Original #27

: ORGNLMAGAZINE

BROJ

27

: @ORGNLMAGAZINE

: ORGNLMAGAZINE WWW.ORIGINAL.ME

DECEMBAR 2017.

CENA 199 RSD

LUIS HAUZ

THE SCHOOL OF GREATNESS

Da bi bio najbolji, moraš preko puta sebe da imaš najboljeg Jedan od najinspirativnijih umova današnjice o tome kako su ga sve životne nepravde učinile jačim, zbog čega je odlučio da svoju intimu podeli sa slušaocima, koliko je bitno da budete pozitivni i odakle crpi energiju da ustane iznova i iznova

WWW.NEDELJNIK.RS/ORIGINAL

MAGAZIN ORIGINALNI RAZGOVORI ZNANJE, OBRAZOVANJE, INOVACIJA, KREACIJA DRAGAN TOMIĆ, direktor Majkrosoft razvojnog centra NOVI KLINCI SU DRČNIJI I NEMAJU BARIJERE. ZATO ĆE USPETI DRAGAN PETROVIĆ PELE NE SME ČOVEK SVE ŠTO MOŽE RAJNA DRAGIĆEVIĆ JEZIK ATROFIRA AKO SE NE BOGATI RADINA VUČETIĆ KAKO SMO ZAVOLELI ZAPAD ŽARKO STEVANOVIĆ „TRAGAČ“ ZA ZNANJEM

SADRŽAJ BROJA

DECEMBAR

#27

Nova škola dizajna AQOS automobili

12 / RAJNA DRAGIĆEVIĆ Profesorka Filološkog fakulteta u ekskluzivnom intervjuu za Original govori o tome koliko je zaista jezik odraz stanja u društvu i kako čuvati jezik koji mora da bude „živ“ i da prati promene ovog doba, ali i o tome gde traži uzore, danas kada je tako malo onih pravih uzora u javnom prostoru

62 / RADINA VUČETIĆ Profesorka Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta potrudila se da lekcije iz istorije učini krajnje zanimljivim.

Ona je preko rokenrola, filma, medija, analizirala tendencije u društvu

68 / DRAGAN PETROVIĆ PELE 36 / DRAGAN TOMIĆ Sa dobrom životnom filozofijom i verom u prave vrednosti, pre svega u obrazovanje i znanje, direktor Majkrosoft razvojnog centra pokušava da ono što se dešava u jednoj od beogradskih zgrada prelije na celu zemlju

46 / ARSEN ARSENOVIĆ Zaposlen je u firmi koja je srpski lider za protetiku i ortopedska pomagala i jedini koji se bavi tim poslom a nema nogu

Već petnaest godina je profesor glume na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i do sada je obrazovao četiri klase glumaca. Mnogi od njih, gotovo svi, sa uspehom igraju u najpopularnijim filmovima i serijama, i na velikim pozorišnim scenama, kao i njihov profesor kome su u glumačkoj karijeri mahom dodeljivane uloge u „prvom planu“

4 / RIČARD BRENSON 6 / ORIGINALNI RAZGOVORI 16 / SKANDINAVIJA I SRBIJA 18 / ILON MASK 30 / ZOUNDARK 42 / BILI DŽIN KING 50 / MLADI NAUČNICI 54 / ŽARKO STEVANOVIĆ 60 / LEGAT FRANKLIN 66 / TOM HENKS 72 / MAGDALENA KLAŠNJA

Impressum Osnivač / Fondacija Novak Đoković Direktor magazina / Jelena Đoković Pomoćnici direktora / Aleksandra Radujko i Nebojša Mandrapa Projektni menadžer Originala / Milica Perović Izdavač / NIP Nedeljnik Za izdavača / Veljko Lalić Glavni i odgovorni urednik / Marko Prelević Grafički urednik / Miloš Sinđelić / MaKista Urednik fotografije / Igor Pavićević Izvršni urednik / Ana Mitić Lektura / Sanja Savić Redakcija / Veljko Miladinović, Branko Rosić, Zorica Marković, Margita Milovanović, Željko Pantelić, Draža Petrović, Slobodan Maričić, Mihailo Medenica, Vladimir Bogdanović, Dimitrije Đurić, Marija Božić, Jovana Radovanović Kontakt / original@nedeljnik.rs Marketing / Jelena Jevtić jelena.jevtic@nedeljnik.co.rs Štampa / Rotografika Subotica Generalni distributer / Štampa sistem ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628 Magazin podržala Direct Media

EKSKLUZIVNA KOLUMNA

Piše

Ser Ričard Brenson

EKSKLUZIVNO ZA ORIGINAL

RAZLIKA IZMEĐU SNAŽNOG I SLABOG LIDERA

Neki lideri su krivi što se povlače pred bilo čim što može da zaliči na neslaganje. Oni mogu da misle da će zbog toga biti voljeniji među svojim zaposlenima; ili jednostavno nemaju dovoljan nivo samopouzdanja u sopstvene mogućnosti i u shvatanje posla i problema da bi se suprotstavili i odbranili svoju poziciju; ili možda jednostavno preferiraju da se prave blesavi, nadajući se da će ignorisanje problema nekom magijom učiniti da taj problem nestane sam od sebe

T

okom skoro pedeset godina koliko sam proveo u biznisu, naučio sam da primetim snažnog lidera i da ga razlikujem od onog slabog. Evo šta sam naučio.

Snažni lideri moraju da imaju viziju, kreativnost i, najvažnije, sposobnost da utiču na druge da ih podrže u izazovima, posebno kada žele da organizacija koju vode zaplovi nekim dotad nepoznatim vodama. Dobro liderstvo znači stalno se kretati napred, uz neophodno pronalaženje novih avenija na kojima vaš biznis može da evoluira i da prosperira.

Loše liderstvo uglavnom je statično.

Ono se lako da prepoznati po oslanjanju na status kvo i spavanju na lovorikama.

Taj princip „hajde da ne ljuljamo sopstveni čamac“ možda je pre dvadesetak godina i bio uobičajeni biznis model, ali frenetični ritam današnjeg biznisa znači da to više ne može da bude nikakva opcija. Danas, ako stojite u mestu, to u stvari znači da idete unatrag. I to vrlo brzo.

IAKO ZNAM DA IZUZETNO LIDERSTVO MOŽE DA DOĐE U milion različitih oblika, ono loše često pokazuje jedinstveni zajednički sadržalac. Postoji, ipak, i mnogo kontradikcija. Primera radi, kako bismo ocenili lidera kojeg bije reputacija da je „toliko super tip – on se nikada nikome ne suprotstavlja, nikada ne viče i samo nas pušta da nastavimo da se bavimo svojim poslom“?

Ovakva individua mogla bi da bude vrhunski umetnik u delegiranju posla, ili samo onaj koji nema snagu da uđe u bilo kakvu konfrontaciju. Iako neki ljudi – takav sam i ja – u stvari uživaju u sukobima, kad god se pojave, njihovo rešavanje na blagovremeni način je veoma važan

deo efektnog liderstva.

Neki lideri su krivi što se povlače pred bilo čim što može da zaliči na neslaganje.

Oni mogu da misle da će zbog toga biti voljeniji među svojim zaposlenima; ili jednostavno nemaju dovoljan nivo samopouzdanja u sopstvene mogućnosti i u shvatanje posla i problema da bi se suprotstavili i odbranili svoju poziciju; ili možda jednostavno preferiraju da se prave blesavi, nadajući se da će ignorisanje problema nekom magijom učiniti da taj problem nestane sam od sebe.

NAŽALOST, NESUOČAVANJE SA PROBLEMOM DOK JE ON JOŠ U početnoj fazi uglavnom vodi ka tome da on postane vatra koju je teško ugasiti i koja može da nanese nesagledive i nepopravljive posledice.

Još jedna relativno česta tehnika izbegavanja konflikta koju praktikuju slabi lideri jeste okruživanje ljudima koji mogu da obave sav „prljav posao“ umesto njih. U praksi, to najčešće znači da će neko iz višeg menadžmenta kompanije biti zadužen za sve što može da ugrozi reputaciju prvog čoveka kompanije. Da li je to primer umešnog delegiranja? Rekao bih da nije.

PRINCIP „HAJDE DA NE LJULJAMO SOPSTVENI ČAMAC“ MOŽDA JE PRE DVADESETAK GODINA I BIO UOBIČAJENI BIZNIS MODEL, ALI FRENETIČNI RITAM DANAŠNJEG BIZNISA ZNAČI DA TO VIŠE NE MOŽE DA BUDE NIKAKVA OPCIJA

ČINI MI SE DA POSTOJI DOSTA ZABLUDA OKO SUPTILNE ali veoma važne razlike između delegiranja i relegiranja. Jednostavno rečeno, delegiranje je prenošenje odgovornosti za situaciju na tim, sa autoritetom da se ona reši. Relegiranje je jednostavno odbacivanje problema, daleko od sebe, ali bez uključivanja ikakve moći da se nešto uradi povodom toga – osim možda da se prebaci deo krivice.

Jedna od najčešćih grešaka koje prave loši lideri jeste nemogućnost da razumeju razliku između ta dva načina rada. Na isti način na koji je ovakav lider umešan u prebacivanju krivice, on je obično veoma dobar u tome da druge zove na odgovornost – svakog drugog, naravno, sem sebe.

®

6

REPORTAŽA

ORIGINALNI Znanje, obrazovanje, inovacija, kreacija RAZGOVORI Strah, trema, uzbuđenje. A onda koncentracija, osmeh i samopouzdanje. Takva su bila osećanja učesnika koji su čekali svoj red pred salom u kojoj je bilo više od dvadeset HR menadžera eminentnih domaćih i inostranih kompanija, na prvim „Originalnim razgovorima“, održanim prošlog meseca u Kraun plazi u Beogradu. Ali „Originalni razgovori“ bili su više od puke simulacije, jer su kandidati koji su razgovarali sa poslodavcima ušli u bazu kandidata za zaposlenje kod kompanija kod kojih su aplicirali

S

imulacija razgovora za posao pod nazivom „Originalni razgovori“, u organizaciji Fondacije Novak Đoković i Original magazina, na kojoj je učestvovalo oko 200 ljudi, održana je prvi put prošlog meseca u Beogradu. Više od 100 mladih ljudi dobilo je jedinstvenu priliku da razgovara sa HR menadžerima 20 vodećih kompanija u zemlji i regionu, i sve to sa ciljem da se učesnicima verno dočara proces apliciranja za posao, selekcije kandidata i za-

PIŠE DIMITRIJE ĐURIĆ FOTOGRAFIJE IGOR PAVIĆEVIĆ

pošljavanja.

Ali „Originalni razgovori“ bili su više od puke simulacije, jer su kandidati koji su razgovarali sa poslodavcima ušli u bazu kandidata za zaposlenje kod kompanija kod kojih su aplicirali. No, poenta ovog projekta bila je da kandidati, na osnovu razgovora sa svojim HR menadžerom, posle simulacije, dobiju pismenu analizu svog nastupa i budu upućeni na konkretne savete i preporuke za unapređenje komunikacionih i prezentacionih veština pred poslodavcem.

Ovako je sve počelo. Jelena i Novak Đoković su, najpre, pozdravili sve učesnike simulacije, govoreći potom o svojim bogatim profesionalnim i životnim iskustvima, kako bi ohrabrili sve one koji su, pomalo uplašeno, ali i, u svakom slučaju, nestrpljivo i uzbuđeno čekali trenutak kada će izaći pred HR-ove. Nije to baš lako.

Direktorka magazina Original Jelena Đoković rekla je da sam magazin „kroz zanimljive priče sa inspirativnim ličnostima, motiviše ljude da budu bolja verzija sebe“, a to je ono što se danas pri zapošljavanju i tra-

REPORTAŽA

ži. Dakle, ništa „timski igrač“, „umeće rada pod pritiskom“, „snalaženje u stresnim situacijama“ i druga opšta mesta. Već znanje, obrazovanje, inovacija i kreacija. „Vaša privilegija je da budete baš ono što jeste, a to je ono što i promovišemo kroz mesečna izdanja, kao i kroz projekat ’Originalni razgovori’. Prvi susret sa HR menadžerima na razgovorima za posao ume da bude stresno iskustvo i zato želimo da pomognemo mladima da testiraju svoje veštine, dobiju prave savete i sugestije kako da se unaprede i predstave u najboljem svetlu.

Zadovoljstvo mi je što je za događaj pokazana velika zainteresovanost, što je samo znak da smo uspeli da oslušnemo potrebe naših čitalaca, na čemu ćemo nastaviti da radimo i ubuduće“, rekla je Jelena Đoković.

A onda je za govornicu stao naš najbolji sportista Novak Đoković koji je govorio o važnosti onog zbog čega se njemu, između ostalog, i dive. A to je karakter, tj. njegova uloga u privatnim i poslovnim poduhvatima. „Nezavisno od posla kojim se bavite, sve se svodi na pokušaje. Ukoliko ne pokušate

7

da napravite neki korak, to drugi neće moći da urade za vas. Volim da se osvrnem na citat koji poručuje da sposobnost čoveka dovede na vrh, a njegov karakter mu pomaže da tamo i ostane. Ne pričam samo o poslovnom životu, već i o vrhuncu u svim životnim aspektima, kako profesionalno, tako i privatno. Na kraju dana, ukoliko vi niste srećni, taj dan nije bio uspešan. Ono što je najvažnije jeste da budemo svesni da je stalni rad na sebi neophodan u svakom smislu, kako bismo dostigli ono što želimo“, rekao je Novak Đoković.

8

REPORTAŽA

opšti intervju, a kompanija za koju sam konkurisala trenutno nema otvoreno mesto za poziciju za koju bih, na osnovu svog obrazovanja, mogla da konkurišem“, kaže Jelena.

Studentkinja četvrte godine osnovnih studija prostornog planiranja na Geografskom fakultetu Marijana Milivojević imala je želju da se na „Originalnim razgovorima“ upozna sa procesom zapošljavanja, budući da do sada nije imala prilike. „Imala sam priliku da se susretnem sa HR menadžerima na nekim radionicama, znam da su veoma prijatni, pa u tom pogledu nisam uplašena. Jutrošnji panel mi je veoma pomogao jer sam čula mnogo korisnih saveta, pa ću pokušati da to i primenim na razgovoru, kao i sve ono što sam do sada naučila na studijama, ali i u neformalnom obrazovanju. Verujem u sebe“, rekla je Marijana koja se potom na razgovoru zadržala 40 minuta.

SVOJ RED JE, ZA TO VREME, ČEKAO RATKO BALIĆ koji je osim osnovnih studija hemije

Posle panel razgovora na kojem su govorili profesor Ekonomskog fakulteta Dragan Lončar, Branko Milutinović iz Nordeusa, direktor kompanije Direct Media Srbija Jovan Stojanović, Zoja Kukić u ime Startit centra, Robert Čoban iz Color Press Group, Dušan Basalo iz Atria grupe SEE, Olja Šećerov iz Infostuda i menadžerka za regrutaciju u Istočnoj Evropi Sitela Jovana Anđelić, počele su i dugo očekivane simulacije razgovora.

Strah, trema, uzbuđenje. A onda koncentracija, osmeh i samopouzdanje. Takva su bila osećanja učesnika koji su čekali svoj red pred salom u kojoj je bilo više od dvadeset HR menadžera eminentnih domaćih i

inostranih kompanija: Direct Media, Sitel, Poslovi Infostud, Crowne Plaza Beograd, Adecco Srbija, Atria Group SEE, Delta Holding, Ernst&Young, GI Group, Hemofarm AD, IBWS, KPMG, Manpower Group, NCR, Nelt, Nordeus, Societe Generale Banka, Unicef i Victoria Group. „Sledeći!“, čulo se iz te sale. Ulazi magistar farmacije, medicinski biohemičar Jelena Perić. Po izlasku sa razgovora, rekla je da je već imala prilike da učestvuje na jednom „pravom“ razgovoru za posao, ali da je na „Originalne razgovore“ došla kako bi usavršila svoje prezentacione veštine. „Veoma sam zadovoljna. Pre svega, ovde sam došla da nešto naučim, jer je ovo bio

završio master studije u Americi. On kaže da je do sada učestvovao na intervjuima za posao, i to sa uspehom, budući da je bio zaposlen, ali da je sada ponovo u potrazi za poslom. „Nisam nikada imao problema na razgovorima za posao, ali HR-ovi različitih kompanija zahtevaju različite stvari. Neko insistira na profesionalnosti, a neko, na primer, na izgledu. Na poslednjem intervjuu su mi rekli da izgledam mlađe nego što jesam, te da zbog toga nisam adekvatan za poziciju za koju sam konkurisao, iako imam sve potrebne kvalifikacije. Naravno, imao sam i pozitivna iskustva, u jednoj kompaniji sam posle prvog kruga – a ima ih pet – dobio posao i počeo da radim posle dva dana“, rekao je Ratko.

NA KRAJU SE, BEZ OBZIRA NA INDIVIDUALNE BILANSE OVIH razgovora, na uslove u zemlji, na velika očekivanja, kao i razočaranja, valja podsetiti reči profesora Dragana Lončara sa Ekonomskog fakulteta, koji je rekao da, pre svega, moramo da budemo strpljivi iako se ovde uspeh, naizgled, dešava preko noći. „To je nemoguće. Nađite dobar balans između skromnosti i samokritičnosti s jedne, i zdrave ambicije, sa druge strane. Kažite ne gordosti, uobraženosti i taštini. Jer uspeh se meri preprekama koje moramo da savladamo da bismo ga ostvarili.“

®

REPORTAŽA

9

IZ UGLA STUDENTA

Da li ćemo osuditi sebe na čekanje?

PIŠE TARA CVETKOVIĆ ŠTA SA ONIMA KOJI SU MNOGO PUTA POKUŠAVALI I mnogo puta pali? Šta je sa onima

koji u jednom trenutku odustanu zbog sistema u kome žive, zbog manjka podrške, zbog nesigurnosti ili čega god? Kako njima povratiti nadu? Da li i pobednici imaju takve periode i slična iskustva? Da li je uspeh rezervisan samo za posebne ili on može biti i naš? Ako je vera podloga na koju se kalemi uspeh, šta je najvažnije da bismo održali veru mladih u Srbiji i vratili je onima koji su je izgubili? Da li je ključno to što nam nedostaju pozitivni primeri? I zašto oni ne dobijaju dovoljno mesta u našim medijima? Stičemo utisak da takvih primera ima malo, a nije tako.

Jedni će vam reći da je većina medija takva kakva je jer ljudi traže loše vesti i da to pokazuju sva istraživanja javnog mnjenja.

Drugi će vas pak naterati da porazmislite da li se tu radi o istraživanju javnog mnjenja ili zapravo o njegovom kreiranju.

Neki će postaviti pitanje šta država može da uradi povodom svega toga i kome odgovara da se tako uporno plasiraju loše vesti.

MNOGI ĆE SE PAK ISPRAVNO ZAPITATI ZAŠTO BI UOPŠTE čekali druge da nešto promene; zašto ne bi krenuli da menjaju nešto iz svog mikrouniverzuma; zašto se ne bi udružili sa ljudima koji vide slične probleme, ali možda više rešenja. Zašto ne bi podržali akcije za bolje sutra i postali aktivni deo promene?

Da li ćemo osuditi sebe na čekanje? Čekanje da država promeni nešto, da se okolnosti promene. Nekako je u Srbiji do-

sta lako da se odustane. Brdo je nerealne, ali i realne inspiracije za izgovore. Međutim, za uspeh ima mesta, za one koji odluče da se ne mire sa izgovorima.

I da, sigurno je da nam nedostaje više pozitivnih primera. Da li ste čuli za neurolingvističko programiranje, kako informacije koje primamo utiču na naše suptilne nivoe, kako dobre, a kako loše vesti utiču na naše misli i na naše akcije?

Poznato je koliko pozitivni primeri mogu da ohrabre, očvrsnu, usmere i inspirišu.

I ne, uspeh nije rezervisan samo za posebne nego i za sve one koji znaju šta žele i ne rade po već viđenom obrascu, već vide priliku i mogućnost gde mnogi vide nepriliku i poraz. Uspeh je za one koji su spremni da nakon svakog pada daju svoj maksimum još jednom.

®

10

BUDI BOLJI

Šta je organizacijska kultura Svaka kompanija poseduje organizacijsku kulturu, jer to je skup vrednosti koje kreira vlasnik ili topmenadžment, u zavisnosti od veličine i strukture kompanije. Pitanje je samo da li se organizacijskom kulturom aktivno bavimo ili se ona razvija spontano PIŠE DANIJELA JOVIČIĆ

edavno sam pročitala vrlo zanimljivu metaforu u vezi sa održavanjem balansa koji nam je preko potreban kako bismo bili zadovoljni i ispunjeni. Mi konstantno u životu vagamo i postavljamo i menjamo sebi prioritete, svesno ili nesvesno. Hajde da zamislimo taj proces kao žongliranje lopticama -- i one su prijatelji, porodica, posao, zdravlje, duh itd...

Samo što su neke loptice staklene a druge sunđeraste.

To znači da neke od njih možemo da ispustimo i da će se one vratiti nazad nama neoštećene, dok će ove druge pri padu biti okrnjene, napukle ili čak slomljene.

Na nama je da prosudimo kakve su koje u određenom momentu.

Ova metafora je primenjiva i kad pričamo o poslu i svom odnosu prema njemu. Nigde nije idealno,

N

BUDI BOLJI

svaki posao nosi sa sobom svoje izazove i poteškoće, ali u skladu sa našim već određenim prioritetima (da li su neke vrednosti trenutno staklene ili sunđeraste) mi smo sposobni da prosudimo da li možemo da budemo deo neke organizacije ili ne.

U tome svemu pomaže spoznaja organizacijske kulture svoje firme.

11

da istaknu poželjna ponašanja za koja se očekuje da će ih zaposleni ispoljiti na poslu“, nadovezuje se Dragana.

Nažalost, svakodnevno prisustvujemo tome kako je na papiru svašta napisano, dok je u praksi potpuno drugačija priča. Kao i van profesionalnog života, kada su u pitanju dupli standardi i nedoslednost, gubimo poverenje i veru u nekoga/nešto i neizbežno dolazi do pojave frustracija zbog neispunjenja obostranih očekivanja i razočaranja, stoga je bitno da svi članovi organizacije, i na visokim i na početničkim pozicijama, podjednako neguju vrednosti i da se one oslikavaju i budu prožete kroz celokupno poslovanje i ponašanje.

Kada je usklađeno ono što radimo, ono što pričamo i mislimo, onda može da se govori o kulturi koja je bazirana na realnim vrednostima.

„UKRATKO, TO SU VREDNOSTI I VEROVANJA KOJE DELE ZAPOSLENI unutar jedne kompanije, koje su u osnovi identiteta same organizacije“, pojašnjava nam psiholog Dragana Okanović iz TIM Centra. „Organizacijska kultura je na površini najvidljivija ako posmatrate fizička obeležja, rituale, načine komunikacije i oblačenja, postere na kojima su prikazane vrednosti kao što su integritet, timski rad, posvećenost, odgovornost i druge, a koji su tu

NIGDE NIJE IDEALNO, SVAKI POSAO NOSI SA SOBOM SVOJE IZAZOVE I POTEŠKOĆE, ALI U SKLADU SA NAŠIM VEĆ ODREĐENIM PRIORITETIMA SUDIMO DA LI MOŽEMO DA BUDEMO DEO NEKE ORGANIZACIJE ILI NE

„SVAKA KOMPANIJA POSEDUJE ORGANIZACIJSKU

vrednosti koje kreira vlasnik ili top-menadžment, u zavisnosti od veličine i strukture kompanije. Pitanje je samo da li se organizacijskom kulturom aktivno bavimo ili se ona razvija spontano. Kada se aktivno bavimo ovim pitanjem, to onda podrazumeva osmišljavanje aktivnosti čiji je cilj podsticanje i praktikovanje željenih vrednosti. U najboljoj opciji, kada dođe do poklapanja vrednosti između zaposlenog i kompanije, razvijaju se osećanja predanosti, posvećenosti i povećane produktivnosti, jer onda znamo zašto nešto radimo, usaglašavaju se lične i kompanijske vrednosti, a izuzetno je važno verovati u ono što radimo. To nam nadalje daje smernice kako treba da se ponašamo u novim i neočekivanim situacijama, jer znamo koja nam je polazna tačka i koja su ponašanja poželjna, odnosno imamo odgovor na pitanje: Kako se to radi kod nas?“, zaključuje Dragana.

Pre svega je važno da ispitamo prvo sebe do čega mi držimo najviše, od čega ne možemo i ne želimo da odustanemo, i da onda trezveno razmislimo o posledicama, o svojoj budućnosti u toj kompaniji.

KULTURU, JER TO JE SKUP

I ONDA STUPA NA SCENU REALNOST GDE JE DOSTA

ljudi prinuđeno da radi, zbog prvenstveno finansijskih razloga, u kompanijama sa čijim vrednostima se ne slaže. Šta onda? Opet se vraćamo na priču o lopticama: šta sebi dopuštamo da izgubimo iz fokusa na određeni period, bez trajnih posledica, jer će se to i vratiti nama, a šta će nas promeniti u smeru koji mi ne želimo. Treba da se zapitamo da li i koliko možemo nešto da trpimo zarad viših ciljeva.

Ako je to prevelika žrtva koja vodi u sagorevanje i životno nezadovoljstvo, onda treba da razmišljamo o promeni, da se oslobodimo misli da smo zarobljeni tu gde jesmo i aktivno se posvetimo traženju alternative... jer jedna od velikih vrlina jeste i prepoznati svoje limite i znati kad treba odustati, odnosno istrpeti kratkoročne neprijatnosti zarad dugoročnog zadovoljstva.

®

12

EX CATEDRA

NIKO NEMA VEĆU MOĆ OD ONIH KOJI OBLIKUJU LJUDE DA MISLE SVOJOM GLAVOM Jezik kojim se toliko ponosimo i volimo da istaknemo kako je jedinstven po svojoj jednostavnosti, ali za strance ne i lak da ga nauče, prolazio je kroz različite faze, prateći nekako sudbinu društva. U poslednje vreme polemisalo se o rodnoj ravnopravnosti jezika. Profesorka Rajna Dragićević u ekskluzivnom intervjuu za Original govori o tome koliko je zaista jezik odraz stanja u društvu i kako čuvati jezik koji mora da bude „živ“ i da prati promene ovog doba, ali i o tome gde traži uzore, danas kada je tako malo onih pravih uzora u javnom prostoru RAZGOVARALA ZORICA MARKOVIĆ

B

ila bi potpuna nepravda da profesorka Rajna Dragićević ostane upamćena isključivo po čuvenom govoru diplomcima Filološkog fakulteta u Beogradu, u kojem im je zadala mnogo životnih parametara. Govor zaista jeste fenomenalan i proširio se Srbijom kao neočekivana lekcija svima kojima je nedostajalo da neko s autoritetom kaže istinu, i pruži nadu da to što rade nije uzalud jer će doći vreme kada će se prave vrednosti vratiti na velika vrata u ovo društvo. Taj govor će njeni apsolventi pamtiti celoga života, ali postoje generacije onih koji će pamtiti njena predavanja o leksikologiji, leksikografiji, leksici srpskog jezika, pa i samom srpskom jeziku na različitim nivoima studija na Filološkom fakultetu. Profesorka je i ozbiljan autor i analitičar našeg jezika, pa i društva.

Srpski jezik kojim se toliko ponosimo i volimo da istaknemo kako je jedinstven po svojoj jednostavnosti, ali za strance ne i lak da ga nauče, prolazio je kroz različite faze, prateći nekako sudbinu društva. U poslednje vreme polemisalo se o rodnoj ravnopravnosti jezika, o tome može li u jednom društvu da postoji „sobarica“ i „čistačica“ ali ne i „hirurškinja“ ili „inženjerka“, na primer. Profesorka Dragićević u ekskluzivnom intervjuu za Original govori o tome koliko je zaista jezik odraz stanja u društvu i kako čuvati jezik koji mora da bude „živ“ i da prati promene ovog doba, ali i o tome gde traži uzore, danas kada je tako malo onih pravih uzora u javnom prostoru.

Koliko je jezik odraz stanja u društvu? I obrnuto: šta se sve iz društva odražava na naš jezik? Gde je tu balans? Mnogi nam zameraju da ne čuvamo dovoljno jezik. Ali zar on nije živ, zar jezici nisu kroz vekove doživljavali nepovratne promene?

Vreme interneta i mogućnosti da svako ima pravo da se medijski izrazi dovelo je do nesmetanog razvoja različitih oblika ekscentričnosti u savremenoj kulturi. Istovremeno se širi kultura i njena parodija – antikultura, kultura apsurda. Oba kulturna smera imaju mnogo pratilaca. Tako se, na primer, na internetu pojavljuje mnoštvo enciklopedija i sajtova sa poučnim sadržajem, ali ima sve više i antienciklopedija.

Kao reakcija na Vikipediju, nastala je Uncyclopedia na engleskom jeziku, Aburdo-

EX CATEDRA

Bogatstvo reči pruža nam privilegiju da bolje vidimo detalje. Tako, na primer, jezik prosto nalaže malim Eskimima da vide razliku između različitih vrsta snega, jer njihovi roditelji koriste brojne nazive za sneg.

Jezik atrofira ako se ne bogati, a građani Srbije ga ne mogu bogatiti gledajući rijalitije i čitajući tabloidne novine čiji jezik ne služi za ugled

13

14

EX CATEDRA

pedija na ruskom, Vukajlija na srpskom jeziku. Ova pojava se odražava na sve sfere kulture i na sve tipove sistema koje je čovek uredio, pa i na odnos prema standardizaciji maternjeg jezika. U poslednje vreme, u Evropi i u Srbiji, pažnju privlače dva sasvim suprotna pristupa maternjem jeziku, koje povezuje činjenica da se u njima ogleda širi ideološki, politički i kulturološki kontekst, tj. stremljenje ka kulturi, ali i ka kontrakulturi, borba između reda i nereda, insistiranje na propisanom nasuprot težnji ka spontanom, usmerenost ka planiranju, ali i ka anarhiji. Oba pristupa su u svojim umerenim ispoljavanjima zasnovana na zdravom i racionalnom pogledu na maternji jezik, ali napreduju i ekstremni oblici ovih gledišta, koji, svakako, izazivaju bar čuđenje, ali i zabrinutost.

Ovi procesi su u svom najoštrijem obliku doveli do paradoksalnih rezultata koji najbolje odslikavaju stvarnost u kojoj živimo.

Na jednoj strani, polupismeni branioci maternjeg jezika sebe nazivaju gramatičkim nacistima i daju sebi zadatak da patroliraju društvenim mrežama i reaguju na jezičke greške drugih polupismenih korisnika interneta. Udružuju se, prave svoje sajtove, pa tako jedan ruski gramatičko-nacistički sajt u ovom trenutku ima oko 102.000 pratilaca.

Na drugoj strani, sve je više lingvistički obrazovanih pojedinaca, često univerzitetskih profesora, koji brigu o maternjem jeziku shvataju kao „rasizam“, „malograđansku normativnost našeg mentaliteta“, manifestaciju „autoritarnog duha“. Jedan lingvista smatra da, učeći dete pravilnom književnom jeziku, „učitelj zatire detetova prava da upotrebljava svoj dijalekat“, iz čega sledi da će nastavnici koji rade svoj posao možda uskoro biti i krivično gonjeni, jer „zatiru“ prava svojih učenika da umesto sedam padeža i četiri akcenta upotrebljavaju, na primer, dva padeža i dva akcenta.

Tako se, dakle, neki nedovoljno opismenjeni građani ekstremno zalažu za pismenost (banalizujući je i svodeći je na nekoliko opštepoznatih jezičkih pravila), a neki vrlo pismeni iz sve snage se bore za nepismenost. Moj odgovor na ova suprotstavljena preterivanja glasi da se treba zalagati za elastičnu normu (ali ZA normu!) i za umeren (ali ipak kontrolisan) odnos prema prirodnim jezičkim promenama.

Akademik Vladimir Kostić je rekao da „ako se jezik ne pazi, uleće u anoreksiju, koja se dugo leči sa

promenljivim uspehom“. Kako se jezik „čuva“?

Politika za 2000. i 2015. godinu. U Politici za 2000. godinu bilo je 70 različitih reči na multi- koje su se javljale sa različitom frekvencijom. U Politici za 2015. godinu bilo ih je 90, ali od onih 70 iz 2000. godine, čak 30 (što je skoro polovina) nisu zabeležene tokom 2015. godine. One su se, posle 15 godina, prosto izgubile iz srpskog jezika.

Slično je danas i sa mnogim drugim rečima. Svakodnevno nastaju i nestaju nove reči, i to intenzitetom koji je nezabeležen do sada. Sve je više tzv. jednodnevnih reči.

U jeziku, kao i u životu, cenim bar delimičnu stabilnost. Smetaju mi reči, baš kao i predmeti, za jednu upotrebu. U savremenom svetu malo je toga što je stabilno, čvrsto, stalno potrebno. Teško je održavati ravnotežu u svetu u kome nemate za šta da se uhvatite jer je sve više toga oko nas što je namenjeno samo za instant upotrebu.

Evo još jednog primera. Pošto sam leksikolog, pratim koje to reči pobeđu-

Ovaj višeslojni problem jezičke anoreksije o kojoj govori akademik Vladimir Kostić, osvetliću, za ovu priliku, samo iz jednog ugla. U savremenom društvu, jezik se čuva, na prvom mestu, brigom o medijskim sadržajima. Ako su deca uglavnom izložena zvezdama rijalitija koje se svađaju i tuku pred kamerama, ona će usvojiti modele ponašanja tih osoba, pa i njihov jezik, koji ne sadrži više od 200 reči. Tih 200 reči reprezentuje jednu oskudnu stvarnost satkanu od pojmova samo za elementarne ljudske potrebe. Čovek koji živi sa jezikom od 200 reči egzistira u stvarnosti od približno toliko pojmova. To je jedan oskudan i mračan svet bez nijansi, bez lepote stepenovanja, bez detalja... Ako decu izložimo jeziku obrazovanih ljudi, jeziku pisaca i drugih virtuoza reči, ona će obogatiti svoj leksički svet, a time i svoj pojmovni svet, obojiće svoj život, ispuniti ga detaljima i lepotom nijansi. Navešću jedan primer.

