Original #8 by Original Magazin

BROJ

M A J 2 0 1 6.

CENA

199 RSD

SPECIJALNO IZDANJE:

KREATIVNOST I DIZAJN NOVI PEČAT SRPSKE MODE ZA ORIGINAL O INSPIRACIJI I USPESIMA GOVORE Svetlana Jaćović, Vlada Savić, Mihano Momosa, Tamara Radivojević, Marko Mitanovski, Ines Janković...

O IGINAL MAGAZIN

INTERVJU

PRIČE IZ

Sloboda Mićalović

MAJSTORSKE

FRENKI I DŽONI NA

RADIONICE

i l s r o l a K K

KAKO NASTAJE UMETNOST

NEMANJA KISO

KOLEVKA ZA USPEH

NI V I U UZRVJ L SKINTE K E

SASVIM DRUGAČIJA MANEKENKA

PROGRAMIRANJE ĆE SPASTI SVET

MLEČNOM PUTU GODINA ŠEKSPIRA Koje bi knjige genije poneo na pusto ostrvo? VI STE DOKTORI Piše Rajna Dragićević

POVRATAK VELIKIH IDEJA + BRETANJA, KELTSKA ŠUMADIJA + GAME OF THRONES + DRVENE NAOČARE IZ ZRENJANINA + BATA SPASOJEVIĆ + GALIJENO FERI + SAVRŠEN CV

SADRŽAJ

RADAR NOVE GENERACIJE ŠTA JE POTREBNO DA POKRENETE USPEŠAN MODNI STARTAP? KAKO SU TO ČINILI ONI KOJI SU DANAS VODEĆI U TOM POLJU, KAKO U SVETU, TAKO I U REGIONU? KOJA JE TAJNA NJIHOVOG USPEHA I DA LI JE DOVOLJNA SAMO VOLJA, ILI JE POTREBNO I MALO SREĆE?

O IGINAL MAGAZIN

36 6

ODBACI APATIJU

VEŠTINE KOJIMA SVAKI MLADI ČOVEK TREBA DA OVLADA I KAKO DA NE PRESTANETE DA RADITE NA SEBI

POSTOJI LI IDEALAN CV

NAJVEĆI SVETSKI POSLODAVCI I PROFESORI SAVETUJU VAS KAKO DA NE POGREŠITE KADA PRAVITE SVOJU „LIČNU KARTU“ I NA ŠTA TREBA POSEBNO DA OBRATITE PAŽNJU

DOSIJE ORIGINALA

NOBELOVAC POL KRUGMAN JE NEDAVNO REKAO DA ČOVEČANSTVO MORA OPET DA POČNE DA SANJA. A ŠTA KAŽU NAŠI GENIJALCI? ORIGINAL JE RAZGOVARAO SA NAŠIM NAJPOZNATIJIM GENETIČAROM DR MIODRAGOM STOJKOVIĆEM I SA VLATKOM VEDRALOM, SRBINOM KOJI JE PROFESOR FIZIKE NA OKSFORDU, I PITAO IH ŠTA NAS ČEKA U BUDUĆNOSTI. BLISKOJ ILI NE, SVEJEDNO

VELIKO PITANJE

STRUČNI PANEL ORIGINALA IMAO JE OVOG MESECA TEŽAK ZADATAK: KOJA MODA JE BILA NAJLEPŠA DO SADA?

ŠTA ZNAČI BITI DOKTOR NAUKA

Pravom doktoru nauka doktorat ne može biti jedan od prvih naučnih radova. Zbog čega toliko ljudi želi titulu doktora nauka? Koje to prinadležnosti izvan naučnih institucija dobija pojedinac sa tom diplomom? Specijalno za Original piše Rajna Dragićević, leksikolog, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu

KREATIVNA GALERIJA

DIZAJNERI ČIJE MODELE PASIONIRANI LJUBITELJI SRPSKE MODE I TE KAKO DOBRO ZNAJU – SVETLANA JAĆOVIĆ, VLADA SAVIĆ, MIHANO MOMOSA, TAMARA RADIVOJEVIĆ, MARKO MITANOVSKI I INES JANKOVIĆ – U RAZGOVORU ZA ORIGINAL POKUŠALI SU DA DETEKTUJU IZVORE SVOJIH NEPRESUŠNIH INSPIRACIJA, OZNAČE NEKE OD PRELOMNIH TRENUTAKA U SVOJOJ KARIJERI, ALI I DA SVOJIM USPEHOM JASNO DAJU DO ZNANJA DA JE U SRBIJI, BEZ OBZIRA NA SVE, IPAK MOGUĆE PRAVITI MODU – I TO BAŠ DOBRU MODU

KAKO NASTAJE MODA

ORIGINALOV ORIGINALNI, KORAKPO-KORAK, VODIČ KROZ ČITAV PROCES STVARANJA JEDNE KOLEKCIJE - U OVOM SLUČAJU ŽENSKE ODEĆE - DIZAJNERKE JOVANE KOBALD, KOJA JE 2009. POKRENULA SVOJU LINIJU

BUDI USPEŠAN: NEMANJA KISO

IKONA

BRUS SPRINGSTIN, THE BOSS

EKSKLUZIVNA KOLUMNA

SER RIČARD BRENSON PIŠE ZA ORIGINAL

DRUGAČIJI INTERVJU

SLOBODA MIĆALOVIĆ O PREDSTAVI „FRENKI I DŽONI“, SARADNJI SA EMIROM KUSTURICOM, LJUBAVI, POČECIMA, INSPIRACIJI, RADU SA DRAGANOM NIKOLIĆEM

UVOD U ŠEKSPIROLOGIJU

KOJE BI KNJIGE GENIJE PONEO NA PUSTO OSTRVO?

UPOZNAJ SVET

VODIČ KROZ BRETANJU NAŠEG DOPISNIKA ŽELJKA PANTELIĆA

PLANETARNI FENOMEN

ZAŠTO SU KNJIGE IZ SERIJALA „PESMA LEDA I VATRE“ I HBO-OV HIT „IGRA PRESTOLA“ TOLIKO OPČINILI SVET?

SARADNICI Za Original će redovno pisati najpoznatiji i najpozvaniji srpski novinari, pisci, autori, dramaturzi... Ali i studenti. Predstavljamo vam neke od saradnika u ovom broju časopisa

MILJANA NEŠKOVIĆ, izvršni urednik Originala, diplomirani je novinar i tek ponekad nas podseti da je bila student generacije. Novinarsku karijeru otpočela je kao novinar i TV autor u redakciji kulturno-zabavnog programa televizije Metropolis, nakon čega prelazi u naučno-obrazovnu redakciju RTS-a. Paralelno se bavi pisanjem za magazine Gracija, Plejboj, a kasnije i Esquire. Bila je izvršni urednik časopisa Plejboj, a čitaoci Nedeljnika pamte je po reportažama.

MARGITA MILOVANOVIĆ Talentovana studentkinja Fakulteta političkih nauka nsatavila je da sarađuje sa Originalom. Volontiranje u Nedeljniku i Originalu jeste njen prvi ozbiljan novinarski izazov, ali ne i prvo radno ili volontersko iskustvo. Govori pet jezika.

Impressum Osnivač Fondacija Novak Đoković Direktor magazina Jelena Đoković

JOVANA RADOVANOVIĆ Novi član redakcije Originala i Nedeljnika Jovana Radovanović je, kao i mnogi koji prave vaš omiljeni časopis, „novinarsko dete“. Počela je karijeru u uglednom NIN-u i radila u brojnim dnevnim novinama i na portalima. Studirala je kompjuterski inženjering i ume da popravlja kompjutere, što je čini računarski najpismenijom među saradnicima Originala.

SOFIJA ŠAJNOVIĆ Diplomirala je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Trenutno radi honorarno za nevladinu organizaciju koja se bavi mentalno nedovoljno razvijenim osobama u Srbiji, i piše tekstove za nekoliko sajtova. Voli Beograd, šetnju pored reke i prelistavanje novina uz jutarnju kafu.

Pomoćnici direktora Aleksandra Radujko i Nebojša Mandrapa Izdavač NIP Nedeljnik Glavni i odgovorni urednik Marko Prelević Grafički urednik Miloš Sinđelić / MaKista Urednik fotografije Igor Pavićević Izvršni urednik Miljana Nešković Lektura Sanja Savić Redakcija Veljko Miladinović, Branko Rosić, Zorica Marković, Jelena Paligorić, Željko Pantelić, Aleksandar Apostolovski, Draža Petrović, Slobodan Maričić, Mihailo Medenica, Vladimir Bogdanović Kontakt original@nedeljnik.co.rs

ALEKSANDRA BABIĆ veruje u onu Pulicerovu da je novinarstvo plemenita profesija koja utiče na moral i svest ljudi. Diplomirana je studentkinja novinarstva na Fakultetu političkih nauka i master studentkinja menadžmenta kulture i medija na Fakultetu dramskih umetnosti. Tokom studija je volontirala na televiziji i radiju B92, nezaboravne trenutke doživela je u proteklih godinu dana radeći na 49. Bitefu i u Bitef teatru. Nagrada „Zoran Mamula“ dala joj je dodatni podsticaj da se bavi novinarstvom i uverila je da su upornost i sveži pristup ključ uspeha.

MARINA DULETIĆ zaslužna je što su mnoge strane ovog broja Originala lepo dizajnirane. Lepša polovina dizajnerskog dueta MaKista, Marina je studirala slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti, gde je najviše radila u tehnici ulje na platnu. Danas eksperimentiše sa digitalnim printovima i kombinovanom tehnikom. Art-direktor je u nekoliko onlajn i štampanih časopisa, a kada se ne bavi dizajnom i umetnošću, pazi na svoje dve omiljene mačke, Garija i Avu.

Marketing Jelena Jevtić jelena.jevtic@nedeljnik.co.rs Štampa Rotografika Subotica Generalni distributer Štampa sistem ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628 Magazin podržala Direct Media

ODBACI APATIJU

VEŠTINE KOJIMA SVAKI MLADI ČOVEK TREBA DA OVLADA Džuli Litkot Hejms, autorka bestselera Njujork tajmsa Kako odgajiti odraslog i dugogodišnja dekanka Stanforda, odgovara na pitanje koje veštine svaki osamnaestogodišnjak treba da ima.

MORA DA BUDE SPOSOBAN DA RAZGOVARA SA NEPOZNATIMA

Sa ljudima sa fakulteta, dekanom, savetnicima, vlasnicima, osobljem u prodavnici, menadžerima ljudskih resursa, šalterskim radnicima, zaposlenima u zdravstvu, vozačima autobusa, majstorima – u realnom svetu. Učimo decu da ne razgovaraju sa nepoznatima umesto da ih naučimo sofisticiranijoj veštini kako da razlikuju nekoliko loših stranaca od onih uglavnom dobrih. Tako deca završe ne znajući kako da pristupe nepoznatoj osobi – sa poštovanjem i kontaktom očima, trebalo bi – za pomoć, za smernicu i vođstvo koje će im biti potrebno u životu.

2. 3.

Predavanja i obaveze, konkurencija, teški profesori, šefovi i ostali... Mešamo se kad postane teško, završavamo zadatke, produžavamo rokove i razgovaramo sa odraslima, tako da deca ne znaju da u normalnom toku života stvari neće uvek biti kako oni žele i da će biti okej bez obzira na sve.

MORA DA BUDE SPOSOBAN DA SE SNAĐE

U novom gradu gde studira ili u novoj zemlji ako studira u inostranstvu ili u novom okruženju, ako živi u domu. Vozimo ili pratimo našu decu svuda, čak i kada mogu da idu autobusom, biciklom ili da prepešače. Tako deca ne znaju put ni kako da dođu s jedne tačke do druge, kako da se snađu u prevozu ili u haosu, kako i kada da napune automobil gorivom ili kako da se odvezu negde.

MORA DA BUDE SPOSOBAN DA ISPUNI SVOJE ZADATKE, POSAO I ROKOVE

Podsećamo decu kada moraju da završe domaći i kada treba to da rade – nekada im pomažući da ga urade, nekada uradimo umesto njih; tako da deca ne znaju kako da naprave prioritete, da hendluju kad su opterećena zadacima ili da ispune rokove, bez toga da ih neko redovno podseća.

MORA DA BUDE SPOSOBAN DA SE NOSI SA USPONIMA I PADOVIMA

MORA DA BUDE SPOSOBAN DA DOPRINESE VOĐENJU DOMAĆINSTVA

Ne tražimo im da više pomognu oko kuće jer studentske obaveze ostavljaju vrlo malo vremena tokom dana osim akademskih obaveza i dodatnih aktivnosti; tako da deca ne znaju kako da podmire sopstvene potrebe, da poštuju potrebe drugih ili da dele svoj deo za dobrobit celine.

MORA DA BUDE SPOSOBAN DA SE NOSI SA LIČNIM PROBLEMIMA

Mešamo se u rešavanje njihovih nesporazuma i umirujemo ih kad su povređeni, tako da deca ne znaju kako da se nose sa konfliktima i rešavaju ih bez naše intervencije.

MORA DA BUDE SPOSOBAN DA ZARADI I UPRAVLJA NOVCEM

Deca nemaju povremene poslove, dobijaju novac od roditelja za sve što žele i što im treba; tako ne razvijaju osećaj odgovornosti za dovršavanje radnih zadataka, odgovornost šefu koji ih ne voli kao roditelji, ili zahvalnost za plaćanje troškova, niti kako da upravljaju novcem.

MORA DA BUDE SPOSOBAN DA RIZIKUJE

Mi im trasiramo ceo put kako bi izbegli sve zamke ili sprečavamo sve moguće padove, tako da deca ne mogu da razviju mudro razumevanje da neuspeh dolazi samo nakon pokušaja i neuspeha i ponovnih pokušaja, ili da će ojačati kad se suočavaju sa stvarima koje su krenule naopako. Zapamtiti: Deca moraju da budu sposobna da urade sve ove stvari bez zvanja roditelja. Ako zovu da pitaju kako, oni nemaju životne veštine.

ODBACI APATIJU

MLEKO, DŽEM OD BRUSNICE I JEDAN SASVIM OBIČAN DAN Piše Bojana Spalević DLASKOM U KAMPOVE U NEMAČKOJ verujem da je oštetim za desetine litara punomasnog mleka, još ako za doručak prste umeša i neka vrsna domaćica koja je džem pripremala tokom cele godine, kombinacija je dobitna. Moj prošlogodišnji kamp obeležili su džem od brusnice i grupa žena iz Muelerhoffa (nekadašnji ambar koji je preuređen i sada predstavlja glavno mesto okupljanja i druženja ljudi u Mitweidi). Sa glavnim zadatkom preuređenja „Bašte smisla“ i izgradnjom zida, devetoro internacionalnih volontera oživeli su i još više zbližili stanovnike malog mesta u blizini Drezdena… Avgustovsko jutro i sunčani zraci, miris svežeg hleba i škripa drvenog poda, probudili su nas. Sto je već postavljen, jer je tim zadužen za „jutarnji“ zadatak uspešno obavio svoj posao. Mleko i džem od brusnice su dovoljni da sa velikom snagom započnemo novi radni dan. Odlazimo u baštu (istu onu „Baštu smisla“ koju sam vam pomenula na početku). Kosimo travu, skupljamo plodove, prebacujemo kamenje, mešamo malter – svi za jednog, jedan za sve! Svi smo motivisani kasnijim odlaskom do gradskog bazena i sa nestrpljenjem iščekujemo da se rashladimo i zabavimo. Radno vreme bazena je do 19 sati, malo je reći da smo čekali minut do 19 kako bismo izašli. Vraćamo se nazad na večeru koja je bila šlag na torti. S obzirom na to da smo ceo dan jeli mafine sa borovnicom, može se reći da je pica došla kao šlag. Posle večere, iako izmoreni, imali smo vremena za još jednu rundu (dobro – dve, tri, pet) Kapitalizma. Dan se završava oko ponoći, nekad i tek počinje jer želeći da upoznamo jedni druge, svaki minut koristimo za duge razgovore. ®

SVET JE KNJIGA – NOVA SEZONA VOLONTERSKIH KAMPOVA Pod sloganom „Svet je knjiga, a volontiranje okreće stranice“ počela je 27. sezona prijavljivanja za učešće u međunarodnim volonterskim kampovima širom sveta. Volonteri Mladih istraživača Srbije – Volonterskog servisa Srbije, 27. godinu zaredom imaju priliku da putuju u više od 80 zemalja. Međunarodni volonterski kampovi okupljaju volontere koji žele da doprinesu poboljšanju uslova života u nekoj zajednici radeći na poslovima od javnog interesa koji su isključivo neprofitnog karaktera (renoviranje ili građevinski radovi, poljoprivredni radovi, rad sa decom ili osobama sa smetnjama u razvoju, arheološki kampovi, briga o životinjama...). Tokom dve do tri nedelje koliko provedu zajedno u nekom od volonterskih kampova, pored rada, volonteri uče nove veštine, razvijaju volonterski stav i aktivan odnos prema društvu u kom se nalaze, ali stiču i prijatelje za ceo život.

BUDI USPEŠAN

Osam stvari koje regruteri za posao primete u vašem rezimeu na prvi pogled* *i četiri stvari koje totalno nisu važne

Priredila Margita Milovanović

ADA REGRUTERI PREGLEDAJU BRDO REZIMEA KANDIDATA (ILI CV-JEVA, KAKO VAM DRAŽE), NA KOJE SE TO VITALNE INFORMACIJE FOKUSIRAJU? Opsežan, zanimljiv i nadasve koristan odgovor na ovo pitanje dobili smo od inženjerke Human Resource sektora kompanije Facebook, Ambre Bendžamin, odnosno regrutera sa prethodnim iskustvom u kompanijama LivingSocial, Google i Expedia. Ambra prvenstveno ističe da kriterijumi zavise od regrutera do regrutera i da važnu ulogu u selekciji informacija o vama ima i priroda posla za koji aplicirate. I Ambra ne pregleda gomile poređanih rezimea jer ona mrzi papir; kod nje je sve onlajn. Takođe, ona radi na regrutaciji starijih zaposlenih, stoga je važno naglasiti da proces automatski izgleda drugačije nego u slučajevima zapošljavanja mladih ljudi koji su tek izmileli s fakulteta i škola – upravo od toga zavisi koliku će ulogu igrati iskustvo i hoće li uopšte biti relevantan faktor. Ambra nam je, takođe, pomogla da smernice u pisanju CV-ja sistematizujemo

u nekoliko segmenata i da na najkoncizniji i najjednostavniji način uputimo sve one u potrazi za poslom na greške koje ne treba praviti i male, korisne cake koje bi vam mogle doneti pobedu u trci za radno mesto. Kako se čita jedan CV ili šta je važno u tom rezimeu?

Poslednji posao i radno iskustvo Ambra navodi da je, pre svega, važno ustanoviti koji je trenutni status kandidata i zašto je uopšte zainteresovan za novi posao. Odustaje li? Ili je, ipak, otpušten? Da li je na svom trenutnom ili poslednjem poslu bio samo nekoliko meseci? Je li poslednje poslovno iskustvo relevantno za poziciju za koju se prijavio? Te informacije mogu reći mnogo o vama, bilo pozitivnog, bilo negativnog. Mogu ukazati na vašu doslednost u radu i spremnost da se suočite sa poslovnim izazovima, vašu sposobnost u rešavanju konflikata i drugih poslovnih dilema. No, isto tako, mogu implicirati i neodgovornost,

BUDI USPEŠAN

nemogućnost adaptacije na različita poslovna okruženja i neumešnost u nošenju sa pritiskom i drugim poteškoćama s kojima se možete suočiti.

Status trenutne ili pređašnje kompanije

„Mi regruteri zevamo u te dokumente po čitav bogovetni dan. Ubacite poneki fazon ponegde, pobogu.“ Ambra objašnjava da nije neophodno strogo se držati propisanih rigidnih okvira; štaviše, poželjno je biti slobodan u izražavanju onih kreativnijih, „ljudskih“ strana ličnosti. „Recite koliko volite ‚nutelu‘ (i ja to imam u svom CV-ju)“

„Neću lagati“, govori Ambra, „jesam snob kada su kompanije u pitanju. Ali to nije zato što mislim da su neke kompanije bolje od drugih (iako jeste tako), već je pitanje toga koliko brzo mogu da odredim okvirne reference.“ Dodaje da je posebno teško uraditi to kada je kandidat radio isključivo u nepoznatim preduzećima za koje regruter nije čuo. Kada je nemoguće odrediti status kompanije, onda se vaš curriculum vitae mora iščitavati podrobnije i pažljivije, što nije poseban problem osim ukoliko je loše koncipiran ili prepun pravopisnih grešaka. Ali Ambra je već svakako izgubila interesovanje za vas u tom slučaju.

Sveukupno iskustvo Ovaj segment analize rezimea bavi se pitanjima da li u vašoj karijeri postoji ikakav progres, posedujete li osećaj odgovornosti i da li su vaše navedene osobine podudarne sa prohtevima kompanije u kojoj aplicirate.

Ključne reči Pretragu ključnih reči u vašoj biografiji Ambra vrši putem komandi Ctrl + F i u polje za pretragu ukucava sve reči koje bi mogle ukazati da imate iskustva u tačno onoj branši u kojoj biste želeli da radite – poslovna inteligencija, MBA, Javascript...

Pauze Ukoliko ste u svojoj karijeri napravili pauzu, ma koliko ona trajala, Ambra objašnjava da sa tim nema problem. Ne smetaju joj pauze, sve dok postoji objašnjenje. Možda ste uzeli nekoliko godina slobodno da biste odgajali decu („Skidam kapu za to!“) ili ste okušali sreću u pokretanju sopstvenog biznisa i neslavno završili, samo to bez ustručavanja recite, objasnite šta se to zbilo i nema frke. Nedostataj bilo kakvog pojašnjenja je mnogo problematičniji.

BUDI USPEŠAN

Prisustvo na internetu Ambra govori i da je (pr)overavanje ličnih domena na internetu poput naloga na Twitteru i sl. jedan od neizbežnih koraka u ovom procesu; ona sama na link ka jednom od profila ili sajtova kandidata klikne gotovo uvek i to je jedna od njenih omiljenih stvari vezanih za ovaj posao. Ali Ambra se ne bavi previše onim što piskarate po Twitteru, već je interesuje koga pratite i ko prati vas.

Logistika Lokacija, kvalifikovanost za rad u zemlji i slične tehničke stvari. Ambra ovaj posao obavi za tridesetak sekundi. Međutim, ukoliko joj se kandidat svidi, ona će se pozabaviti njegovim rezimeom mnogo pažljivije. Ako odluči da sa kandidatom popriča telefonom, svakako će njegovu biografiju temeljno obraditi i, isto tako, neće se udubljivati u vaš rezime ukoliko niste prošli bazičnu proveru.

STVARI NA KOJE SE RETKO OBRAĆA PAŽNJA Formalno obrazovanje Iako na mesečnom nivou pročita na stotine CV-jeva, Ambra govori da se ne seća da je bar jednom posebno obratila pažnju na segment formalnog obrazovanja. Važnost tog aspekta, podrazumeva se, u direktnoj je korelaciji sa vrstom posla za koji kandidat aplicira i pozicijom u preduzeću, ali umnogome zavisi i od senzibiliteta regrutera. Ono što je gotovo uvek primarni fokus jeste iskustvo. „Iskustvo je kralj“, objašnjava Ambra. Postoje slučajevi u kojima menadžer zapošljavanja zahteva određeni pedigre, ali se to sve ređe dešava. I, naravno, takođe zavisi od same industrije i kompanije. U tehnološkim kompanijama poput Googlea i Facebooka, obrazovanje je mnogo važniji element nego u nekim industrijama drugog tipa.

Fensi koncipirani CV-jevi Iako manje važna stavka, i ovde postoje izuzeci. „Obožavam maštovito osmišljene i koncipirane rezimee. Obožavam. Čak sam na Pinterestu počela da čuvam i skupljam sve te lepo osmišljene i izvedene biografije.“ Ipak, treba imati na umu da kada za posao aplicirate onlajn, većina kompanijskih sistema za aplikacije konvertovaće vaš CV u običan tekst radi preglednosti i efikasnije selekcije informacija, te regruter zapravo i neće uspeti da vidi koliko je kul vaš rezime. Upravo zato, ukoliko imate u planu da sa svojom biografijom uradite nešto zanimljivo, Ambra preporučuje da uz to priložite i čist tekst, kako podaci iz procesa konvertovanja ne bi izašli nezgrapni i nepregledni. Naravno, i formatiranje teksta veoma je važno, stoga vodite računa da tekst uvek bude u PDF formatu. Ambra je, doduše, od onih koji će vam tražiti onu fensi verziju ukoliko joj se dopadnete i treba da vas predstavi menadžeru zapošljavanja.

Možda ste uzeli nekoliko godina slobodno da biste odgajali decu ili ste okušali sreću u pokretanju sopstvenog biznisa i neslavno završili, samo to bez ustručavanja recite, objasnite šta se to zbilo i nema frke. Nedostatak bilo kakvog pojašnjenja je mnogo problematičniji

BUDI USPEŠAN

Neumesni lični detalji Iako je integrisanje ličnih detalja i informacija poput bračnog i porodičnog statusa (jeste li u braku i imate li dece), fotografija i sličnih stvari normalna i uobičajena praksa u mnogim zemljama, Ambra navodi da za mnoge poslodavce i regrutere taj običaj ume da bude neprijatan. Stoga, ne bi bilo zgoreg istražiti prethodno kakva je forma poželjna i takvu i ispuniti.

Propratna pisma „Mrzim ih i retko ih čitam“, kaže Ambra. Navodi i da je sličan slučaj sa mnogim njenim kolegama, ali da je činjenica da postoje i oni koji obraćaju pažnju na propratna pisma. Takođe primećuje da ih kandidati sve ređe šalju. „Ukoliko ih ipak šaljete, bolje bi vam bilo da budu prokleto dobra“, upozorava regruterka. „Mislim da većina kompanija koja traži ta propratna pisma zapravo to radi kako bi u startu eliminisala ljude koji se nisu potrudili da pažljivo pročitaju uputstva.“

STVARI KOJE SU POŽELJNE Unošenje ličnosti „Mi regruteri zevamo u te dokumente po čitav bogovetni dan. Ubacite poneki fazon ponegde, pobogu.“ Ambra objašnjava da nije neophodno strogo se držati propisanih rigidnih okvira; štaviše, poželjno je biti slobodan u izražavanju onih kreativnijih, „ljudskih“ strana ličnosti. „Recite koliko volite ‚nutelu‘ (i ja to imam u svom rezimeu).“ Važno je, naravno, izneti detalje o iskustvu i znanju što profesionalnije, ali postoje načini da i to deluje umesno zabavno, „uskršnje jaje u rezimeu“, kako je to Ambra figurativno objasnila.

Ubacivanje URL-ova za druge internet profile Baš to, linkujte svoje profile na društvenim mrežama sve dok to ne ugrožava vaš osećaj privatnosti. Izaberite ih pametno: samo razmislite o tome šta biste voleli da vaš poslodavac vidi, a šta nikako ne bi trebalo.

Navođenje ličnih projekata Ambra gotovo svakog kandidata tokom telefonskog intervjua pita čime se bavi u slobodno vreme.

Preuveličavanje ili, direktno, laganje o vašim sposobnostima, znanju, veštinama i zvanjima možda vam može trenutno poboljšati poziciju u procesu selekcije kandidata, ali uvek će važiti ona stara dobra – ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji. Bez ikakve sumnje, apsolutno uvek je bolje držati se tačnosti po pitanju vaših kvalifikacija, ma koliko one skromne bile. „Istina u jednom trenutku izađe na videlo“

„Uvek sam inspirisana time. I to mi pokazuje da gajite strast ka svojoj profesiji i izvan vremenskog okvira od 9 do 5 (koje, uzgred budi rečeno, skoro da i ne postoji više).“

STVARI KOJE SU DEFINITIVNO NEPOŽELJNE Korišćenje MS Word obrazaca za CV „Tačka.“ Ambra je sigurna da ovu stavku ne treba dodatno pojašnjavati, već je njen negativni kontekst očigledan, pogotovo kada se u obzir uzme sloboda kreativnosti koju ona zdušno zagovara.

Pisanje rezimea u prvom licu Prvo lice uopšte nije poželjno u bilo kojem poslovnom dokumentu, međutim, pošto ovde nije reč o ugovoru ili molbi, ovo pravilo nije isključivo. „Izuzetak su oni koji to umeju da urade pametno“, kaže Ambra.

Prevelik broj stranica Ukoliko niste fakultetski profesor sa velikim brojem objavljenih radova, apsolutno vam nije potrebno više od osam stranica ako pitate Ambru. Tako ne odajete utisak impresivnosti, već preterivanja i neodmerenosti. „Sažmi to, momče, s‘il vous plait.“ A i Ambru ne interesuje to što ste vi radili u KFC-u 1988. godine. Super za vas, ali ne, nije relevantno.

Mešanje prvog sa trećim licem i prezenta sa perfektom „Izaberite lice, izaberite vreme i onda ga se držite.“ Doslednost je, pored činjenice da je cenjena i poželjna, takođe odraz vašeg intelekta i umeća da se držite forme koju ste izabrali. Rezime treba da bude kohezivan, razumljiv i uobličen tako da bude čitljiv i smislen. Ambra predlaže treće lice i perfekat.

Slanje CV-ja u papirnoj formi poštom ili faksom „Trenutna diskvalifikacija. Nema prolaza.“ Činjenica je da je tehnološki razvoj doneo sa sobom nove principe u komuniciranju koji se primenjuju u gotovo svim oblastima. Zato je i ovde neophodno ići u korak sa modernizacijom rada i prilagoditi se novim prohtevima koje ona sa sobom nosi.

Preuveličavanje u navođenju zvanja i sposobnosti Preuveličavanje ili, direktno, laganje o vašim sposobnostima, znanju, veštinama i zvanjima možda vam može trenutno poboljšati poziciju u procesu selekcije kandidata, ali uvek će važiti ona stara dobra – ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji. Bez ikakve sumnje, apsolutno uvek je bolje držati se tačnosti po pitanju vaših kvalifikacija, ma koliko one skromne bile. „Istina u jednom trenutku izađe na videlo.“ ®

ODBACI APATIJU

GENERACIJA Y, DRUGI DEO

Uporedni dnevnik milenijalaca u Srbiji Original nastavlja veliko istraživanje i debatu o milenijumskoj generaciji u našoj zemlji. Nakon „otvaranja“ teme u prošlom broju, kada smo videli razliku između stranih i domaćih pripadnika generacije Y, u ovom se okrećemo striktno domaćim temama

Piše Aleksandra Babić

SPILJENI U SRBIJI IZMEĐU 1980. I 2000, OPKOLJENI DRUŠTVENOM, EKONOMSKOM I POSLERATNOM KRIZOM, MLADI I ŠKOLOVANI, S UROĐENIM PREDISPOZICIJAMA ZA BRZ RAZVOJ, A IPAK INFICIRANI PESIMIZMOM I SKLONI „BLEJI“. Naslednici bebi-bumera, a prethodnici alfa generacije. Milenijalci u Srbiji. Od njih su velika očekivanja, ali oni se dave u sopstvenoj apatiji. Lebdeći između želja i realnosti, ostaju ukopani u ničijoj zemlji. Šta je problem mladih koji broje od 16 do 36 godina? Oni nešto stariji, preko svojih leđa osetili su vihor društvenih i životnih pretresa, ratova, studentskih protesta, a iznad grbače i dalje im se vije nedovršena tranzicija. Vihore su pregurali, ali kao da ih je njihova jačina šibnula tek koju godinu kasnije. „Te devedesete uticale su na mene kada su prošle, kada sam ih postala svesna. Shvatila sam koliko su razorile zemlju i generacije koje su u tom periodu bile u naponu intelektualne i radne snage“, kaže tridesetjednogodišnja Jovana. Taman kada su pomislili da je neveselim devedesetima došao kraj, suočili su se s činjenicom da je nesrazmernost posla i stručne spreme „normalna stvar“. I dok su se oni rođeni u prvoj polovini osamdesetih nadali da do toga neće doći, ovi mlađi odrastaju svesni toga. Profesor psihologije na Univerzitetu Klark, Džefri Džensen Arnet u svojoj knjizi Nastajuća odraslost (Emerging Adulthood) tvrdi da današnji ipsilonovci „ne traže samo posao, već žele nešto što je više nalik pozivu koji će biti izraz njihovog identiteta“. Potera za identitetom u bezidentitetnoj zemlji sa zavidnim nivoom mladih na birou nezaposlenih ne nalikuje idiličnoj slici. Iako svesni problema, čini se da milenijalci češće vešto pribegavaju ignorisanju nego suočavanju. I dok tragaju za svojim identitetom, šta se sa njima zbiva? „Previše razmišljanja, overthinkinga, previše sposobnosti davanja dobrih saveta drugima, a malo od toga primenjeno i na sebe. Sposobnost empatije, nesposobnost rešavanja svojih problema. Dakle, beg od sebe preko drugih“, kaže dvadesetčetvorogodišnja Jovana pokušavajući da dočara vrtlog u svojoj glavi. A zašto neki od silnih ingenioznih lekova koje preporučuje drugima ne primeni i na sebe? „Možda zato što smatram da time što posavetujem drugog, imam utisak da sam nešto uradila i za sebe, a to je, naravno, varka.“ I dok roditelji, bebi-bumeri, skoro da nisu ni znali šta anksi-

oznost znači, najveći broj milenijalaca koji se obrate psihologu dobija upravo tu dijagnozu. Vojislav Ðinđić, dvadesetsedmogodišnji psiholog, i sam pripadnik generacije Y, pokušava da do kraja rasplete klupko i otkrije šta nas to čini anksioznim. „Nemogućnost poimanja širokog spektra neizvesnosti koji se kroz realnost nužno nameće. Konkretno, u osnovi anksioznosti najčešće stoji rigidno, kategoričko uverenje: ’Moram biti siguran’, kao i pogrešna percepcija sopstvenih kapaciteta: ’Ne mogu da podnesem neizvesnost.’“

Teža lenjost nego bolest Ideali u smogu, budućnost u magli, pa ih veća mogućnost izbora (koja uz prethodna dva faktora izgleda kao kredit sa basnoslovnom kamatom) ne motiviše da krenu napred. Sami sebe percipiraju kao lenje, ne libe se da to priznaju i odmah odgovaraju na pitanje „zašto?“, pitanje po kome su kao generacija i dobili ime (generation why). Pa zbilja, zašto smo lenji? Jovana misli da je pronašla svoje „zato“: „Kada imaš utisak da si ostario prevremeno, što je, smatram, jedan od najkarakterističnijih simptoma nas milenijalaca, ništa te ne pokreće da učestvuješ u društvu aktivno. Misliš da već znaš i više nego što treba za tvoje godine, platio si ceh i to je to.“ Jovanina vršnjakinja Maja kritički se osvrće na svoju generaciju. Misli da smo predugo skrivani u zaklonu suknje, i da su nam roditelji pružili taj luksuz da dugo stojimo u međuprostoru između adolescencije i odraslog čoveka. „Iako su naši roditelji imali veću šansu za zaposlenje, mi imamo veći izbor. A imamo i njih koji su tu da podržavaju i volontiranje i parazitiranje u njihovoj kući do 35. godine.“ Međutim, Jovana ima drugačije tumačenje. Suknja ispod koje bismo se skrili za nas je ostala kratka, dok su naši roditelji iznad sebe imali ne kratku, već onu do poda. „Naši roditelji su, budući da smo odrastali devedesetih, kvalitativno vrlo malo vremena provodili sa nama na onaj način na koji nam je to bilo potrebno. Zbog raznih inflacija, tranzicija, Kosova i sličnog, učinili su da intelektualno možda prerano sazrimo, da imamo utisak da zato sve možemo, a malo toga su nam pokazali praktično. Konzervativna okolina najduža je od svih suknji jer ima jasno uređena pravila: znalo se kad se izlazi, kad se vraća, znalo se da

ODBACI APATIJU

„Film Vlažnost može da ponudi odgovor na to pitanje. Umesto ljubavi, čini mi se da pravimo koncept u kome gradimo našu idealnu sliku o ljubavi. Tako se često dešava da partnere uklapamo u sopstvene željene obrasce ponašanja, pa se ta slika lako rasprsne u dodiru sa realnošću. Onda sledi ona dobra stara: ‚Bolje biti kvalitetno sam, nego u lošoj vezi‘, potom samoća, a za njom depresija, strah od toga da ćemo uvek biti sami“, pojašnjava Jovana, a njena godinu dana mlađa drugarica Bisenija dodaje da veliki uticaj na poimanje ljubavi ima i sveprisutna turbo-folk „kultura“. „Mladi pevuše stihove poput: ’Nisam više mamina princeza, kraljica sam neozbiljnih veza.’ Treba dubinski analizirati značenje svih tih pesama, a potom utvrditi kakav uticaj one imaju na našu psihu“, nagoveštava Bisenija i zaključuje da odrastanje u atmosferi devalorizacije porodičnih vrednosti i stihova poput ovih može stvoriti krivu sliku ljubavi.

