Original #30 by Original Magazin

: ORGNLmagazine

broj

: @ORGNLmagazine

mart 2018.

CENA 199 rsd

: ORGNLmagazine

www.original.me www.nedeljnik.rs/original

magazin

Umesto čestitke za Osmi mart

Nataša Kovačević, Srpkinja sa Forbsove liste „30 ispod 30“ Ostavićemo bolji svet za nove generacije

Biti žena u muškoj industriji

Književni fenomen Ne tražite više genijalnu Elenu Ferante + originalni vodič kroz Napulj

Dame na čelu kompanija govore za Original o uspehu i prevazilaženju predrasuda

i š u d I e ban r t o p g e j hirur

Jasna Đuričić

Jedna od naših najvećih glumica i profesorka o davanju na sceni, površnosti, iskrenosti, studentima, hrabrosti i poslednjoj ulozi s Nebojšom Glogovcem u „Hamletu“

+ Ace the Case + Miloš Petrović + Sezona filmova: Između FEST-a i Oskara + Linker + Nataša Knežević + Zašto su važni vrtić i vaspitači + Trčanje u ličnoj karti + Milica Lepotica + Happy Honey

OLD

BOLD

TransformiĹĄi

SVOJ BIZNIS! Radisson Blu Old Mill Hotel, Beograd 12. i 13. mart

sadržaj broja

mart

#30

O glumi, studentima i Glogovcu Jasna Đuričić foto: Boris Kočiš

8 / nataša kovačević Devojka koja živi u Londonu i radi za Investicioni odbor Kanadskog penzionog plana, našla se na listi 30 najuticajnijih ljudi mlađih od 30 godina u oblasti ekonomije, na listi čuvenog Forbsa

30 / jelena i ljubica Fondacija Novak Đoković izabrala je da stipendira pedagoge Ljubicu Ilić Vojnović i Jelenu Stojković da se na doktorskim studijama bave do sada malo istraženim temama poput uticaja digitalnih tehnologija i kulture vrtića na predškolsko obrazovanje...

42 / višnja popov Solistkinja Opere Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, mlada je, vrlo komunikativna i pristupačna

66 / miloš petrović Tokom školovanja nosio je epitet problematičnog momka. Promenio je četiri beogradske gimnazije. Stalno rezervisana za njega, prva klupa je donekle „krivac“ za to što se glumac Miloš Petrović Trojpec, poznat kao Stavra iz „Senki nad Balkanom“, a šest godina zaposlen kao radnik na gradilištu, okrenuo pozorištu

4 / ričard brenson 6 / znati s finansijama 10 / gradovi budućnosti 12 / osmi mart 24 / happy honey 28 / ace the case 36 / milica lepotica 48 / elena ferante 56 / nušić je živ 62 / get out 78 / runners club

Impressum

70 / branislav mitrović Golman vaterpolo reprezentacije i mađarskog Egera rođen je 30. januara 1985. godine, a pored tri zlata sa EP, jednog sa SP i jednog sa Olimpijskih igara, stigao je i da upiše fakultet na budžet (kao treći na listi), završi ga i napiše knjigu Preokret

Osnivač / Fondacija Novak Đoković Direktor magazina / Jelena Đoković Pomoćnici direktora / Aleksandra Radujko i Nebojša Mandrapa Projektni menadžer Originala / Milica Perović Izdavač / NIP Nedeljnik Za izdavača / Veljko Lalić Glavni i odgovorni urednik / Marko Prelević Grafički urednik / Miloš Sinđelić / MaKista Urednik fotografije / Igor Pavićević Izvršni urednik / Ana Mitić Lektura / Sanja Savić Redakcija / Veljko Miladinović, Branko Rosić, Zorica Marković, Margita Milovanović, Željko Pantelić, Draža Petrović, Slobodan Maričić, Mihailo Medenica, Vladimir Bogdanović, Dimitrije Đurić, Marija Božić, Jovana Radovanović Kontakt / original@nedeljnik.rs Marketing / Jelena Jevtić jelena.jevtic@nedeljnik.co.rs Štampa / Rotografika Subotica Generalni distributer / Štampa sistem ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628 Magazin podržala Direct Media

EKSKLUZIVNA KOLUMNA

Piše

Ser Ričard Brenson

Kako da sanjaš

Ekskluzivno za Original

uprkos dnevnim obavezama

Neke od najuspešnijih kompanija na svetu započete su kao projekti sa strane, a njihovi osnivači radili su svako veče ili vikendima kako bi ostvarili svoje ideje. Virgin je veliki primer za to – svi naši biznisi su zapravo krenuli dok smo se bavili nečim potpuno drugim

a milione ljudi, najveća prepreka pri pokretanju biznisa nije pristup resursima, podrška ili odsustvo dobrog mentora. Stvar je mnogo tužnija i jednostavnija: nemogućnost da daju otkaz na svom poslu i da posvete dovoljno vremena razvoju sopstvenog koncepta. Kada imate veliku odgovornost, kada svakog meseca imate račune koje treba namiriti, pisanje ostavke ili samo razmišljanje o njoj je prečesto nerealni luksuz koji sebi ne možete da dozvolite. Ali to što ne možete da date otkaz ne znači i da treba da se odreknete svojih snova – u stvari, to treba da bude komplementarno sa njima. Neke od najuspešnijih kompanija na svetu započete su kao projekti sa strane, a njihovi osnivači radili su svako veče ili vikendima kako bi ostvarili svoje ideje. Virgin je veliki primer za to – svi naši biznisi

Preduzetništvo je po svojoj prirodi veoma rizičan poziv, toliko da osam od deset startapova propadne u prvih osamnaest meseci. Zato vas napuštanje sopstvenog biznisa dok jurite za svojom novom idejom može učiniti ranjivima na mnogo načina

su zapravo krenuli dok smo se bavili nečim potpuno drugim. Virgin Records je originalno bio samo deo magazina Student. Prodavali smo ploče poštom, a reklamirali smo ih u svom časopisu. Činjenica da smo to radili povrh svega što smo inače obavljali nije nam smetala, jer smo svi imali mnogo strasti prema muzici. Strast je ključna u žongliranju između posla i biznisa. Ako radiš ono što voliš, i voliš ono što radiš, veće su šanse da budeš uspešan. I kada smo ponovo krenuli da se bavimo vazduhoplovstvom, to je bio samo projekat kojim smo se zabavljali dok smo vodili Virgin Records. Video sam rupu u tržištu jednog dana, sasvim slučajno, kada su mi otkazali let. Sa željom da zauvek promenimo avionsku industriju, krenuli smo sa samo

jednom letelicom, i naporno radili kako bi Virgin Atlantic postao međunarodni prevoznik. Na koncu smo morali da prodamo Virgin Records, kako bismo se posvetili Virgin Atlanticu, ali to se dogodilo tek pošto smo dokazali da postoji tržište za ono što radimo. Razlog što smo uvek pokretali novi biznis dok smo još bili uronjeni u postojeći jeste to što je neophodno, kada ste preduzetnik, da limitirate negativne aspekte. Preduzetništvo je po svojoj prirodi veoma rizičan poziv, toliko da osam od deset startapova propadne u prvih osamnaest meseci. Zato vas napuštanje sopstvenog biznisa dok jurite za svojom novom idejom može učiniti ranjivima na mnogo načina. Mi u Virgin StartUpu videli smo prednosti koje ima započinjanje biznisa dok radite nešto drugo. Kao partner u vladinoj shemi pozajmica za startapove, dajemo podršku novim preduzetnicima. Ustanovili smo da oni koji apliciraju za projekat i koji imaju plan da rade na svojoj ideji dok su stalno zaposleni, u stvari poseduju mnogo više samopouzdanja i bolje balansiraju sopstveni novac i vreme. To što ne zavise od novog biznisa da bi se izdržavali znači da imaju i više lufta i više vremena da se njihova ideja primi. Pošto rade, pozajmice koje uzimaju im traju duže, a to omogućava da ideja sazri. Pokretanje novog biznisa dok radite može da ima i pozitivan uticaj na vaš svakodnevni posao. Kada pokrenete svoj biznis, to znači da postajete ol-raund igrač. Najčešće ste devojka za sve: i direktor marketinga, i čelnik za poslovni razvoj, i za istraživanje tržišta. Imao sam najmanje deset titula u magazinu Student, u zavisnosti od toga ko me je pitao čime se bavim. Kada se bavite najširim mogućim spektrom polja, učićete brže i širićete svoja znanja – a to znači da ćete biti i odličan zaposleni, a ne samo odličan preduzetnik. Zato mi u Virginu ohrabrujemo ljude da rade na sopstvenim projektima u slobodno vreme. To je verovatno najbolji način da naši zaposleni nauče nešto novo. Sigurno je da sam i ja naučio više za prvih godinu dana u Virginu nego tokom šesnaest godina školovanja.

Mojih deset omiljenih citata o ostvarivanju svog potencijala 10.

Hajde da stvaramo budućnost sada, hajde da naši snovi postanu stvarnost Malala Jusafzai sutrašnjice. 9.

Držite se podalje od ljudi koji žele da unize vaše ambicije. Mali ljudi će to uvek raditi, ali oni najveći će vas naterati da pomislite Mark Tven da i vi možete da budete veliki. 8.

Ne postoje granice uma sem onih koje sami smislimo.

Napoleon Hil

Putovanje od hiljadu milja počinje jednim korakom.

Lao Ce

Neprekidan napor, a ne snaga ni pamet, ključ je našeg potencijala. Vinston Čerčil 5.

Ako poseduješ potencijal da budeš revolucionar, iskoristi ga i učini svet boljim mestom. Lejdi Gaga 4.

Samo probaj nove stvari. Izađi iz svoje zone komfora i raširi krila.

Mišel Obama

Kada se ne osećam najbolje, zapitam se: „Okej, šta ćeš da uradiš povodom toga?“ Koristim negativnost da pokrenem transformaciju u bolju verziju sebe. Bijonse 2.

Mislim da je najbolji savet na svetu: neprekidno razmišljaj kako možeš bolje da radiš stvari i neprekidno se preispituj. Ilon Mask 1.

Uvek deluje nemoguće dok se ne uradi. Nelson Mandela

ODBACI APATIJU

Zašto je važna finansijska pismenost U svetu se sve više govori o uvođenju predmeta lične finansije u osnovne i srednje škole. U pojedinim školama u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu taj predmet je već uveden. Predmet bi trebalo da obuhvata praktične primere koji bi svima bili interesantni i prilagođeni uzrastu, ali i dobro obučene profesore koji bi što efikasnije i efektivnije preneli to znanje i veštine. Dok ova ideja ne zaživi u potpunosti, preporuka je da se samostalno angažujete Piše Tijana Ivković

svetu i kod nas se poslednjih godina sve više ukazuje na važnost finansijske pismenosti i uvođenja predmeta lične finansije u škole, što je od životnog značaja za svakog pojedinca. Pored edukacije uz pomoć koje ćemo zaraditi novac, važno je da budemo edukovani i kako da taj novac sačuvamo i donesemo dobre odluke koje će imati veliki uticaj na naš život. U svetu je (uvek) aktuelna svetska ekonomska kriza, čiji se nepovoljan uticaj oseća u svim sferama života. Karakteristike današnjeg vremena su velika dinamičnost, nesigurnost i brze promene. Činjenica je da ništa ne može biti sigurno, ali donošenje ispravnih odluka kada je u pitanju novac, može vama i vašoj porodici pružiti sigurnost u životu, kao i sigurnost u starijim godinama ili nepredviđenim situacijama.

Finansijska edukovanost bi značajno doprinela i u uklanjanju posledica svetske ekonomske krize, ali i pružila doprinos u prevenciji eventualnih novih kriza

U svetu su poznati primeri brojnih poznatih ličnosti koje su zarađivale milione i zbog pogrešnih odluka bankrotirale. Koliko god novca da imate, važno je da znate šta ćete sa tim novcem da uradite. Poznavanje finansija može početi od ranog detinjstva, što će postaviti temelje za budućnost. Nikad nije kasno, ali poželjno je da se ove veštine uče od detinjstva. Osnovno pravilo je da se od svakog prihoda minimum deset odsto stavi na stranu. Ušteđeni novac nikada ne treba investirati u stvari kojima s vremenom opada vrednost, kao što su automobili, telefoni,

ODBACI APATIJU

tehnologija. Ukoliko niste u mogućnosti da uštedite, dovoljno je da znate kako da najbolje raspolažete onim što imate. Pravila su jednostavna – trošiti manje nego što se zaradi, zaštititi se od eventualne krađe, prevare ili gubitka, znati kome se obratiti za savet i kako pronaći neophodne informacije, planirati budućnost i investirati u svoje obrazovanje. Takođe, prodavanje nekretnina i drugih vrednosti zarad kratkoročnog zadovoljstva garantuje dugoročne probleme. Umerenost u svemu je imperativ. Brojne su situacije sa kojima se mladi ljudi susreću, poput kredita za školovanje. Mogućnosti da se zadužite su na svakom koraku. Kada jednom potpišete ugovor, nema natrag. Postavlja se pitanje: da li ste dovoljno oprezni i da li znate koji sve rizici postoje? U današnjem društvu u kome se svakodnevno promoviše potrošnja i gde su materijalne stvari (najčešće upravo one kojima nakon kupovine opada vrednost) plasirane kao statusni simbol i nešto što je poželjno – odgovornost, opreznost, pametno i dugoročno razmišljanje su neophodne veštine. Bendžamin Frenklin je jednom rekao da se treba paziti sitnih troškova, jer mala rupa može potopiti brod. To ne znači da ne treba sebi priuštiti nešto što želimo, već da treba pametno da upravljamo novcem. Veliki je broj saveta i lekcija, kao i pitanja koja možete sebi postaviti. Bilo da ste programer, frizer, sportista, lekar, umetnik, student ili penzioner, finansije će uvek biti sastavni deo života svih nas. Odgovore na ta pitanja trenutno ne možete dobiti u školi, a trebalo bi. Zbog toga se u svetu sve više govori o uvođenju predmeta lične finansije u osnovne i srednje škole. U pojedinim školama u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu taj predmet je već uveden. Kod nas i u većem delu sveta se još razmatra. Finansijska edukovanost bi značajno doprinela i u uklanjanju posledica svetske ekonomske krize, ali i pružila doprinos u prevenciji eventualnih novih kriza. Neophodno je da se nauči povezanost između novca, posla, zaduživanja, investicija, plaćanja računa, poreza, planiranja za penziju i slično. Predmet bi trebalo da obuhvata praktične primere koji bi svima bili interesantni i prilagođeni uzrastu, ali i dobro obučene profesore koji bi što efikasnije i efektivnije preneli to znanje i veštine. Dok ova ideja ne zaživi u potpunosti, preporuka je da se samostalno angažujete.

Kritična veština za život Ekskluzivno za Original, svoja mišljenja o značaju finansijskog obrazovanja preneli su nam vrhunski svetski stručnjaci iz oblasti finansija i biznisa „ Finansijska pismenost je kritična veština za život – ne da biste razumeli složene finansijske derivate, već da možete da ocenite svoju trenutnu finansijsku situaciju, uporedite dužničke i investicione opcije i izgradite finansijsku sigurnost i blagostanje. To je važna veština koju bi trebalo da prenesemo na mlade dok se pripremaju za budućnost, što zahteva rad kod kuće i u školi. Vilijam Ker, profesor na Harvardskoj školi biznisa (Harvard Business School). Ker je predsedavajući na programu „Pokretanje novih poslovnih poduhvata“ (Launching New Ventures) za obrazovanje izvršnih direktora, menadžmenta, poslovnih ljudi. Autor je velikog broja značajnih naučnih radova i projekata. „ Učimo mlade mnogim stvarima u školi, ali zanemarujemo najvažniju stvar – finansijsku pismenost. Nemoguće je voditi dobar život ako ne razumete novac i ne vladate njime. U suprotnom će on vladati vama. Ričard Koh, britanski pisac, preduzetnik i investitor. Koh je autor svetskog bestselera Princip 80/20 (The 80/20 Principle), kao i velikog broja poslovnih knjiga. „ Naravno da je finansijska pismenost važna. Moderan život u tolikoj meri zavisi od razumevanja novca da oni koji ne razumeju finansijski sistem na kraju postanu njegove žrtve, umesto da ga iskoriste. Želeo bih da učenici nauče osnove odnosa između dobrog duga nasuprot lošem dugu, mane berzanskih prognoza stručnjaka i kako da izgrade dugoročni plan štednje i profitiranja sa berze. To zapravo nije teško. Industrija koja vreba ljude sa neznanjem, namerno čini da to sve izgleda teško kako bi ljudi platili za smernice, što je često pogrešno jer se naglašavaju proizvodi koji donose profit savetniku ali nisu nužno dobri i za investitora. Džejson Keli, autor najprodavanijih knjiga iz oblasti finansija i urednik The Kelly Letter. Neka od njegovih najpoznatijih dela su The Neatest Little Guide to Stock Market Investing i The 3% Signal.

RADAR NOVE GENERACIJE

30 ISPOD

30 Ostavićemo bolji svet za sledeće generacije

Piše Ana Mitić Fotografije iz privatne arhive Nataše Kovačević

Nataša Kovačević, koja živi u Londonu i radi za Investicioni odbor Kanadskog penzionog plana, našla se na listi 30 najuticajnijih ljudi mlađih od 30 godina u oblasti ekonomije, na listi čuvenog Forbsa. Kako smo navikli da na Forbsovoj listi viđamo poznata imena, tako je njen ulazak tamo prošao prilično neopaženo od medija u regionu. Original je, naravno, rešio da to promeni...

RADAR NOVE GENERACIJE

vake godine magazin Forbs objavljuje liste najbogatijih i najuticajnijih ljudi u svetu, ali se ove godine na jednu od prestižnih lista među svim onim poznatim imenima upisala i jedna devojka sa naših prostora. Nataša Kovačević, koja živi u Londonu i radi za Investicioni odbor Kanadskog penzionog plana, našla se na listi 30 najuticajnijih ljudi mlađih od 30 godina u oblasti ekonomije. Za Original priča koliko ju je iznenadilo to što je Forbs uvrstio nju u „30 ispod 30“ u kategoriji „Finansije“ i kako je došlo do toga.

„Saznala sam da se nalazim na Forbsovoj listi ‘30 ispod 30‘ istog jutra kada je lista

objavljena, a Forbs je iste večeri organizovao svečani prijem u Londonu. Sa velikim poštovanjem i uzbuđenjem sam primila tu vest. Svi ljudi sa liste ‚30 ispod 30‘ koje sam do sada upoznala zaista su izuzetni, svako na svoj način – bila sam impresionirana kako njihovim dostignućima, tako i njihovim entuzijazmom. Mislim da svi delimo jednu zajedničku crtu – trudimo se da utičemo na svet i da ga ostavimo u boljem stanju sledećim generacijama. U meri u kojoj ovu nagradu doživljavam kao priznanje, vidim je i kao veliku odgovornost – kao obavezu da nastavim da dajem svoj doprinos na konstruktivan način, smislenim i uticajnim radom“, kaže Nataša. Objašnjava da je magazin Forbs selekciju zasnovao na osobinama kao što su liderstvo, inovativnost, preduzetnički duh i postignuti rezultati, kao i verovatnoći da će doneti promene u oblastima kojima će se baviti u narednih pola veka. „Izuzetna mi je čast da budem deo takve zajednice i veoma sam srećna što će nas Forbs povezivati u budućnosti“, ističe Nataša. Kako smo navikli da na Forbsovoj listi viđamo poznata imena, tako je njen ulazak tamo prošao prilično neopaženo od medija u regionu. O tome kako su njena porodica i prijatelji doživelu nagradu koja joj je pripala, kaže: „Svi iz mog užeg i šireg okruženja bili su puni podrške i njihove reakcije su bile izuzetno pozitivne. Moja porodica, prijatelji, kolege iz CPPIB-a i bivše kolege iz kompanije McKinsey, sa Harvarda i sa drugih mesta, čestitali su mi i pružili podršku i ohra-

brenje. Naravno, takvo priznanje nije samo odraz mene kao pojedinca već takođe govori o kvalitetu i uticaju akademskih institucija i kompanija gde sam imala čast da studiram i gradim karijeru.“ Nataša je rođena u Banjaluci, a detinj-

između Banjaluke i Beograda. Školovanje je započela u Beogradu, a dobar deo obrazovanja stekla u Severnoj Americi, uglavnom u SAD. Osnovne studije iz ekonomije i neurobiologije završila je na Univerzitetu Harvard, gde je diplomirala iz oblasti neuroekonomije. Ima bogato radno iskustvo. „Tokom studija imala sam priliku da steknem radno iskustvo u raznim institucijama, uključujući Međunarodnu agenciju za atomsku energiju (International Atomic Energy Agency) u Beču i Gramin (Grameen) fondaciju u Buenos Ajresu. Nakon završenih osnovnih studija upisala sam Pravni fakultet na Harvardu, gde sam stekla titulu JD (Juris Doctor). Tokom studija prava fokusirala sam se na transakcije i granično po-

stvo je provela

Svi ljudi sa liste „30 ispod 30“ koje sam do sada upoznala zaista su izuzetni, svako na svoj način – bila sam impresionirana kako njihovim dostignućima, tako i njihovim entuzijazmom

dručje između prava i ekonomskog razvoja. Stažirala sam u Ujedinjenim nacijama u Rimu na Svetskom programu za hranu (UN World Food Programme), radila na edukaciji stanovništva ruralnih područja u Indiji u vezi sa ustavnim pravima koja im pripadaju, te kao saradnik u advokatskoj kancelariji Skadden, Arps u Njujorku. Na kraju su me više zainteresovali poslovni i strateški elementi od pravnih aspekata biznisa. Nakon što sam diplomirala na Pravnom fakultetu, primljena sam u advokatsku komoru Njujorka i usmerila sam se na konsalting priključivši se kompaniji McKinsey & Company sa kojom sam radila u Severnoj Americi, Evropi i na Bliskom istoku na rešavanju veoma kompleksnih strateških pitanja, od proširenja farmaceutskog portfolija do transformacije državnog obrazovnog sistema“, iznosi Nataša svoju biografiju. Trenutno radi u Investicionom odboru Kanadskog penzionog plana (CPPIB), za-

hvaljujući čemu se i našla na Forbsovoj listi. Reč je o jednom od najvećih penzionih fondova na svetu, vrednom oko trista četrdeset milijardi kanadskih dolara. „Deo sam tima za stvaranje vrednosti portfolija (Portfolio Value Creation). Moj fokus rada odnosi se na inicijative za uvećanje vrednosti CPPIB portfolija i na smanjenje rizika. Svakodnevno sam angažovana na rešavanju bitnih strateških problema koji su vezani za različite sektore i različita geografska područja. To je vrlo zanimljiva sfera poslovanja koja stalno donosi nove izazove i nova saznanja. Pored toga što mi posao donosi intelektualno zadovoljstvo, mnogo energije i inspiracije mi daje i svrha CPPIB-a, a reč je o investiranju sredstava Kanadskog penzionog plana u ime miliona kanadskih osiguranika i korisnika. Veoma me motiviše i usrećuje to što znam da će moj rad generacijama Kanađana pomoći da dočekaju sigurnu penziju“, priča Nataša Kovačević. Svoj uspeh objašnjava i time što je stalno menjala adrese. Počelo je relacijom Beograd–Banjaluka, a zatim se nastavilo na ceo svet. „Imala sam veliku privilegiju da živim i radim u različitim kulturama, državama, na različitim kontinentima zahvaljujući svom obrazovanju i karijeri. Nastaviću da tražim nove izazove i da dajem sve od sebe da doprinesem, bar malo, opštem boljitku sveta“, kaže Nataša Kovačević.

RADAR NOVE GENERACIJE

Kako će izgledati gradovi budućnosti?

Globalni institut Mekinzi (MGI) izneo je procenu da će se od danas do 2025. godine svetska populacija u gradovima uvećavati za šezdeset pet miliona ljudi godišnje, odnosno za skoro 179.000 svakog dana. Gradovi su dinamične sredine; oni su uvek dela u nastajanju. Kako se uslovi budu menjali, tako će i gradovi morati da se menjaju. U određenom smislu, glavna karakteristika kako veoma uspešnih gradova, tako i onih koji se poboljšavaju jeste ukorenjeni osećaj nezadovoljstva: uvek ima prostora za napredak

iše od polovine svetskog stanovništva živi u gradovima i taj broj će se verovatno povećati na 60 procenata do 2030. godine, čime će se na trenutni broj dodati još 1,4 milijarde ljudi. Navala ljudi u gradske centre, naročito u privredama u usponu, podstaknuta je željom za boljim životom sa više šansi – kako privrede počinju da se centralizuju u gradovima, to čine i ljudi. Globalni institut Mekinzi (MGI) izneo je procenu da će se od danas do 2025. godine svetska populacija u gradovima uvećavati za šezdeset pet miliona ljudi godišnje, odnosno za skoro 179.000 svakog dana. Odgovoriti na potrebe ovakvih demografskih promena predstavljaće izazov. Pošto se gradovi nalaze tamo gde leži i sama budućnost, gradske sredine treba da se razvijaju u skladu sa ljudskim težnjama. Da bi razmotrio kako da to ostvari, MGI je intervjuisao širok spektar lidera i eksperata u gradovima i detaljno istražio više desetina gradova u Aziji, Evropi, na Bliskom istoku, u Severnoj i Južnoj Americi. Vredi napomenuti da su gradovi dinamične sredine; oni su uvek dela u nastajanju. Kako se uslovi budu menjali, tako će i gradovi morati da se menjaju. U određenom smislu, glavna karakteristika kako veoma uspešnih gradova, tako i onih koji se poboljšavaju jeste ukorenjeni osećaj nezadovoljstva: uvek ima prostora za napredak. Postoje tri stvari koje delotvorni lideri u gradovima dobro rade.

– Postizanje pametnog rasta. Svim gradovima je potreban ekonomski rast kako bi njihovi stanovnici mogli da zarade za život i uživaju u dobrom kvalitetu života. Pametan rast podrazumeva pronalaženje najboljeg puta da se to čini na održiv način. Solidna ekonomska strategija privlači investicije. Veoma uspešna strategija identifikuje i privlači najbolju perspektivu u pogledu rasta. Poreske olakšice su možda neophodne, ali nisu dovoljne. Ono što je važnije jeste da se prepoznaju konkurentske prednosti grada i da se potom napravi prava ponuda privredi koja takođe ima ekonomskog smisla za grad. Gradovi, na primer, mogu da podrže preduzeća tako što će ih povezati sa izuzetnim talentima i ključnim poslovnim resursima. Kao deo paketa, ciljane javne investicije mogu da budu od koristi. Nakon što grad odluči po čemu želi da bude poznat, jedan način da se pristupi ekonomskom razvoju jeste da se zauzme stav

RADAR NOVE GENERACIJE

da se poslovna zajednica u celini posmatra kao klijent i da ekonomski rast podrazumeva omogućavanje tom klijentu da bude uspešan. Još jedan ključni element jeste planiranje koje uzima u obzir buduće promene. Upravljanje životnom sredinom trebalo bi da bude uključeno u plan; to podrazumeva definisanje agende koja koristi različite politike – kao što su propisi, urbanistički zakoni, tržišni mehanizmi i podsticajne mere – kako bi se postavili ciljevi i standardi koji se odnose na životnu sredinu. Bolje je (i jeftinije) baviti se ekološkim pitanjima, kao što su kvalitet vazduha i korišćenje zemlje i vode, pre nego što ta pitanja postanu problem. Saobraćajne gužve ne prouzrokuju samo gubitak vremena, nerviranje i povećanje troškova poslovanja, već i zagađenje vazduha koje takođe šteti zdravlju stanovnika. Ponekad gradovi mogu jednostavno da postignu značajna poboljšanja tako što bolje koriste postojeću infrastrukturu. Gradnja u visinu, umesto u širinu, isto tako predstavlja korisnu strategiju. – Postići više sa manje resursa. Verovatno da ne postoji nijedan grad koji veruje

da ima dovoljno novca da ostvari sve što želi i mora da učini. Kako bi se izborili sa pritiscima na budžet, gradovi moraju da ulože maksimalne napore kako bi delotvorno prikupljali, upravljali i trošili svoje resurse. Gradovi koji beleže odlične rezultate dobro procenjuju i upravljaju troškovima – u poslovnom žargonu se to zove „troškovna efikasnost“ – kako u dobrim, tako i u lošim vremenima. Nekoliko konkretnih aktivnosti pokazalo se delotvornim: na primer, izmeštanje administrativnih poslova u centre sa nižim troškovima sa akcentom na strateškim nabavkama, kao i nulto budžetiranje (u kojem se budžet priprema od nule i svaka stavka mora da se odobri). Pored toga, veoma uspešni lideri u gra-

dovima prihvataju činjenicu da ne moraju sve usluge, od informatičkih do održavanja parkova, direktno da pružaju zaposleni u upravi i prepoznaju da se mandat dat upravi s vremenom menja. Iako se vlasti možda plaše gubitka kontrole, dobro osmišljena partnerstva između privatnog i javnog sektora pokazala su se kao sposobna da realizuju infrastrukturu i usluge uz manje troškove i veći kvalitet. MGI je konstatovao da se u nekim zemljama najmanje polovina električne energije gubi u prenosu i distribuciji. Smanjiti te gubitke mnogo je jeftinije nego izgraditi nove elektrane. MGI procenjuje da bi čak četiristo milijardi američkih dolara godišnje moglo da se uštedi samo ubrzavanjem izdavanja dozvola i strukturiranjem projekata tako da se podstaknu uštede vremena i troškova. Tehnologija može da bude presudan faktor. Odgovarajući podaci mogu da se analiziraju u cilju povećavanja prihoda, smanjivanja kapitalnih izdataka i poboljšavanja usluga. To, na primer, može jednostavno da se postigne upotrebom senzora za podešavanje uličnog osvetljenja u zavisnosti od ambijentalnih svetlosnih uslova – što za posledicu ima niže troškove, bez narušavanja kvaliteta. – Pridobijanje podrške za promene. Lideri u gradovima moraju da budu istrajni i čvrsti; ukoliko su u stanju da postignu brze, pozitivne i vidljive rezultate, mogu da pridobiju podršku za dalje promene, što zahteva visokoefikasne državne službenike za koje postoji uverenje da su odgovorni za svoj rad. Singapur, koji ima jednu od najuglednijih državnih službi na svetu, određuje plate u javnom sektoru u odnosu na ekvivalentnu zaradu u privatnom sektoru da bi mogao da pridobije najtalentovanije kadrove. Međutim, čak su i najkvalifikovanijim i najmotivisanijim zaposlenima u gradu potrebne smernice kako bi bili delotvorni. Oni se u radu baziraju na sopstvenim vrednostima i poznavanju prioritetnih pitanja koja utiču na njihov grad, kako bi inspirisali građane. Konsenzus sa lokalnim stanovništvom i poslovnom zajednicom može da pomogne da se poboljšaju transparentnost, informisanje, komunikacija i partnerstva. Gradovi su od suštinskog značaja za svetski ekonomski rast i produktivnost. Kako obezbediti da gradovi budu veoma uspešni predstavlja ključni infrastrukturni izazov ovog veka.

BUDI PREDUZETNICA

ŽENE U BIZNISU

Na usijanom staklenom krovu Teška industrija više nije tlo po kojem se ne gazi ukoliko nosite visoke potpetice. Žene su, posebno u najjačim ekonomijama sveta, danas postale više nego dobrodošle. Od 1998. godine, kada je startovalo rangiranje moćnih žena, mnogo se toga promenilo u svetu: u najmoćnijim ekonomijama , u SAD, Aziji i na Pacifiku, najmoćnije svetske kompanije vode žene. Ako su pre 16 godina žene dostigle maksimum ulaskom u kreativni biznis advertajzing, medije i izdavaštvo – kod nas poznat kao svet korporativnih komunikacija i PR-a, danas su one postale „teškaši“ Priredila Zorica Marković ene, ne tražite povišicu, verujte u karmu. U tome je vaša supermoć. – U drugoj deceniji 21. veka, generalni direktor Majkrosofta imena Satja Nadela, poverljivi čovek Bila Gejtsa i jedan od tri ključna čoveka jedne od najvrednijih kompanija sveta, ostavio je razočaranima sve žene sveta, makar ne gajile preduzetnički duh, kada je bez ikakvih ustručavanja izgovorio te reči. Ako je Gejts svojevremeno dao odličnih 11 saveta srednjoškolcima koji vam i danas stižu na mejl kao primer motivacije, njegov operativac tim rečima uklopio se u sistem u kojem većina, tačnije muškarci, ne misle da postoji jaz između prava muškaraca i žena. Svakako, kasnije je shvatio efekat svojih reči i korigovao se, ali skoro četiri godine kasnije, uoči 8. marta, govorimo o gromoglasnom pozivu na osnaživanje žena. O pokretu #MeToo koji nije samo borba protiv zlostavljanja na radnom mestu, već i neka vrsta buđenja žena širom sveta i borba za neka prava koja bi trebalo da su davno izvojevana.

Nedavno je poverenica za rodnu ravnopravnost govorila o jazu od 8,7 odsto u platama žena i muškaraca u Srbiji i o fenomenu koji postoji na globalnom nivou. Da je Džini Rometi razmišljala poput većine i da je slušala savete Gejtsovog važnog čoveka, kompanija stara više od sto godina IBM bi danas verovatno bila groblje prevaziđenih kompjutera, eventualno baterija. Pre nego što je preuzela kormilo 2012, sa različitih funkcija unutar tog giganta koji je kleknuo pod direktnim naletom mnogo jačih Majkrosofta i Epla, uticala je na transformaciju kuće od koje su se zagrcnula i mnogo jača menadžerska imena, objedinivši tri najviše funkcije – predsednika, generalnog direktora i predsedavajućeg, tri u jedan. „Uvek morate da radite na promeni“, to je otprilike njen moto, zbog kojeg nema strah da zasukanih rukava do laktova zagazi u živo blato zvano globalno tržište, pridobivši za poslovnog partnera do juče najljućeg neprijatelja, Epl. Teška industrija više nije tlo po kojem se ne gazi ukoliko nosite visoke potpetice.

Žene su, posebno u najjačim ekonomijama sveta, danas postale više nego dobrodošle. Od 1998. godine, kada je startovalo rangiranje moćnih žena, mnogo se toga promenilo u svetu: u najmoćnijim ekonomijama, u SAD, Aziji i na Pacifiku, najmoćnije svetske kompanije vode žene. Ako su pre 16 godina žene dostigle maksimum ulaskom u kreativni biznis advertajzing, medije i izdavaštvo – kod nas poznat kao svet korporativnih komunikacija i PR-a, danas su one postale „teškaši“. Nema više muškog biznisa, ne ako General Motors obnavlja Meri Bara, koja ga je preuzela dve nedelje pre nego što je sa tržišta povučeno nekoliko miliona vozila zbog nebezbednosti, da „vadi kestenje“, i postala prva žena na toj funkciji. Danas, ona od GM pravi novi brend. Ili ako važne sektore Alibabe, cara onlajn trgovine sa istoka, predvode dve žene, Lusi Peng i Megi Vu. Kad pogledate Fortuneovu listu najmoćnijih žena, sve pršti od snage kompanija: glavnu reč ili bar ozbiljan uticaj žene imaju od General Motorsa i IBM, preko Pepsika, Fejsbuka, Starbaksa, Siemensa, Great Wall Motor China, Vantasa, GlaxoSmithKlinea, Engie, Gugla, Jahua, Prokter end Gembla... Silicijumska dolina zaista je rodno postala ravnopravna u korist žena. Ipak, Forbs tvrdi da će od ukupno 27 moćnih žena na poziciji CEO do aprila ove godine broj pasti na ukupno 24. Nagli uspon žena u svet CEO, COO, gazdarica i predsednica dogodio se u proteklih nekoliko godina. Ako Amerika i Pacifik „dominiraju“ u svakom pogledu, pa čak i Kina i Indija beleže neverovatnu progresiju po broju žena CEO, Evropa je sebi zadala cilj da u narednih dve do šest godina poveća broj žena u upravnim odborima na 30-40 odsto. Da „Stara dama“ mora da se menja, potvrdila je i Forbsova mapa Evrope, na kojoj su crnom bojom markirane mediteranske zemlje, centralna Evropa, čak i neke skandinavske, kao rupe kroz koje propadaju žene menadžerke, ne uspevajući da se u većem broju popnu na lestvici executivesa. Ipak, statistika kaže da je to sve i dalje prilično malo. Na Forumu u Davosu „učestvovalo je više žena nego ikad ranije“, kako su prenosili svetski mediji, ali uz konstataciju da je „21 procenat i dalje vrlo mali udeo“. „Davos je dokaz da se slabo napreduje sa učešćem žena u svetu privrede, politike i nauke. To što petinu učesnika u Davo-

Nedavno je poverenica za rodnu ravnopravnost govorila o jazu od 8,7 odsto u platama žena i muškaraca u Srbiji i o fenomenu koji postoji na globalnom nivou su sada čine žene, „zasluga“ je pre svega predstavnica nauke i medija; daleko najmanje žena je među privatnim investitorima i u energetskoj branši“, piše Frankfurter algemajne cajtung. Neka ranija istraživanja pokazala su da čak 63 odsto stanovnika velikih gradova Srbije želi da vidi žene na čelu svoje ili neke druge kompanije. Ne govorimo o politici i proboju žena u sam vrh. Tu podršku ne dobijaju samo od sunarodnica, već i od velikog procenta muškaraca, u najvećem broju starih do 40 godina. Ipak, zvanično, prema podacima Ministarstva, direktorki ima u 20 odsto firmi, a u upravnim odborima ih je 14 odsto. U privatnom sektoru, posebno u multinacionalnim kompanijama, 16 odsto menadžerskih funkcija zauzele su žene, a nešto više od 14 odsto su u upravnim odborima. Prema istraživanjima, u Srbiji je ženama potrebno tri puta više vremena da napreduju na poslu nego muškarcima, a o povišici pregovara samo sedam odsto žena, za razliku od 56 odsto muškaraca. Ostale se oslanjaju na „karmu“ i „sistem“. U Srbiji je vrlo teško prikupiti 50 žena

BUDI PREDUZETNICA

CEO, zapravo i dobaciti uopšte do dvocifrenog broja, a borba je intelektualne javnosti da više žena, po zasluzi, dobije članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Jer, da citiramo poverenicu, njihov rad često ne dobija odgovarajuće priznanje u društvu. Zvanični podaci kažu, ipak, da 34 odsto svih preduzetnika čine – žene, ali i među onima koji zatvaraju biznis, za 10 procenata je više žena nego muškaraca. Koliko je važno da u preduzetništvu postoji više žena, govorila je i premijerka Ana Brnabić, inače članica Saveta žena svetskih lidera Ujedinjenih nacija. Ona je priznala da žensko preduzetništvo nosi više izazova nego muško, jer se od žena pored posla očekuje i da obavljaju kućni posao – majki, baka, supruga, domaćica... ali da je ono veoma važno za „ekonomsko, političko i društveno osnaživanje žena“. Poseban poziv je za devojčice koje nedostaju u IT industriji. Kinesko istraživanje pokazalo je da se, kada kompanije vode žene, smanjuje mogućnost prevare. Oliver Rui, profesor finansija i računovodstva na Kineskoevropskoj međunarodnoj biznis školi i jedan od autora ove studije, kaže da je raznovrsnost polova u upravnom odboru preduzeća ta koja smanjuje mogućnost prevare, a ne činjenica da su žene po prirodi poštenije. Profesor na Ekonomskom fakultetu Ljubodrag Savić ipak kaže da je naš svet i dalje dominantno muški i da mnoge žene, posebno u Srbiji, suštinski nemaju vlast, naročito ako neko iza njih stoji, a to je uglavnom – muški vlasnik. „Kad gledate lično bogatstvo, tu najmanje ima žena, čak i na svetskom nivou. Drugačije je kad imate raspršeno vlasništvo u kompaniji i kad menadžment ima

velika ovlašćenja, i kad imate jednog vlasnika. Amerika je zaista centar svetske ekonomije u ovom trenutku i od deset vodećih žena u biznisu, osam je iz Amerike. Kod nas su uglavnom u pitanju operativne funkcije, i najčešće se pitaju ‘oni iza‘, a to je najčešće dominantan vlasnik. Tako je ženina moć promenljiva, kao i njen položaj“, kaže profesor Savić. I dok je Amerika pružala ženama ono što im je potrebno za proboj u biznisu – liberalni duh, gde je, kako kaže politikolog i ekspert za rodnu ravnopravnost Lola Milojević, pojedinac, a samim tim i pojedinka, obrazovan da stvara profit, Evropa je tek poslednjih dvadesetak godina započela ozbiljniju borbu za veća prava u upravljačkoj strukturi. Mnogo bolji savet ženama nego što je to učinio CEO Majkrosofta dala je COO Fejsbuka Šeril Sendberg. I sama se boreći sa demonima businesswomen, Šeril je podsetila da čak 57 odsto muškaraca odmah pregovara o plati, dok to čini samo sedam odsto žena. Muškarci imaju stav „ja sam predobar, zar se to dovodi u sumnju“, a žene vole da dele zasluge. Kad se to promeni – a neće za našeg života, kako kaže Šeril – 50 procenata onih sa vrha bilo koje industrije biće žene. „Mi nećemo uspeti, ali verujem da buduće generacije to mogu.“

ANKETA 14

BUDI PREDUZETNICA

Umesto čestitke za Osmi mart

Kako je biti žena u „muškoj“ industriji Ekskluzivno za Original, žene koje su na čelnim poslovima u onome što se nekada percipiralo kao „muški“ biznis, govorile su o ostvarivanju, o neravnopravnosti i borbi protiv njih, o preprekama u poslovima na kojima dominiraju muškarci, ali i o Osmom martu...

