Original #10-11 by Original Magazin

Ekskluzivni intervju

Lusi Jemans, kraljica modne štampe

Brajan Rašić

Napadnite svaku priliku koju možete

Za Original govore: Prof. dr Radan Džodić, hirurg Najčešće greše oni što misle da sve znaju

Katarina Jovanović Neko je ovde Nušića shvatio bukvalno Prof. dr Neda Todorović Ćutanje vas uvek košta više Rambo Amadeus Lavina je pokrenuta, ali planeta je spor mehanizam Sandra Silađev Dinja Razumem autsajdere

o iginal magazin broj

Fotografije iz privatnog albuma rokenrola

j u l - a v g u s t 2 0 1 6.

CENA

199 rsd

i v No i k s p r s tablies t n e šm Velika (i nedovršena) lista naučnika, preduzetnika, umetnika, aktivista i sportista koji menjaju Srbiju nabolje

Ekskluzivna kolumna

Ser Ričard Brenson

Šta čitati na odmoru

Najbolji startapovi za leto 2016.

Milica Knežević Jovan Simić Kristina Ercegović Elizabet Voren Aleksandar Simić

Razvojni program za diplomce

Vreme je da zasučeš rukave > > > >

Razvoj karijere – 1 godina u internacionalnom okruženju Mogućnost stalnog zaposlenja nakon završenog programa Aktivno učešće na projektima u kompaniji Mentorski program sa menadžerima kompanije

Dragi diplomci, Nije potrebno da imate radno iskustvo. Ako ste spremni – prijavite se na

www.pepsicostart.rs > Čekamo vas!

sadržaj

o iginal magazin

ekskluzivni intervju

Jedna od najuticajnijih novinarki u svetu mode, urednica časopisa Porter, otkriva kako se menja tržište

odbaci apatiju

zašto ne treba čitati loše vesti i gde da pronađete one lepe, plus o čemu ovog leta pišu najuticajniji svetski časopisi

ekskluzivna kolumna

ser ričard brenson o tome kako treba rešavati konflikte

katarina jovanović

Za učenje o radu Katarine Jovanović valja znati da je ona, možda i pre svega, jedan krajnje kaleidoskopski lik u svojoj harizmi. To znači da kad se popne na scenu, sve stane – ili počne

spremni za leto?

original vas savetuje kako da se odmorite, ali i koje knjige da čitate na odmoru

the best of start-ups

Osnivač Fondacija Novak Đoković Direktor magazina Jelena Đoković Pomoćnici direktora Aleksandra Radujko i Nebojša Mandrapa Izdavač NIP Nedeljnik Glavni i odgovorni urednik Marko Prelević Grafički urednik Miloš Sinđelić / MaKista

ex catedra

Životni i profesionalni intervju profesorke nede todorović, koja je ispratila poslednju generaciju studenata sa fakulteta političkih nauka

Impressum

tema broja

sasvim drugačija lista ljudi koji menjaju srbiju nabolje

pop kultura

go green

rambo amadeus za original

rocknrolla

Urednik fotografije Igor Pavićević Izvršni urednik Miljana Nešković Lektura Sanja Savić Redakcija Veljko Miladinović, Branko Rosić, Zorica Marković, Jelena Paligorić, Željko Pantelić, Aleksandar Apostolovski, Draža Petrović, Slobodan Maričić, Mihailo Medenica, Vladimir Bogdanović Kontakt original@nedeljnik.co.rs Marketing Jelena Jevtić jelena.jevtic@nedeljnik.co.rs Štampa Rotografika Subotica Generalni distributer Štampa sistem ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628 Magazin podržala Direct Media

Ekipa iz Startita podelila je sa Originalom šta se sprema u najvećem „hubu“ za ideje ovog leta

veliki intervju brajana rašića

uvodnik

Jelena Đoković

Piše

direktor magazina

S ponosom mogu da kažem da vizija Originala da inspiriše i pokreće mlade da postanu svoj, autentični brend, počinje da daje vrlo vidljive rezultate. Pored toga što rastemo iz broja u broj, dobijamo i vredne nosioce ove vizije. One koji biraju da urade nešto i otrgnu se od već ustaljene apatije. Predstavljam vam i dve studentkinje, Margitu Milovanović i Sofiju Šajnović, koje su počele da uče da pišu radeći za Original a sada su postale naše stalne saradnice. Bravo! Sećam se prvog ručka sa Lusi Jemans. Sedele smo u jednom „members only“ klubu u Noting Hilu u Londonu i pričale o svojim životnim ciljevima i budućnosti koju želimo za našu decu. Potpuno ju je oduševila ideja o Original magazinu i sa velikom pažnjom je slušala sa kakvim izazovima se mladi ljudi u Srbiji i regionu susreću. Sa zadovoljstvom je prihvatila da se obrati našim budućim i sadašnjim liderima koji žele da rade na sebi i unapređuju svoje sposobnosti. Iako na vrhuncu karijere, ostvarena kao majka i supruga, priznaje da ni sada nema sve odgovore na pitanja i da sa zadovoljstvom konsultuje svoje kolege i prijatelje za bitne životne i poslovne odluke. Seća se svojih početaka sa velikim osmehom, i trenutaka kada je, kao novinar, bez razmišljanja sedala u kamion da razvozi po trafikama magazin za koji je radila. U letnjem dvobroju vas upoznajemo sa novom, Originalnom definicijom uspeha – koja se ne zasniva (isključivo) na moći i novcu. Ceo tim Originala se angažovao i dao predloge. Veoma smo ponosni na baš ovu listu najuspešnijih, inspirativnih ljudi koji svojim primerom menjaju Srbiju nabolje. Norme kojima smo se vodili bile su vrlo konkretne: težnja za konstantnim usavršavanjem, poštovanje drugih, zahvalnost, požrtvovanost, kreativnost, saosećajnost, ljubav prema sebi i drugima, i društvena odgovornost.

foto: Miloš Nadaždin

Originalno leto Norme kojima smo se vodili osmišljavajući temu ovog broja Originala bile su vrlo konkretne: težnja za konstantnim usavršavanjem, poštovanje drugih, zahvalnost, požrtvovanost, kreativnost, saosećajnost, ljubav prema sebi i drugima, i društvena odgovornost

Zašto je odmor neophodan za bolju produktivnost i rad, i kako da što bolje svoje vreme iskoristite da se oporavite i pripremite za nove poduhvate jeste tema sa kojom vas šaljemo na vaš dugo očekivani letnji predah. Dobra knjiga, muzika, predlozi kako da spasete naizgled protraćen dan i priče koje će vam dati mnoštvo ideja kako da se vratite na posao u punoj snazi. Ukoliko planirate da započnete biznis, imamo za vas vrlo korisne predloge kako da izbegnete probleme sa kojima se svaki mladi preduzetnik susreće. Brajan Rašić, naš najpoznatiji fotograf, pričao nam je o svojim počecima i izazovima koje mu karijera nameće kako privatno, tako i poslovno. Tu su i inspirativne priče mladih kolega, studenata. Oni su pronašli svoju strast i pretočili je u poslovni poduhvat ili lično usavršavanje Milica Knežević i Jovan Simić naši su heroji koji ne prihvataju „ne“ kao konstantu. Svako na svoj način menja društvo i utiče na promene. Milica se bori za prava na obrazovanje osoba sa invaliditetom sa mnogo saosećanja jer i sama pripada tom skupu, a Jovan koristi sva raspoloživa i neraspoloživa sredstva da animira društvo i prikupi sredstva za promene. Dok Milica piše blogove i podiže svest o problemima sa kojima se susreću nepokretna lica, kolege studenti je nose uz stepenice kako bi prisustvovala predavanjima. Jovan pokreće humanitarne akcije i prikupio je do sada već 120.000 evra za dečje odeljenje u KBC Niš. I to je samo početak... Kako se danas postaje heroj? Ko su za vas heroji? ®

odbaci apatiju

Kako loše vesti utiču na naš mozak (I zašto ih nećete naći u Originalu) Piše Ana Petričić Zastrašujuća grupa džihadista kasapi sve oko sebe na putu ka osvajanju Sirije i Iraka. Avioni padaju sa neba što je, nažalost, postala priča na nedeljnom nivou. Masa civila biva ubijena i ispašta od konflikta Izraela i Gaze. Drugi se mole protiv ebole u Zapadnoj Africi. Ukratko, svet se raspada. Tako izgleda slika, barem kod nas, blagoslovljenih i povlašćenih od smrti i razdora, ali sa druge strane, osuđenih da gledamo te krvave slike preko televizije i ostalih medijskih kanala. To povlači jedno veoma važno pitanje: nalazimo se u vremenu u kom možemo da loše vesti koje se vrte u svim medijskim kanalima 24/7, barem malo ublažimo. Ali kakav psihološki uticaj ima na nas to izlaganje tragediji na daljinu? Meri Meknoton, profesorka Univerziteta San Antonio u Teksasu, koja je na čelu istraživanja veze između medijskog uticaja i stresa, navela je da sadašnji „trend“ pokrivanja tragedija i nesreća vestima po 24 sata zapravo postaje svakodnevna norma. Medijske kuće su suočene sa pritiskom beskrajno umnoženog niza konkurencije, gde se svi usredsređuju na iste vesti – imaju veću inicijativu nego ranije, da pokriju svoju naslovnicu što strašnijim, emotivnijim i srceparajućim sadržajem. Sve medijske kuće razmišljaju isto. „Treba da budu senzacionalne, treba da okupiraju vašu pažnju“, navela je profesorka Meknoton. Nekada je teško ne uvideti medijski „nepopustljiv tok“ negativnosti, pogotovo kada dobija vetar u leđa od društvenih medija. U ovom slučaju uzročnost je varljiva: možda jednostavno ti depresivni i anksiozni ljudi žude za lošim vestima, a zauzvrat loše vesti koje dopiru do njih samo pogoršavaju njihovo trenutno stanje. Ali na nas koji nismo zaraženi takvim vrstama bolesti, loše vesti mogu uticati na drugačiji, suptilniji način, koji može imati dugotrajne posledice. Profesorka Meknoton je uradila studiju po kojoj ljudi koji gledaju svakodnevno vesti ne ispunjavaju kriterijum depresije, ali ukoliko ih pitate kako se osećaju povodom situacije u svetu, dobijamo odgovore kao što su: „Sve je nekako loše“, „Zašto bih ja izlazio na glasanje kada to ništa neće promeniti“, kao i: „Ja mogu da doniram novac, ali će uvek biti dece koja negde gladuju.“ Pored rastućeg osećaja bespomoćnosti, navodi ona,

Birajte vesti koje ćete čitati i gledati. Nemojte čitati vesti samo da biste saznali nešto, već zađite u suštinu toga što čitate. Zapitajte se: da li je ova informacija meni relevantna?

kognitivne prečice aktivirane vešću mogu nas postepeno dovesti do toga da svet vidimo kao sve mračnije i mračnije mesto odstranjivanjem određenih tendencija ka optimizmu. Posledice toga su jedna stvar. Ranije su se mogli videti jednom, ponekad i dva puta u toku večeri kratki izveštaji o krvavim događajima u ratovima u nekom delu sveta. Danas je to drugačije. Vesti dobijamo za svakog ubijenog civila, za svaku nesreću koja je zadesila negde nekoga. Zapravo tu je srž problema. Ukoliko su ljudi navedeni da veruju da se svet raspada, njihovo donošenje odluka biće u skladu sa „činjenicama“, kao što će i njihov pesimizam biti zagarantovan. Kako loše vesti utiču na naš mozak, svoje mišljenje je sa nama podelila i profesor dr Sanja Petričić, predavač audio-komunikacija na Fakultetu za medije i komunikacije: „Prema Krešenu (1987), loše vesti stvaraju stres koji direktno utiče na podizanje afektivnog filtera u mozgu. Prilikom podizanja afektivnog filtera dolazi do blokade primanja i poimanja novih informacija. Kada su u pitanju dobre vesti, mozak se opušta i dolazi do sniženja afektivnog filtera.“ Ljudi potcenjuju činjenicu da svet može biti užasno surov i ostaviti tragične posledice. I dalje postoje krajevi sveta gde se stanje pogoršava svakog časa. Kako profesorka Meknoton navodi, ne možemo zaustaviti emitovanje vesti, ali ih možemo zaustaviti da dopru do nas. Kako? Isključi-

odbaci apatiju

Prelistavanje

O čemu ovog leta pišu najvažniji svetski časopisi The Economist Veliko istraživanje uticajnog časopisa o ekonomiji (ali ne samo o njoj): šta nam istorija govori o budućnosti veštačke inteligencije i kako naše društvo treba da odgovori na te izazove.

ćemo telefone, televizore i ostale gedžete. Da, to ne može svako od nas da učini. Ali ako je tako, onda barem obrišite aplikacije koje vas svakog sata obaveštavaju o situaciji u zemlji i svetu ili o predstojećim izborima i džihadistima. Birajte vesti koje ćete čitati i gledati. Nemojte čitati vesti samo da biste saznali nešto, već zađite u suštinu toga što čitate: da li je ova informacija meni relevantna? Nemoguće je da stvorimo neke imaginarne zidove koji će nas držati podalje od loših vesti. Ali postoji razlika između toga biti informisan i biti opsesivan i gutati razne informacije ne znajući šta u potpunosti znače. Tanka je linija, pogotovo danas, kada je teško razlikovati dobru i kvalitetnu vest koja će vas informisati od onoga što vam je irelevantno. ®

Svake nedelje na sajtu Originala

Dobre vesti

TIME, 4. jul Nova tehnika koja omogućava naučnicima da menjaju DNK transformisaće nauku - ali će i postaviti vrlo teška pitanja.

The Atlantic, jul/avgust „Kako je poludela američka politika?“, naslovna je tema letnjeg dvobroja uglednog mesečnika iz Amerike, a ujedno i tema koja, kako se približavaju predsednički izbori u SAD sve više fascinira javnost. Kako kaže novinar Džonatan Rauh, „To nije počelo sa Trampom. To će biti još gore“, a u svojoj analizi bavi se „lekom“ za političko ludilo.

Vogue UK, jul Novi broj britanskog izdanja modnog magazina Vogue na naslovnici donosi glumicu Rene Zelveger u damskoj Prada haljini – kakvu Bridžit Džouns, njena najpoznatija uloga, sigurno ne bi obukla bez pretnje oružjem. Ovom naslovnicom Rene najavljuje veliki povratak voljene Bridžit na velika platna, u dugo očekivanom nastavku.

Wired, jun 2016. Jedan od najpopularnijih američkih tech-magazina u junskom broju piše o „kraju kodiranja“. Prema predviđanjima do kojih je došla redakcija magazina Wired, uskoro više nećemo programirati kompjutere - dresiraćemo ih kao pse.

EKSKLUZIVNA KOLUMNA

Piše

ser Ričard Brenson

Ekskluzivno za Original

KAKO REŠAVATI KONFLIKTE

Brinite o svojim saradnicima, i oni će brinuti o vašim kupcima Ako se brinete da vaši zaposleni ne ispunjavaju sve zadato i da komunikacija nije na potrebnom nivou, probajte da ne dozvolite da vam bes utiče na rasuđivanje. Vreme je da dobro razmislite o pravim razlozima lošeg ponašanja članova vašeg tima i da pokušate da pronađete rešenje. Prvo pitajte sebe: šta može da se uradi da bi se ovi odnosi poboljšali? Da li bi vaš tim imao koristi od neke nove obuke ili treninga? Možda je vreme i za malo razgovora jedan-na-jedan, ili za promenu nivoa odgovornosti? Kada se nađete u situaciji da vaši zaposleni okrivljuju jedni druge za stvari koje su pošle po zlu, treba da shvatite da ta reakcija obično znači da se osoba oseća ili nesrećnom ili na neki način ugroženom

Nedavno mi je postavljeno pitanje o tome kako se treba ponašati prema nekooperativnim saradnicima. Već pet decenija, vodim biznis baziran na jednostavnom principu: ako se brineš o svojim saradnicima, oni će se brinuti o vašim kupcima, potrošačima, mušterijama. Podrška zaposlenima i obraćanje pažnje na moral čitavog tima od apsolutno vitalnog je značaja za uspeh. Ako se brinete da vaši zaposleni ne ispunjavaju sve zadato i da komunikacija nije na potrebnom nivou, probajte da ne dozvolite da vam bes utiče na rasuđivanje. Vreme je da dobro razmislite o pravim razlozima lošeg ponašanja članova vašeg tima i da pokušate da pronađete rešenje. Prvo pitajte sebe: šta može da se uradi da bi se ovi odnosi poboljšali? Da li bi vaš tim imao koristi od neke nove obuke ili treninga?

Možda je vreme i za malo razgovora jedan-na-jedan, ili za promenu nivoa odgovornosti? Kada se nađete u situaciji da vaši zaposleni okrivljuju jedni druge za stvari koje su pošle po zlu, treba da shvatite da ta reakcija obično znači da se osoba oseća ili nesrećnom ili na neki način ugroženom. Kao što dosad verovatno znate, biznis se zasniva na odnosima, partnerstvu i saradnji, i održavanje tih odnosa obično znači pravljenje kompromisa. To me podseća na iskustvo koje sam imao kada smo moji prijatelji i ja, u Virginu, prvi put razmišljali o pokretanju avio-kompanije. Bilo je to osamdesetih godina, kada je mladi američki pravnik po imenu Randolf Filds tražio potencijalne investitore za direktnu liniju između Londona i Njujorka. Nakon što sam godinama trpeo veoma lošu uslugu i još goru hranu u avionima, znao sam da bi jedna razorna kompanija poput naše mogla da stupi na tržište i da ispuni tu nišu. Zato smo se udružili i zajedno osnovali Virgin Atlantic. Ipak, vrlo brzo je postalo jasno da je Randolfov pristup stvarima bio potpuno nekompatibilan sa našim. Nismo mogli da se složimo skoro ni oko čega – od samog naziva kompanije (Randolf je želeo da joj da ime British Atlantic, a nikome nije trebao još jedan BA!),

Znao sam da kompanija neće moći ni da funkcioniše, a kamoli da raste, ako u svojoj srži ima takav konflikt. Zato smo se Randolf i ja razišli, a Virgin Atlantic je nastavio da se razvija. Okončanje tog partnerstva bio je najbolji izbor koji sam mogao da donesem kako bih ojačao odnose unutar našeg tima, i kako bismo bolje pozicionirali svoj biznis preko podnošenja zahteva za dozvole, do dizajna pristojnog sistema za tiketing. Pokušao sam da nastavim saradnju uprkos svim razlikama koje su bile osetne, ali stariji članovi mog tima počeli su da govore da jednostavno ne mogu da sarađuju sa Randolfom. Kap koja je prelila čašu dogodila se kada je Dejvid Tejt, prvi čovek naše kompanije s one strane Atlantika, rekao da će podneti ostavku. „Žao mi je, ali Randolf je jednostavno nemoguć za saradnju“, kazao mi je.

kada komuniciramo, da damo jedno drugom prostora, i da pažljivo osluškujemo da li postoje stvari koje možemo da uradimo kako bismo jedno drugo učinili još srećnijima.

morate da preduzmete poteze pre nego što to bude uticalo na moral. Nikada ne treba da pravite kompromise koji se tiču suštine vašeg biznisa, vaše vizije ili kvaliteta usluga koje pružate, i ako partnerstvo sa članom tima na bilo koji način loše utiče na te stvari, skroz je u redu da se saradnja okonča. Imajući to na umu, setite se da postoje trenuci kada je vrlo korisno da član vašeg tima uradi nešto sam. Kada bi svi razmišljali isto, ne samo da bismo živeli u vrlo dosadnom svetu već bi i biznis stagnirao. Različitost unutar radne snage je neprocenjivo korisna, i to važi za zaposlene koji i misle i obavljaju posao na različite načine. Isto važi i kada se član tima suprotstavi odlukama lidera. Ako se na pravi način odnosite u tom slučaju, glasovi koji se baš i ne slažu sa vama mogu da vam pomognu da vaš biznis nastavi da raste. U mom slučaju, okružio sam se ljudima za koje verujem da su bolji i stručniji od mene u pojedinim poljima, i onda se sklonim od njih, dozvolim im da rade po svome i pokušavam da ih izdaleka podržim što više mogu. ®

Evo šta je poenta: svaki odnos mora da se gaji, bez obzira na to da li je reč o onom sa kolegama, ili sa porodicom i prijateljima. To sam na najbolji način na-

učio od svoje supruge, Džoan, koja je moj partner već četiri decenije. Naučili smo jedno drugo da budemo iskreni i otvoreni

Ovaj princip nije mnogo različit od onoga koji se događa u poslovnim odnosima: održavajte dobru liniju komunikacije; budite spremni da saslušate različita mišljenja; i nikada ne zaboravite da, na kraju, morate da budete zadovoljni odlukama koje ste doneli.

Predočite svom timu da je igra prebacivanja krivice krajnje neproduktivna, i istaknite da bi, kako bi se unutar grupe razvilo međusobno poverenje, svi članovi morali da preuzmu odgovornost za svoje poteze i da podnesu posledice. Ako bilo ko od vaših zaposlenih ne želi da radi u timu,

BUDI PREDUZETNIK

KAKO DA POKRENETE BIZNIS Svi smo deo veće celine, i u životu i u poslu

Jedno istraživanje je pokazalo da samo pet odsto ljudi postavlja ciljeve koje i sledi, a da maksimalno deset odsto radi posao koji voli. „Ti podaci su poražavajući. Pokazalo se da je jedan od izvora sreće odnos koji imamo sa drugima, a odmah zatim i posao kojim se bavimo“, ispričala je Sofiji Šajnović Kristina Ercegović, dama koja je pokrenula regionalnu platformu za umrežavanje „Business Cafe“

ristina Ercegović je uspešna i veoma inspirativna žena. Ova Zagrepčanka koja jako voli Beograd i rado uživa u svim njegovim čarima i sama je preduzetnica. Od 2010. godine vodi svoju firmu „Zaokret“, napisala je tri knjige i majka je sedmogodišnjeg Luke, a osnovni motiv kojim se vodi u svetu biznisa jeste „najvažnije je biti čovek“. „Ključno što osoba treba da poseduje kada želi da zakorači u svet poduzetništva jeste rizik i hrabrost. Hrabrost znači suočavanje sa strahom, a ne da se ne bojimo“, objašnjava ona. Nakon što je prodala dve firme, osnovala je treću – pod imenom „Zaokret“ – koja se bavi edukacijom i umrežavanjem preduzetnika. „Business Cafe“ je pokrenula upravo kao platformu za umrežavanje. „Poenta ovog okupljanja koje organizujemo širom regiona jeste da poručimo svima koji su na početku nekog biznisa da nisu sami i da je moguće uspeti sad i ovdje“, ističe Kristina Ercegović. „Business Cafe“ se organizuje u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Sloveniji, Crnoj Gori, Makedoniji i Srbiji gde je Beograd je glavno mesto za organizaciju ovog događaja.

Prošlog meseca prvi put je održan u Novom Sadu, a u planu je i Niš. „Stalno nam dolaze upiti ljudi da organiziramo ovaj skup i u Nišu, tako da nam je on sledeći u planu. Najveći potencijal Srbije je to što ima prostora za unapređivanje“, rekla je Kristina koja je već 15 godina u svetu biznisa. U pet i po godina, koliko firma postoji, održano je više od sto ovakvih događaja za umrežavanje, a

oko 10.000 posetilaca sklopilo je više od deset miliona evra poslova međusobno. Za ovu preduzetnicu slobodno možemo reći i da briše granice s obzirom na to da joj je cilj da ojača regionalnu saradnju i pomogne malim firmama da na najlakši i najbrži način izađu na regionalno tržište. „Ono po čemu se razlikuje moj pristup od ostalih jeste to što spajam ekonomiju, psihologiju i duhovnost. Bitna je povezanost, to koliko dajemo i svest da smo svi deo jedne veće celine. Najvažnije je to kakva mi osoba postajemo, a ne koliko zaradimo, jer novac nije nešto što nas definiše. Bitno je biti čovek prema svima“, objasnila je ova dama. Ona ističe kako je jedno istraživanje pokazalo da samo pet odsto ljudi postavlja ciljeve koje i sledi, a da maksimalno deset odsto ljudi radi posao koji voli. „Ti podaci su poražavajući. Pokazalo se da je jedan od izvora sreće odnos koji imamo sa drugima, a odmah zatim i posao kojim se bavimo. I zato je važno šta radimo u životu jer mnogo vremena provodimo na poslu“, smatra ona. Tokom razgovora Kristina je više puta istakla da prostore na kojima živimo odlikuje dobar kvalitet života, međutim problem je što nam nedostaje poslovni mentalitet. „Svi smo skloni kukanju, žaljenju i kritiziranju, i to je u stvari ono što treba menjati jer mi smo vrlo snalažljivi narodi. Kada pitamo goste „Business Cafea“ koja je tajna njihovog uspjeha, najčešće ističu da je to, pored toga da rade ono što najviše vole, istrajnost. Imaš svoj cilj i bez obzira na prepreke ideš dalje“, rekla je ona. Ali kao što je poznato, svaki početak je težak, pa tako ljude koji odluče da se upuste u privatan biznis, pored neizbežne

stvari – novca, muče i drugi problemi. „Pre svega tu su zablude sa kojima mnogi ulaze u posao. Misle da je privatan biznis ispijanje kafa i sastančenje, a onda kada krenu, vide da zapravo tu ima posla. Zatim, problem je i kada precenimo sebe, potcenimo troškove i zaboravimo na kupce. Istraživanja su pokazala da je najveći uzrok propadanja firmi što 50 odsto preduzetnika nije dovoljno fokusirano na kupca. Mentalni sklop osobe je još jedna bitna stvar, odnosno ono kako misliš o sebi, kako o drugima i sa kim se družiš“, navodi Kristina Ercegović i dodaje da je veoma važno kako u svakodnevnom životu, tako i u biznisu, okružiti se ljudima koji će nas podržati. Ipak, na ovim prostorima ljudi najčešće nisu svesni kolika je važnost networkinga, to jest umrežavanja, na čemu naša sagovornica i radi. „Veoma mi je drago što ljudi kažu da od mene dobijaju vjetar u leđa i konkretne kontakte. Oko 57 odsto poslova na našim prostorima sklapa se uz networking, a vani je taj postotak i veći. Problem je što ljudi ne znaju kako to uraditi. Odu nespremni na neki događaj ili se boje prići ljudima. Bitno je napraviti plan i izvući najbolje iz nekog susreta“, smatra ova dama koja je još 1998. godine diplomirala marketing na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. S obzirom na to da je žena koja već godinama uspešno pliva u svetu preduzetništva, dotakli smo se i teme položaja pola u biznisu. Ona ističe da treba razlikovati klasični biznis gde još postoji diskriminacija koja ženi otežava posao, ali kada je reč o preduzetništvu, tu je jedino važno tržište, odnosno kupci. „Tržište ne pita za spol. Proizvod, odnosno usluga

BUDI PREDUZETNIK

NOVE TEHNOLOGIJE MINI-INTERVJU

Šta znate o neuromarketingu? Odgovara dr Nikolis Dimitraidis, direktor razvojnog menadžmenta na internacionalnom fakultetu Univerziteta Šefild – City College, regionalni direktor fakulteta u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, koautor knjige Neuromarketing za lidere

Oko 57 odsto poslova na našim prostorima sklapa se uz networking, a vani je taj postotak i veći. Problem je što ljudi ne znaju kako to uraditi. Odu nespremni na neki događaj ili se boje prići ljudima. Bitno je napraviti plan i izvući najbolje iz nekog susreta ili zadovoljavaju potrebe kupca ili ne zadovoljavaju, pa je u tom slučaju stvarno tržište jedini sudac“, objasnila je sagovornica i dodala da ženama problem u ovoj situaciji zapravo mogu predstavljati otežani pristup tradicionalnom kapitalu i usklađivanje porodičnih obaveza sa vođenjem sopstvenog posla. Kristina Ercegović je uvek bila, kako kaže, „štreberica“. Najbolja učenica u osnovnoj, zatim u srednjoj školi, a onda i među deset najboljih na fakultetu. Oduvek je znala da želi biti „business woman“, ali nije znala kuda će je to odvesti. Danas je inspiracija mnogima, a nju motivišu gosti „Business Cafea“ i oni sa kojima radi. Smatra da je preduzetništvo ne samo način poslovanja nego i način razmišljanja, kao i način života. „Ja imam neku ludu viziju da će u budućnosti biti sve više poduzetnika, što ne znači nužno da će biti i bolji. Međutim, mislim da su naši ljudi pametni i marljivi, samo što svi zajedno moramo da radimo na stvaranju poduzetničke klime. Treba menjati mentalni sklop i ne kažnjavati neuspehe, jer neuspeh je deo uspeha.“ ®

Neuromarketing bi trebalo da osvetli koje su to naše podsvesne želje kao potrošača? Šta je neuromarketing uopšte? Džon Vonamejker, jedan od prvih stručnjaka u oblasti advertajzinga, još u 19. veku imao je čuvenu izjavu: „Polovina novca koju uložim u advertajzing je bačena, problem je samo što ne znam koja je to polovina.“ Sada moramo da dokažemo da se svaki evro uložen u marketing zaista i isplati. Problem koji ovde imamo je: da li marketinški stručnjaci zaista razumeju potrošače? Pa... Ne! Stoga je dugo vremena stručna marketinška literatura ukazivala na takozvane „crne kutije“ koje utiču na donošenje odluka kod potrošača. Crne kutije! Zahvaljujući neuromarketingu mi napokon možemo da zavirimo u te „crne kutije“ i svoje marketinške kampanje

učinimo efikasnijim i efektnijim nego ikada pre. Koliko ovo istraživanje može da bude nepouzdano, tj. postoji li faktor „greške“ i je li on uvek u nepredvidljivosti čoveka? Neuromarketing nepredvidivo čini predvidivim. Moguće je predvideti 77 odsto ponašanja potrošača pri kupovini. Marketing mora biti pouzdaniji nego ranije. Nekada su se marketinški stručnjaci mogli sakriti iza večitog izgovora da su ljudi „crne kutije“ i da nije moguće predvideti njihovo ponašanje. Sada to više nije moguće. Iako još uvek nije stoprocentno precizan, neuromarketing ipak pruža podatke koji su nam do sada nedostajali. Usavršavanje alata koje koristi neuromarketing će potrajati, ali ova nauka napreduje iz dana u dan.

Elita mladih matematičara na okupu u Beogradu Tradicionalno takmičenje koje spaja najtalentovanije mlade matematičare, fizičare i informatičare iz cele Evrope okupilo je ove godine u prostorijama Matematičke gimnazije 25 ekipa iz trinaest zemalja. Četvrti put, Matematička gimnazija, institucija od nacionalnog značaja, organizovala je najveći skup te vrste u Srbiji -- Kup Matematičke gimnazije. Cilj ovog takmičenja, osim podsticanja razvoja matematike, fizike i informatike, jeste saradnja talentovanih učenika iz Srbije sa učenicima iz drugih evropskih zemalja, kao i predstavljanje Srbije na najlepši način budućim uspešnim naučnicima i poslovnim ljudima. Beograd je još jednom bio centar najtalentovanijih matematičara iz cele Evrope koji su nakon ovog takmičenja sa sobom poneli nova znanja, ali i nova prijateljstva i lepu uspomenu na naš grad. Na svečanoj ceremoniji u Domu Narodne

skupštine, najbolje ekipe i pojedinci dobili su pehare i medalje, a specijalna nagrada otišla je u ruke kreatoru najlepše fotografije Beograda. Generalni pokrovitelj Kupa je Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija, a generalni sponzor je Piraeus banka. Predsednik Izvršnog odbora Piraeus banke Vojislav Lazarević izrazio je zadovoljstvo što ta banka već četvrtu godinu podržava održavanje Kupa Matematičke gimnazije.

START UP SCENA

Startap je kao kad pokrećeš bend Zoja Kukić i Vukašin Stojkov iz Startit centra pričaju zašto je sopstveni biznis postao kul i zašto sad svi razmišljaju o tome kao kada su pre nekoliko decenija svi mladi hteli da imaju svoju rok grupu. Startapovi nastali pod okriljem Centra već su kreirali inovativne proizvode za mnoge oblasti – od medicine i istraživanja, preko obrazovanja i roditeljstva, marketinga, do farmacije i poljoprivrede – a većina se probila van granica Srbije

Piše Ana Mitić

e mora svaki početak da bude baš težak. Startit centar, namenjen upravo početnicima u biznisu – mesto na kojem se prožimaju znanje i inovacije, namenjeno IT zajednici i svima onima koji bi da pokrenu nešto svoje i imaju ideju, ali im treba neko da ih pogura – potvrđuje tu tezu. Zoja Kukić i Vukašin Stojkov iz Startita pričaju zašto je sopstveni biznis postao kul i zašto sad svi razmišljaju o tome kao kada su pre nekoliko decenija svi mladi hteli da imaju svoju rok grupu. Startapovi nastali pod okriljem Centra već su kreirali inovativne proizvode za mnoge oblasti – od medicine i istraživanja, preko obrazovanja i roditeljstva, marketinga, do farmacije i poljoprivrede – a većina se probila van granica Srbije.

Na koje sve načine Startit pomaže onima koji bi da pokrenu neku svoju priču?

Na najnižem nivou to ostvarujemo kroz infrastrukturu koja je besplatno stavljena zajednici na raspolaganje. Preko 200 predavanja na kojima su deljena vredna znanja i informacije organizovano je u našim prostorima u Beogradu i Inđiji. Malo više od toga, tu je Startit.rs, sajt koji mesečno čita do 50.000 ljudi, na kome objavljujemo korisne informacije svakome ko želi da izgradi nešto, bila to karijera ili novi startap. Na najvišem nivou to su mentorstva koja organizujemo kroz našu mrežu od više od 200 mentora, ali i direktno uskakanje nas samih u pomoć startapovima koji pokazuju najviši stepen truda i promišljenosti.

Kakva su iskustva do sada u smislu zainteresovanih, broja startapova, uspeha...?

Iz godine u godinu raste broj pojedinaca i grupa za pokretanje startapa, no još važnije je to što konzistentno raste nivo zrelosti i kapaciteta osnivača. Postoji šala da su startapovi danas kao bendovi pre par decenija, svako želi da pokrene jedan da bi bio kul. Svaka nacionalna startap scena vidi ovu normalnu pojavu, pa i naša. Ali nama se čini da u poslednje dve godine znatno raste broj startapova koje pokreću ljudi izuzetnih profesionalnih sposobnosti i dostignuća, koji zarad startapa za sobom ostavljaju dobre pozicije i visoka primanja. Da bi se moglo reći koliko je startap uspešan, potrebno je da prođe između dve i deset godina, pa je za najveći deo naših startapova još nezahvalno davati procene. Da li država ima dobre mehanizme kojima pomaže startap zajednicu?

Ne, bar ne da mi znamo. Ono što je možda važnije jeste to da nema mehanizme kojim ih ugrožava i otežava im delovanje. Ne želimo pritom da budemo cinični, već samo realni. Jedan izuzetan primer koji bismo izdvojili je beogradska opština Savski venac, koja je za

START UP SCENA

potrebe sprovođenja svih naših programa za podršku startapovima ustupila jedno veliko bivše skladište preko puta Glavne železničke stanice. To je današnji Startit centar kroz koji je samo za poslednjih sedam meseci prošlo već 10.000 posetilaca iz domaćeg IT-ja. Koji su problemi iskočili kao najveće prepreke u Srbiji tokom kratkog vremena otkako je startap zajednica aktivnija u zemlji?

Konstantan problem predstavljaju konzervativne i ponekad potpuno nazadne procedure institucija kao što su Narodna banka ili Carina. To što se domaća startap zajednica navikla na te prepreke ne znači da nam industrija i država nisu na gubitku – nemogućnost poslovanja u svojoj zemlji dovodi do otvaranja firmi u tuđoj. Dobri preduzetnici uvek nađu način da grade svoj biznis. Najveći sistemski problem bi zapravo bio nedostatak poslovnog i marketinškog iskustva u našoj zajednici. Za vreme komunizma se učila tehnologija, ali ne i realne poslovne veštine. Taj jaz polako ali sigurno nadoknađujemo velikim brojem predavanja i mentorskih povezivanja. Vaši startapovi su već kreirali inovativne proizvode za mnoge oblasti rada. Koja oblast se pokazala kao najbolja za pokretanje startapa?

Divna stvar je to da zaista nema pravila. To svedoči o dubokoj transformaciji privrede i društva od strane novih tehnologija, što ujedno znači i da su prilike bukvalno svuda oko nas. Mogli bismo reći da su najbolje prolazili oni koji su pokrenuli startap u oblasti koju dobro poznaju i do koje im je stalo. Imamo niz primera gde su preduzetnici kretali od maminog ili tatinog malog biznisa, ili od sela gde su kao klinci čuvali ovce, da bi krenuli da te oblasti uspešno prilagođavaju za 21. vek. U kojoj oblasti privrede su najmanje iskorišćene mogućnosti, odnosno gde ima najviše prostora za nove startapove?

Ovo će možda zvučati malo neobično, ali bukvalno svugde oko vas – u kući, kancelariji, na ulici, u sokaku... Tempo tehnološkog progresa je suludo brz, iako još nije očigledan najširoj javnosti. Transformacije koje nam donose „Internet of Things“, te rešenja sa ugrađenom veštačkom inteligencijom ali i virtuelne realnosti, izmeniće uskoro i lice i naličje naše civilizacije. Šta je tajna uspeha, ili šta je sve

potrebno za jedan dobar početak?

Osnovna stvar je to da osnivači zaista žele da rade to što rade i da su spremni da daju 110 odsto sebe da bi uspeli. Dosta pomažu i poslovna i životna zrelost, prikupljena znanja i veštine iz svih relevantnih oblasti – od tehnologije, preko dizajna, do marketinga i menadžmenta. Veoma je korisna i razgranata mreža relevantnih kontakata, čime mi dosta pomažemo startapovima iz naših programa. Koji je do sada najuspešniji startap koji je potpomognut od Startita, a na koji ste posebno ponosni?

Jedan od naših najuspešnijih startapova je toliko svestan svoje uspešnosti da nam ne dozvoljava da ih spomenemo u javnosti, iz straha za svoju bezbednost. Ponosimo se svom našom „decom“, naravno, ali bismo možda ovde spomenuli „Farmiju“, onlajn tržnicu stoke, čiji osnivač je u vezi sa ovom oblašću bio kao mladi pastir. Još jedan prikladan primer bi mogla biti novosadska kompanija „dryTools“, koju su pokrenula tri programera da učine programiranje četiri puta bržim i jeftinijim. Da li je neki startap kreiran pod vašim okriljem prevazišao granice Srbije?

Koliko mi znamo, svi su. Naše polaznike učimo tome da je, sem u izuzetno retkim slučajevima, srpsko tržište previše malo za ambiciozne biznise. Sektor IT ima ogroman potencijal i cenjen je u svetu. Koliko je taj potencijal iskorišćen u Srbiji za startapove i da li su naši IT-ovci dovoljno angažovani?