PENZIONISANI UNIVERZITETSKI PROFESOR NEDELJKO Prelistavajući rečnik beloBOGDANOVIĆ IZ NIŠA VEĆ DECENIJAMA OKUPLJA OKO ruske bezekvivalentne leksiSEBE STUDENTE I POSTDIPLOMCE, MLADE SRBISTE, I ke, začudila sam se nad rečju koja označava prostor ispod OČARAVA IH DIJALEKTOLOGIJOM. ZAHVALJUJUĆI (PRE prozora s prednje strane kuće. Svaki govornik beloru- SVIH) NJEMU, NIŠ JE POSTAO VODEĆI SRPSKI CENTAR skog jezika koji upotrebljava ZA DIJALEKTOLOŠKA ISTRAŽIVANJA tu reč ima u svom konceptualnom sistemu odgovarajući pojam kojim se pokriva taj deo kuće i kojim se on misaono diferencira ju na izborima za Reč godine. Leksikood ostalih delova građevine. Mi koji nemagrafi prestižnih leksikografskih kuća mo tu reč čak i ne zapažamo deo ispod probiraju one nazive koji su se u protekloj zora, a kamoli da ga shvatamo kao nekakav godini frekventno upotrebljavali, a koji entitet. Bogatstvo reči pruža nam privilegisu novi i za koje procenjuju da će opstati ju da bolje vidimo detalje. Tako, na primer, u jeziku i da će još dugo biti upotrebljajezik prosto nalaže malim Eskimima da vani. Ranije sam očekivala da će to biti vide razliku između različitih vrsta snega, reči koje ukazuju na puteve intelektualizajer njihovi roditelji koriste brojne nazive cije savremenog sveta. Međutim, rezultati za sneg. Jezik atrofira ako se ne bogati, a su poražavajući. U te frekventne, nove, kograđani Srbije ga ne mogu bogatiti gledarisne, potrebne reči – u te nazive pojmova jući rijalitije i čitajući tabloidne novine čiji „sa budućnošću“ spadaju, na primer, selfi, jezik ne služi za ugled, već se prilagođava vejp (elektronska cigareta), fotobombing polupismenoj publici i srozava se iz dana (neočekivana pojava neke osobe na fotou dan, zbratimljen sa svojim materijalno i grafiji), bindžvoč (gledanje više epizoda duhovno sve siromašnijim čitaocima. jedne serije u kontinuitetu). Svi jezici, pa i srpski, pune se nazivima za banalne pojave koje ispunjavaju prazne, samožive, Šta vama smeta u upotrebi jezika? potrošačke živote građana sveta koji sniPoznato je da je jezik slika onoga što se maju sami sebe, ljute se na druge ako im dešava u društvu, pa reagujem na one poupadnu u kadar dok se fotografišu, imaju jave u jeziku koje mi smetaju i u društvu. vremena da gledaju epizode neke serije u Evo primera. Za potrebe jednog istražikontinuitetu, čuvaju zdravlje tako što puše vanja, ispitala sam sve reči koje počinju otrovne elektronske cigarete i bez intelekna multi- u svim brojevima dnevnog lista

EX CATEDRA

tualnih sadržaja proživljavaju svoje živote.

U nemuštoj kulturi u kojoj živimo ne iznenađuje što je za Reč 2015. godine izabran emotikon umesto reči, što je samo potvrda da se u sve većoj meri sporazumevamo crtežima, zanemarujući reči.

Kako se snalazite u poplavi fake news, kojima se na svoj način bavi i Fejsbuk? A kako sa vestima koje kao da su Njuz.net?

I fake news se nalazi na listi Reči godine.

Ova sintagma je tu „laskavu“ titulu osvojila upravo ove godine, prema izboru Kolin-

težnje da se jezik koristi kao oruđe za manipulaciju masama. U svetu, a i u Srbiji, sve se više usavršavaju, pa i izučavaju na univerzitetima, brojne tehnike ubeđivačkog diskursa. Stručnjaci za marketing, političari, biznismeni, novinari smatraju se uspešnim ako ovladaju instrumentima propagande i ako su sposobni da ubede mase u neku svoju zamisao. Jezik u tome ima presudnu ulogu. Postalo je nevažno da li je istinit sadržaj onoga što se izgovara i da li je moralno ono za šta se govornik zalaže.

Visoko se vrednuje samo uspeh u ubeđivanju. Ne uče nas, međutim, kako se prepo-

15

neku oblast i formiraju škole zaljubljenika u određenu naučnu disciplinu. Tako, na primer, penzionisani univerzitetski profesor Nedeljko Bogdanović iz Niša već decenijama okuplja oko sebe studente i postdiplomce, mlade srbiste, i očarava ih dijalektologijom. Zahvaljujući (pre svih) njemu, Niš je postao vodeći srpski centar za dijalektološka istraživanja.

Zagrebačka profesorka frazeologije Željka Fink Arsovski zainteresovala je skoro sve mlade kolege sa svoje katedre za frazeologiju, pa zajedno, kao mali tim, pišu frazeološke rečnike, radove i knjige iz oblasti frazeologije. Njihova produktivna frazeološka radionica poznata je u celom regionu. Takvi profesori, preciznije, takvi ljudi, moji su uzori. To nije isto kao kada se oko biznismena ili političara tiska armija ulizica koje se nadaju finansijskoj koristi.

U ovom slučaju u pitanju je sposobnost darovitih učitelja da probude potrebu za kreativnošću svojih učenika, da otvore njihov duhovni svet, da otključaju njihove misaone potrebe za koje neki od njih nisu ni znali da ih imaju. Moji uzori su oni koji pokreću i povezuju intelektualne svetove svojih saradnika.

U govoru studentima rekli ste da je moć u njihovim rukama, jer su profesori. Kolika je realna moć profesora danas da menja bilo šta, da menja te mlade ljude?

sovog rečnika engleskog jezika. Ona se, međutim, već uveliko koristi i u srpskom jeziku, bez primetne potrebe govornika da je prevedu na srpski jezik. Ta potreba da se reči preuzimaju iz engleskog jezika bez prevoda, ili bar adaptacije, takođe predstavlja deo odgovora na jedno od vaših pitanja o tome šta mi smeta u srpskom jeziku. Srpski jezik se, tako, polako pretvara u nesrećnu kombinaciju srpskog i engleskog jezika, dobija obličje mutanta koji nije ni srpski, a ni engleski, već anglosrpski.

Na vaše pitanje odgovoriću iz ugla koji mi privlači pažnju u većoj meri nego činjenica da se fake news (lažne vesti) vezuju za Trampa i njegov politički život. Poplava lažnih vesti često je posledica sveprisutne

znaje manipulacija (propaganda, prevara) i kako da se odbranimo od toga. Konkretan odgovor na vaše pitanje glasi da se trudim da se što manje trujem otrovom koji često (naravno, ne uvek) dolazi iz medija.

Imate li vi ljude koji vas inspirišu?

Jesu li oni uglavnom u knjigama ili su veći heroji oni koji istupaju danas?

Pošto živimo u vreme kada je mnogima najvažnije koliko je ko zaradio i kako se što brže obogatiti, oduševi me kada umni ljudi uspeju da svojim idejama i naučnim zanosom privuku mlade ljude oko sebe, zainteresuju ih za nauku kojom se bave, zajedno istražuju i unapređuju

U knjizi O pogrešnom obrazovanju, koja je nedavno prevedena na srpski jezik, Noam Čomski kaže da su profesori često zaposlenici u obrazovanju umesto da budu intelektualci. Intelektualna odgovornost nastavnika ili bilo koje poštene osobe jeste da pokuša da govori istinu. Učenicima, u stvari, ne treba govoriti, smatra Čomski, već razgovarati s njima i omogućiti im da sami pronađu istinu. Pravo učenje dešava se u procesu otkrivanja istine, a ne kroz nametanje zvanične istine. Obrazovanje koje traga za demokratskim svetom, naglašava Čomski, treba da pruži učenicima kritičko oruđe kojim bi se prevazilazile stvari i potom otkrivale laži i prevare. Čomski nam, dakle, daje odgovor na vaše pitanje. Ako su profesori samo zaposlenici u obrazovanju, njihova realna moć ne postoji. Ako, kao svoj osnovni zadatak, konačno vidimo dužnost da pomognemo učenicima i studentima da kritički misle, onda će naša uloga u društvu biti presudna, jer niko nema veću moć od onih koji oblikuju ljude koji misle svojom glavom.

®

16

EX CATEDRA

Zašto volimo Skandinaviju Grupa za skandinavistiku Filološkog fakulteta u Beogradu obeležava četiri decenije uspešnog rada. Osnovana je kao Lektorat za skandinavistiku zahvaljujući profesoru Ljubiši Rajiću. Zbog čega je Skandinavija zanimljiva i otkud pojačano interesovanje za studije skandinavskih jezika razgovarali smo sa docentima Dorijanom Hajduom, Mirnom Stevanović i Natašom Ristivojević Rajković PIŠE VESNA GLIŠIĆ

Kako ste odlučili da studirate skandinavistiku?

DORIJAN: Hteo sam da upišem Likovnu akademiju i ostavio sam sebi godinu dana da se spremim. U međuvremenu sam želeo da učim neki jezik koji ne govori mnogo ljudi i odabrao sam švedski.

Na grupi mi se sve toliko dopalo -- i jezik, i način rada, i ljudi, da posle godinu dana nisam ni pomišljao da upišem akademiju.

Nakon osnovnih i postdiplomskih studija, dobio sam ponudu da radim sa profesorom, drage volje sam je prihvatio i -- još sam tu.

MIRNA: Skandinavistiku sam izabrala manje-više slučajno, nemajući nikakvu jasnu i konstruktivnu ideju o tome čime u životu želim da se bavim. Studije sam upisivala devedesetih godina kada su takve ideje u ovom društvu bile deficitarna roba.

Taj moj slučajni izbor se srećom ispostavio dobrim, jer sam na Grupi za skandinavistiku naišla na profesora Rajića i njegove tadašnje saradnike koji su uprkos svemu što nas je okruživalo prenosili, promovisali i živeli vrednosti koje su mi bile i ostale bliske.

NATAŠA: Upisala sam francuski, ali mi se prva godina učinila lakom, pa sam poželela da upišem još jedan jezik i izbor je pao na norveški. Završila sam paralelno francuski i skandinavistiku. Iako je bilo mnogo dobrih profesora i na francuskom, ličnost profesora Rajića i specifična atmosfera na skandinavistici (to je moguće samo u malim studijskim grupama) uticali su na moj dalji profesionalni put. Bilo nas je malo, profesor nas je dobro poznavao i često smo ostajali duže od obaveznih predavanja da diskutujemo o Skandinaviji, savremenom

društvu, studijama, životu. Nije bilo interneta i mi smo bili upućeni jedni na druge i na našu biblioteku, to je bio jedini izvor znanja o Skandinaviji. Šta je odlučujuće da skandinavske zemlje imaju dobar imidž u Srbiji?

DORIJAN: Više je razloga, skandinavske zemlje važe za uređena, organizovana i bogata društva, što je tačno. Prisutne su u medijima i kroz kompanije, pa su vidljive. Ima i ličnih razloga: neko ima rođake, neko voli muziku, neko igra igrice. Verovatno ima i našeg doprinosa kao grupe, pa kad neko hoće da uči jezik a ne zna koji, odabere našu grupu.

MIRNA: To su društva socijalne pravde u kojima se vodi briga o građanima i njihovim pravima i slobodama i neguje kultura dijaloga. Dobar imidž Skandina-

EX CATEDRA

vije u Srbiji deo je njenog dobrog imidža u svetu za koji su u velikoj meri zaslužni razni proizvodi i vrednosti skandinavske kulture (dizajn, kvalitet, postojanost, jednostavnost, praktičnost, funkcionalnost, arhitektura, muzika, filmovi, serije).

NATAŠA: Važnu ulogu igraju uređenost skandinavskih društava i tolerancija koja u njima vlada. Skandinavci se doživljavaju kao jednostavni ljudi koji život prihvataju mnogo opuštenije nego mi, ali istovremeno i kao disciplinovani i vredni. Ljudi su koji cene i čuvaju svoju kulturu, ali i poštuju tuđu. Doprinose i skandinavski brendovi i dizajn sa naglaskom na funkcionalnosti.

Koliko su pisci uticali na popularizaciju Skandinavije? Skoro sva dela skandinavskih autora prevodili ste vi sa svojim studentima i kolegama. Tu su i filmovi koji su takođe veoma poznati.

DORIJAN: Svakako su i prevodi doprineli popularnosti skandinavske kulture i jezika. Poslednjih godina se objavljuje više knjiga, pa su neki pisci veoma poznati, kao Erlend Lu i Stig Lašon. Švedska je oduvek imala velike reditelje i filmove koji su poznati širom sveta. I u novijim filmovima, trilerima, obično imaju neku socijalnu temu koju obrađuju. Produkcija je na najvišem nivou, skandinavski glumci su popularni u svetu, a zbog odličnog vladanja engleskim ne glume strance, već Engleze i Amerikance.

MIRNA: Knjige, filmovi i serije su popularni jer se teškim temama bave na način koji naš čitalac doživljava kao ogoljen i odvažan, te stoga iskren i intiman.

Bez obzira na to da li je reč o teškim društvenim ili intimnim temama, likovi se sa njima često hvataju (ili ne hvataju) ukoštac na način koji ogoljuje i njihove slabosti, te nam se prikazuju u svojoj ljudskosti.

NATAŠA: Možda zbog toga što se u filmovima otkriva i „mračna“ strana skandinavskog društva koje se inače percipira kao raj na zemlji. Možda i zbog toga što likovi nisu izveštačeni i nestvarni, kao u većini filmova koji nam stižu iz SAD.

®

17

A šta kažu studenti Većina studenata nakon završene skandinavistike karijeru nastavi u inostranstvu, a oni koji ostanu u Srbiji, rade u nordijskim ambasadama ili se bave prevođenjem

N

aša grupa je najbolje organizovana na fakultetu, modernizovana je i ima odličan odnos prema studentima. Za mene bi idealan bio rad na relaciji Skandinavija--Srbija, ali bih radije ovde da radim nešto kvalitetno i stručno, kaže Anja Ackovski. „Profesori su vrlo posvećeni onome što rade i trude se da nam što bolje prenesu znanje.

Smatram da ću sa fakulteta izaći bogata znanjem“, kaže Nina Živančević koja bi volela da master studije završi u Švedskoj i tamo i ostane da radi kao sudski tumač, ili kao profesor jer govori još nekoliko jezika.

Kenan Lale je srećan što je student skandinavistike i, iako je brucoš, već stiče veliko znanje i veštine. Smatra da su skandinavski autori popularni jer tematiku obrađuju na drugačiji način. „Teme kao što su seks, droga, psihološka trauma ili druge tabu teme obrađuju se na liberalan način sa iskrenom dozom sentimenta i saosećajnosti, i nose sa sobom iskrenu impresiju.“ Elena Marić misli da se od skandinavskih zemalja mnogo može naučiti i preneti na naš državni sistem. Volela bi da se bavi jezikom jer su mogućnosti za posao velike. „Želja mi je da za nekoliko godina mogu prevesti omiljeni roman Erlenda Lua na srpski jezik.“ Milica Pantelić kaže da takav tip studija podrazumeva lično zalaganje i talenat studenta da bi se došlo do novih saznanja i savladao jezik. „Najvažnije je da zaista napredujemo i kao grupa i individualno“, kaže ona, dodajući da bi volela da neko vreme nakon studija provede u Skandinaviji. „Zahvaljujući divnim predavačima, duhu i atmosferi koja vlada na našoj grupi, moje studiranje je potpuno suprotno od onoga što se obično može čuti o studiranju u Srbiji. Sam jezik se brzo savlada i nauči, ali je jednako važno što studenti dobiju priliku da potpuno dožive i upoznaju Skandi-

naviju, kulturu, običaje, principe, koncepte i slično“, kaže Marijana Cvetuljski koja je mnogo toga prihvatila i usvojila na fakultetu gde je dobila veoma važne životne lekcije.

Isidora Vesnić, koja se u slobodno vreme bavi fotografijom i dizajnom, upravo je tu pronašla „kopču“ sa Skandinavijom. „Skandinavija svojom prirodom inspiriše na jedan čaroban način.“ „Profesori su posvećeni, dobro organizovani i kompetentni. Zainteresovani su za studente, njihova mišljenja i ideje, i podstiču na kritičko razmišljanje. Sviđa mi se što ovde mogu da izučim sva tri jezika uporedo“, kaže Čarna Tapavički koja se dvoumi da li da ode iz zemlje ili da ostane da radi kao prevodilac ili predaje skandinavske jezike. „Profesori su iskreno zainteresovani za studente, spremni su za saradnju i nama to mnogo znači. Studiranje na ovoj grupi je posebno iskustvo. Stičemo znanja i veštine u prijateljskoj atmosferi.“ Proslavu 40. godišnjice koju su podržale ambasade Norveške, Švedske, Danske i Finske pratio je niz predavanja skandinavskih stručnjaka, Dani nordijskog filma i Delikatesni ponedeljak, kada su studenti i profesori pripremali skandinavske specijalitete.

®

IL ON MA SK 18

„Spisak onih kojima ne bi smetalo da me nema sve je duži“

Nedavno je i na srpskom jeziku, u izdanju Lagune, objavljen svetski bestseler Ilon Mask: Tesla, SpaceX i potraga za fantastičnom budućnošću, autora Ešlija Vensa. To je prvi insajderski pogled na izuzetan život i doba najneustrašivijeg preduzetnika iz Silicijumske doline – današnjeg amalgama legendarnih pronalazača i industrijalaca poput Tomasa Edisona, Henrija Forda, Hauarda Hjuza i Stiva Džobsa. Knjiga opisuje preduzetnikovo putovanje od teškog detinjstva u Južnoj Africi do samog vrha globalnog poslovnog sveta.

Zahvaljujući izdavačkoj kući Laguna, Original vam ekskluzivno donosi četiri odlomka koja rasvetljavaju um i način rada Ilona Maska

BUDI NAČITAN

19

SVEMIRSKI BIZNIS NALAŽE BAVLJENJE HAOSOM POLITIKE, UDVORIŠTVA I PROTEKCIONIZMA, ŠTO PODRIVA TEMELJE KAPITALIZMA. STIV DŽOBS JE BIO SUOČEN SA SLIČNIM SILAMA KADA JE USTAO PROTIV MUZIČKE INDUSTRIJE KAKO BI IZNEO AJPOD I AJTJUNS NA TRŽIŠTE. RAZDRAŽLJIVI LUDISTI U MUZIČKOJ INDUSTRIJI BILI SU MALA DECA U POREĐENJU S MASKOVIM NEPRIJATELJIMA

M 20

BUDI NAČITAN

ISLIŠ LI DA SAM LUD?

To pitanje sam čuo od Ilona Maska pred kraj duge zajedničke večere u skupom restoranu s morskom hranom u Silicijumskoj dolini. Stigao sam prvi u restoran i skrasio se sa džin-tonikom, znajući da će Mask – kao i uvek – kasniti. Petnaestak minuta kasnije, Mask se pojavio u kožnim cipelama, firmiranim farmerkama i kariranoj košulji.

iz Maskovih kompanija, Tesla motors i Spejseks (SpaceX), i oni su bili voljni da govore, a ja sam već poznavao dosta njegovih prijatelja.

Intervjui su se nizali, iz meseca u mesec, i posle dvestotinak tako obrađenih ljudi, Mask mi se ponovo javio. Pozvao je moj kućni broj i rekao da stvari mogu da se odigraju na dva načina: ili će mi veoma zagorčati život, ili će mi ipak pomoći s projektom. Bio je voljan da sarađuje pod uslovom da pročita knjigu pre nego što ona ode u štampu, i doda svoje fusnote.

Nije nameravao da se petlja u moj tekst, ali želeo je da ima priliku da stvari ispravi tamo gde mu se učine činjenično netačne.

Bilo mi je jasno otkud to. Mask je želeo izvesnu kontrolu nad pričom o svom životu.

On se ujedno drži kao naučnik i trpi prave mentalne patnje ako naiđe na činjenič-

NAJUPADLJIVIJI DEO ILONOVOG KARAKTERA U RANOM DETINJSTVU BILA JE NJEGOVA GLAD ZA ČITANJEM. OD

MASK JE VISOK METAR I OSAMDESET TRI,

NAJMLAĐEG UZRASTA, KAO DA JE

pitate bilo kog njegovog poznanika, reći će vam da on izgleda mnogo krupnije. Ramena su mu apsurdno široka, stamen je i gabaritan. Pomislili biste da će svoj stas koristiti kao prednost i ušetati u prostoriju kao alfa mužjak. Umesto toga, on izgleda gotovo smeteno. Glava mu je malo nakrenuta naniže dok hoda, brzo se rukuje i pozdravlja kada stigne do stola i parkira tur na stolicu. Potom, Masku je potrebno nekoliko minuta da se zagreje i primetno opusti.

Mask me je pozvao na večeru kako bismo malo pregovarali. Osamnaest meseci pre toga obavestio sam ga da smeram da napišem knjigu o njemu, a on je mene obavestio o tome kako smera da ne sarađuje. Njegovo odbijanje je bolelo, ali me je gurnulo u režim nepopustljivog novinara. Ako budem morao da ovu knjigu napišem bez njega, šta da se radi. Mnogo ljudi je otišlo

NEPRESTANO DRŽAO KNJIGU U

ALI AKO

nu grešku. Greška na odštampanoj stranici grickala bi mu dušu – zauvek. I premda sam mogao da shvatim njegov stav, nisam mogao da mu dozvolim da pročita knjigu, iz profesionalnih, ličnih i praktičnih razloga. Mask ima svoju verziju istine, a to nije uvek ona verzija istine koju prihvata ostatak sveta. Isto tako, sklon je opširnim odgovorima čak i na najjednostavnija pitanja, pa sam već video fusnote kako se šire na trideset strana.

Najupadljiviji deo Ilonovog karaktera u ranom detinjstvu bila je njegova glad za čitanjem. Od najmlađeg uzrasta, kao da je neprestano držao knjigu u rukama. „Za njega nije bilo neobično da čita i deset sati dnevno“, rekao je Kimbal. „Vi-

RUKAMA

ON SE UJEDNO DRŽI KAO NAUČNIK I TRPI PRAVE MENTALNE PATNJE AKO NAIĐE NA ČINJENIČNU GREŠKU. GREŠKA NA ODŠTAMPANOJ STRANICI GRICKALA BI MU DUŠU – ZAUVEK

BUDI NAČITAN

kendom je mogao da pročita i dve knjige na dan.“ Porodica je odlazila u brojne kupovine samo da bi usred obilaska shvatila da je Ilon nestao. Mej ili Kimbal bi upali u najbližu knjižaru i pronašli Ilona kako sedi negde pozadi na podu i čita u jednom od tih transova.

Kako je Ilon rastao, odlazio je u knjižaru u dva posle podne, po završetku školskih časova, i boravio tamo negde do šest, kada su se njegovi roditelji vraćali kući s posla. Gutao je prozu, stripove, potom i publicistiku. „Ponekad bi me izbacili iz radnje, ali obično ne“, rekao je Ilon. Kao omiljene je naveo Gospodara prstenova, serijal o Zadužbini Isaka Asimova, te Luna je surova ljubavnica Roberta Hajnlajna, pored Autostoperskog vodiča kroz galaksiju. „Desilo mi se jednom da mi više nije preostalo knjiga za čitanje u školskoj biblioteci i biblioteci u komšiluku“, kazao je Mask. „Bilo je to možda u trećem ili četvrtom razredu. Pokušao sam da ubedim bibliotekarku da naručuje knjige za mene.

Tako sam počeo da čitam Enciklopediju Britaniku. To mi je bilo od izuzetne pomoći. I ne znate šta sve ne znate. Shvatite koliko toga ima.“ ILON JE PROČITAO DVA KOMPLETA ENCIKLOPEDIJA – I TAJ poduhvat mu nije mnogo pomogao da stekne prijatelje. Dečak je imao fotografsko pamćenje, a enciklopedije su ga pretvorile u fabriku činjenica.

Postao je klasična sveznalica. Za trpezarijskim stolom, Toska bi se naglas zapitala koliko je Zemlja daleko od Meseca. Ilon bi izrecitovao precizno izmerene udaljenosti kod perigeja i apogeja. „Ako nas je nešto zanimalo, Toska bi uvek rekla: ‘Samo pitajte malog genijalca‘“, kazala je Mej. „Mogli smo da ga pitamo gotovo bilo šta.

On je to prosto pamtio.“ Ilon je zabetonirao svoj ugled knjiškog moljca tako što je bio veoma nespretan. „On baš i nije sportski tip“, kazala je Mej. UMESTO DA NASTAVI DA SE MOTA PO SILICIJUMSKOJ DOLINI i zapadne u istu depresiju kao i njegove kolege, Mask se odselio u Los Anđeles. Konvencionalna pamet tog doba nalagala je da duboko udahnete i sačekate da sledeća velika stvar stigne u dogledno vreme. Mask je odbacio tu logiku tako što je 100 miliona dolara uložio u Spejseks, 70 miliona dolara u Teslu i 10 miliona dolara u Solarsiti. Mask je mogao da odabere brži način da spiska svoje bogatstvo samo da je konstruisao mašinu za bukvalno uništava-

MODEL DIREKTNE PRODAJE KOJI JE TESLA USVOJIO ISTIČE SE KAO GLAVNI TRN U OKU DILERA AUTOMOBILA NAVIKNUTIH NA CENKANJE S KUPCIMA I ZGRTANJE PROFITA NA PRETERANIM CENAMA ODRŽAVANJA

nje novca.

On je postao samostalni investitor za ultrarizične poslovne poduhvate i udvostručio uloge u proizvodnji supersloženih fizičkih proizvoda na dva najskuplja mesta na svetu, u Los Anđelesu i Silicijumskoj dolini. Gde god je to moguće, Maskove kompanije će proizvoditi stvari od samog početka i truditi se da iznova osmisle sve ono što su aeronautička i svemirska, automobilska i solarna industrija prihvatile kao uobičajeno.

Sa Spejseksom Mask se bori protiv džinova u američkom vojnoindustrijskom kompleksu, među kojima su i Lokid Martin (Lockheed Martin) i Boing (Boeing).

On se bori i protiv država – prevashodno protiv Rusije i Kine. Spejseks se pročuo kao jeftin dobavljač u okviru te industrije.

Ali to samo po sebi nije zaista dovoljno za pobedu. Svemirski biznis nalaže bavljenje haosom politike, udvorištva i protekcionizma, što podriva temelje kapitalizma.

Stiv Džobs je bio suočen sa sličnim silama kada je ustao protiv muzičke industrije kako bi izneo ajpod i Ajtjuns na tržište.

Razdražljivi ludisti u muzičkoj industriji bili su mala deca u poređenju s Maskovim neprijateljima, koji zarađuju tako što prave oružje i države.

SPEJSEKS JE TESTIRAO RAKETE ZA VIŠEKRATNU UPOTREBU KOJE MOGU da nose teret u svemir i spuste se ponovo na Zemlju, na svoje lansirne platforme, precizno. Ako neka kompanija uspe da usavrši tu tehnologiju, zadaće razoran udarac svim svojim konkurentima i gotovo sigurno ostaviti bez posla neke pouzdane firme iz raketne industrije, stvarajući od Sjedinjenih Država svetskog lidera u odvoženju tereta i ljudi u svemir. To je pretnja zbog koje Mask smatra da je stekao više žestokih neprijatelja. „Spisak onih kojima ne bi smetalo da me nema sve je duži“, rekao je Mask.

21

„Moja porodica se plaši da će Rusi izvršiti atentat na mene.“ Sa Tesla motorsom Mask je pokušao da unapredi način na koji se automobili proizvode i prodaju, istovremeno gradeći svetsku distribucionu mrežu goriva. Umesto hibrida, koji su u Maskovom žargonu nedovoljno optimalni kompromisi, Tesla stremi da proizvodi sasvim električne automobile za kojima ljudi žude, a to pomera granice tehnologije. Tesla ne prodaje svoja vozila preko dilera; prodaje ih preko mreže i u galerijama nalik Eplu smeštenim u skupim tržnim centrima. Tesla takođe ne očekuje veliku zaradu od servisiranja svojih vozila, pošto električnim automobilima nije potrebna zamena ulja niti drugi postupci održavanja tradicionalnih kola.

MODEL DIREKTNE PRODAJE KOJI JE TESLA USVOJIO ISTIČE SE kao glavni trn u oku dilera automobila naviknutih na cenkanje s kupcima i zgrtanje profita na preteranim cenama održavanja. Tesline stanice za punjenje strujom sada se pružaju duž mnogih velikih auto-puteva u Sjedinjenim Državama, Evropi i Aziji i za samo dvadesetak minuta mogu kolima ponovo dodati stotine kilometara atraktivnog putovanja.

Te stanice, takozvani superpunjači, rade na solarnu energiju, a vlasnici „tesle“ ne plaćaju ništa za dopunu. Dok dobar deo američke infrastrukture propada, Mask gradi futuristički, pouzdani transportni sistem koji će omogućiti Sjedinjenim Državama da nadmaše ostatak sveta. Maskova vizija i, odnedavno, izvedba kao da kombinuju najbolje osobine Henrija Forda i Džona D. Rokfelera. Sa Solarsitijem Mask je investirao u najvećeg konstruktora i finansijera solarnih panela za pojedince i firme.

Pomogao je u smišljanju ideje za Solarsiti i ima zvanje njegovog predsednika, dok njegovi rođaci Lindon i Piter Rajv vode kompaniju. Solarsiti je uspeo da bude jeftiniji od desetina komunalnih kompanija i postane sam za sebe velika komunalna firma.

Dok su kompanije koje su se bavile čistom tehnologijom bankrotirale zabrinjavajuće redovno, Mask je izgradio dve najuspešnije svetske kompanije za čistu tehnologiju. Kompanija Mask, carstvo fabrika, desetina hiljada radnika i industrijske moći, nadmašila je ostale i pretvorila Maska u jednog od najbogatijih ljudi na svetu, s procenjenom neto vrednošću od oko deset milijardi dolara.

®

22 22

EKSKLUZIVNO

LUIS

H

INTERVJU

HAUZ Da bi bio najbolji, moraš preko puta sebe da imaš najboljeg Sa 34 godine već je multimilioner i vlasnik nekoliko onlajn biznisa, autor knjiga The School of Greatness i The Mask of Masculinity. Njegov podkast The School of Greatness je u 60 najslušanijih na svetu. Zvuči kao bajka? Ne ako zagrebete ispod površine. Silovan sa pet godina, maltretiran u školi, dete razvedenih roditelja, brat u zatvoru zbog droge... sve je to prevazišao, iskoristio da nauči da oprosti. Ekskluzivno za Original, Luis Hauz priča o tome kako su ga sve životne nepravde učinile jačim, zbog čega je odlučio da svoju intimu podeli sa slušaocima, koliko je bitno da budete pozitivni i odakle crpi energiju da ustane iznova i iznova RAZGOVARALA JELENA ĐOKOVIĆ

23

24

EKSKLUZIVNO

K

ada posmatrate Luisa Hauza, visokog, mišićavog i uvek nasmejanog muškarca sa profesionalnom karijerom fudbalera iza sebe – a sada uspešnog motivacionog govornika – pomislili biste da je njegov život savršen. Sa 34 godine već je multimilioner i vlasnik nekoliko onlajn biznisa, autor knjiga The School of Greatness i The Mask of Masculinity. Njegov podkast je u 60 najslušanijih na svetu. Zvuči kao bajka?

Ono što se na površini ne vidi jeste da je prošao kroz mnoštvo teških životnih izazova koje je pretočio u lekcije. Beskrajno strastven učenik života, Luis koristi svaku priliku da se poveže sa ljudima od kojih može nešto da nauči, a sve te razgovore i upoznavanja deli sa milionskim auditorijumom putem svog podkasta The School of Greatness.

Kao žrtva seksualnog nasilja, čije je posledice godinama manifestovao kroz izlive besa i agresije, suočio se sa svojim najvećim strahom i rešio da pomogne drugima. Izreka „Ono što te ne ubije, to te ojača“ nešto je što potpuno ide uz Luisovu životnu priču. Silovan sa pet godina, maltretiran u školi, dete razvedenih roditelja, brat u zatvoru zbog droge... sve je to prevazišao, iskoristio da nauči da oprosti i da bude što saosećajniji, nežniji i pun ljubavi

POMISLIO SAM: „ŠTA AKO UMREM, A NIKOME NE KAŽEM ŠTA SAM DOŽIVEO“, I TO ME JE POKRENULO. JER JA SAM UVEK BIO PRISTOJAN I PUN LJUBAVI PREMA LJUDIMA DO MOMENTA DOK ME NE PREPLAVI TAJ BES. POSTOJAO JE NEKI OKIDAČ U MENI I U SLEDEĆEM TRENUTKU BIH POSTAJAO HULK

prema ljudima.

Za Original Luis Hauz priča o tome kako su ga sve životne nepravde učinile jačim, zbog čega je odlučio da svoju intimu podeli sa slušaocima, koliko je bitno da budete pozitivni i odakle crpi energiju da ustane iznova i iznova.

Pre izvesnog vremena imala sam priliku da saznam više o tvojoj najvećoj životnoj traumi i doskora najvećoj tajni. Kao majka trogodišnjeg dečaka, osetila sam kako mi se stomak steže na pomisao da se tako nešto dešava. Zašto si čekao toliko dugo da se otvoriš na tu temu? Zašto nisi pričao ni sa kim o tome?

Da budem iskren, ne postoji baš „hotline“ koji možete da pozovete da porazgovarate sa nekim kada vas neko siluje kao petogodišnjaka. Ni vaši roditelji verovatno vam nikada ne kažu: „Ako se tako nešto desi, obavezno dođi da mi kažeš.“ Verovatno i ne pomisle da tako nešto može da se desi detetu. A ja sam oduvek bio sportista i to jednostavno nije okruženje u kome je prihvatljivo da pokažete svoju ranjivost i slabost, jer vas tada ismevaju. To je tipično za timske sportove, tu nema plakanja.

Moraš da izgledaš snažno i sigurno da bi pobedio protivnika. I eto, verovatno zbog toga mi je trebalo 25 godina da se otvorim.

Mi već godinama, kroz rad Fondacije Novak Đoković, u pojedinim školama u Srbiji pilotiramo „Mind Up“ program, koji se bavi baš ovakvim temama. Iako to za neke roditelje deluje kao neprikladna tema za taj uzrast, veoma je važno pomoći deci da razumeju kakav dodir je u redu a kakav ne, pogotovo ako ne dolazi od članova porodice. Kroz taj program pomažemo deci da razumeju kako da verbalizuju emocije i kanališu ih na pravi način. Šta je tebe navelo da pričaš na ovu temu? Kakav je trag na tebe ostavilo to iskustvo? Jesi li imao pomoć?

To je bitno. Drago mi je da čujem da se bavite tom temom. Da budem iskren, nekoliko ključnih stvari bilo je okidač da se otvorim. Bio sam u vrlo toksičnoj vezi i nisam znao kako da se emotivno izrazim i da objasnim šta osećam i želim. Nisam imao nikakvu hrabrost, pa me je ta veza na neki način potpuno kontrolisala. I sav bes koji sam osećao imao sam potrebu da iskalim na devojci, ali pošto to nije u redu, usmeravao sam ga ka ostatku sveta. Bukvalno sam bio spreman da uđem u fizički obračun sa nekim iz čista mira, bilo da me pretekne u saobraćaju ili u sportu. Bio sam vrlo agresivan. A i sticajem okolnosti, ni na poslu u to vreme nisam znao da se obu-

INTERVJU

zdam, pa sam se zamalo potukao sa svojim poslovnim partnerom.

