#Original #6 by Original Magazin

POVRATAK RADIJA

HRANA ZA BOLJE MISLI

KAKO SU STUDENTI OŽIVELI KRATKI TALAS

PIŠE MAJA VOLK SASVIM DRUGAČIJI RIJALITI

ORIGINAL U AKCIJI SA TAMAROM GRUJIĆ

„MAKADAM“

OČUVANJE SRPSKE TRADICIJE

O IGINAL MAGAZIN

KOKAN MLADENOVIĆ ZA ORIGINAL

NE POSTOJI NIŠTA LEPŠE OD STARE DOBRE POBUNE

EKSKLUZIVNO

DŽON GALIJANO PRVI PUT ZA SRPSKE MEDIJE

Potresno otvoreno pismo koje je najpoznatiji kreator napisao samo za čitaoce Originala i mlade ljude u Srbiji AL GOR // TANJA PETERNEK ALEKSIĆ // ZAŠTO JE VAŽNA FILOZOFIJA // SEĆANJE NA BOBIJA FIŠERA // IGOR KOSOGOR // NAJBOLJI SRPSKI MENTORI // MILICA MRVIĆ // NOVI DIZAJN // PUTOVANJE U SAD // ORIJANA FALAČI // DOLINA MOZELA // MILIJANA NIKOLIĆ

BROJ

M A R T 2 0 1 6.

CENA

199 RSD

SADRŽAJ

O IGINAL MAGAZIN 30

VELIKO PITANJE

PUTOVANJE U SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE NA LISTI JE PRIORITETA VELIKOG BROJA MLADIH ŠIROM SVETA, PA NI SRPSKI STUDENTI NISU IZUZETAK. NA PUTU DUŽEM OD 12.000 KILOMETARA NAJČEŠĆA PREPREKA JE FINANSIJSKE PRIRODE

PANEL ORIGINALA: KO TREBA DA DOBIJE ULICU U BEOGRADU

FOTO-GALERIJA

ODBACI APATIJU

WORK AND TRAVEL

ZAŠTO JE VAŽNO DA I DANAS UČITE I ČITATE ČISTU FILOZOFIJU

INTERVJU: KOKAN MLADENOVIĆ

POP KULTURA

POPULARNA PSIHOLOGIJA

ORIGINAL VAM PREDSTAVLJA MLADU FOTOGRAFKINJU MILICU MRVIĆ I GLUMICU IVANU ADŽIĆ

Nedavno se u časopisu Forbes

pojavio tekst o tome kako biti istinski srećan, a ne zavidljiv prema drugima, posebno kada ste mladi i kada je ceo svet pred vama i samo čeka da zakoračite. Tragom tog teksta, Original je pozvao psihoanalitičara Nebojšu Jovanovića, pionira integrativne psihodinamske psihoterapije (O.L.I.), koji je pričao koje bi bile psihološke smernice da mlad čovek, student, ostane mentalno stabilan, „nepoljuljan“ iako nije uspeo tamo gde je želeo, iako nije završio fakultet na vreme, a drugi jesu, ili jeste, ali nije našao posao, ili je našao, ali na nezavidnijem položaju nego njegov kolega

IKONA

IAKO MOŽDA NAJPOZNATIJI PO SVOJOJ PLODNOJ POLITIČKOJ KARIJERI U VREME VLADAVINE BILA KLINTONA, KAO NJEGOV POTPREDSEDNIK, ALBERT ARNOLD AL GOR 2007. GODINE UPISAO SE U ISTORIJU I KAO DOBITNIK NOBELOVE NAGRADE ZA MIR

DOSIJE ORIGINALA

GOTOVO SVI VELIKI I POZNATI LJUDI IMALI SU SVOJE MENTORE. ORIGINAL VAM PREDSTAVLJA RAZLOGE ZAŠTO JE TO I DALJE BITNO

EKSKLUZIVNO

DŽON GALIJANO, JEDNO OD NAJVEĆIH IMENA U SVETU MODE, U AUTORSKOM TEKSTU ZA ORIGINAL OBRAĆA SE MLADIMA U SRBIJI

ORIJANA FALAČI

HEROJ

TAMARA GRUJIĆ EKSKLUZIVNO ZA ORIGINAL PREDSTAVLJA NOVI PROJEKAT ČIJI JE CILJ POMOĆ NAŠEM NARODU NA KOSOVU I METOHIJI

UPOZNAJ SVET: MOZEL

NACIONALNA GEOGRAFIJA

SEĆANJE NA BOBIJA FIŠERA, NAJVEĆEG ŠAHISTU U ISTORIJI I VELIKOG PRIJATELJA BEOGRADA I JUGOSLAVIJE

DOSIJE ORIGINALA

RADIO SE VRAĆA, AKO NE NA SRPSKE ANTENE, A ONO SIGURNO U ETAR. A MLADI I STUDENTI, POKAZUJE VELIKO ISTRAŽIVANJE ORIGINALA, TU IGRAJU ZNAČAJNU ULOGU

BUDI KREATIVAN

VELIKO ISTRAŽIVANJE DOC. DR MAJE VUKADINOVIĆ O NOVOJ SRPSKOJ DIZAJNERSKOJ SCENI

TALIČNI TOM

MIRIS I UKUS

SARADNICI Za Original će redovno pisati najpoznatiji i najpozvaniji srpski novinari, pisci, autori, dramaturzi... Ali i studenti. Predstavljamo vam neke od saradnika u ovom broju časopisa

JOVANA RADOVANOVIĆ Novi član redakcije Originala i Nedeljnika Jovana Radovanović je, kao i mnogi koji prave vaš omiljeni časopis, „novinarsko dete“. Počela je karijeru u uglednom NIN-u i radila u brojnim dnevnim novinama i na portalima. Studirala je kompjuterski inženjering i ume da popravlja kompjutere, što je čini računarski najpismenijom među saradnicima Originala.

MARGITA MILOVANOVIĆ Talentovana studentkinja Fakulteta političkih nauka potpisala je čak tri teksta u ovom broju Originala. Volontiranje u Nedeljniku i Originalu jeste njen prvi ozbiljan novinarski izazov, ali ne i prvo radno ili volontersko iskustvo. Bila je volonter u udruženju Interkultura, član fundraising tima Aiesec Srbija, edukator u okviru projekta „dance4life“. Govori pet jezika.

Impressum Osnivač Fondacija Novak Đoković Direktor magazina Jelena Đoković Pomoćnici direktora Aleksandra Radujko i Nebojša Mandrapa ANA PETRIČIĆ Ana Petričić je brucoš Fakulteta za medije i komunikacije u Beogradu, smer komunikacije i odnosi sa javnošću. Odmalena je imala ambiciju da postane deo novinarskog tima, što je i ostvarila intervjuom za magazin Original, ujedno svojim prvim profesionalnim tekstom. Kako sama kaže, to joj je „prvi, ali možda i ključan korak u karijeri“. Ispunjava je svakodnevno istraživanje aktuelnih ili do sada javnosti nepoznatih tema, kao i upoznavanje novih ljudi.

SOFIJA ŠAJNOVIĆ Diplomirala je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Trenutno radi honorarno za nevladinu organizaciju koja se bavi mentalno nedovoljno razvijenim osobama u Srbiji, i piše tekstove za nekoliko sajtova. Voli Beograd, šetnju pored reke i prelistavanje novina uz jutarnju kafu.

Izdavač NIP Nedeljnik Glavni i odgovorni urednik Marko Prelević Grafički urednik Miloš Sinđelić / MaKista Urednik fotografije Igor Pavićević Izvršni urednik Miljana Nešković

Vizuelni identitet Ksenija Pantelić je grafičarka i ilustratorka iz Beograda. Istoriju umetnosti i engleski jezik diplomirala je na Novom Zelandu, a u Beogradu je, na Fakultetu likovnih umetnosti 2008. godine, diplomirala grafiku. Aktivno učestvuje na grupnim i samostalnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Njen rad krasi temu o mentorima u ovom broju Originala. Strana 18

Lektura Sanja Savić Redakcija Veljko Miladinović, Branko Rosić, Zorica Marković, Jelena Paligorić, Željko Pantelić, Aleksandar Apostolovski, Draža Petrović, Slobodan Maričić, Mihailo Medenica, Vladimir Bogdanović Kontakt original@nedeljnik.co.rs Marketing Jelena Jevtić jelena.jevtic@nedeljnik.co.rs Štampa Rotografika Subotica Generalni distributer Štampa sistem ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628 Magazin podržala Direct Media

VELIKO PITANJE

U ČIJOJ ULICI BISTE VOLELI DA ŽIVITE? NIKOLA NIKITA JEREMIĆ KOMPOZITOR I DIZAJNER ZVUKA U ulici Olivere Lazarević. Jedina kćerka kneza Lazara i kneginje Milice rođena je 1373. godine. Odlučila je zajedno sa plemstvom i crkvenom jerarhijom da ode u sultanov harem. Srpski narod joj je, prema predanjima, iz Kruševca ka Drenopolju, put posuo ružama. Olivera je postala jedna od četiri sultanove zakonite žene, ali je zadržala svoju veru i svoj položaj koristila je da pomogne srpskom narodu dok je bila živa.

IVA GAJIĆ TELEVIZIJSKA VODITELJKA TV PRVA Neka to bude ulica Duška Trifunovića. Oduvek sam obožavala pesme koje je Duško svojevremeno pisao. Mnogo godina kasnije upoznala sam mog supruga, kojem je pokojni pesnik nekom tajnom vezom – ujak. Njegova majka tvrdi da je od ujaka nasledio boju očiju. Duško danas ima ulicu, čak i trg, ali ne u Beogradu.

ANA VASILJEVIĆ MODNI DIZAJNER Mislim da bi bez Duška Kovačevića ceo naš regionalni pozorišni i filmski svet poslednjih decenija bio prilično bezličan i besmislen. Dakle, ulica Duška Kovačevića. Što da ne? Takođe, Mika Antić je uspeo da ujedini sve, čak i one koji nisu preterani zaljubljenici u poeziju. Tako je lako uspeo da nas zainteresuje za suštinu onoga što osećamo, želimo, čujemo, vidimo, ali i da nas nauči jednostavnosti upravo te suštine. Bilo bi lepo živeti u ulici Mike Antića.

MILAN CACI MIHAILOVIĆ GLUMAC Voleo bih da u jezgru moga Beograda prođem ulicom Raška Dimitrijevića, profesora svetske književnosti. Raško Dimitrijević je devedeset svojih godina proživeo u Lole Ribara 23 ili Žorža Klemansoa, ili Dva bela goluba, ili danas Svetogorskoj (1898–1988). Nosilac je francuskog Ordena Legije časti za tumačenje francuske književnosti na tlu Jugoslavije. Desetine generacija ga pamte kao neprevaziđenog besednika,

kao čoveka čija je reč ostavila neizbrisive tragove u srcima mnogobrojnih poštovalaca tog, za kulturu ove zemlje, dragocenog čoveka dvadesetoga veka.

SLAVIŠA PAVLOVIĆ PISAC Dragutin Dimitrijević Apis zaslužuje ulicu u Beogradu, ne samo kao heroj ratova i heroj srpske ratne propagande u Velikom ratu, jer je angažovao ratne fotografe koji su preneli sliku zločina nad Srbima u svet i tako obezbedio podršku u svetu, nego i zato što mu je načinjena nepravda u Solunskom procesu. Iako je, u površnoj istoriji koja se izučava u našim školama predstavljen potpuno drugačije, pukovnik Dimitrijević je žrtva korumpiranih političara, uostalom kao i čitav srpski narod, i onda, a i danas, pa samim tim, verujem da bi davanje imena ulice nekom za koga je dokazano da je nepravedno streljan bila pravedna odluka, ali i podsetnik za političare da kult Apisa (borca protiv korupcije) nije nestao u narodu. Druga ličnost kojoj bi trebalo dodeliti ne samo ulicu nego i trg ili bulevar, sigurno je Vuk Branković, čovek sa kojim se istorija poigrala na najgori mogući način. Iako je predstavljen kao izdajnik u narodnim pesmama, ovaj srpski vitez je umro u turskim okovima, odbijajući da se preda i postane vazal. U vremenu pravednih i nepravednih rehabilitacija, najpravednije bi bilo skinuti oreol izdajnika sa glave mučenika koji je položio svoj život odbijajući da klekne pred surovim osvajačem.

LAZAR JOVANOV POZORIŠNI GLUMAC Voleo bih da živim u ulici Sofije Soje Jovanović, prve srpske i jugoslovenske pozorišne i filmske rediteljke i učesnice NOB-a. Karakteriše je moderan pristup režiji Nušićevih dela u posleratnom periodu. Režirala je i prvi jugoslovenski dugometražni film u boji Pop Ćira i pop Spira. Dala je veliki doprinos razvoju Beogradskog dramskog pozorišta. Kažu da je u Skadarliji imala običaj da povede kolo preko cele ulice.

BOJAN POPOVIĆ UPRAVNIK GALERIJE FRESAKA PRI NARODNOM MUZEJU Postoji pravi srednjovekovni italijanski roman kod koga se deo radnje odvija u Srbiji. Preko dela Bozona da Gubija (Bosone da Gubbio) italijanski čitalac je mogao da se obavesti, kroz lik avanturiste na srpskom dvoru, Uliva da Fontane, o bogatstvu koje je nastalo eksploatacijom rudnika koji su davali četvrtinu evropskog srebra. Srpske dame i vitezi uzdisali su kraj avantura Tristana i Izolde i drugih srednjovekovnih romana koje su na srpski prevedene u bilingvalnim sredinama primorskih komuna, dok su se Firentinci obaveštavali o prilikama u Srbiji preko dobro obaveštenog istoričara Firentinske hronike Koluča Salutatija (u epistolama i Hronici na narodnom jeziku – Cronica volgare). Dakle, Bozone da Gubio je opisivao naše predele, mada se veruje da ih nije lično poznavao, nego da se obaveštavao od „Latina“ koji su po raznim osnovima boravili kod nas. Radnja romana je viteška i avanturistička. Pet vitezova se zaklinje da ode svud po tadašnjem poznatom svetu, u Englesku, Tunis, Srbiju... i po povratku da podignu novi hram. Opisana je Srbija, veruje se, Dušanovog doba. Roman je već na italijanskom, a ne na latinskom, priređeno je i izdanje na savremenom italijanskom, ali ne i na srpskom. Dakle, možda ulica Bozona da Gubija. Sa druge strane, možda ulica Jovana Vladimira i Kosare. Prvi vladar zetske dinastije, kako veli žitije zabeleženo u letopisu Popa Dukljanina, ovako se proveo u zarobljeništvu: „I tako je jednog dana careva kćer po imenu Kosara, potaknuta od Svetog Duha, prišla ocu i zatražila da joj dopusti da siđe sa svojim sluškinjama i opere glavu i noge okovanim zatvorenicima, što joj je otac dozvolio. Tako je sišla i počela je da obavlja bogougodno delo. Tada je ugledala Vladimira i videvši da je lepog izgleda, smeran i skroman, i da je pun mudrosti i bogopoštovanja, zastala je da porazgovara sa njim, a njegove reči su joj se učinile slađe od meda i saća.“ Potom ga spasava tamnice... Uistinu znamo da je njen otac Samuilo ostvario nekoliko političkih brakova sa susednim vladarima, pridobijajući ih za svoju stvar. Ovo je i prvi pomen ljubavi sa naših prostora.

FOTO-GALERIJA

NAJLEPŠE BIBLIOTEKE SVETA Sve biblioteke na svetu, bilo da su savremenog dizajna ili klasičnog, nove i sjajne ili skučene, mračne i prašnjave, imaju isti zadatak – baštinjenje jednog od najvećih ljudskih bogatstava. Bilo da ste knjiški moljac zaljubljen u miris papira ili ljubitelj sve popularnijih digitalnih verzija dostupnih na klik, složićete se da zdanjima koja slede ne može odoleti niko

STUTTGART CITY LIBRARY, NEMAČKA

CLEMENTINUM, PRAG Grandiozni, barokni Library Hall ove biblioteke, sa svojim raritetnim pozlaćenim globusima duž prolaza i spektakularnim freskama, samo je jedna od zgrada kompleksa Klementinum. Legenda kaže da su jezuiti posedovali samo jednu jedinu knjižicu kada su započeli sa izgradnjom ovog zdanja, 1622. godine; do trenutka kada je završeno, u njemu se moglo izbrojati čak dvadeset hiljada naslova.

Spoljašnja strana ovog devetodelnog zdanja koncipirana je poput monolitne kocke. Ali u doba sumraka staklene cigle ove velelepne fasade počinju da sjaje i kroz veče blešte plavom svetlošću. Iznutra, u dramatičnom all-white enterijeru leži optočena čitaonica u čak pet nivoa, oblikovana u obrnutu piramidu, zatim sale za sastanke, kafei i terasa na krovu. Ova privlačna, šarmantna građevina dizajnirana je sa ciljem da postane kulturna žila kucavica grada. Svi posetioci dobrodošli su da sebi izaberu odgovarajuće štivo i uživaju u čitanju, ili da u posetu dođu kasnije, u „Biblioteku za insomnijake‘‘ koja sadrži pažljivo odabranu zbirku dela dostupnih čitave noći.

FOTO-GALERIJA

THE ROYAL LIBRARY, KOPENHAGEN ROYAL PORTUGUESE READING ROOM, RIO DE ŽANEIRO U srcu Rija prkosno stoji građevina stvorena od nekolicine nostalgičnih Portugalaca, koji su je sazidali 1837. godine. U maniru neomanuelizma, portugalske gotike, fasada od krečnjaka oživljava portrete poznatih portugalskih istraživača, poput Vaska da Game, princa Henrija i Pedra Alvareza Kabrala u fino vajanoj formi. Čitaonica nalik katedrali popunjena je drvenim galerijama, bogato ukrašenim ornamentima, koje čuvaju najobimniju kolekciju portugalske literature van domovine.

Poznata još i kao „Crni dijamant“, ova neomodernistička građevina sazdana je 1999. godine kao dodatak prvobitnom kompleksu Royal Library. Unutar upečatljivog čelika, stakla i crnog granita „žive“ koncertna dvorana, kafei i izložbeni prostori. Ovaj lepotan, dijamant, priređuje svojim posetiocima pravi mali spektakl pogledom na mirnu luku i tavanicu oslikanu rukom jednog od najpoznatijih danskih artista, Pera Kirkebija.

CONNEMARA PUBLIC LIBRARY, ČENAJ LIBRARY OF CONGRESS, VAŠINGTON Kada je 1814. godine nesrećno izgorela prvobitna biblioteka, Tomas Džeferson zamenio ju je novom kojoj je darovao i svoju posebno raznoliku zbirku knjiga. Iznad glavne čitaonice, tiho stoji Minerva, rimska boginja mudrosti, u mozaičkoj formi, a različiti svici, knjige i baklje obitavaju duž čitave biblioteke. Na njenim policama leži i „Gutenbergova Biblija‘‘, jedna od svega četrdeset dve preostale na svetu.

Ova indijska biblioteka zapravo je deo kulturnog kompleksa koji uključuje i pozorište, muzej i galeriju umetnosti. Sazidana je 1896. godine, a osmislio ju je H. Irvin, konsultantski arhitekta vlade u to doba. Veličanstvena građevina, sa kružnim ulazom koji se širi u čitaonicu, posebno oduzima dah bogato dekorisanom tavanicom.

FOTO-GALERIJA

BEITOU BRANCH OF THE TAIPEI PUBLIC LIBRARY, TAJPEJ Sa svojim baštenskim krovovima, usred vetrovitog, suncem obasjanog parka, biblioteka Beitou Branch izgleda skoro kao mirna oaza među neboderima Tajpeja. Prijateljski nastrojena prema životnoj sredini, dobila je brojne nagrade od svog otvaranja 2006. godine; sadrži filtere za vodu, solarne panele i prirodnu ventilaciju. Prelep zeleni prostor koji poziva svoje posetioce da se sklupčaju na jednom od balkona sa knjigom u ruci.

MARCIANA LIBRARY, VENECIJA Marciana, izdanak renesansne ere, jedna je od najstarijih biblioteka u Italiji; izgradnja je započeta 1537. godine i trajala je više od pedeset godina. Zidovi i plafoni ove lepotice ukrašeni su delima Alesandra Vitorija, Ticijana i Tintoreta. U biblioteci se može naći preko 750.000 knjiga, 13.000 rukopisa i 24.000 printova.

MUSASHINO ART UNIVERSITY MUSEUM AND LIBRARY, TOKIO Ovu ustanovu nazivaju „najbibliotekarskijom bibliotekom“. Japanski arhitekta Su Fudžimoto dizajnirao je prostor od 26.900 kvadratnih metara Univerziteta umetnosti kao konstrukt polica od lakog drveta ugrađenih u staklo. Police su integrisane čak i u stepenice! Sam Fudžimoto uporedio je ovo maestralno zdanje sa „šumom knjiga‘‘, dok mirno stoji kao snažan i moćan vizuelni testament izdržljivosti i trajnosti knjige.

FOTO-GALERIJA

CENTRAL LIBRARY OF VANCOUVER, KANADA Za ovu kreaciju arhitekte Mošea Safdija moglo bi se reći da podseća na savremeni Koloseum. Biblioteka odaje utisak urbanog sastajališta u svakom svom segmentu, bilo da ste u kafeu, prodavnici ili čitaonici, a čitaonice i učionice unutar zgrade povezane su brojnim mostovima.

BIBLIOTHECA ALEXANDRINA, ALEKSANDRIJA Aleksandrijska drevna biblioteka uništena je u vatri i bici pre više od 1.600 godina. Današnja Aleksandrijska biblioteka teži ka zadržavanju originalnog duha javnog učenja. Otvorena 2002. godine, sazdana u obliku diska sa ogromnom čitaonicom koja se pruža ka moru, prekrivena je fasadom ispisanom slovima i simbolima više od hiljadu različitih jezika. Biblioteka poseduje i planetarijum, četiri muzeja, centre za akademska istraživanja i multimedijalnu prezentaciju o egipatskoj kulturi i nasleđu.

COIMBRA LIBRARY, UNIVERSITY OF COIMBRA-ALTA AND SOFIA, PORTUGAL Ova kitnjasta građevina iz 1717, biblioteka Joanina, predstavlja pravu baroknu fantaziju sačinjenu od izrezbarenog drveta, zapetljanih svodova, pozlaćenih mustri i tavanice oslikane rukama A. S. Ribeira i Visentea Nunesa. Lakovane i pozlaćene drvene police dodatno su nagizdane kineskim motivima. Međutim, ovo velelepno zdanje ima i svoju mračnu stranu: u pitanju je možda jedina biblioteka sa sopstvenim zatvorom, gde su nekada davno „ležali“ školarci i studenti; a noću, mala kolonija domaćih slepih miševa izmili ispod slika i gosti se napastima koje grickaju rukopise.

ODBACI APATIJU

GOOGLE ZA MOZAK Najuzbudljiviji patent sezone leto/jesen 2016. Zar ne bi bilo sjajno kada biste posedovali mašinu koja za vas može uraditi upravo ono iz naslova? Mašinu koja može pretraživati sva vaša sećanja, misli i osećanja uskladištena negde na dnu vašeg mozga? Čak i pomoći onda kada vijuge zapnu i ne možete se nikako setiti gde ste stavili onu majicu ili o čemu ste do pre par minuta govorili. Jedan od pronalazača IBM-a nedavno je, čini se, patentirao rešenje za probleme. Original vam predstavlja taj patent, ali i kontroverze koje ga prate

Piše Margita Milovanović

nate one trenutke kada vas miris šećerne vune na ulici vrati u detinjstvo i oslika obrise haljine vaše majke dok vas drži za ruku, ili vas pak senzualni cvilež Dženis Džoplin vrati u staru sobu gde ste bezuspešno pokušavali da osvojite onu lepu crnku uz zvuke sa oljuštene vinilske ploče? Pa zar ne bi onda bilo sjajno kada biste posedovali mašinu koja za vas može uraditi upravo to? Mašinu koja može pretraživati sva vaša sećanja, misli i osećanja uskladištena negde na dnu vašeg mozga? Čak i praktično pomoći onda kada vijuge zapnu i ne možete se nikako setiti gde ste stavili onu majicu ili o čemu ste do pre par minuta govorili. Jedan od pronalazača IBM-a nedavno je, čini se, patentirao rešenje za naše probleme. On je predstavio model „kognitivnog asistenta‘‘ koji će, najjednostavnije rečeno, naučiti sve o vama, a zatim postati vaša ‘treća ruka‘ – ekstenzija koja će vas podsetiti kako ono beše ime muža mamine prijateljice ili šta ste zaboravili da dodate u blender za jutarnji smoothie. Ljudima je svojstveno zaboravljanje pojedinih činjenica, pogotovo ukoliko su za njih donekle marginalne. Imena bi mogla

biti najbolja ilustracija toga, ona sama po sebi nemaju dovoljno kontekstualne sadržine kako bi ih ljudski mozak memorisao. Upravo u reči ‘kontekst‘ leži zec; za pamćenje određenih ljudi, događaja ili pojava ključne su asocijacije koje se obrazuju u okviru određenih kontekstualnih sadržaja. „LJUDSKA MEMORIJA NIJE IDENTIČNA KOMPJUTERSKOJ MEMORIJI“, objašnjava Džejms Kozloski, izumitelj IBM-a, čija su specijalnost kompjuterska i primenjena neuronauka. „U ljudskoj nemamo indikatore, nemamo adrese na kojima samo možemo potražiti podatke koji nam trebaju.“ Ali Kozloski je revolucionarno nastrojen i žarko želi da promeni to. On je nedavno patentirao tehnološki izum koji će faktički moći da dovrši vaše rečenice. Automatizovan i komplementaran vašem glasu, sistem zapravo predstavlja model ljudske memorije koja se može ugraditi u uređaj i poslužiti vam onda kada je neophodno. Bazira se na konceptu nadgledanja, učenju mašine i jednoj vrsti prediktivnog segmenta – kako bi bilo moguće prepoznati misli i upite korisnika, a zatim im omogućiti adekvatne informacije. „Ideja je krajnje jednostavna“, nastavlja Kozloski. „Prikažemo sadržaj korisnikovih

moždanih funkcija, bilo da nešto govore ili rade i onda predvidimo šta sledi.“ Ovaj maestralni poduhvat Kozloskog, istina, može biti okarakterisan kao jeziv i čudan. On, međutim, tvrdi da bi, teorijski govoreći, ovakva vrsta kognitivnog interfejsa bila od koristi svima, a da ljudima koji stare može posebno doprineti; najznačajnije beneficije mogle bi biti za one obolele od Alchajmerove bolesti. „Gubitak mogućnosti da pristupite sopstvenoj memoriji, odnosno da se samostalno setite nečega u trenutku kada vam je neophodno, predstavlja početak gubitka svih drugih normalnih moždanih funkcija – sposobnosti pojedinca da stupi u bilo koju vrstu interakcije sa drugima, da brine o sebi, obuče se, skuva ručak...“ Ovaj sistem takođe bi mogao biti od velike pomoći onima koji neguju i paze ljude koji su adekvatni kandidati za ovog „asistenta“; otvorila bi se opcija praćenja u smislu da biste mogli da imate uvid u učestalost zaboravljanja određenih stvari, dok bi istovremeno potencijalno bilo moguće sprečiti druge vrste sličnih stanja (zbunjenost, uznemirenost...). Kozloski u više navrata akcentuje korisnost ove vrste ‘pomoći‘. Naravno, postavlja se pitanje zar ne bi bilo iritantno da vas nešto neprekidno dopunjuje, ispravlja

ODBACI APATIJU

i podseća. Kada je sistem koncipiran, razmišljalo se i o tome – on poseduje svojstvo detekcije pauze, odnosno sposobnost da dela neusiljeno i u skladu sa korisnikovim ritmom govora i obrascima ponašanja. To bi praktično značilo da kada sistem jednom usvoji korisnikovu jutarnju rutinu, recimo, on će u budućnosti biti sposoban da sam odluči hoće li ‘uskočiti‘ i kako, ukoliko prepozna diskontinuitet u ponašanju. IAKO MOŽE ZVUČATI ČUDNO I KOMPLIKOVANO, PROCES JE U STVARI VRLO PROST: „Ponašanje pojedinca gotovo uvek je uslovljeno nekim bazičnim aktivnostima poput obuvanja, nameštanja kreveta, pranja zuba i sličnih stvari. Svi ovi događaji formiraju Markovljevu mrežu verovatnoće gde postaje moguće predvideti do određenog nivoa i izmeriti šanse da se nešto dogodi ili ne i koliko je to u skladu sa korisnikovim uobičajenim ponašanjem.“ Ovakva vrsta tehnološkog izuma uspešno će funkcionisati samo ukoliko postoji odgovarajuća povratna sprega; korisnik bi morao da potvrdi i unapredi preciznost rada sistema tokom vremena. Ovaj patent mogao bi blagovremeno dovesti do toga da se ljudi više nikada ne nađu u poziciji da požele da pretraže svoj mozak ili sećanja; naprosto, neće morati. Najveći paradoks ovakvog izuma predstavlja taj neprekidni ljudski lament nad internetom i naukom koji su ugušili sve one misterije i tajne malog, običnog čoveka – umesto slatkog mučenja da se setite nečega što je, sigurno, tamo negde u vašoj glavi i puštanja tih misli nazad u etar, odgovori su vam uvek nadohvat ruke i lako dostupni. Gde je tu uzbuđenje? Gde je nagon za saznavanjem uz malo muke kad je sve na klik? Međutim, kada bi uopšte bilo moguće zadirati u ljudski mozak i raditi s njime na isti onaj način na koji se onlajn informacije traže i prikupljaju, nagon za radoznalošću ostao bi netaknut, samo bi se preusmerio i promenio svoje polje delovanja.

NAJVEĆI PARADOKS OVAKVOG IZUMA PREDSTAVLJA TAJ NEPREKIDNI LJUDSKI LAMENT NAD INTERNETOM I NAUKOM KOJI SU UGUŠILI SVE ONE MISTERIJE I TAJNE MALOG, OBIČNOG ČOVEKA – UMESTO SLATKOG MUČENJA DA SE SETITE NEČEGA ŠTO JE, SIGURNO, TAMO NEGDE U VAŠOJ GLAVI I PUŠTANJA TIH MISLI NAZAD U ETAR, ODGOVORI SU VAM UVEK NADOHVAT RUKE I LAKO DOSTUPNI

ODBACI APATIJU

Zašto danas treba

DA UČITE filozofiju

Ne treba zazirati od filozofije niti je smatrati naukom rezervisanom za intelektualce koji će život provesti s glavom u knjizi. Primera toga čemu Sokrat može da nas nauči ima bezbroj; pa on je, na kraju krajeva, i antropomorfizovao filozofiju i usmerio je na čoveka, skrajnuo kosmologiju i radio sa ljudima provocirajući ih da samostalno promišljaju i zaključuju -- porađaju znanje, baš poput njegove majke babice

Piše Margita Milovanović

deja da mlade pa i decu treba podučavati filozofiji verovatno bi naišla na neodobravanje sa svih strana – roditelja, nastavnika, pa čak i samih filozofa – uz neizbežnu retoriku: mogu li deca uopšte spoznati filozofske konstrukte, do zaključka da je činiti to besmisleno. A ipak, ništa od navedenih presumpcija nije istinito. Zapravo, kako Stiv Njuman u svom članku za Vašington post tvrdi, nema ničeg važnijeg za dobrobit budućnosti naše dece i sveukupnog društva od učenja upravo filozofije. Njuman, međutim, naglašava da kada govorimo o filozofiji u ovom smislu, ne treba podrazumevati kontemplativnu nauku koja se izučava na fakultetima i drugim institucijama; to praktično znači da deca ne moraju nužno poznavati Hajdegera ili Kantov kategorički imperativ (mada je i ta vrsta poznavanja filozofije krajnje korisna i treba biti integrisana u sekundarno obrazovanje), već na činjenicu da mlade treba učiti filozofiji koja će im pomoći da budu bolji građani, preobrativši učionicu u ono što je američki pragmatičar Džon Djui definisao kao „embrionsko društvo‘‘. Ovaj termin bi u slobodnoj interpretaciji značio da pojedinac izolovan od društva ne bi mogao da postoji, te ga stoga treba socijalizovati, odnosno na prvo mesto bezuslovno staviti vaspitanje i obrazovanje. Kada ljudi čuju reč „filozofija‘‘, obično pomisle na skup nekih životnih principa ili određenu paradigmu, odnosno okvir kroz koji posmatramo svet. Savremena ilustracija ovoga mogao bi da bude feno-

men YOLO; šta Kendal Džener i Drejk poručuju deci s floskulom YOLO (život je samo jedan)? To jeste filozofija, neporecivo, princip memento mori i carpe diem, samo je ne poimaju kao takvu, već kao faktoide u kojima se pronalaze i kao stilove življenja. Međutim, filozofija o kojoj Njuman i mnogi drugi stručnjaci govore u ovom kontekstu jeste akademska društvena nauka koja se, prvenstveno, bavi osvetljavanjem i analiziranjem koncepata i argumenata koji su od vitalnog značaja za život. Dakle, ne treba zazirati od filozofije niti je smatrati naukom rezervisanom za intelektualce koji će život provesti s glavom u knjizi. Primera toga čemu Sokrat može da nas nauči ima bezbroj; pa on je, na kraju krajeva, i antropomorfizovao filozofiju i usmerio je na čoveka, skrajnuo kosmologiju i radio sa ljudima provocirajući ih da samostalno promišljaju i zaključuju – porađaju znanje, baš poput njegove majke babice. Fokus je na umeću postavljanja pitanja, jer, baš kao što Sokrat kaže, filozofija se temelji na radoznalosti. Nije dovoljno da

propitujemo samo sebe, već i druge, one koji su članovi društva u kojem živimo. Istina, filozofija zahteva mnogo sedenja i razmišljanja, ali, kao što američki filozof Metju Lipman navodi u svom eseju „Edukativna uloga filozofije‘‘: „Filozofija možda počinje radoznalošću, a eventualno dovodi do razumevanja ili čak mudrosti, ali usput, dok se promišlja, ona iziskuje mnogo napora. Taj napor se obično materijalizuje u formi dijaloga.‘‘ Dijalog je ključ. Samo kroz dijalog možemo isprovocirati i preoblikovati pretpostavke, predrasude, rezonovanje i stavove. Samo tako možemo postati bolji mislioci. I, u procesu postajanja boljim misliocem kroz intelektualno rigorozne dijaloge, mladi mogu postati bolji građani. Dok je podučavao filozofiju na Univerzitetu Kolumbija šezdesetih godina, Lipman je zapazio da su njegovi studenti prilično strastveni kada je reč o menjanju sveta, odnosno velikim promenama, ali da im nedostaje sposobnost da razmišljaju naglas i da vežbaju kritičko prosuđivanje i argumentaciju.

