Original #36 by Original Magazin

: ORGNLmagazine

broj

septembar 2018.

CENA 199 rsd

: @ORGNLmagazine

: ORGNLmagazine www.original.me

www.nedeljnik.rs/original

magazin DOŽIVETI STOTU

Branka Veselinović MILAN NEŠKOVIĆ R editelj

Legendarna glumica, svega nekoliko dana pre stotog rođendana, govori za Original o detinjstvu i deci, o Desanki Maksimović i Branislavu Nušiću, o talentu i sreći, o ljubavi i trajanju

Treba nam pozitivna selekcija u kulturi, obrazovanju, zdravstvu Profesor Srboljub Mijailović Č uveni

američki naučnik našeg porekla

Nije tačno da je u Srbiji sve loše

M i h e l a

Magaš Zvanično najbolja evropska inovatorka

Nekad moraš i da izgubiš. Sve je to samo trening za pobede + Džejms Bond + Madona + Tajne ljudskog genoma + Serena Vilijams + Bitef + Arhitektura Jugoslavije u MoMA

sadržaj broja

septembar

#36

Legendarna glumica Branka Veselinović govorila je za Original nekoliko dana pre svog stotog rođendana

8 / mihela magaš Najbolja evropska inovatorka 2017. godine biće gošća Beograda, za koji kaže da ga dobro poznaje i da ima ovde prijatelje jer je još kao klinka igrala tenis na Zvezdinim terenima, i govoriće na velikoj konferenciji o preduzetništvu „Dare to Be Original“ koju Fondacija Novak Đoković i magazin Original organizuju u cilju promocije preduzetništva mladih u Srbiji. U intervjuu za Original pričala je o svojim inovativnim idejama

24 / milan nešković U pozorišnoj sezoni koja je za nama, Milan Nešković režirao je, tako se već sada priča, kultnu predstavu „Kralj Betajnove“ Ivana Cankara, i to povodom obeležavanja jubileja, 70 godina postojanja Jugoslovenskog dramskog pozorišta

30 / srboljub mijailović Profesor Srboljub Mijailović jedan je od naših uspešnijih naučnika u svetu, 20 godina je predavač na Harvardu, doktorirao je na MIT-u, predaje na prestižnom Univerzitetu Nordistern, radi na Tehnološkom institutu u Ilinoisu, objavljuje radove u najuticajnijim naučnim časopisima, ali naša javnost skoro da uopšte nije čula za njega

4 / ričard brenson 6 / bečka berza 18 / emocije i ranjivost 22 / YU-arhitektura 28 / znuggle 36 / ne budite zluradi 40 / serena vilijams 54 / novi bitef 62 / madona 66 / džejms bond 76 / upoznaj svet

Impressum

58 / tadija miletić Tadija Miletić reditelj je u Operi i teatru Madlenianum, a uz to je i predsednik organizacije „Kulturni element“. Urednik je časopisa MozaIQ, zvaničnog glasila Mense. U Madlenianumu trenutno obnavlja operu „Pajaci“, a priprema i šesnaesto takmičenje solo pevača „Lazar Jovanović“, najveće opersko takmičenje u regionu

Izdavač / Fondacija Novak Đoković Direktor magazina / Jelena Đoković Pomoćnici direktora / Aleksandra Radujko i Nebojša Mandrapa Projektni menadžer Originala / Ivana Hibner Uslužni izdavač / NIP Nedeljnik Za izdavača / Veljko Lalić Glavni i odgovorni urednik / Marko Prelević Grafički urednik / Miloš Sinđelić / MaKista Urednik fotografije / Igor Pavićević Fotografije / Profimedia i Tanjug Izvršni urednik / Ana Mitić Lektura / Sanja Savić Redakcija / Veljko Miladinović, Branko Rosić, Zorica Marković, Margita Milovanović, Željko Pantelić, Draža Petrović, Slobodan Maričić, Dimitrije Đurić, Marija Božić Kontakt / original@nedeljnik.rs Marketing / Jelena Jevtić jelena.jevtic@nedeljnik.co.rs Štampa / Rotografika Subotica Generalni distributer / Štampa sistem ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628 Magazin podržala Direct Media

EKSKLUZIVNA KOLUMNA

Piše

Ser Ričard Brenson

Ekskluzivno za Original

Kako započeti posao sa 100 funti Ovo je najbolje doba u istoriji da nađete fondove za započinjanje biznisa. Nekada ste morali da se bakćete sa bankama, što je znalo da bude naporno, ali danas možete sve to da zaobiđete sa mnogim servisima koji su posvećeni upravo pružanju pomoći aktuelnim i budućim preduzetnicima

Nema sumnje da je sve mnogo lakše i da biste ambicije mogli da ispunite na jednostavniji način kada već imate finansijsku podršku, ali u mnogo slučajeva u stvari vam uopšte ne treba mnogo novca da pokrenete sopstveni biznis

Gotovo svakodnevno mi se na putovanjima događa da se sretnem sa mladim preduzetnicima koji mi pičuju svoje ideje. To može da bude u restoranima, u liftovima, čak i u podzemnoj železnici. To mi nimalo ne smeta, zapravo se hranim takvim stvarima. Crpim veliku energiju iz slušanja strastvenih ljudi koji dele svoje ideje, za koje su ubeđeni da imaju potencijal da promene svet. Dobar deo tih neformalnih pičeva završava se rečenicom „Potrebno mi je toliko i toliko novca da bih krenuo“. Nema sumnje da je sve mnogo lakše i da biste ambicije mogli da ispunite na jednostavniji način kada već imate finansijsku podršku, ali u mnogo slučajeva u stvari vam uopšte ne treba mnogo novca da pokrenete sopstveni biznis. Ja sam osnovao svoje prvo preduzeće kada sam još bio u školi – bio je to magazin Student. On je stvoren da nadomesti pomalo ustajalo tržište i da ponudi alternativu tako ispraznim školskim časopisima, a da u isto vreme iskaže svoj protest protiv rata u Vijetnamu. Imao sam svega 16 godina kada sam osnovao časopis, i nisam posedovao nikakva sredstva koja bih mogao da uložim u njega. Na početku letnjeg raspusta, koosnivač Džoni Džems i ja preselili smo se u podrum kuće njegovih roditelja i počeli da radimo na prvom broju magazina.

Kao i mnoge priče o startapovima, i moja je imala izuzetno skromne početke. Taj podrum bio je memljiv i mračan, i uvek smo bili gladni. Jednog dana u posetu je došla moja mama. Pronašla je jednu ogrlicu na ulici nadomak naše kuće i predala ju je policiji. Kada su prošla tri meseca i niko se nije javio da prijavi nestanak te ogrlice, policija joj je rekla da ogrlica sada njoj pripada. Prodala ju je za sto funti – to bi danas vredelo otprilike pet stotina funti – i dala nam te pare. Tih sto funti otplatilo je naše račune za telefon i poštu i živeli smo od toga mesecima – bez takvog ulaganja, ceo poslovni poduhvat bi se urušio. Magazin je postao neverovatno popularan, i s vremenom smo počeli da prodajemo i ploče putem pošte. Tako je rođena kompanija Virgin Records. Tih sto funti otvorilo je i put ka osnivanju Virgin Galactica, Atlantica, i svih drugih Virgin kompanija koje danas postoje širom sveta. Nije nam bilo potrebno mnogo novca za prvi posao, a to je danas još tačnije nego što je bilo tada. Mušterijama je sasvim svejedno da li kupuju od nekoga ko sve radi od svoje kuće, ili od velikih lanaca sa izlozima na glavnom gradskom šetalištu. To dramatično smanjuje cenu započinjanja biznisa. Umesto da uložite novac u iznajmljivanje vrlo skupe nekretnine, možete to da uradite onlajn, čak i bez bilo kakvog tehničkog znanja, sa sajtovima koji nude već napravljeni dizajn, i da počnete da prodajete stvari ne napuštajući sopstvenu kuhinju. Takođe je ovo najbolje doba u istoriji da nađete fondove za započinjanje biznisa. Nekada ste morali da se bakćete sa bankama, što je znalo da bude naporno, ali danas možete sve to da zaobiđete sa mnogim servisima koji su posvećeni upravo pružanju pomoći aktuelnim i budućim preduzetnicima, kao što su crowdfunding i zajmovi za startapove. U Virginu imamo čitavu organizaciju koja je napravljena da podrži preduzetnike u Ujedinjenom Kraljevstvu kada su oni spremni za početak ili za rast. Virgin StartUp je neprofitni dom preduzetničkog duha čitavog brenda Virgin, i otkako smo lansirali tu platformu 2013. godine, pomogli smo na hiljade preduzetnika u Velikoj Britaniji. Dali smo više od 35 miliona funti u zajmovima za startapove. Tokom rada sa svim tim preduzetnicima, svi mogu da se uvere da velike poslovne ideje mogu da procvetaju uz pomoć vrlo male finansijske injekcije.

Mojih top 10 citata iz Diznijevih filmova 10.

„Onog trenutka kad posumnjaš u to da možeš da letiš, zauvek prestaješ da budeš u stanju to da uradiš.“ – Petar Pan 9.

„Hrabriji si nego što veruješ da jesi, snažniji si nego što ti se čini da jesi, i pametniji nego što misliš da jesi.“ – Vini Pu 8.

„Otvori mnoga vrata, i možda ćeš iza nekih od njih naći sebe za kojeg nisi ni verovao da postoji. Sve je moguće.“ – Meri Popins 7.

„Ti si lud, šašav, skroz nenormalan! Ali odaću ti jednu tajnu: svi najbolji ljudi su takvi.“ – Alisa u zemlji čuda 6.

„Nikada nisi toliko star da ne možeš da budeš mlad.“ – Snežana 5.

„Smejati se samom sebi znači voleti samog sebe.“ – Miki Maus 4.

„Sreća je najvrednija stvar koju ćemo ikada posedovati.“ – Paja Patak 3.

„Život nije sport za gledanje. Ako je sve što ćeš uraditi samo gledanje, onda ćeš gledati ceo život kako prolazi bez tebe.“ – Zvonar

Bogorodičine crkve

„Od tebe zavisi koliko ćeš daleko stići. Ako ne pokušaš, nikad nećeš saznati.“ – Mač u kamenu

„Nadam se da nećemo izgubiti iz vida jednu jedinu stvar – da je sve počelo od jednog običnog miša.“ – Volt Dizni

UPOZNAJ SVET

U poseti Bečkoj berzi

Za mlade je ključno da investiraju Berzu je osnovala Marija Terezija 1771. godine i to je jedna od najstarijih berzi na svetu. Danas je član grupe CEESEG (The CEE Stock Exchange Group), holding kompanije u čijem su vlasništvu Bečka i Praška berza. Da se malo bolje upoznamo sa Bečkom berzom pomoći će nam dr Kristof Bošan (Christoph Boschan), generalni direktor Bečke berze i holding kompanije CEESEG, vrhunski stručnjak koji je dao intervju za Original

Razgovarala Tijana Ivković

edavno proglašen u svetu najboljim gradom za život, Beč je grad koji odiše istorijom i izvanrednom umetnošću eksterijera i enterijera koju možete videti na svakom koraku. Bečka berza je smeštena upravo u jednoj od takvih zgrada u samom srcu grada. Hodajući ovom zgradom, možete osetiti duh istorije, prijatnu atmosferu koju dočaravaju zidovi ispunjeni knjigama i izuzetno ljubazno osoblje. Berzu je osnovala Marija Terezija 1771. godine i to je jedna od najstarijih berzi na svetu. Danas je član grupe CEESEG (The CEE Stock Exchange Group), holding kompanije u čijem su vlasništvu

bolja zaštita investitora. Mnoge evropske zemlje moraju da se posvete ovoj oblasti kako bi u potpunosti ostvarile svoj potencijal i obezbedile bogatstvo. Za mlade ljude je ključno da počnu da investiraju od mladosti. Nikada ne potcenjujte efekat složenog interesa. Čak i kada počnete od manjih iznosa, to će vas odvesti do veće finansijske slobode kada budete stariji. Čime možemo trgovati na Bečkoj berzi?

Bečka i Praška berza. Da se malo bolje upoznamo sa Bečkom berzom pomoći će nam dr Kristof Bošan (Christoph Boschan), generalni direktor Bečke berze i holding kompanije CEESEG, vrhunski stručnjak koji je dao intervju za Original. Koja je osnovna misija Bečke berze i koje usluge trenutno pružate?

Kao provajder infrastrukture želimo da obezbedimo moderne i najsavremenije usluge našim međunarodnim klijentima: kompanijama, trgovinskim članovima berze, dobavljačima podataka i drugim berzama u našem regionu. Istovremeno, u velikoj meri se zalažemo za širenje finansijske pismenosti. Obrazovanje je naj-

Bečka berza je vodeća platforma za trgovanje i listing austrijskih akcija. Ponosno nudimo najkompletniju knjigu naloga i najbolje cene za investitore. Visok kvalitet u trgovini je preduslov za međunarodne investitore. Oni generišu preko osamdeset pet odsto ukupnog obima trgovanja. Prošle godine smo zapo-

Upotreba najsavremenijih informacionih tehnologija je najvažnije sredstvo za sve usluge koje pružamo

radar nove generacije

čeli svetski tržišni segment za preko pet stotina pedeset međunarodnih plavih čipova. To je uglavnom namenjeno austrijskim investitorima, kako bi mogli da iskoriste niže cene na domaćem tržištu. Pored akcija, nudimo trgovinu obveznicama, ETF-ovima i strukturiranim proizvodima. Informacione tehnologije su neizostavni deo svakog biznisa i njihov značaj se povećava svakodnevno. Koliki je uticaj IT na poslovanje berze?

Kao provajderu infrastrukture, upotreba najsavremenijih informacionih tehnologija je najvažnije sredstvo za sve usluge koje pružamo (trgovina, listing, distribucija podataka, izračunavanje indeksa). Bečka berza iza sebe ima više od dvadeset pet godina iskustva u potpuno elektronskim sistemima trgovanja. Konstantno ažuriranje svih sistema i sajber bezbednost najveći su prioritet. Ponosni smo što nam naše partnerske berze u centralno-istočnoj Evropi, više od sto pedeset trgovinskih članova i hiljadu osamsto berzanskih trgovaca veruje u tom pogledu. Beogradska berza je član data alijanse Bečke berze od 2011. godine. Možete li nam reći nešto o toj alijansi i značaju velikog broja podataka (big data) na berzansko

poslovanje?

Visokokvalitetni podaci u realnom vremenu čine vaše tržište vidljivim na svetskoj mapi. Veoma smo srećni zbog te saradnje i uvereni da imamo mnogo zajedničke koristi. Beogradska berza ima korist od naše postojeće mreže klijenata i prodajne mreže i poboljšanu vidljivost. Međunarodni klijenti, uglavnom veliki pružaoci informacija kao što su Rojters (Reuters) i Blumberg (Bloomberg), imaju pristup na deset tržišta sa samo jednim centralnim izvorom podataka. Kako vidite današnje IPO tržište?

Prošle godine smo imali najveći IPO (inicijalnu javnu ponudu akcija) u au-

Praktikujte ono što propovedate. Budite radoznali i uradite svoj domaći zadatak pre nego što napravite investiciju ili se zaposlite u kompaniji

strijskoj istoriji i verujem da definitivno postoji još potencijala. Sa ličnim posetama i konsultacijama, brinemo da austrijske kompanije dobiju uslugu koja im je potrebna. Na kraju dana, posao investicione banke je da pripremi kompaniju za inicijalnu javnu ponudu (IPO). Oni su mnogo bliži klijentima od nas. Naša dužnost počinje kada je proces inicijalne javne ponude skoro završen. Kada je u pitanju poslovanje Bečke berze, šta vas čini najviše ponosnim?

Izuzetno sam ponosan na zaposlene na Bečkoj berzi. Nakon što sam se priključio timu 2016. godine, pokazali su veliku posvećenost i poznavanje industrije. Zajedno smo uspeli da paralelno završimo nekoliko velikih projekata. Uveren sam da ćemo zajedno ostvariti i naše ambiciozne ciljeve rasta. Da li biste mogli da posavetujete ljude na početku karijere koji žele da rade u vašoj industriji? Koji kvaliteti su najpoželjniji?

Praktikujte ono što propovedate. Budite radoznali i uradite svoj domaći zadatak pre nego što napravite investiciju ili se zaposlite u kompaniji. Kada su u pitanju investicije, naročito mladim ljudima savetujem dugoročno orijentisane, raznovrsne portfolije. Nikada ne stavljajte sva jaja u jednu korpu.

ekskluzivno

intervju

Mihela Magaš Nekad moraš da izgubiš, sve je to samo trening za pobede Najbolja evropska inovatorka 2017. godine biće gošća Beograda, za koji kaže da ga dobro poznaje i da ima ovde prijatelje jer je još kao klinka igrala tenis na Zvezdinim terenima, i govoriće na velikoj konferenciji o preduzetništvu „Dare to Be Original“ koju Fondacija Novak Đoković i magazin Original organizuju u cilju promocije preduzetništva mladih u Srbiji. U intervjuu za Original pričala je o svojim inovativnim idejama, o tome kako je svoj prvi projekat imala već sa 10 godina, o uticaju koji su roditelji arhitekte imali na nju, te kako je odlučila da ode iz Fajnenšel tajmsa i upusti se u preduzetništvo i zašto je važno ne plašiti se neuspeha Razgovarala Ana Mitić Fotografije Nebojša Babić

ekskluzivno

ihela Magaš proglašena je najboljom evropskom inovatorkom prošle

a ako bi u nekoliko reči trebalo reći čime se bavi, mogli bismo reći da je njen posao muzika. Ne samo zato što voli i uživa u tome što radi već i bukvalno, jer spaja muziku, dizajn i nauku a kao proizvod toga nastaju inovacije korisne za ljude. „Dok letim, posmatram ljude dole ispod sebe, pa se pitam zašto i oni ne lete, to je toliko lako“, citirala je Mihela Magaš svoga oca, čuvenog arhitektu bivše Jugoslavije čiji su radovi ovih dana izloženi u njujorškom muzeju MoMA, u svom govoru prilikom uručivanja nagrade za najinovativniju evropsku preduzetnicu 2017. godine koju, uz 100.000 evra, dodeljuje Evropska komisija za nauku, istraživanja i inovacije i Odbor za ženska prava i rodnu ravnopravnost EP u Briselu. Mihela, rodom iz Hrvatske gde za nju kažu da je „verovatno najpoznatija Hrvatica za koju nisu čuli“, osnovala je Stromatolite Design Innovation Lab, britansku inovativnu laboratoriju dizajna koja je smeštena u Švedskoj, i pokrenula je i svetski poznati projekat „Music Tech Fest“, jedinstvene platforme koje okupljaju naučnike, umetnike koji stvaraju inovativna rešenja koja imaju veliki značaj u neurohirurgiji, poljoprivredi, automobilskoj industriji, muzici... Mihela je sarađivala sa kompanijama kao što su Apple, Nike i Nokia, sa poznatim muzičarima kao što su Piter Gabrijel, pevačice Robin i Imodžen Hip, i osvojila je brojne nagrade i priznanja. Na listi onih koji je zovu za savete više je poznatih kompanija i svetskih institucija. Ova izuzetna žena koja svojim inovacijama menja svet nabolje biće gošća Beograda, za koji kaže da ga dobro poznaje i

godine,

da ima ovde prijatelje jer je još kao klinka igrala tenis na Zvezdinim terenima, i govoriće na velikoj konferenciji o preduzetništvu „Dare to Be Original“ koju Fondacija Novak Đoković i magazin Original organizuju u cilju promocije preduzetništva mladih u Srbiji. U intervjuu za Original pričala je o svojim inovativnim idejama, o tome kako je svoj prvi projekat imala već sa 10 godina, o uticaju koji su roditelji arhitekte imali na nju, te kako je odlučila da ode iz Fajnenšel tajmsa i upusti se u preduzetništvo, i zašto je važno ne plašiti se neuspeha. Vaša platforma okuplja oko 5.000 muzičara, naučnika, inženjera, i to je zanimljiv spoj muzike i nauke. Ukratko, vaše inovacije pomažu ljudima i čine život lakšim. A šta zapravo sve radite i kako nauka i muzika, naizgled nespojive (samo za one koji ne znaju), u vašem slučaju proizvode genijalne stvari?

Okupljamo naučnike, velika imena, profesore, starije ljude, mlade, pa sve

Deca znaju mnogo više nego učitelji i zato treba da im se daju nove mogućnosti da šire znanje na kreativan način ili način na koji izmišljaju i spajaju

do studenata koji rade na aplikacijama koje imaju toliko veliki uticaj na čoveka. To su tako radikalne aplikacije u vezi sa robotikom, veštačkom inteligencijom i drugim oblastima a koje mogu da spoje znanja iz toliko različitih domena, kultura, razmišljanja, koje zapravo i nisu toliko drugačije, i da naprave revolucije na koje nikada niko nije pomislio. Nama je muzika „društveni lepak“. Muzika u sebi ima i matematiku, ritam i elemente koji naučnicima veoma dobro sednu. Naučnici po pravilu vole muziku i često su dobri na klaviru. Umetnici, dizajneri, ljudi koji se bave medicinom vole da se bave muzikom i to je fenomenalan način da ih sve prikupimo. Muzika je platforma koja ih spaja. U današnjem svetu vrti se po fajlovima, po autotjunerima i sve je virtuelno i radi se o big data, ali nije u pitanju nešto opasno i riskantno kao, recimo, nuklearna fizika ili finansije. Ako su to podaci iz muzike i njima se pokušavaju napraviti neki prototipovi ideja, to nije riskantno i uz to imamo feedback koji je od muzike vrlo brz. To je fenomenalna platforma na kojoj se rade eksperimenti koji mogu vrlo brzo da se naprave i daju rezultat. Mi smo još 2012. počeli u Londonu da realizujemo tu ideju u trodimenzionalnom prostoru, među ljudima, i tek tada smo shvatili koliko je to stvar komunikacije i koliko ljudi pokušavaju da nađu nove načine da komuniciraju sa drugima, i to počne da ruši barijere. Kada gledate decu iz drugih zemalja, ona nemaju dovoljno vokabulara i komuniciraju bez problema na razne načine – koriste gestove, ruke, opisuju... Muzika je veoma važna kao motivacija i nešto što skida barijere i omogućava da razmene znanje na jedan drugačiji način i uče jedni od drugih.

intervju

Otkrili smo kako da slepa pevačica, profesorka pevanja u Fidelijusu, dobije feedback od publike. Pitali smo je šta joj je potrebno da bi se bolje osećala dok nastupa i ona je rekla da bi volela da zna kako publika reaguje, jer to ne može da vidi i ne može da se prilagodi. Prvo što smo uradili – stavili smo senzore na publiku i ona je mogla da sluša otkucaje srca Na toj platformi stvaraju se inovativna rešenja primenjiva u neurohirurgiji, poljoprivredi, automobilskoj industriji, muzici... Kažite nam na koje rešenje ste najponosniji, ili koje smatrate najznačajnijim?

Ima toga mnogo. Zanimalo nas je kako bismo mogli da bez toga da neko pritisne meni na mobilnom i da, recimo, menja muziku, učinimo to nekim drugim signalom, i napravili su program koji zna kada si, na primer, u vozu, autobusu ili u pokretu, i zna razliku šta se dešava sa tvojim telom i zna kada ti nešto namerno želiš da kažeš sistemu. Taj sistem je bio napravljen tako da kada džogiraš on može da menja plej-liste. Došli smo u kontakt sa velikom firmom za šumarstvo koja ima velika vozila i oni su bili zainteresovani za to jer su pokušavali da reše problem kada vozač mora da stane i odgovori na telefon, jer ne može rukom da barata i vozilom i sistemom preko kojeg odgovara na pitanja, uglavnom ruke su mu zauzete. Kada su izračunali koliko se vremena troši na to, shvatili su da im ovaj sistem rešava ne samo to što ne moraju da prekidaju rad, već im taj sistem omogućava i veću bezbednost a i jeftiniji je, recimo, od uvođenja kamera. A to je samo senzor i zvuk. Onda smo i mi shvatili da senzor i zvuk u industriji mogu da naprave genijalne stvari. Taj preduzetnik i inovator sada radi sa velikim firmama ali do toga ne bi došlo da nismo okupili sve to što treba velikim firmama i omogućili mu da može da eksperimentiše, i to je dobar primer u kom smeru ide industrija i sve te stvari. Drugi meni drag i veoma važan primer proistekao je iz laboratorije u Helsinkiju gde smo otkrili kako da slepa pevačica,

profesorka pevanja u Fidelijusu, dobije feedback od publike. Pitali smo je šta joj je potrebno da bi se bolje osećala dok nastupa i ona je rekla da bi volela da zna kako publika reaguje, jer to ne može da vidi i ne može da se prilagodi. Prvo što smo uradili – stavili smo senzore na publiku i ona je mogla da sluša otkucaje srca. I onda je znala kada su uzbuđeni i kako reaguju na njeno pevanje. Onda smo je opremili svakakvim stvarima. Testirali smo sisteme koji se upotrebljavaju u medicini i koji prate moždane talase, pravi se vizuelizacija i pomaže da se vidi kada se stanje mozga menja, što je važno jer može da se predvidi moždani napad. Mi smo to pretvorili u sistem da ljudi umesto da treniraju kako da se smire kada prepoznaju menjanje u mozgu, mogu da sviraju muziku i „opale“ neku notu. Ljudi su trenirali satima, ali kad je pevačica to stavila na sebe, ona je od početka mogla da svira i nismo uspeli da razumemo da li je to zato što ne vidi ili je neki drugi razlog. Meni je to velika stvar jer ona koja je u mehaničkom svetu manje sposobna, u ovom novom svetu gde se barata „direktno iz mozga“ mnogo je više sposobna od svih nas. I to je za mene neverovatno. Radili ste u Fajnenšel tajmsu i bili zaduženi za redizajn novina; kako vidite budućnost dizajna kada su u pitanju štampana izdanja, ali i šta će se dešavati sa veb-portalima u sferi dizajna?

Na to gledam na sasvim novi način. Videli smo koliko zapravo ima toga sakrivenog iz društvenih mreža i ljudima to smeta što ne znaju ko je taj sa kojim razgovaraju, iako ti se čini da imaš neki odnos, a zapravo je vrlo limitiran. Nama sve prelazi natrag u fizički prostor i inter-

akciju sa ljudima. Fajnenšel tajms je tražio da dođem da radim kod njih jer sam u svom diplomskom radu napravila novi koncept za štampu za ovaj novi svet. Taj novi koncept je radio sa kompjuterom ali završna verzija nije bila na kompjuteru nego baš suprotno, jer sam tvrdila da su novine jedan trodimenzionalni proizvod koji može da se gleda na razne načine i sa raznih pozicija i one sa mnom mogu da imaju interakciju u fizičkom svetu. Napravila sam sistem koji je baziran na fizičkom svetu. Mi ćemo ići natrag i sa novinama. Što se tiče novina, štampe i vesti, mogu da se naprave razni proizvodi koji omogućavaju komunikaciju sa podacima. Novine su pune podataka a to je nešto o čemu danas svi pričaju, a novine imaju odličan sistem kako da se podaci prikupljaju, slože i komuniciraju na najbolji način. Najveći problem koji imaju firme koje skupljaju podatke je šta sada da rade sa tim podacima, kako da dizajniraju sisteme tih podataka, a novine znaju od početka i to je jedan od najvećih domena znanja u novinama – kako da se podaci organizuju. Štampa ima mnogo znanja i iskustva koja mogu da se primene u novim situacijama, a mi izmišljamo nove sisteme. Mi idemo unazad – ne na ekran već na primanje podataka u fizičkom domenu. To zvuči kao science fiction. Ali i napredujemo. Ali ako date našima zadatak da izmisle šta su novine danas, sasvim sigurno ne idu na ekran, recimo spajaju direktno te podatke sa sistemima, sa robotikom, sa interakcijom, instalacijama... Upravo ste i tamo dali otkaz kako biste pokrenuli svoju firmu. Koliko hrabrosti, ludosti, samopouzdanja, vere u svoje ideje treba imati za takav korak i šta biste svima on-

ekskluzivno

Stiv Džobs je bio opsednut sa nekoliko stvari koje su njega interesovale, a to je bio hardver – hteo je da kompjuter bude kao ferari, da bude dizajniran perfektno, zanimala ga je i zdrava hrana pa su imali fenomenalnu kantinu sa sušijem, dok ga neke stvari uopšte nisu interesovale. Recimo, sav nameštaj u Appleu je, kada sam ušla tamo, bio kao da si u restoranu brze hrane

ima koji su u dilemi „da“ ili „ne“, vi rekli?

Ja to razumem jer ljudima treba sigurnost. Ali ja sam imala ideju šta bih da napravim. Vlasnici Fajnenšel tajmsa u to vreme nisu znali dovoljno o internetu i svi njihovi novinaru su znali mnogo više od njih i znali su šta će se desiti. Imala sam ideje o sistemu za baratanje podacima. Pošto nisam mogla da razvijam taj sistem tamo, a već sam radila neke koncepte za „Nike“, za njihov tim za budućnost dizajna sa kolegom sa kojim sam studirala na Kraljevskom koledžu za dizajn, nastavila sam da radim sa njim. Jednostavno sam se uhvatila programerstva i napravila sistem. Nije bilo jako ali sam imala ideju. Onda su me odjednom zvali iz Applea jer su videli da radimo nove koncepte i stvari i bili su zapanjeni kada su sve to videli. Kako izgleda vaša saradnja sa kompanijom Apple? Vi ste „krivac“ za dobro poznato rešenje covera za pesme i albume kroz koje korisnici iTunesa prebiru dok traže šta će slušati.

Ovo što sada radimo na telefonu – vrtimo slike, to se u ono doba zvalo „cover flow“ i Apple je to prvo aplicirao na albume. To je bilo među iTunes 2004, a ja sam godinu dana ranije za jednu firmu napravila dinamičan način vrtenja kataloga. Zanimalo me je kad primiš katalog kako ga vrtiš na portalu gde je to sve bilo dosadno, sporo i statično. Rekla sam – idem da napišem program za to. Apple me je otkrio i pozvao i otišla sam kod njih u Kupertino. Ipak, u tom prvom trenutku ste odbili Stiva Džobsa. Zašto?

Da, da. U tom momentu sam ja imala još neke ideje i postala sam im savetnik

Spavam svaki drugi dan, kao ljudi koji su dežurni u bolnici, jer imamo toliko posla. Jednostavno, imam rigorozan režim jer ima toliko toga da se uradi i da se uradi najbolje što se može. Kad je toliko entuzijazma i toliko ljudi – to je inspiracija iz Londona, i to je bio prvi put, ako se ne varam, da su uzeli nekoga spolja. Imali su problema sa dizajnom i moj kolega je baš bio zadužen za to. Našla sam se sa Džonatanom Ajvom, velikim dizajnerom Applea, znala sam da oni imaju u glavi novi telefon i to je već svima bilo jasno, rekla sam mu da se mi bavimo telefonima. On je pozvao mog kolegu Pitera Rasela da radi sa njima, i on je otišao na dizajn prvog ajfona u januaru 2006. i još uvek je tamo. I ako pogledate, on je među 12 ljudi koji rade sa Džonatanom i svi imaju celu seriju patenata koji su razvili za ajfon. On je napustio tada našu zajedničku firmu. Kada sam ljudima u Appleu pokazala to što radim, taj model za vrtenje slika, videla sam da zapravo nemaju kapaciteta da rade sa tim. Jer Stiv Džobs je bio opsednut sa nekoliko stvari koje su njega interesovale, a to je bio hardver – hteo je da kom-

pjuter bude kao ferari, da bude dizajniran perfektno, zanimala ga je i zdrava hrana pa su imali fenomenalnu kantinu sa sušijem, dok ga neke stvari uopšte nisu interesovale. Recimo, sav nameštaj u Appleu je, kada sam ušla tamo, bio kao da si u restoranu brze hrane. Pitala sam kako mogu da imaju tako fenomenalne kompjutere a takvo pokućstvo, a oni su rekli „Stiva to ne interesuje“. Rekla sam im da to što muziku prikazuju na spreadsheetu u Excelu na tom portalu izgleda kao da radimo računovodstvo. Rekla sam im da bi trebalo da ponude neke lude ideje kako bi ljudi mogli da navigaju kroz muziku, da izaberu šta im se sviđa i da ostanu na portalu duže vreme. Ali rekli su mi da njemu to nije prioritet već prodaja iPod-a. I tako se nismo dogovorili. Ali su me zvali iz Londonskog univerziteta gde je dolazio profesor sa MIT-a koji se veoma dobro razume u nove aplikacije i on je hteo da me pozove kao dizajnera na velikom projektu novih načina traženja muzike. I to je bila mogućnost da naučim sve te inženjerske stvari. Nemam problem sa inženjerstvom jer su moji otac i majka inženjeri arhitekture i kod kuće je uvek bilo normalno da si i kreativac i inženjer. Odbijanje Applea i istraživanje novih sistema za dizajn traženja muzike bilo je zaista veliki korak. Sve se završilo tako da me je tražila Evropska komisija da se pridružim njihovim projektima i da budem naučni direktor za nova naučna istraživanja u muzičkoj tehnologiji. Tako sam okupila sve te ljude iz akademskih krugova oko novih ideja i napravila novu platformu. Kad nešto imam u glavi, i vidim da je to moguće, onda se to i desi. Kako su roditelji, naročito otac, čuveni arhitekta stadiona na Poljudu i akademik Boris Magaš, uticali na

intervju

ekskluzivno

Videćemo dosta brzo i nove načine komunikacije koji će iz toga da proizađu, jer ovi mladi koji nisu ograničeni i konvencionalni, kao što su izmislili SMS, Tviter, tako će izmisliti i komunikacije putem gesta, zvuka i elemenata koji su sastavni deo čovekovih osećanja vas i sve ovo što ćete postići?

