Original #38

BROJ 38

//

NOVEMBAR 2018 // CENA 199 DIN.

www.originalmagazin.com

ORIGINAL M AG A Z I N

ORGNLMAGAZIN

TIHI ODLAZAK VELIKE DIVE

ČAROBNE MILENE DRAVIĆ IZVEŠTAJ SA KONFERENCIJE DARE TO BE ORIGINAL

IDEJE KOJE MENJAJU SRBIJU

BARILI

SE VRAĆA U BEOGRAD

TEMA U TRENDU

KAKO SMO POSTALI MEKA ZA DIGITALNE NOMADE

NANTAKET OSTRVO KOJE TE ZATVORI DA BI TE OTVORILO JOVAN MEMEDOVIĆ

VLADIMIR ARSENIJEVIĆ

ELEMENTAL

EDIN ŠKORIĆ

ORIGINAL

ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628

MAGA ZIN

BROJ 38

Impresum

//

NOVEMBAR 2018 // CENA 199 DIN.

Reč urednice

ORIGINAL magazin Izdavač Fondacija „Novak Đoković“ Direktor magazina Jelena Đoković Pomoćnik direktora Aleksandra Radujko Projektni menadžer Originala Ivana Hibner Pomoćnik projektnog menadžera Danijela Jovičić Uslužni izdavač Ringier Axel Springer Srbija Generalni direktor Jelena Drakulić Petrović Direktor izdavaštva Sreten Radović Glavna i odgovorna urednica Ivana Stanišić Bokić Šef tehničke redakcije Zoran Stojković Tehnički urednik Branislava Marjanović Dizajn i lejaut Slobodan Jovanović Coba www.cobaassociates.com Urednik fotografije Vladislav Mitić Foto-agencije Profimedia, Getty Images, iStock Lektura i korektura Nataša Đorđević Redakcija Ana Kalaba, Vesna Lalić, Biljana Stefanović, Dragan Jovićević, Ivana Stojanov Kontakt: orgnl@novakdjokovicfoundation.org Društvene mreže i digitalni marketing Sofija Borković Oglašavanje Media Impact Srbija original@mediaimpact.rs Tel. 011/3334 502 Pretplata: distribucija@ringier.rs 011/3334-644 Štampa Rotografika Subotica Generalni distributer Ringier Axel Springer

P Priče koje su nam naši sagovornici tokom pripreme ovog broja ispričali, baš kao i poruke koje su poslate s konferencije „Dare to Be Original“ imaju istu suštinu – da bi u bilo čemu uspeo, neophodno je da se usudiš.

Moramo da napravimo prvi korak i da se sklonimo od svega onoga što nam je tako dobro poznato i u čemu se osećamo najsigurnije, jer nas isto okruženje i isti način razmišljanja sprečavaju da rastemo, oduzimaju nam mogućnost da na sebe pogledamo realno, iz drugog ugla i tuđim očima, da o svojim idejama sudimo na način na koji će im biti suđeno kada se pojave u „stvarnom svetu“, odnosno onog trenutka kada od „sijalice iznad glave“ postanu nešto opipljivo.

Bez toga uspeh nikada nije opcija, a tapkanje u mestu je za ambiciozne isto što i neuspeh.

Upravo to otkrili su nam uspešni ljudi koje ćete naći na stranicama ovomesečnog Originala – da sebi najviše zameraju one periode kada su stagnirali, kada nisu naučili ništa novo i kada ni na koji način nisu napredovali.

I nakon što se usudite, važno je raditi. Međutim, ni sam rad nije rešenje za sve – mnogo važnije od raditi mnogo jeste raditi pametno. Zbog toga su planiranje i racionalizacija često jednako važni za uspeh koliko i dobra ideja.

A kako nas iskustvo uči, nije svaka dobra ideja garancija za dobar biznis – od mnogo faktora zavisi da li ćete uspeti i mnogo je prepreka koje ćete na putu do uspeha morati da prevaziđete.

I to nas vraća na početak priče – najpre morate da preskočite onu prvu prepreku, koju nosite u sebi.

Uspeh možda neće doći prvim korakom, ali je svakim sledećim koji napravite sve bliži.

Samo se usudite!

Ivana Stanišić Bokić

ORIGINAL

U ovom broju

MAGAZIN

RIČARD BRENSON

6

RADAR NOVE GENERACIJE

8

MILENA DRAVIĆ

10

Dr MILOŠ STOJAKOVIĆ

14

DARE TO BE ORIGINAL

19

START IT

31

SRBIJA - MEKA ZA DIGITALNE NOMADE

34

VLADIMIR ARSENIJEVIĆ

40

MILENA PAVLOVIĆ BARILI

44

NEBOJŠA RADOVIĆ

49

POP KULTURA

52

EDIN ŠKORIĆ

54

POPULARNA PSIHOLOGIJA

58

KULTURNI VODIČ

60

ELEMENTAL

61

BUDI ODGOVORAN

64

UPOZNAJ SVET

68

BUDI INOVATIVAN

78

BUDI ZDRAV

81

10 Milena Dravić bila je najprirodnije lice jedne velike i moćne zemlje

19 Dare to be Original - Jelena Đoković Original je moja preduzetnička priča

44

NANTAKET

Tokom sezone ovo inače tiho mesto postaje privremeni dom za više od 55.000 ljudi, koji ga biraju zbog novoengleskog šarma, mira i tišine, savršenih peščanih plaža, usluge sa pet zvezdica, ali je ono mnogo više od toga.

72

Slikala je čudesne portrete pune simbolike i jedinstvenog senzibiliteta – koji će biti predstavljeni izložbom „Čarobna Milena” od 7. novembra 2018. do 31. marta 2019. u Domu Jevrema Grujića.

61 Nama treba nešto glasno, nešto još glasnije od nas – da lupi tamo di smo tanki, pa da pustimo glas www.originalmagazin.com

ORIGINAL

Originalni i talentovani

MAGAZIN

14

MILOŠ STOJAKOVIĆ U roku završio paralelno dva fakulteta, i to matematiku s prosekom 10 i informatiku s prosekom 9,96 i doktorirao sa 29 godina

40 49

Njegov novi roman „Ka granici”, predstavlja treći deo serijala započetog proslavljenom knjigom „U potpalublju”

NEBOJŠA RADOVIĆ Učenje ga pokreće, a velikim promašajem smatra to što je sebi dozvolio da godinu dana ništa ne nauči

54 ORIGINAL

VLADIMIR ARSENIJEVIĆ

EDIN ŠKORIĆ Za Original je pričao o uspesima koje je postigao vodeći timove odbojkaša i odbojkašica s oštećenim sluhom

KOLUMNA

Pretvorite nedostatke u svoju supermoć

6

www.originalmagazin.com

RIČARD BRENSON Nedavno sam pročitao jedan izveštaj koji me je fascinirao – prema novim saznanjima, veštine koje poseduju disleksični ljudi, poput sposobnosti da rešavaju problem i storitelinga, mogu pomoći kompanijama da prevaziđu sve izazove poslovanja u budućnosti.

U

Udruženje Made by Dyslexia i agencija Ernst&Young radili su zajedno na tome da ljudima objasne i približe disleksiju i ukažu im na njene vrednosti – i rezultati su veoma interesantni.

Svet poslovanja se veoma brzo menja i neophodna je revolucija veština. Tehnologija napreduje neverovatnom brzinom, koju je gotovo nemoguće ispratiti, i to će biti veliki izazov. Moramo da promenimo način na koji radimo, jer pojedine delatnosti koje su obavljali ljudi sada su automatizovane, što dovodi do promene u potražnji kada je reč o veštinama na radnom mestu.

Prema istraživanju, u proseku od 10 osoba, više od jedne ima disleksiju. A uticaj koji bi disleksični ljudi mogli da imaju na budućnost poslovanja je ogromna. U tom izveštaju stoji da ljudi koji su disleksični imaju jedinstvene veštine koje su veoma važne u poslu – mogućnost da razmišljaju fleksibilno, kreativno i da reše veoma kompleksne probleme tako što razmišljaju na drugačiji način. Mnogi od njih imaju sjajne komunikacione veštine, a to će biti dragoceno svim biznisima u vremenu kada prihvatamo nove tehnologije.

Ljudi će na disleksiju, odnosno na taj drugačiji način razmišljanja, da gledaju pre kao na nešto negativno nego pozitivno. A da bih slavio drugačiji način razmišljanja, dodao sam ,,Disleksično razmišljanje” na svoju listu veština na Linkedinu – i pozivam vas da uradite isto ukoliko ste disleksični.

Nedavno sam prisustvovao prvom samitu koji je organizovalo Udruženje Made By Dyslexia.

Bilo je veoma inspirativno razgovarati sa toliko velikim brojem veoma uspešnih disleksičnih ljudi o tome kako možemo da izmenimo obrazovni sistem da bismo podržali sve vrste učenja i alternativnog razmišljanja i pomogli deci da ostvare svoje pune potencijale.

Moja disleksija mi je dala veliku prednost u životu. Pomogla mi je da razmišljam kreativno i iz drugog ugla, da pojednostavim stvari, a to je bilo krucijalna prednost kada smo gradili

ORIGINAL

naš biznis sa kompanijom ,,Virgin”. Međutim, znam koliko škola može da bude naporna za disleksične učenike i studente. Mene su smatrali lenjim i glupim jer nisam mogao da razumem ono što piše na tabli – za mene je sve to bila jedna velika zbrka.

Iako je sada razumevanje disleksije na mnogo višem nivou nego što je bilo kada sam ja išao u školu, i dalje često čujem priče o tome koliko se deca danas muče.

Zato smo na ovom samitu pričali o problemima disleksičnih ljudi i kako im pomoći kada je u pitanju edukativni sistem, jer ovaj sadašnji baziran na testovima za disleksične učenike je mučenje i gotovo je izvesno da će oni tu podbaciti.

Mnoge disleksične osobe se muče kroz školovanje, jer škole nisu prilagođene disleksičnom načinu razmišljanja, većina profesora nije obučena da se nosi sa disleksijom, što znači da mnoga deca prolaze kroz život i ne znajući da su disleksična.

Zato je sjajno što nam se na samitu pridružio i ,,Majkrosoft”. Ova kompanija je ugradila besplatne alate za učenje i pristupačnost u svoj Office 365 Education. Veoma sam uzbuđen i zbog toga što su u partnerstvu sa Udruženjem Made By Dyslexia obezbedili besplatne obuke za učitelje i nastavnike, koji će početi od sledeće godine. Jer pomaganjem učiteljima, nastavnicima i roditeljima da razumeju disleksiju, činimo prvi korak ka tome da omogućimo disleksičnim osobama da ostvare svoje pune potencijale.

Trebalo bi da pomažemo deci koja su disleksična da shvate kolike su njihove mogućnosti, počev od škole, pa sve do poslovnog sveta. Važno je da se škole više potrude da se disleksija otkrije rano i da se disleksičnim učenicima pomogne. Moramo da prestanemo da teramo decu da razmišljaju na isti način. Hajde da ih podržimo i da slavimo njihovu maštu, kreativnost i novi pristup rešavanju problema – to su veštine budućnosti. ●

7

RADAR NOVE GENERACIJE

AUTO MOBILI KOJI SE VOZE SAMI Tekst: Ana Lađarević, DigitAla.rs 8

www.originalmagazin.com

Uspeh autonomnih vozila zavisi od poverenja javnosti. Uostalom, kao i za sve nove tehnologije, potrebno je da korisnici dobiju odgovor na pitanje: Šta ja imam od svega toga?

P

re svega, red je da se zapitate da li ste spremni da uđete u automobil, zavalite se u sedište, zatvorite oči i pustite kompjuteru da vas sa Karaburme doveze do Novog Beograda. Ako je vaš odgovor na ovo pitanje ne, onda ste deo većine koja smatra da je autonomnim automobilima i dalje mesto u SF filmovima.

Sa druge strane, točak razvoja je pokrenut i „self-driving“ je termin koji ćemo sve više koristiti. Kompanije su do sada u razvoj uložile oko 80 milijardi dolara, a tržište bi trebalo da vredi bar još 100 puta toliko. Onda i ne čudi da rat samo što nije buknuo jer svi žele da budu prvi i da uzmu najveći deo finansijskog kolača, ali niko ne želi da bude TAJ koji je prvi pogrešio. Klasičan primer je nekadašnji monopolista u mobilnoj telefoniji Nokia, koja je na pojavu aparata sa tač-skrinom odgovorila: Ha, to nikada neće zaživeti! Znamo kako se to završilo.

Na početku hajde da odgovorimo na pitanje: Zašto se uopšte uvode autonomni automobili? Glavni razlog je bezbednost.

Vozila kojima ne upravlja čovek eliminisala bi saobraćajne nezgode uzrokovane ljudskom greškom, odnosno one koje sami izazivamo. Putevi bez nezgoda i sudara su nešto o čemu se već duže mašta, a autonomni automobili su prvi korak ka tome. Naravno, važan faktor je i smanjivanje saobraćajnih gužvi, odnosno svi bismo voleli da vreme posvetimo nečem pametnijem i svrsishodnijem nego što je to sedenje u kolonama i trubljenje. Ne bi trebalo ni da zapostavimo deo o očuvanju energetskih resursa.

Ali sve je to samo početak. Autonomni automobili bi trebalo da nas odmene u vožnji, ali i da preuzmu deo naših porodičnih obaveza. Recimo, dok ste na poslu, možete da im komandujete da odu do škole i pokupe vašu decu, a onda da se vrate po vas. Možda usput i da svrate do posluge ili na pranje. Mada, u tom slučaju ne bi bilo fer da ih ostavljate u garažama, već bi trebalo, ravnopravno s vama, da ih parkirate u dnevnoj sobi. Šalu na stranu, ovo je vrh ledenog brega koji ne bi izazvao samo promene u saobraćaju, već i kod nas samih. Takođe, više ne bismo kupovali automobile nego bismo ih iznajmljivali kada nam je potreban prevoz, a svako bi mogao da dobije vozačku dozvolu bez obzira na godine i psihičko stanje. Diskriminacija bi nestala.

Jedan od najvećih proizvođača pneumatika na svetu je nedavno napravio zanimljivu anketu u Evropi u kojoj je učestvovalo oko 12.000 ispitanika. I možda nećete poverovati, ali Srbija je imala najveći broj pozitivnih reakcija na autonomna vozila. Čak 43 odsto ispitanika iz Srbije je reklo da bi se već sutra odreklo klasičnih automobila. Da li smo mi zaista ispred vremena? Šta je onda ono loše što nam donose autonomni automobili?

Na prvom mestu je gubitak ljudskog faktora - sve što možemo prepustili smo kompjuterima i držanje volana u rukama je poslednja stanica na putu da postanemo roboti. Da li je ovo dovoljan argument da se zadržimo u tehnološkom srednjem ORIGINAL

veku? Rekli bismo da nije, jer novije generacije ionako sve rade onlajn i na klik. Veliki problem je i u tome što ne postoji zajednička strategija razvoja. Naime, svaki od proizvođača ima svoju viziju šta je dobro za nas i ne želi da je deli sa drugima. A bez komunikacije između autonomnih automobila nećemo moći ni da ih pokrenemo. Trenutno je situacija takva da svaki brend ima svoj jezik koji razumeju samo njegovi automobili. A priznaćete da između left, levo ili vanster postoji velika razlika i da će Gugl prevodilac kad-tad pogrešiti, što može biti fatalno.

Takođe, velika je razlika kod testiranja u kontrolisanim uslovima sa vozačem iza upravljača za ne daj bože i izlaska na puteve. Nisu retke vesti o nezgodama sa smrtnim ishodom jer autonomni automobili imaju ozbiljnih problema sa funkcionisanjem u lošim vremenskim uslovima - sneg, kiša, vetar ili magla i te kako utiču na njih.

Ozbiljan minus je i ranjivost sistema, odnosno mogućnost da bilo ko hakuje autonomni automobil.

Self-driving automobili trebalo bi da nas odmene kao vozače, ali i da preuzmu deo naših porodičnih obaveza – recimo dok ste na poslu, možete da im komandujete da odu do škole i pokupe vašu decu, a onda da se vrate po vas

Razvoj ovih automobila je najdalje otišao u SAD, koje imaju popustljivu politiku u odnosu na, recimo, Evropu. Tako je kompanija Voyage dobila dozvolu da svoja vozila testira u realnim uslovima, i to na Floridi, gde većinu stanovništva čine penzioneri. Oni će za dolar po pređenoj milji moći da koriste autonomna vozila i sve što treba da urade jeste da skinu aplikaciju i pritisnu dugme. Proizvođači smatraju da su im penzioneri glavna ciljna grupa jer oni ne žele da budu vlasnici automobila, a svakodnevno imaju potrebu za prevozom. I pri tome imaju dovoljno novca. Jer su američki penzioneri.

Kada će autonomni automobili postati deo naše sadašnjice? Zasad nema preciznog odgovora. Što se tehnologije tiče, sve je spremno za početak aktivnijeg uvođenja takvih vozila. Ipak, ostaje da se reši puno moralnih, ali i pravnih pitanja. Ako se dogodi saobraćajna nesreća, ko je krivac proizvođač, država i infrastruktura, vozač koji je dremao na zadnjem sedištu ili automobil? Možda vremenski uslovi, dete koje je istrčalo za loptom? Takođe, da li ćemo svi morati da dobijemo čipove da bi nas vozila prepoznavala na ulici? A šta ako ne želimo da budemo čipovani? ● 9

10

www.originalmagazin.com

LEGENDA

MILENA DRAVIĆ

Tihi odlazak poslednje velike dive Tekst: Dragan Jovićević Foto: Dalibor Danilović

ORIGINAL

11

LEGENDA

Kada je te nedelje Milena Dravić napustila ovaj svet, gotovo da nije bilo medija od Vardara pa do Triglava koji nije zabeležio da je njenim odlaskom okončana i jedna velika epoha. Tek tada, izgledalo je, oprostili smo se i od Jugoslavije u onom divnom obliku u kome je srednje i starije generacije još uvek pamte. Svojom ljupkošću, prirodnošću i posebnim odnosom kako sa publikom tako i s kamerom, Milena Dravić bila je najprirodnije lice jedne velike i moćne zemlje čije je boje svojim neumornim radom tako svestrano branila. te sreće da sam radila ono što sam volela. Mene niko nije sprečavao u tome da se opredelim za ovu profesiju, tako da sam uvek bila odgovorna sama prema sebi.

A za profesiju „izvođača scenskih radova” opredelila se relativno rano, već 1959, sa devetnaest godina, kada ju je zapazio češki reditelj František Čap i dodelio joj prvu filmsku ulogu u filmu „Vrata ostaju otvorena“. Upisavši Akademiju za film, pozorište, radio i televiziju, dobija priliku da odigra i svoju prvu glavnu ulogu u ostvarenju Branka Bauera Prekobrojna. Uloga devojke sa sela koja kreće u radnu akciju bila je toliko uspešna da joj donosi i prvu Zlatnu arenu, uvodeći je u red najmlađih glumica ikada nagrađenih tim priznanjem.

– Moja ljubav prema filmu bila je velika. I uvek mi je interesantno da gledam s koliko poštovanja mladi reditelji počinju da grade karijere. Nije lako snimiti film. Ako nemate taj ogromni entuzijazam u sebi i tu ljubav prema filmu, teško da možete nešto da uradite. Vrlo često nismo imali para za filmove, tako da nismo ni bili plaćeni za to šta smo radili. Ali toliko su bili prisutni entuzijazam i energija, da je bilo nemoguće da se to ne oseti na filmovima koje smo realizovali.

A njenu filmografiju činilo je više od stotinu uloga na filmu, više od 60 na televiziji i oko dvadesetak u pozorištu. Kada smo je pitali koja je epoha u njenoj karijeri bila najdivnija i najlepša za rad, Milena je samo odmahnula rukom, onako naivno kako je samo ona to znala, i kroz smeh odgovorila:

D

a se i sama Milena Dravić oprostila od ovozemaljskog života, postalo je jasno još pre dve i po godine, kada se njena velika životna ljubav i neizostavna polovina preselila u Aleju zaslužnih građana. Dragan Nikolić i Milena Dravić bili su par o kojem će se tek ispisivati redovi i o čijoj će se zaostavštini nizati priče. A ta zaostavština je ogromna.

Kada bismo je sreli, uvek bi nas pozdravila širokim i tako specifičnim osmehom, i okupala bi nas svojim vedrim duhom, koji ju je i održavao tako visoko tokom svih decenija njene karijere.

– Ja nisam čovek negativne energije – govorila je Milena. – Čak i kad ljudi uspeju da me povrede, ja ne reagujem negativno. To uvek nekako prođe kroz mene, nastavljam dalje tom svojom vedrinom. Lično mislim da sam to nasledila od roditelja i od moje familije. To su bili ljudi pozitivne energije. Kad se prisećam detinjstva, preda mnom su slike ljudi sa osmehom.

Možda je to neka moja genetska predispozicija. Bila sam 12

– Iskreno rečeno, to je bio period od šezdesetih godina do jednog dela osamdesetih, kada sam bila u punom zanosu i kada se najviše osećao taj stvaralački duh među filmskim radnicima. U tom periodu radili su ljudi čiji su filmovi ušli u svetske antologije i koje su zaveli kao svetske reditelje. Naravno da su mi mnogo značile te početne godine, kada su me kao mladu glumicu nagrađivali. Ostala sam najmlađi dobitnik pulske Arene na prostoru bivše Jugoslavije, kada sam bila nagrađena za „Prekobrojnu“. Sećam se da sam tada razmišljala šta ću raditi dalje. Bilo je ipak neizvesno, mogla je naići neka nova uloga, a i nije morala. Ipak, moja odgovornost prema nagradi i ozbiljnost, pa i rad punom parom doveli su do toga da sam šezdesetih, sedamdesetih i delom osamdesetih ostvarila mnogo lepih i vrednih uloga. Danas izgleda neverovatno da je Živojin Pavlović snimio film kao što je „Zaseda“ za svega dvadesetak dana. Filmovi Puriše Đorđevića izgledaju i dalje impresivno. A sada u ovoj životnoj zrelosti izuzetno mi znači rad sa Stefanom Arsenijevićem, sa kojim sam ostvarila tri meni značajne uloge – govorila nam je Milena Dravić.

Jednom prilikom, kada je primala Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke, izjavila je da je to priznanje za nju poput Oskara.

Statueta Američke akademije za film, izgleda, ostaje neodsanjani san gotovo svakog glumca na planeti, no nekima je ona www.originalmagazin.com

Imala sam poziv da karijeru nastavim u Americi, ali nisam htela, jer sam bila vezana za Beograd

Foto: Dušan Milenković

Meril Strip, sa svim njenim nominacijama za Oskara, jer je u svim filmovima koji se pamte do danas Milena Dravić briljirala lakoćom svog glumačkog izraza. Za koju bi to ulogu, po njenom mišljenju, ona zaslužila Oskara, pitali smo je onda:

i nepotrebna. Ipak, Milena Dravić je oduvek smatrala da su ljudi s našeg prostora daleko talentovaniji od onih koji su vlasnici tog prestižnog Oskara, ali da ona lično nije sebe videla na dalekom zapadu: – Osim jedne velike internacionalne karijere Bekima Fehmijua, koja je bila ostvarena u pravom smislu te reči, i sada u novije vreme karijere Radeta Šerbedžije, koji radi u celom svetu – i bila bih stvarno srećna da njega, recimo, pokrpi jedan Oskar – niko od nas ostalih nije otišao iz zemlje jer smo zaista bili vezani za ovaj prostor. Zato me je čudilo kada bi nas neko proglašavao izdajnicima a mi smo ostali u zemlji, iako su mnogi od nas mogli da naprave velike evropske ili svetske karijere. Ja sam, recimo, posle filma „Misterije organizma“ imala pozive iz Amerike da tamo nastavim da radim. Zvali su me reditelji Elmar Kloš i Jan Kadar, koji su bili i profesori režije i učili sve naše reditelje češke škole. Početkom sedamdesetih godina igrala sam u jednom američko-češkom filmu pored Radeta Markovića i dobila Zlatnog Davida za najbolju evropsku glumicu. Njih dvojica su me tada molila da doputujem u Ameriku. Kadar je već bio otišao tamo i ubeđivao me da dođem i govorio da ne znam šta propuštam, ali ja nisam htela jer sam zaista bila vezana za Beograd i Jugoslaviju. Ali nisam se pokajala ni u jednom trenutku. Ovde sam radila mnogo u pozorištu, što ne verujem da bih tamo mogla, baš kao što sam mnogo radila i na televiziji. Te tri paralelne karijere nešto su što sam ovde mogla da ostvarim i ja sam zadovoljna. Sada bih volela da se Srbija iz svega ovoga iščupa i da sa velikim potencijalom koji ima, s toliko talentovanih ljudi, povrati pravu sliku našeg filma na svetskoj sceni. Ali problem je u tome što iza nas ne stoje organizacije koje bi nas podržavale kao što stoje iza sportista, recimo. Svako od nas se snalazi kako zna i ume, i tako vodi karijeru. Mi nemamo te agencije i timove koji rade za nas. Očekivala sam da će ovo novo vreme stati iza ove mlade generacije glumaca i da će oni napraviti prodor u evropski film. Ali to je nemoguće uraditi bez te mašinerije koja bi od njih napravila evropsko i svetsko ime.

A da je bila na zapadu, sasvim sigurno bi imala status jedne ORIGINAL

– Možda bih dobila Oskara za životno delo – odgovorila je kroz smeh. – Imala sam mnogo lepih uloga, na primer u filmovima „Jutro“, „Devojka“ ili „Misterije organizma“. Da se s tim filmom tada nije dogodilo to što se dogodilo, on bi, verujem, sigurno ušao u pet filmova za Oskara i mogao bi da dobije tu nagradu u Americi. Ja sam, na primer, igrala i u jednom filmu kojeg se nikako ne mogu odreći, bez obzira na današnje primedbe na filmove sa ratnom tematikom i na njihovu ideološku obojenost. I dalje veoma volim ulogu u filmu „Bitka na Neretvi“. Ako ćemo već da pričamo o Oskaru, taj film je i ušao u pet filmova za tu nagradu, i to je bio, recimo, trenutak kada su mnogi reporteri iz bivše Jugoslavije pitali zašto ja nisam dovedena u Ameriku da prisustvujem projekciji tog filma. Znate, u jednom trenutku naša kinematografija je bila blizu Oskaru jer su mnogi naši reditelji dobijali velike evropske nagrade, kanske, venecijanske, berlinske i logično je bilo očekivati da će se tako nešto dogoditi u jednom trenutku.

