Original #31

: ORGNLmagazine

broj

31

APRIL 2018.

CENA 199 rsd

: @ORGNLmagazine

: ORGNLmagazine www.original.me

www.nedeljnik.rs/original

magazin Poslednji pozdrav geniju

DEJVID AVOKADO VULF Recept za dug, zdrav i ispunjen život

Veliko istraživanje Originala Zašto su važne fondacije Milan Marić, glumac O Dovlatovu, Rusiji, popularnosti, pristojnosti

ladimir V Đurović + E-sports u Srbiji + Lekari bez granica + Mit o talentu + „I ostali“

Čemu nas je naučio Stiven Hoking Za Original piše dr Duško Latas

ŠAHOLI AJERS

Devojka koja je promenila svet mode (i sav ostali svet)

Svako može da inspiriše promene Najpoznatija svetska manekenka sa invaliditetom prvi put za srpske medije o borbi, iskušenjima, inkluziji...

LIFE AFTER BIG DATA

2018

ark regional branding symposium

12th may

Explore the world after big data.

Travelers are given birth into a new world, the same but different.

11AM - 19PM

martin lindstrom EXPERT ON BRANDING AUTHOR OF SMALL DATA BOOK

WWW.ARKSYMPOSIUM.COM

sadržaj broja

april

#31

O hrani, predrasudama, društvu Dejvid Avokado Vulf

36 / iris žeželj Predrasude su nužna posledica sklonosti ljudi da svet oko sebe kategorišu i da generalizuju pojave, kaže dr Iris Žeželj, docent na Odeljenju psihologije Filozofskog fakulteta u Beogradu

32 / vesna marić Ljubav je ono što su učenici profesorke Vesne Marić, koja predaje muzičku kulturu u Gimnaziji i u Tehničkoj školi u Trsteniku, istakli kada su odgovarali zašto su baš njoj dodelili titulu omiljenog profesora

40 / šaholi ajers Šaholi je rođena bez desne ruke, u tinejdžerskom uzrastu rekli su joj da nikad neće postati manekenka, a sada je jedna od najtraženijih modela

62 / milan marić Mislim da nema razloga da žuriš za novcem, popularnošću, slavom. To su opasne stvari, zato što možeš da se izgubiš. Meni je Dovlatov prva glavna uloga, ali čekao sam je šest godina.

Odbijao sam svašta i imao sam besane noći, mislio sam da me više niko neće zvati. Ali meni je moj posao na prvom mestu, jer on prolazi kroz mene – kako napredujem u životu, tako napreduje i gluma, ispričao je za Original Milan Marić

58 / sterija Mina Ćirić, Galina Maksimović, Neda Gojković i Maša Radić studiraju dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Pisanje ume da bude usamljen posao. Njihova treća predstava „I ostali“ uvrštena je u program Sterijinog pozorja

4 / ričard brenson 6 / speak up!

10 / fondacije 18 / džon mejda 20 / tajne našeg mozga 38 / vladimir đurović 44 / stiven hoking 54 / slobodan brkić 66 / e-sports 72 / sve boje afrike 78 / burgundija

Impressum Osnivač / Fondacija Novak Đoković Direktor magazina / Jelena Đoković Pomoćnici direktora / Aleksandra Radujko i Nebojša Mandrapa Projektni menadžer Originala / Milica Perović Izdavač / NIP Nedeljnik Za izdavača / Veljko Lalić Glavni i odgovorni urednik / Marko Prelević Grafički urednik / Miloš Sinđelić / MaKista Urednik fotografije / Igor Pavićević Izvršni urednik / Ana Mitić Lektura / Sanja Savić Redakcija / Veljko Miladinović, Branko Rosić, Zorica Marković, Margita Milovanović, Željko Pantelić, Draža Petrović, Slobodan Maričić, Mihailo Medenica, Vladimir Bogdanović, Dimitrije Đurić, Marija Božić, Jovana Radovanović Kontakt / original@nedeljnik.rs Marketing / Jelena Jevtić jelena.jevtic@nedeljnik.co.rs Štampa / Rotografika Subotica Generalni distributer / Štampa sistem ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628 Magazin podržala Direct Media

EKSKLUZIVNA KOLUMNA

Piše

Ser Ričard Brenson

Ekskluzivno za Original

Vodu ne smemo da uzimamo zdravo za gotovo Istraživanja sprovedena pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija predviđaju da će globalna potražnja za svežom vodom prevazići zalihe za čak 40 procenata do 2030. godine. Naša iskustva u Južnoj Africi pokazala su nam mnogo više nego ikada ranije da je voda dragoceni resurs. I krajnje je vreme da naučimo da čuvamo, ponovo koristimo i recikliramo taj resurs

N

ikada nije bilo važnije nego sada da promenimo način na koji mislimo o vodi. Prošlog meseca obeležen je Svetski dan vode, koji služi kao dobar podsetnik da čista voda nije nešto što možemo samo jednom da iskoristimo i da odbacimo. Ovo je globalni izazov. Nedavno je Bi-Bi-Si izvestio da su zalihe pijaće vode u velikim gradovima poput Londona, Majamija, Tokija i Pekinga već ugrožene.

I istraživanja sprovedena pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija predviđaju da će globalna potražnja za svežom vodom prevazići zalihe za čak 40 procenata do 2030. godine.

Naša iskustva u Južnoj Africi pokazala su nam mnogo više nego ikada ranije da je voda dragoceni resurs. I krajnje je vreme da naučimo da čuvamo, ponovo koristimo i recikliramo taj resurs.

Južnoafrička oblast Zapadni Kejp trenutno trpi najtežu sušu u poslednjih stotinu godina, a pretnja Nultog dana – trenutka u kojem će region zvanično ostati bez vode – nadvija se nad ovom oblašću od početka godine.

Klimatolozi procenjuju da će biti potrebno više od tri godine padavina iznad godišnjeg proseka kako bi se oporavili izvori sveže vode

Južnoafrička oblast Zapadni Kejp trenutno trpi najtežu sušu u poslednjih stotinu godina, a pretnja Nultog dana – trenutka u kojem će region zvanično ostati bez vode – nadvija se nad ovom oblašću od početka godine. Klimatolozi procenjuju da će biti potrebno više od tri godine padavina iznad godišnjeg proseka kako bi se oporavili izvori sveže vode.

Kako bi odgovorili na krizu, lokalni biznisi i zajednica su se okupili. Koristili su manje vode i nalazili inovativne mreže da sačuvaju postojeće zalihe, i pomogli su da se Nulti dan odloži, barem za neko vreme. On se možda i neće dogoditi, ali ostaje imperativ da ponovo počnemo da mislimo o tome kako trošimo vodu.

Ne bih mogao da budem ponosniji na način na koji je Virgin Active South Africa odgovorio na krizu. Sa oko trideset podružnica u okolini Kejptauna, naš tim je iz prve ruke video

koliko je dramatičan uticaj nedostatka vode na društvo, i koliko stvari tek mogu da se otrgnu kontroli. Kao odgovor, Virgin Active je počeo na jedan novi način da posmatra kako možemo da koristimo vodu i pokrenuo inovativne solucije za njeno očuvanje. Tim je sarađivao i sa mnogo organizacija iz južnoafričkog društva.

Brojke govore za sebe – Virgin Active je u februaru 2018. potrošio 61 odsto manje vode nego u istom mesecu pre dve godine. Ali to je samo početak.

Virgin Active sada pravi planove i za budućnost, a mere koje su preduzete u Zapadnom Kejpu mogu da budu korisne čak i u periodima kada vode ne nedostaje.

Naš plan uključuje završetak dva pilot-sistema za otpadne vode, a rad na ostatku instalacija biće započet do maja. Ti sistemi prikupljaju vodu ostalu posle tuširanja. Ona se filtrira u rezervoaru i potom se koristi za toalete.

Kada sistemi za ovu već upotrebljenu vodu budu u punom pogonu, za toalete se više neće koristiti pijaća voda.

Ova kriza sa vodom naterala nas je da razmišljamo kako možemo da radimo bolje, a inovacije igraju ključnu ulogu u čuvanju i ponovnom korišćenju vode.

U Virgin Activeu, naš tim je već napravio tri bušotine. Investirali smo i u postrojenja za preradu vode, kako bi klubovi sa bušotinama mogli da dobiju pijaću vodu kroz proces obrnute osmoze. Ove bušotine i postrojenja imaju potencijal da obezbede dovoljno čiste vode za svih trideset klubova u Zapadnom Kejpu.

Takođe već gledamo u budućnost i počećemo da koristimo privatno postrojenje za desalinizaciju, kao potencijalni alternativni izvor vode u slučaju ogromne suše ili Nultog dana. Ako se pitate kako Virgin Active održava vodu u svojim bazenima: tim obezbeđuje vodu iz fabrika kako bi ispunio rezervoare.

Suše poput ove kojoj smo nazočni u Zapadnom Kejpu verovatno će postajati sve češće, kao posledica klimatskih promena. To će napraviti dodatni pritisak na mnoge resurse neophodne za održanje života. Ne samo na Svetski dan vode, treba da razmišljamo kako koristimo tu dragocenost u svojim životima. Vreme da delamo je već počelo.

®

Mojih deset omiljenih misli o radosti i igri 10.

Šta god da se desi svakog dana, u krevet odlazim razmišljajući o nečemu radosnom.

Probajte to. Šeril Sandberg 9.

Uradio sam to zbog baza . Uradio sam to zbog čiste radosti. A ako možeš to da uradiš zbog radosti, možeš to da radiš zauvek. Stiven King 8.

Samo igraj. Zabavljaj se. Uživaj u svemu.

Džordan

7.

Kada se zabavljate i stvarate nešto što volite, to se na proizvodu vidi.

Tom Ford 6.

Pol i ja nikada nismo mislili da ćemo zaraditi mnogo novca od toga. Samo smo jako voleli da pišemo softver.

Bil Gejts 5.

Jednog dana mi je bilo mnogo dosadno, pa me je tata odveo u njegovu školu glume. Više mi se to svidelo nego bilo šta drugo. Svidelo mi se Mili Bobi Braun jer je to posao.

4.

Više možete da otkrijete o jednoj osobi za sat vremena igranja s njom nego za godinu dana razgovora.

Platon 3.

Pitanje koje treba sebi da postavite nije „Šta želim?“ ni „Šta su moji ciljevi?“ već „Šta je to što bi me uzbudilo?“.

Tim Feris 2.

Dođe vreme kada morate da počnete da radite ono što želite. Uzmite taj posao koji vam se sviđa.

Ujutru ćete skakati iz kreveta.

Voren Bafet 1.

Gledao sam se svakog dana u ogledalu i pitao sebe: „Da ti je danas poslednji dan u životu, da li bi radio ono što ćeš danas raditi?“ Kad god je odgovor bio „Ne“ previše dana zaredom, znao sam da moram nešto da promenim.

Stiv Džobs

6

BUDI PROAKTIVAN

Ovo nije još jedan članak o tome kako da pratite svoje snove Neki ljudi su rođeni pod srećnom zvezdom, drugi prolaze kroz nesrećne okolnosti, iz kojih moraju da nauče kako da rastu

A

Piše Špela Sodja fotografije siniša kanižaj ko nikada niste bili u Sloveniji, jednostavno morate! To je mala zemlja, sa sićušnom prestonicom Ljubljanom, u kojoj se živopisni događaji odvijaju čitave godine. Jedan od njih se izdvaja, barem iz moje perspektive – ne samo zato što sam učestvovala u organizaciji već i jer ima plemeniti cilj – da inspiriše i da se usudi, bez obzira na uzrast ili nacionalnost, i da pošalje pozitivnu poruku da je sve moguće. Čekaj malo... Znači, sve je moguće?!

Preporučena pesma: „Mr. Sandman, bring me a dream“ – The Chordettes Lako je sanjariti: samo sedneš na kauč, opustiš se i razmišljaš o novim idejama. Ali da te ideje pretvoriš u stvarnost, to je nešto sasvim različito.

To možete da osetite kad god čujete bilo koju od onih priča „preko trnja do zvezda“: ostvarenje snova je melanž koincidencija i sreće, ličnih vrednosti i napornog rada.

Vrednosti nam usađuju roditelji, vredan rad je neophodan input koji ulažemo, dok se koincidencije događaju zahvaljujući nepredvidivosti života. Svako od nas dobije jedinstveni špil karata, ako mi dozvolite da upotrebim pokerašku metaforu.

Neki ljudi su rođeni pod srećnom zvezdom, drugi prolaze kroz nesrećne okolnosti, iz kojih moraju da nauče kako da rastu.

Baš kao mlada preduzetnica Maša Horvat, koja je prerano ostala bez oca i nasledila porodičnu pekaru. Da li biste odmah zasukali rukave i preuzeli preduzeće sa svega 22 godine, kao što je to uradila Maša?

Na neke snove utiče geopolitička situacija: Ivana Đilas napustila je domovinu tokom bombardovanja Srbije jer je želela da živi u miru – a to nije preveliki zahtev.

Prevazišla je jezičku barijeru i postala prepoznata pozorišna rediteljka i publicistkinja u Sloveniji.

Jedna stvar o snovima je istinita: često je neophodno da budete na pravom mestu u pravo vreme.

Kao, primera radi, Dejan Zavec, kojem su otkazali fudbalski trening i slučajno je završio u bokserskom ringu. Kasnije je postao prvak sveta u boksu. Ili preduzetnik-milenijalac Matic Vizjak, koji je od oca nasledio strast prema začinjenoj hrani. Kada nije znao čime da se bavi u životu, počeo je da eksperimentiše sa zasadima čili paprike i postao je svetski pionir u proizvodnji čili vina.

A ako smo dovoljno odlučni da ostvarimo ciljeve, nikada nije kasno da ih pronađemo.

Andreja Sterle Podobnik počela je da trči u dvadesetoj godini, nakon što joj se ro-

dio sin. Dotad su već odavno nestali njeni snovi da se profesionalno bavi atletikom.

Dvadeset godina kasnije, bila je pobednica Trke Everestov trag – trke duge 160 kilometara koja se održava na Himalajima.

Slično tome, Matej Markovič pronašao je sebe sa 35 godina i docnije postao jedan od stotinu ljudi na svetu koji su prešli ciljnu liniju takmičenja DECA Ironman.

Snovi su ciljevi bez rokova

Preporučena pesma: „Whenever I want you, all I have to do is dream, dream, dream ... / Only trouble is, gee whiz, I‘m dreaming my life away.“ – Everly Brothers Zamislite ovo: upravo ste završili obrazovanje, i znate šta će biti vaša profesija.

Ali nešto baš i nije kako treba na poslu. Sve vreme kao da postoji nešto što se isprečilo između vas i vaše sreće, taj uporni osećaj koji vam nikako ne da mira. On vas i šalje na potragu, na put oko sveta. Iz posla u posao, sa kontinenta na kontinent – ali nikako da ga pronađete. Tražite nešto, a ne znate ni šta je to, i mislite da ćete poludeti.

Ovo se dogodilo Maticu, koji je izgubio cilj pre nego što ga je čak i pronašao. Jedina stvar koju je znao jeste da nije više želeo da radi u nebrojenim restoranima odavde do Australije. Jeste bio dobar u poslu kojim se bavio, ali nije uživao u njemu.

BUDI PROAKTIVAN

Za njega je to bilo dovoljno da potraži drugu perspektivu. Vratio se kući, na farmu svoga oca, i tamo otkrio svoju strast.

Samo, ovog puta je bio kuvar sopstvenog čili sosa i izumitelj novih proizvoda kao što su čili vino ili mešavine sa medom. Dosta je bilo, kazao je on. Postavio je svoje ciljeve i počeo da ih ostvaruje.

A sad zamislite da su vaši ciljevi potpuno drugačiji. Zamislite da želite da trčite ultramaraton na Himalajima – 160 kilometara na velikoj nadmorskoj visini.

Nemoguće? Zamislite da posle deset dana takmičenja stignete do ciljne ravnine DECA Ironmana – nakon 38 kilometara plivanja, 1.800 kilometara vožnje bicikla i 422 kilometra trčanja, možete da ugledate snove kako se ostvaruju.

Trčanje, a posebno sportovi izdržljivosti, dobra su parabola koliko su upornost i um važni kada jurite za svojim ciljem. Meni su, kao potpuno običnoj osobi koju sport toliko i ne zanima, izazovi kroz koje prolaze Matej i Andreja potpuno nerazumljivi. S druge strane, u njima mogu da pronađem metaforu za život – ako želite da stignete do svog cilja, morate da uložite mnogo napora. Učite tako što grešite i tako što ne uspevate. Matej bi rekao – što teža staza, to lepši cilj, i to mu pomaže kada izazovi postanu veoma teški. Tu izreku posmatram

kao alat za suočavanje sa lošim iskustvima.

Jer da nema problema, i da mi se sve pruži na srebrnom tanjiru, ne bih mogla da učim i da rastem.

Dozvolite sebi da sanjate! I da ne uspevate...

Preporučena pesma: „Blue Moon, you saw me standing alone, without a dream in my heart. /.../ you knew exactly what I was there for.“ – Billie Holliday U isto vreme, milenijalci koje upoznajem kroz našu organizaciju za mlade ponekad imaju probleme da identifikuju svoje snove. Ne znaju šta žele da postignu. Ako ste jedan od takvih, nadam se da možete sebi da priuštite makar još malo vremena. Strpljenje je važna veština u nalaženju svrhe u životu. Pratite svoje srce, i ono će vas voditi na pravu stazu. Možda vam treba još više samopouzdanja. I molim vas, nemojte previše pažnje da dajete na mišljenja drugih.

Iako je nemoguće znati kakvu će nam ruku podeliti život, jedna stvar je verovatno istinita. Ako želite da pronađete san, morate da pogledate sebe u ogledalo. Nikakav Sendmen, mitsko biće koje donosi lepe snove, neće se pojaviti. Ne postoji specijalna pilula za ostvarivanje ciljeva, magija ne pomaže, morate da napišete sopstveni recept za uspeh.

7

O Institutu Ypsilon Speak Up je godišnji događaj Instituta Ypsilon, organizacije za proaktivne milenijalce koji žele da ispune svoje snove. Na Speak Upu, poznati govornici pričaju o sebi u petnaestominutnom govoru. U martu je organizovan peti Speak Up, ovog puta pod geslom „Prati svoje snove“.

Poslednja dva događaja inspirisao je Lidl Slovenija, koji je podržao misiju. Institut Ypsilon organizuje druge događaje za povezivanje, na kojima mladi profesionalci mogu da upoznaju prekaljene preduzetnike i da im predstave svoje ideje, a tu su i edukativni programi za pomoć mladim Slovencima u nalaženju prvog posla.

One su meni pokazale da su snovi uvek s nama, sve vreme. Mogla bih da kažem da mislim da su ciljevi s nama od dana našeg rođenja. Ali naš posao je da nađemo način da ih ostvarimo.

Verovatno je istinito ono što sam čula od Ivane Đilas: veštine su nam najpotrebnije da prepoznamo prilike koje ćemo dobiti u životu.

Uhvatite ih. I oprostite sebi ako ne uspete odmah.

®

BUDI ANGAŽOVAN

takmičenje

PowerUp!

8

Velika prilika za srpske startapove iz oblasti energetike

S

rbija je jedina zemlja izvan Evropske unije čiji potencijal za razvoj inovacija iz energetike su prepoznali stručnjaci iz te oblasti. Praktično, startapovi iz naše zemlje prvi put imaju priliku da učestvuju na prestižnom PowerUp! takmičenju kompanije InnoEnergy i osvoje ne samo 150.000 evra investicije, već i dobiju mentorsku podršku najvećih stručnjaka koja će im omogućiti razvoj proizvoda i pristup potencijalnim klijentima.

InnoEnergy, evropska kompanija koja umrežava i podstiče razvoj startapova iz cleantech sektora (čiste tehnologije i energetska efikasnost), u saradnji sa Startit-om pozvala je srpske startapove da se prijave i, za početak, učestvuju na lokalnom PowerUp! takmičenju. Ono će se održati 27. aprila u Beogradu, a do 15. aprila mogu da se prijave svi oni koji imaju tim i proizvod koji je u začetku, odnosno prototip. Pobednički tim krajem juna putuje u Prag gde će imati priliku da osvoji, pored iznosa investicije, i više nagrada -- prvo mesto iznosi 20.000, drugo od 10.000 i treće 5.000 evra. „Startit već skoro 10 godina radi sa

u Srbiji u svim oblastima, uz izuzetne rezultate. Od ove godine smo odlučili da se fokusiramo na određene oblasti i tako je došlo i do saradnje sa ovom kompanijom. Pokretanje InnoEnergy Hub Serbia je jedna od prvih inicijativa ka fokusiranju na određenu industriju, u ovom slučaju cleantech energiju, pametne gradove. Konkretizacija oblasti čini stepen znanja i stručnosti višim, a uz odgovarajuće mentore rad sa startapovima postaje produktivniji“, ističe Strahinja Krstić, hab menadžer InnoEnergy Srbija.

Predstavnici energetskih startapova iz Srbije prošle godine su još imali priliku da se okušaju u Climate KIC-u, akceleratoru koji je bio organizovan u Beogradu. Fokus je bio na onima koji se bave energetskom efikasnošću i time utiču na klimatske promene. Ovom događaju se priključio i Džerardo di Đuzepe, koji je tada upoznao svoj budući tim zbog kog se doselio u Srbiju i sa kojim će učestvovati na lokalnom PowerUp-u 27. aprila u Beogradu. „Ovi programi su veoma važni ne samo za nas već i za sve startapove koji žele da rastu. Kada mali tim ima veliku ambiciju

tehnološkim biznisima

BUDI ANGAŽOVAN

9

Kada mali tim ima veliku ambiciju i veliku ideju, tada su mu potrebni znanje i fondovi, koje najčešće ne može sebi da priušti. U ovoj fazi to ne možeš da dobiješ od investitora, ali možeš od programa kao što je InnoEnergy

Džerardo di Đuzepe

i veliku ideju, tada su mu potrebni znanje i fondovi, koje najčešće ne može sebi da priušti. U ovoj fazi to ne možeš da dobiješ od investitora, ali možeš od programa kao što je InnoEnergy. To je razlog što smo se prijavili na takmičenje“, priča Di Đuzepe za Original.

On i njegov tim, koji čine i dizajner proizvoda i stručnjak za prodaju, dizajnirali su solarni punjač koji sadrži bateriju i solarni panel za punjenje mobilnih telefona. „Ja sam više specijalizovan za IT, više sam hibridan -- negde između IT stručnjaka i biznismena. Moj motiv je da uradim nešto dobro i plemenito za našu planetu kroz upotrebu ovakve tehnologije.

Verujem da je obnovljiva energija put ka budućnosti. Jedna od velikih barijera je to što ona ne dotiče ljude direktno. Uglavnom je reč o temi koja se pominje u političkim govorima. Prosto, ove vrste energije se ne koriste na svakodnevnom nivou.

Zato smo napravili proizvod sa idejom da obični ljudi koriste obnovljivi izvor energije, koji je prilagođen njihovim potrebama“, ističe Di Đuzepe.

Sa druge strane, Krstić poziva sve startapove koji imaju proizvod u začetku da se jave Startit-u i prijave za lokalno takmičenje. „Pobednici regionalnog takmičenja u Pragu kući se vraćaju sa investicijom od 150.000 evra i pored toga dobijaju ceo akceleratorski rad. Važno je da naši ljudi znaju da će takmičenje u tom gradu biti gala događaj koji će okupiti veliki broj veoma važnih ljudi iz ove oblasti. Pobedniku se otvaraju mnoga vrata. Zapravo, najbitnije što startapovi dobijaju u saradnji sa InnoEneergy jesu iskustvo, znanje i kontakti iz relevantnih industrija“, kaže Krstić.

®

ODBACI APATIJU

10

Kako je Izrael rešio problem obrazovanja Većina dece u svetu ima dobar obrazovni potencijal i trebalo bi da ima jednaku šansu. Ali to nekada nije moguće iz raznoraznih razloga, a najčešće je to siromaštvo. Zato Perach International, koji postoji u 25 zemalja širom sveta, pokušava da svoj deci obezbedi istu polaznu tačku kroz svoj jedinstveni program studenatamentora i u tome je veoma uspešan

Piše Ana Mitić išta nije važnije ni moćnije u životu od dobrog obrazovanja jer to omogućava budućnost, ne samo svakom detetu već i jednom društvu. Ali mnoge zemlje, pa i Srbija, imaju problema sa obrazovnim sistemom koji posebno zahteva revolucionarne promene danas kada generacije odrastaju u digitalnoj eri. Izrael je rešio mnoge probleme u obrazovanju uz pomoć projekta Perach International koji spaja decu kojoj je potrebna pomoć jer imaju neke poteškoće (u učenju, psihološke, vršnjačko nasilje...) i studente-mentore koji rade sa njima na prevazilaženju toga.

Projekat Perach osnovan je 1974. godine, a pokrenuo ga je Institut za obrazovanje Dejvidson koji funkcioniše unutar Vajcman instituta za nauku, vodećeg izraelskog istraživačkog instituta.

Perach je izuzetno popularan projekat u Izraelu jer daje odlične rezultate. Godišnje organizuje 25.000 univerzitetskih studenata, sa različitih visokoškolskih ustanova u

N

zemlji, koji rade kao mentori u više od 1.200, odnosno trećini izraelskih škola sa decom koja su najugroženija.

Dr Amos Karmeli, direktor Perach In-

od najvećih projekata za mentorstvo i edukaciju dece iz razvijenih gradova ali sa ugroženom obrazovnom, socijalnom i kulturološkom pozadinom, priča za Original kako su oni uspeli da reše neke od problema u obrazovnom sistemu Izraela. „Svaka druga porodica u svetu želi da pruži detetu više nego što je sposobna i što želi. Mi smo na neki način zamena za ono što bi roditelji hteli da pruže a ne mogu. To ne znači da ne vole svoju decu, već nisu u mogućnosti da im obezbede sve što žele.

Zato mi spajamo studente različitih univerziteta i decu koja imaju različite potrebe i kojoj studenti-mentori prenose svoja znanja i rade sa njima. Tajna našeg uspeha je jednostavnost, veoma strukturiran sistem hijerarhije i posvećenost ljudi, ali i to što u osnovi mi tragamo za bazičnim potrebama

ternationala, koji je jedan

ljudskih bića – odrasli uvek pokušavaju da zaštite mlade, da ih nauče i pokažu im put u životu, i to je tačno ono što i mi pokušavamo.

Mi pokušavamo da dobru praksu Peracha koja u Izraelu postoji već 43 godine ’kopiramo’ i u drugim zemljama i kod drugih ljudi“, objašnjava Amos Karmeli kako funkcioniše Perach International.

Većina dece u svetu ima dobar obrazovni potencijal i trebalo bi da ima jednaku šansu.

Ali to nekada nije moguće iz raznoraznih razloga, a najčešće je to siromaštvo. Zato Perach International pokušava da svoj deci obezbedi istu polaznu tačku. Većina dece dolazi iz porodica koje ne mogu sve da im omoguće. Ne mogu svi roditelji da obezbede deci privatne učitelje, da plate privatnu školu, da plate obrazovanje... Tu Perach stupa na scenu. Pokušava da pomogne tim porodicama i toj deci da realizuju zdrav potencijal koji imaju i prigrabe mogućnosti koje im svet nudi, i da oni sutradan postanu studenti univerziteta. Ali korist od ovog programa imaju svi – deca, porodice, studenti, škole, univerziteti, društvo...

UPOZNAJ SVET

11

OTVORENO

„Deca dobijaju fantastičnog starijeg prijatelja, nekoga ko ih sluša, ko im pomaže, zastupa ih, ko je uvek tu za njihove potrebe i najvažnije – uzor za zdraviju budućnost. Porodica dobija jer svako ko pomaže njihovom detetu – a deca su najvažnija na svetu – dobrodošao je. Studenti dobijaju životnu lekciju koju neće zaboraviti ni kada ostare, to je iskustvo za ceo život. Negde dobijaju honorare, negde akreditacije, diplome... Samo društvo takođe ima korist.

Daću vam primer šta smo primetili: da ako samo jedno dete u razredu ima mentora iz Peracha, ceo razred ima korist. Kako? Ako to dete koje je najproblematičnije i kojem najviše treba pomoć, ima mentora studenta, onda bolje razume šta se u razredu dešava, bolje je nego ranije, češće podiže ruku na času, mirnije je... pa i sam učitelj lakše radi sa drugom decom. Jer u mnogo slučajeva takva deca samo sede na času, ne uče ništa i smetaju drugima da uče“, objašnjava Karmeli i dodaje da škole u Izraelu bukvalno čekaju u redu kako bi studenti-mentori iz Peracha došli da rade sa njihovim učenicima.

Moćno obrazovanje može mnogo toga da promeni, smatra Karmeli

koji je inače u penziji i ceo svoj život je posvetio edukaciji i mentorstvu. „Koliko je moćno obrazovanje pokazuje i to što ono može biti korišćeno i na loš način i zloupotrebljeno. Primer je nacizam. Ali zato uz dobro obrazovanje možemo mnogo da postignemo“, napominje Karmeli.

Model koji je osmislio Perach je zbog svog uspeha prihvaćen na stotinu univerziteta u 25 zemalja u svetu. „Deca su deca svuda u svetu. I studenti su svuda u svetu slični. Čak su i problemi u obrazovanju u celom svetu isti, bez obzira na različiti jezik, kulturu, običaje... Zato projekat Perach ima uspeha svuda u svetu“, zaključuje Karmeli.

®

Zašto domaćoj IT industriji nije palo na pamet da traži subvencije od države?

Piše Nenad Milovanović, CEO Coing, softverske kompanije koja posluje u Srbiji, Velikoj Britaniji i SAD

Da li je domaća IT industrija realna snaga srpske ekonomije kao što

to svi vole da kažu?

Lako je reći da jeste, zato što nema nezaposlenog programera u Srbiji, posebno dobrog programera, zato što oni imaju relativno visoke zarade u odnosu na ostala zanimanja, zato što je to sektor koji generiše dosta novca.

Pa da li jeste realna snaga?

Potencijalno, jeste, ali da bi to stvarno postala, moramo da promenimo ugao gledanja na ovu temu.

Mi smo sada radna snaga za kompanije koje dolaze iz digitalno razvijenog sveta. Imamo solidne inženjere, jeftiniji radni sat od ostatka sveta, naravno da će velike korporacije hteti da zaposle, tj. “autsorsuju” naše ljude da rade na razvoju njihovih programa. Isplati im se. Programeri u Srbiji, na hiljade njih trenutno zaposlenih, rade na razvoju digitalnih proizvoda koji su vlasništvo stranih kompanija, koje za te proizvode plaćaju porez u tim zemljama, od kojih te druge zemlje i društva profitiraju. Glavni profiteri u ovakvoj konstelaciji snaga su stranci koji ovde imaju manje troškove i naši programeri koji mogu sebi i svojoj porodici da ovde obezbede bolji životni standard. Nije Srbija.

na svojina, pa će i država imati prihod od njihovog oporezivanja.

Ako to država shvati, podržaće one domaće IT kompanije koje rade na razvoju svojih proizvoda, pomoći im u izvozu, olakšati procedure plaćanja, pomoći sopstveni izvoz.

Svakako neće te iste olakšice ili subvencije davati stranim kompa-

nijama koje ovde dođu i iznajme radnu snagu, tj. naše programere, koji posle svoj rad monetizuju negde u svetu, a ne ovde.

Zašto onda država primenjuje istu matricu u IT sektoru kao i za nerazvijene industrije, pa stranim kompanijama daje subvencije? Zašto je Vlada Srbije odlučila da obezbedi subvencije kompaniji Continental Automotive, da im plati da zaposle već zaposlenih 500 inženjera, da sama plati doprinose za njihove plate? To je nerazumljiv potez.

Kako može Srbija da profitira od IT industrije?

Da li država zna da postoji nekoli-

Tako što će razumeti da je potrebno da domaća industrija razvija softverske proizvode i izvozi ih u svet. Ti proizvodi će biti ovdašnja intelektual-

ko domaćih IT kompanija koje su razvi-

le i prodale svoj proizvod u svetu a da im nije ni palo na pamet da za to traže pomoć države?

®

12

tema

Zašto su važne fondacije Nekada se to nazivalo dobrom voljom da se pomogne „bližnjem svom“, a danas aktivnim odnosom prema ljudskim vrednostima kao što su poštovanje ličnosti i osnaživanje njenih potencijala. Jedan od najefikasnijih i najznačajnijih poligona za ovakvu vrstu pomoći jesu sveprisutne fondacije, nevladine i neprofitne organizacije koje sopstvenim sredstvima i uz prihod koji se troši u društveno korisne svrhe, poput obrazovanja, zdravlja, kulture, umetnosti, naučnih istraživanja... ostvaruju onaj uzvišeni cilj čovekoljublja

O

Istraživao Dimitrije Đurić

tac razvoja PC računara, osnivač i predsednik Majkrosofta, jedan od najbogatijih ljudi na svetu – a to znači i jedan od najmoćnijih, najuticajnijih i još mnogo toga „naj“, „jedini“ ili „prvi“ – Bil Gejts, na iznenađenje mnogih jednom prilikom je rekao: „Moja deca su vrlo ponosna na činjenicu da od našeg bogatstva neće naslediti gotovo ništa.“ A onda je dodao i ono što će, u suštini, biti poenta ovog teksta: „Sav kapital koji sam stekao biće doniran mojoj humanitarnoj organizaciji, čiji je cilj iskorenjivanje siromaštva i bolesti.“ Dakle, biće u ovom tekstu reči o filantropiji, odnosno čovekoljublju, onome što se nekada, u biblijskom smislu, nazivalo dobrom voljom da se pomogne „bližnjem svom“, a danas aktivnim odnosom prema ljudskim vrednostima kao što su poštovanje ličnosti i osnaživanje njenih potencijala.

Jedan od najefikasnijih i najznačajnijih poligona za ovakvu vrstu pomoći jesu sveprisutne fondacije, nevladine i neprofitne organizacije koje sopstvenim sredstvima i uz prihod koji se troši u društveno korisne svrhe, poput obrazovanja, zdravlja, kulture, umetnosti, naučnih istraživanja... ostvaruju onaj jedini, uzviše-

ni cilj čovekoljublja.

