Original #28-29

: ORGNLmagazine

broj

28-29

: @ORGNLmagazine

magazin

januar-februar 2018.

C ENA

Zoran RAKIĆ, dekan Matematičkog fakulteta ljudi od znanja ne smeju da budu na margini profesor dragan lončar strategija za put do uspeha pitali smo đuru borim se protiv ćutanja tamara aleksić uvek pobeđuje ono što hraniš u sebi

199 rsd

G ordana Vunjak Novaković a j i n a r i t i Najc

/đorđe đurica /star wars /mika antić /danga dizajn /b-cell

www.original.me www.nedeljnik.rs/original

: ORGNLmagazine

ekskluzivno za original

piše srbijanka turajlić Deset godina „Bolonje“ i reforma srpskog univerziteta

ca i n č u a n srpska

Velika je prednost biti drugačiji

d dolazite iz a k e s ti a z a k o teže d m Uvek je malo ali je to kratkoročni proble male zemlje,

sadržaj broja

jan-feb

#28-29

Nepoznata priča i fotografije Miroslav Mika Antić

12 / gordana vunjak To što sada radi, u budućnosti, ne tako dalekoj, može da spase mnoge ljudske živote. Inostrani je član Srpske Akademije nauka i umetnosti u Odeljenju hemijskih i bioloških nauka, prva Srpkinja i prva žena koja je postala član Nacionalne akademije inženjerstva medicine i inovatora SAD...

38 / dejan rakić Šangajska lista, na kojoj je svega dva odsto svetskih univerziteta, dokaz je kvaliteta i prestiža, a mnogi te zasluge pripisuju jednom od najboljih domaćih fakulteta, Matematičkom, s pravom.

Otkud toliko talentovanih i toliko uspešnih naučnika kod nas i pored svih onih kojima je matematika u „malom prstu“?

4 / ričard brenson 6 / reč godine: #metoo 16 / b-cell 28 / skonus 36 / društvene nauke 42 / đorđe đurica 46 / danga dizajn 48 / đuro svilar 60 / star wars 64 / princ hari 72 / hintertuks

Impressum

20 / srbijanka turajlić Ako se izuzme nedostatak volje, osnovni problem je podela univerziteta na fakultete po strukama koje su ustanovljene pre više od jednog veka

30 / dragan lončar Primetili smo ga još na „Originalnim razgovorima“ gde je okupljene osvojio svojim inspirativnim govorom...

54 / tamara aleksić Na Tamaru ne možete ostati ravnodušni ni u jednom smislu; ni na njenu filozofsku stranu, na toliku pristojnost, otvorenost, ni na njene stavove svojstvene nekim „starijima“, ni na njenu razdraganost, ni na to kako deluje kao da je sve igra...

Osnivač / Fondacija Novak Đoković Direktor magazina / Jelena Đoković Pomoćnici direktora / Aleksandra Radujko i Nebojša Mandrapa Projektni menadžer Originala / Milica Perović Izdavač / NIP Nedeljnik Za izdavača / Veljko Lalić Glavni i odgovorni urednik / Marko Prelević Grafički urednik / Miloš Sinđelić / MaKista Urednik fotografije / Igor Pavićević Izvršni urednik / Ana Mitić Lektura / Sanja Savić Redakcija / Veljko Miladinović, Branko Rosić, Zorica Marković, Margita Milovanović, Željko Pantelić, Draža Petrović, Slobodan Maričić, Mihailo Medenica, Vladimir Bogdanović, Dimitrije Đurić, Marija Božić, Jovana Radovanović Kontakt / original@nedeljnik.rs Marketing / Jelena Jevtić jelena.jevtic@nedeljnik.co.rs Štampa / Rotografika Subotica Generalni distributer / Štampa sistem ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628 Magazin podržala Direct Media

EKSKLUZIVNA KOLUMNA

Piše

Ser Ričard Brenson

Ekskluzivno za Original

MADIBA Koliko nam nedostaje Nelson Mandela

Nelson Mandela bio je veliki čovek koji je redefinisao šta znači biti veliki lider. Naučio je svet o moći praštanja i važnosti da se prema svakome odnosiš jednako. U svojoj novoj autobiografiji, Finding My Virginity, podelio sam sa čitaocima koliko me je njegova smrt lično potresla. Ovo je ekskluzivni isečak

P

re četiri godine, probudio sam se, i ceo svet se probudio, sa vešću da je Madiba preminuo.

Na jednom nivou, to nije izazvalo preveliki šok – Madiba je već duže vreme bio bolestan – ali svakako je predstavljalo veliki udarac.

Nismo izgubili samo jednog velikog čoveka; svet je izgubio jednog od najvećih lidera koje je ikada imao.

Madiba nam je pokazao šta može da se postigne kada predvodiš ljude svojim integritetom, empatijom i željom da pomogneš drugima. Akt oproštaja koji je Madiba pokazao pred ljudima koji su ga zatočili i držali u zatvoru 27 godina zauvek će biti zapamćen.

Na ličnom nivou, izgubio sam nekoga koga sam smatrao svojim mentorom, ali i velikim prijateljem. Više nego bilo šta drugo, Madiba je mene i mnoge druge terao da se smešimo, da se smejemo, da igramo, opet i opet. Sećam se kada je jednom putovao našim avionom za Njujork i pronašao moju

prijateljicu Petu Lin. Ponudio se da joj skuva čaj i odmah su počeli da ćućore i da razmenjuju priče.

Nikada nisam upoznao nikoga ko je umeo toliko da izmeni čitavu sobu kao Madiba, da je obasja svojim humorom, poniznošću, mudrošću. Bilo da me je pitao da pomognem u spasavanju poslova u zdravstvenim ustanovama Južne Afrike, ili da mi je pomagao da napravim organizaciju Elders, ili da je otkrivao statuu Stiva Bika, ili da je učestvovao u kampanji za ljude pogođene HIV-om ili sidom, uvek je nesebično sebe davao drugim ljudima. Madiba je nalazio vremena za svakoga i imao je tu čarobnu sposobnost da izvlači najbolje iz ljudi. Obožavao sam da ga gledam kako razgovara sa svojom suprugom Grasom Mašel; njihovo partnerstvo bilo je puno ljubavi i razumevanja, a nisu se plašili da jedno drugome daju dovoljno vremena i prostora. Svako je mogao mnogo da nauči od toga – ja sigurno jesam.

Kada me je Grasa pozvala da dođem na

Kada smo stigli u selo, duga koja je oduzimala dah pojavila se na horizontu, i to je bilo vrlo prikladno u Madibinoj naciji, naciji koja je kao dugine boje

Madibinu sahranu, u njegovom rodnom selu Kunu, ostavio sam sve i zaputio se tamo. Pošto sam sleteo u Južnu Afriku, čitave noći sam vozio kako bih stigao na sahranu. Kada smo stigli u selo, duga koja je oduzimala dah pojavila se na horizontu, i to je bilo vrlo prikladno u Madibinoj naciji, naciji koja je kao dugine boje. Stara afrička izreka „Nisi sahranio nikoga dok ne dođeš u njegovo selo“ takođe je zvučala dobro. Ranije te nedelje vlada je organizovala komemoraciju, koja je bila dostojna Madibinog života, ali siguran sam da bi se njemu svidelo da bude malo više plesa, malo više pesme.

Nakon što smo izašli iz kola u Kunuu, sreli smo se sa nekoliko meštana. Pričao sam sa predivnom petogodišnjakinjom po imenu Džejmi, koja je sve savršeno sumirala. „Stvarno me boli srce“, rekla je. „Mislim da ću zaplakati.“ I moje oči su se punile suzama. Pre same sahrane, nekoliko Madibinih prijatelja održalo je potresne govore, pre svega predsednica Malavija, Džojs Banda.

Zapisao sam njene reči: „Lider je neko ko se zaljubi u ljude kojima služi i dozvoljava ljudima da se zaljube u njega.“ Sedeo sam pored sjajne Opre Vinfri i razmenili smo utiske o tome koliko je utehe i nade Madiba pružio svima nama.

Nakon službe, Madibina porodica ukazala mi je veliku čast.

Pitali su me da prisustvujem samom činu sahrane, koji je bio veoma privatna, tradicionalna ceremonija plemena Hosa. U jednom trenutku sam se uspaničio, kada sam video da je Madibin unuk pao direktno u grob.

Nagnuo sam se i zamalo povikao, a trojica muškaraca su ga podigla, nepovređenog, i on je stresao prašinu sa svog odela. Potom je još jedan unuk izvučen iz groba.

Nisam shvatio dotad da je to bila njihova tradicija: da se spuste do samog kovčega i ostave neki mali znak koji će predstavljati vezu između njih i preminulog.

Bilo je prikladno što je najpotresniji trenutak došao na samom kraju, i to od Madibinog dragog prijatelja, nadbiskupa Tutua. Njih dvojica su zajedno uradili neverovatno mnogo da promovišu mir i pomirenje u Južnoj Africi i svuda po svetu. Dok su podizali nadgrobni kamen za Madibu, Arč je rekao: „Njemu ne treba kamen da bismo ga se sećali; mi ćemo ga nositi u svojim srcima.“ Stajao sam pored groba i znao sam da to nije kraj Madibinog puta.

Dugački marš za slobodu nastavlja se za mnogo ljudi širom sveta, i u nama svima će njegovo nasledstvo trajati. Gubitak Madibe posebno me je pogodio o mom sledećem rođendanu, koji pada na isti datum kao njegov. Svakog 18. jula izdvojio bi vreme da me pozove i da mi poželi srećan rođendan. Nedostajao mi je taj poziv tog dana, baš kao što mi je nedostajao onaj koji bi upućivao moj otac. Svake godine i dalje dobijam divnu poruku od Grase Mašel, koja nastavlja da radi velike stvari u svetu, posebno kroz organizaciju Elders.

Madiba, ne mogu rečima da opišem šta si mi značio, ali hvala ti na liderstvu, inspiraciji, prijateljstvu i radosti koju si uneo u sve naše živote. Nedostaješ i nedostajaćeš.

®

Vreme je praznika.

Evo mojih omiljenih citata o porodici 10.

„Božić je kad se za nekoga Čarls Šulc potrudiš malo više.“ 9.

„Niko od nas nije pametan kao svi mi.“

Ken Blanšard

8.

„Ono što nas deli mnogo je manje od onoga što nas ujedinjuje.“ Ted Kenedi

7.

„Čovek može da obiđe ceo svet u potrazi za onim što mu treba, a onda dođe kući i to ga čeka.“ Džordž Mur

6.

„Kada odeš kući i provedeš vreme sa porodicom i pravim prijateljima, to te drži na okupu.“ 5.

Dženifer Elison

„Neki od najvažnijih razgovora koje sam ikada imao odigrali su se za porodičnim ručkom.“ Bob Erlih 4.

„Ovo je poruka Božića: Nikad nismo sami.“

Tejlor Kaldvel

3.

„Moj savet: Izdvojite jedan trenutak da zahvalite na svojoj porodici.“ Džena Moraska 2.

„Neke druge stvari mogu da nas promene, ali početak i kraj svega je porodica.“ Entoni Brant 1.

„Porodica nije neka važna stvar, ona je sve.“ Majkl Džej Foks

6

odbaci apatiju

#METOO Godina u kojoj se (najzad) furao feminizam

Je li onda ovo zaista bila godina žena i hoće li slučaj Vajnstin išta promeniti? Reč godine, prema rečniku Merijam-Vebster, jeste feminizam.

To je najčešće tražena reč u 2017. na njihovom rečniku. Znamo li mi išta danas o feminizmu i je li ovo bio neki novi talas? Ko treba da uči našu decu o ravnopravnosti ako vlada zakon ćutanja? Nekako paralelno sa tim dešavanjima u svetu, kod nas je izašla, nazovimo je regionalnom, knjiga Furam feminizam autorki Lamije Begagić, Marine Veličković i Ane Pejović, koje su za Original sažele ovu godinu Piše Zorica Marković

ila je ovo godina oslobađanja za žene. Odavno su neka prava izvojevana, odavno su neke divne i jake žene izborile ono što danas moderna žena ima, ali je i već na izmaku druge decenije 21. veka bilo potrebno da grupa žena digne glas istovremeno da bi svet obratio pažnju na njih.