Ali to se nije dogodilo. Dogodio se smak jedne velike zemlje i početak odumiranja jedne epohe koja je proizvela tako velika i moćna imena sedme umetnosti. Dogodilo se doba kada su umetnici ustali protiv bezumlja tada neshvatljivo agresivne politike. Dogodilo se tada, ali ponovilo se u vremenu novog ludila. I baš kao što je to slučaj i sa glumcima danas koji su trn u oku režima, tokom devedesetih su bili sklanjani i proganjani svi oni čiji je glas išao protiv progresivnog ludila. A Milena i njen Dragan bili su među otporaškim prvoborcima. O tome je rado pričala, iako se toga nerado sećala. Tu fazu, ispunjenu lošim momentima i teškim situacijama, Milena Dravić smatrala je neophodnom u svom životu, iako je tokom decenije i po i te kako patila: – Bile su to razne situacije, i životne i profesionalne. Bili su to periodi kada su me drugi sklanjali. Doživljavala sam svašta i nisam želela da pričam o tome, pa i sada mi je ružno da govorim koji su to momenti i kakvi su oni bili. Desilo se to da se u jednom trenutku pojavio neki sasvim novi svet kojeg nije interesovalo ni ko si ti niti šta si radio i koji je mnoge umetnike moje generacije počeo drastično da udaljava sa scene. U toj grupi nalazilo se mnogo mojih koleginica i kolega. A to se, recimo, nikada nije dogodilo jednoj Katrin Danev, koja je moja vršnjakinja i čija je karijera imala jedan kontinuitet u njenoj zemlji. Francuska se nje nijednog trenutka nije odricala, a kod nas su postojali trenuci kada su to činili, pa su nas opet vraćali, pa opet otpisivali, pa ponovo vraćali… – pričala je Milena sa jednim ipak osobenim osećajem ponosa što je bila na pravoj strani u koju je verovala i u čiju ispravnost bila ubeđena.

I sada kao da čujemo njen glas, njeno ljupko lice kako nam se obraća sa ekrana. Jer za velikane smrti nema. Niti postoji taj Oskar koji bi zaokružio tako impozantno životno delo kakvo nam je ostavila Milena Dravić. ● 13

INTERVJU

PLANIRANJE JE JEDNAKO VAŽNO KOLIKO I TALENAT I RAD

Tekst: Ivana Stanišić Bokić Foto: Robert Getel 14

www.originalmagazin.com

Ukoliko bismo se prepustili predrasudama, kojima smo skloni, kada čujemo da je neko u roku završio paralelno dva fakulteta, i to matematiku s prosekom 10 i informatiku s prosekom 9,96, da je doktorirao sa 29 godina i da je autor 24 naučna rada objavljena u prestižnim međunarodnim časopisima, verovatno bismo pomislili da osim nauke nema druga interesovanja, a posebno angažovanja.

Međutim, kao što to obično biva sa predrasudama, i u slučaju doktora Miloša Stojakovića bismo veoma pogrešili

O

d 2016. godine Miloš Stojaković je redovni profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, na kom je završio osnovne i master studije, zaposlen je na Katedri za teorijske osnove informatike Departmana za matematiku i informatiku. Njegove oblasti naučnog interesovanja su: teorijska informatika, diskretna matematika i algoritamska geometrija. Međutim, spisak neformalnih interesovanja dr Stojakovića je daleko duži – od 2011. godine svira perkusije i nastupa sa Novosadskom školom sambe „Sambansa", bavi se sportovima – skvoš sada trenira rekreativno dok ga je profesionalno igrao od 2007. do 2011. godine, igra basket, badminton, odbojku, fudbal, skija, trči, uživa i u mauntin bajkingu, a posebno je interesantan sport u kom je sa svojim timom „Air Đewrek" aktuelni prvak Srbije – ultimate frizbi.

Voli da putuje i obišao je preko 50 zemalja sveta, amaterski se bavi fotografijom, kuva... O svemu ovome pričali smo s ovim veoma neobičnim naučnikom.

Doktorirali ste sa 29 godina na U niverzitetu ETH u Cirihu. Da li je za vas postojala mogućnost da ostanete i da tamo dalje gradite svoju karijeru?

– Da, bilo je ponuda i sa ETH i sa par drugih univerziteta, no sve su to bili ugovori na određeno vreme, u svetu uobičajeni nakon tek završenog doktorata. S druge strane, imao sam opciju da se kao docent vratim tamo gde sam završio osnovne i magistarske studije, na Prirodno-matematički fakultet u Novom Sadu. Odlučio sam se za ovo poslednje, a i dalje sam na istom mestu, s tim da sam međuvremenu napredovao kroz hijerarhiju do mesta redovnog profesora. I danas smatram da je to bio pravi izbor, život i rad u Novom Sadu mi prijaju.

Prestižnu nagradu „Dr Zoran Đinđić”, koja se jednom godišnje dodeljuje najboljem naučniku do 35 godina starosti, dobili ste pre 10 godina. Šta je mladom naORIGINAL

učniku kakav ste bili tada značilo takvo priznanje i da li je na neki način uticalo na vaš dalji put?

– Kada sam se vratio u Srbiju 2005. godine, situacija u nauci, a i u zemlji uopšte, nije bila sjajna, mada je svakako bila mnogo bolja nego četiri godine ranije, kada sam otišao na doktorat u Švajcarsku. Stoga je ta nagrada došla u pravom trenutku, da me uveri da sam ipak na dobrom putu, da i akademski ambijent u Srbiji može da mi ponudi nešto značajno i konkretno. Takođe, uz nagradu sam dobio i novčanu podršku za naučni rad, pa sam bar te jedne godine imao uslove koji ne zaostaju za vodećim svetskim naučnim institucijama.

Između toga da nakon završenog doktorata ostanem u Cirihu i povratka na PMF u Novi Sad, odabrao sam ovo drugo, i dalje to smatram pravim izborom

Nakon odbrane teze, vratili ste se u Srbiju i predajete na PMF u Novom Sadu, ali radili ste i kao gostujući predavač na brojnim univerzitetima u svetu. Možete li da uporedite obrazovne sisteme ovde i u inostranstvu? Gde smo u poređenju sa ostatkom sveta, ko je najnapredniji, a ko kaska?

– Po uslovima za naučni rad naši univerziteti ne mogu da se mere sa najboljim svetskim univerzitetima, verujem da je to svima jasno. No, treba imati u vidu da je dobijanje profesorskog mesta na jednom od takvih univerziteta skoro nemoguća misija – pored nadčovečanskog napora i velikog stresa kroz dug vremenski period, čak i ako je kandidat odličan, ishod je i dalje neizvestan, faktora ima mnogo i na neke jednostavno ne 15

može da se utiče. S druge strane, kada pogledamo univerzitete na zapadu, koji su nešto slabiji, tamo nije tako teško dobiti stalan posao, ali njihov naučni ambijent ne razlikuje se previše od onog na dobrim univerzitetima u Srbiji. A tu je, naravno, i privatan život – radije bih živeo u Novom Sadu nego u nekom uspavanom kišnom gradiću u Nemačkoj.

Postoji li raskorak između brzine kojom se razvija informatika u praksi i brzine kojom naš obrazovni sistem može to da isprati? Kako vi kao profesor premošćavate taj jaz?

– Informatika je živa nauka koja se brzo razvija, ali mi to pratimo i trudimo se da budemo u korak sa trendovima, najpre znanjem, a onda i programom koji nudimo studentima na studijama informatike. Kada uporedim osnovne studije kod nas i na ETH u Cirihu, gde sam takođe držao nastavu, ne vidim preveliku razliku ni u gradivu ni u odnosu prema studentima. Što se master programa tiče, a posebno doktorskih studija, jaz se povećava jer bogat i kvalitetan naučni ambijent više dolazi do izražaja, a za to su neophodni resursi, u čemu naši univerziteti teško mogu da se mere s vodećim svetskim institucijama.

Na katedri ste za teorijske osnove informatike na jednom od, iz očiglednih razloga, najpopularnijih fakulteta, odnosno departmana kod nas. Koliko je poslednjih godina povećano interesovanje za programiranje?

– Opšte je poznato da je IT sektor u Srbiji u velikom zamahu i ekspanziji poslednjih godina, i da za školovane informatičare posla ima u izobilju. To utiče i na popularnost studija informatike, što nam omogućava da izaberemo posvećene studente sa solidnim predznanjem, kao i da povećamo procenat upisanih studenata koji fakultet i završe.

Oni koji diplomiraju imaju gotovo zagarantovano radno mesto. Da li je vaš utisak da je to glavna motivacija mladih da studiraju informatiku? Budući da predajete od 2006. godine, možete li da uporedite na koji način su se menjali studenti po generacijama?

– Dobro plaćen posao sa mogućnošću napredovanja, koji se

Radoznalom detetu bih ono čime se bavim objasnio rečima – moje kolege i ja možemo da ti pokažemo kako treba da igraš svoje omiljene igre tako da pobediš uvek, čak i kada igraš protiv najpametnijeg čoveka na svetu

nako strpljivi i ambiciozni, pa na jednom kraju palete imamo pohađanje fakulteta, uključujući tu i master studije, dok drugi ekstrem predstavlja neki od mnoštva „instant“ kurseva koji, ako je verovati reklamama, magično pretvaraju svakog polaznika u sposobnog programera za samo nekoliko nedelja.

Mislim da je svima jasno da se dobar programer ne postaje preko noći i da se samim tim pohađanjem površnih kurseva ne može stići baš daleko.

Koja je tajna akademskog uspeha? Koliki procenat je rad, a koliki talenat i ima li tu još nekog uticaja?

– Mnogo puta ispričana priča nam kaže da je uspeh jedan odsto talenat i 99 odsto naporan rad. Iako je ovaj zaključak često u skladu s istinom, po mom mišljenju je previše uprošćen i pomalo promašuje poentu. Talenta svako ima onoliko koliko ga ima, i to je konstanta u jednačini uspeha, dok na rad i posvećenost može da se utiče, pa je naposletku uspeh proporcionalan količini uloženog truda. Ali ima tu još jedan parametar koji po mom mišljenju nije ništa manje važan, a često se previđa, nazovimo ga – planiranje. Naime, do svakog cilja vodi više puteva, tako da pre nego što konstatujemo nivo talenta, spustimo glavu i krenemo s posvećenim pravolinijskim probijanjem prvougledanom rutom, isplati se najpre razmotriti sve opcije i pronaći onu za koju su parametri iz gornje jednačine najpovoljniji – za koju se ima više talenta i/ili se zahteva manje truda. To je lepo sažeto u meni dražoj krilatici „radi pametno, a ne naporno“, ili ako hoćemo da budemo precizniji „radi za početak pametno, a tek onda po potrebi i naporno“.

Kako biste radoznalom detetu objasnili čime se tačno bavite i šta je predmet vaših istraživanja?

– Otprilike ovako: Znaš onu igru koju često igraš sa starijim bratom i uvek te pobedi? E pa, moje kolege i ja možemo da ti pokažemo kako treba da igraš tako da pobediš uvek, čak i kada igraš protiv najpametnijeg čoveka na svetu!

uz to i lako dobija zvuči veoma primamljivo, te ne treba da čudi što u poslednje vreme toliko ljudi raznih životnih dobi želi da stekne informatičko obrazovanje. Pritom nisu svi jed16

Mladi ste, a već imate zavidnu karijeru. U kom pravcu vidite svoj dalji napredak?

– Po godinama i naučnom zvanju više se ne svrstavam u mlade naučnike, već više u neku srednju kategoriju. U skladu sa tim osećam da mogu da dam veći doprinos svom okruženju, pa poslednjih godina više radim sa mladim naučnicima, a deo vremena posvećujem i organizaciji naučnih skupova u zemlji i inostranstvu. Nedavno je poznata nemačka izdavačka kuća „Špringer” izdala i monografiju čiji sam jedan od autora, koja se prodaje širom sveta. www.originalmagazin.com

Kada uporedim osnovne studije kod nas i na ETH u Cirihu, ne vidim preveliku razliku ni u gradivu ni u odnosu prema studentima, ali se jaz povećava kada je reč o master programima, a posebno doktorskim studijama, jer bogat i kvalitetan naučni ambijent više dolazi do izražaja, a za to su neophodni resursi, u čemu naši univerziteti ne mogu da se mere s vodećim svetskim institucijama

ORIGINAL

Obišli ste veliki deo planete. Koja mesta su na vas ostavila najveći utisak i zbog čega?

– Za početak Indija, nigde nisam video toliko zanimljivih i egzotičnih stvari kao tamo. Mada, za putovanje kroz Indiju treba imati stomak – i u prenesenom značenju, ali i bukvalno. Što se prirodnih lepota tiče, ove godine sam proveo nekoliko dana na vodopadima Igvazu, na granici Brazila i Argentine, i bio sam potpuno očaran lepotom i grandioznošću, pre svega samih vodopada, ali i celog prirodnog ambijenta koji ih okružuje. Šta vam je od onog što još niste obišli visoko na listi prioriteta?

– Afrika, kontinent koji sam tek načeo, a koji krije mnogo zanimljivih destinacija i skrivenih dragulja. Od jednog kolege iz Južnoafričke Republike, koji je proputovao sve zemlje Afrike, čuo sam da se taj kontinent može podeliti na četiri karakteristična regiona: mediteransko-saharsku Afriku, centralnu Afriku, južnu Afriku i Etiopiju. Od tada posebno želim da posetim Etiopiju!

Imate neobičan hobi – bavite se ultimate frizbijem.

Malo ljudi zna da to postoji kao sport, a posebno da postoji i takmičenje u tome. Kako je to počelo i koliko je razvijeno kod nas? Učestvujete li na međunarodnim takmičenjima?

– Bavim se mnoštvom sportova, a ultimate frizbi mi je jedan od najdražih. U pitanju je sport koji se igra na travnatom terenu sa frizbijem, dosta se trči, zabavan je, a kontakt među igračima je minimalan, pa su samim tim povrede retke, što ga čini dostupnim i sve popularnijim širom sveta. Prvi put sam probao da igram ultimate frizbi dok sam živeo u Švajcarskoj, a pošto mi se svideo, pokrenuo sam klub kad sam se preselio u Novi Sad, i tako je ovaj sport i na našim terenima već više od 13 godina. U Srbiji danas postoji nekoliko klubova, s vremena na vreme organizujemo turnire, a učestvujemo i na međunarodnim takmičenjima u regionu. ● 17

Super Srbija inovativan koncept podrške preduzetništvu Postavljanjem proizvoda osam malih preduzetnika na police velikih megamarketa, uz višemesečne pripreme koje su tome prethodile, počeo je jedinstven projekat „Super Srbija“. Projekat su pokrenuli Direct Media i „Roda” sa ciljem podsticanja domaćih preduzetnika.

Na specijalnoj polici „Super Srbija“ u odabranim „Roda megamarketima” svi zainteresovani mogu da kupe proizvode osam domaćih preduzetnika, učesnika projekta „Super Srbija“, a to su:

Prirodni dezodorans u stiku (nana, vanila, lavanda, limun) FRESHKA GORA Set aksesoara za pse KIKI PET ACCESSORIES Med sa dodacima (borovnica, malina, seme koprive, kakao-prah, čija seme) ZLATO U TEGLI Peglana paprika, ajvar blagi i ajvar ljuti RADANSKA RUŽA Konstruktor set za gradnju i konstruktivnu igru ARCHIPLAY Čili umak, paradajz sos, dimljeni sušeni paradajz u maslinovom ulju FATALNI ZAČINI Carski sir, sir sa žalfijom, sir sa lavandom SIRANA JOVANOVIĆ Kraft pivo RAZBEERBRIGA 18

K

ako je izgledao preduzetnički put od ideje do police, javnost će saznati u televizijskoj emisiji „Super Srbija“, koja se od 21. oktobra emituje svake nedelje na TV Prva u 18.45. Da bi svoje proizvode adekvatno pripremili za police i kasnije ih promovisali, preduzetnicima je pružena maksimalna stručna i moralna podrška, a proizvodima koji budu osvojili srca potrošača i gledalaca tokom tri meseca trajanja „Super Srbije” biće obezbeđeno mesto na policama i nakon završetka projekta, kada će biti izabran i HIT proizvod, o čemu odlučuju sami kupci.

Kroz potpuno novi, moderan i konkretan koncept podsticaja preduzetništvu, objedinjen u „Super Srbiji” želimo da istaknemo ove preduzimljive ljude koji predstavljaju kreativnu i preduzetničku snagu Srbije i da im svi zajedno pomognemo na njihovom putu ka uspehu.

Tu su porodice, bračni parovi, jedno socijalno preduzeće, a svima je pružena ne samo značajna stručna podrška, već i publicitet koji zaslužuju da bi publika upoznala i zavolela njihove proizvode.

Ključna poruka našeg projekta glasi da sami možemo mnogo, ali da zajedno možemo sve – izjavila je Marija Bahri, direktorka razvoja poslovanja u Direct Media.

Matija Protić, direktor područja marketinga u „Merkatoru”, ovom prilikom izjavio je:

– Svi proizvodi koje imamo na policama „Roda marketa” u okviru projekta „Super Srbija“ su plod kreativnosti i velike posvećenosti srpskih preduzetnika. O njihovoj posvećenosti najbolje govore vreme i trud koji su uložili zajedno sa našim stručnjacima da bi njihovi proizvodni pogoni i proizvodi ispunili sve standarde i na kraju se našli na našim policama. Veoma nam je drago što smo danas u prilici da našim kupcima ponudimo ove jedinstvene i veoma kvalitetne proizvode. Upravo će naši kupci imati poslednju reč, jer će kupovinom proizvoda podržati srpske preduzetnike koji su kroz „Super Srbiju” dobili svoju veliku šansu.

Ideja za projekat „Super Srbija“ je potekla iz kancelarije Direct Media u Ljubljani u partnerstvu sa agencijom Formitas, koji već tri godine zaredom realizuju isti projekat u Sloveniji. Zahvaljujući postignutim rezultatima, „Štartaj Slovenia“ je postao jedan od najznačajnih komunikacijskih projekata u Sloveniji u poslednjih dvadeset godina i izdignut je na nivo projekta od nacionalnog značaja, osvojivši mnoge regionalne i međunarodne nagrade.

Sami možemo mnogo, zajedno možemo sve – to je slogan ovog projekta koji poziva na podršku. Zato, podržite domaće preduzetnike kupovinom proizvoda „Super Srbije” u odabranim „Roda marketima”! ● www.originalmagazin.com

Foto: Jelena Ivanović

NAJVAŽNIJE JE USUDITI SE! Konferencija i izložba o preduzetništvu DARE TO BE ORIGINAL

ORIGINAL

19

Foto: Jelena Ivanović

Biti preduzetnik je poseban dar koji ima veliki broj ljudi. Često smo nesvesni toga šta se sve krije u nama sve dok ne dođemo u priliku da se upustimo u nešto novo, nešto što će nas naterati da otkrijemo talente za koje nismo ni znali da postoje. Svi smo mi u dubini duše preduzetnici. Neki uspešniji neki manje uspešni, većina neotkrivena, ali ono što nam je svima zajedničko jeste preduzetnički duh, koji je sakriven negde duboko u nama i čeka da bude otkriven. Preduzetništvo je izazov, hrabrost, ludost, upornost, kreativnost, istrajnost, preduzetništvo nas uči da padnemo i da se podignemo, da učimo na greškama i da budemo večiti životni studenti. Preduzetništvo nas tera da budemo originalni.

A kako od originalne ideje pokrenuti sopstveni biznis, promovisati ga i stvoriti konkurentan proizvod na tržištu, neke su od tema koje je pokrenula konferencija posvećena promociji preduzetništva „Dare To Be Original“. Dvodnevnu konferenciju, koju je pokrenuo magazin Original, projekat Fondacije „Novak Đoković”, i Privredna komora Srbije, 2. oktobra svečano su otvorili Jelena Đoković, direktorka magazina Original i globalna direktorka Fondacije „Novak Đoković”, i Predrag Nikolić, savetnik predsednika Privredne komore Srbije, organizatori tog događaja. Tokom dva dana programa konferenciju je posetilo više od 1.000 ljudi, među kojima i proslavljeni teniser Novak Đoković, koji je svojim prisustvom iskazao podršku inicijativi za podsticanje razvoja domaćeg preduzetništva.

Specijalna gošća bila je Mikela Magaš, najbolja evropska inovatorka za 2017. godinu i osnivač platforme Music Tech Fest, koja 20

Foto: Jelena Ivanović

B

okuplja više od 7.000 naučnika, muzičara i programera. Ona je beogradskoj publici predstavila kreativne izume koji menjaju svet nabolje i predstavljaju spoj muzike, tehnologije i nauke.

Prvi put u Srbiji, u za tu priliku neobično nameštenom prostoru Dorćol Platza, otvorena je izložba preduzetništva na kojoj su svoje ideje predstavila 33 domaća vlasnika biznisa. Izložba koju su postavili kustosi zamišljena je kao savremeni dom gde su posetioci u realnom vremenu i na objedinjenom prostoru mogli da saznaju od čega se proizvodi organska kozmetika, kako su nastali neki od sada već popularnih domaćih brendova odeće, bili su u prilici da probaju kolače, med, knedle, vide kako izgleda dizajnerski nameštaj, torbe od recikliranih materijala, ali i da saznaju više o električnim skuterima i radu studija za vizelne efekte.

U okviru panela „Budi preduzetnik“ pokrenute su neke od tema koje interesuju one koji planiraju da se upuste u preduzetničke vode. Koliko treba da se razlikujete da biste stvorili i vodili uspešan posao, zašto je važan uspeh a zašto neuspeh i kako izgleda www.originalmagazin.com

Foto: Jelena Ivanović

Konferencija „Dare to be Original“ pokazala je da u našoj zemlji postoji veliko interesovanje za preduzetništvo, a da je Original magazin uspeo u svojoj ideji da na jednom mestu okupi i promoviše veliki broj već pokrenutih ideja, da uspešni preduzetnici svojim savetima pomognu onima koji će to tek postati, ali i da širokoj javnosti pokaže koliko je bitno da se kroz takve manifestacije podržava preduzetnički duh. Konferencija će biti održana i sledeće godine.

razvojni put biznisa od inicijalnog koncepta do realizacije i slave?

Odgovore na ova pitanja pokušali su da daju neki od sada već uspešnih poslovnih ljudi: Nada Mišković, vlasnica „Bio špaiza”, Sebastien Dejanovski, partner u rilestejt kompaniji „Mintinvestment”, Dejan Papić, direktor Izdavačke kuće „Laguna”, i Miloš Milisavljević, generalni direktor kompanije „Strawberry Energy”, koja se bavi inženjerstvom i tehničkim savetovanjem.

Učesnici panela su s publikom podelili svoja iskustva u biznisu, ali i ohrabrili one koji o preduzetništvu tek razmišljaju da prepoznaju svoju originalnost, jer je ona početni korak, i istakli da čovek treba da iskoristi svaku priliku da nauči nešto novo.

„Dare To Be Original“ je jedna od aktivnosti nastalih u saradnji Privredne komore Srbije i Fondacije „Novak Đoković”, zaključene u maju ove godine sa ciljem da se pruži podrška edukaciji i razvoju domaćeg preduzetništva. Dare to be Original pomogli su partneri koji su nesebično i sa puno ljubavi svako na svoj način doprineli da se ta konferencija održi. Veliku zahvalnost dugujemo Sebastienu Dejanovskom, Nemačkoj organizaciji za međunarodnu saradnju GIZ, agenciji Direct Media, Er Srbiji, hotelu Park, Staritu, jer su svi oni podržali da se ovako lepe stvari dese. Original magazin im duguje veliku zahvalnost na razumevanju i naporima koje zajedno ulažemo u promociju preduzetništva u Srbiji. ●

ORIGINAL

Foto: Jelena Ivanović

Drugi dan konferencije bio je rezervisan za radionice, kao i za finale konkursa za najbolju startap ideju na temu „Tehnološke inovacije u službi čoveka“. Radionice su održane u Marsh Open Spaceu, dok je Startit bio domaćin finala „Original Pitching Day”. Radionice su se bavile temama o potrebnim koracima za pokretanje sopstvenog biznisa, od pravljenja biznis plana do dizajna, marketinga i digitalizacije poslovanja.

21

Izložba i konferencija DARE TO BE ORIGINAL Foto: Jelena Ivanović

22

www.originalmagazin.com

ORIGINAL

23

Original je moja preduzetnička priča

M Magazin Original je za ove tri godine, koliko postoji, menjao lice i naslovnice, urednike i izdavače. Kao i svaka preduzetnička priča, nailazio je na prepreke i ređao uspehe, ali je uvek bio prepoznatljiv po tome što je pravio razliku. Pričajući o nastanku i razvoju koncepta Originala, Jelena Đoković, njegov idejni tvorac, na konferenciji „Dare To Be Original“ navela je sve faze stvaranja magazina, koje su zapravo deo svake preduzetničke slagalice.

SVRHA

IDEJA

Novak i ja smo 2010. i 2011. godine bili na životnoj prekretnici. Novak je postao svetski broj jedan, a ja sam tada završila master studije na fakultetu. Tada smo se susreli sa jako velikim izazovom koji je mogao da nas ponese, a to je novac. Na njega smo odgovorili tako što smo svoje preduzetničke strasti, pored privatnih biznisa, usmerili i ka Srbiji. Otvorili smo Fondaciju „Novak Đoković“ i fokusirali se na sistematsko rešavanje problema koji postoje u našoj zemji, krećući od početka, od preventive, i stvorili Originalnu zajednicu koja će sve te priče držati na okupu. Jer okruženje je jako bitno za razvoj, a mi smo tada želeli, a to želimo i danas, da stvorimo društvo originalnih i autentičnih ljudi.

Ideja o Original magazinu desila se baš u trenutku kada sam se spremala da postanem majka. Bila sam u osmom mesecu trudnoće i čitala knjigu Ričarda Brensona „Ništa nije nemoguće – lekcije o životu i biznisu“, koja otkriva kako da svoje poslovanje i ideje preusmerimo i na neke druge do sada neistražene oblasti. Jedan od prvih Bransonovih preduzetničkih poduhvata bio je „Student magazine“, koji je pokrenuo sa 16 godina i koji je sadržajem i konceptom pružao alternativu neatraktivnim studentskim publikacijama tog vremena. Kako to obično biva, jedna ideja pokrenula je drugu. To je bila inspiracija za nastanak Originala. Tada nije postojao nijedan magazin u Srbiji koji je svojim sadržajem promovisao vrednosti koje mladi treba da imaju, a u koje, između ostalog, i ja verujem.

I ovaj poduhvat, kao i svi drugi preduzetnički poduhvati, bio je sebičan, ali samo iz jednog razloga – bio je utemeljen na uverenju svog tvorca, koji preduzima dalje korake zarad realizacije ideje. Za sebe ne mogu reći da sam tipičan preduzetnik jer moja polazna tačka nije bila izvedena iz potrebe da zaradim novac. Ali kasnije ćemo videti da novac ne treba ni da bude glavni cilj ove priče.

