ljudima potrebnije.“ Muhika je rođen u skromnoj porodici. Jedan deo svog života obrađivao je zemlju, a onda se priključio struji koja se u Urugvaju

IKONA

zamenu im ponudio bicikle i kompjutere. U prilog tome da je bez obzira na ozbiljne godine baš Pepe bio jedan od najliberalnijih državnika u novijoj istoriji samo dodatno govori njegova svest o značaju očuvanja životne sredine kao verovatno najveće brige koju bi čovečanstvo trenutno trebalo da vodi. „MOŽEMO DA ŽIVIMO MNOGO SKROMNIJE“, rekao je „čika Pepe“ u intervjuu za Human. „Možemo da trošimo resurse na stvari koje su zaista važne svima. Nemamo mi problem sa manjkom sirovina. Imamo problem sa manjkom vođstva. Vlade su

preokupirane dobijanjem sledećih izbora, borbom za to ko će biti veliki šef. Borimo se za moć i zaboravljamo stvari koje su bitne za ljude i za planetu.

borila protiv represivnog režima. U to vreme želeo je samo jedno -- demokratiju. Zbog svojih zalaganja preko deset godina proveo je u tamnici pod zemljom kao režimski zatvorenik tokom sedamdesetih i osamdesetih. „Proveo sam skoro deset godina u zarobljeništvu, u rupi“, objašnjava svoj pogled na svet danas. „Sedam godina sam proveo bez i jedne jedine knjige. Ostavili su mi vreme za razmišljanje.“ OVAJ OSAMDESETOGODIŠNJAK JE SVOJIM MANDATOM POKAZAO DA dani teškog zarobljeništva nisu od njega napravili ogorčenog i gramzivog čoveka. „Bol koji sam doživeo ništa ne može da anulira“, objasnio je „čika Pepe“. „Niko to ne može da obriše. Ali svako mora da nauči da zaleči rane i da se okrene budućnosti. Vidim život kao put koji se prostire ispred nas. Sutra je zapravo jedino važno. Ako provedeš život pokušavajući da naplatiš dugove koje niko ne želi da plati, protraćio si život.“ Kažu da ako hoćeš da vidiš kakav je neko čovek, jednostavno treba da mu daš vlast. Na mestu predsednika Urugvaja Hose Muhika je bio od 2010. do marta 2015, kad se povukao. Svoje stavove o tome da svako društvo treba da teži demokratiji u njenom najsvetlijem smislu potvrdio je načinom na koji je vodio zemlju tokom ovih pet godina. Politički gledano, njegova karijera ostaće upamćena po smanjenju stope siromaštva u Urugvaju sa kritičnih 39 odsto na 11 odsto, privrednom rastu, ekonomskoj stabilnosti države, ali i značajnim liberalnim odlukama poput legalizacije marihuane, legalizacije abortusa do 12 nedelje trudnoće i legalizacije istopolnih brakova. „Da smo mala evropska država, a ne država u Južnoj Americi, smatrali bi nas najliberalnijom zemljom na planeti“, istakao je Muhika, čovek koji je rešio problem oružja na ulicama tako što je pozvao građane da se odreknu svog privatnog naoružanja, a u

TO ŠTO SAM PREDSEDNIK NIJE BITNO. ILI SI SREĆAN SA VRLO MALO, SLOBODAN OD SVEG TOG DODATNOG PRTLJAGA JER SI SREĆOM ISPUNJEN IZNUTRA, ILI NEĆEŠ DALEKO STIĆI. NE ZAGOVARAM SIROMAŠTVO. ZAGOVARAM RAZUMNOST

Ova kriza nije ekološka. Ona je politička. Naša civilizacija je došla do tačke u kojoj mora da postigne planetarni konsenzus, a mi gledamo u drugu stranu. Zaslepljeni smo šovinizmom i žeđu za dominacijom. To se naročito vidi kod najmoćnijih zemalja, koje bi trebalo da postavljaju primer drugima. Sramotno je što, i 25 godina nakon Protokola iz Kjota, svi i dalje zabijaju glavu u pesak po pitanju osnovnih mera. Sramota! Čovek je verovatno jedina životinja sposobna za samouništenje. Ta dilema je ispred nas. Nadam se da nisam u pravu.“ Pravo svakog čoveka da lagodno živi i da lagodno misli, bilo je i ostalo suština političke i društvene borbe Hosea Muhike. Na tom polju postigao je mnogo, a ličnim primerom je dokazao da vlast može i da ne promeni čoveka koji „voli život i voli ljude“. Kako bi bio gost Međunarodnog sajma knjiga u Gvatemali, Hose Muhika je ove godine posetio Meksiko i par dana proveo van svog voljenog imanja na periferiji Montevidea. Dok je odgovarao na pitanja lokalnog novinara tokom sajma, Muhika je pogledao oko sebe. Bilo je mnogo mladih ljudi u toj masi. „Ako mi dozvolite, kao stariji čovek udelio bih koji savet ovom divnom mladom svetu“, prekinuo je novinara. U sali je zavladao muk iščekivanja njegovih daljih reči. „Znate, život može postaviti mnogo zamki, zadati mnogo udaraca, možemo imati hiljadu promašaja, u životu, u ljubavi, u društvenoj borbi... Ali pronaći ćemo snagu da ustanemo i počnemo iznova samo ako tu snagu potražimo. Najlepše u vezi sa danom jeste to što sviće. Uvek dođe zora nakon mraka. Zato, deco, ne zaboravite, jedini gubitnici su oni koji su prestali da se bore.“

HEROINA

NATAŠA KOVAČEVIĆ

Svaki korak je nova pobeda, svaki dan šansa za novi napredak Razgovarala Miljana Nešković Odmah posle saobraćajne nesreće zbog koje joj je u naletu igračke karijere amputirana noga do kolena, Nataša je voljom i pozitivnom energijom počela da ispunjava srca svih nas. Bilo da je iz bolnice tvitovala štosove, skakala padobranom, bavila se humanitarnim radom ili igrala sa protezom mečeve humanitarnog karaktera, već tada smo znali da je Nataša vanserijsko biće od kog svi imamo mnogo da naučimo. Kad ne dribla i ne daje koševe koji protivničkim ekipama zadaju probleme na zvaničnim mečevima, trenira, bavi se radom svoje fondacije, studira na dva fakulteta, a kad treba, uspeva da nađe vremena za provod

HEROINA

ATAŠA KOVAČEVIĆ je ovih dana ušla u istoriju kao prva žena sa prostora Evrope koja je uz pomoć sportske proteze za nogu potrčala parketom koji joj život znači. Koševima i uz ovacije, ova dvadesetjednogodišnja devojka, genijalna na toliko nivoa, vratila se profesionalnoj košarci u dresu Crvene zvezde. Odmah posle saobraćajne nesreće zbog koje joj je u naletu igračke karijere amputirana noga do kolena, Nataša je voljom i pozitivnom energijom počela da ispunjava srca svih nas. Bilo da je iz bolnice tvitovala štosove, skakala padobranom, bavila se humanitarnim radom ili igrala sa protezom mečeve humanitarnog karaktera, već tada smo znali da je Nataša vanserijsko biće od kog svi imamo mnogo da naučimo. Danas, nešto više od dve godine nakon prekida Nataša Kovačević je u punoj formi. Po povratku na teren, njen opušteni humor ponovo je došao do izražaja na internetu kad je na Tviteru podelila par fotografija sa utakmice uz komentar: „Što bi moja baba rekla: ‚Nato, pa ti si opet počela da igraš ovaj tvoj fudbal... Bolje ti je da se udaš.‘“ Kad ne dribla i ne daje koševe koji protivničkim ekipama zadaju probleme na zvaničnim mečevima, trenira, bavi se radom svoje fondacije, studira na dva fakulteta, a kad treba, uspeva da nađe vremena za provod. Sem košarkom, baterije puni čitajući sve, od Nikolasa Sparksa, preko Aleksandra Dime do Harija Potera. I dok ceo svet piše o njoj kao o čudu od devojke koja svojom ljubavlju prema životu inspiriše čitave nacije, Nataša već uveliko radi na novim ciljevima koje je postavila sebi. Kako izgleda tvoj život ovih dana? Koliko su se stvari promenile u odnosu na ranije godine?

I pre nesreće sam imala vrlo aktivan život, a i sada je tako. Ranije sam bila fokusirana na treninge i na školu. Sad su moje obaveze već šarenije. Idem na treninge, studiram sportski menadžment i turizam, a imam i svoju fondaciju. Dakle, drugačiji je u nekim detaljima. Uglavnom, ista sam ona Nataša kakva sam bila i pre svega što se dogodilo. Što se tiče odnosa prema životu, stvarno sam uvek bila ovako pozitivna – samo što me je život stavio u takvu poziciju da sam morala da se dokažem. Trudim se da živim po svojim pravilima. Kad mi neko kaže da ga je moj primer motivisao, to mi mnogo znači. Ali zaista, svojim potezima i svojim životom se ne trudim da radim tako nešto. Nikad nisam tendenciozno radila na tome da pravim od sebe nekog uzora. Ovih dana, „matori ljudi“ širom ove naše zemlje, a i sveta, čitaju tvoje reči ne bi li naučili nešto o životu od tebe. Očigledno je da si odmalena bila vrlo dobro pripremljena za život. Kako bi opisala vaspitanje koje si dobila od roditelja?

Roditeljsko vaspitanje je najviše uticalo na mene, ali volim da kažem da me je pored roditelja vaspitavala i košarka. Na terenu možete da naučite mnogo toga. Učite se prijateljstvu koje je u timskom sportu posebno važno, ali je važno i u individualnim sportovima jer i tad imate svoj tim. Na terenu se naučite da se nikad ne predajete, postanete borbeni. To su lekcije koje su primenljive u životu kao i na terenu. Po čemu pamtiš detinjstvo?

Svoje detinjstvo pamtim po basketu. To je onaj stari scenario još iz „Nebeske udice“. Imala sam pet godina kad je bilo bombardovanje. Čak i u to vreme, košarkaški tereni u kraju na Banjici su uvek bili puni.

RODITELJSKO VASPITANJE JE NAJVIŠE UTICALO NA MENE, ALI VOLIM DA KAŽEM DA ME JE PORED RODITELJA VASPITAVALA I KOŠARKA. NA TERENU MOŽETE DA NAUČITE MNOGO TOGA. UČITE SE PRIJATELJSTVU KOJE JE U TIMSKOM SPORTU POSEBNO VAŽNO, ALI JE VAŽNO I U INDIVIDUALNIM SPORTOVIMA JER I TAD IMATE SVOJ TIM. NA TERENU SE NAUČITE DA SE NIKAD NE PREDAJETE, POSTANETE BORBENI

HEROINA

Između zgrada su stariji igrali basket, a mi mlađi smo gledali, navijali, donosili pivo starijima kad treba... U svakom slučaju, to su srećne i lepe uspomene koje nosim sa sobom. Potičem iz sportske porodice. Moja majka je igrala košarku u Crvenoj zvezdi, osvojile su i Kup šampiona. Moj tata je svojevremeno trenirao rukomet, a sport mog brata je košarka. Na televiziji se uvek samo sport puštao. Još od malih nogu sam nosila košarkašku loptu sa sobom. Košarku sam počela da treniram sa 8 godina, 2002. godine. Tada je bilo Svetsko prvenstvo u Indijanapolisu. Jugoslavija je osvojila zlato, a ja sam bila zaljubljena u Peđu Stojakovića. Tako je počelo. Odmah sam poželela da se bavim košarkom. Kako bi opisala svoju ljubav prema košarci, ali i dobrom starom basketu iza zgrade?

Na terenu se osećam kao da tamo pripadam. Zaista mislim da sam rođena da bih igrala košarku. Volim košarku jer je timski sport. Prijateljstva koja su mi ostala sa terena vrlo su mi dragocena. Kad sam počela profesionalno da se bavim košarkom, trudila sam se da dobro igram i da jednostavno uživam na terenu. To je bilo više nego dovoljno. U tom periodu, govorimo o tvojoj karijeri pre nesreće, koje su bile tvoje glavne ambicije?

Želela sam da igram Evroligu. Ostvarilo mi se to kad sam potpisala za Đer u Mađarskoj, ali onda se dogodila ta sao-

braćajna nesreća. Naravno, ni tad nisam zapostavljala fakultet, ali fokus mi je bio na košarci. Kad sam potpisala za Ðer, upisala sam turizam koji je trebalo da polažem onlajn. Fakultet za sport na kom studiram sportski menadžment upisala sam neposredno posle nesreće. Vaspitavana sam tako da škola nema alternativu, tako da mi je učenje uvek bilo na prvom mestu kad je reč o obavezama, mada mi je od početka košarka bila najbliža srcu. Sa ove distance, kad si se izborila za to da ti kvalitet i tok života ne budu narušeni zbog posledica nesreće, šta misliš da je bilo tvoj ključni pokretač i učinilo te tako neprikosnovenim borcem?

Naučena sam da se fokusiram na ono što mogu da promenim. I danas, ne volim da se vraćam na ono što je bilo. Generalno, razmišljanje o celom tom događaju ništa ne može da promeni i ništa dobro ne može da donese. Trudim se da to i ne radim. Verovatno je to i jedan od razloga zbog kojih nisam imala faze depresije tokom perioda rehabilitacije. Znate, ja čvrsto verujem u sudbinu. Neke stvari su jednostavno predodređene da se dese. Apsolutno verujem da je to bio slučaj i sa ovom nesrećom. Našla sam se usred nekog izazova. Jednostavno, uspela sam da pobedim sebe. Odlučila sam da idem korak po korak. U početku, to je značilo da počnem malo aktivnije da ustajem iz kreveta, pa da polako prohodam, a onda sam stavila sportsku protezu i krenuli su treninzi. U svakom trenutku sam bila fokusirana na sledeći izazov

koji sam stavljala pred sebe. Fokus mi je u početku bio na tome da prohodam, kasnije sam radila na tome da potrčim, a sada ponovo igram. Ko zna šta dalje život nosi. Svaki taj korak osećala sam kao zasebnu pobedu. Svaki dan je bio novi napredak. Taj osećaj me je vukao da idem dalje. Koliko su ti roditelji pomogli u oporavku, a koliko si ti pomagala njima da prevaziđu taj šok?

Podrška porodice mi je bila najvažnija. Svesna sam da su i oni dosta propatili zbog svega ovoga, sigurno čak i više nego ja. Roditelji, dok gledaju svoje dete u takvom stanju, sve doživljavaju na roditeljski način. Moj brat i ja smo od početka bili pozitivni. Tim pozitivnim duhom smo pokušavali i uspevali da oraspoložimo roditelje, na najbolji mogući način. U takvim životnim situacijama mnogo vam znače pozitivne vibracije okoline. Generalno mislim da je bodrenje kroz pozitivnu energiju najbolji način da pomognete nekome ko se bori sa bilo kakvim zdravstvenim ili životnim izazovom. Da li imaš uzore u životu?

Zaista nikad nisam imala uzore. Celog života sam se trudila da budem svoja i da sve radim na svoj način. Volim što je tako. Ovakva sam kakva jesam zahvaljujući porodici, vaspitanju koje sam dobila i mojim bliskim prijateljima. Svi oni imaju udela. Obeležila si povratak profesionalnoj igri, ali ovo svakako nije tvoj prvi povratak na teren. Po čemu

UVEK SAM BILA OVAKO POZITIVNA – SAMO ŠTO ME JE ŽIVOT STAVIO U TAKVU POZICIJU DA SAM MORALA DA SE DOKAŽEM. TRUDIM SE DA ŽIVIM PO SVOJIM PRAVILIMA. KAD MI NEKO KAŽE DA GA JE MOJ PRIMER MOTIVISAO, TO MI MNOGO ZNAČI

HEROINA

nešto što ostaje i po završetku karijere. Takođe, ako govorimo o osiguranju, ja sam živ primer važnosti osiguranja. Naravno, bila sam osigurana kao i ostali igrači od strane kluba, ali mi smo imali drugi problem. Po standardima EU morate biti vezani kad se vozite autobusom, a mi nismo bili vezani. Koja priča sa terena humanitarnog rada kroz Fondaciju te je posebno dirnula?

ćeš pamtiti te svoje prve korake pred publikom na humanitarnoj utakmici u Anžeu u Francuskoj?

Po uzbuđenju i radosti. Igrale su francuske legende, igrači francuske lige. Trener je bila Marina Marković, a ja sam igrala sa Milicom Dabović u ekipi. Pošto je utakmica imala humanitaran karakter, prihod od utakmice išao je za pomoć bolesnoj deci. Sam osećaj na terenu bio je zaista izvanredan. Bila sam presrećna, naročito zbog toga što je ta utakmica odigrana u Francuskoj u kojoj je ta proteza rađena. Sportska proteza pomoću koje treniram, rađena je u Parizu. Ona je bila nešto kao plod saradnje francuske Federacije, našeg Košarkaškog saveza i FIBA. Te tri organizacije su se tom prilikom udružile i dugujem im veliku zahvalnost. Uopšte nisam imala utisak kao da sam prestajala da igram. Otkako sam potrčala sa tom protezom, u glavi mi se rodila nada da ću u jednom trenutku, kad budem psihički i fizički spremna, moći da se vratim na parket. Osećala sam tlo skoro normalno. Skoro da normalno trčim. Čak i sportisti koji ne moraju da se navikavaju na igru sa protezom, ako naprave pauzu od godinu ili dve, moraju na poseban režim priprema pred povratak. Kako su izgledale tvoje pripreme za veliki povratak?

Nisam ja baš prestajala da treniram. Još iz bolnice sam bežala i šutirala na koš, išla sam već tad u teretanu bez proteze i bez ičega. Već u bolnici sam sa svojim kondicionim tre-

nerom Bogdanom Stanojkovićem radila trbušnjake i ostale vežbe. On me je motivisao da radim trbušnjake u krevetu, a pomoću tegova sam vežbala ruke, noge i mnogo toga. Čim sam dobila protezu za šetanje, vratila sam se u teretanu. Počela sam pomalo da trčim još sa protezom za šetnju. Kad je stigla sportska proteza, samo sam nastavila i pojačavala intenzitet treninga. Kako su meseci prolazili, sve sam više povećavala intenzitet da bih došla dovde gde sam sad. Nekoliko meseci nakon udesa, u martu 2014, osnovala si i svoju humanitarnu fondaciju. Šta ta fondacija znači tebi lično u ovom periodu tvog života, a šta ti je značila u trenutku kad je priča pokrenuta?