Cela priča oko Harvija Vajnstina, holivudskog producenta koji je, izgleda decenijama, zloupotrebljavao moć i zlostavljao žene, pokrenula je lavinu koju više nije moguće zaustaviti: od trenutka kada je 5. oktobra u Njujork tajmsu izašao članak i ispovesti žena koje su bile njegove žrtve, među njima i glumica Ešli Džad, samo su počeli da se nižu novi slučajevi i novi Vajnstini. Zlostavljanje žena ne ograničava se samo na one siromašnije, bespomoćnije, manje obrazovane ili nemoćnije iz bilo kojeg razloga – ispostavilo se da zlostavljane mogu da budu i one vrlo uticajne, slavne i za neke od nas moćne. Taj gromoglasni slogan #metoo bio je signal da žene više neće da ćute: trebalo je samo da se „odlomi“ jedan kamenčić, pa da se i druge odvaže.

Analitičari su postavili vrlo ozbiljno pitanje: zbog čega i dalje vlada omerta, taj zakon ćutanja u kojem žena kada uperi prstom u zlostavljača, izloži sebe novom nasilju, onom optužujućem i ponovo biva žrtva, ovoga puta javnosti. Zar nije prestalo da važi pravilo – dve žene jedan glas, jedan muškarac jedan glas?

Sve je počelo mnogo ranije, pobunom protiv Donalda Trampa, tada republikanskog kandidata za predsednika SAD, a onda i možda najkontroverznijeg stanovnika Bele kuće. Njegov odnos prema ženama nije umanjio njegove šanse za pobedu, ali je izazvao Ženski marš na Vašington odmah posle inauguracije.

Mediji pak tvrde da je Holivud nekako „predvideo“ i nekako u pravi čas, izgleda sasvim slučajno, pustio film „Wonder Woman“, film koji možda nema toliko kvaliteta koliko je privukao ogromnu pažnju zbog priče o superjunakinji, a režirala ga je žena. Neko kaže da je to samo fasada: žene ne dominiraju kao što se misli.

Je li onda ovo zaista bila godina žena i hoće li slučaj Vajnstin išta promeniti?

Reč godine, prema rečniku Merijam-Vebster, jeste feminizam.

To je najčešće tražena reč u 2017. na njihovom rečniku.

Znamo li mi išta danas o feminizmu i je li ovo bio neki novi talas? Ko treba da uči

B

odbaci apatiju

našu decu o ravnopravnosti ako vlada zakon ćutanja?

Nekako paralelno sa tim dešavanjima u svetu, kod nas je izašla, nazovimo je regi-

onalnom, knjiga Furam feminizam autorki Lamije Begagić, Marine Veličković i Ane Pejović, u Srbiji u izdanju Kreativnog centra.

Ova knjiga je, kako je u recenziji napisao Nenad Veličković, najpre najmenjena devojčicama, jer njih prvo treba naučiti o ravnopravnosti. Ali knjiga nije samo za devojčice, jer mnogo toga se vrti oko muškaraca, pa i rodno (ne)ravnopravan jezik: nedavno je vođena polemika zašto imamo čistačice, a ne i hirurškinje? Zbog čega znamo više za sportiste i naučnike, a ne za naučnice i sportistkinje? U ime svih, u knjizi Furam feminizam pitanja postavlja devojčica Likica, a ova knjiga je jedinstvena i po tome što ima fantastičan pojmovnik feminističkih termina, o istorijatu pokreta, kako u svetu, tako i kod nas, i po tome što postoji i sarajevska i beogradska Likica, koje govore svojim gradskim žargonom, ali pričaju o istom.

Autorke Lamija Begagić, Marina Veličković i Ana Pejović kažu da se ideja za ovu knjigu rodila posle predavanja „Feminizam za početnice“, učenicama osnovnih škola u Gradačcu, u BiH, i radoznalosti koje su devojčice pokazale.

Jedna od autorki Ana Pejović kaže da se teško može govoriti o novom talasu feminizma posle slučaja Vajnstin, već pre o jednom populističkom pristupu problemima nejednakosti. „Ali koliko god taj pristup bio populistički, on je važan jer u javnost opet dovodi vekovima stare teme mizoginije, neravnopravnosti i nasilja nad ženama. Svi ovi pokreti, uključujući i #metoo, različito su percipirani u različitim zemljama i zanimljivo je posmatrati promene, odnosno ćutanje na koje su evropska društva spremna pred jednom tako velikom i strašnom temom“, kaže Ana za Original.

Novo i drugačije sada u ovome što se danas dešava kada žene podižu glas jeste to što su društvene mreže, kako kaže Ana, otvorile prostor za podizanje raznih vrsta glasova. „No često se od tog šuma ne vidi prava slika. Međutim, u slučaju pokreta #metoo, on je u pojedinim zemljama zaista doprineo da žene koje su trpele tu vrstu nasilja na radnom mestu, u javnim službama, pa i u porodici, izgovore i upru prstom ne samo u ljude koji su ih ugrožavali, već i u sistem koji je to omogućavao. Odjeci ovog pokreta na Balkanu, ili makar u postjugoslovenskim

zemljama, svedeni su na prepričavanje holivudskih tračeva i zgražavanje nad Vajnstinom. Na bilo kakav sistematični razgovor o feminizmu ili podizanju svesti o neravnopravnom položaju žena i dalje se često gleda sa podsmehom.“ Na pitanje šta danas znači biti ravnopravna, Ana kaže: „To znači imati jednake početne pozicije, dobijati jednake šanse i imati priliku da se vaš stav i glas jednako čuje u svakoj sredini.“ Druga autorka Marina Veličković kaže da se ravnopravnost generalno vidi kao problem potlačene skupine – ne samo žena već i radničke klase, LGBTIQ populacije, nacionalnih i etničkih manjina – jer naše društvo ima prilično kapitalističku ideju prava i pravde. „Mislimo da je količina pravde koju možemo imati ograničena i da se interesne skupine moraju natjecati za privilegije (koje bi u stvari trebalo da budu prava). Umjesto da se ravnopravnost gleda kao nešto što je u interesu cijelog društva, jer ga čini pravednijim, vidi se kao interes potlačene skupine da stekne veći pristup moći i privilegiji.“

Ravnopravnost nije jednostavna podela na dva dela, već je ona rezultat sagledavanja mogućnosti i najboljeg doprinosa svakog pojedinca u zajednici. Sputavanje zbog verovanja da je neko neadekvatan, da ne može, da će onaj drugi to obaviti bolje, jeste upravo neravnopravnost

Na Balkanu ste možda i čuli da vam kažu

„ako ste se borile za ravnopravnost, onda budite ravnopravne u svemu“, prebacujući ženama zato što se bore za ravnopravnost.

Ana kaže da je takva vrsta stava često praćena komentarima o podeli poslova na muške i ženske, a da se pri tome ne uzimaju u obzir stvarne prepreke i ograničenja koje svaki od dva pola ima. „Ravnopravnost nije jednostavna podela na dva dela, već je ona rezultat sagledavanja mogućnosti i najboljeg doprinosa svakog pojedinca u zajednici. Sputavanje zbog verovanja da je neko neadekvatan, da ne može, da će onaj drugi to obaviti bolje, jeste

7

upravo neravnopravnost.“ Kada se govori o tome kako žene „ćute“, onda se i nekako podrazumeva da su one „krive“ jer ćute. Ali to je opet zamena teza.

Marina Veličković kaže da žene ne ćute, naprotiv. „Žene pišu, snimaju filmove, organizuju i vode proteste, i govore – glasno – o nasilju, diskriminaciji i nepravdi kojima su izložene. Međutim, mislim da se narativom o ženskom ćutanju odgovornost za nepravdu prebacuje sa sistema na individuu. Sistem prepoznaje samo zahtjeve koji su artikulisani u skladu sa njim samim, i koji dolaze od grupa koje prepoznaje kao interesne skupine, dakle, problem nije ko govori i progovara, već ko ima pristup platformama, i čiji interesi mogu biti zaštićeni. A to su obično interesi koji ne ugrožavaju postojeći sistem.

Tako da mislim da problem nije ćutanje onih koje su potlačene, već skoro potpuno odsustvo empatije za njihove borbe protiv nepravde.“ Početkom godine veliku pažnju privukla je Trampova savetnica izjavom da sebe ne smatra feministkinjom, čak pokazujući prezir prema takvim ženama, jer njih zanima samo boriti se „za abortus“ i „protiv muškaraca“. Ana se pita kako je moguće da i posle svega vladaju ovakve predrasude, i još više, kako je moguće da ih izgovara – žena. „Stav Trampove savetnice je nažalost čest i među ženama. Može se pripisati neobaveštenosti, neobrazovanosti, tradicionalnim stavovima, ali i lošim namerama.

Zato moramo sistemski raditi na povećanju svesti o tome šta feminizam zaista jeste, koji su endemski problemi sa kojima se ženski pol već vekovima suočava, kao i na većoj ravnopravnosti između polova.“ Hoće li ovaj trenutak sa Vajnstinom biti dovoljan da se nešto promeni? Marina kaže da cela ova priča sa Vajnstinom jeste bila bitna za dizanje svesti o veličini problema. „Takođe mislim da je imala uticaj na način na koji mediji pišu o seksualnom nasilju – krivljenje žrtava i nevjerica se sada rjeđe pojavljuju u člancima. Ipak, mislim da moramo sačekati da vidimo da li je ovo dugoročna promjena, ili se samo promijenio način na koji mediji pišu o jednoj prilično privilegovanoj grupi žena. Potencijal ovog trenutka je otvaranje prostora da pričamo o cijelom spektru ponašanja koja spadaju pod seksualno nasilje, i da radimo na razbijanju mita da je to nešto što se dešava nekim drugim ženama kojima to čine neki drugi muškarci.“

®

8

ekskluzivno

intervju

9

Gordana Vunjak Novaković

Velika je prednost biti drugačiji

Čak i ako po strani ostavimo brojeve koji svedoče da je nesumnjivo najcitiranija srpska naučnica u svetu, i kažemo da se to što Gordana Vunjak Novaković sada radi sa ekipom naučnika u laboratoriji na Univerzitetu Kolumbija tiče lekova za rak – uzgajanjem tkiva za organe, regenerativnom medicinom – onda je jasno koliko su njena istraživanja važna za čovečanstvo, za lečenje ljudi od kancera, za transplantaciju organa i ugradnju kostiju po meri. To što sada radi, u budućnosti, ne tako dalekoj, može da spase mnoge ljudske živote. Inostrani je član Srpske Akademije nauka i umetnosti u Odeljenju hemijskih i bioloških nauka, prva Srpkinja i prva žena koja je postala član Nacionalne akademije inženjerstva medicine i inovatora SAD, član Evropske akademije, organizacije u kojoj je oko 50 dobitnika Nobelove nagrade Piše Ana Mitić

D 10

ekskluzivno

a biste razumeli koliki je doprinos nauci doktorke Gordane Vunjak Novaković, inostranog člana SANU i jedne od najcitiranijih osoba svih vremena, postoji nešto što se zove h-indeks ili svetski ustanovljen indeks naučne kompetentnosti u bazi Google Scholar koji određuje ko je ko i gde je ko u nauci.

Njen h-indeks je 109, što je vrlo visoko. Visoke h-indekse poput njenog imaju recimo mnogi dobitnici Nobelove nagrade.

H-indeks se meri brojem publikovanih radova i time kakav je odziv svetske naučne javnosti na taj rad, što se meri brojem citata. Gordana Vunjak Novaković ih u naučnoj bazi „Web of Science“ ima 22.000, a na Google Scholaru 37.400. Ali ako ostavimo brojeve po strani i kažemo da se to što sada radi sa ekipom naučnika u laboratoriji na Univerzitetu Kolumbija tiče lekova za rak, uzgajanjem tkiva za organe, regenerativnom medicinom, onda je jasno koliko su njena istraživanja važna za čovečanstvo, za lečenje ljudi od kancera, za transplantaciju organa i ugradnju kostiju po meri. To što sada radi, u budućnosti, ne tako dalekoj, spasavaće mnoge ljudske živote.

Profesor dr Gordana Vunjak Novaković je srpsko-američki bioinženjer, od 2005. godine redovni profesor biomedicinskog inženjerstva i medicinskih nauka na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, gde vodi Laboratoriju za matične ćelije i inženjerstvo tkiva sa više od 40 istraživača. Godine 2017. promovisana je u zvanje „university professor“, što je najprestižniji akademski stepen rezervisan za samo 14 od ukupno četiri hiljade profesora na Univerzitetu Kolumbija. Ona je jedan od svetskih lidera u inženjerstvu humanih tkiva, a njena

Bila sam na pravom mestu u pravo vreme.