Sve je bilo posledica toga što nisam umeo da komuniciram sa ljudima iz mirne, pozitivne perspektive, iz emocije poštovanja i ljubavi. Dobro sam zarađivao i bio nezavisan, bio sam dobar sportista, imao sam prelepu devojku... sve što nas uče da je neophodno za sreću u životu – imao sam. Ali to je bilo samo spolja. Iznutra sam se osećao odvratno, usamljeno i bio sam očajan.

Mi imamo dva sveta. Jedan koji živimo spolja, i drugi iznutra. Moj spoljni svet je bio prividno savršen dok sam se iznutra raspadao i niko nije znao za to. U jednom od tih mojih naleta agresije, moj dobar drug me je zaustavio i rekao: „Mislim da je vreme da potražiš profesionalnu pomoć. Idi kod psihijatra, lajf kouča, bilo koga, ali uradi nešto.“ I stvarno jesam. Sve sam probao. Bio sam na terapiji, imao par sesija. Unajmio sam i lajf kouča, išao na radionice koje nam pomažu da vežbamo emotivnu inteligenciju... i tek na jednoj od tih radionica sam prvi put smogao snage da progovorim o tome. Nikome pre toga nisam nikada to rekao.

Kako su te radionice izgledale?

Zašto si baš tamo prvi put smogao hrabrost da progovoriš?

Radili smo na tome kako da živite najbolje što možete, kako bi izgledao vaš idealan život… i svi smo delili stvari iz prošlosti koje su nas na neki način obeležile i ostavile ožiljak, i koje i danas u nama mogu da izazovu neku reakciju – pozitivnu ili negativnu. Uglavnom su to bile neke traume iz prošlosti – od roditelja, prijatelja, emotivne veze. Nakon nekoliko dana radionica, trener nam je svima rekao: „Okej, vreme je da nastavimo dalje. Ukoliko želite da živite bolji život, vreme je da svi krenemo napred.

Ukoliko ima nešto iz vaše prošlosti što još niste rekli i na čemu još nismo radili, sada je vreme da to kažete jer svi nastavljamo dalje. U suprotnom, neće više biti prilika da pričamo o tome.“ Uhvatio sam sebe u tom trenutku kako se preslišavam u sebi šta me možda usporava i sprečava da živim najbolje što mogu.

Dosta toga što sam podelio na toj radionici su na neki način „uobičajeni“ problemi s kojima su se mnogi susreli. Moji su se dosta raspravljali kod kuće i na kraju se razveli. Zatim, bio sam jedno od one dece koju su često ismevali i maltretirali vr-

šnjaci, što je opet nažalost često. Bio sam u posebnom odeljenju za decu koja slabije pišu i čitaju tokom celog školovanja. Moj brat je bio u zatvoru četiri i po godine... sve te stvari sam već podelio i na neki način raščistio.

Bio sam pomiren sa svim tim iskustvima. I tad mi je palo na pamet nešto o čemu nisam do sada pričao. Nikada. Ni sa kim.

Glas u glavi mi je rekao: „A ono kada si bio silovan sa pet godina?“ I tada su samo počele da mi naviru emocije i sećanja. Zbog čega nikada nisam pričao o tome? Zbog čega nikome nisam rekao kako se osećam povodom toga? Bio sam tolike godine kao zatvorenik na pustom ostrvu, potpuno sam i izolovan. I ustao sam iz svoje stolice, i hodao do govornice, prolazeći pored tih

Ako bi danas bio moj poslednji dan, ne bih želeo da mislim da sam ga proveo sebično i da žalim što nisam više uradio

25

pedeset ljudi koji su učestvovali u radionici, i podelio tu svoju tajnu. Pred potpunim strancima.

Mislim da je to bio jedan od najstrašnijih momenata. Osećao sam stid, sramotu, krivicu, i sve moguće teške emocije koje umemo sebi da nametnemo. Kada sam završio, nisam mogao da prestanem da plačem. Počeo sam da jecam i istrčao sam iz te sale, samo da dođem do vazduha. Kao muškarac, nisam nikada sebi dozvolio da prikažem te emocije, jer okruženje uvek govori da su to emocije slabića a ne jakih muškaraca. Sve te emocije koje su se nagomilavale 25 godina počele su da naviru i ja sam svesno dopustio da me preplave prvi put. Do tada su me kontrolisale, a sada sam ja najzad imao kontrolu.

26

EKSKLUZIVNO

Šta se desilo nakon toga?

Moram da priznam da se nešto najlepše što sam doživeo dogodilo baš nakon tog najstrašnijeg momenta. Muškarci koji su takođe bili u toj grupi sa mnom i koji su čuli moju priču, počeli su da mi prilaze, jedan po jedan, svi su me grlili u znak podrške i govorili: „Ti si heroj!“, iznova i iznova. Čak su mi govorili: „Znaš, osuđivao sam te, mislio sam da si drugačiji, ali sada vidim ko si stvarno i vidim da si spreman da se otvoriš... i verujem ti.“ I onda su počeli sa mnom da dele svoje najintimnije traume. Neke iz detinjstva, neke iz sadašnjih veza... i to nije nužno bilo seksualno maltretiranje. Ali svako od nas je nosio neki teg oko srca.

Trebalo je skupiti hrabrost da pričaš o tome pred tolikim brojem ljudi.

Možda zato što je toliko njih delilo neke intimne detalje o sebi, pa se nisam osećao usamljenim. Ali jeste bilo zastrašujuće. Čini mi se da je ona rečenica „Nastavljamo dalje. Ukoliko ne podelite sada sa nama, zaboravite na to“ uticala baš snažno na mene. Pomislio sam: „Šta ako umrem, a nikome ne kažem šta sam doživeo“, i to me je pokrenulo. Jer ja sam uvek bio pristojan i pun ljubavi prema ljudima do momenta dok me ne preplavi taj bes.

Postojao je neki okidač u meni i u sledećem trenutku bih postajao Hulk. I nisam želeo više da se osećam tako i bio sam spreman na sve samo da povratim kontrolu nad sobom. Time što sam se otvorio, dobio sam nove načine da se suočim sa pomešanim emocijama i da ih stavim na pravo mesto. Naravno, i danas mi se dešava da me preplavi bes odjednom, ali pošto sam sada svestan odakle dolazi, mogu da se smirim i duboko dišem. To mi omogućava da odluke koje donosim, donosim iz ljubavi, a ne iz besa i bola.

Kako si se osećao nakon toga?

Slobodno. Osećao sam se slobodno, i to me je potpuno iznenadilo. Sve je to bila posledica deljenja moje tajne sa nekim.

Nažalost, mnogi muškarci ne pričaju o svojim emotivnim problemima. Ne dele svoja osećanja, strahove i nesigurnost ni sa kim, dok je ženama to mnogo prirodnije.

Da. Mislim da to nas to čini toksičnim u svakom pogledu – mentalno, fizički, pa čak i naše telo postaje bolesno. To je je-

dan od razloga zbog koga muškarci žive kraće od žena, zbog čega ima više muškaraca nego žena koji izvrše samoubistvo, a između ostalog to je i jedan od razloga zbog koga ima više muškaraca u zatvoru nego žena. Kada nemamo mogućnost da se emotivno izrazimo i otvorimo, te emocije svakako moraju da izađu na površinu na neki način. Da li kroz srčani udar, rak, tuču s nekim, agresiju...

Kako su tvoji roditelji reagovali kada si im rekao?

Kada sam rekao majci, mislim da joj se srce slomilo. Veoma dugo je bila tužna, i možda se još bori sa tim osećajem krivice.

Ipak je ona angažovala dadilju čiji me je sin silovao.

Znaš ko je on i gde živi?

Nikada ga više nisam video u životu.

Dok nisam otkrio svoju seksualnost, nisam ni znao da je to što se desilo bilo pogrešno.

Da li si probao da ga pronađeš?

Ne, nije mi to potrebno. Oprostio sam i njemu i sebi i rešio da nastavim dalje.

Na koji način tražiš pravdu za nešto tako strašno?

Siguran sam da je on nastavio to da radi, jer za njega to nije bilo nešto čudno.

Luis od pre četiri godine bi ga bukvalno ubio i šta bih time postigao? Uvek ćemo se susretati sa ljudima koji će pokušati da nas poraze ili povrede. To je neminovno.

Ukoliko želimo da ostvarimo snove, onda sav fokus ipak treba da usmerimo na dve stvari. Prvo, treba da imamo čvrstu i jasnu viziju i svrhu našeg života, a drugo da uvek težimo unutrašnjem miru. Ukoliko naše reakcije i odgovori na teške trenutke i izazove ne podržavaju viziju za bolji život i unutrašnji mir, onda idemo nizbrdo.

Kada svu energiju usmerimo na negativne momente, napade, nesreće, nepravde, to nas odvlači od nečega inspirativnog i dobrog. I to mi služi kao podsetnik da ne želim sebe da stavim u tu situaciju. Oprostio sam njemu, a oprostio sam i sebi. Ne treba mi nešto što se desilo pre 25 godina da me kontroliše kroz život.

To je stvarno moćna poruka. Znati oprostiti i prihvatiti nepravdu kao životnu lekciju. Još je velika tema u svetskim medijima Harvi Vajnstin i sve žene koje su se

najzad usudile da javno progovore o seksualnom nasilju. Kako gledaš na to?

Ako pogledate novine u Americi u poslednjih šest meseci, sem prirodnih katastrofa koje su nas zadesile, šta još možete da čitate? Imamo Vajnstina i seksualno nasilje u Holivudu, mnogi NFL i bejzbol igrači su optuženi za nasilje nad suprugama... Tu je pucnjava u Vegasu, muškarac iz Njujorka koji je autobusom ubio osmoro ljudi, protesti na rasnoj osnovi... O političkoj situaciji da ne pričam. Za sve ovo su krivi besni i frustrirani muškarci koji sebe ispoljavaju kroz bes i bol, jer ne znaju kako drugačije. Ne znaju da se izraze kroz ljubav i saosećanje, da kažu: „Hej, saslušaću te“, nego je sve: „Ja moram da pobedim, a to znači da ti moraš da izgubiš“.

Misliš li da su majke ključne osobe koje treba da nauče sinove da izraze emocije bez nasilja i ljutnje?

Da, majke jesu odgovor na taj problem.

One imaju moć. Ako padneš i izgrebeš kolena, mama je tu da te poljubi, podigne i kaže da te voli. Mama može da kaže: „Da, u redu je da budeš saosećajan i da pomažeš i brineš.“ Samo, tu postoji jedan izazov. Mama može da kaže: „Želim da ideš u školu i budeš dobar, i pun ljubavi prema drugoj deci, a ako neko dete bude nevaljalo prema drugom, želim da se tome suprotstaviš i pomogneš.“ Ako taj dečak vidi kako grupa dece maltretira nekog i suprotstavi im se, možda će njega povrediti. Počeće da razmišlja da je bolje da bude čvršći, agresivniji, možda čak i da bude deo te bande.

Svi se trudimo da pripadamo negde i zato često nosimo maske i pretvaramo se da bismo bili prihvaćeni.

Da li je to razlog zbog kojeg podržavaš Fondaciju „Pencils of Promise“ i rani razvoj – jer si prepoznao da je taj period odrastanja ključan?

Podržavam ih poslednjih pet godina jer sam vrlo zahvalan svim svojim profesorima koji su mi pomagali kroz školovanje i verovali u mene u trenucima kada mi je bilo najteže, jer ipak nisam bio previše uspešan u školi. Za mene je besmisleno da zarađujem novac bez neke više svrhe. Želim da doprinesem poboljšanju tuđih života. Toliko sam dobio od života i suludo mi je da to sve sebično zadržim za sebe. Ipak nas ima mnogo na svetu kojima je pomoć neophodna.

INTERVJU

KADA SVU ENERGIJU USMERIMO NA NEGATIVNE MOMENTE, NAPADE, NESREĆE, NEPRAVDE, TO NAS ODVLAČI OD NEČEGA INSPIRATIVNOG I DOBROG

27

28

EKSKLUZIVNO

Mnogi prolaze kroz teške trenutke u životu. Neki iz njih izađu bolji i jači, a neke ti momenti slome. Neki su zahvalni za sva teška iskustva, a drugi krive sudbinu i druge ljude.

Moj otac me je, i pored svih svojih mana, naučio nečem bitnom. Usadio je u mene veru da je sve moguće i da sve što poželim mogu da ostvarim. Uvek me je ohrabrivao da idem za svojim snovima. A opet, nikada nije želeo da slavi moje rođendane.

Mislim da sam poslednje svećice sa torte duvao kada sam imao tri godine. Posle toga nije bilo nikakvih slavlja, poklona, ničega. Drugi su me zvali na rođendane, ali moj nikada nismo slavili. Nije mi bilo pravo, i sećam se da sam ga pitao: „Tata, zašto nemamo makar tortu za moj rođendan? Zašto ti moj rođendan nije bitan?“, i on mi je uvek govorio: „Sine, ne želim da ti godine budu prepreka da dosegneš svoje snove.“ Pričao mi je kako ima prijatelje koji su redovno govorili: „Previše sam star za ovo.“ I zato me je podsećao: „Ne želim da misliš da si previše star ili previše mlad da postigneš ono što si zacrtao.“ Iako mi to tada nije imalo nikakvog smisla, niti mi se sviđao metod koji je primenjivao – jer sam i dalje želeo da slavim rođendan i jedem tortu – sada sam zahvalan za to što me je naučio.

Kada sam započinjao biznis, bio sam jedan od onih klinaca koji nisu završili koledž i nisu imali nikakvo iskustvo i bilo me je baš briga jer sam imao usađeno u glavi „Moj tata veruje da ja to mogu, i ja znam da ja to mogu“. Godine su nebitne, ja i dalje mogu da radim stvari koje danas neki klinci rade. Igram rukomet za američku reprezentaciju i drugi sam po starosti igrač u timu sa 34 godine. I vrlo sam zahvalan na svom okruženju, na okolnostima koje su me oblikovale u ovo što jesam.

Nebitno je da li ceo svet veruje u tebe ako ti sam ne veruješ u sebe. Ako ne veruješ da nešto možeš, onda ti ništa ne znače tuđa podrška i vera. Isto tako, ako je ceo svet protiv tebe, ako ti veruješ u nešto, onda je to moguće. Svi smo mi rođeni geniji, ali možemo da postanemo suprotno od toga ako verujemo da nismo.

Baviš se sportom ceo život. U sportu se često zaboravlja ono da je važno učestvovanje, i priča se samo o pobedama.

Celog života sam radio sve što mogu da pobedim, i to po svaku cenu, jer je samo

pobeda činila da se osećam bitnim, prihvaćenim i vrednim.

Tek pre četiri godine sam otkrio koncept win-win, gde svi možemo da budemo pobednici. I dalje mogu da budem agresivan u sportu i biznisu, i da pobeđujem dok god i drugi ljudi oko mene pobeđuju.

U suprotnom, to će biti samo toksično iskustvo. I zato svaku situaciju posmatram kroz pitanje: „Kako možemo zajedno da izađemo kao pobednici iz ovog projekta ili u ovoj intimnoj vezi?“ Jer ja sam tu želju da uvek budem u pravu i da uvek budem pobednik preslikavao u sve segmente života – u poslu, prijateljstvima, vezama, sportu. I da, postizao sam odlične rezultate, bio sam u pravu, zarađivao sam novac, ali sam se nakon toga osećao prazno. I pritom sam povređivao ljude oko sebe.

I u sportu tražim drugačije primere.

Kako možemo da pobedimo, ali da budemo ljubazni i džentlmeni, i graciozni u tome. Skromni i zahvalni. Evo, u tome mi je dobar primer Konor Mekgregor, UFC borac koji se nedavno borio protiv Flojda Mejvedera. Konor je čak i kao poražen vrlo graciozan u tome. Njegov stav mi govori: „Znaš šta, veliki šampioni takođe gube i zato ću ovaj poraz da uzmem kao lekciju jer imao sam dobrog protivnika. Vraćam se sutra na trening i radiću još više“, umesto klasičnog stava gde upiremo prstom u nekog drugog i krivimo ovo ili ono. A sviđa mi se što je i kao pobednik dobar primer.

Da, slavi svoju pobedu, ali uvek zagrli svog protivnika na kraju. On je svestan: da bi bio najbolji, moraš preko puta sebe da imaš najboljeg.

Sa 34 godine već si milioner. Šta je za tebe novac?

On je sredstvo. Neko ko je ljubazan i darežljiv sa novcem će moći da bude ljubazan i darežljiv još više. Oni agresivni i egoistični samo će biti još više pohlepni, gramzivi. Novac otkriva i umnožava naše vrline i mane. I pokazuje na šta smo sve spremni kada imamo moć.

Odakle crpiš energiju da pomažeš drugima?

Iz duboke želje da znam da je moj život vredeo nešto i da sam ovde s razlogom.

Prosto želim da znam da sam svaki dan proživeo do poslednjeg atoma snage. Ako bi danas bio moj poslednji dan, ne bih želeo da mislim da sam ga proveo sebično i da žalim što nisam više uradio. Moja energija dolazi i iz straha od kajanja da nisam

učinio sve što sam mogao. Snagu mi daje i kada mi ljudi prilaze i kažu koliko im je moj podkast promenio život.

Kako si stekao kredibilitet da govoriš o životu?

Dobro pitanje. Godine rada i ulaganja u odnose. Pomagao sam jednoj po jednoj osobi. Podkast mi je u tome dosta pomogao kao platforma, jer kada sam počeo da intervjuišem sve uticajne i uspešne ljude, počeo sam da delim s njima svoja iskustva. Isto tako, sadržaj koji sam počeo da postavljam na svoje kanale bio je veoma vredan... Bila je to kombinacija upornosti, postavljanja odgovarajuće platforme i pomaganja ljudima.

Koju poruku imaš za mlade? Zašto treba da istraju u učenju, čak i ako im se ono što uče nekad čini neprimenljivim?

Ja nisam previše učio u školi. Za mene je edukacija počela kada sam završio školu. Morao sam da naučim kako da zaradim novac jer nas to nisu učili u školi, morao sam da naučim kako da upravljam svojim finansijama, kako da investiram novac...

Morao sam da naučim kako da se „izlečim“ od svih trauma koje sam nosio, morao sam da naučim kako da meditiram...

Morao sam da naučim sve te stvari i dodatno kako da napravim proizvod, promovišem ga i postavim na tržište.

Svi treba da budemo učenici celog života kako bismo mogli da rastemo i razvijamo se. Znaš kako kažu: „Earners are learners“ (Oni koji zarađuju su oni koji uče).

Takođe kažu: „Leaders are readers“ (Vođe su oni koji čitaju), pa ako želite da budete vođe u svojoj organizaciji, porodici ili timu – morate da konzumirate informacije koje će da vam napajaju um i srce. A dok ja učim, sve znanje delim i sa celim svetom.

Win-win.

Postoji li neko kome se diviš?

Veoma mi se dopada Dvejn Džonson, The Rock. On je sad glumac, ali je počeo kao sportista i nije uspeo u NFL-u, pa se oprobao u rvanju. Ima preko sto miliona pratilaca na Instagramu, a tu platformu koristi da širi pozitivne poruke i da inspiriše. Priča o zdravlju, snazi, svojim snovima, poslu... a počeo je sa samo sedam dolara. Njegov primer mi nekako govori da je nebitno gde si, koliko novca imaš, dok god si dobar prema ljudima, vredno radiš i imaš jasnu viziju – nebo je granica.

®

DIRECT

Da li milenijalci vole svoj TV? Istraživanja pokazuju da su milenijalci u razvijenim zemljama izgubili interesovanje za gledanje televizije.

Gde se u tu sliku uklapaju srpski milenijalci?

PIŠE DANKO KARDOVIĆ, MEDIA ANALYST U DIRECT MEDIA

oliko puta ste do sada čuli pojam „milenijalci“? Sigurno ste već pročitali dosta tekstova o njima, mnoštvo raznih istraživanja, što domaćih što stranih, i nebrojeno mnogo ekspertiza. Mnogi bi se složili da je to danas „izvikan“ pojam i da počinje malo da iritira.

Zašto ih ipak ne možemo zaobići? Dovoljno je reći da će milenijalci do 2020. godine činiti 50% radne populacije, da su prva digital native generacija, ujedno i najedukovanija generacija u istoriji.

Kada pogledamo razvijena tržišta, sve je više istraživanja i analiza koje govore o ulozi televizije u životu milenijalaca. Nielsen i Kantar, koje su među najvećim istraživačkim agencijama na svetu, ozbiljno se bave ovom temom. Mnoštvo stranih istraživanja navodi da su milenijalci u razvijenim zemljama izgubili interesovanje za gledanje televizije i da gledanje sadržaja preko interneta postaje dominantno. Ti podaci pak za nas nisu dovoljno

K

Posmatrajući podatke dolazimo do zaključka da milenijalci u Srbiji vole svoj televizor i da TV program gledaju sa istim žarom poslednjih deset godina

relevantni budući da u svojim analizama velike istraživačke agencije ne spominju Srbiju. Zato je tim Direct Media sproveo istraživanje koje nam je dalo važne uvide i pokazalo da je naše tržište, iako malo, i te kako zanimljivo. Da bismo videli kakav je odnos milenijalaca i njihovih televizora, u našoj analizi smo koristili dva programa: Ariannu i TGI. Arianna je Nielsenov program koji služi za analizu podataka o gledanosti, dobijenih merenjem televizijskog auditorijuma na osnovu panela i tehnologije piplmetra. Analizirajući podatke iz programa Arianna, primećuje se rast zadržavanja total populacije uz televizor u Srbiji poslednjih par godina. U 2016. građanin Srbije se u proseku zadržavao ispred televizora 5 sati i 17 minuta, po čemu smo u samom vrhu evropskog, ali i svetskog proseka. Skoro sve regije u Srbiji beleže rast poslednjih godina, a najveći rast zadržavanja uz TV beleži populacija starija od 60 godina. Ali gde se u tu sliku uklapaju srpski milenijalci. Da li oni prate ovaj trend?

Pre nego što otkrijemo tu misteriju, hajde da spomenemo granične godine ove gene-

29

racije. Ne postoji jedinstvena definicija po kojoj se određuju godine kada se završava generacija X a počinju milenijalci, ali je dominantno prihvaćeno da su oni rođeni između 1980. i 2000. godine. Radi boljeg sagledavanja ove velike grupe, milenijalce smo u našem istraživanju podelili na tri podgrupe: rođene oko 1983. godine, rođene oko 1988. godine i rođene oko 1993. godine. Posmatrali smo koliko su ove tri grupe u proseku provodile vremena dnevno uz televizor 2005, 2010. i 2015. godine. Te godine nisu slučajno izabrane. Naime, cilj je bio da pratimo navike milenijalaca dok oni rastu, odnosno da merimo koliko se ista populacija (milenijalci istih godina) zadržava ispred televizora u razmaku od pet godina. Za razliku od stranih milenijalaca koji iz godine u godinu sve manje gledaju televiziju, zanimljiv podatak do kojeg smo došli jeste da je grupa „najstarijih milenijalaca“ u Srbiji, (rođenih oko 1983) čak više gledala TV 2015. nego 2005. godine, ali je još zanimljiviji podatak da su „srednji milenijalci“ (rođeni oko 1988) takođe više gledali TV 2015. nego 2005. godine. Moglo se očekivati da „najmlađi milenijalci“ (rođeni posle 1993. godine) imaju navike sličnije stranim vršnjacima i da manje gledaju televiziju 2015. nego pre deset godina.

Posmatrajući podatke dolazimo do zaključka da milenijalci u Srbiji (sve podgrupe kada se posmatraju zajedno) vole svoj televizor i da TV program gledaju sa istim žarom poslednjih deset godina. U 2005. milenijalci su ispred televizora prosečno provodili 3 sata i 14 minuta, dok su u 2015. ispred televizora proveli 3 sata i 8 minuta, što predstavlja zanemarljiv pad. Posmatrajući podatke iz Arianne za 2016. i 2017. primetan je sličan trend.

Odrastanjem milenijalci ‚postaju generacija X‘ i sve više gledaju TV. Drugi program koji koristimo u svakodnevnom radu TGI (Target Group Index) potvrđuje isto. TGI je svetski priznato Kantarovo istraživanje koje se sprovodi u preko 60 zemalja na planeti. Na pitanje: Da li ste gledali TV prošle nedelje, 94,7% milenijalaca (onih koji su tada imali između 15 i 25 godina) odgovorilo je 2006. potvrdno (TGI Talas, decembar 2006, Mediana), dok je 2016. procenat onih koji su pozitivno odgovorili na ovo pitanje pao za samo 2% (92,1% milenijalaca koji imaju između 25 i 35 godina sa pozitivnim odgovorom).

Milenijalci u Srbiji ipak gledaju televizuju, ali šta je sa generacijom Z? To je nova generacija koja polako dolazi u fokus i koja će vam tek dosaditi. Spremite se za gomilu članaka i istraživanja o njima. ®

BUDI INOVATIVAN

30

Igrica koja nikako ne izgleda Da li možete da zamislite video-igru za koju vam nije potreban vid? Da pomažete naučniku da hvata čudovišta i beži od njih samo na osnovu zvuka? Andrija Radojev i Đorđe Damjanović su je ne samo zamislili već i napravili, i tako se svrstali među pionire ozbiljnih audio-igara

prostoriju su ušetali dizajner zvuka i ajtijevac. I ne, ovo nije početak vica, već prijateljstva iz kog je iznikla, ili je tačnije reći -- još uvek niče jedna originalna, jedinstvena igrica, koju će rame uz rame moći da igraju i ljudi sa odličnim vidom i oni slepi i slabovidi.

Iza projekta startapa „Thunder strike game studios“ i igrice Zoundark stoje Andrija Radojev i Đorđe Damjanović. Njih dvojica udruženim snagama u svet videoigara donose nešto za šta se još nije čulo, igricu za koju vam ne trebaju oči.

Andrija i Đorđe upoznali su se na „Nelt edukativnom programu“ gde je Andrija došao u potrazi za odgovorom zašto je njegov prethodni projekat propao. „Seli smo jedan pored drugog i postavio sam mu pitanje -- da li hoćeš da napravimo igricu“, kaže Andrija, a Đorđe se nadovezuje: „Oduvek sam imao ideju da napravim igru bez slike.“ Na pitanje kako će igrica izgledati on u šali odgovara: „Neće.“ Zoundark je igrica bez slike, a igrač se oslanja isključivo na svoje čulo sluha, kako bi slepom naučniku pomogao da reši zadatke. „Igrač ima interakciju sa bićima samo na osnovu zvuka, to jest može da ih čuje i da ih na osnovu toga traži u prostoru. Na

PIŠE JOVANA RADOVANOVIĆ

U

IGRAČ IMA INTERAKCIJU SA BIĆIMA SAMO NA OSNOVU ZVUKA, TO JEST MOŽE DA IH ČUJE I DA IH NA OSNOVU TOGA TRAŽI U PROSTORU. NA TAJ NAČIN IGRAČI MOGU DA OSETE KAKO JE BITI „U KOŽI“ SLEPIH I SLABOVIDIH, SA KOJIM IZAZOVIMA SE ONI SUOČAVAJU I NA KAKVE PROBLEME NAILAZE

taj način igrači mogu da osete kako je biti ‘u koži‘ slepih i slabovidih, sa kojim izazovima se oni suočavaju i na kakve probleme nailaze“, objašnjava Đorđe.

AUDIO-IGRICA NA SVETU JE VEOMA MALO,

ograničeno, ali kreatori Zoundarka nisu zabrinuti, veruju u svoj projekat i rade na tome da kvalitet igre bude iznad proseka. „Naša istraživanja pokazala su da je moguće naći dvadesetak audio-igrica, i to ako se baš potrudite. Međutim, pitanje je da li ćete želeti da ih igrate“, kaže Andrija.

Zoundark je ipak nešto više od obične igre. Plan Đorđa i Andrije je i da se povežu sa udruženjima slepih i slabovidih, kako bi ih uključili u svoj projekat. Za ovu grupu igrica će biti ne samo zabava u kojoj su jednaki sa onima koji vide, već i alatka koja će im omogućiti da dodatno

TRŽIŠTE DELUJE VRLO

BUDI INOVATIVAN

razviju svoj sluh i orijentaciju u prostoru na osnovu zvuka.

Igrica je zainteresovala kako slepe i slabovide, te onu „užu ciljnu grupu“ u koju spada viša srednja klasa, tako i producente zvuka, muzičare, ali i mlade devojke i decu.

„VELIKA JE PREPREKA ŠTO TAKVIH IGRICA NEMA. I ZAPRAVO MI IDEMO PUTEM KOJI NE VIDIMO“, OBJAŠNJAVA ANDRIJA. „NEMAMO NIKAKAV UZOR. SVE MORA DA NASTANE EKSPERIMENTOM“

OBOJICA IMAJU STALNE POSLOVE, ĐORĐE RADI KAO DIZAJNER ZVUKA u muzičkom studiju a Andrija je šef IT odseka jedne kompanije. Ipak, projekat ne trpi, i to, kako kažu, zahvaljujući dobroj organizaciji.

U igricu je uloženo dosta planiranja, istraživanja, ali je veoma važna i saradnja koju imaju sa svojim saradnicima i prijateljima. „Generalno stalno pitamo ljude za povratne informacije. Tako je bilo i na ’Nelt edukativnom programu’ gde smo unutar grupe čuli razne ideje i od arhitekata, pravnika, programera“, objašnjava Đorđe. „Ne mogu da vam dam precizan broj koliko je ljudi radilo na igri, ali najmanje ih je desetak. Neko je pomogao savetom, a drugi su bili uključeni u sam proces stvaranja.“ Ipak, dvojici mladića nije bilo lako. „Velika je prepreka što takvih igrica nema. I zapravo mi idemo putem koji ne vidimo“, objašnjava Andrija. „Nemamo nikakav uzor.

Sve mora da nastane eksperimentom.“ Đorđe ističe da je bilo veoma teško objasniti ljudima kako igrica funkcioniše. „NIŠTA IM NIJE BILO JASNO. NA TAKO NEŠTO NISU navikli. Morali smo da premostimo tu ulaznu barijeru jednog igrača, koji ne zna kako ona funkcioniše, pa smo kreirali mnogo drugačiji interfejs, eksperimentisali smo sa kontrolama, uklonili smo elemente koji su zbunjivali igrače.“ Radnja igre nije nimalo jednostavna, niti, kako kažu, linearna. „Igrači imaju izbor, moći će da traže svoj put kroz igricu. Radi se o naučniku koji u nesreći gubi vid i javljaju mu se određena bića koja samo on čuje i navode ga na to da se više okrene emocijama i da bolje razume ljude oko sebe. Interakcija je podignuta na viši stepen. Postoji priča od početka do

31

kraja, ali je nepredvidiva. Nivoi se menjaju, i svaki nivo je drugačiji i za stepen teži.

Nekada se čudovišta traže, nekada se beži od njih, nekada jedno treba da se uhvati, od drugog da se pobegne.“ Zoundark danas ima deset nivoa koji mogu „savršeno da se igraju“, ali Andrija i Đorđe imaju nešto mnogo ambicioznije u planu -- da kreiraju najmanje sto nivoa.

Takođe, Zoundark će moći da se igra u „multiplayer“ modu, ali na dva odvojena kompjutera. „Problem je što zvuk na kompjuteru ne može da se podeli na dva dela“, objašnjava Đorđe.

ON I ANDRIJA TRENUTNO RADE NA OSMI-

plana“ i ispravljanju nedostataka, kako bi priveli kraju prvu fazu igre i isporučili kompletan proizvod. „Nakon toga očekuje nas druga faza u kojoj ćemo koristiti mnogo napredniju igru, sa većim ulaganjima i najnovijom tehnologijom“, kaže Andrija. „Plan nam je da zainteresujemo gejmersku zajednicu kako bismo mogli da rastemo i zapošljavamo mlade ljude na novim inovativnim projektima koji bi uključivali i AR i VR.“

ŠLJAVANJU „DOBROG MARKETING

®

BUDI INOVATIVAN

32

VELIKI POVRATAK AUTOMOBILSKOG DIZAJNA

ŠTA TO BEŠE GRADNJA AUTOMOBILA Iz Srbije bi mogao, posle najgoreg automobila na svetu – na takav glas izašao je nekadašnji ponos jugoslovenske industrije, „jugo“ – da izađe i najbolji automobil na svetu. I prema rečima Saše Milovančevića, CEO kompanije Aqos Technologies, nismo mnogo daleko od ostvarenja te zamisli. Saša zajedno sa svojim timom radi na „vraćanju dečačkog osmeha“ koji se nekada javljao kod svih zaljubljenika u automobile, i to koristeći staro dobro mašinstvo i nove tehnologije PIŠE JOVANA RADOVANOVIĆ / FOTOGRAFIJE IGOR PAVIĆEVIĆ itavu deceniju tim okupljen oko kompanije Aqos Technologies radi na automobilima koji će iz temelja izmeniti automobilsku industriju koja je u poslednjih par godina zapala u „dizajnersku krizu“. Hrabro su ušli u trku sa gigantima u ovom polju i veruju da ih to što stižu iz Srbije, a ne iz Nemačke ili Japana, čini još interesantnijim, inovativnijim i zanimljivijim.

Oni su se uhvatili ukoštac sa tržištem koje je prezasićeno gotovo identičnim modelima različitih kompanija u pokušaju da, kako kažu, vozačima „vrate osmeh na lice“ i povrate onu zaljubljenost u če-

Č

tvorotočkaše iz vremena kada su automobili stvarani iz ljubavi, i kada se mnogo više inovativnosti ulagalo u dizajn.

Kompanija je nastala iz dečačke ljubavi i prezasićenosti poslom koji više nije voleo Saše Milovančevića, arhitekte i dizajnera. On je svoju veliku ljubav pretočio u realnost. „Brend Aqos nastao je jedne besane noći. Radio sam tada u velikoj kompaniji, i shvatio sam da sam tu zaglavljen i da ću, ako ostanem, doživotno raditi neke skupe, polubesmislene automobile za ljude lošeg ukusa, sa unutrašnjim motivima koji nisu dobri. Ta samospoznaja dovela je do toga da pokrenem Aqos“, objašnjava Milovančević.

Ističe da su mu bili neophodni motivi koji se baziraju na nekim drugim principima od karijerizma, i odlučio je da se upusti u projekat budućnosti. „Nakon što je došlo do te prvobitne akumulacije intelekta, rekao sam: tu smo, hajde da napravimo novi brend automobila. Dovoljno smo znali o poslu, znali smo da je na granici utopije, da je suludo na svakom mogućem aspektu. Šanse da ga isteramo do kraja su 0,1 odsto, što je nekim čudnim matematikama sasvim dovoljno. Otpišemo prvih deset godina života i krenemo da radimo.“ I tačno jedna decenija mu je trebala da usavrši svoju viziju. „Aqos je za deset godina odbolovao

BUDI INOVATIVAN

33

Brend Aqos nastao je jedne besane noći.

