Original #33

: ORGNLmagazine

broj

33

: @ORGNLmagazine

: ORGNLmagazine www.original.me

magazin

jun 2018.

CENA 199 rsd

SPECIJAL: PREDUZETNIŠTVO U SRBIJI

USUDI SE DA BUDEŠ ORIGINALAN Deset dobrih preduzetničkih priča o idejama, uspehu, ambiciji, izazovima i novim počecima Za Original govore osnivači brendova Makadam, Žvrlja, Gugadžina, Folkk, Nova iskra, Belgrader, Remake Home, Gospođa Mirkov, Ruksag, Zoa...

Boris Liješević, reditelj Smeh je naše oružje, nije to mala stvar

www.nedeljnik.rs/original

Saša Joksimović, glumac Ne budi sebičan, tako ćeš trajati

Goran Draganić, advokat Kako da zaštitite privatnost

EKSKLUZIVNA REPORTAŽA

Original u Narodnom muzeju uoči otvaranja Banjalučki maraton Kako je napravljen festival sporta i prijateljstva Mundijalska groznica Vodič kroz istoriju Svetskog prvenstva

sadržaj broja

jun

#33

Početak saradnje Originala i Privredne komore Srbije

10 / goran draganić U Evropskoj uniji Opšta uredba o zaštiti podataka o ličnosti stupila je na snagu 25. maja ove godine. Povodom usvajanja GDPR-a i njegove primene i uticaja, razgovarali smo sa Goranom Draganićem, advokatom mnogobrojnih ličnosti iz javnog, kulturnog, političkog i sportskog života Srbije

16 / branko božić Ako gladnom date jednu ribu, nahranićete ga na jedan dan; ako mu date dve, imaće hrane za dva; ako ga naučite da peca, nahranićete ga za ceo život. Studente upućujemo kako da uče, kako da rešavaju problem tuđi i svoj. Kako da postanu ljudi, da steknu znanja i veštine potrebne tržištu rada, kaže za Original dekan Građevinskog fakulteta

58 / Filip bulatović Ljubav i strast prema džezu mladi Filip Bulatović gaji od malih nogu, kada nije ni znao šta je džez

4 / ričard brenson 6 / pregovaranje 14 / više od rođendana 20 / štreber 22 / kad dete ne sluša 26 / narodni muzej 51 / marija šotra 54 / banjalučki maraton 70 / sve o mundijalu 78 / lago mađore 82 / letnji detoks

60 / boris liješević Ako nešto čini Borisa Liješevića velikim i značajnim rediteljem, to je bezrezervna posvećenost s kojom je pristupao umetnosti i pozorištu još kao dete, sedeći pored majke, nekadašnje direktorke Grad teatra u Budvi

66 / saša joksimović Odmah posle Akademije zaigrao je glavnu ulogu u filmu „Zvezde ljubavi“ sa Draganom Nikolićem, Bogdanom Diklićem, Slobodanom Ćustićem.

Pozorište na Terazijama, Madlenijanum i Slavija danas su njegova druga kuća

Impressum Izdavač / Fondacija Novak Đoković Direktor magazina / Jelena Đoković Pomoćnici direktora / Aleksandra Radujko i Nebojša Mandrapa Projektni menadžer Originala / Milica Perović Uslužni izdavač / NIP Nedeljnik Za izdavača / Veljko Lalić Glavni i odgovorni urednik / Marko Prelević Grafički urednik / Miloš Sinđelić / MaKista Urednik fotografije / Igor Pavićević Fotografije / Profimedia i Tanjug Izvršni urednik / Ana Mitić Lektura / Sanja Savić Redakcija / Veljko Miladinović, Branko Rosić, Zorica Marković, Margita Milovanović, Željko Pantelić, Draža Petrović, Slobodan Maričić, Dimitrije Đurić, Marija Božić Kontakt / original@nedeljnik.rs Marketing / Jelena Jevtić jelena.jevtic@nedeljnik.co.rs Štampa / Rotografika Subotica Generalni distributer / Štampa sistem ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628 Magazin podržala Direct Media

EKSKLUZIVNA KOLUMNA

Zašto je energetska revolucija jedna od najvećih šansi našeg doba Jedna od najuzbudljivijih promena je to što potrošači obraćaju sve više pažnje na pitanja energetike i od biznisa očekuju prave odgovore i pozitivnu akciju. Kakvu ćete vrstu energije koristiti? Koliko vi zagađujete planetu? Šta radite da vaše poslovanje bude u većoj meri održivo?

Piše

E

Ser Ričard Brenson

Ekskluzivno za Original

nergetska revolucija je jedna od najvećih prilika našeg vremena. Kada bih počinjao sve iz početka, mislim da bih tome posvetio svoje vreme i resurse.

Kada gledam DS Virgin Racing tim, shvatam koliko smo daleko stigli i da revolucija energije već odavno traje. Formula E je sjajan primer kako konkurencija može da rodi inovacije. Često me pitaju kako energetska revolucija utiče na strateško razmišljanje Virgina i na to kako poslujemo svakog dana. Kao investitor i preduzetnik, nikada nisam video zahvalniji biznis od onog koji se razvija zahvaljujući energetski efikasnijim sistemima. Sve niže cene obnovljivih izvora energije i baterija znače

da je isplativa i čista električna energija nezaustavljiva i od krucijalnog značaja za tranziciju ka svetu koji će imati mnogo manju emisiju štetnih gasova, a mnogo više energije.

Mislim da je za sve biznise važno da klimu posmatraju u kontekstu dugoročnih investicija, a ne kratkoročnih izdataka.

Ukoliko preduzmete akciju sada, od toga da investirate u obnovljive izvore i isplativiju proizvodnju, to ne samo da će učiniti vaš posao otpornim na izazove već će vas učiniti i mnogo kompetitivnijim. Dolar koji potrošite sada na čistu energiju, to je hiljadu dolara koje ćete sačuvati u budućnosti.

Na Karipskim ostrvima, gde ja živim,

izgradnja decentralizovanih elektrana koje za pogon koriste sunce i vetar smanjiće izdatke svih generacija i povećati otpornost ostrvskih zajednica na prirodne nepogode, kao što su prošle godine bili uragani Irma i Marija. To je pozitivna promena, ona koja daje ljudima mnogo više izbora i kontrole, ona koja od okoline pravi čisto okruženje. I ne samo od okoline već i od čitave planete.

Jedna od najuzbudljivijih promena je to što potrošači obraćaju sve više pažnje na pitanja energetike i od biznisa očekuju prave odgovore i pozitivnu akciju. Kakvu ćete vrstu energije koristiti? Koliko vi zagađujete planetu? Šta radite da vaše poslovanje bude u većoj meri održivo?

Virgin na ovom polju radi neke veoma zanimljive stvari. U Virgin grupi, naša aktivnost pokriva mnogo sektora, uključujući i one gde smo i dalje veliki emiteri ugljen-dioksida: avijacija, putovanja u svemir i, u poslednje vreme, kruzeri. Ali zadali smo sebi neke prilično ambiciozne ciljeve, a najvažniji od njih je da budemo na nultoj emisiji do 2050. godine, a idealno i mnogo ranije. Želimo da nateramo naše kompanije da postanu pioniri i nosioci promena u biznisu kada je reč o klimi – i to važi čak i za one koje trenutno mnogo zagađuju.

Uzmimo za primer avijaciju. Mišljenja sam da je to jedan od onih sektora u kojima postoji veliki potencijal za inovacije. Virgin Atlantic je uspeo da smanji emisiju štetnih gasova na svakom svom letu. Prošle godine, Virgin Atlantic je saopštio da je za poslednjih devet godina imao 22 odsto manje štetnih gasova iz aviona. To se dogodilo najviše zahvaljujući našem ulaganju u mnogo efikasnije letelice (kao što su Boeing 787 ili A350), a što se merilo milijardama dolara, kao i iz operativnih poboljšanja, uključujući optimizovanu brigu o avionima, čišćenje i nove tehnike letenja. Virgin Atlantic prati i razvoj najnovije tehnologije u obnovljivom gorivu, zahvaljujući briljantnom partnerstvu sa kompanijom LanzaTech, koja se bavi pretvaranjem gasova iz industrijskog otpada u gorivo za mlazne avione. Projekat je sada veoma blizu da postane realnost – a njegov potencijal je da uštedi mnogo.

Takođe smo započeli jedan broj projekata sa našom preduzetničkom fondacijom po imenu Virgin Unite. Još 2009. godine napravili smo „Ratnu sobu protiv ugljen-dioksida“, u kojoj pratimo kako bi industrije koje su najveći zagađivači mogle da smanje

Od preduzetnika koji započinju poslove s čistom energijom do istraživača koji razvijaju nove tehnologije, apetit za promenama raste svakog dana. Ali moramo da budemo još brži i još efikasniji kako bismo sačuvali budućnost naše dece i unučadi

emisiju ugljen-dioksida. Taj „Carbon War Room“ ujedinio se sa Institutom Roki Mauntin (RMI) fizičara i preduzetnika Ejmorija Lavinsa. Danas je „Tranzicija globalne energije“ jedan od najvećih zadataka kojima se taj institut bavi. Njihov „Projekat ostrvske energije“ čini sve da se 13 karipskih ostrva okrene ka lokalnoj, obnovljivoj energiji, i da se stvori šema koju će kasnije moći da kopiraju druge izolovane privrede.

U podsaharskoj Africi, RMI je pokrenuo SEED – Održivu energiju za ekonomski razvoj, zajedno sa Virgin Uniteom i Fondacijom Rokfeler. Oni sarađuju sa šest vlada koje gledaju unapred, kako bi ljudi koji dosad nisu imali pristup struji najzad dobili električnu energiju, i to čistu. U Kini, RMI je započeo partnerstvo sa vladom i žele da, ne po cenu profita, dostignu ciljeve koje je Kina sebi postavila na polju zaštite životne sredine. To bi takođe mogao da bude put kojim će kasnije krenuti mnoge zemlje u razvoju.

I komercijalno smo investirali u obnovljivu energiju. Na Jamajci smo kupili vetropark BMR u avgustu 2016. godine.

Sem što je to najveći privatni projekat za obnovljivu energiju, BMR je krajem prošle godine kupio i solarni park od 5MW u Gvatemali. Investirali smo i u M-Kopa, koja je fokusirana na sunčevu energiju u Istočnoj Africi, pre svega u Keniji, i koja pomaže porodicama da dobiju električnu energiju koristeći sunčevu tehnologiju po prihvatljivim cenama.

Klimatske promene treba uvek da nam budu pred očima. Iako mnogo toga radimo širom naše grupe, stalno imamo na umu da postoji još mnogo toga što možemo i moramo da učinimo. Kada se povede razgovor o klimatskim promenama, mnogi ljudi mi često kažu da osećaju da je sve to previše teško i da misle da ne mogu da doprinesu promeni. Srećan sam što se susrećem sa mnogo ljudi širom sveta, i ono što vidim je jedna svetska zajednica koja prihvata ovu veliku priliku. Od preduzetnika koji započinju poslove s čistom energijom do istraživača koji razvijaju nove tehnologije, apetit za promenama raste svakog dana.

Ali moramo da budemo još brži i još efikasniji kako bismo sačuvali budućnost naše dece i unučadi.

®

Ukoliko preduzmete akciju sada, od toga da investirate u obnovljive izvore i isplativiju proizvodnju, to ne samo da će učiniti vaš posao otpornim na izazove već će vas učiniti i mnogo kompetitivnijim. Dolar koji potrošite sada na čistu energiju, to je hiljadu dolara koje ćete sačuvati u budućnosti

POPULARNA PSIHOLOGIJA

6

Kako se dogovarati*

* i sa drugima i sa sobom Najveća prepreka ka našem uspehu može takođe postati najveća prilika. Ako naučimo da utičemo prvo na sebe pre nego što počnemo da utičemo na druge, pre ćemo moći da zadovoljimo svoje potrebe, kao i potrebe drugih. Umesto da budemo sebi najgori protivnici, možemo postati sebi najbolji saveznici, kaže profesor Vilijam Juri, jedan od osnivača Harvardskog pregovaračkog projekta i dugogodišnji savetnik u teškim pregovorima kao što su sukobi na Bliskom istoku ili u Latinskoj Americi

Piše Zorica Marković

eka onaj koji želi da pokrene svet prvo pokrene sebe.

Ovom Sokratovom mišlju profesor Vilijam Juri, jedan od osnivača Harvardskog pregovaračkog projekta i dugogodišnji savetnik u teškim pregovorima kao što su ratovi na Bliskom istoku ili u Latinskoj Americi, uvodi nas u knjigu Kako se dogovarati, sa sobom i drugima, u izdanju Psihopolis instituta, i sve veštine pregovaranja koje su nam potrebne. Kako možemo da stignemo do dogovora s drugima, kako da razrešimo sukobe koji prirodno nastaju s kolegama i šefovima, supružnicima i partnerima, klijentima i mušterijama, decom i članovima porodice, sa skoro svima s kojima smo u vezi.

Prvi i najvažniji pregovor koji smo ikada vodili, kaže Juri, jeste pregovor sa samim sobom, jer on vodi do dogovora sa drugima. „Svakako, bez obzira na to da li razmišljamo o tome ili ne, svako od nas pregovara svakog dana. Pregovaranje jednostavno označava radnju uzajamne komunikacije u kojoj pokušavamo da se dogovorimo s drugima.

S vremena na vreme, kada profesor Juri pita slušaoce s kim pregovaraju, uglavnom govore o drugima, ali s vremena na vreme jedna osoba odgovori: ‚Ja pregovaram sa samim sobom.‘ Razlog zašto pregovaramo nije

N

samo da bismo postigli dogovor, već da dobijemo ono što želimo. Postepeno, tokom godina medijacije u raznim teškim sukobima, od porodičnih svađa i borbi između članova upravnog odbora, do radničkih štrajkova i građanskih ratova, došao sam do zaključka da najveća prepreka u dobijanju onoga što zaista želimo u životu nije druga strana, ma koliko teška bila“, piše profesor Juri. „Najveća prepreka smo mi. Mi sebi stojimo na putu. Kako je predsednik Teodor Ruzvelt jednom slikovito opisao: „Ako biste mogli da šutnete u pozadinu osobu koja je odgovorna za većinu vaših nevolja, ne biste mogli da sednete mesec dana.“

na da zloupotrebi. Ono što održava ovo stanje uma jeste osećaj oskudice, jeste strah da nemamo dovoljno za život, pa moramo da se brinemo za sebe čak i na račun drugih. Isuviše često rezultat takvog stanja uma, dobitnik–gubitnik, jeste da sve strane gube, ističe profesor Juri.

Najveća prepreka ka našem uspehu može takođe postati najveća prilika. Ako naučimo da utičemo prvo na sebe pre nego što počnemo da utičemo na druge, pre ćemo moći da zadovoljimo svoje potrebe, kao i potrebe drugih. Umesto da budemo sebi najgori protivnici, možemo postati sebi najbolji saveznici.

Kako mi sebe sabotiramo? Tako što re-

Profesor Juri kaže da je proveo mno-

koji ne koriste našim pravim interesima. Iza naših loših reakcija u konfliktnim situacijama leži neprijateljsko stanje uma u kom jedan dobija, dok drugi gubi, pod pretpostavkom da možemo ili mi da dobijemo šta želimo ili oni – ali ne i jedni i drugi. Bez obzira na to da li su u pitanju poslovni titani koji se bore za kontrolu nad komercijalnim carstvom, ili deca koja se svađaju zbog igračke, ili etničke grupe koje se spore čije je pravo na teritoriju, prećutna premisa je da je jedini način da jedna strana pobedi da druga izgubi. Čak i ako mi želimo da sarađujemo, bojimo se da će to druga stra-

go godina izučavajući šta nas to sprečava da dobijemo ono što zaista želimo i šta nam može pomoći da zadovoljimo svoje potrebe i da dođemo do dogovora s drugima. On kaže da postoji šest koraka koji izgledaju obično, ali da je naučio da je veoma važno primeniti obične metode na neobičan način.

Prvo pravilo je da se stavite u svoju kožu i da razumete svog najdostojnijeg protivnika, sebe. Suviše često upadamo u zamku neprekidnog samoosuđivanja i izazov je da umesto toga uradite suprotno i saslušate sa empatijom svoje skrivene potrebe, baš kao što biste učinili s partnerom ili klijentom

agujemo na načine

POPULARNA PSIHOLOGIJA

koga cenite, ističe profesor.

Drugo pravilo je da se razvija unutrašnji NAPOD. Da, zvuči čudno, ali to je akronim od „najbolja alternativa postignutom dogovoru“, da obećate sebi da ćete se brinuti o svojim potrebama nezavisno od onoga što drugi učini ili ne učini. Skoro svima nama teško je da ne krivimo druge s kojima dolazimo u konflikt. Izazov je uraditi suprotno i preuzeti odgovornost za svoj život i svoje odnose sa drugima.

Promeniti ugao gledanja je treći korak. Prirodan strah od oskudice posto-

ji gotovo u svakome. Izazov je da promenite način kako vidite sebe u svom životu, time stvarajući svoj sopstveni nezavisni i održivi izvor zadovoljstva. Smisao je videti život kao da je na vašoj strani čak i kada izgleda neprijateljski nastrojeno.

Još jedan „običan“ korak jeste da „ostanete u trenutku“. Veoma je lako usred konflikta izgubiti se u žaljenju za prošlošću ili strepnji zbog budućnosti. Izazov je uraditi suprotno i ostati u sadašnjem trenutku, jedinom mestu gde imate moć da iskusite istinsko zadovoljstvo, kao i da promenite situaciju nabolje, ističe profesor.

Poštujte čak i ako... To je peti korak. Veoma nas mami da na odbijanje odgovorimo odbijanjem, da na lični napad odgovorimo

ličnim napadom, na isključivanje isključivanjem. Izazov je iznenaditi druge poštovanjem i uključivanjem čak i ako su teški.

Dajte i dobijate. Šesti korak. Veoma je lako, posebno kada se čini da nemate resursa, upasti u zamku da jedan dobija dok drugi gubi, i usredsrediti se na ispunjavanje samo sopstvenih potreba. Krajnji izazov je promeniti igru do trostruke pobede tako što ćete prvo davati a ne uzimati.

Potpuno isti princip pregovaranja može da se primeni i na razrešavanje nekog unutrašnjeg konflikta. To je jedan od najtežih poslova koji moramo da uradimo. Mi ljudska bića smo, kaže profesor, povrh svega reaktivne mašine. Prirodno je da sebi sudimo, da druge krivimo, da se plašimo oskudice i da odbijamo kada smo odbijeni. Iako slušanje sebe, preuzimanje odgovornosti za svoje potrebe i poštovanje drugih možda izgleda jednostavno, bavljenje ovim skreće s puta više nego što bismo možda želeli da priznamo, i to je najviše kada smo u konfliktu.

Najvažnija stvar je, kaže Juri, poznati sebe. Dok je, ističe, pisao knjigu, zamolile su ga za pomoć žena i ćerka Abilija Dinisa, veoma uspešnog i istaknutog poslovnog čoveka iz Brazila. Abilio je bio umešan u složenu i dugotrajnu raspravu sa svojim poslovnim partnerom iz Francuske s kojim se borio za prevlast nad vodećim lancem supermarketa u Brazilu koji su Abilio i njegov otac razvili počevši

Prvo pravilo je da se stavite u svoju kožu i da razumete svog najdostojnijeg protivnika, sebe.

Drugo pravilo je da se razvija unutrašnji NAPOD. Da, zvuči čudno, ali to je akronim od „najbolja alternativa postignutom dogovoru"

7

od samo jedne pekare. Rasprava je dovela do dva velika međunarodna vansudska spora, kao i do velike parnice. Ova borba je bila predmet neprestanih nagađanja u medijima, a Fajnenšel tajms nazvao je tu raspravu „jednim od najvećih interkontinentalnih akcionarskih okršaja u istoriji“.

Ako slušate svoja osećanja, posebno ona koja se ponavljaju, a izražavaju vaše nezadovoljstvo, otkrićete da vas ona usmeravaju ka nerešenim problemima i nedostignutim ciljevima. Ako se pravilno protumače, ona vam mogu pomoći da razotkrijete svoje najdublje potrebe. U staroj priči o kralju Arturu mladi vitez se s dvora uputio sa entuzijazmom da pronađe Sveti gral. U prvih nekoliko meseci potrage u šumi mu se prikazao veliki dvorac.

Ušavši, video je starog, povređenog kralja kako sedi sa svojim vitezovima, a na stolu se nalazio srebrni pehar, baš taj Sveti gral.

Međutim, mladi vitez ostaje bez teksta i dok pokušava da nađe prave reči da se obrati kralju, zamak iznenada nestaje i on ostaje sam u šumi, neutešan. Vitez je nastavio decenijama da bezuspešno traga sve dok se jednog dana pred njim opet nije ukazao isti onaj dvorac u šumi.

Ušao je i video kralja, i na stolu Sveti gral. Ovog puta, mnogo stariji i mudriji, vitez odmah pronalazi prave reči. Postavio je kralju jednostavno, ali moćno pitanje: „Šta vas muči?“ Dok je vitez slušao kraljeve muke i razotkrivao njegove najdublje potrebe, ljudska prijateljska povezanost rodila se između njih dvojice i zarad tog prijateljstva kralj je dao vitezu Sveti gral, za kojim su mnogi toliko čeznuli. U tome leži moć pravog pitanja. „Svi treba da naučimo nešto od viteza, da se zapitamo šta nam to ne ide dobro u životu. U kojim delovima života niste srećni ili potpuno zadovoljni? Da li je u pitanju posao ili novac, porodica ili veza, zdravlje ili opšte blagostanje? Osećaj nezadovoljstva je jezik koji vaše potrebe koriste da bi komunicirale s vama. Kada su vaše potrebe isfrustrirane ili neispunjene, potpuno je prirodno osećati anksioznost, strah, bes ili tugu. Šta su onda te skrivene potrebe? Šta najviše želite? Šta je ono što vas pokreće? Što bolje razumete svoje potrebe, pre ćete moći da ih zadovoljite.“ A onda kada se stavite u svoju kožu i otkrijete svoje potrebe, prirodno je zapitati se: Gde mogu da nađem snagu da ispunim te potrebe? To je sledeći izazov na putu do drugog koraka.

®

UPOZNAJ SVET

8

Inoviraj, ne imitiraj

Glavne poruke marketing stručnjaka na devetoj Direct Media Akademiji aredni talas inovacija u svetu podstaći će korporacije da se menjaju, koristeći sredstva koja već imaju na raspolaganju.

Zato moramo dobro da promislimo kako stvari trenutno funkcionišu i kako da ih promenimo nabolje, kako da nove poslovne i

N

komunikacijske modele uklopimo u današnji svet. Inoviraj, ne imitiraj“, poručili su učesnici devete Direct Media Akademije održane od 15. do 18. maja u teatru Madlenianum.

Jonas Kjelberg, cenjeni predavač i investitor u startap biznise, kao jedan od osnivača Skajpa, doneo je priču o vizionarima, putu koji je potrebno prevaliti da

bismo inovirali poslovanje i digitalno se transformisali. Govorio je i o tome zašto su neke kompanije, marketinške agencije i pojedinci danas inovativniji od drugih i kako da učimo od njih i ostvarujemo svoje snove. Marketinškoj publici iz cele regije predstavio se i Faris Jakob, nagrađivani marketinški strateg, kreativni direktor, pisac i digitalni nomad. Faris koji, putujući po svetu bez stalnog mesta prebivališta, savetuje brendove i startapove, poručio je da je neprestano kretanje ključ za bolje rezultate u kreativnom razmišljanju. „Digital je fundamentalno promenio svet i poruka koju želimo da prenesemo ovogodišnjom akademijom jeste neophodnost i urgentnost promene u svakom segmentu društva, a posebno u industriji komunikacija. Pored sveobuhvatne digitalne transformacije kroz koju prolazimo, kao najveći regionalni komunikacijski sistem shvatili smo da u promene moramo ući sa svežim idejama i mladim ljudima koji čine više od 50% zaposlenih“, izjavio je Jovan Stojanović, direktor Direct Media Srbija. On je dodao da već daje rezultate program kroz koji mladi u Direct Media sistemu predlažu razvojne projekte i na taj način učestvuju u donošenju strateških odluka o pravcu u kojem će kompanija u

OTVORENO UPOZNAJ SVET

9

Kad će Srbija da uvozi polovne električne automobile Piše Nenad Milanović, CEO Coing, softverske kompanije koja posluje u Srbiji, Velikoj Britaniji i SAD

Više od 39% novih vozila prodatih prošle godine

Pored sveobuhvatne digitalne transformacije kroz koju prolazimo, kao najveći regionalni komunikacijski sistem shvatili smo da u promene moramo ući sa svežim idejama i mladim ljudima

budućnosti ići.

Prva tri dana akademije obeležila je edukacija o novim trendovima u marketingu i komunikacijama.

Osamdeset polaznika podeljenih u dva modula, tokom serije predavanja i radionica sa timom predavača Direct Media sistema, razgovaralo je o brendingu i kreiranju komunikacijskih strategija u digitalnoj eri.

Direct Media Akademija nastala je 2012. godine kao interni edukativni program. S vremenom je rasla, razvijala se i otvorila vrata svim zainteresovanim polaznicima. Program je kreirao tim Direct Media stručnjaka, sa ciljem da ekspertizu i sveobuhvatan uvid u marketinške komunikacije podeli sa kolegama, partnerima i preduzetnicima.

Ovogodišnji slogan Direct Media Akademije „I have a dream“ posvećen je obeležavanju 50 godina od smrti Martina Lutera Kinga.

®

u Norveškoj bili su – električni automobili.

Iako leže na velikim zalihama nafte, Norvežani se vode „starom srpskom“ Don‘t get high on your own supply. U toj zemlji je, tako, popularizacija električnih vozila uticala na smanjenje prodaje naftnih derivata 2,8% u toku prošle godine.

Ali, ako je Norveška daleko, pogledajmo komšiluk. Hrvatska je objavila da će subvencionisati kupovinu električnih automobila sa skoro 11.000 evra po jedinici.

Albanska policija ima flotu električnih automobila.Taksi udruženja u Tirani imaju flote električnih automobila.

Zbog čega Srbija, kao zemlja koja uvozi naftu, opstruiše uvoz polovnih električnih automobila?

Kad god sam pozvao nadležne da proverim ima li pomaka na ovom planu (a zovem ih često), završavalo se bez korisnih informacija i bez procene kada bi situacija mogla da se promeni.

Većina država EU daje subvencije za kupovinu električnih automobila. Te subvencije se na kraju prenose i na cene polovnjaka. Jasno je da Srbija nema fiskalnog prostora da subvencioniše uvoz novih električnih automobila, ali bi bar mogla da ukloni prepreke za uvoz električnih polovnjaka. Te prepreke su, a proučio sam ih, toliko besmislene da deluje da su dizajnirane da što više odlože momenat početka smanjivanja tržišta naftnih derivata kod nas. Srbija bi, isto tako, mogla da se odrekne carinskih i poreskih nameta na električne automobile ako već ne može da ih subvencioniše.

Omiljeni argument nadležnih je da za svaku vrstu vozila mora da se utvrdi

da je prilagođeno bezbednosnim zakonima naše zemlje. Pitam se samo koje vozilo može legalno da se registruje na prostoru EU a da istovremeno ima neku užasnu manu koja čini njegovu upotrebu nebezbednom na teritoriji Srbije?

Benefiti električnih automobila po naš džep su očigledni: nema više kupovine naftnih derivata, održavanje je mnogo jeftinije jer su elektromobili mnogo jednostavnije mašine, kočnice se mnogo sporije troše jer se pri svakom puštanju gasa aktivira generator koji usporava vozilo i pretvara kinetičku energiju u električnu, kako bi se što više povećao domet. Benefiti po okolinu su očigledni: nema izduvnih gasova, otpadnih motornih ulja i buke koju proizvode motori sa unutrašnjim sagorevanjem.

Zasada je jedini nedostatak domet koji je na elektromobilima poslednje generacije u proseku 200 km po punjenju, ali to je više nego dovoljno većini stanovništva. Mi nismo poznati kao nacija kojoj je normalno voziti svaki dan 120 km do posla.

Naftaški lobi voli argument da se emisije izduvnih gasova samo izmeštaju na jednako prljave elektrane.

Možda, ali matematika efikasnosti centralizovane proizvodnje električne energije vrlo prosto pokazuje da jedna, čak i najprljavija elektrana, generiše mnogo manje emisije štetnih gasova po proizvedenom Wh energije nego individualna vozila u svojoj neefikasnoj konverziji eksplozije.

Investiranje u obnovljive izvore, iskorišćenje potencijala vetra i sunca dovodi do evolucije energetskog sistema koja potpuno obesmišljava argumentaciju da su električna vozila jednako prljava i da samo izmeštaju zagađenje.

®

10

intervju

Čekajući srpski GDPR

Privatnost u ovo vreme najviše strada

Opšta uredba o zaštiti podataka o ličnosti – GDPR (General Data Protection Regulation), koja reguliše način korišćenja podataka o ličnosti građana Evropske unije (EU), izglasana je još u aprilu 2016. ali je ostavljen period od dve godine u kojem su sva zakonodavstva u zemljama EU imala dovoljno vremena da se prilagode i što bolje spreme za primenu ove uredbe. U Evropskoj uniji GDPR je stupio na snagu 25. maja ove godine, a advokat Goran Draganić za Original objašnjava značaj i posledice ove velike promene pise ekipa originala, fotografija igor pavićević

S

intervju

11

tupanje na snagu Opšte uredbe o zaštiti podataka o ličnosti, u Evropi poznatije kao GDPR, već je imalo veliki odjek ne samo u zemljama EU već i šire. Uredba je postala „goruća“ tema ovih dana.

Mnogo pitanja se postavlja, a već su najavljene i prve tužbe koje su usmerene ka velikim svetskim kompanijama kao što su Facebook i Instagram.

Očekivanja od GDPR-a su velika. Dovoljno je nadati se da će kroz primenu ove uredbe biti omogućeno da obrada podataka bude zakonita, da lice na koje se podaci odnose daje svoj pristanak, da se naši podaci smeju koristiti samo u svrhu za koju su i prikupljeni i za koju smo dali saglasnost. A da li će sva očekivanja u realnosti biti i ostvarena ostaje nam da vidimo.

Povodom usvajanja GDPR-a i njegove primene i uticaja, razgovarali smo sa Goranom Draganićem, advokatom mnogobrojnih ličnosti iz javnog, kulturnog, političkog i sportskog života Srbije.

Dugogodišnje iskustvo advokata Draganića u zaštiti privatnosti pomoglo nam je da dobijemo odgovore na mnoga pitanja koja su u vezi sa ovom veoma važnom temom, a koja će dobiti na sve većem značaju u narednom periodu nakon donošenja nove uredbe o zaštiti privatnosti koja je stupila na snagu u zemljama EU, 25. maja.

Zašto je doneta ova uredba?

Prethodna pravna regulativa – Direktiva iz 1995. godine koja je pravno obrađivala i bavila se pitanjima prava zaštite i postojanja

Ono što je zadatak države, društva, celokupne zajednice i svake porodice jeste edukacija koja se mora sprovesti i pojačati u najranijem školskom uzrastu privatnosti u protoku podataka ličnosti pokazala se manjkavom u mnogim segmentima njene primene. Sve intenzivnija era digitalne tehnologije, elektronske komunikacije i komercijalizacije predstavlja presudan razlog za stvaranje novog pravnog okvira i pravila u vezi sa korišćenjem i zaštitom podataka u digitalnom svetu. Šta se očekuje da će ova uredba doneti?

Sa GDPR-om smo dobili novi pravni okvir koji nam nagoveštava novo pojačano pravo pojedinca na privatnost, bolji pristup informacijama, bolju komunikaciju svih korisnika, pravo na ispravku netačnih podataka, pravo na brisanje i prenosivost ličnih podataka. Osim toga, GDPR proklamuje načelo transparentnosti, princip da prikupljeni podaci moraju biti tačni i ažurirani, a sve u cilju da se podaci o ličnosti zaštite na mnogo kvalitetniji način nego što je bio slučaj sa prethodnom pravnom regulativom. Šta se po vašem mišljenju izdvaja kao najbitnije u novoj Opštoj uredbi?

Svi usvojeni principi i načela GDPR-a su veoma bitni. Ali, ukoliko se rukovodimo realnom činjenicom da je broj onlajn korisnika već uveliko prešao polovinu svetske populacije, te da u takvom digitalnom okruženju u ovom trenutku pitanje adekvatne zaštite

12

intervju

maloletnih lica predstavlja jedan od najbitnijih činilaca, onda se upravo odredba koja uključuje roditelje i staraoce maloletnih korisnika kroz davanje saglasnosti pre bilo koje obrade podataka ličnosti nameće kao jedna od najvažnijih promena. Osim toga, primenom nove uredbe uslovi korišćenja politike privatnosti biće mnogo olakšani, jer će ubuduće biti predstavljeni na precizan, vidljiv i ne predugačak način, što će dovesti do veće sigurnosti i informisanosti korisnika, budući da – prema podacima koje sam skoro saznao – samo sedam posto korisnika čita uslove onlajn korišćenja i politiku privatnosti.

Koje je teritorijalno važenje GDPR-a?

Usvajanjem GDPR-a dobili smo jedinstveni pravni okvir sa neposrednom primenom u svim zemljama članicama EU. Uredba se prvenstveno odnosi na građane EU, ali i na kompanije van sedišta EU ukoliko obrađuju podatke građana EU i ukoliko se bave nuđenjem robe i usluga građanima EU. Kako GDPR može uticati na nas i naše kompanije?

Praktično to znači da ukoliko, na primer, napravite sajt i preko njega nudite robu ili usluge građanima EU, na vaše preduzeće će se primenjivati pravila GDPR-a.

A kakva je situacija sa Srbijom i našim zakonom o zaštiti podataka?

Zakon o zaštiti podataka ličnosti koji će imati svoju direktnu primenu na građane Srbije, nažalost još nije usvojen. On se definitivno mora pre svega usaglasiti sa svim načelima i principima evropske Opšte uredbe – GDPR. Usvajanjem tog usklađenog zakona, koje će, nadam se, uskoro uslediti, građanima Srbije biće omogućeno i ostvareno sigurnije polje zaštite privatnih podataka.

Da li smo mi kao država spremni za primenu ove važne uredbe? Koliko mislite da je država svesna važnosti ovog polja zaštite građana?

Činjenica da još nismo usvojili naš zakon dovoljno govori. Međutim, ono što je zadatak države, društva, celokupne zajednice i svake porodice jeste edukacija koja se mora sprovesti i pojačati u najranijem školskom uzrastu. Osim toga, potrebna je i edukacija i obuka u nadležnim institucijama gde se mora stvoriti ozbiljna podrška u primeni Zakona o zaštiti podataka ličnosti kako u zaštiti prava maloletnika, tako i svih građana u digitalnom okruženju.

Postoje li primeri iz evropske prakse koji su doveli do presuda u korist građana onda kada su njihovi podaci bili kompromitovani?

Svakako je čuven slučaj jednog Španca u parnici protiv kompanije Gugl. On je tužio

kompaniju Gugl zahtevajući da se uklone podaci u Gugl pretraživaču iz kojih se videlo da mu je kuća 16 godina pre toga bila zaplenjena zbog dugova. Odlukom u njegovu korist, Evropski sud pravde uveo je pravo na zaborav. Tom čuvenom odlukom Evropskog suda odlučeno je da građani imaju pravo da od internet pretraživača traže da njihovi podaci o ličnosti budu izbrisani.

Da li je ta presuda imala uticaj na kreiranje nove regulative, tačnije na stvaranje GDPR-a?

Svakako. Ovaj poznati slučaj promenio je internet i bio je upravo polazna tačka za novi GDPR i uvođenje prava na zaborav, u kome je jasno da lice na koje se podaci odnose ima pravo da zahteva da onaj koji rukuje njegovim podacima mora da omogući brisanje podataka o ličnosti ukoliko ti podaci više nisu neophodni za svrhe u koje su prikupljeni i ako ne postoji drugi pravni osnov za obradu.

Koliko je uopšte po vašem mišljenju bitna sfera privatnosti?

Živimo u najintenzivnijoj eri digitalne tehnologije, elektronske komercijalizacije i pojačane tabloidizacije u kojoj je privatna sfera ličnosti potpuno ogoljena i kao takva trpi najveće udare i najviše strada. Privatnost kao univerzalno pravo svakog pojedinca predstavlja jedno od najosetljivijih i najkompleksnijih ličnih prava.

Kako možemo definisati privatnost?

Najbolju definiciju privatnosti daje nam pravna regulativa iz anglosaksonskog prava „Right to be left alone“ – pravo da budeš ostavljen na miru. Takav pristup u utvrđivanju

intervju

pojma privatnosti primenjuje se u međunarodnim dokumentima i Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima.

Kako se pravo na privatnost tretira u našem zakonodavstvu?