Ocu sam sedela na krilu, navodno, još sa dve godine i gledala kako crta i meni je to bilo mnogo interesantno. Majka i dalje radi. Sada su ih zvali iz muzeja MoMA gde je čak pet njihovih projekata izloženo. Otac je bio jako vezan za mene i uvek me je pitao za mišljenje. Čak i kada sam živela u Londonu, znao je da me zove da proćaskamo o tome što bi radio. Sećam se otvaranja „Poljuda“ u Splitu u stara vremena, imala sam 11 godina i bila sam sa ocem sa Titom u loži. Ja sam odrasla sa time, sa tim crtežima i maketama koji su sada u MoMA u Njujorku i svega se dobro sećam jer je ceo stan bio pokriven skicama. Bila sam uz roditelje dok su radili, znali su da me uzmu iz škole na sedam dana kada bi projekat ušao u poslednju fazu, tako da sam svoj prvi projekat imala već sa deset godina. Taj kreativni proces je meni nešto normalno. Imam još uvek afinitet prema arhitekturi. Roditelji su me doslovno istrenirali da znam da baratam planovima, da radim dizajn sistema, tako da ja sada radim arhitekturu informacija. Taj trening je bio jako dobar za mene. Ovde u Srbiji ljudi imaju veliki strah od neuspeha i zato se mnogi ne usuđuju na taj korak da pokrenu neku svoju priču, da izguraju svoju ideju, iako je imaju, jer nije uvek novac problem, dok se u svetu neuspeh slavi kao nešto što je podsticajno i iz čega se uči. Kako promeniti ugao gledanja?

Kod nas nema neuspeha, ljudi prave prototipove, isprobavaju neke stvari. Čovek ide dalje i to je stvar treninga. Kako bi Novak Đoković postao teniser da mu neko ne nabija natrag poene, kako bi se istrenirao? Moraš da izgubiš tako da bi se istre-

nirao kako da dobiješ, kako da pobediš i kako da rešiš problem kada je tehnologija u pitanju. Cela stvar je trening i stalno isprobavanje, ponovo, ponovo, ponovo... da bude bolje, i još bolje i da se reši stvar. Brazilskom ministru za inovacije predložili ste projekat „One Smart Board Per Child“ uz pomoć kojeg bi decu opremili alatima koji će od njih stvoriti inženjere, kao jedan od načina da se zemlja u kojoj ima mnogo nepismenih bori sa problemima koji iz toga proizilaze. Kažite nam nešto o tom zanimljivom projektu, kako deca od najranijeg uzrasta mogu da uče da budu inženjeri?

Mi danas imamo tako jeftine komponente i to je genijalno jer je deci to kao da se igraju lego kockicama. Opet taj Gutenberg – naravno da je pisanje i čitanje veoma važno, ali za te inženjerske smerove, zapravo je mnogo teže detetu da iz knjige shvati kako da se nešto napravi. Zato sada imamo jednostavne komponente gde mu pokažemo kako da spoji. Kako deca rade lego robotiku? To je njima ništa, kao igra, a to je zapravo vrlo inteligentna stvar. U Brazilu imaju veliki procenat nepismenosti, oko deset odsto, što je oko dvadeset miliona. Kada takvoj deci date malo komponenata i učite ih kako da stvore nešto, barataju nečim, onda ne moramo toliko da brinemo za to što ne znaju da čitaju. Oni su svi u muzici i kada im se kroz muziku to da, a ne kao zadatak, oni vrlo brzo uče. Radite sa decom i tinejdžerima, novim generacijama koje su bitno drugačije od svojih roditelja, pre svega zbog pametnih uređaja. Konvencionalno obrazovanje ne

uspeva da isprati sve promene i inovacije. Kako vi vidite ulogu obrazovanja u savremenom svetu, u kom smeru su neophodne promene?

Deca znaju mnogo više nego učitelji i zato treba da im se daju nove mogućnosti da šire znanje na kreativan način ili način na koji izmišljaju i spajaju. Deca ne treba da se treniraju da rade poslove koje mogu da rade roboti, a to su poslovi koje ljudi mogu da rade po ceo dan po šablonu. Nego ih treba učiti da znaju da budu kreativni i inovativni i da upotrebe kvalitete koje čovek tu može da doda. Kakva će biti muzika budućnosti?

Ono što je momentalno najuzbudljivije jesu internet muzički instrumenti, koji se spajaju i adaptiraju sa internetom i podacima na neki novi način. Može se napraviti dizajn instrumenata gde se boja zvuka menja zavisno od toga kakvi podaci se primaju i mogu da se programiraju na neki način i da se spajaju sa distance. Erikson želi sada da napravi eksperiment sa 5G tehnologijom gde spajamo nekoga na klaviru na jednoj lokaciji, pevača na drugoj, a drugi eksperiment na trećoj kako bi se napravio orkestar čiji članovi sviraju svaki u drugom gradu. Spajamo muzičare preko interneta. Tu se sad stvaraju neki novi načini sviranja, kolaboracije, bendovi i to je dosta interesantno, ljudi mogu da sviraju sa velikim muzičarima... Radili ste sa poznatim kompanijama i poznatim ličnostima, kako je raditi sa velikim imenima i brendovima i kako ste vi to doživeli?

To je nama bilo normalno, to je nama bio posao. Svaki put kada imam situacije sa svim tim ljudima sa kojima radim, koji

intervju

su fenomenalni i koje sve mnogo poštujem, ali kada je u pitanju posao, razmišljam kako možemo nešto da uradimo, ne razmišljam koja je to osoba. Meni je važan rezultat i šta može da se napravi. I možda zato oni rade sa mnom. Sada razgovaram sa velikim firmama u Švedskoj, sa Eriksonom, ABB-om, radimo sa poznatima, s pevačicom Imodžen Hip koja se bavi „blokčejnom“... To su ljudi koji mnogo rade, jako se trude i nisu došli do toga što jesu bez rada. Nije toliko važno koji je brend već koji je rezultat. Kako izgleda vaš radni dan, kako sve uspete da spakujete u 24 sata, imate li neke posebne rituale ili pravila kojih se držite s obzirom na dinamičan i uzbudljiv način života koji imate?

Pitaš me baš u danu pre kog sam legla u pet ujutru. Spavam svaki drugi dan, kao ljudi koji su dežurni u bolnici, jer imamo toliko posla. Jednostavno, imam rigorozan režim jer ima toliko toga da se uradi i da se uradi najbolje što se može. Kad je toliko entuzijazma i toliko ljudi – to je in-

spiracija. Onda mene uopšte ne interesuje da li treba da spavam. Fizički moram da budem spremna, pa zato svaki drugi dan vozim bicikl i treniram, jer inače mozak ne funkcioniše, a to je veoma važno i čovek mora u toj situaciji da se održi. Sve je stvar treninga – čovek se istrenira da ima jednu takvu rutinu i da može da opstane duže vreme sa poslom, sa kompjuterima, putovanjima, biznis sastancima... Kako vidite budućnost, kakvi su vam planovi i na čemu sada radite?

Trenutno radimo na projektu uvođenja i novih metoda veštačke inteligencije (AI) u Švedskoj i uverena sam da možemo da napravimo sasvim nove načine na koje ona može da se aplicira. Kada se radi o velikim sistemima kao što je AI, novim sistemima, robotika, baratanje mašinerijom, eksperimenti na kojima radimo, kao što je, recimo, otkriće da slepa pevačica može da barata time mnogo bolje od nas, takve stvari možemo da otkrijemo samo ako isprobavamo. Imamo više od 7.000 ljudi iz 30 zemalja koji rade na tome.

Trebaće neko vreme da se otkriju ti novi sistemi ali mi razmišljamo: „Probaj i pogreši i probaj ponovo... idemo dalje.“ Najvažnije nam je da skupimo industriju kako bi oni videli šta je sve moguće i kako je moguće spajanje znanja iz raznih domena. Industrija je i dalje u vertikalama i nemaju znanje iz drugih domena, svaka vertikala želi da zaštiti svoje znanje i proizvode, a sada je sve povezano i mnogo više znanja postoji između tih vertikala, na primer kada se spajaju. I to je nama veliki zadatak, da spojimo industriju sa našim inovatorima, naučnicima, mladim ljudima koji su svi u nekom novom svetu i imaju nove biznis ideje i nove ideje o tome šta je tržište. Taj spoj, kada vidim šta se dešava, to je nešto fenomenalno. Videćemo dosta brzo i nove načine komunikacije koji će iz toga da proizađu, jer ovi mladi koji nisu ograničeni i konvencionalni, kao što su izmislili SMS, Tviter, tako će izmisliti i komunikacije putem gesta, zvuka i elemenata koji su sastavni deo čovekovih osećanja kada je prisutan i kada čita drugu osobu, osećanja koja smo zapustili, a sada možemo preko interneta da ih pošaljemo.

direct

Instagram has left the building Piše Aleksandra Vasić, Senior Media Planner u Direct Media išem iz ugla jednog prosečnog milenijalca, koji teška srca priznaje (ali priznaje!) da prvo pogleda u telefon kad ujutru otvori oči. I ne, ne proverava prvo mejl, već Instagram. Kriva po svim osnovama. Koliko puta dnevno vam ruka po automatizmu uzima telefon i, dok desni palac otključava telefon, levi palac je na gotovo da „okine“ roze ikonicu? Koliko se puta desilo da završite skrolujući kroz aplikaciju, a da ne možete sa sigurnošću da se setite da li ste imali nameru da uđete na Instagram ili ste to uradili mehanički? Ako ste se pronašli u ovim situacijama, ne brinite, nikako niste jedini. Instagram je kao ono dete u porodici koje pokupi najbolje osobine roditelja, a prevrtljivo ume i da preuzme zasluge svoje braće i sestara – Facebooka, Twittera, Snapchata, Pinteresta, bez dizanja prevelike prašine. Mezimac među društvenim mrežama i sve mu je oprošteno. Setite se samo Instagrama sa početka. Slika je ograničena na dimenzije kvadrata i 10 filtera, kakav story (Snapchat), biznis profili (Facebook) i board (Pinterest)... Od septembra 2017. broj korisnika Instagrama porastao je za dvesta miliona. U junu 2018. godine Instagram slavi punoletstvo od milijardu korisnika i time ulazi u klub desetocifrenih gde su Facebook, YouTube i WhatsApp. Iako je Facebook i dalje Queen B društvenih mreža u svetu (ali i kod nas), kako po broju korisnika tako i po vremenu koje se na njemu provodi, Instagram je jedina društvena mreža koja beleži osetan rast u broju korisnika. U Srbiji taj rast nije

procentualno ništa manji od zabeleženog na globalnom nivou, naprotiv. Za isti period (septembar 2017 – jun 2018), rast ukupnog broja korisnika Instagrama je 25%, dok je u Srbiji upisan porast od 26%. Kako je Instagram pokupio sav kajmak?

Facebook! U trenutku kada slike zamenjuju statuse, Instagram je kreiran nudeći dodatnu pogodnost da ulepšate svoju sliku jednim klikom na neki od ponuđenih filtera. Snapchat! Napravljen u svrhe da pošaljete kratak privatni video sa face filterima nekolicini ili jednom prijatelju. Instagram Story likes this. Pinterest! Nudi mogućnost da svoja interesovanja i inspiraciju sačuvate u board-ove u vidu slika. Instagram Save to Collection likes this. Instagrame, ovo je YouTube, YouTube, upoznaj Instagram. IGTV likes this.

Pišem iz ugla jednog prosečnog milenijalca, koji teška srca priznaje (ali priznaje!) da prvo pogleda u telefon kad ujutru otvori oči. I ne, ne proverava prvo mejl, već Instagram. Kriva po svim osnovama. Od story-ja, preko live-ova, do IGTV-a, sve češće nađemo novi razlog

da uđemo na aplikaciju. Instagram uvodi nove, veće promene postepeno, ali nas zato konstantno okupira tim malim feature poslasticama i tako povećava vreme koje provodimo na aplikaciji. Kroz nove mogućnosti koje nudi opcija Story, Instagram produbljuje feature-e koji su zaduženi da izvuku za korisnika mišljenja drugih ljudi. Koliko se slažu s vašim stavom, u kojoj meri im se sviđa vaša slika na story-ju, koliko im je smešno to što ste objavili, s kojom od dve opcije se više slažete? I najnovija: „Imate li nešto da pitate?“ Izgleda kao da Instagram zna tačnu meru kako da napravi optimalan miks ideja konkurencije i in-house ideja, a osećaj za tajming im je besprekoran. Instagram je preuzeo od nekih društvenih mreža karakterne osobine, učinio ih boljim, i prošao nekažnjeno. Nije fer? Kada su Endija Vorhola na jednoj konferenciji pitali da li se slaže sa izjavom da se njegova umetnost ne može smatrati originalnom, odgovorio je svojim prepoznatljivo melanholičnim glasom kako se slaže sa tom izjavom. Novinarka je uzvratila narednim pitanjem: „Ali zašto ne napravite nešto novo, originalno?“ Vorhol je odgovorio: „Zato što mi je ovako lakše.“ Kraj priče. Elvis Pop-Art-a has left the building.

Kako su milenijalci predstavili svoj automobil budućnosti kompaniji FCA Srbija Personalizacija automobila, korišćenje multimedijalnog prostora, umrežavanje i nove tehnologije komunikacije, bezbednost i zaštita životne sredine, ideje su šest pobedničkih projekata studenata na temu „Automobil budućnosti“

ametni uređaji, internet na svakom koraku i dostupnost VR tehnologije, dovoljni su razlozi za mlade da se pokrenu i svoje ideje pretvore u projekte. Ovom idejom vodila se i kompanija FCA Srbija, kada je prošle godine raspisala konkurs za projekte studenata na temu „Automobil budućnosti“. Priliku da u formi video-prezentacija svoje originalne ideje predstavi u kompaniji FCA Srbija u Kragujevcu, ostvarilo je 12 finalista, studenata osnovnih i master studija Fakulteta organizacionih nauka i Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu. Šest pobednika proglašeno je na svečanoj dodeli nagrada u kompaniji FCA Srbija u Kragujevcu, u okviru konkursa „I AM FCA – Innovation Awards for Millenials“, na osnovu odluka članova žirija, Innovation Boarda, koji čine predstavnici menadžmenta kompanije FCA Srbija, Univerziteta, medija iz auto-industrije i stručnjaka iz oblasti marketinga. Personalizacija automobila, korišćenje multimedijalnog prostora, umrežavanje i nove tehnologije komunikacije, bezbednost i zaštita životne sredine, ideje su šest pobedničkih projekata studenata na temu „Automobil buduć-

nosti“. Zanimajući se za ideje mladih ljudi i nagrađujući one najuspešnije, kompanija FCA Srbija želela je da motiviše i podstakne studente da razmišljaju o inovacijama, i da ih praktično usmeri ka razvijanju sposobnosti da svoje ideje pretvore u projekte. Prvu nagradu, koja podrazumeva stručnu praksu u trajanju od šest meseci u kompaniji FCA Srbija, osvojili su Luka Svilanović (FON) i njegov kolega Aleksandar Bošković sa Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, dok su drugoplasirani Tijana Stefanović (FON) i Marko Čenić sa Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Trećeplasirani su studenti Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i Kragujevcu,

Aleksa Lazović i Ninoslav Čolović. Dobro je poznato da su milenijalci generacija koja svoju svakodnevicu ne bi mogla ni da zamisli bez upotrebe savremene tehnologije i društvenih mreža, uz pomoć kojih dobija inspiraciju za kreativnost i inovacije, što se pokazalo i u ovoj inicijativi. „Imuni na reklame“ i spremni na revolucionarne promene u društvu, milenijalci iz Srbije su pokazali neverovatno umeće i talenat u okviru ovog nagradnog konkursa odgovarajući i na pitanja koja se ne tiču samo tehnologija nego i promocije proizvoda, a u svom viđenju promocije u neraskidivoj vezi bili su održivi razvoj, principi društvene odgovornosti i poslovni razvoj.

RADAR NOVE GENERACIJE

Šta vas od ovoga muči: odbijanje, usamljenost, neuspeh ili samopoštovanje?

Postoji prva pomoć za to Pitate li neku odraslu osobu šta bi trebalo da uradi da bi ublažila oštar bol izazvan iskustvom odbijanja, razarajuću patnju koju izaziva samoća ili gorko razočaranje koje je posledica neuspeha, ona će znati vrlo malo o tome kako da isceli te uobičajene psihološke povrede. Pitajte je šta bi trebalo da učini da bi popravila svoje narušeno samopoštovanje ili kako da se oporavi od iskustva gubitka ili traume, biće jednako zbunjena. Nepostojanje te prve pomoći u slučaju emocionalnih povreda bilo je razlog zbog kojeg je omiljeni TED govornik Gaj Vinč, doktor kliničke psihologije Univerziteta u Njujorku, napisao knjigu Piše Zorica Marković

U Zamislite da sedite u čekaonici s još dvoje ljudi koje ne poznajete. Krećete da se dobacujete sve troje, ali u jednom trenutku prva osoba, koja vam se pre toga nasmejala, umesto da dobaci vama, loptu dobacuje drugoj osobi i tako vas isključuje. Da li biste bili povređeni? Da li bi to uticalo na vaše raspoloženje, samopoštovanje? Pomislili biste da ne bi, jer koga je briga za dve nepoznate osobe. Ali, kad su psiholozi istražili upravo tu situaciju, otkrili su nešto zaista vredno pažnje. Stalo nam je – više nego što smo spremni da priznamo

pitate li desetogodišnje dete šta bi trebalo da uradite kada se prehladite, ono će vam odmah preporučiti da se vratite u krevet i popijete čaj. Pitate li ga šta bi trebalo da uradite ako raskrvarite koleno, reći će vam da bi trebalo da očistite ranu – ili je namažete nekom antibakterijskom mašću – i zavijete. Deca znaju i da slomljena noga mora u gips, da bi kost pravilno zarasla. Pitate li ih zatim zašto su ti koraci nužni, reći će vam da lečenje tih povreda dovodi do izlečenja i sprečava pogoršanje situacije, da se prehlada može pretvoriti u upalu pluća, da se posekotine mogu upaliti i da ćete, ako slomljena kost ne zaraste pravilno, imati problema sa hodanjem. Svoju decu od najranijeg doba učimo kako da brinu o telu i te poruke ona najčešće dobro savladaju. Ali pitate li neku odraslu osobu šta bi trebalo da uradi da bi ublažila oštar bol izazvan iskustvom odbijanja, razarajuću patnju koju izaziva samoća ili gorko razočaranje koje je posledica neuspeha, ona će znati vrlo malo o tome kako da isceli te uobičajene psihološke povrede. Pitajte je šta bi trebalo da učini da bi popravila svoje narušeno samopoštovanje ili kako da se oporavi od iskustva gubitka ili traume, biće jednako zbunjena. Pitajte je kako da se nosi s izjedajućim ruminacijama (ponavljanjem negativnih misli) ili krivicom koja ne jenjava, najverovatnije ćete naići na zbunjen pogled, primetiti premeštanje s noge na nogu koje prati osećaj nelagodnosti i osetiti pokušaj da se promeni tema razgovora. Nepostojanje te prve pomoći u slučaju emocionalnih povreda bilo je razlog zbog kojeg je omiljeni TED govornik Gaj Vinč, doktor kliničke psihologije Univerziteta u Njujorku, napisao knjigu Prva pomoć za emocije: Iscelite emocionalne povrede pre nego postanu prevelike (Planetopija, Zagreb, 2018). On primećuje da bi neko mogao samouvereno da kaže da je najbolji lek razgovarati o problemima s prijateljima i porodicom, uveren da nijedan stručnjak za mentalno zdravlje ne bi imao nikakvu primedbu na razgovor o osećanjima. Ali, iako bi razgovor o osećanjima u nekim situacijama mogao da donese olakšanje, u nekim drugim situacijama on bi mogao da bude štetan. Upućivanje na takve opasnosti najčešće izaziva još jedan krug zbunjenih pogleda, nemirnih nogu i vidljiv napor da se prome-

RADAR NOVE GENERACIJE

Najbolje je razotkrivati svoje strahove i razgovarati o njima s prijateljima, članovima porodice ili onima u koje imamo poverenja. Jedan od najdelotvornijih načina da se zaceli emocionalna povreda izazvana neuspehom jeste da se našalite s tim kad god je moguće

ni tema razgovora. Činjenica da ne posedujemo alate koji bi nam omogućili da se lakše nosimo s takvim iskustvima, razlog je što preduzimamo vrlo malo ili uopšte ne preduzimamo ništa kako bismo iscelili psihološke povrede koje svakodnevno doživljavamo. Istina, u takvim situacijama možemo da potražimo savet stručnjaka za mentalno zdravlje, ali tako nešto je često nepraktično pošto većina povreda koje tokom života doživimo nisu dovoljno ozbiljne i ne zahtevaju profesionalnu intervenciju. Baš kao što ne bismo podigli šator ispred čekaonice doktora opšte medicine na prvi znak prehlade ili virusa, ne možemo ni da trčimo psihoterapeutu svaki put kad nas odbije osoba s kojom smo želeli da se upustimo u romansu ili kad šef vikne na nas. Ali, iako svaka kuća ima kutiju s priborom za pružanje prve pomoći punu zavoja, masti i lekova protiv bolova za lečenje uobičajenih fizičkih tegoba, ne posedujemo takav pribor za manje psihološke povrede koje doživljavamo svakodnevno. Primena emocionalne prve pomoći na takve povrede u velikom broju slučajeva može da spreči njihov negativan uticaj na naše mentalno zdravlje i emocionalnu stabilnost. Na primer, tendencija ka prepuštanju negativnim mislima (ruminacija) može brzo da preraste u teskobu i depresiju, a iskustva neuspeha i odbijanja vrlo lako mogu da dovedu do erozije samopoštovanja. Lečenje takvih povreda ne samo što ubrzava njihovo zarastanje nego i sprečava moguće komplikacije. Naravno, kada je psihološka povreda ozbiljna, emocionalna prva pomoć ne bi trebalo da bude zamena za posetu stručnjaku, baš kao što ni dobro opremljen kućni pribor za prvu pomoć ne zamenjuje pomoć koju vam može pružiti doktor ili koju možete da dobijete u bolnici. Ali, mada smo svesni sopstvenih ograni-

RADAR NOVE GENERACIJE

Moramo da budemo sposobni da zauzmemo nežniji stav prema sebi, i to tako što ćemo sastaviti argumente koje možemo da upotrebimo za unutrašnju „svađu“ sa samokritičnim glasom u sebi čenja kad govorimo o svom fizičkom zdravlju, to ne vredi i za naše mentalno zdravlje. Većina nas u stanju je da prepozna kad je posekotina dovoljno duboka da zahteva ušivanje, najčešće znamo razliku između natekline i slomljene kosti i uglavnom smo svesni kad smo dehidrirali u meri koja zahteva infuziju. Ali kad je reč o našim psihološkim povredama, vrlo često nam nedostaju sredstva da nešto preduzmemo, ali i sposobnost da prepoznamo povredu koja zahteva profesionalnu intervenciju. Kao rezultat, često zanemarujemo svoje psihološke povrede sve dok se ne prošire i postanu tako duboke da nam narušavaju normalan život. Gaj Vinč kaže da je tokom godina proučavanja kliničke psihologije za vreme postdiplomskih studija često bio kritikovan jer je svojim pacijentima davao specifične i konkretne savete za ublažavanje emocionalnog bola koji su osećali. „Ovde smo da obavljamo dubinsko psihološko lečenje, rekao mi je jedan od mentora“, kaže dr Vinč, „a ne da bismo pacijentima davali psihološke aspirine – to jednostavno ne postoji!“ Ali, kako kaže dr Vinč, pružanje trenutnog olakšanja i dubinski psihološki rad međusobno se ne isključuju. On veruje da bi svi trebalo da imaju pristup tretmanima koji spadaju u grupu tretmana emocionalne prve pomoći baš kao i svakom drugom obliku lečenja emocionalnih povreda. On izdvaja sedam uobičajenih psiholoških povreda koje doživljavamo u svakodnevnom životu: odbijanje, samoću, gubitak, krivicu, ruminaciju, neuspeh i nisko samopoštovanje. Od svih emocionalnih povreda koje u životu doživimo, odbijanje je najverovatnije ona najčešća. Do trenutka kada krenemo u peti razred osnovne škole, svi već doživimo neki oblik odbijanja: u dogovorima za igranje, pozivima na rođendane, u trenutku kad se delimo u ekipe za neku igru,

kad nas stari prijatelji odbace zbog novog društva, kad nas zadirkuju ili smo žrtve vršnjačkog zlostavljanja u razredu. I baš kad preživimo ceo niz odbijanja u detinjstvu, postajemo svesni da nas u odraslom dobu očekuje sasvim novi spektar iskustva odbijanja. Odbijaju nas osobe s kojima želimo da izađemo na sudar, odbijenice nam šalju potencijalni poslodavci, odbacuju nas ljudi s kojim želimo da budemo prijatelji. Naši partneri nas odbijaju kad im prilazimo zavodljivo iskazujući želju za intimnim odnosom, komšije su hladne prema nama, a članovi porodice isključuju nas iz svog života. Neka iskustva odbijanja toliko su snažna da mogu da izazovu duboke psihološke rane koje snažno „krvare“ i zahtevaju hitnu pomoć. Druga su kao emocionalne posekotine papirom – peku, ali vrlo malo krvare. Zašto i najgluplja iskustva odbijanja izazivaju snažan bol? Zamislite da sedite u čekaonici s još dvoje ljudi koje ne poznajete. Krećete da se dobacujete sve troje, ali u jednom trenutku prva osoba, koja vam se pre toga nasmejala, umesto da dobaci vama, loptu dobacuje drugoj osobi i tako vas isključuje. Da li biste bili povređeni? Da li bi to uticalo na vaše raspoloženje, samopoštovanje? Pomislili biste da ne bi, jer koga je briga za dve nepoznate osobe. Ali, kad su psi-

holozi istražili upravo tu situaciju, otkrili su nešto zaista vredno pažnje. Stalno nam je – više nego što smo spremni da priznamo. Scenario sa loptom naširoko je proučavan psihološki eksperiment u kojem su dvojica „stranaca“ u stvari partneri u istraživanju. Rezultati na desetine istraživanja otkrili su da ljudi dosledno priznaju da osećaju snažan emocionalni bol koji je posledica isključenja iz igre s loptom. Ovo je najblaže iskustvo. Ako neko tako trivijalno iskustvo može da izazove tako

snažnu emocionalnu reakciju, jasno nam je koliko su istinski bolna iskustva odbijanja ljudi koji nam nešto znače. niko od nas ne odraste a da ne doživi

na hiljade neuspeha i još mnogo drugih iskustava koja nas očekuju kako idemo kroz život. Neuspeh je tako uobičajeno ljudsko iskustvo da se međusobno ne razlikujemo u onome u čemu smo doživeli neuspeh, nego u našoj reakciji na njega. Takve razlike posebno su očigledno kada posmatramo ljude koji više i češće doživljavaju neuspehe nego bilo ko drugi – dvogodišnjaci. Pokušaj, neuspeh, i novi pokušaj – glavni je način na koji dvogodišnjaci uče. Na sreću, oni su uopšte istrajni i odlučni. Međutim, kad se kao odrasle osobe suočimo s neuspehom, skloni smo da reagujemo na vrlo slične načine (iako tek nekolicina odluči da se igra s pelenom). Zbog neuspeha, svoje ciljeve možemo da doživimo kao nešto što nam je izvan dosega, što nas tera da prebrzo odustajemo. Neki od nas se zbog neuspeha osećaju demoralizovano, pa se smrznu, postanu pasivni i bespomoćni. Neki od nas dožive neuspeh, ali nastave da pokušavaju sve dok ne uspeju u svojoj nameri, a neki od nas dožive takav stres i postanu tako samosvesni da više ne mogu jasno da razmišljaju. Ne treba ničega da se bojimo, osim samog straha od neuspeha, kaže Gaj Vinč. To će nas blokirati i stvoriti misao da je teže uspeti i ostvariti cilj nego što to zaista jeste. On predlaže sledeće rešenje: potražite podršku i saberite se. Vrlo je važno da postoji neko brižan i saosećajan ko će slušati, dati nam saosećanje i toplu podršku. Neki neuspesi su ujedno i uspesi – i bez obzira na to koliko je snažno razočaranje koje osećamo, uvek bi trebalo da osvestimo one aspekte u kojima smo bili uspešni, makar, na kraju, doživeli neuspeh. Šta je sve bilo dobro? Na kraju, neuspeh daje vrednost i značenje budućem uspehu. I najvažnije: nije najvažnije uvek doživeti uspeh. Nova istraživanja osvetljavaju iznenađujući aspekt vezan za neuspeh: mnoge koristi za koje verujemo da ćemo imati pokušavajući da ostvarimo svoje ciljeve, ne zavise nužno od naše sposobnosti da ih ostvarimo. A ako se osećate bespomoćno, savet je da se koncentrišete na ono što možete da kontrolišete: i to može da ima izuzetno snažan efekat na naše nadanje, motivisanost i samopoštovanje. Najbolji način da preuzmete kontrolu jeste da ispitate proces pripreme, tj. način kako ste isplanirali ciljeve.

UPOZNAJ SVET

Jugoslovenska betonska utopija Arhitektura Jugoslavije predstavljena je u čuvenom Muzeju moderne umetnosti u Njujorku. Pogledajte foto-priču Aleksandra Spasojevića čuvenom Muzeju moderne umetnosti (MoMa) u Njujorku otvorena je postavka o arhitekturi u Jugoslaviji 1948–1980, pod nazivom „Ka betonskoj utopiji“ („Towards Concrete Utopia“). Predstavljena u galeriji „Robert Menschel“ na trećem spratu muzeja, izložba predstavlja evoluciju jugoslovenske arhitekture dok se politički i ideološki pozicionirala dalje i od Sovjetskog Saveza i od Zapada.

Fokus izložbe je period napretka za vreme vrhunca moći bivše Jugoslavije. Delovi regiona uništeni su u Drugom svetskom ratu, tako da je planirana obnova bila neophodna zajedno sa novim velikim projektima koji su isticali snagu i ideale nove nacije. Prvi put je internacionalnoj publici predstavljen impresivan rad arhitekata

socijalističke Jugoslavije. Izložba obuhvata projekte od velikih urbanističkih vizija gradova tadašnje Jugoslavije do dizajnerskih objekata i tehnologije koja se koristi u svakodnevnom životu, uključujući impresivne brutalističke spomenike i zgrade. Prikupljeni crteži, makete, fotografije, skice i video-materijali vlasništvo su porodičnih kolekcija i muzeja po regionu a predstavljaju rad značajnih arhitekata uključujući Bogdana Bogdanovića, Juraja Neidhardta, Svetlane Kane Radević, Edvarda Ravnikara, Vjenceslava Richtera i Milice Sterić. Od skulpturalnih enterijera Bele džamije u Bosni do projekata rekonstrukcije Skoplja čuvenog metaboliste Kenza Tangea, preko ekspresivnih novobeogradskih stambenih blokova i zgrada, izložba istražuje jedinstven obim forme i produkcije arhitekture Jugoslavije i njen izražajan karakter.