Profesorov posao je da podstiče traganje i ispitivanje studenata, pomažući im u dostizanju kvalitetnog načina promišljanja, istovremeno osiguravajući da se ponašaju u skladu sa principima jednakosti i međusobnog uvažavanja LIPMANOV PRINCIP

ODBACI APATIJU

Dijalog je ključ. Samo kroz dijalog možemo isprovocirati i preoblikovati pretpostavke, predrasude, rezonovanje i stavove. Samo tako možemo postati bolji mislioci. I, u procesu postajanja boljim misliocem kroz intelektualne dijaloge, mladi mogu postati bolji građani Takođe je zaključio da je fakultet već okasnelo doba da se neko poduči pravilnom promišljanju i rezonovanju, te je osnovao pokret „Filozofija za decu‘‘, poznat pod skraćenicom P4C. Do osamdesetih godina, rezultati Lipmanovog novog kurikuluma rada bili su i više nego obećavajući i, jednako važno, pokazali su da deca zapravo prihvataju filozofiju i pojme je na prilično živahan i razigran način. Prvi put bilo je praktično dokazano da deca mogu postati dobri filozofi u određenom smislu. Profesor Stiven Lou čak je išao toliko daleko da je tvrdio da su deca prirodno obdarena i rođena kao filozofi. Lipman je u svom već pomenutom eseju dalje opažao da oni koji se bave filozofskim pitanjima, iako to ne rade u domenu profesionalnog, zaista postaju filozofi, iako su vrlo, vrlo mladi, i da njihove mogućnosti idu dotle da se poklapaju sa osnovnim praksama ove naučne discipline. Filozofi su nakon revolucionarnog Lipmana redefinisali u više navrata njegovu pedagošku praksu, ali je dijalog uvek ostajao kao temelj, odnosno prioritet. Po ovom modelu, deca prolaze kroz jednu vrstu filo-

zofskog „šegrtovanja‘‘, gde uče praktično. Profesorov posao je da podstiče traganje i ispitivanje studenata, pomažući im u dostizanju kvalitetnog načina promišljanja, istovremeno osiguravajući da se ponašaju u skladu sa principima jednakosti i međusobnog uvažavanja. Ovakav način vaspitavanja i edukovanja dece predstavlja obećavajuću šansu da se kultiviše pluralističko, slobodno društvo. Jednom iskusiti uživanje u učešću u filozofskoj, argumentovanoj diskusiji omogućiće deci da se nose sa bezbroj pitanja i problema koji iskrsavaju u društvenom i političkom životu i da se, u krajnjoj instanci, odnose sa poštovanjem prema onima čije mišljenje nije identično njihovom. Profesor Fakulteta političkih nauka, dr Zoran Stojiljković protumačio je govor o povratku filozofiji kao govor o povratku upravo dečjoj upitanosti, kritičkom razmišljanju i samorefleksiji. „Čoveku je primereno istraživati, tragati za istinom i sumnjati u unapred postavljena pitanja i odgovore. Važno je naglasiti da samo čovek ima pravo na kreativnu lenjost i beg od papagajskog ponavljanja jednom naučenog.‘‘

POPULARNA PSIHOLOGIJA

NARCIZAM MALIH RAZLIKA

Ne budite ljubomorni na tuđi uspeh

Nedavno se u časopisu Forbes pojavio tekst o tome kako biti istinski srećan, a ne zavidljiv prema drugima, posebno kada ste mladi i kada je ceo svet pred vama i samo čeka da zakoračite. Tragom tog teksta, Original je pozvao psihoanalitičara Nebojšu Jovanovića, pionira integrativne psihodinamske psihoterapije (O.L.I.), koji je pričao koje bi bile psihološke smernice da mlad čovek, student, ostane mentalno stabilan, „nepoljuljan“ iako nije uspeo tamo gde je želeo, iako nije završio fakultet na vreme, a drugi jesu, ili jeste, ali nije našao posao, ili je našao, ali na nezavidnijem položaju nego njegov kolega

Piše Marina Todorović

Ako možemo da priznamo vrednost bliskim osobama, to može podići i osećaj lične vrednosti. Ako sam ja prijatelj vredne osobe, zar to ne upućuje i na moju vrednost? Zašto bi se vredna osoba družila sa bezvrednom? Opet je „zakon spojenih sudova“ na delu. Vrednujući uspehe bliskih osoba mi vrednujemo pozitivno i sebe

POPULARNA PSIHOLOGIJA

OK JOJ JE JEDAN AMIGO PRIČAO O UNAPREĐENJU na svom poslu, osetila je skok amplituda, shvativši da ona nema nikakve planove. Čuvši, pritom, da je njen kolega sa posla dobio „+ + + + +“ ocene od šefa, osetila je ogorčenost, zavist, misleći da je sličnu lentu pohvala i ona sama zaslužila da nosi. Ovaj životni isečak tabirila je studentkinja jednog kalifornijskog fakulteta i pisac Aja Frost, krojeći nedavno rukopis za Forbes, imenovan „Kako biti istinski srećan, a ne ljubomoran na tuđ uspeh?“. Ovakva vrsta ispovedanja ne bi joj pala na pamet da nije bilo jednog drugog kadra koji unosi u tekst i u kome slika svoju kompanjonku Lindzi: „Kada sam joj rekla da mi je objavljen članak u jednom prestižnom časopisu, ona se štreberski setila svakog puta kada mi je davala podršku i pomagala u izboru tema. Evocirala je i to da mi je – stavljajući se u ulogu modnog maga – birala koje ‘perje‘ ću nadenuti na sebe za taj poslovni intervju.“ Lindzi je govorila da je ponosna na Aju i da gleda na njen uspeh kao na sopstveni. „Pre nego što mi je rekla svoj trik, bila sam 75% srećna za druge ljude i 25% ljubomorna“, otkriva Aja svoju nekadašnju matematičku formulu ljudskih odnosa, i navodi da sada ta proporcija iznosi 95% naspram 5%. KAKO SE SKOTRLJAMO U SITUACIJU u kojoj osećamo zavist prema kolegama, ali i bliskim ljudima, objašnjava psihoanalitičar Nebojša Jovanović, pionir integrativne psihodinamske psihoterapije (O.L.I.): „Pojavu upoređivanja sa bliskim osobama nazivamo narcizmom malih razlika. Teže prihvatimo lične nedostatke nego to da nam neke objektivne okolnosti nisu išle naruku. Onda projektujemo svoje nedostatke na drugoga i rađa se zavist. Imamo potrebu da umanjimo drugu osobu kako ne bismo osećali tu bolnu razliku u njenu korist. Veoma često se ta vrsta rivalstva i zavisti javlja među bliskim rođacima, braćom i sestrama, supružnicima, partnerima...“ „Forenzičareći“ po ovoj temi, psihoanalitičar Jovanović nam napominje i jedan drugi psihološki kanon – „zakon spojenih sudova“. „Kako sudiš o sebi, tako sudiš i o drugima. Ko ne ceni sebe, ne ceni ni druge. Ko ceni druge, ceni i sebe. Osoba koja zavidi, suštinski, ne ceni sebe. Kada drugi imaju veći uspeh od nje, zavist je tera da nadomesti nedostatak vrednosti.“ Filozofiju tržišta ovako

poima: „Razvila se psihologija konkurencije u kojoj uspeh jedne osobe oduzima uspeh nekome drugom – kao da je to jedan kolač od kojega ljudi uzimaju parče, pa ako neko uzme veće parče, drugome ostaje manje, ili ništa. A uporedo je nastala i filozofija tržišta u kojoj smo svi u jednom večitom upoređivanju sa drugima i borbi da uzmemo „svoje mesto pod suncem“, da budemo poželjnija roba na tržištu od drugih. Javlja se opšta borba za sopstvenu vrednost i osećaj ugroženosti kada nam se čini da neko ima „veću cenu“, da je „poželjniji proizvod“.

jesmo. Čovek koji nije zahvalan nema ništa, jer je obezvredio ono što je dobio. Potom se oseća još praznijim, bezvrednijim, i zatim više zavidi drugima. Zavist i zahvalnost su obrnuto proporcionalna osećanja, tesno vezana jedno za drugo. ZAČETNIK PSIHODINAMSKE TERAPIJE, Jovanović, govoreći o zavisti, targetira i nekoliko filozofskih smernica: „Kao prvo, čovek treba samom sebi da prizna vrednost koja je nezavisna od postignuća. Zar su ljudi sa manjim postignu-

KADA NEKI NAŠ KOLEGA ILI PRIJATELJ POSTIGNE USPEH, UGASIMO SVOJ EGO I ČESTITAMO MU. AKO MISLIMO DA NE MOŽEMO TO UČINITI TET-A-TET, STRAHUJUĆI DA ĆE NAM SE EMOCIJE INDIGO TEHNIKOM PRESLIKATI NA LICE – OKRENITE TELEFON ILI ISKUCAJTE MEJL. MOŽDA PRIJATELJ, KOLEGA, STUDENT SA VAŠE KLASE – ČEKA BAŠ NA VAŠ POZIV? TUMAČEĆI KOPERNIKANSKI OBRT koji se desio kod studentkinje Aje Frost, kada je shvatila različitu percepciju i ponašanje u vezi sa tuđim dostignućima, u upoređenju sa prijateljicom Lindzi, Jovanović objašnjava: „Nezadovoljstvo sobom, nedostatak osećaja lične vrednosti, oduzima mogućnost da drugome priznamo vrednost jer je on onda bolji od nas. Sa druge strane, ako možemo da priznamo vrednost bliskim osobama, to može podići i osećaj lične vrednosti. Ako sam ja prijatelj vredne osobe, zar to ne upućuje i na moju vrednost? Zašto bi se vredna osoba družila sa bezvrednom? Opet je „zakon spojenih sudova“ na delu. Vrednujući uspehe bliskih osoba mi vrednujemo pozitivno i sebe.“ Sličan zaključak na sopstvene upite u Forbesovom tekstu imala je i kalifornijska studentkinja – navodeći da niko ne može biti samoizumljen i da u svačijem uspehu ima i iskri tuđeg rada/pomoći/prisutnosti. Psihoanalitičar ovako promišlja taj „aha“ momenat Aje Frost: „Shvatanje da smo sami sebe napravili je arogantno. Naravno, i shvatanje da nismo učestvovali u pravljenju sebe, da su drugi za sve krivi, samo je druga strana medalje – bežanje od odgovornosti. Jedna od ključnih stvari koja muči zavidljive ljude je nezahvalnost. Nezahvalnost prema onima koji nam jesu nešto dali, učestvovali, pomogli, uložili deo sebe u nas. Nezahvalnost prema životu kao takvom. Onda se fokusiramo na ono što nismo dobili, zaboravljajući na ono što

ćima bezvredni? Da li su, za ljude koji su završili fakultet, ljudi sa srednjom školom manje vredni i kakve to ima veze sa vrednošću nekoga kao ljudskog bića. Ako se neuspesi iskoriste kao povratne informacije o tome šta treba da se popravi, kako da se bolje adaptiramo na zadatke koje život postavlja pred nas, onda ćemo imati korist od sopstvenih neuspeha. Ko je, uopšte, pozvan da bude kriterijum ljudske vrednosti? Često procenjujemo sopstvenu vrednost na osnovu pretpostavke o tome kako nas drugi vide i vrednuju. Šta će reći ovaj ili onaj ako zna da, na primer, nisam završio fakultet. Kako neko ko ne vrednuje sebe može da ulaže u sebe? On to unapred oseća kao ‚promašenu investiciju‘. Onda postaje bezvoljan, depresivan, mrzovoljan, lenj... I na kraju zavidljiv.“ A možda medikament čuči u objašnjenju profesora Teksaskog univerziteta u Ostinu, Raj Raghunathan, koji u svom tekstu „Prevazići ljubomoru“ napisanom za jedan od brojeva časopisa Psychology Today naglašava – da je najvažnije preuzeti neku akciju. Ako neki naš kolega ili prijatelj postigne uspeh, ugasimo svoj ego i čestitamo mu. Ako mislimo da ne možemo to učiniti tet-a-tet, strahujući da će nam se emocije indigo tehnikom preslikati na lice – okrenite telefon ili iskucajte mejl. „Možda – prijatelj, kolega, student sa vaše klase – čeka na vaš poziv?“ Ili je uputstvo za upotrebu da zaboravite toksičnu „zavist motiviše ljude“ i kada je nužno – umesto noge, postavite „lopovsku“.

IKONA

Piše Margita Milovanović

Iako možda najpoznatiji po svojoj plodnoj političkoj karijeri u vreme vladavine Bila Klintona, kao njegov potpredsednik, Albert Arnold Al Gor 2007. godine upisao se u istoriju i kao dobitnik Nobelove nagrade za mir. Preživeo je nesrećne izbore 2000, okrenuo se Majci Zemlji i u potpunosti se posvetio ekologiji i pitanjima o globalnom zagrevanju. Sada godinama kroz sve medijume glasno govori o tome kako mala stvar može učiniti nešto veliko za nas i našu planetu KADA JE NOVINAR NJUJORK TAJMSA DŽON ŠVARC INTERVJUISAO ALA u njegovoj kancelariji u Nešvilu, Gor je želeo da govori o problematici mobilnih telefona te je spremio svoju prezentaciju. „Hoćete da vidite?‘‘, upitao je, okrećući svoj mekbuk. „Ne brinite, ne traje dva sata‘‘, našalio se. Gospodin Gor zna da je on The Guy With the Slides, iliti bukvalno prevedeno: čovek sa slajdovima, odnosno onaj koji će vam pričati o životnoj sredini sve dok više ne budete mogli da se setite ni koje je boje nebo. Odavno je usavršio poznavanje negodujućih gestova koji mu govore šta zapravo mislite o tome; ali pokazaće vam svoje slajdove u svakom slučaju. Takav je on. Upravo ti slajdovi i ono o čemu govore doneli su mnogo lepih stvari bivšem potpredsedniku SAD, aktivisti za zaštitu život-

ne sredine i uspešnom investitoru u ekologiju. Njegov slajd-šou o pretnjama klimatskih promena, prezentovan u filmu Neprijatna istina, osvojio je Oskara za najbolji dokumentarac, a njegova zalaganja u podizanju svesti o globalnom zagrevanju donela su mu Nobela. Objavio je veliki poziv na napornu i tešku akciju. Godine 1989. dok je još bio senator, Gor je napisao članak za Vašington post u kome je krajnje silovito i direktno upozorio na opasnosti koje vrebaju širom planete. „ČOVEČANSTVO SE NAGLO UPLELO U JEDNU SASVIM NOVU VEZU SA PLANETOM ZEMLJOM. Šume se uništavaju, enormno velika rupa se otvara u ozonskom omotaču i različite vrste životinja

i biljaka svakodnevno izumiru neverovatnom brzinom.‘‘ Tokom poslednjih godina, međutim, ovaj „prorok propasti“, kako ga neki nazivaju, postao je pre „prorok mogućnosti“, pa možda čak i, neki kažu, optimista. Kada se pretvorio u metu izrugivanja na političkom planu nakon kontroverznih izbora koje je izgubio od Buša, Gor je uvideo da će podršku za svoje planove pronaći u biznis vodama: investicije u izvore obnovljive energije, poput energije vetra i solarne. Dok sedi i govori, obučen u južnjačkom biznis stilu – blejzer, košulja, farmerke i kaubojke, naglašava kako se upravo kancelarija u kojoj sedi nalazi u zgradi koja je izgrađena tako da ne utiče nimalo negativno na život-

IKONA

nu sredinu. Sa svojih 66 godina, mršaviji je i zgodniji nego što je bio tokom punačkog, bradatog perioda nakon izbora 2000, zahvaljujući veganskoj ishrani koju praktikuje više od tri godine. Da, u Nešvilu, svetom gradu mesaroša. Osmehuje se i dodaje: „U Nešvilu je svega desetoro vegana sada.‘‘ Dok priča o sebi i svojim poslovima, ima običaj da „bombarduje“ podacima i činjenicama iz ove branše širom sveta: svakog minuta u Bangladešu dve kuće dobiju krovove sa solarnim panelima. Takve promene, govori Gor, predstavljaju veliko raskršće sa prošlošću, nikako spori progres i evoluciju. To i jeste poenta slajdova na njegovom kompjuteru. Godine 1980. konsultanti AT&AT-a predvideli su prodaju 900.000 mobilnih telefona do 2000. godine. Međutim, prodato je sto devet miliona. Danas ih je na svetu oko sedam milijardi.

„NA POČETKU NIJE KORISTIO SVOJU GOVORNIČKU POZICIJU ONAKO KAKO BISMO SVI MI ŽELELI KADA JE O OVAKVIM TEMAMA REČ.“ Ali otkada je njegov mandat produžen, on je oživeo i snažno počeo da radi na podizanju svesti o globalnom zagrevanju, uveo je rigoroznija regulisanja emisije štetnih gasova i sklopio veliki dogovor sa Kinom o klimatskim pitanjima. To je vratilo osmeh na lice bivšem potpredsedniku

to učinio, recimo, dokumentarac. „Ti ljudi menjanju svet.‘‘ Ova prezentovanja su iscrpna i iscrpljujuća. Jednom je trebalo voditi program sa 600 ljudi, po rasporedu od 8.30 ujutru do 17 časova posle podne. „Trebalo je da uradim četrdesetominutno zagrevanje, a da onda dalje dnevne aktivnosti vode asistenti‘‘, govori Gor. Ali, kako kaže njegova prijateljica Orin, „on je stajao tamo ispred tih ljudi skoro osam i po časova, uz 164 slajda o klimi‘‘. Među slušaocima bilo je i naučnika koji su postavljali ozbiljna, iscrpna pitanja, navodili ozbiljne studije – a Gor je podrobno i temeljno odgovarao na pitanje za pitanjem, studiju za studijom. Orin se osmehuje i dodaje: „On je faktički ispao najveći štreber od svih tih velikih štrebera zajedno.‘‘ „Najmoćniji učesnik u rešavanju ovih problema nisam ja, već Majka Priroda‘‘, govori

Dok sedi i govori, obučen u južnjačkom biznis stilu – blejzer, košulja, farmerke i kaubojke, naglašava kako se upravo kancelarija u kojoj sedi nalazi u zgradi koja je izgrađena tako da ne utiče nimalo negativno na životnu sredinu. Sa svojih 66 godina, mršaviji je i zgodniji nego što je bio tokom punačkog, bradatog perioda nakon izbora 2000, zahvaljujući veganskoj ishrani koju praktikuje više od tri godine. Da, u Nešvilu, svetom gradu mesaroša „NAMEĆE SE PITANJE KAKO JE MOGUĆE DA NE SAMO ŠTO NISU BILI U PRAVU VEĆ SU I SILNO OMANULI PRILIKOM PROCENE“, govori. Onda pritiska dugmence i iskače slika mladog Ala Gora sa kacigom od kose i zastarelim modelom mobilnog telefona veličine cigle. On zapravo ilustruje tehnološku evoluciju koja se odvija: ista transformacija koja je te skupe cigle pretvorila u moćne džepne kompjutere, dešava se sada kada nove tehnologije prevazilaze stare infrastrukture. „To se dešava tako brzo da je to neverovatno. I zaista, zaista uzbudljivo.‘‘ Sve ovo znači, dodaje Gor, da se sve posledice i neželjeni efekti klimatskih promena mogu ublažiti i sanirati. „Biće to ogroman posao za nas, ali pobedićemo u tome.‘‘ Pravi dramsku pauzu, i ponavlja: „Pobedićemo u tome. Jedino je pitanje vremena kada će se to dogoditi.‘‘ On posebno izražava kako je zadovoljan činjenicom da Obamina administracija postaje sve aktivnija kada su u pitanju društvena sredina i klimatske promene. Obamino propagiranje pokretanja akcije po pitanju klimatskih promena bilo je skrajnuto na početku zbog tema o zdravstvenom sistemu, i to je zaista razočaralo sve „zaštitare“, uključujući i Gora.

Amerike. „On sada radi izvanredan posao‘‘, govori Gor. Gor ne odustaje od svoje misije i kontinuirano propagira vrednosti za koje je siguran da su od vitalnog značaja za opstanak naše planete. I sve to na jedan gotovo propovednički način, baš kao što njegova ritmika i gestikulacija nagoveštavaju. U februaru 2015. godine, na kraju svog krajnje optimističnog govora o klimatskim promenama na Svetskom ekonomskom forumu u Švajcarskoj, zajedno sa muzičarem Farelom Vilijamsom najavio je koncert „Live Earth‘‘ koji će se održati na svih sedam kontinenata 18. juna. Vilijams je dodao da će koncerti imati svoju kulminaciju kada „celo čovečanstvo dostigne zajedničku harmoniju odjednom‘‘. U međuvremenu, Gor će mahnito nastaviti sa svojim pretrpanim rasporedom održavanja programa i obuka širom sveta. Ranije se već sastajao sa velikim grupama ljudi u Australiji, Indoneziji, Brazilu, Indiji i mnogim drugim mestima kako bi im prezentovao lokalne verzije problematike klimatskih promena. Oni koji njegovim programima prisustvuju onda prave svoje prezentacije i šire reč o tome mnogo dublje i dalje nego što je

Gor. „Kriza u kojoj se svet nalazi je stvarna i svakim danom sve veći broj ljudi uviđa i oseća posledice toga.‘‘ On sam živi u kući koja se napaja solarnom i energijom vetra, ima 32 solarna panela, izolacione prozore i LED sijalice. Ispod ulice se nalazi 10 termalnih izvora. „Ja zaista činim ono što treba činiti, ne pričam prazne priče‘‘, naglašava. Stalno se u fokus diskursa stavlja paradoks da je učestvovanje u takozvanoj zelenoj ekonomiji sukob interesa. „Kada konzistentno i sistematski sagledam ono što radim i u šta ulažem novac i vreme, živim zapravo jedan zdrav život‘‘, odgovara Gor. Istina, većina novca, uključujući i onaj koji je dobio za Nobelovu nagrade, otišao je u krilo njegove organizacije Climate Reality Project. „Moje interesovanje za zaštitu životne sredine počelo je još kada sam bio tinejdžer. Moja majka je redovno čitala Sajlent spring i glavne teme u kući bile su o pesticidima, zagađenju i okolini. Međutim, nikada zapravo nisam mislio da će to biti glavna stvar u mom životu. Ali, znate, kada jednom prihvatite izazov, nikada ga se više ne možete otarasiti. Ja ne mogu. A i neću.‘‘

MENTORI

Uvek je dobro imati ruku podrške na startu Koliko puta ste sebi rekli: da sam mogao sebe da posavetujem, ovako odrastao, pametniji? Da sam imao nekoga da mi kaže... Možda mlada glava ne bi ni slušala jer mora da kroji svoj put. Ali kako vremeplova nema ili nam je samo nedostupan, tu su oni koji su uspeli na putu kojim tek prolazimo. Čije savete najčešće slušamo – poznatih, onih uspešnih, onih boljih? Jer nekad smo uspešniji od onog ko daje savet, ali da li to znači da smo bolji i pametniji u svakoj situaciji? Biti mlad znači nemati iskustva. Za Original, neki prethodni a i sadašnji „polaznici“ i mentori, prepričavali su šta u praksi znači biti mentor i imati mentora

Piše Zorica Marković

Ilustracija Ksenija Pantelić

okom učenja ćete podučavati, a podučavanjem ćete učiti. Nije to rekao Buda, već Fil Kolins. Uspeh ne podrazumeva nikad ne napraviti grešku, ali podrazumeva da ima nekog da vam kaže, recimo, šta treba raditi posle te greške. Ili, kako savladati nešto što deluje nesavladivo. Mnogi su išli dalje nego što su mislili da mogu jer je neko drugi verovao da mogu. Zato je u životu veoma važno imati dobrog mentora. Iako generacije nisu poznavale reč „mentor“. Pitanje mentora postavljalo se uglavnom kod diplomskih ispita, kojih više nema. Taj jedan ispit bio je važan iz više razloga, ali ne važniji od celokupnog studiranja. Ne važniji od svega onog što dolazi posle – u vreme ulaska u svet odraslih i prvog posla. Ali trebalo je imati mentora. Imati nekoga sa strane u ulozi „suflera“, kao glumac u pozorištu, nije nešto što se odbija. Međutim, mentorstvo nije nešto što je tradicija ovog društva. Na mala vrata je uvedeno kod nas, a odavno odlično radi u nekim vrlo uspešnim zemljama, kompanijama, školama i fakultetima. Imati mentora ne znači isto što i imati tutora. Mentori su oduvek bili važni u nekim oblastima, u glumi, režiji ili dramaturgiji. U profesionalnom životu pripravnika ime značajnog pokrovitelja važno je baš kao što je to važno i režiseru debitantskog filma.

MENTORI

Jeste li znali da su neki od najvećih i najpoznatijih mladih ljudi na svetu imali mentore? Ričard Brenson je jednom izjavio da mnogi odbijaju pomoć mentora jer to shvataju kao slabost. Ali to znači spremnost da se nešto nauči, spozna drugačija perspektiva i adaptira na promenu. Recimo, Mark Zakerberg često ističe Stiva Džobsa. „On je bio neverovatan, ja sam imao mnogo pitanja za njega.“ On mu je dao ključni savet kako da formira tim koji će biti podjednako fokusiran na kvalitet i dobre stvari. Na kraju mu je na svom čedu i čudu Fejsbuku zahvalio „što mu je pokazao da ono što izgradiš može da promeni svet“. NAJBOGATIJI ČOVEK NA SVETU, BIL GEJTS, imao je mentora Vorena Bafeta, biznismena i investitora. On ga je naučio kako da izađe na kraj sa teškim situacijama i kako da razmišlja na duge staze. „On me je učio jednostavnim jezikom.“ Pomenuti Brenson, osnivač Virdžin grupe, priznao je da će svaki uspešni biznismen uvek reći da je imao velikog mentora u nekom trenutku svoga puta. Njegov je bio ser Fredi Lejker, britanski avio-preduzetnik.

ga podeli sa mlađom osobom koja tek ulazi u svet struke. Mentor daje i pruža – ne samo znanje već i energiju i podršku. Uspešan mentor je pozitivnog stava i veruje u filozofiju doživotnog učenja i obrazovanja. On treba da osnaži, da ohrabri mladu osobu i, što je najvažnije, da joj razvije samopouzdanje. Znanje i veštine se savladavaju usput, ali pozitivan stav i želja za uspehom rađaju se kod osobe koja je na početku karijere upravo u radu sa starijim i iskusnijim“, kaže Ivana Canić. ÐORĐE VUKSANOVIĆ I ANA KALOPEROVIĆ bili su pobednici druge generacije AmChampsa. Ðorđe je kao mladi menadžer u kompaniji Vip mobile bio mentor Ani, studentkinji pejzažne arhitekture na Šumarskom fakultetu. Kao neko ko je mnogo naučio, Ana kaže da je mentor osoba koja te uči da voziš bicikl, gura te kako bi pokrenuo pedale i tu je da kad izgubiš balans, uhvati volan i vrati te na pravi put. „Naravno, mentor tokom tog procesa mora da trči tik uz tebe, kako biste izbegli greške i padove“, kaže ona. „Sa druge strane, ti si taj koji mora da nauči da vozi, ali mentor

nje nedvosmislenog autoriteta i kredibiliteta u oblasti kojom se bavi, kaže on. DOBRA NAMERA I MOTIVACIJA SU KLJUČNE U OVOM ODNOSU, misli Ivana Canić. Osoba koja ima mentora je najčešće, ali ne nužno, mlađa osoba koja ima želju da uči iz znanja i iskustva i da dobija blagovremene povratne informacije o svom napretku. Mentor neminovno mora imati želju da uloži vreme i trud u nečiji razvoj. Mentorstvo je dvosmerna izgradnja potencijala. Jedna budistička poslovica kaže da ako upališ lampu za nekog, to će da osvetli i tvoj put, kaže Ivana. Njoj mentorski rad u velikoj meri pomaže jer dobija nove ideje i povratnu informaciju o sopstvenom radu, kao i inspiraciju za unapređenje sopstvenih liderskih veština. „Mentorstvo postepeno postaje sve više zastupljeno u čitavoj organizaciji, kao sastavni deo kulture kvalitetnog upravljanja ljudima. Važno je da zaposleni u svom nadređenom ne vidi samo figuru menadžera već da ga doživljava i kao mentora koji mu može pomoći da popravlja nedostatke, unapređuje veštine, iskazuje afi-

Jeste li znali da su neki od najvećih i najpoznatijih mladih ljudi na svetu imali mentore? Ričard Brenson je jednom izjavio da mnogi odbijaju pomoć mentora jer to shvataju kao slabost. Ali to znači spremnost da se nešto nauči, spozna drugačija perspektiva i adaptira na promenu. Recimo, Mark Zakerberg često ističe Stiva Džobsa. „On je bio neverovatan, ja sam imao mnogo pitanja za njega“ „Uvek je dobro imati ruku podrške na startu. Nigde ne bih stigao u avio-industriji bez ser Fredija Lejkera.“ Na listi je i Majkl Blumberg, koji je učio od Vilijama R. Salomona. Vođeni duhom uspešnih, pre tri godine, čelnici Američke privredne komore su, radi većeg zapošljavanja mladih, pokrenuli edukativni program poznat pod nazivom „AmChamps – mladi lideri promena“. Svaka generacija dobijala je praktična znanja i veštine neophodne za moderno poslovanje, za ostvarivanje ideja i snova. I dok program traje, za Original, neki prethodni a i sadašnji polaznici i mentori prepričavali su šta u praksi znači biti mentor i imati mentora. Ivana Canić, mladi polaznik treće generacije AmChampsa, senior HR biznis partner u kompaniji Nelt. Za nju govore da je neformalni lider, energična i pozitivna. U novoj generaciji ona je mentorka mladoj studentkinji Aleksandri Radosavljević sa FPN-a. „Uloga mentora, po mom mišljenju, pre svega je humanistička. Mentor je osoba koja ima iskustvo i znanje u nekoj oblasti i spremna je da

je osoba koja ti daje podršku, prenosi iskustvo, znanje i motiviše te da taj izazov savladaš.“ Zamislite da vozite taj bicikl sami. Ana ističe da bi proces učenja bio mnogo bolniji i dugotrajniji, dok se uz dobrog mentora, kakvog je ona imala, sve prepreke savladavaju lakše. Posebno ako postoji najvažniji faktor – iskren fidbek. „Sve ovo uslovljava sjajna radna atmosfera koju je mentor stvorio i u kojoj nisam imala problem da grešim, da ne znam, da pitam, da predložim, tj. da sama okrećem pedale. U mentorskom odnosu najbitnija stvar je komunikacija. Osoba koja ne zna da sluša ne može da bude mentor. Ono što odlikuje pravog mentora jeste sposobnost da usmerava mentija da dâ maksimum na polju svog interesovanja“, kaže Ana Kaloperović. Ðorđe Vuksanović smatra da je mentor neko ko usmerava ali ne naređuje, neko ko savetuje ali ne radi posao umesto tebe, neko ko ti pomaže da sastaviš veliku sliku od malih i nepovezanih komadića. Neophodan uslov da bi neko bio dobar mentor jeste posedova-

nitete i napreduje. Jedan od načina širenja dobre prakse mentorstva je sada već tradicionalni program AmChamps u organizaciji Američke privredne komore u Srbiji. Ana Kaloperović kaže da, nakon završetka studija, dosta mladih ne zna odakle da krene da gradi svoju karijeru. Pored toga, mali broj njih uopšte zna kako izgleda raditi u biznis sektoru, šta se od njih očekuje i koliko je znanje koje su stekli na fakultetu dovoljno u praksi, smatra ona. „Idealan scenario bi bio da na početku karijere dobiješ priliku da radiš sa mentorom, koji može da te obuči, edukuje, savetuje i usmerava kako bi što pre savladao i prevazišao izazove koje radno okruženje donosi. Nažalost, takav scenario je redak u Srbiji. Zbog toga je neophodno promovisati koncept mentorstva i obezbediti mladima više programa kao što je AmChamps. Svaka osoba treba da ima ovakav početak karijere.“ Na kraju, neko veliki, veliki kao Martin Luter King, rekao je da ne postoji važnije pitanje od toga šta ti činiš za druge. Dakle, šta činite za druge?

EKSKLUZIVNO

DÅ½ON GALIJANO

EKSKLUZIVNO

Strast i nada su sve, vući će vas napred čak i u najmračnijim vremenima Verovatno najveće ime u svetu mode zna kako je to biti na vrhu i kako je to biti na dnu. Čovek koji je prošao put od odrastanja na Gibraltaru, preko zaljubljivanja u knjige u Londonu, do vrtoglavo visokog društva pariske mode, uspeo je u jednoj noći da izgubi gotovo sve. Ali onda se vratio, jači nego ikada. Džon Galijano u otvorenom i potresnom pismu koje je napisao ekskluzivno za čitaoce Originala i mlade ljude u Srbiji otkriva kako se izboriti sa nedaćama i obeshrabrivanjem u životu i kako uvek pronaći sebe

EKSKLUZIVNO

MAO SAM SAMO 21 GODINU, ali kada sam pokazao svoju diplomsku kolekciju na poslednjoj godini Škole umetnosti Sent Martina, nju je kupio Brown‘s, i preko noći sam postao senzacija i gurnut sam pravo u modnu industriju. Rođen sam na malenom poluostrvu Gibraltar, i moji skromni počeci značili su da sam bio prilično naivan za mnogo divnih blagodeti sveta, kada se moja porodica preselila u London, u mojoj šestoj godini života. Ali moja radoznalost vodila me je da otkrijem lepote nadohvat mojih prstiju u muzejima, na kulturnim događajima, i posebno u biblioteci, mestu sa kojeg bi svako mogao da otputuje u drugi svet, i da se zarije u njegove tajne samo otvaranjem korica. Na kraju sam uspeo da stignem do Saint Martinsa gde sam učio zanat i okružio se ljudima koji su razmišljali kao ja. Pa ipak, ništa i niko nije mogao da me pripremi za putovanje koje će uslediti. Kada sam počeo, nisam ni znao šta je to svet modnog biznisa. Nisam imao jasne ciljeve i, da budem potpuno iskren, nisam imao nikakvu strategiju. Sve je bilo krajnje spontano; samo sam želeo da stvaram lepe stvari! U tom poduhvatu, u srcu mog rada bilo je da pronađem kreativna rešenja za kreativne izazove. Nosio me je taj talas kreativnosti.