Radio sam tada u velikoj kompaniji, i shvatio sam da sam tu zaglavljen i da ću, ako ostanem, doživotno raditi neke skupe, polubesmislene automobile za ljude lošeg ukusa

sve svoje dečje bolesti u traženju likovno-estetsko-filozofsko-ekonomskog identiteta – ko smo, šta smo, kako se pozicioniramo. A rešenje toga našlo se samo od sebe, uz fluktuaciju ljudi koji su prošli kroz kompaniju. U jednom trenutku smo osetili da imamo ključnu koncentraciju ideje, ljudi, energije i volje i shvatili smo da imamo zlatni presek, da imamo momentum. I ušli smo u jednu daleko pozitivniju, funkcionalniju tačku rada, u kojoj smo danas.“ On upozorava da je auto-industrija ušla u zonu jednoličnosti, a razlog za to krije se, kako kaže, u mono načinu razmišljanja koje je posledica trendova u industriji, ali i geopolitičkih trendova. „Iz automobilske industrije su proterani ‚automobilski ljudi‘, došli su neki novi, industrijsko-dizajnerski, elektroinženjeri su zauzeli mesto mašinskih inženjera, veliki privrednici i vizionari ustupili su mesto top-menadžerima nameštenim od drugih biznisa, i tako se promenio špil karata. Došli su neki drugi ljudi koji prave drugačije automobile, a zbog kojih mi danas više nemamo onaj dečački osmeh na licu. Automobilima se, zapravo, desilo nešto slično što i muzici, kao što nemate Toma Džounsa ili Elvisa Prislija, tako više nemate automobile.“ Iako je Saša donekle nostalgičan za dobrim starim vremenima kada su dečaci sa osmehom posmatrali četvorotočkaše a devojčice se okretale za moćnim mašinama, on ne želi da se vraća na staro, već

da pokaže da se te stare vrednosti mogu kombinovati sa trendovima. Takvi automobili, ističe, postavili bi nove standarde u industriji. „Aqos nije pozicioniran kao neka vrsta retro odgovora koji treba da ispravi tu ’civilizacijsku nepravdu’. Naš entuzijazam, ljubav i volja za gradnju automobila oslobođena je spoljnih uticaja. Reč je o tome da treba da podsetimo ljude šta to beše gradnja automobila, i da im pokažemo da sa ovim znanjem, ovom tehnologijom može da se napravi automobil na baznim ljubavnim principima ka mašinstvu. I volimo da kažemo da smo mi ti koji ćemo ponuditi mašinsku ljubav.“ Dizajn koji Aqos izdvaja od ostalih je nešto na šta je Saša veoma ponosan. On ističe da je upravo u ovom segmentu „zapelo“ na početku 21. veka i spreman je da to promeni. „Imamo 21. vek koji ni po čemu ne može da se meri ni sa 20. ni sa 19. vekom. To važi i za filmsku industriju i za muziku.

To se odnosi i na privredna dostignuća.

Danas smo u jednoj vrsti moderne utopije gde je sve obesmišljeno do nivoa 24 sata.

Svaka senzacija se svela na prečice, da ne

NE OČEKUJETE DA SE U SRBIJI PRAVI BOLJI SAT OD „ROLEKSA“, BOLJI AUTOMOBIL OD „BENTLIJA“, BOLJE CIPELE OD „SALAMANDERA“. NIKO TO NE OČEKUJE, A TO JE SVE MOGUĆE

kažem aplikacije, međutim ne možete život da aplicirate. I negde na tragu te svesti mi smo samo sebi rekli, ajmo da ignorišemo probleme, i da tu energiju usmerimo u pravcu stvaralaštva. Da vidimo gde smo, a danas smo u poziciji da možemo nekome da nacrtamo osmeh na licu i da taj neko kaže: ’Pa ja bih ovo vozio.’“ „Kako projekat već traje, sa njim i mi sazrevamo. Ne jurimo za trendovima, jer ako se bavite dizajnom, morate da budete u zoni diktata, i nikako u praćenju trenda.

Diktat koji mi sprovodimo je diktat dobrog ukusa i mi možemo da odgovorimo i na električni i na maloserijski ručno izrađeni automobil.“ Cilj ekipe koja stoji iza Aqosa je da proizvodi serijske automobile i da budu „najveći maloserijski i najmanji velikoserijski proizvođač automobila“.

Njihova paleta proizvoda je velika, od malih gradskih automobila, preko luksuznih limuzina, do sportskih aždaja, a ciljna grupa su im ljudi koji su zaljubljeni u automobile, a ne u „lažnu predstavu o automobilima“. Ekipa koja stoji iza Aqosa automobil posmatra kao fenomen koji treba demistifikovati. „S jedne strane mi ćemo ponuditi automobil za veoma progresivne eko-frendli urbane ljude u dve karoserije – muškoj i ženskoj, i niko neće moći da primeti da su nam ljubav oni stari automobili, ali isto tako ćemo proizvoditi i ‚konzervativne benzinske‘ automobile. Mi se postavljamo kao dijagnoza i lek za situaciju.“

34

UPOZNAJ SVET

Kičmu kompanije čini dvadesetak stručnjaka iz različitih polja – od dizajna, preko ekonomije, do mašinstva i aerodinamike, a Aqos sve vreme ima i neraskidivu vezu sa naukom, pa danas rade na projektima sa Tehnološkim i Mašinskim fakultetom u Beogradu, Univerzitetom Krenfild u Engleskoj i različitim institucijama u Italiji. „Svi oni su neka vrsta tajnog bazisa sa kojim radimo na zajedničkim projektima. Takođe, ne smemo da zaboravimo Institut u Vinči. Tu smo iz jednog neobaveznog druženja spoznali potpuno novu dimenziju i viđenje pristupa rešenju solarne energije. Započeli smo projekat razvitka solarne ćelije, koji je implementiran na tzv. bubble modelu. I tako je nastao jedan poseban entitet u automobilskom segmentu.“ „Mi u Srbiji imamo veliki potencijal, mnogo malih naučnih laboratorija, koje zapravo svojim znanjem i emancipacijom daju nama na snazi, a mi njima na nekom dodatnom sagorevanju ideje i energije. U tom smislu mi pokušavamo da stvorimo neku vrstu entiteta u kom se rade stvari koje nisu predodređene za Srbiju. Ne očekujete da se u Srbiji pravi bolji sat od ’roleksa’, bolji automobil od ’bentlija’, bolje cipele od ’salamandera’. Niko to ne očekuje, a to je sve moguće.“ Ta „emancipacija da se može“ za Sašu je neizmerno važna.

„Sportisti su otvorili jedno polje, ali opet onaj konzervativniji deo društva će reći: ‘To je sport.‘ Mi smo pre neki dan imali veoma inspirativan sastanak sa momcima iz Novog Sada koji rade softver za jednog ozbiljnog i velikog proizvođača automobila. Sad je pitanje svesti i sposobnosti da li možemo da se uspravimo, pogledamo u oči, zavrnemo rukave i kažemo – hajde sve to da spojimo.“ Iako sve zvuči idealno, ili kako bi to Saša rekao – utopijski, Aqos je deset godina razvijao netipičan poslovni model u kom nema biznis planova i spekulacija. „Vrlo je teško naći pravog investitora koji je spreman da se odrekne spekulacija.

Ponuda onih drugih, sa biznis planovima i nagađanjima imamo mnogo. Svakodnevno nas zovu, ali veoma brzo shvatimo da nismo na istoj strani.“ Ipak, Saša kaže da Aqos nije daleko od prve serijske proizvodnje. „Mi veoma sistematično pretačemo dizajn u projekat koji tek uz investicionu pomoć čini nas serijskim proizvođačima. Prosto ne želimo, i nemamo tu vrstu ambicije, da prodajemo ‘po vašarima‘. Želimo da napravimo jasna vozila, koja zatvaraju sve bezbednosne kriterijume.“ Na pitanje koji su najveći problemi kada je reč o ovoj vrsti projekta, Saša ističe: strah, nerazumevanje, neznanje i brzina. „Mi smo preuzeli na sebe da krenemo

od nule i stvorimo novu vrednost na početku 21. veka. Kod nas to izgleda tako da sve što ima veze sa manipulacijom i spekulacijom ne može da prođe. Ako se ne prostirete više nego što vam je krevet dugačak, sve će biti u redu. Mi osvajamo teren lagano, sistematično, postupno, sa uvek jasnim i realnim kako ekonomskim, tako i inženjerskim planovima. Ostavi-

UPOZNAJ SVET

li smo prvih 10 godina iza sebe i sleduje nam par decenija u kojim mi treba da doteramo stvar do kraja.“ REAKCIJE NA AUTOMOBILE SU SJAJNE, KAŽE SAŠA.

„Suočeni smo sa situacijom da se pravdamo zašto nisu gotovi.“

A Saša, dok čeka da prvi četvorotočkaši dođu na traku i da se gume zagreju na asfaltu, radi na drugim projektima vezanim za industrijski dizajn, od satova do jahti. „Esnafska tajna je – kada se popnete na vrh K2, sve ostalo je stvar koncentracije pri silasku u bazni logor. Automobilski dizajn simbolizuje u svetu dizajna K2 i

35

jasno je da je naša obaveza da te zakonitosti i veštine spustimo na arhitektonski i industrijski, pa čak i na modni dizajn.

Proizvodnja jahti, brodova, bila bi zapravo srednja vrednost svih tih disciplina i treba očekivati naš ulazak u te sfere kao podršku ideji o brendu kao načinu života‘‘, kaže Saša.

®

36

INTERVJU

IT NIJE ZA SVAKOGA. POTREBNI SU LJUDI KOJI IMAJU LIDERSKE ŽELJE I KOJI SU SPREMNI DA PREUZMU ODGOVORNOST

O VISOKOM OBRAZOVANJU MOGLI BISMO DA DISKUTUJEMO, ALI ONO ŠTO MI NAJVIŠE SMETA KADA JE REČ O OBLASTI IZ KOJE DOLAZIM JESTE ČINJENICA DA U SRBIJI NEMA DRŽAVNE ŠKOLE KOJA JE USKO STRUČNO IZ OBLASTI RAČUNARSTVA. RAČUNARSKI FAKULTET POSTOJI, ALI ON JE DEO PRIVATNE INICIJATIVE

INTERVJU

NOVI KLINCI SU ODVAŽNIJI I NEMAJU BARIJERE

ZATO ĆE USPETI

Životna priča Dragana Tomića, direktora Majkrosoft razvojnog centra u Srbiji, zanimljiva je jer je prve lekcije o životu stekao na tribini FK Rad – čiji je i dalje navijač – a onda je otišao na školovanje u Ameriku, gde je proveo više od petnaest godina i gde je počeo da radi za Majkrosoft. I onda je – neko će reći „kakav ludak“ – rešio da se vrati u Srbiju. Tu istu koju je napustio u vreme najveće krize. Nije se pokajao. Sa dobrom životnom filozofijom i verom u prave vrednosti, pre svega u obrazovanje i znanje, Dragan Tomić pokušava da sve ono najbolje što se dešava u jednoj od novobeogradskih zgrada, prelije na celu zemlju PIŠE ANA MITIĆ FOTOGRAFIJE IGOR PAVIĆEVIĆ

B

37

il Gejts je sa svojim Majkrosoftom promenio svet, a Dragan Tomić bi mogao da promeni Srbiju. Ne samo zato što je mastermind, kako kažu neki, Majkrosoft razvojnog centra u Srbiji, već zato što je, kažu mnogi, jedan od najvažnijih ljudi u IT-ju kod nas. A to što rade ajtijevci u Srbiji je, reći će nam iskreno, toliko dobro da bi moglo da izbriše sve loše posledice devedesetih.

Njegova priča je zanimljiva jer je prve lekcije o životu stekao na tribini FK Rad – čiji je i dalje navijač – a onda je otišao na školovanje u Ameriku, gde je proveo više od petnaest godina i gde je počeo da radi za Majkrosoft. I onda je – neko će reći „kakav ludak“ – rešio da se vrati u Srbiju.

Tu istu koju je napustio u vreme najveće krize. Nije se pokajao. Kaže da Beograd opet počinje da biva svet, da ima nade i da IT može da bude glavni pokretač razvoja zemlje. Sa dobrom životnom filozofijom i verom u prave vrednosti, pre svega u obrazovanje i znanje, Dragan Tomić pokušava da sve ono najbolje što se dešava u jednoj od novobeogradskih zgrada, gde se na jednom mestu nalaze genijalci koji rade (ne) verovatne stvari, prelije na celu zemlju.

Za Original je pričao kako ta ekipa koja „igra igrice“ (kako većina zamišlja to što rade ajtijevci) može da crno-belu sliku Srbije promeni u sliku u koloru, i zašto je siguran da će ovi novi klinci živeti u boljem svetu od sadašnjeg.

Tvoj odlazak iz Srbije, školovanje u SAD i kasnije početak rada za Majkrosoft, sve to bi moglo da se sažme u onu rečenicu da nemaš šta da izgubiš ako pokušaš.

Odrastao si u Beogradu koji je bio svet, a onda se taj svet srušio jer je počela kriza devedesetih. Koliko si sklon da rizikuješ ili, bolje rečeno, da ne čekaš da ti se stvari dese nego da sam odeš po to što ti treba i uzmeš, kao što si rešio da odeš u Ameriku?

Iz Srbije sam otišao 1992. godine i nekima je to bilo rizično, ali različiti ljudi različito gledaju na rizik. Nešto što je nekome izazov drugome je normalno. Otišao sam u vreme sankcija i raspada zemlje jer je čak i meni kao klincu izgledalo da mnoge stvari nisu dobre. Otišao sam preko razmene studenata, posle treće godine srednje škole, i

38

INTERVJU

to u jedno američko selo sa oko 2.500 ljudi.

To odvajanje od roditelja nekima je tada izgledalo kao nešto rizično i traumatično, dok meni to uopšte nije izgledalo kao rizik.

Imao sam 18 godina i vreme je bilo da krenem u neku svoju avanturu, nekim svojim putem.

Mene su roditelji odgajali na način da uvek moraš da pokušaš, da probaš, da se tako uvek nešto nauči, pa i ako ne uspeš, nije važno, bitno je da si pokušao i ideš dalje. Na tome sam im zahvalan. U stvari, taj odlazak je bio bez rizika, jer ovde nisam imao šta da izgubim. Bio sam informatički smer u gimnaziji i nisam ni mogao da zamislim da ću jednog dana da završim u Majkrosoftu. Ideja je bila da odem u Ameriku, da dam sve od sebe i da vidimo kako će sve na kraju da ispadne. Moj tim i ja, kao kapiten tima iz tog malog mesta, bili smo prvi u Teksasu na informatičkom takmičenju te godine. Imao sam i sreće.

Sreća je potrebna u svakoj priči. Način na koji razmišljam nije nepoznat. Nikada ne donosim odluke na prvu loptu. Ali činjenica je da i na intuitivnom nivou vidim kada stvari ne funkcionišu i to je vezano za moj povratak ovde nakon što sam već radio u Majkrosoftu.

bila je prilika da uradimo nešto što je mnogo veće od nas.

U tom momentu Razvojni centar je tek počeo i stvoriti nešto potpuno novo i drugačije bila je velika motivacija za mene.

Većina ljudi nije verovala da je tako nešto moguće, što je bio dodatni motiv da barem pokušamo. Bilo je smešno kakve smo komentare dobijali, recimo: „Razvojni centar u Srbiji? Nisam znao da je Majkrosoft postao tako egzotičan“, pa ljudi nisu znali gde je Srbija, da li je to Sirija, Sajberija...

Interesantno je da danas, deset godina kasnije, svi dobro znaju gde je Srbija i imali su priliku da nas posete. Danas najviše volim da slušam šta drugi pričaju u vezi sa Srbijom i Beogradom. Pre nego što dođu, ja im uvek kažem: „Slušajte, ljudi, Beograd nije Beč. On je kao pivo. Prvi put kad poželiš da ga probaš, misliš ’gorko je’, ali posle nekoliko puta počneš da ga voliš i na kraju ga obožavaš.“ Posle nekoliko poseta kažu mi da razumeju o čemu sam govorio i sada imaju veoma pozitivno mišljenje o Beogradu.

Kakva je tvoja privatna verzija Srbije, kako bi voleo da je promeniš?

Svi smo mi odrasli u nekom specifič-

Kako si ipak odlučio da se vratiš i zašto si se vratio u Srbiju?

Nakon dugog niza godina u Americi nisam bio emocionalno zadovoljan. Karijera je išla super i sve je bilo kako treba, ali nisam video u tome što sam radio neko dublje značenje. U vreme kada sam pričao sa Bodinom Dreševićem, koji je pokrenuo Razvojni centar Majkrosofta u Srbiji, video sam priliku da nešto promenim. Ne samo mesto prebivališta već i nešto dublje što ima veze sa smislom života, a ta potreba za promenom se dugo kuvala u meni.

Da li si se rukovodio samo ličnim interesima?

Čovek se uvek rukovodi ličnim interesima i to ne treba kriti, ali su oni različiti.

Moj povratak nije bio nasumičan. Sam razlog povratka jeste uvek sebičan. Prvo sam hteo da moja deca uče srpski. Video sam naše emigrante čija deca ne znaju srpski, pa čak ni engleski dobro, nisu nikada upoznala svoje babe, dede... Otišao sam dosta mlad iz Beograda i nedostajalo mi je mnogo toga, za razliku od nekih mojih drugara koji su stariji i iskusniji napustili zemlju.

Zato sam hteo da provedem još neko vreme u Srbiji. A ono što sam stvarno video

Nedovoljno se radi na multidisciplinarnosti znanja i njegovoj primeni, a kada pogledamo kako se razvija industrija, vidimo da je neophodna multidisciplinarnost različitih oblasti i struka. Većina predmeta se radi kao pre sto godina, dok se malo toga radi kroz projekte

nom okruženju i to utiče na naše viđenje sveta. Vreme, društvo i kraj u kojem sam odrastao formirali su moje viđenje sveta.

To viđenje sveta dele i moji prijatelji. I to je neka naša verzija kako vidimo Srbiju, koja nije mejnstrim, ali je bitna. Upravo zato kroz ono što radimo i način na koji radimo pokušavamo da promenimo taj mejnstrim u nekom pravcu koji je bolji. On podrazumeva da ljudi treba da se fokusiraju na školu jer je bitna, da se fokusiraju na obrazovanje, na odgajanje dece. Kad sam ja odrastao, Beograd je bio svet i znali smo šta to znači. On danas opet postaje svet kroz ljude koji rade odlično svoj posao. Pokušavam da promenim taj mejnstrim i utičem da i drugi ljudi imaju slične vrednosti – obrazovanje, ljubav, trud, timski rad, veru u budućnost.

Veliki si kritičar formalnog obrazovanja na svim nivoima. Šta ti najviše smeta, šta treba menjati?

I kako neko ko je mlad i to mu isto smeta može da izađe na kraj sa krutim sistemom koji te obori na zemlju ako pokažeš da si drugačiji?

Činjenica je da se naš obrazovni sistem, na svakom nivou, nalazi pred velikim izazovima. Ako krenemo od osnovne škole, na primer, izjednačavanje dece gde svi moraju da rade jednu istu stvar je pogubno. Oni koji su bolji i uspešniji se ne podstiču, a oni koji su manje dobri – njima se ne pomaže i to je dosta poražavajuće. Mnogo toga se svodi na manjak inicijative ljudi koji su u obrazovanju i u neku ruku razumem njihov položaj. Ne sviđa mi se što se dosta stvari uči samo da bi se reprodukovalo to znanje a razumevanja ima malo. Više bih voleo da deca imaju manje gradiva koje treba da nauče napamet, a više onih fundamentalnih stvari koje će sutra poneti sa sobom u život.

Nedovoljno se radi na multidisciplinarnosti znanja i njegovoj primeni, a kada pogledamo kako se razvija industrija, vidimo da je neophodna upravo multidisciplinarnost različitih oblasti i struka. Većina predmeta se radi kao pre sto godina, dok se malo toga radi kroz projekte. Najviše mi smeta to što se deca obeshrabruju da preduzmu inicijativu. I ako se neko usudi i predloži ideju, to retko prolazi. U srednjoj školi se radi gradivo koje je opširno, a iz tog gradiva se ne uče fundamentalne stvari važne za život. Na primer, iz matematike se radi mnogo zadataka a ne objašnjava se

INTERVJU

kako se ti zadaci koriste i gde su primenljivi u svakodnevnom životu.

Naša pismenost u finansijskom domenu je na vrlo niskom nivou. Jedan od deset ljudi razume šta je kamata. A neke od tih stvari učimo još u osnovnoj školi. Postavlja se pitanje gde je disconnect. Kod nas je sve to rigidno i težak je prelazak iz jedne u drugu disciplinu, a u životu je to zapravo sve povezano.

O visokom obrazovanju mogli bismo da diskutujemo, ali ono što mi najviše smeta kada je reč o oblasti iz koje dolazim jeste činjenica da u Srbiji nema državne škole koja je usko stručno iz oblasti računarstva.

Računarski fakultet postoji, ali on je deo privatne inicijative. Praktično, za granu koja se najdinamičnije razvija i koja je okosnica naše industrije, država nema školu za to.

Kako se takav neprilagođeni sistem obrazovanja odražava na društvo, kakve generacije dobijamo?

Duboko verujem da smo mi sposobna nacija. Deca idu na fakultete, dobijaju diplome, ali ona uče sama. Nemate previše institucija gde pošaljete dete i ono izađe pet puta bolje, već izađe isto samo sa diplomom, a u većini slučajeva dete izađe manje motivisano da nastavi dalje. I pored svega, deca uspevaju da se dobro probiju.

Sviđa mi se što nove generacije nisu pod teretom prošlosti kao što smo mi bili, i bez obzira na to što nemaju najbolje obrazovanje, oni znaju da nađu svoj put. Kad pogledate našu IT scenu, tu su ljudi sami našli svoj put. I imam veliku veru da će ovi klinci, zato što su drčniji, odvažniji i nemaju te barijere, uspeti. I ako ostanu ovde, dosta dobro će se probiti na evropskoj sceni.

Imam veru u mlade, ne zbog obrazovanja, već zato što su sposobni. Formalno obrazovanje je samo jedan deo cele slike. Mene više brine ko su mladima danas uzori, da li oni uzore vide u svojim profesorima, i zašto su upravo profesori ti koji ih ne razumeju dovoljno, a trebalo bi.

Da li si zbog toga, nezadovoljan formalnim obrazovanjem i shvatajući da to nije dovoljno, pogotovo za ajtijevce, učestvovao u pokretanju Beogradskog instituta za tehnologiju?

Jedna od stvari koja se može čuti jeste

Jedna stvar na koju sam ponosan kao roditelj je to što vikendima sa grupom roditelja, uglavnom očevima i njihovom decom, moji klinci i ja idemo u prirodu. Svaki otac mora da osmisli neku radionicu koju mora da pripremi, da se o tome razgovara, i to nije onaj primer gde samo izvadim pare i platim nešto.

Na taj način mi oplemenjujemo njihovo obrazovanje da visokoobrazovni sistem ne može da „izdrži“ veći broj inženjera zbog toga što je naš intelektualni kapacitet već iskorišćen sa postojećim brojem studenata primljenih na te smerove. Ne slažem se sa tim stavom. Poražavajuće je da naša intelektualna elita smatra da je intelektualni kapacitet iskorišćen, a kad pogledate zemlje slične ili iste veličine, vidite da imaju daleko veći broj inženjera.

Ne mogu da prihvatim teoriju da smo mi dva-tri puta slabiji od drugih i da nismo u mogućnosti da proizvedemo daleko veći broj inženjera. Ove godine sa BIT-a izlazi prva generacija od 28 inženjera, a već sledeće godine biće ih 200 i oni će raditi u IT sektoru. Šta je zapravo znanje za tebe, jer očigledno je da se nisi zadovoljio samo formalnim obrazovanjem koje se dobija kroz školovanje?

Koliko je važno da se preskoči ta granica, da se ide dalje, da se uči kroz životno iskustvo, kroz puto-

39

vanja, kroz različita interesovanja od psihologije pa do umetnosti, sporta, što sve zajedno otvara prozore svakom čoveku?

Preko svojih putovanja shvatio sam da svaki obrazovni sistem ima problema i da bi se dete ili čovek potpuno oformio unutar obrazovnog sistema, potreban je posvećeni rad. Ja sam otac troje dece, i vidim da sistem ima problema, ali je prevashodno moja odgovornost da ta deca budu obrazovana. Nisu to samo dodatni časovi i plaćene aktivnosti. Veoma je važno obrazovanje koje je vezano za odrastanje, to je ona prava pedagogija koja se najviše dobija od roditelja.

Jedna stvar na koju sam ponosan kao roditelj je to što vikendima sa grupom roditelja, uglavnom očevima i njihovom decom, moji klinci i ja idemo u prirodu.

Svaki otac mora da osmisli neku radionicu koju mora da pripremi, da se o tome razgovara, i to nije onaj primer gde samo izvadim pare i platim nešto. Na taj način mi oplemenjujemo njihovo obrazovanje. To je odgovornost roditelja, a ne države. Ona jeste tu da pomogne, ali smo mi uglavnom odgovorni za to što nam se dešava.

Kako vidiš budućnost bavljenja IT-jem u Srbiji, da li su ajtijevci od onih koji neće morati toliko da razmišljaju o odlasku iz zemlje jer je sve više njih koji rade odavde za strane IT kompanije? I zar nije poenta da oni ne odlaze i da rade za druge, da ne gubimo stotine hiljada evra po inženjeru i najbolje ljude?

To se već sad dešava i to je samo jedna od mnogih stvari u IT-ju koja je dobra.

Odlaze samo oni koji žele da promene sredinu. A ako pogledate flow ljudi, isti je broj onih koji odu preko i onih koji se vrate u Srbiju. Uvek se pominju plate, ali to je najmanje interesantan deo. Najinteresantnije za IT i ljude koji rade u kompanijama kao što je naša jeste da oni idu po svetu i da upoznaju različite ljude i stiču kontakte, dobijaju nove ideje, obrazuju se. Volim da kažem da oni zarade po jednu diplomu na svake četiri godine jer uče mnogo toga novog, a to znanje, koje su stekli kroz borbu, ostaje ovde kod nas u Srbiji. To stalno učenje, fleksibilnost i te promene su najveća prednost IT-ja. To su moderne vrednosti koje su potrebne da bi čovek uspeo na svetskom nivou. Ljudi se bore i uspevaju.

Na osnovu tog znanja treba izgraditi sle-

40

INTERVJU

deću generaciju kompanija koje bi trebalo da prigrabe mnogo veću vrednost koja će ostati ovde kod nas.

Sledeća generacija IT kompanija koje će figurirati u Srbiji biće mahom iz naše zemlje, kao što su sada Nordeus, Seven Bridges, Epics, Strawberry... Lepo se ta industrija grana, pušta korenje i postaje jača. Ovo je tek početak. Bio sam u Izraelu i tamo čak i taksista priča o tome ko je kome prodao kompaniju u IT-ju. Sve više to saznanje da je IT interesantan za decu, roditelje i koristan za veći broj ljudi, ta informacija, ulazi i u naše društvo i učiniće da situacija u budućnosti bude znatno bolja.

Celokupna podrška za matematiku u svim Majkrosoftovim proizvodima u poslednjih deset godina je kreirana u Beogradu.

Osim matematike, Srbija inače ne važi za interesantno research & development mesto. Gde je još naša prednost u odnosu na druge, a koju si ti prepoznao radeći sa mladima u Razvojnom centru?

Sa jedne tačke gledišta, Srbija nije interesantna i uvek se pominje da nemamo dovoljan broj inženjera, nemamo škole koje su internacionalno prepoznate, dok sa druge strane unutar te naše Srbije postoji veliki broj ljudi koji su supertalentovani.

Mi smo uspeli da te talentovane ljude okupimo u jedan tim i da uz viziju napravimo čudo kao što je ovaj naš razvojni centar. I nije Majkrosoft jedina priča, ima još priča o ljudima koji su se okupili oko neke ideje, napravili tim i postali superuspešni.

Stvari koje mi ovde smislimo često kolege iz Amerike ne mogu nikada da smisle jer im mozak ne funkcioniše na taj način.

Ali zato je potrebno imati tim koji može da improvizuje i uradi stvari profesionalno i ozbiljno. To je naša prednost jer možemo da radimo na oba načina. Ne treba zapostavljati lepote našeg društva, istorije, izvorne i tradicionalne vrednosti. Nema potrebe da stvaramo nešto novo. Dovoljno je da našu tradiciju uskladimo sa modernim trendovima i da napravimo zdrav balans. Imamo sve predispozicije da budemo superuspešni.

Kakva je stvarno perspektiva IT-ja u Srbiji? O tome se mnogo priča, slušamo stalno kako naši mladi ljudi imaju genijalne ideje, pokrenuti su uspešni startapovi iz

Video sam naše emigrante čija deca ne znaju srpski, pa čak ni engleski dobro, nisu nikada upoznala svoje babe, dede... Otišao sam dosta mlad iz Beograda i nedostajalo mi je mnogo toga, za razliku od nekih mojih drugara koji su stariji i iskusniji napustili zemlju. Zato sam hteo da provedem još neko vreme u Srbiji.

A ono što sam stvarno video bila je prilika da uradimo nešto što je mnogo veće od nas ove oblasti, spominju se dobri rezultati. Ali šta je istina o IT sektoru u Srbiji, da li smo mi stvarno tako dobri u tome ili se samo hvalimo?

Mnogo je bolje od svega što ste čuli dosad. Varate se ako mislite da će priča o IT-ju da preraste u nešto drugo. Ono što bi trebalo da se desi u IT-ju, ako smo pametni i dobro odigramo, jeste nelinearan progres. Za dve-tri godine će se pričati samo o IT-ju jer će to biti dominantna industrija.

Zašto je to tako? Ako uzmete poljoprivredu i zemljoradnju, Srbija, na primer, ima oko 90.000 kvadratnih kilometara i svako gazdinstvo da bi bilo uspešno mora da ima recimo hiljadu hektara, i kada podelite sa brojkama, dobijete tačan broj ljudi koji tu može da radi da bi mogao pristojno da živi.

Kad se radi o IT-ju, taj limit ne postoji, limit koji vezuje za veličinu zemlje. Vezuje nas jedino za brojnost naše zemlje. Druga stvar je globalna konkurencija – ne postoji limit koliko jedna naša kompanija može da bude uspešna. Tako da je IT trenutno super, a biće deset puta bolji ako odigramo

kako treba i iskoristimo sadašnju situaciju.

Mislim na kompanije koje su se pokazale kao dobre i na osnovu tog znanja treba da idemo napred.

Voja Antonić, tvorac legendarnog računara „Galaksija“, nedavno je napustio Srbiju u 65. godini. Ipak ljudi i dalje odlaze, a neki i gube nadu da će ovde biti bolje. Kako ostati i uspeti u Srbiji, mora li se prethodno otići kao si ti to uradio?

Čuo sam da je otišao i to me je jako pogodilo. Pogađa me iskreno kad bilo ko ode iz Srbije zato što sam ja živeo preko petnaest godina u Americi. Srbija nije idealna, ali treba imati izbalansiran pogled na situaciju. Razumem da neki ljudi odlaze.

Situacija u Srbiji u nekim domenima nije najbolja, ali kad se sve pogleda, ne mislim da je lošija nego u mnogim drugim zemljama u svetu.

Mogu da vam navedem niz negativnih primera iz Amerike koji nikada u Srbiji ne bi mogli da se dese, jer ovde, na primer, postoji socijalni sistem koji pomaže ljudima da stanu na noge u teškim situacijama.

Deo problema u Srbiji je na mentalnom nivou. Tu se uvek setim priče mog prijatelja o tome kako klinci u Brazilu igraju fudbal bosi na betonu. Bosi, jer nemaju patike.

Ali su srećni i nasmejani. Za situacije koje mogu da se interpretiraju na pozitivan način mi uvek izaberemo negativan način.

Uvek kažem da bi u Srbiji moglo da bude duplo bolje sa nula dodatnih investicija i dodatnih para samo kada bi se stvari posmatrale na pozitivan način.

Nadam se da mlađe generacije nećemo da zarazimo tim cinizmom i negativnim načinom razmišljanja, i da ćemo uspeti da ih uverimo da je dobro da budu pozitivniji.

Važno je kakvu viziju imamo i da li verujemo u tu viziju, a mi smo izgubili veru u bolje sutra i samim tim smo danas mnogo negativniji nego što imamo razloga da budemo. U Majkrosoft razvojnom centru pokušavamo da kreiramo neki dobar primer i želimo da pokažemo da situacija može da bude mnogo bolja samo uz neka normalna i pozitivna razmišljanja.

Rekao si jednom da kad se obiđe svet, kad se reše materijalni problemi, kad se osnuje porodica, kad se urade raznorazne ludosti, završe dodatne škole, pročitaju stotine knjiga i završi nekoliko verzija jednog od najboljih softver proizvoda

INTERVJU

na svetu, onda se postavi pitanje šta dalje i šta je cilj života. Kada si ti ostvario te svoje ciljeve, kako si ti došao do odgovora i zašto svaki čovek to pitanje sebi treba s vremena na vreme da postavi?

Jedan moj prijatelj, Majkl Kalaj, govorio je da ljudi greše kada kažu da je život previše kratak – život je previše dugačak da bi sve to vreme popunio nekim aktivnostima koje imaju smisla. Kad mi je to rekao pre deset godina, kada je on imao 65, mislio sam „evo ga ovaj matori, nema pojma šta priča“. I onda sam kasnije, premotavajući neke filmove, shvatio šta je hteo da kaže – da život koji nema inerciju, koji nije usmeren ka nekom cilju, nije ispunjen život.

Zbog toga mislim da svako od nas može mnogo više da uradi i nađe svoju svrhu i cilj. Majkl je to rekao nakon što sam došao u Srbiju. A u Srbiju sam se upravo zbog toga vratio – jer sam tamo izgubio neki svoj cilj, a ovde sam našao novu motivaciju. Mislim da čovek svakih deset godina treba da pogleda šta je uradio i onda da napravi neku novu priču, postavi novi cilj.

Za tebe već sada kažu da si jedan od najvažnijih ljudi u IT industriji.

A kada jednog dana budeš išao u penziju, šta bi voleo da kažu da je Dragan Tomić važno učinio?

(Smeh) Hvala, ali ne volim baš te komplimente jer mislim da uvek možemo više.

Voleo bih da ljudi kažu: „Onaj Dragan je napravio ili održao tim Majkrosofta u Srbiji“, voleo bih da se te vrednosti koje mi ovde imamo prenesu na širu sredinu, ili barem na IT. Mislim da su to vrednosti koje omogućavaju ljudima da se osećaju srećno, ispunjeno i da osećaju da napreduju. Voleo bih da kažu da sam bio neko ko je prepoznao dobru ideju koja je zaživela u širem krugu. Ali ne bih previše zasluga uzimao za sebe jer smatram da je tim uradio 99 posto posla. Jer to što mi ovde imamo je daleko iznad bilo kog Majkrosofta i bilo koje firme, i to je ono što me svaki dan čini motivisanim. Uveren sam da ta naša borba u Majkrosoftu ima značaj za veći broj ljudi ovde u Srbiji. Često spominješ reč „tim“ i to ima veze što si kao mlad bio vatreni navijač Rada. Koje lekcije sa tribina si preneo na svoju poslovnu filozofiju i šta ti taj period znači danas?