Jugoslovensko odstupanje od arhitektonske kulture iza Gvozdene zavese primetio je i Harison Salsberi, bivši dopisnik Tajmsa iz Moskve, kada je putovao po Balkanu 1957. „Za posetioca iz Istočne Evrope, šetnja Beogradom je kao da izađete iz sivih baraka na svetli i raspojasani svet pastelnih zgrada, letećih tanjira i italijanskih dvorišta“, napisao je on. „Nigde nije jugoslovenski raskid sa monotonijom i bezukusnim socijalističkim realizmom tako dramatičan nego kada pogledate graciozne zgrade, stambene blokove i javne ustanove koje su nikle na mestu praha iz Drugog svetskog rata.“ Kako je za Njujorker napisao Džastin Mekgirk, glavni kustos Muzeja dizajna u Londonu, u većini projekata za masovno stanovanje – bilo da je reč o Evropi, Južnoj Americi, Njujorku ili Moskvi – čovek je svestan jedne od dve stvari: klase ili zapuštanja (a često i obe). „Na Novom Beogradu nije bilo klasnih

UPOZNAJ SVET

razlika jer to nije bilo socijalno stanovanje; nego samo stanovanje. Mnogi od herojskih projekata na Zapadu postali su getoi, ili su počeli da propadaju – neke klasične zgrade su čak i srušene. U isto vreme, ovo nisu bile jednolične zgrade iz masovne proizvodnje kao u Rusiji. One su bile društveno idealističkije nego na Zapadu, arhitektonski inventivnije od Istoka. U Jugoslaviji, pravo na stanovanje bilo je ustavna kategorija. Ali dva faktora ipak su odvajala napore za stvaranje masovnog stanovanja od onih u drugim socijalističkim zemljama. Prvi je bio da to nije bila samo centralizovana, državna gradnja. Naprotiv, nakon donošenja novog zakona 1960, stanogradnjom su počela da se bave preduzeća (samoupravna, naravno), obraćajući se tržištu institucija koje su tražile domove za svoje zaposlene. Oni su bili subvencionisani od države, ali nije bilo mnogo stanova u državnom vlasništvu, bilo je to ’dru-

štveno vlasništvo’. Drugo, jugoslovenska stanogradnja nije bila standardizovana. Bilo je sistema koji su koristili svi, ali oni su bili fleksibilni i omogućavali su različitost domova“, navodi Mekgirk. Većina zgrada u Jugoslaviji – i većina glavnih objekata – bile su rezultat arhi-

tektonskih konkursa, objašnjava on, što je još jedan razlog za različitost. Ne samo o zgradama, razmišljalo se i o stanovima. „Individualizam je ohrabrivan. Otvoreni i fleksibilni tlocrti bili su popularni, sa pokretnim zidovima i sobama koje se koriste za više namena, a što su ideje koje su i danas moderne. Kvalitet ovih stanova bio je jedna od važnijih tačaka jugoslovenskog samoupravljanja, a rezultat toga je bio da se modernizam usadio u psihu nacije.“ Ali zašto je svet toliko čekao da upozna jugoslovensku arhitekturu? Mekgirk i drugi stručnjaci misle da imaju odgovor.

„Možda razlog što je arhitektura samoupravljanja toliko dugo bila nepriznata leži u tome što ju je teško kategorizovati. Ne postoji presudni stil. Modernizam je bio dobar način da se podmaže Jugoslavija, federacija od šest republika i dve autonomne pokrajine. Ali pristupi tome bili su neprevaziđeno raznoliki. Pod velikim uticajem Internacionalnog stila i kasnije brutalizma, lokalne varijante ipak su bile jedinstvene. Postojala je i jaka sklonost ka regionalizmu. Juraj Najdhart, Le Korbizjeov učenik, nacrtao je uglavnom nesagrađeni plan za Sarajevo koji se naslanjao na istorijsku arhitekturu grada. On i njegov kolega Dušan Grabrijan tvrdili su još 1957. da je tradicionalna otomanska arhitektura Bosne nagovestila mnoge tekovine modernizma.“ Izložba u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku trajaće do januara naredne godine.

ekskluzivno

azgovor sa Milanom Neškovićem počeo je kao zubarski pregled. Ali ne samo zato što je on na ovaj intervju došao sa operacije zuba. Stvarno smo se zavalili u fotelje, i u susret novoj pozorišnoj sezoni, pregledali sve „kvarove“ koji su obeležili prethodnu i ne samo prethodnu pozorišnu sezonu. Zato smo, odmah na početku, konstatovali šta je za „popravku“, a šta za „vađenje“, pa je, kako to sa njim biva, ovo bio jedan opušten razgovor, kao kod zubara. U pozorišnoj sezoni koja je za nama, Milan Nešković režirao je, tako se već sada priča, kultnu predstavu „Kralj Betajnove“ Ivana Cankara, i to povodom obeležavanja jubileja, 70 godina postojanja Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Već sada, u planu ima režiju „Nečiste krvi“ u Narodnom pozorištu u Beogradu i predstavu „Antigona 1918“ u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Nešković je, inače, već odavno prisutan u srpskom teatru. Njegove predstave igraju se u gotovo svim beogradskim pozorištima i višestruko je nagrađivan. Zato i nije, naročito u njegovom slučaju, sve tako „šuplje“... ... Ali, kakve su zubobolje u pozorištu?

O karijesu koji je nagrizao pozorište i kulturu, više se ne može govoriti. Taj zub je iznutra šupalj, iako mu je fasada i dalje dobra. Ali pozorište je u odnosu na film, pa i kulturu uopšte, relativno fantastično. Naša pozorišta su i dalje puna, ali delom zbog toga što mi izbeljujemo zube, ne bi li oni spolja izgledali sjajno, dok su iznutra žuti ili šuplji.

Treba nam pozitivna selekcija u društvu, posebno u kulturi, obrazovanju i zdravstvu U pozorišnoj sezoni koja je za nama, Milan Nešković režirao je, tako se već sada priča, kultnu predstavu „Kralj Betajnove“ Ivana Cankara, i to povodom obeležavanja jubileja, 70 godina postojanja Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Već sada, u planu ima režiju „Nečiste krvi“ u Srpskom narodnom pozorištu. Nešković je već odavno prisutan u srpskom teatru. Njegove predstave igraju se u gotovo svim beogradskim pozorištima i višestruko je nagrađivan. Zato i nije, naročito u njegovom slučaju, sve tako „šuplje“...

Šta je važnije u pozorištu?

Kao i u životu, šta je važnije? Forma ili suština? Suština, naravno, ono što je unutra. A šta je suština pozorišta, to ne znam. Fakultet sam upisao pre četrnaest godina, ne bih li suštinu pozorišta otkrivao do kra-

Pozorište je u odnosu na film, pa i kulturu uopšte, relativno fantastično. Naša pozorišta su i dalje puna, ali delom zbog toga što mi izbeljujemo zube, ne bi li oni spolja izgledali sjajno, dok su iznutra žuti ili šuplji

piše dimitrije đurić, foto Igor Pavićević

intervju

ekskluzivno

ja života. Nema nijedne knjige iz koje to može da se nauči. Nije problem u novcu, jer ga ima. Problem je u tome kuda taj novac ide, kome se daje, a to je problem kvaliteta. Nemojmo da se žalimo, moja sestra je psihijatar i ona radi za mnogo manju platu od mene, i to ozbiljan posao sa ljudima koji joj prete na dnevnoj bazi. Kao, znam gde ti dete ide u vrtić, ako mi ne prepišeš lekove. A radi sa bolesnicima zavisnosti. Ona radi za mnogo manju platu, za mnogo manja izdavanja u zdravstvu nego što je to po čoveku u umetnosti. I nije samo kultura zapostavljena, ovde je sve zapostavljeno. A mi iz kulture smo najglasniji kad kukamo, naročito glumci, jer su prepoznatljivi. Nama je neophodna, pre svega, jedna pozitivna, umesto negativne selekcije u društvu. A ja smatram kulturu, obrazovanje i zdravlje najvažnijim. Tako, na primer, nama decu uče ljudi koji su primorani da se bave tim poslom, jer su iscrpli sve druge mogućnosti, ogorčeni prosvetni radnici za mizerne plate. Taj devastirani sistem vrednosti ne može niko da ispravi, a najmanje može pozorište. Ja mogu da postavljam pitanja, a nekada me je i sramota. Šest, sedam, prethodnih ministara kulture bili su pozorišni ljudi, pa je pozorište i dalje na istom mestu. Da ne govorim o drugim umetnostima... Mi iz pozorišta bismo mogli i malo da ućutimo. Kako kad je, evo, pre izvesnog vremena ponovo isplivala priča o Narodnom pozorištu, o načinima i uslovima u kojima ljudi tamo rade? Da li se sećaš tih naslova: glumci na lizing, kultura na tenderu...?

Tako je u svim pozorištima. Recimo, kada je preminuo Nebojša Glogovac, njegovo mesto u JDP-u je zamrznuto, pa tako nijedan mladi glumac zbog takve nesreće koja je zadesila našu kulturu, ne može da bude tračak nade, neki novi Nebojša Glogovac, jer je na snazi zabrana zapošljavanja. Problem Narodnog pozorišta i agencija sa kojima ono sarađuje je mnogo ozbiljniji od takvih senzacionalističkih naslova. Državne institucije kulture ne žele da umetnike plaćaju putem ugovora o autorskom delu, jer bi tako morale da im plate doprinose, zdravstveno i penziono osiguranje. Tako mladi umetnik koji je dobio šansu da, na primer, režira u Narodnom pozorištu, ukoliko mu se desi neka povreda na radu, on, u stvari, kao da nije tu. Jer njega je angažovala neka agencija. Pri čemu je tu Narodno

Kada smo radili „Kralja Betajnove“, Miša Janketić, kog ranije nisam poznavao, uputio mi je najveći kompliment koji sam do sada dobio: „Znam da si dobar reditelj, jer ti se tresu ruke i zgrči ti se telo dok radiš...“ Ne umem drugačije, uvek radim na nekoj povišenoj temperaturi, mene tih četiri ili pet sati na probi toliko psihički izmore pozorište potpuno čisto, ono je angažovalo nekog umetnika preko neke agencije. Sve je, naizgled, legalno. I to se ne odnosi samo na Narodno pozorište, nego na sva pozorišta. Degradirani smo svi, i ponekad mi se čini kao da se mentalno vraćamo u devedesete... Da li su ti događaji u vezi sa proterivanjem Nušićijade iz Ivanjice ličili na to što nazivaš mentalnim povratkom u devedesete?

Sama činjenica da neko nekome otima kulturnu manifestaciju je, pre svega, zabrinjavajuća. Mada, nisam siguran. Raduje me što se neko otima, u ovom slučaju vlast u Ivanjici, o manifestaciju koju su napravili mladi ljudi i koja je bila odlična i sad je pripisuje sebi. Naravno, pod uslovom da ovi što su je oteli sa njom naprave nešto dobro, a onima sa proteranom, u egzilu, želim sve najbolje i da dugo traju. Neka prave Nušićijade po čitavoj Srbiji, Nušić je to zaslužio. Ti si pravio Nušićijadu u Rusiji, u njihovom najstarijem pozorištu si režirao „Ožalošćenu porodicu“.

Nušić je u Rusiji veoma popularan pisac. U svakom pozorištu u kom sam bio tamo, znaju za njegove drame, uglavnom za „Gospođu ministarku“ koja se mnogo igrala u

Kada je preminuo Nebojša Glogovac, njegovo mesto u JDP-u je zamrznuto, pa tako nijedan mladi glumac zbog takve nesreće koja je zadesila našu kulturu, ne može da bude tračak nade, neki novi Nebojša Glogovac, jer je na snazi zabrana zapošljavanja

Rusiji, i za „Ožalošćenu porodicu“. Bilo je spektakularno, nasuprot onome što se misli o Rusiji i Rusima. Mada, imao sam prilike da putujem ovog leta, pa sam se tako uverio da je ta slika Rusa kao bahatih i obesnih ljudi tačna, ali oni se tako ponašaju samo u inostranstvu, dok su kod kuće veoma fini i pristojni ljudi. A uz to i nenormalno posvećeni umetnosti i pozorištu, radni dan im traje po deset, jedanaest sati, stalno nešto rade, vežbaju, čitaju. Nemaju bife sa alkoholom, iako se misli da su ruski glumci pijanci, gori nego naši. U njihovim bifeima se služi jeftina hrana, čaj, kafa, sok... I to je sve.

Ona „proterana“ Nušićijada je ove godine održana u beogradskom Dorćol placu, mestu koje je, na neki način, zamenilo Mikser haus, čiji si bio jedan od osnivača. Kako si doživeo njegovo zatvaranje?

Ja sam i jedan od „prvoboraca“ Dorćol placa, a inicijalna ideja je potekla od Veselina Simonovića. Jednog leta sam okupio ekipu drugara, pre dve godine, i to je najaltruističkiji projekat koji sam radio. Prvi komšija Dorćol placa je Slobodan Beštić, tu je i Vlada Aleksić, Milan Čučilović i Aleksandar Srećković Kubura, kao i Vanja Ejdus, Tamara Krcunović, Vaja Dujović, Cvijeta Mesić, svi smo se okupili i napravili predstavu „Prometejev put“ koja se i igra samo preko leta, jer je napolju. Ta predstava se događa na celom Dorćol placu, vertikalno, horizontalno, na krovovima, publika sve vreme šeta. Alternativni pozorišni prostori tako treba da rade. Mikser haus je zatvoren, ne znam da li se publika iz Mikser hausa preselila u Dorćol plac. Dugo nisam bio u toj priči o „Mikseru“,

intervju

mada sam sve vreme bio prijatelj. Tri godine sam posvetio Mikseru, danonoćno. Njegova osnovna ideja je da migrira. Mikser je otišao u Sarajevo i tamo doživeo apsolutnu propast i zatvoren je u rekordnom roku. Neka se neko ljuti koliko hoće, ali uvek je u bivšoj Jugoslaviji bilo: „Cijeli život čekam priliku da pjevam u Beogradu rokenrol.“ Šta si naučio o životu i uspehu u Beogradu za tih petnaestak godina, koliko si ovde?

Jedino sam uspešan zbog toga što živim ovde od onoga za šta sam se školovao. Ako je to uspeh, onda sam izuzetno uspešan. Zar je to uspeh? Zar nije?

Zar to nije potpuno normalno? Ali mi to smatramo uspehom. Tako kvarimo onaj sistem vrednosti: ćuti, slušaj, dobro je. Moja majka ima još jedan jedini problem, što radim na privatnom fakultetu, a ne na državnom, gde ne može niko da te otpusti, samo ćutiš, ne kritikuješ nikog, uzmeš kredit, kupiš stan, dobiješ decu i bog da te vidi. Tako smo snizili kriterijume, tako i vaspitavamo decu, tako nam se obraćaju političari sa televizije. Šta je uspeh u tvom poslu?

Ja ne posedujem ništa, osim auta i bicikla. Ali najponosniji sam na to što sam slobodan da mogu da uradim i kažem bilo šta i što sam gospodar svog vremena. Izborio sam se za to da radim ono što volim i da lepo živim od svog posla. Bar pristojno... Tvoj posao nosi sa sobom ono što si nazvao „sagorevanjem“?

Kada smo radili „Kralja Betajnove“, Miša Janketić, kog ranije nisam poznavao, uputio mi je najveći kompliment koji sam do sada dobio: „Znam da si dobar reditelj, jer ti se tresu ruke i zgrči ti se telo dok radiš...“ Ne umem drugačije, uvek radim na nekoj povišenoj temperaturi, mene tih četiri ili pet sati na probi toliko psihički izmore... Zato se plašim, ne mogu to da promenim. Mentalno se odmaram tako što nekud otputujem. Svaka čast onima koji mogu da iznesu i po deset predstava godišnje, ja ne mogu. Mogu najviše dve do tri. Rekao si da imaš utisak da si od „Kralja Betajnove“ napravio bitnu predstavu, kakvi su ti utisci sada?

Sad mislim da smo napravili još bitniju predstavu. Kad u junu, na trideset stepe-

nama decu uče ljudi koji su primorani da se bave tim poslom, ogorčeni prosvetni radnici

ni napolju, u publici vidiš punu salu... Ta „mund“ reklama je čudo, iako sam video da predstava nije dobro prošla kod kritike, naročito kod loše kritike. Ja se tad i obradujem, jer to znači da je dobro, da će biti publike. Da li ti uopšte znači kritika?

Ne, apsolutno. Jer niko ne zna bolje od mene i ljudi koji su sa mnom radili, koje probleme predstava ima. A i zato što mi nemamo kritičare. Kod nas se kritikom bave, uglavnom prinudno, dramski pisci, propali producenti i „wannabe“ reditelji. Ili čak aktivni reditelji koji se istovremeno bave kritikom, a to je poseban bezobrazluk. Niko od njih nije prošao kroz proces, predstava je živo biće i ono postepeno nastaje, sazreva, raste uz dosta napora. Ne mislim da je neki napor „napljuvati“ tuđi rad, a još je gore kad to pređe u vređanje autora na ličnom nivou. Retko ko uloži napor da zaista kritički sagleda predstavu, što ne znači samo izraziti lični stav da li ti se nešto sviđa ili ne, ili objasniti „kako bih ja to uradio“; to znači i analizu celokupnog dela, njegovog značaja u savremenom kontekstu, kako njegovi delovi funkcionišu zajedno, šta prenose itd. E za to već treba i napora i znanja. Ima tu mnogo sujete. Čast izuzecima, možda ih ima dvoje. I opet ne kažem da su to vrhunski kritičari, ali su pristojni ljudi. A da li ti je važno da, bar u tom procesu o kom govoriš, imaš neistomišljenike, dijalog?

Ljudi sa kojima radim i ja često imamo slične životne stavove, ali to ne znači da razmišljamo na isti način i u pozorištu. Na primer, Nenad Jezdić i ja smo dva dijametralno suprotna sveta. On vodi firmu sa dvadeset ljudi, troje dece, ženu, ustaje u pet ujutru, leže u dvanaest uveče, a ja radim šta hoću, izležavam se i, u poređenju sa njim, ja sam lenština. A na probama... pa svašta se dešava na probama. Baš zato što smo takvi, ponekad smo i neizdrživi drugim saradnicima. Ali to je ono što čini naš odnos jačim, i zato kad radimo zajedno, a do sad smo dva puta radili, to uvek bude na zadovoljavajućem nivou. Pogotovo ono što on napravi u tim predstavama. Spektakularan je čovek i glumac, hvala mu.

Da, ali baš je on negde rekao da te često spušta na zemlju, da ti ne dozvoljava da poletiš...

Ja ga zovem „teča“, i stvarno imam utisak da se on o meni brine kao prema nekom mlađem bratu, sestriću... To je jedna pozorišna ljubav kakvu imam sa još nekoliko ljudi u pozorištu. Voleo bih da u svakoj predstavi imam Nenada Jezdića, a hvala bogu, kakav je glumac, može da igra u svakoj predstavi. Pa, pohvalio si se da imaš slobodu da biraš saradnike...

Pa, da, nekada je to bio ozbiljan problem, uslov. Ako hoćeš da radiš nešto, taj-i-taj mora da ti igra, i kraj. Sada je lakše... Utisak je da su pozorišni ljudi među retkima koji su uspeli da se održe zajedno, da budu solidarni, da sačuvaju distancu prema svima... Šta vas je zadržalo na okupu?

Samo ću ti reći – utisak je. Možda među glumcima. Verujem, u stvari, da je tako. Među rediteljima, tako nešto ne postoji. Retki su oni koji se međusobno drže. Nismo mi tolika konkurencija jedni drugima, koliko bi trebalo da funkcionišemo zajedno. Nekad se okupilo nekoliko nas mladih reditelja sa ciljem da se dogovorimo kolika je ta minimalna cena ispod koje nećemo da radimo, ali je lanac jak koliko i poslednja karika. Čim je prvi odstupio od dogovora, sve je palo u vodu. Snežana Trišić, Ivan Vuković i ja se i dalje držimo, razumemo, pričamo, svađamo, kritikujemo, ali smo vezani jedno za drugo još od fakulteta. Nema nas mnogo da bismo jedni drugima okretali obraz. Tvoj „Kralj Betajnove“ je podeljen u činove: petak, subota, nedelja... i ponedeljak, kad je kraj. Mi razgovaramo u petak, da li danas znaš šta ćeš raditi u „ponedeljak“?

Pa, ne. Ne dajem odgovore, i zato me mnogi kritikuju, što ne zauzimam stranu. Ja postavljam problem, dajem mu dijagnozu... U „Kralju Betajnove“ imamo totalitaristu kome se ne može ništa. Zato kada u predstavi dođe do tog ponedeljka, publika prestaje da aplaudira. Jedni, zato što misle da je kraj, pa se zamisle, a drugi zato što misle da ima još jedan čin. Ali ubrzo se podigne zavesa, shvate da je kraj, pa ih taj ponedeljak sustigne kasnije, ili u „ponedeljak“.

BUDI ORIGINALAN

Budite strpljivi, istrajni, i stvorite tim koji razmišlja pozitivno Bila sam fascinirana načinom na koji starije žene na balkanskim katunima čuvaju tradiciju, a posebno ishranu, pošto od nule pripremaju većinu svojih obroka. Onda me je jednog dana prijateljica naučila da pletem i navukla sam se! Nedugo potom, imala sam taj „sijalica“ trenutak, kada sam se setila tih žena sa katuna sa kojima sam radila, i kada mi je palo na pamet da one umeju da pletu, i to mahom vunu sakupljenu sa njihovih ovaca. Znala sam da im treba još neki izvor prihoda, kaže za Original Francuskinja Aleksandra Oberten

čuvanje životne sredine, zapošljavanje starijih žena u ruralnim krajevima, negovanje starih zanata i preslatki mali proizvodi od vune – sve to je stalo u ideju, a sada već kompaniju, koju je Francuskinja Aleksandra Oberten osmislila i osnovala u Crnoj Gori. Jedini radnici su starije žene na crnogorskim katunima, koje pletu simpatične lutke od vune koja bi se inače bacila. O ovom neobičnom projektu, ali i svim izazovima sa kojima se sretala, Aleksandra je pričala za Original. Kao Francuskinja, kako ste se sreli sa balkanskom tradicijom pletenja, posebno vune?

Bilo je nekoliko koraka koji su me doveli do susreta sa crnogorskom vunom i do rođenja Znugglea. Uvek sam volela ručne radove i lepe predmete koji pričaju neku priču. Dok sam radila u Vijetnamu, pre više od deset godina (a to je zemlja u kojoj se mnogo polaže na ručni rad), shvatila sam da je mnogo ljudi eksploatisano i da prave proizvode od kojih korist imaju samo retki. Od tog trenutka mi je palo na pamet da osnujem preduzeće

koje bi ne samo promovisalo ručni rad već i pošteno plaćalo ljude koji ga rade. Ali tada nisam znala u kom obliku bi to moglo da se desi. Premotajmo unapred: osnovala sam agenciju za ekoturizam u Crnoj Gori, za individualna i vođena putovanja (Montenegro Eco Adventures), i sarađivala uglavnom sa domaćinstvima u zabačenim predelima Crne Gore. Tada sam upoznala mnogo žena na katunima. Bila sam fascinirana načinom na koji one čuvaju tradiciju, a posebno ishranu, pošto od nule pripremaju većinu svojih obroka. Onda me je jednog dana prijateljica naučila da pletem i navukla sam se! Nedugo potom, imala sam taj „sijalica“ trenutak, kada sam se setila tih žena sa katuna sa kojima sam radila, i kada mi je palo na pamet da one umeju da pletu, i to mahom vunu sakupljenu sa njihovih ovaca. Znala sam da im treba još neki izvor prihoda. Istraživala sam različite stvari, od rasa ovaca u Crnoj Gori do prirodnih tehnika bojenja, pričali smo dosta sa staricama, eksperimentisali, i korak po korak zajedno napravili Znuggle. Koliki izazov je predstavljalo započeti jednu kompaniju ni iz čega, pa još u stranoj zemlji?

Nikada nije lako osnovati kompaniju, a u drugoj kulturi i drugom jeziku to je još teže. Drago mi je što sam živela u nekoliko država, pa sam morala da naučim da se prilagođavam tokom čitave karijere. Ovde sam imala i jezičku barijeru, pošto i dalje ne govorim jezik, i da se prilagodim ovdašnjem načinu poslovanja. Ali imala sam sreću što su oko mene bili sjajni ljudi. Ključ je da budete strpljivi, istrajni, i

da stvorite tim koji razmišlja pozitivno. Tako je svuda! Koliko je vremena bilo potrebno da ubedite žene da počnu da rade sa vama?

Sarađivala sam sa Agencijom za regionalni razvoj za Bjelasicu, Komove i Prokletije, koja razvija ekoturizam. Zahvaljujući njihovoj mreži, počela sam da sarađujem sa grupom žena koje sam znala pre toga. Možete li da nam kažete nešto o timu koji čini Znuggle?

Prvo su tu žene koje pletu, a koje žive po katunima i planinama oko Berana sa svojom stokom. Trenutno ih nema mnogo, ali cilj je da proširimo svoj tim, kako bi Znuggle ponudio izvor prihoda mnogim ženama u ovim predelima. Tu su i dve žene koje sa mnom rade logistiku, bojenje vune i dizajn „znaglova“. Divno je što sam pronašla te fantastične dame koje su od početka verovale u ovaj projekat. Koliko vremena i napora treba da bi se rodio svaki „znagl“?

Proveli smo mnogo vremena razvijajući svoje proizvode. Sve smo umele da pletemo, ali ostatak je pokrenut od nule. Bilo je mnogo uzbuđenja kada smo otkrivali pomalo zaboravljene tradicionalne tehnike, poput bojenja vune prirodnim elementima, i mnogo smo eksperimentisale. Onda smo morale da nađemo neke osnovne oblike, pa različite boje, sve dok nismo bili zadovoljni sa svakim proizvodom. Sam čin pravljenja „znagla“ traje prilično dugo. Prvo se vuna prikuplja

Istraživala sam različite stvari, od rasa ovaca u Crnoj Gori do prirodnih tehnika bojenja, pričali smo dosta sa staricama, eksperimentisali, i korak po korak zajedno napravili Znuggle

u proleće, pere se, pa se uvija u kudelju. Onda pripremamo bojenje sa elementima koje prikupljamo čitave godine (ljuske luka, osušeni nar, kupine i slično), potapamo vunu i zagrevamo je. Onda je sušimo i čistimo, pravimo nove kudelje... i najzad pletenje „znagla“ može da počne. Da li je samo ovaj bekgraund to što čini Znuggle različitim?

Mnogo toga. Naši proizvodi se stvaraju praktično od otpada! Uzimamo vunu koja bi inače bila spaljena i od nje i drugih stvari pravimo prelepe predmete. Stvaraoci Znugglea su žene koje žive u planinama, i koje imaju veoma male izvore prihoda, a mi im plaćamo vrlo fer cenu. To nas čini različitim od proizvoda koji se masovno prave u sumnjivim radnim uslovima. A onda su tu i sami „znaglovi“! Ne samo da ukrase kuću ili da zabave decu, oni će nas i edukovati kroz prelepu knjigu koju upravo pripremamo, o važnosti zaštite ekosistema i kako možemo da živimo stvarajući manje otpada. Za mene je ovaj aspekt veoma važan, a i u skladu je sa nevladinom organizacijom koju smo osnovali pre dve godine, Zero Waste Montenegro, čiji je osnovni zadatak da nauči ljude kako manje da zagađuju životnu sredinu, ali i da savetuje vladu da promeni zakone. Ako nije poslovna tajna, da li se rad dosad isplatio?

Skroz! Naravno da je vredela mogućnost da stvoriš preduzeće iz snova, da vi-

diš rezultate i da dobiješ pozitivan fidbek od svih. Nedavno smo otvorili onlajn šop i još ga ne promovišemo, ali znamo da kada imaš lep i kvalitetan proizvod, on će naći svoje mesto. Ko su vaše mušterije?

Imamo neke kupce iz Crne Gore i sa Balkana, ali uglavnom su to ljudi iz zapadnih zemalja. Idealno je za ljude koji posete Crnu Goru i koji traže neki suvenir „Made in Montenegro“. Visokokvalitetni proizvodi sa dizajnom koji se dopada zapadnjacima ovde su i dalje vrlo retki. Mislim da Znuggle odgovara mnogima, a posebno ljudima kojima je muka od konzumerizma i koji žele da se približe autentičnim proizvodima i uslugama. Koji je „znagl“ najpopularniji?

Dobro pitanje. Šta vi mislite? Yejo junior, beba ježa, prilični je hit, ali uglavnom nam mušterije kažu da ne mogu da se odluče jer im se svi dopadaju! Jedna od ideja je i da sakupite sve, jer će svi njihovi likovi biti u knjizi koju pripremamo.

ekskluzivno

Profesor

Srboljub MijailoviÄ&#x2021;

Nije tačno da je u Srbiji sve loše i da je svuda sve bolje Profesor Srboljub Mijailović jedan je od naših uspešnijih naučnika u svetu, 20 godina je predavač na Harvardu, doktorirao je na MIT-u, predaje na prestižnom Univerzitetu Nordistern, radi na Tehnološkom institutu u Ilinoisu, objavljuje radove u najuticajnijim naučnim časopisima, ali naša javnost skoro da uopšte nije čula za njega. Za Original je govorio o svojim najnovijim istraživanjima, o proboju nauke u medicini i praktičnoj primeni naučnih dostignuća u lečenju najtežih bolesti današnjice, kao i o tome kako je biti profesor i studirati na najboljim američkim univerzitetima Piše Ana Mitić

a njega kažu da je renesansni naučnik zbog širine koju ima u bavljenju naukom. Profesor Srboljub Mijailović jedan je od naših uspešnijih naučnika u svetu, 20 godina je predavač na Harvardu, doktorirao je na MIT-u, predaje na prestižnom Univerzitetu Nordistern, radi na Tehnološkom institutu u Ilinoisu, objavljuje radove u najuticajnijim naučnim časopisima, ali naša javnost skoro da uopšte nije čula za njega. Mašinstvo, računarska mehanobiologija, robotika... naizgled nespojive naučne oblasti su ono što je u centru rada profesora Mijailovića, a praktično i jednostavno rečeno on se bavi istraživanjima bolesti srca i pluća i razvoja novih lekova i terapija. Za Original je govorio o svojim najnovijim istraživanjima, o proboju nauke u medicini i praktičnoj primeni naučnih dostignuća u lečenju najtežih bolesti današnjice, kao i o tome kako je biti profesor i studirati na najboljim američkim univerzitetima. „Često dolazim u Srbiju i dosta pažnje posvećujem mladim ljudima, ali i svima onima koje interesuje generisanje novih saznanja i naučnih dostignuća. Mnogi od njih su radili na mojim projektima, a većina se vratila ili delimično radi u Srbiji. Neki su mnogo postigli u Srbiji, jedan je postao član SANU a drugi je postao rektor univerziteta, što mi je veoma drago. Njihov uspeh nije direktno vezan za rad sa mnom, ali je značajni deo njihovog uspeha. Stvarno ne znam šta je razlog što nisam poznat široj javnosti u Srbiji, verovatno je razlog nedostatak interesa za promociju mog rada“, objašnjava kako je moguće da je, i pored uspešne karijere naučnika u inostranstvu, u Srbiji skoro nepoznat. Šta je računarska mehanobiologija kojom se bavite, oblast u kojoj je učinjen veliki proboj u poslednje vreme, i na čemu vi trenutno radite?

Moji prijatelji i naučni saradnici me ponekad nazivaju „Renaissance Scientist“ (renesansni naučnik), što bi praktično značilo da nemam usku profesiju, nego široko poznavanje više naučnih oblasti. U prošlosti sam se bavio raznim vrstama istraživanja, uključujući složene biomedicinske eksperimente, kompjuterske anali-

intervju

ze naučih merenja i modeliranje složenih bioloških procesa. Trenutno se bavim integracijom raznovrsnih merenja i uspostavljanjem veza između genetski modifikovanih proteina i promene funkcije organa u bolestima srca i pluća. Podizanje nivoa razumevanja biohemijskih, biofizičkih i strukturalnih promena povezanih sa bolestima srca i pluća će omogućiti značajno pojeftinjenje razvoja novih lekova i dizajniranje novih efikasnijih terapija. Svaki dan se u medijima pojavljuju vesti o dostignućima naučnika, mnogo se priča o leku za rak, istraživanjima DNK, ćelija, razvoju organa i tkiva u laboratorijama. Kao neko ko je upućen u najnovija naučna istraživanja, šta očekujete od primene nauke u medicini u narednom periodu?