Srbija tu ima jednu veliku prednost i jednu nemalu manu. Zbog toga što smo siromašna zemlja, softverskim inženjerima može biti psihološki teško da se odluče na korak ostavljanja sigurnog i dobro plaćenog posla radi pokretanja startapova, od kojih jedan uspe na deset pokrenutih. Ne možete svakoj porodici objasniti zašto ostavljate platu od 2.000 i više evra da biste probali da napravite neku mobilnu aplikaciju, ne može svako odoleti uzimanju kredita za kupovinu stana. Zbog našeg siromaštva, može se reći i da smo veoma gladni. Gladni finansijskog dobitka, globalnog dokazivanja, uspeha kao takvog. Naši ljudi zaista jesu pametni kao oni u Londonu ili San Francisku. Ta glad se pokazala i u našem istraživanju srpskih programera, gde ih je 40 odsto izjavilo da planira da u budućnosti pokrene svoj biznis. ®

The best of startups, jun 2016. Najuspešniji startap Najuspešniji startap u maju je novosadski „dryTools“ koji je pobedio na takmičenju startapova na jednoj od najvećih regionalnih konferencija – Spark.me. Ovaj startap pravi alat za programere širom sveta, kojim im omogućava da 80 odsto brže pišu svoj kod. www.drytools.co

Najkreativniji startap Jedan od najvećih gejming studija u Beogradu, „Mad Head Games“, objavio je svoju prvu nezavisnu igru i najavio promenu žanra. Igra „Adam Wolfe“ je mračna i avanturistička misterija dostupna u četiri različita serijala. www.indiedb.com/games/adam-wolfe

Najneobičniji startap „PosiVibe“ je startap koji ima istoimenu aplikaciju za iOS i Android, a cilj je da sa drugim članovima aplikacije razmenjujete optimizam i dobru volju. Vi pošaljete svoju pozitivnu poruku kroz „PosiVibe“ i on je preusmeri ka nekom od svojih korisnika, a na isti način, onda kada najmanje očekujete, dobijete lepu motivaciju od stranca kojeg ne poznajete. iTunes:

Android:

ekskluzivno

i s Lu ans, m e J n i r z e a t g r ma Po Razgovarala

Danijela Jovičić Profimedia

Fotografije

Radite ono što ima smisla za vas, a ne za nekog drugog

UPOZNAJ intervju SVET

Jedna od najuticajnijih novinarki u svetu mode, urednica časopisa Porter koji je za kratko vreme, svojim rušenjem tabua i očekivanja i drugačijim pogledom na svet, postao toliko snažan brend, u ekskluzivnom razgovoru za Original, započetom jednog popodneva u londonskom Noting Hilu, otkriva kako se menja tržište, zašto je važno izazivati i sebe i konkurenciju, da li će štampa preživeti uprkos „instant-vestima“ na internetu, te kako pomiriti profesionalno i privatno u svom životu

V 16

ekskluzivno

rlo verovatno ovaj intervju čitate natenane, zavaljeni u ležaljku, možda na plaži ili tokom jednog od onih lenjih letnjih vikenda. A Lusi Jemans bi se to baš dopalo: bivša glavna urednica Harper‘s Bazaara i jedna od najboljih novinarki u svetu mode pre dve godine uradila je nešto što je odjeknulo u čitavoj industriji, pa i šire – u doba rapidne ekspanzije onlajn-medija, odvažila se da, u saradnji sa uspešnim onlajn-prodavcem luksuzne mode Net-a-Porterom, pokrene štampani časopis Porter. Bilo je mnogo onih iz branše koji su sumnjičavo vrteli glavom, ali iz svake rečenice ekskluzivnog intervjua Lusi Jemans za Original isijava želja za uspehom i, još važnije, vizija, pa onima koji je znaju i onima koji čitaju njene rečenice neće biti nimalo čudno što je magazin Porter postao toliko snažan brend, iako je drugačiji od svih modnih časopisa. Lusi Jemans je dokazala da ima prostora za dobre, velike tekstove o inspirativnim ljudima, da oni imaju svoju publiku, ali da se do uspeha ne stiže preko noći i bez najšireg mogućeg pogleda na svet... Mladi ljudi su danas razapeti među različitim interesovanjima i uticajima. Kako mogu da odaberu pravu karijeru? Upravo ste vi imali dugačko putovanje pre nego što ste spoznali šta vas je stvarno činilo profesionalno srećnom?

Često je veoma teško saznati kojim putem da kreneš, i jedini savet koji mogu da vam dam je da pokušate da učite što više o svemu što vas zanima. Stažiranje ili honorarni posao odlične su šanse za istraživanje, ali i za kontakte i za sticanje iskustva. Svojevremeno sam sanjala da postanem arhitekta, kustos ili da se bavim klasičnom muzikom – toliko da sam bila na svega nekoliko nedelja od upisivanja muzičke akademije – pre nego što sam shvatila da želim karijeru koja bi bila više u skladu sa mojim širokim interesovanjima. Nakon fakulteta, i dalje sam bila neodlučna, i otišla sam u Pariz gde sam davala časove klavira i radila kao dadilja kako bih imala sredstva za život, dok sam usavršavala francuski jezik i smišljala šta zaista želim da radim. Tamo sam videla i oglas za stažiranje u novinama, na zadnjoj

korici časopisa koji je neko ostavio u svlačionici teretane. Bio je to prvi korak ka karijeri u novinarstvu. Tokom karijere ste pokazali koliko je važno biti proaktivan kako bi se uspelo. Mislite li da mladim profesionalcima danas nedostaje inicijativa da započnu svoju karijeru? Koji bi bio vaš savet njima?

Napadnite svaku priliku koju možete, sa strašću i privrženošću. Često me na razgovorima za posao zaprepasti manjak entuzijazma. Znam da je taj proces stresan i da ume da bude obeshrabrujući, ali nemojte da se plašite da pokažete koliko želite neki posao, koliko vam ta karijera zaista znači. Stav i ličnost su stvari koje su presudne. Magazinsko novinarstvo je biznis zasnovan na ljudima, i kada sedim preko puta nekog, u glavi odmah imam sliku te osobe koja predstavlja magazin, bilo PR-ovima ili agentima, i želim da vi-

intervju

Svaka odluka u vezi sa Porterom donosi se sa jasnom ženom, čitateljkom na umu, i dajem zadatak svim svojim urednicima da misle o njoj kroz čitav proces stvaranja teksta ili fotografija. Inspiraciju sam nalazila u starim brojevima Voga i Bazaara iz pedesetih godina. Oni su govorili ženama kako da se obuku, nisu samo izveštavali šta se događa na modnim pistama dim iskrenu strast i dubinsku angažovanost za magazin. Kada uđete na ta vrata, potrudite se da budete neophodni svima. Moje prvo stažiranje se za svega nekoliko meseci pretvorilo u prvi posao, jer sam bila spremna da radim baš sve – jednom sam vozila kamion po Parizu i dostavljala časopise čitaocima jer su vozači kamiona štrajkovali! Tražite sva polja u kojima možete da napravite razliku. Volontirajte kako biste vratili nešto društvu ili da se za vas čuje ili, još bolje, započnite projekat koji će vam dati priliku da svima otkrijete svoj puni potencijal.

koriste na najpametniji i najprikladniji način. To je ono što nas održava svežim i što omogućava puniji, raznovrsniji dijalog. Poznati ste po tome što ste zabranili reč „trendi“. Zašto ste to uradili, i koliko je važno da razmišljate „outsideof-the-box“ kako biste bili jedinstveni i uspešni?

Kada smo pokrenuli Porter, donela sam svesnu odluku da izazovem sve ono što su magazini postali. Osećala sam da su neki od njih, makar u ponekim delovima, više želeli da impresioniraju industriju nego da čitaocima daju ono što im je stvarno potrebno. Svaka odluka u vezi sa Porterom donosi se sa jasnom ženom, čitateljkom na umu, i dajem zadatak svim svojim urednicima da misle o njoj kroz čitav proces stvaranja teksta ili fotografija. Inspiraciju sam nalazila u starim brojevima Voga i Bazaara iz pedesetih godina. Oni su govorili ženama kako da se obuku, nisu samo izveštavali šta se događa na modnim pistama. Naravno, treba biti suptilan, ali važno je da uvek imate na umu da mi biramo, a ne samo izveštavamo, i da moramo da ponudimo jasan stav, nastao na osnovu želja i potreba naših čitalaca. Snaga nečijeg mišljenja i ubeđenje s kojim obavljate svoj posao je ono što vas razlikuje od ostalih i što omogućava da ostanete jasan i dobro upakovan brend.

Uvek je zastrašujuće izaći iz zone komfora i početi nešto od nule. Kakve su vas misli vodile kada ste napustili mesto glavne i odgovorne urednice Harper‘s Bazaara i započeli Porter?

U tom trenutku sam imala dve ponude za posao. Jedna je bila da se pridružim Net-a-Porteru i da pokrenem Porter – iako u tom trenutku još nismo imali ime za časopis! – a druga je bila za već etablirani magazin u Americi. Bila je to najteža karijerna odluka koju sam ikada morala da donesem, utoliko pre što sam tada bila u sedmom mesecu trudnoće sa svojim prvim detetom. Ali uprkos početnim strahovima koji su normalni za svaki startap, imala sam predosećaj da je to budućnost. Kao komunikator, želela sam da budem sigurna da radim u kompaniji koja je posvećena tome da govori sa ženama današnjice, i posebno sutrašnjice. I prilika da kreiramo jedan globalni proizvod, u svetu toliko napredne tehnologije, bila je veoma moderna. Pa ipak je to bila vrlo teška odluka, i savetovala sam se sa šestoro ljudi kojima verujem, a koji su dolazili iz mode, novinarstva i komunikacija. Bilo je neprocenjivo što sam razgovarala sa njima o tome.

Nakon mnogo istraživanja, pokrenuli ste Porter, kao dodatak sajtu Net-aPorter, iako su sada stvari obrnute. Pročitala sam da je glavni razlog bio da zadovoljite želje čitalaca. Koliko vam je važan fidbek čitalaca? Verujete li u njegovu vrednost u životu i da li on predstavlja dobar način za učenje?

Globalno tržište se stalno menja i tera nas da budemo svestrani. Kako ste se vi adaptirali na digitalnu ekonomiju i svet društvenih mreža? Da li je to na neki način izmenilo komunikaciju između časopisa i njegovih čitalaca, i kako?

Mnogo toga se promenilo, i mnogo toga nastavlja da se menja, u magazinima i novinarstvu. Brzina te promene je i iscrpljujuća i stimulišuća, i uvek me uzbuđuje činjenica da sa svakom novom platformom koja se pojavi, dolazi i novi i potpuno različiti način komunikacije sa publikom. Izazov je da se svi ti različiti kanali

Sećam se da sam nedugo posle naslovne strane Portera na kojoj je bila Ema Votson srela nju i ona mi je pokazala poruku koju joj je poslala rođaka, i u kojoj kaže da je prvi put osetila da na naslovnoj strani zaista gleda Emu koju poznaje. To je bio najbolji kompliment

Dijalog je sve, i jedna od najdražih stvari u vezi sa radom u Net-a-Porteru jeste činjenica da imamo angažovanu, glasnu i opipljivu vezu sa čitaocima, i razumevanje sa publikom od šest miliona žena. Kada smo razmišljali o pokretanju štampanog časopisa, imali smo sreću da možemo zaista da pitamo dobar deo naših čitateljki (imamo globalni panel od 7.000 ljudi) da li bi želele takav magazin i koji

ekskluzivno

elementi bi im bili najvažniji. Taj fidbek je bio neprocenjiv. Svideo im se autoritet i emotivna veza koju imaju štampana izdanja, ali su zbog svih tih dnevnih i nedeljnih kanala koje imaju u životu, želele takav magazin ređe. Želele su modu u kontekstu lajfstajla: putovanja, kultura, enterijer, ali su htele da vide i globalno uređivanje, ne samo što se tiče mode nego i ljudi. Priznale su da im nedostaje vreme bez tehnologije! A ipak su želele da bez mnogo problema i jednostavno dođu od inspiracije do kupovine. Sve to – i mnogo više – uzeli smo u obzir kada smo pokretali časopis, ali smo takođe nastavili dijalog. Redovno razgovaramo sa ovim panelom, ali pravimo i događaje i forume sa našim najvećim partnerima i najangažovanijim čitaocima, kako bi se konverzacija nastavila dok se brend Porter razvija. Društvene mreže su još jedan neprocenjivi način na koji komuniciramo sa ženama koje nas čitaju: redovno tražim i prihvatam fidbek od žena koje postuju na različitim Porter platformama. Konverzacija je sve! Za razliku od većine časopisa, Porter na globalnom nivou ima isti sadržaj. Bio je to prilično hrabar potez. Koji je bio rezon i da li je bilo onih koji su pokušali da vas ubede da budete više lokalni?

Svet je danas umnogome različit u odnosu na pre samo pet godina. Laka razmena ideja i informacija preko interneta i društvenih mreža unela je revoluciju u naše živote, a posledica toga je da svako ima u mnogo većoj meri globalnu vizuru i znanje; lokalne zvezde i ličnosti vrlo brzo mogu da steknu prepoznatljivost i publiku van zemlje iz koje dolaze. Internet ne poznaje geografske granice. U Porteru nas posebno zanima da se obraćamo hipermobilnom luksuznom potrošaču, ženi koja putuje i koja upoznaje različite kulture, ali koju takođe zanimaju priče inspirativnih žena, važni kulturni trenuci širom planete. I ovde nam je pomogao naš panel od 7.000 žena, koje su rekle da su uzbuđene što će magazin biti globalan. A to je i veoma različito u odnosu na sve što rade ostali magazinski brendovi. U doba društvenih mreža, gde je budućnost printa? Kako će se štam-

pa menjati i razvijati?

Mene uvek vodi „ona“. Ono što ona želi i gde to želi. Zato mislim da moramo da proveravamo šta ona misli i da joj stalno opipavamo puls. Prošle nedelje, saopšteno je da je prodaja štampanih knjiga u Ujedinjenom Kraljevstvu veća nego što je bila u poslednjoj deceniji. Da, mogućnost da kreirate i konzumirate „brze“ informacije kroz socijalne mreže je neverovatna, i meni se kao kreatoru sadržaja sviđa mogućnost komunikacije tom brzinom i frekvencijom, ali snažno verujem u balans između „sporog“ i „brzog“ sadržaja. Mora, ipak, da postoji jasna razlika između ta dva. Ovaj drugi će uvek imati element vesti, brzog fiksa, reakcije. „Sporo“ je, po mom mišljenju, sinonim za pažljivo uređivanje i kvalitetno sprovođenje u delo. U toj ogromnoj buci, verujem da postoji želja za uronjavanjem u čitanje, za ikoničnim fotografijama i autoritativnim pogledom na širu sliku. Ljudi u proseku čitaju jedan broj Portera više od dva sata, a naše digitalno izdanje na Net-a-Porteru devet minuta. Prvo je luksuzno izdanje koje čitate u dokolici; drugo je za čitanje uz ručak ili u prevozu. Oba imaju svoju vrednost i ne čini mi se da jedno isključuje drugo. Vaš magazin slavi žene iz svih polja, osnažuje ih da budu prirodne i da budu svoje, time što na naslovne strane stavlja supermodele sa malo šminke i bez ikakvog fotošopa. To iziskuje mnogo hrabrosti sa obe strane. Žene su pod pritiskom da konstantno izgledaju fenomenalno, a da pritom moraju da rade dvostruko napornije od muškaraca kako bi se dokazale. Koliko vam je, kao ženi na tako visokoj poziciji, bilo teško da osvojite poverenje i poštovanje? Šta ste naučili o društvu, a šta o sebi tokom tog procesa?

Od početka sam želela da Porter bude magazin za koji se vidi da je na strani žena, a ne industrije. Nisam htela da se žena oseća nesigurnom nakon čitanja, već naprotiv, da oseti da je dovoljno snažna da vlada svetom i da bude najbolja što može da bude. Imidž je ključ. Dobra odeća i frizura i šminka su za mene kao oklop pod kojim idem u bitku, ili u salu za kolegijum, da osetim da sam samopouzdana i moćna, i želela sam da priđem modi i lepoti u Porteru baš na taj način. A kada je o tekstovima reč, naravno da smo hteli da imamo priče o neverovatnim ženama, ali ih takođe pitamo da podele sa nama svoje manje neverovatne trenutke, svoje greške, vreme ranjivosti, kako bi žena koja to čita mogla da zna sve i o usponima i o padovima – i kako ih prevazići – a ne da dobije samo nedostižni imidž savršenstva. Mi kao žene tako razgovaramo sa svojim prijateljicama i želela sam da se taj duh oseti kroz čitav magazin. Kada su posredi vizuali, imamo isti princip. Kada sam uređivala Bazaar, uvek sam tražila taj trenutak kada šou stane. U Porteru tragam za nečim što je mnogo intimnije i mnogo više autentično. Naša prva naslovna strana, Žizel koju su fotografisali Inez i Vinoodh, objasnila je tu misiju. Mogli ste da vidite te tanke linije oko njenih očiju i njene pege – ko bi rekao! – i da osetite da upravo gledate u Žizel kao ženu, a ne kao supermodel. Sećam se da sam nedugo posle naslovne strane Portera na kojoj je bila Ema Votson srela nju i ona mi je pokazala poruku koju joj je poslala rođaka, i u kojoj kaže da je prvi put osetila da na naslovnoj strani zaista gleda Emu koju poznaje. To je bio najbolji kompliment.

intervju

Kako provodite slobodno vreme, kada ga imate?

Upravo smo kupili kuću na selu, tako da bežimo tamo skoro svakog vikenda. Dugačke šetnje u prirodi, oni lenji ručkovi sa dobrim prijateljima i sa porodicom, jahanje sa mojom ćerkom, sviranje klavira ili čitanje uz pucketanje vatre... To me zaista čini srećnom.

Napadnite svaku priliku koju možete, sa strašću i privrženošću. Često me na razgovorima za posao zaprepasti manjak entuzijazma. Znam da je taj proces stresan i da ume da bude obeshrabrujući, ali nemojte da se plašite da pokažete koliko želite neki posao, koliko vam ta karijera zaista znači. Stav i ličnost su stvari koje su presudne Za modni biznis generalno važi da ima samo jedan cilj – prodaju odeće. Vaš magazin nudi drugačiju perspektivu, jedan umetnički pogled na sve. Zašto? Koliko je važno da imate dublji razlog za ono što radite u životu i u biznisu? Čini li to sve mnogo smislenijim?

Odeća je tu, ponavljam, da nas naoruža i da nas povede kroz život sa dodatnim samopouzdanjem, što znači da bez konteksta ostatka naših života, moda nema nikakvog smisla. Naša čitateljka vodi zanimljiv, raznolik i užurban život i ne traži od nas samo savete o modi i lepoti, već i kulturnu, profesionalnu i emotivnu inspiraciju. U magazinu se nalaze intervjui i fotografije uspešnih i slavnih ljudi, koji dele sa čitaocima inspirativne priče i šalju poruke koje obogaćuju. Ko za vas predstavlja modernog heroja i da li su se vaši heroji menjali tokom godina?

Konstantno dodajem nove heroje i heroine na svoju već podugačku listu. Pošto je Porter fokusiran na neverovatne žene, na skoro svakom kolegijumu otkrivam nove! Najzad sam uspela da završim sve romane i memoare Džoan Didion, i opčinjena sam ne samo njenim prelepim i provokativnim stilom pisanja već i snagom njene ličnosti, koju je pokazala uprkos ličnoj tragediji. Koliko je bilo teško da sastavite novinarski tim, s obzirom na činjenicu da su morali da pokrenu magazin koji će imati potpuno drugačiju perspektivu? Koje kvalitete najviše cenite kod zaposlenih?

U Porteru je bilo važno da svako koga smo zaposlili veruje da je ovo budućnost izdavanja časopisa, a mi smo uvek otvoreni i strastveni prema novim načinima rada. Naravno, volim ljude koji su ambiciozni u razmišljanju i u idejama. Strast, posvećenost i volja da se dohvate zvezde su sve! Kada zapošljavate najbliže saradnike, tražite li one koji misle kao vi ili želite „drugo mišljenje“?

I jedno i drugo. Uvek tražim ljude koji dele sličan pogled na svet kao ja, ali je od apsolutno vitalne važnosti da imate nekog ko će vas izazivati, ko će vas gurati napred u ostvarivanju ideja i ideala.

Kada biste se vratili kroz vreme, šta biste rekli dvadesetogodišnjoj Lusi Jemans?

Nemoj da se osvrćeš na ono što misle drugi ljudi.

Kada se osvrnete na svoj život, koji je bio vaš najveći uspeh, a koja najveća greška? Postoje li životne istine za koje žalite što ih niste znali ranije?

Volela bih da sam ranije shvatila i pronašla ravnotežu između posla i porodice, jer volim to što sam majka – i mislim da je moja ćerka Red moj najveći uspeh! – toliko mnogo, ali ne muči me to previše, jer se roditeljstvo i dogodilo tek kada sam bila spremna za to. Žene su pod neviđenim pritiskom u pogledu majčinstva i karijere. Radite ono što ima smisla za vas, a ne za nekog drugog! Ko je bio vaš uzor ili koja je knjiga imala najveći uticaj na vas u doba kada ste tek počinjali karijeru i profesionalno formiranje?

Pronašla sam veliku utehu i podršku kod mojih prijateljica tokom karijere, i imala sam sreću da su me inspirisale i vodile i žene koje su mi koleginice i one koje su bile tu jednu generaciju pre mene. Zahvalna sam što sam mogla da nazovem prijateljicama neke žene iz mode i da im tražim savete: Dijanu fon Firstenberg, Anju Hindmarš i Natali Masne. Znala sam Natali pre nego što je i započela Net-a-porter; postale smo bliske kada smo obe radile u magazinu Tatler kao mlade. Fenomenalno je iskustvo odrasti zajedno sa svojim prijateljima, deliti s njima iskustva, biti svedok izazova sa kojima se suočavaju i, naravno, uživati u njihovom uspehu i uvek navijati za njih. Koliko je teško biti zaposlena majka? Kako postižete ravnotežu između profesionalnog i privatnog života?

Duboko sam ubeđena da mi je rođenje ćerke donelo ravnotežu. Svake večeri kada dođem kući i čujem njen uzbuđeni usklik, stres jednostavno nestaje i zaista mogu da ostavim posao iza sebe. Da, naravno da su dugački i intenzivni periodi putovanja, posebno kada su meseci mode, ponekad teški, ali kada to nije slučaj, vozim je u školu svakog dana i uspavljujem je skoro svake noći. A vikendi su potpuno sveti – to je stoprocentno vreme za porodicu! Ko bi mogao da bude mentor vašoj ćerki kada ona bude tinejdžerka?

To je za deset godina! Nadam se i verujem da ćemo dotad dobiti novi naraštaj sjajnih mladih žena koje će osvajati svoje snove sa integritetom, strašću i znanjem i koje će biti mentori za generaciju moje Red. Trenutno sam impresionirana ženama iz moje industrije koje su se našle u žiži svetske javnosti i koje koriste taj trenutak da skrenu pažnju na neku kampanju koja se bori za opšte dobro. Takve su Natalija Vodijanova, Ema Votson ili Kristi Tarlington. ®

HEROJ

Milica Knežević Čovek nije svestan šta sve može da izdrži ada se prelepa, našminkana i isfenirana mlada devojka u modernom džinsu uslika u invalidskim kolicima, tela uvezanog lepljivom trakom na kojoj piše: slaba, jadna, neobrazovana, žrtva, nevoljena – nije li to umetnički šamar diskriminaciji? Sve u svemu, poruka koju šalje mlada Milica Knežević je jasna: „Prestanite da me predstavljate kao prikovanu i vezanu za kolica.“ Ova vanserijska devojka je 1993. godište. Studentkinja je Tehničkog fakulteta „Mihailo Pupin“ iz Zrenjanina. Kad nije na fakultetu, bavi se autorskim pisanjem. Njen literarno besprekoran onlajn dnevnik izaberidaživiš.com verovatno je jedna od inspirativnijih stranica na našem internetu. Vozi kajak, leti padobranom, surfuje, igra stoni tenis... I predivno slika. Sve u svemu, priroda joj je podarila brojne talente, među kojima se jedan ipak najviše ističe – onaj za život. Kad je kao tinejdžerka ostala nepokretna u saobraćajnoj nesreći, ljudi iz njenog okruženja su uglavnom žalili nad njom i njenim planovima za budućnost. Dugo je slušala da joj je život blokiran tom teškom povredom, i da je sve što joj se dogodilo jedna velika šteta, nažalost nepopravljiva. Milica nije pristala na to. Znala je da će najverovatnije morati dosta da se bori za neke stvari koje bi joj, pre nesreće, bile sasvim dostupne. Pa šta? Bolje da se bori nego da odustane od života. Krenula je polako, rešena da proživi svoj život onako kako je namerila. Invalidska kolica je odbila da posmatra kao teret, već kao sredstvo koje joj omogućava da ide gde želi. Danas, ona nije predmet sažaljenja – uzor je mnogima.

Kad je kao tinejdžerka ostala nepokretna u saobraćajnoj nesreći, ljudi iz njenog okruženja su uglavnom žalili nad njom i njenim planovima za budućnost. Dugo je slušala da joj je život blokiran tom teškom povredom, i da je sve što joj se dogodilo jedna velika šteta, nažalost nepopravljiva. Milica Knežević nije pristala na to. Znala je da će najverovatnije morati dosta da se bori za neke stvari koje bi joj, pre nesreće, bile sasvim dostupne. Pa šta? Bolje da se bori nego da odustane od života. Krenula je polako, rešena da proživi svoj život onako kako je namerila. Invalidska kolica je odbila da posmatra kao teret, već kao sredstvo koje joj omogućava da ide kuda želi. Danas, ona nije predmet sažaljenja – uzor je mnogima

Piše Miljana Nešković

Saobraćajni udes koji ti je promenio život dogodio se 2009. godine. Kako je izgledalo suočavanje sa procesom oporavka, promenjenim načinom života i reakcijama okruženja?

Kada vam se u sekundi život okrene naopačke, nikako ne možete biti spremni za to. U početku nisam bila ni svesna šta mi se dogodilo i u kakvoj se situaciji nalazim, onda sam bila ljuta i razočarana u sebe i

HEROJ

u ceo svet, nisam mogla da razumem zbog čega se to desilo baš meni i koja je uopšte moja svrha kada ću ostatak života provesti u krevetu. Bilo je trenutaka kada sam želela da se moj život zaista završi. Ali kako je vreme prolazilo, shvatila sam da se ništa neće promeniti samo od sebe, već da sam jedino ja ta koja nešto može promeniti, iako su mi lekari dali 1% šanse da ću ikada pomeriti bilo koji deo tela. Nakon što se saobraćajna nesreća dogodi, uvek se prvo potegne to pitanje: „Ko je kriv?“ Kako si ti, u svojoj duši, pristupila tom događaju i izborila se za to da ostaneš mentalno zdrava i srećna devojka, bez ogorčenosti u koju se lako sklizne i pred znatno manjim poteškoćama u životu?

Život nije samo ono dobro što nam se dešava. Svi, pored tog dobrog, preživljavamo i loše. Mnogo puta sam čula kako neko ne bi mogao da preživi sve što sam ja preživela. I isto bih i ja rekla pre nezgode koja mi se dogodila. Ali čovek nije svestan šta sve može da izdrži i sa čim sve da se izbori dok se ne nađe u situaciji da prosto nema drugog izbora. Zbog čega mi se to dogodilo i ko je kriv pitanja su koja odavno ne postavljam jer znam da ne mogu vratiti vreme, niti izbrisati to što se desilo. Jedino što mogu je da idem napred i da dam sve od sebe da živim onako kako želim.

To svakako nije bio samo jedan trenutak nakon kojeg je sve krenulo nabolje, naprotiv, bio je to dug period sa usponima i padovima, sa prihvatanjem da ću većinu stvari raditi drugačije, sa traženjem načina da budem bolje i da nastavim da živim život kakav želim. U bolnicama sam provela više od godinu dana i mislila sam da je to što sam preživljavala nešto najgore i da će, čim dođem kući, sve biti mnogo bolje, ali tek onda sam morala da se suočim sa stvarima od kojih sam do tog trenutka bila zaštićena. Morala sam da se suočim sa tim da slušam sažaljive komentare prolaznika, sa tim da me tretiraju kao manje vrednu, sa velikom arhitektonskom nepristupačnošću, i to sve samo zato što koristim kolica. Neverovatno si snažna i zrela za svoje godine. To je jasno svakome ko je čitao tvoj blog „Izaberi da živiš“. Šta je u tebi probudilo taj „glas“ koji danas s razlogom fascinira ljude?

Ne vidim da radim nešto neuobičajeno. Samo želim da živim život onako kako mislim da treba i trudim se da doprinesem poboljšanju života drugih ljudi koliko god mogu. Iz tog razloga sam i pokrenula blog. Srećna sam ako mogu da utičem na neku promenu u bilo kom pozitivnom smislu.

Prema tvom iskustvu, koliko smo zaostali kao nacija u odnosu prema osobama koje koriste invalidska kolica, ali i svima ostalima koji su „drugačiji od svih“?

Volela bih da mogu reći da u Srbiji različito ne znači loše, ali realnost je drugačija. Kod nas jednaka prava postoje samo na papiru. Generalno, kada je reč o osobama sa bilo kojom vrstom invaliditeta, postoji diskriminacija na svim nivoima. Od obrazovanja, zdravstva, zapošljavanja... Ukoliko koristite invalidska kolica, momentalno ste okarakterisani kao neko ko je slab i jadan, kao neko ko je žrtva. Većina državnih institucija i samih gradova je u potpunosti nepristupačna, iako po zakonu to ne bi smela da bude. Zbog toga jedino vam preostaje da se borite za sebe, bolji položaj u društvu, pa i za osnovna ljudska prava, ili da pustite da vas društvo doslovno ograniči. Jedno vreme si provela u Americi, u Orlandu. Kako si reagovala na vest o terorističkom napadu koji se nedavno dogodio baš tamo gde si se ti oporavljala?

To što se dogodilo u Orlandu je svakako nešto što ne može da vas ne uzdrma, naročito kada tamo imate veliki broj prijatelja. U svom tom haosu, drago mi je da su svi oni dobro. Koliko je u Americi, bilo da govorimo o zdravstvenim ustanovama ili o društvu uopšte, drugačiji odnos prema osobama u kolicima i da li postoji nešto što bismo mogli da naučimo od njih?

Tamo je skroz drugačiji državni sistem, pa samim tim i odnos prema osobama u kolicima. Iako ni tamo nije sve savršeno, daleko su ispred nas. Moj utisak je da se tamo država mnogo više trudi da vam omogući da se vratite školovanju, poslu, da nastavite da budete korisni i sebi i državi, dok je kod nas situacija da je jedino bitno da se dobije 100 dinara popusta na TV pretplatu, 100 dinara povećanja penzije ili neka druga besmislena stvar, a potpuno je zanemareno to što ne možete da odete kod lekara ili da se samo prošetate gradom, što nemate nikakvu podršku države da se vratite normalom životu. Naši zakoni su dobri, i sve je to lepo tamo negde zapisano, samo što je, za razliku od Amerike, ovde njihova realizacija užasno loša.

HEROJ

Više o Milici saznajte na njenom sajtu izaberidazivis.com

Jedan si od inicijatora ideje da tvoj rodni Zrenjanin dobije neprofitni Rehabilitacioni centar za osobe sa invaliditetom. Kako je izgledao razvoj događaja na tom polju? Kakve su bile reakcije nadležnih? Da li si odmah naišla na razumevanje? Ko je imao najviše razumevanja i ko je najviše pomogao?

Ne mogu reći da je to moja ideja, jer tako nešto postoji u svetu godinama unazad. Ja samo želim da prenesem svoje znanje i iskustvo koje sam stekla u jednom takvom centru u Americi, želim da nastavim da radim na svom oporavku onako kako se pokazalo da je najbolje i želim da to bude dostupno svima kojima je potrebno. Već sada, iako je sve još na početku, javljaju se ljudi ne samo iz Srbije već i iz regiona, da se raspitaju o centru i svemu što on treba da pruži, što je dokaz kolika je potreba za tako nečim i kod nas. Nesporno je da je ideja naišla na veliku podršku, i jedino što je prepreka jesu novčana sredstva. Grad Zrenjanin je pomogao dajući prostor i donaciju od milion dinara, međutim naišli smo na problem sa prostorom za koji se nadam da ćemo naći rešenje u što kraćem roku. Koja je tvoja definicija sreće?

Sve loše što mi se dogodilo naučilo me je da su sreća zdravlje, porodica, prijatelji, ljudi koji nas podržavaju i sve one male stvari na koje lako zaboravimo. Boriš se za prilagođavanje javnih objekata osobama u kolicima. Na fakultetu imaš sjajne kolege koje te nose uz stepenice kako bi slušala predavanja. Zbog čega je tako teško izdejstvovati postavljanje rampe na fakultetu?

Posle nezgode, zbog nepristupačnosti sam srednju školu morala da nastavim vanredno. Tada nisam bila svesna da mogu da se borim za nešto i da imam prava na jednake uslove za školovanje. Zato sam ćutala i izgurala to uz pomoć svojih najbližih. Rezultat toga je da sam završila srednju školu, ali da je ta škola i danas u potpunosti nepristupačna. Na fakultetu me je dočekala ista situacija, samo sada nisam želela

da ponovim istu grešku. Po svaku cenu sam želela da se izborim za svoje pravo koje mi po zakonu pripada. Ne želim da budem tretirana kao manje vredna samo zbog kolica, niti da dođemo u situaciju da se povredimo i kolege koje mi pomažu i ja. Oni zaista jesu sjajni i pomagali su mi tokom cele godine da prisustvujem nastavi, iako to nisu morali. Ali to prosto nije rešenje ni za mene, ni za sve buduće studente. Ako pitate neku državnu ustanovu, onda je odgovor – zato što se nema para. Nisam sigurna koliko je taj odgovor validan, jer iza svakog objašnjenja toga stoje besmisleni razlozi. Ipak, uz pomoć medija se pronašlo rešenje za to. Grad Zrenjanin je preuzeo kompletnu realizaciju ugradnje lifta. Uključila si se u inicijativu „Još uvek vozim“. Koji doprinos ti želiš da daš toj priči i koju poruku želiš da pošalješ?

Projekat Akademija „Još uvek vozim“ bavi se edukovanjem mladih ljudi o bezbednosti u saobraćaju, gde ličnim primerom želimo da utičemo na svest mladih o tome koliko je važno vezivanje pojasa i prilagođavanje brzine, a koliko je opasna vožnja pod dejstvom alkohola. Smatraću velikim uspehom ukoliko se bar jedna mlada osoba zbog moje priče zamisli o odlukama koje donosi u saobraćaju i tako spase svoj život. Roniš, voziš kajak, surfuješ, letela si padobranom, pritom i fenomenalno slikaš. Reklo bi se da imaš vrlo bogatu paletu hobija. Koji ti je omiljeni? Da li sam nešto izostavila?

Zapravo ja imam jedan hobi, a to je da obožavam da isprobavam nove stvari i tako pomeram svoje granice. Oprobala sam se i u ronjenju, parabiciklizmu, ragbiju u kolicima, stonom tenisu, plesu u kolicima, plivanju... Šta danas prepoznaješ kao svoju glavnu težnju u životu?

Rekla bih da sve ljudske težnje vode ka tome da budemo srećni. Zato težim ka tome da uživam u svakom trenutku i da ne dozvolim da me prepreke u životu zaustave da ostvarim sve što želim. ®

HEROJ

Najsrećniji sam kada vidim Nađu u školskom dvorištu Kada je pre dve godine pokrenuo akciju prikupljanja pomoći kako bi spasao život tada devetogodišnje Nađe Novaković, Jovan Simić bio je samo dečak iz kraja koji pokušava na sve načine da pomogne maloj komšinici. Nakon uspešne akcije pokrenuo je još tri – kruna je bila humanitarna utakmica „Asovi za decu“. Pitali smo Jovana – šta mu je sledeći projekat

Razgovarala Jovana Radovanović

ada je pre dve godine pokrenuo akciju prikupljanja pomoći kako bi spasao život tada devetogodišnje Nađe Novaković, Jovan Simić nije ni slutio da će uskoro stajati rame uz rame sa svojim idolima u borbi za bolje sutra. Bio je samo dečak iz kraja koji pokušava na sve načine da pomogne maloj komšinici. Nakon uspešne akcije pokrenuo je još tri – prvi humanitarni Sportski bazar, zatim „Kutak za humanitarni trenutak“ za lečenje odbojkašice Nine Spremović, a na njegovu inicijativu Exit fondacija i NURDOR organizovali su humanitarnu utakmicu „Asovi za decu“, na kojoj su učestvovali Peđa Mijatović, Deki Stanković, Radomir Antić, Nikola Žigić, Boško Janković, Ivica Kralj, Mateja Kežman i mnogi drugi. U razgovoru za Original magazin Simić je najavio novi projekat, ovoga puta vezan za košarku, ali i istakao da mu je i pored svega danas najdraže kada vidi Nađu u školskom dvorištu. Uz pomoć poznatih

prikupio je preko pola miliona evra i tu se ne zaustavlja, a sve je počelo od prodaje bogate kolekcije fudbalskih „trofeja“ među kojima su bili i dresovi – od Fortune iz Kelna, preko opreme Fernanda Toresa u Atletiku ili kopački Baneta Ivanovića, zatim potpisanog dresa Zlatana Ibrahimovića iz Milana, sve do majice sa autogramom Lazara Markovića iz Benfike. Dve godine kasnije iza tebe su četiri više nego uspešne akcije. Da li ćeš nastaviti da se baviš humanitarnim radom?

Naravno da hoću. Uspeh prošlih akcija i poverenje ljudi koje sam stekao obavezuju da to opet bude nešto što će spajati humanost, zajedništvo ljudi i sportski duh u jedno. Da bude, nadam se, još uspešnije od prošlih akcija. Sledeća akcija trebalo bi da bude vezana za košarku. Reč je o velikom projektu i dugo će se raditi na njemu. Zato polako. Nadam se da ćemo i sledeće godine uživati u jednom humanitarnom spektaklu. Da li si zadovoljan dosadašnjim uspesima?

I više nego zadovoljan. Prezadovoljan. Kada se pogleda unazad, u četiri akcije koje sam organizovao, direktno ili indirektno, prikupljena je suma od preko pola miliona evra. I nadam se da je to jedan „temelj“ na kojem će se izgraditi još bolje i veće stvari. A opet, sve je to dokaz da pojedinac sa iskrenom željom, motivacijom i idejom može mnogo.

Kakvi su odjeci tvojih akcija, da li si pokrenuo i druge da učine slično?

Odjeci su sjajni, jer jednostavno pokušavam da napravim nešto drugačije, nešto što će ljudima biti interesantno, da se uključe u akcije na neki način na koji ranije nisu imali prilike, i zasad to ide veoma dobro. Znam da neke jesam pokrenuo, i drago mi je zbog toga, jer na kraju krajeva, to i jeste poenta. Širiti energiju zajedništva i osećaj da nekome pomognemo, pa makar malo. Kakva su tvoja iskustva, da li su ljudi humani?

Netačna je teza da ljudi u ovoj zemlji nemaju svest o humanitarnim akcijama. Naprotiv. Samo je ona malo skrajnuta zbog brzine i načina života, i treba samo malo želje i volje da se to kod njih opet pokrene. Tvoja prva akcija bilo je prikupljanje novca za Nađu, da li si i dalje u kontaktu s njom i njenom porodicom?