Tako, na primer, „kraljica popa“ Madona upravlja sopstvenom fondacijom koju je nazvala po sebi, „Madonna Foundation“, i od 2001. godine, kada ju je i osnovala, prema podacima dostupnim na zvaničnom sajtu, donirala je čak 1.200 stipendija u iznosu od preko 2,7 miliona dolara. Samo u prošloj godini, Madonina fondacija imala je čak 48 stipendistkinja u pet katoličkih srednjih škola na području Čikaga. Prosečan iznos stipendije u 2017. godini iznosio je oko 2.700 dolara.

Osim toga, 80% stipendista Madonine fondacije je iz manjinskih zajednica, 54% dolazi iz domova sa jednim roditeljem, a čak 82% korisnika njenih stipendija prvi su u svojoj porodici koji su upisali četvorogodišnje poslediplomske studije.

I Ričard Brenson, čije kolumne čita-

Originala, osnivač je jedne od svetski relevantnih fondacija „Virgin Unite“, čiji se filantropski doprinos potvrđuje kroz nekoliko aktivnosti. Tako je ova fondacija učestvovala u brojnim kampanjama podizanja svesti mladih o AIDS-u i pomagala organizaciju donacije odeće za beskućnike i mlade sa rizičnih područja. No, glavna aktivnost fondacije „Virgin Unite“ je prikupljanje novca i po-

te u svakom broju

dizanje svesti o onome što se naziva „velikom trojkom“: AIDS, HIV i malarija, odnosno tuberkuloza. U SAD se, međutim, ova fondacija fokusirala isključivo na posledice globalnog zagrevanja i rehabilitaciju dece beskućnika.

Mnogo fondacija, na različite načine, i sa uspehom, deluje i u Srbiji (jedna od njih je i osnivač magazina koji čitate, Fondacija Novak Đoković, a intervju sa njenom direktorkom Jelenom Đoković, o značaju fondacija, čitajte u ovom broju Originala).

Jedna od vidljivijih i dugovečnijih na ovim prostorima je Fondacija Hemofarm.

Pre nego što će u kompaniji Hemofarm postati direktor marketinga za region Jugoistočne Evrope, Marko Devrnja je svoju šansu video u posvećenosti Hemofarma obezbeđivanju i davanju stipendija studentima čije je prebivalište u Vršcu, još dok je bio student ekonomije. „Ubrzo nakon toga usledili su poziv i testiranje, kao i razgovori sa tadašnjim direktorima Hemofarma. Trud i nada su se isplatili! Uprkos velikoj konkurenciji, dobio sam poziv da potpišem ugovor o primanju stipendije za vreme trajanja redovnih studija, a to je značilo podršku tokom treće i četvrte godine studija, kao i tokom godinu dana apsolventskog staža“, kaže Marko Devrnja.

tema

13

I Ričard Brenson, čije kolumne čitate u svakom broju Originala, osnivač je jedne od svetski relevantnih fondacija „Virgin Unite“, čiji se filantropski doprinos potvrđuje kroz nekoliko aktivnosti. Tako je ova fondacija učestvovala u brojnim kampanjama podizanja svesti mladih o AIDS-u i pomagala organizaciju donacije odeće za beskućnike i mlade sa rizičnih područja. No, glavna aktivnost fondacije „Virgin Unite“ je prikupljanje novca i podizanje svesti o onome što se naziva „velikom trojkom“: AIDS, HIV i malarija

„Na moju veliku radost, stipendija

bila je kadrovska, što je značilo da mi obezbeđuje radno mesto u Hemofarmu odmah nakon diplomiranja. Suvišno je govoriti koliko su mi stipendija i mogućnost sticanja prakse za vreme studija značili, a posebno činjenica da me u takvoj kompaniji čeka i posao“, priča Devrnja o svojim iskustvima koja se na tome nisu završila. koju sam tada dobio

On napreduje u toj kompaniji, radi na brojnim projektima, i ono najvažnije – uvek se seća podrške koju je dobio onda kada mu je kao studentu bila neophodna, dajući je danas nekim novim snagama, zainteresovanima za oblasti medicine, farmacije, farmaceutskog i inženjerstva zaštite životne sredine, u okviru mentorskog programa u Hemofarmu. „Hemofarm fondacija već 25 godina podržava najbolje studente domaćih uni-

verziteta. Godinama je to bila finansijska podrška, jer bez dileme ona je veoma važna svakom studentu. Ali ono što se pokazalo neophodnim u doba dinamičnih društvenih i tehnoloških promena jeste upravo podrška ličnom i profesionalnom razvoju, te je Fondacija Hemofarm dotadašnju finansijsku podršku nadogradila i mentorskim programom. Posredstvom različitih aktivnosti, otvorenih predavanja, radionica, treninga ali i kroz rad sa mentorima – zaposlenima u kompaniji koji su eksperti u svojim oblastima, mladi ljudi osvajaju nova stručna ali i životna znanja, unapređuju svoje veštine i na vrlo temeljan način se pripremaju za izlazak na tržište rada. Mi ih učimo struci, ali i pravom životu, onom koji ih čeka kada napuste akademske klupe“, kaže Marko Devrnja.

Fondacija „Evro za znanje“ nastala je, prema rečima predsednika njenog Upravnog odbora Milenka Vasovića, na ideji engleskog filozofa Fransisa Bejkona „Znanje je moć“. „Razmišljali smo – ulagati u znanje je nepogrešiva investicija. Nema nijedne obrazovane a siromašne nacije, a sva nepismena društva su ujedno i siromašna.

Dakle, znanje je ono što pravi razliku.

Smisao Fondacije je da nas mnogo da-

14

tema

jemo po malo i da tako prikupimo novac za stipendiranje onih koji će sutra svojim znanjem vući Srbiju napred. Ubrzo se pokazalo da smo uradili pravu stvar, dosta je ljudi koji razmišljaju poput nas i koji žele da učine nešto dobro, a nisu u mogućnosti da izdvajaju velika sredstva. Takvi pojedinci nam se svakog meseca javljaju i pridružuju“, kaže Milenko Vasović.

On naglašava da je značaj fondacija u podsticaju kojI one daju mladima.

„Naši stipendisti ističu da su prosto iznenađeni a i dirnuti činjenicom da je neko primetio i nagradio njihov uspeh.

Stipendija mnogo znači i u materijalnom smislu. Znači i njima i njihovim porodicama. Zamislite decu koja dolaze iz porodica bez ikavih primanja, zamislite porodice sa petoro, šestoro dece (imali smo stipendistkinju koja je iz porodice sa desetoro dece) i šta njima znači stipendija.

Velika je to radost i za njih i za nas koji dajemo“, priča Milenko Vasović iz Fondacije „Evro za znanje“ i naglašava da se osećaj solidarnosti, dobročinstva i empatije, koji je nekada u Srbiji bio vrlo cenjen i izražen, pomalo zagubio.

Marko Devrnja iz kompanije Hemofarm značaj fondacija vidi u pružanju pomoći u oblastima u kojima je potrebna i u trenucima kada je potrebna. „Fondacije prepoznaju potrebe, ne uslovljavaju i istinski se trude da svojim projektima budu društveno prepoznate.

Dopada mi se činjenica da i kod nas postoji zavidan broj fondacija, a samim tim i konkurencija među njima je razvijena; konkurencija je sama po sebi zdrava, una-

Fondacije prepoznaju potrebe, ne uslovljavaju i istinski se trude da svojim projektima budu društveno prepoznate.

Dopada mi se činjenica da i kod nas postoji zavidan broj fondacija, a samim tim i konkurencija među njima je razvijena Marko Devrnja, kompanija Hemofarm

pređuje rad samih fondacija, proširuje njihove aktivnosti i polje delovanja. Ovo je upravo ona vrsta podrške koju korisnici ne mogu da dobiju u okviru zvaničnog, formalnog procesa obrazovanja i u ovom segmentu fondacije generalno imaju ključnu ulogu pružanja više različitih mogućnosti korisnicima“, kaže Marko Devrnja, direktor marketinga za region Jugoistočne Evrope u Hemofarmu.

Milenko Vasović ističe da su ono najvažnije, što njihovoj aktivnosti i daje pravi smisao, stipendisti. „Mi smo šestu godinu zaredom dodelili stipendije. U proseku imamo sredstva za po pet učeničkih i pet studentskih stipendija po 100.000 dinara. Novac dodeljujemo nepovratno i isplaćujemo u 10 jednakih rata. Do sada smo stipendirali šezdesetak kandidata. Već imamo one koji su diplomirali, poput Katarine Balanović koja je već dobila stalni posao na fakultetu, a imamo naše stipendiste na Oksfordu (Vuk Radović), MIT-u (Aleksa Konstantinov) i drugim prestižnim univerzitetima.

Uskoro ćemo imati i prvog doktora nauka, jer je naš Vojislav Gligorovski primljen na doktorske studije u Švajcarskoj. Da ne bude zabune, mi ne stipendiramo studiranje u inostranstvu jer za to nemamo dovoljno novca, to su bili naši stipendisti kao srednjoškolci“, kaže Vasović.

On kaže da svake godine Fondacija „Evro za znanje“ raspisuje konkurs za stipendije, komisija pregleda sve molbe i potom na osnovu uspeha i socijalnog stanja kandidata odabere stipendiste. „Srbija je puna vredne i pametne

pravilu oni najbolji su slabijeg imovinskog stanja. I to je najteži deo našeg posla, odabrati one koje ćemo pomoći. Ponekada se osećamo kao spasioci, a u čamcu nema mesta za sve kojima treba pomoći“, kaže Vasović.

Marko Devrnja naglašava da već dve i po decenije Fondacija Hemofarm ulaže u obrazovanje mladih. „Do sada smo podržali više od 3.300 studenata kroz program stipendija, a od 2015. godine fokus podrške usmeren je na najbolje studente medicine, farmacije, farmaceutskog inženjerstva i inženjerstva zaštite životne sredine. Svake godine u periodu septembar-oktobar Hemofarm fondacija raspisuje javni poziv, odnosno konkurs, za podršku studentima koji dobijaju kontinuiranu finansijsku podršku tokom cele školske godine. Ukratko, novi konkurs nas očekuje tokom rane jeseni, a do tada će ovogodišnji stipendisti imati priliku da sa svojim mentorima i u društvu eminentnih domaćih i stranih predavača, rade na sebi i svojim znanjima, unapređuju sebe i kao buduće profesionalce, ali pre svega kao ljude.“ Jer, zna to dobro Bil Gejts, kada pogledamo u idući vek, lideri će biti oni koji će davati snagu drugima.

dece. Gotovo po

®

tema

15

JELENA ĐOKOVIĆ

Mnogo više dobijamo dajući Moramo dati prednost dobrim primerima, lepim i inspirativnim vestima. Mi živimo u dobu kada smo zbog te prividne skromnosti dozvolili da našu svakodnevicu preplavi more ne baš tako lepih primera. Davanje i pomaganje drugima je imperativ našeg postojanja, kaže za Original direktorka Fondacije Novak Đoković elena Đoković je direktorka Fondacije Novak Đoković koja već godinama u Srbiji sistemski podržava mlade ljude kroz brojne projekte, programe i stipendije, sa idejom da će društvo biti bolje ako svi mi budemo bolji. Ona je, osim toga, u intervjuu za ovaj broj magazina Original, koji smo jednim delom posvetili istraživanju o značaju fondacija, govorila o važnosti davanja i volonterizma, kao i o tome na koje načine Fondacija Novak Đoković ostvaruje uzvišeni cilj filantropije kao aktivnog odnosa prema ljudskim potencijalima i vrednostima.

J

Čime je bila motivisana vaša potreba za osnivanjem fondacije?

Fondacija Novak Đoković je osnovana pre deset godina, jer su Novak i njegova porodica želeli da iskoriste priliku koju imaju da pomognu drugima. Ta pomoć je bila intenzivna, i usmerena ka onima koji su se obraćali za podršku. Pre pet godina smo se složili da će rezultati biti bolji, a dobrobit veća, ukoliko se fokusiramo na određenu temu, na sistemsku, a ne podršku pojedincima, uvereni da tako možemo neke stvari da promenimo.

Kada smo birali misiju i viziju, imali smo veliku podršku Unicefa, sa kojim je Novak već radio, i tema ranog razvoja bila je jednoglasno izabrana za onu koju treba da radimo. Vrlo su jednostavni razlozi za to – mi verujemo u znanje, u obrazovanje, u podršku porodice u najranijem periodu, mi verujemo da će naše društvo biti bolje samo ako svi mi budemo bolji. To ćemo postići tako što ulažemo u ljude od najranijih dana. Sva istraživanja pokazuju da deca ostvaruju mnogo veće uspehe ukoliko im se u najranijem uzrastu obezbede adekvatni uslovi i podrška. I to je naš inicijalni cilj. Njega smo nadograđivali u že-

16

tema

lji da ispratimo decu i u kasnijem periodu.

Zato sada imamo programe i u osnovnim školama, kao i poseban projekat Original namenjen mladima jer želimo da naša podrška bude kontinuirana. Već u ovom trenutku obuhvat dece koju smo dotakli projektima je više od 20.000 i to nas čini izuzetno ponosnim. Čuveni postulat škola za advertajzing je da je sve „svodljivo“ na marketing, ipak, koja je „viša“ korist jedne fondacije od svih projekata ili programa koje realizuje?

Filantropija podrazumeva vašu iskrenu potrebu da pomognete. Nikada nisam zamerala ni ako bilo ko želi to da iskomunicira ili promoviše, to ne umanjuje bilo čiju nameru da se pomogne. Hajmo svi da postavimo cilj – pomoć drugima, ne materijalna, hajde da odvojim vreme da nekog podučim, da podelim obrok, da poklonim knjigu koja mi više ne treba, videćete kako bi se sve promenilo. I hajde da više ne posmatramo svačije namere iz nekog lošeg ugla, nego da vidimo da li promocija filantropije donosi bilo šta loše.

Ja ne vidim ništa. Mislim da će čak mnogi time biti podstaknuti i da će dobiti neku dobru ideju.

Moramo dati prednost dobrim primerima, lepim i inspirativnim vestima. Mi živimo u dobu kada smo zbog te prividne skromnosti dozvolili da našu svakodnevicu preplavi more ne baš tako lepih primera. Davanje i pomaganje drugima je imperativ našeg postojanja. Mi mnogo više dobijamo dajući. Dajemo ali i dobijamo zauzvrat osmehe, sreću, svrhu, inspiraciju, prijateljstva... Da bi neki model postojanja mogao da opstane i pomogne velikom broju ljudi, nametnuo nam se biznis metod rada u koji se svakako ubraja i marketing. Zahvaljujući marketingu danas širom sveta imamo na raspolaganju različite proizvode i usluge u našim životima za koje smatramo da su nam neophodni. Ti proizvodi i usluge nisu nužno dobri za nas, a ni za okolinu. Filantropija je apsolutno neophodna za dobrobit svih ljudi i uvek u interesu ima balans prirode i čoveka. Ukoliko je marketing način da dopremo do što većeg broja ljudi i domova i pomognemo i umnogostručimo svoje delovanje, ja ne vidim tu nikakav problem ili lošu praksu. Naprotiv. Svi znaju da je marketing 70% uspeha.

S obzirom na to da smo mi neprofitna organizacija, mnogo ljudi zbunjuje činjenica da i takve organizacije imaju

apsolutno isti princip rada kao i profitne organizacije. Mi imamo zaposlene, imamo ciljeve, imamo budžete, imamo odgovornost prema našim stejkholderima i imamo potrebu da komuniciramo sa javnošću naše potrebe, rezultate i da pozivamo na pomoć i svest. Što više ljudi razume čime se bavimo, kakve rezultate postižemo, koji su nam ciljevi, šta nam je neophodno da bismo ih dostigli, moći će da nam se pridruže i pomognu. Marketing je sredstvo, i to vrlo korisno sredstvo.

Zašto su fondacije važne (posebno mladima), budući da ih je sve više, širom sveta?

Zato što je volonterizam danas veoma važan, kao i aktivizam – to fondacije omogućavaju. One pokazuju tvoju nameru da menjaš stvari, da se ne miriš sa postojećim ako ne valjaju, da ne čekaš druge nego kreneš od sebe, da veruješ da možeš, da uvek veruješ u bolje, u razvoj. Vrlo sam ponosna i ohrabrena činjenicom koliko mladih zove našu fondaciju i redakciju magazina Original, i koliko su spremni da se uključe, da pomognu, koliko su kreativni, vredni. U svetu, u Evropi, taj aktivizam donosi neke benefite, zato me još više raduje kada znam da naši mladi to

tema

17

Vrlo sam ponosna i ohrabrena činjenicom koliko mladih zove našu fondaciju i redakciju magazina Original, i koliko su spremni da se uključe, da pomognu, koliko su kreativni, vredni. U svetu, u Evropi, taj aktivizam donosi neke benefite, zato me još više raduje kada znam da naši mladi to rade i bez njih, još je čistije i iskrenije

Kada smo birali misiju i viziju, imali smo veliku podršku Unicefa, sa kojim je Novak već radio, i tema ranog razvoja bila je jednoglasno izabrana za onu koju treba da radimo. Vrlo su jednostavni razlozi za to – mi verujemo u znanje, u obrazovanje, u podršku porodice u najranijem periodu, mi verujemo da će naše društvo biti bolje samo ako svi mi budemo bolji

rade i bez njih, još je čistije i iskrenije. Važno je da mladi uzmu stvari u svoje ruke, da preuzmu inicijativu, da iskoriste svoj svež pristup, rezon, to buntovništvo, da se ne mire, da pokreću. Mi verujemo u njih i pokušavamo da im damo vetra u leđa kad god smo u prilici.

Putem kojih programa vaša fondacija pomaže ili podržava mlade?

Tokom prošle godine pokrenuli smo dva vrlo važna programa za podršku mladim istraživačima iz oblasti predškolske pedagogije u Srbiji i Americi. Prvo smo promovisali Đoković stipendije za četvoro studenata doktorskih studija na Univerzitetu Harvard, a zatim je usledio i početak saradnje sa Odeljenjem za pedagogiju i andragogiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tako su se, u porodici Đoković stipendista, kolegama sa Harvarda pridružile i Jelena Stojković, Ljubica Ilić Vojinović i Nevena Mitranić, koje od početka 2018. do kraja 2020. godine imaju stipendiju za doktorske studije i svoja istraživanja sprovode upravo na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Pored stipendija, Fondacija Novak Đo-

ković već dve i po godine izdaje magazin Original koji ima cilj da osnaži mlade, buduće lidere naše zemlje, kroz deljenje inspirativnih, edukativnih i nadasve originalnih priča. Želimo da ih inspirišemo da oni sami postavljaju ciljeve u životu u odnosu na njihovo poimanje uspeha i da za to samo sebe drže odgovornim, jer tek ako sebi želimo najbolje, možemo to da želimo i svojim bližnjima, svojoj okolini i celom svetu.

Koliko je mladih do sada prošlo programe vaše fondacije, sa kakvim uspesima, gde su oni sada, šta rade?

Zasad je to sedmoro mladih doktoranada i istraživača koje ćemo pažljivo pratiti i sa kojima ćemo blisko sarađivati na unapređivanju svih aktivnosti koje Fondacija ima sa decom, roditeljima i vaspitačima.

Koje programe ili projekte priprema vaša fondacija, da li se već sada može aplicirati za neki od njih?

U novembru prošle godine organizovali smo svoj prvi samostalni projekat pod na-

zivom „Originalni razgovori“ gde smo dali priliku mladima da iz neposrednog i pre svega mentorskog susreta sa HR menadžerima saznaju kako da unaprede svoje prezentacione veštine i kako da ih najbolje iskoriste u toku razgovora za posao. Veoma smo zadovoljni ishodom, prvenstveno jer ste vi zadovoljni, tako da smo odlučili da se u budućnosti još više posvetimo projektima.

Za ovu godinu planiramo realizaciju još par njih, a oni će nam dosta pomoći u tome da direktno dođemo u kontakt sa vama, da oslušnemo vaše potrebe i želje, kao i da zajedničkim idejama i naporom idemo samo napred, ali bih želela sad da se osvrnem na stalno otvoreni poziv da se pridružite timu Originala i da pišete za nas na našem vebsajtu, na platformi Moj Nedeljnik. Mi čvrsto verujemo u kreativnost i razmišljanje van utvrđenih okvira. I sama volim da pišem, pa me posebno raduje i ohrabruje kad pročitam vaše sjajne blogove i kad čujem od svojih kolega da se stalno interesujete, da i vi delite podjednako moju strast. Uvek se trudimo da damo što veći prostor vama mladima jer smo mi tu zbog vas, pa zato i svaki mesec izaberemo najbolji članak i objavimo ga i u magazinu.

®

18

intervju

da biste razvili startap, treba vam ljudski kapital i kapital za rad Pred svoj govor na WCEU DŞon Mejda je ekskluzivno za Original podelio sa nama uvide u neke od najrelevantnijih pitanja u vezi sa tehnologijom i dizajnom u 2018, ali i savete za mlade preduzetnike PIťe jovana radovanović

intervju

no što je za finansije Voren Bafet, za dizajn je Džon Mejda. Jedan je od najzaslužnijih za to što je Silicijumska dolina uvidela važnost dizajna. Njegova niša su komputacioni dizajn i inkluzija. A za one kojima je ova tema nepoznata , evomalog objašnjenja.

Komputacioni dizajneri su negde između. Nisu u potpunosti ni inženjeri, niti dizajneri. Oni su hibridi čiji je status sve interesantniji tehnološkim kompanijama, koje traže od svojih zaposlenih da umeju da prepoznaju problem i da za njega nađu rešenje.

Biografija Džona Mejde, međunarodno priznatog govornika i autora, dizajnera sa diplomom MIT-a i globalnog šefa komputacionog dizajna i inkluzije u kompaniji Automattic, koja stoji i iza WordPressa, toliko je bogata da bi bilo dosadno nabrajati sve njegove uspehe.

Mejda važi za jednog od najvećih stručnjaka u oblasti tehnologije i dizajna, i njegovi godišnji izveštaji su među najcenjenijim u IT svetu. Pored diploma elektroinženjerstva i kompjuterskih nauka sa MIT-a, Mejda ima i master diplomu sa ASU-a i doktorat sa Univerziteta u Cukubi iz Japana. Učestvovao je na konferencijama širom sveta, a njegova predavanja na TED.com su do danas pregledana više od dva miliona puta.

Svoj izveštaj Mejda će, posle nedavnog predstavljanja na velikoj konferenciji South

by Southwest, predstaviti i na WordCamp Europe (WCEU) u Beogradu. Na tribini koju će održati, Mejda će obraditi WordPress i inkluzivni dizajn.

WCEU će u Beogradu ugostiti učesnike iz čitavog sveta na godišnjoj konferenciji od 14. do 16. juna. Džonu će se tokom vikenda na bini pridružiti više od 50 talentovanih govornika.

Pred svoj govor na WCEU, Mejda je ekskluzivno za Original pričao o nekim od najrelevantnijih pitanja u vezi sa tehnologijom i dizajnom u 2018, ali i dao savete za mlade preduzetnike.

O

Govorićete na WordCamp Europe u Beogradu. Šta javnost može da čuje od vas?

Podeliću rezultate svog izveštaja o dizajnu u tehnologiji 2018. i govoriti kako se to dvoje povezuju.

Taj izveštaj predstavljate svake godine na konferenciji South by Southwest. Smatra se jednim od najvažnijih kada je reč o razvoju

dizajna. Da li možete da izdvojite najvažnije tačke poslednjeg izveštaja?

Najbitnije je da se obrati pažnja na način na koji će mašinska inteligencija verovatno povećati nejednakost. Posebno me interesuje to kako WordPress može doprineti smanjenju nejednakosti pristupom usvajanja i učenja novih tehnologija koji je zasnovan na zajednici.

Jedan od vaših zaključaka je da dizajn nikada nije bio važniji, posebno komputacioni dizajn. Da li možete da upoznate naše čitaoce sa komputacionim dizajnom?

Zašto je on tako važan?

U suštini, komputacioni dizajn je ono o čemu Met Mulenveg i drugi u WP ekosistemu već dugo pričaju: kod je poezija.

Komputacioni dizajneri razumeju kako da te „pesme“ pretvore u živa iskustva, kako za one koji stvaraju informacije, tako i za one koji ih konzumiraju.

Postoji veliki strah da će veštačka inteligencija preuzeti naše poslove, ne samo u dizajnu. Čak je i Stiven Hoking jednom rekao da će ona pokoriti svet. Koje je vaše mišljenje o tom pitanju?

To se već desilo – uzmite na primer to kako su u bankama ranije radili ljudi sa kojima ste morali da razgovarate kako biste vršili uplate ili dizali novac; ili kako ste morali da razgovarate sa taksi dispečerima preko telefona. To će se samo nastavljati – ključ je, međutim, da se ne plašimo. Ključ je takođe da naučimo u čemu je veštačka inteligencija dobra, a u čemu nije.

Jednom ste rekli da su umetnost i dizajn u poziciji da transformišu ekonomiju 21. veka na sličan način kao što su nauka i tehnologija promenile prošlo stoleće.

Možete li to malo da pojasnite?

Uvek sam verovao da je način na koji umetnici i dizajneri misle veoma važan, kada se uzme u obzir kako mi stvaramo nove tehnologije. Ali nisam bio sto odsto siguran koji aspekti tog načina razmišljanja su bitni. Sada verujem da je inkluzivni aspekt toga kako se umetnici i dizajneri ponašaju i rade zajedno najvažniji deo iz kojeg možemo svi da učimo. Umetnici i dizajneri su inkluzivni u pogledu najrazličitijih tema – a posebno inkluzivni prema svim tipovima ljudi. Ta sposobnost

19

empatije prema ljudima koji nisu kao mi jeste ključ stvaranja proizvoda koji imaju uticaj na sve – a ne samo na mali deo ljudi koji „razmišljaju kao ja (to jest, tipični čovek iz tehnološkog sveta)“.

Veza između tehnologije i dizajna jača je nego ikad. Kakve su posledice toga?

Ta veza je uvek bila jaka – jer dizajn je ono što stupa na scenu kada neka tehnologija postaje pristupačna širim masama.

Jedini problem je to što je nova tehnologija sada toliko sveprisutna da je postalo teško odrediti gde počinje a gde se završava.

Imajući u vidu šta rade Fejsbuk i Gugl, i šta se može očekivati od najvećih tehnoloških igrača, živimo u vremenu u kojem „VAU“ faktor nije bitan koliko i „ŠTA?“ faktor (to jest, „Šta smo uradili!?“).

Ko je vaš najveći uzor?

Moj najnoviji uzor je verovatno Dejvid Biset – on je koorganizator WordCampa u Majamiju. Dotaklo me je njegovo vođstvo tima volontera u Majamiju. U pogledu inkluzivnosti, WordCamp Majami bio je jedan od najobuhvatnijih WordCampova na kojima sam bio – svi uzrasti su bili predstavljeni (bio je i kamp za decu), svi tipovi karijera (imali su odsek za biznis što je retkost za WordCampove), i bukvalno sve vrste ljudi su prisustvovale (Majami je bastion multikulturalnosti). Nikada nisam video ništa slično. Potreban je poseban vođa kako bi se organizovao takav skup – i imao sam priliku da posmatram Dejvida kako vodi u klasičnom „servant leadership“ stilu koji me je duboko inspirisao.

Danas je vaša umetnost deo trajne izložbe u MoMA. Da li ste vi kao student MIT-a smatrali da je to moguće?

Ne. Drago mi je što sam imao sreće u životu.

U prošlosti ste savetovali startapove o poslovnoj važnosti dizajna, da li možete da im date neke praktične savete?

Da biste razvili startap, treba vam ljudski kapital i kapital za rad. Prevod prvog pojma: treba vam odličan tim. Obratite pažnju da imate raznolik tim oko sebe – inače ćete završiti u grupnom razmišljanju. Prevod drugog pojma: treba vam dosta novca. Nalaženje investitora je ključ pobede na početku.

®

BUDI PAMETAN

20

K a k v e ta j n e s k r i va ljudski mozak Zdrav ljudski mozak je skoro potpuna nepoznanica. Ukoliko bismo imali svakodnevna snimanja, mogli bismo da uočimo i najmanju promenu i tako mnogo ranije reagujemo na svaku vrstu poremećaja u radu mozga, da ga sprečimo pre nego što se razvije u ozbiljniju bolest. Alchajmerovu bolest bismo mogli da detektujemo godinama unapred, a moždani udar nekoliko dana pre nego što do njega dođe. Mogli bismo da pomognemo i u tretmanu Parkinsonove bolesti i da na vreme dijagnostikujemo epilepsiju, kažu u kompaniji mBrainTrain koja je razvila prvi mobilni uređaj za snimanje moždane aktivnosti Piše Ana Mitić

udski mozak je najkompleksniji i najvažniji deo ljudskog tela, ali zato i alje najmanje istražen i krije mnoge tajne. Međutim, poslednjih nekoliko godina istraživanja mozga su toliko napredovala da se sada često polemiše o dešifrovanju moždanih aktivnosti, ogromnim prednostima otkrića u oblasti neuronauke, pre svega u medicini, ali i o zloupotrebama.

Zašto sve to? I zašto bi neko dozvolio snimanje mozga? Neka od pitanja koja se postavljaju naučnicima su „Da li možete tako i da mi čitate misli“, „Da li možete da upravljate čovekom na taj način?“. Mišljenja su podeljena, ima i teorija zavere, priča o „kontroli uma“ ( svi smo gledali SF filmove), ali i sve češće kao odgovore čujemo priče o fantastičnim naučnim dostignućima koja nam pomažu da bolje razumemo mozak. I zato ovakva istraživanja izazivaju veliku pažnju.

Ta oblast je zaista vapila za inovacijama i razvojem, jer smo slabo svesni jedne činjenice – da se niko ne bavi zdravim ljudskim mozgom i da je to organ o kome najmanje

Lj

znamo, jer ljudi krenu na preglede i ispitivanja tek kada dođe do nekog problema.

U potrazi za nepoznatim i skrivenim u najsloženijem ljudskom organu nastao je i uređaj Smarting uz pomoć kojeg je moguće pratiti funkciju mozga van laboratorije, što nije bilo moguće dosad. Jer mozak koji se izučava u laboratoriji nije isti kao mozak u realnom okruženju.

Smarting je omogućio praćenje moždane aktivnosti u vanlaboratorijskim uslovima, što je do tada bilo gotovo nemoguće. On je prvi komercijalni uređaj koji je omogućio naučnicima koji se bave istraživanjem moždane aktivnosti da u par jednostavnih koraka i za samo nekoliko minuta postave složene naučne eksperimente i da ih iz kontrolisanih laboratorijskih uslova presele u realne životne situacije. To je bio veliki i značajan korak u spoznavanju rada mozga u svakodnevnim uslovima.

Postoji nekoliko razloga što je praćenje mozga bilo vezano za posebne uslove. Moždani signali su vrlo slabi i zato su za njiho-

vo izučavanje dosad bili korišćeni posebni uslovi. I ne samo to, još jedna zanimljivost o kojoj retko razmišljamo jeste i da je mozak jedini organ u potpunosti okružen kostima i da nije lako dopreti do njega, jasno je zašto je uređaj Smarting revolucija, kao neka vrsta prozora koji omogućava da zavirimo u neistraženo. Jer mozak čini oko sto milijardi neurona. I mozak se nikada ne odmara. A mi toliko toga o njemu ne znamo... Ali polako saznajemo sve više.

Reč je o mobilnom uređaju za praćenje moždane aktivnosti koji je povezan sa mobilnom aplikacijom, proizvod je kompanije sa ovih prostora koja već nekoliko godina uspešno spaja nauku i biznis – mBrainTrain.

Bogdan Mijović, jedan od osnivača, objašnjava kako se ideja rodila pri samom kraju njegovih doktorskih studija i doktorskih studija njegovog kolege Ivana Gligorijevića iz oblasti neuronauke na Univerzitetu Luven u Belgiji. Ideja da se razvije ovakav uređaj rodila se iz potrebe njihovih kolega za lako prenosivim EEG sistemom koji će omogućiti snimanja u realnom vremenu, bez kablova i bez ograničenja laboratorijskog prostora.

Zamislite da vam stigne notifikacija na mobilni telefon koja vas obaveštava da postoji rizik da dobijete moždani udar u naredna dva dana i da bi trebalo da kontaktirate sa svojim doktorom. Ili da vas čak doktor pozove i da vam da instrukcije kako da to sprečite

Bogdan i Ivan su se vratili u Beograd i kompaniju osnovali sa jasnom vizijom da omoguće da jednog dana snimanje aktivnosti mozga bude deo ljudske svakodnevice, kao što su to danas pedometri, merači pulsa i drugi savremeni gedžeti.

I tako je godine 2013, u saradnji sa profesorima sa nekoliko evropskih univerziteta, Smarting, prvi uređaj mBrainTrain tima, ugledao svetlost dana. Veliku pomoć imali su i od akademika i profesora sa Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu Dejana Popovića i profesora sa Oksforda Martena de Vosa. Pre pet godina su moždana snimanja učinili mobilnim, ali tu nisu stali, već su, u skladu sa svojom vizijom, nastavili da svakodnevno rade na donošenju inovacija u oblasti neuro-istraživanja. „Danas se naš uređaj koristi u više od 20 zemalja sveta, u Nemačkoj, Engleskoj, Americi, i to uglavnom na prestižnim fakultetima i univerzitetima za kognitivnu i eksperimentalnu psihologiju i na neuronaučnim institutima kao što su Oksford, Maks Plank, Birmingem, Kalifornija (UCLA)....