Mama, tata, zašto (ni)ste krivi?! poljubac znači vezu, a veza često i brak. Ta pravila te na neki način štite. Naši su roditelji o Drugom svetskom ratu slušali od naših dedova. Bili su mladi u doba najvećeg oporavka od njega, pravi krah i raspad sačekali su ih kada su se ideali bratstva i jedinstva srušili, a tada su već bili formirane ličnosti. Mi smo odrastali u atomskim skloništima i posle toga je za nas sve bilo polivalentno i relativizovano. Kada smo izašli, već smo bili ’veliki ljudi’, te se starosna dob dosta okrenula. Sami smo sebi počeli da diktiramo vreme i do dvadeset pete već proživeli ono što je za generaciju X bio tabu, koji se samo na filmovima mogao razrešiti.“

A gde je tu ljubav? Da li nam u neprestanoj trci za smislom smisao uporno izmiče, a trčeći sprint zaboravljamo i na ljubav? Maja kaže da je ljubav i dalje tu, samo u nešto drugačijem pakovanju. „Mislim da ljubav danas nije ništa ni dobila ni izgubila na značaju u odnosu na ranije. Samo se o njoj više pričalo. To što su naše bake održavale brakove i po 50 godina, ne znači da su bile srećnije i da su se tada više voleli nego danas. Bilo je tada i monotonije i prevare, ali se o tome ćutalo.“ Ali kakva je ta današnja „druga ljubavna ambalaža“?

I DOK RODITELJI, BEBI-BUMERI, SKORO DA NISU NI ZNALI ŠTA ANKSIOZNOST ZNAČI, NAJVEĆI BROJ MILENIJALACA KOJI SE OBRATE PSIHOLOGU DOBIJA UPRAVO TU DIJAGNOZU. VOJISLAV ĐINĐIĆ, DVADESETSEDMOGODIŠNJI PSIHOLOG, I SAM PRIPADNIK GENERACIJE Y, POKUŠAVA DA DO KRAJA RASPLETE KLUPKO I OTKRIJE ŠTA NAS TO ČINI ANKSIOZNIM. „NEMOGUĆNOST POIMANJA ŠIROKOG SPEKTRA NEIZVESNOSTI KOJI SE KROZ REALNOST NUŽNO NAMEĆE. KONKRETNO, U OSNOVI ANKSIOZNOSTI NAJČEŠĆE STOJI RIGIDNO, KATEGORIČKO UVERENJE: ’MORAM BITI SIGURAN’, KAO I POGREŠNA PERCEPCIJA SOPSTVENIH KAPACITETA: ’NE MOGU DA PODNESEM NEIZVESNOST’“

Rastrzani između roditelja kontrol-frikova i beskonačne neizvesnosti, milenijalci su razapeti između onog „teži nekoj sigurnosti“ i „više ništa nije sigurno“. „Izgubili smo se u mrežama virtuelne komunikacije, spetljali se u sopstvenom relativitetu, a oko nas je kakofonija. Da, definitivno nismo kontrol-frikovi, a ponekad očajnički želimo to da budemo. Možda i pucamo po šavovima upravo zbog nemogućnosti da napravimo plan i strogo ga se držimo.“ Otkako je psihoterapije, glavni krivci su uvek roditelji i njihova generacija. Neretko čujemo optužujuće komentare upućene roditeljima da su oni krivi jer su nam „takvu zemlju ostavili“. Ali da li je stvarno tako? „Roditelji nas milenijalaca bili su opterećeni diskursom o Nemcima i višečasovnim putešestvijem do škole, kroz sneg naravno, naša generacija pričom o redu, radu, disciplini, poštovanju, pruzi Beograd–Bar koja je na kraju imala nešto krvaviji epilog od onog kada pukne žulj na radnoj akciji. Tako da sam siguran i da će naša generacija svoje potomke opteretiti nekim isto tako licemernim bremenom. Pitanje promene ipak ostaje stvar lične odgovornosti, ma koliko da nam je lakše da ’njih’ obeležimo kao krivce što su nam podvalili da je život nešto sasvim drugačije“, zaključuje mladi psiholog Vojislav. ®

BUDI OBRAZOVAN

Šta znači biti „doktor nauka“ Specijalno za Original piše dr Rajna Dragićević, leksikolog, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu Da bi postao pravi doktor nauka, naučnik se godinama priprema, radi, piše i objavljuje naučne radove kako bi stekao veštinu akademskog pisanja i dobio dovoljno znanja i ideja za početak rada na doktoratu. Koliko je samo radova koje mentori vraćaju kandidatima na doradu isključivo zbog nedovoljno zrelog naučnog stila! Pravom doktoru nauka doktorat ne može biti jedan od prvih naučnih radova. Zbog čega toliko ljudi želi titulu doktora nauka? Koje to prinadležnosti izvan naučnih institucija dobija pojedinac sa tom diplomom?

BUDI OBRAZOVAN

une su novine vesti o plagiranim naučnim radovima i doktoratima. Oglasila se ovih dana čak i Akademija. Sve je više političara i ljudi drugih struka koji žele da postanu doktori nauka, a da bi došli do cilja, ne biraju sredstva. Postavlja se pitanje zbog čega toliko ljudi želi titulu doktora nauka. Da li je zaista lakše postati direktor, ministar ili premijer sa titulom doktora nauka nego bez nje? Zar završen fakultet više nije dovoljan uslov na putu ka rukovodećim položajima? Koje to prinadležnosti izvan naučnih institucija dobija pojedinac sa tom diplomom? Da bi se stekla diploma pravog doktora nauka, potrebne su godine predanog rada i potpune posvećenosti samo svom doktoratu. Koliko dobija, a koliko gubi osoba koja se svakodnevno pojavljuje u medijima, obavlja bezbroj funkcija, prisustvuje na političkim i drugim sastancima, aktivno učestvuje u javnom životu, a onda se jednog jutra probudi kao doktor nauka? Zar takva osoba zaista misli da će tako stečenim doktoratom porasti njen ugled u društvu? Zar misli da se ne vidi da u taj doktorat nije uloženo dovoljno vremena i energije? Koga to treba ubediti u značaj takve diplome kada u nju ne veruju ni podređeni, a ni nadređeni saradnici u poslovnoj hijerarhiji, ni porodica, ni najbliži prijatelji, a kamoli intelektualna javnost u koju se, tobože, uključuje takav doktor nauka?

DA BI POSTAO PRAVI DOKTOR NAUKA, naučnik se godinama priprema, radi, piše i objavljuje naučne radove kako bi stekao veštinu akademskog pisanja i dobio dovoljno znanja i ideja za početak rada na doktoratu. Koliko je samo radova koje mentori vraćaju kandidatima na doradu isključivo zbog nedovoljno zrelog naučnog stila! Pravom doktoru nauka doktorat ne može biti jedan od prvih naučnih radova. A imaju li takvu naučnu pripremu brojni doktori nauka u javnom i političkom životu Srbije? Zapitaju li se ponekad da li bi možda imali veći ugled da su se zadržali samo na diplomi osnovnih studija koju su dobili u vreme dok su bili anonimni i koju su, možda, zaista zaslužili? Instant doktori nauka ne znaju da pravi doktor nauka ne završava svoje obrazovanje sticanjem doktorske diplome. Naprotiv, njegov pravi naučni život tada tek počinje. Diploma doktora nauka obavezuje na kontinuirani naučni rad. Ta diploma je kamen odgovornosti oko vrata i treba moći i znati nositi ga. Doktor nauka je zadužen da doživotno naučno unapređuje svoju struku i nauku. On je dužan da

SVAKODNEVNI ŽIVOT PRAVOG DOKTORA NAUKA PODRAZUMEVA ODREĐENU IZOLACIJU OD DRUGIH LJUDI I AKTIVNOG DRUŠTVENOG ANGAŽMANA. BEZ IZOLACIJE NEMA NAUČNOG ŽIVOTA. ZNANJE SE STIČE I UNAPREĐUJE SAMO SATIMA I SATIMA VREDNOG RADA ZA SVOJIM PISAĆIM STOLOM

DOKTOR NAUKA MORA DA SE ODREKNE MNOGIH JAVNIH DEŠAVANJA. SUMNJIV JE KVALITET RADA ONOG DOKTORA NAUKA KOJI IMA VREMENA ZA BEZBROJNE HOBIJE. NAUČNI RAD OKUPIRA I OBUZIMA ČOVEKA CELOG

bude upoznat sa najnovijom domaćom i svetskom literaturom u svojoj oblasti. Ako doktor nauka ne prati dešavanja u svojoj nauci, ko to treba da radi? Na koje to naučne konferencije idu naši instant doktori? Gde to oni objavljuju naučne radove zasnovane na svojim najnovijim istraživanjima? UPORNOST I VOLJA JESU POTREBAN, ALI NISU DOVOLJAN USLOV ZA NAUČNI ŽIVOT. Potrebno je biti i talentovan za nauku. Malo je onih koji imaju razvijene obe ove komponente. Ima vrlo inteligentnih i vrednih mladih ljudi koji nisu talentovani za nauku. Ovo ne treba shvatiti kao njihov hendikep, već kao činjenicu da je za svako zanimanje potreban preduslov. Ko nema talenta za nauku možda bi trebalo da razmisli o drugačijem životnom putu, a ne o životu doktora nauka. Svakodnevni život pravog doktora nauka podrazumeva određenu izolaciju od drugih ljudi i aktivnog društvenog angažmana. Bez izolacije nema naučnog života. Znanje se stiče i unapređuje samo satima i satima vrednog rada za svojim pisaćim stolom. Doktor nauka mora da se odrekne mnogih javnih dešavanja. Sumnjiv je kvalitet rada onog doktora nauka koji ima vremena za bezbrojne hobije. Naučni rad okupira i obuzima čoveka celog. Da li se naši instant doktori nauka zaista odriču nečega da bi se izolovali i pisali? I kakvu to onda poruku o sebi žele da pošalju instant doktori? I kome se obraćaju? Možda im se niko ne bi podsmevao da su ostali ono što stvarno jesu. Možda bi im se moglo verovati da i u drugim sferama života nisu skloni otimanju onoga što im ne pripada. Neka se zamisle naši instant doktori nauka, a još više one javne ličnosti koje to tek žele da postanu: kada se sve sabere i oduzme (i razvlačenje delova doktorata po tabloidima, i ugled, i plata, i napredovanje, i stranka, i podsmeh okoline, i bajka o carevom novom odelu, i „Jeste plagijat, neću da se izvinim“, i fakulteti na livadama i pašnjacima) – da li su više dobili ili izgubili? ®

DOSIJE

POVRATAK VELIKIH PREVAZILAŽENJE GRANICA JE ONO ŠTO NAS ČINI JEDINSTVENIMA Piše Zorica Marković

DOSIJE

Jurij Milner, ruski milijarder, udružen sa Stivenom Hokingom i Markom Zakerbergom, pokrenuo je istraživački program „Starshot“, vredan sto miliona dolara. Taj novac bi trebalo da se upotrebi kako bi se dokazalo da sonda može da stigne do Alfa Kentaurija za samo dvadeset godina. Ceo projekat mogao bi da dostigne vrednost od pet do deset milijardi. Javnost se ponekad iznenadi kad shvati koliko ljudi ima potrebu da se bavi velikim idejama. Nobelovac Pol Krugman je nedavno rekao da čovečanstvo mora opet da počne da sanja. A šta kažu naši genijalci? Original je razgovarao sa našim najpoznatijim genetičarom dr Miodragom Stojkovićem i sa Vlatkom Vedralom, Srbinom koji je profesor fizike na Oksfordu, i pitao ih šta nas čeka u budućnosti. Bliskoj ili ne, svejedno

DOSIJE

TA LJUDSKA BIĆA ČINI JEDINSTVE- nom Hokingom i Markom Zakerbergom, pokreNIM? Verujem da ono što nas nuo je istraživački program „Starshot“, vredan sto čini jedinstvenim jeste preva- miliona dolara. Taj novac bi trebalo da se upotrebi zilaženje naših ljudskih grani- kako bi se dokazalo da sonda može da stigne do Alfa ca. Veliki Stiven Hoking, koji Kentaurija za samo dvadeset godina. sanja velike snove a boji se ve„Svi, uključujući mene, mislili smo da to nije bilo štačke inteligencije, u pravu je moguće tokom našeg života“, kaže Milner koji je kada kaže da smo stvoreni da se igramo arhitekata hrabro investirao u društveno-medijske kompanije, sveta, barem svog. Ali i da nedostaje ona potreba čove- uključujući i osam procenata. Milner je kao mali čičanstva da se bavi svetovima iznad sebe. Toga je odu- tao Ajzaka Asimova i Karla Sejgana. Na Nacionalvek bilo, pa i onda kada smo se klanjali totemima ili nom univerzitetu u Moskvi studirao je fiziku. Gootkrivali sazvežđa. dine 2012, nakon što je njegovo bogatstvo dostiglo „Danas smo posvećeni sledećem velikom cilju u milijarde, Milner je pomogao da se osnuje veoma kosmosu, jer mi smo ljudi i naša priroda je da le- važna naučna nagrada, koja svakom od trojice dotimo“, tako kaže Hoking, koji se priključio ruskom bitnika dodeljuje tri miliona dolara, više nego duplo milijarderu Juriju Milneru i Marku Zakerbergu u od Nobelove nagrade. otkrivanju planeta izvan našeg sazvežđa. Prošle godine je finansirao najambiciozniji proČovek je oduvek sanjao da putuje nebom, da ot- gram SETI, istraživanje inteligentnog života u svekriva zvezde iz drugih galaksija. miru. Na južnoj hemisferi neba postoji konstelacija kenMilner je, kao i mnogi ruski dečaci šezdesetih, taura koji drži odapetu strelu, s podignutom nogom dobio ime po Gagarinu, prvom čoveku u orbiti. u galopu. Na prednjem kopitu te kreature je zvezda Na 55. godišnjicu prvog istorijskog leta, Milner koja već dugo hipnotiše čovečanstvo, koliko svetlo- je obelodanio projekat Alfa Centauri, u finansijskom šću, toliko i blizinom našem parčetu neba. srcu Silicijumske doline. Operaciju će voditi bivši Kao najbliži zvezdani sistem Zemlji, Alfa Ken- šef jednog od najvećih istraživačkih centara NASA tauri je, sasvim prirodno, čest predmet ljudskih sno- Pit Vorden. va o letenju. Milner želi da njegovih sto miliona dolara bude Već četiri veka, od naučne revolucije, čovečanstvo je zahvaljujući nekim moćnim instrumentima sve više obraćalo GLOBALNO ZAGREVANJE ĆE SE MOŽDA REŠITI TAKVOM pažnju na Alfa Kentauri. Godine 1689, EFIKASNIJOM TEHNOLOGIJOM. A MOGUĆE JE I DA ĆEMO jezuitski sveštenik Žan Rišar fiksirao je svoj teleskop na kometu, koja je prola- MORATI DA EVAKUIŠEMO ZEMLJU I KOLONIZIRAMO NEKU zila figuru „kentaura“. Bio je zapanjen DRUGU PLANETU. DA LI ĆE KVANTNA TEHNOLOGIJA I kad je shvatio da je pronašao jednu, ne TU DA POMOGNE I UBRZA TRANSPORT KROZ KVANTNU dve zvezde koje trepere, dok je treća otkrivena 1915 – mali, crveni satelit dve TELEPORTACIJU? TO SU SVE VELIKA PITANJA KOJA ZAVISE OD centralne zvezde, nalik našem Suncu. NAŠEG PROGRESA U POVEZIVANJU MIKRO I MAKRO SVETOVA Astronomi su sada u potrazi za planetama u okruženju. Kada se Vlatko Vedral, profesor na Oksfordu i u Centru kaže da je Alfa Kentauri najbliži zvez- za kvantnu tehnologiju na Univerzitetu u Singapuru dani sistem Zemlji, to ne znači da je on baš tako blizu. Čak dvadeset pet biliona milja am- upotrebljeno za istraživanje prototipa sonde koja bisa je među nama. Svetlost sa će moći da šalje slike na Zemlju. Prema nekim proAlfa Kentaurija putuje do Zemlje cenama, slike bi stizale za manje od pet godina od brzinom od 186.000 milja na sat, a trenutka kada sonda stigne do zvezde. „Inženjeri su ipak joj je potrebno više od četiri godine da stigne. mi rekli samo da će biti u stanju da stigne do kontiInženjeri su proveli decenije pokušavajući da napra- nenata“, rekao je Milner. Milnerova inicijativa „Starshot“ prilično se razlive letelicu koja bi putovala nezamislivim brzinama, i uspeli su. Sonda „New Horizons“ koja je stigla do kuje od svih dosadašnjih ulaganja u međuzvezdana Plutona naš je najbrži svemirski brod. Može da pre- istraživanja. Godine 2012, DARPA, agencija Miniđe više od milion milja za jedan dan. Ali ako bismo starstva odbrane SAD za razvoj novih tehnologija poslali „New Horizons“ do Alfa Kentaurija, bile bi za vojsku SAD, pokrenula je svoj projekat sa samo mu potrebne desetine hiljada godina od sada da ga milion dolara. U to vreme, najveći broj teorija o dostigne. Međuzvezdana putovanja sa postojećim međuzvezdanim letovima bio je na nivou maštarija inženjera ili su istraživanja bila preskupa da bi bila pogonskim sistemom i dalje su nezamisliva. Ipak, nova tehnologija bi mogla da bude na putu. nastavljena. Neka su procenjivana na bilione dolara. Jurij Milner, ruski milijarder, udružen sa Stive- Milnera su uvek zanimala visokorizična ali izuzetno

DOSIJE

važna istraživanja. Pre nego što se odlučio za ovaj projekat, ispitivao je nepoznat broj drugih. Interstelarni letovi uvek su bili prioritet na njegovoj listi, ali je shvatao da nema načina da se realizuju. PRILIKOM UPOZNAVANJA SA KONCEPTOM MISIJE, iznenadio se shvativši da postoji način da se u istraživanju iskoriste ogromna solarna jedra sa ogledalima koja mogu da dostignu kosmičke brzine kada ih pogura snažan laserski zrak. Ta jedra imaju odličan pedigre, koji seže još do Galileja, a pominju se u pismu koje je on primio 1610. od Johanesa Keplera, u njegovim razmišljanjima o „jedrima prilagođenim nebeskim povetarcima“. Pominje ih u 19. veku i Džejms Maksvel koji je dokazao da svetlo može da bude „povetarac“ jer svetlost može da pogura. Žil Vern je otišao tako daleko da je rekao da će svetlost biti verovatno taj pogon u misiji ka zvezdama. Tokom 20. veka, nekoliko naučnika podgrejalo je tu ideju, delimično zato što joj nije potrebno gorivo kakvo mi danas poznajemo. Nekoliko njih je čak pokušalo da detaljno napravi plan kako bi se to izvelo. Milneru je ovu ideju predložio Robert Forvard, zamislivši svetlosno jedro širine pun kilometar. Nazvao ga je „starwisp“ i zamislio je da ga zrak ubrza do nivoa da mu okolne zvezde budu „nadohvat ruke“. „Forvardova ideja bila je elegantna, ali je nerealna“, kaže Milner. „Bilo bi potrebno mnogo energije, uporedivo sa svom energijom koju imamo na planeti, da pokrene ogroman svemirski brod na taj način. Ono što nam je bilo potrebno jeste dramatično manji svemirski brod, toliko manji da teži nekoliko grama, zajedno sa jedrom. Ako ne možemo da ga smanjimo na samo nekoliko grama, nema razgovora o tome.“ MILNEROV TIM JE ZAMISLIO DA TO „JEDRO“ bude široko samo nekoliko metara. Zamislite tanak disk veličine okruglog stola za piknik. Imao bi minijaturnu kontrolnu tablu, uključujući i izvor napajanja, kameru, potisak fotona za navigaciju i komunikaciju sa laserom. Izgledao bi kao ravan, okrugao list sa refleksijom. Milner želi da pokrene malo „matični brod“ ispunjen stotinama tih tankih diskova sonde. Svaka sonda bila bi proizvedena po ceni jednog ajfona. Jednom kada bi matični brod dosegao orbitu, oslobađao bi po jednu sondu dnevno. Ona bi koristila svoj pogon fotona da se nađe na putu zraka lasera smeštenog na Zemlji. Da, na Zemlji. Laser bi bio smešten negde u južnoj hemisferi Zemlje, visoko u planinama. Previše vazduha ili vlage, i laser će se iskriviti na putu do atmosfere. „Zanimljivo mesto bilo bi Atakama u Čileu“, kaže Milner. To je najsuvlje mesto na Zemlji ako se izuzmu polovi i visine je 16.000 stopa, i poznato je kao hodočašće onih koji pokušavaju da uspostave komunikaciju sa vanzemaljskim oblicima života. Tamo se već nalaze neke od najvećih opservatorija sveta.

DA LI JE HOKING, KOJI SE RADUJE NOVOM PROJEKTU, U PRAVU PO PITANJU ČOVEKA, PA ĆE NAS VEŠTAČKA INTELIGENCIJA UNIŠTITI NA NAČIN NA KOJI NE OČEKUJEMO? DA LI JE ISTRAŽIVANJE SVEMIRA SAMO SPAS ILI ĆE NAM DONETI ODGOVORE NA NEKA PITANJA O SEBI NA KOJA, PARADOKSALNO, NE ZNAMO ODGOVOR, IAKO ZNAMO KAKVO ĆE, RECIMO, VREME BITI ZA MESEC DANA ILI ZAŠTO JE BAŠ SAD KLIMA PODIVLJALA?

OVU MISIJU JE TEŠKO KRITIČKI POSMATRATI. Vrlo malo novca od istraživanja je potrošeno na zvezdana putovanja, što znači da nema mnogo ekspertiza. Ali postoji mala interstelarna supkulturna vrsta, mala zajednica inženjera i naučnika koji u svoje slobodno vreme teoretišu o nemogućim misijama. Zašto je ovo neobična ideja? Recimo, jer sva zamišljanja o svetlosnim jedrima i laserskom zraku podrazumevaju da je ogroman laser smešten negde blizu Merkura, a ne na Zemlji. U svemiru, ne morate da brinete o atmosferskim turbulencijama koje će „kriviti“ laserski zrak. I ne morate da brinete o tome da ćete spržiti rupu u ozonskom omotaču. Ali Milner ne želi taj put. On je nagovestio da bi se problem turbulencija rešio adaptivnom optikom, novom vrhunskom tehnologijom koja omogućava opservatorijama da hendluju atmosferske distorzije u realnom vremenu. „Ljudi koji govore o laserima u svemiru ne razmišljaju o troškovima niti o političkim pitanjima“, kaže Milner. „Niko vam ne bi dozvolio da izgradite nešto što možete da usmerite u različitim pravcima, kao što biste to mogli u svemiru. Ovo je veoma veliki laser. Može da izazove ogromnu štetu.“ Na Zemlji, on može da se usmeri samo u nekoliko određenih pravaca i biće mnogo lakše ostalim vladama da se uvere u to. Mada je i Milner postavio pitanje podjednako veliko kao i ideja – da li smo dovoljno zrela civilizacija da tako nešto uradimo. Pod „tako nešto“ podrazumeva izgradnju broda sa superoružjem. Tim koji će rukovati laserom moraće to baš pažljivo da radi jer na putu njegovom snopu stajaće sateliti i avioni, i nije cilj uništiti ih. Zrak lasera prolazio bi lagano kroz atmosferu, a onda bi pogurao sondu u obliku diska, poslavši je daleko ka ivici Sunčevog sistema. Posle samo nekoliko minuta, sonda bi putovala neverovatnom brzinom svetlosti, prošla bi pored Marsa za manje od sat vremena. Sledećeg dana, projurila bi pored Plutona. „New Horizonsu“ bilo je potrebno devet godina da stigne do njega. Kako bi ova disk-sonda dublje ulazila u Kojperov pojas, sa velikim brojem malih tela sastavljenih uglavnom od leda, matični brod ispalio bi još jednu sondu, koja bi plutala na laserskom zraku.

DOSIJE

U NAUCI SU RAZLIČITI DOMENI NA SLIČAN NAČIN NEPOVEZANI. FIZIKA NIJE U MOGUĆNOSTI DA OBJASNI SVE DETALJE HEMIJSKIH ZAKONA, A HEMIJA NE MOŽE DA OBJASNI VEĆINU BIOLOŠKIH FENOMENA. JEDNA OD VELIKIH MISTERIJA U DANAŠNJOJ NAUCI JESTE PITANJE: KAKO JE ŽIVOT NASTAO IZ NEŽIVOG SVETA? JAZ IZMEĐU PRIRODNIH I DRUŠTVENIH NAUKA JE JOŠ I VEĆI. LJUDSKA BIĆA SU VRLO KOMPLEKSNI MAKROSISTEMI KOJI SE SASTOJE OD MNOGOBROJNIH MIKROČESTICA I VELIKI JE IZAZOV OBJASNITI SOCIJALNE POJAVE NA OSNOVU, RECIMO, KVANTNE FIZIKE MILNER SMATRA DA BI PO JEDNA SONDA MOGLA DA SE OTISNE JEDNOM DNEVNO, dan za danom oko godinu dana. A onda bismo imali stotine sondi na putu ka sanjanom odredištu. Ljudska bića nikada nisu poslala podatke na tako daleke interstelarne udaljenosti. Slanjem toliko velikog broja malih sondi, dobiće se mnogo više podataka. Ove sonde moraće da pretrpe mnogo toga na tom putu, jer moguća su čak i fatalna oštećenja prilikom sudara sa zvezdanom prašinom, pri tim kosmičkim brzinama. Nekoliko stotina sondi bilo bi dovoljno da garantuje da će najmanje jedna da se provuče. Friman Dajson, Milnerov savetnik na projektu, smatra da mi još ne znamo šta sve te sondice vreba u mraku zvezdanog prostranstva. Na putu mogu da čekaju kameni ostaci, čestice leda, delovi planeta ili drugi nepoznati objekti koji bi put do Alfa Kentaurija učinili još opasnijim od očekivanog. Ali ni to nije Dajsonova najveća briga. „Vi treba da je usmerite izuzetno snažnim laserskim zrakom i pitanje je: hoće li sonda to preživeti?“ Ta skoro bestežinska letelica, tanka kao flispapir, treba da izdrži udarac mamutskog zraka. „Treba da reflektuje 99,9 odsto svetlosti, inače će ispariti“, kaže Dajson. Postoje načini da ona bude zaštićena, ali teško je to učiniti a ne dodati previše mase.“

SETITE SE PROŠLOSTI I SVIH FILMSKIH PA I KNJIŽEVNIH PREDVIĐANJA O BUDUĆNOSTI KOJA NAS ČEKA. SETITE SE ŽILA VERNA. KAKVU BUDUĆNOST MI ZAMIŠLJAMO? ONA ĆE BITI ONAKVA KAKVOM JE STVORIMO, KAKVOM JE BUDEMO STVARALI DANAS, SUTRA, ZA NEDELJU ILI 85 NEDELJA DANA

ANDREAS CIOLAS, DIREKTOR „IKARUS INTERSTELARA“, grupe koje istražuje zvezdana putovanja, kaže da svako ojačavanje podiže težinu diska. Međutim, postoji istraživanje u Japanu koje uključuje tako fleksibilne materijale koji eliminišu potrebnu težinu. Da li mogu da se koriste u svemiru? To još niko ne zna. To je samo jedna velika ideja. Sve te probleme Milner razume, ali on veruje da će ih rešiti. Kao što veruje u tu veliku ideju. „Vreme koje sam proveo u biznisu učinilo me je ciničnim. Teško me je prevariti. Postavio sam svim tim inženjerima i naučnicima dosta pitanja. Pokušao sam da ih ubedim da to neće raditi, a nisam mogao to da učinim“, kaže Milner. Zamislite svemirski brod koji treba da teži svega nekoliko grama. Treba da bude izuzetno tankog jezgra, sa svega nekoliko stotina atoma. Elektronika mora da bude minijaturna sledeći Murov zakon („Snaga računara/mikroprocesora se udvostručuje približno svakih 18 do 24 meseca), a pre toga treba „ubrzati samo malo“.

Čak i ako sonda može da preživi kontakt sa laserom, pa i put do Alfa Kentaurija, izazovi se ne završavaju tu. Mali superjunak moraće da se izbori da snimi nešto. Jer možda nema planeta u krugu u kojem će boraviti, ili uopšte neće biti planeta u tom sistemu. Tačno je da mnoge zvezde imaju svoje planete, ali postoje izuzeci. Neke teorije sugerišu da dve zvezde nalik Suncu stvaraju nestabilno gravitaciono okruženje, što čini nemogućim da se planeta formira. Godine 2012. pojavila se lažna nada da je u blizini dve zvezde planeta slična masi Zemlje. Ispostavilo se da je to netačno. Kada se one spoje, teško je uočiti planetu. Dobra vest je da se njihovo udaljavanje, što se događa, poklapa sa nekoliko misija otkrivanja planeta, na Zemlji i u svemiru. Pre nego što se decenija okonča, trebalo bi da znamo da li je Alfa Kentauri kuća nekih svetova kao što je naš. NAJBOLJI SCENARIO KAŽE DA BISMO MOGLI DA PRONAĐEMO DRUGI PLAVI „KLIKER“ oko jedne od tih zvezda i da ćemo poslati Milnerove sonde da se uvere u to. Ali vraćanje slika na Zemlju biće teško. Velike ideje nikad nisu bez poteškoća. Mi zaista nikad nismo slali podatke na tako velikim distancama. Milner kaže da će sonde imati mali laser za komunikaciju sa Zemljom, ali da će mu trebati vremena da doputuje do kuće. Možda nestane u mekom, elektromagnetnom polju zaostalom posle Velikog praska. Milner je bio dovoljno mudar da potroši novac na razvoj solarnih jedara. „Jedina mogućnost koju je iko ikada pomenuo bila je fuzija pogona, ali da bi to moglo da radi, morali bismo da izmislimo fuziju.“ „Lepota ove ideje je da možete da počnete sa malim, a ako radi, onda možete ići dalje“, rekao je Dajson. Sve je dobro razrađeno i Milner zna da se inženjeri suočavaju sa dvadeset izazova radeći na ovoj misiji. Jer svako može da donese nešto korisno, ali može i da upropasti sve. Jedno sigurno zna: on želi da ova misija bude u rangu onih ozbiljnih, kao što je gradnja CERN-ovog Velikog hadronskog sudarača ili svemirskog teleskopa Džejmsa Veba, sto puta snažnijeg od Hablovog. To je u principu moguće, ali mnogo će zavisiti od dužine procesa i njegovog obima. „Tome služi tih sto miliona dolara. Da se uradi opsežno istraživanje svih ovih izazova, i da ubedimo sami sebe da je to moguće učiniti tokom životnog veka jedne generacije.“

DOSIJE

TEŠKO JE NE NAVIJATI ZA TAKVE IDEJE. VELIKE. Hoće li to biti prva u seriji misija? Možete li da zamislite ogromne laserske detektore na nekoliko najviših uzvišenja širom sveta? Jedan na kalifornijskim Belim planinama, jedan na ivici havajskog vulkana, jedan u australijskoj pustinji, jedan na Južnom polu. Svake godine bi laser mogao da šalje sonde u nova sazvežđa. Malo posle toga, sonde bi bile na putu do svake zvezde udaljene deset svetlosnih godina. Kako bi se radijus istraživanja širio ka spolja, podaci bi se vraćali kući decenijama. Otkrivala bi se rastuća sfera univerzuma, sa živim detaljima što bi stizali radoznalim ljudima koji bi čekali vesti sa zvezda. Koliko bi brzo misija tog obima mogla da postane realnost? „Verovatno će naša deca biti ti koji će uraditi tako nešto“, kaže Milner. Ova velika ideja okupila je najveće umove. Ali nisu to samo najinteligentniji ljudi među nama. Recimo, astronom sa Harvarda Avi Leb, britanski astronom Martin Ris, nobelovac Saul Perlmater sa Berklija, En Drajan, udovica Karla Sejgana i TV producent nekih mini-serija o odiseji u svemiru, matematičar Friman Dajson sa Prinstona. Oni su radoznali avanturisti koji su odlučili da se upuste u jednu od najvećih pustolovina ove civilizacije. Ko će ostati upisan u istoriji? Malo njih, možda samo jedno ime. Ko pamti one posle Jurija Gagarina ili Nila Armstronga? Biti pionir u nečemu podrazumeva žrtvu, ali i satisfakciju. Ceo projekat mogao bi da dostigne iznos od pet do deset milijardi. Ovih početnih sto miliona više su prvi ulog, i poziv ostalim investitorima. Javnost se ponekad iznenadi kad shvati koliko ljudi ima potrebu da se bavi velikim idejama. Neko za to nema početni kapital, a neko ga dobije. NAJVAŽNIJA STVAR ZA IDEJU, kako kaže Milner, jeste da ima osnova da se uloži u nju, da se bavimo njom. Ma koliko delovala nerealno, ma koliko bila nedostižna, vremena se menjaju. Menja se tehnologija, menjaju se shvatanja, saznanja, menja se percepcija. Svaka od tih promena može da dovede do ključnog preokreta. Do onog trenutka „eureke“ koji nismo čuli odavno. Taj jedan trenutak može da izazove lančanu reakciju što će se pretvoriti u konačno rešenje na koje se toliko dugo čekalo. Nije velika ideja samo putovanje u svemir. Velike ideje su i ajfon, ajped, virtuelna realnost. Ali dugo se čovečanstvo bavilo sobom, svesno da je iscrplo sve resurse i znanja 20. veka da bi nastavilo sa misijama u svemir. Razočaranje je postojalo, činilo se kao da se više nikad nećemo baviti stvarima većim od nas, i da su maštanja rezervisana za one ludake koji veruju u „Dosije X“, ili za one koji će tek doći. I te „mikroideje“ uticale su na posledice. Jer da nije bilo nove tehnološke revolucije, ne bi bilo ni novih svemirskih misija. Nekog novog Jurija Gagarina i neke nove Lajke. Ipak, kako smo još daleko od ostvarivanja ovih snova, čini se da ljudi na tom

mikrosvetu plave planete najviše sanjaju o dostizanju visina u umetnosti, sportu, nauci, politici... Pitanje je: koliko daleko možemo prevazići sebe? Da li je Hoking, koji se raduje novom projektu, u pravu po pitanju čoveka, pa će nas veštačka inteligencija uništiti na način na koji ne očekujemo? Da li je istraživanje svemira samo spas ili će nam doneti odgovore na neka pitanja o sebi na koja, paradoksalno, ne znamo odgovor, iako znamo kakvo će, recimo, vreme biti za mesec dana ili zašto je baš sad klima podivljala?