U celom procesu rehabilitacije imala sam veliku podršku ljudi iz okruženja. Drago mi je što sam došla u priliku da sada ja pomognem nekome. Fondacija je osnovana na ideju gospodina Lučana Kapikjonija, predsednika menadžerske agencije Interperformances, koja je između ostalih i mene predstavljala, a uz pomoć Nebojše Čovića i Crvene zvezde. Fondacija Nataše Kovačević ima četiri osnovna cilja od kojih svaki podrazumeva stvari sa kojima sam se i ja susretala: pomažemo sportistima koji dožive težu povredu, edukujemo sportiste o važnosti osiguranja, pomažemo sportiste u sportskom razvoju i u obrazovanju, i naravno, promovišemo sport. Karijera prođe, a obrazovanje na koje profesionalni sportisti često zaborave, jeste

Pomagali smo klubove po Srbiji, školice košarke, i sve to mi je predstavljalo posebno zadovoljstvo. Ipak, skoro smo uspeli da pomognemo Julijanu Bogdanoviću, košarkašu iz Kragujevca koji je izgubio vid na jedno oko kad su ga napali huligani. Uspeli smo da finansijski pomognemo jednu operaciju, koja je rađena u Rusiji. Recimo da mi je taj poduhvat Fondacije posebno značajan. Drago mi je što je on nastavio da se bori i što se nije predavao. Imao je operacije i pre toga, ne znamo još tačno kako će sve proći, ali svakako zaslužuje jedno veliko: „Svaka čast“. Dokle god se on bude borio za sebe, Fondacija će ga podržavati. Vratila si se na teren. Koji su tvoji planovi za period koji sledi?

Ove sezone ću igrati za Crvenu zvezdu. Ekipa Zvezde je vrlo mlada ekipa, čine je još i srednjoškolke. Vrlo sam im zahvalna što su prihvatile moj povratak na teren. I one mogu da uče od mene, a i ja učim od njih. Divne su devojke i velika mi je čast što treniram sa njima. Na nivou Fondacije, uradili smo projekat „Košarka kao škola života“, čiji je cilj popularisanje košarke među decom i povećanje broja dece na košarkaškim terenima. Nadam se da će u narednoj godini ova ideja zaživeti. Sa decom imaš priliku da radiš kao FIBA ambasador mladih.

Kao deo te aktivnosti preko leta u inostranstvu imam zaista priliku da radim sa mlađima, sa decom. To je tek vanserijsko zadovoljstvo! Onoliko koliko ta deca mogu da nauče od mene i od ostalih ambasadora, toliko i mi možemo da naučimo od njih. Rad sa decom je nešto zaista posebno. Ka tome ću uvek biti otvorena. Koji je tvoj scenario za provod?

Volim da izlazim. Naročito obožavam da odem u kafanu sa društvom. Mada, generalno, u dobrom društvu i nije mnogo bitno gde si.

NACIONALNA GEOGRAFIJA

PUPINOVA DRUGA REVOLUCIJA Poslednjih meseci jedan muzej u centru grada bio je vikendima krcatiji od većine poznatih beogradskih kafića. Društvene mreže preplavljene su selfi fotkama – opet iz tog istog muzeja. Sasvim spontano, ljudi svih generacija imaju potrebu da podele svoje utiske o ovoj izložbi sa što više njih. Te iste fotografije imaju najviše lajkova. U čemu je štos? Neko je pomirio kulturu i napredne tehnologije. Taj neko je, simbolično, Mihajlo Pupin. Mada i Albert Ajnštajn ima svog udela u „celoj zaveri“. No, idemo redom

Piše Miljana Nešković

NACIONALNA GEOGRAFIJA

INTERAKTIVNA IZLOŽBA POSVEĆENA ŽIVOTU I RADU JEDNOG OD NAJVEĆIH SVETSKIH NAUČNIKA I SRPSKOG DOBROTVORA MIHAJLA PUPINA, SPADA U BLISTAVE PRIMERE SVETSKE MUZEJSKE PRAKSE KOJA JE USPEŠNO SPOJILA INTERESOVANJA GENERACIJE DOLAZEĆIH INTELEKTUALACA SA KULTUROM POSEĆIVANJA IZLOŽBI. OTVORENA 24. SEPTEMBRA U ISTORIJSKOM MUZEJU SRBIJE U BEOGRADU, NA BEZMALO 2.000 KVADRATA, OVO JE NAJVEĆA I NAJOZBILJNIJA POSTAVKA KOJA NIJE STALNA

GODINI KOJU OSTAVLJAMO IZA SEBE EVROPSKA KOMISIJA je kao jedan od ključnih izazova iz oblasti kulture postavila privlačenje nove publike. Los Angeles Times i The New York Times su se ovim fenomenom iz novinarskog ugla bavili na teritoriji Amerike. Istraživanja su pokazala ono što se već na prvi pogled vidi – mladim ljudima previše toga odvlači pažnju tako da im tradicionalno predstavljeni kulturni sadržaji deluju nezanimljivo. Gejmerska industrija, televizija, filmovi, društvene mreže, mobilni telefoni ostavljaju malo vremena za dvočasovno stajanje ispred ulja na platnu u obližnjem muzeju i divljenje maestralnom baratanju četkicom poznatih velikana. Jednostavno – za većinu šetanje muzejskim hodnicima prosto više nije avantura kakva je nekad bila. Kako onda upoznati selfi generaciju sa čarima muzeja?

Jedan od predloga je takozvani edutainment pristup. Kovanica nastala od termina entertainment (zabava), i education (obrazovanje), imenitelj je prikazivanja naučnih i kulturnih sadržaja na moderan i zabavan način. Zahvaljujući grupi ljudi koji sjajno znaju da rade svoj posao, dokaz da ovaj pristup nije nikakva utopija imamo i u Srbiji, tačnije u Beogradu na Trgu Nikole Pašića. Interaktivna izložba posvećena životu i radu jednog od najvećih svetskih naučnika i srpskog dobrotvora Mihajla Pupina, spada u blistave primere svetske muzejske prakse koja je uspešno spojila interesovanja generacije dolazećih intelektualaca sa kulturom posećivanja izložbi. Otvorena 24. septembra u Istorijskom muzeju Srbije u Beogradu, na bezmalo 2.000 kvadrata, ovo je najveća i najozbiljnija postavka u Srbiji koja nije stalna. Već sada beleži rekordnu posećenost, kao i pozive za gostovanja od

vrlo uglednih kulturnih institucija poput Univerziteta Kolumbija, vašingtonske Kongresne biblioteke, Muzeja nauke i tehnike u Buenos Ajresu, Palate Uneska u Parizu... Na samom ulazu posetilac nailazi na knjigu koja položena u centralni foaje zauzima oko četiri kvadratna metra. Okretanjem stranice, u prostoru se pojavljuje Mihajlo Pupin u prirodnoj veličini. Uz smešak i fino gestikuliranje, drži govor dobrodošlice i već mami prve osmehe. No, to nije još ni početak avanture Pupinizacija koja svakog posetioca očekuje kad jednom prođe kroz vrata na koja virtuelni Pupin pokazuje. „REČ JE O TEHNOLOGIJI PROŠIRENE STVARNOSTI“, počinje priču za Original Marko Savić, rukovodilac projekta iz kreativne agencije Live View Studio koja potpisuje digitalno-dizajnerski deo ove izložbe o Pupinu. „Augmented Reality ili AR tehnologija je osnovna teh-

NACIONALNA GEOGRAFIJA

nološka platforma korišćena u pripremanju izložbe. To nije hologram, reč je o naprednijem sistemu. Hologram je obična projekcija, s tim što projektor ne projektuje na platnu već na foliji ili nekoj polutransparentnoj pozadini. Na neki način, ne razlikuje se mnogo od principa braće Limijer s kraja 19. veka. Sa druge strane, AR sistem nam omogućava da digitalni sadržaj integrišemo u stvarno postojeće okruženje. Zbog toga po društvenim mrežama imate toliko selfija sa nasmejanim Mihajlom Pupinom. Za pokretanje sadržaja u Proširenoj stvarnosti sistem nam je dovoljan bilo koji uređaj koji ima kameru, procesor i ekran. Mogu to biti tableti ili mobilni telefoni, a mogu biti i kombinacije uređaja, dakle instalacije koje su sačinjene od projektora, platna, kamera...“ Početak putovanja kroz izložbu je i početak Pupinovog života. U besprekorno dizajniranom hodniku čuje se mukanje stoke

koju je Pupin kao dečak čuvao u rodnom Idvoru. „Ja sam bio govedar u Banatu, pa sam uzet od svojih goveda da javljam ljudima čudesna dela gospodnja u prirodi“, napisao je Mihajlo Pupin o sebi u svojoj autobiografiji Od pašnjaka do naučenjaka, za koju je dobio Pulicerovu nagradu. Na jednom od eksponata, odmah pored slike Pupinove majke Olimpijade, mali AR znak obaveštava posetioca, koji je po ulasku u muzej skinuo potrebnu aplikaciju, da tablet ili mobilni telefon uperi baš u tom pravcu. Otvara se skrining i selimo se u virtuelnu rekonstrukciju autentičnog dvorišta Pupinove kuće u banatskom Idvoru. Obilazimo okućište, zatim ulazimo u kuću, razledamo ognjište, a nešto kasnije i druge manje sobe kroz koje je Pupin trčkarao kao dete. Kako Pupin raste, obrazuje se i dolazi trenutak njegovog putovanja u Ameriku zarad kog je morao da proda veći deo svoje

odeće. „Stigao je u Ameriku sa pet centi u džepu. Ali vrednost njegovog uma željnog znanja bila je već tada neprocenljiva“, kaže Marko Savić iz Kodek instituta, ogranka za primenu modernih tehnologija u kulturi u okviru Live View Studija, i staje na označeno mesto. U pozadini se čuje zvuk brodske sirene, svetla se gase, a na postavci ispred njega svetlosna instalacija otkriva simbole Njujorka koji se nazire putnicima sa brodske palube. ODMAH IZA ĆOŠKA JE DEO IZLOŽBE POSVEĆEN PUPINOVOM RADU na Univerzitetu Kolumbija. Pod slabim svetlom starinske sijalice, vidi se replika laboratorije za fiziku s kraja 19. veka u kakvoj je Mihajlo Pupin radio. Iz nje se ulazi u nikad zaista praznu „rendgen salu“, jer posmatrati svoj skelet kako pleše i slušati Pupinovo predavanje o rendgenskim zracima za to vreme ume da bude prilično dobra zabava za decu, ali i za odrasle.

NACIONALNA GEOGRAFIJA

AKO MU PRIĐETE I LUPNETE GA PO RAMENU, VREDNI PROFESOR SE MOMENTALNO OKRENE. „SVAKI NAUČNI RAD MORA TEŽITI OPŠTEM DOBRU“, KAŽE UZ OSMEH ISPOD PREPOZNATLJIVIH BRKOVA. „UNIVERZITETI SU ČUVARI IDEALIZMA U NAUCI I MESTA GDE ĆETE MOĆI DA DOBIJETE ODGOVORE NA VELIKA PITANJA KOJA PRED NAS STAVLJA PRIRODA“ „Rendgen je otkrio X zrake, ali Pupin je uspeo da skrati ekspoziciju X zraka“, objašnjava Marko Savić lekciju koju deca ovih dana slušaju dok posmatraju svoj skelet na snimku. „Duga ekspozicija X zracima štetila je zdravlju, tako da oni nisu mogli da se koriste u medicinske svrhe. Pupin je te zrake učinio primenljivim u medicini, a snimak šake je prvi rendgenski snimak učinjen na živom čoveku. Taj prvi rendgenski snimak u istoriji nam je bio inspiracija za virtuelno dugme. Prosto, staviš svoju šaku na snimak šake i pokreneš interaktivni eksponat.“ NEVEROVATNA DOSTIGNUĆA MIHAJLA PUPINA BILA SU INSPIRACIJA DIZAJNERIMA za svaki detalj postavke. Ne zna se koja prostorija izaziva veću fascinaciju. Da li sprat posvećen Pupinovim kalemovima, na kom putem starinskog telefona razgovarate sa Pupinom a onda gledate kako svetlosni efekti vaše reči ispisuju na susednom zidu, prostorija posvećena kosmosu u kojoj njihanje ljuljaške otpočinje put kroz

zvezdano nebo i još jednu interaktivnu lekciju koju priča Pupin, hodnik u kom saznajemo o Pupinovom prijateljstvu sa Albertom Ajnštajnom, Nikolom Teslom, Jovanom Cvijićem i Urošem Predićem, ili deo posvećen njegovom zalaganju za nacionalni interes Srbije u kom se između ostalog nalazi i nedavno otkriveni FBI dosije ovog velikog naučnika. Svaki ugao izložbe je odrednica za sebe, a svaka sitna AR oznaka na eksponatu je znak da pravo putovanje tek predstoji. Baš zbog toga što je sadržaj tako bogat, tako zabavno prikazan, a priča o velikom Mihajlu Pupinu toliko puna, nije čudo što mnogi posetioci na izlasku iz muzeja već planiraju kada će doći da ceo krug iznova prođu. Od tolikog izobilja znanja, nešto im je sigurno promaklo. Srećom, ima vremena. Izložba traje do 20. februara. „Okupili smo se pre nekoliko godina sa ciljem da kulturne sadržaje približimo novim generacijama“, priča Marko Savić. „U samom rešavanju tog problema osvrnuli

smo se na Alberta Ajnštajna, koji se proslavio rešavanjem teških problema. On je rekao da nijedan problem ne može biti rešen sa istog nivoa svesti na kom je nastao. Dakle, dokle god na jednoj strani vidimo

sve te moderne naprave koje mladima odvlače pažnju, a na suprotnoj strani kulturu, nema rešenja. Poučeni tom nje-

govom krilaticom, promenili smo nivo svesti, ‘izašli smo iz kutije‘ i rešili da iskoristimo sve te nove tehnologije kako bismo kulturne sadržaje učinili zanimljivijim i pristupačnijim.“ TAKO JE, VREDNIM RADOM, MALI TIM KREATIVACA IZ SRBIJE uspeo da napravi izložbu koja fascinira svakoga – od petogodišnjeg deteta, do muzejskih stručnjaka iz Njujorka. „Izložba ne samo što ne kaska za svetskim interaktivnim izložbama, moglo bi se reći da ide i korak ispred“, objašnjava Marko Savić. „Primera radi, interaktivne AR naočare prvi put u svetu upotrebljene su kao deo jedne muzejske postavke baš na

NACIONALNA GEOGRAFIJA

ovoj izložbi.“ Izložba „Od fizičke ka duhovnoj realnosti“, posvećena Mihajlu Pupinu, tačno 80 godina nakon njegove smrti nije prvi veliki uspeh Live View Studija. OVAJ TIM MLADIH LJUDI VEĆ NEKO VREME DOKAZUJE da Srbija ima kreativce koji mogu da stanu na crtu čak i kreativcima iz Silicijumske doline. Ekipa Kodeka i Live View Studija napravila je prvu AR knjigu na svetu, i to nije sve. Pretprošle godine napravili su instalaciju koja je odnela treće mesto na godišnjoj konferenciji koju u srcu Silicijumske doline organizuje Velika četvorka (Google, IBM, Microsoft i Apple). Pobedio je projekat koji je radila NASA, drugo mesto je otišlo Univerzitetu Stanford, a odmah iza njih bila je ekipa kreativaca Kodek studija iz Srbije. Upravo AR knjigu mogu da koriste i posetioci Pupinove izložbe koji žele da listaju ili čak pročitaju u celosti autentično prvo izdanje Pupinove autobiografije za koju je

AR sistem nam omogućava da digitalni sadržaj integrišemo u stvarno postojeće okruženje. Zbog toga po društvenim mrežama imate toliko selfija sa nasmejanim Mihajlom Pupinom MARKO SAVIĆ, RUKOVODILAC PROJEKTA

ovaj Srbin dobio Pulicerovu nagradu. To mogu da učine u delu izložbe posvećenom Pupinu kao književniku – odmah je pored improvizovane Pupinove učionice sa Univerziteta Kolumbija. Toliko je blizu učionici da će, ako u muzeju nije gužva, dok listaju ovo remek-delo svetske književnosti, moći da čuju virtuelnog Pupina kako lupka kredom po tabli dok ispisuje formule. Ako mu priđete i lupnete ga po ramenu, vredni profesor se momentalno okrene. „Svaki naučni rad mora težiti opštem dobru“, kaže uz osmeh ispod prepoznatljivih brkova. „Univerziteti su čuvari idealizma u nauci i mesta gde ćete moći da dobijete odgovore na velika pitanja koja pred nas stavlja priroda.“ A MUZEJI? ONI SU ČUVARI LEPOTE U KULTURI I MESTA na kojima možemo oplemeniti dušu tako da iz njih izlazimo mudriji nego što smo bili kad smo u njih ušli. Ako ne verujete, posetite Istorijski muzej Srbije.

BUDI DOBAR

Greše oni koji misle da izbeglice žele da im nešto uzmu Za probleme izbeglica i njihove sudbine Radoš Ðurović počeo je da se interesuje još kao student prava. Zanimale su ga okolnosti pod kojima napuštaju domovinu, regulisanje njihovog statusa, putevi kojima idu i sa čim se sve susreću do zemalja koje vide kao spas. Danas, on je izvršni direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, ali i čovek koji svoj posao doživljava poput misije u kojoj spasava živote. Mnogo pre „velikog migracionog talasa“, počeo je sa malom kancelarijom u kojoj je pružao pravnu pomoć azilantima i stigao do saradnje sa Ujedinjenim nacijama. Radoš za Original priča o najvećoj humanitarnoj katastrofi 21. veka, koja se uveliko oseća i u Srbiji, i o tome šta svako od nas može da uradi za ljude u nevolji

Piše Đurđa Petrović

BUDI DOBAR

Kada je Radoš Ðurović sa nekolicinom kolega pre osam godina osnovao CZA u Srbiji, samo 52 čoveka tražila su azil u našoj zemlji. Samo od početka 2015. godine do sada ta cifra je premašila 200.000 evidentiranih tražilaca

Foto Igor Pavićević i privatna arhiva Radoša Ðurovića

„

BUDI DOBAR

NA BROJNIM MEĐUNARODNIM STUDENTSKIM seminarima i razmenama gde se debatovalo na temu izbeglica, malo-pomalo otvarale su mi se nadolazeće razmere problema savremenog sveta za koji ni razvijene zemlje, a ni zemlje tranzita, nemaju adekvatan odgovor“, počinje priču Radoš Ðurović za Original, ali ističe da je za neke prizore nemoguće biti pripremljen. „Slika jedne devojčice, izbeglice iz Iraka koja je u begu utrčala na minsko polje, toliko me je potresla da sam definitivno prelomio. Tada sam doneo odluku da ću se baviti zaštitom ljudi koji beže iz svoje zemlje zbog rata, nasilja, diskriminacije... Rešio sam da štitim njihova prava na život, bezbednost, dostojanstvo i život bez progona. Tako sam osnovao organizaciju koja se bavi pružanjem pravne i druge pomoći i zaštitom prava tražilaca azila (APC/CZA).“ Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila ili APC (Asylum Protection Center) neprofitna je, nezavisna i profesionalna organizacija u kojoj posvećeni stručnjaci pružaju pravnu, psihosocijalnu, i drugu zaštitu i podršku tražiocima azila, izbeglicama, raseljenim licima, i svima drugima koji su u migracionoj nevolji na teritoriji Srbije. Jasno, ovih meseci, ali i godina, imaju posla više nego što bi trebalo. Kada je Radoš Ðurović sa nekolicinom kolega pre osam godina osnovao CZA u Srbiji, samo 52 čoveka tražila su azil u našoj zemlji. Samo od početka 2015. godine do sada ta cifra je premašila 200.000 evidentiranih tražilaca azila. Centar za pružanje pomoži tražiocima azila trenutno ima 70 volontera. „Svi koji

Među ljudima koji beže od rata su lekari, inženjeri, profesori, zanatlije, zemljoradnici, žene, deca... Ogroman je broj dece. Većinom su to porodice koje žele miran i bolji život. Nedavno je nemački ministar unutrašnjih poslova rekao da izbeglice iz Sirije i Iraka nisu povećale stopu kriminaliteta u Nemačkoj, ali da je ta stopa, nažalost, porasla kada su u Nemačku stigle izbeglice sa Balkana. Preciznije, naveo je izbeglice iz Srbije, sa Kosova i iz Makedonije. Samo da se zamislimo žele da pomognu mogu da se jave našoj organizaciji, ali i Komesarijatu za izbeglice, Crvenom krstu... Svaka vrsta pomoći je dobrodošla, od novčanih do robnih donacija -- tople odeće, veša, pelena za bebe, hrane za bebe, kabanica, ćebadi....“, ističe Ðurović. „Ide zima. Siguran sam, veoma teška zima za ove nesrećne ljude.“ Kad govorimo o najvećim izazovima za grupu posvećenika u Centru za zaštitu, na početku oni su uglavnim bili finansijski. „Celu 2008. godinu smo radili volonterski“, priča Radoš. „Pružali smo pravnu i psihološku pomoć tražiocima azila, koji su tada dolazili uglavnom iz Obale Slonovače, Iraka, Jermenije, Gruzije, Etiopije, Severne Afrike...“ Vremenom se situacija menjala. Broj izbeglica je rastao. Izbijala su nova žarišta u Africi i na Bliskom istoku.