Pravo na privatan život i na privatnost spada u grupu ličnih prava kao što su ugled i čast. Nažalost, mi u našoj zakonskoj regulativi nismo našli mesto za približniji opis šta tačno predstavlja privatnost, za razliku od definicije u anglosaksonskom pravu koju su mnoge zemlje primenile. Osim toga, kod nas ne postoji jasno određena zakonska granica gde počinje a gde se završava zaštita privatnosti.

U osetljivim slučajevima prilikom utvrđivanja da li je došlo do povrede privatnosti ili ne, analizira se svaki slučaj posebno, pa u slučaju eventualnih povreda sud analizira da li postoji opravdan javni interes da se saznaju određene informacije iz privatnog života ili ne. Takođe utvrđuje da li je dat pristanak za objavljivanje takvih informacija.

Mediji vole da pišu i objavljuju informacije iz privatnog života mnogih ličnosti. Koliko je to što oni rade u skladu sa zakonom i kako ocenjujete tu pojavu?

U skladu sa mojim dugogodišnjim iskustvom sa medijima ali i sa ličnostima iz javnog života Srbije, uvek se trudim da budem maksimalno objektivan u analizi gde su elementi odgovornosti, a gde ne. U svakom demokratskom društvu javno informisanje je slobodno, dakle postoji pravo medija da saznaju, prikupljaju i obaveštavaju javnost o svim činjenicama koje su bitne za javnost.

Ali u svakom demokratskom društvu postoji i odgovornost za eventualno učinjene povrede nečijih prava u izveštavanju medija.

Na medijima je svakako uvek odluka da li će pisati o nečijoj privatnosti, što u današnje vreme kod nas predstavlja veoma delikatan teren jer je poznato da je komercijalizacija privatne sfere postala osnovni pokretački

Zakon o zaštiti podataka ličnosti koji će imati svoju direktnu primenu na građane Srbije, nažalost još nije usvojen. On se definitivno mora pre svega usaglasiti sa svim načelima i principima evropske Opšte uredbe – GDPR. Usvajanjem tog usklađenog zakona, koje će, nadam se, uskoro uslediti, građanima Srbije biće omogućeno i ostvareno sigurnije polje zaštite privatnih podataka

motiv ne samo tabloida već i celokupne atmosfere u društvu.

Od čega zavisi da li mediji smeju da pređu određenu granicu „dozvoljenosti“?

To zavisi od nekoliko bitnih faktora. Prevashodno se postavlja pitanje da li je jači interes javnosti da se upozna sa određenom informacijom iz privatnog života od sprečavanja njenog objavljivanja.

Ukoliko želimo da na ozbiljniji način damo ocenu ove veoma osetljive teme, onda prvo moramo da razdvojimo dve bitne stvari. Prvo šta je tabloidno interesovanje medija, a drugo šta je opravdan interes javnosti da sazna o pojedinim činjenicama iz privatnog života određenog lica.

Deluje da neki mediji umeju da pređu dozvoljenu granicu. Kako to komentarišete?

Interesovanje tabloida i njihovo izveštavanje o detaljima iz privatnog života mnogih ličnosti često podleže odgovornosti, jer prelazi dozvoljenu granicu. Kada govorimo o opravdanom interesu javnosti da se upozna sa određenim podacima iz privatnog života, zapravo govorimo o legitimnom pravu javnosti da sazna o nečijoj privatnosti. U ovu kategoriju spadaju isključivo nosioci državnih i političkih funkcija, jer njih građani Srbije biraju pa samim tim i imaju pravo da saznaju podatke koji su u vezi sa njihovim privatnim životom. Stepen njihove zaštite privatnosti je definitivno smanjen u odnosu na ostale građane Srbije.

U našim medijima postoji interesovanje ne samo za političare već i za druge osobe sa javne scene.

Kada se medijima omogućavaju pojedine informacije iz privatnog života, samim tim se njihova zaštita privatnosti smanjuje i sud prilikom utvrđivanja eventualne povrede privatnosti sagledava upravo taj element. U takvim slučajevima proširuje se interesovanje medija i javnosti o njihovom privatnom životu. Međutim, ono što nikako nije dopušteno, a karakteristično je za pojedine medije, najčešće tabloide, jeste objavljivanje pojedinih podataka koji se tiču najintimnijih detalja poput zdravstvenog stanja, adrese stanovanja, bezbednosti, broja registracionih tablica automobila, prava maloletnih lica i sl. Takvo pisanje predstavlja isključivo nedozvoljeno polje izveštavanja ukoliko ne postoji saglasnost osoba o kojima se informacije objavljuju.

13

Pomenuli ste pristanak pojedinca, kako će GDPR tretirati pristanak građana za obradu podataka o ličnosti?

Ovo veoma važno pitanje GDPR pokušava da uredi na jedan ozbiljan način. Pristanak lica na koje se podaci odnose mora da se izrazi dobrovoljno, izričito i nedvosmisleno. Pristanak se mora dati jasnom potvrdnom radnjom kojom se pokazuje da lice na koje se podaci odnose prihvata predloženu obradu svojih podataka o ličnosti. Veoma je bitno reći da GDPR reguliše i mogućnost da lice na koje se podaci odnose ima pravo da u bilo kom trenutku povuče svoj pristanak. Povlačenje pristanka takođe mora biti podjednako jasno i jednostavno kao i davanje saglasnosti, tj. pristanka.

Kako GDPR reguliše pitanje pristanka na obradu podataka maloletnih lica?

Po GDPR-u obrada je zakonita ako dete ima najmanje 16 godina. Ukoliko je mlađe od 16 godina, pristanak daje roditelj ili staralac. Uredbom se daje državama mogućnost da se granica maloletnog uzrasta može kretati od 13 do 16 godina, ali nikako ne može biti ispod 13 godina.

Kako će se znati da li je saglasnost dao maloletnik ili roditelj?

Na to pitanje Opšta uredba nalaže da osoba – rukovalac, koja određuje obradu podataka o ličnosti mora učiniti sve što je u njenoj moći da u takvim slučajevima proveri da li je pristanak dao ili odobrio roditelj ili staralac, uzimajući u obzir dostupnu tehnologiju.

Očigledno je da GDPR dodatno stvara nov pritisak na kompanije kroz jasnija pravila. Da li su sankcije i administrativne novčane kazne predviđene za eventualno kršenje tih pravila?

GDPR ide ozbiljno „napred“ i sankciju utvrđuje shodno težini i trajanju kršenja.

Kod ozbiljnih povreda načela i prava, GDPR propisuje da se visina administrativne novčane kazne može izreći u rasponu od 10 do 20 miliona evra ili od 2% do 4% ukupnog godišnjeg bruto prometa. To nam samo ukazuje da ovakav pristup u kažnjavanju i izricanju sankcija predstavlja i dodatnu garanciju u striktnosti budućeg poštovanja GDPR-a.

®

14

BUDI DAREŽLJIV

Novak Đoković sa decom u kampu prijateljstva ''Drugarijada'', Zlatibor

Više od rođendana

Kako da tvoj rođendan ne bude radost samo tebi Svetski trend u posvećivanju rođendana uči nas ne samo davanju i vraćanju zajednici, već i tome da ne moramo imati mnogo novca da bismo bili donatori. Svako od nas, ma koliko sebe smatrao „malim“ ili neimućnim, može učiniti mnogo. Na primer, početkom ove godine, dvanaestogodišnji dečak Damien Dejanovski na proslavi svog rođendana sakupio je 300 evra koje je kasnije u svoje, i u ime svojih prijatelja, donirao Fondaciji Novak Đoković za pomoć deci u Srbiji Piše Milica Popović

foto Fondacija Novak Đoković

ođendani su radosni povod da slavimo, da se okupimo sa najbližima, da dobijemo poklone... Međutim, naš rođendan može biti povod za radost i nekom drugom, nepoznatom. U svetu je vrlo popularno posvećivanje rođendana nekoj humanitarnoj organizaciji koja se bavi stvarima koje su bitne slavljeniku/slavljenici - zaštita životinja, očuvanje životne sredine, pomoć izbeglicama, pomoć deci, i slično.

R

Šta tačno znači posvetiti svoj rođendan nekome?

To uglavnom izgleda tako što svoje prijatelje i porodicu zamolimo da, umesto kupovine našeg rođendanskog poklona, doniraju novac ili svoje vreme fondaciji koju smo mi prethodno izabrali. Tako naš rođendan postaje više od kratkoročnog zadovoljstva, dobija novi smisao, i nas i naše najbliže spaja u jednoj plemenitoj aktivnosti.

Svetski trend u posvećivanju rođendana uči nas ne samo davanju i vraćanju zajednici, već i tome da ne moramo imati mnogo novca da bismo bili donatori. Svako od nas, ma koliko sebe smatrao „malim“ ili neimućnim, može učiniti mnogo. Na primer, početkom ove godine, dvanaestogodišnji dečak

BUDI DAREŽLJIV

15

trenutku uradimo malu stvar koja može imati veliki uticaj na druge, predstavlja veliko prosvetljenje, ali i veliku odgovornost - ako ne uradimo ništa, to je stvar našeg izbora, a ne naše nemoći. Živeti na našim prostorima prethodne skoro tri decenije, značilo je opstajati zahvaljujući solidarnosti i međusobnoj pomoći dobrih ljudi. Briga o drugima je ono što održava i jača zajednicu, a jaka zajednica zauzvrat brine o svojim najugroženijim članovima.

Kako svako od nas može posvetiti svoj rođendan nekome kome je potrebna pomoć?

Damien Dejanovski potpisuje donatorski ugovor sa Fondacijom Novak Đoković

Damien Dejanovski na proslavi svog rođendana sakupio je 300 evra koje je kasnije u svoje, i u ime svojih prijatelja, donirao Fondaciji Novak Đoković za pomoć deci u Srbiji.

Taj novac će omogućiti kupovinu igračaka i didaktičkog materijala za jednu grupu u vrtiću, a njih će deca moći da koriste godinama!

Zašto je to važno?

Možemo pomisliti da u svetu ima toliko velikih problema i kriza da je besmisleno baviti se nekim malim akcijama. Možemo pomisliti i to da će neko drugi pomoći umesto nas, i da možda ne moramo danas da se angažujemo.

Međutim, ne moramo da čekamo idealna vremena, između ostalog i zato što ona neće doći, ali pre svega zato što imamo moć da baš sada uradimo nešto što će popraviti život jednoj osobi ili velikom broju ljudi. Ko pomogne jednoj osobi, pomogao je čitavom svetu - da parafraziramo staru izreku. I zaista, saznanje da imamo moć da u svakom

Pri pozivanju prijatelja na rođendansku zabavu, možete naglasiti da biste ove godine voleli da novac koji bi dali na poklone, uplate humanitarnoj organizaciji koju izaberete. Drugi način jeste da na samoj rođendanskoj zabavi istaknete mesto gde vaši prijatelji mogu ubaciti, tj. ostaviti novac koji biste vi kasnije uplatili u humanitarne svrhe u svoje ime i ime svojih prijatelja

I primer Damiena Dejanovskog, i primer Novaka Đokovića koji je na Fejsbuku za svoj 31. rođendan inicirao skupljanje 31.000 američkih dolara za decu u Srbiji, uče nas da postoje vrlo jednostavni načini da svoj rođendan stavimo u službu pomoći drugima.

Pri pozivanju prijatelja na rođendasku zabavu, možete naglasiti da biste ove godine voleli da novac koji bi dali na poklone, uplate humanitarnoj organizaciji koju izaberete. Drugi način jeste da na samoj rođendanskoj zabavi istaknete mesto gde vaši prijatelji mogu ubaciti, tj. ostaviti novac koji biste vi kasnije uplatili u humanitarne svrhe u svoje ime i ime svojih prijatelja.

Ako želite da uključite što više ljudi i osigurate da se skupi što veća suma novca, možete koristiti digitalne platforme i društvene mreže. Pronađite sajt organizacije kojoj želite da pomognete i podelite ga sa svojim prijateljima, uz poziv da doniraju koliko mogu u ime vašeg rođendana. Ili, „organizujte“ prikupljanje novca direktno na Fejsbuku - u levoj koloni na početnoj stranici (News Feed), pronađite opciju Fundraiser i popunite tražene podatke kao što su ime organizacije koju podržavate, suma koju ciljate da sakupite, vreme trajanja rođendanske kampanje, i podelite to sa svojim prijateljima.

Za humanitarne organizacije, ovaj vid davanja predstavlja vrlo važan način za podizanje svesti o temama kojima se one bave i za privlačenje novih donatora i volontera.

Međutim, ono što rad humanitarnih organizacija čini održivim i izvesnim na duži rok jeste veći broj ljudi koji na mesečnom nivou daju mali doprinos, i tada vidimo punu snagu zajednice - u kojoj niko nije previše opterećen, a zajedno omogućujemo velike promene u društvu. Tako i male rođendanske kampanje mogu biti prvi korak ka našem kontinuiranom angažovanju u zajednici.

®

Novak sakupio 31.000$ za svoj 31. rođendan za decu Najbolji srpski teniser Novak Đoković pozvao je svoje fanove širom sveta da se pridruže rođendanskoj akciji i doniraju novac deci iz Srbije.

Više od 330 njegovih pratilaca iz inostranstva pridružilo se akciji i za manje od 24 sata prikupili su približno 15.000 dolara, a u narednim danima i ukupan iznos od 31.000 dolar a- simbolično, za Novakov 31. rođendan koji će biti uloženi u programe ranog razvoja Fondacije Novak Đoković, odnosno adaptaciju prostora u kojima će deca pohađati predškolske programe. „Hvala svima koji su se priključili i donirali novac za programe ranog razvoja koje sprovodimo u Srbiji. Svake godine nas je sve više, a to jeste naš cilj i zato zahvaljujem svim fanovima, a bilo ih je iznad tri stotine koji su se odazvali pozivu. Trudim se da izbegavam ovakve pozive, ali ljudi se javljaju neprestano i pitaju kako mogu da pomognu. Ovo je bila prilika da ta vrata otvorimo za sve. Sledeća kampanja biće za Jelenin rođendan, jer je naš najveći poklon da pomognemo drugima. To nas spaja sa svima koji se priključuju ovakvim humanitarnim kampanjama“, rekao je Novak Đoković.

16

GRADITELJSTVO

Biti najbolji, raditi i zalagati se – to garantuje uspeh u životu Ako gladnom date jednu ribu, nahranićete ga na jedan dan; ako mu date dve, imaće hrane za dva; ako ga naučite da peca, nahranićete ga za ceo život.

Studente upućujemo kako da uče, kako da rešavaju problem tuđi i svoj. Kako da postanu ljudi, da steknu znanja i veštine potrebne tržištu rada, kaže za Original Branko Božić, dekan Građevinskog fakulteta Razgovarala Ana Mitić fotografija igor pavićević

G

GRADITELJSTVO

17

raditeljstvo je jedna od najstarijih ljudskih delatnosti i čovek je uvek prvo gradio svoju kuću. Zato su neimari oduvek bili veoma važni jer je od građevina poput mostova, saobraćajnica, tunela, zgrada... koje su dizali zavisio kvalitet ljudskog života. Danas, kada se u Srbiji gradi manje nego nekada kada su zarad izgradnje mladi bili spremni da uzmu lopatu u ruke i krenu na radnu akciju, kada se građevinski inženjeri ne pitaju uvek za mišljenje, a kada se istovremeno u savremenom građevinarstvu otvaraju potpuno nova poglavlja a zgrade štampaju, ova profesija je pred mnogo većim izazovima nego ikada pre. Profesor dr Branko Božić, dekan Građevinskog fakulteta u Beogradu, ujedno i najstarijeg fakulteta u zemlji, koji ove godine obeležava 70 godina postojanja, za Original je pričao o važnosti ove struke, trenutnom stanju i problemima u građevinarstvu u Srbiji, važnim objektima koji nedostaju našoj zemlji i prestonici i perspektivama studenata koji upisuju ovaj fakultet.

Građevinski fakultet iznedrio je mnoga velika imena, akademike, i njegovi studenti potpisuju neke od najznačajnijih građevina u zemlji i u svetu. Šta i koga biste vi izdvojili kao posebno važne u istoriji fakulteta?

Ukoliko u donošenje važnih sistemskih zakona i drugih propisa vezanih za planiranje i građenje na bilo koji način nije u pravoj meri uključena stručna javnost, institucije i iskusni graditelji, onda su problemi neminovni, a njihovo rešenje daleko

Građevinski fakultet je u svojoj bogatoj istoriji iznedrio 16 članova Srpske akademije nauka i umetnosti, šest dopisnih članova Akademije, dva rektora Liceja, četiri rektora Velike škole i dva rektora Univerziteta. Bez namere da se bilo čiji uticaj umanji, ipak danas se najviše pominju Milan Andonović, Đorđe Lazarević, Branko Žeželj, Nikola Hajdin, Milan Đurić, Ivan Arnovljević, Kirilo Savić... Pored navedenih istaknutih članova kolektiva koji su stekli zvanja akademika, ništa manje zaslužni nisu Kosta Glavinić, Mijat Trojanović, Milorad Ivković, Branko Zarić, Nikola Stamenković, Vujica Jevđević, Savo Janjić, Dragomir Andonović, Branislav Ševarlić, Ilija Živković, Radivoje Kašanin i mnogi drugi.

Zašto su važni graditelji i ova struka danas kada često čujemo da se ne traži njeno mišljenje o važnim pitanjima kao što je izgradnja, i kakvi su izazovi pred profesijom?

Graditeljstvo je pokretačka snaga ra-

18

GRADITELJSTVO

Kada vidite objekat koji ste vi realizovali i da u njemu danas žive ljudi, prolaze automobili i slično, to je najveća satisfakcija za uložen rad i trud zvoja privrede. Ono spada u one privredne grane koje sa sobom vuku ili povlače na desetine drugih profesija, čineći jednu ogromnu pokretačku snagu koja upošljava kapacitete i stvara uslove za održivi razvoj jednog društva. Graditeljstvo nisu samo materijalni objekti. Graditeljstvo sadrži, pored materijalne, i institucionalnu i personalnu komponentu, a to su zakoni, propisi, standardi, znanja i veštine, kao i čitav jedan društveni ambijent koji kreira svaka politička elita. Ukoliko u donošenje važnih sistemskih zakona i drugih propisa vezanih za planiranje i građenje na bilo koji način nije u pravoj meri uključena stručna javnost, institucije i iskusni graditelji, onda su problemi neminovni, a njihovo rešenje daleko.

Da li vam se čini da u Srbiji nema više kapitalnih građevinskih projekata, osim stambenih, i da su među poslednjim inženjerski zanimljivim objektima bili Arena i Hram Svetog Save ili Most na Adi...

Zašto je tako i kako se vi osećate zbog toga?

Broj kapitalnih infrastrukturnih objekata u zemljama poput naše uvek je mali i nedovoljan. Nije tačno da ih nema. Koridori 10 i 11, modernizacija pruge Beograd–Budimpešta, elektrifikacija pruge Niš–Dimitrovgrad, Niš–Priština–Tirana i drugi spadaju u kapitalne investicije. Problem je što su uslovi tendera takvi da naša preduzeća nemaju ravnopravan tretman sa inostranim. Pošto su onemogućena u polaganju bankarskih garancija i drugim ograničenjima, našim preduzećima je predodređena uloga podizvođača. U takvoj ulozi, ona trajno umanjuju svoje šanse da osnaže svoju ulogu, gube reference, a najčešće ostaju i bez ionako znatno umanjene zarade koja, nažalost, odlazi van zemlje, a nama dugovi,

loši drumovi i problem u održavanju tih istih saobraćajnica koje se grade uz uslov minimalne cene koja neminovno uslovljava i loš kvalitet.

Nekada su naše velike građevinske firme kao Energoprojekt, Trudbenik i Komgrap gradile u zemlji, a naročito u inostranstvu kolosalne građevine – brane, mostove, dvorane, a naši inženjeri i na hiljade naših radnika učestvovalo je u izgradnji. Šta govorite svojim studentima o perspektivi kada završe fakultet i o tome šta ih čeka – da li možda to da u zemlji neće moći da ispolje svoje kreativne potencijale i da ih bolji poslovi u struci očekuju u inostranstvu?

Istina je da su građevinske firme koje pominjete nekada bile giganti, čak i u svetskim razmerama. To je činjenica i mnogim našim studentima to je sasvim jasno ili bi moralo biti. Sa studentima imamo iskreni odnos. U našoj zemlji ima znatan broj uspešnih malih preduzeća i preduzetnika, dobro plaćenih zanimanja. Može se i od zgradarstva pristojno živeti. Sve je veći broj i inostranih preduzeća koja i pre završetka studija nude posao najboljima.

Nekada su i očekivanja studenata nerealna. Građevinarstvo podrazumeva i brojna odricanja, naročito dok se zanat ne ispeče.

Svi bi hteli u Beogradu da rade ili negde blizu. Uvek su građevinci u sezoni odlazili i na strana gradilišta, sticali neophodna iskustva, reference i vraćali se. Oni najbolji, sa radnim navikama, inovativni, oni sa najboljim prosekom i oni koji su spremni da uče, daleko su bliži poslu. Da budu najbolji, da revnosnim radom i zalaganjem moraju steći veštine i znanja ako misle da uspeju u životu, jeste ono što im neprestano ponavljamo.

Kakva je perspektiva studenata koji danas upisuju Građevinski fakultet; koliki je interes privrede i društva, kakva je mogućnost zaposlenja i šta im kažete kada pitaju šta dobijaju ako upišu taj fakultet?

Ako gladnom date jednu ribu, nahranićete ga na jedan dan; ako mu date dve, imaće hrane za dva; ako ga naučite da peca, nahranićete ga za ceo život. Studente upućujemo kako da uče, kako da rešavaju problem tuđi i svoj. Kako da postanu ljudi, da steknu znanja i veštine potrebne tržištu

rada. Evropa ima više od sto šezdeset miliona objekata, Srbija par miliona, većina starih koji se moraju održavati i oko 1% novih koje mi moramo izgraditi svake godine.

Novi trendovi u graditeljstvu poput novih materijala i novih sistema gradnje izazov su za mlade ljude. Kada vidite objekat koji ste vi realizovali i da u njemu danas žive ljudi, prolaze automobili i slično, to je najveća satisfakcija za uložen rad i trud.

Građevinski je nekada važio za težak fakultet. Da li to važi i danas i kakve su novije generacije studenata, jer se mogu čuti kritike od nekih profesora upućene mladima, pa i to da su lošije od prethodnih?

Kako vi vidite ove generacije?

Građevinski fakultet je uvek spadao u zahtevnije fakultete. Tako je i danas. Bogato nasleđe nas obavezuje na kontinuitet.

Iskustvo u razvoju inženjerskih disciplina dugo više od 170 godina i naših 70 godina samostalnosti uliva visoko samopouzdanje brojnim generacijama nastavnika i studenata. Oprobane recepte ne menjamo, pažljivo uvodimo nove sadržaje, nove tehnologije. Veliku pažnju poklanjamo saradnji sa privredom i međunarodnoj saradnji sa srodnim ustanovama. Više od 14.000 inženjera koje smo do sada stvorili, svrstali su naš fakultet u red respektivnih ustanova ove vrste u svetu, što potvrđuje i zavidno 200-300. mesto na prestižnoj Šangajskoj listi posvećenoj tehničkim fakultetima iz naše oblasti.

Sava centar je projektovan a radovi izvedeni za samo godinu dana pred samit Pokreta nesvrstanih. Kada uporedite to vreme i ovo danas, odnosno situaciju u građevinarstvu, šta možete reći, šta se promenilo – kako stoji struka i da li je u krizi?

Nekada, pre osamdesetih godina prošloga veka, velika srpska preduzeća zapošljavala su po nekoliko hiljada radnika, ponaosob. Period za nama potpuno je devastirao njihov kapital, mehanizaciju, oduzeo im tržišta. Potpuno se izmenila struktura sveta oko nas. Bogati i jaki su radili šta su hteli, mi smo mogli samo ono što smo morali.

Danas, umesto par hiljada, naša najveća građevinska preduzeća zapošljavaju jedva par stotina radnika. Svega oko sedam odsto ukupne građevinske operative je negde vani, u Rusiji, Alžiru, Belorusiji, Azerbejdžanu... Bez pomoći države, bez podrške

GRADITELJSTVO

njihovom nastupu na domaćem i stranim tržištima, pre svega na kapitalnim projektima, nema njihovog oporavka ovde na našem prostoru. Građevinarstvo se počelo buditi, napreduje, ali veoma sporo. Potreban je brži razvoj, u interesu je države. Građevinarstvo je najpropulzivnija privredna grana i najznačajniji generator povećanja BDP-a. To državnici moraju znati, ako hoće biti državnici. Bez toga, nema budućnosti.

Koji objekti nedostaju Srbiji i Beogradu da bi život građana bio lakši? Da li nam fali metro, još mostova, saobraćajnica, obilaznica, tunela...?

Bez metroa, problem saobraćaja u Beogradu se ne može rešiti. Oko metroa se licitira i to nije dobro. To ne sme biti političko pitanje. Njegov dizajn je stvar struke i tu su stvari sasvim jasne i izvesne. Danas smo u poziciji da modelujemo i simuliramo. Vrlo se pouzdano može doći do optimalnog rešenja. Danas se projektovanjem ostvaruju najveće uštede. U izgradnji je to daleko teže. Prema investiciji u metro se moramo odnositi domaćinski, kao da plaćamo iz svog džepa, a ne iz tuđeg, narodnog. To što važi za metro, važi za mostove, „Beograd na vodi“... Neophodan je konsenzus struke.

Potrebni su nam funkcionalni i kvalitetni, a ne lepi, komplikovani i skupi objekti. To je moguće i jednostavno postići, ako se hoće, a mi imamo dovoljno znanja i pameti da to i ostvarimo.

Danas se govori o pametnim gradovima i pametnim zgradama, o energetskoj efikasnosti, novim tehnologijama, zelenoj gradnji... Šta je budućnost graditeljstva i kakvi su trendovi?

Danas se građevinarstvo razvija u dva osnovna pravca. Prvi – u pravcu razvoja novih materijala, obogaćenog betona, premaza, fazno promenljivih materijala, zaptivnih pena i slično i drugi – koji podrazumeva saradnju sa drugim zanimanjima u iskorišćavanju svih tehničkih dostignuća u procesu planiranja, gradnje i održavanja infrastrukturnih objekata. Sve je veća primena nanomaterijala i nanotehnologija, senzora različitih vrsta koji omogućavaju prostorno praćenje objekata. Sve je više robotike, dronova, daljinske detekcije.

Danas se zgrade štampaju. Prostorni podaci su kapital. GiS i GNSS tehnologije su sastavni deo svakodnevnog života. Satelitski snimci pružaju mogućnost iden-

tifikacije pojava centimetarske veličine.

Proces gradnje se sve više automatizuje, uloga radnika će biti sve manja. Pametne zgrade su realnost. One su do te mere usavršene da gotovo svu energiju koju koriste mogu sami proizvesti. Korišćenje obnovljivih izvora energije, smanjenje emisije štetnih gasova i energetska zaštita objekata su imperativi buduće gradnje. Danas se, još uvek eksperimentalno, u puteve ugrađuju nanočestice, senzori. Svako vozilo se može kontrolisati i pratiti, dobijati sve neophodne informacije i samonavoditi.

Danas kada se stanovništvo sve više doseljava u gradove, sve više se nameće potreba za optimizacijom resursa. Životna sredina je urušena i samo visokom svešću i sistemskim aktivnostima možemo sačuvati prirodu, umanjiti uticaj klimatskih promena i stvoriti uslove za zdrav i održiv razvoj društva.

Kako vam, iz ugla dekana najvažnije institucije čiji stručnjaci kreiraju građevine u zemlji, izgleda danas Srbija i Beograd kao njena prestonica sa svim novim građevinama i onima koje su u planu?

Beograd je veliko gradilište i to je za našu struku značajna činjenica. Nemamo uvid niti smo ozbiljnije sistemski uključeni u pravljenje planova ili konsultovani oko prioriteta razvoja grada.

Iako postoji znatan broj gradilišta, samo manji broj se može nazvati kapitalnim, poput rekonstrukcije ulica Vojvode Stepe, Ruzveltove, „Beograda na vodi“ i dr. I dalje ima divlje gradnje, nerešenih imovinsko-pravnih odnosa, politizacije svega i svačega. Srbiji je potreban ravnomeran raspored stanovništva i razvoj, dogovor svih. Beograd se previše i stihijski naseljava. Grad postaje tesan, ulice uske, zastoji u saobraćaju svakodnevna pojava. Situacija je sve kritičnija i svakim

Više od 14.000 inženjera koje smo do sada stvorili, svrstali su naš fakultet u red respektivnih ustanova ove vrste u svetu, što potvrđuje i zavidno 200-300. mesto na prestižnoj Šangajskoj listi posvećenoj tehničkim fakultetima iz naše oblasti

19

danom smo dalje od rešenja. Na obalama Save i Dunava, tamo gde ne bi smelo, nikle su nečije kuće. Tu oko njih su izvorišta pijaće vode. Savski nasipi su oštećeni, a građani sve manje zaštićeni od novih poplava. Na sve te pojave naši stručnjaci su ukazivali javno, a i dalje će to činiti.

Valjda će neko jednoga dana to videti i reagovati, pre nego što se desi neka nova prirodna nepogoda, što je vrlo verovatno.

Koji je po vašem mišljenju poslednji uspešan i kolosalan građevinski poduhvat izveden u Srbiji?

Svedoci smo nekoliko kapitalnih objekata čija gradnja je u toku. Neki su i završeni, a nekima se rok završetka više puta prolongira. Bez vlastitih sredstava, sa stranim kreditima, Srbija je primorana da čini ustupke. Mostovi kod Beške, Borča– Zemun, novosadski mostovi, brojni tuneli na novourađenim deonicama koridora 10 i 11, pod uslovom da su urađeni po pravilima struke (nadamo se da jesu), od izuzetne su važnosti za celokupni privredni razvoj. Razvoj saobraćajnih koridora kroz Srbiju je interes Evrope i naš interes. Naš geopolitički položaj i značaj rečnih kapaciteta kojima Srbija raspolaže, pružaju nam nadu da će se uz saradnju svih relevantnih društvenih činilaca, obnova postojećih i razvoj novih kapaciteta nastaviti još većim intenzitetom.

A da možete da birate, šta biste vi prvo gradili za dobrobit i u interesu građana?

Beogradu je metro neophodan. Potrebno je više pažnje posvetiti razvoju sela, izgradnji lokalnih puteva i njihovom povezivanju sa lokalnim centrima širom Srbije. Razvoj regiona, a posebno sela dosta zaostaje. Kvalitet života u malim sredinama je veoma nizak. Iako se čine izvesni napori, broj i kvalitet zdravstvenih, dobro opremljenih centara je na nedopustivo niskom nivou. Mora se više ulagati u nauku i obrazovanje. Slovenija je prvo izgradila lokalne i regionalne puteve, na kraju auto-puteve. U Nemačkoj grade auto-put tek ako je dnevni prosečni promet vozila veći od 10.000. U selima više nema škola, nema đaka. Neće ih ni biti ukoliko selo ne bude dobro mesto za život, ukoliko se do njega ne može doći ili iz njega izaći, ako nema struje, škole ili doma kulture. Potrebna je sveobuhvatna i sistemska politika razvoja sela. Da se ljudi vraćaju u selo, a ne da beže.

®

20

BUDI ŠTREBER

Sad više niko ne može da ti kaže „uči, siđi sa tog interneta“ Današnja deca, a i populacija uopšte, usled rasprostranjene tehnologije koja je nadohvat ruke, primetno kraće drže pažnju bilo na čemu što nema interakciju. Uzrok je dostupnost informacija koje putuju neviđenom brzinom ukombinovana sa time da su od malih nogu ljudi preplavljeni njima, pa mozak kao odbrambeni mehanizam odbija da se bilo na čemu predugo zadrži. To je velika razlika u odnosu na sve prethodne generacije, ali to ne mora da bude mana. Neophodno je ipak prilagoditi se promenama u mozgu koje su prouzrokovane tehnologijom, kaže Stefanija Lukić, urednica veb-platforme za učenje shtreber.com Piše Ana Mitić

ije lako sa krede i stare zelene table preći na interaktivnu tablu, a još teže na pametne telefone i uređaje koje su doskoro mnogi gledali kao nešto što kvari decu i „oči“. Ali svet se menja munjevitom brzinom, sa njim i deca koja odrastaju uz sve pametne sprave koje se štancuju na dnevnom nivou, a škola ne uspeva da uhvati korak sa tim promenama. Čini se da postoji ogroman raskorak između današnjih klinaca koji odrastaju uz pametne telefone i udžbenika i načina na koji im se prezentuje gradivo. I onda se čuju pritužbe da su deca ovakva ili onakva, a u stvari je onaj koji zaostaje u gradivu škola, a ne deca. Jer škola mora da pretrpi mnoge promene i da se prilagodi sadašnjim i budućim generacijama.

N

Stefanija Lukić, urednica veb-platforme za učenje shtreber.com, priča za Original da današnja deca, a i populacija uopšte, usled rasprostranjene tehnologije koja je nadohvat ruke, primetno kraće drže pažnju bilo na čemu što nema

interakciju. „Uzrok je dostupnost informacija koje putuju neviđenom brzinom i, ukombinovana sa time da su od malih nogu ljudi preplavljeni njima, pa mozak kao odbrambeni mehanizam odbija da se bilo na čemu predugo zadrži. To je velika razlika u odnosu na sve prethodne generacije, ali to ne mora da bude mana. Neophodno je ipak prilagoditi se promenama u mozgu koje su prouzrokovane tehnologijom“, kaže Stefanija.

Platforma Štreber je internet udžbenik pokrenut kao inicijativa za unapređenje i promociju obrazovanja kod osnovaca u oktobru 2015, kada se tim od troje ljudi okupio sa idejom da mogu samo na osnovu velike želje i originalnog pristupa da učine malo ili mnogo za obrazovanje dece. Kroz istraživanje su zaključili da je najefikasnije sredstvo za implementaciju ideje veb-platforma. Tako sada može da se štreba na sajtu shtreber.com koji je upravo platforma prilagođena načinu učenja današnjih đaka.

Na shtreber.com je školsko gradivo

lekcija iz šest predmeta za peti, šesti, sedmi i osmi razred, svi formati su multimedijalnog sadržaja, a ima i na stotine tekstova koji nisu predviđeni planom i programom RS a spadaju u opšte obrazovanje. Artjom Suvorov je dizajner sajta i tvorac ideje da učenje može da bude u formatu igre. Zato je svaka lekcija na sajtu podržana kvizom i testom, a svaki tačan odgovor beleži se bodovima, koji omogućavaju napredovanje po nivoima znanja, dok svaki prelazak na viši nivo omogućava više povlastica tokom igre.

Temelje projekta postavili su nastavnici širom Srbije koji su svoje dugogodišnje iskustvo pretočili u lekcije iz kojih deca

digitalizovano. Tu je 500

BUDI ŠTREBER

uče na shtreber.com platformi. Dostupna je na svim uređajima, besplatno, svim učenicima.

Povremeno se u javnosti polemiše o neadekvatnom gradivu u udžbenicima,

najčešće iz istorije i srpskog jezika, a Štreber i za to ima rešenje. „Mi možemo da svaki aspekt menjamo u hodu i unapređujemo iskustvo kako se pojavljuju nove mogućnosti za obrazovanje. Nije neophodno čekati naredno izdanje udžbenika kako bi se ispravila slovna greška ili sledeće izdanje zbirke kako bi se dodali novi kvizovi i testovi. A oni opet i ne moraju da budu u istoj formi kao postojeći, već možemo kontinuirano unapređivati uslugu prema idejama, potrebama i komunikaciji sa nastavnicima, roditeljima i učenicima“, samo su neke od prednosti koje ističe Stefanija.

Deci je gradivo često dosadno, kao i način na koji je prezentovano. O tome da li su mlade generacije naviknute od rođenja na savremene tehnologije te je to uzrok ili je u pitanju neki drugi razlog i kako rešiti ovaj problem, urednica portala Štreber kaže da je gradivo dosadno jer je fiksirano, svet se prebrzo menja, a identičan sistem obrazovanja postojao je pre više vekova. „Nerealno je očekivati da iste navike, želje i potrebe imaju deca koja su živela u pretprošlom veku i sada, iako su udžbenici ostali uglavnom nepromenjeni. Ono što mlađe generacije sada zahtevaju jeste interakcija. Sa knjigom, jedina akcija koju mogu da preduzmu je da okrenu stranu.

Kada su na telefonu ili računaru, mogu brzo da se prebace iz lekcije u lekciju, a i pokreti miša ili prsta su mnogo češći.

Nerealno je očekivati da iste navike, želje i potrebe imaju deca koja su živela u pretprošlom veku i sada, iako su udžbenici ostali uglavnom nepromenjeni. Ono što mlađe generacije sada zahtevaju jeste interakcija

Možda deluje trivijalno, ali svaka fizička akcija koju moraju da preduzmu odagna dosadu bar nakratko“, kaže Stefanija.