KAŽU DA JE POPULARNOST RATOVA ZVEZDA TOLIKA UPRAVO ZBOG TOGA ŠTO NEMA NIKAKVE VEZE SA ZEMLJOM. ŠTO JE TO JEDAN POTPUNO DRUGI SVET, GALAKSIJE, NOVE VRSTE, I SVE SE DEŠAVA UDALJENO SVETLOSNIM GODINAMA OD ŽUTOG DŽINA KOJI NAS JE ČVRSTO VEZAO ZA SEBE. ŠTA GOD DA SMO ZAMIŠLJALI, SMIŠLJALI, DA VERUJEMO ILI OČEKUJEMO, TEŠKO DA ĆE SAMO TO BITI ONO ŠTO SMO DOBILI. SETITE SE PROŠLOSTI I SVIH FILMSKIH PA I KNJIŽEVNIH PREDVIĐANJA O BUDUĆNOSTI KOJA NAS ČEKA. SETITE SE ŽILA VERNA. KAKVU BUDUĆNOST MI ZAMIŠLJAMO? ONA ĆE BITI ONAKVA KAKVOM JE STVORIMO, KAKVOM JE BUDEMO STVARALI DANAS, SUTRA, ZA NEDELJU ILI 85 NEDELJA

HOĆE LI TAJ GIGANTSKI LASER BITI UPOTREBLJEN kao oružje koje će se okrenuti protiv nas? Čovek je, do sada, sve što je stvorio, izumeo, otkrio – okrenuo protiv sebe. Milner i njegovi saradnici žele da veruju da neće proći kao tvorci atomske bombe, koji su se, prema tračevima koji kruže do današnjih dana, gorko pokajali za svoj doprinos onome što je dovelo do smrti ogromnog broja ljudi. Jedan od njenih tvoraca i jedan od najvećih naučnika 20. veka Džon A. Viler izjavio je da „ako ništa niste otkrili tokom dana, to i nije bio neki dan“. Tako razmišljaju oni koji sanjaju velike snove. Ako je čovek mogao da napravi toliko mali čip, Silicijumska dolina može da napravi i mikro svemirski brod. „Enterprajz“ je možda naš san, ali će nas izumi Roberta Nojsa, tvorca mikročipa, uvesti u udaljene svetove, pre nego gigantski brod ili teleportacija. Ako se neko pitao ima li velikih ideja, evo odgovora. One postoje, ali se razlikuju od onih bebi-bumera, iako podrazumevaju i put u svemir. „Velike ideje su svuda oko nas, neke nastanu u mikrosekundi, neke su rezultat dugogodišnjeg istraživanja koje ponekad odvedu u drugi pravac ili sasvim slučajno rešenje, tj. ideju, a neke dođu do nas posle dugog niza godina, već zaboravljene, za neke izumrle“, kaže za Original najpoznatiji srpski genetičar dr Miodrag Stojković, osnivač klinike za veštačku oplodnju „Spebo“ u Leskovcu, profesor humane genetike, embriolog i prvi evropski naučnik koji je klonirao ljudski embrion u terapijske svrhe. „Ono što je i za ove i za sve velike ideje identično jeste da ne postoji receptura ‚kako do njih‘. Ko intenzivno prati naučna dostignuća, on već naslućuje u kom pravcu ide jedna ideja. Trenutno, recimo, imate ideju da je moguće kontrolisati ljudski mozak putem interneta. Plus je što ona otvara nove puteve komunikacije, minus: već nas internet toliko kontroliše da nam je socijalni život već podređen internetu. Druga ideja je da se automatizuje transport, tj. pametni automobili, kako bi se eliminisale ljudske greške, što jeste plus, ali minus je mogućnost hakovanja koja je nedavno dokazana na automobilima u Americi. Ili odeća koja je u stvari vaš lični dijagnostičar, da ne kažem lekar, jer prati različite parametre ljudskog organizma koji ukazuju na zdrav ili nezdrav način života. Plus je što je preventivna medicina najbolja, minus: vrlo lako je doći do pri-

DOSIJE

vatnih podataka jer svako očitavanje mora da ide preko kompjutera, što može da ima posledice po osiguranika ili čak i prilikom traženja novog radnog mesta.“

VELIKE IDEJE SU SVUDA OKO NAS, NEKE NASTANU U MIKROSEKUNDI, NEKE SU REZULTAT DUGOGODIŠNJEG ISTRAŽIVANJA KOJE PONEKAD ODVEDU U DRUGI PRAVAC ILI SASVIM SLUČAJNO REŠENJE, TJ. IDEJU, A NEKE DOĐU DO NAS POSLE DUGOG NIZA GODINA, VEĆ ZABORAVLJENE, ZA NEKE IZUMRLE. ZA VEĆINU VELIKIH IDEJA VAŽI DA NE POSTOJI RECEPTURA „KAKO DO NJIH“ DR MIODRAG STOJKOVIĆ, NAJPOZNATIJI SRPSKI GENETIČAR

DOKTOR STOJKOVIĆ KAŽE DA SMO, NA KRAJU, svedoci velike ideje u smislu stvaranja veštačke inteligencije – o čemu je i Hoking pričao – robota koji osećaju, one koju je vrlo teško razlikovati od bića. „Te ideje obuhvataju nešto od naučne fantastike, od scenarija filma do stvarnosti. Ali iza svih ovih ideja i projekata stoje, naravno, materijalne pobude, stvaranje novih proizvoda, jer je bavljenje naukom veoma skupo, a pogotovo prevođenje nauke u nešto opipljivo i korisno za čovečanstvo. Zato su za sprovođenje ideja potrebna sredstva, upornost, dobar tim, kao i dugogodišnji fokusirani rad. Zašto široke mase u hrpi ideja i novih dostignuća više interesuje novi smartfon nego signalni putevi gena koji vode do bolesti koje nastaju njegovom preteranom upotrebom, odgovor leži verovatno u tome da se čovek i društvo u ova vremena sve više razvijaju, evolviraju materijalno, ekonomski.“ Vlatko Vedral, srpski fizičar, profesor na Oksfordu i u Centru za kvantnu tehnologiju na Univerzitetu u Singapuru i Koledžu Volfson, posvetio se izučavanju kvantnih teorija informacija. Baveći se fizikom, shvatio je da je to zaista „najlepša avantura koju je ljudska mašta ikad započela“. Doktorat pod nazivom „Quantum Information Theory of Entanglement“ Vedral je bazirao na kvantifikaciji zamršenog stanja, šta god to značilo. Ali tu je uveo jednu od sada najviše korišćenih mera zamršenog stanja koja se bazira na relativnoj entropiji. Tri rada koja je objavio na tu temu za vreme doktorata sada su citirani više od hiljadu i petsto puta. On kaže da je ljudsko razumevanje stvarnosti koja nas okružuje podeljeno na domene koji često nisu povezani. „Na primer, fizika mikrosveta, takozvana kvantna fizika, ne može da objasni fenomene u makrosvetu kao što je, recimo, gravitacija“, objašnjava Vedral za Original. „U nauci su različiti domeni na sličan način nepovezani. Fizika nije u mogućnosti da objasni sve detalje hemijskih zakona, a hemija ne može da objasni većinu bioloških fenomena. Jedna od velikih misterija u današnjoj nauci jeste pitanje: kako je život nastao iz neživog sveta? Jaz između prirodnih i društvenih nauka je još i veći. Ljudska bića su vrlo kompleksni makrosistemi koji se sastoje od mnogobrojnih mikročestica i veliki je izazov objasniti socijalne pojave na osnovu, recimo, kvantne fizike. Ali postoje fascinirajuće eksperimentalne indikacije da naša biološka priroda utiče na strukturu našeg društva i na način kako mi obavljamo finansijske transakcije. Dakle, prirodno se postavlja pitanje: da li su sociologija, psihologija i ekonomija samo posledice biologije, koja se možda potpuno bazira na hemiji, koja se onda bazira na

fizici? Veliko pitanje je da li ovi svi domeni mogu da se povežu i objasne na bazi jednostavnog fizičkog zakona ili principa.“ Vedral upravo piše knjigu na ovu temu, u kojoj razmatra razne opcije kako ovo povezivanje može da se ostvari. Eto velike ideje. Hoće li biti ostvariva? „POSTOJI I MOGUĆNOST DA SE DOMENI I NE MOGU POTPUNO POVEZATI, recimo zbog kompleksnosti makroskopskog sveta. Ja mislim da je centralno pitanje 21. veka kako ih i do koje mere povezati“, ističe Vedral. „To pitanje je bitno iz fundamentalne perspektive, a ima i velike tehnološke posledice. Fundamentalno mi čeznemo za razumevanjem sveta u kojem živimo. Naš impuls je da vidimo taj svet kao niz uzroka i posledica i mi se stalno pitamo zašto je svet baš ovakav kakav jeste. Nismo zadovoljni time da samo posedujemo parcijalno razumevanje, a da nam fali velika slika ‚šta je značenje svega ovoga‘. Naš duhovni život je osiromašen ukoliko nam ovakva vrsta razumevanja ne napreduje.“ „Velike ideje imaju velike posledice koje čak mogu da imaju uticaj i naš opstanak kao ljudske rase“, ističe Vedral. „U mojoj struci, pitanje je da li možemo da kontrolišemo makrosistem na kvantni način. Ja mislim da je odgovor pozitivan i da će se buduća tehnologija, kao što su kvantni kompjuteri, bazirati na tome. Kvantni kompjuteri će moći da reše probleme kao što je simulacija klime, problem optimizacije saobraćaja ili dizajn lekova u medicini, mnogo brže nego standardni klasični računari koje sada posedujemo. Globalno zagrevanje će se možda rešiti takvom efikasnijom tehnologijom. A moguće je i da ćemo morati da evakuišemo Zemlju i koloniziramo neku drugu planetu. Da li će kvantna tehnologija i tu da pomogne i ubrza transport kroz kvantnu teleportaciju? To su sve velika pitanja koje zavise od našeg progresa u povezivanju mikro i makro svetova. Ma kakav ishod bio, ja sam ubeđen da nam predstoji jedna velika intelektualna avantura u sledećih nekoliko decenija.“ Hoće li ove generacije koje su pokrenule nove velike ideje doživeti i njihovu realizaciju? Milner, koji sada ima 54 godine, nada se da će medicina toliko napredovati da će moći da živi dovoljno dugo. Njegova ideja prevazilazi sve što je do sada čovečanstvo iskusilo. Kažu da je popularnost Ratova zvezda tolika upravo zbog toga što nema nikakve veze sa Zemljom. Što je to jedan potpuno drugi svet, galaksije, nove vrste, i sve se dešava udaljeno svetlosnim godinama od žutog džina koji nas je čvrsto vezao za sebe. Šta god da smo zamišljali, smišljali, da verujemo ili očekujemo, teško da će samo to biti ono što smo dobili. Setite se prošlosti i svih filmskih pa i književnih predviđanja o budućnosti koja nas čeka. Setite se Žila Verna. Kakvu budućnost mi zamišljamo? Ona će biti onakva kakvom je stvorimo, kakvom je budemo stvarali danas, sutra, za nedelju ili 85 nedelja. ®

VELIKO PITANJE

KOJA MODA JE BILA NAJLEPŠA DO SADA?

JELENA GAVRILOVIĆ

ANA STANIĆ

DUŠK A K ARANOV

GLUMICA

PEVAČICA

GRAFIČKI DIZAJNER

Definitivno sedamdesete. Volim taj boho i sve što se sada vraća. Moda sedamdesetih podrazumeva prirodne materijale, indijski pamuk, uopšte vraćanje prirodi... Odlikuje je jedan razuzdan i divlji fazon. To je moj lični osećaj i modna epoha koju ja definitivno najviše volim. Svakako, moda sedamdesetih daje čoveku mogućnost da se malo oslobodi, što i nije tako loše.

Najviše volim modu sedamdesetih. Sve što je modu činilo u to vreme: te neobične linije, zvoncare, farmerke, topovi, duge slobodne kose, kompletan hipi izgled... Mislim da je taj pravac bio neviđeno svež, kao i muzika tog vremena.

Generalno govoreći, ne volim modu, u bilo kom smislu te reči. Više cenim individualnost nego praćenje trendova. Što se trendova tiče, cenim samo njihove začetnike. I tu i tamo ponekog interpretatora. Pre nego što sam do kraja pročitala pitanje, od srca sam ispalila: „Street fashion“, pri čemu – izjasnivši se za modu sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih – zapravo i ostajem. Čini mi se da je to bio jedini, ili bar prvi, momenat u istoriji mode kad je spontana, „ulična“ moda izbacila kreatore iz upotrebe (na trenutak, ali ipak). I to zasluženo.

MILANA PAUNOVIĆ

IGOR TODOROVIĆ MODNI DIZAJNER

SLIK ARK A Mislim da je najlepša moda bila ona iz šezdesetih i sedamdesetih. Kose na razdeljak, go stomak, zvoncare... Ženstvenost u prvom planu. Plus – muškarci u zvoncarama. Hit! Iz današnjeg ugla posmatrano, moda je tada bila ženstvenija i seksepilnija. Haljine su bile strukirane, krojevi pravi sa cviklama, odevni predmeti pratili su figuru žene, nisu je činili androgenom... Visoke potpetice, bižuterija, krupne minđuše, veliki šeširi i naočare... Predivan je bio stil koji je nastao u to vreme, zar ne?

Za mene je to svakako moda koja nastaje i formira se pedesetih godina prošlog veka, u poratnoj euforiji, susreće ono što čini dizajn u definiciji – umetnost, tehnologiju i nauku. Ona otvoreno koketira sa muzikom, novim formama, novim načinima predstavljanja, novim uzorima i novim pristupima. Moda na određeni način upravo tada postavlja svoju ikonografiju u okvire onoga što danas i mene kao stvaraoca i sve druge kao konzumente stavlja u poziciju da modu razumemo i sagledavamo na bolji način.

TEA PUHARIĆ REDITELJK A Deo mode sedamdesetih i osamdesetih mi je najinspirativniji. Kombinacije ženstvenog boho stila i buntovnog pank-roka su mi oduvek bile najatraktivnije. S druge strane, mala crna haljina koju je ponela Odri Hepbern zaista je besmrtna za sve svečane prilike. Za mene je ključ mode u ženstvenosti sa drskim i unikatnim detaljima.

DOSIJE

Serbia Fashion Week Svetska modna priča iz Srbije

umetnike iz različitih oblasti umetnosti. Ovaj projekat povezuje svetsku dizajnersku scenu sa Novim Sadom, istovremeno gradeći interkulturalne i poslovne konekcije. Takođe, omogućuje međunarodnu vidljivost rada umetnika kroz komunikaciju sa brojnim novinarima iz zemlje i inostranstva, razmenu ideja, prikaz novih tendencija u oblasti dizajna i prikupljanje novih znanja od vrsnih predavača iz zemlje i inostranstva putem edukativnih seminara, koji su sastavni deo Design Weeka. SERBIA FASHION FILM FESTIVAL 2017 najavljen je kao prvi međunarodni modni filmski festival na Balkanu, koji će prikazivati selekcije radova iz čitavog sveta, prezentovati druge internacionalne festivale i ugostiti mnoge stručnjake iz ove oblasti umetnosti. Takođe, SFFF je već potpisao ugovore o saradnji sa Berlin Fashion Film Festivalom, Madrid Fashion Film Festivalom, Istanbul Fashion Film Festivalom, čije su projekcije najboljih filmova aprilskog izdanja SFW 2016 posetioci imali prilike da gledaju svakog dana. On predstavlja nove ideje u filmskoj industriji koje pomeraju granice, bilo da je reč o umetnicima u usponu ili etabliranim i nagrađivanim producentima. ZORANA MILIČIĆ / FOTO / Dražen Žigić

INTERNACIONALNI FESTIVAL MODE I DIZAJNA SERBIA FASHION WEEK nikako nije obična modna smotra. Povezivanjem domaće modne scene sa prepoznatljivim tržištima u Evropi i vodećim centrima mode u svetu, SFW ujedno daje svoj doprinos razvoju primenjene umetnosti u Srbiji, kulture i privrede. Sa sedištem u Novom Sadu, SFW održava se dva puta godišnje, kad čitavih sedam dana ljubitelji mode i autentičnog dizajna imaju priliku da se „nahrane“ kolekcijama nekih od najprestižnijih imena domaće mode, ali i gostiju iz inostranstva. Srpska nedelja mode ujedno je i najveća nedelja mode u regionu i peta po veličini nedelja mode u Evropi. Pored domaćih medija, ovu modnu feštu redovno prate i novinari respektabilnih međunarodnih modnih publikacija, među kojima su Vogue Italia, Vogue U.K., Vogue Talants World, Fashion One TV, La Republica, FTL Moda USA, Fashion Channel Milano, Harper‘s Bazar, državna televizija Francuske, TV 5 Monde i mnogi drugi. Design Week je poseban festival koji okuplja strane i domaće

STUDENTIMA NAJČEŠĆE NEDOSTAJE ISKUSTVO U PRAKSI. Iz tih razloga, Nacionalna komora za modu Srbije potpisala je brojne sporazume o saradnji sa fakultetima u Srbiji. Sporazumi o saradnji omogućili su studentima da u okviru SFW-a steknu praktično iskustvo iz raznih oblasti. Jasno, umetnost i dizajn su na prvom mestu. Mladi autori prepoznaju se po velikoj energiji, ali i po želji da svoje radove predstave i van granica Srbije, naročito u svetskim modnim metropolama. Zahvaljujući Serbia Fashion Weeku, Srbija je na osnovu odluke European Fashion Councila postala sedište Evropskog takmičenja za mlade dizajnere koje novim nadama domaće mode otvara put ka velikim svetskim modnim pistama. Sa svešću da je izlazak na inostranu modnu scenu veliki izazov, SFW je kroz sporazume o saradnji omogućio mladim profesionalcima da potpuno besplatno izlože svoje kolekcije na prestižnim manifestacijama u svetu. U cilju promocije mladih dizajnera i podsticanja međunarodne saradnje, do sada je kroz sporazume o saradnji omogućena razmena sa 24 fashion weeka iz celog sveta. ®

KREATIVNA GALERIJA

novi pečat srpske mode Dizajneri čije modele pasionirani ljubitelji srpske mode i te kako dobro znaju – Svetlana Jaćović, Vlada Savić, Mihano Momosa, Tamara Radivojević, Marko Mitanovski i Ines Janković – u razgovoru za Original pokušali su da detektuju izvore svojih nepresušnih inspiracija, označe neke od prelomnih trenutaka u svojoj karijeri, ali i da svojim uspehom jasno daju do znanja da je u Srbiji, bez obzira na sve, ipak moguće praviti modu – i to baš dobru modu

Svetlana Jaćović Kolekcije Svetlane Jaćović su jasne, precizne, konkretne i sa velikom dozom ženstvenosti. Modom i umetnošću počela je da se bavi već sa 13 godina. Bilo je jasno da će upisati Fakultet primenjene umetnosti, što je i učinila. Brend sa svojim imenom osnovala je 2005, u međuvremenu je imala dosta zapaženih modnih revija i izložbi u Beogradu sa svojim modelima, a redovno učestvuje i u humanitarnim modnim događajima. „Ako bih sebe opisivala u jednoj rečenici, to bi bilo: često crno-bela bez nijansi. A obožavam boje“, objašnjava Svetlana i dodaje da najvećim svojim uspehom, bez obzira na modne pobede, smatra ljude u svom okruženju. „Porodicu nisam birala ali je ona prava, uvek sigurna luka sa bezuslovnom ljubavlju. A tu su i prijatelji koje ne birate već se prepoznajete. E to je bogatstvo i uspeh. Ta konstelacija ljudi u mom univerzumu. I svi moji uspesi ne bi bili realizovani bez takvog okruženja.“

KREATIVNA GALERIJA

Vlada Savić FOTO MILOŠ LUŽANIN

FOTO MARKO TODOROVIĆ

„Moja estetika je zasnovana na likovnosti koju sam počeo da gradim još na fakultetu, umetničkom senzibilitetu i mojim modnim vizijama koje pratim“, objašnjava mladi dizajner. „Moda uvek gleda i radi za budućnost, pa posao dizajnera posmatram kao vizionarski, a to je upravo ono što me dodatno inspiriše u radu.“ Moda Vlade Savića je savremena, a estetika bazirana na istraživanju geometrije, svedenom koloritu sa jakim akcentima i dobro istraženim formama.

Uspešan balans između autorskog i nosivog čini modele ovog mladog kreativca omiljenim među ženama koje nose njegove kreacije. Prošle godine svoj rad je prikazao na uglednom London Fashion Weeku, a imao je i zapaženo izlaganje mode na Milano Fashion Weeku gde je predstavljao Srbiju na Grazia Next Glam Awardsu mladih dizajnera. Na Beogradskoj nedelji mode dobitnik je prestižne nagrade „Boris Nikolić“, i nagrade za najbolju reviju. „Cilj mi je da napravim brend koji će da bude orijentisan kao visoki pret-a-porter“, ističe Vlada Savić. „Brend koji će imati svoj atelje i radnju u Beogradu, a tržište širom sveta.“ To je, na neki način, počelo da se ostvaruje. Vlada svoje kolekcije već izvozi u nekoliko šou-rumova u Evropi, i iz arapskih zemalja svakodnevno dobija upite za proširenje tržišta. „Moj san ipak nije mega-

lomanski“, objašnjava Vlada. „Želim samo mali brend koji će i dalje da pokreće ljubav prema poslu i modne vizije koje će savremenu ženu činiti srećnom.“

KREATIVNA GALERIJA

Tamara Radivojević Etablirana dizajnerka, autentične likovnosti, već godinama podjednako uspešno dizajnira modu usred Beograda. „Najvećim uspehom smatram pohvale klijenata ili ljudi čiji rad smatram inspirativnim, bez obzira na to da li su poznati“, objašnjava Tamara Radivojević koja već u planu ima neke nove modne pobede. Trenutno radi na konceptu novog brenda koji bi želela da pokrene sledećeg proleća. „U poslednje vreme mi se ne dopada u kom pravcu naše tržište diktira stvari. Otud i novi brend.“ Prelomni trenutak u karijeri Tamare Radivojević je revija na kojoj je predstavila autorsku kolekciju za sezonu proleće/leto 2007. Značajno je bilo i otvaranje radnje i ateljea, koje se dogodilo nešto pre revije. Od svih modnih priznanja koje je u međuvremenu dobila, svakako joj je najznačajnija nagrada „Boris Nikolić“ za savremeni modni izraz, koja nosi ime njenog dragog kolege i velikog dizajnera. Svoj estetski pravac opisuje kao kombinaciju ličnog pristupa modi i uticaja tržišta. „Modu vidim kao polje dizajna pre svega. Nerviraju pretencioznost i drama koje često idu uz nju“, ističe Radivojevićeva. „Moji komadi su baš to – komadi koji se nose godinama, jer nemaju trendovske odrednice. Osmišljeni su kao male dizajn-investicije.“

KREATIVNA GALERIJA

Mihano Momosa „Teško je reći koji je najveći uspeh. Svaki korak je doprineo razvoju brenda i mene lično, a svaki uspeh je u trenutku kada se dešava najveći“, objašnjava Mihailo Momosa, koji je već prvom revijom pre nekoliko godina vrlo lako skrenuo pažnju na sebe romantičnim stilom, ali modernim dizajnom. „Moj estetski pravac je određen mojim osećajima“, priča Momosa. „Način na koji lično percipiram ljubav se i materijalizuje u modelima koje stvaram. Svakako da su sve moje kolekcije ogledalo onoga što osećam. Romantika koja se provlači kroz svaku moju kolekciju govori mnogo o meni samom.“ Dok su njegove modele vrlo rado nosile brojne dame koje se vode kao istaknute ličnosti kulturnog i javnog života Srbije, o Momosinom radu pisali su Vogue Ukraina, Elle Arabia, Buro 24/7, i mnogi drugi relevantni magazini. Kao jedan od prelomnih trenutaka u dosadašnjoj karijeri, mladi autor izdvaja momenat u kom se odvažio da pokrene sopstveni brend pod imenom Mihano Momosa i uradi sopstvenu kolekciju. Usledilo je pokretanje šou-ruma u Parizu i formiranje tima koji danas omogućava da brend Mihano Momosa nesmetano radi i nastavi da ispunjava očekivanja. „Moj cilj je konstantan razvoj“, objašnjava dizajner. „Svaki cilj se, uz rešenost, pre ili kasnije dostigne. Težnja ka stalnom rastu i razvoju je ono što se meni nameće kao želja i kao cilj, i što doprinosi da budem bolji od samog sebe.“

KREATIVNA GALERIJA

Marko Mitanovski Već nakon diplomske revije koju je Mitanovski realizovao 2008. godine u Beogradu, bilo je jasno da je reč o momku sposobnom da stvara vrlo snažnu modu. Danas se vodi kao srpski dizajner sa bazom u Londonu. Moda Marka Mitanovskog vrtoglavo je bliska čistoj umetnosti. Prepoznatljiva je po skulpturalnoj formi, estetskoj dramatizaciji, majstorskoj konstrukciji i preciznoj upotrebi geometrijskog pristupa u izradi. „Inspiraciju pronalazim u prirodi, pticama, skeletima reptila, istorijskim kostimima i arhitekturi“, priča Mitanovski. „Kroz rad najčešće obrađujem fenomen straha.“

Odmah 2009. godine Marko Mitanovski je prvi put izložio svoj rad na London Fashion Weeku, u organizaciji Fashion Scouta. Od tada, modeli sa potpisom Mitanovski bili su prikazani u muzeju Balenciaga u Španiji, na izložbama u Londonu, Parizu, Sloveniji, Hrvatskoj, na Ibici, u Kuala Lumpuru, u Rimu, na Monterey Fashion Weeku u Meksiku, u okviru Fonlad Digital Art Festivala u Portugaliji... Naravno, tu su i redovna izlaganja modela u Beogradu. Modelima Marka Mitanovskog pažnju su posvetili neki od vodećih modnih magazina i publikacija iz različitih delova sveta: Dazed, Vogue, Harper‘s Bazaar, Elle, Grazia, L‘Officiel, Glamour, Cosmopolitan, Vision, Time Out, Q magazine, Hello! magazine, Wonderland magazine, I-D magazine, The Star paper, La Republicca… Nakon što su modeli Marka Mitanovskog zainteresovali uvek budno oko Ledi Gage, njegove

modele počinju da nose brojne dive istančanog ukusa. (Skunk Anansie, Sophie Ellis-Bextor, Katie Melua, Paloma Faith, Cher Lloyd, Immodesty Blaize, Steve Strange (Visage), Little Mix, Bishi, Broken Hearts...) U svojoj novoj kolekciji čije fotografije rađene u Londonu Mitanovski prikazuje u Originalu, dizajner je bio inspirisan amorfnim oblicima iz prirode formiranim vulkanskom lavom. „Vulkan podrazumeva zilion potpuno oprečnih asocijacija“, ističe Mitanovski. „Zato mi i jeste bio zanimljiv – tako snažan, razoran, destruktivan, a istovremeno veličanstven i lep. Želeo sam da nađem vezu između vulkana i fenomena bola i straha kojim sam se bavio u kolekciji. Na izvestan način, kolekcija predstavlja vizuelizaciju katarzičnog oslobađanja bola, između ostalog inspirisanog i Munkovom slikom ‚Krik‘. Upravo iz tog razloga iz pojedinih kostima simbolično izlaze lica sa izrazom bola i straha – kao otpuštanje straha i bola.“

KREATIVNA GALERIJA

Ines Janković

„Završila sam dizajn enterijera u Rimu i Firenci“, priča Ines, „međutim, to nikada nije bila moja strast.“ Nakon kraćeg razvoja karijere na polju enterijera, Ines odlazi u Milano gde završava čuveni Instituto Marangoni. Tada otpočinje modna karijera kreatorke čije ime stoji iza modnih predmeta omiljenih među damana iz javnog života, ali i uvek krcatih modnih revija. „Oduvek sam bila naklonjena ‚nosivoj‘ modi“, objašnjava Ines. „Inspirisale su me žene sa pročišćenom i sofisticiranom estetikom i držanjem.“ Danas, njen stil je prepoznatljiv i besprekoran baš u sferama koje je navela. Njeni modeli odišu autentičnom ženstvenošću, nikako banalnom, i upravo tom sofisticiranom estetikom. Brzo nakon prve „ready to wear“ kolekcije, dolazi i kolekcija

nakita sa potpisom Ines Janković koja je takođe izazvala veliko interesovanje. „Postavljajući sebi svake godine više ciljeve i u potrazi za luksuznom izradom, danas ovu kolekciju proizvodimo u Italiji“, priča kreatorka. Sa svojim timom, Ines Janković je u konstantnom procesu ekspanzije brenda. Nakon otvaranja sopstvenog ateljea i pokretanja proizvodnje planira prezentaciju i širenje Ines Ateliera van evropskih granica. „Moda je socijalni fenomen koji biva nametnut kroz trendove medije i druga kretanja, i predstavlja pravac mase“, objašnjava Ines svoj ugao gledanja na svet u kom se kreativno pronašla. „Biranje određenog pravca daje vam mogućnost da se izdvojite i kažete nešto o sebi bez toga da ste išta rekli. Moda nije neophodna, ali predstavlja sferu umetnosti u kojoj svako može da učestvuje.“

RADAR NOVE GENERACIJE

BUDI ORIGINALAN, VREDAN, I PRONAĐI SAMO JEDNOG ČOVEKA KOJI VERUJE U TEBE.

Tada je samo nebo granica Šta je potrebno da pokrenete uspešan modni startap? Kako su to činili oni koji su danas vodeći u tom polju, kako u svetu, tako i u regionu? Koja je tajna njihovog uspeha i da li je dovoljna samo volja, ili je potrebno i malo sreće?

Piše Jovana Radovanović RE SEDAMNAEST GODINA NATALI MASNE JE POKUPILA LETAK „DA LI STE PREDUZETNIK? “ u Berkli banci. U tom trenutku imala je 34 godine, prvo dete na putu, bila je modni novinar časopisa Tatler, bivši filmadžija, bivši asistent režisera Džona Hjuga. Bila je od svega toga po malo, ali sigurno nije bila preduzetnik. Danas je ona jedna od najglamuroznijih žena na svetu po izboru kralja modnih magazina – Voga, ima dve ćerke i pozamašan račun u banci. Natali Masne je osnivač, a sada i izvršni predsednik modnog onlajn magazina Net-a-Porter – pionira onlajn mode u svetu. Ona je preduzetnik. Priča o ovom portalu dokaz je da onlajn preduzetništvo u svetu ne samo da uzima maha nego je i isplativo. Nije Masneova jedini primer, ona je samo najpoznatiji. U regionu imamo još dva modna startapa koja kroje modne trendove. Wannabe Magazine iz Beograda i Büro 24/7 iz Hrvatske. Ali da se vratimo na priču o Natali Masne i njenom putu ka uspehu. Kompanija koja danas zapošljava gotovo 3.000 ljudi, sajt koji nedeljno ima šest miliona posetilaca nastao je 1999. godine, kada ste morali da isključite telefon da biste se zakačili na internet. „Bio je to početak globalizacije. Najjasniji znak, za mene, da je ona počela bio je pašmina. Sve žene,

širom sveta, nosile su šal od pašmine. Trend je bio lud. Družila sam se tada sa Kamilom Pol, koja je bila najveći uvoznik pašmine iz Indije i predložila sam joj da počne da je prodaje onlajn“, ispričala je Natali u jednom od mnogobrojnih intervjua. „Imala sam tada bezbroj ideja. Razmišljala sam o dokumentarcima, lansiranju svog magazina, i posmatrala sam vrtoglavi uspeh Amazona.“ Net-a-Porter je danas vodeći modni internet portal čiji prihodi prelaze šeststo pedeset miliona funti godišnje, ali Masneova na početku nije mogla ni da zamisli da će dotle stići. „Stvorila sam Net-a-Porter 1999. godine, u trenutku kada sam bila trudna sa prvom ćerkom. Rekla sam sebi: ako tvoje telo sastavlja biće ćeliju po ćeliju, DNK niz po DNK niz, možeš i ti da osnuješ kompaniju“, priča ona. „Lansirali smo sajt 2000. godine. Koristili smo američki engleski kako bismo zvučali svetski i potpisivali smo sve svoje prepiske sa „urednik“, a zapravo smo ja i još nekoliko ljudi smo pakovali crne kutije i mašne od traka. Usluživali smo žene koje su imale pristup kompjuteru od ponedeljka do petka. Prve četiri godine bilo je mnogo suza, očajničkih molbi brendovima i malo razumevanja za naš posao. Znate, odete i kažete im: ‘Možete da kupujete klikom na fotografiju iz bilo kog dela sveta.‘ Oni vas slušaju, klimaju glavom, a zatim pitaju: ‘A gde je vaša radnja?‘ Bilo je frustrirajuće“, otkrila je Natali.