Često sam u kontaktu sa njenim ocem. Viđamo se i ono zbog čega se najlepše osećam je to kada prođem pored dvorišta moje nekadašnje, a danas Nađine osnovne škole i vidim nju sa drugarima na odmoru. Posle dugog lečenja u Nemačkoj, život se za nju i njenu porodicu vratio u normalu. Lečenje je bilo uspešno i želim da iskoristim priliku da još jednom zahvalim svim ljudima koji su tada pomogli. ®

IKONA

ELIZABET VOREN

Glas onih 99 odsto

Pre nego što je stigla reč da Elizabet Voren najverovatnije neće biti demokratski kandidat za potpredsednika – jer, iako je liberali favorizuju, žensko vrhovodstvo verovatno bi probilo limit estrogena u Beloj kući nakon gotovo 230 godina testosterona – naveliko se spekulisalo da bi senatorka zapravo vrlo lako mogla da postane upravo Hilarin „running mate“

Piše Margita Milovanović trenutku kada Hilari Klinton treba da odabere svog potencijalnog potpredsednika (ili potpredsednicu), uzimajući u obzir brojne faktore – od lične hemije, preko politike i novca, a posebno onog volstritovskog – sve gotovo neumitno vodi ka senatorki Masačusetsa. Pa, kako se to Liz Voren transformisala u nedostajući link levice i centra, i zašto je Tramp uporno zove Pokahontas? Pre nego što je stigla reč da Elizabet Voren najverovatnije neće biti demokratski kandidat za potpredsednika – jer, iako je liberali favorizuju, žensko vrhovodstvo verovatno bi probilo limit estrogena u Beloj kući nakon gotovo 230 godina testosterona – naveliko se spekulisalo da bi senatorka zapravo vrlo lako mogla da postane upravo Hilarin „running mate“.

Osovina Klinton–Voren prvobitno je bila zamišljena tako da Vorenovu smesti na poziciju glavnog nosioca diskursa o koncentrovanom imućstvu i ekonomskoj nejednakosti. U eri ekonomskog populizma, nije bilo zgoreg podsetiti javnost da je ova bivša profesorka prava na Harvardu zakleti neprijatelj plutokratije. Upravo na tome temelji se tvrdnja da Vorenova deli tu radikalnu ekonomsku perspektivu sa Bernijem Sandersom, iako su kritike koje propagiraju fundamentalno različite. Za Sandersa, utvrđenje američke korupcije je Vašington, u kome je politička praksa ustrojena tako da radi za interese tajkuna i nikog drugog; za Vorenovu, problem je oduvek bio Volstrit i socijalna nejednakost koja izvire iz njega, a Vašington mesto u kome taj problem može biti dodatno produbljen ili rešen. Upravo zato, u Volstritu leži zec; uzevši u obzir poznatu problematiku Hilarinog odnosa sa tim miljeom, njena odluka da upravo Elizabet Voren bude potpredsednica bila bi ništa drugo do prilično suptilno suge-

risanje da na, za početak, simboličan način stupa na stranu običnih ljudi u borbi sa (pre) moćnima. Iako se senatorka i sama distancirala od kandidature, pružila je bezuslovnu podršku Hilari koja u svojoj kritici republikanaca iznosi teze koje kao da joj je sama Vorenova izdiktirala. Političko dostignuće koje ju je i definisalo u neku ruku bilo je stvaranje neke vrste biroa za finansijsku zaštitu, odnosno regulatorne agencije čiji je ona šef. To je njen „brainchild“ koji banke, mrzeći ga poput otrova, streme da unište. Zahvaljujući Vorenovoj, zauzdane su brojne neadekvatne bankarske prakse pozajmica, a korisnici zaštićeni od prevara. „Na tržištu kredita bilo je jednostavno neophodno obezbediti da svi korisnici imaju tačne informacije i da ih mogu efikasno koristiti. To je praktično značilo konsolidaciju pačvorka neefikasnih agencija i regulacija, tako da se formira jedna jedinstvena agencija i osposobi da dela u ime svih potrošača, odnosno građana.“ Njena odlučnost u omogućavanju istorijskih finansijskih zaštita za srednju klasu potiče direktno iz njenog detinjstva. Srednja klasa joj je skoro pa odredila životni put. Nakon što je njen otac pretrpeo srčani udar, jedva su uspevali da zadrže kuću. Tako ju je majka uvek učila da je najvažnije pronaći nekog. Udala se sa 19 godina. „Odgajana sam u porodici koja je izgubila skoro sve, ali sam završila u američkom Senatu jer sam odrasla u Americi koja je investirala u decu poput mene i gradila budućnost za nas.“

IKONA

Međutim, voli da naglasi da ju je veza sa prošlošću koju čuva umnogome odredila i u ličnom i poslovnom smislu. „I dalje sam jako vezana za svoju porodicu, za svet u kome sam odrastala. Razumem kako je biti uplašen da neće biti dovoljno novca da se plati doktor. Ili da se kupi nova uniforma za sedmaka i osiguranje plati na vreme. To me nikad neće napustiti. Tako sam živela sve dok nisam zgazila u zrelije godine. I znam zašto sam u Vašingtonu: da se borim za sve vredne radničke porodice.“ U maju, iz Hilarine kampanje izronio je video iz 2006. godine, snimak na kome Tramp na pitanje o mogućnosti finansijskog kraha odgovara sa „Nadam se da će se dogoditi“, objašnjavajući da bi to bilo odlično za njegov posao. Te večeri, Elizabet Voren održala je neverovatan govor čiji je lajtmotiv bio upravo Trampov citat. „Kakav je čovek u stanju da to radi?“, srdito je rekla. Svoje izlaganje protiv republikanskog kandidata i njegove biznis istorije odlučno je i oštro nastavila i na njuhempširskoj konvenciji demokrata nazvavši ga „rasističkim nasilnikom“. Sa zadovoljstvom je nastavila da osipa paljbu po mogulu nekretnina, što je prethodno započela u seriji tvitova i drugih govora. „Jesi li uplašen, Donalde? Trebalo bi da budeš! Jer mi dolazimo!“ Nikako još ne treba zanemariti činjenicu da je Tramp često u medijima predstavljan kao „pravi vuk s Volstrita“, definitivno razlog više da ga Liz Voren ponižava. „Tvoja politika je opasna. Tvoje reči su nesmotrene. Tvoja istorija sramotna. Došao ti je kraj.“

Trampova replika, u njegovom uobičajenom maniru, sastojala se od ismevanja kontroverze oko njenog native american nasleđa; na kraju ju je, onako trampovski, nazvao Pokahontas. „Ona ima indijanske krvi koliko i ja. Čitav njen život je jedna velika prevara“, rekao je za Njujork tajms. „Upisala se na Harvard samo zato što se izjasnila kao pripadnica manjine.“ Tramp na stranu, Liz Voren je zaista bila profesor na Harvardu gotovo dvadeset godina, napisala devet knjiga, uključujući dva bestselera, i preko devet stotina članaka. Uvek je govorila da je jezgro njene karijere upravo podučavanje i pisanje. Svojevremeno je ponela i titulu jednog od najuticajnijih advokata decenije i bila izabrana za Bostonku godine 2009. Boston Globe nazvao ju je „glasom svih ljudi skrhanih predatorskim zajmovima i bankarskim kreditima“. Tajm joj je dodelio titulu „novog šerifa Volstrita“. Jedan od ključnih razloga zbog kojih je Elizabet Voren ovih dana u žiži javnosti, pored (sada već ugasle) mogućnosti da postane potpredsednica Sjedinjenih Američkih Država, jeste upravo činjenica da neprekidno radi na podsećanju javnosti koliko je finansijska kriza suštinski dehumanizujuća i da je Trampova jedina uloga u životu prosečnog čoveka lešinarska, zajedno sa drugim klasnim strvinarima. „Velike korporacije poseduju dovoljno novca i moći da se postaraju da im zakon

obezbedi prohodan put; narod ima glas i glasačko pravo da to zaustavi.“ Senatorka je, pored angažovanja na finansijskom i ekonomskom planu, simpatije i pohvale pobrala i nakon govora o rasnoj nejednakosti i diskriminaciji koji je svoju srž temeljio na istim argumentima koje zagovara i pokret „Black Lives Matter“. Ukazala je na važnost unapređenja policijske obuke, što boljeg obezbeđenja zajednica i uspostavila liniju povezivanja između borbe za ljudska prava i ere aktivizma koji je na važnosti naročito dobio nakon smrti Majkla Brauna kog je ubio policajac u Misuriju, 2014. godine. „Bilo je teško izboriti se za prva ljudska prava. Ali ona su potvrdila da crni životi znače. Da su crni građani važni. Da su crne porodice važne.“ Njene reči faktički su deo mnogo šireg diskursa koji Vorenova želi da centrira u svojoj politici – da ekonomska jednakost nije niti je ikada bila dovoljna da obezbedi i rasnu jednakost. U slučaju da se neko još uvek pita zašto su progresivci tako inspirisani i motivisani senatorkom Voren, kažu njeni poštovaoci da je treba gledati kako drži sve te svoje govore. Od onih je rođenih oratora, što je zapanjujuće redak talenat među političarima. Ali još neobičnija je činjenica da gotovo uvek uspeva da zvuči kao sasvim normalan, prosečan čovek koji prosto želi da izrazi konfuziju, sramotu ili uvredu. I to kako je odlučna u svojoj nameri da brani ono ispravno. „U stanju sam da se bacim pod autobus da zaustavim pogrešne ideje.“ ®

ekskluzivno

Talenat?

intervju

Katarina Jovanović O medijima i studentima, o Narodnom muzeju i Narodnom pozorištu, o klanovima i političkoj svesti, o Šabanu Bajramoviću i Žikici Simiću...

Bila je Toska, Madlena, Tatjana, Margareta, Aida... Sarađivala je sa velikim dirigentima, značajnim rediteljskim imenima i pijanistima; prikupila brojna priznanja, među kojima je i francuski Orden viteza umetnosti. Sem po vrtoglavim umetničkim zaslugama, u istoriju srpske muzike ući će i kao prva žena na poziciji direktora Beogradske opere. Ne treba da čudi što često osvane na listama najmoćnijih žena u Srbiji. Za učenje o radu Katarine Jovanović valja znati da je ona, možda i pre svega, jedan krajnje kaleidoskopski lik u svojoj harizmi. To znači da kad se popne na scenu, sve stane – ili počne. Nimalo vas ne bi začudilo da uraganskom snagom grla uzburka more, probudi usnule grčke bogove ili prolomi oblake. Ista je takva i kad misli i kad živi

Piše Miljana Nešković Fotografije Igor Pavićević

Talenat je ogromna odgovornost

ekskluzivno

ntervju sa Katarinom Jovanović ispostavio se kao spontani, svetu moja borba je borba za kvalitet, poluradni ručak. Dan je bio vreo, ona je žonglirala između umetnost i za integritet u svemu tome. proba za operski komad „Dve glave i devojka“ i za „Don Ne mislim da je ona nešto iznimna, speKihota“, a ja sam žonglirala u izvršavanju manje spektacijalna i izuzetna u odnosu na borbe drukularnih novinarskih radova. gih ljudi. Naprotiv. Moja borba je za moje Katarinu Jovanović uglavnom najavljuju kao jednog mesto u umetnosti. od najlepših i najekspresivnijih soprana, i to nije puka fraza. NoSada ti se dogodilo da se jedna vinar koji bi hteo da nabroji sve značajne stvari koje je do sada žuta javnost obrušila na tebe zbog postigla, ceo tekst bi verovatno morao da posveti taksativnom navodnog izleta u turbo-folk, iza ređanju. čega zapravo stoji spot koji si kao Nakon završene Akademije u Beogradu, Katarina se umetmuzičku satiru snimila za jednu nički kalila u Londonu, radeći sa profesorom Rudolfom Pirneemisiju obrazovnog karaktera. jom i australijskim sopranom Dženis Čepmen. Svetsku karijeru Kako uopšte dođe do takve zabune? je otpočela kada je 2000. godine pobedila na prestižnom takmiTo je spot koji nije snimljen da bi se čenju „Monserat Kabalje“. snimio spot. Traje jedan minut. Nije ni Od Beograda do Brizbejna, preko Londona i Pariza, od Johadovoljno dugačak da bi se nazvao sponezburga do Čikaga, obišla je planetu nastupajući i držeći na tom. Urađen je kao deo obrazovne emisistotine koncerata. Medijske institucije kao što su Guardian, je koja se zove „Plaško Hrabrović uzvraća Times, Observer, Spectator, Le Monde, El Pais i Corriere della udarac“, koja je u produkciji RTS-a i koja Sera posvećivale su joj značajan prostor u novinama kroz kritiće biti prikazana od septembra na prvom ke i intervjue. programu Radio Televizije Srbije. RežiBila je Toska, Madlena, Tatjana, Margareta, Aida... Sarađivarao je Milutin Petrović. la je sa velikim dirigentima, značajnim rediteljskim imenima i pijanistima; prikupila brojna priznanja, među kojima je i francuski Orden viteza umetnosti. Znaš kakvo je to osećanje Tako je najavljen. Svi su čuli za taj vaš poduhvat i Sem po vrtoglavim umetničkim zaslugama, u istokad sediš u publici i kad pre objavljivanja. Kako je riju srpske muzike ući će i kao prva žena na poziciji jednom mladom studentu došlo do toga da to bude direktora Beogradske opere. Ne treba da čudi što kolege prirede ovacije protumačeno kao nešto što često osvane na listama najmoćnijih žena u Srbiji. nije kritika narodnjačkog Za učenje o radu Katarine Jovanović valja znati posle prve arije! Sada mejnstrima? da je ona, možda i pre svega, jedan krajnje kaleidokonkretno mislim na Neki ljudi su želeli da mi skopski lik u svojoj harizmi. To znači da kad se poMinu Gligorić, jednu naude, iz razloga koji su meni pne na scenu, sve stane – ili počne. Nimalo vas ne mladu devojku koja je poznati, čisto su politički i o bi začudilo da uraganskom snagom grla uzburka njima sada nećemo. Oni su more, probudi usnule grčke bogove ili prolomi oblaprocvetala, otvorila sebi uzeli taj spot, ukrali su ga sa ke. Ista je takva i kad misli i kad živi. put da se jednog dana Jutjub kanala Milutina PeSve što joj smeta u državi ona napadne, ali ne ozbiljno bavi muzikom. trovića, na kom je sve vrlo menja državu – iako može. Sve što joj smeta u odVideti taj zajednički duh, lepo objašnjeno, skinuli su nosu prema kulturi ona prekori. Ne krije se u svom njegovu nedvosmislenu ekstaklenom zvonu – iako ima jedno vrlo raskošno. to kako se podržavaju, splikaciju, i predstavili sniPodjednako dobro se oseća pred dirigentskom pato je nešto fantastično. mak kao nekakav moj izlet u licom Žan Kloda Kazadesusa ili nad klavirom ŽeSlušati taj aplauz, to narodnjake. roma Dukroa, kao i kad sa svojim ljudima „sedi na nema cenu Onda su krenuli komenta’ladnom betonu“ i diskutuje o smislu besmisla. ri o tome kako sam ja ovakva Pritom, stvarno ume da izabere dobro jelo sa mei onakva, i kako ja sramotim nija. ne znam ni ja šta. Na sve to, Posmatrajući tvoju karijeru, pored vrtoglavih ljudi koji su komentarisali su se potpisali međunarodnih uspeha, ona je protkana i borbama za kao „zabrinuti studenti FMU i studenti razne pravde i protiv raznih nepravdi. Kako ti definišeš Srbije“. svoju borbu? Naravno, pošto je Fakultet muzičke Svet je relativno bezidejan, surov i antiumetnički nastrojen. umetnosti jedna ozbiljna institucija, oni Ceo svet. Nije to samo naš problem. Bezidejan je u tome da nasu odmah preko svojih službi hteli da zove stvari pravim imenom. Živimo u svetu u kome svi misle da vide ko su ti zabrinuti studenti. Ispostaimaju talenat. A talenat za umetnost je vrlo retka stvar. vilo se da oni nemaju nikakve veze sa faSve se veoma brzo kreće. To je direktno suprotno onome što kultetom, da nisu naši studenti i da nikad je potrebno za umetnički razvitak. Razvoj umetnika je nešto što nisu ni bili. traje veoma dugo. Decenije su u pitanju. Svet nema vremena za Ono što je najzanimljivije od svega u to da ima strpljenja, sve mora da bude užasno brzo. U takvom toj priči je da ti u jednoj zemlji u kojoj se

intervju

bespravno ruše objekti, u kojoj neko gine od posledica prisustvovanja bespravnom rušenju objekata, negde gde se prave projekti koji su krajnje finansijski sumnjivi, gde se zemlja davi u korupciji, odjedanput je vest neka indignacija nekih nepostojećih studenata na neku profesorku koja je snimila obrazovnu seriju. Potpuno neverovatno. Sada se moji advokati dosta raduju u vezi s tim. Mene to užasno zamara, zagađuje mi okolinu i misli. Ipak, desili su se neki misleći ljudi koji su ustali na tu nepravdu i time me podsetili da nisam sama u toj borbi za integritet. Po principu – svaka sličnost sa Nušićem je namerna, ali ne treba da se događa?

Zanimljivo je da ga pominješ. Nedavno sam rekla da bi Nušić danas tražio prvo drvo da se obesi. Kada gledaš našu političku scenu, vidiš sve ove kradene diplome, sve ove ljude bez obrazovanja, karijera i bez dana radnog staža koji vode zemlju, ti pomisliš: „Neko je uzeo Nušića, pročitao ga i shvatio ga bukvalno! Pomislio je da tako treba!“ Ali ne treba, braćo. To je kritika. Kako si podnela tih nekoliko dana haosa dok se sve nije raščistilo? Bilo je i onih koji su poverovali i strašno se zabrinuli za našu kulturu u komentarima.

Kada hoćeš da se ubiješ u Srbiji, ti uzmi pa čitaj komentare na sopstveni rad. Znači, ako hoćeš da nikad ne ustaneš iz kreveta, da budeš klinički depresivan, da se obesiš, ako hoćeš sebi da naudiš, onda uzmi pa čitaj komentare – građanstva. Samo me zaobiđite s komentarima građanstva. Vidiš li neki uzrok takvom jednom načinu brzopletog razmišljanja danas, kad imamo sve informacije nadohvat ruke i kad zaista možemo da se naoružamo proverenim činjenicama pre nego što formiramo mišljenje, a kamoli ga napišemo negde?

Ko radi 30 godina na tome da ljudi prestanu da misle i da upijaju sve pogrešne sadržaje? Pa država radi na tome. Ona je ozbiljan krivac. Ne tražim ja od države da meni daje pare da bih se ja bavila svojim poslom, niti tražim od države da me štiti. Od države tražim da radi ono za šta svako od nas izdvaja porez i za šta mi njih plaćamo. Nikako da se setimo da mi plaćamo sve te ljude da bi radili za naše dobro. A oni obrazuju našu decu da misle da je okej da se obilazi Cecina kuća kao da je Narodni muzej. A ček... Mi nemamo Narodni muzej... Onda je okej. – Sa takvom postavkom stvari, šta više može da ti bude čudno? Gde lociraš izvor svoje profesionalne motivacije? U smislu te sile koja te vuče da nastaviš u osvajanju vrhova i nakon što si većinu osvojila, i nakon što si spoznala brojne pogrešne ustaljenosti u načinu na koji se kultura vodi, i nakon što se, kao sad, susretneš sa jednom javnošću koja prilično maši poentu...

Profesionalno me drži to što verujem u to što radim. Verujem da je to čime se bavim važno, da je to vrhunska umetnost, da moram da je izučavam i da je nikad neću izučiti. Ja sam se odavno predala i prihvatila da je to nenaučljiva stvar, da umetnošću ne mogu vladati, da mogu samo da joj služim. Drži me to što mogu da služim. Ja ne verujem u boga. Verujem u umetnost. Verujem u umet-

ničku kreaciju. Verujem u snagu ljudskog duha. Verujem u svoju sopstvenu snagu. Ušla si u istoriju Narodnog pozorišta kao prva žena na čelu beogradskog operskog ansambla, pritom i najmlađa u to vreme. Kako „preživiš“ kad si mlad, a nađeš se ispred jednog takvog profesionalnog zalogaja? Šta bi uradila da si imala današnje iskustvo?

Mislim da postoje dva moguća odgovora na to pitanje. Potpuno su različiti. Zamislimo da nas dve možemo da sedimo ovako na bilo kojoj geografskoj dužini i širini. Ako mi to pitanje postaviš ovde, moj najiskreniji i iskustveni savet nekoj mladoj osobi pred kojom je takva odluka je da lepo kaže: U jednoj zemlji u „Ne. Neću time da se bavim.“ Ukoliko hoćete da ostanete kojoj se bespravno zdravi i normalni, da se baviruše objekti, te svojom karijerom, da vas negde gde se prave razni netalentovani bednici projekti koji su ne saleću svuda okolo da bi postavljali nedolična pitanja, krajnje finansijski nedostojna pitanja i zlostavsumnjivi, ljaju vas -- kažete „Ne“. odjedanput je vest Ne znam kako bih druneka indignacija gačije posavetovala mladu žensku osobu koja se nađe u nekih nepostojećih mojoj poziciji iz tog vremena. studenata na neku Mlade ljude koji su dolazili u profesorku koja je Narodno pozorište i tražili snimila obrazovnu mesto sam ohrabrivala. Sa nekima mi je fantastično usseriju. Potpuno pelo. Rediteljima, pevačima... neverovatno Ali kada sam otišla, već je počelo vreme odmazde. Bilo gde drugde da me to pitaš, biće nešto malo lakše, ali jednako teško zato što je umetnost u ovom trenutku u velikoj opasnosti zbog nedostatka sredstava koja su svuda problem. Orkestri se svuda zatvaraju. Operske kuće svuda skraćuju svoje sezone. Svuda se secka budžet. Ali u nekim zemljama koje, istini za volju, imaju mnogo dublju tradiciju u umetničkom stvaranju nego naša, donekle je lakše ući ukoštac sa jednim takvim izazovom kao što je vođenje institucije kulture. Nažalost, imamo tu nesreću da jedini kontinuitet imamo u diskontinuitetu. Misliš na kompletno razumevanje značaja umetničkog doprinosa pojedinca?

ekskluzivno

Postoje zemlje koje imaju tradiciju, kontinuitet i strukturu, gde ne može da se desi, kao kod nas, da si zaslužan umetnik, celu svoju karijeru dao kinematografiji, slikarstvu ili operskoj umetnosti, stvarao duboko vezan za tlo, bio prvak neke nacionalne kuće ili si snimao u domaćoj kinematografiji, i da to vreme prođe, da dobiješ nacionalnu penziju koja je fantastična ideja, a da se onda stvori neko ko ti je ukine zato što ne ume da reši korupciju i pritisak na nivou komisije. U takvim zemljama je lakše. I smislenije je. U Narodno pozorište si ušla sa jednom idejom koja je s vremenom naišla na otpor. Kako si to prebrodila?

Moja profesija nije da budem direktor. Profesija Ivana Tasovca je da bude direktor Filharmonije. News flash – direktor nije profesija. Ja sam operska pevačica, klasična pevačica, školovana, i posle toga i profesor na fakultetu. U Narodno pozorište sam došla da podelim neko svoje znanje, stečeno na nekim ozbiljnim mestima. Istina je da sam naišla na otpor nekih ljudi. Ne svih. Ali je dovoljno malo da ti pomuti koncept, i da se ljudi udruže na nivou neznanja ili netalenta. Je li to malo kod nas tradicija, naročito u takozvanim državnim preduzećima?

Jeste. Umesto da se udružujemo na nivou talenta i zasluga, da pravimo klanove na meritokratiji, što je potpuno zdrava stvar, mi pravimo klanove na nivou – ko mi je stric, ko mi je deda, ko mi je tata... Koga je briga? Imaš li ti nešto da kažeš? Imaš li neku umetničku ličnost? Neku snagu? Volju? Strpljenje? Imaš li strpljenje da ti stalno lome noge i da se stalno dižeš? To je bavljenje umetnošću. Ne direktorovanje u Narodnom pozorištu. Ne samo pevanje. I nije uspeh živeti na talasu uspeha. Uspeh je pasti, polomiti se, pogrešiti, napraviti grešku i ustati. Tome učim svoje studente. Kako da padnu i ustanu. I? Kako?

Moraju sami sebi da postave najteža pitanja, ne da čekaju da neko u novinskom članku postavi ta pitanja umesto njih. To je važno. Postaviti sebi ključna pitanja, gledajući sebe surovo u ogledalo, na dnevnoj bazi. U našoj profesiji snimati sebe, slušati sebe. Kako zvuči to? Kako izgledam? Da li mi ljudi veruju? Šta mogu da popravim? Da li sam uverljiv? U operi je pogotovo teško biti uverljiv. Pomenula si i da danas svi misle da su talentovani...

Možda to jeste istina, ali nije svaki talenat za javnost. Neko može da bude talentovan za nešto što je u životu veoma važno, kao što je pravljenje sarmi. Ali ne gradi se karijera u umetnosti na ideji da dobro praviš sarme. Mladi ljudi sa kojima radiš su na nekom raskršću. Kako u tim godinama raščistiti sa sobom, ne zalutati u narcizam, u egoizam, u gramzivost, ne postati taj poltron koji je karijes nečeg tako plemenitog kao što je umetnost? Da li to, možda, može da se nagovesti ili preusmeri tokom studija?

Ključna stvar je u detinjstvu. Ja sam profesor na Akademiji. Kad mi dođu studenti, oni su mahom formirani kao ličnosti. Možda nisu formirani tehnički kao izvođači, ali njihovo kom-

Rudolf Pirnej, koji je bio moj profesor u Londonu, govorio mi je: „Ako ne možeš da preživiš mene, ako ne možeš da preživiš moju kritiku, ako ne možeš ove moje razrogačene oči da podneseš i ne možeš da izdržiš moju tešku reč, kako ćeš da se suočiš sa rediteljima, dirigentima ili kolegama koji nisu raspoloženi? Kako ćeš da se suočiš sa negativnom kritikom?" pletno formiranje ličnosti počiva na onome što donose iz kuće, što će uticati na to kako vide sebe u umetnosti, da li će razumeti koliko je to teško, da li razumeju kolika je tu odgovornost. Naročito ako imaju talenat. Talenat je ogromna odgovornost. Oni koji nemaju talenat, ako im to neko nije rekao do trenutka u kom su došli kod mene, onda ja to moram da im kažem. To je moja odgovornost i pitanje mog integriteta. A to je užasno teško. I kad neko nešto silno želi, treba da zna ako nije za to. Da li deluješ pomalo zastrašujuće tim mladim ljudima u svojoj ekspresivnosti? Strahopoštovanje ume da blokira.

Moguće. To često čujem i drago mi je da ljudi osećaju poštovanje prema meni. Profesorski posao je težak. Svakog studenta moraš da otvoriš ponaosob. Govoriš istu stvar, ali pošto je govoriš različitim ljudima, onda moraš da je govoriš na različite načine da bi te čuli, da bi te razumeli. Oni koji su malo zastrašeni, i njih razumem. I ja sam bila ozbiljno zastrašena od svojih profesora. Sećam se, Rudolf Pirnej, koji je bio moj profesor u Londonu, govorio mi je: „Ako ne možeš da preživiš mene, ako ne možeš da preživiš moju kritiku, ako ne možeš ove moje razrogačene oči da podneseš i ne možeš da izdržiš moju tešku reč, kako ćeš da se suočiš sa rediteljima, dirigentima ili kolegama koji nisu raspoloženi? Kako ćeš da se suočiš sa negativnom kritikom, koja će neminovno doći? Ne postoji niko ko ima stalno dobre kritike.“ Time se i ja vodim sa mladim ljudima: „Ako se ovde, u zaštićenoj sobi, gde smo ti i ja sami, gde radimo na tvom talentu i na tvojoj karijeri, ti mene plašiš, hoćeš da gubiš energiju na to da se mene plašiš, ti onda nisi za to.“ Kako si se ti zaljubila u klasiku?

Mislim da se nisam zvanično zaljubila u klasiku. Mislim da sam se zaljubila u dobru muziku. Roditelji su me okružili do-

intervju

da stanem na tu scenu, i da sa Nešom, koji vodi Crne mambe i jedan je od danas retkih koji su intimno poznavali Šabana, pokušam da dam svoje viđenje stvari. Dakle, da bih se poklonila jednom velikom umetniku, ne da bih zadivila nekoga svojim izvođenjem. A Žikica Simić, to je rokenrol, deo mog odrastanja. Ne govoriš o svojim uspesima sa toliko ushićenja kao što sineš kad govoriš o radu sa studentima ili kad pomeneš nekog kolegu kog poštuješ. Šta te ovih dana najviše fascinira?

brom muzikom, i mene i mog brata. Mi muziku nismo razdvajali po principu: ne slušamo narodnjake jer je to bljak i seljana, nego slušamo džez jer je kul, i rokenrol jer je to buntovništvo, ili slušamo klasiku zato što smo tako eto lepo vaspitani. Prosto, u mojoj glavi muzika se uvek delila na dobru i lošu, i nikako drugačije.

Nedavno sam rekla da bi Nušić danas tražio prvo drvo da se obesi. Kada gledaš našu političku scenu, vidiš sve ove kradene diplome, sve ove ljude bez obrazovanja, karijera i bez dana radnog staža koji vode zemlju, ti pomisliš: „Neko je uzeo Nušića, pročitao ga i shvatio ga bukvalno! Pomislio je da tako treba!“ Ali ne treba, braćo. To je kritika

To se vidi i u tvojoj karijeri, gde svima – od Šabana Bajramovića do Žikice Simića – odaješ priznanje nastupima.

Veliki deo mog posla je traganje za nečim što te zanima na nivou priče, naracije. Pripovedanje je vrlo važno u profesiji kojom se ja bavim. Poenta je u tome kako pričaš priču. U operi je ta uverljivost veoma važna. To je jedno uzimanje publike za ruku, i odvođenje u neki drugi kontekst, u neku drugu priču. Oduvek me je zanimala ta istinitost u muzici. Zato mogu sebe da pronađem ne kao interpretatora muzike Šabana Bajramovića, nego kao nekoga ko je iskoristio šansu da se pokloni jednom velikom umetniku kakav je bio Šaban Bajramović. To je jedan snažan umetnik koji je svoju umetnost gradio kroz jednu ozbiljnu patnju. Za mene kao ženu, belu ženu, veoma je teško da shvatim muku Šabana Bajramovića. Njegove pesme ti ne ostavljaju nikakvu dvojbu. One su pesme koje piše muškarac i peva muškarac. Vrlo je komplikovano biti u njima tačan. Na poziv Mikser festivala i na poziv svojih prijatelja, odlučila sam

Znaš kakvo je to osećanje kad sediš u publici i kad jednom mladom studentu kolege prirede ovacije posle prve arije! Sada konkretno mislim na Minu Gligorić, jednu mladu devojku koja je procvetala, otvorila sebi put da se jednog dana ozbiljno bavi muzikom. Videti taj zajednički duh, to kako se podržavaju, to je nešto fantastično. Slušati taj aplauz, to nema cenu. Sa druge strane, pripremamo fantastičan komad „Dve glave i devojka“, po libretu Borislava Čičovačkog za koji je komponovala muziku Isidora Žebeljan. Pored mojih cenjenih kolega Anete Ilić, Nebojše Babića i Vase Stajkića, u ulozi pripovedača je gospodin Mihailo Janketić, a proroka igra Rambo Amadeus! Tu je i Žebeljan orkestar koji je sastavljen od fantastičnih solista i vođa u orkestrima. Da li shvataš kakvo je bogatstvo kada sedimo i pričamo sa gospodinom Mišom Janketićem, u pauzama ili pre nego što počne proba? Ili gledati njega kako radi, kako stvara nešto? To je neverovatna škola i ogromno bogatstvo! Pored toga, bavim se probama za „Don Kihota“. Servantesov je tekst, u režiji Zlatka Pavkovića, Nikola Đuričko igra Don Kihota, Boris Milivojević igra Sanča Pansu, a ja igram Dulsineju. Da li možeš da zamisliš koliko mi je divno na tim probama? Toliko se smejem da sam se podmladila za deset godina! Neizmerno sam srećna zbog svega toga! Pored tako divnih stvari koje se dešavaju oko mene i kojima mogu da se posvetim, da sedim i da razmišljam o nekim ljudima koji mi se po internetu svete za jednu malu pobedu koju sam izvojevala protiv sistema? Prosto, nema se vremena za to. ®

BUDI OSVEŽEN

TVOJ ODMOR, TVOJA PRAVILA Kako da se u julu i avgustu „resetujete“ (... A da ne zakržljate) Obrazovanje vam i ne vredi mnogo ako ste uskogrudi, pa u pasošu nemate bar onoliko pečata koliko imate položenih ispita. Zato se uvek bojimo vraćanja viznog režima i drhtimo kao krivci pred strogim ocem kad nas upozore da ćemo stradati zajedno sa izbeglicama u vraćanju novih granica. Tada odlasci dobijaju na značaju. Za prave avanturiste, idealna destinacija će se tek dogoditi. I ne mora sve da se vidi i upozna. Negde provedete jedan sat, a uspomene imate za ceo život. Neka putovanja pamtimo po stomačnim virusima ili egzotičnim trovanjima, a neka po ludom provodu i po tome da nam je trebalo još toliko da se odmorimo od sveg tog partijanja tokom leta. Ili razgledanja istorije i kulture i svih onih selfija

Istraživala Zorica Marković voga leta Grci su pokvarili totalni ugođaj velikom broju Srba. Dnevni listovi plašili su nas otimanjem konzervi, makarona i što je najgore – paradajza. Jer, ko bi jeo onaj lepi sočni grčki paradajz ako je već upakovao onaj uvozni, što se klackao danima dok nije došao do Srbije? I tu je nastao pravi nervni slom za one koji su brižljivo pripremali odlazak na more, i uz to pakovali ostatak članova porodice. Egipat, Turska i Tunis nevoljno su precrtani kao destinacije, Španija je odredište onih koji vole avanturu, Crna Gora samo ako imate kuću ili korene, a Hrvatska... Za neke iz principa, a za neke zbog cena nije baš omiljeno letovalište. Mada Jadran je Jadran. Srbima ništa teže ne pada na stomak, i ničem se više ne raduju kao odmoru i vremenu kada mogu da se opuste u svakom smislu. Važnost odmora shvatili smo u socijalističkom periodu, kada su i firme, ne bi li ugodile svojim radnicima, znale da uz polutke obezbeđuju i letovanje na rate. Možda nam je ta navika odlaska na odloženo ostala ukorenjena, tek, nema te ekonomske krize ili terorističkog napada koji bi nas sprečio da se dobro upakujemo i pobegnemo od tačaka na kojima bi nas američka NSA olako locirala.

Obrazovanje vam i ne vredi mnogo ako ste uskogrudi, pa u pasošu nemate bar onoliko pečata koliko imate diploma. Zato se uvek bojimo vraćanja viznog režima i drhtimo kao krivci pred strogim ocem kad nas upozore da ćemo stradati zajedno sa izbeglicama u vraćanju novih granica. Tada odlasci dobijaju na značaju. Za prave avanturiste, idealna destinacija će se tek dogoditi. I ne mora sve da se vidi i upozna. Negde provedete jedan sat, a uspomene imate za ceo život. Neka putovanja pamtimo po stomačnim virusima ili egzotičnim trovanjima, a neka po ludom provodu i po tome da nam je trebalo još toliko da se odmorimo od sveg tog partijanja tokom leta. Ili razgledanja istorije i kulture i svih onih selfija. Kažu da se na odmorima ogleda i karakter nacija, pa svi beže od engleskih tinejdžera kojima je ludi provod vrhunska zabava, a neki kažu i od Srba ili Rusa, i da vole odlaske u hotele gde gostuju smerni Nemci, jer im je dosta svega onoga što ide uz nas: buke i hrane u malim frižiderima. Zato su i hoteli sa četiri i pet zvezdica idealna mesta za odmor, ali i one tačke na planeti na kojima naše agencije ne organizuju kolektivne odlaske za male pare, kao u vreme kada ste mogli da letujete preko firme u kolektivnim odmaralištima. Nove geopolitičke promene utiču i na mesta koja izbegavamo zbog straha od bombi ili terorizma, pa džep možda više i nije glavni pokretač destinacije odmora već bezbednost. Ivo Andrić je priznao da su mu putovanja sa godinama postajala sve teža i da je posmatrajući ljude oko sebe, video da je broj onih koji se ne osećaju uvek najsrećnije tokom

putovanja avionom ili klackanja vozom sve veći. Tako je savršen odmor za nekoga zatvoriti se u kuću i uživati u miru knjige, gledanja filmova i serija po sopstvenom tempu. Jesti podno Avale, Fruške gore ili u nekom lokalnom restoranu. Možda se dobro ispavati i ne buditi se rano. Ali to nas ne sprečava da putujemo. O tome da je žudnja za odmorom duboko u nama usađena kao i ono dete koje zrelošću ne ukidamo u sebi, već potiskujemo u drugi plan, govori psihoanalitičar Aleksandar Kontić: „U detinjstvu, sve do polaska u školu, živeli smo po ‘principu zadovoljstva‘, bez mnogo briga, dobijali a da ne moramo da uzvratimo, a svet je delovao kao nešto što postoji da ispuni naše želje. Psihoanalitičari nalaze da se, sa razvojem, to načelo zadovoljstva postepeno povlači, a zamenjuje ga nužda ‘principa realnosti‘: postepeno se moraju preuzeti obaveze, sa njima odgovornost, brige, sve u svemu, adaptiranje na zahteve stvarnosti, čija je osnovna odlika da se mora ‘raditi i zaraditi‘. Ali potreba da se barem privremeno ‘regredira‘ na nikada u nesvesnom neprežaljeni princip zadovoljstva, opstaje kao jedna od uvek prisutnih potreba, ma kako osoba bila odrasla i zrela. Odmori i letovanja su prilika za to.“ Kontić potvrđuje korisne efekte odmora i u fizičkom i u psihološkom smislu, jer se

BUDI OSVEŽEN

Suzana Trninić smatra da nas depresija posle odmora hvata jer se vraćamo onome što smo ostavili pre „gašenja“ – kolotečini, obavezama, neizvesnostima. Za one koji se vraćaju s odmora iz inostranstva, sam povratak u domovinu je dovoljan za depresiju, kaže ona. I tu nema razlike jeste li bili na deluks jahti ili ste pravi „paradajz turisti“.

mentalne funkcije odraslog – anksioznost, brige, teret obaveza i odgovornosti troše, a rekreacija i odmor omogućuju rasterećenje. Upravo je odmor, kako kaže dr Kontić, vraćanje u vreme „kada je ugoda bila način života“. Voditeljka „Kažiprsta“ na B92 Suzana Trninić kaže da su odmori ništa drugo nego potreba da se „ugasimo-upalimo“ da bismo mogli da nastavimo da funkcionišemo u skladu s našim potrebama, ali i očekivanjima okoline. „Kada nam se ‘zakuca‘ mobilni telefon, ‘ugasimo‘ ga, pa ga ponovo ‘upalimo‘, i nakon toga radi savršeno. Nekada je dovoljno samo da odeš, da se isključiš negde gde te ništa ne podseća na kredit, na rate, na dugove. Napuniti baterije, spremiti se za nove izazove, skupiti snagu za stare i nadolazeće probleme, osnažiti imunosistem – sve to podrazumeva neku cenu, ali ona nikada nije veća od onoga što tim plaćanjem možemo da dobijemo. Ako to uspeš, vredelo je svakog dinara i svake rate.“ Suzana smatra da na odmor ne treba da gledamo kao na beg od sebe, mada jeste bekstvo od rutine i kolotečine, već pre kao na povratak sebi. „Dobro izabrana destinacija, koju ne mora nužno da određuje daljina, popularnost i ne znam šta, poseduje snagu da nam vrati sposobnost da dišemo punim plućima. Možeš da se praviš da bežiš od samog sebe, a to je samo bacanje para. Povedi sebe na odmor, to je jedino što vredi.“ Na to kako shvatamo odmor veoma utiče način na koji generacije stvaraju pamćenje, smatra sociolog Dimitrije Bukvić. I što ste stariji, sve vam teže pada to vraćanje sa odmora. Odmor kao oročeno bekstvo sa sobom, ipak, nosi jednu začkoljicu – nikad nije dovoljno dug i podrazumeva padanje u depresiju svakodnevice. Dimitrije Bukvić kaže da u tom povratku i obaveznom periodu aklimatizovanja na svakodnevne aktivnosti leži jedan filozofski faktor: „Onaj kome je u glavi ideja bekstva, bežaće na kraju i od sebe samog.“

Postoje i oni koji odu na Tajland ili na Bali, ili u Dubai i vrate se razočarani jer odmor nisu wallpapersi, i niko im nije rekao da se savršeno letovanje teško dostiže, kako kaže psihoanalitičar Kontić. I zavisi od mnogo više faktora od same destinacije. „S druge strane, oni koji imaju realna očekivanja od odmora, imaju manje šanse da se osete razočaranima i frustriranima.“ Sa godinama zrelosti, menjaju se motivi za letovanje i, kao što se može očekivati, smanjuje se potreba za „savršenim“. Identifikacija sa profesijom bi trebalo da se učvršćuje i povratak na posao se ne doživljava u toj meri „turobnim“ kao u mlađim godinama. „Drugim rečima, čovek bi trebalo da se sa godinama sve više ukorenjuje u realnost, mada i tada ostaje legitimna potreba za principom zadovoljstva“, kaže Aleksandar Kontić i skreće nam pažnju na zanimljivost da se naši turisti retko žale na usluge i/ili hotel, već obično pričaju sve u superlativima, iako često objektivno nije tako. Odmor može da presedne ako se previše poveruje u rekla- Aleksandar Kontić, psihoanalitičar mu, smatra Dimitrije Bukvić. On nam otkriva da sociolozi koriste izraz „ne-mesta“ kako bi označili identične, mahom primorske gradove širom planete u kojima je ponuda sadržaja uniformisana: imate hotel, plažu, eventualno poneku kulturnu znamenitost, vožnju brodićem, i to je to. „U budućnosti, ili će ponovo zavladati pustolovi, ili će posredstvom virtuelne stvarnosti moći da se otputuje u bilo koji deo sveta iz sopstvene fotelje. Kažu da je svet uzbudljiv onoliko koliko smo mi radoznali. Zato, za mene lično, najbolji je odmor koji je daleko od rutine i svakodnevnog ponavljanja istih postupaka. I tako 15 dana…“ ®

Mentalne funkcije troše anksioznost, brige, teret obaveza i odgovornosti, a rekreacija i odmor omogućuju rasterećenje. Upravo je odmor vraćanje u vreme „kada je ugoda bila način života“

BUDI NAČITAN

Šta da čitate ovog leta Panel Originala predlaže vam najbolju literaturu

Vesna Damnjanović, profesorka Fakulteta organizacionih nauka Čemu vas ne uče u Harvardskoj školi biznisa, Mark H. Makormak

U knjizi se objašnjavaju važni aspekti životnih lekcija. Knjiga sadrži tri dela i daje praktične savete o radu sa ljudima (čitanje ljudi, stvaranje utisaka), objašnjava prodaju i kako pregovarati (problemi prodaje, veština slušanja i pregovaranje) kao i upravljanja biznisom. Ostavila je na mene snažan utisak dok sam bila student jer na vrlo praktičan način objašnjava da moramo biti spremni više puta da kažemo „ne“, kao i da se dobro pripremimo za rad sa ljudima i da negujemo biznis koji gradimo.