Udžbenici se već menjaju, table zamenjuju tableti, pametni telefoni su postali platforme za učenje... Čini se da ne možemo sa sigurnošću da predvidimo kako će štrebati generacije koje tek dolaze.

Platforma shtreber.com ima i istraživački karakter. Od objavljivanja 1.

septembra 2016. do danas sajt je posetilo više od pola miliona korisnika, koji su pročitali preko pet miliona lekcija i edukativnih tekstova. „Treba se prilagoditi potrebama 21. veka. Nikako ne želimo da se kvalitet obrazovanja smanji i da deca izađu iz škole sa manje znanja nego njihovi roditelji kada su bili tog uzrasta“, priča Stefanija Lukić.

Ali kako civilizacija napreduje, neka saznanja postaju manje bitna, a neka druga više. Tako sada zanemarljiv procenat populacije zna da obrađuje zemlju, šije ili plete, iako su to nekada bile veoma važne veštine, koje je trebalo naučiti i potpuno usvojiti. „Tako sada više ne treba akcenat biti na pamćenju podataka. Tehnologija nam

21

omogućava da do svake informacije lako dođemo, kroz svega par sekundi. Ono što jeste vrlo bitno, to je kritičko i logičko razmišljanje. Da dete može da iz prezentovanih informacija izvede neki zaključak, nešto što nije već napisano. To će biti reflektovano i na tržištu rada. Već sada vidimo da se polako ali sigurno smanjuje broj radnih mesta gde je potrebno veliko činjenično znanje, dok je logičko razmišljanje (programiranje, nauka, veštačka inteligencija) na visokoj ceni“, priča Stefanija o tome šta nas čeka.

Postavlja se pitanje da li su naše

za ovakvu promenu, kao i naše ministarstvo prosvete i druge institucije koje su čuvari obrazovanja i upućuju kritike na njihovu adresu, ali Stefanija Lukić ističe da je najvažnije da su deca spremna. „Oni žele bolje obrazovanje. Preko njih, i roditelji žele isto. Oni onda nesumnjivo vrše pritisak na nastavnike da isprate sve to. Nastavnici su, nažalost, uglavnom premalo plaćeni da bi imali volje da prate tehnologiju. Međutim, mi smo pokazali, kroz više od milion poseta godišnje i primetno poboljšanih ocena kod učenika koji su koristili našu platformu (a čemu svedoče brojne poruke podrške i roditelja i nastavnika), da nije neophodno srušiti kompletan sistem da bi se kreirao novi. Dovoljno je raditi da se unapredi jedan po jedan segment, a rezultati su već vidljivi. A ako tim od nekoliko ljudi bez značajnih finansija i prošlosti u obrazovanju uspe ovako nešto da uradi, sigurno i te kako tek možemo mnogo da postignemo“, optimistična je u pogledu budućnosti obrazovanja u Srbiji Stefanija Lukić.

škole spremne

®

EDUKACIJA I VASPITANJE

22

Kako reagovati kada vas dete ne sluša? Šta se u našem organizmu dešava kada naše dete uradi nešto što ne bi trebalo? U tim trenucima uključuje se sirena za stres u našem mozgu. Kad se ta sirena uključi, luči se hormon stresa kortizol. Time se ograničava naša sposobnost da logično i pažljivo razmišljamo o datoj situaciji i o mogućim posledicama našeg delovanja u toj situaciji. Najčešće postupamo po instinktu. Ovim i mnogim drugim izazovima u roditeljstvu bavimo se kroz program „Podrška, ne perfekcija“, koji sprovodi Fondacija Novak Đoković Piše Smiljana Grujić

morni ste, čeka vas ručak na šporetu, a kuća je u takvom neredu. Na sve to, vaše dete je upravo odlučilo da dodatno začini situaciju napadom besa. Zvuči poznato? Posmatrate sve ovo u neverici i pitate se u sebi: Šta sad da radim? Kako da ovo rešim?

Da li da sve pustim da ide bestraga, da sednem i plačem nad sopstvenim životom, ili da se lepo „terapeutski“ izderem na svoje dete i pošaljem ga u sobu da se smiri? Da se zna ko u ovoj kući mora da spremi ručak i bez koga se ne može.

U ovakvim situacijama, većina roditelja sebi najčešće govori kako ovako nešto više neće dozvoliti sebi i kako će učiniti sve da se takva situacija ne ponavlja. I kako to u životu biva, sutra opet krene sve iz početka, ili što bi se u narodu reklo, „ajmo Jovo nanovo“.

U

Šta treba uraditi u ovoj situaciji?

Odakle da krenemo i kako da odredimo prioritete? Kako da osvestimo da ovakve situacije nisu dobre ni za nas ni za naše dete – ni dugoročno ni kratkoročno?

Za početak, treba da razumemo kako ovakve situacije deluju na naše dete i na njegovo ponašanje u budućnosti, na njegova osećanja, želje i težnje.

Na koje situacije se konkretno misli?

Na sve one u kojima nemamo kontrolu nad sopstvenim ponašanjem, u kojima smo ljuti, koje u trenutku ne možemo da prihvatimo i koje želimo da promenimo.

Kada dete radi nešto što je za nas neprihvatljivo, mi nemamo kontrolu nad tim kako se osećamo i šta je to što mi želimo

skup predstavnika roditelja koji učestvuju u projektu „Podrška, ne perfekcija“, Fondacije Novak Đoković foto: Nemanja Branković

da dete uradi da bi popravilo ponašanje.

Tada najčešće naređujemo, kritikujemo, analiziramo, plašimo, pričamo unedogled. Tada, a često toga nismo ni svesni, kao roditelj „igramo“ na strah, plašimo, pretimo, vičemo, udaljavamo dete bez obrazloženja. Detetu najčešće nije jasno šta želimo od njega, ne zna šta očekujemo, šta treba da uradi, blokira se zbog doži-

Život je satkan od onih nezaboravnih trenutaka, ali i od onih u kojima se ponekad ne snalazimo najbolje.

Kako će ti trenuci izgledati zavisi samo od nas. Mi biramo!

vljenog straha i ono što se najčešće dešava – učvršćuje se negativno ponašanje.

Ako takvo ponašanje i promenite, to bude kratkoročno. Takvo ponašanje roditelja nije razvojno podsticajno za dete. Zato je isključivanje sirene za stres prva stvar koju treba da uradite!

Isključivanje sirene za stres je težak zadatak, ali to nije nemoguće. Iz iskustva znate da ništa nije lako, a ni previše teško.

Bitno je da verujete i da to svesno želite. Šta se u našem organizmu dešava kada naše dete uradi nešto što ne bi trebalo? U tim trenucima, uključuje se sirena za stres u našem mozgu. Kad se ta sirena uključi, luči se hormon stresa kortizol. Time se ograničava naša sposobnost da logično i pažljivo razmišljamo o datoj situaciji i o mogućim posledicama našeg delovanja u toj situaciji. Najčešće postupamo po instinktu. Skloni smo da vičemo, udarimo, prosipamo, padamo, plačemo nad sopstvenim životom – pa često proglasimo da je dete krivo za novonastalu situaciju, i rešimo da ga vaspitavamo u ovoj situaciji tako što ga pljesnemo po guzi, vičemo...

Kojim tehnikama se možete poslužiti?

BROJTE DO 10

Ova tehnika dopušta da razmislite umesto da nepromišljeno reagujete u datoj situaciji. To je moguće samo onda kada isključimo svoju sirenu za stres. A možemo je isključiti disanjem. Dubokim, ritmičnim disanjem iz stomaka. Tako hranimo svoj mozak kiseonikom i deo mozga u kome se procesuiraju emocije se umiruje, a mi lakše i bolje donosimo odluke o tome šta nam je činiti u ovoj situaciji.

EDUKACIJA I VASPITANJE

PRIHVATITE SVOJ STRES

Napravite svoju skalu za merenje stresa i kada ste u ovoj situaciji obeležite na kom ste nivou. Prihvatanje stanja u kome ste, prvi je korak da izađete konstruktivno iz situacije koja vas uznemirava. Tada otvarate alternative, kako da iz konkretne situacije izađete ne povređujući ni sebe ni druge.

PRETVORITE „MORAM“ U „ŽELIM“

Moramo samo da umremo kada za to dođe trenutak, i da se porodimo ako smo trudni isto kada za to dođe trenutak. Znači, malo stvari moramo!

Promislite šta želite od ove situacije – da budete smireni i da nađete način kako da završite ono što ste počeli, a da se pri tome osećate dobro i vi i oni koje volite oko sebe.

Umesto što ćete sebi reći: „Moram sada da smirim i kontrolišem situaciju“, kažite: „Želim da objasnim detetu kako njegovo ponašanje utiče na mene i želim da on/ona čuje šta mu govorim“, ili umesto: „Mora sada da pospremi igračke koje su razbacane po celom stanu“, recite sebi: „Želim da moje dete nauči da stvari koje koristi (u ovom slučaju igračke) vrati tamo gde im je mesto.“ Kada na ovaj način razmišljate, vi sami određujete prioritete i nekada će se desiti da ćete od nečega odustati zarad sebe samih i videćete da nije neophodno da forsiramo neke stvari u želji da delujemo savršeno. Taj pojam slobodno izbrišite iz rečnika, jer on ne postoji. Ni savršen muškarac, ni savršena žena, a ponajmanje savršen roditelj.

23

PROMRDAJTE SE MALO

Uradite nekoliko vežbi, ispravite leđa, čučnite-ustanite. Pa tako nekoliko puta!

IZAĐITE NA VAZDUH ILI U ŠETNJU

Vratite se kada se primirite. I nemojte da zaboravite da povedete dete sa sobom – i njemu i vama će promena prostora i vazduha prijati.

I ako sve ovo navedeno ne uspe da vas

vrati u početno stanje, pokušajte staru dobru tehniku vrištanja u jastuk.

Vrištite u jastuk, udarite jastuk, pa zagrlite jastuk. Kada su emocije naglašene, uvek je dobro da se one negativne koje pozivaju na ljutnju i nasilno ponašanje izbace, a bolje ih je usmeriti prema jastuku nego prema sebi ili nekom drugom. Čuli ste verovatno i sami koliko sportovi poput kik-boksa pomažu pri smanjivanju stresa.

Ne morate da idete na časove ukoliko ne želite, ali nekad i stari dobri jastuk može da pomogne pri izbacivanju viška ovakve energije.

Na kraju, osmislite sami tehniku koja će vam najviše prijati i koja će vas smiriti, i ne zaboravite: Život je satkan od onih nezaboravnih trenutaka, ali i od onih u kojima se ponekad ne snalazimo najbolje. Kako će ti trenuci izgledati zavisi samo od nas. Mi biramo!

Ovim i mnogim drugim izazovima u roditeljstvu bavimo se kroz program „Podrška, ne perfekcija“, koji sprovodi Fondacija Novak Đoković, a kroz koji osnažujemo roditelje da budu najbolja moguća podrška svojoj deci.

®

NAUČITE DA BODRITE SEBE

Umesto što ćete sebi reći: „Moram sada da smirim i kontrolišem situaciju“, kažite: „Želim da objasnim detetu kako njegovo ponašanje utiče na mene i želim da on/ona čuje šta mu govorim“

Recite sebi „sutra je novi dan“, „ovo će proći“, „nije baš sve tako crno“. Posipanje šećerom mnogo više prija nego posipanje solju, i utiče da se tok misli promeni brzinom svetlosti.

DAJTE SEBI PAUZU

Skuvajte kafu. Udahnite duboko. Ovakve situacije se mnogo lakše rešavaju hladne glave.

FOKUSIRAJTE SE NA POZITIVNE EMOCIJE

Setite se, na primer, svoje omiljene pesme koja vam uvek popravi raspoloženje.

Kada se fokusiramo na lepe i drage emocije, to nam vraća optimistično razmišljanje.

Smiljana Grujić je psihološkinja i psihoterapeutkinja posvećena obrazovanju. Fokus interesovanja su joj saosećajna komunikacija i upravljanje emocijama.

24

BUDI ZDRAV

Jeste li čuli za psihodramu?

Lečenje psihe kroz igru i glumu Njen osnivač J. L. Moreno psihodramu je definisao kao poseban psihoterapijski metod, a inspiraciju za njen nastanak pronašao je u spontanoj dečjoj igri, posmatrajući decu u bečkim parkovima.

Pored toga, Moreno je znao važnost scene, tj. pozorišta za razvoj civilizacije. O psihodrami za Original govori Biljana Slavković sa Instituta za psihodramu u Beogradu

ada je pre godinu dana princ Hari javno priznao da je išao na psihoterapiju da bi sebi pomogao da preboli smrt majke od pre dvadeset godina, učinio je to da bi oni čija duša ne zaceljuje potražili pomoć.

Najčešće ne možemo sami da prevaziđemo neke situacije, i nije mnogo važno da li se nešto smatra „teškim“ ili „lakim“ i koliko je traumatično, ako je za tu osobu – nepremostivo. Osim analize, razgovora i različitih terapeutskih pravaca, jedan od vrlo kreativnih, angažovanih i efikasnih načina rada na sebi, sa sobom, jeste psihodrama.

Biljana Slavković, psihodramska psihoterapeutkinja sa Instituta za psihodramu u Beogradu, koja ima izuzetno iskustvo u radu sa klijentima, otkriva nam da je psihodramu moguće primeniti na širok spektar ljudi, da nije „elitistička“, a može se primenjivati kako sa decom, tako i sa odraslim i starim ljudima; sa svima koji su motivisani za lične promene. Biljana nam objašnjava da je psihodrama nastala u Beču 1921. godine, a da je njen osnivač Jakob Levi Moreno, Jevrejin rumunskog porekla koji je kao dečak putovao preko Srbije, na putu za Austriju u koju se sa porodicom preselio.

K

„Ona se paralelno razvijala sa drugim

Piše Zorica Marković

psihoterapijskim školama (na primer sa već razvijenom psihoanalizom). Moreno je psihodramu definisao kao poseban psihoterapijski metod, a inspiraciju za njen nastanak pronašao je u spontanoj dečjoj igri, posmatrajući decu u bečkim parkovima.

Pored toga, Moreno je znao važnost scene, tj. pozorišta za razvoj ljudske civilizacije. Šekspir je pisao „Ceo svet je pozornica...“ i „ Naša sudbina nije u zvezdama već u nama samima“.

Antički teatar bio je značajan izvor za Morenovu psihodramu, budući da se bavi, između ostalog, duševnim stanjima protagonista, univerzalnim istinama, relacijama, sa katarzom na sceni tokom koje gledalac otkriva sebe. Takođe, vreme između dva svetska rata je vreme egzistencijalizma – pravca u filozofiji i umetnosti koji se fokusira na postojanje čoveka u teškim posleratnim vremenima i neminovnim promenama tadašnjeg sveta.

Anegdota kaže da se Moreno kao student posle predavanja obratio uvaženom osnivaču psihoanalize Sigmundu Frojdu sledećim rečima: „Doktore Frojd, vaše predavanje je bilo zanimljivo, ali, dok vi tumačite ljudske snove, ja planiram da ih ohrabrim da iznova sanjaju!“

BUDI ZDRAV

Naša sagovornica kaže da se mnogi

pomoć kada im je akutno teško u vezi sa nekim problemima i kada osete da ne mogu više da se sami nose sa tim. „Često ljudi znaju tačno šta je u pitanju mada to ne mogu da reše. U tom trenutku im je neophodan ‘važan drugi‘, tj. terapeutkinja/terapeut koji omogućava siguran, kontinuiran odnos, svoje prisustvo. Taj tzv. terapijski savez omogućava da se klijenti u psihodrami pozabave rešavanjem različitih poteškoća: da razumeju i ovladaju neprijatnim simptomima (npr. napetost, anksioznost, panika, problemi u spavanju, ishrani, pad energije, produžena tuga i bezvoljnost, dekoncentrisanost, psihički i fizički umor, preplavljujuća različita osećanja, korišćenje supstanci itd.), zatim da iznađu konstruktivne strategije za prevladavanje nekih životnih izazova i situacija – gubitke voljenih osoba, raskid emocionalnih veza, probleme u komunikaciji (u školi, na poslu, u emocionalnim vezama), situacije trpljenja nekog vida nasilja (u partnerskoj vezi, u porodici). Na kraju, kada su u pitanju trajnije promene, a one su često i najvažniji cilj psihodramske terapije, govorimo o promeni psihološke dinamike i nekih karakteristika ličnosti.“ Ova faza rada podrazumeva bavljenje unutrašnjim konfliktima koji su najčešće nastali rano u detinjstvu. „Ako nismo imali dovoljno podsticaja kao dete pa smo odrasli u nedovoljno sigurnu odraslu osobu, kroz psihodramu se možemo osnažiti i izgraditi veće samopouzdanje. U psihodramskom procesu tako razgrađujemo neprijatna i često autodestruktivna osećanja krivice, niskog samopoštovanja – učimo da sebe više prihvatamo i volimo. Povećanje kapaciteta za osećanja sreće i zadovoljstva utiče i na naše sveukupne potencijale, pa to predstavlja najznačajniji ishod uspešne psihodramske terapije.“

najčešće obrate za

Moreno je zapazio da kada pričamo o nečemu naša osećanja ne moraju da prate

tu situaciju. Međutim, kada na sceni postavimo priču i počnemo da je odigravamo, birajući članove grupe da preuzmu uloge koje smo pokazali, pokreću se osećanja, nekada neizgovorena, potisnuta ili zaboravljena, kaže Biljana. „Iako postoji dogovor sa terapeutkinjom/ terapeutom o cilju psihodramskog rada, često nas tok psihodramske akcije vodi ka otkrićima nečega što o sebi ili drugima

nismo znali, ili nam je bilo teško da o tome mislimo. Ponekad je potrebno da se više puta vratimo na iste teme, i svaki put skinemo po jedan sloj – kao kada ljuštimo luk.

Postupnost je bitna i zbog toga da nas teška osećanja ne bi preplavila i uplašila, svaki ‘oljušteni sloj luka‘ otkrije po deo slagalice kojoj težimo. A univerzalno težimo da nam psihodrama omogući da povratimo spontanost, da se rasplašimo, da se ohrabrimo, da ožalimo... kao i da pogledamo u budućnost i otkrijemo koliko kapaciteta, talenata, želja i snova nosimo u sebi. Kada to osetimo, doživimo i neku vrstu magije. To u psihodrami nazivamo katarzom, i tada smo najspremniji za željenu promenu.“ S obzirom na to da je Moreno smatrao da je druga osoba dragocena za naš razvoj, i da se svako od nas razvija isključivo u relacijama, bilo je logično što je osmislio grupnu psihoterapiju – model rada u kome pojedinac može mnogo toga, u saradnji sa drugim članovima grupe. Biljana otkriva da psihodrama može da se primeni i individualno, ali najčešće je u pitanju rad u grupi, a dužina zavisi i od stanja i od motivacije i mnogih drugih okolnosti. Uobičajena psihodramska terapijska grupa u Institutu za psihodramu u Beogradu odvija se jednom nedeljno, sa stalnim članovima; ako je grupa poluotvorena, to znači da periodično (recimo svake godine) može da primi nove članove dok „stari“ članovi završavaju svoj proces i odlaze iz grupe. Svaka psihodramska grupa ima svoj „život“ – postoje faze u razvoju grupe i grupnog procesa, kaže ova psihoterapeutkinja.

Biljana kaže da se neretko iznova odu-

da pomogne svakom članu da se izrazi i razvije, da je ohrabri način na koji se ljudi izbore sa najtežim životnim iskustvima, ali da i sama stalno uči i razvija se sa svojim klijentima.

Ova psihodramska psihoterapeutkinja objašnjava da analiza uloga u psihodrami ima zaista snažno dijagnostičko sredstvo, a njihova prorada na sceni ima terapijsko

ševljava snagom grupe,

Kada na sceni postavimo priču i počnemo da je odigravamo, birajući članove grupe da preuzmu uloge koje smo pokazali, pokreću se osećanja, nekada neizgovorena, potisnuta ili zaboravljena

25

dejstvo. „Moreno je svoju teoriju uloga koncipirao na sledeći način: smatrao je da se svaka ličnost sastoji od niza uloga (psiholoških, fizičkih, socijalnih), a ‘uloga nije rigidni obrazac ponašanja nego fleksibilni i kreativni deo svake ličnosti‘. Kroz oprobavanje u različitim ulogama tokom psihodramske terapije, širi se tzv. repertoar uloga i mogu se prevazići rigidni obrasci nastali tokom odrastanja.

Kada neka uloga prevladava – recimo uloga osobe sa preteranim očekivanjima, to istovremeno utiče na izostanak ili slabost uloge ‘osobe koja je zadovoljna svojim postignućima‘, a održava ulogu ‘nesigurne osobe‘, jer se savršenost po prirodi ne može dostići. Osobe koje previše očekuju od sebe često nisu u stanju da vrednuju svoje realne kapacitete, a neretko imaju i slična, preterana očekivanja od drugih. Na taj način život postaje opterećen nezadovoljstvom i strahovima od neuspeha. Sve to sprečava osobu da koristi i razvija svoje prirodne potencijale. Kroz psihodramu omogućavamo da osoba zahvaljujući stimulaciji njene spontanosti ‘razgrađuje‘ naučenu ulogu ‘uvek može bolje i moraš da budeš savršen‘. Paralelno se stvaraju nove uloge koje su konstruktivne i predstavljaju put za sveukupni razvoj ličnosti..“ Zbog onog nesvesnog u nama, može se javiti otpor, i „sabotirati nas“, tj. time sami sabotiramo sebe, ali uloga terapeuta je da to prepozna i da analizira otpor sa klijentom i na taj način se pokreće proces rada na sebi. Naravno, i za ovakav vid terapije potrebno je biti motivisan da bi bila efikasna.

Ipak, psihodrama kao grupna terapija nije adekvatna za one osobe koje imaju antisocijalno ponašanje, što znači da ne poštuju društvene norme i često ne uvažavaju druge osobe, njihove želje i osećanja; bliska im je manipulacija u odnosima pa je ponašanje tih ljudi destruktivno, ističe naša sagovornica.

Vrlo je važno znati da je moguće osloboditi se prošlosti. Biljana kaže da je važno da prošlost osvestimo, da je razumemo, da proradimo teške trenutke u sadašnjosti, u bezbednom psihodramskom prostoru, u odnosu poverenja sa članovima grupe i terapeutkinjom. Tada teški događaji koje smo doživeli više neće imati silinu da i dalje intenzivno utiču na našu sadašnjost, govori ona, i naglašava da je ovo važno i izvodljivo u radu sa osobama koje su doživele razorne traume i izgubile poverenje u sebe i u svet.

®

26

EKSKLUZIVNA FOTO-REPORTAŽA

EKSKLUZIVNA FOTO-REPORTAŽA

NARODNI MUZEJ

Petnaest godina kasnije Umesto izložbi koje su se do sada održavale samo u prizemlju, sva tri nivoa zgrade na adresi Trg republike 1A biće otvorena za javnost i publika će moći da vidi stalnu postavku Narodnog muzeja prvi put od 2003. godine. Imali smo priliku krajem maja da posetimo radove koji su bili pri završetku i prostor se pripremao za unošenje eksponata. Iako su preovladavali buka i nered nesvojstveni muzejskom prostoru, osetila se grandioznost zdanja kojem se polako vraća sjaj koji zaslužuje

ko ste previše mladi da biste se sećali raspada Jugoslavije, a dovoljno stari da se sećate 1999, verovatno imate osećaj da je zgrada Narodnog muzeja muzej samo po imenu. Zdanje na centralnom trgu glavnog grada već 15 godina radi pod veoma ograničenim kapacitetom zbog devastiranog stanja. Skele, ograde, brojači do otvaranja kojima je previše puta udaren „snuz“, sve to doprinosi atmosferi negostoljubivosti i neprivlačnosti.

Ne moramo ni da se upuštamo u rasprave ko je kriv za nemar zbog kojeg je ova državna institucija dospela u nemilo stanje, niti ko je odgovoran za to što restauracija toliko drugo traje. Za tih 15 godina su se smenile sve vrste vlasti i vladajućih garnitura, stoga je zgrada simbol kolektivnog nemara i spomenik antikulture koja se brižno neguje. To je sramota svih nas.

A

Konačno, posle više neuspelih projekata i neispoštovanih rokova, dobili

Piše Luka Arežina, pripadnik generacije koja je odrasla bez Narodnog muzeja Fotografije Igor Pavićević

smo obećanje – restaurirana zgrada se otvara 28. juna. Umesto izložbi koje su se do sada održavale samo u prizemlju, sva tri nivoa zgrade na adresi Trg republike 1A biće otvorena za javnost i publika će moći da vidi stalnu postavku Narodnog muzeja prvi put od 2003. godine.

Ni 5.000 kvadratnih metara izložbenog prostora nisu dovoljni za čitav mobilijar stalne postavke, koji broji više od 400.000 kulturnih dobara većinski nađenih na tlu

27

Srbije. Od praistorijskih ulomaka keramike i rimskih novčića do dela moderne i savremene umetnosti, postavka će biti hronološki izložena. U prizemlju će biti izloženi eksponati iz praistorije i antike.

Budući da je zgrada građena za potrebe banke, u prizemlju će biti otvorena dva trezora sa numizmatičkom kolekcijom.

Na prvom spratu će u dva prstena biti raspoređena srednjovekovna i moderna umetnost, a na drugom savremena i dela stranih autora. Postavka ubraja dela majstora poput Tintoreta, Gvardija, Rubensa, Van Goga, Mondrijana, Monea, Pikasa...

Imali smo priliku krajem maja da posetimo radove koji su bili pri završetku i prostor se pripremao za unošenje eksponata. Iako su preovladavali buka i nered nesvojstveni muzejskom prostoru, osetila se grandioznost zdanja kojem se polako vraća sjaj koji zaslužuje. Oko osam miliona evra uloženo je u restauraciju i opremanje najstarije i najvažnije muzejske ustanove u Srbiji bezbednosnim i ventilacionim sistemima. Pristup će biti obezbeđen ljudima sa invaliditetom u čitavoj zgradi.

Cena ulaznice biće pristupačnih 300 dinara, dok će, kao i do sada, nedeljom biti slobodan ulaz. „Neko ide u muzej zbog obrazovanja, neko da uživa u lepoti, neko da provede vreme sa porodicom... Želeli smo da kulturno blago pohranjeno u muzeju učinimo što pristupačnijim“, rekla nam je Lidija Ham iz Narodnog muzeja. Svečano otvaranje najavljeno je za 28. jun i to će verovatno biti najveći kulturni događaj ove godine.

Iako postoji muzejska publika u Srbiji, postoji i veliki broj ljudi koji se seti da poseti izložbu samo za vreme manifestacije Noć muzeja. Iako su Muzej Vuka i Dositeja i Galerija fresaka takođe deo Narodnog muzeja, bez punog funkcionisanja zgrade na Trgu republike, srpska kultura bila je ozbiljno zaslepljena za samu sebe i nedostupna onima koji su hteli da je upoznaju. Niko ne može da nadoknadi štetu 15 godina boravka najvrednijih predmeta istorije Srbije u podrumu. Ipak, otvaranje Muzeja savremene umetnosti u oktobru prošle godine i ovaj događaj najavljuju neko svetlije doba u kojem nećemo morati da se stidimo ni pred samim sobom, a ni pred drugima.

®

28

EKSKLUZIVNA FOTO-REPORTAŽA

I S T O R I J AT N A R O D N O G M U Z E J A

Najstarija nacionalna institucija 1844._____________Ukazom načelnika ministarstva prosvete Jovana Sterije Popovića osnovan je Muzeum serbski – početak sistematskog prikupljanja i zaštite kulturne baštine u Srbiji 1848. _____________ Prvi inventar muzeja – ukupno 79 rednih brojeva (novci, povelje i diplome, rukopisne i štampane knjige, stari pečati, alatke, posude, statue) 1862. _____________ Prva evakuacija muzejskog fonda (24 sanduka) zbog oružanog napada Turaka 1873. _____________ Katarina Ivanović, prva srpska školovana slikarka, poklonila muzeju četiri svoja dela, a tri godine kasnije još sedam slika i 1.000 forinti za njihovo održavanje 1904. _____________ Prva Jugoslovenska izložba (umetnici iz Srbije, Hrvatske, Slovenije i Bugarske) 1907. _____________ Prvo zvanično evidentiranje broja posetilaca: 4.298 1914–1918. _____________ Prvi svetski rat – bombardovanje muzeja i devastacija muzejskog fonda, uništen čuveni Kličevački idol, nestao Arijadnin pehar

1935. _____________ Miroslavljevo jevanđelje predato muzeju na dalje čuvanje i izlaganje 1939–1945. _____________ Drugi svetski rat; muzej je bio sve vreme otvoren za posetioce 1949. _____________ Primljena zbirka Eriha Šlomovića 1952. _____________ Dvadeset trećeg maja muzej je svečano otvoren za javnost u zgradi na Trgu republike koju je dobio 1951. godine, sa novom stalnom postavkom koja je poštovala hronološke principe 1964. _____________ Zgrada u kojoj se muzej nalazi, podignuta po projektu arh. Nikole Nestorovića i Andre Stevanovića, proglašena spomenikom kulture 1991. _____________ Prva izložba za slepe i slabovide „Beogradska skulptura 1900—1950“ 1996. _____________ Četiri dana nakon što je ukradena, vraćena Renoarova „Kupačica“; sa stalne postavke povučena dela iz Zbirke strane umetnosti 1999. _____________ Zbog NATO bombardovanja povučena stalna postavka muzeja 2003. _____________ Povučena stalna postavka zbog katastrofalnih uslova, mikroklimatskih i bezbednosnih 2010. _____________ Izložba „100 godina srpske umetnosti“ imala je 100.000 posetilaca za 45 dana

EKSKLUZIVNA FOTO-REPORTAŽA

29

B l ago

Tintoreto, Pikaso, Mone...

U 400.000 eksponata koje Narodni muzej poseduje slika je nešto više od 15.000.

U stranoj kolekciji koja je za javnost zatvorena posle krađe Renoarove „Kupačice“, nalaze se maestralna dela izuzetnih umetničkih vrednosti. Njih naravno, i pre tog povlačenja, jedva da smo i viđali. Za takva dela muzej nikada nije imao adekvatno obezbeđenje. Mnogi ne znaju da Narodni muzej čuva dela Tuluz-Lotreka iz rane faze ( jedina u svetu) na kojima nam Francuzi izuzetno zavide. U stranoj kolekciji su i Rubens, Tintoreto, Dega, Matis, Šagal, Pikaso, Moneova „Katedrala“ koja je procenjena na šezdeset miliona evra, slike Pusena i Rembranta.

U Beogradu su i Gogenove „Tahićanke“ koje vrede više od dvadeset miliona evra.

U toj stranoj zbirci, koja je poveća, prvih desetak slika vredi više od 450 miliona evra. Ipak, sve je to manje bitno od umetničke vrednosti i od toga da generacije i generacije Srba nisu te slike nikada videle. Većinu tih slika Srbima je ostavio knez Pavle, a pored toga im i poručio: „Uvek treba gledati u najbolje slike, u slike najvećih majstora. Tako se deci, ali i odraslima, stvara osećaj za lepo. Sve ostalo je gubljenje vremena.“ Pored vrednih kolekcija slika Narodni muzej jedinstven je u svetu po neverovatnoj zbirci „Lepenski vir“, numizmatičkoj kolekciji, ali i po freskoslikarstvu te izuzetno vrednim ikonama.

30

IKONA

Jacindamania

ada se lider novozelandskih laburista 1. avgusta 2017. povukao sa čela partije, sve je izgledalo gotovo po njih. Istraživanja javnog mnjenja davala su njegovoj partiji jedva četvrtinu podrške u biračkom telu, pred izbore koji su bili zakazani za 23. septembar.

A onda se desila ona. Džasinda Ardern spremala se ceo život za nešto veliko u politici, još pre univerziteta. Okej, mnogo pre univerziteta: nakon što je 1998. godine pokazala koliko voli da priča pred vršnjacima i koliko ume da se izbori za njih – recimo, u njenoj školi devojčicama je bilo zabranjeno da nose pantalone, ali je mudrom kampanjom uspela da obori taj propis – oni su je izglasali, naravno u šali, za „osobu koja ima najviše šansi da postane premijer Novog Zelanda“.

No njen put, mislilo se, biće postepen.

Nije bio. Trajao je samo sedam nedelja.

Dobro, i trajaće još najmanje četiri godine...

K

Najmlađa liderka slobodnog sveta Kao prioriteti nove vlade Džasinde Ardern stavljeni su zdravstvo (novih 3,2 milijarde dolara godišnje), izgradnja 1.600 objekata za stanovanje svake godine, besplatne posete lekara svoj deci mlađoj od 14 godina, 450 miliona dolara za nove škole i potpuno iskorenjivanje siromaštva i beskućništva

Piše Marko Prelević

Kada se prvi put pojavila u žiži javno-

Moja strast za socijalnom pravdom dolazi iz onoga što sam videla. Moja ljubav prema politici razvila se kada sam shvatila da je ona neophodna za promene

sti, na Tviteru su je predstavili kao Brajd iz „Kill Bill“. Do grla zakopčani lider Nacionalne partije Bil Ingliš (ne zovu ga zaludu Boring Bill) u televizijskom je duelu kazao da je njena podrška samo „zvezdana prašina“ (stardust), pa su je potom nacrtali kao Dejvida Bouvija. Neka devojka je startovala Džeremija Korbina i snimila ga kako pozdravlja Džasindu, te je internet, kako to srpski portali vole da kažu, eksplodirao.

Džasinda Ardern, sadašnja novozelandska premijerka, 40. po redu, najmlađa koja je ikada obnašala tu funkciju i najmlađa žena lider u svetu (imala je 37 godina kada je inaugurisana prošlog oktobra), bila je najveće političko iznenađenje 2017. godine, a prošlog meseca najavila je da će Novi Zeland postati prva država koja daje čvrsto obećanje da će sprovesti državu blagostanja. Kao prioriteti nove vlade stavljeni su zdravstvo (novih 3,2 milijarde dolara godišnje), izgradnja 1.600 objekata za stanovanje svake godine, besplatne posete lekara svoj deci mlađoj od 14 godina, 450 miliona dolara za nove škole i potpuno iskorenjivanje siromaštva i beskućništva. Jedino je zakinuta odbrana, kojoj je budžet smanjen sa 982 miliona na 324. Ali premijerka je rekla da ne želi da se takmiči u raketama i BDP-u, već u sreći za svoje stanovnike.

Ardernova smatra da svet mora brže

IKONA

31

i glasnije da se suprotstavi klimatskim promenama. Zalaže se i za smanjenje nuklearnog naoružanja. Oseća probleme siromašnih jer je godinama volontirala u jednoj narodnoj kuhinji. „Moja strast za socijalnom prav-

sam videla.

Moja ljubav prema politici razvila se kada sam shvatila da je ona neophodna za promene.“ Takvim rečenicama je Džasinda i uspela da preokrene istraživanja javnog mnjenja. Uprla je prstom u okoštalost društva, najavivši da će dekriminalizovati abortus (iako je bila vernica, i to pripadnica mormonske crkve, zbog stavova prema gejevima i abortusu danas se izjašnjava kao agnostik); mladima je obećala da će im se učetvorostručiti stipendije, a da će svi fakulteti biti besplatni („Ne treba da gatamo kojim ćete se poslom baviti, pošto ćete, sigurna sam, izabrati nešto strava. Mi treba samo da vam pomognemo da se pripremite za to, da budete obučeni i obrazovani“, ispričala je akademcima na koledžu Vestern springs); ženama je poručila da niko nikada više neće smeti da im postavlja pitanja o trudnoći, kontracepciji ili tome kada će roditi i zašto to ne žele.

Bilo je to mnogo više trudoovski nego trampovski, govorili su politički analitičari koji su pokušali da objasne čudesan uzlet jedne žene, svetionika liberalne demokratije u svetu koji je na udaru populista, od regiona na koji se Novi Zeland naslanja – (previše) snažni lideri na vlasti su u Kambodži i na Filipinima – sve do najmoćnijih zemalja sveta. „Vrlo smo ponosni što nas ona vodi. Pogledajte ko je na čelu drugih država“, kazala je, u izjavi za Tajms, Rubi Topzand, studentkinja iz Velingtona. „Ona je pobuna.“ dom dolazi iz onoga što

U novembru u Vijetnamu pružila je

Sjedinjenih Američkih Država Donaldu Trampu. „Vaša iznenađujuća pobeda uznemirila je mnoge u vašoj zemlji“, rekao joj je Tramp. „Pa, makar niko nije izašao da maršira protiv mene kada sam pobedila“, odgovorila mu je uz osmeh.