RADAR NOVE GENERACIJE

Lansirali smo sajt 2000. godine. Koristili smo američki engleski kako bismo zvučali svetski i potpisivali smo sve svoje prepiske sa „urednik“, a zapravo smo ja i još nekoliko ljudi pakovali crne kutije i mašne od traka. Usluživali smo žene koje su imale pristup kompjuteru od ponedeljka do petka Natali Masne

NA PITANJE DA LI POSTOJI RECEPT ZA USPEH NJEN ODGOVOR JE NEGATIVAN. „Svaki uspeh je jedinstven i individualan koliko ste to i vi.“ Da Natali Masne nije istrajala u svojoj nameri, danas ne bi bilo Net-a-Portera. Svet onlajn mode sigurno bi postojao, trendovi i način života uticali bi i na tu branšu, samo je pitanje da li bi se toliko brzo razvijao. Ona je probila put za druge modne startapove. Između ostalog i ove naše, već pomenute, koji su pokazali i dokazali da od mode, suprotno stavovima mnogih u regionu, može da se živi. Koliko razvojni put Wannabe Magazinea i Büroa 24/7 liči na Net-a-Porterov, šta je sve potrebno da bi razvili uspešnu onlajn modnu kompaniju i da li u Srbiji i Hrvatskoj postoji tržište za ovaj vid preduzetništva, za Original su govorile osnivačice srpskog i urednica hrvatskog modnog startapa – Nina Milović, Nađa Jokanović i Ana Pavić. „I u svetu i kod nas, moda, kao i sve drugo, danas se dešava na internetu. Ako nešto nije bilo na portalima i društvenim mrežama, onda se nije ni desilo. Čak i kada se organizuje neki modni događaj, svi se trude da to prenesu kako fotografijom, tako i lajv-strimom. Mnogo se može uraditi ako imate dobru ideju i poznajete internet, a bez previše sredstava za investiciju.“

RADAR NOVE GENERACIJE

Kada vidiš da možeš sve da izdržiš, ništa te ne može zaustaviti i nedoumice i strahovi nestaju, a ostaje samo motivacija i ludačka želja Nađa Jokanović

WANNABE MAGAZINE JE NASTAO PRE PET GODINA, KADA SU NAĐA I NINA za samo deset dana pripremile i postavile sajt. Njihovi prijatelji, a potom i drugi mladi ljudi prepoznali su ga kao dobar kanal kojim mogu da ispolje svoje stavove i misli, pa je ubrzo po nastanku redakcija magazina brojala preko 50 ljudi. Uskoro će realizovati i jedan novi projekat koji će upravo raditi na tome da se onlajn i moda u Srbiji „spoje“, kroz jedinstvenu platformu, čiji su segmenti komjuniti i marketplejs, za sve ljude koji su ljubitelji mode. Koja je tajna njihovog uspeha? „Ogroman rad, upornost, želja za ostvarenjem svih ideja, dobar partnerski odnos, kao i dobar tim. Spremnost da edukujete ljude o internetu i neverovatnim mogućnostima koje on daje. Za nas je ovo i način života i velika ljubav prema svemu što kreiramo, ne samo posao koji radimo od 9 do 17 časova“, kaže Nina Milović. Prednost je i to što internet i onlajn mediji, prema Nađinim rečima, pružaju brojne mogućnosti mladim dizajnerima, brendovima, svim kreativcima koji žele da pomere granice modne scene na globalnom ili lokalnom nivou. „U Srbiji su brojni brendovi koji postoje isključivo onlajn kao deo strategije, i tu razvijaju sopstveni vizuelni identitet i grade mrežu svojih fanova i kupaca.“ ZA USPEH SU NARAVNO NEOPHODNI RAD, TRUD, SVEŽ PRISTUP, KAO I KVALITET. HRVATSKI BÜRO 24/ 7 je prva franšiza istoimenog ruskog onlajn magazina, a njegov sadržaj, prema rečima Ane Pavić, temelji se „isključivo na kvalitetnim informacijama namenjenim urbanim ljudima koje zanima kultura, arhitektura, moda, umetnost i dobra muzika“. „Iako trenutno onlajn mediji funkcionišu drugačije, mišljenja sam da je kvalitetan organski sadržaj temelj svega. Nama se taj pristup pokazao kao izrazito uspešan. Put je teži jer ljudi su na internetu navikli da čitaju površne informacije i zatrpani su pričama o kojekakvim personama, ali ne odusta-

jemo od svog principa koji smo gradili tri godine koliko smo na tržištu. Mnogo radimo, u stalnom smo kontaktu sa stručnjacima iz svih relevantnih područja koja pokrivamo, prednost dajemo mladim kvalitetnim ljudima za koje se tek treba čuti. Naravno da ne možemo i ne smemo zanemariti ni činjenicu da je Büro 24/7 prepoznatljiv brend zahvaljujući Miroslavi Dumi (osnivaču ruskog Büroa) koja je sa zavidnom lakoćom napravila tranziciju od modne ikone do žene koja drma digitalnim modnim medijima“, kaže Pavićeva. A KAKO IZGLEDA TA TRANZICIJA? Da li je jednostavno „drmati digitalnim modnim medijima“, pa čak i ako je reč o drmanju u regionu u kojem ova dva portala

RADAR NOVE GENERACIJE

Preduzetništvo je često „one-man show“, jer mnogo toga zavisi od vas samih. Odgovornost je nekada prevelika, a za to je potrebna hrabrost i vera u sebe, u ideju i njenu realizaciju Nina Milović

i nemaju neku konkurenciju? Da li je upravo to što se niko drugi nije usudio da stvori nešto slično prava motivacija? „Ne znate šta vas očekuje i možda čak i ne razmišljate o tome, jer vam je cilj da izgurate svoju ideju i ona je to što vas svakodnevno pokreće i inspiriše da date svoj maksimum. U kasnijim trenucima razvoja samog projekta, sigurno je da će se desiti da posumnjate u sebe i sopstvenu sposobnost da nešto ‚iznesete‘, ali to je upravo dobar znak jer je preispitivanje nešto kroz šta svaki pravi i posvećeni preduzetnik prolazi. To su stepenice koje moraš da pređeš sopstvenom snagom, i da se dokažeš samom sebi. Kada vidiš da možeš sve da izdržiš, ništa te ne može zaustaviti i nedoumice i strahovi nestaju, a ostaje samo motivacija i ludačka želja“, kaže Nađa. Pavićeva s druge strane ističe da nema lakog početka i da on uvek nosi određene strahove. „Na početku šanse su uvek 50:50. Ljudi su znali ko je Miroslava Duma, ali nisu još bili dobro upoznati s portalom. Osnivačica Büroa 24/7 u Hrvatskoj Mirela Forić je jako verovala u projekt i odlučila je da rizikuje. Motivacija je uvek ista, želja za nečim kvalitetnim i novim na regionalnom tržištu. Želja za kreiranjem odličnog projekta koji će ostaviti trag i potencijalno izmeniti sliku medijskog neba uvek je najbolja motivacija, zar ne?“ „UKRALI SMO JOŠ JEDAN RECEPT ZA USPEŠNOST OD NAŠIH SAGOVORNICA – one probleme posmatraju kao „slatke muke“ i „izazove“, i one ne odustaju. One znaju da je to nešto kroz šta morate da prođete kako biste ostvarili ono u šta zaista verujete. „Probleme koje smo imali na početku ima svaka nova tvrtka. Možda ih čak ne bih nazvala problemima, više slatkim mukama koje prolazite kako biste ostvarili nešto u šta jako verujete. Svaki početak je težak te smo se u to vreme najviše bavili pozicioniranjem na tržištu, traženjem pravog puta do target publike, nametanjem na sceni koja vrvi portalima... Sve to je sada iza nas. Danas smo stabilan

medij koji je prepoznatljiv kako po vizualnom, tako i po sadržajnom izričaju.“ Sličan je bio i razvojni put Wannabea, a njegove osnivačice su na probleme gledale kao na izazove. „Naravno da ih ima i biće ih uvek“, ističe Nina. „Ja sam uvek za preduzetništvo i uvek to preporučujem ali, nažalost, nisu svi na to spremni. To je često „one-man show“, jer mnogo toga zavisi od vas samih. Odgovornost je nekada prevelika, a za to je potrebna hrabrost i vera u sebe, u ideju i njenu realizaciju. Ono što je bitno jeste da prepoznate da li imate sve potrebne elemente da se upustite u takvu avanturu. Na prvom mestu – da li imate mentalni sklop za to, fanatičnu želju i ambiciju i, naravno, ono najvažnije, plan realizacije, tokom kojeg nema odustajanja. Kada imate sve to, počinju da vam se nameštaju i prilike i situacije, i sve kreće da se „kotrlja“ ka cilju, to jest uspehu.“ S druge strane, Ana je uverena da svako može biti ono što poželi u životu ako je fokusiran, uporan, ambiciozan i inteligentan. „Danas deca odrastaju drugačije, njihovo znanje i poznavanje tehnologije je na zavidnom nivou, sami kreiraju onlajn platforme, predstavljaju se putem društvenih mreža. Za ozbiljan startap koji će izrasti u pravi biznis potrebna je finansijska konstrukcija. Sve može početi kao igra, ali ako imate originalan proizvod i drugačiji ste od drugih, velike su šanse da napravite uspešan biznis. Potrebno je stvoriti nešto s čim ćete moći pristupiti potencijalnim ulagačima i ako pronađete samo jednog istomišljenika koji veruje u vas koliko i vi sami, nebo je granica. Radite na sebi, informišite se i budite uporni. Bez upornosti – ništa.“ ®

VODIČ

PRIČA IZ MAJSTORSKE RADIONICE

OVAKO NASTAJE MODA Originalov originalni vodič, korak po korak, kroz čitav proces stvaranja jedne kolekcije – u ovom slučaju ženske odeće – dizajnerke Jovane Kobald, koja je 2009. pokrenula svoju liniju

Piše Miljana Nešković Fotografije Filip Kobald

PRVA FAZA Kreativni, istraživački i analitički deo

ovana Kobald prvo istražuje. Mnogo. Istražuje sve varijacije na temu kroja koji joj je pao na pamet, razmatra sva tehnička rešenja kako bi došla do konačnog načina na koji će taj komad biti sašiven, i onda istražuje još. Zna da taj model, kao i svaki drugi koji napravi i na koji stavlja svoju etiketu, mora da obuhvati sve elemente njenog brenda, ali opet mora i da se uklapa u neki od aktuelnih modnih trendova koji je odabrala. Mora da ima specifične paspule na ključnim prevojima te metalnu pločicu koja je pečat modne linije, treba da bude postavljen u vedroj boji... Jovana Kobald, modna dizajnerka, tako otpočinje rad na svakoj novoj kolekciji od 2009, kad je rešila da pokrene sopstvenu konfekciju ženske odeće, sa sedištem u Beogradu i ogrankom u Beču. Da, tako počinje. Tek kad se sva istraživanja privedu kraju, nastupa pravljenje preciznog kroja i detaljnih uputstava za proces proizvodnje – toliko detaljnih da ljudi iz proizvodnje u trenutku kad sednu za šivaće mašine mogu da imaju sve potrebne smernice. Niti jedno dugme, niti gajkica ako je reč o kaputu, boja konca koji se koristi – ni najsitnija finesa ne sme biti prepuštena slučaju. Samo tako oni mogu da sašiju model identičan uzorku koji je ona izradila u svojoj proizvodnji, koliko god puta je potrebno i u svim konfekcijskim veličinama. I tako svake sezone. „KONFEKCIJA JE VRLO BITNA“, objašnjava Jovana Kobald, dizajnerka iz Beograda koja je uspela da postavi pravi konfekcijski brend, a autorsku modu i kreiranje unikatnih komada ostavila iza sebe. „Konfekcija je ozbiljan korak za svakog autora. Konkretna je. Kada radite autorsku modu, vi stvarate unikatne odevne komade. Svaki od tih komada možete da prepravljate, dodajete i popravljate dokle god ne budete potpuno zadovoljni dobijenim. Tu je prostor za improvizacije veliki. Možete na taj način dobiti nešto fenomenalno, a možete i skroz omašiti. Konfekcijska moda nosi sa sobom brojna zadovoljstva, ali improvizacija nije jedno od njih. Jednostavno, moraš svaki model da proračunaš do tančina.“ Velika imena svetske mode, kao na primer Eli Sab, ponekad urade ekskluzivnu

VODIČ

seriju od dva ili tri komada nekog modela urađenog u kontekstu kompleksnosti autorskog kreiranja. Jovana kaže da je to nešto što bi neizmerno volela da proba. „Svaka perlica, svaka šara, svaki prevoj, bukvalno sve autor u tom slučaju mora da precizira u kroju i u skicama“, objašnjava Jovana. „Isto kao i za konfekciju, ljudi iz proizvodnje kad sednu za mašinu moraju ispred sebe da imaju objašnjenje za izradu svake finese i bez prisustva autora. Izrada takvog kroja je bukvalno filingranski posao.“ Jovana Kobald, u to vreme još uvek Dlačić, otpočela je rad u modi pohađajući Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu. Tokom studija uglavnom je bila posvećena likovnom momentu i modnoj ilustraciji, koja je prema nastavnom programu bila primarna. Onda je organizovan konkurs za uniforme koji je objavilo Javno preduzeće „Pošta“. Možda je baš taj trenutak preokrenuo Jovanino kreativno kormilo u pravcu svakodnevne mode, naspram kreiranja unikata. „U to vreme, moj senzibilitet se dosta razlikovao od onoga što se na mom fakultetu forsiralo“, priča mlada dizajnerka. „Prosto, svaka umetnička škola ima neku svoju estetiku koju želi da izgura, a ja se možda u ovu nisam najbolje uklopila. Na tom konkursu sam prvi put osetila da je preda mnom prilika da u realnoj situaciji prikažem svoju zamisao nečega što treba da se nosi. Imala sam konkretnog klijenta, razlog zbog kog je nešto potrebno da se napravi, znala čemu će ta odeća nakon što se sašije da služi, ko će to da nosi i u kojoj prilici.“ Skicama za uniforme prišla je koristeći likovnost koju je do tog trenutka prilično razvila. Pobedila je. Onda je sledeće godine ponovo pobedila na sličnom konkursu. SVOJ BREND JKOBALD , KOJI SE PRVOBITNO ZVAO DESIGNEDBY , osnovala je 2009, uz pomoć supruga Filipa i prijatelja. Po sezoni, osmisli različitih 50 modela. Iako je ovo mlad i mali brend, kada je 2012. godine pravila presek proizvedenih odevnih predmeta – došla je do brojke od 21.000 proizvedenih modnih jedinica. Pored predanog rada u ateljeu na svakom detalju svakog modela, planiranja kako će taj konkretan dizajn izgledati u svim konfekcijskim veličinama, a ne samo u onim revijskim, za identitet konfekcije vrlo je značajan odabir nosećih materijala, ali i materijala za postave, paspule i dis-

DRUGA FAZA Izrada šablona i krojenje

PORED PREDANOG RADA U ATELJEU NA SVAKOM DETALJU SVAKOG MODELA, PLANIRANJA KAKO ĆE TAJ KONKRETAN DIZAJN IZGLEDATI U SVIM KONFEKCIJSKIM VELIČINAMA, A NE SAMO U ONIM REVIJSKIM, ZA IDENTITET KONFEKCIJE VRLO JE ZNAČAJAN ODABIR NOSEĆIH MATERIJALA, ALI I MATERIJALA ZA POSTAVE, PASPULE I DISKRETNE DETALJE

VODIČ

TREĆA FAZA Proba uzorka i provera kroja

NITI JEDNO DUGME, NITI GAJKICA AKO JE REČ O KAPUTU, BOJA KONCA KOJI SE KORISTI – NI NAJSITNIJA FINESA NE SME BITI PREPUŠTENA SLUČAJU

ČETVRTA FAZA Ubacivanje u proizvodnju, šivenje i dorada

kretne detalje po kojima su Jovanini modeli specifični. Odabir vizuelnog identiteta kroz grafička rešenja etiketa, izgled kesa, dizajn lokala i internet prezentacije, dolazi čak i pre toga. „U Srbiji je dosta teško doći do kvalitetnih materijala za konfekcijsku modu“, objašnjava Jovana. „Ako vam je potrebno nešto ekskluzivno za izradu jednog ili dva modna komada, možda i možete da pronađete ono što ste zamislili. U radu na većim serijama modnih jedinica, u 90 odsto slučajeva nema određenih atesta koji potvrđuju kvalitet materijala. Oni su važni jer prilikom naručivanja materijala za određeni model mi moramo da znamo koja je njegova natezna sila, do koliko će stepeni taj odevni predmet moći da se pere bez oštećenja, koliko se dati materijal i kada skuplja, koliko gubi boju prilikom pranja... Svi proizvođači, čak i autori koji rade unikate, jedino na osnovu toga mogu da stave obaveznu deklaraciju unutar odevnog predmeta.“ UZ MOŽDA MALO VEĆU KOMBINATORIKU, Jovana ipak uspeva da dođe do materijala koji će ispratiti njena prilično visoka očekivanja u pogledu kvaliteta i prefinjenosti. „Ne možeš uvek da realizuješ ono što bi hteo zbog te začkoljice sa materijalima“,

VODIČ

POSLEDNJA FAZA Etikete i pakovanje

kaže. „Ali dobro. Jednom kad uđeš u štos, i u tom ograničenom prostoru naučiš da se snalaziš. Bitno je da krajnji proizvod bude dobar i da osoba koja ga sutra ponese može da kaže da je zadovoljna na svim nivoima. Ostalo i nije toliko važno.“ PARALELNO SA MODNIM OBJEKTOM U BEOGRADU, Jovana već neko vreme ima i svoju JKobald prodavnicu u širem centru Beča. Interesovanja za modele se dosta razlikuju u ove dve zemlje, iako se to možda nikad ne bi reklo. Takođe, razlikuje se i način na koji „staješ na noge“ sa jednim konfekcijskim modnim brendom. „U Beču je lakše početi“, priznaje Jovana. „Nema birokratije koja sputava. Tamo je sasvim normalno da odmah počnete da radite. Uvek će se tolerisati ako niste nešto znali i moći ćete bez nekih drakonskih kazni to da popravite. Naknadno možete da donesete i protivpožarni aparat u lokal, i podrazumeva se da ćete u hodu ispraviti sve što je potrebno kako bi objekat funkcionisao u skladu sa propisima. Naravno, u Beču je situacija u društvu dosta drugačija. Svi imaju naviku plaćanja poreza koja se ne dovodi u pitanje.“ „U SRBIJI NAS PLAŠE OD SAMOG STARTA. Ako nemaš sve deklaracije ispisane kako treba,

sve papire na vratima postavljene onako kako je predviđeno, znaš da ti mogu i hoće da zatvore radnju. Poslovanje u Beogradu otpočela sam u tom strahu. Jeste bilo lakše otpočeti posao u Beču nego u Beogradu. Ipak, trajati sa modnim brendom je podjednako teško i tamo i ovde.“ IAKO UŽIVA U SVOJOJ MALOJ MODNOJ OAZI KOJU JE S GODINAMA STVORILA, ne može da kaže da joj nekad ne zafali ona autorska moda, u punom l‘art pour l‘art kontekstu. „Nedostaje mi. Kao što mi nedostaje da slikam“, priča Jovana. „Kad bih mogla, jedan duži period bih odvojila samo za slikanje. Isto je i sa autorskom modom – kad bih nedelju dana rešila da se bavim samo jednom jaknom, radim na njoj, eksperimentišem, bavim se detaljima bez razmišljanja o tome kako ću to kasnije da ubacim u proizvodnju... To bi zaista bila jedna vrsta meditacije za mene. Ali, koliko god meditirala nedelju dana, dočekaće me proizvodnja koju ću morati da nahranim. Konfekcija podrazumeva postojanje sistema u kom svakog meseca moraju da se pokriju sve stavke, to je jedna prelazna pozicija između dizajnera i preduzetnika. Teško je. Ali je satisfakcija ogromna.“

„NEKAD POŽELIM DA PRIĐEM DEVOJCI KOJA NOSI NEKU MOJU STVAR I DA JE ZAGRLIM“, PRIZNAJE JOVANA UZ POSTIDNI SMEH. „NARAVNO, NISAM NIKAD TO ZAISTA URADILA. NEĆU DA PREPADAM LJUDE“ U BEOGRADU, ŽENE KUPUJU JOVANINE MODELE VEĆ NEKO VREME, i to je počelo da se primećuje. Kad šeta gradom, Jovani se ne dešava toliko retko da opazi ženu u suknji sa njenom pločicom. Tad joj prođe kroz glavu da se koliko prošlog leta dvoumila oko tih, sada tako živih, falti, iznad kartonskog kroja koji je predstavljao ideju u nastajanju. Na stotine takvih njenih ideja sada živi u nečijim garderoberima, po ulicama, kolima, u veš-mašinama, autobusima, na putovanjima, u ključnim životnim trenucima žena koje su ih prisvojile. Osećaj je neverovatan. „Nekad poželim da priđem devojci koja nosi neku moju stvar i da je zagrlim“, priznaje Jovana uz postidni smeh. „Naravno, nisam nikad to zaista uradila. Neću da prepadam ljude.“ ®

RECEPT ZA USPEH

POGLED KROZ PRIRODU Ilija Demenesku, diplomirani arhitekta, i Istok Radovanov, diplomirani pravnik, od prošle godine vode privatnu firmu pod nazivom Pray Eyewear. Suprotno od profesija za koje su se školovali, odlučili su da se upuste u posao koji podrazumeva obradu drveta. Ovi mladi preduzetnici iz Zrenjanina u svojoj samostalnoj radionici prave unikatne drvene naočare za sunce i vid Piše Sofija Šajnović

ledano kroz vekove unazad, drvo kao materijal ima veliki značaj za život čoveka. Bilo je neizostavan deo svake gradnje upravo zbog dobrih svojstava koje poseduje. Jednostavno je za obradu i oblikovanje, višestruko se koristi, a krajnji proizvod može pružiti jedinstven estetski ugođaj. Od oružja i oruđa za obradu zemljišta, preko drvenih koliba i veličanstvenog nameštaja, do modnog detalja – drvo je svuda oko nas. Samo ga treba znati iskoristiti na pravi način. Izgleda da su dva Zrenjaninca uspela u tome. Ilija Demenesku i Istok Radovanov su 2015. godine pokrenuli privatni posao, osnovali firmu Pray Eyewear i na srpsko tržište izbacili drvene naočare za sunce. „Još 2012. smo počeli da se interesujemo za ovo, da pravimo prve modele naočara i istražujemo koje su nam mogućnosti“, govori Ilija koji je na intervju došao bez poslovnog partnera. „Neko mora i da radi“, rekao je kroz smeh, a ovog puta je Istok taj koji je morao da ostane u radionici. Zanimljivo je da su njih dvojica po zanimanju diplomirani arhitekta i pravnik, pa se nameće pitanje otkud to da znaju da rade sa mašinama za obradu drveta. „Sad znamo, ali na početku nismo. Sve smo učili sami uz pomoć interneta“, kaže Ilija, koji često voli da se našali nazivajući sebe stolarom. NIJEDAN POSAO NA POČETKU NIJE LAK, ali jasno je da ovi momci uživaju u onome što rade. „Imali smo dosta problema u proizvodnji. Taman rešimo jedan, a onda nastanu još dva nova.“ S obzirom na to da ni Ilija ni Istok do tada nisu obrađivali drvo, da nisu znali koja sve svojstva ono može da ima ni kako može da se oblikuje, jasno je zašto su na početku imali poteškoće sa

RECEPT ZA USPEH

Od samog početka imaju cilj da ukažu na neraskidivu vezu čoveka i prirode. Svaki model je ručno napravljen u njihovoj radionici u Zrenjaninu, a kombinacijom zanatske veštine i moderne tehnologije prave jedinstven proizvod namenjen i damama i muškarcima

vrši se lepljenje pod presom i na kraju ide obrada“, ukratko je objasnio proces proizvodnje i istakao da je za pravljenje jednih naočara potrebno osam do deset sati. Istok i Ilija trenutno sami prave naočare u svojoj radionici. Međutim, nameravaju da dovedu pojačanje jer imaju sve više i više posla. „Planiramo da obučimo neke ljude i zaposlimo bar još dvoje.“ Njih dvojica se druže već sedam godina i pored toga što su poslovni partneri oni su i dobri prijatelji. Normalno je da ponekad dođe do sukoba mišljenja, ali Ilija za Istoka ima samo reči hvale. „Istoka bih opisao kao preduzimljivog i punog ideja. Posao ne delimo i obojica bukvalno radimo sve, a kada se desi da dođe do nesuglasica, uvek jedan popusti.“ PORED PRIVATNOG POSLA KOJI VODE IMAJU I DRUGA INTERESOVANJA. Istok je član benda „Šišarke“ gde svira bas, a Ilija je ljubitelj ekstremnih sportova, posebno snoubordinga. Na pitanje šta rade kada ne prave naočare Ilija ipak odgovara: „Smišljamo kako da napravimo naočare.“ Jasno je da žele da unaprede svoj proizvod i ljudima uvek ponude nešto još bolje i drugačije.

ovim materijalom. Ali to nisu bile njihove jedine muke. „Prvih godina rada smo bili primorani da pravimo veće porudžbine drveta nego što nam je potrebno jer je materijal mogao da se poručuje samo u velikim količinama, to je nevolja kada si mala firma. Danas imamo odličnog dobavljača. Drvo nabavljamo iz Beograda, ono stiže iz Nemačke, a u Nemačku verovatno iz podneblja odakle je“, priča Ilija dok se priseća problema sa kojima su se borili. „Dešavalo se da uzmemo po dvetri daske nekog drveta, platimo 300 ili 400 evra i shvatimo da nam ono ipak ne odgovara, i to onda odlazi u đubre.“ DANAS SU MNOGO ISKUSNIJI I STALNO SE TRUDE DA UNAPREDE PROIZVODNJU. Materijali od kojih izrađuju unikatne naočare su wenge – južnoafričko drvo, zebrano sa šarama sličnim onim koje ima zebra, jasen, evropski i američki orah. Zatim satenski orah čija je glazura nežna kao saten, kao i palisander, a sočiva koja koriste uvoze iz Slovenije. „Stakla imaju UV400 zaštitu i dodatni sloj protiv grebanja, a pored sunčanih počeli smo da pravimo i naočare za

vid“, objašnjava Ilija dodajući da postoji mogućnost da se i na jednim i na drugim menjaju stakla. Od samog početka imaju cilj da ukažu na neraskidivu vezu čoveka i prirode. Svaki model je ručno napravljen u njihovoj radionici u Zrenjaninu, a kombinacijom zanatske veštine i moderne tehnologije prave jedinstven proizvod namenjen i damama i muškarcima. KADA SMO SE DOTAKLI PROCESA PROIZVODNJE, Ilija nije želeo baš sve da otkriva, što je donekle i očekivano s obzirom na konkurenciju koju odskoro imaju. Kada su se prošle godine pojavili na tržištu, bili su jedini u Srbiji koji nude ovakav proizvod od drveta. Danas je situacija drugačija, ali oni nemaju problem sa tim. „Zdrava konkurencija je uvek dobra, ja sam takmičarski tip i volim nadmetanje“, rekao je dvadesetsedmogodišnji moderni zanatlija. „Prvo se kompjuterski dizajnira ram, odnosno oblik naočara. Tu postoje neke tehničke specifikacije koje moraju da se ispune. Sledi sečenje koje se radi laserom, onda se spajaju slojevi drveta, odnosno

NJIHOVA NOVA KOLEKCIJA SASTOJI SE OD naočara napravljenih od kamena i drvenih naočara debljine svega tri milimetra. Kada je reč o kamenim modelima, Ilija objašnjava da neće biti teže od drvenih, koje su zaista lagane. „Sa jedne strane se nalazi kamen koji uvozimo iz Austrije, a sa druge je celuloza kamen koja se lepi na drvo“, slikovito je nastavio priču Demenesku. „Naša prva kolekcija drvenih naočara bila je debljine oko sedam milimetara, sada smo pristupili obradi drveta na drugačiji način i napravili još tanji okvir“, ističe uz napomenu da neće moći lako da se polome. Pored modela Cassiel i Ariel koji su bili najprodavaniji prošle godine, u novoj kolekciji imaju još četiri nova. Svaki model nosi naziv po nekom anđelu. „Jednostavno se poklopilo da uz brend koji se zove Pray modelima naočara damo nazive po anđelima“, objasnio je naš sagovornik. Ovi ambiciozni i vredni momci imaju još mnogo planova. Budućnost vide kroz naočare od prirodnog materijala. „Želja nam je da ove godine uđemo i u optičarske radnje u Srbiji s obzirom na to da pravimo i naočare za vid. A sledeće godine imamo u planu da svoje proizvode predstavimo na sajmu optike u Milanu.“ ®

BUDI USPEŠAN

KAKO MI JE BABY KOMODA PROMENILA ŽIVOT U stručnim krugovima Nemanja Kiso se istakao kao momak koji „grize“, koji jednostavno ne prihvata poraz u samom stavu. Takve ljude lako je prepoznati. To su oni mladi ljudi za koje nešto starije kolege bez oklevanja govore: „On će daleko stići. Vidi se.“ Kao kolumnista magazina koji se bave enterijerom, autor je zapaženih redova. Kao dizajner polako ali sigurno tabao je svoj put postepeno i temeljno. Cilj mu nije nimalo prizeman. Odlučan je u tome da se bavi inovativnim dizajnom onako kako se to radi u svetskim metropolama. Pritom, ne planira da ode iz Srbije

Piše Miljana Nešković, foto Igor Pavićević

emanja Kiso, diplomirani arhitekta, nije odskora na srpskoj dizajnerskoj sceni. U stručnim krugovima odavno se istakao kao momak koji „grize“, koji jednostavno ne prihvata poraz u samom stavu. Takve ljude lako je prepoznati. To su oni mladi ljudi za koje nešto starije kolege bez oklevanja govore: „On će daleko stići. Vidi se.“ Kao kolumnista magazina koji se bave enterijerom, autor je zapaženih redova. Kao dizajner polako ali sigurno tabao je svoj put postepeno i temeljno. Cilj mu nije nimalo prizeman. Odlučan je u tome da se bavi inovativnim dizajnom onako kako se to radi u svetskim metropolama. Pritom, ne planira da ode iz Srbije. Nedavno, priča o jednom njegovom projektu postala je interesantna čak i onim medijima koji se preterano ne bave ni dizajnom, a ni mladim nadama Srbije. „Baby komoda 3 u 1“, inovativan je komad nameštaja, specifičan kako po svojoj estetici, tako i po multifunkcionalnosti.

BUDI USPEŠAN

MNOGI SU ME SPUTAVALI, GOVORILI MI KAKO SVOJE ZAMISLI I IDEJE NEĆU MOĆI DA REALIZUJEM... DOKAZAO SAM DA SE I PORED ZASTARELIH MAŠINA INOVATIVAN DIZAJN MOŽE PROIZVESTI U SRBIJI, A SVOJ PRVI DIZAJN – MULTIFUNKCIONALNU SOFU – IZLOŽIO SAM NA BEOGRADSKOM SAJMU NAMEŠTAJA 2013. GODINE Ideja je privukla pažnju stranih kompanija, a vrlo brzo počeli su da se nižu i pozivi iz novinskih redakcija smeštenih daleko van granica Srbije. Poznato je da mladi ljudi koji završe arhitekturu u Srbiji neretko traže posao van granica Srbije. Zbog čega si odlučio da ostaneš? Da li si se nekad dvoumio?

One koji su uvereni u to da uspeh mogu ostvariti van zemlje, svakako podržavam. Ja ipak smatram da mogu da ostvarim uspeh u Srbiji. Štaviše, ubeđen sam u to. Bilo je dosta dobrih i primamljivih ponuda da karijeru nastavim u inostranstvu. Odbio sam. Suviše sam vezan za porodicu, devojku, ali i Beograd u kojem sam rođen. Moja sreća je ovde. Volim svoju zemlju. Nisam se dvoumio, jer mi novac nije presudan u životu. Kako je izgledao tvoj ulazak u svet inovativnog dizajna i kako je nastala „Baby komoda 3 u 1“? Kako si se baš kolevke za bebe setio?

Moja dizajnerska rešenja proizilaze iz konstantne želje da ljudima ponudim nešto potpuno novo, neviđeno dosada. Trudim se da moj dizajn bude estetski privlačan i dopadljiv, a da ga uz to krasi i velika funkcionalnost. „Baby komoda 3 u 1“ nastala je upravo iz ideje da inovativnim pristupom i neobičnim dizajnom pomognem roditeljima u nameri da za svoju bebu imaju sve nadohvat ruke. Pažljivo sam analizirao i istraživao tržište, kako u Srbiji tako i van nje. Došao sam do zaključka da tako nešto ne postoji. Slobodno zaboravite na one standardne i klasične komode koje su viđene poslednjih decenija. Ovde je reč o totalno drugačijem konceptu. Pomoću stuba, koji je glavni oslonac komode, rotiraju se različiti elementi u željenom pravcu. Tu su fioke za odeću i obuću, krevetac, deo za kupanje i povijanje bebe. Ovaj tip komode se savršeno uklapa u stambene jedinice manjih kvadratura i odlično popunjava neiskorišćene uglove prostorije.

Kako se dogodio taj veliki uspeh sa ovom komodom? Tu su i ponude svetskih kompanija.

Dizajn je predstavljen u javnosti tek pre nekoliko meseci, a već je doživeo pravi medijski bum u Srbiji, ali i šire. To je rezultiralo da se pojedine svetske kompanije za proizvodnju nameštaja raspituju o dizajnu „Baby komode“. Takođe, očekujem publikaciju mog dizajna i u slavnom magazinu Interior Design u Njujorku, krajem juna. Kad govorimo o ovom konkretnom projektu, koje su tvoje trenutne želje?

Voleo bih da dođe do konkretne saradnje sa kompanijama iz inostranstva, da preuzmu proizvodnju „Baby komode“ ili otkupe autorska prava na dizajn. Saradnja sa nekim domaćim kompanijama, nažalost, nije moguća. Oni se najčešće odlučuju za proizvodnju klasičnog i komercijalnog nameštaja, koji je cenovno prilagođen platežnoj sposobnosti u Srbiji, te se skoro i ne odlučuju da ponude neki novi dizajn.

BUDI USPEŠAN

Da li si izgovorio ono veliko „Uspeo sam“ ili još čekaš?

Čekam još. Imam tri zanimljiva i inovativna dizajnerska rešenja. Tu su multifunkcionalna sofa, TV polica i „Baby komoda 3 u 1“. Kada se ta rešenja pojave u velikim javnim objektima kao što su tržni centri, hoteli ili restorani, smatraću sebe uspešnim. Koji su najveći „izazovi“ mladog kreativca poput tebe u Srbiji? Kako bi, prema tvom iskustvu u poslu, stvari trebalo da izgledaju da bi produktivnost bila veća, a ljudi manje imali želju da odu iz Srbije?

U Srbiji, osim dizajniranjem, morate da se bavite i mnogim drugim stvarima. U svetu imate podršku kompletnog tima, tako da ste u mogućnosti da budete usredsređeni isključivo na dizajn. U Srbiji to nije slučaj. Na primer, mene posle dizajniranja „Baby komode 3 u 1“ očekuje mnogo veći i zahtevniji posao. Moram da osmislim kako ću je i na koji način promovisati, i kako ću realizovati dizajn. U početku mi je bilo veoma teško. Danas mnogi urednici magazina i portala prepoznaju moj rad, pa se sami ponude da mi pomognu i promovišu moj dizajn. Veoma sam im zahvalan na tome. Ukoliko se odlučite za poziv dizajnera enterijera ili nameštaja u nekoj domaćoj kompaniji, prinuđeni ste da samo iscrtavate projekte na računarima ili pak da radite kao prodavac u nekom salonu nameštaja, dok se projektovanjem bave vlasnici ili direktori totalno drugih struka. Ako se odlučite da krenete samostalno, možete naići na „alave“ majstore koji žele

da zarade više od vas. To su oni koji imaju običaj da vam često prepravljaju neke ideje ili nameću svoje, sve kako bi što lakše i jeftinije izradili komad nameštaja koji ste projektovali. Naravno, čast izuzecima. Imamo ogroman potencijal u mladim i talentovanim ljudi iz svih oblasti. Ukoliko želimo da ne napuštaju zemlju, potrebno je da im obezbedimo dobre uslove za rad, pružimo šansu i poverenje koje svakako zaslužuju. Kako si ti izlazio na kraj sa svim tim izazovima?

Čvrstim verovanjem u sebe i u svoj rad, neverovatnom upornošću i pozitivnim stavom. Mnogi su me sputavali, govorili mi kako svoje zamisli i ideje neću moći

da realizujem... Dokazao sam da se i pored zastarelih mašina inovativan dizajn može proizvesti u Srbiji, a svoj prvi dizajn – multifunkcionalnu sofu – izložio sam na Beogradskom sajmu nameštaja 2013. godine. U svetskoj praksi, na polju inovativnog dizajna, koji te je projekat najviše fascinirao?

Dopao mi se dizajn lampe, u kojoj je moguće gajenje biljaka. Reč je o delu našeg dizajnera Marka Vučkovića. Volim da vidim nešto novo, a takav dizajn ne postoji na tržištu. Kakvim poslom bi želeo da se baviš i kakvo „dobro“ dalje nastojiš da osmisliš?

Pored projektovanja enterijera i dizajniranja nameštaja, odličan sam i u projektovanju većih javnih objekata. Verujem da će mi se ukazati prilika za tako nešto. Razrađujem novu ideju, ali sam fokusiran na postojeći dizajn i njegovu izradu. Trenutno se bavim i dizajniranjem nekoliko stambenih objekata. Ko ti je najveća podrška?