I naravno radila dan i noć

laboratorija je razvila nove metode zasnovane na matičnim ćelijama, biomaterijalima i bioreaktorima za regeneraciju srca, pluća i kostiju i „organs on a chip“ modele humane fiziologije i patologije (kancer, infarkt, fibroza, inflamacija).

Inostrani je član Srpske akademije nauka i umetnosti u Odeljenju hemijskih i bioloških nauka, prva Srpkinja i prva žena koja je postala član Nacionalne akademije inženjerstva SAD, Nacionalne akademije za medicinu SAD, i Nacionalne akademije pronalazača SAD, član Evropske akademije, male organizacije u kojoj je oko 50 dobitnika Nobelove nagrade. U Americi je

intervju

proglašena jednim od pet lidera u nauci i tehnologiji, i izabrana je za priznanje Žene u tehnologiji Internacionalne kuće slavnih nauke. Dobitnica je nekoliko nagrada Američke agencije za istraživanje u svemiru, NASA, ali i „Klemsonove nagrade“. Iza sebe ima više od 100 istraživačkih projekata i 84 patenta... Ne, nismo ni pola pobrojali.

Pre karijere u Americi, bila je redovna profesorka na Katedri za hemijsko inženjerstvo na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu sve do 1993. godine.

Tada je otišla iz Srbije i već dvadeset godina bavi se istraživanjima i primenom

„bioreaktora“ koji omogućavaju da se humana tkiva gaje u laboratoriji.

Ekskluzivno nam otkriva na čemu trenutno radi sa svojim timom u laboratoriji i kakva su joj očekivanja, ali pre svega zašto je to na čemu radi važno za čovečanstvo, odnosno kako bi moglo da ga menja, utiče i rešava konkretne zdravstvene probleme ljudi. „Laboratorija je velika – oko 40 ljudi i mnogo kliničkih saradnika – pa možemo dosta toga da uradimo. Naravno, nauka je divna i uzbudljiva, ali nam je cilj da to što radimo ugleda svetlo dana i pomogne da živimo bolje i zdravije. Zbog toga sam

11

sa svojim studentima napravila kompanije – do sada četiri – kroz koje pokušavamo da naše najbolje tehnologije dovedemo do kliničke primene.

Jednostavno rečeno, mi pravimo humana tkiva od matičnih ćelija koje izolujemo iz malog uzorka krvi (jedna epruveta od osam mililitara je dovoljna za više meseci rada). Različita tkiva i organe koji nas interesuju – srce, pluća, kosti, krvne sudove – regenerišemo tako što imitiramo uslove u organizmu koji normalno vode ka razvoju tih istih tkiva. Jasno je da uspeh u tom poslu zavisi i od našeg razumevanja humane fiziologije i od sposobnosti da razvijemo tehnologije koje će obezbediti lokalnu kontrolu velikog broja faktora: od specifičnih nutrijenata i kiseonika do mehaničkih i električnih signala. Kompleksnost biologije, tehnologija za kulture tkiva i organa, i metoda za testiranje njihove funkcije nameću potrebu za kompleksnim timovima inženjera, naučnika i kliničara.

Od mnogo toga na čemu se radi, daću vam dva primera.

Od matičnih ćelija pacijenta pravimo ’kosti po meri’ u preciznim oblicima koji reprodukuju anatomiju konkretnog defekta u konkretnom pacijentu. Ako uzmete u obzir da ta živa kost sraste sa okolnim tkivima i nastavi da se adaptira okolnim uslovima kao svako prirodno tkivo, jasno je da ta tehnologija ima potencijal da obezbedi idealnu zamenu izgubljenih ili oštećenih tkiva. Tehnologija je veoma napredovala, završavamo preklinička ispitivanja i radimo na pripremi kliničkih ispitivanja koja se nadamo da ćemo uskoro započeti, kroz našu kompaniju epibone.com.

Drugi primer su takozvani ’organs on a chip’, koji kombinuju bioinženjerstvo sa tehnologijama koje su se razvile za elektroniku. Mikrotkiva i organi – u našem slučaju srčani mišić, kost, krvni sudovi, koža i jetra – povezani su kapilarima tako da simuliraju fiziološke funkcije našeg organizma. Kao i u organizmu, organi su povezani cirkulacijom kroz koju se razmenjuju metaboliti i signali, u platformu koja omogućava kontrolu svih vitalnih parametara i merenje funkcionalnih odgovora.

Trenutno smo koncentrisani na ispitivanja lekova koji se normalno koriste za terapiju kancera, a koji imaju mnogo neželjenih efekata. Glavni cilj je da se nađe terapeutska doza i formulacija leka koja efikasno uništava ćelije kancera i istovremeno ima najmanje moguće efekte na ostale organe. Pošto se sva tkiva na plat-

12

ekskluzivno

formi prave od matičnih ćelija pacijenta, možemo da merimo specifičnu reakciju na konkretni lek ili kombinaciju lekova, koja se znatno razlikuje od pacijenta do pacijenta.

I za tu tehnologiju smo napravili kompaniju, koncentrisanu na platforme sa srčanim mišićem. Moj partner je Milica Radišić, bivša studentkinja a sada koleginica koja je došla iz Srbije, pa smo kompaniju nazvali Tara (tarabiosystems.com) po našoj najlepšoj planini. Već uveliko radimo sa farmaceutskom industrijom na ispitivanju velikog broja lekova za različite indikacije“, objašnjava profesorka VunjakNovaković.

Prva od stvari na koje je fokusirana laboratorija jeste uzgajanje kulture tkiva za regeneraciju organa – kostiju, hrskavice, srca, pluća... Čuli smo i da su naučnici uspeli da kloniraju neke organe, ali ništa od toga zasada nije primenljivo... Šta je zapravo budućnost ovoga čime se vi bavite? Kada i da li možemo očekivati da će umesto transplantacija, onako kako se sada one rade iz pomoć donora, pojedini organi moći da se proizvedu u laboratorijama?

Poslednja stvar koju sam uradila večeras pre nego što sam se vratila kući bila je da odem da proverim kako nam ide eksperiment sa regeneracijom pluća. Za veliki broj pacijenata, transplantacija pluća je jedina efikasna terapija. Međutim, broj pluća koja se dobiju od donora je mnogo manji od broja pacijenata kojima su preko potrebna. Kriza se još više pogoršava zato što se najveći deo pluća donora odbacuje zbog lošeg kvaliteta.

Mi smo razvili tehnologiju koja omogućava da ta pluća regenerišemo i dovedemo do kvaliteta potrebnog za transplantaciju.

Sada, posle pet godina intenzivnog rada velike ekipe bioinženjera, hirurga i pulmologa, studenata i specijalizanata iz naše laboratorije, mislim da smo korak bliže kliničkoj metodologiji za regeneraciju pluća.

To su najkompleksniji eksperimenti koje smo ikada radili i na naše veliko iznenađenje i radost, idu izuzetno dobro.

Kada će bioinženjering biti dostupan i jeftin za kliničku upotrebu? Svakako, umesto veštačkog kuka, svako bi izabrao „sopstvenu kost“.

Ide se ka tome. Kao što sami kažete, prirodno tkivo – kao na primer kuk ili koleno – mnogo je bolje rešenje od metalne

Uvek je malo teže dokazati se kad dolazite iz male zemlje, ali je to kratkoročni problem.

Najinteresantnije stvari u nauci se dešavaju na granicama disciplina i u internacionalnim naučnim timovima, jer se tu rađaju potpuno nove ideje i pristupi poznatim problemima

intervju

13

Na konferenciji su ovako rezimirali moje predavanje

takve laboratorije kao što je vaša u Americi. Ali šta može da učini, s obzirom na to da ovde očigledno ima genijalnih stručnjaka?

ili keramičke proteze koja se danas rutinski ugrađuje. To prirodno tkivo, uzgojeno u laboratoriji od ćelija pacijenta, idealna je i potpuna zamena oštećenog tkiva. Još uvek ne znamo tačno koliki su troškovi za takve biološke implante (sigurno veći od troškova inertne proteze), i kolike su prednosti ako se implantacija radi samo jednom (umesto zamene proteza svakih desetak godina) i obezbeđuje mnogo bolju funkciju i kvalitet života za pacijenta. Te prednosti su posebno važne za decu i starije pacijente, kod kojih jedino prirodno tkivo može da odgovara na velike promene dimenzija tkiva i mehaničkih opterećenja tokom rasta i starenja.

U laboratoriji u kojoj radite i koju vodite, a ona je prilično velika, bavite se istraživanjem tumora u cilju ispitivanja različitih lekova i intervencija koji mogu da spreče njihov razvoj. Moram da vas pitam kakvi su vam pogledi kada je reč o leku/lekovima za rak, jer to zanima mnogo ljudi? Ili možete reći

do kakvih ste vi rezultata došli u vašim istraživanjima na tom polju?

Ispitivanja tumora uzgojenih u laboratoriji su nova i izuzetno interesantna primena inženjerstva tkiva na kojoj se sada radi u mnogo laboratorija u svetu. Naš pristup je u suštini isti kao i za sva druga tkiva i organe kojima se bavimo: koristimo inženjerske metode da imitiramo ono što se dešava u našem organizmu. Nastanak tumora i metastaza, i razvoj novih lekova za rak tradicionalno se ispituju ili u eksperimentalnim životinjama (obično miševima) ili u kulturama humanih ćelija.

Nažalost, uslovi u tim eksperimentalnim modelima su daleko od onih u ljudskom organizmu, što je razlog da mnogo odličnih rezultata u laboratoriji ne može da se reprodukuje u kliničkim ispitivanjima.

Srbija baš i nema novca da razvija

Biomedicinska istraživanja su vrlo skupa, svuda u svetu. Čak i u Americi gde su uslovi za rad izvanredni – od finansija do opreme, koncentracije kadrova i uhodane interdisciplinarne saradnje – veoma je važno biti selektivan. Jasno definisani fokus je preduslov da istraživanja koja radite budu vrhunska i da imate šansu za uspešnu primenu njihovih rezultata. Mislim da ista ta logika važi i za Srbiju. Pošto ne možemo i ne treba da radimo sve, treba biti racionalan i izabrati oblasti u kojima smo jaki i koje su dobra investicija jer mogu da uđu u industrijsku ili kliničku primenu. Slažem se sa vama, kvalitetne stručnjake imamo, a mislim i da veoma dobro razumemo potrebu za saradnjom.

Mnogo puta sam se uverila da su naši studenti i mladi inženjeri, naučnici i lekari među najboljima, gde god da se nađu. Čovekov najveći san je da ostane što duže zdrav i mlad. Gde je granica kada je u pitanju nauka u ovom trenutku, može li se ona uopšte postaviti?

Lepota nauke je da ne znamo gde su te granice. Životni vek se duplirao za poslednjih stotinak godina, jer je medicina mnogo napredovala, zahvaljujući neverovatnim rezultatima nauke. Živimo duže i bolje nego ikada pre, granice naravno postoje, a naš posao je da ih pomeramo.

Vaša biografija je impresivna, kao

14

ekskluzivno

i vaša dostignuća, nagrade, titule, počev od toga da ste najcitiraniji naučnik, jedan od pet lidera u nauci i tehnologiji u SAD, a tu je i spisak institucija u kojima ste radili i radite. Šta je vama od svega toga najvažnije? Kad se sve sumira, ko je Gordana, pre svega, po čemu biste voleli da vas znaju i šta smatrate svojim najvećim uspehom, ili on tek treba da se dogodi?

Moj najveći uspeh su moja porodica i moji studenti.

Rekli ste da ste mnogo putovali, da su roditelji učinili sve da ulože u vaše znanje. Koliko vam je to pomoglo u nauci, jer neko bi rekao da te dve stvari ne moraju da budu obavezne, da je dovoljno da sedite u laboratoriji i bubate?

Putovanja su veoma važna. Inače možemo da provedemo život u uverenju da smo najbolji i najpametniji.

Fakultetska diploma odavno nije dovoljna i način razmišljanja kod mladih u Srbiji odavno ne ide u tom smeru. Koje su zamke formalnog obrazovanja, a prednosti nefor-

malnog, odnosno šta treba uzeti od jednog, a šta od drugog i iskoristiti na najbolji način?

Mislim da nije u pitanju razlika između formalnog i neformalnog obrazovanja, nego između dobijanja diplome i učenja kao stila života. Mnogo toga se promenilo u obrazovanju, velikim delom pod pritiskom nauke koja se brzo i nepredvidivo razvija.