Ako ne vladate situacijom, ženstvenost je od male koristi Maja Babić, Marketing and Communication Manager, Grand Motors

Kakvo značenje danas ima 8. mart? Treba li on da bude jedan romantičan datum kada se dobijaju cveće i bombonjere, ili mu treba vratiti značaj koji je imao, posebno u trenutku kada žene u još jednoj muškoj industriji (pa bila je nekad, zar ne), holivudskoj, dižu glas protiv zlostavljanja, neravnopravnosti i sl.?

Na našim prostorima, nekada je to stvarno bio praznik. Danas, ne samo da nema romantike već je 8. mart za većinu žena samo jedan od 365 dana u godini. Izuzeci su sve ređi. Možda je jedan od razloga taj što su žene u ofanzivi za većom ravnopravnošću na mnogim poljima postale jače i uspešnije od muškaraca. Drugi, ništa manje bitan faktor jeste brz, „online“ način života u kojem je sve manje vremena za blagu reč, pažnju bilo koje vrste. Kada ste poslednji put susreli pravog džentlmena? Onog koji dami otvara vrata, pomera stolicu u restoranu, pridrži kaput, donese cvet na prvi sastanak, izgovori lepu, makar pozajmljenu misao... U sistemu poremećenih vrednosti, u kakvom, nažalost, živimo, 8. marta se rado sećaju samo naše majke i bake. Za mlade generacije to je jedan od anahronizama komunističke ere, pa sam zato sklona razmišljanju da će za koju godinu to biti samo najobičniji, obavezama i problemima ispunjen dan. Srećom, žene su već odavno shvatile da im 8. mart ne može pomoći u ostvarivanju bilo kojih prava, još manje u borbi protiv poslovnog i porodičnog zlostavljanja. Renesansa ovog praznika, zapravo povratak na njegove izvorne zamisli, značaj i uticaj čini mi se sasvim nemogućom. Kako ste vi ušli u posao kojim se bavite? Je li to bio trenutak odluke i koliko je bilo prepreka to što je u pitanju nešto gde dominiraju muškarci? Od čega zavisi da li će se žena odvažiti i upustiti u ostvarivanje onoga što želi u muškom svetu?

Pre skoro 15 godina, i to nije bila trenutna, ad hoc odluka, već prilika da ostvarim davno prikrivenu želju – da se bavim dinamičnim, izazovnim, komunikativnim poslom. Bila sam uverena da je to prava alhemija za moju poslovnu budućnost. I nisam pogrešila, uostalom, da se našalim, dobro se razumem u hemiju, jer sam po obrazovanju diplomirani inženjer tehnologije. Srećom, početak moje karijere u automobilskoj branši protekao je relativno glatko, koliko

zbog prethodnog radnog iskustva, toliko i zbog toga što su žene već sasvim ovladale marketinškim odeljenjima u većini kompanija koje se bave uvozom, prodajom pa i proizvodnjom, ne samo putničkih već i svih drugih motornih vozila. Ne samo kod nas već i u svetu. A da li će se žena odvažiti da u „muškom“ poslu ostvari ono što želi, najviše zavisi od njenog samopouzdanja, želje, obrazovanja i znanja. Ako ste suvereni na terenu na kojem „igrate“, onda muškarci nisu prepreka. Da li je možda prednost to što ste baš žena? A šta je teško u poslu i ima li veze sa polom?

Ne krijem da mi ponekad malo pomogne to što sam predstavnica lepšeg pola, ali to nikako nije pravilo. U poslovnom svetu kojim se krećem malo je mesta za sentimentalnost – ako ne vladate situacijom, ženstvenost je od male ili čak ni od kakve koristi. Teškoće u mom poslu nemaju polni predznak. Paradoksalno je, ali neretko se događa da više nesporazuma i problema imam sa ženama nego sa muškarcima. Vi radite u poslu u kojem i muškarci kupuju vaše proizvode, pa i donose odluke, uglavnom? Kako to izgleda?

To je stereotip koji više ne važi: ako je kupac oženjen ili čovek u vezi, presudnu odluku o izboru automobila sve češće donosi žena ili devojka! žene se sve bolje razumeju u automobile, ne samo u boju i dizajn karoserije. Da li se slažete sa ocenom da i dalje postoji neka vrsta neravnopravnosti? Kako je pobediti?

Naravno da postoji, a manifestuje se i javno i prikriveno. Mnogo je primera iz svakodnevnog života, recimo, vrlo je izražena pri zapošljavanju. Može li se pobediti – to je možda bolje pitanje. Da, ali je to težak maraton koji iziskuje mnogo vremena, mnogo energije i više ženske solidarnosti. Ubeđena sam da će ženama u tome najviše pomoći obrazovanje i stvarno znanje. Kako biste ohrabrili mlade žene da se upuste u takve izazove?

Ako želite da stignete do cilja, računajte na prepreke, padove, odricanja svake vrste. Zamolite bližnje, partnera, prijatelje da vam pomognu na putu do uspeha – time će dokazati koliko im je stalo do vas. Ali, makar jednom dnevno, u pomoć pozovite i Fortunu!

BUDI PREDUZETNICA

mistifikacije ženskog uspeha u muškom biznisu jer iza svega stoji veliki trud i rad, i naravno, malo sreće.

Iza svega stoji veliki trud i rad... i naravno, malo sreće Sanja Lubardić, savetnik zamenika generalnog direktora za korporativne komunikacije u Gasprom nafti, zadužena za region Balkana Kako ste vi ušli u posao kojim se bavite? Koliko je bilo prepreka to što je u pitanju nešto gde dominiraju muškarci?

Čuvena ruska kompanija „Gasprom nafta“ me je pozvala da radim kod njih, i to je za mene bila ogromna profesionalna satisfakcija i čast, budući da sam tako postala prva iz Srbije koja je danas zaposlena u ovoj kompaniji. Prethodno smo dugi niz godina uspešno sarađivali i prelazak u „Gasprom naftu“ bio je potpuno logičan nastavak moje karijere. I zaista to smatram krunom u svojoj profesionalnoj karijeri. Ako se poslovni uspeh meri osećajem zadovoljstva i sreće koji imate na radnom mestu, onda slobodno mogu reći da sam uspela. Posebno ako se uzme u obzir da je Sankt Peterburg sedište moje kompanije i da imam tu privilegiju i sreću da upoznam svaki kutak tog božanstvenog grada na Nevi, u životnom i u kulturološkom smislu, i kako onda ne biti srećan. Ono što me je dovelo do ove pozicije danas jeste dugogodišnja posvećenost svemu što radite i etički kodeks kojeg se pridržavate, koji uvek daju rezultate kao u ovom mom slučaju, bez obzira na to da li ste u „muškom“ ili „ženskom“ biznisu. Lično, nisam osetila nikakve prepreke što kao žena radim u poslu gde dominiraju muškarci, odnosno u „muškom“ biznisu. Firma u kojoj radim sa posebnom pažnjom neguje rodnu ravnopravnost i korporativnu kulturu, svi imamo šansu za profesionalno usavršavanje, bez obzira na to da li ste muškarac ili žena. Načelno, nema

Od čega zavisi da li će se žena odvažiti i upustiti u ostvarivanje onoga što želi u muškom svetu? Da li je možda prednost to što ste baš žena? A šta je teško u poslu i ima li veze sa polom? Imate li pomoć muških kolega?

U svakom slučaju, posao sam uvek doživljavala kao sportski teren na koji izađete kao ličnost, i onda pokažete šta znate. U mladosti sam se intenzivno bavila sportom, karateom, i taj sportski princip sam posle primenila na sve životne situacije, što se pokazalo kao formula uspeha – težiš i radiš sve da dođeš do cilja, pobediš, i to ne bilo kako, već časno. Ako padneš, ustaješ i ideš dalje, ne gubiš duh, ne libiš se da priznaš poraz i zatim se trudiš da greške ne ponavljaš. Korporativnim komunikacijama koje su moja poslovna sfera, bave se i muškarci i žene, imaju podjednako žara i želje za uspehom. Naravno, Bog nam je dao da budemo muško ili žensko, i ne može se protiv svoje prirode. Ne može žena da obavlja posao, na primer, na naftnoj bušotini gde su neophodne fizička snaga i izdržljivost. Doduše, mi žene smo čudo, snašle bismo se i u takvim situacijama nekako, ali ne ide. Tako, bez obzira na to što volim i zastupam emancipaciju žena, uopšte nemam nikakvu grižu savesti da povlađujem svojoj ženskoj sujeti, pa se tako svaki put obradujem kad dobijem cveće od suprotnog pola, volim kad mi otvaraju vrata da uđem u restoran, volim pažnju. Ne vidim ništa loše kada u „muškom biznisu“ monotoniju ponekad razbiju neke ženske štikle, eto prilike da se razvija i kultura džentlmena. Kakvo značenje danas ima 8. mart? Treba li on da bude jedan romantičan datum kada se dobijaju cveće i bombonjere, ili mu treba vratiti značaj koji je imao, posebno u trenutku kada žene u još jednoj muškoj industriji, holivudskoj, dižu glas protiv zlostavljanja, neravnopravnosti i sl.?

Koliko god zvuči apsurdno, posebno u poređenju sa holivudskim glamurom, u muškom biznisu vladaju jasna pravila, zastupljen je dosta pošten princip – tržišno smo orijentisani, hajmo da zaradimo svi plate, nema veze ko je muško a ko žensko. Osmi mart za mene predstavlja podsećanje na dan borbe za ekonomsku, političku i

socijalnu ravnopravnost žena i muškaraca. I zašto ga ne obeležavati svake godine, čisto da se neke stvari ne zaborave. Nedavno sam pročitala da je Švajcarska poslednja evropska zemlja koja je uvela pravo glasa ženama, 1972. godine. Zar to nije apsurdno? Zato je važno 8. mart ne zaboraviti. A to što neko pretvara ovaj praznik u romantičan datum, samo govori koliko su svi, i žene i muškarci, željni lepih i pozitivnih stvari. Deca su odavno pretvorila 8. mart u Dan majki kad im trče posle škole i nose cveće i poruke pune emocija. Sve su to povodi za druženje, ljubav i baš zbog toga nemam ništa protiv 8. marta. Posebno kako sam upoznala drugu kulturu, rusku, shvatam važnost obeležavanja poštovanja prema ženama. Ruska tradicija posebno neguje ljubav prema majkama, ženama, veoma su nežni i pažljivi. Nikada neću zaboraviti kada mi je jedan Rus duhovito objasnio zašto u Rusiji nije praksa da se muškarci rukuju sa ženama. „Mi se ne rukujemo sa ženama, mi žene ljubimo“, rekao je on, igrajući se rečima, jer „ljubit“ na ruskom znači „voleti“. U tom njegovom pojašnjenju sublimirana je sva nežnost i poštovanje koje gaje prema ženama u ruskoj kulturi. Naravno, u biznisu je zastupljen evropski princip, i sa mnom se rukuju, s uvažavanjem. Da li se slažete sa ocenom da i dalje postoji neka vrsta neravnopravnosti? Kako je pobediti?

Neravnopravnost ne vidim kao muškožensku kategoriju, već više kao životni fakt. Neravnopravni su slabašan i jak dečak, dobar i loš đak... Ima mnogo primera a ključ rešavanja problema je u razumevanju, ophođenju. Patrijarh Pavle je govorio, da parafraziram, ne možemo birati ni vreme u kojem ćemo se roditi, ni roditelje, ni narod sa kojim ćemo živeti. Ali možemo da biramo da budemo ljudi. I tako pobedimo. Čak i neravnopravnost. Kako biste ohrabrili mlade žene da se upuste u takve izazove?

Osim sportskih principa koje neprestano primenjujem u životnoj praksi, meni su mnogo pomogle knjige, ne samo stručna literatura već i klasici, beletristika. Doduše, to je i profesionalna deformacija, pošto sam diplomirala žurnalistiku. Čitam pasionirano gotovo sve. I danas smatram da je ključno za sve – obrazovanje. Dakle, čitajte, obrazujte se i znajte da je vaša volja čudo. Sve možete! I nikada ne odustajte. I kad svi drugi to učine, vi nastavite ka svom cilju. Fer, savesno i profesionalno, i uspeh neće izostati.

BUDI PREDUZETNICA

Kakvo značenje danas ima 8. mart? Treba li on da bude jedan romantičan datum kada se dobijaju cveće i bombonjere, ili mu treba vratiti značaj koji je imao, posebno u trenutku kada žene u još jednoj muškoj industriji, holivudskoj, dižu glas protiv zlostavljanja, neravnopravnosti i sl.?

Drugačije razmišljamo, a to donosi kvalitet Rebeka Božović, izvršni menadžer Udruženja pivara Srbije

Čini se da je u današnje vreme ovaj praznik izgubio svoj izvorni značaj. Prva moja asocijacija, pa i mnogih sa kojima o tome često razgovaram, jeste crveni karanfil, bombonjera, polutke ili nekakva kožna galanterija za koleginice, zar ne? Zatim sledi podsmešljivi komentar: „Svaki dan je dan žena“, na šta često dodam: „Da, naročito u Srbiji.“ Nemojte me pogrešno razumeti, volim ja cveće i pažnju, svaki čovek voli, razume se, ali da li smo zaboravili suštinu danas, kada je samo u prošloj godini, godini neznam-kakvog-napretka ka EU, u Srbiji stradalo čak 29 žena i dvoje dece u porodičnom nasilju. Možemo da razgovaramo o tome da li žene žive i rade u jednakim uslovima sa kolegama, ali verujem da postoje neka prva pitanja, pitanja elementarne životne sigurnosti u Srbiji. U današnje vreme, izgleda kao da smo otišli korak dalje, jer se o pravima mnogo govori, i to ne samo o pravima žena već i svih tzv. manjinskih grupa društva. Ali, sa druge strane, izgleda da je baš sada potrebno da sa ulica, sa kojih su početkom prošlog veka žene slale poruke, uđemo u sistemsku borbu i da omogućimo borbu pojedinca za svaki vid boljeg tretmana i načina života svih, pa i žena. Ne okrećimo glavu od onih koji imaju problem, ako ga mi nemamo. Kako ste vi ušli u posao kojim se bavite? Je li to bio trenutak odluke i koliko je bilo prepreka to što je u pitanju nešto gde dominiraju muškarci? Od čega zavisi da li će se žena odvažiti i upustiti u ostvarivanje onoga što želi u muškom svetu?

Hvala na dobrom pitanju. Uvek sve zavisi od ličnog samopouzdanja i vere pojedinca, praktično u svemu. Moje prethodno iskustvo me je dovelo do prilike da odlučujem da li ću stati na čelo Udruženja pivara Srbije. Udruženje postoji još od 1958, okupljalo je sve pivare one velike Jugoslavije i s vremenom je pratilo tranziciju industrije i države i zamiralo, dok se nije ponovo aktiviralo pre dve godine, kada je i meni ponu-

đeno da oživim njegov rad. Bez obzira na percepciju da je pivo „muška stvar“, želela sam da Udruženje povrati značaj ekspertske strukovne organizacije koja radi na uspostavljanju i održavanju boljih ekonomskih uslova za rast i razvoj pivarstva, kao i da prikaže ovaj zlatni napitak, koji u Srbiji ima tradiciju dugu tri veka, u lepšem svetlu. U odluci nisam uzimala u obzir opštu percepciju, ono što me je privuklo i prevagnulo je zapravo mogućnost da svoja znanja i veštine upotrebim za razvoj pivarske industrije i dalje unapređivanje društva naše zemlje, kao i fokus rada na umerenoj konzumaciji. Šta je teško u poslu i ima li veze sa polom?

I u prethodnim poslovima sam nekako bila u „muškim industrijama“ i mislim da je uvek bolje imati balansiran tim kada pričamo o polu. Polno gledano drugačije razmišljamo, analiziramo i percipiramo stvari i to donosi potreban kvalitet i širu sliku. Čini mi se da je najteži deo posla zapravo uhodavanje i sticanje poverenja među članovima tima. Pretpostavljam da je deo uhodavanja vezan i za pitanja rodne ravnopravnosti i sposobnosti koje imaju žene u tipičnom muškom okruženju. Vi radite u poslu u kojem i muškarci kupuju vaše proizvode, pa i donose odluke, uglavnom? Kako to izgleda?

Izgleda tako da je kod nas, prema našim podacima, preko 85% konzumenata piva u muškoj populaciji, dok ne pamtim da je na čelu jedne od srpskih pivara ikada bila žena. Možda će se stvari preokrenuti, kao, na primer, u Meksiku, gde je među pivskim ljubiteljima čak 42% žena. Kako biste ohrabrili mlade žene da se upuste u takve izazove?

Kad samo pomislim kakva je odgovornost biti bilo kome uzor, jer svaki je život različit i svako ima svoj put. Moj je mene vodio od Finske, preko Japana, domaće politike u nevreme, otpada i reciklaže, do piva, i ne znam da li bih nekom preporučila baš to sve i baš tako, jer je bilo zahtevno. Kao klinka sam trenirala tenis u Partizanu, zahvaljujući voljenom ocu, i verujem da sam tada naučila da koristim šanse koje mi se ukazuju, te mi je to veliki dobitak iz tenisa i danas. Ali jedno je sigurno: oduvek sam verovala da je sve moguće, ako napraviš prvi korak i ako imaš hrabrosti.

BUDI PREDUZETNICA

Najteže je žonglirati između privatnog i poslovnog života Jovana Vukotić, rukovodilac odeljenja komunikacija i odnosa sa državnim institucijama kompanije Siemens za Adriatic region

Kakvo značenje danas ima 8. mart? Treba li on da bude jedan romantičan datum kada se dobijaju cveće i bombonjere, ili mu treba vratiti značaj koji je imao, posebno u trenutku kada žene u još jednoj muškoj industriji, holivudskoj, dižu glas protiv zlostavljanja, neravnopravnosti i sl.?

Naše majke i bake su zaslužne za to ko smo mi danas, jer su nas one učile i svojim primerom i savetima nas usmeravale da pored toga što je potrebno biti borac i izboriti se za svoje ciljeve, da je isto tako važno ostati dama i negovati ženstvenost. Zato verujem da treba prihvatiti tu pažnju koju žene dobijaju na taj dan, ali to svakako nije suština ovog praznika. Razlog zbog koga se ženska prava ističu izvan uobičajenog koncepta ljudskih prava je taj što su žene kroz istoriju, a delom i danas, bile ili su (na nekim mestima) i dalje lišene određenih prava koja uživaju muškarci. Osmi mart ima mnogo dublji, revolucionarniji i humaniji karakter od romantičnog datuma i treba da bude poziv ženama da se bore za svoja prava. Od čega zavisi da li će se žena odvažiti i upustiti u ostvarivanje onoga što želi u muškom svetu?

Nikada nisam razmišljala o tome da ulazim u firmu u kojoj dominiraju muškarci kada sam počela da radim, pomalo zbog mladih godina ali više zbog toga što nisam imala tu predrasudu o muškoj firmi. Ispostavilo se da je to bilo ispravno jer brojne vredne, istrajne i odlučne žene u kompaniji Siemens širom sveta grade uspešne karijere na različitim pozicijama. Odluka je bila da prihvatim posao koji me ispunjava. Komunikacija sa ljudima, organizacija i mediji su oblasti koje su me oduvek privlačile. Rad u dinamičnom okruženju, kakav je Siemens, u kompaniji koja posluje u Srbiji i u svetu više od jednog veka, bio je i ostao izazov za mene. Da li će se neko odvažiti i izboriti se sa izazovima, zavisi od tipa ličnosti i stava. Podržavam odluku da se svako upusti

u ostvarivanje svojih poslovnih ambicija i da nikako ne odustane od onoga što želi. Da li je možda prednost to što ste baš žena? Šta su prednosti? A šta je najteže?

Mislim da je najveća prednost u poslu pre svega biti profesionalac. Najteže u poslu danas jeste žonglirati između privatnog i poslovnog života, tu nažalost mislim da je ženama izazovnije, pogotovo ako su majke. Najbitnije je naći balans i napraviti prioritete kako bi sve tri strane bile zadovoljne – porodica, posao i mi same. Suština je ne zaboraviti na ono šta mi zapravo želimo, i da u ubrzanom životu kakav danas svi vodimo, gde se informacije razmenjuju velikom brzinom, i dok žurimo sa jednog na drugi sastanak, usporimo i da ne zaboravimo da uradimo nešto i za sebe. Da li se slažete sa ocenom da i dalje postoji neka vrsta neravnopravnosti? Kako je pobediti?

Položaj žena u modernom društvu kreće se nabolje, a to se vidi i iz primera moje kompanije. Godine 2008. prvi put je u istoriji kompanije Siemens, koja posluje 170 godina, Upravni odbor Siemens AG od osam članova dobio svog ženskog člana. Danas, dva člana su žene. Ženama je data prilika da vode, donose odluke, pregovaraju i da budu pouzdan i siguran partner u važnim projektima. Da li postoji još toga što možemo da uradimo za rodnu ravnopravnost? Da. Kako? Zajedno. Kako biste ohrabrili mlade žene da se upuste u takve izazove?

Odavno mi je postalo jasno da ljudi skloni postignućima ne sede i ne čekaju da im se stvari dogode. Oni idu i događaju se stvarima. Verujem u ovaj citat Leonarda da Vinčija i mislim da je najbitnije da se ljudi, muškarci i žene, pokrenu i da se dogode stvarima. Svaka žena treba da dâ svoj maksimum i da se izbori sa izazovima. Da iz svake situacije nešto nauči, pa i ako nešto nije bilo kako ste zamislili, izvučete pouku, a ne da odustanete. Prepreke su deo svakodnevice, ali to nas nikako ne treba sputati, uvek treba dati najbolje što možete, raditi na sebi i izboriti se za mesto u poslovnom svetu.

BUDI PREDUZETNICA

Kada biste videli kako vozim... Irena Trifunović, menadžer za komunikacije Opel Srbija

Kakvo značenje danas ima 8. mart? Treba li on da bude jedan romantičan datum kada se dobijaju cveće i bombonjere, ili mu treba vratiti značaj koji je imao?

Posmatrano u kontekstu savremenog društva koje je sve više potrošačko, 8. mart nema neku bitnu razliku u odnosu na, recimo, Dan zaljubljenih. Sve se šareni od ponuda i popusta, a propušta se ono ključno, a to je kakav je zaista položaj žena danas. Tačnije, na taj dan se u medijima pojavi statistika o tome koliko su žene slabije plaćene od muškaraca na istom položaju, koliko njih je uslovljeno odlaganjem majčinstva za posao. I nekako se uvek šokiramo takvim podacima, ali sve ostane na tome. Zbog toga bi bilo korisno da položaj žena neprestano jača, jer je i njihova uloga u poslovnom i svakom drugom smislu nezamenljiva. Kako ste vi ušli u posao kojim se bavite? Od čega zavisi da li će se žena odvažiti i upustiti u ostvarivanje onoga što želi u muškom svetu?

Ja sam samo spletom okolnosti od samog početka svoje karijere u „muškoj industriji“. Počela sam u kompaniji Tarkett kao specijalista za marketing i komunikacije i to je ujedno bio početak moje ljubavi prema polju komunikacija. Svoju profesionalnu orijentaciju sam usmerila ka tome, a muške industrije su dolazile spontano. Posle Tarketta, prešla sam u Carlsberg, odatle u General Motors, a već punih osam godina sam zadužena za korporativne komunikacije kompanije Opel na tržištu Srbije, Crne Gore, Makedonije i Albanije. Moj posao podrazumeva upravljanje budžetom namenjenim za komunikacije, upravljanje krizama, organizovanje širokog spektra komunikacionih inicijativa koje uključuju odnose sa javnošću, odnose sa medijima, kao i aktivnosti interne komunikacije. Najčešće na sastancima sedim u muškom društvu. Na početku mi je bilo malo neobično, ali danas na to više ne obraćam pažnju.

Šta je teško u poslu i ima li veze sa polom?

Opel je kompanija u kojoj se ceni moj rad, a činjenica da sam žensko u muškom poslovnom okruženju je potpuno u drugom planu. Da nije tako, ne bih bila ovde gde sam danas. A i kada biste videli kako vozim, bilo bi vam jasno da je imalo koristi. Vi radite u poslu u kojem i muškarci kupuju vaše proizvode, pa i donose odluke, uglavnom? Kako to izgleda?

Istina je da automobile više kupuju muškarci, ali žene veoma dobro znaju šta žele kada dođu da kupuju automobile. Veoma su zanimljive analize i statistički podaci koji pokazuju na osnovu čega se žene odlučuju za kupovinu određenog automobila, a na osnovu čega

muškarci. Tako dame najveću pažnju poklanjaju pouzdanosti automobila, potrošnji, sigurnosti i zapremini gepeka, dok muškarce zanima brzina, karoserija i veličina automobila. Auto-industrija i te kako misli na žene i okrenuta je ka njima svojom ponudom, što možete između ostalog primetiti i po jarkim bojama automobila koje su sve češće. A upravo se za njih odlučuju žene. Kako biste ohrabrili mlade žene da se upuste u takve izazove?

Znanje, rad na sebi, konstantno usavršavanje i kolegijalnost su glavne poluge uz pomoć kojih se preskaču prepreke. Predrasude su nešto protiv čega treba da se borimo svi zajedno, a jedna od njih je i ta da žene ne mogu da uspeju u muškim industrijama.

BUDI PREDUZETNICA

Kakvo značenje danas ima 8. mart? Treba li on da bude jedan romantičan datum kada se dobijaju cveće i bombonjere, ili mu treba vratiti značaj koji je imao, posebno u trenutku kada žene u još jednoj muškoj industriji, holivudskoj, dižu glas protiv zlostavljanja, neravnopravnosti i sl.?

Ophođenje prema drugima sa punim poštovanjem, bez obzira kog su pola, naša je svakodnevna obaveza. Obeležavanje 8. marta je samo jedan podsetnik i dodatna prilika da izrazite zahvalnost svojim majkama, sestrama i prijateljicama. Svim ženama koje uspevaju da postignu sve, bez obzira na to da li su samo zaposlene, ili postižu da kombinuju porodični život i poslovne obaveze, ili rade kod kuće i na taj način doprinose dobrobiti porodice. Kako ste vi ušli u ovaj posao kojim se bavite? Je li to bio trenutak odluke i koliko je bilo prepre-

ka to što je u pitanju nešto gde dominiraju muškarci? Od čega zavisi da li će se žena odvažiti i upustiti u ostvarivanje onoga što želi u muškom svetu?

Od početka moje karijere uvek mi je fokus bio da doprinesem razvoju ljudi

Važno je biti okružen ljudima koji veruju u vas bez obzira na pol Katarzyna Malczevska Błaszczuk, direktorka marketinga kompanije HEINEKEN Srbija

i poslovanja, da postignem još više i da svaki radni dan maksimalno iskoristim za usvajanje novih znanja i veština. Verujem da se dobro dobrim vraća i zato imam odnos pun poštovanja prema ljudima iz svoje okoline. Do sada se pokazalo kao dobar pristup. Verujem u različitost i doprinos koji ona pruža poslovanju iz različitih uglova, perspektiva i senzibiliteta. To je veoma bitno u sferi marketinga, jer pomaže u razumevanju potrošača. Imala sam sreću da kroz rad sarađujem sa kolegama koji su pružali ohrabrenja i podstrek ženama stvarajući pozitivno okruženje. Danas na položaju direktorke marketinga u kompaniji Heineken Srbija moj tim čine i žene i muškarci različitog godišta i iskustva. Da li je možda prednost to što ste baš žena? A šta je teško u poslu i ima li veze sa polom?

Smatram da je raznolikost radne snage usklađena sa povećanom produktivnošću, kreativnošću i inovacijama, a samim tim i boljim rezultatima. Postoji bezbroj primera uspešnih žena i muškaraca u poslovnom svetu i te priče treba da služe svima kao inspiracija. Važno je biti okružen ljudima koji veruju u vas i vaše sposobnosti bez obzira na pol. Radite u poslu u kojem i muškarci kupuju vaše proizvode, pa i donose odluke, uglavnom? Kako to izgleda?

Većina istraživanja i studija decenijama unazad pokazuje da muškarci i žene pristupaju kupovini sa različitim motivima, perspektivama i razmatranjima. Sticanje razumevanja o tome kako rodne razlike utiču na odluke o kupovini i prepoznavanje pojedinih tendencija je važno za bilo koji posao koji nudi proizvod ljudima. Pivo ne kupuju samo muškarci, naprotiv, kupuju i žene i u tome leži specifičnost pivske industrije. Mi smo i kada je u pitanju prodaja okrenuti ravnopravnosti oba pola i naša komunikacija je tako i usmerena. Jedna od Heineken® najnovijih kampanja „Open to All“ komunicira jednakost i otvorenost kao ključne vrednosti i predstavlja najveću podršku lansiranju novog bezalkoholnog Heineken 0.0, koje je namenjeno svima, uz posebno osvrtanje na žene.

Zašto da (ne) postanete rudar bitkoina Proteklih nekoliko meseci, svi pričaju o jednoj takvoj radilici. Reč je o kompjuterima koji virtuelno „kopaju“ virtuelni novac, kriptovalute, od kojih je najpoznatiji bitkoin. Kako se to „kopaju“ bitovi i bajtovi i kako se na bitkoinima zgrće lova? Piše Luka Arežina

ma čuvena scena u „Simpsonovima“ kada Homer i njegov ćale prave eliksir za potenciju u kadi, pa Homer kaže: „Posle brojnih razočaranja sa šemama za brzo zgrtanje love, siguran sam da ću ovom šemom zgrnuti lovu – i to brzo!“ Ko od nas nije maštao da se preko noći obogati ili da ima „zlatnu koku“ koja će raditi umesto njega? Proteklih nekoliko meseci, svi pričaju o jednoj takvoj radilici. Reč je o kompjuterima koji virtuelno „kopaju“ virtuelni novac, kriptovalute, od kojih je najpoznatiji bitkoin. Kako se to „kopaju“ bitovi i bajtovi i kako se na bitkoinima zgrće lova? Bitkoin je, kao i većina modernih valuta, „fiat“ valuta. To znači da se njegova vrednost ne zasniva ni na čemu drugom (recimo, na zlatu) sem na spremnosti ljudi da ga razmenjuju za dobra i usluge. Da bi se znalo da li neko ima dovoljno novca za željenu transakciju, potrebno je voditi zapisnik. Ovde leži najveća prednost kriptovaluta – one su nezavisne od bilo kakve centralne banke, koja vodi ove zapisnike za tradicionalne valute. Zapisnik za bitkoin nalazi se na kompjuterima svih korisnika mreže i svi rade zajedno kako bi on bio precizan i tačan. Ipak, da bi se potvrdila validnost razmene novca i sprečile sumnjive radnje, svi na mreži moraju da se slažu oko svake transakcije. Tu na scenu stupa „kopanje“ bitkoina – kopanje je u stvari rešavanje komplikovanih matematičkih zadataka pomoću kojih se skup transakcija (blok) stavlja u zajednički zapisnik (blockchain). To su zadaci teži čak i od crvenih sa zvezdicom iz Veneove zbirke i rešavaju se

samo „sirovom silom“ – nasumičnim pogađanjem brojeva. Onome ko reši matematički obrazac „heš funkcije“ sledi nagrada i tako se stvaraju novi bitkoini. Trenutno, nagrada je 12,5 bitkoina. Taj broj se polovi kada se stvori 210.000 blokova, što se otprilike dešava na svake četiri godine. Broj bitkoina je ograničen, za razliku od tradicionalnog novca koji se uvek iznova štampa. Očekuje se da će 2140. godine biti iskopano svih 21 milion bitkoinova. Tada se više neće „štampati“ novac, a rudari će naplaćivati veće provizije za transakcije. Dakle, „kopanje“ bitkoina ima dvostruku ulogu: osiguravanje od prevare i stvaranje novih novčića. Što je više rudara aktivno na mreži, to se matematički problemi brže rešavaju. Putem magije kriptografske matematike i „heš funkcija“, trud se ulaže u to da se vreme potrebno za rešavanje jednog bloka transakcija drži na deset minuta. To se postiže time što se zadaci otežavaju sa povećanjem komputacione snage u mreži, koja zavisi od količine korisnika i brzine čipova koji se koriste za izračunavanje. Tako je krenula besomučna trka za procesorskom snagom. Što je brži i jači kompjuter, brže će rešavati matematičke probleme. Nedavno je grupa naučnika iz ruskog gra-

da Sarov uhapšena jer je koristila superkompjutere u nuklearnom postrojenju za rudarenje bitkoina, što stavlja stvari u perspektivu. Satoši Nakamoto, misteriozni tvorac elegantnog softvera bitkoina, namenio je da se kopanje vrši putem procesora koji postoji u svačijem kompjuteru. Ljudi su ubrzo shvatili da je mnogo efikasnije da za rudarenje koriste svoje grafičke karte, a nakon toga su počeli da „blanko“ FPGA čipove specijalizuju za ovu svrhu. Ubrzo zatim su nastali ASIC – application-specific integrated circuits, čipovi sa specifičnom namenom da razbijaju šifre za rudarenje kriptovaluta. Snaga ovih čipova meri se u količini „hešova“, to jest nasumičnih brojeva, koje mogu da izbace u sekundi, a još jedna bitna stavka je količina struje koju troše. Ipak, čak i sa opremom za rudarenje u vrednosti više hiljada evra, usamljenom solo rudaru bile bi potrebne godine da reši zadatak za jedan blok. Zato se prave takozvani mining poolovi, mreže povezanih rudara koji zajednički ulažu svoju procesorsku snagu i dobijaju delove bitkoina kao nagradu. Ovo predstavlja potencijalnu pretnju integritetu bitkoina. Naime, ako neka grupa ljudi koja održava bitkoin blockchain drži više od pedeset procenata

OTVORENO

Kako su programeri postali nova srpska elita i šta je tu pogrešno? komptuacione snage u mreži, ona može da izmeni zapisnik i tako vrši prevare. To ugrožava najveću prednost koju kriptovalute imaju u odnosu na tradicionalne valute, decentralizovanost. Trenutno, najjači mining pool nalazi se u Kini i on rešava 25% blokova. Štaviše, 72% celokupne snage nalazi se u Kini. Zašto je to tako? Odgovor je jednostavan – u Kini je jeftina struja. Rudarenje kriptovaluta zahteva veliku količinu električne energije. Nedavno je američki magazin Wired objavio da bitkoin zajednica troši više struje od države Srbije. Stoga je trošak na električnu energiju jedan od najvažnijih faktora koji određuju isplativost rudarenja. To ujedno znači da je pred bitkoin zajednicu stavljen ekološki problem, jer se sav napredak u tehnologiji koristi za ubrzavanje procesa kopanja, a ne za smanjivanje utroška energije. Potrebna su velika ulaganja u hardver, njegovo hlađenje i održavanje, struju i prostor kako bi kopač postao kompetitivan na ogromnom tržištu bitkoin rudara. Na internetu se mogu naći kalkulatori pomoću kojih se mogu izračunati svi relevantni parametri i napraviti plan akcije. Mnogo je lakše probiti se na manja tržišta drugih kriptovaluta, poput eterijuma i lajtkoina. Postoji i opcija cloud rudarenja, iznajmljivanja procesorske snage u već postojećim poolovima. Ovo zaobilazi sve navedene troškove, ali je i notorno nebezbedno zbog velikog broja prevara. Novac je i inače čudna stvar. Uđete u pekaru, date gospođi papirić na kojem je nacrtan Tesla i ona vam da vruć i mastan burek. Kriptovalute tu unose još čitav jedan sloj konfuzije. U međuvremenu, bitkoini se mogu kupiti za ove obične, ovosvetske pare. Trenutno, jedan bitkoin vredi oko 930.000 dinara i ima tendenciju rasta. Kako će se kretati cena, to zbunjuje i najveće svetske ekonomiste koji još ne znaju šta da rade sa ovim anarhoidnim izumom. Treba li uložiti? Što da ne, možda ćete da završite kao 50 Cent koji je 2014. prodavao svoj album za bitkoine i tako u decembru prošle godine postao bogatiji za osam miliona dolara. A možda ćete završiti i kao Homer Simpson – samo sa još jednim razočaranjem.