Ptice umiru pevajući, Kolina Mekaloua,

Rundek, između, Ante Perković

Najprodavanija knjiga 1977. godine. To je ljubavni roman koji govori o tri različite generacije australijske porodice Klirijevih. Reč je o drami po kojoj je snimljena i televizijska serija. Fokus romana je zabranjena ljubav dveju srodnih duša – Megi Kliri, kćerke, i sveštenika Ralfa de Brikasara.

– Knjiga o poeziji i umetničkoj ličnosti velikog Darka Rundeka.

Dejan Stojiljković, pisac Gole kosti, Stiven King

– Presek pripovedačkog opusa majstora horora iz njegove najbolje faze.

Orlovi ponovo lete, grupa autora

– Antologija priča o detinjstvu inspirisana Brankom Ćopićem. Černobiljska molitva, Svetlana Aleksijevič

– Svojevrsna „hronika budućnosti“ iz pera beloruske nobelovke. Slejn – Rogati bog, Pat Mils, Sajmon Bizli

– Kultni grafički roman inspirisan keltskom mitologijom koji je pomerio granice žanra.

BUDI NAČITAN

Vasa Pavković, književnik i kritičar Poezija Radmila Lazić: Zemni prtljag Ana Ristović: Čistine Stana Dinić Skočajić: Teglice za bubice Tomislav Marinković: Izdvojene tišine Proza Veselin Marković: Svetlost na vodi Mirko Kovač: Vrijeme koje se udaljava Ljubomir Koraćević: Lager Vladimir Tabašević: Tiho teče Misisipi Prevodi Mišel Uelbek: Lanzarote i drugi tekstovi Margerit Diras: U senci strasti

Dolazi leto, vreme kad se čita više nego obično. Moguće je, naravno, uzeti i neko „lako“ štivo i čituckati na plaži, pod suncobranom, ali nema razloga da se i leti ne čita najbolja beletristika. Ozbiljni pisci i vredne knjige. U savremenoj srpskoj književnosti najviše najboljih knjiga se i dalje pojavljuje u oblasti poezije. Izdvojio bih tri zbirke pesama koje su napisale dame. Zemni prtljag Radmile Lazić je izbor ljubavnih pesama koji je načinila Bojana Stojanović Pantović – inspirativan pogled „sa neočekivane strane“ na delo jedne od najvažnijih naših pesnikinja. Čistine Ane Ristović potvrđuju visoko mesto koje je ova beogradska pesnikinja osvojila prethodnim zbirkama. Dok čitate najnoviju knjigu Ane Ristović, ona vas kao vrtlog polagano, iz ciklusa u ciklus, uvlači sve dublje i dublje u svoje inventivno, autentično poetsko tkivo. Slično je i sa knjigom niške pesnikinje Stane Dinić Skočajić, Teglice za bubice, koja nudi serioznu sliku pogleda porodične žene, u srednjim godinama, na stanje stvari u njenoj okolini i našem vremenu. Jedini pesnik u ovom izboru je najnoviji dobitnik Disove nagrade, refleksivni posmatrač prirode Tomislav Marinković. Izbor pesama Izdvojene tišine koji sam načinio iz Marinkovićevog opusa, pokazuje kako se od jednostavnih, nenametljivih opservacija na bilje i pejzaž pesnik približava metafizičkom pesništvu prvog reda. Nešto manje dobrih, nezaobilaznih knjiga je bilo u oblasti domaće proze. Svakako najbolja po mom mišljenju je kolekcija putopisa iz Norveške Veselina Marković Svetlost na vodi. Po rafiniranom stilu ovaj književni odgovor Isidori jeste vrhun-

sko delo, koje ukazuje ne samo na znane vrednosti Markovićeve literature nego i na delikatne mogućnosti srpskog jezika. U romanu memoarima Vrijeme koje se udaljava Mirko Kovač je nastavio da pravi mit od vlastitog života, gradeći ga od starih beleški, često sačuvanih nekom višom milošću (uzimajući u obzir Kovačeve selidbe). Ovom zrelom autobiografskom prozom promiču likovi i atmosfere sada već davnih vremena, pokazujući da su memoari najbolja štiva, pogotovo kad su malo izmišljeni, kako reče Crnjanski. U red najlepših knjiga spadaju i romani dvojice mladih pisaca, do juče nepoznatih tzv. široj javnosti. Tabašević je napisao kratak lirski roman Tiho teče Misisipi, koji pleni svežinom i ritmikom, slikama i emocijama, a Koraćević se vratio u Prvi svetski rat i Lagerom dokazao kako se i o mnogo puta obrađenim temama logora može pisati inovativno. Naše knjižarske police se sagibaju pod teretom prevodne literature, od bestselerske do one koja poseduje nesumnjiv kvalitet. Ovom prilikom bih izdvojio Lanzarote Mišela Uelbeka, koji pokazuje da je i kao esejista čarovito zajedljiv i ciničan, okretan i duhovit, kao i knjigu intervjua s Margerit Diras, U senvi strasti, koja otkriva privatne i biografske, poetičke i psihološke izvore njene umetnosti. Ukratko – dolazi vrelo leto – pročitajte tokom naredna tri meseca i nekoliko ozbiljnih knjiga, tek da vidite šta sve književnost još uvek može.

Aleksandra Bulatović, Srpsko udruženje za filozofsku praksu Opšta teorija ljubavi je knjiga koja menja način na koji razmišljate o ljudskoj bliskosti i ljubavi. Inspirisana je novim naučnim otkrićima o ljudskom mozgu. Iako je u pitanju stručna knjiga, uzbudljiv i metaforičan stil kojim je pisana povezuje neurologiju sa delima lepe književnosti i kulturom, uopšteno uzevši, i omogućava njenu laku prijemčivost kod sasvim šarolike publike. Autori Opšte teorije ljubavi, Tomas Luis, Fari Amini i Ričard Lenon, objašnjavaju način na koji funkcionišu veze između ljudi, između partnera, roditelja i dece, prijatelja, zaključujući da, u vrlo realnom smislu, od onoga koga volimo zavisi ko smo i šta ćemo postati, tj. naša ličnost i naš kapacitet za vođenje srećnog života. Povratak Maje Trifunović je roman čijem se čitanju raduje i za šta se planira ono

vreme koje možda nemamo u svakodnevnom životnom ritmu. To je knjiga za one koje život preterano stimuliše, ali i za zapitane ili one koji se osećaju usamljeno, jer obezbeđuje čitaocu inspiraciju da se životno usidri ili da konačno krene da plovi dalje. Povratak je knjiga koju će dragocenom smatrati i oni koji obično ne mare za savremene romane. Zanimljiva, uzbudljiva, emotivna knjiga o životu sa svim njegovim elementima i sasvim novo skiciranje „happy enda“.

Lena Kovačević, pevačica Nesvakidašnja lepota oblaka, Aleksandar Mekol Smit

– Njegove knjige zavolela sam zahvaljujući činjenici da je to jedan od omiljenih pisaca moje mame. Sjajna knjiga za svako doba godine. Park Logovskoj, Dana Todorović

– Veliki talenat i harizma su ono što nosi pisac Dana Todorović. Park Logovskoj je fantastična knjiga koja je sasvim zasluženo doživela veliki uspeh ove godine, između ostalog, i nominaciju za NIN-ovu nagradu. Lekari, Goran Milašinović

– Otkrivanje svetova koji su nam bliski a o kojima zapravo tako malo znamo, sjajna knjiga koja se čita „u dahu“. Volim da čitam i na engleskom jer pored toga što uživam u tome, to je jedan od odličnih načina da ostanem u pravom kontaktu sa jezikom i kad nisam u inostranstvu. Upravo uživam u knjizi Big Magic, autorke Elizabet Gilbert koja je napisala knjigu Eat, Pray, Love. Sjajna motivaciona knjiga. Tu je i The LifeChanging Magic of Tidying Up – sa razlogom veliki svetski hit sjajne Marije Kondo.

Ljubivoje Ršumović, pisac Ponovo treba pročitati Malog princa Antoana de Sent Egziperija, osvežiti plemenitost! Obavezno Kroz pustinju i prašumu, nobelovca Henrika Sjenkjeviča, zadovoljiti nagon za avanturom. Sa mladim ljudima (tako je Konfucije zvao decu!) rešavati Zagonetne priče Uroša Petrovića, trenirati sinapse! Neskromno, moje Vidovite priče, u izdanju Lagune, radi fiskulture duha! ®

UPOZNAJ SVET

Ćutanje vas uvek košta više Neda Todorović Profesorka dr Neda Todorović oprostila se od svoje poslednje, 44. generacije studenata na osnovnim studijama Fakulteta političkih nauka, pre nego što je katedru Novinarstva prepustila nekim novim snagama. Ipak, profesorka Todorović ostala je sinonim za Fakultet političkih nauka. Mnogo je onih koji će reći da im je pomogla, bilo tako što ih je usmeravala i savetovala, bilo tako što im je pomagala kad im kaže da su na ispit došli – gladni i bez para. Nekima je i danas mentor i zauvek će to ostati. Za Original je dala veliki intervju o prošlosti i budućnosti medija i studenata u ovoj zemlji

Piše Zorica Marković Fotografije Igor Pavićević

Neda i njena ćerka Mia / Foto D. Timotijević

ajteža stvar koju treba da uradite jeste da uradite intervju sa profesorom koji je najviše uticao na vas. Čak i kad napustite iz ove perspektive vrlo bezbednu studentsku klupu – koja žulja iz drugih razloga – i upustite se u ono za šta su vas pripremali najmanje četiri godine – profesor ostaje neko koga ćete tako zauvek oslovljavati, i to ne samo iz poštovanja. Posebno one koje pamtite po tome što su izvlačili maksimum iz vas jer su videli ono što vi s tako malo godina niste videli – da vas niko neće kasnije oblikovati, niti štedeti, da morate da se borite za sebe, a da ne zaboravite na druge, da vredite i više nego što možete da zamislite, ali da talenat nipošto nije dovoljan. Da nekad ne mogu da budu nežni sa vama, ako žele da uspete u lavirintu koji može da spotakne i najjače. Profesorka dr Neda Todorović oprostila se od poslednje generacije studenata na osnovnim studijama Fakulteta političkih

ex catedra

Potpis

U redakciji Bazara sa Draganom Markovićem i Marijom Kranjc

nauka, pre nego što je katedru Novinarstva prepustila nekim novim snagama. Ipak, profesorka Todorović ostala je sinonim za novinarstvo, za sve one osnove koje naučite od nje kao prve osobe koja vas uvede u svet iz kojeg nema povratka, ako novinarska krv zaista teče vašim venama, pa čak ni kad morate da prođete kroz mnogo toga. Mnogo je onih koji će reći da im je pomogla, bilo tako što ih je usmeravala i savetovala, bilo tako što im je pomagala kad im kaže da su na ispit došli – gladni i bez para. Nekima je i danas mentor i zauvek će to ostati. Čemu je bilo najvažnije naučiti te 44 generacije, koliko ste, da kažem školovali, predajući svih tih godina na fakultetu?

Onome što je najveći filozof žurnalizma i najpoznatiji američki kolumnista Volter Lipman formulisao na sledeći način: „Funkcija vesti je da signalizuje događaj. Funkcija istine je da iznese na svetlo dana skrivena fakta, da ih stavi u odnos sa drugim faktima i da stvori sliku realnosti o kojoj ljudi mogu da zauzmu stav.“ Da su ključne reči u novinarstvu – sloboda i istinitost. Zbog čega ste izabrali fakultet umesto NIN-a i šanse da postanete velika novinarska zvezda tadašnje zemlje?

Držala sam se preporuke jednog od mojih čuvenih profesora da „nikad ne bi trebalo sva jaja u istoj korpi držati“, pa sam otišla na fakultet ostajući sve vreme u novinarstvu.

A onda ste postali glavna urednica Bazara i kreirali ste vrlo uticajan medij koji danas nema pandan ni u jednom domaćem ženskom listu. Da li je to bio Vanity Fair srpskog neba?

Bazar je bio jedan od prvih građanski intoniranih časopisa u socijalističkom društvu. Slavio je punoletstvo kada sam 1982. postala glavna i odgovorna, najmlađa u njegovoj istoriji. Imao je tiraž od 350.000! Ukratko, bio je predstavnik „štampe srca“, spajao je ženstvenost i feminizam kako je to odlično formulisao Edgar Moren, dok su njegovi današnji naslednici, pretežno licencni ženski časopisi – „štampa novčanika“, izlozi popularnih brendova. Mnogi veruju da je sa odlaskom Tijanića, nestalo onih bardova koji su bili personifikacija novinarstva. Da li to znači da je vreme velikih imena prošlo, iako je u svetu poznato da će najbolji kolumnisti pisati za najbolje medije?

Najbolji i najkvalitetniji mediji ukorenjeni su na talentu i kreativnosti svojih novinara. Od tabloidne poplave ne vide se dovoljno retki izdanci kvalitetnih medija koji opstaju insistirajući na originalnom, autorskom novinarstvu. Možda je danas, kako je Tijanić govorio, lakše nego ikad napraviti veliko ime u novinarstvu jer plivamo u moru osrednjosti, da ne koristim jače izraze. Ipak, vlasnici mnogih današnjih medija radije zapošljavaju poslušne nego talentovane novinare, jer se i sami svrstavaju u prvu grupu. Svedok sam kako neki od najvećih talenata među našim studentima, kad diplomiraju, od-

Onaj ko stvarno nešto želi, to i postiže, bez obzira na cenu. Kažem to studentima, kao i da svoja nacionalna, verska, politička i sva ostala uverenja ostave pred vratima profesije u kojoj služe čitaocima, slušaocima i gledaocima nudeći im istinu koja je preduslov da manipulisani podanik postane građanin. Moramo zadati sebi najviše ciljeve da bismo neke od njih ostvarili laze u druge, srodne profesije bežeći od nepodsticajnog, aktuelnog medijskog okruženja. Da li to onda znači da je problem u medijima jer se smanjuje broj onih kredibilnih, koji više i ne proizvode kredibilna imena, već su neka vrsta kombinata u kojem svi rade – sve?

Ne smemo zaboraviti da su informacije roba na tržištu a redakcije privredne profitne organizacije. Tu činjenicu trebalo bi nekako spojiti sa idealom da su agresivni i slobodni mediji najbolji čuvari demokratije od samovolje vlastodržaca. Danas je uloga medija kao samostalnog i neutralnog kritičara društva svugde na planeti, od totalitarnih režima do zapadnih demokratija, iz osnova poljuljana. Pa se pod moći „sedme sile“ misli prvenstveno na širinu uticaja kojom raspolaže i mogućnosti manipulisanja mnjenjem kakvu ne poseduju druge profesije, grupacije, političke partije, pa ni vlast sama. Odatle potiče simbioza vlasti sa medijima koji se stavljaju u njenu službu.

ex catedra

Iz vremena kada je bila urednica Bazara

Nadate li se, ipak, nekom novom Tijaniću ili Tirnaniću? Da li je ovom vremenu potreban neko takav ili se novinarstvo zauvek promenilo?

Bavili ste se ženskom štampom. U jednom periodu su žene dominirale pisanim, a onda i TV novinarstvom. Danas, žensko pismo je i retko i slabo, a i necenjeno.

Kao što bi se u tenisu uvek trebalo nadati da će se roditi neki Novak Đoković tamo gde ga je i kada ga je najmanje bilo logično očekivati, isto važi i za sve druge, pa i za novinarsku profesiju. Ista formula bi se mogla primeniti: veliki talenat, ogroman rad, strast, nepoljuljana motivacija, podrška bar onih najbližih i – ono što ovde dobro uspeva – inat.

Sedamdesetih i osamdesetih godina desio se prvi veliki prodor žena u novinarstvo. U Jugoslaviji su neka od najvećih novinarskih imena bila (neka i dalje traju) Jelena Lovrić, Tanja Torbarina, Slavenka Drakulić iz Zagreba, Veroslava Tadić, Mirjana Bobić, Olja Bećković, Neda Valčić Lazović, Danica Vučenić, Vesna Mališić i mnoge druge iz Beograda. I danas devojke čine više od 85 odsto studenata novinarstva, ali mnogima pišem preporuke za odlazak, mnoge ne rade u struci, a malobrojne probijaju zvučni zid od patrijarhalnih predrasuda, sputavanja, ograničavanja.

Kako vam danas izgledaju novine u Srbiji, kao profesoru, a kako kao novinaru, uredniku? Ima li tu razlike?

U oblasti štampanih informacija trenutno kvantitativno dominira glasna i agresivna većina tabloidnih nad uticajnom manjinom kvalitetnih. Prve preletim pogledom da se uverim dokle se profesija može srozavati, druge pročitam pokušavajući da steknem celinu slike o tome, kako je formulisao Ted Tarner, šta se danas dogodilo, zašto se to dogodilo i šta će se možda dogoditi sutra, pa da na osnovu toga otkrijem pozadinu, istinu. Kako čitati novine – a važno je čitati ih ne samo ako ste novinar – kad vas sa naslovnica zasipaju onim što je najjeftinije, a najisplativije – krvlju, smrću i seksom?

Preduslov je medijska pismenost, koja bi trebalo da se uči, kao veština, od najmlađeg uzrasta. U svetu je ona obavezan predmet, deo gradiva. Kada je steknemo, pelcovani smo, naučimo da mi koristimo medije umesto da oni koriste nas. Pisali ste o „duhu devedesetih“. Često se u negativnom kontekstu spominje povratak devedesetih. Kad gledate studente, mislite li da je to tačno ili je to svet koji potenciraju isključivo tabloidi?

Knjiga Duh devedesetih bila je hod tragom Morenovog Duha vremena u kome su analizirani fenomeni šezdesetih godina, vremena mladalačke pobune. Devedesete su ovde bile čekaonica za građansku pobunu protiv represivnog režima. I sada imamo vidove građanske pobune svugde u svetu, kao i ovde. Oni svedoče o zrelosti društva i formiranju avangarde koja se ne miri sa postojećim stanjem. To je legitiman način da građani izraze svoju

volju u odnosu na vlast koja bi trebalo da služi njihovim interesima. Ako su ratovi devedesetih bili izgovor za tadašnji kraj društva, koji su izgovori za današnju apatiju?

Kriza i tranzicija koje ovde predugo traju srozavajući nivo svih standarda življenja – od obrazovanja, socijalne i zdravstvene zaštite do sudstva i informisanja. Dok su druge zemlje napredovale ogromnim koracima u svim oblastima, mi smo nazadovali, što i dalje uporno činimo, kao da nema dna. Svojevremeno ste iz „nemoći“ otišli iz UO Politike i Izdavačkog saveta te kuće. Da li je ta nemoć i danas dominanta društva?

Bila sam protiv privatizacije u kojoj nacionalnu instituciju kao što je Politika kupuju prvo stranci, pa neobrazovani tajkuni, u kojoj ambicije vlastodržaca i turbokapitalističkih privrednika uslovljavaju informacije, u kojoj se najveća novinarska imena teraju pre vremena u penziju, kao da ih imamo na bacanje. Možda odlazak nije pravi način borbe, verovatno je trebalo biti agresivniji. Kada niste mogli da ćutite i koliko vas je to koštalo? Zamerate li onima koji danas ćute?

Tada i u svim situacijama kada me pitaju za mišljenje. Više košta ćutanje jer vas izjeda iznutra.

Vaša poslednja u nizu knjiga, monografija, bavi se najvećim, najvažnijim Srpkinjama 20. veka. Simptomatično je da često zaboravljamo na žene i mislimo da su sve one bile Petrija iz Petrijinog venca? Šta ste naučili o Srbiji i Srpkinjama pišući tu neobičnu monografiju?

Izuzetne žene Srbije 20. i 21. veka zbirka je od 100 portreta najtalentovanijih ličnosti, najvećih umova, prvih lasta koje su u svojoj struci rušile barijere i postigle najviše domete mnogo pre nego što su stekle i pravo glasa. Navela bih samo prvu lekarku Dragu Ljočić, prvu ženu arhitektu Jelisavetu Načić, prvu ženu pedijatra Nadeždu Stanojević, prvu ženu inženjera arhitekture u Nemačkoj Jovanku Bončić, Anicu Savić Rebac i Kseniju Atanasijević, prve doktorke filozofije ili Gordanu Vunjak Novaković, trenutno profesorku biomedicinskog inženjeringa na Univerzitetu Kolumbija ili dr Nadu Basaru, svetsko ime u hematologiji, onkologiji i transplantaciji matičnih ćelija. Mnoge su školovane u svetu, bile su poliglote, ali su se kada je bilo potrebno vraćale u zemlju, bile ratnice, bolničarke, prosvetiteljke, dobrotvorke. Kao što je to gospođa Madlena Cepter, pokretač ove edicije. Rekli ste da je bilo veoma teško svesti broj tih žena na 100, koliko ih ima u monografiji. Ko su danas te žene koje su pionirke u nečemu? Mogu li danas žene da imaju to „have it all“ i da budu „all in one“, kako Amerikanci vole da kažu?

ex catedra

Mogla bi se napraviti nova monografija o ženama odavde koje su uspele u svetu, sve ih je više. Malo se zna o njima. Neophodno je istražiti njihove puteve ka uspehu jer su idealni primeri, uzori kakvi nam nedostaju. Zbog čega imamo tako malo žena u politici, u književnosti, nauci...?

Nema ih malo, samo nisu vidljive. Ovakve knjige služe tome da ih predstavimo javnosti. O svakoj od 100 ličnosti iz monografije mogla bi se napisati posebna knjiga, mnoge bi bile idealne junakinje dokumentarno-igrane TV serije... Poznati ste po tome da podstičete studente (oni bi rekli da ih „terate“) da čitaju. Šta mora da se čita danas? Novi talas knjiga doneo je neke francuske i skandinavske pisce, vrlo moderne i drugačije?

Meni je čitanje terapija od naporne stvarnosti. Čitam knjige koje se tek pojavljuju u knjižarama, volim skandinavske, irske, britanske, francuske, italijanske pisce novog talasa. Knausgorov treći tom Moje borbe sa nestrpljenjem čekam, upravo sam pročitala Izdaleka blizu Rebeke Solnit, remek-delo o bajci koju živimo, i Šum vremena Džulijana Barnsa o sudbini Šostakoviča u vreme staljinizma, a počela sam roman o odnosu majka–kćerka Zovem se Lusi Barton Elizabet Straut. Studente podstičemo da čitaju, da stiču i neguju veštinu koju su mnogi u prethodnom školovanju zapostavili. Nedavno je vrlo relevantno istraživanje pokazalo da su naša deca bolja nego što mislimo, ali da je ta kritika u medijima stvorila sliku da je svaka generacija sve slabija. Kako to izgleda vama na fakultetu?

Naša deca ničim nisu zaslužila da žive u stvarnosti bez perspektive. Često citiram rečenicu istoričara Čedomira Antića iz Kratke istorije Srbije da su ovo prve generacije u poslednjih 200 godina manje obrazovane od svojih roditelja. Već je generacija njihovih očeva i majki krenula unazad, pa su oni osuđeni da snose posledice.

da bismo neke od njih ostvarili. Niste prestali da verujete (u njih, tu decu, u promenu)?

Ne, kada vidim one najbolje. Oni i nas motivišu da idemo napred, da učimo da se ne bismo obrukali. Ovde ima talenata, nedostaje uslova. Može li se očekivati od zemlje koja izdvaja 0,3 odsto budžeta za kulturu, kako je rekao jedan glumac u intervjuu za Nedeljnik, da se bavi ičim drugim, pre svega pozorištem, filmom i kvalitetnom muzikom, osim onim što im se servira?

Društvo je osiromašilo i moralno i materijalno, pa je i svest o tome da bi trebalo izdvajati više za kulturu oslabila. U takvoj situaciji dragoceni su pojedinci koji poseduju i sredstva i moralne vrednosti, pa izdvajaju znatna sredstva za kulturu kao gospođa Madlena Cepter koja finansira pozorište, muzej i izdavaštvo, stipendira mlade talente... Ova skupocena monografija Izuzetne žene nastala je na njenu inicijativu i njenim sredstvima. Najčešće krivimo medije, ali kada se gubi savest u poslu kao što su mediji, marketing, PR, gde je taj trenutak kada se skrene u pogrešnom pravcu?

U porodici. U vaspitanju. U školi. U obrazovanju. Tu se stiče osnova, temelj. Ili se ne stiče. Na fakultetu ste skoro pet decenija. Profesori su poslednji koji mogu nečemu decu da nauče i da ih usmere, promene im život – verujete li u tu tvrdnju ili je to izuzetak od pravila?

Ne verujem u tu tvrdnju uopšte. I danas se sećam svega što su nas učili naši veliki profesori. To je kapital koji se ne troši lako. Šta danas kad smo degradirali i profesore?

Raditi na sebi permanentno.

Rekli ste da nećete predavati na privatnom fakultetu, zbog čega?

Zato što je državni univerzitet ono najbolje što smo u obrazovanju postigli.

Rekli ste jednom da često razmišljate o studentima koji su završili po tabloidima, a mnogi od njih ih i kreiraju. Šta pomislite kad vidite tu decu koja prvi put dođu u amfiteatar?

Uvek sam smatrala da je univerzitet povlašćeno mesto gde se stvaraju elite. Sa ogromnim procentom nezaposlenosti koji je naša realnost nema, međutim, mnogo izbora. Samo – otići ili ostati i prihvatiti ono malo što se nudi. A opet, mislim da su talenat, obrazovanje i rad stepenice kojim se penjemo u više sfere. Onaj ko stvarno nešto želi, to i postiže, bez obzira na cenu. Kažem im to, kao i da svoja nacionalna, verska, politička i sva ostala uverenja ostave pred vratima profesije u kojoj služe čitaocima, slušaocima i gledaocima nudeći im istinu koja je preduslov da manipulisani podanik postane građanin. Moramo zadati sebi najviše ciljeve

Kad budete imali višak vremena, posle toliko decenija jurnjave i trke, čemu ćete se posvetiti? Može li profesor i novinar ikada da se penzioniše?

Svedok sam kako neki od najvećih talenata među našim studentima, kad diplomiraju, odlaze u druge, srodne profesije bežeći od nepodsticajnog, aktuelnog medijskog okruženja

Pisanju. Čitanju. Obrazovanju mog unuka Maksima... Vi često krijete poreklo svoje porodice i to da ste iz vrlo ugledne građanske porodice, koja je mnogo izgubila nacionalizacijom. Gde vidite građansku opciju u Srbiji?

Građanska opcija je uvek bila avangarda svakog napretka. Koja je najvažnija životna lekcija koju ste naučili? I kad se prestaje sa učenjem?

Da se nikada ne prestaje sa učenjem. ®

v o N

i k s p r s i

Sasv ned im dru o g će o vršena ačija, s vu z l eml ista lj asvim ju č init udi koj i i bo ljom

b a t s e

t n e m š li

Novi srpski establišment

Ovo, u stvari, i nije izbor. Samo kratki pregled ljudi koji Srbiju čine boljom, i koji će je tek činiti boljom. Prolazak i osvrt na pristojniju zemlju, na kreativce, maštare, preduzetnike, umetnike, koji retko ili nikada ne dobijaju priliku da se za njih čuje. Najveća snaga ove liste upravo je njena manjkavost, nedovršenost, činjenica da smo svesni koliko smo divnih i vrednih ljudi propustili da pomenemo Priredila redakcija Originala

edan od junaka liste koja je pred vama, Zoran Kesić, kao i ekipa satiričnog sajta Njuz. net, koji u osmehe farbaju ponekad previše turobnu srpsku svakodnevicu, imaju tako običan, a tako dobar princip kojim se vode kada u svoju emisiju "24 minuta" pozivaju goste. Kod njih se pojavljuju, dakle, samo oni ljudi sa kojima bi se oni privatno družili, otišli na kafu ili piće... Original se vodio sličnom tezom kada je sastavljao listu „Novog srpskog establišmenta“. Devojke i momci, dame i gospoda, mlađi i stariji, koji će ispuniti naredne strane našeg časopisa, oni su ljudi sa kojima bismo voleli da pričamo – i sa kojima ćemo, u budućnosti, i praviti intervjue i pitati ih šta misle o Srbiji, svetu, društvu, kulturi – i oni ljudi koje želimo da vidimo kako vode glavnu reč u ovoj zemlji, u institucijama i van njih. „Novi srpski establišment“, naravno, i svesni smo toga, daleko je od establišmenta. Ovaj izbor i ova lista napravljeni su specijalno za letnji dvobroj Originala, skoro na godišnjicu unikatnog časopisa koji se etablirao uprkos struji, uprkos svima koji su govorili da magazin bez „žutila“, okrenut mladima, magazin koji se prvo čita, pa tek onda čuva, ne može da uspe. Lista je još daleko od toga da postane tradicionalna, kao ona u Vanity Fairu, recimo. Ali, ona je, na našu sreću, daleko od onih lista

najmoćnijih kojima vas bombarduju loša štampa i još gori sajtovi. U prvom broju Originala, prošle jeseni, imali smo veliku temu o tome zašto danas treba voleti Srbiju. Nabrojali smo 136 i više razloga. Sada znamo: treba je voleti i zbog ljudi koji su pred vama. Ovo, u stvari, i nije izbor. Samo kratki pregled onih koji Srbiju čine boljom, i koji će je tek činiti boljom. Prolazak i osvrt na pristojniju zemlju, na kreativce, maštare, preduzetnike, umetnike, koji retko ili nikada ne dobijaju priliku da se za njih čuje. Najveća snaga ove liste koju je pripremio Original – učestvovali su svi članovi redakcije, uz veliku pomoć Fondacije Novak Đoković, koja se češće od novinara sreće sa najlepšim primerima čojstva – upravo je njena manjkavost, nedovršenost, činjenica da smo svesni koliko smo divnih i vrednih ljudi propustili da pomenemo. Što smo ih više zaboravili, to je ova zemlja bolja. Što nam više mejlova pošaljete sa inspirativnim likovima s kojima bi se trebalo družiti, popiti kafu, koje bi trebalo podržati i dati im prostor, to ćemo biti uvereniji da je misija Originala na dobrom putu, makar to bio tek korak pitomog patuljka u zemlji narogušenih divova. Do tada, uživajte u letu; ali ne zaboravite da čitate dobre stvari i da radite dobre stvari.

tema

Preduzetnici Vladimir Nikolić, Limundo Osnovao je Limundo pre navršene 30. godine. Danas, Limundo je najveća e-robna kuća na Balkanu, sa preko 600.000 korisnika. „Gledano iz ličnog ugla, uspeh je okrenuti se, pogledati na postignuto i reći: ponosan sam“, objašnjava Nikolić za Original. „Gledano iz ugla društva, uspeh je ako sam svojim radom pomerio naše društvo u dobrom pravcu.“ Kako kaže, možda su najznačajniji izazovi već iza njega – izdržati rast i prilagoditi svoj način rada novom okruženju. Njih posmatra kao završene i retko se osvrće ka njima. „Trenutni izazovi su – pozicioniranje naših platformi kao i biranje strateškog partnerstva za dalji razvoj“, ističe Vlada Nikolić. Na pitanje gde vidi sebe za 20 godina, uspešni preduzetnik takođe ima spreman odgovor: „Želim da više vraćam društvu, da pomažem mlađoj generaciji da se ostvari. Među njima i svojoj deci.“

Kreator je prvog javnog solarnog punjača za mobilne uređaje na svetu „Strawberry Drvo“, koji je osvojio prvo mesto na takmičenju Evropske komisije u Briselu u kategoriji smanjenja javne potrošnje. Tokom studija na Elektrotehničkom fakultetu osnovao je studentsku kompaniju od koje se očekuje da u budućnosti bude nešto kao srpski Apple. Sa svojih 27 godina uspeo je da se nađe na listi od 100 najvećih inovatora u Centralnoj i Istočnoj Evropi koju su sastavili Financial Times i Google. „Do bilo kog uspeha je potrebno mnogo malih koraka, malih uspona i padova“, rekao je Milisavljević u intervjuu za Original. „Ja sam se radovao svakom malom napretku i uspehu, i kada sam uspeo da zainteresujem i formiram početni tim, i kada smo nabavili prvu opremu i napravili prvi prototip, i kada smo dobili prvo interesovanje klijenta, i kada smo postavili prvo Drvo, i kada smo prvi put izvezli naš proizvod izvan zemlje, i tako dalje.“

Branko Milutinović, Nordeus

Katarina Ilić, preduzetnik

Dok je u Microsoftu u Švedskoj radio sa prijateljima Milanom Jovanovićem i Ivanom Stojisavljevićem, imali su uslove o kakvim verovatno većina mladih ljudi sanja, ali oni su želeli da prave igre. Vratili su se u Beograd i osnovali Nordeus, 2010. godine. U njihovoj radionici nastala je igra „Top Eleven Football Manager“ i, ubrzo, postala broj jedan među Facebook igrama. „To što je neko otišao u inostranstvo nimalo ne znači da je sposobniji od onoga ko je ostao u Srbiji, ili da bolje zarađuje. Većina vrlo sposobnih ostala je ovde. Baš zato što su bili sposobni da stvari realizuju i naplate ovde“, rekao je Branko Milutinović u velikom intervjuu koji je dao za Original. Danas Nordeus ima 170 zaposlenih u Dablinu, Londonu, San Francisku, Skoplju i Beogradu.

„Voltera V-One“ projekat je koji je prikupio više od 310.000 dolara na Kickstarteru. To je 3D štampač namenjen da olakša rad hardverskim kompanijama na početku poslovanja, koje su ranije morale nedeljama da čekaju određene delove. „Polako ali sigurno, Balkan zauzima svoje mesto na mapi“, rekla je Katarina u intervjuima koje je davala za domaće medije. „Današnje generacije mladih i talentovanih programera okrenule su se kreiranju sopstvenih proizvoda, a upravo oni vode Srbiju i Balkan napred kada je dalji razvoj čitave industrije u pitanju, industrije koja će ostaviti svoj pečat i na globalnom nivou.“

Miloš Milisavljević, Strawberry Energy

Aleksandar Čabrilo, softveraš Direktor kompanije HTEC, koja je jedna od najbrže rastućih u Evropi, a specijalizovana je za razvoj softvera, elektronike i takozvanih embedded sistema. „Ne razmišljajte

previše o problemima, ne tražite razloge zbog kojih je nešto teško i izgovore za odlaganje, počnite da radite što pre, jer za svaki problem postoji rešenje“, poslovna je ideologija ovog mladog momka iz Beograda. Tanja Jevtović, preduzetnica Danas vodi lanac maloprodajnih objekata MD produkt plus. U njenim prehrambenim prodavnicama u Srbiji radi oko 100 ljudi. Počela je tako što je nastavila posao svog oca. „Teško je biti žena preduzetnik, a fizički izgled i godine u ovom poslu često mogu biti samo minus“, rekla je Tanja u intervjuu za Večernje novosti. „U početku su svi podozrivi i skeptični, naročito poslovni partneri, a pokušaju i da ‚izvuku‘ povoljnije uslove. Trudim se da pružim šansu ljudima koji nemaju radno iskustvo. Svoje radnike šaljem na kurseve i obuke, jer smatram da moramo svi zajedno da ‚rastemo‘.“ Filip Radojičić, privrednik Bio je predsednik Udruženja mladih privrednika Srbije, vlasnik je preduzeća Damek iz Čačka, koje se bavi preradom i konzerviranjem voća i povrća. „Koliko god bilo teško otpočeti biznis, uveren sam da je lakše nego naći zaposlenje kod drugog“, često ističe Radojičić. „Uspeh kompanije dosta zavisi od osobe koja vodi posao i ukoliko ste u stanju da preuzmete rizik, postoje šanse da ćete uspeti da ostvarite cilj.“ Marina Milović, poljoprivrednica Direktorka i vlasnica Maja prometa, preduzeća koje izvozi med i proizvode od meda i nosilac je brojnih priznanja od strane specijalizovanih naučnih timova za ocenu kvaliteta. Trenutno može da se pohvali proizvodnim kapacitetom do 500 tona meda godišnje. Marina je studirala u inostranstvu. Prvo radno iskustvo sticala je u finansijskom konsaltingu i već više od decenije iznenađuje ljude kada na pitanje čime se bavi, kaže: „Poljoprivredom.“ „Misija Maja prometa je da upakuje i plasira najkvalitetniji prirodni proizvod, oplemenjen iskustvom, kako bismo 15 godina predanog rada i zalaganja celog tima, pretvorili u tradiciju koja će biti prepoznatljiva svim budućim generacijama.“

Novi srpski establišment

Mirko Topalski, gejmer Osnivač i prvi čovek gejming kompanije Eipix Entertainment. Kompanija Eipix se više od deset godina bavi razvojem video-igara. Predstavlja najproduktivnijeg globalnog proizvođača casual igara HOPA (Hidden Object Puzzle Adventure) žanra. „Morate pokazati ljudima koliko je energije u vama, što zahteva mnogo energije. Ostanite motivisani.“ Milan Stojković, geograf i turizmolog Pokrenuo je 2012. blog „Turizam i putovanja“, jedan od prvih blogova u regionu koji su se bavili turizmom, ugostiteljstvom i putovanjima. Danas je na polju naprednog internet marketinga u turizmu izuzetno uspešan. Nekoliko godina unazad najviđeniji je predavač u niši #turizam. Milan Trbojević, preduzetnik Osnivač i vlasnik Knjigovodstva Knjiški moljac, jedne od uspešnijih firmi iz te oblasti koja se izdvojila zahvaljujući inovacijama u poslovanju, onlajn aktivnostima, proaktivnosti u struci i aktivnom učešću u menjanju zakona koji regulišu tu oblast. Filip Ljubičić, startaper Pokrenuo je vodeću svetsku aplikaciju za kreiranje i deljenje biografija u naučne, istraživačke i druge svrhe. Već ima preko milion korisnika širom sveta. Na regionalnoj konferenciji o internet tehnologiji izjavio je da je za uspešno pokretanje startap biznisa važna dobra ideja, ali i pomoć države u smislu oslobađanja mladih preduzetnika od poreza i njegovo naplaćivanje tek nakon što zarada počne da pristiže, kao što je slučaj u Engleskoj.