Sa britanskom kraljicom imala je mnogo srdačniji susret. Dogodilo se to u aprilu, na sastanku vođa Komonvelta, a svi su pričali o njenoj odeći. Nosila je tradicionalni maorski ogrtač „kahu huruhuru“, plašt koji je tradicionalno rezervisan za

ruku upravo predsedniku

„Ne treba da gatamo kojim ćete se poslom baviti, pošto ćete, sigurna sam, izabrati nešto strava. Mi treba samo da vam pomognemo da se pripremite za to, da budete obučeni i obrazovani“, ispričala je akademcima na koledžu Vestern springs maorske poglavice i zvaničnike ukrašen perjem. Postoji više od 10 vrsta maorskih ogrtača, a najvredniji su ukrašeni perjem ptice kivi. Danas se za njihovu izradu koristi perje ptica ubijenih na putu zato što je većina vrsta ptica na Novom Zelandu ugrožena, te su zaštićene.

Mark Sajks, čuvar maorske kolekcije

Zelanda Te Papa, rekao je da je to bio trenutak ponosa za Maore širom sveta. „Ogrtači se nose zbog toplote, zaštite ali i da bi pokazali status i manu“, rekao je on. „Mislim da se Ardernova prikazala kao vođa Maora, celog Novog Zelanda, svih.

Osetio sam se ponosno. Ona ga je neverovatno dobro iznela.“ Slike premijerke su postale „viralne“ na društvenim mrežama. Mnogi su komentarisali da su slike uhvatile preokret tradicionalnih rodnih uloga – ženski vođa koji nosi ogrtač moći dok je trudna i predstavlja svoju zemlju.

Džasinda stoluje iz Košnice, kako Novozelanđani nazivaju sedište vlade. Na devetom spratu nalazi se njena kancelarija, nimalo pompezna, sa pogledom na luku u narodnom muzeju Novog

Velington i sa posterima hrabrih žena koje su bile u ratu. Njena nova uloga znači i da je konstantno pod reflektorima svetskih medija. Fotografisala se za Vogue, ali je morala da, makar na neko vreme, ostavi svoje strasti i svoj mladalački imidž iza sebe. Recimo, to što je imala pirsing u nosu, ili što je povremeno volela da pušta muziku po kafićima na Novom Zelandu.

Ili što je volela da popije skoč.

Uz sve što je uspela da uradi, Dža-

je u januaru saopštila i da je trudna, sa svojim dugogodišnjim partnerom, voditeljem pecaroških emisija Klarkom Gejfordom. To će joj biti, šale se Novozelanđani, velika uteha nakon smrti najpoznatije novozelandske mačke, Pedlsa, kojeg je početkom novembra, na samom početku i „njegove vladavine“, pregazio automobil.

Sem svih rekorda koje je dosad postavila, i svega dobrog što će tek uraditi za Novi Zeland, prelepu zemlju od oko pet miliona stanovnika, Džasinda Ardern postaće i prva žena koja će se poroditi na tako visokoj funkciji još od predsednice Pakistana Benazir Buto.

sinda Ardern

®

32

Bez pomoći i mentora je lako krenuti pogrešnim putem Ljubav i strast prema džezu mladi Filip Bulatović gaji od malih nogu, kada nije ni znao šta je to džez.

Posvećenost i talenat su mu omogućili da proputuje svet i brusi zanat učeći od najboljih u najboljim okruženjima. Jedan je od članova osnivača Qzama Quarteta, jednog od najistaknutijih savremenih beogradskih džez ansambala Piše Luka Arežina

D

žez muzika deli ljude na dva dela, na one koji smatraju da je to najvažniji umetnički pravac dvadesetog veka i na one kojima je nerazumljiv. I dok je solo na saksofonu od četiri minuta i 10.000 nota često zabavan samo onome ko ga svira, moramo poštovati barem vreme i trud uložen u instrument, ako ne muzikalnost, odmerenost, talenat, otvorenost, inteligenciju, sluh...

Ljubav i strast prema džezu mladi Filip Bulatović gaji od malih nogu, čak i dok nije znao šta je džez. Posvećenost i talenat su mu omogućili da proputuje svet i brusi zanat učeći od najboljih u najboljim okruženjima.

Jedan je od članova osnivača Qzama Quarteta, jednog od najistaknutijih savremenih beogradskih džez ansambala. Po povratku iz Njujorka, svetskog centra džeza, 14. juna će u Kolarčevoj zadužbini predstaviti Filip Bulatović Trio, sa Peđom Milutinovićem na bubnjevima i Milanom Pavkovićem na kontrabasu. Nakon toga će 21. juna sa Qzama Quartetom nastupiti na letnjoj sceni Bitefartcafea na Kalemegdanu.

Pitali smo ga o džezu, njegovom odnosu prema tom muzičkom žanru, prema ljudima u ansamblu, kao i kako da zavolimo džez soloe...

Kako se razvila tvoja ljubav prema džezu i kada si odlučio da je taj pravac tvoj životni poziv?

Ljubav se razvila slušanjem, a potom i sviranjem džez muzike. Improvizovanje i deljenje muzike sa drugima su za mene nešto najdragocenije. Kao dete znao sam da je muzika moj životni poziv, ali se nisam zadovoljavao samo sviranjem klasike i čitanjem nota. Uvek sam se trudio da skidam pesme po sluhu, izmišljam svoje melodije i improvizujem. Tada nisam znao za džez, već sam samo svirao po intuiciji. Sa 14 godina sam upisao džez odsek u Muzičkoj školi „Stanković“ jer mi se činilo da je to žanr koji će mi dozvoliti da isprobam ono što sam godinama pokušavao. Kasnije, sa prvim časovima džez klavira i prvim ansamblima, shvatio sam da je to idealna muzika za razvijanje moje kreativnosti.

Tokom karijere delio si binu sa velikim brojem stranih i domaćih

BUDI UMETNIK

majstora. Da li je saradnja sa nekim ostavila posebno neizbrisiv trag na tvoje stvaralaštvo i odnos prema muzici?

Nije sve ni u muzici, već i u „social skills“, koji su dragoceni i u ovoj profesiji.

Postoje primeri vrhunskih muzičara koji ostaju neprimećeni, dok karijere prave neki manje talentovani a uporniji

Svaka saradnja je ostavila svojevrsni pečat i menjala način na koji stvaram muziku. Najveći uticaj je svakako saradnja sa Qzama Quartetom. To je prvi bend u kojem sam imao slobodu da kao kompozitor i pijanista isprobam nešto novo i izađem iz okvira sving ritma. Imao sam odličnu podlogu za eksperimentisanje jer su svi članovi vrhunski muzičari i moji bliski prijatelji – Luka Ignjatović (saksofonista), Pera Krstajić (basista) i Peđa Milutinović (bubnjar). Takođe, to je prvi bend u kojem sam proces pisanja muzike delio sa ostalim članovima. Pre toga imao sam naviku da kompozicije pišem isključivo sam. Sada, skoro pet godina od osnivanja, svaki član ovog sastava vodi svoje individualne projekte i svi su potpuno različiti. To me raduje i ohrabruje da dalje istražujem, tražeći svoj sopstveni stil. Sa L8 Night People prvi put upoznajem i sviram fank muziku, koja mi je danas jedan od omiljenih žanrova.

Saradnja sa njima me je motivisala da se prvi put oprobam i kao fank/pop autor.

Jedan od tvojih prvih mentora bio je čuveni nemački dirigent i kompozitor Peter Herbolchajmer. Kakav je bio rad sa njim i koliko je bitno u džezu imati mentora?

Smatram da je važno imati mentora u kontinuitetu, i to ne jednog već više njih.

Rast i promena su jedine konstante u muzici. I dalje redovno idem na časove kod omiljenih pijanista i od svakoga naučim nešto novo. Dobar mentor može da skrati put ka saznanju. Džez jeste muzika koja se najbolje uči iz sopstvenog iskustva, ali bez pomoći je lako krenuti pogrešnim putem. Iskusni mentor može to da primeti i da ukaže na grešku. Peter je bio doslovce guru. Mentor od kojeg se učilo ne samo o muzici već i o odnosu prema muzici i muzičarima. Za njega su probe bile svetinja. Kašnjenja i priča na probama nisu bili tolerisani. Seminari su bili intenzivni i nekada se sviralo i po osam sati dnevno, počevši od jutarnje probe do kasnog večernjeg jam sessiona. Rad sa njim

33

je bio prava muzička vojska iz koje i dalje crpim saznanja, a radne navike koje sam stekao ostale su do dan-danas. i se u Njujork, to je velika bara prepuna krokodila.

Kako je živeti i raditi u tako kompetitivnom muzičkom okruženju zasićenom neverovatnim talentima?

Izazov je postati deo komune koja već godinama ima ustaljeni tok lokalnih muzičara koji nastupaju i neprekidan upliv novih, talentovanih muzičara koji čekaju svoju šansu da se dokažu. Ipak, nije sve ni u muzici, već i u „social skills“, koji su dragoceni i u ovoj profesiji.

Postoje primeri vrhunskih muzičara koji ostaju neprimećeni, dok karijere prave neki manje talentovani a uporniji. U Njujorku uvek ima mesta za originalnu muziku i originalne izvođače. Verujem da je moja muzika dovoljno originalna da pronađe mesto u džungli talenata. Na tom putu imam priliku da angažujem svoje omiljene muzičare i sa njima izvodim svoj repertoar. To je ono o čemu sam ceo život sanjao.

U Kolarčevoj zadužbini ćeš nastupati u triju. Prvi album kao član trojca snimio si još 2010. Zašto imaš afinitet prema tročlanim ansamblima?

Prvi put kada sam čuo trio Bila Evansa, zaljubio sam se u zvuk džez trojca. Džez sa Evansovih albuma bio je najbliži klasici ili klasičnoj romantici, koja prija mom sentimentu i kojoj takođe posvećujem mnogo pažnje. Kasnije sam otkrio nova trija i većina tih izvođača je imala nešto „romantično“ u svojoj muzici. U tročlanim ansamblima se posebna pažnja daje zvuku klavira, što me svakako posebno interesuje. Trio je takođe pogodan za „interplej“ u kojem svi članovi istovremeno improvizuju.

Koja je razlika između sviranja džeza u svečanoj sali poput Kolarčeve zadužbine i noćnom klubu poput bivše Čekaonice na vrhu zgrade BIGZ-a?

Najveća razlika je definitivno publika.

Potom i akustika prostora, instrumenti i prateće tehničke karakteristike. U svakom klubu postoji žamor koji lako može da se pretvori u buku. Kolarac je sala sa dugom tradicijom koncerata klasične muzike. Publika zna „pravila ponašanja“, za vreme izvo-

34

BUDI UMETNIK

đenja vlada tišina. Akustika sale je prilagođena potpuno akustičnim ansamblima, što omogućava kreiranje zvuka bez zvučnika. U većini klubova, ozvučenje je nezaobilazno. Kolarac ima jedan od najboljih klavira u Beogradu, dok klubovi nažalost uglavnom nemaju adekvatan instrument, već električni klavir.

Kolarac je sala sa dugom tradicijom koncerata klasične muzike.

Publika zna „pravila ponašanja“, za vreme izvođenja vlada tišina

Pred koncert koji će biti održan 14. juna najavljen si kao lider benda. Kakav odnos voliš da uspostaviš u ansamblu?

Pristup džezu je demokratski, jer si slobodan u izvođenju samo ako je ostatak benda slobodan da učini isto. Ne volim da sugerišem muzičarima šta da sviraju, verujem da to guši kreativnost. Insistiram samo da se svira tiho i da se u temama odsvira sve što je zapisano u tekstu. Muzičare biram na osnovu toga kako sviraju, gledam da se njihovo muziciranje uklopi u moj koncept.

Draž i jeste u tome što svaki muzičar ostavlja svoj potpis i daje drugačiji zvuk bendu i muzici. Nekada čak i prilagodim program i izmenim numeru u zavisnosti od toga s kim sviram.

Pored džez kompozicija, pisao si i pop pesme. Imaš li drugačiji pristup kada praviš muziku različitih žanrova?

Pristup je isti. Sve počinje od melodije i feelinga. Melodijom pokušavam da izrazim neku emociju. I melodija pop numere i melodija džez numere imaju isto poreklo. Razlika je u tome

Kao dete znao sam da je muzika moj životni poziv, ali se nisam zadovoljavao samo sviranjem klasike i čitanjem nota. Uvek sam se trudio da skidam pesme po sluhu, izmišljam svoje melodije i improvizujem. Tada nisam znao za džez, već sam samo svirao po intuiciji

što su pop numere istovremeno i vokalne. Uglavnom posvetim dodatno vreme pisanju teksta na već smišljenu melodiju. U retkim slučajevima čujem i melodiju i tekst istovremeno, pa u odnosu na to gradim ostatak pesme.

Mnogo ljudi pati od „straha od džeza“. Kako bi nekome ko tek počinje da otkriva džez muziku savetovao da pristupi razumevanju i uživanju u ovom žanru?

Pre svega, bitno je otkloniti predrasude prema džezu, da je on „haotičan“, „nelogičan“ ili „komplikovan“. Najbolje je pitati džez muzičara ili poznavaoca koji albumi treba da se preslušaju. Potom, uz preporuku, otići na nekoliko džez koncerata. Džez je vrlo širok pojam i ima bezbroj podžanrova. Gotovo svaki veći džez genije je kreirao podžanr za sebe. Ja aktivno slušam vrlo malo izvođača. Džez je najotvoreniji žanr u muzici, što ga čini i najraznovrsnijim. Mislim da za svakoga postoji odgovarajući džez album i izvođač, potrebno je samo uraditi detektivski posao i pronaći prave snimke.

®

SPECIJAL: PREDUZETNIŠTVO U SRBIJI

Dare to be ORIGINAL Deset zanimljivih preduzetnika govori za Original o uspehu, trajanju, nedoumicama i izazovima

Saradnja Originala i Privredne komore Srbije

Jelena Đoković: Postoji li formula za uspeh u poslu?

36

SPECIJAL: PREDUZETNIŠTVO U SRBIJI

Dare to be Original Koktel Dare to be Original održan je 9. maja u koncept radnji Makadam na Kosančićevom vencu, a potpisan je Memorandum o saradnji između Originala i Privredne komore Srbije

emorandumom o saradnji koji je potpisan između Original magazina, projekta Fondacije Novak Đoković, i Privredne komore Srbije započeta je saradnja na promociji preduzetništva u Srbiji. Želja direktorke Originala Jelene Đoković i predsednika Privredne komore Srbije Marka Čadeža bila je pružanje podrške edukaciji i promociji preduzetnika, grupacije ljudi u Srbiji koja je u stalnom porastu, kako bi se kontinuirano razvijali i usavršavali.

Sporazum koji je potpisan na neki način biće i platforma za promociju preduzetništva i edukaciju mladih ljudi, a potpisivanjem ovog memoranduma najavljena je i jesenja konferencija Dare to be Original.

Koktel Dare to be Original održan je 9. maja u koncept radnji Makadam na Kosančićevom vencu.

Koktelu su prisustvovali predstavnici PKS-a i Original magazina, oko 40 odabranih preduzetnika, 14 predstavnika pet studentskih organizacija, partneri Fondacije Novak Đoković i mediji.

Memorandumom o saradnji koji je potpisan između PKS-a i Original magazina, između ostalog, utvrđuju se ciljevi i način dugoročne stručne saradnje potpisnika na razvoju i unapređivanju preduzetništva mladih. Cilj zajedničkih aktivnosti biće povećanje broja mladih preduzetnika u Republici Srbiji.

Konkretne oblike saradnje, podelu posla, finansijska pitanja, međusobna prava i obaveze i odnos prema trećim licima, strane potpisnice regulisaće posebnim ugovorima kada se za to steknu uslovi, koji će se zaključivati radi realizacije konkretnih poslovnih aranžmana, a na osnovu ovog memoranduma.

Organizator koktela Dare to be Original je Original magazin u saradnji sa Privrednom komorom Srbije.

Partner je bila koncept radnja Makadam, kao domaćin koktela.

®

FOTO-GALERIJA

⊳ Koktelu su prisustvovali predstavnici PKS-a i Original magazina, oko 40 izabranih preduzetnika, 14 predstavnika pet studentskih organizacija, partneri Fondacije Novak Đoković i mediji

37

38

SPECIJAL: PREDUZETNIŠTVO U SRBIJI

Postoji li formula uspeha?

Da li se može naći recept ili pravac koji svi treba da pratimo da bismo došli do srećnog kraja u poslu? Tim Originala se upustio u traženje odgovora na ta pitanja. Nismo bili sami: pomogli su nam preduzetnici koji su se hrabro upustili u realizaciju svojih ideja. Na narednim stranicama, ali i u narednim brojevima Originala, čitaćete njihove priče

Čak i kada je namera iskrena i dobra, ne mora da znači da će biti profitabilna i uspešna

Piše Jelena Đoković

ostoje različite definicije preduzetništva. U principu, da biste bili preduzetnik, morate da imate početni kapital koji ćete da uložite u ideju, tj. proizvod da biste rešili određeni problem određenog broja kupaca odnosno korisnika. Morate da imate ekspertizu, proizvod ili uslugu, morate da nađete način da povratite ulog i snagu da se nosite sa svim rizicima koje preduzetništvo nosi.

Odgovornost je isključivo vaša i kada ide loše i kada ide dobro. Ali i profit! Kada zadovoljite sve ove tačke, možete sebe nazvati preduzetnikom.

Dok našim okruženjem odzvanja jedan glas: „Ćuti i radi, ne žali se, zaposli se u nekoj državnoj firmi, da budeš siguran...“, negde dalje se čuje drugi glas: „Nikuda nećeš stići ako radiš za nekog, bićeš večito zaposleni koji zavisi od nekoga. Bolje započni nešto sam.“ Verovatno se i u vašoj glavi čuje glas „kad bih samo imao šansu/kapital da pretvorim ovu ideju u proizvod ili uslugu... napravio bih revoluciju“.

Ideje su sjajan način da počnemo da treniramo

Da maštamo, da se pokrenemo sa te nulte tačke.

Kada dobijemo ideju, ona unese neko uzbuđenje, neizvesnost i želju u nas. Kako mi izaberemo da odgovorimo na nju jeste stvarno naš izbor. Neke ideje su dobre da ostanu samo to, ideje koje su nas pokrenule u nekom pravcu. Nije svaka ideja vredna naše energije, novca i vremena. Mnogo puta naša mašta i želja da budemo uspešni i cenjeni učini da budemo nerealni. Duga je lista neuspešnih biznisa, ali je duga i lista uspešnih. Da li postoji formula uspeha? Neki tajni recept ili pravac koji svi treba da pratimo da bismo došli do srećnog kraja?

Tim ORIGINALaca se upustio u avanturu traženja odgovora na ta pitanja. Pa i sami smo imali uspone i padove. Mi vidimo da postoji potreba za autentičnim ličnim nastupom na bilo kom polju života: privatnom ili um.

poslovnom. Mi nudimo inspiraciju, primere, savete, organizujemo poneku radionicu... I mi grešimo. Čak i kada je namera iskrena i dobra, ne mora da znači da će biti profitabilna i uspešna. Sećate li se prvih brojeva Originala i naših naslovnih strana? Na njima su bili radovi naših dizajnera i umetnika a ne lica poznatih ličnosti. Želeli

SPECIJAL: PREDUZETNIŠTVO U SRBIJI

⊳

Potpisivanje Memoranduma o saradnji: direktorka Originala Jelena Đoković i predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež

Dobro je pogrešiti.

Dobro je pasti. Još bolje je nakon svih tih životnih šamara ustati, obrisati suze i kolena i nastaviti dalje. Mi učimo iz svojih grešaka, ali i iz grešaka drugih, naših mentora, koji su tim stazama već hrabro koračali pre nas. Svi smo mi drugačiji, svačiji put je autentičan jer svaka polazna tačka je drugačija. Ali neke osnove, neki okviri su vidljivi. Može se iz njih učiti. Mogu se unaprediti smo da budemo drugačiji, da damo prednost onima koji nemaju tako često šansu da budu vidljivi. Mi smo najveće ekskluzivne intervjue sa Anom Vintur, Ričardom Brensonom, Borisom Bekerom i Džonom Galijanom koje je Srbija ikada imala (ali i region), sakrili u unutrašnjost našeg magazina a na korice stavili umetnost onih

kojima je pažnja mnogo više potrebna. Oni tek treba da budu viđeni.

Tržište nije dobro reagovalo na to, kao ni naša ciljna publika. To su pokazale brojke. Statistika ne laže.

Iako je to bila dobra i plemenita ideja, kako su mnogi rekli, danas se ljudi više povezuju sa likom, sa emoci-

39

40

Spremamo i podcast pod nazivom Originalni glas, uz pomoć kog ćete i u pokretu moći da nađete inspiraciju i podršku naše male, rastuće zajednice

SPECIJAL: PREDUZETNIŠTVO U SRBIJI

jom, pa otuda i toliko naslovnih strana sa licima koje već poznajete. Iako je to bilo nešto na šta smo mi kao Originalci bili veoma ponosni, morali smo da brzo pivotiramo kako bismo ostali u trci za naše parče kolača.

U takvim situacijama, lakše je reći „ma šta oni znaju, ovo će da promeni svet“, ostati ukopan u mestu i čekati neko čudo da nas spase. Naš ego često ne voli da prihvati da nismo u pravu i da tako mala niša koju targetiramo neće biti dovoljna da naša ideja opstane.

Dobro je pogrešiti. Dobro je pasti. Još bolje je na-

kon svih tih životnih šamara ustati, obrisati suze i kolena i nastaviti dalje. Mi učimo iz svojih grešaka, ali i iz grešaka drugih, naših mentora, koji su tim stazama već hrabro koračali pre nas. Svi smo mi drugačiji, svačiji put je autentičan jer svaka polazna tačka je drugačija. Ali neke osnove, neki okviri su vidljivi. Može se iz njih učiti. Mogu se unaprediti.

Na našem koktelu za preduzetnike koji smo organizovali u Koncept radnji/restoranu Makadam (koji je i sam hrabra preduzetnička ideja) naučili smo mnogo toga i izdvojili najinteresantnije za vas. Belgrader sir kao hrabri poduhvat jednog mornara i ronioca; radionica Žvrlja kao poslovni poduhvat jedne mame koja je poželela da zauvek sačuva u vidu priveska za lanac

Originalni glas Direktorka Originala Jelena Đoković i naši

i Dimitrije Đurić, razgovarali su sa deset preduzetnika predstavljenih u ovom broju Originala na Radiju Laguna.

U podkastu pod nazivom Originalni glas moći ćete da čujete njihove opširnije priče o uspehu. novinari Marina Pavlović

prvi crtež svoje devojčice; poslastičarnica Gospođe Mirkov, slatka tajna i strast marketinškog stručnjaka; Folkk handmade brend iz Srbije koji okuplja dizajnere i zanatlije i stvara jedinstvene proizvode....

Najveći razlog zbog kog svi nisu stali u korice ovog broja jeste limit stranica koje imamo. Jer svi su bitni, svi su neverovatni i od svakog smo naučili po nešto vrlo bitno. Naša je sreća što izlazimo svakog meseca, pa nemojte da vas čude prilozi o sjajnim ljudima i njihovim životnim pričama i u narednim brojevima.

Spremamo i podcast pod nazivom Originalni glas, uz pomoć kog ćete i u pokretu moći da nađete inspiraciju i podršku naše male, rastuće zajednice. Ovim brojem najavljujemo i veliku konferenciju na kojoj radimo sa Privrednom komorom Srbije a koja će biti održana krajem septembra radi okupljanja na jednom mestu svih preduzetnika, ali i onih koji to žele da budu.

Nudićemo radionice, keynote prezentacije, štandove da se preduzetnici predstave potencijalnim investitorima i kupcima i mnogo toga drugog. Čitajte naše naredne brojeve i pratite nas na našim društvenim nalozima na Fejsbuku, Tviteru i Instagramu za više informacija. Želimo vam Originalan jun!

®

SPECIJAL: PREDUZETNIŠTVO U SRBIJI

41

Milena Radenković, Makadam Concept Store

Treba hrabro ući u tu vodu Želim da Makadam predstavlja najbolje i najkvalitetnije iz naše zemlje.

Imam svoju estetiku od koje nisam odstupala. Reakcije su bile predivne, ljudi se smeju, naši ljudi kažu da nisu ni znali da ovakve stvari postoje kod nas, a strancima je prvi komentar da je to nešto što su videli u svetskim gradovima poput Berlina i Pariza, kaže Milena Radenković

oj prvi problem je bio da se iz ušuškanosti porodičnog posla i kratke dotadašnje karijere lansiram u nešto nepoznato, da počnem od nule, manjih primanja, rizika, da uđem u neizvesnost. Sećam se razgovora s Jelenom Đoković koja mi je rekla da treba imati hrabrosti i treba početi ni od čega. To je bilo kao šamar, ali me je pomerilo iz zone komfora.

Potičem iz porodice u kojoj se veoma ceni umetnost, ručni rad, sve kvalitetno. Na putovanjima sam težila da vidim takve predmete, ali u Srbiji je postalo sve teže da se dođe do tih stvari. Shvatila sam da Beogradu nedostaje mesto da se predstave najkvalitetniji proizvodi naše zemlje. Sela sam u kola, počela da putujem, da se raspitujem, i tako sam došla do zanatlija, dizajnera, otkrila novi svet u odnosu na ovaj svakodnevni, ubrzani, beogradski. Nažalost, shvatila sam da mnogo toga što sam želela da postignem nije moguće, da postoje velike

Treba biti istrajan, ne treba odustajati. Naučila sam i da rešavam stvari štapom i kanapom, što je svakom preduzetniku neophodna veština.

Treba biti kreativan

prepreke i da je saradnja sa ljudima teška. Mnogi su polazili od toga „ne, to nije moguće“.

Mnogima nedostaje razumevanje poslovanja.

Misle da će na brzaka da zarade na Makadamu. Ne shvataju da treba da gledaju na duge staze i da naprave ozbiljniji biznis plan, da izračunaju koliko ih šta košta.

Koncept Makadama je takav da kombinuje stare zanate i nove dizajnirane predmete. Proizvodi koje prodajemo jesu nešto skuplji, ali u cenu ulazi više stvari: kvalitet, ručni rad, prirodni materijali, uloženo vreme.

Naučila sam da budem vrlo istrajna, a u Srbiji je to izuzetno važno, i ovde za najobičnije stvari treba pet puta više energije nego na Zapadu. Treba biti istrajan, ne treba odustajati. Naučila sam i da rešavam stvari štapom i kanapom, što je svakom preduzetniku neophodna veština. Treba biti kreativan.

Nije lako ni biti žena preduzetnica. S tim sam se susretala u prethodnoj profesiji. Naučila sam da hendlujem sve to, da postavim pravu granicu i da se postavim kako treba. Da ne dolazi do koketiranja, flertovanja, da ne pređem granicu poslovnosti. Nisam imala neprijatne situacije. Ali postoji i jedna nota koja je manje ženska a više preduzetnička – to je perfekcionizam.

Preduzetništvo je posao od 24 sata dnevno. Čim se probudite, imate ček-listu. U poslednje vreme sam imala dosta loš finansijski period, jer se ulica u kojoj je Makadam rekonstruisala. Svaki preduzetnik dođe do tačke da su računi na nuli, ali to sve prođe. Ne treba očajavati. Našla sam simpatičan opis preduzetništva, dijagram koji ide gore-dole.

Ali to je tako. Firma ima život za sebe, prolazi kroz naše dečje bolesti i privatne probleme, a ima i svoje uspone i padove na dnevnom i nedeljnom nivou. To je uzbudljivo i zanimljivo.

Najvažnija stvar je da treba hrabro zagaziti. Da sam čekala pravi trenutak da Makadam izgleda kako ja baš želim i da bude savršeno, nikad ga ne bih otvorila.

Ja sam ga otvorila u poluproizvodu, ali već tada su reakcije bile sjajne. Nikad ne može sve da bude savršeno, ali se treba baciti u vodu.

Kada razmišljam o konkurenciji, ona može da bude dobra stvar. U Srbiji je problem što nema inovativnosti, nego običnih kopija.

Da dam jedan savet: i kada pričate telefonom, iskezite se, jer zvučite prirodnije.

Taj kez na mom licu sigurno je pomogao u mnogim slučajevima.

®

www.makadam.rs

42

SPECIJAL: PREDUZETNIŠTVO U SRBIJI

Balša Đuković, Folkk

Sa svima treba pričati o dobroj ideji „Folkk“ je specifična platforma, pošto se na svetskom tržištu sve više posvećuje pažnja proizvodima koji se brzo isporučuju, a mi želimo da dopremo do ljudi koji cene ručni rad, cene priču iza nekog brenda, da znaju od koga dolazi proizvod. Dizajneri i mejkeri, odnosno naše zanatlije, to su ljudi za koje treba da se čuje. To je pravac za budućnost, kaže Balša Đuković iz projekta „Folkk“

olkk je projekat Nova iskra dizajn inkubatora i došao je kao rezultat naše konstantne saradnje sa malim i srednjim proizvođačima i zanatlijama.

Uvideli smo da su oni sposobni da rade sa raznim materijalima – keramikom, prućem, drvetom – ali da kad dođe do dela da se to plasira ili da neki dizajn, primetili smo da bismo mogli da im pomognemo i povežemo ih sa dizajnerima.

Naše prvobitno istraživanje trajalo je skoro godinu i po dana. Prošpartali smo Srbiju uzduž i popreko, zajedno sa saradnicima iz Etnografskog muzeja. Želeli smo da mapiramo gde su ljudi koji se bave zanatima kojima preti izumiranje. Krenuli smo 2013. u potragu, mapirali 20 zanatlija, i deset njih povezali sa deset dizajnera iz ovog regiona. To su ljudi koji su pravili proizvode i ručne radove po porudžbini, ali nisu mogli da se snađu u današnjem svetu gde se ceni ručni rad. Nisu mogli da pogode nišu i plasiraju proizvod, a mi smo ciljali da grupa budu ljudi u inostranstvu koji nisu zainteresovani za industrijsku proizvodnju. Više od 60 odsto sredstava od prihoda ide direktno zanatlijama, koji žive od Pirota, Donjeg Dobrića, do Zlatibora.

Stavljamo akcenat na ručni rad i kulturno na-

deset radionica, od prućarstva, pletenja sa Zlatibora, rada sa drvetom, odlučili smo se za tri zanatske radnje. Ćilim iz Pirota, Ženski centar Užice i radionica Traksler iz Donjeg Dobrića kod Loznice.

Tokom deset radionica shvatili smo ko može da iznese teret kvaliteta, rokova isporuke, kapaciteta da se to proizvede u dovoljnim količinama.

Ime „Folkk“ označava narod, ali u smislu da je ovo deo kulturnog nasleđa čitavog regiona. U osnaživanju lokalne kulture i scene treba se što više povezivati.

Trudimo se da naše proizvođače i dizajnere stavimo u prvi plan, jer ljudi treba da znaju od

sleđe. Od

Krenuli smo 2013. u potragu, mapirali 20 zanatlija, i deset njih povezali sa deset dizajnera iz ovog regiona. To su ljudi koji su pravili proizvode i ručne radove po porudžbini, ali nisu mogli da se snađu u današnjem svetu gde se ceni ručni rad

koga dolazi taj proizvod, ko su ti ljudi, čime se oni bave, i ne želimo da „Folkk“ bude toliko u prvom planu. Tako i njima dajemo priliku da steknu dodatne kontakte kao što su radili dosad, i to je prava sprega kojom možemo da dostignemo ono što želimo.

Nije bilo lako doći do novca. Aplicirali smo dva puta kod norveške ambasade, ali smo kucali i na druga vrata. Preporučili smo se njima i shvatili da je dobro da imamo norveškog partnera i konsultanta. Sa svakim treba pričati o ideji.

Kao mladi preduzetnik, shvatio sam da se treba angažovati na što više strana. Zato smo odlučili da pokrenemo i kampanju Kickstarter. Tokom nje skupili smo 21.000 dolara, od kojih je 60 odsto otišlo zanatlijama, i to je potvrdilo da postoje ljudi koji su to prepoznali.

Podržali su nas, recimo, naši ljudi koji rade u Fejsbuku u San Francisku i Londonu, koji su nam poslali vaučere po 250 dolara za oglašavanje na Fejsbuku. To je pomoć koju nismo očekivali, bili su tu ljudi iz Mozille, do severa Švedske i osobe koja je investicioni bankar i čula je za „Folkk“, pa do ličnih kontakata.

Sada znam da treba testirati proizvod, a ne samo čekati da bude savršen.

®

folkk.co

SPECIJAL: PREDUZETNIŠTVO U SRBIJI

Radionica Žvrlja

Osvajanje novog znanja nema granice Mina Vesković, rođena Kraljevčanka, jedna je od onih žena koje iskreno pričaju o majčinstvu, jer, kako kaže, ono ne samo da ju je oplemenilo već i ohrabrilo da se otisne u preduzetničke vode i napravi porodičan posao kojim se danas sa velikom ljubavlju bavi

ajčinstvo mi je potpuno promenilo život na najlepši mogući način, opustilo me je i počela sam da se fokusiram na prave i važne stvari. Deo ove velike priče koju imamo danas je moja ćerkica koja je nacrtala svoj prvi crtež – Žvrlju koji je bio naš motiv, a onda postao i naš logo. Sada je to naš porodični grb. Žvrlja, kako smo ga nazvali, zapravo je bio crtež Čiča Gliše sa šarenom haljinom i šarenim čupercima. U želji da sačuvam prvi smisleni crtež svoje četvorogodišnje ćerke, koji je imao mnogo boja i konkretnih oblika, rodila se ideja da to što je naslikala uvek bude uz mene, a ne samo fotografija u telefonu. Došla sam na ideju da sebi napravim privezak.

Kada je stigla prva Žvrlja, reagovale su moje drugarice, bake, tetke... Nastala je ideja da organizujemo radionicu koja bi proizvodila Žvrlje. Tako je nastala naša priča.

Svaki Žvrlja je ručni rad od kojeg mi ne odustajemo. O mašinama nećemo nikad razmišljati. Ne mogu se porediti Žvrlje koje nastaju ručno i one koje bi se radile serijski

A kako nastaju Žvrlje? Svaka mama koja želi da

sačuva crtež svog deteta pošalje nam fotografiju, a mi u dogovoru sa njom odaberemo deo crteža od kojeg će nastati Žvrlja. Nakon što nam pošalju crtež svoje dece, mi ga ručno izradimo na srebrnoj tabli koja se izliva. Željeni Žvrlja se potom ručno reže sa izlivene table i različitim metodama obrađuje da bi na kraju dobio svoj konačan izgled.

Svaki Žvrlja je ručni rad od kojeg mi ne odustajemo. O mašinama nećemo nikad razmišljati. Ne mogu se porediti Žvrlje koje nastaju ručno i one koje bi se radile serijski. Za izradu jednog Žvrlje potrebno je četiri do pet sati, a rok isporuke je sedam dana.

Naše Žvrlje su jedinstvene i autentične i ne postoje dve iste. Žvrlje su od srebra ili zlata. Najvažniji segment našeg rada u početku upravo je bila izrada – kako pronaći ljude koji vas razumeju. Imala sam sreću da sam odmah na početku našla čoveka koji me je potpuno razumeo i znao tačno kako želim da izgleda, recimo, tufna. Sa njim sam osvajala nove materijale, nove metode obrađivanja, probali smo i ono što ne znamo da radimo, i ta prepoznatljivost i energičnost je veoma važna ne samo za našu radionicu već i za svaki posao.

Danas imamo radionicu i posao sam u nju prenela, ali kako preduzetnici često nemaju radno vreme, dešava se

da posao preselim i kući. Ali i to je sfera u kojoj uživam sa svojom porodicom, jer su i oni deo ove priče. Imala sam sreću da je moj suprug iz sličnog posla i da mi je pomogao da pronađem prave majstore. On se bavi veleprodajom nakita, tako da sam na početku upoznala prave ljude, što je veoma bitno u preduzetničkom poslu.

Najveće oslobođenje i bogatstvo koje mi je doneo ovaj preduzetnički posao bila je sposobnost da priznam sebi da ja ovo ne znam, ali želim da naučim sve o tome. To „srljanje“ u neznanje, odnosno konstantno osvajanje novog znanja, otvorenost uma, nešto je najlepše što mi je Žvrlja donela. To je sjajna stvar koja nema ograničenja.

®

www.radionicazvrlja.com

43

44

SPECIJAL: PREDUZETNIŠTVO U SRBIJI

Milan Stojilković, Belgrader

Ako imaš san, idi za tim Milan Stojilković je dugo tragao za srećom. Prvo je mislio da je sreća u tome da budeš – mornar. Onda je postao profesionalni ronilac i holandski vojnik. Ipak, shvatio je da je u stvari najuzbudljivije biti preduzetnik. Spojio je ljubav prema avanturama i prema siru, i danas proizvodi sir, ukusa jednako zanimljivog kao što je i njegova priča

iveo sam na Kanarskim ostrvima, sa nekim Italijanima, i od njih naučio koliko je hrana važno: Oni plaču dok jedu, kod njih ona budi tolike emocije.

Tamo sam naučio da drugačije gledam na hranu, pa i na sir.