Piše Nenad Milovanović, CEO Coing, softverske kompanije koja posluje u Srbiji, Velikoj Britaniji i SAD „IT u Srbiji cveta, i nastaviće da cveta.“ – „IT, to je srpska nafta.“ – „Srbiji nedostaje 10.000 programera.“ – „Srbija jedno od top mesta za razvoj blokčejn tehnologije, srpski programeri među prvima u svetu u ovoj oblasti.“ – „Programeri najviše zarađuju.“ Ovo su neke od tvrdnji koje možete pročitati u domaćim medijima u kojima se vrlo svesno gradi neka vrsta mita o tzv. srpskom programeru kao novom junaku, a o IT sektoru kao spasiocu srpske privrede. Hajde da na ove teze pogledamo sa malo više realnosti, a to u ovom slučaju znači iz neke tačke izvan Srbije, na primer iz Silicijumske doline. Zbog izolacije i nedostatka resursa, mi nemamo šansu da se ostvarimo kao izvozno orijentisana manufakturna ekonomija. Ono gde imamo šansu jeste izvozno orijentisan konsalting i stvaranje intelektualnih proizvoda čija distribucija se vrši preko interneta, bez carinskih procedura, kvalitativnih propisa i transportne logistike. Retka industrija gde su pravila na celom svetu ista jeste IT industrija. Svaki programer priča istim jezikom i većina alata koje koristi je besplatna. Srpski programer ne mora da ide ponovo na fakultet da bi radio za američku firmu kao što mora srpski lekar da bi radio u američkom zdravstvu. U IT sektoru nema izvoznih prepreka kao u drugim industrijama i zato je, između ostalog, IT postao najplaćenija branša u Srbiji. To je jedan od razloga zbog kojih, čini mi se, stvaramo mit o svemogućem srpskom programeru koji je „najbolji i najtraženiji na svetu“. Najbolji srpski programer na Zapadu nije ništa traženiji od najboljeg programera u Indiji ili najboljeg programera u Kini. Dobri programeri, zaposleni u Silicijumskoj dolini, imaju istu (ili sličnu) platu, ako su na istom nivou sposobnosti i iskustva, bez obzira na to da li su Amerikanci,

Srbi, Indijci ili Kinezi. Ima malih odstupanja koja se tiču pregovaračke pozicije i sposobnosti pojedinca da se „proda“ ali razlike zbog nacionalne percepcije nema. Potražnja je tolika da niko nema luksuz da bude nacionalista. Ono što je bitan detalj jeste da je u Americi programer samo još jedno prosečno zanimanje. Programeri u Americi nemaju veće plate od lekara kao što je slučaj u Srbiji. Ako u Americi kažeš da si programer, niko neće automatski pretpostaviti da je tvoj stil života komforniji od 98% populacije, kao što je to slučaj u Srbiji. U Srbiji je stvoren mit o programiranju kao elitnom zanimanju a o programerima kao novoj srpskoj eliti, zato što programeri u Srbiji zarađuju tri puta više od sledećeg zanimanja, dobro plasiranog po visini zarade. Ne smeta mi, neka se gradi pozitivan imidž o programerima, neka raste interesovanje za bavljenje ovim poslom. Ali, kako raste interesovanje, tako se pojavljuju i negativne posledice. Danas brojne privatne škole obećavaju da će „vas baš njihov kurs od tri meseca dovesti u poziciju da odmah zarađujete hiljade evra“, iako pre tog kursa niste imali nikakvih dodira sa programiranjem. To, verujte mi, ne ide tako. Kad sam 2005. godine upisivao Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu, nije ni blizu bila popunjena kvota. Na drugoj godini nas nije ostalo ni 40% od broja inicijalno upisanih. Ostali smo mi koji smo to upisali iz ljubavi prema toj veštini i interesovanju za nju. Niko od nas tada nije znao da će tu jednog dana „biti para“. Podstičemo mlade da studiraju računarske nauke jer „tu ima para“, ne dopuštamo im da razmišljaju šta vole da rade, ubijamo tako profesionalnu diverzifikaciju radne snage i stvaramo „šrafove“ u sve automatizovanijoj manufakturi, a ne inovatore i revolucionare.

BUDI INOVATIVAN

L I N K E R I na skijama ti treba komunikacija udi koji se bave ekstremnim sportovima najčešće su druželjubivi, otvoreni. Paraglajding i bandži džamping su kolektivna aktivnost i niko ne ide u pohode na adrenalin sam, najviše jer bi to bilo opasno. Kacige su najčešće obavezne, a ako su zimski sportovi u pitanju, i teški skafanderi i fantomke. To sve dosta otežava komunikaciju između ljudi u akciji. Mobilni telefoni umeju da ometaju tok dešavanja i pokvare dragocene trenutke koje sportisti na snegu mogu da osete samo nekoliko puta godišnje. Skijaši znaju taj osećaj. Niko ne želi da u vrelini trenutka staje sa strane, skida kacigu, rukavice, otvara jaknu i vadi mobilni telefon, samo da bi sve to morao da vrati na mesto posle deset sekundi razgovora. „Nama je bio problem da komuniciramo tokom skijanja. Ne da ćaskamo, već da razmenimo neke ključne informacije. Recimo, da obavestimo druge da nas sačekaju kada padnemo, da se dogovorimo na koju ćemo stazu da idemo ili gde ćemo na pauzu“, kaže Vuk Pajović, član startap tima Linker. Namena njihovog proizvoda je upravo to – olakšavanje komunikacije tokom akcionih sportova. Tim, pored Vuka, trenutno čine i Miloš Vujadinović, Nikola Batić i

Mladen Nikolić, svi ispod 25 godina starosti. Vuk kaže da iako svi imaju svoje uloge, u timu od četvoro „svako mora da radi sve“. Prostorije tima nalaze se na Ekonom-

primljeni na mentorski program za startapove pod pokroviteljstvom „MVP Workshopa“. Pored logističkih informacija, kontakt sa drugima u ekstremnim sportovima može da znači razliku između života i smrti, kada su u pitanju vanredne situacije. Upravo u takvoj situaciji našli su se članovi startap tima Linker. Miloš i Vuk su studenti elektrotehnike i, kao i ostatak ekipe, strastveni skijaši. Prošle godine su se na zimovanju na Alpima našli u nebranom grožđu. Ignorisali su meteorološka upozorenja i popeli se više nego što je trebalo. „Vetrovi su bili toliko jaki da su nas skoro vraćali nagore. Kada sam pokušao da otvorim mapu skijališta, pretvorila se u papirnu kašu. Bili smo na vrhu planine, što znači da bi bilo koje skretanje sa kursa moglo da znači da završimo u pogrešnoj državi“, kroz smeh priča Vuk. Posle dva sata sporog i pažljivog spuštanja, momci su se, na svu sreću, vratili na bezbedno. Pod utiskom zastrašujućeg iskustva, počeli su da razmišljaju o načinu na koji akcioni sportisti

skom fakultetu, gde su

razmenjuju krucijalne informacije. Shvatili su da bi im spuštanje išlo mnogo lakše da su mogli jedan drugog da čuju. Tako se rodio linker, sprava za komunikaciju u trku. Linker se sastoji iz dva dela. Jedan deo je bubica koja ulazi u uho. U njoj su smešteni mikrofon i slušalica. Vuk naglašava kako je bubica posebno dizajnirana da ne žulja kada se preko nje stavi kaciga. Drugi deo je kućište za taster. Poseban trud je uložen u jednostavnost i funkcionalnost – na plastičnoj kocki ne postoji ništa sem velikog dugmeta, a na kacigu ili volan od bicikla pričvršćuje se na isti način kao akciona kamera. To je odličan izbor, jer se nosač za akcione kamere često nalazi na opremi za ekstremne sportove. „Želimo da omogućimo komunikaciju koja je brza i jednostavna“, kaže Vuk. „Postoji samo jedno dugme. Nakačiš ga gde hoćeš i na jedan klik si na vezi sa svima iz grupe.“ Vizuelni dizajn, za koji je zadužen Mladen Nikolić, ima moderan, minimalistički profil koji odaje utisak da će se uređaj neprimetno uklopiti u opremu. Komunikacija je ključna i u kajt surfingu, u kojem sportisti moraju da budu na određenoj udaljenosti jedan od drugog kako se ne bi zamrsili. „Voki-toki je glomazan. Bajkeri, recimo, ne smeju da spuštaju ruke sa

Miloš i Vuk su studenti elektrotehnike i, kao i ostatak četvoročlane ekipe, strastveni skijaši. Prošle godine su se na zimovanju na Alpima našli u nebranom grožđu. Ignorisali su meteorološka upozorenja i popeli se više nego što je trebalo. Pod utiskom zastrašujućeg iskustva, počeli su da razmišljaju o načinu na koji akcioni sportisti razmenjuju krucijalne informacije. Shvatili su da bi im spuštanje išlo mnogo lakše da su mogli jedan drugog da čuju. Tako je nastao Linker... Piše Luka Arežina

Linker se sastoji iz dva dela. Jedan deo je bubica koja ulazi u uho. U njoj su smešteni mikrofon i slušalica. Vuk naglašava kako je bubica posebno dizajnirana da ne žulja kada se preko nje stavi kaciga. Drugi deo je kućište za taster. Poseban trud je uložen u jednostavnost i funkcionalnost – na plastičnoj kocki ne postoji ništa sem velikog dugmeta, a na kacigu ili volan od bicikla pričvršćuje se na isti način kao akciona kamera

volana. Alpinisti uvek idu po dvoje, a često nemaju vizuelni kontakt. Oni mogu da prikače taster linkera na grudi i da reše taj problem.“ Nije teško zamisliti još primena za ovaj proizvod, koje svakako ne moraju biti

ograničene na sportske situacije. U svakoj situaciji u kojoj je kontakt sa drugima na istom zadatku bitan, a ruke prezauzete za kabaste uređaje, linker je jednostavno i elegantno rešenje.

sti svoj skupi voki-toki koji je platio hiljadu evra, postoji opcija da on na svom uređaju podesi kanal i uključi se u razgovor.“ Nikola Batić, student ekonomije, zadužen je za biznis plan startapa. Ekipa je trenutno u fazi traženja početnog kapitala kako bi napravila prvi prototip linkera koji je spreman za traku. „Nedavno smo završili potvrdu koncepta, imamo grubi model koji koristimo za testiranje“, kaže Vuk. „Mi imamo znanje da napravimo proizvod i biznis model. Ipak, cilj nam je da se probijemo na ozbiljnija skijaška tržišta, recimo slovenačko ili austrijsko. Za to nam je potrebna pomoć investitora. Investitor nije tu samo da donese pare, već treba i da doda na vrednosti.“ Iako primećuje da bi im situacija bila

Korisnici se povezuju putem aplikacije na telefonu. Grupa za razgovor pravi

se jednostavnim procesom i korisnik ne mora da razmišlja o frekvencijama i kanalima na koje se kači. Pametni telefoni stvarno jesu pametni, izgleda. Kada jednom uspostave vezu, korisnici telefon mogu da ostave u brvnari. Za prenos podataka koriste se radio-frekvencije. „Wi-Fi i bluetooth imaju premali domet. Nama je cilj da imamo domet od tri do pet kilometara. Sa druge strane, ako neko u grupi želi da kori-

olakšana da rade iz zemlje koja je članica

Evropske unije, Vuk je siguran da se ovakav projekat može izneti i iz Srbije. Načelan plan proizvodnje je da se i plastični i elektronski delovi proizvode u Kini. Ekipa za tim bilding, naravno, ide na skijanje. Učestvovaće na konferenciji za startape „Skinovejšn“ u Inzbruku na Alpima. Čini se da je to savršeno mesto da nađu investitore, budući da se „pičevi“ za proizvode dešavaju tokom vožnje žičarom. Momcima želimo najbolju sreću i dobro utaban sneg!

intervju

Kako to

med

od maline?

intervju

Ekipa koja stoji iza proizvoda Happy Honey, s Darkom Mandićem na čelu, promenila je način na koji se koristi med i osvojila ne samo srpsko nego i svetsko tržište. Imaju velike planove za svoj zdravi slatkiš i otkrili su nam šta pakuju u teglice od 250 grama Piše Jovana Radovanović Fotografije Igor Pavićević

intervju

ed, taj narodni lek koji su nam bake gurale svako jutro „za zdravlje“, retko kad možete videti u nekom drugom obliku od onog zlatnog, tečnog nektara na koji smo svi navikli. Inovacija kada je reč o ovom proizvodu nema mnogo, u Srbiji, koja je zemlja meda, kako to tvrdi naš sagovornik, inovacija nema uopšte, tj. nije ih bilo. A onda su svoje ideje uklopili jedan inovativni pčelar i jedan mladi biznismen i nastao je proizvod Happy Honey. Generalni direktor ovog startapa koji je već probio granice Srbije Darko Mandić u razgovoru za Original otkrio nam je kako su došli na ideju da mešaju ukuse, i kako je svet, pa i jedan premijer, reagovao na to. „Happy Honey čini pet partnera. Ja sam najmlađi, imam 27 godina, a najstariji ima 42. Svi delimo viziju boljeg života, zdravog životnog stila, zdrave hrane i to nas je ujedinilo. Od nas petorice ja sam generalni direktor i jedini operativno uključen. Tu su i Nina, koja se bavi saradnjom sa trgovinskim lancima sa kojima poslujemo u Srbiji, i Marko, koji je pčelar i šef kvaliteta. Marko je takođe osoba od koje je potekla cela ideja za mešanje meda sa ukusima“, kaže Mandić i dodaje da Happy Honey trenutno sveukupno zapošljava oko 40 ljudi.

Kao pčelar koji živi van Beograda on nije imao pristup kapitalu i idejama koje su neophodne za velike trgovinske lance, tako da sam mu ja predložio da mi prepusti da vodim celu priču. Mislim da je Happy Honey pravi primer da timski rad stvara uspeh, u timskom radu svako radi ono što najbolje zna, a ja sam osoba koja od svakog uzima najbolje i sklapa slagalicu.

Kako je došlo do saradnje sa Markom i nastanka proizvoda Happy Honey?

Hteli smo da damo novu dimenziju proizvodu. Med ima specifičan ukus, i njega ćete osetiti i kada probate Happy Honey jer su proizvodi strukturirani tako da kada ih probate prvo što osetite je ukus meda na koji smo svi navikli, a u aftertaste-u se oseća malina, kakao, đumbir, kajsija i šljiva. Koristeći sirov med i dodajući nešto novo, mi pravimo zdrav slatkiš koji u teglici od 250 grama ima 750 kalorija. Garantujem svakom ko se odluči da mu izvor slatkog bude Happy Honey i ne promeni druge navike da će definitivno izgubiti kilograme.

Marko je inovativni pčelar. On je prepoznao da postoji više u odnosu na to da mi kao zemlja samo izvezemo med, uglavnom u buradima od 300 kg, a da onda Nemci, Francuzi, Italijani mešaju sa drugim medovima i prodaju kao svoje brendove. On je imao ideju za Happy Honey, ja sam radio u firmi koja se bavila proizvodnjom meda, i video sam da je najveći deo prodaje taj izvoz meda u rinfuzi. Svidela mi se njegova ideja i energija.

Kako nastaje Happy Honey?

Pre svega moram da naglasim da Happy Honey nije med, to je zdrav slatkiš. Osnova našeg slatkiša jeste sirov med. I to je nešto što smo mi uveli kao novu kategoriju na tržište. Sirov med je definicija za onaj med koji je ostao nepromenjen u odnosu na ono kako su ga pčele ostavile u košnici, a pčelari iz nje izvadili. Sirov med se na Zapadu definiše kao med koji nije zagrevan, i koji je blago filtriran. Zagrevanje i filtriranje meda je standard u pakovanju meda, međutim poslednje studije – kako evropske, tako i američke – pokazale su da tim procesom med gubi proteine, aminokiseline i vitamine. Nažalost, u zemljama kao što je Srbija koriste se i određeni dodaci kako bi se cena spustila. Mi smo odlučili da med ne diramo, mi ga hladno presujemo sa pet ukusa.

Srbija je jedna od zemalja sa najviše košnica po glavi stanovnika. Srbija je definitivno zemlja meda, i to je nešto što ljudi u globalu ne znaju

Šta ste postigli time?

Kakve su reakcije u Srbiji na vaš proizvod?

Mi nismo planirali da bude ovako popularno u Srbiji koliko je postalo. Ljudi iz Merkator S sistema stupili su u kontakt s nama, bio sam oduševljen što trgovinski lanci žele inovativne proizvode. Saznali su za nas preko našeg Instagram profila. Trenutno smo u 75 prodavnica i ljudi u Srbiji su oduševljeni. Mnogi ne veruju šta smo uradili. Pitaju nas „kako to med od maline“, i trebaće nam još vremena da upoznamo sve sa našim proizvodom. Kako to činite?

Promocije doživljavamo drugačije. Napravili smo potpuno novo korisničko iskustvo, naše promocije vode nutricionisti, možete da probate naše proizvode i da popričate sa stručnjacima kako da se hranite zdravije.

intervju

nam proda med koji nije med, koji je zaražen antibioticima, u kom ima više šećera nego što bi trebalo. Zato mi pčelarima dajemo savete i med analiziramo u laboratorijama u Bremenu, jer nažalost u Srbiji ne postoje tako dobre laboratorije. To jeste skupo, ali to nam garantuje kvalitet. Radimo ih dva puta, pre otkupa i posle proizvodnje. Posebno nam je to bitno zato što želimo da i najmlađi uživaju u ovom proizvodu. Sa koliko pčelara sarađujete?

Mi smo lansirajući proizvod 2017. radili sa trojicom pčelara, a kako bude proizvodnja napredovala, i ta mreža će se širiti. Da li je lako pokrenuti startap u Srbiji?

Rekli ste mi da niste očekivali da Happy Honey postane tako važan u Srbiji, da li vam je prvi cilj bilo inostranstvo?

Nekako smo se u samom početku fokusirali na Švajcarsku, i pre nekoliko dana smo ugovorili prvi izvor. Švajcarska voli premijum proizvode, a mi smo premijum proizvod po pitanju kvaliteta, po pitanju izgleda se trudimo, a kada je reč o ceni, nju smo prilagodili da potrošači mogu češće da konzumiraju naše proizvode. Prateći taj dogovor sa Švajcarskom, zaključili smo ugovor i sa Australijom, i u pregovorima smo za izvoz u Sloveniju. Tamo smo predstavili svoj proizvod i imali smo priliku da poklonimo teglicu premijeru Slovenije Miru Ceraru. Koji su vam planovi?

Happy Honey je napravljen da bude u svakoj zemlji sveta i to nam je cilj. I verujem da imamo priliku da budemo prvi proizvod iz Srbije koji će to uspeti. Inspirisani smo uspesima poput onog koji je doživela „Bakina tajna“, koja je uspela da uradi nešto neverovatno u pogledu plasmana jednog brenda iz Srbije, inspirisani smo time i verujemo da možemo još više jer smo kompletno promenili način na koji se pristupa industriji meda.

Ima li prostora u Srbiji za bavljenje ovim poslom?

Srbija je jedna od zemalja sa najviše košnica po glavi stanovnika. Srbija je definitivno zemlja meda, i to je nešto što ljudi u globalu ne znaju. Pčelarstvo je veoma dobar biznis u Srbiji i postoji dosta prostora. Svi mi plasiramo na zahtevna tržišta i svi diktiramo kvalitet. Kada imate granu sa nekoliko kvalitetnih proizvođača, to doprinosi kvalitetu proizvoda. Koji su izazovi?

Lokalni izazov je pitanje kvaliteta i činjenica da se ne pridržavaju svi pčelari dobre pčelarske prakse. Naš najveći izazov je da neko pokuša da

U Srbiji je sramota da se bavite prodajom, da kažete „zaposlio sam se u startapu i primaću minimalnu platu, ali sam dobio udeo tog startapa“. Svi ovde razmišljaju kako da zatvore tih 500 ili 1.000 evra mesečno, a ne idu od toga – koji ja problem treba da rešim, koliko ja treba teglica da proizvedem da bi ljudi počeli zdravo da se hrane

Srbija je najbolja i najgora zemlja za pokretanje startapa. Najbolji smo jer mislim da je država pod pritiskom javnosti uradila dosta da se stvari promene. Kompaniju danas možete da osnujete za 100 dinara, za jedan dan. Uspostavljen je taj šalterski sistem, ukidaju se pečati, papiri. Naravno da ima još prostora za rad, ali spremnost da se pomogne je na visokom nivou. S druge strane, razlog što smo najgore mesto da pokrenemo startap jeste naš mentalitet. Isti onaj mentalitet koji nam daje snagu da budemo buntovni nas ograničava da savladamo određene veštine koje su neophodne da biste preživeli. To je pre svega spoznaja da je konkurencija danas na globalnom nivou. Mi smo, kada smo pravili Happy Honey, analizirali šta rade proizvođači meda u Rusiji, Francuskoj. Svi smo mi konkurenti. U Srbiji je sramota da se bavite prodajom, da kažete „zaposlio sam se u startapu i primaću minimalnu platu, ali sam dobio udeo tog startapa“. Svi ovde razmišljaju kako da zatvore tih 500 ili 1.000 evra mesečno, a ne idu od toga – koji ja problem treba da rešim, koliko ja treba teglica da proizvedem da bi ljudi počeli zdravo da se hrane... Šta biste poručili mladima koji žele da su upuste u sličan poduhvat?

Pre svega da moraju da shvate da je okruženje globalno, da nikada nije bilo više slobodnog novca za investiranje i da postoje u Evropi i Srbiji ljudi koji imaju novac i gledaju kako da ga plasiraju. Odlične ideje imaju prolaz. Takođe želim da im poručim da zaborave na novac, on možda, za 30 godina, neće ni postojati. Verujem da će u budućnosti biti cenjeno ono što radimo i koje probleme rešavamo, a da će novac biti nuspojava.

BUDI KREATIVAN

Kako da od teoretičara postanete praktičar Piše Jovana Radovanović Fotografije zahvaljujući kompaniji KPMG

Metoda učenja kroz primere, iako ne tako popularna u srpskom obrazovnom sistemu, u svetu se uveliko koristi, a kompanije u Srbiji u velikoj meri su preuzele ulogu univerziteta i organizuju takmičenja na kojima omogućavaju studentima da svoje stečeno znanje primene i dopune ga upravo kroz studije slučaja

brazovanje u Srbiji često se kritikuje zbog manjka prakse i viška teorije, što ne sprema studente za realan život i još realnije izazove sa kojima će se suočavati od prvog dana na radnom mestu. Timski duh, veštine prezentovanja i donošenja odluka su nešto što se stiče upravo sa onim iskustvom kojeg manjka na fakultetima. Iako su mnoge studije pokazale da upravo praksa čini mlade boljim i veštijim u budućim poslovima, ona je strana studentima iz Srbije. Jedan od vidova prakse je učenje kroz studije slučaja – case studies – i takmičenja ove vrste koja su u poslednjih par godina postala veoma popularna, ne samo zbog ohrabrujućih nagrada već i zbog mogućnosti da se „zakrpe“ rupe u znanju i da se ono primeni u realnom životu. I upravo to – primena znanja u realnom životu – jedna je od najvažnijih odlika studija slučaja. Radeći na studiji slučaja studenti uče o podupiranju svog znanja primerima i relevantnim informacijama. Ova metoda učenja kroz primere, iako

u srpskom obrazovnom sistemu, u svetu se uveliko koristi, a kompanije u Srbiji u velikoj meri su preuzele ulogu univerziteta i organizuju takmičenja na kojima omogućavaju studentima da svoje stečeno znanje primene i dopune ga upravo kroz studije slučaja. Benefiti su obostrani, studenti stiču preko potrebno znanje, a kompanije nov, obrazovan kadar. Revizorska kuća KPMG godinama unazad organizuje takmičenje Ace the Case na kom se, kako to kaže Bojan Tucakov, Head of People, Performance & Culture u KPMG-u, „studentima pruža jedinstvena prilika da sarađuju sa stručnjacima jedne od eminentnih svetskih kompanija u oblasti revizije i konsaltinga“. „KPMG Ace the Case takmičenje održava se u mnogim KPMG kancelarijama širom sveta, a u Srbiji se ovo takmičenje organizuje već petu godinu zaredom. Prvi i drugi dan su rezervisani za tzv. master klas gde KPMG stručnjaci uče studente na koji način da pristupe rešavanju poslovnih problema, koje kvalitativne i kvantitativne analize da sprovedu da bi pronašli pravo rešenje i kako da ga prezentuju na najbolji mogući način. Treći dan predstavlja samo takmičenje i ne tako popularna

BUDI KREATIVAN

Kroz case study studenti uče da strukturisano razmišljaju, detaljno analiziraju situaciju i predstave potencijalna rešenja. Case study takmičenja takođe omogućavaju mladima da se lakše prilagode na prvom radnom mestu u odnosu na kolege koji nisu učestvovali u takvim aktivnostima

studenti podeljeni u timove dobijaju isti poslovni problem koji treba da reše u ograničenom roku“, kaže Tucakov za Original.

kao i najbolji načini njegove analize, a sve u cilju pronalaska odgovarajućeg rešenja. Što se tiče dana takmičenja, podeljeni smo u timove od po četvoro ljudi. Svaki tim ima tri sata da se upozna sa problemom, pronađe rešenje i osmisli način na koji će se predstaviti sudijama. Sudije čine zaposleni u KPMG-u, odnosno partneri i direktori“, kaže Lada, koja je zajedno sa kolegama iz tima dobila priliku da obiđe centralu KPMG-a u Varšavi, kao i da prisustvuje radionicama u njihovoj organizaciji. „Naravno, kao glavnu beneficiju svakako bih izdvojila priliku da budem na praksi u KPMG-u, nakon koje sam dobila i zaposlenje u poresko-pravnom odeljenju KPMG-a, gde trenutno i radim.“ Ono što učesnici u case study takmiče-

On ističe da učešće na takmičenju

obogate svoj CV, da unaprede svoje analitičke i prezentacione veštine i da postanu konkurentniji na tržištu rada. „Pošto se takmičenje odvija na engleskom jeziku, studenti imaju priliku da unaprede i znanje engleskog.“ Kroz case study studenti ne samo što se stavljaju u ulogu praktičara, a ne teoretičara, već i uče da strukturisano razmišljaju, detaljno analiziraju situaciju i predstave potencijalna rešenja. Case study takmičenja takođe omogućavaju mladima da se lakše prilagode na prvom radnom mestu u odnosu na kolege koji nisu učestvovali u takvim aktivnostima. Naravno, benefiti nisu jednostrani, i sam Tucakov ističe važnost ove vrste takmičenja za kompaniju. „KPMG pruža podršku mladim talentima u dodatnom usavršavanju, a ovo je jedinstvena prilika da stupimo u kontakt sa najboljim i najtalentovanijim studentima kojima ćemo ponuditi učešće u programu stručne prakse i zaposlenja“, kaže Tucakov.

omogućava studentima da

Lada Filipović je prošlogodišnja po-

je nakon takmičenja otišla na praksu u KPMG i na kraju se tu i zaposlila. Ona ističe da su predavanja koja su imali učesnici tokom master klasa značila svim učesnicima. „Priprema za takmičenje podrazumeva dvodnevno prisustvovanje radionicama u organizaciji zaposlenih u KPMG-u, a one pokrivaju sve važne aspekte takmičenja. Radi se na javnom nastupu, objašnjavaju se načini pristupa problemu, bednica Ace the Case, koja

njima ističu jeste sticanje timskog duha i učenje kako raditi u timu. Kada se radi na grupnim projektima, uglavnom se posao jasno deli, međutim kada je reč o studiji slučaja, cela grupa mora zajedno da dođe do rešenja i veoma je važno prepoznati kome koja uloga leži i naći način da se reše konflikti izazvani drugačijim stavovima i viđenjima datog problema. Lada ističe da je najteži deo takmičenja analiza slučaja, odnosno problema, kao i pronalaženje adekvatnog rešenja. „Slučaj je predstavljen na dvadesetak strana, pun informacija, te je važno umeti razlikovati bitno od nebitnog kako bi se slučaj rešio u pravom smeru“, kaže ona. Kada je reč o takmičenju Ace the Case, Tucakov ističe da su studenti nakon tri dana provedena u KPMG-u oduševljeni profesionalnošću i načinom na koji stručnjaci te kompanije prenose znanje, kao i ozbiljnom organizacijom ovog događaja. Koliko je interesovanje za ovo takmičenje pokazuje i činjenica da se u proseku prijavi do četiri puta više kandidata nego što je potrebno. „KPMG Ace the Case master klas je zakazan za 21. i 22. mart, a 23. marta je takmičarski dan. Studenti se prijavljuju na sajtu KPMG-a“, objašnjava Tucakov. Nagrada za najbolje je poseta jednoj od KPMG kancelarija u regiji centralno-istočne Evrope koja uključuje, između ostalog, i radionice „building personal brand“ i simulaciju intervjua za posao. Lada poziva studente sa svih fakulteta da se prijave jer mogu da steknu bogato iskustvo.

ex catedra

Najbolji način da formirate dobru decu jeste da ih usrećite Nažalost, prema zvaničnim podacima, samo polovina mališana u Srbiji od tri do pet godina ide u vrtić, a posebno se to odnosi na ugrožene grupe. Sa ciljem da se poveća broj dece u predškolskim ustanovama, Fondacija Novak Đoković izabrala je pedagoge Ljubicu Ilić Vojnović i Jelenu Stojković, da stipendira i pruži im podršku da se na doktorskim studijama bave do sada malo istraženim temama poput uticaja digitalnih tehnologija i kulture vrtića na predškolsko obrazovanje. Devojke su izabrane zbog svojih izvanrednih ideja i želje da učine pedagošku praksu u Srbiji kvalitetnijom i savremenijom. Ljubica i Jelena su za Original pričale o značaju ranog i predškolskog obrazovanja, podizanju dece, učenju, ali i (ne)opravdanom strahu od tehnologije... Piše Zorica Marković Fotografije Igor Pavićević

ex catedra

S 32

ex catedra

ve zavisi od vaspitanja. U Tolstojevom Ratu i miru bilo je mesta za jednu ovakvu rečenicu. I zaista, vaspitanje je ono što čini polovinu našeg karaktera, verovatno i celu našu sudbinu, a „najbolji način da formirate dobru decu jeste da ih usrećite“, da se pozovemo i na Oskara Vajlda. Svakako, ono uvek kreće iz kuće, ali porodica nije jedini, iako je možda prvi svet mališana. Dečaci i devojčice se u vrlo ranom uzrastu susreću sa sasvim nepoznatim ljudima koji treba da vode brigu o njima, sa vaspitačima. Vaspitači su možda i najvažnije osobe koje će dete sresti kada je obrazovanje u pitanju. Jer, prema novim izveštajima Američkog instituta za medicinu, tako mali mogu da razumeju tuđe namere, razloge o uzrocima i posledicama i da intuitivno razumeju osnove dodavanja i oduzimanja. U prevodu: mogu da uče o svetu oko sebe. Najranije godine su period intenzivnog i brzog nervnog razvoja, jer oko 80 procenata svih naših veza u mozgu formira se do treće godine, i detetova sposobnost da ostvari te potencijale direktno je vezana za njegovo okruženje. I ako ne možemo da pripremimo budućnost za našu decu, makar možemo da pripremimo našu decu za budućnost, kako je govorio Frenklin Ruzvelt. Zbog toga su i važne predškolske ustanove. Nažalost, prema zvaničnim podacima,

od tri do pet godina ide u vrtić, a posebno se to odnosi na ugrožene grupe. Sa ciljem da se poveća broj dece u predškolskim ustanovama, Fondacija Novak Đoković izabrala je pedagoge Ljubicu Ilić Vojnović i Jelenu Stojković, da stipendira i pruži im podršku da se na doktorskim studijama bave do sada malo istraženim temama poput uticaja digitalnih tehnologija i kulture vrtića na predškolsko obrazovanje. Devojke su izabrane zbog svojih izvanrednih ideja i želje da učine pedagošku praksu u Srbiji kvalitetnijom i savremenijom. Nalazi do kojih dođu u istraživanjima mogli bi samo polovina mališana u Srbiji

da posluže kao temelj rada svim ključnim akterima koji se bave obrazovanjem u ranom detinjstvu. Jelena Stojković, koja osim doktorskih studija radi i kao zamenik sekretara na Odeljenju za pedagogiju i andragogiju i istražuje uticaj digitalnih tehnologija na obrazovanje u predškolskom uzrastu, kaže da je detinjstvo važan i formativni period i vredno je samo po sebi kao i obrazovanje, i da svako dete ima pravo na detinjstvo i obrazovanje. „Važnost ranog obrazovanja ogleda se u tome što ono postavlja osnove kasnijem obrazovanju i kvalitetu življenja. Zato nosioci obrazovnih politika mnogih zemalja govore o kvalitetu ranog obrazovanja. Još jedno važno pitanje jeste pitanje obezbeđivanja kontinuiteta u obrazovanju. Kvalitetno rano obrazovanje predstavlja važan vid podrške dobrobiti dece. Kvalitet