„Arapsko proleće dovelo je do ozbiljnih sukoba u Libiji, zemlji koja je na neki način ‘štitila‘ Evropu od migranata iz Južne Afrike“, ističe Radoš. „Tada su i Libijci počeli da napuštaju svoju zemlju. Usledio je sukob u Siriji i razaranje koje je podstaklo najveći talas izbeglica posle Drugog svetskog rata. Unutar i van Sirije raseljeno je više od polovine njenog stanovništva. Jedan deo ovih, ali izbeglica iz Iraka, Avganistana putuje ka evropskim zemljama balkanskom rutom na kojoj je i Srbija. Trenutno je na putu od Turske ka Balkanu oko 50.000 ljudi, a od početka godine je oko pola miliona izbeglica prošlo ovom rutom“, objašnjava Radoš Ðurović i dodaje da uprkos tome što se približava zima, nema najava o slabljenju migracionog talasa.

BUDI DOBAR

„Iskustvo koje smo stekli, kao prva organizacija u Srbiji osnovana da bi se bavila pružanjem pravne i psihosocijalne pomoći i zaštite tražiocima azila, pomoglo nam je da se suočimo sa novonastalom situacijom“, priča Radoš znajući da mu se obim posla u narednom periodu neće smanjivati. „Povećali smo svoje kapacitete. Pružamo pravnu i psihološku podršku, borimo

se da ljudi dobiju zdravstvenu i drugu pomoć, da spojimo porodice, da zaštitimo decu bez pratnje roditelja, da deca tražioci azila idu u školu -- ma koliko kratko ovde boravili. Takođe, informišemo ih o njihovim pravima. Postavili smo jednu od prvih android aplikacija u Evropi za azilante, sa informacijama o tome kako, gde i od koga mogu dobiti pomoć. Prisutni smo svakodnevno na graničnim prelazima. Imamo tim prevodilaca, volontera. Borimo se za izgradnju sistema azila u Srbiji. Hoću da kažem -- broj ljudi kojima je potrebna naša pomoć, i ne samo naša, sada je najveći ‚izazov‘, kako ste se vi izrazili. Ja bih rekao da je to najveći problem. Srbija uz svu volju koju svakodnevno izjavljuje, nema dovoljno kapaciteta za adekvatan prihvat ovih ljudi. A reč je o pet do deset hiljada ljudi koji svaki dan uđu u U novembru 2013. u Bogovađi, Radošu ÐuroviSrbiju i napuste je“, objašću je jedan irački par ostavio tek rođenu bebu. njava Radoš. Dečak Ajmen je u maminom stomaku stigao Ako govorimo konkretno u Srbiju. Rođen je dva meseca pre termina. o azilu, tokom ove godine u Ðurović i njegovi saradnici uspeli su da pomoSrbiji je do sada azil dobilo gnu porodici, mali Ajmen je preživeo zahvalju26 ljudi. Zatražilo ga je 545 jući lekarima u valjevskoj bolnici i u beogradljudi, od toga je saslušano skom Institutu za neonatologiju, a potom su samo njih 67. Od ljudi zanašli i hraniteljsku porodicu koja je sačuvala hvaćenih migracionom kribebu sve dok se roditelji nisu javili. zom, u Srbiji žele da ostanu samo oni koji su već imali neka prethodna iskustva sa našom zemljom. Studirali

Spasao malog Ajmena

su ovde, radili ili, na primer, sklopili brak. U proteklih par godina, Radoševom Centru za zaštitu obratilo se na hiljade ljudi u migrantskoj nevolji. „Neke smo vadili iz zatvora, neke branili na sudu, spajali smo razdvojene porodice, obezbeđivali lečenje, socijalnu pomoć, dokumenta, upisivali decu u školu, zastupali ih u azilnim postupcima... Reč je o hiljadama ljudi“, priča Radoš i ističe da greše oni koji žive u strahu od tih ljudi. „Greše oni koji misle da izbeglice žele da im nešto uzmu, otmu, da će im doneti bolesti, da će pospešiti kriminal... Među ljudima koji beže od rata su lekari, inženjeri, profesori, zanatlije, zemljoradnici, žene, deca... Ogroman je broj dece. Većinom su to porodice koje žele miran i bolji život. Nedavno je nemački ministar unutrašnjih poslova rekao da izbeglice iz Sirije i Iraka nisu povećale stopu kriminaliteta u Nemačkoj, ali da je ta stopa, nažalost, porasla kada su u Nemačku stigle izbeglice sa Balkana. Preciznije, naveo je izbeglice iz Srbije, sa Kosova i iz Makedonije. Samo da se zamislimo...“ Iz Radoševog ugla, najveći mit rođen povodom migrantske krize je da podizanje ograda i zidova može zaustaviti ljude koji beže od rata, smrti i razaranja. „Nijedan zid nije, niti može da zaustavi ljude koji su sve ostavili, rasprodali i koji nemaju gde nazad“, tvrdi Radoš. „To nije mogao ni zid između Bugarske i Turske, Turske i Grčke, ograda u Kaleu između Francuske i Velike Britanije, između Mađarske i Srbije... Zidovi samo preusmeravaju ljude na nove puteve i pojačavaju njihove patnje.“ Mit je i to da u Evropu ide najveći broj izbeglica. „U Egiptu, Iraku, Jordanu i Libanu nalazi se 2,2 miliona Sirijaca, a 1,9 miliona ih je u Turskoj. Samo oko 10 odsto izbeglica je u Evropi.“ Iz Radoševog ugla, migrantska stvarnost se umnogome razlikuje od onoga što gledamo na televiziji ili imamo priliku da čitamo u novinama. „Daleko su veće patnje tih ljudi nego što to možete videti. Daleko je veća njihova upornost da stignu tamo gde su naumili, nego što vi to možete zamisliti“, objašnjava Radoš. „Strah od zatvaranja granica i bezizlazne situacije -- ni nazad, ni napred -gotovo je opipljiv. Taj strah tera žene da se porađaju usput, da se ne zaustavljaju ni ako im je dete veoma bolesno. Na tom očajničkom putu se ne postavlja pitanje povratka.“

(POP) KULTURA

ROKENROLOM U NOVU GODINU U susret novogodišnjim praznicima, umesto uobičajenog dočeka Nove godine, u Mikser Houseu se sprema petodnevni festival koji će dobrom muzikom i odabranim programom ispratiti staru i pozdraviti Novu, 2016. godinu. Tim povodom Original je razgovarao s dva različita benda koja imaju nešto zajedničko -- dobru energiju i želju da prenesu nova znanja mladim naraštajima, „srpskim Ircima“ iz Orthodox Celtsa, odnosno Aleksandrom Petrovićem poznatijim kao Aca Seltik, i Kotoranima iz hip-hop klape Who See, tj. njihovim članom pod pseudonimom Dedduh

Priredila Jelena Paligorić

WHO SEE:

ISKRENOST POBEĐUJE ⊲ Kako izgleda uzeti mikrofon u malom gradu pored

NOVO MESTO U BEOGRADU

ZAOKRET POD „KIŠOBRANOM“

rganizacija za promociju alternativne kulture „Kišobran“ ove godine napunila je sedam godina. I umesto da pođu u školu, otvorili su svoj prostor u Cetinjskoj 15a. Kao logičan potez nakon dugogodišnjeg delovanja po gradskim prostorima, skućili su se. Prostor pod imenom „Zaokret“, zamišljen je kao novi dom svih mladih i alternativnih ljudi u Beogradu, otvorenih za promene i nove ideje. Naziv potiče od jedne od aktivnosti kolektiva „Kišobran“ a to je „Zaokret veče“, koje se dešavalo svakog četvrtka. Tako novo mesto u gradu, sa novim zvukom u gradu, počinje da radi 17. decembra ove godine. Međutim, „Kišobran“ je mnogo više od toga. Počeli su da deluju tiho, kao organizacija koja je skupila sve DJ kolektive koji su puštali indi muziku. Da bi svi bili pod istim kišobranom. Nakon udruživanja, usledile su žurke, a broj ljudi se samo povećavao. Nakon žurki, došla je radionica lomografije, u trenutku kada je ceo region poludeo za amaterskom analognom fotografijom. Pravljen je lomo zid, organizovana je edukacija, i virus je bio proširen. Na ovim radionicama rušen je mit o skupoj opremi, Zeleni venac je postao epicentar foto-berze. Lomo zid pravilo je preko osamdeset pojedinaca. Lomo poklonici su uz pomoć „Kišobrana“ rekreirali filmske kadrove, i to je napravilo izuzetno posećenu izložbu u UK „Parobrod“. Posle fotografije, došao je VJ period. Kroz seriju radionica, mladi ljudi sticali su određeno znanje o vjingu, koji je postao neizostavni deo svake žurke i koncerta u 21. veku. Deo obučenih ljudi nastavio je da radi, kako sa kolektivom „Kišobran“, tako i na drugim mestima po gradu. Exit im je takođe postao radna destinacija svake godine. Nakon niza radionica, došlo je vreme i za neprofitnu pozorišnu trupu Kišobran teatar. Produciranjem no budget drame „Kokice ne goje“ i edukacijom za decu u okviru izložbe „Medvedi“, te predstave na otvorenom u Tašmajdanskom parku, fokusirani su na delovanje na polju pozorišta za decu i mlade.

mora, a onda godinama kasnije nastupati pred hiljadama ljudi?

Počeli smo sa velikim entuzijazmom i nismo baš bili simpatični sugrađanima. Gledali smo da svaki momenat iskoristimo da uradimo nešto dobro za Who See. Naši gradovi (Kotor i H. Novi) mali su i tu se skoro svi međusobno poznajemo. Ipak, to su tradicionalna pomorsko-trgovačka mjesta koja su kroz istoriju imala kontakt sa cijelim svijetom i sa raznim kulturama, tako da pretpostavljam da bismo gore prošli da smo počinjali sa hip-hopom u nekom kontinentalnom mjestu.

⊲ Kako utiču more i sunce na stvaranje lirike? Poprično

ste lokalni, to radite najbolje, ali „Đe se kupaš“ postade još malo pa planetarni hit?

Sunce i more su dva vrlo važna elementa za stvaranje. Zamislite da živimo na Brajiće (iznad Budve prema Cetinju) đe se sudaraju planinska i primorska klima, đe je magla 300 dana u godini. U takvom ambijentu ne bi bilo moguće praviti žanr kojim se bavimo. Tad bismo razmišljali o suicidnim temama. Ovako nam je Bog dao Boku i mogućnost da pričamo o mnogim pričama koje se povezuju sa ovim atraktivnim mjestom u Crnoj Gori. Lokalni smo po slengu, ali smisao naših priča je daleko upotrebljiviji. Hoću reći da se odlično razumijemo sa Beograđanima, Splićanima, Sarajlijama... imamo lokalne riječi, ali tema obuhvata mnogo šire.

⊲ Koliko god određeni drugi pravci preuzimaju primat

medijskog prostora, stiče se utisak da iskrenost uvek pobedi. Da li je pobedila ili borba na nekim frontovima još traje?

Dobro primijećeno. Slažem se da iskrenost pobjeđuje jer vidim da se mnoštvo sadržaja može plasirati publici, a kad dođe momenat da se napravi neki propagandni program, najčešće dolazi do odabira one iskrene snage u pojedincima ili grupama. Recimo, ogromna armija ljudi sluša svakakve pjevačice i gleda im u dekolte, a kad dođe momenat da se napravi propaganda za neki ozbiljan brend ili događaj, ne upotrebljavaju se te iste „umjetnice“..

(POP) KULTURA

ALTERNATIVA ZA OVDE

ACA SELTIK

UGLEDAJMO SE NA PERELMANA ⊲ Nedavno si se ošišao u okviru

akcije „Kilometar kose“ koja je privukla mnogo pažnje svojom humanošću i upornošću. Kako si se osećao kad si to odlučio a kako kad si se ošišao?

Isto kao i svakog drugog dana. Nije poenta u tome da razmišljaš kako se ti osećaš, već da učiniš koliko god možeš da se neko drugi oseća bolje. A, s druge strane, Bogu hvala, kosa me još služi pa sam odlučio da s vremena na vreme, kad naguram sledećih XX centimetara, opet uradim isto.

⊲ Postojite više od dve decenije.

Koliko je velika odgovornost biti neizostavni bend odrastanja mladih na ovim prostorima?

Odgovornost, i zadovoljstvo, i obaveza. Kad skapiraš da si ti, baš ti, a ne neko drugi, neko na koga se ugledaju klinci, onda svakako moraš da se pogledaš u ogledalo i postaviš samom sebi pitanje: da li je to ono kako želiš da te vide? Onda ti se rodi u glavi da si obavezan da tim klincima, a ja i dalje tvrdoglavo smatram da su sva deca „naša“, pružiš sliku koju smatraš najispravnijom mogućom. Koliko smo vidljivi u medijima je diskutabilno, ali, opet, ne možemo mi da utičemo na programsku politiku. Nevidljiv za sve svetske medije je i najveći svetski matematičar, Grigorij Perelman, čovek koji je odbio Fildsovu nagradu i milion dolara rečenicom: „Ja znam kako funkcioniše univerzum, šta će mi pare?“, pa ja znam za njega i mogu da kažem da ga se često setim i bukvalno mi služi kao uzor u određenim situacijama. A zadovoljstvo... Pa, ima li većeg zadovoljstva

od onoga kad vam nekadašnji klinac priđe i kaže da ste mu pomogli u nekom trenutku u životu.

⊲ Ko su ti omiljeni novi srpski

bendovi? Misliš li da se dovoljno svira?

Čudna smo mi zemlja. Ovde postoje samo dve kategorije bendova: „mladi i perspektivni“ i „veterani“. I direktno prelaziš iz jedne u drugu. Nema sredine. Nema zrelog stvaralačkog doba. Prema tome, moji omiljeni novi srpski bendovi su Dža ili bu, ČBS, a iz obdaništa Konsekrejšn.

⊲ Kako bi izgledao savršen prostor

za nastupe u glavnom gradu? Koju bi pesmu otpevao na otvaranju?

Beogradu fali sala ili hala za 1.500--3.000 ljudi, sve ostalo imamo. Ja sam lično vezan za „Pionir“, pa mi je to nekako ostala neispunjena želja da tamo sviramo. Savršen prostor, naravno, ne postoji, ali zato postoje savršene svirke, koje opet ne moraju da budu kompletno savršene već savršene u nekom svom segmentu, pa ih onda to čini nezaboravnima. A što se pesme tiče... Od pesama Kelta nemoguće je izdvojiti baš jednu, ali bih rado za tu priliku otpevao Čorbinu „Ja ratujem sam“.

⊲ Kelti važe za bend sa stalnom

bazom fanova, bez turbulencija, a neodvojivi ste od rokenrola. Šta je za tebe pravi rokenrol?

Sam život, sa svim svojim dobrim i lošim stranama, zasnovan na slobodi izbora, ali i visoko razvijenom moralnošću i svešću koja odbacuje mogućnost da se ta sloboda zloupotrebi!

Stvari koje morate da vidite i probate u Nišu

1. LUTKARSKO POZORIŠTE NIŠ Domaćini ovogodišnjih lutkarskih susreta, sa mladim i entuzijastičnim ansablom, nosioci su mnogih domaćih i regionalnih priznanja.

2. NIŠVILLE Međunarodni jazz festival, održava se svake godine. U danima festivala Niš je dom mnogim svetskim imenima.

3. FILMSKI SUSRETI Najveći glumački festival u Srbiji. Svake godine prikazuje aktuelnu domaću filmsku produkciju uz prestižne glumačke nagrade „Carica Teodora“ i „Car Konstantin“. Nišlije imaju običaj da kažu da je njihov grad tih dana grad glumaca.

4. NIŠKA BANJA Biser socijalističke arhitekture, očuvana i lekovita. Na prostoru banje nalazi se veliki broj vikendica i vila, kao i trase za šetanje.

5. KLUB „FEEDBACK“ Alternativni centar Niša, prostor za koncerte i DJ nastupe.

6. KAFANA „GALIJA“ Po legendi, mesto osnivanja kultne niške rokenrol grupe. Gastronomski raj, sa istorijom ispisanom između stolova.

7. KEJ MIKE PALIGORIĆA Kej duž reke Nišave, najlepše letnje šetalište grada Niša.

8. MEDIJANA Lokalitet nadomak Niša, antičko predgrađe iz doba cara Konstantina.

9. ĆELE-KULA I LOGOR „12. FEBRUAR“ Spomenik Čegarske bitke i jedan od retkih logora iz koga je izvedeno masovno bekstvo logoraša. U muzeju logora čuva se kolevka čuvenog reditelja Želimira Žilnika.

10. KAZANDŽIJSKO SOKAČE Jedini očuvani stari deo niške čaršije. Kulinarske vratolomije i duh prošlosti. Centar društvenog života i starih i mladih.

