Original #9 by Original Magazin

INTERVJU MILE KEKIN UVEK ĆU IM BITI ONAJ KAMENČIĆ U CIPELI

OJA BAJDAR, najčitanija turska spisateljica O BORBI, PRITVORU, ISTRAJAVANJU, KNJIŽEVNOSTI

DA LI JE RIJALITI NAŠA REALNOST

O IGINAL MAGAZIN BROJ

Piše prof. dr Neda Todorović

J U N 2 0 1 6.

CENA

Marko Janketić

199 RSD

MLADI SU NEKADA RANIJE ODRASTALI

KO SU NAM UZORI Veliko istraživanje o mladima kroz umetničke radove

KAKO DA PRIDOBIJETE SVOJU PORODICU Piše ser Ričard Brenson

EKSKLUZIVNI INTERVJU

ARIJANA HAFINGTON JEDNA OD NAJUTICAJNIJIH ŽENA SVETA I NAJMOĆNIJE IME U SVETU INTERNET NOVINARSTVA

KAKO OSVOJITI SLOBODU

B ANKSY + ZAŠTO NEMAMO GRADOVE ZA BICIKLISTE + VODIČ KROZ EVROPSKO PRVENSTVO + PUT U GALICIJU + POBEDITE NESIGURNOST + OSOBE SA INVALIDITETOM U KNJIŽEVNOSTI + KREATIVNA GALERIJA JOVANKE STANOJEVIĆ

SADRŽAJ 34

IKONA VEĆ NJEGOVO IME ZAPODENE KONTROVERZU, ZAPOČNE KONVERZACIJU I GAĐA RADOZNALOST. ČINJENICA DA NJEGOV IDENTITET OSTAJE NEPOZNAT I NAKON DVADESET GODINA NA GRAFITI SCENI SAMO POJAČAVA INTRIGU KOJA OPTAČE BENKSIJA

O IGINAL MAGAZIN

40 6

ODBACI APATIJU

OVE GODINE SVET OBELEŽAVA 160 GODINA OD ROĐENJA NIKOLE TESLE. U BEOGRADU, JUBILEJ ĆE BITI U ZNAKU SVETSKE PREMIJERE IZLOŽBE U KOJOJ ĆE UČESTVOVATI VIRTUELNI NIKOLA TESLA

VELIKO PITANJE

PITALI SMO ORIGINALNE LIČNOSTI SVIH UZRASTA KOJE SU BILE NJIHOVE OMILJENE GODINE I KADA SE ZAISTA ŽIVI NAJBOLJE

EKSKLUZIVNO ZA ORIGINAL I PRVI PUT ZA MEDIJ SA BALKANA, ARIJANA HAFINGTON, JEDNA OD NAJUTICAJNIJIH ŽENA NA PLANETI, OTKRIVA ISTINU O SVIM ZABLUDAMA USPEHA I PLETE NITI SVOJE ČUDESNE ŽIVOTNE PRIČE KOJA JU JE OD GRČKE, PREKO KEMBRIDŽA I NJUJORKA, ODVELA NA SAM KROV SVETA

ISTRAŽIVANJE O MLADIMA

Činjenica je da često mislimo da znamo sve o mladima, a zapravo znamo malo toga. Zato smo „tumačenje mladosti“ prepustili umetnicima koji i sami pripadaju generaciji obuhvaćenoj studijom „Istina o mladima“. Deset umetnika daće svoje intimno viđenje deset uzora svoje generacije. Na nama je da ih poslušamo

KOLUMNA NEDE TODOROVIĆ

PROFESORKA FAKULTETA POLITIČKIH NAUKA ZAGLEDALA SE U PROSLAVE MATURE KOJE SU I OVOG MAJA BILE RAŠIRENE PO SRPSKIM GRADOVIMA I ZAPITALA SE DA LI JE RIJALITI ZAISTA POSTAO NAŠA REALNOST

EKSKLUZIVNI INTERVJU

POBEDI NESIGURNOST

IMA LJUDI KOJI PRŠTE OD SAMOPOUZDANJA. ONO JE NEKAKO,DEO NJIHOVE HARIZME, PARČE LIČNOSTI BEZ KOJEG IH JE TEŠKO ZAMISLITI. KOLUMNISTKINJA ALEKSANDRA SIMOVIĆ, GLUMAC SLOBA STEFANOVIĆ I BALERINA ADA RASPOR SU UPRAVO TAKVE OSOBE. U RAZGOVORU ZA ORIGINAL, SVE TROJE JE POTVRDILO DA NI NJIMA NESIGURNOSTI NISU STRANE. ZA NAČIN NA KOJI DANAS ŽIVE MORALI SU DA SE BORE – ŠTO SA SOPSTVENIM DEMONIMA, ŠTO SA DEMONIMA OKRUŽENJA. ONI SU NESEBIČNO PODELILI SVOJE ŽIVOTNE LEKCIJE S ČITAOCIMA ORIGINALA

HLADNO PIVO, ORIGINAL

FRONTMEN POPULARNOG BENDA HLADNO PIVO, VELIKI BORAC ZA PRAVA UGROŽENIH, ANGAŽOVANI UMETNIK, PO OBRAZOVANJU PROFESOR ENGLESKOG I NEMAČKOG JEZIKA, NEDAVNO JE PONOVO BIO U ŽIŽI JAVNOSTI, ZBOG PESME „JA NISAM VAŠ“, U KOJOJ JE UPOZORIO NA JAČANJE DESNICE U HRVATSKOJ, ALI I U DRUGIM ZEMLJAMA REGIONA. MILE KEKIN JE EKSKLUZIVNO ZA ORIGINAL, U JEDNOM DRUGAČIJEM INTERVJUU, PRIČAO O MUZICI, LJUBAVI, OPASNOSTI NACIONALIZAMA, MEDIJSKOJ SLICI BALKANA...

KREATIVNA GALERIJA

EKSKLUZIVNA KOLUMNA

SER RIČARD BRENSON PIŠE ZA ORIGINAL

MARKO JANKETIĆ

VEĆ ODAVNO ETABLIRANI, A NE SAMO „TALENTOVANI, MLADI GLUMAC“ GOVORI ZA ORIGINAL O SVOJIM POČECIMA I SVIM PREPREKAMA

DOBRA PRIČA IZ SRBIJE

LJUBITELJE IGARA OBRADOVAĆE VEST DA TIM LJUDI IZ SRBIJE PRAVI PRVU MULTIPLAYER SURVIVAL IGRU SA OVIH PROSTORA. MOMCI IZ STUDIJA ZERO GRAVITY U BEOGRADU TRENUTNO RADE NA IGRI „HELLION“ KOJA ĆE BITI DOSTUPNA PRED KRAJ GODINE

SARADNICI Za Original će redovno pisati najpoznatiji i najpozvaniji srpski novinari, pisci, autori, dramaturzi... Ali i studenti. Predstavljamo vam neke od saradnika u ovom broju časopisa

MILJANA NEŠKOVIĆ, izvršni urednik Originala, diplomirani je novinar i tek ponekad nas podseti da je bila student generacije. Novinarsku karijeru otpočela je kao novinar i TV autor u redakciji kulturno-zabavnog programa televizije Metropolis, nakon čega prelazi u naučno-obrazovnu redakciju RTS-a. Paralelno se bavi pisanjem za magazine Gracija, Plejboj, a kasnije i Esquire. Bila je izvršni urednik časopisa Plejboj, a čitaoci Nedeljnika pamte je po reportažama.

MARGITA MILOVANOVIĆ Talentovana studentkinja Fakulteta političkih nauka nsatavila je da sarađuje sa Originalom. Volontiranje u Nedeljniku i Originalu jeste njen prvi ozbiljan novinarski izazov, ali ne i prvo radno ili volontersko iskustvo. Govori pet jezika.

Impressum Osnivač Fondacija Novak Đoković Direktor magazina Jelena Đoković

JELENA MILOŠEVIĆ Jelena Milošević je diplomirala engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 2002. godine, a 2014. godine je završila i master studije komunikologije na Fakultetu političkih nauka. Radi od kuće kao honorarni prevodilac za različite klijente, a takođe je aktivista pokreta osoba sa invaliditetom. U okviru pokreta se, osim prevođenja, bavi odnosima s javnošću i piše za nekoliko časopisa koje izdaju udruženja u zemlji i inostranstvu.

SOFIJA ŠAJNOVIĆ Diplomirala je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Trenutno radi honorarno za nevladinu organizaciju koja se bavi mentalno nedovoljno razvijenim osobama u Srbiji, i piše tekstove za nekoliko sajtova. Voli Beograd, šetnju pored reke i prelistavanje novina uz jutarnju kafu.

Pomoćnici direktora Aleksandra Radujko i Nebojša Mandrapa Izdavač NIP Nedeljnik Glavni i odgovorni urednik Marko Prelević Grafički urednik Miloš Sinđelić / MaKista Urednik fotografije Igor Pavićević Izvršni urednik Miljana Nešković Lektura Sanja Savić Redakcija Veljko Miladinović, Branko Rosić, Zorica Marković, Jelena Paligorić, Željko Pantelić, Aleksandar Apostolovski, Draža Petrović, Slobodan Maričić, Mihailo Medenica, Vladimir Bogdanović Kontakt original@nedeljnik.co.rs

ŽELJKO PANTELIĆ Dopisnik Originala iz Italije zadužen je za prozor u svet u našem časopisu; u svakom broju očekuje vas neobični putopis iz nekog kutka Evrope. Urednik je jedne od najslušanijih emisija na italijanskom radiju i bivši dopisnik srpskih dnevnih listova iz Brisela, srca Evropske unije.

MARINA DULETIĆ zaslužna je što su mnoge strane ovog broja Originala lepo dizajnirane. Lepša polovina dizajnerskog dueta MaKista, Marina je studirala slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti, gde je najviše radila u tehnici ulje na platnu. Danas eksperimentiše sa digitalnim printovima i kombinovanom tehnikom. Art-direktor je u nekoliko onlajn i štampanih časopisa, a kada se ne bavi dizajnom i umetnošću, pazi na svoje dve omiljene mačke, Garija i Avu.

Marketing Jelena Jevtić jelena.jevtic@nedeljnik.co.rs Štampa Rotografika Subotica Generalni distributer Štampa sistem ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628 Magazin podržala Direct Media

ODBACI APATIJU

SLUŠAJ TESLU KAD TI GOVORI Ove godine svet obeležava 160 godina od rođenja Nikole Tesle. U Beogradu, jubilej će obeležiti jedna svetska premijera izložbe u kojoj će učestvovati virtuelni Nikola Tesla

160. godišnjicu od rođenja Nikole Tesle, u Beogradu će biti otvorena prva muzejska izložba u okruženju virtuelne realnosti, pod nazivom „Doživi Teslu“. U susret Teslinom jubileju, koji pada 10. jula, a u sklopu obeležavanja 15. godišnjice od osnivanja, Direct Media je Muzeju Nikole Tesle donirala jedinstvenu izložbenu postavku koja će ostati deo virtuelne baštine muzeja. Za potrebe kreiranja virtuelnog Nikole Tesle, Direct Media je ostvarila saradnju sa svojim dosadašnjim partnerima, timom kompanije Digital Mind, koji uz stručnu podršku Muzeja Nikole Tesle oživljava Teslin lik i lokacije u kojima će on virtuelno boraviti i razgovarati sa posetiocima izložbe. „Muzeji virtuelne realnosti su izvesna budućnost muzeologije gde posetilac nije više pasivni učesnik izložbe, već postaje aktivni deo priče – koja se sada dešava svuda oko njega – onog sekunda kada zakorači u virtuelni svet“, objašnjava Vitomir Jevremović, autor izložbene postavke i direktor kompanije Digital Mind. „Teslin život i njegova dostignuća posetiocu u virtuelnoj realnosti prikazaće sam Tesla kroz nezaboravno iskustvo koje inspiriše, provocira maštu i budi želju za saznanjem.“ Sa otvaranjem postavke u Muzeju biće lansirana i aplikacija za mobilne telefone, kao i internet sajt sa 3D prikazom, kako bi svi oni koji nisu u prilici da posete Muzej, uključujući posetioce iz celog sveta, mogli da ostvare interakciju sa najvećim svetskim pronalazačem i upoznaju se sa Teslinim dostignućima na ovaj kreativan način. „Jedan od ciljeva Muzeja Nikole Tesle jeste učiniti Teslinu ostavštinu pristupačnijom i razumljivijom zainteresovanim posetiocima širom sveta, a tehnologija virtuelne realnosti pruža neverovatne

Direktor Muzeja Nikole Tesle Branimir Jovanović i direktor agencije Direct Media Jovan Stojanović

Vitomir Jevremović, autor izložbe i direktor Digital Minda mogućnosti vizuelne rekonstrukcije situacije, prostora i ideja“, kaže Branimir Jovanović, direktor Muzeja Nikole Tesle. "Zato smo sa zahvalnošću prihvatili inicijativu agencije Direct Media i sa stručnjacima firme Digital Mind vredno radimo na osmišljavanju sadržaja virtuelnih scena koje će biti predstavljene publici 10. jula, na dan Teslinog rođenja, kao sastavni deo nove stalne postavke izložbe Muzeja." Direktor agencije Direct Media Jovan Stojanović istakao

je da je obaveza uspešnih kompanija da pokreću razvoj celog društva i da Direct Media sa velikim zadovoljstvom u godini jubileja može da podeli deo svog uspeha sa zajednicom. „Posle najvećih svetskih muzeja koji su relativno skoro uvrstili virtuelnu realnost u svoje postavke, ponosni smo što taj globalni trend u godini velikog Teslinog jubileja i naše kompanije donosimo Muzeju Nikole Tesle", izjavio je Stojanović ovim povodom. "Time će naš muzej postati prva institucija na svetu koja je tehnologijom virtuelne realnosti oživela lik i dostignuća velikog naučnika.“

ODBACI APATIJU

KAKO DA NAUČIŠ KRITIČKI DA RAZMIŠLJAŠ ako je uopšte mogućnost predavanja nečega tako subjektivnog kao što je kritičko razmišljanje često predmet debate, vrlo zanimljivo istraživanje pokazalo je da je tako nešto sasvim moguće. Eksperimenti koje su sproveli stručnjaci sa odeljenja za fiziku Univerziteta Stanford, pokazali su da je moguće naučiti đake da više razmišljaju kritički. Vrlo je teško konkretizovati značaj kritičkog razmišljanja u modernom društvu. Mogućnost filtriranja „ispravnih“ informacija, na primer, na internetu, u direktnoj je vezi sa intelektom pojedinca. Takođe, praktikovanje kritičkog razmišljanja otvara novi prostor za različite vrste kreativnosti u razmišljanju, pa i u pronalaženju rešenja po principu „misliti izvan kutije“. Istraživanje je obuhvatilo dve grupe studenata. Smeštene su u laboratoriju za izvođenje eksperimenata iz fizike. Jednoj grupi, označenoj kao eksperimentalna grupa, date su instrukcije da koristi kvantitativna poređenja u pristupanju skupovima podataka. Druga grupa studenata, označena kao kontrolna, nije dobila nikakva uputstva. Upoređivanje datih podataka na striktno naučni način, to jest uz mogućnost preciznog određivanja opaženog kroz statističke ili matematičke načine, odvelo je eksperimentalnu grupu do zanimljivih rezultata. Čak i nakon što im je rečeno da više ne važi instrukcija o kvantitativnom poređenju, efekat onoga što im je pokazano video se u daljem rasuđivanju mladih ljudi iz eksperimentalne grupe. Jezikom brojki, imali su 12 puta veće šanse da ponude kreativno rešenje za unapređenje eksperimentalnih metoda koji se koriste na času, imali su četiri puta veće šanse da objasne ograničenja aktuelnih metoda, i u tom procesu bili su bolji u objašnjavanju i poentiranju od kolega iz kontrolne grupe. Dakle, moguće je preneti znanje o tome kako se na objektivan način obrađuju određene informacije.

UMETNOST ZA SVE

BEOGRAD BOGATIJI ZA NOVU GALERIJU

KAKO TO MOŽEMO DA POVEŽEMO SA KRITIČKIM RAZMIŠLJANJEM I KAKO OVA SAZNANJA MOŽEMO DA ISKORISTIMO ZA UNAPREĐENJE SEBE I DRUŠTVA U KOM ŽIVIMO? Pre svega, živimo u vremenu u kom za pristup informacijama praktično nema presedana. Bilo da dopunjujemo članak na Vikipediji ili čitamo mem bez navedenih izvora (da li ih ikad imaju?), mogućnost da razumemo pročitano i da izvagamo verodostojnost informacija konstantna je i konzistentna potreba svakog pojedinca. Zbog toga se, naročito poslednjih godina, toliko govori o veštinama kritičkog razmišljanja po vrlo značajnim akademskim krugovima širom sveta. „Otupela oštrica“, zapostavljanje kritičkog razmišljanja utiče na skoro sve aspekte života – od iracionalnih porodičnih svađa za ručkom u kojima je zapravo najvažnije pobediti, preko ozbiljnih finansijskih odluka koje donosimo, preispitivanja i određivanja životnih ciljeva, pa do toga koji ćemo deterdžent kupiti i za koga ćemo glasati na predstojećim izborima. Možda je najvažniji argument na strani kritičkog razmišljanja taj što, provereno, održava mozak podalje od misaone kolotečine i svakodnevnog ispiranja kroz raznorazne medije. TESTIRAJ SE Uzmimo bilo koju trendi temu. Sve što znaš o toj temi – da li je tačno? Da li je zaista provereno tačno? Postoji li način da se uveriš u ispravnost svog predubeđenja? U svetu novinarstva, informacija je validna ukoliko postoje makar dva nezavisna izvora koja mogu da potvrde njenu istinitost. Koja bi ta dva izvora bila kod ove eksperimentalne trendi teme? Brojna istraživanja su pokazala koliko su veštine kritičkog razmišljanja značajne za uspeh. A sada je konačno i empirijski potvrđeno da učenje kritičkog razmišljanja nije nikakav spin – zaista je moguće „naviti mozak“, naročito ako je mlad, na kritičko pristupanje informacijama kojima smo svi svakodnevno bombardovani. Zapravo, nije čak ni preterano teško.

Izložbom „Matematika je jasna“, umetnice Danke Dimitrijević, svečano je otvorena nova galerija „Art for all“, u Ulici kralja Petra 4. Kako je bilo? Pa... Ljubitelji umetnosti uživali su u druženju. U šarmantnom prostoru u samom centru grada, posetioci su imali prilike da se upoznaju sa originalnim radovima i „nahrane se umetnošću“. No, oni koji nisu mogli ili znali za ovaj novi kutak, nisu još uvek propustili ovaj lep događaj pošto će radovi biti izloženi do kraja maja. Ovo je prva izložba u galeriji „Art for all“, koja okuplja mlade umetnike i pruža priliku da ekskluzivna umetnička dela, kako priznatih, tako i još neafirmisanih umetnika, budu dostupna svima. Galerija je smeštena na jednoj od najatraktivnijih lokacija u Beogradu, a osmišljena tako da impresivne umetničke kolekcije prikaže na zanimljiv i kreativan način. To je ujedno i savremena konceptualna radnja namenjena ljubiteljima neobičnog dizajna nakita, garderobe, ukrasa...

VELIKO PITANJE

U S E J O K E J L O B J A N ? E N I D O G Stalno čujemo to „Sad si u najboljim godinama“. Naročito dok ne zađemo u „neke godine“, mada i onda možemo da načujemo slične opaske. Ali, zaista, ako uzmemo u obzir sve što smo naučili do sada, sve starosne granice koje su se u poslednjih nekoliko decenija istumbale, koje su to najbolje godine života?

ĐORĐE MAK AREVIĆ BALETSKI IGRAČ I REDITELJ

MILOŠ ŠOBAJIĆ SLIK AR I PROFESOR

ĐORĐE PAVLOV KORTINA MANEKEN

Mislim da su godine detinjstva najsrećnije. Ako imaš normalno detinjstvo, tad ti je najbolje. Čim zineš – hrana je pred tobom. Pokažeš prstićem na igračku – svi se utrkuju da ti je kupe. Iz krila mame ideš u krilo tetke, a iz njenog krila u krilo babe i tako ukrug. Realno, najbolje ti je tad.

Najbolje su poslednje! Uvek je najbolje ono na kraju, tada se zadaju završni udarci! Šarl Aznavur peva: „...mes vingt ans...“ i, naravno, lepo je imati dvadeset godina. Ali meni su mnogo draže stote. Dakle, 101. ili 102. godina, što da ne?

Mislim da su za muškarca najbolje godine od 26. ili 27. do 35. Za ženu je nešto drugačije, mislim da su najbolje godine od 30. do 40. Zašto? Muškarac je u tom periodu najjači. Završio je škole i sve što treba, i može da se posveti sebi i bližnjima. Sa druge strane, žene koje mnoge stvari završavaju ranije, mislim da su u ovom periodu već zaista postale svesne svoje ličnosti i svog seksualiteta. Ja tako mislim, to ne znači da je to tačno. Ipak, postoje ozbiljni naučnici koji tvrde da u 25 godina dostižemo socijalnu zrelost, i da je to doba socijalnog sazrevanja. Dakle, ne 18 godina kad ulazimo u punoletstvo.

VELIKO PITANJE

BEBA DRAGIĆ NOVINAR I PR MENADŽER Godine... Šta su uopšte godine i da li one postoje? Ne verujem u godine kao mernu jedinicu starenja. Ali verujem u starost ili mladost duše sa čime se čovek rađa, kao i u iskustvo koje joj dodajemo vremenom. Ne pridajem značaj godinama upisanim u matičnu knjigu rođenja, ali verujem u balans koji određuje naš suštinski uzrast. Od izuzetnog je značaja biti u skladu sa sobom u svakom segmentu, a taj sklad opet čini harmonija kalendarske, emocionalne, socijalne i mentalne zrelosti. Kada nije tako, često se dešava da smo prestari da bismo bili mladi ili smo premladi da bismo brzo ostarili. Životno razdoblje koje mi najviše prija upravo je ovo koje živim. Ako baš insistirate da ih okarakterišem ciframa, to su onda tridesete ili, kako bi se to popularno reklo, „četvrta decenija“. Jer u prvoj deceniji života upoznajemo svet oko sebe, u drugoj upoznajemo sebe, a u trećoj pronalazimo sklad između ta dva. U četvrtoj deceniji imamo sasvim dovoljno iskustva, ali i životne energije i poleta da osvajamo neosvojivo, postižemo nezamislivo, etabliramo se profesionalno, potvrđujemo emocionalno, pomirimo se sa svim svojim nesavršenostima ali i očekivanjima našeg okruženja, oprostimo svim našim nesigurnostima, naučimo da kažemo „ne“ predrasudama, prihvatimo sve ono što ne možemo da promenimo, i menjamo se, zavolimo sebe baš onakve kakvi jesmo.

BRANKO ROSIĆ PISAC I ZAMENIK GLAVNOG UREDNIK A NEDELJNIK A Najbolje godine su one iz ranog tinejdžerstva kada se otkriva fudbal, rokenrol, film... Kada samo neozbiljni život ima smisla i kada su računi, krediti, pitanja „Šta ćeš da radiš posle fakulteta?“ i „Kad misliš da se opametiš?“ kilometrima (godinama) daleko. A kada ti računi, krediti, i pitanja postanu realnost, onda su najbolje godine one iz kojih pamtiš najbolje godišnje odmore i putovanja.

ALEKSANDRA NINKOVIĆ TASIĆ PREDSEDNIK OBRAZOVNO-ISTRAŽIVAČKOG DRUŠTVA „MIHAILO PUPIN“ Najbolje godine života uvek su one u kojima se čovek nalazi. Sva dosadašnja iskustva ostavljamo vremenu koje je prošlo, malo smo ojačani onim što je bilo, čeznemo za snovima koji će doći, ali samo sada smo tu! Sada je uvek naše vreme, imali dvadeset ili sedamdeset godina.

VELIKO ISTRAŽIVANJE

Uzori mladih u Srbiji viđeni očima umetnika ČINJENICA JE DA ČESTO MISLIMO DA ZNAMO SVE O MLADIMA, A ZAPRAVO ZNAMO MALO TOGA. ZATO SMO „TUMAČENJE MLADOSTI“ PREPUSTILI UMETNICIMA KOJI I SAMI PRIPADAJU GENERACIJI OBUHVAĆENOJ STUDIJOM „ISTINA O MLADIMA“. DESET UMETNIKA DAĆE SVOJE INTIMNO VIĐENJE DESET UZORA SVOJE GENERACIJE. NA NAMA JE DA IH POSLUŠAMO

VELIKO ISTRAŽIVANJE

zložba „Istina o mladima“, na kojoj je deset mladih umetnika predstavilo svoja autorska dela, inspirisana je listom deset najvećih uzora koja je nastala na osnovu istraživanja McCann Truth Centrala o mladima u Srbiji, njihovim stavovima, navikama, strahovima, uzorima... „Mladost je večna inspiracija. To je činjenica. Takođe, činjenica je da često mislimo da znamo sve o mladima, a zapravo znamo malo toga. Zato smo ‚tumačenje mladosti‘ prepustili umetnicima koji i sami pripadaju generaciji obuhvaćenoj studijom ‚Istina o mladima‘. Deset umetnika daće svoje intimno viđenje deset uzora svoje generacije. Na nama je da ih poslušamo“, kaže Jana Savić Rastovac, kreativna direktorka agencije McCann Beograd. Kako su to sami naveli u istraživanju, mladi su za uzore birali one koji su do uspeha došli sopstvenim radom, doslednošću i upornošću, one koji poseduju dozu autoritativnosti i sklonosti da žive život po sopstvenim pravilima. Posetioci izložbe imaju priliku da vide kako su mladi umetnici Aleksandra Kovačević, Marko Kažić, Ema Teokarević, Aleksandar Denić, Sanja Ćopić, Slavica Obradović, Kristina Jovanović, Sandra Stojanović, Tea Lukač, Jovana Nikolić i Aleksandar Milojević, svojim autorskim delima videli uzore svojih vršnjaka u Srbiji. Studija ekspertskog centra McCann Truth Central pod nazivom „Istina o mladima“, osim u Srbiji, rađena je u još 18 zemalja. U njoj je učestvovalo više od 11.000 ispitanika starosti od 16 do 29 godina koji su pomogli da bolje upoznamo

današnju generaciju mladih i da sagledamo njihov život što objektivnije. „Cilj ove studije je da na što objektivniji i sveobuhvatniji način otkrije istinu o mladima u Srbiji, da sazna koji su njihovi ciljevi u životu, strahovi, nadanja, strasti, i da utvrdi sličnosti i razlike sa njihovim globalnim vršnjacima. Istraživanje obrađuje veliki broj tema, od odnosa mladih prema primarnoj porodici, emotivnim vezama, seksualnosti, tehnologiji i društvenim mrežama, društvenoj odgovornosti, brendovima, kupovini, politici, budućnosti, i mnoge druge“, ističe Željka Mićić, psihološkinja i menadžerka za analitiku i razvoj u agenciji McCann Beograd, u okviru koje deluje ekspertski centar McCann Truth Central. Ovaj ekspertski centar svojim istraživanjima otkriva pojave u našem društvu spoznajom relevantnih uvida, kako lokalnih, tako i regionalnih i globalnih.

POZNATE LIČNOSTI 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10.

Novak Ðoković Nikola Tesla Ceca Vladimir Putin Anđelina Džoli Aleksandar Vučić Jelena Karleuša Bil Gejts Zoran Ðinđić Stiv Džobs

28 ODSTO 16 ODSTO 5 ODSTO 5 ODSTO 3 ODSTO 3 ODSTO 3 ODSTO 2 ODSTO 2 ODSTO 1 ODSTO

VELIKO ISTRAŽIVANJE

ALEKSANDRA KOVAČEVIĆ // Aleksandra Kovačević (1989) je vizuelna umetnica koja se bavi umetničkim istraživanjima produkcije slika u post-internet kontekstu. Završila je master studije transmedijskih istraživanja na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Aleksandra je u svom radu „I feel your pain“ predstavila poznatu glumicu Anđelinu Džoli. Inspiraciju je našla u brojnim tetovažama po kojima je prepoznatljiva slavna holivudska glumica. Tako su posetioci na otvaranju izložbe mogli da se privremeno tetoviraju reprodukcijama tetovaža ove glumice i na taj način postanu nosioci njihovog značenja na sopstvenom telu.

VREDNOSTI 84 ODSTO MLADIH u Srbiji kaže da im je bitnije da dožive različita iskustva nego da poseduju stvari 35 ODSTO MEĐU TRI ŽELJE za budućnost bira da putuje svetom 16 ODSTO ŽELI da bude bogato

VELIKO ISTRAŽIVANJE

SANJA ĆOPIĆ // Rođena 1992. u Beogradu, studentkinja druge godine master studija vajarstva na Fakultetu likovnih umetnosti. Bavi se videom, performansom i instalacijama. Planira da nastavi da se obrazuje u polju teorije umetnosti i da se bavi vizuelnim umetnostima. Njen rad „Pohvala Stivu Džobsu – In praise of Steve Jobs“ izveden je u obliku slikanog teksta na svili, po uzoru na Jefimijin tekst „Pohvala knezu Lazaru“. Tekst je napisan istim svečanim i pohvalnim tonom kao Jefimijin, i govori o Stivu Džobsu i načinu na koji je on promenio i poboljšao svet kroz preduzetništvo.

TEA LUKAČ // Tea Lukač (1989) režirala je kratke igrane filmove, reklame, muzičke spotove, kao i dokumentarce sa kojima je učestvovala na brojnim domaćim i internacionalnim festivalima, a do sada je svoje radove izlagala na četiri grupne izložbe. Trenutno je na doktorskim umetničkim studijama na Fakultetu dramskih umetnosti. Rad „O izuzetnosti“ je vez na platnu inspirisan Vladimirom Putinom.

VELIKO ISTRAŽIVANJE

JELENA NIKOLIĆ // Rođena je u Beogradu 1990. godine. Master studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu završava 2014, na odseku Transmedijska istraživanja. Jelena je izlagala na tri samostalne i više grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Rad „Zoran Ðinđić, Etika odgovornosti“ bavi se individualnom i kolektivnom svešću, preispitujući postojanje razlike između njih. Nezadovoljstvo je objektivno stanje, koje pružajući retku konstantu u životu postaje prijatno. Međutim, teško je odupreti se osećaju želje za kontrolom i veri u mogućnost promene. Ona jeste iluzorna, što se prevashodno ogleda u njenoj trajnosti. Aktivnost pruža motivaciju i samopouzdanje – u isto vreme nemir i neuspehe. Prijatnost nezadovoljstva i preuzimanje inicijative nekako su u paketu, rezultiraju grižom savesti, a samim time i ličnim/kolektivnim osećajem nemoći.

ALEKSANDAR DENIĆ // Rođen je 1983. godine. Slikar prepoznatljiv po crtanju bitaka na papiru za koje inspiraciju nalazi u istoriji i pop kulturi. Želja mu je da slika velike formate sa likovima poznatih muzičkih zvezda. Tema njegovog rada na ovoj izložbi je najveći uzor među mladima – Novak Ðoković. Na slici su predstavljena dva Novaka koji simbolizuju vanprostornost, odnosno spoj antičke umetnosti sa brzinom koji pruža pogled u različita vremena i prostore. Novak je predstavljen kao uzor ljudske figure, tj. čovečnosti.

VELIKO ISTRAŽIVANJE

VREDNOSTI 1,5 ODSTO MEĐU TRI NAJVEĆE ŽELJE navodi želju da „bude poznato“ 36 ODSTO U TE TRI ŽELJE navodi uspešnu karijeru 79 ODSTO SMATRA SEBE vrlo ambicioznom osobom 76 ODSTO ŽELI da ima sopstvenu firmu

IDENTICAL – KRISTINA JOVANOVIĆ I SANDRA STOJANOVIĆ // Svetlanu Cecu Ražnatović, koja je jedan od uzora, predstavile su dve umetnice – Kristina Jovanović i Sandra Stojanović. To ne treba da čudi jer su ove dve mlade umetnice već postale prepoznatljive po svom projektu #identical koji se bavi testiranjem odnosa prema percipiranim identitetima, istovetnostima i razmimoilaženjima perspektiva. Osnovu dosadašnjeg projekta čine multimedijalne intervencije (fotografije, video, instalacije i performansi) koje stvaraju vizuelno zavodljive situacije i paradoks u kome posmatrača upravo gomilanje „sličnosti“ udaljava od suštine i mogućnosti da razluči ko je svaka od autorki zapravo, a koje su primenile i u svom predstavljanju ovog uzora mladih u Srbiji.

75 ODSTO MLADIH OSEĆA ODGOVORNOST da svet učini boljim mestom za buduće generacije 1/2 VOLONTIRALA JE bar jednom 72 ODSTO IMA POZITIVAN STAV o volontiranju 62 ODSTO ČESTO PODRŽAVA HUMANITARNE, ekološke i socijalne ciljeve onlajn, ali nisu aktivni u oflajn svetu

BUDI PAMETAN

1% talenat, 99% naporan rad ALI STVARNO Priredila Margita Milovanović Da li vam je ikada palo na pamet da ćete poboljšati svoje moždane funkcije tako što ćete gledati kratki film sa Darvinom ili Ajnštajnom kao glavnim junakom? Istraživači će, kroz ispitivanje u preko stotinu osnovnih škola u Engleskoj, od septembra pokušati da provere ovu tezu testirajući novi koncept učenja „growth mindset“ kod dece uzrasta 10 i 11 godina. Može li ovo ambiciozno idejno rešenje američke psihologije zaista poboljšati učinak i transformisati se u najefikasniji vid učenja?

ermin „growth mindset“ skovala je psihološkinja Kerol Dvek, kao ime za ideju da se inteligencija može razvijati i da sav uloženi trud i napor blagovremeno vode uspehu. Njena studija, vrlo uticajna i sa entuzijazmom već široko prihvaćena kod britanskih nastavnika, zapravo tvori jasnu distinkciju između ljudi prema onome što Dvekova naziva implicitnom teorijom inteligencije. Ukoliko talenat ili pamet smatramo urođenim, odnosno nečim nepromenljivim, posedujemo „fixed mindset“, odnosno mentalni sklop sklon čaurenju, bez visoke sposobnosti za kontinuirani razvitak i usavršavanje usled ograničenosti percepcijom o (ne)urođenosti talenta.