Vaspitno-obrazovni proces odgovornost je svih nas. Treba da omogućimo deci da koriste tehnologije u vrtićima i predškolskim ustanovama kako bi izrazila sebe, učila, istraživala, izrazila svoju kreativnost i kako bi se igrala

ranog obrazovanja ogleda se u tome da se sva deca, posebno ona iz osetljivih grupa, uključe u proces ranog obrazovanja kroz različite programe. U tom procesu deca treba da se osećaju srećno, sigurno, dobro. On predstavlja važan izvor mogućnosti da deca istražuju pitanja koja ih interesuju, razviju viđenje sebe kao kompetentnog, jakog i moćnog partnera u procesu učenja, grade odnose poverenja, prijateljstva i uvažavanja različitosti“, kaže Jelena za Original. Za decu je svaka prilika – prilika za učenje, kaže Jelena, i to može da bude u parku, vrtiću, kući ili prodavnici. „Dečja radoznalost i otvorenost za ono što se dešava oko njih fascinira me kao pedagoga ali i budućeg roditelja“, naglašava ona. „Upravo ta vrsta otvorenosti prema drugim ljudima, prirodi i tehnologijama važna je odlika njihovog procesa učenja.“ Jelena ističe da je učenje proces koji se dešava svakodnevno, ne samo u školi, i da zato imaju hiljadu i jedno pitanje ali i hiljadu i jedan odgovor. „Igrajući se, ona postavljaju i preispituju pravila, uspostavljaju odnose, pokreću brojna pitanja – dobra i zla, ispravnog i pogrešnog, iznose svoje dileme, strahove i svoja osećanja, uče o sebi ali i o drugima. Ona uče u kontekstu u kome se igraju i žive. Taj kontekst, nažalost, često biva zaboravljen kada je u pitanju njihovo formalno obrazovanje.“ Vrlo važan aspekt njihovog izražavanja je, kako kaže Jelena, i kroz njihovo celo biće: pokretom, izrazom lica, omiljenom bojom, igračkom ili igrom. I tu dolazimo do onoga što naša sagovornica istražuje: uticaj digitalnih tehnologija na obrazovanje u predškolskom uzrastu. „Digitalne tehnologije postaju još jedan važan način njihovog izražavanja, transformisanja odnosa i uloga. Ja mislim da su deca po prirodi kreativna i radoznala, jaka i moćna, virtuozi u svemu što rade. Zato je važno da čujemo ono što imaju da nam kažu i da zajedno stvaramo prilike da njihovo mišljenje, radoznalost i kreativnost budu ispoljeni.“ Učenje nije više proces u kome odrasla osoba podučava mlađu. „Više puta sam bila u prilici da na delu vidim dečju kreativnost i da naučim mnogo toga od njih. Nisam znala da je moguće napraviti hotel puževima, kako ih hraniti niti gde se kriju kada je

ex catedra

Vaspitači su bitni, to su uglavnom prve osobe, nakon porodice, sa kojima deca stvaraju bliske veze, kojima govore svoje želje, nadanja i strahove

napolju toplo, nisam znala kako se igra igrica ’Majnkraft’, koju strategiju da iskoristim da bih zaštitila svoj dvorac od kockica ili kako da pronađem svoje tajno mesto u vrtiću. Sve to sam naučila zahvaljujući deci koja su me nesebično pozvala i kroz razgovor podelila ono što ih zanima i pokreće. Neka deca nisu razgovarala, ona su pokazivala i učila me osmehom, pokretom, crtežom ili ponašanjem. To samo pokazuje koliko mogu da budu otvorena, kreativna, spremna da uče, i to na hiljade načina i u svim prilikama.“ Ljubica Ilić Vojnović, doktorantkinja i stipendistkinja Fondacije, bavi se temom kulture predškolske ustanove i ima višegodišnje iskustvo sa terena. Ona kaže da su najdragocenija iskustva koja je stekla u praktičnom radu sa decom, vaspitačima i roditeljima, jer je tako stekla i uvid u izazove ovog poziva. Iz toga je definisala konkretne smernice za roditelje – na šta bi tačno trebalo da obrate pažnju prilikom odabira vrtića u koji će upisati dete. Njen savet je da mame

i tate obavezno posete predškolsku ustanovu koju razmatraju i da zatim obrate pažnju na detalje koji će im otkriti da li je kultura tog vrtića dobra ili ne, odnosno koliko će dete u njoj moći da napreduje. Ipak, Ljubica ističe da je posebno važno da vrtić razvija osetljivost za potrebe porodica i da kroz raznovrsne programe i otvoreno preispitivanje polazišta poziva roditelje na učešće i tako gradi partnerstvo. „Moje iskustvo sa terena pokazalo mi je da roditelji uvek žele najbolje za svoju decu, da vaspitači vole svoj posao, a da nam deca uvek mogu dati odgovore na pitanja koja nas muče i da je važno da se uvek sa njima konsultujemo.“ Ipak, ono što je važno pre izbora vrtića jeste da roditelj shvati da vrtić nije ustanova za čuvanje dece. „To je mesto gde se identiteti grade i nastaju, mesto zajedničkog življenja, prvih iskustava, istraživanja sveta i upoznavanja sa fenomenima.“ To ne može da zameni ulogu

porodice, kako kaže, već da se i roditelj oseća pozvanim da svojim učešćem doprinese životu vrtića, da ima poverenja u kompetencije zaposlenih u ustanovi i da podržava razvoj i učenje deteta kroz igru. I Jelena konstatuje da ustanove ranog obrazovanja jesu vid pružanja pomoći i podrške zaposlenim roditeljima, ali „čuvanje dece“ u tim ustanovama ima mnogo šire i kompleksnije značenje. „One predstavljaju kontekst u kom deca grade odnose sa drugima, upoznaju se sa različitošću, istražuju družeći se sa svojim vršnjacima, igrajući se uče o sebi, drugima, prirodi, kosmosu, tehnologijama i brojnim drugim pitanjima koja ih zanimaju i pokreću. To je kontekst u kome doživljavaju brojne emocije i gde se prvi put o njima brine neko drugi a ne njihovi roditelji. U njemu grade prijateljstva, kroz odnose i delanje transformišu sebe i okruženje. Kroz razgovore sa roditeljima stekla sam utisak da im je važno da se deca ali i oni

ex catedra

Vrtić nije tek ustanova za čuvanje dece. To je mesto gde se identiteti grade i nastaju, mesto zajedničkog življenja, prvih iskustava, istraživanja sveta i upoznavanja sa fenomenima

osećaju sigurno kada je u pitanju institucija kojoj poveravaju ono što im je najvrednije, a to su njihova deca“, kaže Jelena. „To čuvanje je mnogo kompleksnije jer dete ne traži nevolje već izazove, ono je sposobno, radoznalo i kreativno, a vrtić i predškolska ustanova mogu i treba da budu podrška tom potencijalu.“ Zbog tog razvoja, veoma je važan vaspitač. „Vaspitači su bitni, to su uglavnom prve osobe, nakon porodice, sa kojima deca stvaraju bliske veze, kojima govore svoje želje, nadanja i strahove“, kaže Ljubica. „Vaspitač detetu upućuje dobrodošlicu, dočekuje ga sa osmehom i zagrljajem, uvažava ga i pruža mu osećaj sigurnosti, pripadanja i ljubavi. Brojne studije govore u prilog stavu o presudnoj i izuzetno složenoj ulozi vaspitača. Izuzetno je važno na koji način vaspitači doživljavaju sopstvenu profesiju, uloge i društveni položaj koji iz ovih uloga proizilazi. Programi profesionalnog razvoja koji podstiču usmerenost vaspitača na učenje i kontinuirano profesionalno usavršavanje od nesumnjive su važnosti, ali je možda najbitnije da vaspitači vole svoj poziv, da ga smatraju važnim i da imaju veru u dečje kompetencije.“ Nije jednostavno za vaspitača da uspostavi dobar emocionalni odnos sa više dece u isto vreme, da ih inspiriše i poziva na istraživanje sveta, i zato je važno da poseduje tu sposobnost. „Postojanje svesti o sopstvenoj ulozi i vrednostima na kojima ta uloga počiva, razvijanje profesionalne refleksije, dokumentovanje, vrednovanje, ulaganje truda u razvoj prakse, pružanje podrške deci uz podsticanje nezavisnosti, poštovanje dečjih i roditeljskih iskustava i pogleda, posvećenost, osetljivost na dečje potrebe i osećanja, didaktička znanja i znanja o razvojnim karakteristikama dece, znanja o karakteristikama grupe dece sa kojom radi i kontekstu njihovog odrastanja – najvažnije su uloge vaspitača“, kaže Ljubica i dodaje da dete treba da stupa u interakciju i sa drugim realizatorima programa i drugim odraslima iz vrtića ili lokalne zajednice, da bude u prilici da stiče različita iskustva i gradi stabilne odnose, zasnovane na poverenju, doslednosti i saosećajnosti. Ljubica ističe da je mnogo važno da se radi na promovisanju značaja predškolskog

vaspitanja, i da se, pre svega, shvati da ono nije namenjeno samo deci zaposlenih roditelja, već da iskustva koja deca steknu u najranijem detinjstvu imaju veliki značaj za

ex catedra

njihov kasniji život. „Brojne studije su pokazale da je dobrobit od predškolskih programa najveća za decu iz osetljivih društvenih grupa, čime se približavamo ostvarenju ideje kvalitetnog obrazovanja za sve“, kaže Ljubica i dodaje da može dosta da se nauči iz finskog modela predškolskog vaspitanja i obrazovanja. „Sistem vrednosti i principi predškolskog programa Finske zasnovani su na shvatanju deteta kao kompetentnog bića sa pravima, kontekstualno primerenoj praksi, uvažavanju uloge porodice, naglašavanju kontinuiteta, doslednosti u principima i vrednostima i fleksibilnosti u načinu odgovaranja na različite potrebe dece, porodica ali i vaspitača. Poznavanje praksâ obrazovanja drugih zemalja uvek je značajno, ali bih sa sigurnošću istakla da se nijedan uspešan model ne može ‚prepisati‘ i nekritički primeniti.“ Vrtići, kako kaže Ljubica, treba da razvijaju partnerstvo sa roditeljima i da ih doživljavaju kao istinske učesnike koji mogu da doprinesu razvijanju kulture i programa same ustanove. Ona smatra da je važno da se razgovara sa roditeljima o koracima koje zajednički treba preduzeti. „Veoma je važno da osoba kojoj roditelj poverava brigu o dobrobiti svoga deteta ohrabri i podrži roditelja u svim dilemama koje ima. Moje iskustvo pokazalo je da roditelji žele da budu uključeni, žele da imaju izbor i da odaberu onaj program koji odgovara potrebama njihove porodice, žele da budu uvaženi, pozvani na učešće i da im različiti programi predškolskog vaspitanja i obrazovanja – celodnevni, poludnevni, povremeni – budu dostupni. Uloga roditelja je da podrži i osnaži dete da učestvuje u predškolskom programu, da predloži modele učešća i pružanja doprinosa iskustvima dece, da osluškuje i prati dobrobit svog deteta i sarađuje sa zaposlenima u vrtiću, a u cilju najboljeg interesa deteta.“ Zato bi sve promene koje uvodimo u svoj obrazovni sistem trebalo da budu prilagođene kontekstu u kome živimo i našoj kulturi, govori Jelena. „Promena će biti vidljiva i razumljiva samo ako se odvija na svim nivoima. To znači da je vaspitno-obrazovni proces odgovornost svih nas. Treba da omogućimo deci da koriste tehnologije u vrtićima i predškolskim ustanovama kako bi izrazila sebe, učila, istraživala, izrazila svoju kreativnost i kako bi se igrala. Takođe, to može da bude dobar način da steknemo uvid u to kako deca koriste tehnologije kod kuće.

One mogu da budu način da se roditelji bolje informišu o novim napredovanjima u domenu tehnike i tehnologije, da razvijaju saradnju sa vrtićem i učestvuju u vaspitnoobrazovnom procesu svoje dece i njegovom dokumentovanju. Vaspitači, na primer, tehnologije mogu da koriste u osmišljavanju rada sa decom, u procesu stručnog usavršavanja i u mnogim drugim prilikama. To znači da proces uvođenja digitalnih tehnologija treba da prati i proces podizanja svesti o tome u koje svrhe one mogu biti korišćene.“ O tome zbog čega je važno uključiti digitalne tehnologije u obrazovanje dece u

predškolskom uzrastu, Jelena kaže: „Digitalne tehnologije još nisu dovoljno uključene u naš obrazovni sistem iako su neodvojivi deo konteksta u kom živimo. Razlozi za to su brojni: neopremljenost vrtića i predškolskih ustanova, rezerva i briga roditelja, vaspitača i javnosti prema uvođenju digitalnih tehnologija u vaspitno-obrazovni proces, u isto vreme odsustvo podrške deci, roditeljima, vaspitačima i ostalim učesnicima vaspitno-obrazovnog procesa kada je u pitanju uvođenje digitalnih tehnologija i njihovo korišćenje u vaspitno-obrazovne svrhe, nedovoljna razrađenost ovog pitanja na nivou zakona i kurikuluma koji se donose i brojni drugi razlozi. Važno je da digitalne tehnologije budu deo vaspitno-obrazov-

Kvalitetno rano obrazovanje predstavlja važan vid podrške dobrobiti dece. Kvalitet ranog obrazovanja ogleda se u tome da se sva deca, posebno ona iz osetljivih grupa, uključe u proces ranog obrazovanja kroz različite programe. U tom procesu deca treba da se osećaju srećno, sigurno, dobro

nog procesa jer su one deo šireg konteksta u kome deca odrastaju. Deca su svakodnevno u kontaktu sa njima. Kakav će odnos formirati prema digitalnim tehnologijama zavisi od velikog broja faktora. Pošto sve ranije počinju da ovladavaju tehnologijama, logično je da vaspitno-obrazovni proces prati tu putanju. To nam otvara mogućnost da zajedno sa decom gradimo adekvatan odnos prema korišćenju digitalnih tehnologija. Neosporno, tehnologije mogu da budu značajna podrška učenju u kontekstu, igri, istraživanju i kreativnosti dece, a ne samo način da se ispuni slobodno vreme. Takođe, tehnologije mogu biti značajna podrška roditeljima i vaspitačima u domenu informisanja, dokumentovanja vaspitno-obrazovnog procesa, građenju saradnje između porodice i vrtića ili predškolske ustanove. Zajedničkim radom na građenju odnosa prema korišćenju digitalnih tehnologija smanjujemo moguće rizike kojima su deca izložena u digitalnom svetu, a iskorišćavamo maksimalno njihov potencijal.“ Strah za bezbednost dece stvara kod

kada je u pitanju uvođenje digitalnih tehnologija u vaspitno-obrazovni proces, posebno kada malo znaju o aktivnostima svoje dece u digitalnom prostoru. Jelena kaže da je deci, bez obzira na to što brzo i rano ovladavaju tehnologijama, u određenim „digitalnim situacijama“ potrebna pomoć i podrška drugog i da je važno da postoje razgovori roditelja i dece jer „tako će postati vidljive prednosti ali i rizici upotrebe digitalnih tehnologija“. I tako ćemo i strah smanjiti. Strah roditelja od digitalnih tehnologija i zamki koji se kriju iza svega „nepoznatog“ za njih često je toliko intenzivan da se postavlja pitanje koji su to realni izazovi pred kojima se nalaze kada su u pitanju tehnologije. „Da li će digitalne tehnologije biti opasne ili ne zavisi od načina na koji ih upotrebljavamo. One nisu same po sebi opasne. Zato je važno da od najranijeg uzrasta zajedno sa decom radimo na izgrađivanju adekvatnog odnosa prema korišćenju digitalnih tehnologija. Adekvatan odnos znači kritički odnos, a to znači biti svestan prednosti i mogućih rizika, znati rukovati digitalnim uređajima, poznavati načine na koje se mogu koristiti, pratiti njihov napredak i još mnogo toga. To je proces koji mora da počne što ranije i traje tokom čitavog života, jer deca počinju sve ranije da ovladavaju digitalnim tehnologijama a koristiće ih tokom čitavog života.“

nekih roditelja rezervisanost

radar nove generacije

ilica Lepotica nije tipična blogerka. Na njenom kanalu nećete naći bjuti savete ili DIY projekte. Milica Lepotica je na internetu glas devojčica koje se svakodnevno suočavaju sa onlajn nasiljem. Zvuči vam preterano to „svakodnevno“? A da li ste znali da u Evropi devet miliona devojčica do 15 godina doživi nasilje na internetu? Da je internet glavna platforma za trgovinu ljudima, i da je čak kod 56 odsto dece putem interneta vrbovane u dečju prostituciju i pornografiju najpre tražena fotografija. Koliko ste puta odmahnuli rukom kada vam je neki „hejter“ napisao ružan komentar, ili vam je pretio putem poruka, ili vam slao one „benigne“ poruke „slatka si“, „lepa si“ iznova i iznova dok ga ne biste blokirali. Da li ste prepoznali nasilničko ponašanje? Ili ste to pripisali nekoj frustraciji i ignorisali? Da li znate zašto je kampanja „Mogu da neću“ Autonomnog ženskog centra važna za vas i sve nas? Milica zna, i zato smo o tome pričali upravo s njom.

Neće neko ko je nenasilan u stvarnom životu otići na internet i početi da preti Blogerka Milica Lepotica ušla je u rat sa internet nasilnicima. Ne uzvraća im istom merom, mnogo je opasnija. Ona uči devojčice kako da se izbore sa internet nasiljem i nasilnicima. Razgovarali smo sa njom o onlajn maltretiranju i načinima na koje ono može da se zaustavi Piše Jovana Radovanović Foto Igor Pavićević/Printscreen

Kako si došla na ideju da pokreneš svoj Jutjub kanal?

Bavila sam se aktivizmom dugo, učestvovala sam u organizaciji protesta, tribina... i kroz aktivizam sam upoznala veliki broj žena iz Autonomnog ženskog centra i drugih organizacija, sarađivala s njima i pomagala im. Kada sam čula za kampanju „Mogu da neću“, pomislila sam „napokon nešto za srednjoškolke“. Veoma je važno raditi sa njima, jer kad imaš 16-17 godina, pritisak društva je veliki. Tu je škola, tu su roditelji, okolina koja postavlja određene standarde, prve ljubavi... Sve to vrši određen pritisak na njih, sa kojim one ne umeju da se izbore. Želela sam da tu problematiku prenesemo na internet. Zašto je „Mogu da neću“ važna kampanja za tebe?

Zato što se bavi devojkama, kao što sam rekla, ali mi je super što se na te radionice prijavljuju i momci, i ja se nadam da izlaze iz toga kao bolji ljudi. Važno je baviti se devojkama. Trebaju im iskustvene radionice, da pričaju o tome šta im se dešava u životu. Da nauče da prepoznaju nasilje. One moraju da znaju da je nasilje i kada ih dečko zove na svakih pet minuta da ih proverava.

radar nove generacije

Trudim se da koristim jezik koji svako može da razume Od malih nogu gledamo filmove i slušamo muziku gde je sve to romantizovano, programira te od malih nogu, i na nama je da im pomognemo da prevaziđu to. Tvoja prva tri videa bave se problemom onlajn nasilja. Koliko je ono rasprostranjeno?

U velikoj meri. Glavni problem sa onlajn nasiljem je to što internet daje određenu dozu anonimnosti, zbog čega veliki broj ljudi ima vetar u leđa da izgubi inhibicije i da napiše sve što želi. To se može videti i na komentarima ispod mog videa. Najgore pretnje su potpisane nekim nikom, retko ko je imenom i prezimenom. Takođe, čini mi se, bar iz mog iskustva, da se oni, kada vide da ih ima dovoljno, osile, pa postanu još brojniji i gori. Koji je tvoj odgovor na te komentare? Da li te pogađaju?

Iskreno, ne. Predugo sam na internetu, naslušala sam se svega i bila sam spremna na sve to. Ja sam sve to pretvorila u zezanje i pokušam da ih banalizujem. Ukoliko preteraju, komentare brišem, jer devojka koja dođe na moj vlog ne mora da čita te stvari. Iskreno se nadam da sam dala primer devojkama kako da se ponašaju u tim situacijama i probaju da se ne potresu. A šta je sa onima koji ne umeju da se izbore sa tim?

Potresala sam se na samom početku, kada sam počela da koristim internet, ali mislim da mi je aktivizam dosta pomogao. Pre svega feminizam. Što sam više čitala, više radila na sebi u tom pogledu, sve mi je bilo jasnije da nisam ja ta koja je kriva za to što neko meni nešto piše. Poenta je da devojke shvate da nisu krive za poruke koje dobijaju i da u skladu sa tim kako se osećaju na njih reaguju. Da li takve komentare treba prijavljivati nadležnim institucijama?

Ozbiljan problem sa onlajn nasiljem je to što ga institucije ne doživljavaju ozbiljno. Znam za primere kada su devojke

odlazile u policiju i prijavljivale nasilničko ponašanje na mrežama, a dobijale odgovor „ne možemo ništa, jer on tebi ništa nije uradio“. Institucije moraju da shvate da onlajn nasilje nije nešto što postoji samo na internetu, samo za sebe. Ono je produžetak nasilja koje već postoji u stvarnom životu. Neće neko ko je nenasilan u stvarnom životu otići na internet i početi da preti i maltretira. To rade ljudi koji su nasilni i u pravom životu. Na šta može da se utiče, a što bi doprinelo podizanju svesti kada je reč o internet nasilju?

Mislim da je kampanja „Mogu da neću“ veoma dobar korak ka tome. Neophodno je raditi sa srednjoškolcima i srednjoškolkama. Ali i sa mlađima. Edukacija mora da krene od malih nogu. Da li si dobila fidbek od devojčica koje te gledaju?

Te reakcije su preslatke. Prva tri videa je vrlo malo devojčica komentarisalo javno, pre svega zbog te hrpe negativnih komentara. Zato sam dobijala mejlove u kojima su mi se zahvaljivale što pravim taj vlog, jer je to tema koja ih interesuje, a na Jutjubu takvih tema nema. Ti govoriš jezikom mladih, u slengu, kroz šalu, a opet šalješ ozbiljne poruke. Da li misliš da je taj pristup bolji od akademskog?

Ja sama imam problem sa akademskim govorom. Trudim se da koristim jezik koji svako može da razume. Ne volim da koristim velike reči. Problem je što je ozbiljan deo literature podignut na taj akademski nivo i nije dostupan većini žene. Ja ponekad ne razumem šta čitam. Žene nemaju te alate, nemam ih ni ja. A klinci ne govore tim jezikom. Rekla si da ti je feminizam dosta pomogao. U Srbiji se na taj pokret za prava žena često gleda negativno.

Ovde se najblaži mogući feminizam smatra ekstremnim feminizmom. Ljudi moraju da shvate da to što ja imam posao i pravo glasa ne znači da svaka žena na ovoj planeti ima isto to. Nemamo sve ista prava. Neke od nas ne mogu da se zaposle, neke od nas nemaju pravo da idu u školu, da glasaju, da voze automobil. I dok ne budemo sve imale ista prava, ja ću se boriti.

12 tipova internet nasilnika Prema istraživanju Evropskog ženskog lobija, postoje sledeći tipovi nasilnika na internetu:

1. INTERNET PEDOFIL – Razvija odnos s detetom na internetu radi uvlačenja u seksualno zlostavljanje i eksploataciju. 2. NASILNIK IZA FOTO-APARATA – Fotografiše žene i devojke bez njihovog pristanka i objavljuje fotografije na internetu. 3. PORNO-OSVETNIK – Postavlja privatne fotografije ili snimke seksualne prirode kako bi osramotio i ponizio žrtvu. Nastavak nasilja u intimno-partnerskim odnosima. 4. TROL – Napada žene koje na internetu izraze svoje mišljenje. 5. MASKULINISTA – Negira postojanje sistemskog seksizma, ali ga održava kao „zaštitu prava muškaraca“. 6. MANIPULATOR SA SAJTOVA ZA UPOZNAVANJE – Želi da uspostavi kontrolu i moć nad svojom žrtvom tako što je očara na internetu i namami u opasne situacije. 7. VRŠNJAČKI SAJBER SILEDŽIJA – Kontinuirano šalje zlonamerne poruke i širi tračeve kako bi osramotio i ponizio žrtvu. 8. SAJBER PROGONITELJ – Špijunira, fiksira se i prikuplja informacije o ženama na internetu kako bi ih zastrašio i ucenjivao. 9. DOKSER – Kralj podataka, prikuplja i objavljuje na internetu privatne podatke da bi osramotio žrtvu. 10. HAKER – Presreće privatne informacije i komunikacije, na primer veb-kamere. 11. REGRUTER – Koristi nove tehnologije da namami žrtve, proda ih i prisili na prostituciju. 12. ZLONAMERNI PROPAGANDISTA – Koristi nove tehnologije i alate propagande kako bi promovisao nasilje nad ženama ili grupama za zaštitu ženskih prava.

EKSKLUZIVNI INTERVJU

Glumci su hirurzi duše Da biste prebrojali njene nagrade, potrebna su vam tri para ruku. Jasna Đuričić je i najmlađi laureat Dobričinog prstena. Ona pokazuje da je za snažne drame potrebna i snažna gluma, zaslužna nagrade za životno delo u 48. godini života. Tu titulu, koju je posvetila svojim studentima, „brani“ već četiri godine, izvodeći treću klasu glumaca na Akademiji umetnosti u Novom Sadu Razgovarala Marina Pavlović

Fotografije Boris kočiš akon njenih predstava ljudi imaju potrebu da je zagrle. To često i rade. Dok ona plače na sceni, publika plače sa njom. Podjednako je viđaju i u drugim žanrovima, čas kao majku, čas kao devojčicu. Na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, Jaca, kako studenti vole da je zovu, jedan je od omiljenih profesora glume. Šta je njena „učionica istine“, u kakvom je stanju srpska glumačka scena, šta je zapravo gluma i šta treba da znaju budući glumci, govori Jasna Đuričić.

nama toliko učinilo blisko, pa je, valjda, iz mene izvuklo neke resurse koje nisam do tada koristila u prethodnim ulogama. Sa tom ulogom sam shvatila koliko je potrebno dati se u nekom poslu, bilo kom. Nije u pitanju samo umetnost. Nakon te predstave mi je pokojni Stevan Šalajić rekao: „Nemoj, Jaco, razbolećeš se. To se ne radi tako.“

Pre dvadesetak godina, nakon jedne predstave, kolega vas je posavetovao da se ne dajete toliko na sceni. Da li je danas nešto drugačije?

Pre svega, to sam odbila jer se desilo dve nedelje pred premijeru predstave. Ja sam takva, tako su me učili kod kuće. To je bila primamljiva ponuda u svakom smislu, ali i kvalitetna televizijska serija. Trebalo je da otputujem sutradan u Sloveniju i da potpišem ugovor na tri godine. Ritam snimanja bio je takav da ja nisam mogla da postignem sve. Još sam bila u pozorišnom angažmanu. Nisam mogla da napustim sve preko noći zbog jedne serije i jednog hono-

Nije drugačije. Uvek je isto. To je bila predstava „Murlin Murlo“ Nikolaja Koljade, koju je režirao Radoslav Milenković. Ta drama o tranzicijskom vremenu u Rusiji tada se prvi put pojavila u Srbiji, a to se veoma ticalo nas devedesetih godina. To se

Pre nekoliko godina vam je ponuđeno da glumite u seriji od čijeg honorara ste mogli da kupite stan. Vi ste tu ponudu odbili uz obrazloženje da sebi ne obezbeđujete takav tip popularnosti.

rara. To je za mene bilo nešto na šta nisam mogla da odgovorim u tom trenutku. Kako komentarišete kritike da je na našoj glumačkoj sceni zavladala izvesna doza površnosti, upravo pod pritiskom novca?

Trudila sam se svih ovih godina da ne bude tako. Istovremeno, razumem zbog čega se to dešava. Mada, čini mi se da je kod nas televizijska produkcija sve bolja i bolja. Takav utisak imam zato što se sve više snima. Mišljenja sam da iz kvantiteta može da se rodi kvalitet. Imamo već potvrde nekih serija koje se miču od nečeg ustaljenog, površnog, nezanimljivog. To me raduje. Znate kako, isto kao u svim poslovima, ljudi su popustili. Oni su zbog egzistencijalnih stvari krenuli da snimaju kao ludi i mislim da je najviše istrpelo pozorište zbog toga. Pozorište zahteva celog čoveka i veliku posvećenost. Kada snimaš seriju, pola dana si na probi, pola na snimanju i onda je teško očekivati bilo kakav kvalitet ili na televiziji ili u pozorištu. Ja sam slobodnjak, pa me se to više ne tiče, ali sigurna sam da

EKSKLUZIVNI INTERVJU

Danas je retkost da se daješ a da ne očekuješ ništa zauzvrat

EKSKLUZIVNI INTERVJU Pozorište zahteva celog čoveka i veliku posvećenost. Kada snimaš seriju, pola dana si na probi, pola na snimanju i onda je teško očekivati bilo kakav kvalitet ili na televiziji ili u pozorištu

bi stvari bile drugačije kada bi moje kolege u pozorištima imale platu bar 1.000 evra. Da ne kažem da bi trebalo da imaju i platu 2.000 evra. Onda ne bi toliko trčali da snimaju koješta. Dakle, to uglavnom nije pitanje izbora nego je to pitanje moranja. Čini se da pažljivo birate projekte. Tako ste do pre nekoliko godina bili samo u pozorištu. Da li je to što ste počeli da snimate bilo pitanje moranja ili ličnog izbora?

Kada živite i radite u Novom Sadu, to ne ide tako lako ni sa filmom ni sa televizijom. To se zna. Za to vi morate da budete u Beogradu. To je takva postavka stvari. Ja se zbog toga nikada nisam ljutila, odnosno nisam dopuštala sebi da trošim energiju, „zašto ne ja?“ i te priče. Ćutala sam i radila u pozorištu. Nisam bila neko ko želi da pošto-poto upadne u neki film. Nikad nikoga nisam zvala, nisam se družila sa tim ljudima... To je pitanje vere u sebe, da će to da bude kad dođe vreme. Tako se i dogodilo sa Milenom i Olegom Novkovićem (film „Beli, beli svet“, za koji je dobila nagradu za najbolju žensku ulogu na filmskom festivalu u Lokarnu 2010. godine, prim. aut.). Iz mog ugla, to je daleko vrednije nego da sam uradila nekih deset filmića, nekih deset bezveznih ulogica. Sad, da li je to pitanje izbora... Pa da, jeste pitanje mog izbora. Verovatno da sam želela jako, onda bih grebala na sve strane. Ali meni je teško i cipele da kupim (smeh). Pored toga što ste naveli, stiče se utisak i da su glumci sa novosadske Akademije manje zastupljeni u srpskoj kinematografiji od studenata i glumaca sa beogradskih fakulteta.

To je stara priča. To se događalo i kada sam ja studirala. Postavka stvari u ovoj državi je takva. Da biste to dobili, morate da budete „ovde“. To je prosto tako i uopšte nije lepo, niti mislim da je dobro za sveopšti kvalitet. Da sam profesor glume u Beogradu, oni bi svuda snimali i igrali u svim pozorištima, ali ja sam profesor u Novom Sadu. Studentima govorim da to ne sme da ih pojede, da ne sme da im izvadi dušu, da ne sme da im izvuče energiju. Govorim im da treba da prave pozorište i sve što je u okviru našeg posla gde god mogu, jer „pozorište je tamo gde sam ja“.

Nije to samo pitanje Beograda, to je pitanje Novog Sada i Vojvodine. Novi Sad jeste manji od Beograda, ali on više nije mali grad, on se utrostručio. Uprkos tome, on i dalje ima jedno pozorište i jedno dečje pozorište. Ne postoji filmska kuća. Ta akademija je i osnovana da bi pokrivala prostor pokrajine Vojvodine. Od kada sam ja u poslu, prošlo je trideset godina i nijedno novo pozorište se nije otvorilo. Dakle, ostavimo mi Beograd da živi po svojim pravilima. Dajte vi u Novom Sadu učinite nešto. Za mene je to mnogo veći problem. Istina. Istina je danas retka pojava. Kada se nečim baviš, imaš odgovornost prema sebi i prema drugome i ne možeš da ne govoriš istinu. Nažalost, danas je tako od vrtića i

škole. Ja to slušam iz priče studenata i mogu da kažem da je to opšta pojava. Vrlo retko ćete pronaći nekog profesora tokom njihovog školovanja koji je zastao i pogledao to dete preko puta sebe i zaista ga uvažio kao čoveka i posmatrao ga kao sebi ravnog. Pozicija profesora je takva da je on u obavezi da kaže sve što vidi. Danas je nekakav sveopšti trend politika nezameranja. Lakše mi je da ti kažem: „Ti si super“, pa smo mi onda super i mi se volimo. A ti nisi super. To nije ništa posebno što ja radim, samo je to retko. Da bi se bavio glumom, ti moraš da dođeš do sebe, bar donekle, a studenti dolaze sa raznim predstavama o sebi, koje su im drugi nametnuli. Onda je neminovno

EKSKLUZIVNI INTERVJU

ukazati na sadašnje stanje, ono što jeste. Takođe, ima dosta profesora koji smatraju da su studenti svršeni ljudi kada dođu na fakultet. Ja ne znam, možda je to negde napolju tako, možda negde deca imaju veću svest. Ali kod nas nije tako. Kako postoji brdo predrasuda i priča o samom prijemnom ispitu, šta biste vi rekli mladim ljudima koji tek treba da upišu Akademiju?

Preporučila bih im da budu svoji. Da se spremaju sami za ispit. Da urade to pošteno i da budu pošteni prema sebi. Da izbor materijala bude njihov izbor i da je to nešto što se njih tiče. Najveći broj dece dolazi instruiran od raznih ljudi, koji ih spremaju za prijemne ispite. Oni daju tim ljudima silne pare za pripreme. Vrlo su sumnjivih znanja o tome šta je gluma i kako to treba da se radi. Onda dođu toliko pogrešno navežbani da mi često na tom prijemnom ne možemo da razlučimo da li to dete ima ili nema dara. To je toliko navežbano i naučeno da mi ne možemo da prodremo do srca tog deteta. Fama vlada oko prijemnog ispita zato što fama vlada oko samog zanimanja. To je svima zanimljivo. Kad kažete „glumac“ ili „glumica“, zavodljivo je, lepo je. Naravno da onda tu kruže razne priče. Verujte, 80 odsto tih priča je netačno. To je ono da gubitnici moraju da izmisle opravdanje za sebe da bi im bilo lakše. Vaši studenti kažu da su tek na Akademiji naučili šta je gluma. Pamti se vaše poređenje glumca sa hirurgom.

Dok stojiš na sceni, drugi čovek je preko puta tebe u gledalištu i ti mu upućuješ stvari. Naravno da moja odgovornost nije tolika kao što je hirurgova, jer ja neću nekome ugroziti život. Ali ja mogu da utičem na nečiji život. Mogu da predam nešto lepo. Mogu da postavim pitanje tom čoveku. Zato ja kažem da smo mi hirurzi duše. To je pitanje odgovornosti i toga šta mi sa scene delimo ljudima. Da li je to puka zabava? Meni je besmisleno da se ja bavim ovim poslom ako će to biti puka zabava. Meni je neprihvatljivo da je gluma samo razbibriga, popunjavanje slobodnog vremena, sklop lepih boja, divnog svetla, dobre muzike i lepih kostima. Ja ne mogu da pristanem na to. Smatram da je glumac neko ko šalje poruku, nekakav provodnik i veza sa gledaocem, kada svi možemo u tom trenutku da zastanemo, razmislimo o sebi i svom životu. Treba da pravimo takve predstave da ćete vi, kada odete kući, još par dana razmišljati o tome. U tom smislu mi jesmo hirurzi duše.

Ipak, čini se da se u pozorištu stvara sveopšti utisak gubitka dubine...

Vi niste prvi od koga to čujem. Znači sve je divno, samo vi odete hladna srca kući, da vas ništa ne pomeri. Za mene to nije pozorište. Za mene je pozorište nesvakidašnji doživljaj, i za nas na sceni, i za vas u publici. To je najlepša stvar. To je živa umetnost koja se dešava sad, ovog trenutka i nikad više. Privilegovani su ti koji su prisustvovali tom trenutku. Dakle, malo bi trebalo da se vratimo svi par koraka unazad, da se setimo zbog čega mi ovo radimo, zbog čega smo ovo zavoleli. To se tiče svih poslova. Ne tiče se samo pozorišta. To se tiče svih ljudi u svim sferama. Kada ste vi počinjali, u jednoj godini se rađalo 15 novih predstava u pozorištu, dok se danas iznesu svega dve do tri premijere po sezoni.

To je ta priča o novcu kojeg nema. To je laž. Novca ima, ne onoliko koliko ga je bilo, ali ga ima. On jednostavno odlazi na neke druge stvari. Često se ne troši na pametan način. To je isto pitanje odabira, šta će se raditi i ko će raditi. Postoje li klanovi u glumačkom svetu?

Nije to baš tako. Po prirodi stvari to je svuda. Imate reditelja koji ima ekipu svojih glumaca. Pogledajte bilo kog svetskog reditelja. Prosto, to su grupe ljudi između kojih je nivo

Nebojša Glogovac je jedan od retkih glumaca koji su se uvek davali do kraja. Ja sam vrlo slična i tu smo se odmah prepoznali i zavoleli zauvek. Sa velikim uživanjem smo igrali završnu scenu obračuna majke i Hamleta. Oboje smo jedva čekali da se uhvatimo ukoštac, da odmerimo snage

razumevanja veliki. Onda oni koji su ljubomorni, koji ne rade, kažu: „Oni su klan“. Ljudi se spajaju po afinitetima, sličnom ukusu, senzibilitetu. To je potpuno normalno, pogotovo u umetnosti. Naravno da ćete da radite sa nekim sa kim se razumete i sa kim ste na istoj talasnoj dužini, a ne sa nekim sa kim imate različito poimanje stvari i sveta. Šta je presudilo da snimite seriju „Sumnjiva lica“?

Nušić. Tu je i čitava ekipa kolega, glumaca, reditelja. Veoma je dobra zamisao Dušana Milića da objedini sve Nušićeve komedije i da to režiraju različiti reditelji. To me je opredelilo, kao i to što nisam mnogo radila na televiziji. Smatrala sam da je vreme da to sada radim. Kako o pozorištu govori Nina u Čehovljevom „Galebu“: „Kada mislim o svom pozivu, ja se ne bojim života“, verujete li u svoj izbor ili biste odabrali drugi poziv kada biste imali šansu da ponovo birate?

Ne znam, zaista ne znam. Čudan je život i to na koji se način ti opredeliš za nešto. Ima toliko božanstvenih stvari na ovom svetu, ima toliko božanstvenih zanimanja. Ja sam imala razne misli u glavi, o hirurgiji, geografiji, dugo vremena sam bila u muzici... Pripadam onim generacijama SFRJ: „Kad si krenuo tim putem, ima da izdržiš! Nećeš sad ti meni da menjaš“ (smeh). Meni je ovaj posao divan, ali ne znam da li bih ponovo to isto radila. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu radili ste „Hamleta“ sa Nebojšom Glogovcem. Taj 13. decembar će, nažalost, označiti njegovo poslednje pojavljivanje na sceni. Kako je bilo raditi sa njim?

Sve što je on radio izuzetno sam cenila. Glogi je bio moja krvna grupa u profesionalnom smislu, u načinu na koji se bavio glumom. To je jedan od retkih glumaca koji su se uvek davali do kraja. Ja sam vrlo slična i tu smo se odmah prepoznali i zavoleli zauvek. Sa velikim uživanjem smo igrali završnu scenu obračuna majke i Hamleta. Oboje smo jedva čekali da se uhvatimo ukoštac, da odmerimo snage. Bio je glumac velike energije, ogromnog emocionalnog naboja i bespoštednog davanja, davanja bez misli o bilo kakvom interesu. Danas je to velika retkost – dati sebe a ne očekivati ništa zauzvrat. Takav je bio i to je nešto što bi mlađe generacije trebalo da slede i biraju kao put kojim se ređe ide.

BUDI UMETNIK

Višnja Popov

Ti si, devojčice, već udata. Za muziku Višnja Popov, solistkinja Opere Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, mlada je, vrlo komunikativna i pristupačna devojka koja je sa vama odmah na „ti“. Živi kao običan svet, odrastala je za vreme bombardovanja u Zrenjaninu, kao student je bila podstanar, a njena svakodnevica su prijatelji, porodica, put na relaciji Beograd – Novi Sad, pevanje, umaranje, odmaranje. U noći pred ovaj razgovor, igrala je u predstavi „Madam Baterflaj“, a trenutno priprema „Vesele popove banatske“ čija je premijera zakazana za 28. mart u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu

Opera treba da nas oplemeni, upotpuni, učini od nas bolje ljude, tako što ćemo početi da se preispitujemo, da razmišljamo zdravije, kvalitetnije. To je bio i Mocartov motiv, a i motiv većine kompozitora

Razgovarao Dimitrije Đurić / Foto Igor Pavićević

išnja Popov je posle ovog razgovora rekla da veruje da je poziv sudbina. Jer ona ne može drugačije da razume to što je kao mala, u krilu svoje nadarene bake, sedela i sa pažnjom slušala kako peva, zavolevši tako pesmu i muziku, da bi kasnije svirala klavir punih četrnaest godina, učila u muzičkoj školi, završila studije na Akademiji lepih umetnosti u klasi profesorke Vesne Opsenice i specijalističke studije na Fakultetu muzičke umetnosti u klasi profesora Nikole Mijailovića i, na kraju – a ovo je, zapravo, tek njen početak – postala solistkinja Opere Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Ona dobro pamti jednog nastavnika muzike iz osnovne škole koji joj je tada, kada je imala svega nekoliko godina, rekao: „Ti si, devojčice, već udata. Za muziku.“ Ali, uprkos tome, Višnja Popov nije operska pevačica iz naše mašte, što će reći, otprilike: stara, otmena, doterana, strašna gospođa dubokog glasa koja živi neopterećena svakodnevicom i zagledana u note. Višnja je mlada, vrlo komunikativna i

pristupačna devojka koja je sa vama odmah na „ti“. Živi kao običan svet, odrastala je za vreme bombardovanja u Zrenjaninu, kao student je bila podstanar, a njena svakodnevica su prijatelji, porodica, put na relaciji Beograd – Novi Sad, pevanje, umaranje, odmaranje. „Potrebni su mi filteri, kada sam sama sa sobom, da prelistam, recimo, Blic ženu“, kaže ona. U noći pred ovaj razgovor, igrala je u predstavi „Madam Baterflaj“, a trenutno priprema „Vesele popove banatske“ čija je premijera zakazana za 28. mart u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. U Narodnom pozorištu u Beogradu nastupa u predstavama „Bal pod maskama“ i „Don Karlo“, sa kojim je gostovala i u Hrvatskom narodnom kazalištu. U „Rigoletu“ je pevala u makedonskoj operi i baletu, a sa „Otelom“, u produkciji Narodnog pozorišta, nastupala je i u Osijeku. ... Ali, najpre, čestitam na nagradi koju si dobila za ulogu Olge u predstavi „Evgenije Onjegin“ a koja ti je, kažeš, veoma važna?