Istraživačke oblasti u kojima se naš uređaj

koristi su različite – mogu se baviti time kako neke igrice ili muzika utiču na mozak, koliko se mozak brzo oporavlja u slučaju moždanog udara i da li mu neurotreninzi omogućavaju brži oporavak. Često se bave i neuroergonomijom, odnosno time kako unaprediti radnu okolinu u smislu toga da se radnici bolje osećaju i samim tim budu produktivniji, a da se pri tome smanje nezgode na radu“, navodi Bogdan za Original samo neka od istraživanja u kojima je već korišćen Smarting. Čini ga minijaturni uređaj (EEG pojačavač) koji je priključen na specijalnu

kapu sa elektrodama koja snima moždane talase, i bežično prenosi snimljene signale do pametnog telefona, PC-ja ili tableta gde se ti signali dalje obrađuju, prikazuju i čuvaju u memoriji. Pored samog uređaja, mBrainTrain razvio je i softver za njegovo funkcionisanje, dizajn eksperimenata i obradu podataka. „Naš krajnji cilj je da napravimo uređaj koji će se koristiti kao gedžet, tako da ljudi svakodnevno mogu da prate aktivnosti svo-

ga mozga. Sada se sigurno pitate zašto bi to neko radio. Benefiti koji su najvažniji, odnose se na zdravlje i prevenciju. Iz razgovora sa doktorima zaključili smo da se mozak snima gotovo samo kada sa njim već nešto nije u redu, odnosno kada se problem već manifestuje kroz neke druge simptome.

Zdrav ljudski mozak je skoro potpuna nepoznanica. Sada da se vratim na odgovor na pitanje – ukoliko bismo imali svakodnevna snimanja, mogli bismo da uočimo i najmanju promenu i tako mnogo ranije reagujemo na svaku vrstu poremećaja u radu mozga, da ga sprečimo pre nego što se razvije u ozbiljniju bolest.

Alchajmerovu bolest bismo mogli da detektujemo godinama unapred, a moždani udar nekoliko dana pre nego što do njega dođe. Mogli bismo da pomognemo i u tretmanu Parkinsonove bolesti i da na vreme dijagnostikujemo epilepsiju. Zato mi sada radimo na pravljenju uređaja koji bi mogao da se koristi u svakodnevnom životu i koji je precizan a ujedno i socijalno prihvatljiv i primenljiv u našoj svakodnevici. Želimo da pronađemo način da ljude inspirišemo

22

BUDI PAMETAN

i edukujemo da svakodnevno prate i bolje spoznaju svoj mozak“, priča Bogdan.

Objašnjava nam da se moždani alfa talasi kreću u frekvencijama između 8 i 13 herca. Ako je došlo do usporenja alfa talasa sa, npr. 11 Hz na 9 Hz, javljaju se tegobe, a doktori nisu u stanju da otkriju abnormalnost.

I kada bi neko snimao svoju svakodnevnu

moždanu

aktivnost,

mogao bi da uoči da je došlo do promena u vrednosti moždanih talasa, mogao bi da detektuje da nešto sa mozgom nije u redu i da reaguje na vreme. „Zamislite da vam stigne notifikacija na mobilni telefon koja vas obaveštava da postoji rizik da dobijete moždani udar u naredna dva dana i da bi trebalo da kontaktirate sa svojim doktorom. Ili da vas čak doktor pozove i da vam da instrukcije kako da to sprečite. Drugi primer je da u većini zemalja ljudi koji imaju epilepsiju nemaju pravo da voze. Ako bi mozak takvog čoveka bio pod nadzorom jednog ovakvog sistema, mogao bi da predvidi napad, da reaguje tako što će se prebaciti na automatsko upravljanje vozilom, parkirati auto ili pozvati doktora. Ili još bolje, da uključi autopilota i vozača direktno odveze u bolnicu.“ Mentalno zdravlje je u fokusu mnogih istraživanja, kao i stres na poslu, takozvani „burn out“ ili izgaranje.

Kada bi ljudi svakodnevno pratili svoj mozak, mogli bi tačno da znaju periode svoje veće ili manje produktivnosti na poslu i na osnovu toga da planiraju svoj radni dan– pauze za ručak, važne sastanke, telefonske pozive. Tačno bismo znali periode dobre fokusiranosti i svoje radno vreme bismo mogli da iskoristimo na najefikasniji način, da više ne nosimo posao kući i ne ostajemo prekovremeno.

Danas se mozak snima uglavnom kao deo eksperimenta ili medicinske procedure i zapisi o zdravom ljudskom mozgu gotovo ne postoje. „U svetu gde se čitanje mozga odvija kontinuirano, naučnici i inženjeri mozga imaju ogromnu količinu standardizovanih podataka za procesiranje i onda postoji mogućnost za dizajn algoritama za veštačku inteligenciju. Oni mogu da nauče da detektuju paterne u moždanoj aktivnosti i, što je još važnije, promene u ovim paternima.

Kada su zdravstveni procesi u pitanju, ove promene nam mogu pomoći da otkrijemo

Smarting je omogućio praćenje moždane aktivnosti u vanlaboratorijskim uslovima, što je do tada bilo gotovo nemoguće razvoj neurološkog poremećaja i sprečimo dalji napredak takvog poremećaja pre nego što on eskalira“, pojašnjava Bogdan.

Postoji veliki broj naučnih radova

pomoć Smartinga kao i prestižnih nagrada iz ove oblasti koje je osvojio. Odnedavno su i van akademskih krugova počeli da nude svoj uređaj. To su uglavnom studije iz oblasti koja se dosta široko zove Consumer Behaviour/Consumer insight research, a obuhvata istraživanja koja se bave analizom ponašanja potrošača i korisnika u cilju poboljšanja njihovog iskustva pri korišćenju najrazličitijih proizvoda i usluga ili u cilju poboljšanja njihovog okruženja kako bi se oni sto bolje osećali. Samo neki od primera su studije koje se bave istraživanjem ponašanja kupaca u prodajnim objektima. „U pilot-studiji koju smo nedavno radili

koji su napisani uz

učestvovalo je 20 ljudi. Snimali smo kako se osećaju dok kupuju i šta utiče na njih jer je danas vrlo teško snimiti studiju u kojoj se ljudima koji se kreću meri moždana aktivnost, i to se radi u realnoj postavci. Mogli smo da vidimo iz snimaka kako se kreću emocije kod ljudi, a kako njihovo racionalno razmišljanje. Kada se to poveže sa videom, onda možemo zaista da dobijemo punu sliku o tome kako se ljudi ponašaju prilikom kupovine i šta se stvarno dešava u njihovoj podsvesti, kako donose odluke o kupovini i šta im smeta u interakciji sa zaposlenima i sa okolinom“, pojašnjava naš sagovornik.

A šta je budućnost ovakvih uređaja? „Ovo zvuči kao sci-fi sada, ali stalno proučavamo čitanje mozga, mi smo u mogućnosti da implementiramo pasivne preporuke pomoću kognitivnih pomagala. Na primer, hrana se može isporučiti kada to želimo i kada sistem shvati da treba da odem na odmor od 20 minuta. I izbor hrane može biti automatizovan na osnovu mojih preferencija. Kada želim da izađem na jelo, sistem bi mogao da mi ponudi restoran na osnovu sopstvenih iskustava iz prethodne posete, priča Bogdan.

Iako je ovo još uvek daleka budućnost, pasivni automatizovani sistemi preporuka (recommendation engines) zasnovani na našim osećanjima nisu nemogući i mogu biti deo naših života. Na ovaj način, ne samo da imamo preporuke koje su biološki prilagođene, već i slobodno vreme i, što je najvažnije, ne trošimo se mentalno.

®

BUDI INOVATIVAN

23

Znanja nikad dosta Sa Vladimirom Šijakovićem, osnivačem jednog zanimljivog startapa o digitalnom auto-mehaničaru, pričalo smo o tome šta on nudi, ali i o izazovima sa kojima se susreo i problemima sa kojima se IT zajednica svakodnevno suočava

Razgovarala Jovana Radovanović

ile Cvik, aplikacija za pomoć na putu, nastala je kao odgovor njenog idejnog tvorca na nedigitalizovan sistem pomoći na putu koji se praktično nije menjao pola veka. Digitalni majstor Mile je tu kada vam zatreba šlep, pukne gume, crkne akumulator. Kada izgubite ključ. Ideja je nastala i realizovana je u Srbiji, a osnivač Mileta Vladimir Šijaković napustio je svoj bankarski posao i posvetio se programiranju. Zapravo, prvu verziju aplikacije Mile Cvik – pomoći na putu – radio je sam.

Sa Šijakovićem smo razgovarali o tome šta Mile nudi, ali i o izazovima sa kojima se susreo i problemima sa kojima se IT zajednica svakodnevno suočava.

M

Kako ste se odlučili na to da pređete iz bankarstva u IT sektor? Koji su problemi sa kojima ste se suočili?

Posle niza godina u finansijskom sektoru, jednostavno je došlo do prezasićenja. Iako su to bile visoke pozicije, potencijali u pogledu inovativnosti postali su za moj ukus previše suženi. Odlučio sam da ponovo krenem od nule i promenim profesiju. Znanja nikad dosta! Trudim se da ispratim sve novitete kada je reč o tehnologiji. Najmanje jedna knjiga iz struke mesečno je jedna vrsta obaveze koju sam sebi nametnuo još tada. Poštujem je i dalje bez presedana. A problemi su konstantni. Čim nađete rešenje za jedan problem, iz tog rešenja se javljaju novi problemi. Možda najveći problem svima predstavlja prvi korak. Promena profesije zahteva i promenu načina razmišljanja. Iz ličnog iskustva, bilo je neprospavanih noći, mozganja da li da se vratim „na platu“, vađenja novca iz kasice prasice za osnovne stvari... Ali sve to prođe.

Najbitnije je da razmišljate u pravcu cilja i rešenja. Često me kolege pitaju kako je biti preduzetnik. Imam neku svoju definiciju. U proseku 10 do12 sati dnevno radite nešto što volite da radite, onda dođete kuci svojima, ispričate se, ispratite sve u krevet, a zatim dođe ono „samo još malo da nešto uradim ili pogledam“. Posle toga konačno legnete da spavate kao beba. Na svaka dva sata se budite i plačete. Ali vredi (smeh).

Kako ste došli na ideju da napravite digitalnog auto-mehaničara?

Iz lične muke. Ja sam 2015. godine vozio stari „reno senik“, i tri puta sam se te godine šlepovao. Svaki put je bila ista logika, Google, pretraga, zovi jednog, ne može, zovi drugog – nije tu. Treći kaže „tu sam za 15 minuta“ i dođe za 45. Problem je bila i naplata, uvek različita, bez mogućnosti plaćanja karticama. Ceo sistem pomoći na putu uključuje dva do tri posrednika. To podrazumeva da šlep-službe sarađuju sa asistentskim kućama i osiguravajućim društvima. Korisnik obično pozove kol-centar, pa taj kol-centar zove najbližeg partnera, a korisnik čeka, onda taj kol-centar pozove nazad korisnika i kaže mu „dolazi taj za toliko i toliko“. Pritom korisnik nema nikakve informacije koja će cena da bude, ko dolazi i sve to veoma dugo traje. Mi smo napravili takav sistem da možete da vidite ko vam je najbliži, odgovor dobijate za dva minuta, i možete da pratite kada dolaze.

Zašto baš Mile?

Kada smo birali ime kompanije, bilo je više imena u opticaju. Razmišljali smo o tome kako da korisnicima približimo neko ime, a tu je i pitanje dostupnog domena.

Odlučili smo da ga nazovemo „Majstor

Mile“. Međutim, Mile nije mogao bez prezimena. Pa smo bukvalno rasklapali automobil na delove, i tako smo došli do starog imena – cvikcangle. Krenuli smo od pretpostavke da svi imamo nekog našeg „Mileta“. Šta biste preporučili mladim preduzetnicima koji tek ulaze u IT biznis? Koje su najveće zablude kojih treba da se čuvaju?

U Srbiji veliki broj ljudi smatra da ideja mora da se krije, da je neko ne bi ukrao. Ideja bez egzekucije nema nikakvu tržišnu vrednost, a istraživanje njenih potencijala je veoma važno, tako da je važno i razgovarati o njoj sa relevantnim ljudima. U tom smislu, važno je ne vezati se za ideju do te mere da postanete slepi i gluvi za predloge, konstruktivne kritike i izmene. Tržište je to koje diktira proizvod. Dakle, verujte u svoju ideju onoliko koliko vam tržište pruži povratnu informaciju o njenoj validnosti.

Nakon ideje, jedan od najbitnijih momenata za uspeh bilo koje aplikacije jeste tajming. Potrebno je odrediti pravo vreme i pravo mesto za plasiranje proizvoda koji služi za rešavanje određenog problema. Jedna od ključnih stavki je i tim. Čak je i Facebook imao prvi inicijalni tim od nekoliko ljudi koji su ga napravili.

24

odbaci apatiju

MIT O TALENTU Z a š t o j e va ž n o s ta l n o r a d i t i n a s e b i Metju Sajid, dvostruki olimpijac, iskoristio je svoju životnu priču da bi u knjizi Mit o talentu: Moć vežbe (Psihopolis institut) razotkrio kako su uspeli oni najveći među nama i zašto je verovanje u talenat povezano sa neuspehom. Sajid tvrdi da bez obzira na početne razlike, svako od nas može da ostvari izuzetnost Piše Zorica Marković

odbaci apatiju

25

Niko, ali niko, nikada nije postao vrhunski majstor u golfu bez vežbe, bez mnogo razmišljanja i bez udaranja loptice. Većinu igrača nervira to što ne mogu da ponove dobre udarce u nizu, a to nema veze sa nemanjem talenta. I jedino što tim povodom može da se uradi, jeste da se vežba

odbaci apatiju

26

vaki muškarac ili žena koji pobeđuju uprkos svemu, kada se to malo bolje pogleda, zapravo su izvukli korist iz neobičnih okolnosti. Ovo je izričito istakao Malkom Gladvel u svojoj sjajnoj knjizi Natprosečni, gde pokazuje kako uspeh Bila Gejtsa, Bitlsa i drugih sjajnih pojedinaca nije imao toliko veze sa tim „kakvi su bili“ već „odakle su potekli“. „Najuspešniji ljudi možda izgledaju kao da su sve sami uradili, piše Gladvel. Ali, zapravo, oni su bez izuzetka iskoristili skrivene prilike, sjajne prilike i kulturno nasleđe pomoću kojih su učili i radili i preko kojih su doživeli svet na način na koji drugi nisu.“ Ovako je pisao Metju Sajid, dvostruki olimpijac, koji je iskoristio svoju životnu priču da bi u knjizi Mit o talentu: Moć vežbe (Psihopolis institut) razotkrio kako su uspeli oni najveći među nama i zašto je verovanje u talenat povezano sa neuspehom. Sajid tvrdi da bez obzira na početne razlike, svako od nas može da ostvari izuzetnost.

S

„Možete li da se složite sa snagom argumenta da je posebna prilika neophodna za uspeh, ali da li je dovoljna?“, pita Sajid. On navodi da je godine 1991, Anders Erikson, psiholog na Florida Stejt univerzitetu, sa dvama kolegama proveo najopširnije istraživanje o uzrocima neuobičajenog uspeha. Njihovi ispitanici – studenti violine na renomiranoj Muzičkoj akademiji u zapadnom delu Berlina u Nemačkoj – bili su podeljeni u tri grupe. Prva grupa se sastojala od izuzetnih studenata: mladića i devojaka od kojih se očekivalo da će postati međunarodno priznati solisti, što je najveće dostignuće za umetničke izvođače. To su bila deca koja bi se mogla opisati kao supertalentovana, deca koja su imala sreće, navodno, da se rode sa posebnim muzičkim genima. Druga grupa studenata je bila izuzetno dobra, ali u njoj nisu bila deca koja su se ostvarila u meri u kojoj su to uspeli vrhunski izvođači iz prve grupe. Od njih se očekivalo da postanu muzičari u najboljim svetskim orkestrima, ali ne i solističke zvezde. U poslednjoj grupi našli su se najmanje sposobni studenti, tj. tinejdžeri koji su učili da postanu nastavnici instrumenata, i taj kurs je zahtevao najmanje rigorozne standarde za upis. Njihove sposobnosti procenjivali su profesori, ali je postojalo i objektivno merenje, kao što je uspeh na otvorenim takmičenjima.

Biografije ovih studenata bile su neverovatno slične, svaki student počinjao je da

svira oko osme godine, u proseku su imali petnaest godina kada su odlučili da postanu muzičari, čak su imali i prosečno isti broj nastavnika muzike, kao i broj instrumenata koje su svirali pored violine. Ali postojala je važna razlika: broj sati posvećenih ozbiljnom vežbanju.

Do dvadesete godine, najbolji violinisti su proveli u proseku deset hiljada sati vežbajući, što je za dve hiljade sati više od studenata iz grupe dobrih violinista, i preko šest hiljada sati više nego što su vežbanju posvetili oni koji su se nadali da će predavati violinu. Ove razlike su ogromne. Vrhunski izvođači su vežbali hiljade dodatnih sati da bi postali majstori izvođenja.

Ali to nije sve.

Erikson je otkrio i da nema izuzetaka u ovoj šemi: niko nije došao do vrhunske grupe bez bespoštednog vežbanja i niko nije ostao na nižem nivou ako je neprekidno vežbao. Plansko vežbanje bilo je jedini faktor koji je razlikovao najbolje od ostalih. „Ne kažemo da su ove razlike nepromenljive, to jest da postoje zbog urođenog talenta. Naprotiv, naš stav je da se razlike između ekspertskih izvođača i normalnih odraslih ljudi vide u stalnom upornom nastojanju da poboljšaju svoj učinak.“ Istraživanje britanskih muzičara, na primer, otkrilo je da vrhunski izvođači nisu učili ništa brže od onih koji su se ostvarili u manjoj meri: u svakom satu, razne grupe su postajale bolje gotovo istom brzinom. Ra-

Kada je Franc List komponovao Feux Follets, 1826, govorilo se da to bukvalno ne može da se odsvira, a danas to izvodi svaki vrhunski pijanista.

Isto važi i za sport.

Kada je pobednik trke na sto metara istrčao stazu za 11 sekundi, to se smatralo čudom

zlika je bila u tome što su vrhunski izvođači vežbali više sati.

Ali šta je sa čudima od dece, šta je sa decom koja postižu svetsku slavu dok su još adolescenti? Zar nisu ona učila izuzetno velikom brzinom? Pa, nisu, kaže Sajid. Džon Sloboda, profesor psihologije na Univerzitetu Kil kaže: „Uopšte nema dokaza da za osobe koje su mnogo ostvarile postoji nekakva ‚prečica‘.“ Džek Niklaus, najuspešniji igrač golfa svih vremena, rekao je isto to. „Niko, ali niko, nikada nije postao vrhunski majstor u golfu bez vežbe, bez mnogo razmišljanja i bez udaranja loptice. Većinu igrača nervira to što ne mogu da ponove dobre udarce u nizu, a to nema veze sa nemanjem talenta. I jedino što tim povodom može da se uradi, jeste da se vežba.“ Samo pomislite na to kako su standardi porasli čega god da se čovek lati, podseća Sajid. Kada je Franc List komponovao Feux Follets, 1826, govorilo se da to bukvalno ne može da se odsvira, a danas to izvodi svaki vrhunski pijanista. Isto važi i za sport. Kada je pobednik trke na sto metara istrčao stazu za 11 sekundi, to se smatralo čudom. Danas to vreme ne bi bilo dovoljno da se kvalifikuje za srednjoškolsko takmičenje. Slično je i u akademskom uspehu, pa je Rodžer Bejkon, engleski naučnik iz 13. veka, rekao da je nemoguće savladati matematiku za manje od trideset do četrdeset godina, danas se diferencijalni i integralni račun rutinski predaju na fakultetima. I tako u beskraj. Do napretka, kako kaže Sajid, dolazi zbog količine i kvaliteta vežbanja, a ne zbog gena.

Javlja se važno pitanje: koliko dugo treba vežbati da bi se ostvarili uspeh i izuzetnost?

Detaljna istraživanja, kako izgleda, daju veoma konkretan odgovor na to: od umetnosti do nauke i od društvenih igara do tenisa, otkrilo se da je potrebno minimum deset godina da bi se dostigao svetski status u vezi sa bilo kojim složenim zadatkom, piše Sajid.

U šahu su, na primer, Herbert Sajmon i Vilijam Čejs, američki psiholozi, otkrili da niko nije ostvario nivo velemajstora a da se nije deset godina intenzivno pripremao igrajući. Kada je reč o komponovanju, Džon Hejs je takođe otkrio da je potrebno deset godina posvećenosti da se dođe do vrhunca, i taj stav zauzima centralno mesto u njegovoj knjizi Rešenje problema za sve.

Analiza devet najboljih igrača golfa 20. veka pokazala je da su ostvarili svoje prvo međunarodno odličje oko 25. godine, što je u proseku više od deset godina nakon što su počeli da se bave golfom. Do istog otkrića se

odbaci apatiju

27

28

odbaci apatiju

došlo i u veoma različitim delatnostima od matematike, tenisa, preko plivanja, do trčanja na duge staze.

Sve ovo važi i u studiji koja je obuhvatila 120 najvažnijih naučnika i 123 najslavnija književnika 19. veka. Ustanovljeno je da je deset godina prošlo između njihovog prvog i njihovog najboljeg rada. Dakle, deset je magičan broj za dostizanje savršenstva.

U knjizi Natprosečni, Malkom Gladvel

pojedinaca vežba oko hiljadu sati godišnje – teško je održati kvalitet vežbanja ako pređete ovaj broj, i tako on pretvara pravilo „deset godina“ u pravilo „deset hiljada sati“. To je minimalno vreme neophodno da bi se došlo do ekspertskog nivoa u bilo kom složenom zadatku. To je, takođe, broj sati koji su posvetili vežbanju violinisti u Eriksonovom eksperimentu.

A sada pomislite na to koliko ste često čuli kako ljudi odbacuju sopstveni potencijal i kažu „Nisam talenat za jezike“ ili „Nemam ja mozak za brojeve“ ili „Fali mi koordinacija za sport“. Nauka nam govori da su potrebne hiljade sati vežbe da bi se došlo do vrhunskog nivoa.

Sigurno ste svesni činjenice da šahovski velemajstori imaju neviđenu moć pamćenja i da mogu da igraju začuđujuće veliki broj partija u isto vreme, a da i ne pogledaju tablu. Ruski velemajstor Aleksandar Aljehin je jednom prilikom u Parizu 1925. godine odigrao 28 partija simultano dok su mu oči bile vezane i tom prilikom je pobedio u 22 partije, imao nerešen rezultat u trima, a tri je izgubio.

Dvojica američkih psihologa Vilijam Čejs i Herbert Sajmon su 1973. godine smislili veoma jednostavan eksperiment. Oni su odabrali dve grupe ljudi, jedna se sastojala od šahovskih majstora, a druga od novajlija, i pokazali su im šahovske table sa 20 do 25 figura, poređanih onako kako bi one i bile poređane u normalnoj partiji šaha. Kratko su im pokazane table, a onda su od njih tražili da se sete pozicija figura.

Kao što se i očekivalo, šahovski majstori su mogli da se sete pozicije svake figure na tabli, dok su ne-šahisti mogli da se sete samo četiri ili pet figura. Međutim, genijalnost eksperimenta će se tek otkriti. U sledećih nekoliko testova, procedura se ponovila, osim što ovaj put figure nisu postavljene kao u pravoj igri, već nasumično. Novajlije opet nisu mogle da zapamte više od pet ili šest figura, ali je bilo fascinantno to što ni eksperti, koji su proveli godine igrajući šah, nisu bili nimalo bolji, i oni su bili zbunjeni kada

ističe da većina vrhunskih

odbaci apatiju

su pokušali da poređaju više od pet ili šest figura. Još jednom, ono što je izgledalo kao posebna moć pamćenja, u stvari nije bilo ni nalik tome. Šta se dogodilo?

Ukratko rečeno, kada šahovski majstori pogledaju položaj figura na

tabli, vide ekvivalent za reči. Njihovo dugo iskustvo igranja šaha dovelo je do toga da mogu da „ukrupne“ šemu sa ograničenim brojem vizuelnih tačaka, isto onako kao što jezik omogućava da ukrupnimo slova koja čine poznatu reč. To nije talenat, već veština nastala zahvaljujući godinama provedenim u upoznavanju relativnog „jezika“. Čim se jezik šaha promeni nasumičnim ređanjem figura, šahovski majstori vide pomešana slova, kao i mi, ostali.

Isto otkriće važi i za ostale igre, poput bridža i mnogih drugih. Svaki put se ispostavilo da fantastične sposobnosti eksperata nisu urođeni dar, već veštine sticane u godinama posvećenosti, koje nestaju čim se prebace izvan specifičnog područja ekspertize.

Devedesetih godina prošlog veka, njujorški psiholog Geri Klajn pokrenuo je veliku studiju koju je platila američka vojska, da bi se proučio proces donošenja odluka u stvarnom životu. On je hteo da proveri teoriju koja kaže da se ekspertski donosioci odluka rukovode logičkim metodama, te proučavaju različite alternative pre nego što odaberu najbolju. Kako se studija odvijala, Klajnov problem je bio u tome što je teorija imala sve manje veze sa načinom donošenja odluke u praksi.

Zanimljivo je bilo to što su vrhunski donosioci odluka – lekari, vatrogasci, vojni zapovednici i njima slični, donosili odluke na osnovu neočekivanih činilaca, delovalo je kao da uopšte i ne donose odluke. Oni su razmišljali o situaciji nekoliko trenutaka, a onda jednostavno odlučili ne razmatrajući sve alternative. Neki nisu mogli ni da objasne kako su se našli u datoj situaciji na osnovu svojih odluka. Klajn je primetio da kod donosilaca odluka postoji sličnost: oni kao da su znali šta da rade, ne znajući zašto.

Jedan od Klajnovih saradnika, koji je proveo mnoge nedelje proučavajući neonatalno odeljenje jedne velike bolnice, primetio je da su iskusne medicinske sestre mogle da dijagnostikuju infekciju kod beba čak i kad neko kome je to posao nije mogao da vidi znakove. O čemu se tu radi?

Uzmite za primer Dezmonda Daglasa, Brzog Gonzalesa engleskog stonog tenisa, koji je umeo da predvidi kretanje teniske loptice tako što je ukrupnjavao šemu supar-

Kompjuter „Duboko plavo“ imao je sav „talenat“ ovog sveta: sposobnost da prouči korake brzinom koja se meri desetinama miliona u sekundi, ali je Kasparov, iako ograničen samo na poražavajuća tri koraka u sekundi, imao znanje nikovog kretanja pre nego što je udari. Pomislite i na to kako drugi vrhunski sportisti kao da znaju šta da rade pre bilo koga drugog i stvaraju takozvani vremenski paradoks na osnovu koga mogu da igraju bez žurbe čak i kada su ograničeni vremenom.

Klajn je shvatio da se profesionalni

na iste te mentalne procese. Mogu da se suoče sa zgradom u plamenu i odmah da je stave u kontekst bogate, detaljne i do tančina razrađene šeme izvedene na osnovu godina iskustva. Mogu da ukrupne vizuelne osobine mesta požara i da proniknu u njihovu kompleksnu dinamiku često ne shvatajući kako. Oni su naviknuti da procenjuju situacije tako što ih uklapaju u šeme. Kao što su se i sestre oslanjale na svoje obimno iskustvo u prepoznavanju znakova infekcije. Isti mentalni proces koriste piloti, generali, detektivi – bilo koje zanimanje.

Svima njima je zajedničko što imaju dugo iskustvo i obimno poznavanje materije.

Godinama se znanje smatralo relativno nebitnim za donošenje odluka. Tokom izvođenja eksperimenata istraživači bi odabrali učesnike bez prethodnog iskustva u oblasti koja se ispituje da bi proučili „kognitivne procese učenja, razmišljanja i rešavanja problema u najčistijem obliku“. Smatralo se da dobrog donosioca odluke čine talenat, nadmoćne opšte sposobnosti razmišljanja i logična snaga, a ne znanje. Govorilo se da je iskustvo nebitno, sve dok imate briljantan um i sposobnost da iskoristite moć logike pri rešavanju problema. Taj pristup je bio

vatrogasci oslanjaju upravo

29

duboko pogrešan. Kada je Džef Imelt postao generalni direktor Dženeral elektrika 2001, naručio je izradu studije o najuspešnijim kompanijama na svetu. Šta im je zajedničko? Po Džefu Kolvinu, koji je napisao knjigu Talenat je precenjen, „ove kompanije su cenile eksperte iz određenog domena kojim su se bavili njihovi menadžeri“, sa velikim poznavanjem polja kojim se bavi kompanija.

Imelt je tada naredio da se za napredovanje u Dženeral elektriku traži da ta osoba bude ekspert za određeni domen.

Tri vodeća istraživača na polju veštačke inteligencije Brus Bjukenan,

Rendal Dejvis i Edvard Fajgenbaum kažu da je „najvažniji sastojak u nekom ekspertskom sistemu znanje“. Osnovni problem koji se tiče sticanja izuzetnosti jeste da ekspertsko znanje ne može tek tako da se nauči u učionici na kursu, jednog kišnog popodneva, ali ni posle hiljadu kišnih popodneva. U pitanju je nešto što Metju Sajid naziva „kombinatoričkom eksplozijom“. Donošenje odluka ne može da se nauči u učionici, to nije nešto sa čim se rađate, mora se živeti i učiti. Drugim rečima – ono proističe iz prakse.

Sve ovo nas vraća na Garija Kasparova i njegovu simultanku sa mašinom. Kompjuter „Duboko plavo“ imao je sav „talenat“ ovog sveta: sposobnost da prouči korake brzinom koja se meri desetinama miliona u sekundi, ali je Kasparov, iako ograničen samo na poražavajuća tri koraka u sekundi, imao znanje. Kasparov je mogao da pogleda tablu i da vidi šta da radi, kao što i vatrogasac može da se suoči sa zgradom u plamenu i vidi šta će da radi. „Duboko plavo“ to ne može.

Psiholog Gari Klajn je želeo da proveri da li šahisti zaista donose odluke brzo na osnovu perceptivnog ukrupnjavanja šema. Otkrio je da prvi potez na koji su pomislili ne samo da je onaj kojim je moguće početi, već je u mnogim slučajevima i najbolji mogući potez od svih. Na neki način, to podseća na učenje stranog jezika. U početku nam se čini nemogućim zadatak da naučimo i zapamtimo desetine hiljada reči i da ih uklopimo u apstraktna pravila gramatike. Ali nakon mnogo godina iskustva, možemo nasumično pogledati neku rečenicu i odmah shvatiti njeno značenje.

Naravno, nije celokupno ekspertsko donošenje odluka brzo i intuitivno. U nekim situacijama se očekuje da se duboko ispitaju mogući potezi i razmišlja logično. Ali ono što autor zaključuje o relativnoj važnosti vežbe i znanja sa jedne strane, i talenta s druge, jeste da je znanje moć.

®

30

BUDI pažljiv

Srbija je svetao primer tolerancije i prihvatanja Iako postoje neke političke linije koje insistiraju na tome da je Srbija samo tranzitna zona, postoji aktivan trud da se migracija ne stigmatizuje. Srbija je zauzela pozitivan stav prema problemu. Smatram da je to zato što Srbi znaju šta znači biti izbeglica, kaže za Original Stefan Muasan, šef ogranka organizacije „Lekari bez granica“ u Srbiji

Piše Luka Arežina foto Igor Pavićević

31

S

tefan Muasan je na čelu ogranka humanitarne organizacije Médecins Sans Frontieres (MSF – Lekari bez granica) u Srbiji. Upoznao sam ga preko prijatelja iz Belgije koji se takođe bavi humanitarnim radom u Beogradu, u kasnim večernjim satima. Možda je Beograd zbog toga savršen grad za profesiju kojom se bavi – posle dana emotivno i fizički iscrpljujućeg terenskog rada ili rešavanja nepreglednog brda papira dobro dođe hladno pivo, a to je nešto čega u Beogradu ima u svakom trenutku dana i noći.

Kontrast noćnom životu u Beogradu su migranti iz Sirije, Iraka, Avganistana i drugih ratom razorenih zemalja arapskog sveta. U čitavoj Srbiji ima ih oko 4.200.

Tokom nekoliko razgovora koje sam vodio sa njim, Stefan mi je skrenuo pažnju na činjenicu da će neki od tih unesrećenih ljudi želeti da ostanu ovde. Posetio sam ga u kancelariji MSF-a u Strahinjića Bana kako bismo popričali o tome, o globalnom problemu talasa migracija sa istoka na zapad, kao i o fenomenu migracije i ljudskosti.

Koliko dugo se bavite humanitarnim radom?

Od 1998. godine bavim se različitim vidovima humanitarnog rada. Veći deo karijere obrađivao sam problematiku rata i konflikta. Počeo sam na Balkanu, nakon toga sam proputovao ceo svet: Centralnu Ameriku, Bliski istok, Istočnu Afriku, Centralnu Aziju...

Ima li poređenja između ratova u različitim krajevima sveta?

Konflikti mogu biti raznih vrsta. Etnički, politički, oko resursa, spoljašnji, unutrašnji... Svaki rat je drugačiji. Jedino se o efektu na ljude može govoriti univerzalno – sistemi življenja se urušavaju i to svuda uzrokuje ogromnu patnju.

Ljudi koji potražuju našu pomoć su nevini. Rastavljene porodice, deca odvojena od roditelja. Često je skoro nemoguće tim ljudima povratiti veru u novi početak.

Koji je uzrok ogromnog talasa migracija koje se dešavaju u proteklih šest godina?

Ljudi su izgubili nadu da će se stanje u njihovoj domovini ikada poboljšati. Prve godine je revolucija. Druge godine je rat.

Treće godine se u rat uključuje Islamska država. Ko ima mogućnosti, iz takve situacije beži. Oni koji nemaju sredstava, ostaju zarobljeni u konfliktu. Tu su najranjiviji, ljudi kojima je najviše potrebna pomoć.

Kako je Srbija reagovala na migrantsku krizu?

Sve članice EU koje učestvuju u migrantskoj krizi slažu se da je Srbija svetao primer tolerancije i prihvatanja. Iako postoje neke političke linije koje insistiraju na tome da je Srbija samo tranzitna zona, postoji aktivan trud da se migracija ne stigmatizuje. Srbija je zauzela pozitivan stav prema problemu. Smatram da je to zato što Srbi znaju šta znači biti izbeglica.