Imam veliku podršku roditelja, brata, devojke i prijatelja. Naravno, najveću podršku dobijam od oca i od majke. Oni su najviše verovali u mene i moj uspeh. Nikako ne planiram da ih izneverim. Naprotiv. ®

NAJBOLJE SVETSKO NOVINARSTVO SAMO U Nedeljniku

ČITAJ VIŠE. ZNAJ VIŠE.

TEMA

</>THE GIRL CODE

Devojčice koje vole kompjutere će spasti ovu planetu Svega 12 odsto svih mladih ljudi koji završe fakultete iz računarskih nauka i programiranja čine žene. To je mnogo dublje, sistemsko pitanje, koje ne utiče samo na živote pojedinačnih devojčica i mladih žena, već vrlo lako može da napravi problem i industriji. Do 2020. univerziteti u SAD neće moći da popune ni trećinu pozicija kvalifikovanim maturantima. Očigledno rešenje za lidere industrije, kao što su Mark Zakerberg i Bil Gejts, jeste da nauče što više dece – a posebno devojčica – da programiraju. Pokretači kampanja pokušavaju da od najranijih dana pobude interes za programiranje kod devojčica. A onda, e onda je čitava ideja dobila i anđeoski lepo zaštitno lice...

Priredio Marko Prelević

tvar je, izgleda, uzela toliko maha da ni najdugovečnija, najuspešnija i – izvinite, Met i Troj – najsmešnija animirana serija svih vremena, „Simpsonovi“, nije mogla više da ignoriše problem. U prvoj epizodi emitovanoj ove godine, trećeg dana januara – jednoj od boljih u poslednjih nekoliko godina, zaista – Lisa se upisuje na kurs za kodiranje, koji vodi, zamislite, žena. (Vratićemo se i na to otkud ovo „zamislite“.) Ispostavlja se da Lisa, kao i uvek, ima sjajnu ideju: da napravi aplikaciju, po imenu Conrad, koja će moći da predvidi da li komentar ostavljen na Fejsbuku ili drugim društvenim mrežama može da vas uvali u problem. Što je, opet, toliko dobra ideja da bi je trebalo zaista i smisliti. Poenta čitave epizode, nazvane „The Girl Code“, koja se završava na velikom „pičingu“ za aplikacije, jeste skretanje pažnje na nešto što Amerikanci zovu „gender gap in technology“, odnosno ogromnu diskrepancu u broju programera i programerki. Girls Who Code, neprofitna organizacija čija je misija da promeni sve ovo, upozorila je prošle godine da su svega 12 odsto svih mladih ljudi koji završe fakultete iz računarskih nauka i programiranja – žene. Uprkos činjenici da žene zauzimaju, u Americi – a nije različito ni u Srbiji – većinu mesta na onim smotrama kada se kape bacaju u vazduh. Ekipa iz organizacije Girls Who Code često navodi primer jedne trinaestogodišnje, vrlo šarmantne devojčice po imenu Amanda. Amanda je tek kročila u tinejdžersko doba, a već uveliko oseća teret rodnog disbalansa u polju koje se skraćeno naziva STEM (Science, Technology, Engineering & Mathematics, što bi na srpskom verovatno bilo MINT – „Matematika, Inženjerstvo, Nauka, Tehnologija“). U njenom odeljenju, na časovima robotike, 31 od 35 đaka pripada muškom polu. Kada joj se već ne pridaje pažnja u školi, Amanda bi volela da se obrazuje sama, jer internet i to omogućava. Ali, na onlajn forumima ili sajtovima kao što je Reddit, često je maltretiraju samo zato što je devojčica.

PROGRAMIRANJE JE DALEKO OD DOSADNOG. PROBLEM NASTAJE JER TO IZGOVARAJU LJUDI KOJI NE SEDE ZA RAČUNAROM, VEĆ SAMO POGLEDAJU U PROLAZU ILI SU NEŠTO PROČITALI O TOME. SA STRANE, DA, ONO MOŽE DA DELUJE KAO ZAMORAN POSAO, ALI VERUJTE DA NIJE TAKO. ZATO JE POTREBNO ŠTO VIŠE DEVOJČICA KOJE BI SELE ISPRED EKRANA I SAME SE UVERILE KOLIKO TO MOŽE DA BUDE INTERESANTNO

OVO JE MNOGO DUBLJE, SISTEMSKO PITANJE, koje ne utiče samo na živote pojedinačnih devojčica i mladih žena, već vrlo lako može da napravi problem i čitavoj industriji, a time i budućnosti čovečanstva. Sem one opominjuće brojke od 12 odsto, tu je i predviđanje da do 2020. godine američki univerziteti neće moći da popune ni trećinu od 1,4 miliona pozicija kvalifikovanim maturantima. Očigledno rešenje za lidere industrije, kao što su Mark Zakerberg i Bil Gejts (obojica finansijski i na svaki drugi način podržavaju sajt za edukaciju programera Code.org), jeste da nauče što više američkih klinaca – a posebno devojčica – da programiraju. Pokretači sličnih kampanja, kao što su Rašma Saudžani i Kimberli Brajant, osnovali su kampove ili programe poput Girls Who Code i Black Girls Code kako bi od najranijih dana pobudili interes za programiranje kod devojčica. A onda je čitava ideja dobila i anđeoski lepo zaštitno lice. Karli Klos, manekenka koja je i izgledom, ali oduvek i ponašanjem, odstupala od stereotipa – pa čak i kada bi se prošetala pistom kao deo modnog cirkusa „Victoria‘s Secret“, ili kada bi se pojavila u spotu svoje velike prijateljice i gigantske muzičke zvezde Tejlor Svift – to je u praksi i dokazala. Sem što se upisala na Njujorški univerzitet, supermodel Karli udružila se sa školom Flatiron u tom gradu i pokrenula organizaciju koja svake godine plaća školarine za dvadeset devoj-

TEMA

A što je najgore, taj isti obrazac ponavlja se širom sveta. Od njih se ne očekuje da se dobro snalaze na kompjuterima, njih ubeđuju da su kompjuteraši asocijalni. I niko im ne pruža priliku da isprave te pogrešne percepcije.“

< MOŽE I KOD NAS>

Rails Girls Beograd </> čica, između 13 i 18 godina, koje savladavaju osnove programiranja i tako postaju neke nove Lise Simpson. Eksperti iz branše imali su samo reči hvale za ovaj potez, baš zato što je Karli ekstremno popularna među mladim ženama. KOLIKO JE VAŽNO DA DEVOJČICE RANO POČNU SA UČENJEM PROGRAMSKIH JEZIKA – jedinih jezika za koje se sa stopostotnom sigurnošću može reći da predstavljaju budućnost – potcrtala je i Suzan Vojcički, žena koja se nalazi na čelu kompanije YouTube. Ona je u autorskom tekstu za Huffington Post, nastalom neposredno nakon boravka na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu – tamo gde se lideri iz čitavog sveta sastaju da prodiskutuju implikacije nove industrijske revolucije, četvrte po redu, digitalne – upozorila koliko su malo žene predstavljene u ovom svetu. Ona je skrenula pažnju na primer iz sopstvenog života. „Pre nekoliko godina, moja ćerka, koja je tada imala deset godina, kazala mi je da mrzi kompjutere. Bila sam šokirana. Ona je dolazila u Google otkako je bila beba. Znala je i da njeni mama i tata rade u tehnologiji. Znala je koliko mi je važno da što više žena radi ovaj posao. Tako je jedan problem s kojim sam se borila na poslu došao pravo u moju kuću. Rekla je kako je ‚baš bez veze gotiviti kompjutere‘ i kako ima mnogo pametnija posla od toga.

Rails Girls Beograd je zajednica koja postoji od 2013. godine. Kroz radionice, ali i prateće programe devojkama i ženama se pruža mogućnost za učenje web programiranja, kao i alata koji će im pomoći da ispolje kreativnost i ostvare svoje ideje. Pre nekoliko dana, krajem aprila, održana je i Teenage Rails Girls Beograd. ŠTA JE RAILS GIRLS BEOGRAD? Rails Girls Beograd je deo globalne Rails Girls zajednice i predstavlja dvodnevnu radionicu koja će ti omogućiti da se upoznaš sa osnovama web programiranja koristeći programski jezik Ruby. Ruby on Rails, ili skraćeno Rails, je otvorena platforma za brz razvoj web aplikacija bazirana na programskom jeziku Ruby. KAKO IZGLEDA RAILS GIRLS BEOGRAD RADIONICA? Prvog dana instaliramo neophodni softver na vaše računare, upoznajemo se sa mentorima i mentorkama, ali i ćaskamo na temu njihovog prvog susreta sa programskim jezikom Ruby i dosadašnjim iskustvima u IT-u. Drugog dana se bavimo savladavanjem osnova web programiranja uz pauze za ručak i kafu. ŠTA JE POTREBNO DA BIH SE PRIJAVILA? </> laptop ili netbuk </> radoznalost </> malo mašte Starosna granica za učešće ne postoji. Takođe, prethodno iskustvo u programiranju nije neophodno.

JEDINO ŠTO NE STOJI U ČITAVOM IZLAGANJU SUZAN VOJCIČKI, TO JE TA REČ „NIKO“. Sve je više onih koji shvataju da ovakve stvari moraju da se promene. A pionir i trejlblejzer je upravo Karli Klos. Ona i njene koleginice, kao što je Suzan, skrenule su pažnju na osnovne greške koje prave devojčice. Silom prilika: Prvo, misle da je programiranje dosadno. Drugo, misle da možda nije toliko dosadno, ali da sigurno ne bi umele time da se bave. Treće, ne bi želele da ih vide u društvu nekoga ko izučava ili studira programiranje, jer je to jednostavno nepopularno. Kako promeniti takav način razmišljanja? Možda krenuti redom? PRVO, PROGRAMIRANJE JE DALEKO OD DOSADNOG. Problem nastaje zato što to izgovaraju ljudi koji ne sede za računarom, već samo pogledaju u prolazu ili su nešto pročitali o tome. Sa strane, da, ono može da deluje kao zamoran posao, ali verujte da nije tako. Zato je potrebno što više devojčica koje bi sele ispred ekrana i same se uverile koliko to može da bude interesantno. Druga zabluda posebno ljuti ljude kao što je Karli Klos. Naravno da devojčice mogu da budu veoma dobre u programiranju. U stvari, mogu da budu toliko dobre da su, istorijski, među najboljim programerima bile žene: Ejda Lavlejs bila je prvi programer u istoriji, Ajda Rouds je napravila prvi računar koji je automatizovao proces popisa i provere zdravstvenog osiguranja u Sjedinjenim Američkim Državama. Nije vam dosta? Margaret Hamilton napisala je parče softvera zahvaljujući kojem je „Apolo 11“ stigao na Mesec; a Džoan Klark je, skupa sa drugim ženama iz svog odeljenja, u čuvenom Blečli parku provalila nacistički kod za „Enigmu“ i time presudno uticala na ishod Drugog svetskog rata. Malo li je? Problem je, ipak, što muškarci u branši mogu da budu agresivniji; a jednostavno ih i više ima, pošto ih više upisuje stručne fakultete. Zato je apsolutno dragoceno ono što radi Karli Klos.

TEMA

NARAVNO DA DEVOJČICE MOGU DA BUDU VEOMA DOBRE U PROGRAMIRANJU. U STVARI, MOGU DA BUDU TOLIKO DOBRE DA SU, ISTORIJSKI, MEĐU NAJBOLJIM PROGRAMERIMA BILE ŽENE: EJDA LAVLEJS BILA JE PRVI PROGRAMER U ISTORIJI, AJDA ROUDS JE NAPRAVILA PRVI RAČUNAR KOJI JE AUTOMATIZOVAO PROCES POPISA U SAD. NIJE VAM DOSTA? MARGARET HAMILTON NAPISALA JE PARČE SOFTVERA ZAHVALJUJUĆI KOJEM JE „APOLO 11“ STIGAO NA MESEC; A DŽOAN KLARK JE, SKUPA SA DRUGIM ŽENAMA IZ SVOG ODELJENJA, U ČUVENOM BLEČLI PARKU PROVALILA NACISTIČKI KOD ZA „ENIGMU“ I TIME PRESUDNO UTICALA NA ISHOD DRUGOG SVETSKOG RATA. MALO LI JE? A ŠTO SE TIČE ONOG POSLEDNJEG, da su kompjuteraši oni nepopularni geekovi s kojima devojčice ne treba „ni mrtve“ da budu viđene? Za to nije dovoljno prvo savladati korake jedan i dva, pa će se stereotip urušiti sam od sebe. Naravno da nije uvek privlačno sedeti po celu noć sa svojom ekipom, cirkati sve te red bulove i programirati bez spavanja, i to može da stvori kulturu koja bi uplašila ljude sa „normalnijim“ predstavama o životu, ali poenta je što to ne mora da bude tako. Postoje periodi u karijeri kada je ostajanje po celu noć na poslu, i rad i vikendom i praznicima, neophodno i dobro, ali ne uvek. To nije održivo rešenje na duge staze, već samo ono koje zaposlenog drži mentalno i fizički zdravim. Uostalom, nedavna studija u magazinu Harvard Business Review potvrdila je da zaposleni koji prave redovne pauze imaju i za trećinu bolji fokus od onih koji to ne čine. A oni koji idu na odmore i ne naprežu se sedam dana u nedelji na izričit zahtev svojih šefova, pokazuju stopostotno veću lojalnost svojim poslodavcima. Zato je savet da treba raditi naporno, ali raditi i pametno... I onda otići kući. U TOME JE BILA I TAJNA KARLI KLOS, koja je zakačila „bug“ programiranja u školi Flatiron i potom počela da uzima privatne časove kod dekana te škole, svog prijatelja Avija Flombauma. Sledeći stepenik, pokretanje posebnih kampova pod radnim nazivom „Kode with Karlie“, gde se tokom dve sedmice mlade žene i osnažuju i obrazuju u osnovima kompjuterskih nauka i programiranja, bio je sasvim logičan. Na kraju svakog kampa, mlade žene su apsolutno osposobljene za osnovni rad sa programskim jezikom Ruby i sa frejmvorkom Ruby on Rails. Mnoge od njih već su uspele da napišu sopstvene programe i pokrenu aplikacije. Kamp se, naravno, takvo je vreme, ne oslanja samo na fizičke učionice. Tu je i mogućnost pohađanja kursa onlajn, kako bi mnoge devojčice koje nisu izabrane mogle da makar na taj način prisustvuju predavanjima. Entuzijazam je, kažu svi koji imaju veze sa programom, najvažniji sastojak. Baš kao i kod svih „običnih“ kurseva, predmeta i ispita, Karli kaže, morate da imate učitelja, nastavnika i mentora koji zaista voli to što radi, koji ima mnogo strasti i koji je sposoban da vam presadi tu zaraznu žicu. Sve ovo lepo zvuči, ali ono što vam mnogi tekstovi na sličnu temu neće reći jeste da programiranje uopšte nije lako. Posebno u prvih nekoliko dana, kada mlade polaznice mogu da budu odbijene od čitave priče, ako je ne razumeju, ukoliko im se čini da su linije koda samo nepovezane i nabacane. A onda, ako imate iole dara, i ako ste spremni da učite, onda sve samo „klikne“ i pred vama se otvara ceo jedan novi svet. A u tom svetu izmešanih nula i jedinica, verujte, svaka devojčica može da bude supermodel. ®

EKSKLUZIVNI INTERVJU KARLI KLOS ZA ORIGINAL Piše Ksenija Pavlović

SAMOPOUZDANJE JE RAD NA SEBI KOJI NIKADA NE PRESTAJE

Impresionirana sam misijom koju Novak i Jelena Ðoković obavljaju kako bi povećali pristup kvalitetnom obrazovanju deci u ranom detinjstvu. Njihova misija čini osnovu za svako buduće učenje i od neprocenjivog je značaja za život, rad i kreaciju u svetu koji se stalno menja

TEMA

merički supermodel Karli Klos, koju je francuski Vog proglasio jednim od najboljih trideset modela na svetu, „pokrenula je filantropsku inicijativu „Koding sa Karli“ čiji je cilj da mladim devojkama omogući da uz pomoć kompjutera promene svet. Anđeo kuće „Viktorija sikret“ i najbolja drugarica Tejlor Svift, ekskluzivno za Original govori o životnim lekcijama kojima ju je naučila Dijana fon Firstenberg i poručuje mladima da samopouzdanje ne traže u drugima već isključivo u sebi.

Na koji način si morala da prilagodiš svoj stil života slavnog modela kada si započela studije na Univerzitetu Njujorka? Da li si ikada osetila da zbog percepcije slave koju drugi ljudi imaju o tebi, moraš da radiš više kako bi se dokazala u univerzitetskom okruženju? O čemu si razmišljala prvih meseci na predavanjima u Njujorku?

U učionicama je svako od nas, pre svega, student: radoznao i pun želje da kreira nove ideje i da istraži svet. Na fakultetu to možemo da radimo zajedno.

KARTA KARLI KLOS Rođena je 3. avgusta 1992. Pojavila se prvi put na velikoj sceni 2006. godine, u magazinu po imenu Scene. Ubrzo je postala muza Džona Galijana. Victoria‘s Secret Angel od 2013. do 2015. Jedan od 30 najvećih modela u ovom veku po izboru magazina Vogue Paris. Pohađa interdisciplinarni koledž Gallatin na Univerzitetu Njujorka. Sem programiranja, po njoj se zovu (Karlie‘s Kookies) kolačići bez glutena i mleka, od čije prodaje prihodi idu za gladnu decu u Njujorku i čitavom svetu.

Misija Fondacije Novak Đoković jeste da se bori protiv nejednakosti u dostupnosti visokokvalitetnog obrazovanja deci koja dolaze iz neprivilegovanih društvenih slojeva. Na koji način ova globalna misija koju predvodi Novak Đoković rezonuje sa tobom?

Impresionirana sam misijom koju Novak i Jelena Ðoković obavljaju kako bi povećali pristup kvalitetnom obrazovanju deci u ranom detinjstvu. Obrazovanje dece u ranom razvoju čini osnovu za svako buduće učenje i od neprocenjivog je značaja za život, rad i kreaciju u svetu koji se stalno menja. Kada si shvatila da možeš da promeniš način na koji se shvata kodiranje i zašto?

Počela sam tako što sam se zainteresovala za traženje novih načina za povećanje pristupa obrazovanju iz kompjuterskih nauka. Pohađajući kurs iz kodiranja, shvatila sam koliko je ono vredno i moćno za promenu sveta u kome živimo. Kada se ženama pruži prilika da istražuju i kreiraju kodiranjem, one unapređuju konverzaciju kroz inovaciju koja nam je svima dostupna. Šta je osnovna zamisao koja stoji iza dobrotvorne inicijative „Kode with Karlie“ („Kodiraj sa Karli“) i zbog čega misliš da učenje kodiranja može da osnaži mlade devojke i žene?

Kodiranje je jezik koji oblikuje svet u kojem živimo, a povećanje pristupačnosti obrazovanja u oblasti kompjuterskih nauka među ženama stvara jedno novo široko polje za nove glasove i lidere dok zajedno gradimo budućnost čovečanstva. Odakle crpiš motivaciju za pozitivne promene?

Od Dijane fon Firstenberg naučila sam da je prava privilegija, ali i dužnost, da iskoristim svoj glas kako bih pomogla i podržala druge. Kada zajedno radimo na omogućavanju jednake šanse za obrazovanje, na taj način dajemo moć svim ljudima da i oni iskoriste svoj glas i tako povećaju brzinu kojom se širi pozitivan uticaj promena. Šta je izvor tvog samopouzdanja?

Samopouzdanje je nešto što dolazi iznutra, i to je stalan rad na sebi koji nikada ne prestaje. Najbolje se i najsnažnije osećam kada svoj život ispunjavam zdravom, pozitivnom energijom – od hrane koju jedem, do ljudi sa kojima provodim vreme. Mnogo je žena koje u nekom periodu svog života dođu do tačke kada se osete izgubljenima, kada više ne znaju ko su. Kako si uspela da tako mlada shvatiš ko si? Koja su osnovna pitanja na koja si morala da odgovoriš kako bi postala osoba kakva si danas?

Svačiji životni put je različit, i postoji toliko toga što u životu jednostavno ne možeš predvideti. I dalje svakodnevno učim o sebi i konstantno istražujem kakva bih mogla da postanem u budućnosti. Na koji način je slava uticala na tebe između tvoje četrnaeste i šesnaeste godine i kojim životnim lekcijama te je to iskustvo naučilo?

Postati deo modne industrije kao tako mlada tinejdžerka – bilo je uragansko iskustvo. Imala sam mnogo sreće što je moja porodica putovala svuda sa mnom u početku. Moji mama i tata, moje sestre, svi su oni zaista pomogli da ostanem fokusirana na školu i u to vreme normalne srednjoškolske aktivnosti. ®

IKONA

THE BOSS GLADNO SRCE BRUSA SPRINGSTINA

Iako je u svojim pokušajima da se identifikuje i saoseća sa srednjom i nižom klasom „obećane zemlje“ često optuživan za licemerje, jer on je, zaboga, prebogat čovek, Brus Springstin i dalje se čini iskrenim i beskrajno entuzijastičnim u svojim idealima i propovedanjima, odlučan da ubrizga svoj glas duboko u američki politički Zeitgeist. Već gotovo četiri decenije on je humanitarac, ali i heroj radničke klase: prostodušni vizionar i iskreni romantik čije će se balade o izrabljivanom radniku verovatno doveka pevušiti po američkim predgrađima. Njegov prošlomesečni bunt i otkazivanje koncerta u Severnoj Karolini jer ta država donosi drakonski anti-LGBT zakon samo dokazuju da se nije umorio

Piše Margita Milovanović

IKONA

istinu je teško pronaći ekvivalenta Brusu Springstinu igde u američkoj istoriji; muzički, on je amalgam toliko disparatnih uticaja da je smešno i pokušavati da ih zgurate u jedan koš, ali se kao jednako težak ispostavlja i pokušaj da Springstina vežemo za odgovarajuće političke prethodnike. On je čovek koji je dao glas svim onim političkim vrednostima – news with a beat, kako ih on zove – koje su tamo ulevo od političkog mejnstrim diskursa. To se dogodilo sasvim slučajno, moglo bi se reći. Springstin je svoju karijeru započeo pevušeći o gitarama, automobilima i cicama pre nego što je fokus izmestio na prazne fabrike i napuštene kamenolome. Sve te pesme nosile su priče brojnih individualaca otcepljenih od onoga što je Trocki nazivao dijalektikom, dok se ranih osamdesetih godina nije ozbiljnije i sveobuhvatnije pozabavio američkom istorijom i književnošću.

„POČEO SAM DA ČITAM I UČIM O TOME KAKO JE SVE POSTALO OVAKVO KAKVO JE DANAS“, ispričao je publici u Parizu 1980. godine. „Kako čovek završi kao žrtva a da nije ni svestan toga. I kako dođe do toga da ljudi ostare i umru a da u životu nisu imali ni dan zadovoljstva i mira.“ Prvi sin Irca Daglasa i Italijanke Adele rođen je 1949. u Nju Džerziju za koji je i danas čvrsto vezan. „Nisam baš odrastao u preterano političkom domaćinstvu“, prisetio se Springstin u intervjuu za Rolling Stone 2004. godine. „Sećam se da mi je majka govorila: ‚Mi smo demokrate, jer su demokrate za radničku klasu.‘“ Njegovi prvi stihovi retko su se ticali politike, izuzev povremenog podsmevanja na račun pretenciozne Vudstok generacije („Take LSD and Off the Pigs“). Tada ga je, buntovnika i usamljenika, više zanimala lična sloboda, pravo da bude ono što je želeo da bude, iako ni sam nije bio siguran šta bi to tačno bilo.

Godine 1995. izašao je album „The Ghost of Tom Joad“, svojevrsna rekreacija Stajnbekovog proleterskog manifesta Plodovi gneva, sa pesmama izvučenim pravo iz novinskih priča; kroz opise železnica, ljudi okupljenih oko vatre pod mostovima, beskućnika koji u redu čekaju na sklonište i hranu i porodica koje noći provode u automobilima, poezija je utelovljavala implicitni prekor Klintonovoj corporate-friendly politici KIŠNI OKTOBAR 1975. GODINE OKRENUO MU JE ŽIVOT UPSIDE-DOWN; gotovo preko noći od anonimusa sa dva komercijalno neuspela albuma postao je prvi muzičar koji je istovremeno krasio naslovnice Timea i Newsweeka, a sve uz prognoze da će biti „novi Bob Dilan“. Pogon za ovu transformaciju, sada već legendarni album „Born to Run“, iako bi se mogao definisati kao kontranarativ američkoj kulturi sedamdesetih godina, ni u kom smislu nije bio eksplicitno političan. Od ličnog do političkog u svom stvaralaštvu došao je postepeno. Snimio je još nekoliko albuma dok nije poentirao „Nebraskom“, albumom u stilu Vudija Gatrija snimljenim na kućnom rekorderu, koji je izašao 1982. godine kada je nivo nacionalne nezaposlenosti dostigao jedanaest odsto. Bajke o luzerima, desperadosima i sanjarima činile su pravo malo remek-delo o socijalnim problemima Reganove politike i nihilizmu nastalom iz otuđenosti Amerikanaca. I dok je predsednik Regan gunđao kako mu je dosta slušanja o „Nebraski“ kad god bi neko izgubio posao, album je gotovo brutalno oslikavao intimne portrete ljudi nastradalih u američkoj winner-takes-all ekonomiji.

Springstin je ostajao pažljiv kada je o tradicionalnoj politici bila reč: uporno je odbijao sva plediranja da svoju reputaciju iskoristi za potvrdu integriteta jedne ili druge strane. „Zapravo, dobar deo vremena tada sam provodio pokušavajući da shvatim gde se sve te estetike i teorije o kojima pišem presecaju sa nekom vrstom konkretne akcije, nekog direktnog učešća u zajednicama i društvima iz kojih moja publika dolazi.“ Na svom prvom političkom koncertu, 1979. godine, u okviru protesta protiv nuklearnog naoružanja, MUSE (Musicians United for Safe Energy), svoj deo na štampanom programu koncerta ostavio je prazan. I tri godine kasnije, kada se pojavio kao gost iznenađenja uz Džeksona Brauna na mitingu o hladnom nuklearnom naoružanju, kojem je prisustvovalo 750.000 ljudi, ponovo je pustio da muzika obavi svu priču. PRVE OZBILJNIJE POLITIČKE KORAKE NAPRAVIO JE NAKON ŠTO JE PROČITAO VIJETNAMSKE MEMOARE Rona Kovica, Born on the Fourth of July, koji su i Oliveru Stounu poslužili kao inspiracija za istoimeni film (da, onaj s Tomom Kruzom u njegovom najružnijem

IKONA

izdanju). Na jednom od koncerata za prikupljanje dobrotvorne pomoći u Los Anđelesu, okružen veteranima za različitim invaliditetima, Springstin je objasnio da je važno suočiti se sa problemom, iako nam je defakto svima lakše da okrenemo glavu. „Moj proces učenja i prihvatanja bio je poput šetnje mračnom ulicom usred noći, znate, hodate tako i vidite kako nekog prebijaju nasmrt u nekom sokaku. Hoćete da nastavite da hodate, jer ne želite da se uplićete, ali se osećate užasno krivim.“ Ako je „Nebraska“ bio Springstinov najtiši album, onda je onaj koji je usledio 1984. godine, „Born in the USA“, definitivno najglasniji. Objavljen simultano sa zapadanjem Amerike u desničarski patriotizam tokom Reganove izborne kampanje „Morning in America“, Springstin se sa svojim albumom našao u centru američke političke debate; svetska turneja koja je usledila nosila je sa sobom snagu izuzetnog političkog i kulturnog značaja kao alternativni model patriotizma onom zloslutnom koji je poticao iz Reganove Bele kuće. Naredne godine, gitarista njegovog E Street Banda uposlio je Brusa da, uz Majlsa Dejvisa i Bona Voksa, snimi „Sun City“, svojevrsnu himnu protesta protiv aparthejda u Južnoj Africi. ŠOK USLED NEVEROVATNOG USPEHA ODVEO JE SPRINGSTINA u još jednu samoizolaciju ispunjenu grčevitim ličnim razvojem i terapijom, razvodom, brakom, pa još jednim razvodom; bend se raspao, zatim se ponovo okupio; selidba u Los Anđeles i povratak u rodni Nju Džerzi. Tokom tog perioda, povremeno bi mu se omakao poneki muzički obračun sa državnim kulturnim i političkim zbivanjima, mada se češće držao po strani. Učestvovao je u svetskoj turneji za Amnesty International, svetski pokret za zaštitu ljudskih prava. Kada je napisao i otpevao „Streets of Philadelphia“, postao je prvi istaknuti muzičar koji eksplicitno i javno podržava prava gej muškaraca i govori u njihovo ime. Onda je, 1995. godine, izašao album „The Ghost of Tom Joad“, svojevrsna rekreacija Stajnbekovog proleterskog manifesta Plodovi gneva, sa pesmama izvučenim pravo iz novinskih priča; kroz opise železnica, ljudi okupljenih oko vatre pod mostovima, beskućnika koji u redu čekaju na sklonište i hranu i porodica koje noći provode u automobilima, poezija je utelovljavala implicitni prekor Klintonovoj corporate-friendly politici.

„Počeo sam da čitam i učim o tome kako je sve postalo ovakvo kakvo je danas“, ispričao je publici u Parizu 1980. godine. „Kako čovek završi kao žrtva a da nije ni svestan toga. I kako dođe do toga da ljudi ostare i umru a da u životu nisu imali ni dan zadovoljstva i mira“

IKONA

Springstin se sa svojim albumom „Born in the USA“ 1984. našao u centru američke političke debate; svetska turneja koja je usledila nosila je sa sobom snagu izuzetnog političkog i kulturnog značaja kao alternativni model patriotizma onom zloslutnom koji je poticao iz Reganove Bele kuće. Naredne godine, gitarista njegovog E Street Banda uposlio je Brusa da, uz Majlsa Dejvisa i Bona Voksa, snimi „Sun City“, svojevrsnu himnu protesta protiv aparthejda u Južnoj Africi Kada je E Street Band ponovo okupljen, prvi stihovi koji su pljusnuli šamar javnosti govorili su o Amaduu Diljaou, nenaoružanom gvinejskom imigrantu i oslobađajućoj presudi za četvoricu policajaca koji su u njega ispalili 41 metak – „American Skin (41 Shots)“ – sa pančlajnom da „možeš biti ubijen samo zato što živiš u američkoj koži“. Mada je na početku svoje karijere odbijao da se otvoreno prikloni nekoj od političkih frakcija, do 2004. godine taj animozitet je izbledeo i on je zdušno podržao demokratskog kandidata Džona Kerija na predsedničkim izborima, kao jedan od nosilaca kampanje „Vote for Change“. Da,

čak je njegova „No Surrender“ postala nešto kao džingl Kerijeve kampanje. Držao je glasnogovorničke besede o ponoru koji je vladao Bušovom Amerikom i pratio Kerija s gitarom u ruci, pevajući pred svaki njegov govor, poput nekog rokenrol Ujka Sema, iliti zagriženog patriote u kaubojkama. Njegova latentna uloga zapravo je bila stvaranje čvrste veze sa onim delom građanstva s kojim Keri sam ne bi uspeo da se poveže. U DUHU PREĐAŠNJEG ISKUSTVA, 2008. GODINE DRŽAO JE OBAMI STRANU; na veče Obamine inauguracije, ispred Linkoln Memoriala otpevao je „The Rising“ u čast predsed-

nika, potpredsednika, njihovih porodica i nekolicine američkih velikodostojnika, uz publiku od preko 400.000 ljudi. Iako je u svojim pokušajima da se identifikuje i saoseća sa srednjom i nižom klasom ‘obećane zemlje‘ često optuživan za licemerje, jer on je, zaboga, prebogat čovek, Brus se i dalje čini iskrenim i beskrajno entuzijastičnim u svojim idealima i propovedanjima, odlučan da ubrizga svoj glas duboko u američki politički Zeitgeist. Već gotovo četiri decenije on je heroj radničke klase: prostodušni vizionar i iskreni romantik čije će se balade o izrabljivanom radniku verovatno doveka pevušiti po američkim predgrađima. ®

EKSKLUZIVNA KOLUMNA

Piše

Ser Ričard Brenson

EKSKLUZIVNO ZA ORIGINAL

PROJEKTI STRASTI

Pokretanje nekoliko startapova u isto vreme može da bude način da veoma brzo naučite mnogo o raznim poljima za koja ste zainteresovani, baš kao što će student prve godine pratiti sva predavanja dok ne odluči koja mu najviše odgovaraju. Razlika je što će ono što naučite biti odmah primenljivo

TREBA LI DA SE FOKUSIRATE NA JEDAN PO JEDAN STARTAP ILI DA POKUŠATE da radite na nekoliko poslova u isto vreme? To je pitanje sa kojim se susreću mnogi preduzetnici puni ideja. S obzirom na činjenicu da čak devet od deset startapova propadne u roku od samo jedne godine, rad na dva ili tri projekta u isto vreme može da bude dobar način da povećate sebi šanse. Morate da vodite računa o svakom svom poslu, tako da možete da primetite trenutak kada će jednom od njih krenuti. Kada se to dogodi, trebalo bi da se fokusirate baš na taj startap. Ova strategija nudi još nekoliko prednosti, jer startapovi retko donose mnogo novca neposredno nakon što su pokrenuti. Velike su šanse da među svim idejama koje imate postoji jedna koja vam je omiljena, a to često neće biti ona koja će pronaći tržište. Ako je ovo slučaj, možda bi valjalo da koristite uspehe i fondove drugih uspešnih startapova kao temelj na kojem ćete podići svoj glavni projekat. Osnivači Airbnba su iskoristili baš ovaj pristup 2008. godine i finansirali su svoj sadašnji veoma uspešni biznis, biznis koji menja čitavu jednu industriju, tako što su prodali žitarice za doručak. Ali posebno za mladog preduzetnika, pokretanje nekoliko startapova u isto vreme može da bude način da veo-

ma brzo naučite mnogo o raznim poljima za koja ste zainteresovani, baš kao što će student prve godine pratiti sva predavanja dok ne odluči koja mu najviše odgovaraju. Razlika je u tome što će ono što naučite biti odmah primenljivo na druge biznise. ČESTO KAŽEM PREDUZETNICIMA: veoma je važno da ne pokrećete biznis – čak ni „sekundarni“ biznis – ukoliko nemate jasnu vezu sa sektorom u koji ulazite. Kad god mi u Virginu odlučimo da pratimo neku ideju, pre toga se uverimo da je posredi sektor ili industrija za koju imamo mnogo strasti. To je zato što pokretanje biznisa nije samo posao ili samo način da se zaradi novac – to je način života. Da bi bilo koji biznis postao uspešan, morate da se žrtvujete – od investiranja svega što zaradite ponovo u svoj biznis, pa sve do napornog rada. Ovaj savet može malo da nervira nekoga ko tek počinje karijeru; moglo bi da zvuči da se obavezujete na „do kraja života“ sa biznisom ili poljem u koje ulazite. Ali budimo iskreni: vaša interesovanja će se promeniti, što znači da će se i vaš biznis verovatno promeniti. Kada smo imali dvadesetak godina, moji prijatelji i ja smo obožavali muziku, pa smo zato ušli u posao sa pločama – na kraju krajeva, ionako smo slušali muziku i povezivali se sa muzičarima. Sada kada sam stariji i kad imam troje unučadi, radim na projektima koji imaju pozitivan uticaj na svet i na živote ljudi.