24

Da bismo postigli uspeh u bilo čemu, moramo dati sebi dovoljno dobar razlog zbog kojeg ćemo svakog dana ustati i raditi nešto uvek s jednakim ubeđenjem i žarom – moramo imati cilj. Ako je novac naš cilj, nema tih para koje će platiti sve dobre i loše strane koje nam biznis za koji smo se opredelili donosi. Ali ako imamo svrhu, na svako naše zašto znaćemo odgovor.

TIM Iza moje, kako sam je u šali nazvala, sebične ideje o stvaranju Originala stoji ceo tim ljudi s kojim sam delila uspehe i koji je bio tu i kad sam grešila. Trebalo je godinu dana da izađe prva naslovna strana magazina. Iako je glavni tekst bio intervju sa Anom Vintur, jednom od najmoćnijih žena u modnoj industriji i urednicom „Voga“, na koricama je bio ispisan naslov „136 i više razloga zašto da volite Srbiju“ s ilustracijom uspešnog umetnika iz Srbije. Nismo

želeli da naš magazin prodaje san, već smo želeli da promovišemo kvalitetne ljude s dobrim, inspirativnim pričama i damo prednost kulturi, umetnosti i autentičnim preduzetničkim poduhvatima.

FLEKSIBILNOST Original se dalje razvijao, sa malim logotipom na naslovnici i prvobitnim konceptom, koji u prvi plan stavlja još uvek neprepoznatljive pojedince da bi im se omogućilo da postanu vidljivi.

Međutim, tržište nas je ubrzo naučilo da poznata ličnost na koricama magazina može da skrene veću pažnju na njegov sadržaj i da na taj način nevidljive a i te kako vredne pažnje priče približi čitaocima.

MERA Ubrzo potom doneli smo ekskluzivnu priču Džona Galijana, ali smo opet napravili distinkciju. On se u tekstu nije osvrtao na ono zbog čega je poznat, već na lekciju koju je naučio iz najveće greške u svojoj karijeri. Na taj način smo želeli da priče o poznatima ispričamo iz pravog ugla, kroz lekcije i vrednosti koje one promovišu i nose. Jer mera treba da postoji u svemu što radimo.

KONTINUITET Danas, tri godine nakon što se prvi broj Originala našao na kioscima, imamo i digitalno izdanje originalmagazin.com – a sve sa željom da povećamo zajednicu autentičnih ljudi koji su dovoljno hrabri da veruju u svoje ideje, da pokreću promene i stvaraju nove preduzetničke priče. Ljudi koji žive u Srbiji. www.originalmagazin.com

POSTANI POKRETAČ SOPSTVENOG BIZNISA powered by SIA bila je radionica koja je učesnicima pomogla da se upoznaju sa konceptom društvenog preduzetništva – preduzetništva koje menja svet nabolje. Kroz primere kreativnih i uspešnih društvenih preduzeća pričali su o biznis modelima koji mogu poslužiti za stvaranje novog sopstvenog biznisa kao kako da biznis ideji postane stvarnost.

RADIONICE Drugog dana konferencije „Dare to be Original“, održane su radionice u Marsh Open Spaceu, tokom kojih su imali priliku da saznaju i nauče bitne stvari koje im mogu pomoći da unaprede svoj posao, a najviše preduzetnički duh.

Svaka radionica bila je idealno mesto gde su svi naučili nešto novo, usavršili ono što već znaju, ali i sa eminentnim predavačima razmenjivali iskustva i postavljali sva ona pitanja koja su im bitna da bi unapredili svoj biznis. Radionice su bile podeljene u nekoliko segmenata, tema koje pokrivaju – pokretanje biznisa, savremeno poslovanje (digitalizacija), kreativa i marketing.

ORIGINAL

DIGITALNA TRANSFORMACIJA U PREDUZETNIŠTVU powered by GIZ bila je radionica na kojoj su se učesnici upoznali sa pojmom digitalne transformacije, uvideli značaj njene primene u poslovanju i kroz interaktivne vežbe razmotrili moguće ideje za primenu digitalne tehnologije i digitalnih biznis modela za unapređenje preduzetničke firme. Na radionici su dobijeni odgovori na pitanja šta je digitalna transformacija - definicija, kratki i jasni primeri; koji je odnos inoviranja i digitalne transformacije (šta jeste, a šta nije digitalna transformacija); koja je uloga digitalne transformacije u preduzetničkom poduhvatu (startapu), koji su uticaji i posledice digitalne transformacije na naš život, naše poslovanje i na poslovno okruženje u Srbiji?

COMPLICATE SIMPLY powered by SLAVIMIR STOJANOVIĆ bila je radionica na kojoj su učesnici navedeni da razmišljaju u vizuelnim simbolima.

Nije bilo važno crtačko umeće, već ideja i imaginacija povezivanja simbola i otkrivanje njihovih novih značenja. Polaznici su imali tri različita zadatka od kojih su mogli da izaberu jedan: - Dizajn svog ličnog logotipa - Dizajn plakata za omiljeni film ili pozorišnu predstavu - Dizajn naslovne strane za omiljenu knjigu.

DIRECT(LY) DIGITAL powered by DIRECT MEDIA bila je radionica koja je pružila praktičan uvid u znanja i veštine na koje treba obratiti pažnju i ukazala na to na čemu raditi kada zakoračite u svet digitala da bi vas druga strana „čula“. Digital bez rukavica. Istine, laži, zablude. Ova radionica sastojala se iz otvorenih razgovora i diskusija o alatima, brojevima, kreativi… o tome šta „radi“, a šta ne, šta se sme, a šta ne sme i zašto ne.

25

Foto: Jelena Ivanović

Radionice DARE TO BE ORIGINAL

GIZ

Miodrag Kostić

Slavimir Stojanović

Direct Media

26

SIA

www.originalmagazin.com

NJIHOVE IDEJE MENJAJU SRBIJU

Prvu nagradu na konferenciji „Pitching Day – Dare To Be Original” osvojio je tim koji je izumeo „Shtreber”, onlajn učionicu, dok je tim koji je napravio „Zoundark”, igricu za slabovide i slepe osobe, zauzeo drugo mesto, da bi potom pobedili na „Social Impact Awardu”. Obe ekipe su za magazin Original otkrile kako su tekli razvojni putevi njihove ideje – od njenog nastanka, pa do realizacije i takmičenja na kojima su odneli pobede.

Foto: Mitar Mitrović

ORIGINAL

27

Foto: Jelena Ivanović

Original Pitching Day

D Drugog dana konferencije „Dare To Be Original“ održano je finale takmičenja za startape „Original Pitching Day“ u organizaciji magazina Original, projekta Fondacije „Novak Đoković”. Na temu konkursa „Tehnološka inovacija u službi čoveka“ odgovorilo je 10 finalista, a najbolji među njima bio je tim „Shtreber“, autor besplatnog interaktivnog veb-sajta shterber.com, za učenje lekcija od petog do osmog razreda osnovne škole, koji mesečno poseti blizu 150.000 učenika. Pobednički tim osvojio je direktan plasman na događaj Google Launchpad, ali i podršku u daljem razvoju projekta kroz sistem mentorstva, učešća u Startit akademiji i besplatan radni prostor.

Drugo mesto osvojila je ekipa „Zoundark“, koja je kreirala kompjutersku igru za slepe i slabovide, dok je treća nagrada otišla u ruke startapa „Premesti se“, autora softvera za optimizaciju sistema školskih i predškolskih ustanova. Među finalistima su bili i timovi: „SRBerry”, HOSP, „Fejuice”, „Greentertainment HUB”, „Waste exchange platform”, „Soler” i „Bloodonatori”, koji su predstavili svoje autentične i održive ideje sa pozitivnim uticajem na pojedinca i društvo. Projektni zadaci su predstavljeni ekspertima i žiriju, ali i brojnim investicionim fondovima, akceleratorima i habovima da bi najbolji odmah stigli na prave adrese.

28

„Tokom finala takmičenja čuli smo deset sjajnih ideja mladih ljudi koji u radu koriste tehnologiju zarad dobrobiti društva i čoveka. Naša želja je bila da im ovim takmičenjem pomognemo u daljem razvoju“, rekla je Jelena Đoković, direktorka magazina Original i globalna direkto-rka Fondacije „Novak Đoković”. „Ciljna publika Originala su mladi, kreativni pojedinci koji su preduzimljivi, odgovorni prema svojoj zajednici i zbog toga zaslužuju posebno mesto u njoj.

Naš zadatak je da ih organizovanjem ovakvih inicijativa i promocijom na platformi pod-staknemo da veruju u svoje ideje i pomognemo im na putu ka njihovom ostvarivanju.“ Osim Jelene Đoković, članovi žirija su bili Miloš Paunović iz Razlivališta, Milica Pavić iz Privredne komore Srbije, Sebastijen Dejanovski iz MINT Investmentsa i Zoja Kukić iz Startita.

Prema njihovoj oceni, pobednički tim je predstavio projekat koji već ima utemeljenje i koji se uspešno pokazao u praksi. Istovremeno, „Shtreber”, smatra žiri, ekipa je koja bi imala najveći benefit od učešća u događaju Google Lounchpad, ali u isto vreme njihova ideja ima najviše potencijala da privuče korporativne sponzore i postane samoodrživa. „Iako je tržište startapa u Srbiji u stalnom porastu, i dalje je mali broj onih koji u svom radu sadrže društveno od-

Startap zajednici je potrebno više ovakvih projekata koji kombinuju osobine nevladinih organizacija i biznisa

govornu komponentu. Međutim, taj trend se polako menja“, navela je Zoja Kukić iz Startita. „Startap zajednici je potrebno više ovakvih projekata koji kombinuju osobine nevladinih organizacija i biznisa. U daljem razvoju je bitno da ovi preduzetnički primeri kreiraju poslovni način razmišljanja kako bi obezbedili samoodrživost“.

„Original Pitching Day“ podržali su Startit, Privredna komora Srbije, Naučnotehnološki park i Razlivalište.

Takmičenje predstavlja jedan od programskih delova konferencije „Dare to Be Original“, koju Fondacija „Novak Đoković“ i magazin Original organizuju radi promocije preduzetništva u Srbiji. www.originalmagazin.com

SHTREBER Stefanija Lukić

Srećni smo što smo ostvarili deci san

P

ostoje ideje koje ne bi trebalo da su nove jer su odavno bile potrebne zajednici. Svakodnevno čujemo za neke takve ideje i rešenja koja olakšavaju život ljudima i ponekad nam nije jasno kako smo bez njih živeli.

Iza projekta „Shtreber” stoji ideja koja će zauvek promeniti percepciju učenja. Najlakše se uči kroz igru, a „Shtreber” je igra za učenje gradiva za osnovnu školu. Ona stvara deci navike učenja i budi takmičarski duh. Uz nju odrastaju kreativci pojedinci ili sjajni naučnici, a da pritom ne sprečava decu da razmišljaju na svoj način, već ih upućuje na rešenje.

Suština našeg projekta je obrazovanje, ali ne u onom stereotipnom smislu ’uči i zapamti’, već otkrij i primeni.

Motiv za sada već trogodišnji posao pronalazimo u velikoj želji da svakom detetu ponudimo iste uslove za učenje. Entuzijazam nas uvek prati jer smo svesni da pomažemo deci, budućim ljudima, da izgrade jake temelje za budućnost.

Foto: Mitar Mitrović

Obrazovanje ne bi trebalo da bude uslovljeno finansijskim sredstvima, to je osnovno pravo svakog čoveka. Za razliku od sajtova koji naplaćuju roditeljima članarine, a opet nemaju adekvatan sadržaj za decu, mi smo se opredelili da platforma „Shtreber” bude BESPLATNA za sve školarce Srbije. Želimo da deca iz Kraljeva i iz obližnjih mesta dobiju isto obrazovanje kao i deca iz Beograda ili Novog Sada.

Gradivo za školu u digitalnom formatu nije nova ideja, ali „Shtreber” nije samo e-knjiga već multimedijalna platforma.

Uzeli smo u obzir interesovanja dece i pokušali da prilagodimo gradivo. Važno nam je bilo da ispunimo i najstrože kriterijume.

Naporno smo istraživali kako i na koji način utiče određeni format na zainteresovanost. U eksperimentalnoj fazi projekta, koja je započeta 2015. godine, nudili smo sve dostupne multimedijalne formate u svrhu edukacije: sliku, tekst, audio, video i video-igre. Naredne dve godine unapređivali smo metodologiju, pristup i sadržaj, da bismo danas imali sajt shtreber.com kakav jeste. Već je školska 2018/2019. godina, a platforma „Shtreber” je postala najposećenija platforma za učenje. Skoro 8.000 dece svakog dana posećuje sajt da bi se takmičili međusobno u znanju koje su stekli. Srećni smo što smo deci ostvarili san!

Dokazali smo da deca mogu da uče bolje i brže!

Ko smo mi?

Tim „Shtreber” je sastavljen od ljudi koji razumeju potrebu za promenama u edukaciji. Mi se ne zalažemo za stvaranje novog ORIGINAL

sistema, već pokušavamo da unapredimo stari sistem, koji je iznedrio velike naučnike, inženjere i umetnike. Ipak, u ovoj tehnološkoj revoluciji sve se ubrzalo. Deca su naviknuta na tu brzinu i izuzetno im je teško da uspore da bi učila. Mi verujemo da je sistem dobar, ali da je medij kroz koji plasiramo gradivo zastareo. Naš projekat je pokazao da deca prihvataju digitalno gradivo i da je to BUDUĆNOST. Šta dalje?

Zbog toga mi se ne zaustavljamo. Na početku smo nove faze razvoja projekta u kojoj ćemo unaprediti sajt, ali i proširiti sadržaj za decu u srednjim školama. Pozivamo u projekat sve zainteresovane kvalifikovane pedagoge, specijaliste za razvoj deteta, roditelje, socijalno aktivne poslovne ljude, SVE one koji nisu ravnodušni prema razvoju obrazovnog sistema u Srbiji da učestvuju sa nama.

29

ZOUNDARK Andrija Radojev

Cilj nam je da promenimo sliku o slepima u svetu

I

deja za audio-igru „Zoundark” nastala je sasvim spontano.

Počeo sam da pravim igrice sa 16 godina i već tokom studija na ITS-u izbacio sam tri igre na Google Play. Uprkos zvanju studenta generacije, uvek sam tražio nešto više, zato sam se prijavio za edukativni program Nelt 2016, koji okuplja talentovane studente i nudi im znanja izvan struke.

Počeli smo da eksperimentišemo i bili nezadovoljni dostupnim opcijama, pa smo bili prinuđeni da sami razvijamo svoju tehnologiju, što je put kojim niko dosad nije krenuo i samim tim bilo je teško obratiti se bilo kome za pomoć. Inicijalno smo želeli da igra posluži Đorđu da upiše master na FDU i već na samom početku bili smo optimistični. Međutim, komisija je odbila da isproba naš rani prototip, pa Đorđe nije upisao master, što je za nas bio žestok udarac. Želeo sam da mu dokažem da naš rad nije bio uzaludan i da postoje ljudi kojima bi se sigurno svidela naša igra. Tu smo prelomili da nastavimo da radimo i nakon par meseci odlučili smo da donesemo igru na skup Udruženja game developera LevelUp Serbia. Igra je još bila sirova i testiralo ju je svega desetak ljudi.

Međutim, privukla je pažnju divelopera, od kojih smo dobili pohvale i koristan fidbek. Tu nam je i prvi put rečeno da igra može da bude korisna osobama sa oštećenim vidom. Nastavili smo s razvojem i dobili podršku brojnih mladih ljudi koji su se povremeno uključivali da pomognu. Prvo javno izlaganje smo imali u martu 2017. na izložbi video-igara GameUp u Domu omladine i ljudi su bili oduševljeni.

Ljudi sa kojima smo razgovarali bili su skeptični i puni stereotipa, i bio nam je potreban pravi pristup jer nismo želeli da naš projekat pošalje pogrešnu poruku javnosti. Zato smo se prijavili za program inkubacije „Social Impact Award“, gde smo dobili mentorsku podršku ljudi iz društveno odgovorne organizacije „Razlivalište” i ostvarili direktan kontakt sa osobama sa oštećenim vidom, ali i vezu sa Nordeusom, koji nam puno pomaže deljenjem iskustva njihovih stručnjaka. Kroz taj proces smo naučili mnogo o osobama sa oštećenim vidom i organizovali testiranja igre sa njima. Shvatili smo da najveći problem predstavljaju predrasude, zbog kojih se kreira negativna slika o slepima, da su oni mnogo drugačiji od nas. Tokom programa bilo je organizovano i glasanje zajednice, što nam je bila prilika da predstavimo naš projekat i aktiviramo sve zainteresovane da nam pomognu ne samo u glasanju već i u razvoju projekta u 30

Foto: Mitar Mitrović

Tu sam upoznao Đorđa Damjanovića, talentovanog i znatiželjnog dizajnera zvuka sa FDU. Potpuno spontano smo se tokom jednog predavanja dogovorili da zajedno uradimo nešto. Đorđe je pasionirani gejmer, ali nije imao prilike da igra audio-igru, pa je dugo vremena želeo da jednu takvu i napravi. Meni je to zvučalo kao odlična ideja, pogotovo nakon što sam istraživao postojeće audio-igre i bio razočaran ponuđenim opcijama, pa sam odlučio da probamo da napravimo nešto originalno.

budućnosti. Za pomoć smo se obratili mnogim IT zajednicama i Coworking hubovima i dobili smo od njih veliku podršku.

Timu se tad priključuje i Marija Kojić da nam pomogne pri brendiranju i promociji na društvenim mrežama.

Organizovali smo predstavljanja projekta u Startitu i Novoj iskri, kao i u ICT hubu Pančevo, gde smo održali prvi javni skup game developera u gradu. Razvoju i promociji projekta mnogo su pomogli Lazar Bulatović i Milica Janković, koja uređuje Balkanski mali dnevnik slepih i slabovidih – najpoznatiji blog u regionu o životu osoba s oštećenim vidom. Takođe smo primljeni u SGA zajednicu, koja okuplja najveće studije video-igara iz zemlje, i oni su podržali naš projekat.

Veliku podršku smo dobili i od zajednice Skill Drill, koja organizuje „ Network Eve” – okupljanja ljudi iz IT sfere. Zahvalni smo i na pomoći naših prijatelja iz Udruženja LevelUp Srbija, Udruženja 12p i kompaniji „ Nelt”. Svi oni su bili zaslužni za napredak našeg projekta koji nam je, pored osvajanja 2. mesta na konkursu „Dare To Be Original”, doneo i nedavnu pobedu na takmičenju „Social Impact Award” i status najboljeg društveno odgovornog projekta 2018. godine u Srbiji.

Naš cilj je da promenimo sliku o slepima u svetu, tako da nam je u planu da izađemo na svetske sajmove video-igara i dođemo do dragocenih kontakata koji će nam pomoći da realizujemo kampanju „Kickstarter”, pomoću koje ćemo plasirati prvu verziju naše igre javnosti. Za taj poduhvat imamo podršku akademije Crowdfunding, na čijem pitchu smo takođe pobedili. Ne želimo tu da stanemo, pa u budućnosti planiramo da pokrenemo nove slične projekte na bazi naše inovativne tehnologije za simulaciju zvuka u prostoru koji će povezati osobe s oštećenim vidom s mladima koji igraju igre i tako razbiti brojne predrasude o njima u svetu. ● www.originalmagazin.com

RADAR NOVE GENERACIJE

DOBRA IDEJA NIJE UVEK DOBAR BIZNIS

Foto: Vladimir Živojinović

P

rvi put Startit centar našao se na stranicama magazina Original pre dve i po godine. U međuvremenu je mnogo toga postalo drugačije – i Startit i Original su učili, rasli, razvijali se i menjali i bilo je pravo vreme da se ponovo sretnemo i razgovaramo o putu koji je pređen za ovo vreme.

– Startit/SEE ICT je aktivistička organizacija nastala pre malo više od 10 godina sa ciljem da unapredi naše društvo promocijom korišćenja novih tehnologija u radu, s posebnim naglaskom na preduzetništvo. Tokom godina realizovali smo razne projekte, prvi je bio IT događaj, a najpoznatiji je Startit, što je ime koje je publika dala celoj organizaciji, što smo mi i prihvatili – vratio nas je na početak Startit priče Vukašin Stojkov, a potom otkrio ko vodi taj centar: – Startit vodim ja kao jedan od suosnivača i generalni menadžer, uz podršku članova našeg odbora sa još dva suosnivača, Zoja Kukić i Vladimir Trkulja. Osim nas, Startit čine onim što on jeste dvadesetočlani ORIGINAL

tim koji na osam lokacija realizuje misiju naše organizacije, te publika koja nam poklanja svoje poverenje, kao i mnogobrojni partneri koji nam omogućavaju da radimo to što radimo.

Prvi put razgovarali smo kada su i Original i Startit bili takoreći na početku. Šta se za to vreme promenilo kod vas?

– Od našeg poslednjeg razgovora prošli smo kroz period velikog rasta i širenja, ušli smo u mnoge gradove izvan našeg rodnog Beograda sa željom da decentralizujemo zajednicu i pružimo priliku i inspiraciju ljudima izvan prestonice i velikih privrednih centara. Ovo je bio jedan izuzetno veliki poduhvat, od pet ljudi i jedne lokacije za godinu i po dana, stigli smo do 25 ljudi i osam lokacija, što je za mnoge organizacije, pa i za našu, bio značajan izazov. Najviše smo se bavili time da uspemo da naučimo kako da postanemo decentralizovan tim i da sami sebe provedemo kroz inovacije koje bi nam omogućile da, iako smo se puno promenili kao organizacija, nastavimo dobro da funkcionišemo.

U tome smo dobrim delom i uspeli, iako imamo još dosta posla, ali ne odustajemo od ideje da realizujemo našu misiju u svakom gradu u Srbiji, bez obzira na to koliko bio mali ili udaljen od Beograda.

Proširili ste se po Srbiji. Gde se sve nalazi Startit centri i planirate li dalja širenja?

– Startit centri su na osam lokacija širom Srbije, trenutno najviše u Vojvodini, a uskoro planiramo da najavimo i prvu lokaciju na jugu.

Osim Beograda, nalazimo se u Šapcu, Vršcu, Novom Sadu, Zrenjaninu, Inđiji, Subotici, a pošto ima još mnogo gradova u kojima se nalaze talentovani i vredni ljudi koji mogu procvetati u doba digitalne ekonomije, želimo da budemo prisutni u mnogim novima, i u polušali kažemo da želimo da otvorimo 42 centra širom zemlje. Šta je ono što Startit nudi, tj. ko može da vam se obrati i šta može da očekuje?

– Misija Startita je da promocijom novih tehnologija doprinese kreiranju 31

jednog bogatijeg i boljeg društva, i u skladu s tim imamo i prilično široko polje delovanja. U jednom danu može se desiti da imamo časove osnova programiranja za decu od prvog do četvrtog razreda osnovne škole, da kasnije imamo predavanja za iskusne dizajnere, a da uveče imamo napredni kurs preduzetništva za one ljude koji su već pokrenuli svoje IT firme. Vaši čitaoci i građani mogu da posmatraju Startit kao skup servisa koji ih mogu uputiti na najbolje prakse za rad na sebi u okviru digitalne ekonomije, što ponekad znači da mi samo uputimo ljude na postojeće odgovarajuće resurse, a ponekad kreiramo i posebne događaje ili članke vezane za konkretne upite koji nam stignu. Možemo da kažemo da je Startit jedan supermarket ideja i pomoći za sve koji žele da postanu bolji profesionalci, kreatori ili preduzetnici u doba četvrte industrijske revolucije. Skoro svako će dobiti savet o tome kako da radi na svojoj karijeri i kako da pronađe nešto za sebe u našoj ponudi.

izuzetnu potrebu da se fokusiraju na to što rade, gde im bilo koja vrsta nepredviđenih događanja ili zvukova u prostoru može ometati duboku koncentraciju.

Postoje li startapi koji su pokrenuti ovde koje biste posebno istakli i na koje ste posebno ponosni?

– Veliko nam je zadovoljstvo što smo imali priliku da radimo sa svakim od startapa koji su prošli našu Startap akademiju, neki od kojih su Fishingbooker, najveća svetska agencija za ribarski turizam, ili AlchemyCloud, najveći inovator u oblasti IT-a u industriji specijalizovanih hemikalija.

U pitanju su firme koje su izuzetno brzo rasle u smislu broja klijenata i zaposlenih i koje ukazuju na velike potencijale naših mladih, odvažnih i kreativnih ljudi. Pored toga, svakome od nas može biti sjajno što možemo da se inspirišemo velikim uspehom kompanija poput „Nordeusa”, koja ima najpopularniju sportsku igru na

internetu, ili startapa „Seven bridges genomics”, koja u Beogradu ima najveći broj informatičara na svetu u jednoj privatnoj kompaniji, koji rade na pronalaženju terapija za razne vrste kancera.

Tokom svih tih godina poslovanja gledali ste kako različiti poslovi uspevaju, ali i propadaju. Šta je ono što možete izvući kao jedinstven zaključak o onima koji su propali, koje su to greške koje su svi pravili?

– To je jedno sjajno pitanje! Rekao bih da smo mi kao narod izuzetno kreativni i imamo puno ideja, ali da bi trebalo još malo da izučimo načine na koje se proverava da li je neka ideja ujedno i dobar biznis. Ukoliko budemo malo prilježniji prilikom procenjivanja poslovnih potencijala naših ideja, imaćemo više uspešnijih poslova i u potpunosti ćemo moći da oslobodimo velike potencijale koje imamo za stvaranje velikih vrednosti i ostvarivanje velikih ideja u IT-u. ●

Postoji mogućnost da se kod vas i iznajmi prostor za rad... Šta su se pokazale kao prednosti coworkinga, a kome ne biste preporučili takav način rada?

- Coworking ima te lepe prednosti što ste okruženi ljudima koji razmišljaju na sličan način i rade slične stvari, a opet niste deo istog kolektiva i u svoj toj sličnosti možete uživati u jednoj raznovrsnosti perspektiva i znanja.