Dakle, Srbija nije samo tranzitna zona?

Balkan je bitna migrantska ruta. U 2015. se dešavalo da kroz Srbiju prođe 14.000 ljudi dnevno. Skoro niko nije pošao na put sa planom da traži azil u Srbiji.

Ipak, nekim ljudima nestanu sredstva, nekima jednostavno dojadi da budu u pravnom limbu, pa umesto povratka u ratno stanje biraju život u kampu. Sada je granica ka EU zatvorena, ali i mnogo manje ljudi dolazi. To znači da je 4.000 ljudi ovde verovatno tu na neko duže vreme.

Ti ljudi pretežno žive u kampovima. Kakvi su uslovi u izbegličkim kampovima u Srbiji?

Uslovi su sve bolji i bolji. Međutim, kampovi nisu dobro dugoročno rešenje.

Najveći kamp za izbeglice na svetu, Dadab u Keniji, traje već 20 godina. Jedan kamp u Palestini već 60. To nisu povoljni uslovi za život. Ljude treba integrisati

Od 17 mladića koji su krenuli u školu, samo dvojica su odlučili da nastave put. Ostali su zatražili da u Srbiji pronađu šansu za normalan život. Ti klinci pričaju srpski bolje od mene koji sam ovde godinama!

u društvo. Tako bi i pozamašne količine sredstava koja Srbija dobija od EU i nevladinih organizacija bile uložene natrag u lokalnu zajednicu. To je dvosmerna ulica.

Kako se to radi? Zar neće to da izazove kulturološki šok koji bi mogao da ima neprijatne posledice?

Treba izbegavati koncentrisanje velike populacije migranata na jednom mestu.

Tako se stvaraju geta. Lako je integrisati jednu porodicu u jedan kraj u Obrenovcu.

Kada se tako radi, ljudi migrante vide kao susede. A ako na isto mesto stavite 2.000 mladića? Oni će svakako biti marginalizovani. Uskoro će MSF pozvati ambasade i ministarstva na razgovor o ovom rešenju.

Pokušaćemo da implementiramo sistem koji je u većoj meri inkluzivan, kako bi boravak izbeglica bio lakši, zakonit i korisniji za lokalnu zajednicu u Srbiji, bez pravljenja podela. To ponovo ne znači da će ti ljudi provesti čitav život tu. Oni mogu nastavljati dalje. Od kada je Trst implementirao inkluzivnu politiku, 50% ostaje u Trstu a 50% nastavlja dalje posle nekog vremena.

Kakva je demografska slika ljudi koji su ostali u Srbiji?

Tu ima čitavih porodica, ima mladih momaka, maloletnika... Mladi ljudi žele da ostanu ovde i da nastave obrazovanje.

Od 17 mladića koji su krenuli u školu, samo dvojica su odlučili da nastave put.

Ostali su zatražili da u Srbiji pronađu šansu za normalan život. Ti klinci pričaju srpski bolje od mene koji sam ovde godinama! Ima i više i niže obrazovanih ljudi, svi u društvu imaju svoju funkciju. Mi u MSF zapošljavamo medicinsko osoblje i prevodioce iz Avganistana.

Kakve prilike za posao mogu da se pruže migrantima u Srbiji?

Naravno da Srbija može da ponudi mnogo manje od Nemačke. Ali Srbija je funkcionalna država. I ovde ima prilika, a migracija je takođe prilika da se prikupe donatorske pare i da se uključe u ekonomiju. Poljoprivreda je sektor koji u Srbiji ne funkcioniše, teško je naći radnike.

Moguće je zaposliti migrante na tim pozicijama. Na primer, farmeri često prilaze prikolicama kampovima u Somboru i pozivaju migrante da rade kod njih. Neki od migranata su vrlo umešni u poljoprivredi, jer je to bila njihova profesija u Siriji.

®

32

intervju

Vesna Marić, zvanično omiljeni profesor u Srbiji

Nema opravdanja za profesore koje bismo radije da zaboravimo Titula omiljenog profesora u Srbiji nije nešto što se zaslužuje „na foru“. Jer decu nikada ne možete da prevarite, posebno ne ako provodite dosta vremena sa njima i viđaju vas i kada vam se ne radi, i kada vam nije do osmeha i razgovora, niti do toga da slušate različite izgovore zbog čega neko nešto nije stigao da nauči. Ljubav je ono što su učenici profesorke Vesne Marić, koja predaje muzičku kulturu u Gimnaziji i u Tehničkoj školi u Trsteniku, istakli kada su odgovarali zašto su baš njoj dodelili titulu omiljenog profesora Razgovarala Zorica Marković

intervju

T

itula omiljenog profesora u Srbiji nije nešto što se zaslužuje „na foru“.

Jer decu nikada ne možete da prevarite, posebno ne ako provodite dosta vremena sa njima i viđaju vas i kada vam se ne radi, i kada vam nije do osmeha i razgovora, niti do toga da slušate različite izgovore zbog čega neko nešto nije stigao da nauči. Biti profesor kompleksnije je od toga ući na čas i održati lekciju. Zato se valjda oni upečatljivi i pamte, a vrlo često ostaju u sećanju kao oni koji su nam usadili ljubav prema određenom predmetu. Ta ljubav je ono što su učenici profesorke Vesne Marić, koja predaje muzičku kulturu u Gimnaziji i u Tehničkoj školi u Trsteniku, istakli kada su odgovarali zašto su baš njoj dodelili titulu omiljenog profesora na otvorenom konkursu na poslednjem Sajmu obrazovanja u hotelu Crown Plaza. U ekskluzivnom intervjuu za Original, profesorka Marić, koja je više od trideset godina u ovom poslu, govori o tome ko su danas najbolji profesori u Srbiji, ne imenom i prezimenom, već po karakteristikama koje treba da imaju. „Najbolji profesori danas i uvek su pre svega dobri ljudi, pa onda oni koji su talentovani za rad u prosveti, oni koji vole decu i svoj posao“, kaže profesorka Marić za Original. „Ako je sve ovo zadovoljeno, onda su to oni koji su kroz studiranje i praksu, koje ima sve manje, naučili kako treba raditi sa učenicima i njihovim roditeljima. Takođe bi trebalo da budu dovoljno savremeni jer sve brzo napreduje, pa su sami uslovi rada a i zahtevi promenjeni. Zbog svega što donosi napredak, trebalo bi biti oprezniji, osetljiviji u radu

33

Sve je češći slučaj da se deca susreću sa vaspitanjem tek u školi. Iz toga nastaje konflikt na svim nivoima

sa učenicima. Uz sve ovo, profesori treba da imaju jasne zahteve, da daju dovoljno ali ne nepotrebno mnogo slobode učenicima. Treba da im budu primer jer ma šta govorili, pravi uzor je ono što rade.“ Imate li opravdanje za one druge profesore, koje baš i ne volimo, koje pamtimo kao one koje bismo najradije zaboravili?

Šta to znači opravdanje za one profesore koje bismo radije da zaboravimo? To bi značilo da ako im damo opravdanje, oni mogu opravdano da ne budu dobri! Ne!

Učim decu da loše navike moraju da se menjaju

Ne mogu dobiti opravdanje! Mogu samo da uvide svoje greške, da ih poprave i da ih više ne ponavljaju. Ako oni ne znaju gde greše, mora neko da im skrene pažnju na to a oni da prihvate kritiku i rade na sebi.

Zamislite lekara koji stalno pravi iste greške a mi mu to opravdamo – loš dan, glavobolja itd. Znam, to nije isto. Tu se radi o životima ljudi, ali zar se i u prosveti ne radi o životima, samo na drugi način? Deca mogu da ponesu velike, trajne traume iz škole. Kada su u pitanju mladi profesori, često se dešava da kada dođu sa fakulteta, misle da sve znaju i ne prihvataju nikakve savete, a njihova prava praksa počinje tek tada. Oni koji hoće da uče uspevaju, a oni koji ne prihvataju savete postanu oni koje bismo da zaboravimo. Nekada su postojali stvarni a ne formalni mentori koji su mlade upućivali, pratili, savetovali, vodili kroz ovu profesiju dok ne nauče šta je potrebno.

Sad se sve svodi na formalnost.

34

intervju

Roditelji često krive profesore za sve. Jesu li zaista profesori krivi i šta je moguće reći u njihovu odbranu?

Zadatak nas profesora je da deci, koliko možemo, otvorimo pogled u svet Mislite li da su danas mnogo veći izazovi sa kojima se profesor suočava nego pre 30 godina, kada ste počeli? Šta je drugačije?

Mnogo toga se promenilo.

Uzrast učenika je isti. Problematika sukoba generacija je ista. Takođe pubertet, adolescencija... sve je to isto.

Trebalo bi da je školovanje prosvetnih radnika isto, ali nije. Ranije je bilo mnogo više prakse. Međutim, odnos prema autoritetima se drastično promenio. Porodica kao osnovna ćelija društva je u velikim problemima – razdor, borba za egzistenciju, davanje deci nepotrebne slobode, poremećen sistem vrednosti, davanje prava deci bez obaveza, obezvređivanje znanja, obrazovanja, kulture, radnih navika, odnos roditelja prema školi, nebriga, nepostojanje onog „zaslužio si – nisi zaslužio“, negativni junaci plasirani putem medija, interneta, uspeh onih koji to nisu zaslužili svojim zalaganjem itd. Sve to zbunjuje decu i oni u stvari i ne znaju kako treba da se ponašaju. U mojoj praksi, sve je češći slučaj da se deca susreću sa vaspitanjem tek u školi. Iz toga nastaje konflikt na svim nivoima. Veliki problem je u tome što porodica ima sve manje vremena za dete, a škola sve manje mehanizama da to nadoknadi. Trebalo bi da svaka od ove dve strane uradi svoj deo posla i da ne gledaju na dete kao na pingpong lopticu a primete je i ljute se tek kad ona padne na pod. Tada borba za poen ide iz početka!

A sa čime se danas srednjoškolci suočavaju?

Sad će priča da se vrti ukrug. Ovaj intervju bi mogao da nosi naslov „Krivi su odrasli!“. Ne želim nikoga da osuđujem, ali mi postavljate ozbiljna pitanja, pa ovo liči na kritiku društva. No dobro! Srednjoškolci su super! Ja ih mnogo volim! Većina njih se suočava sa besciljnošću i to je veliki problem.

Ne vide zbog čega bi trebalo da uče. Zašto treba da završe školu, zašto fakultet... Zašto treba da budu kulturni i da kažu „dobar dan“, „izvini“, „izvoli“, „hvala“, „da li mogu ...“ itd. Kada im sve to ( i još mnogo toga) nije ukorenjeno u porodici kao normalno, a sa tim se suoče tek u školi, tada dožive „sudar“ sa vaspitanjem, obavezama, kulturom, autoritetom. Tu nastaje problem. Zbunjeni su potpuno! Na primer, roditelji im kupe skup telefon a neko u školi im ne dozvoljava da ga koriste. Meni je mnogo žao kad vidim da nemaju ambiciju, radoznalost, želju za putovanjima i kažu da je jedini izlaz brzo zarađen novac. Zato je zadatak nas profesora da im, koliko možemo, otvorimo pogled u svet.

To je „prebacivanje loptice“. Roditelji krive profesore a profesori njih.

Koliko su roditelji krivi u svom delu priče, toliko su profesori u svom. Problem je nedostatak saradnje!

Krivi su oni profesori koji ne urade svoj deo posla.

U njihovu odbranu neću ništa reći. Neću da branim nijednu stranu zato što problem ne može da se generalizuje. Činjenica je da su profesorima često vezane ruke. Nemamo mnogo vremena da se bavimo decom i da nadoknadimo ono što ne urade roditelji. Moramo i da pazimo da ne ulazimo u privatne probleme porodica. Često se dešava da ono što mi smatramo pogrešnim, roditelji smatraju normalnim. Recimo, izostajanje i opravdavanje časova je veliki problem. Roditelji (ne baš svi) opravdavaju sve izostanke, traže bolje ocene bez obzira na to što stvaraju lažnu sliku deteta o njemu samom. Svi pričaju o pravima dece, ne vodeći računa o tuđim pravima a ni o obavezama koje imaju i oni i deca. Opet, nisu ni svi roditelji ni svi profesori krivi. Kada generalizujemo, ne izdvajamo problem niti pojedince, tako prelazimo preko svega bez konkretnog krivca i rešenja.

Kažu da je vaspitač najvažnija figura u obrazovanju jednog deteta.

Kada dođu u srednju školu, koliko je moguće preusmeravati ih? Šta vi obično pokušavate da postignete i vidite li promene?

Vaspitač je vaspitač i kada ne vaspitava konkretno. On to može raditi i bez reči, svojim delima. Kada dođu u srednju školu, deca već imaju neke navike. Ako su te navike dobre, trudim se da ih primetim, osvestim, gradim i dajem značaj. Ako su te navike loše, ako su nastale iz lošeg iskustva, prvo ih uočim, pokažem zanimanje, pratim, pružim priliku i jasno dam do znanja

intervju

da one moraju da se menjaju. Osim toga, sagledam porodičnu situaciju, pričam sa roditeljima i sa učenikom. U većini slučajeva uspevam. Trudim se da učenici steknu poverenje u mene, da pronađem koren problema ali i nešto dobro u njima, pa radim na tome da dobro pobedi loše. Danas je česta pojava da sve što radimo sa decom upropasti nezainteresovanost porodice za dete kao ličnost. To ne znači da ne treba da se trudimo i dalje.

Rekli ste da ste dosledni, a ne strogi sa učenicima, da ih učite da je važno obrazovanje. Kako se ostaje dosledan u zemlji gde je snalažljivost vrlina, gde uspevaju oni sa lažnim doktoratima, gde mnogi sa diplomama žele samo da odu odavde?

Doslednost nema veze sa zemljom u kojoj živimo, a snalažljivost je dobra. Ne možemo tražiti opravdanje za nedoslednost. Takođe, treba biti snalažljiv, ali ne na ružan način i na račun drugih. Šta je uspeh onih sa lažnim doktoratima? Da li je veći uspeh živeti u laži ili veća sramota kad se sve otkrije? Pitanje je zašto su mogli to da urade. Što se tiče odlazaka iz zemlje – uvek se odlazilo. Za boljim životom, više novca, boljim uslovima. Problem je u tome što odlaze oni sa pravim diplomama a ostaju oni sa lažnim. Ne treba da se osvrćemo na to. To govorim i učenicima.

Treba da grade sebe radi sebe, a ne radi drugih, i da ne traže izgovore za inertnost. Kad se ukaže prilika za njihovo „mesto pod suncem“, svojim znanjem i pravom diplomom koja to dokazuje, zasijaće i oni.

Od čega zavisi šta će deca slušati kad je muzika u pitanju, jer vlada opšte mišljenje da nemaju mnogo izbora i da im se uglavnom nudi ono što je „popularno“?

Opet porodica, škola, navike... Mi danas nemamo nikakvu cenzuru ni muzičku kritiku. Nemamo „filtere“ i zato može da se plasira svašta. Zato imamo poplavu bezvredne, agresivne muzike sa besmislenim tekstovima, psovkama, ružnim rečima.

Sve izgleda kao takmičenje u slobodi što ružnijeg govora, o svemu i svačemu. To nije slučaj samo kod nas. To je svetski trend, a mi smo majstori u imitiranju i prihvatanju svega stranog i nečuvanja svog, tradicionalnog. Porodica bi trebalo da stvori prve navike potrebe za lepim i kvalitetnim, a onda i škola. Mi, profesori muzike, moramo deci

Uvek se odlazilo.

Za boljim životom, više novca, boljim uslovima. Problem je u tome što odlaze oni sa pravim diplomama a ostaju oni sa lažnim da pokažemo lepotu kvalitetne muzike. Da ih uputimo, usmerimo.

Danas je vrlo teško držati pažnju deci na času, sve je ubrzano, sve je na tabletima, računarima. Šta je najvažnije deci na času da bi im se održala pažnja, da ne govore da im je „dosadno“?

Protiv ubrzanosti ne možemo ništa. U takvom vremenu živimo. Telefone, tablete, računare bi trebalo prihvatiti kao olakšanje u razmeni informacija a ne kao opsesiju.

Zbog te brzine deca i od nas očekuju instant informacije, samo osnovno, vrlo usko, a svaka širina im je dosadna. Taj pojam dosade je stvarno strašan. Nekad mi se čini da deca i ne znaju šta im je u stvari dosadno. Imam osećaj da očekuju da ih stalno neko zabavlja. To je zbog toga što nisu od malih nogu navikli da se igraju sami, da uče sami, da imaju svoje male obaveze da čitaju lektiru sami i slično. Opet, ne svi jer nije baš svima sve dosadno.

Kažu da je muzika lek. Šta vi volite da slušate i šta je dobra muzika danas?

Da, muzika je lek, ali može biti i suprotno. Muzika je lek onda kad je kvalitetna. Još je u starom veku postojala podela na dobru i lošu muziku. Dobru muziku su stvarali profesionalci, a loša je bila muzika robova.

Jednostavna i dosta primitivna. U staroj Grčkoj je loša muzika bila zabranjena, a stanovnici gradova su morali da se bave muzikom. Dobra muzika je kvalitetna muzika, ona u koju se uloži sve najbolje – od vokala, teksta, orkestra pa sve do produkcije. Dobra muzika mora sadržati sve elemente: melodiju, ritam, harmoniju, dinamiku. Muzika koja ne sadrži sve elemente nije potpuna, pa stvara haos, destruktivna je. Ja volim našu pop muziku, volim i lepu narodnu, stari rok. Volim Stinga, a od klasične muzi-

35

ke najviše Baha i Šopena.

Jesu li ti predmeti kao muzičko, likovno i fizičko često nepravedno skrajnuti u školama i zašto je to tako? Zar to nije jedan od razloga što je kultura decenijama u ovoj zemlji na „nula budžetu“?

Da, jesu. To je nešto što je odavno nastalo. Takozvana podela predmeta na važne i manje važne. Svaki predmet ima svoju ulogu. Zar muzika nije sastavni deo svakog našeg dana? Zar ona nije univerzalni jezik?

Kad dirigent stane ispred orkestra, nije važno ko govori kojim jezikom jer svi govore jezikom muzike. Sa ritmom srca se rađamo, kao bebe prepoznajemo ritam majčinog srca i intonaciju njenog glasa. Kada prestane ritam srca, prestane život. Ima istine u tome da je koren problema „nula budžeta“ baš u podeli predmeta na važne i manje važne. Međutim, državni budžet ne treba porodici da bi stvorila deci potrebu za lepim i kvalitetnim.

Imate li objašnjenje zbog čega se tako ponašamo prema kulturi uopšte?

Kako je moguće obrnuti proces?

Ne ponašamo se mi. Ponašaju se oni koji odlučuju o ulaganjima u kulturu pa ona ne može da dopre do nas, a mi, jureći za egzistencijom, često ne možemo do kulture.

Možemo da razvijamo naše mini-kulture u našim porodicama i školama. Navike za vrednim knjigama, slikama, muzikom... Teško je obrnuti proces, ali nije nemoguće uz dosta truda. Naravno, potrebna su sredstva za organizaciju, trebalo bi uvesti obavezne, redovne odlaske u pozorište, na izložbe, koncerte, od vrtića pa do kraja srednje škole. Kulturi bi se na taj način prišlo bliže, sve bi bilo poznato, a onda bi ona postala lepa navika.

Umetnost se mora upoznati da bismo je bolje razumeli i tada ne bismo „bežali“ od nje. „Volim da budu srećni“, to ste rekli za svoje učenike. Da li je važnije da deca budu srećna ili obrazovana, ili jedno bez drugog ne može?

To ne mora da bude povezano, ali je divno kada jeste. Obrazovanje izgrađuje čoveka, umetnost ga nadopunjuje. To može da ga čini srećnim, ali to ne znači da neobrazovan čovek nije srećan. Sreća je trenutak.

Lepo je kad možemo da ga proširimo i duže uživamo u sreći. Ako nas obrazovanje čini srećnima, zamislite koliko trenutaka sreće možemo sebi da priuštimo u životu.

®

POPULARNA PSIHOLOGIJA

36

Mladi aktivni na društvenim mrežama jesu aktivni i u realnosti Predrasude su nužna posledica sklonosti ljudi da svet oko sebe kategorišu i da generalizuju pojave, kaže dr Iris Žeželj, docent na Odeljenju psihologije Filozofskog fakulteta u Beogradu Piše Zorica Marković ako god da okrenete, imaćete neku predrasudu.

Obično se veruje da su predrasude, stereotipi ili sujeverje rezervisani za nekog drugog, a da smo mi sami dovoljno „široki“ i inteligentni da bismo ih prepoznali kod sebe. Ali, kao što je neko duhovito rekao, „predrasude su odlični štedljivci vremena; možete da formirate mišljenje a da se ne udubljujete u činjenice“.

Svakako, sa stereotipima se ne rađamo, njih stičemo s vremenom. Ali kada se oni potkradu u naš um i kada počinju da deluju neopaženo? Gde smo tu mi kao društvo, a gde kao pojedinci i da li je najteže prevazići rodni stereotip, protiv kojeg se i toliko decenija kasnije žene bore? Dr Iris Žeželj, docent na Odeljenju psihologije Filozofskog fakulteta u Beogradu, u intervjuu za Original odgovara na pitanja kako i kada se javljaju određene predrasude i stereotipi, i da li je moguće promeniti ih.

K

Prošla godina bila je godina žena, i ovo je godina borbe za ravnopravnost, koju je pokrenuo Holivud, a u Srbiji stalno postoje polemike o tome kako se tretiraju žene na poslu (a bile su i neke nesmotrene izjave ovdašnjih ministara). Kada rodna neravnopravnost počinje i koliko je moguće promeniti te stereotipe?

Iako sigurno nisu jedini uzrok rodne neravnopravnosti, stereotipi koji propisuju šta su prihvatljiva ponašanja za muškarce i žene svakako joj doprinose.

Rodni stereotipi javljaju se vrlo rano u životu. Već dvogodišnjaci znaju da se deklarišu kao dečaci i devojčice, a trogodišnjaci uglavnom lako i uniformno odgovaraju kada ih pitamo kojim igračkama treba da se igraju dečaci, a kojim devojčice; koje su boje za dečake, a koje za devojčice. Odstupanja od ponašanja koje je očekivano za rodnu ulogu kažnja-

vaju se već u predškolskom uzrastu. Istraživanja, ipak, pokazuju da rodne uloge postaju sve fleksibilnije iz generacije u generaciju.

Može li da se kaže da su akademski rodni stereotipi, po kojima su dečaci talentovani za jedno, a devojčice za drugo, razlog što u prirodnim naukama ili nekim drugim oblastima imamo dominantno muškarce?

Dečaci i devojčice se na početku školovanja gotovo ni u jednom obrazovnom sistemu ne razlikuju prema postignućima iz matematike i maternjeg jezika; na testovima primarnih matematičkih sposobnosti (takozvane „intuitivne matematike“) devojčice su jednako uspešne kao dečaci. Na kraju osnovnog školovanja, međutim, kao što jasno pokazuju podaci PISA testiranja, u većini zemalja (37 u poslednjem ciklusu) dečaci imaju veće prosečno postignuće na skali matematičke pismenosti, dok su samo u pet zemalja devojčice bolje.

Situacija je obrnuta kada je reč o maternjem jeziku – u svim zemljama devojčice su na tom testu uspešnije od dečaka.

Izbori koje mladi prave u daljem školovanju i karijeri ponovo govore o tome da devojčice sebe ređe vide u prirodnim naukama, programiranju i matematici nego dečaci. Ako nema inicijalnih razlika u talentima i interesovanjima, kako se one s vremenom formiraju? Nalazi mnogih naučnih studija govore o tome da deca tokom školovanja usvajaju stereotipe o sposobnostima i interesovanjima koji su tipični za jedan i drugi pol, da počinju u njih da veruju i da grade očekivanja od sebe i drugih koja su u skladu sa stereotipima.

Kako se devojčice osnažuju u tom smislu? Postoje li primeri dobre prakse?

Najbolji način da se devojčice osnaže jeste da im se pruže adekvatni ženski uzori – obrazovni sistem i mediji treba da deci pokazuju šta je moguće, a ne da im ograničavaju buduće izbore. Kada su deci u SAD sedamdesetih godina prošlog veka tražili da nacrtaju naučnika, njih manje od 1% nacrtalo je ženu; dvehiljaditih je skoro 30% dece na istom testu crtalo ženske likove. Da se stvari menjaju nabolje i u našoj sredini, govore na primer rezultati Gugl pretrage sa ključnim rečima „žene naučnice“ koja iz godine u godinu rezultuje sve većim brojem „pogodaka“. Analiza domaćih udžbenika za osnovnu školu ukazuje na to da je u njima sve više ženskih likova, a da se žene više ne prikazuju isključivo u ulogama majke ili domaćice.

Stereotipi su oblast kojom ste se bavili, a u okviru nje i time kako tuga i sreća utiču na etničke stereotipe, što je zanimljivo. Kako je uopšte to moguće?

U seriji eksperimenata proveravala sam da li trenutna osećanja mogu da utiču na našu sklonost da stereotipno posmatramo druge grupe. Nalazi ukazuju na to da smo, možda protivno intuiciji, skloniji da drugim grupama pripisujemo stereotipne atribute, bolje pamtimo informacije u skladu sa stereotipima i manje primećujemo diskriminaciju kada smo srećni nego kada smo tužni. Pretpostavka je da se ovo dešava zbog toga što nam sreća signalizira da je u okolini sve u redu i da ne treba da ulažemo poseban trud u analizu i opažanje drugih, drugim rečima da se ne trudimo da ih opažamo kao pojedince već im pripisujemo odlike njihovih grupa.

Svojevremeno ste radili na projektu o predrasudama, pod nazivom „Implicitno“, u saradnji sa Harvardom. Šta je taj test

POPULARNA PSIHOLOGIJA

pokazao o predrasudama, možete li da nam objasnite?

Kada ljude direktno pitamo šta misle o drugim grupama (npr. Romima, ženama, gojaznim ljudima), oni često odgovaraju onako kako misle da se od njih očekuje. Istraživanja tako izmerenih predrasuda pokazuju da su one u konstantnom opadanju. S druge strane, diskriminacija ovih grupa ne smanjuje se istim tempom. Psiholozi su pretpostavili da udeo u tome imaju takozvane implicitne predrasude, odnosno automatske asocijacije koje se javljaju u kontaktu sa ljudima koji su drugačiji od nas, i koje onda upravljaju našim ponaša-

njem, vodeći ka suptilnoj diskriminaciji (izbegavanju kontakta, dodira, fizičkom udaljavanju). Istraživači sa Harvarda razvili su test koji meri te automatske asocijacije, a srpski tim je, na njihov poziv, test adaptirao za primenu na našem govornom području.

Kada govorimo o predrasudama, može li se reći da ih nije moguće pobediti? Može li se reći da postoje samo „naše“ predrasude, ovog podneblja?

Moderna socijalna psihologija vidi predrasude kao nužnu posledicu sklo-

nosti ljudi da svet oko sebe kategorišu i da generalizuju pojave. Kada se prvi put sretnemo sa novom osobom, mi gradimo očekivanja o tome kako će se ona ponašati znajući kojim grupama pripada – nećemo očekivati isto ponašanje od sredovečne medicinske sestre i adolescenta koji sluša spid metal. Takve pretpostavke su nam neophodne da bismo mogli da funkcionišemo u svetu.

Problem nastaje, međutim, kada nismo u stanju da korigujemo svoja očekivanja ili kada smatramo da samo zbog grupne pripadnosti imamo više prava od nekih drugih grupa. Predrasude kao takve nikako nisu specifičnost našeg podneblja,

već su posledice ograničenja naših saznajnih kapaciteta, a ta ograničenja su univerzalna.

Da li su u pravu oni koji kažu da mreže stvaraju lažan osećaj da se nešto menja, ili oni koji kažu da je moguće angažovati se samo u realnom životu?

Nasuprot uvreženom mišljenju da aktivizam na društvenim mrežama uljuljkava mlade u lažnom osećanju da nešto menjaju i stoji na putu aktivizmu u „stvarnom svetu“, naša istraživanja pokazuju da su upravo mladi koji na

37

društvenim mrežama izražavaju svoja politička uverenja, agituju za zaštitu okoline ili zbrinjavanje životinja, potpisuju i distribuiraju onlajn peticije i slično, oni koji su aktivni i u realnosti.

Ta dva aktivizma se češće dopunjavaju nego što guše jedan drugi.

Kako biste objasnili socijalni fenomen kao što je verovanje u teorije zavere?

Verovanje u teorije zavere nije ekskluzivno domaći fenomen. Više od 50% stanovnika SAD veruje barem u jednu teoriju zavere, od toga da je NASA lažirala sletanje na Mesec, da svetom upravljaju reptilijanci, do toga da su vakcine toksične i da se to krije od javnosti. Teorije zavere lako se šire u klimi nepoverenja u institucije i opšteg političkog cinizma.

Iako je zdrava doza skepse i kritičkog mišljenja svakako poželjna kada je reč o javnom mnjenju, sumnja u sve zvanične verzije događaja i u sve informacije koje potiču od institucija sistema često vodi u apatiju, a verovanje u neke specifične teorije zavere i do različitih nepoželjnih ponašanja kao što su neizlazak na izbore, izbegavanje vakcinacije, odustajanje od preporučenih medicinskih tretmana i slično. U eri lažnih vesti, u kojoj svaki iole veštiji korisnik interneta može da proizvede i proširi različite neproverene ili netačne informacije, verujem da je neobično važno razvijati veštine prepoznavanja pouzdanosti izvora, razlikovanja kvalitetnih od nekvalitetnih argumenata, traganja za podacima i njihovog upoređivanja – veštine koje se mogu nazvati digitalnom medijskom pismenošću.

Radili ste na istraživanjima i sarađivali s najvećim fakultetima na svetu, između ostalog i s Harvardom. Koliko je teško našim mladim istraživačima kad je psihologija u pitanju ili su, u stvari, na pravom mestu? Šta ste naučili u saradnji sa inostranim fakultetima?

Moje iskustvo sa međunarodnom naučnom saradnjom vrlo je pozitivno. Kolege sa stranih univerziteta često su inicirale zajednička istraživanja, a bili su spremni i da učestvuju u saradnji koju smo mi predlagali. Mnoga naša znanja i veštine su komplementarni i verujem da obe strane imaju koristi od ovakvih poduhvata.

®

38

BUDI KREATIVAN

Kina je postala poznata kao plodno tržište za luksuzne brendove, ali i dalje ima mnogo prostora za razvoj u godinama koje dolaze. U isto vreme, to pruža dovoljno prostora stranim brendovima da pažljivo artikulišu svoj imidž

Kako osvojiti Kinu Rođen u Francuskoj, od srpskih roditelja, Vladimir Đurović je bivši inženjer koji se odvažio da 2001. stigne na kinesko tržište i osnuje Labbrand, istraživačku laboratoriju koja, kako kaže, balansira između racionalnosti i kreativnosti. Klijenti kompanije sa sedištem u Šangaju su neke od najvećih svetskih firmi, kojima Đurović i njegov tim daju dragocene savete o prodoru u Kinu. Đurović je ipak našao vremena i za intervju za Original Razgovarala Danijela Jovičić

Zašto ste odabrali baš Šangaj za mesto osnivanja Labbranda i da li vam je multikulturni bekgraund pomogao da se lakše prilagodite kineskom načinu razmišljanja i tamošnjoj kulturi?

Pomalo sam slučajno stigao ovde. Dok sam studirao u Francuskoj, počeo sam da učim kineski kao treći strani jezik. Rođen sam u Parizu, drugi jezik mi je bio ruski, a prvi engleski, i potom sam odlučio da učim kineski. Bila je to provokativna i hrabra odluka i veliki izazov za mene. Sećam se tog prvog puta kada sam naleteo na kineska slova. Moj tadašnji nastavnik je napisao pet kineskih simbola na tabli, i trebalo je da pogodim na šta se odnose. Postepeno sam naučio kineski dovoljno da mogu da ga čitam, upoznao se sa specijalnim simbolima i njihovim značenjima. Treba da kombinujete dva dela kako biste dobili celu sliku. To je kao jedna mala detektivska igra. Imao sam i sreću da na mom fakultetu postoji i mala kineska organizacija, pa su putovanja u Kinu za nas koji smo učili jezik bila nešto lakša. Prvi put kada sam stigao u Kinu, bilo je umnogome različito od onoga što sam mislio. Mnogo manje tradicionalno, sa energijom koja je drugačija od one u Francuskoj i želeo sam samo da se vratim kući.

Kada sam se vratio, stažirao sam malo i 2001. se preselio u Kinu, jer je to bilo veoma

interesantno tržište, odlična lokacija da se ponovo osmisliš, i bilo je – i još je – odlično privredno okruženje. Tamošnja kultura veoma poštuje strance. Naravno da uviđaju razlike među nama, ali smo vrlo dobrodošli. Svakome se daje prilika da bude originalan, pa čak i da uradi nešto glupavo i blesavo. Posle nekog vremena počeo sam da kontaktiram sa međunarodnim brendovima sa ponudama da se adaptiraju na kineski jezik. To je kao most između stranih brendova i kineskog načina razmišljanja i njihove imaginacije. Kada sam radio kao inženjer u Francuskoj, to je bilo nešto što mi je nedostajalo, ta mašta. A pre toga, radio sam u banci i uskoro sam shvatio da to nije svrha mog života. Ovde imate veliku priliku jer postoji izvrsna kombinacija kulture i strasti za identitetom, sve se stalno menja i svakog dana učite nešto novo. To je odlično okruženje za nove stvari, eksperimentisanje i testiranje granica.

Možete li da nam kažete nešto više o izazovima pozicioniranja brendova iz Amerike i Evrope na kineskom tržištu?

Kinesko tržište je veoma kompetitivno.