Ako pogledamo samo desetak godina unazad, složićemo se da dosta toga što danas definiše nauku i medicinu nije moglo da se predvidi. Naši uhodani recepti za obrazovanje više ne važe za budućnost. Naravno, veoma je važno da se krene od poznatog i savladaju osnove naučnih i inženjerskih disciplina, ali je podjednako važno da se razviju kreativne sposobnosti da se prati (i vidi) nauka koja nas čeka u budućnosti. Nekada smo završavali fakultete pa se bavili jasno definisanim poslovima, a na opštoj kulturi smo radili celog života; sada su i profesionalni napredak i neprekidno učenje postali stil života, organski deo naše svakodnevice i apsolutni preduslov napretka. A to se može samo ako zaista volite to što radite.

Zbog sina i posla ste stalno na relaciji Majami–Njujork, a niste zaboravili ni svoje korene i pomažete

Beogradski univerzitet. Kako se izdržava taj tempo, kada putujete svakog vikenda, provodite po ceo dan na poslu, a pritom i uživate u onim važnim stvarima – koncertima, filmovima, druženju s prijateljima?

Mnogo sam u Majamiju, pravo sa posla na aerodrom, i pravo iz Majamija na posao.

Naravno, i tamo radim, razgovaram sa studentima i kolegama preko Skajpa, pa posao ide. Sad nam je Majami važniji nego ikada, jer sem našega Staše imamo i njegovu Vanesu, Marinu koja će u februaru napuniti dve godine a već priča, zna slova i brojeve na tri jezika, i malog Danila koji je upravo napunio dva meseca. Neverovatno smo ponosni na našu predivnu decu. Meni je tata govorio da smo uspeli kao roditelji samo ako su deca bolja od nas, sada tačno znam šta je hteo da kaže.

Vi ste otišli iz Srbije i da niste, ne biste sve ovo postigli. Vaš mentor vas je, kako ste rekli, „oterao“ iz Srbije uz reči da vam samo vaš rad niko ne može oduzeti. Na večito pitanje ovde u Srbiji – otići ili ostati, koje muči mnoge, kakav vi odgovor dajete?

intervju

15

Extracorporeal lung recovery Cross-circulation of blood between donor and a receiver swine lungs

enables the recovery of injured lungs for eventual transplantation.

Naši uhodani recepti za obrazovanje više ne važe za budućnost. Naravno, veoma je važno da se krene od poznatog i savladaju osnove naučnih i inženjerskih disciplina, ali je podjednako važno da se razviju kreativne sposobnosti 06 Mar 2017 | J. D. O’Neill, […] G. Vunjak-Novakovic | 10.1038/s41551-017-0037

Da, profesor Vuković me je „naterao“ da razmišljam o biotehnologiji jer je sa pravom verovao da hemijski inženjeri u toj oblasti mogu da daju najveći doprinos profesiji i društvu. Onda me je „oterao“ iz Srbije u svet, tamo gde je konkurencija najveća i gde ću moći da se ozbiljno oprobam.

Tamo sam, na svoje veliko iznenađenje, otkrila da to što sam naučila u Beogradu može najbolje da se primeni u medicini, koja me je uvek interesovala više nego ma šta drugo. Srećnim sticajem okolnosti bila sam na pravom mestu u pravo vreme dok se rađala nova oblast kojom se danas bavim i naravno – radila dan i noć. Sve ostalo je došlo samo po sebi, jer zaista volim to što radim i verujem da će inženjerstvo tkiva nastaviti da bude pokretač napretka u regenerativnoj medicini i razvoju novih kliničkih terapija.

Da li vam je ipak u svetu nauke, kao ženi, koja dolazi iz Srbije, bilo teže zbog startnih pozicija, da li je trebalo da radite više, da se dokazujete više da bi vas primetili i ukazali vam poverenje, kako je to u Americi i ima li razlike u odnosu na sredinu kakva je Srbija?

Naravno, uvek je malo teže dokazati se

kad dolazite iz male zemlje, ali je to kratkoročni problem. Na duži rok, ogromna je prednost biti drugačiji, doći sa znanjem i načinom razmišljanja koji su različiti od standardnih normi. Najinteresantnije stvari u nauci se dešavaju na granicama disciplina i u internacionalnim naučnim timovima, jer se tu rađaju potpuno nove ideje i pristupi poznatim problemima.

Nisam nikada imala profesionalnih problema što sam žena, ni u Srbiji ni u Americi. Ipak, i dalje mi se dešava da sam jedina žena u komitetu, na panelu ili na važnom sastanku. I u Americi, broj žena i dalje opada od redovnih i doktorskih studija (gde je odnos pola-pola u biomedicinskim naukama i inženjerstvu) tokom karijere, sve više što je viša pozicija. Mnogo toga još ima da se uradi na promovisanju mladih talentovanih žena. Veoma sam ponosna što je mnogo mojih studentkinja napravilo izuzetno uspešne karijere na univerzitetima, klinikama i u poslovnom svetu, a da istovremeno imaju porodicu i decu.

Neverovatno je važno naći način da se ne pravi „klasični“ izbor – karijera ili porodica, nego da se uspe na obe strane.

Imam utisak da ste i vi nostalgični jer sam pročitala da u vašem

kabinetu na Kolumbiji uvek ima nekog srpskog studenta, da imate panoramu Beograda... Mnogi talentovani ljudi su napustili Srbiju. Šta je neophodno da država učini da spreči odlazak mladih, i to onih najboljih iz zemlje? Jer sada ne može da im kaže da ne idu kad im svet nudi bolju šansu, kao i vama kad ste odlazili.

Posle dvadeset pet godina u Americi, imam tri adrese: jednu u Njujorku gde me drži posao koji radim, jednu u Majamiju gde nam živi sin sa porodicom, i jednu u Beogradu koji je i dalje „naša kuća“. Kad sam prvi put otišla, vratila sam se kao što smo planirali, a onda opet otišla posle nekoliko godina, u vremenima kada u Srbiji zaista nije moglo mnogo da se uradi. Ispada da ništa nije tako dugotrajno kao privremene situacije. Neki od mojih najtalentovanijih studenata su se vratili u Srbiju, drugi su ostali po svetu a verujem da bi se vratili kada bi imali prave uslove za rad. Kina danas nudi neviđene uslove svojim najvećim stručnjacima za povratak kući, gledajući u budućnost zemlje i generacija koje dolaze. Mi smo mala zemlja ali bi imalo smisla učiniti sličan napor, koji bi zaustavio odlazak naših najtalentovanijih studenata i stručnjaka.

®

16

BUDI PAMETAN

B-Cell platforma

Studenti medicine i farmacije edukuju građane B-Cell platforma postoji u vidu aplikacije i veb-sajta, i pre svega je namenjena studentima biomedicinskih usmerenja i stažerima, ali i građanima kako bi ih edukovala i pružila im najnovije i relevantne informacije iz polja onkologije. O B-Cell-u smo razgovarali sa predstavnicima tri tima koji ga vode: Lanom Kostić, Dolikom Vasović i Vladimirom Boškovićem Piše Jovana Radovanović

BUDI PAMETAN

17

S 18

BUDI PAMETAN

dva studenta FON-a farmaceutska kompakoro svaki četvrti nija Roche zadala je da naprave platformu korisnik interneta koja će omogućiti brzu edukaciju studenaradije će da progugla ta biomedicinskih usmerenja sa fokusom svoje simptome nego na onkologiju. Ideja tima koji je osmislio da ode kod doktora. A B-Cell je pobedila, a zatim je Roche odluto guglanje najčešće čio da realizuje projekat“, rekla je za Origiga odvede u mračni ćošak interneta gde nal Lana Kostić iz PR tima B-Cell-a. cvetaju neproverene informacije i netačne dijagnoze.

U borbu protiv ovog fenomena ušla je Aplikacija je lansirana 27. februara čitava internet zajednica, Google je prila2016. i za godinu dana registrovala su se godio svoj pretraživač kako bi na vrh iz552 korisnika. Platforma studentima nudi lazili relevantni i provereni sajtovi, među mogućnost elektronskog učenja i pruža kojima je (ako guglate na srpskom) i Brelevantne i najnovije naučno potkovane Cell, platforma koju su osmislili studenti vesti sa fokusom na onkologiju. Za ovaj deo Farmaceutskog fakulteta i Fakulteta orB-Cell-a zadužen je EDU tim koji publikaganizacionih nauka, a koja danas okuplja cije prevodi, proverava sa profesorima i i studente medicine. asistentima na Medicinskom i FarmaceutB-Cell platforma postoji u vidu aplikaciskom fakultetu. je i veb-sajta, i pre svega je namenjena stu„Takođe, na B-Cell-u postoji sekcija 'Sadentima biomedicinskih usmekupi ćelije' na kojoj su kvizovi renja i stažerima, ali i građanima Za svaki tip znanja, diskusije, kao i studije kako bi ih edukovala i pružila im karcinoma mogu slučaja. Korisnici na taj nanajnovije i relevantne informaci- da se nađu sve čin skupljaju virtuelne poene je iz polja onkologije. koje potom koriste kako bi informacije, od O B-Cell-u smo razgovarali sa simptoma, preko mogli da učestvuju u radionipredstavnicima tri tima koji ga dijagnostike, cama ili predavanjima, ili za vode: Lanom Kostić, Dolikom Va- do terapije. Ove praksu, EDU tim učestvuje u sović i Vladimirom Boškovićem. sakupljanju svih informacija. vesti zapravo „B-Cell je nastao iz Case stu- predstavljaju Studenti farmacije i medicidy showa na Fakultetu organi- najnovije ne skupljaju nedeljno sve najzacionih nauka u organizaciji novije vesti koje uvek dolaze informacije iz ESTIM-a. Timovima u kojima su sa relevantnih sajtova, potom onkologije, koja bila po dva studenta farmacije i prolaze dodatnu proveru kod

rapidno napreduje

B-Cell je uspostavio saradnju i sa Startitom, ali i sa studentskim organizacijama i katedrama sa Farmaceutskog i Medicinskog fakulteta, kao i sa Komitetom za međunarodnu saradnju studenata medicine.

"Sa njima planiramo jednu veliku aktivnost u 2018. godini. Reč je o obeležavanju Evropske nedelje prevencije raka grlića materice", kaže Dolika Vasović

naših profesora i asistenata i tek onda se predstave publici. Ono što je veoma važno jeste da naš sajt nije prilagođen samo stažerima, lekarima, farmaceutima, već tim informacijama mogu da se koriste i ostali građani“, kaže Dolika Vasović, član EDU tima.

Ona ističe da je veoma ponosna što je B-Cell okupio dobre studente koji su veoma entuzijastični i koji su spremni da odvoje vreme kako bi edukovali kolege, ali i građane.

Iako je B-Cell nastao kao platforma za studente, tim ima veliku želju da se uključi u podizanje svesti građana, pa B-Cell danas predstavlja brz, jednostavan i savremen način informisanja, podizanja svesti i upotpunjavanja stečenog znanja mladih eksperata, ali i svih zainteresovanih. „Tekstovi koje objavljujemo, zajedno sa kvizovima, koncipirani su tako

da običan građanin može da ih koristi“, objašnjava Dolika. „Za svaki tip karcinoma mogu da se nađu sve informacije, od simptoma, preko dijagnostike, do terapije.

Ove vesti zapravo predstavljaju najnovije informacije iz onkologije, koja rapidno napreduje.“ Pored informisanja, B-Cell motiviše korisnike da za svoj angažman na samoj

BUDI PAMETAN

platformi budu nagrađeni i prepoznati od fakulteta, kompanija, budućih poslodavaca i partnera. Korisnici, rešavanjem kvizova znanja i informisanosti, mini poslovnih i kliničkih studija, diskusijama i volontiranjem, prikupljaju hipotetičke „superćelije“. Neki od brojnih načina iskorišćavanja „superćelija“ jesu posete farmaceutskim kompanijama, prisustvovanje stručnim predavanjima, seminarima, treninzima, radionicama ili pak ostvarivanje prava na stručnu praksu.

I za ovaj deo „posla“ zadužen je CR tim, koji stupa u kontakt sa kompanijama i institucijama. „Mi smo zaduženi za pružanje prilike studentima da odu na praksu ili da se dodatno edukuju“, kaže Vladimir Bošković iz CR tima B-Cella.