SVE NAŠE POBEDE

A N Č U ZV ZA A T R A K D U V I L O H

livud čak i Ho og je m o ata, k vetsk kog zan ičenju S da ič m z k u a t m m e genij vetsko a nagra mouki je mestom na S četvrta svetsk ajstore a s ić m e im m bila već ikita Jer t nje treć nja za „ Nikola N e odao prizna . Za Nikolu to je jnijih nadmeta kao prvi studen il in zb od 12. jera je vrlo prošle g ja audio-inžen jednom od najo dimpešti je 20 enađen čne n iz u n o a B e n ž n zvu zeo pstve udru eta. U , i na so avi se dizajnom e. Od koju je u ta“ iz celog sv ja a m đ o a d g e r o ij e B za i tonalit tižnog d u „radionici“. a vizuelne med cep s a e n r o p t g g o i Pro eliko ike z filmsko ao u finale ov ola je uv novanjem muz mula, Amanet davno ik š N u , e s ij a b a e o n iz Sr edio. Da ve, kao i komp maće filmove M je radostan. N b o p o o a do doša mu ubedljiv eo-igre i filmo sebe im or za Original na tu te a e id v iz iš t a a n t z e a v e slik perim razgo projek ilmskih u tek čeka. Na pa ceo dan eks f ih k li e v ijer kusije, ju prem vira per s a koji svo d io ešković je nauč

jana N Piše Mil

SVE NAŠE POBEDE

BA DA E R T E N I L A , RNO DAMA E Z E M V Z I Z E Š N I . Ž E E B T KO SE BA DA O E Š R A T D U E L L S G O O P ENE P M A . D A A M B U MOM A E G R E T L . O H IM K U NJI N O A V M O A T S N Š E AVIM L A R A D P T U A GLE S M Š A E D Ž T E I SKO E POV L S D I A R ĆI D I U T O D A N U V T I B Z I B E K Ć E JE E N N RNO OŽDA U M G I A S D A I D Č A A S N Z O NE AKS T KLINCA F . A M N L I F M I O Ć N E D M A LE MUZIKU ZA S SKOT NE IDE BAŠ SADA S I SRPSKI RIDL

SVE NAŠE POBEDE

ARIZ. TOM HENKS SE BRIJE POD NEONSKIM SVETLOM U NEKOM HOTELSKOM KUPATILU. Pravi grimasu nelagode i crvena kap pada na beli lavabo. Vreme postaje usporeno. Pod uticajem gravitacione sile krv se lagano upućuje ka slivniku i formira preciznu liniju. Izgleda kao čudan mač. Tom zabezeknuto pilji u simbol. Epohalna kompozicija Hansa Cimera u pozadini postaje sve glasnija. Gudala peripetično podrhtavaju u ravnomernim intervalima kako glavni junak sklapa kockice zagonetke. Najzad, ona kreću da divljaju po žicama. „Ovo hoću da radim!“ Uzviknuo je tada šesnaestogodišnji momak svetle puti. Tanki prsti igrali su mu od uzbuđenja dok je u bioskopskoj sali posmatrao Henksa kako ubrzano izleće iz hotela u potrazi za istinom. Ali nije toliko gledao taj Da Vinčijev kod, koliko je opijen bio onim što čuje. „Tada sam znao da želim da pravim muziku za film“, priča danas Nikola Nikita Jeremić, samouki genije muzičkog zanata, kom je čak i Holivud prošle godine odao priznanje trećim mestom na Svetskom takmičenju Svetskog udruženja audio-inženjera. ZA NIKOLU TO JE BILA VEĆ ČETVRTA svetska nagrada zaredom koju je uzeo na jednom od najozbiljnijih nadmetanja za „majstore filmskog tona i tonaliteta“ iz celog sveta. U Budimpešti je 2012. kao prvi student iz Srbije ušao u finale ovog prestižnog događaja, i na sopstveno iznenađenje vrlo ubedljivo pobedio. Odmah 2013, iako je znao da udruženje nikad ne daje zlato istom kandidatu dve godine zaredom, ponovo je učestvovao u takmičenju, i ponovo osvojio nagradu u Rimu. Usledio je uspeh u Los Anđelesu 2014, a ove godine je „obeležio“ i Varšavu. Da, ovaj momak je verovatno rekorder u broju osvojenih uzastopnih nagrada na Svetskom takmičenju audio-inženjera. Danas, Nikola je uveliko u „radionici“. Bavi se dizajnom zvučne slike za video-igre i filmove, kao i komponovanjem muzike za vizuelne medije. Od velikih filmskih projekata iza sebe ima domaće filmove Mamula, Amanet i Procep koji svoju premijeru tek čeka. Na razgovor za Original došao je radostan. Kako kaže, nedavno je naučio da svira perkusije, pa ceo dan eksperimentiše na tu temu. Na pitanje šta još zna da svira, odgovor je podugačak. Gitara, bas, bubnjevi, sve što

ima klavijature, blok-flauta, tradicionalna srpska frula, drombulje... „I violinu donekle“, ističe i smeje se. „Umem da proizvedem zvuk koji ne liči na ono što ispuštaju mačke koje su žrtve nasilja.“ Nikita voli muziku od svojih klinačkih dana. Vrlo rano su ga privukle filmska i orkestralna muzika. Prvu električnu gitaru je dobio za 16. rođendan, iste godine kad je izašao Da Vinčijev kod sa muzikom Hansa Cimera. Nikola je tad pohađao Šabačku gimnaziju. U Beograd je prešao da bi upisao Visoku školu elektrotehnike i računarstva. KAKO NIKAD NIJE IŠAO U MUZIČKU ŠKOLU, nije čudno što je Nikoli još od momačkih, skoro dečačkih dana baš Hans Cimer jedan od omiljenih kompozitora filmske muzike. Njihove priče su dosta slične. Cimer je nekada davno završio inženjersku školu, ali nema formalno muzičko obrazovanje. Iako danas najviše radi sa velikim Londonskim simfonijskim orkestrom, Hans Cimer ostaje pri tome da ne diriguje, ne čita i ne piše note. Do željenih zvukova Nikita dolazi na najrazličitije načine. Kad mu je za dizajn zvuka segmenta jedne video-igre trebao govor

vanzemaljaca, Nikita je u zoološkom vrtu snimao papagaje, tigrove i ptice. Srećom, imao je pristup životinjama, jer je i volontirao u beogradskom zoo-vrtu. „Obradio sam režanje tigra da zvuči kao neko džinovsko čudovište“, objašnjava danas rad koji je pripremao za takmičenje u Budimpešti, i koji mu je doneo prvo svetsko zlato na studentskom takmičenju Svetskog udruženja audio-inženjera, u kategoriji Dizajn zvučne slike za vizuelne medije. „Spustiš ton, malo raširiš snimak, oboriš ga za nekoliko oktava i eto ga! Stvorenje zvuči grleno kao tigar koji je kontrabariton. Kasnije sam sebe snimao, kako bih tom glasu vanzemaljca dodao dozu ljudskosti. Za tu video-igru sam uradio kompletan dizajn zvuka -- od šuškanja odeće, zvukova borbe, do glasova -- i komponovao sam muziku. Iako muzika nije bila naš zadatak, želeo sam. I tako... To je bila moja prva velika nagrada. Pobedio sam i probio taj led.“ Domaći horor Mamula bio je Nikitin prvi veliki film. Pre toga, radio je studentske filmove na fakultetu. Priča o krvoločnoj sireni diktirala je potrebu za epskim blokbasterskim zvukom. Kako bi dobio boje zvuka

SVE NAŠE POBEDE

ZI NA A L O D A T I K I OVA N K U IZAJN V D Z A H I Z N E E J J L U E M Ž DO VOR E. KAD O N I G Č O A A N B E E J R I T T I NAJRAZLIČ NTA JEDNE VIDEO-IGRE M VRTU E O ZVUKA SEGM A, NIKITA JE U ZOOLOŠK EĆOM, IMAO C R VANZEMALJA GAJE, TIGROVE I PTICE. S NTIRAO U A O SNIMAO PAP VOTINJAMA, JER JE I VOL I JE PRISTUP Ž M ZOO-VRTU O BEOGRADSK koje idealno prikazuju jezivost mitskog bića koje vreba ispod površine vode, Nikita je snimio zvuk brodske sirene i zvuk sonara nemačke podmornice iz Drugog svetskog rata. „Tako sam dobio jedan specifičan ‚Ping!‘ koji sam naštimovao po hromatskoj skali“, objašnjava Nikita. „Od tog zvuka sam posle jednostavno napravio virtuelni koncertni klavir koji sam svirao kao temu za Mamulu.“ KAKO OBJAŠNJAVA, PROCES PRAVLJENJA MUZIKE ZA FILM KOD NJEGA IZGLEDA prilično šablonski. „Kad dobijem film, prvo ga pogledam sa producentima i sa režiserom. Tad se dogovaramo gde ide muzika, a gde ne. Nekad i tišina ume da bude vrlo moćna“, ističe Nikita. „Onda još jednom sve pogledam kod kuće sam. Prvo malo sedim u ćošku i kukam, jer nemam ideju. Posle neka tri dana uglavnom se saberem, sednem i prva tri akorda koja odsviram -- to je to. Krenuo sam da radim. Na kraju imam muziku za film.“ Iako većinu često korišćenih zvukova u filmovima i video-igrama može jednostavno da kupi, Nikita je tvrdoglaviji od toga. Kad je u Rimu osvojio zlato, pravio je muziku i zvuk za video-igru sa radnjom koja se vrti oko velike bitke svemirskih brodova. Namerno nije hteo da obrađuje zvuke moćnih letelica kako bi dobio zujanje svemirskih brodova u borbi. „Hteo sam da napravim neki svoj zvuk“, kaže Nikita. Uzeo je pokvareni usisivač od babe, svoj usisivač i još nekoliko komšijskih i bacio se na snimanje. „Svi su imali različite elektromotore i ispuštali su različite zvuke“, objašnjava. „Grupno kad se uključe, usisivači zvuče kao neka čudna flota. Napravio sam oko sto različitih snimaka i počeo da

radim na onome što sam dobio. Obradom i efektima sam od tih nekoliko usisivača lako dobio flotu od 500 svemirskih brodova. Začinio sam malo to brundanje zvucima sa arhivskih snimaka bombardera iz Drugog svetskog rata. Oni su mi trebali jer su imali propelere. Znaš, kad čuješ eskadrilu propeleraca, to zvuči kao neki ogroman roj osa. Fenomenalan zvuk!“ No, u jednom segmentu radnja igrice se premešta u unutrašnjost svemirskog broda. „Za zvuk kabine kapetana svemirskog broda stavio sam mikrofon u blender“, priznaje Nikola Jeremić. „Dok kapetan priča iz kabine, u pozadini mora da se čuje šum motora, i mora da postoji odjek borbe. Taj zvuk je morao da bude prigušeniji od usisivača. Da bih taj efekat postigao, uzeo sam ogroman blender sa baš jakim sečivima. Mikrofon sam fiksirao izolir trakom da se ne bi iskasapio, i u blender sam ubacio sam gomilu sunđera. Bilo je lako dobiti različite frekvencije zvuka pošto svaki blender ima svoju paletu modova rada. Obradom snimljenog zvuka sam od zzZzz, dobio željeno zatupasto bru-

janje brrmzz, brrrmzzz... Kao da u pozadini radi motor svemirskog vozila. Oseća se, ali nije to glavni zvuk.“ Iako je pokupio sve moguće svetske potvrde na račun svog rada, Nikola Jeremić nije poleteo. „DA BIH DOSTIGAO NIVO KOM TEŽIM, treba da prođem još kilometre i kilometre filmske trake“. Iako to direktno ne ističe, već sada je prilično jasno da ovaj dvadesetpetogodišnjak teži samom vrhu -- Oskaru za filmsku muziku. Kako kaže, da bi svoju karijeru ostvario u potpunosti, želi da ide po redu. „U mom poslu treba da težiš zvezdama, ali ne treba da gledaš samo u njih. Treba da pogledaš oko sebe“, zaključuje Nikita za Original. „Neizmerno je bitno da se povežeš sa talentovanim kolegama. Mene klinca sada sigurno neće zvati Ridli Skot da mu pravim muziku za sledeći film. To ne znači da možda neki budući srpski Ridli Skot ne ide baš sada sa mnom na faks. Kad se nađe ekipa ljudi koja se opasno prima na istu stvar -- nastaju čuda. Jedno od tih čuda je i film Amanet, režisera Nemanje Ćipranića. On je sjajan kreativac, takođe vrlo strastven prema filmu. Sa njim sam se spojio preko Sare Radojković, vrlo talentovane scenaristkinje i studentkinje Fakulteta dramskih umetnosti. Rezultat je film koji je naišao na sjajne reakcije publike i kritike. Dakle, kao što rekoh -- uvek treba imati na umu one talentovane ljude sa kojima možemo dobro da se razumemo. U krajnjem slučaju, tako su počeli Spilberg, Skorseze, Kopola i Džordž Lukas. Bili su cimeri, napravili svoju zajedničku produkciju i rešili da rade van Holivuda. Svima su nam poznati derivati te saradnje.“

#NEKINOVIAFORIZMI Nemanja Stanković, komičar i aforističar

Sve „zbrkane misli“ nastale u jednoj „stabilnoj krizi“, oslikavaju depresiju koja, iz nekog razloga, nikad nije bila tako duhovita i u sebi sadržala toliko ljubavi prema životu. Dokaz za to su gromoglasni aplauzi propraćeni iskrenim valjanjem od smeha na promocijama širom Srbije koje Nemanja Stanković sa svojom knjigom Neštozačitanje, u kojoj su sabrane njegove opaske i postovi, redovno praktikuje. Akademici, studenti, hipsteri i hejteri - svi mu aplaudiraju podjednako glasno

Piše Đurđa Petrović

(POP) KULTURA

EMANJA STANKOVIĆ po zanimanju je kopirajter u marketinškoj agenciji, a po opredeljenju je neprilagođen u svojoj prilagođenosti. On je aforističar novog doba. U svojoj genijalnosti je precizan koliko je i trapav, ali je neosporno simpatičan iako se trudi da bude odbojan. Svoje porive, misli, snove, strahove i zaključke redovno deli sa svima „koji hoće“, putem Fejsbuka. Tako je nastala i jedna dobra knjiga. Zove se Nekadobraknjiga. Reč je o zbirci Nemanjinih internet objava, u narodnu poznatih kao „postovi“, koje po svojoj rečitosti, intelektualnoj dubini i duhovitosti svakako prevazilaze kategoriju duhovitih opaski kakve svakodnevno kruže društvenim mrežama. Sve te „zbrkane misli“ nastale su u jednoj „stabilnoj krizi“, oslikavaju depresiju koja, iz nekog razloga, nikad nije bila tako duhovita i u sebi sadržala toliko ljubavi prema životu. Dokaz za to su gromoglasni aplauzi propraćeni iskrenim valjanjem od smeha na promocijama širom Srbije koje Nemanja Stanković sa svojom knjigom Neštozačitanje redovno praktikuje. Akademici, studenti, hipsteri i hejteri - svi mu aplaudiraju podjednako glasno. Iako je za čitanje uvek urnebesno, Nemanjino pisanje po sadržaju dosta zavisi od njegovih trenutnih osećanja, raspoloženja i životnih okolnosti. Trenutno je u pozitivnoj fazi. Voli život, ljude, cveće, drveće i raduje se proleću - to što je zima njemu ne smeta.

uknjiženja Facebook postova je svojevrsna psihoanalitička seansa u kojoj si sebi i terapeut i pacijent. I u tom procesu, ukoliko je konstantan, počinje da se razgrađuje i sam pojam „ličnog“. Da si neko drugi, kako bi ih doživeo i definisao?

Statusi: - Neki gradovi i ljudi su bliže, a neki su dalje nego što jesu i nego što fizika tvrdi. Daljine se mere bliskošću, a ne kilometrima, i to obrnutom dalekometrijom: Što (vam) je neko bliži, to je nedostižniji. Kako mu se primičeš, sve ti više izmiče. Kao ovaj grad u koji sada idem. I kada najzad, posle 80 minuta forsirane vožnje i vekova strpljenja budem stigao, više neće biti tamo. „Grad u koji ulazite je privremeno izmešten iz prostora u vreme. Potražite ga nekad drugde. Neko vas voli. Vozite pažljivo, kad već nepažljivo volite. Nema dužih zadržavanja na naplatnim rampama.“ - Svi mi koji nismo urolozi smo neurolozi. - Ako se čovek iole razume u ljude, oprašta momentalno, a oprašta se doživotno. - Ako postoji „ljubav prema mudrosti“, takozvana filosofija, postoji i prezir prema istoj. Nazovimo ga mizosofija. Mizosofi su oni koji na osnovu istinite premise, gde nisu sasvim glupi, pogrešno misle da su mnogo pametni.

Kako se osećaš kad te nazovu Duškom Radovićem nove generacije?

Nije mi neprijatno. Naročito zbog toga što nas generacijski odvajaju, što ne znam koliko je opravdano, ali je svakako previše laskavo na više nivoa. Uzoholim se, naravno. Ne smeta mi ni to što sam pustio u promet tu tezu, naprotiv, utoliko više verujem u nju. Šteta je samo što od tog poređenja nemam baš nikakve koristi, budući da starija publika zna da je takvo poređenje besmisleno, a mlađoj, zgodnijoj i lepše isfeniranoj publici to ime ništa ne znači. Kako bi opisao proces nastajanja tvoje zbirke aforizama, tačnije facebook statusa, tačnije glosa filozofije?

Zbiranjem rasplinutosti. Sedimentacijom i kristalizacijom celokupnog životnog iskustva. Borbom za postajanjem čovekom po

svom ukusu. Traganjem za poetskom suštinom banalnog. Što bi rekao moj omiljeni pripovedač Emil Sioran, „... potrebno je, međutim, proći kroz bezbrojna iskušenja, da bi se došlo do komedijantske ravnodušnosti“. Stalno izazivam stvari da mi se dese i one gotovo redovno nasedaju na provokaciju i hvataju me usred blefiranja. Objavio si dve knjige Nekadobraknjiga i Neštozačitanje. Šta te zbirke predstavljaju za tebe?

Opravdanje sopstvenog postojanja. Izvor enormne sreće zbog susreta, virtuelnih i realnih, sa ljudima do kojih dopirem i kojima nešto znači to što pišem i što jesam. Prva zbirka je izraz moranja i samoljublja, druga je izraz slobode i ljubavi. A sam proces

Meni se moje rečenice sviđaju. Inače ih ne bih ni počinjao ličnom zamenicom u prvom licu jednine. Čitao bih se, verovatno i lajkovao, a sasvim sigurno bih se redovno raspravljao i na kraju izbrisao sa friends liste i blokirao bih se. Voleo bih da budem Argentinac, koji bi voleo da bude Nemac, koji bi voleo da bude Portugalac, koji bi voleo da bude Srbin, koji bi voleo da bude Argentinac. Kad bih bio neko drugi, voleo bih da budem to što jesam. Koja je tvoja predstava o savršenoj sreći, a koja o uspehu?

Predstava. I ništa više. Ja već neko vreme ne moram da budem srećan da bih bio srećan. To je moj najveći uspeh. Dovoljno je brzo hodati, a ne žuriti nikud; gubiti vreme, a ne dosađivati se, i nadati se, a nemati čemu. Treba se maknuti iz domena dogodivog. Samo tako se nešto može doživeti. Koji bi bio tvoj recept za dobar status-tvit-aforizam-život-... Šta da rade oni koji nikako da probiju tu barijeru od tri lajka po statusu, od kojih su dva predmet sažaljenja članova uže porodice?