KAKO SAM NAPREČAC STIGAO DO DUBINE MODNE INDUSTRIJE, morao sam da učim iz usputnih iskušenja i nedaća. Od pokretanja modne marke pod sopstvenim imenom, do selidbe u Pariz, sa svakom preprekom na koju sam nailazio, lekcije koje bih savladao bile su vrednije od zlata. Moja me je strast vodila napred. Kasnije sam postao prvi Englez koji je vodio neku francusku kuću visoke mode, najpre Givenchy, a potom i Christian Dior. Od tada, moda je mnogo evoluirala. Od kada sam počeo da radim u Dioru, pa do kraja, uloga „kreativnog direktora“ je osnovana u modnoj industriji. Kada sam ušao u legendarne ateljee Diora, nije bilo globalne vizije ili povezanosti. Mic po mic, osvajao sam sve više odgovornosti

NE GUBITE SVEST O TOME KO STE, I UVEK IMAJTE NA UMU ŠTA VAS VUČE NAPRED I ŠTA VAS INSPIRIŠE. ŠTA GOD DA SE DOGODI, UVEK SE VRAĆAJTE TOME, DA BISTE DALI NOVO POGONSKO GORIVO SVOJOJ KREATIVNOSTI

UČITE KOLIKO GOD MOŽETE O ONOME ŠTO RADITE, TIME ŠTO ĆETE POHAĐATI DOBRE ŠKOLE I DOBIJATI ISKUSTVO KROZ RAD SA ONIMA KOJI VAS INSPIRIŠU. ZNAJTE DA NIJE VAŽNO ODAKLE DOLAZITE; JEZIK KREATIVNOSTI JE UNIVERZALAN KADA SAM POČEO, NISAM NI ZNAO ŠTA JE TO SVET MODNOG BIZNISA. NISAM IMAO JASNE CILJEVE I, DA BUDEM POTPUNO ISKREN, NISAM IMAO NIKAKVU STRATEGIJU. SVE JE BILO KRAJNJE SPONTANO; SAMO SAM ŽELEO DA STVARAM LEPE STVARI! U TOM PODUHVATU, U SRCU MOG RADA BILO JE DA PRONAĐEM KREATIVNA REŠENJA ZA KREATIVNE IZAZOVE. NOSIO ME JE TAJ TALAS KREATIVNOSTI

unutar kuće i na kraju sam nadgledao sve poduhvate brenda, uključujući tu i razvijanje vizuelnog jezika za advertajzing i ujedinjavanje nekada razdvojenih delova Dior Couture i Dior Parfums – kombinovanjem identiteta mode i lepote brenda pod jednom, zajedničkom, globalnom vizijom. Pa ipak, bio sam i ostao prevashodno posvećem modi. Ne mogu dovoljno da istaknem koliko je važno da se okružite prijateljima i ljudima kojima duboko verujete; onima koji misle kao vi i dele vašu viziju. Pa ipak, zbog uspeha i zbog industrije koja je tražila sve više i više, izgubio sam svoju duhovnu stazu. To može svakome da se desi. Moje odsustvo iz industrije dalo mi je priliku da o svemu dobro razmislim, ali i da emotivno odrastem; i još važnije, uspeo sam da se ponovo povežem sa samim sobom. NAUČIO SAM KOLIKO JE VAŽNO ČUVATI RAVNOTEŽU U ŽIVOTU. Greške nam pomažu da rastemo, i srećan sam što sam uspeo ponovo da nađem svoju stazu i što sam dobio priliku da ponovo stvaram lepe stvari, sada u kući Maison Margiela. Moj savet mladima i mladim dizajnerima bi bio da hrabro jurite svoje snove, bez ikakvog oklevanja. Učite koliko god možete o onome što radite, time što ćete pohađati dobre škole i dobijati iskustvo kroz rad sa onima koji vas inspirišu. Znajte da nije važno odakle dolazite; jezik kreativnosti je univerzalan. Ja sam došao sa Gibraltara, preko Londona, do sveta visoke mode u Parizu. Sve je moguće. Verujte u sebe i ne dozvolite da vas negativnost zadrži. Da sam slušao one koji su pokušavali da me obeshrabre, ne bih bio ovde gde sam danas. Ne gubite svest o tome ko ste, i uvek imajte na umu šta vas vuče napred i šta vas inspiriše. Šta god da se dogodi, uvek se vraćajte tome, da biste dali novo pogonsko gorivo svojoj kreativnosti. I iznad svega, morate da budete strastveni u pogledu onoga što radite. Talenat i genijalnost nisu ništa bez napornog rada. Strast i nada su sve; vući će vas napred čak i u najmračnijim vremenima. Srećno!

EKSKLUZIVNO

BUDI KREATIVAN

Stevan Ivić

TRENDOVE NE TREBA PRATITI NEGO

DIKTIRATI

Jovana Momčilović

Ako znamo da se kreativnost sve više vrednuje, a vlade bore da zadrže i privuku talentovane ljude, po čemu se razlikuje dizajn u Srbiji od onog u inostranstvu? Postoji li prepoznatljiv „srpski dizajn“? Original vam donosi tri priče mladih dizajnera: kako ime u dizajnu stvaraju Jovana Momčilović, Elda Stanković i Stevan Ivić. Svi sagovornici Originala slažu se da je neophodno stvoriti klimu u društvu, sistem vrednosti u kome bi se vrednovao dobar dizajn. Treba to dočekati. Do tada, onima koji su na početku ili se bore za svoje mesto na sceni, vetar u leđa da istraju mogu dati starije kolege

Specijalno za Original piše doc. dr Maja Vukadinović, kulturolog

BUDI KREATIVAN

ažu da dobar dizajn prodaje sve. I svuda je oko nas, od šoljice iz koje pijemo jutarnju kafu do visoke tehnologije. Divimo se radovima umetnika na festivalima dizajna i kupujemo predmete sa potpisom domaćih dizajnera na specijalnim marketima koji se sve češće organizuju kod nas. Pogled nam privlače logotipi na plakatima, često od pakovanja ili ambalaže proizvoda zavisi šta ćemo kupiti u supermarketu, svakodnevno smo bombardovani savršeno stilizovanim fotografijama na bilbordima, reklamama, internetu... U preobilju svega što odlikuje današnju vizuelnu kulturu, laiku je teško da razluči o čemu govorimo kada govorimo o savremenom dizajnu, pogotovo onom vrhunskom. Profesor Zoran Blažina, dekan Fakulteta primenjenih umetnosti i ugledni grafički dizajner sa domaćim i inostranim referencama, kaže da dizajn nije samo puka estetska kategorija već ima i misiju da svet učini boljim i humanijim mestom za život. „Ta misija se može definisati i kao utopistička jer se često kosi sa interesima političkog establišmenta. Kvalitetan dizajn anticipira vreme, on je plod apstraktnog mišljenja i lucidne ideje u kombinaciji sa najsavremenijim tehnologijama.“

MILOŠ ILIĆ, GRAFIČKI DIZAJNER sa ozbiljnim internacionalnim iskustvom i profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti podseća da spektar kreativnog delovanja koji dizajn pokriva nikada nije bio veći. „Živimo u svetu gde se masovna produkcija zamenjuje masovnom inovacijom i dizajn sasvim prirodno ima centralno mesto u novoj ekonomiji. Dizajner više nije onaj pojedinac koji za svojim stolom nešto kreira u izolaciji. Sada je dizajner u tački konvergencija raznih disciplina i tehnologija.“ Ako znamo da se kreativnost sve više vrednuje, a vlade bore da zadrže i privuku talentovane ljude, po čemu se razlikuje dizajn u Srbiji od onog u inostranstvu? Postoji li prepoznatljiv „srpski dizajn“? Za profesora Blažinu stvari su prilično jasne: razlika je u kapitalu i infrastrukturi koji prate dizajn u Srbiji i u razvijenim zemljama. On dodaje da je razlika i u slobodi ljudi lišenih svakodnevnih egzistencijalnih i drugih strahova u uređenim državama i stanja duha naroda namučenog decenijskim političkim manipulacijama strahom,

što utiče na određeni grč koji se oseća u kreaciji srpskog dizajnera.

Stevan Ivić

Profesor Zoran Blažina, dekan Fakulteta primenjenih umetnosti

„NE POSTOJI SPECIFIČAN SRPSKI DIZAJN, postoje kao i svugde u svetu jake kreativne ličnosti sposobne da produkuju sopstveni originalni kreativni rukopis. Trendove pratimo, ali potrebno je da trendove diktiramo a to je nemoguće jer nemamo industriju, trgovinu, obrt kapitala, moć, uticaj ni shvatanje o nužnosti dizajna. Iz prethodno rečenog bi se pretpostavilo da nam dizajn nije ni potreban, naprotiv, jer vrhunski dizajner znači biti vizionar a na ovim prostorima vizija je oduvek bila deficitarna.“ O kontekstu u kome stvara naš dizajner slično misli i Miloš Ilić, koji ističe da naša zemlja, nažalost, nema apsolutno nikakvu strategiju ili viziju svog predstavljanja svetu, ali da zahvaljujući talentovanim pojedincima srpski dizajn povremeno pokaže svoje dobro lice, i to uglavnom na raznim festivalima ili konkursima.

DIZAJN NIJE SAMO PUKA ESTETSKA KATEGORIJA VEĆ IMA I MISIJU DA SVET UČINI BOLJIM I HUMANIJIM MESTOM ZA ŽIVOT Profesor Zoran Blažina, dekan Fakulteta primenjenih umetnosti „Dizajn i strateško mišljenje koje mu prethodi mogu da budu razlika između uspeha ili propasti raznih srpskih proizvoda – od kobasica ili malina, pa sve do digitalnih proizvoda. Dizajn i kreativne industrije mogu vrlo lako da budu centralna osa preokreta cele naše privrede i uspeha velikih i malih preduzeća. Ali preduslov je svest da dizajn nije isto što i štrikanje goblena.“ U moru neizvesnosti, jedno je sigurno – talenat imamo. Dizajn scena je živa, a dobri mladi, školovani dizajneri ne posustaju. Grafički dizajneri su dobrodošli u marketinškim agencijama. Za mnoge je to korisna škola i prva stepenica u karijeri. Mnogi maštaju da jednog dana otvore svoj dizajn studio, a za to je potrebno iskustvo. Zahvaljujući tehnološkim i inovacijama u biznis modelima, mnogo naših mladih dizajnera preko raznih platformi radi za ceo svet. Behance i Upwork su među najpopu-

BUDI KREATIVAN

Elda Stanković

Jovana Momčilović

BUDI KREATIVAN

Stevan Ivić: Predlog izgleda nove srpske valute

larnijima. Neki još tokom studija na ovim platformama izlaze na crtu kolegama iz inostranstva, ali ako je njihov rad dovoljno poseban i kvalitetan, imaju dobre šanse da rade direktno za klijente iz celog sveta. TAKVA JE PRIČA JOVANE MOMČILOVIĆ, koja ima tri posla i sanja o slobodnom vremenu. Kao pravi digitalni nomad, Jovana u kafić u kome se sastajemo dolazi sa laptopom i s osmehom nas upućuje u svoj dnevni raspored. „Prepodnevni angažman je za britansku firmu Track IT Solutions. Već tri godine imam sa njima ugovor na 30 sati nedeljno. Od 17 do 21 čas radim za marketinšku agenciju iz Hjustona. U timu nas je desetoro, od toga troje nije iz Amerike. Za njih najčešće radim sajtove i korporativni identitet. Treći posao podrazumeva rad od 80 sati nedeljno za firmu Rambler On. Pošto je posao obiman, priprema logotipa je u pitanju, angažovala sam još dvoje kolega da mi pomažu“, priča Jovana koja uz sve obaveze privodi kraju doktorske studije. Talenti „made in Srbija“ dobro prolaze na globalnim platformama zato što su izuzetni dizajneri, ali i vredni. Ne treba zaboraviti ni to da nas u svetskoj podeli karata doživljavaju kao jeftinu radnu snagu. Jovana kaže da je prosečna cena za grafički dizajn 23 dolara po satu, naši ljudi rade za 10, a, recimo, Indijci za dva. Klijenti će pre angažovati srpskog dizajnera koji će eventualni problem rešiti makar i po principu „štap + kanap“, nego povoljnijeg Indijca koji će odustati. Mada je internet prilično olakšao pronalaženje posla, dizajnerima frilenserima nimalo nije lako. Neko, jednostavno, nije navikao da „radi na sat“, što umetnici često poistovećuju sa prodajom svog rada na kilogram. Ne može svako da bude kreativan ukoliko se sve kvantifikuje. Zato su ovo dobri poslovi za one koji nemaju problem s tim što, recimo, program na mreži Upwork meri broj tvojih klikova na 10 minuta. Angažmani na svetskim platformama odlična su prilika za posvećene i disciplinovane. Jovana priča da je prošle godine na more nosila laptop i posle odlaska na plažu – radila. Ipak, ova opcija našoj sagovornici sasvim odgovara. Imala je ponudu iz Hjus-

Treba biti dosledan u svom poslu, imati kreativan rukopis koji nećete odbacivati zbog trendova. Ali treba i znati prepoznati pravu priliku. To je veština! Mnogi dizajneri su napravili karijeru od dva-tri prelomna trenutka u životu i na krilima tog uspeha su sve dalje radili. Naravno, treba uzeti u obzir i faktor sreće. Zato treba svakodnevno učiti, pa kad se stvori prava prilika – bićete spremni Stevan Ivić tona, ali je odlučila da ostane ovde, s porodicom, a da radi za strano tržište. Kaže i da naši preduzetnici vrednuju iskustvo saradnje sa strancima, ali i pored toga „žele da radiš logo za pedeset evra“. Na večito pitanje „biti umetnik ili zaraditi“, Jovana racionalno odgovara: „NAJBOLJE RADE FRILENSERI KOJI IMAJU SVOJ RUKOPIS, ali oni ne zarađuju dobro. U dizajnu ne prodaješ sebe, već proizvod. Najviše se plaćaju tehnički poslovi, čišćenje logotipa, obrada fotografija i slično. Tu sebe vidim. Trudim se da tehničkim poslovima pristupam kao da radim štafelajnu sliku. Ilustracije radim s posebnim uživanjem.“ Priča Elde Stanković sasvim je drugačija. Ona je student koji pomaže u nastavi na Fakultetu primenjenih umetnosti i planira da se posveti akademskoj karijeri. Imala je prilike da radi za klijente, trudila se da napravi kompromis s njima, ali... „Slobodnom umetniku, grafičkom dizajneru, veoma je teško doći do klijenta koji ceni,

poštuje i razume njegov rad. Da bi se najbolje ilustrovao odnos dizajnera i klijenta, često se navodi primer kako klijent pred operaciju ne daje savete kako je najbolje da ga hirurg operiše, dok u radu sa dizajnerom to nije slučaj. Klijent zna najbolje i ima dosta saveta za svog dizajnera. Uverena sam da na samostalnom projektu, a ne sarađujući sa klijentom, mladi dizajner može da izgradi prepoznatljivost.“ ELDI, KAO I MNOGIM DRUGIM MLADIM DIZAJNERIMA, znači razmena iskustava sa starijim kolegama. To se, nažalost, ne događa često. Iskreni saveti mogu se pronaći na forumima ili čuti na predavanjima u Novoj Iskri, od profesionalaca iz inostranstva. Ona pomno prati i šta kažu starije kolege na doktorskim studijama, a veruje da bi mladim dizajnerima posebno korisni bili rezidencijalni programi. Treću priču o tome kako o(p)stati kao mladi dizajner u Srbiji priča nam Stevan Ivić. Kada je posle fakulteta počeo da se

BUDI KREATIVAN

Elda Stanković

Jovana Momčilović

Elda Stanković

probija na tržištu, prva stanica bila mu je marketinška agencija. „Posle prvobitnog šoka, smanjio sam očekivanja“, iskren je Stevan, koji sada radi kao frilenser i to gotovo isključivo po preporuci. Nigde ne žuri i najvažnije mu je da „bude pošten prema sebi“. Ne privlači ga rad na freelance platformama i svestan je da mladi umetnik nigde u svetu nema slobodu da se za svoju ideju izbori do kraja. „Treba biti dosledan u svom poslu, imati kreativan rukopis koji nećete odbacivati zbog trendova. Ali treba i znati prepoznati pravu priliku. To je veština! Mnogi dizajneri su napravili karijeru od dva-tri prelomna trenutka u životu i na krilima tog uspeha su sve dalje radili. Naravno, treba

uzeti u obzir i faktor sreće. Zato treba svakodnevno učiti, pa kad se stvori prava prilika – bićete spremni.“ Stevan se slaže sa onima koji porede dizajn sa književnošću i pričanjem priča. Za njega je grafički znak – poezija u dizajnu. Nije ni čudo što su mu ideal švedska i norveška dizajn scena, gde je sofisticiran i dobar dizajn toliko rasprostranjen da je to čak dosadno. „Dizajn se često postavlja na pijedestal a ne realizuje se, dok u ovim zemljama nemate osećaj ekskluziviteta kao kod nas“, poredi Stevan dva sasvim različita pristupa. SVI SAGOVORNICI ORIGINALA slažu se da je neophodno stvoriti klimu u društvu, sistem

vrednosti u kome bi se vrednovao dobar dizajn. Treba to dočekati. Do tada, onima koji su na početku ili se bore za svoje mesto na sceni, vetar u leđa da istraju mogu dati starije kolege. „Uspeti u dizajnu ne znači uvek da ste bogati i popularni ili medijska ličnost. Toliki veliki umetnici su prošli kroz istoriju i kroz sopstvene živote a da su ostali anonimni. Ipak, oni su znali, bili su ispunjeni zadovoljstvom kreativnog zanosa“, savetuje Zoran Blažina. U sličnom duhu, Miloš Ilić poručuje da je za mlade vrlo bitno da shvate da njihov realan kontekst nije biti najbolji u Srbiji nego najbolji u svetu. Jedino ako gađaju tako visoko, imaju šansu da realizuju pun potencijal.

BUDI USPEŠAN

Izvukli smo najbolje od najgoreg Dvadesetjednogodišnji Ivan Kosogor iz Obrenovca, stipendista treće godine Bankarske akademije u Beogradu, kvalitetnim radom i zalaganjem za vrlo kratko vreme postigao je mnogo. Izdao je knjigu Da, ti to možeš! za poznatog izdavača, ugovorio rad i na drugoj knjizi, stekao poštovanje kao licencirani life coach i, što je najvažnije, našao način da živi život po svojim pravilima

Razgovarala Ana Petričić

SPEH. SVI TEŽIMO KA NJEMU U SVAKOM ASPEKTU SVOG ŽIVOTA, ali se isto tako i susrećemo sa preprekama i neuspesima. Kada je pravo vreme pokrenuti posao i ući u svet biznisa, a kada stupiti u ljubavnu vezu? Danas je pravo vreme za ove pojmove postalo irelevantno. Imati 21 godinu i uspeti na poslovnom i privatnom planu više nije tabu. Otkako se pojavio internet, nove generacije su postale opuštenije kada je u pitanju „stupanje na veliku scenu“, ulazak u svet biznisa. Tako je i mladi Ivan Kosogor iz Obrenovca, stipendista treće godine Bankarske akademije u Beogradu, mukotrpnim radom i zalaganjem za vrlo kratko vreme postigao ono što je želeo. Današnje generacije studenata tvoj posao, to jest ono čime se trenutno baviš doživljavaju kao svoj cilj. Imati svoj novac – platu, nemati fiksno radno vreme i raditi od kuće. Kakav je bio tvoj početak i šta te je inspirisalo da svoju ambiciju generišeš kreativno, a usput i zaradiš?

Deo sam te „prelomne“ generacije. Znamo kako je imati novca i uslova, što za putovanja i džeparac, što za lagodan život, a i kako je odjednom nemati i krpiti kraj sa krajem. Nisam mogao da sedim i ništa ne učinim po tom pitanju. Sa petnaest godina počeo sam da radim kao kondukter u gradskom prevozu, što je za mene kao petnaestogodišnjaka i prvi posao bilo veoma zanimljivo. Nakon tog posla, radio sam vikendima kao konobar na jednom obrenovačkom splavu. Pohađao sam srednju školu, pa je puno radno vreme fizički bilo nemoguće postići. Jednostavno nisam mogao sebe da zamislim kao nekoga ko će imati fiksno radno vreme od osam sati u kancelariji i pravilnikom određen odmor. Na pisanje me je podstakla knjiga Tajna koja mi je na neki način promenila život. Prvo sam beležio misli u kratkim rečenicama, da bih ih kasnije proširio time što sam istraživao i dosta čitao o pojmu „life coaching“. Kako je bilo ući u „svet odraslih“ i biznisa potpuno sam? Koliko je zapravo bitna podrška kroz period „postavljanja temelja“ u svojoj karijeri?

Kada već pominješ termin „postavljanje temelja“, period kada su katastrofalne poplave zadesile grad u kome živim bio je na neki način prekretnica u mom životu. Koliko god je bio tužan i naporan taj period za moju porodicu, izvukli smo najbolje od najgoreg.

„Life coaching“ te je naučio da na svaku situaciju gledaš sa pozitivne strane, da kreiraš sebe i pronađeš svoje „ja“. Koji je moto koji te je vodio na tom putu?

Moto je nešto što te vodi svakodnevno. To ne može biti bilo koja rečenica. Kad god razgovaram sa ljudima, zapravo vidim njihove dve strane. Ona strana osobe koju vidimo „na prvu loptu“ obično je nepromišljena, nervozna i egoistična. Kada sagledamo čoveka malo dublje, vidimo potpuno drugu, odnosno pravu stranu ličnosti. Tokom svog istraživanja za knjige naišao sam na eksperiment koji volim da primenjujem konstantno. Kada bilo koju osobu upitam: „Koja je cifra o kojoj sanjaš u životu da zaradiš?“, obično dobijem odgovor da je to milion ili deset miliona. Ali to nije pravo pitanje. To je pitanje postavljeno iz ega. Ako bih postavio pitanje: „Koju bi vrednost želeo da daš svetu?“, to je pitanje iz srca. A moja dva lična motoa su: „Da, ti to možeš!“ i „Život je radost“. Svako, kada započinje neki posao, ima cilj. Koji je bio tvoj kada si pisao svoju prvu knjigu i kada si započinjao svoj posao?

Ako ja sa 20 godina mogu da objavim knjigu za poznatog izdavača, čak i da pokrenem pisanje sledeće, zašto bilo ko ne bi mogao da postigne ono što želi u svom životu? Kroz prvu knjigu sam napravio „mapu“ na koji način svako može uspeti u onome što želi ukoliko stvarno veruje u to. Kod ljudi sam nailazio na razne opaske poput toga da je „life coaching“ kliše. Pokazalo se da nije tako.

WORK AND TRAVEL Zašto je važno

UPOZNAJ SVET

videti sveta

BUDI ISTRAŽIVAČ

Odvajanje od porodice, pogotovo danas kada se sve više govori o trendu prezaštićene dece, može biti pozitivno iskustvo koje će dodatno izgraditi ličnost, a programi kulturne razmene odličan su način da se preseče „pupčana vrpca“. Putovanje u Sjedinjene Američke Države na listi je prioriteta velikog broja mladih širom sveta, pa ni srpski studenti nisu izuzetak. Na putu dužem od 12.000 kilometara najčešća prepreka je finansijske prirode. Srećom, program kulturne razmene koji u Srbiji postoji više od dve decenije omogućio je hiljadama studenata da dožive novo iskustvo, upoznaju severni američki kontinent, ali i da nauče da mogu sami da se snađu u bilo kojoj situaciji

Piše Jovana Radovanović

EĐU MNOŠTVOM PROGRAMA KULTURNE RAZMENE koji se nude mladima u Srbiji izdvojio se četvoromesečni „work and travel“, koji im omogućava da, pored svih benefita putovanja u drugu zemlju, zarade i novac. Koliko je popularan govori i činjenica da iz godine u godinu raste interes za ovaj program i da se svake godine hiljade srpskih studenata odrekne lagodnosti i udobnosti koju pruža roditeljski dom i uputi u nepoznato. „‘Work and travel‘ uključuje do četiri meseca rada u SAD tokom letnje pauze na fakultetu i grejs period od mesec dana koji studenti mogu da iskoriste za putovanje kroz SAD. Stejt department osnovao je ovaj program sa ciljem da studenti saznaju više o Americi, da upoznaju kulturu, nove prijatelje, da proputuju, usavrše jezik. To što program omogućava rad jeste važan, ali ne i primaran cilj“, objašnjava Dušan Baroš iz agencije „Ayusa“ koja dve decenije studente i srednjoškolce šalje na kulturno-obrazovnu razmenu u SAD. „Glavni izazovi programa najčešće su vezani za sam početak programa, ako student nikada nije bio u Americi i, uz to, ako nije imao ozbiljnije radno iskustvo, odlazak je veliki izazov za mlade ljude. Već na startu oni doživljavaju kulturni šok jer dolaskom u Ameriku odjednom je sve drugačije. Postoje drugačija pravila, počinju da rade, u isto vreme moraju da brinu o uređivanju kuće, spremanju hrane. Suočavaju se sa realnim životom. Ali je to i glavni kvalitet. Ljudi koji prođu postaju samostalniji

i spremniji za život. Dok smo na program, susrećemo se sa raznolikim ljudima. Učimo da poštujemo ljude, da živimo i funkcionišemo u multikulturalnoj sredini. Svaki put sam u Srbiju došao sa novim idejama i znanjima.“ Iako najčešće opisivano kao sjajno iskustvo, u godinama iza nas dešavalo se da čujemo i o manama ovog programa: agencijama koje su prevarile studente, nesrećama koje su ih zadesile u SAD, lošim poslodavcima... „Retko se dešava da studenti prekinu svoje putovanje i vrate se ranije. Dešava se da se ranije završi sezona, nažalost bilo je i zdravstvenih problema zbog kojih su se vraćali kući, ili slučajeva da naprave grub prekršaj na programu koji povlači vraćanje u zemlju. Ovo nije česta pojava, jer se mnogo novca ulaže u čitav proces da bi se tako lako odustalo“, priča Dušan koji je i sam bio učesnik programa pet puta. I on se, kao i većina prilikom prvog odlaska u SAD, suočio sa kulturnim šokom. „Nakon prvih par sati na američkom tlu razmišljao sam ‘šta mi je ovo trebalo u životu‘.“ Zato je preporuka da se, pre svega, raspitate o agenciji preko koje idete, da izaberete pravo društvo i psihički se pripremite na to da ćete na drugom kontinentu biti odgovorni za svaki svoj potez i da neće biti roditelja koji će vas „vaditi“ iz problema svaki put kad zaškripi. Studenti se najčešće raspituju koju vrstu posla nudi agencija, sa kojim kompanijama radi, koje lokacije ima u ponudi i kakav smeštaj mogu da nađu. „Pitaju sve što je u vezi s poslom i s delom SAD u koji bi išli. ‘Work and travel‘ je godinama popularan, pa studenti dosta znaju o programu i pre nego što dođu u agenciju“, kaže Dušan.

UPOZNAJ SVET

Program, iako zvuči kao odlična opcija za bilo kog studenta, nije za svakoga. Pre nego što se odlučite da konkurišete, morate dobro da razmislite da li ste spremni za ovu vrstu izazova, ali i da ispunjavate sve postavljene uslove. Na put ne treba da krećete, kaže Dušan, ako se odmah na početku ne kvalifikujete za program. „Studenti koji loše govore jezik, koji neredovno polažu ispite, obnovili su godinu ili nemaju dobre ocene bolje da ne pokušavaju, jer vrlo verovatno neće dobiti vizu, a osim troška, imaće i odbijenicu u pasošu. Takođe, oni koji nisu spremni da se prihvate ovakvog izazova – da odu u SAD i budu

NE MOŽE SE JEDNOZNAČNO REĆI DA JE BITNO DA STUDENTI BUDU U DRUŠTVU VRŠNJAKA IZ ISTE ZEMLJE. TO MOŽE BITI OD POMOĆI I ULITI POČETNI OSEĆAJ SIGURNOSTI, ALI SE ISTO TAKO MOŽE DOGODITI DA SE ČVRSTE PRIJATELJSKE VEZE, UPRAVO ONE KOJE SU NEOPHODNE ZA OSEĆAJ DA IMAMO SOCIJALNU PODRŠKU I SIGURNOST, FORMIRAJU SA LJUDIMA KOJE SMO TEK UPOZNALI MARICA STIJEPOVIĆ, PSIHOLOG disciplinovani i uzorni, takođe ne treba ni da pokušavaju. Studenti koji odu u Ameriku moraju da imaju na umu da su ambasadori svoje zemlje. MEĐUTIM, KOLIKO GOD BILI PRIPREMLJENI, odvajanje od porodice može biti kočioni

faktor, pa je za takve Baroševa preporuka da se zaposle u „ušuškanijim“ kompanijama. „Studente sa tom vrstom zadrške savetujemo da budu u timu koji ih prati od sletanja na aerodrom do povratka u Srbiju. Recimo, posao spasioca, koji je i jedan od omiljenih, dobar je za one koje odvajanje brine.“ Takvih, tvrdi Baroš, nema mnogo. Odlazak često mnogo više brine roditelje nego studente, o čemu svedoče i iskustva iz agencije „Ayusa“. „Roditelji dolaze da se raspituju o programu, interesuje ih gde će im deca biti, šta će raditi. Događalo se i da nas zovu ili dođu da se raspitaju, pa nas zamole da ne pominjemo deci da su bili“, otkriva Dušan. Nije ni čudo što se roditelji najviše brinu kada je reč o putovanju, ali odvajanje od porodice, pogotovo danas kada se sve više govori o trendu prezaštićene dece, može biti pozitivno iskustvo koje će dodatno izgraditi ličnost, a programi kulturne razmene odličan su način da se

BUDI ISTRAŽIVAČ

preseče „pupčana vrpca“. „DECA VIŠE NE ZNAJU NI KAKO DA BUDU NEZAVISNA, jer im roditelji manje ili više obezbeđuju sve. Kada dete ode od kuće, roditeljima se savetuje da malo puste svoje studente da nauče veštine rešavanja problema i upravljanja vremenom, koje se u svetu veoma cene, a uz to i veštine prilagođavanja na novu kulturu“, objašnjava psiholog Marica Stijepović. „Nije potrebno da se deca nadgledaju i da se sa njima čujete svaki čas, mada će to većina ovdašnjih roditelja činiti, jer kulturološki, briga je pokazatelj ljubavi kod nas; a upravo je suština u tome da se ne čuju sa njima svakih pet minuta.“ Studenti koji su bili deo programa tvrde da im nije teško palo razdvajanje, ali i da je bilo „težih trenutaka“, pogotovo na samom početku, kada su se suočili sa činjenicom da moraju sami da prebrode sve probleme. Čak i studenti koji su jedva dočekali da otputuju, mogu se suočiti sa čežnjom za kućom. „DOŽIVEO SAM VELIKI KULTURNI ŠOK KAD SAM DOŠAO. Ali sam se brzo uhodao, posle dvetri nedelje sve je postalo lakše. Znaš da nemaš gde, postoje pravila kojih moraš da se držiš“, preneo nam je svoje iskustvo Bogdan Terzić, koji je u SAD putovao dva puta. „Morao sam da steknem radne navike, nije bilo lako, ali kada dobijete platu, to vas nekako motiviše. Reč je o veoma pozitivnom iskustvu, tamo živite sami, imate studentski posao s kojim možete da se izdržavate, dok je u Srbiji to malo drugačije.“ Marko Savić koji je u SAD putovao sa Milošem Marinkovićem, još jednim sagovornikom Originala, priznaje da mu nije bilo lako, ali da se isplatilo. „Bilo je to veliko iskustvo i bitan momenat u sazrevanju. Iskreno, u početku nije baš bilo lako, došli smo na drugi kraj sveta, trebalo je da se snađemo, da pronađemo smeštaj... Sve smo to posmatrali kao avanturu, pa su nam ti teški trenuci lakše pali.“ Nostalgija je ono sa čim su se gotovo svi učesnici suočili, bilo da su im nedostajali porodica ili prijatelji, ali i za to ima leka. „Nostalgija proizilazi iz naše instinktivne želje za ljubavlju i sigurnošću, potrebe da budemo zaštićeni, a to su osećanja koja su često povezana sa kućom, sa domom iz koga smo potekli. Ona se javlja ako nam u novom okruženju nedostaju ljubav, sigurnost i osećaj pripadnosti, osećaj rutine, osećaj da smo deo šireg okruženja“, objašnjava Stijepovićeva. „Važno je imati na umu da čežnja za kućom, baš kao i sve snažne emo-

cije, dolazi u talasima. Ljudima koji pate od anksioznosti preporučuje se da imaju na umu da anksioznost ne može trajati večno, i da ne može biti trajna – eto, tako je i sa nostalgijom. Takođe, ako se i osete nostalgičnim u novom okruženju, studenti treba da imaju na umu da je normalno, da je deo adaptacije da osećaju tu čežnju. Nakon nekoliko nedelja, simptomi nostalgije trebalo bi da dostignu svoj vrhunac i polako počnu da jenjavaju.“ Deljenje iskustva sa onima koji su ranije bili učesnici programa, ali i podrška prijatelja s kojima studenti putuju u SAD znatno olakšava suočavanje sa izazovima u nepoznatoj zemlji. „PERCIPIRANO ODSUSTVO SOCIJALNE PODRŠKE, PREMA ISTRAŽIVANJIMA, značajno utiče na pojavu nostalgije, a kroz podršku vršnjaka razvija se nezavisnost od kuće i porodice, koja je mladima potrebna. Ne može se jednoznačno reći da je bitno da studenti budu u društvu vršnjaka iz iste zemlje. To može biti od pomoći i uliti početni osećaj sigurnosti, ali se isto tako može dogoditi da se čvrste prijateljske veze, upravo one koje su neophodne za osećaj da imamo socijalnu podrš-

možete da ih iskoristite, vaš boravak u SAD biće još bolji. „KADA SAM DRUGI PUT OTIŠAO U SAD, ODABRAO SAM NJUJORK – grad od dvadeset miliona. To je potpuni kontrast u odnosu na moje prvo putovanje, kada sam bio u mestašcu pored Solt Lejk Sitija, ali sam se veoma brzo snašao. U Njujorku imate previše mogućnosti, mnogo ljudi upoznajete i možete naći razne poslove. Ako ste snalažljivi, možete proći veoma dobro“, objašnjava Bogdan. Studenti ističu da su naišli na dobrodošlicu i da su se Amerikanci pokazali kao sjajni domaćini. Slobodan Petrić je četiri meseca proveo u istorijskom mestu Kejp Kod, bez previše mogućnosti, ali sa sjajnim komšijama. „Sve što mi je trebalo, pitao sam ljude. Bio sam glavni u kraju. Možda će da deluje pretenciozno da pričam to, ali stvarno jeste tako. Dede i babe su me obožavale, išao sam kod njih kući, jeo sa njima, pomagao im oko fizičkih poslova, naravno, kad god im treba nešto.“ Za njega jedina mana je bio smeštaj, i cimeri na koje je morao da se prilagođa-

Deca više ne znaju ni kako da budu nezavisna, jer im roditelji manje ili više obezbeđuju sve. Kada dete ode od kuće, roditeljima se savetuje da malo puste svoje studente da nauče veštine rešavanja problema i upravljanja vremenom, koje se u svetu veoma cene, a uz to i veštine prilagođavanja na novu kulturu ku i sigurnost, formiraju sa ljudima koje smo tek upoznali“, navodi Marica Stijepović. Marinković, koji nije na duže odlazio od kuće, priznaje da mu je dosta pomoglo to što je četiri meseca u SAD proveo sa dvojicom drugara. „Delili smo sve, razmišljali smo ‘sad smo ovde, iskoristimo priliku‘.“ Na pitanje koji savet bi dali budućim učesnicima programa, Miloš poručuje: „Leto u Americi vam je onakvo kakvim ga vi učinite. Samo treba da budete opušteni, da uživate i da sami sebi organizujete leto. I da budete odgovorni. Pogotovo što se tiče posla. Mi smo otišli sa ciljem da naučimo nešto novo, da vidimo nešto novo.“ Snalažljivost je takođe veliki plus jer Amerika otvara velike mogućnosti, pa ako

va. „Živeli smo s Ircima koji su voleli da piju, tako da smo se morali prilagoditi i njihovoj kulturi.“ VETERAN U GRUPI KOJA JE ZA ORIGINAL pričala o iskustvima je Olga Krstić koja je u Ameriku prvi put otišla dok je bila u srednjoj školi, a nakon toga još četiri puta. „Prvi put sam otišla sa 18 godina. Svake godine sam išla da bih videla nešto novo i upoznala nove ljude. Stekla sam prave prijatelje s kojima sam u stalnom kontaktu. Jedina mana mogu biti cimeri, nije lako prilagoditi se, ali to je životna lekcija.“ Njen savet budućim putnicima je da se dobro raspitaju o svemu što ih čeka u SAD, ali i da ne padaju u očaj kada naiđu na prepreku.