Da, nagradu dodeljuje Fondacija Brede

Kalef. Ona je žena koja je, ranije, igrala baš tu ulogu u toj predstavi. Ona je naš veliki mecosopran, a uloge koje je ona nekad pevala, sada ja osvajam. Nekoliko dana pred ovaj razgovor imala si intenzivne probe za predstavu „Madam Baterflaj“. Kako je bilo na izvođenju?

To je jedna od mojih najdražih predstava i uloga Suzuki, pa ću biti krajnje subjektivna. Ta priča je zanimljiva i zato što nam je kulturološki daleka. A reč je o japanskoj kulturi, životu i načinu razmišljanja opevanim kroz Pučinijevu muziku; on je veliki zato što kroz tu predstavu i muziku gotovo možete da osetite te njihove trešnje, vidite njihove odaje. Ja se ježim, evo, dok ovo pričam... To je priča o tradiciji, odrastanju, ljubavi, ponosu i žrtvovanju. Madam Baterflaj se odriče svog deteta i više nema razloga da živi, čast joj biva oduzeta, a ona zbog toga čini nešto nezamislivo za ženu u japanskoj kulturi – izvršava harakiri i umire u devetnaestoj godini. Leptiri, dakle, žive jedan dan. Pozorišni reditelji kažu da je

BUDI UMETNIK

Jedan od najdelotvornijih načina je to da umetnik, prvenstveno, treba da bude „normalan“, da bude pristupačan publici. Meni, kao umetnici, jedan od načina da približim umetnost jeste i komunikacija van scene, kao na primer, putem ovog intervjua. Da razgovor o operi ne bude samo onaj među tim bakicama na pijaci, već da on postane sastavni deo života uopšte. Da umetnici u medijima ne budu iz „krivih“ razloga, već da govore o predstavama. Da li si to imala prilike da naučiš na akademiji? Šta nisi tamo naučila a bilo ti je važno kada si počela da nastupaš?

Mnogo je stvari kojim vas akademija ne može naučiti, a odnose se na menadžment, potragu za agentima, odnos sa, eto, novinarima, kako da se zaštite od profesionalnog sveta muzike. Tek kada se završi fakultet, počinjete da shvatate kako funkcionišu stvari. Ovaj poziv podrazumeva stalno učenje. Ne postoje uloge ni tekstovi posle kojih možete reći – kraj.

postavljanje određenog komada stvar vremena. Kako razmišljaju operski reditelji?

Drugačije je, opera je ipak grana umetnosti koja je vanvremenska. Koju god opersku predstavu da pogledate, to nisu teme jednog vremena. Kada detaljnije pročitate libreto, videćete tu vanvremensku crtu. Operski reditelji, u dogovoru sa operskom kućom, biraju određenu opersku predstavu na osnovu potražnje koja, opet, zavisi od toga koliko je neka predstava popularna, često izvođena u svetu, koliko dugo nije bila na repertoaru, pa bi trebalo da se vrati. Ima, naravno, i istorijskih, političkih tema koje se mogu prožimati kroz libreto, ali gotovo nikad nisu presudan razlog zbog kojeg bi se neka opera postavila na scenu. Muzika jeste vremenska umetnost, ali priča koju muzika predstavlja je vanvremenska. Verovatno to ima veze sa jednim Mocartovim citatom koji sam pročitao u njegovoj kući u Beču: „Samo sam želeo da sve bude dobro, genijalno i lepo.“

Da, Mocart... Opera i treba da nas oplemeni, upotpuni, učini od nas bolje ljude,

tako što ćemo početi da se preispitujemo, da razmišljamo zdravije, kvalitetnije. To je bio i Mocartov motiv, a i motiv većine kompozitora. Da li onda i znaš ko je operska publika u Srbiji? Ko je taj čovek koji kupi kartu, dođe i pogleda opersku predstavu?

Da, naročito onda kad sam i sama deo publike i imam prilike da promatram ljude koji dolaze. U poslednje vreme mi je veoma drago što sve češće viđam mlade ljude. Opera treba da prestane da bude „tabu“ među tim mladim svetom koji je donedavno mislio da u operu dolaze samo, kako smo svi ponekad zamišljali, napirlitane bakice. Tako je i u svetu. Nove, moderne produkcije su veoma žive, atraktivne i nisu nimalo dosadne. Naravno, često viđam i grupicu ljubitelja opere koja redovno prati repertoar. Zato i hoću da te pitam, budući da je jedan od važnijih zahteva kulture to da bi ona trebalo da bude što bliža običnom svetu, kako te zahteve ispunjavaju, na primer, opere i pozorišta, a kako ti kao umetnica?

Uloge u operskim predstavama su pevačke, onoliko koliko su i glumačke. Kako udovoljavaš i jednom i drugom zahtevu?

Problem sa glumačkim zahtevima sam imala na počecima, na akademiji, ali više u smislu otvorenosti i smelosti. Sećam se govornih vežbi i tekstova koje smo učili, koliko mi je bilo neprijatno. Imala sam sreće da u Operskom studiju Narodnog pozorišta radim sa svojom nekadašnjom profesorkom Ivanom Dragutinović Maričić i njenim suprugom Andrejom koji su doprli do mene i „otvorili“ me. Gluma je veoma, veoma bitan faktor u pevanju. Radila sam sa dramskim rediteljima koji su režirali opere i koji su mi pristupali kao glumici koja peva. Opera je, prvenstveno, priča, a muzika je njena nadgradnja. Uostalom, u većini slučajeva, libreta su nastajala pre muzike. Pogledajte, „Otelo“, „Magbet“... Sa kojim rediteljima voliš da radiš?

Sa onima koji imaju viziju. Sa onima koji su inteligentni, promišljeni, pripremljeni. A važni su koliko i dirigenti. Kakav je život kad ga diriguju note?

Veoma uzbudljiv, težak, lep, nikada dosadan. Nisam zažalila što sam izabrala ovaj poziv.

BUDI USPEŠAN

Da je Jovan Ćirilov živ, nas dvoje bismo slavili dve nedelje Nataša Tasić Knežević je prva romska operska pevačica u Srbiji, a odnedavno je dobila stalni angažman u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Svoj prvi intervju dala je za Original i otkrila kako izgleda kad se ceo život boriš protiv predrasuda jer si Romkinja. Ova Beograđanka je studirala Saobraćajni fakultet i godinama u Crkvi Svetog Georgija pevala kao solista, sve dok nije srela Jovana Ćirilova koji je prepoznao talenat, da bi ubrzo uz pomoć princeze Jelisavete Karađorđević upisala Akademiju lepih umetnosti, odsek solo pevanje Piše Ana Mitić Fotografije Igor Pavićević

BUDI USPEŠAN

OEBS je 2012. proglasio Natašu jednom od najistaknutijih Romkinja na svetu, a održala je i vrlo zapažen govor u Savetu Evrope

BUDI USPEŠAN

ekako neopaženo je prošla važna vest za istoriju naše klasične muzike i pozorišta – da je Nataša Tasić Knežević, prva romska operska pevačica u Srbiji, prošle godine dobila stalni angažman solistkinje u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. I ne samo što pre toga nijedno naše pozorište nije imalo opersku pevačicu Romkinju, već je ona, najverovatnije, i jedina romska operska pevačica na svetu. Ali ceo njen život je borba sa predrasudama, za jednaka prava, dokazivanje, i nekako je kod Nataše sve išlo obrnutim redom. Ova Beograđanka je studirala Saobraćajni fakultet i godinama u Crkvi Svetog Georgija pevala kao solista, sve dok nije srela Jovana Ćirilova koji je prepoznao talenat, da bi ubrzo uz pomoć princeze Jelisavete Karađorđević upisala Akademiju lepih umetnosti, odsek solo pevanje. Osnovne studije završila je kod prof. Jasne Šajnović, a specijalističke kod prof. Višnje Pavlović. I prve predstave i koncerti počeli su sa jednim u Parizu, pa tek onda u Srbiji gde je nastupala u svim najznačajnijim dvoranama, na festivalima i humanitarnim koncertima, često uz pratnju supruga Saše Kneževića koji je pijanista. Danas nastupa po celom svetu. Za nju kažu da je romska kraljica opera, „pevačica kristalno jasnog tona, svetle boje glasa i atraktivne pojave, koja je osvajala publiku na svakom nastupu“. Godine 2012, OEBS je proglasio Natašu jednom od najistaknutijih Romkinja na svetu a održala je i vrlo zapažen govor u Savetu Evrope. U svom prvom intervjuu pričala je o ljudima koji su uočili njen talenat i pomogli joj u njenoj borbi protiv predrasuda, o operi, o svojoj snazi i misiji da pomogne drugima koji prolaze sve ono što je i ona prošla zato što je Romkinja.

Ovo je velika stvar i slučaj bez presedana, s obzirom na diskriminaciju kojoj su izloženi Romi i koju si i ti sama osetila. Koliko je tebe, iako si već 15 godina na sceni, iznenadila odluka da te prime u stalni radni odnos u Srpsko narodno pozorište?

Pre nego što sam stupila u radni odnos u Srpskom narodnom pozorištu kao solista u operi, radila sam deset godina u muzičkoj školi na Ubu gde sam imala svoju klasu za solo pevanje; tu sam se ostvarila kao profe-

sor i pedagog i imala sam divne uspehe sa svojim đacima koji su osvajali nagrade na međunarodnim festivalima. Radila sam amaterski i mjuzikle i zaista sam ponosna na taj rad kao vokalni pedagog. Prošle godine su mi ponudili zaposlenje i naravno da sam odmah prihvatila. Prvo sam bila u šoku, a onda sam se baš obradovala jer je to bilo ostvarenje mog sna. To je potpuno iznenađenje za mene. To je presedan u istoriji klasične muzike u svetu. Jer ni u svetu nas nema. Romi se inače vezuju isključivo za tradicionalnu narodnu muziku i kada upisuju instrumente u muzičkim školama, biraju one koji im kasnije mogu pomoći – violina, harmonika, kontrabas... Kad sam ja upisala solo pevanje, bila sam već na studijama na Saobraćajnom fakultetu i ni ja nisam verovala da ću se time baviti. Kako je uopšte došlo do toga da pred kraj studija poželiš da budeš operska pevačica a ne inženjer saobraćaja?

To je ogromna ljubav. Ali bio je to i splet okolnosti. Mene je slučajno čuo pokojni Jovan Ćirilov kojeg mnogo volim i koji mi toliko nedostaje. Da je on sada živ, nas dvoje bismo jedno nedelju-dve dana slavili jer on je bio takav čovek. Imao je taj šeretski osmeh, poseban način na koji je gledao, oči su mu se smejale i ceo je zračio. Pošto me je čuo, pozvao me je da idem u Francusku na Dane romske kulture. Ja sam zaista samo znala da pevam duhovnu muziku jer sam ceo život pevala u crkvi. Ali otišla sam tamo, čula me je Ana Kotevska i pitala da li školujem glas, na šta sam ja rekla „naravno da ne“. Poslala me je profesorki Smiljanić u Beograd; kada me je ona čula, svidelo joj se kako pevam i tada sam upisala Akademiju lepih umetnosti zahvaljujući stipendiji princeze Jelisavete Karađorđević bez čije podrške ne bih uspela nikada u životu. Jelisaveta me zove amazonkom zato što nikada nisam posustala duhom i imam tu snagu koju imaju amazonke. Ali što se mene tiče, ona je amazonka zbog svega što je uspela da uradi. Zbog nje je došlo i do rehabilitacije kraljevske porodice jer je ona „vukla“. Ona je promenila istoriju Srbije ne samo zbog toga već i istoriju muzike preko mene. Govorila mi je: „Nataša, ja ću da ti budem kuma“, i tako je i bilo, bila mi je kuma na venčanju i kuma mom detetu na krštenju. Princeza Jelisaveta i Jovan Ćirilov odigrali su značajnu ulogu u tvom životu i nekako si imala sreću da

naiđeš na prave ljude koji su ti pomogli. Ali uloga tvoje majke je ključna jer je ona prepoznala važnost obrazovanja.

Princeza Jelisaveta je jaka osoba koja je verovala u mene, i tu ljubav prema umetnosti koju je nasledila od svog oca kneza Pavla nesebično je dala. Zbog nje sam završila Akademiju i specijalističke studije i uspela da se izborim sa mnogim stvarima sa kojima ne bih mogla. A imala sam i sreću što je moja mama jaka osoba i što su mi sestre uvek bile podrška. Ona je uvek govorila da je obrazovanje put ka uspehu. I kada mi kažu da je neko neobrazovan i da nije intelektualac, setim se moje mame koja nije išla na neke visoke škole, ona je obična prosta žena, ali je oduvek volela da čita i da gleda obrazovne emisije na televiziji. Shvatala je koliko je obrazovanje bitno u životu jedne osobe, pogotovo žene jer su žene stub porodice. Kad isečeš ženi „krila“, cela porodica pada zato je žena ta koja vuče. Mama je bila ta koja je nas tri gurala i ohrabrivala čitav život. Kasnije sam upoznala Jovana i Jelisavetu i tako je sve krenulo. Jovan mi mnogo nedostaje. Kada su svi mislili da je nemoguće, on je kroz Bitef, Belef i svoje ideje bio pokretač neverovatnih stvari u kulturi tadašnje Jugoslavije, ali i kasnije kroz različite društvene promene koje su došle sa raspadom zemlje uspeo je da održi kulturni identitet Beograda. Ima mnogo simbolike između tebe i „Karmen“, odnosno toga kako je ta opera uticala na tvoj život i karijeru i kako od nje ne možeš da pobegneš. Kakva je to „tajna“ veza Nataše i „Karmen“?

Stvarno jeste tako. Kad sam bila mala, gledala sam operu „Karmen“ sa Grejs Bambri i meni se to mnogo svidelo, svidela mi se muzika, reč francuskog nisam razumela. Kasnije nas je mama vodila u Narodno pozorište jer su karte bile jeftine za treću galeriju; prva opera koju smo gledali bili su „Boemi“ i svi smo se rasplakali. Na specijalističkim studijama sam debitovala sa ulogom Mikaele u operi „Karmen“. Kasnije, po završetku studija, meni je ponuđena uloga Fraskite upravo u operi „Karmen“. Bila sam uveliko trudna ali sam prihvatila i spremila ulogu za tri nedelje. Debitovala sam uspešno na Velikoj sceni Narodnog pozorišta. I to nije sve sa „Karmen“, ali ne smem još da otkrivam. Ko su ti muzički uzori i šta se osim klasike može čuti iz tvojih zvučnika?

Princeza Jelisaveta je jaka osoba koja je verovala u mene, i

BUDI USPEŠAN

tu ljubav prema umetnosti koju

je nasledila od svog oca kneza Pavla nesebično je dala. Zbog nje sam završila Akademiju i specijalističke studije i uspela da se izborim sa mnogim stvarima sa kojima ne bih mogla. A imala sam i sreću što je moja mama jaka osoba i što su mi sestre uvek bile podrška

Volim Bili Holidej, Ninu Simon, Nataliju Džekson, džez i bluz. Od naših volim i starogradsku i Šabana Bajramovića, Usniju, Esmu Redžepovu – njih dve su zaista velike umetnice. Volim i cigansku muziku iz filma „Cigani lete u nebo“, „Ođilu“, Nemanju Radulovića koji je perfektan, Ivu Pogorelića, dobre pevače Mariju Kalas, Renatu Tebaldi... volim Rahmanjinova, Debisija... Kako izgleda to kad ti je ceo život borba protiv predrasuda?

Teško je. Umorila sam se na tom putu. Čitav život moraš da se dokazuješ. Za sve što radiš moraš duplo više da se trudiš. Sve što radiš moraš da dovedeš do perfekcije zato što te gledaju drugim očima. Ne važe ista pravila za mene kao i za nekog drugog. U jednom trenutku, pre dve godine, doživela sam jedan veliki stres vezan baš za profesionalnu karijeru koji se odrazio na moje zdravlje. Otkazala sam predstavu „Boemi“ u Narodnom pozorištu jer sam hitno morala na operaciju (želuca i jednjaka). Jednostavno sam se umorila od svega, od previše stresa i borbe sa ljudima koji nisu želeli da vide ili su jednostavno mislili da ne pripadam tu iako su kritike u Srbiji i iz inostranstva bile pozitivne. Čovek u životu ima uspone i padove, ali onda daš svoj maksimum da ustaneš i nastaviš dalje. Ona rečenica Nebojše Glogovca iz filma „Nebeska udica“ da „… kad je najteže, izađeš i pobediš...“ jeste zapravo uspeh svakog od nas. Ja sam se vratila, imala sam koncerte posle toga, nastupala sam i sada idem dalje. Sa tim si se susretala i na studijama, odakle je i epizoda sa jednim od profesora koji ti je rekao da moraš da pevaš za desetku da bi dobila šesticu, ili sa tvojom učiteljicom koja te je ispisala iz škole. Kako nastaviš dalje posle takvih udaraca?

U osnovnoj školi sam imala komplikaciju zbog operacije vezanih creva i ostala sam duže u bolnici. Moja učiteljica me je tada ispisala iz škole, iako sam ja bila vukovac i

išla redovno u školu, dobijala nagrade na literarnoj sekciji, bila nosilac Majske pesničke štafete. Ali tada su se deca romske nacionalnosti slala u specijalne škole i to je užas šta su uradili u jednom periodu. Osakatili su decu, jer ne samo da nisu dobila obrazovanje koje je primereno njihovom zdravstvenom stanju već su ih osakatili tako što su ta deca postala socijalni slučajevi koji su na grbači države Srbije, i ta deca svoju decu nisu mogla da školuju, pa su i oni danas socijalni slučajevi i tako su generacije uništene. Ne možeš nikoga da šalješ u specijalnu školu samo zato što ne zna srpski jezik. Nauči ga da govori taj jezik, da piše i da čita, organizuj dopunsku nastavu. Istinita je i priča za profesora sa fakulteta. Pevala sam za desetku, a dao mi je šesticu. To je jedna od stvari koje su mi se desile tokom studija, a bilo ih je milion. Jednostavno naučiš da progutaš i ideš dalje. I to se meni desilo. Išla sam dalje. Verujem da je svako od nas ovde sa razlogom i da nam se sa razlogom dešavaju neke stvari i zato moramo da budemo jaki i izdržimo sve prepreke. Bilo je i dobronamernih saveta da se maneš pevanja jer si Romkinja. Zašto nisi odustala?

Nisam slušala „dobronamerne“ savete i ne slušam ih ni danas. Ne mogu da kažem da nisu ostavili traga. Slušam svoje bližnje i ljude koji su uz mene poslednjih deset godina, druge ne. Da li je sada drugačije pošto se krećeš u nekim drugim krugovima i pošto si srušila neke predrasude svojim uspesima?

Drugačije je. Ja se trudim da jednostavno ne vidim ono što je loše. Čak i kod loših ljudi tražim isključivo ono što je pozitivno. Ne želim da razmišljam o lošim stvarima. Jer kada se okrenemo i pogledamo oko sebe, shvatimo da je svet lep. Dobro si upućena u probleme koje imaju romska deca, naročito devojčice, i angažovala si se da im pomogneš. Kao neko ko dobro razume problem Roma, šta si uočila kao ključnu stvar na kojoj treba raditi za rešavanje njihovog pitanja?

Romska deca žive u naseljima koja su sama po sebi zatvorena i nemaju dodira sa predškolskim obrazovanjem i drugom decom. Zaista nemaju iste mogućnosti. I kada dođu u osnovnu školu, susreću se sa novim načinom razmišljanja, novom sredinom i to

je za njih šok. Imala sam sreću da sam deset godina radila u pedagogiji i da su neke moje učenice koje nisu Romkinje sada učiteljice, i da sada ljubav prema muzici i životu koju sam im ja usadila prenose svojim đacima. Jer sada one svoju profesiju doživljavaju kao misiju prema svakom detetu pojedinačno. Kada bi učitelji imali dobar odnos sa predavačima za romski jezik, da sa njima zajedno rade sa decom koja ne znaju dobro srpski jezik ili zaostaju zbog neredovnosti, jer neka deca ne mogu da dolaze u školu kada je mnogo hladno zato što ili nema ko da ih dovede ili nemaju šta da obuku, jer je siromaštvo dodatni razlog, deca bi mnogo brže napredovala jer bi na romskom jeziku obrađivala srpski jezik. Postoji mnogo načina na koje može da se pomogne deci. Deca koja ne završe osnovnu školu ne steknu uslov da upišu srednju škole i opet padaju na teret države. Treba im omogućiti da oni mogu da rade, da zarade, da privređuju i doprinose životu u Srbiji, a ne da budu socijalni slučajevi; to postaju jer nemaju dovoljno znanja da bi upisali srednje škole, a nemaju dovoljno znanja jer se propuštaju kroz sistem. To su nevidljiva deca, vidljiva na papiru ali ne i u sistemu. Ljudi kao što si ti važni su za rušenje stereotipa. Koliko ti ovo što radiš shvataš kao svoju misiju i sebe kao nekoga ko čini bitnu stvar za Rome?

Shvatam, zato što verujem da je to moguće. Ja zaista verujem da je kroz obrazovanje i kulturu to pravi put da se mnogo učini. Samo treba pametno voditi i angažovati ljude koji su sposobni da pokrenu novi talas, mlade, entuzijaste, obrazovane, pre svega, kako bi se drugi ugledali na njih. Odakle crpiš snagu i energiju za svoju borbu?

Dobila sam onoliko koliko mogu da ponesem. Svako od nas je s razlogom na ovom svetu. Ne delim ljude. Gledam koliko im je srce. Imala sam jednog đaka koji je pešačio pet kilometara da bi došao na čas bilo da je sneg, kiša ili peče sunce. I ako bi kasnio, ja sam ga uvek čekala jer sam znala da će doći. Doživela sam da mi kaže: „Nastavnice, dali ste mi snagu da upišem višu školu.“ Ne smemo da zatvaramo vrata svoga srca i oči, moramo da vidimo i osetimo jer tako možemo da pomognemo i sebi i drugima. Ja tako pristupam i pevanju. Volim da pevam i to je ljubav koju ne mogu da opišem, to je velika radost koju osećam. Na meni je da širim tu radost, koja mi je data, dalje.

IKONA

Ne tražite više genijalnu Elenu Ferante Uspela je da spoji nespojivo – da je nazivaju najznačajnijim italijanskim romanopiscem u poslednjih 25 godina, da se njena izdanja grozničavo očekuju u knjižarama, jedna je od 100 najuticajnijih osoba na svetu po izboru magazina Time, jedan od autora koji je 2017. zabeležio najveću zaradu (iako nije objavila novu knjigu) u Velikoj Britaniji, i da bude žena koje nema, koja ne postoji. Jedino je pouzdano da jeste autorka knjiga koje potpisuje, pre svega serijala Napuljske priče, barem tako stoji na koricama romana od kojih su tri objavljena u Srbiji Piše Ana Mitić

IKONA

Sam izdavač nudi malo podataka o njoj: rođena je 1943. u Napulju i majka je. Neki kažu da je Grkinja. Možda je tako, a možda i nije. Možda se iza Elene Ferante krije i grupa autora, kako se već ispostavilo za neke bestselere, možda nije žena nego muškarac, možda su žena i muškarac (o tome kasnije u tekstu), možda je Elena kao njena junakinja Lila. Ako je tako, skrivaće se večno

S 50

IKONA

vi znaju ko je ona, ali niko ne zna ko je stvarno ona. Elena Ferante je globalna literarna senzacija, za šta su zaslužna dva sastojka – megapopularnost njene Napuljske tetralogije i misterioznost jer krije svoj identitet. Uspela je da spoji nespojivo – da je nazivaju najznačajnijim italijanskim romanopiscem u poslednjih 25 godina, da se njena izdanja grozničavo očekuju u knjižarama, jedna je od 100 najuticajnijih osoba na svetu po izboru magazina Time, jedan od autora koji je 2017. zabeležio najveću zaradu (iako nije objavila novu knjigu) u Velikoj Britaniji, i da bude žena koje nema, koja ne postoji. Jedino je pouzdano da jeste autorka knjiga koje potpisuje, barem tako stoji na koricama romana od kojih su tri objavljena u Srbiji, a krajem godine se očekuje i četvrti deo. Sam izdavač nudi malo podataka o njoj: rođena je 1943. u Napulju i majka je. Neki kažu da je Grkinja. Možda je tako, a možda i nije. Možda se iza Elene Ferante krije i grupa autora, kako se već ispostavilo za neke bestselere, možda nije žena nego muškarac, možda su žena i muškarac (o tome kasnije u tekstu), možda je Elena kao njena junakinja Lila. Ako je tako, skrivaće se večno. „Molim te, makar jednom, ponašaj se onako kako bi ona to volela: ne traži je“, kaže jedna od dve glavne junakinje Elena – Lilinom sinu u prologu „Brisanje tragova“ u prvom delu tetralogije, Moja genijalna prijateljica. U toj rečenici kao da nam je Elena Ferante odmah rekla sve o sebi – da ne želi da znamo ništa o njoj i da želi da tako ostane. Iako je dosad dala mnogo intervjua, nijedan novinar nije imao priliku da joj se i stvarno približi, da je upozna, da je vidi, pa čak ni da je čuje. Da li puši, šta naručuje u restoranu, samo su neka od pitanja na koja nema odgovora. Čak ni ljude iz njenog okruženja, nekoga bliskog od koga bi „procurilo“ nešto što bi pomoglo da se stekne slika ko je Elena Ferante izvan korica svojih knjiga, nisu uspeli da nađu kako bi razotkrili genijalnu književnicu. I to pitanje – zašto piše pod pseudonimom, najčešće je postavljano i provlači se kroz sve intervjue koje je dala. U početku je govorila da je razlog plašljivost: „Bila sam uplašena mogućnošću da izađem iz svoje ljuske.“ Kako je rekla u intervjuu za Gentlewoman, jedan od faktora koji su je motivisali

Pošto sam pročitala treći deo tetralogije o Eleni i Lili, uhvatila me je panika i tuga. Ostao je još samo jedan deo koji će se u srpskim knjižarama pojaviti do kraja godine u izdanju Booke. Šta posle? Serija, naravno. HBO i RAI će sarađivati na produkciji serije „Moja genijalna prijateljica“, zasnovane na istoimenom bestseleru da koristi pseudonim je „ne samo da bi zaštitila svoju privatnost već i stvarnu napuljsku zajednicu iz koje crpi inspiraciju“. Kao druge razloge navela je: „Želja da se uklonimo iz svih oblika društvenog pritiska ili obaveze. Ne osećati vezanost za ono što bi moglo postati nečiji javni imidž. Da se koncentrišem isključivo i sa potpunom slobodom na pisanje i njegove strategije.“ Elena Ferante je stvarno genijalna. Već 25 godina uspeva uspešno da sakrije svoj identitet – ne daje intervjue uživo nikome izvan njenih izdavačkih kuća, čak ni telefonom, i nikad nije promovisala svoje knjige, niti je nudila javna čitanja. Kada je rukopis svog prvog romana Problematična ljubav uputila izdavaču 1990. godine i pošto je roman sledeće godine prihvaćen za objavljivanje, ona je izdavačkoj kući uputila pismo u kome je iznela svoje uslove koji važe i danas – da knjiga može da bude objavljena ali da ona ne želi da učestvuje u promociji romana. „Sve što sam mogla da uradim jeste da napišem roman i ne želim da participiram u bilo kakvim okruglim stolovima ili diskusijama, da se pojavljujem na književnim ve-

čerima, da poziram fotografima; ako mi se dodeli neka književna nagrada, ja se neću pojaviti da je primim.“ Sada, izdavač ima prilično velikih problema zbog toga. Najvažniji italijanski pisac svoje generacije, kako se već ustalilo, Elena Ferante napisala je sedam romana. Priče o Lili i Eleni iz napolitanskog serijala do sada su objavljene u 40 zemalja; samo na engleskom jeziku prodate su u 2,6 miliona primeraka; i u Srbiji su izuzetno popularne i u vrhu toplista najčitanijih i najprodavanijih štiva. Elena Ferante je svetski fenomen postala upravo kada su objavljena njena četiri romana čija radnja se odvija u Napulju: Moja genijalna prijateljica (2011), Storia del nu-

IKONA

ovo cognome (Priča o novom prezimenu, 2012), Storia di chi fugge e di chi resta (Priča o onima koji nestaju i onima koji ostaju, 2013) i Storia della bambina perduta (Priča o izgubljenoj devojčici, 2014). Knjige prate živote dveju devojčica a potom žena, Elene i Lile, njihovu transformaciju od siromašnog detinjstva u Napulju, odrastanja i tinejdžerskih dana, pa do vremena kada postaju zrele žene i stižu do života u srednjoj klasi. To je priča o Napulju, o posleratnoj Italiji, značaju obrazovanja, emancipaciji žena, ljubavi, ali pre svega o slojevitosti ženskog prijateljstva koje na momente kulminira rivalitetom između dve glavne junakinje. Zato se u njima može prepoznati svako, a

naročito žene koje imaju ta posebna prijateljstva iz detinjstva kao što je Elenino i Lilino, a koja nisu česta tema u književnosti. „Muško prijateljstvo ima dugu tradiciju u književnosti i veoma elaboriran kôd ponašanja. S druge strane, žensko prijateljstvo ima kartu bodovanja koja je tek odskora počela da se definiše. Postoji rizik da se prečica do opšteg mesta nametne naporu drugih, mučnijih putovanja“, rekla je Elena Ferante za El Pais. Strastvenu čitalačku publiku romani Elene Ferante imaju posebno među ženama – Hilari Klinton je rekla da ih je čitala. Autorka je istakla i značaj i uticaj koji je na nju imao feminizam, još jedna važna tema

u Napuljskoj tetralogiji kojom je preokupirana i junakinja Elena u jednom trenutku. „Bez feminizma bila bih ista kao kad sam bila dete: opterećena kulturom i supkulturom muškarca koje sam prihvatala kao vlastitu i slobodnu misao. Feminizam mi je pomogao da odrastem. Iako vidim da se nove generacije danas podsmevaju tome. Ne znaju da je samo malo dovoljno da se vratimo unazad. Naša osvajanja su skorašnja i, samim tim, krhka. To odlično znaju sve žene o kojima sam pripovedala u knjizi.“ Čitaocima nije toliko ni bitno ko je stvarno Elena Ferante. Dokle god nastaju njeni fantastični rukopisi. „Moj rad se zaustavlja pri objavljivanju.

IKONA

Misterioznost autorke jeste delimično zaslužna za uspeh, ali prevashodno je to njen ogroman pripovedački talenat. Usuđujem se da kažem da će njene knjige uz Knausgorove i Uelbekove biti čitane i za sto godina Ivan Bevc, direktor Booke

Ako knjige ne sadrže u sebi svoje razloge za – pitanja i odgovore – to znači da sam pogrešila što ih objavljujem. Najviše, mogu da napišem kada me nešto uznemirava“, rekla je za Gentlewoman o tome da li oseća da joj anonimnost ograničava sposobnost da oblikuje debatu inspirisanu knjigama. Bilo je nekoliko nasrtaja da se provali u njenu privatnost, a sva „otkrića“ su se naknadno pokazala kao netačna. Ipak, najveću pažnju otkrića ko je Elena Ferante izazvao je onaj slučaj iza kojeg stoji Klaudio Gati, istraživački novinar dnevnog ekonomskog lista Il Sole 24 Ore, koji je i najdalje otišao u razotkrivanju „one koja ne želi da bude razotkrivena“, i to prateći tragove novca. U njegovim tvrdnjama koje je objavio je The New York Review of Books, i svi svetski mediji, kaže se da izveštaji o finansijama i nekretninama upućuju na to da je prevodilac Anita Raja – ćerka Jevrejke poljskog porekla i Napolitanca – u stvari Elena Ferante. Gati je prokljuvio da su od 2014, kada su romani Elene Ferante počeli da osvajaju svet, Anitini honorari uplaćivani iz Elenine izdavačke kuće „Edizioni“ u Rimu dramatično uvećani i da je njen suprug u junu kupio u Rimu stan. Gati je naveo da je, prema podacima o kupoprodaji nekretnina, Domeniko Starnone juna 2016. u Rimu kupio stan od 230 kvadrata sa 11 soba, procenjen na jedan i po do dva mili-

ona dolara. To je potpirilo teorije da čak zajedno Raja i njen suprug, romanopisac Starnone, stoje iza identiteta Elene Ferante zbog stilskih sličnosti Starnoneovih knjiga i Rajinih prevoda sa nemačkog. Kao možda odgovorni za knjige gospođe Ferante oni se spominju zbog stilskih odjeka u radu gospođe Ferante, u romanima Starnonea i Rajinim prevodima nemačkih romana čiji samopouzdani ženski naratori se osećaju poput onih u knjigama Elene Ferante. Gati je pokušavajući da raskrinka ko je Elena Ferante, naveo književne naznake koje su povezivale gospođu Raja sa knjigama gospođe Ferante, uključujući i to da je Nino, jedan od glavnih likova u romanima o Napulju, porodični nadimak gospodina Starnonea. Da, otišao je prilično daleko. Ali njegovi primarni dokazi bili su finansijski. „Razumem da će dobar deo čitalaca biti uznemiren mojim istraživanjem. Međutim, ja samo radim ono što mi je posao kao istraživačkog novinara iz Italije sa bazom u Njujorku: najveća misterija o Italiji izvan Italije trenutno je pitanje ko je Elena Ferante. Ja zarađujem za život tako što dolazim do odgovora“, objasnio je Gati. A ono što je Gati dobio od anonimnog izvora jesu njeni finansijski izvodi, koji pokazuju da su se isplate Aniti Raji od izdavačke kuće „Edizioni“ povećale za 50 odsto u 2014. i preko 150 odsto u 2015, do-

stigavši sumu „sedam puta veću od honorara koji je primila 2010“. On ističe da su se te uplate podudarale sa periodom u kojem je gospođa Ferante najverovatnije primala naknadu za tantijeme i da nijedan drugi zaposleni u izdavačkoj kući nije imao toliko povišena primanja. Osim toga, Anita se prošle godine penzionisala sa mesta načelnice jedne javne biblioteke u Rimu. „Rad gospođe Raja kao prevodioca – ozloglašeno slabo plaćene profesije – teško može da objasni njen anomalno veliki prihod“, napisao je gospodin Gati. Ali Raja i Starnone su sve demantovali. I Sandra Ozola Feri, jedna od vlasnica i osnivača „Edizioni E/O“, izjavila je da nema komentara o zaključcima Gatija. „Ako neko želi da ga ostave na miru, ostavite ga na miru“, rekla je gospođa Feri. „Ona nije član kamore, ili Berluskoni. Ona je pisac i nikome ne čini nikakvu štetu.“ Gospođa Ferante objasnila je svoj izbor anonimnosti u intervjuu za Njujork tajms, obavljenom 2014. putem imejla: „Za mene je najvrednije očuvanje kreativnog prostora koji izgleda da ima mnogo mogućnosti, uključujući i one tehničke“, napisala je ona. „Strukturalno odsustvo autora utiče na pisanje na način koji želim da nastavim da istražujem.“ Ako je Elena Ferante u stvari gospođa Raja, onda valja reći da je Anita Raja rođena u Napulju 1953. Njena majka došla je sa svojim roditeljima 1937. u Italiju iz Nemačke da bi pobegla od nacista. Njihova šira familija mahom je nestala tokom Holokausta. Raja je godinama prevodila knjige sa nemačkog na italijanski, najčešće dela feminističke spisateljice Kriste