Da nije tako, ne bih ni bio ovde. To je ogromno tržište koje se i dalje brzo razvija, a kada pogledate strukturu prihoda srednje klase, ona je i dalje daleko od evropskih ili američ-

kih standarda. Kina je postala poznata kao plodno tržište za luksuzne brendove, ali i dalje ima mnogo prostora za razvoj u godinama koje dolaze. U isto vreme, to pruža dovoljno prostora stranim brendovima da pažljivo artikulišu svoj imidž i svoje poruke ovom specifičnom tržištu, da na neki način ponovo sebe osmisle. To je ono što radimo za naše klijente – sem strateškog planiranja, tu je i mnogo rada na terenu.

Daću vam primer LinkedIna. Nakon mnogo razmišljanja, došli smo do dva potencijalna predloga za imena. To zvuči kao „jin jang“, ali takođe označava način na koji se treba povezivati, a drugi „ling ying“, što znači vođstvo. Zbog netvorkinga i profesionalaca, ispostavilo se da bi bila dobra ideja odabrati nešto aspirativnije, sa blago drugačijim značenjem u odnosu na zapadni svet. Pomažemo klijentima da adaptiraju svoj brend na kineski način razmišljanja. Ista situacija dogodila se sa brendom Airbnb. Kineski brend uopšte ne govori o vazduhu, krevetu i doručku, za šta je skraćenica Airbnb. Umesto toga, smislili smo „Aibiying“, što znači „dočekajte jedni druge s ljubavlju“. To jeste veoma različito značenje, ali direktor Airbnba je shvatio da kinesko ime na mnogo uspešniji način reflektuje viziju koju oni imaju za kinesko tržište i da to predstavlja zlatnu priliku za novo osmišljavanje brenda.

BUDI KREATIVAN

Je li teško strancima objasniti kineski način razmišljanja?

Počeo sam o tome da razmišljam kada sam pokretao Labbrand. Naravno da je bilo lagodnije i razumnije početi s nekom kompanijom za trgovinu, ili s nečim što vrlo brzo daje dodatnu vrednost. Ali kada pogledate situaciju drugačije, iz konteksta na primer Srbije i regiona, možete da vidite da su ljudi sa tih prostora vrlo maštoviti i kreativni, da ih zanimaju književnost i lepe priče. Pa ipak, kada je reč o biznisu, često tražimo konkretne stvari i značajnu zaradu, želimo da vidimo rezultate odmah. To je, recimo, tradicionalna paradigma, koja je u Srbiji i dalje veoma jaka.

Ali kod brendova stvari stoje drugačije, pošto treba da sagradite čitavu realnost oko jednog brenda, što zna da bude neuhvatljivo. Brendovi su uglavnom samo percepcija u umovima ljudi. Oni mogu da znače mnogo stvari, ali postoje samo u umu. A tokom pregovora sa klijentima veoma mi pomaže strast, jer ako imate strast i ako ste uporni, možete sve da prevaziđete.

Poenta je mnogo istraživanja, objava, deljenje znanja, hvatanje prilika. Baš kao što je slučaj sa mojim originalnim pristupom brendingu, poput smišljanja novih imena za strane brendove. Morate da posedujete dobre alate kako biste predložili dobro potencijalno ime za brend, pošto pojedine

reči u kineskom mogu da budu izgovorene na šest glavnih dijalekata potpuno različito. Mogu da dobiju druge konotacije i značenja, ljudi će ih povezivati s drugim vrednostima u odnosu na region Kine. Zato moramo da se postaramo da predlog imena poseduje sve pozitivne konotacije. To je kreativan i često težak zadatak. A onda moramo i da napišemo priču i predstavimo je klijentima.

Diplomirali ste primenjenu matematiku u Ecole Centrale u Parizu, a sada ste postali čelnik velike agencije za konsalting za brendove. Kako je došlo do promene u vašoj karijeri? I kako primenjujete akademsko znanje na svakodnevni posao?

Jedna od glavnih stvari koje sam naučio tokom studiranja je da ne postoji samo jedno rešenje za jedan problem. Bilo je mnogo značajnih stvari koje su široko primenjive, mada se ne može reći da inženjerstvo i brendiranje imaju direktnu vezu. Morate taj most da sagradite sami, i zato smo dali ime Labbrand. To je od reči „rad“ na latinskom. Udruživanje snage nauke i brendinga je originalno i nešto što ne rade mnogi. Šta vas najviše inspiriše i šta vas uvek tera da napravite taj korak više?

39

Prvo moram da pomenem svoju radoznalost, koja verovatno potiče iz inženjerskog i naučnog bekgraunda. Volim da zamišljam svoju ekipu kao istraživače koji vode klijente na put – nešto poput penjanja na planinu. Ali uvek dobro planiramo, uvek uključujemo klijente u proces. Da se ne bavim brendingom, sigurno bih bio u poljima kosmologije ili filozofije i pokušavao da odgonetnem tajne univerzuma. Kosmologija i brendiranje su veoma slični, u smislu da su neistražena polja. Industrija se sve više menja, sa napretkom veštačke inteligencije i robota. Sem radoznalosti, tu je i želja da se otkrije nešto novo u ljudskoj psihi. To me tera napred. Nadam se da se podrazumeva i odgovornost, jer je veoma važno imati pozitivan efekat na svet.

A moram reći da je sve i veoma zabavno, pošto upoznajem mnogo ljudi iz različitih industrija.

Sebe vidim kao preduzetnika. Mnogo sam se promenio pošto imam tim na različitim kontinentima i trudim se da poboljšam svoje liderske sposobnosti, da inspirišem ljude, da ih podučavam. Vrlo vodim računa o svojoj misiji i viziji. Kada sam počinjao, oslanjao sam se samo na sebe, ali sada je tu sve više moj tim. To putovanje donosi mnogo lepih stvari, a jedna od prvih je posmatranje kako se ljudi razvijaju.

®

40

EKSKLUZIVNI INTERVJU

Šaholi Ajers, najpoznatiji svetski model sa invaliditetom

Ako misliš da je život bio nepravedan prema tebi, razmišljaš kao gubitnik Šaholi je rođena bez desne ruke, u tinejdžerskom uzrastu rekli su joj da nikad neće postati manekenka, a sada je jedna od najtraženijih modela u modnoj industriji. Njen cilj je da promeni način na koji društvo gleda na osobe sa invaliditetom i pokaže da je biti drugačiji lepo. Ipak, njen put ka uspehu nije bio lak.

Najteže joj je bilo tokom odrastanja jer tada ljude sa invaliditetom niste mogli da vidite ni u filmovima, a ni na televiziji. I mnogo puta je čula „ne“. O svemu tome, ali i o velikim i značajnim pobedama, govorila je prvi put za srpske medije – u Originalu Piše Ana Mitić

EKSKLUZIVNI INTERVJU

aholi Ajers ostaće upisana u istoriji kao prva manekenka bez ruke koja se bez proteze prošetala pistom na New York Fashion Weeku.

Taj mali korak koji je načinila na modnoj pisti veliki je korak za čovečanstvo i sve ljude koji imaju neki invaliditet. I ona će nastaviti da korača velikim koracima, ne samo da bi pokorila modne piste već i probleme sa kojima se susreću svi oni čija je priča slična njenoj i za koje se bori kao ambasador brenda Global Disability Inclusion.

Rođena na Floridi, danas živi u Honoluluu i zahvaljujući vedrom duhu i čvrstom stavu dokazala je da i kada ti kažu da nešto ne možeš, ti treba da daš sve od sebe. Šaholi je rođena bez desne ruke, u tinejdžerskom uzrastu rekli su joj da nikad neće postati manekenka, a sada je jedna od najtraženijih modela u modnoj industriji. Njen cilj je da promeni način na koji društvo gleda na osobe sa invaliditetom i pokaže da je biti drugačiji lepo.

Ipak, njen put ka uspehu nije bio lak.

Najteže joj je bilo tokom odrastanja jer tada ljude sa invaliditetom niste mogli da vidite ni u filmovima, a ni na televiziji. I mnogo puta je čula „ne“. Ali zbog svega što je prošla, sada je jača, kako je rekla, „koža joj je postala deblja“. Tokom detinjstva su joj govorili da „bi bila tako lepa samo da ima obe ruke“, i uvek su se fokusirali na činjenicu da joj nedostaje ruka. Razmišljala je kako da promeni način na koji je ljudi vide. Shvatila je da će ljudi razumeti samo ako to bude vizuelno. I tako se odlučila za manekenstvo. Skupila je hrabrost sa 19 i prvi put ušetala u modnu agenciju. U početku su je agencije redom odbijale „jer nema obe ruke“, iako ih je uveravala da ona to može, da može da nosi protezu, ali stvari su počele da se menjaju tek pošto je sama počela da objavljuje svoje fotografije na internetu, da bi 2014. godine stigao i prvi angažman.

Već neko vreme sarađuje i sa našom dizajnerkom Marinom Ilić. O svojoj borbi i uspehu Šaholi Ajers je pričala u ekskluzivnom intervjuu za Original, prvom za srpske medije.

Š

41

Tokom detinjstva si trpela vršnjačko nasilje zbog toga što nemaš ruku. Kako si uspela da to prevaziđeš, da te ne slomi, već umesto toga da promeniš kod ljudi ugao gledanja?

Trebalo mi je mnogo vremena da bih postala samouverena. Bila sam stidljivo, nervozno ali i izuzetno samosvesno dete. Prošla sam kroz mnogo različitih faza u životu kako bih naučila da postanem sigurnija. Mislim da mi je stvarno pomoglo to što sam izazivala sebe i radila stvari koje nisu uvek prijatne.

Pročitala sam da su ti još dok si bila dete učitelji rekli da nećeš moći da učestvuješ na časovima gimnastike, a kao tinejdžerki, trener ti je rekao da nećeš moći da budeš deo košarkaškog tima.

Kako si razmišljala tada o tome, kako si se osećala zbog toga?

Pa, da pojasnim, nikada mi nisu rekli da ne mogu da učestvujem na časovima gimnastike ili u košarkaškom timu, rečeno mi je da ne znaju kako da me nauče da se bavim sportom. I iskreno, shvatala sam to da ne znaju. To mi je pomoglo da naučim kako da razmišljam o sebi, da se prilagodim i prevaziđem prepreke. Zbog toga sam postala vrlo efikasna u rešavanju problema i gledanju stvari izvan okvira.

Da li postoji određen trenutak u životu kada si odlučila da pokušaš da promeniš stvari?

Ceo život me je vodio na ovo putovanje. To su iskušenja i stradanja, borba i potreba za prihvatanjem koje su me inspirisale da pokušam da napravim promene. Nisam želela da i drugi trpe istu sudbinu kao ja. Tek kada sam saznala za Global Disability Inclusion, došlo je do realizacije tih napora. Šta ti je dalo snagu, kako si je pronašla? Šta savetuješ ljudima koji se nalaze u sličnim situacijama kao ti, da li ti je život samo

Ceo život me je vodio na ovo putovanje. To su iskušenja i stradanja, borba i potreba za prihvatanjem koje su me inspirisale da pokušam da napravim promene.

Nisam želela da i drugi trpe istu sudbinu kao ja

42

ekskluzivno

Globalna inkluzija invalidnosti pomogla je kompanijama da angažuju hiljadu osoba sa invaliditetom i uticala je na marketinške i reklamne kampanje koje predstavljaju osobe sa invaliditetom kao pouzdane i sposobne

podelio loše karte?

Sve je u vezi sa tvojom perspektivom, ako misliš da je život bio nepravedan prema tebi, razmišljaš kao gubitnik. Da biste promenili svoj život, morate promeniti svoj um. Morate verovati da možete postići ono što želite, čak i ako se čini nemogućim. Morate da probate i verovatno ćete morati da se borite na tom putu. Ali probajte i verujte u sebe, bez obzira na izazove.

Ti si prva manekenka bez ruke koja je prošetala na Njujorškoj nedelji mode bez proteze. Ljudi kao što si ti (takođe model u invalidskim kolicima, plus-sajz modeli, stariji modeli...) menjaju modu i modnu scenu, ali i svet.

Kako vidiš budućnost mode?

Veoma sam zahvalna što sam deo pokreta za inkluziju. Mislim da što više ljudi sa invaliditetom bude težilo i živelo svoje snove, to će društvo više otvoriti vrata.

Ovi početni koraci su edukacija masa i stvaranje vidljivosti. Nakon ovoga, mislim da će se pojaviti sve više i više mogućnosti.

Ti si i ambasador brenda Global Disability Inclusion (Globalna inkluzija invalidnosti), konsultantske firme koja pomaže kompanijama da privuku i zaposle ljude sa invaliditetom. Da li se stvari menjaju za ljude sa invaliditetom, da li dobijaju više mogućnosti i šansi?

Da, ja sam brend ambasador udruženja Global Disability Inclusion, i to je treća godina da sam u toj ulozi. Moja uloga mi je omogućila da putujem, delim svoju priču i poruku veće inkluzije. To je neverovatna prilika da radite sa organizacijom koja menja način na koji kompanije i svet vide osobe sa invaliditetom!

Kada pitate da li se stvari menjaju i da li ljudi dobijaju više mogućnosti, odgovor je – da, vidimo napredak. Globalna inkluzija

intervju Da biste promenili svoj život, morate promeniti svoj um. Morate verovati da možete postići ono što želite, čak i ako se čini nemogućim.

Morate da probate i verovatno ćete morati da se borite na tom putu. Ali probajte i verujte u sebe, bez obzira na izazove

invalidnosti je pomogla kompanijama da angažuju hiljadu osoba sa invaliditetom i uticala je na marketinške i reklamne kampanje koje predstavljaju osobe sa invaliditetom kao pouzdane i sposobne. Ali nam treba više kompanija da se uključe u globalni pokret inkluzije invalidnosti. Ako kompanija ima inicijativu za raznolikost – potrebna im je inicijativa za invalidnost.

Da li veruješ da svaka osoba sa invaliditetom može to preokrenuti u priču o uspehu? Ljudi kao što su Stiven Hoking, Nik Vujičić, ti i mnogi drugi, dobar su primer za to.

Mislim da svako, bez obzira na svoju situaciju, može da inspiriše promene.

Koliko je teško ali istovremeno važno da se promeni ugao gledanja?

Mi dolazimo na ovaj svet otvoreni i prihvatamo jedni druge. Dakle, naš cilj nije da nužno promenimo prirodu razmišljanja ljudi, već da ih podstaknemo na istinu koju su možda zaboravili na tom putu. To je izuzetno važno zato što je reč „invalidnost“ u sebi i po sebi deljiva. Zbog toga, moramo da se podsetimo na naše sličnosti i vratimo se tome da jedni druge posmatramo kao jednake.

Tvoj cilj je da olakšaš sledećoj generaciji da bude vidljivija i potpuno uključena u društvo. Kako vidiš budućnost osoba sa invaliditetom?

Mislim da ćemo doći do tačke kada su osobe sa invaliditetom više integrisane u društvo i radnu snagu.

Kako si se odlučila na saradnju sa našom kreatorkom Marinom Ilić?

Osim nje, šta znaš o Srbiji?

Imala sam veliko zadovoljstvo da upoznam Marinu i radim sa njom u Njujorku prošle sezone na Njujorškoj nedelji mode.

Nažalost, nisam nikada bila u Srbiji i volela bih da je posetim i naučim više.

®

Marina Ilić, dizajnerka: Naš cilj je da razbijemo stereotipe Marina Ilić, srpska modna dizajnerka koja sarađuje sa Šaholi Ajers, kaže da je za nju prvi put čula tokom priprema za učešće na New York Fashion Weeku, i odmah bila oduševljena i inspirisana njenom pričom i energijom. „U tom momentu smo kod nje prepoznali vrednosti koje i mi propagiramo kroz nas slogan: biti autentičan i iskren prema sebi je moto našeg brenda, i trudimo se da inspirišemo to uverenje kroz sve naše kreacije. Ubrzo smo uspostavili kontakt sa njom i ponudili joj da bude deo naše revije na najprestižnijoj nedelji mode na svetu, što je ona veoma rado prihvatila.“ Brend Marinia iza kojeg stoji Marina ima veliku želju da podrži sve dame koje vole modu i svojom individualnošću doprinose razvoju novih stilova. Zato, dodaje, ne prave razliku u odnosu na osobe sa invaliditetom. „Želimo da pokažemo da one i te kako mogu da budu nosioci raznih modnih kreacija. Naš cilj je da razbijemo trenutne stereotipe i inspirišemo sve dame sa invaliditetom da budu aktivne fashionistas“, ističe Marina šta za nju znači podrška osobama sa invaliditetom.

Pojavom na New York Fashion Weeku, Marinia je već napravila početni korak ka američkom tržištu. Planiraju da eventualno plasiraju brend i u nekoliko modnih centara u SAD, kao što su Njujork, Los Anđeles i Majami. Marina Ilić dodaje da ostaju dosledni negovanju urbanog šik stila i da je u pripremi nova kolekcija koju će prikazati na predstojećem Serbia Fashion Weeku koji će se održati od 24. do 29. aprila.

43

44

budi naučnik

Rođen je, to je često voleo da ističe, tačno 300 godina nakon smrti svog naučnog uzora Galilea Galileja

budi naučnik

B U D ITE R A D O Z NA L I

Čemu nas je naučio Stiven Hoking Hoking je životne poteškoće i bolest pobeđivao optimizmom.

Zbog toga je postao inspiracija mnogim ljudima. O njemu su snimani dokumentarni i igrani filmovi, pojavljivao se u serijama, njegova sudbina bila je tema nekoliko knjiga. Hokingov život bio je izvanredna pobeda volje nad teškim fizičkim hendikepom.

Taj hendikep ga je verovatno sprečio da ostavi još dublji naučni trag i da ode dalje u rešavanju problema usaglašavanja opšte relativnosti i kvantne mehanike. Ipak, hrabrost kojom je pobeđivao hendikep dovela je do toga da ga veliki broj ljudi obožava, čime je postao prava zvezda

Specijalno za Original piše dr Duško Latas docent na Fizičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu

45

I 46

budi naučnik

Hokingove misli Moj savet osobama sa

zjutra 14. marta svetom se proširila vest: preminuo je Stiven Hoking. Umro je najpoznatiji naučnik našeg doba koji je za života stekao popularnost inače namenjenu glumcima i pevačima.

Bio je pop ikona zbog svog naučnog rada, načina kako je predstavljao nauku, ali i zato što se više od pedeset godina borio s neizlečivom bolešću. I baš zato što je u toj borbi bio toliko istrajan i hrabar, njegova smrt se učinila iznenađujućom, mada je mnogo veća senzacija bio svaki dan koji je Hoking živeo.

Stiven Hoking je rođen u Oksfordu 1942. godine. U jeku Drugog svetskog rata, ovaj univerzitetski centar bio je pošteđen nemačkih bombi, pa su žene mogle sigurno da se porode. Rođen je, to je često voleo da ističe, tačno 300 godina nakon smrti svog naučnog uzora Galilea Galileja, koji je uvideo da je eksperiment najbolji način da se utvrdi da li je nešto tačno ili nije. Galilej je napravio i prvi teleskop, čime je stvorio mogućnost da vidi dalje nego iko pre njega. Njegova postignuća inspirisala su mladog Hokinga da i sam uđe u svet nauke i doprinese boljem razumevanju svemira.

kruži oko sasvim obične zvezde.

Na samom početku svoje naučne ka-

Ali možemo da razumemo

kao briljantan student. Njegovi profesori su uočili da je sposoban da se izbori s najtežim zadacima i pronađe originalna rešenja.

Taj talenat je bio toliko očigledan, pa su mu predskazivali sjajnu budućnost – verovali su da će jednog dana postati značajan kao Isak Njutn. Njutn je jedan od najuticajnijih naučnika u istoriji. Pronašao je zakone koji su u osnovi kretanja makroskopskih tela, smislio matematički metod da to kretanje opiše, a onda je našao pravilo koje objašnjava kretanje planeta – otkrio je zakon gravitacije.

Time je ostvario prvo veliko ujedinjenje u fizici, povezao je zemaljsku i nebesku mehaniku.

Zakon gravitacije nam omogućava da razumemo kretanje tela koja posmatramo na nebu. Zato je on od izuzetne važnosti. Ispostavilo se da Njutnova verzija ovog zakona nije sasvim tačna. To je 1915. godine primetio drugi Hokingov omiljeni naučnik: Albert Ajnštajn. On je najpre uočio da je za potpun opis kretanja neophodno vreme posmatrati zajedno sa prostorom. Pozornica na kojoj se odigravaju prirodni fenomeni je prostor-vreme i između prostora i vremena postoji veza –

rijere Hoking se isticao

invaliditetom je da se usredsrede na stvari koje ih invaliditet ne sprečava da rade dobro i da se ne žale. Ako ste već fizički onesposobljeni, nemojte biti i duhovno.

Gledajte u zvezde, a ne u svoja stopala. Pokušajte da shvatite ono što vidite i pitajte se šta je dovelo do toga da svemir postoji.

Budite radoznali.

Inteligencija je sposobnost prilagođavanja na promene.

Mi smo samo napredna vrsta majmuna na maloj planeti koja

svemir. To nas čini posebnim.

Moj cilj je jednostavan. To je potpuno razumevanje svemira, zašto je takav kakav je i zašto postoji.

oni utiču jedno na drugo. Potom je shvatio da je ta pozornica zakrivljena, a krivina se manifestuje kao gravitacija. Bilo je to revolucionarno otkriće. Ajnštajn je dobio jednačine koje su povezale prostor-vreme i materiju. Nova teorija gravitacije, opšta teorija relativnosti, mogla je da se primeni na čitavu vasionu. Tako je kosmologija postala naučna disciplina. Jednačine su predvidele, a astronomska posmatranja potvrdila da se vasiona širi. Širenje vasione je bio neočekivan rezultat. Objašnjenje ovog fenomena zainteresovalo je Hokinga i on je zajedno s Rodžerom Penrouzom došao do svog prvog značajnog otkrića: svemir je nastao u singularnosti, tački u prostor-vremenu kad

zakoni fizike koje poznajemo otkazuju. To je bilo u suprotnosti sa tada prihvaćenom teorijom stacionarnog stanja, po kojoj se vasiona stalno širi, ali uvek izgleda isto.

Hokingova teorija bila je revolucionarna, predviđala je da je svemir nastao pre konačnog vremena. Vasiona je nekada izgledala bitno drugačije, a ostaci njene rane faze mogu se i danas videti kao kosmičko pozadinsko zračenje. To zračenje je otkriveno 1964. godine i time je potvrđeno da je Hokingova pretpostavka bila tačna.

Tada je Hoking imao samo 22 godine i baš tada se pojavljuju njegovi prvi zdravstveni problemi. Ustanovljeno je da boluje od neurodegenerativne bolesti koja dovodi do odumiranja nervnih ćelija i ćelija kičmene moždine. Prognoze lekara su bile pesimistične, predvideli su mu paralizu i ne više od pet godina života. Te loše slutnje nisu odvratile Hokinga od nauke.

Nastavio je da razmišlja o singularnostima, ovog puta kod crnih rupa.

Opšta relativnost predviđa da u za-

velike zvezde prostor i vreme postaju toliko zakrivljeni da čak ni svetlost ne može da ode od nje. Takav objekat iz daljine izgleda kao nevidljivo čudovište koje guta materiju u svojoj okolini. Iz očiglednih razloga, fizičari su mu dali ime crna rupa. Kada je Hoking počeo da ih proučava, crne rupe su bile samo hipotetički objekti. Posmatranja koja su u međuvremenu izvršena, pokazala su da one postoje.

Hoking je u proučavanje crnih rupa uključio i efekte kvantne mehanike. Ova teorija je zajedno sa Ajnštajnovom teorijom relativnosti obeležila fiziku dvadesetog veka. Ona opisuje svet na malim rastojanjima i ispostavilo se da ta teorija nije usaglašena sa Ajnštajnovom teorijom. To znači da ne postoji mogućnost da se obe primenjuju na isti objekat. I to u većini slučajeva nije problem, kad opisujemo atome, efekti opšte relativnosti su zanemarivi, pri opisu galaksija kvantni efekti su nevažni. Ipak, za opis ekstremnih uslova kakvi su na početku vasione ili u crnoj rupi potrebne su nam obe teorije. I upravo traganje za teorijom koja će ujediniti kvantnu mehaniku i opštu relativnost najvažniji je zadatak savremene fizike, a Hoking je napravio prve korake na tom putu.

Tu je dobio vrlo zanimljive rezultate.

Ispostavilo se da crne rupe nisu baš tako

vršnoj fazi života dovoljno

Hokingova klađenja Zanimljiva je jedna epizoda iz Hokingovog života, vezana za dokaz o postojanju crnih rupa. On se sredinom sedamdesetih godina kladio sa Kipom Tornom (dobitnikom Nobelove nagrade za fiziku 2017. godine za otkriće gravitacionih talasa) da zvezda Labud X-1 nije crna rupa. Ako se potvrdi postojanje crne rupe, Hoking je smatrao da će biti na dobitku jer će se ispostaviti da je njegov rad imao smisla.

Ukoliko se ispostavi da crne rupe ne postoje, nagrada će mu biti sama opklada. Tu, kao i još neke druge, slične opklade, Hoking je izgubio. crne, već da zbog kvantnih efekata zrače.

To zračenje se naziva Hokingovim zračenjem i što je crna rupa manja, temperatura zračenja je veća. Hoking je pokazao i da crna rupa ima entropiju koja je srazmerna njenoj površini. Ovo je iznenađujući rezultat, jer je entropija srazmerna količini informacija koje se mogu spakovati u neki objekat. Na prvi pogled, očekivalo bi se da je entropija crne rupe srazmerna sa njenom zapreminom, ali to nije slučaj. Pošto je površina crne rupe granica kroz koju informacije mogu da

Traganje za teorijom koja će ujediniti kvantnu mehaniku i opštu relativnost najvažniji je zadatak savremene fizike, a Hoking je napravio prve korake na tom putu ulaze ali ne mogu da izađu iz nje, ispostavlja se da je količina informacija koja se može kodirati unutar zapremine srazmerna sa veličinom granice oblasti. To je osnov holografskog principa, koji sugeriše da se sve informacije o crnoj rupi mogu naći na njenoj granici. Ova ideja je vrlo značajna u savremenim istraživanjima i ona se može proširiti na vasionu u celini.

Hokingova bolest je napredovala, sedamdesetih je bio u potpunosti paralisan, a sredinom osamdesetih ostao je bez mogućnosti da govori. Ni to ga nije sprečilo da nastavi da se bavi naukom, da ima porodicu i vodi aktivan društveni život.

Kretao se pomoću kolica, komunicirao je pomoću veštačkog glasa i šalio se da je u bezizlaznoj situaciji jer ima američki akcenat. Nastavio je da iznosi nove ideje, a 1988. godine napisao je knjigu Kratka povest vremena.

Ova kultna knjiga stvorila je nov

literaturi.

U njoj se govori o vasioni, prostoru i vremenu, kvantnoj mehanici, crnim rupama i teoriji struna jezikom koji je jednostavan i razumljiv širokom krugu ljudi, tako da je prodata u više od deset miliona primeraka na 35 različitih jezika. Čak 237 nedelje uzastopno ovaj naslov je bio na listi bestselera Sandej tajmsa.

žanr u naučnopopularnoj

Knjiga je omogućila da ideje savremene fizike dopru do širokog kruga ljudi i u njoj je još jednom prikazana Hokingova genijalnost i sposobnost da složene koncepte opiše na prijemčiv način.

Hoking je životne poteškoće i bolest pobeđivao optimizmom. Zbog toga je postao inspiracija mnogim ljudima. O njemu su snimani dokumentarni i igrani filmovi, pojavljivao se u serijama, njegova sudbina bila je tema nekoliko knjiga. Hokingov život bio je izvanredna pobeda volje nad teškim fizičkim hendikepom. Taj hendikep ga je verovatno sprečio da ostavi još dublji naučni trag i da ode dalje u rešavanju problema usaglašavanja opšte relativnosti i kvantne mehanike. Ipak, hrabrost kojom je pobeđivao hendikep dovela je do toga da ga veliki broj ljudi obožava, čime je postao prava zvezda.

Samo je možda Ajnštajn u istoriji nauke bio toliko slavan kao Hoking. Kao i Ajnštajn, Hoking je hrabro iznosio svoje stavove, imao je urođenu intuiciju da rešava teške fizičke probleme, obojica su nam pomogli da bolje razumemo prirodu prostora i vremena, njihov rad će se pamtiti dok je fizičara i fizike, a i Hokingova smrt ih je na paradoksalan način spojila: pominjaćemo ih obojicu u rubrici „Dogodilo se na današnji dan“ jer je Hoking preminuo na Ajnštajnov rođendan.

®

48

ekskluzivno EKSKLUZIVNI INTERVJU

Ako postanete vrhunski stručnjak u nečemu, neminovno je da ćete se naći kao nečija meta.

Tako funkcionišu stvari. Postanete meta nezadovoljnih, napadaju vas često i bez razloga. A šta ja mogu da učinim povodom toga? Ništa.

Mogu jedino da kontrolišem svoje misli i ono što se dešava u mom umu

intervju EKSKLUZIVNI INTERVJU

Dejvid Avokado Vulf

Na društvenim mrežama ga prati više od dvanaest i po miliona ljudi i čita o njegovim avanturama, mislima i idejama.

Kroz svoje sadržaje edukuje, informiše ali i izaziva polemike. Prate ga lideri najvećih kompanija, aktivisti, poznate ličnosti, i majke. Dosad je održao preko 2.750 javnih nastupa i govora na temu prirode i zdravlja, a svoj uticaj takođe koristi za svoju dobrotvornu organizaciju Fruit Tree Foundation, čija je misija da zasadi osamnaest milijardi drveća širom sveta. Za njega radi tim od 50 ljudi a indirektno od njega zavise stotine familija koje uzgajaju zdravu hranu

Unutrašnja promena svakog čini da se ceo svet promeni Piše Jelena Đoković

49

D 50

ekskluzivno

ejvida Avokada Vulfa mnogi bi nazvali kontroverznim. U njegovom imenu stoje i vuk i avokado u zajednici. Predator i voće. Svaki dan započinje rečenicom „Ovo je moj najbolji dan“, a svoju energiju ulaže u istraživanje dugovečnosti i superhrane.

Veruje da su samostalno uzgajanje hrane, što više vremena u prirodi, pijenje vode sa izvora, druženje s ljudima i putovanja, recept za dugovečnost i lepotu i spolja i iznutra.

Kao i mnogi drugi, za njega sam saznala pre nešto više od tri godine putem interneta. Istraživala sam dosta o majčinskom mleku i tražila ideje i način kako da u svoju ishranu unesem raznovrsnost kako bi moj sin dobio sve što mu je neophodno za razvoj. Iznenadilo me je koliko mnogo mogu da utičem na svoje zdravlje a i zdravlje moje dece ako samo malo više povedem računa o izboru hrane. Zapratila sam njegove naloge na društvenim mrežama i uzela neke od njegovih knjiga.

Upisala sam jednogodišnju školu nutricionizma i tu je počela moja avantura s ishranom. Mnogo grešaka, mnogo sjajnih iskustava i divnih ljudi s kojima sam se povezala deleći istu misiju – želja za zdravijim i svesnijim životom.

Dejvid je nekako bio okidač u tome i nije ni čudo što smo sticajem lepih okolnosti zajedno krenuli u avanturu od par dana po planinama Azurne obale. Planinarili smo, učili o raznim biljkama i drveću, brali plodove i tražili izvornu hranu.

Neke delove našeg razgovora delim i sa vama u Originalu.

Kako prilazite ljudima i pomažete im da otvore svoje srce i um nekim novim stvarima i načinima razmišljanja?

Pomenuli ste alternativnu medicinu. Šta je danas alternativno a šta prirodno?

Da, to je baš čudan način da nazovemo ovaj metod lečenja. Ovo o čemu ja pričam je u stvari prirodna medicina.

Lečenje prirodom je prirodna medicina.

Nažalost, ljudi su to zaboravili jer kroz gomilu reklama i medijskih poruka uče da je komercijalni način lečenja jedino što postoji i što je prirodno. Sve te pilule koje uzimamo svakodnevno koje navodno leče jesu prerađeni oblik onog što je sirovo, što možemo da nađemo u prirodi u prirodnom obliku. Danas se podsmevaju lekovitim oblogama, čajevima i supama koje su naše babe i dede spremali i misle da su bućkuriši. Čini mi se da je tu pre problem izlečiti prirodno ono što je nastalo veštačkim putem, ali to je već neka druga tema.

Zavisi kojim putem im se obraćam. Ako upoznajem nekog uživo ko je pritom i bolestan, onda bih uglavnom rekao nešto tipa: „Naučio sam ovo od jednog doktora.

Da li ste otvoreni za alternativnu medicinu?“ Tako bih počeo. Za one koji žele da budu zdravi ali ne znaju ništa o ovome što ja propagiram, prvo bih im rekao da počnu da piju vodu čim se probude. Pre kafe, pre slanine, popijte jedan litar vode.

Mlaka ili hladna, šta god vam odgovara.

Generalno ljudima više prija mlaka ili topla voda. Ne mogu da ti opišem koliko ljudi mi je zahvalilo za ovaj savet svih ovih godina. Rekli su da im je to promenilo život. Treća opcija je kada vas ne pitaju i tada prosto ne možete ništa da učinite.

Jedino što možete je da vi budete primer.

Dok neko ne kaže sam „Hej, uzeću ono što on jede“ ili „Radiću isto što i ti“, nemate prostora da mu pomognete jer bi sve što kažete izazvalo negativan efekat i zvučalo bi kao osuđivanje ili pametovanje. Sve u svoje vreme.

Zdravi ljudi vode računa da uvek budu hidrirani. Zdravi ljudi uzimaju omega 3 masne kiseline, ne jedu šećer, izlaze napolje i sunčaju se, pokreću svoje telo, dišu duboko, rade jogu ili se istežu i rade na koordinaciji. Zdravi ljudi razgovaraju s poštovanjem i ljubaznošću s drugim ljudima

Veoma je teško ne govoriti o hrani i greškama koje ljudi prave u ishrani. Ipak, hrana je danas kao religija, ljudi se jako vređaju kada se priča o tome, pa zato i vas toliko ljudi napada, jer ste se dotakli vrlo osetljivih tema.