Naučnici Miloš Stanković, pronalazač Bavi se naučnoistraživačkim radom na polju inovacija. Njegova interesovanja su ekologija, energetika, elektrotehnika... Do sada iza sebe ima oko 30 pronalazaka, za koje je dobio oko 100 priznanja na brojnim međunarodnim sajmovima. Međukulturni je ambasador UNESCO, na Univerzitetu Sorbona, UNESCO klub; dobitnik je „Akademske nagrade za životno delo za izvanredna međunarodna dostignuća“ u Kini, zatim prestižne međunarodne nagrade „Teslina bela golubica“ i mnogih drugih priznanja. Teodor fon Burg, matematičar Genijalac je najuspešniji mladi matematičar Srbije koji je poneo titulu najuspešnijeg takmičara na svetu svih vremena u Kući slavnih Međunarodne matematičke olimpijade. Do svoje 16. godine osvojio je više od 80 nagrada, od kojih 12 na međunarodnim takmičenjima. Podugačak je spisak njegovih medalja i priznanja, a 2012. je dobio Povelju za izvanredna dostignuća u matematici od Matematičkog instituta SANU. Posle Matematičke gimnazije, gde je proglašen učenikom generacije, školovanje je nastavio na Oksfordskom univerzitetu na koledžu Egziter, gde studira matematiku. Kosta Jovanović, robotičar Opčinjenost transformersima bila je trasa kojom je Kosta Jovanović krenuo u robotiku, a elektrotehniku je upisao jer mu je otac, mašinac, rekao: „Sine, ovo je era ETF-a!“ Danas je doktorand na tom fakultetu. Prvo mesto našim mladim naučnicima pripalo je zbog odlično ura-

đenog dela velikog evropskog robotičkog projekta „Eccerrobot“ (u slobodnom prevodu znači „Evo robota“, parafraza krilatice na latinskom Ecce homo – Evo čoveka). Reč je zapravo o čudu od robota, napravljenom tako da anatomski imitira čoveka toliko verno da mu se očitavaju skelet i mišići. Jovanović je s kolegama osmislio način upravljanja „Eccerrobotom“, a o značaju čoveka-robota govori i činjenica da ga je američki časopis Popularna mehanika još 2010. proglasio najvećim tehnološkim konceptom te godine. Godinu dana kasnije „Eccerrobot“ osvojio je drugu nagradu na evropskoj izložbi tehnike. Jasmin Nurković, doktor medicine Novopazarac je bio najbolji student, a danas je najpoznatiji kao izumitelj metode dobijanja matičnih ćelija iz lako dostupnih materijala, čime je stvorio osnovu za lečenje hrskavice i nesraslih preloma. Rezultati istraživanja na matičnim ćelijama hrskavice kolena do kojih je došao Jasmin sa svojom ekipom i mentorom Zanom Dolićanin publikovani su u drugom po značaju svetskom časopisu iz te oblasti. Jasmin kaže: „U Srbiji je teško da se čovek bavi nekom ozbiljnom naukom, možete onda misliti koliko je to teško u Novom Pazaru. Primer za to je da smo neki potrošni materijal za laboratoriju naručili od pre dve godine, od sredstava dobijenih iz projekta, a on treba da stigne ovih dana. Neka satisfakcija za mladog istraživača je što se neki njegovi rezultati publikuju u stranom časopisu, pa to ima priliku da čita Japanac, Amerikanac, Nemac... i da ga, ako im se to svidi, citiraju ili da ponove eksperiment. To mu pričinjava zadovoljstvo.“

tema

Umetnici Nemanja Radulović, violinista

Stefan Velja, pronalazač Izmislio je spravu za hvatanje i razbijanje tromba koja je predstavljena na Svetskom salonu pronalazaka, istraživanja i novih tehnologija „Eureka“ 2014. u Briselu. Odneo je pobedu u velikoj konkurenciji u oblasti zaštite zdravlja, i dobitnik je Ordena prvog reda Kraljevine Belgije i zvanja viteza. Milorad Pejić, pronalazač Kao maturant izazvao je veliko oduševljenje i poštovanje naučne javnosti kada je Mendeljejevljev periodni sistem hemijskih elemenata prilagodio za slepe. Nagrađen je Svetosavskom nagradom Ministarstva prosvete za poseban doprinos obrazovanju, i brzo stupio u kontakt sa organizacijama slepih osoba u Evropi i Americi. Kako je objasnio, pošto je slep od rođenja, ideju za ovaj pronalazak dobio je još u prvom razredu srednje škole. Zanimala ga je hemija, a pošto je periodni sistem elemenata njena azbuka, želeo je da pronađe način da njime ovlada. Nikola Tepavac, robotičar Svetski prvak u inovacijama u robotici. Svojevremeno je osvojio glavnu nagradu u Bostonu za najinovativniji projekat na takmičenju u organizaciji Američkog društva inženjera. Tepavac je nagrađen za humanoidnu antropomorfnu robotsku ruku na kojoj je, u tročlanom timu sa američkim kolegama Skotom Hilom i Čarlsom Dejvisom, radio godinu dana.

Za svega nekoliko godina na svetskoj sceni izazvao je pometnju svojim virtuoznim nastupima, ali i harizmom i izgledom koji, po pisanju stranih medija, mnogo više odgovaraju zvezdi nekog rok benda nego klasičnoj priči. Ukratko, svet klasike se zaljubio u njega, i imao je zašto. Do sada, Nemanja je pokazao da ima sve elemente snažnog muzičara i zvezde 21. veka, o čijem će radu jednog dana deca učiti iz udžbenika. Tea Puharić, rediteljka Za njenu predstavu „Frenki i Džoni“ u Narodnom pozorištu u Beogradu ove sezone po pravilu tražila se karta više. „Uspeh je pobediti samog sebe“, kaže Tea. „Do sada mi je bio najveći izazov da iznesem trudnoću i prve dane majčinstva zajedno sa davanjem ispita na Akademiji i umetničkim projektima u toku, i da dam maksimum na sva tri plana. Sada mi je najveći izazov najnoviji posao – sinhronizovanje crtanih filmova. Nešto širi ciljevi su mi da ostvarim sve svoje poslovne i privatne ideje i neizdrže koje smatram korisnim, da učim dok god mogu, da proširim svojim umetničkim radom vidike nekom razumnom broju ljudi, da zasadim jedno drvo, pa potom da mirne duše živim život.“ Tea sebe za dvadeset godina vidi u malom primorskom mestu. „U kameno-drvenoj rustičnoj kućici sa škurama i jedrilicom ispred. U kući smeh, razumevanje, dobre ploče i domaći hleb sa maslinama. U bašti pas, maslina, loza i četvoro dece.“ Sara Radojković, dramaturg Jedna od retkih tako mladih a tako uspešnih žena u ovom pozivu, iza sebe već ima naslove kao što su domaći film „Amanet“, „Peti leptir“ i serija „Urgentni centar“. Dejan Zečević, režiser Do 37. godine u svoj kurikulum ubacio je već šest filmskih naslova, uradio nekoliko kratkih filmova, serija i TV filmova. Za film

„Četvrti čovek“ dobio je čak 16 nagrada. Na njegovom spisku su naslovi kao što su „Procep“, „Čizmaši“, „Urgentni centar“, „Sinđelići“, „Mala noćna muzika“... Slobodan Trkulja, muzičar Multiinstrumentalista, kompozitor i pevač grlenog i vizantijskog stila. Nije išao u muzičku školu i u potpunosti je samouk. Među prvima je komponovao, izvodio i popularisao balkansku tradicionalnu muziku u svetu, sa modernim pristupom. Tvorac je pravca „Moderna tradicija Balkana“. Milijana Nikolić, mecosopran Nedavno je pokupila sjajne kritike kad je kao Karmen debitovala u Metropoliten operi u Njujorku. Na listi njenih nastupa su Sidnejska opera, Milanska skala, Teatro dell‘Opera u Rimu... „Naravno da sam osećala nesigurnost“, rekla je Milijana u razgovoru za Original. „Mnogo nesigurnosti! U vreme kada sam ja počinjala da studiram opersko pevanje, naša zemlja je bila u ratu. Kada ljudski život u velikoj meri gubi na vrednosti, nikoga nije briga za opersko pevanje. Za mene je ono bilo duhovni spas.“ Bojan Slačala, muzičar Postao je poznat široj javnosti kao polovina dugotrajnog tandema Stuttgart Online, da bi sa bendom Artan Lili, osnovanim 2014. godine, ovaj gitarista i pevač, ali i slikar, postao glas nove srpske muzike i nekog novog bunta koji se javlja na gradskim ulicama. O današnjim umetnicima, ne samo muzičkim, Bojan je rekao ovo: „Nikad nije bilo dobro. Čak mislim da su sami umetnici sebe doveli u taj nepovlašćeni položaj svojom egzistencijom. Onima na vlasti su ostavili utisak da mogu da se muče, i ako su pravi, uspeće. Dakle, niko ti neće pomoći, ali tako i treba da bude. Kao što je Fokner rekao: potrebno je sto odsto rada, sto odsto talenta i – sto odsto sreće, da bi nešto uradio. Ili voliš to što radiš ili ne voliš, ili imaš potrebu ovim da se baviš ili ne. Svaki put je drugačiji put.“

Novi srpski establišment

Maja Maletković, pozorišna rediteljka Diplomirala je predstavom „Zečevi su brza hrana“, koja se brzo našla na repertoaru Beogradskog dramskog pozorišta. Kasnije su usledili „Volvo kamioni“, a onda i „What the fuck are we doing here?“ u Miksalištu. „Verujem da je za dobru umetnost bitno da je umetnik svestran i iskren prema sebi, a ne kog je pola. Mada moram priznati da, polako ali sigurno, režija postaje jedno polje umetničkog stvaranja u kom se pojavljuje sve više značajnih umetnika ženskog pola. Mislim da ovo ima veze s promenom prirode samog pozorišta koja se dešava u poslednjih pedesetak godina“, kazala je Maja za Nedeljnik. Vuk Vučković, slikar Dosadašnja dostignuća Vučkovića ubrajaju u najuspešnije mlade umetnike u Srbiji. Izlagao je na više od 17 samostalnih izložbi i osvojio brojna priznanja. Koosnivač je umetničkog studija Wolf Art, koji objedinjuje proizvodnju i prodaju grafika, kao i srodnih umetničkih i kreativnih proizvoda rađenih prema Vučkovićevim likovnim motivima. Umetnost smatra ozbiljnim biznisom i radi na tome da postavi na noge uspešnu internacionalnu firmu sa više zaposlenih, koja će raditi na promociji kulture i umetnosti. Stevan Filipović, režiser Verovatno najnadareniji i najglasniji mladi filmski režiser u Srbiji. Za film „Pored mene“ u Puli je dobio Zlatnu arenu za najbolji dugometražni film u međunarodnoj selekciji filmskog festivala. Dobitnik je i nagrade mlade publike na Sarajevo film festivalu. Filipovićeva prethodna dva igrana filma višestruko su nagrađivana na domaćim i stranim festivalima i imaju kultni status – „Šejtanov ratnik“ iz 2006, o srednjoškolcima koji bi da zaustave oslobođeno zlo, i „Šišanje“, film o neonacizmu među mladima koji je bio najgledaniji film u 2010. godini. Marčelo, muzičar Muzičar koji je odavno prevazišao čak i labave okove hip-hopa i postao glas razuma, svojim oštrim kritikama vlasti i problema u društvu, a saradnjom sa rediteljem Kokanom Mladenovićem na brojnim predstavama okrenutim mladima – poput komada „Slučajevi“ Omladinskog pozorišta Dadov

– potvrdio se kao multitalentovani umetnik. Autor je i nekoliko zapaženih knjiga i romana. Oštar na jeziku, ali uvek pravičan. „Tu odgovornost nikada ne nipodaštavam, ali ne osećam je ni kao balast – jer, koliko god popularna kultura i njeni akteri bili važni u nečijim životima, to i dalje ne treba mešati sa dadiljanjem i bukvalnom vaspitnom ustanovom. Toj deci nisi otac, a nisi ni razredni. Radiš onako kako misliš da treba, najbolje što umeš, i uvek govoriš to što govoriš u svoje ime, pa ko se složi – složi se. Ideja je, dakle, da ne izneverim onu ulogu koju realno imam i da pritom ne preuzimam spomenute uloge koje realno nemam. A što se tiče zaustavljanja i ćaskanja, kao i druženja posle koncerata i književnih večeri, uživam u ljubaznosti i uživam da je pružim. Nikog ništa ne košta, a veoma prija. To na stranu, jeste istinita ona Bogartova da je sve što artista duguje publici - dobar performans. Sve ovo dodatno o čemu govorimo izuzetno je lepo, sve dok se ne pretvori u preterivanje: manje pristojni ljudi ozbiljno umeju da zajašu tvoju ljubaznost“, kazao je Marko Šelić. Žarko Kovačević, muzičar Glavni vokal i frontmen grupe S.A.R.S. koja se pojavila niotkuda, a već skoro punu deceniju predstavlja najbolji (novi) izvozni muzički proizvod iz Srbije u zemlje regiona. Jedini su kojima se posvećuju ogromni tekstovi u najtiražnijim i najuglednijim hrvatskim i bosanskim listovima, a da ne igraju na kartu jugonostalgije, već nude nešto sasvim novo. Čitav Balkan je jedno vreme znao za „Buđav ‚lebac“, a potom su se hitovi ređali jedan za drugim. Nikola Ljuca, reditelj Radio je kao asistent reditelja na filmovima „Krugovi“, „Pored mene“, „Praktični vodič kroz Beograd“, a potom je snimio „Vlažnost“, film koji je premijeru imao u Berlinu i otvorio ovogodišnji Fest. „Beogradska premijera je prošla neverovatno, treba preživeti Sava centar, to je poseban trenutak u životu. Pogotovo što sam ja na Festu odrastao i pratio Fest godinama. Olakšalo nam je to što je svetska premijera bila u Berlinu i reakcije publike su bile sjajne, svih pet projekcija je rasprodato. Pravio sam ovaj film za bioskope i drago mi je što postoji interesovanje publike za ovakvu vrstu filma. Ja sam pravio film onakav kakav bih ja želeo da gledam. Postoji problem u sistemu, filmovi se prave za festivale a ne za bioskope. Kada si

sto posto iskren prema sebi i pokažeš sebe u pravom svetlu, to vole i drugi da vide“, kazao je Ljuca. Vuk Ršumović, reditelj Prezime i poreklo nisu uspeli da sputaju Vuka Ršumovića, kao mnoge druge pre njega. Pre dve godine, to je dobilo i zvaničnu potvrdu kada je njegov prvi igrani film „Ničije dete“ dobio tri nagrade na venecijanskoj Mostri. Film je proglašen najboljim u selekciji svih programa tog festivala osim glavnog, a u selekciji „Nedelja međunarodne filmske kritike“ dobio je nagradu publike i nagradu za najbolji scenario. O važnosti saradnje i kooperativnosti, Ršumović kaže: „Film je u suštini kolektivna umetnost. Naravno da je važno da postoji reditelj, jedna osoba koja donosi odluke i sprovodi viziju, ali generalno, ovo je film koji zaista pripada celoj ekipi. Naprosto, ne mogu da kažem da je ovo ‚moj film‘. Bez tih ljudi, bez njihovih odluka, bez njihovih razmišljanja, emocija i svega ostalog što su mu dali, ne bismo mogli da ga uradimo na ovakav način.“ Vladimir Kostadinović, bubnjar Jedan od predstavnika naše, sve brojnije, „džez dijaspore“, bubnjar, kompozitor i aranžer. Počeo je da svira klasičnu harmoniku sa pet godina, ali se preorijentisao na profesionalno bubnjanje već sa 11. Kako sam kaže, bubnjevi su bili njegova prava ljubav i želeo je sa strašću da joj se posveti. Kostadinović važi za jednog od retkih bubnjara koji su toliko svestrani da mogu da sviraju različite stilove muzike. Tako je svirao i sa majstorom orgulja Tonijem Monakom, a osnovao kvartet sa Džimijem Grinom, Denijem Grisetom i Metom Bruerom. O muzici koju voli kaže: „Džez je stanje duha, pa od toga zavisi i koliko je društvo u stanju da prepozna džez kao veoma sofisticiranu vrstu muzike. On nije najpopularnija muzika u Srbiji i to je dobro, jer je slušaju samo pravi ljubitelji. Ono što bih izdvojio je da svako podneblje ima nešto specifično, svoj pečat i prepoznatljivost.“ Mina Đukić, rediteljka Mlada rediteljka uspela je da sa svoje 32 godine snimi debitantski film (što je u Srbiji pravo malo čudo), koji je osvojio nagradu za najbolji scenario u Vrnjačkoj Banji, pobedio na Sinema sitiju, prikazan na prestižnom Sandens festivalu. Film „Neposlušni“ je već

tema

na prvi pogled bio drugačiji, i po kameri i po bojama, i po vojvođanskim predelima koji su prikazani, i možda je upravo ta „ženska ruka“ napravila od tog filma nešto posebno u novijoj srpskoj kinematografiji. „Film je mlad medij. Logika industrije je i dalje zasnovana na muškom principu, jer su se od samog početka filmom više bavili muškarci. Verovatno zato što je bilo fizički zahtevnije i podrazumevalo je određen način života koji je ženama, u pretežno patrijarhalnom ustrojstvu, bio teže ostvariv. U tom smislu je teže, teže je boriti se sa logikom koja je već davno postavljena. Ali stvari se nužno menjaju i medij se razvija i sve više otvara za vizuru sveta koju nude i žene.“ Sanja Romić, oboistkinja Oboistkinja je muzičko obrazovanje započela kod Žužane Egić u Novom Sadu. Studirala je na Akademiji umetnosti u klasama prof. Dienesa i prof. Puškaša i na Akademiji Franc List u Budimpešti kod Petera Pongraca i Gabora Dienesa, kao stipendista Soros fondacije. Usavršavala se na Mocarteumu u Salcburgu u klasi Stefana Šilija i pohađala majstorske kurseve Hana de Vrisa, Lasla Hadadija, Davida Valtera, Emanuela Abula i Gordona Hanta. Laureat je mnogih takmičenja u Srbiji i Mađarskoj. Bila je predavač na majstorskim kursevima na Kraljevskoj akademiji u Dablinu, na međunarodnim radionicama za duvačke instrumente u Tivtu i na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Bavila se pedagoškim radom u muzičkim školama u Jesenicama i Ljubljani. Sarađuje sa pijanistom Danijelom Detonijem (Hrvatska), harfistkinjom Paolom Baron (Italija) i Finulom Mojnihan (Irska). Deluje i kao član različitih kamernih sastava, kao što su harfa duo, Ventus kvintet Salcburg, kvintet Kvintologija. Snimala je za Radio Novi Sad, a bila je angažovana i za razne performanse, pozorišnu muziku i muziku za studijske potrebe. Od marta 2011. godine deluje kao solo oboistkinja Beogradske filharmonije. Nemanja Stanković, čelista Rođen je u Kragujevcu, gde je kao učenik generacije završio srednju muzičku školu u klasi Bože Saramandića. Diplomirao je 2009. godine na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi Sandre Belić, kao student godine. Na Bečkom konzervatorijumu studirao je u klasi Natalije Gutman, i 2013. sa najvišim po-

hvalama stekao zvanje master umetnosti. Postdiplomske studije pohađao je na Univerzitetu Mocarteum u Salcburgu, kod Enrika Broncija, kao i u Firenci (Scuola di Musica di Fiesole) u klasi Natalije Gutman i Elizabet Vilson. Trenutno završava doktorske studije na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi Sandre Belić. Od marta 2011. godine, Nemanja Stanković je solo violončelista Beogradske filharmonije. Pohađao je majstorske kurseve kod renomiranih umetnika kao što su Jens Peter Majnc, Ralf Kiršbaum, Dejvid Strejndž, Miša Majski, Monika Leskovar, Mišel Štros, Aleksander Bejli, Ivan Kučer, Aleksander Gebert... Snimao je za RTS, ORF i RAI. Danilo Bećković, reditelj Njegov „Mali Budo“ predstavlja možda i poslednji generacijski film, čije su replike ušle u svakodnevicu i postale deo pop kulture. Komedija o malom Crnogorcu u Beogradu uspešno se poigrala sa predrasudama na Balkanu i punila bioskope i u Beogradu i u Podgorici. „Glumci su, na primer, u prošlosti bili prezrena klasa, a danas ljudi koji pretenduju da vladaju državom traže njihovu preporuku pred izbore. Umetnicima, zapravo, nikad nije bilo bolje. Marginalizovani su čitaoci i gledaoci, jer je postalo moguće da budeš pisac bez knjige i reditelj bez filma. Umetnost je odustala od publike, a u prazan prostor se uselio ko je stigao. Srpska umetnost će se pomeriti s margine kad počne da odgovara na potrebe svog naroda i da artikuliše ono što narod misli i oseća“, kazao je u intervjuu za Nedeljnik. Denis Murić, glumac Iako ima tek 16 godina, dečak iz Zvečana proslavio se ulogom u filmu „Ničije dete“. Za ulogu Harisa dobio je nagradu za najboljeg glumca na 43. Festu. Već sad ga porede sa Slavkom Štimcem i vide ga kao njegovog naslednika. Haris je učenik gimnazije u Kosovskoj Mitrovici i glumom je počeo da se bavi slučajno pošto je prošao na kastingu, ali već sada je siguran da je to ono čime želi da se bavi u životu. Pojavljuje se i u filmu „Enklava“, još jednom ostvarenju sa teškom temom za jednog dečaka, a primetili su ga i strani producenti, pa je dobio ponudu da igra u srpsko-južnokorejskom hororu „Procep“ Dejana Zečevića. Jovana Bobić, umetnica Osnivač festivala umetnosti „Š.U.N.D. – Šta

umetnost nudi društvu“. Mlada Beograđanka koja je odustala od luksuznog života u Milanu kako bi se, prateći svoj san, vratila u našu prestonicu. Sama je idejni tvorac galerije u centru i dobitnik Nagrade grada Beograda. Šta umetnost nudi društvu – Š.U.N.D. nastao je 2010. godine kao grupa koja organizuje međunarodni umetnički festival namenjen studentima – Š.U.N.D. Festival se od 2010. održavao svake godine u maju u Beogradu, a od 2013. svoje izdanje ima i u Lisabonu. Grupa Š.U.N.D. je nagrađena Nagradom grada Beograda za svoj dosadašnji rad u oblasti kulture i umetnosti, a 2016. godine direktorka Š.U.N.D-a Jovana Bobić dobila je nagradu „Youth Hero“, koju zajednički dodeljuju kompanija NIS i Exit fondacija, za svoj doprinos umetnosti. Magdalena Klašnja, dizajnerka Trenutno je jedna od najtraženijih dizajnerki cipela na svetu. Magdalena je diplomirala savremeni kostim na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Stažirala je u Njujorku, gde je učestvovala i u produkciji predstave „Einstein on the Beach“. Cipele su joj oduvek bile inspirativne, pa je tako svoju zaljubljenost usmerila na dizajniranje ženske obuće. Unikatno rađene u maloj radionici u predgrađu Beograda, njene cipele krase stopala žena širom sveta. Milena Bogavac, dramaturškinja, pesnikinja Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Od 1999. godine, sa rediteljkom Jelenom Bogavac vodi trupu Drama Mental Studio u kojoj radi kao dramaturg, pisac, ideolog, performer i asistent režije. Njeni radovi prevedeni su na dvanaest svetskih jezika. U njenom dugačkom portfoliju su „North Force“, „Crvena“, „Fake porno“, „Dragi tata“... Njeni komadi uvršteni su u antologije i predstavljeni na festivalima u Avinjonu, Njujorku, Londonu, Lidsu, Vizbadenu... Dobitnica je Nagrade „Josip Kulundžić“ za „izuzetan uspeh u oblasti pozorišta“ na FDU, a drama „Dragi tata“ nagrađena je prvom nagradom na konkursu za najbolji savremeni dramski tekst JDP. Staša Koprivica, rediteljka i scenarista

Novi srpski establišment

Talenat je nasledila od oca Stevana Koprivice. Dobitnica je Nagrade „Dr Hugo Klajn“ za najboljeg studenta režije, a njeni pozorišni komadi veoma su uspešni. Za predstavu „Ne igraj na Engleze“ i nakon više sezona igranja traži se karta više. U nezavisnoj produkciji postavila je dve predstave: „Upoznajte mog tatu“ i „Priča se po gradu“, obe su za kratko vreme doživele veliki uspeh. Gde Staša vidi sebe za dve godine? A gde Srbiju? „Sebe na čelu male ali sposobne produkcije koja se bavi osmišljavanjem i proizvodnjom kvalitetne komedije. Pozorište, televizija, YouTube, neki potpuno nov format – sve dolazi u obzir i svemu se radujem“, kaže Staša za Original. „Srbiju vidim kao zemlju koja je konačno razvila imunitet na demagogiju i niske strasti. Vidim je kao mesto gde politička ideologija pojedinaca na vlasti neće imati nikakav uticaj na kulturu i stvaralaštvo, ozbiljnu državu u kojoj je normalno javno se raspravljati sa neistomišljenicima bez opasnosti da budeš kažnjen zbog toga.“

Sportisti Nikola Jokić, košarkaš Stručnjaci za njega kažu da je ona kockica koja nedostaje našem nacionalnom sportu da ponovo zaposednemo krov planete. Centar po vokaciji, koji uprkos visini zna da barata loptom, šuter sa svih udaljenosti, po potrebi, te plejmejker koji se ne boji da malo promeša protivničke redove i podeli asistenciju onda kada se najmanje očekuje. I pritom gotovo uvek donese pravu odluku. Za one sa nešto slabijim njuhom za detalje osećaj koji je Jokić izazivao jednak je reklami u kojoj je upakovano sve ono što vam je bilo potrebno i što već nakon prvog gledanja natera da kažete – to je ono pravo.

Milan Nenezić, slikar

Velimir Stjepanović, plivač

Prepoznatljiv po svojim morbidnim i horor slikama zbog čega su mu izložbe više puta do sada bile zabranjivanje, tako da u Beogradu skoro i da nije izlagao. Baš to što je na crnoj listi učinilo ga je vidljivim. Milan je završio Fakultet likovnih umetnosti, ima 33 godine, a za slike strave zbog kojih je na listi nepoželjnih kaže da ih je „oduvek pravio“ pošto je „dete devedesetih“. Mračne i scene strave čine „Scream Study“ (Studija vriska) kontroverzni projekat iza kojeg stoji ovaj umetnik koji uglavnom izlaže van granica zemlje, a slike prodaje preko interneta.

Jedan od najboljih mladih plivača na svetu na Olimpijskim igrama mladih u Singapuru 2010. godine nosio je zastavu Srbije na ceremoniji otvaranja i osvojio je dve medalje: srebrnu na 100 metara slobodnim stilom i bronzanu na 100 metara delfin. Iste godine ga je Olimpijski komitet Srbije proglasio najuspešnijim mladim sportistom, a naredne je na Evropskom juniorskom prvenstvu u Beogradu osvojio dve zlatne medalje. Na Olimpijskim igrama u Londonu 2012. bio je šesti u finalu. Najveći reprezentativni uspeh doživeo je na Evropskom prvenstvu 2014. godine u Berlinu. Imao je ponudu UAE, gde živi, da pliva pod njihovom zastavom, međutim on je odbio. Velja kaže: „Oduvek sam znao da ću plivati samo za Srbiju, za zemlju koju volim. Samo jednom su me to pitali i nikada više. Ja sam Srbin i to je bilo presudno da odbijem i ponudu Emirata. Ne razmišljam o materijalnoj strani te odluke. Jednostavno, volim da se takmičim pod srpskom zastavom.“

Tanja Šljivar, dramaturg Rođena 1988, odrasla je u Banjaluci. Kao studentkinja generacije diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2011. godine i završila je master studije iz dramaturgije na istom fakultetu. Sterijina nagrada za tekst savremene drame pripala je Tanji Šljivar za tekst „Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali“ (ove godine je pobedila na Sterijinom pozorju). Za dramsko pisanje osvojila je nekoliko nagrada, među kojima su: „Slobodan Selenić“, „Borislav Mihajlović Mihiz“, „Kočićeva knjiga“ i „Miodrag Žalica“, a drame su joj prevedene na desetak jezika.

Olga Danilović, teniserka Velika nada našeg tenisa i reprezentativka Srbije. Ćerka Predraga Danilovića.

Tenis je počela da trenira sa šest godina. U maju 2016. osvojila je juniorski Rolan Garos u konkurenciji ženskih dublova u istom danu u kom je Novak Đoković postao kralj tog ATP turnira i ušao u istoriju. Nije joj smetalo to što je bila jedna od najmlađih. Stručnjaci ocenjuju da je u svojoj generaciji Olga jedna od najtalentovanijih i predviđaju joj veliki uspeh. Na ITF listi nalazi se na 15. mestu. U reprezentaciju Srbije ušla je nakon što je od učešća odustala teniserka Ana Ivanović. Ivana Španović, sportistkinja Svesti Ivanu Španović samo na skokove udalj koji sve lakše tuku granicu od sedam metara, zbog čega je kandidat za zlatnu olimpijsku medalju u Rio de Žaneiru ovog leta, značilo bi zapostaviti njenu harizmu i odnos sa fanovima i građanima koji je stavljaju u sam vrh omiljenih sportista ove zemlje. Zajedno sa Milicom Mandić i Ivanom Maksimović, pominje se i kao najveći kandidat da ponese našu trobojku na otvaranju Igara. Čaba Silađi, plivač Majstor prsnog stila iz Sente, sa stalnom adresom u Zrenjaninu. Zajedno sa Veljom Stjepanovićem najveća nada našeg plivanja na predstojećim Olimpijskim igrama. Sa 25 godina, tek ulazi u najbolje godine za plivanje, pa se od njega očekuju odlični rezultati. Na Evropskom prvenstvu u kratkim bazenima 2009. u Istanbulu osvojio je bronzanu medalju u trci na 50 metara prsnim stilom, što mu je prva seniorska medalja. O svom, ali i drugim sportovima, Čaba kaže: „U plivanju nedostaju pravi sportski radnici da naprave dugogodišnju strategiju koja će voditi do sistemskog stvaranja novih plivača. Sve ovo što mi imamo trenutno u vrhunskom plivanju rezultat je individualnog fanatizma, kako plivača, tako i trenera. Do jednog novog Lenđera, Higlove, Stjepanovića ili Silađija možda će trebati još pet do deset godina, ali sa

tema

dobrom strategijom i planom, već za dvetri godine mogu da se uoče mladi talenti sa kojima će pravi ljudi raditi pravu stvar. I tako ne moramo da čekamo da se nešto desi, nego će Srbija da proizvodi nove olimpijce.“ Bogdan Bogdanović, košarkaš Još jedan biser u neprekinutoj nisci dragulja naše košarke. Već kao klinac postao je miljenik navijača Partizana, a svojim trojkama i sposobnošću da na sebe preuzme stvari kada je situacija najteža i najneizvesnija – što je kvalitet koji je imao sadašnji selektor Aleksandar Đorđević – opčinio je naciju. Predviđa mu se velika budućnost i u najsnažnijoj ligi na svetu, ali Bogdan zasad pokazuje da mu je Evropa važnija. U stvari, Srbija mu je najvažnija. Na čemu zavidi Novaku? „Na situacijama u kojima znaš da je 99 odsto stadiona protiv tebe i ti izađeš i sam ih pobediš. To je sigurno mnogo dobar osećaj.“ Filip Filipović, vaterpolista Nema ni trideset godina, a uveliko je najbolji vaterpolista sveta. Za to zvanje nisu ga birali ni samo jednom ni samo dva puta, što mnogo govori i o kvalitetu vaterpola u našoj zemlji i o tome šta on može sa loptom i pod kapicom. Igrač Pro Reka osvojio je toliko trofeja i medalja sa Srbijom da bi ovaj primerak Originala znatno otežao i kada bismo nabrojali samo polovinu. Oduvek je išao ispred svoje generacije i stalno krupnim koracima grabio ka vrhu, bez velikih zastoja ili padova. Na tom putu

sjajni levoruki šuter osvojio je skoro sve što se moglo osvojiti. Dva puta je bio klupski šampion Evrope, jednom sa crno-belima i jednom sa Pro Rekom, a prošle sezone sa Radničkim iz Kragujevca odneo je trofej u Evrokupu. Nacionalne titule su još brojnije. Reprezentativni uspesi takođe. Od EP u Kranju 2003. ovaj student Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu, rođen 2. maja 1987. u srpskoj prestonici, redovno se peo na pobednička postolja na šampionatima sveta i Evrope, na Olimpijskim igrama, u Svetskoj ligi i Svetskom kupu, a jedini neispunjen san mu je zlato sa OI. Vaspitan kao šampion, iskreno privržen svojoj zemlji i narodu, popularni Fića nikada nije dovodio u pitanje nastupe u državnom timu. Arsen Arsenović, parakajakaš Uspešno studira na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. U pauzama učenja vredno radi sa svojim roditeljima na velikom poljoprivrednom imanju u rodnom Kulpinu. Svakodnevno trenira

tri puta dnevno – nabija snagu u teretani i vesla na Dunavu, jer je član kajakaške reprezentacije Srbije. Arsen sve to postiže iako od 2012. godine, nažalost, nema desnu nogu, koju je izgubio u teškoj saobraćajnoj nesreći. Ipak, zahvaljujući protezi „ottobock“, kako sam kaže, sebe ne doživljava kao osobu sa hendikepom, jer je još aktivniji nego pre zlosrećnog događaja... Nataša Kovačević, košarkašica Odmah posle saobraćajne nesreće zbog koje joj je u naletu igračke karijere amputirana noga do kolena, Nataša je voljom i pozitivnom energijom počela da ispunjava srca svih nas. Bilo da je iz bolnice tvitovala štosove, skakala padobranom, bavila se humanitarnim radom ili igrala sa protezom mečeve humanitarnog karaktera, već tada smo znali da je Nataša vanserijsko biće od kog svi imamo mnogo da naučimo. Kad ne dribla i ne daje koševe koji protivničkim ekipama zadaju probleme na zvaničnim mečevima, trenira, bavi se radom svoje fondacije, studira na dva fakulteta, a kad treba, uspeva da nađe vremena za provod. „Roditeljsko vaspitanje je najviše uticalo na mene, ali volim da kažem da me je pored roditelja vaspitavala i košarka. Na terenu možete da naučite mnogo toga. Učite se prijateljstvu koje je u timskom sportu posebno važno, ali je važno i u individualnim sportovima jer i tad imate svoj tim. Na terenu se naučite da se nikad ne predajete, postanete borbeni“, kazala je šampionka u velikoj ispovesti za zimski dvobroj Originala. ®

Novi srpski establišment

Aktivisti Marko Dražić, Njuz.net Marko je samo jedan deo verovatno najduhovitije redakcije na ovim prostorima. (Ne računajući, naravno, Original, ali dobro sad.) Svestrani tipovi koji svakodnevno pišu izmišljene i izmaštane vesti, rade emisiju „24 minuta“ sa Zoranom Kesićem, smetaju vlastima, tvituju i rade mnoga druga nepočinstva, prošle su godine izdali treću knjigu, Prava istorija sveta, u izdanju Lagune, koja je postala srpski bestseler. Umesto da se po običaju razračunavaju sa sprdnje vrednom sadašnjicom, Njuzovci – Marko Dražić, Viktor Marković, Dejan Nikolić, Bojan Savić, Nenad Milosavljević, Soko Sokolović, Bane Grković i Miroslav Vujović – odlučili su da u printanom izdanju protrče kroz istoriju čovečanstva, od postanja pa do danas. Koji im je tekst omiljen sa Njuz.neta? „Teško nam je da od nekoliko stotina Njuzovih tekstova izdvojimo neki. Možda je bolje da naši čitaoci to rade, jer oni imaju tu sreću da mogu da čitaju i samo Njuz ako to žele. Mi, opet, da bismo kreirali sadržaj na Njuzu, moramo da svakodnevno čitamo prave vesti, čime demantujemo sve one koji nam zavide i govore kako imamo najbolji posao. Upravo je među tim vestima sve više onih za koje mora da se naglasi da nisu sa Njuza. Ako se nastavi taj trend rasta, možda ćemo uskoro morati da dodatno naglašavamo da je neka vest sa Njuza, možda se pojavi i haštag #jesteNjuz, ne bi li razdvojio naše izmišljene vesti od apsurdnih i bizarnih događaja o kojima skoro svakodnevno slušamo“, ispričali su Njuzovci za Nedeljnik. Zoran Kesić, novinar Oni nešto stariji pamte njegovu reportažu sa Petog oktobra, koja je, srećom i začudo, prošle godine ponovo prikazana na našoj televiziji. Oni nešto mlađi sećaju se urnebesno duhovitog voditelja sa Metropolisa, potom i domaćina „Fajront republike“, ali ulazak u mejnstrim Zoranu Kesiću obezbedila je emisija „24 minuta“. Postao je, bez sumnje, jedno od omiljenih TV lica Srbije, a „24 minuta“ i proteklog proleća nastavili su

da obezvređuju piplmetre i da jednakom žestinom zasmejavaju i brinu naciju. Za sebe kaže da ne voli zlotvore i želi spektakularno da pogine zarad ideala. Mi iz redakcije ga znamo i volimo ga jer je, pre svega, dobar čovek, pa onda sve ostalo. Pitali smo ga i da li bi zabranio rijalitije. „Nisam nikako reagovao, jer se ne dam upecati. Ponekad sam baš mudar. Inicijativa za zabranu rijalitija skreće pažnju javnosti na rijalitije. ’Šta li je to toliko strašno, da eno silni svet traži da se zabrani? Ček, da bacim oko’ – i eto ti još jednog gledaoca rijalitija. Šalim se malo, ali malo i ne. Razumem da je mnogim ljudima odvratan rijaliti program, ja sam uostalom prvoborac teorije da su takvi programi zlo, ali zašto se uopšte bavite time? Što pričate o tome? Zašto pridajete značaj idiotskim programima i marginalnom polusvetu ili čak četvrtsvetu koji u takvim programima učestvuje? Kada bi se ignorisali, kada bi se bojkotovali rijalitiji, nikome više ne bi bilo u interesu da ih pravi. Nikakva peticija nije potrebna. Prosto, prestanite da gledate. Pa pogledajte mene. Dvadeset godina radim na televiziji, uspešan sam, popularan, u ljubavi procvetao, dobar voditelj, još bolji roditelj, slika dakle fantastičnog čoveka. I taj i takav ne gleda rijaliti programe. Dosadni su mi i glupi. Ja ne bih zabranjivao rijalitije. Ja bih naplaćivao mandatne kazne roditeljima za koje se utvrdi da u prisustvu dece gledaju takve sadržaje. Za sledeći prekršaj – zaplena televizora. Za još jedan – na robiju. Pa uživaj tamo u seksu ispod jorgana.“ Nikola Parun, aktivista Godine 2009. diplomirao međunarodne odnose na FPN-u, gde je pomogao osnivanje Studenata za slobodu. Od svoje 16. godine aktivan u različitim društvenim formatima, a poslednjih šest u Libertarijanskom klubu Libek. Zagovara ideje slobode i odgovornosti. Zaposlen u beogradskoj marketinškoj agenciji Ovation BBDO na poziciji Media&PR menadžera. Nikola kaže: „Verujem u evoluciju više nego u revoluciju, u pokušaj više nego u opravdanja.“

Dejan Bojanić, aktivista Pored svetskog tenisera broj jedan, jedini Srbin na Forbsovoj listi najuticajnijih mladih ljudi u Evropi mlađih od 30. Mladić iz Bele Crkve, apsolvent ekonomije, nepoznat je široj javnosti iako od 2012. sarađuje sa generalnim sekretarom Ujedinjenih nacija Ban Ki-Munom, kao jedan od 15 mladih učesnika Banove kampanje „Inicijativa za globalnu edukaciju“. Bojanić je član Upravnog odbora Evropskog omladinskog foruma, preko kojeg zastupa mlade ljude u Evropskoj uniji, Savetu Evrope i UN. Trenutno radi u Stokholmu, u Kancelariji međunarodne organizacije „Save the Children“. O Forbsovom priznanju je rekao: „Ne poznajem lično Novaka, ali imam osećaj da mogu da razumem u kakvoj se situaciji on nalazi, zato što biti prvi u bilo čemu, a posebno u tenisu koji je i mentalno i fizički zahtevna disciplina, biti prvi znači konstantno raditi i truditi se, konstantno se odricati mnogih stvari i biti vrlo posvećen. Ja mislim da sam i sam uradio dosta toga, a da ne govorim o tome koliko je truda i rada uložio Novak da bi bio prvi u tenisu i sada među 300 najuticajnijih ljudi. Kada je Forbs napravio neku paralelu, odnosno, kada je na listu stavio mene zajedno sa Novakom, meni je to samo bio veliki kompliment jer mi se čini da su oni takođe prepoznali da mi na možda sličan način dajemo sve od sebe da radimo ono što volimo.“ Mirko Kaldaraš, aktivista Rođeni Vrščanin jedan je od najboljih studenata hemije u Novom Sadu, sada na master studijama na Prirodno-matematičkom fakultetu. Iza tog uspeha krije se veoma inspirativna priča o mladom čoveku kome je nedostatak osnovnih uslova za život zapravo bio pokretač za neumorno učenje, koje je rezultiralo potpunim preokretanjem situacije u njegovom životu. „Kada nešto želite, treba dobro da analizirate želju, naročito ako je potrebno duže vreme za njenu realizaciju, da vidite šta dobijate, a čega ćete se morati odreći. Treba razgovarati sa ljudima, čuti razna mišljenja i doneti odluku. Međutim, ako vi želite da budete astronaut, to što u Srbiji ne postoji fakultet za astronauta nije razlog da odustanete od te želje. Ukratko, želim da kažem da kad čovek nešto označi kao bitno, kao prioritetno, onda će se on zaista i zalagati za to, treba samo sesti sa samim sobom i videti šta je to što želimo“, kazao je Kaldaraš. ®

(POP) KULTURA

Lift – nova generacija rokera

Deca dobrih muzičara Godinu i po dana koliko bend Lift postoji bilo je dovoljno da Luka, Aleksa, Jakša i Strahinja pokažu da su ozbiljni muzičari. Zasad imaju dve pesme, a najnovija „Kada osetiš“ broji nekoliko desetina hiljada pregleda na Jutjubu. Oni su mladi, talentovani i pripadaju jednoj novoj generaciji. Iako su na muzičkoj sceni odskoro, cilj im je da prave kvalitetnu muziku koju žele da ponude drugima

Razgovarala Sofija Šajnović Zvuci rokenrola za mnoge su sinonim bunta, nezadovoljstva i borbe protiv ustaljenih društvenih normi. Starije generacije često znaju da kažu da je rokenrol više od muzike, da je to jedan način života i razmišljanja. Danas se međutim opstanak ovog globalnog fenomena često dovodi u pitanje. Zahvaljujući izvođačima poput Elvisa Preslija, Bitlsa i Rolingstonsa, pa i mnogih domaćih bendova kao što su YU grupa, EKV, Zabranjeno pušenje, rokenrol, rekli bismo, i danas živi. Ali ima li ovaj muzički pravac svoje naslednike? Ili još bolje pitanje – ima li svoju publiku? Luka Lisjak i Aleksa Vučković, članovi benda Lift, veruju u energiju rokenrola, pa tako svoju strast prema njemu žele da prenesu i na druge. „Mi želimo da nasledimo taj talas dobrih muzičara kao što su Piloti, Riblja čorba, Van Gog, EKV. Želimo da dokažemo da imaju naslednike“, objašnjavaju ovi šesnaestogodišnjaci. Pored Alekse koji je pevač i gitarista u grupi, kao i Luke bubnjara, bend čine još dva mlada, talento-

vana momka koji su razgovor sa nama ovaj put propustili iz opravdanih razloga. Jakša Pantelić, basista, i Strahinja Vuković koji svira klavijature imali su obaveze u školi. Osnivač benda, Luka Lisjak, kaže da probe koje su obično dva puta nedeljno i školske obaveze usklađuju uz dobru organizaciju. Dok njegov kolega Aleksa dodaje da njemu organizacija nije jača strana, pa zato nekada škola trpi. „Nisam baš dobro organizovan, ali kad zagusti onda se na kraju sve stiže“, objašnjava uz smeh.