Mi danas živimo u svetu informacionih tehnologija, tako da je običnim ljudima omogućen pristup ogromnom broju informacija. To je takođe otvorilo vrata nauci da efikasno i brzo pretražuje ogromne baze podataka i naučnih informacija za kratko vreme. To je uzrokovalo i eksponencijalni rast naučnih radova i istraživanja vezanih za DNK mutacije, modifikovane funkcije ćelija, generisanje tkiva u laboratorijama (tissue engineering) itd. U stvarnosti progres primene nauke u medicini nije ni blizu onoga kako se predstavlja. Jedan od glavnih problema je nedostatak koherentne veze između raznovrsnih eksperimenata. Naučna otkrića na jednostavnijim sistemima ali pod dobro kontrolisanim uslovima, koji se najčešće koriste u naučnim laboratorijama, ne mogu se direktno koristiti za razvoj lekova i poboljšanje zdravlja ljudi. Takođe, istraživanja na DNK, ćelijama, i razni eksperimenti na životinjama, najčešće miševima, daju važne informacije ali se ne

Mislim da odlazak mladih ljudi na školovanje u inostranstvo nije gubitak već bogatstvo, ali to bogatstvo treba iskoristiti

ekskluzivno

mogu direktno koristiti za razvoj novih lekova i poboljšanje medicinske prakse. Nedostatak povezanosti između informacija dobijenih sa različitih eksperimentalnih sistema strašno poskupljuje razvoj i cenu lekova, i nažalost mnoge ideje koje mnogo obećavaju završavaju se bezuspešno na kliničkim testovima. Po mom mišljenju, poboljšanje primene nauke u medicini zahteva selekciju od ogromnog broja informacija na samo one koje su verifikovane i koje mogu da se koriste: od najjednostavnijih biohemijskih reakcija do funkcije ćelija i organa. Ili, alternativno, da se razviju metode kako da se merenja sa jednostavnijih sistema adaptiraju i koriste na složenijim sistemima. Gomilanje neproverenih ili neadekvatnih informacija, koje u većini slučajeva mogu biti kontraproduktivne, ozbiljno usporava i poskupljuje razvoj lekova i novih terapija.

Mislim da odlazak mladih ljudi na školovanje u inostranstvo nije gubitak već bogatstvo, ali to bogatstvo treba iskoristiti. Veliki problem je zatvorenost fakulteta ili naučnih instituta za zapošljavanje ljudi koji su diplomirali na postdiplomskim ili doktorskim studijama na prestižnim svetskim univerzitetima. Omogućavanje pogodnih uslova za dolazak tih ljudi u Srbiju bi dosta unapredio kvalitet studiranja i nauku u Srbiji. Takođe, dolazak uspešnih ljudi u Srbiju bi pomogao da se pokrene lična inicijativa za razvoj novih proizvoda i značajno poboljšanje ekonomije u Srbiji. Uspeh ekonomija u razvijenijim zemljama nije direktno povezan sa državnim organima, osim delimičnog finansiranja naučnih projekata, već sa ličnom inicijativom u razvoju novih biznisa. Pokretanje takvog razmišljanja bilo bi od velikog značaja za napredak ekonomije Srbije i stvaranje boljih uslova za život.

Mogu da pretpostavim da nikada niste zažalili što ste otišli iz Srbije jer ne biste imali takve uslove kao što ih imate u SAD. Znate da iz Srbije svake godine mnogo mladih, i pre svega talentovanih ljudi odlazi i ko može da im kaže da ne idu. Kako vi vidite taj problem?

Pratite li rad drugih naučnika poreklom iz Srbije u svetu? Nedeljnik je pokušao da napravi listu naših najvažnijih naučnika ali nismo uspeli da pronađemo sve jer su rasuti po svetu, a nema evidencije, makar ne one zvanične.

Ja sam otišao iz (tadašnje) Jugoslavije pre više od 35 godina. U to vreme sam želeo da dobijem najbolje svetsko obrazovanje i da se bavim naučnim radom. Mi smo imali jako dobre fakultete do nivoa magistarskih studija, ali za doktorate nije bilo previše interesantnih projekata, laboratorije nisu bile dovoljno opremljene i pristup naučnoj literaturi je bio ograničen na relativno mali broj svetskih časopisa i publikacija. Prijavio sam se na nekoliko američkih univerziteta, između kojih sam bio primljen i na MIT. To što se tiče odlaska mladih ljudi iz Srbije više je vezano za verovanje da je u Srbiji sve loše i da je svuda sve bolje. To nije tačno. U svakoj zemlji možda ima nešto bolje, ali veliki broj ljudi u razvijenim zemljama kao SAD žive lošije i siromašnije nego bilo gde u Srbiji. Uloga porodice i društvenog života je daleko manja nego kod nas u Srbiji, i većina ljudi, iako su finansijski uspešni, veoma je usamljena i nesrećna. Naravno, najsposobniji se svuda snađu i imaju uspešan život. Većina možda ima više novca ali im je kvalitet života daleko ispod nivoa i kvaliteta života u Srbiji.

Veoma se interesujem za rad naučnika na svim meridijanima, a posebno onih koji su poreklom iz Srbije. Nažalost, broj ljudi srpskog porekla sa kojima sarađujem ili pratim njihov rad je relativno mali (oko pedeset), a voleo bih da imamo razvijenu mrežu gde bi većina bila uključena i dostupna. Kako izgleda rad na najboljim američkim univerzitetima i institutima? Kolika je posvećenost potrebna kada se čovek bavi naukom na mestima gde su mu omogućeni najbolji uslovi na svetu?

Radio sam na nekoliko univerziteta u SAD, od kojih su najpoznatiji MIT (PhD program) i Harvard (oko 20 godina). Prednost u radu na ovakvim univerzitetima je mogućnost da imate interakciju sa velikim brojem prestižnih naučnika, uključujući nobelovce. Diskusije sa takvim ljudima su inspirativne i podstiču na izuzetno produktivan rad. Druga važna stvar na tim univerzitetima je pristup moderno opremljenim laboratorijama i bibliotekama. Posvećenost radu, posebno na prestižnim univerzitetima je velika, i tipično za

Bio sam vrlo iznenađen kada sam u biblioteci MIT-a 1986. godine našao ime profesora Tomovića koji je vodio projekat, kao naslov čitave sekcije bibliotekarskih kartica sa literaturom, pored imena kao što su Njutn, Faradej, Tesla postdiplomske studije ili za postdoktorsko usavršavanje je 60 do 70 sati nedeljno. Što se tiče profesora, oni uspešni rade uvek i nemaju radno vreme. Profesorka Gordana Vunjak Novaković, naša najveća naučnica, u intervjuu nam je rekla da je prednost biti „drugačiji“. Da li vam je bilo teško da se dokažete jer dolazite iz male zemlje?

Poznajem Gordanu Vunjak već dugo, još iz vremena kad je bila na MIT-u (Bob Langer‘s Lab). U svakom slučaju se slažem sa njenim mišljenjem da treba biti drugačiji. Naravno, to obično nije najbolji recept za razvoj karijere. Biti drugačiji je filozofski koncept, i u slučaju nauke znači izaći iz sfere poznatog i ući u sferu nepoznatog. Šta je tu problem? Percepcija i komunikacija. Ljudi se lako snalaze kada je nešto ispred njih poznato ili imaju neko podsvesno iskustvo da mogu da na neki svoj način shvate to što je novo i drugačije. Problem je ako je nešto stvarno novo, onda je vrlo malo verovatno da neko ima iskustvo da bi mogao da poveže to novo sa onim što on razume. Zato te nove ideje izazivaju sumnju. Da bi neke od tih novih ideja zaživele, potrebno je dosta vremena da prođe dok kritičan broj ljudi sazri i prihvati ih sa razumevanjem. Naravno, najbolje je biti na granici, gde mnogi imaju neko razumevanje i nove ideje mogu biti prihvaćene relativno brzo, ili je oblast vrlo atraktivna, kao na primer potreba za na-

intervju

laženjem načina za lečenje teških bolesti kao što je rak. Između ostalog, vaše istraživanje se bavi i otkrivanjem patofiziologije bolesti i uticaja gena. Zato ste razvili i kompjutersku platformu MUSICO. Recite nam nešto o tome.

Ekstenzivna istraživanja u poslednjih nekoliko decenija doprinela su produkciji ogromne količine podataka dobijenih iz eksperimenata na životinjama i ljudima. Korišćene su raznovrsne eksperimentalne metode i merenja su vršena na različitim prostornim i vremenskim skalama, i obuhvatala su genetiku, interakcije između proteina, promene strukture proteina, funkcije ćelija, tkiva i celih organa. U sadašnjoj praksi rezultati istraživanja na jednom nivou su uglavnom direktno povezivani sa određenom vrstom bolesti, zanemarujući biološke procese na drugim nivoima i na taj način su nepotpuno predstavljali promene u funkcijama organa. Ovakvi nepotpuni pristupi su često dovodili do neuspešnog razvijanja novih lekova. Kompjuterska platforma MUSICO (Muscle Simulation Code) integriše biološke procese i strukture u rasponu od supstrukture proteina do celog organa, na primer srca. Ova kompleksna integracija eksperimentalnih rezultata iz različitih resursa se stalno dograđuje u modularne strukture MUSICO platforme, uključujući adaptacije konzistentne sa novim ek-

Posvećenost radu, posebno na prestižnim univerzitetima je velika, i tipično za postdiplomske studije ili za postdoktorsko usavršavanje je 60 do 70 sati nedeljno. Što se tiče profesora, oni uspešni rade uvek i nemaju radno vreme

sperimentima ili implementaciju novih ideja. Pošto MUSICO algoritmi precizno uzimaju detalje molekularnih interakcija, simulacije omogućuju praćenje efekata genetskih promena proteina na funkcije ćelija i celih organa. Sveukupno MUSICO simulacije omogućuju bolje razumevanje kompleksnih bioloških procesa, pojednostavljuju razvoj novih lekova i omogućuju razvoj efikasnijih novih terapija i sistema za posmatranje progresa ili regresije bolesti. Detalji o MUSICO platformi se mogu naći na: mijailovichlab.org. Kakav benefit bi to sve moglo imati u lečenju ljudi? Jer upravo istraživanja gena su neka od najvažnijih i kada je reč o raku, Daunovom sindromu, ali i drugim bolestima za koje još uvek nema leka, za koje se ne zna uzrok?

Genetska istraživanja su postala veoma značajna u definisanju direktne veze između genetske promene i bolesti. To je uspešno ostvareno kada samo jedna genetska promena izaziva hroničnu bolest, kao npr. sistična fibroza. Nažalost, kada se više gena menja, onda se može uspostaviti asocijacija između tih promena i nekih bolesti, ali se uzročno-posledična veza teško uspostavlja. Sadašnji razvoj lekova, osim malih izuzetaka, zasniva se na „trial and error“ sistemu, a to znači eksperimentisati sa različitim metodama dok se ne pronađe rešenje. To je veoma skup proces i ako je zasnovan na nedovoljno razvijenoj ideji, obično se završava neuspešno. Izlečenje bolesti je složen proces, i kao što je opštepoznato, mnoge rasprostranjene bolesti kao što je visok krvni pritisak ili dijabetes se ne leče, već se održavaju u nekim „normalnim“ granicama upotrebom lekova. Takođe, velikom broju bolesti se ne zna uzrok a obično se primete kada se bolest već razvila i teško se preokrene proces i zaleči. Generalni pristup u budućnosti, po mom mišljenju, zahteva razvoj novih eksperimentalnih metoda zajedno sa razvojem teorijskog znanja i korišćenjem kompjuterskih programa za integraciju raznovrsnih eksperimenata. Oba procesa su neophodna za sagledavanje šta je još nepoznato i kako dizajnirati nove eksperimente. Ovakav pristup će omogućiti podizanje opšteg znanja u oblasti medicine i farmakologije, gde će se eksperimenti raditi organizovano i racionalno, tako da će se znatno smanjiti potreban broj ekspe-

ekskluzivno

rimenata, eliminisati neadekvatne ideje u početnim stepenima razvoja lekova i na taj način dosta pojeftiniti proizvodnja novih lekova. Metodologija koju mi razvijamo je trenutno fokusirana na bolesti mišića; ona kombinuje veliki broj raznovrsnih eksperimenata sa kontinualnim razvojem platforme MUSICO i predstavlja samo mali korak prema novim dostignućima u medicinskim naukama. Često čujemo upozorenja da roboti dolaze. Ali da li će „pokoriti“ svet, kako predviđaju mračne teorije?

Mnoge stvari koje se pišu ili su predmet diskusija u oblasti robotike i veštačke inteligencije na granici su naučne fantastike. Razvoj robotike i veštačke inteligencije već menja svet, a svaka promena nosi i dobre i loše stvari. Roboti se dosta koriste u industriji, na primer automobila, što je veoma dobro jer to zamenjuje mukotrpan rad radnika, ali sa druge strane povećava nezaposlenost i ljudi koji su radili te poslove moraće da se prekvalifikuju u druge profesije, što nije tako jednostavna tranzicija. Korišćenje kompjutera za ekstrakciju znanja, kao npr. IBM Watson, omogućuju da se dođe do selektovanih informacija koje daju odgovore na kompleksna pitanja. Pošto ti sistemi pretražuju ogromne baze podataka koje poseduju skoro sve informacije iz knjiga, časopisa i raznih drugih informacija, oni prevazilaze ljudski individualni um. Ali ne treba zaboraviti da zapamćene informacije mogu biti zastarele, pogrešne ili prevaziđene, tako da se dobijeni odgovori na kompleksna pitanja ne mogu prihvatiti kao apsolutna istina, već zahtevaju ocenu da li je odgovor prihvatljiv ili ne, što zasad samo obrazovani čovek ili ekspert može proceniti. Što se tiče razvoja robota, još pre 40 godina na tom polju je rađeno na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu i u Institutu Mihajlo Pupin. U to vreme se mnogo radilo na robotskoj ruci i prepoznavanju oblika. Bio sam vrlo iznenađen kada sam u biblioteci MIT-a 1986. godine našao ime profesora Tomovića koji je vodio ovaj projekat, kao naslov čitave sekcije bibliotekarskih kartica sa literaturom, pored imena kao što su Njutn, Faradej, Tesla. (U to vreme nije se još pretraživala naučna literatura preko kompjutera!) To je izuzetno lepo da i Srbija ima u nečemu, bar u nekom periodu, vodeću ulogu u svetu.

POPULARNA PSIHOLOGIJA

Psihologija ljudske prirode Da li smo svi pomalo zluradi? (I kako da ne budemo) Možda ste čuli ovu šalu: dva kampera naiđu na grizlija dok pešače po šumi. Jedan odmah sedne na tlo, skine planinarske čizme i počne da obuva patike. Drugi pita: „Šta to radiš? Ne možeš biti brži od medveda.“ – „Samo moram da budem brži od tebe!“ Iako je ovaj primer suviše iskarikiran, u međuljudskim odnosima svakoga dana se odigravaju scenarija slična ovom, samo manje opasna. Imamo korist od tuđe nesreće kad to „silazno upoređivanje“ uzdiže naš položaj i osećaj vlastite vrednosti Piše Zorica Marković

POPULARNA PSIHOLOGIJA

ije dovoljno da mi uspemo. I mačke moraju da omanu – rekao je pas u Njujorkerovom stripu. Sused Homera Simpsona, Ned Flanders, tokom roštiljanja u dvorištu iza kuće saopštava da će napustiti trgovački posao da bi osnovao ugostiteljsku firmu po imenu „Leftorium“, koja će pružati usluge levorukima. Ned i Homer lome jadac iz ćurkinog tela, i Homer dobija veći deo i pravo da zamisli želju. „Čitaj i plači!“, uzvikne dok zamišlja Nedov propali posao. Ispostavlja se da posao zaista u početku ide slabo, što Homer saznaje dok prolazi pored restorana nekoliko nedelja kasnije. „Puuuusto je“, veselo saopštava porodici za večerom. Lisa Simpson, uvek načitana kći, imenuje i definiše emociju koju Homer oseća. Šadenfrojde. Nemačka reč. Ne postoji engleska reč za to Homerovo osećanje, ali ona glasi: zluradost. Ta nemačka reč „šadenfrojde“ nastala je spajanjem dve reči: „šaden“ što znači zlo i „frojde“ što znači radost, i zaista se odnosi na radovanje tuđoj nesreći.

„Ako ste ikad matirali nekoga u šahu, znate kako je pobediti u nultoj sumi, u kojoj dobitak ili gubitak jedne osobe znači upravo gubitak ili dobitak druge. Jasno se sećam kako sam u srednjoj školi uzeo svoju kraljicu“, piše Ričard H. Smit, „oborio drugovog kralja i rekao ’šah-mat’ sa ublaženim, a ipak zajedljivim značajem. To možda nije mnogo, ali taj drug me je pobedio u prethodnoj partiji i likovao je zbog pobede“

za procenjivanje zasluženosti jasni – na primer, ako je neko počinio zločine ili se poneo veoma licemerno. Uživanje je kolektivno i prirodno. Želja za pravdom je snažan ljudski motiv, toliko snažan da smo pristrasni u svojoj percepciji zasluženosti. Naročito smo pristrasni u svojoj percepciji zasluženosti, kao i u svojim reakcijama na nepravično postupanje prema nama samima. Naše uživanje u nesreći osobe koja nam je učinila nepravdu uistinu je slatko, kaže Smit, ako nam se posreći da se nesreća kojoj smo se nadali stvarno dogodi. Tu se želja za pravdom stapa sa željom za osvetom osobi koja nam se ne dopada. S druge strane, jedna draž prisustvovanja zasluženim nesrećama jeste što svaka radost koju osetimo može da izgleda kao da u njoj nema zlobe. Naše razmišljanje tad ima pečat nepristrasnosti i dobijamo dozvolu da osećamo moralno ispravno zadovoljstvo. Međutim, važno je prepoznati da u našim stavovima o zasluženosti postoji jaka motivaciona komponenta koja može da pojača to zadovoljstvo, ponekad na subjektivan, pristrastan način.

Iako je većini nelagodno da to prizna,

13“, filmu zasnovanom na skoro fatalnoj misiji NASA na Mesec. U filmskoj verziji događaja, Džim Lavel je nesrećan jer kolega astronaut Alan Šepard i njegova posada imaju primamljivu priliku da otputuju na Mesec. Međutim, Šepard dobija upalu uha, pa njegovu posadu zamenjuje Lavelova. To Šepardu teško pada, ali je Lavelova reakcija radosna kad odjuri kući da obavesti porodicu. Lavel ne pokazuje ni trunku saosećanja sa Šepardom dok priča ženi šta se dogodilo.

Živimo li u dobu šadenfrojde – dobu

šadenfrojde jer možemo da izvučemo korist iz tuđe nesreće, tako kaže Ričard H. Smit, profesor psihologije na Univerzitetu Kentaki i ekspert za teorije socijalnog poređenja, posebno za takve emocije (među kojima je i zluradost) u knjizi Zluradost: Šadenfrojde – tamna strana ljudske prirode (Psihopolis institut, 2017. Prevod sa engleskog: Jadranka Đerić Počuča). Šta Homer dobija od toga da Ned propadne? Mnogo. On oseća zavist, i ona, kada je vrlo snažna, poprima tipičan neprijateljski oblik obojen osećanjem manje vrednosti. Ako ta druga osoba ne uspe, onda to zadovoljava naša neprijateljska osećanja. To su prijatni psihološki dobici. Možda ste čuli ovu šalu: dva kampera naiđu na grizlija dok pešače po šumi. Jedan odmah sedne na tlo, skine planinarske čizme i počne da obuva patike. Drugi pita: „Šta to radiš? Ne možeš biti brži od medveda.“ – „Samo moram da budem brži od tebe!“ Iako je ovaj primer suviše iskarikiran, u međuljudskim odnosima svakoga dana se odigravaju scenarija slična ovom, samo manje opasna. Imamo korist od tuđe nesreće kad to „silazno upoređivanje“ uzdiže naš položaj i osećaj vlastite vrednosti. Jedna strana mora da izgubi da bi druga pobedila. To je dobro dočarano u „Apolu često osećamo

Kao gledaoci „Apola 13“, posmatramo iz Lavelove perspektive i s njim doživljavamo dobru vest. Vidimo da, kad je ishod nešto što smo silno želeli, njegova vrednost u našim očima zasenjuje ostale faktore. Sporedni detalj da ostvarujemo svoju dobit na tuđ račun gubi značaj i ne umanjuje nam zadovoljstvo. Ipak, primetite da Lavel ne bi imao razloga da se raduje Šepardovoj upali uva da ona nije pomogla njegove vlastite ciljeve, primećuje autor Smit. Nije uživao „u“ Šepardovoj nesreći, već pre „zbog“ nje. Znači li to onda da njegova radost uopšte nije bila šadenfrojde, tj. zluradost? Koliko god da je šadenfrojde, tj. zluradost sramotna, što nesreća zaslužnije izgleda, to je veća verovatnoća da će ljudi otvoreno pokazati zluradost, lišenu srama. Ovo posebno važi za slučajeve kad su standardi

samo police sa štampom u prodavnicama, da ne nabrajamo dalje. Kad ukucate reč Schadenfreude u pretraživač Google Ngram Viewer, videćete koliko se među svim rečima u knjigama objavljenim na engleskom između 1800. i 2008. godine pojavljivala. Krajem osamdesetih godina 20. veka njena upotreba počinje da se povećava, a zatim naglo skače sredinom devedesetih. Moguće je da taj uspon u upotrebi reči „zluradost“ prati medijske trendove koji se sve više usredsređuju na ljude koji trpe svakojake nesreće. Budući da je zluradost prirodna, treba li je podsticati? Ko bi rekao da treba, posebno ako uvidimo da može da vodi ka štetnim aktivnostima? Smit ne tvrdi da možemo da se otarasimo tog štetnog osećanja, ali moguće ga je ograničiti. Čini nam se da ljudi zaslužuju svoje nedaće jer ih, navodno, uzrokuju svojim unutrašnjim osobinama. Ako uspemo da obuzdamo tu sklonost, empatija će pobediti zluradost. „Snažnije osećanje vlastitog blagostanja kad je u njegovoj pozadini tuđa nesreća koja ga naglašava ima osnov u ljudskoj prirodi u skladu sa zakonima imaginacije, to jest sa zakonom kontrasta“, rekao je Imanuel Kant. Društvena poređenja pomažu nam ne samo da odredimo uspevamo li ili ne, nego i

zluradosti? Pogledajte

POPULARNA PSIHOLOGIJA

da objasnimo uzrok svog uspeha ili neuspeha. Ako „ne uspemo“ jer većina ljudi nešto radi bolje od nas, zaključujemo da imamo malu sposobnost; ako „uspemo“ jer većina ljudi radi gore od nas, zaključujemo da imamo veliku sposobnost. Nije čudo što nam nesreće koje se dešavaju drugima pričinjavaju zadovoljstvo, one povećavaju naše relativne uspehe i uzdižu naše procenjivanje sebe i sopstvenih postignuća. Vredi naglasiti koliko društvena upoređivanja mogu da doprinesu definisanju naših talenata i sposobnosti. Kako da znate jeste li brz trkač? Je li dovoljno izmeriti koliko vremena vam je potrebno da istrčite krug? Nije. Morate da uporedite to vreme s vremenom koje je ljudima koji su vam slični po godinama, polu i uvežbanosti potrebno da urade to isto. Teško je preuveličavati dalekosežne prednosti superiornosti, kao i očigledne mane inferiornosti. Implikacije za razumevanje mnogih primera zluradosti takođe su važne. Većina nas je motivisana da ima lepo mišljenje o sebi; tražimo načine da održimo pozitivno mišljenje o sebi. Pouzdan način da to uradimo jeste da otkrijemo da smo bolji od drugih u cenjenim osobinama. Kad nam je samopoštovanje uzdrmano, poređenje s nekim inferiornim može nam pomoći da se osećamo bolje. Niz studija koje su uradili holandski socijalni psiholozi Vilko van Dajk, Jap Overkerk, Joka Veseling i Gido van Koningsbrugen snažno podržava ovaj način razmišljanja. U jednoj studiji, učesnici su pročitali intervju sa ambicioznom i uspešnom studentkinjom za koju se kasnije ispostavilo da je loše napisala disertaciju. Pre čitanja tog intervjua, u okviru odvojene studije, popunili su i standardnu skalu samopoštovanja. Mišljenje učesnika o sebi imalo je mnogo veze s tim koliko su zadovoljstva osetili kasnije pošto su saznali za studentkinjin neuspeh (primeri: „Nisam mogao da se ne nasmejem“ ili: „Dopalo mi se to što se dogodilo“): što su gore mišljenje imali o sebi, to im je studentkinjin neuspeh bio prijatniji. Objašnjenje ovih otkrića naglasila je podrobnija analiza koja je koristila drugačije merenje. Odmah po čitanju intervjua s uspešnom i ambicioznom studentkinjom, učesnici su naznačili da li zbog poređenja s njom imaju gore mišljenje o sebi. Analiza je pokazala da je sklonost učesnika sa niskim samopoštovanjem da osećaju zadovoljstvo zbog studentkinjine loše napisane disertacije povezana upravo sa osećajem da su se

Ljudi niskog samopoštovanja i ljudi koji su doživeli pretnju samopoštovanju posebno su skloni izvlačenju koristi iz tuđe nesreće loše uporedili sa tom studentkinjom. Drugim rečima, kad su učesnici s niskim samopoštovanjem osetili šadenfrojde, zluradost, osetili su i raniju žaoku lošeg poređenja s tom studentkinjom. Druga studija dodala je još dokaza. Procedura je bila potpuno ista, osim što su odmah po čitanju intervjua sa ambicioznom i uspešnom studentkinjom a pre saznanja o njenom akademskom neuspehu ispitivači posavetovali polovinu učesnika da neguju dobre misli o sebi i vlastitoj vrednosti. Druga polovina nije dobila takav savet. Samo ta druga grupa pokazala je isti obrazac reakcije kao u prvoj studiji. Učesnici u prvoj grupi bili su manje skloni da uživaju u studentkinjinom akademskom neuspehu jer su „samopotvrđujuće“ misli verovatno sprečile neprijatne posledice društvenog upoređivanja. Ništa ne može toliko da ublaži uticaj niskog samopoštovanja kao malo uspeha. Ričard H. Smit kaže da je Frenk Sinatra imao takvu vrstu talenta da je mogao da sruši nade ostalih pevača. No, čak je i Sinatra prošao kroz težak period u karijeri i samopoštovanje mu je bilo nisko krajem četrdesetih godina 20. veka. A onda je 1953. godine dobio ulogu Mađa u filmu „Odavde do večnosti“ i osvojio Oskara za najboljeg sporednog glumca. Njegov psihijatar dr Ralf Grinson gledao je na televiziji kako Sinatra prima nagradu i rekao ženi: „To je to. Neću ga više viđati!“ I nije. Dobitak Oskara bio je izuzetno samopotvrđujuće iskustvo i početak trajnog povratka uspešnoj karijeri. Treća studija koju su sproveli holandski istraživači dodala je još jednu neočekivanu ideju. Polazište prvih dveju studija predstavljale su postojeće varijacije samopoštovanja. Istraživači su ovog puta „stvorili“ varijacije samopoštovanja tako što su učesnicima dali lažnu povratnu informaciju o postignuću a zatim ispitali kako su ovi reagovali na tuđu nesreću. Svaki učesnik je uradio zadatak opisan kao veoma povezan sa intelektualnom sposobnošću i rečeno mu je da je postigao rezultat koji ga svrstava među najgorih 10 procenata populacije (kontrolna

grupa nije dobila povratnu informaciju)... Zatim su učesnici pročitali članak u državnom časopisu o studentu koji je pokušao da zadivi ljude na zabavi tako što je iznajmio skup automobil. No, pošto je stigao i dok je pokušavao da parkira automobil, uleteo je u obližnji kanal i ozbiljno oštetio auto. Učesnici koji su dobili negativnu povratnu informaciju o intelektualnoj sposobnosti zasigurno su više uživali u njegovoj nesreći nego učesnici iz kontrolne grupe koja nije dobila takvu povratnu informaciju. Kao što je pisac iz 17. veka Fransoa de la Rošfuko izrazio u maksimi: „Da nemamo vlastite mane, ne bismo toliko uživali u primećivanju tuđih.“ Zahvaljujući domišljatosti ovih istraživača, imamo dokaze koji pokazuju da

ljudi skloni izvlačenju psihološke koristi iz tuđe nesreće uistinu podižu vlastito samopoštovanje upoređivanjem sebe s nekim ko doživljava neuspeh. Ljudi niskog samopoštovanja i ljudi koji su doživeli pretnju samopoštovanju posebno su skloni izvlačenju koristi iz tuđe nesreće. Šadenfrojde, tj. zluradost omogućava nam jedan od načina da uočimo ovaj proces. Atletska takmičenja takođe podrazumevaju nultu sumu, a emocije su usklađene sa ishodom. Kao roditelj dveju devojčica, sada odraslih, godinama je Ričard H. Smit učestvovao u dečjim sportovima, ponekad kao trener, ali najčešće kao gledalac koji posmatra nadmetanja. „Često bih se udaljio i osmatrao kako ja i roditelji ostale dece u našem timu reagujemo na oscilacije u igrama“, navodi. „Greške drugog tima često su dobijale jednako aplauza kao i uspesi našeg, posebno kako je starost tima rasla. Katkad je zadovoljstvo zbog grešaka druge strane bilo daleko veće od radosti zbog dobre igre naše dece. Ako malo razmislite o tome, zaključićete da to uopšte nije lepo“, ističe. Kad, na primer, dete u košarci izgubi loptu, to je za njega nesreća, možda ponižavajuća. Zašto bismo onda mi zadovoljno pljeskali i klicali? U kontekstu sporta to je, izgleda, prihvatljivo. Gledaoci doživljavaju snažne emocije, čak i kad članovi njihove porodice ne učestvuju u igrama koje gledaju. Uspesi i neuspesi grupa kojima pripadamo utiču na nas možda jednako snažno kao naši individualni usponi i padovi. Naše veze sa grupama brzo se učvrste i često su arbitrarne, a ipak su snažne uprkos svojoj arbitrarnoj prirodi.

POPULARNA PSIHOLOGIJA

Prve eksperimente koji će aludirati na ovaj tajanstveni proces izveo je socijal-

ni psiholog poljskog porekla Henri Tajfel šezdesetih godina 20. veka. Tajfel je bio međunarodni student na Sorboni kad je izbio Drugi svetski rat i Francuzi su ga pozvali u vojnu službu. Preživeo je zatočeništvo u nacističkim ratnim logorima samo zato što je njegov jevrejski identitet ostao sakriven. Većina njegovih prijatelja i rođaka nije imala tu sreću i ta strašna razlika u sudbinama, zasnovana samo na etničkoj pripadnosti, nagnala ga je da obavi to svoje sada klasično istraživanje. U prvim eksperimentima, Tajfel je angažovao britanske studente na Bristolskom univerzitetu kao učesnike. Ti mladi su procenili broj tačaka koje su se nakratko pojavile na ekranu, a zatim ih je svrstao među „precenjivače“ ili među „potcenjivače“. Ove kategorizacije su zapravo bile nasumične, pa nijedna grupa nije mogla logično da pretpostavi da je superiorna u odnosu na drugu. No, kad je tim mladićima pružio priliku ili da favorizuju svoju grupu ili da diskriminišu drugu grupu u deljenju nagrada, obično

su to i radili. Ovu paradigmu sad shvatamo kao „minimalnu grupnu paradigmu“ i ona pokazuje da ljudska bića imaju urođenu sklonost da svrstavaju sebe i druge u grupe kojima pripadaju i grupe kojima ne pripadaju. Zašto to radimo? Pod jedan, to nam pomaže da postignemo jednostavnu jasnoću i sigurnost u viđenju sebe. Znanje da je neko „precenjivač“ ili „potcenjivač“ pojašnjava ko je neko i to je samo po sebi korisno. Neobično je što nasumičnost našeg pridruživanja timovima ne prikazuje ta pridruživanja kao beznačajna u svom dejstvu na nas, ističe autor knjige. Koje su granice do kojih će nešto proizvesti šadenfrojde, tj. zluradost? Kulturološke norme, ako ne ljudska sposobnost za empatiju, diktiraju da tapšanje i poklici prestanu ako se igrač protivničkog tima povredi. Prirodni izraz istinske brige pređe preko svih lica. Ipak postoji razlika između neposredne emocionalne reakcije u trenutku kad vidimo da se igrač povredio i brzog shvatanja značenja te pobede za naš tim. U poređenju sa izgubljenom loptom ili promašajem, povreda

važnog igrača protivničkog tima dovodi do veće takmičarske dobiti. Pored toga što se osećamo loše zbog tog igrača, Smit kaže da u sportovima ljudi slobodnije ispoljavaju svoja mračna osećanja – ista osećanja koja bi u većini drugih konteksta bila sramotna. Uticaj grupne identifikacije na zluradost je moćan, ali on je u skladu s našom

unutrašnjom socijalnom prirodom. Ljudi su uvek živeli u grupama i naš pojedinačni opstanak verovatno se vezivao za prednost pripadanja jakoj grupi. Stoga je grupna identifikacija potpuno automatska i može da dovede do favorizovanja vlastite grupe i antipatije prema grupi kojoj ne pripadamo – i zluradosti kad grupa kojoj ne pripadamo pati. Izgleda da je zluradost nezaobilazno osećanje u takmičarskom metežu sportova i politike, gde je odanost grupi veoma snažna. Nažalost, emocije koje često stvaraju međugrupni odnosi mogu da podstaknu i ekstremne vrste sukoba, kao što su etnički i religiozni raskoli, kao i ratovi. U tom smislu, zluradost, ma koliko bila prirodna, može da bude i droga koja zatvara vrata samilosti i pobuđuje mračnije emocije i dela.