To je bilo pre dosta vremena kada sam

bio klinac. Taj adolescentski period je svima uzbudljiv, pa je takav bio i meni. Među navijačima sam proveo neko vreme koje je bilo teško, kako za mene lično, tako i istorijski vrlo komplikovano za naše društvo. Odrastao sam na toj tribini i na njoj shvatio kako, u takvim uslovima, ljudi koji su vrhunski timski igrači mogu da reaguju na pravi način i znaju kako i kada da povedu svoj tim. Ne bih preuveličavao važnost toga što sam bio na tribini, osim što je to bitan deo mog odrastanja, a naučenih lekcija ima dosta.

Ideš i dalje na utakmice?

Ne idem zbog raznoraznih stvari u našem fudbalu. Ne sviđa mi se kultura i sistem vrednosti koji je izrastao iz domaćeg fudbala. Bez obzira na to, i dalje obožavam FK Rad i poštujem ekipu koja trenutno vodi moj klub.

Kako uspevaš da ne „pregoriš“ svih ovih godina na odgovornoj poziciji, kako kanališeš stres i negativnu energiju koji su deo savremenog načina života?

Ne bih bio iskren kad bih rekao da mi to super ide jer stresa ima dosta. Porodica mi je svakako oslonac koji mi u tome pomaže,

Ne treba zapostavljati lepote našeg društva, istorije, izvorne i tradicionalne vrednosti. Nema potrebe da stvaramo nešto novo.

Dovoljno je da našu tradiciju uskladimo sa modernim trendovima i da napravimo zdrav balans. Imamo sve predispozicije da budemo superuspešni

41

supruga i deca mi daju dosta energije. Ima stvari koje negativno utiču na mene, ali i mnogo toga pozitivnog i gledam da tu pronađem balans. Bavim se sportom, idem sa decom u prirodu, na izlete, kvalitetno provodimo odmore. Priča o IT-ju je priča u pozitivnom svetlu. Kao i svuda, i ovde ima dosta pritiska i borbe, teških odluka, i zato su potrebni ljudi koji su spremni za tako nešto. IT nije za svakoga. Potrebni su ljudi koji imaju liderske želje i koji su spremni da preuzmu odgovornost. Slika koja se često plasira u medijima je da su to neka deca koja igraju šah ili stoni fudbal. To nije poenta. Poenta tog šaha i fudbala jeste da se stres i napetost kojim su izloženi smanje.

Zbog toga je IT za one koji su spremni na akciju i na dokazivanje. I Novak Đoković, da bi mogao sve druge da pobedi, morao je da se bori i da naporno radi. Od te borbe ne može da se pobegne.

Kako zamišljaš, ili već znaš kakva će biti budućnost sveta koji se poslednjih godina ubrzano razvija a koji se vrti oko IT-ja? Uz prednosti koje tehnologija pruža, koliko će se zaista promeniti životi ljudi, pritom ne mislim na nešto loše?

Iskoristiću ovu priliku da podelim svoje mišljenje o tome šta će se desiti u Srbiji. Možda će nekome zvučati neobično, ali mislim da ćemo mi za deset do dvadeset godina moći da pričamo o devedesetim kao da su bile pre trista a ne pre četrdeset godina. Mislim da toliko stvari mogu da odu nabolje ako ovu priliku koju sada imamo iskoristimo. I ta prilika nije samo u IT-ju, već se nalazi u svim industrijama. Sve prolazi kroz jednu veliku transformaciju gde softver igra važnu ulogu, a mi smo u tom softveru prilično dobri.

Kada razmišljam o našoj zemlji, ako uspemo da unapredimo obrazovanje, uvučemo što veći broj ljudi u ovu našu priču, onda možemo da gledamo za dvadeset godina od sad na Srbiju kao totalno drugačije društvo, sa totalno drugačijim vrednostima, gde će ovi klinci koji sad odrastaju bez tereta prošlosti, imati pravu priliku da nastupe na svetskoj sceni i pozicioniraju zemlju na viši nivo. Slika može da bude drastično drugačija. Kad sam prvi put izneo ovu svoju tezu, ljudi nisu razumeli o čemu govorim, a sada, dve godine kasnije, ima sve više njih koji veruju u to.

®

42

HEROINA

ONO KAD JE BILI DŽIN KING POBEDILA ZA SVE ŽENE

SET, GEM, MEČ PIŠE MARGITA MILOVANOVIĆ

„Battle of the Sexes“ iliti „Borba polova“ nije samo ime aktuelnog filma koji govori o čuvenom teniskom meču između Bili Džin King i Bobija Rigsa. To je termin, već ustaljen (ima stranicu na Vikipediji), koji podrazumeva svaki takav egzibicioni meč koji odigraju muškarac i žena jedno protiv drugog. Bilo je, posle Bili Džin i Bobija, još toliko takvih mečeva; prvi posle njih igrali su, devetnaest godina kasnije, 1992, Džimi Konors i Martina Navratilova. Priča o Bili Džin veća je i od tog susreta i od samog tenisa. Taj meč bio je krucijalno važan – koliko za ženski tenis, toliko za emancipaciju i osvešćenje žena

HEROINA

ada je imala dvanaest godina, tamo neke 1955, Bili Džin King doživela je epifaniju. „Sanjarila sam o svom ličnom, malom teniskom univerzumu, i pomislila sam: ‘Svi nose bele patike, bele čarape, belu odeću, udaraju bele loptice, svi koji igraju su beli. Gde su ostali?‘ To je bio trenutak kada sam odlučila da se borim za slobodu i jednakost svih. Za sve. Ne samo za devojke. Za sve.“ Šezdeset dve godine kasnije, najsenzacionalniji trenutak njene karijere pretvoren je u film.

K

svom maniru, borbom ega.

Priča o Bili Džin, kada je oduvala Bobija – koji, doduše, jeste već imao 55 godina, a ona 29 – samo je najpoznatija; meč je pratilo devedeset miliona ljudi širom sveta, a pobeda Kingove samo je udarila kamen temeljac priznanju i javnom prihvatanju žena u belom sportu.

Teksas. Septembar je, 20, 1973. Prajm tajm na ABC-ju, Bobi se bio malo okuražio pošto je već pobedio jednu ženu, a nagrada winner-takes-all – stotinu hiljada dolara.

Teksas.

U stvari, Bobi ne samo da je bio toliko sa-

Dvadeset šest godina mlađa, istina, ali niko nije mislio da se radilo samo o razlici u godinama kada ga je bukvalno oduvala u tri seta, šugar dedija. A pre nego što je prihvatila Bobijevu ponudu, zahtevala je od američke televizije ABC da komentator meča nikako ne bude Džek Kramer. „On ne veruje u ženski tenis. Zašto da bude deo ovoga? On ne veruje u polovinu meča.

Neću da igram. Ili on, ili ja.“ Pa, on je dobio šut-kartu. Kramer. A kad se meč završio, Bobi se zatvorio u hotelsku sobu. Nadam se da je plakao sva četiri sata koliko je bio zaključan unutra.

„Mislila sam da ćemo se, ukoliko ne pobedim, vratiti pedeset godina unazad. To bi uništilo ženske turnire, uticalo na samopouzdanje svih žena“, rekla je nešto kasnije. Možda je i bila u pravu. Njoj je, eto, dato – i ona je prihvatila – da odigra meč za jednakost polova, u sportu i izvan njegovih okvira

ALI „BATTLE OF THE SEXES“ ILITI „BORBA

samo ime filma koji govori o čuvenom teniskom meču između Bili Džin King i Bobija Rigsa. To je termin, već ustaljen (ima stranicu na Vikipediji), koji podrazumeva svaki takav egzibicioni meč koji odigraju muškarac i žena jedno protiv drugog. Ili dve žene protiv dva muškarca, dublovi. Bilo je, posle Bili Džin i Bobija, još toliko takvih mečeva; prvi posle njih igrali su, devetnaest godina kasnije, 1992, Džimi Konors i Martina Navratilova. Konors je meč nazvao „ratom“, a Navratilova, u

POLOVA“ NIJE

mouveren da je u meč uložio gomilu novca i da su opklade samo letele, nego je na teren izašao u žutoj jakni s natpisom „Sugar Daddy“. Znam. Da. Stvarno.

Bili Džin učinila je to već sa mnogo više stila – kao Kleopatru su je unela četiri mišićava mladića obučena kao antički robovi, onako gologrudi.

On je – da, stvarno – uručio Bili Džin ogromnu „sugar daddy“ lizalicu (znam, bljak), a ona je njemu dala nekakvu prasad što skiči, kao simbol muškog šovinizma.

You go girl!

43

PRIČA O BILI DŽIN VEĆA JE I OD TOG

susreta i od samog tenisa. Taj meč bio je krucijalno važan – koliko za ženski tenis, toliko za emancipaciju i osvešćenje žena uopšte. „Mislila sam da ćemo se, ukoliko ne pobedim, vratiti pedeset godina unazad. To bi uništilo ženske turnire, uticalo na samopouzdanje svih žena“, rekla je nešto kasnije. Možda je i bila u pravu. Njoj je, eto, dato – i ona je prihvatila – da odigra meč za jednakost polova, u sportu i izvan njegovih okvira. Ili je to isto?

Još 1967. godine kritikovala je teniske organizacije i govorila da su korumpirane, da čine da igra bude elitistička, i da je vreme da se amateri puste u profesionalne kružoke. „U Americi, teniseri nisu ljudi. Ne poštuju vas, nego vas tolerišu. U Engleskoj ste uvaženi kao umetnici. U Evropi ste značajna figura. Manuela Santanu Franko kiti. Kraljica aplaudira. Koliko sam puta ja predstavljena u Beloj kući? Radite čitavog

44

HEROINA

života da osvojite Vimbldon i sve što dobijete je: ‘To je super. Šta ćeš sada da radiš?‘“ Nije čak ni ovaj novi film „Battle of the Sexes“ s Emom Stoun i Stivom Karelom jedini snimljen o ovom čuvenom meču: ABC je 2001. emitovao film pod nazivom „Kada je Bili pobedila Bobija“, s Holi Hanter i Ronom Silverom, a 2013. godine New Black Films objavio je dokumentarac.

AKO OČEKUJETE PRAVI SPORTSKI FILM, MOŽDA ĆETE SE MALO razočarati. A možda će vas samo na neki način prijatno iznenaditi intimnost iznuđena iz paralelnog dokazivanja da žene sportistkinje vrede, da se ne smeju skrajnuti na margine i izuzeti, i skrivanja ljubavne afere sa svojom frizerkom od supruga Larija i ostatka sveta.

Gardijan piše da je, kad sednete ispred nje, tako jasno i očito zašto je život posvetila promenama, borbi za jednakost. Ona je, naposletku, jedna od „Original 9“, devet žena koje su osnovale Žensko tenisko udruženje, sada već uveliko poznato kao WTA. Uživo je, kažu, briljantna baš onako kako biste očekivali od žene koja svet pojmi na takav način, sva radoznala, dok iz nje prši entuzijazam. Sada već govori kvir umesto gej – drži korak sa mladima – i istinski je zaintrigirana pitanjem zašto milenijalci, baš ti mladi ljudi, nisu verovali Hilari Klinton. Zašto je bilo koja žena glasala za Trampa. Svejedno, nije vera u mlade ljude u njoj zgasla. „Zaista sam optimistična u vezi sa njima.“ PRE NEKOLIKO GODINA OSNOVALA JE „BILLIE JEAN KING

Initiative“, neprofitnu organizaciju koja se bavi jednakošću u radnoj sredini. Sva istraživanja koja je organizacija sprovela ukazuju na to da milenijalci „insistiraju na inkluziji više nego ijedna generacija ikada“. „I to mi daje nadu. Oni će otići i raditi negde drugde ako nema inkluzivnosti“, govori.

Diverzifikovanost društva na svim ravnima je, zapravo, vitalno pitanje njenog poimanja sveta. „Deca će učiti od njih, milenijalaca, i želeće isto. To bi moglo da spase svet.“ I oprašta im Trampa, iako su je razočarali.

LEADERSHIP

Ona je, naposletku, jedna od „Original 9“, devet žena koje su osnovale Žensko tenisko udruženje, sada već uveliko poznato kao WTA. Uživo je, kažu, briljantna baš onako kako biste očekivali od žene koja svet pojmi na takav način, sva radoznala, dok iz nje prši entuzijazam

Jedna od njenih brojnih životnih teorija jeste da žene kroz sport mogu naučiti kako da se orijentišu i snalaze u svetu koji su izgradili muškarci. „Muškarci su tvorci kulture, ne žene“, izgovara to kao aksiom. „Ako ste sportistkinja, naučite kako taj old-boy sistem funkcioniše. Naučite kako oni razmišljaju.

Lekcije kojima vas nauči sport primenjive su u svakodnevnom životu. Ja ih primenjujem svakog dana svog života.“ Dok je odrastala u Kaliforniji, bila je uverena da će tenis biti njeno oružje. „Morala sam da budem prva i znala sam da neće biti isto kao da sam muškarac – biće teže, drugačije. I jeste. Mi prolazimo nezapažene.“ BILA JE RELIGIOZNA KAO ADOLESCENTKI-

se osećala prijatno u svojoj koži sve dok nisam napunila 51 godinu“, rekla je za Gardijan. „Bila je to duga bitka. Toliko pritiska da ne budem ‚takva‘. I volela sam Larija. Udala sam se za njega misleći da sam strejt. On je divan. I bio je divan. Oboje smo bili, valjda.

Jeste li videli njegove stare fotografije?“ Nada se da će ljubavna priča u srcu filma možda pomoći drugima da idu onuda kuda ona nije mogla da krene ispred svog vremena, ciljajući na činjenicu da je provela godine u poricanju svoje seksualnosti. „Nadam se da će motivisati decu, mlade ljude, da se bore za jednakost i slobodu, za prava LGBTQ+ zajednice...“ Zar ne motiviše činjenica da je ona, sama, nekadašnja američka teniserka No. 1 osvojila 39 grend slem titula; da je, kao jedna od najboljih teniserki svih vremena, ušla u Međunarodnu tenisku dvoranu slavnih; da je bila jedna od Tajmovih ličnosti godine; da joj je Obama dodelio orden; da je 1990. primljena u Žensku nacionalnu dvoranu slavnih... Pa tako unedogled.

Mora se govoriti o teškim stvarima. Moraju se postaviti teška pitanja, tvrdi Bili Džin, iako ni sama još nije do kraja spoznala koren te svoje potrebe da menja svet. „Oduvek sam bila ovakva, još otkada sam bila dete. Samo se radi o tome – želite li da gradite bolji svet ili da ga potpuno uništite? Sami odlučujete.“

NJA, A RODITELJI HOMOFOBI. „NISAM

®

BUDI INOVATIVAN

45

KAKAV AUTOMOBIL BUDUĆNOSTI ŽELE MILENIJALCI U SRBIJI Nagradni konkurs „Automobil tvoje budućnosti“ – „I AM FCA – Innovation Award for Millennials“ otvoren je poziv kompanije Fiat Chrysler Automobiles Srbija milenijumskoj generaciji, da osmisle automobil sutrašnjice

odinama unazad, gotovo sve generacije uticale su direktno ili indirektno na mnogobrojne tehnološke inovacije i promene. Automobili, kao proizvod, uvek su bili predmet interesovanja.

Nagradni konkurs „Automobil tvoje budućnosti“ – „I AM FCA – Innovation Award for Millennials“ otvoren je poziv kompanije Fiat Chrysler Automobiles Srbija milenijumskoj generaciji, da osmisle automobil sutrašnjice.

Ako se „milenijalci“ koncentrišu samo na svoje potrebe i navike, njihovo mišljenje i ideje biće zasigurno inovativne. Primera radi, za ovu generaciju poznato je da intenzivno koristi savremene tehnologije u svakodnevnom životu, pretpostavimo da će se ideje vezivati za njih. Ako je, sa druge strane, tačna ocena da su milenijalci „imuni“ na reklame, da li su oni danas najinovativniji marketinški stručnjaci? Ne čudi zato da se nekoliko pitanja za učesnike nagradnog konkursa kompanije FCA Srbija odnosi upravo na ulogu automobila u društvenom i digitalnom životu milenijalaca, na koji bi način oni zajedno sa Fiat Chrysler Automobiles Grupacijom unapredili automobil budućnosti, kako vide promociju novih tehnologija Grupacije i kakav bi automobil budućnosti ONI želeli.

Neke od ideja milenijalaca koje je kompanija usvojila nakon konkursa u Italiji, vezane su za održivi razvoj, očuvanje životne sredine, vremensku uštedu u različitim procesima, sigurnost i individualne potrebe vozača. Ideje se vrednuju na osnovu originalnosti, izvodljivosti i održivosti, a da je milenijumska generacija zasigurno posvećena ovoj temi pokazalo se i na uspešno sprovedenim konkursima na ovu temu u Italiji.

kompanija na svetu, FCA, i ne čudi, jer se novi pogled na svet, ideje i ulaganje u budućnost visoko cene i uvažavaju. Ovakve kompanije se ne zaustavljaju u sadašnjosti, već se njihove buduće tehnologije razvijaju po principima društvene odgovornosti i održivog razvoja, u svetu koji će jednog dana i ostati mladima, kao tehnološki napredniji, ali i ekološki osvešćen.

Ideje milenijalaca u Srbiji koje će FCA Srbija u finalu nagraditi, postaće možda i deo globalnih smernica, a studenti će dobiti i šansu da kroz praksu u ovoj kompaniji, ostvare svoje profesionalne potencijale.

Automobili su poznati kao inspiracija u

G

G

ČINJENICA DA SU MILENIJALCI INSPIRACIJA JEDNE OD NAJVEĆIH AUTOMOBILSKIH KOMPANIJA NA SVETU, FCA, I NE ČUDI, JER SE NOVI POGLED NA SVET, IDEJE I ULAGANJE U BUDUĆNOST VISOKO CENE I UVAŽAVAJU KO SVE MOŽE DA UČESTVUJE NA KONKURSU?

„Fabrika u Kragujevcu jedan je od najnovijih i najmodernijih proizvodnih pogona u okviru FCA Grupacije širom sveta, a posle niza aktivnosti namenjenih studentima tehničkih fakulteta, kroz ovaj konkurs glas je dat studentima Fakulteta organizacionih nauka i Ekonomskog fakulteta“, kaže za Original Aleksandra Beslać, menadžer korporativnih komunikacija kompanije FCA Srbija i dodaje da je za kompaniju, u kojoj posluju mladi ljudi, koji teže konstantnom napretku i razvoju, uspostavljanje odnosa sa studentima veoma važno jer inovacije dolaze upravo od njihove generacije. Činjenica da su milenijalci inspiracija jedne od najvećih automobilskih

mnogim filmovima, muzici, stripu, umetnosti. Pa ipak, kako studenti vide ovaj deo našeg života, bez koga se ne može zamisliti svakodnevica, i da li ćemo u njihovom automobilu budućnosti moći da vidimo nove emocije, nade i želju za komunikacijom, pokazaće konkurs koji je aktuelan u Srbiji.

U finalu konkursa biće nagrađeno šest pobedničkih ideja i posebno predstavljeno na završnoj ceremoniji, u fabrici FCA Srbija u Kragujevcu, koja će biti organizovana na proleće 2018. godine. Prijave za nagradni konkurs kompanije FCA Srbija za milenijalce biće otvorene do 20. januara 2018. godine. „Kakav automobil budućnosti žele milenijalci u Srbiji?“, Aleksandra je postavila ovo pitanje i pozvala sve zainteresovane da posete www.fiatsrbija.rs

Prvi put je seo u čamac sa 20 godina. Danas, nakon svega četiri godine Arsen Arsenović ima zlatnu medalju Svetskog kupa na Adi 2017. Zaposlen je u firmi koja je srpski lider za protetiku i ortopedska pomagala i, kako kaže, jedini koji se bavi tim poslom a nema nogu.

Uz to, nedavno je pokrenuo startap „Pirate art“, sa željom da ljudima u Srbiji ove neophodne proizvode učini pristupačnijim PIŠE MARINA PAVLOVIĆ

GLAVA TI JE NA RAMENIMA

BUDI HRABAR

očekao nas je u svom stanu na Banjici: „Slobodno uzmi moje papuče, ionako imam samo jednu nogu.“ Počinje smehom i nastavlja se tako do kraja našeg razgovora. Priča nam o ženama, o novom startapu, o tome kako su mu izmakle Paraolimpijske igre i kako ga je trener srpske kajakaške reprezentacije na pripremama provlačio kao Marka Novakovića samo da bi mogao da trenira sa njima. O danu kada je otišao da registruje motor i probudio se bez noge.

D

Šta je bilo prvo što si uradio nakon amputacije noge?

Prvo sam razmišljao šta mi se desilo, zašto to... Gledam onako i razmišljam: „Daj, čoveče, da l‘ ću biti privlačan ženama?‘‘ Bila je tu neka medicinska sestra, onako lepa. Dozivam je ja tako: „Sestro, sestro! Je l‘ mogu nešto da te pitam? Da li bi ti bila sa nekim dečkom kakav sam ja? Ona mi kaže: „Pa bih ako si normalan, šta fali.“ Sada si godinama u ozbiljnoj vezi...

Sa Martinom sam se upoznao sedam meseci posle saobraćajke. Ona me nikad nije poznavala sa obe noge, to joj je najžalije. Ha-ha.

Ona je bila cimerka moje drugarice i u izlasku smo se upoznali. Ko i svaki put:

NISAM IMAO DO SADA PROBLEM KAKO MI IZGLEDA NOGA, ALI NEKAD HOĆEŠ DA BUDEŠ U SVEČANIM PRILIKAMA ŠTO LEPŠI. POGLEDAM PREKO INTERNETA KOZMETSKE OBLOGE KOJE SE PRAVE PUTEM 3D TEHNOLOGIJE, A ONO CENA 2.000 EVRA! ODAKLE NAMA OVDE 2.000 EVRA? NA FAKULTETU SAM UČIO TAJ PROGRAM ZA CRTANJE I NAĐEM DEČKA KOJI ĆE MI TO NAPRAVITI PREKO 3D ŠTAMPAČA

„Arsen.“ „Martina.“ Niko nije upamtio ničije ime. Iste večeri je saznala da nemam nogu, što ju je zaintrigiralo pa me je posmatrala. Ja sam primetio da me gleda i prišao joj. Tu smo igrali celo veče i ona posle kaže drugarici: „Ma nemoj me lagati da nema nogu!“ Je l‘ se nešto promenilo? Iz tvoje priče kao da se ta činjenica samo fizički promenila.

Mnogo toga se promenilo. Ja sam se promenio. Mislim, koliko god sad to zvučalo nerealno, da me je ta stvar podstakla da više radim na sebi. Možda bih se ukalupio u neki posao, ne bih počeo da se bavim sportom na tom nivou... Mislim da sam, osim fizički, mnogo više toga dobio.

Ja sto puta to naglašavam, na primer, ljudi u ratu izgube sve. Kod nas u Vojvodinu ljudi su došli iz Hrvatske, nisu imali ništa.

Izgradili su od drveta plugove i od bašte napravili za pet-šest godina mnogo više nego ti starosedeoci. Nisu oni bili ništa pametniji, nego nisu imali ništa.

Slično se, dakle, dogodilo i tebi. Sa dvadeset godina, što je kasno za profesionalno bavljenje sportom, počeo si da se baviš parakajakom.

Nakon dve godine stao si rame uz rame i sa kajakašima. Trenirao si sa nekim od najpoznatijih imena ovog sporta: Milicom Starović, sestrama Moldovan, Nebojšom

47

Grujićem, Markom Novakovićem...

Pa sa svim, ne sa nekim (smeh).

Kako je to izgledalo?

Ništa, otišao ja na državno prvenstvo.

Pošto na državnom nemam konkurenciju, otišao sam da posmatram ko će meni da bude trener. Ovo do tada bilo je neozbiljno, nije slutilo na neki profesionalni nivo, a ja kada nešto radim, onda to radim kako treba. Pričao sam sa Nebojšom Grujićem. To je dečko koji je svetski i evropski šampion, i on mi kaže: „Pa što te ne trenira Uki, moj trener?“ I meni odjednom lampica: „TIIING!“ Odem sa njim na piće, kažem: „Uki, slušaj“, a prvi put pričam sa njim, „ja bih voleo da ti mene treniraš“, a on će na to: „Pa može.“ Posle Novaković nije hteo da ide na pripreme, a Uki mi kaže: „Vidi, mi ćemo to sve kroz papire. Ti si Marko Novaković, zasad.“ I ja na pripreme krenem sa njima.

Prijavljujem se svuda kao Marko Novaković, boravim u hotelima, jedem, spavam (smeh). To je bio baš lep period života sa njima.

Kakvi su uslovi za parakajakaše u Srbiji?

Parasport u Srbiji je razvijen samo za tri sporta. Ti ljudi se veoma dobro drže i ne žele da šire krug. Znaju da imaju budžet i ako daju drugim sportistima, za njih će biti manje. Oni ne ulažu u budućnost nego gledaju pare. Svaki put kad

48

BUDI HRABAR

To što mi se dogodilo podstaklo me je da više radim na sebi. Možda bih se ukalupio u neki posao, ne bih počeo da se bavim sportom na tom nivou... Mislim da sam, osim fizički, mnogo više toga dobio smo bili u pregovorima, oni su bili problem, a ne žele saradnju. Ovi, kasnije, kad su već svi znali ko je Arsen, morali su da mi plaćaju bar takmičenja. Ali da sam ja dve godine uzastopno, ceo februar i ceo mart veslao na Adi dvaput dnevno bez trenera, bez ikoga, dok su svi u Turskoj, e onda više stvarno ne mogu.

Da to niko ne ceni...

Kajak je sada u ekspanziji u svetu i ozbiljno se pristupa tome. Sport osoba sa invaliditetom je toliko visoko rangiran da je razlika u tvojoj kategoriji u kajaku i parakajaku dve i po sekunde na dvesta metara. To je dužina čamca. Ti si počeo da treniraš sa 20 godina, a neko je počeo sa deset. Ipak, postigao si zapažene rezultate. Uprkos tome, rekao si da razmišljaš da odustaneš od ovog sporta.

Na sve razgovore između Kajakaškog i Paraolimpijskog saveza sam ja išao. Mislim da se to u istoriji radilo pre 50 godina – da takmičar ide na te razgovore. Još ne znam da li ću sa kajakom skroz prekidati.

Uglavnom je problem vreme i taj finansijski deo. Ne mogu da živim od vazduha, a kajak mi ne pruža egzistenciju. Nebitno, ja ću raditi nešto drugo za sebe, ali voleo bih da napravim nešto da taj kajak može da živi u budućnosti.

Nedavno si pokrenuo startap „Pirate art“, kako je došlo do toga?

To je kozmetska obloga koja zamenjuje izgled noge. Ja nisam imao do sada problem kako mi izgleda noga, ali eto, prošle godine sam hteo da kupim neke farmerice i vidiš kako mi izgleda noga, leprša mi.

Nekad hoćeš da budeš u svečanim prilikama što normalniji i lepši. Pogledam preko interneta kozmetske obloge koje se prave putem 3D tehnologije, a ono cena 2.000

evra! Odakle nama ovde 2.000 evra? Na fakultetu sam učio taj program za crtanje i nađem dečka koji će mi to napraviti preko 3D štampača. Sa drugaricom pričam i kao, ajde da mi to pravimo ovde, da prodajemo po svetu. Imali smo do sada ozbiljne radionice i konkurse. Čekamo da potpišemo ugovor o kupovini 3D štampača. Plan mi je da u početku svim svojim prijateljima podelim kozmetsku oblogu, a cilj nam je da izađemo sledeće godine na svetsko tržište.

Kako društvo u Srbiji gleda na osobe sa invaliditetom?

Nisam naišao na neku negativnu konotaciju, a nisam baš ni neko kod koga odmah možeš da provališ da ima invaliditet.

Recimo, asistent na fakultetu s kojim sam radio tri godine mi je rekao: „Je l’ ti znaš da ja godinu dana nisam znao da ti nemaš nogu“ (smeh). U tom smislu ne mogu da kažem da sam toliko vidan, valjda i dajem ljudima do znanja da me ne interesuje ko šta misli o mojoj invalidnosti. Ali deca su mi uvek iskrena, kao: „Jao, šta je ovo?

Ko je ovo?“ Ima jedna anegdota kad smo bili u Grčkoj Martina i ja. Sedamo u neki brod i sad, ljudi ne znaju da smo Srbi. I jedan mali viče: „Tata, tata! Vidi, gvozdeni čovek!“ A on kaže: „Da, to ti je pirat“, on počne da objašnjava, ubi se objašnjavajući: „On je mnogo opasan. On je plovio morima, sigurno su mu ajkule pojele nogu!“ Pritom i dalje ne konta da sam ja Srbin.

I sad klinac onako i dalje gleda sa oduševljenjem, a ja samo progovaram: „Da, ja sam ti opasan pirat!“ A ćale... blam ga je pojeo (smeh).

Treniraš, voziš kola... Je l‘ postoji nešto što ti ne možeš da radiš?

Zaboravio sam. Znao sam da je bilo nešto. Pa sad, čekam neku protezu za trčanje. To je možda jedino što ne mogu

ozbiljno da radim. S ovom novijom mogu da potrčim. Da se penjem uz stepenice možda, ali postoji proteza sa kojom se i to može. Ne mogu da se setim, motor sam vozio, skuter na vodi...

Ti si imao sreću da imaš dobru protezu, ali da li svi ljudi u Srbiji sa sličnim problemom imaju tu mogućnost s obzirom na to da kvalitetna proteza košta skoro kao jedan stan?

Najveći problem je Republički fond za zdravstveno osiguranje, koji ne prepoznaje razliku između mladog čoveka i čoveka od 70 godina. Dok god sam koristio protezu Fonda, koja košta nekih 1.200 evra,

49

koristio sam štap. Sad mogu da potrčim sa ovom protezom. Dobre proteze su preskupe. Ja koristim protezu koju nikako ne bih mogao sebi da priuštim od svoje plate. Sa druge strane, Fond može bolje da funkcioniše ako neko već privređuje. Ne treba da pravi od nas veće invalide. Umesto da zarade na nama, da mi plaćamo doprinose, da plaćamo Fondu osiguranje, pa od toga mogu da naplate naše proteze. Da ne tražimo preko humanitarnih organizacija, a za brdo mladih, koji su veći prioritet, tako se traži novac, što je sramota.

Nakon tvojih izjava i komentara prijatelja, moglo bi se zaključiti da nisi imao neku veliku krizu nakon

IMAO SAM U POČETKU ONE STRAŠNE TRIPOVE. LEŽIM NA KREVETU I SAD NEKO KRENE DA SEDNE I JA SKOČIM: „GDE ĆEŠ MI NA NOGU?“ JOŠ IMAM TAJ OSEĆAJ, ISTO BIH SE SKLONIO. ALI DA LI SAM IMAO KRIZU...

SVAKI PUT KAD PRIČAM O TOME, JA HOĆU KOD SEBE DA NAĐEM TO DA LI SAM IMAO KRIZU. VALJDA NISAM IMAO VREMENA ZA TO

nezgode.

Imao sam u početku one strašne tripove. Ležim na krevetu i sad neko krene da sedne i ja skočim: „Gde ćeš mi na nogu?“ Još imam taj osećaj, isto bih se sklonio.

Ali da li sam imao krizu... Svaki put kad pričam o tome, ja hoću kod sebe da nađem to da li sam imao krizu. Valjda nisam imao vremena za to. Dan nakon amputacije su me odmah prebacili na ortopediju.

Tu me čekaju drugari. Ja im vičem: „’De ste, drugari?‘‘ Oni se smeju onako: „Vidi budalu, nema nogu.“ Ali sad, svi su došli ko na sahranu. Ja tu odmah – bam, da ne shvate da treba da me maze i paze. Ako si izgubio nogu, nisi izgubio glavu. Glava ti je na ramenima.

®

50

BUDI NAUČNIK

DOBAR NAUČNIK NE ŽIVI VIŠE SAMO U LABORATORIJI „U današnjem svetu čovek više ne može da bude ‘samo‘ naučnik samo kao naučnik, već mora i da nauči kako da nađe sredstva za svoj rad“

Marjana Brkić i Vuk Jovićević biće koordinatori na jedanaestom Festivalu nauke koji će biti održan u Beogradu od 14. do 17. decembra na Beogradskom sajmu. Oni razbijaju sve predrasude o prosedim naučnicima koji po ceo dan pišu formule i ne izlaze iz laboratorije. S njima naučite da nauka nije dosadna već inspirativna i zanimljiva, a eksperimenti ne uvek uspešni. Možda zato što su i njihovi putevi dolaska do nauke bili različiti i veoma originalni PIŠE MARIJA BOŽIĆ

BUDI NAUČNIK

osle održanog desetog, jubilarnog Festivala nauke prošle godine, ovogodišnji je poseban izazov kako za organizatore, tako i za učesnike. Iz godine u godinu sve je više sadržaja koji privlače pažnju najmlađih posetilaca, ali i nešto starijih kojima nauku predstavljaju na originalan način na najvećem naučnom festivalu u regionu.

Marjana Brkić i Vuk Jovićević biće koordinatori na jedanaestom Festivalu nauke koji će biti održan u Beogradu od 14. do 17. decembra na Beogradskom sajmu. Puštanje muzike na alternativnim mestima, vožnja bicikla, ronjenje i trčanje maratona samo su neke od aktivnosti dvoje mladih ljudi koji na najbolji način predstavljaju svet nauke. Oni razbijaju sve predrasude o prosedim naučnicima koji po ceo dan pišu formule i ne izlaze iz laboratorije. S njima naučite da nauka nije dosadna već inspirativna i zanimljiva, a eksperimenti ne uvek uspešni.

51

P

FENOMEN CENTAR NA VRAČARU U KOJEM ORGANIZUJU

INTERAKTIVNE

RADI-

za decu različitog uzrasta na prvi pogled privući će čak i one koji nemaju najsrećniju srednjoškolsku prošlost kad je reč o fizici, hemiji i biologiji. Vuk, koji je koordinator Festivala nauke i Fenomen centra, objašnjava kako je došlo do osnivanja i čime se bave. „Noć muzeja i Festival nauke organizuju se jednom godišnje. Nakon ovih manifestacija mnogi posetioci su se pitali gde ponovo mogu da vide pojedine postavke koje su im se dopale. Zbog želja posetilaca, ali i nekih naših ideja uspeli smo da 1. septembra sklopimo kockice i osnujemo Fenomen centar.

Trudimo se da nauku ne prikazujemo kao dosadnu ONICE

Svako od nas predavača je u svom obrazovanju imao neki propust u znanju, poput nečega što je izostavljeno tokom osnovne, srednje škole, pa i fakulteta. Bilo da je to laboratorija ili neki osnovni principi za neka istraživačka merenja. Sve to nedostaje i deci oko nas i monotonu, već na jedan drugačiji način.