POGLEDAJTE PRIMER STIVA DŽOBSA I NJEGOVOG EPLA. BILO JE OČIGLEDNO DA JE ON NAMERAVAO DA STVORI PRELEPO DIZAJNIRANE, INOVATIVNE TEHNOLOŠKE PROIZVODE. TO JE BILO BELODANO KAD GOD BI JAVNO GOVORIO O EPLU, I SVAKI PUT KADA BI OTVORIO USTA, UBEDIO BI SVE VIŠE LJUDI DA PRATE ONO ŠTO NJEGOVA KOMPANIJA RADI, JER SU I ONI TO SHVATALI I SVIĐALA IM SE NJEGOVA MISIJA

VELIKE SU ŠANSE DA MEĐU SVIM IDEJAMA KOJE IMATE POSTOJI JEDNA KOJA VAM JE OMILJENA, A TO ČESTO NEĆE BITI ONA KOJA ĆE PRONAĆI TRŽIŠTE. AKO JE OVO SLUČAJ, MOŽDA BI VALJALO DA KORISTITE USPEHE I FONDOVE DRUGIH USPEŠNIH STARTAPOVA KAO TEMELJ NA KOJEM ĆETE PODIĆI SVOJ GLAVNI PROJEKAT. OSNIVAČI AIRBNBA SU ISKORISTILI BAŠ OVAJ PRISTUP 2008. GODINE I FINANSIRALI SU SVOJ SADAŠNJI VEOMA USPEŠNI BIZNIS, BIZNIS KOJI MENJA ČITAVU JEDNU INDUSTRIJU, TAKO ŠTO SU PRODALI ŽITARICE ZA DORUČAK

OVO JE JEDNA OD NAJVEĆIH PREDNOSTI AKO SE ODLUČITE da vam preduzetništvo bude karijera, to da ćete moći da imate veću fleksibilnost da primenite svoja stečena znanja i da se bavite svojim drugim interesovanjima – a upravo to može da omogući još uspeha. I potrošači, klijenti i investitori znaju da je neophodno da ih ubedite da verujete u ono što pokušavate da im prodate. Ako to vide, mnogo ćete lakše uspeti. Pogledajte samo primer Stiva Džobsa i njegovog Epla. Bilo je očigledno da je on nameravao da stvori prelepo dizajnirane, inovativne tehnološke proizvode. To je bilo belodano kad god bi javno govorio o Eplu, i svaki put kada bi otvorio usta, ubedio bi sve više ljudi da prate ono što njegova kompanija radi, jer su i oni to shvatali i sviđala im se njegova misija. ŽONGLIRANJE IZMEĐU DVE ILI TRI IDEJE u isto vreme zvuči kao sjajna zamisao. Saznanja koja ćete steći iz različitih iskustava mogu samo da vam pomognu na putu vaše karijere – to se desilo meni kada je Virgin ušao u različite industrije, uključujući hotele, avionske linije, teretane, radio, pa čak i svemirski turizam. (A mislim da bi se i vaš računovođa složio sa ovim.) Ukoliko imate posvećenost i izdržljivost da istrajete na ovoj, istina, veoma teškoj stazi, to će mnogo govoriti o vašem preduzetničkom potencijalu. ®

INTERVJU

SLOBODA MIĆALOVIĆ

NE MOŽEŠ DA NAPREDUJEŠ A KO S E B E TA P Š E Š P O R A M E N U Drži se „svojih kamera i svojih dasaka“. Jedva čeka premijeru filma Emira Kusturice „Na mlečnom putu“. Rad na tom filmu bio je ostvarenje jedne njene stare želje. Nedavno je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu sa kolegom Igorom Đorđevićem dobila zaslužene ovacije na premijeri nove predstave „Frenki i Džoni“. Reč je o pitkom komadu po tekstu Terensa Meknelija, priči koja je svima vrlo dobro poznata zahvaljujući istoimenom filmu u kojem igraju Mišel Fajfer i Al Paćino

Razgovarala Miljana Nešković Fotografije Igor Pavićević

INTERVJU

na je zapravo vrlo jednostavna. To što svakodnevno čita i sluša snažne hvalospeve o sebi kao jednoj od najlepših glumica sa ovih prostora, nije tokom godina poremetilo njen urođeni koeficijent normalnosti. Ni to što ju je jedan luksuzni brend satova i nakita proglasio svojom srpskom muzom – upravo zbog stabilne karijere, elegancije, idiličnog privatnog života, ali i činjenice da za svoje uspehe nikad nije zahvaljivala skandalima – nije Bobu Mićalović učinilo nekakvom divom u sopstvenim očima. Drži se „svojih kamera i svojih dasaka“. Jedva čeka premijeru filma Emira Kusturice „Na mlečnom putu“. Rad na tom filmu bio je ostvarenje jedne njene stare želje. Nedavno je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu sa kolegom Igorom Ðorđevićem dobila zaslužene ovacije na premijeri nove predstave „Frenki i Džoni“. Reč je o pitkom komadu po tekstu Terensa Meknelija, priči koja je svima vrlo dobro poznata zahvaljujući istoimenom filmu u kojem igraju Mišel Fajfer i Al Paćino. Iako se govorilo da glumački par ima „velike cipele da popuni“ pošto nije lako raditi predstavu po tekstu na osnovu kog je već urađen jedan filmski klasik, njima očigledno to nije bio problem. A i zašto bi bio? Odabrali su ekipu genijalnih mladih kreativaca i poverili im režiju, dramaturgiju, kompoziciju... Kad se spoje umetnička energija svežih talenata iz pozorišnih krugova sa iskustvom superstarova poput Igora i Bobe, rezultat nikako ne može biti osrednji. Komad „Frenki i Džoni“ je koncipiran više kao romantična drama nego kao komedija. Znam da ti je predstava draga, a šta misliš o njima kao ljudima?

Želeli smo da ukažemo na otuđenje i strah u emotivnim odnosima. Bojazan od ulaženja u vezu, brak, uopšte jedno zaziranje od zbližavanja. Kada ste mladi, radite to intuitivno. Onda dođete u godine u kojima smo mi – trideset pet ili trideset šest. Tada je već potrebno mnogo više da bi vas neko zainteresovao. Prosto, u tim godinama potrebno je da se neko mnogo više potrudi oko vas. Već znate kako stvari funkcionišu. Znate da svaka veza počne lepo, i da se uglavnom posle završi loše. Prevazići to loše iskustvo i poverovati u ljubav, poverovati u to da ponovo može nešto da nam se desi, nije nimalo lako. Sa

druge strane, ta usamljenost kojoj smo svi postali skloni vrlo je problematična. Dođemo u tu poziciju da više ne učestvujemo aktivno u životu, već da ga posmatramo. Zato smatram da su naši likovi, Frenki i Džoni, na kraju dvoje hrabrih ljudi. Usudili su se da zakorače opet u nešto novo, opet u nešto nepoznato. Na tome smo i ostavili kraj predstave. Ne možemo da kažemo – e da, i onda su živeli srećno do kraja života. Ne. Oni samo imaju dobru podlogu da žive zajedno. I tu ima jedna rečenica: „Dvoje ljudi koji se zbližavaju – to jeste malo zastrašujuće, ali isto tako jako lepo.“ To Džoni kaže. Frenki ne bi tako nešto rekla. Mislim da je to rečenica koja zapravo nosi temu našeg komada, koja je veoma važna u ovom vremenu. Igor Đorđević i ti ste ovu predstavu radili sa rediteljkom Teom Puharić, koja se već sada gradi u ozbiljnog igrača kad je reč o novom talasu u domaćem teatru. Kako se ova sjajna ekipa okupila?

Igor je pronašao taj tekst pre tri godine. Neko vreme je stajao. Kad smo ušli u proces rada na predstavi, znali smo tačno šta želimo da napravimo. Rešili smo da pružimo šansu mladim ljudima. Nama su, bar meni, starije kolege uvek izlazile u susret. Pogotovu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, gde sam startovala. Tu sam imala starije kolege. Insistirali su na nama, vukli su nas mlade. Mislim da je ova predstava bila odlična šansa da se više čuje za jednu mladu rediteljku – Teu Puharić. Ovo je već njena druga predstava. Tu su i dramaturg Jelena Paligorić, kompozitori Matija Anđelković i Marko Marić. Čini mi se da je rad na predstavi bio nešto pozitivno za njih. Sa druge strane, Igoru i meni oni su doneli jedno lepo energetsko osveženje. Čula sam od tih mladih ljudi da su dosta naučili od tebe u procesu proba. Ti si svoj prvi kasting za film prošla na drugoj godini fakulteta – za „Zonu Zamfirovu“ Zdravka Šotre. Od koga si ti u tom periodu najviše učila i šta ti je od toga sve ostalo?

DRAGAN NIKOLIĆ MI JE REKAO: „E, SAD ĆE DA TE KRENE. SAD ĆEŠ DA SNIMAŠ NON-STOP, JER SI PRVI KADAR SA MNOM SNIMILA!“ GAGA JE IMAO TAJ OBIČAJ DA POLJUBI KAMERU KAD KRENE SNIMANJE I KAD ZAVRŠI SVOJU ULOGU. „AKO TI VOLIŠ KAMERU, I ONA ĆE VOLETI TEBE“, UVEK JE GOVORIO. I DAN-DANAS RADIM TO. POLJUBIM KAMERU KAD POČNEM SNIMANJE I KAD ZAVRŠIM

INTERVJU

NE MOŽETE RADITI BILO ŠTA I BILO KAKO. AKO

U to vreme baš nisam imala pojma. Išla sam i kao sunđer upijala sve. Ničega ja tu nisam bila posebno svesna. Stalno sam gledala te velike glumce i divne glumce koji su učestvovali u „Zoni Zamfirovoj“. Tu je bio i Šotra, pre svega, ali i Gaga Nikolić, Milena Dravić... Imala sam potrebu da vidim na koji način oni prilaze problemu, na koji način isprobavaju scenu, kojim sredstvima oni to rade, kako se ophode prema kolegama, kako ulaze u koncentraciju, kako izlaze iz te koncentracije... To su stvari koje su me zanimale tada, a i dan-danas volim da posmatram velike ljude u tom procesu. Ako bih morala da podvučem crtu i ukratko objasnim svoj utisak iz tog perioda... Rad, rad i rad. Svi su bili neverovatno vredni, i svi uvek spremni za snimanja. Ostalo mi je to i do danas. Nekad se iznenade koliki sam štreber. Jesam štreber. Možda ne delujem

PRAVITE KOMPROMIS U UMETNOSTI, TO ZNAČI DA DAJETE MANJE OD SEBE, DA ULAŽETE MANJE SEBE. PO PRINCIPU – MOŽE OVAKO, A MOŽE I ONAKO. MOŽE, ALI ONDA SE NE RAZLIKUJETE OD MASE. NEKAD NE MOŽE. NEKAD NE SME

tako, ali jesam. Smatram da ništa ne može da dođe samo od sebe. Talenat je tek preduslov. Sve ostalo zavisi od ozbiljnog rada, razmene znanja, razgovora s ljudima koji znaju mnogo... U tom smislu mi je ta „Zona Zamfirova“ bila dragocena. Taj film je za mene bio mnogo toga. Tu sam imala svoj prvi susret sa filmskom kamerom, prvi rad sa partnerom i prvo otkrivanje tih tehničkih stvari. Naučila sam ono – gde je reper, gde staneš, gde ispadaš iz svetla, gde ne ispadaš... Film je, onako, kompleksna stvar. Taj prvi filmski kadar u životu snimila si baš sa Draganom Nikolićem.

Onda mi je on rekao: „E, sad će da te krene. Sad ćeš da snimaš non-stop, jer si prvi kadar sa mnom snimila!“ Gaga je imao taj običaj da poljubi kameru kad krene snimanje i kad završi svoju ulogu. „Ako ti voliš kameru, i ona će voleti tebe“, uvek je govorio. I dan-danas radim to. Poljubim kameru kad počnem snimanje i kad završim. Nekad me gledaju malo čudno, ali dobro... Kamera, zapravo, jeste tvoj

najbolji prijatelj. Ona sve vidi, čak i ono što golim okom teško da može da se vidi. Snimanja sa Gagom Nikolićem su uvek bila neverovatno iskustvo. Pre „Zone Zamfirove“ oprobala si se i kao novinarka. Kakav je sagovornik bio Branko Kockica iz ugla sedmogodišnje Bobe Mićalović?

Bilo je to probno snimanje za radio. Tatin kolega, koji je držao taj radio, doveo me je. Držao me je za ruku sve vreme i šaputao mi pitanja. U Beograd si došla iz Leskovca radi studiranja na Fakultetu dramskih umetnosti. Po čemu pamtiš tu promenu u svom životu?

Nisam imala toliko stres kad je Beograd u pitanju, i uopšte prilagođavanje. Naravno, bilo je teških momenata. Sa 17 godina sam odjednom morala da plaćam račune. To mi je najteže palo – da se finansijski organizujem. Odjednom moraš sam da brineš o sebi, o svemu. Pritom, sve se dešavalo odmah posle bombardovanja. Finansijski smo više-manje svi bili u problemu. Onda roditelji pošalju paket hrane, pa se to štedi, štedi, štedi i posle se čeka kome će sledećem da stigne paket hrane. Tako smo se raspoređivali. Nisu bili baš laki dani. Ipak, ja sam u to vreme ostvarila jedan svoj san. Upisala sam Fakultet dramskih umetnosti! Nije bilo šanse da se nešto nećkam ili da se osećam loše zbog toga što nema para. Naš fakultet je specifičan i po tom što provodite mnogo vremena na njemu. Od sedam ujutru do deset uveče ne izlaziš sa fakulteta tokom studija. Tamo dobiješ jednu novu porodicu. Imala sam tu sreću da sam bila kod Predraga Bajčetića, koji je bukvalno zamenio moje roditelje, i imala sam divnu klasu. To vreme pamtim po dobru. I danas volim da odem na Akademiju, tek da osetim taj miris fakulteta. Od njega uglavnom svi beže. Meni prija. Nisi zakačila život u Studenjaku?

Nisam. Dobila sam Studenjak, ali sam ipak ubedila roditelje da je možda bolje da živim sa drugaricom. Uglavnom sam živela sa koleginicom Zoranom Bećić. Nismo baš živele u totalnoj socijali, ali jedno vreme smo Zorana i ja živele u stanu kod dotične gospođe Stanke. Stan je imao

INTERVJU

pedesetak kvadrata. Ona i njen suprug su bili u jednoj sobi, a nas dve u drugoj. Bilo je onako... Strašno. I trajalo je to godinu dana. Jedino smo tu sobu mogle da platimo. Oni su bili divni prema nama, ali opet... Kad u 50 kvadrata živiš sa nepoznatim ljudima, to baš i nije prirodno. Posle smo počele da zarađujemo, pa smo se i preselile i počele same da živimo. To je bila prava stvar. Jesi li tad naučila da barataš novcem?

Apsolutno. S tim što smo se Zorana i ja delile. Uglavnom je ona brinula o računima, a ja sam bila ta koja je brinula o nabavkama i sličnim stvarima. I dalje imam problem sa tim računima... Krenuli su i da se nižu uspesi. Vrlo brzo si dobila i epitet stilske muze u očima mnogih ljudi iz branše. U kom trenutku si se stilski pronašla?

Nekako sam uvek pokušavala da ispratim svoje potrebe. Nikad nisam jurcala za očekivanjima, niti se vodila nečim što mislim da ljudi očekuju od mene. Kako treba da izgledam, kako treba da se ponašam, šta treba da radim da bi ljudi mislili ovo ili ono o meni – nikad se nisam tako opterećivala. Nekako sam uvek gledala da se pre svega predstavljam kroz svoj posao, kroz svoje uloge. Odabir uloga te dosta formira kao javnu ličnost, kao glumicu. Mnogo puta se desilo da odbijem ulogu jer smatram da se to kosi sa onim putem kojim sam ja planirala da idem koliko god mogu. Da li ti je bilo krivo zbog neke uloge?

Bilo mi je krivo zbog jedne uloge koju nisam dobila, a želela sam da je igram. Ali ovo što sam odbila, ne kajem se. Dobro sam razmislila svaki put. Nekada sam prosto morala da radim neke stvari da bih plaćala račune. Možda sam imala u karijeri koju seriju više nego što sam imala umetničku potrebu za tim. Mi koji se bavimo umetnošću u Srbiji bojim se da ne možemo uvek sebi da priuštimo takvu jednu izbirljivost. Možemo da nastojimo da biramo ono manje zlo – ono što nas možda preterano ne inspiriše, ali se i ne kosi sa nama kao umetnicima u korenu. Ipak, tolika opuštenost u odnosu prema poslu i biranje samo najboljeg dela

priče – to je već dosta teško. Naravno, uvek se trudim da sve bude kako treba i ulažem znatni napor. Mnogo se odričem, nekad i na svoju štetu i muku, ali mora tako. Kompromis te vrste ne sme da postoji u glumačkom poslu. Misliš li da to inače važi za umetnost?

Mislim. Sad već mislim. Ne možete raditi bilo šta i bilo kako. Ako pravite kompromis u umetnosti, to znači da dajete manje od sebe, da ulažete manje sebe. Po principu – može ovako, a može i onako. Može, ali onda se ne razlikujete od mase. Nekad ne može. Nekad ne sme. A nekad mora. I može. U umetnosti je izuzetno važno biti pošten prema sebi i dati svoj maksimum – kakav god on bio u tom trenutku. Takođe, biti pošten i prema pozivu, poslu kojim se bavite. Time se vodim. Ponekad možda i nije bilo dovoljno, ali u tom trenutku to je bio moj maksimum. Bliži se i početak prikazivanja filma „Na mlečnom putu“, u kom raspoloženju ga iščekuješ?

Film je fantastičan. On će sigurno ići na mnogo festivala. Za mene je to dosta važno, jer se pojavljujemo sa jednim takvim filmom, i još sa rediteljem kao što je Kusturica. Rekla si da si štreber, kako danas gledaš na svoje filmove i serije? Imaš li one poznate „štreberske momente“ – „zašto sam ovo ovako, mogla sam onako“? Ili si prevazišla tu vrstu samoprekorevanja?

Ne, ja to nikad neću prevazići. Mada... Sad kada sam gledala naš film „Na mlečnom putu“, moram da priznam da je malo stvari koje su kod mene probudile taj osećaj. Govorim o svom učešću. Mislim da sam za svega pet odsto stvari rekla – e ovo si baš mogla i bolje. U mom slučaju, to je pobeda. Inače, nikako ne mogu da se opustim dok gledam sebe. To je neka neprirodna stvar. Nekad čovek zaista treba sebe da pohvali, kao što mora i da kudi sebe. Ja sam sklona tome da stalno preispitujem sebe. „Zašto sam ovo ovako?“ Ili: „Vidi ovo kako sam... Jao!“ Nekad prekinem seriju. Toliko se ne sviđam sebi da ne mogu ni da odgledam. Da li ti pomaže bodrenje iskusnih

kolega u tome?

Ima nekoliko ljudi kojima verujem. Apsolutno ih čujem, zapamtim sve što kažu. Ipak, ti najbolje znaš da li si u nekoj situaciji mogao da budeš bolji. Uglavnom nisam zadovoljna. Ali dobro... Samokritičnost može da bude i dobra. Dobijaš brojne komplimente sa svakim pojavljivanjem. Mnogo komplimenata ume čoveku i da pomuti pamet.

Nekako sam sebi dala zadatak da napredujem u životu, da napredujem u karijeri. Ne možete nikad da napredujete ako sebe tapšete po ramenu i stalno sebi vičete kako ste fantastični. Jer, ako ste fantastični, onda nema potrebe dalje da idete. Zadovoljni ste i ostajete tu gde ste. Pritom, i ne mislim da sam fantastična. Po principu: „Bože sačuvaj – grozna sam!“

INTERVJU

PREVAZIĆI TO LOŠE ISKUSTVO I POVEROVATI U LJUBAV, POVEROVATI U TO DA PONOVO MOŽE NEŠTO DA NAM SE DESI, NIJE NIMALO LAKO. SA DRUGE STRANE, TA USAMLJENOST Da. (Smeh) Ali nikako ne mislim da je ovo moj maksimum. Smatram da imam još mnogo toga što mogu da ponudim. Za to je potrebno vreme, treba da se dogodi neko umetničko sazrevanje. Baš ovaj Kusturičin film je bio mesto na kom sam pokazala nešto sasvim novo. Zbog toga sam valjda i zadovoljna. Vodiš se željama, to je jasno. Koje su ti sledeće? U kojoj poziciji želiš da vidiš sebe za, na primer, dvadeset godina? Naravno, ako nisi sujeverna kada je u pitanju otkrivanje ciljeva.

Nimalo! Sve što želim – to i kažem. Često me zafrkavaju: „Šta ćeš sad da poželiš?“ Do sada sam ostvarila sve što sam poželela u poslu. U životu je veoma važno želeti i nadati se. To gura napred. Život bez nade i bez želje... Ne znam kako bi to funkcionisalo... Što se tiče daljih želja, nisu one tako ve-

like. Volela bih da se kontinuirano bavim ovim poslom. To je važno da bih mogla da se razvijam kako treba. Volela bih da ostvarujem dobre filmske i pozorišne uloge, da radim te stvari koje me ispunjavaju, a ne da radim zato što moram iz finansijskih potreba. Mislim da smo svi mnogo dosadni sa tim, ali zaista bih želela da se svima nama nešto pozitivno desi u kulturi. Nadam se da ćemo u jednom trenutku da prestanemo da budemo tretirani kao nekakva kolateralna šteta, već kao ono što jesmo – ogledalo društva. U koju god zemlju da otputujete, prvo ćete obići muzeje, pozorišta, bioskope... Tako vidite u kakvom je stanju država. To je ono što bih volela da se i nama u budućnosti desi – da kulturom ostavljamo strance bez daha. Pomenula si tu dalju budućnost. Za dvadeset godina, volela bih da kad se osvrnem na to vreme koje je prošlo, pomislim: „Vau, razvili smo se baš mnogo. Svaka nam čast.“ ®

KOJOJ SMO SVI POSTALI SKLONI VRLO JE PROBLEMATIČNA. DOĐEMO U TU POZICIJU DA VIŠE NE UČESTVUJEMO AKTIVNO U ŽIVOTU, VEĆ DA GA POSMATRAMO

BUDI NAČITAN

Četiri veka genija drame Koje bi knjige Šekspir poneo na pusto ostrvo? Danas svi, fakat, čitaju Šekspira. Ali šta je čitao Šekspir? Ko su pisci koji su uticali na pisca koji je oblikovao svet drame i pozorišnih komada? O tome je naširoko pisao najpozvaniji i najpoznatiji šekspirolog na svetu, profesor engleske književnosti na Univerzitetu u Oksfordu. Zavirili smo u njegove naučne radove kako bismo čitaocima u Srbiji približili čoveka koji je preminuo pre ravno četiri veka i kojem je posvećena čitava ova godina. Original se ovim pridružuje slavljenju genija iz Stratforda na Ejvonu

Priredila Margita Milovanović

šta je to Šekspir verovao? Pa ko će ga znati. Niti je ostavio neki dnevnik, niti neki filozofski traktat. Sve ono što je ostalo iza njega zapravo su pisma i izjave u formi konvencionalnih, elegantnih molbi za patronat ili nekih drugih poslovnih reči. Njegov testament odiše ortodoksnošću i anglikanstvom, ali ni to nije neki reper – tako su testamenti, jednostavno, pisani, ne znači to ni da je bio anglikanac, niti preveliki vernik. A i ako fokus izmestimo na njegov stvaralački opus, jedino je u sonetima zaista govorio u sopstveno ime i svojim glasom. Čovek koji ih je napisao očigledno jeste verovao u moć ljubavi, ali i da je ona kompleksna i komplikovana, da je poezija efikasan način istraživanja mnogih dimenzija, i da je umetnost jedan od načina postizanja besmrtnosti kako za one koje volimo, tako i za umetnika samog. Međutim, u njegovoj poeziji postoji raskorak između

konstrukta „Ja‘‘ koje govori kroz stihove i pisca, jer čak i u najintimnijim ljubavnim poemama to „Ja‘‘ nije sinonim za onog ko stihove piše. Svi pesnici uzbuđeno su eksploatisali mogućnost stvaranja novog lica. I, govori Bejt, ukoliko je Šekspir istinski verovao da svrha poezije leži u obesmrtnjavanju voljenih, ne bi bilo zgoreg da nas je udostojio imena tih kojima su soneti namenjeni. KADA JE O OBESMRTNJAVANJU NJEGA SAMOG REČ, paradoksalno je da je često bio neodlučan i nevoljan da svoju poeziju obelodani svetu. Soneti su često objavljivani bez njegove dozvole, a polovina pozorišnih komada stajala je u nekom zapećku do trenutka njegove smrti. Da nije bilo marljivosti i preduzimljivosti njegovih kolega glumaca da 1623. godine prirede famozni „First Folio‘‘, kolekciju Šekspirovih komedija i tragedija, „Julije Cezar‘‘, „Ravnom merom‘‘, „Magbet‘‘, „Antonije i Kleopatra‘‘ i još desetine njegovih komada bile bi nepovratno izgubljene.

PA KAKAV JE MISLILAC BIO ŠEKSPIR? Bejt kaže da je to mnogo bolje pitanje i da se mnogi obrasci mogu pronaći u njegovom stvaralaštvu i obrazovanju. Postoji mnogo stvari koje ne moramo da nagađamo i koje su neosporne. Obožavao je reči i kalambur. Bio je naprosto fasciniran raznovrsnošću u ljudskim karakterima. Skoro da je razmišljao u formi dijaloga i debate. Bio je skeptičan kada je reč o generalizacijama i univerzalijama: kad god bi neko od junaka nastupio kao sentenciozno mudar, našao bi se drugi da mu protivureči, ili bi neki plot twist svu mudrost razobličio i načinio je gotovo grotesknom. „Bogovi su pravedni,‘‘ govori Edgar u „Kralju Liru‘‘, a jedva da je zatvarao usta pre nego što je stari kralj polegao telo svoje voljene, plemenite ćerke Kordelije, nepravedno ubijene, obešene. Malobrojni momenti u komadima kada se upravo taj sentenciozni, odnosno filozofski diskurs ne podriva, već opravdava i uspeva da se održi, uglavnom su oni kada neko od likova govori da je život poput igre, pozorišta. Možda je najpoznatiji Žak sa svojim „Čitav je život pozornica i svi su muškarci i žene glumci‘‘ u „Kako vam drago‘‘. Stoga Bejt tvrdi da bi bilo teško osporiti tezu da Šekspir definitivno jeste verovao da je život neka vrsta pozorišta, a samo pozorište ogledalo stvarnog života. Da li je Šekspir verovao u boga? Iako je u neku ruku bilo nemoguće umaći hrišćanstvu kojim je društvo bilo snažno zadojeno, odnos crkve i pozorišta bio je prilično napregnut. Pisac Kristofer Marlou, Šekspirov vršnjak, bio je optužen za ateizam. Puritanci su strogo osuđivali glumce i glumačku profesiju, pogotovo kada su dečaci obučeni kao devojčice počeli da ljube odrasle glumce na pozornici. Bejt objašnjava da je na širem planu ta puritanska osuda i gađenje odjek antičkih sporova i debata na sličnu temu; Platon je oštro kritikovao sve pesnike i pisce ne samo zato što su izvođene predstave raspirivale bolesne emocije (to se odnosilo na grčku tragediju i problematične koncepte osvete, silovanja i incesta) već i zato što je, barem filozofski

BUDI NAČITAN

Šekspir i dalje živi, i dalje je važan, i nakon četiri veka opstaje kao reminiscencija na vrednost starih, možda zaboravljenih odgovora na ona večita, drevna pitanja

BUDI NAČITAN

govoreći, ono što smatramo stvarnim svetom senka (kao one senke na zidu pećine) istinske forme stvarnosti, njenog idealnog oblika, pa to implicira da su predstave, imitacije tih senki stvarnog sveta, u stvari senke senki, predaleko od esencijalne istine (mnogo je lakše razumeti ukoliko ste se ikada bavili Platonom). NA ISTI NAČIN I NA SLIČNIM TEMELJIMA, ekstremni protestantizam koji drugu biblijsku zapovest interpretira bukvalno („Ne pravi sebi idola niti kakva lika, nemoj im se klanjati niti im služiti‘‘), sve rezbarene slike tumačio je kao idolopokloničke jer su podsticale obožavanje slike boga, umesto njegovog napatvorenog, „realnog‘‘ lika. A kada je protestantska revolucija dosegla i pospani Stratford na Ejvonu, gradski rizničar Džon Šekspir platio je radnike da prekreče prikaz Sudnjeg dana u crkvi duž puta na kome se nalazila dobro opremljena kuća koju će njegov sin Vilijam kupiti jednog dana. Širom zemlje komadi sa starobiblijskom tematikom bili su zabranjivani, dok su prestonički puritanci zdušno psovali i proklinjali idolatriju svega pozorišnog. Kildžoj Malvolio iz „Dvanaeste noći‘‘ namenski je

li. Međutim, njegovo zanimanje za uskrsnuće i iskupljenje koje je obeležilo pozniju etapu njegovog stvaralaštva ne odiše nužno rimokatoličkim karakterom. Koren njegovog razmišljanja i interesovanja za ove koncepte pre bi se mogao pronaći u antičkom Rimu nego u moderni, odnosno radije u klasičnoj nego u judeo-hrišćanskoj tradiciji, i u renesansi pre nego u reformaciji. MNOGI OBRASCI MIŠLJENJA I RASUĐIVANJA USVAJAJU SE U ŠKOLI. Ona gimnazija u Stratfordu na Ejvonu bila je ta koja je značajno uticala na um mladog Vilijama; tamo je naučio umetnost retorike – ubeđivačku moć reči, značaj lingvističkih figura, osposobio se za dvostranu argumentaciju. I u toj školi susreo se i upoznao sa klasičnom književnošću. Čitanje je definitivno jedan od instrumenata koji doprinose izgradnji sposobnosti promišljanja. Pa koja su to onda književna dela oblikovala Šekspirov intelekt? Bejt je osmislio scenario u kome je Šekspir deo programa Desert Island Discs u kome učesnici sa sobom nose tri knjige na pusto ostrvo: Bibliju, jednu Šekspirovu i jednu

i njihove tragične posledice. Sukob javne dužnosti i privatnih želja. Upijao je klasičnu misao, ali ga nije porobila. Šekspir je prosto bio ona vrsta mislioca koja materiju uvek obnavlja, prilagođava izvornu nekim novijim formama i daje joj svoj lični pečat. Ovde je feminizovao vrlo maskulin rimski svet. Brut i Cezar predstavljeni su kroz prizmu svojih supruga, Porcije i Kalpurnije; Koriolanus kroz svoju majku Volumniju; Marko Antonije kroz ljubavnicu Kleopatru. Timon Atinjanin usamljen je i nesrećan baš zbog svoje opsesije novcem koja ga je kompletno separatisala od koncepta ljubavi prema ženama i od njih (jedine ženske figure su dve prostitutke). Odavde se, tvrdi Bejt, može izvući još jedna misao koje se Šekspir gotovo zasigurno držao: da su žene i više nego jednake muškarcima. Dok je većina „mislilaca‘‘ među njegovim savremenicima negovala tradicionalni konstrukt ženske inferiornosti, on je iznova i iznova prikazivao žene umnogome uspešnije i pametnije od muškaraca, počev od Rozalinde u „Kako vam drago‘‘, pa do Porcije u „Mletačkom trgovcu‘‘. Kao drugo književno delo, Bejt navodi

Mnogi obrasci mišljenja i rasuđivanja usvajaju se u školi. Ona gimnazija u Stratfordu na Ejvonu bila je ta koja je značajno uticala na um mladog Vilijama; tamo je naučio umetnost retorike – ubeđivačku moć reči, značaj lingvističkih figura, osposobio se za dvostranu argumentaciju. I u toj školi susreo se i upoznao sa klasičnom književnošću

i posebno predstavljen kao puritanac, dok je Anđelo u „Ravnom merom‘‘ okarakterisan kao „tačan‘‘ (precise), što je žargonski značilo puritanizam. Upravo zato Bejt insistira na tome da ako postoji stvar koju sa sigurnošću možemo da tvrdimo kada je o Šekspirovim uverenjima reč, to je činjenica da on definitvno nije bio puritanac. ČESTO SE, TAKOĐE, DISKUTOVALO O MOGUĆNOSTI (bez ikakvog čvrstog dokaza) da je umro kao papista. Osnovna presumpcija bila je da je kroz svoju karijeru gajio sklonosti ka nekim teatralnijim aspektima rimokatoličanstva – preoblačenje, ceremonije, ritua-

po sopstvenom izboru. Na četiristotu godišnjicu njegove smrti, kaže Bejt, stvarno bi valjalo pozvati njegov duh u program: „Kada je o knjigama reč, pretpostavljam da bi rekao da nema razloga da nosi Bibliju (svakako je dobro zna usled prinudnog odlaženja u crkvu u mladosti), a sve Šekspirove knjige ima u glavi, pa ćemo njemu dozvoliti da izabere tri.‘‘ Prva bi bila Plutarhova „Životi plemenitih Grka i Rimljana‘‘, govori Bejt, u prevodu ser Tomasa Norta. To je knjiga koja ga je zaista navela na ozbiljno razmišljanje o politici. Monarhija versus republikanizam versus imperija. Izbori koje pravimo

„Eseje‘‘ Mišela de Montenja, u prevodu Džona Florija. Filozofskiji transkript dela u drugoj polovini njegove karijere posledica je čitanja upravo ove knjige kada je objavljena 1603. godine. „Kada sam pokušao da napišem Šekspirovu intelektualnu biografiju za svoju knjigu ‘Soul of the Age‘, došao sam do zaključka da ukoliko možemo da mu zadenemo određeni filozofski obrazac, bio bi to neki neverovatno nalik upravo Montenjovim meditativnim esejima: veliki zaokret od romanske stoičke ideje da ‘filozofirati znači naučiti kako umreti‘ (što bi se moglo uzeti i kao osnovna teza ‘Hamleta‘), preko

BUDI NAČITAN

Artura Goldinga, molim vas, zarđao mi je latinski za ovih 400 godina.“ Kod Ovidija je pronašao ono što ga je načinilo pesnikom i dramaturgom: magiju, mit, metamorfozu. Omaž Ovidiju upućivan je u više navrata: prvom tragedijom „Tit Andronik‘‘; baziranjem njegovog prvog objavljenog speva „Venera i Adon‘‘ na jednoj od Ovidijevih priča i, na kraju, integrisanjem Ovidijevih „Pirama i Tizbe‘‘ u klimaks „Sna letnje noći‘‘. Ovidijevski mit, magija i čudo formiraju zlatnu nit koja se protkala kroz meso i kosti Šekspirovog sveukupnog opusa, od ranih radova pa sve do onih u najpoznijoj etapi njegovog stvaralaštva. Ovidije svog padavana uči da je srž književne umetnosti ekstremna strast. Uči ga da iskaže tugu: u „Hamletu‘‘ to znanje simbolično se prenosi od Hekube, u „Liru‘‘ od Niobe. I kod Ovidija pronaći će driving force za sve svoje komedije i nekoliko tragedija – erotsku želju. BEJT SAŽIMA ŠEKSPIROVE KONTEMPLACIJE U NEKOLIKO JEDNOSTAVNIH ali esencijalnih pitanja kojima se Šekspir u svojim dramama bavi. Kako se nositi sa očevom smrću („Hamlet‘‘)? Kako pomiriti neutaživu glad za zadovoljstvom iz mladosti sa odgovornošću koju sa sobom nose odraslost i autoritet („Kralj Henri IV‘‘)? I kako racionalizovati i razumeti iskustvo zaljubljivanja? „Na ovo poslednje pitanje ‘San letnje noći‘ daje najbolji odgovor“, govori Bejt, „i to je jedan od razloga zbog kojeg mislim da je taj komad ne samo najovidijevskiji, već i najšekspirovskiji.‘‘ ozbiljnog skepticizma za hrišćansku ideju božanskog proviđenja koje se otelovljuje u formi prirodne pravde, pa sve do smiraja u filozofiji prihvatanja duboko ukorenjenoj u epikurejskoj tradiciji“, objašnjava Bejt. Iako često sa podsmehom i parodijski interpretirano kao izgovor za samozadovoljenje, epikurejstvo je, suštinski, ozbiljna filozofska tradicija koja nudi percepciju dobrog života kroz prihvatanje sopstvenih granica: granica u spoznavanju boga ili bogova i granica u znanju i nadanjima o zagrobnom životu. Treba učiti veštinu prihvatanja, živeti u trenutku. Ceniti prijateljstvo. Ne odupirati se telesnim nagonima. Besmisleno je i smešno pretvarati se da možemo živeti srećno i biti zadovoljni

bez seksa, hrane i pića, premda bi sve trebalo konzumirati s umerenošću. GOTOVO POSLEDNJE REČI KOJE JE ŠEKSPIR NAPISAO ZA POZORIŠTE u „Dva plemenita rođaka“ oslikavale su upravo ovaj koncept: budimo zahvalni za ono što jeste i ostavimo vama bogovima, ako vas ima, raspravu koja je izvan našeg poimanja. Epikurejsko prihvatanje in a nutshell. Međutim, da ipak mora da izabere jednu (jer tri jesu varanje!), kaže Bejt, rekao bi: „U tom slučaju, biće to ona koja je prva zapalila moju maštu još u školskim danima i kojoj sam se bezbroj puta vraćao tokom svoje književničke karijere – Ovidijeve ‘Metamorfoze‘. Voleo bih ih u prevodu

ŠEKSPIR I DALJE ŽIVI, I DALJE JE VAŽAN, i nakon četiri veka opstaje kao reminiscencija na vrednost starih, možda zaboravljenih odgovora na ona večita, drevna pitanja. Ovo je doba ekspanzije biološkog determinizma; neuronauka reći će nam da se zaljubljivanje lako objašnjava moždanom hemijom, aktivacijom određenih proteina i neurotransmitera. „Pre ili kasnije, a verovatno pre, u maniru Hakslijevog ‘Brave New World‘ neka laboratorija proizvešće pilulu pomoću koje ćemo se zaljubljivati i odljubljivati“, predviđa Bejt. Ali Šekspir je bio tu i pre nas. I nekako uvek i stoji kao podsetnik, početna tačka raskoraka između ljubavi zbog koje se kida, krvari i umire i one koju možete obrisati programom. ®

BUDI INSPIRISAN

Samoća i usamljenost kao inspiracija KAKO NASTAJE UMETNOST Često mislimo da su sva teška osećanja poput depresije, anksioznosti, usamljenosti i besa posledica nekih naših unutrašnjih nerešenih problema, a zapravo mogu biti i uglavnom jesu odgovor na strukturalne nepravde društva u kojem živimo. Kako ih okrenuti u svoju korist?