UPRAVO OVAJ PSIHOLOŠKI KONSTRUKT stoji u centru Keroline teorije o propasti Enrona (i sličnih), kao arhetipa; u savremenom poslovanju, odnosno američkom menadžmentu, iznikla je ortodoksna ideja o „rođenom lideru“ koja faktički zagovara forsiranje navodno prirodno obdarenih, umesto zapošljavanja onih sa potencijalom da u procesu rada sazrevaju i postaju lideri. Stvorivši kulturu na čijem je pijedestalu već

pomenuti urođeni talenat, američka korporativna politika fatalno je pogrešila, otišavši u kontraproduktivnost tako što je mentalne sklopove svojih zaposlenih gotovo prisilno transformisala u „fixed mindset“. Sa druge strane, ukoliko ste od onih koji čvrsto veruju da se lične performanse mogu izmeniti i poboljšati kroz lični razvoj, stav i način na koji se nosimo sa problemima, definitivno imate „growth mindset“. Britanska studija „Changing Mindsets“ testiraće efikasnost ovog principa koristeći se video-snimcima i kvizovima koje je za decu osmislila i realizovala kompanija „Positive Edge“, a nastavnici će proći kroz jednodnevnu obuku koju će sprovesti psiholozi. „Očekivanja menjaju neurološke funkcije; ako od svog deteta očekujete malo, njegov mozak i sam će početi da funkcioniše lošije“, objašnjava Šerija Hoskins, profesorka Univerziteta u Portsmutu koji sprovodi istraživanje. „Ono što mi pokušavamo da dokažemo nije da dete koje ima velikih problema sa matematikom možete pretvoriti u matematičkog genija, već da ono može postati veštije, uspešnije i bolje u onome što radi.“

BUDI PAMETAN

VIDEO-SNIMCI KOJI ĆE SE PUŠTATI DECI, ODNOSNO UČENICIMA, biće u formi kratkih filmova o uspešnim ljudima poput Darvina, Ajnštajna i atletičarke Vilme Rudolf, predstavljenim tako da u priči o svojim dostignućima akcentuju ulogu „growth mindseta“. Istraživanje će se fokusirati na navike u učenju kod dece i njihova dostignuća, odnosno na načine na koje se deca nose sa zadacima i svojim greškama. Međutim, rezultati istraživanja uglavnom će se temeljiti na rezultatima famoznih SAT testova, gde će se meriti učinak dece koja su učestvovala u programu i komparativnom analizom utvrditi jesu li ostvarila bolje rezultate od dece koja nisu gledala filmiće. „Veoma je važno obratiti pažnju na način na koji se obraćate đacima“, govori Šerija. „Umesto da ih pohvalite za neku sposobnost koju poseduju ili neki drugi statički faktor njihove ličnosti i kažete im nešto poput: ‘Oh, pa ti tako dobro crtaš!‘, trebalo bi da se usredsredite na trud koji ulažu, strategiju i rezultate koje takav pristup radu proizvodi. Mnogi ljudi nisu ni svesni toga koliko pohvale mogu biti opasne.“

UKOLIKO STE OD ONIH KOJI ČVRSTO VERUJU DA SE LIČNE PERFORMANSE MOGU IZMENITI I POBOLJŠATI KROZ LIČNI RAZVOJ, STAV I NAČIN NA KOJI SE NOSIMO SA PROBLEMIMA, DEFINITIVNO IMATE „GROWTH MINDSET“

I DOK JE OVA PRAKSA KOJA SE TEMELJI NA REZULTATIMA široko prihvaćena i upražnjavana kao princip koji zagovara i u prvi plan stavlja trud umesto talenta, „growth mindset“ istovremeno je i goruća tema u psihološkim polemičkim krugovima. Prošle godine i Dvekova je izrazila zabrinutost zbog tzv. zloupotrebe ove prakse, objasnivši da je vrlo uplašena da će “mindset” postati „novo samopouzdanje“ – ideja koju eksploatišu svi nastavnici koji je nisu u srži razumeli, već je interpretiraju kao sredstvo i opravdanje da kod dece nagrade „bilo kakav trud“. Takođe je objasnila i da je veoma frustrira činjenica do koje su tačke tumačenja polarizovana, te tako idu od percipiranja tog principa kao magičnog štapića ili, u krajnjoj instanci, privremenog trenda koji je neefikasan i kratkog roka trajanja. Mnogi su, zaista, srdačno pozdravili ideju o tome kako da deca efikasno uče u doba kada se kurikulum sve više fokusira na znanje, a manje na veštine. Piter Fonagi, profesor psihoanalize na Univerzitetu u Londonu, govori: „Sama pomisao na to da ljudima možemo pomoći da se razvijaju, da nismo definitivno ograničeni socijalnim ili biološkim varijablama, oslobađajuća je.“ On čvrsto veruje u tvrdnju da je nastavnikovo poimanje problema svojih đaka krucijalno. „Komunikacija je neverovatno važna. Psihologija, odnosno čovekovo razumevanje čoveka, u izuzetnoj meri poboljšava iskustvo učenja.“ A ima, podrazumeva se, i onih koji su vrlo skeptični kada je o ovom pristupu reč, uz objašnjenje

da je sasvim opravdan strah da će se ovaj princip ispostaviti kao još jedan način da se đaci kod kojih izostaje napredak nađu na optuženičkoj klupi. Met O‘Liri, predavač na Univerzitetu u Birmingemu, tvitovao je o tome koliko lakrdijaškim smatra da njegova šestogodišnja ćerka bude ocenjivana na osnovu stava koji ima o učenju. Iako veruje da konstantna kritika ostvaruje snažan uticaj na decu, misli da je ideja o ocenjivanju dečjeg stava i odnosa prema učenju „veoma zabrinjavajuća“. DEJVID DŽEJMS, PROFESOR DRUŠTVENIH NAUKA U KARDIFU, još je oštriji u svojoj kritici ovog principa. Mada se slaže da je odlična ideja malo se zadržati na mogućnosti da inteligencija nije fundamentalno genetske prirode i nepromenljiva, veruje da će ograničenja mentalnog sklopa ipak prevagnuti nad njegovom veštačkom ekstenzijom radi što boljeg učinka i progresa. „Ako su nastavnici nagrađivani na osnovu toga što su doveli nekoliko učenika do više ocene ove godine, smatram veoma naivnom ideju da se može doći i kazati: ‚Morate da promenite način na koji deca razmišljaju o sebi.‘ To, faktički, individualizuje neuspeh – nisu uspeli da izmene način na koji razmišljaju, zato su neuspešni.“ Džejms takođe postavlja pitanje zašto se novo istraživanje uopšte i sprovodi, kada prethodna slična studija iz 2013. godine nije pokazala gotovo nikakvu statističku značajnost i sugeriše da postoji očaj među ljudima da se ponište dokazi da bilo šta drugo sem nejednakosti može uzrokovati velike razlike u postignućima. Odlučno naglašava i mišljenje da je psihologija sa svojim kvizovima i drugim multimedijalnim zabavama mnogo prijemčivija trenutnim stvaraocima obrazovne prakse i njenim direktnim konzumentima od sociologije koja se sva sastoji od struktura i sistema, te da u takvom tumačenju leži objašnjenje popularnosti ovakvih i sličnih idejnih principa. Naravno, onda kada su mnogi društveni problemi suštinski strukturalni i institucionalni, rešenje se možda može naći u nekom principu poput ovog koji bi se ponašao kao vezivno tkivo koje spaja više koncepata važnih za progres jednog društva – sposobnost individualnog rešavanja problema, ekstenzivni mentalni sklop, podučavanje... I, napokon, teško je i osporiti uz dobru teorijsku potporu da se ovaj princip može pokazati kao koristan u tom aspektu. Međutim, hoće li u praksi dramatični video-snimci i inspirativne poruke dati konkretne rezultate videćemo 2018. godine kada će biti objavljen ishod ovog istraživanja. ®

EKSKLUZIVNO

INTERVJU

Osvajanje slobode sa

ARIJANOM HAFINGTON Ekskluzivno za Original i prvi put za medij sa Balkana, jedna od najuticajnijih žena na planeti Arijana Hafington otkriva istinu o svim zabludama uspeha i priseća se svoje neverovatne životne priče koja ju je od Atine, preko Kembridža odvela u Njujork iz koga je pokorila čitav svet

Piše Ksenija Pavlović

EKSKLUZIVNO

OSVAJANJE SLOBODE PRAVA JE UMETNOST, A ARIJANA HAFINGTON BI LAKO MOGLA PREDAVATI ŽIVOTNU LEKCIJU O TOME, razmišljala sam dok sam koračala prema legendarnoj zgradi na Brodveju u kojoj je sedište Hafington posta. Vetar se obrušavao na Menhetn, a kiša besnela niz njujorško nebo boje indiga, kao neki moćan šapat u godini iskušenja i globalnih promena. Arijana uvek tvrdi da je važno prepoznati prvi šapat upozorenja pre nego što nas život izbaci iz koloseka – jednostavan koncept za razumevanje, a opet jedan od najtežih za primenu. Ceo prilaz Hafington postu izgleda kao set iz holivudskog blokbastera, ali ne kao u filmu Ðavo nosi Pradu. Arijanina priča je priča o spiritualnosti, povezivanju i integraciji. Pustolovina kroz uspehe i ponore do pronalaženja svog najboljeg prijatelja, sebe. Arijanina je priča o osvajanju slobode i odvajanju od Grčke u ranoj mladosti, napuštanju velike ljubavi koju je imala sa jednim od najvećih intelektualaca druge polovine prošloga veka, Bernardom Levinom; slobodan iskorak preko Atlantskog okeana na hladan beton Njujorka sa koga je osvojila čitav svet. Arijanina priča je priča o životnom otrežnjenju. O velikom buđenju. Za Arijanu Hafington prvi put sam čula 2006. godine, kada sam u svom tadašnjem stanu u Londonu pored Britanskog muzeja, u Ulici Gauver, uključila Radio BBC. Iako nisam znala ko je osoba koja govori, njen intelekt je bio toliko upečatljiv da sam morala da je slušam. U to vreme, HuffPost je postojao tek godinu dana i već je bio dostigao milionsku posetu. Pet godina nakon osnivanja, 2011, Arijana je prodala svoje medije za trista petnaest miliona dolara. Kao deo dogovora, Arijana Hafington je postala predsednik i glavni i odgovorni urednik Hafington post medijske grupe, koja uključuje Huffington Post i postojeće AOL kompanije Engadget, TechCrunch, Moviefone, Mapquest, PopEater (sada HuffPost Celebrity), AOL Music, AOL Latino (sada HuffPost Glasovi), Autoblog, Patch i StyleList. Ekskluzivno za Original i prvi put za neki medij na Balkanu, jedna od najuticajnijih žena na planeti otkriva istinu o zabludama uspeha i definisanju dobrog života.

// KEMBRIDŽ I JAVNA REČ

„U smislu prvog momenta osvajanja slobode, sećam se te slike Kembridža koju sam videla i nešto u meni je učinilo da poželim da tamo odem. Sećam se veoma jasno te slike iz detinjstva, živele smo u tom malom, jednosobnom stanu u Atini, moji roditelji su bili

INTERVJU

razdvojeni, živela sam sa svojom majkom i sestrom. Zaista nismo imale para i nisam govorila engleski. Ali ta konekcija koju sam osetila sa tom slikom Kembridža iz magazina pobudila je nešto u meni, i rekla sam: želim da idem tamo. I tada je moja majka, ta fenomenalna ženska figura, rekla: hajde da saznamo kako možeš da odeš na Kembridž. I tako je otišla i saznala da treba da odem u Britanski savet da položim ispite i dobijem sertifikat. Na kraju sam dobila neku vrstu njihove stipendije. Ali sve je počelo tako što je moja majka bila jedina osoba u mom okruženju koja je rekla – hajde, hajde da to uradimo, svi drugi su govorili da sam poludela. I tako sam se iznenada našla na jednom potpuno novom igralištu života, na Kembridžu u Engleskoj, gde sam zavolela debatnu uniju.“ Vrlo brzo po dolasku na studije, Arijana je zapažena i postala je izabrani predsednik Kembridž unije, kao prva strankinja u istoriji ove organizacije. Iako na prvi pogled taj period njenog života deluje protkan sa mnogo ličnog samopouzdanja, Arijana kaže: „Nisam imala samopouzdanje, nikakvo. Mislim da je to što me je pripremilo za debate bila moja ljubav da pomeram srca i umove rečima. Volela sam debatu i znala da provedem sate samo slušajući ljude. Nakon toga sam želela da naučim i ja da tako govorim, ali nisam imala samopouzdanje. Ja bih bukvalno ustajala i morala da čitam sa papira sve što bih izgovarala. A onda sam, malo-pomalo, prestala da gledam u papir i na kraju sam mogla da pričam bez

U HAFINGTON POSTU ARIJANA JE UVELA PRAVILO DA ZAPOSLENI NE ODGOVARAJU NA MEJLOVE TOKOM VIKENDA I DA PAUZU ZA RUČAK NE KORISTE ISPRED KOMPJUTERA. REDAKCIJA IMA SOBU ZA MEDITACIJU, SOBU ZA ZABAVU SA STOLOVIMA ZA PINGPONG, KAO I BAR SA MNOGO ZDRAVE HRANE, KAFE I ČAJEVA

Novinarka Originala Ksenija Pavlović sa Arijanom Hafington

beležaka. To je bio proces u kome sam trenirala samu sebe i dovela do toga da mogu da govorim u javnosti. Ali nisam bila osoba koja je bila tek tako sigurna u sebe, bila sam vođena ljubavlju. Mislim da je moja ljubav prema javnoj diskusiji potekla iz porodice, ta okupljanja oko kuhinjskog stola su uvek bila deo mog života. Jeste da sam studirala klasične nauke u školi, i cela ta ideja sokratovskog dijaloga za mene je bila ključna, ali takođe mislim da je moja porodica mnogo uticala na moju ljubav prema javnoj reči i diskusiji.“

// LJUBAV SA

BERNARDOM LEVINOM

Arijana je upoznala Bernarda Levina 1971. na panelu „Lice muzike“. Prema sopstvenom priznanju, došla je iz radoznalosti, kao mlada devojka sa grčkim akcentom. Levin je u to vreme bio proslavljeni kolumnista London tajmsa, intelektualac koji se školovao na Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke, jedan od najkontroverznijih novinara druge polovine prošlog veka. Ona je imala dvadeset jednu godinu, a on dvadeset više. Arijana kaže da se zaljubila u Levinov intelekt i da je religijski pratila njegove kolumne. Na njihov drugi izlazak, odveo ju je u Kovent garden da gledaju Vagnerovu operu. Kada je umro pre nekoliko godina, Arijana se setila da je u momentu pre nego što se zavesa u Kovent gardenu podigla, prošaptao: „Ovo je opera koju želim da čujem pre nego

što umrem.“ Međutim, i pored fantastične veze koju su imali, Arijana je morala da donese tešku odluku i po drugi put krene u osvajanje svoje slobode. O tome kako je smogla snage da napusti čoveka koga je beskrajno volela, kaže: „Mislim da je to zaista pitanje sopstvenih vrednosti. I moje želje u to vreme da imam decu. On je imao veoma jasan stav da ne želi decu. Za mene, deca su bila veoma važna. Već sam tada bila napunila trideset godina i znala sam da ako ostanem sa njim – a jako sam ga volela – da bih morala da prihvatim da neću imati dece. Imam mnogo drugarica koje nemaju decu i koje su vrlo srećne, ne znači da svaka žena želi da bude majka, ali ja sam želela da postanem majka. I to je bio najispunjeniji momenat u mom životu, uprkos svim problemima, čak i kada je moja ćerka imala probleme sa drogom – sada je dobro već godinama – ali uprkos svemu tome, majčinstvo je nešto najbolje u mom životu. Čak i dvadeset pet godina nakon što sam napustila Levina, mogla sam da osetim koliko je teška i bolna bila ta odluka. On je bio ne samo velika ljubav mog života već i moj mentor i uzor kao mislilac. Biografiju koju sam napisala o Mariji Kalas 1980. godine, posvetila sam njemu.“ U decembru 1980, Arijana je napustila London i uputila se u Njujork. Da se Levin tada oženio njom, kaže, verovatno bi ostala u Britaniji, ali život uvek ima bolji plan, onaj

EKSKLUZIVNO

koji tada nije mogla da predvidi.

// ISPRAVI KURS KOJIM SE KREĆEŠ

„Identifikujem se sa Grčkom i time što sam Grkinja. Takođe se identifikujem sa Amerikom, čiji sam državljanin. Ono na čemu trenutno radim jeste da utičem na ljude da promene način na koji vide i prioritetizuju svoje živote. Kao što to kažu u avionu, masku sa kiseonikom stavite prvo sebi. Mislim da dolazi do velike kulturne promene. I mislim da je u pitanju globalna promena. Svet je u velikoj meri usvojio zapadnu kulturu u kojoj stalno moramo da budemo prisutni i radimo dvadeset četiri sata dnevno. Tako da zaista verujem da je veliki momenat došao za sve nas da ispravimo kurs kojim se krećemo. Mislim da sam sada postala veoma senzitivna za to ako počnem da skrećem sa kursa. Prvi znak su fizički simptomi – da se osećate kao da ste u mentalnoj magli i da sa iscrpljenošću vučete sebe kroz dan. Ali takođe postoji nešto veoma važno čega sam sada svesna ako skrećem sa kursa, a to je osećaj da mi nestane životna radost. Prosto ode napolje. Tako da ako sam iscrpljena, neispavana, mogla bih da sedim ovde sa tobom i da se ne osećam prisutnom. Da sam neispavana, ne bih mogla sada da kažem: hej, imam razgovor sa ovom vrlo interesantnom osobom, već bi ovo postao samo još jedan kvadrat koji moram da štrikliram. A kada život postane samo otaljavanje, onda je to veliki problem.“ Šestog aprila 2007. Arijana Hafington se zadesila na podu svoje radne sobe, u lokvi krvi. Dve godine pre toga osnovala je HuffPost i uspeh u njenom životu se odvijao vrtoglavom brzinom, magazin Tajm ju je proglasio jednom od 100 najuticajnijih žena na svetu, i dok je sve izgledalo fenomenalno u njenom životu, Arijana je kolabirala od iscrpljenosti. Radila je osamnaest sati dnevno sedam dana u nedelji, podizala kompaniju, vodila viziju za pokrivanje tema u HuffPostu i pokušavala da dovede investitore. Tog 6. aprila, Arijana je doživela poziv za buđenje u sopstvenom životu i odlučila da je vreme za promenu. Od tada, njen život postao je platforma za mudrost, harmoniju i snagu. „Osvajanje slobode je fenomenalna tema, mislim da je moje poslednje osvajanje slobode bilo moje odvajanje od kulture sagorevanja. Rekla sam: više ne može ovako. Kada sam kolabirala od iscrpljenosti, odlučila sam da mi to postane misija, da se odvojim od dominantne kulture u kojoj ako želiš da uspeš, moraš da žrtvuješ dobrobit, san, i da radiš dvadeset četiri sata dnevno. To je sve

U HuffPostu imamo izreku: ‚Briljantnim drkadžijama pristup nije dozvoljen.‘ Nekada neko može da bude briljantan, ali ako je toksična osoba, takve ne zapošljavam u svom timu. Toksični ljudi mogu da unište kulturu organizacije iluzija, jedna velika obmana, ali je i dalje dominantna u društvu u kome živimo.“ Naučiti da slušamo šapat lekcija koje nam život donosi verovatno je najveća od svih veština. Međutim, kada je pre mnogo godina u braku sa Majklom Hafingtonom Arijana izgubila prvu bebu u petom mesecu, nastavila je da radi osamnaest sati dnevno. Iako je taj događaj na neki način bio upozorenje, ona se ipak u tom trenutku nije probudila. „U pravu si. Radila sam non-stop, nisam se dovoljno ugojila u toku trudnoće, nisu mi tada rekli zašto sam izgubila dete, ali to si veoma dobro primetila. Bilo je nekoliko trenutaka koji su zaista promenili moj život.“

// MLADI TREBA DA REDEFINIŠU ŠTA JE USPEH

U Hafington postu Arijana je uvela pravilo

da zaposleni ne odgovaraju na mejlove tokom vikenda i da pauzu za ručak ne koriste ispred kompjutera. Redakcija ima sobu za meditaciju, sobu za zabavu sa stolovima za pingpong, kao i bar sa mnogo zdrave hrane, kafe i čajeva. Arijanina filozofija uspeha je posebno usmerena na mlade generacije, na studente koji prvi put iskoračuju u život. Njeno duboko uverenje je da čak i takozvani neuspesi postoje da bi nam učinili dobro u životu. „Mislim da ono što mladi treba da urade jeste da redefinišu šta je to uspeh. Ako pogledate moju knjigu Thrive, uspeh – u smislu para i moći – jeste poput stola sa samo dve noge. Potpuno je okej želeti sve te stvari, želeti da se postane uspešan, ali hajde da napravimo jednu obuhvatniju definiciju uspeha, šta predstavlja taj treći

INTERVJU

stub uspeha, kakva je to treća metrika? Taj treći stub je naš wellbeing, naš kapacitet da uđemo i otreznimo sopstvenu vrednost, čudotvornost i misteriju života i davanja, sve te stvari su deo uspeha. Uspeh nikada nije prava linija.“

// VELIKI PROBLEM JE ŠTO ŽIVIMO U STANJU KRIZE

Forbs je proglasio Arijanu Hafington jednom od petnaest najmoćnijih žena na planeti. Na koji način, pitam je, uspeva sve ove godine da odoli iskušenjima, i uprkos svemu nastavi da sprovodi samo ono što ona želi. „Mislim da je neophodno biti povezan sa samim sobom kroz bilo šta da se dešava. To za mene podrazumeva da imam dovoljno sna, da meditiram. Jer ako sam diskonektovana, to se odražava na svaki segment mog života. Naravno, glavno pitanje je koliko brzo možeš da se rekonektuješ. Interesantno je da su neki od najvećih mislilaca, poput Viktora Frankla, pokazali da čak i u najgorim mogućim okolnostima, ako ostanemo konektovani, ako imamo izdržljivost i sposobnost da razumemo stvari koje su strašne za nas, ako smo konektovani za taj besmrtni i večni deo sebe, uspećemo da preživimo. A to je nešto u šta verujem, verujem da mi nismo samo naša tela i um i ličnost. Ali u svakodnevnom životu, ljudi misle obično da se cela kuća ruši kada se u stvari ne ruši. Uzimamo čak i najmanje nepogode katastrofično, i to je problem. Veliki problem je to što živimo u stanju krize.“

// MORAMO DA NAUČIMO DA VERUJEMO SEBI

O životu Arijane Hafington malo toga nije rečeno, najviše iz razloga što je sve detalje iz svog života ispričala sama, kroz svoje knjige i kolumne. Međutim, pitam je, zbog čega je odlučila da tako javno govori o detaljima iz svog života koje bi neke druge javne ličnosti radije želele da sakriju. „Kad smo ranjivi i kada iskažemo da je nešto teško za nas, to pomaže i drugima da to isto izraze. I jedina stvar koja me je zadržala da ne počnem da pričam o problemima koje je imala moja ćerka sa drogom jeste to što sam čekala da ona prva progovori o svemu tome. Da bude spremna. Trebalo joj je za to godinu dana. Da je odlučila da ne govori o tome, ne bih ni ja o tome govorila, zato što je to njena priča, i ja to ne bih narušila nikada.“

Arijana često kaže da sumnja, za nju, predstavlja neku formu ateizma. Da li postoje neki primeri u njenom životu kada joj je vera bila poljuljana? „Sigurna sam da kroz život moramo da naučimo da ne slušamo taj negativni glas u glavi, glas koji nas spušta i dovodi u pitanje šta možemo da postignemo, glas sumnje. I to je za mene bio put samospoznaje, i mislim da što sam više uspevala da verujem sebi, da progovorim i stanem za sebe – što nije uvek bilo lako – sve je u mom životu samim tim postajalo lakše. Važno je napraviti otklon od negativnog glasa i verovati sebi. Kada sam pokrenula HuffPost, na dan kada je izašao, imali smo veoma loše kritike. I bilo je lako reći: ovo je greška, ne funkcioniše. Ne znam da li to znaš, ali moju drugu knjigu odbilo je 36 izdavača. Ima mnogo momenata u životu koji će nas uzdrmati, ali pitanje je kako i da li možemo da nastavimo dalje. Napisala sam tu knjigu o neustrašivosti u kojoj sam rekla da neustrašivost ne znači da se ne plašimo, već da ćemo uprkos tome napraviti korak u nepoznato. Ne mislim da je ijedan čovek potpuno lišen straha, ali poenta je da nas on ne zaustavlja.

KADA SAM POKRENULA HUFFPOST, NA DAN KADA JE IZAŠAO, IMALI SMO VEOMA LOŠE KRITIKE. I BILO JE LAKO REĆI: OVO JE GREŠKA, NE FUNKCIONIŠE. NE ZNAM DA LI TO ZNAŠ, ALI MOJU DRUGU KNJIGU ODBILO JE 36 IZDAVAČA. IMA MNOGO MOMENATA U ŽIVOTU KOJI ĆE NAS UZDRMATI, ALI PITANJE JE KAKO I DA LI MOŽEMO DA NASTAVIMO DALJE

KADA ŽIVOT POSTANE SAMO OTALJAVANJE, ONDA JE TO VELIKI PROBLEM Ako se dobro zagledamo, život je ples između činjenja da se nešto desi i dopuštanja da se to desi. Nije da sam sve sama napravila i stigla ovde, zaista se desilo mnogo dobrih stvari koje nisam ja kreirala, ali sam bila otvorena da mi se dese. Preduzimala sam rizike u pravom trenutku. Ili bi se događalo to da bih ušetala u banku da uzmem zajam kada bih se istrošila, a menadžer banke bi rekao ’da’ i odobrio zajam. Mislim da, kao u bajkama, i mi imamo te životinjice koje se pojave da pomognu heroju ili heroini. Svi mi to imamo u svojim životima. I kada verujemo u to, život postane mnogo lakši i sa manje straha i anksioznosti od budućnosti.“

// INVESTIRANJE POVERENJA

Na samom kraju, ne mogu a da je ne pitam na koji način selektuje svom timu i na osnovu čega se odlučuje da investira svoje poverenje. „U HuffPostu imamo izreku: ‚Briljantnim drkadžijama pristup nije dozvoljen.‘ Mislim da je pitanje pravljenja prioriteta na osnovu karaktera. Nekada neko može da bude briljantan, ali ako je toksična osoba, takve ne zapošljavam u svom timu. Toksični ljudi mogu da unište kulturu organizacije. Kada sam iscrpljena, neispavana, ne vidim znakove upozorenja dobro i mogla bih da zaposlim pogrešne ljude. Dešavalo se i meni. Tako da je to što govorim svojim menadžerima: kada vodite računa o sebi, kada se napunite energijom i koketujete sa sobom, mnogo je verovatnije da ćete videti ko je osoba preko puta vas po pitanju karaktera. Bitna je osoba, a ne samo prezentacija. Morate dobro gledati u karakter onoga ko sedi preko puta vas.“ ®

EX CATEDRA

Zbogom školo Proslava završetka škole u kafanskom štimungu nije sama od sebe iznikla, deo je šireg okruženja tabloidnog društva. To je ono društvo u kome su svi segmenti tabloidni – od medija, preko ekonomije, do kulture. U razvijenom građanskom društvu proslava sticanja diploma je intimna, dostojanstvena, svečana, primerena značaju događaja. U njoj učestvuju predstavnici školskih uprava, učenici i roditelji. I svačija funkcija se tu tačno zna. Ovde je i ova proslava primerenija šabačkom vašaru, kafani, svadbi pod šatrom, i trebalo bi da bude strana atmosferi obrazovne institucije. Zašto to ne bi bila đačka pozorišna predstava, izložba ili učenički koncert?

Piše prof. dr Neda Todorović, Fakultet političkih nauka

tanujem u blizini dveju elitnih škola, osnovne i gimnazije, u centru Beograda. Iz njih je nekada izlazio krem srpske inteligencije – vrhunski intelektualci, profesori univerziteta, akademici, naučnici, umetnici... A šta se može očekivati od njihovih naslednika, sudeći po dugogodišnjoj, ustanovljenoj praksi đačkih rastanaka? Ili, o čemu sve svedoče te proslave u dvorištima škola koje neodoljivo liče na vašarske, svadbarske? Iz godine u godinu jedino obeležje svetkovanja proslave mature, i male i velike je – gromoglasno ozvučenje, „do daske‘‘. Izbor muzike je manje važan, ali pretežno je – turbo-folk. Ne izostaju ni trubači uživo! Nema drugog sadržaja, nikakve duhovnosti. Poznato je da gradska deca iz tih glasovitih škola, u stvari iz najrazvijenijeg okruženja u Srbiji, spadaju među najbolje obrazovani, najkulturniji deo svoje generacije. Pa kako onda objasniti toliku nemaštovitost, nedostatak ideja, nekreativnost i problematičan ukus u načinu svetkovanja završetka školovanja? I kako shvatiti podršku – ili bar prećutni nedostatak otpora – koju im u svemu ovome pružaju profesori, uprave škola, roditelji, ministarstva?