Takav način rada je sjajan za ljude kojima prija neopterećujuće ljudsko društvo, koji vole redovan ljudski kontakt i razmenjivanje iskustava i razmišljanja s kolegama iz istih i srodnih oblasti. S druge strane, rad u coworking prostorima može da bude malo opterećujući za ljude koji imaju 32

www.originalmagazin.com

BUDI ORIGINALAN

DŽEZ GOVORI SVE JEZIKE Jun Sun Na se nije slučajno našla među zvezdama 34. Beogradskog džez festivala, koji je održan krajem oktobra pod sloganom „Bez granica/No Limits“. Svojom pojavom i svojom muzikom harizmatična južnokorejska pevačica čini upravo to – briše granice istoka i zapada, povezuje umetničke duhove celog sveta u savremenom džezu, stilu koji je, kako kaže, izabrala upravo zato što je dovoljno otvoren za sve boje koje je upijala na svom putovanju Razgovarala: Ana Kalaba

J

u Sun Na je rođena i odrasla u Seulu, a studirala u školi za džez i savremenu muziku CIM u Parizu. Pažnju evropske scene na sebe skrenula je albumom „Voyage” (2008), koji je objavila u saradnji sa švedskim gitaristom Ulfom Vakenijusom, za renomiranu minhensku kuću ACT. Nemački kritičari konstatovali su da se „u vokalnom džezu dugo nije pojavilo nešto tako briljantno, zanimljivo i virtuozno“, u Južnoj Koreji je osvojila nagradu za najbolji džez album 2009, a francusko ministarstvo kulture joj je dodelilo Orden viteza umetnosti i književnosti.

Poziciju na evropskoj sceni utvrdila je albumom „Same Girl” (2010), koji je bio najprodavanije džez izdanje u Francuskoj i doneo joj nagradu nemačke džez kritike ECHO za najboljeg vokalnog solistu na svetu. A onda je rešila da osvoji i Ameriku.

Aktuelni album „She Moves On” (2017) snimila je u Njujorku s prvoligašima avangardne scene i na njemu je suočila sjajne obrade Džimija Hendriksa, Džoni Mičel, Pola Sajmona i Lu Rida sa folk tradicijom sastava „Fairport Convention” i „Peter, Paul and Mary”, te klasicima iz repertoara Frenka Sinatre i Nine Simon... S tim programom predstavila se i beogradskoj publici, a za Original je govorila o svom putu i svojim ciljevima.

Kako je došlo do albuma „She Moves On”?

– Dugo sam živela u Parizu i imala prilike da nastupam sa brojnim evropskim muzičarima i steknem sjajna iskustva.

A onda sam, pre dve godine, otišla u Njujork da vidim šta se tamo dešava. Htela sam da idem po koncertima, možda i da upoznam neke muzičare. I desilo se da sam upoznala pijanistu s kojim sam razgovarala o muzici. Pomenula sam mu da bih volela da snimim album u Njujorku, a on je bio u fazonu: „Zašto da ne, hajde da probamo”. Radili smo zajedno mesec dana i odlučili da snimimo album. On je pozvao svoje prijatelje i snimili smo sve za dva dana, bilo je divno, pravi džez, bilo je dosta improvizacije, potpuno spontano… Mi smo se tad okupili prvi put i uradili album. Posle sam nastavila da nastupam s istim muzičarima.

Tvoj stil dosta je specifičan, čak i u kontekstu uzbudljive aktuelne džez scene. Kako bi ga ti opisala?

– To zaista nije lako (smeh). Rođena sam u Južnoj Koreji, a u ORIGINAL

Evropu sam otišla sa 26 godina. Moji roditelji su klasični muzičari, tako da sam od najranijeg detinjstva slušala njihove koncerte i upoznavala zapadnjačke muzičke harmonije. U mladosti sam slušala korejski pop i tradicionalnu muziku, a kad sam odlučila da odem u Pariz – otkrila sam džez. Ono što sad radim je miks svega toga u džezu, muzici koja je toliko otvorena i univerzalna. Svoju muziku ne mogu da opišem jednom bojom, tu je toliko nijansi.

Slogan Beogradskog džez festivala je „Bez granica”.

Kako ga ti doživljavaš?

– Jako sam počastvovana što sam pozvana na takav festival. Kad sam videla koji je slogan, bila sam zaista dirnuta.

Bez granica, bez limita. To je tačno ono što želim da predstavljam, što svaki muzičar želi i na stejdžu i kroz samu muziku. Džez jeste muzika koja je otvorena za sve kulture.

Govori sve jezike. Muzika je univerzalan jezik. Imate muzičare iz različitih zemalja, ne razumemo se, ali možemo da sviramo zajedno. Možemo da stvorimo novu melodiju. I možemo da dotaknemo ljude iz celog sveta. To je stvarno prelepo.

Tvoja muzika, čini se, briše granice između istoka i zapada.

– Drago mi je ako mogu da odigram neku ulogu u povezivanju muzike istoka i zapada. Trudim se da dam sve od sebe. Ali šta su istok i zapad danas u muzičkom smislu?

Isto što i sever i jug. To sve postaje jedno u muzici sveta.

To je cilj.

Imaš li još neki cilj kao korejska umetnica koja je uspela da se istakne na svetskoj sceni?

– Da, ja sam Korejka, nikad ne bih mogla da promenim svoj identitet i verujem da će moje poreklo uvek biti prisutno u načinu na koji me publika doživljava. Ali istovremeno sam imala tu sreću da vidim šta se dešava napolju.

Mnogo je mladih umetnika u Koreji koji bi voleli da uče i stiču iskustva u svetu poput mene. Zaista bih volela da im olakšam taj put, da ih povežem sa ljudima iz drugih zemalja s kojima bi mogli da ostvare saradnju. ● 33

Srbijameka za digitalne nomade

34

www.originalmagazin.com

TEMA BROJA

Sve veći broj mladih visokoobrazovanih ljudi zapošljava se na digitalnom tržištu i procenjuje se da postoji čak 20.000 radnika koji kod nas zarađuju putem interneta. Prema prošlogodišnjem indeksu onlajn rada i po podacima Svetske banke iz 2015. godine, Srbija je u prvih 20 zemalja po broju zaposlenih posredstvom interneta, a pojedina istraživanja čak pokazuju da je, uz Ukrajinu i Rumuniju, u prve tri zemlje Evrope po digitalnom radu. Oni na globalnim platformama rade kao programeri, virtuelni asistenti, prevodioci, dizajneri, a mi smo pronašli neke od njih u želji da saznamo ko su digitalni radnici u Srbiji, koje poslove rade i kako od toga žive.

Tekst: Biljana Stefanović

ORIGINAL

35

TEMA BROJA

Ko su digitalni nomadi?

D

igitalnim nomadima nazivaju se oni radnici koji imaju tu privilegiju da posao mogu da obavljaju s bilo kog mesta na svetu, nisu vezani za kancelariju, a vrlo često nemaju ni radno vreme, jedino što im je potrebno jeste internet.

I dok se širom sveta na takav način života odlučuju pre svega mladi ljudi koji žele da obiđu ceo svet a da u isto vreme neometano rade, te da im putovanja ne budu rezervisana samo za godišnje odmore, na našim prostorima onlajn karijere mnogi su izabrali jer nisu imali drugu opciju na raspolaganju.

Umesto da čekaju da posao nađe njih, veliki broj mladih potražili su poslove na internetu i uglavnom zarađuju mnogo više nego njihovi roditelji ili vršnjaci koji su ostali u tradicionalnim, odnosno oflajn zanimanjima.

Sve je više kompanija širom sveta koje zapošljavaju ljude da rade na daljinu (remote) – čak 43 odsto radnika u Americi posao obavlja na daljinu, a taj broj će samo rasti. Sa druge strane, poslovi koje je moguće raditi onlajn su brojni – od programiranja, dizajna, analize kvaliteta (QA), računovodstva, preko pisanja, prevoda, predavanja, uređivanja, do korisničke podrške, marketinga, upravljanja projektima, a sve popularnija u Srbiji je i profesija virtuelnog asistenta.

Tim Centra za istraživanje javnih politika započeo je istraživanje u okviru svog novog programa „Srbija u digitalno doba: Budućnost rada”, u kojem nastoji da ispita kako digitalna transformacija utiče na sferu rada – u anketi koju je Centar sproveo od jula do avgusta 2018. godine učestvovalo je 228 ispitanika, od kojih su podjednak broj činili i muškarci i žene.

Većina ispitanika je između 26 i 35 godina i visoko je obrazovana (ima završene osnovne, master ili doktorske studije), što je trend i u zemljama Evropske unije. Od anketiranih, 30 odsto poseduje veštine iz oblasti razvoja softvera i tehnologije, 29 odsto je onih koji prevode i pišu, dok njih 22 odsto nudi kreativne usluge i usluge u oblasti multimedije.

Većina žena radi u oblastima prevođenja, pisanja i kao predavači.

Glavni motivi uključivanja u onlajn rad su: pristup poslovima koji su bolje plaćeni, želja da se zaradi dodatni novac i nemogućnost pronalaska posla u oflajn svetu. Takođe, ispitanici vrednuju fleksibilnost i slobodu koje nudi takva vrsta posla, što takođe privlači i njihove kolege iz različitih zemalja Evropske unije i SAD. Četvrtina učesnika ankete radi na dve platforme ili više platformi za onlajn zapošljavanje, a dve trećine ispitanika ima stalne klijente.

36

Gde pronaći onlajn posao?

Ukoliko i vi razmišljate o tome da postanete digitalni nomad, veliki je broj lokacija na kojima možete pronaći poslove, poput sajtova: We Work Remotely, Remote.co, Bibo Global Opportunity, koji nude stalne poslove; ili Upwork, Fiverr, Freelancer, TopTal, koji u ponudi imaju veliki broj angažmana za frilensere, kao i 99designs za dizajnere i Tutor ABC za one koji žele da podučavaju druge engleskom jeziku.

Ko na Guglu najviše traži Upwork?

Upwork je najpopularnija platforma za frilensere. Prema podacima Google Trendsa, ta reč u pretrazi najviše se traži u Bangladešu, zatim u Makedoniji, pa u Srbiji, koja se nalazi na trećem mestu.

Ali ako se u obzir uzme činjenica da Bangladeš ima 164 miliona stanovnika, onda postaje jasno da je Upwork daleko popularniji u Srbiji i Makedoniji u odnosu na broj stanovnika nego bilo gde drugo u svetu.

Digitalni nomadi: • imaju između 26 i 35 godina, • visoko su obrazovani, • polovina njih radi oko 20 sati nedeljno, što je trend i u zemljama EU, • prosečna bruto zarada muškaraca je 1.000 dolara mesečno, a žena 217 dolara nedeljno.

www.originalmagazin.com

1

Marijana Jovanović virtuelni asistent i projektni menadžer

RADIM KAD HOĆU I KOLIKO HOĆU, A DIREKTORI SU MI NA BALIJU I U BRAZILU

K

ao virtuelni asistent Marijana radi dve godine. Sama bira radno vreme, koliko sati dnevno radi i kojim danima. Najvažnije je da uvek ispoštuje rokove i da nedeljno radi 22 sata. To je ono što je njenom sadašnjem klijentu bitno.

sa ljudima iz različitih krajeva sveta, na primer, jedan od njenih direktora je na Baliju, a generalna menadžerka u Brazilu. Zbog toga ponekad mora da se prilagođava njihovim vremenskim zonama, ali to se retko dešava.

– Posao koji trenutno radim je dugoročan ili, kako naš narod voli da kaže, na neodređeno, tako da već neko vreme ne tražim nove klijente. Ali do sada sam ih nalazila preko UpWorka. Ta platforma je dobra, posebno za početnike jer posreduje između vas i klijenta, pa tako daje određenu sigurnost da ćete biti isplaćeni za urađen posao – kaže Marijana.

– Kad sam tek počela da se bavim ovim poslom, bilo je teško da objasnim ljudima čime se bavim.

Međutim, sada se situacija promenila i ljudi su upućeniji i svesniji činjenice da se u današnje vreme skoro svi poslovi mogu obavljati s bilo kog mesta na planeti zahvaljujući modernim tehnologijama – otkriva Marijana.

Objašnjava da njen sadašnji klijent ima nekoliko različitih onlajn prodavnica, od kojih je najveća prodavnica nakita. Marijanin posao je da vodi raznovrsne, najčešće kratkoročne projekte koji se odnose na onlajn istraživanja i podršku kupcima. Radi u timu

2

Srđan Knežević grafički dizajner

KO JE UPORAN I MNOGO RADI MOŽE LEPO I DA ZARADI

S

ve je počelo slučajno 2008. godine. Moj drugar radio je kao frilens programer za jednu američku kompaniju, a ja sam tada bio na studijama arhitekture. Nije me zanimalo šta on to po ceo dan kuca na tastaturi sve dok jednog dana nismo počeli da pričamo o dizajnu. Tad se za mene otvorio paralelni svet za koji nisam ni znao da postoji. Kao radoznao čovek, odmah sam se bacio na istraživanje i učenje, a potom i na traženje prvih poslova. Sećam se da sam skakao od sreće kad sam zaradio prvih 15 dolara – opisuje Srđan Knežević, grafički dizajner, svoje prvo radno iskustvo u digitalnom svetu.

Na prvi posao nije čekao dugo dok je danas konkurencija dosta veća. Ali upornost se i te kako isplati.

– Zarada je dovoljno velika da se zadovolje potrebe jedne porodice i da još nešto gurneš sa strane, ali sve zavisi od toga koliko si uporan da napraviš dobar posao sa klijentima. Oni su uglavnom korektni, ali kao i u svakom poslu, ima ih svakakvih – objašnjava Srđan.

ORIGINAL

Ističe da od svog posla može lepo da živi, a početnicima poručuje da ne očekuju da će brzo naći dugoročne poslove i klijente koji dobro plaćaju. Ali kao i u svakom poslu, važno je imati cilj, ne odustajati brzo i onda će se s vremenom sigurno pojaviti i taj klijent iz snova.

Tako pojedini klijenti frilensere doživljavaju kao jeftinu radnu snagu, pa pokušavaju da ih iskoriste na razne načine.

Sa druge strane, ima i onih korektnih i profesionalnih koji posluju fer i traže dugoročnu saradnju, a zanimljivo je i da u virtuelnom svetu postoji mogućnost za napredak.

– Ja sam dobio posao sa definisanim radnim vremenom, ali na daljinu. Mislim da je cilj svakog frilensera da se u jednom trenutku zaposli u nekoj kompaniji. Nisam osoba koja voli da sedi u maloj sobi po ceo dan bez kontakta sa spoljnim svetom.

Danas delim kancelariju sa još nekoliko ortaka i zadovoljan sam – priznaje Srđan.

Otkriva i da je jedan od problema sa kojima se susreću frilenseri taj što nemaju plaćen odmor, pa čim ne rade, nema ni prihoda.

– Osim toga, rad od kuće zna da bude mač sa dve oštrice. Slabo se krećete, hranite se kako i kad stignete, a fizička aktivnost ne postoji – kaže Srđan, ali zaključuje i da se o tim stvarima treba misliti na vreme.

37

3 4 38

Dragana Stajić

kopirajter (copywriter)

U FRILENSINGU JE POTREBNA VELIKA SAMODISCIPLINA

S

koro devet godina Dragana je radila kao frilenser kopirajter.

Kancelarija su joj bili dnevna soba, bašta kafića ili kancelarije u koje je odlazila kad su joj za posao bili potrebni mir i koncentracija.

Sama je određivala kad radi, a kad ide na odmor, birala je projekte i klijente, kao i obim posla.

– Ali frilensing ima i svoje mane.

Ako ne nađete stalnog klijenta, prihodi vam variraju i nemate stabilnost koju pruža fiksna plata u nekoj firmi. Zato da biste samostalno radili u digitalnom svetu, potrebna vam je velika samodisciplina – ukazuje Dragana, koja je trenutno zaposlena kao Technical Content Writer sa punim radnim vremenom u jednoj novosadskoj firmi.

Milena Kovačević prodakt menadžer

RADIM „NEŠTO NA KOMPJUTERU“ ZA „NEKE AMERIKANCE“

P

o obrazovanju Milena je profesor srpskog jezika.

Nakon završenog fakulteta, kao i većina njenih kolega, shvatila je da je teško naći posao u struci i zato se okrenula ka IT industriji. Prvo je radila kao komjuniti i marketing menadžer, to jest poslove promocije i rada u digitalnom marketingu. Preko prijatelja saznala je za jednu startap kompaniju iz Njujorka koja se bavi pronalaženjem poslova na daljinu i nakon tri kruga intervjua, dodali su je u bazu, a ubrzo su i pronašli posao za nju.

Tako je počeo Milenin rad za kompanije u Americi.

– Već skoro četiri godine radim na poziciji prodakt menadžera, odnosno zajedno sa timom programera i dizajnera radim na razvoju proizvoda. To može biti aplikacija, softver, usluga, a osim toga, moj posao podrazumeva i svakodnevnu komunikaciju sa klijentima, testiranje platforme, istraživanje tržišta, konkurencije i slično – pojašnjava Milena, koja u proseku radi osam sati dnevno, s tim što sastanci ponekad znaju da potraju i do kasno uveče zbog razlike u vremenu. Godišnje uglavnom ima 15 radnih dana odmora, plus lokalne državne praznike,

Na „običan" posao se, kaže, odlučila zato što joj je pozicija bila veoma zanimljiva, a i dopao joj se izazov da posle toliko godina promeni način rada.

Nedostajali su joj i kontakt i živa reč sa kolegama, tako da sada uživa na novom poslu. Ali svima onima koji tek ulaze u frilensing vode preporučuje da na početku konkurišu na što više poslova, kao i da nude usluge mnogo povoljnije od standardne tarife.

– To pomaže da steknete iskustvo na platformi i da dobijete ocenu od klijenta, a sa dobrom prosečnom ocenom lakše je dobiti angažman. Takođe mislim da treba personalizovati tekst svake ponude umesto da se svim klijentima šalje isti šablon – savetuje Dragana.

a uz to često ide i na tim-bilding putovanja, na kojima ceo tim kompanije za koju radi provede zajedno nedelju dana u cilju druženja i zbližavanja.

– I u virtuelnom svetu možete da napredujete ukoliko dobro i savesno obavljate svoj posao. U prethodnoj kompaniji bila sam zaposlena u sektoru korisničke podrške, ali sam stalno pokazivala interesovanje i davala ideje kako da poboljšamo proizvod, što su u kompaniji prepoznali i unapredili me u poziciju prodakt menadžera - kaže Milena.

Sadašnji posao doneo joj je slobodu, ali i mogućnost da stalno putuje i da radi odakle poželi sve dok ima dobru internet konekciju. A kako joj je teško da ljudima u svom okruženju objasni šta tačno radi, samo ukratko kaže da radi „nešto na kompjuteru za neke Amerikance". To im bude dovoljno, pa ne mora da ulazi dublje u razgovor jer nije baš jednostavno pojasniti život digitalnih nomada.

– Od svog posla mogu da živim sasvim pristojno. To je simbioza gde strane kompanije plaćaju radnike znatno manje nego što bi ih plaćali u svojim državama, a za naše uslove te plate su daleko iznad proseka – zaključuje.

www.originalmagazin.com

5

Marica Rakićević prevodilac

OD KLIJENATA MOŽE MNOGO DA SE NAUČI

P

re šest godina ostala sam bez posla. U to vreme puno sam čitala o frilensingu, pa sam rešila da se i sama oprobam u tome. Želela sam da proverim da li to zaista funkcioniše. Kad sam na karticu prebacila prvih zarađenih 60 dolara, otišla sam na benzinsku pumpu, sipala gorivo u auto, provukla karticu na kasi i shvatila da to zaista radi – kaže na početku razgovora Marica.

Njeno primarno zanimanje je prevodilac za engleski, francuski i arapski jezik, a zahvaljujući radu na onlajn platformama stekla je i nove veštine. Poslove nalazi relativno lako jer iza sebe ima oko 2.400 sati rada i iskustvo u raznim oblastima.

– Kad imam vremena, često konkurišem i za kratkotrajne projekte transkripcije, lektorisanja, SEO, ali želim

6

Stefan Stanković

veb-diveloper iz Beograda

OD IGRANJA IGRICA DO IZRADE SAJTOVA

S

tefan se bavi izradom veb-sajtova, od izgleda do funkcionalnosti, a glavni krivac za njegovu profesiju je gejming. Kako je u srednjoj školi često igrao video-igre, tako je uvek kad je trebalo da se napravi nešto za gejm server, forum ili fejsbuk stranicu, on bio taj koji se „igrao" tim stvarima.

– Već u prvoj godini srednje škole znao sam da ću se baviti vebom. Tada je u mom fokusu bio samo dizajn, a onda sam se kasnije prebacio na programiranje – kaže Stefan.

Otkriva i da je nakon završetka srednje tehničke škole, upisao i završio tri tromesečna kursa za vebdivelopment da bi stekao osnovno znanje iz te oblasti. Posle toga nastavio je sa učenjem na onlajn kursevima, ali je ipak najviše naučio kroz rad i praksu.

ORIGINAL

da naglasim da sam upravo od nekih klijenata naučila mnoge korisne stvari koje su mi kasnije pomogle u nalaženju novih poslova.

Klijenti sa kojima sam do sada sarađivala bili su uglavnom korektni, precizni u svojim uputstvima i uvek na raspolaganju za bilo kakvo dodatno objašnjenje – otkriva Marica.

Poput kolega, i ona kao glavne prednosti poslova na daljinu ističe mogućnost da radite kada želite, a uz to su satnica i zarada mnogo bolje nego da taj isti posao radite u nekoj našoj kompaniji. Sa druge strane, u negativne aspekte spada to što lako možete da izgubite radne navike, što često previše vremena provodite kod kuće i što nemate nikakve garancije da će neki posao trajati.

– Mogućnostima u ovom poslu nema granica, ali sve zavisi od vas, koliko ste spremni tome da se posvetite, da nešto stvorite, napravite.

Ja sam samostalan od 20. godine, sam sebe izdržavam i kad za ceo dan ne uradim ništa, ne osećam se prijatno – priznaje Stefan.

Ipak trudi se, kako kaže, da dva-tri puta godišnje izdvoji po nedelju dana za odmor i da otputuje negde gde će napuniti baterije i isključiti se od posla. Poput većine frilensera, i on ponekad ima problem da objasni ljudima u Srbiji čim se bavi, i to uglavnom starijima koji ne prate tehnologije. Jezik i terminologija koji se koriste u njegovom poslu za njih su čista nepoznanica, ali ne i za Stefanove prijatelje koji znaju da je on prava adresa kad im treba savet o frilens poslovima.

39

INTERVJU

Tekst: Ana Kalaba Foto: Vesna Lalić

Stvari se kreću, ali ne uvek unapred

40

www.originalmagazin.com

Sećam se da smo tad mislili: Ima li ičeg dosadnijeg od književnih promocija? Ni mi koji smo bili direktno u književnosti nismo odlazili na te događaje jer su bili ubistveno dosadni

U

druženje KROKODIL (Književno regionalno okupljanje koje otklanja dosadu i letargiju) otvorilo je u samom centru Beograda prvi regionalni Centar za savremenu književnost, u kojem se zapravo dešava mnogo više od književnosti, a s piscem Vladimirom Arsenijevićem, koji stoji iza ovog projekta, imali smo još jedan povod za intervju – njegov novi roman „Ka granici”, koji predstavlja treći deo serijala započetog proslavljenom knjigom „U potpalublju”.

nedeljno od 10 ujutru do 10 uveče. Dani su mirni i prijatni, a gotovo svake večeri imamo programe različitog karaktera.

Naravno da sve to ima jednu književnu komponentu , ali se ne zadržava na tome, već zalazi i u društveno-političke teme, debate, u fuzije književnosti s vizuelnim umetnostima, muzikom…

Sarađujemo s različitim ljudima, što nas raduje, a raduje i beogradsku publiku pošto nam je sve veći problem kako da primimo sve ljude koji su zainteresovi za određene sadržaje.

Kroz razgovor dotakli smo se njegovih aktuelnih interesovanja i ambicija kad je u pitanju pisanje, ali i drugačije vrste delovanja na književnoj, kulturnoj, pa i na društvenoj sceni našeg dela sveta.

Znači, otklanjate dosadu i letargiju na jednom novom nivou…

Šta za KROKODIL znači novootvoreni Centar za savremenu književnost?

– Mi smo 2009. krenuli sa prvim festivalom KROKODIL, nakon čega je osnovano udruženje, a već od sledeće godine bili smo u potrazi za nekim fizičkim prostorom. U današnje vreme je zgodna okolnost to da je kancelarija zapravo virtuelna stvar – gde god da ima internet mreže možete da radite sa laptopa, i mi smo to koristili, ali smo razumeli da nam je za komunikaciju kakvu smo želeli potreban prostor. Ujedno, želeli smo da radimo programe koji nisu festivalskog karaktera, koji nisu tako veliki, organizuju se brzo i odvijaju se na nekom dnevnom nivou, da ponudimo različite dinamike publici koja nas prati. I eto, desilo se da je 7-8 godina prošlo dok se nismo smestili u Karađorđevoj 43 i počeli s radom u septembru ove godine. Mada Centar za savremenu književnost nekom može da deluje suviše ozbiljno, reč je o jednom opuštenom prostoru koji radi sedam dana ORIGINAL

– Cela ta skraćenica KROKODIL (Književno regionalno okupljanje koje otklanja dosadu i letargiju) seže dalje u prošlost. Negde krajem devedesetih, pred NATO bombardovanje Srbije, krenuo sam s nekim prijateljima da razmišljam o tome kako bi valjalo da pokrenemo izdavačku kuću, koja će kasnije postati Izdavačka kuća „Rende” 2000. godine, neposredno pred izbore na kojima je Slobodan Milošević izgubio, nakon čega se desio i 5. oktobar… Osećalo se u vazduhu da se nešto dešava i ja sam mislio da treba dočekati spreman taj izlazak iz devedesetih, koji je koincidirao s početkom nove decenije, novog veka, novog milenijuma. Osećaj da bi neke stvari konačno mogle da se otvore za nas bio je i te kako prisutan. I imao sam utisak da bi tom dobu odgovarala neka vrsta aktivizma u kulturi. Nameravali smo da razbijemo tu dosadnu pompeznost koju često promovišu ljudi koji se bave književnošću u ovoj zemlji. Najuspešnija izdavačka kuća tog vremena na ovim prostorima zvala se „Stubovi kulture”. A mi smo rešili da budemo neka kuhinjska stvar, rende – kuhinjska stvar koja dekonstruiše i sir i šargarepu, a onda možda i književnost. Sećam se da smo tad mislili: Ima li ičeg dosadnijeg od

književnih promocija? Ni mi koji smo bili direktno u književnosti nismo odlazili na te događaje jer su bili ubistveno dosadni. I tad smo odlučili da radimo književne promocije a da ne progovorimo ni jednu jedinu reč. Dosta smo se služili multimedijima, inscenacijom, oživljavanjem prostora, i onda su ljudi opazili da „Rende” ima drugačiji odnos prema tim stvarima. Istovremeno, u Hrvatskoj je bio pokrenut festival FAK, koji je bio malo pank književni kružok, gde su postojali neki principi poput onog da se nikad ne nastupa u tim visokoobrazovnim institucijama, već u klubovima, barovima, pabovima; da ne postoji medijacija između publike i pisca, već da pisci direktno komuniciraju s publikom… FAK je na tim principima izneo tu danas već mejnstrim književnu scenu u Hrvatskoj. Mi smo napravili neke kontakte i pozvali FAK ovde, tad smo se još zvali Jugoslavija, pa je naslov događaja u Centru za kulturnu dekontaminaciju bio FAK JU. To je bilo fantastično, došli su pisci sa čitavog eks-Ju prostora, koji je nama tad, nakon svih devedesetih, i dalje bio jako blizak, i ljudi su reagovali strahovitom dozom emotivnosti. Mislim da je književni kvalitet bio nesporan, ali sam taj osećaj da ti nakon svih tih godina i nakon svih užasa u centru Beograda sedi Ćićo Senjanović i čita s onim svojim splitskim akcentom na mnoge je delovao katarzično. Onda se FAK raspao i ja sam osetio da je nastala neka vrsta rupe. U međuvremenu sam izašao iz Izdavačke kuće „Rende” i 2007. smo počeli da razmišljamo da kroz neki novi festival revitalizujemo to što smo radili u okviru FAK-a uz ono što je radilo „Rende”. I tako je nastao KROKODIL, prvi put održan 2009. godine i od tada je samo rastao. Ove godine smo imali 10. jubilarni veliki festival i zaista je fantastična stvar kad vidite mnogo više od 1.000 ljudi po večeri koji dolaze da čuju 41

pisce. Svuda postoji osećaj da nema književne publike i da ona treba da se razvija, a mi nekako sve ove godine dokazujemo da publike ima ako znate kako da joj pristupite. Šta danas prepoznajete kao misiju KROKODIL-a?