Sve ono što učimo u školi, a izgleda nam dosadno, može biti krajnje zanimljivo“, navodi Vuk. Marjana dodaje da je takav vid „zabave“ bio dosta ekskluzivan, pogotovo u osnovnoj školi, a dosta mališana koji dolaze kod njih upravo je tog uzrasta.

„Retko koja osnovna škola ima dobro opremljene laboratorije, a takav, drugačiji vid sadržaja traže i roditelji i deca. Ako nisu izložena takvim stvarima, neće se ni zainteresovati, a ovde svako dete koje želi može da dođe i proba kako to izgleda baviti se naukom.“ Teško da možemo da pronađemo osobu kojoj su baš svi predmeti tokom školovanja išli od ruke. Nepisano pravilo bilo je da možeš da imaš sve petice, ali iz fizičkog će uvek biti nešto slabije ocene u dnevniku. Vuk objašnjava o kakvim propustima je reč. „SVAKO OD NAS PREDAVAČA JE U SVOM

neki propust u znanju, poput nečega što je izostavljeno tokom osnovne, srednje škole, pa i fakulteta.

Bilo da je to laboratorija ili neki osnovni principi za neka istraživačka merenja. Sve to nedostaje i deci oko nas.“ Marjana je zaposlena kao istraživač saradnik na Institutu za biološka istraživanja „Siniša Stanković“ i najbolje zna kako je to kad ljudi dođu do fakulteta nemajući priliku da vide i iskuse rad u laboratoriji. „Neko bi se vrlo zainteresovao, a nekome bi bilo svejedno. Uglavnom, važno je da osoba shvati da li zaista želi to da radi ili ne. Velika je razlika u iskustvu ako se neko obučava od malih nogu, jer stekne drugačiji način razmišljanja, koji se razvija kroz eksperimentalni rad, a ne ostaje samo na teoriji... Dešava se da diplomira-

OBRAZOVANJU IMAO

52

BUDI NAUČNIK

Treba da naučimo da apliciramo za strane projekte, jer trenutno mali broj ljudi u Srbiji poseduje ovu veštinu u rukama. U stranim zemljama niko se ne oslanja samo na državno finansiranje nauke, već tragaju i za drugim mogućnostima ni studenti tek kada počnu da rade shvate šta zaista znači baviti se eksperimentalnim radom, tj. da on nije uvek uspešan, te nauče da mogu da pogreše, da su greške dopuštene i da nije sve idealno kao u knjizi“, objašnjava ona. „Kao i u životu, omanete u nekim stvarima“, kaže Vuk. NA

OVOGODIŠNJEM

FESTIVALU

NAUKE

NJIH DVOJE ĆE IMATI ULOGU koordinatora,

pa otkrivaju kakva su im očekivanja i šta će publika moći da pogleda od 14. do 17. decembra tokom festivala. „Nakon prošlogodišnjeg jubilarnog – desetog, otpočeli smo novi ciklus. Prvih deset je prošlo odlično, svaki je bio bolji od prethodnog. Težimo da iz godine u godinu rastemo i razvijamo se, kako bismo publici mogli da približimo novitete i najsavremenija naučna saznanja na razumljiv i popularan način. Festival nauke predstavlja dobru priliku da na najbolji način istaknemo pojedince, institucije, organizacije koje se bave naukom“, dodaje Vuk Jovićević.

Marjana objašnjava da je tema „Nauka u pokretu“, a da se ove godine provlači i jedna umetnička crta kroz festival, jer pokušavaju da približe nauku i kroz umetnički dojam. „Prvi put će na Festivalu učestvovati i cirkuski umetnici koji će u saradnji sa fizičarem pokušati da objasne kako su akrobacije moguće, ali sa naučne strane.

Tu ulogu će imati gosti iz Francuske, koji dolaze iz Pariza, uz podršku Francuskog

instituta, i zovu se Društvo ‘Lepa apokalipsa‘. Ove godine najveća zvezda nam dolazi iz Holivuda, uz podršku Američke ambasade. U pitanju je Stiv Vulf, koji je svoje dvadesetpetogodišnje iskustvo u filmskoj produkciji, i u radu sa imenima kao što su Tom Kruz i Tom Henks, pretočio u organizaciju ‚Nauka u filmovima‘; on će demonstrirati naučne principe koji stoje iza specijalnih efekata u filmovima.“ NA PRIMER, OBJASNIĆE NAM KAKO ON KORISTI NAUKU NA sceni da bi zapalio kuću ili digao automobil u vazduh ili kako neko kao Tom Kruz može da skoči sa vrha zgrade i ostane živ. Uz podršku Austrijskog kulturnog foruma, iz Austrije nam dolaze tvorci aplikacije za interaktivno oslikavanje grafita putem iPada. Gosti iz Estonije uradiće za nas sve ono što ne bismo smeli da radimo kod kuće, dok će gošća iz Bugarske slikati bakterijama.

Posetioci će isto moći da se oprobaju u tom kreativnom procesu, npr. da nacrtaju nešto ili napišu svoje ime i da to malo umetničko delo ponesu kući. U pitanju su, naravno, bezopasne bakterije koje se nalaze svuda oko nas.

Njihovi putevi dolaska do nauke različiti su i veoma originalni, a Vuk je otkrio i anegdotu u vezi s prvim danom na fakultetu. „Išao sam u školu za dizajn Tehnoart i hteo sam da upišem nešto u vezi sa umetnošću, nisam upao na budžet i razmišljao sam šta ću. Prišao mi je komšija i rekao da poznaje čoveka koji radi na Fizičkom fakultetu, na meteorologiji, i koji je proputovao ceo svet. Za nekoga ko ne zna fiziku i matematiku, to mi je bio ogroman pojam za upisivanje bilo čega. Sve pare od rođendana na leto potrošio sam na privatne časove fizike i upisao sam fakultet u septembru. Fiziku ne upisuje mnogo ljudi, možda sto godišnje. Tadašnji prodekan je tokom prvog dana fakulteta prozivao prisutne studente i propitivao nas ko je šta završio. Od nas sto, oko šezdeset je došlo nakon matematičke gimnazije, tridesetak nakon obične gimnazije i ostali smo jedna devojka koja je završila medicinsku školu i ja. Profesor ju je pitao: ‘Šta vi, koleginice, radite na fizici‘ i uhvatio se za glavu. Obratio se meni: ‘A vi, kolega?‘ – ‚Srednju dizajnersku školu.‘ – ‘Šalite se?‘ – ‘Ne, stvarno.‘ – ‘Ne znam šta da vam kažem, srećno!‘“, prepričava Vuk anegdotu. „Prvo sam bio na meteorologiji, ali sam upao u krug ljudi koji se bave promocijom

fizike u okviru projekta ‘Fizika uživo‘ koji postoji na mom fakultetu. Bilo mi je zanimljivije od gledanja u kartu i praćenja vremena i ispisivanja nekih parametara koji određuju vreme oko nas. Bilo mi je zanimljivije da prezentujem nauku. Igrom slučaja dobio sam neku nagradu i prebacio se na opštu fiziku, i bio sam jedini muškarac među 26 žena. Uspeo sam da nadomestim taj deo koji sam izgubio tokom srednje škole i maksimalno sam se posvetio tome.

SVOJIM NAJVEĆIM USPEHOM TOKOM DOSADAŠNJEG BAVLJENJA NAUKOM SMATRA SVETOSAVSKU

diplomu Fizičkog fakulteta koju je dobio pre tri godine. Njegova koleginica Marjana kaže da voli svestranost i da je velika mana obrazovnog sistema u Srbiji što ne dozvoljava da se biraju predmeti. „Uvek sam htela da studiram psihologiju i molekularnu biologiju, što nije bilo moguće jer nam država ne dozvoljava da studiramo dva fakulteta u isto vreme. Molekularnu biologiju sam i upisala zato što su me zanimale neuronauke. Kasnije sam završila i master iz menadžmenta, jer verujem da u današnjem svetu čovek više ne može da bude ‘samo‘ naučnik samo kao naučnik, već mora i da nauči kako da nađe sredstva za svoj rad.

Dodatno, naučnik ne može više da bude zatvoren samo u laboratoriji, već mora da se bavi i diseminacijom svog znanja, i da stvara kontakte koji mogu postati buduće saradnje“, govori Marjana.

VUK KAŽE DA JE PREKO FESTIVALA NAUKE

saradnji, čak i između onih oblasti i ljudi za koje bi se reklo da su sušte suprotnosti. Marjana posmatra Festival nauke kao mesto gde se upoznaju novi, zanimljivi ljudi i smatra da je to jedna od glavnih vrednosti Festivala.

O ulaganju u nauku u Srbiji nemaju reči hvale.

Marjana kaže: „U Srbiji nije sjajno jer se izdvaja malo državnih sredstava za nauku. Zato sam uradila deo doktorata u Belgiji, što će mi omogućiti da dobijem zajednički doktorat. Lepo je, a i važno, da čovek ode na neko vreme i stvori kontakte, ali ako treba svi da odemo, koja je po-

OSTVARENO DOSTA

UPOZNAJ SVET

enta? Neko treba da ostane i ovde.“ Jedan od većih problema u Srbiji je odlazak mladih u inostranstvo, uglavnom sa fakultetskim diplomama, a Marjana ističe da je bitno da se ljudi vraćaju. „Treba da naučimo da apliciramo za strane projekte, jer trenutno mali broj ljudi u Srbiji poseduje ovu veštinu u rukama.

U stranim zemljama niko se ne oslanja samo na državno finansiranje nauke, već tragaju i za drugim mogućnostima. Međutim, i inostranstvu kad si naučnik retko kad imaš stalan posao, dok je u Srbiji situacija uglavnom obrnuta. Važno je da naučimo na koji način možemo da obezbedimo sredstva za rad.“ MARJANA I VUK RAZBIJAJU PREDRASUDE

ljudi koji među hrpom papira izvode eksperimente i provode dane u laboratoriji. Oni se bave i stvarima koje bi mogle da postanu imperativ za novu generaciju mladih naučnika. „U slobodno vreme, čak i po kiši, ja dolazim bajsom na posao. Ako sam nervozan,

DA SU NAUČNICI STARIJI

Retko koja osnovna škola ima dobro opremljene laboratorije, a takav, drugačiji vid sadržaja traže i roditelji i deca.

Ako nisu izložena takvim stvarima, neće se ni zainteresovati uzmem bajs i odem od Zvezdare do Ade, napravim tri-četiri kruga i vratim se umoran ali relaksiran da mogu da se posvetim onome čemu treba. Paralelno sa svojom naučnom stranom, od malih nogu bavim se i muzikom, pa sam kroz studiranje spoznao i meni omiljeni deo fizike koji se bavi izučavanjem zvuka. Od srednjoškolskih

53

dana, u svojoj ‚kućnoj laboratoriji‘ bavim se muzičkom produkcijom, a u isto vreme radim i kao di-džej. Počeo sam da puštam muziku, igrom slučaja u KST-u, a kasnije i po mnogim drugim klubovima“, priča Vuk. Kada se spoje svi ovi termini, vezani za fiziku i muziku, dobija se Vukov omiljeni naučni eksperiment – Rubensova cev – spoj njegovih dveju ljubavi.

OBOJE VOZE BICIKLE, A DA NIJE TAJNA DA MARJANA voli ronjenje pokazuje i prsten u

obliku morske zvezde koji nosi. „Volim da idem na ronjenje, za mene je to oslobađajuća aktivnost. Idem svuda biciklom, jer je to najbrže prevozno sredstvo za kretanje po gradu. Nažalost, Beograd nije toliko prilagođen biciklistima koliko bi mogao da bude. Ranije sam često puštala muziku u ‚Kućici‘ i organizovala različite tematske događaje. Bavim se i fotografijom, jer mi umetnost i sport daju inspiraciju“, kaže Marjana i priseća se da je istrčala polumaraton, kao da je to najjednostavnija stvar na svetu.

®

54

BUDI PAMETAN

Ipak sam ja čovek od

ZNANJA...

PROPITIVAO SLOBODAN MARIČIĆ FOTOGRAFISAO IGOR PAVIĆEVIĆ

BUDI PAMETAN

55

Rođen je 1994, sa 16 godina bio je treći u „Slagalici“, pa je osvojio 94. ciklus, a onda i Superfinale u kojem su bili pobednici poslednjih 40 ciklusa. Osim toga, dva puta je bio kvizing prvak sveta u kategoriji do 20 godina, a jednom i prvak Srbije. A kad se ne takmiči – onda sastavlja pitanja. Učestvovao je i u brojnim drugim kvizovima, odgovarao tačno, netačno, grešio, pogađao i osvajao, ali sve vreme prikupljao znanje. Zato za Žarka Stevanovića kažu da je jedan od najpametnijih mladih ljudi u Srbiji. On je danas i tragač u kvizu „Potera“ uz još strašnijeg Uroša Đurića, namrgođenog Milorada Milinkovića i opasnu Milicu Jokanović...

o čemu je, poštovani čitaoče, najpoznatije Sargaško more? Ne znaš? A koje godine je Nil Armstrong sleteo na Mesec?

To verovatno znaš. Kao i na koliko godina pored ove naše male kugle prolazi Halejeva kometa...

Ukoliko si nekada video i svojim rukama pipnuo VHS kasetu, verovatno ti je poznato i šta VHS znači, dok se jednostavno mora znati koje godine je košarkaška reprezentacija Jugoslavije prvi put postala prvak sveta. Ako ne znaš, izguglaj sad odmah, sačekaću ja, nije problem.

A koje godine je pao Carigrad? I kako se zove jedina uloga za koju su dvojica glumaca dobila Oskare?

Za novinare kažu da su univerzalne neznalice, od svake teme znaju pomalo.

Zato nas na fakultetu i po zadimljenim redakcijama u kojima je mnogo važnije da dobro načuljiš uši, uče jednu važnu stvar – ako ne znaš, važno je da znaš ko zna. I da pitaš, naravno. Čak i ako ne znaš, recimo, ko je napisao Kroz pustinju i prašumu.

Ja, eto, znam ko zna odgovore na sva ova pitanja i mnogo više od toga – Žarko Stevanović.

Rođen je 1994. godine (VHS kasete su mu sigurno poznate), sa 16 godina bio je treći u „Slagalici“, pa je osvojio 94. ciklus, a onda i Superfinale u kojem su bili pobednici poslednjih 40 ciklusa. Osim toga, dva puta je bio kvizing prvak sveta u kategoriji do 20 godina, a jednom i prvak Srbije. A kad se ne takmiči – onda sastavlja pitanja, bilo za šampionate, bilo za beogradski pab kviz „Inkvizitor“.

Takođe, učestvovao je i u brojnim drugim kvizovima, odgovarao tačno, netačno, grešio, pogađao i osvajao, ali sve vreme prikupljao znanje. Mnogo je to pitanja, podataka i činjenica koji su prošli kroz njegove ruke.

Sve to i još mnogo više od toga dovelo je Žarka do pozicije strašnog tragača u kvi-

P

ODGOVARAO SAM NA FAKULTETU NUMERIČKU ANALIZU, IMAO SAM VEĆ DOVOLJNO BODOVA ZA DESET I ZNAO SAM ŠTA ĆU DOBITI. „DA LI ZNAŠ KO JE NAPISAO ALISA U ZEMLJI ČUDA“, PITA ME PROFESOR. JA U ČUDU. POMISLIO SAM U TOM TRENUTKU, ON IMA NEKE VEZE SA MATEMATIKOM. „LUIS KEROL“, KAŽEM. „A ZNAŠ LI NJEGOVO PRAVO IME“, PITA ME ON. „ZNAM – ČARLS DODŽSON“, ODGOVORIM JA. „A ZNAŠ LI ČIME SE BAVIO?“ – „MATEMATIKOM.“ – „DOBRO, A ŠTA JE PRVO DEFINISAO?“ – „NEMAM POJMA“, KAŽEM JA. „PA SAD SI TO ODGOVARAO“, KAŽE ON

zu „Potera“ uz još strašnijeg Uroša Đurića, namrgođenog Milorada Milinkovića i opasnu Milicu Jokanović.

Da li znaš koja je bila reakcija većine onih kojima sam rekao da idem na intervju sa tobom? „Nemoguće je da on zna sve to.“

He-he, to mnogi kažu. Znam, šta da kažem... Za sebe mogu na neki način da garantujem da nema nikakvih nameštaljki.

To znanje se skuplja godinama, pa onda i lako upijam stvari koje ne učim. Možda sam 10 odsto stvari koje znam naučio na fakultetu ili tokom učenja za neku ocenu... Ostalih 90 odsto pohvatam iz knjiga, filmova, muzike, na internetu... Od svega pomalo.

Izjavio si jednom da ti je u tom prikupljanju znanja dosta pomogla tvoja majka – naučila te je da redovno učiš i ne ostavljaš sve za poslednji čas. Dakle, ti se za kvizove pripremaš celog života.

Tačno, nema u kvizovima „e sad ću da sednem, izlistam enciklopediju i idem na kviz“. Za kviz nikada ne učim. To ide s godinama... A i teško je naučiti toliko podataka za veoma kratko vreme. Jedino ako baš imaš 24 sata da učiš neprestano, ali fizički je neizvodljivo.

Znači, ključ je u redovnom čitanju i učenju.

Tako je.

Dok je, na primer, većina studenata i učenika doktorirala „kampanjologiju“ – spremanje svega u poslednji čas.

He-he (Žarko u ovom trenutku podiže ruku, kao košarkaš koji je napravio faul, prim. aut.), malo sam se i ja u poslednje vreme ulenjio, pa moram da kampanjišem, ali sam u suštini redovan.

56

BUDI PAMETAN

Saramago Šta čita neko ko zna sve o svemu?

Čitao sam nedavno od Saramaga Slepilo, knjiga me je oduševila. Preporuka.

Izjavio si jednom da si počeo da čitaš već sa tri godine i još tada se zanimao za učenje.

To mi je bilo zanimljivo, svi oko mene su čitali, mojoj majci je to bio hobi, brat i sestra su tada već bili u srednjoj školi i stalno su učili... Uzimao sam knjige, atlase, enciklopedije... Bila je jedna, zvala se samo Istorija, imala je žute korice, nju sam baš voleo. Imao sam običaj da spremim sebi sendvič ili zagrejem ručak, jedem i čitam.

A Zabavnik? Neko ko toliko zna o svemu mora da je čitao Zabavnik.

To je bilo malo kasnije. Počeo sam da ga čitam sa 12 godina i od tada nisam propustio apsolutno nijedan broj. Zabavnik je odlično štivo za produbljivanje te radoznalosti i otvaranje novih tema za razmišljanje. Na primer, pre Zabavnika me apsolutno nisu interesovale prirodne nauke, a otkako ga čitam dosta znam i o tome.

Znam da ti je omiljena oblast istorija i da si iz nje najjači. Imaš li neke slabe tačke?

Domaće serije. Prvo to pa deset mesta prazno. Onda idu kulinarstvo, moda...

Znači, nisi gledao „Srećne ljude“, „Porodično blago“...

He-he, nikad. Jedina domaća serija koju sam gledao je „Crni Gruja“, i to baš od prve do poslednje epizode. Toliko je moje znanje o tome. Mislim, znam neke glumce iz tih serija, neke radnje, ali ništa više od toga.

Takođe, izjavio si jednom da ti više odgovaraju pitanje-odgovor kvizovi, a ne, na primer, prve dve igre u „Slagalici“.

Tačno, ipak sam ja čovek od znanja...

Naročito su mi problem bile te prve dve igre u „Slagalici“, ali to se vežba i navežbao sam ih dovoljno da osvojim Superfinale. Ali moja glavna prednost bili su znanje i brzina, koju sam isto navežbao.

Prvi kviz u kojem si se pojavio bio je „Tajne običnih stvari“, a voditelj je bio Prljavi Inspektor Blaža.

Tako je, imao sam deset ili jedanaest godina, bio sam najmlađi u ekipi. Inače,

nisam bio svestan da sam takmičar dok nismo došli tamo. Seo sam u publiku sa društvom, tražili su me posle među ljudima. „Je l‘ si ti normalan, ti sediš ovamo...“ A ja nemam pojma. Odgovorio sam na jedno ili dva pitanja i tu je bio kraj, ostalo su preuzeli stariji.

Tada si i dobro naučio gde je grad Prozor.

Jeste, baš sam nekoliko dana pre toga naišao na knjigu koja se bavila bitkom na Neretvi. Sećam se tačno rečenice: „Čini mi se da je Prozor neosvojiv.“ I onda na kvizu dođe pitanje u kojoj državi je grad Prozor.

Rekao sam u BiH, na Neretvi i osvojili smo poene.

Koja su ti se još pitanja tako urezala u pamćenje nakon brojnih kvizova i takmičenja?

To su uglavnom pitanja sa svetskog.

Bilo je pitanje koje se nekoliko puta ponavljalo o čuvenom kuvaru Ogistu Eskofjeu o kojem je i Zabavnik pisao. Tu je i prvo pitanje na koje sam odgovorio u „Slagalici“, prvo pitanje iz „Ko zna, zna“: Kako se

BUDI PAMETAN

zvao fizičar Radeford?

I kako se zvao? (Univerzalna neznalica)

Ernest. Ali najviše sam ipak naučio dok sam sastavljao pitanja. Ne toliko za pab kviz, koliko za sama takmičenja, jer ja kada ne učestvujem, onda sastavljam pitanja. To radim i za naše, povremeno i za Hrvate. To je najbolji način učenja, baš moram da istražujem nešto što ne znam.

Kada si počinjao da se zanimaš kvizovima, bio je aktuelan „Milioner“. Izjavio si jednom da ti je žao što nisi učestvovao u njemu, čekao si da napuniš 16 godina i prijaviš se, ali je on tada već bio ukinut.

Tačno. To mi je bio omiljeni kviz, uvek sam pratio i gledao. Inače, kvizove sam počeo da pratim tako što sam pratio takmičare, i to tek od trenutka kada sam ja prvi put učestvovao.

Sigurno onda znaš i za onog tipa koji je do kraja „Milionera“ došao bez korišćenja pomoći, pa je u poslednjem pitanju iskoristio pomoć prijatelja i zvao oca samo da bi mu rekao da će postati milioner.

Naravno, Džon Karpenter, kao režiser.

Legenda. Gledao sam često britanskog „Milionera“, na primer, čovek koji je mnogo puta bio svetski kviz šampion, Patrik Gibson, sada je prvi put postao prvak Evrope. Tek sad. Taj čovek razvaljuje sa znanjem, nikada nisam video da neko toliko zna. On je na „Milioneru“ od prvih 13 imao možda 10 strogo lokalnih pitanja.

Recimo da pogodi britanskog golfera, voditelja... A pitanja 14 i 15 bila su lagana...

Mislim, ne baš lagana, ali pitanja koja bi kod nas bila negde oko desetog. Jedno od tih je bilo: Koja od ponuđenih država se nalazi južno od ekvatora – Namibija, Panama, Malezija i još neka država. Sve zemlje su tu negde oko ekvatora, ali to je težina oko desetog pitanja.

Koja država? Namibija?

Namibija. Bilo je jedno pitanje i koja trka nije deo nekog grend slema trka konja i svako ko se barem malo razume u konjički sport zna da odmah nabroji sve te glavne trke, a samim tim i koja nije jedna od njih. To mu je bilo 15. pitanje, koja trka

ne pripada tom skupu. I čovek je u čudu, odgovorio je odmah.

U međuvremenu si završio Osmu gimnaziju, upisao ETF, a sa njega si posle dve godine prešao na FON. Tamo ti je prilikom jednog ispita (više nego inače) pomoglo kviz znanje.

Da, odgovarao sam numeričku analizu, imao sam već dovoljno bodova za deset i znao sam šta ću dobiti. „Da li znaš ko je napisao Alisa u zemlji čuda“, pita me profesor. Ja u čudu. Pomislio sam u tom trenutku, on ima neke veze sa matematikom. „Luis Kerol“, kažem. „A znaš li njegovo pravo ime“, pita me on. „Znam – Čarls Dodžson“, odgovorim ja. „A znaš li čime se bavio?“ – „Matematikom.“ – „Dobro, a šta je prvo definisao?“ – „Nemam pojma“, kažem ja. „Pa sad si to odgovarao“, kaže on. „Determinante?“ Tu mi je samo upisao 10 i pružio mi ruku.

Onda ide „Slagalica“... Koliko sam pročitao, za nju si se prijavio maltene slučajno.

Natrčao sam na reč „slagalica“ i rekoh sebi: ajde da se prijavim, pa nek bude šta bude. Imao sam i sreće, neki ljudi se godinama prijavljuju i nikako da ih pozovu.

Mene su pozvali bukvalno odmah i prvi i drugi put, posle pet do sedam dana.

Prvi put kada si učestvovao, u polufinalu si izgubio od čoveka kojeg si pobedio na svom debiju.

Tako je. Jedna ta partija, plus tri u polufinalu. Ja sam dobio tri, on tu jednu i prošao je dalje.

Posle si postao pobednik 94. ciklusa i šampion Superciklusa.

Došao sam u 94. ciklus sa namerom da se popnem koji stepenik više i pobedio sam. Nakon toga je usledio talas starih takmičara – povratnika. Već u narednom ciklusu je finalista bio stari pobednik „Slagalice“. U 97. ciklusu finalisti su bili jedan stari pobednik i šampion prethodnog superfinala i dečko koji je bio u mom ciklusu. U sledećem je već bila Sanja, ona je bila baš hit, razbila ih je sve. Imala je pitanje iz koje države je bend Sabaton.

Rekla je iz Švedske, sluša to. Posle su je iz benda tražili, poklonili joj karte, slikala se sa njima... Ona takođe učestvuje na šampionatima, takmičili smo se, znamo

57

Takmičenja Kako izgledaju takmičenja i gde je tu Srbija?

Na svetskim šampionatima rešavaju se testovi sa 120-150 pitanja raspoređenih u osam celina koje pokrivaju sve moguće oblasti. Svetski šampionat je svake prve subote u junu, i to u velikom broju zemalja istovremeno. Rezultati se onda šalju u zajedničku veliku bazu gde se pravi konačna tabela.

A kako su koncipirana pitanja?

„Bude 30 baš lakih, 30 baš teških i ostalo bude neka sredina. E, sad, koliko je teško zavisi i od osobe. Neko ne zna 20 od 30 prelakih, a znaju više teških“, kaže Žarko Stevanović.

Srbija na tom takmičenju učestvuje skoro deset godina i ima prilično dobre rezultate, ali sagovornik Originala ističe i da je to takmičenje mnogo lakše od evropskog.

Inače, on je sredinom novembra bio deo reprezentacije Srbije na Evropskom prvenstvu u Zagrebu, prvom na kojem smo učestvovali kao reprezentacija i bili smo na 13. mestu, od 17. Pojedinačno, Žarko je bio na 43. mestu od 199 takmičara, a na specijalističkom kvizu iz njemu omiljene istorije bio je na 22. mestu među 120 takmičara.

To nimalo nije loše, budući da su evropska prvenstva mnogo teža od svetskih. „Evropsko prvenstvo je samo u jednoj zemlji i traje tri dana, ovog puta je to bila Hrvatska i ima nekoliko takmičenja. Na svetskom se samo pojedinačno takmičimo, a na evropskom postoje: pojedinačno, reprezentacije, klubovi, parovi, specijalistički kvizovi po oblastima... Britanci su najbolji, oni uvek sve osvoje, pa Belgija, skandinavske zemlje (osim Švedske), Irska je dobra, pa Hrvatska. Posle njih smo tu negde i mi“, navodi Stevanović.

U Srbiji postoje takmičenja četiri puta godišnje, plus dva velika prvenstva, dok u Hrvatskoj ima 15 takmičenja plus dva velika. „Na primer, u mestu Zaprešić postoji liga od pet nivoa. Relegation, promotion... Oni imaju veoma jaku kviz kulturu. Slavonska Požega, Zagreb, Zadar... To su veliki kviz centri ne samo u Hrvatskoj nego i u evropskim okvirima. Kod nas je to nešto slabije...

Zato pozivam ljude da se malo raspitaju o takmičenjima, da dođu na pab kviz ako imaju vremena. Cilj nam je da se proširi malo ta kviz kultura u Srbiji.“

58

BUDI PAMETAN

PRATIM RAD ILONA MASKA GODINAMA.

Gledao sam ranije britansku „Poteru“,

VEOMA JE KREATIVAN, A TO MENI NIJE BAŠ nisam je propuštao, a i danas mi je jedan JAČA STRANA. HOĆE DA PROMENI SVE ŠTO MU SE NE SVIĐA, NE VODI SE ONIM „TO JE TAKO I NEĆU NIŠTA DA MENJAM NI KOD SEBE, NI U SVETU, NEK IDE KAKO IDE, NEMA VEZE“. UČINIĆE SVE DA BUDE ZADOVOLJAN. ZATO JE I IZMISLIO PEJPAL, HAJPERLUP, TESLA MOTORS, SPACEX...

se dosta dugo. Počeli smo suštinski istovremeno, prvo takmičenje nam je bilo državno prvenstvo 2011. godine.

Sad mi kažu da sam ja pokrenuo taj talas povratnika u „Slagalicu“. Uglavnom su ti stariji takmičari veoma dobri, ali prvi put nisu uspeli, ili jesu pa hoće ponovo.

Vredi gledati, jer su stvarno dobri, a pojavljuju se i novi među kojima takođe ima poneki dobar. Konkurencija je sada za nijansu jača nego što je pre bila, baš zbog tih starih takmičara.

Važan deo „Slagalice“ bila je i Milka Canić sa svojim čuvenim „Dobro veče“. Kakva je ona bila?

Super je bila žena, stvarno. Odisala je mudrošću, inteligencijom, veoma fina žena, vrlo korektna i vrlo stručna. Jednom me je čak vodila u režiju da im objasnim gde su pogrešili.

Istakao si i da je za kvizove veoma bitno samopouzdanje, a to ti je i pomoglo u Superfinalu „Slagalice“.

Da, mislim da je to možda i ključno, barem kod mene. Ono što se nekim gledaocima „Potere“ nije sviđalo, video sam to po nekim komentarima, jeste to što ja nikada nisam, recimo, pomenuo poraz, nikada nisam govorio kako se plašim protivnika, uvek mislim da mogu da pobedim... Mislim da je taj stav nešto što me je guralo. Kada smo snimali Superfinale „Slagalice“, protivnik me je pobedio u prvoj emisiji. U drugoj sam već bio mnogo bolji.

Pomenuo si „Poteru“. U njoj si sada tragač, ali si prvo bio takmičar 2015. godine i tada si sa svojom ekipom pobedio kolegu tragača Uroša Đurića.

od idola Mark Labet – The Beast. Imao sam priliku da upoznam jednog britanskog tragača Pola Sinana, bio je finalista takmičenja na kojem smo zajedno bili, ali smo sedeli daleko jedan od drugog. Volim da gledam i hrvatsku „Poteru“, njihovi lovci su vrlo interesantni ljudi. Zamišljao sam i tada sebe na toj gornjoj poziciji kako se borim protiv celog tima.

Kad smo kod tvojih uzora, jedan od njih je i Ilon Mask, zar ne?

Da, pratim njegov rad godinama. Veoma je kreativan, a to meni nije baš jača strana. Hoće da promeni sve što mu se ne sviđa, ne vodi se onim „to je tako i neću ništa da menjam ni kod sebe, ni u svetu, nek ide kako ide, nema veze“. Učiniće sve da bude zadovoljan. Zato je i izmislio Pejpal, Hajperlup, Tesla motors, SpaceX...

Izjavio si da ti je problem da tokom „Potere“ budeš sav strog i narogušen kakvi su tragači inače.

Često me uparuju sa mlađim ekipama, pa mi je teže da njima persiram. Dolazili su mi i ljudi koje znam, drugari koji su redovni na pab kvizovima, a sada smo kao na televiziji, pa mi je sve bilo malo neobično. Ali uspeo sam nekako da nađem sredinu, uz poštovanje i druženje. Imam običaj da se družim sa takmičarima, pre emisije im malo razbijem tremu, a i posle popričam sa njima pre nego što dođe nova ekipa.

Pobedio si Uroša Đurića, ali i Milicu Jokanović, doduše ne na istom bojnom polju.

Da, to je bio državni šampionat 2014, bili smo u najboljih osam. Mislim da sam ja bio četvrti, a Milica je bila recimo sedma, ali smo uspeli kroz eliminacije da doguramo do finala. Imao sam već tada prednost... U finalu je bilo deset pitanja i kao bolji takmičar birao sam pitanje koje ću da joj postavim. Ako ona odgovori tačno, dobije šest poena, ako pogreši, gubi dva, a ako ja odgovorim tačno, dobijem četiri. U finalu sam uspeo da još povećam prednost.

Jedan od tragača je i reditelj Milorad Milinković koji je u kvizu, možemo reći, patentirao metod „ako ne znaš, onda je pod B“.

Pročitao sam negde tvoju izjavu da to baš i ne koristiš.

Pre nekoliko godina sam gledao jednog takmičara u „Milioneru“, nisam mu zapamtio ime, ali dogurao je mislim do 13. pitanja. To mu je bila taktika – kad ne znaš, onda je pod B, i prošao čovek do 13. pitanja. Tu je odustao. A kada sam igrao slagalicu, uvek sam prvo pogledao pod B i ako nije, onda tražim ukrug. Ali ako jeste, kliknem brže od jedne sekunde. Kad ne znam, uvek su mi najsumnjiviji bili ti odgovori pod B, ali to na „Poteri“ ne primenjujem.

Igraš li „Slagalicu“ onlajn i dalje?

I postoje li na internetu neki kvizovi na kojima možeš da treniraš?

„Slagalicu“ sam igrao ranije, organizovali smo mi kvizaši prošle godine jedan turnir, tada sam igrao poslednji put. A ima jedan sajt Sporcle. To je baza sigurno milion kvizova, verovatno i više, ali sve je na engleskom. Pomogao mi je da steknem rutinu... Tamo su, primera radi, pitanja „nabroj države sveta“ i imaš deset minuta za to, ili „nabroj glumce koji su osvojili Oskare za najbolju mušku ulogu“.

Koristim taj sajt sigurno sedam ili osam godina.

Izjavio si u jednom intervjuu da ti je želja da imaš svoj kviz na televiziji.

Da, ali to kod nas nije tako jednostavno. Mislim, trenutno nemam nikakvu ideju i koncept kako bi to izgledalo, a ni vremena da se time bavim. Nije to potpuno neizvodljivo, ali je prilično teško.

Dakle, da živiš od svog hobija. To lepo zvuči.

To je ono što bih najviše voleo i što mislim da bi većina ljudi htela. Da im hobi bude profitabilan, šta god taj hobi bio...

To su uvek stvari koje ljudi najviše vole da rade. Neki uklope hobi i posao, neki ne, ali to je nešto čemu bi ljudi trebalo da teže.

Takođe, naveo si da bi voleo da se deca ugledaju na tebe.

Da, to mi se na neki način i ostvarilo.