ZAŠTO SE KRAJ JEDNOG DELA ŠKOLOVANJA OBAVEZNO SHVATA SAMO KAO PUKI PROVOD, A NE KAO SVEČAN I UZBUDLJIV TRENUTAK KOJI OSTAJE ZA PAMĆENJE? Proslava završetka škole u kafanskom štimungu nije sama od sebe iznikla, deo je šireg okruženja tabloidnog društva. To je ono društvo u kome su svi segmenti tabloidni – od medija, preko ekonomije do kulture. U razvijenom građanskom društvu proslava sticanja diploma je intimna, dostojanstvena, svečana, primerena značaju događaja. U njoj učestvuju predstavnici školskih uprava, učenici i roditelji. I svačija funkcija se tu tačno zna. Ovde je i ova proslava primerenija šabačkom vašaru, kafani, svadbi pod šatrom, i trebalo bi da bude strana atmosferi obrazovne institucije. Zašto to ne bi bila đačka pozorišna predstava, izložba ili učenički koncert? Zašto je zaglušujuća buka iz ozvučenja

EX CATEDRA

ONI SU ROĐENI I RASLI POČETKOM TURBULENTNOG 21. VEKA. KOLIKO JE POČETAK 20. VEKA BIO OBEĆAVAJUĆI POČETAK PROGRESA, TOLIKO JE OVAJ SADAŠNJI POČETAK SVEOPŠTEG PROPADANJA I DEGRADACIJE SVIH VREDNOSTI. NJIHOVA REALNOST JE RIJALITI

IZ GODINE U GODINU JEDINO OBELEŽJE SVETKOVANJA PROSLAVE MATURE, I MALE I VELIKE JE – GROMOGLASNO OZVUČENJE, ‚‘DO DASKE‘‘. IZBOR MUZIKE JE MANJE VAŽAN, ALI PRETEŽNO JE – TURBO-FOLK. NE IZOSTAJU NI TRUBAČI UŽIVO!

dovoljna zamena za sve to? Zašto posle toliko godina školovanja u elitnom okruženju iz škola izlaze devojke i mladići sa tako niskim duhovnim potrebama? Ako je tako u centru glavnog grada, kako li je tek na periferiji? NA UM MI PONOVO PADA U TABLOIDIMA POGREŠNO SHVAĆENA „Prva lekcija novinarstva‘‘ koju je pokojni direktor RTS-a, novinar Aleksandar Tijanić, izgovorio studentima novinarstva na poslednjem gostovanju. Lekcija je počinjala sledećim pitanjima, citiram ih po sećanju: Ko ste, bre, vi ljudi? Šta je vaša generacija? Koje su vaše pesme? Slogani? Čemu kličete? Koje su vaše knjige? Čemu se radujete? Ko su vaši budući klasici? Koji je razlog vašeg postojanja? Kome i šta otplaćujete ovakvom sudbinom? Zašto su ovo vaši dugovi kad ih niste vi napravili? AKO BIH POKUŠALA DA NA OVA PITANJA ODGOVORIM U IME DANAŠNJIH PETNAESTOGODIŠNJAKA i osamnaestogodišnjaka koji žive u Srbiji, rekla bih najpre da su oni rođeni i da su rasli početkom turbulentnog 21. veka. Koliko je početak 20. veka bio obećavajući početak progresa, toliko je ovaj sadašnji početak sveopšteg propadanja i degradacije svih vrednosti. Njihova realnost je rijaliti. Njihova muzika je turbo-folk. Njihovi klasici biće televizijske voditeljke. Mnogi su pripravnici za navijače. Žele da postanu Pinkove zvezde ili bar zvezdice... Previsoka je cena predugačke tranzicije koju su njihovi roditelji platili a koju oni tek plaćaju. A kada, kao najbolji iz svoje generacije stignu na univerzitet, profesori univerziteta mogu svedočiti o stepenu neznanja, o nepismenosti, o brojnim primerima neadekvatnog ponašanja i lošeg ukusa u izboru štampe, u odevanju. Svake godine taj prag je sve niži. Čast onim retkim izuzecima koji zablistaju u ime svih njih. A i oni nešto obrazovaniji njihovi vršnjaci koji se bez kompleksa prijavljuju za kvizove znanja na televiziji, neretko zapnu kod pitanja: ‚Ko je napisao Rat i mir? Čuo sam za to, na vrh mi jezika.‘‘ Završila bih citatom istoričara Čedomira Antića iz Kratke istorije Srbije: ‚‘Ovo su prve generacije u poslednjih 200 godina manje obrazovane od svojih roditelja.‘‘ Tome se nema šta dodati. ®

BUDI SAMOPOUZDAN

IZ PRVE RUKE

Kako da pobedite svoje nesigurnosti Razgovarala Miljana Nešković

Ima ljudi koji pršte od samopouzdanja. Ono je nekako deo njihove harizme, parče ličnosti bez kojeg ih je teško zamisliti. Kolumnistkinja Aleksandra Simović, glumac Sloba Stefanović i balerina Ada Raspor su upravo takve osobe. U razgovoru za Original, sve troje je potvrdilo da ni njima nesigurnosti nisu strane. Za način na koji danas žive morali su da se bore – što sa sopstvenim demonima, što sa demonima okruženja. Oni su nesebično podelili svoje životne lekcije s čitaocima Originala

BUDI SAMOPOUZDAN

„U 31. GODINI SAM SE PRVI PUT OKUPALA NA PLAŽI U DVODELNOM KUPAĆEM NE PLAŠEĆI SE OSUĐUJUĆIH POGLEDA LJUDI. TAD SAM ZAISTA POČELA DA ŽIVIM SLOBODNO. SHVATILA SAM DA MOJI OŽILJCI NISU MOJ TERET, VEĆ DA SU TU DA ME PODSETE NA MOJE POBEDE U BORBAMA ZA ŽIVOT. PRIHVATILA SAM IH, SVOJ HOD I SEBE U POTPUNOSTI ALEKSANDRA SIMOVIĆ

// ALEKSANDRA SIMOVIĆ

Vreme u bolnici naučilo me je da volim život koji imam Saša Simović, marketing menadžerka, novinarka i autorka kolumne „Svetla strana života“, danas je, pored svega navedenog i poprilično glasan borac za normalan život osoba sa bilo kojom vrstom invaliditeta u Srbiji. Aleksandri je odmah po rođenju dijagnostikovan problem sa kičmom i brzo je morala na operacioni sto. Danas, iza sebe ima 13 operacija na kičmi, mnogo rešenih zdravstvenih problema i, povrh svega, dosta dobar CV u medijima. Neustrašiva je i nepokolebljiva u svojim namerama, koje su oduvek ili dobre ili fenomenalne. To znam jer smo studirale zajedno. I na fakultetu je bila takva. Ali i do tog stadijuma morala je sama da dođe. „Bila sam nesigurna zbog svog hoda i ožiljaka na leđima“, priča danas. „Plašila sam se da me deca neće prihvatiti. Iako sebe nikad nisam smatrala drugačijom niti osobom sa invaliditetom... Deca su umela da budu surova.“

autentičnu osobu, jedinstvenu na svetu sa svim manama i vrlinama.“ Trenutak u kom može da kaže da je raskrstila sa nesigurnostima tog tipa vrlo dobro pamti. Imala je 15 godina. „Tada sam i konačno završila sa operacijama“, priča Saša Simović. „Od tada ništa nije moglo da me zaustavi. Pola detinjstva sam provela ležeći u bolnici i htela sam da nadoknadim propušteno.“ Naravno, stvari nisu preko noći došle na svoje mesto. Svoje ožiljke Aleksandra je zaista naučila da voli kad je napunila trideset godina. „U 31. godini sam se prvi put okupala na plaži u dvodelnom kupaćem ne plašeći se osuđujućih pogleda ljudi“, priseća se. „Tad sam zaista počela da živim slobodno. Shvatila sam da moji ožiljci nisu moj teret, već da su tu da me podsete na moje pobede u borbama za život. Prihvatila sam ih, svoj hod i sebe u potpunosti.“ Iz njene današnje perspektive, stvari su zapravo vrlo jednostavne. „Potpuno je u redu imati klempave uši,

Srećom, bilo je više dece koja su je volela i prihvatala nego one koja nisu imala razumevanja. Ključnu ulogu u Aleksandrinom sazrevanju i suočavanju sa spoljnim nesigurnostima odigrala je porodica. „Nije postojalo nešto što ne smem ili ne mogu“, objašnjava. „Živela sam život kao i svi moji vršnjaci uprkos problemima sa kičmom. Veliku zahvalnost dugujem svojim roditeljima, jer su mi približili prave vrednosti i naučili me da nije sramota biti drugačiji. Sebe sam počela da vidim kao

veliki nos, nositi naočare, biti nizak – na primer kao ja sa svojih 150 centimetara ...“ zaključuje Aleksandra. „Potpuno je u redu nositi patike umesto štikli, imati svoj stil. Voleti drugačiju muziku, imati drugačije hobije od vršnjaka tinejdžera... Autentičnost je nešto po čemu nas i drugi prepoznaju. U tišini, kad smo sami sa sobom, čujemo najbolje odgovore na sva pitanja koja odzvanjaju u našim srcima. Nikad, i ni zbog čega, ne smemo ignorisati sebe i svoje osećaje.“

Foto-Maja Dedagić

SEĆAM SE ISTO KAO KAD SAM BILA U ŠKOLI. ISTE NESIGURNOSTI IMAM“, priznala je muzičarka Širli Menson, pevačica čuvenog benda Garbage, u jednom svom intervjuu. Dala ga je u junu 1998, kad je bila u jeku mladalačke popularnosti. Bilo mi je lakše kad sam to nedavno pročitala. Suštinski, ni ja se nisam mnogo odmakla od devojčice sa velikom torbom kojoj se život svodio na školu; koja nije volela svoje patike, nije volela svoj rukopis i nije volela to što ne zna onoliko koliko bi volela da zna. U nastavku istog intervjua Mensonova je rekla da lične nesigurnosti ne nestaju samo zato što su te ljudi proglasili seks-simbolom. Iz nekog razloga, verujem joj. Možda ju je neki marketinški genije posavetovao da baš tako nešto izgovori baš tad; bio je to dobar savet čim se i posle 20 godina citira na svakom ćošku interneta, ali mislim da nije mnogo morala da štimuje istinu. Naravno, ima ljudi koji pršte od samopouzdanja. Ono je nekako deo njihove harizme, parče ličnosti bez kojeg ih je teško zamisliti. Kolumnistkinja Aleksandra Simović, glumac Sloba Stefanović i balerina Ada Raspor su upravo takve osobe. U razgovoru za Original, sve troje je potvrdilo da ni njima nesigurnosti nisu strane. Za način na koji danas žive morali su da se bore – što sa sopstvenim demonima, što sa demonima okruženja. A čovek nikad ne bi rekao – kao ni za Širli Menson.

BUDI SAMOPOUZDAN

// ADA RASPOR

S vremenom sam shvatila da ne postoje idealne balerine Balerina blistavog izraza Ada Raspor nedavno se vratila iz Kijeva, velikog centra umetnosti pokreta, poznatog po prestižnoj plesnoj školi. Kada je uoči odlaska na kijevsko takmičenje tražila donacije od različitih kompanija i umetničkih fondacija, kako je priznala, niko nije imao sluha za nju. Ipak, nekako je otišla. Tamo je „plesala kao Ada Raspor“, i vratila se sa medaljom. Na sceni deluje krhko koliko i neustrašivo dok pokretom, naizgled olako, prikazuje i najtananije pobude veštica, vila, zavodnica, dečaka, starica... I blista svaki put. Spoznaja da je jedno do te mere moćno scensko biće ikada bilo protkano klicama nesigurnosti, u početku probudila je sumnju. Ali nesigurnosti je, čak i kod Ade, i te kako bilo. „Zbog svog fizičkog izgleda bila sam nezadovoljna“, priznaje Ada, jedna od gracioznijih balerina beogradskog baletskog ansambla. „Naša profesija je specifična. Od prvog dana ulaska u salu, u detinjstvu, susrećeš se sa istovremeno najvećim prijateljem, neprijateljem i kritičarom. Tu je, vidi sve – ogledalo. Od njega se ne može pobeći. Reflektujuće staklo je iskreno, stalno je prisutno i ne laže. O svakoj grešci i o svakom nedostatku ono te najbolje obavesti.“ Kako je vreme prolazilo, shvatila je ono

Naša profesija je specifična. Od prvog dana ulaska u salu, u detinjstvu, susrećeš se sa istovremeno najvećim prijateljem, neprijateljem i kritičarom. Tu je, vidi sve – ogledalo. Od njega se ne može pobeći. Reflektujuće staklo je iskreno, stalno je prisutno i ne laže. O svakoj grešci i o svakom nedostatku ono te najbolje obavesti Ada Raspor

što je mnogima vrlo teško da poveruju – da ne postoje idealne balerine. „Svaka od nas ima svoje pluseve i minuse“, kaže Ada. „Prvo ih treba prihvatiti, a onda kreće rad na tome da se neki nedostaci isprave ili makar sakriju. Tu govorimo, naravno, o samom baletu. Kao adolescentkinja, Ada je bila dosta samokritična, dosta toga joj se nije dopadalo kod sebe. Kako u baletskom pozivu pedagozi igraju bitnu ulogu još od najranijih dana, njihov sud ponekad je umeo da bude pravi trn u sujeti, pa i u samopouzdanju. „U našoj profesiji, estetika je od velikog značaja“, objašnjava Ada Raspor danas. „Balet je zapravo estetska umetnost, umetnost lepog, tako da je fizički izgled vrlo bitan. Postoji verovanje da balerina nikada nije dovoljno mršava, da uvek može još, jer tako ona još lepše izgleda na sceni. U školi su nas merili svakog meseca. Tako se u našim glavama stvarala tenzija.“ S vremenom, kako to kod balerina i baletskih igrača obično ide, telo se priviklo na zdrav način života i adekvatnu ishranu. „Zapravo, nama danas dijete nisu ni potrebne“, kaže Ada koja je odavno shvatila da je njene navodne nesavršenosti u fizičkom izgledu na sceni i čine tako posebnom. „Naš veliki rad je naša najbolja dijeta!“ Na sceni se do kraja oslobodila onda kad je već iza sebe imala neko vreme provedeno na toj istoj sceni. „Publika želi da vidi umetnika koji je slobodan, nadahnut i siguran u sebe“, ističe Ada koja je sa svakom predstavom bivala sve sigurnija u svoj pokret, u energiju kojom zrači... Gostovanja, na koja Ada ima čast da ide po pozivu, znatno su joj pomogla kako bi dostigla nivo koji je pokazala u Kijevu i koji pokazuje u Beogradu kad god nastupa u Narodnom pozorištu. „Verovatno je veća odgovornost na sceni kad se igra u matičnoj kući – znate ko vas gleda“, objašnjava. „Na gostovanjima je to drugačije, slobodnije, otvorenije... Ali na gostovanjima umemo da igramo i po dve predstave u jednom danu, što zahteva posebnu fizičku spremu. Generalno gledano, gostovanja su neizmerno važna za scenskog umetnika iz mnogo razloga.“ No, čak ni u turbulentnim godinama puberteta, čak ni u najintenzivnijim vremenima po samopouzdanje, periodima preispitivanja, poređenja sa drugima, Ada je imala čime da se vodi. „Lični stil sam oduvek imala“, kaže. „Nisam imala periode traženja sebe. I oduvek sam znala šta želim.“

// SLOBODAN

STEFANOVIĆ

Uvek sam se preispitivao, i danas to radim Izuzetno talentovan, šarmantan, uspešan i, uz sve to, zgodan glumac – tako nekako ga opisuju u medijima i pozorišnim gledalištima. Dobar je na filmu i u serijama. Ipak, Pozorište na Terazijama je njegovo carstvo – kad ispred sebe ima publiku čije disanje gotovo da može da čuje, kao da nešto klikne. I tako... Kad god da maestralno izvodi neku od svojih glumačko-plesno-pevačkih tačaka na poKAO I SVAKO MLADO BIĆE, BIO SAM POVODLJIV, JER U zornici, bilo da si na ADOLESCENTSKOM PERIODU SKUPE PATIKE I NAJNOVIJI balkonu ili u prvom TELEFON PREDSTAVLJAJU MNOGO VIŠE NEGO STATUSNI redu, imaćeš osećaj da peva baš tebi. ZapraSIMBOL. SREĆOM, OTRGAO SAM SE BRZO, I POČEO DA vo, to njegovo samoTRAŽIM SEBE. NAĆI SEBE BEZ OBZIRA NA SVE JE BOLAN pouzdanje neizostavni PROCES, ALI JE NAGRADA VELIKA – OSLOBOĐENJE je deo šoua. „Imati samopouzSLOBODAN STEFANOVIĆ danje nije isto što i imati sigurnost, a ta dva pojma često mešamo“, ističe Sloba koji bio sam povodljiv, jer u adolescentskom je, kako kaže, prošao sve faze nesigurnosti, periodu skupe patike i najnoviji telefon od emocionalne, intelektualne do fizičke. predstavljaju mnogo više nego statusni „Svi imamo nesigurnosti, ne samo tokom simbol. Srećom, otrgao sam se brzo, i posazrevanja nego i u zrelom dobu. Uvek čeo da tražim sebe. Naći sebe bez obzira sam se preispitivao, i danas to radim. Da li na sve je bolan proces, ali je nagrada velije moglo bolje? Da li sam u pravu? Kako ka – oslobođenje.“ da postupim?“ Kad se osvrne na period koji danas deI Slobino iskustvo govori da s vremefiniše kao vreme formiranja, sa distance nom, naravno, čovek biva sve manje može da uoči zamke na koje su nailazili osetljiv i u nekom trenutku kockice se i on i njegovi vršnjaci sličnih kreativnih sklope. senzibiliteta. „Dobra stvar kasnijeg doba je što ste „Drugačijim, kreativnim i posebnim ljumanje osetljivi i dovoljno zreli da prigrlite dima zamke su skoro uvek drugi ljudi i sresvoje mane i greške koje pravite i da ih zadina“, zaključuje. „Savet je borba. Treba volite kao deo svog bića.“ se odupreti, biti jak i dosledan. Biti odlučni U procesu odrastanja i traženja sopsanjar ili emotivna budala. Čelična volja stvenog kreativnog pravca, Sloba je prvo i rudarski rad se podrazumevaju. Međuimitirao. tim, mislim da iznad svega treba voleti! Sa „Imitirao sam poznate glumce, njihov strašću i srećom, sa patnjom ili tugom, ali način izražavanja, ponašanja, oblačevoleti. Nijedan cilj nije nedostižan samo nja...“, priča danas. „Bio sam ubeđen da ako se voli – uporno, smelo i snažno.“ ® to baš tako treba. Kao i svako mlado biće,

Foto-Miloš Lužanin

BUDI SAMOPOUZDAN

EKONOMIJA

SVI SMO MI POMALO HOMER SIMPSON Najmlađi švedski akademik, dr Jonas Riderstrole, jedan je od najuticajnijih govornika iz sveta biznisa, autor svetskih bestselera Fanki biznis, Karaoke kapitalizam i Re-energizing the Corporation, čovek koji je savetovao Microsoft, Royal Bank of Scotland, McKinsey, Ernst & Young. Riderstrole u svemu nalazi primere za dobro poslovanje – u internet dejtingu, u srećnom braku, u Džejmsu Bondu. A sada daje ekskluzivni intervju za Original

Razgovarala Zorica Marković

EKONOMIJA

iše nego ikada pre imperativ je uspeti u biznisu. Ali kako? Stara pravila više ne važe, nova se stalno menjaju, a opet, važno je uspeti. Ideje za pametnije poslovanje – bila je tema međunarodne poslovne konferencije koju je organizovala kompanija GI Group, u saradnji sa Američkom privrednom komorom i Srpskom asocijacijom menadžera, na kojoj je briljirao najmlađi švedski akademik, dr Jonas Riderstrole, jedan od najuticajnijih govornika iz sveta biznisa, autor svetskih bestselera Fanki biznis, Karaoke kapitalizam i Re-energizing the Corporation, čovek koji je savetovao Microsoft, Royal Bank of Scotland, McKinsey, Ernst & Young. Riderstrole u svemu nalazi primere za dobro poslovanje – u internet dejtingu, u srećnom braku, u Džejmsu Bondu. Kako je moguće da u istoj rečenici stoje „fanki“ i „biznis“, kad smo navikli na japije koji moraju da budu po standardima bankara i Volstrita. Da li to znači da su neke stvari promenili ljudi kao što su Mark Zakerberg, koji nosi isti model sive majice, ili Stiv Džobs?

Sveti gral poslovanja je tzv. privremeni monopol. Samo kada vas doživljavaju kao jedinstvenog/u – poput Pikasa, Madone, kompanija Epl i Porše – možete zarađivati apsurdno mnogo. Fanki biznis je u znaku autentičnosti – to ne možete i ne treba da glumite. Svi se rađamo različiti, i poput naših otisaka prstiju – jedinstveni smo. Budite to što jeste i po definiciji ćete se izdvojiti iz mase! Istovremeno, došli smo do toga da znanje zastareva brže nego nekadašnje mašine. Kako se snaći u takvoj konkurenciji, ako će već sutra, za vrlo kratko vreme, neko biti bolji od nas?

Danas postoje dve vrste kompanija – brze i mrtve. Moja naredna knjiga koja će izaći početkom sledeće godine zove se Fast/Forward (Brzo/Napred). U njoj objašnjavam kako napraviti jednu takvu kompaniju, u kojoj će interne promene da se odvijaju brže od spoljašnjih promena. Jedina prava konkurentna prednost koju danas vredi imati je evolutivna – omogućavanje kapaciteta za samoobnavljanje i reinvenciju.

Vrhunske performanse moraju biti zasnovane na našim pozitivnim stranama – ličnim i korporativnim. Ako ste rođeni sa levim stopalom na desnoj nozi, ni 350 godina prakse vas neće pretvoriti u Lea Mesija Da li se danas promenilo pravilo menadžmenta samim tim što su Silicijumsku dolinu preuzeli neki drugačiji ljudi, koje možemo nazvati, na primer, „otkačenima“, u smislu da ne odgovaraju nijednom stereotipu?

Primećujem dva ključna trenda za koja verujem da će promeniti poslovanje i menadžment u godinama koje slede. Kao prvo, znanje na nivou celog društva raste u mnogo većoj meri nego što to bilo koji pojedinac može da isprati. Kao rezultat, sve

je veći jaz između onoga što „svi“ znaju i što „ti“ znaš. Drugim rečima, mi svakodnevno postajemo sve gluplji. U današnje vreme svaka osoba može kontrolisati samo mali deo celokupnih postojećih kompetencija. Danas smo svi Homer Simpson. Drugo, naš svet je do balčaka povezan – u tehnološkom, političkom, ekonomskom i fizičkom smislu. To ujedno donosi veliku kompleksnost i veliku nesigurnost. I što je međuzavisnost veća, svet postaje manje predvidiv. Setite se svinjskog gripa i ekonomske krize. Kako bi se uspelo u ovim okolnostima, potrebno je redefinisati liderstvo. Tokom 20. veka, liderstvo je uglavnom poimano kao umetnost i nauka suzbijanja svake vrste izopačenosti – prvenstveno negativnih izopačenja, ali i onih pozitivnih – frikova, čudaka, štrebera, preduzetnika – koji su isključivani iz poslovnih procesa, što je predstavljalo neku vrstu žrtve na koju je bio spreman svaki rukovodilac. Dakle, lideri su pridavali pažnju ljudskim slabostima. Ironija je da i danas neki menadžeri 80 odsto svog vremena i pažnje troše na 20 odsto poslovanja, proizvoda i resursa koji imaju najlošije rezultate. Svi znamo da vrhunske performanse moraju biti zasnovane na našim pozitivnim stranama – ličnim i korporativnim. Ako ste rođeni sa levim stopalom na desnoj nozi, ni 350 godina prakse vas neće pretvoriti u Lea Mesija. Nova liderska paradigma 21. veka stoga mora biti preventiva, a ne lečenje. Igrajte na pluseve.

EKONOMIJA

Šta ste primetili, gde se ljudi najmanje snalaze?

Otkriću vam tri stvari. Kao prvo, oni koji su sada u vrhu hijerarhije obično se nalaze tamo zato što su bili eksperti u onom što je bilo relevantno juče. Njihov najveći prioritet je da sačuvaju to nasleđe, što ih samim tim čini opreznim i konzervativnim. Preveliki broj kancelarija i konferencijskih soba naseljen je „antievolucionarima“ – pokretom koji se suprotstavlja svakom kretanju. Fast/Forward lideri su drugačiji. Oni znaju da, s vremena na vreme, moraš prvi da pojedeš svoj ručak kako ga neko drugi ne bi pojeo umesto tebe. Uvođenje novih talenata i transfuzija raznolikosti, pre nego očuvanje ličnih pozicija čiji je jedini cilj da opstanu, jesu ključ za sve koji žele da vode organizaciju koja napreduje. Drugo, ljudska bića su programirana da izbegavaju svaku vrstu nesigurnosti. Uobičajeni posao može biti zamoran i verovatno nudi malu zaradu, ali je, opet, bezbedniji od krčenja neistražene i potencijalno opasne staze. Inovacija je zaista rizičan posao. Većina eksperimenata propadne. Problem je što u svetu biznisa mi generalno hvalimo uspeh i kažnjavamo neuspeh. Međutim, to Fast/Forward lideri ne rade. Oni znaju da jedino održavanjem visoke tolerancije prema neuspehu imate šanse da potpuno preokrenete igru. Zašto u 2016. godini ne pokušati da oprostite najveće promašaje tako što ćete ustaliti dodelu nagrada za NPG – Najveći promašaj godine! Kao treće, uspeh dovodi do krutosti. Svi smo mi veliki učenici i, što više pozitivnih komentara dobijemo za jedan obavljen posao, to više pretendujemo da ponavljamo istu rutinu. Mi volimo uspeh. S vremenom, eksploatacija usvojenog istiskuje mogućnost stvaranja nečeg novog. Nastavljamo Bulevarom ponavljanja, zato što ga tako dobro poznajemo i znamo kako da tim putem postignemo uspeh – sve dok nas onaj koji menja igru (Game Changer) ne natera da shvatimo kako smo zapravo u ćorsokaku. Fast/ Forward lideri čuvaju nas od toga da fokus na operativnu efikasnost i sadašnjost uopšte ne uništi mogućnost eksperimenta. Oni su čuvari inovacije. Menadžment je oduvek bio zadužen da kreira rutine koje nas čine malo boljim u onome u čemu smo već tako prokleto dobri. Novo liderstvo, ono koje menja pravila igre, ide iznad ovih pravila, stvarajući organizacionu arhitekturu koja podržava kreativnost. Sigurno da ne može svako da postane preduzetnik, lider ili me-

nadžer? Mora da postoji neki spoj i interesovanje, želja da se bude lider?

Naravno. Sa nekoliko retkih izuzetaka, znanje nam više ne pruža održivu kompetitivnu prednost. Neophodno je znati kako, ali to više ne podrazumeva uspeh. Kako biste se diferencirali u odnosu na druge, morate imati stav znam-kako i ja-to-mogu. U svetu u kome znanje na nivou društva raste brzinom koju pojedinac ne može da isprati, potrebni su vam drugi da upotpune veštine koje već posedujete. Istraživanja pokazuju da, ako su nečije sposobnosti iste kao i kod drugih, jedino što će napraviti razliku između onih sa dobrim i lošim učinkom jeste vera u lične sposobnosti. Sve u svemu, uspeh sada zahteva stručnost, mreže poznanstava i samopouzdanje. Koliko je humor važan u menadžmentu?

Dovoljan broj osmeha na dan po zaposlenom je prilično dobar indikator korporativnog uspeha. Napisali ste da je moguće uživati u kapitalizmu – kako to da objasnite jednom Srbinu koji misli da je kapitalizam nešto što će mu oteti sve što ima?

Ako posmatramo sa stanovišta ekonomije, veliki deo ljudske istorije je zapravo prilično dosadan. Nisu snimljeni BBC serijali o ser Dejvidu Atenborou, o fascinantnih nekoliko vekova ljudskog ekonomskog razvoja pre nove ere. Za razliku od biologa, hemičara, antropologa ili fizičara, za ekonomiste godinama nije postojalo mnogo istraživačkog materijala. Što se tiče biznisa, vekovima i vekovima planeta Zemlja je bila plava. Sve do pre 250 godina, kada se desilo nekoliko interesantnih stvari. Do tada je evolucija bila ograničena – ništa nalik ekonomskom T-Rexu ili porivu da se istražuju stara plemena. U to vreme se lovilo, sakupljalo, razmenjivalo na lokalnom nivou. Ljudi su orali, sejali i žnjeli tamo gde su živeli. Nažalost, sav taj vredni rad imao je tek malog uticaja na celokupnu svetsku ekonomiju. Zatim se, negde krajem 17. veka, desilo ono što je u ekonomiji ekvivalent Velikom prasku. Kao grom iz vedra neba, elektrifikacija i filozofija slobodnog tržišta iznenada dovode do modernog društva. Otkako smo se otvorili i počeli više da se oslanjamo na tržište nego na centralno planiranje, BDP po glavi stanovnika je porastao 37 puta. Za razliku od većine drugih revolucija, ka-

pitalistička revolucija je pre revolucija ubrzanja nego usporavanja. U ovom slučaju, reč je o dugoročnoj tranziciji ka većoj otvorenosti prema većem broju mesta, pre nego prelasku iz jedne države u drugu. Tokom prošlog veka, BDP po glavi stanovnika porastao je na nivou celog sveta za neverovatnih 1.000 procenata – od 850 do 8.175 dolara. Do sada, kapitalizam nas je sve, ako gledamo šire, dosta dobro služio. I ovako sročena, ovo je vrlo potcenjena izjava veka, ako ste se već sreli sa nekom do sada. Upišite ‚x‘ u kvadratić (Tick the box). Kapitalizam funkcioniše. Uživajte u njemu. Knjigu ste nazvali Karaoke kapitalizam. Šta ljude sprečava da ostvare svoj potencijal, tj. da „zgrabe mikrofon i puste glas“?

Strah od toga da budu doživljeni kao ču-

Problem je što u svetu biznisa mi generalno hvalimo uspeh i kažnjavamo neuspeh. Međutim, to Fast/Forward lideri ne rade. Oni znaju da jedino održavanjem visoke tolerancije prema neuspehu imate šanse da potpuno preokrenete igru

EKONOMIJA

daci ili devijantni. Onda se treba setiti da je svako ko je uradio nešto interesantno – od –okovića do Ibrahimovića ili od Henrija Forda do Stiva Džobsa – u stvari bio pozitivno „pomeren“. Prosek nikada ne pobeđuje – tako je uvek bilo i biće. Istovetnost je bez veze. Normalnost ne vodi nikuda! U svojoj novoj knjizi tvrdite da će žene vladati svetom. Ima li to veze sa Hilari Klinton i Angelom Merkel, ili je svet biznisa zaista shvatio da su mu potrebne takozvane ženske veštine?

Nova era ima oslobađajući uticaj na žene. Ne samo za one slične Klintonovoj, Merkelovoj ili Lejdi Gagi. Ovo se, međutim, ne dešava samo zbog feminizma ili jednakosti. Pogledajmo sve činjenice. Uslovi su se promenili. Istorijski gledano, većina žena, naročito u zemljama u razvoju, provodila je 80 odsto života rađajući i brinući o deci. Imale su samo 20 odsto vremena koje su mogle da posvete drugim stvarima. Danas živimo duže, a stopa smrtnosti odojčadi je snižena na globalnom nivou, što znači da žene više nemaju toliko porođaja. One sada raspolažu sa više vremena. Promena se desila sa odnosa 80/20 na odnos 20/80. A sve veći broj žena koristi taj 400-procentni dobitak vremena na rad. Veliki broj žena to oslobođeno vreme ulaže u edukaciju. Prošetajte po kampusima univerziteta i uverićete se u to. Prvo što vidite ujutru su žene – mnogo mladih žena. Da li znate da na univerzitetima ima brojčano više žena, bar u ovom delu sveta? Većina diplomaca (u proseku 54 odsto) zemalja članica Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj sada su žene. Žene studiraju. Šta muškarci rade, to u stvari ne znamo. Još uvek to istražujemo. Možda provode vreme igrajući World of Warcraft ili nešto slično – Sky Sports, ESPN? Ako se fokusiramo na ovaj efekat, možemo izvući nekoliko zaključaka. Prvo, mladi, glupi, neobrazovani muškarci u velikim grupama nisu dobra ideja. Tako je oduvek bilo, i verovatno će tako biti i u budućnosti. To vam garantujem. Ovo stvara mnoge društvene probleme – na fudbalskim stadionima, i na ulicama uopšte. Ali, za sada, možemo ih izostaviti iz jednačine. Drugo, imaćemo izrazito manji broj obrazovanih muškaraca u ovom delu sveta, a demografski aspekt je samo deo objašnjenja. Nećemo imati veliki broj edukovanih muškaraca, jer oni trenutno ne studiraju, što znači da za 10 do 15 godina neće biti sastavni deo tržišta talenata. Sa druge strane, ovo može

da se ispostavi kao dobra prilika (takođe za muškarce). Treće, muškarci i žene se razlikuju. Žene nisu mali muškarci. Bez obzira na to koliko ste feministički ili antifeministički nastrojeni, osnovne razlike postoje – od toga kako komuniciramo, razmišljamo, osećamo, kako se odnosimo prema riziku. Na našoj planeti živi 51 odsto žena – što čini populaciju brojčano veću od stanovnika Kine i Indije zajedno – koje krče svoj put, što će svakako promeniti logiku biznisa. Promeniće i logiku odlučivanja, politike, marketinga, liderstva itd. Posledice toga će se osetiti u svakoj oblasti. Kako je moguće da nas internet dejting, o čemu pišete u novoj knjizi, nauči bilo čemu, a posebno inovacijama?

Organizacije su, kao i ljudi, zarobljene silnim obavezama koje imaju prema dobavljačima, kupcima, zaposlenima i drugim stejkholderima – pomislite samo na sve obaveze GM-a (General Motors) i Forda i odgovornosti vezane za zdravstveni sistem. Čak i kad žele da promene pravac, ovakve obligacije je teško osporiti. Majstori Kreativne destrukcije imaju otvorenije opcije. U svetu internet dejtinga, dva najzanimljivija akronima trenutno su MBA (Married But Available – venčani ali dostupni) i MBL (Married But Looking – venčani ali i dalje traže). Imajući na umu ovakav pogled na stvari, pravi šampioni inovacija odlično vode računa o onima sa kojima su „venčani“, ali takođe grade i neformalne mreže promiskuitetnih veza – ljubavnika koji nude opcije za bolji život u vremenima koja dolaze. Kad smo kod venčanih, rekli ste da je srećan brak sličan korporaciji... Da li to znači da neko ko ne ume da upravlja svojim brakom ne može da rukuje ni ljudskim resursima?

Da! U prilog značaju same strasti, treba sagledati sledeća četiri aspekta. Ljudi: Kao i u braku, obavezivanje je važno. Šta mislite, zašto su Lari i Sergej iz Gugla ili Džek iz GE (General Electric) proveli toliko vremena baveći se problemima resursa? Ne prepuštajte proces traženja talentovanih ljudi isključivo HR sektoru i ne zapošljavajte klonove. Ključ leži u produktivnosti raznolikosti. Svrha: Neki ljudi se venčavaju iz ljubavi, drugi iz pogodnosti. Po mom mišljenju, svaki razlog je u redu, dokle god su obe strane saglasne. Isto je i sa korporacijama – uz dodatni uslov da razlog treba da vas razlikuje od ostatka paketa. Perspektiva: Tip braka gospodar-slu-

ga može da funkcioniše, ali retko kad vodi razvitku. Isto je i sa kompanijama. Moraju se čuti različiti glasovi. Platforma za proces: U samoorganizovanim firmama, kuhinjski sto braka zamenjen je unapređenom infostrukturom, kao i čestim putovanjima i rotacijom zaposlenih na druge lokacije. Pišete i o Džejmsu Bondu i o njegovoj ulozi u izradi strategije kompanije. Kako je to moguće?