Piše Sofija Šajnović

A LI JE USAMLJENOST PROBLEM 21. VEKA ILI SE SADA IPAK SAMO VIŠE GOVORI O TOME? OTUĐENOST, RAVNODUŠNOST PREMA DRUGIMA I ZATVORENOST ODAVNO SU POGODILE LJUDSKI ROD.

Zamislite kako stojite na prozoru neke visoke zgrade. Noć je. Pogled vam se prostire preko grada koji sija. Stotine hiljada prozora, neki tamni, a neki obasjani belim, žutim ili zelenim svetlom. Tu i tamo vidite neke ljude koji se kreću gore-dole po svojim stanovima. Vidite ih ali su vam veoma daleko. Ne možete im prići. Ovo je potpuno uobičajena slika urbanog društva. Fenomen karakterističan za bilo koji grad na svetu, a ukazuje na ozbiljan društveni potres – usamljenost. Biti usamljen u gradu punom ljudi? Moglo bi se reći da je ta tvrdnja u suprotnosti sa modernim načinom života koji podrazumeva masovno prisustvo drugih osoba. Čini se ipak da fizička blizina nije dovoljna da ukloni osećaj unutrašnje izolacije. Usamljenost, dakle, ne zahteva isključivo fizičku samoću. Pre će biti da je tu u pitanju odsustvo veza, bliskosti ili mogućnosti da se intimnost pronađe kao poželjna.

BUDI INSPIRISAN

ČOVEKOVA POTREBA DA KONTAKTIRA SA DRUGIMA JE PRIRODNA STVAR. Ona govori o osećanju zajedništva, pripadanja, pomaganja i drugim odnosima među ljudima. Međutim, ovakve potrebe ponekada izostaju kod ljudi. Živimo u svetu koji se kreće neverovatnom brzinom, pa nam je potrebno da se izmestimo iz toga i da se osamimo na trenutak. Ali šta je sa onom usamljenošću u koju su nas gurnuli drugi? Kako živimo ako nismo intimno povezani sa nekim? Kako se zapravo i povezujemo sa drugim bićima? Sve su to pitanja koja su zbunjivala i različite umetnike poput književnika, slikara, muzičara i drugih koji su se bavili pojmom usamljenosti. Raskrsnica obasjana uličnim svetlom. Na uglu bar koji podseća na staklenu ćeliju ili urbani akvarijum. Veliki prozor nam dozvoljava da vidimo unutrašnjost lokala, ali sa druge strane ljude unutra ostavlja izolovane. U baru četiri figure: jedan par, konobar i čovek sa šeširom okrenut leđima. Ne gledaju jedni u druge niti razgovaraju. Reč je o „Noćnim pticama“. To delo Edvarda Hopera teško je posmatrati a da ne osetite strah od usamljenosti i odvojenosti. Taj stakleni izlog lokala zapravo simbolizuje razdvojenost, neku barijeru i prepreku, dok kombinacija boja noći i jakih svetiljki pokazuje otuđenje koje nas sve više i više obuzima. Nije se mnogo toga promenilo u odnosu na 1942. kada je delo nastalo. Danas bismo ovim ljudima samo mogli da dodamo po neki smartfon ili tablet i situacija bi bila ista. Ovaj američki umetnik slikao je scenografije života zemlje koja je nezaustavljivo krenula ka otuđenju. Njegovi ljudi su često sami ili u nekomunikativnim grupama od po dvoje-troje, uglavnom smešteni u opustošenim kafićima, kancelarijama i hotelskim lobijima. Olivija Leng u tekstu „Usamljeni grad“ istražuje vezu između izolacije i kreativnosti oslanjajući se upravo na radove poznatih umetnika. „Neko bi možda pomislio da Hoperova dela mogu da uznemire, ali naprotiv, ja ih vidim kao način za olakšanje sopstvenih osećanja“, ističe ona. Naš slikar Miloš Šobajić međutim kaže da samoća ne podstiče njegovu kreativnost. „Samoću volim na početku, dok pravim plan napada. Posle mi je potrebno društvo.“ Kao delo koje njega asocira na usamljenost navodi čuvenu Mona Lizu. „Ona sedi sama, potpuno enigmatična i okružena pustim pejzažom, kako da ne pomislimo na usamljenost i samoću dok gledamo to umetničko delo“, objasnio je on. Ono

što zapravo najčešće ukazuje da je neka slika ispunjena samoćom jeste „osećaj koji ona proizvede dok stojimo i gledamo u nju“, smatra umetnica Biljana Cincarević. „Važna je i lična introspekcija umetnika koji oseća svetsku ili sopstvenu samoću te je i realizuje na platnu.“ SAMOĆA I USAMLJENOST NISU JEDNO TE ISTO. Nekada nam je svima potrebno da budemo sami i to često ume da prija našem biću. Međutim, mnogo je onih koji se osećaju izolovano zbog određenih ličnih nesigurnosti i nedostataka. Takav primer u svetu umetnosti, između ostalih, jeste i Endi Vorhol.

Olivija Leng je ispitala i uticaj rane mladosti na kasnije stvaranje umetnika Henrija Dargera i Davida Vojnarovica. Obojica su imali teško detinjstvo i bili usamljeni u životu. Darger je godinama živeo u oronulom pansionu gde su kasnije pronađena neverovatna dela. Neka su imala bajkovite elemente, dok su druga pokazivala scene masovne torture. Postavlja se pitanje zašto je potrošio život stvarajući takav svet nasilja i lepote. Jedan razlog može biti uništeno detinjstvo, kao i nedostatak ljubavi i pažnje u tom periodu. To je kasnije stvorilo osobu koja se svim silama borila da nađe smisao patnje, što se i prenosilo na njegove radove.

RASKRSNICA OBASJANA ULIČNIM SVETLOM. NA UGLU BAR KOJI PODSEĆA NA STAKLENU ĆELIJU ILI URBANI AKVARIJUM. VELIKI PROZOR NAM DOZVOLJAVA DA VIDIMO UNUTRAŠNJOST LOKALA, ALI SA DRUGE STRANE LJUDE UNUTRA OSTAVLJA IZOLOVANE. U BARU ČETIRI FIGURE: JEDAN PAR, KONOBAR I ČOVEK SA ŠEŠIROM OKRENUT LEĐIMA. NE GLEDAJU JEDNI U DRUGE NITI RAZGOVARAJU. REČ JE O „NOĆNIM PTICAMA“. TO DELO EDVARDA HOPERA TEŠKO JE POSMATRATI A DA NE OSETITE STRAH OD USAMLJENOSTI I ODVOJENOSTI. TAJ STAKLENI IZLOG LOKALA ZAPRAVO SIMBOLIZUJE RAZDVOJENOST, NEKU BARIJERU I PREPREKU, DOK KOMBINACIJA BOJA NOĆI I JAKIH SVETILJKI POKAZUJE OTUĐENJE KOJE NAS SVE VIŠE I VIŠE OBUZIMA Iako se skoro nikada nije pojavljivao bez velike svite, zapravo je bio prestravljen od fizičkog kontakta. Vorhol je gotovo uvek imao foto-aparat u rukama, stalno je nešto snimao i beležio, što je za njega značilo da može da prođe pored ljudi bez rizika. Čuvenu polaroid kameru, po kojoj ga se mnogi sećaju, koristio je kao posrednika u interakciji. Mnogo toga ga je mučilo i stvaralo nesigurnost. Okrugli nos, kosa koja se povlači i upadljivo bela koža samo su neke od stvari zbog kojih se nije osećao prijatno. Mašine i tehnologija su za njega značile da jednim dodirom dugmeta može da odbaci ili prihvati društvo. Možemo reći da je u tome, kao i u mnogim drugim stvarima, bio vesnik našeg doba. Njegova vezanost za svu tu tehnologiju ukazuje na današnju narcisoidnu povezanost sa modernim aparatima. PROFESOR ŠOBAJIĆ KAŽE DA JE U PARIZU PRVI PUT VIDEO mlade koji sede jedni pored drugih, a uopšte ne komuniciraju jer su okupirani različitim uređajima. „Oni su totalno otuđeni, ali i duboko nesrećni“, objašnjava. Činjenica je da usamljenost može usmeriti ljude ka modernim tehnologijama i mašinama, ali i da ih može odvesti daleko od sveta.

David Vojnarovic je umetnik 20. veka. Njegove fotografije, slike, filmovi i tekstovi pripadaju avangardi. Nelagodno detinjstvo je učinilo da uvek nosi osećaj sramote i izolovanosti u sebi. Olakšanje je osetio onda kada se izjasnio kao homoseksualac i to je zapravo trenutak kada on počinje najviše da stvara. Međutim, njegova različitost je bila dovoljna da bude odbačen od tadašnjeg društva. Prvo je bio izopšten i stigmatizovan zbog seksualnog opredeljenja, a kasnije i zbog bolesti koju je otkrio da ima. Saznanje da boluje od side kod njega je kao prvu reakciju prouzrokovalo povlačenje u sebe. Često mislimo da su sva teška osećanja poput depresije, anksioznosti, usamljenosti i besa posledica nekih naših unutrašnjih nerešenih problema, a zapravo mogu biti i uglavnom jesu odgovor na strukturalne nepravde društva u kojem živimo. Analiziranje radova ovih ali i drugih umetnika može da pomogne u razumevanju samoće i usamljenosti, ali i da se uoči lepota u njoj i način na koji vodi do kreativnosti. Usamljenost i bol koju samoća prouzrokuje ima veze sa prikrivanjem i potiskivanjem osećanja. Zato o njoj treba govoriti i ne dozvoliti da nas uvuče u svoje kandže. ®

UPOZNAJ SVET

BRETANJA keltska Šumadija

Piše Željko Pantelić, dopisnik Originala iz Italije Postoji vrlo malo mesta na svetu koja su toliko prožeta misticizmom, ezoterijom, magijom, kao što je Bretanja. Možda zato što je postojbina misterioznih megalita, kočopernih Kelta i Gala koji su čak i Cezaru prkosili (Asteriks i Obeliks su iz tih krajeva), zavičaj druida i Merlina, vitezova Okruglog stola, Lanselota i kralja Artura, ponosnih i tvrdoglavih Bretonaca, neustrašivih gusara i rafinisanih mislilaca poput Šatobrijana

UPOZNAJ SVET

RETONCI MOŽDA IMAJU SVOJE RAZLOGE ZBOG KOJIH SU U STALNOM LATENTNOM SUKOBU SA OSTATKOM FRANCUSKE, Bretanja je druga na listi omiljenih turističkih meta Francuza, odmah iza Azurne obale. Ali dok Azurna obala asocira na izležavanje po plažama i burni noćni život, Bretanja je sva u pokretu, ona je permanentni poziv na kretanje, baš kao što se valjaju talasi koji zapljuskuju njene obale i vetar koji oblikuje njen reljef. Najbolje prevozno sredstvo za obilazak Bretanje je automobil. Odnosno kombinacija, avion do Pariza i iznajmljivanje auta – u Francuskoj su cene rentiranja pristojne. Automobil je idealno sredstvo i zato što Bretonci vrlo ljubomorno čuvaju benefit koji su dobili od udaje njihove kraljice Ane za francuskog kralja u srednjem veku: neplaćanje putarina. Danas se jedino u Bretanji ne plaćaju auto-putevi u Petoj republici. Ironijom sudbine, Brest, koji je besmrtnim učinio Prever sa svojom „Barbarom“, uz Loran je jedini grad za koji ne vredi trošiti vreme. Svi ostali su veoma zavodljivi, počev od Sen Maloa, Morlea, Kampera, Vana, Konkarnoa, Žoslana. Cene smeštaja i hrane su znatno niže nego u dolini Loare ili na Azurnoj obali. Ko voli da kampuje, u Bretanji će naći priličan broj superluksuznih kampova, sa pet zvezdica. Svakako bi trebalo probati bretonske galete, odnosno palačinke od crnog brašna, i slane i slatke; za piće, pivo od jabuke, to jest „sidr“ iz keramičkih šolja specijalno napravljenih za tu namenu, kao i razne keksove sa maslacem i karamele. Najbolji period godine za posetu Bretanji su jul, avgust i septembar. Klima je

čičkanoj najrazličitijim plovnim objektima. Morbijanski zaliv (Golfe du Morbihan) bukvalno je neka vrsta malog mora, budući da ga sa okeanom spaja moreuz, kao grlić flaše, širok manje od jednog kilometra. Zbog toga je spektakularno posmatrati kako se u ritmu plime i oseke ceo zaliv prazni i puni morskom vodom. Toplo se preporučuje krug brojnim turističkim brodovima po zalivu koji uključuje i pristajanje na dva najveća ostrva Moan i Arz.

vrlo prijatna, nije ni vruće ni hladno. Kiša je sastavni deo bretonskog pejzaža, začas se naoblači ali i razvedri u letnjim mesecima, tako da ako niste baš alergični na kišu, kišobran vam ne treba, dovoljan vam je lagani šuškavac. Pljuskovi kako brzo dođu, tako brzo i prođu. Za prvi obilazak Bretanje dovoljne su dve do tri nedelje, a posle ćete, kao i Gogen, Mone, Matis ili Balzak, dolaziti stalno ili nositi u mislima sliku Morbijanskog zaliva, ukus karamela od maslaca sa Kibrona, miris hortenzija na ostrvu Brea, šum mora koji prati Poan du Ra, zvuk plime u Sen Malou, tišinu u Žoslenu i mir Broselijandske šume.

VAN I MORBIJAN Van, osim njegovog bretonskog šarma, izdvaja mikroklima koja je mnogo bliža mediteranskoj nego atlantskoj, zbog čega priličan broj boljestojećih Francuza bira za svoje penzionerske dane glavni grad Morbijana i njegovo „malo more”, što u bukvalnom prevodu i znači Morbihan. Posebno privlačan deo grada za šetnju jeste kej između zidina grada i reke, kao i starih „perionica” iz 19. veka, koji vodi ka luci na-

ŽOSLEN Jedan od najlepših dvoraca i parkova u Francuskoj nalazi se u srcu Bretanje, u varošici Žoslen. Istoimeni dvorac sa engleskim parkom ne zaostaje nimalo za mnogo čuvenijim dvorcima u dolini Loare. Nezaboravnu sliku uokviruju reka koja protiče ispod dvorca, mostovi i kej ukrašen živopisnim cvećem, koji tokom letnjih sunčanih dana sa nebom kao iz Magritovih slika, daju ideju kako bi mogao da izgleda raj.

KARNAK Bretanja je postojbina dolmena i menhira. Štaviše, imena uspravnih megalitskih obeliska i praistorijskih grobova su bretonskog korena. Stounhendž je svakako mnogo poznatiji od Karnaka i Lokmarijaka, ali ni približno nije tako bogat i toliko mističan i zagonetan kao bretonsko „dugo kamenje” (na bretonskom „menhir“ znači „dugi kamen“). Aleja Menek u Karnaku sa svojih 1099 menhira, geometrijski raspoređenih, od kojih su pojedini visoki i četiri metra, ostavlja bez reči i daha. Mada je, po potpisniku ovih redova, Aleja Kermario, takođe u Karnaku, lepša, osebujnija, između ostalog i zbog tzv. pokrivene aleje. U Lokmarijaku se nalazi najveći menhir u Evropi, visok 20 metara.

UPOZNAJ SVET

KIBRON Iz Karnaka se otvara put na poluostrvo Kibron, jednu od omiljenih meta Parižana, može se reći i najomiljenija destinacija posle Azurne obale. Na početku poluostrva pruža se tzv. Divlja obala (Cote Sauvage), i možemo slobodno reći – „nomen est omen”. Plaža koja je izložena otvorenom moru, šibana veoma jakim vetrovima i morskim strujama, prava je oaza za surfere, ali samo one utrenirane i eksperte, jer početnici i nedovoljno iskusni rizikuju da završe na stenama zbog snažnih vazdušnih i vodenih struja. Panorama je takva da će vaš telefon i foto-aparat biti vrlo brzo napunjeni brojnim fotografijama „divlje lepote”. Na samom špicu poluostrva nalazi se veoma simpatična varošica Kibron. Osim po divnoj plaži, na kojoj je, za razliku od Divlje obale, dozvoljeno i plivanje, Kibron je mesto gde možete da probate originalne slane puter-karamele u poslastičarnici u kojoj su izmišljene pre 40 godina. Takođe, ako verujete u talasoterapiju, koja je inače izmišljena u Bretanji, Kibron je jedno od najpreporučljivijih mesta da je probate.

BENODE I KAMPER Ako niste skupili hrabrosti da se okupate u Atlantiku na Kibronu ili Konkarnou, probajte u Benodeu. Potrebno je imati malo „tvrđu” kožu, ali će vas iznenaditi razlika u temperaturi vode – odnosno njenog površinskog sloja od par centimetara – koja je vrlo prijatna, i hladnoće koja se širi ispod i ledi krv u žilama. Jednostavno, vrlo brzo ćete shvatiti da dok ste u horizontali, ne razlikuje se mnogo od Mediteranskog mora. Benode ima jednu od najromantičnijih plaža u Bretanji i za ljubitelje kajaka je savršena početna stanica

KONKARNO Konkarno je jedno od najlepših mesta u Bretanji. Svoju prepoznatljivost duguje utvrđenom starom gradu opasanom zidinama i kulama koje su nekada služile za odbranu lokalnog stanovništva od zavojevača što su stizali s mora i s kopna.

PONT-AVEN Pont-Aven je seoce koje je Pol Gogen učinio planetarno poznatim. Najčuveniji francuski impresionista je u tom bretonskom mestašcu provodio svoje odmore gotovo trideset godina pre nego što se otisnuo, krajem 19. veka, na Tahiti. Poštovaoci i poznavaoci slikarstva mogu da uživaju u desetinama galerija, dok drugi mogu da posmatraju jedan od najsugestivnijih mlinova na planeti koji izgleda baš onako kako ga je zapazio sam Gogen. I šetnja obalom reke Aven predstavlja poseban ugođaj, posebno tokom letnjih prijatnih sumraka koji traju gotovo do ponoći. Gurmani nikako ne smeju da napuste Pont-Aven bez kutije keksa sa maslacem – „biscuits au beurre”.

Utvrđenje je od kasarne pretvoreno u vrlo pitoreskno mesto sa prodavnicama, restoranima, muzejima, i samo po sebi predstavlja muzej na otvorenom. Za razliku od Pont-Avena, odakle ste krenuli sa keksom s maslacem, ili Kibrona gde ste napunili džepove karamelama, iz Konkarnoa obavezno ponesite malo sardina. Možda nisu najukusnije ali su sigurno među najukusnijim sardinama koje ste probali, tako da ne treba da vas iznenadi što ih pakuju i u specijalnim serijama, kao suvenire.

da se stigne do Kampera, glavnog grada departmana Finister. Kamper je uz Van, Sen Malo i Dinan najlepši grad u Bretanji. Štaviše, stanovnici Kampera ga smatraju najlepšim i od ostatka Bretonaca su viđeni kao uobraženi, snobovi. Reč je o veoma elegantnoj i uglancanoj varoši sa karakterističnim tzv. fahverk zgradama, to jest sa kosturima ukrštenih drvenih greda. Place Saint Corentin, Place Terre-au-Duc i Rue Kereon su trgovi i ulice koje ćete voleti i zbog kojih ćete želeti da se vratite u Kamper.

POAN DU RA I DUARNENEZ Ko želi da trenira, pogotovo u letnjim mesecima, za hodočašće u Santjago de Kompostelu, na krajnjem zapadu Bretanje, od Kampera pa do poluostrva Poan du Ra, pronaći će fantastičnu pešačku stazu tik uz okean sa impresivnim panoramama. Poan du Ra je najlepše poluostrvo Neptunovog trozupca zabijenog u Atlantski okean.

UPOZNAJ SVET

Prosto se ne zna da li je lepše posmatrati sudar hridina i talasa tokom sunčanih dana ili biti svedok čestih olujnih kiša i nevremena koji razbijaju visoke talase o stene. Iako nije najzapadnija tačka u Francuskoj (samo par desetina metara je zapadnije Korsen u severnom delu Neptunovog trozupca u Finisteru), Poan du Ra je kraljevska arena atlantskih vetrova, zbog čega se tu i mere najveće brzine vetra u Francuskoj. Pošto vas išiba vetar na poluostrvu, dobro će vam doći parče „kouigne-amann” u Duarnenezu, živahnom lučkom gradu.

LOKRONAN Iz Duarneneza put nas dalje vodi u Lokronan, mesto koje je uvršteno u Najlepša sela Francuske (Les Plus Beaux Villages de Frances). Reč je o muzeju na otvorenom jer nijedna zgrada u selu nema manje od 700 godina i još uvek se drži u dobroj formi zahvaljujući konoplji koja je u srednjem veku lokalnim zanatlijama i trgovcima donosila velike zarade od kojih su i napravljene kuće, zgrade, kafane, crkva, i posle više od pola milenijuma su tu da svedoče o tom zlatnom dobu. Na centralnom trgu, koji je neka vrsta prirodnog vremeplova, pravo je zadovoljstvo popiti čašu piva od jabuka, pardon – šolju „sidra“, pošto Bretonci svoje pivo ne piju iz čaša već iz posebnih keramičkih šolja.

MORLE Na putu iz Lokronana za Granitnu crvenu obalu (Cote de granit rose) put nas vodi

preko nekoliko pitoresknih sela u unutrašnjosti Bretanje koja su čuvena po prikazima Golgote ispred lokalnih crkava koji se ne mogu videti ni u jednom drugom delu sveta. Najjači utisak ostavljaju oni u Gimiliju i Sen Tegoneku, ne samo zbog svoje umetničke vrednosti već i okoline i gigantskih raznobojnih hortenzija koje su sveprisutne. Vredi svratiti i u Morle, ne zato što turistički vodiči tvrde da je zaliv Morlea jedan od najimpresivnijih u Francuskoj, nije, verujte na reč, već zato što je inspirativno prošetati centrom grada u senci ogromnog železničkog vijadukta ispod kojeg su načičkani jarboli jedrilica i brodova, i pojesti neku tradicionalnu bretonsku palačinku (crepes) ili galetu u tipičnim kafeterijama ili „kreperijama”, odnosno palačinkarnicama. A da, nacionalna heroina svih Bretonaca, Ana od Bretanje, nikada nije bila u Morleu iako postoji zgrada koja tvrdi suprotno i nosi njeno ime – „Vojvotkinja Ana”.

GRANITNA CRVENA OBALA „Spektakl“ nije reč koja dovoljno dočarava prizor koji vidite kada prvi put kročite na Granitnu crvenu obalu i prošetate se plažom Trestraoa ili Sen Gereka. Zadovoljstvo je još veće ako u šetnju krenete u jutarnjim ili kasnim popodnevnim časovima kada sunce pada pod posebnim uglom na stene i daje još upečatljiviju crvenu boju. Takođe, informišite se kada je plima, pošto je mnogo lepše nego kada je oseka. Varošice Plumanak, Pero Gerek i Trege su svaka na svoj način šarmantne sa tradicionalnim bretonskim stilom koji se vidi i udiše na svakom koraku. U Tregeu nemojte da propustite da se fotografišete sa kućom uklještenom između stena koja je neka vrsta bretonskog Nojšvanštajna. Na kraju, pre nego što se otisnete na ostrvo Brea (Ile-de-Brehat) ili na krstarenje po zalivu gde je, kako kažu Bretonci, „more izjavilo ljubav obali”, obavezno se zaustavite u jednom od brojnih restorana, kafeterija, bistroa u luci Pompolu.

BREA Na ostrvo Brea stiže se brodom, i u zavisnosti od oseke i plime pristanište se pomera za par kilometara i u odlasku i u povratku. Brea je najveće ostrvo na „crvenim stenama” koje se tokom letnjih meseci pretvara u vatromet boja u prečniku od tri kilometra, koliko je dugačko ostrvo. Kuće, kao iz bajki braće Grim, dvorišta sa džinovskim hortenzijama i drugim cvećem jarkih boja, zelena trava na podlozi crvenih stena, pretvaraju Breu u savršeno dete rođeno iz ljubavi „mora i obale”. Za obilazak Bree dovoljno je par sati, ali neće-

UPOZNAJ SVET

Bretonci možda imaju svoje razloge zbog kojih su u stalnom latentnom sukobu sa ostatkom Francuske, Bretanja je druga na listi omiljenih turističkih meta Francuza, odmah iza Azurne obale. Ali dok Azurna obala asocira na izležavanje po plažama i burni noćni život, Bretanja je sva u pokretu, ona je permanentni poziv na kretanje, baš kao što se valjaju talasi koji zapljuskuju njene obale i vetar koji oblikuje njen reljef

te nimalo pogrešiti ako odlučite da tu provedete deo odmora, pogotovo ako vam je neophodno vreme za „punjenje baterija”.

DINAN I DINAR Dinan i Dinar su dva gradića koja vas vode u srednji vek, odnosno u Belle Epoque. Dinan je jedan od najočuvanijih srednjovekovnih gradova, sa najlepšim zidom u Bretanji koji opasuje grad i velikim brojem srednjovekovnih kuća i zgrada koje šetnju ulicama pretvaraju u neku vrstu boravka na filmskom setu ili u dokumentarnom filmu nekog od specijalizovanih kanala. Dinar je isti onakav kakav je bio u vreme francuske gospode i plemstva od pre 150 godina i u istom ruhu kakvo su mu stavili bogati Francuzi i Englezi koji su još u 19. veku išli na letovanja i godišnje odmore. Svakako da je dodir Belle Epoquea ostavio najviše traga na Dinaru, zbog čega su plaže i pomoćne strukture, kao i restorani i hoteli, konobari i recepcionari, strogo po

ličnosti koja je iskorišćena za konstruisanje lika Džeka Sparoua, sa kojim deli mržnju prema Englezima. Antologijski je odgovor Surkufa britanskom oficiru koji ga je prekorio da se Francuzi tuku samo za pare a Britanci za čast. „Gospodine, svako se bori za ono što mu najviše nedostaje”, kupio je tom rečenicom mesto u istoriji Surkuf. Osim šetnje po starom gradu, neizostavno treba napraviti krug po „La chausee du Sillon” i šetnju do tornja Solidor. Obratite pažnju i ovde kada je plima a kada oseka, pošto je sa plimom šetnja mnogo sugestivnija a sa osekom apokaliptičnija.

BROSELIJAND

propisima – kako je Štefan Cvajg opisivao Belle Epoque u svom Jučerašnjem svetu – najlepšeg perioda čovečanstva.

SEN MALO Bukvalno preko puta Dinara, na drugoj strani zaliva, odnosno reke Rans, jeste Sen Malo, grad gusara i velikih umova, poput Fransoa Renea Šatobrijana. Stari grad se nalazi iza utvrđenih bedema po kojima može da se napravi čitav krug i uživa u panorami kojom su vekovima jezdili lokalni gusari, a među njima je najslavniji bio Rober Surkuf. Reč je o legendarnoj

Broselijandska šuma je savršena destinacija za kraj putovanja po Bretanji. Ona u sebi sublimira sve ono što Bretanja predstavlja, što je bila. Bretanja se na keltskom zvala Argoat, odnosno Šumadija. Kao i naša Šumadija, i Bretanja je kroz vekove doživela masovnu deforestaciju, ali je Broselijand zadržao svoju formu, kao u vremenima dok su njim špartali čarobnjak Merlin, Vivijana, kralj Artur, ser Lanselot. Po verovanju, Merlinov grob se nalazi u Broselijandskoj šumi, kao i jezero gde ga je Vivijana svojom čarolijom držala kao zatvorenika. Tu je i Dolina bez povratka, kao i Zlatno drvo i zamak Komper, odakle počinju sve šetnje kroz Broselijand i gde u jutarnjim časovima možete da svedočite prirodnoj čaroliji dok se diže izmaglica sa jezera i zaogrće zamak u svoj transparentni beličasti ogrtač. ®

RADAR NOVE GENERACIJE

SERIJA (I KNJIGA) KOJA JE OPČINILA SVET

U čemu je privlačnost Igr e pr e s ol a

RADAR NOVE GENERACIJE

Ključni element magnetne privlačnosti ove serije jeste činjenica da je gotovo svaki od likova dovoljno slojevit, kompleksan i višestran da uspeva da zaintrigira i najtvrdokornije antifanove Martinovog pripovedanja. Metamorfoze koje se zbivaju nekad su očekivane, a češće iznenađujuće. Iako ne baš najoriginalniji koncept izazivanja empatije kod publike, ne nedostaje mu onog bezobraznog voajerizma u kome gledaoci jednako bezobrazno uživaju: moćni ljudi koji krvare kao i obični smrtnici, kraljev ubica kao milosrdan i saosećajan, najlepša žena ostavljena i nevoljena, oni dobri pod krstom nedela. Čak i kad imaju zmajeve i imperiju pod nogama, ljudi su. Od krvi i mesa Dok pratite novu sezonu – čiji kraj zasad zna samo američki predsednik Barak Obama, i sam veliki fan – pročitajte tekst o svim tajnama hita HBO-a

psesija serijama i takozvani binge-watching gotovo da se transformišu u zasebni lajfstajl. Međutim, najbliži spoznaji (bez)vrednosti ovog koncepta bivamo onda kada shvatimo da tvorci brain fooda na koji halapljivo nasrćemo nisu upetljani u njega, bar na emotivnoj razini, ni promil naše posvećenosti. I, kad sednem sa svojim gedžetom u rukama i kliknem play all da obnovim gradivo „True Detective“ petnaesti put, nekako uvek budem onako neugodno svesna činjenice da je to neko tamo smislio i realizovao da ja i još milioni ovakvih postanemo opsednuti, omađijani gotovo, dok oni zgrću novce. Međutim, u svom konformističkom maniru, otrešću tu misao i bez problema zakoračiti u višesatno, višednevno gutanje zabavnog sadržaja upakovanog da bude so deep. Ni meni, kao ni Klajvu Džejmsu koji se pozabavio ovim kulturnim fenomenom za New Yorker, nije padalo na pamet da gledam taj „Game of Thrones“. Čak gajimo i sličan animozitet prema mačevima i zmajevima. Ovo je bio kombo, brdo nespojivih koncepata u jednom. A i, znate, tu je Šon Bin. Šon Bin je hodajući spojler. Šon Bin uvek umre. Ali kako je embargo na zombije „The Walking Dead“ skinuo kô da ga nikad nije ni bilo, a „Game of Thrones“ počeo i iz frižidera da iskače, daj da mu damo šansu. To je ionako samo nekih deset epizoda. A i uvek možeš da prestaneš ako je skroz bez veze. Ili ne. (Doduše, Klajv se zarekao da će prestati kad se Kalisina jaja izlegnu. Ali to je prekasno.) Pa šta se, zaboga, desilo? Bez ikakve sumnje, slažemo se da je deo te magnetne privlačnosti koja vam prikucava oči za ekran sirova realnost koja pršti

Piše Margita Milovanović

Na početku druge sezone, uglađeni, zlokobni dvorski taktičar lord Bejliš šeta vrtom sa Sersei i njenom stražom, i dok u svom laskavom maniru brblja o svojoj kolekciji tajni, izgovara: „Znanje je moć.“ Sersei naređuje svojim stražarima da ga uhvate i prerežu mu grkljan. Samo što nisu uradili to, kada ona naredi da ga puste. Onda mu odgovori: „Moć je moć.“ Jedva je par rečenica razmenjeno u četrdeset sekundi sekvence, ali ona skoro da vrišti. To je scena koja na papiru ne bi bila ni približno snažna i silovita, jer su joj neophodni kadrovi

iz svakog kadra. Usisava vas do tačke gde kao u vakuumu više nema drugih zakona i pravila do bezakonja sadržanog u toj igri nasilja i moći. Vezivni politički simbol je briljantan: Iron Throne, ta stolica na steroidima sa metalnim šiljcima koja instant implicira da nema opuštanja ni za koga u „grudobranu“, a posebno ne za onog koji na tronu sedi. PRVA ŽENA IMPERIJE, KRALJICA SERSEI LANISTER, izvanredna je ekspresija arbitrarnog terora, stasite gracioznosti i beskrajnog zla, sve u tačno tolikim merama da muškarca istovremeno preplaši nasmrt i ostavi ga da se koprca nemoćan u svojoj erotskoj želji. Klajv je čak upoređuje s Prustovom majkom koja je sina tako strašno mučila jer se nije penjala stepeništem da ga poljubi za laku noć, da je čitav život proveo u pisanju osvetničkog romana (istina, nosi sličan vajb). Izvanrednih crta lica, klasičnih i hladnih, Lena Hedi u svom inkarniranju koncepta femme fatale ovaploćuje Serseinu pakost i utiskuje je u gledaočev um tako snažno i duboko da gotovo da budi jednu vrstu primalnog samopropitivanja: je li majka brinula o meni jer me voli ili zato što je to morala? Tako Sersei otvara i pitanje mora li da bude strašna, užasna, da bi zaštitila svog jednako užasnog sina Džofrija, naslednika prestola, ili je odvratna i zla sama po sebi. I, znate ono kako umetnost, ma kog ranga bila, čak i kada je televizijska produkcija u pitanju, nehotice preispituje i našu intimu i emocije – ovde se ne igra samo sa opozitnim parom odobravanja i neodobravanja, već nas gotovo direktno pita koliko bismo i šta zlo i pakosno uradili da zaštitimo svoje

RADAR NOVE GENERACIJE

potomke (otežavajuća okolnost za Sersei je, doduše, da su njeni i potomci njenog brata). Sersei se, na primer, neće penjati stepenicama da bi vas poljubila za laku noć, osim ako nekim slučajem niste njen brat, kao što rekosmo. Vrlo je verovatnije da vas osudi na smrt. Pošto je svaki njen zli osmejak teror po sebi, jedva da ima potrebe naglašavati tajnu njene političke moći; ali kada scenario to radi, uvek je spektakularno. Na početku druge sezone, uglađeni, zlokobni dvorski taktičar lord Bejliš šeta vrtom sa Sersei i njenom stražom, i dok u svom laskavom maniru brblja o svojoj kolekciji tajni, izgovara: „Znanje je moć.“ Sersei naređuje svojim stražarima da ga uhvate i prerežu mu grkljan. Samo što nisu uradili to, kada ona naredi da ga puste. Onda mu odgovori: „Moć je moć.“ Jedva je par rečenica razmenjeno u četrdeset sekundi sekvence, ali ona skoro da vrišti. To je scena koja na papiru ne bi bila ni približno snažna i silovita, jer su joj neophodni kadrovi, pogotovo onaj odbleska u Bejlišovim očima kada shvati da bi ga sopstvena pamet mogla koštati života. Ovaj trenutak je domaći zadatak, lektira za pisanje za male ekrane i „Game of Thrones“ pršti od još stotina sličnih. Ta neuništiva dopadljivost serije crpi snagu iz ekstremne jednostavnosti primitivnih emocija i ekstremne tehničke sofisticiranosti s kojom se te emocije izražavaju. LEGLO I STANIŠTE ZMAJEVA JE STENOVITO, peščano carstvo Esosa, domovina ratnika evnuha. Doduše, dotrački vođa Kal Drogo nije evnuh; au contraire, nabildovani ’Bert Rejnolds’ ljubavnik je i suprug Deneris Targerijen, one predodređene da vlada u svih sedam kraljevstava (koja su podeljena na devet regiona, ali dobro, to nije nelogično fanovima fantastične tematike). Sa Deneris pored sebe, Drogo je nepobediv, a nepobedivost je uvek formula za dosadu. To je, zapravo, ista ona formula iz srca akcionih filmova – onde gde su glavni junaci nepobedivi, nema plauzibilnog konflikta, samo koreografije. (Brus Vilis je jednom tako ubio avion. Ubio. Avion.) A uz supermuževnog Drogoa, ni za Deneris – koja ga kroti ubeđujući ga da će njegov isprekidani, žestoki, odsečni koitus izroditi mnogo više zadovoljstva ukoliko ga produži na punih deset sekundi – ne postoji opcija da izgubi. Na kraju krajeva, njen air force su zmajevi. Ona, takođe, ima pristup jedinom pouzdanom dobavljaču veštačkih tkanina u carstvu i na njenom telu

providnjikavi negližei se nigde ne nabiraju: holivudski koncept ženstvenosti uvek se temeljio na ignorisanju bontona koji kaže da se večernje haljine ne nose u podne. Iako zadivljujuće sposobnosti da svi snažni muškarci bespomoćno čeznu za njom, blagovremeno je ona ta koja ostaje bespomoćna kada Drogo umre (Klajv tvrdi, od dosade). A slažemo se Klajv i ja u još jednoj stvari – postoji, istina, mnogo razloga da ne gledate „Game of Thrones“. Jedan od njih su dešavanja na Severu. Umesto peska led, i ambijent se kompletno menja, a dosada i dalje ne jenjava iz dva razloga: Džon Snou i bezobrazno veliki broj CGI zombija. Ovo drugo imate u svakom treš filmu. Međutim, veći problem je što Džon Snou nije nimalo, hm, ekspresivniji (u nedostatku adekvatnije reči) od zombija. Uz rizik da spojlujemo, mora se pomenuti da su producenti na kraju pete sezone odlučili da nas malo more neizvesnošću ostavivši nedorečenim je li Džon Snou skončao ili ne. Kao da je nekog briga. Njegovo jedino dostignuće za poslednjih nekoliko godina bio je izgled tromog i sumornog čoveka, blago telećeg izraza lica, koji to ostaje čak i kada ga njegova sopstvena cica izbuši strelama i obrati mu se sa ’Džon Snor’ (Snore).