- Stalno verujemo da treba iskoračiti iz regionalnog i ući u internacionalno, i to je jedan veliki izazov za nas. S druge strane, vidimo da beogradska publika najviše uživa u regionalnoj komponenti.

Kad smo radili jedan mali film za 10-godišnjicu, nazvali smo ga „Okrutni optimizam”, jer kad smo razmislili o tih 10 godina, imali smo jedan čudan, podvojen osećaj da se s jedne strane mi osećamo dobro jer radimo nešto u šta verujemo i što ljudi prihvataju, neki čak i s oduševljenjem, a da je s druge strane ambijent u kojem živimo sve lošiji i lošiji. I to se ne odnosi samo na ovu našu neposrednu realnost u Srbiji.

To se odnosi i na regionalne odnose, na evropski kontinent, pa i na čitavu planetu. Mi se krećemo nekim jako čudnim pravcima i niko sa sigurnošću ne može da kaže kuda mi to zapravo idemo. Pretpostavka je da je na prostoru nekadašnje Jugoslavije jako teško govoriti o nacionalnim književnostima jer su ta razgraničenja jako varljiva, i da je jako lako dokazati da postoji jedinstvena književnost jezika koji je podeljen u četiri politički razgraničena jezika u skladu sa dejtonskom logikom, koja je ispala dominantna u čitavom regionu.

Mislimo da bi trebalo objediniti to, time bi se cela priča deprovincijalizovala. Na velikim sajmovima u Lajpcigu ili u Parizu ili u Londonu imamo te jadne štandiće sa kojih se merkamo, a uglavnom smo svi smešteni pored nekih toaleta jer to nam mogućnosti dozvoljavaju, i prikazujemo naše budne književne produkcije. Kada bi to bio jedan štand koji bi obuhvatio Srbiju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru – to bi već moglo da se pokaže kao književnost vredna pažnje u evropskim okvirima, jednog jezika koji ima svoje varijante kao 42

i svaki drugi, a čije je svojstvo da se te varijante uzajamno ne prevode, što vrlo jasno govori o tome da je reč o jednom jeziku. Nažalost, zbog tih identitetskih surevnjivosti to se ne događa. A zbog poslovne surevnjivosti glavnih igrača, uglavnom u Srbiji i Hrvatskoj, gde je najveći izdavač ujedno i najveći knjižar i na jedan predatorski način voli da kontroliše tržište, ni do komunikacije ne dolazi. Dakle, imamo jednu višestruku uklještenost – kad prestane teror politike, kreće teror biznisa. Zašto okrutni optimizam? Jer sve što smo mi radili u lošijem je stanju nego što je bilo kad smo počinjali. Tako da je zapravo naša misija i dalje ista kao što je bila 2000. godine, pa 2009. godine i sada u 2019. Stvari se kreću, ali ne baš pravolinijski i ne baš uvek unapred.

Jeste li vi optimista?

– Okrutni da. Mene su jako kritikovali kad sam u jednom intervjuu rekao da me jako nervira neprestani fatalizam i da mislim da je stvarnost ipak slojevitija od stavova koji se otprilike svode na „gore je nego devedesetih”. Tad meni stvarno padne mrak na oči jer samo neko ko zaista ne zna ništa ni o devedesetim ni o današnjem vremenu može da izjavi tako nešto. Čak ne vidim da je bilo koje objašnjenje potrebno, ali se ispostavilo da jeste, jer ima ljudi koji kažu: Kako nije gore – tad je bio rat pa te ubiju metkom, a danas nas ubijaju sporo. I ti shvatiš da je glupo uopšte pričati o tim stvarima. Ja sam uvek za svaku vrstu kritičke svesti i ne mislim da nečim treba biti posebno zadovoljan u ovoj realnosti, ali naspram one realnosti – vi danas gotovo da nemate vize,

ništa vas ne sprečava da putujete, osim ekonomskog momenta, ali granice su otvorene; u Beogradu i u drugim gradovima Srbije ima mnogo više stranaca; imate nove tehnologije, a od vas zavisi da li ćete internet koristiti da uđete u neko globalno polje ili u nekakve skučene mikrosvetove… Na izvestan način imamo tu ogromnu nepravdu koja se valja, ali imamo mogućnost da vidimo više nego što smo videli ikada ranije. I u ime te sveopšte višeznačnosti i činjenice da je nemoguće reći jednostavne istine i povući prave linije, to nas čini bogatijim svakako, ali istovremeno i mnogo više neurotičnim, anksioznim, jer ako udari cunami u Indoneziji i mi učestvujemo u tome, svaka stvar na planeti nas se intenzivno tiče. Mislim da smo u jednom čudnom tranzicijskom periodu gde se svet okreće, dešava se neka vrsta apokalipse, opšte su promene vrednosti i nije lako živeti u ovim vremenima, ali je definitivno interesantno.

Pomenuli ste devedesete i kolektivna sećanja. Da li su ona iskrivljena i zašto nam se to dešava?

– Od 2000. naovamo traje intenzivan sistematski i složen rad političkih elita u celom regionu na iskrivljavanju istina, i on se jako reflektuje na školstvo, na obrazovanje, naročito na predmete koji se bave jezikom, istorijom, geografijom, koji su strahovito izloženi toj vrsti manipulacije svuda u regionu. Najgore je tamo gde su multinacionalne sredine.

Imali ste strašnu situaciju u Bosni i Hercegovini pre godinu-dve, u Jajcu, gde su protestovala deca bošnjačke i hrvatske nacionalnosti koja bivaju razdvajana u www.originalmagazin.com

„Ka granici” dešava se u vreme kad se zatvaraju kapije, uvode se sankcije, rat u Bosni se već jako razbuktao, počinju logori, a u Srbiji se potpuno ruši svaki kontakt sa spoljnim svetom i kreću ta izuzetno mračna vremena

Stalno verujemo da treba iskoračiti iz regionalnog i ući u internacionalno okviru projekta koji se zove „Dvije škole pod istim krovom”. To su deca koja žive u istim zgradama, koja se igraju u istim parkićima, ali hrvatska deca idu u prvu smenu, bošnjačka u drugu, hrvatska deca uče iz jednih udžbenika, bošnjačka iz drugih. I deca su se pobunila, to je bila neverovatna stvar. Nosila su transparente na kojima su bile nacrtane kruške i jabuke. Meni to nije baš bilo razumljivo, ali onda mi je neko objasnio da kad su mediji suočili ministarku obrazovanja s tim projektom i rekli joj da deca žele da budu objedinjena i da uče iste stvari u istom razredu, ona je rekla: „Pa, ne možemo mešati kruške i jabuke”. To je taj neverovatan dokaz šta politika može da učini ljudskom umu.

Tu smo imali susret prilično dirljive, nepatvorene dečje nevinosti koja ne priznaje nešto što logički ne može da se odbrani i strahovite iskrivljenosti te političke osobe koja u deci vidi kruške i jabuke. U udruženju KROKODIL smo se dosta bavili tim stvarima, prvo jezičkim pitanjima kroz projekte „Jezici i nacionalizmi” i „Deklaracija o zajedničkom jeziku”, koju je potpisalo više od 10.000 ljudi u regionu, a sad intenzivno radimo na jednom projektu koji se zove „Ko je prvi počeo”, u sklopu kojeg sa regionalnim istoričarima radimo na tome da se raskrinka taj lažljivi revizionistički odnos prema našoj sveukupnoj prošlosti, ali se on najviše tiče perioda Jugoslavija i možda ponajviše ratova devedesetih.

I vaš novi roman „Ka granici” dešava se početkom devedesetih.

Da li je u njemu sve istina?

– „Ka granici” je treći deo celine koja ORIGINAL

se zove „Kloaka Maksima – sapunska opera”, koju sam ja počeo davne 1994, kad je objavljena knjiga “U potpalublju”, ali je onda, mimo mojih najluđih očekivanja, ta knjiga, prva stvar koju sam ja objavio u životu, bila nagrađena NIN-ovom nagradom, što mi je dosta poremetilo i život i književne namere.

Ja sam odjednom završio u mejnstrimu, a titular najmlađeg dobitnika NIN-ove nagrade se nalepio na mene tako da me i danas tako predstavljaju. U tim novim okolnostima, u kojima mi je jako teško bilo da se snađem, napisao sam knjigu „Anđela”, koja je objavljena 1997. i iako sam planirao tetralogiju, napustio sam tu građu i krenuo da pišem neke druge stvari, računajući da ću joj se vratiti jednog dana kad prođe dovoljno vremena, kad se mi sredimo kao društvo i ne budemo više u ratovima i procvetamo i postanemo neka Švedska. Prošlo je sve to vreme, mi nismo postali nikakva Švedska, ali ipak se situacija promenila i ponovo sam počeo da razmišljam o toj građi, sad i kao o nečemu istorijskom što bi moglo da zanima i publiku koja tad nije bila ni rođena. Ta priča je bila zamišljena da se događa u razmacima od godinu dana u prve tri knjige, dakle od oktobra 1991. do oktobra 1992.

Treća knjiga „Ka granici”, koju sam objavio ove godine, okončava taj ciklus, a četvrta knjiga, koja će biti napisana uskoro, biće neka vrsta epiloga koji se dešava u današnje vreme. I u onoj meri u kojoj knjige „U potpalublju” i „Ti i ja, Anđela” nekako, čak i mimo mojih mogućnosti, moraju da se svrstaju u neki novi realizam, u neku stvarnosnu prozu jer ja nisam otkrio neki efikasniji način da se svedoči o tom vremenu, utoliko se „Ka granici” odmiče od toga. Dešava se u vreme kad se zatvaraju kapije, uvode se sankcije, rat u Bosni se već jako razbuktao, počinju logori, a u Srbiji se potpuno ruši svaki kontakt sa spoljnim svetom i kreću ta izuzetno mračna vremena, a protagonisti napuštaju zemlju u poslednjem trenutku i odlaze u Grčku. Tako se priča odvija većim delom u Grčkoj, ali u jednom pomalo

mitologizovanom prostoru. To je onakva Grčka, onakvo inostranstvo kakvo se nama u toj potpunoj napuštenosti, usamljenosti u kojoj smo se tada našli jedino moglo činiti kao neka magija, neki nestvaran prostor. Pustio sam protagoniste da se suoče i sa samim sobom, sa sopstvenim lošim navikama i sa tim užasnim ambijentom u kojem su živeli i da donesu neke zaključke. Četvrti deo ih, koliko sam razumela, ipak zatiče u Srbiji danas.

Da li je hepiend moguć?

- Hepiend je jako relativna kategorija, ali da, jedna vrsta varljivog hepienda je moguća. Ja sam rođen 1965, već se tu nakupilo godina i kroz svašta sam prošao i toliko se stvari preturilo preko naših glava i mnogi ljudi su podlegli na razne načine i nisu više tu na razne načine i ja sam video te procese ljudi koji umiru i ljudi koji odlaze…

Sećam se kako sam u imeniku precrtavao sve te ljude kojih više nema i kad sam odjednom video da ima više precrtanih nego neprecrtanih, to me je jako potreslo. I kad sam video koliko talentovanog sveta je otišlo i nestalo i bilo ubijeno i poginulo zbog gluposti ili loših navika… A opet, ti ideš dalje, i sve to nekako ostaje za tobom i samo gledaš da ideš dalje, i na kraju pomisliš kako niko od nas nije rođen da ovde bude večno, niti nam je išta zagarantovano, i da je dobro dok trajemo. I da ima trenutaka, lepih stvari o kojima po pravilu nijedne vesti ovog sveta neće reći ni reč, ali nekad se probudiš i super si raspoložen. Ili izađeš na kafu s prijateljima i sjajno se provedeš. Ili pogledaš neki film koji te posebno dotakne. Ima mnogo malih, jednostavnih, divnih stvari koje su tu u domašaju, koje su tu za tebe, i ako uspeš da nešto stvoriš, nešto malo i ostaviš za sobom, to je lepo.

I te stvari može neko da ti oduzme, ali njih valja štititi, uživati u njima i zbog njih ti se nekad učini, nakon svih tih posttinejdžerskih pesimizama, da je život zapravo lep. ● 43

BUDI UMETNIK

44

www.originalmagazin.com

Milena Pavlović Barili verovatno je jedna od najintrigantnijih figura umetničke scene između dva rata. Fascinantna, veoma talentovana, maštovita, misteriozna, hrabra i – duboko nesrećna čitavog svog života. Pisala je poeziju i slikala čudesne portrete pune simbolike i jedinstvenog senzibiliteta – koji će biti predstavljeni izložbom „Čarobna Milena” od 7. novembra 2018. do 31. marta 2019. u Domu Jevrema Grujića.

Još jednim pokušajem da se ispravi nepravda prema umetnici koja je bila ispred svog vremena, koja je svoja remek-dela stvarala potcenjena i na rubu siromaštva.

ČAROBNA MILENA U

Umetnički svet Milena Pavlović Barili zadužila je kao jedina srpska predstavnica postnadrealizma, autentična i smela u svojim izrazima. Feministički krugovi prepoznaju je kao ženu koja je probijala puteve na umetničkoj sceni, kao „srpsku ikonu jake ženskosti". Svet mode slavi je kao jedinu Srpkinju koja je ilustrovala naslovnicu čuvenog „Voga”. Nažalost, slava je stigla prekasno. Sve što je Milena Pavlović Barili imala – bili su njeni snovi. „Kad sunce svanjava / Ovaj svet sanak je samo sanak lep / al’ ja neću da ga dočekam / neću da dočekam na ovom svetu. / Ovaj svet sanak je samo sanak lep…" – navodno su to bili stihovi koje je Milena napisala sa samo sedam godina. Bila je čudo od deteta, tvrdi njena majka Danica Pavlović,

ORIGINAL

inače unuka Karađorđeve najstarije ćerke Save.

Milena je bila njena ćerka jedinica iz kratkog braka, ali večnog prijateljstva sa Brunom Barilijem, poznatim italijanskim kompozitorom, piscem i boemom. Rođena je 5. novembra 1909. godine, a detinjstvo je provela na relaciji Požarevac–Rim. U Beogradu je završila Drugu žensku gimnaziju, a sa samo 13 godina primljena je na Kraljevsku umetničku školu. Studije slikarstva nastavila je u Minhenu, ali je brzo odustala jer je, kako piše Miodrag B. Protić, shvatila da se „ne može naučiti sam stvaralački čin, sopstvena umetnička ličnost, jedno osećanje i shvatanje sveta – talenat. Sa zaključkom da se to jednostavno ima ili nema, napušta Akademiju."

45

BUDI UMETNIK

„Patnja koju u meni izaziva slikarstvo neopisiva je. Prvi veliki napor koji sam morala učiniti da zaista intimno osetim svoju umetnost bio je napor da se oslobodim konvencionalnih formi koje su mi nametnule pet godina akademskih studija u Nemačkoj u jednom gluvom i reakcionarnom ambijentu", poverila se Milena u jednom intervjuu.

Paralelno, krenuli su njeni zdravstveni problemi sa srcem, na koje su se kasnije nadovezali i problemi sa kičmom, što je samo još jedan detalj zbog kojeg je porede s njenom savremenicom, legendarnom Fridom Kalo.

Kad se vratila u Srbiju, krajem 1928. godine je priredila zapaženu izložbu u Novinarskom domu. Međutim, to joj nije pomoglo da nađe posao – iako je bila spremna da radi kao nastavnica crtanja čak i u malim mestima u okolini Požarevca. Zato je spakovala kofere i otisnula se u Evropu.

Putovala je po Španiji, prateći tragove El Greka, Velaskeza, Goje i drugih slikara koji su u njoj podsticali romantizam. Slikala je „danju i noću, bez prekida i odmora", kako je napisala njena majka, i taj period ovekovečila svojim prikazima španske svakodnevice, dramatičnim i strastvenim.

U Londonu je imala izuzetnu izložbu u prestižnoj Galeriji „Blumsberi“, ispraćenu sjajnim kritikama. „Već tri dana kako se Galerija ’Blumsberi’ puni svetom.

Ovo je jedna od najbolje uspelih pojedinačnih izložbi jugoslovenskih umetnika u Londonu", objavilo je beogradsko „Vreme".

Zadržala se u Parizu. Prema rečima njenog prijatelja Žana Kasua, čuvenog francuskog pisca i umetničkog kritičara tog vremena, „zahvaljujući uspešnoj izložbi, za samo jednu noć osvojila je umetničke i internacionalne krugove Pariza”.

Družila se s vodećim pariskim umetnicima kao što su lider nadrealizma Andre Breton, pesnik Pol Valeri, slikar Andre Lot… U Parizu se i zaljubila u kubanskog pijanistu Rejmonda Gonzalesa, koji će ostati zabeležen kao ljubav njenog života. „Sanjarim na svojim platnima”, govorila je i uplovljavala u svoju najupečatljiviju stvaralačku fazu, a njeno ime odjekivalo je evropskim umetničkim krugovima.

46

Ipak, jedva je preživljavala.

„Pod mojim kapcima ti si mesec u bašti, ti si magla na reci, ti si jedini uvijen u san, u Odjek detinjstva i u plač.

Ti si val što se propinje visoko, tražeći zvezde u visini neba”

„Ima puno sveta uvek, ali se nije još ništa prodalo. Uzroci su razni, ali uglavnom to je da od mene sad niko nema tri čiste ovde ništa da kupi... Zbog prodaje mi je veoma teško, znam samo to: da ja nisam živa, da bi se ove slike basnoslovno prodavale. Iz poslanstva mi još niko nije došao. Cela se ljubaznost svodi na to da su mi još pre dva meseca stavili do znanja da preko njih može da mi se pošalje od kuće koliko hoću novaca. To ti nisam javila, jer sam se bila tog puta mnogo naljutila, a nadala se na izložbi da ću da isplivam sama. Pitala sam i molila da mi poslanstvo kupi jednu sliku, tim pre što ih ja ničim nisam do sada uznemiravala. On (službenik) reče da bi bilo dobro da se stanjim i da tražim mesto u južnoj Srbiji, i da je kupovina ličwww.originalmagazin.com

na ministrova stvar... Nijedan novinar nije došao jugoslovenski. Meni je dosta svega, a Ti sudi sama kako to izgleda. Što umem tebi da kažem, to je da treba raditi na zapadu, a ne tamo dole. A meni je do guše tog načina našeg. Ne umem da ti kažem koliko sam tužna i koliko mi je žao što tako naši sa mnom rade”, pisala je majci nakon izložbe u Rimu, žaleći se da je umorna, „a jednako i gladna”.

Posle toga je prestala da slika na neko vreme. Samo je pisala poeziju. „Njuzvik” je kasnije objavio da je patila od akutne estetske prezasićenosti zbog čega se dve godine nije bavila slikarstvom, kao i da je trpela od „užasne nostalgije i prolazila naizmenično kroz periode neurotičnog i veselog raspoloženja". I dalje je sanjala. „Pod mojim kapcima / ti si mesec u bašti, / ti si magla na reci, / ti si jedini uvijen u san, / u Odjek detinjstva / i u plač. / Ti si val što se propinje visoko / tražeći zvezde

gom nacionalnom kvadrijenalu u Rimu, na kojem je privukla pažnju Musolinija – delom, ali i prezimenom.

Svet mode slavi je kao jedinu Srpkinju koja je ilustrovala naslovnicu čuvenog „Voga” u visini neba”, glasi njena pesma pod naslovom „Slika”. „Nešto se dogodilo u životu Milene Pavlović Barili 1934. godine što verovatno nikada neće biti do kraja poznato, a što je prouzrokovalo stanje krize", piše Olivera Janković.

U februaru 1935. godine izlaže na DruORIGINAL

„Musolini je u našu salu ušao sa svojom pratnjom ministara i akademika. Slike nije mnogo gledao. Opo (predsednik izložbe) je redom imena svih slikara kazivao, a Musolini je išao dalje. Kada je Opo rekao: Sinjorina Barili, Musolini je stao i pitao: Shi, la figilia di Barilli? Shi e? Ja izađoh malo bliže, a on me zapita koje su moje stvari, a ja pokazah rukom, a on ostade nekoliko trenutaka gledajući mene i sve se više smešeći. Skoro sve novine koje su pisale o njegovoj poseti donele su ovo o meni."

Usledile su izložbe nadrealističke grupe „Nove snage" u Parizu, pa u Hagu… I kad je uspela da proda sliku „Kompozicija” po pristojnoj ceni, kupila je kartu za Ameriku. Ponela je dva velika kofera. Rekla je prijateljima kako namerava „samo da vidi veliku nadrealističku izložbu u Njujorku i da se odmah vrati". Ispostaviće se da je to bila karta u jednom pravcu. Jer u međuvremenu je počeo Drugi svetski rat...

47

Italijanski kompozitor Đankarlo Menoti ju je angažovao da kreira kostime za njegov balet „Sebastijan"

„Ništa ne umem da se radujem, valjda što sam sasvim otrovana i smrvljena ovim kratkim vestima o ratu", pisala je Milena i sanjala o povratku u Srbiju.

stranu unutra na 150, a korice 250. Samo održavanje sve zajedno dođe oko 70, pa hrana, pa izlasci i haljine, taman toliko da komotno izlazim na kraj."

U Njujorku je počela da radi komercijalni dizajn za parfeme, kozmetičke preparate i odeću. Slikala je portrete bogataša. Ilustrovala je za modne i časopise koji se bave enterijerom. Ne da bi se proslavila, već da bi mogla da se izdržava. Majci piše da je „pre tri nedelje ‘Vog’ je tražio da im iz glave uradim (bez ikakvih modnih predmeta) korice za mart, pa mi oči ispale radeći, oni mi posle platili, ali neće da ga štampaju jer nije došla moda. Zatim su mi dali jednu stranu unutra, cipele i rukavice i šešir, jedna bluza i šal; danas su je uzeli, kažu mi da je osobita, ali evo kako radim: dobih je u prošli ponedeljak, danas je ponedeljak opet – od četvrtka prošlog nisam iz kuće izišla, ne mogu, nemam kad za oblačenje. Po deset sati sedim i radim i slušam talijanske pesme na radiju i čitam malo, pa posle opet radim. Još nikakav kontrakt (ugovor) ne daju. Uspela sam toliko da su mi povisili

Ubijala ju je nostalgija, porodici je preko Crvenog krsta slala pomoć. Ali konačno je mogla da se „pohvali” da „ima koliko joj je potrebno za život”. I delovalo je da se kockice konačno uklapaju. Uradila je „jedan mali sasvim jeftin portret" italijanskog kompozitora Đan-Karla Menotija, koji ju je kasnije angažovao da kreira kostime za njegov balet „Sebastijan" u tada novoosnovanom „Baletu internacional", a uspeh tog projekta garantovao joj je ostvarenje američkog sna. Udala se za Roberta Goslena, oficira avijacije za vreme rata, deset godina mlađeg od nje, kako je javila ocu – „jednog simpatičnog mladića, Amerikanca koji je tada bio vojnik”.

48

Međutim, u proleće 1944. godine Mileni se desio tragičan događaj.

Bruno Barili je pisao Danici Pavlović: „Milena i njen muž bili su zajedno na konju – padala je kiša, put je bio asfalti-

ran, konj se okliznuo, Milenina uzengija je pukla. Naša kći je sa krikom pala preko glave konja... Milena je bila pet meseci u gipsu, nepokretna od pojasa do vrata.

Kasnije, sedela je u krevetu i mogla da radi, pa i piše. Prvih dana 1945. godine mogla je da se obuče, da hoda, došla je u Njujork. Sa Goslenom je našla jednu kuću – i izgleda da se dobro osećala, činilo se da je sasvim ozdravila...".

Ponovo je počela da slika. Ona i Robert slavili su preseljenje u novu kuću. Ali 6. marta 1945. godine Milena se nije probudila. Umrla je u snu, na korak od ostvarenja svojih snova. Možda baš sanjajući da će jednog dana postati velika, priznata umetnica.

I zanimljivo, tek nedavno je njenu biografiju upotpunio podatak da je učestvovala na „Izložbi 31 žene” održanoj 1943. u njujorškoj galeriji „Art of This Cen­tury” Pegi Gugenhajm, zajedno sa velikim umetnicama kao što su Leonor Fini, Frida Kalo... Ne zna se gde je ta Milenina slika danas niti je zabeležena fotografijom.

Zvala se „Insomnia”. ● www.originalmagazin.com

BUDI USPEŠAN

STAGNACIJA JE MOJ NAJVEĆI STRAH Nebojša Radović se 2012. godine iz Srbije otisnuo u San Francisko jer je osetio da su njegova interesovanja prevazišla okruženje u kome se nalazio. Kako sam kaže, učenje ga pokreće, a velikim promašajem smatra to što je sebi dozvolio da godinu dana ništa ne nauči Tekst: Ivana Stanišić Bokić Foto: Goran Srdanov

ORIGINAL

49

BUDI USPEŠAN

Naš obrazovni sistem te uči da apstrahuješ, da razlikuješ bitno od nebitnog i iz knjige od par stotina strana učiš samo one stvari koje su ti potrebne da položiš ispit. To ljude nauči da se snalaze, što je veoma korisna veština

kom sam se nalazio. Desilo se to s Ivanjicom i Beograd je bio logičan korak koji nikada nisam verovao da ću preskočiti. U tih osam godina desilo se toliko toga – vodio sam Furku, koja je bila jedan od najposećenijih sajtova u Srbiji početkom 2008. godine, radio u Adrija mediji kao jedan od prvih onlajn marketing menadžera u Srbiji, bio jedan od pionira social media marketinga u regionu. A onda sam osetio da se rast malo usporio, a stagnacija je jedan od mojih najvećih strahova. Učenje me pokreće, volim da znam sve, iako znam da to nit je dobro nit je moguće. A dozvolio sam sebi da godinu dana ništa ne naučim.