Razmislite o starim Bondovim filmovima. Svet je bio crno-beo. Postojali su Istok i Zapad. Postojalo je dobro i zlo – ispravno i pogrešno. Postojao je heroj, Džejms Bond, i prevarant – suparnik – veoma neprijatan, koji je ponekad izgledao kao ja, i imao mačku. U takvom svetu nije postojala ni mrvica sumnje ili dvosmislenosti. Sada, gledamo Danijela Krejga u poslednja četiri filma o Džejmsu Bondu, a posebno u Zrnu utehe, i vidimo da se dešava nešto što menja pravila igre. Nema više jezičkih fora i neukusnih šala. Bond je u agresivno-ubistvenom pohodu – kako bi osvetio smrt svoje ljubavnice, umesto da se pridržava britanske tradicije otmenosti. Čini se da su mu preko potrebni psihijatar ili lekovi protiv depresije. Čitav Bondov svet je uzdrman – a ne pomešan. (Shaken, not stirred – fraza koju Bond koristi za pripremu svojih omiljenih martini koktela, prim. aut.). Ima problem sa ženama. Više ih ne razume. Stari trikovi zanata izgledaju zastarelo. Izgubio je i predstavu o dobrom i lošem. Isprva je teško razaznati ko je ko. Potom, kad shvatite ko su neprijatelji, teško je uvideti zašto su toliko zli. A onda se film završi. Stil Džejmsa Bonda iz 21. veka nije savršen. On je pun mana. I zle namere njegovih neprijatelja nisu sasvim jasne. Čak deluju benigno. Dominik Grin iz Zrna utehe zasigurno nije Blofeld. Evo poente: dobro i zlo, ispravno i pogrešno, uspeh i neuspeh nikada nisu bili toliko zbunjujući i nejasni koliko su to sada. Nikada ne potcenjujte scenariste iz Holivuda i njihovu mogućnost da se prilagode duhu vremena. Naravno da su shvatili da je svet Džejmsa Bonda koji je danas na snazi veoma različit u odnosu na onaj u kome je on odrastao tokom šezdesetih i sedamdesetih. To više nije jednostavan, nedvosmislen, bipolaran svet dobra i zla, već multipolaran, kompleksan i umrežen. Danas živimo u svetu u kome dominiraju dvosmislenost i kompleksnost. Ovde planiranje ima malo smisla i predviđanje je uzaludno. U takvom svetu, strategija postaje proces eksperimentisanja u realnom vremenu. ®

IKONA

UMETNOST ULICE

IKONA

BANKSY Već njegovo ime zapodene kontroverzu, započne konverzaciju i gađa radoznalost. Činjenica da njegov identitet ostaje nepoznat i nakon dvadeset godina na grafiti sceni samo pojačava intrigu koja ga optače. Njegove vizuelne satirične poruke spajaju umetnost, filozofiju, politiku, sociologiju, humor i narcisoidnost

Piše Margita Milovanović

ada ga je magazin Time smestio na svoju listu sto najuticajnijih ljudi na svetu 2010. godine, Benksi, majstor grafita, slikar, aktivista, filmmejker i po svoj prilici provokator par ekselans, našao se u društvu Baraka Obame, Stiva Džobsa i Lejdi Gage. Na fotografiji je stajao sa papirnom kesom na glavi (recyclable, razume se). Njegovi fanovi suštinski i ne žele da znaju njegov identitet, ali definitivno žele da isprate njegovo uzbudljivo putešestvije od ilegalnog žvrljanja, ili „bombinga“ zidova po britanskom Bristolu tokom devedesetih, do umetnika čija dela dostižu astronomske iznose po američkim i engleskim aukcijskim kućama. Do danas, „bombovao“ je gotovo sve od Beča, preko San Franciska, Barselone, do Pariza i Detroita. Apgrejdovao se sa grafita na šljunkovitim, oronulim zidovima do slikanja na platnu, konceptualne skulpture i čak filma, sa svojim britkim dokumentarcem Exit through the Gift Shop, nominovanim za Oskara. Iako ugnežden iza skrivenog identiteta,

on zagovara direktnu vezu između umetnika i njegove publike: „Postoji jedna sasvim nova vrsta publike i nikada nije bilo lakše prodati umetnost. Ne morate da idete na koledž, da naokolo vučete portfolio, moljakate prepotentne galerije ili spavate sa nekim moćnim; sve što vam je potrebno je nekoliko ideja i dobra povezanost. Ovo je prvi put da je esencijalno buržoaski svet umetnosti pripao običnim ljudima. To je ono što se računa.“ Bristolski distrikt Barton Hil osamdesetih bio je najjeziviji deo grada; veoma belački (sa verovatno ne više od tri crnačke porodice koje su nekako zalutale tamo), working-class i vrlo nedruželjubiv prema došljacima. Zato je Benksi, prispeo iz uglađenijeg kraja, onda kada je odlučio da obeleži teritoriju bio jako nervozan. „Mog tatu su gadno prebili tamo kao klinca“, objasnio je svom kolegi Feliksu Braunu. Tada se još igrao pseudonimima, povremeno se potpisujući kao Robin Benks, što je s vremenom evoluiralo u – Benksi. Kraći nadimak bio je upečatljiviji i lakši za pisanje na zidovima.

IKONA

U TO VREME OBLIKOVAO JE I SPECIFIČAN STENCIL PRISTUP GRAFITIMA. Kada je imao 18 godina, napisao je jednom, crtao je po vagonu voza sa grupom prijatelja kada se pojavila policija i svi su se razbežali. „Moji ortaci su stigli do auta“, priseća se Benksi, „i uspeli da umaknu, tako da sam sâm proveo gotovo čitav sat skriven ispod kamiona iz kog je ulje kapalo svuda po meni. Dok sam ležao onde i slušao pandure, shvatio sam da vreme crtanja moram da prepolovim ili da odustanem od svega. Zurio sam iznad sebe u taj trafaret na dnu rezervoara za gorivo i samo mi je sinulo da bih mogao da koristim upravo tako nešto.“ U razgovoru sa svojim prijateljem Tristanom Mankom, dodao je: „Kada sam izrezao svoj prvi stensil, odmah sam osetio snagu i moć toga. Takođe mi se vrlo dopala ta politička nota, stensil ima svojevrsnu političku istoriju; koristili su ga da otpočnu revoluciju i zaustave rat.“ Do 1999. već je bio u Londonu i počeo da se povlači u anonimnost. Izbegavanje konflikta sa vlastima bilo je jedno od objašnjenja – Benksi „ima problema sa pandurima“. Međutim, tako je slučajno otkrio i da anonimnost sama po sebi kreira neprocenjivi buzz. Čim je njegova ulična umetnost kročila u nekoliko britanskih gradova, počela su da cirkulišu i poređenja sa Žan Mišelom Baskijatom i Kitom Haringom.

ON UVEK IMA SPREMAN ODGOVOR ZA SVE SKEPTIKE, U SVOM BENKSIJEVSKOM MANIRU: „NEKI LJUDI ŽELE DA SVET NAČINE BOLJIM MESTOM. JA SAMO ŽELIM DA LEPŠE IZGLEDA. AKO VAM SE NE DOPADNE, UVEK MOŽETE DA PREKREČITE“

Njegova prva izložba u Londonu, da to tako nazovemo, održana je u Rivington stritu, 2001. godine, kada se okupio sa uličnim kolegama u tunelu u blizini nekog paba. „Obojili smo zidove u belo i završili kompletan posao za nekih 25 minuta. Onda smo napravili žurku sa pivom i hip-hopom koji je treštao iz gepeka kombija. Skoro 500 ljudi pojavilo se na ‚otvaranju‘ koje nas nije koštalo skoro ništa“, napisao je kasnije. JULA 2003. GODINE, DOGODIO SE PRAVI PROBOJ. „TURF WAR“, njegova debitantska izložba, održana u magacinu u Hakniju, zasenila je londonsku umetničku scenu karnevalskim duhom – posred stovarišta stajala je živa junica pozadine dekorisane portretom Endija Vorhola i onim kraljice Elizabete II maskirane u šimpanzu. Kasnije te godine, vitka, bradata muška figura u crnom kaputu, sa šalom i šeširom, ušetala je u Tejt s velikim cegerom u ruci. Popeo se do Sobe 7 na drugom spratu. Onda je izvadio i okačio na zid svoju sliku, nepotpisani uljani prikaz ruralne scene koji je slučajno spazio na londonskoj pijaci. Preko platna, koje je nosilo ime „Crimewatch UK Has Ruined the Countryside for All of Us“, bio je stensil plavo-bele policijske crime scene trake. Tokom narednih 17 meseci, uvek inkognito, Benksi je samostalno unosio svoju

TAMAN KADA SE POMPA OKO SINISTERSKOG DIZNILENDA STIŠALA, ON U DECEMBRU ISCRTAVA NEKOLIKO MURALA U BLIZINI FRANCUSKOG KALEA. HAJLAJT OVOG PROJEKTA DEFINITIVNO JE PRIKAZ STIVA DŽOBSA KAO MIGRANTA POD NAZIVOM „THE SON OF A MIGRANT FROM SYRIA“ umetnost – prankster performans u velike muzeje, uključujući i Luvr u koji je uspeo da unese i instalira reprodukciju „Mona Lize“ sa stikerom smajlija prelepljenim preko usana. U Njujorku je na zid muzeja Metropoliten okačio portret žene koja nosi gas-masku. MEĐUTIM, PRAVI SUPERSTAR POSTAO JE 2005. GODINE. U avgustu je otišao u Izrael gde je uradio seriju slika na betonskom zidu West Banka, barijeri postavljenoj da zaustavlja bombaše samoubice. Prikazi devojčice sa balonima u rukama dok se penje ka vrhu zida; dva dečaka sa koficama i lopatama koji sanjaju o plaži; i dečak sa merdevinama oslonjenim o zid; sve je urađeno tako da konstruiše pronicljivu i dirljivu meditaciju na temu bekstva. Dva meseca nakon povratka iz Izraela, izložba u Londonu pod imenom „Crude Oils“ izdigla je subverzivnu umetnost na sasvim novi stupanj – „Lokvanji“ Kloda Monea reinterpretirani tako da oko lokvanja plutaju smeće i brdo papirnatih računa; huligan koji lomi prozor naslikan kao reimaginacija „Noćnih ptica“ Edvarda Hopera. A njegov prepoznatljivi touch ovog puta uključivao je 164 pacova, živih pacova, koji su trčkarali po galeriji i testirali hrabrost posetilaca i kritike. Upad u Los Anđeles u septembru 2006. godine, „Barely legal“ bio je, u neku ruku, neminovan. „Holivud je“, rekao je jednom, „mesto u kojem svojim herojima odaju počast tako što njihova imena is-

pisuju po pločnicima po kojima će gaziti debeli ljudi i urinirati psi. Odlično mesto da se bude ambiciozan.“ Zabeležio je posećenost od preko 30.000 ljudi, uključujući i Breda Pita. „Benksi sve ovo radi i ostaje anoniman“, rekao je Pit za LA Times, skoro setno. „Mislim da je to sjajno.“ U centru izložbe bio je živi slon, prekrečen crvenom farbom i sa šablonom fleur-de-lis preko toga, što je razjarilo sve losanđeleske borce za prava životinja, te su vlasti naredile da se boja spere sa slona. Flajeri razdeljeni prisutnima jasno su isticali: „U prostoriji je slon... Milijarde ljudi žive ispod granice siromaštva.“ U februaru 2008. godine, sedam meseci pre kolapsa korporacije „Lehman Brothers“, njujorški krem okupio se u Sotbiju da ozbiljno troši novac. Taj događaj, u organizaciji Bona Voksa, umetnika Dejmijena Hirsta i Sotbija, ispostavio se kao najveća humanitarna umetnička aukcija do sada, skupivši četrdeset dva i po miliona dolara za podršku AIDS programima u Africi. Benksijev „Ruined Landscape“, pastirska scena sa sloganom „This is not a photo opportunity“ nalepljenim preko slike, prodat je za 385.000 dolara. „A Vandalized Phone Box“, britanska telefonska govornica savijena za skoro 90 stepeni, koja krvari crvenu farbu na mestu gde ju je pijuk izbušio, dostigla je cenu od 605.000 dolara. Tri godine kasnije otkriveno je da je kupac bio Mark Geti, unuk Dž. P. Getija (američkog industrijalca, naftaša, nekada najbogatijeg čoveka na svetu).

IKONA

BENKSI JE SAMOSTALNO UNOSIO SVOJU UMETNOST – PRANKSTER PERFORMANS U VELIKE MUZEJE, UKLJUČUJUĆI I LUVR U KOJI JE USPEO DA UNESE I INSTALIRA REPRODUKCIJU „MONA LIZE“ SA STIKEROM SMAJLIJA PRELEPLJENIM PREKO USANA. U NJUJORKU JE NA ZID MUZEJA METROPOLITEN OKAČIO PORTRET ŽENE KOJA NOSI GAS-MASKU

PREŠAO JE NA MULTIMEDIJALNU PLATFORMU SVOJIM FILMOM Exit Through the Gift Shop, dovitljivim dokumentarcem koji se bavio stvaranjem i marketingom ulične umetnosti. The New York Times opisao ga je kao ekvivalent Benksijevim najboljim radovima: „Trompe l‘oeil: film koji izgleda kao dokumentarac ali odaje utisak monumentalne prevare.“ Neka vrsta pop-up butika pojavila se na Petoj aveniji u oktobru 2013. godine, kada je Benksi otpočeo svoj jednomesečni „šou na ulicama Njujorka“, sa dvadesetak sprejovima oslikanih platna koja je bilo moguće kupiti za 60 dolara po komadu. Naslov „Better Out Than In“ odnosio se na citat impresioniste Pola Sezana („Sve slike slikane unutra, u ateljeu, nikada neće biti dobre kao one oslikane napolju“). Takozvani šou bio je koncipiran onako kako je Benksi to voleo da radi i ranije – svakog dana, negde u Njujorku, osvanula bi nova instalacija ili grafit. Zvezda je, možda, bila replika Ronalda Mekdonalda, napravljena od fiberglasa, sa dečakom od krvi i mesa koji čuči

i glanca mu cipele, prvobitno postavljena u Bronksu, a zatim svakog dana izmeštana do nekog drugog „McDonald‘s“ restorana u gradu. Kako je i sam objasnio, instalacija je kritikovala praksu teškog rada neophodnog da se održi „uglancani izgled megakorporacija“. U februaru 2015. godine objavio je dvominutni video pod nazivom „Make this the year YOU discover a new destination“ o svom putovanju u Gazu. Tokom svoje posete iscrtao je nekoliko grafita, uključujući i onaj gde mačka sedi na ostacima kuće koju su uništile izraelske vazdušne snage. Iste 2015. oživeo je i jedan od njegovih najvećih projekata. „Dismaland“, svojevrsna parodija Diznilenda, opisana kao „porodični tematski park neprikladan za decu“. Koncept otprilike postane jasan kad ugledate Pepeljugu koja je imala saobraćajnu nesreću u bundeva-kočiji, ona i njeni konji leže mrtvi, a paparaci pomahnitalo fotografišu to. Čitavih 36 dana mogle su se pogledati instalacije 58 umetnika koji su sarađivali na projektu.

IKONA

A taman kada se pompa oko sinisterskog Diznilenda stišala, on u decembru iscrtava nekoliko murala u blizini francuskog Kalea. Hajlajt ovog projekta definitivno je prikaz Stiva Džobsa kao migranta pod nazivom „The Son of a Migrant from Syria“. „Dismaland“ i Kale sreli su se kada je čitava struktura tematskog parka izmeštena u Francusku da bi se transformisala u izbeglički kamp pod nazivom „Dismal Aid“. Kada je Muzej savremene umetnosti u Los Anđelesu sproveo anketu o uličnoj i grafiti umetnosti 2011. godine, Benksija je pomenulo gotovo 50 umetnika. Istraživanje je suštinski predstavljalo demonstraciju fenomena takozvanog Benksi efekta, odnosno njegovog fascinantnog uspeha u inkorporiranju urbane, autsajderske umetnosti u kulturni, izuzetno profitabilni, mejnstrim. ONO MOŽDA NAJPRIVLAČNIJE U NJEGOVOM STVARALAŠTVU jeste upravo činjenica da unutar umetničke forme koja je dugo egzistirala samo u okvirima supkulture u kojoj je nastala on propoveda ne samo kao umetnik već i kao filozof sa društvene margine, protiv kapitalizma, rata, teizma, totalitarizma i fašizma, u neprekidno subverzivnom odnosu sa autoritetima. Njegovi radovi su odvažni i britki, a stil toliko jedinstven da je nemoguće ne prepoznati ga. Iako povremeno integriše u svoj rad i elemente nadrealizma, poput, recimo, psa koji puca u gramofon, njegova vizija uvek je jasna i sveža. Nemilosrdno je ironičan, duhovit i lukav. Njegova umetnost ne postoji za sebe, već se njeno značenje jasno diferencira tek u sklopu širih, eksternih koncepata. Međutim, upravo njegova neverovatna sposobnost da vrlo kompleksne apstrakcije redukuje na lako razumljive i „jestive“ često je predmet kritike, odmah uz njegov aktivizam koji ne uliva poverenje baš svima. Tako postoje sumnje da Benksijeva subverzivnost stoji u obrnutoj proporciji sa njegovom cenom. Nemiri u Stouks Kroftu, delu Bristola, u proleće 2011. godine mogli bi da posluže kao svojevrsno upozorenje. Priča je počela kada je štrajkače koji su protestovali zbog otvaranja supermarketa „Tesco Metro“ i bespravnih naseljenika u obližnjim zgradama oterala policija. Vlasti su kasnije objavile da je policija reagovala zbog informacije da je postojala opasnost od bacanja petrolejskih bombi. Benksi je reagovao pravljenjem „komemorativnih suvenirskih postera“ za „‘Tesco Metro‘ petrolejsku bombu“ sa zapaljenim fitiljem.

NEKA VRSTA POP-UP BUTIKA POJAVILA SE NA PETOJ AVENIJI U OKTOBRU 2013. GODINE, KADA JE BENKSI OTPOČEO SVOJ JEDNOMESEČNI „ŠOU NA ULICAMA NJUJORKA“, SA DVADESETAK SPREJOVIMA OSLIKANIH PLATNA KOJA JE BILO MOGUĆE KUPITI ZA 60 DOLARA PO KOMADU. NASLOV „BETTER OUT THAN IN“ ODNOSIO SE NA CITAT IMPRESIONISTE POLA SEZANA („SVE SLIKE SLIKANE UNUTRA, U ATELJEU, NIKADA NEĆE BITI DOBRE KAO ONE OSLIKANE NAPOLJU“). TAKOZVANI ŠOU BIO JE KONCIPIRAN ONAKO KAKO JE BENKSI TO VOLEO DA RADI I RANIJE – SVAKOG DANA, NEGDE U NJUJORKU, OSVANULA BI NOVA INSTALACIJA ILI GRAFIT Na njegovom sajtu pisalo je da bi novac dobijen od prodaje postera išao u ruke stanovnika Stouks Krofta, organizaciji za održanje zajednice. Njegovo dobročinstvo, međutim, nije naišlo na najbolje reakcije; kritičari su ga prozvali „champagne socijalistom“. I to nije bio jedini put da se susreće sa sličnim optužbama. Slično se desilo i kada je za New Yorker napisao u mejlu: „Dajem hiljade svojih slika besplatno. Ne mislim da

je moguće stvarati umetnost o siromašnom svetu i zgrnuti svu lovu.“ (Na njegovom sajtu, istina, možete preuzeti besplatno neke od njegovih radova u visokoj rezoluciji.) LAKOĆA I PRIJEMČIVOST NJEGOVOG PRISTUPA VELIKIM PROBLEMIMA savremenog društva usko su povezane s njegovom popularnošću. A oni koji su njegovi kritičari karakterišu njegove radove kao jednostavne ideje servirane s malo mašte, uz osnovni argument da se njegove poruke mogu dekodirati prelako. Huligan koji baca buket cveća je simbol mira, prikaz uklanjanja grafita je referenca koja ukazuje na način na koji se tretira njegov rad. Najbolji umetnici su zahtevni, traže od publike da aktivno učestvuje. Benksi, s te tačke posmatrano, nudi alternativu, eskapizam. Tako je čak optuživan da podilazi ljudskoj sujeti; ljudi su impresionirani sopstvenim intelektualnim sposobnostima onda kada dešifruju njegove poruke. On se ne bavi misterijama i složenošću života, već stvara igre koje će nas odvući od realnosti. Tako njegova umetnost postaje dostupna, ali i trivijalna. Iako njegov sveukupni opus često predstavlja predmet rasprave, „Dismaland“ je još uvek možda jedan od najeksploatisanijih u tom smislu – od naslova poput „‘Dismaland‘ – The Banksy Way to Destroy Your Childhood“ do analize ove groteske u kontekstu filozofije Žana Bodrijara i zaključaka da je u pitanju neuspeli pokušaj kritikovanja kič estetike i hiperrealnosti upravo hiperrealnošću. Važna je činjenica da ma koliko se njegovi poduhvati kritikovali i tumačili na najrazličitije načine, oni pokreću, čuju se, odjekuju, pa čak i da su zaista banalni i podilaze ljudskoj sujeti i konformizmu. Politička, socijalna i kritička dimenzija u umetnosti, ma koliko prozaične bile, imaju barem vrlinu reminiscencije u krajnjoj instanci, što za kompletno pasivnog posmatrača nekad može biti makar okidač da preispita svoju percepciju i možda se trgne. A ako ni to ne bi bilo dovoljno dobro opravdanje njegove popularnosti i dopadljivosti masama, neka mu bambi ide za kreativnost i hrabrost koje su Halejeve komete u popularnoj kulturi. On, u svakom slučaju, uvek ima spreman odgovor za sve skeptike, u svom benksijevskom maniru: „Neki ljudi žele da svet načine boljim mestom. Ja samo želim da lepše izgleda. Ako vam se ne dopadne, uvek možete da prekrečite.“ ®

HEROJ

MILE KEKIN Uvek ću biti onaj kamenčić u cipeli Razgovarala Zorica Marković

mate one velike i male heroje, ali nisam baš sigurna kako bih podelila ko spada u koju grupu. Nekad je važno biti i heroj u malim stvarima. Cela jedna generacija, u stvari, generacije odrastaju gledajući u Mileta Kekina, frontmena Hladnog piva, kao u nekoga ko nije arhetip, a ne smatra sebe ni herojem ulice. Neobičan je po mnogo čemu, pa i po onome da sme da se odrekne vladajuće ideologije poručivši naciji da su „njegovi pobedili 1945.“, ali i da napiše „nepismenima“ da neće otići jer ga teraju, kao i da ćirilica mora da ima svoje mesto u životu isto koliko i u zakonu. Bilo je interesantno dogovarati se sa Kekinom, kome sam i rekla da je neobično što je vrlo lako sve organizovano. Nije tražio pitanja unapred, nije hteo mejlom, ništa što sagovornici obično traže... Da li je to privilegija ljudi kojima je mrsko da daju intervjue, ili onih koji imaju slobodu govora, ili je on potpuno drugačiji čak i u tome. Bio je pomalo zbunjen pitanjem, ali i ostalim pitanjima.

HEROJ

nas često brka. Čini mi se da se ljudi boje da kažu šta misle jer se boje neke reakcije „sive mase“, pritom mislim na građane ekstremnih svetonazora. I zato se neki tihi građani sve teže i teže odlučuju da glasno uzviknu na neku nepravdu u društvu. Vrlo je zabrinjavajući pritisak na novinare, jedne od glavnih promotera slobode govora i pisanja i upozoravanja na korumpirane političare, koji bi mogli da izgube svoj posao kada odluče da napišu jedan kritički tekst. To me jako zabrinjava. Moja privilegija je što sam samostalni umetnik, nemam gazdu, nisam na plati, niko ne može da mi da otkaz, i tu situaciju ja volim da iskoristim, da kažem ono što mi je na srcu ili na duši. Ali mogli biste da kalkulišete da li će se to dopasti publici ili ne. Da li je autocezura gora od cenzure?

Jeste. Pogrešno je pokušati svima ići niz dlaku i ugoditi im svojim stavovima i pesmama jer na taj način se postaje najamni radnik širokih masa, a to nije ono što je po mom

Navikli ste javnost da slobodno kažete šta imate, pa čak i kad je to totalno drugačije od tvrdog stava većine. To bi trebalo da je normalno, ali ljudi uglavnom zaziru da se javno konfrontiraju. Koliko vas to nervira?

Prvo moramo da razlikujemo slobodu govora i slobodu govora mržnje, što se da-

kom, koji slavi 40 godina. Englezi obeležavaju to na neki drugačiji način, postavljajući fotografije nekadašnjih pankera s potpisom „nekad“ i „danas“. Čini se da su se uklopili u neki stereotipan život i nema više ništa od tog buntovništva. Da li na kraju svi buntovnici moraju da se negde uklope u ono što se zove svakodnevni život?

Mislim da to rade i oni koji nisu bili pankeri. Što si stariji, drugačije razmišljaš. Više ne reaguješ tako eksplozivno kao sa 16-17 godina. Ali to ne znači da moraš da se uklopiš u nekakve mediokritetske okvire, možeš i dalje da imaš svoj stav i mišljenje i da ne plešeš onako kako masovni mediji sviraju. Normalno je da neću sad ja da nosim neku čirokanu u 45, ili da skačem sa bine, ali ne mislim da je starost automatski razlog da prestaneš da budeš „buntovan“. Razmišljate li nekad o tome da nove generacije nisu buntovne i nemaju razloga da budu buntovni osim što se ponekad bore za niže školarine?

mišlenju definicija rokenrola. Definicija rokenrola je da promovišeš stav, svetonazor, da budeš kao onaj kamenčić u cipeli, da uvek budeš malo neugodan, a ne da se „umiljkuješ“. Svestan sam da smo se mi kao bend, provišuću svoje svetonazore, svoje antifašističke svetonazore, individualističke, antinacionalističke svetonazore... nekima zamerili, ali su nas zato neki drugi više zavoleli, pa na kraju krajeva, to može da dođe na isto. Ako je cena to što ćemo svirati u malo manjoj dvorani ili da nas neki više ne vole, to je cena koju mogu da platim za nekakvu slobodu govora.

Razmišljam dosta o tome jer mi se čini da je tendencija da se ne ide protiv bunta, da režimi ne idu više protiv bunta, nego idu protiv bilo kakvog razloga za bunt i protiv smisla za bunt. Da se širi taj duh totalne apatije i to je ono što je najporaznije, čini mi se, u životu današnjih mladih. Ti si pre imao režim, nekakav komunistički, gde se znalo šta se sme i šta se ne sme, i onda si to malo „bockao“. Neprijatelj je bio tu, znao si šta je trebalo da uradiš tog momenta da se taj režim malo pobuni, da kažeš da je „maršal crkao“ ili tako dalje... Ljudi se bombarduju rijaliti šouovima, gluparijama, trešom... Ide se na diskreditaciju onih poštenih ljudi koji se eventualno usude nešto da kažu u tim javnim medijima, da se pošteni i nepošteni izjednače, da se stavi sve u jedan koš i da se onda izgubi razlog, motivacija za pobunu. I čini mi se da je to veći problem. Moram da kažem i za cenzuru koja je pre vladala, za komunističku ideološku cenzuru, sada velike kompanije drže u šaci i takođe mogu da ucenjuju izdavače, novinare, da ukoliko nešto napišu, da izgube prihod od reklame, i to se sve više oseća i u Hrvatskoj, recimo. Da imaš sve manje i manje novina koje su potpuno nezavisne, i to mi jako smeta i veliki je problem.

Krenuli smo s teškim pitanjima. Ali ta sloboda govora ima veze sa pan-

Ali, recimo, tabloidizacija medija je akutno stanje...

Frontmen popularnog benda Hladno pivo, veliki borac za prava ugroženih, angažovani umetnik, po obrazovanju profesor engleskog i nemačkog jezika, nedavno je ponovo bio u žiži javnosti, zbog pesme „Ja nisam vaš“, u kojoj je upozorio na jačanje desnice u Hrvatskoj, ali i u drugim zemljama regiona. Mile Kekin je ekskluzivno za Original, u jednom drugačijem intervjuu, pričao o muzici, ljubavi, opasnosti nacionalizama, turobnoj medijskoj slici Balkana, ali i o novim, obrazovanijim generacijama koje će, nada se, doći da poprave situaciju

„Meni je uvek draže ovako usmeno. Dok ja napišem odgovore s dva prsta... (smeh) Presporo pišem. Ponekad tražim autorizaciju, to me je naučila životna lekcija kad su mi iščupali u naslovu nešto što nisam rekao; to me uznemiri kao i svakog čoveka.“

HEROJ

Mislim da je u toku potpuna debilizacija. Ciljano se zatupljuje, i promoviše se antiintelektualizam, antikompetencija, da se sve relativizuje, „krkani“ su sada oni koji imaju glavnu reč, oni koji su ograničenih intelektualnih sposobnosti imaju mnogo više samopouzdanja i takvi se promovišu i deci kao nekakvi uspešni, poremećeni ljudi koji se svakodnevno snimaju u raznoraznim šouovima promovišu se kao uspešni ljudi, neki polugoli žene i muškarci, i to u kombinaciji sa nekakvim nacionalističkim kičem. Mislim da su to problemi sa kojim će morati da se bore ove sadašnje generacije. Dobro, u neko drugo vreme je bilo jedno mišljenje, jedna partija, ograničena mogućnost govora, ali opet je bilo ljudi koji su razmišljali i uspevali i bez interneta da dolaze do drugačijeg od onoga što im se servira. Da li je apatija učinila da ljudi danas samo razmišljaju kako da odu gde će bolje živeti?

Najlepša stvar koja se dogodila Hrvatskoj u poslednjih nekoliko godina unazad je ulazak u EU. A znaš šta je najveća stvar? Što ljudi zahvaljujući tome imaju lakšu mogućnost da odu iz iste te države... To je totalni paradoks – šta je u tome lepo ako je jedina prednost koju je tvoja domovina tebi omogućila to da odeš iz te iste domovine. To je jedno, a drugo je da li je pre bilo bolje jer su stvari bile profilisanije, jer nije bilo takvog neukusa... Jeste, ali ja nisam čovek koji će previše braniti taj komunizam jer komunizam je pripremio teren za sve one strahote koje su se dogodile devedesetih godina. To nepreispitivanje autoriteta, kult ličnosti, „drug Tito“ – to je sve pripremilo teren za nacionalističke vođe devedesetih godina, ljudi su se samo prebacili sa jednog na drugi kult ličnosti, sa komunizma na nacionalizam, i nastavili dalje isto razmišljati kao i pre. Zato ne volim ni previše da ulepšavam tu Jugoslaviju, kao neki danas što rade. Mislim da očigledno s tom državom nešto nije valjalo kad su devedesete bile tako krvave. Moji su roditelji još za vreme te države otišli trbuhom za kruhom i to nije bila država u kojoj si nešto mogao da postigneš a da ne odeš u Nemačku ili u druge zemlje. Da li ste zato postali „buntovnik“, da upotrebim taj kliše? Negde ste rekli da ste u Nemačkoj bili stranac, a onda kad ste se vratili ovde, opet ste bili stranac.

Ta pozicija večitog autsajdera je nešto što

Ključ je u obrazovanju. Deca treba već u školi da uče kako se manipuliše kroz naslove tipa „kliknite ovde i nećete verovati šta će se dogoditi“, kako se seksom služi u medijima, kako se dolazi do klikova, kako se dolazi do „lajkanja“, kako da razlikuju dobre od loših medijskih sadržaja, kao što razlikujemo lošu hranu od zdrave... Tu ima dovoljno materijala da se stvori jedna nova generacija kritičnih ljudi koji će onda na duže staze da poprave našu situaciju je uticalo na moj svetonazor, na to što sam na počecima odabrao pank-rok a ne etno muziku... (smeh) Mnogo tih stvari je uticalo na to, ali biti stalno negde stranac definitivno pomaže nekakvom rokerskom psihonazoru. Kad ste već pomenuli „maršala“, razgovaramo 25. maja, na Titov rođendan... Da li verujete da klincima treba objašnjavati nešto o toj bivšoj velikoj zemlji, mogu li oni da razumeju?

Bilo bi strašno da ne znaju šta se događalo u ovoj državi, šta se to zbivalo u ovoj državi pre četrdeset–pedeset godina, da to ne uče u školi, a da uče, recimo, koja je bitka bila 1456. u Sisku. Mislim da se u školama pokušava što manje o tome reći, i da to moramo mi roditelji možda da uradimo. Moji su klinci još mali, ali za par godina ću morati da objašnjavam i ko je bio taj Tito i ko je bio taj maršal i koje su se bitke vodile, i što se događalo devedesetih... Možda tada i neće više biti važno...

Da, možda ćemo tada živeti u okolini Toronta. Vi ste profesor nemačkog i engleskog. Da li profesor uvek ostaje profesor, pa čak i na sceni?

Ne daj bože. To ne bih voleo. Kao što ne bih voleo da me ljudi doživljavaju kao parketara ili vozača autobusa, na primer. Mislim da to može da se ostavi po strani, na bini sam mnogo ranije postao frontmen Hladnog piva nego što sam postao profesor nemačkog i engleskog.

Ali kad pričamo o obrazovanju, misleći ljudi stvaraju se kroz obrazovanje. Koliko je ono devalvirano?

Pozicija učitelja ili učiteljice je ekonomski totalno devalvirana, a samim tim i statusno. Pre je učitelj, pored doktora i popa, bio treći po značaju u selu. Kada auto-limar počne da zarađuje duplo više od učitelja, onda... A da ne govorim o parlamentarnim poslanicima koji mlate praznu slamu, ne dolaze na posao... Sve se to malo poremetilo. Možda je to i jedan od razloga zbog čega sam počeo da se bavim muzikom, što sam ostao kod muzike i em je veći gušt, em bolje zarađujem od sviranja nego od predavanja po školama. I sami ste rekli da je muzika neka vrsta i bunta i bekstva, da mlad čovek traži utočište, prvo se okrene muzici kad se ne snađe u svetu oko sebe... Da li muzika i danas ima istu ulogu, posebno kad je lako dostupna i sve je na jedan „klik“?

Muzika ima taj prelepi aspekt da ti daje osećaj da nisi sam, da u svetu ima ljudi koji osećaju i razmišljaju kao ti, i to je njena najveća snaga. Pogotovo ako je to još rečeno na maternjem jeziku. Možda je ona sad potrebnija nego ikad. Muzika ima tu moć da ti popravi dan, pogotovo ako zapadneš u stanje malodušnosti, apatije izazvane preteranim konzumiranjem gluparija na televiziji... Jeste li zadovoljni muzičkom scenom na prostorima ex-Yu?