Bez ikakve sumnje, slažemo se da je deo te magnetne privlačnosti koja vam prikucava oči za ekran sirova realnost koja pršti iz svakog kadra. Usisava vas do tačke gde kao u vakuumu više nema drugih zakona i pravila do bezakonja sadržanog u toj igri nasilja i moći. Vezivni politički simbol je briljantan: Iron Throne, ta stolica na steroidima sa metalnim šiljcima koja instant implicira da nema opuštanja ni za koga u „grudobranu“, a posebno ne za onog koji na tronu sedi

RADAR NOVE GENERACIJE

Tu je Šon Bin. Šon Bin je hodajući spojler. Šon Bin uvek umre

SVA DEŠAVANJA KOJA NEŠTO ZNAČE ODVIJAJU SE NIŽE, posebno u King‘s Landingu, i znamo da ćemo se vratiti na mesto gde je najbolja zabava čak i kada privremeno zaglavimo sa Psetom koji večno prati malu Ariju na njenom putu gdegod. „King‘s Landing je Hamletov Elsinor, Klaudijev Rim i Nju Džerzi Tonija Soprana u jednom“, objašnjava Klajv. To je mesto na kome strada Šon Bin kao Ned Stark, obezglavljen iz pukog hira Serseinog zastrašujućeg sina, kralja Džofrija. Lik Džofrija trebalo bi da je jezgro virulentne psihopatije. Ali za gledaoca koji je imun na njegov perverzni osmeh, sve ostalo je nekako standardna stvar. Džon Hart kao Kaligula u „Ja, Klaudije“ pojeo je bebu iz materice rođene sestre, dok je Džofri samo ustrelio prostitutku. Najšokantnija stvar nije šta Džofrijevo zločinaštvo može da proizvede, nego što te iste stvari plemenitost Neda Starka ne uspeva da spreči. On je dobar čovek sa snažnim osećajem za pravdu, ali od toga nema nikakve koristi. Zamišljen kao eksplicitan i šokantan, ovaj televizijski šou definitivno vrvi od golih ženskih grudi, ali se i njima pažljivo barata i one se tretiraju različito u zavisnosti od konteksta u kojem se pojavljuju. Žene

plemenitog porekla, čija je Sersei najistaknutija predstavnica, pošteđene su golotinje čak i kada upražnjavaju bilo kakvu seksualnu aktivnost – tako ne vidimo njeno golo telo ni kada se još u prvoj epizodi valja po kuli na Starkovom imanju sa svojim bratom Džejmijem. Ta scena upamćena je po telu Brena Starka koje se survava sa vrha kule nakon što ga Džejmi gurne sa prozora, ali to je druga priča. Kada je Sersei napokon obnažena u petoj sezoni, tokom svog walk of shame, bez gotovo ikakvog seksualizovanja njena golotinja simbol je gubitka moći i poniženosti, stida i iskupljenja. Kičmeni stub ove serije je u smelosti analitičke psihologije koju obilno eksploatiše kroz dijaloške forme, čak i kada se zbaci odeća. Gotovo svi razgovori maestralno su izvedeni i to definitivno jeste jedan od razloga zašto je ovde teže prekinuti gledanje nego bilo gde drugde. Nikada ne znate, na primer, šta bi Tajvin Lanister, zli patrijarh klana, sledeće mogao da izgovori. „ULOGA TAJVINA LANISTERA NIJE SAMO NAJBOLJA ULOGA tog tipa koju je Čarls Dens ikada odigrao; to je najbolja uloga tog tipa koju je iko ikad odigrao“, govori Klajv. Ta uloga poseduje određeni polaritet koji Dens uspeva da hendluje u oba smera. Tajvin je autoritativna figura; međutim, on je i filozof o moći. Svaka njegova pouka i maksima prvo je naučena iz iskustva, a zatim rafinisana u okvirima njegovog shvatanja i percepcije. I to je tačka u kojoj se reflektuje najveća Densova snaga: njegov kredibilitet čoveka od misli. Gotovo nigde nije bilo ubedljivijeg i sugestivnijeg transmitera gorko usvojene mudrosti. Tajvin je mudrost iscedio iz svojih grešaka, nemilosrdan u svojoj racionalnosti, naoružani prorok sa makijavelističkim srcem. On je od onih likova koji zadiru duboko u psihe; možda mu ne možemo oprostiti okrutnost, ali nećemo dovoditi u pitanje njegovo pravo da vlada. Imate i dokaze za to. Pogledajte ga, ništa ga ne može zaustaviti. Ništa, osim patuljka koji će ga ustreliti dok sedi u toaletu, doduše. Patuljak Tirion kojeg je prezirao još otkako se rodio deformisan, afektivna reakcija koja će se ispostaviti kao jedina Tajvinova dugoročna greška. Piter Dinklidž kao Tirion još je u prvoj epizodi ostavio tako snažan utisak da su odjednom svi drugi muškarci u kraljevstvu počeli da deluju previsoko. I uspeh je bio zaslužen: njegovo lice izvanredan je instrument ekspresije nad kojim poseduje potpu-

nu profesionalnu kontrolu, a glas potpuno odgovarajuć senzibilitetu junaka i melodičan. Nijednu od njegovih scena ne vredi pominjati posebno, jer ih svi znaju isuviše dobro. Međutim, u scenama onog čuvenog suđenja, ne samo kada priča već i kada sluša šta drugi govore, a njegova sudbina od njihovih reči direktno i zavisi, Dinklidžova ekspresivnost dobija svoju punu formu i briljira. USKRAĆEN ZA VOJNIČKU SLAVU I UMEĆE, Tirion je jedino svojim mozgom mogao da utiče na događaje; upravo to suđenje najbolji je dokaz da u društvu nerazumnih posedovati racio može doneti samo mučenje i patnju koji se talože kadgod vam okolnosti iznova dokažu da ste nemoćni. Tirion je otelovljenje, u svom minijaturnom telu, političkih i psiholoških dometa serije. Večita žrtva nepravde sa snažnim osećajem pravičnosti: okolnosti ne uspevaju da unište njegovu ubeđenost u to da postoje poštenje, ljubav i istina. Iste te okolnosti neretko ga odvode u očajanje, ali se s njima nosi instinktivno. I tu je pitanje Tirionove neophodnosti; tu konačno dolazimo do lika bez kojeg serija zasigurno ne bi opstala. Da, šokirala nas je pogibija Neda Starka i ubistvo Tajvina Lanistera. Kada se likovi saberu, nekima ne bismo imali problema da vidimo leđa i obezglavljena tela; svako je zamenljiv u seriji kao i u stvarnom životu. Ali bez Tiriona Lanistera morali biste da seriju gledate iz početka, jer on je sam epitom moralnog polja priče. Njegova velika glava simbol je njegovog razumevanja, a njegovo malecno telo simbol njegove nemogućnosti da dela u skladu sa svojim potencijalima. On je mi, dovoljno bistar da spozna zlo, ali nedovoljno jak da ga iskoreni. I ključni element magnetne privlačnosti ove serije jeste činjenica da je gotovo svaki od likova dovoljno slojevit, kompleksan i višestran da uspeva da zaintrigira i najtvrdokornije antifanove Martinovog pripovedanja. Metamorfoze koje se zbivaju nekad su očekivane, a češće iznenađujuće. Iako ne baš najoriginalniji koncept izazivanja empatije kod publike, ne nedostaje mu onog bezobraznog voajerizma u kome gledaoci jednako bezobrazno uživaju: moćni ljudi koji krvare kao i obični smrtnici, kraljev ubica kao milosrdan i saosećajan, najlepša žena ostavljena i nevoljena, oni dobri pod krstom nedela. Čak i kad imaju zmajeve i imperiju pod nogama, ljudi su. Od krvi i mesa. ®

HEROJ

BUDI KAO ZAGOR Autentični balkanski (dobro, italijanski, ali naš) superheroj osvaja Ameriku Ima nešto u tim stripovima... U velikom „KRAAAK“ pored pucanja nečega, još većem „SVUUŠŠŠ“ iznad mača koji proleće koji frtalj iznad glave glavnog junaka i „SMACK“, „TUMP“ i „TONK“ drugarima koji dođu nakon niza bliskih susreta dve pesnice sa labavom vilicom nekog negativca. U tim crtežima, u oblačićima za reči, u papiru, u mirisu papira... U tami Dilana Doga, u vrućini Mister Noa, revolveraškim obračunima Teksa i detektivskim zadacima Martija Misterije. Ali zna se ko je simbol za strip na ovim prostorima... Zagor Te-Nej, Duh sa sekirom. Zato je smrt njegovog oca, Galijena Ferija, toliko rastužila Balkan. Ali i dala impetus nekim novim ljudima i nekim novim idejama: jedan „naš“ je napravio ono što se dosad činilo nemogućim – „prodao“ je Amerikancima Zagora

Piše Slobodan Maričić

a vrata kantine neko mahnito zakuca. „Ujače Felipe! Ujna Marija! Otvorite“, reče jedno dete, dok se drugo osvrtalo

da ih neko ne prati. Ubrzo su se vrata otvorila i na njima se pojavi punija žena sa velikim okruglim minđušama. Unutra je gužva. Tu su jedna lepa devojka, trojica pirata, domaćini, jedan čudni debeli čovečuljak sa brkovima i mišićavi junak u crvenoj majici sa žutim znakom na grudima. Devojci su oteli oca, koji je po profesiji pirat, pa je junak u crvenoj majici odlučio da joj pomogne da ga spase i nakratko ostavi šumu u kojoj živi nečuvanu. Ipak mu je matori gusar Žan Lafit jednom spasao život... Deca su bila u izvidnici i pošto su ustanovili da u blizini nema neprijateljskih voj-

nika, družina može da krene dalje. Uzjahali su konje, a naš glavni junak je hrabro poveo ekipu: „Idemo!“ Prate grupu arheologa koja je em otela Lafita, em želi da pronađe drevni grad u džungli Jukatana i, naravno, opljačka drevno blago. Tu, koju stranicu ispred, ima i cela edukativna priča o Tenohtitlanu, prestonici Astečkog carstva, njegovom razvitku, Montezumi i onom što se dogodilo kada su se na njegovu zemlju iskrcali beli ljudi koji jašu četvoronožne životinje i iz ruku ispaljuju gromove. „Kada kažem da ću da oslobodim tvog oca, to ću da uradim bez ubijanja vojnika koji ih prate do logora za robijaše“, kaže Zagor. „Slažem se! Ni meni se ne sviđa da ubijam nevine ljude“, odgovori mu lepa Deniz. Kako neko ko je kao mali čitao ovu i priče slične ovoj može da bude loš čovek?

HEROJ

IMA NEŠTO U TIM STRIPOVIMA... U velikom „KRAAAK“ pored pucanja nečega, još većem „SVUUŠŠŠ“ iznad mača koji proleće koji frtalj iznad glave glavnog junaka i „SMACK“, „TUMP“ i „TONK“ drugarima koji dođu nakon niza bliskih susreta dve pesnice sa labavom vilicom nekog negativca. U tim crtežima, u oblačićima za reči, u papiru, u mirisu papira... U tami Dilana Doga, u vrućini Mister Noa, revolveraškim obračunima Teksa i detektivskim zadacima Martija Misterije. Ali zna se ko je simbol za strip na ovim prostorima... Zagor Te-Nej, Duh sa sekirom. Zagor je počeo da izlazi daleke 1961. godine, sedam godina kasnije stigao je u SFRJ i zabarikadirao se u srcima i umovima klinaca, ali i odraslih širom zemlje. Taj italijanski strip, po crtežima Galijena Ferija i scenarijima još čuvenijeg Serđa Bonelija, učinio je to toliko snažno da je bio voljeniji u Jugoslaviji nego u svojoj zemlji. Dušan Mladenović, glavni urednik „Veselog četvrtka“, izdavačke kuće koja objavljuje Zagora i ostalu Bonelijevu ekipu, kaže da se i on često u životu pitao zbog čega je to tako. „Neverovatno, kako da Zagor tako ‚opstane‘ baš u SFRJ od svih zemalja, a i dan-danas je najpopularniji strip. Popularniji je od superheroja čak i u ovom periodu uspona te kulture, filmova i serija. Čak ni francuski stripovi koji su isto bili stalno prisutni nisu uspeli da dostignu tu popularnost“, ističe Mladenović. KAKO KAŽE, SUŠTINA JE da je Zagor, odnosno da su njegovi tvorci Boneli i Feri dotakli nit tog kolektivnog nesvesnog balkanskog naroda. „Zagor je čovek koji živi u šumi, u močvari... Večiti je pravednik, uvek je na strani tlačenih. Simbol je za avanturu, pustolovinu, priču veću od života. Zašto su se ljudi identifikovali baš sa Zagorom, a ne sa bilo kojim drugim junakom sa Bonelijeve police? Teško je to razlučiti, Zagor je možda baš simbol balkanskog čoveka“, navodi Mladenović. Zagora je u Jugoslaviji izdavao novosadski „Dnevnik“ u dve edicije: Zlatna serija i

Lunov magnus strip. Prva epizoda koja je objavljena bila je „Nasilje u Darkvudu“. U početku je izlazio u obe serije, od 1971. do 1975. izlazi kao deo LMS, da bi od tada do 1992. priče iz Darkvuda bile potpisane Zlatnom serijom. Osamdesetih je povremeno izlazio i Strip zabavnik, a 1984. bio je i album sa sličicama. Onda je izbio rat i mnogo šta što je bilo lepo je uništeno. Poslednji Zagor izašao je u 1101. broju Zlatne serije, a poslednji brojevi nisu ni stigli do Slovenije i Hrvatske. DANAŠNJI GLAVNI SCENARISTA Zagora, Moreno Buratini, kaže da ljudi na području bivše Jugoslavije vole stripove zasnovane na ezoteriji i neobičnim likovima, po čemu je Zagor poznat. „Trebalo bi imati u vidu da Zagor nije klasičan žanrovski strip već kombinacija raznih žanrova, kao što su vestern, horor ili SF i očigledno je da takva mešavina različitih podloga pogoduje ovdašnjim čitaocima. To je trajan fenomen“, kaže Buratini. Nekoliko izdavačkih kuća pokušalo je da se bavi Zagorom dok ga 2008. godine „Veseli četvrtak“ nije uzeo pod svoje skute. Dakle, preživeo je Zagor svašta na ovim prostorima, a skoro pola veka nakon što je prvi put posetio Balkan preminuo je čovek koji je nacrtao naslovne strane svih epizoda do sada – Galijeno Feri.

HEROJ

„Feri, počivaj u Darkvudu. Napustio nas je danas, nakon što je proživeo jedan divan život, voljen kao malo koji istinski stvaralac snova“, rekao je tog dana Buratini. DA NIJE BILO FERIJEVOG CRTEŽA, ne bi Zagor bio popularan kao danas, kaže Mladenović. „Mnogo smo bili tužni kada je preminuo jer nas je jedna velika ličnost napustila. Boneli, na primer, poslednjih godina nije radio, a Feri je bukvalno crtao do svog poslednjeg dana, što naslovne strane, što epizode. Zagor ima nešto manje od 600 epizoda, uz sporedne serijale... Svaku naslovnu stranu je on crtao“, ističe naš sagovornik. A sve je počelo, poput svih onih najvećih i najboljih priča – slučajno. Barem je Feri slučajno postao crtač. „Radio sam to iz hobija, jer je moj otac insistirao da budem geometar. Ipak, jednog dana sam ugledao oglas da se traži crtač. Krišom sam se javio i potom sam u Milanu upoznao Bonelija. Tako je sve počelo, izjavio je on 2008. godine na Sajmu knjiga u Beogradu. Ostalo je istorija, kaže floskula. Tada je počela priča o Patriku Vajldingu, poznatijem kao „Duh sa sekirom“ iliti Zagor TeNej, koji živi u šumi Darkvud i pokušava da se izbori što sa nizom neprijatelja, što sa vernim prijateljem Čikom. „Evoluirao je od klasičnih stripova. Naravno, poznavaocima je jasno koji je zlatni period, koji je srebrni, a koji bronzani. Tamo od američke odiseje koja je posle nazvana Zagorovom odisejom – negde od 100. do 200. broja – to je sam klasik stripa. Tu je Zagor dostigao svoj vrhunac“, navodi on. IMA I EPIZODA ZA ONE KOJI NAGINJU ka mračnoj strani uma, kaže Mladenović, a za deo sa hororima pobrinuo se niko drugi do Ticijano Sklavi, autor Dilana Doga. „Epizoda ‚Demon ludila‘ je košmar u košmaru u košmaru. Na kraju epizode Zagor izvršava samoubistvo, što je bilo prilično šokantno – kako Zagor da izvrši samoubistvo. Onda se ispostavi da to nije baš ‚naš‘ Zagor nego neki iz alternativne dimenzije“, kaže Mladenović. I Alfredo Kasteli, otac Martija Misterije, radio je na mnogo stripova o Zagoru, a dva ili tri nisu naišla na dobar prijem kod čitalaca zbog čega je, kako kaže, bio u opasnosti da ga izbace iz Italije. Zato ga, navodi Kasteli, četrdesetak godina od tada i dalje provociraju, u pozitivnom smislu za taj „greh“. „Verovatno su u pravu, uvek sam bio i još uvek jesam, kao čitalac, veliki ljubitelj Zago-

Feri je bio gost Sajma knjiga u Beogradu 2008. godine. Njegov dolazak izazvao je veliku pažnju i velika konferencijska sala Sajma bila je puna, a u njoj je bilo i nekoliko ljudi koji su se izdavali za Duha sa sekirom, barem po kostimu. Kada je ušao, Feri je dobio snažan aplauz, a čak mu je domaćin konferencije Prljavi Inspektor Blaža pao u zagrljaj

ra i kada bi me neko primorao da ‚spasem‘ samo jednog Bonelijevog lika, izabrao bih Duha sa sekirom. Mislim da on ima mnogo mogućnosti realizacije mimo stripa (filmovi, crtani filmovi, knjige za mlade...). No, to je mnogima čudno, nikada nisam voleo da pišem stripove o Zagoru i to se sigurno vidi“, izjavio je on jednom za hrvatske medije. Na nastanak Zagora bitno su uticala tri lika... Bio tako jednom jedan Fantom. I on je živeo u izmišljenoj šumi, samo je nosio čudno ljubičasto odelo. Glumio ga je posle nesretni Bili Zejn, ali dobro. Bio jednom i jedan Supermen. Mogao je da leti oko Zemlje unazad i vrati vreme, pomera brda i planine, a nosio je veliki znak na grudima. Bio jednom i jedan Tarzan. Kralj džungle, osvajač srca jedne Džejn i verač po lijanama. Zagor sa Fantomom deli deo o šumi, sa Supermenom deo o znaku na grudima, a

sa Tarzanom lijane kao sredstvo putovanja. Uticaj na Zagora imali su i Veliki Blek, Kapetan Miki i Mandrak. Inače, ideja je bila da se zove Ajaks, ali se to nije dogodilo jer su shvatili da postoji deterdžent sa tim imenom. DVE STVARI KOJE ZAGOR IMA ONI NEMAJU – jedna je tomahavk, komad ovalnog kamena privezan kanapom za drvenu dršku, koji je mnogim negativcima pomrsio planove. „Ta sekira je univerzalno oružje, kad je Zagor baci, ona se ne rotira već leti ravno, kad treba da seče – seče, kad treba da bude tupa da nekog ošamuti – onda je tupa. Suvišno je pitati se da li je nešto moguće u Zagorovom svetu“, ispričao je jednom Buratini. DRUGA JE DON ČIKO FELIPE KAJETANO LOPEZ MARTINEZ I GONZALES. Za prijatelje samo Čiko,

HEROJ

verni i potpuno beskorisni Meksikanac, ljubitelj hrane i spavanja. Internet navodi da postoje četiri razloga za to što je Zagor tako veliki – prvi je nostalgija za tim vremenima kada je strip počeo da izlazi, sećanje na bezbrižne đačke dane, uzbuđenja i lupanje srca šta će biti sa Zagorom i njegovim prijateljima koji samo što su upali u neki škripac. Drugi je da su to kvalitetne i pitke priče, treći raznolikost žanrova i četvrti – moralna pouka i činjenica da je to pogodno štivo za mlade kako bi usvojili etički kodeks Duha sa sekirom. „Moralna pouka u svim stripovima je jaka, od Mister Noa, Teksa, Martija Misterije... Boneli je bio vrhunski scenarista, osmislio je najbolje stripove, on je otac Zagora i Mister Noa, klasika evropskog stripa“, kaže Mladenović. Pre pet godina preminuo je Serđo Boneli, na isto mesto početkom aprila otišao je i Galijeno Feri. Sada je pitanje ko će završiti te epizode koje je Feri započeo a nije stigao da uradi, kome će da pripadne ta čast... A to može da bude problem. „Hiperprodukcija je problem; kada omiljeni autori ne rade više, onda uslede kritike novih stripova. Nostalgija je tu bitna, ljudi su navikli da junak izgleda tako i tako, a dođu novi crtači“, kaže glavni urednik „Veselog četvrtka“. Dušan Mladenović i njegova ekipa 2008. godine na Sajam knjiga u Beogradu doveli su Ferija, a to nije mala stvar. Njegov dolazak izazvao je veliku pažnju i velika konferencijska sala Sajma bila je puna, a u njoj je bilo i nekoliko ljudi koji su se izdavali za Duha sa sekirom, barem po kostimu. KADA JE UŠAO, FERI JE DOBIO SNAŽAN APLAUZ, a čak mu je domaćin konferencije Prljavi Inspektor Blaža pao u zagrljaj. „Moram da vam kažem da sam šokiran, nisam znao da ljudi u Srbiji toliko vole Zagora. Bilo je toliko onih koji su želeli da im potpišem knjige, kao i dosta dece. Iako više nisam tako mlad, vi ste me podmladili, postao sam kao Zagor“, rekao je tada Feri. Feri je onda od fanova iz Niša dobio žuti duks sa znakom Supermajka, ljutog Zagorovog neprijatelja. U donjem delu duksa bio je srpski grb, a na pozadini natpis „Gospodinu Feriju, od fanova iz Srbije“. „Ostavio je veliki utisak na sve nas i stotine ljudi koji su došli samo da bi ga videli, dobili crtež ili ga dodirnuli da posle neko vreme ne bi prali ruku... Bio je vrlo normalan, vrlo skroman, neopijen slavom kao što bi možda bio neki drugi crtač nekog tako

velikog serijala. Imao je ljubav prema junaku i pre svega prema čitaocima“, navodi Mladenović. Feri je tada, između ostalog, rekao da je u mladosti ličio na Zagora i uvek bio sportski tip, da mu je zbog svega što je doživeo žao što je Sampdorija pobedila Partizan nekoliko dana ranije i dao savet mladim crtačima da moraju da se užive u svaki lik koji crtaju i izraze njegova osećanja jer su oni „scenaristi, glumci i crtači u jednom“. „Voleo bih da vaša deca liče na Zagora, jer je on dobar junak, bori se za slobodu, ne voli ratove, voli mir i vodi zdrav život“, naveo je tada. POSTOJALI SU I PLANOVI DA SE FERI VRATI U BEOGRAD... „Rekao nam je tada: ‚Super vam je sve ovo, izdavačka kuća, sve, zovite me za deset godina na prvu deceniju postojanja.‘ Planirali smo da ga zovemo za dve godine, da napravimo nešto u njegovu čast, ali priroda je iznad svega i nećemo biti u prilici“, kaže Dušan Mladenović. Inače, Zagor nakon Balkana možda osvoji i SAD, izdavačka kuća „Epicentar komiks“ predstaviće Duha sa sekirom Amerikancima. Osnivač te izdavačke kuće Igor Maričić, čovek koji se sasvim slučajno preziva kao osoba čije reči sada čitate, kaže za italijanski sajt „Serđo Boneli editore“ da je rođen u bivšoj Jugoslaviji gde je proveo prve godine života, da mu je majka kada je imao šest godina donela jednog Teksa i da je to bilo to – bio je „navučen“. „Samo tri nedelje od tog trenutka imao sam sudbonosni susret. To je bio dan kada sam na kiosku video junaka u majici bez rukava sa orlom na grudima. To je početak ljubavi prema stripu koja traje i dan-danas, možda čak i više nego kad sam bio mali. Nikada nisam ni pomislio da ću ja biti taj koji će imati čast da Zagora objavi na engleskom prvi put u istoriji. To je, osim toga što sam postao otac, najveća čast za mene u životu“, kaže Maričić. Stripovi su imali veliki uticaj na njega i na mnoge, na čitave generacije. Tako neko uz muziku Darkvud daba u slušalicama može da lista stripove u verovatno najpoznatijoj stripoteci u Beogradu – Darkvudu. Za Zagora svi znaju, i oni koji ne prate strip scenu. On je prvi strip fenomen na ovim prostorima. Izašao je iz tih krugova jer za mnoge važi: kada kažem strip, mislim Zagor. Međutim, to što je Zagor na ove prostore

došao onog varljivog leta kada je drug Tito rekao da su studenti u pravu, opstao, a sada možda stigao i do SAD, jeste značajna stvar, ali i problem za budućnost – čitalačko jezgro sada čini starija publika. „Strip kao medij jeste za one od četiri do 104 godine i nekako bi trebalo da pre svega ima mlađu publiku, da mlađi od, recimo, 18 godina čitaju stripove. To je kod nas suprotno, stripove čitaju oni između 20 i 40 godina“, navodi Mladenović. Na pitanje kako to promeniti i popularizovati strip kaže da je odgovor jasan, da svi koji su ostali u svetu stripa moraju mnogo da rade na tome da poboljšaju kulturu čitanja. „Bez mlađe publike budućnost je mračna, svi mi – i čitaoci, i urednici, i autori, i izdavači, i novinari – treba da damo sve od sebe da ta dobra reč dođe do mlađe publike u ovim okolnostima koje nisu pogodne za strip. Deca se rađaju sa smartfonima i tabletima sa šljaštećim stvarima u rukama“, dodaje urednik „Veselog četvrtka“. Buratini kaže da je svestan da nove tehnologije polako potiskuju razne forme komunikacija, među kojima je i strip, ali da će on preživeti, možda i u saradnji sa tehnologijama. „I na laptopovima i tablet računarima stripovi se mogu čitati sa lakoćom. Prave vrednosti traju uvek i ne mogu nestati tek tako. Evo, i pozorište je izgubilo funkciju koju je imalo pre, recimo, sto godina, ali i dalje postoji, tako da smatram da strip neće izumreti sve dok ima ljudi željnih čitanja“, navodi scenarista Zagora. Kako kaže, „Zagor će opstati dok ima onih koji vole pustolovine što vode u zemlje snova, podstiču maštu i navode ljude da posmatraju stvari izvan okvira svakodnevnih dešavanja“. Zato je, stotinu mu vampira, važno da pre svega deca, a onda i odrasli, čitaju stripove. Da znaju šta je dobro, a šta loše, da pročitaju tamo neku epizodu „U džungli Jukatana“ i nauče da se nevini ne mogu ubijati, a na kraju krajeva, da krenu sa svojim junakom u potragu za drevnim gradom Asteka kako bi oslobodili starog gusara i sprečili zloće da odnesu drevno blago. Ne dozvolite da Zagora sredimo mi, ako nisu uspeli ludi naučnik Helingen, Supermajk, Mortimer, Skal i drugi. „Supermajk? Gde? Karamba i karambita!“, uzviknuo bi onaj debeljuškasti smotanko sa smešnim brkovima, razmišljajući delom o potencijalnoj opasnosti, a delom o sledećem obroku. ®

KAKO SAM DOVDE STIGAO

BataSpasojević Modni dizajner

LJUBAV PREMA AUTO-TRKAMA tu je od ranog detinjstva. I dan-danas Formula 1 je nepresušni izvor inspiracije za mene.

UMAG. Kao srednjoškolac na ekskurziji sa drugarima na plaži. U to vreme, prvi album Morisija „Viva Hate“ ostavio je snažan uticaj na mene, kao i kompletna dark muzika. Mislim da je to jedan od razloga zbog kojih toliko volim da koristim crno. PRVI NOVAC koji sam zaradio bio je od prodaje slika. Uglavnom su to bili pasteli, kombinovane tehnike kolaža, gvaša i pastela... Bile su rane devedesete. Bez mnogo muke tako sam zaradio za more. Išao sam u Grčku, na Ios.

PRVA AUTORSKA KOLEKCIJA nastala je 1999, u okviru Belgrade Fashion Weeka. Bila je to kolekcija „Novi začin“, inspirisana Indijom. Pomogli su mi profesori s fakulteta, pre svega Gordana Ćirić Krstić. Na njeno mesto sam nešto kasnije došao u Centrotekstilu. Dubravka Miđić mi je tada širom otvorila vrata svih fabrika u državi. VEČITI FUTURIZAM. Prvi autorski model, i moje prvo izlaganje bilo je u Narodnom pozorištu u organizaciji fakulteta, 1996/97.

VOJSKA. Poslednja generacija u SFRJ. Iz tog vremena ostaju drugovi koje sam tada stekao, poreklom iz Slovenije, Hrvatske, Makedonije i Crne Gore. Bilo je to vreme prve cigarete. Slušali su se bendovi Haustor, Lajbah, Leb i sol, Štulić, Mizar i, naravno, EKV. Baš tada odlučio sam da definitivno upišem Fakultet primenjenih umetnosti i dizajna. Nabavio sam četke i boje. Počeo sam da slikam u razglasnoj stanici, gde sam bio zadužen. Sa mnogima od tih ljudi i danas sam u kontaktu.

PRVA IZLOŽBA MOJIH SLIKA dogodila se kad sam bio na prvoj godini fakulteta, u Muzeju 25. maj. Bio sam vrlo ponosan, kao i moji profesori, članovi žirija za odabir, slikari Marina Nakićenović, Milan Blanuša i drugi.

FOTOGRAFIJA SA SAJMA IZ 2000. godine na kojem smo sa kolekcijom urađenom za Centrotekstil osvojili sve nagrade.

PRVI ODLAZAK U PARIZ na sajam Premiere Vision, kao nagrada za Zlatnu košutu – nagradu za najbolju kolekciju sa Centrotekstilom. Zlatan prsten, za najbolji model na Međunarodnom sajmu mode 2000. godine. Na slici sam sa Tamarom Bakić, doajenom jugoslovenskog modelinga. Zajedno smo putovali i družili se – kao što je pre toga putovala i družila se sa čuvenim dizajnerom Aleksandrom Joksimovićem.