Ima takve dece. Recimo, mali brat moje devojke mi kaže da sam mu ja uzor za apsolutno sve. Mogu da kažem da sam ponosan na to, u ovim godinama sam već neki uzor nekome. Nadam se da takvih ima još.

®

BUDI PAMETAN

59

60

REPORTAŽA

Jedinstveni koncept za anonimne (i ne tako anonimne) umetnike Legat Franklin je kolekcija knjiga, kataloga i časopisa koji se bave fenomenima savremene umetnosti od šezdesetih godina naovamo, i to uglavnom sa prostora Velike Britanije i ostatka Zapadne Evrope, uz pokoji odblesak umetnosti Dalekog istoka. Kolekcija predstavlja rezultat višegodišnje uključenosti u umetnički život Londona Sonje Franklin i njenog pokojnog supruga Ovena Franklina. Nakon što se vratila u svoj rodni Beograd, Sonja Franklin odlučila je da sa javnošću podeli svoju kolekciju knjiga

PIŠE MARIJA BOŽIĆ / FOTOGRAFIJE IGOR PAVIĆEVIĆ

V

erovatno je svako od nas bar jednom pomislio, a sigurno smo bezbroj puta čuli kako bi bilo divno da postoji mesto gde možemo da čitamo i gledamo ono što nas zanima i da o tome kasnije diskutujemo sa ljudima koji imaju iste afinitete i da, po mogućnosti, bude po pristupačnoj ceni ili čak besplatno.

Takvo mesto nisu ni fakultet ni biblioteka, a ni galerija, iako možda ispunjavaju neke od pomenutih kriterijuma. Pogotovo je teško pronaći nit koja povezuje umetnike, bilo da se bave slikarstvom, muzikom ili nekim drugim oblikom umetnosti. Jedno takvo mesto, skoro pa nepoznato, postoji u srcu Beograda, nedaleko od Ateljea 212, u Svetogorskoj 29 -- legat Franklin.

Vikend samo što nije počeo, sat kod Radio Beograda pokazivao je skoro sedam uveče, a u gradu je bila uobičajena gužva za to doba dana. Do adrese na kojoj se legat Franklin nalazi nije teško doći, ali pronaći stan u kome je smešten, malo je teže. U galeriji pored raspitujem se za tačnu adresu, ali radnica sleže ramenima. To su današnje drage komšije, niti znaju ko živi iza vrata do njihovog stana, niti ih zanima.

REPORTAŽA

Legat Franklin otvoren je za sve posetioce, studente umetničkih ili srodnih fakulteta, učenike srednjih škola, mlade stvaraoce, istoričare umetnosti i sve ljubitelje umetnosti

DVE DEVOJKE ULAZE U ZGRA-

što i ja. Jasno je da su tu prvi put, ali izgleda mi kao da bi mogle da me odvedu do cilja, pa odlučujem da ih pratim i verujem u umetničku intuiciju. Na vratima sa desne strane mala pločica s natpisom „Legat Franklin“, a unutra već gužva iako planirano predavanje počinje tek za dvadesetak minuta. „I didn‘t want to hurt you, oh yeah... Oh yeah... Oh yeah...“, pisalo je na posteru roze boje zalepljenom na vratima.

Kasnije ću saznati da je to jedan od radova Saše Tkačenka koji je te večeri držao predavanje. Na ulazu je goste pozdravljao Dušan Savić. U malom hodniku, na čistom belom zidu jedna devojka ispisivala je stihove, naizgled nasumično odabrane reči, ali posle par minuta čitanja uklapali su se i stvarali celinu. Stan je bio jedan od onih starih beogradskih, s visokim plafonima, duplim prozorima koji su stari nekoliko decenija, ali prilagođen posetiocima koji nisu mogli a da ne primete knjige čim zakorače u dnevnu sobu, ako bi ona, bar u ovom pro-

DU, ČUJEM DA TRAŽE ISTO

storu tako mogla da se nazove. Iza crvene garniture koja zauzima veći deo te prostorije, preko celog zida stoje police sa knjigama.

Sa mnogo knjiga koje smo mogli da vidimo samo u izlogu u Knez Mihailovoj ili u nekoj malenoj antikvarnici na Vračaru. Takve knjige, pravo malo bogatstvo ispred vas, nadohvat ruke.

IMA TU UDŽBENIKA IZ ISTORIJE UMETNOSTI

pripadaju kategoriji retkih i zaboravljenih knjiga, mogla bih da se zakunem da su neke od njih donete sa Safonovog groblja zaboravljenih knjiga. Ili ako nisu, tamo pripadaju, od korice do korice.

Ima ta lepa izreka da o knjigama ne treba suditi po koricama, ali ovo štivo omami već na prvi pogled, a njegova sadržina nije privlačna samo studentima istorije umetnosti koji su najbrojnija publika.

Legat Franklin je kolekcija knjiga, kataloga i časopisa koji se bave fenomenima

KOJI SAD VEĆ

61

savremene umetnosti od šezdesetih godina naovamo, i to uglavnom sa prostora Velike Britanije i ostatka Zapadne Evrope, uz pokoji odblesak umetnosti Dalekog istoka.

Kolekcija predstavlja rezultat višegodišnje uključenosti u umetnički život Londona Sonje Franklin i njenog pokojnog supruga Ovena Franklina. Nakon što se vratila u svoj rodni Beograd, Sonja Franklin odlučila je da sa javnošću podeli svoju kolekciju knjiga.

POČETNA IDEJA BILA JE DA SE KOLEKCIJA NAĐE NA usluzi studentima Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, ali nakon pet godina, kolekcija je vraćena na adresu sa koje je i krenula, u Svetogorsku 29. Legat Franklin otvoren je za sve posetioce, studente umetničkih ili srodnih fakulteta, učenike srednjih škola, mlade stvaraoce, istoričare umetnosti i sve ljubitelje umetnosti. Kako je Legat Franklin neprofitna inicijativa, ulaz je besplatan, a moguć je svakog radnog dana od 12 do 18 časova. Pored svetski poznatih umetnika poput Donalda Džada, Aniša Kapura i Ričarda Dikona, posetioci se mogu susresti i sa nama manje poznatim umetnicima koji su stvarali u istom periodu. „U oktobru je započet serijal predavanja AA Meeting (Art Anonymous Meeting) čiji je cilj da upozna publiku sa manje poznatim, odnosno neizvedenim projektima umetnika koji su na današnjoj srpskoj sceni aktuelni. Do sada smo ugostili Marija Kolarića, Branislava Nikolića i Sašu Tkačenka“, objašnjava Dušan, naš domaćin koji je celo veče bio posvećen kako publici, tako i pripremi koktela koji je usledio, i dodaje da je sledeći gost mladi ilustrator Vanja Vikalo, poznatiji kao Linnch.

I zato, sledeći put pre nego što počnemo da se žalimo kako država ne ulaže dovoljno novca u umetnost, kako su muzeji zatvoreni po nekoliko decenija, a karte za pozorište skupe, možemo da posetimo neku galeriju i pogledamo izložbu nepoznatog autora. Možda će za nekoliko decenija i on biti poznat, a onaj lep osećaj da smo prepoznali nečiji talenat i vrednost na početku puta neće imati cenu. Jedno zimsko poslepodne, a čeka nas dosta njih, možemo da iskoristimo i posetimo legat Franklin i budemo zahvalni ženi koja je svoj stan i sve u njemu otvorila za javnost. Za kulturu.

®

62

NACIONALNA GEOGRAFIJA

NACIONALNA GEOGRAFIJA

63

NAŠA CIVILIZACIJA JE ISTORIJA MIGRACIJA SVIH VRSTA Radina Vučetić, profesorka Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta, potrudila se da lekcije iz istorije učini krajnje zanimljivim.

Ona je p`reko rokenrola, filma, medija, analizirala tendencije u društvu. Tako se u knjizi Koka-kola socijalizam bavila amerikanizacijom naše kulture. I tada je potvrdila da se stremljenja i afiniteti nekog društva mogu otkriti čak i preko filmskog repertoara i muzičkih top-lista. U knjizi Monopol na istinu obradila je fenomen cenzure u bivšoj Jugoslaviji, a ta tema nije bila aktuelna samo u jednopartijskom sistemu...

PIŠE BRANKO ROSIĆ FOTOGRAFIJE IGOR PAVIĆEVIĆ

NACIONALNA GEOGRAFIJA

64

storija može biti zanimljiva i onima koji nisu ludi za važnim datumima i godinama iz prošlosti. Radina Vučetić, profesorka Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta, potrudila se da lekcije iz istorije učini krajnje zanimljivim. Razlog je sigurno u tome što te njene lekcije baštine pop kulturu, ali i političke epizode koje su određivale ne samo ključne događaje istorije već i ono bezazlenije – istu tu pop kulturu.

Ona je preko rokenrola, filma, medija, analizirala tendencije u društvu. Tako se u knjizi Koka-kola socijalizam bavila amerikanizacijom naše kulture. I tada je potvrdila da se stremljenja i afiniteti nekog društva mogu otkriti čak i preko filmskog repertoara i muzičkih top-lista.

U knjizi Monopol na istinu obradila je fenomen cenzure u bivšoj Jugoslaviji, a ta tema nije bila aktuelna samo u jednopartijskom sistemu jer zabrane u medijima i umetnosti su se nastavile i sa uvođenjem višepartizma.

Pre nekoliko meseci učestvovala je u realizaciji izložbe „Tito u Africi – Slike solidarnosti“ u Muzeju Jugoslavije. Izložba je nastala kao rezultat saradnje istraživača u okviru projekta „Socialism Goes Global“ Univerziteta u Ekseteru i Muzeja Jugoslavije.

I

Vi ste doktorirali na temi amerikanizacije jugoslovenskog društva, tu je i knjiga Koka-kola socijalizam. Da li su stvarno devedesete toliko promenile stvari da je sada antiamerikanizam i obožavanje Rusije trajno stanje?

Devedesete su dosta promenile, ali se nadam da to nije trajno stanje. Potrebno je malo iskrene političke volje i situacija bi mogla znatno da se popravi, jer kod nas, uprkos tome što mediji pokazuju sasvim suprotno, kroz ceo 20. vek postoji duboka ukorenjenost okrenutosti Zapadu. O tome kako se formira javno mnjenje možda najbolje pokazuje to kako sada volimo Nemce, a setimo se koliko su bili omraženi, od fraza „mrzim ga kao Nemca“, do stihova braće Bajić „Aoj Švabo, Genšeru“.

Kako to da je u to doba, koka-kola socijalizma, bilo sve tako prijemčivo iz Amerike i sa Zapada?

Pa i otvorenost zemlje? Kako to da

je deo Srba postao tako zatvoren prema Zapadu?

Bavila sam se socijalističkom Jugoslavijom, ali bavila sam se i Kraljevinom Jugoslavijom, i u obe zemlje, sa potpuno različitim ideologijama i sistemima, mi smo bili okrenuti Zapadu. Malo se zna i malo se pominje, recimo, da je Srbija, tokom celog Prvog svetskog rata, redovnu novčanu pomoć dobijala iz Amerike i da je Amerika među prvima priznala Kraljevinu SHS. U međuratnom periodu, bili smo okrenuti Parizu. Već tada je i Holivud zaludeo Beograđane, a dominacija američkog filma se nastavila i u socijalističkoj Jugoslaviji. Odrastalo se i zabavljalo uz džez i rokenrol, putovalo se na Zapad, što je u zemljama Istočnog bloka bilo nezamislivo. Mladi su odrastali pre uz Selindžerovog Lovca u raži nego uz Šolohova, a Rambo i Roki su uvek bili omiljeniji od Čapajeva. Bilo je ploča Ale Pugačove, ali je neuporedivo više bilo ploča Elvisa Prislija, Bitlsa... To su bile prednosti te Jugoslavije, spoj socijalističke ideologije i popularne kulture po zapadnom modelu.

Da li je meki socijalizam kriv što mi nismo pohitali odmah u EU kao čitav Istočni blok?

Nije kriv socijalizam, mek ili tvrd, krivi su nacionalizam i političke elite. Mi smo, kada se rušio Berlinski zid, ispali sa koloseka istorije jer nismo shvatili šta se dešava. Dok je nestajao ceo jedan svet, i stvarao se novi, postkomunistički, u kome smo mogli da budemo predvodnici tranzicije, nama se događao narod, kao uvod u krvave ratove. Tada smo prvi put propustili šansu za tranziciju i ulazak u EU, a drugi put smo je propustili posle 5. oktobra. U obe situacije, odgovornost za to ne snosi socijalizam, nego mi sami.

A šta kažete na paradoks da je veliki broj mladih protiv ulaska u EU, a takođe, ankete govore o želji tih istih mladih da trajno napuste Srbiju i odu u zemlje EU?

Ne znam gde piše da je veliki broj mladih protiv ulaska u EU, dobra stvar je što ankete pokazuju da je preko 50 odsto stanovništva za ulazak u EU, a i moji kontakti s mladima govore u prilog tome. A što se tiče odlaska u EU – ko ne želi da ide tamo gde je bolje, tamo gde može da se obezbedi posao i da se živi pristojno? Migracije te vrste su prirodan proces, a ne eksces.

Mladi su odrastali pre uz Selindžerovog Lovca u raži nego uz Šolohova, a Rambo i Roki su uvek bili omiljeniji od Čapajeva. Bilo je ploča Ale Pugačove, ali je neuporedivo više bilo ploča Elvisa Prislija, Bitlsa... To su bile prednosti te Jugoslavije, spoj socijalističke ideologije i popularne kulture po zapadnom modelu

Što se tiče odlaska u EU – ko ne želi da ide tamo gde je bolje, tamo gde može da se obezbedi posao i da se živi pristojno?

Migracije te vrste su prirodan proces, a ne eksces

NACIONALNA GEOGRAFIJA

Naša civilizacija je istorija migracija svih vrsta, pa i onih koje se eufemistički nazivaju „odliv mozgova“. U EU ih tera i to što savršeno dobro znaju šta je i kakav je život u EU, ali i što još bolje znaju šta je i kakav je život u Srbiji.

Mnogi pričaju da su današnji mladi ovakvi ili onakvi, ali vi ste u neposrednom dodiru sa njima.

Kakvi su zaista današnji mladi?

U čemu se razlikuju od mladih iz vremena vašeg studiranja?

Trudim se da mlade ne posmatram kroz uvrežene stereotipe i kategorije bolji/lošiji od nekih drugih generacija, a još manje volim generalizaciju „mladi“, jer mladih, kao i starijih, ima ovakvih i onakvih. Mladi su i oni koji ne priznaju šta se desilo u Srebrenici, i oni koji su svesni zločina; mladi su i oni koji po ceo dan gledaju rijalitije, i oni koji idu na festival autorskog filma; mladi su i oni koji čitaju Informer, i oni koji čitaju Danas.

Ali ono što im je svima zajedničko jeste da se, čak i kada imaju negativni stav prema Zapadu, umrežavaju sa svetom, prate zbivanja, informisani su, i imam utisak da imaju jasnu viziju sopstvene budućnosti i vrlo precizno definisane ciljeve.

Ponekad mi se učini da je njihov otpor prema Zapadu „pesnički“, emotivan, na momente i pomodan, a da ih dublji životni interesi ipak okreću tom Zapadu. Dešava se da me ponekad zapanji šta od „opštih mesta“ nisu čitali, ili gledali, ali su s druge strane pročitali i gledali više nekih drugih stvari, svojih i verovatno budućih „opštih mesta“, nego ja. Vreme treba da pokaže kakvi su, a kakvi smo mi, vreme je, nažalost, pokazalo.

Imamo da su se naše generacije bavile oslobađanjem redovnog vojnog roka a današnje mlade generacije ga žele. Da smo ignorisali vojne parade a danas ih većina želi. Zašto je današnji svet toliko tradicionalan i konzervativan?

Da li zato što i u svetu nema više zanimljivih muzičara, režisera i uopšte intelektualaca?

Nisam sigurna u to – nisam još srela mladu osobu koja je za služenje vojnog roka, mada je moguće da živim u nekom paralelnom svetu. A što se tiče tradicionalizma i konzervativizma – to primećujem i među studentima, i taj talas jeste primetan i kod

Kada predajem borbu za građanska prava u Americi, najviše volim da predajem o Rozi Parks i Martinu Luteru Kingu i njihovom nenasilnom otporu i pravim građanskim inicijativama

65

nas, ali i na nekom širem nivou. I kad pogledamo svet „starijih“, isti su trendovi, dovoljno je pogledati političku kartu Evrope.

Tradicionalizam i konzervativizam se javljaju kao odgovor na brzinu promena, ljudi imaju utisak da više ne postoje stabilne strukture, postmoderna je dovela u pitanje sve definicije kojima smo raspolagali tokom dvadesetog veka. Reakcija na to je povezivanje sa sistemima u kojima su promene spore i nepoželjne, javlja se potreba za autoritetom i stabilnošću. S druge strane, ne mislim da u svetu nema više zanimljivih muzičara, režisera i uopšte intelektualaca, mislim da je veći problem što toliko toga ima da ne stižemo sve da konzumiramo. Svako od nas ima pune kompjutere knjiga i filmova koje nećemo moći da pročitamo i odgledamo ni za nekoliko života, pa sam sigurna da mnogi sjajni autori ostaju mimo nas.

Stalno se priča o tome ko su idoli mladih. Ali uvek su stariji imali prigovore na idole mladih. Da li su stvarno idoli klinaca problematičniji od onih iz ranijih decenija?

Ne mislim da u svetu nema više zanimljivih muzičara, režisera i uopšte intelektualaca, mislim da je veći problem što toliko toga ima da ne stižemo sve da konzumiramo. Svako od nas ima pune kompjutere knjiga i filmova koje nećemo moći da pročitamo i odgledamo ni za nekoliko života

Naravno da nisu. I oni imaju idole sportiste, pevače, glumce, što su bili i idoli naših generacija, samo se radi o različitom ukusu. Ne bi ni valjalo da volimo isto, tu nešto debelo ne bi bilo u redu. A ako nam se ne sviđaju njihovi idoli i njihov sistem vrednosti – sami smo za to krivi. Mi smo ih podizali, vaspitavali, rađali su se u vreme ratova i krize, u kakvim su okolnostima počeli svoje živote – sjajni su!

Srbi su se bunili u socijalizmu, imali smo demonstracije ili povodom Lumumbe ili studentske demonstracije. Danas je utisak da se narod smirio i ne zanima ga nikakva neposlušnost. Zašto?

Mislim da je to samo trenutno stanje, kulja nezadovoljstvo, oseti se kada uđete u prevoz, kada stanete u red u pošti ili banci, kada ste u samoposluzi. Na ulicama je neka čudna tišina nezadovoljstva. Sve kao da kazuje da će narod tek biti neposlušan.

Nije sve u klasičnim demonstracijama, one su bile odraz jednog vremena. Kada predajem borbu za građanska prava u Americi, najviše volim da predajem o Rozi Parks i Martinu Luteru Kingu i njihovom nenasilnom otporu i pravim građanskim inicijativama. Vreme je za njih!

®

66

IKONA

TA STVAR

TOM HENKS KOJU RADI

U jeku afere Vajnstin, izrabljenih, seksualno uznemiravanih žena, javila se navodno neka da kaže da ima i ona šta da izjavi povodom maltretmana žena, a ima veze s Tomom Henksom. Ne bojte se: bio je previše fin prema njoj.

Tako se Tom Henks etablirao kao holivudski most decent fella.

U oktobru je objavljena njegova zbirka kratkih priča Neobičan tip: Neke priče, na kojoj je radio od 2015. godine. Pisao je, kako je rekao, u hotelima, na odmoru, u avionu, kod kuće, gde god je stigao. Među 17 priča, koliko ih je u knjizi, jedna govori o imigrantu koji stiže u Njujork, druga o kuglašu koji postaje slavna ličnost, treća o ekscentričnom milijarderu...

K

oliko je Tom Henks blizu da postane jedan od onih holivudskih dobričina što jedino mogu da vas oduševe i raspilave (ko što je onomad kupio Srbe kad se fotkao pored „fiće“ i „peglice“), možda mi je bilo najočitije kad sam ga sasvim slučajno videla u spotu one klinke sa gustim šiškama što liči na Mendi Mur i peva „Call Me Maybe“, ne sećam joj se imena. (Šta se sa njom desilo uopšte?)

Igra, vrti se, skače ukrug, peva s njom, sav razgaljen s onim svojim dobroćudnim izrazom lica (zli jezici rekli bi tupavim, ali to je možda zbog svih tih uloga koje je igrao, a koje su često tražile da ima upravo tupav izraz lica). Sa tatom se podsećam svih njegovih filmova – jer sa tatom sam učila da gledam dobre filmove – i kad ga pitam: „Ali utisak, prvi utisak o njemu?“, on mrtav hladan samo kaže: „Može da glumi kretena.“ U rečniku mog tate to znači da je glumac prve klase.

ZNATE KAKO SU SE KIJANU RIVS I MORGAN FRIMEN transformisali u legende koje čitava planeta obožava, čak i kad joj se kaže da Kijanu Rivs nema Fejsbuk, i da ne, nije napisao sve te bljutave, tugaljive statuse, i da Morgan Frimen... Dobro, Morgan Frimen ima onaj glas. Znate?

IKONA

Pa, sve u jeku afere Vajnstin, izrabljenih, seksualno uznemiravanih žena, javila se navodno neka da kaže da ima i ona šta da izjavi povodom maltretmana žena, a ima veze s Tomom Henksom. Ne bojte se: bio je previše fin prema njoj.

I eto ti. Džaba ti mitbastovanje. Tako se Tom Henks etablira kao holivudski most decent fella.

Ne kažem da nije, da se razumemo. Naprotiv. Meni je čak smešan sav. Dobro, kad se napravim da nisam gledala „The Green Mile“ i „Philadelphia“. Ili „Saving Private Ryan“. Čak – možda – i tog Foresta Gampa.

I volim te njegove uloge, sve. Dobro, sve, ako se napravim da nikad nije glumio ni u jednoj adaptaciji neke od knjiga Dena Brauna.

Ali „Sleepless in Seattle“, „The Terminal“!

I „You‘ve Got Mail“, taj tako simpatično otrcani kliše od filma koji svi obožavamo.

Dok je bio klinac, sve slobodno vreme provodio je u pozorištu. „Nisam vodio devojke sa sobom“, voli da istakne. Odveze se sam, kupi kartu, sedne, pročita program i uživa.

Breht, Tenesi Vilijams, Ibzen...

Meni bude uvek simpatično to „Nisam vodio devojke“, verovatno zato što je tako nekako ljubavan u tolikim filmovima, a i, ne znam jeste li znali, ali kada se ženio sadašnjom suprugom, glumicom Ritom Vilson, još tamo neke 1988. godine, pre venčanja promenio je veru. Više nije katolik, već je preuzeo njenu, grčku pravoslavnu. Zajedno su, naposletku, i producirali čuveni film „Moja velika mrsna pravoslavna svadba“.

Iste te 2002. godine, 12. juna, postao je najmlađi dobitnik nagrade za životno delo Američkog filmskog instituta, a u avgustu 2005. izabran je za potpredsednika Američke akademije filmske umetnosti i nauke.

„SLEEPLESS IN SEATTLE“ ČAK JE JEDAN OD

MORIN DAUD IZ NJUJORK TAJMSA PRETRE-

čije ime prevedeno na naš jezik zvuči još lepše, kao „Prohujalo s vihorom“ (to mi je u top 3): „Besani u Sijetlu“.

Ako mene pitate, kad se pojavite u filmu braće Koen, ne morate više da glumite jer ste bili u filmu braće Koen i prosto ste kul: „Ladykillers“ i lik doktora Dora, južnjačkog dendija, šarmantnog i pretencioznog, kao parodija Foknerovih junaka.

Treba li da istaknem i da je pet puta nominovan, a dva puta osvojio Oskara za najboljeg glavnog glumca – za uloge u filmovima „Philadelphia“ i „Forrest Gump“ – i da je, pored toga, dobitnik četiri Zlatna globusa i pet Emija? Ili da je finansijski najuspešnija filmska zvezda u istoriji? I da je, osim toga, jedan od dvojice glumaca čiji su filmovi sedam puta uzastopno zaradili sto miliona?

U „Filadelfiji“ je glumio advokata homoseksualca obolelog od AIDS-a. Tada je smršao skoro do neprepoznatljivosti i stanjio kosu da izgleda bolesno. Kad je te 1994. godine držao govor povodom uručenja famoznog Oskara, otkrio je da je njegov profesor glume u srednjoj školi bio homoseksualac.

To priznanje bilo je temelj za film koji će snimiti nekoliko godina kasnije, „In & Out“, sa Kevinom Klajnom u ulozi profesora koga je na sličan način „odao“ bivši učenik.

A da. Kad je za ulogu u filmu „Forrest Gump“ osvojio drugog Oskara, takođe je postao jedan od dvojice glumaca koji su osvojili dva uzastopna zlatna čovečuljka. (Prvi je bio Spenser Trejsi.)

Od svih adaptacija u kojima je igrao, omiljena mu je „The Green Mile“. „Savršena adaptacija Stivena Kinga“, kaže.

„Confirm or Deny“ nedavno, gde smo saznali da ipak ima boljih stvari na svetu nego biti Tom Henks, da voli pisaće mašine (i koristi ih i sakuplja, a u avgustu 2014. lansirao je Hanx Writer, iOS aplikaciju koja simulira kucanje na mašini, a koja je za samo tri dana dospela na prvo mesto na App Storeu), da ne gleda „You‘ve Got Mail“ kad god je na TV-u (a mnogo je na TV-u, to znate, valjda) i ne želi da se kandiduje za predsednika jer bi ga mrzelo da se javlja na sve te telefonske pozive, i da je možda bolje da o tome razmisli Kluni. Priznao je, između ostalog, da voli „fiću“ i da ga fascinira – teška srca tipkam ovo – komunizam.

Kao što biste i očekivali, podržava istopolne brakove, borac je za zaštitu životne sredine i – naravno – demokrata je. Podržao je obe Obamine kandidature, a 2012. čak je učestvovao, u ulozi naratora, u dokumentarcu „The Road We‘ve Traveled“, koji je Obama snimio. Podrazumeva se da je na poslednjim izborima podržao Hilari Klinton, i kaže da ga kod Trampa ne plaši toliko činjenica da ovaj ne čita knjige, koliko to što

ONIH FILMOVA

SLA GA JE KROZ

SVEMIRSKA FONDACIJA 2006.

GODINE DODELILA MU JE NAGRADU ZA DOPRINOS PODIZANJU JAVNE SVESTI O SVEMIRSKIM PROGRAMIMA. A ZNATE LI ŠTA JE NAJBOLJE? DOBIO JE ASTEROID! PRECIZNIJE, ASTEROID JE DOBIO IME PO NJEMU – 12818 TOMHANKS

67

ne poznaje istoriju. Dobro, nazvao ga je i neukim egocentričnim brbljivcem.

ALI NAJZANIMLJIVIJE OD SVEGA JE DA JE TOM HENKS u stvari baš zagrejan za NASA.

Maštao je nekada o tome da postane astronaut – ko nije, Tome? – pa pošto mu to, je li, nije pošlo za rukom, sada je član Nacionalnog svemirskog udruženja, i sedi u Odboru guvernera neprofitne obrazovne organizacije za podršku svemirskim programima.

Zato je valjda i radio kao producent na HBOovoj mini-seriji „From Earth to the Moon“ o programu „Apolo“, odnosno slanju astronauta na Mesec.

Svemirska fondacija 2006. godine dodelila mu je nagradu za doprinos podizanju javne svesti o svemirskim programima.

A znate li šta je najbolje? Ja nisam znala, evo, priznajem. Dobio je asteroid! Preciznije, asteroid je dobio ime po njemu – 12818 Tomhanks.

Vodio je „Saturday Night Live“ čak devet puta (!), a kada je, kao gost, seo u Letermanovu fotelju pre nekoliko godina, u neki ponedeljak kada se već emitovao „Late Show“, saopštio je da mu je dijagnostikovan dijabetes tip 2.

U oktobru je objavljena njegova zbirka kratkih priča Neobičan tip: Neke priče, na kojoj je radio od 2015. godine. Pisao je, kako je rekao, u hotelima, na odmoru, u avionu, kod kuće, gde god je stigao. Među 17 priča, koliko ih je u knjizi, jedna govori o imigrantu koji stiže u Njujork, druga o kuglašu koji postaje slavna ličnost, treća o ekscentričnom milijarderu... Čitao je Selindžerove kratke priče, vinjete Bukovskog, i čak, na kraju priznao da je knjigu Mobi Dik – onu „što se svi pretvaraju da su pročitali“ – „celu pročitao tek sa pedeset godina“. Voli autentične knjige.

Gardijan piše da je daleko najbolja priča iz zbirke „A Special Weekend“ koja prati 48 sati života dečaka Kenija koji se batrga između razvedenih roditelja. Tomovi roditelji rastali su se kada je on bio veoma mali i uglavnom ga je odgajao otac, uz malu pomoć svih maćeha kojih je tu bilo. On u ovoj priči sa savršenom preciznošću hvata dečji pogled na svet i predstavlja raskorak između spore, trome spoljašnosti i unutrašnjih preispitivanja i putovanja svojstvenih deci u tom uzrastu. Tom Henks uspeva da, kao pisac, izvede možda najtežu stvar: stvori priču u kojoj se ne dešava ništa i dešava se sve.

P. S. On je i nekrunisani kralj društvenih mreža. Zapratite ga i ne zaboravite da Hanx više nego išta voli da troluje.

®

68

69

BUDI UMETNIK

NE SME ČOVEK SVE ŠTO MOŽE RAZGOVARAO DIMITRIJE ĐURIĆ FOTOGRAFIJE IGOR PAVIĆEVIĆ

Dragan Petrović je već petnaest godina profesor glume na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, i do sada je obrazovao četiri klase glumaca.

Mnogi od njih, gotovo svi, sa uspehom igraju u najpopularnijim filmovima i serijama, i na velikim pozorišnim scenama, kao i njihov profesor kome su u glumačkoj karijeri mahom dodeljivane uloge u „prvom planu“, dok je u akademskoj karijeri njegova uloga profesora, čini se, u drugom planu

70

BUDI UMETNIK

obavezi sam da dva puta nedeljno brifujem čitaoce Nedeljnikovog portala o najvažnijim vestima iz dnevne štampe, a kako uobičavam da među tih desetak bar jedna bude iz kulture, jednog jutra, tokom prošlog meseca kada se u Zaječaru odigravao pozorišni festival „Zoranovi dani“, vest o tome da je glumac Dragan Petrović Pele ovenčan još jednim, trećim po redu „Zoranovim brkom“ rado sam podelio sa čitaocima. U predstavi „Hipnoza jedne ljubavi“ Pele igra zajedno sa svojim nekadašnjim studentima, a povodom nagrade za ulogu doktora Vase u toj predstavi, izjavio je: „Ja inače imam dva ‚Brka‘ i mogli su nekom od njih da daju, jer su i oni učestvovali u toj zajedničkoj hipnozi, i publike, i nas na sceni.“ I ova rečenica je, više od same nagrade, povod ovom razgovoru.

Jer Dragan Petrović je već petnaest godina i profesor glume na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, i do sada je obrazovao četiri klase glumaca. Mnogi od njih, gotovo svi, sa uspehom igraju u najpopularnijim filmovima i serijama, i na velikim pozorišnim scenama, kao i njihov profesor kome su u glumačkoj karijeri mahom dodeljivane uloge u „prvom planu“, dok je u akademskoj karijeri njegova uloga profesora, s obzirom na izjavu s početka teksta, čini se, u drugom planu. U SMS poruci glumcu i profesoru Draganu Petroviću Peletu, kao temu razgovora, predlažem onu njegovu ulogu u drugom planu, sa željom da čitalac sazna šta prethodi onom krupnom, prvom planu – u glumi i životu. Radujem se što je prihvaćena.

U

Paralelno igrate u „prvom“ i „drugom“ planu. U kom je teže?

Najteže je kad si na početku svog afirmativnog puta i sa zebnjom očekuješ da budeš prihvaćen i priznat. Moj profesor Vlada Jevtović govorio je da umetnost glumca nije trka na sto metara, već maraton od četrdeset godina. I upravo zbog činjenice da znam koliko je važno da mladi glumci budu dodatno motivisani, dobijaju priznanja i pohvale, ustupam im mesto i rado ih stavljam ispred sebe. A uloge kô uloge, postavljene su onako kako ih je pisac napisao, a reditelj režirao, na glumcu je da ulogu koja mu je dodeljena igra precizno, koncentrisano, živo, uverljivo i istinito. Da ne razmišlja o tome kom scenskom planu pripada, već o odnosima, partneru, radnji i sukobu, da bude bez ostatka posvećen scenskom zadatku.

Baš kao i u pozorištu – uloge se, kao i predstave, igraju dok ih publika gleda – tako i na fakultetu, veliki deo vašeg posla zavisi od studenata. Kako je izgledala ta drama ovih, do sada, petnaest godina?

Od 2002. godine samostalno radim sa studentima glume na Fakultetu dramskih umetnosti i trenutno vodim četvrtu generaciju. Sve vreme mi je bilo važno da održim kontinuitet svog stručnoumetničkog angažovanja u pozorištu, na filmu, radiju i televiziji paralelno sa pedagoškim radom.

Svi studenti kojima sam predavao na vreme su završavali studije, veoma mali broj još nije diplomirao (dva kandidata), a što je najvažnije, svi su u poslu i bave se glumom.

Sa svima sam ostao u prijateljskim odnosima, radujem se svakom njihovom uspehu i veoma ih poštujem i uvažavam. I u pravu ste, kao pedagog, vredim onoliko koliko su moji studenti dobri.

Biti pedagog glume jednakoznačno je biti auktor, onaj koji čuva i unapređuje. Ne počinje od mene ništa, već je na meni da održim kontinuitet pređašnjeg, sačuvam i ako imam čime – unapredim. Moj profesor Vladimir Jevtović učio je od svojih profesora, ja od njega a, nadam se, moj saradnik od mene, i sve to zajedno čini Fakultet dramskih umetnosti i katedru za glumu jednom od najboljih umetničkih škola na svetu.

„BUDITE SVOJI‘‘, TO STALNO PONAVLJAM STUDENTIMA TOKOM SVE ČETIRI GODINE NAŠEG DRUŽENJA. TO ZNAČI DA JE VEOMA VAŽNO DA UPOZNAJU SEBE, SVOJE UNUTRAŠNJE BIĆE, SVOJE JA. DA USPOSTAVE KONTROLU, VLADAJU SOBOM, SLOBODNO ODLUČUJU, MISLE I OSEĆAJU, TE DA PO ZAVRŠETKU STUDIJA POTVRDE SVOJU INDIVIDUALNOST U PRAKSI

Studenti su mi rekli da je prvo što su, između ostalog, čuli od vas, reči: budite svoji. Kako se postaje glumac i čovek – poseban i svoj u vreme kad se u prvom planu – u medijima – pojavljuju slični i nečiji ljudi koji izgovaraju slične ili nečije rečenice, kada se sve što nije isto sklanja ne u drugi, treći, nego neki nepostojeći plan?