Mislim da, u ovoj situaciji, muzika ima veći značaj nego ikada. U toj besparici i apatiji, ljudi doživljavaju katarzične koncer-

HEROJ

te. Nama se događa da na koncertima ima mnogo starijih ljudi, koji dođu i zasuze im oči na nekim pesmama. Mislim da muzička scena ima mnogo dobrih bendova i izvođača, i tvrdim da u tome ne oskudevamo kao u drugim stvarima. Kad mislite da će se ljudi zasititi tih „gluparija“ koje ste pominjali? Može li to bez ozbiljnog menjanja društva?

Mislim da može, ali ne možemo sami od sebe. Za to je potreban društveni konsenzus, sposobni političari, nažalost. Da opet počnemo da vrednujemo sposobne, da ih postavimo na ključna mesta i da kroz obrazovanje – ključ je uvek u obrazovanju – recimo, uvedemo predmet, kao što sad klinci od prvog razreda imaju tu veronauku, nekakvu građansku kulturu, ako tako hoćete. Da od prvog razreda uče deca kako se manipuliše kroz naslove tipa „kliknite ovde i nećete verovati šta će se dogoditi“, kako se seksom služi u medijima, kako se dolazi do klikova, kako se dolazi do „lajkanja“, kako da razlikuju dobre od loših medijskih sadržaja, kao što razlikujemo lošu hranu od zdrave... Tu ima dovoljno materijala da se stvori jedna nova generacija kritičnih ljudi koji će onda na duže staze da poprave našu situaciju. Mi smo prestari, naša generacija nije naučila. Mi smo u novom dobu i nismo se još snašli. Treba ih učiti od malih nogu kako se ponašati i razmišljati u ovom digitalnom dobu. Ko su uzori danas, u digitalnom dobu?

Uvek će postojati žudnja za uzorima. Klinci sad imaju pogrešne uzore, vode se isključivo tim materijalističkim odlikama. Uzor je neko kome jako dobro ide, od bogatih fudbalera do bogatih pevaljki, polukriminalaca, takozvanih kontroverznih biznismena. Ja ne znam ko su im uzori, meni su većinom bili iz sveta muzike, književnosti nešto manje. Ali mislim da se to može popraviti. Ne smemo da odustanemo od mladih, ali mislim da prvenstveno krenemo od obrazovanja. Kako se ne odustaje?

Pa... Nastaviti dalje sa borbom. Ovo podneblje je idealno za pisanje angažovanih pesama, pogotovo u hip-hopu vidim mnogo talentovanih, od Marčela, do TBF, do Dječaka, očigledno ima mnogo tih koji promišljaju kad pišu i koji žele da nešto kažu i da promovišu nekakav zdrav pogled na svet. I verujem da ta poruka dopire do ljudi i da će imati nekakvog odjeka.

Da li to znači da dok vi, muzičari, glumci, umetnici... Ne odustajete, neće ni ostali odustati jer neko treba da „povuče nogu“?

Ja ne mogu da odustanem, ne znam kako odustati... Kako odustati – pretvarati se da to ne postoji... Ja to ne radim isključivo da bih menjao društvo, da bih ga poboljšavao, već iz sebičnih razloga – da bih ostao normalan... Ovo pisanje pesama, sviranja, jedna je vrsta samoisceljenja, to je jedini razlog zašto to radim. Nema baš mnogo bivših muzičara. Kad si jednom muzičar, onda ćeš to ostati do kraja života i teško je odustati. Jeste li ostali normalni i koliko?

U kombinaciji sa psihoterapijom i dobrim društvom, i tu i tamo nekom pivom... Sasvim dobro funkcionišem. Vi ste prilično društveno aktivni u zaštiti žena od nasilja, a ova 2016. je rekordna po broju nasilnih smrti žena. Da li je poplava takve crne hronike dokaz da je sve gori odnos prema ženama, ili je samo sve isplivalo na površinu?

Mislim da se mnogo više piše o tome i više se žena obraća za pomoć kad shvati da živi s nasilnikom, a s druge strane, veoma loša ekonomska situacija je kriva. Kažu da je to najčešći uzrok svađe kod bračnih partnera, a i ta kombinacija sa mačističkom kulturom, sa nekakvim neokonzervativnim društvenim trendovima žena je stavljena u vrlo nezahvalnu poziciju. Plus kombinacija alkohola, rakije i osećaja ekonomske nesigurnosti, to je donelo sve što se događa u nasilju prema ženama. Ali kada bi vam sada deca rekla da žele da odu, doduše još su mala, ali da su malo starija, da li biste pokušali da ih sprečite? Vi sami ste sa 15 godina ostali ovde kad su vaši otišli u Nemačku.

Ja se ipak nadam da će se situacija do tada popraviti, da će se dozvati pameti, ali ako ne, onda neće oni meni morati da govore da žele da idu, nego ću ih ja poterati da idu negde gde mogu da se realizuju. Ali se nadam da ćemo živeti u istoj državi, ako ništa drugo. Nikada ne bih sprečavao svoju decu da ostvare svoje snove samo zato što želim da budu pored mene, mislim da je to loše roditeljstvo. A da li je onda ludost ili hrabrost ostajati u zemljama ovako slabe ekonomije?

Mislim da je ekonomija samo jedan od

faktora sreće. Mislim da čovek može da bude srećan i ovde, i da može da bude nesrećan sa mnogo boljom platom u Švedskoj. Nije ekonomija nikakav ključ sreće, tako da nikad nije ludost ostati negde. Mislim da je ludost živeti negde gde si nesrećan, da je ludost patiti se trideset godina u inostranstvu kao neki gastarbajter, patiti se tamo i sanjati povratak kao nekad u Jugoslaviju, sada u Hrvatsku ili Srbiju ili već gde, i onda umreti nesrećan u tuđini, kao što su moji starci živeli. Nije to baš nekakva sreća. A šta biste voleli da vaša deca ne dožive, koje vaše greške da ne ponove?

Ne bih voleo da se ikada više ovde zapuca. Ne bih mogao da podnesem da moja deca to proživljavaju, a i ja bih se spakovao jer više ne bih mogao da ispratim tu ratnu histeriju. Jednom je bilo dovoljno i više nikad to ne bih mogao da proživim. Pripremate li neki novi „bunt“, tj. album?

Imamo nekoliko spremnih pesama, izbacili smo i novi spot za numeru „Dibidus“. Radimo punom parom, ovog leta ćemo svirati i u Srbiji i u Bosni, prvi put sviramo i u Temišvaru u Rumuniji. Nisam pesimista, ali hteo bih više da pevam o ljubavnim stvarima, i malo da se odmorim od tih „bunt“ stvari, tih teških društvenopolitički angažovanih tema, i zato smo izbacili malo neopterećujući singl koji nije angažovan. Moramo da se odmorimo malo i od toga i od te teme. Život se sastoji od hiljadu tema i hiljadu boja, a ne samo od ekonomije i migracija. Ljubavne teme su nešto što odavno nije zapalilo region?

Čini mi se da su dobre ljubavne pesme pale u drugi plan, ako ne i treći. Kao da ih je teže otpevati, kao da nemaju hit potencijal... Ne znam zašto je to tako, ali je istina. Ne sećam se neke rokenrol pesme da je skoro bila nekakav regionalni hit. Ali ja ću vratiti ljubav opet u diskoteke! Hladno pivo vraća hladno pivo u diskoteke! (smeh) A možda na Tašmajdan... Znate da je renoviran i otvoren za koncerte?

Znam! Čuo sam, pre nekoliko meseci smo se raspitivali za taj prostor i rekli su nam da je u renoviranju i da se ne zna kad će, i onda smo pre nekoliko nedelja saznali da se tamo opet svira, i ko zna, možda ćemo se videti tamo sledeće godine... Ili i ranije. Eto nas. ®

KREATIVNA GALERIJA

JOVANKA STANOJEVIĆ Cilj bavljenja umetnošću nije da se čovek obogati već da proživi bogat život Diplomirala je i magistrirala na Fakultetu likovnih umetnosti, gde je trenutno na doktorskim umetničkim studijama. Njen likovni pravac mogao bi se definisati kao realizam koji se, doduše, ne svodi na puko prepoznavanje, niti je ograđen stavom da je slika uvek interpretacija sveta uslovljena konvencijama, ideologijom i duhom vremena. Naprotiv. Njeni radovi su i te kako bogati filozofijom o čoveku kog tako verno prikazuju

Razgovarala Miljana Nešković

KREATIVNA GALERIJA

duvek sam crtala i slikala. To je bilo jedino što sam zaista ‚radila‘, jedino tad sam se osećala dobro sa sobom“, počinje svoju priču za Original umetnica Jovanka Stanojević. Ljubitelji moćnog likovnog izraza iz Evrope i Srbije odavno su skinuli kapu pred njenim talentom. Na razgovor za Original stigla je u sekund. Ispod miške nosila je laptop. Možda joj zatreba – tu drži sve fotografije svojih radova. „Nije bilo mnogo izbora“, priznaje dok ispija espreso. „Želela sam slikarstvo. Sve ostalo što se dešavalo u mom životu izgledalo je kao niz prepreka koje je trebalo da savladam kako bih opet mogla negde da se povučem i posvetim slici. I danas je tako.“ Jovanka Stanojević rođena je u Beogradu. Diplomirala je i magistrirala na Fakultetu likovnih umetnosti, gde je trenutno na doktorskim umetničkim studijama. Njen likovni pravac mogao bi se definisati kao realizam koji se, doduše, ne svodi na puko prepoznavanje, niti je ograđen stavom da je slika uvek interpretacija sveta uslovljena konvencijama, ideologijom i duhom vremena. Naprotiv. Njeni radovi su i te kako bogati filozofijom o čoveku kog tako verno prikazuju. „Realizam može da se koristi kao sredstvo za istraživanje novog društva i novih stavova prema društvu i prirodi“, objašnjava Jovanka. „Čovek je značajan deo našeg kulturnog okruženja. Samim tim, portret nudi nešto više od fino komponovane i ubedljivo izvedene interpretacije neke osobe.“ KROZ SVOJE PORTRETE, do te mere verodostojne da je ponekad teško poverovati da se ne radi o vrhunskoj umetničkoj fotografiji već o likovnoj izvedbi, Jovanka otvara prostor za jednu vrlo umetničku i vrlo duboku percepciju čoveka. „Umetnički me interesuju oni manje glorifikovani, svakodnevni aspekti života“, priča umetnica. „Takav pristup me vodi ka prikazivanju motiva koji poseduju svoju vrstu uzvišenosti. Ta uzvišenost je autentična i nije u vezi sa socijalnim statusom, niti fizičkom lepotom.“ Na primer, tu su vrlo zastupljeni prikazi modela s potiljka, takozvane „kose“; ali i moćni uvećani portreti koji slave različitost i jedinstvenost čoveka. Crno-belo stvaralaštvo Jovanka pripisuje izvorno crtačkoj prirodi. Trenuci u kojima je počela da ispoljava svoj umetnički izraz

upravo su bili vezani za crtež. Iako su je proslavili akrili na platnu, ponekad sa doradama, Jovanka Stanojević nikad nije zaista napustila crtež. I danas, kako kaže, njeni radovi su kompromis na relaciji crteža i slike. Pored odsustva boje, motiv majstorski prikazane kose mogao bi se nazvati značajnim „zaštitnim znakom“ njenog likovnog stvaralaštva. „Kose sam uvek doživljavala kao portrete izmenjene perspektive, jednako opisne“, priča Jovanka. „Uvećana glava nije samo prodiranje u psihologiju pojedinca i sigurno nije potraga za zadovoljenjem koje nudi puko prepoznavanje. Naprotiv... U suočavanju sa nepoznatom svešću vladaju prikrive-

nost, anonimnost i univerzalnost. Dok oko posmatrača prati vlasi kose, otkriva se jedan treperavi domen ljudskog postojanja.“ POČETKU RADA NA PORTRETIMA VELIKOG FORMATA, a svi su uglavnom dosta veliki, u Jovankinom ateljeu uvek prethodi izrada fotografija. Sve modele koje reši da ovekoveči na platnu ona najpre pažljivo fotografiše u studiju, vodeći računa o dubini, svetlu, poruci fotografije, i o njenoj umetničkoj vrednosti. „Portretisanje nije puko prenošenje fizičke sličnosti“, objašnjava slikarka. „Tu su i drugi aspekti ljudskosti i unutrašnjeg života koje, verujem, svi umetnici pokušavaju da uhvate u svojim delima.“

KREATIVNA GALERIJA

KROZ SVOJE PORTRETE, DO TE MERE VERODOSTOJNE DA JE PONEKAD TEŠKO POVEROVATI DA SE NE RADI O VRHUNSKOJ UMETNIČKOJ FOTOGRAFIJI VEĆ O LIKOVNOJ IZVEDBI (TEHNIKA AKRIL NA PLATNU), JOVANKA OTVARA PROSTOR ZA UMETNIČKU PERCEPCIJU ČOVEKA

Čak i površan pogled na njene radove jasno daje do znanja da Jovankine slike ne predstavljaju nekakvo romantično bekstvo u idiličan svet lepote i plemenitosti. Naprotiv. Kroz svoju umetnost, Jovanka iznosi i sopstveni odnos prema stvarnosti: „Slika je simbol fundamentalne izolacije, istraživanja metafizike unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, mikrokosmosa tela, ranjivosti.“ Na pitanje gde mogu da pogledam njene radove uživo, da li ih je moguće videti u njenom ateljeu, Jovanka se izvinjava uz objašnjenje da su njene slike bukvalno svuda sem u njenom ateljeu. „Raštrkane su po Grčkoj, Danskoj i Nemačkoj...“, objašnjava. I zaista jeste tako. Radovi Jovanke Stanojević zastupljeni su u brojnim privatnim i javnim kolekcijama u zemlji i u inostranstvu. Iza sebe danas ima popriličan broj zavidnih nagrada za bavljenje slikarstvom. No, nagradama, očigledno, pristupa kao i svemu ostalom – u skladu sa svojom istančanom umetničkom filozofijom. „Negde sam čula da cilj bavljenja umetnošću nije da se čovek obogati već da pro-

živi bogat život“, priča u razgovoru koji je nekako spontano prestao da bude formalni intervju. „BITI U MOGUĆNOSTI DA SVAKOGA DANA RADIŠ NEŠTO ŠTO STVARNO VOLIŠ VELIKI JE DEO USPEHA. Ali postoji još nešto osim te ispunjenosti. Uspeh u umetnosti je delom ispunjenost, delom konstantni napredak i razvoj, delom majstorstvo izvođenja, ali delom i samostalnost. Morate imati dovoljno za svoje potrebe (i umerene želje) da biste bili u mogućnosti da se posvetite svakodnevnom stvaranju i napredovanju.“ Još davno je odlučila da u načinu rada bude kampanjac. Život deli na periode stvaranja i one druge, u kojima živi kao sav normalan svet. Kada radi, mesecima ne izlazi iz ateljea. Ide do te granice da joj prijatelji donose hranu, svesni da se ona sama u svom naletu kreativnosti neće setiti da ode do prodavnice. „Kada se kroči u umetnost, sve postaje njen deo. U tome su čitavo biće, znanje koje se akumulira, iskustva koja te oblikuju, svet koji te okružuje...“, priča danas. „Slika je samo krajnji rezultat, kraj tog niza.“ Gotovo bez izuzetka, Jovanka radi na svakoj slici po nekoliko meseci. Kako kaže, vreme koje provede radeći na jednom delu u proseku varira od tri meseca do jedne godine. Na taj način, svaka slika je priča za sebe, iskustvo za sebe.

KREATIVNA GALERIJA

Početku rada na portretima velikog formata, a svi su uglavnom dosta veliki, u Jovankinom ateljeu uvek prethodi izrada fotografija. Sve modele koje reši da ovekoveči na platnu ona najpre pažljivo fotografiše u studiju, vodeći računa o dubini, svetlu, poruci fotografije, i o njenoj umetničkoj vrednosti

KREATIVNA GALERIJA

„NEKAD JE PRIČA KRATKA, A PONEKAD MORA DA BUDE MONUMENTALNA kako bi prenela pravu poruku“, naglašava. Dok govori o svom slikarstvu, i njen ton varira. Nekad zvuči kao da je ono apsolutno njeno i da njime vlada. U drugim trenucima, odaje utisak kao da u potpunosti pripada svom slikarstvu. „Iako iscrpljujuće, vreme pred platnom je neprocenljivo. Tad gradim nešto novo. Smenjuju se stvaranje, rušenje i ponovno građenje, sporo pomaljanje malih segmenata nečega za šta se sve vreme nadam da će biti bolje.“ Stanje svesti za vreme slikanja Jovanka najbolje opisuje citirajući Pola Sezana: „Kada si u slici, vidiš sve više i više stvari. Što duže gledaš, više vidiš.“ U istoriji umetnosti imamo mnogo primera umetnika koji su na jednoj slici mogli da rade godinama. Mnogi od njih, Leonardo da Vinči recimo, nisu se libili da priznaju da ne veruju u završetak rada na jednoj slici. Jovanka, na neki način, deli verovanje u to da slika nikad nije zaista gotova. „Kroz slikanje pojašnjavam sebi svet. I nastavljam da tražim“, priča. „Slikanje vidim kao večitu potragu.“ Relativno sitne građe, mladolika, plave kose i modernog stilskog pravca u odevanju, Jovanka ume poprilično da šokira one koji su se s njenim radom upoznali pre nego sa njom. Zbog veličine i snage slika, često čuje komentar da „slika kao muško“. Ali već se navikla na to. „Poistovećujem to sa čitanjem knjige“, priča Jovanka. „Čitalac uvek vizuelizuje likove, ali i samog autora, vođen opisima u tekstu i sopstvenom projekcijom. Isto je i sa slikama. Gledaoci zamišljaju osobu koja slike stvara po osećanju koje dati rad u njima izaziva.“ STATUS SAMOSTALNOG UMETNIKA IMA OD 2006. GODINE, a od 2008. predaje na Fakultetu za umetnost i dizajn. Naravno, predavanje na fakultetu pokazalo se kao drugačija avantura od onih na koje je navikla boreći se ispred platna – što sa celim svetom, što sama sa sobom. Sa studentima stvari stoje nešto drugačije. „Pred sobom svake godine vidim iste one znanja gladne, talentovane klince pune snova i velikih planova kakvi smo bili moje kolege i ja pre deset godina“, priča Jovanka i dodaje da studentima pre svega želi da prenese strast prema umetnosti. Smatra da je to najvažnije jer, na kraju krajeva, oni treba da izrastu u strastvene, slobodne kreativne mlade ljude koji će po-

merati granice i menjati oblik umetnosti kakav su nasledili. „Trudim se da ih ohrabrim da bez okova konvencija gledaju na svet, da ga preispituju, da nalaze lepotu i umetnost na neočekivanim mestima, da se prepuste istraživanju svojih ideja, emocija, sumnji, strahova i nađu način da ih predstave i projektuju na delo, na publiku.“ Iako je svoj talenat tokom godina slikanja potvrdila na samostalnim i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu, Jovanka vrlo dobro pamti vreme u kom je bila „nova“ među velikim likovnim igračima. „SEĆAM SE SVAKOG ODLASKA NA OTVARANJE I NADANJA USPUT da će moji portreti samo biti dovoljno dobri da stoje uz sve ostale slike“, priseća se danas. „Svaki put je isto, bez obzira na sve što sam postigla. Pretpostavljam da je većina umetnika takva. Provedete toliko vremena u samoći, preispitivanju i u razmišljanju. Sami ste sa svojim slikama sve to vreme. Onda, odjednom, sve je gotovo i treba da pokažete svoj rad, nemajući pojma o stvarnoj vrednosti te novostvorene umetnosti. Zapravo, nemate pojma šta je napolju.“ Na pitanje „Kako biste definisali kreativni proces?“, većina bi rekla da je to nešto spontano i intuitivno. Sigurno, bilo bi reči i o trenutku nadahnuća kao ključnom faktoru. Oni koji su deo nekog velikog sistema u kom se bave svojim kreativnim radom, rekli bi kako je inspiracija za amatere. Profesionalac sedne i stvara – kad god. Jovankin pristup, sa treće strane, znatno je više eteričan. „Kada se osvrnem oko sebe, zadivljena sam prirodom u svim njenim manifestacijama, svim tim vizuelnim senzacijama“, priča na ovu temu. „Vođena idejom, umetnička forma se oblikuje, i rad se sam po sebi akumulira – stvara se drugi svet u koji posmatrač treba da kroči. Moja umetnost je mnogo više o mom odnosu prema stvarnosti nego poruka publici. Ono što ja pokušavam jeste da omogućim posmatraču da vidi svet kroz moje oči, na trenutak, da mu pružim novu perspektivu.“ To nikako nije mala stvar; naročito ako znamo da je svaka promena ugla posmatranja određene stvarnosti ujedno i šansa za promenu mišljenja o njoj samoj, ali i o ko zna čemu sve još. Umetnost upravo tome i služi, zar ne? Da dirne i produhovi. To što ima moć da ulepša ne samo dan već neretko i čitav život onima koji se njome mudro okruže, u druženju sa umetnošću uglavnom dođe kao čist bonus. ®

EKSKLUZIVNA KOLUMNA

Piše

Ser Ričard Brenson

EKSKLUZIVNO ZA ORIGINAL

KAKO DA PRIDOBIJETE SVOJU SKEPTIČNU PORODICU Kad god mi na pamet padne neka ideja, prvo je razmotrim sa porodicom. Pomaže da o svojim planovima razgovarate sa ljudima kojima je veoma stalo do vas, jer će oni biti iskreni prema vama i uvek će im vaš interes biti na prvom mestu. Znate da će biti tu za vas bilo da treba da vam „bace kosku“ nakon što zaključite svoj prvi posao, ili da vam ponude rame za plakanje prilikom prvog neuspeha. Ali činjenica da su oni uvek u vašem uglu ne znači da neće gajiti izvesnu rezervu prema vašoj odluci da postanete preduzetnik

MI PREDUZETNICI ČESTO MORAMO DA SE BORIMO PROTIV NERAZUMEVANJA. Članovi porodice koji možda imaju vrlo visoko mišljenje o vama ponekad nemaju nikakav problem da kažu da ne podržavaju vaše snove, jer su rizici jednostavno preveliki. Ali to je okej! Samo morate da verujete u sebe. Kad god mi na pamet padne neka ideja, prvo je razmotrim sa porodicom. Pomaže da o svojim planovima razgovarate sa ljudima kojima je veoma stalo do vas, jer će oni biti iskreni prema vama, i uvek će im vaš interes biti na prvom mestu. Znate da će biti tu za vas bilo da treba da vam „bace kosku“ nakon što zaključite svoj prvi posao, ili da vam ponude rame za plakanje prilikom prvog neuspeha. Ali činjenica da su oni uvek u vašem uglu ne znači da neće gajiti izvesnu rezervu prema vašoj odluci da postanete preduzetnik. Ako shvatite da vaši rođaci ne podržavaju ideju da započnete neki biznis, prvo probajte da ne budete uvređeni. Postavite situaciju skroz drugačije: da biste ubedili potencijalne investitore da vaša kompanija može da vredi, treba vam jak i jasan pič – i to je upravo način kako ćete promeniti mišljenje članova vaše porodice. Predstavite im

ideju bez pozivanja na emotivne veze. Umesto toga, metodično pređite ceo biznis plan sa njima i podelite svoju preduzetničku viziju. NAKON ŠTO STE PREDSTAVILI SVOJE IDEJE, vreme je da slušate. Koristite opaske svojih rođaka kako biste pronašli manjkavosti u planu i poboljšali ceo koncept. Iskoristite svaki korisni savet koji dobijete od njih, pažljivo razmotrite njihove primedbe, i budite strpljivi i razumni kada im budete odgovarali. Ako i dalje sumnjaju u vas, zapitajte se: „Imam li ja veru u svoju viziju, ideju i u samog sebe?“ Ako je odgovor pozitivan, onda je najvažniji savet koji mogu da podelim s vama onaj koji sam dao mnogim mladim preduzetnicima: Baš te briga, samo uradi to. Ako budete držali do svoje ideje, videćete i da će vas porodica poštovati, a na kraju će vas i podržati. Ja sam imao sreće – u mojoj porodici je uvek bujao preduzetnički duh i entuzijazam. Moj otac je uvek pravio razne stvari sopstvenim rukama, dok je mama skoro svakog dana imala neku novu ideju za biznis. Od ranog detinjstva znao sam da želim da budem neko ko kreira stvari kada porastem, i bio sam uveren da mogu da uradim sve na šta se namerim. U stvari, neka od mojih najranijih sećanja odnose se upravo na ispunjavanje izazova koje je moja porodica stavila pred mene. Kada sam imao pet godina, primera radi, moja tetka Džojs kladila se sa mnom u deset šilinga da neću naučiti da plivam pre nego što se za-

AKO I DALJE SUMNJAJU U VAS, ZAPITAJTE SE: „IMAM LI JA VERU U SVOJU VIZIJU, IDEJU I U SAMOG SEBE?“ AKO JE ODGOVOR POZITIVAN, ONDA JE NAJVAŽNIJI SAVET KOJI MOGU DA PODELIM S VAMA ONAJ KOJI SAM DAO MNOGIM MLADIM PREDUZETNICIMA: BAŠ TE BRIGA, SAMO URADI TO

NAKON ŠTO STE PREDSTAVILI SVOJE IDEJE, VREME JE DA SLUŠATE. KORISTITE OPASKE SVOJIH ROĐAKA KAKO BISTE PRONAŠLI MANJKAVOSTI U PLANU I POBOLJŠALI CEO KONCEPT. ISKORISTITE SVAKI KORISNI SAVET KOJI DOBIJETE OD NJIH, PAŽLJIVO RAZMOTRITE NJIHOVE PRIMEDBE, I BUDITE STRPLJIVI I RAZUMNI KADA IM BUDETE ODGOVARALI vrši porodično kampovanje (naučio sam). Kada mi je bilo 11, moja mama me je izazvala da sam vozim bicikl od Šemli Grina do Bornmuta, putovanje od sedamdesetak kilometara duž engleskog krajolika (uradio sam i to). Dok sam postao tinejdžer, u mene je već bio usađen preduzetnički duh, i počinjao sam sa biznisima koji nisu imali previše izgleda na uspeh, kao što je bilo sađenje božićnog drveća. Ali imao sam mnogo sreće što su moji roditelji „instalirali“ taj duh u mene, i pokušao sam to da prenesem i svojoj deci, da ne pominjem članove timova u Virginu. Nije, naravno, svako te sreće. Kada je on bio dečak, moj otac Ted bio je opčinjen istorijom i prirodom, i želeo je da postane arheolog. Njegov otac, sudija višeg suda, želeo je da ga sin nasledi u branši. Studiranje prava bila je porodična tradicija Brensona, tako da je, ne bez žaljenja, moj otac otišao na Kembridž i postao advokat. Kada je bio red na mene da odlučim čime želim da se bavim, znao sam da nema šanse da i ja studiram pravo. Porodica me je podržavala, ali sam se oslanjao i na mnoge druge ljude. Moj najbolji prijatelj Nik bio je sve vreme uz mene kada smo osnovali magazin Student i ušli u posao sa pločama sa Virginom. Od početka pa do danas, nebrojeni ljudi su mi pomogli. Iznad svega, nemojte da se zanosite i da dozvolite da vas prevari mit usamljenog genija – veoma je retko da bilo ko uradi nešto veliko potpuno sam. Imajte na umu da ljudi kojima se obraćate ne moraju nužno da budu članovi vaše najuže porodice. Ja Virgin nazivam porodičnim biznisom jer nas vrednosti koje delimo povezuju veoma blisko. Stvorite sopstvenu mrežu porodice, prijatelja i kolega, i vaš će biznis imati mnogo veće šanse da uspe. ®

INTERVJU

MARKO JANKETIÄ&#x2020;

INTERVJU

NEKAD SU MLADI LJUDI RANIJE ODRASTALI Marko je, zapravo, čovek od koga svi možemo dosta toga da naučimo. Iako danas već niko ne sumnja niti u talenat Marka Janketića niti u to da je ispred njega blistava karijera budućeg barda, nije uvek bilo tako. Pre svega, kao sin poznatog glumca Miše Janketića morao je da izađe na kraj sa raznim pričama koje je slušao o sebi. Ali to se, nekako, moglo i očekivati. S druge strane, pehovi koji su možda čak i obeležili početak njegovog profesionalnog bavljenja glumom, mnoge bi odvratili od glumačkog poziva. Ne i njega. Ni u trenucima padova, kriza i odbijanja, „Janketi“, kako ga kolege neretko zovu, nikad nije na pamet palo da odustane od voljenog poziva

Razgovarala Miljana Nešković

Fotografije Igor Pavićević

INTERVJU

ARKO JANKETIĆ živi u blizini naše redakcije. Dakle, njegov omiljeni kafić ujedno je i naš omiljeni kafić. Nije bilo mnogo dileme oko toga gde ćemo se naći radi intervjua za Original. Tajming je, takođe, bio prilično dobar jer smo imali dosta povoda za razgovor. Sezonu koja se približava kraju u njegovoj karijeri obeležile su serije, zapažene pozorišne role i nagrade; a umetnički uspesi uvek su dobar šlagvort za konstruktivne priče. Marko je, zapravo, čovek od koga svi možemo dosta toga da naučimo. Iako danas već niko ne sumnja niti u talenat Marka Janketića niti u to da je ispred njega blistava karijera budućeg barda, nije uvek bilo tako. Pre svega, kao sin poznatog glumca Miše Janketića morao je da izađe na kraj sa raznim pričama koje je slušao o sebi. Ali to se, nekako, moglo i očekivati. S druge strane, pehovi koji su možda čak i obeležili početak njegovog profesionalnog bavljenja glumom, mnoge bi odvratili od glumačkog poziva. Ne i njega. Ni u trenucima padova, kriza i odbijanja, „Janketi“, kako ga kolege neretko zovu, nikad nije na pamet palo da odustane od voljenog poziva.

U Holivudu je aktuelna diskriminacija starijih. Glumački asovi grlato se bune protiv surovosti prema srednjim i poznim godinama, i protiv toga što sjajni glumci (a posebno glumice) dobijaju sve manje uloga kako sazrevaju po godinama. U Srbiji kao da je obrnuto. Do pedesete te maltene smatraju

„mladom nadom glumišta“, a „ozbiljno počnu da te shvataju tek kad pređeš 70“. Ti imaš trideset i kusur godina, a isto toliko i uloga iza sebe. Dokle ti misliš da budeš mlada nada?

To jeste kod nas malo pomereno. Nedavno sam, na primer, na festivalima u Jagodini i u Šapcu dobio nagrade za najboljeg mladog glumca. Onda mi je kolega poslao poruku: „Ako je Lepomir Ivković mogao u 39. godini da dobije nagradu za mladog glumca, možeš i ti u 33.“ Bane Trifunović je pre neku godinu dobio istu tu nagradu. No, nagrada je nagrada. Svakako sam ih prihvatio kao nešto što je čast. I povrh svega, dosta si mladolik. Čovek bi pomislio da si tu negde – dvadeset i kusur.

Uglavnom tako kažu. Inače, u glumi si

mlad onoliko koliko izgledaš mlado. Tako i ja još igram mladiće, iako sam ušao u četvrtu deceniju života. Ako možeš da igraš dečka od dvadeset godina i da to „pije vodu“, ti možeš da imaš i 50 godina. Igraš ono što tvom glumačkom habitusu pripada, obično te za takve uloge i biraju. Kao glumac se boriš protiv toga svojim talentom, radom; nastojiš da proširiš svoj dijapazon i da ostvariš raznovrsne uloge u kojima možeš da se izraziš. Pored brojnih filmskih uloga, izbrojali smo da trenutno igraš u devet različitih naslova po beogradskim pozorištima. Nekako se, bar po nagradama, izdvajaju „Razbijeni krčag“ i „Klaustrofobična komedija“, nova postavka antologijske predstave po tekstu Duška Kovačevića u kojoj je svojevremeno igrao i tvoj otac. Bliži se

INTERVJU

Od te generacije nisam zakačio mnogo. Bata Stojković, Stevo Žigon, Josif Tatić, Pera Kralj... Svi su oni pokojni sada, nikad neću moći da zaigram sa njima i žao mi je danas zbog toga. Sve sam njih gledao u pozorištu kao momak i divio im se dok sam studirao glumu. Sa Đuzom sam snimio jedan TV film – „Bez stepenika“. Imao sam tu sreću. Mogućnost da sarađujem sa njim bila je velika čast za mene. On je bio divan čovek, i naravno, divan glumac Kao dete iz porodice dramskih umetnika imao si priliku da zakačiš i prethodnu generaciju bardova koje si maločas pomenuo. Koliko je veliki generacijski jaz između vas i njih?

kraj sezone, kakvi su utisci?

Sa „Klaustrofobičnom komedijom“ i sa „Razbijenim krčagom“ smo obišli stvarno sve festivale u zemlji i u regionu. Obe predstave su nam vrlo značajne. Da li je postojala trema zbog „Klaustrofobične komedije“?

Pre trideset godina, kad je „Klaustrofobična komedija“ prvi put postavljena, Miša Janketić je igrao Jagošu Kraja, kog sada igra Zoran Cvijanović. Vuleta milicionera, kog igram ja, igrao je pokojni Danilo Lazović, a lik Odžačara kog igra Ljuba Bandović, tumačio je Danilo Bata Stojković. Dobili su silne nagrade, svi do jednog. Veliki je pritisak bio na nama pred premijeru te predstave, baš zbog toga što je prva postavka bila toliko kultna. Ipak, dobro je sve prošlo. Igramo je uvek pred punom salom i uvek se za nju traži karta više. To je velika satisfakcija za sve nas.