IKONA

Volf, koja se, po još jednoj teoriji, krije iza imena Elene Ferante. Jedan književni kritičar primetio je sličnosti između Eleninog prvog romana L‘amore molesto (Problematična ljubav) iz 1992. i Starnoneovog Via Gemito (Ulica Đemito) iz 2000. godine. Oba su smeštena u Napulj a naratori su krivicom ophrvana deca nasilnih očeva slikara koji su tukli svoje žene švalje. Neki opisi su zapanjujuće slični. Domenikov roman Lacci (Veze) iz 2014. priča je o raspadu braka ispričana u rasponu od nekoliko decenija iz raznih perspektiva, omiljenom tehnikom Kriste Volf, a zaplet podseća na roman Elene Ferante I giorni dell‘abbandono (Dani napuštanja) iz 2002. ispričan iz ugla skrhane žene sa dvoje dece koju ostavlja muž. Ali od prošle godine kritičari sve više napuštaju teoriju da Anita i Domeniko zajedno pišu romane, fokusirajući pažnju sada samo na Anitu. „Što više čitam o Raji, to sam ubeđenija da je ona Elena Ferante“, napisala je prošle godine u jednom eseju Rebeka Falkof, profesorka italijanskog jezika na Njujorškom univerzitetu. Ali otkrivanje njenog identiteta nije toliko važno ljubiteljima njene književnosti kojima je već toliko dala. I sama Elena Ferante je mnogo toga ispričala o sebi, ipak najviše o svom pisanju, načinu na koji stvara i razmišlja, romanima, Lili i Eleni... u intervjuima koje je davala dosad. Odnedavno piše i vikend kolumnu za Gardijan u kojoj se bavi temama kao što su ljubav, seks, odrastanje, starenje, strahovi... Prva kolumna izašla je tačno posle godinu dana otkako je Gati zagrebao po njenom skrivenom identitetu. Elena Ferante je rekla da je „privukla mogućnost testiranja sebe“ redovnom kolumnom i nazvala iskustvo „smelom, uznemirujućom vežbom u pisanju“. U intervjuu za Paris Review književnica je rekla da „ne može precizno reći“ kako počinje da radi na novom delu. „Ne mislim da neko stvarno zna kako se priča stvara. Kada to učinite, pokušate da objasnite kako se to desilo, ali svaki napor, bar u mom slučaju, nije dovoljan. Postoji i ’ranije’, sastavljeno od fragmenata sećanja, ali ’nakon’ priča počinje. Ali pre i posle, moram priznati, korisni su samo u odgovoru na vaše pitanje sada na razumljiv način.“ Na pitanje da li ima osećaj kako se ljudi iz zajednice osećaju zbog njenih knjiga,

rekla je da nema. „Ali mora se reći da se više ne štitim od sveta u kome sam odrasla. Umesto toga, danas pokušavam da zaštitim osećanja koja imam za taj svet, emocionalni prostor u kojem je moja želja za pisanjem prvi put nastala, i još raste.“ Iako se u svojim knjigama bavi socioekonomskim faktorom koji formira likove, kaže da „nema nikakvu posebnu strast za politiku, jer je to nešto što veseli velike i male šefove, svet uopšteno prosečnog“. „Zaista mi je dosadno. Brkam imena, manje događaje, njihove političke pozicije. Ali uvek sam posvećivala pažnju socijalnim i ekonomskim konfliktima, dijalektici – ako to možemo tako nazvati – između visokog i niskog. Možda zato što nisam rođena ili odrastala u bogatstvu. Penjanje na ekonomskoj lestvici bilo je vrlo teško za mene, a ja i dalje osećam veliku krivicu prema onima koje sam ostavila. Takođe sam morala vrlo brzo otkriti da se klasično poreklo ne može izbrisati, bez obzira na to da li se popnemo ili siđemo na sociokulturnoj lestvici. Čak i kada se naše okolnosti poboljšavaju, to je kao boja koja se neizbežno pojavljuje na obrazima nakon jake emocije... Mislim da nema priče, ma koliko bila mala, koja može ignorisati tu boju.“ U intervjuu za El Pais otkrila je da je studirala klasične jezike i kao mlada mnogo prevodila, iz zadovoljstva, i sa grčkog i

Ako je Elena Ferante u stvari gospođa Raja, onda valja reći da je Anita Raja rođena u Napulju 1953. Njena majka došla je sa svojim roditeljima 1937. u Italiju iz Nemačke da bi pobegla od nacista. Njihova šira familija mahom je nestala tokom Holokausta

sa latinskog. Htela je da nauči da piše i to joj je delovalo kao savršena vežba. „Posle nisam imala dovoljno vremena i ostavila sam to. Kažu da se to obrazovanje primećuje u mojim knjigama i sa zadovoljstvom verujem u to, ali uvek sam mislila da su moje žene, više nego što su zatočene u sudbini, bile zatvorene u istorijsko-kulturnim odeljcima.“ Ivan Bevc, vlasnik izdavačke kuće Booka koja izdaje njena dela u Srbiji, objasnio je u intervjuu za Original fenomen Elene Ferante. „Misterioznost autorke jeste delimično zaslužna za uspeh, ali prevashodno je to njen ogroman pripovedački talenat. Usuđujem se da kažem da će njene knjige uz Knausgorove i Uelbekove biti čitane i za sto godina. Njen identitet nije bitan i treba je ostaviti na miru, to je najviše što možemo da uradimo za nekoga ko piše tako dobro.“ Pošto sam pročitala treći deo tetralogije o Eleni i Lili, uhvatila me je panika i tuga. Ostao je još samo jedan deo koji će se u srpskim knjižarama pojaviti do kraja godine u izdanju Booke. Šta posle? Serija, naravno. HBO i RAI će sarađivati na produkciji serije „Moja genijalna prijateljica“, zasnovane na istoimenom bestseleru. Serija od osam epizoda biće snimana na italijanskom jeziku, u režiji Saverija Kostanca koji će scenario pisati zajedno sa Elenom Ferante, Frančeskom Pikolijem i Laurom Paoluči. Snimanje će početi na leto. A književnica uveliko radi na scenariju za televizijsku adaptaciju. I zato, koga je briga ko se krije iza pseudonima Elena Ferante dok god ne prestaje njena magija. Ili kako je to napisao Teofil Pančić: „Ozbiljno govoreći, koga osim čovekolikih govnovalja zanima šta piše u ličnoj karti ili pasošu Elene Ferante? Neka njima toga, neka riškaju njuškicama i njuškaju riškicama, a ostali – pravo k Napuljskim pričama.“ A tamo, kroz pripovedanje o Eleni i Lili, Elena Ferante je sve već rekla i o sebi: „... Njena namera oduvek je bila potpuno drugačija: želela je da ispari; htela je da rasprši svaku svoju ćeliju; ništa živo od nje nije trebalo da ostane i bude pronađeno. I budući da je dobro poznajem, ili bar verujem da je poznajem, uzimam zdravo za gotovo da je pronašla način da na ovom svetu iza sebe ne ostavi čak ni jednu jedinu vlas, nigde.“

UPOZNAJ SVET

N a p o l i

U Napulju se umire i od lepote i od ružnoće Napulj je u stvari jedan veliki oksimoron. Grad kontrasta u kojem se prepliću najlepše i najružnije strane Italije. Napulj je grad aristokratije, ili barem onoga što je od nje ostalo, i otmenih kvartova, ali i prestonica kamore i galaksije bandi koje opsedaju prigradska naselja, Skampiju, Sanitu i Sekondiljano, i silaze do samog centra grada kroz čuvenu Špansku četvrt Piše Željko Pantelić, dopisnik Originala iz Rima

zraz „Vidi Napulj i umri“ pripisuje se Volfgangu Geteu koji je posetio grad podno Vezuva 1787. godine. Otac moderne nemačke književnosti, veliki zaljubljenik u lepote Apeninskog poluostrva, možda i nije upotrebio tu kovanicu ali je svakako u svojim spisima ostavio dovoljno dokaza o svojoj očaranosti Napuljem, njegovim lepotama, mirisima, ukusima, ljudima. Nažalost, u današnjem Napulju se ne umire samo od lepote i nisu baš sve „predrasude“ i etikete koje se lepe nekadašnjoj prestonici kraljevine Dve Sicilije proizvoljne. Nasilje, kriminal, korupcija, bezakonje, nečistoća, buka, odsustvo građanske svesti mogu da budu motiv slučajnom putniku da pomisli da se u Napulju pre umire od ružnoće nego od lepote. Napulj je u stvari jedan veliki oksimoron. Grad kontrasta u kojem se prepliću najlepše i najružnije strane Italije. Napulj je grad aristokratije, ili barem onoga što je od nje ostalo, i otmenih kvartova, ali i prestonica kamore i galaksije bandi koje opsedaju prigradska naselja, Skampiju, Sanitu i Sekondiljano, i silaze do samog centra grada kroz čuvenu Špansku četvrt. Napulj je grad u kojem se pije najbolja kafa na svetu. Kafa čija vam punoća, krem, ukus i miris ostaju u ustima satima. Tu se jede najbolja pica, od koje se ne nadima stomak, fritto misto (mešani prženi morski plodovi) ne zaostaje za onim u Andaluziji, i naslađuje se najsočnijim lisnatim testima, ali je to i grad gde vrlo lako zloupotrebe nepoznavanje čaršije putnika namernika da mu uvale sav mogući bofluk, od prehrambenih proizvoda do tehničke robe i odeće. Niko na svetu ne voli svoj grad kao Napolitanci. Čak i kada ga kritikuju, nalaze hiljade opravdanja. Ma gde bili i čim se sretnu sa svojim zemljakom, u bilo kom kutku sveta, prelaze da govore napolitanskim dijalektom. Taj dijalekt je

UPOZNAJ SVET

toliko različit od italijanskog standardnog jezika da se slobodno može smatrati „stranim jezikom“. Napulj je bio vekovima kraljevska prestonica, dom dinastije Burbona i do ujedinjenja Italije najveći grad na „Čizmi“, ali je vrlo brzo prihvatio novu domovinu: pica margerita u bojama italijanske trobojke, nazvana po imenu supruge Umberta I, „rođena“ je na par stotina metara od najlepšeg gradskog trga Plebišito u piceriji „Brandi“, koja i danas radi i ima sasvim pristojne cene. Kao što su zagrlili novu domovinu, tako su Napolitanci prigrlili i novu dinastiju Savoja koji su svi odreda i pored svojih korena u Pijemontu mnogo više voleli da provode vreme u Napulju. Na referendumu o državnom uređenju Italije 1946. godine, monarhija nije nigde tako ubedljivo trijumfovala kao u Napulju: 79 prema 21 odsto u korist kraljevine. Napulj je i grad za sebe, kao da je država u državi. Dovoljno je pogledati reklamne panoe na stadionu San Paolo tokom fudbalskih utakmica Napolija. Gotovo nijednu firmu koja se oglašava na stadionu Napolija niko ne poznaje u drugim delovima Italije. Tako je i sa muzikom. Italijani znaju ko je Điđi D‘Alesio, ali nikada u životu nisu čuli za stotine napuljskih tzv. melodičnih pevača koji su lokalne zvezde napuljskih kvartova. Reč je o muzici koja je vrlo slična našem turbo-folku, ne samo u uskom muzičkom kontekstu već i sa svim ostalim elementima koji prate turbo-folk. Takođe, Napulj je jedini veliki grad u Italiji čiji gradonačelnik nije ni iz Forca Italije, ni iz Pokreta pet zvezda, niti bilo koje velike koalicije. Štaviše, u gradu sa stopom kriminala među najvećim u Italiji i gde je pravilo da niko nije čuo a kamoli video nešto, gradonačelnik je bivši državni tužilac Luiđi de Mađistris. Posebnost Napolitanaca izražava se i kroz njihov lokalpatriotizam. Vrlo su ponosni na kvartove i delove grada u kojim žive i drže do toga da istaknu iz kog dela grada dolaze. Kad pitate na Vomeru, koji podseća više na Pariz nego na neki italijanski grad, gde je centar, lokalni stanovnici vas neće uputiti na Piazzu del Plebiscito ili u istorijski centar gde se nalazi gradska katedrala (Duomo), već u elegantnu pešačku zonu na Vomeru načičkanu prodavnicama, restoranima i terasama sa ogradama od kovanog gvožđa i lampionima u francu-

skom stilu. Pored Vomera, najlepši deo grada je Posilipo, gde žive dobrostojeće i aristokratske napolitanske familije. Osim otmene arhitekture, doteranih zgrada, ulaza, dvorišta, drvoreda, sa Posilipa se pruža i veličanstven pogled na Napuljski zaliv, Kapri, Pročidu, Kastel del‘Ovo i polazi promenada koja obalom preseca čitav Napulj. Ružno naličje Napulja su njegova predgrađa i gornji deo Španske četvrti u kojoj, nažalost, važe druga pravila ponašanja i gde niko ko ne mora ne zalazi. Napolitanci imaju i specifičan način izražavanja privrženosti. Fudbalski klub Napoli vole više od svega, ali tek par hiljada kupi godišnju pretplatnu kartu, bez obzira na popuste i pogodnosti. Da ne govorimo da se dresovi, šalovi i ostali navijački rekviziti ne kupuju gotovo nikada u zvaničnim prodavnicama Napolija ili na ovlašćenim prodajnim mestima. Nije slučajno što nijedno osigurava-

Niko na svetu ne voli svoj grad kao Napolitanci. Čak i kada ga kritikuju, nalaze hiljade opravdanja. Ma gde bili i čim se sretnu sa svojim zemljakom, u bilo kom kutku sveta, prelaze da govore napolitanskim dijalektom. Taj dijalekt je toliko različit od italijanskog standardnog jezika da se slobodno može smatrati „stranim jezikom“

juće društvo ne želi da osigurava automobile u Napulju i zato koristi sve moguće izgovore. Nisu samo krađe automobila razlog za restriktivnu politiku, dovoljno je pogledati parkirane automobile: gotovo da nema onih koji nisu malo ili više „čuknuti“. Bezakonje u Napulju ogleda se i kroz samoproklamovane parking čuvare koji nezakonito naplaćuju parking, kao i nepoštovanje saobraćajnih propisa: parkiranje, jednosmerne ulice, vožnja motora bez kacige i običaj da se na motoru voze po troje, pa čak i četvoro. Napuljski specijalitet je da vidite čitavu četvoročlanu porodicu na motoru – i svi bez kacige. U poslednjih nekoliko godina došlo

u samom Napulju. Širi centar grada i dobrostojeći kvartovi doživeli su renesansu sa renoviranjem glavne železničke stanice, izgradnjom metroa, transformacijom napuštenih industrijskih zona u mesta provoda i zabave, pretvaranjem ulica u šetačke zone u centru grada i uz obalu. Paralelno, periferija i manje srećni kvartovi potpuno su prešli u ruke kamore i organizovanih kriminalnih grupa, u kojima cveta trgovina drogom, prostitucija, reket, nasilje, trgovina toksičnim otpadom i đubretom, i povrh svega beznađe. Dva Napulja ujedinjuje samo ljubav prema Napoliju i pogled na Vezuv koji se vidi jednako iz svakog dela grada.

je do velikog raslojavanja

Kuća u beogradskoj ulici Šekspirovoj 1 biće uskoro proglašena kulturnim dobrom, budući da je poslednje godine života Branislav Nušić proveo u njoj, a sve povodom obeležavanja osamdeset godina od smrti ovog velikana srpske kulture i književnosti. Ali to će biti samo još jedan u nizu događaja kojim će biti obeleženo sećanje na Nušića. Nebojša Nušić danas je na čelu fondacije koja se stara o nasleđu najvećeg srpskog komediografa. Za Original je pričao o likovima, nadanjima i strahovima svog pradede-strica

Piše Dimitrije Đurić Fotografije Igor Pavićević i privatna arhiva Nušićevih

ada mi je potomak Branislava Nušića, Nebojša Nušić, rekao da se fondacija sa imenom njegovog pradede-strica Branislava Nušića nalazi u Ulici majke Jevrosime, setio sam se priče još jednog velikana srpskog porekla, američkog pesnika Čarlsa Simića, koji je odrastao baš u toj ulici. Igrajući se tako loptom, 1949. godine, nehajno je razbio podrumski prozor jedne zgrade. Ubrzo je, zbog ratne agonije, sa porodicom emigrirao u Ameriku, odakle će se u Beograd, kao gost, vratiti tek posle nekoliko godina. Šetajući se ulicom svog detinjstva, dvadesetak godina kasnije, 1972, video je da slomljeno staklo prozora nije bilo zamenjeno. Tridesetak godina kasnije, 1982, takođe. Tek je 1999. godine taj prozor, konačno, popravljen, ali pošto su zamenjena sva stakla, popucala usled bombe koja je bačena na RTS u blizini. Za Čarlsa Simića je ovo bila najtačnija priča o našem mentalitetu. Stanari te zgrade bili su u večitoj svađi, tolikoj da ih ni svi ratovi i nesreće nisu naterali da se izmire i ujedine, čak ni oko sitnica kakav je bio taj slomljeni podrumski prozor kroz koji su provejale onolike godine. Sa tom pričom o našem mentalitetu po-

sa jednim od Nušićevih potomaka koji se već godinama, u okviru fondacije i sa ostatkom familije, brine o kulturnom nasleđu Branislava Nušića koje je, dobrim delom, obeleženo upravo tim našim, baš kao onaj prozor, pomalo „naprslim“ mentalitetom. Ali nije to jedina simbolika ove ulice, kaže Nebojša Nušić, koja je na čudesan način u vezi sa Nušićevom mišlju i stvaralaštvom. „U Ulici majke Jevrosime, blizu nekadašnje kafane ‘Bosna‘, živela je i glumica Ljubinka Bobić“, kaže on. A njen talenat otkriće upravo Branislav

čeo sam razgovor

NACIONALNA GEOGRAFIJA

Nušić, u jeku Velikog rata 1915. godine, u Skoplju gde joj je dao priliku da statira u tamošnjem nacionalnom teatru. Bobićka je ubrzo svoju karijeru nastavila u beogradskom Narodnom pozorištu gde je igrala, mahom, u Nušićevim dramama. Nenadmašnom se, prema rečima tadašnje kritike, smatra njena interpretacija čuvene Živke, „Gospođe ministarke“, (odigrala ju je dvesta šezdeset pet puta), a glumila je i u predstavama „Vlast“, „Narodni poslanik“ i „Sumnjivo lice“. Ipak, kuća u Šekspirovoj ulici 1 biće uskoro proglašena kulturnim dobrom, budući da je poslednje godine života Branislav Nušić proveo u njoj, a sve povodom obeležavanja osamdeset godina od smrti ovog velikana srpske kulture i književnosti. Ali to će biti samo još jedan u nizu događaja kojim će biti obeleženo sećanje na Nušića. Na dan njegove smrti, 19. januara ove godine, kako to obično i biva, položen je venac kraj njegovog spomenika na Trgu republike u Beogradu, a uz prisustvo visokih zvaničnika je potom i otvorena izložba „Sva lica srpskog diplomate Nušića“ u Galeriji Narodnog pozorišta. Takođe, premijerno je izvedena predstava „Ožalošćena porodica“ na Velikoj sceni nacionalnog pozorišta, ne samo u sećanje na Nušića nego i povodom obeležavanja 150 godina postojanja tog teatra čiji je Nušić bio i upravnik od 1900. do 1902. godine. Ti dani bili su i povod da se ponovo raz-

govara i piše o delu Branislava Nušića, bogatstvu njegovih svetova, likova i njihovim jadima. Ludilo vlasti i novca, lažne diplome i lažljivi doktori, raznorazna otimanja, podmetačine, moralisanja, malograđanštine – bile su teme Nušićevog stvaralaštva onoliko koliko su to i danas teme našeg svakodnevnog života. „Nušić i jeste bio vizionar“, kaže Nebojša Nušić. „Mi menjamo garderobu, modalitete ponašanja, ali smo, u suštini, ostali isti“, kaže on.

Iako je Branislav Nušić za života bio priznat, uvažavan – a bio je akademik, upravnik pozorišta, pisac, novinar – čini se da je to još više posle smrti. Bar u pozorištu. Njegove drame igraju se danas više nego ikada ranije. Za svoje dramsko stvaralaštvo dobio je, međutim, samo jednu pozitivnu kritiku, za dramu „Pokojnik“, i to izvođenu u zagrebačkom pozorištu

@Ben_Akiba Iako je pozorište u Nušićevo vreme kao medij igralo važnu ulogu u obrazovanju svojih posetilaca, u današnje vreme najpopularniji su društveni mediji koji obiluju duhovitim porukama. To je, u godini sećanja na Nušića, inspirisalo neke pisce i novinare da o njemu, kao čuvenom komediografu, razmišljaju kao o tviterašu ili stendap komičaru. Mada pisac Miljenko Jergović u intervjuu u Nedeljniku kaže da ne bi mogao da zamisli Nušića, kao ozbiljnog čoveka, kako tvituje, Nebojša Nušić veruje da bi, ipak, i to pokušao. „Sigurno, njegovi zapisi u listićima koji, po formi, liče na tvitove, pa i tekstovi iz Politike, kratke forme, pod pseudonimom Ben Akiba, takvog su duhovitog karaktera. Ne mislim da bi bio rob društvenih mreža, ali bi sigurno davao neke smernice za konzumiranje tih mreža.“ No, bez obzira na posledice opakih politika, loših međuljudskih odnosa, čovekove prostodušnosti, gramzive naravi i strasti, Nušić je uspevao da u svemu tome pronađe i istakne ono što je dobro, ne osuđujući svoje junake i njihovo vreme, već im dajući priliku da preispitaju svoje postupke, reše se iluzija i pronađu rešenja svojih dilema. Zbog takvog odnosa prema stvaranju, oni upućeniji poznavaoci Nušićevog opusa kažu da je postao – vanvremen, a novinari – aktuelan. „Bio je topao prema svojim likovima, poruke u njegovim delima su tople, davao im je prostora da se promene nabolje. Bio je nepopravljivi optimista. Nije bio sarkastičan, ciničan, bahat, već su sve njegove primedbe sa ciljem da potaknu ono najbolje u nama“, kaže Nebojša Nušić i čita misao slikara Uroša Predića: „Nušić je izlečio publiku od lažnog smeha i uputio je da se smeje i zamisli nad tipovima koje je poznavala.“ On dodaje i da je u vreme njegovog slavnog pretka pozorište bilo jedan od retkih medija koji su oblikovali javno mnjenje, načine razmišljanja ljudi, te da je Branislav Nušić putem svojih drama, šaljući suptilne poruke publici, bitno uticao na njihovo obrazovanje, ponašanje, ophođenje prema svetu i ljudima. „Tačno je, čovek mu je bio u prvom planu, prilazio mu je tako kao da je saosećao sa njim“, kaže Nebojša.

NACIONALNA GEOGRAFIJA

„Prćasti“ i „šiljati“ Lik Branislava Nušića prepoznatljiv nam je, između ostalog, i po karikaturama na kojima su najčešće izražene njegove oštre crte lica, i posebno istaknut veliki nos. „Mi Nušići poreklom smo Cincari. Nušić je rođen kao Alkibijad Nuša, pa je kasnije promenio ime. Te naše cincarske antropološke crte lica jesu izražen, markantan nos, šiljato lice. Negde sam i rekao da nema prćastih noseva među Cincarima, da to nisu naši, pa su mi onda neki ljudi iz cincarskih udruženja rekli: ‘A, nemoj ti, Nušo, tako, ima i nas prćastih.‘ Nušić se, na tim karikaturama, pamti i po monoklu, žirado šeširu, fraku, a tim načinom oblačenja bitno je uticao i na tzv. pozorišni bonton koji je, u njegovo vreme, podrazumevao da se u teatar dolazi svečano odeven“, kaže Nebojša Nušić.

nisu svi tako mislili. Nušić je u svoje vreme bio i hapšen zbog pesme „Dva raba“

u kojoj je kritikovao kralja Milana zbog odnosa prema smrti majke jednog ratnika, čamio je u zatvoru, krpio kaput, naučio da kuva kafu, pušio, a kad je poželeo da to vreme provede i pišući, dobio je odgovor upravnika zatvora Ilije Vlaha: „Bolje je za tebe, mladiću, da ne pišeš. Pisanje te je i dovelo u apsu. Da si bio nepismen, ti bi danas bio valjan čovek i ugledan građanin. A ovako se kao kockar vučeš po apsanama“, savetovao ga je on. Nušićeva usredsređenost na čoveka, „mentalitet“ naroda i njegovu dušu, ispoljavala se i u drugim oblastima njegovog delovanja. Manje je poznato da je uz stručnu pomoć čuvenog naučnika Jovana Cvijića koji je, takođe, bio opčinjen istraživanjima psiholoških tipova, i pionira kinematografije na ovim prostorima, čuvenih fotografa braće Manaki, Nušić dao prikaz – kako pisani, tako i fotografski – života naroda na prostoru Kosova i Metohije.

Taj talenat iskoristio je i kao režiser venčanja kralja Aleksandra Karađorđevića i rumunske princeze Marije, mada su ga za života nazivali „obrenovićevcem“ budući da je u vreme te dinastije bio u diplomatiji. Ipak, kao načelnik Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete bio je zadužen za organizaciju kraljevskog venčanja do najsitnijih detalja: popravku kaldrme, „friziranje“ beogradskih fasada, spiskove delegacija, smeštaj gostiju, nabavku i goriva i ukrasa... pa i hrane za magarce, da mu je telefon neprekidno zvonio, a prema pisanju Politike jednog je dana do 11 sati pre podne „popio pet kafa i popušio 25 cigareta“. „Osim toga, on je posebnu pažnju posvetio i dolasku princeze Marije na Dunavu na jednom brodiću koji je on dekorisao. Odredio je čak i kakve će haljine nositi devojke koje su bacale cveće na brod kojim je doplovila. Dakle, bio je zadužen za svaki detalj tog venčanja koje je brojalo oko 20.000 zvanica“, kaže Nebojša Nušić.

Kuća u Smederevu, u kojoj je Nušić prohodao, progovorio, napisao prva slova – danas nije muzej, ni spomenik kulture, ni spomen-soba, već – pekara, na čijem zidu stoji samo tablica sa šturim natpisom: „U ovoj kući proveo je detinjstvo i ranu mladost naš najveći komediograf“. E o tome je Nušić, ukratko, pisao čitavog života

NACIONALNA GEOGRAFIJA

Bio je topao prema svojim likovima, poruke u njegovim delima su tople, davao im je prostora da se promene nabolje. Bio je nepopravljivi optimista. Nije bio sarkastičan, ciničan, bahat, već su sve njegove primedbe sa ciljem da potaknu ono najbolje u nama „I teško je zamisliti da će se uskoro pojaviti neko talentovaniji nego što je bio on, takvi se rađaju jednom“, kaže Nebojša. Prezime koje nosi oduvek mu je bilo teret, i ne samo njemu nego čitavoj familiji.

Prema pisanju tadašnjeg urednika

The Daily Mirrora koji je prisustvovao

svečanosti u Beogradu, taj događaj „nadmašuje svojom briljantnošću mnoge svadbe Imperije“. Pre svega u tim nesumnjivim veštinama organizacije, Nebojša Nušić je nasledio svog pradedu-strica Branislava Nušića. Verovatno je i zato godinama upravitelj Fondacije „Branislav Nušić“. „Mislim da sam ga nasledio i u komunikativnosti, dobrom uspostavljanju odnosa sa ljudima, logičkom zaključivanju, imam i ja neku dozu vizije poput njega u stvarima kojima se bavim u okviru Fondacije“, kaže on. Ali ne i u pisanju, iako će pre ovog razgovora reći kako je više „čovek papira“ nego kompjutera. Takvih talenata nema ni u familiji, pa se gotovo svi bave poslovima koji nemaju nimalo veze sa onim što je radio Nušić. Mada, Nebojšina sestra je završila sociologiju, ono čime se Nušić bavio posredno, karakterišući junake svojih drama i romana.

„Još u osnovnoj školi sam morao da znam čitavu lektiru, Hajduke, Autobiografiju koja mi je omiljena, do te mere da sam u svakom trenutku morao da znam koji lik šta izgovara, ali nikad nisam zbog prezimena dobio ocenu više, već manje, i to baš na časovima srpsko-hrvatskog. Mada, učiteljica mi je jednom dala veću ocenu zbog dobre ilustracije sastava koji se odnosio na Autobiografiju. Umeo sam i da pišem, ali ne toliko nadahnuto kao Nušić“, kaže Nebojša koji je završio studije na Fakultetu fizičke kulture. Kasnije, slavno prezime postalo je stvar zadovoljstva i ponosa. U porodici se prema Nušićevom nasleđu, kaže Nebojša, odnose sa poštovanjem, ali bez preterane mistifikacije, mada katkad za porodičnim ručkom umeju da se sete čiji je, na primer, bio taj escajg, ili ona fotelja, ili taj sat, ili kome je bio omiljen taj specijalitet na stolu. „Zet Branislava Nušića, Mima Predić, zapisivao je mnogo o tome kako je video Nušića kao oca, porodičnog čoveka, i ti njegovi zapisi biće uskoro publikovani“, kaže Nebojša i ističe da Fondacija „Branislav Nušić“ godinama okuplja najznačajnije autoritete, poznavaoce Nušićevog dela. Iako je Branislav Nušić za života bio priznat, uvažavan – a bio je akademik, upravnik pozorišta, pisac, novinar – čini se da je to još više posle smrti. Bar u pozorištu. Njegove drame igraju se danas više nego ikada ranije. Za svoje dramsko stvaralaštvo dobio je, međutim, samo jednu pozitivnu kritiku, za dramu „Pokojnik“, i to izvođenu u zagrebačkom pozorištu. (U to ime, Nušićeva ćerka Margita Predić Nušić predala je rukopis te drame upravniku Hrvatskog

narodnog kazališta.) Nebojša Nušić kaže da je grad u kome je odrastao njegov pradeda-stric, Smederevo, gde se porodica preselila zbog loših uslova života u Beogradu, najbitnije uticao na njegov dar zapažanja, pronicanja u ljudski karakter i pisanja. Prema priči koja kruži među Smederevcima, likovi iz romana našeg detinjstva Hajduci, Žika Dronja, Čeda Brba, Laza Cvrca upravo su nastali inspirisani njegovim drugovima iz najranijeg perioda života i obrazovanja u „Zmajevoj“ školi. Tamo se prvi put susreo i sa putujućim pozorištem, glumcima, naučivši od najranijeg detinjstva ono što će govoriti ceo život, da su glumci kao velika deca – ako ih čuvaš i paziš, voleće te, a ako ih malo zanemariš, okrenuće i oni tebi leđa. Mada, voleo ih je, kaže Nebojša Nušić. Ostala je zapamćena ona priča da je

za čuvenu glumicu Narodnog pozorišta u Beogradu Žanku Stokić napisao ulogu Živke Ministarke. A povodom stotog izvođenja „Gospođe ministarke“, Nušić joj je rekao: „Draga Žanka, vi i ja danas imamo malu, intimnu svetkovinu. Mogu događaji menjati režime, mogu se krize zavitlavati i obarati kabinete; vas se krize ne mogu dotaći, vi ostajete ministarka, jedina ministarka, uvek ministarka.“ Smederevo i danas, kaže Nebojša Nušić, čuva sećanje na jednog od svojih najčuvenijih stanovnika. Tu se jednom godišnje, već trideset godina, održava pozorišni festival „Nušićevi dani“. Ali kuća u Smederevu, u kojoj je Nušić prohodao, progovorio, napisao prva slova – danas nije muzej, ni spomenik kulture, ni spomen-soba, već – pekara, na čijem zidu stoji samo tablica sa šturim natpisom: „U ovoj kući proveo je detinjstvo i ranu mladost naš najveći komediograf“. E o tome je Nušić, ukratko, pisao čitavog života.

Nušić, posebno,

AD SPECTATORES

Ožalošćena porodica

„Pa familija smo!“ Povodom obeležavanja sto pedeset godina od postojanja nacionalnog teatra i osamdeset godina od Nušićeve smrti, Jagoš Marković je, posle komada „Dr“ i „Gospođa ministarka“, na Veliku scenu Narodnog pozorišta izveo Agatona Arsića (Saša Torlaković), njegovu suprugu Simku (Radmila Živković) i Danicu Maksimović u ulozi Sarke, zajedno sa brojnom pokojnikovom familijom. Dimitrije Đurić daje vam razloge zašto da se vratite Nušiću i pogledate ovu predstavu čije je naredno izvođenje zakazano za 8. mart Fotografije Vicencio, zahvaljujući Narodnom pozorištu u Beogradu

ao što Britanija ima Šekspira, Francuska Molijera, tako mi imamo Nušića. Ali ne svojatajmo ga tek tako, jer „nisam sa Nušićem na ti“, kako je govorio nekadašnji profesor Fakulteta dramskih umetnosti Miroslav Belović. Toga se nedavno setio jedan od naših najznačajnijih reditelja Jagoš Marković, režirajući „Ožalošćenu porodicu“ Branislava Nušića u Narodnom pozorištu u Beogradu. Povodom obeležavanja sto pedeset godina od postojanja nacionalnog teatra i osamdeset godina od Nušićeve smrti, Marković je, posle komada „Dr“ i „Gospođa ministarka“ istog pisca u ovom pozorištu, na Veliku scenu izveo Agatona Arsića (Saša Torlaković), njegovu suprugu Simku (Radmila Živković) i Danicu Maksimović u ulozi Sarke, zajedno sa brojnom pokojnikovom familijom. Zaplet je poznat: iščekivanje nasledstva i podela imovine koju niko nije dobio. Ali šta je novo? „Ništa“, reklo bi se, „Nušić je uvek aktuelan“.

Jer beskompromisno, nezajažljivo, primitivno, malograđansko otimanje o tuđe, suštinski je i svakodnevni ovdašnji jad. No, u

predstavi nimalo blizak onome što nas danas okružuje odasvud. Zato i na uobičajeno pitanje – a šta se promenilo u odnosu na ono vreme kada je drama pisana, reditelj odgovara: „Sve je mnogo gore.“ Familija pokojnog Mate Todorovića otima – dobro, „čuva“ imovinu – laže, krvi se, pa i tuče međusobno – ali se i stidi, preneražava pred portretom pokojnika znajući da je to što radi, jednostavno, velika bruka i sramota. A pred kim se danas stide „rođaci“ Nušićeve „Ožalošćene porodice“? Pitanje je, razumete, retoričko. Nema stida, naravno. I u tome je razlika.

Na površini, to izgleda tako. A ispod nje, „reditelj ide do samog dna vitalizma članova ove familije“. Nesloga. Sebičluk, samoživost, sukob. I rivalisanje. Ne samo povodom toga ko će da nasledi, dobije i otme više, nego i ko je bliži rod pokojniku, ko će za njim više da plače, i ko će za njim više da žali. Jagoš Marković je tako ponirući u tekst došao do svojevrsnog „nušićevskog koda“ po kome funkcioniše ne samo ova ožalošćena porodica nego i ovdašnje, pa i svako društvo. Nušić je, u stvari, polazeći od pojedinačnog kao što je sukob oko porodičnog nasledstva – u pozorištu, došao do opšteg, manjeg ili većeg sukoba – u društvu ili državi. Zato Nušić nije aktuelan, nego večan, vanvremen, svetski. Zato nije samo naš. A kao i svaki velikan, znao je odgovor na pitanje gde je rešenje, izlaz, spas. Za nas, ožalošćenu porodicu. Napisao ga je u Matinom testamentu: svu imovinu ostavio je Prosveti i Crkvi – jer je spas u obnovi duhovnosti. I vanbračnoj ćerki Danici (Suzana Lukić) – jer je „ona i dalje ono što je zvezda Danica uvek i bila – vesnica zore i dana“.

Svu imovinu Mata je ostavio Prosveti i Crkvi – jer je spas u obnovi duhovnosti. I vanbračnoj ćerki Danici (Suzana Lukić) – jer je „ona i dalje ono što je zvezda Danica uvek i bila – vesnica zore i dana“

Pre četiri godine, na prvoj strani sveske u kojoj beležim ono što mi je važno,

upisana mi je posveta: „Vodi računa o čovekoljublju, tako ćeš uspeti da budeš pravi novinar.“ Te rečenice sam se setio one večeri kada sam aplaudirao glumcima ove predstave, razmišljajući o tome da se, definitivno, ne može biti veliki i sjajan reditelj, pisac, glumac, novinar... šta god, a rđav i loš čovek. Pa uprkos tome što je ova familija prevrtljiva i licemerna, Nušić je svakom njenom članu dopisao i živost, snagu, žustrinu, duh i šarm – zato će oni, kao što je, znamo, slučaj sa klasicima, trajati zauvek. A i mi ćemo istrajati u ovom našem ništavilu jer, kao što je Jagoš Marković na ovim stranicama rekao – bar zrno dobrote ima svako od nas.

+++++++ Premijera pete postavke „Ožalošćene porodice“ u režiji i adaptaciji Jagoša Markovića bila je 19. januara, na dan smrti Branislava Nušića. Predstava je praizvedena 1934. godine u režiji Josipa Kulundžića, a potom su je režirali i Predrag Dinulović, Gradimir Mirković i Radoslav Zlatan Dorić.

U ostalim ulogama: Proka Purić – Nebojša Dugalić Gina – Vanja Ejdus Tanasije Dimitrijević – Aleksandar Srećković Vida – Nela Mihailović Dr Petrović, advokat – Slobodan Beštić Mića – Dušan Matejić

+++++++ Saša Torlaković je član ansambla somborskog Narodnog pozorišta, a uloga Agatona Arsića prva mu je u nacionalnom teatru. Takođe, Danica Maksimović, posle četrdeset godina karijere, prvi put igra pod svodom Narodnog pozorišta u Beogradu, dok Radmila Živković, inače prvakinja Drame ovog teatra, već četrnaest godina igra čuvenu „Gospođu ministarku“ Branislava Nušića, takođe u režiji Jagoša Markovića. Ona će, prema rečima pozorišnih kritičara, „ostati upamćena kao ministarka koja je ozbiljno, dramatično čak, shvatila Živkinu muku, a da pritom Živkin uspon i pad nije lišila komičnosti višeg reda, komičnosti koja izrasta iz opsežne nemoći da se nešto stvarno i trajno u sebi, i oko sebe, promeni“.