- Nema prečica i lakih rešenja. Ukoliko se ne rodiš kao genije, preostaje ti samo da zagreješ stolicu, žao mi je. Treba oslepeti od čitanja i gledanja ozbiljne literature i filmova da bi se progledalo i progovorilo. - Statusi se pišu obema rukama. Skoro svim prstima. - Statusi se pišu godinama. Za jedan status, u proseku je potreban natprosečan broj godina. - Statusi se pišu čitanjem i ćutanjem. Statusi se brišu stidom, kajanjem, pažljivijim čitanjem, a može i otvorenim plamenom. Statusi se razmnožavaju deobom. - Statusi se pišu spojeno, a postuju zasebno. - Statuse je najbolje objavljivati, a najgore ih je živeti. - Statusi se pišu samo kad više nema svrhe govoriti. - Statusi se pišu nekome, a ako taj neko nema Fejsbuk, onda se ne pišu.

IZA KULISA

LEPO JE STVARATI, JOŠ LEPŠE JE TRAJATI

IZA KULISA

Jelena Stokuća, mađioničarka iz senke srpskog teatra, iza sebe ima verovatno više profesionalnih poduhvata nego što ima godina. Njene kostime odlikuje eklektičan stil, magija bajki i smisao za humor nalik onom u filmovima Tima Bartona. Pozorišne predstave nema bez kostima, baš kao što će glumci neretko reći da njihov lik oživi zaista tek kada obuku kostim. I baš zato što je junak iz senke, heroina koja zamisli reditelja i pisaca pravi mogućim, ona govori za Original. Jedna je od naših najpoznatijih umetnika na ovom polju, a pored uspešne karijere zaposlena je u školi i svoje znanje prenosi na mlađe naraštaje

Razgovarala Jelena Paligorić

edna od prvih stvari koja omađija malu decu, onu koja tek počinju da idu u pozorište, jeste upravo ta sitnica -- kako se neke stvari prave u pozorištu. Odakle princezi toliko lepa haljina, gde i kako nastaje krinolina, kako se pravi veštičin plašt i prinčevsko odelo. Jelena Stokuća, mađioničarka iz senke srpskog teatra, iza sebe ima verovatno više profesionalnih poduhvata nego što ima godina. Njene kostime odlikuje eklektičan stil, magija bajki i smisao za humor nalik onom u filmovima Tima Bartona. Pozorišne predstave nema bez kostima, baš kao što će glumci neretko reći da njihov lik oživi zaista tek kada obuku kostim. I baš zato što je junak iz senke, heroina koja zamisli reditelja i pisaca pravi mogućim, ona govori za Original. Jedna je od naših najpoznatijih umetnika na ovom polju, a pored uspešne karijere zaposlena je u školi i svoje znanje prenosi na mlađe naraštaje. Startovala je kao saradnik teatarske legende Dejana Mijača, a postdiplomske studije završila u Bostonu. Nedavno je završila projekat na velikoj sceni Madlenianuma, kultnog „Velikog Getsbija“ u režiji Ane Radivojević Zdravković. Jelena Stokuća za Original je govorila o suštini svog poziva, izazovima, uspesima...

Mnogo mi se svideo način na koji oni na Bostonskom univerzitetu od prvog dana spajaju na projektima studente glume, muzike, režije, scenografije, kostimografije, svetlosnog dizajna, produkcije. Svi moraju da prođu kroz sve radionice, da se upoznaju sa procesom rada. Tako su glumci morali da prođu kroz period rada u krojačnici, gde su sedeli i šili za mašinama, prisustvovali probama kostimografa i modelara i učestvovali u celom procesu rada. Takav sistem vam pruži svest o tome koliko vremena i truda je potrebno da se nešto napravi i da to treba ceniti

IZA KULISA

Kako izgleda kreativan proces osmišljavanja kostimografije za jednu pozorišnu predstavu? A za film ili televiziju? Koje su razlike?

Kreativan proces osmišljavanja kostimografije, za pozorište, film, televiziju zavisi od vrste projekta, koncepta, perioda kada se radnja dešava. Prvi deo pripreme je kada čitate komad, ili scenario, istražujete period i likove. Na osnovu mnoštva informacija koje upijate dok istražujete, birate najadekvatnije momente koji se vama čine tačnim i funkcionalnim za likove kojima se bavite. Zatim te informacije prilagodite svojim idejama i konceptu. Naravno, autorski tim koji čine reditelj -- predstave, ili režiser filma, ili televizijskog projekta, scenograf i kostimograf, zajedno kreira vizuelni identitet predstave, filma, ili TV projekta, koji dalje diktira način glume, muziku, koreografiju. Drugi deo pripreme je kada počnu probe. Razgovori sa glumcima, koreografom. Određeni funkcionalni momenti moraju da budu sagledani i rešeni da pomognu kreiranju likova. Sada delimično mogu da odgovorim o razlici u kostimografiji između pozorišnih, filmskih i televizijskih projekata. U pozorištu morate da vodite računa o funkcionalnosti i trajnosti kostima, dok na filmu i televiziji možete da snimite nešto jednom, obučete, fingirate, skinete i ne brinete kako će se održavati neki materijal. Morate da vodite računa kako se neki materijal snima, ponaša pred kamerama, koje boje se lepo slikaju, koje treba

izbegavati. Uostalom, slično je i na sceni. Nekada vam u pozorištu traže da kostim bude „filmski“ -- perfektan, uverljiv, jer se u suprotnom vidi i najmanja greška. Ovo nam sada otvara sledeći krug u kreiranju, kada se biraju materijali, detalji, krojevi, probe u radionicama i sam proces nastajanja kostima. Tada se vaše ideje pretaču u stvarnost. Svaki deo procesa nastajanja kostima ima posebnu lepotu. Najlepši osećaj je kada je kostimografija deo odličnog projekta, u kome ne možete da se opredelite koji segment vam se više dopada. Kako gledaš na svoje početke? Da li jasno i po čemu pamtiš stvaranje kostimografije za predstavu „Leons i Lena“, koja ti je prva profesionalna predstava?

Veoma sam zadovoljna svojim profesionalnim kostimografskim početkom. Imala sam sreću da sam asistirala jednom od naših najboljih kostimografa Biljani Dragović, na predstavi „Mrtve duše“, u režiji Dejana Mijača, koja je dosta uticala na moje kostimografsko formiranje. Nakon tog projekta me je Dejan pozvao da radim kostimografiju na predstavi „Leons i Lena“, koja je bila u koprodukciji Budva Grad teatra i Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Premijera je bila na Kraljičinoj plaži u Budvi, u divnom ambijentu, sa divnom ekipom glumaca. To je bila moja prva profesionalna predstava. Bila sam svesna da radim sa Dejanom Mijačem, da treba da osmislim kostime najbolje što mogu i

da će biti sve u redu. Tako je i bilo. Samo par dana posle premijere sam otputovala u Boston, na poslediplomske studije. Imaš međunarodno iskustvo, koja je osnovna razlika između rada u Bostonu i rada u Beogradu?

Boston. Amerika. Potpuno drugačiji sistem funkcionisanja. Interesantno je da je, gde god da ste, impuls nečega dobrog isti. Kada se prepozna dobra ideja, svi se potrude da se ona realizuje. Razlika u radu je da se tamo planira mnogo unapred. Proces izrade kostima je takav da se sve najpre napravi u platnu, isprobate krojeve, odredite količine utroška materijala, lakše i preciznije formirate budžet. Samim tim, dobijete više mogućnosti za svoje ideje. Mnogo mi se svideo način na koji oni na Bostonskom univerzitetu od prvog dana spajaju na projektima studente glume, muzike, režije, scenografije, kostimografije, svetlosnog dizajna, produkcije. Svi moraju da prođu kroz sve radionice, da se upoznaju sa procesom rada. Tako su glumci morali da prođu kroz period rada u krojačnici, gde su sedeli i šili za mašinama, prisustvovali probama kostimografa i modelara i učestvovali u celom procesu rada. Takav sistem vam pruži svest o tome koliko vremena i truda je potrebno da se nešto napravi i da to treba ceniti. Kada je reč o projektima, i kod njih, kao i kod nas, bilo je zanimljivih projekata na kojima sam uživala da radim, a bilo ih je da sam imala fantastične uslove za rad, a

IZA KULISA

Svoje đake učim da čitaju i rade na sebi, da budu organizovani, da misle. Ako već nešto rade i troše vreme, bolje je da bude kako treba, da daju maksimum i znaju da su uradili sve što su mogli. Učim ih kako funkcioniše naš posao. Da nađu radost u zadatku koji obavljaju, i da se igraju. Da rade, ali i odvoje vreme za sebe

da mi projekat jednostavno, nažalost, nije bio zanimljiv. Ono što je tamo značajno jeste sretanje i rad sa umetnicima sa različitih strana sveta koji vas inspirišu i podstaknu na drugačije razmišljanje, i od kojih naučite nešto sasvim novo. Kako vidiš mlade i umetnost u Srbiji danas?

Svako vreme nosi nešto svoje. Danas mladi imaju drugačiju svest, rasli su u potpuno drugačijim uslovima, i nekada pod vrlo čudnim uticajima. Stanje u kulturi se mnogo promenilo. Ima talentovanih, izuzetnih mladih ljudi i verujem u njih. Sigurna sam da nalaze svoj put u ovom lavirintu. Kako je tekao proces rada na predstavi „Veliki Getsbi“?

„Veliki Getsbi“ -- projekat, koji samo kada čujete naziv, već imate viziju nečega glamuroznog i uzvišenog. Ana Radivojević Zdravković, rediteljka, odmah mi je privukla pažnju kada je već u prvom razgovoru rekla da želi drugačiji koncept od onoga na šta smo navikli gledajući verzije izuzetno uticajnih filmova. Radnja se dešava

između dva rata, dvadesetih godina, ali to nas nije sputavalo da napravimo iskorak i povežemo sa sadašnjim vremenom. U svakom društvenom sloju postoje „prinčevi i princeze“ -- i među bogatima, i među siromašnima. Neki od njih tragaju za ljubavlju, neki za statusom, neki za novcem, a mi smo tragali da ove likove predstavimo vizuelno, u interesantnim formama. Koji profesionalni zadatak smatraš najvećim izazovom?

Projekat koji prihvatim radim sa maksimumom i svaki je najveći izazov. Sledeći projekat se dobija zahvaljujući tome kako se uradi poslednji. Radujem se raznovrsnim projektima, gde mogu sebi da postavim izazov i uradim nešto potpuno drugačije, a u funkciji projekta. Baviš se pedagoškim radom, čemu učiš svoje đake?

Da čitaju, rade na sebi, budu organizovani, da misle. Ako već nešto rade i troše vreme, bolje je da bude kako treba, da daju maksimum i znaju da su uradili sve što su mogli. Učim ih kako funkcioniše naš posao. Da nađu radost u zadatku

koji obavljaju, i da se igraju. Da rade, ali i odvoje vreme za sebe. Mladi su, ali kada odu na fakultet, shvate koliko je bio bitan proces kroz koji su prošli. Koji su ti planovi za dalje? Šta te čeka u novoj 2016. godini?

Da provodim vreme sa svojim najmilijima. Da nastavim da radim i radujem se svojim projektima. Da putujem. Šta je kruna rada svakog kostimografa?

Nikada nisam razmišljala o tome. Mislim da je lepo kada radiš na projektima koji su interesantni, da uživaš dok radiš, stvaraš i što je najvažnije -- da traješ. Koji umetnici su najviše uticali na tebe?

Za ovih skoro dvadeset godina, u različitim fazama mog života, bilo je dosta umetnika čiji sam uticaj prihvatila. Neki su slikari, neki muzičari, neki starije kolege, neki reditelji, neki strani modni kreatori. Neki umetnici su me fascinirali i inspirisali svojim radom, a neki su me naučili šta ne želim nikada da uradim.

POPULARNA PSIHOLOGIJA

Sreća je

TOPLO

Piše Zorica Marković

KUČENCE Ilustracije Nikola Velicki

POPULARNA PSIHOLOGIJA

Oni su sa nama 15.000 ili čak, prema nekim tvrdnjama, 30.000 godina. Toliko dobro su se adaptirali i toliko nas vole da je na tu čistu, bezrezervnu i do smrti postojanu ljubav teško ostati imun. Mnogo je onih koji ne veruju ljudima, ali veruju psima. Danas je moda imati psa. U Srbiji ima oko 900.000 čipovanih pasa i još najmanje toliko onih koji nisu upisani u registar

MA JEDNA STARA PRIČA, još iz devedesetih. Dečak koji danas vlada IT svetom, sa zavidnom karijerom i privatnom pričom od koje zastaje dah, ostao je upamćen u jednoj beogradskoj osnovnoj školi kao „klinac kojem je pas pojeo domaći“. To objašnjenje povod je smeha kod svakog okupljanja generacije. Ko još može da poveruje u to da mu je za keca u dnevniku kriv jedan presladak dlakavi stvor? Da je to bila laž, on bi danas poricao. Ali nije. Pas mu je, kako se kune, zaista pojeo tu najvažniju stranicu za nastavnicu fizike. Da, psi umeju tako nešto da urade. I da, to obično postane najslađi video-klip koji podiže iz najmračnijeg raspoloženja. Nije ni najmanje čudno što su na portalima najčitanije i najgledanije vesti upravo one o psima i mačkama. Sve nas zanima šta naš ljubimac radi kad ga ostavimo nasamo, i to nas nasmeje. Mačka, o ta gorda i sveta životinja, ostavlja utisak kao da se ne pomera iz tople fotelje. A pas... o, to je već druga priča. Papuče, čarape, zavese, rastureni jastuci i ostali aksesoari, umeće da objasne šta je on to radio dok je bio sam u kući. Pas je društvena životinja, baš kao i čovek. Oni su sa nama 15.000 ili čak, prema nekim tvrdnjama, 30.000 godina. Toliko dobro su se adaptirali i toliko nas vole da je na tu čistu, bezrezervnu i do smrti postojanu ljubav teško ostati imun. Mnogo je onih koji ne veruju ljudima, ali veruju psima. Legendarna Merilin Monro, i sama izdana toliko puta od ljudi, konstatovala je da su je „ujedali samo ljudi, nikad psi“. Čovek koji je najbolje poznavao ljudsku psihu, Sigmund Frojd, tvrdio je da psi vole prijatelje i brane ih od neprijatelja, za razliku od ljudi koji nisu sposobni za čistu ljubav, jer uvek mešaju ljubav i mržnju. Danas je moda imati psa. U Srbiji ima oko 900.000 čipovanih pasa i još najmanje toliko onih koji nisu upisani u registar. U

Od pasa možemo mnogo da naučimo. O zahvalnosti. O požrtvovanosti. Ljubavi. Oni nas vole takve kakvi smo. I kad napravimo budale od sebe, i sami će nam se pridružiti. Jedna od najpoznatijih spisateljica Agata Kristi u romanu Smrt na Nilu tvrdila je da od psa možemo da naučimo kako da preživimo poraz Francuskoj ima osam miliona pasa, u Poljskoj i Italiji sedam, u Rusiji dvanaest miliona. U SAD četrdeset tri miliona pasa. Ta moda da svako ima psa, ipak, ne znači da svaka kuća zaslužuje psa, već da svaki pas zaslužuje kuću. Psiholozi kažu da nema boljeg leka za nečije zdravlje od kućnog ljubimca. Nema boljeg psihologa od šteneta koje vam liže lice. Istraživanja su pokazala da ona deca koja su rasla sa kućnim ljubimcem jesu mnogo društvenija, lakše se snalaze u kontaktu sa drugima i popularnija su u društvu. Univerzitet Oregona u obimnoj studiji potvrdio je da deca postižu bolje socijalne veštine ukoliko u predškolskom periodu brinu o štenetu. Bili su popularniji u školi, osećali su se bolje i bolje su „čitali“ osećanja druge dece. „Milosrđe nije dati kosku psu. Milosrđe je podeliti kosku

sa psom, kad ste gladni koliko i sam pas“, rekao je Džek London. „To decu čini kooperativnijom i darežljivijom. Imati ljubimca poboljšava empatiju jer čuvanje psa čini da se deca zamisle na mestu psa, i pokušaju da shvate kako se oseća njihov ljubimac. Tu veštinu prenose na shvatanje tuđih emocija“, dr Samjuel B. Ros, izvršni direktor Dečje bolnice u Njujorku, gde se životinje koriste u oporavku kod emocionalno oštećene dece. Ukoliko je dete indiferentno, pasivno i slabo u kontaktu sa drugima, neće se osećati usamljeno. Jer imaće prijatelja, najvernijeg i najodanijeg kojeg može da stekne. Psi su odličan lek protiv usamljenosti. Za samoupozdanje. Upravo zato se koriste u terapijama sa decom, a posebno su dragoceni za mališane do kojih je teško dopreti, bez samopouzdanja i osećaja da vrede.