Nekada su glumci bili ozbiljniji, ranije su postajali zreli. Nove generacije glumaca nisu takve. Moguće je da je to doživljavanje „mladih glumaca“ pomalo i generacijska stvar. Kad sam bio mali, bilo mi je zabranjeno da sedim sa glumcima. Moj otac nije dozvoljavao da se kao dete vucaram po bifeima. Posećivao sam pozorište često, gledao sam predstave, ali nisam baš često sedeo sa glumcima. Tada mladi glumci nisu baš mogli da sede sa prvacima i sa ozbiljnim glumcima. Morao si da zaslužiš tu privilegiju da sedneš i porazgovaraš sa nekim od velikana glumišta. Stariji glumci uvek su negovali nove generacije, pomagali mladim glumcima, savetovali ih... Ali nisi baš mogao da se družiš sa njima kad i kako hoćeš. Nekad te pozovu, kad zaslužiš... To je tako bilo. Od te generacije nisam zakačio mnogo. Bata Stojković, Stevo Žigon, Josif Tatić, Pera Kralj... Svi su oni pokojni sada, nikad neću moći da zaigram sa njima i žao mi je danas zbog toga. Sve sam njih gledao u pozorištu kao momak i divio im se dok sam studirao glumu. Sa Ðuzom sam snimio jedan TV film – „Bez stepenika“. Imao sam tu sreću.

Mogućnost da sarađujem sa njim bila je velika čast za mene. On je bio divan čovek, i naravno, divan glumac. Smeta ti malo ta nezrelost kod novih generacija u odnosu na staru gardu?

Generalno, nekad su ljudi ranije odrastali. Makar je moj utisak da su nekad ljudi brže postajali ozbiljni. Uzmi samo 1914. godinu kad su, tada maloletni, Gavrilo Princip i Nedeljko Čabrinović napravili prevrat ubivši prestolonaslednika i izazvali tektonska pomeranja u evropskoj i svetskoj politici. Gavrilo Princip je imao 19 godina, što su tada bile godine u kojima bi vas smatrali maloletnikom. Ipak, njihova uverenja su bila čvrsta, oni su bili formirani i spremni ljudi sa 19 godina. Ako govorimo o novim generacijama... Smeta mi kako nas profesori na fakultetu tretiraju, ali i kako mi sebe tretiramo. Kad upišeš fakultet, odlaziš tamo kao neko ko je odrastao čovek. Punoletan si. Odgovaraš za sebe. Samostalno si doneo odluku da studiraš to što si počeo da studiraš – bar bi trebalo da je tako. Ipak, studenti se danas ponašaju kao da su i dalje srednjoškolci. I ja sam se isto tako ponašao. A to nije normalno. Dosta sam se borio protiv toga u sebi. Mislim da je vrlo važno za mladog čoveka da sebe doživi kao mladu ali odgovornu osobu koja je došla na fakultet zato što ne-

INTERVJU

čim želi profesionalno da se bavi. Kako si se ti osamostalio?

Imao sam tu sreću da je otac mogao da mi pomogne da završim fakultet u drugom gradu. Ja sam završio glumu u Novom Sadu – što je bilo vrlo značajno za moje osamostaljivanje. Živeo sam sâm četiri godine. Stekao sam tada navike koje sigurno ne bih stekao da sam ostao da živim u Beogradu sa roditeljima. U Srbiji je pitanje sazrevanja u velikoj meri i pitanje opšteg standarda. Ljudi, dešava se, završe fakultete pa i dalje ne mogu da se osamostale, jer ne mogu da se zaposle. U zapadnim zemljama je normalno da mladi ljudi odu od kuće odmah po završetku srednje škole, da studiraju i rade paralelno za neki svoj džeparac. Ovde ljudi nemaju baš tu mogućnost. Pored toga što si, kako se to kaže, kulturni radnik, moglo bi se reći i da si popriličan fan kulture. Šta ti najviše bode oči u odnosu države i društva prema kulturi?

Pre svega, ima mnogo akademija za zemlju sa ovako malo pozorišnih, filmskih, televizijskih i drugih projekata. Naše tržište je sada malo, ne može da se poredi sa tržištem iz vremena SFRJ. Ipak, mi godišnje proizvedemo više od sto glumaca na srpskom govornom području. Tako dolazimo u situaciju da veliki broj ljudi potroši četiri godine na studije glume, a da glumom uopšte ne dobije šansu da se bavi. Takođe, mnogi danas kao da ne shvataju da kultura nije pozorište, opera, izložba ili, ne znam, folklor... Kultura je pitanje stanja svesti, identiteta, navika, odnosa prema životu, etičkih principa... Zbog toga su prosveta i kultura grane društva koje nikad ne mogu donositi instant profit. Dobar plan za kulturu jedne države svoje prve rezultate počne da daje tek kroz 15 ili 20 godina. Nove generacije odnegovane na toj kulturi, vidljive plodove daju kad stasaju kroz svoj način života, toleranciju, odnos prema državi... Nažalost, danas imamo čitavu jednu generaciju koja ne konzumira kulturne sadržaje, jer nema tu naviku. I to je poražavajuće. Glumu si uspeo da upišeš tek iz trećeg puta. Kao sin dvoje velikih umetnika, pretpostavljam da si osećao i neku vrstu pritiska. Po

Glumac je uvek njegova poslednja uloga, naročito ako je mlad. Meni se desio taj gaf sa predstavom „Prljave ruke“. Dobio sam glavnu ulogu u tom vrlo ozbiljnom komadu Žan Pola Sartra. Istu ulogu je nekad igrao moj otac u JDP-u, u režiji Bore Draškovića, u tandemu sa Ljubom Tadićem. Nagrađen je za nju, naravno. Na neki način, to je jedna od uloga koje su profilisale mog oca kao ozbiljnog glumca i omogućile mu kasnije da napreduje. Onda sam ja dobio istu tu ulogu, ali na sceni Ateljea 212. Bila je 2008/09, tek što sam diplomirao. Igrao sam to sa Borisom Isakovićem. Predstava je bila debakl

čemu pamtiš taj period pokušaja?

Na početku sigurno da je postojala neka vrsta pritiska. Sećam se, drugi put kad sam bio na polaganju, primetio sam tu i jednu ženu. Došla je da podrži svoje dete, bila je nečija majka. Sve u svemu, ona je čitala spisak naših imena i zastala je na mom imenu. „Marko Janketić! Ko je to?“, upitala je onako pred svim kandidatima. Ja, šta ću, javim se. „Je l‘ vama dođe nešto Miša Janketić?“ Ne mogu da lažem, kažem da mi je on otac. „Ah... Onda vi nećete imati problema!“ Užasno sam se osećao kad je to rekla. Bilo je neprijatno. Kad nisam prošao, osećanja su u meni bila podeljena. Bilo mi je krivo što nisam upisao glumu, ali mi je i

bilo drago zbog te njene opaske koja je time demantovana. To je bilo drugo polaganje prijemnog za glumu. Šta je bilo prvi put?

Prvi put sam bio kod pokojnog Vlade Jevtovića, stvarno jednog od najboljih profesora na Akademiji koji je dosta vrhunskih glumaca i glumica pustio u umetnički etar. Ali pao sam. Odmah sam počeo da se spremam za sledeću godinu. Nije bilo govora da odustanem. Kako si se osećao kad si prvi put pao? Šta si radio tokom tih godinu dana?

Žao mi je bilo. Maštao sam da budem

INTERVJU

menu sam porastao dobrih sedam ili osam centimetara. Nisam ni sada nešto visok, ali sam viši nego tad. Vlada je uvek na klasu primao neke, onako, formirane muškarce. Imali bi uvek i bradu i sve. Dobro, mogao si da prođeš makar na osnovu dečačkog glumačkog iskustva. Kao dete si igrao u zapaženoj predstavi „Bašta sljezove boje“, i u filmu „Tri palme za dve bitange i ribicu“. To je fina kilometraža.

glumac... Ali nekako se privikneš. Godinu dana sam radio kod strica u stolarskoj radionici. Ja sam inače završio školu za dizajn nameštaja. Tih godinu dana pravio sam nameštaj. I spremao sam se za sledeći prijemni. Te godine je moj otac primao na klasu na novosadskoj Akademiji. On je radio u Novom Sadu kao profesor. Bilo mi je glupo da idem na polaganje kod oca. Kasnije, kad sam iz trećeg puta primljen kod Borisa Isakovića na Akademiju u Novom Sadu, opet su govorili: „Eto, primljen je jer mu je tata tamo.“ Na početku je sigurno bilo teško. Trudio sam se da budem što bolji, delom i zbog toga što su me ljudi uglavnom posmatrali kroz prizmu mojih roditelja, što je potpuno prirodno. Nikad nisam krio čiji sam sin. Oduvek sam bio ponosan na svoje roditelje. Kako sam stasavao na Akademiji, sticao sam sigurnost. Zatim, kad sam diplomirao, počeo da radim, krenule su kritike i pohvale od kolega. Moje samopouzdanje je lagano raslo i s vremenom sam se oslobodio tog grča zbog visokih očekivanja. Sada više ne razmišljam o tome. Jesi li saznao zašto nisi prošao kod profesora Vlade Jevtovića?

Igrom slučaja sam saznao. Vlada Jevtović je posle tog mog padanja, na nekoj večeri sreo mog oca. Miša ga je pitao u čemu je problem, zanimalo ga je zašto nisam prošao. Ja sam se tada uveliko pripremao za upis sledeće godine. „Mali ima harizmu, zanimljivo izgleda“, rekao je Vlada. „Ali, Mišo, on izgleda kao dečak od 14 godina. Njemu glas mutira. Još nije ni iždžigljao.“ I bio je u pravu. Imao sam 19 godina, ali ljudi jesu mislili da imam 14. U međuvre-

Da. Film „Tri palme za dve bitange i ribicu“ bio je diplomski film Raše Andrića, a „Bašta“ je bila vrlo uspešna predstava na večernjem pozorištu, kao i na dečjem. Kasnije se našla i na Sterijinom pozorju u ravnopravnoj selekciji sa profesionalnim predstavama. Kad smo pripremali „Baštu sljezove boje“, imao sam 12 godina, a na filmu „Tri palme“ počeli smo da radimo godinu dana kasnije – kad sam imao 13. Stvarno? Izgledao si kao dete od, na primer, osam.

Pa o tome ja sve vreme govorim! Izgledao sam kao dete. Ali dobro, makar ću se dugo voditi kao mladi glumac. Nešto kasnije, kao formiranom glumcu, u komadima „Naši sinovi“ i „Prljave ruke“ zapadalo ti je da igraš i uloge koje je nekad igrao tvoj otac. Kako si to preživeo?

Glumac je uvek njegova poslednja uloga, naročito ako je mlad. Meni se desio taj gaf sa predstavom „Prljave ruke“. Dobio sam glavnu ulogu u tom vrlo ozbiljnom komadu Žan Pola Sartra – „Prljave ruke“. Istu ulogu je nekad igrao moj otac u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u režiji Bore Draškovića, u tandemu sa Ljubom Tadićem. Nagrađen je za nju, naravno. Na neki način, to je jedna od uloga koje su profilisale mog oca kao ozbiljnog glumca i omogućile mu kasnije da napreduje. Onda sam ja dobio istu tu ulogu, ali na sceni Ateljea 212. Bila je 2008/09, tek što sam diplomirao. Igrao sam to sa Borisom Isakovićem. Predstava je bila debakl. Posle toga godinu dana ništa nisam radio. Zašto je bila loša?

Jednostavno je bila stvarno loša predstava, i ja sam napravio lošu ulogu. Imala

je sve preduslove da bude vrhunska. Podela je bila dobra, ozbiljni su bili glumci i glumice, a Nikita Milivojević je ozbiljan i veliki reditelj. Komad je sam po sebi genijalan. Tu je bila i ta velika scena Ateljea 212. Dakle, predstava je imala sve uslove da bude fantastična. Ali nije bila. Dešava se i obrnuto. Nekad se dogodi sjajna predstava, iako je reč o takozvanom projektu visokog rizika – sa tekstom koji nije dramaturški dobar, sa neiskusnim rediteljem i rizičnom podelom. I godinu dana nisi radio?

Više od godinu dana me niko nije zvao da radim. To ti prilično ubije samopouzdanje. Treba dosta da radiš na sebi da bi prebrodio takav period. Povrh svega, nemaš ni prihode. Kako si spojio kraj s krajem tada?

Snalazio sam se. Igrao sam u dečjem pozorištu, „nahovao“ sam crtane filmove, roditelji su mi pomagali. Generalno gledano, užasno je teško naći svoj put i osamostaliti se kao glumac. Pritom, ni naše zarade nisu naročito visoke u Srbiji. Vrlo mali procenat naših glumaca ima dovoljno za malo bolji život, da može da putuje i da bude opušten. Kako si se vratio u igru? Bukvalno si tada „vraćen na početna podešavanja“.

Tako je. Godinu dana ništa nisam radio. Onda je krenulo sve iz početka. Prvo sam dobijao male uloge, i vraćao sam se polako. Iznova sam sve gradio, korak po korak, i vratio sam se. Posle tog debakla, mnogo sam opreznije birao svaku ulogu. Očigledno, baš voliš svoj poziv čim odustajanje nikad nisi ni stavljao pred sebe kao opciju. Jesi li se odmah, sa tim svojim detinjim ulogama, zaljubio u glumu?

Tad mi je ušla voda u uši i rešio sam da pokušam da budem glumac. Sećam se tog osećaja koji sam imao dok sam igrao svoju prvu predstavu. Premijera, pretpremijera... Bilo je čarobno. Dopala mi se ta igra. Znaš, pozorište je igra na sceni. Kao deca kad se igraju, pa se zaigraju u punom uverenju da je to što rade istina. Dobri glumci se sa punim uverenjem isto tako igraju na sceni. Večita deca! Ta esencija života na sceni je naša prava satisfakcija – ono što te održava. ®

DOBRA PRIČA IZ SRBIJE

Put kroz drugu galaksiju

DOBRO DOŠLI U HELLION Ljubitelje igara obradovaće vest da tim ljudi iz Srbije pravi prvu multiplayer survival igru sa ovih prostora. Momci iz studija Zero Gravity u Beogradu trenutno rade na igri „Hellion“ koja će biti dostupna pred kraj godine, a Branislav Trajković, Marko Smiljanić i Miroslav Mićević proveli su nas kroz svoj radni prostor i ekskluzivno za Original otkrili šta očekuju od ovog projekta

Piše Sofija Šajnović

1P 2P 3P 4P 5P 6P ˇ ˇ ˇ ˇ ˇ ˇ

DOBRA PRIČA IZ SRBIJE

amislite da ste hiljadama svetlosnih godina udaljeni od Zemlje. U potpuno novom neistraženom solarnom sistemu. Budite se unutar svemirskog broda okruženi nepoznatim. Shvatate gde se nalazite i da ćete biti primorani da se borite za opstanak u novom svetu. Niste sami, ali treba pažljivo odabrati tim. To je svet gde živiš ili umireš, samo je važno kakav ćeš izbor napraviti. Tada kreće uzbuđenje i avantura. Posebna odela, kacige, kiseonik, zalihe goriva i oružje samo su neke od stvari bez kojih nije moguće opstati u „Hellionu“. Branislav Trajković i Marko Smiljanić okupili su sjajan tim koji od avgusta prošle godine radi na izradi prve multiplayer space survival igre u Srbiji za Windows PC. Ali idemo redom. Ideja za ovu igru koja danas nosi naziv „Hellion“ nastala je nekoliko godina pre 2015. „Marko, koji je danas kreativni direktor u kompaniji Zero Gravity, i ja upoznali smo se još 2013. igrajući onlajn igre na internetu. Nisam ni znao kako čovek izgleda dok se nakon par meseci nismo upoznali“, priča Branislav Trajković, izvršni direktor kompanije Zero Gravity. Obojica su igrali tada aktuelne igre preživljavanja i bili, kako sami kažu, „zaluđenici za svemir“, kao što su i danas. Marko je bio taj koji je došao na ideju da napravi svoju igru, a Branislav ga je sa oduševljenjem podržao. „Igrao sam 2D igru FTL: Faster than light, gde imaš ekipu na svemirskom brodu koju kontrolišeš, i u tom momentu to je bila super igra. Međutim, posle nekog vremena poželeo sam nešto malo kompleksnije. Kada sam shvatio da ne postoji ništa što ispunjava moje kriterijume, palo mi je na pamet da pokušam sam da napravim igru. I tako je sve krenulo“, objašnjava Marko. Na početku nije bilo lako. I pored velike želje koju su imali, nedostajao je novac. Prvo su iznajmili stan gde su napravili studio, zatim nabavili opremu i počeli sa radom. Mnogima se svidela ideja za projekat, pa su odlučili da je podrže iako nije bilo dovoljno sredstava. „Dosta njih je dolazilo u studio posle posla da rade sa nama na igri, i to bukvalno za pljeskavicu, jer im je cela ideja bila zanimljiva“, navode ovi strastveni gejmeri. Situacija

Znamo da je ovo vrlo ambiciozan projekat. Ima tu još mnogo izazova i stvari koje treba da rešimo, ali nas pokreću entuzijazam i strast koju imamo prema igrama, i zato vredno radimo

DOBRA PRIČA IZ SRBIJE

Problem je što gejming industrija sve više raste, a da ljudi to i ne znaju. Kadar koji bi radio u ovoj industriji skoro da ne postoji. Odnosno ima ga vrlo malo, a usmerenje u sistemu obrazovanja da se ti kadrovi formiraju zapravo i ne postoji

se menja onog trenutka kada pronalaze investitora. Iako je bilo neočekivano i nimalo lako, oni postaju startap. Od iznajmljenog stana do kvalitetno opremljenog studija stigli su zahvaljujući entuzijazmu za koji smatraju da je njihova „pokretačka snaga“. „Ovde postoji jedno pravilo – svi zaposleni moraju biti hardcore gejmeri“, kaže Branislav Trajković. IGRU KAKVU ONI TRENUTNO PRAVE NA SVETSKOM NIVOU rade timovi od nekoliko stotina ljudi, i to godinama. „U našem timu trenutno ima 30 zaposlenih i sve što je do sada urađeno, osim produkcije zvuka, urađeno je u studiju Zero Gravity“, objašnjavaju oni. U kompaniji planiraju da „Hellion“ plasiraju na tržište u fazama. „Prva faza znači da je igra igriva, samo što nema ubačen sav sadržaj. Ali ima platformu gde ljudi mogu da se igraju“, ističe izvršni direktor i dodaje da je u proteklih par godina to postala praksa kod malih nezavisnih studija kao što je njihov. U planu im je da do kraja ove godine izbace igru u prvoj, ranoj fazi, a da u narednih četiri-pet godina završe ceo projekat. „Rane faze igara prodaju se upola jeftinije nego finalni proizvod. Mi kupcima nudimo igru koja je jeftinija i svaku narednu nadogradnju dobijaju besplatno, a oni kupovinom te rane faze podržavaju naš projekat“, objašnjava Branislav. Miroslav Mićević, osoba zadužena za razvoj kompanije u budućnosti, ističe da je posebno važno videti povratnu reakciju igrača i da je to jedan od razloga zašto su se odlučili za taj takozvani early access pristup. „Cilj nam je da zajedno sa igračima

napravimo igru koja će odgovarati i njima, a i nama“, objašnjava on. IGRA „HELLION“ BIĆE DOSTUPNA PRE SVEGA NA PC-ju, a u planu je i prebacivanje na druge platforme. „Lakše je uraditi prvo verziju za kompjutere nego odjednom raditi i verziju za, na primer, Sony i XBox“, navodi Marko Smiljanić. Dok Miroslav Mićević dodaje da se „uglavnom i ide tim redom, osim ako nisu u pitanju veliki studiji koji sebi mogu da priušte da rade paralelno za više platformi“. Igra će biti dostupna preko otvorenih servera, a za sada je u planu da bude oko 100 igrača po serveru. „Nama je tržište globalno, a ciljna grupa su nam pre svega hardcore gejmeri“, objašnjavaju momci. Kao i većina survival igara, i ova je koncipirana tako da se igračima daje prostor za igru, a na njima je da izaberu način na koji će to učiniti. „Ovde ne postoje misije, niti ciljevi. Igra se odvija u svemiru gde je igrač izložen određenim problemima sa kojima mora da se izbori. Za ‚Hellion‘ je zanimljivo što, recimo, ukoliko želite da upravljate velikim brodovima, potrebna vam je velika posada, a da biste napravili posadu, morate da se upoznate sa drugim igračima. Ovde postoji operativni momenat, a sa druge strane i fajterski momenat, što igru čini uzbudljivom“, priča Miroslav. Na igračima je da izaberu da li će sarađivati sa ostalima ili će se boriti protiv njih u potrazi za svojim mestom u tom potpuno novom solarnom sistemu. Igrajući ‚Hellion‘ suočićete se sa ekstremnim temperaturama, smrtonosnom radijacijom i nedostatkom resursa kao što su vazduh, voda, hrana i oprema

DOBRA PRIČA IZ SRBIJE

neophodna za opstanak u svemiru. Još jedna od karakteristika ove igrice je FPS. A razlog za to je, kako objašnjavaju momci iz studija Zero Gravity, potreba da se igrač oseti kao da je u samoj igri, a to je jedino moguće iz prvog lica. „Još jedan od razloga je i tehnički aspekt. Veći deo igre se dešava unutar brodova, a to su sve skučeni prostori i ako bismo izbacili kameru, to više ne bi bilo pregledno“, navodi Marko, kreativni direktor kompanije. KADA JE REČ O NAZIVU IGRE, ON JE NASTAO SASVIM SLUČAJNO. Koncept artista u timu je nacrtao planetu i znak na kom piše „Welcome to Hellion“, a ostatak tima se jednoglasno složio da se igra nazove upravo „Hellion“, ne znajući šta to zapravo znači. „Taj naziv nam je bio vrlo interesantan, tek smo kasnije otkrili da ‚hellion‘ u prevodu znači: nemirno ili nevaljalo dete“, objašnjava Miroslav Mićević, biznis developer u kompaniji. Zanimljivo je da u timu nema nijedne ženske osobe. Iako se na prvi pogled čini da su momci želeli da naprave isključivo mušku ekipu, situacija je drugačija. „Ovde nema devojaka jer prosto nismo našli one koje bi bile zainteresovane za ovaj posao“, priča Miroslav, dok Branislav ističe da je problem što gejming industrija sve više raste, a da ljudi to i ne znaju. „Kadar koji bi radio u ovoj industriji skoro da ne postoji. Odnosno ima ga vrlo malo, a usmerenje u sistemu obrazovanja da se ti kadrovi formiraju zapravo i ne postoji“, ističe on. Međutim, da su i devojke zainteresovane za igru pokazuje nedavno održan sajam u Splitu gde je Zero Gravity tim prvi put predstavio igru „Hellion“. Tada su posetioci, među kojima su bile i devojke, ostajali po nekoliko sati na njihovom štandu istražujući novi solarni sistem i mogućnosti koje igra nudi. Upravo na ovom sajmu momci su pokrenuli takozvani green light koji su u roku od dve nedelje prešli. Zapravo, platforma preko koje su odlučili da prodaju igru traži da mali nezavisni studiji poput njihovog dostignu određeni broj glasova gejmera iz čitavog sveta kako bi igra mogla da se prodaje preko te platforme. „Mi smo se opredelili za svetski poznat ‚Steam‘ jer je najbolji servis za plasman našeg proizvoda. Onog momenta kada te dovoljan broj ljudi izglasa i time kaže da je igra zapravo okej, prelazi se postavljen green light ili određeni limit, što smo mi postigli u roku od samo dve nedelje“, objasnio je Branislav Trajković. Pomenuti sajam u Splitu bio je potvrda da je to što kreativni momci iz Srbije rade odlično i veoma ambiciozno. „Dobili smo potvrdu od ljudi koji su godinama u industriji da idemo u dobrom pravcu“, ističe Branislav. Činjenica je da su se upustili u ogroman projekat, ali i da mogu da se izbore sa tim. Već krajem godine imaćete priliku da isprobate igru i upoznate se sa ‚Hellionom‘. „Znamo da je ovo vrlo ambiciozan projekat. Ima tu još mnogo izazova i stvari koje treba da rešimo, ali pokreću nas entuzijazam i strast koju imamo prema igrama, i zato vredno radimo“, složili su se Branislav, Marko i Miroslav i dodali da sada željno iščekuju reakcije gejmera. ®

UPOZNAJ SRBIJU

UTOPIJA ĆE VRVETI OD BICIKLISTIČKIH STAZA Piše Slobodan Maričić

UPOZNAJ SRBIJU

Ulaganje u infrastrukturu za bicikliste je moderan i inteligentan potez. Mnoga istraživanja pokazuju društvene, ekonomske i zdravstvene benefite vožnje bicikla po gradu. Rezultati jednog istraživanja iz Danske navode da za svaki pređeni kilometar društvo dobija profit od 23 centa, dok za svaki kilometar pređen automobilom gubimo neto 16 centi. Mnogi gradovi to shvataju, mnogi opet ne, a mnogi su negde između. Pitaju se koliko da investiraju, u šta da investiraju i kako da svoj grad transformišu tako da postane gostoljubiv za ljubitelje pedala. A gde smo tu mi? Original je pred letnju sezonu zavirio, na dva točka, u ekonomiju, ali i u „zelenilo“ biciklizma i cikloturizma

IO JEDNOM JEDAN BANE. BANE JE NOVINAR, DOBRI SIN, KAKO PESMA NALAŽE, I LJUBITELJ VOŽNJE BICIKLOM. PROŠLE GODINE ODMOR JE PROVEO KRSTAREĆI NA DVA TOČKA.

Kako kaže, kad planirate putovanje biciklom, prvo odredite cilj, najdalju tačku do koje ćete doći, onda izaberete put kako da do tog cilja stignete i kako da se vratite. „I sve može da se menja. Put do tog cilja, put povratka, koliko će dana sve da traje, gde ćete spavati, jesti... Sve može da se menja osim jedne stvari – cilja do kojeg želite da stignete. Jer šta je putovanje bez cilja, tačke posle koje kažete: e sada se vraćam kući“, navodi Bane u tekstu u kojem opisuje svoje putešestvije na dva točka bez motora. Njegov cilj bio je kanjon reke Uvac. Zapadna Srbija, ispod planine Zlatar. „Otvoriš Google Maps, odabereš put kojim ćeš ići, koliko ćeš za dan preći. Možeš da izabereš najkraći ili najlepši put. Ne postoji put koji je u isto vreme i najkraći i najlepši. Onda malo guglaš, pronađeš zgodno mesto za noćenje, spakuješ minimum stvari koje će ti trebati i kreneš“, ističe on u tekstu. Tako je dobri sin Bane za deset dana svog puta upoznao gospodina Marka, vodeničara koji je zajedno sa svojim kumom pre desetak godina kupio vodenicu, obnovio je, uredio njenu okolinu, gradi imanje i hvali se kako mu je sin najmlađi vodeničar. Imao je problema sa usponima, pio je najukusniju vodu od koje trnu zubi; naravno, skrenuo pogrešno kod Albukerkija, prošao kroz makadamski pakao, izgubio se, neki dobri ljudi mu ponudili lozu zato što se izgubio, pio rakiju krušku tek ubranu sa drveta, prošao pored kuće Ta-

rabića, brojao 2.689 metara nizbrdice do kakvog cilja, kupao se u Drini i slušao bluz. Za deset dana Bane i njegov saputnik na dva točka popeli su se na tri planine, ugledali lepote kanjona reke Uvac, a prevalili su ukupno 740 kilometara i koji kusur metara. PREMA NEKIM IZVORIMA, PRVI BICIKL KONSTRUISAO JE MIKELANĐELO i on nije imao pedale. Bio je od drveta i vozio se kao trotinet. U 19. veku vozio se onaj sa velikim prednjim točkom. Prenos preko zupčanika i lanca na zadnji točak pojavio se početkom 20. veka. Onda su se pojavili i oni koji su mnogim klincima dolazili u san i posle toga nalazili se ispisani na listi želja Deda Mrazu – brzinci. Devojke mogu da voze „ženski bicikl“ koji nema cev koja spaja volan i sedište da bi mogle da voze i u haljini ili suknji, a muški bicikl ima tu šipku da Petar Cvetković na njoj može da vozi svoju Čehinju. Biciklom se pred devojčicama praviš kul kad voziš bez ruku ili znaš da napraviš „cajku“. Osim toga, uklanjanje pomoćnih točkića kod bicikla za one baš male ljude do pet godina jedan je od većih trenutaka u odrastanju, veći od mature, prvog brijanja i prvog brusthaltera zajedno. Postoji i tandem bicikl, za dvoje, da motaju u isto vreme.

„Ljudi su u osnovi veoma iznenađeni sportskim i rekreativnim aktivnostima koje praktikuju slepi. Na primer, vožnja bicikla u tandemu je vrlo popularna“, izjavio je jednom čuveni Andrea Bočeli. Tu je i sportski bicikl, mauntin bajk, BMX, sobni bicikl koji se ne pomera koliko god motali, što je poenta, monocikl za cirkus i onaj koji su svi jednom vozili – „ponika“. Vozili i kočili, pedalama unazad. Žuti dres i Tur de Frans, roze dres i Ðiro... Nije ni čudo što je H. G. Vels, engleski pisac i otac naučne fantastike (autor Rata svetova), jednom rekao: „Utopija će vrveti od biciklističkih staza.“ NE ČUDI NI TO ŠTO CIKLOTURIZAM POSTAJE SVE UNOSNIJA GRANA. Ljudi odu u neku zemlju, ponesu ili iznajme kakav dvotočkaš i krstare. Vide više nego iz kola, sretnu razne ljude na svojim putovanjima i uživaju u životu. Ono što ih čini dobrim gostima je što kao svi dobri turisti – troše novac tu gde dođu. Tako su komšije iz Hrvatske napravile biciklističku trku kroz svoju zemlju, uspeli da dovedu Eurosport i „glas biciklizma“ Fila Ligeta, engleskog komentatora. Bicikliste iz 21 tima – ukupno 162 – među kojima je bilo pet iz samog svetskog vrha, pored puta su čekali oni čudni ljudi iz emisije „Watts“.

Biciklom se pred devojčicama praviš kul kad voziš bez ruku ili znaš da napraviš „cajku“. Osim toga, uklanjanje pomoćnih točkića kod bicikla za one baš male ljude do pet godina jedan je od većih trenutaka u odrastanju, veći od mature, prvog brijanja i prvog brusthaltera zajedno

UPOZNAJ SRBIJU

„SAMO U EVROPI IMA ŠEZDESET ČETIRI miliona cikloturista koji godišnje potroše četrdeset milijardi evra. Do prošle godine oni Hrvatsku praktički nisu doživljavali kao destinaciju. Cikloturista želi dobar hotel, a izvan pansiona troši u proseku 64 evra dnevno“, izjavio je za Globus direktor trke Vladimir Miholjević, bivši biciklista koji je vozio i Tur de Frans i Ðiro di Italija. Naravno, cikloturista nije običan turista po svim merilima, pa ni po hrani. „Nakon što napravi 150 kilometara, on se mora dobro najesti, pa je logično da više troši od onih koji se ujutru najedu za doručak i ceo dan leže na plaži“, kaže Miholjević. Bicikl, dakle, ima smisla za putovanja kroz čitave države, a kroz gradove? Sa rastom urbanizacije gradovima su potrebna nova rešenja i kretanje okolo na dva točka dokazuje iznova i iznova da može da dâ rezultate, piše u tekstu o biciklistima na sajtu „Wired“. Ulaganje u infrastrukturu za bicikliste je moderan i inteligentan potez, ističu oni, dodajući da mnoga istraživanja pokazuju društvene, ekonomske i zdravstvene benefite vožnje bicikla po gradu. Rezultati jednog istraživanja iz Danske navode da za svaki pređeni kilometar društvo dobija profit od 23 centa, dok za svaki kilometar pređen automobilom gubimo neto 16 centi. Mnogi gradovi to shvataju, mnogi opet ne, a mnogi su negde između. Pitaju se koliko da investiraju, u šta da investiraju i kako da svoj grad transformišu tako da postane gostoljubiv za ljubitelje pedala. BROJ SVETSKIH GRADOVA KOJI SU „BIKE-FRIENDLY“ RASTE SVAKE GODINE, navodi Copenhagenize Design Company koja ocenjuje gradove prema tome kako se ophode prema svojim biciklima. Predstavljeno je dvadeset najboljih. Kopenhagen, baš čudno, i Amsterdam su glavni, ali i neki novi gradovi jure u Top 20, uglavnom na štetu nekog drugog, kako to u takmičenjima uvek biva. Buenos Ajres je, na primer, pretekao svu konkurenciju i „zauzeo“ Južnu Ameriku, i to na štetu Rio de Žaneira. Zanimljivo je da i mi svog konja za trku imamo. Dobro, ne baš mi, Slovenija ima svog konja – Ljubljanu, koja se pritom nalazi na 13. mestu, ali to je to, tu su oni, blizu. Navodi se da su se 2015. prvi put pojavili na listi, ali da je njihov put počeo krajem šezdesetih i početkom sedamdese-

Top 20 gradova za bicikliste u svetu KOPENHAGEN AMSTERDAM UTREHT STRAZBUR AJNDHOVEN MALME NANT BORDO ANTVERPEN

na dobar način – Nagoja i Tokio su ispali. A šta je to što nekoga plasira tako visoko? Prvo – ozbiljno zastupanje, biciklistički objekti, društvena prihvaćenost i generalni pristup da je biciklizam bezbedan. Dodatni poeni dobijaju se višim modalnim procentom – udelom stanovnika koji pre biraju bicikl za prevoz gradom od automobila i gradskog prevoza – kao i za jednak udeo muškaraca i žena među biciklistima. Naravno, ključna je infrastruktura. U Danskoj i Holandiji set pravila je evoluirao tokom više od jednog veka. To je dovelo do najbolje prakse i modela za gradove bilo gde. Potrebna je zaštićena trasa za bicikle koju oni neće deliti sa automobilima, autobusima ili pešacima. To takođe znači da je potrebno ulice napraviti tako da ograniče broj automobila i njihovu brzinu u centru grada, kao i da javna mesta treba učiniti bezbednim i dostupnim svima, ne samo vozačima automobila.