N

ebojšu Radovića znala sam po njegovom onlajn imenu – Eniac mnogo pre nego što sam ga upoznala lično. Naš prvi susret desio se na događaju Pecha Kucha u Novom Sadu, kada je Nebojša predstavio svoj projekat Arigato, čiji je cilj bio prikupljanje pomoći za Japan, koji je te 2011. godine bio pogođen razornim zemljotresom i cunamijem. Mladom kreativcu, koji je, između ostalog, suosnivač satiričnog sajta Njuz.net, za ovih sedam godina život se potpuno promenio – napustio je Srbiju i živi i radi u San Francisku.

Sa Nebojšom smo se sreli tokom njegovog odmora u Srbiji, kada smo, između ostalog, pričali o razvojnom putu koji je prošao, planovima za budućnost, kao i o tome na šta je u životu najviše ponosan.

Gde je i kako počeo tvoj razvojni put?

– Odrastao sam u Ivanjici, gde sam završio osnovnu i srednju školu. Imao sam tu sreću da budem deo jednog sjajnog odeljenja u osnovnoj školi koje je iznedrilo nekoliko doktora nauka i iz

50

kog su ljudi danas u više od 10 zemalja širom sveta. Oni su prepoznali u nama takmičarski duh dosta rano i nisu nas štedeli, a nama je sve to nekako lakše palo jer nas je bilo mnogo. A onda sam dobio kompjuter i obrazovanje je malo palo u drugi plan jer sam postao opsednut internetom i činjenicom da iz nekog tamo naselja pored Ivanjice ja imam pristup celom svetu. To je i bio razlog da upišem Fakultet organizacionih nauka, koji je sjajna škola za nekog poput mene koga interesuje sve i svašta. Na FON-u sam i shvatio da mene više interesuje biznis nego programiranje, ali da mi poznavanje obe strane daje veliku prednost na tržištu, tako da sam se vrlo rano fokusirao na poslovnu primenu interneta.

Nakon školovanja ovde, upisao si Hult International Business School u San Francisku. Zašto si otišao baš tamo?

– Mislim da je to kombinacija sreće i toga što me je kopkalo da se oprobam na većem tržištu. Problem s kojim sam se suočavao u tom trenutku je bio taj što je moja radoznalost da probam nove stvari prevazišla okruženje u

U isto vreme neke stvari jednostavno ne možete da naučite ni da ih dočarate ako ih ne doživite. Ako učite španski jezik, verovatno je najbolje da to radite tamo gde je španski maternji jezik. Ako se bavite modom, verujem da treba da odrastate i učite u Parizu ili Milanu.

Lokacija je sve, i ako želim da se bavim onlajn biznisom, shvatio sam da je verovatno najbolje da iskustvo stičem tamo odakle on velikim delom potiče – u Americi, Silicijumskoj dolini.

A onda su se karte poklopile i na scenu je stupila sreća. Desilo se da me je Hult, škola koju sam završio, angažovao da ih promovišem u jugoistočnoj Evropi.

Kao rezultat te saradnje usledila je i stipendija koju sam dobio za studiranje na njihovom kampusu u San Francisku.

Možeš li da povučeš paralelu između obrazovnog sistema ovde i tamo. Koje su sličnosti, a koje najveće razlike?

– Dosta je drugačije, ali treba imati na umu i da su poslovne škole drugačije od osnovnog obrazovanja.

U slučaju Hulta fokus je na dve stvari: na međunarodnom okruženju, gde studirate sa ljudima iz preko 100 zemalja i na učenju kroz iskustvo. www.originalmagazin.com

Mi imamo talentovane inženjere koji su globalno kompetentni i sjajne dizajnere, ali da bi proizvod bio prepoznat na tržištu, potrebno je više od toga – dobar tajming i da su usluge koje se nude globalno primenjive

Na taj način vi i nemate osećaj da toliko mnogo učite (kao što je slučaj kod nas), a opet mnogo toga naučite.

Razlog fokusiranja na međunarodno okruženje je taj što se svet otvorio i ljudi su mobilniji nego ikada, i to će biti sve izraženije. Raditi sa Kinezima, Indijcima i Amerikancima u istom timu je neprocenjivo jer su kulturološke razlike velike i jedini način da to razumete i naučite jeste kroz iskustvo.

To, recimo, nama i te kako fali jer smo mi dosta homogeno društvo i nemamo priliku da radimo s različitim nacionalnostima tokom školovanja.

S druge strane, ja sam jako zahvalan i našem školstvu na tome što me je naučilo da učim. Koliko god učenje kroz iskustvo bilo dobro, nekad nije loše zagrejati stolicu. Domaći sistem te uči da apstrahuješ, da razlikuješ bitno od nebitnog i da iz knjige od par stotina strana učiš samo one stvari koje su ti potrebne da položiš ispit. To malo očvrsne ljude, nauči ih da se snalaze, što je veoma korisna veština u životu. Šteta je samo što je jedna od posledica takvog pristupa to da je naše školovanje dosta neefikasnije i traje u proseku mnogo duže nego što bi trebalo.

ORIGINAL

Nekoliko godina radio si u „Nordeusu”, kompaniji koja je u Srbiji sinonim za uspeh. Koje su najvažnije lekcije koje si tamo naučio?

Radio si i u manjim i u većim sistemima. Gde se više pronalaziš i koje su prednosti, a koje mane i jednih i drugih?

– „Nordeus” je apsolutno sjajna kompanija koja mnogo brine o svojim ljudima, što je retkost u ovoj industriji. Većina kompanija se fokusira na brojeve poput prihoda i profita, a zaposleni su samo alat da se do toga dođe. „Nordeus” ima taj luksuz da je firma u vlasništvu ljudi koji tamo rade, a ne investitora, i oni se ne fokusiraju na kratkoročne ciljeve, već trče maraton i znaju da su za velike stvar potrebni zdrava atmosfera i sjajni ljudi koji vole svoj posao. Oni to već imaju, a na nama je sad samo da sačekamo i vidimo šta sledeće veliko spremaju.

– Definitivno se bolje snalazim u manjim sistemima, što je donekle posledica toga što dolazim iz evropske škole gde se ljudi nužno ne specijalizuju, već vole da probaju i rade više stvari odjednom.

Mali sistemi su ujedno i agilniji i često inovativniji, zbog čega su na radaru velikih kompanija koje žele da ih kupe i integrišu u svoj sistem.

Kako se srpska gejming industrija kotira u svetu?

– Jako je teško pričati o srpskoj gejming industriji jer mi imamo svega nekoliko kompanija koje su aktivne na svetskom nivou. Međutim, ljudi iz industrije i te kako znaju za „Nordeus”, „Mad Head Games” ili „Eipix” kao deo evropske gejming scene koja je dosta dominantna na svetskom nivou i može se reći da je uspešnija od američke.

Veliki sistemi, sa druge strane, zahtevaju specijalizaciju i dobar deo vremena odlazi na borbu da ono na čemu radite ljudi primete i razumeju koji je benefit vašeg rada. Zbog toga su velike firme dosta sporije od manjih, ali njihova veličina i pristup kapitalu to nadomešćuju.

Brzina takođe nije uvek najvažnija metrika koja se prati jer su za neke veće projekte potrebni vreme, novac i nivo specijalizacije, što jedino velike firme mogu da priušte. Zbog toga ćete retko videti male firme koje izbacuju igre poput „Fornite”, koja je trenutno jedan od najvećih globalnih fenomena. ● 51

POP KULTURA

Tekst: Ivana Stojanov

Velike žene sa malih ekrana I u 21. veku deficitarni su dobri ženski likovi koji bi, osim lepote, veštine zavođenja ili majčinstva, mogle da pokažu i svoju snagu, pamet, talenat u punom zamahu. Baš zato je fenomen u kom serije već duže nude kvalitetniji sadržaj od filmova – pun pogodak. Čitava lepeza ženskih likova nas satima drži prikovane uz televizore i kompjutere.

Keri Metison Domovina (Homeland) Glumi je: Kler Dejns Zašto je na listi? Keri se suočila s različitim i teškim izazovima – svojom mentalnom bolešću i opasnim muškarcem kog je izabrala da bude otac njenog deteta. Istovremeno, ona je operativac CIA koji prevazilazi nemoguće. Neprekidno juri po svetskim gradovima i sprečava velike terorističke napade, ostaje pri svojim principima u haotičnoj igri špijunaže, čak i kada zbog toga na ličnom planu plaća visoku cenu.

Eli Miler Brodčerč (Broadchurch) Glumi je: Olivija Kolman Dobroćudna Eli s milim osmehom je starosedelac i jedna od omiljenih stanovnica mračnog gradića Brodčerč. Posle ubistva dečaka, pridružuje joj se namršten i zatvoren detektiv iz grada. Njih dvoje su glavni pokretači priče. Dihotomija ta dva lika je ono što daje autentičnost, ali i humor portretima svih osumnjičenih.

A osumnjičeni su svi – dok se ne dokaže suprotno. Eli je vedra žena koja veruje u dobro u ljudima, ali je sposobna da svoja predubeđenja stavi na stranu tokom rešavanja slučaja. Kako odmičemo iz epizode u epizodu, gledamo i neverovatan razvoj njenog lika. Maestralna Olivija Kolman je napravila jedan od retko humanih likova, ženu od krvi i mesa s kojom se svaka dobra duša lako identifikuje. Dodatni kvalitet je što u njenoM slučaju – dobra nikako ne znači i glupa.

52

www.originalmagazin.com

Saga Noren Most (Bron) Glumi je: Sofija Helin Publika je s razlogom plakala u finalu ove serije, i to najvećim delom zbog Sage, jednog od najneobičnijih likova u istoriji televizije. Mračna, ali istovremeno urnebesna, svesna svoje „pomerenosti", detektivka iz Švedske je radoholičar. Sve to joj dodatno otežava da ostvari odnose, ali je ne sprečava da maestralno rešava slučajeve koje vodi.

Olivija Poup Skandal (Scandal) Glumi je: Keri Vošington Šonda Rajms je kraljica serija u kojima su dominantni ženski likovi. Već rutinski kreira kompleksne, neustrašive žene, a Olivija Poup je jedna od njih. Olivija popravlja sve brljotine političara i moćnika iz Vašingtona i ne smeta joj da isprlja ruke. Činjenica da ima aferu sa predsednikom Amerike ne remeti njenu sposobnost da rešava i najkomplikovanije slučajeve. Njihova veza je samo vrh brega koji se obrušava i uzdiže sedam sezona.

Lagerta Vikinzi (Vikings) Glumi je: Ketrin Vinik Kraljica Lagerta ima jedno od centralnih mesta u seriji. Njene ratničke i strateške veštine su dokazane na delu, ona je majka, seksi žena, ali i neustrašivi vođa ženskih boraca. Ona održava porodičnu farmu, ide u pohode sa svojim mužem, spasava njegov život i ubija silovatelje. Razvoj Lagertinog lika ne posustaje iz sezone u sezonu – od supruge Ragnara Lotbroka do grofice od Hedebija. Glumica Ketrin Vinik je za svoju ulogu rekla da je ona možda najuzbudljiviji feministički lik prisutan na televiziji.

Kler Andervud Kuća od karata (House of Cards) Glumi je: Robin Rajt Komplikovana, enigmatična i surova prva dama SAD koja je preuzela kormilo u poslednjoj sezoni megapopularne serije. Kler je poput Ledi Magbet, kompleksna junakinja koja se u prvim sezonama lomila između savesti i odanosti, ali bira da ostane partner svom suprugu. Niko nema takvu moć ubeđivanja kao ona. Kler je i nezavisno od supruga dovoljno sposobna da nosi teret predsednikovanja.

To ćemo videti u poslednjoj, šestoj sezoni u kojoj se Kevin Spejsi više neće pojavljivati kao predsednik SAD Frensis.

Nova sezona startuje drugog novembra.

ORIGINAL

53

BUDI OTVOREN

EDIN ŠKORIĆ

MORAMO DA NAUČIMO DA PRIHVATAMO RAZLIČITOST

54

www.originalmagazin.com

ORIGINAL

55

BUDI OTVOREN

Tekst: Jelena Medić Foto: Aleksandar Dimitrijević

Nekadašnji reprezentivac Srbije Edin Škorić ni nakon povlačenja sa terena nije odustao od odbojke, ali joj se posvetio na nešto drugačiji način. Za Original je pričao o uspesima koje je postigao vodeći timove odbojkaša i odbojkašica s oštećenim sluhom

O

svojili smo međunarodni turnir gluvih u odbojci! Želim da se zahvalim igračima. Zadovoljstvo mi je biti vaš trener i uživati u igri.. Uspeli ste da iznesete ceo turnir i, što je najvažnije, da uživate u igri i pokažete visok nivo sportskog ponašanja. Bravo i hvala vam! OKG Olimpija!

– podelio je svoju radost Edin Škorić, bivši odbojkaški reprezentativac, koji nakon što je prestao profesionalno da se bavi ovim sportom drži školicu odbojke na Novom Beogradu, a svakog leta organizuje i besplatne treninge od mesec dana. Uz to radi i kao trener osobama sa oštećenim sluhom.

žele neka takmičenja. Ja sam se fokusirao na prve odbojkaške korake. Pošto se poznajemo svi iz tih školica, video sam da ostale kolege idu na kolektivni odmor od mesec dana leti, u avgustu. To je za mene nezamislivo jer sam prošao ceo taj proces i mislim da u sportu nema odmora, i onda sam odlučio da napravim besplatnu školu odbojke. Neverovatno veliki odaziv je bio. Dolazila su deca iz drugih škola. Znači da nisu otišla na odmore, da vole odbojku i da žele da rade. I to mi je bila poenta svega. Posle toga oni ili su se vratili u svoje školice ili su ostali kod mene.

Brzo i lako smo dogovorili intervju sa Edinom, koji je na razgovor stigao motorom, odlično raspoložen, a u neformalnom razgovoru nekoliko puta je pomenuo naslednike – ćerku i sina. Na prvi pogled oduševljen je radom sa decom, pa zato i nije bilo čudno što je posle profesionalne karijere odlučio da se bavi podučavanjem najmlađih.

Kako ste počeli da radite s osobama oštećenog sluha?

– Ostao sam u odbojci, ali sam se okrenuo drugim stvarima u tom sportu, a to je prenošenje znanja koje sam stekao iskustvom i nakon toga školovanjem kroz sport. Rad sa decom se desio, ne mogu da kažem spontano, već kao sled mnogobrojnih događaja i faktora koji su uslovilo da se u tome pronađem – bilo je prvo što je rekao u razgovoru za magazin Original.

Tokom leta organizovali ste besplatnu školicu odbojke za svu decu.

– Imam svoju školu odbojke na Novom Beogradu „Hot volej” i ona funkcioniše dobro. To nije klub, imam dečake i devojčice od 13 i 14 godina, posle toga moraju preći u veće klubove ako 56

– Dugo sam radio besplatne programe odbojke i odaziv dece je bio neverovatno veliki. Tu mi se upalila lampica, shvatio sam da bi dosta dece treniralo, ali da njihovi roditelji ne mogu finansijski da to isprate. Znao sam da ne mogu svima da platim, pa sam ponudio besplatno svoju trenersku pomoć onima kojima je potrebna. Sa mnom su u kontakt stupili ljudi iz OK za gluve Olimpija i krenuli smo na duže staze da radimo zajedno.

Oni mene smatraju svojim, baš kao i ja njih. Sada to već nije saradnja, već slobodno mogu da kažem zajednički vid života.

Kako ste se osećali kada ste prvi put ušli u salu u kojoj su vas čekale osobe od 15 do 30 godina koje ne čuju?

– Prvo i osnovno, to nisu ljudi koji su igrali odbojku, pa su ogluveli. Oni su rođeni tako. Iskreno, bilo mi je čudno. Sve. Pre svega, nisam mogao da se naviknem na tišinu u sali. Odrastao sam u sali, ceo život proveo u njoj, tamo je uvek buka, vika, dreka. Sa njima nema ničega od toga. Potpuna tišina. Čuje se samo lopta. Tada mi je bilo čudno, a sada mi to prija. www.originalmagazin.com

Kako komunicirate?

– Koriste znakovni jezik, koji je njihov službeni. Komuniciraju između sebe na njemu pomoću video-poruka. Retko kada pišu poruke. Sa mnom ih pišu jer ja donekle znam znakovni, ali ne na odgovarajućem nivou. Dosta njih čita s usana, što znači da čak i neko ko ne zna znakovni jezik može da komunicira sa njima. Nekolicina njih mogu da kažu nešto, ali sagovornik mora da bude potpuno koncentrisan da bi razumeo. Ali kao i za sve u životu, ko želi da komunicira naći će način. Ti ljudi su potpuno normalni, oni nisu bolesni, već samo ne čuju. I sada ponekad na tajm-autu kažem: „Slušaj ovamo”. I znam da pogrešim, ali u žaru borbe… Osećaju moju posvećenost. Pre mene su imali dva-tri trenera sa kojima nisu imali prijatnih iskustava, pa su mislili kada sam ja došao da će biti isto. Ali nije isto. Meni prija to što radim, njima isto, kliknemo. To je kao kad se zaljubiš, pa pitaju: Kada si je zavoleo? Kako da odgovorim na to pitanje? Kako da znaš? Jednostavno ne znaš, to je bio proces i da taj grafikon odnosa ide nagore. Normalno je da nekada dođe i do razmirica. Nema svađa, nema uvreda, ali ne možemo uvek oko svega da se složimo.

Biramo čime ćemo da se bavimo, šta ćemo da radimo u životu, ali ne i da ne čujemo.

Inkluzijom pomažemo svima

Kao društvo smo, nažalost, skloni da ljude koji imaju hendikep gledamo ili s preteranim sažaljenjem ili da prosto okrećemo glavu od njih.

– Jedan od razloga što ovo radim jeste taj što ću kroz delo možda probuditi kod nekoga svest da krene da razmišlja u tom pravcu da ne okreće glavu. Daću vam primer svoje ćerke, koja je dok smo živeli u Atini prvi put videla čoveka druge boje kože. Bila je zapanjena, nije znala kako da reaguje. Tada mi se prvi put svest sama od sebe podigla za stepenik više i rekao sam sebi: Čekaj, kako je ovo moguće? Moramo da vaspitavamo decu da imaju šira shvatanja. Da je različitost nešto što je potpuno normalno u svetu, u prirodi gde živimo. Živimo na podneblju gde se različitosti ne cene. Intenzivno radim na tome da se to promeni. Recimo, dovodim gluve, čak i one koji pored toga što ne čuju imaju i fizički hendikep, da treniraju sa decom iz moje školice odbojke.

Nikada ne pravim razliku među njima. Jer to bi bilo uvredljivo i za jedne i za druge.

Jedna su „čujuća deca”, a druga ne. U početku su, naravno, situacije bile čudne. Pitao sam roditelje da li je u redu da dovodim decu koja ne čuju i svi su odgovorili potvrdno. U početku su klinci iz moje školice okretali glavu. Nisam želeo na bilo čemu da insistiram, jednostavno, oni su deca i ignorišući ih, išla su linijom manjeg otpora. Pustio sam ih jedan, dva, tri, pet treninga, a sada bih voleo da dođete da vidite kako se oni druže. Sada se druže, imaju neki zdrav dečji humor, prihvatili su jedni druge i imaju sasvim normalnu komunikaciju. Njima je već pogled na svet dosta širi i mnogo će lakše da prihvate različitosti, pogotovo zato što niko od nas nije birao da ne čuje.

Biramo čime ćemo da se bavimo, šta ćemo da radimo u životu, ali ne i da ne čujemo. Inkluzijom pomažemo i jednima i drugima.

Kada ćutiš, niko i ne zna da postojiš, a ja želim da ljudi znaju da gluvi postoje

sam da je ćutanje glupo i da ću pričanjem probuditi svest kod drugih ljudi. Kada ćutiš, niko i ne zna da postojiš, a ja želim da ljudi znaju da gluvi postoje. Ne postoji liga za gluve u Srbiji, ne postoje klubovi, već udruženja. Jedini način takmičenja su međunarodni turniri. Jedan od njih u Beogradu mi smo i osvojili. Stekli smo pravo da odemo u Japan naredne godine na turnir, ali nemamo sredstava. Zato se trudimo da nabavimo sredstva i obezbedimo tim ljudima put na taj turnir.

Koja je vaša motivacija, zbog čega radite sve to?

– Samo mi je stalo do radosti koju ta deca osećaju kada osvoje neki turnir. To nije emocija koja je trenutna, pukne te adrenalin i kao „bravo, prvi smo”, i onda to prođe. Ne, to traje. Posle toga se ide na proslave, priča se o tome danima, evociraju se uspomene, adrenalin te i dalje nosi. Pitali su me da li se isto radujem kao i kada sam osvajao medalje, ali to ne može da se uporedi. Jer u tom trenutku bilo mi je najvažnije da osvojim medalju, a sada mi je ovo.

O uspesima koje postižu ljudi koje trenirate ne piše se mnogo. Vi ste rešili da se to promeni.

Na šta ćete se fokusirati u bliskoj budućnosti?

– Na mnoga sam vrata kucao, pisao mejlove velikim i malim firmama, fizičkim licima... I uvek postoji ta nesrazmera između želje i delanja. Svi kada čuju priču kažu: „To je strašno.

Hoćemo da pomognemo”. Ali ostane samo na tome. Shvatio

– Na to da pronađemo sredstva da odemo u Japan. Da nađemo salu za trening, lopte smo nabavili, to nam ne treba. Eto, ako neko može da se nađe da nam pomogne, svaka pomoć nam je dobrodošla. ●

ORIGINAL

57

POPULARNA PSIHOLOGIJA

Što više pričate manje vas slušaju 58

www.originalmagazin.com

Ukoliko želite da se vaše poruke izdvoje iz mora drugih poruka kojima smo svakodnevno obasuti, morate da ih koncipirate tako da ljudi žele da ih čuju. Da biste bili primećeni, govorite manje, tvrdi Rajan Foland, tvorac „3-1-3 metode” u poslovnom komuniciranju, specijalista za komunikacije na Univerzitetu Kalifornije u Ervajnu i poznati TedX govornik

U današnje veoma bučno vreme, kada smo sa svih strana obasuti gomilom različitih poruka i oglasa, veoma je teško naći glas i pristup koji će biti drugačiji. Rajan Foland osmislio je veoma jednostavan, ali i efektan komunikacijski alat koji je nazvao „3-1-3 metoda”. Suosnivač takozvanog „drveta uticaja” (Influence Tree), koje služi da ljudima pomogne da ojačaju svoj uticaj, objasnio je kako ta metoda funkcioniše, ali i kako je došao do nje.

Naime, kao dete bio je na meti zlostavljača jer je jedini imao crvenu kosu i pegice. Zbog toga se zainteresovao za neverbalnu komunikaciju. Tačnije – upisao je borilačke veštine i naučio kako da koristi svoje telo, oči, obrve, ramena i stav da bi odavao utisak osobe pune samopouzdanja, čak i kada se osećao potpuno drugačije. Upravo taj stav koji odajemo često je mnogo važniji od reči koje izgovorimo. Tako je Rajan od osobe koju su maltretirali postao ponosni lider.

Roditelji su mu bili akademski građani i dali su mu slobodu da radi šta želi samo da bude dobar đak. To mu je omogućilo da eksperimentiše. I priznaje da je mnogo češće podbacio nego što je uspeo, ali je iz svakog od svojih neuspeha uspeo da izvuče pouku.

I baš zbog toga je razvio strast prema predavanju jer je želeo da prenese drugima ono što je sam naučio na teži način. Svoju karijeru posvetio je tome da ljudima omogući da bolje komuniciraju i lakše objasne svoje ideje. Najvažnije je da on pomaže drugima da artikulišu, pozicioniraju i razviju svoj lični brend.

– Lični brending je zapravo profesionalni razvoj u moderno doba. Kompanije shvataju da im je u interesu da angažuju uticajne ljude sa kojima drugi mogu da se identifikuju. A kada svoje zaposlene pretvorite u ljude koji znaju kako da s drugima podele ono što rade sa puno strasti, onda ste uspeli i da iskomunicirate misiju svog brenda i vrednosti za koje se zalažete – kaže Rajan, koji dodaje da je upravo zbog toga razvio „3-1-3 metodu”, ali da je do nje došao radeći s hiljadama preduzetnika.

ORIGINAL

– Svaki razgovor počinjao sam pitanjem: „Šta je to što radiš?”, a svi njihovi odgovori bili su veoma slični. I što sam ih više slušao, bio sam sve više zbunjen. Pa sam shvatio da treba da im postavljam drugačije pitanje: „Reci mi šta je tvoja ideja, ali sa što manje reči”. Međutim, ni to nije uticalo na dužinu njihovih odgovora. Zato sam konačno postavljao tri pitanja: „Koji su osnovni principi vaših ideja, tj. koji problem rešavate, koje rešenje nudite i kom tržištu se obraćate?”.

Postavio je preduzetnicima izazov da na svako od ovih pitanja odgovore po jednom rečenicom. Dakle, to su praktično tri rečenice – jedna o problemu, jedna o rešenju i jedna o tržištu.

– To ih je uokvirilo. Kada ljudima date jasne smernice, onda oni donose teške odluke o tome šta ostaje, a šta se odbacuje. A korist toga je da postaju veoma jasni i koncizni kada je reč o srži njihove poruke.

Potom im je dao konačan izazov – da te tri rečenice skrate na jednu.

– Ta jedna rečenica pomaže da postanu svesni realnosti – nikog ne zanima šta je to čime se bavite, već koji problem rešavate. Nažalost, većina preduzetnika smatra da je ono što rade najvažnije. Međutim, kada na pitanje čime se bavite odgovorite sa: „To je manje bitno, već je važno koji problem mogu da vam rešim”, to ljude preokrene i zainteresuje, čak i ako ne znaju da imaju problem, žele da im otkrijete koji je. Želeće da znaju još.

A kada vas pitaju kako rešavate problem, to onda više nije pecanje pažnje, već vi vodite razgovor.

Rajan ohrabruje preduzetnike da ono čime se bave svedu na tri reči.