RODITELJSTVO

SERENA VILIJAMS

Smeč njene majke „Moja beba je plakala, a ja sam zagubila njenu flašicu. Jedino sam imala snage da plačem.“ Instagram post jedne od najvećih teniskih šampionki Serene Vilijams usledio je posle teškog perioda za tu superženu. Odlučila je da progovori o nečemu što odavno zvanično nije stigma, ali je nezvanično problem sa kojim se suočava mnogo više žena nego što se priča Piše Zorica Marković

RODITELJSTVO

rošla nedelja nije bila laka za mene. Ne samo što sam prihvatala neke teške lične stvari, već sam i osećala tugu. Uglavnom, osećala sam se kao da nisam dobra mama. Instagram post jedne od najvećih teniskih šampionki Serene Vilijams usledio je posle teškog perioda za tu superženu. Najteži poraz i povlačenje sa turnira mogli su da znače samo pad forme ili „povredu“, ali Serena je odlučila da progovori o onome sa čime se suočava, pred najmanje devet miliona ljudi (koliko je prati). Odlučila je da progovori o nečemu što odavno zvanično nije stigma, ali je nezvanično problem sa kojim se suočava mnogo više žena nego što se priča. „Pročitala sam nekoliko članaka koji kažu da postnatalne emocije mogu da traju do tri godine ako se ne bavite njima.“

Ne, nije u pitanju samo postnatalna depresija, ne mora da bude depresija uopšte, i ne, ne govorimo samo o majkama, u pitanju su emocije koje se javljaju zbog ogromnih obaveza i očekivanja koje nosi jedna jaka žena. Kada duša nije dobro, ne može ni glava da bude, a onda je i teže ispuniti obaveze. Nije teže samo igrati, teže je i ispunjavati bilo koju ulogu koja se očekuje od „4 in 1“ žene. Zvuči feministički, ali ko još ima toliko obaveza kao jedna žena? Serena nije usamljen slučaj, samo je danas dobila podršku više nego što bi to dobila u nekoj tački u prošlosti. Možda nije ni prva teniserka koja se suočila sa tim, ali je prva koja je zavapila „ovo je teško“.

RODITELJSTVO

Što pre počnemo otvoreno da pričamo o tome koji su izazovi majčinstva i koliko je teško nositi se sa time, te kako je sasvim normalno ponekad osećati se neadekvatno i nesigurno u toj ulozi, to ćemo i pre osvestiti stvarne potrebe majki Ina Borenović, Psihoverzum Ako žena koja udara lopticu 206 km/h, ima snagu da preživi plućnu emboliju, da savlada i muškog rivala, ima mentalnu snagu da igra tri i po sata i trijumfuje, da iznova pobeđuje sebe i zakone fizike svakoga dana, nije sigurna kada je u pitanju ova odgovornost prema ćerkici, kako li nose sva očekivanja ostale žene? „Upravo to što neko koga vidimo kao mentalno snažnu ženu, a ta žena za sebe smatra da je na momente neadekvatna majka (poput Serene), savršeno ilustruje činjenicu da je to mnogo teži zadatak nego što se na prvi pogled čini, posebno ako se vodimo očekivanjima društva u najširem mogućem smislu“, kaže Ina Borenović, psihološkinja i urednica sajta Psihoverzum. „Žene su se vekovima nosile sa time na različite načine, ali nikada ranije u istoriji nije postojao toliki pritisak – koji često i žene same sebi nameću, posredno i neposredno, svesno i nesvesno – da moraju da budu savršene u svim ulogama kojih se prihvate. A caka sa zahtevom ‘biti savršen‘ je ta što je on neispunjiv.“

Ina objašnjava da imamo i situaciju u

ženina uloga često od društva predstavlja kao čisto uživanje, kao ispunjenje svih želja i nadanja, a onaj mračni, teški deo se, kaže, (možda tendenciozno?) izostavlja. „Ne možemo znati kako nešto zaista izgleda dok to ne iskusimo, ali dodatni problem predstavlja situacija kad nismo ni slutili da nešto što nam je veoma važno ima i drugu stranu medalje i da je to sve zapravo – normalno. To nije ono što ćete naći na šarenim profilima na društvenim mrežama ili u časopisima, odakle vam se smeše supermame koje sve stižu, sve znaju, sve umeju, a pritom imaju savršenu liniju, i to dva meseca posle porođaja. Eto odakle kreće ta tiranija da moraš biti savršena inače nešto sigurno radiš pogrešno...“ kojoj se

Perfekcionizam često nameću i žene same sebi – ono što je odavno nazvano umetnošću „žongliranja“ i čemu se stalno vraćamo – kao i poređenje sa drugima. Moguće je, znači, „do tebe je“. „Žene imaju prevelika očekivanja od sebe, a ta očekivanja mahom su nametnuta od društva (kroz norme, vaspitanje, medije, popularnu kulturu...), i to je ona stara priča o konfliktu između dva izbora, a kod savremene žene on se najčešće svodi na rivalitet između karijere i majčinstva. Žene sada znaju da mogu da imaju i jedno i drugo, ali po koju cenu? Poseban problem u tom kontekstu je što se sav posao koji donosi majčinstvo – od brige o bebi do kuvanja i brige o domaćinstvu – ne posmatra kao posao, kao nešto što je podjednako (ako ne i više!) naporno od rada na poslu, za koji su žene plaćene. A to je veoma, psihički i fizički, naporan i zahtevan posao. Najveći problem je što se on smatra sastavnim delom ženske rodne uloge i samim tim se on podrazumeva. A nikako ne bi smeo da se podrazumeva.“ Ina objašnjava da se očekivanja od

na naša sopstvena očekivanja: na prvom mestu, očekivanje da se bude savršena majka. „Taj perfekcionizam može dobiti kolosalne razmere. Kao i svaki perfekcionizam, i ovaj je potpuno nerealan. Međutim, osim društva u celini, sa porastom popularnosti društvenih mreža, pojavio se (odnosno samo postao vidljiviji) još jedan fenomen, a to su one žene koje ne

društva lako preslikaju

odustaju od svog perfekcionizma, ali je on fasadne prirode. One se svim silama trude da svoj život predstave savršenim, sa savršenom decom i savršenim odnosima sa decom; žene, majke, kraljice koje su najbolji organizatori na svetu, koje se bude nasmejane i sa savršenim frizurama. Kada se bilo koja majka uporedi sa njima, ona ima osećaj da je neadekvatna, i vrlo lako se pojavi griža savesti što i one nemaju tako savršene živote. A i jedne i druge su sigurno podjednako zbunjene i iscrpljene kompleksnošću te uloge, samo što imaju drugačije načine da ih ispolje: neke natkompenzacijom, a neke povlačenjem ili depresivnošću.“ „Istupanje Serene Vilijams u javnost sa pričom o svojim teškoćama odlična je

protivteža tim nerealnim očekivanjima, ma kako se ispoljavala.“ Serena je priznala da nikada pre nije bila ranjiva. „Moja beba je plakala, a ja sam zagubila njenu flašicu. Jedino sam imala snage da plačem.“ Ta strepnja da li će biti najbolja mama, najbolja teniserka i najbolja žena kaže da je ne napušta. „Jedino mogu da nastavim da živim i vidim šta će ispasti.“ Ona je oprezno upotrebila izraz „emocije“, ne igrajući se sa dijagnozama kao što je depresija. Taj Serenin vapaj nije samo post već

svim ženama. „Razgovori sa mamom, sestrama, prijateljima koji mi govore da su moja osećanja potpuno normalna. Potpuno je normalno da osećam da ne radim dovoljno za svoju bebu. Svi smo to doživeli... Većina vas mama suočava se sa istim stvarima. Ostati kod kuće ili raditi, pronaći taj balans sa decom je prava umetnost. Vi ste pravi heroji. Hoću da kažem: ako imate težak dan ili nedelju, u redu je, imam i ja!“ I zato je važno govoriti o tome, kaže Ina. „Što pre počnemo otvoreno da pričamo o tome koji su izazovi majčinstva i koliko je teško nositi se sa time, te kako je sasvim normalno ponekad osećati se neadekvatno i nesigurno u toj ulozi, to ćemo i pre osvestiti stvarne potrebe novopečenih majki i, ako ne biti u stanju da na njih odgovorimo, barem imati razumevanja za to da je jedna od najlepših uloga u životu za mnoge žene zapravo i najteža. Zato hvala Sereni što je pokrenula tako važnu temu, a na svima nama je sad da je nastavimo.“

i podrška

Social Impact Award 2018

Podrži neobične preduzetnike

Organizacija „Razlivalište“, koja se bavi

društvenim

preduzetništvom

među mladim ljudima, u Srbiju je iz matične Austrije donela program koji postoji u više od 20 zemalja sveta - Social Impact Award (SIA). To je takmičenje koje, kao što ime kaže, nagrađuje najbolje ideje koje spajaju biznis i pozitivan uticaj na prirodu i/ili društvo. Ove godine SIA Srbija je prikupila rekordan broj prijava a stručni žiri je odabrao 10 finalista. U saradnji sa svojim partnerima - Erste bankom, Coca-Cola HBC Srbija, L‘Orealom i Austrijskom razvojnom agencijom obezbedila je nagradu od 1500 evra za tri pobednička tima i put u Gruziju na svetski Social Impact Award Samit za njihove predstavnike. Finansijska podrška, međutim, nije osnova SIA takmičenja. Njegova najveća vrednost je program edukacije, mentorska podrška za sve finaliste, radionice i predavanja u čiju je svrhu Razlivalište okupilo veliki broj eksperata iz raznih oblasti. Tri najbolja projekta SIA 2018 izabraće stručni žiri, dok četvrti birate - vi! Imate šansu da direktno podržite svoje omiljeno rešenje i tako mu pomognete da otputuje u Gruziju i pridruži se pobednicima Social Impact Award iz više od 20 zemalja. Od 1. do 25. septembra na sajtu www.socialimpactaward.rs biće moguće glasanje zajednice koje je omogućio Vip Mobile. SIA Srbija je za vas napravila deset kratkih videa gde mladi preduzetnici predstavljaju svoje projekte kojima će pokušati da reše neki društveni problem. Pre nego što ih pogledate, možete pročitati više o njima u narednim redovima.

Binnup Binnup je platforma za iznajmljivanje sportske opreme, nameštaja, bicikala, različitih alata, bilo gde i bilo kada, sa bilo kog uređaja. Catchstep Ovaj tim rešava problem nedovoljne povezanosti mladih sa organizacijama civilnog društva. Projekat obuhvata kreiranje sajta i aplikacije na kojima će moći da se vrši pretraga aktivnosti i događaja u organizaciji OCD. Eco Plastic Homes Projekat izgradnje blokova koji će se koristiti kao materijal za izgradnju kuća od reciklažnog plastičnog otpada. Mikodrom Mikodrom je sistem za lako i jeftino gajenje jestivih gljiva u kućnim uslovima uz korišćenje modularne komore od reciklažnog materijala. IsoBillboard Izobilbord tim pokušava da reši dva problema: ogromnu količinu plakata kojima je grad izlepljen i veliki broj kuća bez termoizolacije. ReAktivacija Pametna reciklaža koja nagrađuje. Projekat podstiče reciklažu i motiviše stanovništvo da sakuplja i selektuje otpad.

Safe Road Ovaj tim radi na rešenju koje će prelazak vozila i pešaka preko šina učiniti sigurnijim. Kako postoji veliki broj puteva i staza koji se seku sa šinama (a posebno u ruralnim područjima) a koji su pritom nepravilno obezbeđeni, ovaj tim je osmislio automatizovan sistem koji će to učiniti. Dok Tok Ovaj tim pokreće socijalno preduzeće koje će omogućiti stabilno finansiranje programa podrške mladima koji napuštaju vaspitno-popravni dom i njihovo zapošljavanje. Ideja je nastala kao rezultat višegodišnjeg rada sa ovom populacijom koji je pokazao da nemogućnost zapošljavanja predstavlja najveći faktor rizika koji mlade ponovo vraća na „loš put“. Šta ima? Projekat „Šta ima?“ kreira mrežu ugostiteljskih objekata u kojima će se jednom mesečno organizovati „Humanitarna kafa“. Tog dana ugostitelji se odriču zarade od prodatih kafa u humanitarne svrhe. Tako u prikupljanju pomoći može da učestvuje svako ko tog dana popije kafu, a taj prihod se usmerava kao pomoć deci iz raznih ugroženih grupa. Zoundark Audio-igra „Zoundark“ prikazuje probleme osoba sa oštećenim vidom široj javnosti, kreiranjem simulacije svakodnevnih problema slepog naučnika Pola, koji na svom putu otkriva zanimljiv svet koji se otvara samo osobama sa oštećenim vidom. Igrica je bazirana na audio-tehnologiji realistične simulacije zvuka u prostoru.

BUDI NAUČNIK

Svi smo mi Afrikanci ispod kože Bogatstvo afričkog genoma je proizvod evolucije naše vrste. Moderni Homo sapiens potekao je iz Afrike pre oko 200.000 godina. Oko 100.000 godina kasnije, 1.600 muškaraca i žena – od populacije od najmanje 20.000, a moguće i mnogo više – napustili su kontinent i raširili se po kugli zemaljskoj, stigavši do Evrope, a potom i do Amerike. „Drugim rečima“, napisala je genetičarka Meri Kler King, „oko 99 odsto našeg evolutivnog iskustva kao vrste provedeno je u Africi.“ Pa ipak, dosad su istraživanja zanemarivala ljude sa tog kontinenta. A u njima se, sasvim moguće, kriju odgovori na najteža pitanja današnje medicine i genetike

BUDI NAUČNIK

arls Rotimi je prvi put shvatio da budućnost prolazi pored njega negde 2005. godine. Tada se tek završio Projekat ljudskog genoma koji je opisao čitavu DNK čovečanstva. Posle tog naučnog proboja, eksperti iz šest zemalja širom planete počeli su da prikupljaju uzorke krvi ne bi li našli gene odgovorne za različita oboljenja, uključujući i ona ozbiljna, a koji bi mogli da dovedu do izlečenja. A Rotimi, koji je predvodio prikupljanje u Africi, imao je onaj osećaj u stomaku da se istorija ponavlja. Nije bio toliko zabrinut za sebe, koliko za svoju domovinu. U prošlosti su afrički pacijenti imali slab ili nikakav pristup medicinskom napretku, a naučnici su ih čak koristili kao pokusne kuniće. Rotimi je brinuo da bi genetika mogla ponovo da iskoristi milijardu ljudi u podsaharskoj Africi, da ignoriše potrebu za tretmanom HIV-a, tuberkuloze, malarije i raka. „Genomska revolucija nadletela bi Afriku“, kaže on za Njuzvik, „a sutrašnji lekovi neće pomoći svima.“

Sve više i više naučnika sada dolazi do onoga što je doktor Čarls Rotimi godinama govorio – da Afrika sadrži jedno od najvažnijih oružja za borbu protiv raka: DNK svojih ljudi

Njegove brige bile su utemeljene. U na-

naučnici su napravili nekoliko značajnih prodora kada je reč o našoj DNK koji bi mogli da dovedu do novih terapija za dijabetes, rak, psihijatrijske bolesti i druga ozbiljna oboljenja. Ali oni su zaključke izvlačili iz sasvim malog dela sveta: skoro svi objavljeni radovi bazirani su na populacijama sa evropskim poreklom. Do 2009, svega jedan procenat od nekoliko stotina istraživanja genoma uključivao je Afrikance. Genomska revolucija nastavila je da se razvija. Ako se zna tačni genetski sastav svakog pacijenta, to znači da mogu da se naprave posebni tretmani za svaku osobu. Ali da bi se to uradilo, moraju se naći minijaturne varijacije u našoj DNK koje koreliraju sa pojavom oboljenja ili sa lošom reakcijom na

rednih nekoliko godina

BUDI NAUČNIK

lek. Ovaj zadatak nalaže da se istraži čitav spektar genetskih varijacija kod što više ljudi. U suprotnom, genomska istraživanja su kao kada tražite neku nestalu osobu u šumi, a svi se fokusiraju samo na jedno drvo, umesto da se rašire po čitavom terenu. Bogatstvo afričkog genoma je proizvod evolucije naše vrste. Moderni Homo sapiens potekao je iz Afrike pre oko 200.000 godina. Oko 100.000 godina kasnije, 1.600 muškaraca i žena – od populacije od najmanje 20.000, a moguće i mnogo više – napustili su kontinent i raširili se po kugli zemaljskoj, stigavši do Evrope, a potom i do Amerike. „Drugim rečima“, napisala je genetičarka Meri Kler King, „oko 99 odsto našeg evolutivnog iskustva kao vrste provedeno je u Africi.“

Ako bi istraživanje moglo da poveže reakcije na lekove ili oboljenja sa „grešnim“ genima, lekari bi mogli da naprave terapiju za svakog pacijenta ponaosob. Ali da bi dotle stigli, naučnici su morali da prouče male načine na koje svaki genom varira od osobe do osobe. Ta mala frakcija DNK koja se razlikuje, mislili su istraživači, mogla bi da bude odgovorna za mnoga nasleđena stanja. Bilo im je potrebno da prouče ne jedan genom, već mnogo njih. Oni su tražili promene u svakoj bazi – mutacija od A do C, ili od G u T – među

Projekat ljudskog genoma, koji je završen do 2003, sekvencirao je dobar deo genoma jedne osobe.

Kakva god genetska raznovrsnost da

Čudo nije bilo toliko u samom

dotad, verovatno je ostavljena kada je ta mala grupa emigrirala, i tamo je i dalje, skrivena u genima svakog Afrikanca. Između ostalog, i zato je Rotimi bio slomljen što je Afrika bila isključena iz genomike. „Svi smo mi Afrikanci ispod svoje kože“, navodi on. Sve više i više naučnika sada dolazi do onoga što je Rotimi govorio – da Afrika sadrži jedno od najvažnijih oružja za borbu protiv raka: DNK svojih ljudi. Kao Nigerijac i stručnjak za genetiku i zdravstvo, Rotimi je predvideo kakve posledice bi mogle da ima izostavljanje Afrikanaca iz studije genoma mnogo pre nego što su drugi istraživači čak i primetili. A bio je i u poziciji da uradi nešto povodom toga. Rođen u Beninu, četvrtom po veličini gradu u Nigeriji, Rotimi je u Americi osetio kako nejednakost muči zdravstvo. Došao je u SAD na Univerzitet Misisipi, gde mnoge od najimućnijih porodica šalju svoju decu. Bio je to put na kojem se prvi put sreo sa „big mekom“. „Nisam to mogao da jedem“, priseća se. „Nisam mogao da shvatim koncept hleba, mesa i lišća zajedno.“ Još gori je bio ukus nejednakosti kada je putovao državom. „Tamo siromaštvo govori glasno: kada ste u okruženju gde ima mnogo resursa, ali nikako da stignu do vas.“ Vratio se u Nigeriju sa univerzitetskom diplomom, ali ni posle šest meseci nije mogao da nađe priliku da obavi istraživanje kakvo je želeo. Vratio se u Ameriku, i doktorirao na javnom zdravstvu i epidemiologiji. Sve te godine učinile su da bude još svesniji uticaja gena na naše zdravlje. Život u Nigeriji već mu je bio pokazao da su ćelijske manjkavosti urođene, a ne stečene. Sada mu

sekvenciranju, koliko u tehnologiji.

je postojala širom kontinenta

Ako bi istraživanje moglo da poveže reakcije na lekove ili oboljenja sa „grešnim“ genima, lekari bi mogli da naprave terapiju za svakog pacijenta ponaosob

je njegovo istraživanje o hipertenziji među Afrikancima širom sveta pokazalo da iako životni stil i okruženje utiču na zdravlje, to umnogome čini i DNK. Kako je Rotimi sve više shvatao značaj genetskog nasleđa, naučnici su u isto vreme sekvencirali prvi ljudski genom. Smešten unutar nukleusa svake ljudske ćelije, genom se sastoji od oko 20.000 gena koji kodiraju proteine što rukovode mnogim biološkim procesima koji se svakog trenutka događaju u našem organizmu. Geni su napravljeni od DNK, spiralnih nizova jedinjenja sastavljenog od manjih jedinica koje se nazivaju nukleotidi, a DNK molekuli sadrže hemikalije poznate kao baze. Ove četiri različite baze – koje znamo po inicijalima A, C, T i G – zapravo su jezik genetskog koda koji je poseban za svaku osobu. Ljudski genom – dakle, kompletan set nečijih gena – sastoji se od tri milijarde baza. Projekat ljudskog genoma, koji je završen do 2003 – dotad je Rotimi već postao profesor mikrobiologije na Univerzitetu Hauard u Vašingtonu – sekvencirao je dobar deo genoma jedne osobe. Čudo nije bilo toliko u samom sekvenciranju, koliko u tehnologiji.

tri milijarde u ljudskom genomu. To može da se desi kada se DNK replicira, bilo kada se beba začne ili kada se ćelije dele tokom života. Ove zamene, nazvane „jedinstveni nukleotidni polimorfizmi“ (skraćenica SNP, a izgovara se „snip“) uglavnom su bezazlene, ali nekada mogu da promene način na koji gen funkcioniše, što povećava rizik od pojedinih oboljenja. Pogrešni snipovi mogu da učine da budete podložniji obolevanju od Alchajmera, nekih bolesti krvi, muške neplodnosti ili kancera, između ostalog. A jednom kada se usele u genom, mogu da se prenesu i na narednu generaciju. Nakon što je Projekat ljudskog genoma završen, ovih studija je bilo sve više. Ali patile su od problema raznovrsnosti: skoro nijedna od njih nije uključivala afričke genome. Kada je ona šačica ljudi napustila Afriku pre oko 100.000 godina, oni su sa sobom poneli i nasleđene snipove. Ali ostavili su ogromne količine. I veća populacija koja je ostala u Africi značila je da su genomi bili sve različitiji, iz generacije u generaciju. Pošto su se preci Afrikanaca granali mnogo duže nego oni Evropljana ili Amerikanaca, jasno je da njihovi geni poseduju mnogo više varijacija. Zapravo su afrički genomi najraznovrsniji na planeti. Uključivanje Afrike u potragu za problematičnim snipovima imalo je nekoliko krucijalnih prednosti. Snipovi koji su uključeni u oboljenja poput raka uglavnom su retki, a taj redak SNP koji se pronađe u genomu nekoga ko ima rak može da uputi na vezu između to dvoje. Ali ono što se čini kao veoma neobična mutacija među evropskim genomima možda se i ne ispostavi kao takva kada u miks ubacite Afrikance, kaže Nikola Malder, koja analizira genetske podatke na Univerzitetu Kejptaun u Južnoj Africi. Takva greška mogla bi da vas košta mnogo vremena i novca. Jedna grupa naučnika, primera radi, pretpostavila je da pet genetskih varijacija

BUDI NAUČNIK

izaziva zadebljanje srčanih zidova. Išli su toliko daleko da su ljudima sa takvim varijantama DNK govorili da imaju rizik od srčanog udara. Ali nisu bili u pravu. Tih pet varijanti u stvari nisu bile toliko retke i bile su praktično bezopasne. A da su ti naučnici uključili afričku populaciju u svoj rad, mogli bi to da znaju. Još važnije, u poređenju sa Evropljanima i Amerikancima, Afrikanci imaju mnogo bolje genome za istraživanje, i opet je to zbog drevnih predaka. Tokom vremena, kako se genetski materijal prenosio iz jedne generacije u drugu, snipovi su se okupljali u grozdove, što znači da je istraživačima lakše da ih pronađu. Posledica toga je što su mnogo vidljiviji u starijim genomima – drugim rečima, u afričkim. Afrički genomi suočavali su se sa pretnjama iz okruženja duže nego bilo koji drugi, i razvili su nekoliko iznenađujućih osobina koje mogu da sadrže vitalne ključeve o oboljenjima. Genetska mutacija koja nam omogućava da preživimo jednu opasnost mogla bi da nas ostavi ranjivim na nešto drugo, istina bezazlenije. Evo, na primer, anemija u ćelijama: gen koji izaziva to oboljenje takođe štiti od malarije. Jedna druga mutacija čini ljude imunim na parazite koji izazivaju bolest spavanja u Africi, ali u isto vreme povećava rizik od bolesti bubrega. Nije teško zamisliti, kaže jedan naučnik, da je mutacija koja je omogućila ljudima da prežive jednu pretnju u stvari ostavila ljude ranjivim na rak. Iako je pretnja nestala – recimo, kada bi se neko preselio sa istoka Afrike na sever kontinenta – varijacija je ostala. Te stare mutacije mogle bi da objasne kako se ili zašto kancer razvijao. „Pošto u afričkim genomima postoje ogromne genetske varijacije“, nastavlja Rotimi, „verovatno u njima možemo da nađemo genetske varijacije koje su važne za kancer, a koje nisu otkrivene kod drugih ljudi.“ I baš kao što afrički genom može da nam pomogne da uronimo u kolektivnu prošlost, on može i da nas spase od opasne budućnosti. Neke genetske abnormalnosti utiču na to kako naš organizam reaguje na medikamente, što istražuje naučno polje po imenu farmakogenomija. Jedan varijetet, primera radi, čini da ljudi sa HIV-om budu manje tolerantni na anti-retroviralne lekove, što je saznanje koje menja tretmane širom podsaharske Afrike. Zato naučnici navode da će istraživanje genoma kod Afrikanaca dobro uticati ne samo na ljude afričkog porekla već i na čitavo čovečanstvo.

Rotimi se zato zalaže za projekat pod

Afrika“, što je skraćenica od „Ljudsko nasleđe i zdravlje u Africi“ (Human Heredity and Health in Africa), a taj projekat se ne bi bavio samo proučavanjem afričkih genoma. To bi bio ogroman poduhvat koji bi vodili afrički naučnici, koji bi se obavljao u institucijama smeštenim u Africi, i koji bi imao dobar uticaj na afričku populaciju. „H3 Afrika“ bi stvorio paritet između tamošnjih istraživača i Evrope i Severne Amerike. Genetičar iz Nigerije mogao bi da se nadmeće sa onim sa Harvarda za finansiranje i da dobije novac. Privatna organizacija po imenu „Wellcome Trust“ iz Ujedinjenog Kraljevstva učestvovaće u finansiranju „H3 Afrike“ u dva petogodišnja ciklusa. Sa prvim ciklusom, vrednim 76 miliona dolara, „H3 Afrika“ je otvorila 29 istraživačkih centara širom kontinenta, uključujući i države kao što su Sudan, Sijera Leone ili Gana – zemlje koje nisu ranije dovođene u vezu sa naučnim prodorima. Projekat za cervikalni kancer prikuplja genome od 12.000 žena kako bi bo-

nazivom „H3

lje razumeo mutacije koje povećavaju rizik od toga da humani papiloma virus dovede do malignog oboljenja. Neki u Africi, ipak, zabrinuti su što se koriste fondovi iz neafričkih zemalja i što je dozvoljeno učestvovanje i neafričkih naučnika. „Neki etički komiteti u Africi“, navodi Jantina de Vris, bioetičar sa Univerziteta Kejptaun, „veruju da je međunarodna saradnja uvek usmerena ka eksploatisanju kontinenta.“ Decenijama su eksperti iz SAD i Evrope dolazili u Afriku, uzimali šta im je potrebno i odlazili, što je praksa koja je u tom svetu odavno poznata kao „helikopterska nauka“. Pre oko deset godina, primera radi, međunarodna grupa genetičara uzela je uzorke DNK od najstarijih članova četiri zajednice plemena San, lovaca-sakupljača iz južne Afrike. „Taj projekat u stvari je izgledao ovako: došli su, pokupili uzorke i otišli.“ Vođe plemena San bile su ljute što nisu pitane za dozvolu. Afrički naučnici često pomažu u pri-

ne učestvuju u daljim istraživanjima. Afrički pacijenti često ne mogu da priušte sebi lekove koji su nastali i zahvaljujući njihovoj krvi, pljuvački ili tkivu. Zato su mnogi skeptični kada je reč o novim projektima. Sa Zapada (i Severa, naravno) dolaze i oprečni glasovi, poput onih da Afrika nije sposobna da sprovede sofisticirano istraživanje gena sama. Ova perspektiva možda je donekle i istinita, ali samo pomaže da se nastavi status kvo. Rotimi pokušava da promeni taj narativ. On želi da afričkim naučnicima da oruđe da ustanu i da se bore. Centralni smisao organizacije „H3 Afrika“ jeste da se stvori infrastruktura u kojoj bi mogla da se izvode istraživanja vredna pažnje čitavog sveta, da se ne razlikuje mnogo od znanja koje stiže sa prestižnih univerziteta u Evropi i Severnoj Americi. Zbog toga glavni naučnik u svakom centru mora da bude Afrikanac, a idealno je da to budu i njegovi saradnici. Da li će Rotimi uspeti u svom naumu, ostaje da se vidi. Istraživači su uvek ostavljeni na milost i nemilost vladama, ali to je u Africi tek poseban izazov. Dosad oni koji donose odluke u podsaharskoj Africi nisu bili previše voljni da ulažu novac u nauku. Rotimi sada ima 61 godinu i smatra „H3 Afriku“ svojim životnim delom. On se slaže da bi politika mogla da sabotira sve njegove napore. „Loša vlast je verovatno najveći rizik po zdravlje u Africi.“

kupljanju bioloških uzoraka, ali

Jedna grupa naučnika pretpostavila je da pet genetskih varijacija izaziva zadebljanje srčanih zidova. Išli su toliko daleko da su ljudima sa takvim varijantama DNK govorili da imaju rizik od srčanog udara. Ali nisu bili u pravu. Tih pet varijanti u stvari nisu bile toliko retke i bile su praktično bezopasne. A da su ti naučnici uključili afričku populaciju u svoj rad, mogli bi to da znaju

LEGENDA

DOŽIVETI STOTU

U životu sam, mislim, sasvim dobro prošla

Glumica Branka Veselinović će 16. septembra napuniti 100 godina. Šezdeset pet godina igrala je u teatru, najpre kratko u Umetničkom i Narodnom pozorištu, a skoro čitav radni vek provela je u JDP-u. I u stotoj godini života obilazi domove za nezbrinutu, bolesnu decu, za stare, iznemogle ljude i penzionere. Osim materijalne pomoći, obasipa ih još više nepojamnom energijom, zabavljajući ih pričama na nekoliko jezika koja govori „bez akcenta“, često prelazeći s jednog na drugi, iz rečenice u rečenicu: engleski, ruski, nemački, francuski, mađarski, slovenački, češki... A kada govori srpski, to, obično, čini u stihu

Razgovarao Dimitrije Đurić Fotografije Igor Pavićević i privatna arhiva Branke Veselinović

LEGENDA

ema tome mnogo godina, kada joj je ljubazno prišla jedna gospođa i rekla joj: „Jao, kako vi podsećate na pokojnu Branku Veselinović!“ Ona joj je odgovorila: „Pa ja sam Branka Veselinović.“ Gospođi je bilo neprijatno, a ona je ovu anegdotu radosno delila sa drugima. Nikola Simić joj je, čuvši za to, rekao: „Daće bog, Branka, da nam ti još dugo budeš tako pokojna.“ Glumica Branka Veselinović će 16. septembra napuniti 100 godina. Šezdeset pet godina igrala je u teatru, najpre kratko u Umetničkom i Narodnom pozorištu, a skoro čitav radni vek provela je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Ubraja se među njegove osnivače uz supruga, takođe glumca i prevodioca Mlađu Veselinovića, Miru Stupicu, Mariju Crnobori, Kapitalinu Erić i reditelja Bojana Stupicu. Iako je od početka bila prepoznata kao vrsna komičarka, igrala je i klasičan, dramski repertoar. Igrala je i na engleskom, u Americi, gde je šest meseci u jednom univerzitetskom pozorištu glumila u Brehtovoj drami „Majka Hrabrost“, zajedno sa suprugom. Publika će je, ipak, upamtiti kao jednu od članica veselog i duhovitog tandema emisije „Veselo veče“ Radio Beograda, u kojoj je igrala sa Mijom i Čkaljom. Tokom pedesetogodišnjeg trajanja te emisije, prepoznatljivi po humoru, ovi „narodni“ glumci obišli su gotovo svako mesto bivše Jugoslavije. Posle višegodišnjeg odsustva iz pozorišta, posle odlaska u penziju, vratila se matičnom pozorištu u predstavi „Skup“ Marina Držića, u režiji Jagoša Markovića. „Branka, da vas pitam nešto...“, rekao joj je reditelj. „Izvolite, verovatno hoćete da donirate novac u Fond?“, odgovorila mu je. „Ja bih, ipak, hteo...“, pokušao je još jednom. „Da zovem Mlađu, verovatno vam treba prevod neke drame?“, nije slutila zbog čega je zove. „Ne, Branka, imam jednu ulogu, proba je danas u dvanaest, da li biste došli?“, pitao ju je, konačno. U tom trenutku, prema njegovom sećanju, zaplakali su oboje. „Biću tamo“, odgovorila mu je Branka. U toj predstavi igrala je stogodišnjeg starca. Novinari pamte njene tadašnje reči: „Videćete, napuniću i ja stotu, pa ćete doći da me intervjuišete.“

Nekoliko godina kasnije, pala je na izvođenju te predstave, sa tri metra, povredivši, srećom, samo nogu. Izneli su je u park, ispred JDP-a, a publika ju je, izlazeći iz pozorišta, bodrila: „Ne daj se, Branka, glavu gore!“ Ali, osim štaka, za glumačka ostvarenja dobila je i mnoge nagrade. Čitav vek svog života, međutim, nije posvetila samo dramskoj umetnosti već, u najvećoj meri, i humanitarnom radu. Nebrojene su institucije, ljudi, deca kojima je Branka, zajedno sa svojim suprugom, nesebično pomagala, što zajedničkom ušteđevinom, što putem humanitarnih akcija koje je gotovo svakodnevno priređivala. A to i danas čini sa nesmanjenim entuzijazmom i verom u ljude. I u stotoj godini života obilazi domove za nezbrinutu, bolesnu decu, za stare, iznemogle ljude i penzionere. Osim materijalne pomoći, obasipa ih još više nepojamnom energijom, zabavljajući ih pričama na nekoliko jezika koja govori „bez akcenta“, često prelazeći s jednog na drugi, iz rečenice u rečenicu: engleski, ruski, nemački, francuski, mađarski, slovenački, češki... A kada govori srpski, to, obično, čini u stihu. „U životu sam, mislim, sasvim dobro prošla. A kako sam do stihova došla? Ne samo stihovi, nego šala u kući, radost, ljubav i smeh, onda ti je život lep i ne pojavljuje se greh. Ako hoćeš ljude na sceni da greješ, moraš da govoriš i da se smeješ. Ako znaš jezika više, i tu ti se dobro piše. Jer, ja sam i član Diplomatskog kora, nekad se neki jezik govoriti mora. Ako znaš samo srpski, a tu su stranci, onda za tebe nisu ni rezanci, ni žganci. Onda moraš da stojiš, da gledaš, čemu da se predaš? Govoriti ne znaš, ne znaš ni da slušaš, a moraš svoj život sa ljudima da kušaš.“ Tako nas je dočekala u svojoj kući, u centru Beograda, koja i liči na pozorište, sa mnogo boja, zavesa, pozorišnih plakata, lutaka, maski, kostima, knjiga, crteža, i drugih sitnica najrazličitijih vrsta. Najviše je, ipak, uspomena. Zidovi se ne naziru od uramljenih slika sa njenim Mlađom, prijateljima, decom. Detaljno nas je upoznala sa svakim kutkom svoje kuće: ovde gledam televiziju, ovde crtam, ovde pišem, ovde jedem, ovde spavam, ovde se molim. Na stočiću sa ikonama, krstićima, ima i fotografija njene porodice, iz detinjstva, sa venčanom kumom Mirom Stupicom. Poseban zid je izdvojila za cveće, tu je čak i ono uvelo sa predstava.