SEVILJA BARSELONA BERLIN LJUBLJANA BUENOS AJRES DABLIN BEČ PARIZ MINEAPOLIS HAMBURG MONTREAL

tih. Tada je 40 kilometara staze poput one u Kopenhagenu napravljeno kroz grad koji je decenijama održao respektabilan nivo biciklizma. Sajt takođe navodi da postoji ozbiljna politička želja u Ljubljani da se taj grad formuliše kao jedan od najboljih na svetu za vožnju biciklima. Nemačka zabušava – Berlin je sve slabiji, Minhen je potpuno pao sa liste, a Hamburg se jedva drži. Azija se opušta, i to ne

U KOPENHAGENU, NA PRIMER, ČAK 45 PROCENATA LJUDI pre bira bicikl u odnosu na automobil ili autobus, a i konstantno se ulaže u infrastrukturu. Napravljen je most za bicikliste preko auto-puta na severu grada. Dva nova mosta preko kanala otvorena su 2014. godine. Takođe, čuveni Cykelslangen, „biciklistička zmija“, lift za bicikle, pomogao je da se prelazi kanal. Još četiri mosta će biti napravljena, a nove rute se stalno prave. Amsterdam, iako vicešampion, ne ulaže i ne radi toliko. Kako se navodi, oni, poput većine holandskih gradova, radije žele da održe taj status kvo umesto što bi pokušali da naprave nešto novo. Da bi stvari bile jasnije, to znači da ne žele da menjaju to što je u gradu sve vrhunsko. Osim toga, zanimljiv je i Utreht, lider među malim urbanim sredinama, u kojem se gradi najveći parking za bicikle na svetu koji će moći da primi 12.500 bicikala. Kako bi se tu kotirao Beograd? Biciklistički objekti – slabo, društvena prihvaćenost – onako, biciklizam bezbedan – meh,

Otvoriš Google Maps, odabereš put kojim ćeš ići, koliko ćeš za dan preći. Možeš da izabereš najkraći ili najlepši put. Ne postoji put koji je u isto vreme i najkraći i najlepši. Onda malo guglaš, pronađeš zgodno mesto za noćenje, spakuješ minimum stvari koje će ti trebati i kreneš

UPOZNAJ SRBIJU

„Život je kao vožnja bicikla: da biste održali ravnotežu, morate da se neprestano krećete“, rekao je jednom Albert Ajnštajn. Nije rekao da se krećete automobilom, tramvajem, trolom ili autobusom. Oni idu na benzin, bicikl ide na kalorije udeo stanovnika koji pre biraju bicikl od automobila ili gradskog prevoza – slab. Veliki plakat zakačen preko desne trake Brankovog mosta. Piše: „Popravka ili ostavka“. Ispred plakata, na podu, odmaraju se biciklisti i njihovi bicikli. Asfalt Brankovog mosta, naviknut na gume automobila i izduvne gasove, kaže, nije se skoro tako lepo osećao. Iza, odmara se i Beograd. TO JE SCENA OD 27. MARTA ove godine kada se oko 300 ljudi okupilo na protestu zbog zatvaranja desne strane mosta za pešake. U avgustu 2016. godine navršiće se tri godine otkako je to učinjeno. Na upit građana kada će taj problem biti rešen, gradske vlasti odgovaraju da popravka košta mnogo i da će razmotriti kada će početi, bez nekih konkretnih rokova. „Loša infrastruktura, nikakvi benefiti za bicikliste, gužva u saobraćaju, zagađenje, loš odnos prema biciklizmu uopšte, sa malim kozmetičkim izletima srpske političke elite kad joj je to potrebno za promovisanje održivog razvoja i svog imidža evropskog političara, takvo je stanje u Beogradu kad je o biciklistima reč“, piše neznana blogerka u tekstu na sajtu „Ulice za bicikle“, dan posle protesta. „Okej. Emotivna sam. Imam pedeset godina i vozim bicikl ceo život, i situacija je za nas bicikliste baš loša, pa nisam odolela da se oglasim na ovom mestu“, dodaje ona. Tekst o uslovima za bicikliste u Belom gradu napisan je i iz ugla stranca – Jorna Koelmaua. „U istorijskom centru grada biciklistička infrastruktura skoro ne postoji, osim nedavno rekonstruisane biciklističke rute koju lokalci i turisti mogu da prate pored Dunava i Save“, navodi on. Kako kaže, na običnim putevima u centru grada osećao se nesigurno, a posebno ga je držao taj osećaj usamljenog bicikliste, između brojnih automobila. Problema je imao i kod Autokomande gde mu je bilo potrebno mnogo vremena da nađe „put koji nije tipa auto-puta“, a nije lako bilo ni u Savamali.

„Kaldrma na koju smo naišli na putu dole bi verovatno pobedila zloglasnu turu Pariz–Rube koja je klasik za profesionalni biciklizam“, ističe Koelmau. IPAK, JEDNA STVAR MU JE GODILA – NOVI BEOGRAD. „Za razliku od brdovitog centra, on je sagrađen na ravnom zemljištu. Urbanisti su pokušali da ostvare neku običnu biciklističku infrastrukturu. Ovo izgleda kao nešto što je napravljeno pre nekog vremena: danas, te biciklističke staze u oblasti uglavnom nisu dobro održavane i često završavaju veoma naglo, tako da zapravo izazivaju dosta konfuzije za bicikliste koji nisu dobro upoznati sa novobeogradskim ulicama“, ističe on. Takođe, Beogradom na svakih nekoliko meseci prođe „Kritična masa“, zajednička biciklistička vožnja koja se odvija u preko 300 gradova širom sveta sa ciljem skretanja pažnje na probleme sa kojima se biciklisti i biciklistkinje susreću u svakodnevnom saobraćaju. Vozi se svake poslednje subote u mesecu, sa početkom u 17 sati sa Trga republike, kao i u regionu, u Novom Sadu, Šapcu, Skoplju i Zagrebu. Kako je objavljeno na sajtu „Ulice za bicikliste“, to je mesečna proslava biciklizma, ne protest, događaj koji pripada građanima i građankama na najdirektniji mogući način. U poslednjoj „Kritičnoj masi“, početkom maja, bilo je preko 300 biciklista koji su vozili kroz Beograd vožnju dugu 23 kilometra. „Ono što međutim bode oči je da se problemi na automobilskoj infrastrukturi rešavaju urgentno, tako da nezvanične tvrdnje o oštećenjima celog mosta zvuče u najmanju ruku neubedljivo. Prosečnom posmatraču bi se pre učinilo da gradskim vlastima pešaci i biciklisti baš i nisu prioritet, jer eto, oni mogu da se guraju na drugoj strani mosta, optužujući jedni druge za netoleranciju“, navodi se na sajtu „Ulica za bicikliste“. „MALO-POMALO I STVARI ĆE SE OKRENUTI u našu korist. Holanđani se i dalje bune i traže bolje uslove za bicikliste, iako imaju mnogo bolje

uslove koji su za nas nedostižni. Bitno je da ne odustanemo“, kaže se na sajtu biciklista koji se bore za svoja prava. Prema nekim procenama, već ima više od dve milijarde „bajseva“ u upotrebi širom sveta. Do 2050. godine, taj broj bi mogao da bude i do pet milijardi. Preko 50 odsto ljudske populacije zna da vozi bicikl. U Kini, 37,2 odsto stanovništva koristi bicikl. U Belgiji i Švajcarskoj, 48 odsto stanovništva. U Japanu, to je 57 odsto, a u Finskoj 60 odsto. Holandija drži rekord kao nacija sa najviše bicikala po glavi stanovnika. Biciklista je mnogo u Norveškoj, Švedskoj, Nemačkoj, Danskoj. Biciklisti su generalno zdraviji od onih koji voze motorna vozila na posao. Oni takođe ne utiču na odluke OPEC-a o sirovoj nafti ili ceni po barelu. Biciklistička industrija ne samo što pruža ekonomsku korist, nego prebacivanje kretanja iz automobila na bicikle pomaže i smanjenje saobraćaja, zagađenje vazduha i emisiju CO2, a i poboljšava zdravlje. DUGI NIZ GODINA, SVET PROIZVEDE PREKO sto miliona bicikala godišnje. Ako poredimo, proizvodnja auta oscilira na oko šezdeset miliona jedinica godišnje. Bicikli se koriste svaki dan i na svakom kontinentu, u najbogatijim nacijama, kao i u razvijenim i najmanje razvijenim zemljama. To ima smisla. biciklizam je često najbrži, najfleksibilniji i najpouzdaniji način za kretanje po gradovima. Kada je narod u Kopenhagenu pitan zašto je izabrao da vozi svoje bicikle, a ne vozi se kolima ili javnim prevozom, oni su jednostavno odgovorili: „Zato što je to najbrži način da se kreće po gradu.“ Bicikl nudi ekonomičan, udoban, lak i održiv način ljudskog kretanja za bogate i siromašne. I dalje je glavni način prevoza za mnoge gradove u zemljama u razvoju i može da bude, ako ga ohrabrimo, alternativa automobilu. Šetnja i biciklizam predstavljaju do 90 odsto putovanja u ovim gradovima, a objekti za ovaj režim čine „manje od jednog procenta troškova projekta“ o prevozu u grupi Svetske banke. Zagušljivi i bučni gradovi pretrpani automobilima, nedostatak parking prostora, cene benzina koje vrtoglavo rastu, višak kilograma i nedostatak kondicije... „Život je kao vožnja bicikla: da biste održali ravnotežu, morate da se neprestano krećete“, rekao je jednom Albert Ajnštajn. Nije rekao da se krećete automobilom, tramvajem, trolom ili autobusom. Oni idu na benzin, bicikl ide na kalorije. ®

SPORT

Originalov originalni vodič kroz Evropsko prvenstvo u fudbalu Novinar Originala proveo je nekoliko dana obilazeći stadione na kojima će se igrati 15. Evropsko prvenstvo u fudbalu, koje će u narednih mesec dana, od 10. juna do 10. jula, grozničavo obuzeti Stari kontinent. Ni na ovom velikom takmičenju, nažalost, neće biti naše fudbalske reprezentacije, ali to bi, ako smo baš optimisti, moglo da znači da ćemo opuštenije gledati utakmice

EFA JE IZAŠLA U SUSRET ORGANIZATORIMA EVROPSKOG PRVENSTVA U FUDBALU i dozvolila im da paralelno koriste dva logotipa, uz standardni, fudbalski, koji odobrava evropska kuća fudbala i koji čini pehar u bojama francuske zastave, dozvoljeno im je da koriste logo na kojoj je Marijana. Simbol Francuske Republike. Frank Pilar, predstavnik Agencije za turistički razvoj Francuske, koja je zadužena za vođenje marketinške kampanje prvenstva, začuđeno nas je pogledao kad smo pitali zašto su insistirali na amblemu sa Marijanom. Da li zato što je to ženski lik? Da li je ideja bila da fudbal u Francuskoj 2016. godine izađe iz stereotipnih okvira da je to zatvoreni muški svet, nedodirljiv za lepši pol? Pilarov pogled govorio je da na stvari gledamo suviše usko. „Ne, to je Francuska“, kratko nam je odgovorio.

FRANCUSKA KAO DOMAĆIN EVROPSKOG PRVENSTVA U fudbalu iz mnogo razloga se nalazi u specifičnoj situaciji. Ne samo što je bila meta terorističkih napada, što organizaciju ovako velikog takmičenja čini još rizičnijom nego što inače jeste, te je s te strane neophodno iskoristiti fudbal za podizanje nacionalnog ponosa, već i kada se pitanje organizacije svede na čisto fudbalsku ravan. Ovo će biti prvi put da na prvenstvu učestvuju 24 nacionalne ekipe (skoro pola Starog kontinenta), i poslednji put da se prvenstvo igra u tradicionalnom turnirskom formatu u jednoj zemlji. Pošto se od 2020. godine Evropsko prvenstvo igra u 13 gradova širom Evrope, Francuska će možda biti poslednja zemlja domaćin najvećeg evropskog fudbalskog takmičenja. Interesantno je da se u promociji prvenstva, a naši domaćini u Parizu su nam prikazali obiman video-materijal koji su pripremili, nigde ne pojavljuje – lopta. Kao da je napravljen otklon od same igre i fudbala. Ili je fudbal toliko nadrastao status „obične igre“? „Želja nam je da privučemo sve ljude, a ne samo one koje zanima sport. Ovo je prilika da ljudi iz raznih zemalja dođu u Francusku i da se susretnu. To je mnogo više od same igre“, rekao nam je Pilar. „Želeli smo da napravimo sistem kampanje u kom će gotovo svaki Francuz koji to želi da učestvuje.“ Mislio je konkretno na logo prvenstva

SPORT

Piše Veljko Miladinović

koji koriste lokalne pekare i sitni trgovci – i zaista, ako šetate ulicama Pariza ili nekog drugog grada, često ćete naići na taj logo – i to je simbolika kojom Francuzi preko fudbala žele da demonstriraju zajedništvo. To jeste nov i specifičan vid pristupa kampanji ovako velikog takmičenja. I niko to otvoreno neće reći, ali sve govori da je posledica straha od terorizma kom se jedino može suprotstaviti zajedništvom. Makar to bilo i na simboličkom nivou. Među 24 ekipe – da ponovimo, skoro pola Evrope – na prvenstvu neće biti srpske reprezentacije, što zvuči prilično poražavajuće za zemlju koja za sebe voli da kaže da je fudbalska. No, to je već druga tema.

Rusija, Vels i Slovačka, i gde bogovi sportske prognoze kažu da bi Rusija i Engleska trebalo da prođu dalje. U grupi A, recimo, gde su Rumunija, Švajcarska, Albanija i domaćin Francuska, čak i ti bogovi sportske prognoze će 10. juna, kada počne prvenstvo, zanemeti. I možda rezervisati po koji pobednički ritual za Francuze, koji su, jelte, favoriti. U svim ostalim grupama su, na prvi pogled, gotovo izjednačene ekipe, zbog čega očekujemo uzbudljivo leto. Mi koji nemamo svoju reprezentaciju na prvenstvu a volimo fudbal, možda ćemo najviše gledati u grupu C. Tu igraju Nemačka, Ukrajina, Poljska i Severna Irska.

TAKMIČENJE OD 24 EKIPE, POLUKOMPLIKOVANOG SISTEMA, nešto starijim ljubiteljima igre pomalo će probuditi nostalgiju. To je sistem koji se primenjivao na Svetskim prvenstvima do 1994. godine. Šest grupa po četiri ekipe podrazumevaju da četiri trećeplasirana tima – uz prve dve ekipe u grupi – prolaze u osminu finala, što svakako dodaje na neizvesnosti. A poznavaoci fudbala će reći da nikada nije bilo više neizvesnosti, ne toliko jer je teško predvideti ko će biti bolji, koliko će teško biti predviđanje ko će biti lošiji. Nikada ovoliko evropskih reprezentacija nije bilo na jednom mestu, što podrazumeva i neke za koje je doskoro veliko takmičenje bilo, što bi se reklo, misaona imenica, poput Albanije ili Severne Irske. I gotovo da nema grupe u kojoj bi istorijski zakoni fudbala podrazumevali koje dve ekipe bi mogle da osvoje prva dva mesta. Osim možda u grupi B, gde su Engleska,

I PORED TOGA ŠTO ĆE OVO PRVENSTVO PRATITI BROJNE političke zavrzlame – zamislite da se sastanu Rusija i Ukrajina (?!) – ova grupa je fudbalski najzanimljivija. Severni Irci će igrati ulogu branitelja istinskog fudbala koji nije opterećen globalnim problemima i geostrateškim ujdurmama – mada je i nastanak njihove reprezentacije posledica jedne takve, jer to su oni momci koji su večito bili autsajderi, i koji su neočekivano otišli na prvenstvo proslavljajući to onako kako se to nekad radilo – flašom piva posle utakmice. Sučeliće svoj koncept fudbala ovom novom u kom pobeđuje onaj ko proda najskuplju reklamu, a ne ko najviše usreći svoje navijače. I ako ni zbog čega drugog, za njih bi valjalo navijati jer je Džordž Best to zaslužio. A sve drugo je postalo, kao što nam reče naš sagovornik iz Francuske, mnogo više od fudbala. ®

FRANK PILAR, PREDSTAVNIK AGENCIJE ZA TURISTIČKI RAZVOJ FRANCUSKE, KOJA JE ZADUŽENA ZA VOĐENJE MARKETINŠKE KAMPANJE PRVENSTVA, ZAČUĐENO NAS JE POGLEDAO KAD SMO PITALI ZAŠTO SU INSISTIRALI NA AMBLEMU SA MARIJANOM. DA LI ZATO ŠTO JE TO ŽENSKI LIK? DA LI JE IDEJA BILA DA FUDBAL U FRANCUSKOJ 2016. GODINE IZAĐE IZ STEREOTIPNIH OKVIRA DA JE TO ZATVORENI MUŠKI SVET, NEDODIRLJIV ZA LEPŠI POL? PILAROV POGLED GOVORIO JE DA NA STVARI GLEDAMO SUVIŠE USKO. „NE, TO JE FRANCUSKA“, KRATKO NAM JE ODGOVORIO

„ŽELJA NAM JE DA PRIVUČEMO SVE LJUDE, A NE SAMO ONE KOJE ZANIMA SPORT. OVO JE PRILIKA DA LJUDI IZ RAZNIH ZEMALJA DOĐU U FRANCUSKU I DA SE SUSRETNU. TO JE MNOGO VIŠE OD SAME IGRE“, REKAO NAM JE PILAR. „ŽELELI SMO DA NAPRAVIMO SISTEM KAMPANJE U KOM ĆE GOTOVO SVAKI FRANCUZ KOJI TO ŽELI DA UČESTVUJE“

BUDI ANGAŽOVAN

rnijaca, a l u op lji Najpa spisateOriginal turskzivno za lu eksk

OJA BAJDAR

Kad imate nešto za šta se borite, jednostavno nema mesta za strah

Višestruko nagrađivano pero turske književnosti u rodnoj zemlji odavno ima epitet literarne zvezde, mada interesovanje za njenu prozu seže dalje od granica Turske. Ništa manje nije ni interesovanje za njenu životnu priču i aktivizam, posebno za prava Kurda. Nakon prvog vojnog udara u Turskoj, ova gospođa istaknutih manira istrpela je i pravu fizičku torturu, ali je ipak u jednom trenutku bila primorana da pobegne i otpočne život političkog azilanta. „Ništa strašno“, rekla je uz osmeh pokazavši na svoju, kišom pomalo osujećenu, frizuru. Pokisla je, ali je izbegla pljusak koji je tek hvatao zalet. No, jednoj takvoj ženi nikada ne bi palo na pamet da se zamara gunđanjem o vremenskoj prognozi. Imala je mnogo značajnijih tema za razgovor

Piše Miljana Nešković

Fotografije Igor Pavićević

BUDI ANGAŽOVAN

SVE ŠTO SE DEŠAVALO U DRUGIM ZEMLJAMA, DEŠAVALO SE I U TURSKOJ. STUDENTI SU IMALI ISTE PORIVE, ALI OKOLNOSTI SU, MISLIM, BILE MALO OPASNIJE U TURSKOJ. S JEDNE STRANE, TAJ BUNT JE U SEBI NOSIO SJAJNU POKRETAČKU ENERGIJU. BILI SMO MLADI, BILO JE ZABAVNO – KAO I SVUDA. SA DRUGE STRANE, BILO JE MNOGO RUŽNIH DOGAĐAJA KOJI SU UČINILI DA SE RETKO KO TOG PERIODA SEĆA SA NOSTALGIJOM

BUDI ANGAŽOVAN

JA BAJDAR SE NEKAKO PROBILA KROZ PROLEĆNI ALI SUROV PLJUSAK, I ZAKORAČILA U TOPLU KNJIŽARU. TADA SAM KONAČNO UPOZNALA ŽENU O KOJOJ SAM TOLIKO ČITALA. Višestruko nagrađivano pero turske književnosti, u rodnoj zemlji odavno ima epitet literarne zvezde, mada interesovanje za njenu prozu seže dalje od granica Turske. Ništa manje nije ni interesovanje za njenu životnu priču. U Beograd je došla radi promocije svog romana Izgubljena reč, u izdanju kuće Dereta. Bledog lica, u striktnom kostimu, na prvi pogled delovala je pomalo strogo – poput nezgodne profesorke pred penzijom. Ništa u njenoj pojavi nije nekom neupućenom posmatraču moglo da nagovesti mučne godine koje je provela u turskom zatvoru. Kao borac za ravnopravnost Radničke partije, Oja Bajdar je u više navrata proglašavana narodnim izdajnikom. Nakon prvog vojnog udara u Turskoj, ova gospođa istaknutih manira istrpela je i pravu fizičku torturu, ali je ipak u jednom trenutku bila primorana da pobegne i otpočne život političkog azilanta. „Ništa strašno“, rekla je uz osmeh pokazavši na svoju, kišom pomalo osujećenu, frizuru. Pokisla je, ali je izbegla pljusak koji je tek hvatao zalet. No, jednoj takvoj ženi nikada ne bi palo na pamet da se zamara gunđanjem o vremenskoj prognozi. Imala je mnogo značajnijih tema za razgovor. Već u srednjoj školi počeli ste da se bunite protiv nekih stvari koje su vam u društvu smetale. Šta vam je smetalo u trenutku kada ste gotovo kao devojčica seli i napisali knjigu Alah je zaboravio svoju decu?

Tu knjigu sam napisala u srednjoj školi. Izlazila je u nastavcima u dnevnim novinama Hurijet („Sloboda“). Moja pobuna u to vreme se dosta razlikovala od kasnije pobune, ili pobune u današnje vreme. Kao mlada sam se protivila nasilju koje se sprovodi u porodicama, nad decom, ženama... Zanimale su me stvari koje su mi tada bile bliske, koje sam mogla da vidim u neposrednoj okolini. Moja kasnija pobuna bila je usmerena ka društvu i svemu što nije valjalo u tom društvu. Kao nešto zrelija osoba, ustala sam protiv nasilja, protiv svega lošeg što se radilo mom narodu, i tom društvu čiji sam deo bila.

Mogla bih da kažem da su muški autori više skloni pisanju koje podrazumeva nizanje događaja, čistu naraciju, dok ženski imaju veću sklonost ka prozi koja je protkana opažanjima. Smatram da je vrlo lepo pisati jezikom duše i pisati o ličnom proživljavanju nekih stvari. Tu nema ničeg trivijalnog Devojčica ste bili četrdesetih godina prošlog veka. To je period posle smrti Ataturka. Kakav je bio položaj žena u vašem najbližem okruženju?

Kada govorimo o višim slojevima društva, imućnijim porodicama, intelektualnim krugovima, žene su bile vrlo zaštićene, nikako maltretirane. Ja potičem iz takve porodice. I u mom okruženju žene su uvek bile zaštićene, čak i cenjenije od muškaraca. Moj otac je uvek govorio: „Nikad nemoj da dozvoliš da te neko maltretira. Uvek živi onako kako ti želiš.“ I živela sam kako želim. Takve porodice bile su u manjini. I to mi je smetalo, želela sam da se borim protiv toga. Kada bih današnje vreme uporedila s tim vremenom... Stopa nasilja raste. Sada, svakog dana strada makar jedna žena u Turskoj. Koji je trenutak bio preloman u vašem životu i odveo vas putem političkog aktivizma?

U mom životu postoje dva prelomna trenutka. Prvi se dogodio kad sam imala 20 godina. Bio je to nastanak radničkog, tačnije socijalističkog pokreta u Turskoj. Sa osnivanjem tog pokreta, formirana je i Radnička partija. Mladi ljudi, prevashodno studenti, želeli su da se priključe toj partiji, da budu deo te nove priče. I ja sam bila među njima. Nikako nisam bila jedina. U to vreme nisam pisala romane. Počela sam da radim na fakultetu kao asistent i priključila sam se Radničkoj partiji. Onda je došlo vreme za doktorat?

Bila je 1964. kada sam diplomirala sociologiju na Istanbulskom univerzitetu. Došlo je vreme i za doktorat. Odabrala sam temu. Glasila je: „Rađanje radničke klase u Turskoj“. Onako za sebe, krenula sam da pripremam disertaciju na tu temu. Međutim, Veće profesora je odbilo moju doktorsku tezu. Onda ju je odbilo još jednom. Ja sam bila član te radničke partije... Nakon što je

moja teza dva puta odbijena na fakultetu, studenti su se pobunili protiv te blokade. Svi su se digli na noge. Vrlo brzo, sve je eskaliralo u okupaciju fakulteta. Kraj šezdesetih godina je na mnogim tačkama planete bio karakterističan po pobunama među mladima. Amerika, Pariz, Prag, Beograd... Kako je izgledao život studentkinje tokom studentskih pobuna u Turskoj?

Zbog svega toga bila sam primorana da odem sa fakulteta. Sve što se dešavalo u drugim zemljama, dešavalo se i u Turskoj. Studenti su imali iste porive, ali okolnosti su, mislim, bile malo opasnije u Turskoj. S jedne strane, taj bunt je u sebi nosio sjajnu pokretačku energiju. Bili smo mladi, bilo je zabavno – kao i svuda. Sa druge strane, bilo je mnogo ružnih događaja koji su učinili da se retko ko tog perioda seća sa nostalgijom. Bilo je tu i dosta smrti. Šta je najgore što pamtite iz tog perioda? Vojni puč se u Turskoj desio vrlo brzo nakon toga, 1971. godine.

Svi koji smo protestovali, uključujući i mene, bili smo mučeni kad se dogodio vojni puč 1971. godine. Sama ta činjenica, jasno vam je kakve uspomene ostavlja. Jedan moj vrlo blizak prijatelj je, između ostalih, na Vojnom sudu tada bio osuđen na smrt. Ubili su ga vešanjem. To mi je najbolnija uspomena iz tog vremena. Kako su vas mučili?

Sve je to radila vojska. Dva puta sam bila u zatvoru. Ukupno – tri godine. Mučili su me električnom strujom. Zato se i danas mnogo plašim struje. Iz nekog razloga, o takvim stvarima i dalje ne mogu detaljno da pričam. Iako su neki drugi ljudi radili sve te užasne stvari, osećam se kao da me je sramota zbog toga što su oni radili.

BUDI ANGAŽOVAN

Da li ste pri stupanju u Radničku partiju bili svesni opasnosti u koju se upuštate?

Svesna sam bila rizika. Ali imala sam određen cilj. Kad imate nešto za šta se borite, jednostavno nema mesta za strah. Mučenje, smrt... Kako su vaši roditelji, koji su vas toliko čuvali od svake neprijatnosti, gledali na sve to?

Moj otac tada već nije bio živ. Moja majka nije gledala na sve to baš dobronamerno. Ona je smatrala da me je to što sam levičar činilo izdajnikom države. Kako ste živeli po izlasku iz zatvora?

Pošto sam izašla iz zatvora, počela sam da se bavim novinarstvom. Tih godina, kada sam otišla sa fakulteta, nisam se bavila književnošću. Pisala sam kolumne za razne novine. Tako su se osipale sedamdesete u Turskoj. Usledio je i taj drugi vojni udar. Onaj najgori, iz 1980?

Da. Bio je svakako mnogo gori od prethodnog. Bilo je više žrtava. Sve je bilo još surovije. Ali ja ga nisam iskusila. Pobegla sam na vreme. Kako ste pobegli?

Saznala sam da će ponovo doći do vojnog udara u Turskoj. Dan pre nego što je izbio puč, sela sam na avion i sasvim sam normalno izašla iz zemlje. Dete, sina koji je tada bio bukvalno beba, morala sam da ostavim majci na čuvanje. Da sam ostala, sigurno bih bila osuđena na mnogo godina robije, i pitanje je šta bi se sa mnom dogodilo. Muž je već bio u Nemačkoj, i ja sam mu se samo priključila. Živeli smo tamo kao politički azilanti.

Ko vam je dojavio da treba da bežite?

U samoj vojsci je postojala jedna druga, tajna grupacija. To su bili ubačeni elementi. Svi smo imali dobru komunikaciju. Ali, moram da kažem, i nakon što se vojni udar dogodio, dosta njih je uspelo da pobegne. Bilo je lako pobeći iz Turske tada. Kada ste ponovo videli sina?

Kada sam pobegla iz Turske, moj sin je imao devet meseci. Majka mi ga je naknadno donela u Nemačku. Vrlo kratko smo bili zajedno. Tek što je došao, ja sam morala da odem u Moskvu i ponovo ga nisam videla dve godine. Teško je, naravno. Najteže je odvojiti se od deteta. Gde ste bili 1989?

U Berlinu. Bila sam na licu mesta, mogla sam bukvalno da gledam pad Berlinskog zida. Dogodilo se i to. Urušio se i socijalizam sa njim. To je druga prelomna tačka u mom životu. Ceo sistem za koji sam se borila je otišao, prisustvovala sam tome i osetila sam taj raspad. Bolno je to bilo za mene. Bila sam jedan od boraca tog pokreta, neko ko je tu bio od početka. Iskreno sam verovala u svaku ideju. Vrlo snažno su mi se motala ta pitanja: Zašto? Zašto je socijalizam propao? Mnogo me je to pogodilo. Sigurno, bilo je grešaka zbog kojih je bilo neizbežno da se taj pad dogodi. Nakon pada Berlinskog zida rešila sam da okrenem list u svom životu. Vratila sam se književnosti. Prvo što sam objavila bila je zbirka priča koja se zvala Zbogom, Aljoša. Kad ste se prvi put vratili u rodnu zemlju nakon svega, kako vam je izgledala Turska?

U knjizi koja se zove Povratak u ništavilo opisala sam svoj povratak u Tursku. Bilo je lepo. Nije mi teško pao povratak. Opet sam se našla sa ljudima iz svog okruženja, ponovo sam bila u zemlji iz koje sam. Sećam

Žene će s vremenom sve više pisati o nasilju, ratu i sličnim temama, jer su to neke stvari o kojima ne možete da ćutite. One vas duboko dirnu. A kad se jednom rodi ta potreba da se o jednom tako bolnom problemu izrazite, da makar probate da nešto promenite... Kako da je zaustavite?

se tog povratka po jednoj srdačnoj, toploj energiji. Naravno, mnogi više nisu bili među živima i nedostajali su. U romanu Izgubljena reč u središte teme smešten je okršaj između Kurda i Turaka. Kako ste želeli da mu pristupite?

U romanu jeste u prvi plan stavljen okršaj između Kurda i Turaka koji već dugo traje. Svi romani žrtve su istorije, ali i svojih unutrašnjih konflikata. To nije politički roman, već slojevita priča koja objedinjuje unutrašnja stanja junaka, ispituje odnos Istoka i Zapada, kao i aktuelne društvene probleme. Ipak, to je roman o nasilju. Glavna tema je nasilje. Svi vidovi nasilja. Na primer, kada secirate oglednog miša u laboratoriji, to je jedan oblik nasilja, zar ne? Takođe, tu je nasilje u porodici, nasilje nad decom, nad ženama... Najzad, najintenzivniji oblik nasilja je rat, kao organizovano teško nasilje koje se sprovodi nad nekim narodom. Nedavno je u svetskoj javnosti pokrenuta debata o stereotipima prema ženskim piscima koji i dalje vladaju, čak se mogu osećati njihovi tragovi i u književnim kritikama najuglednijih svetskih listova. To je ona stara teza da žene pišu o lepršavim temama i emocijama, dok muškarci pišu o ratu, politici i „značajnim stvarima“. Kako vi, sa svojim književnim i životnim opusom, gledate na slične diskriminacije?