Onda sam došao u Srbiju, na odmor, i nisam mogao da nađem komad dobrog sira. Nemamo mi tu tradiciju. A sir je dobar proizvod i srećan proizvod.

Pomislio sam da bih mogao da napravim brend za sebe. Sad imam i proizvodnju, o kojoj ništa nisam znao, napravio sam mnogo grešaka, trebalo je otkriti nešto novo.

to od mleka sa naših farmi. Prerađujemo to mleko i prodajemo sir za nekoliko hiljada dinara po kilogramu. Cena je razumna, s obzirom na trud koji se ulaže u proizvodnju. To su veliki sirevi, od po desetak kilograma, sir koji leži u podrumu i fermentira, najmanje četiri meseca.

Naši kupci su danas restorani, hoteli, prodavnice. Ima nas u „Hajatu“, u „Hiltonu“, u velikim supermarketima. Želja i vizija su mi da napravim sir koji će se izvoziti. Po mom mišljenju, brend je brend ako prvo zaživi tamo gde je napravljen.

Kad kupujemo francusko vino, mi kupujemo stil života.

Vrlo je bitno da biznis bude utegnut, da ne bude mnogo propusta.

Greške koštaju mnogo. Ja sam dobar u toj dinamici biznisa, ali je važna mehanika biznisa – čovek mora da otkrije da li je preduzetnik ili menadžer. Meni je važno da napravim dobar biznis, ali me više zanima put do tog cilja. Mnogo vremena provodim na poslu, pa želim da to vreme provedem sa ljudima koji su mi dragi, i da radim ono što volim.

Tako sam došao na ideju da napravim fabriku, i

Greške koštaju mnogo. čovek mora da otkrije da li je preduzetnik ili menadžer. Meni je važno da napravim dobar biznis, ali me više zanima put do tog cilja

Preduzetništvo je avantura.

To je kao pravljenje Sneška Belića. Smrzneš se, teško ti je, ali nikad ne razmišljaš o tome da li je to bačeno vreme.

Važno je da čovek otkrije sebe i strast prema onome što će raditi.

Možda ja imam tu neizlečivu bolest sa idejama koje pokušavam da ostvarim, ali ne smeta mi. To govorim i svojoj deci: ne želim da uče nešto samo zbog straha da sutra neće naći posao, nego da slede svoje snove. Ako imaš san, idi za tim.

belgrader.rs

SPECIJAL: PREDUZETNIŠTVO U SRBIJI

45

Marko Radenković, Nova iskra

Važno je od koga tražiš fidbek „Nova iskra“ je kreativni hab koji je započet još 2011. godine. Marko Radenković priznaće za Original da je tada bilo teško objasniti ljudima šta je to u stvari. Ali kada je shvatio da postoji potreba za kreiranjem novih prostora u kojima ljudi mogu da budu jedni drugima podrška, i da to budu mesta okupljanja novih, mladih profesionalaca, znao je da je na dobrom putu

ve što sam do sada radio, radio sam sa ljudima koji me inspirišu i od kojih mogu mnogo da naučim.

Učenje je veoma važno. Bio sam od onih koji su oduvek znali šta žele, šta će studirati. Moj san je bio, verovali ili ne, da radim produkciju otvaranja olimpijade. Tako sam završio na Fakultetu dramskih umetnosti gde sam studirao menadžment u kulturi i umetnosti. Tokom studija radio sam sa mnogo kreativnih ljudi iz najrazličitijih oblasti, pa me je zanimalo da budem spona između njih, kako oni zajedno mogu da se najbolje izraze, da bolje rade i razvijaju se. Pred kraj studija rodila se ideja o „Novoj iskri“ u koju sam uložio najviše vremena, što je bio i iskorak u to kreativno preduzetništvo.

Do prve motivacije, naravno, dolazi u porodici. Roditelji su nas uvek podsticali i motivisali da istražujemo ono što nas zanima.

Onda dolazi druga vrsta učenja, ona u školi. Ali kroz formalno obrazovanje imaš utisak da ne učiš one praktične stvari, i onda razmišljaš gde bi mogao to da naučiš.

Zato je, između ostalog, nastala „Nova iskra“. Kada nastupaš s nekim

zajedno, to ti daje i kredibilitet da priđeš važnim ljudima, ljudima iz privatnog sektora, da malo snažnije nastupiš pred njima.

A to je važno za preduzetnike.

Oni su najranjivija grupa ljudi, spremnih da preuzmu rizik i da uđu u svet koji je potpuno nepoznat, a imaju malo ili nemaju uopšte iskustva. Moraš da imaš veliki broj ljudi koji će te podržati, koji će podržati tvoju ideju i da ti budeš spreman da prepustiš svoju ideju.

Jer ko ti prvi pruži podršku kada imaš neku ideju? To su po-

Preduzetnici su najranjivija grupa ljudi, spremnih da preuzmu rizik i da uđu u svet koji je potpuno nepoznat, a imaju malo ili nemaju uopšte iskustva

rodica i prijatelji, oni koji su uvek uz tebe. Ili ti kažu da si lud, što te samo motiviše da dokažeš da nisi, odnosno da dokažeš da možeš da realizuješ ideju. Nije svaki fidbek – fidbek. Moraš dobro da razdvojiš i važno je od koga tražiš reakciju i odjek. Ključ je u tome da razumeš čiji je fidbek koristan, a čiji ne. Nama su prvih godina ljudi prilazili sa rečenicom: jao, kako ste vi uspešni! A onda sam se zaustavio i pitao ih: a zašto misliš da smo mi uspešni? Najčešći odgovor je bio: pa, eto, postojite tri godine. Pa, čekaj, da li je merilo uspeha u tome da postojiš? Tek posle pet godina osetio sam da ideja stoji na nogama. Do tada sam imao utisak da držim veoma fragilnu strukturu koja svakog trenutka može da se raspadne.

Rešenje za to je da pronađeš mentore. Pre četiri

godine upoznao sam atašea za kulturu švedske ambasade Helen Laršon, divnu ženu. Ona me je pitala da li imam mentora. Rekao sam da sam imao na fakultetu...

A ona me je prekinula, misleći ne na mentore u akademskom svetu, nego na ljude sa kojima se viđam na kafi, sa kojima razmenjujem ideje. Nisam imao.

Objasnila mi je koliko je to važno.

Najveća greška je kada se to vreme u kojem radiš pretvori u jedino vreme.

I ja sam ulazio u te zamke. I onda sam shvatio da treba napraviti razliku od vremena u kojem radiš, od onog u kom provodiš slobodno vreme – u kom se usavršavaš, učiš... Meni je super kada čitam o ljudima koji vode uspešne biznise i koji u jednom trenutku kažu: okej, sada zatvaram studio na godinu dana. Jednostavno, potrebno im je da pronađu novu inspiraciju, jer sve postane rutina. Nekada je dobro i spaliti most iza sebe i reći: okej, nisam uspeo, ali idem dalje.

novaiskra.com

46

SPECIJAL: PREDUZETNIŠTVO U SRBIJI

Marija Marijanović, Gugadžina

U školama ne učiš ono što ćeš raditi Marija Marijanović je kostimograf, a njena sestra je ekonomista. Marija je bila na porodiljskom odsustvu, njena sestra je ostala bez posla. Ali njih dve nisu želele samo da budu domaćice: umesto toga, htele su da rade, a da budu sa decom.

Pridružila im se i kuma koja ume da crta, i njih tri su se otisnule u preduzetništvo

ikada nisam želela da budem preduzetnik, već dizajner, umetnik koji radi svoj posao. A sluh dizajnera se u Srbiji ne ceni. Radi se ono što treba, što se traži, što se prodaje, da izađe što jeftinije, da bi se što više zaradilo.

Mi nemamo tu priču, nama je bitno da zaradimo platu, da radimo ono što volimo i da to bude kvalitetno. Nikad nisam želela da se bavim proizvodnjom, ali sam prinuđena.

Ono što maštam je to da neko „Gugadžinu“ prepozna kao potencijal državnog brenda u koji bi sama država uložila.

Već smo se probijali na strana tržišta. Jeste da

imamo čudno ime, ali ljudima tamo nije ni bitan naziv, već da li je nešto drugačije. Imali smo veoma dobre reakcije od publike u Nemačkoj, Austriji, Češkoj, gde smo išli na neke sajmove. Ovde je to drugačije, ljudi porede sa radnjama iz šoping-molova, a to ne može da se poredi. Ne može da se poredi kad proizvedeš nešto ručno u deset komada po veličini, sa onim što se proizvede u hiljadama. Nama stalno pričaju kako moramo da radimo nešto komercijalnije, da pratimo tržište, ali ja neću da se takmičim sa velikim brendovima.

Na početku nam je bilo najteže da osmislimo naziv.

I moj sin mi je jednog dana rekao: mama, a zašto se ne zovete „Gugadžina“? Tako je i nastao naziv.

Najsrećnija sam kad čujem od kupaca da nešto izgleda lepše nego na slici. „Gugadžina“ bi stvarno mogla da napravi nešto veće kad bi postojao neko ko bi se stvarno na pravi način pozabavio prodajom, marketingom. Ja se time bavim koliko mogu.

Ne mogu da kažem da postoji diskriminacija žena preduzetnica. Sa ocem sam se savetovala za svaki potez koji sam napravila, ipak nisam bila sama u tome.

Nas tri u „Gugadžini“ radile smo tri godine bez

plate, sve što smo zarađivale davale smo na poreze i doprinose, dok platiš radnice... Nema radnog vremena u preduzetništvu. Ali sam svoje vreme prilagodila deci, škola je blizu proizvodnje, oni posle škola dolaze

u proizvodnju, seckaju, zanimaju se... Moj sin je došao na ideju da pravi igračke, otvorio je svoj sajt gde to prodaje. On bi želeo da bude grafički dizajner.

Bilo je, naravno, i ideja koje jednostavno nisu funkcionisale. Jednom se desilo da uzmemo materijal, da uložimo mnogo truda, a da se taj materijal potom smanji. A nismo mogle da ga nosimo na ispitivanje, jer to mnogo košta.

U školi sam naučila šta je dobro, lepo, kvalitetno. Iz škole smo bačeni u surovu realnost. U školama ne učiš ono što ćeš da radiš. Nama je najviše bilo bitno da radimo ono što želimo, što smatramo da je dobro, a kupci će se naći. Imale smo veliku podršku od porodice. Vodimo se instinktom.

gugadzina.rs

U školi sam naučila šta je dobro, lepo, kvalitetno. Iz škole smo bačeni u surovu realnost. U školama ne učiš ono što ćeš da radiš. Nama je najviše bilo bitno da radimo ono što želimo, što smatramo da je dobro, a kupci će se naći

SPECIJAL: PREDUZETNIŠTVO U SRBIJI

47

Antea Arizanović Mutaović i Jovana Božović, Remake Home

Sve je počelo kad smo ispekle tanjir u rerni Jovana i Antea dolaze iz dve različite profesije – Antea je slikar, a Jovana kostimograf.

U porodičnim su vezama, povezivala ih je i ljubav prema vintage stvarima, ali su sasvim slučajno počele poslovno da sarađuju, kada su na internetu pronašle jednu Holanđanku koja pravi tanjire. Tada su krenule u svoj poduhvat koji je uključivao i obilazak mnogih pijaca. Danas vode uspešan dizajnerski brend i gift shop Remake Home

ve je počelo od prvog tanjira koji smo ispekle u rerni. Ubrzo posle toga imale smo prvu izložbu u KC Grad, pre deset godina, kada smo bile šokirane što su ljudi uopšte kupovali naše stvari.

Na tu našu izložbu došla je Nina, „Gospođa Mirkov“, koja je u tom trenutku bila osnivač „Supermarketa“ i pripremala „Mikser“, ona je to videla i veoma joj se dopalo, i mi smo bukvalno krenule u „Supermarketu“ iako nismo planirale širenje.

Potom je nastala radnja, i onda je sve počelo da poprima obrise pravog posla. Imale smo zaposlene, firmu, agenciju i neke probleme o kojima prosto nismo razmišljale dok smo sedele i maštale kako da ispečemo tanjirić.

Ostala je ta ljubav prema tanjirima i porcelanu, to nam je i dalje glavna stvar. Ali u našem poslu ima i dosta reciklaže, i zato se zovemo Remake. Na stari predmet dodajemo naš dizajn i to postaje novi predmet koji mi posle prodajemo. Posle se to proširilo i na druge proizvode, pa smo postali lajfstajl radnja. Često nas pitaju da li je bilo lakše dok nismo imale firmu. Nije, jer tada nemaš osećaj sreće, osećaj napredovanja. Ponekad mi se, istina, čini da mi nedostaje bezbrižnost koju smo imale kada smo počinjale. Opet je to i normalno jer moraš da imaš te probleme kada si vlasnik, imaš radnju, imaš zaposlene, hiljadu troškova... Kao kada si odrastao i imaš decu. Vrlo je slično. Eto, kada je krenuo Remake, imali smo jedno dete, a sada ih imamo četvoro.

Istina je da dosta preduzetnika ima proizvod u koji

jako veruje, ali ne znaju kako da izađu na scenu. Koliko je naša mana, toliko je vrlina što smo brzoplete i što nemamo straha. Sve radimo na intuiciju i osećaj, a to nije loše.

Ne moraš sve da znaš, jednostavno. Neki ljudi se strašno plaše dok nešto ne apsolviraju do kraja i pre toga ne kreću.

Taj perfekcionizam nije dobar. Mi smo se ubacile u vodu petnaest dana nakon što smo ispekle tanjir u rerni. Imale smo četiri proizvoda a napravile smo foto-šuting.

Pravile smo i greške. Ulazile smo u dilove za koje nismo do kraja izračunale koliko će to da nas košta. Htele smo da otvorimo radnju u Splitu, jer smo bile zaljubljene u tu ideju. Morale smo da je zatvorimo posle dve godine. Tada smo shvatile da je važno i da grešiš. Jer da nam je neko ranije rekao da to ne radimo, mi ne bismo uletele u sve to. S druge strane, ta nam je greška otvorila fenomenalne kontakte u Hrvatskoj koji su nam okrenuli kurs našeg posla. Tako da je generalno dobro da se greši, i to je potrebno.

Opasne su preduzetničke vode, i koliko daleko ideš, i koliko dobro plivaš, i koliko možeš da izdržiš. Ali svakome preporučujem da proba i mora da oseća to iskreno.

Ne treba nikoga kopirati, treba sve videti, ali kad imaš unutrašnju, originalnu ideju, a ima mnogo ljudi sa fantastičnim idejama, treba da kreneš.

Sreća je što smo nas dve, pa se tako nosimo sa stresom.

®

www.remakehome.net

Sve radimo na intuiciju i osećaj, a to nije loše. Ne moraš sve da znaš, jednostavno.

Neki ljudi se strašno plaše dok nešto ne apsolviraju do kraja i pre toga ne kreću

48

SPECIJAL: PREDUZETNIŠTVO U SRBIJI

Nina Babić, „Gospođa Mirkov“

Slatki recept: Uneti sebe i svoju strast u biznis Shvatila sam da izbegavam osnovnu strast, i u jednom trenutku su mi se vrzmale po glavi žene u familiji, i moja baka, i htela sam da kroz nju napravim omaž svim tim superženama koje nisu mogle da rade ono što hoće, kaže Nina Babić, koja je iz marketinških voda uplovila u one – slatke. Napravila je radionicu za pripremu neodoljivih delikatesa „Gospođa Mirkov“, koja je osladila Beograd. Ovo je njena priča

tela sam da pravimo kolače koje niko ne pravi, a čije sam osnove naučila u Njujorku od jednog velikog francuskog majstora. Imala sam kolumnu u magazinu Elle koja se zvala „Chez Nina“, u kojoj sam pisala lične uspomene u vezi s hranom, i tada sam shvatila da treba da se posvetim svojoj strasti. Danas znam koliko je važno da ne sumnjate u sebe. Da čim imate potrebu i želju da ispunite nešto, uradite to. Da verujete u svoju strast.

Ipak, strast nije dovoljna. Ona je samo jedna komponenta. Ja ne volim da se bavim papirima, računima, dobavljačima, ne volim da mislim na cene, ali uvek morate da napravite balans između toga šta vam je dostupno, šta želite, a šta je moguće.

Često objašnjavamo ljudima šta smo napravili. Posebno je zanimljiva istorija kolača. Recimo, „rum-baba“ je kolač koji je u Francusku doneo poljski kralj. Mi smo ljudima uvek pokušavali da približimo kolače. Naši „šu-šu“ su zaštitni znak, kao princes-krofna koja naraste u pravilnu loptu. Tu je i kolač u obliku točka, „pariz-brest“, koji je nastao kada je jedan poslastičar napravio kolač u slavu kružne biciklističke trke.

Zasad imamo radnju samo u Zemunu. Odrasla sam na Gardošu i to mi je prirodno okruženje. Kad sam tražila lokal, potpuno slučajno sam našla taj u blizini Zemunske gimnazije u koju sam ja išla. Važno je naći pravu lokaciju, a ova mi je bliska srcu. Slatko je i ušuškano i mislim da će Zemun postati popularan.

Mislim da kod većine biznisa, naročito malih predu-

ta energija da treba uneti sebe što više. Najsitnija odluka koju donesete je tipična samo za vas, i to koliko nečega ću staviti u kolač, to je moja odluka, moje nepce. Svi aspekti mene utiču na to kako se percipira među mojom publikom. Htela sam da napravim vrlo ličan brend i mislim da smo u tome uspeli. Ljudi koji dolaze pitaju nas ko je gospođa Mirkov, pa im ja objašnjavam da sam to ja, odnosno moja baka.

Razmišljamo o rastu, naravno. Mislim da grad i sa druge strane reke zaslužuje našu poslastičarnicu, ali ne treba da se odreknem ove male u Zemunu. Pa ipak, mnogo polažem pažnju na sitnice, tehniku, način, preciznost u izvedbi. Jedan od razloga što se ne širim još uvek je taj što nisam u mogućnosti da kontrolišem ceo proces na isti način na drugom mestu.

zetnika, provejava Naravno da je u početku bilo straha. Rizikovala sam stabilnost i prihode porodice. Znamo da većina preduzetnika propadne u roku od godinu dana.

Padovi su normalni. Normalne su ljudske sumnje, ali kada se zapitate da li idete pravim putem, treba da se osvrnete unazad i da vidite koliko ste porasli, naučili, napredovali, koliko ljudi voli to što radite.

Većina ljudi koja se bavi hranom na neki način ima ljubav za svet oko sebe. To je i moja motivacija.

Nije bilo lako doći od ideje do realizacije. Naučila sam mnogo toga od početka pa do sada, ne samo u zanatskom smislu, i ponekad mi je neverovatno što sam se usudila. Morate da verujete u sebe. Ima ona izreka: kad skočiš, pojaviće se i mreža. Kada skupite hrabrost, onda se pojavi i učitelj i sve što vam je potrebno.

Volim i što „Gospođa Mirkov“ ima edukativnu ulogu.

®

instagram.com/ gospodjamirkov

Ima ona izreka: kad skočiš, pojaviće se i mreža.

Kada skupite hrabrost, onda se pojavi i učitelj i sve što vam je potrebno

SPECIJAL: PREDUZETNIŠTVO U SRBIJI

49

Marko Ćerketa, Ruksag

Poraz je normalna stvar Kada smo poslali pozivnicu za koktel Marku Ćerketi, ona je prvo stigla do njegovih agenata u Parizu, pa tek onda do njega.

Sa 17 godina se odvojio od porodice, došao iz Banjaluke da studira grafički dizajn, ali se u nju vratio kada je otvorio firmu za proizvodnju rančeva od kože. Marko voli da njegovi proizvodi pričaju sami za sebe, ali je ipak ispričao svoju priču Originalu

ene moda kao moda nije nikada previše fascinirala. Niti sam ja mnogo znao o modi. Više me je interesovala kao proizvod. I zato Ruksag nije trendseterski, ne prati slepo trendove. Ja to prepuštam nekim velikim, koji imaju velike kapacitete.

Jedino ko je na mene uticao u vizuelnom proizvodnom smislu, ko je uspeo da prenese svu tu inspiraciju jeste Raf Simons, kojeg sam zavoleo još u srednjoj školi. I on je bio opsednut muzikom, voleo je bendove iz tog vremena, kao što su Joy Division i Cure. To je prenosio na svoje radove i sada radi za „Kelvin Klajn“.

Moj Ruksag je za svakoga. Nisam od onih dizajnera koji su u fazonu „ti ne treba da nosiš moj proizvod“.

Ne bih bio uspešan kada bih mislio da ne može svako da ponese moj ranac. Uostalom, kod mene je sve no gender, nemam barijeru da li je nešto muška ili ženska garderoba. Moji proizvodi su unisex, to je jedan od razloga njihovog uspeha.

Počeo sam da se bavim kožom jer me je podsećala na skulpturu, a nekada sam želeo da se bavim vajarstvom. Od kože mogu da pravim različite forme i to mi je veoma važno.

Uskoro će moji proizvodi moći i da se prodaju onlajn. Dosad me je u tome sprečavala „papirologija“, i sada će sve morati da ide preko Pariza. Poteškoća u poslovanju ima i dan-danas. Nije to uopšte ništa glamurozno, i mnogo je daleko od pukog broja pratilaca i lajkova na društvenim mrežama.

Kada sam počinjao, važne su mi bile reči ohrabrenja.

Bili su tu moji prijatelji, kolege, dizajneri sa kojima se uglavnom družim.

Moji prijatelji sa kojima se znam sa koncerata, sa Fashion Weeka, izložbi...

Oni su mi i dalje podrška u profesionalnom smislu.

Pomažemo jedni drugima i to je dobro.

Nikada se ne bih odrekao kvaliteta svojih proizvoda.

Ako si mali preduzetnik, mali dizajner, moraš ekstremno da se držiš kvaliteta i moraš to da opravdaš jer jednom ako fejluješ, to je problem koji se teško kompenzuje u Parizu postoji ta kultura kupovine i odnosa prema takvim stvarima. U Parizu su i moji mentori, koje slušam jer imamo isti senzibilitet.

Nikada se ne bih odrekao kvaliteta svojih proizvoda. To bi možda i bila lekcija za sve. Ako si mali preduzetnik, mali dizajner, moraš ekstremno da se držiš kvaliteta i moraš to da opravdaš jer jednom ako fejluješ, to je problem koji se teško kompenzuje.

Bitno je da zaista imaš celokupnu priču oko sebe i da te interesuju i neke druge stvari oko tebe, i knjiga, i film, i muzika, a ne samo slepo dizajn i moda jer prosto nećeš biti dobar u tome. To je filozofija.

Naravno, svako treba da nauči da je poraz normalna stvar. Nije meni svaka sezona bila sjajna. Ali nikada nisam odustajao. Niko neće uspeti na prvu loptu, ali onda ideš na drugu, treću, četvrtu i tako ceo život.

Moji rančevi koštaju od 300 evra pa naviše. Ali

www.ruksag.com

SPECIJAL: PREDUZETNIŠTVO U SRBIJI

50

Zorana Grozdanić, Zoa Handmade Bracelets

U preduzetništvu nema „mrzi me“ i „ne mogu“ Sasvim prirodno i sasvim spontano, Zorana Grozdanić počela je da se bavi izradom nakita. Pre toga je pevala u muzičkoj školi, ali onda je kreativnost ispoljila ručnim radom. Počela je da izlaže na prodajnim izložbama po Beogradu za džeparac, a onda je pozajmila novac od oca da uveze repromaterijal iz Kine, i tako je nastala priča o Handmade Bracelets

rilično prirodno i spontano sam počela da se bavim izradom nakita.

Prvo sam pravila nakit od vune, filca ili sirove vune. U početku mi to jeste oduzimalo snagu i sećam se da se mama ljutila kada bi zatekla sto prepun končića i perlica umesto knjiga. I kad god završim ispitni rok, uzmem, pravim, pa počnu izložbe... Posle aksesoara za kosu, napravila sam jedan jednostavniji oblik sadašnje narukvice koju sam polako obogatila.

Sećam se da sam otišla u „Supermarket“ koji je tada bio ultrapopularan. Imala sam samo roze stoličicu koju mi je napravio stolar, na kojoj su bile narukvice, i ponudila svoje narukvice. I to im se dopalo.

želela da budem svoj gazda, da nemam šefa, dres kod, da ne gledam računar osam sati, da sama osmišljavam svoje vreme. Naravno, teško je raščlaniti privatni život i posao. I to je u redu. Ne smeta mi što telefon zvoni non-stop. Meni je u interesu da odgovorim svima da bi se moj proizvod prodavao.

Teško je raščlaniti privatni život i posao. I to je u redu. Ne smeta mi što telefon zvoni nonstop. Meni je u interesu da odgovorim svima da bi se moj proizvod prodavao

Osetila sam kako je biti mlad i žensko u Srbiji.

Mnogi te ne shvataju ozbiljno i treba da prođe nekoliko godina dok se ne navikneš ili ne počneš da se na pravi način boriš sa tim. Posebno ako sve radiš sama. A ja sam u svom poslu sve: i dobavljač, i knjigovođa, i finansijski i kreativni direktor...

Tako je od početka. Čekala sam da diplomiram da bih konkurisala za subvenciju koju je država te godine davala za započinjanje sopstvenog biznisa. Išli smo na obuku, učili kako se pravi biznis plan, ali je te godine odlučeno da budžet nema sredstva za te svrhe. I onda mi je otac dao 1.500 evra da napravim prvi uvoz repromaterijala iz Kine. I to je bilo sve što mi je bilo potrebno. Svi su mi govorili da ako posle prve dve godine budem na pozitivnoj nuli – biće super. Međutim, meni je odmah krenulo.

Treba imati na umu da biti preduzetnik znači da nema radnog vremena i da ono traje 00–24 sata. I po ceo dan si u akciji, po ceo dan jurcaš, nemaš vremena da namestiš frizuru. Kada sam završila faks, nisam znala da ću praviti nakit, to mi je bilo slatko ali sam oduvek

Nije me sramota da kažem da ne znam nešto,

što je i prirodno. Planiram da uzmem kurseve iz marketinga. Niti sam se školovala za to, niti imam dovoljno godina i iskustva da bih znala sve to, ali mislim da dosta dobro plivam.

Sada bih volela da moja firma poraste. Proizvodnja mi ide lepo, i bilo bi dobro da država omogući neke olakšice da mi kao preduzetnici ne snosimo sve troškove prilikom zapošljavanja radnika. Planiram i da proširim asortiman. Imam još jedan brend pored Zoe. Imam čak i neku obuću u vidu. Ali kada pomislim koliko mi je bilo potrebno vremena za narukvice, znam koliko mi treba vremena, strpljenja i truda da bih započela nešto novo. Za pet godina bih volela da budem pet puta veća.

Ali iza toga stoji ogroman trud i rad i nema „mrzi me“, „ne mogu“ – toga u preduzetništvu ne sme da bude.

zoabracelets.com

BUDI USPEŠAN

Sve počinje sa dobrim liderom Marija Šotra, 30-godišnja potpredsednica marketinga kompanije Geotab u Kanadi, prošle godine proglašena je najboljom u kategoriji IT Marketing Professional of the Year, što je jedno od prestižnih priznanja Silicon Valley Awards u Kaliforniji. Marija već ima deset godina iskustva u ovom biznisu i izuzetno obrazovanje sticano na prestižnim svetskim univerzitetima. Kako se postaje najbolji tako daleko od kuće, u tako jakoj konkurenciji?

Razgovarala Zorica Marković

51

N 52

BUDI USPEŠAN

ije mala stvar uspeti u biznisu i biti nagrađen direktno od onih koji su u svetu najbolji u poslu, posebno ako imate trideset godina. Upravo je mlada Marija Šotra, 30-godišnja potpredsednica marketinga kompanije Geotab u Kanadi, prošle godine proglašena najboljom u kategoriji IT Marketing Professional of the Year, što je jedno od prestižnih priznanja Silicon Valley Awards u Kaliforniji. Marija već ima deset godina iskustva u ovom biznisu i izuzetno obrazovanje sticano na prestižnim svetskim univerzitetima. Kako se postaje najbolji tako daleko od kuće, u tako jakoj konkurenciji?

U intervjuu za Original, Marija Šotra, koja je kratko boravila u Beogradu, priča o svojim iskustvima i opisuje u čemu je razlika između onoga ko postaje izuzetan i onoga ko ne iskoristi svoje obrazovanje. „Iako je na severnoameričkom kontinentu konkurencija jaka, trudila sam se od samog početka karijere da se koncentrišem na davanje najboljih rezultata.

Verujem da su znanje, motivacija, sposobnost strategijskog planiranja i strast za marketingom doprineli da vrlo rano uspem i postanem potpredsednik marketinga u Geotabu pre tridesete godine.

Verujem da su obrazovanje i stalno profesionalno unapređivanje veoma važne komponente uspeha.

Kada sam diplomirala 2008. godine, bila je ekonomska kriza u Kanadi i niko iz moje generacije nije mogao da nađe posao. Ja sam sama naučila kako da kodiram, kako da koristim profesionalne Adobe Design programe i da pravim vebsajtove... Kako me je veoma interesovao marketing, sve to dodatno znanje mi je pomoglo da bolje razumem onlajn marketing. Uskoro sam registrovala svoju marketinšku kompaniju povezujući se sa lokalnim biznisima, pomažući im da kreiraju svoj imidž na Guglu.

Znanje koje sam stekla iz kodiranja pomoglo je boljem rangiranju tih biznisa na internetu. I pored svega, nastavila sam školovanje i dobila dodatnu diplomu za Website Design and Development.

Sada na novoj poziciji potpredsednika marketinga nemam potrebu da kodiram veb-sajtove sama, zahvaljujući grupi talentovanih profesionalaca i agencija koje to sada rade za kompaniju, ali znanje koje sam stekla pomoglo mi je ne samo da bo-

lje razumem onlajn komunikaciju nego i da postanem bolji lider timu, vodeći računa da se projekti završavaju na vreme i kvalitetno, i da svi članovi tima imaju moju podršku i priznanje za dobar rad.

Obrazovanje igra ogromnu ulogu u napredovanju ako je primenjeno.” Šta se traži od jednog mladog čoveka u svetu biznisa, koje to sposobnosti mora da poseduje? Da li je možda najvažnije brzo učiti?

Za mladu osobu koja planira da krene u svet biznisa najvažnije je da poznaje sebe najbolje – šta voli, šta zna da radi, šta joj ide najlakše od ruke. Jednostavno da prati svoj talenat u početku i da se obrazuje u tom smeru. To je najvažnije. Kasnije dograđivanje je samo stvar dodatnog učenja. Na primer, ako je neko talentovan da bude grafički dizajner, treba da se usmeri u tom pravcu. Ako mu buduće radno mesto zahteva i pisanje, a pisanje mu ne ide od ruke, uzimanje dodatnih kurseva može da pomogne da se osoba formira kao bolji profesionalac, uz balansiranje sposobnostima koje zahteva to radno mesto. Danas nije dovoljno imati samo jedan talenat ili samo jednu sposobnost, zahteva se od mladih profesionalaca da kombinuju mnoge veštine i da ih mogu koristiti u svakodnevnom poslu. Biti spreman za unapređivanje profesionalnog znanja, sposobnost brzog učenja i primenjivanja tog novog znanja od izuzetnog je značaja za snalaženje u svetu biznisa.

Koliko je danas teško brendirati, s obzirom na to da je svet globalno selo i da je kreativnost nešto što se posebno ceni?

Konkurencija kreira izbor za potrošače i kupci su skoro svakoga dana izloženi reklamama i ponudama kojih je oko šest hiljada. U tako velikoj konkurenciji i izboru, veoma je važno da kompanija ima svoj dobro prepoznatljiv imidž i marku (brend). Na taj način kupac se lakše snalazi u donošenju kupovnih odluka i zaobilaženju reklamnog haosa. Ako je marka kompanije prepoznatljiva kupcu i bazira se na međusobnom poverenju koju je kompanija s vremenom izgradila između potrošača, kompeticije, finansijskih organizacija, medija i svih drugih aktera u biznis „selu“, onda ta kompanija može računati na uspeh.

Može li se postati kreativan?

Ja mislim da ako neko ko je uveren da nije kreativan dođe u situaciju da je stvarno inspirisan – može sebi dokazati da je kreativan! Istina je da ima ljudi koji imaju taj talenat prirodno i veoma su kreativni. Za marketing je veoma važno biti kreativan u razmišljanju i planiranju, ali kreativnost nije dovoljna. Podjednako je važno biti organizovan i analitičan u razmišljanju i planiranju. Profesionalci koji imaju talenat i interes za metriku, analitiku i informacije (podatke) rade zajedno sa marketinškim timom na dizajniranju i testiranju raznih proizvod-kampanja, kako bi se došlo do podataka šta ljudi najviše vole, šta najbrže kupuju i zašto.

Da li se u svetu traže individualci ili timski igrači? Ko pobeđuje, onaj ko ume da okupi dobar tim ili onaj ko je izuzetan pojedinac? Od čega to zavisi?

Sve počinje sa dobrim liderom, osobom koja ima viziju, koja strateški planira i koja strastveno veruje u to što radi. Samo takva osoba može da okupi oko sebe tim koji će biti motivisan da radi i koji će biti superproduktivan! Školovali ste se i na Harvardu. Po čemu se razlikuje učenje na tako prestižnoj školi i šta ste tamo naučili o biznisu a šta o životu?

Studirala sam na mnogim fakultetima i imam brojne diplome iz oblasti marketinga i komunikacija, ali od svih, Harvard je bio moje izuzetno iskustvo. Način na koji se nastava prezentira na Harvardu jedinstven je po mnogo čemu. Profesori na Harvardu koriste izučavanje slučajeva iz stvarnog života postojećih kompanija, analiziraju svaku komponentu tih kompanija, njihove uspehe, neuspehe, izazove, teškoće, dileme, odluke koje su se donosile i koje su imale impakt na uspeh tih kompanija. Kao studenti na Harvardu, morali smo da se pretvaramo da smo CEO tih kompanija i da objasnimo kako bismo vodili kompanije i koje odluke i zašto bismo sproveli. Obrazovanje i realan život su isprepleteni tako da su predavanja bila interesantna a i veoma praktična. Diskusije koje su se vodile za vreme predavanja bile su podjednako važne za učenje kao i predavanja profesora. Memorizacija udžbenika nije danas više dovoljna. To nije pravo znanje. Razumevanje stvarnog života i problema koji se javljaju u današnjem dobu biznisa u kombinaciji sa

BUDI USPEŠAN

teoretskim znanjem daje bolje rezultate i priprema bolje stručnjake. Sve u svemu, naučila sam mnogo o životu i biznisu za vreme studija. Harvard mi je dao širinu mišljenja, viziju da shvatim biznis u globalu, kao celinu sastavljenu od mnogih komponenata koje su u harmoniji, a ne rascepkane na pojedine oblasti.

Vi radite u IT industriji, ako sam dobro shvatila. Je li prednost biti žena i u čemu je tajna „meke moći“ koju kao potpredsednica marketinga primenjujete u kompaniji?

Kao žena u biznisu na severnoameričkom kontinentu mogu reći da ne postoji „soft power“ u biznisu. Muškarci i žene se vrednuju po rezultatima rada i način rada zavisi od osobe a ne od toga da li je šef žena ili muškarac.

Moje mišljenje je najbolje objašnjeno u članku koji je objavio IT Business, „Kako uključiti više žena u kanadsku tehnološku industriju“: „Kako tehnološka industrija nastavlja da se razvija i širi u Kanadi, kompanije i organizacije bi mogle da pomognu da se broj žena u ovoj oblasti poveća tako što će se obezbediti dobri obrazovni programi i kursevi koji bi objedinili praksu i teoriju. Uspešne žene u ovoj oblasti biznisa mogle bi motivisati druge žene da se obrazuju u ovoj oblasti tako što će aktivno komunicirati svoje uspehe putem medija.“ Šta je potrebno da bi danas jedna kompanija postala velika na tržištu?

Kompanija mora da ima taj specifični produkt ili servis koji se traži na tržištu koji je drugačiji od ponude konkurentnih kompanija. Da bi bila jaka i velika na tržištu, kompanija mora da izgradi jaku prodajnu mrežu koja će se bazirati na odličnom prodajnom timu, prepoznatljivom

imidžu, odličnoj reputaciji baziranoj na poverenju među potrošačima, kompanijama i medijima.

Je li teže ostati na vrhu ili se penjati?

Kada voliš ono što radiš i dobar si u tome što radiš, onda nisi fokusiran na razmišljanja o tome da li si na vrhu karijere ili je tek gradiš. To se odvija nekako spontano. Ako se sve komponente uklope, tvoj talenat, interes, motivacija i posao koji u stvari radiš, onda prirodno imaš i uspeha u onome što radiš i rezultati se vide. Tako i automatski kompanija zapaža tvoj rad i pokušava da te zadrži jer predstavljaš vrednost za tu kompaniju. Za one koji tek počinju, veoma je važno da dobiju odlično obrazovanje. Obrazovanje se ceni i svakako pomaže da se mladi profesionalci brze uklope u svet biznisa.