Diplomatkinja i vatrogasac Branka Veselinović dobitnica je nebrojenih nagrada i priznanja, među kojima često voli da istakne titule dopisnog člana Srpske razvojne akademije i počasnog vatrogasnog oficira. Za glumačka ostvarenja nagrađena je Nušićevom nagradom za životno delo, Sterijinom, Vukovom nagradom. Dobitnica je i Nacionalnog priznanja za vrhunski doprinos kulturi. Bila je ambasadorka UNICEF-a, članica je Diplomatskog kora žena i dobitnica mnogobrojnih priznanja za humanitarni rad.

LEGENDA

Osnovali smo Fond Branka i Mlađa Veselinović za pomoć invalidnoj omladini. Deo ušteđevine od dva miliona dinara smo dali i Jugoslovenskom dramskom pozorištu, svake godine se dodeljuje nagrada pod našim imenima. Dobio ju je i Glogovac, koga više nema. Sećam se kako smo, posle dodele nagrade, sedeli zajedno ispred glavnog ulaza u pozorište i kako on meni kaže, onako blagorodno, ostalo mi je u dubokom sećanju: „Branka, ja sam opet dobio vašu i Mlađinu penziju“

„A ovde primam goste...“, rekla nam je kad smo se, penjući se uz raznobojne stepenice, konačno smestili u jednoj od nekoliko soba dvospratne kuće u kojoj živi sama. Ipak, jedva je čekala društvo. „Pa ja sam morala da se pripremam. Od sinoć nisam govorila da bih imala glasa da sada sa vama pričam. Legla sam i ranije, inače ležem oko pola dva, dva, kad odgledam sve pevače i vesti. Ponekad i crtam, a svakog dana napišem i neku pesmu. Jutros sam se i malo sunčala ispred kuće, bio je lep dan. Onda sam malo uvila i kosu, našminkala se, doterala. A sad me pitajte, otvaram vam kapiju mog srca...“ DETINJSTVO NA STRANIM JEZICIMA

Mama i tata su bili učitelji. Tata je radio u biblioteci u Matici srpskoj, to je najviše voleo, da bude sa omladinom. Imala sam dva brata, sestre Jelenu, Dušanku, Darinku. Ja sam bila najmlađa. Bilo nas je šestoro dece, bio je još jedan mali, iza mene, umro je u 10 meseci, ja sam tada imala možda tri godine. Samo znam da sam mu pevala: „Zašto plačeš, jadno srce, zašto suze liješ...“ Svake subote je bio neki žur, ako nije kod nas, onda je kod Mađara. Mi deca nismo išli, sa nama je ostajala frajla Aleksa koja je sa nama govorila francuski, nemački i mađarski, tako da smo i mi rano progovorili na stranim jezicima. Sećam se da su se mama i tata raspravljali na nemačkom. Ja i danas odem u Novi Sad, gde sam počasni građanin, imam Ključ grada, pa tamo razgovaram sa Mađarima.

Moj Mlađa bio je visok, lepa kosa, lep osmeh... U komisiji su mu bili Gligorić, Dedinac i Stupica. Odrecituje on jednu pesmu, krene drugu i Stupica mu kaže: „Dosta, Mlađo, primljen si!“ Počinju probe, dele se uloge, i ja dobijem ulogu sa Mlađom. Igrali smo zaljubljeni par u Goldonijevim „Ribarskim svađama“. U nekoj od pauza, priđe nam Mira Stupica i pita Mlađu: „Mlađo, da li ti imaš devojku? Nemaš. Koliko znam, ni Branka nema momka. Vas dvoje mogli biste da nastavite ljubav i van scene"

GLUMICA, UMESTO KASIRKE

Mislim da sam od mame nasledila talenat. Ona je bila učiteljica, ali je i lepo recitovala, pevala je u horu. Već sa šest godina me je vodila u crkvu. Ona je pevala u crkvenom horu, odmah iza vladike, bila je prvi sopran. Vodila me je često i u dečje pozorište u Novom Sadu, gde smo živeli. Uopšte, u našoj kući se stalno recitovalo i govorilo u stihu. Išla sam i u slikarsku školu kod Mladena Josića, imala sam i diplomu, ali je izgorela. Upisala sam trgovačku školu, i išla u nju dve godine, a posle sam se upisala u glumačku školu pri Narodnom pozorištu u Beogradu, sa šesnaest godina, jer sam prošla komisiju, odmah su me stavili na spisak. Kada je trebalo da

LEGENDA

Rođendan U Muzeju knjiga Adligat, 10. septembra biće otvoren legat Branke Veselinović, a Jugoslovensko dramsko pozorište će 16. septembra u 12 časova proslaviti njen 100. rođendan u saradnji sa Ministarstvom kulture i informisanja i Skupštinom grada Beograda.

krenem, rekla sam mami i tati da su mi ti ljudi rekli da bi tako trebalo. Roditelji me nisu zamišljali kao glumicu, ali su me pustili. Najstarija sestra je bila udata za ruskog grofa, pa sam ja ovde živela, u Krunskoj ulici, u ruskom domu. Mama i tata su me obilazili subotom i nedeljom, dolazili su sa kumom, jer mi nismo imali kola. DESANKA I NUŠIĆ

Branislav Nušić je dolazio na naše časove u glumačkoj školi, a i mi smo odlazili kod njega. Bio je fin i vedar čovek. Dolazili su nam i drugi veliki glumci i književnici. Ja sam bila drugarica sa Desankom Maksimović, bile smo na „ti“, jer je ona tako htela. Kada sam ja došla u Beograd, ona je već bila poznati pesnik. Lepo je govorila ruski, a ja sam kasnije bila i članica Diplomatskog kora žena, i često smo imale priliku da se viđamo na raznim prijemima. Uvek sam joj govorila: kad god mogu, ja stanem pored Desanke Maksimović. Nije to bilo dodvoravanje, nego moja istinska radost. Ona je bila dosta svoja, ali je s vremenom navikla na mene. Uvek bih je pitala da je zagrlim, mada ona nije volela preteranu bliskost. Sretale smo se kasnije u beogradskim školama, jer sam ja davala dečje programe, kao i ona. Tako smo jednom imale priliku da idemo u Ameriku, a ona pre toga nije nikada letela avionom. Ja sam je ubedila, i to je bio njen prvi let u životu. Ostale smo pet-šest dana i zabavljale srp-

sku decu. Posle tog putovanja sam doživela da i ona meni kaže: „E, volim i ja sada da sedim pored Branke.“ Mira Alečković je bila malo ljubomorna na mene zbog tog druženja. I danas, kada se srećem sa decom, prenesem im Desankinu poruku: „Ja ću biti gore sa mojim crnim šeširom, a ti Branka, kad budeš sa decom, ja ću da im mašem.“ Kad god se družim sa dečicom, ja im kažem da pogledaju u nebo, jer će videti Desanku kako im maše šeširom. Ona se zagledaju i dugo aplaudiraju. Pa sad bih zaplakala. MLAĐA

Kao studentkinja sam bila udata za Aleksandra Andonovića. On je, po majci, bio Amerikanac, imao je i njihovo državljanstvo. Nismo dugo ostali zajedno jer je on odlučio da se ipak vrati u Ameriku. Razumela sam ga, valjda ovde nije imao nikog svog. Tada nisam ni mogla da sanjam Mlađicu. Pre nego što smo se upoznali, on je u najboljim godinama bio u zarobljeništvu, četiri godine tokom Drugog svetskog rata u Nemačkoj. On je posle i ovde bio u uniformi, pa su pravili neke kulturne večeri i Bojan Stupica ga je uočio, jer je išao da ih gleda. Pozvao ga je na audiciju, mada JDP još nije imao zgradu. Ja sam prisustvovala toj audiciji, a on je recitovao jednu Šantićevu divnu ljubavnu pesmu. Bio je visok, lepa kosa, lep osmeh... U komisiji su mu bili Gligorić, Dedinac

i Stupica. Odrecituje on jednu pesmu, krene drugu i Stupica mu kaže: „Dosta, Mlađo, primljen si!“ Počinju probe, dele se uloge, i ja dobijem ulogu sa Mlađom. Igrali smo zaljubljeni par u Goldonijevim „Ribarskim svađama“. U nekoj od pauza, priđe nam Mira Stupica i pita Mlađu: „Mlađo, da li ti imaš devojku? Nemaš. Koliko znam, ni Branka nema momka. Vas dvoje mogli biste da nastavite ljubav i van scene.“ Mi smo se smejali. Šta drugo da kažem, Mira Stupica nam je ubrzo bila i kuma na venčanju. Mlađica i ja smo bili u braku 64 godine, kada je on otišao zauvek. Na samrti mi je rekao: „Božija volja, božija volja...“, iako nije bio naročiti vernik. Imao je tri fakulteta, Filološki, Filozofski, bio je i na Kembridžu. Nismo imali dece, išli smo na lečenja, na preglede kod profesora Tasovca koji nam je, na kraju, rekao da bismo decu mogli da imamo samo u drugim brakovima. Ali mi smo se voleli i ostali smo zajedno. Meni je on pomagao u humanitarnom radu, osnovali smo Fond Branka i Mlađa Veselinović za pomoć invalidnoj omladini. Deo ušteđevine od dva miliona dinara smo dali i Jugoslovenskom dramskom pozorištu, svake godine se dodeljuje nagrada pod našim imenima. Dobio ju je i Glogovac, koga više nema. Sećam se kako smo, posle dodele nagrade, sedeli zajedno ispred glavnog ulaza u pozorište i kako on meni kaže, onako blagorodno, ostalo mi je u dubokom sećanju: „Branka, ja sam opet dobio vašu i Mlađinu penziju.“ POSLE STO GODINA

Ljudi mi prilaze i govore: „Ne poznajem Branku, ako je ne hvalim.“ Pričaju, bila je velika glumica. Ne znam da li sam bila velika, ali bila sam u rangu prvaka, mada se nisam nametala. Pitaju me, dokle Branka? Ja im kažem: još me danas neko traži, to važi, lepu reč kaži, s čovekom se slaži i – ne laži.

BUDI KULTURAN

I topao i blizak i izvan svake kutije Novi Bitef nije izvor novih informacija o aktuelnim svetskim pozorišnim dešavanjima, jer su te informacije sada svima dostupne. Bitef je profilisana i profinjena baza podataka, zapravo izbor podataka koji ima neprocenjiv značaj Piše Jelena Knežević, izvršna direktorka Bitefa

Bitef

BUDI KULTURAN

itef je festival velikih očekivanja. Ta očekivanja pre svega dolaze od onih koji ga stvaraju i vode, a koji iskreno veruju da svojim konceptom i selekcijom mogu da promene svet. Čini se da su Mira Trailović, Jovan Ćirilov i Anja Suša zaista i promenili svet, ili bar deo tog sveta koji se nalazi u jugoistočnoj Evropi. Na Bitef i dalje, kao naši dragi gosti, dolaze veliki svetski umetnici koji sa dubokom emocijom pričaju o Bitefu koji im je promenio živote. Poslednje dve godine u ovaj festival svoja velika očekivanja ugradio je novi umetnički direktor Ivan Medenica koji zajedno sa dramaturgom festivala Filipom Vujoševićem stvara jedan novi Bitef. Od Beogradskog internacionalnog pozorišnog festivala se tradicionalno očekuje da u Beograd donese nove, svetske pozorišne tendencije, da provocira, uznemirava, šokira, pomera granice. Novi Bitef koji sada nastaje možemo da označimo popularnom frazom „out of box“ koja potiče iz menadžerskog sveta još iz 1970-ih. Za mene Bitef jeste „razmišljanje izvan kutije“, razmišljanje na širi, drugačiji, kreativan, nesvakidašnji način. Novi Bitef nije izvor novih informacija o aktuelnim svetskim pozorišnim dešavanjima, jer su te informacije sada svima dostupne. Bitef je profilisana i profinjena baza podataka, zapravo izbor podataka koji ima neprocenjiv značaj.

U trenutku kada smo okruženi velikim brojem informacija, „izbor“ postaje zlatna reč. Razmišljajući u tom pravcu, fokus u kreiranju programa se pomera sa proste selekcije na koncept i dramaturgiju festivala koja postaje integralno umetničko, autorsko delo. Druga dimenzija „razmišljanja na širi način“ jeste da Bitefov program izlazi iz kulturno-umetničkih okvira i duboko i sveobuhvatno zalazi u društveno-politička dešavanja. Festival pojedincu nudi široki kadar sopstvenog života, nudi mogućnost da se odredi na jedan sveobuhvatniji način. Kao takav Bitef predstavlja „paket“

celini, ne propustiti nijedan programski segment. On je namenjen najširoj publici. Ako bismo publiku Bitefa uporedili sa opsegom nekog instrumenta, onda bismo slobodno mogli da kažemo da nju čini obim od najnižeg do najvišeg tona. I svaki taj ton čeka septembar da oseti virtuoznost Bitefa, mešanje i slaganje, jačinu i sjaj boja, pokreta, mirisa, dodira. Ovogodišnji, 52. Bitef održava se pod sloganom „Svet bez ljudi“, od 13. do 22. septembra, sa deset predstava u glavnom programu koje dolaze iz Slovenije, Francuske, Srbije, Nemačke, Hrvatske, Estonije, Švajcarske, Izraela i Belgije i sa devet pratećih programa kojima se kontekstualizuje selekcija. Ono što vezuje celokupan program jeste njegova radikalnost, subverzivnost i polemičnost, umetnička i politička provo-

koji treba odgledati u

kativnost koja treba da nas pokrene da mislimo, osećamo i delujemo. Kao i prethodni festivali, program je pun naboja i oštrine, poziva na društveni angažman i pobunu, revoluciju i subverziju. Zato smo i izabrali za vizuelno rešenje gorilu koji nam se sa svojom neumitnom silom, hladnoćom i sirovinom u izrazu unosi u lice, donosi strah i poziva na otpor. Takva čvrstina i oštrina deo je tih velikih očekivanja koja su stavljena pred Bitef, ali ono što se možda ne očekuje, a što donosi ovogodišnji Bitef, jeste suptilna i topla emocija koja duboko prodire u intimu pojedinca. Tako se, iza naizgled čeličnog pogleda gorile, nazire osećanje nemoći i neizbežnosti, duboko saosećanje sa ljudima i bol. Jedna od asocijacija slogana „Svet bez ljudi“ jeste svet bez „pravih“ ljudi, svet (uoči) apokalipse i fenomen smrti. Čini se da je smrt među retkim preostalim tabu temama savremenog društva. O smrti se nerado priča, i to često sa dozom neprijatnosti i uznemirenja, a tiče se svakog od nas. Tri predstave na 52. Bitefu (izraelska, švajcarska, belgijska) bave se tom temom na jedan nežan, pametan, topao način sa idejom da nam fenomen smrti približe i da je shvatimo kao deo životnog ciklusa. Zato će moj izbor na ovogodišnjem festivalu biti upravo ove tri predstave kojima ću dozvoliti da prodru u moje lično, biološko i intimno i da ove godine dobijem topao i blizak Bitef, Bitef „izvan svake kutije“.

BUDI KULTURAN

Produkcija Nadava Barnee, Tel Aviv, Izrael

PA‘AM Režija: Nadav Barnea 20. i 21. septembar, Bitef teatar

Teatar Vidi – Lozana, Švajcarska

Ono što se možda ne očekuje,

ZAOSTAVŠTINA, KOMADI BEZ LJUDI

a što donosi ovogodišnji

Koncept: Rimini Protokol (Štefan Kegi, Dominik Iber) 21. i 22. septembar, Pozorište na Terazijama

Bitef, jeste suptilna i topla emocija koja duboko prodire u intimu pojedinca

Iako mlad, multimedijalni umetnik Nadav Barnea, muzičar, dizajner svetla

Predstava poznatog reditelja Stefa-

i zvuka, već je uveliko poznat u Izraelu jer je radio s mnogim značajnim koreografima i drugim umetnicima. Ovaj njegov rad je multimedijalna, izrazito atmosferska instalacija, koju grade istovremeno apstraktni i dokumentarni video-radovi, ritmički omamljujuće montirani na osam visećih televizora koji tako poprimaju karakter pravih, „živih“ izvođača. Video-radove prate glasovi koji govore intimne, fragmentarne, setne, dokumentarno-fantazmagorične ispovesti, a koje s tim radovima nisu u direktnoj vezi: to su kontemplacije o gubitku bližnjih, o osećanju krivice, o složenim odnosima dece i roditelja i globalnim nesrećama, u rasponu od Holokausta do misterioznih eksplozija i nestanka dece – jednom rečju, o smrti. Ovaj jedinstven, atmosferski snažan, čulni i emocionalni doživljaj organski je spojen s omamljujućom „koreografijom svetla“ i odgovarajućom elektronskom muzikom. Tako nastaje atmosferski pejzaž koji je istovremeno i kaleidoskop raspršenih sećanja, i limb između sveta živih i sveta mrtvih, kao i stanje svesti nalik tripu. Najsavremeniji scenski izraz u kombinaciji s drevnim osećanjem smrti – to bi u najkraćem bio doživljaj ove fascinantne instalacije.

na Kegija, jednog od tri člana

svetski proslavljenog kolektiva Rimini Protokol. To je prostorna instalacija s nekoliko soba oblikovanih pomoću bogatog dokumentarnog materijala i predstavlja „muzej sećanja“ na pojedinačne, „obične“ ljude kojih više nema, ili koji će nas uskoro napustiti. Svaka soba je minuciozna realistička inscenacija odlaska tih ljudi, odnosno projekcija načina na koji su oni zamišljali/želeli da odu s ovog sveta, projekcija značenja koje to za njih ima, kao i oblika na koji žele da ih se jednog dana sećamo. Tako ova instalacija nije samo izložba memorabilija povezanih s nekim nepoznatim ljudima, već i materijalni, fizički okvir za jedno veoma snažno atmosfersko, emocionalno i metafizičko iskustvo. Štefan Kegi i njegovi saradnici proveli su dve godine obilazeći bolnice za negu neizlečivih bolesnika, kao i obične bolnice, naučne laboratorije i pogrebne zavode, domove za smeštaj starih lica i religijske centre, pogrebnike, neurologe i advokate – sve one koji se svakodnevno suočavaju sa temom smrti. Potom su se susreli sa ljudima koji su, svako iz svog razloga, odabrali da se pripreme za sopstvenu smrt. Sa nekima od njih napravili su posebne prostorije u kojima je svako mogao da izrazi svoju ličnu Zaostavštinu. U svakoj od tih soba otkri-

vamo ostatke života koji će ti ljudi ostaviti za sobom, način na koji oni zamišljaju sopstvenu smrt, ili rekonstrukciju načina na koji oni zamišljaju prizor smrti, u svakom slučaju, neki deo njihovog zaveštanja ili nešto što žele da podele sa drugima pre nego što napuste ovaj svet. Distanca svojstvena umetničkom stvaranju dala je tim ljudima smelost da osmisle svoj odlazak i da zamisle mesto koje će podsećati na njih. Jedan stariji bračni par koji je odlučio da umre zajedno seća se svog života i mladosti; jedna žena uspeva da ostvari veliki san pre nego što će umreti; jedan otac se obraća kćerki; jedan naučnik detaljno ispituje tehničke aspekte sopstvene smrti; jedan stanovnik Ciriha, turskog porekla, vidi svoju smrt kao povratak korenima i domovini.

BUDI KULTURAN

le bale se d la be, Gent, Belgija

REKVIJEM ZA L. Muzika: Fabricio Kasol po Mocartovom „Rekvijemu“ Reditelj: Alen Platel 22. septembar, Sava centar Bitef će svečano biti zatvoren u Sava

predstavom „Rekvijem za L.“, koja je početkom 2018. imala svetsku premijeru, a od tada je gostovala, s velikim uspehom, na nekoliko velikih međunarodnih festivala. U osnovi predstave, iza koje stoji nekoliko uglednih evropskih koproducenata, a izvodi je poznata belgijska kompanija le bale se d la be, nalazi se muzička partitura Fabricija Kasola, koja inventivno spaja Mocartov „Rekvijem“, džez, afričku muziku i još neke muzičke tradicije. Na ovu muziku je Alen Platel, jedan od vodećih svetskih koreografa, komponovao scensku partituru, jedan istovremeno minimalistički i monumentalni pogrebni ritual koji spaja različite tradicije, ali ga izvodi ansambl sastavljen skoro samo od Afrikanaca. Čini se da je obred posvećen nepoznatoj beloj ženi, čiji se poslednji sati života prate preko video-rada u pozadini. Reč je o intimnoj, nežnoj i dirljivoj priči o umiranju. „Rekvijem za L.“ nas suočava sa sopstvenom smrtnošću na način koji je istovremeno i tužan i radostan, miran i bučan. To je delo jedinstvene snage koje, ukoliko mu se prepustite, izaziva katarzu.

centru muzičkom

RADAR NOVE GENERACIJE

U svima nama žive vukovi, svaki vuče na svoju stranu, ali preživljavaju samo oni koje hranimo. Kuda će vas odvesti vaši? Tadija Miletić reditelj je u Operi i teatru Madlenianum, a uz to je i predsednik organizacije „Kulturni element“. Urednik je časopisa MozaIQ, zvaničnog glasila Mense. U Madlenianumu trenutno obnavlja operu „Pajaci“, a priprema i šesnaesto takmičenje solo pevača „Lazar Jovanović“, najveće opersko takmičenje u regionu Razgovarao Dimitrije Đurić

RADAR NOVE GENERACIJE

erovatno ste već negde čuli za Tadiju Miletića. Reditelj je u Operi i teatru Madlenianum, a uz to je i predsednik organizacije „Kulturni element“. Do sada, svoj CV je ispunio brojnim režijama u beogradskim i pozorištima u unutrašnjosti, a posebno mesto u njegovoj biografiji je članstvo u Mensi Srbije, rezervisano za najinteligentnije ljude među nama. Natprosečno je inteligentan, njegov IQ je 156. U stvari, test je do tog rezultata mogao da isprati njegove sposobnosti. Urednik je časopisa MozaIQ , zvaničnog glasila Mense. U Madlenianumu trenutno obnavlja operu „Pajaci“, a premijera je zakazana za 27. septembar. U planu su mu, od oktobra, četvrta koncertna sezona „Muzički svodovi Beograda“ u saradnji sa Muzejom grada Beograda, niz koncerata širom grada i veliki svečani koncert 7. oktobra na velikoj sceni Kolarčeve zadužbine. Priprema i šesnaesto takmičenje solo pevača „Lazar Jovanović“, najveće opersko takmičenje u regionu, nekoliko projekata za početak sledeće godine, i još niz drugih, kako kaže, većih i manjih stvari.

Ti si, praktično, zadojen kulturom. Tvoju porodicu, uglavnom, čine umetnici. Koliki je njen značaj u tvom obrazovanju i životnom usmerenju?

Već neko vreme nas u javnosti zovu „Umetnička porodica Miletić“. Moj otac je glumac, brat producent, snaja balerina, buduća supruga pijanista. Od najmanjih nogu su nas roditelji usmeravali na škole jezika, umetnosti, muzike, sport, i sasvim sam siguran da je to izvanredno važan udeo mog obrazovanja i zanimanja. Često spominjem, ali uvek treba dodatno spomenuti. Onaj trud koji uložimo u decu, u te mlade ljude u prvih pet-šest godina života od presudnog je značaja za celokupan budući život. Iza sebe imaš mnogo projekata. Između ostalog, predsednik si organizacije „Kulturni element“?

„Kulturni element“ je nastao spontano kao ideja da okupimo najperspektivnije mlade umetnike, ljude čiji je talenat i kvalitet bio vanredan i poseban. Pošto smo generalno uvek spremni na akciju,

zaključili smo da nema potrebe da bilo koga čekamo, i kreirali smo „Kulturni element“, koji je sada jedna od najeminentnijih samostalnih kulturnih organizacija kod nas. Režirao si predstave širom Beograda i Srbije, kakva su tvoja iskustva u tom praktičnom radu u pozorištu, nasuprot onome što si učio na akademijama?

Sa žaljenjem moram da primetim da je udeo akademskog obrazovanja u mom životu znatno manji nego što sam to očekivao dok sam bio na studijama. Nakon

završena tri odseka Muzičke škole „Stanković“, a zatim dramaturgije i režije, praktičan rad koji sam naučio u ovih dvanaest godina rada profesionalne karijere je znatno važniji za elementarno funkcionisanje. Ali, kako to obično biva, ipak je važno reći da bez temeljnog samostalnog rada ispunjenog saznanjima, kao i opsežnog obrazovanja odranije, sam praktični rad vredi manje čak i od jednog najobičnijeg izdanja žutih novina. Tvoj IQ je natprosečan, njime si obezbedio svoje mesto u Mensi. Koja je tvoja „istina“ o inteligenci-

Onaj trud koji uložimo u decu, u te mlade ljude u prvih pet-šest godina života od presudnog je značaja za celokupan budući život

RADAR NOVE GENERACIJE

ji, da li je ona dovoljan uslov za uspeh u bilo čemu?

Inteligencija je podrška, nešto što omogućava da neke stvari uradimo lakše, brže i kvalitetnije sa manje truda. Kao što sam govorio o obrazovanju, tako je i ovde. Bez konstantnog obrazovanja, rada, požrtvovanosti i upornosti, i najvažnije bez napredovanja, inteligencija otvara vrata problemima, tj. glasno ukazuje na propuštene prilike, na neispunjene obaveze, na sve što nismo uradili a mogli smo. Dodatno, pokazuje nam šta smo sve mogli da uradimo a nismo. Kako kažu, u svima nama žive vukovi, i svaki vuče na svoju stranu. Na kraju, preživljavaju samo oni koje hranimo. Kuda će vas odvesti vaši vukovi? Prema nečemu neobičnom, kao što je tvoj stepen inteligencije, uvek postoje neki stereotipi, pa bi tako neko pomislio da po ceo dan čitaš, da si zatvoren, štreber?

Svaki moj dan je drugačiji. Kada radim predstavu, uglavnom satima, danima i mesecima provodim mnogo vremena u pozorištu, na svakodnevnim probama. U tom periodu ne postoji vikend, slobodni dani i odmor, i sve obaveze se samo usložnjavaju i koegzistiraju jedna uz drugu. Kada ne radim predstavu, uvek postoji mnogo aktivnih projekata na ličnom planu ili sa „Kulturnim elementom“ koji tada dobijaju primat, a u vrlo retkim prilikama kada imam malo vremena za sebe, uglavnom se posvećujem nekim davnim željama i dugoročnim planovima odranije, kojima se tada fazno bavim. Ukratko, mnogo lepih planova podelimo na sitne jednostavne zadatke koje ispunjavamo jedan po jedan. Tako na kraju i ostvarimo planove, kad-tad. Ono što može biti interesantno je da imam veliku biblioteku na koju sam vrlo ponosan, i da, često se desi da u njoj čitam. Čitanje je putovanje, saznanje i sloboda. U kojim situacijama koristiš taj svoj potencijal, šta ti on sve omogućava?

Ne razmišljam o tome tako plastično. Šta je u suštini naš potencijal? Da li je to ono što nazivaju talentom? Ono što radimo najbolje? Ili je to ono u čemu najviše uživamo? Ako gledamo tako, ja uživam u pozorištu. To je jedan divan oslobađajući posao gde možeš da se igraš, izmotavaš, smeješ i plačeš, i da bar nakratko budeš

neko drugi, da se ponašaš drugačije nego obično i da se pretvaraš da si neko ko inače nisi. U tim prilikama se trudim da i drugim ljudima oko mene bude jednako lepo kada se time bave, i da svi zajedno uradimo nešto lepo, potresno i divno. A i mimo pozorišta, to je uvek tako! Trudite se da svima učinite život lepšim nego što jeste, a time će i vama svetlost obasjati kućni prag. Započnite odmah sa ostvarivanjem svojih velikih želja, ne odustajte, godinama, bez obzira na to koliko je teško, i pomozite svima koji hodaju istim putem kao i vi.

Tako je lako nešto unaprediti. Toliko malo truda je realno potrebno da uredimo stvari oko sebe. Počevši od kreveta, sobe, stana, ulaza u zgradu, ulice. Planova, posla, međuljudskih odnosa. Jedino i najvažnije – vodite računa koje bitke vodite i kako, i koji je finalni cilj

Da li si, ipak, na nekoj strani, uskraćen za neke veštine ili znanja?

Kao i svi, rekao bih. Poznajem ljude koji savršeno vladaju sportskim rezultatima, veličanstveno se bave knjigovodstvom, požrtvovano sprovode izmene zakonskih akata, ali se bojim da to svakako nije moje polje interesovanja. Opet, presudno je ono što nas ispunjava kada se nečim bavimo. Samim tim ćemo tu našu materiju poznavati bolje nego ikada pre i njom vladati sjajno. Ponosno ističeš to da želiš da ostaneš u Srbiji. Ipak, svake godine gledamo brojke i procente koji govore suprotno – veliki broj mladih odlazi iz zemlje u potrazi za poslom, boljim uslovima života. Šta ti misliš o tome?