Potpis Asistent reditelja – Ksenija Ćirica Pomoćnik reditelja i adaptacija teksta – Tara Lazarević Dramaturg – Molina Udovički Fotez Scenski govor – Ljiljana Mrkić Popović Scenograf – Matija Vučićević Kostimograf – Maria Marković Milojev

( POP ) KULTURA

GET OUT Preokret koji smo čekali

Debitantskim filmom „Get Out“, koji po žanru spada u horor, Džordan Pil osvojio je već više nagrada, ali posle dodele, uz njegovo ime moglo bi da stoji „Oskarom nagrađeni reditelj koji je promenio istoriju Holivuda“. On je treća osoba i prva crna u istoriji nominovana u tri kategorije za debitantski film: za najboljeg reditelja, najbolji scenario i najbolji film a se držao onoga za šta kažu da je radio sasvim solidno, Džordan Pil ostao bi upamćen kao komedijaš, kao neko ko odlično radi skečeve, pojavljuje se, možda, u sporednim epizodama ili čak, kao u MAD TV, čini prvu postavu ekipe, ili ponavlja ulogu kao u „Fargu“. Ali Pil je odlučio da, kako kaže, veruje svojoj mašti, i uradi nešto drugačije. Ne sa ciljem da osvoji Oskara, promeni svet, već da kaže nešto drugačije. I sada ima šansu da, uz to što je uradio drugačije, osvoji i Oskara. Debitantskim filmom „Get Out“, koji po žanru spada u horor, osvojio je već više nagrada, ali posle dodele, uz njegovo ime moglo bi da stoji „Oskarom nagrađeni reditelj koji je promenio istoriju Holivuda“. On je treća osoba i prva crna u istoriji nominovana u tri kategorije za debitantski film: za najboljeg reditelja, najbolji scenario i najbolji film. Njegov „Get Out“ proglašen je i bez Oskara najboljim filmom u 2017. godini. Neverovatno je da horor može, kako kažu kritičari, da bude toliko dobar, toliko dubok i toliko socijalan da pokreće pitanje rasizma. „Nikad nisam primetio neprijatnost zbog toga što sam jedini crni momak u sobi koji se pojavljuje u filmu. Taj utisak je savršeno stanje za protagoniste horor filma, da dovodi u pitanje sopstveno lu-

Rano je shvatio da može dobro da prođe kao komičar. Ali, kako to obično biva, iza svakog dobrog komičara krije se vanserijski spektar talenata vrlo ozbiljnog čoveka

dilo. ’Rozmarina beba’ i ’Žene iz Stepforda’ su filmovi koji su u pogledu pola uradili ono što sam ja želeo da uradim sa rasom. I onda kada sam odlučio da želim da se uhvatim ukoštac sa pravljenjem filma o rasi, to je bila zastrašujuća ideja. Ako ne uspete u tome, stvarno niste uspeli“, kaže Pil. Reditelj kaže da ne bi mogao film da

hororom, a ni psihološkim trilerom. On ga je nazvao „društvenim trilerom“ jer je loš momak u filmu personifikacija društva, i na kraju dokazuje da će ljudi „uvek biti varvari u određenoj meri.“ Kao njujorško dete, sin samohrane bele majke, naučio je da se nosi sa tim da je nasledio crnu kožu od oca. Rano je shva-

nazove

tio da može dobro da prođe kao komičar. Ali, kako to obično biva, iza svakog dobrog komičara krije se vanserijski spektar talenata vrlo ozbiljnog čoveka: za glumu, za muziku, zbog čega je nominovan za Emi sa parodičnom pesmom „Sad Fitty Cent“, za pisanje, za režiju. Možda je imao mali budžet od 4,5 miliona dolara, zaradio je preko 250, i očekuje se da će se taj prihod i uvećati. „Najvažnije mi je što će ovo imati uticaj na obojene umetnike i svakoga ko se oseća kao autsajder može s nadom da vidi šta smo mi uradili i da bude ohrabren da s napornim radom može da ostvari svoje snove i da može da postigne bilo šta“, rekao je Pil. On objašnjava da je mnogo toga proi-

( POP ) KULTURA

steklo iz njegovog iskustva sa komedijom jer kad je nešto neizgovoreno, onda treba naći način da se to kaže. Kao dečak, mnogo se plašio mraka i svih onih „demona koji vrebaju iz tame“. Ali priznaje da je voleo da gleda horore i pored toga što bi se budio noću obliven znojem. Ipak, odgajan je da izražava emocije i da su one dobre, a na tome zahvaljuje svojoj majci. „Moja majka me je učila da verujem svojoj mašti, da volim sve kreativne stvari i da gledam svet iz drugačijeg ugla i pitam se, ali kada radite skeč komediju, onda shvatite da je najbolji onaj skeč koji još nismo videli.“ Pil otkriva da je na njega neverovatno jako uticao i film „Telma i Luiz“ i priča koja se krije iza njega.

„To je film sa socijalnom temom o mnogo čemu: polu, slobodi, i gledajući taj film, doživljavate ga iz ugla tih dveju žena.“ Pisac i reditelj je zato želeo hičkokovski momenat u svom filmu koji ne po-

stoji u Hičkokovom filmu. Zato je, priznaje, gradio scenario uz omaž remek-delima kao što su „Vrtoglavica“ i „Psiho“. „Nisam želeo Hičkokovu heroinu, već heroja“, rekao je za W Magazine. Pil je najavio da se posle ovoga povlači iz glume, ali ne i iz industrije. „Gluma nije ni približno zabavna kao što je režija“, smatra Pil. „Želim mnogo više hičkokovskih priča, mnogo više Brajana de Palme, više Kjubrika, više Spilberga“, rekao je Pil.

To je i bila ideja vodilja, osim rasnog pitanja, kada je stvarao scenario. Kaže da se to dugo krčkalo jer nije verovao da može da napravi drugačiji film o crnoj porodici, zbog stereotipa o tome kako bi se oni ponašali, ali znao je da ne želi da ima belog spasitelja u filmu. „Samo nisam znao tada da li je to dozvoljeno.“ I ako i ne dobije Oskara, čak i ako ne promeni istoriju zvaničnim putem, Pil bi mogao da promeni, baš kao i Del Toro, sam Holivud iznutra. „Get Out“ je bio preokret kakav je potreban ostalima, ne samo Pilu. „Čuli ste da je tužno vreme i da ovo vreme radi protiv uspešnih roditelja. Morate da napravite film za sebe. Ne radite to ni za koga drugog.“

( POP ) KULTURA

Bajka za teška vremena Od Kuaronove „Gravitacije“, 2014. godine, i prvog Oskara za Meksikance, kao da je krenula renesansa latino filma. Četiri godine Oskarom su dominirali film-mejkeri iz Meksika. Ubrzo je i Alehandro Injaritu osvojio dva, za „Birdman“ i „Osvetnik“. Prošle godine je taj niz prekinuo film „La La Land“, ali ove godine bi to moglo da se promeni. Giljermo del Toro, možda i najpoznatiji predstavnik pokreta pod nazivom „New Mexican Cinema“, favorit je za ovogodišnjeg Oskara

ada je upoznao Giljerma del Toroa pre više od 25 godina, Alfonso Kuaron, danas prvi meksički reditelj koji je dobio Oskara za najboljeg reditelja bio je vrlo ljubomoran. „Čuo sam za tog genijalca iz Gvadalahare i bio sam ljubomoran. Ali uskoro je on osetio isto prema meni, ‘čilangu‘, momku iz Sijudad Meksika“. Bio je to sudbonosni susret. Isto kao i sa Alehandrom Gonzalezom Injarituom, još jednim tada budućim oskarovcem, i njegovo remek-delo iz 2000. godine „Amores Perros“. „Godinama posle tog susreta, Alfonso Kuaron me je pozvao i rekao da postoj taj neki tip iz Meksika koji ima briljantan film, ali predug je i mislimo da jedini tip koji može da ga ubedi jesi ti“, priseća se Del Toro i kaže: „Pojavio sam se i pojeo sav

pasulj koji su imali!“ Nekako je sudbina htela da se toliko talentovanih meksičkih reditelja rodi i živi i radi u istom periodu, i piše novu istoriju Holivuda, pa i svetske kinematografije. Taj trojac Injaritu, Kuaron i Del Toro postao je poznat kao „Tri amigosa“, naslov knjige, i po uspehu u transnacionalnoj filmskoj industriji. Ta generacija filmadžija, uz podršku mnogih drugih koji su nepoznati široj javnosti, ali u Holivudu i te kako poštovani, radila je i studirala zajedno. Izdižući se iz svojih sredina, počeli su da prave filmove kada je meksička industrija bila na najnižem nivou osamdesetih. Nije bilo mnogo izbora, jer je industrijom dominirala jeftina produkcija o eskort barovima i telenovele. „Ali ’Tri amigosa’ počeli su da stvaraju novi interesantan film o problemima kao što su HIV, eksperimentalne horor

filmove ili drame sa drugačijim tehnikama pripovedanja.“ Kuaron je napravio 80 procenata „Gravitacije“ uz pomoć kompjuterske grafike, a ljudi su mu rekli da neće to upaliti ako glumica bude sve vreme u mehaničkoj opremi. „Birdman“ i „Panov lavirint“ koriste magiju i tešku realnost, koji podseća na magični realizam u literaturi Latinske Amerike. Od Kuaronove „Gravitacije“, 2014. godine, i prvog Oskara za Meksikance, kao da je krenula renesansa latino filma. Četiri godine Oskarom su dominirali film-mejkeri iz Meksika. Ubrzo je i Alehandro Injaritu osvojio dva, za „Birdman“ i „Osvetnik“. Prošle godine je taj niz prekinuo film „La La Land“, ali ove godine bi to moglo da se promeni. Giljermo del Toro, možda i najpoznatiji predstavnik pokreta pod nazivom „New Mexican Cinema“, favorit je za ovogodišnjeg Oskara. Neobična fantazija i romansa „Oblik vode“ ima najviše nominacija u odnosu na bilo koji film, trinaest, a do sada je lako osvajao sve nagrade. „Mislim da se to već dugo pripremalo“, kaže dr Mirjan Hadu, sa Hispano studija na Univerzitetu Rojal holovej. „Sva trojica ovih reditelja startovali su u isto vreme devedesetih, sličnog su bekgraunda, i u isto vreme

su prešli u Holivud, tako da se to rađalo.“ I nije reč o tome da je samo došlo do obrta koji se sigurno ne dopada Donaldu Trampu, već je u pitanju „tajming“. Ova pojava novih reditelja, neobičnog porekla i neobične mašte, odražava klimu u Holivudu koji je sada mnogo otvoreniji alternativama, ali i koji se otvara na sve načine, pa i kroz bunt #MeToo. Trojica reditelja: Kuaron, Injaritu i Del Toro posebno od prošle godine, postali su veoma uticajni. Kuriozitet je da njih trojica vrlo blisko sarađuju i da svojim poslednjim filmovima rade sa najboljim svetskim glumcima, s ogromnim budžetima. Iako su u početku popularizovali meksičku priču, njihovi kritičari tvrde da oni ipak ne promovišu latinoameričke glumce u svojim filmovima i da je to i dalje dominacija belih filmaša. Del Torova veza sa publikom ima jednu konstantu: monstrume, neobična bića. Njegovi filmovi „Helboj“ i „Blejd II“ postigli su fantastične uspehe, a pre svega „Panov lavirint“. „Oblik vode“ je fuzija dveju polovina – američka priča ispričana njegovim poetičnim talentom. „Ovaj dan još dugo neću zaboraviti. Trinaest je sada odličan broj i desio se mom najboljem filmu. Dobro je pripadati tom klubu“, izjavio je Giljermo del Toro posle saznanja da je njegov film „Oblik vode“ osvojio 13 nominacija za Oskara. „Bilo je to baš dugo putovanje. Ljudi sada kažu: pa naravno da je nominovan, ali svaki put kada preduzmete rizičan, ludački korak u premisi poput ove, ili ’Panovog lavirinta’ ili ’Đavolje kičme’, kada stvarate alhemiju toliko delikatnu u ovom žanru, nikada niste sigurni. Može da ode na jednu ili drugu stranu. Ovo je sport sa kontaktom, gde se ’tučete’ sa materijalom. Jedna stvar koju sam naučio za četvrt veka, koliko ovo radim, jeste da ne postoji nešto što se zove siguran uspeh, tako da je ovo baš divan dan“, rekao je Del Toro. Del Toro je kao jedan veliki dečak. On kaže da je oduvek znao da će ga mašta nekud odvesti. Pre svega čudovišta. Svakako, nije uvek lako ići za svojim snovima, toliko menjati i rizikovati i pokušavati ostati dosledan sebi. Tu se vrlo lako stiže do dna. „Način da malo ublažiš taj rizik jeste da se okružiš najboljima. U slučaju ’Oblika vode’ većina njih, ako ne i svi, prvi put su nominovani. To su ljudi sa kojima sam radio godinama i kladio sam se na njihove sposobnosti i na njihovu posvećenost. Ako

Pojava novih reditelja, neobičnog porekla i neobične mašte, odražava klimu u Holivudu koji je sada mnogo otvoreniji alternativama, ali i koji se otvara na sve načine, pa i kroz bunt #MeToo dovde dođeš sam, onda nešto ne radiš kako treba. Ako je film dobar, to je zato što su svi uradili posao posvećeno.“ Možda je i to razlog neobične hemije trojice reditelja koji ostaju vrhunski saradnici. „Svaki put kad se vidimo, to je kao eksplozija kreativnosti“, kaže kamerman Emanuel Lubecki, koji je sa Injarituom dobio dva Oskara. Del Toro je, međutim, kažu, bio oduvek poseban tip. „Od detinjstva sam bio veran čudovištima. Čuvala su me i fascinirala jer verujem da su ona sveci zaštitnici naše divne nesavršenosti, ona dozvoljavaju i otelovljuju mogućnost neuspeha“, rekao je Del Toro o svojoj neobičnoj mašti. On je priznao da se 25 godina bavio vrlo neobičnim pričama, sačinjenim od pokreta, boje, svetlosti i senke. One su mu, kako kaže, spasle život, i to tri puta. Jednom „Đavolja kičma“, jednom „Panov lavirint“, a sada „Oblik vode“. Umeo bi da se šali prilikom dodela nagrada, koje je prošle godine brojao na desetine, rečima da i njegova čudovišta zahvaljuju. „Za nas reditelje to nisu samo stavke u filmografiji. Mi smo sklopili dogovor sa vrlo neefikasnim đavolom koji menja tri godine naših života za jednu stavku na IMDb. A to su delovi naše biografije i oni su živi.“ Šta je to neobično sa „Oblikom vode“? Reč je o neverovatno hibridnom filmu, za koji je teško reći kojeg je žanra. Mašte, sigurno. Kritičari se utrkuju ko će ga komplikovanije definisati i pokazati koliko se slojeva krije ispod te „vode“. Drama, naučna fantastika, bajka, romantična bajka, triler, mjuzikl, melodrama, priča o monstrumima... Politički bunt, nepristajanje na sistem podele velikih blokovskih sila, patrijarhalnu kulturu. Ima i onih poput Miroljuba Vučkovića koji kaže da materijalnu osnovu filma Del Toro ispunjava duhovima, ponekad i utvarama poznatih i u istoriji filma kori-

( POP ) KULTURA

šćenih obrazaca: u „Obliku vode“ susreću se Andersenova: „Mala sirena“, „Lepotica i zver“, „King Kong“, „Frankenštajn“, njegov film „Panov lavirint“, Bong Džun Hoov „Okdža“... čak i Spilbergov „E. T“. Šta je sve od svega toga „Oblik vode“? „Oblik vode“ Del Toro opisuje kao „bajku za teška vremena“. „Ukoliko ostanete čisti i odani svojoj veri, onome u šta verujete – u mom slučaju, u čudovišta – možete sve da postignete“, rekao je Del Toro kada je preuzimao nagradu na Venecijanskom festivalu. Kao i sve ideje, i ova se rađala dugo, bolno, mučno i uz nekoliko pokušaja i odustajanja. „Ova ideja je bila u meni već nekoliko decenija“, rekao je Del Toro. „Počeo sam da pišem scenario 2012. do 2014. i imao sam celu priču, osim ruskih špijuna.“ Kada govori o svom biću koje je, još na neviđeno, opčinilo javnost, govori kao o morskom stvorenju, kreaturi, tajnom oružju koje Amerikanci planiraju da pošalju u svemir, ali ono doživi neku uvrnutu ljubavnu vezu sa čudnom radnicom Elis. Za njega je ta kreatura ravna remek-delu. „Prelepa stvar u vezi sa ovim bićem je to što je neka vrsta Mikelanđelovog Davida tih stvorenja. On je apsolutno prekrasan u svakom pogledu, u svakom skulptoralnom detalju.“ Godine 1993. debitovao je dugometražnim filmom, naravno, hororom „Cronos“, koji je stekao kultni status. Odmah odlazi u Holivud i snima horor „Mimic“, o čudovištima iz njujorške kanalizacije. Taj film nije dobro prošao, a Del Toro, tražeći sreću, produžio je na treću destinaciju, u Španiju, gde snima „Đavolju kičmu“ 2001. godine, natprirodni „gotik“ u vremenu Španskog građanskog rata. Holivud je ipak bio mesto za njega. Uspeh je morao da dođe iz toliko uvrnutog talenta. Snima adaptaciju „Helboja“, i to dva filma 2003. i 2008. Mogućnost da radi na dva kontinenta nije napuštao, pa je odlučio da se vrati u Španiju i da snimi, kako se ispostavilo, film koji mu je obeležio karijeru, sve do „Oblika vode“. To je bio do sada njegov najznačajniji film – „Panov lavirint“ neka vrsta uvoda u ono što će prirediti 11 godina kasnije. Bila je to hibridna priča realnog i nerealnog, mešavina horora, bajke i partizanskog filma koja mu, kako kritičari kažu, služi da kritikuje patrijarhat, konzervativizam i veze tih vrednosti sa fašizmom, kako je opisivao Jutarnji list.

BUDI UMETNIK

Miloš Petrović Trojpec

Zbog prečica trpe obraz i čast, na tebi je da radiš i veruješ Tokom školovanja nosio je epitet problematičnog momka. Promenio je četiri beogradske gimnazije. Stalno rezervisana za njega, prva klupa je donekle „krivac“ za to što se glumac Miloš Petrović Trojpec, poznat kao Stavra iz „Senki nad Balkanom“, a šest godina zaposlen kao radnik na gradilištu – uža specijalnost: hidroizolacija – okrenuo pozorištu. Iako se pre fakulteta nikada nije bavio glumom, shvatio je da je to, zapravo, radio celog života

Razgovarala Marina Pavlović Fotografije Igor Pavićević

amo što je digao ruke od glume i spremio se da ode u Dubai, da radi kao FISAF trener, usledio je poziv od Dragana Bjelogrlića za „Senke nad Balkanom“. Ipak, njegova prva uloga bila je ona životna. Sedam dana u nedelji, 12 sati dnevno, radio je na gradilištu. Majka je tada Milošu Petroviću rekla da će, kada postane glumac, svima biti zanimljivo da slušaju šta je radio. Nije pogrešila. Pričao si da nemaš problem da pored glume svašta radiš kako bi zaradio za život. Tokom fakulteta počeo si da postavljaš hidroizolaciju i ostao u tom poslu šest godina.

Prvi posao u vezi sa hidroizolacijom uradio sam na trećoj godini studija. Moja majka, inače građevinski inženjer, bila je u finansijskim problemima, dala je otkaz i dugovali su joj pare. Tada je otvorila svoju firmu. Bilo je: „Miloše, treba mi pomoć. Oćeš da radiš?“ Prepoznao sam situaciju i

Uvek sam se ježio na fudbalerski izraz „da se sve kockice slože“. Kao, nisu se složile sve kockice, izgubili smo utakmicu. Ima tu nekih kockica, ali, u principu, do sada sam shvatio: ono što je do mene, to je da radim na sebi i da ne brinem, da će doći trenutak. Pre sam sumnjao, sada verujem da ću doživeti profesionalnu satisfakciju

BUDI UMETNIK

težinu trenutka i rekao: „Hoću, naravno.“ Dogovor je bio takav: „Ti si mi majka, ali na poslu si mi šef. Ako bude neki drugi odnos, ja neću raditi.“ Nisam želeo nikakvu protekciju. Dolazim tamo da pomognem i dolazim, ne znajući ništa. Znači, biću najgori radnik, najmanje plaćen, i tako je i bilo (smeh). Kako se posao radnika uklapao sa poslom glumca?

Kada smo radili deponiju u Lapovu, otišao sam na kasting za „Šišanje“. Posle pauze za ručak, seo sam u kola i, onako u kombinezonu, otišao na kasting. Dobio sam neku ulogicu i to je bilo moje prvo pojavljivanje na filmu. Narednih pet godina radim hidroizolaciju na terenu. Nisam bio u Beogradu skoro uopšte. Dolazi do toga da budem drugi radnik na gradilištu. Moja specijalnost je bio ekstruder (smeh). Dobro sam zarađivao i od te ušteđevine sam živeo još par godina. Ubrzo počinje posao da puca. Između ostalog, ja završavam na birou i u januaru 2014. odlazim sa biroa u Beogradsko dramsko pozorište da se ponudim i kažem: „Ljudi, ja sam diplomirani glumac. Evo, ‚oću da radim.“ Te godine počinjem da se orijentišem ka glumi, da budem tu, da idem na kastinge i da se malo više trudim. Da li je gluma dovoljna za život glumca u 21. veku u Srbiji?

Mislim da može da se živi od glume. Pitanje je kojim putem i koliko se brzo može doći do toga. Ako se ide nekim prečicama, zbog kojih može malo da trpi i obraz i čast, može pre da se dođe u priliku da se živi od onoga za šta si se školovao. Često se kaže da je sudbina glumca da bude biran. Koliko je teško za tebe da stalno zavisiš od nekog višeg faktora?

Znaš kako, jeste sudbina da bude biran. I u životu ima dosta nekih situacija koje ne zavise mnogo od nas. Mi možemo da uradimo sve, da budemo spremni na neku situaciju koja će doći, ali u nekoj krajnjoj instanci dosta toga ne zavisi od nas. Uvek sam se ježio na fudbalerski izraz „da se sve kockice slože“. Kao, nisu se složile sve kockice, izgubili smo utakmicu. Ima tu nekih kockica, ali, u principu, do sada sam shvatio: ono što je do mene, to je da radim na sebi i da ne brinem, da će doći trenutak.

BUDI UMETNIK

Na prijemnom, kaže meni Pele: „Recite mi, prvo, odakle vama saznanje da mi ovde primamo sa vezom?“ Ja ga gledam onako ošamućeno: „Izvinite, nisam razumeo.“ On mi kaže: „Vi ste napisali u svojoj biografiji da mi ovde primamo sa vezom, odakle vama to?“ Sad, ja razmišljam, veća sramota mi je da kažem: „Majka mi je pisala.“ Slegnem ramenima i kažem: „Šta ću, čuo sam...“

Pre sam sumnjao, sada verujem da ću doživeti svoju profesionalnu satisfakciju. Do mene je da radim na svojim manama, što ljudskim, što profesionalnim i da verujem u taj trenutak, koji će doći, i da taj trenutak sačekam što spremniji, profesionalno i ljudski. Kakav je tvoj trenutni angažman u pozorištu?

U Beogradskom dramskom pozorištu radim tri predstave: „Kad su cvetale tikve“, „Pomorandže za zbogom“ i „Draga Jelena“. Na ugovoru sam tamo. Zaposlenje u pozorištu je bukvalno misaona imenica upravo zbog onih stvari koje sam rekao na početku. Moja želja je da se jednog dana zaposlim u BDP-u. To pozorište osećam kao svoju kuću. Ne sumnjam i verujem u to, ali koji je period kada će se to desiti ne mogu sada ni da zamislim. Izjavio si da si bio veoma problematičan u pubertetu i da ti je gluma pomogla da se skloniš sa ulice.

Imao sam vrlo turbulentno odrastanje. Odrastao sam na Voždovcu u Šumicama, a deda i baba su živeli na Čuburi. To su bila moja dva kraja. Dosta sam bio na ulici, nije me bilo kod kuće. Do četvrtog razreda osnovne bio sam dobro, mirno dete, nisam mnogo iskakao. Bukvalno od petog razreda do 26. godine bilo je povuci-potegni. U pubertetu sam bio spreman na sve. Uvek sam bio glavni za gluposti u odeljenju, da zasmejem, da napravim neko sranje. Konstantno se pričalo o meni kao o „onom problematičnom“. Tako sam promenio četiri gimnazije u Beogradu. Nikad nisam imao problema sa ocenama, ali disciplina mi je bila katastrofalna. Ne prođe ni mesec dana, ja već imam tri-četiri ukora. Na kraju se ispostavilo da je meni ta učionica zapravo bila publika. Kada sam upisao glumu i kada sam završio prvi ispit, shvatio sam da je to upravo bilo to. Gluma

je govorila iz mene sve te godine. Želja da zabavim nekoga, želja da nekome učinim da sruši autoritet koji ne voli... Pražnjenje na sceni me je smirilo. Tu sam dobio slobodu. To je nekako dovelo da u privatnom životu krenem lagano da se smirujem. Shvatio sam da je to pražnjenje jedino što mi je bilo potrebno. Ti si od onih ljudi koji se nikada nisu bavili glumom pre fakulteta. Kako je došlo do toga da upišeš glumu?

Počelo je od toga da sam mnogo voleo da čitam dijaloge iz čitanke na času srpskog. Uvek sam se nudio za to, onako iz prve klupe, a oni su se svi čudili što se ja javljam. Onda ja krenem i svi počnu da se smeju jer sam stalno menjao glasove. Tada mi je profesorka srpskog rekla: „Ti bi trebalo da probaš glumu.“ Tri meseca pred kraj četvrte godine krenem u Dadov, da vidim kako se snalazim u tome. Tada sam odlučio da probam na FDU, pa šta bude. FDU je isto priča za sebe. Majka skupila sve šta treba od dokumentacije za upis. Videla je da treba da se priloži i biografija, te uzme i napiše je. U postskriptum biografije moja čuvena majka stavi sledeće: „Ja znam da ovde primaju sa vezom, ali ja verujem u svoje kvalitete i verujem u vašu odluku...“ Ona to napiše iz najbolje namere, ne razmišljajući o posledicama. Pritom, ja nisam pročitao uopšte tu biografiju. Na prijemnom, kako sam bio među poslednjima, zaspim u holu. Bude me u pet sati da idem na scenu. Dragan Petrović Pele, koga sam posle i upoznao, ali nikad nisam pričao konkretno o ovome, bio je u komisiji. Izlazim ja na scenu, onako još ošamućen od spavanja. Dobar dan – dobar dan. Kaže meni Pele: „Recite mi, prvo, odakle vama saznanje da mi ovde primamo sa vezom?“ Ja ga gledam onako ošamućeno: „Izvinite, nisam razumeo.“ On mi kaže: „Vi

ste napisali u svojoj biografiji da mi ovde primamo sa vezom, odakle vama to?“ Sad, ja razmišljam, veća sramota mi je da kažem: „Majka mi je pisala.“ Slegnem ramenima i kažem: „Šta ću, čuo sam...“ Ipak, nakon što si pao na prijemnom kod Peleta, iste godine upisuješ glumu na Akademiji lepih umetnosti?

Već sam bio rešio da faks neću upisati te godine. Idem ja, ulica je moja. Posle par dana majka mi kaže: „Čula sam da Nebojša Bradić prima klasu na Akademiji lepih umetnosti.“ To je bila prva privatna akademija. Ja sam imao averziju prema privatnim fakultetima i nisam bio za to. Otac takođe. To treba da se plaća i tako dalje. Međutim, moja majka, koja je uspevala da me usmeri u kritičnim situacijama, meni krišom preda papire. Jednog jutra me budi i na kvarno me ostavlja ispred zgrade. Kaže: „Evo, ovde ti je prijemni. Ako uđeš i pokušaš, možeš da se vratiš kući. Ako ne, slobodno sedi na tramvaj, idi kući i skupi stvari...“ Ja onako besan izlazim iz kola i krećem odmah ka stanici tramvaja. I sećam se, kao da je juče bilo, stajem na ćošku Resavske i Bulevara. Ne znam šta mi bi, vratim se. Pored velike pauze u pogledu glumačkog angažmana, zaigrao si u „Senkama nad Balkanom“ a potom i u „Ubicama mog oca“.

Neposredno pre tog poziva za „Senke“, rešio sam da odem u Dubai da radim kao FISAF trener jer sam već počeo da dižem ruke od glume. Nije bila zavidna situacija, kastinzi, ništa... Pre ću tamo da radim nego da poltronišem ovde da bih radio ono za šta sam se školovao. Nije prošlo 20 dana od toga, dobijam poziv od Bjelogrlića za „Senke“. Odlučim, naravno, da ostanem tu. Tada kreće nešto da se dešava. Od „Senki“ su se izrodile i „Ubice mog oca“. Sve ide lančano, ali normalno, sitnim koracima.

BUDI UMETNIK

Nakon pomenutih serija, nedavno si snimao film „Južni vetar“, gde se kao partner pojavljuješ Nebojši Glogovcu. Kako je bilo raditi na tom filmu?

Prvenstveno, bila mi je prevelika čast. Upoznao sam do sada, radeći na raznim projektima, neke glumce koje sam gledao kao glumačke veličine. Međutim, nisu mi opravdali tu ljudsku stranu. Zakazali su u nekim ljudskim stavovima i pali mi u očima, iako su mi bili idoli. Glogovac je apsolutna suprotnost u odnosu na to. Glogovac je neko ko mi je samo potvrdio svoju veličinu. Za to kratko vreme sam se sprijateljio sa njim. U tom filmu igram njegovu desnu ruku. Da njega nije bilo, ko zna kad bi mi uplatili honorar. Iako mu nisam to tražio, sam je otišao tamo i rekao: „Dajte bre ljudi, uplatite dečku honorar.“ Divio sam mu se sa kakvom je lakoćom bio različit u svakoj ulozi. Kao kada gleda-

te vrhunskog sportistu. Kako to izgleda lako dok gledate, a kada probate to da radite, shvatite koje je to umeće i koliko je potrebno nijansi, osećaja i znanja. Mogli smo još da uživamo u njegovim predstavama i njegovim bravurama. Ja se nikada ne razmećem rečima, ali nema tih reči koje bi mogle da opišu koja je to veličina bila, pre svega ljudska. Jer, bez obzira na to ko si i šta si, prvo si čovek. Prvo sam ja čovek, Miloš Petrović, a onda sam postao glumac i sve ostalo. On je bio i čovek i profesionalac. Tih 15 dana koliko sam sarađivao sa njim, kao da sam sarađivao šest godina sa nekim. Kakvu ulogu priželjkuješ u budućnosti?

Prvenstveno bih voleo da radim komediju. Tu imam najveću slobodu. Da bude neka kontra i nešto što nije nalik mom karakteru. Voleo bih da igram sve i igraću sve, naravno, ako vidim svoju svrhu u

tome i slažem se sa konceptom. Takođe, voleo bih da igram razne uloge, da sebe isprobam u drugačijim energijama i karakterima i da ne upadnem u kalup. Koliko se promenila tvoja vizija glume od upisa Akademije lepih umetnosti do danas?

Nije se promenila što se tiče glume, već što se tiče situacije i sistema po kojem funkcioniše dobijanje uloga. Na fakultetu sam dosta idealizovao stvari. Kada sam završio, shvatio sam da je to jedna krvava borba, čast izuzecima, jer imam mnogo divnih kolega. Ima tu dosta sujete i ega. Ja sam se, eto, u jednom trenutku razočarao i upravo zbog toga sam hteo da idem u Dubai. Onda sam shvatio da je samo potrebna vera u sebe i nesumnjanje da će doći trenutak kada ćeš pokazati sve što znaš. Kada sam počeo da verujem u to, krenula su da mi se otvaraju vrata.

BUDI ŠAMPION

Ako sam se ja saplitao, da drugi ne moraju

Kao što pravila vaterpola nalažu, u ekipi mora da ima i poneki golman, a golmani su, kažu, čudna sorta, branili u vodi, na travi ili na kakvom parketu. Jedan, eto, piše. Golman vaterpolo reprezentacije i mađarskog Egera Branislav Mitrović rođen je 30. januara 1985. godine, a pored tri zlata sa EP, jednog sa SP i jednog sa Olimpijskih igara, stigao je i da upiše fakultet na budžet (kao treći na listi), završi ga i napiše knjigu Preokret

BUDI ŠAMPION

Kada sam počeo da se bavim svojom ishranom, sportskom psihologijom i napredovanjem u sportu kroz stvari koje se odvijaju van treninga, uvideo sam koliko je to zapravo bitno i koliko doprinosi da upravo u bazenu budem još bolji. Razvijajući se i istražujući te oblasti primetio sam da moje kolege malo pažnje posvećuju tim stvarima

Piše Slobodan Maričić, Fotografije Aleksandra Popović i Profimedia

BUDI ŠAMPION

U predgovoru vaše knjige piše da je ona „više od autobiografije i javnog priznanja“, kao i da je reč o udžbeniku. Kome je taj udžbenik namenjen?

Namenjen je svima koji žele da rade na sebi, da se razvijaju, napreduju i sutra budu bolji nego što su danas. Nisam pisao za određenu grupu ljudi – sportiste, decu, one koji imaju probleme sa ishranom... Ne, on je upravo pisan za sve one koji veruju da mogu da budu bolji nego što jesu. Kako ste došli na ideju o pisanju knjige?

alo je onih koji su „pretplaćeniji“ na zlato od vaterpolo reprezentacije Srbije. Možda Fort Noks, nekoliko rudnika i ona devojka iz „Goldfingera“.

Vaterpolisti, dobri momci kojima je Au srednje ime. Oni koji redovno imaju grčeve u bicepsima od previše držanja ruke na srcu. Tamo, znate, uz muzičku pratnju himne, na kraju svakog turnira. Pravi uzori kojima će poštari uskoro početi da donose račune za telefon i infostan na Balkon. Heroji nacije koji prilično često boluju od zlatne groznice. Redovni šampioni Evrope i planete Zemlje (možda i šire jednog dana, ko zna – oni sa Neptuna bi mogli da budu opasni), a od pre dve godine i Olimpijskih igara. Među njima, kao što pravila vaterpola nalažu, mora da ima i poneki golman, a golmani su, kažu, čudna sorta, branili u vodi, na travi ili na kakvom parketu. Jedan, eto, piše. Golman vaterpolo reprezentacije i mađarskog Egera Branislav Mitrović rođen je 30. januara 1985. godine, a pored tri zlata sa EP, jednog sa SP i jednog sa Olimpijskih igara, stigao je i da upiše fakultet na budžet (kao treći na listi), završi ga i napiše knjigu Preokret. „Idem u školu, treniram vaterpolo“, piše Mitrović u svom delu, pokazujući mnogima da se to može. Pitanje je samo da li hoćeš. Osim toga, tu su i priče o ličnom razvoju od nekoga ko ne zna pravila vaterpola do najboljeg golmana sveta, šta im je Sale Đorđević (a ko bi drugi) rekao u Riju i podigao im samopouzdanje kada im je to bilo preko potrebno, kako je kao mali spavao u kući Filipa Filipovića, zbog čega mrzi bečku šniclu i kako su i zbog čega švercovali hranu u hotelu pred finale Olimpijskih igara, ali pre svega o tome šta je sve potrebno da biste bili šampion.

Bilo je to u meni mnogo pre nego što je knjiga objavljena. Kada sam počeo da se bavim svojom ishranom i napredovanjem u sportu kroz stvari koje se odvijaju van treninga, uvideo sam koliko je to zapravo bitno i koliko doprinosi da upravo u bazenu budem još bolji. Razvijajući se i istražujući te oblasti primetio sam da moje kolege, kao i drugi sportisti, malo pažnje posvećuju tim stvarima. Primetio sam da svi uspeh traže isključivo kroz rad na treningu. Tako sam odlučio da svoja iskustva u pogledu ishrane, sportske psihologije i mnogih drugih stvari pretočim u knjigu kako bih sve to približio drugima i skrenuo pažnju na njihov značaj u životu. U jednom intervjuu izjavili ste da je cilj vaše knjige edukacija i pokazivanje ličnim primerom: „Ako sam se ja saplitao, da drugi ne moraju.“

BUDI ŠAMPION

Tačno. U životu, a naročito u sportu, među ljudima ima mnogo sujete. Mnogi uspešni ljudi jednostavno ne žele da dele tajne svog uspeha. Ja nemam taj problem. Uvek se radujem kada svojim primerom ili savetom pomognem nekome da ostvari svoje ambicije. Te male pobede drugih u tim momentima su i moje pobede, osećam veliku radost u njima. Preokret je priča o ličnom razvoju, velikim žrtvama i trudu koji su potrebni da bi neko postao šampion, ali i priča o putu od bazena u Novom Sadu do onog u Rio de Žaneiru. Taj put počeo je odlaskom na prvi trening u trenutku kada apsolutno ništa o tom sportu niste znali... Ni pravila.

Kao i mnoga deca, želeo sam da se bavim nekom aktivnošću van škole. Mnogi sportovi su dolazili u opciju i sasvim slučajno sa dva drugara iz razreda otišao sam na vaterpolo. U početku se to nije mnogo razlikovalo od drugih sportova koje sam probao i ubrzo napustio. Međutim, ubrzo sam zavoleo vaterpolo, ali ne zbog u potpunosti sportskih stvari, već zbog druženja. Trener, iako je bio prilično strog, vodio je računa o tome da atmosfera između nas igrača uvek bude dobra, i to tako što je organizovao razna druženja i van treninga. To je upravo ono što sport treba da donese deci – dobru atmosferu i druženje.

Ne postoji veća stvar od nacionalnog tima. A kad znaš da braniš ime nečeg tako velikog, onda odustajanje ne dolazi u obzir. Ma ni kao opcija. Tačno, branio sam sa slomljenim prstom za reprezentaciju. U tom trenutku traženje izmene mi je izgledalo kao odustajanje

Pročitao sam da vam je trener odmah na prvom treningu rekao da ste golman i koju deceniju kasnije postali ste najbolji golman na svetu. Može se možda reći da su vam on i ta njegova procena dosta promenili život, ko zna šta bi bilo da vam je rekao nešto drugo u tom trenutku. Ili da vas je samo oterao...

Sa 15 godina bile su prve pripreme reprezentacije i tadašnji trener nam je održao govor u kojem je rekao da nije bitno čime se baviš, samo se trudi da u tome budeš najbolji – ako si pekar, trudi se da napraviš najbolji hleb na svetu; ako čistiš ulice, trudi se da ih čistiš najbolje na svetu... Da nisam ostao u vaterpolu, moguće je da bih bio na nekom drugom mestu ili u nekom drugom poslu, ali ta želja da budem najbolji bi i tada bila u meni. I danas tako razmišljam, šta god da radim. Golman je uvek nezahvalna pozicija – od njega se mnogo očekuje, a kada primi gol, uvek je on kriv. Heroji su uglavnom napadači.

Da, to će vam reći svaki golman, u bilo kom sportu. Dok sam bio mlađi, često sam razmišljao o tome kako bi bilo kad bih ja postigao gol... Svako voli da dobije priznanje za to što radi, a kod golmana je to izraženo na neki drugi način. Međutim, s vremenom sam sazreo i shvatio značaj golmanske pozicije. Golman svoje priznanje dobija kroz nadmudrivanje sa protivničkim šuterima, u tome nalazi svoju sreću i radost. Ali kad se završi utakmica, sve je to nebitno, ako ekipa pobedi, zaista mi nije bitno koliko sam šuteva odbranio. Bitno je da se ostvari rezultat koji je dobar za sve nas iz ekipe. Dok ste bili deca, igrači Partizana spavali su kod vas i vaših saigrača kada bi dolazili na utakmicu u Novi Sad. Iako je to bilo veoma teško vreme, deluje i kao veoma bezbrižno... Kako ga pamtite?