Da sada dođe neko mlad kod vas da traži savet, kakav savet biste mu dali? Šta biste mu rekli da ne sme nikako da uradi, a šta je pod must?

Mora da uradi sledeće: Svako na početku pravi greške, to je normalno za nekoga ko počinje karijeru u novoj kompaniji. Ali ono što je najvažnije u tom procesu snalaženja i učenja jeste da se odmah mora

Profesori na Harvardu koriste izučavanje slučajeva iz stvarnog života postojećih kompanija, analiziraju svaku komponentu tih kompanija, njihove uspehe, neuspehe, izazove, teškoće, dileme, odluke koje su se donosile i koje su imale impakt na uspeh tih kompanija

53

učiti na greškama i unapređivati.

Ne treba osećati strah ili nesigurnost u donošenju odluka, i pored napravljenih grešaka mora se ići napred. Oklevanje i neodlučnost je najgora opcija za biznis. Šta se ne sme: Svaki biznis projekat mora se dovesti do kraja i u određeno vreme. Postaviti biznis ciljeve i ostvariti ih u određenom roku koji je kompanija zacrtala veoma je važno. Biti organizovan i završiti sve na vreme odluka je uspešnih ljudi, timova i kompanija. Komunicirati sa svojim timom i drugim menadžerima u toku sprovođenja projekta, i koordiniranje je važno.

Ne sme se projektu prilaziti olako, ne smeju se zanemariti rokovi i komunikacija. Ja sam taj savet dobila od svog prvog menadžera, da vodim projekat do kraja, ne oslanjajući se na dodatne rokove, i to je bio najbolji savet koji sam mogla dobiti.

Sarađujete i sa Forbsom. O čemu najčešće govorite i pišete, tj. šta se najviše traži kao savet od vas?

Ja sam tek skoro primljena da budem član Forbes Communication Councila.

Moja uloga je da dajem savete kompanijama kako da se planira plasiranje novih proizvoda na tržištu i kako se planira istraživanje tržišta, na primer kako se radi SEO (Search Engine Optimization), koji uključuje mišljenje i input potrošača preko interneta.

Danas je važno znati komunicirati, sa kompanijama, sa ljudima, sa medijima. U čemu je tajna dobre komunikacije?

Važno je voditi aktivnu, motivisanu komunikaciju sa svim strankama uključenim u proces pregovaranja. Komunikacija mora da bude autentična, transparentna i svi učesnici moraju da imaju osećaj da komunikacija ide u pravcu plodonosnih rezultata za sve uključene stranke.

U novije vreme, fokus komunikacije među kompanijama pomerio se na vrednovanje mišljenja pojedinaca i na saradnju sa potrošačkim grupama i sa medijima kako bi se izgradilo poverenje među njima svima. Niko ne voli da bude kontrolisan. Kada se osećaju kontrolisanim, ljudi i kompanije nisu u stanju da prilaze problemima sa pozitivne strane i da ih rešavaju u kooperaciji uspešno. Samo otvorena, ravnopravna komunikacija bazirana na praksi i analizi podataka može da bude temelj jakog partnerstva.

®

54

BUDI ANGAŽOVAN

Dan sporta, mira i prijateljstva Deset hiljada trkača iz četrdeset zemalja sveta prodefilovalo je i ovog maja duž zelenih aleja Banjaluke, i potvrdilo da je Banjalučki maraton postao festival koji pokreće sve – klince i školarce, sportiste i rekreativce, trkače i plesače, volontere i navijače. Za to su najviše zaslužna četvorica prijatelja koje je ujedinila strast prema sportu i prema trčanju, i koji su za kratko vreme uspeli da urade nešto što su mnogi smatrali nemogućim Piše Jelena Đoković, fotografije: banjalučki maraton

S

edim sa četvoricom koosnivača Banjalučkog maratona u restoranu tvrđave Kastel u samom centru Banjaluke. Prelep sunčan dan, mirišu lipe a mi sedimo na terasi, gledamo na reku Vrbas i pričamo o sportu, biznisu, i kuda sve može da nas odvede naša strast. Milan Milinčić je direktor firme za distribuciju i prodaju kozmetike, Stevan Dimitrijević advokat, Goran Ćorić vlasnik marketinške agencije, direktor marketinga i upravnik Upravnog odbora maratona, a Vladimir Selec sportski direktor maratona, difovac, košarkaš i jedan od najvećih influensera trčanja u Bosni i

Hercegovini. Baš ovde na tvrđavi je 12. maja bio cilj Četvrtog banjalučkog polumaratona „Vivia Run and more“. Deset hiljada trkača iz četrdeset zemalja sveta prodefilovalo je duž zelenih aleja Banjaluke, i potvrdilo da je ovaj događaj postao festival koji pokreće sve – klince i školarce, sportiste i rekreativce, trkače i plesače, volontere i navijače. Šta jedan advokat, marketing ekspert, sportista i čovek koji se bavi prodajom i distribucijom imaju zajedničko? Pritom, sva četvorica različitih karaktera, opredeljenja, godina? Ali tu je strast za trčanjem. I želja za preuzimanjem odgovornosti – ako ti nešto smeta u okruženju, pokreni se i to promeni.

„U Banjaluku sam se doselio 2012. godine, kada su moje telo i duh već bili opčinjeni trčanjem i trkačkim pokretom. Do tada sam već istrčao nekoliko polumaratona, jedan maraton, i iščitao, upio svu literaturu o rekreativnom trčanju, i to većinom na engleskom jeziku. Rekreativno trčanje deluje kao jednostavna, za mnoge možda dosadna fizička aktivnost, ali to ne može biti dalje od istine. Fascinantno je da nešto tako jednostavno, ako mu dozvoliš, uđe u tvoj život i uporno neće da izađe. I sam se ludački uhvatiš, grčevito držiš, u panici da slučajno negde, u nekom momentu ne isklizne. Ovo može potvrditi svaki trkač sa bilo kojeg dela zemaljske kugle koji je dozvolio sebi da se

BUDI ANGAŽOVAN

spremi za neku od trka, otputuje u neki grad, druži se sa gomilom nasmejanih i pozitivnih ljudi, oseti neprevaziđenu zajedničku zen energiju na startu trke, protrči najlepšim ulicama Berlina, Pariza, Njujorka, Beograda, Zagreba, Ljubljane i oseti knedlu u grlu koja ga stegne, kada ugleda kapiju cilja, volontera, koji drži medalju... samo za njega.

Možete shvatiti moje razočaranje i šok kada sam protrčao ulicama Banjaluke i shvatio da u našem gradu rekreativno trči samo nas 10-15“, započinje Vladimir Selec, iskusni dugoprugaš.

Nakon četiri godine konstantnog ulaganja i rasta, broj rekreativnih trka-

ča se popeo na preko deset hiljada. „Mi smo ni iz čega, dobrom voljom i entuzijazmom, stvorili događaj koji je postao simbol grada. Istupili smo iz vremena u

55

Banjaluka je postala grad u kojem ljudi trče stalno i mnogo, podjednako kao i u bilo kom velikom evropskom urbanom centru – ujutru, uveče, po kiši, snegu... I našem gradu i svim tim ljudima, kao i onima koji će tek početi da trče, otvorili smo put u nešto novo kojem su helanke bile odeća samo za žene i zarazili sredinu trčanjem. Sada helanke za trčanje nose i muškarci i žene. Banjaluka je postala grad u kojem ljudi trče stalno i mnogo, podjednako kao i u bilo kom velikom evropskom urbanom centru – ujutru, uveče, po kiši, snegu... I našem gradu i svim tim ljudima, kao i onima koji će tek početi da

trče, otvorili smo put u nešto novo, u nova iskustva koja menjaju životne navike i šire optimizam i ljudskost“, nadovezuje se Stevan Dimitrijević, advokat i član organizacionog odbora.

Njih četvorica upoznali su se u teretani, gde su i počeli da razgovaraju o tome kako bi bilo dobro napraviti nešto za zajednicu.

56

Povezivalo ih je trčanje, ali i strast da se znanje prenese na druge. Tako se rodila ideja o maratonu. „Zbog teških finansijskih okolnosti u kojima živimo, velike trke i maratoni su postali privilegija velikih gradova, glavnih gradova, poput Beograda ili Ljubljane. A mi smo se zapitali – zašto ne bismo doveli maraton i u Banjaluku?“, govori Milan Milinčić, uspešni biznismen.

Godinama unazad trčali su zajedno po različitim gradovima sveta. Energija koju jedna trka nosi gradom i emocija koju izazove u svakom pojedincu, ali i kolektivu, nešto je što ih nosi i vuče i godinama kasnije.

Trčiš polumaraton u Bosni zajedno sa nekim Kenijcem koji je svetski rekorder, rame uz rame, na istoj trci... To ti daje osećaj da ne treba da se ulenjiš, da život traje i da su godine samo broj.

Sve što treba da imaš su patike i dobra volja „Masovni sportovi doživljavaju revoluciju, to nije ništa novo u svetu, a mi smo se naslonili na taj talas i na vreme ga prepoznali“, govori Milan.

U svetu ima više od 800 maratona, a šest

najvećih održava se u Njujorku, Čikagu, Bostonu, Berlinu, Londonu i Tokiju, gde su i nagrade pozamašne. Četvorica drugova iz Banjaluke, ne samo kad trče, liče na legendarnog Filipidesa. On je završio svoju trku, iako njegov put nije bio nimalo lak. I Banjalučani su se susretali sa raznim poteškoćama u organizaciji, ali nisu odustali.

Trebalo je nabaviti dozvole od gradske uprave, naći adekvatan termin koji se ne preklapa sa drugim većim maratonima, odlučiti se za partnere, pronaći sponzore, napraviti budžet. A pritom se baviti i svojim privatnim poslom i imati vremena za porodicu. S obzirom na to da je Banjaluka mali grad, morali su da postave vrlo visoke standarde.

Nisu štedeli na opremi, produkciji, trkačkom paketu i poklonima, ali ni na izradi medalja koje stižu iz Južne Afrike – baš kao što je slučaj sa najvećim svetskim maratonima poput njujorškog. Sertifikovali su stazu za postizanje ličnih rekorda i izborili se za dobijanje pet zvezdica od Evropske atletike. „Mi smo na neki način ujedinili region.

Slavimo taj dan kao dan mira, ljubavi i prija-

57

teljstva. Nismo pokušavali da budemo konkurencija drugim gradovima koji već imaju svoje maratone, mi smo napravili sinergiju.

Sarajevo, Ljubljana, Zagreb, Beograd, Dubrovnik, sve su to naši mentori i svi su oni bili naši gosti na maratonu i pomagali nam svojim iskustvom, da napravimo festival prijateljstva i druženja kroz sport“, objašnjava Milan. Sada se Banjalučki maraton uvrštava u top 3 u regionu zahvaljujući pristupu koji su imali od samog početka. „U startu smo bili vrlo ambiciozni. Hteli smo da napravimo komercijalan projekat koji će biti zanimljiv i sponzorima i zajednici. Nismo želeli da dođemo u situaciju da molimo za podršku i novac, već smo seli i osmislili šta je to što bismo mogli da ponudimo svim učesnicima. Od starta se meri broj ljudi koji trče, navijaju, dolaze sa decom, trče fun run, koji izlaze u šetnju, na balkone, koji prate prenos uživo na televiziji. Imamo milion ideja, ali smo svesni da ne može sve odjednom“, govori Goran. „Nije teško napraviti događaj, teško je stvoriti dobre vibracije, pozitivnu energiju, sreću koja je vidljiva. Rekli su nam da se sve to oseća u Banjaluci u vreme naše trke. Valjda su se zvezde poklopile, ovaj grad je vapio za generatorom dobre vibracije, a mi smo samo našu ljubav iskoristili kao pogonsku energiju.“ Zahvaljujući uspehu koji su postigli organizacijom maratona u Banjaluci, njih četvorica su dobili posebnu pozivnicu da trče Njujorški maraton. „To je bila stvarno privilegija. Bili smo pozvani kao direktori programa i imali smo

Nismo pokušavali da budemo konkurencija drugim gradovima koji već imaju svoje maratone, mi smo napravili sinergiju. Sarajevo, Ljubljana, Zagreb, Beograd, Dubrovnik, sve su to naši mentori i svi su oni bili naši gosti na maratonu i pomagali nam svojim iskustvom

sreće da možemo da učimo od najboljih.

Sva četvorica išli smo s porodicama. Isplakao sam se na cilju kao kiša... Taj maraton je veoma bučan – pravi spektakl. Ljudi aplaudiraju, di-džejevi svuda, imaš osećaj kao da trčiš na prepunom stadionu. Sa inspiracijom koju smo dobili tamo, ove godine smo napravili pravi festival sporta u Banjaluci – tri dana različitih aktivnosti za sve članove porodice, poslovne partnere, muzika, dobra hrana, edukativni program, druženje. Svi hoteli su bili krcati. Oživeli smo grad“, emotivno će Milan.

Trendovi pokazuju da je broj rekreativnih trkača u stalnom porastu. Obični ljudi sve češće biraju da trče maraton iz ličnih motiva. Trčanje je lep način da uvedete zdravu rutinu i disciplinu treninga. A godine nisu važne. Ovog proleća, najstariji učesnik Banjalučkog maratona imao je 84 godine – deda Vlada Stevanović, koji je u svom životu istrčao preko 100 polumaratona. „Sport je u velikoj krizi, ljudi vrlo brzo

odustanu od nečega. Dok su klinci ili tinejdžeri, puni su energije i želje i tada sve može.

A onda dođu u neke tridesete i ožene se, i prosto dignu ruke. Ali ovde je drugačije. Trčiš polumaraton u Bosni zajedno sa nekim Kenijcem koji je svetski rekorder, rame uz rame, na istoj trci... To ti daje osećaj da ne treba da se ulenjiš, da život traje i da su godine samo broj. Sve što treba da imaš su patike i dobra volja. Trčanje oslobađa endorfin, hormon sreće, treba da uživaš u gradu, u aplaudiranju, u toj atmosferi... To je jedan faktor koji je važan i koji je u stvari po mom mišljenju i probudio tu našu trkačku zajednicu“, govori Milan.

Banjalučki maraton je svake godine udvostručavao svoj budžet. „Mi smo ljudi iz biznisa. Znamo da ako nešto radiš, moraš tome da se ozbiljno posvetiš.

Potrebna je sreća, ali više od toga potrebna je sposobnost i prave vrednosti da te guraju i kad je teško. Uložili smo svoje vreme, energiju, ljubav, kontakte, novac, ekspertizu.

Dali smo se ovom projektu maksimalno. Već 2015. izglasani smo za najbolju sportsku manifestaciju godine. Sponzori nas zovu i ostaju uz nas. Nismo još profitabilni, ali smo na nuli“, govore svi uglas.

Sport ima univerzalni jezik, koji svi razumeju i koji ruši sve barijere. Goran, Stevan, Milan i Vladimir su nošeni energijom sporta i ljubavi srušili uvreženo mišljenje da u malom gradu nije moguće napraviti svetski događaj. A maraton je kao igra života iz koje svi mogu da izađu kao pobednici. Vidimo se, zato, dogodine u Banjaluci!

®

BUDI UMETNIK

58

Bio je krevet, u dvorcu Eđšeg U impozantnoj dvorani sa oslikanom tavanicom i izraženom akustikom, slikarka Marina Stojković i vajarka Ivana Kekić rasporedile su eksponate izložbe pod naslovom „Bio je krevet“. Marina živi i stvara na relaciji Beograd–Toronto. U Kanadi je završila osnovne studije, a zvanje mastera slikarstva stekla je na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti, na kojem je i Ivana završila vajarstvo Piše Luka Arežina, fotografija katarina marković ošao sam sa prijateljima iz benda Koi Koi u Novi Sad da im budem roudi.

Teglim opremu, razvlačim kablove, menjam žice... Svirali su na otvaranju izložbe u dvorcu Eđšeg na Grbavici.

Eđšeg (Jedinstvo) nalazi se u mirnoj ulici Antona Čehova načičkanoj jednospratnim i dvospratnim kućama. Izgrađen je krajem devetnaestog veka, na stogodišnjicu postojanja Građanskog streljačkog društva. Eđšeg i slična mesta su ono što razlikuje Novi Sad od Beograda. U impozantnoj dvorani sa oslikanom tavanicom i izraženom akustikom, slikarka Marina Stojković i vajarka Ivana Kekić rasporedile su eksponate izložbe pod naslovom „Bio je krevet“.

Marina živi i stvara na relaciji Beograd– Toronto. U Kanadi je završila osnovne studije, a zvanje mastera slikarstva stekla je na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti, na kojem je i Ivana završila vajarstvo.

Iako je rođena u Skoplju, Ivana je veći deo života provela u Beogradu.

Dok je bend nameštao zvuk u nezahvalno glasnoj dvorani, imao sam priliku da na miru prošetam kroz dve prostorije izložbe.

Eksponati su bili postavljeni na naizgled nasumičan način. Marina i Ivana su mi posle rekle da su eksponate namestile tako da posmatrač vijuga kroz njih kao da pleše.

Nigde nije stajao nijedan papir sa objašnjenjem, nijedna reč koja bi posmatrača navela na određenu interpretaciju.

Ali i sama dela odavala su utisak neke „namerno-slučajne“ nabacanosti, i u pogledu materijala i u pogledu same kompozicije. Negde nasred velike sobe, u okviru punom crvenog iverja, postavljeno je stopalo od gipsa. Taj taban je sigurno utrnuo. Malo dalje, na dva kamena stepenika stajali su par šaka i par stopala, a u oku posmatrača

P

Ivanine skulpture tiču se prisustva i odsustva ljudskog tela u procesu sna, njena dela podražavaju čudna stanja kroz koja čovek prolazi dok spava. Najjači utisak ostavila mi je jedna bista autoportret se dovršavao čovek koji se isteže. Ivanine skulpture tiču se prisustva i odsustva ljudskog tela u procesu sna, njena dela podražavaju čudna stanja kroz koja čovek prolazi dok spava. Najjači utisak ostavila mi je jedna bista autoportret. Sanjivo gledajući nadole, obavijena tkaninom i cvećem, dolazila je iz nekih dalekih, slanih, morskih maštanja.

Marinina dela su, kaže ona, skoro u potpunosti napravljena od predmeta nađenih na ulici. Većina njenih slika kao podlogu ima prozorska krila i daske, a na njih dodaje i tkanine koje radovima daju treću prostornu, ali i taktilnu dimenziju. Pažljivo prikupljani, poređani zajedno sa oslikanom keramikom, raznoliki predmeti su spaseni i ponovo stavljeni u službu. Tako je jedan eksponat u ćošku prostorije bila gomila keramičkih ulomaka iznad koje je postavljena pecaljka sa upecanim plavim pismom, sudskim pozivom koji je Marina dobila neposredno pred povratak u Kanadu. U njena dela često su ugrađene uspomene lutanja, od jednog kraja sveta ka drugom: suveniri iz Srbije na koje je nailazila dok je, razbacana po zemaljskoj kugli, istraživala ko je, šta je i odakle je.

Glavni eksponat, po kojem je i nazvana izložba i koji su devojke zajedno radile, nalazio se u drugoj prostoriji. Nasred sobe postavljen je veliki bračni krevet s belom posteljinom i crnim čaršavom rasprostrtim na podu ispred. Kada posetilac uđe u sobu, čuje snimljen razgovor. To su njihove konverzacije dok je Marina bila u Torontu. Čuje se sve, od neobaveznih reportaža o provedenom danu, do lutanja po dubokim temama u kasne sate: „Imam osećaj kao da je ovaj krevet preveliki za mene, samu u njemu“, rekla je jedna.

Koliko sam ih upoznao, Ivana i Marina su tople, otvorene i nežne devojke. Dve prijateljice koje često deli okean i kontinent.

Zato je tu taj krevet, simbol najveće blizine koju dve osobe mogu da ostvare, stavljen nasuprot snimka sa aplikacije na mobilnom, najhladnijem i najdistantnijem načinu komunikacije.

Kada su stigli posetioci, Marina i Iva-

poželele dobrodošlicu sa kreveta i pročitale listu stvari koje se mogu raditi u njemu: „... može da se pilji u prazno, gleda film ili serija, orgazmira...“ Tu listu su kasnije otpevali i moji prijatelji iz benda.

Uz eteričnu muziku, plesalo se među skulpturama, pevalo se i pilo se vino u dvorcu zvanom Jedinstvo. Marina je uspela da nađenim predmetima podari novu ulogu u zbližavanju ljudi. Granica između jave i sna uspešno je zamagljena dok su ljudi šake i stopala zaboravljali. Svi smo bili nabacani jedni blizu drugih, kao u jednom zajedničkom krevetu dovoljno velikom za sve.

Onda sam shvatio – izložbe i svirke se najmanje vrte oko eksponata i muzike. Izložbe i svirke služe da razbacane ljude pronađu i stave jedne blizu drugih. To najbolje znaju dve devojke koje su uprkos daljini ostale blizu.

na su im

®

Marinina dela su

BUDI UMETNIK skoro u potpunosti 59 napravljena od predmeta nađenih na ulici. Većina njenih slika kao podlogu ima prozorska krila i daske, a na njih dodaje i tkanine koje radovima daju treću prostornu, ali i taktilnu dimenziju

Smeh jenijenaše to mala oružje stvar

60 INTERVJU

INTERVJU

ako sam Borisa Liješevića u ovom intervjuu propustio da pitam šta mu je, za relativno kratko vreme, pribavilo status važnog i značajnog reditelja, imam utisak da sam odgovor na to nepostavljeno pitanje, na različite načine, dobio na svako koje sam mu u ovom razgovoru postavio.

Recimo da bi to bila bezrezervna posvećenost s kojom je pristupao umetnosti i pozorištu još kao dete, sedeći pored majke, nekadašnje direktorke Grad teatra u Budvi, i pomno prateći sve što se događa na sceni, pa sve do danas kada, osim što je njegovo rediteljsko umeće prepoznato i nagrađivano ne samo u Srbiji nego i u regionu, sa istim žarom obrazuje, prvi put samostalno, novu generaciju glumaca na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Povod ovom razgovoru je nova predstava u njegovoj režiji, „Noćna straža“, po tekstu Fedora Šilija, u Ateljeu 212, koja na scenu izvodi lažne grofove i plemiće, propale skorojeviće i ambiciozne udavače, pesnike sumnjivog talenta i kolekcionare lažnih slika. U pronalaženju načina kako da se dokopaju novca koji je počeo da nestaje, oni će lagati, podmetati, manipulisati, čineći te veštine jedinim mogućim za obezbeđivanje egzistencije u naopakom svetu u kom žive.

Iako smeštena u tridesetim godinama prošlog veka u Jugoslaviji, „Noćna straža“ progovara o savremenom trenutku obeleženom lažima i nudi sliku sveta koju je Boris Liješević nazvao falsifikatom. Zato možda i nije neuobičajeno što smo razgovor počeli pričom o medijima.

I

Ako nešto čini Borisa Liješevića velikim i značajnim rediteljem, to je bezrezervna posvećenost s kojom je pristupao umetnosti i pozorištu još kao dete, sedeći pored majke, nekadašnje direktorke Grad teatra u Budvi, i pomno prateći sve što se događa na sceni, pa sve do danas kada, osim što je njegovo rediteljsko umeće prepoznato i nagrađivano ne samo u Srbiji nego i u regionu, sa istim žarom obrazuje, prvi put samostalno, novu generaciju glumaca na Akademiji umetnosti u Novom Sadu Piše Dimitrije Đurić

Kada smo se dogovarali za ovaj intervju, rekli ste mi da ste gotovo prestali da čitate novine, pratite medije. Zašto?

Sve je manje medija koji se ozbiljno i dostojno bave svojim poslom. Sve je teže razgrnuti tu gomilu đubreta na kioscima i doći do nekih novina ili TV kanala koji imaju nešto ozbiljno da ponude. Često se, listajući štampu ili prateći na TV-u dnevnopolitička dešavanja, osjećam kao da gubim vrijeme, kao da me neko zamajava.

Ali, bez obzira na to, vas ima u medijima, stekao sam utisak da ste se rado odazvali pozivu.

Prija mi pomisao da je neko gledao predstavu, razmišljao o tome, pripremao se za razgovor o tome. To je kao neki odjek, eho

61

predstave. Poslije premijere teško izlazim iz procesa. Mjesecima se bavim nekim temama, a premijera dođe i kaže – sad je kraj. A ti si još uvijek do grla u tome. Razgovor za novine pruža mogućnost da se još malo ostane u predstavi. Osim toga, situacija u kojoj se daje intervju za novine ima i nešto terapeutsko u sebi. Govoriš nekome ko te sluša i ne osuđuje.

Sa pozorišnom kritikom je, ipak, drugačije. Da li je čitate, koliko vam je važno šta kritika misli o predstavi?

Važno je. Kako da nije! Kad čujem da je izašla loša kritika, ne čitam je odmah.

Odložim je za nekoliko mjeseci, dok ne ojačam i prebrodim krize koje donosi kraj procesa rada na predstavi. Onda mogu čak i da se složim sa kritikom, a da me ne povrijedi. Poslije premijere sam obično osjetljiv i ranjiv i teško mi je. Tada mi je potrebna potvrda da je imalo smisla raditi.

Pretpostavljam da ima smisla raditi i onda kada na premijeri, u publici, vidite, na primer, i Milenu Dravić?

Divno je vidjeti na premijeri tako lijepe i drage ljude i izvrsne glumce. Sa njima se osjećam kao da ne treba brinuti i da će sve biti u redu. „Noćna straža“ je nešto drugačije od onoga što ste do sada radili?

Poslije „Belle figure“ (komad Jasmine Reze) koju sam radio u HNK Zagreb, zainteresovao sam se za francuske dramatičare, a preko njih za vodvilj. Valjda sam se zaželio punokrvnog scenskog događaja, punokrvne igre. Komedija pruža snažnu komunikaciju na licu mjesta i ako si dobar, potvrda dolazi odmah. Istog momenta.

Komedija jako pulsira i to se osjeća u gustom vazduhu. To je igra velikog intenziteta i napona. Zaželio sam se pozorišta kojeg mi se čini da je sve manje na repertoarima.

Koje se prepoznaje na svim meridijanima i koje će u svim situacijama opstati. Žena krije ljubavnika u ormaru, a ljubomorni muž neplanirano dolazi i baš mu treba nešto iz ormara. To nije ni književnost, ni film, ni televizija. To je pozorište.

Pozorišna situacija koja će preživjeti sve pravce i uvjerenja, i mode i diktate.

O vodvilju se retko govori kao o važnom žanru, ponekad mi se čini da se govori i sa omalovažavanjem, nazivaju ga „bulevarskim“ pozorištem?

62

INTERVJU

Mislim da svako treba da prođe kroz vodvilj. Kao što kažu da svaki dobar filmski reditelj treba u svom opusu da ima vestern.

Vodvilj nas uči šta je pozorište. Pozornica traži dešavanje, akciju, scenski događaj.

Da se sve neprestano kreće ka svom cilju, ka razriješenju. To je vodvilj. I valja mu se vraćati kada se zaboravimo i upadnemo u manirizam. A možda mi potreba za komedijom dolazi i sa srednjim godinama.

Zanimljivo je vreme u kom se odvija radnja predstave, reč je o predratnoj Jugoslaviji, sa tako savremenom pričom o svetu koji je, kako ste i sami rekli, postao falsifikat?

To je svijet u kome je laž glavno sredstvo komunikacije. Svi lažu i tu nema kraja. Laž je ugrađena u temelje stare beogradske vile u kojoj se dešava komad. Laž donosi sobom svaki skupocijeni gost. Svi su laž.

Hodajuća laž. U laži se rađaju, stiču bogatstva, titule i imena koja su takođe lažna.

Njihova bića su lažna. Slika „Noćna straža“ kojoj se dive je lažna.

Lažni su i kada vole i kada pate i propadaju. Laž postaje njihova istina.

A to je i naš svijet, današnji. U kome laž pokreće ratove, ruši stare civilizacije i hrani narode. Laž vaspitava djecu. Laž donosi pobijede na izborima, održava na vlasti. Laž je danas najskuplja vještina. Trebalo bi je uvesti kao predmet u školama. Kako što bolje i kvalitetnije lagati jer je u tome budućnost.

A kakvu ulogu igra dadaizam, dadaistička poezija koja daje, uslovno rečeno, umetnički kontekst ovoj priči?

Dadaizam protestuje protiv svijeta koji je izgubio smisao i vrijednost. I na pepelu postojećeg stvara novi svijet, novi jezik, novu umjetnost. Dadaizam se vraća jeziku i osjećajnosti djeteta. Vraća se izvoru iz kojeg smo krenuli kako bi se ponovo počelo.

Svijet koji opisuje Fedor Šili u „Noćnoj straži“ ide ka svom kraju. Došao je do kraja. I jedini put kojim može da krene jeste put ukidanja razuma i komunikacije koji je doveo do ovakvog svijeta. A taj put nudi dadaizam.

Pa i o samoj Rembrantovoj slici „Noćna straža“, koja je, ispostavilo se, lažna u predstavi, postoji onoliko verzija o tome kako je nastala; kakvu ona ulogu ima u predstavi, zašto su se svi nameračili na nju?

Ima li ona veze sa onim što se naziva „apriornim poznavaocima i ljubiteljima umetnosti“, opisom koji još jedini nedostaje da znamo o kakvim se likovima radi?

Ta slika je upotrebljena kao mekgafin.

To je filmski izraz. Često se vezuje za Hičkokove filmove kada svi tragaju i bore se oko nekog mikročipa. Niko ne zna šta je na njemu. Čak ni gledaoci. A radnja filma je tako postavljena da je važna akcija, a ne sadržaj na mikročipu. Naša slika je transparentna. Možda je mogla biti i neka druga, ali ipak... remek-djelo starih holandskih majstora... dobro zvuči, primamljivo za likove poput grofa i grofice Andrenji, Markize D’Agostino, dadaističkog pjesnika Milenka Vićentijevića...

Iako „Noćna straža“ može da nas zaboli iz mnogo razloga o kojima smo do sada pričali, ovo je komedija, i umesto da se postidimo ili rasplačemo pred tim falsifikovanim svetom u kom živimo, mi se smejemo. Ponekad imam problem sa smehom kojim se branimo od takve slike sveta, umesto da joj se suprotstavimo?

Smijehom se suprotstavljamo. Smijeh je naše oružje. Nije to mala stvar. Ne branimo se. Šta vi smatrate napadom? Kada se popnemo na pozornicu i urličemo na publiku, koja obično slično misli i djeluje kao i mi i slaže se sa svime. Njih napadamo? A onda odemo na neki strani festival i istu tu bujicu optužbi saspemo pred mađarsku ili rumunsku publiku koja nema pojma o čemu se radi. U takvim poduhvatima ima mnogo laži, kalkulantstva, želje za lakim uspjehom. To su danas postali recepti za uspjeh. Dosadilo mi je to. Takve predstave ne nastaju iz bola i goruće želje da se nešto promijeni, da se ukaže na problem, nego iz želje da se bude primijećen, da se lako zarade neki poeni, da se dobro prodamo kao buntovnici. A često i iz nedostatka boljih i dubljih ideja. To je jeftino politikantstvo.

I onda, stvarno, dođemo do toga da predstave poput „Noćne straže“ izgledaju daleko „društveno odgovornije“ zbog tema kojima se bave od onih koje pretenduju na tu etiketu i izgledaju kao prepisane iz novina, sa televizije?

Predstava nije pravljena da bi bila društveno odgovorna, niti da bi se nešto poručivalo. „Noćna straža“ priča neku priču

Mi danas zaboravljamo priču.

Od početaka teatra ljudi dolaze u pozorište da bi gledali šta se nekome dogodilo. Da bi gledali neku priču. Neku radnju. Ne da bi se svi ujedinili u stavu protiv ovoga ili onoga. Mi zaboravljamo da se bavimo čovjekom. Da je naš fokus čovjek. A naročito onaj čovjek koji plaća kartu i dolazi na predstavu.

Pozorište se ne obraća vremenu, nego čovjeku u vremenu

o nekim ljudima. Mi danas zaboravljamo priču. Od početaka teatra ljudi dolaze u pozorište da bi gledali šta se nekome dogodilo. Da bi gledali neku priču. Neku radnju.

Ne da bi se svi ujedinili u stavu protiv ovoga ili onoga. Mi zaboravljamo da se bavimo čovjekom. Da je naš fokus čovjek. A naročito onaj čovjek koji plaća kartu i dolazi na predstavu. Pozorište se ne obraća vremenu, nego čovjeku u vremenu. Obraćanje vremenu i društvu je kao sipanje vode u rijeku. Kada izgubimo čovjeka iz našeg fokusa, prijete nam razne zablude.

Kad smo kod te društvene odgovornosti, pretpostavljam da i vi primećujete kako se i sa umetnicima sve češće razgovara o politici i da njihova gostovanja ili intervjui odjeknu samo onda kada potkače nekog političara, ovu ili onu vlast?

Stalno imam osjećaj da se umjetnici danas stavljaju pred neke čudne i neadekvatne uloge nekih boraca za... neka opšta pitanja. I ako uđeš u tu ulogu i pjeniš na tribinama i po novinama, aplaudira ti se i dobijaš dobar fidbek i etiketu društveno odgovornog umjetnika. Ne traži se da kažeš nešto o onome na čemu radiš svaki dan, nego da staneš u neki hor i da horski komentarišeš ili osuđuješ ovo ili ono. U najboljem slučaju dnevnu politiku. Ne traži se umjetnikova ličnost nego samo neki stav o ovome ili onome. Svaki čovjek je suočen sa društvenom odgovornošću. Umjetnik nije ništa više od bilo kog drugog čovjeka društveno odgovoran. Ti moraš ovo, predstava danas mora ono, dok je juče morala nešto drugo... Umjetnik je odgovoran samo svojoj

INTERVJU

63

Marinko i Gordan Moram da podelim utisak sa vama da je Gordan Kičić briljirao u „Noćnoj straži“.

Neverovatno je da niste do sada radili...

Gostovali smo zajedno u nekoj emisiji povodom godišnjih nagrada u Ateljeu. Ivon Jafali nas je pitala kada ćemo zajedno nešto raditi. Što prije, zdušno smo odgovorili obojica. To je bilo 2010. godine. Nismo uspjeli da se organizujemo da radimo „Pijane“. Ali evo, napokon se ukazala prilika da kroz probe upoznam tog divnog glumca i čovjeka. On je motor koji projuri vašom ulicom i podigne vjetar i sve se uskomeša i ubrza. Unosi novu energiju, novi duh. Izuzetan saradnik. I izuzetan čovjek. Stub koji nosi cijeli projekat. I nosi ga sa lakoćom i radošću. Kad već pomenuh „Pijane“, dogovarao sam se i sa Marinkom Madžgaljem koji se poslije niza terapija tada osjetio dobro i poželio da igra. I već je uzeo tekst i pitao koju ulogu da čita kao svoju. „Koju god hoćeš. Biraj šta ti se igra“, rekao sam mu silno obradovan i što se osjeća spremnim za rad i što ćemo sarađivati. Međutim, poslije par dana se javio da je ipak shvatio da ne može da uklopi probe sa trenutnim ritmom i načinom terapija i ishrane. Poslije nekoliko nedelja se upokojila ta divna duša. Igrali smo „Pijane“ na dan kada je sahranjen. I kada na pola predstave svih 14 glumaca stoje okrenuti publici i osluškuju šapat Gospoda, ja znam da je i on tu, na pozornici, u toj tišini, i da sluša taj šapat. I čuje ga bolje i jasnije nego mi koji igramo. „Smrti nema“ replika je kojom se predstava završava.

I opet je tu Marinko. Cijeli taj proces obilježen je uspomenom na Marinka Madžgalja kome sam i posvetio svoj rad na toj predstavi.

inspiraciji i nadahnuću. Samo tome. Ako si ti društveno odgovoran i predstave ti pucaju od odgovornosti a u njima nema nadahnuća, nema prave inspiracije i niko ih ne gleda, osim nekoliko vjernika gladnih društvene odgovornosti, to je veća šteta nego korist. To je onda laž. Umjetnik mora da slijedi svoju inspiraciju. Njoj je odgovoran.

Pored svih tih silnih borbi koje nam se nude danas na različitim poljima, vi ipak birate pozorište, Atelje 212 kom se često vraćate, krug saradnika, glumaca kojima ste odani, i oni vama. Da li je rešenje u tome – izabrati onu jedi-

nu, pravu, smislenu borbu za sebe ili svoj poziv?

To su izvori na kojima se napajam. Nebojša Ilić je najzaslužniji za moju vezu sa Ateljeom. Poslije naše prve saradnje on me je gurao u Atelje. Predlagao me je i za asistenta u nekim projektima, a potom i kao reditelja. Tjerao me je da predlažem projekte. On me je nagovorio da „Čekaonicu“ koju su tada neka pozorišta odbila, odnesem u Atelje. I evo na repertoaru je već gotovo cijelu deceniju. Ta predstava koja je počela kao neki eksperiment. U Ateljeu sam napravio neke veoma važne korake za mene.