POPULARNA PSIHOLOGIJA

Neka istraživanja potvrdila su da psi, poput dece, postaju uznemireni kada se neka njima bliska osoba nađe u neprijatnoj situaciji. To što nas psi čitaju, ta neraskidiva veza, ta čista emocija, potiče još iz davne prošlosti i sprijateljavanja dveju vrsta. Nijedna druga životinjska vrsta, uključujući i vukove, nije pokazala sposobnost lakog shvatanja, recimo, kad im čovek pokaže prstom u nekom pravcu „Ljudi su oduvek voleli svoje ljubimce, ali sada otkrivamo nove specifične načine korišćenja životinja u psihoterapiji“, kaže dr Ros. PSIHOLOG DR JOLANDA MAJKLS štaviše tvrdi da kod nezbrinute dece oni postaju zamena za majku. Mogu da pomognu da se dete umiri kad je uznemireno. Sve ovo može da se primeni i na odraslog. Tim doktora iz Opšte bolnice Masačusets merio je aktivnosti mozga kod žena dok gledaju slike svoje dece i svojih kućnih ljubimaca. Pokazalo se da je veza koja se stvara između čoveka i njegovog psa zaista slična onoj između majke i deteta, da se čak aktiviraju slični delovi mozga. I kad neko kaže da voli psa kao svoje dete, kako mu zameriti? Usvajanje životinja i vođenje brige o njima traje već desetinama hiljada godina. Više studija pokazalo je da se slično dešava i sa psima i da oni u svojim vlasnicima vide samo najbolje. Neko mudar rekao je: „Budi čovek kakvog te vidi tvoj pas.“ Jedan od poslednjih eksperimenata, na

Univerzitetu Linkoln u San Francisku, pokazao je da su psi u stanju da čitaju emocije na osnovu izraza lica. Sreća, strah ili bes na ljudskom licu nisu nepoznanica za njih – oni znaju da će se to uočljivije videti na desnoj strani lica, jer njome upravlja leva strana mozga, zadužena za emocije. „Ako pas neće da dođe nakon što vam prouči lice, trebalo bi da odete kući i ispitate svoju savest“, rekao je još odavno Vudro Vilson, 28. predsednik SAD. Neka istraživanja potvrdila su da psi, poput dece, postaju uznemireni kada se neka njima bliska osoba nađe u neprijatnoj situaciji. To što nas psi čitaju, ta neraskidiva veza, ta čista emocija, potiče još iz davne prošlosti i sprijateljavanja dveju vrsta. Nijedna druga životinjska vrsta, uključujući i vukove, nije pokazala sposobnost lakog shvatanja, recimo, kad im čovek pokaže prstom u nekom pravcu. Ne postoje druge dve vrste koje su se na taj način zbližile kao čovek i pas. Oni nisu samo ljubimci. Oni su i čuvari, vodiči, zaštitnici, lovci, terapeuti. „Tvorac čuvenog Snupija Čarls Šulc

„TVORAC ČUVENOG SNUPIJA, ČARLS ŠULC, REKAO JE REČENICU IZ NASLOVA“, KAŽE PSIHOLOG I PORODIČNI TERAPEUT MARICA STIJEPOVIĆ. „ŠULC VEROVATNO NIJE ZNAO DA NJEGOVE REČI IMAJU DOKAZIVU, EMPIRIJSKU PODLOGU. DRUŽENJE SA OVIM ŽIVOTINJAMA PODIŽE NIVO SEROTONINA I POMAŽE NAM DA SE SMIRIMO I OPUSTIMO. UTVRĐENO JE I DA VLASNICI PASA IMAJU NIŽI NIVO KORTIZOLA, HORMONA STRESA, OD DRUGIH LJUDI“

POPULARNA PSIHOLOGIJA

rekao je davno da je sreća toplo kučence“, kaže psiholog i porodični terapeut Marica Stijepović. „Šulc verovatno nije znao da njegove reči imaju dokazivu, empirijsku podlogu. Druženje sa ovim životinjama podiže nivo serotonina i pomaže nam da se smirimo i opustimo. Utvrđeno je i da vlasnici pasa imaju niži nivo kortizola, hormona stresa, od drugih ljudi. Jedan psiholog iz Bostona držao je u ordinaciji psa mešanca Megi kako bi se njegovi klijenti osećali sigurnim i dobrodošlim. Neki od klijenata priznali su mu da su ga upravo zbog toga izabrali.“ SPISATELJICA BILJANA SRBLJANOVIĆ, između ostalog i autor komada „Barbelo, o psima i deci“, u intervjuu za magazin Pas rekla je da se sa psima često razume mnogo bolje nego sa ljudima. „Pas ti pruža bezrezervnu ljubav, uvek i bez obzira na sve, nikada ništa ne traži zauzvrat, ne gnjavi te pitanjima i sumnjama, nema objašnjavanja, nema suvišnih reči. Mene često život i ljudi u njemu umaraju. U odnosu sa psima nalazim neki svoj beg. Sa njima se uvek razumem i imam sreću da me stvarno vole. Nekada se i sama osećam kao pas. Kao neko ko nešto govori, a da me ljudi ne razumeju kao da govorim pseći jezik.“ Prijateljstvo sa psima utisnuto je i u tradiciju našeg naroda. Predanje sa ovih prostora kaže da su oni dati da nikada ne bi došlo do raskola sa braćom vucima – totemskom životinjom u staroj srpskoj religiji. Veruje se i da je pas dobio zadatak da nas čuva i upozorava na nedaće. Predanje kaže i da je prijateljstvo nastalo pripitomljavanjem vukova. Po priči jedne struje istraživača, prvi korak su napravili upravo vukovi, koji su došli po komad hleba i zauvek ostali u ljudskom čoporu. Po drugoj verziji, čovek je spasao vučju štenad i pripitomio ih da bi mu pomogli u lovu. DŽORDŽ BERNARD ŠO kazao je: „Ako eliminišete pušenje i kocku, iznenadićete se kad shvatite da skoro sve trenutke uživanja Englezi dele sa svojim psom.“ Nisu samo Ostrvljani ti koji vole pse. Imati psa, malog

i slatkog, danas je planetarno postalo stvar prestiža. Ali pas je više od toga. Ako želite prijatelja u Vašingtonu, nabavite psa, rekao je Hari S. Truman, 33. predsednik SAD. Psa nije moguće prevariti. I DUŠKO VUJOŠEVIĆ, košarkaški trener i najbolji prijatelj labradorke Lare, veruje da pse krase osobine – ogromna ljubav, vernost, privrženost, požrtvovanje – koje nije lako preneti na čoveka. „U životu sam imao dosta pobeda i poraza. Znam koliko je slava prolazna i svestan sam zaludnosti veličine. Uprkos tome, dešavalo se da budem iznenađen što se posle nekog neuspeha nađem ostavljen, gotovo sam, i to posebno od ljudi koji su mi u dobra vremena bili verni pratioci. Psi su uvek uz nogu čoveka i po tome se razlikuju od ljudi. Nemaju oni, međutim, moći da isprave sve mane koje ljudi imaju.“ Od pasa možemo mnogo da naučimo. O zahvalnosti. O požrtvovanosti. Ljubavi. Oni nas vole takve kakvi smo. I kad napravimo budale od sebe, i sami će nam se pridružiti.

Tim doktora iz Opšte bolnice Masačusets merio je aktivnosti mozga kod žena dok gledaju slike svoje dece i svojih kućnih ljubimaca. Pokazalo se da je veza koja se stvara između čoveka i njegovog psa zaista slična onoj između majke i deteta, da se čak aktiviraju slični delovi mozga

JEDNA OD NAJPOZNATIJIH SPISATELJICA AGATA KRISTI u romanu Smrt na Nilu tvrdila je da od psa možemo da naučimo kako da preživimo poraz. „Oni su mudri. Otpuzaju do mirnog ćoška i ližu svoje rane, vraćaju se u svet tek kad ponovo zacele.“ Pas može da bude sve čoveku. I obrnuto. SLOBODAN RELJIĆ, NOVINAR, profesor sociologije i prijatelj maltezera Snupija, veruje da najboljeg četvoronožnog druga treba tretirati onako kako bismo tretirali i drugara iz detinjstva. „Mislim da najbolji odnos prema psima imaju, neko bi rekao paradoksalno, seljaci“, kaže Reljić u intervjuu za magazin Pas. „To možda zvuči surovo, ali seljak ima ono: ‚Ja sam seljak, ja proizvodim na njivi, ti si pas, ti čuvaš kuću da nas ne pokradu.‘ Tu pas ima ulogu. Mislim da su psi tu najsrećniji jer se osećaju korisno, a kad ih predveče puste, uživaju u slobodi posle radnog vremena. Noću verovatno sanjaju da su Beli očnjak iz one knjige Džeka Londona.“

UPOZNAJ SVET

JER

E M I Z A M E N O M A T

UPOZNAJ SVET

oj tela i vilan razv ra p larni a n u č rdiovasku oji uti a k k i a v v o a rt š o lj p bo najbolji s ili odmora ršate, po i skijanje raspusta dravo sm je z m i n o a u k v li in to ž p ja u te , mada se nih čaroli kažu da s maže da izgubite dodirljiva ristupačnije, ž i e e c n n ja s u n is d č n o u e Str po pšeg ali i najp svetu viš a. Skijanje ... Nema ničeg le ališta na najbolje -- aktivirate ij k a s lj e organizm v ić ja ta ti iš s a d m e ktivira a najpozn al vam pre vas da se ove zim sistem, a pita. A on ju. Origin is a i ra iv ri z ja a o n p p a i v im od preda dela Alpa trude da venih pre i Zlatibor ri ik k n o o p a m p Ko nego lje -- od s i najskup

Piše Željko Pantelić dopisnik Originala iz Italije

N 72

UPOZNAJ SVET

Nema nikakve sumnje da su švajcarski Alpi najlepši i da pružaju najbolju mrežu usluga, ali je isto tako neupitno i da su ubedljivo najskuplji i često smeštaj košta neopravdano mnogo za svoj kvalitet. U austrijskim Alpima ćete naći ubedljivo najbolji odnos cene i kvaliteta usluga. Nemački Alpi predstavljaju neku vrstu povratka u detinjstvo, skijanje nije baš nešto ali je zato sve ostalo kao iz dečjih snova, uključujući i vrlo razumne cene za razliku od onih u Švajcarskoj i Francuskoj. Italijanski Alpi, posebno Dolomiti, prirodna su atrakcija ali i pokazatelj da sposobnost i maštovitost može da reši mnoge probleme: primer kilometarskih belih traka (skijaških staza) koje presecaju zelene doline u Dolomitima, u sezonama bez snega, su eklatantan primer. Francuski Alpi su zimski izraz španskog industrijskog letnjeg turizma, kome se to sviđa i ko je spreman da igra smeštaj lutriju: teško je i zamisliti kakve se „rupe“ iznajmljuju za poprilično visoke cene, čak ni četiri zvezdice u francuskim Alpima nisu garancija, a kamoli strukture niže kategorije.

CERMAT Mnogo je turističkih meta koje se kite etiketom „najčuvenijeg planinskog odmarališta“, ali samo je Cermat s pravom zaslužuje. Štaviše, Cermat je „najslađa planinska varoš“, čiji smo simbol upoznali još dok nismo ni znali šta su Alpi a kamoli gde se nalaze, gutajući „toblerone“ koje su napravljene po obliku Materhorna, trouglastog vrha koji dominira Cermatom i čini ga jedinstvenim mestom na planeti. Lepota Cermata je i u tome što je to gradić u kojem nema saobraćaja, pošto je pristup automobilima, motorima, autobusima zabranjen i osim peške, gradom se kruži samo u elektromobilima. Druga komparativna prednost Cermata je u tome što je podjednako privlačan i leti i zimi -- to je mesto gde bi se moglo lepo živeti tokom cele godine, ne ograničavajući se samo na godišnje odmore. Uprkos tome što je zavučen u dolini okruženoj sa 16 vrhova preko 4.000 metara, Cermat je dovoljno veliki (ima više od pet hiljada stanovnika) i ima strukturu čarobne varošice. U periodu kada je snega sve manje i kada su temperature lunatične čak i u Alpima, tokom zime u Cermatu se ne rizikuju ružna iznenađenja ili vožnja po mokrom snegu već od podneva. Jedina negativna strana Cermata su cene, pogotovo od odluke vlade u Bernu da „otkači“ franak od evra. Vrlo je teško naći pristojan smeštaj koji košta manje od 200 evra a ski-pas za šest dana košta više od 350 evra,

Mnogo je turističkih meta koje se kite etiketom „najčuvenijeg planinskog odmarališta“, ali samo je Cermat s pravom zaslužuje. Štaviše, Cermat je „najslađa planinska varoš“, čiji smo simbol upoznali još dok nismo ni znali šta su Alpi a kamoli gde se nalaze, gutajući „toblerone“ koje su napravljene po obliku Materhorna, trouglastog vrha koji dominira Cermatom

UPOZNAJ SVET

ali je u njega uključena i vožnja Gornergratom, prvom planinskom prugom na naizmeničnu struju napravljenom još 1898. godine, kojom se stiže na 3.089 metara visine. I cene u restoranima su astronomske i za evropske uslove. Tanjir paste košta i do 30 evra, biftek i više od 50, a čak i kafa košta četiri evra i više. Srećom, tu je Mekdonalds, a u njemu su cene dostupne svima. Oni koji su odrastali gledajući Pirmina Curbrigena i koji mogu da priušte sebi luksuz da plate noć 300 evra mogu da uživaju u njegovom bajkovitom hotelu u staklu sa pogledom na Materhorn, ali samo ako ga rezervišu barem godinu dana unapred.

ENGADINA (Sent Moric) Engadina je prirodno savršenstvo na hiljadu osamsto metara nadmorske visine, sa jezerima, šumama, vrhovima, panoramama i švajcarskom preciznošću u kojoj sve funkcioniše u minut precizno. Maloja, Sils, Silvaplana, Sent Moric, Pontrezina možda nemaju izraženi šarm klasičnih alpskih mesta, ali je sve oko njih toliko zavodljivo da taj nedostatak prolazi potpuno nezapaženo. Kaže se da je alpski turizam rođen u Sent Moricu još u prvoj polovini 19. veka. Naravno, u početku je bio vezan samo za letnji period, ali zahvaljujući veoma šarenolikoj ponudi, desetinama kilometara uređenih staza za šetnju ili vožnju kočijama-sankama i tokom zimskih meseci visoravan na 1.800 metara visine je kadra da pomiri čak i porodice u kojima nisu svi skijaši ili snouborderi. Od najvećeg spa-centra u Alpima u Sent Moricu preko voza Bernine do vrlo jednostavnog dolaska na vrhove i bez skijaške opreme sa panoramskim pogledima od kojih zastaje dah, Engadina se vrlo lako pretvori u „slabost“ svakoga ko može sebi da priušti par dana u okruženju „Picova“ (tako se zovu vrhovi na lokalnom dijalektu). Takođe, Engadina je mali raj za ljubitelje skijaškog trčanja, pogotovo početnika ili onih koji nisu u dobroj formi, jer su staze ravne kao dlan kilometarske, ne morate kao u drugim mestima, sa retkim izuzecima, da se vrtite ukrug. Ko voli polo na snegu, Sent Moric je pravo mesto za njega, dok su Sils i šetnje ili vožnje kočijama do okolnih planinskih domova, posebno u dolini Feks (Val Fex), jednako bajkoviti i zimi i leti. Za razliku od Cermata, zbog veće ponude, cene u Engadini za smeštaj su vrlo raznolike i uz malo veću pronicljivost može se naći smeštaj i po pristojnim cenama, za švajcarske prilike. Hotelijeri ali i brojni privatni smeštaji tokom leta vam daju, ako ostajete sedam ili više dana, besplatan pas s kojim možete da koristite sve autobuse, žičare, uključujući i voz Berninu, gratis. Dok je zimski ski-pas oko 350 evra za šest dana.

GRINDELVALD Grindelvald predstavlja po antonomaziji zamišljeno alpsko mesto smešteno u dolini između planinskih masiva prekrivenih večitim snegom. Samo ime mesta kaže da se radi o „zelenoj dolini“ i zaista ćete retko gde videti takvo zelenilo, dokle vam oko seže, koje je oivičeno, tokom sunčanih dana naravno, samo plavetnilom neba, belim vrhovima Jungfraua, Ajgera, Veterhorna i Menša i livadama Velikog i Malog Šajdaga. Grindelvald je poznat i po tome što je početna stanica za planinsku prugu koja stiže na najveću nadmorsku visinu, 3.454 metara, ispod Jungfraua gde se nalazi „svemirski“ planinski dom sa kojeg se pruža nestvaran pogled na Aleč, najduži glečer u Alpima sa svoja 23 kilometra dužine. Ko voli reklete, to jest topljeni kravlji sir, Grindelvald je idealno mesto da se častite tim alpskim specijalitetom, jer, barem tako se kaže, kravlje mleko i sir su najbolji iz „Zelene doline“. Cene u Grindelvaldu su nešto niže u odnosu na Cermat i Engadinu, kako smeštaja tako i ski-pasa, deset do dvadeset odsto. Takođe, ako uzmete ski-pas za Jungfrau, možete da skijate i u Vengenu, Mirenu i da se popnete na Šilthorn na kojem je snimljen jedan od filmova o Džejmsu Bondu, tačnije U tajnoj službi Njenog veličanstva sa Džordžom Lejzenbijem u ulozi 007.

ZELDEN Zelden je skijaški raj -- švajcarski standardi po austrijskim cenama. Drugim rečima, kvalitet je isti, a cene su za 30 do 40 odsto niže. Jedina mana je što poslednjih godina, sa globalnim otopljavanjem u samoj varošici koja se nalazi na 1.300 metara visine uglavnom nema previše snega tokom zime. Odnosno, čak i kada padne, temperature su retko u kontinuitetu niske da bi se on zadržao, tako da perfekcionistima može da smeta izostanak klasične zamišljene zimske idile. Međutim, sve ostalo je odlično organizovano, imajući u vidu da skijaške staze počinju od 2.000 metara pa naviše, topovi za pravljenje snega garantuju skijašku sezonu, a tu je i glečer na preko 3.000 metara gde se skija od rane jeseni do kasnog proleća. Staze su savršeno održavane, duge, a izbor je bogat kako za skijaške početnike, tako i za one osrednje i „profesionalce“. Osim za skijaše, Zelden i čitava dolina Ectal postali su zanimljivi i za druge ljubitelje prirode. Ne samo zbog vodopada (najveća kaskada se nalazi nedaleko od Zeldena, Štujbenfal), šuma i planinskih šetnji već i zbog najvećeg spa-centra u Alpima Akva Doma i vodenog parka Area 47. Uz to, tokom leta, kao i u Engadini, i hotelijeri u Zeldenu časte svoje goste besplatnim pasom.

UPOZNAJ SVET

HINTERTUKS

Ako želite dobro da se odmorite i zavučete u sakriveni ugao planete, onda je za vas idealno mesto Hintertuks. Maleno selo, idiličnog izgleda, ispod jedinog preostalog glečera na kojem se skija tokom cele godine, nalazi se na 1.500 metara visine i u njemu su svi pripadnici dveju familija, ili su Maderi ili Erleri. Odnos cena i kvaliteta smeštaja i usluga je među najboljima u Evropi. Osim skijaša i snoubordera, i ljubitelji skijaškog trčanja imaju dobar razlog da izaberu Hintertuks ili neko od mesta u Tuksertalu (Lanersbah, Madzajt, Juns). U celoj dolini restorani, apre-ski barovi su u retro stilu sa retkim izuzecima i imate osećaj kao da ste se vratili u osamdesete godine prošlog veka. Zato ne čudi što klijentelu, najvećim delom, predstavljaju Nemci koji su vrlo probirljivi i vode računa o odnosu između novca koji daju i onoga što dobijaju zauzvrat. Kao i u Zeldenu, i za Hintertuks glečer i čitavu Cilertal i Tuksertal dolinu skipas košta manje od 250 evra za šest dana.

ZEFELD Zefeld je raj za ljubitelje skijaškog trčanja, zimskih šetnji i novogodišnjih vašara. Rečju, idealno mesto za porodice sa malom decom, ili babe i dede sa unukama i unucima. Visoravan iznad Inzbruka na 1.200 metara nema veliki izbor skijaških staza, i uglavnom može da zadovolji apetite početnika i tzv. penzionerskog skijanja, ali zato nudi najlepše staze za skijaško trčanje i gradski bazen sa toplom vodom i ogromnim džakuzijem, kako unutra tako i napolju odakle može da se uživa u zimskoj panorami u kupaćem kostimu. Takođe, klizališe u Zefeldu je prava uživancija zbog svojih dimenzija. I Friedenswanderweg, to jest Staza mira koja vodi od Zefelda do Mezerna jednako je očaravajuća u svakom godišnjem dobu i sa svojih sedam stanica za razmišljanje i introspekciju zaokružuje nezaboravan izlet sa panoramskim pogledom sa Zvona mira, koji lebdi nad celim tirolskim delom kotline reke In. Budući da je Zefeld na pola sata od Inzbruka i da je povezan sa vozom koji do ponoći ide na svakih trideset minuta, skočiti do glavnog grada Tirola je lako i poželjno.