Da! „Budite svoji‘‘, to stalno ponavljam studentima tokom sve četiri godine našeg druženja. To znači da je veoma važno da upoznaju sebe, svoje unutrašnje biće, svoje Ja. Da uspostave kontrolu, vladaju sobom, slobodno odlučuju, misle i osećaju, te da po završetku studija potvrde svoju individualnost u praksi. Naravno da to nije nimalo jednostavno i lako, ali je važno da se trude i da prihvate to kao proces stručnog i ličnog mentalnog i emocionalnog sazrevanja. Izazova je mnogo, a malo toga od svega što ih okružuje u svakodnevnom životu, olakšava. Oni su se opredelili za jednu specifičnu umetnost, umetnost glumca. Kad se predstava završi i publika krene ka izlazu iz pozorišta ili bioskopa, ona sa sobom ne nosi ništa više od utiska, doživljaja koji traje koliko traje, svakako ne dugo.

Verujem da ste čuli za onu rečenicu koja se izgovara sa posebnom teatralnošću u kriznim vremenima nekog društva ili pojedinca: „Kad padnu maske...“, koja bi trebalo da nas podseti na to da je, bez obzira na sve što se dešava, najvažnije ostati čovek. Vaši studenti, pa i vi sami, iz večeri u veče, menjate najrazličitije maske igrajući svoje uloge. Ostaje li vremena na predavanjima i za lekcije o etici, pored „tehnike“?

Za razliku od ostatka sveta koji stavlja masku da bi nešto prikrio, glumačka maska razotkriva i to je suštinska, veoma važna razlika. Ljudi, hteli to da priznaju ili ne, svakodnevno igraju svoje uloge, stavljaju maske ulazeći u likove profesija kojima se bave, i to je sasvim u redu, ali samo dok se ne otme kontroli. Glumac, sa druge strane, stavlja „masku“ da bi razotkrio, postavio ili odgovorio na neka pitanja, razrešio zadati sukob, ali samo dok traje scenska igra. Nakon toga, on je u potpunosti svoj i bez maske.

Vaša je rečenica da je sudbina glumca da bude biran. Kako vama

BUDI UMETNIK

71

Studentima govorim da budu pristojni, da uvažavaju svoje kolege i sve ljude sa kojima dolaze u kontakt. Da se ponašaju u skladu sa univerzalnim principima ljudskosti i vrline i da ne podilaze svojim slabostima. Da kontrolišu, recimo, u javnom govoru svoj jezik, naročito prema neistomišljenicima, da se ponašaju civilizovano, pristojno, kao što priliči ljudskom biću. Da uspostave vlastiti sistem vrednosti, etiku čistog i otvorenog srca, bez velikog potcenjivačkog potencijala i bez straha od neuspeha

izgleda sudbina brojnih glumica i glumaca u Holivudu koji su se našli zajedno sa filmskim moćnicima u prvom planu zbog seksualnog iskorišćavanja? Da li, u tom smislu, studentima i dalje govorite da „ne sme čovek sve što može“?

Kada pričamo o Holivudu, jednoj zaista gigantskoj filmskoj industriji, tržištu koje je i te kako projektovano i kontrolisano, gde je u prvom planu veliki novac, može se očekivati da su u skladu sa tim i posledice. Da se razumemo, nemam ništa protiv novca, ali sa tim oslikanim papirima treba biti maksimalno oprezan. Nije preporučljiv potcenjivački odnos prema energiji koju on nosi i tome koje najopskurnije ljudske slabosti izaziva i nadima. Ne sme čovek sve što može, ali to je pitanje odluke. Uveren sam da oni odlično razumeju ovu veliku misao Marka Miljanova. Razumeju oni da im ja stalno govorim da budu pristojni, da uvažavaju svoje kolege i sve ljude sa kojima dolaze u kontakt. Da se ponašaju u skladu sa univerzalnim principima ljudskosti i vrline i da ne podilaze svojim slabostima. Da kontrolišu, recimo, u javnom govoru svoj jezik, naročito prema neistomišljenicima, da se ponašaju civilizovano, pristojno, kao što priliči ljudskom biću. Da uspostave vlastiti sistem vrednosti, etiku čistog i otvorenog srca, bez velikog potcenjivačkog potencijala i bez straha od neuspeha.

Može li dobar glumac da bude loš, nemoralan, beskrupulozan čovek?

Da! Može, ima primera, ali to nije baš masovna pojava, posebno ne kod nas. Šta mislite o tome što mlađi glumci sve češće završavaju na srednjim stranama novina, u prvom planu, i postaju deo tog estradnog miljea?

Da li je vaša generacija morala da se pojavljuje u takvim novinama da bi na nju neko obratio pažnju?

Razumem njihovu potrebu da budu prisutni u medijima svih vrsta i formata, iz različitih razloga i povoda. Nije to ništa što treba apriori oštro kritikovati. Lično nisam nikada imao potrebu da se pojavljujem u velikoj meri u sredstvima javnog informisanja, ali to sam ja, a oni su – oni, svoji i slobodni. Mada moram da priznam da ih ponekad iskritikujem kada neko pretera, ali to više onako, roditeljski. To je posledica ogromnog tehnološkog napretka, dostupnosti različitih elektronskih platformi koje je vrlo teško ignorisati, jer navodno nude mnogo, a ne traže ništa, i sve to uz minimum truda. U vreme kada je moja generacija studirala, nije bilo baš toliko srednjih strana, bilo je nešto malo naslovnih strana.

A svakako da smo želeli da se afirmišemo, uradimo nešto dobro da nas vide i prepoznaju. Ali nije bilo virtuelne realnosti, pa tako ni virtuelnih života i karijera.

Kažete da se u odnosu na to kada ste vi studirali, otpočinjali karijeru, vreme promenilo, pa i gluma. Šta je ostalo isto?

Prirodno je da se sve što je živo, sveže, iskričavo i dinamično – menja. Pa tako i glumac kao sam svoj instrument. Ali glumačka opsesija, potreba da se spontano i istinito odgovori na veštački izazvan impuls, želja za igrom i potreba da se radost oslobođenog duha podeli sa drugima, ostaje nepromenljiva, konstantna. Sve izgleda kao da se promenilo, a zapravo ostalo je isto i suštinski nepromenjeno.

Razgovarali smo o različitim planovima u kojima se svi mi pojavljujemo na sebi svojstvene načine, a rekli ste da to, kada je reč o glumačkim ulogama, između ostalog, zavisi i od pisaca scenarija, reditelja. Koji je plan svima nama izrežiran?

Odaberite plan koji vama odgovara. Donesite odluku, da li hoćete po svaku cenu da budete „neko i nešto‘‘, ma šta to značilo, ili želite da probate teži put, da budete svoji.

U kom planu vi živite?

Živim u trećem planu, u totalu, sa posebnim osvrtom na – živim! Jer, znate kako kažu: „U krupnom planu tragedija, u totalu komedija.“

®

72

INTERVJU

INTERVJU

MAGDALENA KLAŠNJA

73

Daj devojci prave cipele i ona će u njima pokoriti svet Ovo je citat koji se pripisuje Merilin Monro, a šta je sa devojkama koje te cipele stvaraju, čije štikle pokoravaju lice metropola? Posetili smo Magdalenu Klašnju, dizajnerku i kostimografkinju, čije modele nose devojke iz Beograda, Njujorka, Pariza, Beča... da bi nam otkrila tajnu kako je uspela da obućom, koju dizajnira u radionici u Zemunu, osvoji svet

PIŠE JOVANA RADOVANOVIĆ

C 74

INTERVJU

ipele Magdalene Klašnje možete pronaći u buticima širom sveta.

Od Menhetna, preko Pariza i Bordoa, zatim Beča, pa sve do Beograda. Originalan dizajn, mnoštvo boja i smele kombinacije Magdalenu izdvajaju od ukalupljenih modela koji su preplavili modnu scenu.

Ipak, Magdalena Klašnja nije „samo“ dizajner cipela. Ona je diplomirani kostimograf i u Njujorku je radila rame uz rame sa jednim od najčuvenijih reditelja danjašnice, zahvaljujući kojem je Njujork postao grad gde je stvarala dugi niz godina. Posetili smo je u njenoj radionici u Zemunu kako bi nam otkrila kako je ostvarila svoj dečji san i šta je sve potrebno da biste bili uspešni u onome što volite. Recept je: mnogo posvećenosti, hrabrosti, originalnosti i malo sreće.

Kako si se odlučila za dizajn cipela?

Cipele su bile samo jedan deo stvari koje sam želela da radim. Kao mala želela sam da radim dizajn od glave do pete.

Međutim, u momentu kada sam upisivala fakultet, bila je velika navala na Fakultet primenjenih umetnosti gde je mogao da se studira kostim i nisam uspela da ga upišem iz prvog puta. Kako nisam želela da gubim vreme, upisala sam Višu politehničku, dizajn proizvoda od kože, cipela i tašni. I ta utešna nagrada se ispostavila kao idealna jer sam na kraju uspela da upišem Akademiju i to sam učinila kao zreo student – savladala sam zanatski deo proizvodnje koji me je mnogo zanimao i znala sam šta da tražim od profesora. Imala sam svest koju možda ne bih imala sa 19 godina. Da sam upisala Akademiju odmah, verujem da danas ne bih toliko uživala u cipelama.

Ipak, nisam imala neki konkretan plan i na neki način se i dan-danas krijem iza toga i puštam stvari da se razvijaju na način na koji imaju potrebu da se razvijaju.

Kada sam počela da radim cipele, živela sam u Njujorku i nisam imala nikakvu ideju da će se stvari odvijati kako se odvijaju danas. Malo sam se zasitila dizajna u tekstilu i želela sam da radim dizajn aksesoara i da malo češće dolazim u Beograd. Prosto mi je trebala neka vrsta promene, i osetila sam da su cipele te koje mogu tamo da me odvedu. Uradila sam skice na pauzi na letovanju i kada sam došla u Beograd, i te slike sam okačila na Fejsbuk. Tu sam dobi-

la prve reakcije prijatelja koji su želeli da ih poruče i kupe. S druge strane, kada sam ih uradila, bila sam rasterećena bilo kakve ideje o prodaji, jer mi to nije bio cilj. Želela sam da uradim nešto što mi je zabavno i to mi je bilo veliko uživanje.

Imala sam sreću da se sav marketing i sva pažnja koju sam dobila desila organski.

Sama od sebe. Instagram, Fejsbuk i sajt su nešto čime nemam vremena da se bavim, a posećeni su sami od sebe. To je divno jer mi olakšava posao. Imam konstantan kontakt sa ljudima koji me prate, koji kupuju moju obuću, pa vidim kakva su im iskustva i koji su im predlozi.

Njujork je tvoj drugi dom, tamo si radila niz godina. Kako je uopšte došlo do toga da kao studentkinja odeš?

Sasvim slučajno. Na Festu sam, na preporuku profesorke, gledala dokumentarac o Bobu Vilsonu, u kom se spominje njegov umetnički centar, došla sam kući, na dial-up sam pogledala šta je to i videla sam da je rok za prijavu u finišu i da imam još samo dva tri dana da se prijavim. U taj centar dolaze umetnici sa svih strana sveta, učestvuju u radionicama i borave tamo sa njim. On je u ovom trenutku najinteresantiji živi reditelj koji je promenio istoriju pozorišta. Samo gledati njegovu predstavu veliki je spektakl, a kamoli upoznati ga. U tom trenutku, mlada i nesvesna da je veoma kratak rok za prijavu, nisam ni razmišljala o tome da li da se prijavim ili ne. Sada sigurno ne bih to uradila jer bih analizirala – da li ću imati novca za kartu, da li će me prihvatiti... Par meseci kasnije, kada sam već zaboravila na to, javili su mi da sam primljena, da ću dobiti stipendiju, da će mi platiti kartu i tako sam otišla prvi put. Mesec dana sam provela tamo, dopao mi se Njujork i poželela sam da se vratim.

Drugi put sam u Njujork otišla takođe u toku studija, opet malo na sreću. Znala sam šta želim i u kakvom studiju želim da budem na praksi, ali nisam znala šta je to, gde se nalazi i kako se zove. Praktično sam guglala „mali studio“ i slala svoj portfolio. Rešila sam – ko me prvi pozove, idem kod njega. I tako sam stigla u studio Eugenia Kim koji pravi šešire. Posle mesec dana prakse su me zaposlili i ostala sam tamo četiri meseca. Taj studio je u međuvremenu porastao i danas je jedan od najvećih studija koji prave šešire. I kad sam otišla, nastavila sam saradnju s njima, kada sam tamo i kada me pozovu.

Nakon što sam diplomirala, vratila sam se u Njujork jer me je čekao posao sa šeširima i radila sam tu neko vreme, a onda sam bez traženja posla, sasvim slučajno, preko cimera, došla u studio Daryl K. Koncept tog brenda bio je veoma zanimljiv jer su u istom prostoru imali i prodaju i studio, tako da bi svako ko bi došao u radnju imao kontakt sa nama. Uzimali smo im mere, radili unikate, snimanja za spotove... Taj brend je njujorški rokenrol, što je drugačije od moje estetike, pa mi je bilo zadovoljstvo da radim sa nekim ko će mi pomoći da malo pročistim linije jer sam ja „luda“ za bojama. S druge strane i ja sam tamo ostavila svoj trag jer smo pravili „pederuše“ koje ja obožavam. Cipele i tašne smo na moju inicijativu radili u Srbiji.

INTERVJU

75

Ne želim da zvučim pretenciozno, ali radila sam vizuelno kvalitetnije i zahtevnije stvari u poluprofesionalnom pozorištu u Beogradu nego što su moje kolege radile u Njujorku

Kako je došlo do kasnije saradnje sa Vilsonom i koliko se pozorišna scena u Njujorku razlikuje od srpske?

Prosto sam bila na pravom mestu u pravo vreme i iz mode sam otišla u pozorište.

Njemu je trebao kostimograf, ja sam u tom trenutku bila u Njujorku i bilo je to neverovatno iskustvo.

U Njujorku se mnogo teže nabavlja novac za predstave i one su mnogo kraće na repertoaru. Predstave koje se rade na Brodveju su neverovatno skupe i ekstrem su u svakom aspektu – od kostima, preko svetla, do scenografije. To nije estetika koja mene zanima i koja mi prija, meni je mnogo zanimljivija saradnja sa glumcima, sa rediteljem. Ne želim da zvučim pretenciozno, ali radila sam vizuelno kvalitetnije i zahtevni-

je stvari u poluprofesionalnom pozorištu u Beogradu nego što su moje kolege radile u Njujorku. Odnos saradnika je ovde mnogo bolji, jedina razlika je što tamo glumci imaju veće poštovanje prema radu jer ih je mnogo i teško dobijaju uloge, a kod nas vrlo brzo postaju poznati, pa jedan deo njih to zna da iskoristi. Ono što je meni divno, to je što je svaki projekat koji sam radila bio kostimografski san snova. Počev od reklama, preko pozorišta, do filma. I sada radim na takvom projektu, sa maštovitom rediteljkom koja zna da napravi zabavnu, vizuelno bogatu i pre svega pametnu predstavu.

Kolika je hrabrost potrebna da se spakuješ i odeš na drugi kraj sveta?

Veoma je važno biti spreman na sve to.

Tamo se praksa ne plaća, velika je konkurencija, surovo je. Morate da budete veoma produktivni da bi oni shvatili da im je bolje da vas zadrže i plaćaju. Uvek sam imala poštovanje prema radu, za mene nije bilo važno da li radim nešto za novac ili besplatno, jer sam radila iz ljubavi.

I kako ti je to pomoglo u daljem radu?

Dosta mi je to iskustvo koristilo za poslovanje jer sam naučila kako se komunicira sa kupcima. Bilo mi je važno da radim u malom studiju jer sam tako imala dodira sa marketingom, proizvodnjom, slanjem porudžbina. I uglavnom, kada ste u malim firmama, svi problemi se dešavaju ispred vas i možete mnogo toga da naučite. U velikim kompanijama to nije moguće. U ma-

76

INTERVJU

lim firmama morate sami sve da izmirite, od dizajna do nabavke materijala, i to ume da bude veoma teško, pogotovo kada u takav posao uđete srcem.

U velikim firmama su jasnije podeljene odgovornosti, mnogo je više novca u rezervi i nije toliki pritisak na pojedincu jer ima više ljudi koji rade istu operaciju.

U jednom momentu sam osetila da treba da odem iz studija jer smo postali vrlo vezani, imala sam potrebu da se malo razdvojimo. Tada sam i otišla u korporaciju i stekla i drugačije iskustvo. Ono je bilo interesantno, plata je mnogo veća, ali je mnogo surovije i u jednom momentu sam shvatila da već nekoliko godina govorim da imam 29 godina, a da ih uveliko nemam i da je krajnje vreme da odem, jer sam videla sebe za deset godina u svom šefu, i to mi se nije dopalo.

Upravo u tom momentu, 2013. godine desio se brend i sva pređašnja iskustva su mi na neki način i pomogla i odmogla.

Koliko je bilo teško pokrenuti brend u Beogradu i kakva je razlika između rada u Njujorku i rada ovde?

Zanimljivo je da i dalje imam problem da se prilagodim jer tržište rada je mnogo drugačije. Tamo su ljudi zamenjiviji i odnos je potpuno isti da li radite pet komada ili pet hiljada komada. Odnos stažista prema poslu je mnogo drugačiji. Ta kultura ovde ne postoji.

S druge strane, ljudi su ovde otvoreniji prema novom dizajnu, ljudima i idejama.

Dizajnerska zajednica je takva da ili ćete imati sreću da steknete dobra iskustva, ili nećete. Ja sam imala sreću i izbegla sam sve ono na šta se ljudi žale. I u radu na filmu i u pozorištu, ali i u dizajnu. Moji prijatelji nisu bili iz sfere kojom se bavim, ali su ljudi sa kojima sam radila postali moji prijatelji.

Još u toku studija sam šila i prodavala stvari, i mogla sam da zarađujem i da radim ono što se meni dopada.

Kada mi je postalo jasno da ću se baviti cipelama, pokušala sam da saznam od svih ljudi iz te oblasti kako bi trebalo da organizujem svoj posao. Konsultovala sam se i sa bivšim saradnicima u Americi, ljudima koji se bave prodajom, marketingom. Sva rešenja koja su mi dali nisu bila rešenja koja su mi značila.

Donela sam odluku da se okrenem marketingu koji je meni razumljiv, koji je blizak mojoj generaciji, a to je da se oslonim na preporuku i da je zapravo ulica moj medij za marketing. I ispostavilo se da je to tačno. Devojka kojoj sam prodala prvi par cipela dovela je svojih deset drugarica, pa je svaka od tih devojaka dovela još deset. Lako je raditi kada stvari idu dobro, ali vrlo je teško predvideti šta sve može da se desi loše. Ja sam do sada imala dosta loših iskustava, što je s jedne strane dobro, jer dosta možeš da naučiš. Kada je mala firma, sve je na leđima malog broja ljudi, što nije slučaj sa velikim kompanijama.

Koji su najveći izazovi sa kojima si se suočila?

Prve cipele sam prodavala za onoliko koliko su me koštale da ih napravim. Radila sam druge poslove koji su pokrivali osnovne troškove. Nisam imala pare za kutije čak ni za cipele. Sve je to bilo veoma stresno jer sam radila cipele kao poklon, i smatrala sam da to nije legalno niti treba tako da se radi. Onda je usledila izložba u Kulturnom centru „Grad“ 2013. godine na kojoj sam upoznala momka iz Pariza koji

INTERVJU

se bavio cipelama. Rekao mi je da su moje cipele drugačije, da se vidi da imam potencijal, i ako budem dolazila u Pariz, da mu se javim. I učinila sam to. Ispostavilo se da je upravo tad počinjao veliki sajam u Parizu, za koji ja nisam ni znala. Odveo me je tamo, upoznala sam direktorku sajma, koja je, kad je videla cipele, rekla da bi bilo dobro da izlažem, pa sam dobila štand na sledećem sajmu, i to sa velikim popustom, što je bilo veoma važno jer je većini dizajnera novac veliki problem.

Zapravo nedostatak novca je bio prvi problem sa kojim sam se suočila još i pre nego što sam počela da studiram. Nisam mogla da plaćam pripreme za Akademiju, ali sam imala sreću da je moj profesor, kod kog sam se spremala, nakon mesec dana rekao da dok ne upišem neću morati da plaćam pripreme, jer je šteta da odustajem zbog novca.

I moram da istaknem da sam imala dosta sreće, kad god je naišao problem, naišla sam i na nečiju plemenitost zahva-

ljujući kojoj sam problem rešavala.

A problema ima mnogo kada ste ranjivi. Uvek postoji prepreka na koju nailazite. Sa obućom pogotovo. U tekstilu postoje cake, ako pravite džemper i malo se skupila vuna, vi možete da promenite etiketu i stavite da je broj manji. Sa cipelama je to nemoguće, utiskuje se žig, fizika je drugačija. Cipele se prave tako što se koža nateže i ako neki problem postoji, vi to ne možete da rešite u toku proizvodnje.

Koliko ti je bilo teško da se baviš nekreativnim delom posla?

Veoma teško. Kao što sam učila vožnju, tako sam učila i da vodim firmu, po propisima, da ne bih pravila greške, jer propusti mogu da vas koštaju godina ulaganja.

Teško je naći balans i odrediti da li ja radim za svoj brend ili on za mene. I upravo se tim nekreativnim delom posla kontrolišem. Ja bih stalno pravila nove modele, kupovala nove kože, što nije moguće ako radite serijsku proizvodnju.

77

S druge strane, dugo sam se opirala onlajn prodaji. U tom smislu veoma sam staromodna i polazila sam od toga šta su prednosti i mane mog brenda, šta je to što ja hoću i želim. Meni je onlajn bilo nešto što je strano. Nisam kupovala ni garderobu, a kamoli cipele, jer sam smatrala da one moraju da se probaju, da je to užitak odlaska u radnju. I da cipela samu sebe prodaje u radnji. Sada mi se promenio odnos prema tome, jer već neko vreme prodajem stranim kupcima koji su stupili u kontakt sa mnom preko sajta i mreža i spremna sam na nešto drugačije.

Shvatila sam da, ako se fokusiram na onlajn prodavnicu, onda mogu da se fokusiram bez pritiska da udovoljim prodavnici, koja opet udovoljava kupcu.

Tako skraćujem put između svoje ideje i krajnjeg potrošača i mogu da proširim paletu proizvoda, što je dizajnerski san – da napravim torbu koja je unikat i da ne razmišljam o tome da li treba da je ponovo napravim.

®

DOLINA DUERA

Tamo gde nastaje porto

PIŠE ŽELJKO PANTELIĆ, DOPISNIK ORIGINALA IZ RIMA

Kada se zaplovi rekom ili kada se smesti u voz sa parnom lokomotivom, koji „juri“ 30 na sat, ili kada se jezdi magistralnim putem 222 dolinom vinogradskih „kvintasa“ (poseda, imanja), dolazi sam od sebe odgovor zašto je Duero (na portugalskom Doro) sa svojim brdima najstariji vinogradski kraj sa oznakom zaštićenog geografskog porekla

S

tanovnici doline Duera imaju običaj da kažu: da je kojim slučajem Bahus imao priliku da proba njihov porto, verovatno bi postao njegov vatreni zagovornik.

Osim ukusom porta, Bahus ili njegov grčki „rođak“ Dionis bi sigurno bili očarani pejzažem reke koja protiče sporo, kao i sve u Portugaliji, te načičkanim vinogradskim terasama koje se slažu kao prirodne lego kocke.

Kada se zaplovi rekom ili kada se smesti u voz sa parnom lokomotivom, koji „juri“ 30 na sat, ili kada se jezdi magistralnim putem 222 dolinom vinograd-

UPOZNAJ SVET

skih „kvintasa“ (poseda, imanja), sam od sebe dolazi odgovor zašto je Duero (na portugalskom Doro) sa svojim brdima najstariji vinogradski kraj sa oznakom zaštićenog geografskog porekla.

Put vina po antonomaziji, od podruma Vile Nove de Gaja pa sve do brane Baragem da Valeira, tu titulu drži još od 1756. godine kada su Duerom plovile samo specijalne barke, tzv. rabeli, jedini sposobni da se nose sa nestašnom a često i opasnom rekom. Sve do 20. veka Duero i njegove pritoke su bili jedini put porta do podruma u blizini ušća u okean, ali i svih novotarija koje su dolazile iz sveta u unutrašnjost severne Portugalije.

Kao i sve mitske reke, i Duero čuva

79

legende koje se isprepliću sa realnim događajima. Budući da su Duerom mogli da plove samo rabeli sa veoma iskusnim posadama sposobnim da pravovremeno reaguju na sve izazove koje je reka postavljala, burad sa portom nikada nisu bila puna. Motiv je bio vrlo jednostavan: u slučaju nekog incidenta ili nesreće, nenapunjena burad su plutala po reci i tako se izbegavala šteta od brodoloma.

ZA DOLINU DUERA I PORTO VEOMA VAŽNU ULOGU ODIGRALI su markiz Pombal, Englezi i Džozef Džejms Forster. Pombal je najznačajnija politička figura u istoriji Portugalije i najbolji premijer kojeg je iberijska zemlja imala. Može se reći da je bio

80

UPOZNAJ SVET

utemeljivač moderne Portugalije. Osim što je od doline Duera napravio prvi prepoznatljivi zaštićeni vinski brend, markiz Pombal je sklopio i sporazume sa Englezima.

Portugaliji je bio potreban novac da se oporavi od zemljotresa 1755. godine koji je u istoriju ušao kao prva medijski ispraćena katastrofa o kojoj se pričalo i pisalo na celom Starom kontinentu, uključujući i čuvenu prepisku Voltera i Rusoa. S druge strane, Englezi nisu više želeli da zavise od Francuske i da trpe da im Pariz diktira cenu vina. Zato je Portugalija, i posebno dolina Duera, bila privlačna tim pre što je porto već bio jedno od omiljenih pića na Ostrvu.

LEGENDA KAŽE DA SU U 17. VEKU SINOVI JEDNOG engleskog trgovca, na poslovnom putovanju po Portugaliji, slučajno odseli u manastiru blizu Lamega. Tu su probali crveno vino sa potpuno drugačijim ukusom od svih koji su poznavali. Preduzimljivi Englezi su odmah naručili velike količine vina. Da ne bi rizikovali da se vino pokvari tokom transporta, portugalski fratri iz manastira kod Lamega dodali su u vino malo brendija. Rezultat je bio jednako iznenađujući koliko i neočekivan. Vino ne samo da se nije pokvarilo već se transformisalo u sofisticirano piće koje već vekovima „opija“ Engleze i veći deo sveta.

Priča Džozefa Forstera, uključujući i njen tragičan kraj, deo je legende o dolini sa najvećim brojem nijansi zelene boje, od zelene boje Duera do vinogradskog zelenila. Forster je uplovio u Porto 1831. godine zajedno sa svojim ujakom koji je bio veliki ekspert za porto i zauvek promenio

Portugaliji je bio potreban novac da se oporavi od zemljotresa 1755. godine koji je u istoriju ušao kao prva medijski ispraćena katastrofa o kojoj se pričalo i pisalo na celom Starom kontinentu, uključujući i čuvenu prepisku Voltera i Rusoa

sudbinu doline Duera i porta. Forster je zaradio titulu barona od Portoa ne samo zato što je izvršio revoluciju u proizvodnji porta već i zato što je njegova knjiga Rečdve o portu postala Biblija najpoznatijeg portugalskog pića.

Svoj renesansni talenat pokazao je i kroz akvarele u kojima je ovekovečio Duero i „kvintase“ 19. veka, a mnogo pre Gugl mapa nacrtao do u tančine kartu čitave doline Duera. Baronu od Porta je došla glave njegova druga strast koju je, kao Volter, razvio tek u poznijim godinama, ona prema novcu. Naime, baron Forster se utopio pošto su mu džepovi bili puni zlatnika i srebrnjaka kada se njegov rabel prevrnuo u jednom od virova kojih je Duero bio pun dok nije napravljeno pet brana koje su ukrotile ćudljivu reku. Forsterovo telo nikada nije nađeno, zbog čega se i danas pamti kao „zaštitnik Duera“.

OSIM VILE NOVE DE GAJA SA VINARIJAMA U KOJIMA se služe sve marke „Vinho do Porto“, tik uz Duero, romantični pogled koji se pruža od mosta Arabida do mosta Dom Luisa I, i Portom koji vam se osmehuje kao na dlanu, ploveći Duerom na istok stiže se u Pezo da Regva, glavni grad porta još od 1756. godine. U tom gradu se nalazi Muzej Duera koji predstavlja obaveznu etapu „krstarenja“ dolinom. Posebna atrakcija je „rabelo“ koji se nalazi u dvorištu muzeja.

Nedaleko od Pezoa da Regva, nailazimo na varoš Lamego čuvenu po Svetilištu Bogorodice Isceliteljke (Santuario de Nossa Senhora dos Remedios) do kojeg se stiže prelazeći 700 stepenika ukrašenih azulehosima, fontanama, statuama i odmaralištima sa kojih se postepeno pružaju sve zavodljiviji „miradori“.

Sledeća nezaobilazna meta je Pinjao

UPOZNAJ SVET

Najbolji način da se obiđe dolina Duera jeste kombinacija pešačenja, korišćenja voza i broda i njegova železnička stanica koja ni po čemu ne zaostaje za stanicom Sao Bento u Portu. Smeštena bukvalno iznad ušća reke Pinjao u Duero, čekaonica i celo zdanje je ukrašeno azulehosima sa vinogradarskim motivima.

Iz Pinjaoa je moguće nastaviti pratiti tok Duera samo „Ćirom“, kako su u Srbiji zvali iz milošte vozove sa uskim tračnicama i parnim lokomotivama, ili brodom. I jedan i drugi izbor se isplate jer vas uvode u prostor na kojem sve izgleda taman kako treba. Ništa nije previše, ništa nije premalo. Tua je posebno mesto u dolini Duera jer se pored vinograda tu baškare plantaže pomorandži i smokvi.

Bilo da se klati „Ćirom“ kroz vinograde ili izabere alternativni put klizenja po Dueru brodom, stiže se do brane Baragem da Valeira. Ona je najveća i definitivno ta koja je ukrotila neposlušnu reku, omogućivši da njenim tokom putuju i druge barke a ne samo „rabelosi“. Napravljena je na mestu gde se utopio baron Forster sto i kusur godina ranije i smirila je Duero na deonici koja je vekovima odnosila živote odvažnih mornara.

SA BRANE SE MOŽE NASTAVITI PUT AUTOMOBILOM ILI AUTOBUSOM koristeći panoramski put 222 i on će vas dovesti direktno do mesta koje najbolje sublimira čitavo putovanje dolinom Duera: Sao Salvador do Mundo. Odatle se pogled gubi u nepreglednim vinogradima koji su prošarani, krivudavim tokom Duera. Vredi popiti jedan porto, šta drugo, u najstarijem priznatom gradu u Portugaliji, Sao Žoao da Peskeira. To je bila varoš pre nego što su to postali Gimarais, Koimbra i Lamego.

Najlepši period za obilazak doline Duera je rana jesen kada počinje berba grožđa. U tom periodu dolazi posebno do izražaja mogućnost da se iznajme sobe i apartmani na „kvintasima“ i da se učestvuje zajedno sa domaćim stanovništvom u branju grožđa i pravljenju vina i porta. Takođe je vrlo zavodljivo obilaženje poseda uzgajivača grožđa i vinara koji su uvek spremni da vam ponude na degustaciju njihovih ruku delo.

Najbolji način da se obiđe dolina Duera jeste kombinacija pešačenja, korišćenja voza i broda. Putovanje portugalskim „Ći-

rom“, počev od polazne stanice Sao Bento u Portu, serija je uzbuđenja koja rastu sa svakim kilometrom pređenog puta, dok pojedine uglove doline i posebnost reke daruje samo krstarenje brodom. Naravno, ko ima dovoljno vremena na raspolaganju, dolinu Duera vredi preći u što većem delu peške, za kompletan utisak.

ZA KRAJ OSTAVITE PROSTOR ZA MALO

i obilazak jednog od najlepših dragulja portugalskog baroka: Palate Mateus. Pored gustiranja nadaleko čuvenog rozea „mateus“, na imanju potomaka Antonija Žozea Botelja Moraoa nalazi se jedan od najživopisnijih vrtova sa tunelom od kedara koji je dugačak 35 metara i visok blizu osam metara. Ako postoji na našoj planeti mesto koje približno izgleda kao raj, onda je to sigurno Mateusova kuća, sa svojih 11 ateljea koji već vekovima ugošćuju slikare iz celog sveta.

SKRETANJE S PUTA

®

81

82

MIRIS I UKUS

Podzemni badem ili tigrov oraščić, skrivena superhrana Korišćen još u drevnom Egiptu, tigrov oraščić ili podzemni badem, kako se još naziva ova supernamirnica, kod nas još uvek nije toliko poznat i zastupljen, ali reč je o višestruko korisnom plodu PIŠE IRINA BULATOVIĆ, ZDRAVO ŽIVO – RAW FOOD AND JUICE BAR

igrov oraščić je zapravo povrće, ali se zbog svoje teksture i tvrdoće naziva orahom. Od tigrovog oraščića dobija se brašno, mleko, ulje. Mleko je idealna zamena za kravlje mleko, bogato je vitaminima E i C i odlično je za borbu protiv hipertenzije, kardiovaskularnih problema i holesterola. Lako se vari i odlično je za sve koji su intolerantni na laktozu.

Tigrov oraščić je jedna od retkih namirnica koje ne sadrže alergene i kao takav pogodan je za konzumaciju i onima koji često imaju zdravstvene tegobe izazvane alergijama zbog hrane.

Ulje iz plodova podzemnog badema je slatkastog ukusa i po tome se razlikuje od većine ostalih ulja. U kuhinji se koristi u pripremi salata, soseva, kao i za poslastice. Idealan je saveznik zdrave kože i kose, hrani iznutra čitav organizam i usporava starenje.

Prepun je magnezijuma i kalcijuma, odličan u kontroli krvnog pritiska, aritmije, idealan izvor biljnih proteina, odličan u borbi protiv dijabetesa od koga boluje sve veći broj ljudi.

Idealan je u borbi za zdrav, izbalansiran životni stil; njegovo vreme tek dolazi, a odnedavno može se nabaviti i u našim prodavnicama.

T

ZDRAVO ŽIVO – RAW FOOD & JUICE BAR Jurija Gagarina, 14 lj Belvil – Suncokret, lokal br. 5 Telefon za porudžbine i dostavu: 064/90-30-500

Mleko od tigrovog oraščića Namočite šolju podzemnog badema preko noći.

Dodajte urme ili neki drugi prirodni zaslađivač po ukusu, tri šolje vode i proradite dobro u blenderu.

Procedite kroz gazu ili kesu za ceđenje biljnih mleka. Možete dodati rogač ili sirovi kakao i vanilu za puniji čokoladni ukus.

84

MIRIS I UKUS