Kada se dotaknemo te teme, hrane, koja je jedna od najintimnijih delova ljudskog života, pa to je kao kada bismo pokušali da odviknemo dete od svih navika koje je steklo proslavljajući neke emotivne datume sa brzom hranom, hemijom, slatkišima... Vrlo je teško odvići ih. Ili ljude koji su ceo život obožavali da jedu meso.

Da li je meso baš toliko loše za nas, ako ga jedemo, na primer, jednom nedeljno?

Svakako bih savetovao da se odreknu crvenog mesa, i svakog mesa koje je uzgajano u velikim korporacijskim uslovima. Predlažem da jedu divlju pastrmku kao zamenu za to. Svakako je bolji izbor i sadrži više omega 3 ulja. To je postepen proces. Jedna od stvari koje navedu ljude da prestanu da konzumiraju meso je kada vide kako su sve te jadne životinje tretirane u tim uslovima. To je ono što je mene probudilo i uzdrmalo. Šta je superhrana?

Prostim rečima, to je hrana koja krije mnogo trikova u svom rukavu. Na primer zelena salata. Gajim je i obožavam. Gajim i šargarepe i rotkvice, ali to nije superhrana. Superhrana su na primer godži bobice koje su centar medicinskog sistema sa

intervju

preko 5.000 godina istorije iza sebe. One imaju medicinska svojstva, imaju kalorije, bezbedne su za decu, stare, imaju svojstva dugovečnosti, osnažuju imunosistem, pospešuju lepotu... to su sve svojstva superhrane.

Kako saznati više o tome?

Bitno je da uvek izazivamo svoj sistem verovanja. Pa koliko puta se desi da čvrsto verujemo u nešto jer smo tako naučeni, i godinama se držimo toga dok jednog dana ne otkrijemo da smo pogrešno znali, verovali, mislili? Zato treba da imamo otvoren um i želju da učimo. Sada možemo da mnogo lakše vidimo kada nas neko laže. I ako se pitamo zašto nas neko laže, odgovor je prost. Ljudi lažu, eto, tek tako.

Zato moramo da se vratimo sebi, svojim čulima, svojim ličnim testovima i istraživanjima. Svi to možemo. Unutrašnji rad je uslov za spoljašnji rast i napredak. Ta unutrašnja promena svakog od nas može da utiče da se ceo svet promeni.

Mnogi pričaju o tom unutrašnjem rastu i radu na sebi. Šta to za vas predstavlja?

Za početak i ona primarna stvar je da se vratimo izvoru energije, inspiracije, kreativnosti. To je početak svega. Ako napravimo tu konekciju, postaćemo jači, sposobniji. Svi spiritualni ljudi koji su na vrhuncu svog rada povezani su sa tim

izvorom ultimativne energije.

Na internetu kruži dosta informacija i ljudi su često zbunjeni jer ne znaju u šta da veruju. Da li vas čini ponosnim činjenica da ljudi posmatraju vaše profile kao mesta gde se objavljuje istina bez obzira na to što nije uvek laka za prihvatanje?

Ono što ja želim je da pomognem ljudima da sami dođu do svoje istine. To je sve.

Na taj način oni osnažuju sebe. Ti si sebi najbolji doktor, nutricionista, zdravstveni ekspert. Želim da ljudi ponovo preuzmu odgovornost za sebe. To je poruka koju se trudim da pošaljem svima kroz ono što radim. Da ih odvučem od slatkiša, soda, genetski modifikovane hrane i usmerim ka superhrani, prirodi, onome što je zabavno i prirodno.

Kako na vas utiče kritika i negativan pogled na ono što propagirate? Da li vas to ljuti i obeshrabruje?

Razočaravaju me ljudi. Izgleda da je to u našoj prirodi, naša realnost. Ako postanete vrhunski stručnjak u nečemu, neminovno je da ćete se naći kao nečija meta. Tako funkcionišu stvari. Postanete meta nezadovoljnih, napadaju vas često i bez razloga. A šta ja mogu da učinim povodom toga? Ništa. Mogu jedino da kon-

51

trolišem svoje misli i ono što se dešava u mom umu. To uspevam tako što biram okruženje koje me čini pozitivnim, koje me ohrabruje i daje mi snagu. A sada se mnogo više ljudi povezuje sa mnom.

Ljudi počinju da razumeju, pravimo pozitivne promene. Baš skoro je jedna moja zaposlena sama napustila posao i moje okruženje. Bila je toliko negativna, a takvi uopšte ne mogu da opstanu u mom okruženju. Dobra stvar je što uopšte nisam morao da je otpustim. Sama je otišla.

Na svoje društvene mreže postavljate dosta videa koji često podele mišljenja ljudi i izazivaju debate. Šta je vaš cilj, da li želite da se takve diskusije dešavaju češće, sada kada ljudi imaju snagu glasa u ovoj digitalnoj eri?

Baš mi je drago što si se osvrnula na to.

Baš jutros sam se bavio time. Ne uključujem se u diskusiju svaki put, ali da – ja odobravam sadržaj koji će se postaviti na moje mreže. Ponekad nešto postavim samo da bih izazvao ljude na razmenu mišljenja, jer često takve debate podstiču ljude da dublje razmišljaju. Naravno, uvek se nadam da će se te debate odvijati na civilizovan način. U Evropi mi se čini da je mnogo naprednije, postoji taj džentlmenski dogovor. Možeš da se takmičiš ili igraš sa nekim u meču i i dalje budeš njegov prijatelj. Možeš da se suprotstaviš nekome i

52

ekskluzivno

i dalje da budete prijatelji. U Americi to nije tako. Tu prestaje svaki džentlmenski dogovor. Pretvara se u lični napad i poprilično necivilizovano ponašanje.

Politički korektno ponašanje postoji na visokim pozicijama, ali ne i džentlmenski dogovor, što je veliki paradoks. Trudimo se da promenimo to, da pokažemo da mogu da postoje različita mišljenja i da možemo da ih ukrstimo na civilizovan način. Čini mi se da je takav način razmišljanja sve više potreban celom svetu. Šta ljudi najviše komentarišu na vašim kanalima?

Ljudi vole kada postavimo neki sadržaj na temu veza. I to dosta preuzimaju i dele na svojim profilima. Veza sa samim sobom, sa drugima, sav emotivni sadržaj je veoma dobro prihvaćen. Ljudi takođe vole sadržaj o kokosovom ulju, jabukovom sirćetu, receptima. Mnogo ljudi često samo pogleda i to je sve što im treba.

Imam više od desetine miliona ljudi koji me prate. Imam mnogo više videa na Jutjubu od svih koji se bave ovim poslom i osećaj koji nosim sa sobom dok radim ovo je da činim dobro delo, da je to što radim dobra karma i to mi je mnogo vrednije od novca. Šta vama predstavlja novac?

Za mene je novac sredstvo za razmenu. Na kraju života, ne možemo ga poneti sa sobom, ali uticaj koji smo napravili koristeći taj novac ostavlja trag na našoj duši i utiče na našu karmu. Inače, jedan sam od onih koji veruju u reinkarnaciju i evoluciju duše. Čvrsto verujem da neko gore hvata beleške i prati ono što radimo jedni drugima i životinjama i planeti.

Imam humanitarnu organizaciju Fruit Tree Foundation koja postoji od 2002. godine, skoro 15 godina. Imali smo projekat u Zimbabveu, u jednom sirotištu. I sećam se jednog dečaka od osam-devet godina koji je izgubio oba svoja roditelja. Došli smo da sadimo voćnjake i on je tada otkrio da je svrha njegovog postojanja da sadi drveće i održava voćnjake i tako prehranjuje ljude. On je otkrio svoju životnu misiju sa samo devet godina. Po jedan voćnjak mesečno, evo već 15 godina zaredom. Moćno! A kada smo bili u Brazilu, posetili smo 18 osnovnih škola i učili decu da sade. Sećam se sreće jedne nepokretne devojčice kada je prvi put u životu zasadila drvo. Sve je to poprilično moćno.

Superhrana su na primer godži bobice koje su centar medicinskog sistema sa preko 5.000 godina istorije iza sebe.

One imaju medicinska svojstva, imaju kalorije, bezbedne su za decu, stare, imaju svojstva dugovečnosti, osnažuju imunosistem, pospešuju lepotu Šta biste preporučili ljudima kao konkretan savet, kako da se povežu sa prirodom? Da li mislite da to treba svaki dan da rade, koliko često, gde, kako?

Preporučio bih jedan sat dnevno da provedete u prirodi svaki dan. Ali bukvalno da merite vreme. Ne 40 minuta, već mora da bude baš jedan sat. To mi u Kanadi zovemo trening superheroja. Mnogi ljudi kažu: „Da, uvek provedem neko vreme napolju svaki dan.“ Ali onda je to na primer samo 15-20 minuta. Ono što mi tražimo jeste pun sat. Može da bude isprekidano, po 10-15 minuta tu i tamo,

ali kad se sve sabere, mora da bude jedan sat ukupno. Plaža, park, okean, more, reka, planine, pešačenje u brdima... Što dalje od tehnologije. Za ljude koji žive u gradovima to je teže. Evo u Parizu ima samo 11% drveća, skoro pa i nema prirode, ima previše zgrada... Tada je najbolje da meditirate, radite jogu, rekonektujete se sa sobom. Prosto da pronađete taj mir u sebi bez obzira na okruženje. Ako živite u Njujorku, idite u Central park. Negde je lakše, negde teže doći do prirode. Ali ako shvatite da ste vi priroda i da i ako ste daleko od nje, vi to uvek nosite u sebi, sve što treba da uradite je da se rekonektujete sa

intervju

sobom i bićete u miru. To je ono što vam priroda nudi. Mir i spokoj. A to imamo u sebi. Kada se spojimo sa prirodom, onda je to beskrajan sklad.

Kako da se ljudi povežu sa svojim unutrašnjim mirom? Mnogi ljudi ne razumeju šta je to meditacija, na koji način da se priključe na taj beskrajan izvor energije. Da li možete da nam date neki praktični savet?

Duboko disanje je sjajan metod. Ukoliko uradite 30 dubokih disanja kroz dijafragmu dnevno, osećaćete se neverovatno! To sam naučio još kao student kada sam bio potpuno mentalno i spiritualno istrošen. Obećao sam sebi da ću svaki dan izaći napolje da dišem duboko 30 puta. Disanje je povezano dosta sa našim emotivnim stanjem. Svaka emocija je kreirana putem načina disanja. To je ono što nas i joga uči. Posmatram to već godinama unazad. Ljudi koji imaju depresiju, obično dišu vrlo brzo i kratko, i kreću se depresivno. Depresivno dišu, misle, izgledaju. Ali ako im promenite način disanja, možete da utičete i na njihove pokrete i ponašanje. To sam naučio još 1984. kada sam bio na super kampu i upoznao Tonija Robinsa koji mi je preneo to znanje. Mogu da budem stalno srećan ukoliko se krećem tako i dišem tako.

Koje su navike zdravih ljudi?

Zdravi ljudi vode računa da uvek budu hidrirani. Zdravi ljudi uzimaju omega 3 masne kiseline, ne jedu šećer, izlaze napolje i sunčaju se, pokreću svoje telo, dišu duboko, rade jogu ili se istežu i rade na koordinaciji. Zdravi ljudi razgovaraju s poštovanjem i ljubaznošću s drugim ljudima. To je vrlo bitan aspekat. Evo na jednoj konferenciji dugovečnosti koju smo imali baš smo o tim zdravim odnosima imali diskusiju i jedno vrlo zanimljivo otkriće.

Postoji jedno mesto u Pensilvaniji koje se zove Rozeto. Tamo je najduži životni vek stanovnika, najniža stopa srčanog udara, raka, artritisa, svega što je loše. Ljudi žive dugo, srećni i zdravi. I poslali su i naučnike želeći da otkriju šta je to. Da nije vazduh, voda, hrana? I otkrili su da nije ništa od toga. Razlog je taj što ljudi tamo imaju najzdravije odnose. Kod njih se celo društvo angažuje da podiže decu, kao nekada i kod vas u vašim selima. Kada se dete rodi, svi pomažu. Dograde sobu, izgrade kuću. To je bezbedno okruženje,

puno poštovanja, ljudi pomažu jedni drugima. Imaju sve što im treba u svojoj zajednici. Ne odlaze. Najveće otkriće za nauku je bilo da je društvena povezanost jedan od ključnih sastojaka za dug život.

Da li mislite da je to traženje neke svoje grupe ljudi istomišljenika u stvari razlog za veliku popularnost društvenih mreža?

Kako da ne! Da, naravno da ima trolova na internetu i negativnih stvari, ali većina stvari koje se dešavaju na društvenim mrežama je baš ovo: želim da se povežem sa tobom, da podelim svoja interesovanja i misli bez obzira na to na kom se kontinentu nalaziš. Možemo da budemo u kontaktu sa voljenim ljudima kad god poželimo, bez ikakvih prepreka. Baš ovaj efekat društvenih mreža pravi najveću revoluciju zdravlja u istoriji našeg postojanja. To je realnost.

Ali to zdravlje izaziva i veliku zavisnost, a možda i diskonektovanost od onog što je pred nama, zar ne?

Sve ima svoje negativne strane i mi imamo izbor kako ćemo da koristimo ono što imamo pred sobom. Ako pogledate, ja imam na primer preko hiljadu prijatelja na Fejsbuku s kojima redovno održavam kontakt širom sveta. To nikada ne bih mogao da izvedem ako bih i dalje koristio stare metode poput pisanja pisama ili telegrama. Zatim, zamislite da imate neki zdravstveni problem i niko iz vaše blizine ne može da vam pomogne jer se nikad nije susreo sa tako nečim. Danas svi mogu da istraže na internetu i povežu se sa ljudima koji su imali slične dijagnoze, slična iskustva.

To može da bude poprilično opasno. Ima toliko netačnih i neproverenih informacija na internetu, a ljudi kada su očajni, poveruju u sve i svašta. Pa koliko puta čovek misli da će da umre kad počne da pretražuje po internetu šta znače simptomi koje ima...

Da, znam. I ja sam takav. I znam da su često informacije koje prve izađu na pretraživačima plaćene. Ali zbog toga i ohrabrujemo ljude da budu svoji sopstveni detektivi. I pomažemo im da budu dobri detektivi i ne nasednu na razne laži. U Americi, ljudi obožavaju detektivske priče, serije, filmove. Svi smo odrasli uz te priče i zbog toga kada im neko dijagnosti-

53

kuje nešto i kaže: „Moraš sada da uzimaš ovo do kraja života“, mi kažemo: „Aha, vreme je da sam istražiš ovo.“ Ljudi su počeli da se plaše prirode zbog svih prirodnih katastrofa poput uragana, zemljotresa, poplava. Poznate ličnosti su se ujedinile i podigle glas, bilo je dosta kampanja na temu da zaštitimo prirodu. Da li i vas podržavaju još neke javne ličnosti pored Vudija Harelsona i pomažu vam da uvećate svoj uticaj?

Da, mnogo njih iz različitih sfera života, od sporta do biznisa. Ne volim sve da ih pominjem po imenu jer često se i oni štite od napada. Stiv Džobs je bio jedan od mojih prvih velikih fanova još na početku moje karijere. I pokušao sam da ga ohrabrim da pređe na prirodan način izlečenja.

Opišite dan u životu Dejvida Vulfa.

Ja sam spontana osoba. Sve radim spontano. Jedno jutro ću da se probudim i pomislim: „Sad mi se radi na mom veb-sajtu“, i bum! Tog dana ću raditi na veb-sajtu. Nekim danima želim samo da učim, istražujem. Nekim stvarima moram da se prilagodim, mnogim ljudima trebam i to je život, ali uglavnom sam vrlo spontana osoba.

Da li umete da kažete „ne“?

Moram da kažem „ne“. Teško je ali moram. Ako ne kažem „ne“, onda će moja usta da preopterete moja leđa i to nikako ne smem da dozvolim. Ali volim da pomažem ljudima, to je moja strast. Nekad se desi da ne spavam dan i noć dok ne pronađem rešenje, lek, informaciju. Ali to mi je zabavno i to volim. Šta je to na čemu ste najzahvalniji? Povezanost sa prirodom, ljudima...?

Moja povezanost sa biljkama je nešto iznad svega. Ta povezanost je toliko jaka, jača od povezanosti sa ljudima ili životinjama. Neki ljudi vole kučiće, neki mačke, zmije ili tako te životinje... Moja povezanost sa biljkama je telepatska. Evo, na primer, desilo mi se da sam bio kod nekog prijatelja u kafiću. Te noći sam sanjao i dobio sam informaciju da se vratim u kafić jer se u jednom ćošku nalazi biljka i treba da se vratim da je zalijem jer umire.

I sutradan sam se vratio i pronašao tu biljku, i da, umirala je u ćošku.

®

54

ex catedra

Da nisam slep, verovatno bih bio prosečan i dosadan Razgovarala Marina Pavlović

Sa 15 godina Slobodan Brkić hakovao je sajt Telekoma kako bi besplatno pričao sa Japancima i učio japanski jezik. Kada ne programira, svira klavir i komponuje za taj instrument. Pevajući duhovnu muziku, zajedno sa sestrama, imao je preko 20 nastupa širom Amerike. Ako vam kaže da odlično govori neki jezik, to znači da zna čak i dijalekte. Vrstan je imitator svetskih političkih govornika.

Studira međunarodne odnose na Fakultetu političkih nauka. Jedina prepreka mu je literatura, koja još nije u potpunosti adaptirana slepim studentima

ex catedra

edimo na „njegovoj“ klupi ispred amfiteatra na Fakultetu političkih nauka. U roku od deset minuta razgovarao je na tri jezika. Ova klupa je, u toku dana, njegova kancelarija, a neizbežni alat su laptop i voki-toki, preko kojih obavlja sve, od običnih razgovora, zadavanja glasovnih komandi do programiranja.

S

Da li je istina da nikad ne spavaš više od četiri sata?

Četiri sata je maksimum. Nekad spavam sat, sat i po. Nekad 20 minuta. Nekad tri ili četiri dana nikad ne spavam.

Pevaš duhovnu muziku, sviraš klavir, komponuješ, programiraš, popravljaš kompjutere, govoriš četiri strana jezika...

Četiri jezika govorim odlično i sedam onako. Ta četiri su engleski, španski, italijanski i japanski. Ostali su nemački, francuski, starogrčki, latinski, hebrejski, aramejski i portugalski.

Čula sam da i na fakultetu popravljaš tehniku.

Kad bih ja naplaćivao na fakultetu sve što uradim i sve što popravim, do sada bih imao platu profesora (smeh).

Kako si jednom rekao, klinci su bili ljubomorni na tebe jer si sve mogao brže da naučiš.

Pored toga, kako je izgledao taj prolazak kroz srednju i osnovnu školu?

Bio je trnovit put. Uopšte nije bilo lako.

Profesori u srednjoj školi su bili okej, dok je u osnovnoj bilo mnogo više problema, pogotovo što kompjuteri tad nisu bili aktuelni. Nije postojala literatura ni na Brajevom pismu, ni u PDF-u. Morao sam sve da učim napamet – matematiku, srpski i sve ostalo. Sve zadatke sam morao da računam iz glave. Sastave sam pisao u glavi. Kad je učiteljica trebalo da pregleda sveske, ja sam ustajao, dolazio do njenog stola i čitao to iz glave, napamet.

Tako smo dobijali lepu četvorku sestra i ja, zato što ne pišemo.

55

Kako je bilo studirati u Americi?

Ne može da se poredi sa ovim ovde. Tamo je sve digitalizovano, pristupačno.

Nakon studija u Americi, rešavaš da upišeš Fakultet političkih nauka u Beogradu. Prvi put su te odbili uz obrazloženje da nemaju uslova za tvoje studiranje. Ipak 2010. upisuješ FPN. Da li je bilo pomaka u pogledu uslova?

Od 2010. kad sam krenuo da studiram, ima pomaka. Sve zavisi od profesora. Postoje oni koji imaju razumevanja i koji uspevaju da mi nađu literaturu u elektronskom formatu. Ima profesora koji hoće da mi pomognu, ali nemaju literaturu u elektronskom formatu pošto je knjiga stara 20 godina.

Kažeš da je u Americi potpuno druga priča. Pored zemlje koja u potpunosti može da odgovori na tvoje potrebe i gde je sve „na dugme“, ipak si odlučio da se vratiš u Srbiju.

Zašto?

Zato što ja nisam čovek koji beži od problema i izazova. Došao sam da, ako je mogu-

56

ex catedra

Morao sam sve da učim napamet – matematiku, srpski i sve ostalo.

Sve zadatke sam morao da računam iz glave. Sastave sam pisao u glavi će, nešto uradim za svoju zemlju, da pomognem svojoj zemlji u bilo kom vidu. Pitaju me šta ja time dobijam, koji je moj interes. Zašto bih ja nekome popravio kompjuter ili ga naučio neki jezik? Šta ja time dobijam, šta je moj skriveni cilj? Ljudi, prosto, ne mogu da shvate da ja živim da pomažem čovečanstvu. Volim da pomažem drugim ljudima i svojoj zemlji. Oni ne mogu da shvate da je to moj glavni smisao života i da za to ne očekujem nikakvu slavu i popularnost. Prosto, kad nekome pomognem, zadovoljan sam samim tim što sam mu pomogao, ne očekujem ništa zauzvrat. Kako će on da reaguje, to je već njegova sloboda i njegova odgovornost.

Neko drugi ti pomaže i neko drugi te zapošljava. Mnogi bi se zapitali kako je moguće da imaš tu energiju da živiš ovde.

Ako čovek radi za neke svoje ideale i principe, bez bilo kakvog interesa ili koristi, to je onda ono pravo. Mnogi ljudi vole svoju zemlju na Zapadu, zato što imaju dobre uslove za život, stipendije i dobar posao. Normalno da će voleti svoju zemlju. Ali da vidimo da li će neko voleti svoju zemlju, ili da li će da bude prijatelj svome prijatelju ako se taj prijatelj prema njemu ne ponaša onako kako bi možda on očekivao.

Rekao si da si upisao Fakultet političkih nauka zato što misliš da čovek može samo sa politikom da ostvari nešto u Srbiji. Kada bi imao potrebnu moć, šta bi prvo promenio u našoj zemlji?

Najlakše je kukati i napadati i kriviti druge kako je sve crno i kako ništa ne valja. Ali u tome je razlika između realnog života i bajki. Uvek i u svemu možemo da nađemo obe strane novčića. Prvo što bi trebalo promeniti jeste svest. Ljudi treba da se pokrenu, treba da shvate da je vrlo težak proces da se poboljšaju ekonomija, politika i životni standard. Nemoguće je očekivati da će u roku od godinu dana da se promeni nešto što je manjkalo decenijama, a naši ljudi često imaju taktiku buve – sad ili nikad.

Na rođenju vam je rečeno da za vid tvoje sestre i tebe nema leka, a potom da postoji mogućnost operacije, koja bi koštala 100.000 dolara po oku. Ti si na to rekao da bi taj novac mogao da se investira pametnije.

Da li je to strah od potencijalnog upoznavanja sveta na drugi način?

Da li nekada razmišljaš kako bi to izgledalo?

Nije to strah kao strah. Meni to nikada

nije falilo. Naravno, bilo bi mi lakše na jedan način. Ali, opet, razmišljam šta bi bilo, kad bi bilo. Da se ovo nikad nije desilo, verovatno bih bio neki prosečan čovek koji bi radio prosečne dosadne stvari, kao i svi drugi. Ja uvek gledam sa one druge, pozitivnije strane. Zadovoljan sam svojim životom kao takvim.

Ako ću kao „videći“ biti korisniji ljudskom rodu, onda zašto da ne? Ako to bude najbolje za mene i kad to bude najbolje za mene, to će Gospod da odluči. Ali, ako ću ovakav biti korisniji čovečanstvu, onda nemam ništa protiv. Uvek mora da postoji neki viši cilj.

Tako da, vraćanje vida, samo da bih video, nema nikakve poente. Ako bi to doprinelo mom daljem razvoju, mentalnom, intelektualnom ili socijalnom, onda u redu. Šta zameraš svojoj generaciji?

Ja se trudim da ne osuđujem druge, jer ko sam ja da nekome nešto zameram? Nemam pravo na to, jer svako ima slobodu da živi onako kako misli da je najbolje. Sve što je materijalno jeste prolazno i, ako se čovek veže i bazira svoj rad na materijalnom, onda je to na čemu se bazira takođe prolazno i nema nekog značaja. Trebalo bi da čovek zasnuje svoja interesovanja i svoj rad na nečemu što će ostati iza njega i od čega će i budući naraštaji imati koristi i nekog smisla.

®

57 AD SPECTATORES

ORI G INALNE VESTI

Održano internacionalno takmičenje EESTech Challenge Za ovogodišnju oblast projekta, koji organizuje Istek Beograd, odabrana je tema Big Data Analysis Projekat EESTech Challenge odigrao se pod pokroviteljstvom Microsoft Development Centra Srbija iz dva dela, trodnevnog stručnog seminara i 24h hakatona. Za ovogodišnju oblast projekta, koji organizuje Istek Beograd, odabrana je tema Big Data Analysis.

Na svečanom otvaranju, pored predsednika udruženja Nemanje Jovanovića i glavnog organizatora projekta Mladena Sokića, govorili su i dekan Elektrotehničkog fakulteta prof. dr Milo Tomašević i Tadej Kurepa iz kompanije Microsoft Development Centar Srbija (MDCS).

Svi oni su istakli važnost toga da studenti na ovakvim manifestacijama mogu da nadograđuju svoje znanje i pohvalili odabir baš ove, sve više popularne oblasti – Big Data Analysis.

Nakon stručnog seminara, na 24h hakatonu su se nadmetali studentski timovi rešavajući zadati problem. Osam timova od po tri člana takmičilo se za prvo mesto, ne bi li se plasirali na veliko evropsko finale, drugu rundu projekta EESTech Challenge. Hakaton je održan u prostorijama Microsoft Development Centra Srbija.

Prvoplasirani tim, koji će nakon detaljnog pregleda zadataka biti objavljen na Facebook stranici projekta, dobiće priliku da učestvuje u finalnoj rundi. Evropska faza takmičenja ove godine će se održati u maju, u Novom Sadu.

Na njoj će učestvovati 23 tima studenata sa raznih evropskih univerziteta.

Fudbal, kriket i plivanje za lakšu integraciju osetljivih društvenih grupa Više od 300 dece i mladih iz osetljivih grupa učestvovalo je u sportskim aktivnostima kao što su plivanje, kriket i fudbal, kao i u radionicama na temu zaštite ljudskih prava, od avgusta do decembra prošle godine u okviru pilot-projekta „Dobar start“ Sportske aktivnosti znatno doprinose lakšem uključivanju povratnika, migranata, dece i mladih u lokalne zajednice u Srbiji i regionu, i ovaj inovativan koncept treba primenjivati u budućnosti, zaključak je prvog dana dvodnevne konferencije „Sport za integraciju povratnika i drugih osetljivih grupa na Balkanu", koju pod pokroviteljstvom Nemačke razvojne saradnje organizuje Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju (GIZ).

Više od 300 dece i mladih iz osetljivih grupa učestvovalo je u sportskim aktivnostima kao što su plivanje, kriket i fudbal, kao i u radionicama na temu zaštite ljudskih prava, od avgusta do decembra prošle godine u okviru pilot-projekta „Dobar start: Sportske aktivnosti za potencijalni razvoj". Takođe, više od 500 roditelja informisano je o koristima sporta za psihofizički razvoj dece i njihovo lakše uključivanje u zajednicu.

Pored toga, koncept primene sporta za uključenje društvenih grupa predstavljen je u 15 osnovnih škola u našoj zemlji, a 22 trenera prošla su obuku za rad sa decom i mladima.

Nova humanitarna kartica Eurobanke Raspisan konkurs za dizajn humanitarne kartice „Eurobank Veliko srce“ Eurobanka i Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja najavili su novi društveno odgovorni projekat „Škola kao nacrtana za vas“ čiji je cilj poboljšanje uslova za rad i učenje u srednjim ekonomskim školama u Srbiji.

Od svake transakcije koju klijenti Eurobanke izvrše Mastercard karticom „Eurobank Veliko srce“ odvajaće se određeni deo sredstava za renoviranje učionica, kabineta i kupovinu neophodne opreme, bez dodatnih troškova za korisnike kartice.

Prvi korak je raspisivanje konkursa za dizajn humanitarne kartice „Eurobank Veliko srce“ koji je namenjen učenicima svih srednjih škola.

Konkurs za dizajn kartice „Eurobank Veliko srce“ traje od 26. marta do 13. aprila, a objava rezultata i proglašenje pobednika zakazano je za 27. april 2018. godine. Glavna nagrada je dvonedeljno usavršavanje engleskog jezika u Velikoj Britaniji u organizaciji Privrednog društva za turizam KUB d.o.o., specijalizovanog za obrazovna putovanja.

Noćna straža Slika postoji, ali slike nema

„Šta se dešava kada para nestane?“, zaplet je nove predstave Ateljea 212 „Noćna straža“ u režiji Borisa Liješevića.

Naviknuta na komfor i lagodan život, familija Vladisavljevića suočava se sa bolnom činjenicom – da su sve veći izgledi da je takvom životu kraj. Zaprepašćeni saznanjem da su dovedeni do prosjačkog štapa ("Da li to znači da ću sad morati da se zaposlim?"), članovi te porodice, sebično, smišljaju kojim će manevrima održati kontinuitet života kojim su dotad živeli. A ispostaviće se da je on bio lažan.

Moto ove predstave je: „Sve je lažno, samo komedija stvarna“. Jer junaci ove komedije, bez obzira na nemoral, spletkarenja, laži, podvale, krađe, beskrajno su šarmantni. I smešni u svojim pokušajima lukavstva od kojih svaki kao po pravilu biva osujećen, što će, prema rečima reditelja, na trenutak popraviti svet po merilima pisca, glumca, reditelja, gledaoca, po merilima pozorišta.

Boris Liješević zato verovatno ispravno primećuje da je svet, onaj izvan pozorišta, u kom živimo, postao falsifikat.

U glavnim ulogama: Miloš Vladisavljević, pater familias – Nenad Ćirić Marija Vladisavljević, njegova ćerka – Jelena Stupljanin Nina Vladisavljević, njegova ćerka – Jelena Petrović Petar Vladisavljević, njegov sin – Uroš Jakovljević Grof Andrenji Ištvan, mađarski plemić – Gordan Kičić Andrenji Magda, njegova tetka – Gorica Popović Autorski tim: Pisac – Fedor Šili Reditelj – Boris Liješević Dramaturškinja – Jelena Mijović Scenografkinja – Valentina Popržan Kostimografkinja – Dragana Lađevac Kompozitor – Stefan Ćirić Organizatorka – Jelena Tvrtković Asistentkinja reditelja – Milana Matejić Asistent reditelja – Nikola Mihailović Asistentkinja kostimografkinje – Vesna Slavnić

I

BUDI UMETNIK

58

OSTA Pozorište za one koji ne skreću pogled Piše Luka Arežina fotografije Igor Pavićević

Ustanovi kulture „Vuk“ trenutno se na repertoaru nalazi predstava „I ostali“ koja se bavi problematikom marginalizovanih grupa ljudi.

Osmišljena kao omnibus, predstava se sastoji od četiri odvojene priče i svaka rasvetljava probleme druge manjinske grupe.

Tekst je potpisala grupa koju čine četiri mlade dramaturškinje, deleći strast za pisanjem i pozorištem. Ovo je već treći projekat na kojem zajedno rade Mina Ćirić, Galina

U

Maksimović, Neda Gojković i Maša Radić.

Sve četiri studiraju dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Sa njima sam, u pretežno ružičastom kafiću u centru Beograda koji nazivaju svojom drugom kućom, razgovarao o aktuelnoj predstavi, radnoj dinamici i viđenju pozorišta.

Pre godinu dana se o njihovom komadu „Tramvaj zvani samoća“ pisalo u novinama kao o prvoj predstavi odigranoj u beogradskom tramvaju. Od tada su sarađivale na još jednom projektu pod naslovom „Treznilište“, adaptaciji tri komada

Nikolaja Koljade, takođe u organizaciji UK „Vuk“.

Pisanje ume da bude usamljen posao

provedene u izolaciji pred papirom. Ove četiri devojke, međutim, uspevaju da prkose sujeti i održavaju se kao trupa. „Koliko god da je u našem poslu teško da sarađuješ sa drugim ljudima, ovo je netipično opuštajući primer“, kaže Mina. Galina kaže da su od samog početka bile fenomenalne zajedno, a da su na ovom projektu radile mesec

koji podrazumeva sate

BUDI UMETNIK

59

Bavimo se ovime zato što verujemo u ljude koji dolaze u pozorište ne samo da bi se lepo obukli već su i spremni da ih nešto dodirne

ALI Mina Ćirić, Galina Maksimović, Neda Gojković i Maša Radić studiraju dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Pisanje ume da bude usamljen posao koji podrazumeva sate provedene u izolaciji pred papirom. Ove četiri devojke, međutim, uspevaju da prkose sujeti i mladalačkoj nadobudnosti i održavaju se kao trupa. Njihova treća predstava „I ostali“ uvrštena je u program ovogodišnjeg Sterijinog pozorja

dana „od kraja predavanja do poslednjeg autobusa“. Njoj se sviđa i ideja da se grupe umetnika potpisuju jednim imenom i na stvarima koje pišu nezavisno.

Na pitanje da li ima zdravog rivalstva među njima, devojke nedvosmisleno odgovaraju da nema. „Jedan kritičar je u tekstu naveo kako je ovo retka prilika da se uporede dela četiri mlada autora. To me je iznerviralo, jer je ovo saradnja, svaka je deo celine. Radimo nešto što je veće od svake pojedinačno“, kaže Maša. „Iako funkcionišemo kao jedan mozak, ipak

smo vrlo različite među sobom. Upravo zbog toga celina funkcioniše tako dobro“, kaže Neda.