Bend se okupio spontano, kao što je i nastao naziv ove četvoročlane grupe. „Lift – lako se pamti, a i za nas predstavlja neku vrstu uzdizanja“, objasnio je Aleksa. Za godinu i po dana, koliko grupa postoji, momci su snimili i ekranizovali dve pesme, a najnovija „Kada osetiš“ u kojoj glavnu ulogu ima talentovana balerina Jana Nenadović broji preko četrdeset hiljada pregleda na Jutjubu. Kažu da su zadovoljni reakcijama publike ali da još mnogo

(POP) KULTURA

toga imaju u planu. „Tek smo na početku. Želimo da izbacimo još nekoliko pesama, da napravimo album i nastupamo što više“, rekao je Luka. Ljubav prema muzici nasledili su od roditelja, a onda su talenat koji imaju razvijali uz pomoć već uspešnih i ostvarenih ljudi iz sveta muzike. „Učio sam prvo kod Vicka Milatovića iz Riblje čorbe, a sada mi časove drži Goran Ljuboja Trut“, kaže Luka, dok Aleksa ističe da je solo pevanje učio kod profesorke Nevene Filipović. Ovaj mladi vokal benda poznat je publici i po učešću u jednom muzičkom šou programu u kom je nastupao ove godine. „Prijavio sam se da bih promovisao bend, kao i da ljudima pokažem da u našoj zemlji još postoji rokenrol. Upravo zato sam i pevao rok pesme, a reakcije su bile odlične“, kaže Aleksa Vučković koji je završio nižu muzičku školu za klavir i dodaje da u budućnosti ima želju da se oproba i u produkciji.

Ovi momci možda ne žive životima kojima su živeli Milan Mladenović ili Margita Stefanović, niti je, kako Ljubav prema muzici sami kažu, rokenrol za njih bunt. nasledili su od roditelja, Oni su predstavnici jedne nove a onda su talenat koji generacije koja živi drugačijim imaju razvijali uz pomoć životom i jednostavno voli tu vrstu muzike. već uspešnih i ostvarenih „Ima sjajnih bendova na našoj ljudi iz sveta muzike. muzičkoj sceni, kao i kolega koji „Učio sam prvo kod Vicka sviraju muziku koju mi ne slušamo Milatovića iz Riblje čorbe, i ne volimo, ali nemamo ništa proa sada mi časove drži tiv toga“, objašnjavaju. U vremenu Goran Ljuboja Trut“, kaže kada se mladima uglavnom nudi jedna drugačija vrsta muzike, Luka, dok Aleksa ističe ovi mladići se odlučno upuštaju da je solo pevanje učio u rokenrol sa željom da ljudi to kod profesorke Nevene prepoznaju, ali bez namere da Filipović drugima nameću muzičke ukuse. „Ako se neko ne pronalazi u roku, onda to možda i nije za njega. Neko se pronađe u narodnjacima, pa ceo život sluša tu vrstu muzike. Mislim, meni ga je žao, ali njemu je lepo. Naravno da bih voleo da rok sluša veći broj ljudi, ali ako ne želi, šta da radim. Svako bira ono što mu odgovara“, kaže Luka Lisjak. Aleksa Vučković smatra da je danas takođe problem što je muzika dosta pojednostavljena. „Sve se snima u nekoliko akorda i mnoge pesme liče jedna na drugu, a tako se zapravo gubi neka magija koju muzika nosi“, objašnjava on. Članovi Lifta, kao i mnogi tinejdžeri, imaju uzore, pa privatno vole da slušaju Prinsa, Dejvida Bouvija, bend Muse, kao i EKV, Riblju čorbu, ali i Bad Copy, Beogradski sindikat i još mnoge druge. Očigledno je da pored roka vole i rep muziku, zato će i jedna od sledećih pesama biti upravo tog žanra. „Spremamo trenutno nekoliko pesama i ne znamo tačno koja će biti sledeća. Imamo jednu koja je u pank fazonu, jednu koja je baš čist rok i jednu rep baladu na koju trenutno i bacamo fokus, pa zato mislimo da će ona biti sledeća“, objašnjavaju. Čini se da se Lift penje na sledeći nivo.

LETO SU FESTIVALI

Vodič za najbolje muzičke događaje u Evropi Priredio Marko Prelević Leto su festivali, razmišljam dok me posle granice prolazi ta glupava nervoza. A festivali su sloboda. Ima ih, tamo „preko“, na svakom koraku... Da li bismo jurcali u slepo crevo Mađarske, do kojeg vodi neosvetljen i loš magistralni put kroz svako bogovetno istoizgledajuće selo, da nam devedesetih i ranih dvehiljaditih nije brutalno ukradena mogućnost da vidimo svet kada je to trebalo? Da smo sa osamnaest i dvadeset mogli da stavimo sošku u džep, namignemo roditeljima od kojih smo netom uzajmili koju stotinu evra, i zapucamo na Roskilde, Rock am Ring, Frequency, Sziget, Glastonberi, Reding i Lids? Možda bih danas, koju sedmicu pre 33. rođendana, samo odmahnuo rukom na ponudu da pređem hiljade kilometara za svega jedan dan, makar i samo zbog jednog koncerta... Ili ne bih? Nikada nisi prestar za dobru muziku, i nikada nisi prestar da sedneš u voz, autobus ili kola, da razapneš šator i upoznaš druge ljude, druge kulture, sa kojima imaš nešto tako veliko zajedničko. Od čoveka koji je overio nekoliko većih festivala, evo kratkog vodiča za ono što vas čeka ovog leta.

Exit

Sziget

Gde: Novi Sad Kada: 7–10. jul Glavne zvezde: Ellie Goulding, David Guetta, Bastille, Anti-Flag, Hurts + Promocija Srbije, pristupačnost, dostupnost - Sve više okrenut isključivo ljubiteljima elektronske muzike Ulaznica: 7.500 dinara Sajt: exitfest.org

Gde: Budimpešta, Mađarska Kada: 10. do 17. avgust Glavne zvezde: Muse, Rihanna, Sia, Noel Gallagher, Sigur Ros, Jake Bugg + Blizina, sjajna organizacija, odlična atmosfera - Skupe karte Ulaznica: 269 evra Sajt: szigetfestival.com

Frequency

Lollapalooza

Gde: St. Polten, Austrija Kada: 18–20. avgust Glavne zvezde: Damian Marley, Massive Attack, M83, Coheed and Cambria, Wolf Mother + Besplatan kamp, odlična organizacija, veseli ljudi - Lošiji lineup nego prethodnih godina Ulaznica: 150 evra Sajt: frequency.at

Gde: Berlin, Nemačka Kada: 10. i 11. septembar Glavne zvezde: Radiohead, Kings of Leon, Major Lazer + Veliki američki festival stiže na evropsko tlo - Očekivao se bolji lineup Ulaznica: 139 evra Sajt: lollapaloozade.com

Colours of Ostrava Gde: Ostrava, Češka Republika Kada: 14–17. avgust Glavne zvezde: Underworld, Of Monsters and Men, Thievery Corporation + Sem muzike, „Colours“ se diči i pratećim programom za decu, pozorištem, filmovima - Ostrava je zabačeni grad u Češkoj, prevoz je nešto komplikovaniji Ulaznica: 96 evra Sajt: colours.cz

go green

Rambo Amadeus

Ovo je prototip mojih snova Čovek koji od fore ume da napravi umetnost, odlučio je Razgovarala da od starog brodića, njegovog korita, uz malu podršku Zorica Marković prijatelja, napravi solarni retro jedrenjak za plavi Jadran. Njegov plan je da do maja 2017. porine brod, a da u septembru, posle postavljanja solarnog panela, krene na krstarenje. Rambov CV već dugo sadrži ekološku osvešćenost: Rambo za Original kaže da je obnovio jednu staru gitaru pronađenu pored kontejnera, starog „fiću“ koga treba da registruje, a ugradio mu je i plin da bude „Eko Fićo“, a stari, restauriran BMW motocikl je poklonio komšiji. Tu strast prema restauraciji pokupio je od oca arheologa i restauratora

a one koji znaju ko je Rambo Amadeus ili Antonije Pušić, a teško da ćete naći nekoga ko ne zna da je reč o crnogorskom muzičaru, satiričaru briljantnog duha, „Svjetskom Mega Caru“, evo dodatka CV-ju. Čovek koji od fore ume da napravi umetnost, odlučio je da od starog brodića, njegovog korita, uz malu podršku prijatelja, napravi solarni retro jedrenjak za plavi Jadran. Ljubav prema restauraciji spojio je sa ljubavlju prema planeti, Jadranu i plovidbi. „Ovaj projekat je zapravo zbir svih mojih afiniteta, hobija i pasija na jednom mjestu. Ovaj solarni jedrenjak je, jednostavno rečeno, prototip mojih snova“, kaže Rambo, na blogu Indiegogo. Fenomenalno je čitati sve te objave o tome kako napreduje solarni retro jedrenjak za plavi Jadran, sa svim detaljima o utrošenom novcu i promenama planova u dizajniranju. Njegov plan je da do maja 2017. porine brod, a da u septembru, posle postavljanja solarnog panela, krene na krstarenje.

Hoćete li da nam objasnite otkud uopšte ova želja da napravite

nešto drugačije?

Danas je teško takmičiti se u inovacijama sa velikim korporacijama. Brodovi na solarni pogon, vrlo moderni, veoma skupi, već postoje. Dakle, da bi projekat imao svoj pravi impakt na društvo, morao je biti originalan. Ono što je ovdje originalno jeste da sam spojio tradicionalno, „retro“, sa novim, ali ipak pristupačnim tehnologijama, optimizujući tako rashode, a dobijajući sasvim originalan proizvod. Lako je napraviti nešto novo sa milionom. Tokom samog kreativnog procesa, prvo je odlučeno da restauriramo originalno drveno korito kutera starog 70 godina. Dobio sam prilično povoljno jedno, prebacio ga kod majstora, onda smo se uvjerili da je skuplje, mukotrpnije i nezahvalnije restaurirati staro drveno korito, nego kupiti već postojeće, istog dizajna, napravljenog „west sistemom“ koji podrazumijeva gradnju od drvenih laminata spajanih epoksidnim smolama. Tu smo imali sreće više nego pameti, jer je jedno takvo korito čekalo, nezavršeno, neprodato, u brodogradilištu Enavigo, u Virovitici, pravog kupca, to jest – mene. Brodograditelj, kad je vidio moju zamisao, spustio mi je cijenu za trećinu, i na taj način podržao projekat. Šta sve podrazumeva pristup u

pravljenju koji ste izabrali? Na internetu redovno obaveštavate zbog čega ste, recimo, izabrali ovaj, a odustali od onog načina gradnje...?

Ta gradnja je trenutno najmodernija, potrebno je manje drveta, brod je upola lakši, trajniji, tvrđi, otporniji, jeftiniji za održavanje, i u krajnjoj liniji takav pristup je više ekološki, jer neće nijedno drvo biti posječeno za restauraciju nečeg što je već proizvedeno. Naravno, koncept, dizajn, sve je ostalo isto, ipak u ekologiji čovjek mnogo treba da misli da bi optimalnom kombinacijom novih i sta-

go green

Moja uvjerenja su jednostavna. Svakodnevno činiti svijet boljim mjestom za život. Ponašam se u skladu sa svojim uvjerenjima, pa mi ništa ne pada dosadno i teško. Otkad sam pokrenuo ovaj projekat, ne gnjavim ljude mnogo, ipak je ljepše kad djelo govori umjesto vas rih tehnologija dobio zadovoljavajući rezultat. Da ne govorim o održavanju. Ovaj trup skoro upola je lakši od klasičnog, pa će mu trebati i manje energije za pokretanje, manji akumulatori, manji motor, manje solarnih ćelija. Dobiću i na brzini, i na autonomiji vožnje. Zapravo, čovjek jedino kad promjeni neku odluku na osnovu novih parametara koje je sagledao, može sa sigurnošću da kaže da mu mozak dobro radi. Dobro, a zbog čega baš solarni retro jedrenjak? Šta će od „retro“ stvari na njemu ostati „retro“? Ili će to po principu nekih kafana biti „retro“ samo u imenu i stolnjaku?

Retro je dizajn trupa, jedara, jarbola, način kontrolisanja jedrilja, baš onakav na kakvim su plovili i moji pradjedovi. Dakle, nešto više od stolnjaka, priznaćete. Koliko vam još novca treba? I jeste li se iznenadili interesovanjem koje vlada za ovaj „projekat“, da iskoristim popularnu reč kaf-

anskih pevačica?

Imam sve podatke, oni su javni. Indiegogo kampanjom skupili smo, neto, oko 15.000 evra, kad se odbiju troškovi i ono što smo sami u početku uplatili. To je dovoljno za korito broda, dažbine, jer je uvezen iz EU. Potrebno je još toliko za solarni sistem, električni pogon, „S“ stopu sa električnim motorom, elisom koja ima mogućnost rekuperacije energije prilikom jedrenja, i litijum-jonsku bateriju. Zatim još 15.000 za nadogradnju palube, jedra i konope. Naravno, već postoje kompanije koje su zainteresovane za brendiranje jedara, pa se nadam da je finansiranje zaokruženo. Ja kao muzičar koji svira muziku koja nije baš najkomercijalnija, bez ovog načina fundinga teško bih uspio da finansiram ovaj zanimljivi i poučni projekat. Verujete li da su velike ideje nestale ili su samo postale praktične, pa pravimo ajfone, ajpede, plazme i sl. za naše poslovne mikrosvetove?

Velike ideje su tu, oko nas. S pojavom interneta i globalne razmjene znanja i ideja, razvoj planete je doživio kvantni skok. Svijet se razvija, i mikro i makro, treba samo biti u toku. Razvijaju se sve oblasti, od medicine, biologije, poljoprivrede, zelene arhitekture, čistih tehnologija, pa sve do svemirskih programa. Samo treba biti u toku, a tu je dovoljan Google. Imate li „napade“ ubeđivanja ljudi da treba da budu ekološki svesni?

Najbolje jedri galeb, a nema ni osnovnu

školu. Jedrenje je organska stvar, lako je naučiti baš kao i voziti bicikl ili plivati. Ne treba mnogo pameti. To im kažem. Svaki moj učenik zavoli jedrenje, i radije poslije moje obuke jedri nego da se vozi gliserom. Svaki proizvedeni jedriličar istovremeno postaje borac za čistiji vazduh i more. Čak i multimilioneri, koji voze ogromne superluksuzne jahte s ogromnim motorima, imaju mogućnost da umjesto tih plovećih termoelektrana kupe veliki, luksuzni jedrenjak i plove morem u tišini. Jednom kad probaju, shvatiće koliko je jedrenje lijepo. Rekli ste da volite restauraciju starih stvari i da volite Zemlju i borite se za njeno očuvanje. Kako vam ide u tome? Može li pojedinac na lokalu da pokrene lavinu?

Lavina je pokrenuta. Zar se ne vidi svuda oko nas? Ali planeta je spor mehanizam, kompleksan, potrebno je vrijeme da promjene budu svakom vidljive. Kad biste svoj solarni jedrenjak poredili sa automobilom, šta bi on bio, koji oldtajmer?

To bi bio Nautilus – „betmobil“ amfibija – na jedra i struju. Da li je iko kupio duge donje gaće koje prodajete po 40 dolara kako biste finansirali jedrenjak? Ili se iko javio za pet minuta slave, tj. izlazak na binu na vašem koncertu po izboru?

Da, naravno. Otišlo je desetak gaća, a imam i jednu aplikaciju za pet minuta slave. Ljudi vole da se zezaju, pa sam im to omogućio. Planirate i žurku za porinuće broda. Dobro, ako vam je san da otplovite jedrenjakom, u kom bi to (jednom) pravcu bilo?

Planiram žurku i plovidbu, pravac – budućnost. To je jedino realno putovanje u jednom smjeru. Prošlost je... prošla, štetno je vraćati se unazad. Što kaže Bertrand Rasel, „ne plaše me nove ideje, nego stare“. ®

(POP) KULTURA

ODJECI WARCRAFTA

Zašto su filmovi po igrama tako loša ideja?

Piše Slobodan Maričić

og 9. maja 2006. godine Blizard je objavio da će napraviti igrani film po nekom deliću iz „Vorkraft“ univerzuma. Čekalo se, čekalo i čekalo, da bi onda konačno jednog lepog dana bio objavljen i datum premijere – 18. decembar 2015. godine. Međutim, taj datum su pomerili za koji mesec, taman da premijerom proslave deceniju od toga kada su milionima čačnuli mozak i naterali ih da razmišljaju kako će sve izgledati. Inače, pomeren je da se film ne bi takmičio sa novim delom „Ratova zvezda“. „Vorkraft“ je stvarno veliki. Možda i najveća igra svih vremena. Najveća franšiza. Milioni igraju, takmiče se, zarađuju na njemu ili jednostavno čupaju sebi kosu kada na onlajn partiji tako neki Rus ne prati taktiku i zaleće se kao kamikaza. Treba sve te zaluđene ljude namiriti, velike cipele treba popuniti, kako se to kaže. A da li su uspeli? Gledajući zaradu – da, zaradili su gazilione. Gledajući fanove – baš i ne, kritike su loše. To uostalom i nije ništa novo, video-igre su uglavnom loša ideja za filmove. Ima pristojnih, ima kul, ali i apsolutno katastrofalnih koji maltene bace mrlju na jednu ogromnu stvar. Filmovi za koje ljudi odbijaju da su snimljeni, brišu ih iz sećanja. Takođe, u poslednje vreme bilo je još snimljenih stvari koje imaju veze sa video-igrama. „Prince of Persia“ je pristojan, animirani „Wreck it Ralph“ nije loš, „Angry Birds“ nastavlja da vadi novac ljudima iz džepova, a tu je i ona stvar nazvana „Pikseli“. Evo nekih najupečatljivijih kroz istoriju...

Lara Kroft, pljačkaš grobnica Kosa vezana u rep, pištolji na butinama, naočare na licu, čizme na nogama... Kreću potrage za polugama ne bi li se kakva vrata otvorila, rešavanje zagonetki i ono skakanje u stranu i pucanje u isto vreme. Prva „Lara Kroft“ izašla je 1996. godine, druga godinu dana kasnije i od tada do dan-danas milioni su se zaljubili u pucanje u tigrove, kosture, ti-reksove, pse, poneke ljude i mnogo penjanja kojekuda. Pre tri godine izašao je i „ribut“ koji dosta liči na „Uncharted“, a u kojem se doduše može videti Lara kako umire na najstrašnije načine svaki put kada pogrešite negde. Koliko je značajna pokazuje i to što je Lara Kroft bila prvi animirani lik na naslovnoj strani časopisa Lajf. Prvi film o Lari Kroft izašao je 2001. godine, zaradio je gomilu novca i uglavnom loše kritike. Anđelina Džoli je realno odlična kao Lara Kroft i, ovaj, lepo ju je videti, ali ona ne vadi slabu priču. Drugi deo je izašao dve godine kasnije i priča je ista – Anđelina lepa, priča loša, samo što je zarada bila slaba. Najavljen je novi film jednog dana. Ocena: Igre – šta reći; Film – gledljiv

(POP) KULTURA

Mortal Kombat

Street Fighter

Retko koja stvar podseća na devedesete kao „Mortal Kombat“. Možda jedino ISS, Soni „kec“, čekanje hoće li se pojaviti ona bela pozadina sa zlatnim znakom i javiti da će igra raditi. Prva igra izašla je 1992. godine i turnir je mogao da počne. Izabereš svog junaka i pesnicama pokušavaš da dođeš do Gora kojeg ne možeš pobediti šta god uradio. Drugi deo igre je bio još bolji, ali onda je usledila gomila gluposti dok ribut pre nekoliko godina nije morao da spasava franšizu. Skoro četvrt veka kasnije svi znaju ko su Šeng Tsung, Liju Keng, Sabziro, Skorpion, Rejden, Džoni Kejdž (koji, na svu sreću, nije Žan Klod van Dam iako je to bio plan) i ostali. Počela je skromno, kao arkadna igra, i postala sigurno jedna od najpopularnijih igara svih vremena, i to ne samo među onim borilačkim. Klinci širom sveta učili su kul kombinacije dugmića za najbolji fataliti nakon onog – onim glasom – „FINISH HIM“. Ribut je izazvao dosta kontroverzi zbog nasilja i fatalitija poput najboljih snaf filmova od kojih se skreću pogledi. Filmovi – jedan odličan i jedan užasan. Prvi je nastao 1995. godine i čak je i zaradio neke novce. Nastavak, sa drugim Rejdenom i nikakvom pričom, usledio je 1997. i nije nikakav. Ocena: Igre – GET OVER HERE! Film – MORTAL KOMBAAAT TN TN TN TNTNTNTN

Druga velika svetska franšiza koja uključuje mlaćenje ljudi širom sveta je „Street Fighter“. Sve je počelo 1983. godine na aparatima, ali taj prvi deo je zaboravljen. Street Fighter II je ono što svi žele i ono za šta je napravljeno milion rimejkova i uglavnom istih igrica gde uz naslov samo dodate neku kul reč poput „Alfa“, „Ex“ ili tako nešto. Opet, svi su nekada ovo igrali, dvoumili se koga da izaberu i na kraju izabrali Rijua. Naravno, tokom godina igru je ispratio niz dodatnih stvari – animiranih filmova, dugometražnih crtaća, stripova i mangi, da bi onda 1994. godine bio napravljen možda i ‚najameričkiji‘ i ‚najdevedesetiji‘ film na svetu. Glavni je ko drugi do Žan Klod Van Dam kojem se na ogromnom znojavom bicepsu, logično, vijori zastava SAD. Naravno, film je pun njegove loše glume, gomile lažnih udaraca i istih zvukova posle njih. Glavnog negativca glumio je Raul Hulija, možda poznatiji kao Gomes Adams iz one morbidne porodice koja voli oružje, eksplozije i otrove. Da je imao rak videlo se i na samom filmu, a ulogu je prihvatio na zahtev njegove dece. Hulija je umro dva meseca pre premijere i film je njemu posvećen. Ocena: Igre – nikad Ryu, uvek Zangief; Film – simpatičan u svoj svojoj užasnosti.

Super Mario Bio jednom jedan vodoinstalater omiljenog mu crvenog kombinezona. Voleo je da udara kutije iz kojih iskače novac, konzumira pečurke, skače po kornjačama, kroz cevi prolazi u kanalizaciju i vere se po lijanama ne bi li otišao na nebo. Prvi put se pojavio u „Donki Kongu“ 1981. godine, a dve godine kasnije dobio je svoju igru. Pošto je bio toliko uspešan, naravno da su njegovi tvorci gledali da iscede njega, a samim tim i silne svetske džepove pantalona koliko god su mogli. Velika gomila, više od 200 igara. Verovatno je baš zato nekom geniju palo na pamet da snimi film o njemu, a koliko god bio legendaran i imao kul muzikicu, Mario zaista nije materijal za film. Izašao je 1993. godine, Marija glumi Bob Hoskins, Luiđija Džon Leguzijamo, a tu je i Denis Hoper kao negativac. Užasan je, zaista nema nikakvog smisla. Nintendo više nikada nije snimio ništa, kao ni reditelji tog filma. U jednom trenutku Mario se nađe pred nekom preprekom i plaši se da skoči. Da skoči. Mario. To je kao jedina stvar koju treba da radi. Ocena: Igre – kad god, žmureći; film – Nikad.

Maks Pejn Njujork je pogođen opasnom zimom. Oseća se ta hladnoća. Na krovu jedne zgrade stoji muškarac. Oseća se njegov bes. U pozadini se čuju sirene. Strip se otvara onako kako to najbolje ume, polje po polje. Maks Pejn je jednostavno kul. Mračan je. Depresivan. Ima te noćne more, halucinacije i flešbekove. Kul je i strip između pucanja i njegov neo-noar unutrašnji monolog pun besa. S razlogom, ipak su mu ubili porodicu. Prvi deo izašao je 2001. godine i klinci širom sveta su tabanali po bolnicama i napuštenim zgradama sa beretama u rukama i dragocenim painkillersima u džepovima. Drugi je isto odličan, budiš se u onoj bolnici sav izranjavan... Film je objavljen 2008. godine i... Pokušali su, nije da nisu. Maksa Pejna glumi Mark Volberg, Mila Kunis je Mona Saks, Ludakris je tu, kao i sveže iz Baltimora pobegli Marlo Stenfild... Uloženi su novci, nije da nisu. Ocene: Igre – probudio sam se u pola noći. Bol u glavi je bila jaka. I dalje su me progonile slike iz prošlosti. Slike urezane u moj mozak. Slike od kojih nikada neću pobeći. Nisam znao šta ću... Onda sam se setio – „Maks Pejn“ uvek može da se igra. Film – nekoliko painkillersa pre gledanja

Doom Po čemu će 1993. treća godina ostati upamćena u istoriji? Te godine je Bil Klinton postao predsednik SAD, u regionu se ginulo na sve strane, raskinule su Češka i Slovačka, i mala, a opet tako velika stvar – igra „Doom“ – promolila je svoju njušku u svet. Malo ima tako velikih stvari kao što je „Doom“. Pre nje je bilo igara iz prvog lica, na primer „Vulfenštajn“, ali ovo je bilo nešto novo. Skupljali su se helti, tražili ključevi na naredni nivo, a kojekakva stvorenja su napadala iz sve snage. „Doom“ je postavio temelje za pucnjavu iz prvog lica. Oružje je bilo savršeno, zvuk moćan. Zbog svega toga napisane su četiri knjige, izdat je strip, postoji i društvena igra, a 2005. godine na red je došao i film. Glavna zvezda – Dvejn „The Rock“ Džonson. Opet, toliko puta ponovljeno u ovom tekstu, filmu je falilo malo priče i zapleta i loše je prošao. „‘Dum‘ je kao kad neki klinac dođe kod tebe kući i igra igre na tvom kompjuteru i ne da ti“, glasi jedna od recenzija. Ocena: Igre – uvek „Doom“, samo „Doom“; Film: ne.

UPOZNAJ SVET

Sandra SilaÄ&#x2018;ev Dinja, (ne samo) internet zvezda

Razumem autsajdere

BUDI ORIGINALAN

Slučajno sam naletela na Sandrinu biografiju. Neko ko većinu svog vremena provodi radeći sa onima kojima je neka vrsta pomoći potrebna, konkretno u Gerontološkom centru i u Centru za smeštaj i dnevni boravak dece sa posebnim potrebama, mora biti „konektovan“ na značajna pitanja. A to je glavna stavka u biografiji Sandre Silađev. Takođe, profesionalna je glumica. Studirala je glumu kod Predraga Ejdusa. Rešila sam da odvojim nekoliko minuta i bacim pogled na taj čuveni Dinjin profil sa skoro 100.000 pratilaca. Ostala sam tamo sat vremena. Ništa me manje nije oduševila ni kad je, kao Sandra Silađev, došla na intervju za Original u staru beogradsku kafanu „Kalenić“. Preko telefona smo se dogovorile da stavimo akcenat na dve bitne teme u razgovoru – pomaganje onima kojima je pomoć potrebna i, naravno, teatar

Piše Miljana Nešković Fotografije Igor Pavićević

grešila sam se. To je bio moj prvi utisak kad sam pogledala seriju kratkih internet skečeva autorke Sande Silađev u kojima igra megapopularnu Dinju. Instagram sam otvorila relativno skoro. Odmah su počeli da mi iskaču njeni klipovi. „Show less“, je bila moja prva reakcija. Prosto, nisam joj dala šansu. Držala sam se teze da ne volim klipove jer su po pravilu svi glupi i namenjeni dokonom delu populacije. Što bi rekla Dinja: „Žensko si, imaš pravo da budeš debil.“ Slučajno sam naletela na Sandrinu biografiju. Neko ko većinu svog vremena provodi radeći sa onima kojima je neka vrsta pomoći potrebna, konkretno u Gerontološkom centru i u Centru za smeštaj i dnevni boravak dece sa posebnim potrebama, mora biti „konektovan“ na neka značajna pitanja, i nikako ne može biti životni šarlatan. A to je glavna stavka u biografiji Sandre Silađev. Takođe, profesionalna je glumica. Studirala je glumu kod Predraga Ejdusa i bila sjajna. Taj detalj sam nešto ka-

snije otkrila. Rešila sam da odvojim nekoliko minuta i bacim pogled na taj čuveni Dinjin profil sa skoro 100.000 pratilaca. Ostala sam tamo sat vremena. Stvari su mi postale malo jasnije. Po principu „ako neće Muhamed bregu, breg će Muhamedu“ ova žena svaki dan servira teatar satire svakodnevnog života na mrežama, onaj koji je društvu uvek najpotrebniji. Ništa me manje nije oduševila ni kad je, kao Sandra Silađev, došla na intervju za Original u staru beogradsku kafanu „Kalenić“. Preko telefona smo se dogovorile da stavimo akcenat na dve bitne teme u razgovoru – pomaganje onima kojima je pomoć potrebna i, naravno, teatar. „Pozorište je iskonska ljudska potreba“, smatra Sandra. „Gde ima ljudi, tu će biti i potrebe za pozorištem. U Srbiji ima ljudi.“ Dinjin profil na Instagramu postoji svega nekoliko meseci. Uz znatno manju učestalost, Sandra sličnu stvar radi već tri godine, ali na drugim internet platformama. U skečevima koje svakodnevno priređuje, Sandra kroz lik Dinje na umetnički način obrađuje raznorazna bihevioralna iščašenja sa polja morala i logike na koja neminovno svakodnevno nailazimo. Bavi se ogovaranjem, narcisoidnošću, opsednutošću lepotom, seksom i pametovanjem, ali i pasivnom agresijom među ljudima, greškama u odnosu prema deci, snobizmom, sebičlukom... Šarena je koliko i društvo. Ko hoće, iz Sandrinih skečeva ima šta da nauči. „Govorim o ličnim dilemama i strahovima kroz jedan subverzivan dramski način i ljudi su prepoznali šta je koren priče. Ljudskost je koren. Ljudskost i ljubav. Ima je mnogo, to je očigledno“, objašnjava. „Dinja uglavnom ismeva Sandru, a Sandra na taj način lakše izlazi na kraj sa sobom“, objašnjava. Počela je da se snima iz spontane potrebe za umetničkim izrazom. S vremenom, kako je Dinjina popularnost rasla, shvatila je da nije sama u svojoj zbunjenosti senzacijama iz realnog sveta, ne samo u Srbiji nego generalno. U vremenu opšte narcisoidnosti, u kom bi svi želeli da budu popularni makar i bez talenta, ona se bukvalno godinama krila. Kad je Boris Trivan javno izrazio oduševljenje njenim malim poduhvatom, javnost ju je otkrila. Njena prva reakcija bila je gašenje naloga. Boris ju je, srećom, odgovorio od te ideje i nastavila je da snima. Vanserijski glas, ipak, i dalje vrlo skromno iskazuje. „Ja sam izuzetno stidljiva osoba i gluma me je baš zbog toga oduvek privlačila“, priznaje Sandra. „Kroz glumu mogu da izrazim celu sebe. Teško se otvaram i treba mi dosta vremena da iskažem šta želim i kako vidim svet. Gluma pruža mogućnost potpunog puštanja kroz lik.“ Sandra, kao što je danas prilično jasno svima koji su se malo studioznije pozabavili njenim radom, nikad nije planirala da postane poznata ličnost. Nije očekivala da će je ljudi saletati na ulici, ni da će imati armiju obožavalaca koji lutaju vračarskim parkovima ne bi li naleteli na nju dok mobilnim telefonom snima svoju umetnost. „Nikada me nije zanimala popularnost. Uvek me je zani-

BUDI ORIGINALAN

mala igra“, potvrđuje. „Skrivanje mi je nešto veoma blisko. Osoba sam koja se uglavnom skriva, a gluma otvara mogućnost da se skriven daješ. Ne dopada mi se isticanje svog ega i svog Ja bez pokrića. Usmerena sam na druge ljude i volim grupne, tačnije kolektivne katarze. One, naravno, moraju da budu pokrenute katarzom pojedinaca, ali mislim da lične katarze treba da se iskazuju kontrolisano, jer nismo toliko važni mi kao Ja koliko je važno mi kao Mi.“ Glumu je studirala na Akademiji u Beogradu u klasi Predraga Ejdusa. Diplomirala je 2004. kod Vladimira Jevtovića. Mnogi misle da je Dinja bila genijalan način da jedna glumica bez posla skrene pažnju na sebe i dođe do svoje prve značajne uloge, s obzirom na to da veliki broj profesionalnih glumaca, često vrlo talentovanih, nema posao niti priliku da skrene pažnju javnosti na sebe. I to je kriva pretpostavka. Nakon diplomiranja, Sandra je radila u klasičnom teatru. Godinu dana je igrala u pozorištu sa klasom, a potom dve godine u lutkarskoj trupi. „Nakon toga sam počela da radim kao dramski facilitator sa osetljivim grupama. To je takođe pozorište, samo što je primenjeno pozorište“, kaže Sandra Silađev. „U glumi mi se dopadaju igra, transformacija, izazov, izražavanje, kopanje po sebi, analiziranje, psihologija, subverzivnost i davanje.“ „Pozorište kao koncept, a ne kao zgrada“, danas stoji na Dinjinom profilu, a Sandra se umetnički izražava onako kako odgovara njoj, kao pojedincu introvertnog ali snažnog talenta. „Meni se i lutkarstvo kojim sam se bavila dopada baš iz tog razloga, zato što skriven možeš svašta da kažeš kroz lutku“, nastavlja. „Lutka je moćno sredstvo komunikacije, može i ono što glumac svojim telom ne može. Na primer, lutki može da otpadne glava. Ti ćeš da je vratiš, i to lepo i slikovito može da izgleda u lutkarskoj predstavi. Dakle, lutka je negde i moćnija kao sredstvo glumčevog izražavanja. Ona prenosi poruku kroz igru i priču, a glumac je tu samo sredstvo. Taj pristup liku, glumi i glumačkom i scenskom izražavanju mi je veoma blizak. U dramskoj umetnosti nisi važan ti i tvoj ‚self‘. Važni su priča, igra i poruka koja je značajna za sve nas. Dakle opet Mi.“ Sandra Silađev danas volontira u Centru za smeštaj i boravak dece i omladine ometene u razvoju. U Gerontološki centar ide kao saradnik, jer su zajedno radili inkluzivnu predstavu. U slobodno vreme i u naletima inspiracije snima umetničke klipove u ulozi Dinje. Ljude kojima pomaže tokom godina ozbiljno je zavolela, ne planira da se odvoji od njih i želi da se u budućnosti još više angažuje na ovom polju. To joj je, čini se, mnogo bitnije od Dinjine popularnosti. Rad sa onima kojima je pomoć potrebna zavolela je još kao devojčica. „Majka mi je defektolog. Tokom odrastanja sam imala priliku da upoznam osobe sa smetnjama u razvoju, sa autizmom i sa invaliditetom“, objašnjava. „Od malih nogu sam bila u kontaktu sa tom populacijom. Prirodno sam ih zavolela. Bliski su mi. Kao nekoga ko je prilično stidljiv i ko se teško izražava to me je okrenulo ka ljudima koji se takođe teško izražavaju. Ja sam studirala i sociologiju i pedagogiju, pored glume, ali sam samo glumu diplomirala. Tokom odrastanja sam se susretala sa sopstvenim nemoćima, što me je dodatno usmerilo ka ovom pozivu. Razumem nemoć i razumem osobe na margini. Razumem autsajdere.“