Definitivno je to bilo teško vreme, ali mislim da su tu teškoću najviše osetili naši roditelji. Nama deci nikada ništa nije falilo. Imao si šta da jedeš, da obučeš i to ti je bilo dovoljno. Verujem da iz današnjeg ugla, sa mobilnim telefonima i raznim luksuzom, to nekima izgleda neverovatno, ali mi smo bili srećni i zadovoljni. A te odlaske kod drugih ekipa zvali smo razmene i bile su to pomalo čudne situacije, naročito na početku, jer ti odlaziš u kuću nekog kog gotovo da ne poznaješ. S

BUDI ŠAMPION

vremenom su se iz tih razmena razvila velika prijateljstva. Jednom mi je domaćin bio i Filip Filipović sa svojom porodicom. Danas, posle 20 godina, saigrači smo u reprezentaciji. Ima tu još reprezentativaca koje poznajete više od 20 godina. Pijetlović, Rađen, Prlainović... Oseća se to u bazenu.

To je jedan od razloga uspeha ove generacije. Svi se veoma dugo poznajemo, a dobri drugari smo i van bazena. U timskom sportu bez dobre atmosfere vrlo je teško napraviti dobar rezultat. U jednom delu knjige navodite da ste kao dete imali veliku tremu i strah od greške tokom utakmica, ali i da „što više braniš, trema nestaje“. To se može primeniti i na sve druge sfere života.

Svaka nepoznanica kod pojedinca izaziva određenu strepnju i nesigurnost. Sport je zato i interesantan, jer se dešava bezbroj nepredviđenih situacija. Ipak, treningom i vežbanjem postaješ sve sigurniji. Tako je i u životu. Bitno je da uvek ideš napred, da jednom prevaziđene situacije ostavljaš iza sebe i da ti se ne desi da opet praviš iste greške. Svaka škola se plaća, ali ta cena ima vrednost samo onda ako smo izvukli pouke iz nje. Takođe, istakli ste da deci koja se bave sportom ne treba da bude primaran rezultat, već da se igraju i uživaju. Međutim, ima uvek onih koji stoje pored terena i viču na svoje dete zbog ovoga ili onoga... Prilično je mučno to gledati.

To nisam primećivao dok sam bio klinac. Mene roditelji nikada nisu terali ni na šta, uvek su me puštali da sam donosim odluku, ali naravno da su uvek bili tu za savet bilo koje vrste. Kasnije sam viđao situacije gde roditelji teraju decu da se bave sportom iako se po njima može videti da nisu baš zainteresovani. Ne znam koji su bili njihovi ciljevi, ali jedno znam – sport pre svega treba da predstavlja izvor uživanja za svakoga ko se njime bavi. Ukoliko nema uživanja i sreće u tome, onda je to izgubljeno vreme i samo može praviti štetu. Osim toga što se igraju i razvijaju, deca uz sport nauče dosta i o odgovornosti, kao i o odnosu prema radu. Na primer, da ne smeju da kasne.

Da, to se spontano razvija i zato je bitno da se deca bave sportom. Ne mora to biti na nekom visokom nivou. Ipak, bitna je i škola. U Preokretu ste u jednom trenutku napisali da su vam u školi nudili dobre ocene, a da ih vi niste hteli. „Moram sve sam...“

Jeste. Nikad nisam želeo da mi neko nešto poklanja. Svaka poklonjena ocena mi je bila vid prevare. Jednostavno, za koju ocenu sam znao to sam i dobio. Iz ovog ugla možemo reći da je to bilo nebitno, da li sam imao četvorku ili peticu iz nekog predmeta, ali to je za mene bio vid prevare. Ne volim prevare. Ne želim da dobijem ništa što ne zaslužujem, verujem u pravdu, i to na svakom mestu. Međutim, mnogi danas često zanemaruju školu da bi stigli do sportskog uspeha. I onda kada tog uspeha ne bude... duplo golo.

To je poprilično velika tema... To se dešava kada ljudi zavaravaju sebe i druge da su sposobni da postignu nešto za šta realno nisu sposobni. Zato je potrebno okružiti se pravim i iskrenim ljudima koji će te ponekad otrezniti iskrenim komentarima i jasno ti prikazati ono što ti ili nisi u stanju, ili ne želiš da vidiš. Tokom bombardovanja 1999. bazen u kojem ste trenirali bio je pun vode, ali one za piće. Često se posle dešavalo i da uslovi budu loši... Prlainović je čak kao dete dobio napad astme zbog takvih uslova. Sve to je pokazatelj da čovek mora biti spreman na mnogo toga ako želi da uspe u nečemu, ne samo u sportu.

Čovek ako veruje u nešto i ako je spreman da sve učini kako bi to ostvario, naročito da izađe iz svoje zone komfora, onda vrlo često i ostvari svoje želje. Naravno, ali sve u zoni fer-pleja. Dejan Udovičić vam je na prvom treningu u mlađim

Mnogi krive druge za svoj neuspeh, izbegavajući da se pogledaju u ogledalo, da zavire u sebe i vide gde greše, šta bi mogli da urade drugačije, bolje... Hajde da počnemo od sebe. Šta bih ja mogao da uradim da budem bolji? Ako sam sve uradio, dao sve od sebe i opet nisam uspeo, pa onda nemam za čime da žalim. Jednostavno, taj drugi je bolji i ja mu čestitam. Nisam ljut, nezadovoljan, znam da sam uradio sve što je u mojoj moći

BUDI ŠAMPION

kategorijama reprezentacije svima dao da plivate sedam kilometara, a inače se pliva oko četiri. Sada razumete, iako tada verovatno niste, da je to bio mentalni test. Ko će da odustane... To se takođe može preneti na život – nekad je „samo“ potrebno ne odustati.

Ima tu i mnogo više od toga, ali vaterpolo je pre svega timski sport. Šta god da se desi, ne ostavljaj ekipu na cedilu. Verujem da je to bila jedna od ideja tog Dejanovog testa. Šta god radili i šta god se dešavalo, nikome nije padalo na pamet da odustane. Upravo zbog saigrača, zbog ekipe. U tom periodu prvi put ste otišli kod nutricioniste kako biste se ugojili i nabacili mišiće. Dakle, za nečiji fizički razvoj bitni su i trening i ishrana, ali i oporavak jer mišić tada najviše raste.

Tada ljudi nisu toliko vodili računa o svojoj ishrani. Kad sam otišao kod nutricioniste, mnogi nisu znali čime oni uopšte bave. Jedan deo te dijete predstavljalo je i konzumiranje suplemenata. Oni su postali deo naše svakodnevice, ali nikome ih ne bih preporučio bez prethodne konsultacije sa stručnim licem. Suplementi nam služe kao dopuna za unos onih materija koje mi putem svakodnevne ishrane ne možemo da unesemo u potrebnoj količini. Međutim, mnogi na svoju ruku uzimaju raznorazne stvari kako bi preko noći došli do željenih rezultata, što nije dobro i to uglavnom shvate tek kada bude kasno. Kad smo kod ishrane, zbog čega ste zamrzeli bečku šniclu i da li je i dalje mrzite? A belanca?

Jedne sezone u Partizanu smo posle svakog gostovanja za lanč paket imali bečku šniclu. Isto je i sa belancima koja sam jeo konstantno dok sam bio na dijeti za povećanje telesne mase. Nisam tip koji mnogo izvoljeva, ali svima je neophodna raznovrsnost u ishrani. Ojačali ste, nabacili malo mase, zamrzeli bečku, ali i dobili prvi poziv u seniorsku reprezentaciju. A tamo Vujasinović, Šapić, Šefik...

Čudan je to bio osećaj... Sa jedne strane ste presrećni jer ste svojim radom zaslužili poziv u seniorsku reprezentaciju, ali sa druge tu su sva ta imena, a ti si pored njih gotovo anonimus. Ipak, bude ti izuzetno velika čast da uopšte treniraš sa najboljim igračima sveta. Dok sam bio sa njima u bazenu, pratio sam svaki njihov pokret, reakciju, ponašanje... Tu naučiš kako da se odnosiš prema stvarima vezanim za trening i utakmicu. Sve to može da se nauči samo ako pored sebe imaš nekog starijeg i iskusnijeg. Eto, imao sam sreće da su to bili oni koji su najbolji u svom poslu. Veoma je to bitno za izgradnju igrača i kao sportiste, ali i kao ličnosti. To nijedan trener ne može da vas nauči. „Reprezentacija je svetinja i veća je od svakog igrača, pa se o disciplini uopšte ne priča, svako zna kako da se ponaša“, pišete u Preokretu. Osim toga, uvek važi i ono „za reprezentaciju sve“, a vi ste čak branili i sa slomljenim prstom.

Iza tebe tada ne stoji ime nekog kluba, već ime tvoje države. Ne postoji veća stvar od te, barem su nas tako učili. A kad znaš da braniš ime nečeg tako velikog, onda odustajanje ne dolazi u obzir. Ma ni kao opcija. Tačno, branio sam sa slomljenim prstom za reprezentaciju. U tom trenutku traženje izmene mi je izgledalo kao odustajanje. Nisam želeo da odustanem.

Kada ste iz Vojvodine prešli u Partizan, on je imao u svom timu nekoliko reprezentativaca. Danas je situacija dosta drugačija... Vaterpolo preživljava samo zbog reprezentacije i da nema uspeha na tom polju, ko zna šta bi bilo sa klubovima koji jedva opstaju. A vaterpolu nije potrebno mnogo novca za neki veliki uspeh, barem u poređenju sa nekim drugim sportovima.

Krivo mi je samo što ovi uspesi reprezentacije poslednjih godina – a vaterpolo je ubedljivo najuspešniji sport u Srbiji – nisu doveli do razvijanja mreže bazena u kojima bi ljudi barem kroz rekreaciju mogli u što većem broju da se bave plivačkim sportovima. Tada ste u Partizanu bili treći golman, a Jugoslav Vasović vam je rekao da ćete biti najbolji golman sveta jednog dana. Da li ste mu poverovali? Zvali ste ga dosta godina kasnije kada se to zaista i desilo...

Sećam se, bili smo još zadihani od silnog šutiranja kada mi je to rekao. Više sam to tada doživeo kao šalu, malo i kao neki podsticaj za dalji rad. Kada se to 2015. obistinilo, imao sam potrebu i želju da ga pozovem i da mu zahvalim... Verovao je u mene. Sportistima je dok odrastaju i dok se razvijaju s vremena na vreme potrebno da im neko da pohvalu kako bi ih podstakao na dalji rad i napredak. Mislim, ima i onih kojima to ne treba, ali ja nisam bio taj tip. Zato sam izuzetno zahvalan svima koji su verovali u mene. Zahvalan sam im jer su videli u meni nešto što ja nisam video i samo je bilo potrebno vreme da to ispliva na površinu. Znajući sve to, danas kad vidim nešto slično kod klinaca, uvek pokušavam da ih napunim samopouzdanjem kako bi iskoristili svoj potencijal. Lep primer na koji sam naleteo u Preokretu jeste to što vas je Pijetlović jednom preporučio Mađarima, a i vi ste isto učinili kasnije i pomogli njemu.

Suština je u tome da se trudimo da pomažemo jedni drugima koliko god možemo jer će samo tako svima nama zajedno biti bolje. Jednom ste čak i preko društvenih mreža našli angažman...

Da, malo čudna i smešna situacija koja još jednom potvrđuje koliko je vaterpolo mali sport, ali i dokle je otišao savremeni nivo komunikacija.

BUDI ŠAMPION

Prvo zlato sa reprezentacijom osvojili ste na Evropskom prvenstvu 2012. godine. Naveli ste da ste se tada jedva suzdržali da ne skočite sa Balkona.

Ko god se makar jednom popeo gore sigurno je imao želju da skoči među ljude. Izuzetan osećaj. Način proslave koji postoji samo u našoj državi. Poseban je osećaj kad se vratiš sa takmičenja i kad shvatiš koliko tvoj uspeh znači ljudima. Tada više nije bitno koju si medalju osvojio, već samo koliko si ljudi usrećio svojim uspehom. To nema cenu. Međutim, posle je došlo ispadanje iz tima pred Olimpijske igre u Londonu, što je, kako ste naveli, bila velika škola. „Ne borite se protiv drugog golmana nego protiv sebe.“ I to se može primeniti i na sve drugo u životu.

Ta lekcija mi je mnogo pomogla da postanem ovo što sam danas. Mnogi prvo krive druge za svoj neuspeh, izbegavajući da se pogledaju u ogledalo, da zavire u sebe i vide gde greše, šta bi mogli da urade drugačije, bolje... Najlakše je okriviti drugog za svoj neuspeh. Hajde da počnemo od sebe. Šta bih ja mogao da uradim da budem bolji? Ako sam sve uradio, dao sve od sebe i opet nisam uspeo, pa onda nemam za čime da žalim. Jednostavno, taj drugi je bolji i ja mu čestitam. Nisam ljut, nezadovoljan, znam da sam uradio sve što je u mojoj moći. Ali je isto tako bitno da vam neko, kao rimskim generalima kada se posle bitke trijumfalno vraćaju kući, na uvo šapuće „ti nisi bog“.

Pobede i porazi, uspesi i neuspesi... To su normalne stvari. Čovek ne sme da umisli da je možda vredniji ili bolji posle nekog uspeha. Ne. Isti je onakav kakav je bio i pre. Ako „letimo pod oblake“, odande može samo dole da se ide. Opet, to su normalne stvari. Bitno je samo prepoznati ih i nastaviti sa redovnim aktivnostima. Veliki pritisak je bio na reprezentaciji pred EP u Budimpešti 2014. godine... Došla je smena generacija, na klupi je bio Dejan Savić i takmičenje pre tog smo, toliko naviknuti na oblake, završili na sedmom mestu. Kako su tada mediji pisali, sudbina čitavog vaterpola u Srbiji zavisila je od vas.

Nisam baš srećan što ću ovo da kažem, ali iz ovog ugla se vidi da baš i nije zavisila.

Naravno, tada je osvojeno zlato, a negde u tom periodu u potpunosti menjate ishranu. Naveli ste da vam je ona dosta pomogla u tome da postanete najbolji golman sveta. Na koji način?

U tom periodu odlazim do hrono centra dr Ane Gifing i počinjem da se hranim po njihovom programu. Na taj način na treninzima sam imao više snage i postajao sam izdržljiviji, dok se vreme potrebno za odmor dosta skratilo. Organizam je mnogo brže vario hranu, krv je mogla slobodno da se raspoređuje po telu i dosta brže da otklanja štetne materije u organizmu uzrokovane treninzima i utakmicama. Osim toga, svako od nas je alergičan na neku vrstu hrane, tj. neke namirnice neko sporije vari nego drugi. Upravo je zato važno utvrditi koje su te namirnice koje baš našem telu ne odgovaraju i njih treba izbaciti iz upotrebe ili ih unositi u što manjoj količini. Recept uspeha je u balansu. Treba naći hranu koja te čini srećnim i zadovoljnim, a pritom dobro utiče na tvoj organizam. Međutim, dešavalo se i da reprezentacija tokom takmičenja mora da se dohranjuje u supermarketima... Šampioni Evrope i sveta.

Kad ste na nekom velikom takmičenju, ne smete da dopustite da zbog nekih spoljnih faktora ostvarite slabiji rezultat. Tada nam hrana nije valjala, pa smo morali da se dohranjujemo u supermarketima. Tako su nam i, na primer, tokom Olimpijskih igara u Riju jastuci u sobama bili baš loši, pa su ljudi iz saveza svakome od nas kupili po jedan jastuk. Godinu dana posle Budimpešte Srbija osvaja i Svetsko prvenstvo u Kazanju. Kako ste napisali, „neki prvi put, neki drugi, a neki treći put“. Kao da je to sasvim normalna stvar, biti prvak sveta...

Sve što sam prvi put doživeo u sportu izazvalo mi je veliko uzbuđenje. Čoveče, postao sam prvak sveta. S vremenom shvatiš da je to sve normalno. Sve što se desi na utakmici je normalno – i da primiš gol i da ga daš, da pobediš i da izgubiš. Što više treniraš i radiš, to su te stvari normalnije. A utakmice na tako velikim takmičenjima se ni po čemu ne razlikuju od onih na nekim manjim turnirima. Tako sam ja to sebi prikazao i otklonio eventualnu tremu koja može da se javi zbog značaja utakmice. Tu ste zvanično postali najbolji golman sveta. Ipak, nakon toga vas je dosta „otreznio“ čuveni mađarski vaterpolista Peter Biroš. Šutirao vam je, a vi ste sa pola snage branili. U šali ste mu rekli „pa ja sam najbolji golman sveta, ne moram da zapinjem“. On vam je odgovorio „baš zbog toga sada treba da zapneš najviše“.

Iako sam u tom momentu možda za sebe mislio da sam bog, uvek sam bio otvoren za savet. Zahvalan sam Peteru na tom savetu, pomogao mi je da shvatim da nisam bog, da nisam savršen i, ako želim da i dalje budem dobar, da moram još mnogo da radim. Onda dolazi Evropsko prvenstvo u Beogradu 2016. godine. Arena, 18.000 ljudi uživo gleda vaterpolo. Kako danas gledate na sve to? Tada vas je atmosfera sve dosta ponela...

Neverovatno iskustvo. Izuzetno sam zahvalan što sam mogao da budem deo jedne takve predstave koja se pritom uspešno završila. Neverovatno iskustvo. Te dve nedelje nikad neću zaboraviti. Bila je to velika čast i obaveza.

BUDI ŠAMPION

„Svestan sam da smo pomalo čudan narod, da je sve osim zlata neuspeh, ali zato kad osvojimo, onda baš umemo da slavimo.“

Kod nas se na rezultate u sportu gleda kao na posao: ili si ga dobro uradio (pobedio) ili nisi (izgubio si). Zašto je to tako... ne znam. Takav smo narod i tako gledamo na sve sportove, ne samo na vaterpolo. Svaka utakmica je borba na život i smrt. Možda smo zato i tako dobri u sportu. Kako ste naveli, posle tih silnih zlata došlo je do zasićenja i nedostatka motivacije. Tada ste se konsultovali sa psihologom. Deluje mi da je to u Srbiji i dalje tabu tema.

I onda posle osvojenih silnih svetskih liga, tri EP u nizu i Svetskog, dolazi Rio – jedino takmičenje u kojem smo u vaterpolu bili bez zlata. Ipak, nije dobro krenulo...

To je sport. Upravo zbog toga treba biti zahvalan na malim stvarima kako bi bio kadar da ostvariš velike. Prvo je reagovao kapiten Gocić i održao vam svima govor, ali i Sale Đorđević.

Tačno. Bilo je to ispred zgrade gde su bili smešteni svi naši sportisti. Kretali smo na utakmicu ili na trening, tako nešto. Nismo igrali najbolje i većina igrača je klonula duhom. Tu se zatekao i Sale Đorđević, koji je odmah prepoznao o čemu se radi. „Momci, glavu gore, pa vi ste šampioni“, rekao nam je. Bilo je to vrlo prijatno i vrlo ohrabrujuće u tom momentu... On je ipak takva veličina. Svima nam je to dosta značilo. Pred finale protiv Hrvatske povredio se Miloš Ćuk i bilo je veoma važno da hrvatska ekipa za to ne sazna. Tako ste svakodnevno imali tajne akcije šverca hrane za Ćuka.

Da, ideja cele ekipe bila je da on ne ide u menzu da jede. Znali smo da ako protivnik bude saznao da ne može da igra, to može biti njihova prednost. Rekao nam je šta bi voleo da jede i nosili smo mu to u sobu. Podelili smo se, svako je nosio deo hrane. Vredeo je taj šverc, a i toliki trud koji je bio iza svih vas – osvojeno je i to olimpijsko zlato. I dalje mi deluje neverovatno. Neverovatan mi je ceo taj put dok se nismo popeli na pobedničko postolje Olimpa. Toliko toga nam se dešavalo, toliko toga smo pregurali zajedno... Osećaj je neverovatan. Izuzetno sam srećan i zahvalan što sam sve to postigao sa mojim drugarima. Napisali ste da su u povratku kući u avionu bili košarkaši, košarkašice i odbojkaši, a da je Muta Nikolić „držao slovo“.

Atmosfera u avionu je deo slavlja nakon uspeha, na to gledam kao na stvari koje ostaju u okviru ekipe. Tako i govor Mute Nikolića. Rekao bih samo da je bilo izuzetno veselo, he-he. Zanimljivo kako se naš narod odnosi prema sportistima – uvek mora da bude pobeda. Lepo ste to opisali:

Kod nas je i dalje tabu tema razgovarati sa nekim o svojim problemima. Iako smo veoma veseo narod i mnogo volimo da se družimo, i dalje smo vrlo zatvoreni kada je reč o nečemu što se tiče nas samih. Ne volimo da razgovaramo o tome, nikad ne dozvoljavamo sebi da nas drugi vide kao ranjive i zbog toga se teško otvaramo drugima. Tako sam i ja razmišljao u početku. Zatim sam počeo polako da se otvaram... Kako sam počeo više da pričam o stvarima koje me tište, tako sam postajao iskreniji prema sebi i znao sam šta hoću. A kada ste iskreni prema sebi, onda teško dolazi do razočaranja. Šta vas je psiholog naučio?

Počeo sam da iznosim iz sebe stres i probleme. Da li u razgovoru sa drugim ljudima, zapisivanjem svojih misli... Nisam više želeo da se stres nagomilava. To mi je pomoglo da pre svega budem zdraviji, zatim da zdravije razmišljam, a potom i da budem uspešniji. Psiholog me je naučio i da sve svoje strahove mogu da prevaziđem samo ako se susretnem direktno sa njima. A šta biste voleli da drugi nauče iz vaše priče?

Voleo bih da na osnovu mog primera ljudi shvate da sve polazi od nas. Uspeh u životu najviše zavisi od toga koliko sami želimo uspeh, koliko smo spremni da se žrtvujemo za njega i koliko verujemo u to da možemo da budemo uspešni. Naravno, prvo moramo biti iskreni prema sebi – šta je to uspeh. Za nekoga je da zaradi mnogo para, za nekoga da osvoji što više medalja, a za nekoga samo topao dom sa svojom porodicom.

BUDI ZDRAV

Trčanje ne shvatam kao obavezu ili neku vrstu treninga koji treba da „odradim“. Usmerio sam svoj život ka trčanju jer mi izuzetno prija. Posebno uživam u radu u zajednici jer se svi međusobno dopunjujemo, pratimo, bodrimo i zajedno stremimo novim ciljevima. Trening, posao, ljudi koje okupljamo – to je moj život i odlično se osećam

Milko Babić

BUDI ZDRAV

A u ličnoj karti: Trčanje Trke su uvek bile izazovne kako u pogledu fizičke, tako i u pogledu psihičke pripreme, zato se tome posvećuje posebna pažnja. Nekima je lakše da trče sami za sebe, a postoje i oni koji svoje „razgovore i bitke“ vode u grupama – trkačkim zajednicama. Upravo jedna takva zajednica je i trkački tim adidas Runners Belgrade. Da bismo videli ko je zaista u pravu i ko su ti mladi ljudi koji vode trkačke timove, popričali smo sa dvojicom kapitena tima adidas Runners Belgrade Piše Tijana Bajić

K 80

budi zdrav

ako se bliži proleće, tako sve više pričamo o pripremama za maraton i polumaraton, kao i za trku zadovoljstva. Krajem aprila održaće se čuveni 31. Beogradski maraton i polumaraton koji svake godine okupe preko 4.000 ljudi iz više od 50 zemalja. Trke su uvek bili izazovne kako u pogledu fizičke, tako i u pogledu psihičke pripreme, zato se posebna pažnja posvećuje prirpremama i hvatanju zaleta za rutu od pet, 21, odnosno 42 kilometara beogradskih ulica. Trčanje je odavno postalo filozofija življenja. Danas je trčanje deo svakodnevice velikog broja ljudi, onih u parkovima, pokraj reke, u šumama, na trakama, na atletskim stazama i stadionima. Sve više se govori o podizanju svesti i značaju fizičke kulture, čiji je trčanje veoma bitan deo. Svakog dana ulice gradova širom sveta na mapi boje trkači koji prelazeći postavljene distance dostižu ne samo sportske već i one lične ciljeve. Mnogi trkači će reći da tokom trčanja imaju najbolje razgovore sa sobom i da im ono pomaže da prevaziđu prepreke, da dobiju nove ideje, da istraže najdublji deo sebe. Nekima je lakše da trče sami za sebe, a postoje i oni koji svoje „razgovore i bitke“ vode u grupama – trkačkim zajednicama. Upravo jedna takva zajednica je i trkački tim adidas Runners Belgrade, osnovan početkom jeseni prošle godine. Time se prestonica Srbije pridružila Londonu, Berlinu, Parizu, Tokiju i drugim velikim gradovima koji su već deo ovog globalnog trkačkog pokreta, a trkačka kultura je danas u Beogradu razvijena na znatno višem nivou. U pitanju je komuna koja duž meridijana povezuje ljude iz različitih mesta i spaja ih na treninzima trčanja.

Neki će reći da takve zajednice čine iskusni trkači koji su u svom dnevniku već zabeležili čitav niz pretrčanih kilometara, i da im nije mesto uz takve profesionalce. Drugi će reći da su to ipak ljudi koji se time posebno bave i imaju dovoljno vremena da se posvete treninzima, okupljanjima, putovanjima i svim onim pratećim aktivnostima koje članstvo u ovakvoj zajednici donosi. Da bismo videli ko je zaista u pravu i ko su ti mladi ljudi koji vode trkačke timove, popričali smo sa dvojicom kapitena tima adidas Runners Belgrade. Predstavljamo vam Milka Babića i Aleksu Jovanovića i njihove dnevne rutine. Kako izgleda vaša nedelja?

Milko: Moja nedelja je prilično ispunjena i u tome uživam. Dva do tri puta nedeljno ustajem u 6.30 i idem na plivanje pre posla. Kako moj posao uključuje standardno radno vreme od 9 do 17 časova, ponedeljkom i sredom vozim bicikl, posle večeram i idem na pivo s drugarima ili na spavanje, a kad uspem da odvojim vreme, posvetim se gledanju serija. Utorak, četvrtak i nedelja su rezervisani za trčanje sa adidas Runners trkačkim timom, u čemu posebno uživam sa super ljudima. Aleksa: S obzirom na to da sam na doktorskim studijama na Filozofskom fakultetu, na Odseku za andragogiju, tamo sam angažovan u nastavi i radim kao psihoterapeut tokom nedelje. Svoje obaveze pisanja radova volim da obavljam noću. Tada je mir i nema previše distrakcija, a nisam jutarnji tip, pa čak ni za fizičku aktivnost. Večeri su rezervisane za trkačke treninge sa timom, tada dobijam dodatnu energiju za završavanje fakultetskih obaveza kada se vratim kući.

Moje prve pripreme bile su inspirisane povredom koja me je tada zadesila. Sada sam ponosan što sam trčanju dao priliku i onda kada sam se osećao najlošije izvukao najbolje

Aleksa Jovanović

Kako se uklapa u vaše živote i kako ste počeli da se bavite trčanjem?

Milko: Trčanje ne shvatam kao obavezu ili neku vrstu treninga koji treba da „odradim“. Usmerio sam svoj život ka trčanju jer mi izuzetno prija. Trening, posao, ljudi koje okupljamo – to je moj život i odlično se osećam. Potpuno slučajno, primenjivao sam kombinovane i statične treninge (u sali joga i vežbe snage) i jednog dana sam odlučio da svoju rutinu obogatim trčanjem. Ove godine na jesen obeležiću četvrtu godišnjicu od kad sam počeo aktivnije da se bavim trčanjem. Aleksa: Počeo sam da trčim pre četiri godine. Pre toga sam igrao košarku i bavio se slobodnim penjanjem. Onda sam imao nesrećni slučaj – prelom šake, dve operacije i, nažalost, oko godinu i po dana bio sam usredsređen na oporavak. U tom periodu sam bio poprilično nezadovoljan i nesrećan što sam onemogućen da se bavim onime što me je najviše ispunjavalo. Jednostavno sam uvek bio aktivan i morao sam da pronađem neko alternativno rešenje za rekreaciju. Trčanje mi ranije nije bilo prvi izbor. Dok sam trenirao košarku, trčanje mi je bilo kazna i uvek sam za trčanje bio pun izgovora. One-

budi zdrav

mogućen da igram košarku ili da se penjem, u martu 2013. odlučio sam da se spremam za Beogradski maraton. Nisam imao ni plan rute, krenuo sam da trčim na jednu stranu, slobodnim stilom, gde sam se osećao lepo dokle god sam mogao, pa nazad ka kući. Tako se trčanje pretvorilo u deo moje svakodnevice. Šta ti je donelo članstvo u trkačkom timu adidas Runners Belgrade?

Milko: Gomilu osmeha, dobrih treninga i nezaboravnih putovanja. Tim adidas Runners koji smo okupili u Beogradu čine mladi ljudi koji su željni da iskoriste maksimum i da sebi pruže više od zadovoljstva koje osete svaki put kada istrče svoju rutu. Mi se družimo, putujemo zajedno, neki su u timu stvorili prijateljstva za ceo život, kumove, delimo sve i istinski u tome uživamo. Aleksa: Kada se osvrnem na to vreme kad je trčanje predstavljalo nešto što sam radio „po kazni“, deluje mi prosto nemoguće. Danas je trčanje moj način života, a tako je i članstvo u timu postalo deo moje lične karte. Ono me danas pokreće, a više od svega to su ljudi iz tima i zajedničke aktivnosti, svi izazovi, trke i momenti koje stalno doživljavamo. Iz ove perspektive uopšte ne znam kako je sve izgledalo dok nisam izašao iz kuće i počeo da jurim desno-levo i „zeleno svetlo“ na sopstvenom „trkačkom“ semaforu. Milko, ti se baviš i produkcijom Vice emisije. Da li si tokom trčanja dobio neke od ideja za svoj posao?

Milko: Moj posao u Viceu tiče se isključivo produkcije, ali mi je posao pomogao da lakše koordinišem AR timom, što se direktno odrazilo i na moj svakodnevni rad. Sve je u dobroj organizaciji i to je krilatica koju

često ponavljam sebi i drugima, a radom u grupi se najbolje uči. Prepričajte nam neku anegdotu sa zajedničkih trkačkih putovanja?

Milko: Prošle godine naša najbrža trkačica Bilja bila je trećeplasirana na Ljubljanskom maratonu i odlučila je da svoju vaučer-nagradu podeli sa timom. Podstaknuti njenim gestom, svi smo doprineli i zajedno organizovali žurku za tim na putu od Ljubljane do Beograda. Na takvim događajima nastaju najlepše uspomene, koje pamtimo celog života. Aleksa: Obožavam osećaj pred trku, euforiju i blagu tremu koje osećam u sebi i koje vidim i kod drugih trkača na startu, ta naelektrisanost ali i zajedništvo su veoma izraženi. Tako smo u novembru prošle godine nas 20 adidas Runnersa išli na autentični Atinski maraton, koji važi za jedan od najtežih – trči se od Maratonskog polja do Atine. Najteži je zato što se veliki deo rute trči uzbrdo. Ovde je ta predstartna euforija počela već u pet ujutru, jer su organizatori trke prevozili trkače autobusima od centra Atine do starta (u devet sati) na Maratonskom polju. Ceo taj put vožnje trasom maratona autobusom bio je nezaboravan, jer se ceo put ide nizbrdo (što znači da se tuda trčeći vraćamo uzbrdo) i što smo veći deo puta prolazili, izrazi lica su bili sve zabrinutiji ali i humor je bio sve bolji i izraženiji. Možda su to zapravo trenuci najveće bliskosti u timu. U susret Beogradskom maratonu, šta biste savetovali onima koji se pripremaju?

Milko: Svake godine istrčim do dva maratona koja odaberem. Moje pripreme pored

redovnih treninga traju od četiri do šest meseci. Volim da se pripremam postepeno, zato se opredeljujem da sebi uvek dam dovoljno vremena i da ne ostavljam sve za poslednji čas. Od ključne važnosti za sve one koji se spremaju jeste da prvo sebi postave cilj: šta želite od same trke, da je završite ili da postavite lični rekord? U zavisnosti od cilja mi u timu radimo na pripremi trkača da ga zajedno i postignemo. Aleksa: Moje prve pripreme bile su inspirisane povredom koja me je tada zadesila. Sada sam ponosan što sam trčanju dao priliku i onda kada sam se osećao najlošije izvukao najbolje. Te pripreme su za mene danas značile život. Ne odustajte i postavite sebi ciljeve koji će vas motivisati i biti pokretačka snaga. Mi smo tu kao tim da vam u tome pomognemo i zato ne odlažite već se pridružite našoj trkačkoj zajednici. I za kraj, kako ljudi mogu da se pridruže vašim trkačkim avanturama?

Milko i Aleksa: Putem naše adidas Runners Beograd Facebook grupe svakodnevno obaveštavamo članove i sve zainteresovane o terminima treninga, postignutim rezultatima, svi smo uključeni u komunikaciju i zajednički napredujemo. Na zvaničnom sajtu adidas Runners postoje sve informacije i pružena je mogućnost za spajanje sa AR trkačima iz bilo kog dela sveta. Tu su informacije o događajima u drugim gradovima. Još jedna novost je da smo nedavno održali i prvi trening za sve početnike kojima smo prilagodili rutu od dva do tri kilometra. Oni će biti održavani svake srede pod nazivom „Spora sreda“ za sve one koji nikada nisu trčali. Detaljne informacije o lokaciji i terminima biće redovno ažurirane na našoj grupi.

BE DIRECT

Dekodiranje generacije

Generacija Z će, prema procenama, do 2020. godine činiti 40% potrošačkog tržišta. Studija IBM-a i Nacionalnog maloprodajnog saveza Amerike kaže da je njihova kupovna moć daleko od zanemarljivih četrdeset četiri milijarde dolara na godišnjem nivou i to ih svakako čini sledećom velikom ciljnom grupom za marketare, brendove i medije Piše Milica Crnomarković, Market researcher u Direct Media psednutost milenijalcima jenjava, ali samo zato što na scenu dolazi generacija Z oko koje ćemo očigledno morati više da se potrudimo. Čini se da nikad nije bilo više naziva da se opiše jedna generacija nego ih ima najmlađa do sada -- generacija Z. Uveliko je ušla u fokus istraživača, posmatrača društvenih tokova i marketara i najčešće se naziva „generacijom posle milenijalaca“. Očigledno zbog toga što su sami milenijalci ostavili jak uticaj. No, i pored toga, generacija koja ih smenjuje, iz dana u dan opisuje se novim imenima kojima pokušava da se definiše njena specifičnost: generacija Z, genZ, iGeneracija, pluralisti, foundersi, teensi itd. Iako su nam deca prva asocijacija na generaciju Z, oni nisu baš ni tako mladi. Naime, najstariji pripadnici generacije Z imaju 20 godina. Različiti istraživači imaju svoje interpretacije starosne granice, a najčešće se smatra da su pripadnici generacije Z osobe rođene posle 1995. godine. Kako su rođeni u vremenu kada je internet uveliko postojao, oni su prva prava generacija koja bukvalno ne poznaje „nepovezan“ svet. Oni su već sada najuticajnija grupa trendsetera za tehnologiju i njih treba da posmatramo ako želimo da predvidimo koji će trendovi nastupiti u pogledu korišćenja tehnologije, komunikacija i kupovine. To ne čudi, ako uzmemo u obzir da su Z deca umesto zvečke, prvo u ruke uzela telefon. I mi, mnogo stariji, zaboravili smo na enciklopedije, kasete, vokmen i diskete, a za njih ti pojmovi pripadaju praistoriji. Touch screen i selfi su im poznatiji od lopte i olovke. Digitalno je deo njihovog identiteta. Za razliku od prethodnih generacija, pa i

ne donosi se svesno. Ova, istovremeno „digital native“ i „social media driven“ generacija, konzumira sadržaj na prirodniji način. Upravo zbog te činjenice, usmereni su ka influenserima koji su izgradili reputaciju na društvenim mrežama Instagram i YouTube i pružaju kontent generaciji Z koji je lak i fluidan za konzumiranje. Bilo da je reč o muzici, šminki, video-igrama, sadržaj influensera je spontan, kratak i njima razumljiv.

U Srbiji, ogromnu popularnost uživaju upravo pomenuti „jutjuberi“.

osnovu kvantitativnog istraživanja koje je sproveo Research sektor Direct Media sistema o YouTube influenserima među generacijom Z, 85% pripadnika ove generacije iz urbanih područja prati kanale YouTube influensera. Dok mlađi prate domaće zvezde, stariji pripadnici generacije Z su okrenuti ka stranim influenserima, budući da smatraju da su prerasli domaće. Ono što generacija Z voli da gleda jesu video-klipovi na teme humora, zabave i stila, a saveti koje čuju imaju visok kredibilitet. Generacija Z će, prema procenama, do 2020. godine činiti 40% potrošačkog tržišta. Studija IBM-a i Nacionalnog maloprodajnog saveza Amerike kaže da je njihova kupovna moć daleko od zanemarljivih četrdeset četiri milijarde dolara na godišnjem nivou i to ih svakako čini sledećom velikom ciljnom grupom za marketare, brendove i medije. Činjenica da im je prosečan raspon pažnje osam sekundi, kako stoji u izveštaju agencije Sparks & Honey, što je za četiri sekunde kraće od pažnje prosečnog milenijalca, jasno je zašto ćemo se oko njih svi zajedno više truditi. Najpre da ih razumemo, a onda da do njih dopremo. Na

milenijalaca koji su morali da izađu napolje da bi se povezali, pripadnicima ove generacije je njihova soba zona interakcije. Za njih su društvene mreže vodeći i najatraktivniji način za angažovanje i povezivanje. I ne samo to, one im kreiraju način života. Više nego bilo koja prethodna generacija, pripadnici generacije Z kreiraju tajne onlajn profile najčešće da bi se sakrili od svojih roditelja. Koriste pseudonime, skraćene verzije imena, i tako umanjuju svoju pretraživost. Tako su postali kreativni tvorci rinsta (realni) i finsta (fake ili friends only) Instagram naloga. Opsednuti su brojem pratilaca i lajkova, a tu je i visoka autocenzura. Oni jednostavno brišu fotografije i objave koje su ostale neprimećene. I pored toga, njihova namera za konzumiranje digitalnog sadržaja je spontana i

najbolje svetsko novinarstvo svakog dana na portalu www.nedeljnik.rs/nytinternationalreport

NYT DIGITAL