– Jer, što više pričate, manje vas slušaju. A što manje pričate, više pitanja će vam ljudi postavljati. Verovali ili ne, ako želite da se istaknete i iskočite iz mase, pričajte što manje. Intriga vodi do radoznalosti. Radoznalost vodi do razgovora. A razgovor vodi do konekcije. ● 59

KULTURNI VODIČ

Novembar

I ovog meseca očekuje nas veliki broj raznovrsnih događaja koji svakako zavređuju pažnju

Priredila: Ana Kalaba

SLOBODNA ZONA

Četrnaesti filmski festival Slobodna zona održaće se od 7. do 12 novembra u devet bioskopskih dvorana u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Festival će svečano otvoriti film „Leto“, ruskog reditelja Kirila Serebrenikova, o zvezdama lenjingradske andergraund scene osamdesetih, a publika će u nastavku moći da pogleda više od 50 filmova koji se bave sećanjem i zaboravom, suočavanjem sa prošlošću, građanskom i ličnom neposlušnošću otporu i represiji, porastom ekstremne desnice u Evropi i šire...

– Na ličnom planu akteri filmova iz celokupne ovogodišnje selekcije preispituju autoritete koje im država i društvo nameću i pokušavaju da pronađu smisao u svetu koji je sve više okrenut institucionalnom nasilju, korupciji i eroziji demokratskih vrednosti i građanskih i ličnih sloboda – napominju organizatori.

Kao hitovi ovogodišnjeg programa ističu se i filmovi: „Srbenka“ Nebojše Slijepčevića, koji je na Festivalu u Kanu proglašen za dokumentarac godine i koji je osvojio „Srce Sarajeva“ za najbolji dokumentarni film; „Tranzit“ najpoznatijeg nemačkog reditelja Kristijana Pecolda, koji nazivaju novom „Kazablankom“; „Krivica“ Gustava Melera, koji je širom sveta osvojio brojne nagrade, između ostalog, i nagradu publike na festivalima Sandens i Roterdam…

ZASPANKA ZA VOJNIKE

Film „Zaspanka za vojnike” reditelja Predraga - Gage Antonijevića biće premijerno prikazan 1. novembra u okviru programa obeležavanja završetka Velikog rata, nakon čega ulazi u bioskopske sale širom zemlje. Snimljena po motivima „Srpske trilogije” Stevana Jakovljevića, “Zaspanka za vojnike” je dirljiva priča o vojnicima jedne tobdžijske baterije u Prvom svetskom ratu, o njihovom herojstvu i prijateljstvu, priča o slozi i zajedništvu.

PITER MARFI

Legendarni Piter Marfi dolazi u Beograd u okviru turneje „40 Years of Bauhaus Ruby Celebration Feat. David J“, kojom obeležava jubilej svog kultnog benda Bauhaus, a koncert zakazan za 9. novembar u Hangaru biće rasprodat u najavi. Osnovani u Engleskoj 1978. godine, pioniri postpanka Bauhaus isklesali su svoj jedinstveni muzički kutak, kombinujući minimalizam, art rok i mračni glem rok, uz veliku dozu sopstvenog eskperimentalizma, originalnosti i duha.

60

FESTIVAL AUTORSKOG FILMA

Film japanskog reditelja Hirokazu Korede „Kradljivci“, dobitnik Zlatne palme u Kanu, svečano će otvoriti 24. festival autorskog filma 23. novembra.

Festival će trajati do 30. novembra, a beogradskoj publici doneće niz filmova o kojima se priča, kao što su novi film ŽanLika Godara „ Slikovnica“, novi film reditelja filma ‚‚Šaulov sin“ Lasla Nemeša „Zalazak sunca“, koji je prikazan na upravo završenom Venecijanskom festivalu, kao i film uvek kontroverznog Gaspara Noe „Klimaks“. Glavne domaće premijere Festivala autorskog filma su „Granice, kiša“ Nikole Mijovića i Vlastimira Sudara i „Teret“ Ognjena Glavonića.

BEOGRADSKI DŽEZ FESTIVAL

Pod sloganom „Bez granica” 34. Beogradski džez festival biće održan u organizaciji Doma omladine Beograda od 25. do 29. oktobra i okupiće neke od zvezda svetske scene koje svojim izrazom brišu granice muzičkih žanrova.

U Beograd stižu Kurt Eling, kao jedan od najvažnijih džez vokalista u svetu već više od 20 godina, Enriko

CGA BELGRADE

Renesansni spoj umetnosti i nauke kroz pop kulturu i digitalno stvaralaštvo pronašao je svoj dom u konferenciji CGA Belgrade, koja će se po drugi put održati 16. i 17. novembra u Muzeju Jugoslovenske kinoteke. Najveća zvezda biće Majk Sejmor, osnivač VFXGuide i ambasador tehnološkog razvoja kompjuterske animacije, čiji su onlajn kursevi i tutorijali bili polazna tačka za generacije najznačajnijih artista širom sveta. Uz njega će svoje iskustvo o radu na prošlogodišnjem filmskom hitu „Blejd raner 2049“ podeliti Šahin Tusi, dok će Viktor Peres pričati o tome kako se iskustva koja je stekao na filmskim serijalima kao što su „Ratovi zvezda“ i „Hari Poter“ mogu primeniti na projektima sa znatno manjim budžetom.

Rava kvintet sa specijalnim gostom Džoom Lovanom, Čučo Valdes, najveća zvezda afro-kuban džeza, pevačica Jun Sun Na, veliko ime južnokorejskog džeza… Program će se paralelno odvijati u salama Doma omladine Beograda i u Kombank dvorani (bivši Dom sindikata) i obuhvatiće više od 20 koncerata. www.originalmagazin.com

Š I J O B E KAD S NE POSTOJIŠ! „Nama treba nešto glasno, nešto još glasnije od nas – da lupi tamo di smo tanki, pa da pustimo glas“ – peva Elemental u svom novom singlu „Nešto glasno“ i sprema veliku proslavu povodom 20 godina postojanja na sceni

Razgovarala: Ana Kalaba ORIGINAL

61

Z

a ove dve decenije Elemental se pozicionirao na regionalnoj sceni kao bend koji hip-hop uspešno stapa s drugim žanrovima kao što su soul, fank, pop, džez, rok; koji zna da bude i romantičan i buntovan, ponekad čak i istovremeno; koji izjednačava „muški“ i „ženski princip“; ali prvenstveno bend koji je glas svoje generacije, svih mladih mislećih ljudi s prostora bivše Jugoslavije. S Mirelom Priselac Remi, frontmenom Elementala, razgovarali smo u susret „Mekanom“ i „Tvrdom“ koncertu, koji će se 2. i 3. novembra održati u beogradskom SubBeernom centru. Šta je mekano, a šta tvrdo u vašoj muzici?

– Imamo tih momenata kada smo izuzetno nežni i introvertni prema muzici koju stvaramo. Zato se na ovih dosadašnjih sedam albuma (možda i osam ako poslednji računamo kao dupli!) nalazi mnogo pesama koje se obraćaju tom intimnijem delu našeg „ja“, i upravo su one te koje smatramo mekanijim, nežnijim, taktilnijim... I dobro je to, jer predstavljaju balans ovim drugima koje su tvrđe i žešće, politički ili društveno angažovane.

Beogradska publika će u ta dva dana koncerta dobiti punu sliku o tome ko smo i kako vibriramo, zato je najbolje da posete oba nastupa.

Ovaj jubilej obeležili ste pesmom „Nešto glasno“, koja je istovremeno i intimna i žestoka… Šta ta pesma govori o Elementalu u ovom trenutku, pred proslavu 20. rođendana?

– „Nešto glasno“ je naš novi singl kojim presecamo pauzu od nekoliko meseci, koliko je prošlo od poslednje pesme kojom smo se oprostili od albuma „Tijelo“. Otisnuli smo se u neke nove zvukove, s novim porukama kojima kroz tekstove planiramo da dopremo do slušalaca. Konkretno, pesmu sam počela da pišem u jednom trenutku kopanja po sebi kako bih shvatila što mogu da promenim na sebi da bih bila neka bolja verzija sebe. Shvatila sam da postoji mnogo malih strahova koji me svakodnevno sprečavaju da budem najbolja što mogu – prema sebi i prema drugima u mnogim pogledima.

I odlučila sam da se s njima obračunam na način koji mi je najbliži – kroz muziku. Pesma započinje stihom „Kad se bojiš – ne postojiš“, i to je 62

bila misao vodilja za ostatak pesme.

Jedna od interpretacija pesme, a u svetlu činjenice da slavimo 20 godina upornosti i rada, može biti i ta da treba uvek stremiti ka boljem, uvek dalje i samo napred. Da smo u bilo kom momentu tokom ovih 20 godina pustili strahovima da prevladaju, doslovno bismo nestali sa scene.

Moramo li danas da budemo glasni da bi nas čuli ili je pametnije ćutati?

– Danas je, možda više nego ikada pre, važno da budemo glasni. Zajedno, i publika i muzičari. Dosta bendova se boji da progovori o stvarima koje su važne – nemojte me pogrešno shvatiti, ljubavne pesme su važne, ali danas je bitnije nego ikada da postoje i angažovane pesme... Društvo u kojem živimo jednostavno zove na reakciju. Mi kao umetnici moramo se tome odazvati i biti hrabri. Imamo mikrofon i gitaru u ruci, glasniji smo s time. Na nama je da budemo glas svih onih koji ga nemaju.

Kakav glas? Koje su to teme koje treba pokretati danas?

– Zapravo, treba pokretati teme koje te pokreću. Sve ono zbog čega ti krv kola brže, sve ono zbog čega si spreman ući u argumentovanu debatu, sve ono što predstavlja sistem vrednosti u koji veruješ. Za svakog od nas takvi krugovi tema su različiti. No, ono što nam je sigurno zajedničko jeste da moramo stvarati i progovarati o onome što nam je blisko i prema čemu smo razvili iskrenu emocionalnu reakciju. Ako ti smeta nepravda – reaguj! Piši, izađi na ulicu, organizuj se! Ako te pali ljubav, prijateljstvo... piši o tome! Samo, uvek pokreći one teme iza kojih možeš stati 100 odsto, svojim celim bićem. Kod stvaralaštva pomodarstvo bi trebalo zaboraviti.

Sećate li se početaka? Koji su vam tad bili motivi, ambicije?

– Mislim da se naši motivi nisu promenili od 1998. Možda nas zato ljudi i dalje slušaju i poštuju jer nismo ni u jednom trenu izneverili naš sistem vrednosti. Uvek nam je bilo bitno da stvaramo iz srca, iz potrebe da se izrazimo. Srećom, imali smo šta reći i uspeli smo da pronađemo nekoga ko će to i poslušati. Imamo dovoljno humanizovane teme kojima se bavimo i o kojima promišljamo da je ljudima lako da se s njima povežu.

I zbog toga sam izuzetno srećna. Što

se tiče ambicije, nikada nam želja za uspehom nije bila naročito visoko na spisku. Krenuli smo kao pubertetski, adolescentski bend još tokom srednje škole, pa nismo previše razmišljali o tome da će nam muzika postati karijera. Štaviše, nije nas uopšte zanimala reč „karijera“. Nismo radili s kalkulacijom o grande uspehu. Samo smo radili ono što nas raduje. To se ni danas nije promenilo.

Punoletstvo ste obeležili albumom „Tijelo“. Jeste li naučili nešto novo o sebi i o svetu radeći na tom albumu?

– Svakim albumom učiš nešto novo o sebi, o svojim ograničenjima i razmišljaš kako ih pregaziti. Svakim albumom postavljaš letvicu nešto više i nastojiš da je dohvatiš i preskočiš.

To je jedini način da se odbraniš od kreativne stagnacije. Ja sam počela da pišem i poeziju koju ne planiram da pretvorim u muziku s bendom, pokušavam da nađem nove načine izražavanja. Da nije bilo „Tijela“, to se možda ne bi dogodilo. Takođe, taj album smo izdali sami, otvorili smo www.originalmagazin.com

Želim da budemo svesni svog nasle đa i prošlosti, ali možemo da vidim kad zbog toga viš o budućnost, ond e ne a je to momenat u kojem treba upali ti alarm

svoju diskografsku kuću i naučili mnogo toga o svetu diskografije iz prve ruke. Sada smo puno iskusniji na tom polju, pa pomažemo i drugim bendovima.

Pesmu „Goli i bosi“, koja je najavila „Tijelo“, svojevremeno ste opisali kao „odu za mlade ljude širom Balkana“. Na šta ste mislili dok ste je pisali?

– U glavi mi je bila ova slika: sedim na biciklu, vozim se po centru Zagreba, jurim kroz saobraćaj, u ušima mi slušalice s nekom dobrom mjuzom, toplo je, sunčan dan, vetar mi se igra kosom i uživam u trenutku... Od toga su krenule slike, a pesma se onda napisala sama. Za sve su krivi naši klavijaturista Davor i gitarista Erol, koji su smislili taj genijalni instrumental koji me inspirisao za tematiku i refren. U tom instrumentalu opipljiva je sloboda i sreća – mislim da se zato pesma i svidela tako velikom broju ljudi.

A kakve su bile reakcije na „Hej, Slaveni“? Šta ste zapravo hteli da kažete tom pesmom?

ORIGINAL

– Htela sam da se poigramo s nekim terminologijama koje se smatraju svetim kravama. Tako je i ta sintagma „Hej, Slaveni“ nešto što nosi emocionalni teret za sve one koji su odrastali pevajući je kao himnu. Htela sam se direktno obratiti starijim generacijama, prozivajući ih: „Hej, gde ste vi, Slaveni?“, ali im i reći da od dima njihovih upaljenih baklji na grbu Jugoslavije mi mlađi ne možemo da dišemo. To su te baklje koje spominjemo u refrenu pesme. Želim da budemo svesni svog nasleđa i prošlosti, ali kad zbog toga više ne možemo da vidimo budućnost, onda je to momenat u kojem treba upaliti protivpožarni alarm.

Ipak, čini se da je „Priroda i društvo“ izazvala najčudnije emocije, to je pesma na koju zaista nema ravnodušnih. Mislite li da su je neki shvatili pogrešno, previše bukvalno?

– Prvi motiv za pisanje te pesme bio je poprilično bukvalan da bukvalniji nije mogao biti. Pričala sam s jednom

prijateljicom iz Dalmacije, koja je rekla da joj se nije rodio sin nego dite.

To me toliko razljutilo, ta količina mizoginije, da sam to morala staviti u neku pesmu. A onda, kako to obično bude kad se čovek uhvati pisanja stihova, bukvalne situacije postaju metaforičke, nižu se pesničke slike koje puštaju slušaocima da sami prosude šta se krije između redova.

Tako je i s pesmom „Priroda i društvo“. Ja nikada ne bih bila tako drska da publici govorim šta moraju da misle – neka poslušaju i sami zaključe za sebe. Verujem u njihovu inteligenciju i posmatranje sveta „na drugu“.

Na kraju, šta je uopšte muško, a šta žensko u vašoj muzici?

– Kod nas u bendu nema tih tvrdokornih, staromodnih podela. Svi moji momci u bendu su deklarisani feministi... Zaista sam srećna što sam u okruženju takvih inteligentnih i promišljenih muškaraca. ●

63

BUDI ODGOVORAN

Poslednjih nedelja u više navrata bili smo svedoci ozbiljnih posledica koje je na naše okruženje ostavilo neodgovorno ponašanje pojedinaca

Tekst: Dunja Đorđević

Odrodili smo se od prirode

64

www.originalmagazin.com

Površina plutajuće deponije

4.000-5.000

3

kubika

fudbalska igrališta

Poslednjih nedelja u više navrata bili smo svedoci ozbiljnih posledica po naše okruženje zbog neodgovornog ponašanja pojedinaca. Fotografije isušenog Zavojskog jezera, kao i Uvca koji je na pojedinim delovima potpuno presušio, požari kraj autoputeva koji su prouzrokovali i ljudske žrtve i tužne scene reke Drine prekrivene plastikom, koje je voditelj Jovan Memedović prikazao u svojoj emisiji „Sasvim prirodno“ dokaz su koliko olako uzimamo ono što nam je priroda dala i da je svest o tome da ovu planetu treba da sačuvamo i za generacije koje dolaze za nama na niskom nivou.

N

iko mesecima nije čuo upozorenja da bi prekomerno ispuštanje vode iz Zavojskog jezera kod Pirota, kao i iz Vlasinskog jezera moglo da ugrozi floru i faunu tog regiona. Dugo se apeluje i na to da bi mini-hidroelektrane na Staroj planini mogle da izazovu katastrofalne posledice.

Pri padu jezerske vode smanjuje se biodiverzitet, a izumiranje planktonskih organizama može dovesti do osiromašenja biljnog fonda, a onda i do smanjenog mresta ribe. Zbog svega toga mnoge ptice napuštaju staništa jer nemaju čime da se hrane. Takvo stanje odražava se na živi svet, ribolov, plovidbu pa i na boravak turista, a realna je opasnost i da dobro poznata plutajuća ostrva na Vlasinskom jezeru ostanu zauvek pripojena obali ukoliko se hitno ne preduzmu mere podizanja vodostaja, apelovali su stručnjaci.

Tek kada su se pojavile fotografije koje jasno pokazuju da je Zavojsko jezero od avgusta do oktobra potpuno isušeno, u javnosti su se postavila pitanja odgovornosti. Odgovora, kao ni odgovornih, međutim, nije bilo.

Foto: Jovan Memedović

Zavojsko jezero jedno je od najlepših i najčistijih veštačkih akumulacija u Srbiji i nalazi se pod obroncima Stare planine.

Nastalo je 1963. godine pregrađivanjem Visočice, a njegovih oko 170 miliona kubika vode se koristi i za proizvodnju struje u Hidroelektrani „Pirot”.

ORIGINAL

I jezero Uvac, koje predstavlja jednu od najvećih turističkih atrakcija u Srbiji, na pojedinim mestima se povuklo i do dva kilometra.

Uvac je proglašen prirodnim dobrom od izuzetnog značaja, a pored beloglavog supa, kojem je to prirodno stanište, posebna turistička atrakcija su i nadaleko čuveni uklješteni meandri, čiji rtovi dostižu visinu od stotinu metara.

Iako godina nije bila sušna, vodostaj je drastično opao i time 65

Foto: Ana P.

Mi nemamo kulturu odlaganja smeća na način kojim bi se otpad razvrstao

Zavojsko jezero u avgustu (slika levo) i u oktobru (gore desno)

su ugrožene brojne biljne i životinjske vrste. Ogorčeni meštani krivca vide u elektranama, koje prekomerno isušuju jezero, ali iako su iz rezervata Uvac tražili odgovore zbog čega se ispušta voda i do koje kote će se prazniti jezero, nisu ih dobili.

Osim ovih scena, poslednjih nedelja svedočili smo i brojnim požarima koje su izazivali vlasnici njiva paleći strnjišta i ozbiljnim posledicama koje su usledile. Usled smanjene vidljivosti zbog gustog dima od zapaljenog rastinja desila se teška saobraćajna nesreća u kojoj je jedna osoba poginula, a jedan od požara ugrozio je i zaštićeni rezervat prirode Carska bara, kada se vatra proširila na više od 800 hektara.

A kao konačan dokaz toga kakav je uticaj ljudskog faktora na zagađenje prirode bile su scene koje je autor emisije „Sasvim prirodno” napravio na jednoj od najlepših reka u Srbiji.

Naime, u nameri da gledaocima prikaže svu raskoš Drine, Jovan Memedović ostao je zatečen prizorom – ogromna količina smeća plutala je svuda po površini reke. U razgovoru za list „Original” Memedović je otkrio šta je uzrok tome i zašto moramo da učimo decu o neophodnosti očuvanja prirode.

– Jedva da smo poverovali sopstvenim očima. Površina plutajuće deponije mogla bi se porediti sa veličinom tri fudbalska igrališta, pretvoreno u kubne metre oko 4.000-5.000 kubika.

66

Deponije kod Bijelog Polja u Crnoj Gori, pa deponije kod Prijepolja i Priboja u Srbiji su još ranije nesmotreno i banalno postavljene uz samu obalu reke Lim koja se uliva u reku Drinu Teško je prihvatiti, ali još hiljade kubika i dalje nadire istim putem – kaže voditelj, i dodaje da je uzrok tolikog smeća poznat: – Znam odakle sve dolazi i to sam ustanovio još pre 6-7 godina. Deponije kod Bijelog Polja u Crnoj Gori, pa deponije kod Prijepolja i Priboja u Srbiji još ranije su nesmotreno i banalno postavljene uz samu obalu reke Lim, koja se uliva u reku Drinu. Na svako povećanje vodostaja masa otpada se otisne i voda ga ponese nizvodno. Deponije rade i danas i tako se tu bez prestanka uvećava količina kesa, plastične ambalaže, www.originalmagazin.com

Čudi to da se niko nije setio da ode i vidi razmere katastrofe drvo, metal i sve redom. Na pomenutim deponijama odlaže se i organski otpad, najčešće leševi domaćih i divljih životinja, i vrlo je moguće da će se s tog mesta širiti zaraze – ističe on, i dodaje da je gradski stil života potpuno udaljio ljude od prirode:

Foto: N. Kocović

Foto: Profimedia

– Današnji način života odrodio je ljude od prirode. Život u gradu je ubrzan i potrošački, niko tu ne razmišlja o deponijama, rekama, o zagađenom vazduhu. Roditelji decu ne izvode po parkovima i na jednodnevne izlete, već u tržne centre. Tu oni stiču prva znanja o tome kako se troši novac i gomila garderoba, jede se brza hrana i sve ostalo. Deca odrastaju bez prirode i skoro da je i ne primećuju. Onda je logično što ne razumeju odakle stiže otpad, šta se krije iza plastike, a pogotovo šta je zdrava, a šta brza i nezdrava hrana. Pomenuti pliva-

Od raskošne lepote Uvca (slika gore) malo toga je ostalo (desno)

medicinskog otpada, svakojakog đubreta organskog i neorganskog porekla. Ministarstva ekologije sve tri države (Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine) dogovorila su se da se deponije do kraja godine zatvore i da se dovrši započeta deponija Banjica kod Priboja, koja je udaljena od rečnih tokova. Razgovarajući sa našim ministrom Goranom Trivanom, shvatio sam da za taj posao treba oko pet miliona evra. Pitam se hoće li to naša vlada izabrati za prioritet i zaustaviti ekološku katastrofu i našu bruku pred celim svetom. Uzgred, niko drugi nije objavio niti jednu fotografiju katastrofalne povorke smeća na Drini ispred Višegradske brane. Zato smo i veslali ovom rekom jer se sa vode mnogo bolje vide posledice onoga što su ljudi u stanju da urade prirodi – zabrinuto navodi Memedović.

Na pitanje gde je granica ljudske nemarnosti kada je reč o prirodi i da li postoji uopšte svest o tome gde to može da nas odvede, Jovan Memedović kaže: – Mi nemamo kulturu odlaganja smeća na način kojim bi se otpad razvrstao i gde bi sva plastika završila na reciklaži, kao i ORIGINAL

jući otpad upravo će ostati današnjim mladim generacijama da ga sklone, ali i da prethodno udišu i truju se mikročesticama plastike, kojih je već puna naša voda za piće. Čak 83 odsto naših voda već je zatrovano mikročesticama plastike – otkriva autor emisije „Sasvim prirodno”.

Prema rečima Memedovića, da bi se podigla svest o značaju ekologije i zaštiti prirode, potrebno je da se svi uključe, a najviše je potrebno da o tome podučimo našu decu.

– Pre svega, odveo bih decu na Drinsko jezero, ispred Hidroelektrane Višegrad, da svojim očima vide katastrofu. Ministre bih takođe odveo na lice mesta i sve medije, pa i strane posmatrače. Ovo jeste velika bruka za sve nas, ali vreme je da se osvestimo, a ne da okrećemo glavu na drugu stranu kao što smo radili godinama. Ali mislim da do toga ipak neće doći. Čudi me da se niko nije dosad– već sam setio da ode i vidi razmere katastrofe – neki profesor u školi sa đacima, novinari iz nacionalnih i drugih TV stanica ili nevladine organizacije… Niko!

– razočarano zaključuje voditelj. ● 67

UPOZNAJ SVET

Foto: Profimedia

68

www.originalmagazin.com

KAKO JE UNIÅ TEN

NEBESKI GRAD ORIGINAL

69

Doskora Larung Gar je bio najveći religijski institut na svetu. Danas je gotovo pust, u njemu je više turista nego stanovnika, a uskoro će biti i potpuno demoliran

Umetnik sa Tibeta Gjatso Čuteng napravio je Larung Gar od tamjana

L

arung Gar je mestašce smešteno u delu Kine koji se zove Sečuan, ali pripada tibetanskoj autonomnoj prefekturi Ganzi, a zbog nadmorske visine na kojoj se nalazi, od gotovo 4.000 metara, nazvan je Nebeski grad. Donedavno je ovde preko 40.000 monaha i monahinja izučavalo budizam, ali su kineske vlasti naredile njegovo raseljavanje. Prema tim propisima, ovde može da bude nastanjeno najviše 3.500 monahinja i 1.500 monaha. Iako je iseljavanje proglašeno nezakonitim, ono se sprovodi. Hiljade ljudi prinuđeno je da potpiše da svojevoljno napušta svoje domove, nakon čega su raseljeni autobusima bez prethodnog obaveštenja gde će im biti nova staništa.

Demoliranje Larung Gara svakodnevno se sprovodi ’ispod radara’, a brojne grupe koje se bore za očuvanje ovog mesta, poput Tibet Watch, tvrde da to predstavlja sistemsku zabranu Tibetancima da upražnjavaju svoju religiju. Zbog toga su Larung Gar nazvali i arenom za borbe tibetanske spiritualnosti i pekinške brutalnosti.

70

Kineske vlasti, sa druge strane, tvrde da je iseljavanje bilo neophodno jer je prenaseljenost pretnja po bezbednost, kao i da je opasnost od požara velika. Međutim, kako se navodi u brojnim medijskim izveštajima, pravi razlog leži u činjenici da vlasti ovo mesto žele da pretvore u turističku atrakciju. U prilog tome ide i činjenica da niču novi hoteli i putevi u Larung dolini, te da se zalihe kiseonika dostavljaju u ogromnim količinama da bi se pomoglo turistima da se prilagode velikoj nadmorskoj visini. A interesovanje posetilaca je toliko da je morao da se postavi limit od 1.000 ljudi dnevno. Međutim, i tu postoji začkoljica – kineski turisti mogu neometano da posećuju Larung Gar, dok je strancima, kao i stanovnicima autonomnog regiona Sinkjang to zabranjeno. Ukoliko i uspeju da uđu u grad, u njemu ne mogu da prenoće, već moraju da traže smeštaj na drugom mestu – a većina hotela ne želi da ih primi.