Kao primer on navodi radionicu koju su organizovali sa Agencijom za lekove i medicinska sredstva (ALIMS). „Za nekoliko dana će biti radionica sa kompanijom VR svet, gde će studenti moći da se upoznaju sa primenom virtuelne realnosti u medicini i farmaciji. Ono što bih svakako izdvojio, i na šta smo vrlo ponosni, jeste prisustvo B-Cell-a na Kancerološkoj nedelji, naučnom simpozijumu koji okuplja eksperte iz polja onkologije.

Tu smo ostvarili izuzetno važne kontakte.

I to je bio prvi put da ovom simpozijumu prisustvuju i studenti. Svaku radionicu koju organizujemo poseti između 20 i 30 studenata, u zavisnosti od kapaciteta.“ B-Cell je uspostavio saradnju i sa Startitom, ali i sa studentskim organizacijama i katedrama sa Farmaceutskog i Medicinskog fakulteta, kao i sa Komitetom za međunarodnu saradnju studenata medicine. „Sa njima planiramo jednu veliku aktivnost u 2018. godini. Reč je o obeležavanju Evropske nedelje prevencije raka grlića materice. Planirali smo da organizujemo predavanja, delićemo besplatne flajere za preglede i organizovaćemo tribinu koja će obrađivati temu upotrebom vakcine protiv HPV virusa“, kaže Dolika Vasović.

A kakve su reakcije na B-Cell? Ovaj trojac kaže, „veoma pozitivne“.

Međutim, uspostavljanje saradnje sa kompanijama za njih nije lako. „Dobijamo često negativne odgovore kada je reč o saradnji. Mnoge kompanije nemaju vremena ili resursa da se uključe u naš projekat. Ipak, to nikada nisu u potpunosti negativni odgovor. Često i kad nam kažu 'ne', uz to idu i njihove pozitivne reakcije na našu platformu. Iskustvo nam je pokazalo da je bolje kad kontaktiramo

19

s mladim ljudima u kompanijama, starijima ovakve platforme i dalje nisu bliske“, kaže Vladimir Bošković.

Kada je reč o 2018. godini, B-Cell već ima pune ruke posla. Pored Evropske nedelje prevencije raka grlića materice, u planu je saradnja sa Mašinskim fakultetom i sa Institutom za molekularnu biologiju.

Mnogo je to posla za tridesetak ljudi koliko trenutno aktivno učestvuje u radu B-Cell-a: svi oni su tu volonterski i odvajaju dosta vremena kako bi platforma radila kako treba. Ali ne žale se. „Svi smo kao jedna celina. Svakodnevno razmenjujemo ideje i zajedno radimo na projektima. Podela na timove svakako nam olakšava posao, a ukoliko neko ima previše obaveza, drugi uskaču da mu pomognu“, objašnjava Lana Kostić.

Dolika ističe da je veoma ponosna na ceo tim i divne ljude koji rade za B-Cell. „Ceo projekat je okupio odlične studente i pokazali smo da nismo samo u knjizi.

Svima nama je velika želja da edukujemo kolege, ali i da podignemo svest građana.

Trenutno postojimo samo u Beogradu, ali plan nam je da se proširimo i da uključimo i studente farmacije i medicine iz Novog Sada, Niša i Kragujevca“, zaključuje Dolika.

®

tema broja

VELIKO ISTRAŽIVANJE ORIGINALA

Gde su danas, deset godina posle reforme, srpski univerziteti?

TEMA broja

Naša „Bolonja“ liči na original samo po nazivu Piše prof. dr Srbijanka Turajlić

Ako se izuzme nedostatak volje, osnovni problem je podela univerziteta na fakultete po strukama koje su ustanovljene pre više od jednog veka. Na taj način je stvorena nemogućnost formiranja kadrova koji bi bili spremni da zauzmu svoje mesto na tržištu rada koje sve više traži multidisciplinarnost, to jest kadrove koji su u stanju da sa širim znanjem pristupe rešavanju složenih problema.

Pored Hrvatske, Srbija je još jedina zemlja u Evropi, a verujem i u svetu, koja ima neintegrisan univerzitet, odnosno koja zapravo i nema univerzitet u pravom značenju te reči

M 22

tema broja

oj je dubok utisak da u Srbiji ne postoji ni jasan stav o tome šta je suština Bolonjskog sistema, pa je, otuda, i neobično teško govoriti o implementaciji. Duboko ubeđena u impozantan kvalitet našeg sistema visokog obrazovanja, akademska zajednica Srbije je zahtev za reformom doživela kao spoljni pritisak čiji je cilj urušavanje tog sistema.

Zanimljivo je da se, pri tome, niko nije zapitao zašto bi nekome u Evropi bio cilj da smanji kvalitet stručnjaka koji su potencijalno potrebni sve širem evropskom tržištu radne snage. Pored toga, čini se da nije ni postojala svest da je poslednja decenija dvadesetog veka, tokom koje smo mi bili u velikoj meri izolovani od sveta i potpuno zaokupljeni sopstvenim problemima, kroz razvoj informaciono-komunikacionih tehnologija i globalizacije donela značajne promene kako u društvu, tako i u ekonomiji.

To nas dovodi do pitanja šta je bio motiv za pokretanje Bolonjskog procesa i šta on u stvari sadrži.

Ključni motiv za pokretanje sveobuhvatne reforme visokog obrazovanja u Evropi nesumnjivo leži u neverovatnom povećanju brzine kojom se znanje stvara i akumulira, što dovodi do radikalnih promena u gotovo svim oblastima ljudskog delovanja. Ekonomisti ističu da danas na razliku u produktivnosti i rastu pojedinih zemalja bogatstvo (ili nedostatak) prirodnih resursa daleko manje utiče od kapaciteta za unapređenje kvaliteta ljudskog kapitala i faktora proizvodnje: drugim rečima, od sposobnosti stvaranja i implementacije novih znanja i ideja. Globalizacija kao fenomen zapravo otvara pitanje sposobnosti funkcionisanja pojedinca u potpuno izmenjenim okolnostima. To znači da puko sticanje profesionalnih znanja i veština, koje je bilo preduslov za razvoj industrijskog društva, danas u situaciji kada se okol-

nosti neprekidno menjaju, samo po sebi više nije dovoljno. Novi, „globalizovani“ svet zahteva integraciju znanja, sposobnosti, ličnih kvaliteta i razumevanja koje će se efikasno koristiti ne samo u poznatom kontekstu već i u novim i promenljivim okolnostima. Povrh toga se očekuje da svaki pojedinac ima opravdano poverenje u svoje sposobnosti i da je u stanju da samostalno uči i po okončanju studija.

Ako se pođe od činjenice da danas tržište sve više zahteva sposobnost za timski rad u rešavanju složenih problema, i da se na mnogim univerzitetima u svetu sa tom vrstom obuke počinje već na prvoj godini studija, onda je jasno da je to nemoguće ostvariti u grupama u kojima je broj studenata veliki

Tradicionalni evropski univerziteti formirani sa ciljem da školuju buduću društvenu elitu nisu bili u stanju da odgovore postavljenim zahtevima. Od oko 5% kohorte stasale za studije upisivane tokom prve polovine dvadesetog veka, na kraju veka pred univerzitete je postavljen zahtev da oko 70% populacije stekne nivo obrazovanja viši od srednjeg. Nemogućnost tako velikog broja studenata da ispuni visoke kriterijume tradicionalnih istraživačkih univerziteta imao je za posledicu veoma dugo zadržavanje studenata u sistemu, odnosno znatno povećanje troškova školovanja, kao i izlazak velikog broja iz sistema bez ikakvih formalno stečenih kvalifikacija. Suočeno sa ovim problemima, kao i sa činjenicom da stvaranje evropskog tržišta podrazumeva i postojanje zajedničkih merila u pogledu stečenih kvalifikacija, 29 zemalja Evrope odlučilo je da pokrene Bolonjski proces koji je u stvari definisao četiri osnovna principa: 1. Tri nivoa studija sa jasno definisanim ishodima svakog nivoa i fleksibilnim studijskim programima koji omogućavaju i horizontalno i vertikalno kretanje između različitih struka; 2. Bodove kao meru opterećenja studenata kojima se iskazuje obim znanja stečenih u nekom periodu, i dodatak di-

plome koji opisuje savladani program, čime se omogućava mobilnost između različitih ustanova tokom studija; 3. Preciziranje standarda osiguranja i kontrole kvaliteta u cilju ujednačavanja validnosti diploma stečenih na različitim univerzitetima širom Evrope; 4. Nacionalni okvir kvalifikacija kojim se preciziraju znanja, veštine i sposobnosti koje se garantuju izdavanjem diplome za svaki od nivoa obrazovanja.

Koje su prepreke za njegovu potpunu implementaciju na našim univerzitetima u odnosu na inostrane

Kao što sam već rekla, ključni problem ležao je u činjenici da je reforma doživljena kao nepotrebna i nametnuta.

Otuda je akademska zajednica pribegla oprobanom receptu „minimiziranja štete“, kojim se zapravo iskazuje da ona

TEMABROJA broja TEMA

23

Uprkos svemu, kvalitet nastave u nekim oblastima ostao je na svetskom nivou. Na taj način mi uspevamo da kvalitetno formiramo kadrove koji će naći svoje mesto na doktorskim studijama u vodećim svetskim školama

najbolje zna šta je dobro, te da je potrebno samo formalno ispuniti postavljene zahteve, ali tako da se u suštini ništa ne promeni i time očuva kvalitet u koji su svi bili uvereni.

Ako se izuzme nedostatak volje, osnovni problem je podela univerziteta na fakultete po strukama koje su ustanovljene pre više od jednog veka.

Na taj način je stvorena nemogućnost formiranja kadrova koji bi bili spremni da zauzmu svoje mesto na tržištu rada koje sve više traži multidisciplinarnost, odnosno kadrove koji su u stanju da sa širim znanjem pristupe rešavanju složenih problema. Pored Hrvatske, Srbija je još jedina zemlja u Evropi, a verujem i u svetu, koja ima neintegrisan univerzitet, odnosno koja zapravo i nema univerzitet u pravom značenju te reči. Umesto toga mi imamo niz samostalnih monodisciplinarnih univerziteta koje nazivamo

fakultetima. Kada pogledate kako u svetu niču novi studijski programi i kako se gase stari, onda vam postane jasno da je to kod nas nemoguće sve dok se ne uspostavi pravi univerzitet i dok se studentima ne omogući da tokom procesa obrazovanja biraju predmete iz različitih disciplina, u skladu sa svojim interesima, ali i zahtevima tržišta rada.

Veliki broj studenata u grupama je, takođe, jedna od ozbiljnih prepreka u reformi visokog obrazovanja. Ako se pođe od činjenice da danas tržište sve više zahteva sposobnost za timski rad u rešavanju složenih problema, i da se na mnogim univerzitetima u svetu sa tom vrstom obuke počinje već na prvoj godini studija, onda je jasno da je to nemoguće ostvariti u grupama u kojima je broj studenata veliki. Pored toga, veliki broj studenata otežava i realizaciju kontinuiranog učenja i provere znanja

tokom semestra. Kao rezultat toga mi smo „svetski rekorderi“ u broju ispitnih rokova. U Evropi se ispit može polagati odmah na kraju semestra ili eventualno još jedanput na kraju godine. U protivnom, neophodno je ponovno pohađanje nastave i ispunjavanje svih obaveza tokom semestra.

Koliko se naša „Bolonja“ razlikuje od originala

Mnogo mi je lakše da odgovorim o sličnosti nego o razlikama. Naime, naša „Bolonja“ liči na original samo po nazivu.

Jednostavnim povlačenjem linije tradicionalne osnovne studije podeljene su na dva nivoa. Pri tome se ni na jednom od nivoa nije vodilo računa o ishodima.

Tako prvi nivo uključuje poglavito fundamentalne predmete koji su neobično korisni za nastavak studija (iz iste oblasti) ali ni na koji način ne vode ka osposo-

24

tema broja

bljavanju studenata za sticanje bilo kojih veština i sposobnosti koje bi omogućavale pristup tržištu rada.

U pogledu sadržaja, osnovne akademske studije ostale su zatvorene unutar disciplina nastalih još u industrijskoj revoluciji, dok su master studije umesto ka diverzifikaciji stečenih znanja usmerene ka njihovom produbljivanju. Samo je doktorskim studijama prepuštena priprema za rešavanje nepoznatih problema u nepoznatom kontekstu.