Da li je jedna od tih borbi i ona na

Akademiji umetnosti u Novom Sadu gde, prvi put, samostalno vodite novu klasu glumaca?

Smatram da je u pozorišnom životu jedne sredine najvažnija škola. Sve počinje od škole. Tu se začinju glumci. Tu treba posijati dobro sjeme i njegovati ga. I imaćemo dobro pozorište. Danas ima odličnih glumaca kod nas, jer su nekada profesori bili ozbiljni autoriteti u ovoj profesiji. I ozbiljno su se bavili svojim poslom. I bili mu posvećeni. Naravno, i danas ima takvih. Ako ćemo o odgovornosti – tu je odgovornost.

Sa time se ne smije šaliti i snižavati kriterije. Borba za studente je borba za bolje pozorište i film. E to je borba za bolji svijet.

®

64

RADAR NOVE GENERACIJE

Ne treba sebe da shvatiš skroz ozbiljno, jer tada postaješ običan U filmu „Agape“, provokativnoj i hrabroj priči kojom se poznati hrvatski reditelj Branko Šmit predstavio na Festu, pored Gorana Bogdana glavne uloge igraju naši glumci Denis Murić i Pavle Čemerikić. Denis je rođen 1999. u Zvečanu, na Kosovu i Metohiji, i bio je zvezda potresnog filma „Ničije dete“. Pavle je iste godine rođen u Prištini, i zajedno su igrali u ostvarenju Vuka Ršumovića. Zato je bilo logično da i intervju za Original daju – zajedno Piše Tadija Čaluković Vaša prva zajednička uloga bila je u filmu „Ničije dete“. Zanimljivo je da niste imali scenario, već vas je Vuk Ršumović usmeravao na setu.

Kako vam je izgledao rad na tom filmu iz ove perspektive?

Čemerikić: To je bila moja prva prava uloga. Tačno je da nismo imali scenario, ali do nekog trenutka. Onda smo pri početku svakog snimanja imali dnevne separate i tek na kraju scenario u celini. Meni je „Ničije dete“ vrlo značajno zato što sam pre toga glumio u seriji „Ravna gora“ sa Radošem Bajićem.

Imao sam nekih petnaestak dana snimanja i posle toga sam poželeo da se nikada više ne bavim glumom. Onda je došlo „Ničije dete“ i ubrzo sam shvatio kako sve ono što je bilo loše na Radoševom setu može da bude dobro na Vukovom setu. „Ničije dete“ me je vratilo u svet glume. Ono što me je zadivilo na tom snimanju jeste odličan odnos između doslovno svih ljudi na setu. Zbog svega toga sam zahvalan Vuku Ršumoviću.

Murić: Iz ove perspektive bih rekao da je to bilo snimanje sa dušom. Bilo je baš dobro.

Nekako su svi bili ispunjeni pozitivnom energijom i niko nije ni sanjao da će film

da postigne takav uspeh. A u stvari se sve desilo zbog dobrih ljudi koji su se okupili na radu u ovom filmu.

Pavle, ti si igrao u kratkometražnom filmu „Sthorzina“, a ti, Denise, u filmu „Enklava“ zajedno sa pokojnim Nebojšom Glogovcem. Šta ste naučili od njega i kako biste opisali vašu saradnju?

Murić: Ja sam se s njim upoznao sasvim slučajno. To je bio takav jedan čovek, tolika veličina na sceni i u filmu. A opet tako normalan lik da je to prosto bilo neverovatno svakome ko ga je video i ko je pričao s njim. Jedne večeri on je ušao u naš hotel u Valjevu gde je bila smeštena cela ekipa filma. Pitao me je da li možemo da igramo

Nebojša Glogovac je svima nama bio drug i to dolazi iz njegovih uloga, jer kad god sam ga gledao u pozorištu ili na filmu, imao sam osećaj da sam ja s njim prijatelj

šah. Pristao sam sa velikim oduševljenjem. Nikada neću zaboraviti taj šah i to druženje tokom partije. Iako nas dvojica nismo bili prijatelji, kad je on preminuo, najviše mi je bilo žao njega kao Nebojše Glogovca. Jer i da se nismo upoznali, on je meni drug. On je svima nama bio drug i to dolazi iz njegovih uloga, jer kad god sam ga gledao u pozorištu ili na filmu, imao sam osećaj da sam ja s njim prijatelj. Čemerikić: Nekoliko nedelja pre snimanja filma „Agape“, reditelja Branka Šmita, u kome smo Denis i ja glumili, preminuo je jedan od mojih boljih prijatelja. Ja sam sanjao da će se to desiti. Na isti način sam sanjao i Glogovca noć pre nego što je umro.

Sanjao sam taj naš set i tu „Sthorzinu“. Moram reći da je bilo vrlo nezahvalno deliti kadar sa Glogovcem, prvenstveno zato što je to u mojim očima neopisiva veličina.

Uopšte ne možeš da vladaš sobom dok si sa Nebojšom Glogovcem u kadru. Niti dok pričaš o njemu. Često volim da razmišljam o tome kako bi ljudski karakter izgledao kad bi bio određena pozicija tela. Nebojša Glogovac bi sigurno izgledao ovako – raširenih ruku i nogu, otvorenog srca i duše.

RADAR NOVE GENERACIJE

Koje impresije dominiraju na vašim snimanjima?

Murić: Svako snimanje nosi neku svoju čar. Za svako snimanje postoji bar jedno osećanje koje me veže za njih. Sad sam se setio snimanja svog prvog kadra u filmu „Enklava“. Ipak, sva snimanja su mi podjednako draga. Reditelji su se prema meni ophodili kao prema detetu, ali i kao čoveku, i to gotovo istovremeno. Mislim da je to jedini način da zajedno komunicirate, da stvarate... Niko od reditelja me nije kritikovao niti dovodio u neku neprijatnu situaciju. Osećao sam se uvek lepo.

A kako se osećate posle premijere?

Čemerikić: Ja imam problem s premijerama. To je veoma nezgodno, zato što je to momenat kada se rastajem od filma, od nečega na čemu sam radio. Premijera je oproštaj od filma u smislu da od tog trenutka nemam nijedan kontakt s njim.

Završilo se snimanje, čekao si premijeru, projekcija je prošla, pogledao si film... Nameće se pitanje: i šta sad?

Murić: To je neki osećaj koji bi se najlakše slikovito opisao kroz primer zidara koji zida kuću. Pretpostavljam da je on najtužniji kad je završi. Kad vidi da je kraj. Mada, nikako nisam zadovoljan kad vidim sebe. Jednostavno, ne volim sebe

Dragan Mićanović, Igor Đorđević i Nebojša Glogovac primeri su kako bi trebalo da se ponaša glumac u Srbiji. Divim se i ljudima koji vole ono što rade, jer ipak je to najvažnije

da gledam, ali sam svestan da je to bilo najbolje od mene u tom trenutku. Nisam, međutim, imao do sada nijednu premijeru koja je ne daj bože loša i imam samo dobra iskustva sa premijera. S druge strane, to je divan osećaj. Naravno, kad ti ljudi prilaze, kad vidiš da oni istinski cene ono što si uradio. Najveća nagrada je nagrada publike.

Ko su ličnosti kojima se vi divite?

Murić: Divim se svim ljudima koji su postigli nešto u životu, ali ne kroz skandale, kroz medije, a ti ljudi u suštini nisu provukli nijednom svoj rad, već sebe, bez ikakvog povoda. Mislim da su Dragan Mićanović, Igor Đorđević i Nebojša Glogovac primeri kako treba da se ponaša glumac u Srbiji. Divim se i ljudima koji vole ono što rade, jer ipak je to najvažnije. Čemerikić: Divim se Gagi Nikoliću i Frenku Sinatri zato što su neprevaziđeni šmekeri. A najviše se u stvari divim Marlonu Brandu. Kad smo već kod njega, ispričao bih jednu anegdotu, koja je,

65

u stvari, čitava njegova filozofija i glumački pristup koji je meni vrlo blizak.

Naime, Brando je na času glume kod čuvene Stele Adler. I Stela daje zadatak da se ponašaju kao kokoška na koju će upravo da bude bačena atomska bomba. Cela klasa je krenula da divlja i kokodače, sem Branda koji je u ćošku bio kokoška koja se pravi da leže jaje. Ubrzo nakon toga, Stela ga je pitala da obrazloži svoj odabir načina ponašanja, na šta je on rekao: „Pa ja sam kokoška, šta ja znam o atomskoj bombi?“ Šta je za vas umetnost?

Čemerikić: Za mene je umetnost – umeti da radiš nešto. Mislim da je etimološki umetnost – umeće rađenja nečega. Iz tog razloga cenim zanatlije i stava sam da je svaki dobar zanatlija pomalo umetnik. Ali mi je taj pojam – umetnik jako škakljiv i možda neću moći sebe nikad da nazovem umetnikom.

Murić: Umetnost je najviši stadijum kome svi težimo. To je savršenstvo koje mi deluje kao nedostižno.

Da li ste razmišljali o nesavršenosti umetnosti?

Čemerikić: Kako da ne! Ja mislim da umetnost ne mora da bude savršena. To je čak i dokazano kroz istoriju umetnosti.

Pavle je na početku rekao da je razmišljao da digne ruke od glume. Da li se, Denise, tebi to nekad desilo?

Murić: Naravno. Često to pomislim.

Ali znam da to što sam pomislio nije istina. Jer nije gluma samo to što ja igram u filmu, gluma je životni poziv. Kliše je, ali gluma jeste život. Šekspir kaže: „Pa ceo svet je glumište.“ Ne mogu ni da zamislim kako bi izgledao moj život bez glume. Ne bih upoznao mnoge značajne ljude koji su uticali na mene. I ono što je najvažnije: ne bih sebe upoznao. Šta biste poručili mladima koji žele da se bave glumom?

Čemerikić: Da nikada sebe ne shvate ozbiljno, jer u tom trenutku postaju obični.

Murić: Slažem se sa Pavlom. Ne treba nikada da veličaju sebe, jer kad ti pomisliš da si dobar – znaj da si najgori. Nikada nisam pomislio da sam najbolji, iako verovatno to podsvesno svi mislimo. Ali nikad mi to nije bila ideja vodilja – da sam baš ja najbolji u glumi.

®

66

INTERVJU INTERVJU

Nasred časa Saša Joksimović je ustao i rekao: „Odoh u Beograd“, nakon čega je upisao glumu na Akademiji Braća Karić. Odmah posle Akademije zaigrao je glavnu ulogu u filmu „Zvezde ljubavi“ sa Draganom Nikolićem, Bogdanom Diklićem, Slobodanom Ćustićem. Pozorište na Terazijama, Madlenijanum i Slavija danas su njegova druga kuća. Međutim, priznaje da je bilo i trenutaka kada je u nedostatku posla razmišljao da radi na pijaci ili prodaje auto-delove. Danas glumac Saša Joksimović, kako kaže, ulazi iz projekta u projekat, a govori nam i o sopstvenim, koje će uskoro realizovati

SAŠA JOKSIMOVIĆ Ne budi sebičan – tako ćeš trajati trista godina Razgovarala Marina Pavlović Fotografije Igor Pavićević

I

šao je u Valjevsku gimnaziju i nije bio đak za primer. „To nije stereotip, nego me zaista nisu voleli profesori. Valjda jer sam bio loš đak. Možda ću prvi put sad da kažem, ja sam ponavljao drugu godinu gimnazije.“ Ipak, ispostaviće se da je to bio samo novi početak.

Kako je došlo do toga da ponavljate razred?

Došla nam je jedna profesorka fizike iz Niša. Bila je nova, kao u filmu „Lajanje na zvezde“, pa su je svi zezali. Ja sam bio taj jedan koji je uvek bio uz nju. Imao sam jedinicu iz fizike. Kada sam odgovarao da popravim ocenu, znao sam to i ona je rekla: „Ne, to nije tačno. Kec.“ Ona mi je zaključila treću jedinicu i tako sam ponavljao. Jednostavno sam bojkotovao srednju školu, nisam učio i imao sam dosta loših ocena.

Ipak, to je na neki način povezano sa upisivanjem Akademije?

Kada sam ponovo završio drugi razred, poželeo sam da se bavim glumom. Odem u Beograd na diferencijalni ispit za treću i četvrtu godinu srednje škole da bih mogao odmah da upišem fakultet. Položim tako razliku predmeta i završim srednju školu. Pritom, moji profesori iz škole i ovi iz odeljenja, pojma nemaju o tome.

Dolazim na prvi čas treće godine bez knjiga. Razredni starešina kreće nešto da priča. Ja rekoh: „Profesore, moram da vas prekinem na trenutak. Ja odoh.“ Kaže on: „Gde ćeš?“ – „Odoh u Beograd.“ On viče: „Ma sedi tu! Kud si pošao?“ Taj trenutak neću nikad da zaboravim. Ustajem iz klupe, drugarima poželim puno sreće. Izlazim. Odem u Beograd. Upišem fakultet. Moja stara generacija je bila ispred mene, sad sam ih ja preskočio i upisao fakultet. Posle sam bio uzoran student. Diplomirao sam sa ocenom devet zarez nešto i sa nepune 22 godine završio fakultet.

Kako je bilo na Akademiji a kako nakon nje?

Bio sam na klasi kod Ivana Bekjareva.

Na prvoj godini je tražio od svih nas da se skinemo goli. To je oslobađanje od treme. Svi smo se skinuli. To je bio taj prvi čas. Eto, radikalna metoda Bekjareva. Mi smo bili jedna velika porodica i bilo nas je zaista dosta, sedamnaestoro. Ali bilo je

INTERVJU

tu nekih nesuglasica, nismo se nešto baš dobro slagali. Danas se čujem sa par njih sa klase. Ima nas nekoliko koji smo se izdvojili i krenuli da radimo. Nismo baš neka klasa da možemo da se pohvalimo kako sad svi radimo, kao neki. Ja sam godinu dana posle Akademije dobio glavnu ulogu u filmu „Zvezde ljubavi“ sa Gagom Nikolićem, Bogdanom Diklićem, Vojinom Ćetkovićem, Milanom Kalinićem...

Dakle, početak iz snova.

Ipak, često se dešava da glumci imaju taj period kada nema snimanja, nema predstava, nema uloga. Šta u tom trenutku glumac treba da radi?

Svako u nekom trenutku upadne u krizu, svako bar jednom pomisli da odustane od glume. Kaže – ne zovu me ili nema posla. To je samo zatišje pred buru. Tada treba isključivo raditi na sebi, družiti se sa kolegama, kretati se u tom društvu, kako bi napredovao, upoznavao nove ljude, nove reditelje i producente. Ja sam imao tu sreću da ulazim iz projekta u projekat. Sa 36 godina, koliko imam, imao sam 56 pozorišnih premijera. Došao sam u taj stadijum da uživam u svom poslu. Ali imao sam kriza kada nije bilo posla. To je ono kada ne znaš šta da radiš. Hteo sam da radim na pijaci, hteo sam da prodajem auto-delove, da otvorim neku prodavnicu... Srećom, kratko je trajalo. Ako sediš kod kuće i čekaš da te neko pozove, može da se desi da te niko nikad ne pozove. E, onda kreneš u akciju traženja posla i uvek ga pronađeš. Dobiješ nešto malo i budeš srećan i zadovoljan što si zaradio neki dinar i što nisi više u nekoj depresiji. Onda se otvaraju vrata, jedna, druga...

Rekli ste u jednom intervjuu da u glumi nemaju svi jednake šanse. Šta je uzrok?

Problem je što nas ima mnogo. Ne postoji neki zakon, neka tela koja bi se bavila kulturom, a ne time ko će da uđe u jedan ili drugi rijaliti. Koliko glumaca izađe godišnje, toliko ljudi prođe kroz jedan rijaliti kroz mesec dana. Najgore je što sam sebe ubediš u početku, kad si prva godina, da si ti veliki glumac. Evo moj sin, ima devet godina, trenira fudbal. Svako od njih misli da je Mesi ili Ronaldo. Tako i glumci odmah pomisle: „E, sad ću ja ovo...“ Nećeš, polako. Prvo moraš da prođeš jedan dobar dril. Mnogi se pozvezde, pa propadnu. Mnogima

67

upadne kašika u med, pa pomisle da, ako su dobili tu ulogu, da su sad neko i nešto, a onda ih niko ne zove dve godine. Tako da treba biti srećan kada dobiješ imalo.

Samo treba da radiš na sebi i da isključivo svojim radom postaneš neko i nešto.

Koji je najveći strah glumca?

Ja, recimo, sanjam da ne znam tekst usred predstave. Na javi je to nekad simpatično, improvizacija, vađenje. Publika to prepozna i nagradi aplauzom. Nemam neke preterane strahove u vezi sa profesijom. Bitno je da imam posla i da radim.

Imam rituale, koje obavljam pred svaku predstavu. Ja to moram da obavim i da uradim zavisno u kom pozorištu igram.

Recimo, kad igram na Terazijama, moram da napravim nekoliko krugova oko scene, na Slaviji ulazim i izlazim iz garderobe nekoliko puta. U Madlenijanumu... Šta radim u Madlenijanumu? Da, šetam ukrug. Ali strah, iskreno da ti kažem, nemam nikakav strah. Ne plašim se ničega. Šta nedostaje našoj glumačkoj sceni?

Srbija ima dosta nadarenih glumaca.

Mi smo najtalentovanija nacija u regionu kada je gluma u pitanju. Ali posla manjka. Srećom, u poslednje vreme se dosta radi i baš sam srećan kad vidim neko novo lice na televiziji. Kad vidiš jedno ili dvoje novih lica, to ti osveži ekran, pa ti prija oku. Ali mislim da je to minimalno i da se često ponavljamo. Problem su ti krugovi i to što glumci ne dolaze do pravih informacija kada su kastinzi u pitanju. Ja mnogo puta i ne znam da je neki kasting bio, a vidim da se snima.

Pomenuli ste da se u poslednje vreme više snima, a imali smo i dokaze nekih novih serija. Mislite li da su srpska televizija i kinematografija konačno krenule uzlaznom putanjom?

Jesu. Jedna blaga uzlazna linija se dešava. Izašli su neki projekti koji su produkciono zahtevniji, kvalitetniji i skuplji. Isto tako su neki produkciono skupi ispali smešni, što ne znači da ako imaš pare umeš i da snimiš. Treba stvarno da znaš da se baviš produkcijom da bi to ispalo dobro. Mislim da je situacija pola-pola što se tiče kvaliteta. Krenuli smo, dakle, uzlaznom putanjom, ali nas malo televizija sputava i ti rijaliti programi,

68

INTERVJU UPOZNAJ SVET

koji guše omladinu. Mislim da za to nije slučaj „narod to voli da gleda“, nego mu je to ponuđeno.

Zanimljivo je da nijednom sagovorniku dosad nisam postavila direktno pitanje u vezi sa rijalitijima, ali je svako na neki način morao da se dohvati te teme.

Ja, eto, apelujem na sve kolege i ljude koji vole da pročitaju neku knjigu više i koji se razumeju u neke stvari, da ne pričaju samo vama, novinarima, o tim stvarima usput, a kada ih neko pozove u emisiju, oni kažu: „E, nećemo da idemo u tu emisiju! Tamo je ne znam koja pevačica ili ne znam ko.“ Dođi, brani svoju branšu. Kaži nešto pametno. Možda će neko iz mora onih ljudi čuti i reći: „Vidiš, ovaj je pametan, pa je rekao nešto zanimljivo, što nije ovo.“ Tako da smo i mi sami krivi što puštamo da nam se dešava epidemija svega toga i to je baš preplavilo ne samo Srbiju nego i čitav svet. Nemojmo bežati od problema, ajmo da se suočimo sa problemom. Šta vam najčešće smeta kod medija?

Ja volim medije, volim novinare.

Drago mi je i hvala im što prate moju karijeru i život. Ja sam čovek šoumen.

Odavno me progoni misao da snimim film o Stevi Filipoviću, partizanskom heroju, koji je ispod vešala uzdignuo pesnice i odbio milost nacista. Hrvat iz Opuzena usred Valjeva, njegov životni put je inspiracija za mlade ljude koji žive u mržnji i ne shvataju da Srbi i Hrvati umeju da žive, bore se i umiru zajedno za ideale slobode Kad objavim tako nešto na društvenim mrežama, oni to podele, ne mogu ništa da im zamerim. Ali onaj degutantan način omalovažavanja mene kroz: „On je Željkov brat“ i slično, na neki nešmekerski način... Čak mi i ne smeta, nego to govori o njima. Ne umeju da naprave nešto kako su oni zamislili. Ja ću uvek biti njegov brat, ali jednostavno postoji

neka zla namera da nešto naprave kako bi tebe iznervirali. Pa pišite šta hoćete, da sam brat ovoga, onoga, otac ovoga...

Ja znam ko sam i šta sam. Ako je bitnije čiji sam rod, pišite.

Na glumačkoj sceni imamo takođe sličnu situaciju, braća Trifunović, sestre Mićalović...

Bane Trifunović i ja smo, da kažem, starosedeoci. Mi smo se prvi pojavili kao neka braća, a onda sad ima više ovih drugih nego ovih prvih koji su počeli da rade. Preplavili su medijski prostor.

Gaga i Boba, obe divne devojke, Sergej i Bane sjajni ljudi, Željko i ja još sjajniji ljudi (smeh). On u muzici, ja u glumi.

Meni to nikad nije smetalo, nikad to nisam zloupotrebljavao, niti sam se hvalio. Jednostavno, on je moj brat i ja se ponosim tim.

Svog sina često pominjete u intervjuima. Kako ga vaspitavate? Da li je više hvatate sebe da ste poput svojih roditelja ili pre bude „ovo su moji radili, pa neću ja“?

Ne, potpuno je neko drugačije razmišljanje. Moje detinjstvo je bilo drugačije. Ja sam isto bio srećan, samo su me drugačije vaspitavali. Možda su me malo više grdili. Međutim, ja se trudim

UPOZNAJINTERVJU SVET

da njega učim kao što su mene učili – da budem čovek, da budem pošten, iako mi se to toliko puta obilo o glavu. Vaspitanje se razlikovalo u nekim drugim stvarima, ali suština je ista. To je ljubav.

Ključno je voleti ga najviše na svetu i dozvoljavati mu da greši i da se ne plaši.

Treba negovati brak, treba imati vremena za svoju suprugu i dete, ne samo za sebe. Ne biti sebičan – tako ćete trajati trista godina.

Odrasli ste u Valjevu iznad spomenika Stevanu Filipoviću, kojeg su, kao mladića, obesili Nemci. Rekli ste da planirate da snimite film o njemu.

Odavno me progoni misao da snimim film o Stevi Filipoviću, partizanskom heroju, koji je ispod vešala uzdignuo pesnice i odbio milost nacista.

Hrvat iz Opuzena usred Valjeva, njegov životni put je inspiracija za mlade ljude koji žive u mržnji i ne shvataju da Srbi i Hrvati umeju da žive, bore se i umiru zajedno za ideale slobode. Ali, nažalost,

današnja Hrvatska ne veliča ni Stevu, ni najvećeg hrvatskog pesnika Ivana Gorana Kovačića, ni Ivu Lolu Ribara, već nadbiskupa Stepinca koji je službovao u vreme Ante Pavelića i NDH, najužasnije tvorevine Drugog svetskog rata.

Možda je to samo moja lična utopija, ali vredno je mlade ljude podsećati da Srbi i Hrvati nisu arhineprijatelji. Ono što ih povezuje se svesno potiskuje i veličaju se Blajburg, Tompson i svi koji nose megafon mržnje, a ne antifašizma i slobode.

Danas se, pored glume, bavite i produkcijom?

Mogu da se pohvalim da ću kao producent, zajedno sa svojom suprugom, ove godine producirati najbolji projekat u Srbiji koji ćete moći da gledate. Ja sam još 2011. godine snimio pilot-epizodu za jednu seriju koja se zove „Igra istine“ i koja je čekala dugo vremena da ugleda svetlost dana. To će biti jako dobra priča. Savremeni triler je u pitanju.

Dakle, pre nego što se savremeni triler

69

pojavio u zemlji Srbiji, ja sam ga snimio 2011. godine. Kada su svi govorili da triler nije za Srbiju, ja sam govorio da jeste.

Kome ste sve namenili uloge u seriji?

U pilot-epizodi su prodefilovali svi mogući glumci. Velika uloga je bila namenjena pokojnom Glogovcu. Imam taj snimak, koji ću jednog dana pokloniti njegovoj porodici, da imaju nešto što do sada nisu videli sa njim. Ostale glumce ne bih imenovao, jer su neka imena promenjena. Glogija sam, eto, morao da pomenem. Čime biste se bavili da niste glumac?

Da nisam glumac, verovatno bih bio auto-mehaničar. Zaista. Mnogo volim automobile, mnogo volim da čačkam automobile. Jedva čekam tako neko slobodno vreme da naučim da baratam oko automobila. Bio bih speleolog, boravio bih u prirodi i imao bih dosta hobija.

®

70

MUNDIJALSKA GROZNICA

Božja ruka.

Pele. Krojf.

Pobede.

Porazi.

Strast.

Ljubav... ... I naravno ona prečka Kratka istorija svetskih prvenstava koju treba da znate ovog leta Na Svetskom prvenstvu 1974. labud po imenu Johan Krojf patentirao je svoj graciozni okret, pravo sa dasaka koje život znače i „Na lepom plavom Dunavu“.

U Meksiku 1986. svetu se prvo ukazala Božja ruka, pa i sam Bog, odlučivši da se prošeta sa svoje polovine do protivničkog gola. Isto tako se kod nas često može čuti da se prečka u Francuskoj i dalje trese, iako je od tada prošlo 20 godina. Problem je samo što nas nije baš često bilo u toj istoriji. Barem ne na onom mestu koje bi zadovoljilo domaće ljubitelje sporta. Može li ovog leta da bude drugačije?

Dok čekate fudbal, pročitajte lekcije iz prošlosti sa svih Mundijala Piše Slobodan Maričić

72

MUNDIJALSKA GROZNICA

„ Stojković na golu...“

„Čoveče, niko da ga skine s gola već godinama“, rekao sam i možda malo, moram priznati, prevrnuo očima. Šta da radim, tako je. Nešto lično je u pitanju. „Realno, mora on. Brani kao lud u Partizanu. Rajković je još mlad, Dmitrović je odličan u Španiji, ali Stojković je realno prvi golman“, odgovorio je Luka i nastavio nabrajanje. „U odbrani Kolarov, Nastasić...“ U tom trenutku, kao u kakvom filmu, osam godina stare slike u mojoj glavi – kod Luke smo u dvorištu, izneo je televizor i omanji bataljon stolica. Možda je bio i roštilj, nisam siguran. Uglavnom, naša ulica Svetozara Miletića dobila je mešavinu bioskopa i stadiona.

Bilo je tu, koliko se sećam, sigurno dvadesetak ljudi, načičkanih oko ekrana na kojem su se naši momci u dalekoj Južnoj Africi jurili sa Nemcima. A napolju vruće, tenzija, nokti masovno stradaju od nervoze...

Sedeo sam u prvom redu do televizora i instinktivno skliznuo sa stolice na kolena kada je lopta ispred nemačkog gola stigla do Milana Jovanovića. Koji tren kasnije mreža se zatresla, Lane je ubrzo završio u kanalu, a u Svetozara Miletića je nastala ludnica.

Onda je, naravno, sviran penal za Nemce.

I Stojković je odbranio. „... Bane i ko će biti drugi štoper?“ Trgnuo sam se, shvativši da mi je postavljeno pitanje. „Ne bih onog Maksimovića, iskren da budem. Možda Tošića, ima dobru sezonu iza sebe? Čoveče, koliko nam fali neki Vidić! Ma, bre, nek Bleki igra štopera, mislim da on to može.“ „Ima smisla. Dobro, imamo odbranu“, reče Luka dok je na njegovom laptopu (utorak je) Juventus pokušavao nemoguće – da pobedi Real Madrid na Santjago Bernabeuu. „Sad sredina.“ Luka i ja inače, ne znate vi to, znamo se celog života. Doselio se u ulicu kad smo bili baš mali. Da me pitate kada, ne bih znao da vam kažem, ali, eto, od kad znam za sebe, znam i za Luku. Zajedno smo odrasli, igrali fudbal, basket, igrice, otkrivali neku novu muziku i filmove, majke nam se druže, Marko i Jovan, moj i njegov mlađi brat, išli su u isto odeljenje u osnovnoj... Shvatate. „Nema tu šta mnogo da se priča. Milivojević, Matić i SMS, a za ostala dva mesta da se vidi između Tadića, Ljajića i Kostića“, rekao sam, a Luka je klimnuo glavom. „U napadu...“

„... Mitar“, rekosmo uglas.

I tako su dvojica od gotovo sedam miliona selektora reprezentacije Srbije izabrala svoj tim za Svetsko prvenstvo u Rusiji. „Samo da mi dobijemo Kostariku u prvom meču, sa Švajcarskom na mišiće, pa s Brazilom nek bude šta bude“, zaključak je tog bistrenja fudbala.

Tu je donet još jedan važan zaključak, nakon rečenice „Dobro je što je meč sa Brazilom poslednji u grupi – oni će tu već imati dve pobede i protiv nas bi mogli da malo smanje gas“.

Ne, neće nimalo smanjiti gas. Zašto?

Zato što je Svetsko prvenstvo istorija. Sve što tamo uradiš ostane zapisano u kamenu.

Svaki veliki gol, još veći promašaj i poneki ujed protivničkog igrača za rame. Tamo odeš i postaneš veliki igrač, ako si materijal za velikog igrača. Jer ceo svet gleda. Pa heroj ili tragičar.

Na Svetskom prvenstvu 1974. labud po imenu Johan Krojf patentirao je svoj graciozni okret, pravo sa dasaka koje život znače i „Na lepom plavom Dunavu“. U Meksiku 1986. svetu se prvo ukazala Božja ruka, pa i sam Bog, odlučivši da se prošeta sa svoje

Te 1914. koja je toliko uticala na Srbiju i čitav svet, FIFA je priznala olimpijski turnir kao Svetsko prvenstvo za amatere, a prvo takmičenje odigrano je 1920. godine, kada je šampion bila Belgija

polovine do protivničkog gola. Isto tako se kod nas često može čuti da se prečka u Francuskoj i dalje trese, iako je od tada prošlo 20 godina. Istorija.

U istoriji su i sva tri Zidanova udarca glavom – dva puta loptu protiv Brazila i jednom Materacija protiv Italijana.

Osim toga, ako niste znali, bivši reprezentativac Španije Martin Vaskez od 1990. godine ne može da se zaustavi, i dalje se kliza na zadnjici i ko zna koliko puta je do sada tako napravio krug oko planete.

Piksi je kriv. Istorija.

Problem je samo što nas nije baš često bilo u toj istoriji. Barem ne na onom mestu koje bi zadovoljilo domaće ljubitelje sporta – prvi na svetu (i to uvek, naravno).

Najveći uspeh naše reprezentacije, kako god da se zvala, jeste dva puta osvojeno četvrto mesto – 1930. i 1962. godine. Kao SFRJ osam puta smo učestvovali na Mundijalu, manja verzija Jugoslavije nastupila je samo 1998. u Francuskoj, SCG je doživela potop 2006. u Nemačkoj, da bismo kao Srbija samo jednom otišli na najveći turnir najvažnije sporedne stvari na svetu – 2010. u Južnoj Africi.

Ipak, ostalo je upamćeno da su dva naša igrača bila u najboljem timu Svetskog prvenstva – Piksi 1990. i kapiten Milutin Ivković Milutinac 1930. u Urugvaju, kada je sve počelo.

Onda, znate, kada su fudbal igrali siromašni, a gledali bogati. I kada se mislilo da rata više neće biti.

A zbog čega su Moša i Tirke morali da putuju baš u Urugvaj?

MUNDIJALSKA GROZNICA

73

„Florida“, iz Marselja; tim brodom je trebalo da idu i Egipćani, ali su oni zakasnili na prevoz. Sa igračima je putovao i novinar Politike Borivoje Jovanović.

Prvi meč odigran je protiv Brazila 14. jula 1930. godine. Selektor Boško Simović i golub Radoje izveli su sledeći sastav: Jakšić, Ivković, Mihajlović, Arsenijević, Stefanović, Đokić, Tiranin, Marjanović, Bek, Vujadinović, Najdanović

Priča o međunarodnim utakmicama počela je skoro pola veka ranije, kada su Engleska i Škotska 1872. igrale 0:0. Prvi međunarodni turnir odigran je takođe na Ostrvu 1884. godine, a FIFA je osnovana 1904.

Inače, 1900. i 1904. godine fudbal je već bio deo Olimpijskih igara, ali samo kao „demonstracioni sport“ (dakle, bez medalja), da bi zvaničan deo Igara postao 1908. godine u Londonu, ali uz još jedno „ali“ – mogli su da se takmiče samo amateri.

Te 1914. koja je toliko uticala na Srbiju i čitav svet, FIFA je priznala olimpijski turnir kao Svetsko prvenstvo za amatere, a prvo takmičenje odigrano je 1920. godine, kada je šampion bila Belgija.

Naredna dva puta (1924. i 1928), što je vrlo važno za našu priču, najbolji je bio Urugvaj.

FIFA je, na kraju (ili početku), zbog uspeha tih turnira želela da organizuje svoje takmičenje izvan Olimpijskih igara, i Urugvaj, kao šampion dva poslednja turnira ali i zemlja koja obeležava stogodišnjicu nezavisnosti, izabran je za domaćina.

Na početku, naravno, problemi – dva meseca pre prvenstva nije se znalo ko će učestvovati. Daleko, čoveče... Kako se navodi, na kraju je predsednik FIFA Žil Rime od evropskih zemalja uspeo da ubedi samo Belgiju, Francusku, Rumuniju i Jugoslaviju da učestvuju i tako je 13 reprezentacija – sedam iz Južne Amerike, četiri iz Evrope i dve iz Severne Amerike – stiglo u Montevideo.

U istoriji je ostalo upamćeno da su na prvom meču prvog Mundijala, 13. jula 1930.

godine, Francuzi pobedili Meksikance 4:1, nakon čega su SAD slavile protiv Belgije 3:0.

Prvi gol delo je Francuza Lisjena Lorana. „Igrali smo protiv Meksika i snežilo je, pošto je na južnoj polulopti bila zima. Saigrač mi je nabacio loptu čiju sam putanju pažljivo pratio i zahvatio je volej udarcem desnom nogom. Svi smo bili srećni zbog gola, ali niko se nije bacao po travi, jer niko nije shvatio da smo upravo stvorili istoriju.

Samo sam se rukovao sa saigračima i nastavili smo s igrom. Nije bilo nikakve nagrade, svi smo bili amateri u to vreme“, izjavio je kasnije Loran.

Kao što do sada već svi znaju, pa i ptice na grani (one naročito – ipak je i njihov predstavnik bio na tom Mundijalu), reprezentacija Jugoslavije je zbog bojkota Hrvata bila sastavljena uglavnom od igrača iz Beograda. I to veoma mlada reprezentacija – prosek 21 godina i 258 dana.

U Urugvaj su putovali 18 dana brodom

Ostalo je upamćeno da su dva naša igrača bila u najboljem timu Svetskog prvenstva – Piksi 1990. i kapiten Milutin Ivković Milutinac 1930. u Urugvaju, kada je sve počelo. Onda kada su fudbal igrali siromašni, a gledali bogati. I kada se mislilo da rata više neće biti

Jugoslavija je povela Tirketovim golom u 21. minutu, Bek je povećao na 2:0 u tridesetom, dok je Preginjo u 62. minutu smanjio na 2:1, i to je bilo to, pao je veliki Brazil.

Zanimljivo je da su obe reprezentacije bile gradske – Jugoslaviju su predstavljali Beograđani, a Brazil igrači iz Rio de Žaneira – oni iz Sao Paula su takođe bojkotovali.

U narednom meču Jugoslavija je lagano pobedila Boliviju (4:0), čime je prošla u polufinale protiv Urugvaja. Iako je u meču protiv domaćina sve počelo veoma dobro, pa smo poveli već u 4. minutu golom Vujadinovića, Urugvajci su brzo izjednačili i do kraja meča, uz razne metode, postigli šest golova i slavili pred više od 90.000 ljudi.

Urugvaj je posle toga u finalu pobedio Argentinu 4:2 i u njihove ruke je otišao „Trofej Žila Rimea“.

Meča za treće mesto nije bilo, pa je tada važilo da Jugoslavija i SAD dele bronzu. Međutim, krajem 20. veka FIFA donosi nova pravila prema kojima se gleda gol-razlika, zbog čega je istorija promenjena – bronza je dodeljena SAD čiji su fudbaleri dali sedam golova a primili šest, naspram našeg 7:7 skora.

Jugoslavije nakon toga nije bilo na naredna dva prvenstva – 1934. u Italiji i 1938. u Francuskoj.