Govorim o ličnim dilemama i strahovima kroz jedan subverzivan dramski način i ljudi su prepoznali šta je koren priče. Ljudskost je koren. Ljudskost i ljubav. Ima je mnogo, to je očigledno

Pratite Dinju na Instagramu na: instagram.com/_dinja_

Ovih dana u Gerontološkom centru radi probe za jednu inkluzivnu predstavu. U boravku za osobe sa smetnjama u razvoju držala je dramske radionice tokom sezone. „Radionice su skup različitih dramskih tehnika prilagođenih grupama sa kojima se radi“, ističe. „Ako radite sa decom, koristite tehnike prema uzrastu. Isto važi i za osobe sa smetnjama u razvoju, kao i za stare ljude. Igre su sastavljene od improvizacija, imitacija, igara ritmom, glasom, telom, pokretom, senkama, lutkama, papirom, zvukom ili predmetima. Nakon što dobro upoznate i analizirate populaciju sa kojom radite, možete da im prilagodite način igre. Cilj igara je da povežu ljude kroz nešto što je lepo i zabavno, da ih otvore za svakodnevno izražavanje, da ih emotivno i telesno oslobode.“ Kako kaže, radeći u oba centra naučila je da su samosažaljenje i patetika čovekov najveći neprijatelj. Sa druge strane, dodatno je razumela snagu radosti i uživanja u malim stvarima. Nedavni skeč sa „baka Jelenom“, koja u kolicima izveštačeno ljubaznoj i ozarenoj Dinji kaže: „Daj ti meni 200 evra na zajam da završim neke stvari“, bio je hit svoje vrste na internetu. U odnosu

BUDI ORIGINALAN

društva prema starim i nemoćnim sugrađanima, da može, Sandra bi promenila mnogo toga.

movima kod Almodovara, da razume ili ne razume šta je to što govorim u snimku. Dakle, ljudi vide ono što oni znaju i ono što žele da vide. Tako isto i ja vidim ono što znam i želim.“

„Smetaju mi bahatost i nemarnost s jedne strane, ali i patetika i sažaljenje s druge strane“, ističe. „Nemoćnim ljudima ne pomaže kada ih sažaljivo gledate, ne pomaže im kada plačete i kukate nad njima, ali takođe ne pomaže ni kada ih ignorišete ili ste bezobrazni i bahati prema njima. Empatija je najvažnija. Uostalom, svi ćemo jednog dana biti nemoćna lica. Ako ne mi, onda neko nama blizak.“ Prilično je paradoksalno što je jedna osoba Sandrinih stavova o popularnosti i postojanju u centru medijske pažnje poprimila epitet „Instagram senzacije“. Bilo da pratimo domaću ili stranu internet javnost, nekako smo navikli da to postaju uglavnom osobe koje vole i traže pažnju. Sandra je odustala od klasičnog teatra da bi bila sklonjena, a onda je postala fascinacija, popularnija od većine njenih kolega koji rade u klasičnom teatru. Internet, zaista, jeste čudo. „Instagram senzacija zvuči malo kao da je u pitanju onaj medved koji je plaćen da igra“, kaže Sandra. „Međutim, Dinja jeste Instagram senzacija, zato što se ni u jednoj tački ne uklapa u definicije te aplikacije. Instagram je aplikacija koja svet i život predstavlja u lepom ružičastom i upeglanom svetlu. Dinja je sve suprotno od toga.“

Na sličan način su je napali i kad je u svoje klipove uvrstila tekstove iz turbo-folk pesama. Kako kaže, to je uradila zato što ne voli snobizam i ne planira da se pravi da nije čula muziku koja je u našoj zemlji toliko zastupljena da je morate čuti – bili obožavalac tog muzičkog pravca ili ne. „Da, ali ta vrsta muzike bi trebalo da bude zabava za narod. U poslednje vreme sve te pesme pevaju o depresiji. Koga može da razveseli pesma o bensedinima, samoubistvu ili kiretaži? To mi nije jasno kod te muzike“, izletelo mi je. Brže-bolje, Sandra je izvadila telefon. Tako sam i ja završila u Dinjinom skeču. Dok sam shvatila šta se desilo, klip naslovljen „Kod tekstopisca“, već je imao preko 100 pregleda. Dok smo završile kafu, skeč u kom Dinja meni, tekstopiscu, objašnjava kako je za nju vrlo bitno da joj se napiše jedna pesma o kiretaži, imao je oko 7.000 pregleda. Znači, tako radi. Ne sprema se. Do kraja je spontana. „Dinjina popularnost je samo pokazatelj da su ljudi željni iskrenosti“, objašnjava. „Dinja je moj filter, kanal kroz koji ja sebe dajem, kroz koji sebe sagledavam i analiziram. Taj lik je moj mikrofon i moj projekat, moj kostim. Ljudi su kroz Dinju osetili moju iskrenost i poistovetili se. Mislim da je to razlog zašto je Dinja popularna. Ljudima je više muka od foliranja.“

Kroz njene klipove je po ko zna koji put potvrđena stara dramska teza o tome da se ljudi smeju onome što im je poznato i onome što ih na neki način boli. Kad sam počela da je pratim, počela sam i da pratim reakcije osoba iz mog okruženja na Dinjine skečeve. Bilo mi je zanimljivo da delim ljude na one koji kapiraju Dinju i na „one druge“. Uočila sam i „tip osoba“ koje imaju izrazito negativne reakcije na njeno pozorište. Sandra se time nije preterano bavila. Još je zbunjena brojnim komentarima. Očigledno je nova u „odnosima s javnošću“. „Trudim se da ne pridajem previše značaja ni sebi ni načinu na koji me vidi šira publika“, objašnjava. „Kada me je šminkao naš poznati šminker za klipove u kojima imitiram transrodne osobe, većina je to negativno komentarisala. Govorili su da je to neko ko šminka naše estradne pevače i da ličim na pevaljku. Retko ko je napisao da je to video u fil-

Dinjin nalog na Instagramu prate ljudi iz Srbije, regiona i iz celog sveta. Intervjui koje je u poslednje vreme davala, odobrenja od ljudi iz sveta umetnosti među kojima je i glumac Ljuba Bandović koji je javno iskazao želju da snimi nešto sa njom, kao i gostovanje u emisiji „24 minuta“ kod Zorana Kesića, dosta su olakšali razumevanje svih prenesenih značenja Dinjinih monologa i razgovora. Naravno, i dalje ima onih koji je doživljavaju kao „hejtera“ i šalju joj poruke gorčine. Sandra, ipak, ne želi da načini taj važan korak ka životu javne ličnosti i prestane da čita komentare pratilaca. „Važno mi je da komuniciram sa svima. Pokušavam da razumem svačiji stav i utisak. Tako radim na sebi. Tako razumem druge. Prestaću kada se zasitim.“ U društvu opterećenom politikom, pojam satire se uglavnom vezuje za politiku, sa kojom ni Sandra ni Dinja nemaju nikakve veze. Znam da je bilo reči o tome da li planira da počne da se bavi i stanjem svesti kod ljudi iz političkih krugova, pa sam morala da je pitam i to: da li je razmišljala o politici i, naravno, zašto ne? „Politika je posao“, objašnjava. „Na svom Tviter nalogu pratim sve naše političare i neke strane. Ne pratim ih kao političare nego kao ljude. Politika je samo posledica onoga što radimo kao pojedinci, a potom kao grupa. Dakle, opet idemo od Ja kao deo Mi. Mi pristajemo na ono što nam se dešava kao pojedinci, a potom i kao grupa za koju se opredelimo. Mi biramo. Ne zanima me politika, jer mi taj način izražavanja nije blizak. Previše je krut. Mene zanima lično i intimno poimanje stvari, a u sklopu društva. Upravo to što ste rekli – bihevioralno. Bilo je raznih sugestija. Pokušavam da pratim svoj unutrašnji impuls. Ne volim kada se u grupama formira jednoumlje, ne volim kada jedna grupa udara na drugu i ne volim grupisanja radi lične koristi. To ubija duh.“ ®

Moja majka je defektolog. Tokom odrastanja sam imala priliku da upoznam osobe sa smetnjama u razvoju, sa autizmom i sa invaliditetom. Od malih nogu sam bila u kontaktu sa tom populacijom. Prirodno sam ih zavolela. Bliski su mi. Kao nekoga ko je prilično stidljiv i ko se teško izražava to me je okrenulo ka ljudima koji se takođe teško izražavaju

ekskluzivno

BRAJAN RAŠIĆ Najteže je „uspeti“ u rodnom gradu U slavljenje jednog od najvećih rokenrol muzičara u istoriji, Dejvida Bouvija, uključio se i Beograd. I to na veliki i fantastičan način. Kroz izložbu „Belgrade to Bowie“ organizovanu u Jugoslovenskoj kinoteci. Autor fotografija na ovoj izložbi je Brajan Rašić, Dorćolac na „stalnom“ radu u Londonu. I nije Rašić slikao samo Bouvija već i najveće rokenrol zvezde poput benda Rolling Stones, čiji je oficijelni fotograf već godinama. Dve fotografije spadaju u najbolja svedočanstva istorije rokenrola jer je na jednoj okupio Pola Makartnija, Noela Galagera i Pola Velera, dok na drugoj poziraju Mik Džeger, Pit Taunsend i Dejvid Bouvi. Brajan Rašić je ekskluzivno za Original pričao o dolasku u London, karti za uspeh, Dorćolu i svim zvezdama koje je upoznao

Piše Branko Rosić Fotografije iz kolekcije Brajana Rašića i sa otvaranja izložbe „Belgrade to Bowie“, Tanjug

intervju

nih godina sam odlazio u Cirih gde sam se nakupovao ploča i nagledao koncerata. Kada sam 1973. godine prvi put video The Rolling Stones, njihov prvi nastup u Švajcarskoj, čini mi se da sam se“otrovao“ i njima i muzikom zauvek. Tako da je nekako bilo sasvim normalno da posle odem i do njihove kolevke, u London. Posle se sve desilo kako jeste, bez planova, samo kad prođe vreme, ukapiraš da si eto tu. Ja sam samo pratio svoj put, na svoj način, da parafraziram Frenka Sinatru. Da li se sećaš prvog posla u Londonu? Koga si prvo fotografisao?

edeljama i mesecima oproštaja, pon svetama jednom od najvećih rokenrol muzičara u istoriji – Dejvida Bouvija pridružio se i Beograd. I to na veliki i fantastičan način. Kroz izložbu „Belgrade to Bowie“ organizovanu u Jugoslovenskoj kinoteci. Autor fotografija na ovoj izložbi je Brajan Rašić, Dorćolac na „stalnom“ radu u Londonu. I nije Rašić slikao samo Bouvija već i najveće rokenrol zvezde poput benda Rolling Stones čiji je oficijelni fotograf već godinama, pa je izložbu o tom bendu imao i povodom spektakularnog koncerta u Limi, uz pomoć peruanske države. Slikao je i Kita Ričardsa, gitaristu benda, za njegovu autobiografiju Life koja je već proglašena najboljom u tom žanru. Njegove dve fotografije spadaju u najbolja svedočanstva istorije rokenrola jer je na jednoj okupio Pola Makartnija, Noela Galagera i Pola Velera, dok na drugoj poziraju Mik Džeger, Pit Taunsend i Dejvid Bouvi. Da li se sećaš svog prvog dana u Londonu u ovom poslednjem dolasku koji traje trideset pet godina? Šta si radio tog dana i kako si odlučio da ostaneš u britanskoj prestonici?

I ne sećam se baš. Dolazio sam krajem sedamdesetih godina zahvaljujući Yugotoursu relativno često i onda sam 1979, za katolički Božić, došao u London kod prijateljice i bio sam gost njene porodice. Sećam se kako mi je njen tata govorio da će, kad Tito umre, u Jugoslaviji nastati haos. Nisam ga baš nešto ozbiljno slušao, ali sećam se i da mi je govorio da treba da ostanem u Londonu. Naravno, sve to meni niti je šta govorilo niti sam uzimao za ozbiljno. Tek kasnije, kad su se desile sve stvari, ukapirao sam da su „svi“ znali bolje od nas. Sećam se da sam „šefa“ pitao za još jednu kartu sa popustom do Londona i to je bilo to, kako se ispostavilo kasnije. Nisam nikad imao nameru da „pobegnem“ nigde i od bilo čega. Tih godina mi je bilo super u Jugi i ništa mi nije falilo. Prethod-

Pošto sam godinama vodio statistiku, znam da sam prvo gledao bend Rainbow sa Ričardom Blekmorom u dvorani Rainbow u severnom Londonu. Nisam slikao. Pa je bio Billy Joel u Wembley Areni. Ni to nisam slikao. Takođe se sećam koncerta grupe Stranglers održanog 4. aprila 1980. godine. Njihov gitarista, Hju Kornvel, bio je u zatvoru zbog posedovanja narkotika. Dobio je dva meseca, i trebalo je da se taj koncert odloži ali su se skupili muzičari i ređali se tokom večeri: Ijan Djuri, Toja, Robert Frip, Robert Smit, Stiv Hilidž i mnogi drugi, a kao predgrupa su nastupili Joy Division koje sam tada video prvi i poslednji put. Njihov frontmen Ijan Kertis je pred kraj imao epileptični napad i odneli su ga sa bine, a sve je izgledalo kao da tako treba. Nažalost, ni to nisam fotkao, a onda sam verovatno prvi put radio u Marquee klubu i fotkao grupu Girl. Bilo je to 8. aprila 1980. Gitarista u toj grupi je bio Fil Kolen, kasnije član benda Def Leppard. Fotkao sam sledeći dan koncert grupe The Jam, ali iz publike, a već 24. aprila te godine i zvanično ZZ Top, što je prvi veći bend koji sam radio zvanično, i to pre trideset pet godina. Kada Stounsi stave na DVD tvoje fotke, kad imaš izložbu o njima u Peruu uz pomoć tamošnje države, da li se ne može dalje i više?

Eto ta izložba u Limi je bila tačno na desetogodišnjicu naše bliske saradnje. A i krenulo je iz Rija u Južnoj Americi. Da, ima mojih fotki na DVD Rolingstounsa, a evo ide sad i moje ime uz njihovu izložbu „Exhibitionism“ koja je još u Londonu pa ide u Tokio, Njujork i dalje po svetu. To je baš ludilo. Imena oko mene su haos. I to ne samo fotografi. Što bi se reklo, cementirao sam se sad. Ne znam da li može dalje i više, ali ja ne gledam na to na taj način. Još uvek volim kad radim sa Stounsima i uvek sam srećan kad me pozovu. Ko zna šta sve može da se desi. Nisam od onih koji očekuju stvari već više volim da me lepo iznenade.

ekskluzivno

Srbi su uvek radoznali prema našim zemljacima koji rade sa poznatim ljudima u inostranstvu. Tako su i tebe pitali šta si pričao sa Bouvijem, a šta sa Rolingstounsima. Zašto su rok zvezde manje radoznale od našeg naroda, pa te ne pitaju ništa?

Mislim da je pre svega u pitanju profesionalnost. Odavno sam stekao poštovanje i ovde i u svetu za to što radim i to je jedino i bitno, moj rad, moje fotke. Sve drugo i ne baš. Ali ljudi su radoznali. Svako hoće nešto više da zna. Ne volim da pričam o tim stvarima ali nekad baš moram, pogotovo kod nas. Od mladosti si voleo rokenrol i uspeo si da u njegovom centru – Londonu, živiš od te prve ljubavi. Da li se osećaš privilegovanim što živiš od onoga što bi gledao i slušao i da nisi profesionalni fotograf?

Apsolutno! Kako i ne bih. Potrebne su bile godine da shvatim šta se sve dešava u mom životu. U Londonu je život brz, a ja sam „sve hteo“. Radi poznavanja muzike išao sam od najmanjih klubova do velikih sala i stadiona da fotografišem. Sve sam grabio. Nekad sam fotkao i po tri koncerta za jedno veče. I sad, posle toliko godina, to je jedno fotografsko bogatstvo. Mnogi su radili samo najveće stvari, a ja sam slikao i manje bendove ali i bendove kako rastu, pa je okej da ih imaš u manjim prostorima a kasnije i po velikim halama. Tu sam zapravo veoma jak jer imam bogat katalog. Kako su nastale dve tvoje sada već istorijske fotke – prva sa Polom Velerom, Polom Makartnijem i Noelom Galagerom i ona druga na kojoj su Mik Džeger, Dejvid Bouvi i Pit Taunsend?

Prva „trojka“ je nastala u Abbey Road Studiju 4. septembra 1995. godine. Sačuvao sam kaznu za parking koju sam dobio, bilo je to dvadeset funti. Išao sam da fotografišem Noela Galagera i Pola Velera koji su snimali „Come Together“ od Bitlsa za album „Help“. Te godine je sav prihod od toga išao deci Bosne pod okriljem organizacije War Child. Dakle, u jednom danu se sakupe po raznim studijima poznati muzičari i snime obrade poznatih pesama, a sledeći dan se to

Uradio sam selfi sa Makartnijem i pre nego što se selfi pojavio. Uradio sam ga analognim aparatom, dijapozitiv filmom i 18 mm objektivom

već štampa i pušta u prodaju. I dok sam čekao momenat da njih dvojicu snimim, odjednom u legendarni Studio 2 upadaju Džoni Dep i njegova tadašnja devojka Kejt Mos, kao i legendarni Pol Makartni sa svojom suprugom Lindom. I tada kaže Pol: „Je l‘ mogu malo ja da sviram?“, i ova dvojica su se „onesvestila“. Nisam mogao da verujem šta se dešava, ali sam ipak uspeo da ih sve fotkam, osim njihovih žena i devojaka. Kejt Mos nikad ne voli da se fotka osim za pare, tj. kad radi. Imam ih kao četvorku, ali je ipak glavna fotka gde su Makartni, Galager i Veler. Poklonio sam je kompaniji ploča za promociju. Ipak se radilo za dobrotvorne svrhe. Tu sam uradio i selfi sa Makartnijem i pre nego što se selfi pojavio. Uradio sam ga analognim aparatom, dijapozitiv filmom i 18 mm objektivom. Pol Makartni mi je kasnije potpisao tu fotku i veoma sam ponosan na nju, kao i na onu gde su njih trojica. A kako si okupio Bouvija, Taunsenda i Džegera pred objektiv?

Druga „trojka“ je nastala posle Bouvijeve svirke u Astoriji drugog decembra 1999. godine. Poster moje izložbe Bouvijevih fotografija u Beogradu je sa te svirke. Posle koncerta je bio manji parti na kome sam radio fotke i odjednom se ustanovi da su na jednom mestu Džeger, Bouvi i Taunsend. Dejvid Bouvi je najviše insistirao na fotki. Mislim da je on od sve trojice bio najviše uzbuđen, baš je hteo da se fotka. Te dve fotke su kao istorija britanskog popa i roka. I pored posla na kojem ti mnogi zavide, da li postoji jutro, podne ili veče u kojem te mrzi da ideš na posao i slikaš neki koncert ili fotku za novine, press...?

Kako da ne... ulenji se čovek s godinama. Nije sve baš tako uzbudljivo kao nekad. Ali retko odustajem i odbijam posao. Istina je da sam probirljiviji, ali sa razlogom.

intervju

Ili znam da se neće prodati, ili da će biti previše ponude, fotografa, ili da sam već uradio sve sa bendom. Ali radi se i dalje jer i to je posao kao i svaki drugi. Jedino što je luksuz to što ipak radim uveče, pa makar ne moram da ustajem rano, iako ima i toga. Gde pronađeš Dorćol u Londonu, a gde London na Dorćolu ili u Beogradu?

Ne tražim nemoguće. Obično se vezujem za ljude, prijatelje. Oni predstavljaju mesta za mene. Ali ono što je bilo više ne postoji i ostaje samo u sećanjima koja blede. Dorćol je sad „donji“ i „gornji“ i ne znam šta. Ruše kuće i grade zgrade, kafići na sve strane. Čak i tamo gde se nije išlo, tamo dole do Dunava. Porušili su RU Stari grad, moj lokalni bioskop, u ulici gde sam se i rodio i živeo, a o Braći Baruh u Jevrejskoj da ne govorim. Ko se toga i seća. Iskreno, nisam više toliko emotivno ni vezan za sva ta mesta. Jedino kad odu prijatelji, a sve ih više odlazi, onda se setim i bude mi žao. Shvatiš da je sve to život. Dođeš i sam do saznanja da postoji i kraj. Roman o Londonu u meni još traje. Ovde sam već uveliko duže nego u Beogradu. A sad kapiram da prvih 12-13 godina odrastanja u Beogradu nisam ni nešto svestan. Ipak, još se osećam kao kod kuće u Beogradu i evo, ova moja izložba fotografija Dejvida Bouvija kao da je posle svih ovih godina postavila stvari na svoje mesto. Tako mi kažu. Najteže je „uspeti“ u rodnom gradu. Nisam nikad na tome radio, nisam o tome mislio, život me je odveo i vodi tim putem muzike, ali kad se sve desi kako jeste, tih nedelju dana mog boravka u Beogradu, onda je to zaista lep i drag osećaj. Ali znate ono, od toga se ne živi i ja ne znam da gledam unazad. Spakuješ emocije negde i idemo dalje. Uz veliko hvala mom Beogradu, to jest svima koji su prepoznali i ispoštovali moj rad preko Bouvija. Uhvatio sam u letu kada si rekao Petru Jeliću da je bend u kome svira – YU grupa naša verzija ZZ Topa.

Ha, pa da, zar nisu u nekom fazonu kao ZZ Top? Mirno i „hladno“ sve to nekako ide, ta isporuka muzike ali sa velikim srcem unutra. Energija se ne troši scenskim nastupom, sve ide u svirku. Mnogo volim YU grupu jos od njihovih početaka, a sad sam ponosan da kažem da su mi i dragi drugari. Odvedoše me Jelići na Dunav u Zemun, a da nisu ni znali šta mi rade. To su bili jedini trenuci kada Naše pesme znače nama takve kakve jesu. Razumemo ih, a svaki prevod nije to. U pitanju je ipak emocija. Kako prevesti Bajagino „Ja imam krvotok od benzina, pred mojim očima ravan put, ovo je žestoka mašina, nebo mastilo, mesec žut“ da to neko razume. Kvari se sve istog momenta, ta emocija koju mi znamo

sam se opustio i nisam bio negde radi izložbe. Carski. Popio sam rakijicu iz čokanjčića, pa riblja čorba i malo ribe posle, a Dunav teče pored nas. Sve normalno, ali nezaboravno i prija kao i njihova muzika. Hvala im. Da li misliš da je neki bend sa ovih prostora mogao da uspe u svetu? I koji je to bend?

Imam neko svoje viđenje naše muzike u svetu. Mislim da se na kraju sve svodi na pesmu, na reč. Ni Francuz ne ide u Englesku da proda pesmu. Ako je peva Edit Pjaf, onda je volimo takvu, u originalu. Naše pesme znače nama takve kakve jesu. Razumemo ih, a svaki prevod nije to. U pitanju je ipak emocija. Kako prevesti Bajagino „Ja imam krvotok od benzina, pred mojim očima ravan put, ovo je žestoka mašina, nebo mastilo, mesec žut“ da to neko razume. Kvari se sve istog momenta, ta emocija koju mi znamo. Okej, Brega ume da proda muzičku podlogu koju je napisao i onda u Grčkoj ili Turskoj ili bilo gde neko napiše pesmu, pa muzika dobije smisao i vole je najviše zbog tih reči. „Ne možeš bijenog učiti plakati“, kako se kaže. Muzika je krenula iz nekih drugih prostora i mi smo je prisvojili na naš način, i to je to. Imamo mi bendova koji su na svetskom nivou, tu nema diskusije, ali za region koji ih kapira. Imaš privilegiju da budeš sa Stounsima na bini. Kako izgleda interakcija među njima iz neposredne blizine? Njihova međusobna interakcija posle toliko godina?

Imam običaj da kažem: to je biti na Planeti Stouns. Tu jednostavno ne može da se bude. Čak ni AAA pass nije okej jer toliko su zaštićeni. Samo kad dođe vreme, odvedu te, budeš i nestaneš. A ta energija, dok sam tamo na bini, jeste neverovatna. Osetiš zapravo energiju publike koju ona daje Stounsima i sve to zajedno kao da deluje opijajuće. Momenti kada znaš da se dešava nešto zaista posebno u životu a i u poslu. Na krovu sveta. Ali ja moram da radim. Mora da bude fotka ili nema više bine. Kad se setim, prvi put je bilo u Riju pred „samo“ dva miliona ljudi. Teško je i opisati te osećaje. Pa Glastonberi festival, a posebno Hajd park gde se lepo vidim i na DVD-ju, što je verujem jedna od najlepših uspomena u karijeri. A sve što oni rade na bini, da kažem sasvim jednostavno – to su Stounsi i to je to. ®

UMESTO IN MEMORIAMA

Poslednji pozdrav, prijatelju Leto 2014. Zvoni fiksni telefon u našoj fondaciji. „Dobar dan, Milorad Mandić Manda ovde“, predstavlja se čovek sa druge strane. „Manda glumac?“, pita Bojana koja se javila na telefon. „Da, treba mi pomoć. Renoviramo dečje pozorište ’Boško Buha’. Da li bi vaša fondacija mogla da nam pomogne?“, pitao je Manda. Dugo posle tog poziva razgovarali smo o tome kako je retkost da se neko na taj način bori da uradi neku dobru stvar, da ne čeka da se stvari dese, nego da preduzme nešto da bi bilo bolje ne njemu, već deci u našoj Srbiji. I to ne bilo ko, nego glumac uz kojeg smo rasli, stasavali, upravnik najvećeg dečjeg pozorišta u glavnom gradu, koji obija vrata i sakuplja donacije da bi ono bilo biser, kao što zaslužuje. Jelena i Novak su brzo reagovali i odlučili da doniraju 60.000 evra za kupovinu novih stolica, rekonstrukciju bine, krečenje i one radove koje je Manda naveo kao urgentne. Organizovali smo i konferenciju za medije, kako bismo apelovali da se i druge kompanije, pojedinci, fondacije uključe i pomognu Mandi da se završi rekonstrukcija. Manda nam je pričao da se mnogo njih javilo, da se tada javio i Grad Beograd da pomogne, i bio je veoma zahvalan na svemu. Manda je nadalje postao prijatelj naše fondacije. Bio je deo naše Drugarijade i ugostio decu iz seoskih škola, poklonio predstavu za njih, odazivao se svakom pozivu da usrećimo decu. Kada nije mogao lično, uvek je slao svoje glumce, koje deca obožavaju i raduju se svakom susretu sa njima. Bio je toliko dobar, plemenit, radostan, human, da osećamo veliku privilegiju što je bio deo naših snova, i mi njegovog. Verovali smo da ćemo zajedno slaviti otvaranje renoviranog pozorišta, da će doći Nole koji je u njemu

Naš zajednički zadatak ostaje da nastavimo Mandin san i da deca ponovo imaju divno pozorište u srcu Beograda. To dugujemo našem prijatelju. To bi on uradio za svakog drugog. I znamo da će on biti srećan, negde tamo iza duge, kada se Petar Pan bude igrao u njegovom "Buhi"

gledao predstave još kao mali i da ćemo tako poslati sliku da je moguće – sve je moguće, ako radiš, veruješ i dovoljno želiš. A nažalost, ovog puta nije bilo. Naš zajednički zadatak ostaje da nastavimo Mandin san i da deca ponovo imaju divno pozorište u srcu Beograda. To dugujemo našem prijatelju. To bi on uradio za svakog drugog. I znamo da će on biti srećan, negde tamo iza duge kada se Petar Pan bude igrao u njegovom „Buhi“. Fondacija Novak Ðoković

U SLAVU GENIJA

Prva centrala na Nijagarinim vodopadima po Teslinom sistemu / Fotografije u tekstu su deo baštine Muzeja Nikole Tesle

Izložba „Doživi Teslu“ Inovativni iskorak muzeologije u Srbiji Izložbena postavka „Doživi Teslu“ koja se otvara pred Teslin 160. rođendan, biće prva izložba u svetu u okruženju virtuelne realnosti posvećena velikom naučniku. Sa razdraganošću i entuzijazmom kakve samo naučnik na pragu velikih otkrića može da ima, a na momente i sa iskrenom zabrinutošću i podjednako svojstvenom polusetom, Tesla će posetioce muzeja provesti kroz svoje laboratorije. Objasniće im da ih nije pozvao u Kolorado Springs da bi gledali zvezde, kakav je odnos imao sa Edisonom i zašto se nikada nije oženio Nikola Tesla u radnoj sobi

U SLAVU GENIJA

zmite onu metalnu šipku pokraj stolice i podignite je iznad glave. Uveravam vas da nema razloga za strah. Vidite tu žicu koja se spušta ka podu, to je uzemljenje, mada ga mi možemo zvati i vašim životnim osiguranjem. Spremni? Ovim rečima, Nikola Tesla, kreiran u virtuelnoj realnosti, od 8. jula pozivaće posetioce Muzeja Nikole Tesle u Beogradu da mu asistiraju u eksperimentima. Izložbena postavka „Doživi Teslu“ koja se otvara pred Teslin 160. rođendan, biće prva izložba u svetu u okruženju virtuelne realnosti posvećena velikom naučniku. Sa razdraganošću i entuzijazmom kakve samo naučnik na pragu velikih otkrića može da ima, a na momente i sa iskrenom zabrinutošću i podjednako svojstvenom polusetom, Tesla će posetioce muzeja provesti kroz svoje laboratorije. Objasniće im da ih nije pozvao u Kolorado Springs da bi gledali zvezde, kakav je odnos imao sa Edisonom i zašto se nikada nije oženio. To su samo neke od scena ove jedinstvene izložbene postavke koju je muzeju donirala Direct Media povodom 15 godina uspešnog poslovanja.

„Tesla je čitav svoj život posvetio inovaciji želeći da njegovi patenti budu od koristi čovečanstvu. Polazeći od ovog principa i verujući da moderne tehnologije, poput virtuelne realnosti, treba da imaju svrhu za čitavu zajednicu, ovom izložbom smo želeli da „oživimo“ Teslina dostignuća, učinimo ih dostupnijim i prenesemo vrednosti do kojih je držao“, kaže Jovan Stojanović, direktor Direct Media. Oni koji do sada nisu imali iskustvo u virtuelnoj realnosti, sigurno ne mogu sa lakoćom da zamisle kako stoje sa Teslom na jednoj od platformi tornja na Long Ajlendu kraj Njujorka ili hidrocentrali na Nijagarinim vodopadima, sve vreme svedočeći njegovom poletu, nepresušnoj energiji i, konačno, ostvarenju vizije. Virtuelna realnost je tehnologija u kojoj je moguće verno prikazati mesta i rekonstruisati likove. To je „paralelni svet“ u koji ulazite kada stavite VR kacigu na glavu i kada skoro da prestaje vaš kontakt sa realnošću, jer ste vi uronjeni u potpuno drugo, ali i te kako realno okruženje. „Put kreiranja virtuelnog lika Nikole

Antena Tesline svetske radio-stanice na Long Ajlendu

Tesle krenuo je od originalnih Teslinih fotografija na osnovu kojih je rekonstruisan 3D model. U saradnji sa Muzejom Nikole Tesle izabrali smo ključne scene iz Teslinog života koje su rekonstruisane takođe na osnovu obimne muzejske građe koja nam je bila na raspolaganju. To je bio kompleksan i uzbudljiv proces na kojem je sa ogromnim entuzijazmom radio čitav tim ljudi. Mislim da će posetioci biti iznenađeni neposrednošću interakcije koju će ostvariti sa Teslom“, kaže autor izložbe Vitomir Jevremović iz kompanije Digital Mind. Najplodnije razdoblje svog stvaralaštva Tesla je proveo u Sjedinjenim Američkim Državama. Patentirao je preko 300 pronalazaka u SAD i mnogim drugim zemljama. Mnogi od njih su i danas neponovljivi, kao na primer prijemnik radijantne energije, o čijim principima rada i konstrukciji se ništa pouzdano ne zna, osim da nije u pitanju konvertor energije kosmičkih zraka, kakav je danas moguć. Jedna od scena izložbe „Doživi Teslu“ govori upravo o Teslinoj viziji budućnosti gde naučnik posetiocima predstavlja svoje, za to vreme neverovatne ideje, poput današnjeg mobilnog telefona, odnosno „mobilnog uređaja koji može stati u džep prsluka“. „Više neće biti bitno da li ste u vazduhu ili u vodi, jer daljina za ljudski

3D rekonstrukcija lika Nikole Tesle

rod neće predstavljati problem“, kazaće Tesla prikazujući u virtuelnoj realnosti izume podmornice i leteće mašine. Izložba „Doživi Teslu“ ostaje deo virtuelne baštine Muzeja Nikole Tesle u Beogradu. Nakon otvaranja izložbe, biće lansirana i aplikacija za mobilne telefone, kao i vebsajt sa 3D prikazom, kako bi svi oni koji nisu u prilici da posete muzej, pa i Teslini poštovaoci iz celog sveta, mogli da ostvare interakciju sa najvećim svetskim pronalazačem i upoznaju se sa njegovim dostignućima. Projekat „Doživi Teslu“ može da se prati na sajtu www.doziviteslu.com, kao i na zvaničnim nalozima projekta na društvenim mrežama. ®

INTERVJU Dr Radan Džodić

io je to jedan od onih dana kada je topla i podivljala klima donela takvu promenu s večeri na jutro, da bi, kako bi Srbi šablonski rekli, i najzdraviji pali. Prva pomisao da ne ustanem iz kreveta još dugo se zadržala, i promenila tok intervjua sa najboljim onkologom kojeg, kako kažu, ova zemlja ima, profesorom dr Radanom Džodićem, onkološkim hirurgom i direktorom Instituta za onkologiju i radiologiju. Profesor Džodić je neko ko je „slučajno“ postao hirurg jer se to dopadalo kako zvuči ocu devojčice u koju je bio zaljubljen, a onda se dopalo i njemu. Decenije rada posvetio je učenju, školovanju u Francuskoj, zatim povratku u Srbiju i vraćanju onkologije na ono što je, kažu upućeni, standard u svetu. Njegova životna priča počinje na Goliji, i s krvnim podlivom na glavi zbog pada prilikom rođenja, zbog čega je ostavljen tri dana da umre. Majka ga je, čak, po savetu, odnela do potoka, i provela kroz ledenu vodu, da bi lakše umro. Sve je to preživeo, a danas mu je uzrečica „ako poživim“. Odrastanje u Novom Pazaru, a verovatno i ta žilavost, a kasnije i to što je učio od utemeljivača moderne onkologije, sve je to uticalo na njegovu odluku da bude potpuno posvećen onima kojima je potrebno izlečenje. I danas, kad ode na Goliju, nekad primi i po pedesetak pacijenata, makar da im da savet. Takav život ume da bude i te kako zahtevan, i prva pomisao bila je – šta bi se dogodilo da sam ja taj hirurg koji ima loše jutro, glavobolju i umor. Da li tako ozbiljan lekar, od čijeg rada direktno zavisi nečiji život, može da ima loš dan, ili bar jutro? Bilo je to ujedno i prvo pitanje za profesora Džodića, koji se u hirurgiji štitaste žlezde proslavio u svetskim okvirima. „Za operaciju, za hirurgiju se sprema ceo život, najčešće se od studentskih dana sprema za hirurgiju, i taj specifični trening napravi od vas profesionalca koji dolazi naspavan na posao, ne premoren, koncentrisan. Jer nijedan pacijent nije isti, nijedna operacija nije ista, nema malih i velikih. Meni se dešava da sanjam operaciju. Za pacijenta koji je zahtevan, koji ima ozbiljno uznapredovalu bolest i morate da radite satima, morate da pravite ozbiljnu strategiju, onda pravite tim, zovete specijaliste drugih oblasti. Naravno, ne ulazite u operaciju ako niste dovoljno dobro pripremili i sebe i tim, odložite, pa kad ste spremni – radite. Ne ulazi se nespreman u hirurgiju.“

Najviše greše oni što misle da sve znaju Njegova životna priča počinje na Goliji, i s krvnim podlivom na glavi zbog pada prilikom rođenja, zbog čega je ostavljen tri dana da umre. Majka ga je čak, po savetu, odnela do potoka i provela kroz ledenu vodu, da bi lakše umro. Sve je to preživeo, a danas mu je uzrečica „ako poživim“. Odrastanje u Novom Pazaru, a verovatno i ta žilavost, a kasnije i to što je učio od utemeljivača moderne onkologije, sve je to uticalo na njegovu odluku da bude potpuno posvećen onima kojima je potrebno izlečenje. I danas, kad ode na Goliju, nekad primi i po pedesetak pacijenata, makar da im da savet. Takav život ume da bude i te kako zahtevan. Profesor dr Radan Džodić, onkološki hirurg i direktor Instituta za onkologiju i radiologiju, ekskluzivno za Original priča o putu od studiranja do operacione sale i o zdravlju naših građana

Razgovarala Zorica Marković Fotografije Igor Pavićević

Ali ulazi se pod stresom, a vi ste svaki dan pod stresom. Može li jedan profesor, menadžer, hirurg – sve u jednom... da se naspava?

Mora. Kako? Pa, legne ranije (smeh). Kad ste mladi, kad imate manje od 30 godina, nekad vam je dovoljno manje od 20 minuta sna da budete potpuno sveži. Ali, kad napunite 60 godina, onda morate da spavate najmanje šest, do osam sati. Jer ako legnete u 12, ne možete da funkcionišete valjano ako ustajete u šest. To nije u redu ni prema sopstvenom telu, ali najpre prema pacijentima. Ne možete raditi premoreni ili dekoncentrisani. Ja zaboravim na sve kad operišem. Postoji samo pacijent i operacija, i najčešće uopšte ne znate ni koliko je sati prošlo. Nekad se desi da operacija toliko dugo traje da uradite jednu polovinu, a onu drugu odložite za recimo sedam dana, da se pacijent oporavi, jer svaka traje po

UPOZNAJ SVET

osam sati. U onkološkoj hirurgiji koja je hladna, salonska hirurgija, vi sve možete da isprogramirate, to nije kao trauma centar, kao UC hirurgija gde ne znate šta ćete dobiti. U onkologiji tačno znate šta ćete da radite. Naravno, i sve to što znate morate da saopštite pacijentu. I da on pristane. Pa i da navedete sve komplikacije. Kažete da postoji samo posvećenost pacijentu. Ali imamo često tu opštu priču da su doktori hladni, da ne mare, da su rezervisani, da su – „oguglali“. Kako se „ogugla“?