Zamenom broja časova nastave ECTS bodovima, bez ikakve povezanosti sa stvarnim opterećenjem studenata, o čemu svedoči spuštanje granice na 48 bodova, umesto predviđenih 60, reforma unutar univerziteta u Srbiji je bila okončana.

Budući da nacionalni okvir kvalifikacija, koji je Srbija bila u obavezi da donese još 2009. godine nije donet ni dan-danas, nemoguće je i da se govori o kvalifikacijama stečenim na različitim nivoima obrazovanja.

Jedini segment koji je u velikoj meri usaglašen sa originalom bilo je formiranje Komisije za akreditaciju koja je usaglasila standarde kontrole kvaliteta sa evropskim standardima i time ostvarila članstvo u evropskoj mreži agencija i stekla pravo upisa u evropski registar agencija za akreditaciju. Nažalost, upravo doneti Zakon o visokom obrazovanju u potpunosti menja koncept formiranja Komisije, pa postoji opasnost da će i taj segment reforme da odstupi od originala.

Da li je problem nepotpune „Bolonje“ sistemski

Evolucija nas uči da se promene ne dešavaju same od sebe već pod pritiskom odgovarajućih okolnosti. U skladu sa time teško je očekivati da bi univerziteti mogli da se suštinski promene bez odgovarajućeg spoljnog pritiska. Bez želje da se umanji odgovornost samih univerziteta za sprovođenje reformi, ipak je nesumnjivo da ključna odgovornost leži na državi koja sredstva poreskih obveznika usmerava ka univerzitetima. Otuda je ona dužna i da se stara o tome da se ta sredstva troše na najbolji mogući način u cilju ostvarivanja dobrobiti društva u celini. To zapravo znači da je, umesto da dozvoli da se univerziteti prividno prilagođavaju postavljenim zahtevima, država dužna da pronađe način da ih u tome spreči.

Upravo doneti Zakon o visokom obrazovanju jasno pokazuje da Ministarstvo ili ne razume šta su osnovni principi Bolonjskog procesa, ili nema želju da ih primeni. Ministarstvo je jedino pokazalo spremnost da ozbiljno ugrozi autonomiju univerziteta, što ni na koji način ne spada u Bolonjski sistem. Sa ovim zakonom smo zapravo još dalje od Evropskog prostora visokog obrazovanja nego što smo bili ranije.

Sa druge strane, fakulteti su mogli da učine mnogo više od parcijalnih, više kozmetičkih reformi koje su po mom dubokom ubeđenju samo povećale haos u sistemu, pri čemu je sve pravdano potpuno proizvoljnom tvrdnjom „da to Evropa traži od nas“. Najbolji primer je famozna prolaznost studenata. Tvrdi se da zahtev da prolaznost bude veća od 80% nužno dovodi do smanjenja kriterijuma. A radi se zapravo o tome da ako se opterećenje studenata proceni tako da prosečan student koji svakog dana uči osam sati može da savlada sve obaveze, onda normalna raspodela statistički dovodi do tog procenta.

Utešno je, međutim, da je uprkos sve-

mu kvalitet nastave u nekim oblastima ostao na svetskom nivou. Na taj način mi uspevamo da kvalitetno formiramo kadrove koji će naći svoje mesto na doktorskim studijama u vodećim svetskim školama. Ako je to ključni cilj visokog obrazovanja u Srbiji, onda ga uspešno ostvarujemo.

Da li „Bolonja“ nije u potpunosti uspela ni u Evropi

Konzervativizam, odnosno protivljenje spolja nametnutim reformama nije svojstveno samo akademskoj zajednici Srbije. Nije tajna da je celokupna akademska zajednica Evrope početno bila duboko suprotstavljena Bolonjskom procesu. Postepeno su se stavovi ipak menjali, a mera promene je prevashodno zavisila od ozbiljnosti države.

Moguće je da je suština koju mi nismo razumeli zapravo u promenjenoj paradigmi. Naime, od zatvorenog elitističkog sistema univerziteti su tokom druge polovine dvadesetog veka prerasli u sisteme masovnog obrazovanja. Sve do pedesetih godina prošlog veka univerzitet je upisivalo oko 5% kohorte stasale za

TEMA broja

25

Osnovne akademske studije ostale su zatvorene unutar disciplina nastalih još u industrijskoj revoluciji, dok su master studije umesto ka diverzifikaciji stečenih znanja usmerene ka njihovom produbljivanju. Samo je doktorskim studijama prepuštena priprema za rešavanje nepoznatih problema u nepoznatom kontekstu studije. U skladu sa time univerziteti su formirani po takozvanom Humboltovom modelu, kao istraživačke ustanove koje su zaista školovale buduću društvenu elitu. Drastični porast upisane populacije ozbiljno je ugrozio mogućnost da se na dodiplomskim studijama iole ozbiljnije pristupi istraživanju. Uprkos tome svi univerziteti u Evropi nastali tokom druge polovine prošlog veka pravljeni su po istom modelu tzv. istraživačkih univerziteta. Kao rezultat tog pristupa u Evropi danas postoji oko 3.500 istraživačkih univerziteta, za razliku od recimo SAD gde postoji podela ustanova visokog obrazovanja prema različitim tipovima i nivoima studija, tako da se, od približno istog broja ustanova, samo 200 ustanova kvalifikuje kao istraživački univerzitet.

Ovaj podatak je značajan zato što se sti-

če utisak da je u nizu evropskih zemalja reforma išla ka toj vrsti diverzifikacije.

Ako se zaborave zvanični izveštaji i pogleda stvarno stanje visokog obrazovanja u Evropi u svetlu primene Bolonjskog procesa, videće se prilična šarolikost. Sa jedne strane su skandinavske zemlje, Holandija i Danska u kojima je došlo do intenzivne saradnje univerziteta i države u sprovođenju suštinskih promena sistema visokog obrazovanja.

Postavljeni su kriterijumi za rangiranje ustanova, čime su izdvojeni istraživački univerziteti. Ustanove su definisale različite misije usklađene sa potrebama društva, tako da je svaka od ustanova, čak i ako nije „istraživačka“, zadržala svoj ugled i značaj. Njima na izvestan način treba dodati i Veliku Britaniju u kojoj je reforma, istina, započela daleko pre Bolonjskog procesa.

Nemačka je kroz sistem finansiranja podstakla izdvajanje desetak istraživačkih univerziteta (kao centara izvrsnosti) za koje se očekuje da se ozbiljno uključe u svetsku konkurenciju, dok je preostalim univerzitetima prećutno dozvoljeno da samostalno odluče u kojoj će se meri suštinski reformisati.

U želji da podstakne suštinske promene Austrija je u potpunosti izjednačila akademske i strukovne studije, čime je kroz diverzifikaciju studijskih programa povećana konkurencija u borbi za privlačenje studenata.

Francuska i Švajcarska su zadržale politehnike, kao tradicionalne elitne škole, dok je većina univerziteta kroz ugovore sa državom definisala misije u skladu sa potrebama društva.

Većina ostalih zemalja se zadovoljila donošenjem zakonske regulative koja obavezuje univerzitete na formalno ispunjavanje zahteva Bolonjskog procesa.

Ipak, s obzirom na to da je i Evropa uspostavila svoju listu istraživačkih univerziteta, i u tim zemljama se postepeno izdvajaju tzv. centri izvrsnosti koji traže svoje mesto na listi. Možda nije naodmet da se napomene da se od svih univerziteta u Srbiji, po najstrožim kriterijumima,

samo Univerzitet u Beogradu nalazi na toj listi, dok se sa nešto oslabljenim kriterijumima listi pridružuje i Univerzitet u Novom Sadu.

Na koji način Srbija može da unapredi obrazovni sistem? U kojim delovima bi „Bolonja“ trebalo da bude efikasnija i da se poboljša?

Na ovo pitanje je nemoguće odgovoriti. Naime „Bolonja“ ne može da se poboljša, već je neophodno da se prvo sagleda njena suština, a onda i počne sa njenim sprovođenjem. U tom smislu možda bi bilo korisno da se pođe od dokumenta kojim se Evropska komisija obraća univerzitetima kao „pokretačkoj snazi nove paradigme zasnovane na znanju“ koji „nisu u stanju da ostvare svoj puni potencijal“.

Analizirajući indikatore visokog obrazovanja Evropska komisija je zaključila da postoji nekoliko ključnih tačaka koje kao svojevrsno „usko grlo“ sprečavaju konkurentnost evropskih univerziteta.

Uniformnost – nedovoljna diferencijacija ustanova visokog obrazovanja u Evropi. Sve ustanove nude slične monodisciplinarne programe i sve koriste tradicionalne metode nastave usmerene prema istoj grupi najboljih studenata.

Drugim rečima, svi univerziteti školuju „naučnike“ i kao takvi ne mogu biti privlačni za one koji nemaju ambicije da to postanu.

Izolovanost – fragmentirani sistemi visokog obrazovanja koji su u velikoj meri zavisni od države. Ovako strukturirani sistemi nisu i ne mogu biti spremni da se upuste u svetsku utakmicu u privlačenju talenata i finansijskih sredstava u cilju ostvarivanja prestiža.

Preterana regulativa – zakoni o visokom obrazovanju su suviše detaljni, tako da regulišu sve aspekte sistema visokog obrazovanja. Čak i one ustanove koje bi imale inicijativu da nešto ozbiljnije promene ne mogu to da učine zbog zakonske regulative.

Na osnovu uočenih slabosti Evropska komisija je zaključila da se u centru agende za modernizaciju mora naći po-

26

tema broja

većanje privlačnosti ustanova visokog obrazovanja, promena menadžmenta i finansiranja visokog obrazovanja.

U cilju povećanja privlačnosti predlaže se diferencijacija u odnosu na kvalitet koja bi se ostvarila identifikovanjem potencijala koji može da dostigne svetski nivo i formiranjem centara izvrsnosti.

Pored toga, traži se veća otvorenost prema svetu, i to ne samo u smislu postizanja najviših akademskih standarda već i u pogledu odgovora na izmenjene potrebe tržišta. Da bi se to ostvarilo, od univerziteta se traži da uvede fleksibilnije politike upisa i raznovrsnije programe studija koji bi doprineli povećanju aplikacija za upis. Konačno, od univerziteta se očekuje da ojača ljudske resurse, i to tako što bi se upražnjena mesta na univerzitetu oglašavala javno, ako je moguće na međunarodnom planu, i što bi se podsticala mobilnost nastavnika izvan granica zemlje, ali i prema industriji.

Sa gledišta menadžmenta i finansiranja, predlaže se novi koncept u kome bi univerzitet sklapao ugovor sa državom

tako da on preuzme punu odgovornost za programe, nastavno i istraživačko osoblje i raspodelu sredstava, dok bi država i druge zainteresovane grupe imale nadzor samo nad strateškim planovima ustanove. U tom smislu nadležna ministarstva bi se manje bavila ex-ante proverom detalja, a više procenom dogovorenih ishoda i ciljeva.

Na kraju imam potrebu da iskažem skepsu da će država imati želju da se ozbiljnije upusti u reformu. Naime, nema sumnje da bi strogi zahtevi uz striktnu primenu nadzora izazvali negodovanje u okviru akademske zajednice. Pošto su efekti reforme obrazovnog sistema dugoročni u odnosu na trajanje izbornog ciklusa, nije nelogično očekivati da će se Vlada uzdržati od strategije koja bi je dovela u sukob sa akademskom zajednicom koja u svakoj državi ima značajan uticaj na oblikovanje javnog mnjenja.

A u međuvremenu...

– propustićemo da primetimo da se jedno od osnovnih ljudskih prava – pravo na rad – što pretpostavlja pravo na

adekvatno obrazovanje ne poštuje; – čudićemo se povremeno zašto nam se demokratski procesi tako sporo razvijaju i zašto se mladi ljudi u njih ne uključuju; – pitaćemo se možda ponekad zašto nam univerziteti ne daju stručno mišljenje pri donošenju odluka vitalnih za razvoj društva i zašto lokalne zajednice u kojima su oni smešteni nemaju baš nikakve koristi od njih; – univerziteti će se žaliti da nemaju sredstava za rad, a studenti će protestovati zbog velikih školarina; – broj akreditovanih studijskih programa će i dalje biti u stalnom porastu; – Bolonjski proces će biti glavni krivac za sve što se dešava u visokom obrazovanju; – svi izveštaji će pokazivati da smo reformu uspešno sproveli u skladu sa „Bolonjskim zahtevima“.

– a možda ćemo jednog dana i otvoriti ozbiljan razgovor o misiji visokog obrazovanja u 21. veku i o tome kako da je ostvarimo.