BUDI VREDAN

MAKADAM M

Milena Radenković je mlada preduzetnica iz Beograda koja je prošle godine u istorijskom srcu grada, na Kosančićevom vencu, otvorila “Makadam Concept Store”. Po povratku sa putovanja po Provansi shvatila je da želi da na jednom mestu okupi radove različitih zanatlija, umetnika i dizajnera i na taj način da doprinos srpskoj kulturi i tradiciji. Raspoložena nas je dočekala u svojoj radnji, ponudila kafom i sa nestrpljenjem čekala da započnemo razgovor

BUDI VREDAN

Šmek autentične srpske tradicije Piše Sofija Šajnović

Foto Igor Pavićević

aldrma pod nogama. Pogled uperen na Karađorđevu ulicu i Savu. Beogradske kuće, njihove prelepe fasade, mahom oronule, ali opet tako impresivne, što decenijama čuvaju duh grada. Mir i tišina. Kosančićev venac i makadam, vrsta kamenog puta, ali i nešto više od toga. U ušuškanim ulicama ovog dela Beograda, u blizini Konaka knjeginje Ljubice, Saborne crkve, kuće Mihaila Petrovića Alasa i drugih znamenitosti grada, nalazi se jedno novo mesto. Mesto koje na moderan i drugačiji način čuva tradiciju Srbije i otkriva nove i zanimljive ljude. „Oduvek sam želela da pokrenem svoj posao, a ideja o ‘Makadamu’ je dugo rasla u meni. Ipak, trebalo je sigurno godinu dana razmišljanja i istraživanja kako bi sve postalo jasnije“, objašnjava Milena Radenković, vlasnica „Makadam Concept Storea“ koji je smešten u istorijskom srcu Beograda, na Kosančićevom vencu. Iako je završila ekonomiju na prestižnim fakultetima u Milanu i Londonu, Univerzitetu Bokoni i London Business Schoolu, njena potreba za kreativnošću je prevagnula. Ili je možda bolje reći da je u svoja ekonomska znanja unela malo maštovitosti. „Po prirodi sam veoma kreativna, a s obzirom na moj background iz ekonomije i ljubav prema zemlji i njenoj tradiciji, odlučila sam da na jednom mestu okupim radove različitih zanatlija, umetnika i dizajnera.“ Upravo to danas možete pronaći u njenom lokalu, ali Milena nije oduvek

znala da će ovo biti njen posao. Po povratku sa studija počela je da radi u porodičnoj firmi koja se bavila proizvodnjom vina. „Tu sam stekla neverovatno iskustvo“, objašnjava ona dok se priseća koliko joj je tada bilo teško, ali i dodaje da bi joj bez tog predznanja danas bilo daleko teže u privatnom poslu koji je sama pokrenula. Ideja o „Makadamu“ je nastala na njenom putovanju po jugoistoku Francuske. „U Provansi su mi se otvorile oči. Shvatila sam kako oni na neverovatan način neguju svoje zanatske proizvode, kulturu i dizajn, i da tako nešto kod nas ne postoji.“ Ističe da se na Zapadu zanati izuzetno cene i da cela industrija luksuznih proizvoda počiva na zanatskim radovima. „Po povratku iz Provanse bila sam u potpunom mraku, nisam ništa znala o zanatima Srbije i mislila sam da kod nas nema ničega.“

U Provansi su mi se otvorile oči. Shvatila sam kako oni na neverovatan način neguju svoje zanatske proizvode, kulturu i dizajn, i da tako nešto kod nas ne postoji

BUDI VREDAN

„Makadam“ je koncept gde je sve poreklom iz Srbije, dok drugi slični lokali pokušavaju da kopiraju zapadni trend

Međutim, Srbija i te kako ima bogatu tradiciju, odlične zanatlije, talentovane umetnike i dizajnere. A da je izašla iz mraka o kome je pričala postaje jasno s prvim ulaskom u „Makadam“. Kaže da je bila istrajna u želji da pokrene privatan posao. „Mislim da je bitno komunicirati i prihvatiti savete starijih i iskusnijih, što sam i uradila. A od kada sam pokrenula posao, nailazim samo na pozitivne reakcije“, ističe ona. U Mileninom concept storeu danas možete pronaći grnčariju, keramiku, nakit, torbe i jastučnice napravljene od delova pirotskog ćilima. Zatim, ručno rađene šešire, prirodnu kozmetiku i staklo iz Srpske fabrike

stakla u Paraćinu. „Ukrasno staklo iz paraćinske fabrike više se ne proizvodi, kod nas možete pronaći stare zalihe jer oni danas proizvode isključivo industrijsko staklo“, objašnjava ova dvadesetdevetogodišnjakinja i započinje priču o filigranskom nakitu koji se prodaje u „Makadamu“. „Porodica Čivljaku se dugo bavi nakitom koji izrađuje po staroj tehnici.“ Kako nam je objasnila, uplitanjem srebrnih niti oni izrađuju izuzetne ogrlice, narukvice i minđuše, u šta smo imali prilike i da se uverimo. Svaki proizvod u Mileninoj radnji nosi posebnu priču i energiju, ali u početku joj nije bilo lako da dođe do njih. Nije imala

BUDI VREDAN

„SELA SAM U AUTO I KRENULA. NAPRAVILA SAM STRATEGIJU I IŠLA SAM OD VRATA DO VRATA JER DRUGAČIJE NISAM MOGLA DA DOĐEM DO NEKIH LJUDI. ONDA BI ME ONI PREPORUČILI KOD KOMŠIJE, KOMŠIJA KOD SLEDEĆEG I TAKO...“ STUPILA JE U KONTAKT I SA ETNOGRAFSKIM MUZEJIMA, RAZNIM UDRUŽENJIMA ZANATLIJA, POJEDINAČNO JE ZVALA I RAZLIČITE UMETNIKE I DIZAJNERE

nikakve reference niti kontakte, a mnogi su u startu odbijali saradnju sa njom povučeni nekim ranijim lošim iskustvima. Na pitanje kako je došla do predmeta koji se danas nalaze u radnji, odgovorila je: „Sela sam u auto i krenula. Napravila sam strategiju i išla sam od vrata do vrata jer drugačije nisam mogla da dođem do nekih ljudi. Onda bi me oni preporučili kod komšije, komšija kod sledećeg i tako...“ Stupila je u kontakt i sa etnografskim muzejima, raznim udruženjima zanatlija, pojedinačno je zvala i različite umetnike i dizajnere. Međutim, kaže da je sada mnogo lakše jer joj se ljudi sami javljaju, ali da se zato dešava i da joj nude svašta, pa pažljivo vrši selekciju. „Meni su kriterijumi visoki, predmeti moraju da budu vrhunske izrade, prirodnih materijala i da imaju upotrebnu vrednost.“ Kao jedan od proizvoda na koje je izuzetno ponosna navodi radove našeg poznatog grnčara. „Putovanje u Zaječar mi je bilo veoma zanimljivo. Tada sam išla da obiđem jednog gospodina od skoro 80 godina, našeg najboljeg grnčara Velju Ðorđevića, čiji se radovi mogu naći i u Etnografskom muzeju“, priseća se Milena. „Dugo sam sa njim razgovarala, objašnjavao mi je šta je zanatstvo predstavljalo ranije i koliko se cenilo“, priča dok nam pokazuje bardak za rakiju koji je taj zanatlija napravio. Objasnila nam je i da je čitav enterijer „Makadama“ pažljivo osmišljen kako bi svi predmeti i radovi došli do izražaja, a i da bi posetiocima bilo lakše da tradicionalne zanatske radove dožive na savremen način. Od kada je u junu prošle godine otvoren „Makadam“, Milena je manje putovala jer je morala potpuno da se posveti radnji. „Obišla sam samo mali deo Srbije, ali sada kada imam bolju organizaciju, plani-

Obišla sam samo mali deo Srbije, ali sada kada imam bolju organizaciju, planiram da nastavim sa putovanjima i potragom za novim proizvodima

ram da nastavim sa putovanjima i potragom za novim proizvodima“, objašnjava ističući da je neverovatno šta sve može da se pronađe u Srbiji. Uporedo sa potragom za proizvodima razmišljala je i o nazivu concept storea. „Htela sam da ime predstavlja lokaciju na kojoj se radnja nalazi, ali i da strancima ime bude lako za izgovor.“ U konkurenciji između naziva „Kosančićev venac“ i „Kaldrma“, pobedu je odneo „Makadam“. „To je vrsta kamenog puta koji nije baš kao kaldrma koja se nalazi u ovom delu grada, ali ima istu simboliku“, objasnila nam je Radenkovićeva. Nakon svega ovoga mogla je da se useli u porodični prostor na Kosančićevom vencu broj 20, koji su joj roditelji, kako kaže, „iznajmili“. Autentični i originalni proizvodi nisu jedina ponuda u Mileninoj radnji. Nakon kupovine možete sesti u bistro koji se nalazi u okviru „Makadama“. Odlična kafa i čokoladni kolač su samo deo onoga što ćete pronaći na njihovom meniju. „Kod nas možete probati neki od ukusnih domaćih delikatesa ili pažljivo odabranih autohtonih vina, rakija i piva“, objašnjava nam idejni tvorac ovog koncepta i ističe da joj je želja da podrži male poljoprivrednike. Samo ćete morati da odlučite da li ćete piće ispijati u intimnom ambijentu lokala ili pak na kaldrmi ispod olistalih krošnji drveća. Mogli smo da primetimo da i turisti i lokalci posećuju ovo mesto podjednako, a kada smo je pitali šta je to što strance najviše privlači, Milena je odgovorila: “Sve. Verovatno ih oduševljava spoj cene i kvaliteta jer ovakve stvari na Zapadu koštaju četiri do pet puta više nego ovde.“ Termin concept store strancima nije nepoznanica, dok je u Srbiji to nešto novo. „Makadam“ nije jedini takav lokal u Beogradu, ali jeste jedinstven, kako objašnjava naša sagovornica. „’Makadam’ je koncept gde je sve poreklom iz Srbije, dok drugi slični lokali pokušavaju da kopiraju zapadni trend“, objasnila nam je. Privodeći razgovor kraju, dotakli smo se planova za budućnost. „Imam mnogo planova“, rekla je. „Nedavno sam imala poslovno putovanje za Crnu Goru gde bih volela da proširim posao, a kada je reč o Srbiji, za početak planiram otvaranje ’Makadama’ na aerodromu“, entuzijastično nam priča ova mlada preduzetnica.

EX CATEDRA

Kokan Mladenović

Piše Zorica Marković

NE POSTOJI N NIŠTA LEPŠE OD STARE DOBRE POBUNE Dvanaestog marta u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu publika će sasvim sigurno ovacijama pozdraviti njegov novi komad Na Drini ćuprija. Zbog čega Ivo Andrić i da li je to samo lektira iz prošlosti, šta znači biti heroj i ko su danas heroji, tako izrabljena reč, u pauzama završnih proba i borbe sa onima koji zabranjuju ili bi da zabrane njegove predstave, za Original govori neko koga pojedine kolege i muzičari smatraju herojem, ali ne i on sam, Kokan Mladenović

ikako nije moguće izbeći reč „kontroverzno“ uz ime Kokana Mladenovića, jednog od najboljih i najsmelijih pozorišnih reditelja današnjice. Ali to ne zato što je on kontroverzan sam po sebi ili zbog posla kojim se bavi, već zbog hrabrosti i slobode izgovorene reči. Danas je hrabar izjednačeno s oponiranjem i kontroverzom. Oštrina njegovih reči ume da gađa tako da su ga mnogi proglasili vođom opozicije, iako mu je politika nešto čime se bavi samo onoliko, kako kaže, koliko se i ona bavi njegovim životom. Kada smo se dogovarali se za intervju, prvo pitanje bilo je: „Zašto mene, imate toliko drugih koji mogu da vam govore pozitivno, posle mojih reči deca mogu ili da skoče preko simsa ili da odu iz zemlje.“ Njegova kritika društva i države toliko je žestoka da ju je pretvorio u žestoke predstave, takođe nazvane kontroverznim. Da se mediji malo više bave njegovom biografijom, nekim novim generacijama bi možda i značilo to što niko ne pravi mjuzikle bolje nego on, po rečima njegovih kolega, pa i to što je za svaku svoju predstavu – u kojoj se bavi problemima društva koji nam se prelivaju u život – pokupio hrpe nagrada. Doktor Nušić, Zona Zamfirova, Opera ultima, Prometej u okovima, Tri musketara, Zbogom ... sve su to predstave koje su SFRJ, pronašle put do onih koje zanima gde žive i šta znači biti hrabar. Na godišnjicu ubistva premijera, 12. marta, u Srpskom narodnom pozorištu, publika će sasvim sigurno ovacijama pozdraviti njegov novi komad Na Drini ćuprija. Zbog čega Ivo Andrić i da li je to samo lektira iz prošlosti, šta znači biti heroj i ko su danas heroji, tako izrabljena reč, u pauzama završnih proba i borbe sa onima koji zabranjuju ili bi da zabrane njegove predstave, bavio se neko koga pojedine kolege i muzičari smatraju herojem, ali ne i on sam, Kokan Mladenović.

EX CATEDRA

Jeste li se ikad osećali kao netalentovani reditelj, ali ne kao onaj za kojeg ste govorili da režira naše živote, nego kao kad čovek posumnja u sebe?

„Pesma stalno sumnja u sebe i tako traje“, pisao je Miljković. Ne postoji kreacija van sumnje, kao što ne postoji pomak u životu van preispitivanja. Nedostatak sumnje ne pokazuje čvrstinu karaktera. Naprotiv, pokazuje karakter koji bi morao da nas zabrine i zastraši, poput netalentovanog reditelja naše aktuelne zbilje. Vi ste imali prilično problema zbog slobode misli i izražavanja, pa i stvaranja. Osećate li se kao heroj ili... da vas ne uvredim?

Država u kojoj je glasno izgovaranje onoga što mislite herojski čin je nedostojna da se nazove normalnom. Ne mislim da sam heroj, naprotiv. Ja se samo borim za svoje stavove i za priliku da ih saopštavam, pre svega kroz svoje predstave. Ne bojim se onih koji

Ko su danas istinski heroji?

Svi oni kojima kičma ne služi samo za hodanje. Oni koji su uspeli da sačuvaju hrabrost i da se uhvate ukoštac sa devijacijama našeg vremena. Pored Marčela, pomenuću i Sašu Jankovića, gospođu Vesnu Rakić-Vodinelić, Dražu Petrovića, Marka Somborca itd. Verbalni delikt postoji. A opet, kad pogledate naslovnice tabloida ili TV emisije i rijalitije... sve je dozvoljeno. Kad biste taj paradoks upoređivali s nekim delom ili vremenom, koje bi to bilo?

Recimo Orvelova Životinjska farma. Pisana kao kritika komunizma, ona danas dobija potpuno novi smisao i osvetljava naše do nepodnošljivosti primitivno društvo u kome neke realne „farme“, „veliki bratovi“, „parovi“, uključujući i besmisleni rijaliti zvani Narodna skupština Republike Srbije, određuju duhovne i intelektualne standarde, praveći, na radost onih koji vode ovu zemlju, posluš-

„Pesma stalno sumnja u sebe i tako traje“, pisao je Miljković. Ne postoji kreacija van sumnje, kao što ne postoji pomak u životu van preispitivanja. Nedostatak sumnje ne pokazuje čvrstinu karaktera. Naprotiv, pokazuje karakter koji bi morao da nas zabrine i zastraši pokušavaju da me zastraše, niti ću im dozvoliti da „diraju moje krugove“, imali oni mačeve u rukama ili ne. Gde čovek mora, a gde treba da pravi kompromise?

Kompromisi su ponekad neizbežni, ali ih treba sačuvati za intimni život. Naša javna scena uništena je vulgarnim kompromisima desnih i levih, ubica i žrtava itd. „Kompromis do kompromisa – kompromiskuitet“, kako kaže sjajni Marko Šelić Marčelo. I upravo taj pojam, kompromiskuitet, najbolje opisuje stanje u Srbiji.

no i svake misli lišeno stado. Smatrate li da treba da postoji obavezan repertoar za mladog čoveka, kao što postoji recimo obavezna literatura? Mislim na pozorišni repertoar.

Teško je u jednoj zemlji gde se narodni poslanici voze „vazduplohovima“, ili „teleprontuju“ sa mesta na mesto, u zemlji gde su kriminalci, starlete i krimogene estradne zvezde idoli mladih ljudi, odrediti

šta je donja granica obavezne literature. U takvoj situaciji je svako čitanje podvig, a svaki odlazak u pozorište herojski čin. Verujem da ne postoji normalno detinjstvo bez upoznavanja sa Egziperijevim Malim princom, niti valjani pubertet bez Selindžerovog Lovca u raži. Teško ćete se obreti u svetu mašte ako se niste sreli sa Markesovih Sto godina samoće. Tako vam je i sa teatrom. Preskočite li Petra Pana u dečjem pozorištu, Klasnog neprijatelja u omladinskom, ili Hamleta i Antigonu u pozorištima za odrasle, imaćete ozbiljan problem sa uspostavljanjem nekih svojih vertikala. A muzika? Nekad se jedva dolazilo do kvalitetnih ploča, koje su se

EX CATEDRA

Nema normalnog detinjstva bez upoznavanja sa Egziperijevim Malim princom, niti valjanog puberteta bez Selindžerovog Lovca u raži. Teško ćete se obreti u svetu mašte ako se niste sreli sa Markesovih Sto godina samoće. Tako vam je i sa teatrom. Preskočite li Petra Pana u dečjem pozorištu, Klasnog neprijatelja u omladinskom, ili Hamleta i Antigonu u pozorištima za odrasle, imaćete problem sa uspostavljanjem vertikala naručivale iz inostranstva, a danas sve može da se skine s neta. Pa opet, kako to da se klincima prezentira uvek ista vrsta muzike, u eri kad je moguće da čuju dobar zvuk i na Egzitu?

S obzirom na to kakav talas najvulgarnijih zvukova svakodnevno zapljuskuje mlade ljude, ja sam još i srećan što nisu svi dozvolili da ih taj talas odnese na samo dno ljudskih poriva i neukusa. Mislim da internetu treba odati ogromno priznanje za provetrene glave, ili bar uši naše omladine. Zamislite da, sem toga što naša država sve više podseća na Severnu Koreju, imate obavezu da, poput njih, slušate samo domaću muziku. Vrlo brzo biste shvatili da nije bilo nikakve potrebe da maltretiramo sirotog Darvina i silazimo sa drveća. Šta je bio razlog da pravite predstavu Na Drini ćuprija? Šta će biti vaš lični pečat u njoj?

Ako postoji crna kutija zla koje nam se dogodilo na prostoru bivše Jugoslavije, ono je zapisano u tom romanu. Za mene lično, to je priča o cikličnom zlu koje se, gotovo u pravilnim razmacima, tokom protekla četiri veka, ponavlja u Višegradu, čineći taj prekrasni most, ideju jednog vizionara, ne mestom spajanja i prosperiteta, već mestom razdvajanja, granica, mržnje i pogubljenja. Kako vam izgledaju mladi danas? Vi ste često radili s njima, i u Dadovu. Kad poredite generacije, kako vam se čine rođeni posle ratova?

Današnje generacije mladih odrastaju u sistemu uništenih koordinata. Sve elemen-

tarne vrednosti na kojima počivaju pojedinac i društvo, kao što su moral, pravda, poštenje, ljubav, devalvirane su i pretvorene u sopstvene suprotnosti. Nemoral je okvir društva u kome živimo, a novac vladar poznatog sveta. Sa demoralisanim profesorima, urušenim školstvom, roditeljima koji pokušavaju da sastave kraj sa krajem, sa društvenim normama koje nameće vladajuća politička i estradna elita, gotovo je nemoguće razabrati se u svom vremenu i izrasti u ličnosti dostojne poštovanja. Utoliko je moje divljenje za one među njima koji to uspeju ogromno. Istraživanja kažu da su mladi apatični i da im je politika i te kako antipatična, i onda ispadne da deci sudbinu kroje oni koji kao armija izlaze na biračka mesta.

Mladi bi morali da aktivno učestvuju u političkom životu zajednice, spoznajući svoja prava, ali i građansku odgovornost. Ako ste nezadovoljni svetom u kome živite, morate da zasučete rukave i počnete da ga menjate. Izlazak na izbore je jedna od takvih mogućnosti, mada ćete među tom bajatom robom sa naše političke pijace teško naći nešto što se još uvek da progutati. A treba li da budu opterećeni prošlošću, kao mi stari(ji)?

Bez poznavanja i analiziranja prošlosti i našeg sopstvenog žalosnog udela u nesrećama koje su nas snašle, teško će moći da se razaberu u svom istorijskom vremenu. Voleo bih da dolazi vreme u kome ljudi neće pristajati na to da ih određuju stvari koje nisu mogli da izaberu, kao što su mesto rođenja, pripadnost određenoj naciji, religijskoj zajednici, ili rasi. Na moju veliku žalost, mla-

di ljudi su prečesto idealna skupina kojom manipulišu politički i intelektualni mešetari. Da ste student danas, šta bi bila vaša preokupacija?

Pobuna. Ne postoji ništa što može da vam tako ulepša studentske dane od stare dobre organizovane pobune! Radili ste predstavu Slučajevi/Lost in Serbia u kojoj klinci vade pasoše i time jasno shvatamo kakva je njihova budućnost. Neću vas pitati da li mislite da treba da odu, ali kad biste im rekli da ipak ostanu, šta bi bio razlog da to učine?

Zemlja u kojoj su se rodili zaslužuje njihovu pamet, kreativnost i energiju, ali država u kojoj žive to ne zaslužuje. Mislim da je velika sramota našeg društva činjenica da ne postoji samostalno ministarstvo za omladinu, koje bi se kontinuirano bavilo problemima mladih, već se tako neverovatno važna oblast uvek, kao kukavičje jaje, uvaljuje ministarstvima sa kojima nema gotovo nikakvih dodirnih tačaka, kao što je npr. ministarstvo sporta. Jeste li zadovoljni domaćim pozorišnim repertoarom?

Nisam. Naša se pozorišta, uglavnom, dirljivo trude da ne izvlače glave iz peska socijalnog mira i umetničke malograđanštine. U jednoj zemlji koja se raspada, u sistemu funkcionisanja teatra koji je zastareo i neproduktivan, naši teatri igraju svoje besmislene repertoare, okrećući glavu od sramotne stvarnosti. Postoje, naravno, izuzeci, autori poput Olivera Frljića, Andraša Urbana i još nekoliko mlađih kolega, ali su oni tu tek da ponekad osvetle mrkli mrak našeg teatarskog života. Kad pomislite na bardove srpskog glumišta, na koga pomislite danas? Imamo li još bardove?

Generacija velikih glumaca, poput Ljube Tadića, Bate Stojkovića, Petra Kralja, Vlastimira Stojiljkovića i mnogih drugih, više nije sa nama. Da bi neko postao bard, mora da postoji kvalitet repertoara u kome će igrati i kontinuitet značajnog broja predstava u kojima će nastupati. Sa budžetom za kulturu koji je šamar u lice svim zaposlenim u kulturi, sa ministarstvom kulture koje je, odavno, ministarstvo sramote, teško da ćemo, uz nekoliko istinskih veličina koje još uvek izgaraju na našim scenama, imati bardove u budućnosti.

BUDI HUMAN

I T E ŽIV A S I T A R I IG M O M Z I T U A Prošle godine svet su obišli naslovi o neverovatnom uspehu Nju Amsterdam teatra koji je priredio mjuzikl Kralj lavova prilagođen deci i osobama sa autizmom. Muzika je tiša, svetla su umirenija, nema naglih odjeka niti nečega što bi publici moglo da smeta. Reakcija dece iz autističnog spektra, ali i njihovih roditelja koji su navikli na negodovanje po pozorištima zbog specifičnog ponašanja dece, bila je sjajna. Javila se ozbiljna tendencija da se ovaj trend proširi zato što pozorište treba da otvori svoja vrata svima. U Beogradu još ne postoji inicijativa da se napravi pozorište prilagođeno osobama sa posebnim potrebama, ali zato postoji prava predstava od 75 minuta, u kojoj su oni glavni akteri

Piše Miljana Nešković

ME? PITA ME DEVOJKA KRUPNIH OČIJU I JOŠ KRUPNIJIH CRNIH KOVRDŽA U UŠUŠKANOM BEOGRADSKOM PREDSOBLJU. KAŽEM. PRUŽA MI RUKU DA SE RUKUJEMO. PREZIME? ULICA? BROJ? OPŠTINA? KAŽEM SVE I UZ NJENO ODOBRENJE KREĆEMO KA DNEVNOJ SOBI. U Jovanin dom došla sam na poziv njene majke Natalije. Jovana Lazić ima 21 godinu i sebe već doživljava kao poznatu ličnost. Ima svako pravo na to. Zahvaljujući glasu i harizmi na sceni već je dovoljno puta dobila ovacije da se skoro i navikla na njih. Ipak, Jovana nije sujetna, niti uobražena. Ona nikad nije upoznala osećaj zavisti prema drugoj osobi, ljubomoru, niti je ikad slagala. Ona živi u svom svetu, po svojim pravilima. Možda nije svima najjasnija na prvu loptu, ali zato isijava vanserijskom toplinom. „Jovana je imala dve godine kad joj je dijagnostikovan autizam“, objašnjava Natalija dok Jovana sa velikom pažnjom lista

modni časopis. „Činilo nam se da ne čuje. Satima je mogla da sedi ispred televizora i da gleda reklame. Kad je imala tri godine, dobila je mikrofon za Novu godinu i tad je počela da peva. Odmalena, bila je srećna dok peva. Susret sa autizmom je veoma težak za svakog roditelja i svaku porodicu. Imamo još dvoje dece pored Jovane i naša je odluka bila da je ne krijemo i da uradimo sve što možemo da živi onako kako joj prija.“ Na pitanje: Šta voliš da pevaš, Jovana kaže: „Da pevaš. Nećemo narodnjake. Ne.“ Songovi iz Diznijevih filmova i Adelini hitovi joj ipak više leže. Natalija Lazić je pozorišni producent. Kao majka deteta iz autističnog spektra, rešila je da se posveti tematici, tako da je danas potpredsednica Saveza udruženja za pomoć osobama sa autizmom. Njena ideja je bila da se talentovana deca iz autističnog spektra kroz aktivnosti zabavljaju, druže, ali i da zajednici koja nije dovoljno upoznata sa specifičnostima autizma predstave sebe i svoje prijatelje kroz nešto što je lepo i pozitivno.

BUDI HUMAN

Njima smetaju iste stvari koje smetaju svima – tesna odeća, tesna obuća, neudobna stolica, gužva, galama, jako svetlo... Mi imamo kočnice zbog kojih na te stvari ne reagujemo. Oni ih nemaju. Autentični su verbalno i neverbalno VESNA PETROVIĆ, PREDSEDNICA SAVEZA UDRUŽENJA SRBIJE ZA POMOĆ OSOBAMA SA AUTIZMOM

„Njima smetaju iste stvari koje smetaju svima – tesna odeća, tesna obuća, neudobna stolica, gužva, galama, jako svetlo...“, objašnjava Vesna Petrović, predsednica Saveza. „Mi imamo kočnice zbog kojih na te stvari ne reagujemo. Oni ih nemaju. Takođe, oni su svi autentični, verbalno i neverbalno.“ I S T R A Ž UJ U Ć I S V O J TA L E N AT K R O Z I G R U , Jovana je tokom odrastanja dobijala aplauze na priredbama, proslavama i prijemima. Onda se u njenom životu dogodilo Čarobno putovanje. „U Pozorištu na Terazijama smo 2009. izveli ‚Vilinsku pesmu‘ za publiku“, objašnjava Natalija. „Tada sam dobila ideju da uradimo jedan mjuzikl. Raspitala sam se po pozorištu ko bi tako nešto mogao da uradi sa osobama iz autističnog spektra u glavnim ulogama. Ako iko može, može Ðorđe Makarević, bio je odgovor koji sam dobila.“ Te večeri Ðorđe, prvak baleta i pozorišni režiser, bio je u publici. Bio je to njegov prvi susret sa osobama iz autističnog spektra. Aplaudirao je dugo i energično. „Odmah sam rekao da su fantastični i odmah sam pristao da radim sa njima. Došli smo do ideje da to bude po Žilu Vernu, Put oko sveta za 80 dana. Dakle, jedno putovanje za njih i za publiku, u pesmi i igri, kroz koje upoznaju sve te različitosti kojih u ovom svetu ima toliko“, priča Ðorđe Makarević. „Uglavnom su svi mislili da će to biti kratka forma – oko 15 minuta. Ja sam hteo da to bude pravi mjuzikl. Obišao sam doktore. Rekli su mi da ne gubim vreme. Prema nekim njihovim istraživanjima, osobe iz autističnog spektra mogu da budu fokusirane oko 15 minuta. Rešio sam da probijemo taj termin.“ Da ulog bude još veći, energični baletski igrač rešio je da upravo Čarobno putovanje bude predstava sa kojom će diplomirati pozorišnu režiju. I krenuli su sa radom. Planirano je da u predstavi učestvuje šest osoba iz autističnog spektra, kao i jedna slušno oštećena devojčica. Kao podrška porodice, ansamblu su se pridružili brat Jovane Lazić i sestra jednog od učesnika. Glavne uloge, dijalozi, glumačka interakcija na sceni i songovi trebalo je da budu na njima. Predstava nema pauzu. Ansambl

Pozorišta na Terazijama tu je kao profesionalna podrška, zajedno sa dobrovoljcima iz hora KUD „Lola“, i ansamblom „Tutti Srbija“. Ukupno, oko 30 ljudi je na sceni. „ZNATE KAKO OSOBE KOJE IMAJU PROBLEM SA MUCANJEM taj problem nemaju kad treba da pevaju? Isto je bilo i sa njima“, ističe Ðorđe. „Prihvatili su muziku i osećali su je.“ Bilo je sjajnih dana. Svi bi igrali kao jedno i lako pamtili korake, svoje postupke na sceni, redosled... Onda bi se desilo da ekipa dođe na probu i da glavni akteri deluju kao da su sve zaboravili. „Nije mi padalo na pamet da odustajem“, objašnjava Ðorđe Makarević. „Nismo hteli da ih forsiramo. Najvažnije je bilo da se deca dobro zabavljaju tokom rada na predstavi i da se lepo druže. Ali smo svi od početka znali da ćemo uspeti“, ističe Natalija koja je kroz ceo proces prolazila zajedno sa svojom ćerkom. Jovani je, između ostalog, bilo namenjeno da u mjuziklu otpeva „Vinsku pesmu“ iz Travijate. „Čuo sam ih kako pevaju i nisam imao dilemu da li će nešto moći da izvedu. Zadao sam im najteže numere“, priča Ðorđe. „Nisam se ponašao ništa drugačije nego što se inače ponašam kad radim na komadu. Sem što su oni mnogo topliji od ljudi koje inače imate priliku da sretnete i ubedljivo se najviše raduju procesu pravljenja mjuzikla.“ Nakon tri godine uspona i padova, proba i treninga, predstava je premijerno izvedena 2. aprila 2013, na Svetski dan osoba sa autizmom. Bilo je... pa, čarobno. Ðorđe je diplomirao, a ceo projekat dobio je i Nagradu grada Beograda. Čak ni nakon ovacija, ekipa nije bila svesna pomaka koji je napravljen. Prošle godine svet su obišli naslovi o neverovatnom uspehu Nju Amsterdam teatra koji je priredio mjuzikl Kralj lavova prilagođen deci i osobama sa autizmom. Muzika je tiša, svetla su umirenija, nema naglih odjeka niti nečega što bi publici moglo da smeta. Reakcija dece iz autističnog spektra, ali i njihovih roditelja koji su navikli na negodovanje po pozorištima zbog specifičnog ponašanja dece, bila je sjajna. Javila se ozbiljna tendencija da se ovaj trend proširi zato što pozorište treba da otvori svoja vrata svima.