GARMIŠ-PARTENKIRHEN Garmiš-Partenkirhen ima nekoliko komparativnih prednosti u odnosu na ostala mesta: lako je dostižan jer je relativno blizu minhenskog aerodroma, jedne od najvećih i najpovezanijih vazdušnih luka u Evropi, nudi malo urbaniju varijantu ako ste u Garmišu i malo ruralniju ako odsednete u

Partenkirhenu, i odlično je povezan (planinska železnica) sa skijaškom zonom Cugšpic na gotovo 3.000 metara nadmorske visine. Osim skijaških skokova za Novu godinu, veliku atrakciju predstavlja i novogodišnji vašar u Partenkirhenu i lokalni hokejaški klub čije su utakmice mali spektakl zahvaljujući navijačima koji prave karnevalsku atmosferu. Sa Cugšpica, najvišeg vrha u Nemačkoj, zahvaljujući njegovoj poziciji pruža se najbolji pogled na alpski venac planina i skijaške staze su solidne mada ih nema mnogo. Problem sa kompleksom staza Alpenšpic, koji je mnogo bliže Garmišu od Cugšpica, u tome je što su piste, sa otopljavanjem poslednjih decenija, postale poprilično „čorbaste“ od podneva, osim onda kada temperatura ostane ispod nule tokom celog dana. „Zlatni kraj“, kako Bavarci zovu dolinu u kojoj se nalazi Garmiš-Partenkirhen, obuhvata i Ajbze -- reč je o jezeru bukvalno podno Cugšpica oko koga je napravljena kružna staza koja ima 7-8 kilometara i koja se održava i tokom zimskih meseci, tako da ljubitelji svežeg vazduha mogu da provedu dobar deo dana u srcu šume šetajući pored poluzaleđenog jezera.

BERHTESGADEN Odlazak u Berhtesgaden, ili još bolje u Ramzau ili na Kraljevsko jezero (Königssee) koji su u neposrednoj blizini, deluje kao povratak u detinjstvo. I ovaj kutak Alpa je postao jednako privlačan u gotovo svim periodima godine. Istina, za dobre skijaše nije baš top, ali je zato sve ostalo saliveno za perfektni odmor u ritmu koji sami odredite: frenetičnom ako vam je potrebno da izbacite energiju, ili laganom čak sa mogućnošću da zaustavite vreme. Sedeti na klupi pored potoka u Ramzauu i gledati crkvu iz 16. veka sa pozadinom planinskih vrhova kojom je bio opčinjen i američki predsednik Dvajt Ajzenhauer -- toliko da ju je lično ovekovečio uljem na platnu -- dokaz je da se vreme može zaustaviti. Šetnja ili vožnja na sankama od Ramzaua do Hinterzea kroz šumu, bilo zimi ili leti, donosi mentalno opuštanje, pročišćavanje pluća i kontinuirano odmaranje očiju u zelenilu ili belini snega. I prolazak kroz klanac Almbah spada u doživljaje koji ostaju u sećanju, baš kao i panorama koja se pruža sa Orlovog gnezda na Berhtesgaden, Vacman, Kraljevsko jezero. Ako ste u dobroj šetačkoj formi penjanje na Vacmanov planinski dom na 2.000 metara, odakle planinari zorom polaze na osvajanje Vacmana i vrhova njegove supruge i dece, koji su po legendi okamenjeni zbog surovosti mit-

UPOZNAJ SVET

skog kralja Vacmana. Bavarski regent Luitpold svrstava se u red istorijskih figura vrednih prezira, ali mu se mora odati priznanje da je pre više od jednog veka shvatio da treba zaštititi lepotu Kraljevskog jezera. Naime, on je doneo ukaz kojim samo čamci na električni pogon mogu da saobraćaju po jezeru i voze turiste do bajkovite Crkve Svetog Vartolomeja. Jedna od prednosti Berhtesgadena je i blizina Salcburga u kojem ste za par desetina minuta kolima. Proći ulicama grada kojima bi se i danas lako snašao njegov najpoznatiji stanovnik Volfgang Amadeus Mocart, od Mirabela do Salcburškog zamka, uvek je privilegija.

KANACEI U uglu Val di Fase u Dolomitima zavučen je Kanacei, na obodu kružnog puta sa planinskim prelazima Pordoi, Fedaja i Sela koji ga povezuju sa Kortinom D‘Ampeco, Val Gardenom i Alta Badijom. Smešten ispod Marmolade koju ljubitelji biciklizma i Ðira d‘Italije poznaju vrlo dobro kao jednu od najuzbudljivijih planinskih etapa Kruga oko Italije, Kanacei je odlična baza kako za letnji, tako i za zimski odmor. Šetnja, trčanje,vožnja bicikla, rolera ili jahanje konja pored reke Avizio koja protiče kroz celu dolinu do Moene, nudi 15 kilometara prazničnog okruženja.

poprilično slične austrijskim, kako hotelskog smeštaja tako i ski-pasa, i u restoranima.

KORVARA Poslednjih godina u Korvari i okolnim mestima u Alta Badiji i Val Gardeni specijalizovali su se u jednoj vrlo neobičnoj disciplini. Reč je o pravljenju skijaških staza u moru zimzelenog pejzaža u zimskim mesecima. Izgleda potpuno nestvarno kada usred zime vidite čitavu zelenu dolinu ispresecanu dugim belim trakama. U Alta Badiji i Val Gardeni odavno se ne mole da pada sneg, njima je bitno samo da temperatura ne bude mnogo iznad nule, jer sneg i led proizvode sami. Formiraju neku vrstu privremenih veštačkih glečera debljine od nekoliko desetina centimetara preko kojih prebacuju veštački sneg; tako se iznad Korvare, iako je na preko 1.500 metara nadmorske visine, skija i kada nema ni najave od pahuljica snega u okolini. Bitno je da preko noći temperatura siđe znatno ispod nule i da led stegne dobro, onda se barem do ručka skija sasvim pristojno. Korvara i cela Alta Badija su nešto skuplje od Kanaceija i Val di Fase, velikim delom zahvaljujući većem notorijetetu i takmičenjima Svetskog kupa u skijanju koja se redovno održavaju u Alta Badiji. Takođe, u

Sa Cugšpica, najvišeg vrha u Nemačkoj, zahvaljujući njegovoj poziciji pruža se najbolji pogled na alpski venac planina i skijaške staze su solidne mada ih nema mnogo. Problem sa kompleksom staza Alpenšpic, koji je mnogo bliže Garmišu od Cugšpica, u tome je što su piste, sa otopljavanjem, postale poprilično „čorbaste“ od podneva, osim onda kada temperatura ostane ispod nule tokom celog dana Planinariti, skijati se ili jednostavno popeti se žičarama do vrhova i uživati u umetničkom izrazu prirode kroz izvajane dolomitske vrhove Pordoija, Sasolunga, Sele, Marmolade, Valojetovih kula, poseban je užitak. Zato je čitav kraj prava oaza za paraglajdere i sve moguće vidove letenja. Ipak, sedeti u nekadašnjem grotlu vulkana, ulazi u uzak krug doživljaja koji odolevaju čak i staračkoj senilnosti. Reč je o Čampaku, bukvalno grotlu vulkana preuređenom u skijaške staze sa par planinskih domova i zoološkim i botaničkim vrtom. Ako postoji predstava raja koja se približava zamišljenom ili onom Bošovom iz njegovog čuvenog triptiha u madridskom Pradu, onda je to Čampak, pogotovo leti kada je oivičen plavetnilom neba i zelenilom pašnjaka i livada. Cene u Kanaceiju su

Alta Badiji pazite šta pričate glasno na srpskom jer dobar deo radnog osoblja (sobarice i konobari) iz naših je krajeva, a među turistima ima dosta Hrvata.

VAL D‘IZER Francuski Alpi, za razliku od austrijskih, švajcarskih i italijanskih, imaju izraženu industrijsku notu, oni su za zimu ono što su za leto španska letovališta. Tako da ko osim skijanja ili bavljenja sportom traži i atmosferu alpskih mesta ostaće prilično razočaran u francuskim alpskim turističkim metama. Delom i zbog velikog broja britanskih turista koji su kao i na španskom primorju veoma brojni i često nepodnošljivi i za izbegavanje. Centar mesta i seoca Le Forne i Le Lezinan su uklopljeni u predstavu o zimskoj idili.

RED CARPET

MOJ AMERIČKI SAN ŽELJKO DIMIĆ

Željko Džek Dimić vlasnik je raritetne biografije. I to ne zato što je bosanski navijač Čelsija sa njujorškom adresom. Već zato što je konačno upisao glumu, i to tek u Njujorku u koji je stigao sa sitnim apoenima, pa je na početku morao da radi kao đubretar. Završio je čuveni Lee Strasberg Institut za film i teatar, a moderator mu je bio niko drugi do Al Paćino. Kao glumac je debitovao u 31. godini života i dokazao da nikad nije kasno, pa je ubrzo stigao u prestižne TV serije „CSI“ i „Low & Order“. Snimio je i veliki TV hit „Lilyhammer“ za moćni Netflix. Nedavno je završio snimanje filma „Painless“ kao i gostujuću ulogu u seriji „The Perfect Murder“ u produkciji CBS-a. On je bez sumnje najpoznatiji Srbin u Holivudu, a za Original je otvorio dušu i podelio savete kako je moguće uspeti ni iz čega i zašto je važno učiti i napredovati ceo život

Razgovarao Branko Rosić

edan od redovnih rituala koji prati svaku utakmicu Čelsija u Ligi šampiona sastoji se u tome da mi petnaestak minuta pre nego što fudbaleri počnu da „tresu“ zastavom UEFA i pre nego što krene himna takmičenja, zazvoni fiksni ili mobilni telefon. Redovno me poziva Željko Dimić iz Njujorka, iz svog stana na čijoj se terasi, u Leksington aveniji, vijori zastava engleskog kluba. Bosanac u Njujorku, navijač kluba iz Londona. Šta tu ima čudno? Ništa. Onda se čujemo u poluvremenu, a posle utakmice sledi analiza na Skajpu ili dopisivanje na Fejsbuku. Ali Željko nije kaparisao ove stranice zbog svog razvijanja Čelsijeve zastave na njujorškoj terasi već zbog nesvakidašnje biografije. Posle studentskih dana u Beo-

gradu u kojima, posle nekoliko pokušaja, nije postao student Fakulteta dramskih umetnosti, odlazi iz srpske prestonice u Švedsku, pa u Prag, a onda u Njujork. Bile su to ratne devedesete u kojima su ljudi iz Dimićevog kraja (Bosna) uglavnom dobijali pozive za rat. Željko nije bio dezerter, a mobilisan je kasnije u mnogim filmovima i serijama ratne tematike. Željko Dimić je vlasnik raritetne biografije. I to ne zato, da ponovim, što je bosanski navijač Čelsija sa njujorškom adresom. Već zato što je konačno upisao glumu, i to tek u Njujorku u koji je stigao sa sitnim apoenima pa je na početku morao da radi kao đubretar. Završio je čuveni Lee Strasberg Institut za film i teatar, a moderator mu je bio niko drugi do Al Paćino. Kao glumac je debitovao u 31. godini života i dokazao da nikad nije kasno, pa je ubrzo

RED CARPET

PAĆINO SE PREMA MENI PONAŠAO KAO DA SMO ODRASLI ZAJEDNO A NE KAO ČOVEK KOJI JE DOBIO DVA OSKARA. OD NJEGA SAM TADA NAUČIO DA ŠTO SI VEĆI I PRIZNATIJI KAO GLUMAC, TO SE LJUDSKIJE I PRISNIJE PONAŠAŠ PREMA KOLEGAMA KOJI SE TEK BORE ZA POZICIJU KOJU TI IMAŠ. SAMO GLUMCI KOJI U SEBE SUMNJAJU I KOJI SU U STALNOJ NEDOUMICI KADA JE REČ O NJIHOVIM VREDNOSTIMA, BAHATO SE PONAŠAJU PREMA KOLEGAMA SA KOJIMA DELE SCENU ILI KADAR PRED KAMEROM stigao u prestižne TV serije „CSI“ i „Low & Order“. Snimio je i veliki TV hit „Lilyhammer“ za moćni Netflix. Nedavno je završio snimanje filma „Painless“ kao i gostujuću ulogu u seriji „The Perfect Murder“ u produkciji CBS-a. Ali i pored sveg tog gustog rasporeda stigao je da me pozove u prošlu sredu kada se na Stamford bridžu vodila ključna Čelsijeva utakmica prve faze Lige šampiona. I izbacio je filmski: „Biće ovo biti ili ne biti.... za Murinja.“ Jedna od bitnih karakteristika ne samo tvoje karijere već i života jeste upornost. Ništa nije moglo da te odvrati od glume iako si nekoliko puta odbijen na beogradskom FDU. Kako si naoružan tolikom upornošću i verom u sebe?

Upornost je bitna u svemu što radimo, bez obzira na profesiju kojom se bavimo. Međutim, da bi čovek bio uporan, mora da ima želju i ljubav prema profesiji kojom se bavi. Ja sam imao sreću da sam vrlo rano otkrio u svom životu da imam želju da budem na sceni ili pred kamerom i da mi to, jednoga dana, bude životno opredeljenje. Upornost, takođe, dolazi iz porodice u kojoj smo kao deca odgajani i iz socijalnih uslova u kojima smo u toj porodici odrastali. Ne želim da budem subjektivan, ali većina ljudi moje generacije sa kojima sam rastao i išao u osnovnu i srednju školu u rodnom gradu, kasnije studirao na Univerzitetu u Beogradu u otadžbini (SFRJ) i koje sam kasnije sretao u dijaspori, a za koje se ispostavilo da su bili uporni i uspeš-

ni u životu, dolazili su iz porodica slabijeg materijalnog stanja i od roditelja koji nisu svojim političkim, materijalnim, javnim ili bilo kojim drugim uticajem bili u stanju da svojoj deci olakšaju životni put. Ne želim da hvalim svoje prezime, ali u Bosanskoj Dubici gde sam rođen i odrastao, jednom od malih i zapostavljenih gradova bivše Jugoslavije, bile su tri krvno vezane porodice sa mojim prezimenom, Dimić, a koje materijalno nisu imale mnogo. Toj istoj porodici pripadam i ja, Željko Dimić (scensko ime: Jack Dimich), diplomirani glumac Lee Strasberg Instituta u Njujorku, koji još uvek uporno radi na sebi i svojoj karijeri da se i gorenavedeni ponose mnome kao što se ja ponosim njima. Na svu tu materijalnu nemaštinu u kojoj sam rastao, bez uticaja bilo kojeg člana moje porodice da mi pomogne da upišem Fakultet dramskih umetnosti, ja sam, eto, odlučio da budem uporan negde drugde, gde nekad -- jednom u milion godina -puste nekog kao što sam ja da se jedino upornošću dokaže, bez vetra u leđa koji nikada nisam imao. A šta si pomišljao posle tih odbijanja na prijemnom za glumu u Beogradu?

Pomišljao sam da odem. Bilo gde. Glavom bez obzira. Nisam čak dobio priliku ni da se za životni poziv koji sam odabrao školujem u zemlji koju sam mnogo voleo (bivša SFRJ), otadžbina mi se polako raspadala, rat je već bio počeo, još veća nemaština je kucala na vrata. I onda, 16. avgusta 1992. godine se napijem na žurci u Studenjaku i saopštim Milanu, svom bratu od strica: „Odoh ja odavde, iz ove nemaštine duha i sirotinje uma, b‘razeru!“ A on, onako bratski i pošteno, odbrusi: „Odlazi više u p.... materinu... Šta ćeš džaba ovde dangubiti kad ne možeš ni da se školuješ za ono što voliš!“ I tako se ja sutradan u 3.20 po podne sa 200 nemačkih maraka pozajmljenih od zeta mi Milenka nađem u vozu na relaciji: Beograd--Budimpešta--Bratislava--Prag--Sasnic--Helsingborg i time donesem jednu od najznačajnijih odluka u svom životu: Da odem i da se nikada ne vratim! Ti si iz Beograda otišao najpre u Švedsku pa u Prag. Šta si radio u ova dva grada? Da li si želeo da se tamo oprobaš s glumom?

U Švedskoj sam bio samo izbeglica, došljak iz zemlje koja je prestala da postoji

RED CARPET

i ništa više. Iskreno rečeno, naučiti švedski jezik, upisati glumu u Švedskoj i biti glumac na njihovom jeziku u jednom od njihovih pozorišta je isto što i Marku Kraljeviću ponuditi MacBook Pro da se koristi internetom! Pošto sam to skonto na vreme, što bismo mi u Bosni rekli, ja sam digao sidro i iz Švedske SAS-om poleteo za Prag. A u Pragu? Pa u Pragu ne postoji posao koji nisam radio da preživim i opstanem: prodavao sam bižuteriju, šetao pse, pravio pizzu, prodavao cveće, bio turistički vodič, sakupljao lopte na stadionu praške Slavije... I tako bliže, i tako dalje.... Jedna od mojih drugarica, inače ćerka jednog od ministara u prvoj demokratskoj vladi, prvog predsednika Češke Republike, preko veze mi je ponudila da upišem glumu na praškoj akademiji. Niti je moj češki, nakon godinu dana, bio na tom nivou da studiram glumu na tom jeziku, niti mi je moja balkanska nadobudnost dozvoljavala da pristanem na tako nešto pa sam, lepo, to odbio i odlučio da stavim glavu u torbu i odem u Njujork. Da li je tačno da si u Njujork stigao samo sa nekoliko dolara i sa jednim jedinim brojem telefona osobe koju si znao u Njujorku?

U Njujork sam došao 24. marta 1995. godine, sleteo na aerodrom JFK u 16.15 po podne a u ponoć dobio prvi posao u Bronksu, i to da nosim smeće od pet ujutro za 40 dolara. Na aerodromu me je sačekala moja bivša devojka Slavica i odvela me kod zemljaka iz Sarajeva koji je bio menadžer u zgradi na 174. ulici u Bronksu i koji mi je saopštio da imam krevet i klopu besplatno u njegovom stanu i 40 dolara za svaku noć, i to sedam noći u nedelji da izbacujem kese sa smećem iz njegove zgrade od ponoći do 5 ujutro. Ja, naravno, na tako nešto i pristanem jer sam u džepu imao samo 28 dolara ‚viška‘ kad sam sleteo na JFK. Bio je to najbolji deal koji sam napravio po dolasku u Ameriku. Kakva je bila tvoja početna američka java pre nego što je krenuo američki san? Koje si poslove radio u Njujorku?