®

TEMA BROJA

27

Da li je kampus dobro rešenje?

Piše Ana Brzaković kolsku 2012/13. godinu provela sam na Univerzitetu u Minesoti, u Mineapolisu, zahvaljujući Global UGRAD programu razmene. To je četvrti po veličini fakultet u SAD, ima oko 60.000 studenata i kampus je kao grad u gradu. Imaju „campus connector“, tj. autobus koji vozi sa jednog kraja kampusa na drugi (nije klasičan gradski prevoz već samo za povezivanje kampusa).

S obzirom na to da sam iskusila studiranje i u Srbiji i u Sjedinjenim Državama, mogu da kažem da je obrazovni sistem u SAD mnogo bolji, savremeniji, praktičniji.

Š

Fokus je na praktičnom radu, privreda i prosveta su mnogo povezanije, ne može da bude profesor neko ko nema radnog iskustva iz oblasti o kojoj predaje, udžbenici su svi novijih datuma i svake godine se izdaju revidirane verzije za tu godinu.

Fleksibilnost studenata je mnogo veća jer oni sami biraju predmete i broj časova po semestru na osnovu ostalih svojih obaveza (mogu da studiraju i rade u isto vreme i sistem je takav da ih podržava da imaju vannastavne aktivnosti).

Studenti se u trećoj godini odlučuju šta će im biti „major“, tj. šta će diplomirati, što znači da prve dve godine mogu da uzmu predmete iz različitih oblasti dok ne saznaju šta ih interesuje i šta žele da završe i čime da se bave. Kada odrede svoj „major“, dobiju i listu predmeta koje moraju da polože da bi diplomirali, pa onda planiraju svoje predmete na osnovu toga, ali uvek ima opcija i mogućnosti da se uzme još neki dodatni predmet.

Profesorima je zaista stalo do toga da studenti nauče gradivo i uvek su raspoloženi da pomognu, „office hours“ kod profesora zapravo funkcioniše i poželjno je da se ode na konsultacije. Pošto su profesori radili u oblasti u kojoj predaju, često su na predavanja dovodili ljude iz kompanija koji bi o toj temi pričali iz praktičnog ugla.

Svaki predmet se obrađuje na način koji zahteva i gradi kritičko mišljenje.

Profesori često kažu da ne treba da verujemo nikome, pa ni njima, već da uvek imamo svoj stav, mišljenje i proverimo tvrdnju i temu o kojoj se priča. Često se pišu eseji i tekstovi o temama koje se obrađuju na času, a u tim tekstovima se traži da studenti zauzmu stav i argumentuju ga. Ocenjivanje je uvek pismeno i postoji mnogo manjih testova i poena koji se dobijaju skoro na svakom času, tako da sistem zahteva da budete redovni i redovno učite.

U studentskim domovima uglavnom žive studenti prve i druge godine jer su mnogi tu iz drugog grada ili države, pa je to odlično mesto za upoznavanje ljudi. Inače, život u studentskom domu je mnogo skuplji od života u privatnom stanu ili kući negde pored kampusa, pa zato studenti viših razreda obično stanuju u privatnoj kući ili stanu. Na kampusu je bilo mnogo student-

S obzirom na to da su profesori radili u oblasti u kojoj predaju, često su na predavanja dovodili ljude iz kompanija koji bi o toj temi pričali iz praktičnog ugla

skih domova i svi su različiti -- neki su noviji, veći i lepši, neki stariji i manji, ali za sve je tipično da imaju nekoliko koordinatora koji organizuju dešavanja u tom domu.

Tako smo tokom godine imali različite kvizove, igre, proslavu Halloweena, internacionalne nedelje -- „Global villagea“ itd. U mom domu svaki sprat je imao zajedničku dnevnu sobu koja je mogla da smesti tridesetak ljudi. Sobe su bile uglavnom dvokrevetne, a jedan toalet koristili su ljudi iz dve ili tri sobe. Uslovi su odlični, sve je bilo čisto. Svaki sprat je bio drugačije sređen i uglavnom su studenti sami dekorisali hodnike i zajedničku dnevnu sobu. Svaki studentski dom ima svoju menzu i deo gde se pere i suši veš.

Kampus u kojem sam ja živela imao je i ogromnu zgradu za balet i predstave, drugu zgradu za studentske aktivnosti i kancelarije studentskih udruženja. U toj zgradi je bio i bioskop (samo za studente). Teretana na kampusu ima pet spratova, bazen, sale za grupne treninge i svuda je pristup moguć uz studentsku karticu koju dobijete prvog dana. Studentima je sve uračunato u cenu školarine (pristup teretani, bibliotekama itd.). Kampus ima ukupno 14 biblioteka, a preko internog sistema može da se naruči knjiga iz bilo koje biblioteke.

Biblioteke su odlično mesto za rad i učenje. U zgradama gde se održavaju predavanja imali smo odvojene prostorije za grupne sastanke i timski rad.

U okviru Medicinskog fakulteta, koji je isto na kampusu, postoji i univerzitetska bolnica, tako da je zaista mali grad u gradu.

®

TEMA BROJA

28

Treba nam i nastava na engleskom jeziku

Prvih nekoliko godina reforma je dokumentarno išla dobro, ali se u praksi kretala loše. S obzirom na to da univerziteti u Srbiji nisu integrisani, javio se i problem toga što je svaka visokoškolska ustanova donosila pravila za sebe, pa su nastale razlike u programima Piše Milan Savić, predsednik Studentske konferencije univerziteta Srbije (SKONUS) d uvođenja „Bolonje“ u Srbiju, od celokupnog tog procesa napravljen je određeni bauk u javnosti, a Bolonjska deklaracija je obično parče papira na kojem su napisana osnovna načela koja će biti poštovana u okviru visokog obrazovanja u Evropi. Ta deklaracija potpisana je 19. juna 1999. godine u Bolonji. Često postoji zabluda da je Bolonjska deklaracija sistem koji se primenjuje na Univerzitetu u Bolonji, dok je u stvarnosti Bolonja samo grad u kojem je deklaracija potpisana. Osnovna načela oko kojih su se usaglasile prvobitne potpisnice su sledeća: – Prihvatanje sistema lako prepoznatljivih i uporedivih stepena, između ostalog uvođenjem dodataka diplomi, kako bi se unapređivalo zapošljavanje evropskih građana i međunarodna konkurentnost evropskog sistema visokog obrazovanja.

O

– Prihvatanje sistema temeljenog na dva glavna ciklusa, preddiplomskom i diplomskom. Pristup drugom ciklusu zahteva uspešno završen prvi ciklus studija, koji mora trajati najmanje tri godine. Stepen postignut nakon prvog ciklusa treba da bude usklađen sa evropskim tržištem rada, odgovarajućim nivoom kvalifikacije. Drugi ciklus vodiće ka magistarstvu i doktoratu, kao što je slučaj u mnogim evropskim zemljama.

– Uvođenje bodovnog sistema, kao što je ESPB – evropski sistem prenosa bodova, kao prikladnog sredstva u unapređivanju najšire razmene studenata. Bodovi se mogu postizati i izvan visokoškolskog obrazovanja, uključujući celoživotno učenje, pod uslovom da ih prizna univerzitet koji prihvata studenta.

– Unapređivanje mobilnosti prevladavanjem prepreka slobodnom kretanju, posebno: studentima dati priliku za

učenje, omogućiti im pristup studijama i relevantnim službama; nastavnicima, istraživačima i administrativnom osoblju priznati i valorizovati vreme koje su proveli u Evropi istražujući, predajući ili učeći, bez prejudiciranja njihovih statutarnih prava.

– Unapređivanje evropske saradnje u osiguranju kvaliteta u cilju razvijanja uporedivih kriterijuma i metodologija.

– Unapređivanje potrebne evropske dimenzije u visokom školstvu, posebno u razvoju nastavnih programa, međuinstitucionalnoj saradnji, šemama mobilnosti i integrisanih programa studija, obuke i istraživanja.

Kao što vidimo, Bolonjskom deklara-

a na osnovu njih su izvršene reforme u svim zemljama potpisnicama. Srbija je prihvatila „Bolonju“ tek 2003. godine u Berlinu.

cijom određuju se samo načela,

tema broja

29

ja i dve godine mastera). Sve to stvaralo je izvesno šarenilo u visokom obrazovanju u Srbiji.

Pozitivne strane za studente su te što su osnovani studentski parlamenti, koji su svoje članove delegirali u sva tela i veća fakulteta i univerziteta, sa ograničenim pravom glasa. Predstavnici studenata u Srbiji u ovom trenutku deluju na tri nivoa, na fakultetskom Studentski parlament određenog fakulteta, na univerzitetskom Studentski parlament određenog univerziteta i na nivou države Studentska konferencija univerziteta Srbije (SKONUS).

Na taj način pojačala se zastupljenost studenata na svim nivoima, što je rezultiralo većom informisanošću, ali i efikasnijom borbom za prava studenata.

Na osnovu svega ovoga možemo izneti

Ukoliko je dobro organizovana, studentska praksa odlično doprinosi sticanju radnih navika i kompetencija kod studenata

Od tog trenutka počinje proces reforme visokog obrazovanja i priprema se novi zakon, koji je usvojen 2005. godine, čime je i zvanično uvedena „Bolonja“ u Srbiju.

Prva generacija „bolonjaca“ upisala je studije 2006. godine.

Tokom ovog perioda javljali su se različiti problemi, a najveći su se ticali prelaska sa starog na novi sistem; zatim, nastavni kadar koji je u jednom sistemu radio više decenija sporo se uklapao u nove tokove i prvih par godina reforma je dokumentarno išla dobro, ali se u praksi kretala loše. S obzirom na to da univerziteti u Srbiji nisu integrisani, javio se i problem toga što je svaka visokoškolska ustanova donosila pravila za sebe, pa su nastale razlike u programima. Kada je reč o mobilnosti, ona je dosta otežana, prvenstveno unutrašnja mobilnost, ali i spoljašnja koja se procentualno vrlo malo koristi. Što se samog studentskog standarda

tiče, činjenica da je Srbija siromašna zemlja donela je velike probleme u pogledu finansiranja studija.

Po Zakonu iz 2005. postoje budžetski i samofinansirajući studenti. Za granicu budžeta bila je određena kvota od 60 ESPB stečenih u tekućoj akademskoj godini, dok je granica za prelaz u narednu godinu studija iznosila 37 ESPB. Privremenim merama, granica od 60 ESPB spuštana je svake godine uredbom na 48 bodova, da bi se najnovijim Zakonom o visokom obrazovanju iz 2017. godine ta granica odredila kao zakonska. Borba za tih famoznih 48 bodova svake godine bi se aktuelizovala u oktobru mesecu, a neretko bi rezultirala studentskim protestima.

Pokazala se izvesna nedoslednost kod različitih fakulteta u akreditaciji studija, pa negde imamo sistem 4+1 (četiri godine osnovnih studija i godinu dana master studija) ili 3+2 (tri godine osnovnih studi-

nekoliko predloga kako da se unaprede aspekti visokog obrazovanja kod nas.

Prvi aspekt odnosi se na zastupljenost studenata u telima i organima visokoškolskih ustanova, gde bi se davanjem prava glasa bez ograničenja znatno pojačala pozicija studenata prilikom odlučivanja o svim pitanjima, a samim tim bi se moglo uticati na poboljšanje položaja studenata.

Drugi aspekt odnosi se na samu nastavu i mobilnost studenata. Trebalo bi osposobiti nastavni kadar za nastavu na engleskom jeziku, osnivati studijske programe na engleskom jeziku, što bi rezultiralo povećanjem šansi za studente da se snađu u Evropskoj uniji prilikom zapošljavanja, a sa druge strane bi to doprinelo internacionalizaciji univerziteta i dovelo bi strane studente u Srbiju, što bi mogla biti dobra razvojna šansa za našu zemlju u budućnosti.

Treći aspekt na koji bi se trebalo usredsrediti jeste ujednačavanje studijskih programa u državi, kako bi studenti mogli da budu mobilniji ukoliko to žele unutar Srbije. Četvrti aspekt na koji bi trebalo obratiti pažnju jeste upravo finansiranje studija, jer se postavljanjem granice za budžetsko finansiranje kao cilja odražava na kvalitet studija, u smislu da se studenti zadovoljavaju manjim ocenama samo kako bi stigli do te granice koja im omogućava da nastave školovanje na budžetu.