BUDI HUMAN

Bilo je sjajnih dana. Svi bi igrali kao jedno i lako pamtili korake, svoje postupke na sceni, redosled... Onda bi se desilo da ekipa dođe na probu i da glavni akteri deluju kao da su sve zaboravili. „Nije mi padalo na pamet da odustajem“, objašnjava Ðorđe Makarević. „Nismo hteli da ih forsiramo. Najvažnije je bilo da se deca dobro zabavljaju tokom rada na predstavi i da se lepo druže. Ali smo svi od početka znali da ćemo uspeti“

U BEOGRADU JOŠ NE POSTOJI INICIJATIVA da se napravi pozorište prilagođeno osobama sa posebnim potrebama, ali zato postoji prava predstava od 75 minuta, u kojoj su oni glavni akteri. Ako se izuzme vreme koje provedu iza scene kako bi se na brzinu presvukli za sledeću scenu, tokom čitave predstave oni su pred publikom. Time je Srbija dobila i verovatno prvi inkluzivni mjuzikl na svetu. „Najdivnije mi je kad me ljudi iz publike pitaju ko je od učesnika osoba iz autističnog spektra“, kaže Ðorđe Makarević. „Toliko su uvežbani.“ „AUTIZAM JE NAJMANJE POZORIŠTE, slikanje i slično“, ističe Vesna Petrović koja se godinama bori da osobe iz autističnog spektra u Srbiji žive bolje. „Prvo je bio cilj da deca uživaju. Onda su se otvorila vrata pozorišta. U tome smo videli šansu da damo podstrek mladim roditeljima, da vide šta se sve može postići jer nije sve crno. Takođe, želeli smo da na jedan pozitivan način postignemo vidljivost. Ako govorimo o autizmu u Srbiji, još uvek mnogo toga nije rešeno. Deca imaju vidljivost, ali svi roditelji i dalje brinu šta će biti sa njihovom decom kad njih više ne bude, kad ostare. Niko ne želi da njegovo dete iz autističnog spektra, sa svim svojim osetljivostima na neprijatnosti, završi u pretrpanoj ustanovi koja ima preko 300 korisnika. Zbog toga se borimo za to da koncept stanovanja uz podršku zaživi i u

Srbiji kao što živi u Češkoj, Engleskoj... To nije skupo, a mnogo je humanije i za korisnike i za stručno osoblje.“ Kako je vreme odmicalo, stizali su pozivi, nagrade, a roditelji su mogli da primete pomake u komunikaciji. „Jovana je videla sebe na televiziji, u novinama, videla je publiku, ona sve to oseća“, priča Natalija Lazić. „Oseća da je prihvaćena i otvorenija je.“ Vesna Petrović, čiji tridesetosmogodišnji sin ima autizam, pobedu Čarobnog putovanja doživela je kao pobedu svih. „Bila sam najsrećnija na svetu kad su dobili Nagradu grada Beograda.“ DO SADA, PREDSTAVA JE ODIGRANA DESETAK PUTA u Pozorištu na Terazijama, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ansambl je gostovao i u Bitolju... Svaki put kad izađu na scenu, glavni protagonisti osećaju se kao da je reč o najvećem događaju u njihovom životu, što se i na njihovim licima vidi. Sa druge strane, izrazi lica u publici su različiti. Od širokih toplih osmeha, preko izraza divljenja do suza. Svakako, roditelji ove dece i dalje imaju mnogo briga za budućnost. Ipak, svakome ko je bar jednom sedeo u publici tokom Čarobnog putovanja glavni glumci su zauvek osvojili srce. Takvi trenuci iz korena promene čoveka, učine ga boljim, svesnijim i otvorenijim. A kad pojedinci jednom počnu da se menjaju, promena društva je samo pitanje vremena.

Piše

#onokad te neko pita čime se baviš?

Nebojša Mandrapa IZVRŠNI UREDNIK

P I Š E M A R I JA M AT I Ć , D I R E K TO R K A M E D I J S KO G P L A N I R A N JA U D I R E C T M E D I A

bično su ti odgovori vrlo jednostavni, neka zanimanja su dovoljno definisana da čak i kod najmlađih budu potpuno jasno prihvaćena. Ali kada kažete: „Bavim se planiranjem medija“ – obavezno usledi niz pitanja i dalja raspitivanja: „Da li je stvarno ovaj program toliko gledan? Šta je najgledanije?“ Neko i dalje misli da smo medijske ličnosti, a neko pak odustane od traženja odgovora. Najmlađima bude sve jasno kada pomenemo zvezde Youtubea – totalno se oduševe i kažu da je skroz „cool“ raditi u marketingu. Ali krenimo redom. Planiranje medija je relativno mlado zanimanje u Srbiji. U svetu je nastalo šezdesetih godina 20. veka, sa objavom prvih oglasnih poruka na televiziji. Kod nas se pojavilo početkom devedesetih. Ono što je najinteresantnije kod planiranja medija jeste stalna promena. Nastaju novi mediji, novi načini komunikacija, nove platforme oglašavanja, tradicionalni mediji postaju digitalni. Zato, ako želite da naučite kako mediji „dišu“, a pre svega ste spremni da prihvatite izazove stalnih promena, dobro došli u medijsku agenciju. Dobro došli u svet analitike, kreativnosti, izveštaja i ideja, komunikacije i rada sa ljudima. Pomalo analitičnog, pomalo kreativnog i mnogo komunikacijskog zanimanja – sveta u kojem je Augmented Reality nova realnost, a hiperpersonalizacija centar advertajzing industrije. KADA BISMO ŽELELI DODATNO DA MISTIFIKUJEMO naše zanimanje, počeli bismo nabrajanjem osnovnih parametara svog rada: GRP, TRP, Reach, Audience, Ciljna grupa. Ipak, svi ovi termini komplikovanog naziva su potpuno jasni ciljevi svake kampanje. Oni odgovaraju na pitanje koliko ljudi treba da bude u kontaktu sa oglasnom porukom da bi se ostvario određeni cilj kampanje. Neki od ciljeva mogu biti da se ostvari određena prodaja ili da se podmladi brend, da se lansira novi proizvod ili da se potrošači podsete na postojeći proizvod, da se izgradi imidž brenda ili da se dodatno ostvari lojalnost prema brendu. Najvažnije je to što je naš rad potpuno merljiv. Ono što se isplanira mora i da se realizuje, a koliko smo u tome bili uspešni pokazuju nezavisne baze koje daju objektivan izveštaj o uspešnosti planiranja kampanje. Rad medijskih agencija je nemoguć bez nezavisnih medijskih istraživanja. Putem njih dobijamo informacije o ponašanju ciljne grupe, konzumaciji medija, gledanosti, čitanosti, slušanosti medija ili poseti sajtova. Takođe, za uspešnost kampanje najbitnija je ekspertiza medijskih planera koji, pre svega, svojim zna-

njem i iskustvom mogu da predvide kretanje promena na medijima i kako će se te promene odraziti na ciljanu javnost. Glavni zadatak prilikom izrade strategije jeste da se nađe najefikasniji i najefektivniji medijski miks. To znači da je potrebno predložiti optimalan budžet i predlog medija, kao i intenzitet kampanje da bi poruka bila plasirana potencijalnim potrošačima u pravo vreme na pravom mestu. I to nije sve. Klijentov brif odnosno projektni zadatak obavezno sadrži i ovakav zahtev: „Želimo originalan pristup, inovativan i kreativan način korišćenja medija i razmišljanje out of box.“ I u tom trenutku, mi ostavljamo za trenutak sve Excel tabele, proračune i analize i okrećemo se brainstormingu, smišljanju novih ideja i koncepata i otkrivanju glavnih „pokretača“ potrošača kojima se obraćamo. Taj proces podrazumeva smišljanje kako kreativno da upotrebimo medije i komunikacijske kanale. Na kraju dana, naši predlozi moraju i dalje da budu u cilju što boljeg odnosno efikasnog targetiranja. Naročito je bitan i digital kao relativno nov medij, uz društvene mreže, naravno. Ne samo da je zanimljiv mlađoj ciljnoj grupi već sve više i starijoj populaciji. Tu dolazimo do još nekih stavki, koliki je CPC (cena klika), koliko je impresija ostvareno, kakvi baneri su potrebni da bi kampanja bila efikasna. Kada se svi ovi elementi povežu, dobije se jedna medijsko-komunikacijska kampanja. Nakon završetka kampanje dobijamo izveštaj o realizaciji kampanje, odnosno koliko je ono što smo planirali ostvareno. A klijenti, logično, uvek traže da ono što je planirano bude i ostvareno. Ništa manje, a ni više od toga. Jer medijske kampanje i jesu investiranje u prodaju. Njihova uspešnost jeste jedan od bitnih faktora konačne realizacije prodajnih ili brend ciljeva jedne kompanije. Primera radi, za jednog klijenta se u proseku uradi više od 20 izveštaja mesečno. Rad u medijskoj agenciji je rad sa velikim klijentima, koji vrlo precizno prate sve što ste uradili. Da to nije sve, govore i novi trendovi koji su već stigli na naše tržište i imaće sve veći uticaj. Svi oni moraju da se primene na pravi način i u pravo vreme. I zato često govorimo o fragmentaciji medija, personalizovanom pristupu kampanja, hiperpersonalizaciji, real time planningu, programmatic buyingu i naravno – stalnom razvoju i usavršavanju svih nas koji se bavimo ovim poslom. A ukoliko i vi želite da izoštrite svoj marketinški um, pravo mesto da počnete je www.directmedia.rs. Dobro došli!

KULTURA

Milijana Nikolić Sreća je veoma važna, ali je važno i da joj idemo u susret Muzikalnost, emotivna posvećenost karakteru, senzualnost, briljantna vokalna tehnika, prefinjena boja glasa... samo su neki od epiteta kojima svetski mediji opisuju magiju koju na sceni stvara Milijana Nikolić, svetski mecosopran iz Srbije. Za Original je ova diva sa srpskim imenom i krštenicom pričala o muzici, umetničkom razvoju, uspesima, najdražim ulogama, ali i disciplini koja se podrazumeva ako želite da budete najveći

Piše Đurđa Petrović

re svega nekoliko meseci planetom je protutnjala vest o maestralnom debiju Milijane Nikolić na sceni njujorškog Metropolitena, i to u ulozi Karmen. Milijana sa porodicom živi u Australiji, ali Beograd posećuje redovno. Na njenoj listi redovnih nastupa su i Sidnejska opera, Milanska skala, Teatro dell’Opera u Rimu... Operska diva svetskog kalibra ovih dana ima obaveza možda i više nego što može da postigne. Ipak, intervju sa njom nije bilo teško ugovoriti. Iako je na sceni temperamentna zvezda, van nje je biće koje odiše ljubaznošću i prizemnošću. Koja dela smatrate vrhuncima muzičke umetnosti?

Nemoguće je odgovoriti na ovo pitanje. Ima ih mnogo i ne bi bilo fer neko izdvojiti. Svakako, ako neko želi prvi put da ode na operu, preporučila bih „Karmen“, kompozitora Žorža Bizea. „Karmen“ je jedna od deset najpopularnijih opera na svetu. Prvo njeno izvo-

KULTURA

đenje doživelo je enorman neuspeh, jer je publika na pozornici želela da gleda likove s kojima se može poistovetiti. „Karmen“ opisuje potpuno drugačiji svijet: radnike u fabrici, krijumčare, gubitnike. U ovoj opasnoj priči likovi otvoreno pokazuju strastvenu, slepu ljubav, ljubomoru, prkos i ljutnju. Nižu se divne melodije zanosne Ciganke Karmen koja peva o ljubavi, pleše flamenko uz melodije iz Sevilje i svira kastanjete. Kako ste zavoleli klasiku, koja je vremenom postala vaš poziv?

Na televiziji sam gledala Dubravku Zubović, našu poznatu opersku divu. Imala sam pet godina. Neprestano sam ispred ogledala pokušavala da proizvedem taj zvuk. Bila sam vrlo stidljiva kao devojčica, ali kroz muziku mi je bilo lako da izrazim svoja osećanja i to mi se svidelo. Molila sam mamu i tatu da me upišu u muzičku školu. Nisam tada razmišljala da bi muzika mogla biti moj poziv. Samo sam znala da ne mogu bez nje. Prvi koji je primetio moj talenat za pevanje bio je profesor Vojislav Bugarski, dirigent hora „Sirmium cantorum“ iz mog rodnog grada u kom sam pevala. Upisala sam muzičku školu, odsek pevanje, iako sam prethodno završila odsek za tamburicu i pohađala gimnaziju. Kasnije je usledio FMU u Beogradu, a i usavršavanje pri Milanskoj skali. Da li je na tom putu bilo momenata u kojima ste se osećali nesigurno?

Naravno da sam osećala nesigurnost. Mnogo nesigurnosti! U vreme kada sam ja počinjala da studiram opersko pevanje, naša zemlja je bila u ratu. Kada ljudski život u velikoj meri gubi na vrednosti, nikoga nije briga za opersko pevanje. Za mene je ono bilo duhovni spas. Danas kad se osvrnete na svoj umetnički razvoj i put, šta mislite da je, osim neizostavnog talenta, bilo ključno za vaš uspeh?

Svakako da ako želite da ostvarite svoje snove, to ne ide uvek onako kako ste zamislili. Morate se prilagođavati situacijama u kojima se nađete, videti svoj cilj i stremiti ka tome. To često ne ide lako. Trebaju vam strpljenje, upornost i neizmeran rad na sebi. Meni je cilj bio da se bavim svojom umetnošću na najvišem mogućem nivou. Velika šansa mi se pru-

žila kada sam osvojila stipendiju za usavršavanje pri Milanskoj skali, ali se nisam dala zavarati. Znala sam da me tek onda čeka ogroman rad, jer je konkurencija ogromna. Imala sam sreću. Našla sam se u pravom momentu pred pravim ljudima. To mi je pomoglo da idem napred. Sreća je veoma važna, ali je važno i da joj idemo u susret. Vaš glas orio se najvećim svetskim dvoranama. Uglavnom, dolazile su i kritike na kojima bi svako mogao da pozavidi. Šta vi danas smatrate svojim najvećim uspehom? Da li je to prošlogodišnji ulazak u Metropoliten, i to na velika vrata u cipelama zanosne Karmen, ili možda neki drugi nastup?

Svaki mi je nastup podjednako drag – u Narodnom pozorištu u Beogradu, u Milanskoj skali, u Metropolitenu... Ukoliko svojom interpretacijom uspem da probudim osećanja kod publike, to je moj najveći uspeh. Ako su ljudi u publici dirnuti, to osećate kroz njihove dlanove i fantastičnu energiju koju vam šalju. Iskrena da budem, nikad nisam mnogo marila za kritiku, jer je to mišljenje jednog čoveka. Ako im se dopada – sjajno. Ako ne – opet dobro. Pored toga, sama sam sebi najveći kritičar. Kako izgleda vaš dan kada radite i kad nastupate? Da li imate svoje male rituale uoči predstava i proba?

Volim probe, jer radite uvek sa različitom grupom ljudi. Energije se tad prepliću i imam šansu da radim na karakteru svoje uloge i time da postanem neko drugi. Na taj način istražujem sebe i svoje emocije. Često je taj deo mnogo naporniji nego kada počnu predstave. Svako od nas ima svoje male rituale pre predstave. Meni je važno da se dobro naspavam i da sačuvam energiju do uveče, jer mi je tad najpotrebnija koncentracija. Obično se opustam kroz šetnju, čitanje ili dremkanje. Koliko sebe smatrate disciplinovanom po pitanju vođenja računa o fizičkoj kondiciji, ishrani i slično?

Kod pevača je najvažnija vokalna kondicija. Danas često govore o tome kako je važna i fizička kondicija kod pevača. Ja nikako ne razumem kako vam bildovanje mišića može pomoći da bolje peva-

te. Naravno, treba poznavati i osluškivati svoje telo, osvestiti disanje i znati kako se stavlja u pogon sopstveni vokalni mehanizam. Što se tiče hrane, obično jedem biftek i salatu par sati pred nastup. To je ako me pitate iz profesionalnog ugla. Privatno, apsolutno nisam disciplinovana po pitanju ishrane i fizičke aktivnosti. Volim hatha yogu, i upražnjavam je kad god mi mogućnosti dozvole. Volim da provodim vreme u prirodi, da vozim bicikl. Dosta hodam, uglavnom svuda idem peške. Ipak, pomisao na hodajuću traku, teretanu i redovno vežbanje stvara mi mučninu. Ako govorimo o ishrani, uživam u dobrim specijalitetima i veliki sam gurman. Muzika vam je posao, a da li imate neki hobi i kako punite baterije na kraju uspešnih sezona?

Zaista nemam hobi, ali volim mnogo toga. Nemam baš dovoljno vremena za sve. Volim da čitam. Kako sam stalno u velikom gradu, trudim se da svaki slobodan trenutak provedem u prirodi. Dosta vremena provodim u Australiji, te tamo svaki momenat koristim za šetnju pored mora, plivanje, igranje u pesku sa mojim sinom i suprugom. Sinovljev osmeh me najviše usrećuje. Druženje sa dragim prijateljima mi puni baterije. Imamo tu sreću da nam je dom pored same obale mora i tu se najviše opustam nakon napornih turneja. Koje ličnosti iz sveta klasike su vaša najveća inspiracija?

Svaki kompozitor ima svoju posebnu i zanimljivu životnu priču. Kad učim novo delo, uvek čitam sve o tom kompozitoru. To me inspiriše i približava samom delu. Moje kolege me inspirišu dok radimo, jer kreiramo jedan novi svet za publiku, jedinstven i neponovljiv. Imala sam sreću da radim sa izuzetnim umetnicima kao što su maestro Rikardo Muti, maestro Marko Armilijato, ser Dejvid Mekvikar... Inspiracija je svuda oko nas, samo je treba prepoznati. Koja je vaša definicija uspeha u životu?

Definisati uspeh nije lako. Za mene to znači pronalaziti harmoniju u različitim životnim situacijama. Poznavati sebe, umeti iznenaditi sebe, terati sebe van svoje komforne zone. Zračiti ljubav, iskrenu, pravu ljubav i dotaći ljude tom ljubavlju.

(POP) KULTURA

BEOGRADSKI SAFARI KAO LOV NA UTISKE Milica Mrvić je beogradska fotografkinja sa trenutnom budimpeštanskom adresom. Nedavno je imala samostalnu izložbu u galeriji Artget (zahvaljujući umetničkoj direktorki Jeleni Matić) pod nazivom „Safari“, pa smo tim povodom popričali sa njom

Piše Jelena Paligorić Kako se osećaš kao Beograđanka u Budimpešti? Trenutno dobro. Prošla sam fazu turiste u Budimpešti i sada već slobodno mogu da kažem da imam dva doma. Često dolazim u Beograd, pa je ovo stanovište tačno i sa sentimentalne strane, ali i sa strane imanja dve adrese. Oba grada imaju vrlo sličan duh i bliski su u srži, tako da i nije bilo teško prilagoditi se. Šta ti je safari u Beogradu? Pravo značenje i prevod reči „safari“ je u stvari putovanje, a svako putovanje sa sobom nosi neka nova iskustva, bilo da putujete u nova ili već poznata mesta. Safari u Beogradu je za mene zapravo „lov“ na utiske, nova zapažanja i razmišljanja koja sada mogu da uporedim sa životom van Beograda. S druge strane, ono što moja serija fotografija i izložba „Safari“ predstavlja jeste nešto što je ne samo beogradski već i svetski trend, nazovimo to tako, a to je upotreba životinjskih šara i imitacija kože i krzna u modnoj industriji, a pre svega se bavi psihološkom pozadinom popularnosti tih proizvoda. „Safari“ pokazuje svojim putnicima, posetiocima i gledaocima neku vrstu podsvesne slike koju možda stičemo kada se na ulici susretnemo sa osobama koje su odevene u šare leoparda, tigra, zebre, žirafe... Na fotografijama su prikazana nova bića, nepoznata biologiji, koja su u stvari mešavina ljudi i životinja, a pre svega su kombinacija svesnih i nesvesnih predstava koje ljudi imaju o pojedinim vrstama divljih životinja čijim se „perjem kite“, a o kojima često istinski ne znaju mnogo.

Kako vidiš beogradsku kulturnu scenu sa sada već udobne udaljenosti? Udaljenost Beograda i Budimpešte zaista nije velika, kako u kilometraži tako i u nekim drugim životnim i kulturnim aspektima. Naravno, kao bitnu razliku dva grada izdvojila bih svakako činjenicu da u Budimpešti postoji daleko bogatiji muzejski život, što i nije toliko začuđujuće budući da u Beogradu svega nekoliko muzeja radi. Koliko imam prilike da čujem, imaju izuzetno jaku pozorišnu scenu, koju, nažalost, zbog nedovoljnog poznavanja mađarskog jezika teško da mogu da pratim, ali kada je reč o filmskoj, muzičkoj i festivalskoj sceni raznih karaktera, Beograd je, ako ne sličan, onda čak i bogatiji u smislu sadržaja, ali i interesovanja ljudi za takvu vrstu programa. Šta te je najviše pokretalo da „škljocneš“ aparatom u poslednje vreme?

(POP) KULTURA

U poslednje vreme sam najviše radila upravo na fotografijama za seriju „Safari“. Izložba je trajala u decembru, a rad na fotografijama je trajao mesecima unazad. Koja je glavna razlika u umetničkom duhu Beograda, Budimpešte i drugih gradova u kojima si boravila? Mislim da je glavna razlika Beograda, pa čak i Budimpešte u odnosu na ostale gradove, pre svega zapadnije Evrope, u tome što se umetnost, tamo dalje, ne shvata kao nešto što je namenjeno samo umetnicima ili nekolicini pojedinaca koji se za umetnost slučajno zanimaju, a nisu deo „branše“. Imam utisak da je kod nas publika umetnosti mala i da je potreba za umetnošću skrajnuta na listi prioriteta većine „neumetničkog življa“, koje se od umetnosti najčešće brani raznim izgovorima poput „ne razumem ti ja to“ ili „nije to za mene“. Duh scene grada u velikoj meri čini publika, a mislim da je

NA FOTOGRAFIJAMA SU PRIKAZANA NOVA BIĆA, NEPOZNATA BIOLOGIJI, KOJA SU U STVARI MEŠAVINA LJUDI I ŽIVOTINJA, A PRE SVEGA SU KOMBINACIJA SVESNIH I NESVESNIH PREDSTAVA KOJE LJUDI IMAJU O POJEDINIM VRSTAMA DIVLJIH ŽIVOTINJA ČIJIM SE „PERJEM KITE“, A O KOJIMA ČESTO ISTINSKI NE ZNAJU MNOGO

kod nas jaz između umetnosti i publike preveliki i da treba raditi mnogo na njegovom smanjenju, na otvaranju ljudi prema umetnosti i iskustvima koja pruža i uklanjanju strahova koji su se godinama nagomilavali. Član sam i osnivač nezavisne umetničke organizacije „Medvedi“, koja se već šest godina unazad bavi upravo ovim problemom. Mi svake godine organizujemo međunarodnu grupnu izložbu „Medvedi – u čast proleću!“ koja putem otvorenog konkursa poziva umetnike najrazličitijih profila i interesovanja, da sebe, svoj rad i stil, predstave upravo široj publici putem naizgled banalnog, ali svima poznatog i dopadljivog motiva – medveda. Inicijative poput ove i mnogih sličnih koje se sve više pojavljuju u Beogradu, i, nadajmo se, otvaranje brojnih godinama zatvorenih muzeja, mislim da mogu da započnu neku vrstu promena u odnosu i otvorenosti ljudi prema umetnosti, koje jednostavno moraju da se dese.

(POP) KULTURA

Ivana Adžić RAZGOVORI U ČETIRI OKA

Ivana Adžić je diplomirala glumu u klasi Nikite Milivojevića, na novosadskoj Akademiji umetnosti. Tiho, vredno i uporno krči svoj profesionalni put. Igra u Pozorištu mladih u Novom Sadu, kao i u Malom pozorištu „Duško Radović“ u Beogradu. Široko se osmehuje i sluša dobar bluz i rokenrol. Filmski debi imala je kao direktna partnerka Nedi Arnerić i Marku Nikoliću u filmu Radoša Bajića „Za kralja i otadžbinu“. Sa Ivanom smo za Original pričali o umetnosti i glumi i o tome kako je izgledao njen put

(POP) KULTURA

U školu glume Sandre Rodić Jankovič išla si u Beogradu, a Akademiju upisala u Novom Sadu. Otkud takav put?

Na takav put me je odvela isključivo želja da studiram glumu, pa je to bio razlog što sam privremeno napustila svoj rodni grad i preselila se u Novi Sad. Nakon što dva puta nisam uspela da upišem glumu na FDU, na Sandrin predlog sam pokušala u Novom Sadu: „Možda bude treća sreća.“ I ispostavilo se da je bila. Šta znači kad ti je profesor Nikita Milivojević?

Prvenstveno znači mnogo rada. Već na prvom času nam je stavio do znanja kako će izgledati naše studiranje: 90% rad, 5% hrana i 5% spavanje. Iako te proporcije deluju zastrašujuće, godine studiranja pamtim kao najkreativniji i najlepši period svog života. Bilo je tu mnogo čitanja, odgledanih filmova, predstava, glumačkih improvizacija, napisanih eseja, izbegavanja klišea i kreativnog ludila. A tokom tog rada, može vam se desiti da, dok tražite najbolji način za ulazak na scenu Laure iz Strindbergovog Oca, profesor vas prosto baci na scenu. Koje ti je najdraže pozorišno iskustvo?

Kao mladoj glumici svako iskustvo mi je vredno, ali bih pre svega istakla rad na diplomskoj predstavi „Pisma sebi, životi drugih“, koja je bila autorski projekat naše klase. Rad smo započeli jednom radionicom sa koreografom Amalijom Benet. Od profesora smo dobili dva zadatka. Prvi je bio da nađemo sagovornike, koji će nam odgovoriti na već zadatih deset pitanja, a drugi da napišemo pisma sebi za dvadeset godina, koja profesori dalje čuva. Pisanje tog pisma je nešto najteže što sam uradila u životu. Rezultat svih tih zadataka je predstava koja nikoga nije ostavila ravnodušnim.

MI SMO NAVIKLI DA OSIM SOPSTVENOG ENTUZIJAZMA NEMAMO NIŠTA DRUGO, ALI NAS TO NE SPREČAVA DA SE BORIMO ZA SVOJE IDEJE O kakvoj kulturnoj sceni maštaš?

Maštam o sceni koja na pravi način ume da pronađe spoj umetničkog i komercijalnog i gde svako može da nađe svoje mesto. Koliko pratiš nove kulturne politike u Srbiji? Čini se da se sve urušava, a opet mladi nikad nisu bili toliko puni entuzijazma.

Pripadam generaciji koja je odrastala u periodu krize i koja za drugo i ne zna, za razliku od starijih kolega, koji pamte neka drugačija vremena. Mi smo navikli da osim sopstvenog entuzijazma nemamo ništa drugo, ali nas to nije sprečavalo da se borimo za neke svoje ideje. Upravo tako, bez ikakvih sredstava, nastala je predstava Razgovori u četiri oka po tekstu Ingmara

Bergmana, a u režiji Momčila Miljkovića, koja je bila moja master predstava i u kojoj igra dvoje mojih kolega sa klase, Mia Radovanović i Danilo Milovanović. Od dramatizacije, preko kostima i scenografije, sve smo uradili sami. Predstava je pobrala sve pohvale stručne javnosti, a ipak joj je jedino Pozorište mladih u Novom Sadu dalo šansu da se igra i dalje. Ono u šta duboko verujem jeste da se rad uvek isplati i da treba biti uporan. Nadam se tako da će se u publici naći i neko ko odlučuje o repertoarima beogradskih pozorišta i da će ovu predstavu moći da vidi i publika u Beogradu jednog dana. Koje predstave bi preporučila mladima da gledaju u Beogradu?

Preporučila bih da svakako pogledaju Razbijeni krčag u JDP-u, Henri VI i Put u Damask u Narodnom pozorištu, kao i novu predstavu Pozorišta „Duško Radović“ Plavi čuperak.

BUDI HRABAR

ORIJANA

Novinarka zvana hrabrost

FALAČI Uvek je radila i živela po svom. Bila je buntovna, ali i nežna. Za novinarstvo je govorila da je divno, ali i strašno iskustvo. Nije se bojala ničega i nikoga. Drugima je izgledala snažno i kao jaka ličnost, a bila je sitne konstitucije. Bila je svesna prolaznosti života, ali i moći, međutim nije se bojala moćnika. Saznavala je od moćnika detalje koje nikada ranije nikome drugom nisu rekli. U tome je bila njena posebnost i sposobnost

BUDI HRABAR

ila je hrabra. Bila je neustrašiva. Bila je revolucionar koji se ne plaši da postavlja pitanja koja niko drugi nije smeo i jaka da ima svoje mišljenje. Bila je svoja i mudra, strastvena, a opet tako ranjiva kada su pokušavali da je slome. Bila je Orijana Falači, jedna od najpoznatijih italijanskih i svetskih novinarki. Rođena je 1929. godine u Firenci. Njen borbeni duh pokazao se još u ranoj mladosti kada je zajedno sa ocem učestvovala u ratu na strani italijanskog partizanskog pokreta „Giustizia e Liberta“. Tada se prvi put suočila sa svom surovošću koju nosi realan život za vreme rata. Tada je nisu ranili, već za vreme demonstracija u Meksiku 1968. godine, sa čak tri metka. Bila je mrtva po mišljenju očevidaca, ali ju je jedan sveštenik spasao tako što je primetio da diše, i to kada su je već odneli u mrtvačnicu. Želela je da živi i to nije bio njen kraj. Novinarstvo je zavolela još u svojoj šesnaestoj godini kada je na listu svoje školske sveske napisala svoj prvi članak. KARIJERU JE ZAPOČELA U RATNOM PERIODU KADA JE PISALA ZA LIST L‘EUROPEO. Od tada je ljubav prema ovoj profesiji za nju bila jača od svega na svetu. Čak i od želje da ima dete. Između novinarstva i potomstva izabrala je ovo prvo i zbog toga su je svi osuđivali. Ipak, u dubini duše želela je sina i u to ime je napisala knjigu Pismo nerođenom detetu. Strepela je da ne rodi devojčicu, jer nije bila sigurna da li će moći da je zaštiti od poniženja, zloupotreba i od činjenice da će, ako bude lepa, svi poželeti da je odvedu u krevet. Sa druge strane, smatrala je da će muško dete lakše podići zato što bi ono umelo da se izbori samo u svetu koji je bio surov. Nadala se da će njen sin biti dobar, pošten, da će biti grub jedino prema onim ljudima koji su nepravedni i nasilnici, i da neće trpeti da mu neko zapoveda. „Dete moje, nastojim da ti objasnim da biti muškarac ne znači imati samo rep spreda. Nego znači biti ličnost.“ To su bile njene reči, kao i uvek iskrene, pomalo provokativne, ali to je bila ona. Nije se ustručavala da pazi šta piše i po tome je bila posebna i izdvajala se od ostalih. Originalan naziv ove knjige glasi Lettera a un bambino mai nato i prodata je u milionskim tiražima, jer u njoj Orijana nije pisala samo o svojim strahovima, strepnjama, ljubavi prema imaginarnom detetu, već se dotakla i morala, individualnosti i odgovornosti. Tom knjigom je pokazala da je

Piše Zvezdana Babel ne samo velika novinarka već i uspešan pisac. Izazivala je divljenje zato što je imala mušku energiju, a sa druge strane je bila ženstvena. Sa lakoćom je radila tekstove i sa uživanjem se pripremala za svoje sagovornike. Verovala je u sebe, imala je samopouzdanje i nije bila površna. Na njene intervjue se čekalo i po nekoliko meseci. Međutim, ona nije nikada želela da bude nečiji urednik, već samo da piše, i to ne tek radi novca, jer joj je to onda značilo da piše po narudžbi i po dogovoru sa izdavačem. Razgovarala je sa skoro svim svetskim vođama, ali Josip Broz Tito je odbio da joj da intervju. Najviše je stvarala i radila u periodu od pedesetih do sedamdesetih godina dvadesetog veka i tada joj niko nije bio ravan u toj profesiji.