Raznorazne sam poslove radio po dolasku u Ameriku. Nije mi bilo dovoljno noćno izbacivanje smeća, pa sam preko dana pravio kapućino i espreso u restoranu „Gilda“ na Medison aveniji. Kasnije sam radio na građevini gde sam preko vikenda strugao zidove kod Slavka u njegovoj „Construction Firmi“ za pedeset dolara dnevno, da bih kasnije naučio da farbam

U ŠVEDSKOJ SAM BIO SAMO IZBEGLICA, DOŠLJAK IZ ZEMLJE KOJA JE PRESTALA DA POSTOJI I NIŠTA VIŠE. ISKRENO REČENO, NAUČITI ŠVEDSKI JEZIK, UPISATI GLUMU U ŠVEDSKOJ I BITI GLUMAC NA NJIHOVOM JEZIKU U JEDNOM OD NJIHOVIH POZORIŠTA JE ISTO ŠTO I MARKU KRALJEVIĆU PONUDITI MACBOOK PRO DA SE KORISTI INTERNETOM NE ŽELIM DA BUDEM SUBJEKTIVAN, ALI VEĆINA LJUDI MOJE GENERACIJE SA KOJIMA SAM RASTAO I IŠAO U OSNOVNU I SREDNJU ŠKOLU U RODNOM GRADU, KASNIJE STUDIRAO NA UNIVERZITETU U BEOGRADU U OTADŽBINI (SFRJ), I KOJE SAM KASNIJE SRETAO U DIJASPORI, A ZA KOJE SE ISPOSTAVILO DA SU BILI UPORNI I USPEŠNI U ŽIVOTU, DOLAZILI SU IZ PORODICA SLABIJEG MATERIJALNOG STANJA I OD RODITELJA KOJI NISU SVOJIM POLITIČKIM, MATERIJALNIM, JAVNIM ILI BILO KOJIM DRUGIM UTICAJEM BILI U STANJU DA SVOJOJ DECI OLAKŠAJU ŽIVOTNI PUT

te iste zidove za sedamdeset dolara po danu. Normalno, bilo je sve ilegalno, jer tada nisam imao papire. A kako je bilo upisati Lee Strasberg Institut za film i pozorište, i to iz tvog njujorškog šljakerskog ambijenta?

U aprilu 1997. godine konačno sam dobio legalni status i jedva dočekao da se prijavim za prijemni na Lee Strasberg Institut za film i teatar u Njujorku, gde je nas 12 od 600 prijavljenih oficijelno primljeno juna meseca iste godine, da bih prvi čas glume imao 12. septembra 1997. u 31. godini života. E, vala se načekah. Pošto moji roditelji nisu „stigli“ da mi šalju pare iz Bosne i plaćaju školarinu od dvanaest hiljada dolara godišnje, bio sam primoran da šest dana nedeljno, nakon

RED CARPET

Uloge u „CSI“ i „Law & Order“ i „Lilyhammer“, kao i uloge u svim ostalim serijama i filmovima koje sam dobijao, izborene su isključivo na kastinzima protiv 300, 400, 500, 600 ostalih glumaca, a broj konkurencije zavisio je od veličine uloge i projekta. Glumio si u seriji „Lillyhammer“ sa Stivenom van Zantom, poznatim gitaristom benda Brusa Springstina i glumcem iz serije „Sopranos“. Šta pamtiš iz saradnje s njim? Da li si ga posle gledao kako svira sa Brusom Springstinom?

Sa Stivenom sam radio gostujuću ulogu u seriji „Lilyhammer“ za Netflix ovde u Americi. Stiven je poznat kao gitarista u bendu Brusa Springstina, vlasnik odličnog radio-programa, ali je ostvario odlične uloge u serijama „Sopranos“ i „Lilyhammer“. Nakon što sam ostvario gostujuću ulogu Dina, gangstera iz Bruklina, pozvao me je da budem njegov gost na koncertu u Las Vegasu. Bio je to jedan od najboljih koncerata na kojima sam bio u životu. Gazda Springstin i njegov bend nisu normalni koliko su dobri. Za mnoge ljude koji su otišli u inostranstvo karakterističan je trenutak kad počinju da sanjaju na novom jeziku. Na kom ti jeziku sanjaš?

časova na Strasbergu od devet ujutro do četiri po podne, odlazim u restoran od pet po podne do dva ujutro naredni dan -- da zarađujem kao konobar po njujorškim restoranima za školarinu i troškove života. I tako četiri godine na Lee Strasberg Institutu za film i teatar u Njujorku, sa pauzama od po sedam dana godišnje za katolički Božić i Novu godinu. I tako do diplomskog rada sa „Ričardom III“ u maju 2001. kada sam i oficijelno postao profesionalni glumac u Sjedinjenim Američkim Državama. Na toj akademiji je bila i tvoja zanimljiva epizoda sa Al Paćinom. Šta je Al Paćino rekao studentu Dimiću?

Al Paćino je bio moderator na školskoj predstavi „Noć Tribada“ Per Olof Enkui-

sta u Actors Studiju 1999. godine gde sam igrao ulogu Viga Sivija, ljubavnika supruge Augusta Strindberga. Paćino se prema meni ponašao kao da smo odrasli zajedno a ne kao čovek koji je dobio dva Oskara. Od njega sam tada naučio da što si veći i priznatiji kao glumac, to se ljudskije i prisnije ponašaš prema kolegama koji se tek bore za poziciju koju ti imaš. Samo glumci koji u sebe sumnjaju i koji su u stalnoj nedoumici kad je reč o njihovim vrednostima, bahato se ponašaju prema kolegama sa kojima dele scenu ili kadar pred kamerom. Ljudi ne znaju kako se stiže u poznate TV serije, a ti si glumio u dve bitne:“CSI“ i „Low and Order“. Kako si stigao kao glumac i u jednu i u drugu?

Sanjam na svim jezicima na kojima radim: srpsko-hrvatskom, ruskom, engleskom, češkom. Često sanjam na jeziku kojem ne mogu da odredim ni ime a ni poreklo, i onda, kad se probudim, samo kratko na srpskom sa bosanskim dijalektom samom sebi saopštim: „Je.. ga.“ A koji su ti snovi u realnosti? Šta si zacrtao u planovima?

Jedini plan koji imam je da istrajem u upornosti i želji da ovu divnu planetu napustim dok sam pred kamerom ili na sceni. Šta je za tebe Chelsea FC?

Chelsea FC iz Londona je moj klub i njegov sam zvanični član od 2004, otkako sam otišao iz otadžbine koja se raspala (bivša SFRJ), gde sam navijao za Crvenu zvezdu koja je bila evropski prvak 1991. godine. Raspadom moje zemlje, raspala se i moja Zvezda, i do dana današnjeg se nije sastavila.

MIRIS I UKUS

MORSKE ALGE Hrana budućnosti koja je starija od svih nas

a zalihama ribe koje bivaju sve oskudnije, i poljoprivrednim proizvodima na koje utiču klimatske promene, grupa eksperata iz Amerike – naučnika, preduzetnika i uzgajivača – aktivno se posvetila ispitivanju prehrambenih mogućnosti morskih algi, koje već decenijama prati epitet „hrane budućnosti“. Morske alge smatraju se najlakše obnovljivim i najhranljivijim „zasadima“ na svetu. Kao neki od prvih živih organizama na Zemlji, alge su na ovoj planeti starosedeoci sa stažom od oko tri milijarde godina. Danas planetu snabdevaju sa, verovali mi ili ne, čak dve trećine kiseonika.

NUTRITIVNI CV MORSKIH ALGI JE NEVEROVATAN – SADRŽE VIŠE OD 40 HRANLJIVIH SASTOJAKA IZ MORA, MINERALA I SOLI. KALCIJUM, KALIJUM, HLOR, MAGNEZIJUM, GVOŽĐE, JOD, FOSFOR, MANGAN, HROM I CINK SAMO SU NEKI OD NJIH. TAKOĐE, PRIRODNA SU SKLADIŠTA PROTEINA I VITAMINA A, B, B1, B3, B5, B6, B9, B12, C, D, E I K. KAKAV IM JE SASTAV, TAKAV IM JE I EFEKAT, A BLAGOTVORNA DEJSTVA ALGI NA ORGANIZAM SU BROJNA

„ALGE DELUJU RESTAURATIVNO na okean“, izjavio je Bren Smit, vlasnik kompanije Thimble Island Oyster i jedan od pionira u akvakulturi. Nakon što su mu uragan Ajrin i uragan Sendi uništili farmu, Bren se posvetio morskoj travi, u čemu mu je pomagao i pomaže tim stručnjaka sa Univerziteta u Konektikatu. Danas je on deo tima koji ispituje stepen izvodivosti ideje o algama kao jednom od nosećih činilaca ljudske ishrane u bližoj ili daljoj budućnosti. Iako danas tekstura i ukus morskih algi na prvo probanje deluju čudno većini konzumenata koji su naviknuti na drugačiju ishranu, Bren smatra da je potrebno samo da neko svima objasni kako se one koriste i zbog čega treba voleti to zdravo morsko rastinje. Na globalnom nivou, šampioni u promovisanju ukusa algi i kulture ishrane algama bili su Gvinet Paltrou i šef kuhinje sa Menhetna Den Barber. U neku ruku, lako je promovisati alge.

MIRIS I UKUS

Njihova hranljivost je astronomska, a dovoljno je uključiti ih u ishranu samo na nekoliko dana da bi se osetili prvi rezultati njihovog dobrog delovanja, jer telo svoju zahvalnost počne da iskazuje vrlo brzo. Nutritivni CV morskih algi je neverovatan – sadrže više od 40 hranljivih sastojaka iz mora, minerala i soli. Kalcijum, kalijum, hlor, magnezijum, gvožđe, jod, fosfor, mangan, hrom i cink samo su neki od njih. Takođe, prirodna su skladišta proteina i vitamina A, B, B1, B3, B5, B6, B9, B12, C, D, E i K. KAKAV IM JE SASTAV, TAKAV IM JE I EFEKAT, a blagotvorna dejstva algi na organizam su brojna. Uklanjaju umor, pojačavaju imunitet i ubrzavaju oporavak organizma nakon različitih oboljenja, pomažu u borbi protiv tumora, odlični su saveznici u borbi protiv gojaznosti, stimulišu bolju prokrvljenost organizma, ubrzavaju metabolizam, ubrzavaju razmnožavanje ćelija i samim tim povećavaju vitalnost organizma, regulišu rad hormona i imaju antioksidantsko dejstvo. U prevodu, kad počnete da jedete alge, odmah osetite da je reč o nesvakidašnjoj energetskoj bombi iz prirode. Već posle nekoliko dana, uočavate da je organizam konstantno pun energije, a uskoro njihov dobar efekat počinje da se vidi u ogledalu, kao i na rezultatima krvnih analiza. Vredi otići na dno mora po njih. Ovu „hranu budućnosti“ danas uglavnom koriste vegetarijanci, poklonici makrobiotike, kao i oni koji žele da dopune svoju ishranu retkom kombinacijom minerala, vitamina i proteina. U nekim azijskim i istočnoevropskim zemljama, alge su već redovan deo ishrane. Već postoje farme koje proizvode tone morskih algi za ta tržišta. NA ZAPADU TEK TREBA DA ZAISTA ZAŽIVE, ali brojke govore u prilog tome da je akvakultura na dobrom putu. Doktor Majk Rust, naučnik i stručnjak za akvakulturu Nacionalne kancelarije za okean i atmosferu, veruje da bi kompletnu agrikulturu sveta mogle da zamene akvakulturni usevi koji zauzimaju manje od 1 odsto okeanske površine. Bilo bi prilično ironično da čovek počne da se hrani zaista zdravo tek onda kad uništi sve ostalo što može da se jede na planeti. Koristiti alge odmah, zato što je lista „za alge“ predugačka a na listi „protiv“ nema nijedne stavke, ipak je mnogo razumniji put.

VRSTE ALGI

Alge arame Slatkaste su, končastog oblika i specifične strukture. Mogu se koristiti kao garnirung uz jelo. Kombinuju se sa korenastim povrćem i sa semenkama. Posebno su bogate gvožđem i kalcijumom. Recept za arame salatu: Rendanoj cvekli i rendanoj šargarepi dodati arame alge. Promešati sa nekoliko kapi maslinovog ulja i zatim dodati susam.

Alge kombu Prodaju se isečene u šire trake. Uglavnom se jedu uz žitarice, pečurke i korenasto povrće. Jednoj osobi je dovoljno da u toku dana unese 1,5 cm kombu alge kako bi dale svoj doprinos poboljšanju stanja u organizmu. Jačaju krvnu sliku, izbacuju toksine, oslobađaju organizam teških metala... Sadrže eldžinik kiselinu koja teške metale u crevima transformiše u neškodljive soli koje se vrlo izbacuju iz organizma. Mogu se koristiti kao dodatak pasulju, ali je bitno da odstoje. Recept za kombu začin: Kombu alge peku se na visokoj temperaturi u rerni, ohlade, samelju i koriste kao dodatak uz povrće ili žitarice.

Alge vakame Najčešće su dodatak supama, i neizostavan sastojak miso supe. Uglavnom se unose u malim količinama, ne više od 2 cm na dan, i vrlo su korisne za organizam. Bogate su gvožđem, kalcijumom, vitaminima A i B, i jodom. Regulišu visok krvni pritisak, pojavu tumora, a čak i neutrališu radijaciju. Kao i kombu alge, sadrže eldžinik kiselinu.

KAKO SAM DOVDE STIGAO

Gorčin Stojanović Pozorišni i filmski reditelj ovenčan brojnim nagradama, partizanovac, zaljubljenik u fudbal

ŠKOLOVANJE OSNOVNA ŠKOLA

GIMNAZIJA

FAKULTET

Najpre „Boriša Kovačević“ na Grbavici, u Sarajevu, potom „Živko Jošilo“ na Otoci. Škole se više ne zovu tako, no more heroes, što bi rekli Stranglersi. Realno, školovanje se obavljalo na garažama iza zgrade i u haustorima. Otud sarajevski naziv za nas takve – „haustorče“. Posle sam, valjda zbog toga, toliko voleo Haustor.

Sarajevska Prva gimnazija, divna stara austrougarska zgrada. Usmereno obrazovanje, ali neobično: klasična filologija. Latinski, latinski, latinski, malo grčkog. Bucu koju je Loša čekao, dobro sam poznavao. I sad je poznajem. U tom razredu, Bucinom, imao sam i sâm izvesnih emocionalnih uloga. A zapravo, školovanje se obavljalo u besomučnom bežanju iz škole, celodnevno, celonedeljno. Ubiti vreme: dvadeset sedam puta vezano gledanje „Drumskog ratnika“. Kinoteka. Pozorišni festival MESS. I ulica. Ulica je škola.

FDU, osamdesete. Tulumi, žurke, derneci. Likovna u Rajićevoj. Manjež. Kafane. Pozorišta, bioskopi. Čitanje. Samo ne mogu da se setim kad se spavalo.

RADNO ISKUSTVO PRVA KINTA Šesnaest godina, prevod teksta o „Drumskom ratniku“ za Sineast, najbolji filmski časopis u ovom delu sveta. Od 19. 10. 1983 – a to je sedamnaesti rođendan, stalna nedeljna rubrika o rokenrolu u sarajevskom Svijetu. Potom i omladinskoj štampi, čak i Reporteru, bivšem Zumu, na Radio Sarajevu, do odlaska u JNA. Uz studiranje pozorišne režije u Beogradu filmski kritičar zagrebačkog dvotjednika za kulturu Oko, pa sarajevskog Oslobođenja, Odjeka. I još ponešto. Jugoslovensko dramsko, četiri dana pred pad Berlinskog zida, prva premijera – „Draga Jelena Sergejevna“. Nagrade na ondašnjim jugoslovenskim festivalima, gostovanja, ceo fazon. „Hamlet“ na istom mestu, kao četvrta predstava u životu, tri godine kasnije. Jedni misle da je remek-delo, drugi da je užasno, a jedan kritičar objavljuje osmrtnicu. Igrano pod punom salom, po cenu gubitka prevoza u strašnu zimu 1993. s obzirom na dužinu predstave.

REŽIJA

„Ubistvo s predumišljajem“, redovi ispred Jadrana u podne. Premijera u Berlinu, na festivalu. Nagrade u Španiji, Italiji, Ukrajini, Rusiji. I u Mojkovcu.

„Lisice“, oda kafe kulturi Beograda, početak merenja gledanosti piplmetrima u Srbiji. Jedna epizoda gledanija od Dnevnika, producent časti flašom pića. Poslednju epizodu gledalo dva i po miliona ljudi. Prvi poratni tekst o srpskoj televiziji u zagrebačkom Nacionalu. Izrazito afirmativan. Slede tekstovi u Vremenu i NIN-u, seča. „Ko tako živi“, pita se novinarka. Ja tako živim, ako sam podstanar, ne živim u ćumezu.

POZORIŠTE Jugoslovensko dramsko pozorište, druga kuća. Direktor, umetnički direktor. Činiti drugima ono što si imao sam, zato što je postojao Jovan Ćirilov. Ne odustati.

NA SRPSKOM JEZIKU

1, Broj

15. ar 20 Oktob

Broj 2, Novem bar 2015.

SELM

DIZA

vi o ju sno u pada pro bogatstvsevera g Zašto kom e jnje tič rili ark anje kraenergetsk otk Ali

PLA

NASLOVNA

STRANA

Koliko se brz topi led Gre o nlanda Ekipa

A NET

. rev je Zag amilo Rusiju bivo i olju nam panije ost neg ANA 8 kom jnje STR su kra nje uže okr

DŽOŠ HANER/THE

naučnika kamp

BIZ

ST RA

utica ih vr a, za ža su m dn alni vte Glob ljaj zapa toritariz– proti zagr kog au islama kines alnog radik

e manje ne Crven je sve etkova estima ali ih je su des a i bol

NAU

šum otin Živ kom tan 16 nes NA STRA

I DIZ

Jedan vrlo glasan grčki brani poseban seljak koji obrađuj status onih u zemlju, pod najezdom lekara koji sade masline i advokata kako bi dobili manji porez STRANA 7

AJN

OST o je dug skog ažu romSTRANA 3 istr film istoriju 24 Novi sanu ANA ori STR ign a stv rop

ETN

Najbolja aviokompani ja na svetu

lja a Najbo panij om aviok svetu na

BIZNIS

Pad prodaje menja industriju gaziranih pića

Sve je više onih koji okreću leđa slatkim pićima. Proizvođači zato moraju revidiraju da planove STRANA

HRANA

qatarairways.rs

.rs

ays irw

ara qat

TIMES

Borba protiv lažnih poljoprivredni ka

NIS

uče nar San u gu da mo i pojedu tnu rije sre šte te je pla a da ne Mu 10 nu, , NA hra sku STRA nci oga Fra nik baš

NEW YORK

SVET

ovala je na Priku li je pljeni podaci Grenlandu pokaz sti i da anje nekoliko dana bez a . Al ujačjednu od brzih reka stoaće ran koliko prošlog leta. dir brzo se led dno SR-a je –Njujo Re značio n topi. Njiho og do va opasna m SS deceni i uspo rka do Bangladešaljudsk bi sigurnu smrt e vre tu? misija pomo , da se pripre - pad ba adn st u sve nac kolappososlednujei diktaturišli janja me za buduć ći će obalskim o do nost visoki o mračnoblastima, od zap SVET h plima nsk e li vlačno stigao jeežvranhu? Istorreijavanšizmnačinu razm b Rumu u m , G pri pada do neizb Rusije ka odno slatke e su pand svoju j Za ednosti okret tom lag

Princ nordijs ke kuhinje stvara novo kraljevstvo

Rene Redžepi zatvara “Nomu” i ponovo je osmišljava kao deo urbane farme STRANA 23

LIČNOSTI

Idris Elba igra

brutalno

Svestra ni glumac afričkog gospoda u ulozi ra rata u hitu “Netfliksa” STRANA 18

Svakog meseca samo uz

All the News That's Fit to Print