To je mač sa dve oštrice. Oduvek sam bio od ljudi koji ne kukaju nad prosutim

Bez konstantnog obrazovanja, rada, požrtvovanosti i upornosti, i najvažnije bez napredovanja, inteligencija otvara vrata problemima, tj. glasno ukazuje na propuštene prilike, na neispunjene obaveze, na sve što nismo uradili a mogli smo

mlekom već se uhvate krpe i krave da problem rešimo. Neke stvari ne funkcionišu, tačno. Neke stvari mogu biti bolje, zaista. U većoj i manjoj meri tako je u celom svetu. Neko jednostavno ne želi da se bavi popravkama, i bojim se da se sa time moramo složiti. Ali ja, kao i mnogi ljudi oko mene bismo radije posvetili malo više vremena, pa neki mali deo naših života ovde ipak popravili. Tako je lako nešto unaprediti. Toliko malo truda je realno potrebno da uredimo stvari oko sebe. Počevši od kreveta, sobe, stana, ulaza u zgradu, ulice. Planova, posla, međuljudskih odnosa. Jedino i najvažnije – vodite računa koje bitke vodite i kako, i koji je finalni cilj. Važno je nekada i predati bitku da bi se dobio rat. Tako će se stvari ipak s vremenom popravljati. Kada je reč o kulturi i pozorištu kojim se, konkretno, baviš, kako tumačiš to da su pozorišne sale pune, dok izvan njih stalno slušamo iste i već pomalo dosadne priče o nekulturi?

Već godinama se suočavamo sa izvanrednim interesovanjem publike za projekte koje radimo. Pogotovu van Beograda, u unutrašnjosti Srbije koja sa ogromnim apetitom uživa u delima visoke kulture. Glavno pitanje nije u stvari u tome da ljude kultura ne interesuje, već da hitno kreiramo budućnost naše kulturne politike, koja mora svima da stavi do znanja da su neki televizijski programi otrovni, da su neki mediji unižavajući, da su neke stvari šund, i najvažnije, šta je kultura, kako se vrednuje, koliko vredi i zašto. Tek onda će sve da bude mnogo bolje i lakše.

IKONA

I Šta je nama Madonina borba dala Ako bi Madona bila jedna od lekcija u nekom istorijskom udžbeniku iz pop kulture, ta lekcija bi bila ispunjena skandalima i šokovima koje je priređivala tokom svoje, šta god kritičari mislili o njoj, uspešne karijere. Ali lekcije koje je Madona održala svetu prevazilaze granice šou-biznisa i mnogo su važnije od puke zabave i interesa muzičke industrije. Jer srušila je ona mnoge tabue. Ako ćemo za početak, da ne moraš da budeš savršen da bi uspeo. Jer nije ni ona to bila sa svojom visinom od 154 cm, blagim viškom kilograma, osmehom na kojem bi protetičari rado poradili... Piše Ana Mitić

IKONA

ma jedna anegdota koju bih volela da podelim. Godine 1984, na ovom mestu je održana prva dodela VMA nagrada. Nastupala sam i pevala sam „Like a Virgin“ na vrhu torte. Na putu dole, izgubila sam cipelu, a onda sam se valjala na podu. Pokušala sam da izgledam kao da je to deo koreografije, tražeći nestalu cipelu. Haljina mi se podigla i videla mi se zadnjica, o Bože, kakav horor! Nakon nastupa, moj menadžer je rekao da je moja karijera završena. LOL, ispričala je nedavno na dodeli VMA nagrada Madona u istom onom „bizarnom“ govoru koji je izazvao bes na društvenim mrežama jer je odala počast upravo preminuloj Areti Frenklin, ali tako da je pokojnu spomenula u jednoj rečenici, što je, naravno, izazvalo gnev i optužbe da je opet sve to uradila zarad lične promocije. Mogla je na kraju tog govora da doda i da je ostalo istorija o tome kako se postaje, verovatno, najuspešnija zabavljačica svih vremena. Ako bi Madona bila jedna od lekcija u

istorijskom udžbeniku iz pop kulture, ta lekcija bi bila ispunjena skandalima i šokovima koje je priređivala tokom svoje, šta god kritičari mislili o njoj, uspešne karijere. Ali lekcije koje je Madona održala svetu prevazilaze granice šou-biznisa i mnogo su važnije od puke zabave i interesa muzičke industrije. Jer srušila je ona mnoge tabue. Ako ćemo za početak, da ne moraš da budeš savršen da bi uspeo. Jer nije ni ona to bila sa svojom visinom od 154 cm, blagim viškom kilograma, osmehom na kojem bi protetičari rado poradili, a razdvojeni „kečevi“ će kasnije postati njen zaštitni znak, i ono najvažnije, Madona nije znala ni da peva, a njen glas zvuči smešno na tim prvim albumima s početka karijere i svim „sladunjavim“ pesmicama kojima će osvojiti publiku. Uz to idu i sve priče o lošem bekgraundu, bekstvu

nekom

Valja se podsetiti da je Madona umetnica, pevačica, tekstopisac, plesačica, glumica, režiserka, zabavljač... Da je majka šestoro: pored biološke dece Lurdes Leon i sina Roka, usvojila je četvoro dece iz Afrike, bliznakinje Stelu i Estel, Dejvida i Mersi Džejms. Forbs je procenio prošlogodišnju Madoninu zaradu na oko 580 miliona dolara, što je čini najbogatijom izvođačicom u Americi

IKONA

I taj brak će se završiti razvodom. Ali sve te burne veze, a bilo ih je za knjigu (Džon Kenedi Mlađi, Voren Biti, porno-zvezda Toni Vord, Denis Rodman, koreograf Karlos Leon...), o kojima se tek sada saznaju detalji, pa tako Madona pokušava da spreči da se na aukciji pojave lični predmeti među kojima je i jedno ljubavno pismo pokojnog repera Tupaka Šakura, nisu mogli da pomere Luizu Čikone iz orbite u kojoj je ona najveća zvezda popa. Među pokojnim ljubavnicima je Majkl Džekson, posle čije smrti će ona postati najuspešnija i najveća živa muzička zvezda, a to je titula koju još samo nose Elvis Prisli i Bitlsi. Jer dvanaest Madoninih albuma bili su na prvom mestu. Tokom karijere, ispunjene kontroverzama, isporučivala je gomilu materijala tabloidima, ali i mejnstrim medijima. Baš nedavno je i bivši britanski supermodel Amanda Kazalet optužila Madonu za dugogodišnje proganjanje, u okviru kojeg je, navodno, pokušala na sve načine da osvoji njenu ljubav. Skoro i da nema nečega što Madona

od kuće, dolasku u Njujork gde je, kako će otkriti, silovana i, navodno, preživljavala na ulici hraneći se ostacima hrane iz brzih restorana, a prvi honorar je zaradila pozirajući naga... „Bila sam buntovnica. Znala sam da želim da budem neko i nešto. U osnovnoj i srednjoj školi bila sam odlična učenica, a 1978. sam odustala od fakulteta i preselila se u Njujork. Otišla sam tamo sa 35 dolara u džepu. Nisam znala nikoga, prodavala sam krofne, živela na kokicama“, rekla je o svojim počecima. Zato je prva lekcija koju može svako da nauči od nje kako da uspeš u tome što

želiš da budeš i kako da ustaneš kad padneš – a padala je Madona mnogo puta čak i kada je već bila „Bitch, I am Madonna!“. Jer to što je radila smetalo je mnogima, od crkve, preko homofoba, do ženomrzaca. I tokom cele karijere je trpela užasne kritike i osporavanje. I tako je na kraju stvarno postala ono što su joj nabijali na nos – Bitch, rešena da ne odustane od svoje borbe. Tome su doprineli i lomovi u privatnom životu i svi njeni muškarci. Šon Pen, u kojeg je bila ludo zaljubljena, kao i on u nju, i sa kim je imala burnu vezu, reći će posle

Skoro i da nema nečega što Madona nije uradila, ili navodno uradila. Bila je Britni Spirs pre Britni, Lejdi Gaga pre Gage, Bijonse pre Bijonse. U svemu prva

razvoda, prema pisanju medija, na pomen imena Madona: „Ko je ta žena!?“ Od samog početka, brak su pratili mnogi skandali i Penovi obračuni sa novinarima, a zbog jednog od tih napada proveo je u državnom zatvoru u Los Anđelesu 32 dana. Brak je okončan 1989. godine nakon nekoliko priča objavljenih u tabloidima kako Pen fizički maltretira Madonu, što je ona demantovala pre nekoliko godina. I brak sa režiserom Gajem Ričijem ima zanimljivih epizoda, a „istorijski“ momenat kada on odlučuje da uđe u vezu sa Madonom je čak deo pesme Robija Vilijamsa „She’s Madonna“ (I love you baby / But face it she‘s Madonna / No man on Earth / Could say that he don‘t want her...), što je navodno istinita epizoda, i što je Gaj Riči rekao raskidajući sa svojom tadašnjom devojkom jer je upoznao – Madonu.

nije uradila, ili navodno uradila. Bila je Britni Spirs pre Britni, Lejdi Gaga pre Gage, Bijonse pre Bijonse. U svemu prva. Od početka karijere ona je delila publiku – mogao si samo da je ne podnosiš ili da budeš fan. Ali i oni koje je nervirala, što je osnovni začin njenog uspeha, moraju da joj priznaju da je pomerila mnoge granice. Madona je mnogo učinila za emancipaciju žena, Afroamerikanaca (crni Isus u muzičkom spotu za pesmu „Prayer“), homoseksualaca, za seksualne slobode, a umela je da kritikuje i establišment. Možete jednom da pogađate šta misli o Trampu. Madonina borba je ženska borba. A njena poslednja bitka se dešava upravo sada kada je na pragu sedme decenije pošto je nedavno proslavila 60. rođendan. I umesto da se povuče, krcka svoje penzionerske dane i lagano priprema sahranu, odgajajući četvoro usvojene dece, Madona pokušava da sruši poslednji tabu – o starosti. Ko njoj može da kaže da ide u penziju kad ona i sada može da peva, masturbira na sceni, igra, pokazuje gole grudi, simulira orgije i ljubi se sa ženom na sceni!? Upravo te njene godine i to što ni u njima nije odustala od toga ko je, iznervirali su čak i fanove i Madona je poslednjih godina uspela da navuče priličan bes. Pa šta joj u tim godinama treba da se skida na sceni, da se ljubaka sa ženom... „E stvarno je preterala, dosta više“, „Idi bre u penziju, ženo“,

IKONA

bili su samo neki od komentara. I tu i jeste problem. Jer zašto bi? Tu negde oko 60. rođendana je na Snepčetu okačila fotografiju svog tela u providnom vešu i opet oni tipični naslovi „Madona šokirala fanove...“, kao da je ona časna sestra iz nekog samostana i sad se prvi put skinula a verovalo se da je „Like a Virgin“. Jedan prijatelj je primetio da to telo „nije savršeno“ ali i da je ona rodila dvoje dece, da je ceo život nastupala i da to telo baš tako i treba da izgleda i da nema čega da se stidi. A ona je to sve vreme i pokušavala ljudima da kaže, da nema razloga da se stide zbog toga što jesu, da ne robuju predrasudama, crkvenim dogmama, da niko nije savršen i da smo svi ljudi. I da joj, što je najvažnije, nije žao. Ili što kaže njena pesma (mada se odnosi na obračun sa tabloidima), „And I‘m not sorry / It‘s human nature / And I‘m not sorry / I‘m not your bitch don‘t hang your shit on me...“

matricidan“, piše u kolumni Bidiša. „Kada ljudi kažu da žele Madoni da lepo ostari, to zapravo znači da žele da ona postane bezlična, ućuti i ode u ćošak. A ona to odbija. Umesto toga ona nastavlja da proizvodi briljantan, zadivljujući posao koji te tera da se zamisliš“, piše Bidiša i ističe još jedan važan detalj o tome koliko je Madona posebna i jaka. „Nemoguće je pričati o Madoni bez govora o moći. Ona je sportista. Jednom sam čitala intervju u kojem njen trener priča da je toliko jaka da mora da izmišlja nove vežbe za nju. Njena mišićavost nije pitanje izgleda, ona proizilazi iz njene mentalne snage. Ona je neuništiva. Ali ona je toliko dugo preživela ne samo zbog svog talenta, ne samo zbog fizičke i mentalne snage. Već i zato što je inteligentna, profesionalna i uvek angažovana – videla je svet, odgajala decu, radila na mnogim poljima. Ona je mentalno živa i to je ono što je tera da stal-

Nije Madona jedina „starica“ koja još

To što je radila smetalo je mnogima, od crkve, preko homofoba, do ženomrzaca. I tokom cele karijere trpela je užasne kritike i osporavanje

neće u penziju, ali njoj je posebno teško i

ima potpuno drugačiji tretman od svojih muških kolega. Ne da se ni pevač grupe Rolling Stones, Mik Džeger, pa je tako pre dve godine postao otac u 73. godini, iz veze s tada 29-godišnjom balerinom Melani Hemrik. I Džeger je onda „legenda“ i njemu niko ništa nije prigovorio, a Madona je „baba“ koja bi trebalo da se skloni. Zato je njena poslednja bitka veoma važna jer ruši predrasude o starim ljudima, posebno o ženama kada znate ono: „zađu u neke godine“, i dalje duboko ukorenjene u društvima. U nedavnom intervjuu za italijanski Vog rekla je da samo želi da priča o sadašnjosti. Kolumnistkinja Gardijana Bidisha primetila je da je to zato što Madona nije nostalgična i odlučno gura napred: „Zbog toga je uspela da održi globalnu karijeru decenijama“, zaključuje. Potom podseća da je kada je okupila žene na Bilbordovoj dodeli nagrada 2016. rekla: „Hvala vam na priznanju moje sposobnosti da nastavim svoju karijeru 34 godine uprkos blatantnom seksizmu i mizoginiji i konstantnom maltretiranju i nemilosrdnim zloupotrebama.“ „Nivo ejdžizma i seksizma usmeren u nju je femicidan, čak

no traga, da bude u pokretu i stvara.“ Valja se podsetiti da je Madona umetnica, pevačica, tekstopisac, plesačica, glumica, režiserka, zabavljač... Da je majka šestoro: pored biološke dece Lurdes Leon i sina Roka, usvojila je četvoro dece iz Afrike, bliznakinje Stelu i Estel, Dejvida i Mersi Džejms. Forbs je procenio prošlogodišnju Madoninu zaradu na oko 580 miliona dolara, što je čini najbogatijom izvođačicom u Americi. Kad smo kod brojeva, od kada je 1983. izdala prvi album, Madona je održala nebrojeno turneja i prodala više od 300 miliona albuma. Na stranicama Ginisove knjige rekorda je upisana kao pevačica sa najviše prodatih albuma svih vremena. Kada se u 56. godini skinula u toples, objasnila je, i eto priznala, da je i ona opsednuta krajem: „Postala sam opsednuta razmišlja-

kada će pokucati na tvoja vrata i zato bi trebalo živeti život punim plućima. Kao da je svaki dan poslednji.“ Zato nastavlja svoju borbu, poslednje dve godine u Lisabonu, gde se preselila zbog fudbalske karijere svoga sina. Upravo tamo radi i na snimanju novog albuma, nastavlja svoj humanitarni rad, promoviše umetnost, najčešće avangardnu i sve ono što naglašava slobodu izražavanja. Jer kod njen je oduvek bilo sve pitanje slobode za koju je počela da se bori onog dana kada je pobegla od kuće. Njen novi album trebalo bi da bude nešto potpuno drugačije, sudeći po kritikama koje je iznela u intervjuu za italijanski Vog na račun aktuelnih izvođača koji su svi na istu matricu. Svoj 60. rođendan proslavila je dobrotvornom akcijom za siročad i decu u Malaviju. Svaki sakupljen dolar ide direktno za obroke, škole, uniforme i zdravstvo. Ona je prošle godine finansirala dečje krilo u bolnici u Malaviju. „Čvrsto sam posvećena tome da pružim ugroženoj deci dom pun ljubavi. Za svoj rođendan ne mogu da zamislim bolji poklon nego povezivanje moje globalne porodice s ovom divnom zemljom i decom kojoj je najviše potrebna pomoć“, rekla je Madona. Madona je napunila 60 i još traje. Šta je tu čudno? njem o smrti. Nikada ne znaš

FENOMEN FENOMEN

U tajnoj službi njegovog filmskog veličanstva

o m Sao st ta pu živi se

FENOMEN

Navodna vest da bi Idris Elba mogao da bude sledeći Agent 007 ponovo je u špic vratila najpoznatijeg filmskog agenta. Tokom proteklih pedeset i kusur godina Bond, Džejms Bond, izvlačio se iz svakojakih neprilika i sredio nekoliko divizija terorista, Rusa i ekscentričnih milionera, sve sa kakvom lepoticom u naručju. Za to vreme postao je globalni fenomen, njegove rečenice ušle su u jezike širom sveta i, ako ništa drugo, danas svi znaju kakav martini žele – shaken, not stirred. Bond je tako postao jedna od najuspešnijih franšiza u istoriji, sa zaradom od koje vlasnici prava na njegove filmove mogu komotno da postanu ekscentrični negativci sa kakvim suludim planom o uništavanju planete. Kako je Džejms Bond opstao tokom svih godina?

Piše Slobodan Maričić

FENOMEN

obro veče, 007. „Moje ime je Džejms Bond.“ „Pripadnika vaše neobične profesije je malo, znamo ko ste i šta ste.“ Vi to ne vidite, ali Bond leži na stolu. Vezane su mu i ruke i noge, potpuno je u crnom i neobično je prljav, kao da je bio u nekoj akciji koja nije prošla baš najbolje. Iznad glave mu je neobična naprava. „Gledate u industrijski laser koji može da dobaci i do Meseca“, kaže mu proćelavi muškarac, sa leptir-mašnom i naglaskom... pa, negativca iz filmova o Bondu. Ukratko, on je milijarder sa genijalnim planom da uništi sve zlato iz Fort Noksa – u kojem se čuvaju federalne rezerve SAD – kako bi njegovo zlato bilo vrednije. Logično. I još nešto – ubija devojke tako što ih oboji u zlatnu boju. „Na manjim razdaljinama laser može da prođe i kroz metal. Pokazaću vam“, kaže naš negativac, dok šeta oko stola na kojem je Bond vezan. Pucnuo je prstima. Muškarci u belim mantilima, koji su do tog trenutka mirno stajali u pozadini, odmah su počeli da kuckaju nešto i gledaju u monitore. Mašina iznad Bondove glave se pomerila, prešla je preko njegovog tela i zaustavila se na samom kraju stola. Laser je proradio i krenuo nagore, pravo ka Bondovom međunožju, sa namerom da ga preseče napola. Dosta nezgodno, reklo bi se.

Goldfinger se smeje. Na Bondovom licu je užas.

„Zlato, gospodine Bond, celog života sam bio zaljubljen u njegovu boju, njegov sjaj, njegovu božansku težinu“, kaže negativac koji se dosta prigodno, imajući u vidu sve okolnosti, zove Goldfinger. Laser se penje, praveći mali vatreni trag gde god da se pojavi i sve je bliži Bondu. Goldfinger odlazi. Bond sada već može da oseti vrelinu lasera na nogama. „Očekujete da progovorim“, pita Bond. „Ne, gospodine Bond, očekujem da umrete.“ Uh, dobra rečenica, zar ne?

Odahni, poštovani čitaoče, uspeo je Bond da se spase, mada je zaista delovalo kao da će se teško izvući. Jednostavno, on se uvek izvuče. Kao onda kada je od raznetog džet-skija napravio improvizovani snoubord i, bolje od Alberta Tombe i Janice Kostelić zajedno, po snegu pobegao kroz gomilu metaka i negativaca. Ili onda kad su ga ostavili na ostrvcetu, usred dubokog jezera punog krokodila, pa je morao da gazi po njima, svojevrsnom krokodil-mostu, da bi se spasao. Ili možda onda kada je tokom jedne

„lotusom“ upao u more, klikom na dugme od njega napravio podmornicu, pa još jednim klikom ispalio raketu koja je raznela helikopter pun loših tipova. Tokom proteklih pedeset i kusur godina Bond, Džejms Bond, izvlačio se iz svakojakih neprilika i sredio nekoliko divizija terorista, Rusa i ekscentričnih milionera, sve sa

jurnjave automobilima

Trm, trm, trmmm, trntrnrn Svako od nas je barem jednom hodao sa češljem ili kakvom kutlačom u desnoj ruci, mirno, kao da se ništa ne dešava. Onda muzika krene i – beng! Krv se sliva niz ekran. Jednu od najpoznatijih filmskih tema u istoriji kinematografije napisao je čovek po imenu Monti Norman, a prvi put ju je za film „Dr. No“ izveo orkestar Džona Berija, koji je snimao muziku za ukupno 11 Bond filmova. Inače, vlasništvo nad pravima na tu muziku bilo je godinama kontroverzno pitanje koje se našlo i na sudu.

FENOMEN

kakvom lepoticom u naručju. Za to vreme postao je globalni fenomen, njegove rečenice ušle su u jezike širom sveta i, ako ništa drugo, danas svi znaju kakav martini žele – shaken, not stirred. Bond je tako postao jedna od najuspešnijih franšiza u istoriji, sa zaradom od koje vlasnici prava na njegove filmove mogu komotno da postanu ekscentrični negativci sa kakvim suludim planom o uništavanju planete. Kako je Džejms Bond opstao tokom svih godina?

Profesor Aleksandar S. Janković sa Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu za Original kaže da je Bond uvek bio „paradigma određene epohe u globalnom smislu“: „Bio je politički faktor, samoparodija, onda svakako ne treba zanemariti turistički faktor i sve te atraktivne lokacije na kojima je Bond bio, ubijao i zavodio... Filmovi o Bondu su krenuli iste godine kada su Bitlsi počeli svoju diskografsku karijeru. Geopolitička situacija se dramatično menjala, ali i neki ključni socijalni narativi. Bond se sa dosta uspeha prilagođavao vremenu. Iako je do Krejga bio konzervativan i mizogin.“ „Ljubitelj sam Bonda zbog toga što je on sve to što ja nisam, ali ni sam ne znam da li želim da budem. Zbog detalja, humora, nasilja, alkohola i sličnih snobovskih i kultnih zahvata“, dodaje Janković.

Najpoznatiji agent na svetu ponovo je aktuelan zbog spekulacija ko će biti novi 007. Danijel Krejg, koji je u Bondovo ime zavodio u četiri filma, prvo je izjavio da više neće biti Bond, pa je povukao tu odluku, a javnost je u međuvremenu izabrala svoje kandidate. Pominjao se Tom Hadlston, planetarno popularan zbog uloge Lokija u Marvelovim filmovima, tu i tamo se moglo čuti ime Lijama Nisona, ali glavni pretendent bio je Idris Elba. „Zovem se Elba. Idris Elba“, tvitovao je čuveni Stringer Bel iz serije „Wire“ i svet je pomislio da je gotovo. Ipak, Elba je potom negirao da će biti

Bond, što nije zaustavilo priče u javnosti da li novi Bond može da bude crnac. „Mislim da je Hadlston blizak Rodžeru Muru po manirima i pojavnosti, pa ne verujem da bi on trebalo da bude novi Bond. Mislim da Bond treba da bude Britanac. Elba nije baš u mladosti, ali voleo bih da vidim nekog Bonda kao u filmu ‘Logan‘. Bonda u penziji“, kaže Janković. Sve to je pokazatelj koliko je Bond zapravo veliki. Cela planeta – a možda i još koja, ko zna – čeka ko će biti novi 007. O tome se spekuliše, diskutuje i debatuje. To je bitno. Glumac koji postane Bond nije bilo ko. On je Bond. I Bond je zauvek. Koristi najsavremenije gedžete, zavodi lepotice širom sveta, rastura negativce kako stigne, i to sve u smokingu, savršeno obrijan i mirišljav. Ceo svet ga zna i ostaje upamćen u istoriji.

novi

Bonda smo do sada gledali u 24 filma –

plus dva nezavisna – a tu čast da izgovaraju rečenice poput „Oh, nisam te prepoznao obučenu“ imalo je šest ljudi: Šon Koneri, Džordž Lezenbi, Rodžer Mur, Timoti Dalton, Pirs Brosnan i Danijel Krejg. Koliko je Bond veliki govori i to što tri porodice jedne generacije mogu da se svađaju koji je od njih bio najbolji. Profesor Janković kaže da svako ima svog generacijskog Bonda. „Moj omiljeni je Rodžer Mur, na kraju jedan od retkih Engleza koji su igrali Bonda. Možda nisam ljubitelj mode sedamdesetih i osamdesetih kada je Mur glumio, ali mi se dopadala njegova ležernost i nonšalancija koju Koneri nije imao. Omiljeni Bondov film mi je ‘For Your Eyes Only‘ – sam početak osamdesetih, prelepa Karol Buke kojoj blurej konverzija nije mogla da izbriše brkove. U poslednjoj Krejgovoj inkarnaciji mi

FENOMEN

se sviđa ‚Quantum of Solace‘ i mislim da je ‚Skyfall‘ veoma važan, ako ne i najvažniji Bondov film zbog zadiranja u privatnost koju nismo imali ni u jednom delu. A ako me pitate ko je najbolji Bond... Možda Timoti Dalton, ali on nije bio za svoje vreme.“ Kako navodi, Bondove deli „na one sa rutavim torzom i one ćosave“. „Geopolitika je menjala Bondove, i to najviše od Brosnana koji je u zaveštanje dobio posthladnoratovski svet. Za to vreme menjao se odnos i prema sitnijim stvarima kao što je seks, čak i Bondov alkoholizam. Krejgov Bond je restart franšize, što mislim da je veoma inteligentan potez koji je doveo do novog Bonda, emotivnijeg, ranjivijeg, sirovijeg, brutalnijeg.“ Kada je reč o Bondovom alkoholizmu, statistika kaže da pije pet puta više od proseka, a zanimljiv podatak je i da je 75 procenata žena sa kojima je spavao – a bilo ih je dosta – kasnije pokušalo da ga ubije. Priča o Agentu 007 počela je 1953. godine, kada je najpoznatiji špijun i zavodnik sveta iscurio iz pera Ijana Fleminga. Fleming je rođen 28. maja 1908. godine u Londonu. Otac mu je bio poslanik i prijatelj Vinstona Čerčila, a poginuo je u Prvom svetskom ratu. U mladosti je promenio nekoliko škola, studirao je neko vreme u Austriji, Minhenu i Đenovi, gde se umalo i oženio, ali je taj brak sprečila njegova majka.

Moj omiljeni je Rodžer Mur, na kraju jedan od retkih Engleza koji su igrali Bonda. Možda nisam ljubitelj mode sedamdesetih i osamdesetih kada je Mur glumio, ali mi se dopadala njegova ležernost i nonšalancija koju Koneri nije imao Profesor Aleksandar S. Janković, Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu Nakon toga je radio kao novinar za Rojters, za koji je 1933. iz Moskve izveštavao o suđenju šestorici britanskih državljana. Tada je čak Josifu Staljinu, inače veoma prijateljski nastrojenom tipu, poslao i zahtev za intervju. Kako se navodi, prilično se iznenadio kada je od druga Staljina dobio potpisano pismo u kojem se izvinjava što nema vremena za razgovor. Onda je došao Drugi svetski rat i Fleming je postao deo obaveštajaca u Kraljev-

skoj mornarici. Nije bio baš 007, ali mu je zato codename bio 17F. Da u porodici Fleming definitivno imaju špijunsku krv pokazuje i priča njegovog starijeg brata Pitera koji je učestvovao u operacijama iza neprijateljske linije u Norveškoj.

A šta je tačno autor Bonda radio u vojsci? Njegovo ime pominje se u vezi s planovima da se dođe do čuvene „Enigme“, nemačke mašine za šifrovanje koju je Alan Tjuring uspeo da pobedi i delom reši rat. Osim toga, Fleming je 1942. formirao jedinicu „No. 30 Commando“, čiji je zadatak bio da na prvoj liniji fronta skuplja podatke i neprijateljska dokumenta. Nije išao na teren, akcijama je rukovodio iz pozadine. Te 1942. Fleming je prisustvovao i samitu obaveštajaca na Jamajci, kada je odlučio da će posle rata živeti tamo. Na tom mestu je kasnije podigao kuću imena koje će vam biti poznato – GoldenEye. Dve godine kasnije imao je bitnu ulogu – nadgledao je raspodelu obaveštajnih podataka u mornarici tokom priprema za operaciju „Overlord“, tj. napad na Normandiju.

Naše gore list Dušan Duško Popov bio je srpski dvostruki agent koji je tokom Drugog svetskog rata radio za MI6 i nemačku obaveštajnu službu Abver. Tokom rata Popov je Nemcima davao lažne informacije u dogovoru sa Britancima. Šifrovano ime mu je bilo „Tricikl“ kod Britanaca, Ivan kod Nemaca i Duško kod Jugoslovena. Kako se navodi, živeo je prilično promiskuitetnim životom tokom svojih misija – tako bondovski, zar ne – bio je sa francuskom glumicom Simon Simon, dok je u isto vreme učestvovao u zavaravanju Nemaca da će napad biti u Kaleu, a ne u Normandiji. O njemu postoje brojni dokumentarci i knjige, poput autobiografije „Šifra Tricikl“ koju vam autor ovih redova preporučuje, pa ih potražite. U toj knjizi postoje neverovatne, a stvarne priče, poput one da je upozoravao FBI da će biti napad na Perl Harbor, ali direktor, čuveni Dž. Edgar Huver ga nije slušao.

FENOMEN

Ultimativna Bond tabela (sa ocenama sa IMDB-a)

Mur je bio najstariji Bond – u prvom filmu je imao 45 godina – a njegovu eru karakteriše Bond sa više humora, za razliku od njegovog naslednika Timotija Daltona koji je bio maksimalno ozbiljan

Dr. No (1962) _________________ 7,3 From Russia with Love (1963)_____ 7,5 Goldfinger (1964)_______________7,7 Thunderball (1965)_______________7 You Only Live Twice (1967)_______ 6,9 Casino Royale (1967)___________ 5,2 On Her Majesty’s Secret Service (1969) ___________________________ 6,8 Diamonds Are Forever (1971) _____ 6,7 Live and Let Die (1973)__________ 6,8 The Man with the Golden Gun (1974) ___________________________ 6,8 The Spy Who Loved Me (1977)_____ 7,1 Moonraker (1979)______________ 6,3 For Your Eyes Only (1981)________ 6,8 Octopussy (1983)______________ 6,6 Never Say Never Again (1983)____ 6,2 A View to a Kill (1985)___________ 6,3 The Living Daylights (1987)_______ 6,7 Licence to Kill (1989)____________ 6,6 GoldenEye (1995)______________ 7,2 Tomorrow Never Dies (1997)______ 6,5 The World is Not Enough (1999)___ 6,4 Die Another Day (2002)__________6,1 Casino Royale (2006)_____________8 Quantum of Solace (2008)_______ 6,6 Skyfall (2012)_________________ 7,8 Spectre (2015)________________ 6,8 Bond 25 (2019)

FENOMEN

Muški i ženski pištolj U prvih pet romana Fleming je Bondu u ruke dao „beretu 418“, ali mu je onda pisao 31-godišnji ljubitelj Bonda i oružja Džofri Botrojd. Botrojd je tu naveo da je „bereta 418“ – „oružje za ženu, i to ne za baš finu ženu“, predloživši da Bond nosi „walter PPk“ od 7,65 milimetara. Tako je i bilo. Inače, kada je reč o automobilima, Bond je na početku vozio „bentli“, ali je svakako njegov najpoznatiji automobil „aston martin DB5“.