„To je veoma lepo od vas što ste mi upravo rekli i iz ovih stopa ću se osloboditi ove glupe srednjovekovne krpe“, gnevno mu je odgovorila Orijana nakon čega je razgovor prekinut. DOŽIVELA JE, MEĐUTIM, DA JOJ KRALJ MOHAMED REZA PAHLAVI kaže da je ona na „beloj listi“ njegovog srca, dok je na „crnoj listi“ njegove vlasti. Izveštavala je iz rata u Vijetnamu, Pakistanu i Libanu, a njene priče su bile duboke, istinite i potresne. Bila je u Južnoj Americi, Aziji i na Bliskom istoku. Sa arapskim liderima razgovarala je kao sa sebi ravnima i to je opisano u knjizi Inšalah oko koje se podigla velika prašina. Mnogi je nisu voleli zbog njenog drugačijeg pogleda na svet i život, ali su je se plašili i poštovali je. Za svoje knjige je govorila da su njene bebe, ali je mrzela da

Uvek sam volela život. Onaj ko voli život nikad se ne prilagođava, nije pokoran i prezire svaki pokušaj kontrole. Onaj ko ga voli uvek je na prozoru sa puškom u ruci spreman da stane u njegovu odbranu. Konformista koji spušta glavu i bespogovorno izvršava zapovesti nije ljudsko biće „Uvek sam volela život. Onaj ko voli život nikad se ne prilagođava, nije pokoran i prezire svaki pokušaj kontrole. Onaj ko ga voli uvek je na prozoru sa puškom u ruci spreman da stane u njegovu odbranu. Konformista koji spušta glavu i bespogovorno izvršava zapovesti nije ljudsko biće“, često je govorila. RAZGOVARALA JE SA JASEROM ARAFATOM, RIČARDOM NIKSONOM, Henrijem Kisindžerom i Gadafijem. Bila je prva žena sa Zapada koja je razgovarala sa vođom Islamske revolucije Homeinijem. Intervju je prekinut kada je skinula feredžu. Nije mogla da izdrži da je nosi kao da je u srednjem veku. „Moram vam postaviti mnogo pitanja i o feredži, na primer, koju sam prisiljena da nosim u razgovoru sa vama, a koju namećete iranskim ženama. Usput, kako se uopšte i pliva sa njom?“, pitala je Homeinija. „Ništa od toga nije vaša briga, naši običaji se vas ne tiču. Ako vam se ne sviđa islamska odeća, niste dužni da je nosite, jer je namenjena mladim ženama i pristojnim damama“, odgovorio je ljutito Homeini.

piše romane, jer je više volela intervjue i reportaže. Teže se borila sa urednicima nego što je dolazila do nekog državnika. Urednici su joj skraćivali tekstove i često je tada govorila da kada joj odstrane deo teksta, kao da su odstranili deo nje same. Nije volela da joj ograničavaju slobodu i prostor u novinama i nije želela da je stavljaju u kalupe. Tokom karijere pisala je za mnoge ugledne novine kao što su New York Times, Times, The Washington Post, a posle 11. septembra 2001. i kolumne za italijanski list Corriere della Sera. Živela je u Njujorku gde je i saznala da boluje od neizlečive bolesti i to joj je dalo inspiraciju da uradi intervju sama sa sobom. On je izašao kao dodatak listu Corriere della Sera. Svoj poslednji intervju je dala za New Yorker. Nekoliko dana pred smrt vratila se u svoju rodnu Firencu, i to avionom koji je po nju poslao Silvio Berluskoni, čovek kojeg je toliko puta izvređala u svojim tekstovima. Umrla je u sedamdeset sedmoj i sahranjena je u svom rodnom gradu uz najveće državne počasti, pored svog životnog saputnika Alekosa Panagulisa i sa svojim vojničkim sa-

HEROJ

Tamara Grujić

Najviše od svega me raduje što ovu emisiju vole da gledaju deca. I ona, gde god se ja nalazila, žele da pomognu i da se uključe u pružanje pomoći drugim ljudima. Treba da negujemo solidarnost, razumevanje, empatiju i da se radujemo tuđoj sreći kao sopstvenoj. Veliki ste onoliko koliko drugima možete da pružite, bez osvrta na ličnu korist

HEROJ

Piše Miljana Nešković

Radujmo se tuđoj sreći kao sopstvenoj Foto Nemanja Maraš

Tamara Grujić postala je stilska figura jednog televizijskog talasa čija bi parola najbolje mogla da se opiše kao „dobro radi dobrog“. Emisija „Radna akcija” je po formatu bila rijaliti program – verovatno najozloglašeniji TV format na planeti. Ipak, ono što je tim projektom postignuto tokom pet godina, u digitalnom dobu dokazalo je tezu da je forma manje važna od suštine. Suština Tamarinog televizijskog rada je od početka bila činjenje dobrog i širenje energije koja će podsticati ljude da dobro čine. Tokom pet godina, Tamara Grujić je sa ekipom renovirala 88 domova, zahvaljujući čemu danas 88 porodica živi kvalitetnijim životom. Sada kreće u novi, još humaniji izazov: obnavljanje domova porodica sa Kosova i Metohije

HEROJ

amara Grujić je tokom pet godina postala ne samo omiljeno TV lice već i stilska figura jednog televizijskog talasa čija bi parola najbolje mogla da se opiše kao „dobro radi dobrog“. Emisija “Radna akcija” je po formatu bila rijaliti program – verovatno najozloglašeniji TV format na planeti. Ipak, ono što je tim projektom postignuto tokom pet godina, u digitalnom dobu dokazalo je tezu o kojoj su svojevremeno raspravljali kako filozofi tako i umetnici avangardisti – forma je znatno manje bitna od suštine. Suština Tamarinog televizijskog rada je od početka bila činjenje dobrog i širenje energije koja će podsticati ljude da dobro čine. Tokom pet godina, Tamara Grujić je sa ekipom renovirala 88 domova, zahvaljujući čemu danas 88 porodica živi kvalitetnijim životom. Da sve bude još bolje, ova ideja će svoj rast doživeti u narednom periodu. Na Prvom kanalu Javnog servisa, u udarnom večernjem terminu, startuje emisija „Sa Tamarom u akciji“. Oslanjaće se na stari format, ali će trajati duže, biti bogatija sadržajem, ali i kreativom. Slavimir Stojanović, Rambo Amadeus i Jelena Paligorić samo su neki od umetnika koji će novu emisiju obojiti svojim umećima. Tamara Grujić je u svom dosadašnjem radu na vrlo pristojan način pokazala da i te kako ume da ostvaruje snove. Emisija „S Tamarom u akciji“, u prvoj sezoni, čije emitovanje počinje u prvoj polovini marta, obnavljaće domove porodica sa severa Kosova i Metohije. I to neće biti samo ostvarenje njihovog sna već i sna Tamare koja realizacijom ovog projekta može da kaže da ostvaruje i jedan svoj profesionalni izazov – pored toga što je voditelj emisije, biće potpisana i kao producent. Kako je početna ideja došla u Srbiju i kako ste se vi našli u ulozi voditelja?

Format u svetu postoji desetak godina, zove se “Home Makeover”, izraz koji je teško prevodiv na naš jezik. Svojevremeno je jedna nemačka producentska kuća želela da ga, u nešto izmenjenoj formi, postavi i kod nas. Koliko sam shvatila, imali su „now how“ samo nisu imali „who with“. Drugim rečima, mučili su se da pronađu odgovarajuću voditeljku. Igrom slučaja, i ja sam se našla na kastingu. Da skratim priču, sve je išlo kao podmazano, kao da je format pravljen za mene. Bukvalno mi je pružio slobodu da budem ono što jesam i da radim ono što volim.

Bliži se emitovanje vaše nove emisije „S Tamarom u akciji“. Kako je izgledao put od početne želje do realizacije projekta?

Trnovit, pun neizvesnosti i veoma iscrpljujući, da budem iskrena. Pre tri godine sam upisala drugi fakultet (Produkciju u umetnosti i medijima, na Akademiji umetnosti u Beogradu), i bukvalno prizvala novi posao, s obzirom na to da se u novoj emisiji prvi put pojavljujem u ulozi producenta. Emisija „Radna akcija“ imala je tu nesreću da se za pet godina promene četiri producentske kuće koje su je radile. Kada je poslednji put skinuta sa programa, rešila sam da preuzmem stvar u svoje ruke i hrabro se upustim u jednu ludu i neverovatnu avanturu. Rešila sam da nastavim da radim ovakvu vrstu projekta, jer je to ono što želim da radim, to me usrećuje i što je najvažnije, mislim da sam sposobna da pružim, pre svega, kvalitetan televizijski sadržaj koji treba da propagira i neguje vrednosti koje postaju potpuno zanemarene u savremenom društvu.

se emitujemo na Prvom programu Javnog servisa, u udarnom večernjem terminu. Kako ste birali porodice u tom delu Srbije?

Pripreme su trajale oko šest meseci. Ceo serijal ostvaren je zahvaljujući saradnji sa Kancelarijom za Kosovo i Metohiju i opštinama na severu Kosova i Metohije. Najpre smo od opština dobili spisak socijalno ugroženih porodica koje žive na toj teritoriji. Taj spisak smo prvo proverili sa Crvenim krstom, a onda i sa sektorom u Kancelariji za KiM koji se bavi socijalnim pitanjima. Zatim su arhitekta Aleksandar Popović i građevinski preduzimač koji živi i radi u Zvečanu Goran Žnidaršić, obilazili domove i davali stručna mišljenja šta i kako možemo da radimo u zadatom roku od pet radnih dana. Predstavite nam ekipu iza kamere...

Osim mojih prijatelja snimatelja i tonaca, postprodukcije slike i zvuka (montažera i dizajnera tona), koji su radili sa mnom još na BK televiziji, moj muž je doveo naše prijate-

PORODICE KOJIMA SMO DO SADA POMOGLI POSTALE SU SASTAVNI DEO NAŠE EKIPE, SVAKODNEVNO NAS ZOVU: DA LI NAM NEŠTO TREBA, DA LI NEŠTO TREBA DA NAM DONESU, GOVORE DA SU NAM VRATA NJIHOVE KUĆE ZAUVEK OTVORENA, I DA IMAMO, I U TOM DELU SRBIJE, SVOJE NOVE PORODICE. ŠTA VAM VIŠE U ŽIVOTU TREBA NEGO ŠIRENJE TAKVE ENERGIJE? SVE SE U OVOM NAŠEM UNIVERZUMU OKO TOGA VRTI Šta je sve drugačije ovog puta u odnosu na prethodne serijale?

Na prvom mestu, drugačije je ime emisije. Simbolično su je moji prijatelji prozvali „S Tamarom u akciji“ jer su gledali šta sam radila, pokušavala, i preživljavala poslednjih devet meseci. Želela sam da kuće budu zahtevnije, da ima više majstora, da pored objekata prikažemo i sredinu u kojoj ljudi žive, njihove običaje, da gledaoci uživaju od prvog do poslednjeg minuta svake epizode. A bukvalno je Bog namestio da potpuno promenimo i sredinu u kojoj je rađeno najviše epizoda „Radne akcije“ (blizina Beograda), i da se zadesimo na severu Kosova i Metohije, tačnije u opštinama Leposavić, Zubin Potok, Zvečan i Kosovska Mitrovica. Sigurna sam da većina građana Srbije ne zna mnogo o ovim krajevima, a slobodno mogu da kažem, i da nikada nije ni bila u ovim krajevima. I možda najvažnija promena jeste da

lje koji su sa njim radili organizaciju na filmu. Zatim sam imala veliku sreću da u projekat uključim i Slavimira Stojanovića koji je, osim što je naš najpoznatiji dizajner, i moj veliki drugar, i pre svega osoba koja apsolutno sve stvara po mom senzibilitetu. Zato sam znala da će njegova vizuelna rešenja potpuno obojiti ovu emisiju pravim bojama. Onda je tu i moja divna drugarica Jelena Paligorić, mlada i izuzetno talentovana dramaturškinja, koja svojim duhovitim i brzim, visprenim jezikom na predivan način vodi gledaoce kroz priču od početka do kraja. A posebno mi je zadovoljstvo da se pohvalim da je deo tima i Rambo Amadeus – Svetski Mega Car. Rambo Amadeus se, koliko mi je poznato, prvi put upušta u ovu avanturu. Ranije nije pravio namensku televizijsku muziku. Bio je toliko inspirisan da je dane provodio u svom studiju. Na kraju mi je rekao: „Slušaj, imamo novi muzički pravac – šumadijski fank.“

HEROJ

Sa kojim izazovima se sada suočavate?

Za početak – da se manje svađam sa svojim suprugom koji je izvršni producent ovog projekta. Šalu na stranu, uopšte nije lako živeti i raditi sa bračnim partnerom, ali s druge strane, paradoksalno, život mi je sada i mnogo lakši. Više vremena provodimo zajedno i delimo iste probleme. On je diplomirao na mom fakultetu pre mnogo godina, ali se bavio isključivo filmskom produkcijom dok sam ja radila na televiziji. Zatim, čekaju me završavanje finansijske konstrukcije, planiranje i egzekucija marketinške i PR kampanje, kampanje na društvenim mrežama, kao i prodaja serijala u susednim državama regiona. Bolje da mi niste postavili ovo pitanje. Upravo me hvata anksiozni napad kad sam se podsetila šta još treba da uradim. Koliko je važno da čovek veruje u ono što želi?

Najvažnije je da čovek veruje sam sebi, da se dobro potrudi da u životu pronađe ono što ga ispunjava i raduje. Duboko verujem da nezadovoljstvo sopstvenim životom, trpljenje, bavljenje poslom koji se ne voli izaziva najveći broj bolesti. Jedna ruska poslovica kaže: „Ako radiš ono što voliš, onda si slobodan čovek, a ako voliš ono što radiš, onda si srećan čovek.“ Do tog cilja nije lako doći.

Mnogi odustaju. Treba biti istrajan i uporan, raditi na sebi, obrazovati se i biti vredan. Ništa ne pada sa grane. A na kraju, kad se dođe do uspeha, on je slađi jer znate da ste do njega došli isključivo svojom zaslugom. Šta je najvrednije što ste naučili radeći ovakvu vrstu emisija, i kada biste mogli da navedete samo tri razloga zbog kojih volite svoj posao, koja bi ta tri razloga bila?

Svest o drugim ljudima oko sebe, radost davanja i usrećivanja drugih, i zahvalnost na onom što imate. Najviše od svega me raduje što ovu emisiju vole da gledaju deca. I ona, gde god se ja nalazila, žele da pomognu i da se uključe u pružanje pomoći drugim ljudima. Treba da negujemo solidarnost, razumevanje, empatiju i da se radujemo tuđoj sreći kao sopstvenoj. Veliki ste onoliko koliko drugima možete da pružite, bez osvrta na ličnu korist. Kako proživljavate netipične emotivne trenutke koji su sastavni deo vašeg posla? Da li ste se navikli?

Verovatno sam se navikla, u smislu da se trudim da ne donosim emocije koje primam na snimanju u sopstvenu kuću. Mada, što duže radim ovakvu vrstu emisije, sve sam više uzbuđena i imam veću tremu, što je,

nadam se, dobra stvar. Loše je kad vas pušta emocija i kad sve postaje rutina. I dalje se radujem svim ljudima koji će posle naše emisije imati bolji život. Moji prijatelji su mi u šali dali slogan: „S Tamarom u akciji – popravljaju se kuće i životi“. Još traje snimanje novog serijala na severnom delu Kosova i Metohije, koji ćemo uskoro gledati na Prvom programu Javnog servisa. Kakva su vam iskustva na terenu, da li imate vremena za odmor?

Trenutno, vremena za odmor apsolutno nema. Radimo od 8 do 23 časa svaki dan. Ludilo je u toku, ali veoma pozitivno ludilo na čijim krilima još uvek letimo. Umor nadomešćujemo energijom divnih ljudi, njihovom neizmernom toplinom, zahvalnošću i neopisivim gostoprimstvom. Pre svega su uzbuđeni što je neko iz Beograda konačno došao sa televizije da boravi u njihovim krajevima. Porodice kojima smo do sada pomogli postale su sastavni deo naše ekipe, svakodnevno nas zovu: da li nam nešto treba, da li nešto treba da nam donesu, govore da su nam vrata njihove kuće zauvek otvorena, i da imamo, i u tom delu Srbije, svoje nove porodice. Šta vam više u životu treba nego širenje takve energije? Sve se u ovom našem univerzumu oko toga vrti.

UPOZNAJ SVET

Pitomo krilo Evrope

Piše Željko Pantelić, dopisnik Originala iz Italije

Kada putnik namernik krene dolinom Mozela, linijom od Trira do Koblenca, a posebno od Bernkastel-Kuesa do Kohema, ima utisak kao da se ušuškao u najpitomije krilo sveta, gde su priroda i čovek sklopili pakt da naprave Eden na zemlji. Lagano, tiho proticanje Mozela, između brda načičkanih vinogradima, prošaranih tu i tamo ponekom šumom, blago nebo iznad, nestašni vetar koji menja pravce od jednog do drugog prirodnog amfiteatra koje prave meandri reke, čine neponovljivu pozornicu na planeti

KO POSTOJI DOMOVINA REČI „PITOM“, ONDA JE TO MOZELOVA DOLINA. Ta pitomost se oseća na svakom koraku, na svakom tek naglašenom talasu koji prave brodovi, iza svake vijuge Mozela, između svakog reda čokota vinove loze, ona stanuje u svim živopisnim malim varošima sa tradicionalnim poludrvenim nemačkim kućama tipa „fahverk“, raštrkanim celom dužinom reke, u zamkovima načičkanim na vrhovima brda nad Mozelom. Posebno je očaravajuća skladnost svega što vas okružuje i priroda je u svim svojim nijansama bukvalno na izvol’te. Nema bedema, nema brana, nema tužnih solitera, nema ograda, sve je po meri čoveka i sve je koliko lepo toliko i dostupno. Bilo da plovite rekom, okrećete pedale biciklističkim stazama duž obale, pešačite utabanim stazama tik uz vodu ili „krstarite“ automobilom putevima koji u većem delu toka Mozela prate reku sa obe strane, neizbežno će vam se nametati utisak kako vreme gubi svoju dimenziju i kao da se može zaustaviti. Kada vidite barke kako klize rekom ili kako srećni vlasnici raznoraznih plovila u marini u Kohemu bezbrižno ćaskaju, meze, ispijaju čaše najboljeg rizlinga, a nađe se i neko ko svira saksofon ili gitaru, ideja da se, ako ništa drugo, iznajmi barka, stavi kapetanska kapa na glavu i zaplovi Mozelom postaje veoma zavodljiva. Oni koji poznaju malo stariju italijansku muziku mogli bi da zapevaju spontano refren pesme Serđa Endriga: „Partirà, la nave partirà Dove arriverà questo non si sa Sarà come l‘arca di Noe il cane, il gatto, io e te.“

UPOZNAJ SVET

U slobodnom prevodu bi se moglo prepevati: „Zaploviće, brod zaploviće Gde će stići ne zna se Biće kao Nojeva barka kuče, mače, ti i ja.“ U SVAKOM SLUČAJU, BOLJE ZVUČI NA ITALIJANSKOM ali ideja je prilično univerzalna, baš kao što je i draž doline Mozela. Razlozi da se poseti taj kutak Nemačke su višestruki: bezbrojni meandri Mozela, srednjovekovne varoši, uključujući i najstariji nemački grad Trir koji je osnovan pre naše ere, desetine živopisnih zamkova, vinogradi i vinski podrumi sa najboljim rizlingom, najblaža mikroklima severno od Alpa zbog čega je grožđe a i vino tako dobrog ukusa, atrakcije poput vožnje automobilima amfibijama, malo rekom, malo drumom, krstarenje rečnim brodovima ili bezbrižno sedenje pod vinjagama restorana dok se oči napajaju nestvarnim zalascima sunca preko ravnih vrhova brda koji su kao ram savršenog sklada boja i radosti življenja. Takođe, dolina Mozela je kao stvorena za sve rekreativce, bilo da su poklonici trčanja ili hodanja, vožnje biciklom, kajaka, plivanja. Prijatno će biti iznenađeni i kamperi koje put namerno ili slučajno dovede na obale Mozela. Uz sve pomenuto, dolina Mozela ima još jedan ubedljiv adut, a to su cene. Dužinom celog toka reke vrlo je lako naći smeštaj u tzv. domaćoj radinosti, gde parovi ili porodice mogu za nekoliko desetina evra da nađu prenoćište sa doručkom. Ne treba ni trošiti reči na to da je svuda čisto i da su domaćini veoma ljubazni, spremni da vam pomognu ili daju svaku informaciju koja vam je potrebna za nezaboravan boravak. Raznovrsnost i veliki broj smeštaja, restorana i barova svedoči da je turizam u dolini Mozela kod kuće već više od sto godina. Najlepši period za posetu je od sredine leta pa do pozne jeseni, budući da se branje grožđa za vino obavlja u novembru i onda je velika fešta u celom kraju. Interesantan period je i oko Božića i Nove godine kada se centralni trgovi pretvaraju u božićne vašare. Trirski božićni vašar spada u red najgracioznijih i najživopisnijih, ne samo u Nemačkoj.

UPOZNAJ SVET

Tokom pokoravanja Gala, Cezara je put naveo kroz dolinu Mozela. Svoju opčinjenost krajolikom i stratešku važnost doline toliko je ubedljivo dočarao svom posinku, prvom rimskom imperatoru Avgustu Oktavijanu, da je on 16 godina pre rođenja Isusa Hrista osnovao Trir, najstariji grad u današnjoj Nemačkoj

Dužinom celog toka reke vrlo je lako naći smeštaj u tzv. domaćoj radinosti, gde parovi ili porodice mogu za nekoliko desetina evra da nađu prenoćište sa doručkom. Ne treba ni trošiti reči na to da je svuda čisto i da su domaćini veoma ljubazni, spremni da vam pomognu ili daju svaku informaciju koja vam je potrebna za nezaboravan boravak

UPOZNAJ SVET

Blagodeti doline Mozela otkrili su još stari Rimljani, preciznije onaj kojeg već dva milenijuma sijaset, više ili manje poremećenih, diktatora i autokrata besomučno imitira u svakom uglu zemaljske kugle – Gaj Julije Cezar. Tokom pokoravanja Gala, Cezara je put naveo kroz dolinu Mozela. Svoju opčinjenost krajolikom i stratešku važnost doline toliko je ubedljivo dočarao svom posinku, prvom rimskom imperatoru Avgustu Oktavijanu, da je on 16 godina pre rođenja Isusa Hrista osnovao Trir, najstariji grad u današnjoj Nemačkoj. Od Trira i počinje najzavodljiviji deo Mozela koji vodi sve do njegovog ulivanja u Rajnu, podno „Nemačkog ugla“ („Deutsches Eck“), u Koblencu. Konstantin Veliki je vladao Rimskom imperijom iz Trira, i praktično svi carevi zapadnog dela antičke imperije tokom četvrtog veka su veći deo godine provodili u dolini Mozela, uživajući u vinu i klimi. Tokom dvomilenijumske istorije dolina je bila konstantno predmet spora između Francuza i Nemaca i njihovih predaka. Nekoliko puta je prelazila iz ruku jednih u ruke drugih, što se i vidi golim okom posmatrajući naselja i varoši koje odišu franko-germanskim melting potom. U Triru su čak i zapatili francusku maniju za „grandeur“. Nije im dovoljno što je istorija sertifikovala da su najstariji grad, već se hvale srednjovekovnom legendom po kojoj je Trir osnovan hiljadu i trista godina pre Rima. Štaviše, ta mitska konstatacija je ispisana na fasadi jedne od najlepših zgrada na centralnom trgu.

TRIR Trir je najveće i istorijski najvažnije mesto uz vijugavi tok Mozela, mada mu je Šengen u Luksemburgu postao konkurencija po notornosti budući da je luksemburško seoce, gde je potpisan Sporazum o slobodi kretanja u EU, na obali Mozela. Simbol grada je „Crna kapija“, odnosno „Porta Nigra“ koju su Rimljani napravili krajem drugog veka. Kapija nije imala nikakvu praktičnu upotrebu već je služila da pokaže moć i bogatstvo carevine. Građevina je dobila ime tek u srednjem veku budući da je kamen koji je prvobitno bio beo kada je konstruisana, postao crn. O važnosti grada u vreme Rimske imperije govore i očuvani most na reci, amfiteatar, terme kao i Konstantinova bazilika. Ljubitelji roze boje, rokoko stila i pejzažne arhitekture biće očarani Palatom nadbiskupa ili kneza izbornika, u kojem su stolovali nadbiskupi vladari Trira i okoline, članovi izbornog organa koji je birao careve Svetog rimskog carstva. Sa posebnim šarmom se predstavlja Hauptmarkt, to jest centralni trg na kojem se nalazi i kopija pijačnog krsta (original se čuva u muze-

KOHEM JE NAJVEĆE MESTO NA LINIJI OD TRIRA DO KOBLENCA. TOM VAROŠI OD PET HILJADA DUŠA DOMINIRA ZAMAK RAJHSBURG KOJI SE VODI KAO KLASIČAN PRIMER SREDNJOVEKOVNOG NEMAČKOG ZAMKA I U KOJEM SE SVAKOG LETA ORGANIZUJE SVOJEVRSNI VREMEPLOV. KALENDAR SE VRATI PETSTO GODINA UNAZAD, ZAJEDNO SA ODEĆOM, HRANOM, PRIBOROM, ZABAVOM, GOSTIONICAMA, VITEŠKIM TURNIRIMA

ju) na koji su građani Trira vrlo ponosni jer su dobili pravo da održavaju pijačne dane još 958. godine i samim tim da izgrade tzv. pijačni krst kao simbol te srednjovekovne privilegije. Oprez ako naručujete nemačku kafu u nekoj od brojnih bašta koje se raspoređene po trgu: dovoljno je da naručite jednu i par šoljica, čak i ako vas je troje za stolom, pošto je donose u povelikom lončiću. A da, ko je poštovalac lika i dela Karla Marksa ne bi trebalo da propusti da obiđe njegovu rodnu kuću i zgradu u kojoj je odrastao i koja je pretvorena u muzej.

BERNKASTEL-KUES Pre nego što se stigne u grad „blizance“ budući da su Bernkastel i Kues na dve suprotne obale reke i povezani mostom, nezaobilazna je stanica Nojmagen Dron. Reč je o mestu od koga Mozel počinje da krivuda i odakle počinju nepregledni vinogradi, gde je Konstantin Veliki napravio jedan od najutvrđenijih gradova sa čak 14 tornjeva. Nojmagen se diči i titulom najstarijeg vinskog sela u Nemačkoj i ako imate malo više novca na raspolaganju, lokalni eksperti za vino će vam savetovati vino iz 1976, 1979, 1983, 1985. i 1988. kao najbolje godine. Bernkastel i Kues su se ujedinili u jedan grad pre malo više od sto godina kada su spojeni mostom. Svakako Bernkastel je mnogo interesantniji deo, ne samo zato što ima status grada više od sedam vekova i što njime dominira milenijumski star zamak Landshut, nego i zbog bajkovitog izgleda čitavog mesta kojim dominiraju poludrvene kuće, baš kao što su ih opisivala braća Grim. Usred vinograda iznad Bernkastela, ne možete nikako pogrešiti ako sa centralnog trga krenete putem prema zamku Landshut, nalazi se jedan od na-

UPOZNAJ SVET

jromantičnijih restorana sa panoramom koja vredi mnogo više od uloženog napora da se popne strmim ulicama i stepeništima. Kad kročite na veliku terasu natkrivenu vinogradom, poželite da svaki važan datum ili radost u svom životu proslavite ili obeležite baš tu. Obavezno naručite vino „Doktor“, to je najpoznatije vino bernkastelskih vinograda i ono je zaista lek. Legenda kaže da je dobilo ime po svom čudesnom efektu na tek izabranog nadbiskupa i kneza izbornika Bomunda II. Tek što je izabran 1356. godine, Bomund se razboleo. Njegovi lekari su očajavali jer nijedan lek nije delovao. Na kraju su u očajanju dali nadbiskupu da popije čašu vina iz Bernkastela i dogodilo se čudo. Nadbiskup je ozdravio, a vino se i danas zove „Doktor“. Kues je poznat kao rodno mesto jednog od najvećih nemačkih renesansnih filozofa, kardinala Nikole Kuzanskog.

TRABEN-TRARBAH Nastavljajući put na sever prema Koblencu, sa permanentnom željom da se zaustavite svakih sto metara i da utisnete u memoriju krajolik koji vam se otvara iza svake krivine Mozela, stiže se u još jedan grad „blizance“ Traben-Trarbah. Tokom srednjeg veka Traben-Trarbah je bio najbogatiji grad čitave

Konstantin Veliki je vladao Rimskom imperijom iz Trira, i praktično svi carevi zapadnog dela antičke imperije tokom četvrtog veka su veći deo godine provodili u dolini Mozela, uživajući u vinu i klimi doline, ali je imao nesreću da u 18. i 19. veku bude pogođen katastrofalnim požarima, tako da za razliku od drugih varošica od Trira do Koblenca gotovo da nema karakteristične srednjovekovne „fahverke“, ali zato ima vrlo deliciozne primerke jugendstil arhitekture. Posebnu atrakciju predstavlja impresivna kapija na mostu koji spaja dva gradića gde je i Gete znao da provodi živahne noći uz čašu vina.

CEL, BREM I BAJLŠTAJN Kada spomenete ime Cel, svakom malo obrazovanijem enologu ili putniku namerniku koji je prošao kroz taj gradić prva asocijacija je „Crni mačak“, pošto je „Schwarze Katz“ simbol Cela i po njemu se zove i tradicionalni vinski festival koji se održava svake treće nedelje u junu. Skulptura „Crnog mačka“ je i turistička atrakcija

na centralnom trgu. Cel se može smatrati i vinskim glavnim gradom Nemačke jer je to opština sa najviše čokota u Saveznoj Republici, preko šest miliona. Iz Cela, Mozel nastavja da vijuga u obliku nepravilnih latiničnih slova S i stiže do mesta Brem koje svoju slavu duguje spektakularnom pogledu na „Kalmont“, najstrmiji vinograd u Evropi koji se opire zakonima fizike, prkoseći na strmini pod uglom od 55 stepeni. Napredujući na sever dolazi se do Bajlštajna koji se s pravom izdvaja kao „quintessence“ lepote doline Mozela. Bajlštajn u sebi objedinjuje sve čarolije doline: panorama, vinogradi, reka, prevodnica, zamak star gotovo hiljadu godina, koliko i varoš pod njegovim temeljima. Bajlštajn je poznat i po tome što u njemu od ranog srednjeg veka živi, besprekidno, snažna jevrejska

UPOZNAJ SVET

zajednica, sa školom, sinagogom, i grobljem na zaravnjenoj terasi na vrhu brda s kojeg se pruža pogled na donji i gornji tok Mozela i sa kojeg ni smrt ne izgleda ni strašno, ni konačno. Zamak Meternik izgleda kao da ga je neko transportovao iz Škotske ili filmova o Gorštaku, i divno je što možete da lutate po njemu bez ograničenja, koliko vam je srcu volja, a kako izmolite glavu na prozor ili šanac, ili se popnete na jedan od tornjeva, zapljusne vas festival boja i života koji daruju reka, vinogradi, šume i zaravnjeni vrhovi brda.

KOHEM Kohem je najveće mesto na liniji od Trira do Koblenca. Tom varoši od pet hiljada duša dominira zamak Rajhsburg koji se vodi kao klasičan primer srednjovekovnog nemačkog

zamka i u kojem se svakog leta organizuje svojevrsni vremeplov. Kalendar se vrati petsto godina unazad, zajedno sa odećom, hranom, priborom, zabavom, gostionicama, viteškim turnirima. Unutar zidina Rajhsburga nije vam potrebna mašta da biste zaronili u vreme vitezova i buđenja Evrope iz letargije u kojoj je jecala od propasti Rimskog carstva – sve je tu stvarno, može da se dodirne, da se miriše, udiše i živi do poslednje kapi, rizlinga, naravno, u dolini ste Mozela. Sama varoš je dragulj u velikoj kruni romantičnih gradova na nemačkom tlu. Centar grada je tako ušuškan i načičkan „fahverkovima“ da mu ne bi bilo potrebno ništa od ukrasa da izgleda kao stalna božićna postavka. Dodatna vrednost Kohema u odnosu na ostala mesta u Mozelovoj čaroliji jeste pro-

menada koja prati tok reke dužinom celog grada. Na drugoj strani reke nalazi se marina u kojoj su usidrene rečne lađe srećnika koji krstare Mozelom i u suton sa privilegovanih pozicija na palubi svojih barki sede zagledani u Rajhsburg ili Mozel koji teče ka Rajni.

KOBLENC Nadaleko čuven po „Nemačkom uglu“, ispod kojeg se Mozel uliva u Rajnu, Koblenc je samo dve godine „mlađi“ od Trira i spada u najstarije gradove u Nemačkoj. Koblenc je video raznorazne vojske i vladare, ne samo nemačke i francuske već i ruske, budući da su vojnici carske Rusije 1814. godine goneći razbijenu Napoleonovu vojsku osvojili grad. I američke snage su protutnjale Koblencom pokazavši slabo poznavanje istorije pošto su posle pobede u Drugom svetskom ratu srušili spomenik Vilhelmu I na „Deutsches Ecku“. Gotovo pola veka je postolje na „Nemačkom uglu“ bilo bez svog cara, ujedinitelja Nemačke, na mestu gde se spajaju dve reke koje su od raspada Franačkog carstva Karla Velikog bile poprište borbe francuskih i nemačkih vladara za premoć u Evropi. Po ujedinjenju Nemačke, 1993. godine vratio se na svoje mesto i konjanik Vilhelm I, da bdi nad ušćem dveju reka.