Naravno, ne slažem se sa tom opaskom. Mogla bih da kažem da su muški autori više skloni pisanju koje podrazumeva nizanje događaja, čistu naraciju, dok ženski imaju veću sklonost ka prozi koja je protkana opažanjima. Smatram da je vrlo lepo pisati jezikom duše i pisati o ličnom proživljavanju nekih stvari. Tu nema ničeg trivijalnog. Takođe, moram da primetim da sve više ima spisateljica koje svoju pažnju posvećuju upravo ovakvim, takozvanim „teškim temama“. Pre dolaska u Beograd bila sam u Novom Sadu. Tamo sam upoznala autorku iz Makedonije koja je napisala roman o raspadu Jugoslavije. Žene će s vremenom sve više pisati o nasilju, ratu i sličnim temama, jer su to neke stvari o kojima ne možete da ćutite. One vas duboko dirnu. A kad se jednom rodi ta potreba da se o jednom tako bolnom problemu izrazite, da makar probate da nešto promenite... Kako da je zaustavite? ®

BUDI OTVOREN

Stereotipi o osobama sa invaliditetom u književnosti

KAKO JE FANTOM IZ OPERE POBEDIO DUGOG DŽONA SILVERA Koliko je teško izmeniti ljudsku svest, osobe sa invaliditetom svakodnevno osećaju. „Ukalupljenost“ podstiče zablude koje vode ka njihovoj obespravljenosti, diskriminaciji i socijalnom isključivanju. S druge strane, pisanje o njima kao o ljudima sa manama, vrlinama, ambicijama, interesovanjima i invaliditetom, kao jednoj od njihovih karakteristika, može pozitivno uticati na ljudsku svest. Suština je kristalno jasna: osobe sa invaliditetom nisu istisnute iz nekakvog kalupa, već poseduju različite osobine i potrebe, kao i svi ostali. Takvu ulogu treba da imaju ne samo u masovnim medijima već i u stvarnom svetu

Piše Jelena Milošević, aktivista pokreta osoba sa invaliditetom

BEĐENJE DA INVALIDITET NOSI ODREĐENI KARAKTER TOLIKO JE UKORENJENO DA I DANAS OPSTAJE U DRUŠTVU, A NEKA OD NAJPOZNATIJIH KNJIŽEVNIH DELA JASNO POKAZUJU ZAŠTO SE MEDIJI SMATRAJU OGLEDALOM DRUŠTVA. Bez obzira na žanr, likovi sa invaliditetom su, stereotipno, smešteni u dve kategorije: oni su infantilni i povučeni ili, mnogo češće, imaju ulogu glavnog negativca. Jedan od takvih je beskrupulozni Ričard III, za kojim, Šekspir kaže, čak i psi laju zbog njegovog izgleda, iako prema istoričarima u realnosti taj kralj nije imao invaliditet. Sličan princip dominira i u horor pričama Meri Šeli o doktoru Frankenštajnu i čudovištu koje se, odbačeno zbog izgleda, sveti, kao i u romanima Zvonar Bogorodičine crkve Viktora Igoa, Fantom iz opere Gastona Lerua, Ostrvo s blagom Roberta Luisa Stivensona i Mobi Dik Hermana Melvila. Dugi Džon Silver, gusar bez noge, nema milosti u potrazi za blagom, dok je Kapetan Ahab izgubio nogu, ali i razum u opsesivnoj borbi sa Mobi Dikom. Kvazimodo je poluljudsko biće, a Fantom iz Opere miriše na smrt, ali im njihovi tvorci ipak dozvoljavaju da svoju nežniju stranu pokažu bar prema ženama u koje su zaljubljeni. Poznati zločinci sa invaliditetom u bajkama i stripu imaju iste sklonosti. Petru Panu život zagorčava Kapetan Kuka, Efijalt (300) izdaje Spartance, dok su glavni Betmenovi neprijatelj, Džoker, sa izobličenim licem i Pingvin, sa perajima umesto ruku.

KVAZIMODO JE POLULJUDSKO BIĆE, A FANTOM IZ OPERE MIRIŠE NA SMRT, ALI IM NJIHOVI TVORCI IPAK DOZVOLJAVAJU DA SVOJU NEŽNIJU STRANU POKAŽU BAR PREMA ŽENAMA U KOJE SU ZALJUBLJENI

BUDI OTVOREN

Dodeljuje Andrić likovima sa invaliditetom i pozitivne karakteristike. Nikola Rota je oštrouman, poliglota, na visokom položaju, ali mnogo se više ističe negativna strana tog grbavog, drskog i mrgodnog čoveka, čije je mrzovoljno ćutanje neprijatno koliko i njegov govor

DRUGU KRAJNOST ČINE INFANTILNI LIKOVI SA INVALIDITETOM, kojima treba zaštita, poput malenog Tima u Dikensovoj Božićnoj pesmi, ili bar jedno veče koje mlada Laura provodi sa šarmantnim mladićem, kao u drami Tenesija Vilijamsa Staklena menažerija. Jednorog kojeg mu poklanja, a kome je pri padu polomljen rog, simbolizuje stav da se osobe sa invaliditetom u društvo mogu uklopiti samo ako se njihova različitost ukloni i one postanu iste kao većina. Takvu poruku šalju i neke bajke. Hajdi svoju usamljenu drugaricu Klaru inspiriše da prohoda, dok se Lepotičina Zver na kraju pretvara u zgodnog princa. U jednom od najvećih ljubavnih romana, Ljubavnik ledi Četerli D. H. Lorensa, na putu strastvenoj vezi dvoje mladih stoji suprug, ranjen u ratu, „jadan i osakaćeni bogalj“, povučen u sebe zbog sramote što koristi invalidska kolica. Čak se i tvrdoglavo odbijanje da pristane na razvod povezuje sa njegovim invaliditetom, a ne sa eventualnim emocijama prema supruzi. NI SAVREMENI PISCI NISU IMUNI NA DISKRIMINATORSKE ŠABLONE. Doduše, Toni Parsons u romanu Jedan po jedan svoje negativce sa opekotinama i teškim artritisom pokušava da opravda kroz motiv osvete zbog ubijene unuke, dok Den Braun u Da Vinčijevom kodu Liju Tibingu, koji se kreće uz pomoć štaka, dodeljuje briljantne intelektualne karakteristike, slikajući ga kao obrazovanog, cenjenog, imućnog, najpoznatijeg istoričara Grala na svetu, ali spremnog na sve da dođe do cilja. Za razliku od njih, Haled Hoseini u romanu A planine odjeknuše isključivo apostrofira nemoć likova sa invaliditetom i traži „najhumaniji“ način kako da oslobodi njihove najbliže i zajednicu balasta, što mu do kraja i uspeva. Jedino odlučuje da sačuva mladu Roši, ali tek pošto joj uklone oštećenje, insinuirajući da čovek može biti srećan jedino ako se ni po čemu ne razlikuje od drugih. Srpska literatura se, po ovom pitanju, ne razlikuje od svetske. U Seobama Miloša Crnjanskog, crkvenjak Sekula svoju okolinu podseća na ubijenu životinju sa glavom oderanog ovna, dok Ivo Andrić u

Travničkoj hronici jednog od likova opisuje kao Ludog Švabu, maloumnog beskućnika koji živi od milostinje, služeći sredini za podsmeh, dok za drugog kaže da je nakaza i osobenjak, koga vezir čuva kao kućnu zmiju, amajliju da privlači na sebe mržnju i zlo. Dodeljuje Andrić likovima sa invaliditetom i pozitivne karakteristike. Nikola Rota je oštrouman, poliglota, na visokom položaju, ali mnogo se više ističe negativna strana tog grbavog, drskog i mrgodnog čoveka, čije je mrzovoljno ćutanje neprijatno koliko i njegov govor. Nobelovac, kao i društvo, nalazi opravdanje za ovakve stavove, prebacujući odgovornost na same likove, govoreći da im ništa i ne treba od života, osim zla. Ni žene pisci ne odolevaju etiketiranju svojih junaka sa invaliditetom. Mir-Jam, srpska Džejn Ostin, svog kapetana naziva „ranjenim orlom“, s tim što mu ipak daje pravo na ljubav i porodicu. ZANIMLJIVO JE DA SE DANAS POMAK U PRISTUPU OVOJ TEMI uočava u romanu gde se to možda ne očekuje. Iako je nad sudbinama junaka Ringišpila mnogo suza proliveno, Jelena Bačić Alimpić o Juriju piše pre svega kao o velikom umetniku i uspešnom direktoru. Njegov invaliditet spominje više kao razlog zbog kojeg je prestao da igra balet, dok se ističu njegove osobine i sposobnosti, svojstvene svakom ljudskom biću, bez obzira na boju kose, versku ili nacionalnu pripadnost, boju kože ili vrstu oštećenja. Koliko je teško izmeniti ljudsku svest, osobe sa invaliditetom svakodnevno osećaju. „Ukalupljenost“ podstiče zablude koje vode ka njihovoj obespravljenosti, diskriminaciji i socijalnom isključivanju. S druge strane, pisanje o njima kao o ljudima sa manama, vrlinama, ambicijama, interesovanjima i invaliditetom kao jednoj od njihovih karakteristika, može pozitivno uticati na ljudsku svest. Suština je kristalno jasna: osobe sa invaliditetom nisu istisnute iz nekakvog kalupa, već poseduju različite osobine i potrebe, kao i svi ostali. Takvu ulogu treba da imaju ne samo u masovnim medijima već i u stvarnom svetu. ®

UPOZNAJ SVET

Na stazi Svetog Jakova

PUT U SRCE GALICIJE Put za Santjago de Kompostelu nije samo jedno od tri najvažnija hodočašća za hrišćane, pored Rima i Jerusalima. S vremenom je postao mnogo više od toga, prevazilazeći verske okvire. Poslednjih godina su napisane brojne knjige, snimljeni filmovi, globalizacija i masovni turizam nisu zaobišli ni „dugu šetnju“ do Santjaga. Ipak, na neki volšeban način, hodočašće i mesta kroz koja se prolazi sačuvali su svoju prvobitnu formu i atmosferu, terajući putnike namernike da se prilagođavaju njima a ne obratno, počev od „kafe leće“ i ogromnih kroasana u baru za doručak, do veselih ulica, punih ljudi svih generacija, udruženih u velikoj graji

Piše Željko Pantelić dopisnik Originala iz Italije

UPOZNAJ SVET

Santjago se ide peške, na biciklu, automobilom ili na motoru. Impresivno je kako je sve u znaku školjke, simbola Svetog Jakova i žuto-plave boje, budući da je žuta školjka nacrtana na plavoj podlozi. Ako niste dobro utrenirani, ne upuštajte se u avanturu pešačenja do Katedrale Svetog Jakova. Za početak je bolje izvideti situaciju automobilom, ruta hodočasnika je u dobroj meri paralelna sa kolskim putem, i zahteva mnogo manje vremena. Dok pešačenje od Pirineja do Santjaga predviđa, čak i za pripremljene pešake hodočasnike, između 25 i 30 dana, automobilom se za sedam dana mogu, lagano, obići sva ključna mesta hodočašća koje je počelo još u 9. veku. Putevi u Španiji su veoma dobri, i od Pamplone do Santjaga veliki deo je pokriven auto-putevima, tzv. autoviama koje su generalno gratis, za razliku od „autopistas“ za koje se plaća putarina. Najbolji period godine za put do centra Galicije – bilo kojim prevoznim sredstvom ili peške – jesu rano proleće i jesen. Svakako treba izbegavati jul i avgust zbog velikih vrućina, posebno u Kastilji, a nisu preporučljivi ni zimski meseci zbog hladnoće i vetrova. Oprez: ako pod utiskom katedrale u Santjagu i svega što ste videli, osetili, probali, od Pamplone do Fistere, obećate da ćete ponovo da dođete Svetom Jakovu – održite datu reč, promena prevoznog sredstva je dozvoljena, neispunjenje obećanja ne. PAMPLONA

Staro jezgro Pamplone je oivičeno tzv. zelenim prstenom, odnosno parkovima i šetalištima koji odvajaju stari deo grada od novog i sa kojih se pruža pogled na Navaru, kao sa prirodne osmatračnice. Varoš koju je osnovao veliki rimski vojskovođa Pompej, član Prvog trijumvirata sa Cezarom i Krasom, ovekovečio je Ernest Hemingvej svojim remek-delom Sunce se ponovo rađa. Pamplona je mnogo više od trke sa bikovima tokom narodne svetkovine Sanfermines od 6. do 14. jula. Štaviše, trebalo bi izbegavati Irunju (tako Baski zovu Pamplonu) tokom te nedelje. Za istraživanje starog grada nije vam potrebna karta, dovoljno je da se prepustite intuiciji. U svakom slučaju, ruta kojom prolazi trka

Pamplona je mnogo više od trke sa bikovima tokom narodne svetkovine Sanfermines od 6. do 14. jula. Štaviše, trebalo bi izbegavati Irunju (tako Baski zovu Pamplonu) tokom te nedelje sa bikovima dobro je obeležena i lako ćete pronaći ulice Santo Domingo, Mercaderes Cubia i Estafeta, koja vas vodi pravo do koride Plaza de Toros. U Pamploni je sve tako čarobno da vam čak neće smetati ni kilometri kablova koji se pružaju uz zidove zgrada kao gumena creva koja daju utisak da je grad jedno permanentno gradilište. Reč je o kablovima za električnu energiju, internet, rashladne uređaje, kompromis između potreba modernog vremena i želje da se sačuva srednjovekovno lice ulica. Plaza del Castillo je srce Pamplone. Pravougaoni trg je oivičen drvoredima i zgradama sa arkadama koji tokom zime pružaju zaštitu od kiše a leti obezbeđuju hlad u vrelim danima. „Café Iruña“ svakako je najprestižnije mesto za predah uz kafu ili tapase i vino. Ne samo zato što ima enterijer istog izgleda kao kada je otvoren pre 130 godina, već i zato što je u njemu svoje španske dane i noći provodio Hemingvej, skupljajući inspiraciju za roman Sunce se

ponovo rađa. Kafei „Sevilla“ i „Kiosko“ su takođe barovi sa istorijom i šmekom art dekoa. Gotovo naslonjena uz centralni trg je Calle de la Estafeta, žila kucavica grada, sa prodavnicama i najboljim tapas barovima i pekarom-poslastičarnicom „Beatriz“ koja je svojevrsni vremeplov, budući da svojim rustičnim izgledom i poštovanjem starih receptura pravi kolače i peciva kao što se to činilo u 19. veku i ranije. Ako se kojim slučajem zadesite tokom nedelje u Pamploni, ne propustite živopisnu i veselu pijacu na centralnom trgu ispred gradske kuće Casa Consistorial. Ne zaboravite, pre nego što napustite Pamplonu, da napravite krug po njenim parkovima, za svakog ima ponešto, od romantičnih šetnji, preko panorama, do besplatnog zoološkog vrta. Srećom, Sanfermines traje samo osam dana, tako da je Pamplona samo u tom periodu turistički grad, u ostalim je autentična navarska varoš.

UPOZNAJ SVET

PUENTE LA REINA (KRALJIČIN MOST)

Svi evropski putevi za hodočašće u Santjago de Kompostelu, bilo da dolazite sa severa iz Francuske ili sa istoka iz Italije i Srednje Evrope, slivaju se u jednu tačku – Puente la Reina, odnosno Kraljičin most. Gotovo hiljadu godina je most u tom navarskom selu ugaoni kamen svih hodočasnika koji stižu iz celog sveta. Reč je o jednom od dragulja rane srednjovekovne arhitekture, budući da ni posle jednog milenijuma nije izgubio ništa od svoje elegancije – štaviše, sa svojih šest lukova predstavlja neku vrstu „rodonačelnika“ desetine srednjovekovnih kamenih mostova koje putnici namernici pređu do Katedrale Svetog Jakova u glavnom gradu Galicije. Takođe, u Kraljičinom mostu ljubitelji priča o templarima mogu posebno da uživaju u templarskoj crkvi iz 12. veka izgrađenoj u kasnoromanskom stilu. Neizbežno je napraviti i jednu fotografiju sa spomenikom posvećenim hodočasnicima, ispred crkve Santiago el Mayor sa veoma bogato ukrašenom fasadom iz 13. veka.

BURGOS

Kada prvi put kročite u Burgos, imate utisak kao da ste se obreli u nekom švajcarskom ekstrateritorijalnom mestu, a ne u gradu koji se već više od 1.100 godina nalazi na mapi Kastilje i Španije. Retko koji grad je tako sređen, tako ucickan i dobro ukomponovan sa svojom bogatom prošlošću i modernim vremenima. Na ulazu u stari deo varoši dočekuje vas raskošna statua srednjovekovnog viteza na konju, Sida Kampeadora. On je bio neka vrsta kastiljanskog Kraljevića Marka, malo je ratovao za hrišćane, malo za muslimane, pa opet za hrišćane. Sid je pokazao, barem tako kaže legenda, da se može zaraditi i održati poštovanje, čak i kada se menja strana, pod uslovom da se poštuju najvažnije vrline, odnosno da se u nevolji najbolje vidi ko je kakav čovek. Između statue Sida i jedne od najlepših kapija na planeti, Slavoluk Svete Marije, proteže se Paseo del Espolón sa svojim duplim redom živopisnih platana. Kapija, kakvu je danas vidimo, kompletirana je sredinom 16. veka i ukrašena je značajnim istorijskim figurama Kastilje i sa četiri male kule na vrhu konstrukcije koju nose dva velika tornja. Slavoluk posebno impozantno izgleda

noću kada je osvetljen i zahvaljujući igri svetla i senki postaje još veličanstveniji. Paseo del Espolón je jedan od najsugestivnijih kejova, koji na liniji od Kapije Svete Marije do Trga mog Sida pruža različite doživljaje, kako tokom dana, tako i u svakom godišnjem dobu. Kompozicija arhitekture, uslovno rečeno, klasične i pejzažne, pruža poseban ugođaj tokom toplijeg dela godine, kada se šetalište ispuni i baštama pod krošnjama platana, stvarajući uslove za savršeno letnje predvečerje. Nezaobilazna stanica u Sidovom gradu je katedrala koja ulazi u red najznačajnijih ne samo u Španiji već i u čitavom hrišćanskom svetu. Bogatstvo ornamenata spoljne fasade je jednako zadivljujuće kao i zlatno stepenište iz perioda renesanse, a i Transparentni krst koji omogućava da sunčevi zraci formiraju najvažniji simbol hrišćanstva na Sidovom grobu u katedrali. Ako imate malo više vremena, vredi posetiti i srednjovekovni zamak iznad Burgosa i palatu Casa del Cordón, u kojoj su katolički kraljevi Fernando i Izabela primili Kristifora Kolumba posle njegovog drugog puta u Ameriku i u kojoj su održana brojna kraljevska venčanja.

UPOZNAJ SVET

FROMISTA E SAAGUN

Na putu između Burgosa i Leona, gde sunce i vetar već vekovima oblikuju krajolik, pod uticajem filmova o Divljem zapadu i Meksiku imaćete utisak kao da ste se našli na nekom setu. S druge strane, postaće vam jasno zašto su Meksiko, delovi Teksasa, Arizone i Kalifornije izgledali kako smo ih zapamtili iz vestern filmova. Hladne zime sa ledenim vetrovima i vrela sušna leta kreirali su jedinstvenu panoramu u kojoj su se ukorenila pojedina mesta za koja kao da je vreme stalo. Fromista izgleda nestvarno u svojoj jednostavnosti i oskudnosti, sa kućama okrečenim u belo, krovovima od ćeramide i dimnjacima i banderama na kojima su rode svile svoja gnezda. Čak je i lokalna Crkva Svetog Martina iz 11. veka ukrašena ptičjim gnezdima, uključujući i zvonik, takođe okrečen u belo. Saagun duguje svoj notorijetet kralju Alfonsu VI koji je voleo da provodi vreme u lokalnom manastiru i koji ga je još pre gotovo jednog milenijuma učinio jednom od najvažnijih stanica na hodočašću za Santjago. Štaviše, Alfonso je i sahranjen sa svoje tri supruge u ženskom manastiru Sveti Benito benediktinskog reda. Centar varošice je ispresecan uskim ulicama sa načičkanim kućama koje čuvaju duh i izgled prošlih vremena, dok su posebno upadljive crkve i kuće napravljene od svetlobraon cigala koje tokom sunčanih dana poprimaju zavodljiv izgled, reflektujući zrake. Različita od svih je Crkva Svetog Trisa koja je napravljena u stilu mudehar još u 12. veku. Nije uopšte slučajno što je Saagun jedna od obaveznih stanica gde hodočasnici odlučuju da se okrepe i prespavaju pre nego što nastave svoj put ka Santjagu. Lokalni barovi i pored prisustva velikog broja hodočasnika odišu domaćom i opuštenom atmosferom, nisu saluni, nema pokretnih vrata, ali nije potrebno mnogo mašte da se uđe u ulogu.

LEON

Leon je grad koji je u sebi spojio čitavu istoriju Španije, od antičkog do našeg vremena. Ime grada je rimsko nasleđe, budući da je VII legija Rimskog carstva napravila kamp na mestu gde se danas nalazi Leon i dala mu to ime jer ono nije ništa drugo nego derivat latinskog naziva Legio. Rimski most koji i danas spaja dve obale reke Torio još jedan je svedok prisustva Rimske imperije, dok su katedrala, kraljevski Panteon, Bazilika Svetog Isidora, hotel „San Marcos“, simboli kraljevskog štofa kastiljanskog grada i njegove uloge o ponovnom osvajanju Španije i proterivanju muslimana sa Iberijskog poluostrva. Katedrala u Leonu ulazi u red najvažnijih u Španiji, ne samo po lepoti već i po istorijskom značaju. Okamenjeni brod, kako ju je španski filozof Gregorio Manjon definisao, bila je svedok krunisanja Alfonsa VII za imperatora, a nadaleko je poznata i po svojim vitražima i fasadi ukrašenoj prizorima iz Biblije. Bazilika Svetog Isidora nastala je na temeljima manastira koji je bio posvećen Svetom Pelaju, prvom hrišćanskom vojskovođi koji je pobedio arapska plemena početkom 8. veka. U okviru bazilike nalazi se Panteon kraljeva koji nazivaju „Sikstinskom kapelom u romanskom stilu“ i u kojem počiva 20 španskih kraljeva. Posebnu priču predstavlja jedan od najekstravagantnijih hotela današnjice, „San Marcos“. Pre pola milenijuma služio je kao zatvor, a onda su ga pripadnici reda Svetog Jakova preuredili u bolnicu i gostionicu za hodočasnike na putu za Santjago. Ako imate malo veći budžet, nemojte da

štedite na „San Marcosu“, vredi to što košta. Obično su ono prvo što vide putnici namernici kada stignu u Leon, Palacio de los Guzmanes (Palata Guzmanovih) i Casa Botines. Prvu palatu je pre 450 godina izgradila jedna od najmoćnijih familija u Leonu, Guzmanovi, i danas je to sedište vlade provincije Leon. Druga palata je prepoznatljiva po karakterističnoj fasadi i obliku kakav imaju palate Antonija Gaudija; iako nema ni približnu istorijsku vrednost kao druga pomenuta zdanja, Casa Botines je, bez sumnje, najviše fotografisana. Privlačnost Leona je i u vrlo veselim i razdraganim svetkovinama koje pretvore čitav grad u veliki vašar, gde se podjednako dobro jede, pije i uživa.

UPOZNAJ SVET

ASTORGA, PONFERADA I VILJAFRANKA

Poput Leona, i Astorgu su osnovali Rimljani i može da se pohvali Gaudijevom palatom u centru grada. Interesantno je da je katedrala, posvećena Svetoj Mariji, građena više od tri veka, ali je zato episkopska palata čijom je izgradnjom rukovodio Gaudi završena u mnogo kraćem roku. U međuvremenu je jedno od Gaudijevih remek-dela pretvoreno u Muzej hodočašća u Santjago. Privlačnost Astorge ogleda se i u vrlo romantičnom centralnom trgu koji izgleda kao bombonjera i prelepim panoramama budući da se nalazi na uzvišenju koje dominira okolinom. Putnici u aprilu bivaju nagrađeni i eksplozijom boja procvetalog drveća koje ogrne čitavu Astorgu u nežnu ružičastu ili bledoljubičastu boju. I Ponferada ima svoj koren u Rimskoj imperiji, a ime je dobila po metalnoj ogradi mosta koji je napravio biskup Osmundo u 11. veku kako bi hodočasnici mogli lakše da pređu reku Sil na svom putu za Santjago. Najveća atrakcija kastiljanske varoši je Zamak templara iznad reke, koji se nalazi na međi starog i novog dela Ponferade. Iako je napravljen u 12. veku, templarska zaostavština se dobro drži i odoleva zubu vremena darujući nezaboravan pogled na planine prema Portugalu, koje su pokrivene snegom sve do marta ili aprila, pogotovo u smiraj sunčanih dana. Kako se uđe u oblast Bierco, na granici Kastilje i Galicije, okolni pejzaž se dramatično menja. Ogoljene predele, ili u najboljem slučaju sa niskim rastinjem, zamenjuju vinogradi i voćnjaci. Približavanje Galiciji i Atlantskom okeanu drastično menja klimu, reljef i vegetaciju. Tako da je Viljafranka u neku ruku prestonica vina u Kastilji. Zbog toga i ne čudi što su još Kelti, pre Rimljana, naseljavali današnju Viljafranku; centar grada je načičkan tradicionalnim kućama lokalne vlastele, vinarijama i restoranima u kojima se podjednako uživa u iću i piću.

UPOZNAJ SVET

SAMOS I PORTOMARIN

Samos i Portomarin se nalaze praktično na vratima Galicije i poslednjih etapa hodočašća u Santjago. U Samos vredi svratiti zbog benediktinskog manastira Sveti Julijan (San Xulián). Nadimak „Galicijski Eskorijal“ daje ideju o kakvom monumentalnom zdanju je reč. Pojedini delovi manastira datiraju još iz 6. veka, mada je dobar deo zdanja sledbenika reda Svetog Benedikta u Galiciji restauriran između 16. i 18. veka. Međutim, dodatna vrednost manastira je okolina koja kao da je nacrtana na idealnom platnu. Reka koja prolazi ispod manastira sa drvoredom, proplanci i šumarci u neposrednoj okolini, daju čitavoj dolini bajkoviti pečat i posle stotina kilometara „izmučene“ vegetacije kroz Kastilju predstavljaju, sa svim nijansama zelene boje, melem za oči. Portomarin je mesto koje su njegovi stanovnici – uključujući i crkvu-tvrđavu posvećenu Svetom Nikoli, koju su napravili krstaši reda Svetog Jovana Jerusalimskog u 12. veku – preneli ciglu po ciglu, kamen

po kamen, iz doline reke Minjo, na obližnje brdo pošto je čitava dolina potopljena veštačkim jezerom. Ne ostavlja nikoga ravnodušnim, bilo da se gleda sa vrha crkve-tvrđave na glavnu ulicu Portomarina koja vodi ka dolini i jezeru ili obrnuto, sa obale jezera ka crkvi. Boravak predstavnika tri krstaška reda, Svetog Jakova, Svetog Jovana i templara, vidljiv je na svakom koraku i sam po sebi je istorijski kuriozitet.

UPOZNAJ SVET

Najbolji period godine za put do centra Galicije – bilo kojim prevoznim sredstvom ili peške – jesu rano proleće i jesen. Svakako treba izbegavati jul i avgust zbog velikih vrućina, posebno u Kastilji, a nisu preporučljivi ni zimski meseci zbog hladnoće i vetrova. Oprez: ako pod utiskom katedrale u Santjagu i svega što ste videli, osetili, probali, od Pamplone do Fistere, obećate da ćete ponovo da dođete Svetom Jakovu – održite datu reč, promena prevoznog sredstva je dozvoljena, neispunjenje obećanja ne

SANTJAGO DE KOMPOSTELA

Malo je prizora koji preplavljuju kompletno „ja“, kao kada ugledate, dolazeći iz pravca Kapije hodočasnika, Katedralu Svetog Jakova, ukrašenu žutom bojom lišaja, koji su se uhvatili na njenu fasadu, prozore, tornjeve i ornamente u čurigereskom stilu. Retko šta može da vas ostavi bez reči kao pogled na zapadni deo katedrale u španskom baroknom stilu sa Praze do Obradoiro, pogotovo kada sunčevi zraci na zalasku zavrte oproštajnu dnevnu igru svetlosti na žućkastoj podlozi ulaza u katedralu. Vreme pred stepeništem koje vodi do Stubova slave (Pórtico de la Gloria) ima drugu dimenziju, prerasta iz bremena u blagi povetarac. Privilegovana pozicija za one koji nisu u formi da stoje na Trgu Obradoiro ili nisu za sedenja na pločnicima trga, jeste bašta „Hotela katoličkih kraljeva“, koja je tako dobro pozicionirana da vredi platiti skuplje kafu i natapati oči lepotom katedrale. Biće da se u sjaju očiju hodočasnika, koji već više od jednog milenijuma grle pogledom katedralu posle

dugog i napornog hoda, ogleda i sva divota zdanja posvećenog Svetom Jakovu. Stub koji je, po predanju, donosio svakom ko ga dodirne rukom pamćenje i mudrost, toliko se izlizao da su morali da ga ograde. Katedrala je inače napravljena na mestu gde su pronađeni posmrtni ostaci Svetog Jakova u 9. veku i oni se čuvaju u kripti ispod oltara. Pre dolaska na poklonjenje moštima sveca, prolazi se iza leđa statue Svetog Jakova koju hodočasnici zagrle kao završni čin svog dugog putovanja i pre nego što u kripti kleknu pred moštima sveca. Tokom službi za velike praznike katedrala se kadi gigantskim kandilom koje njiše i hvata osmoro ljudi. Stari deo grada oko katedrale je nepromenjen u poslednjih nekoliko vekova i to je vrlo živahan skup ulica sa prodavnicama svih tipova, restoranima i barovima, koji pulsira živošću podjednako preko dana i u večernjim satima. Preko dana, pogotovo leti, u potrazi za hladom i predahom park Alameda je odlično rešenje. Osim što nudi odmor, pruža i spektakularne poglede na stari deo Santjaga i tor-

njeve katedrale. Često se tokom vikenda u Alamedi organizuju srednjovekovni vašari na kojima je vrlo lako uroniti u srednjovekovnu atmosferu, kako kroz hranu i piće, tako i kroz kostime, muziku, igre i zabavu praktikovanu u to vreme. FISTERA

Isplanirajte jedan dan duže putovanje, budući da se odlazak u Fisteru i posebno na Kabo Fisteru višestruko isplati. Najzapadnija tačka kontinentalnog dela Evrope, zajedno sa Kaba de Rokom u Portugalu, idealno je mesto, pa ako hoćete i najromantičnije, za gledanje zalaska sunca na Atlantskom okeanu i „sekularni“ završetak hodočašća. Osim „divlje“ obale koja se ne naziva bez razloga Obalom smrti, plesa talasa po stenama i huka okeana, tu je i svetionik i krst koji obeležava mesto gde je po predanju kročio Sveti Jakov, dok možemo samo da zamišljamo gde se nalazio grad Duju, koji je po legendi Bog kaznio nestankom zbog grehova i zato što nije dao utočište Svetom Jakovu. ®

KAKO SAM DOVDE STIGAO

DušanNedeljković Pisac, voditelj na Radio Laguni

ODRASTANJE ROĐEN SAM U MAJKE JEVROSIME, U BEKSTEJDŽU SKUPŠTINE. Znači, tu dolazi Tito, svi tadašnji državnici sveta, a mi visimo u Kosovskoj u parkiću. Ako neko počne da crta krug i da ga vuče, odatle dolaze: Skupština, Trg Marksa i Engelsa, tamo je onda Dom sindikata – FEST, onda dolazi Borba, pa prvi dragstor na Balkanu u Nušićevoj. Tu, ispred dragstora bila je jedina prava pank scena na ulici. Onda se izroni na površinu, do Doma omladine, gde su bili bioskop i Džez festival. Lomi se desno u Makedonsku, a tu je PGP, pa tri ozbiljne kafane, takozvani Bermudski trougao, Lipa–Šumatovac–Grmeč, zgrada Politike, desno Kinoteka, pravo Radio Beograd. Nastavlja se dalje u Lole Ribara, tamo je Atelje 212 i internacionalni Bitef, pa Peta beogradska, diskoteka Cepelin, pa Tašmajdanski park s plivalištem i klizalištem, Crkva Svetog Marka i velika glavna Pošta. To je kvadrat kilometar sa kilometar, kondenzovana teritorija. Krug jedinice, ne „dvojke“.

E, tu se negde u međuvremenu od mog detinjstva do danas Beograd prekinuo. Iako sve to stoji na istom mestu, tog šmeka više nema. To je ipak moja rodna gruda. Posle je došlo usmereno obrazovanje i tog perioda života se ne sećam. Fakultet nisam završio, niti sam ikada otišao u tu instituciju. Otišao sam u vojsku, počeo da radim, da zarađujem i pobegao na tu stranu života.

SPORT ODUVEK SAM VOLEO SPORT. I dan-danas u mojoj osnovnoj školi dominira fotografija košarkaške ekipe s kojom sam osvojio prvenstvo Beograda za taj uzrast. Bio sam i prvak Beograda u plivanju na sto metara slobodnim stilom. Sve sam te uspehe zapostavio zbog subotnjeg fudbala u školskom sa ekipom. To je bila naša Sparta!

RADIO I LETENJE

MOJ ŽIVOT JE SPASLA BOJANA. Od kada sam se oženio i shvatio da sam preživeo sva preterivanja, unormalio sam se. Dao sam otkaz u Jatu, vrlo lagodno, bez mnogo razmišljanja, malo sam promislio, i život me je odveo na mesto koje mi je izgleda bilo predodređeno. Počeo sam da pišem blogove, pa tekstove za novine, pa sam uspeo da napišem pet romana. U međuvremenu su stigli klinci i trenutno se ceo moj život svodi na njihovu sreću. Porasli su, kapiramo se. Idemo zajedno na utakmice i koncerte. Gledam sebe kada sam bio mali, i nije mi loša slika.

BRAK I DECA

UVEK SAM VOLEO RADIO. To mi je prva i, ispostavilo se, trenutna ljubav. Mnogo se mistifikovala priča oko radija koju je inicirao udes B92, ali old school ekipa koja je potekla iz „Ritma srca“, sada se okupila na Radio Laguni, i dalje sa određenom radošću sedam za mikrofon. Radio i print medije ne može ništa da zameni. Oni služe kao filter za zlo i dobrotu. Imaju moć da kreiraju, za razliku od ostalih medija koji ubijaju maštu i ljudskost. U JATU SAM RADIO (leteo kao stjuard) skoro 22 godine i nemerljiva je moja radost zbog toga. Da se ne lažemo, živeli smo kao što smo hteli i maštali. Kao Guns‘n‘Roses na turneji. Od Albukerkija do Sidneja, svuda je moja noga kročila i još sam bio plaćen za to. To mi je još uvek u folderu sećanja: sreća-najveća. Nebrojen je broj stadiona na koje sam kročio zahvaljujući utakmicama naših klubova koji su leteli Jatom. Jedino nisam bio na Rejkjavik–Zvezda. Ili sam bio?

NAJBOLJE SVETSKO NOVINARSTVO SAMO U Nedeljniku

ČITAJ VIŠE. ZNAJ VIŠE.