Tada je formirana i nova jedinica u kojoj je učestvovao – „Target Force“, poznata i kao „T-Force“. Uloga te jedinice opisana je u zvaničnom memorandumu koji se čuva u Nacionalnoj arhivi u Londonu: „Da čuva i obezbeđuje dokumenta, ljude i opremu nakon osvajanja velikih gradova, luka i neprijateljskih teritorija.“ Fleming je tu bio u komisiji koja je birala mete i upisivala ih u crne knjige koje

su išle oficirima na terenu. Jedinica je čuvala ljude i lokacije od interesa za britansku vojsku, kao što su nuklearne laboratorije, istraživački centri i raketni naučnici. Mesta kao iz filmova o Bondu, zar ne? Rat se završio i Fleming je ubrzo dobio sina Kaspera. Došle su pedesete i prvi roman – „Casino Royale“. Fleming je prijateljima još tokom rata pričao da želi da napiše špijunski roman koji će biti boljih od svih špijunskih romana ikada napisanih. Knjigu je počeo da piše na Jamajci 1952. godine, a zanimljiva je priča kako je poznati MI6 agent dobio ime – po američkom ornitologu Džejmsu Bondu. Autor Bonda, koji je takođe bio ljubitelj ptica, imao je njegovu knjigu „Birds of the West Indies“, a godinama kasnije je Bondovoj ženi (kako to čudno zvuči), rekao: „Pogodilo me je njegovo kratko, neromantično, anglosaksonsko, a opet veoma muževno ime. To je bilo sve što mi treba i rođen je drugi Džejms Bond.“ U drugoj situaciji je rekao: „Želeo sam najjednostavnije ime koje sam mogao da nađem.“

FENOMEN

Legenda kaže i da mu je Bondova žena pisala 1961. u muževljevo ime o upotrebi imena Džejms Bond, a da joj je Fleming odgovorio: „Moram da priznam da vaš muž ima sva prava da me tuži... Zauzvrat, mogu samo da ponudim vašem Džejmsu Bondu bezgranično korišćenje imena Ijan Fleming, za šta god želi. Možda će vaš muž jednog dana otkriti naročito užasnu vrstu ptica koju će poželeti da krsti kao Ijan Fleming.“ U jedno je bio siguran, da Bond treba da liči na američkog pevača Hougija Karmajkla, dok mu je ličnost našao u brojnim špijunima sa kojima se tokom rata susretao. Nekoliko imena se tu pominje, a među njima i naš Duško Popov (pogledaj okvir). „Bond je mešavina svih tajnih agenata i tipova komandanata koje sam upoznao tokom rata“, izjavio je Fleming, ističući da je u njega ubacio malo i sebe. Bond zbog toga ne zna da igra golf, voli da se kocka i jede kajganu. Datum rođenja Agenta 007 nije poznat (logično, ipak je on špijun), ali dva se po-

minju – 11. novembar 1920. i isti dan 1921. godine. Nije poznato ni odakle je, ali postoje podaci da su mu roditelji Endru Bond iz Škotske i Monik Delakroa iz Švajcarske. Rukopis koji je napisao na Jamajci u Londonu je prekucala njegova sekretarica na kojoj je delimično bio zasnovan lik gospođice Manipeni. Korice je sam dizajnirao, a knjiga je na police knjižara stigla 1953. godine i ubrzo su zbog velike potražnje izašla tri izdanja. Fleming je knjige pisao uvek na Jamajci tokom godišnjeg odmora, u januaru i februaru. Na kraju je objavio 14 romana i dve kolekcije kratkih priča. U njima je bilo i mnogo stvari koje su se zaista desile: Na primer, u „Iz Rusije, s ljubavlju“ Bond traži mašinu za šifrovanje, kao što su njegovi Britanci tokom borbe protiv Hitlera tražili „Enigmu“. Fleming je često za likove koristio imena ljudi koje je poznavao – glavni negativac u „Čovek sa zlatnim pištoljem“ je Skaramanga, što je ime dečaka sa kojim se Fleming tukao u školi. Autor Bonda je tokom života mnogo pio i pušio, zbog čega je imao problema sa srcem. Prvi srčani udar preživeo je 1961. godine, ali tri godine kasnije nije bio te sreće. Preminuo je u 56. godini, i to na rođendan sina, a poslednje reči koje je izgovorio bile

Cela planeta – a možda i još koja, ko zna – čeka ko će biti novi 007. O tome se spekuliše, diskutuje i debatuje. To je bitno. Glumac koji postane Bond nije bilo ko. On je Bond. I Bond je zauvek su upućene radnicima Hitne pomoći: „Izvinite što vas mučim, momci. Ne znam kako uspevate da vozite tako brzo sa ovakvim saobraćajem ovih dana.“ Nakon njegove smrti romane o Agentu 007 pisalo je osam pisaca, objavljene su i priče o mladom Bondu, kao i priče iz dnevnika gospođice Manipeni, a do današnjeg dana videli smo i niz stripova, radio-drama i video-igara, od „atarija“ i „nintenda 64“ do najsavremenijih kompjutera. Ipak, najzaslužniji za veliki uspeh Agenta 007 bili su filmovi. Prvi Bond film „Dr. No“ na bioskopskim platnima pojavio se 1963. godine, sa Šonom Konerijem u glavnoj ulozi. Koneri će Bonda glumiti u ukupno sedam filmova: „Dr. No“ (1962), „From Russia with Love“ (1963), „Goldfinger“ (1964), „Thunderball“ (1965), „You Only Live Twice“ (1967), „Diamonds Are Forever“ (1971), „Never Say Never Again“ (1983). Inače, priča kaže i da je „From Russia with Love“ bio poslednji film koji je Džon Kenedi pogledao. Međutim, kako se navodi, Fleming baš i nije bio oduševljen Konerijem, rekavši da nije baš tako zamislio svog agenta, kao što ni sam Koneri nije bio baš oduševljen ulogom. Fleminga su ubedili da će Koneri to dobro odigrati, dok je Koneri prihvatio ulo-

gu jer će to biti dobro za njegovu karijeru. Naravno, nije pogrešio – ubrzo je postao seks-simbol i jedan od najvećih filmskih junaka u istoriji kinematografije. Ipak, nije bilo lako. „Reditelj Terens Jang ga je uzeo pod svoje. Vodio ga je na večere, naučio ga da hoda, da priča, pa i da jede kako treba“, navodi Luis Maksvel, koja je igrala gospođicu Manipeni. Uspelo je, Koneri je bio jedan od najuspešnijih Bondova i glumac koji je ostvario veoma uspešnu karijeru i kasnije, za razliku od drugog Bonda – Džordža Lezenbija. Lezenbi je australijski glumac i model koji je 007 bio samo u jednom filmu – „On

Her Majesty‘s Secret Service“ (1969). On je i najmlađi glumac koji je bio Bond, imao je tada samo 29 godina. Producent Albert R. Brokoli je Lezenbija prvi put upoznao kada su se šišali kod istog frizera. Kasnije ga je video u jednoj reklami, pomislio da bi mogao da bude novi Bond i zvao ga na audiciju. „Želeli smo nekoga ko je širio seksualnu privlačnost i mislili smo da je to taj tip. Samo čekajte da ga žene vide... Ne kažem da je on glumac, postoji velika razlika između glumca i filmske zvezde. Zar nisu našli Garija Kupera dok je bio električar“, izjavio je režiser Piter R. Hant. Međutim, Lezenbi je nakon samo jednog filma rekao da više ne želi da bude Bond. „Producenti su učinili da se osećam kao da nemam mozga. Zanemarili su sve što sam predložio samo zato što nisam bio u filmskom poslu hiljadu godina kao oni“, rekao je tada Lezenbi. Ubrzo je pustio bradu i dužu kosu, a to

jednostavno nije Bondov fazon. „Više bih voleo da prodajem automobile nego da budem stereotipni Džejms Bond. Moji roditelji misle da sam lud, svi misle da sam lud što propuštam milione. Niko mi ne veruje. Mislili su da je to samo pokušaj da se privuče pažnja javnosti, ali ja samo radim ono što želim.“ Zbog toga je tokom sedamdesetih i na početku osamdesetih novi glumac dobio ulogu Bonda – Rodžer Mur. Mur je najduže bio Bond – snimio je sedam filmova u 12 godina: „Live and Let Die“ (1973), „The Man with the Golden Gun“ (1974), „The Spy Who Loved Me“ (1977), „Moonraker“ (1979), „For Your Eyes Only“ (1981), „Octopussy“ (1983), „A View to a Kill“ (1985). Brokoli mu je ponudio da bude Bond, uz uslov da se ošiša i da smrša. Nije mu se to baš svidelo, ali prihvatio je i napravio dobar potez – njega uz Konerija smatraju najboljim Bondom (barem stariji). Mur se borio i protiv nekih od najboljih negativaca iz filmova o Bondu, pre svega

FENOMEN

protiv Kristofera Lija i Kristofera Vokena. Li je bio nemilosrdni ubica sa zlatnim pištoljem koji ubija samo zlatnim metkom (ali zato ima tri bradavice), dok je Kristofer Voken bio Maks Zorin – produkt genetičkog eksperimenta nacista koji želi da uništi Silicijumsku dolinu kako bi stekao monopol nad tržištem mikročipova. Negativci su važan deo svakog filma o Agentu 007 i uvek imaju tako sulude ličnosti i još suludije planove za osvajanje planete. Autoru ovog teksta omiljeni su ljubitelj zubara Jaws i ludi šeširdžija Oddžob. Profesoru Jankoviću omiljen je Ernest Stavro Blofeld koji se pojavljuje u više filmova. „Glumili su ga Teli Savalas i Donald Plezans. Silva, tj. Havijer Bardem iz filma ‘Skyfall‘ je poprilično definisan negativac. Doktor No mi je zanimljiv kao kliše. Maks Zorin je izuzetno ubedljiv i neverovatno kemp negativac...“ „Bondovi negativci su ili multimilioneri koji imaju destruktivnu želju da unište svet, ili politički neprijatelji iz drugog tabora, makar kad je Hladni rat u pitanju, koji postanu prijatelji, što je nedvosmislena želja producenta da ipak sagleda humanu

Bond je pokazao da je uspeo da prevaziđe sve stranputice vremena i ustoličio se kao najuspešnija filmska franšiza svih vremena. Sa druge strane, svet je sve nestabilniji i versatilniji, pa potreba za simbolom kakvogtakvog reda u sve većem neredu i te kako postoji. Ali u svetu koji je oko nas, ne u svetu Marvela i DC-a

stranu realnog neprijatelja. Realno, od ovog klišea se nije moglo pobeći i zato je ‚Skyfall‘ trebalo da bude poslednji Bond jer je negativac realno iz okruženja odakle je potekao i sam Bond. Naravno, mi kao Srbi treba da imamo simpatiju i prema još jednom konvertitu, Aleku Trevelijanu (Majkl Bin) koji je u stvari potomak Kozaka koje su Britanci pustili niz vodu 1945, vrativši ih Staljinu da se najstrašnije obračuna sa njima zbog izdaje“, navodi Janković. Inače, Mur je bio najstariji Bond – u prvom filmu je imao 45 godina – a njegovu eru karakteriše Bond sa više humora, za razliku od njegovog naslednika Timotija Daltona koji je bio maksimalno ozbiljan. Prvi put Dalton se kao Bond pojavio u „The Living Daylights“ (1987), pa u „Licence to Kill“ dve godine kasnije. „Na početku, nisam želeo da nastavljam nešto posle Šona Konerija“, rekao je Dalton. „Bio je predobar, bio je divan. Imao sam oko 24, 25, bio sam premlad. A kada ste gledali Bonda od početka, jednostavno ne možete da preuzmete ulogu od Konerija.“ Imao je ugovor na tri filma, ali se od trećeg filma odustalo zbog pravne borbe između producentskih kuća MGM i Eon. To se završilo tek 1993. godine, kada se očekivalo

FENOMEN

da Dalton ponovo bude Bond, ali je on onda sve iznenadio rekavši da više neće biti 007. Njegov Bond je bio ozbiljniji i mračni-

realizma, kao u Flemingovim romanima. Kako se navodi, često je na snimanju čitao romane o Bondu kako bi što bolje lik iz knjige preneo na ekran. „Mislim da je Rodžer Mur bio dobar Bond, ali su filmovi bili suviše tehno-pop i izgubili su osećaj za priču. Mislim, svaki film je imao negativca koji je želeo da vlada svetom ili da ga uništi. Ukoliko želite da verujete u fantastiku na ekranu, onda morate da verujete u likove i da ih koristite kao stepenik koji će vas u taj svet uvesti. To sam tražio i Brokoli je bio saglasan sa mnom“, rekao je Dalton 1989. godine. Daltona je nasledio Pirs Brosnan kojeg je Brokoli prvi put video na setu filma „For Your Eyes Only“, u kojem je glumila njegova prva žena Kasandra Haris. „Ako može da glumi... on je taj“, rekao je tada Brokoli, misleći da je Brosnan osoba koja će biti Bond. Nekoliko godina kasnije Brosnan je potpisao ugovor za tri filma, uz opciju četvrtog. To su na kraju bili „GoldenEye“ (1995), „Tomorrow Never Dies“ (1997), „The World is Not Enough“ (1999), „Die Another Day“ (2002). Brosnan je posle snimanja četvrtog filma izjavio da bi voleo da ih bude još, ističući da je „šest pravi broj“. Međutim, bilo je u to vreme i dosta kritika zbog toga što je uskoro punio 50, pa su se mnogi pitali da li bi Bond mogao da izvodi sve te vratolomije u tim godinama.

ji, sa više

Zanimljivo je da je Brosnan tokom tih

glas i za „Džejms Bond“ video-igre. U februaru 2005. godine Pirs Brosnan je objavio da više nije Bond. U oktobru ulogu je dobio Danijel Krejg koji je rođen 1968. godine, što znači da je on bio prvi Bond rođen nakon što je uopšte počela priča o Agentu 007, kao i nakon smrti Ijana Fleminga. Fanovi su burno reagovali, govoreći da nije pogodan zbog visine (178 cm) i plave kose, zato što bi Bond trebalo da bude visok i crn (u nekim filmovima su čak na set stavljali manji nameštaj, da bi Bond izgledao veće). Krejg o svom Bondu kaže da je antiheroj: „Pitanje koje stalno sebi postavljam jeste da li sam dobar tip ili loš tip koji radi za dobre momke? Na kraju krajeva, Bond je ubica. Ne mislim da bi to pitanje trebalo po-

godina davao

staviti na kraju, ali bi tokom filma trebalo da razmišljate ko je on.“ Krejg je kao Bond stigao i da isprati kraljicu na ceremoniju otvaranja Olimpijskih igara u Londonu 2012. godine, kada je ona skočila iz aviona, a zanimljivo je i da ima dogovor da iz Bondovog „aston martina“ može da uzme koji god automobil želi. Do sada je snimio četiri filma – „Casino Royale“ (2006), „Quantum of Solace“ (2008), „Skyfall“ (2012), „Spectre“ (2015). U aprilu ove godine je potvrdio da će u

filmu koji treba da izađe u novembru 2019. poslednji put biti Bond. „Krejgovi Bondovi su najdalji u svojoj političkoj nekorektnosti i nedoslednosti lika prema grani na kojoj sedi, MI6. Bond je sve neposlušniji, više je vestern heroj nego uštogljeni, hladnokrvni ubica. Takođe mislim da je Krejg najmanje mizogin od svih Bondova zajedno“, navodi profesor Janković. Inače, režiser Deni Bojl nedavno je napustio taj film – radnog naziva „Bond 25“ – „zbog kreativnih razloga“, tako da ostaje da se vidi šta će biti sa novom Bondovom avanturom. „Nisam ljubitelj poslednjeg Bonda“, ističe profesor Janković. „‘Spectre‘ je film koji je Krejg radio na autopilotu i ima dosta nedoslednosti. Ali je to najkomercijalniji Bond do sada. Publika je u načelu čudna. Bojl je izašao iz priče sa režiranjem novog Bonda jer nije hteo da negativac po svaku cenu bude Rus. Ne znam kako će dalje da se odvijaju stvari.“ „Spilberg je uvek želeo da snimi Bonda, čak je i pisao Brokoliju pismo, a onda se pojavio njegov drug Džordž Lukas i rekao mu da ima nešto mnogo bolje od Bonda i dao mu scenario za ‘Otimače izgubljenog kovčega‘. Opet, da nije bilo Bornove trilogije, ne verujem da bi novi Bond sa Krejgom bio toliko uspešan. Inteligentan scenarista može da smisli čudo“, dodaje on. Dakle, ukupno smo čitali 14 originalnih knjiga i gledali 24 filma producentske kuće Eon (i dva nezavisna: prvo je 1967. izašao prvi „Casino Royale“, parodija na filmove o Bondu u kojoj Agenta 007 glumi Dejvid Niven, a potom i „Never Say Never Again“ (1983) gde je Bond ponovo bio Šon Koneri). Koji je najbolji? Teško je reći, svako to vidi drugačije, a na listama raznih kritičara je uvek drugačiji redosled. Za one koji ne žele da sednu i odgledaju sva 24, evo nekoliko onih koji su uvek pri vrhu, čisto da znate šta je must see: „Dr.

No“, „Goldfinger“, „From Russia With Love“, „Casino Royale“, „You Only Live Twice“, „Thunderball“... Pritom, pesme iz filmova o Bondu dva puta su osvojile Oskara, i to sve u poslednjih nekoliko godina – „Spectre“ i „Skyfall“. Dakle, pitanja ko će biti novi Bond – kao i Bond devojka, koje će nove gedžete Q. da predstavi i šta će M. da uradi, jesu pitanja za ceo svet. Jer ako se za nekoga može upotrebiti ona kliše rečenica – žene žele da budu sa njim, a muškarci da budu on – to je upravo 007. „Bond je prototip nestalnog, grubog muškarca bez ikakve potrebe za emotivnim vezivanjem. Žene misle da vole takve muškarce bez ikakvih žica, misleći da će da svoju ljubav (koja ne postoji) pokloniti baš njima, i uvek greše i završe kako završe. Muškarci vole i takav odnos prema životu i ženama jer ih je život pretvorio u potpuno drugačije. I jedni i drugi vole ono što nikad neće dobiti ili moći da postanu. Možda je Dušan Popov u stvari jedini ostvario taj cilj brakom sa izuzetnom lepoticom, velikom kućom i okružen dečicom i kućnim ljubimcima“, navodi Janković. A da li je moguće da dođe trenutak kada filmova o Bondu više neće biti?

„Mislim da ne. Stvarnost je nešto što je čudnije od fikcije i uvek će biti potrebe za dobrim špijunima koji spasavaju svet kakav nam je ostao“, kaže Janković. „Bond je pokazao da je uspeo da prevaziđe sve stranputice vremena i ustoličio se kao najuspešnija filmska franšiza svih vremena. Sa druge strane, svet je sve nestabilniji i versatilniji, pa potreba za simbolom kakvog-takvog reda u sve većem neredu i te kako postoji. Ali u svetu koji je oko nas, ne u svetu Marvela i DC-a“, dodaje on. Na kraju, postavlja se pitanje i koliko će Bond u današnjem vremenu morati da se menja. Ranije, ali i danas, dosta je optužbi na njegov račun za mizoginiju, dok se u samom Holivudu mnogo toga dešava. „Živimo u vremenu kada se snimaju rimejci koji menjaju džender izvornike, kao ‘Ocean‘s 8‘ na primer, tako da Bond kao crnac ili čak i kao žena nije ništa neobično za razmišljanje dok je dosledan liku i motivaciji“, kaže Janković i dodaje: „Hajde za početak da vidimo ko je novi reditelj. Da li će Krejg na kraju da odustane? Da li će nas Tramp odvesti Bogu na istinu u međuvremenu? Voleo bih da, na primer, vidim Bonda na Kosovu... To bi bio tabloidni pakao.“

VA L DI FA S A Dolina katedrala Dolina Fase je za sve, od beba do onih u dubokoj životnoj jeseni. Skockana udruženim snagama prirode i meštana, Val di Fasa svima pruža mogućnost da spoje odmor, rekreaciju, zdravlje, uživanje, ishranu, igru, adrenalin, radost i zadovoljstvo. Velika prednost Val di Fase je što može da pomiri ukuse i sklonosti svih članova i najširih porodica i krugova prijatelja. Šetnje po ravnom kroz šumu uz reku sa proplancima, parkovima i dečjim igralištima na svaki kilometar-dva. Staze svih mogućih težina za ljubitelje trekinga i alpinizma sa panoramama koje se ne vide na drugim meridijanima. Biciklističke blago valovite staze na asfaltu, spustovi za mauntinbajkere i usponi po makadamu Piše Željko Pantelić, dopisnik Originala iz Italije

UPOZNAJ SVET

Ne znam da li je Gaudi bio u Val di Fasi i da li je njegova Sagrada Familija u Barseloni inspirisana planinskim vencem Rozengartena i pogotovo KatinaÄ?a, ali je sigurno da je to zdanje ljudska obrada onog ĹĄto je priroda uradila u Dolomitima

UPOZNAJ SVET

al di Fasa nije poznata kao Val Gardena ili Alta Badija za alpsko skijanje. Nije čuvena ni kao Val di Fjeme za skijaško trčanje. Nije ni mondenska kao Kortina D‘Ampeco, ali je sva naruku, dostupna, prijateljska, dobronamerna, pitoma i blaga. Jednako i zimi i leti. Val di Fasa je kao „dolina katedrala“, onih koje je priroda vajala vekovima, pre stotina miliona godina morima koja su dovde dosezala, vulkanima i vetrovima. Dolina Fase je za sve, od beba do onih u dubokoj životnoj jeseni. Skockana udruženim snagama prirode i meštana, Val di Fasa svima pruža mogućnost da spoje odmor, rekreaciju, zdravlje, uživanje, ishranu, igru, adrenalin, radost i zadovoljstvo. Velika prednost Val di Fase je što može da pomiri ukuse i sklonosti svih članova i najširih porodica i krugova prijatelja. Šetnje po ravnom kroz šumu uz reku sa proplancima, parkovima i dečjim igralištima na svaki kilometar-dva. Staze svih mogućih težina za ljubitelje trekinga i alpinizma sa panoramama koje se ne vide na drugim meridijanima. Biciklističke blago valovite staze na asfaltu, spustovi za mauntinbajkere i usponi po makadamu.

Dolazak u Val di Fasu iz Bolcana poklanja i prolaz pored jezera Kareca, koje je doslovno „nežni dodir“ („carezza“ na italijanskom znači nežni dodir ili milovanje) za oči sa svojom smaragdnozelenom bojom. Pauza je obavezna. Između ostalog i zbog kružne šetnje oko jezera kroz šumu, jer osim očiju, vaša pluća i nos će ostati jednako nagrađeni

Na mapi paraglajdera Val di Fasa je ucrtana debelim, masnim slovima jer sa Kol Rodele, između Sasolunga, Sele i Pordoija se leti u svakom smislu. Da ne govorimo o prevojima Sela, Pordoi i Kareca zbog kojih „bajkeri“ prelaze i nekoliko stotina kilometara samo da bi „slagali“ krivine i osmice po dolomitskim pasovima. Dolina je i izrazito prijateljska prema kamperima jer su kampovi jednako dobro uređeni i opremljeni

kao i njihove lokacije. Od decembra do aprila, letnja idila se pretvara u zimsku i raj za skijaše i poklonike zimskih sportova, ali o tome nekom drugom prilikom. Val di Fasa je i za lenje. Svuda se stiže žičarom, autobusom ili automobilom, motorom. Ili uz „napor“ od bukvalno par stotina metara šetnje do željene mete. A na svakoj

se nalazi jedan ili više planinskih domova, sa panoramskim pogledom na dolomitske katedrale i gurmanskom ponudom: od asortimana pršuta, salama, slanine i kobasica, kačamaka sa pečurkama, do divljači i bifteka te šnitova voćnih torti ili slatkih jogurta sa svežim borovnicama, šumskim voćem, malinama.

UPOZNAJ SVET

Komparativna prednost Val di Fase su kilometarske šetnje kroz šumu, po makadamskom ili asfaltiranom putu, sa obe strane reke, na 1.500 metara sa minimalnom visinskom razlikom, adekvatne kako za šetače, trkače, tako i za bicikliste, uključujući i prikolice za mališane. A ko voli, može i na konju da pređe čitavu maršrutu. Od Albe podno Marmolade do elegantne Moene, prolazeći kroz seriju sela, od Kanaceija i Kampitela, preko Fontanaca, Kampestrina, Pere i Poce di Fasa, do Moene. Letnja staza za šetače, trkače, jahače i bicikliste, zimi se pretvara u tzv. Dugi marš. Jedna od najsugestivnijih staza za skijaško trčanje vodi od Kanaceija sve do susedne doline Val di Fjeme i Kavalezea, preko 80 kilometara. Zahvaljujući toj stazi u dolini Fase se ne gleda tako grozničavo vremenska prognoza jer je ona privlačna čak i po kiši. Za njen asfaltni deo, dovoljan je običan kišobran i zadovoljstvo je tu, zajedno sa vazduhom koji postaje neka vrsta adrenalinske injekcije. U Val di Fasu se dolazi iz više pravaca.

Potpisniku ovih redova se najviše sviđa preko Bolcana. Bozen, kako se zove na nemačkom prestoni grad Alto Adiđea ili Južnog Tirola, varoš je po meri čoveka. Svaki put kad izađem sa železničke stanice i krenem

Val di Fasa je i za lenje. Svuda se stiže žičarom, autobusom ili automobilom, motorom. Ili uz „napor“ od bukvalno par stotina metara šetnje do željene mete. A na svakoj se nalazi jedan ili više planinskih domova, sa panoramskim pogledom na dolomitske katedrale i gurmanskom ponudom

ka trgu Valter, pitam se zašto se nisam već preselio u ovu varoš koja je u sebi spojila italijanski duh i nemačku organizovanost. Dolazak u Val di Fasu iz Bolcana poklanja i prolaz pored jezera Kareca koje je doslovno „nežni dodir“ („carezza“ na italijanskom znači nežni dodir ili milovanje) za oči sa svojom smaragdnozelenom bojom. Pauza je obavezna. Između ostalog i zbog kružne šetnje oko jezera kroz šumu, jer osim očiju, vaša pluća i nos će ostati jednako nagrađeni. Kada se pređe prevoj Kareca, prelazi se iz Južnog Tirola u Trentino i ulazi se u Val di Fasu. Naša prva meta je Vigo di Fasa, ali samo kao baza za ekskurzije na Kampeđi i Rozengarten. Do Kampeđa se dolazi gon-

dolom. Oni koji su u boljoj formi mogu i peške obeleženom stazom kroz šumu i uz visinsku razliku malo veću od 600 metara, kraćom i zahtevnijom ili dužom panoramskom. Kada prvi put stignete na Kampeđi, imate utisak da vam je nešto poznato. Ne znam da li je Gaudi bio u Val di Fasi i da li je njegova Sagrada Familija u Barseloni inspirisana planinskim vencem Rozengartena i pogotovo Katinača, ali je sigurno da je to zdanje ljudska obrada onog što je priroda uradila u Dolomitima. Kampeđi je raj za decu i sve je napravljeno da se mališani zabavljaju do iznemoglosti, uključujući i „Flaj lajn“. Obavezno prošetajte do Rozengartena i izbliza vidite vrt iz legende kralja patuljaka Laurina i zašto se „okamenjene ruže“ vide sa zalaskom sunca. Za ljubitelje skijanja, pogotovo zimi, tu se nalazi „crna staza“ za koju kažu da je bila omiljena za trening italijanskog asa Alberta Tombe. Poca di Fasa je druga destinacija. Položena u dolini reke Avizio koja izvire ispod Marmolade, jednog od poslednjih glečera u Dolomitima, Poca je idealna stanica za porodice sa malom decom i one koji vole da planinskom odmoru priključe banjsku komponentu, budući da se u Poci nalazi najveći i najlepši termalni centar. Ipak, lično, mesto koje vredi zaista videti u Poci je restoran „Stari mlin“, pogotovo kada vreme dozvolja-

UPOZNAJ SVET

va da se obeduje napolju. U bašti „Starog mlina“, na travi ispod stoletnih stabala i uz žubor potoka koji prolazi tuda, diše se atmosfera dvorišta naših pradedova. Par saveta šta da naručite: pastu „vecchio mullino“ (špageti sa pavlakom, šumskim pečurkama, parčićima slanina i kobasica) ili taljatele sa orasima i pavlakom. Za ljubitelje mesa, divljač, posebno srnetina, ulazi u specijalitete kuće.

Komparativna prednost Val di Fase

Kampitelo se nalazi ispod jednog od

uključujući i prikolice za mališane.

Sasolungo koji svojom monumentalnošću ne ostavlja nikog ravnodušnim. Kada se popnete gondolom „Kol Rondela“, kao magnet vam Sasolungo privlači oči u velikoj konkurenciji sa Selom i Pordoijem. Nije slučajno što se tu nalazi omiljena polazna pista za paraglajdere. Vredi truda šetnja od par kilometara, uz male visinske razlike i spektakularne poglede, do planinskog doma „Sandro Pertini“, nazvanog po jednom od najomiljenijih predsednika Italije, odnosno „predsedniku partizanu“ kako ga je definisao Toto Kutunjo u svojoj pesmi „Buongiorno Italia“. Kanacei nije geografski, ali je praktično centralno mesto Val di Fase. Smešten u samom uglu doline i okružen sa tri strane Selom, Pordoijem, Marmoladom i Ćampaćom, Kanacei se nalazi između „Bledunjavih planina“ – kako su zvali Dolomite pre

A ko voli, može i na konju da pređe

najpoznatijih dolomitskih masiva

su kilometarske šetnje kroz šumu, po makadamskom ili asfaltiranom putu, sa obe strane reke, na 1.500 metara sa minimalnom visinskom razlikom, adekvatne kako za šetače, trkače, tako i za bicikliste,

čitavu maršrutu. Od Albe podno Marmolade do elegantne Moene, prolazeći kroz seriju sela, od Kanaceija i Kampitela, preko Fontanaca, Kampestrina, Pere i Poce di Fasa, do Moene

nego što su dobili ime po francuskom geologu Deodeu de Dolomjeu – i Crne stene, nasleđa od ugašenog vulkana. Pordoi nazivaju u žargonu „Terasom Dolomita“ budući da se sa gotovo 3.000 metara pruža pogled od 360 stepeni na Dolomite i sve okolne doline, Val Gardenu, Alta Badiju, pa sve do Kortine. Za fanove trekinga, penjanje na „dolo-

mitsku terasu“ je veliki izazov, ali ako niste u dobroj formi, idite gondolom, bolje je. Sa prelaza Pordoi se može peške i do Belvederea i planinskog doma sa duhovitim imenom „Fredarola“. Mogli bismo to prevesti kao „Ledara“. Nikada ime nije bilo tako varljivo kao za „Fredarolu“ jer je terasa sva u staklu i sa furunom na kojoj se peku divljač, bifteci, pice, sve samo ne „Ledara“. Pored odlične pice na 2.300 metara, ne propustite kačamak sa šumskim pečurkama, deliciozo. Alba je zahvaljujući strateški postavljenim žičarama koje vas vode na Ćampać i Belvedere prerasla od predgrađa Kanaceija u mesto koje je, zbog svoje lokacije, zimi čak privlačnije nego Kanacei. Penjanje do Ćampaća iz Albe je kao kada biste se popeli na zgradu sa 200 spratova i potrebno je oko sat i 20 minuta za one u dobroj kondiciji, a dva i po do tri sata za uslovno rečeno „normalnu“ brzinu. Novom žičarom, tek restauriranom, stiže se za par minuta u grotlo nekadašnjeg vulkana. Nije potrebna imaginacija da bi se shvatilo da se nalazite u „grotlu vulkana“. Ali zelenilo, farma domaćih životinja, igrališta za decu i nekoliko planinskih domova čine „grotlo vulkana“ vrlo primamljivim. Na Ćampaću dan vam proleti začas, zato se koncentrišite i zaustavite vreme, vredi svakog sekunda.

blog

Svaki dan je novi dan „ Jedan savet, prijatelju: ne čekaj Sudnji dan. Svaki je dan sudnji.“ – Albert Camus

Piše Ana Stambolić

vuda važi ona: živiš samo jednom; ja pak mislim da samo jednom umireš ali živiš svaki dan. I baš zato smatram da ono što radimo svaki dan određuje naš celokupan život. Svaki dobro uređen dan je korak ka boljem životu. Svaki dobar dan je uslov za dobar život. Hajde zato da kreiramo svaki svoj dan da bi nam život bio kao san. Još kao deca smo voleli igračke, pa smo tako nastavili i kasnije. Kupujemo avione, kamione i telefone da bismo bili srećni, a nismo ni svesni da je najvrednija sprava, da je najbolja igračka, upravo naš mozak. Mozak je igračka koju posedujemo od kada znamo za sebe, ali to je i igračka koju smo najviše zapostavili. Hajde zato malo da se posvetimo sebi i svom mozgu. Hajde malo da negujemo našu najvredniju igračku. – Svaki dan unosite zdrave namirnice koje su korisne za rad vaše glave. Kao što su vašem telu potrebne određene namirnice, tako i rad vašeg mozga zavisi od toga šta konzumirate na dnevnom nivou. Neke od namirnica koje dobro utiču na mozak jesu avokado, borovnica, orasi, crna čokolada i kokosovo ulje. – Ljubav je najbolja hrana i zato je konzumirajte svakoga dana. Neka istraživanja su pokazala da beba koja ne dobija dovoljno ljubavi može da umre. Mislim da se isto dešava i sa našim mozgom. Zato svaki dan radite ono što volite i družite se sa ljudima koje volite.

Informacija je najbolja zanimacija. Da bi vam mozak duže živeo i bolje radio, potrebna je aktivnost. Svaki dan saznajte nešto što do tada niste znali, uradite nešto novo, drugačije, širite svoje vidike i pomerajte granice

– Svaki dan budite na vazduhu i trenirajte. Za dobro funkcionisanje mozga neophodan je kiseonik. Zato svaki dan šetajte, trčite u parku i trenirajte na svežem vazduhu. Fizička aktivnost i svež vazduh su neophodni za dobar rad organizma. – Informacija je najbolja zanimacija. Da bi vam mozak duže živeo i bolje radio, potrebna je aktivnost. Svaki dan saznajte nešto što do tada niste znali, uradite nešto novo, drugačije, širite svoje vidike i pomerajte granice. Neka vam svaki dan bude zabavan.

SVET BEZ LJUDI