NACIONALNA GEOGRAFIJA

SEĆANJE NA „ OTROVNOG PEŠAKA“ Piše Veljko Miladinović Osam je godina prošlo od smrti verovatno i najvećeg šahiste – koji je bio mnogo više od toga – u istoriji ove igre. Osam je godina prošlo od januara te 2008. godine, kada je u 64. godini, eto ironije, ovaj svet napustio najveći um igre na crno-beloj tabli. Možda je osma godina za koju jotu prikladnija godišnjica za sećanje nego što bi to bila desetogodišnjica, „standardizovana“ kao jubilej u ovom našem svetu koji ne može da dokuči prostore uma do kojih je dosegao genijalni Fišer. I da, osma je godina kako se čeka da Bobi Fišer dobije ulicu u Beogradu. Original vas podseća na velikog čoveka i velikog srpskog prijatelja

NACIONALNA GEOGRAFIJA

O D I N A J E 1 9 7 2 . M E STO D E Š AVA N J A R EJ KJ AV I K , I S LA N D . Igra se šahovska partija za titulu prvaka sveta. Dva šahovska genija sede jedan preko puta drugog. S jedne strane je Boris Spaski, šahovski Puškin, kako su ga zvali, rođen u Lenjingradu, sovjetska udarna pesnica u hladnoratovskoj igri na 64 polja. S druge je Bobi Fišer, rođen u Čikagu, odrastao u Bruklinu, čovek kome život nije namenio bajku. U trenutku kada je rođen, njegova majka je imala status „beskućnika“, za oca nije znao gde je. Ni ko je. Rođen je usred rata 1943. godine. Dok je majka pohađala fakultet i radila razne poslove da prehrani porodicu, mali Bobi je usamljenost lečio u šahu. Od kada je, još kao klinac, iskočio kao nikada viđeni šahovski talenat, preko noći je izrastao u veliku nadu američkog šaha, supervojnika koji će uspeti da izađe na crtu Sovjetima, šahovski „dži-aj-džoj“ koji će sam pobediti armiju predvođenu velemajstorima Spaskim, Tajmanovim, Petrosjanom... Amerikancima je ta pobeda – da Amerikanac bude prvak sveta u šahu – bila važnija od svega. Koraci Nila Armstronga po Mesecu bili bi nepotpuni i nevažni, kao

Da je Robert Bobi Fišer rođen kao šahovska figura, verovatno bi bio – pešak. I to ne bilo koji pešak, već onaj pešak koji bi se u nekoj šahovskoj basni kao ilustraciji života, van svake postavke igre, potpuno sam, progurao do poslednjeg reda, „pretvorio“ u kraljicu, i u potpunosti promenio tok partije. Taj mali usamljeni pešak, nakon što oživi kraljicu, ostavlja se daleko od table, u zaborav, iako je on najzaslužniji što posle njega na toj tabli više ništa nije bilo isto civilizacijska pobeda u Hladnom ratu, ako Bobi Fišer ne bi pokazao „snagu zapadnjačkog uma“. Iako je za njega sve to bilo nevažno. Ali želeo je on da bude prvak sveta. Zbog sebe, i zbog šaha. Te 1972. godine konačno mu se otvorila mogućnost. Uspeo je da pobedi izazivače i da izađe na crtu Borisu Spaskom. Svi su taj meč nazivali duelom veka. U tom trenutku nije bilo sportiste ili filmske zvezde koja je izazivala više pažnje. Preko noći, šah je postao „rokenrol“. Spaski je prethodnim osvajanjem titule protiv Petrosjana zaradio pet hiljada dolara. Budžet u borbi za titulu u Rejkjaviku bio je oko 250.000 dolara. SEDELI SU, GLEDALI SE U OČI, PREDSTAVNICI DVEJU SUKOBLJENIH STRANA SVETA. Fišer je pobedio u prvoj partiji. Ali onda počinju peripetije u njegovom životu ne tako strane. Reći za velikog šahistu da je imao preveliki ego bio bi pleonazam, ali je Robert Bobi Fišer verovatno postavio novu mernu jedinicu za ego. Čak i u šahu. Specifični karakter uz genijalni um, svakako ga je izdvojio iz plejade ostalih velikana, tek Fišer nije želeo da nastavi meč u drugoj partiji. Izgubio je bez borbe. Čekalo se da se vidi šta će biti na trećoj. U igru se uključuje najveći američki diplomata 20. veka, Henri Kisindžer, u tom trenutku državni sekretar Sjedinjenih Američkih Država, jedini američki političar koji je znao da američka kulturološka dominacija nikada ne može biti potpuna ako se ne pobeđuje u stvarima kao što su fudbal i

šah. Priča se da je poslao Fišeru telegram u kom je naveo da je u interesu Amerike da se meč nastavi. Isto tako se priča da su iz politbiroa u Moskvi slate poruke Spaskom da slobodno pronađe način da se meč ne nastavi, da uzme titulu i s njom se vrati kući. Kažu da je Spaskom previše stalo do šaha da bi uradio tako nešto. Bobi Fišer se vratio za sto. Bilo je projektovano da se igraju 24 partije. U 11 je bilo nerešeno, Spaski je pobedio u tri, a Fišer u sedam. Bobi Fišer je te 1972. postao prvak sveta, i to ostao do kraja života. Ne formalno, doduše. Titulu je izgubio već 1975, od Anatolija Karpova – jednako interesantna šahovska prilika koja će igrom sudbine devedesetih godina postati počasni član jedne domaće političke partije. Bobi je titulu izgubio bez borbe. Iz gluposti, rekli bi mnogi – i iz inata.

NACIONALNA GEOGRAFIJA

ŠA H OVS KOJ F E D E R AC I J I J E P O STAV I O U S LOV E N A KOJ E OVA N I J E H T E LA DA P R I STA N E . Meč je trebalo, tako je zamislio Bobi, da se igra do 10 pobeda ne računajući remije i bez ograničenja u broju partija. Problem je bio u zahtevu da u slučaju rezultata 9 prema 9, zvanični šampion zadržava titulu, a novac od nagrade se deli napola. Pokušao je bord FIDE da pronađe kompromis sa Fišerom, ali im je on iz principa poslao telegram u kom se ljubazno zahvalio i odrekao titule. I bukvalno nestao iz sveta šaha. Možda ovi zahtevi deluju arogantno, da šampion postavlja uslove, i to uslove u kojima se brani od nerešenog rezultata. Ali to su pravila koja će kasnije ostati „mejnstrim“, i mnogi veliki majstori su podržali Bobija, jer u šahu jedna partija može da predstavlja „slučajnost“, i nije dovoljno biti bolji od nekog „za jednu partiju“ da bi stavio krunu svetskog kralja na glavu. Za Fišera je to bilo pitanje principa. Fišer je pisao desetine knjiga o šahovskoj taktici, patentirao uređaje – Fišerov sat se i danas koristi na nekim turnirima. Razbijao je stereotipe, nikada nije nastupao de-

Amerikancima je ta pobeda – da Amerikanac bude prvak sveta u šahu – bila važnija od svega. Koraci Nila Armstronga po Mesecu bili bi nepotpuni i nevažni, kao civilizacijska pobeda u Hladnom ratu, ako Bobi Fišer ne bi pokazao „snagu zapadnjačkog uma“. Iako je za njega sve to bilo nevažno fanzivno, čak ni kada bi imao crne figure. Kažu i da je njegov doprinos šahu najveći u tom domenu – kako sa pozicije crnog napraviti prednost, strategijom koju bi laici nazvali „taktikom otrovnog pešaka“. BAŠ KAO ŠTO JE U ŽIVOTU OD NACIONALNOG HEROJA POSTAO „OTROVNI PEŠAK AMERIKE“. Od glavnog igrača u Hladnom ratu, postao je kritičar američkog hegemonizma. A Beograd, Srbija i tadašnja nesvrstana Jugoslavija, često bi se na Bobijevom putu pojavili kao nezaobilazna raskrsnica,

mesto za odmor, mesto gde skuplja snagu za velike šahovske hladnoratovske okršaje. Još od 1958. godine, dakle 14 godina pre nego što će pokoriti svet, kada se pojavio na Međuzonskom turniru na Bledu. Kažu da se tada sprijateljio sa našom legendom šaha Svetozarom Gligorićem, ali malo-malo, pa bi se jedan čudni Amerikanac mogao videti kako igra „cugerice“ sa svojim jugoslovenskim prijateljima od Ohrida, Herceg Novog, pa do Beograda. I verovatno nigde na svetu Fišer nije bio toliko omiljen kao u Jugoslaviji.

NACIONALNA GEOGRAFIJA

To je možda razlog zašto je iz duboke povučenosti odlučio da se vrati na scenu baš u Jugoslaviji. Bilo je to 1992. godine. Na Svetom Stefanu, ostrvu i hotelskom odmaralištu u blizini Budve, pod pokroviteljstvom Jezdimira Vasiljevića, jednog od kratkotrajnih pobednika tranzicije i rata devedesetih. Poznat pod imenom Gazda Jezda – vlasnik banke Jugoskandik, koja će postati simbol prevare piramidalnom štednjom – uspeo je u Crnu Goru da dovede Fišera i Spaskog, trideset godina kasnije, u trenutku kada je naša država već bila pod sankcijama Ujedinjenih nacija. To je zaista bio svetski događaj. Svakako da je glavni motiv Spaskom bio finansijske prirode, pošto se ni on nije najbolje snašao po rušenju Berlinskog zida, odavno je napustio Sovjetski Savez i borio se protiv egzistencije. I Fišeru je Gazda Jezdin novac bio jak motiv, ali i to što se veliki revanš odigravao baš u Jugoslaviji. Tračevi kažu, a pisala je i štampa u to vreme, da je Fišer dobio dopis iz Stejt departmenta u kom ga upozoravaju da je SR Jugoslavija pod sankcijama i da se na to neće gledati blagonaklono. Navodno, Fišer je tada pljunuo na dopis. Ionako je raskrstio sa Amerikom i njenom politikom. POSLE MEČA – KOJI JE BIO REVIJALAN, ALI GA JE CEO SVET ISPRATIO KAO NEZVANIČNI REVANŠ ZA TITULU PRVAKA SVETA – prvog i jedinog javnog meča Bobija Fišera od Rejkjavika 1972, krenuće novi talas Fišerovog izolacionizma. Pokrenuće brojne tužbe protiv njega, što za utaju poreza, što zbog kršenja sankcija prema Jugoslaviji. Jedno vreme je boravio u Beogradu, potom je preko Bu-

dimpešte otpočela njegova epopeja. Viđen je na Filipinima, a kasnije i u Japanu. Policija u Tokiju ga po američkoj poternici hapsi 2004. godine, ali ga Japanci nisu izručili Americi. U Rejkjaviku su imali poštovanja prema nekom ko je njihov grad učinio prestonicom sveta makar na par nedelja dok je trajao meč veka 1972. godine. Dobio je azil i preselio se na Island. Tako se njegovo putešestvije završilo tamo gde je i počelo. U Rejkjaviku gde je preminuo 2008. godine. Da je Robert Bobi Fišer rođen kao šahovska figura, verovatno bi bio – pešak. I to ne bilo koji pešak, već onaj pešak koji bi se u nekoj šahovskoj basni kao ilustraciji života, van svake postavke igre, potpuno sam, progurao do poslednjeg reda, „pretvorio“ u kraljicu, i u potpunosti promenio tok partije. Taj mali usamljeni pešak, nakon što oživi kraljicu, ostavlja se daleko od table, u zaborav, iako je on najzaslužniji što posle njega na toj tabli više ništa nije bilo isto. Osam je godina prošlo od smrti verovatno i najvećeg šahiste – koji je bio mnogo više od toga – u istoriji ove igre. Osam je godina prošlo od januara te 2008. godine, kada je u 64. godini, eto ironije, ovaj svet napustio najveći um igre na crno-beloj tabli. Možda je osma godina za koju jotu prikladnija godišnjica za sećanje nego što bi to bila desetogodišnjica, „standardizovana“ kao jubilej u ovom našem svetu koji ne može da dokuči prostore uma do kojih je dosegao genijalni Fišer. I da, osma je godina kako se čeka da Bobi Fišer dobije ulicu u Beogradu.

Beograd, Srbija i tadašnja nesvrstana Jugoslavija, često bi se na Bobijevom putu pojavili kao nezaobilazna raskrsnica, mesto za odmor, mesto gde skuplja snagu za velike šahovske hladnoratovske okršaje. Još od 1958. godine, dakle 14 godina pre nego što će pokoriti svet, kada se pojavio na Međuzonskom turniru na Bledu. Kažu da se tada sprijateljio sa našom legendom šaha Svetozarom Gligorićem, ali malo-malo, pa bi se jedan čudni Amerikanac mogao videti kako igra „cugerice“ sa svojim jugoslovenskim prijateljima od Ohrida, Herceg Novog, pa do Beograda. I verovatno nigde na svetu Fišer nije bio toliko omiljen kao u Jugoslaviji.

POVRATAK RADIJA

68 DOSIJE

DOSIJE

Mladi ljudi iz male kutije Poslednjih godina je radio u Srbiji došao u fazu „krčanja“. Onaj klasični je doživeo čudnu evoluciju. Epidemiološki su se namnožile radio-stanice, tako da su svoje talase dobili i lokalni pekari i mesari. Istovremeno, u svetu, FM i dalje živi a radio-voditelji poput Krisa Evansa ili Hauarda Sterna uživaju status fudbalskih zvezda. Transferi radio-voditelja sa stanice na stanicu zaista podsećaju na one sportske. Tako je prošle godine objavljena vest da je Žan Mišel Apatije prešao sa Radija RTL na Radio Europe 1 za milionski iznos. Kod nas ne samo što radio-voditelji više nisu nikakve zvezde već su i, nasuprot tome, postali najavljivači muzičkih hitova, gužvi u saobraćaju i vremenske prognoze. Ipak, poslednjih meseci i godina menjaju se stvari i na domaćim kratkim, srednjim i dugim talasima. Radio se vraća, ako ne na srpske antene, a ono sigurno u etar. A mladi i studenti, pokazuje veliko istraživanje Originala, tu igraju značajnu ulogu

Piše Branko Rosić, bivši radijski voditelj

DOSIJE

vremena na vreme posegnem za onom rečenicom „Ko zna zašto je to dobro?“. Trudim se da je izgovorim u krajnjoj nuždi i pred najmanjim brojem ljudi. Najpovoljnije je ako je izgovorim u sebi. Danas nisam bio te sreće i izgovorio sam je pred suprugom. Umem da trabunjam nerazgovetno i nepovezano uz kafu i doručak dok se spremamo za posao. Bilo je neko televizijsko uključenje u radio-program i nisu prošle ni dve sekunde od uključenja crvene lampice „on air“ a ja sam izgovorio: „Otkazi su ponekad prava stvar.“ Tako opravdavam odluku o sporazumnom raskidu radnog odnosa koji sam potpisao jednog prepodneva, jedne godine, i zauvek napustio radio. Iako sam tada bio više nego razočaran, ipak sam nešto kasnije, držeći se izreke idiotskog sklopa „Ko zna zašto je to dobro?“, shvatio da je zaista dobro što je do tog otkaza došlo (na mestu urednika jednog radija). Lutajući između printa i radija gubio sam vreme ulećući katkad u FM područje. Ali radio je bio moja zaraza od najranijeg detinjstva kada sam na početku slušao sve i svašta, pa onda isključivo emisije muzičkog žanra, a skraja osamdesetih i političke emisije, i ovo poslednje smatram najvećim gubitkom vremena. Umeo sam u tim zastranjivanjima na skali da odlutam čak i u radio-drame koje sam slušao u potpunom mraku puštajući da me obuzme scenario, uz tipične tonske efekte sa zvucima kiše, vetra, lupanja vrata od stana ili kuće... Kroz odrastanje bio sam nekako uvek blizu radija. Unutra, ili spolja – spoljni saradnik i na kraju urednik koji je dobio otkaz (ali ne zbog lošeg rada već jednog skandala koji je mirisao na politiku). IPAK, TAJ OTKAZ SAM SMATRAO KORISNIM JER ME JE „USMERIO“ na manje gubljenje vremena i fokusiranost na pisanje. Poslednjih godina je radio u Srbiji došao u fazu „krčanja“: medij koji je pregazila konekcija i čije su mreže kratkih, srednjih i drugih talasa premrežene od interneta što je omogućio i da svako od nas više ne čekića na pesmu koju će mu pustiti radio. Čak ne mora da vršlja potenciometrom tražeći pravu stanicu jer sada je svako u prilici da kreira sopstveni radio-program, pa čak i da ga okači na uvid drugima. S druge strane, onaj klasični radio, u Srbiji, doživeo je čudnu evoluciju. Epidemiološki su se namnožile radio-stanice, tako da su svoje talase dobi-

Studenti imaju nove, sveže ideje, radoznali su, kritički raspoloženi prema svom okruženju, žele da kažu šta misle i vrlo brzo shvate da radio može biti savršeno okruženje u kome će moći da izraze svoja razmišljanja i interesovanja. Zanimljiva im je trenutnost, direktnost radija, s tim što oni obogaćuju tradicionalne načine produkcije radio-sadržaja uvezujući ih sa svojim navikama – žele radio dostupan na mobilnom telefonu, radio na društvenim mrežama, vizuelan radio, žele interaktivnost Ana Martinoli, vanredna profesorka FDU

li i lokalni pekari i mesari. Istovremeno, u svetu, FM i dalje živi a radio-voditelji poput Krisa Evansa ili Hauarda Sterna uživaju status fudbalskih zvezda. Transferi radio-voditelja sa stanice na stanicu zaista podsećaju na one sportske. Tako je prošle godine objavljena vest da je Žan Mišel Apatije prešao sa Radija RTL na Radio Europe 1 za milionski iznos. Kod nas ne samo što radio-voditelji više nisu nikakve zvezde već su i, nasuprot tome, postali najavljivači muzičkih hitova, gužvi u saobraćaju i vremenske prognoze. Ipak, poslednjih meseci i godina menjaju se stvari i na domaćim kratkim, srednjim i dugim talasima. Radio se vraća, ako ne na srpske antene, a ono sigurno u etar.

ANA MARTINOLI, VANREDNA PROFESORKA FDU, radio-producentkinja i eksdirektorka programa Radija B92, smatra da je radio blizak, intiman medij kome se veruje. Radio je medij koji sa slušaocima komunicira na ličnom nivou. Za radio se kaže da je benigni medij, medij koji se doživljava kao prijatelj. „Današnja a i večita prednost radija je što on predstavlja otvoreni prostor za debatu, analizu, kritiku, objašnjenje, postavljanje pitanja i davanje odgovora. Produkcija sadržaja je jednostavna, efikasna, brza. Ono što je digitalizacija omogućila jeste otvaranje radija i njegova dostupnost i amaterima, zainteresovanim pojedincima. Alati su u rukama publike da proizvede sadržaj, kaže šta misli i podeli to sa zainteresovanim slušaocima. Radio, kao i drugi tradicionalni mediji, prolazi kroz transformaciju izazvanu digitalizacijom medijskih sadržaja“, opisuje Ana Martinoli fenomen preživljavanja i novog života radija. Ona kaže da se menja percepcija radija kao medija, a da se menjaju i navike publike. Menjaju se i obrasci trošenja, načini slušanja radio-programa. Internet i digitalne platforme nude obilje audio-sadržaja, kao i neke nove forme izražavanja i oblikovanja radio-programa. ANA MARTINOLI JE PROŠLE GODINE BILA UKLJUČENA U PROJEKAT STUDENTSKOG FIST radija na FDU. Koncepcija FIST radija je poligon za vežbanje studenata FDU gde studenti imaju svu slobodu kreiranja sadržaja za koje misle da su važni i zanimljivi, a možda nemaju prilike da se čuju na drugim radio-stanicama. Takvo iskustvo je vrlo značajno za studente jer imaju priliku da vežbaju i vide kako se razvija jedan radio-program, imajući pritom svu podršku profesora koji ih usmeravaju, a najbitnije je što nema pritiska od greške, jer je FIST radio nezavisna studentska produkcija i prilika da se nešto nauči. Tijana Grumić, studentkinja IV godine dramaturgije na FDU, učestvovala je u prošlogodišnjoj produkciji FIST radija gde je kao voditelj suočavala stavove javnih ličnosti u emisiji logičnog naslova „Suočavanje“. „Fenomen radija danas je u tome što je sveprisutan, ali još bitnije od toga – što je potpuno podređen slušaocu. U poslednje vreme podkasti su sve popularniji i slušaoci samim tim imaju priliku da slušaju tačno

DOSIJE

ono što žele i što ih zanima u bilo kom trenutku. Mislim da je internet taj koji je u najvećoj meri omogućio da radio bude toliko u službi slušalaca, ali istovremeno i olakšao realizaciju radio-programa – ako postoji ideja i volja da se nešto podeli sa ljudima, bar danas je to moguće na vrlo jednostavan način: snimiš nešto, okačiš na net i to je dostupno svima“, kaže Tijana Grumić kojoj je malo sekundi uključenog crvenog svetla „on air“ bilo potrebno da shvati svu magičnost „kutije u koj žive mali ljudi“. „NAJVEĆA MOĆ RADIJA JE U TOME ŠTO JE SVUDA – u samoposluzi, na internetu, u kafiću, u liftu, na ulici, u gradskom prevozu, u hodniku ispred moje studentske sobe kad god tetkica prođe tuda. Međutim, mislim da na radio-stanicama kod nas, koje imaju svoju isplaniranu programsku šemu, danas ne postoji mnogo kvalitetnog sadržaja i često se susrećemo sa problemom da ne dobijamo ono što nam treba na radiju koji slušamo; upravo zato veoma je važna ta postepena revolucija radija i okretanje internetu – tamo imamo neograničen izbor radio-stanica i svako može da nađe nešto što mu odgovara, a istovremeno, ako želimo da plasiramo svoj program preko radija, najlakše je to učiniti preko interneta“, kaže Tijana Grumić. Okej, i internet i sve, ali šta je s klasičnim radiom, koji naravno ide po netu ali i u dobroj, staroj formi „glasova malih ljudi iz kutije“. U inostranstvu nema nikakve nostalgije i žala za prošlim vremenima. Kao i što smo naveli, radio-voditelji su zvezde. Dovoljno je spomenuti britanskog radiovoditelja Krisa Evansa pred čije mikrofone

najbitniji ljudi sa Ostrva jure više nego pred kamere tamošnjih televizija. Američka radio-zvezda Hauard Stern kaparisao je toliku količinu novinskih tekstova koji su se bavili njegovim kontroverznim šouom. O velikoj ulozi koju danas radio ima u svetu govori Željko Pantelić, dopisnik Originala iz Rima i odličan poznavalac prilika u ovom mediju jer radi kao voditelj na italijanskom Radio Radiju. On kaže da su, osim infotejnmenta i fudbala, i radiostanice sa izrazito muzičkom notom i dalje u dobroj formi uprkos svim tehnološkim novotarijama. Određenu novinu predstavlja ubacivanje emisija u programsku šemu muzičkih radija, u kojima se obrađuju razne teme, a vrlo često je i humor uverljiv motiv za dobar i slušan program. „RADIO JE, U ZAPADNOJ EVROPI, pronašao svoj smisao i spas u direktnoj komunikaciji sa publikom, ne izostavljajući nikoga, nijednu starosnu, klasnu ili bilo kakvu drugu grupu društva. Infotejnment, informacije i političko-socijalne debate ciljaju starije grupe stanovništva. Sport, odnosno – da se ne lažemo – fudbal je veliki izvor radijskih resursa i drži čvrsto vezanu za sebe tzv. srednju generaciju, mada ima i dosta starijih i mlađih osoba koje slušaju radio. Muzičke radio-stanice sa nešto modifikovanim programskim šemama ‘hipnotišu‘ mlađu publiku kojoj nije dovoljno da se, kao na traci, ređaju jedna za drugom pesme“, kaže dopisnik Originala iz Rima koji na italijanskom radiju vodi i emisiju „A botta calda“, svake nedelje od 17 do 20 časova, u kojoj se komentarišu rezultati tek završenih utakmica dok su emocije još uzavrele a racionalnost zamagljena tek

„Indeks“ na „Dvestadvojci“ petkom ima i stalnu rubriku „Kad sam bio student‘‘ u kojoj se istaknute ličnosti podsećaju na svoje fakultetske dane. Još početkom osamdesetih godina prošlog veka „Indeks‘‘ je stekao epitet kultne emisije koja i danas važi za prepoznatljivu školu novinarstva, poznatu po originalnom pristupu temama. Termin je svakog radnog dana od 16.20 do 17 sati na Radio Beogradu 202, 101,8 i 104 MHz

DOSIJE

završenim uzbuđenjima. „Slušaoci se javljaju u program i iznose svoja mišljenja i postavljaju pitanja jednom od bivših igrača Rome ili Lacija ili nekom od vodećih fudbalskih potpisa u štampi“, kaže Pantelić u direktnom prenosu radio-prilika u Italiji i zapadnoj Evropi. Krećući sa Apeninskog na Iberijsko poluostrvo pa i dalje, mogu se uočiti slične prilike u etru. Ulazimo na francusko područje kratkih, srednjih i dugih talasa i vidimo da su u toj zemlji veoma jake radio-stanice koje se bave informisanjem ali i tzv. infotejnmentom, odnosno koje svojoj publici nude i debatne emisije u kojima često mogu da učestvuju slušaoci, od klasičnih telefonskih poziva, preko slanja poruka SMS-om, pa do korišćenja društvenih mreža za interakciju. Radijski infotejnment ima prođu i u drugim zapadnoevropskim društvima tim pre što za razliku od televizijskog infotejnmenta ne traži vizuelnu pažnju i može da bude praćen paralelno sa poslom koji se obavlja. „ZA RAZLIKU OD TELEVIZIJE ILI NOVINA, proizvodnja radijskog programa je mnogo jeftinija, uključujući i broj zaposlenih koji je daleko manji od onog neophodnog za funkcionisanje televizije. Rečju, radio je mnogo manje skupa igračka od televizije. U ‘sudaru‘ sa internetom, sve važne radiostanice su se odavno preorijentisale i ne samo što povećavaju broj slušalaca preko tzv. striminga već se i na talasu društvenih mreža bolje povezuju sa slušaocima i otvaraju vrata za druga brojna rešenja. To im omogućava i da povećaju njihov udeo u distribuciji kolača medijskog marketinga koji je u velikoj ekspanziji. Zbog svega toga ne iznenađuje da su velike radio-stanice delovi velikih medijskih kompanija koje se bave izdavaštvom i drugim medijskim biznisom“, kaže Željko Pantelić, koji na italijanskom radiju uređuje i vodi jutarnji program „Jutro Radio Radija s vestima i sportom“. Ana Martinoli ima zamerke na poslednje godine „života“ srpskog radija. Dok su za razvijena tržišta jak autor i inovativan sadržaj najvažniji elementi oko kojih će se graditi budući uspeh stanice, kod nas su to „najbolja muzika za najbolji grad“ i mnogo neprepoznatljivih, usiljeno ljubaznih glasova koji se uglavnom bave navigacijom kroz „naslove“, jer ozbiljne radijske vesti skoro da više i ne postoje, vreme i stanje na putevima. Put do uspeha stanice ne bi smeo da vodi preko pasiviza-

Fenomen radija danas je u tome što je sveprisutan, ali još bitnije od toga – što je potpuno podređen slušaocu. U poslednje vreme podkasti su sve popularniji i slušaoci samim tim imaju priliku da slušaju tačno ono što žele i što ih zanima u bilo kom trenutku. Mislim da je internet taj koji je u najvećoj meri omogućio da radio bude toliko u službi slušalaca, ali istovremeno i olakšao realizaciju radio-programa – ako postoji ideja i volja da se nešto podeli sa ljudima, bar danas je to moguće na vrlo jednostavan način Tijana Grumić, studentkinja FDU

cije slušalaca i pretvaranja radija u jukebox – radio je uspešan onoliko koliko je svojim slušaocima važan, onoliko koliko uspeva emocionalno da ih veže za svoj program, svoje autore, novinare. „U VREMENU U KOME NAM JE SVA MUZIKA DOSTUPNA NA JEDAN KLIK, pozicionirati radio kao „kuću dobre muzike“ ne samo što je kratkovido već je i neambiciozno i govori o neprepoznavanju svih onih snaga koje radio kao medij ima. Upravo je glas, sadržaj, autor ono što stanici daje prepoznatljivost, snagu, uticaj i kreira kontekst, između ostalog i za odabranu muzičku selekciju“, kaže bivša direktorka Radija B92 koja razliku između domaćeg i evropskog radija vidi i kroz podatak da je na britanskom tržištu promena stanice na kojoj će raditi jedan od omiljenih radio-autora na Ostrvu, Kris Evans, imala težinu fudbalskog transfera. Tijana Grumić kaže da je radio i odličan medij za razbijanje treme od javnog nastupa, jer ljudi slušaju šta imaš da kažeš, a ne postoji strah od toga da ćeš se zacrveneti ili zapetljati jezikom ako vidiš poznato lice u masi jer – publika te na radiju ne vidi. „Ranije sam imala osećaj da je radio pomalo zanemaren medij, ali otkako studiram na FDU, a posebno otkad učestvujem

DOSIJE

Radio je, u zapadnoj Evropi, pronašao svoj smisao i spas u direktnoj komunikaciji sa publikom, ne izostavljajući nikoga, nijednu starosnu, klasnu ili bilo kakvu drugu grupu društva Željko Pantelić, dopisnik Originala iz Rima i novinar jednog italijanskog radija

u realizaciji FIST radija, shvatam da ipak ima nade za radio, a i to da je radio fenomen koji je mladima danas veoma važan. Danas se na radiju sve vrti oko slušaoca, ali da bismo pružili slušaocu ono što želi, moramo prvo mi oslušnuti šta to slušaoci traže. FIST radio se iz godine u godinu sve više trudi da upravo to i uradi, a rekla bih i da uspeva u tome i zbog toga se nadam da će on tek doživeti svoj veliki uspeh.“ Ana Martinoli je na neki način mentor studentima poput Tijane Grumić, a zahvaljujući svom velikom iskustvu na radiju i prava osoba za njihovo uvođenje u FM svet.

Koncepcija FIST radija je poligon za vežbanje studenata FDU gde studenti imaju svu slobodu kreiranja sadržaja za koje misle da su važni i zanimljivi, a možda nemaju prilike da se čuju na drugim radio-stanicama. Takvo iskustvo je vrlo značajno za studente jer imaju priliku da vežbaju i vide kako se razvija jedan radio-program

„KADA DOĐU NA FAKULTET, RADIO JE UGLAVNOM NA PERIFERIJI NJIHOVIH MEDIJSKIH NAVIKA. Ali kada počnu da otkrivaju, analiziraju i razumeju mehanizme kojima radio komunicira, kada počnu da otkrivaju njegove snage, tada počinje pravi rad. Studenti imaju nove, sveže ideje, radoznali su, kritički raspoloženi prema svom okruženju, žele da kažu šta misle i vrlo brzo shvate da radio može biti savršeno okruženje u kome će moći da izraze svoja razmišljanja i interesovanja. Zanimljiva im je trenutnost, direktnost radija, s tim što oni obogaćuju tradicionalne načine produkcije radio sadržaja uvezujući ih sa svojim navikama – žele radio dostupan na mobilnom telefonu, radio na društvenim mrežama, vizuelan radio, žele interaktivnost. I sve to uspevaju da kreiraju“, opisuje bivša direktorka Radija B92 odnos onih kojima radio ostavljamo u nasleđe. Jedna od dugovečnijih studentskih emisija je „‘Indeks‘‘, koju realizuju najmlađi novinari Radija 202. Od ponedeljka do

petka redakcija „Dvestadvojke“ pokriva lepezu zanimljivih i korisnih studentskih tema, emitujući sadržaje kulturnog, društvenog, zabavnog, univerzitetskog, sportskog i muzičkog tipa. „Indeks“ petkom ima i stalnu rubriku „Kad sam bio student‘‘ u kojoj se istaknute ličnosti podsećaju na svoje fakultetske dane. Još početkom osamdesetih godina prošlog veka „Indeks‘‘ je stekao epitet kultne emisije koja i danas važi za prepoznatljivu školu novinarstva, poznatu po originalnom pristupu temama. Redakcija je povezana sa svim univerzitetskim centrima u Srbiji, kao i sa omladinskim organizacijama i udruženjima, što omogućava aktuelnost sadržaja i relevantne sagovornike. S obzirom na to da se emisija realizuje uživo, „Indeks“ je i neka vrsta kontakt programa, jer se sa slušaocima komunicira putem radijskog SMS servisa, telefona i društvenih mreža. Iako je „Indeks“ prvenstveno namenjen omladini, ta emisija se trudi da teme budu dovoljno univerzalne i zanimljive slušaocima svih dobi koji se trenutno nađu na talasima Radio Beograda 202. Redakcija ima osam članova. Termin je svakog radnog dana od 16.20 do 17 sati na Radio Beogradu 202, 101,8 i 104 MHz. AUTOR OVOG TEKSTA JE OSTVARIO SVOJ DAVNI SAN I USPEO JE da prođe kroz čitav onaj arsenal radijskog govora koji ga je i privukao tom mediju, kao što je: “Bio je to Oasis i ultimativni No 1 britanske liste singlova pesma –What‘s The Story Morning Glory”. Ili: „Temperatura u Beogradu je ta i ta, vazdušni pritisak toliko i toliko milibara“, uz ono čuveno na kraju: „Tiho je, bez vetra“. Radio je oduvek bio važan deo mog života. Čak i kada su me njegovi talasi vodili do otkaza i biroa za nezaposlene, ja se nisam ljutio na radio već na kretenske finansijere koji nikada nisu ni slušali ovaj medij. A Sanja Lubardić, poznata voditeljka i urednica Jutarnjeg programa Studija B, rekla mi je jednom prilikom da ne samo što dobro pišem već sam se dobro i oženio. Jer zna da sam se oženio devojkom čiji je stric Dragan Marković koji je 1. aprila 1970. osnovao Studio B, stanicu tada nazivanu i „zemljotresom“ jer je promenila srpski radio. Zato i njoj mogu reći onu idiotsku rečenicu „Ko zna zašto je to dobro“ opisujući da mi je radio, makar kroz otkaz, pomogao da se konačno opredelim u životu.

JUNAK

TALIÄ&#x152;NIH GODINA Bilo jednom na Divljem zapadu

JUNAK

Piše Slobodan Maričić ršavi kauboj jaše kroz uzak prolaz među stenama. Dan je vreo, sunce upeklo, a zemlja narandžasta. Kauboj na sebi ima crvenu maramu i beli šešir, crni prsluk i žutu košulju. Ispod šešira viri crni čuperak. Znate, za njega se priča da poteže pištolj brže od svoje senke. Tačno iznad njega, na vrhu stena četvorica mufljuza, svaki za glavu viši od drugog, spremaju neku zavrzlamu. Kauboj im osujeti svaku pljačku i zlodelo, pa je najmanji među njima, ujedno i najprgaviji i najpametniji (mada je i ta pamet diskutabilna), odlučio da je tome došao kraj – baciće kauboju koji prolazi ispod njih ogromnu stenčugu na glavu. To i uradiše... Stenčuga se upravo kotrlja niz padinu. Beli konj sa po dve braon fleke na obe strane tela i plavom grivom polako ide, nogu pred nogu, pokušavajući da se izbori sa vrućinom. Ne primećuje da stena ide ka njima. Stena je sve bliža i bliža. Ni kauboj ništa ne primećuje, glava mu je spuštena. Stena je sada toliko blizu da im pravi senku. „Nešto se naoblačilo“, kaže kauboj. To je to, pašće im na glavu. Dva centimetra iznad kaubojeve glave u spas im pritiču dva ispupčenja u prolazu i stenčuga se uz gromoglasan udarac tu zaglavljuje. „Još i grmi“, začudi se kauboj, ne primetivši ništa.