Lako je razumeti zašto ovo živopisno mesto privlači toliki broj ljudi – hiljade malenih kuća, sve nalik jedna drugoj, obojene u istu nijansu crvene www.originalmagazin.com

Gjatso Čuteng Larung Gar

NEBESKA SAHRANA

Jedna od glavnih atrakcija za kineske turiste u Larung Garu je takozvana nebeska sahrana. Od 2013. godine ovaj ritual se sprovodi na mestu koje su nazvali „nekvalitetan Diznilend” – tela preminulih se ostavljaju na vrhu planine gde postaju hrana lešinarima. Od ove antičke tibetanske prakse sahranjivanja napravljen je turistički spektakl.

međusobno čine zaista upečatljiv arhitektonski pejzaž. Kao takav, inspiracija je i brojnim umetnicima, od kojih je poslednji u nizu Tibetanac Gjatso Čuteng, koji je od nekoliko hiljada štapića tamjana napravio radove kojima je simbolično prikazao Larung Gar kao zgarište, ali i kao mesto vere i fragilnosti, koje su definisale ovu zajednicu tokom njenog života na ivici preživljavanja i destrukcije.

– Uništavanje ovog mesta doživeo sam kao ličnu povredu. Navikao sam na to da me razbesni koliko Kina krši ljudska prava, ali demoliranje Larung Gara me je potpuno uništilo – ispričao je on.

Nije nepoznat neprijateljski stav Pekinga prema budizmu. Ali sve donedavno Larung Gar bio je jedno od poslednjih uporišta na Tibetu gde je tolerisano rigorozno izučavanje budističkih kanona. U ostatku Tibeta tradicionalna učilišta budizma sistematski su uništavana decenijama, štaviše, policija je primoravala monahe i monahinje da, umesto religioznog učenja, budu podvrgnuti „patriotskom prevaspitavanju”. Monasima koji su edukovani u Indiji zabranjeno je da predaju religiju, a posedovanje fotografije dalaj-lame smatra se krivičnim delom zbog kog se ide u zatvor. Doskora Larung Gar bio je izuzetak – ali ispostavilo se, samo onaj koji je potvrdio pravilo.

Zbog toga je Gjatso smatrao ličnom obavezom da sačuva ovo sveto mesto koje mnogi sada porede sa rasporenom lubenicom da bi ljudi u njemu mogli da uživaju što duže, pa makar to bilo samo svojim radovima. ● ORIGINAL

71

72

www.originalmagazin.com

UPOZNAJ SVET

OSTRVO KOJE VAS ZATVORI DA BI VAS OTVORILO

Tekst: Sofija Borković Foto: Bojan Bokić

Nantaket, ostrvce veličine svega 124 kvadratna kilometra, s populacijom od 7.500 stanovnika, američki starosedeoci prvobitno su nazvali „Natockete“, što znači „udaljeno mesto“. Iako je geografski zaista daleko, onima koji su ga bar jednom posetili ostaje zauvek blisko srcu i rado mu se vraćaju. Tokom sezone ovo inače tiho mesto postaje privremeni dom za više od 55.000 ljudi, koji ga biraju zbog novoengleskog šarma, mira i tišine, savršenih peščanih plaža, usluge sa pet zvezdica, ali je ono mnogo više od toga.

ORIGINAL

73

Lorem ipsum

U

dahnite duboko i izdahnite sve strahove, brige i sva lutanja. Pristižete na pravo mesto, ono koje iz vas izvlači i najbolje i najgore i pokazuje vam šta sve možete biti, ali samo i jedino ukoliko ste spremni. Na šta?

To ne znate dok ne kročite svojim evropskim stopalom na ostrvo Mobija Dika. Pripremiti se za ovo mesto usred Atlantskog okeana, okruženo vodom, kitovima, džet-setom i retko dobrim ljudima nije lako. Neki prvi put lete avionom preko okeana, ostali prvi put vide mesto bez pučine, pardon – bez granica. Um biva otvoren za novo jer zna da drugog nema. Malo ostrvo poput Nantaketa od vas očekuje da vidite iza nevidljivog jer je toliko malo da ga kolima možete preći i proći za svega nekoliko sati. Međutim, meštani su svesni zagađenja i ekološki su prosvećeni, te većina vozi bicikl. Priča o pronalasku bicikla je priča o Nantaketu u malom. Kada stignete, želite da što pre krenete da istražujete ovo nestvarno američko ostrvo u državi Masačusets. Da biste to uradili, potrebno je ili da izvojite bezbroj dana hodajući ili nekoliko sati vozeći bicikl – stoga birate drugu opciju. Novi meštani ostrva, Evropljani sa zapada, navikli da informacije nalaze na zvaničnim mestima, svoje prevozno sredstvo plate i do 300 dolara, i to za polovni bicikl. Mi, istočnoevropski ljudi, znajući da se informacija krije u ljudima, ljude i pitamo.

Konverzacije s Amerikancima su neverovatno lake, prvo vas 74

www.originalmagazin.com

pitaju kako ste, ali ne da biste im ispričali svoju „tešku priču“, već se tako pozdravljaju. Zapamtite, uvek odgovarate da ste dobro! Onda to i postanete nakon nekog vremena, izgovarajući te čarobne reči poput: fine; very well; good, thank you. Nakon toga sledi pitanje odakle ste. E sad, pazite dobro, oni ne žele, ponavljam, oni ne žele da saznaju odakle ste da bi vas opljačkali ili nešto još gore, njih zaista zanima – čitajte – zaista, zanima ih zanima ko ste i šta vas je dovelo na Nantaket, ostrvo sadašnjosti i neophodne prisutnosti, da biste mogli da plivate sa mnogo većim zverkama – kitovima, ajkulama, delfinima i milionerima. Oni su iskusni i znaju i žele da vide da li to možete. I nakon nekog vremena provedenog u objašnjavanju šta je to Srbija i da to nije Sirija ili Sibir, vi

ORIGINAL

75

upoznate slobodan duh ovdašnjih ljudi.

Oni se ne plaše da ne znaju, da pogreše ili da vam sa ljubavlju pronađu čaj iz vaše zemlje, misleći da je srpski kada je zapravo azijski. Ne, oni znaju da je planeta velika i da nema potrebe sve znati napamet, već da treba postepeno otkrivati svet i ljude oko sebe. Zato je i tako interesantno upoznavati Amerikance i rušiti sve predrasude koje postoje o njima, a svi smo ih čuli – jer oni ne samo da nisu glupi, naprotiv, veoma su pametni jer znaju šta treba da ne znaju. Upoznajući lokalne meštane u traganju za biciklom, na kraju vam ga i daju – for free. Šta će njima, ima ih dvoje, a imaju tri bicikla – zašto jedan ne biste vozili vi? I tako započinje vaš boravak tamo, davanjem i učenjem da dajete kada imate. Gledajući u okean, prenosite sebe u bolje ja, naučite koje stvari treba ignorisati i osećate sreću jer niste u svemu – dopuštate

da vas događaji i ljudi koji nisu vaši zaobiđu. Plivajući sa krupnim ribama, shvatite da ste to uvek mogli, samo niste znali. Nantaket vam pruža mogućnost spoznaje da raditi sa milionerima i raditi za njih predstavlja neopisiv blagoslov jer shvatite neverovatnu činjenicu – da smo svi ljudi. Okej, neko ima bolje cipele od vas, ali i nju ili njega muče strahovi, bolovi i oni znaju da se nasmeju sitnicama i često budu zadovoljni zbog malih stvari, a ne zbog jahti ili privatnih aviona. Radeći sa milionerima, naučite da je svaki posao u redu! Nema tamo maminih i tatinih sinova i kćeri, svi smo mi radno sposobna bića, a sreća je veća ukoliko to naučimo mladi. Njih to uče od srednje škole, i bez obzira na činjenicu da na računu imaju nekoliko miliona, i oni moraju da shvate da je teško zaraditi i 10 dolara, a kamoli više. Zato je Nantaket mesto vrlo vrednih i aktivnih ljudi, tamo nema povlašćenih – ostrvo mora biti lepo, a da bi bilo takvo, treba počistiti svoje dvorište i svoju negativnost. Od Amerikanaca sam naučila da je nekulturno biti negativan i da ne smemo biti sarkastični ili zluradi i ponositi se time. Kao što smo 76

naučili da ujutro operemo zube i ne širimo „miomirise“, tako u Americi naučite da ne servirate ljudima svoje probleme i nedaće. Kakva sjajna lekcija! Zbog toga njihove ulice su čiste i prepune cveća. Kuće su im okrečene, velike i prostrane, jer oni žele da vas pozovu da sa njima delite njihovu sreću.

Toliko su otvoreni da ne zaključavaju vrata od kuće ili kola. A i zašto bi kada svi imaju u glavi, a samim tim i u svojoj kući?

To veliko-malo otkriće sam videla čuvajući decu Dru Barimor.

Da, one poznate glumice koja je prevazišla sve zavisnosti i sada zna za bolje. Takvi ljudi su na Nantaketu, oni koji prođu sve i svašta i shvate da je ono za čim su uvek čeznuli mir. Tamo ga i dobijete, ali samo ako ste spremni. U protivnom, ovo mesto ume da vam bude tesno i malo, ljudi previše jednostavni i imate osećaj da ste na zatvorenom ostrvu i da se svi smeju bez smisla i reda. Svako ima svoju perspektivu. I moja je bila u nekom trenutku takva jer je ovo ostrvo naše ogledalo. Ono vas zatvori da bi vas otvorilo. Njega ne biraju svi, njega biraju iskusni. Poput Džefa Bezoša, osnivača Amazona, koji je na Nantaketu bio Džef sa porodicom i tako želi da ga vidimo www.originalmagazin.com

i pozdravljamo. Kao što su Šeron Stoun, Džejms Franko, Kevin Spejsi i ostali „poznati“, koji su samo ljudi na tom divnom, omanjem ostrvu s kojima provodite letnje dane.

Ono što je Čehov opisivao kao letnjikovac, to je postao Nantaket u modernom svetu. Sa nekoliko predivnih plaža poput Madaketa, Džetisa, Siskoa, Surfsajda, ovo ostrvo ubraja se u prvih deset destinacija s najlepšim zalascima sunca. Neretko nebo pravi žurku, uključujući i vas u nju tako što vam dozvoljava da stavite peškir na plažu i uživate u neverovatnim bojama, pre svih u ljubičastoj i narandžastoj, bojama koje utiču na dve čakre – intelekt, volju i snagu.

Nakon te neverovatne univerzumske predstave, ulazite u okean, a tamo vas čekaju svetleće biljke i mikroorganizmi i zato nikada ne osećate da ne vidite ljude sa kojima se kupate, svetlost je uvek na njihovim licima. Ljudi se raspoznaju. Zbog neverovatne brzine ili sporosti vi naučite da probijate granice tako što svako dobije porciju onoga što mu treba. Tamo se ili sve dešava odjednom ili se ne dešava ništa. Tokom letnjih meseci, juna, jula i avgusta, šta uradite, uradili ste, bilo da se tiče posla ili uživanja. Svi ožive dok Nantaket postaje komuna

ORIGINAL

ljudi sa ciljem. Ostali meseci su hladniji i dosta sporiji, kada se retko šta dešava i zbog toga naučite da uživate u tome da živite bez konkretnog cilja. Sećate se toga kad ste bili mali, samo živite?

Kao što ste zaključili, Nantaket nije obično ostrvo, tako da nemojte očekivati da za njega spakujete samo letnje stvari i da vam to bude dovoljno. Obavezno ponesite i koji džemper, vodootpornu obuću, zimsku jaknu i kabanicu. I nikako ne zaboravite da ponesete spremnost da se ludo zaljubite ili odljubite od ljudi i stvari koje vas sputavaju. Budite otvoreni za upoznavanje drugih ljudi, kultura i nacija, ali i sebe. Ako želite da naučite neki jezik pored engleskog, i to možete!

Tamo ima mnogo ljudi iz Brazila, istočne Evrope, Francuske, ma svi su odnekle došli da bi došli sebi. Od Jamajčana ćete naučiti broken English, just to heal yourself, a od sebe da se resetujete i započnete novi program, bilo na Nantaketu, bilo po dolasku u zemlju iz koje ste krenuli. Jer kada napustite ovo ostrvo, više ništa nije isto, čudotvorne vode Nantaketa od vas naprave alhemičara, sve postaje moguće i nemoguće, na vama je da izaberete. ● 77

BUDI INOVATIVAN

Bili smo na predstavljanju najnovijih hit smartfona koji će sasvim sigurno biti omiljeni modeli i kod nas

Tekst: Ana Lađarević, DigitAla.rs

Telefoni o kojima se priča

H

uawei je samo nastavio ono što je zacrtao još telefonom P9, a onda i usavršio ovogodišnjim modelom P20 Pro – dajte ljudima brzu, pouzdanu i pametnu mašinu koja može da se nosi sa svim izazovima koje današnji napredni korisnici mogu da postave pred telefon. Kad kažemo napredni, mislimo na „heavy user“ u svakom smislu, od onih koji telefon koriste kao konzolu za igre preko onih kojima telefon služi za završavanje svih poslovnih obaveza do onih koji ne ispuštaju telefon iz ruke osim kad spavaju. Šta se to krije iza telefona o kom svi pričaju poslednjih dana? U pitanju je elegantan model skladnih dimenzija. Ima ekran od 6,3 inča debljine 8,3 milimetra, na čijem vrhu je zadržan notch, ali ukoliko vam se ovo rešenje ne dopada, sasvim lako ga možete ukloniti. Dolazi u zanimljivim bojama, od kojih su najupečatljivije nova zelena nijansa, kao i twilight. Sam displej je AMOLED, zakrivljen sa svih osam strana i izgleda kompaktno. Na poleđini su 78

smeštene kamere koje oblikuju kvadrat. Ispupčenje je minimalno, a takav dizajnerski potez samo dodatno odvaja Mate 20Pro od konkurencije.

Da nije sve u izgledu, govore ostale specifikacije. Pomenute kamere su u kombinaciji od 40, 20 i 8 MP, ali njihova snaga zapravo leži u vezi s novom i poboljšanom veštačkom inteligencijom i s činjenicom da je uvedeno ultraširokougaono sočivo. Zašto bi vas sve ovo interesovalo? Zato što sada bez dodatnih podešavanja hvatate znatno šire vidno polje kod fotografisanja, bolje se slikaju detalji, a unapređena je i makrofotografija. Naime, novo ultraširokougaono sočivo se ponaša kao makrosočivo koje može da fokusira objekat i na blizini od dva i po centimetra, pa ako ste u umetničkom elementu, u Mate 20Pro ćete pronaći odličnog saveznika. Dodatak je i to što od sada panoramske fotografije ne morate da beležite tako što ćete povlačiti telefon, uporno i bezuspešno pokušavajući da ispratite pravu liniju ispisanu preko ekrana. Nove kamere daju op-

NOVO ČUDO IZ KINE Kada biste počeli da nabrajate šta biste voleli da imate od funkcija na telefonu, teško da biste se dosetili nečeg što Huawei nije već stavio u svoj najnoviji model Mate 20 Pro. Bukvalno je sve tu – vrhunska kamera, bolje rečeno njih tri, veštačka inteligencija, skener lica i skener otiska prsta, koji nije fizički, već je smešten ispod ekrana, masivna baterija koja ujedno služi za to da se drugi uređaji napajaju sa nje...

I uz to izgleda vrlo moderno. To su prvi utisci s premijere telefona koja je održana u Londonu, a za koju se bukvalno tražilo mesto više. www.originalmagazin.com

Napokon Apple uvodi dualni SIM

VREDI LI NOVI IPHONE ONOLIKO KOLIKO KOŠTA? Apple je svoje nove telefone najavio pre više od mesec dana, ali su svi morali da čekaju za to da ih vide uživo. U Srbiji smo čekali i duže, a dočekali smo i da ih skuplje platimo. Najskuplja varijanta novog iPhone telefona – iPhone Xs Max košta čak 227.000 dinara. Tu je i „povoljnija“ opcija sa memorijom od 64 GB – 172.600 dinara! Da li vredi toliko? Apsolutno ne, jer za taj novac možete da kupite odličan laptop i još bolji telefon bez zagrižene jabuke na poleđini. Da li biste želeli da u njega ubacite karticu sa svojim brojem (napokon Apple uvodi dualni SIM)? Apsolutno da!

Najveći od svih iPhone modela sa 6,5 inča jeste skupa, ali prilično kvalitetna igračka. Otvara se i ovog put uz Face Id, koji funkcioniše

apsoutno savršeno. Ima displej otporan na grebanje, a sa zadnje strane je staklena površina (upozorenje – veoma je klizava). Kamera je dualna i ispupčena, što može biti zamerka jer je to konkurencija odavno rešila, a samim tim I poštedela krajnjeg korisnika brige oko grebanja sočiva. Kombinacija kamera možda po brojkama nije impresivna, ali krajnji rezultat jeste jer daje fotografije koje verno reprodukuju boje, selfi vas neće izobličiti do nepropoznatljivosti, a noćno slikanje je maksimalno poboljšano. To je sve ispraćeno odličnim novim Apple A12 Bionic (7 nm) čipsetom uz iOS12, pa su brzina i agilnost telefona zagarantovani.

Ostaje da se vidi koliko će baterija, jedan od najvećih problema kod iPhone, ovog puta trajati. Ima samo 3.174 mAh.

TELEFON KOJI MOŽETE NAPRAVITI SAMI Momak po imenu Albert Gajšak imao je 18 godina kada je pokrenuo svoj prvi Kickstarter projekat koji je omogućavao svima da naprave osmobitnu gejming kozolu zasnovanu na Arduino platformi.

Dobio je deset puta više novca nego što je očekivao i još jednom dokazao da sve što vam treba jeste dobra ideja, a sada je otišao korak dalje sa projektom MAKERphone i opcijom da sami napravite svoj mobilni i u isto vreme naučite neke osnove programiranja.

Ako ste u fazonu „sam svoj majstor”, onda biste mogli da okušate svoje umeće, veštinu i strpljenje u sastavljanju mobilnog telefona. Ne očekujte da ćete na kraju dobiti nešto poput Note 9 ili najnovijeg iPhone, ali bi trebalo da završite s potpuno funkcionalnim telefonom na kom se mogu igrati igrice poput zmijice, Space invadersa ili Ponka, a u isto vreme pokretati aplikacije kao što je skromni medija-plejer.

ORIGINAL

79

Pomoću funkcije veštačke inteligencije koja omogućava prepoznavanje scena, kamera je pametnija i u stanju je da identifikuje ono što korisnik snima

KAD NI TRI KAMERE NISU DOVOLJNE Samsung je u manje od dva meseca predstavio dva telefona. Oba telefona iz A serije, oba spadaju u srednju kategoriju, ali oba modela donose inovacije, pre svega za korejskog proizvođača. Galaxy A7 je prvi Samsungov telefon sa trostrukom kamerom, dok ih Galaxy A9 ima čak četiri.

Galaxy A9 ima kombinaciju sledećih sočiva: glavna kamera: 24 MP AF, F1.7; telefoto kamera: 2X optičko uveličanje, 10 MP AF, F2.4; ultraširoki objektiv: 120°, 8 MP, F2.4 i dubinska kamera: 5 MP, F2.2, dok prednja kamera ima 24 MP, F2.0. Dvostruko optičko uveličanje daje detaljne snimke u gro planu, čak i izdaleka.

Ultraširokim objektivom moguće je praviti profesionalne fotografije uz opciju za optimizaciju scene. Pomoću funkcije veštačke inteligencije koja omogućava prepoznavanje scena, kamera je pametnija i u stanju da identifikuje ono što korisnik snima i shodno tome prilagodi podešavanja. Takođe, s dubinskim objektivom moguće je ručno podešavanje dubine polja fotografije i izoštravanje predmeta fotografije za neverovatne slike koje izgledaju kao da ih je fotografisao profesionalac.

Kod kombinacije kamera modela Galaxy A7 najzanimljiviji je ultraširoki objektiv od 8 megapiksela, sa uglom od 120 stepeni, koji je iste širine vidnog polja kao i čovekovo oko. To znači da Galaxy A7 beleži svet baš onako kako ga korisnik vidi i pravi fotografije neograničeno širokih kadrova. ciju slikanja u odnosu 18:8:9, tako da možete da uhvatite na jednom snimku maltene isto što vidite i okom.

Huawei je uveo opciju otključavanja skeniranjem lica, ali je mnogo revolu80

cionarnije to što su uspeli da senzor za otisak prsta fizički potpuno uklone sa telefona i postave ga u sam ekran.

Uređaj se sada može pokrenuti tako što jednostavno dodirnete displej kažiprstom. Impresivna je i baterija na Mate 20 Pro, koja se do 70 odsto kapaciteta puni za 30 minuta (njena

modul, procesor sa dva jezgra, LCD ekran sa 128×160 piksela, antenu i sve audio-komponente, uključujući i džek za slušalice. Sledeći korak je da imate neki osnovni alat poput šrafcigera, da vas interesuje tehnologija, da imate strpljenja i da strastveno želite da nosite telefon sa sopstvenim logom.

veličina je 4.000 mAh). Uz to, prvi put jedan telefon može da služi kao powerbank, odnosno kapacitet baterije se može iskoristiti da se napuni neki drugi uređaj. Pokreće ga moćni 7nm Kirin 980 CPU, koji se smatra trenutno najbržim procesorom na svetu, a uparen je sa 6 GB RAM.

Iako ništa ne znate o programiranji ni o hardveru, to takođe ne bi trebalo da bude problem jer će vam MAKERphone sve to potanko objasniti i naučiti vas osnove programiranja i pravljenja aplikacija.

Kada se podvuče crta, ovaj telefon jednostavno morate da zavolite. I hoćete, posle samo dva minuta sa njim i njegovim kamerama.

Kako sve to funkcioniše Najpre morate da uložite 89 dolara da biste dobili sve što vam je potrebno da napravite telefon: matičnu ploču, GSM

To će vas koštati onih 89 dolara i, kako obećavaju, samo sedam sati truda.

Uz to, ceo projekat je promovisan kao poduhvat koji može da završi i dete od 11 godina, tako da nema druge nego da probate!

Albert je, iako je u trenutku kada mi zatvaramo broj do kraja kampanje ostalo još mesec dana, već uspeo da sakupi 200.000 dolara – iako je za početak tražio „svega” 15.000. ● www.originalmagazin.com

BUDI ZDRAV

Fontana mladosti

Vežbe koje su poznate pod imenom „5 Tibetanaca” doprineće tome da vam telo bude gipko, fleksibilno, a vi ćete biti puni energije tokom celog dana.

Pet različitih vežbi za koje će vam dnevno biti potrebno svega 10 minuta mnogi nazivaju fontanom mladosti jer će ojačati i rastegnuti vaše mišiće. Osim toga, veoma su značajne i za održavanje balansa. Njihovim praktikovanjem uravnotežujemo univerzalnu energiju u telu i vraćamo organizam u funkciju koju je imao kada smo bili deca.

Dokazano je da svakodnevno vežbanje „5 Tibetanaca”

pojača snagu i daje telu gipkost čak i kod osoba koje su starije od 60, pa čak i od 80 godina.

Ukoliko usvojite osnovne principe ovih vežbi, vrlo brzo ćete osetiti i fizičko i mentalno poboljšanje, s povećanjem energetskog nivoa. Preporučuje se da vežbe radite ujutro, baš zbog toga što će vas napuniti energijom.

Počnite tako što ćete prvih nedelju dana ponavljati po sedam puta svaku vežbu, a onda svakog narednog dana uvećavajte broj ponavljanja za po dva, dok ne dođete do 21 ponavljanja.

1. VEŽBA Izvodi se da bi se ubrzalo okretanje čakri koje su usporene. Stanite i raširite noge u širini kukova. Ruke držite ispružene u visini ramena, dlanove okrenite ka gore. Okrećite se u pravcu kazaljke na satu, a sve vreme budite fokusiranu na tačku ispred vas da biste brojali broj rotacija. Duboko udahnite i izdahnite dok se vrtite. Ako vam se vrti u glavi, prekrstite prste na grudima i gledajte u palčeve. Neka vam stolica bude u blizini u slučaju da morate da se zaustavite i uhvatite se za nešto.

ORIGINAL

81

BUDI ZDRAV

4. VEŽBA

2. VEŽBA Lezite na pod ispruženi da biste se pripremili za ovu vežbu koja će dodatno probuditi čakre. Ruke spustite pored tela, a dlanove okrenite ka podu. Ukoliko imate problema sa leđima, ruke stavite ispod krsne kosti.

Duboko udahnite na nos i istovremeno podižite glavu ka grudima i ispružite noge dok ne budu pod pravim uglom sa podom. Izdišite dok se vraćate u početni položaj, držeći palčeve nogu spojene. Važno je da ne podižete leđa od poda, već da samo podignete glavu toliko da dodirnete grudi.

Sedite nogu ispruženih ispred sebe, blago razdvojenih stopala. Dlanove stavite na pod pored sedalnog dela.

Polako glavu uvijajte unazad i podižite torzo tako da vam se kolena savijaju, a ruke ostaju ispružene.

Udišite dok ne dođete u poziciju „stočića”. Polako se vraćajte u početni položaj, izdišući.

5. VEŽBA Lezite na stomak, dlanove stavite pored grudi. Odgurnite se u poziciju „pas koji gleda gore” – podignite ramena i zabacite glavu, karlicu ostavite prilepljenu uz pod. Ruke neka vam budu potpuno ispružene. Gledajte ispred sebe ili ako ste fleksibilniji, uputite pogled ka nebu. Potom povucite kukove nagore, kao i leđa, kičmu istegnite koliko možete do pozicije „pas koji gleda dole”. Potom se vratite u prvu poziciju. Dišite dok se podižete u „psa koji gleda gore”, izdišite dok idete u poziciju „pas koji gleda dole”.

3. VEŽBA Kleknite na pod ispruženih nožnih prstiju. Ruke stavite na zadnji deo butina. Bradu naslonite na grudi.

Ramenima se spuštajte unazad dok vam ruke klize nadole. Potrudite se da više izvijate gornji deo leđa, a da donji minimalno pomerate. Glavu pomerajte unazad kao da nosem povlačite liniju po plafonu. Polako se vratite u uspravan položaj. Udišite dok se izvijate, a potom izdišite dok se vraćate u uspravan položaj.

82

Savet!

Ne odustajte ako tokom prve nedelje ne budete mogli svaku vežbu da odradite propisan broj puta.

Budite uporni, radite ih svakodnevno i rezultati će se videti već za nekoliko nedelja i na tenu i po kondiciji, a i po sjajnoj energiji.

www.originalmagazin.com

ORIGINAL

83

www.novakdjokovicfoundation.org