Za njihovu složnost i uklopljenost zaslužan je i reditelj sa kojim su radile na sve tri dosadašnje predstave, Stevan Bodroža. „Neko bi nas terao da uđemo u kalup, ali Bodroža je našao način da naše različitosti uvrsti u predstavu“, kaže Mina.

Dok sam gledao predstavu „I ostali“, primetio sam odlična scenografska rešenja i tranzicije koje uspešno provode gledaoca

Mina Ćirić kroz četiri priče omnibusa, održavajući njihovu zajedničku nit. Četvoročlanu glumačku postavu predstave „I ostali“ čine Nikola Šurbanović, Bojana Zečević, koja je učestvovala i u „Treznilištu“, Anđela Jovanović, koja je učestvovala u „Tramvaju“ i Željko Maksimović, kojeg devojke već nazivaju „njihovim“ glumcem, jer je glumio u sve tri predstave do sada. Glumci su veoma uverljivo izneli komplikovan zadatak igranja dijametralno suprotnih uloga iz priče u priču. Posebno bih pohvalio glumu u četvrtom delu predstave, u kojem Bojana Zečević i Nikola Šurbanović igraju udovicu u kolicima i mladića sa mutnom prošlošću.

Iako je tematika ugroženih manjinskih grupa po prirodi „angažovana“,

tekst predstave je takav da gledalac nema utisak da mu se nekakva agenda nabija na nos. Ipak, komad ostavlja utisak i tera na razmišljanje. „Nismo htele da napravimo ‚pamflet‘ spiku“, kaže Neda. „To lako može da bude velika poza koja potcenjuje publiku.“ Mina se na to nadovezuje: „Bavimo se ovime zato što verujemo u ljude koji dolaze u pozorište ne samo da bi se lepo obukli već su i spremni da ih nešto dodirne.

Bodroža nikada ne bi pristao na plastičnu angažovanost, on nas stalno podstiče da pričamo kroz lična iskustva.“ Prva priča omnibusa, koju je napisala Mina Ćirić, bavi se problemima sa kojima se suočavaju pripadnici LGBT zajednice.

Majka glavnog lika ima problema sa njegovim homoseksualizmom, što skreće pažnju na to da ljudi neretko ne mogu da se opuste ni „unutar četiri zida“. „Pored

BUDI UMETNIK

60

mAŠA

toga što to nije samo javni već i privatni problem, htela sam da istaknem da je i lični. Često pojedinac nije pomiren sa svojom seksualnom orijentacijom, pa postaje sam svoja ‘četiri zida‘. Ipak, trudila sam se da ispričam priču o problemima sa kojima se susreće par ljudi. U mojoj priči možeš da zameniš gej par sa strejt parom.

Bilo mi je bitno da se bavim tom temom bez bavljenja tom temom“, kaže Mina.

mINA

Hodajući na liniji između iskrene emocije i političke angažovanosti, predstava „I ostali“ uspeva da na nenametljiv način skrene pažnju na probleme sa kojima se susrećemo svi, a najčešće biramo da skrenemo pogled

Druga priča, autorke Galine Maksimović, bavi se institucionalnim rasizmom

sa kojim se suočava romska populacija, ali i bezizlaznom situacijom u koju sistem stavlja ljude koji sa Romima intereaguju.

Galina je to ilustrovala na primeru školstva, nasilja nad vršnjacima i nemogućnosti učiteljice da pomogne svom učeniku. „Prema Romima imamo licemerni odnos, ciganske pesme su deo kafanskog repertoara, često se na internetu smejemo njihovim izjavama, a nikada se ne zapitamo zašto je to tako. Ne uviđamo u

kakvim uslovima žive i da su im uskraćena i osnovna prava. Htela sam na sceni da izolujem od okolnog šuma probleme sa kojima se suočavaju pripadnici romske populacije, ali i nemoć ljudi koji žele da im pomognu. Ljudi na odgovornim mestima u institucijama skoro su uvek nevidljivi za običnog čoveka. Zato u mojoj priči ne vidimo direktora škole, već samo učiteljicu.“ Priča Nede Gojković bavi se žmurenjem društva na činjenicu da je depre-

sija bolest. „Depresija je nešto iz čega se mnogo teško čupa. Tragedija je ta što pored dobre volje da pomognu, ljudi nemaju znanja i veštine da to urade. Sve potiče od porodice, sve nesreće i sreće, sve propasti i sva spasenja. I kod Mine i kod mene, postoji momenat u kojem članovi porodice nipodaštavaju probleme junaka, misleći da je njihovo stanje prolazna faza.

Potrebna je pomoć bliskih ljudi, a često su upravo oni ti koji čine situaciju gorom

BUDI UMETNIK

gALINA

nabijanjem krivice: ‘Ja sam ti sve dao, a ti ovako...‘ Zbog svih tih činilaca, moj lik je alkoholičar. Alkoholizam je simptom njegove depresije, a ne uzrok“, kaže Neda.

Poslednju priču je napisala Maša Radić i u njoj je prikazan nesvakidašnji susret žene u kolicima i mladića koji živi uličnim životom. Iako je ova premisa imala najveći potencijal da sklizne u patetiku, likovi su vrlo zrelo i nepatvoreno napisani. „Veoma sam se trudila da ne uvredim bilo koga nepokretnog, ali nisam htela da napišem ono što se zove ‘opšte mesto‘. Mislim da se donekle plašimo ljudi koji su nepokretni, da ih posmatramo sa distance. Zapravo su to često veoma duhoviti i opušteni ljudi. Smatram da je bitan momenat u mojoj priči to što mladić ne sažaljeva gospođu u kolicima, on kao i da ne vidi njena kolica“, kaže Maša.

Predstava je uvrštena u program ovogodišnjeg Sterijinog pozorja, što je či-

61

NEDA

Depresija je nešto iz čega se mnogo teško čupa.

Tragedija je ta što pored dobre volje da pomognu, ljudi nemaju znanja i veštine da to urade. Sve potiče od porodice, sve nesreće i sreće, sve propasti i sva spasenja Neda Gojković

njenica koju su devojke saznale dan pre našeg razgovora. One se nisu ni trudile da sakriju svoje uzbuđenje i počastvovanost, sem Maše koju emocije sporije hvataju: „Još uvek mi je teško da shvatim da se dešava, još mi je sveže. Očekivalo bi se da imam prenaglašena osećanja, ali stići će me za nedelju-dve.“ Prihvatajući toliko društveno pipavu i skoro nezahvalnu temu, devojke

su se uhvatile ukoštac sa teškim strukovnim podvigom. Hodajući na liniji između iskrene emocije i političke angažovanosti, predstava „I ostali“ uspeva da na nenametljiv način skrene pažnju na probleme sa kojima se susrećemo svi, a najčešće biramo da skrenemo pogled.

Duh i entuzijazam koji mlade spisateljice gaje prema dramaturgiji i pozorištu zarazan je, i stvara utisak da je tradicija srpskog teatra bezbedna makar još generaciju.

®

62

intervju

Budi onaj od koga će započeti promena Mislim da nema razloga da žuriš za novcem, popularnošću, slavom. To su opasne stvari, zato što možeš da se izgubiš. Meni je Dovlatov prva glavna uloga, ali čekao sam je šest godina.

Odbijao sam svašta i imao sam besane noći, mislio sam da me više niko neće zvati. Ali meni je moj posao na prvom mestu, jer on prolazi kroz mene – kako napredujem u životu, tako napreduje i moja gluma, ispričao je za Original Milan Marić, koji je pobrao sjajne kritike svetskih medija za ulogu u filmu „Dovlatov“ Alekseja Germana Mlađeg u rusko-poljsko-srpskoj koprodukciji, ostvarenju nagrađenom Srebrnim medvedom na Berlinalu Razgovarao Dimitrije Đurić Fotografije Igor Pavićević

intervju

ko je Milan Marić, kako sam kaže, slučajno dobio ulogu Sergeja Dovlatova, čudesni događaji tokom priprema i snimanja filma o ovom ruskom disidentu, piscu i novinaru u ledenom Peterburgu, ne mogu se nazvati, jezikom glumačke umetnosti rečeno, improvizacijom.

One bi mogle da posluže kao građa za scenario jednog posebnog, uzbudljivog filma, onog koji zvezda filma „Dovlatov“ živi već dve godine.

A počelo bi onom scenom iz Rusije kada Milanova prijateljica, naizgled nonšalantno, daje njegovu fotografiju reditelju filma, da ovaj porazmisli o njemu; nastavilo bi se vrlo krupnim kadrom na tu sićušnu sliku na kojoj on, ali i inače, fizički veoma podseća na Serjožu Dovlatova. I onda bi počela prava drama. Kasting, prvi, drugi, ko zna koji još krug. Uloga. Pa čitav proces, a tokom njega strah, samoća, lutanje, učenje, samonadilaženje, uspeh, crveni tepih i, povrh svega, odrastanje.

Rezultat je sledeći: premijera filma „Dovlatov“ Alekseja Germana Mlađeg u rusko-poljsko-srpskoj koprodukciji bila je na ovogodišnjem Berlinskom festivalu gde je nagrađen Srebrnim medvedom za izuzetan umetnički doprinos, kostim i scenografiju i nagradom čitalaca lista Berliner morgenpost. Nedugo zatim, usledila je i srpska premijera na FEST-u, a onda u Moskvi, gde je film četiri dana od prikazivanja pogledalo 300.000 gledalaca, što ga je u tom trenutku svrstalo među tri najgledanija filma u Rusiji, da bi ga ubrzo otkupio popularni striming servis Netflix za anglosaksonsko govorno područje. „Dovlatov“ nije samo biografski film, to je i priča koja „poetično vraća izgubljeni svet u kome je poezija tako mnogo značila, a kada su pisci, poput glavnog junaka ovog filma, radije birali da gladuju nego da pišu naručene laži i kič“, piše Holivud riporter, „kada su književnost i umetnost bile smatrane pitanjima života i smrti, i kada je insistiranje na vlastitom umetničkom integritetu moglo da u znatnoj meri naškodi vašim šansama za opstanak“, objašnjava Skrin dejli.

Ako samo za potrebe ovog uvoda zanemarimo to da je pisac živ onoliko koliko živi njegovo delo, i da je u tom slučaju smrt, zaista, „neprovjerena glasina“, moglo bi se reći da se Milan Marić rodio da bi Dovlatov ostao u životu. Glumac je rođen iste godine kada je pisac umro. I nije to jedina paralela

A

Dobijam ulogu od čoveka koji je dobitnik Srebrnog lava, u ruskoj kinematografiji koja nije mala, ona je svetska. Drugo, igram pisca za kog ranije nisam čuo, na ruskom jeziku koji ne znam. Pitao sam sebe samo jedno: A šta ćeš sad, Milane?

Za tri meseca sam pripremio jezik i telesno se prilagodio ulozi, ugojio sam se 16 kilograma. I sva ona tumaranja po Peterburgu... između dvojice umetnika, o čemu ćete čitati u razgovoru.

Milan Marić je, što primećuje Holivud riporter, „svojim zapovednim, ironičnim prisustvom na impresivan način ušao u lik ovog pisca jevrejsko-jermenskog porekla, mada mu je dato tek da luta po ulicama i književnim okupljalištima Lenjingrada“, šest novembarskih, hladnih dana 1971. godine, a prema subjektivnom osećaju, onoliko hladnih i snežnih kao što je bila ona februarska noć kada je film premijerno prikazan u Beogradu... ... Ne znam da li ti se učinilo, kao što je meni, da te večeri film nismo gledali samo na platnu, nego da smo ga živeli dolazeći zavejani

63

ka Sava centru, a da si ti i u tom filmu odigrao glavnu ulogu?

Jeste, ima istine u tome. Bilo je to onih dana kada je u Beogradu padao sneg, kada je grad bio zavejan. I sve je bilo ludo. Ne samo te večeri.

Znaš, dve godine sam, posle mnogo muka, čekao da se taj film dogodi i odjednom: Berlin, nagrade, divne kritike. A onda Beograd. I ja pred mojom publikom. Pola sata posle tog aplauza, imao sam let za Moskvu i sutradan dve premijere. Te dve-tri nedelje bile su zaista kao na filmu.

Pažljivo sam te gledao dok si se klanjao publici te noći, toliko si bio nestrpljiv da zahvališ, da nešto kažeš, nije ti bilo svejedno...

Bio sam na ivici da se rasplačem. Od početka sam želeo da to bude i srpski film, da ne budem samo gostujući glumac u ruskopoljskoj koprodukciji (film je podržan i od Filmskog centra Srbije, prim. aut.). I evo tu sam, u Beogradu, to se te noći dešava, u publici su bili neki bitni ljudi, ludački aplauz...

I to me je slomilo, nisam očekivao.

Onu zahvalnost koju si izrazio posle aplauza, da li si pripremao?

Nisam, rekao sam samo ono što sam u tom trenutku osećao. A bio sam toliko srećan zato što je Beograd bio prvi grad, posle Berlina, u kom je film prikazan. To mi je bilo veoma važno.

Ali nije samo tih nekoliko dana i nedelja bilo kao na filmu. Tvoj život je u Peterburgu tih šest meseci takođe bio filmski.

Sulud. Dobijam ulogu od čoveka koji je dobitnik Srebrnog lava (nagrada filmskog festivala u Veneciji, prim. aut.), u ruskoj kinematografiji koja nije mala, ona je svetska.

Drugo, igram pisca za kog ranije nisam čuo, na ruskom jeziku, koji ne znam. Pitao sam sebe samo jedno: a šta ćeš sad, Milane?

Ali sve je moguće, za tri meseca sam pripremio jezik i telesno se prilagodio ulozi, ugojio sam se 16 kilograma. I sva ona tumaranja po Peterburgu...

Da li je istina da ti je posle premijere u Berlinu prišla Dovlatovljeva kćerka?

Izađem da zapalim cigaretu posle filma, ona mi prilazi, divna žena, i kaže: „Niko ne bi bolje odigrao mog oca od tebe.“ Igram njenog oca. Igram neku epohu od pre pedeset godina. Ona se, kao lik, poja-

64

intervju

Imao sam zadatak da – ne jedan dan, nego dva meseca, koliko je trajalo snimanje – tražim i pronađem ono što je živo, ljudsko, neprekidnu tugu i „dečijost“ u čoveku od koga se nešto očekuje, a on se u svemu tome ne snalazi. I da sve to nosim sa sobom, a da bude iskreno, da ne bude falš, da ne bude igra vljuje u filmu. Ta žena sada priča sa mnom i izgovara tu rečenicu. Ma tu sam ja već bio – ćao. Još se ona šali: „Hej, tata, dođi!“ Čitajući tvoja sećanja na dane snimanja, samoće, lutanja i radosti u Rusiji, stekao sam utisak da si se sve vreme nečeg pribojavao, da te je bilo strah... Zašto?

Normalno je da se plašiš, naročito onda kada se baviš onim do čega ti je stalo. Plašiš se da ne uprskaš, da se ne snađeš, da nekog ne povrediš.

Da, imao sam ogroman strah, u početku sam stalno mislio o tome kako ću sve da postignem, da doguram do 99 kila, a ceo život sam između 80 i 84, da naučim jezik, sav taj tekst, a nije bilo kadra bez mene. I onda se, kao što se i događa na snimanjima, promene planovi, a ja dođem sa naučenim delom teksta i onda ti kažu: ne, ne, danas snimamo drugu scenu. A scenario je veoma kompleksan, ako ne odeš dublje u to, može da ispadne banalan kao, eto, imamo umetnika koji je nesnađen.

Imao sam zadatak da – ne jedan dan, nego dva meseca, koliko je trajalo snimanje – tražim i pronađem ono što je živo, ljudsko, neprekidnu tugu i „dečijost“ u čoveku od koga se nešto očekuje, a on se u svemu tome ne snalazi. I da sve to nosim sa sobom, a da bude iskreno, da ne bude falš, da ne bude igra.

Uslovi života u Rusiji su ti, delimično, to i omogućili?

Sa jedne strane, i ja sam se sam bacao u to, u ekstreme. Sa druge strane, bio sam stvarno odvojen od svih, u gradu i među ljudima koje ne poznajem. Prvih dana nisam imao ni internet. Ljudima pričam u šali, pa kažem da je bilo kao u vojsci.

Promenila me je ta samoća, upućenost na sebe. Završim snimanje i vratim se u prazan stan. Posle tog filma, ja nisam isti čovek. Porastao sam.

Filmska kritika primećuje da film ne daje samo faktografiju Dovlatovljevog života, već je težište i na njegovom burnom unutrašnjem životu.

Nije to klasičan biografski film, on ima nešto što nama danas nedostaje, pored te priče o sedamdesetim, SSSR-u, a to je spremnost da svojim životom braniš etiku i umetnost. A nije reč o nekom davnom vremenu, pa Dovlatov je umro iste godine kad sam se ja rodio, devedesete.

To su bili mladi ljudi koji su bili spremni da žrtvuju svoju slobodu, svoj životni tok, a nisu imali para, nisu imali šta da jedu, ni

da piju. Bili su i užasno nesigurni, jer ako ceo mehanizam govori da nisi u pravu i da je to što pišeš glupo, koliko god verovao u sebe, počinješ da se pitaš – čekaj, bre, ako svi kažu... Brodski, na primer, završava u logoru osuđen kao državni parazit. Ali nisu odustali od umetnosti. Naravno, otišli su iz zemlje. Teško je to, za bilo koga, a naročito za umetnike koji crpe inspiraciju iz sredine u kojoj žive. Meni je to najdirljivije.

Glumac si Jugoslovenskog dramskog pozorišta i kada je reč o tebi i tvojim ulogama, ni ti, kako kažeš, ne pristaješ na sve. Da li je to prvenstveno stvar etike ili nekih drugih motiva?

Ne bih želeo da pametujem ili savetujem bilo koga, sve je to bio moj izbor. Nisam pristajao na sve, jer sam mislio da moram da se formiram kao glumac, a ne da izletim u neku estradu. A formiraću se tako što ću raditi ono što mislim da je dobro, nešto što nosi društveni angažman, nešto što nosi više od samog naziva „film“, „pozorište“, „predstava“, „serija“. Naravno, niko od nas nije lud, mi svoje poslove radimo za novac.

Ali, kao klinac, mislim da nema razloga da

intervju

žuriš za novcem, popularnošću, slavom. To su opasne stvari, zato što možeš da se izgubiš. Meni je Dovlatov prva glavna uloga, ali čekao sam je šest godina. Odbijao sam svašta i imao sam besane noći, mislio sam da me više niko neće zvati. Ali meni je moj posao na prvom mestu, jer on prolazi kroz mene – kako napredujem u životu, tako napreduje i moja gluma.

Dovlatovljeva urednica u filmu stalno skreće pažnju tim mladim ljudima koji donose svoje tekstove na to da nijedan neće biti objavljen jer u njima nema „lepog i vedrog“, ti govoriš da pozorište nije puka zabava, već nešto više, pa su tvoje dosadašnje uloge na filmu, televiziji („Branio sam Mladu Bosnu“, „Nemanjići“...) i u pozorištu („Mali mi je ovaj grob“, „Zoran Đinđić“, „Zmajeubice“...) obeležene društvenim, političkim, istorijskim temama. Šta je to što tražiš, „nešto više“?

Pozorište živi preko dve i po hiljade godina, ne možemo da ga svedemo samo na zabavu, iako ono jeste delom i to. Samo, mene

niko ne može da ubedi da pozorište ne treba da bude politično. Pa Molijera su tri puta skidali sa vešala zbog onoga što je govorio.

Mislim da je Krleža rekao: „Političko je ono najintimnije.“ Nije politika samo ono za kog si glasao, to je i način razmišljanja, to su tvoji dnevni izbori, ceo život je sastavljen od izbora, tj. odabira.

Ranije si govorio da ne želiš da odeš iz zemlje, da li si sa ovim međunarodnim probojem promenio mišljenje?

Nisam, to nije moj primarni cilj, a pomislim i ja ponekad da ovde ništa ne vredi.

Okej, možda se neke stvari ovde nikad neće promeniti ili se neće promeniti za mog života, ali hajde da probam, da budem onaj od koga će započeti promena.

Kako je „politično“ pozorište o kom govoriš uspelo da promeni to da politika ne razdvaja ljude, kao što je često slučaj, već da ih okuplja?

Dovoljno je da takvo pozorište bar jednog čoveka ohrabri. Uostalom, ne moramo da budemo saglasni o svemu, ali ne moramo ni da se vređamo i mrzimo.

Da li očekuješ i uloge iz klasičnog repertoara tipa Šekspir, Molijer kog si pomenuo...

Naravno. Ne pravim ja razliku u glumi u predstavi „Zoran Đinđić“ i, na primer, nekoj iz dramskog, klasičnog repertoara, jer se sa istim žarom obraćam publici.

Nije bilo lako na Akademiji, nije ni sve bilo lepo, bilo je teških trenutaka. Lomio sam se. Posle prvog semestra mi je profesorka rekla da nisam za ovaj posao, da se prevarila. Ja sam mislio da je tu kraj

65

Zar ti već nisi igrao Raskoljnikova, pa to je Dostojevski, klasik, u okviru neke vežbe na drugoj godini studija?

Ja sam se tada zaljubio u taj lik. On ubija zelenašicu zbog čega bi svako od nas rekao, mada to nije korektno, ma dobro, nek mu se oprosti. Ali Raskoljnikov niže takve argumente da ti ne možeš da ih pobiješ nikada: ona je ovo, ali ja sam ono, kako je mogao Napoleon, iznosi paralele i pokušava da „svari“ to što je uradio, i onda kaže – sve je to tačno, ali nisi smeo da ubiješ. To, taj „kleš“ u osobi treba pronaći. Šta pamtiš iz tog perioda na Akademiji, čemu te je naučila profesorka Biljana Mašić u čijoj si klasi bio?

Stekao sam prijatelje za čitav život, pa iako se ne družim sa svima, znamo se u dušu. Nije bilo lako na Akademiji, nije ni sve bilo lepo, bilo je teških trenutaka. Lomio sam se. Posle prvog semestra mi je profesorka rekla da nisam za ovaj posao, da se prevarila. Ja sam mislio da je tu kraj, a napravio sam neku glupost, slagao sam u ime klase. Ali naučila me je da ne odustajem, da kad sam sâm, izdržim. Siguran sam da sam je izvodio iz takta, ali ona nikad nije imala potrebu da ubije tu moju tvrdoglavost.

Ni onda kada ti je na prijemnom ispitu rekla da ispraviš „jež“ frizuru, da ljudi vide kako stvarno izgledaš?

Samo sam rekao – pa meni stvarno tako raste kosa. Komisiji je to bilo simpatično.

Sećam se svog izlaska na scenu na prijemnom ispitu, kad sam ugledao profesorku, njenog razgovora sa mnom, i tad sam rešio – sad ili nikad. Na kraju studija sam, posle svega, osetio to naše međusobno poštovanje koje će trajati čitav život.

Da li i dalje igraš fudbal?

Samo rekreativno i retko. Nemam ekipu, a i otkako sam se ugojio za film, plašim se da potrčim.

Dok sam te čekao da dođeš, prelistao sam tvoj Instagram profil i video da si, uoči svih ovih velikih stvari koje su ti se desile, objavio i sliku sebe kad si bio mali. Šta bi danas rekao tom klincu?

Budi dete dok treba da budeš dete, posle uopšte nije zanimljivo. I – drži se.

®

66

UPOZNAJ SVET

UPOZNAJ SVET

67

Nemoj da buljiš u ekran ceo dan, postaćeš sportista E-sport industrija vrti mnogo novca. Baš mnogo, u milijardama. Naravno, ti brojevi konstantno rastu, nule se samo povećavaju, sponzora je sve više, a pojedina takmičenja imaju nagradne fondove od više desetina miliona dolara. Takođe, mnogi ističu da Svetsko prvenstvo u LoL-u gleda više ljudi nego NBA finale. Imajući sve to u vidu, nije ni čudo što dosta evropskih klubova formira svoje e-sports ogranke. Šalke, Mančester siti, Ajaks, PSG... Odnedavno i naša Crvena zvezda, sa čijim smo ADC-om (polako, stići ćemo i do toga) Nikolom Mihailovićem, poznatijim kao Chopsteek, razgovarali o mnogo e-tema Piše Slobodan Maričić Fotografije Igor Pavićević, Profimedia i League of Legends

O 68

radar nove generacije

limpijski stadion u Pekingu. Pun, nema gde igla da padne. U toku su Olimpijske igre? Nisu. Miting Komunističke partije Kine? Nije ni to. Finale Svetskog prvenstva? Jeste, ali ne u fudbalu, već u video-igri League of Legends, poznatoj i kao LoL. E-sport industrija vrti mnogo novca.

Baš mnogo, u milijardama. Naravno, ti brojevi konstantno rastu, nule se samo povećavaju, sponzora je sve više, a pojedina takmičenja imaju nagradne fondove od više desetina miliona dolara.

Takođe, mnogi ističu da Svetsko prvenstvo u LoL-u gleda više ljudi nego NBA finale.

Imajući sve to u vidu, nije ni čudo što dosta evropskih klubova formira svoje e-sports ogranke. Šalke, Mančester siti, Ajaks, PSG... Odnedavno i naša Crvena zvezda.

Zvezda trenutno ima samo ekipu u LoL-u, najpopularnijoj igri tog tipa u zemlji (drugi je CS:GO), tim je predstavljen 2017. godine, nastupali su u VIP Adria ligi, a potom i u EBL (Esports Balkan League).

A sastav? Na poziciji trenera – Saina.

Mid lejner – Akiles; Džangler – Ryuzaki; Suporter – (Rumun) ANG; Top lejner – (Poljak) Mikošida; ADC Chopsteek. Početkom marta pridružio im se i Tasteless. „Crvena zvezda je lako mogla da pokupi sve najbolje igrače regionalne scene, ali cilj je da se radi sa mladim i talentovanim igračima koji tek treba da se izgrade i koji će od starta raditi u ozbiljnom i profesionalnom okruženju“, navedeno je na predstavljanju tima.

Jedan od tih mladih i talentovanih je ADC Crvene zvezde Nikola Mihailović Čopstik, rođen 19. oktobra 1997. godine.

Išao je u OŠ „Vojvoda Stepa“, pa u Tehnoart, nakon čega je dobio gejmerske ugovore pa nije upisivao fakultet, a u intervjuu za Original navodi da bi voleo da jednog dana upiše Višu elektrotehničku.

Osim toga, Čopstik je odgovorio i na pitanje zbog čega baš „Čopstik“. „To je iz jednog video-klipa sa neta. Bilo je prvo 2Čopstik, kao dva kineska štapića, ali su ljudi stalno izbacivali tu brojku ispred i zvali me samo Čopstik, pa sam odlučio da i ja to potpuno izbacim. Svidelo mi se, drugačije je nekako od običnih nikova“, kaže Mihailović.

Inače, njegova ADC pozicija znači At-

tack Damage Carry i jedna je od glavnih uloga u čitavoj igri. Igrač, kao što mu ime kaže, nosi svoj tim velikom količinom štete koju pravi protivničkim igračima i ubija ih, što lako može da dovede do pobede ukoliko ga krene.

I Zvezda je krenula dobro, ali je na kraju završila sedma i igraće protiv kvalifikanta za opstanak u ligi. Kada će taj meč biti odigran u trenutku pisanja ovog teksta još nije poznato. „Krenuli smo dobro, sa tri pobede i očekivali smo da na kraju budemo u prve četiri ekipe koje idu u plej-of, ali to se nažalost nije dogodilo. Krenulo je sve kako treba, dobro smo igrali, ali smo onda protiv Asusa doživeli prvi poraz. Odigrali smo lošije naš kompozišn, nije to bilo kako treba“, kaže Čopstik za Original.

Kompozišn? (Za nas nubove).

Kompozicija. Dakle, pet heroja koji imaju sinergiju kada deluju zajedno. Imali smo takvu kompoziciju u kojoj treba da se uradi pet ulta (ultimejta – glavnih magija heroja), ali to nismo dobro uradili i izgubili smo. Onda smo igrali protiv KlikTecha, a oni su najbolji balkanski tim... I tu smo izgubili. Onda se promenio peč, promenili su se neki pikovi, neki heroji su postali jači, neki slabiji, nismo se dobro adaptirali na to. Bili smo loši na treninzima, pa smo počeli i da gubimo veoma brzo, kao da ne znamo šta da radimo, kao da smo pali za deset levela. Očekivali smo da budemo u prva četiri i imali smo šansu za to, ali nismo uspeli, i to ne zato što smo bili nadigrani, već zato što smo mi loše igrali. Da smo igrali našu igru, mislim da bismo sigurno bili u prva četiri.

Od ovoga može i da se živi, ako igraš evropsku ligu ili čak neku nacionalnu, zato što tu igrači imaju plate od svojih organizacija, pa novac od osvojenih turnira... Na Balkanu nije baš tako, neke ekipe poput Zvezde imaju plate, neke ne

radar nove generacije

69

multiplejeru, da bih mogao da igram sa bratom.

A neka igraonica?

Da, išao sam u igraonicu pre nego što sam dobio kompjuter. Bila je jedna kod nas u kraju. Ne znam ni da li je imala ime.

Samo „Igraonica“.

D Igraonica.

Igraonica se zvala, to je to. Tamo su svi dolazili, bilo je sedam kompova i nisam uopšte mogao da igram jer sam bio mlađi.

Stariji su uvek igrali, a ja sam samo gledao. Onda su dobili još koji komp, pa sam i ja mogao ponekad da igram. Kad se zatvorila, prestao sam da idem u igraonice, nije bilo nijedne u blizini, a one kod Vuka su bile daleko, bio sam mali.

A kako funkcionišu treninzi?

U ekipi imamo Poljaka i Rumuna, pa nismo u mogućnosti da igramo u LAN-u.

Svako igra od kuće. Doduše, imali smo booth camp – bili smo deset dana zajedno u Beogradu, vežbali, živeli zajedno... To je dosta pomoglo, ali smo bili nov tim, pa nam je bilo potrebno dosta vremena da se uigramo.

Svakog dana imate treninge?

Uglavnom svakog dana. Moramo da vežbamo svaku kompoziciju – ako nam jednu odstrane, da možemo da uzmemo drugu. Za EBL smo vežbali svakog dana, nekada i dva puta dnevno. Svaki tim koji je u toj ligi vežba svakog dana, to je glavno takmičenje na Balkanu.

Za EBL smo vežbali svakog dana, nekada i dva puta dnevno

Ipak, većina gejmera „trenira“ celog života. Od čega si ti počeo?

Prvo sam igrao segu, pa sam prešao na kompjuter i tu sam najviše igrao Dotu i CS 1.6. A na segi sam igrao sve što sam imao. Najviše neki soker fudbal sa bratom i neke tuče, mislim da su bile Nindža kornjače, Mortal kombat... Uglavnom sve u

Pitam te to jer svaki kraj ima neku svoju igraonicu iz detinjstva koje se svi rado sećaju. Kod nas u Zemunu je bio MK, tj. Mortal kombat i znam mnogo odraslih ljudi koji se raspilave na pomen tog imena, a zatvorena je već deceniju i kusur, ako ne i više. Mada je danas to verovatno drugačije, klinci sada sve igraju preko neta.

Pa da, ali, eto, ima kod nas jedna nova – moj drug je otvorio u prizemlju svoje zgrade. Dođe nas desetak, pa igramo nešto u LAN-u. Nije kao prava igraonica, samo da dođu drugari da igraju.

Dakle, igrao si Dotu i CS 1.6, a onda si zbog Dote počeo da igraš i LoL.

Da, kada su najavili da će izaći Dota2, dobio sam beta verziju i nije me toliko privukla kao Dota1. Tada sam već pomalo igrao LoL i to preko jednog druga jer sam imao slab kompjuter, pa smo posle škole išli kod njega da igramo. Posle toga sam uzeo bolji komp, skinuo LoL i za nedelju dana došao do levela 30. Bukvalno sam sa starijim bratom igrao ceo dan i celu noć.

Menjali smo se – kad sam ja u školi ujutru, on tada igra, a kad je on u školi po podne, tad ja igram. Stigli smo zajedno do levela 30 i koristili jedan nalog dok on nije prestao da igra, a ja sam nastavio sam.

70

radar nove generacije

On nije u svetu profi gejminga?

Dosta je igrao dok nije dobio posao. Igra i danas sa drugarima, ali ništa profesionalno. Mislim, bio je ozbiljan igrač, ali nikada nije igrao profesionalno.

Već tada si odlučio da budeš ADC, što ti je zaduženje i u Zvezdi. Zbog čega baš ADC?

Koju god igricu da sam igrao, uvek sam hteo da budem onaj koji pravi najviše damage. Neko ko je, da kažemo, u centru pažnje. Kada sam počeo da igram LoL, odmah sam uzeo ADC, jer je taj moj drug igrao support. I od tad koja god nova sezona da dođe, samo to sam igrao. Znam da igram i ostale rolove, ali ne na istom tom nivou.

Koliko je u profesionalnom gejmingu bitno da se tačno zna ko šta radi, strategija... Pretpostavljam da dosta na tome radite, kao i svi timovi u bilo kom drugom sportu.

Strategija je kod novijih sezona najbitnija. Ranije, ako je neki igrač bio mnogo dobar, onda je on mogao sam da pobedi partiju. Sada je to nemoguće, tim mora zajedno da pobedi. Zato postoje razne strategije, igra je postala kvalitetnija i ne možeš ništa sam, mora ceo tim.

Ali kakvu god strategiju imali, uvek su neki Korejci bolji.

Naravno. Vežbaju po 17 sati... Ali mi da toliko vežbamo, ne bismo bili kao oni.

Jednostavno, ljudi vide nešto što mi ne vidimo.

Tako je Li Sang Hjeok Fejker, koji ima samo 21 godinu, nedavno postao prvi LoL igrač u istoriji koji je zaradio preko milion dolara. Osim toga, na listi od deset najplaćenijih i najboljih, devet je iz Južne Koreje i jedan iz Kine, od čega je većina nekada igrala ili trenutno igra u najtrofejnijem LoL timu sveta – korejskom SK Telecom T1.