U hirurgiji ne možete da oguglate. Svaki pacijent je ličnost za sebe. Ne možete sve pacijente isto da doživljavate, da imate istu komunikaciju sa svakim. Zašto? Svi su različite ličnosti, morate da imate dar da komunicirate sa ljudima, da

pacijent zna da možete i imate želju a i znate kako da mu pomognete. A šta ćemo sa doktorima koji izbegavaju da pričaju sa pacijentima, već samo hladno rade svoj posao?

Ne možete na taj način da pravdate lošu komunikaciju sa pacijentom. Naravno, postoji jedan utreniran, dobar, profesionalan odnos sa pacijentom. Ključ dobrog odnosa je da pacijent ima u vas poverenje. Retke su situacije kad postoji smrtni ishod, i svaku takvu operaciju zapamtite za ceo život. Ne na operacionom stolu jer to je tragedija – ali u postoperativnom toku, to je tragedija koju preživljavate kao kad vam najrođeniji ode i još gore. To su, na sreću, ekstremno retke situacije, ali su moguće i da budem pošten, ne postoji dobar mehanizam za odbranu od takve tragedije. Međutim, kad

intervju

imate na hiljade onih koje ste u potpunosti izlečili, onda vam to daje snagu da možete da idete dalje. Recimo, kad operacija traje osam sati, pa vam je pacijent dobro, vi uopšte ne osećate umor. Koliko je to samopouzdanje važno u medicini?

Ekstremno. Zamislite hirurga koji se plaši. Obično takvi viču u operacionoj sali. Kao kad dete ide kroz šumu pa peva naglas, ili viče, goneći strah. Ja sam tako doživljavao hirurge koji urlaju tokom operacije, a dešavalo se, naravno. Hirurgija je jedno lepo zanimanje, gospodsko. Kad smo već kod gospodskog, onkologija uopšte nije gospodska za pacijenta, već ga sama reč „rak“ uplaši?

Postoji ogromna razlika u percepciji između pacijenata i nas profesionalaca. Ja znam da masa ljudi i dan-danas, a sad smo u trećem milenijumu, kaže „boluje od one bolesti“, neće ni da kaže „rak“, „najgore“, ali imamo na hiljade izlečenih. Kad operišete rak štitaste žlezde, u početnom stadijumu, pa čak i u drugom ili četvrtom, vi možete ili da izlečite ili da omogućite dug i kvalitetan život. Recimo, deca sa rakom štitaste žlezde obično imaju i metastaze ne samo u vratu, već na plućima, onda posle adekvatne operacije možete terapijom da praktično eliminišete bolest i oni veoma duže i kvalitetno žive. E pa to onda daje snagu. Zašto se to kod nas kasno otkriva, je li to onaj problem Srba „neću da idem kod lekara, dok ne odem, nije mi ništa“, ili je problem dijagnostike?

Po najnovijoj studiji Globokana iz 2012, Srbija je negde u sredini po broju obolelih u Evropi, ali je smrtnost velika. Problem je jer obično pacijenti za bolesti gde ne postoji skrining, kasno dolaze. Na nesreću, zloćudne bolesti ne bole dok ne zahvate kost ili nerve, a kad se pojavi bol, onda znači da je bolest baš uznapredovala. I tada nemate dobre rezultate. Kad se bolest otkrije na vreme, rezultati u lečenju su odlični, posebno ako se radi o čistim hirurškim bolestima. Vi možete, recimo, rak dojke koji je u četvrtom stadijumu da novim lekovima, hemio-hormonskom ili imunološkom terapijom, uvodite u hroničnu bolest, uz pomoć radioterapije, pa delimično palijativne ili neke druge hirurgije, ali ne možete da izlečite. Ali ima bolesti poput raka štitaste žlezde koji možete i u četvrtom stadijumu da dovedete čak i do izlečenja. Sve je, dakle, veoma individualno. Melanom kože koji je sve češći, u Americi je bolest sa najvećom stopom izlečenja. Zašto? Zato što se dijagnostikuje tanak, i tanji od jednog milimetra. Neko kod nas kad dođe sa melanomom od devet milimetara, onda je on u velikom riziku da će bolest da ide u progresiju jer su svi preko četiri milimetra rizični. Tanji od jednog milimetra su izlečivi u 99 odsto. Ali, uz adekvatnu operaciju, na limfnim čvorovima može takođe da dovede do odličnih rezultata. Kakav je vaš stav prema pacijentima koji odlučuju da se leče gladovanjem, biljem, čajevima... Ni Stiv Džobs nije želeo konvencionalne lekove?

Nema čarobnog štapića za veoma uznapredovalu bolest, ona je svakako smrtonosna, pitanje je samo da li se može

Imam odličan tim mladih ljudi koji sada ulaze u srednje godine, koji, kad budem odlazio u penziju, mogu da nose kompletnu hirurgiju. Sve ono što ja radim, tehnički, ja sam njih naučio, ništa nisam sakrio. Jer to je greh, onda niste učitelj. Jednako važno je i da to što znate objavite, da upoznate svet sa tim odložiti smrtni ishod, ali u toj fazi može mnogo da se pomogne lekovima protiv bolova, da pacijent umirući – ne pati. Postoje li čuda u onkologiji?

Pazite, više to rodbina kad neko dobije rak, maltene pomisli da je otpisan, a onda se desi da pacijent koji je dobro lečen nadživi rodbinu. Ali to nije čudo, to je samo stvar dobrog lečenja. Nema čuda. Postoje pacijenti koji, recimo, po deset godina i više od deset godina žive u četvrtom stadijumu, ali su stalno pod lekovima. To je nešto što je poznato u medicini, ali većina bolesnika u četvrtom stadijumu bolesti ne preživi. Ta čudesna isceljenja ja ne poznajem. Možda će za koju godinu potpuno drugačije izgledati lečenje, ali što se hirurgije tiče, ona će i dalje ostati standard. U kom pravcu će ići lečenje, šta će nam to budućnost u onkologiji doneti?

Imunoterapija. Da se sopstveno telo angažuje, odnosno da se nauči kako da se brani, da savlada bolest, dakle svojim antitelima, posebno ćelijama koje su vojska, odbrana, da napadne i eliminiše tumor. To je poznato, recimo, postoji spontana regresija melanoma koja uopšte nije – spontana, već ta odbrana ćelija ubica potpuno uništi taj primarni melanom. Sad se radi na imunoterapiji koja treba da aktivira samoodbranu, da se telo samo izleči. I to je budućnost, pretpostavljam. Ali to je skupa budućnost.

Imunoterapija je toliko skupa da se govori o ekonomskoj toksičnosti. To znači da je toliko skupa da ne može država da je plati i otuda u onkologiji toliki opseg problema, da mora da se angažuje od predsednika države, svih državnih institucija, ne samo Ministarstvo zdravlja, ne samo doktori i oboleli, već kompletno društvo. Jer niko nema dovoljno novaca. Za deset godina, zloćudne će prevazići kardiovaskularne kao najčešće bolesti. Zašto? Nije samo pušenje faktor

intervju

rizika, alkohol, nasleđe, već i fizička i hemijska zagađenja; stres se standardno navodi kao faktor rizika, ali to je već model življenja. Stanovništvo je sve starije, a jedan od ključnih faktora rizika jesu i godine života. Čak i sedamdeset prve godine, profesor Oberlajn iz Nemačke kazao je da, ukoliko bismo dovoljno dugo živeli, svi bismo umrli od raka. A pravo je čudo kakav mi sistem za odbranu tela imamo, da neko oboli od raka. Predsednik SAD Barak Obama je postavio kao „moonshot“ otkrivanje leka protiv raka. Gde Srbija može da uhvati priključak, ako oni ulažu milijarde koje mi nemamo?

Samo mozgovima. Da se uključimo u istraživanje, da učimo. Mnogo naših mladih ljudi, i posle doktorata, boravilo je u inostranstvu. Ja sam počeo 1981. da učim hirurgiju tumora u Francuskoj i kad sam se vratio u Srbiju, a ne kajem se, od 2002. do 2011. devedeset onkologa iz Srbije i Crne Gore,

različitih specijalnosti, bilo je u najboljim francuskim centrima na usavršavanju. Zbog tog projekta sam dobio i Orden viteza francuske vlade 2003. godine, a sutra treba da dobijem Orden viteza za medicinu na Zlatiboru. Kako ostanete normalni posle svega?

Vidite, samo su veliki normalni. To pitanje sam čuo 2004. kada je profesor Čiro Nogući bio moj gost u Beogradu, predsednik Svetske federacije endokrinih hirurga. Ljudi su me pitali kako je ovako normalan, a prvi čovek. Pa baš zato. Pametni i veliki su normalni, nemaju razloga da prave cirkus, jer oni koji nisu dovoljno uspešni nadomešćuju to spoljašnjim manifestacijama koje ničemu ne služe. Mada kod tih nekih se javlja i sindrom boga?

A ne... to je greh. Svaku operaciju počnem sa „Bože, pomozi da ovo lepo napravim“. Nema sindroma boga. Samo ste zahvalni što imate dar da spojite mozak i ruku. Kao profesor, čemu ste naučili svoje studente?

Imam odličan tim mladih ljudi koji sada ulaze u srednje godine, koji, kad budem odlazio u penziju, mogu da nose kompletnu Zamislite hirurgiju. Sve ono što ja radim, hirurga koji se plaši. tehnički, ja sam njih naučio, niObično takvi viču u šta nisam sakrio. Jer to je greh, operacionoj sali. onda niste učitelj. Jednako važno je i da to što znate, objavite, Kao kad dete ide kroz šumu da upoznate svet sa tim. Ono pa peva naglas, ili viče, na šta sam posebno ponosan, jegoneći strah ste da studentima omogućim da imaju predmet kliničke onkologije, tako da na jednom mestu imaju zaokruženu priču. Rak dojke, ta knjiga je za prošlu godinu dobila nagradu Grada Beograda, a tu smo skupili skoro 35 autora skoro iz cele Srbije i napravili jedno sjajno štivo. I udžbenik hirurgije za studente je takođe dobio nagradu Grada Beograda 2013. ili 2014, gde je napisano sve ono što je važeće i moderno. Šta čitate osim onkologije, jer vi kao profesor morate da imate širinu? Imate li vremena za tako nešto?

Od detinjstva, gutam knjige i ono što često čitam od naših je Ivo Andrić, čitam Seneku, Pisma Luciliju, ali imate i predivne romane, Hadrijanovi memoari, to je za mene jedna od najboljih knjiga... Vidite, najvažnije je da doktori nauče da se ne stide da kažu da ne znaju, već da traže pomoć. To je ključ, to je ta normalnost. Nema bogova. Ljudi su ljudi. A oni što misle da sve znaju, to je takva greška, po život opasna. Stalno se uči. Jednom ste izjavili da vam je san da u penziji odete na Goliju, da se odmarate i družite sa medvedicom koja je još tamo?

Da, to mi je i dalje san. Ta medvedica živi na 800 metara i sada ima i male. Još je tamo. ®

UPOZNAJ SVET

Costiera Amalfitana

Vatromet boja i radosti Na svetu ima priličan broj lepih mesta, ali takvu koncentraciju prirodnih lepota, spojenih sa ukusom hrane, pića, arhitekturom, bojama, morem možemo naći samo na Amalfitanskoj obali. Nije slučajno što je taj kutak Apeninske čizme još Homer opevao u svojoj Odiseji, i što su ga Rimljani iz antičkog doba koristili za svoje letnjikovce, baš kao što su Bokačo i Gete ostali toliko zadivljeni da su Amalfitansku rivijeru ovekovečili u svojim delima

Piše Željko Pantelić, dopisnik Originala iz Rima

UPOZNAJ SVET

n POZITANO

iser Amalfitanske obale nije grad Amalfi, po kojem je cela zona dobila ime, već Pozitano. Mesto uklesano u stenu, koje na prvi pogled izgleda kao jedna velika zgrada nacrtana Dalijevom kičicom, sa plažom prilično velikom za amalfitanske uslove. U stvari, priroda jedino nije bila izdašna sa ovim delom Italije kada je reč o plažama. Pozitanom su šetali Pikaso, Pirandeli, Roselini, Elizabet Tejlor, Rudolf Nurejev je kupio hridine Li Gali. Prajano daje beskrajno nadahnjujuće poglede, ali za kupanje se mora uskim stepenicama sa desetinama, ako ne i stotinama stepenika da bi se direktno sa stene bućnulo u more. Praja Grande je velika samo po imenu, ali imate utisak kada se spustite u usek između dve stene kao da vas je zagrlila i ušuškala u zalivu kristalno čistog mora. Smaragdnu pećinu i plaže Konke dei Marini treba videti, pa shvatiti zašto su bili omiljena mesta Džona Kenedija i svih ostalih članova klana najpoznatije američke porodice, Aristotela Onazisa, Sofije Loren ili Đanija Anjelija. Amalfi je vrlo šarmantan, ali je odvojen magistralnim putem od mora. Ravelo pruža vidik zbog kojeg svi najbolji muzičari sveta svake godine vrlo rado dolaze da sviraju ili diriguju u amfiteatru, svojevrsnoj ogromnoj terasi nad morem. Gledajući Amalfitansku rivijeru iz Ravela komponovali su Vagner i Grig, a u njemu su crpli inspiraciju i Ibzen, Miro, Virdžinija Vulf, Andre Žid, Gor Vidal, Edvard Foster. Za ljubitelje trekinga, „Staza bogova“ koja vas vodi vencem planina iznad mora opravdava svoje ime jer pruža panorame koje se ucrtavaju u sećanje brže od fotografskog klika. Hrana i piće su skupi, i to prilično, pogotovo u Pozitanu, ali vredi, ukusi su neponovljivi, špageti sa vongolama obavezni kao i limončelo, liker od limuna, zaštitnog znaka čitave Amalfitanske obale. Važno obaveštenje: ne dolazite autom, parking košta skuplje nego hotel, a putevi su tako loši da ako niste izuzetno dobar i hladan vozač – rizikujete poprilično. Nije slučajno da je sve do 19. veka Amalfitanska rivijera bila dostižna samo sa mora. Najbolji periodi za obilazak cele obale jesu kasno proleće i rana jesen, budući da možete da spojite izlete i uživanje u moru i plažama. Da sve obiđete natenane dovoljno vam je sedam dana.

Pozitano je vatromet boja i radosti. Posejdonov gradić, budući da je dobio ime po bogu mora, gleda se svakodnevno sa Li Galijem, malim arhipelagom koji po legendi čine tela sirena pretvorenih u stene jer nisu uspele da svojim pevanjem zavedu Odiseja na povratku kući, na Itaku, posle pohoda na Troju. Načičkane kuće u veselim bojama na steni koja se izdiže iznad Velike plaže odaju utisak kao da se radi o jednoj jedinoj zgradi. Prizor je toliko nestvaran da se zapitate da li su slikari, koji ga već vekovima neumorno slikaju, izmislili Pozitano. Šetnja kroz uske ulice Pozitana sa šarenolikim prodavnicama i lokalima zaodenutim u miris sveprisutnog limuna na Amalfitanskoj rivijeri uživanje je čak i za alergične na šoping i zalaženje po buticima ili suvenirnicama. Bez reči ostavlja i najveća crkva u mestu posvećena uzvišenoj Bogorodici sa svojom kupolom ukrašenom tzv. majolikom (vrsta keramike). Velika plaža na prvi pogled zvuči kao oksimoron budući da je reč o relativno maloj plaži, ali po parametrima Amalfitanske obale prilično je duga i široka. Vredna napora je i šetnja pored mora, sve do, bukvalno, sakrivene plaže Fornilo, uokvirene turističkom strukturom koja vas vraća u period pre poslednje internet revolucije. Staza je vrlo sugestivna i vinjaga koja prekriva baštu hotel-restorana koji je krajnja destinacija, savršeni je uvod u predah, pred povratak na Veliku plažu i drugo poluvreme uživanja. Niko ne ostaje ravnodušan pred Pozitanom i svako bi želeo da napravi još jedan krug. Broj lepih i sugestivnih mesta sa kojih se pružaju zavodljivi pogledi zaista je veliki i vrlo je lako izgubiti se. Štaviše, namerno zalutati. Uostalom, ovde je izmišljen kompas. Dve negativne strane Pozitana su astronomske cene u restoranima i prilično skup smeštaj. Tanjir paste košta 25 evra i više na najatraktivnijim mestima, dok su cene smeštaja, ležaljki i suncobrana na Velikoj plaži bezobrazno visoke u letnjim mesecima. Zato je savet da je najlepši i najpovoljniji period za posetu Pozitanu kraj maja i početak juna, odnosno kraj septembra i početak oktobra.

UPOZNAJ SVET

n FURORE

Ko voli fjordove nije neophodno da ide u Norvešku. Italija ima jedan ali vredan. Izuzetnost Furorea jednako čini priroda kao i ljudsko umeće. Lepota usečenog fjorda sa minijaturnom plažom, gde se sreću more i planina, kompletirana je visećim mostom, 30 metara iznad vode, koji čini neizostavnu etapu svetskog šampionata u skokovima u vodu. Adut Furorea je i mogućnost da birate ribu koju želite da konzumirate, budući da ribari dolaze direktno u restorane smeštene u minijaturnom zalivu sa svežim ulovom. Furore je opisan još u Bokačovom Dekameronu, pošto je to mesto bilo prirodno sklonište za pirate tokom srednjeg veka i među njima Ruđera od Ađerole, jednog od junaka srednjovekovnog remek-dela. Na zavodljivost Furorea su bili slabi i čuveni italijanski režiseri Federiko Felini i Roberto Roselini koji ne samo što su provodili tu odmore već su i snimali scene za svoje filmove, a fjord je bio i svedok ljubavne romanse Roselinija i Ane Manjani zbog koje je Ingrid Bergman bila bolesno ljubomorna.

n PRAJANO

Prajano je smešten na prirodnom „nosaču aviona“ na Amalfitanskoj obali budući da je na platou između planina u svom zaleđu i Tirenskog mora koje se bukvalno nalazi ispod njega. U komparativne prednosti Prajana ulazi i spektakularni pogled na Pozitano i niže cene u odnosu na poznatije komšijsko mesto, bilo da je u pitanju smeštaj ili hrana. Istovremeno, Prajano je idealna baza za obilazak cele Amalfitanske obale. Nije bez razloga to mesto nazvano „Srcem Amalfitanske rivijere“. Od Prajana sve vam je blizu, i ništa nije udaljenije od 20 kilometara, uključujući i Stazu bogova. Ko voli noćni život i diskoteke, ne može a da ne provede jednu noć u „Night Club l‘Africana“, klubu napravljenom u pećini koja visi nad morem i kroz koju su prošli svi koji su nešto značili u svetu džet-seta, politike, sporta, umetnosti, filma.

n KONKA DEI MARINI – SMARAGDNA PEĆINA

Smaragdnu pećinu (Grotta dello Smeraldo) treba videti ne samo zbog njene lepote, stalaktita i stalagmita, bistro zelene boje vode po kojoj je i dobila ime, već i zbog vodiča koji vas voze barkama. Ako je neko mislio da su se Englezi grubo šalili sa Italijanima u legendarnoj seriji BBC-ja „Alo, alo!“, ismevajući izgovor kapetana Alberta Bertorelija, shvatiće, kad čuje vodiče iz Smaragdne pećine, da to nije bio slučaj. Počev od iskrivljenog izgovora reči „look“ koja se pretvara u „luki“ do teatralnog „imagination“. Smejaćete se do suza. Konka dei Marini je inače ribarsko mesto još iz antičkog doba kojim su kroz srednji vek dominirale Švabe, Anžujci i često je bila meta gusara koji su je pljačkali, zbog čega je i podignuta tzv. Saracenska kula koja je dominirala okolinom i odakle su polazili signali za uzbunu ako bi se približili gusarski ili neprijateljski brodovi.

UPOZNAJ SVET

n AMALFI

Najveći grad na rivijeri po kojem je i nazvana nosi ime po Herkulovoj ljubavnici, koja je sahranjena tu kako bi Tirensko more moglo da je oplakuje zauvek. Amalfi je bio jedna od četiri najpoznatije italijanske pomorske republike, uz Đenovu, Pizu i Veneciju. O bogatstvu, moći i sjaju Amalfitanske republike govori i veličanstvena katedrala posvećena Svetom Andreji, kao i stari grad uklešten između zidina prema moru i neprolaznih planina iza leđa. Osim po trgovačkoj, republikanskoj prošlosti, Amalfi se diči i svojom hartijom (vredi posetiti Muzej amalfitanske hartije) i svojim limunovima, obavezno probajte sve proizvode od limuna, od limončela do limunade. Nigde limunovi nisu žuti, veliki i mirišljavi kao u Amalfiju. Mala mana Amalfija je što ga od plaže i šetališta pored mora odvaja magistrala koja ga spaja sa Pozitanom na zapadu i Salernom na istoku.

n RAVELO

Ravelo pruža vidik zbog kojeg svi najbolji muzičari sveta svake godine vrlo rado dolaze da sviraju ili diriguju u amfiteatru, svojevrsnoj ogromnoj terasi nad morem. Gledajući Amalfitansku rivijeru iz Ravela komponovali su Vagner i Grig, a u njemu su crpli inspiraciju i Ibzen, Miro, Virdžinija Vulf, Andre Žid, Gor Vidal, Edvard Foster n ATRANI

Atrani je romantično mesto koje je ostalo u senci Amalfija i praktično je postalo njegovo prigradsko mesto. Ali bolje je da ne napravite tu opservaciju jer bi se Atranezi veoma uvredili, budući da su ponosni na činjenicu da su vojvode Amalfitanske republike imale rezidencije upravo u Atraniju i da je prirodni amfiteatar zaliva u kojem se smestio gradić često bio meta gusarskih pljački i napada suparničkih pomorskih republika. U Atraniju je dugo vremena prosperirala i kolonija Saracena, a Atranezi su veoma ponosni i što je jedan od najpoznatijih italijanskih narodnih junaka, mi bismo rekli hajduk ili uskok, Mazanijelo rođen upravo tu. Mazanijelo je vodio najveću organizovanu pobunu protiv španske vlasti u Napulju.

Ako je Pozitano bio i jeste stecište slikara, onda je Ravelo gnezdo kompozitora i muzičara koji svakog leta ispune njegove ulice, parkove, vile i dovedu do ushićenja mnogobrojnu publiku izvođenjima u auditorijumu kakav nigde ne možete videti na svetu. Prostor za muziku i njene poštovaoce smešten je bukvalno nad morem dajući mogućnost trostrukog uživanja: muzika za sluh, pogledi na more i Amalfitansku obalu za vid i karakterističan miris vazduha i rastinja za nos. Vila Rufolo i Vila Čimbrone približavaju se imaginaciji raja na zemlji, dok je „Terasa beskrajnosti“ (Terazza dell‘Infinito) klasičan primer za „nomen est omen“. Ona dočarava svojim imenom ono što se sa tog šetališta otvara pred očima srećnika koji njome hodaju. Jednostavno, gde god promolite nos u Ravelu prema pučini budete nagrađeni panoramama sa razglednica. Zbog svega toga je Ravelo već 20 godina na listi Uneskove svetske baštine zajedno sa Amalfitanskom obalom.

UPOZNAJ SVET

Najbolji periodi za obilazak cele obale jesu kasno proleće i rana jesen, budući da možete da spojite izlete i uživanje u moru i plažama. Da sve obiđete natenane dovoljno vam je sedam dana

n MINORI

Minori su najstarija varoš na Amalfitanskoj obali, o čemu svedoči i rimski letnjikovac na moru koji je veoma dobro konzerviran i uz Baziliku Svete Trofimene, inače zaštitnice grada, glavna je atrakcija mesta. Po lepoti zaostaje za Pozitanom, Ravelom i Amalfijem, ali je zato po gastronomskoj ponudi i odnosu cena i usluga ispred poznatijih mesta. Zbog toga Italijani preferiraju Minore, jede se bolje, troši se manje, a Amalfi, Pozitano i Ravelo su na dva koraka. Tanjir paste u Minorima je neponovljiv zbog specijalnog sistema pravljenja testenine koji svako jelo, a posebno uz školjke (vongole i dagnje), čini nezaboravnim. Minori su i odlična destinacija za ljubitelje džeza, posebno tokom održavanja međunarodnog festivala „Jazz on the Coast“.

n STAZA BOGOVA

Za ljubitelje ekskurzija i malo zahtevnijih šetnji, odnosno trekinga, Staza bogova (Il Sentiero degli Dei) obavezna je etapa na Amalfitanskoj rivijeri. Idealan period za uživanje na Stazi bogova su april i maj, kao i kraj septembra i oktobar. Tokom letnjih meseci temperature su prilično visoke i ekskurzija se preporučuje samo za one u dobroj formi i one koji dobro podnose sunce i vrelinu. Šetnja počinje od Ađerole, to jest iz zaseoka Bomerano, gde se stiže autobusom iz Amalfija. Dugačka je gotovo osam kilometara i završava se u mestašcu Nočele iznad Pozitana. Panorame koje će se otvoriti pred vašim očima ostaće vam urezane u sećanju zauvek. Plavetnilo mora, ostrvo Kapri u daljini, živopisni Pozitano, venac planina koje se obrušavaju prema plavoj podlozi mora u vašim očima će rasti sa svakim pređenim metrom. Pažnja: kad stignete u Nočele, bolje je da uzmete autobus za Pozitano. Silaženje stazom sa 1.500 stepenika od Nočele do Arinca koji se nalazi na kilometar udaljenosti od Pozitana samo je za dobro utrenirane ili one koji ne prezaju da stanu i naprave pauzu pre nego što noge počnu da im klecaju.

MIRIS I UKUS

Čia semenke Njihovo ime u prevodu znači „snaga“. Veruje se da su ih Maje i Asteci redovno koristili u ishrani za podizanje energije

većini tekstova posvećenih zdravoj ishrani, receptima za čišćenje organizma od toksina i jačanje energetskog nivoa, uvek se nekako provuče taj čudnovatan

sastojak čia semenki. Svi znamo da su zdrave, to je činjenica. Ali koje sve tačno blagodeti organizmu donose? Gde rastu? Kako? Kada ih treba koristiti i na koji način? Samo oni zaista posvećeni zdravoj ishrani znaju odgovore na baš sva ova pitanja. Čia semenke jestiv su deo egzotične biljke „Salvia hispanica“ koja poreklo vodi iz Meksika. „Čia“ znači „snaga“. Veruje se da su ih Maje i Asteci redovno koristili u ishrani za podizanje energije. Kako bele, tako i crne semenke veoma su bogate omega 3 masnim kiselima, kalcijumom, ugljenim hidratima, antioksidantima, proteinima i vlaknima, što objašnjava zbog čega im je i ime u originalnom značenju povezano upravo sa snagom. Razlog popularnosti

Konkretno ograničenje za unos čia semenki praktično ne postoji. Većina nutricionista preporučuje svakodnevni unos koji zaista može da podigne nivo kompletnog zdravlja nakon nekog vremena. Najbolje je uzeti po jednu kafenu kaši-

čicu čia semena na dan. U tom slučaju, preporučuje se bogatiji unos vode pošto su semenke vrlo bogate vlaknima. Visoka koncentracija vlakana čini da povoljno utiču na probavu, čak i leče simptome bolesti probavnog sistema. U modernoj ishrani popularne su iz mnogo razloga. Pre svega, većina sveta otkrila je njihove koristi za imunosistem. Čia semenke sadrže sedam puta više vitamina C od narandže, pet puta više kalcijuma od mleka, dva puta više kalijuma od banana, i čak tri puta više gvožđa od spanaća. Kao takve podstiču zdravlje kože, kose i noktiju, i pozitivno utiču na nivelisanje glukoze u krvi (zbog čega su odlične za dijabetičare). Takođe, kako imaju četiri puta veću vrednost ORAC (jedinice su vrednosti kojim se meri nivo antioksidana-

ta u namirnicama) jedinica od borovnica, važe i za jak antioksidant. Kako ih koristiti?

Čia semenke mogu da budu odlična zamena za jaja. U tom slučaju, dobro je pomešati ih sa vodom kako bi se napravio gel. Tada mogu da se koriste u receptima umesto jaja. Kao neka vrsta finog začina, mogu se posuti po jelu. Odgovaraće skoro svakom obroku, a posebno lepo mogu da legnu uz žitarice tokom doručka. Takođe, mogu se dodavati supama, salatama, ali i desertima. Vrlo lako se mogu dodati testu prilikom mešenja hleba ili pravljenja smese za mafine i slične poslastice. ®

Inovativna metoda koja spasava živote

Hirurzi iz Adžibadema evropski rekorderi u transplantaciji jetre sa živog donora a dugoj listi čekanja za transplantaciju rožnjače, bubrega, jetre ili koštane srži, u Srbiji se trenutno nalazi oko 2.000 pacijenata. Iako je program zaveštanja organa u našoj zemlji pokrenut pre više od deset godina, broj donora je i dalje zanemarljiv. Koliko na ovom polju zaostajemo za evropskim prosekom, najbolje govori podatak da je u toku prošle godine u Srbiji obavljeno svega sedam transplantacija jetre.

Zbog smanjenog broja kadaveričnih donora, to jest onih koji zaveštavaju svoje organe nakon smrti, hirurzi su se poslednjih desetak godina specijalizovali za znatno težu i zahtevniju intervenciju za hirurga, ali umnogome lakšu za pacijenta – transplantaciju sa živog donora. Sa više od 1.200 transplantacija jetre turski hirurzi iz bolnice Adžibadem prvi su u Evropi po broju ovih intervencija, a drugi u svetu, odmah posle Južne Koreje. Klinika uspešno sprovodi presađivanja ovog organa dugi niz godina, a u poslednje četiri godine obavljeno je čak 250 operacija. „U isto vreme počinjemo dve operacije, sa dva tima hirurga i u dve operacione sale – u jednoj je primalac jetre, a u drugoj je donor. Operacija donora traje od tri do četiri sata, a primaoca od šest do osam. Dok donor na bolničkom lečenju ostaje do pet dana, i u tom periodu se jetra oporavlja i dostiže 80 odsto svoje normalne veličine, boravak u bolnici je za primaoca

nešto duži – oko dva meseca“, objašnjava prof. dr Remzi Emiroglu iz klinike Adžibadem.

Prof. Dr Remzi Emiroğlu

„Sa transplantacijom jetre sam počeo 1998. godine, od kada sam imao više od 500 slučajeva. Oko 89 odsto naših pacijenata preživi prvu godinu nakon operacije. Rezultati transplantacija od živog donora su jednaki, a možda čak i bolji nego kod transplantacija od kadaveričnog donora“, dodaje dr Emiroglu. Profesor ističe i da donor mora da bude zdrava osoba stara do 55 godina, bez sistemskog oboljenja i sa normalnom funkcijom jetre. Operacija se, kako on kaže, ne preporučuje ukoliko je primalac stariji od 70 godina, ima neki malignitet, kardiološko ili pulmonarno oboljenje.

veliko pitanje

Kako spasti dan? Sagovornici Originala otkrili su šta rade kada vide da dan ne ide onako kako oni žele, naprotiv, da postaje dosadan i da postoji šansa da se završi a ostane neiskorišćen

Zoe Kidah Pevačica benda Zemlja gruva Jedan od najlepših perioda u godini za mene je početak leta. Leto u Beogradu može biti uzbudljivo, sadržajno i osvežavajuće ukoliko ga malkice unapred isplaniramo. Skoro sam se upoznala sa sjajnom FB stranicom Beograd besplatno, na kojoj urednici nesebično informišu ljude o besplatnim sadržajima koji se mogu upražnjavati tokom cele godine. Tu su predstave, filmovi, koncerti, besplatne škole jezika, računara, joge... Potrebna je samo volja i plan. Ja za ovo leto preporučujem jedan od najboljih provoda napolju, a to je Filmstreet, bioskop na otvorenom na kome se mogu pogledati brojni kultni filmovi na ulicama i trgovima našeg divnog grada. Tu je i Beer Garden za sve koji žele da slušaju sjajne domaće bendove na otvorenom, na Adi, ali i gledaju horor filmove i muzičke dokumentarce. Jedan od sjajnih načina da kvalitetno provedete dan je i „bicycle day“ i piknik u prirodi.

Ivana Filipović Urednica Bazara

Jovana Gligorijević Novinark a Vremena

Običan dan koji loše krene najlakše popravim muzikom. Omiljena plej-lista, slušalice u ušima, prizivanje nekih lepih uspomena. Ako muzika ne pomogne, imam par ljudi čiji glas automatski razvija usne u osmeh, imam par ljudi čiji glas automatski daje snagu i podršku. Pretposlednja varijanta je šoping, a poslednje i najvažnije utočište je odlazak kući i „odavanje“ lubenici i omiljenim serijama, takozvanom „me time“. Ima dana koje je potrebno prespavati, skupiti sve svoje razbijene delove i sastavljati se opet s nekim dragim ljudima. Ali na kraju dana, svaki dan je lep, jer smo se probudili, svaki dan, ma koliko loš da je, ima svoj kraj, i sutra je opet novi dan koji će opet biti lep. I treba poslušati Skarlet O‘Haru, sutra je (zaista) novi dan. A za kraj imam i jedan mali trik kad dan baš, baš loše krene. Toliko se naprskam parfemom da u trenutku sve zaboravim!

Iako dobijam alergiju kad čujem da neko ima životni moto, često se hvatam jedne uzrečice glumice Mire Banjac: „Ne brinem se dok je meni mene.“ Zato, kad me dočeka dan u kom je bolje da nisam ustala iz kreveta, udahnem duboko i razmislim šta je do mene i šta mogu. Ako baš ništa ne mogu, pokupim se na pola sata i izvedem samu sebe na kafu. Pijem kafu i posmatram ljude, trudim se da potpuno ispraznim glavu od problema. Po pravilu, baš tad mi sine rešenje. Često se desi i čudo da se na kraju pojavi neko drugi, dobar čovek sa rešenjem. Najbitnije: loš dan je samo loš dan, nije smak sveta. Treba ga pustiti da se izludi i prođe, ali mu zapretiti: okej, grozni danu, sad se izduvaj, ali od sutra sam opet ja glavna. Generalno, u životu je vrlo malo bezizlaznih i nerešivih situacija. Više je onih koje dođu i prođu, a mi sami sebi stvaramo pritisak i mislimo – evo katastrofe, a 24 sata kasnije pitamo se zbog čega smo se ono juče nervirali.

veliko pitanje

Vjera Mujović Glumica

Ada Raspor Balerina

Danijela Vranješ Glumica

Pozovem se na zahvalnost. Mnogo sam srećna i zahvalna što sam zdrava, a to je najbitnija stvar za jednu mladu osobu i igrača. Ako već imam tu čast, onda treba da je koristim koliko god mogu. Trudim se da budem maksimalno pozitivna u svemu što mi se dešava, bilo ono lepo ili ružno, ja se staram da u svemu nađem nešto dobro, korisno, vredno za mene kao osobu ili balerinu. Od samog detinjstva nas su učili da idealnih dana nema i da će nas na našem trnovitom putu do zvezda uvek čekati iskušenja, bol, suze, odricanje, uopšte mnogo negativnih stvari, ali i da se baš tada treba čvrsto držati i nikada ne predati, jer se tada dešava najveći progres, ne samo u fizičkom smislu već i u duhovnom. U teškim momentima čovek ide napred, ako se ne prepusti. Trudim se da primećujem male stvari i da zbog njih budem zadovoljna. Te sitnice zapravo čine život! One učine da budem srećna i zahvalna za svaku od njih. Za mene svaki dan je lep, bio on sunčan ili kišovit, tmuran ili bistar... Trudim se da iz svakog dana povučem i ponesem nešto lepo, da dam sve od sebe da bih nešto novo saznala, učinila, nekome možda pomogla, nekoga poslušala ili, ako sam u mogućnosti, dala savet, uopšte učinila nešto dobro, za dobrobit sebe ili drugih. Takve sitnice me učine radosnom...

Kada vidim da će „dan propasti“, sednem na bajs ili odem na Dunav. I odmah sve dobije smisao. Ako ni tako ne ide, a ti mu se prepusti dok ne prođe.

Da, stvarno postoje dani kad sve ide pogrešno! Treba poslušati Kineze – i nečinjenje je činjenje. Dakle, treba se zaustaviti „u koraku i snu“, zastati, pustiti muziku, pustiti nežni film... Ali mi smo to što smo – možemo da pobegnemo od sebe, ali ne možemo od predaka. Pusti, popusti, otpusti dan, ma kakav bio. I kreni u snove, da bi oni spasli ovaj dan, i pripremili sutraDan!

Staša Koprivica Rediteljk a Kada dan počne loše, od suštinske je važnosti da ne ignorišeš znake i priznaš sebi istog trenutka da stvari ne mirišu na dobro. Onda se valja dobro isplakati – onako preventivno. Nakon što izbaciš sav gnev i nemoć iz sebe, novonastalu prazninu treba popuniti nečim magičnim. Za tu namenu, najtoplije preporučujem kratku i jaku dozu čistog eskapizma – naučnofantastični roman, bajkovitu seriju, ili čak crtani film. Čim se osetiš bolje, treba se ponovo suočiti sa lošim danom i pokazati mu ko je gazda. Ionako će on već sutra biti samo – juče.

Nemanja Stanković Aforističar Kad naiđe takav dan, samo kažem sebi: „Aha, ovo je, dakle, jedan od onih dana koji je isti kao svaki drugi.“ Dobro iskorišćenim danom smatram onaj tokom kojeg nisam uradio ništa korisno. Zato takve dane ne spasavam – oni spasavaju mene od sveprisutnih imperativa impruvmenta, akomplišmenta, ačivmenta i ostalih fetiša pomahnitale ideologije produktivizma. Stanem i pustim da me sve stigne. Da bi se nešto doživelo, sve mora prestati da se događa.

kako sam dovde stigao

AleksandarSimić kompozitor Uvek sam mislio da je bolje fotografisati očima, girusima i miokardom nego grubo prekidati neke neponovljive momente vađenjem foto-aparata. Opet, poziv redakcije Originala me je podsetio da mi je još pre par godina postalo krivo što mnoge važne trenutke, ljude i događaje nemam pohranjene nigde osim u sopstvenoj tintari i eventualno sećanju onih sa kojima sam ih podelio. Zato ću poređati ono što imam, a vi budite pametniji od mene i nađite kompromis između škljocanja trepavicama i blendom na objektivu. do porodilišta.

bih stigao ni Be z ov ih lju di ne e ostale zato možete sv Njih ne birate

– ali

1 . Prvi pubertetski brkovi (obavezno sakriti sve fotografije iz ovog perioda)

keva

ćale

2. ... takođe, ako imate nameru da pravite javnu karijeru, gledajte da vas ne uhvate obučenog kao ženu...

3. ... nagog...

4. ... ili obučenog u stvari koje ste od tetaka i baba dobili za rođendan.

5. Dakle... ako izbegnete osnovne zamke i radite vredno... ... stići će i uspesi! Živi bili!!!

Iznos kredita 300.000,00 RSD, mesečna rata 5.000,00 RSD, rok otplate 84 meseca, NKS 10,12% (fiksna, godišnja), EKS 11,11% na dan 30.05.2016.Troškovi redovne i interkalarne kamate su 120.082,99 RSD, trošak menice 50 RSD, trošak Osnovnog izveštaja Kreditnog biroa 246 RSD i trošak provizije za administriranje je 5.395,59 RSD.