Za prvenstvo u Italiji prvi put su u istoriji održane kvalifikacije i u njima su učestvovale 32 reprezentacije (Jugoslavija je u grupi sa Švajcarskom i Rumunijom završila na poslednjem mestu). Zanimljivo je da su Urugvajci, po principu „nisi ti bio kod mene na rođendanu/svadbi/slavi – neću ni ja kod tebe“ bojkotovali turnir zato što veliki broj evropskih reprezentacija nije hteo da dođe u Urugvaj.

Na turniru je učestvovalo 16 ekipa, Italijani su imali i dvojicu Argentinaca u timu (moralo se pobediti, dobro je za propagandu, rekao Musolini), a u četvrtfinalu je viđena prva ponovljena utakmica u istoriji.

Nakon 0:0 Španije i Italije (nije bilo produ-

74

MUNDIJALSKA GROZNICA

Nije počelo dobro, Bergkamp je u 38. doneo Holanđanima vođstvo, da bi Slobodan Komljenović poravnao u 48. minutu. Samo dva minuta kasnije – penal za Jugoslaviju. Mijatović prilazi lopti... Znate već šta se desilo. Na kraju, Davids u 92. minutu nanosi traumu čitavoj mojoj generaciji

žetaka i penala) igran je novi meč u kojem su Italijani pobedili.

Finale između Italije i Čehoslovačke igrano je, simbolično, na stadionu Nacionalne fašističke partije (Stadio Nazionale PNF) i kažu da su Italijani do pobede došli malo uz pomoć sudija.

Sa druge strane, pobedama na Olimpijskim igrama 1936. i na Svetskom prvenstvu u Francuskoj dve godine kasnije Italijani su potvrdili dominaciju tih godina, i to bez pomoći sudija.

Na tom prvenstvu ponovo nije bilo Urugvaja, ali ni Argentine – dosta bure izazvala je odluka FIFA da prvenstvo bude opet u Evropi, a ne u Južnoj Americi. Tada se verovalo da će ta dva kontinenta naizmenično menjati domaćinstvo. Nije bilo ni Španije zbog građanskog rata, kao ni Austrije zbog Anšlusa, pa se za trofej takmičilo 15 reprezentacija.

Jugoslavija je i to Svetsko prvenstvo propustila posle poraza u kvalifikacijama od Poljske, a zanimljivo je da je Indonezija učestvovala na turniru kao Holandska Indija (i dalje su bili kolonija).

Italija je u finalu savladala Mađarsku 4:2, dok je u meču za treće mesto istim rezultatom Brazil slavio protiv Švedske.

Inače, mit kaže da je Musolini pre finala svojim igračima poslao telegram u kojem je bila motivaciona poruka „Vincere o morire“.

Domaćin narednog Svetskog prvenstva 1942. trebalo je, opet simbolično, da bude Nemačka, ali tog takmičenja, kao ni onog

iz 1946. u Brazilu nije bilo zbog dobro poznatih razloga. Kažu da je tokom tih godina predsednik Fudbalskog saveza Italije i potpredsednik FIFA Otorino Barasi trofej čuvao u kutiji za cipele ispod kreveta.

Nakon Drugog svetskog rata neka nova Jugoslavija krenula je silovito, predvođena nekim novim klincima. Osvojene su dve srebrne medalje na Olimpijskim igrama 1948. (poraz od Švedske) i 1952. (poraz od mađarske „lake konjice“).

Osim toga, posle dva propuštena turnira bili smo deo Svetskog prvenstva u Brazilu 1950. godine, gde nismo imali sreće pa smo opet bili u istoj grupi sa domaćinom.

Nakon ubedljivih pobeda nad Meksikom (3:0) i Švajcarskom (4:1), usledio je meč protiv Brazila, a s obzirom na to da je samo jedna reprezentacija iz grupe išla dalje, taj meč je sve odlučivao. Selektor Milorad Arsenijević, nama poznat kao Balerina, pred 142.000 ljudi Marakane izveo je sledeću postavu: Mrkušić, Horvat, Jovanović, Stanković, Tomašević, Ž. Čajkovski, Z. Čajkovski, Đajić, Vukas, Bobek, Mitić Tog 1. jula 1950. godine Brazil je uspeo da se osveti za poraz od pre 20 godina. Poveli su već u četvrtom minutu golom Ademira, da bi Zizinjo u 69. postavio konačan rezultat i poslao Jugoslovene kući. Čuvena anegdota sa tog prvenstva kaže

da je prva „Zvezdina zvezda“ i kapiten Jugoslavije Rajko Mitić pri izlasku na teren na meč sa Brazilcima u tunelu udario glavom, pa su morali da ga vrate u svlačionicu na previjanje, zbog čega je Jugoslavija počela sa igračem manje. I upravo je tada primljen gol... Mitić je ušao u igru nešto kasnije sa zavijenom glavom i uspostavljena je ravnoteža, ali više nije bilo povratka.

Na tom prvenstvu prvi put su učestvovali Britanci, mit kaže da Indijcima nije dozvoljeno da učestvuju zato što su hteli da igraju bosi, što nije tačno (to nije jedini razlog), a pamti se i pobeda amaterske reprezentacije SAD nad Englezima od 1:0. Istorija.

Inače, reč je o jedinom Svetskom prvenstvu koje nije imalo finale – pobednik je odlučen u grupi koja se igrala po liga sistemu, a u kojoj su bili Brazil, Urugvaj, Švedska i Španija.

Na kraju su zbog najboljeg skora odlučujući meč igrali Brazil i Urugvaj. I tu šok – gosti su pobedili karioke 2:1 pred 200.000 navijača. A slavlje Brazilaca počelo je još pre meča, svi su već videli pobedu... Samo što nemilosrdni fudbalski bogovi za to ne mare.

Kažu, za taj poraz se govorilo da je najveće poniženje koje su Brazilci ikada doživeli.

Dobro, do onih 7:1 protiv Nemaca. Istorija.

Naredno Svetsko prvenstvo 1954. godine održano je u Švajcarskoj i reč je o prvom koje su građani mogli da gledaju na malim ekranima. Novo učešće naše reprezentacije i novi susret protiv Brazilaca. Prvo je pobeđena Francuska 1:0, pa je na meč protiv Brazila Aleksandar Tirnanić izveo sledećih 11: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Mitić, Vukas, Zebec, Milutinović, Dvornić Poveli smo golom Branka Zebeca u 49. minutu, ali je čuveni Didi u 69. poravnao

MUNDIJALSKA GROZNICA

Bikini Sedamdeset sedam nacija je barem jednom igralo na Svetskom prvenstvu.

Osam osvajača – Brazil, Nemačka, Italija, Argentina, Engleska, Urugvaj, Francuska, Španija.

Brazil je jedina reprezentacija koja je bila učesnik svakog Svetskog prvenstva.

Samo su Italija (1934, 1938) i Brazil (1958, 1962) uspeli da odbrane titulu.

Samo su Nemačka (1982–1990) i Brazil (1994–2002) bili u tri finala zaredom.

Brazil ima najviše zlata, ali je Nemačka najviše puta bila među prva četiri. Nemci imaju i najviše medalja (12) i najviše finala.

U finalima svetskih prvenstava bile su samo nacije iz Evrope i Južne Amerike – Evropa ima 11, a Južna Amerika devet titula.

Brazil je slavio na tri kontinenta – Evropa 1958, Severna Amerika 1970. i 1994, Azija 2002.

Dva igrača imaju po pet turnira – Meksikanac Antonio Karbahal (1950– 1966) i Lotar Mateus (1982–1998), ali je Mateus odigao ukupno najviše mečeva: 25.

Najbolji strelac svih vremena – Nemac Miroslav Klose, 16 golova.

Najviše golova na jednom turniru – Žist Fonten, 13 golova.

Zagalo i Bekenbauer jedini osvojili i kao igrači i kao treneri.

Od osam osvajača, šest pehara je osvojeno na domaćem terenu – Engleska, Francuska, Urugvaj, Italija i Argentina.

Najbrži gol – Hakan Šukur protiv Južne Koreje, u 11. sekundi.

rezultat i meč je završen bez pobednika.

Jugoslavija je tako kao druga u grupi prošla u četvrtfinale na megdan Zapadnoj Nemačkoj u kojem su Nemci slavili 2:0, poslavši nas opet kući.

Taj turnir se pamti i po finalnom meču koji je jedan od najboljih ikada viđenih u istoriji svetskih prvenstava – „Čudo u Bernu“.

Zapadna Nemačka igrala je protiv mađarske „lake konjice“, reprezentacije koju su predvodili Puškaš i Kočiš i koja je u tom trenutku imala 32 meča u nizu bez poraza.

Utakmica je počela jakom kišom, što je godilo Nemcima iz dva razloga – Nemci su fudbal po kiši nazivali „Fric Valter vreme“, jer je njihov najbolji igrač Valter tada bio najbolji. Osim toga, imali su i specijalne kopačke čiji su kramponi mogli da se menjaju u zavisnosti od podloge, a koje im je lično dao osnivač Adidasa Adi Dasler.

Već posle 18 minuta bilo je 2:2 i mreže su mirovale do pred sam kraj meča. U 84. minutu Nemci dolaze u prednost. Dva minuta pred kraj Puškaš izjednačuje, ali sudija poništava gol zbog krajnje sumnjivog ofsajda. Nemci osvajaju.

Dok su igrači velikom pobedom Davida protiv Golijata ulazili u istoriju, sa njima se na ta velika vrata provukao i nemački komentator Herbert Cimerman, čije su reči postale deo nemačkog folklora: „Drei zu zwei führt Deutschland! Halten Sie mich für verrückt! Halten Sie mich für übergeschnappt!“ – „3:2 za Nemačku. Re-

75

cite da sam lud, recite da nisam normalan!“ Istorija. Šesto prvenstvo sveta održano je 1958. godine u Švedskoj, uz još jedno učešće Jugoslavije koja je opet došla do četvrtfinala u kojem je po nas opet bila kobna Zapadna Nemačka (1:0).

Selektor Tirnanić je na megdan protiv Nemaca izveo sledećih 11: Krivokuća, Šijaković, Crnković, Zebec, Krstić, Boškov, Milutinović, Petaković, Veselinović, Rajkov, Ognjanović Na tom prvenstvu prvi put je učestvovao Sovjetski Savez, Žist Fonten je postigao 13 golova, Brazil je u finalu pobedio Švedsku 5:2, a svetu se predstavilo 17-godišnje čudo – Edson Arantes do Nasimento, tj. Pele.

Kada je reč o Jugoslaviji, Švedska je samo bila uvod u neke od najboljih rezultata u istoriji. Na prvenstvu Evrope bili smo drugi 1960. godine, a onda u Čileu dve godine kasnije ponovo četvrti.

Ponovo su na scenu došli novi klinci, a svet je upoznao Dragoslava Šekularca.

Nije sve počelo baš najbolje po Jugoslovene. Sovjetski Savez je u grupnoj fazi bio bolji 2:0, ali su potom usledile pobede na Urugvajem 2:1 i Kolumbijom 5:0, i žreb nas ponovo vodi na Zapadnu Nemačku, od koje smo ovog puta bili bolji – 1:0.

U polufinalu išli smo na Čehoslovačku i semafor je na kraju 90. minuta pokazivao 3:1 za njih. Selektor Ljubomir Lovrić se na tom meču odlučio za sledećih 11: Šoškić, Durković, Jusufi, Radaković, Marković, Popović, Šekularac, Jerković, Galić, Skoblar, Šijaković Na kraju, Brazil je pobedom nad Čehoslovačkom 3:1 odbranio titulu, Pele se drugi put popeo na krov sveta, Čile nas je savladao u meču za treće mesto, a Dražan Jerković iz Dinama je sa četiri gola došao do Zlatne kopačke za najboljeg strelca (koju je, doduše, podelio sa još petoricom).

Ipak, to prvenstvo će ostati upamćeno i po nečemu ne tako dobrom – meču nazvanom „bitkom za Santjago“ između Italije i domaćina Čilea.

76

MUNDIJALSKA GROZNICA

„Ovo je najgluplja, najužasnija, najodvratnija i najsramnija fudbalska predstava verovatno u istoriji igre“, rekao je britanski novinar Dejvid Koleman na kraju.

Sve su, naravno, zakuvali novinari. Italijanska škrabala Antonio Đireli i Korado Pizineli častila su Santjago epitetima poput „rupa u kojoj telefoni ne rade“, u kojoj su „taksiji retki kao verni muževi“ i čiji su građani ogrezli u alkoholizmu, siromaštvu i nepismenosti. „Čile je mala, ponosna i siromašna zemlja.

Pristali su da organizuju Svetsko prvenstvo na isti način na koji je Musolini pristao da pošalje naše avione da bombarduju London. Glavni grad ima 700 hotelskih kreveta i čitava susedstva su potpuno otvorena za prostituciju. Ova zemlja i njeni građani su ponosno jadni i obrnuto“, navodi se u tekstu. Čileanski novinari su na to odgovorili da su Italijani fašisti i mafijaši, dok su ova dvojica brže-bolje pobegla iz zemlje, a nastradao je, kao i uvek, neko potpuno nevin – argentinski novinar za kojeg su mislili da je Italijan pa je završio u bolnici.

Onda je došla utakmica i prvi faul, kažu, dogodio se u 12. sekundi, posle čega je bilo svačega. Pesničenje, šutiranje, čupanje, crveni kartoni, jedan polomljen nos i tri intervencije policije na terenu. Inače, Čile je pobedio 2:0. Istorija, druga strana novčića.

Naredno Svetsko prvenstvo održano je u Engleskoj 1966. godine. Jugoslavije nije bilo, Severna Koreja je iznenadila Italiju, svetu se predstavio Euzebio, u finalu su Englezi pobedili Nemce 4:2, a turnir je ostao upamćen po odlučujućem golu finala koji možda nije bio gol.

Bilo je 2:2 i otišlo se u produžetke kada je lopta u 101. minutu u nemačkom šesnaestercu došla do Džefa Hersta. Udarac desnom nogom, lopta pogađa prečku i pada... pa pitanje je gde: na liniju, u gol... Ni danas nije poznato. Glavni sudija se konsultovao sa pomoćnim i gol je priznat. Istorija. „Tri datuma su urezana u glavama svih engleskih dečaka. Normansko osvajanje Engleske 1066. godine, bitka za Britaniju 1940. i 1966. kada je Engleska konačno osvojila Svetsko prvenstvo. Kada je sam bog bio Englez i kada se fudbal vratio u svoj dom“, kaže Rodžer Benet (Englez, naravno) sa ESPN-a. Četiri godine kasnije u Meksiku Jugoslavije ponovo nije bilo, što je velika šteta, zato što je posle dva dosta gruba takmičenja na kojima je fokus bio na odbrani, viđen napadački i lepršav fudbal.

Tome su doprineli najviše Brazilci koji su imali jedan od najjačih napadačkih sastava

svih vremena – Pele, Alberto, Rivelinjo, Tostao, Žerson... U finalu je savladana Italija i Pele treći put osvaja Svetsko prvenstvo, što su građani širom sveta mogli da prvi put gledaju u boji.

Televizijske špice i dalje vrte gol Pelea glavom u finalu protiv Italijana. „Centaršut je stizao. Obojica smo skočili ka nebesima najviše što smo mogli. Onda sam se ja vratio, a on je ostao gore gde pripada. Mislio sam da je od krvi i mesa, kao ja. Nisam bio u pravu“, rekao je odbrambeni igrač Tarkizio Burgnič preko kojeg je Pele dao taj gol.

U Zapadnoj Nemačkoj 1974. godine ponovo se za trofej (ovog puta nov, stari je otišao u trajno vlasništvo Brazilcima) takmičila i Jugoslavija, sada sa novom generacijom.

To prvenstvo videlo je i susret dve Nemačke uz velike političke pritiske, Gerda Milera koji je predvodio Nemce i labuda koji je predvodio totalni fudbal Holanđana.

Jugoslavija je, naravno, u grupi opet išla na Brazil i rezultat je u grupi bio 0:0. Startnih 11 na tom meču: Marić, Buljan, Hadžiabdić, Mužinić, Katalinski, Bogićević, Petković, Oblak, Šurjak, Aćimović, Džajić Protiv Škotske je bilo 1:1 i zbog devet golova u mreži Zaira (rekord) Jugoslavija prolazi u drugi krug. Prema tom sistemu takmičenja formirana je nova grupa u kojoj smo doživeli sva tri poraza od Zapadne Nemačke, Poljske i Švedske.

Na kraju je u finalu Zapadna Nemačka pobedila Holandiju 2:1.

Holandija je u finalu bila i četiri godine kasnije u Argentini, kada su kose već uveliko bile duže od šortseva. Argentina je slavila posle produžetaka (3:1), pre svega zahvalju-

jući Mariju Kempesu koji je bio najbolji strelac turnira.

Jugoslavija na tom turniru nije učestvovala, ali jeste u Španiji 1982. Doduše, ni tamo se nije proslavila. Takmičenje smo završili već u grupnoj fazi. Turnir je osvojila Italija, ali se iz Španije ne pamti toliko finale, koliko njihov meč protiv Brazilaca u drugom krugu takmičenja.

Kažu, brazilski tim koji je bio najbrazilskiji. Katenaćo protiv lepršavosti, umetnost Zika i doktora Sokratesa protiv italijanske odbrane i kosice Paola Rosija.

Taj meč je takođe ušao u istoriju kao jedan od najboljih ikada odigranih. Brazilci su leteli po terenu, pokazivali svu lepotu fudbala, a Italijani su bili... pa, Italijani.

Kako je tekao meč? Brazilci lete po terenu – Italijani bunker, bunker, bunker i gol. Rosi.

Pa opet. Brazilci lete po terenu – Italijani bunker, bunker, bunker i gol. I opet. 3:2 za Italiju.

Sokrates i Ziko tako nikada nisu osvojili Svetsko. Istorija.

Onda je došao Meksiko 1986. i trenuci koje svi znaju. Maradona uzima loptu na svojoj polovini, obilazi engleske fudbalere kao čunjeve i daje gol. A pre toga, naravno, „Božja ruka“. Usred tenzije zbog Folklanda.

Istorija.

Dok se u SFRJ već uveliko kuvalo koješta, fudbalska reprezentacija je 1990. otišla na Svetsko prvenstvo u Italiji. Grupu sa Zapadnom Nemačkom, Kolumbijom i UAE prošli smo kao drugi i išli prvo na Španiju (svuššš – 2:1), a onda i na Njega lično – Dijega.

Selektor Ivica Osim na teren je poslao sledećih 11: Ivković, Spasić, Vulić, Hadžibegić, Jozić, Brnović, Sušić, Stojković, Prosinečki, Šabanadžović, Vujović

MUNDIJALSKA GROZNICA

Regularni tok završen je 0:0 i prešlo se na penale. A zna se šta su penali... Promašili su Stojković, Brnović i Hadžibegić, a pogodili Prosinečki i Savićević. Nije vredelo ni to što je Ivković odbranio penal Maradoni. Argentina prolazi dalje. Tu smo bili baš blizu velikih dela.

Na kraju, Zapadna Nemačka osvaja treću titulu, a turnir ostaje upamćen po Kameruncima predvođenim 38-godišnjim (ne bih baš rekao, ali dobro) Rodžerom Milom i njegovim đuskanjem oko korner-zastavice posle svakog gola. Kamerun je tu stigao do četvrtfinala, što je uz simpatični Senegal iz 2002. i Ganu 2010. najveći uspeh neke afričke nacije.

Sa tog turnira pamti se i Gazino plakanje kad je dobio žuti u polufinalu, zbog čega ne bi igrao u finalu ako Engleska prođe (nije prošla) i Linekerov pogled „čoveče, menjaj ga“ ka Robsonu, kao i sukob Rajkarda i Rudija Felera sa pljuvanjem u kosu.

Turnir se potom 1994. seli preko Bare u SAD i postaje... pa, baš američki. Samo šou-biznis, nek se vrte novci. Na Balkanu se uveliko ratuje, Brazil ponovo osvaja, Italijani drugi, Švedska treća, a Bugarska predvođena Hristom Stoičkovim završava na četvrtom mestu. Romario najbolji igrač, a Roberto Bađo i njegov repić posle promašenog penala ulaze u istoriju.

Tada se dogodio i sigurno najužasniji trenutak svih svetskih prvenstava – kolumbijski reprezentativac Andres Eskobar ubijen je po povratku u svoju zemlju zato što je na prvenstvu postigao autogol. Kažu da je u gradiću po imenu Medeljin upucan 12 puta i da je ubica rekao: „Hvala za gol“.

Onda dolazi najveća trauma našeg detinjstva – Francuska 1998. godine. I prečka.

Prečka koja je kriva za apsolutno sve u našim životima.

Tada već Savezna Republika Jugoslavija u grupi je bila sa Nemačkom, Iranom i SAD. Sa Nemcima odličnih 2:2 i dve pobede od 1:0 odvele su nas dalje. Onda četvrtfinale i Holanđani. Selektor Slobodan Santrač na meč protiv Davidsa, Overmarsa, Bergkampa i ostalih „lala“ poslao je sledećih 11: Kralj, Mirković, Đorović, Jokanović, Brnović, Jugović, Mijatović, Stojković, Mihajlović, Komljenović, Petrović Nije počelo dobro, Bergkamp je u 38. doneo Holanđanima vođstvo, da bi Slobodan Komljenović poravnao u 48. minutu. Samo dva minuta kasnije – penal za Jugoslaviju.

Mijatović prilazi lopti... Znate već šta se desilo. Na kraju, Davids u 92. minutu nanosi traumu čitavoj mojoj generaciji.

Dobro je barem da smo im se osvetili na Evropskom dve godine kasnije, kao što smo najavljivali (bilo 6:1 za njih).

Vratila se Jugoslavija opet kući pognutih glava. Hrvatska je završila treća, a veliko finale odigrali su Francuska i Brazil. Dosta je kontroverzi bilo pre tog meča, oko toga šta je sa Ronaldom, da li će igrati ili neće. Na kraju je igrao, ali nije bio pravi. „Znali smo da je ujutru bio u bolnici“, priča bivši francuski defanzivac Frank Lebef. „Došao nam je selektor i rekao: slušajte – ako to ne bude Ronaldo, biće Rivaldo, ako nije Rivaldo, biće Bebeto. Ne brinite, biće košmar.“ Ipak, Francuzi golovima Zidana i Petija ubedljivo slave protiv Brazilaca i prvi put u istoriji osvajaju Svetsko prvenstvo. Sa tog turnira pamti se i neverovatni Bergkampov gol protiv Argentine, trk mladog Majkla Ovena takođe protiv Argentinaca i Rumuni koji su bili... pa, Rumuni (bez uvrede) i ofarbali se svi u plavo.

Svetsko prvenstvo 2002. godine prvi put se seli u Aziju i prvi put ima dva domaćina – Japan i Južnu Koreju. Nema se šta mnogo reći o tom prvenstvu (na kojem ponovo nismo bili), osim da je Ronaldo imao onu užasnu frizuru, da smo svi navijali za Senegal i da je Brazil opet bio prvi.

Zato je 2006. u Nemačkoj bilo zanimljivo. Pod zanimljivo, mislim katastrofalno za Srbiju i Crnu Goru. Prvo smo poraženi od Holandije 1:0 golom Robena, usledio je poraz od Argentine (6:0), a zatim i od Obale Slonovače 3:2. Istorija, nažalost.

Sastav Ilije Petkovića protiv Argentine: Jevrić, Duljaj, Gavrančić, Koroman, Kežman, Milošević, Stanković, Đorđević, Dudić, Nađ, Krstajić U istoriju je tada ušao i Kambijasov gol protiv nas kada je lopta kružila minutima, uz više od 20 dodavanja. Sva jednostavnost (a ona je, zna se, najteža) fudbala.

Italija je u finalu pobedila Francusku, nakon što je, naravno, ceo turnir prošla italijanski, a jasno je šta se pamti sa tog finala. „Bio je centaršut sa desne strane i sprečio sam ga da skoči. Držao sam ga za dres i posle sam se izvinio, možete to da vidite na videosnimku“, kaže Marko Materaci. „Okrenuo se i pokušao da ode... Adrenalin, stres, umor...

Rekao mi je da, ako želim, može da mi da dres na kraju meča. Odgovorio sam mu na

77

ne baš delikatan način, ali to su stvari koje se mogu desiti na utakmici.“ „Rekao si da bi više voleo majicu njegove sestre“, pita ga novinar. „Ne, rekao sam sestru, ne njenu majicu“, odgovara Materaci.

Zidan je tu isključen i u istoriji ostaje zapisana ona fotografija Zidanovih leđa pored pehara, dok izlazi sa stadiona. Četiri godine kasnije prvi put je domaćin bila neka afrička zemlja – Južna Afrika – i prvi put posle dosta vremena plasirali smo se na dva turnira zaredom. A sad i prvi put kao Srbija.

Opet smo loše počeli – poraz od Gane 1:0 golom iz penala u 85. minutu, ali smo zato sve izvadili pobedom nad Nemačkom 1:0.

Na kraju je trebalo da samo pobedimo Australiju i idemo dalje, čak i u odličan žreb koji nam gotovo otvara put do polufinala.

Da, „samo“. Poraz od Australije 2:1 i vraćanje kući. Istorija, jbg.

Sastav koji je Radomir Antić izveo protiv Nemaca: Stojković, Ivanović, Vidić, Subotić, Kolarov, Kuzmanović, Stanković, Ninković, Krasić, Jovanović, Žigić U finalu je Španija uz zvuke iritantnih vuvuzela pobedila Holandiju, golom Inijeste u 116. minutu. To je bio treći poraz Holanđana u finalima. Španija je prvi put došla do krova sveta, i to apsolutno zasluženo, nakon godina dominacije tiki-take na klupskom nivou koja je preneta i na nacionalni tim.

Na poslednjem okupljanju najboljih reprezentacija sveta u Brazilu 2014. godine nije nas bilo. Zato je išla Bosna i Hercegovina. Taj turnir ostaće upamćen po nemačkom demoliranju Brazila 7:1 u polufinalu.

Istorija, na brazilsku žalost. Nemci na kraju u finalu pobeđuju Argentinu i postaju prvaci sveta četvrti put.

I onda sledi Rusija, gde će biti šta će biti.

Fudbalski bogovi su nas ponovo uparili sa Brazilom, možda je red da oni padnu kao pod Milutincem.

Možda je i red da nam ti nemilosrdni bogovi malo budu naklonjeni. Ali to treba zaslužiti, zna se kako. Zna se i na koji način namamiti sreću da te prati.

Valjda će neki Radojev potomak odleteti na istok da napravi dobru taktiku.

Jedno će biti sigurno – istorija. Valjda ne ona sa tamne strane Meseca.

Pa nek i prezime Stojković ponovo bude među najboljih 11.

®

78

UPOZNAJ SVET

Lago Mađore

e

UPOZNAJ SVET

79

Modernizacija i globalizacija nisu uspele da izbrišu sve tragove aristokratskog stila odmaranja. Štaviše, jedno od retkih mesta gde se može još uvek naslutiti kako su izgledale „villeggiature” u 19. veku jeste Lago Mađore. Hoteli i pansioni sa istorijom dužom od mnogih evropskih država, viševekovni parkovi, najživopisnije magnolije i kamelije, najmirišljaviji limuni, lovori i masline, srednjovekovne varoši...

Piše Željko Pantelić, dopisnik Originala iz Rima

Veliko uživanje

ago Mađore (Jezero Mađore) jedno je od par mesta u kojima je začet moderni turizam. Jezero uklešteno između Pijemonta, Lombardije i Švajcarske već je više od dva i po veka omiljeno mesto aristokratije, nove buržoazije, pisaca, umetnika, rafinisanih ljudi čija su čula izoštrena da prepoznaju sve čari koje pruža duguljasto ogledalo plave vode, sa Alpima u pozadini i mirisom Mediterana gde ga najmanje očekuješ.

Napoleon i Žozefina, cela kraljevska familija Savoja, austrijska carica Sisi, britanska imperatorka Viktorija, poslednja ruska carica Aleksandra; pisci Stendal, De Mise, Tomas Man, Dikens, Flober, Turgenjev, Dima; slikari Kandinski, Kle; očevi psihoanalize Frojd i Jung… spisak je dugačak znanih i manje poznatih koji su od Lokarna, preko Askone i Boromejskih ostrva, do Streze i Arone provodili svoje najlepršavije dane i nedelje spokoja na rivama Mađorea, proplancima i panoramama iznad jezera.

L

80

UPOZNAJ SVET

Modernizacija i globalizacija nisu uspele da izbrišu sve tragove aristokratskog stila odmaranja. Štaviše, jedno od retkih mesta gde se može još uvek naslutiti kako su izgledale „villeggiature” u 19. veku jeste Lago Mađore. Hoteli i pansioni sa istorijom dužom od mnogih evropskih država, viševekovni parkovi, najživopisnije magnolije i kamelije, najmirišljaviji limuni, lovori i masline, srednjovekovne varoši, vetar i vazduh koji prizivaju more i alpski vrhovi kao savršen začin raju na zemlji. „Ove panorame se mogu samo porediti sa Napuljskim zalivom mada ih nadvisuju svojom dirljivom intimnošću. Po mom mišljenju Boromejska ostrva bude još dublja osećanja od bazilike Svetog Petra u Rimu”, pisao je Stendal koji je između Streze i Boromejskih ostrva otpatio jedno od najvećih ljubavnih razočaranja pre 200 i kusur godina.

Lago Mađore se boji različitim nijansama u svakom godišnjem dobu: od zimske beline planinskih vrhova, prolećnog intenzivnog zelenila, letnjeg plavetnila jezera i jarkih crvenih i žutih boja jeseni.

Ipak, na prelazu između proleća u leto i leta u jesen opravdava totalno svoj nadimak “jezero sa hiljadu boja”.

Na jezeru koje liči na norveške fjordove najlepše je provesti kasno proleće i ranu,

zlatnu, andrićevsku jesen. Leti je savršen surogat za more svima onima koji uživaju u sportovima na vodi, zbog povoljnih vetrova koji duvaju gotovo bez prestanka.

STREZA

Streza je kruna Laga Mađore. Varoš od par hiljada duša nalazi se u idealnoj poziciji odakle se vide gotovo sva tri ugla jezera, na par stotina metara od Boromejskih ostrva, od Vile Palavičino. Iz Streze polazi i žičara koja vas vodi pravo na vrh Motarone. Čitav grad izgleda nestvarno lepo, sređeno, čisto, uglancano: šetališta, drvoredi, cvetnjaci, parkovi. Kad dođete u Strezu, jednostavno ne možete da ne postavite sebi pitanje: zašto ne bih ostao ovde zauvek?

Na jezeru koje liči na norveške fjordove najlepše je provesti kasno proleće i ranu, zlatnu, andrićevsku jesen

BOROMEJSKA OSTRVA

Priča o Lagu Mađore je neraskidiva sa pričom familije Boromeo koja još od 15. veka vedri i oblači i deli sudbinu ovog kutka Zemljine kugle. Svaka generacija Boromea je doprinela da Mađore postane još lepše, ukrašavajući prirodne lepote rafinisanim ukusom najvećih umetnika: od arhitekture do slikarstva. Ako je Streza kruna Laga Mađore, onda su Boromejska ostrva dragulji u toj kruni.

Ostrvo Bela (Isola Bella), Ribarsko ostrvo (Isola dei Pescatori) i Ostrvo Majka (Isola Madre) predstavljaju, svako na svoj način magično iskustvo. Ostrvo Bela sa svojom Palatom Boromeo i riznicom umetničkih slika, skulptura, tapiserija, i pre svega Galerijom slika, kao i vrtom sa terasama na kojima se nalaze retke i egzotične biljke, predstavlja neku vrstu malog Versaja. Ribarsko ostrvo je sačuvalo svoj srednjovekovni izgled s tom razlikom što su nekadašnje kuće ribara pretvorene u simpatične restorane i vesele prodavnice.

Isola Madre je tropska oaza podno Alpa, sa tropskim rastinjem i pticama.

Za one koji vole lutkarska pozorišta neizostavan je obilazak srednjovekovnog zamka u kojem se čuvaju lutke od porcelana i kulise srednjovekovnih lutkarskih pozorišta.

UPOZNAJ SVET

MOTARONE

Motarone je vrh iznad Streze na 1.344 metra, sa kojeg se vidi kao na dlanu celo jezero i sa kojeg se pruža pogled na čitav venac Alpa. Sam put do tog vrha može da bude jednako uzbudljiv. Ako ste u formi, savršen način da se popnete je pešačenje kroz šumu i obeleženom stazom. Ništa manje izazovan poduhvat nije ni bicikl kao prevozno sredstvo. Za one koji bi da uživaju bez muke tu je gondola koja vas vodi pravo iz centra Streze do vrha.

ASKONA

Askona se nalazi na švajcarskoj porciji Laga Mađore. Tomas Man, Erih Marija

Priča o Lagu Mađore je neraskidiva sa pričom familije Boromeo koja još od 15. veka vedri i oblači i deli sudbinu ovog kutka Zemljine kugle

81

Remark, Frojd, Jung, Kle i Kandinski smatrali su je jednom od najlepših varoši koje su njihove oči videle. I zaista, Askona je savršenstvo rada prirode i čoveka.

U zavetrini Planine Istina (Monte Verità) sa plažom i rivom u perfektnom skladu sa jezerom, veličanstvenim drvoredom i cvetnjacima koji upotpunjuju festival boja, Askona je mesto gde biste želeli da budete svaki put kad zatvorite oči.

LOKARNO

Lokarno je grad sunca, vrtova, predivnih trgova, svetilišta i panorama. Rečju, Lokarno je primer šta italijanski duh i maštovitost sa nemačkom disciplinom i predanošću mogu da kreiraju.

Osim starog grada vredi muke popeti se do svetilišta posvećenog Bogorodici od Sasa (Madonna del Sasso). Po predanju tu se Bogorodica pojavila tokom 15. veka i zatim je izgrađeno svetilište sa koga se pruža jedan od najlepših pogleda na Lago Mađore. I kad ste već stigli do Madonne del Sasso, možete da produžite do vrha Kardade (Cardada) na koti od 1.671 metra, peške ili žičarom, po volji.

Na vrhu vas čekaju razni sadržaji, zabava za male i velike i panorame koje će vam se utisnuti u memoriju, zajedno sa mirisom vazduha i prijatnim zagrljajem vetra.

®

HRANA

82

Vreme je za letnji detoks Teška hrana, manjak sunčanih dana, smanjena fizička aktivnost, ostavljaju posledice na naš organizam. Dobra vest je da su promenljivi kišni i hladni dani konačno iza nas i da je leto idealno vreme za jedan moćan detoks!

eto je, priroda se odavno probudila posle zimske hibernacije, pijace su već prepune ukusnog i svežeg voća i povrća i sada je zaista lako planirati zdrave, hranljive i osvežavajuće obroke.

Preporučujemo da u svoj jelovnik obavezno uvrstite bar jedan sirov obrok, najpoželjnije doručak.

Kombinacije su brojne... banane, urme, sirovi kakao ili mleveni rogač, seme konoplje, za one koji vole čokoladne varijacije, ili bobičasto voće, banane, blitva, zelena jabuka za one koji vole kiseliji, reskiji ukus. Naravno, sve se smuti u blenderu.

Ovo je najbolji način da sačuvate sve nutrijente, unesete optimalnu količinu gvožđa, vitamina C, kalijuma, omega 3 i 6 masnih kiselina, kalcijuma...

Za užinu iscedite sok od jabuke, cvekle i šargarepe. Ta kombinacija idealna je za čišćenje creva zahvaljujući vlaknima kojima jabuka obiluje. Vlakna čiste probavu i pomažu u čišćenju organizma, a cvekla

L

aktivira enzime jetre i žuči, čistača našeg organizma.

Za ručak preporučujemo brokoli, fenomenalnu namirnicu za detoksikaciju.

Brokoli možete konzumirati i sirov, na primer sa sirovim bešamel prelivom od indijskih oraha.

Užina je idealno vreme da nahranite

Za večeru pomešajte što više zeleniša, pregršt salate, rukole, mladog spanaća

svoj mozak, i to orasima koji ne samo što hrane nervni sistem već i pospešuju cirkulaciju i eliminaciju toksina.

Za večeru pomešajte što više zeleniša, pregršt salate, rukole, mladog spanaća, paradajza, pojačajte kombinaciju semenkama od bundeve, sušenim brusnicama i prelijte nekim hladno ceđenim uljem.

Verujem da svako za sebe može naći neku idealnu kombinaciju kojom će očistiti i ojačati svoj organizam.

Ove ali i druge sirove specijalitete možete naći u restoranu Zdravo živo, naselje Belvil, Jurija Gagarina 14 lj, zgrada Suncokret.

Telefon: 064 90 30 500

NE PROPUSTITE POKLON KNJIGA UZ SVAKI PRIMERAK NEDELJNIKA

Sledeće nedelje

14. juna

21. juna

28. juna

5. jula

rezervišite kod svog prodavca novina

12. jula

www.novakdjokovicfoundation.org