PROĐOŠE ONI KROZ PROLAZ BEZBEDNO. Nekoliko minuta kasnije na to isto mesto, tačno ispod zaglavljene stenčuge, sišla su i četvorica mufljuza, zloglasna braća Dalton. „Mrzim Taličnog Toma, mrzim, mrzim, mrzim“, besno je ponavljao najmanji među njima, udarajući u ivicu prolaza i tako pomažući da stenčuga ipak uspe da prođe kroz ispupčenja i dočeka se na njegovu glavu umesto kaubojevu.

Vestern filmovi ostavili su dubok trag u istoriji kinematografije. Generacije su odrasle uz "kaubojce", salunska vrata koja klepetaju kad te barmen izbaci kroz njih, lobanju kakve rogate životinje u pesku, obračune u podne i borbe sa Indijancima, šerifima, dobrim, lošim i zlim. U borbi Indijanaca i kaubojaca, moram da naglasim, uvek biram Indijance, a jedan od retkih simpatičnih tipova iz suprotnog tabora, pored one sedmorice veličanstvenih, proslavio je prošlog meseca 70. rođendan. SEDAM DECENIJA TALIČNI TOM NA DŽOLIJU DŽAMPERU, kažu najpametnijem konju na svetu, jaše ka zapadu, nailazeći na brojne nepravde koje, kao svaki junak, mora da ispravi. Po čemu je on to najpametniji konj na svetu? Pa lepo, postavi se ispod prozora sa kojeg Talični Tom skače, igra šah, govori i na sve ima neki pametan komentar. Doduše koeficijent inteligencije njihove družine obara Rantanplan, ili na našem mnogo simpatičnije – Buvara, najgluplji pas na svetu. Uz njihovu pomoć ili smetnju, Talični

Tom izlazi na kraj sa – po visini i glupoći – malim Džoom, Džekom, Vilijamom, Averelom i njihovom mamom gospođom Dalton, koja je pritom najopasnija među njima, ali i ona dolija. "Uhvatio sam vas na delu, gospođo", kaže joj tako Talični Tom, licem Garija Kupera i glasom Patka Dače iliti Ðuze Stojiljkovića. "Zaključci su ti falični, Tome." "Mislite, Talični Tome?" Talični Tom se u Srbiji objavljuje više od pola veka, premijeru je imao početkom šezdesetih godina prošlog veka u beogradskom listu Kekec, a imena je likovima dao niko drugi do čuveni mrgud Duško Radović, tada član redakcije, scenarista stripova i prevodilac sa francuskog. Ono po čemu je karakterističan jeste da često sreće neke poznate likove i nalazi se u situacijama koje su se stvarno dogodile. Dešava se tako da se u prostranstvu Divljeg zapada nađu braća Limijer, pominju se "Poni ekspres" i prvi transkontinentalni telegraf, a tu se negde vrzma i "dečak koji ima budućnost u filmu", izvesni Džon Ford.

Dešava se tako da se u prostranstvu Divljeg zapada nađu braća Limijer, pominju se „Poni ekspres“ i prvi transkontinentalni telegraf, a tu se negde vrzma i „dečak koji ima budućnost u filmu“, izvesni Džon Ford. Pojavljuju se i Džek London, Dok Holidej, Mark Tven, Eni Okli, uvek ženstvena Kalamiti Džejn koja pije i obara ruke sa muškarcima, Džesi Džejms, Bili Kid, kao i učesnici najpoznatije svađe na svetu – Hetfild & Mekoj

JUNAK

POJAVLJUJU SE I DŽEK LONDON, DOK HOLIDEJ, MARK TVEN, ENI OKLI, uvek ženstvena Kalamiti Džejn koja pije i obara ruke sa muškarcima, Džesi Džejms, Bili Kid, kao i učesnici najpoznatije svađe na svetu – Hetfild & Mekoj. "Istorija osvajanja Zapada je tako živahan i neverovatan period. Stvarnost je čudnija od fikcije. Zašto onda stvarati likove ili događaje kada ih možemo izvući iz istorije? Naravno, treba znati to iskoristiti, važno je napraviti ih da budu smešni, što oni nisu neophodno u stvarnosti", izjavio je jednom autor stripa, čuveni Moris de Bever. Čovek koji će kasnije biti poznat pod jednostavnim "Moris", počeo je karijeru tokom Drugog svetskog rata, u vreme kada su se "kaubojci" gledali svuda, ali kada u njima uglavnom nije bilo humora. Tako je Lucky Luke, to jest Talični Tom, strip parodija na vestern, u epizodi "Arizona 1880", 7. decembra 1946. unutar lista Spiro prvi put došao do ruku čitalaca.

Tada je još bio mlad i neafirmisan autor, a sarađivao je sa njemu sličnima – Žijeom, Andreom Frankvinom, Vilom i Edijem Papeom. Njih petorica slični su po dve stvari: svi su tada bili nepoznati i svi će kasnije stvoriti neke od najlepših stranica u istoriji stripa. Četiri godine posle rata Moris odlazi u SAD gde ostaje šest godina i gde, na primer, pomaže Džeku Dejvisu i Harviju Kurcmanu sa planovima za čuveni časopis Mad. Jedno vreme je sam i crtao i pisao, međutim, tamo upoznaje scenaristu Renea Gošinija, najpoznatijeg po radu na Asteriksu i Iznogudu. Period njihove saradnje od 1955. do 1977. kada je Gošini preminuo nazivaće se kasnije zlatnim dobom Taličnog Toma. Bilo da Talični Tom čuva dete sa bolom u zubu, a koje je pritom ljubitelj oružja, rešava svađu dveju porodica čija je ćerka lepša ili pomaže raznoraznim ljudima koje onako usput sretne na svojim putovanji-

ma, Moris i Gošini su svaku priču doveli do savršenstva. A SVAKI TAJ PROBLEM TALIČNI TOM JE REŠIO, i to uglavnom bez nasilja, za 70 godina ima samo tri ubistva – Ludog Džima, Fila Defera i staru bandu rođaka Dalton. Uvek puca u oružje protivnika, samo da razoruža. "Sa Asteriksom i Taličnim Tomom imam nešto zajedničko – odvratnost prema nasilju. To me je nateralo da rešavam njihove probleme, a da ne ubijam lika", izjavio je jednom Gošini. Osim toga, Talični Tom, strastveni pušač, u jednom periodu svog života morao je da promeni tu naviku. Moris je kritikovan što njegov lik stalno u ustima ima cigaretu. "Cigareta je deo lika, kao što je lula deo Popaja", odgovarao je on, ali uzaludno. Navodno je primoran da ukloni cigaretu kako bi strip mogao da se probije na američko tržište, pa je tako Talični Tom dobio da žvaće travku.

JUNAK

Koji god bio razlog, cigarete su bačene, a Moris je zbog toga 1988. godine dobio nagradu Svetske zdravstvene organizacije. Tako se, opet navodno, u jednoj epizodi iz 2007. godine Tomu na ruci vidi nikotinski flaster, a on čak i kaže da je morao da žvaće travku neko vreme dok se nije odvikao od pušenja. Takođe, u epizodi iz 1994. vidi se kako mota cigaretu i neraspoložen pali šibicu koju konj Džoli odmah ugasi uz komentar da su naređenja da "nema vatre". NIJE TO PRVI PUT DA JE NEŠTO IZ STRIPA MORALO DA BUDE PROMENJENO, Moris je Bilija Kida prikazao kao bebu koja umesto cucle sisa pištolj, pa je to izdanje zabranjeno za uvoz u Francusku. Pištolj je zamenjen flašicom i sve je bilo u redu (a pištolj je opet vraćen 1981). Zanimljivo je i da se Talični Tom nikada nije zaljubio. "Ukoliko bi se zaljubio, to bi bilo katastrofalno. Možete li da me zamislite da pričam priču o kauboju koji se smestio na maloj farmi sa ženom i malom decom. Na filmu je to moguće, zgodni kauboj odjaše u zalazak sunca sa svojom dragom, ali Talični Tom... Za njega su mi potrebne nove epizode", izjavio je jednom Moris. Nakon smrti Gošinija kvalitet stripa naravno opada, a do sada je objavljeno više od 70 epizoda. Napravljena su i dva "spinofa". Serijal Rantanplan pokrenut je 1987. godine, najgluplji pas na svetu postao je glavni lik. Inače, on je napravljen kao parodija na Rin Tin Tina. Osim toga, 1995. godine izlazi i Kid Lucky, priča o mladom Taličnom Tomu kako bi se privukla i mlađa publika. Strip nije dobro

prošao, dve objavljene epizode skinute su sa liste stripova o Taličnom Tomu. Koliko je Talični Tom velika stvar pokazuje i to da u briselskom strip centru (da, strip centru, to postoji), postoji stalna izložba o pionirima belgijskog stripa, među kojima je Moris. U njegovu sobu ulazi se kroz vrata saluna, a na podu i zidovima vidi se senka Taličnog Toma (uspela da pobegne pre nego što je njen vlasnik ili izvor potegao pištolj). Takođe, na briselskoj strip ruti (da, strip ruti) 1992. godine u Rue de la Buanderie napravljen je zid posvećen Taličnom Tomu, koji pritom ima i "ulicu" po sebi. Od 2007. godine u Rue des Pierres ispod table sa pravim nazivom ulice postoji ploča sa natpisom "Rue de Lucky Luke". U gradu Šarloa postavljena je njegova statua, kao i u belgijskom Midelkerku gde pored njega statue imaju i Buvara i Džo Dalton. POSTOJI DESETAK VIDEO-IGARA, SNIMLJENA SU TRI ANIMIRANA FILMA, dva italijanska igrana filma, francuski film Les Dalton iz 2004. i

„Istorija osvajanja Zapada je tako živahan i neverovatan period. Stvarnost je čudnija od fikcije. Zašto onda stvarati likove ili događaje kada ih možemo izvući iz istorije? Naravno, treba znati to iskoristiti, važno je napraviti ih da budu smešni, što oni nisu neophodno u stvarnosti“, izjavio je jednom autor stripa, čuveni Moris de Bever

Lucky Luke iz 2009. godine u kojem Taličnog Toma glumi oskarovac Žan Dižarden. U tom poslednjem iz 2009. vidi se koliko je Talični Tom protiv nasilja. Nameste mu da izađe na dvoboj i da misli da je ubio čoveka. Zbog toga Talični Tom penzioniše svoj kolt i počne da živi životom porodičnog čoveka. Znali su da ga mogu uništiti samo iznutra. "Znao sam da će te ubistvo čoveka ubiti", kaže mu negativac. Sedam decenija kauboj koji može da puca kako hoće – i između nogu i ispod jedne noge i naglavačke i naopačke – uz Štrumpfove, Avanture Rin Tin Tina i Asteriksa i Obeliksa – jedan je od najpopularnijih i najprodavanijih evropskih stripova. ALI ON BAŠ I NIJE KAUBOJ, VIŠE JE ISPRAVLJAČ POGREŠNOG I ZAŠTITNIK, kao lutajući vitez. I to u nimalo miroljubivom svetu Divljeg zapada u kojem mama Dalton za šaku dolara pljačka kad joj se pljačka, dok njeni sinovi obavljaju ono što rade najbolje. Ne, ne mislim na krađu, mislim na tucanje kamena u prugastim odelima. Bilo jednom na Divljem zapadu. Dođe, "saves the day" i odjaše u zalazak sunca pevajući "I'm a poor lonesome cowboy..." "Zašto uvek u susret suncu, dobiću sunčanicu", dobacuje Džoli Džamper.

NEPOZNATA ISTORIJA

OLIV MEJ KING

rela sam hrabre žene koje su istražile krajnje granice ljudskih mogućnosti, bez oslonca na istoriju da ih vodi, a s hrabrošću koja ih je učinila ranjivima i koja me je ostavljala bez daha. To su reči Glorije Stajnem, vanserijske žene, političke aktivistkinje i liderke feminističkog pokreta kasnih šezdesetih i sedamdesetih godina. Takve žene, one koje ostavljaju bez daha, ostale su upisane u istoriji kao lideri svoga doba. One su bile i majke, ćerke, sestre... Ali pre svega, njihova izuzetnost merila se njihovim delima. Od zaborava, ta imena čuvaju generacije što žive na tekovinama za koje su se borile heroine svoga doba. Narednica Oliv Mej King jedna je od tih hrabrih žena. Australijanka sa srpskim ordenjem, zvanjem narednika Kraljevine Srbije, i vojnik koji je branio slobodu, čast i nečiju otadžbinu. To je priča za koju bi se Stiven Spilberg borio više nego za Spasavanje redova Rajana i Šindlerovu listu. Koju bi Klint Istvud režirao bolje od Pisma sa Ivo Džime. Bilo je to vreme kada su se prekrajale granice, raspadale imperije i stvarali novi slobodarski narodi. Bilo je to vreme prvog globalnog rata. Ako je iko pre Velikog rata posmatrao žene kao krhke, bio je ubrzo demantovan. Mogle su da budu potcenjivane, odbijane za prijem u vojsku, ismevane rečima „Gospođo, idite kući“, ali brzina kojom je rat gutao živote učinila je žene važnom armijom. Početak Prvog svetskog rata, ipak, protekao je u odbijanju žena da budu priključe-

AUSTRALIJANKA KOJA JE VOLELA SRBIJU Medija centar „Odbrana“ i Ambasada Australije u Beogradu organizovali su krajem prošle godine izložbu i sačinili publikaciju, u čast hrabrih australijskih žena koje su Srbiju volele više od sopstvenog života. A najpoznatija među njima bila je Oliv Mej King, Australijanka sa srpskim ordenjem, zvanjem narednika Kraljevine Srbije, i vojnik koji je branio slobodu, čast i nečiju otadžbinu. To je scenario za koji bi se Stiven Spilberg borio više nego za Spasavanje redova Rajana i Šindlerovu listu. Koji bi Klint Istvud režirao bolje od Pisma sa Ivo Džime

ne vojsci. Recimo, i takve zemlje kao što je Britanija nisu regrutovale žene. To mnoge nije sprečilo da pronađu način da pomognu. Organizujući se same, bile su nezamenljiva medicinska pomoć. Najpoznatija sanitetska organizacija bila je prilika da se te hrabre žene priključe savezničkoj vojsci. Jedna od dobrovoljaca bila je Oliv Mej King. Oliv Mej King bila je, jednostavno rečeno, vozač ambulantnih kola. Zvuči kao pranje tanjira u obližnjem fast-fudu, ali ona nije vozila ulicama razorenim mašinama za asfaltiranje, već uništenim i bombardovanim moćnim i smrtonosnim oružjem neprijatelja, u jeku rata. Mostovi su bili spaljeni, putevi puni vojske i mogućnosti da se u sekundi izgubi život. Mlada, avanturistički nastrojena žena nije bila pustolov. Rođena je 30. juna 1885. u Krojdonu, predgrađu Sidneja. Posvećenost humanitarnom radu i hrabrost nasledila je upravo od oca, ser Džordža Kelso Kinga, koji je rano ostao bez supruge. Vatrena Oliv imala je jaku volju i volela je sve što nije bilo tipično za žene tog doba: planinarenje, automobile, avanturistička putovanja. Upravo sloboda koju je dobijala od oca učinila ju je svestranom. Volela je da pomera granice, odgajana da bude svoja i požrtvovana. Umela je da digne sidro i otputuje u Evropu kod rođaka. Obrazovana na fakultetu u Drezdenu, putovala je kad god je mogla i umela. Sa tri muška prijatelja, prilično slobodno u to vreme, popela se na Popokatepetl. Put u Englesku u trenutku izbijanja Velikog rata, učinio je da u njoj proradi gen očeva. Drsko za to vreme, nabavila je kola i prepravila ih u ambulantna, smanjivši brzinu sa 60

na 45 km/h, iz jednog razloga – da bi mogla da primi do dvadesetak pacijenata odjednom. Njen odlazak u Belgiju, sa savezničkom poljskom sanitetskom službom, bio je propraćen problemima i opasnostima koje su je pratile sve do okončanja rata. Nepoverenje u pridošlice, strance, dovelo je do smutnje i sanitetska volonterska organizacija bila je prinuđena da napusti zemlju. Ona i još dva vozača bili su uhapšeni. Sigurne smrti u trenutku dok je nemačka vojska napredovala, spasena je puštanjem na slobodu. Nije je to zastrašilo. Znala je da je potrebna onima koji se bore za slobodu Evrope. Jedini način da se angažuje, bilo je priključivanje legendarnim škotskim bolničarkama. One su prkosile engleskom establišmentu i svim onima koji su se protivili regrutovanju žena za front. Hrabre bolničarke sa Ostrva obrele su se u Francuskoj u proleće 1915. da bi već posle šest meseci bili poslate za Srbiju. Maloj i desetkovanoj zemlji bila je potrebna pomoć. Srbi su spremno prihvatili pomoć pristiglih koleginica. Negde 3. novembra, stigle su u Solun, sa odredištem Ðevđelija, grčko-srpskom granicom gde je ulogorena poljska bolnica. Trebalo je smeštati sve one ranjene, nemoćne, promrzle, boriti se sa nestašicama, manjkom ljudi, lekova... Kako je neprijatelj osvajao teritoriju velikom brzinom, posle šest nedelja, bolnica je morala da bude dislocirana. Srbija je bila okupirana. Vojska razbijena, u teškom povlačenju preko Albanije, do Krfa. Savezničke snage regrupisale su se u Solunu kad je Oliv King odlučila da ipak ostane sa srpskom vojskom do kraja rata. Dve godi-

NEPOZNATA ISTORIJA

ne pre njegovog okončanja, 1916. pridružila se srpskoj vojsci, kao vozač medicinskog štaba. Kao obrazovana žena, sa već izuzetnim poznavanjem jezika, imala je jak dodatni motiv da nauči srpski jezik. Njegovo ime bilo je kapetan Milan Jovičić, oficir koji joj je pritekao u pomoć. Slomljeni točak na njenom vozilu „ela“ (skraćenica za slon) učinio je da dvoje hrabrih ljudi započne prijateljstvo, a onda i romansu. Njihovi dugi razgovori i plesanje po lokalnim kafeima smatrani su skandaloznim, neodobravani od javnosti ali i od njegove porodice. On je bio obećan Srpkinji s kraljevskim poreklom i dobrim vezama za napredovanje u službi. Ali blizina, ista interesovanja, nedaće koje su delili, učinili su da dvoje ljudi teško prekinu romansu. Njen Milan, njen Jovi, bio joj je najverniji posetilac dok se oporavljala od malarije krajem 1916. godine. Olinki, kako joj je tepao, bilo je teško kad je javno kritikovana od kolega, zbog čega je napustila bolničarke i na predlog Jovičića, počela da vozi za srpsku vojsku. Olinki nije smetalo što je živela u kolibi napravljenoj od delova aviona. Dugi MUČILA JU JE NEMAŠTINA period, njena ambulantna kola bila su jedino vozilo za SRPSKE VOJSKE I NARODA, transport. Prelazila je ogroALI DIVILA SE NJIHOVOJ mnu kilometražu, prevozila HRABROSTI. BIO JE TO RAZLOG opremu i ljudstvo na front DA PIŠE OCU I ZATRAŽI udaljen tridesetak kilometara i vraćala se s pacijentima. MU NOVAC ZA OSNIVANJE U avgustu, kad je uništen KANTINA. UBRZO SU PRIKUPILI veći deo Soluna, vozila je 10.000 FUNTI – POLA MILIONA dvadeset četiri sata nepreEVRA U DANAŠNJEM NOVCU kidno, većim delom dana bila u opasnosti, prevozila – I ONA JE POSTALA OSNIVAČ civile, pacijente, lekare, PRVE AUSTRALIJSKO-SRPSKE kartone... Šta god je trebaKANTINE U RAZORENOM lo. Stavljala je glavu tamo BEOGRADU KRAJEM 1918. gde niko nije smeo ni nogu. GODINE Srbija ju je nagradila srebrnom medaljom za hrabrost, a onda kasnije iste godine i zlatnom za požrtvovanost. Dani sreće u vihorno vreme okončani su u jesen 1917, kad je Jovičić prešao u London, kao vojni ataše u ambasadi Srbije. „Solun je pust bez njega“, pisala je ocu, kojem je govorila da je Milan njen nerazdvojni drug. Tada je rešila da se odrekne sebe i posveti misiji pomaganja srpskoj vojsci koja ju je tretirala kao ravnopravnog člana. Oliv su, ipak, tištile mnoge stvari. Mučila ju je nema-

ština srpske vojske i naroda, ali divila se njihovoj hrabrosti. Bio je to razlog da piše ocu i zatraži mu novac za osnivanje kantina. Ubrzo su prikupili 10.000 funti – pola miliona evra u današnjem novcu – i ona je postala osnivač prve australijsko-srpske kantine u razorenom Beogradu krajem 1918. godine. Kasnije je otvorila 17 kuhinja sa hranom, ćebadi, odećom i ostalim potrepštinama. Sve je to ili deljeno, ili prodavano ispod svake cene. Bilo je to vreme u kojem je vladao haos – putevi su bili razoreni, mostovi uništeni, a železnička pruga mesto za pljačku. Oliv je zato vrlo često spavala na vrhu vagona, kako bi dragocenu pošiljku sačuvala od lopova. Poslednja kantina zatvorena je u junu 1920. godine. Preostali novac Oliv nije zadržala, već ga je poklonila Univerzitetu u Beogradu, Dečjoj bolnici u Sremskoj Kamenici i sličnim organizacijama u Sarajevu. Hrabra Australijanka već je dugo bila u srcima Srba, ali bilo je vreme da joj još jednom zvanično zahvale – Ordenom Svetog Save, lično od kralja Aleksandra, koji je bio toliko oduševljen njenim radom, da joj je učinio čast i pozvao je na venčanje kao specijalnog gosta, 1922. Do tada, ona je već dve godine živela u Sidneju, misleći na svoju ljubav, kapetana Jovičića. Nije to bio kraj njenih avantura. U godinama kada su mnoge njene vršnjakinje uživale u braku i putovanjima, Oliv je uživala u nekim drugim stvarima: tenisu, surfu, klizanju. Pisala je poeziju i kratke priče, ali je vrlo mali broj njih odlučila da objavi. Novi svetski rat bio je prilika da vanserijska narednica još jednom pomogne. Kao dobrovoljac, želela je da još jednom vozi ambulantna kola evropskim drumovima. Još jednom je mogla da bude u vojsci njene velike ljubavi. Ali ovoga puta je odbijena zbog godina. Nemirnog duha, nije mogla nemo da posmatra, već se 1942. pridružila školi i fabrici aviona Haviland, kao inspektor i ispitivač. Tokom života u Australiji, bila je odano posvećena porodici, posebno ocu. Tek 1956. preselila se u Melburn, gde je mirno dočekala smrt, a 1958. kremirana je uz najveće počasti 1. novembra. Legenda kaže da je u njenoj sobi zauvek ostala slika pukovnika Milana Jovičića Jovija, s posvetom: „Mojoj dragoj maloj drugarici sa puno ljubavi, Milan (Jovi), 21. april 1921.“

Bilo je to vreme kada su se prekrajale granice, raspadale imperije i stvarali novi slobodarski narodi. Bilo je to vreme prvog globalnog rata. Ako je iko pre Velikog rata posmatrao žene kao krhke, bio je ubrzo demantovan. Mogle su da budu potcenjivane, odbijane za prijem u vojsku, ismevane rečima „Gospođo, idite kući“, ali brzina kojom je rat gutao živote učinila je žene važnom armijom

MIRIS I UKUS

ŠTA JESTI U ISPITNOM ROKU?

Hrana za mozak, koncentraciju i bolje misli

Piše Maja Volk

i imamo najsofisticiraniji kompjuter u kosmosu, a dopuštamo da se puni virusima, otrovima i da baguje. Još uvek ne znamo kako da ga koristimo u potpunosti, i naučnici tvrde da će neuronauka, nauka koja proučava ljudski mozak, biti vodeća u 21. i 22. veku. Tek sada otkrivamo pomalo čemu služe i kako funkcionišu pojedini delovi našeg mozga. Svakog dana stiže poneko novo otkriće. PITANJE JE KAKO DA STIMULIŠEMO I NAHRANIMO OVOG VELIKOG POTROŠAČA ENERGIJE I KISEONIKA, jer on troši 25 odsto naše ukupne energije i 25 odsto sveg kiseonika koji kola našom krvlju. Ali, pošto nije vitalni organ, za naš organizam je važnije da se prvo namire srce, pluća, bubrezi, pa tek onda mozak. Otuda glavobolje od nedostatka kiseonika, umor, pospanost i opadanje koncentracije. Mozak se regeneriše u snu, a mladi ljudi kradu od sna što više mogu. Dok je budan, mozak luči toksine koji se gomilaju. Zbog toga, ako ne spavate par noći i dana, više niste u stanju da saberete dva i dva. A svi studenti uče noću i ne spavaju pred ispit, što je potpuno van pameti. Ili još gore, drže sebe budnim na stimulansima kao što su energetska pića ili kafa, koja je kiselina i, na dužu stazu, uništava mozak. DAKLE, AKO HOĆETE DA BRŽE I TRAJNIJE NAUČITE NEŠTO, da budete efikasni, da za manje vremena više zapamtite, počnite da brinete o svom mozgu, dajte mu najbolju hranu i mnogo sna, fizičke vežbe i čulnu stimulaciju. Pa da krenemo od hrane, kao najboljeg goriva za ćelije, pre svega neurone.

MOZAK SE SASTOJI OD MNOGO MASTI, zato mu trebaju plemenite masti, omega 3, 5, 6, 9... Dakle, avokado, orasi, kokosovo ulje, ulje arktičkog krila, indijski sirovi orasi, suncokret, susam, lan, sva hladno ceđena ulja. DOBRE MASTI SE SJEDINJUJU SA BELANČEVINAMA GRADEĆI NOVE ĆELIJE. Zato su nam neophodni – seme konoplje kao najbolji izvor svih aminokiselina koje čine belančevine, godži bobice koje su i protein i voćka istovremeno, žitarice kao kinoa, koja je i žitarica i belančevina, klice heljde, sirovi grašak (samo odmrznut), badem, lešnik, orasi, čija seme, lan... VITAMIN K, KALIJUM, gvožđe, cink, bitni su za dobro raspoloženje, lučenje endorfina, dopamina i serotonina u mozgu. Tu prednjače sirovi kakao, rogač, sirovi kelj, banane... Na sve to dodati namirnice koje utiču na bolju prokrvljenost i ubrzavaju krv. To su cimet i sve što je ljuto, čili papričica, beli luk, sremuš, rukola, biber, ren, rotkvice, đumbir... Od dodatnih superpomagača, tu su i ulja indijskih biljaka brami i ašvaganda, koja smiruju, a pojačavaju koncentraciju. Postajete mirni a moćni! KOMPLEKS VITAMINA B je najbolje uzeti iz voćnog kvasca, a ne mesa ili pivskog kvasca. KOKOSOVA VODA ima sastav krvne plazme i u Drugom svetskom ratu se davala intravenozno ranjenicima kao transfuzija krvi. Čulna stimulacija takođe može da bude vrlo dragocena. Podrazumeva mirise, naročito miris jagode, koji smiruje, kao i lavande, limuna, cimeta.

MIRIS I UKUS

Brzi i stimulativni obroci: GORILA ŠEJK

ZELENI SMUTI ZA VELIKE NAPORE

SASTOJCI n kašika kokosovog ulja n kašičica sirovog kakao praha n kašičica peruanske make n šaka suvih godži bobica n 5 urmi ili kašika meda n pola kašičice cimeta n prstohvat ljute paprike n banana n šaka badema ili indijskih oraha n šolja-dve tople vode

SASTOJCI n 2 banane n ceo oljušteni limun n kašika meda ili 5 urmi n šaka sirovog spanaća ili veliki zeleni list kelja n 3 čaše vode n pola kruške n 1 pomorandža n pola litre kokosove vode

PRIPREMA Sve sastojke staviti u blender i brzinom munje dobijate piće za dušu i mozak!

PRIPREMA Sve sastojke staviti u veliki blender, naliti kokosovom vodom i izdržaćete ceo dan na predavanjima bez umora i gladi!

ENERGETSKE KUGLICE U blender bez vode staviti malo oraha, lešnika, godži bobica, kašičicu kakao praha, kašičicu peruanske make, kašičicu cimeta, 10 urmi i 2 kašike kokosovog ulja, to sve izraditi u kompaktnu masu i oblikovati kuglice koje se onda uvaljaju u kakao, maku ili susam... Staviti u frižider da se stegnu i nositi na ispit!

KAKO SAM DOVDE STIGLA

Tanja Peternek Aleksić Dramaturg, novinar, autor kultne emisije „TV lica...“

ŠUVARICE

ŠKOLOVANJE BEOGRAĐANKA, SA ZVEZDARE. Tako je počelo u osnovnoj školi koja je nosila ime narodnog heroja Miloša Matijevića Mrše. Tamo su učiteljica Vera i nastavnica srpskohrvatskog, kako se taj predmet nekada zvao, umele da nauče da se škola voli, da čitanje nije smaranje, a moja razredna Emilija Timotić me je pre nekoliko godina obradovala zbirkom pesama koje je napisala u osamdeset i nekoj godini i poslala uz novogodišnju čestitku. Iako je škola kasnije zatvorena i pretvorena u ne znam šta, na FB postoji grupa onih iz „Mrše“ koji su ponosni što su išli u nju.

FAKULTET I FEST

Peta beogradska, usmereno, popularne „šuvarice“ po političaru Stipi Šuvaru koga se danas niko ne seća osim nas koji smo izlazili iz gimnazije sa čudnim zvanjima, pa sam posle završene Pete bila „stručni radnik u službi javnog informisanja“. Nepedagoška bajka o mom prvom profesionalnom angažmanu je da sam pobegla sa časova, a da me je društvo iz razreda prijavilo za takmičenje na Palilulskoj olimpijadi kulture i da sam morala na takmičenje da bi mi razredna opravdala izostanke. U žiriju je bio Radoman Kanjevac, urednik tada veoma popularnog „Indexa 202“, i kao pobednici ponudio mi je da honorarno radim. Tako sam treći i četvrti razred provela malo u školi, a malo više na snimanjima, u montaži i vodeći „Index“ sredom, a za to sam dobijala odličan honorar. Družili smo se sa ekipom iz zagrebačkog Poleta, a neviđeno sam bila polaskana kao klinka kada sam dobila poziv da pišem za Start intervjuje sa ličnostima iz kulture na stranama posvećenim Beogradu, za koje je bilo rezervisano prvih desetak stranica prestižnog magazina iz Zagreba.

DRAMATURGIJU NA FDU UPISALA SAM ODMAH POSLE GIMNAZIJE i mislila sam da je novinarstvo ostalo iza mene. Međutim, svi moji klasići su pozvani da rade bilten FEST-a i nešto što je tek bilo u začetku, lokalnu TV tog festivala. Naravno, uz to je išlo i besplatno gledanje svih filmova. Bila sam među onima koji su pristali i nisam se pokajala. Uz iskustvo Bojana Selimovića i Nebojše Đukelića koji su bili urednici, imala sam neverovatnu sreću da mi prvi gost live u studiju bude legendarni reditelj Miloš Forman. Svi, i gledaoci i mi, obožavali smo ovaj novi neformalni TV program, pa su ljudi ostajali u holu SC da pogađaju koji je film iznenađenja umesto da uđu u salu i pogledaju koji film počinje, jer im je bio zanimljiviji kviz koji smo radili; a sećam se i šutke pankera pred film Sid i Nensi kada su se svi prepali kako ću se izvući kao reporter iz gužve. Valjda sam se tada zarazila novinarstvom.

TELEVIZIJA TREĆI KANAL JE BIO LOGIČAN sled posle nekoliko godina Festovizije i OK kanala. Počeo je u holu Doma pionira i sve je vrvelo od entuzijazma i dobre volje. Jednom prilikom je Rahela Ferari koja je bila prilično rezervisana prema novinarima – s razlogom, ali to je neka druga priča – gostovala u emisiji koju sam radila. Istovremeno je na drugom kraju studija postavljana scenografija u kojoj je proradila fontana i svi su uzviknuli od sreće, a ona je u programu pitala: „Ju, šta to bi?!“ I sve se to čulo i ništa nije bilo perfektno, ali se osećala energija zbog koje se gledaoci i danas sa setom sećaju Trećeg kanala. Kada smo se preselili u SC, pravo iz studija sam jedne večeri otišla u porodilište.

... NORMALAN SVET RTS je već godinama televizija na kojoj radim emisiju „TV lica... kao sav normalan svet“. Ideja je bila da kroz intervju u dokumentarnoj formi, u jednom danu nekog ko je vrhunski u svom poslu, pokažemo kako TV lica žive baš kao i njihovi gledaoci. Tako se danas ove emisije kao jedini TV serijal čuvaju u Kinoteci da jednog dana neki novi klinci, gledajući npr. Milenu Dravić, čuju kako su umetnici živeli i stvarali ovde, kako se Milena branila od sopstvenog straha u vreme bombardovanja fotografišući portrete komšija u skloništu. Jer i to je deo naših života. Od 2002. do danas oko 400 ljudi govorilo je o tome kako žive, kako su počeli i kojim putem su išli, a ostali su ono što želim svima koje volim, ostali su normalan svet uprkos vremenu i izazovima oko nas.

LJUDI KOJI NEMAJU DOVOLJNO VREMENA ČITAJU PRAVE STVARI

čitaj više. Znaj više.

The New York Times

Le Monde diplomatique

R Magazin

Original magazin