Fejker je tri puta osvojio Svetsko prvenstvo, od čega dva puta zaredom, i on je najbolji na svetu. Kada je tek počeo, prvi meč je odigrao protiv jednog od najboljih na sveta i samo ga solo kilovao. Onda je uradio jedan plej koji cela LoL zajednica zna, jedan od najboljih uopšte. Najbolji je na svetu. Koliko god njegov tim bio loš ili im jednostavno ne ide, što svima može da se desi, on ne pada, uvek je na najvišem levelu. Nema boljeg igrača od njega, svi ga poštuju.

Dok su Korejci osvajali po svetu šta god su stigli, Srbija je prošle godine dobila LoL tim Crvena zvezda. Odakle ti tamo?

Igrali su prošle godine, još pre nego što sam ja došao, Vip Adria ligu i bili su veoma solidan tim. Imali su u timu Poljaka Kondžisona, jednog od najboljih igrača Evrope. Onda je došla druga sezona i Zvezda

U Americi postoje i stipendije za e-sport, NBA timovi prave svoje ekipe u LoL-u. Svako ko tamo investira u LoL i e-sport uopšte mislim da će da zaradi. Na Balkanu svi na to gledaju kao na trošenje vremena, da treba da se nađe neki zanat

je želela da promeni ceo tim. Pitali su me da li bih igrao za njih dok sam još igrao za RUR. Hteo sam da napravim neku promenu i pristao sam.

Navijač si Zvezde?

Jesam, navijao sam dosta kao mali, ali sam u međuvremenu prestao da pratim fudbal.

U ligi sa Zvezdom od poznatih sportskih društava je još samo grčki Panatinaikos.

Da, liga ima osam ekipa, igralo se 14 kola, svako protiv svakoga, dva meča nedeljno, ponedeljkom i četvrtkom. Sve funkcioniše tako što prve četiri ekipe idu u plej-of, peto i šesto mesto su sigurni, a sedmo i osmo idu u relegaciju, pa možeš da ispadneš iz lige. Druga liga ne postoji, ali svake sezone se mogu kvalifikovati timovi koji žele da uđu u ligu i najbolji igraju protiv timova iz relegacije koji se bore za opstanak. Dakle, prijaviš se, prijavi se 100 ekipa i kroz kvalifikacije se dođe do dve najbolje koje se bore protiv dve iz relegacije. Ko pobedi, taj je u EBL sledeće godine.

A prva ekipa?

Pošto nacionalna liga Srbije ne postoji, već je EBL za ceo Balkan, onda pobednik te lige predstavlja Balkan u evropskom kupu. Tu učestvuju ekipe iz Italije, Španije, Francuske, Poljske... Pobednik toga ide u glavnu evropsku ligu EULCS (European League of Legends Championship Seri-

71

es), koja je pored NALCS (lige Severne Amerike) i korejske jedna od najboljih na svetu.

A postoji i Svetsko prvenstvo na koje odeš, boriš se i na kraju izgubiš od Korejaca.

Da, to je najvažniji turnir za svakog profesionalnog igrača. Tada prve tri evropske ekipe idu na Svetsko prvenstvo i predstavljaju Evropu. Tamo dođu ekipe i iz Amerike, Koreje, postoje grupe, borba za finale. Korejci na kraju osvoje.

Postoji i All Star, turnir na kojem fanovi biraju ko će da bude na kojoj poziciji u timu – ko će da bude mid, ko džangl, ko suport... Pa ima nekih posebnih modova, na primer jedan na jedan. Uglavnom, tu su zemlje podeljene na Fire u kojem su Amerika, Koreja, Okeanija... I Ice u kojem su Kina, Evropa, Tajland... Na kraju se skupljaju poeni i kao da li će da pobedi Fire ili Ice. Uglavnom pobedi Ice jer oni imaju Koreju. Oni uvek pobede, kako god da okreneš.

Reprezentacija Srbije u LoL-u je na jednom prvenstvu osvojila srebrnu medalju. Izgubili su, logično...

Od Koreje, tako je. Da, ali to je svetsko prvenstvo za države, ne za timove. To nije Riotovo. Profesionalni igrači koji imaju ugovor tamo ne mogu da igraju, samo amateri. Na primer, džangler Koreje koji je tada igrao protiv Srbije dobio je posle profesionalni ugovor i sada igra za jedan od najboljih timova sveta u kojem igra Fejker. Taj turnir je dobar za igrače koji nemaju ugovore, onda oni odu tamo, neko ih primeti i polako uđu u timove.

Može li da se živi od LoL-a?

Može, ako igraš tu evropsku ligu ili čak neku nacionalnu, zato što tu igrači imaju plate od svojih organizacija, pa novac od osvojenih turnira... Na Balkanu nije baš tako, neke ekipe poput Zvezde imaju plate, neke ne. Znam da i Kliktek ima, ali oni su najbolji, osvajaju sve... Ima smisla da imaju plate i oni verovatno mogu da žive od toga.

Ne bih da budem nepristojan, ali možeš li da mi kažeš barem u kom se rangu kreću plate LoL igrača?

Sve zavisi. Na Balkanu igrači imaju u proseku oko 300 evra. U nacionalnim ligama to iznosi mnogo, mnogo više. Preko 1.000, 2.000 evra. Na primer, u Španiji je plata 2.000 evra. Sve zavisi od toga koliko

Verujem da je to do generacijske razlike.

U Americi postoje i stipendije za e-sport, NBA timovi prave svoje ekipe u LoL-u. Svako ko tamo investira u LoL i e-sport uopšte mislim da će da zaradi.

Na Balkanu svi na to gledaju kao na trošenje vremena, da treba da se nađe neki zanat

je liga jaka, koliko su organizacije jake i koliko ima sponzora.

Zbog čega nema toliko sponzora na Balkanu? U svetu su velike nagrade, ali i velike zarade – sponzori kao da ne prepoznaju mogućnost da pre svega oni tu zarade.

Ceo Balkan kao regija dosta zaostaje u e-sportu, ljudi uopšte ne žele da prihvate e-sport kao sport. Kada to bude više prihvaćeno, verovatno će doći i više sponzora, biće veće nagrade... U Americi postoje i stipendije za e-sport, NBA timovi prave svoje ekipe u LoL-u. Svako ko tamo investira u LoL i e-sport uopšte mislim da će da zaradi. Na Balkanu svi na to gledaju kao na trošenje vremena, da treba da se nađe neki zanat. Sve dok je takav majndset... „Nemoj da buljiš u ekran po ceo dan...“

Pa da. Ima mnogo para u e-sportu, samo treba da se uloži. Jedan LoL turnir se u svetu gleda više nego NBA finale. Brojevi to pokazuju. Dosta ljudi i strimuje igrice na netu. Lepo sedneš i gledaš. Onda ti neko stariji dođe i kaže „zašto gledaš to kada možeš da igraš“. To je isto kao fudbal, zašto gledaš fudbal kad možeš da ga igraš?

Ljudi na e-sport gledaju kao da nije sport, jeste. Treba ti koncentracija, moraš da izdržiš da igraš nekoliko partija dnevno... A ako se šah računa kao sport, ne znam zašto ne bi i video-igre.

Da, u njihovo vreme toga nije bilo i sada neće da se prilagode tome, žele da ostanu na starom, ali se za to vreme ostale države prilagođavaju. Ovde niko ne želi da se prilagodi.

Tu je i ona teza da „nasilne“ video-igre utiču na porast nasilja.

Mislim da to nikako nema smisla.

Moj brat Marko je do sada potamanio više ljudi od kuge, a i dalje je jedna od najboljih osoba koje znam.

To je najveća glupost. Pa ljudi koji igraju su uglavnom povučeni i mirni. Nisu konfliktni. Valjda te više podstiče na nasilje kada piješ napolju po ceo dan, ili tako nešto. Oni to govore samo da bi skinuli dete sa kompjutera.

Znaš šta sam uvek hteo da pitam jednog profesionalnog gejmera – da li zaista oprema ima veliki značaj? Na primer, da li ćeš sa tastaturom i mišem koji koštaju nekoliko gziliona biti bolji od nekog sa prosečnom tastaturom i prosečnim mišem?

Sve je stvar izbora, koji miš tebi odgovara, ali ako je miš kvalitetniji, svakako će ti biti bolje. Samim tim je taj miš i skuplji. Klizi bolje... Jeste oprema bitna, ali i da imaš lošiji miš, uvek imaš svoj skil.

Na kraju dolazimo do nečega što mnogi danas ističu – da je LoL kao igra propao, ali da se drži samo u e-sportu.

Nije LoL propao, ali ide ka tome. Kompetitiv igra je okej, pro igrače ne zanima koliko je igra lošija, jer oni igraju samo sa svojim saigračima. Međutim, ako igraš kao kežual gejmer, igrica je u najgorem stanju od kada je izašla. Ima mnogo trolova koje niko ne kažnjava, ima mnogo hakera... Nije više zabavno. Treba da odvoje one koji igraju kompetitiv i one koji su kežual. Ti kao kežual igrač ne možeš da igraš sa četiri rendom lika, nemaš sa njima neku komunikaciju, niti im veruješ, ne mogu tamo nekog tipa da ubedim da uradi nešto, odmah bude „neću“, nije mu do pobede. Ali biće LoL i dalje igran, može i da se zaradi nešto novca ako možeš da istrpiš taj kežual gejming dok ne dobiješ ugovor.

®

72

EKSKLUZIVNA REPORTAŽA

EKSKLUZIVNA REPORTAŽA

73

Sve boje Afrike Pri samoj pomisli da putujem tamo sama, svi dragi ljudi iz moje okoline imali su manje-više sličnu reakciju: „Zar se ne bojiš?

Johanezburg je na svim listama jedan od najopasnijih gradova sveta, kako misliš da radiš sa lavovima, oni su divlji...” I mnoge druge brige koje su iskreno osetili za mene. Ali znate onaj osećaj kad prelomite važnu odluku u sebi i osećate da vas ne može niko više pokolebati? To je bio taj trenutak. Rešila sam da otputujem sa čistim umom i čistim srcem i da se prepustim sudbini

piše Danijela Jovičić, fotografije babet de jong

U 74

EKSKLUZIVNA REPORTAŽA

ovo moderno doba ponekad je dosta teško razlikovati pravu realnost od one koje nam je servirana i u koju je tako lako poverovati. To je vidljivo i na primeru Afrike, odakle dolaze dve vrste oprečnih informacija -- ako su sa televizije, onda je stanje alarmantno, do nas stižu samo razna poražavajuća istraživanja na temu siromaštva, zdravstvene nege, edukacije, a sa turističkih putovanja naših poznanika dobijamo nasmejanu decu u šarenoj odeći i divlje životinje koje srećno izvršavaju silne komande svojih čuvara. Pretpostavljam da svako vidi onu istinu koja mu odgovara, u koju je spreman i voljan da poveruje.

Još otkako sam bila dete, imala sam ogromnu želju da budem deo rezervata za divlje životinje, da dam svoj doprinos očuvanju vrsta kojima sad nepravedno preti istrebljenje. Imala sam tu sreću i priliku u kojoj su se sve kockice složile da krajem prošle godine sebi i ispunim dečji san i samostalno iskusim Južnoafričku Republiku. Pri samoj pomisli da putujem tamo sama, svi dragi ljudi iz moje okoline imali su manje-više sličnu reakciju: “Zar se ne bojiš? Johanezburg je na svim listama jedan od najopasnijih gradova sveta, kako misliš da radiš sa lavovima, oni su divlji...” I mnoge druge brige koje su iskreno osetili za mene. Ali znate onaj osećaj kad prelomite važnu odluku u sebi i osećate da vas ne može niko više pokolebati? To je bio taj trenutak. Rešila sam da otputujem sa čistim umom i čistim srcem i da se prepustim sudbini.

Moj prvi susret je bio sa baš tim famoznim Johanezburgom. Da budem iskre-

na, kao jednoj ušuškanoj Evropljanki, za mene je bio vrlo intenzivan doživljaj da vidim i iskusim ovakav živopisan grad. Pre nego što smo započinjali bilo kakve nezvanične turističke ture sa meštanima, nama je bilo neshvatljivo, ali morali smo da ostavimo sve svoje stvari u obližnju trafiku jer vam niko ne garantuje bezbednost ako ih ponesete. A onda desetak minuta hoda od Glavne železničke stanice vidiš i zašto.

Ogromni soliteri (gde su, pre nego što je Mandela postao predsednik, bila sedišta svetskih kompanija) napušteni i naseljeni skvoterima i izbeglicama iz okolnih zemalja, parkovi prekriveni smećem i improvizovanim tezgama, reka ljudi koji se glasno sporazumevaju bez problema mešavinom

Aparthejd je ukinut pre više od 20 godina, ali i dalje postoje četvrti gde samo „obojeni“ idu, i dalje sve fizičke delatnosti obavljaju isključivo oni, razlika u dostupnosti obrazovanja i zdravstvene nege je neverovatno izražena, i zna se kome je šta dopušteno

makar tri jezika, nepoznati mirisi koji ulaze u sve pore. Neshvatljivo ti je da ne smeš da prepešačiš kilometar u centru grada između dve lokacije jer je jednostavno odviše nebezbedno. Neshvatljivo ti je da hodaš već pet sati i da nisi video nijednog belca.

Neshvatljivo ti je da su redovi na bankomatima uvek i svuda ogromni. Onda sam iz razgovora sa meštanima dobila širu sliku od one koju mi kao autsajderi možemo uopšte da percipiramo.

Država se hvali kako su oni „nacija duga“, gde svako može da nađe svoje mesto, ali na istoku države to je još daleko od istine. Aparthejd je ukinut pre više od 20 godina, ali i dalje postoje četvrti gde samo „obojeni“ idu, i dalje sve fizičke delatnosti obavljaju isključivo oni, razlika u dostupnosti obrazovanja i zdravstvene nege je neverovatno izražena, i zna se kome je šta dopušteno.

Suludo je pomisliti da se 300 godina

EKSKLUZIVNA REPORTAŽA

kolonijalizma može izbrisati za dve decenije, ali vidljivi su koraci unapred, koji su mogući samo uz socijalnu pravdu inače će belci Južnoafrikanci ostati zarobljeni strahom za neizvesnu budućnost i krivicom za prošlost, dok će crnci i dalje ostati ogorčeni i besni.

Nasuprot tome, od momenta kako zakoračiš u Kejptaun, osećaš se odmah dobrodošlim, naprosto se oseća uticaj Evrope i duh Mediterana. Isti problem, more i zapad države, ali oni se na potpuno drugi način nose sa tim. Koncept zajednice postoji svuda i to se vidi i po malim stvarima -- poznate gradske atrakcije daju deo prihoda nazad zajednici preko svojih fondacija, turističke agencije unajmljuju vodiče meštane iz siromašnih četvrti, postoje razni poslovni inkubatori koji podržavaju rad preduzetnika, izgrađeni su posebni ograđeni delovi obala samo za foke i pingvine kako bi oni mogli neometano bez koliko-toliko ljudskog uticaja da žive.

Prepuna utisaka i s pomerenim granicama komfora, zasigurno, krenula sam ka izabranom kampu za divlje životinje -- Wild Cats World, ne znajući šta da očekujem. Znala sam da je problematika uto-

Strani lovci izaberu preko veb-sajta koju jedinku tačno žele da odstrele, ona se dovede u minijaturni kavez i zatim „lovci“, mahom neiskusni, očas posla dobiju svoj “mukotrpno” zarađeni trofej

75

76

EKSKLUZIVNA REPORTAŽA

čišta kompleksna, ali nisam bila svesna u šta ću se uplesti niti koliko je to duboko ukorenjeno i blisko povezano sa kulturnom, socijalnom i ekonomskom situacijom u zemlji i šire.

Najpre sam bila potpuno van sebe od uzbuđenja jer sam konačno tamo, o čemu sam dotad samo sanjala, budila sam se uz riku lavova, šetala unutar kaveza sa gepardima, hranila leoparde i bacala loptice karakalima. Čak i sad zvuči kao da je to deo nekog drugog života! Naravno, to je onaj uopšteni deo koji je za ovlašno prezentovanje drugim ljudima (kao što sam napomenula na početku razdraganu decu u raznobojnoj odeći), iza toga je stajao težak fizički rad od 12 sati dnevno, na temperaturi od 40 stepeni, u stanju pune alertnosti tela jer afrička divljina nije nikako dobroćudna.

U to sam se uverila vrlo brzo. Svoj reality check sam dobila već drugog dana kada me je ujeo Bahati, jedan od naših najnemirnijih leoparda. Srećom, u pitanju je bio samo prst. Zatim su usledili ujedi otrovnih paukova, bezbrojni ubodi i ogre-

botine otrovnih biljaka. Posle nekog vremena prihvatiš to kao neku normalnost i samo guraš dalje.

To je ona priča iz pozadine koja se ne

vidi po društvenim mrežama, po ulepšanim prezentacijama rezervata na raznim

Svaki put kada neko plati da vodi na povocu geparda, da se slika sa njim izbliza, da gleda kako lavovi skaču kroz obruče, on podržava sistem i stoga nema razloga da se on uruši

veb-sajtovima, gde su svi nasmejani, lepo obučeni, pocrneli i drže divlje životinje u rukama ne bi li izmamili iz nas emotivne reakcije i potencijalnu finansijsku donaciju. Daleko od toga da su moji pehovi negativno obeležili na bilo koji način ovo putovanje, naprotiv, zahvaljujući njima još više sam zaronila u tamošnji realan život, i na tome sam neizmerno zahvalna. Moj otac je doduše manje zahvalan, ali valjda to tako ide kada si roditelj.

Kratkim boravkom od mesec dana uspela sam samo da zagrebem površinu fragilnog ekosistema i začaranog kruga kojem svi daju svoj doprinos, bili toga svesni ili ne. Imamo sa jedne strane farme koje se nazivaju rezervatima, gde se masovno uzgajaju divlje životinje, često i parenjem jedinki u srodstvu, gde se one drže u nehumanim uslovima i potom preprodaju raznim farmama radi lova. To se završava u najvećem broju slučajeva tako što strani lovci izaberu preko veb-sajta koju jedinku tačno žele da odstrele, ona se dovede u minijaturni kavez i zatim „lovci“, mahom neiskusni, očas posla dobiju

77

svoj “mukotrpno” zarađeni trofej.

Nesvesni inostrani volonteri takođe daju svoj doprinos ovom zlom krugu. Ti isti kampovi im naplaćuju ogromne sume kako bi njima obezbedili jedinstveno iskustvo držanja lavića u naručju, a sebi potrebnu radnu snagu za hiperprodukciju. A volonteri se ne zapitaju otkud lavići tu, gde im je majka i naposletku gde oni nestanu kad porastu. Ili ako se zapitaju, okrenu glavu i naprave još koju sliku, da lakše zaborave. Vlastima takođe odgovara ova vrsta poslovanja jer ti isti inostrani lovci generišu 130 miliona dolara prihoda godišnje državi čiji je razdor između bogatih i siromašnih jedan od najviših u celom svetu.

Postoje razne inicijative da se ovako okrutan mehanizam promeni, ali ključ je

u zajedničkoj volji, ponuđenim pogodnim alternativnim rešenjima za sve strane i pre svega u obrazovanju i znanju. Važno je da svi uključeni prihvate odgovornost za svoje postupke i da budu svesni da sva dela imaju svoje posledice. Svaki put kada neko plati da vodi na povocu geparda, da se slika sa njim izbliza, da gleda kako lavovi skaču kroz obruče, on podržava sistem

Svoj reality check sam dobila već drugog dana kada me je ujeo Bahati, jedan od naših najnemirnijih leoparda. Srećom, u pitanju je bio samo prst. Zatim su usledili ujedi otrovnih paukova, bezbrojni ubodi i ogrebotine otrovnih biljaka

i stoga nema razloga da se on uruši. To se isto odnosi na druge aspekte života. Svaki put kada se odlučimo da kupimo neki proizvod kompanije za koju znamo da ugnjetava radnike, kada sednemo u resto-

ran za koji znamo da nabavlja sastojke od masovnih uzgajivača sa neprihvatljivim uslovima, ili kada pijemo sok sa slamkom kojoj treba skoro 200 godina da se razloži u prirodi, mi podržavamo sistem. Hajde svi da budemo samosvesni i socijalno odgovorni, jer ništa nije nemoguće promeniti, moć izbora je na nama i zato treba da je iskoristimo.

Ne bih mogla rečima da izrazim svoju zahvalnost i, pre svega, poštovanje koje gajim prema kampu Wild Cats World i njegovoj osnivačici Babet de Jonge i čuvarima Zanel i Inge. Sve životinje su ili kupljene sa liste za odstrel ili udomljene kao siročad. Njihova posvećenost pravim vrednostima i iskrena želja da pomognu sveukupnom ekosistemu i ponovo pronađu mesta u njemu za ugrožene životinje ne prestaje da me oduševljava. Upravo sada su, nakon niza godina borbe sa administracijom i vlastima, uspeli da premeste četiri mlada leoparda (uključujući i mog miljenika Bahatija) u pripremni rezervat iz kojeg će nakon adaptacionog perioda preći u divljinu, gde će moći da žive onako kako i zaslužuju. I to je ogromna stvar.

®

78

UPOZNAJ SVET

U G R U B Zemlja vina, senfa, medenjaka, dvoraca i Marije Magdalene

UPOZNAJ SVET

79

UNDIJA Burgundija je mozaik od Morvana čiji potoci preko Sene, Loare i Rone završavaju u tri različita mora, preko nepokornih Gala Vercingetoriksa, Rimljana koji su došli vođeni Julijem Cezarom i doneli prve čokote grožđa, skandinavskih avanturista koji su dali današnje ime Burgundiji u petom veku, benediktinaca koji su odavde vladali nekoliko vekova dobrim delom planete, ali i belih monaha kao njihovih oponenata, do Marije Magdalene čije se mošti, po legendi, nalaze u ovim krajevima Piše Željko Pantelić, dopisnik Originala iz Rima

I 80

UPOZNAJ SVET

ma nešto čarobno i pitomo u Burgundiji ili Burgonji. Kao da je najbolji deo magije keltskih druida ostao u ovim krajevima da podseća da su misteriozne šume Morvana, nekada davno, naseljavali Kelti. Sve je u Burgundiji, do industrijalizacije u poslednjih pola veka, napravljeno po meri čoveka, kao da je samo lepota imala pravo da bude pretenciozna, čak i kada se ispoljavala kroz dobrotu i milosrđe u bolnicama-prihvatilištima.

Burgundija je mozaik od Morvana čiji potoci preko Sene, Loare i Rone završavaju u tri različita mora, preko nepokornih Gala Vercingetoriksa, Rimljana koji su došli vođeni Julijem Cezarom i doneli prve čokote grožđa, skandinavskih avanturista koji su dali današnje ime Burgundiji u petom veku, benediktinaca koji su odavde vladali nekoliko vekova dobrim delom planete, ali i belih monaha kao njihovih oponenata, do Marije Magdalene čije se mošti, po legendi, nalaze u ovim krajevima, vojvoda koji su se među poslednjima pokorili moćnoj francuskoj državi na levoj obali Rajne, do fudbalskog čuda iz Osera koji smo decenijama pogrešno zvali Okser.

Burgundija su nepregledni vinogradi sa čokotima koji ne prelaze metar visine, srednjovekovni gradovi koji svoj lični opis nisu promenili u poslednjih par vekova, dvorci i samostani koji kao noćni čuvari negde dominiraju panoramama a negde su skriveni u šumama. Burgundija su prve velike bolnice u kojima su svi bili lečeni, bez obzira na to da li su plemićkog ili plebejskog roda. Burgundija su i reke i kanali, jedan mali džep Francuske sa 1.200 kilometara vodenih puteva, zahvaljujući kojima su ovdašnji stanovnici bili dobrostojeći još u srednjem veku.

Najupečatljiviji obilazak Burgundije je onaj koji podrazumeva upotrebu rečnog broda i bicikla. Zahvaljujući svojim plovnim rekama i kanalima, gotovo svaki deo regiona je dostupan, a tamo gde se ne može vodom, nije nikad daleko da se ne bi moglo stići biciklom

Burgundija jeste zemlja vina, belog

tradicijom, ali bi bilo nepravedno i reduktivno svesti je samo na vino, jer je ona mnogo više od toga. U Burgundiji se i jede dobro, pogotovo ko može da podnese miris sireva koji su jednako neprijatni koliko i ukusni, a tu je i drugi burgundski specijalitet, dižonski senf, da vam pomogne da pojedete bilo šta. Kao i dižonski medenjaci (pain d’epice), da se zasladite, i progutate kafu koja je i dalje veoma loša.

Najupečatljiviji obilazak Burgundije je onaj koji podrazumeva upotrebu rečnog broda i bicikla. Zahvaljujući svojim plovnim rekama i kanalima, gotovo svaki

i crvenog, sa hiljadugodišnjom

deo regiona je dostupan, a tamo gde se ne može vodom, nije nikad daleko da se ne bi moglo stići biciklom. Naravno, ni auto nije loša opcija. U tom slučaju izbegavajte auto-puteve i magistralne pravce, koristite isključivo regionalne i lokalne, jer se tik pored njih nalazi dobar deo lepog koji treba videti.

Srećan i lep, to je drugo ime za Oser.

Grad kojem se trijumfalno prilazi ploveći rekom Jona sa koje se pruža nezaborav-

na panorama srednjovekovne francuske varoši koja je zadržala dobar deo svog istorijskog šmeka. Sa Jone se najbolje vidi dominacija katedrale Sen Etjen, opatije Sen Žermen i crkve vinara Sen Pjer. Centar grada je neka vrsta srednjovekovnog Diznilenda sa sat-kulom koja predstavlja deliciozan detalj.

Toner je varošica koju bi trebalo videti zbog vrela “Fosse Dionne”, koje su još Kelti i stari Rimljani poznavali. Izvor je toliko

UPOZNAJ SVET

81

Semur an Osua je kao udarac groma iz vedrog neba. Nešto poput putovanja kroz vreme. Semur je jedan od najočuvanijih srednjovekovnih gradova. Opasan zidinama i zagrljen rekom Armanson nudi retku priliku da se okom i rukom doživi gradsko utvrđenje iz 14. i 15. veka dubok da je vekovima odolevala legenda da izvorište čuva ogromna zmija. U Toneru se nalazi i najstarija bolnica-prihvatilište koju je napravila Margerita Burgundska u 13. veku. Na par desetina kilometara od Tonera nalazi se manastir Fontenej, najstarija opatija rimokatoličkog crkvenog reda cistercita.

Napravljena je po želji Svetog Bernarda od Klervoa u 12. veku, usred šume

i sa drugačijim pogledom na svet i crkvu od benediktinskog reda; zato cisterciti nose odeću u prirodnoj boji vune, u kontrastu sa crnim mantijama benediktinaca, zbog čega su i nazvani belim monasima. Manastir je izgubio deo svog prvobitnog izgleda, ali i posle 900 godina ubedljivo svedoči o vremenima u kojima je izgrađen.

Nastavljajući put ka Dižonu stiže se pravo na bojno polje Alezije gde je Julije Cezar porazio i zarobio mitskog vođu Gala Vercingetoriksa pola veka pre Hristovog rođenja. Osim iskopina galsko-rimskog grada, poljem dominira statua galskog junaka Vercingetoriksa koju je dao sagraditi Napoleon III. Ironijom sudbine galski vođa je prikazan onako kako ga je Cezar opisao u svojim Komentarima o galskom ratu.

Semur an Osua je kao udarac groma iz vedrog neba. Nešto poput putovanja kroz vreme. Semur je jedan od najočuvanijih srednjovekovnih gradova. Opasan zidina-

ma i zagrljen rekom Armanson nudi retku priliku da se okom i rukom doživi gradsko utvrđenje iz 14. i 15. veka. Ništa se u Semuru nije bitno promenilo u poslednjih pet vekova. Markiza Emili di Šatle je šetajući po bedemima što spajaju maestozne kule koje okružuju Semur i ogledajući se u lenjom toku Armansona razmišljala i pisala svom prijatelju Volteru.

Istorijski centar Dižona svedoči o bogatstvu i prosvećenosti burgundskih vojvoda koji su vekovima vladali na tim prostorima. Nije slučajno da je Vojvodska palata (Palais des Ducs) danas muzej u kojem se čuvaju brojna remek-dela. A remek-delo je i dižonska Notr Dam sa svojim sovama i satom “Jacquemart”, kao i cela Rue Verrerie. U Dižonu vam ne treba ni karta ni vodič, dovoljno je da sledite “sove” na pločnicima i table koje vas usmeravaju i objašnjavaju gde se nalazite u prestonici senfa i medenjaka.

Zlatna dolina (Cote d’Or) koja spa-

je u suštini “zlatna dolina vinograda i podruma vina”. Više od 50 kilometara vinograda prošaranih vinskim podrumima melem je za sva čula. Dolina je dobila ime po boji zemljišta koje je zlatno-crvene boje i u kompoziciji sa čokotima i bojom belog i crnog grožđa to je slika koju nećete nikada izbrisati iz sećanja.

Bon je krajnje simpatičan gradić u kojem se svuda stiže peške bez problema.

ja Dižon i Bon

Arhitektonski biser Bona je “Hotel-Dieu”, odnosno bolnica koju je sredinom 15. veka osnovao bračni par Rolen da bi zbrinuo svoje sugrađane koji su patili od posledica tzv. Stogodišnjeg rata. Poseban utisak na putnika namernika ostavlja krov u živopisnim bojama, kao i unutrašnja struktura koja svedoči kako su bolesnici bili lečeni i kako je bolnica živela.

Ako je Dižon prestonica današnje Burgonje, Oser i Semur srednjovekovne, onda je Oton njen antički glavni grad. Ili, bolje rečeno, Avgustov grad, budući da je ime dobio po prvom rimskom imperatoru.

Rimski amfiteatar sa 20.000 mesta, kapije koje ništa ne bi imale da pozavide onoj u Triru ili Konstantinovoj, Janusov hram -- dovoljno su dobri razlozi da se provede dan-dva u Avgustovom gradu.

I na kraju, najspiritualniji deo Burgundije: Vezelej. Ugnežđen na vrhu brda pod nogama bazilike Svete Magdalene, Vezelej je nekoliko vekova bio meta hodočašća pošto su u njegovoj bazilici pohranjeni posmrtni ostaci Marije Magdalene.

Budući da se nalazi na francuskoj maršruti za Santjago de Kompostelu, Vezelej je sa Rokamadurom najvažnija stanica na jednom od tri najvažnija hrišćanska hodočašća. Bazilika spolja izgleda trošno, ali je njena unutrašnjost ispunjena relikvijama vezanim za Mariju Magdalenu, kao i molitvama, nadama, željama i posvećenošću vernika.

®

82

direct

Na devetoj Direct Media Akademiji od 15. do 18. maja u Madlenijanumu saznajte

Kako se snovi pretvaraju u realnost

brenda koji će voditi Mitja Tuškej, izvršni direktor Direct Media Slovenija. Program je namenjen marketing zaljubljenicima i stručnjacima koji se bave brendingom, a cilj mu je osnaživanje polaznika u njihovim nastojanjima da uhvate novi talas i savladaju trendove u intimnoj komunikaciji između brenda i ciljne grupe.

Kako uspešno preneti poruku, kreirati integrisanu kampanju i podstaći komunikaciju sa ljudima – biće otkriveno na drugom modulu pod nazivom “Komunikacijsko planiranje”. Cilj ovog modula, koji će voditi Marija Matić, Media Planning Director, Direct Media Srbija jeste da se stavi pod lupu savremena komunikacija i način komuniciranja: od tradicionalnih masovnih medija do hiperindividualizacije i samih ljudi kao medija. Pričaće se o dvosmernoj komunikaciji u fragmentisanom svetu oglašavanja – da li je moguća i ako jeste, koji je metod za uspeh? Ovaj program je namenjen advertajzing profesionalcima i svima onima koji žele da nauče kako i gde da se oglašavaju, kako bi povećali svoje rezultate.

Kako se snovi pretvaraju u real-

Direct Media Akademija pod nazivom “I have a dream” u maju otvara vrata svi-

ma zainteresovanima koji žele da pričaju o strategiji brenda, komunikacijskom planiranju, istraživanju, digitalu, PR-u, društvenim mrežama, trendovima... ukratko, o svemu što čini i što će činiti svet advertajzinga. Inovativno poslovanje i digitalna transformacija biće teme o kojima će pričati specijalni gosti Akademije, svetski eksperti koji su ostavili i dalje ostavljaju trag

u svetu komunikacija – u pitanju su Faris Jakob, suosnivač nomadske agencije za strateško i inovacijsko savetovanje Genius/Steals, koja sarađuje sa brendovima, agencijama i startapovima širom sveta, kao i Jonas Kjelberg, jedan od kreatora platforme Skype.

Odgovore na pitanja kuda se zaputio svet advertajzinga i koji su to potezi pred nama u bliskoj budućnosti, donosi prvi modul “Brending i marketinška strategija”

nost? Odgovor na ovo pitanje dobićemo iz prve ruke 18. maja na četvrtom, Festivalskom danu Direct Media Akademije, koji je rezervisan za Farisa Jakoba, marketinškog konsultanta sa ekspertizom u oblasti inovacija koji je rešio da živi svoj san, i Jonasa Kjelberga, koji verovatno nije ni sanjao da će njegov san promeniti svet (tele)komunikacija. Oni će nam doneti priču o “game changer-ima”, putu koji je potrebno prevaliti da bismo inovirali poslovanje i digitalno se transformisali.

Doneće nam i odgovore na pitanja zašto su neke kompanije, marketinške agencije i pojedinci danas inovativniji od drugih i kako da učimo od njih i ostvarujemo svoje snove.

Direct Media Akademija nastala je 2012. godine kao interni edukativni program. S vremenom je rasla, razvijala se i otvorila vrata svim zainteresovanim polaznicima. ​Program je kreirao tim vodećih stručnjaka Direct Media, sa ciljem da svoju ekspertizu i sveobuhvatan uvid u marketinške komunikacije podeli sa kolegama, partnerima, preduzetnicima.

Ovogodišnji slogan Direct Media Akademije posvećen je obeležavanju 50 godina od smrti Martina Lutera Kinga.

www.novakdjokovicfoundation.org