Stalno aktuelna tema je i studentska praksa, za koju se pokazalo da, ukoliko je dobro organizovana, odlično doprinosi sticanju radnih navika i kompetencija kod studenata.

®

30

ekskluzivno

EKSKLUZIVNI INTERVJU Profesor Dragan Lončar

Strategija „korak po korak“ je put do uspeha Moj dobronamerni savet mladim ljudima je da budu skromni, da u tišini rade na sebi, da imaju strategiju malih koraka.

To ne znači da im šaljem poruku „nemojte biti ambiciozni“. Naprotiv!

Budite ambiciozni, ali supstancom rada zaslužite rezultat. Čuvajte se nesrazmere između očekivanja i realnosti, koja stvara opasnu nestrpljivost. Ne treba biti nestrpljiv, jer život nije kratak Primetili smo profesora Ekonomskog fakulteta Dragana Lončara još na „Originalnim razgovorima“ gde je okupljene osvojio svojim inspirativnim govorom i upozorio da budu strpljivi i ne upadaju u zamke instant kulture.

Sada nam za Original priča šta znači ta njegova mudra teorija „korak po korak“ uz pomoć koje je prvo završio fakultet a posle i sve ostalo što je postigao – a postigao je mnogo, kako igrica „Trial and error“ može da pomogne generacijama koje žive najbrže do sada da postanu strpljive, i šta nedostaje srpskim univerzitetima da budu bolji

Piše Ana Mitić Fotografije Igor Pavićević

intervju

31

D 32

ekskluzivno

a su profesori neko na koga treba da se ugledaju studenti, Dragan Lončar sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu bio bi idealan primer. Sa svojih 39 godina postigao je mnogo – od studenta generacije, preko Kembridža, pa do zvanja redovnog profesora na osnovnim, master i doktorskim studijama. Da smo se sa njim nalazili u holu fakulteta i da ne znamo kako izgleda, ne bismo ga uočili među studentima. Iako najmlađi, iako ne voli da se ističe, iako omiljeni, važi i za strogog ali pravičnog profesora.

Primetili smo ga još na „Originalnim razgovorima“ gde je okupljene osvojio svojim inspirativnim govorom i upozorio da budu strpljivi i ne upadaju u zamke instant kulture. Sada nam za Original priča šta znači ta njegova mudra teorija „korak po korak“ uz pomoć koje je prvo završio fakultet a posle i sve ostalo što je postigao – a postigao je mnogo, kako igrica „Trial and error“ može da pomogne generacijama koje žive najbrže do sada da postanu strpljive, i šta nedostaje srpskim univerzitetima da budu bolji.

I dok nam priča kako je i sam odlučio da upiše Ekonomski fakultet i kako je sve stigao da uradi, ne možete da se otmete utisku da je sve tako jednostavno, ali i da treba igrati po određenim pravilima. „Suštinski se ja time ne opterećujem mnogo. Moja deviza je strategija malih koraka. Imam neku viziju šta želim u dužem periodu, ali se ne opterećujem nekim ciljevima za koje znam da ne mogu da ih ostvarim u kratkoročnom periodu. Nisam nestrpljiv. U terminologiji projekt menadžmenta, volim da ima što više milestonova, kamenčića ili ključnih događaja.

Ako postavim neki dugoročni cilj, volim da ga podelim na više manjih ciljeva sa tačkama preseka i da merim svoje prolazno vreme. Mnogi me to pitaju – kako sam sve uspeo sa 39 godina. Jednostavno – radio sam svakog dana. Pametno

sam koristio vreme koje sam imao na raspolaganju. Loše se osećam uveče ako znam da sam taj dan uzaludno potrošio na besmislene aktivnosti i to nezadovoljstvo me tera da narednih dana pametnije koristim svoje vreme. Možda je primer iz života kad sedim na sastanku na kojem moram da budem, a znam da je besmislen, i kada osetim frustraciju u stomaku zato što uzaludno trošim svoje vreme, jer znam da zbog toga neću moći da odem na trening, da budem duže sa decom, i da ću morati da radim nešto na brzinu iako nisam tako planirao. Dan mi je vrlo upakovan i pedantno isplaniran i vodim računa o svakom minutu, ali tako da nemam prekomeran stres. Pokušavam da na kraju dana budem zadovoljan, ali da ne budem pod ehom stresa jer sam previše stvari radio u jedinici vremena.“

vršnjaka žrtvuju mnogo vremena zbog ličnog usavršavanja. Sa takvim ljudima je lako raditi, a najveće zadovoljstvo je kada u njihovim očima vidite zahvalnost zbog znanja koje delite sa njima. Naročito su zahvalni na praktičnim znanjima i primerima iz prakse. To je prirodan, spontani motiv za njih da shvate da znanja koja stiču na fakultetu imaju realnu primenu u praksi. Predajem Strategijski menadžment i Upravljanje projektima, i dajem im mnogo primera iz prakse i ličnog iskustva, jer imam svoju konsultantsku firmu i sarađujem sa velikim brojem kompanija na „živim projektima“. Ako im date kvalitetnu supstancu i ako ste korektni, oni to znaju da cene. Većina profesora blagonaklono gleda na to što sam mlad profesor, zato što vide da sam lojalan svojoj instituciji, da ulažem značajno vreme u njen razvoj kao prodekan i da pošteno radim svoj profesorski posao u delu edukacije i naučnog rada.

Danas je drugačije biti profesor nego kada ste vi studirali. Kako se vi prilagođavate ovim generacijama, šta se danas očekuje od profesora?

Danas je zahtevnije biti profesor, kao što je zahtevnije baviti se svakom drugom profesijom. Ukoliko ne pratite izvore znanja, za nekoliko godina vaša postojeća znanja mogu biti potpuno prevaziđena. Evo, recimo, bihevioralna ekonomija, koja je relativno mlada disciplina, dobila je nobelovca ove godine. Udžbenici danas drugačije izgledaju, načini držanja nastave, komunikacija sa studentima. Vrlo je interesantna i ta zdrava konkurencija koja postoji između profesora, čija će predavanja biti posećenija i koji će profesor biti bolje ocenjen od studenata. To je zdrav interni mehanizam koji gura stvari napred.

Ne može njih 100.000 da gura u jednom smeru dok ostalih 6.900.000 sedi i kuka Najmlađi ste redovni profesor Ekonomskog fakulteta. Kako na mladog profesora gledaju studenti, a kako profesori?

Ne volim da pričam o sebi, a naročito o tome gde sam ja u odnosu na druge. Vaspitan sam tako da gledam sebe i da se poredim sa samim sobom kroz vreme, u smislu dinamike napredovanja i ostvarivanja ličnih ciljeva. Volim rad sa studentima i mislim da imamo odličnu komunikaciju. Često kažem da imam privilegiju da radim sa najkvalitetnijim tkivom društva, a to je 2-3% mladih ljudi koji su odlučili da studiraju, odnosno da za razliku od svojih

Studentima pričate da treba da budu strpljivi i da ne upadaju u zamke instant kulture. Kako ove sadašnje generacije da budu strpljive u vreme kada je mnogo zamki instant kulture, u kojoj im je sve ubrzano – od samog načina života pa do trajanja nečije pažnje koja je ekvivalentna brzini skrolovanja na mobilnom telefonu?

Tako što će proći kroz igricu „Trial and

intervju

error“. Oni koji su nestrpljivi i misle da će odmah zaslužiti direktorsko mesto posle šest meseci prakse, vrlo brzo će naići na zid. To je jedna vrsta darvinizma, kada dobijaju poruku da moraju da rade još jedno deset godina da bi ostvarili cilj... Onda će možda da odu iz te firme, da pokrenu preduzetnički biznis, pa firma neće uspeti, pa će pokušati nešto treće. Svakako će biti usmereni na neku svoju ravnotežu, neki ekvilibrijum. Ne bojim se ja mnogo tog fenomena, jer to vidim kao prirodan proces, kao mladi vuk koji je procenio da je sazreo da vodi čopor, ali vrlo brzo shvati da je požurio. Ili shvati da je dobro procenio. Moj dobronamerni savet mladim ljudima je da budu skromni, da u tišini rade na sebi, da imaju strategiju malih koraka.

To ne znači da im šaljem poruku „nemojte biti ambiciozni“. Naprotiv! Budite ambiciozni, ali supstancom rada zaslužite rezultat. Čuvajte se nesrazmere između očekivanja i realnosti, koja stvara opasnu nestrpljivost. Ne treba biti nestrpljiv, jer život nije kratak. Za tri ili pet godina vi možete potpuno izmeniti karijeru, možete da uđete u novi ciklus i postignete fantastičan rezultat. Mora da se radi i da se razmišlja kako da se diferenciraš od drugih. Ako ti radiš dva sata dnevno, koliko radi i tvojih 100 drugara, pa po čemu ćeš se ti diferencirati u odnosu na koloniju drugih? Kad sam bio mali, bio je film „Automan“, to je lik koji kad prelista knjigu sve zapamti, i to mi je često prolazilo kroz glavu kad sam bio student, kako bi bilo dobro da imam tu moć i da mogu brže da čitam i učim. Ali to nije moguće.

Tako da je skromnost velika vrlina, kao i samokritičnost. I ako ih dobro upakujete sa realnom ambicijom, to je put ka uspešnoj karijeri.

Kako pronaći taj balans?

To je filozofsko pitanje. Ako bi me neko pitao šta je suština života, rekao bih da je to naći ekvilibrijum ili ravnotežu. Svako ima svoju ravnotežu i ima mnogo različitih ravnoteža u životu. Između karijere i ličnog života, pa u samom ličnom životu – za nekoga je to da ima petoro dece, a za nekoga da ostane sam. Ravnoteža u karijeri, za nekoga da radi samo na fakultetu, za nekoga da piše knjige... Svako ima svoje ravnotežno stanje i nešto što njega ispunjava. Zato ne volim knjige po principu „deset recepata za pronalaženje ravnoteže u životu“. Kada vas nešto ispunjava, volite to što radite, volite svoj život, fizički

umor brzo prođe. Ako ste u mentalnom balansu, vi ste konstantno u zdravom tonusu. Ako ste mentalno nezadovoljni, to je mnogo opasnije nego fizički umor koji dođe i prođe. Školovali ste se u inostranstvu.

Kako ste upisali Kembridž?

Kembridž je vrhunska akademska institucija i nekako sam imao sreće, stvari su se poklopile. Nije baš da sam planirao godinama unapred da ću da upišem Ekonomski fakultet, pa da upišem Kembridž, već sam spontano donosio odluke, ali uvek razmišljajući o dugoročnoj viziji. I Ekonomski fakultet sam upisao slučajno.

Hteo sam medicinu jer je moj stariji brat upisao medicinu, ali kad sam video njegove knjige, odustao sam. Na kraju sam se dvoumio između DIF-a, Pravnog i Ekonomskog.

Kada smo počeli da otvaramo studentima prostor za praksu, u početku nisu reagovali, bili su zbunjeni i imali smo problem da nađemo dovoljan broj zainteresovanih.

Ali menja se mentalitet. To sad postaje hod na dve noge – koliko je važno efikasno i kvalitetno završiti studije, toliko je važno raditi na sebi van studija. I mladi su toga svesni

33

Prelomila su me dva vrlo trivijalna parametra, prvo što sam živeo na Bežanijskoj kosi odakle sam imao jedan prevoz do fakulteta – sedamdesetpeticu, i drugi – moj kum je već studirao Ekonomski, pa sam računao da će mi davati knjige i instrukcije. Nisam ni planirao da budem najbolji student. To je strategija malih koraka – dan po dan, ispit po ispit. Ja nikada nisam znao koje predmete imam u sledećem semestru. Jedini zadatak je bio da studiram jer su i bratu i meni roditelji sve obezbedili i moje je bilo da se odužim roditeljima, ali i da budem odgovoran prema sebi. Sam sebe sam iznenadio kada sam dobio tri desetke u prvom semestru.

Tako sam i završio fakultet.

Jesam takmičar, ali nisam nameravao da budem najbolji. Jedan po jedan mali cilj dao je rezultat da sam bio student generacije po proseku. Onda je moj tata 2001. video oglas Britanske ambasade. U to vreme bilo je vrlo malo stipendija. Poslao sam aplikaciju i dobio odgovor da su me primili. Iako sam mislio da ja iz male Srbije nemam šanse. Ostao je teži deo posla – dobiti stipendiju jer moji roditelji nisu mogli da finansiraju moje studiranje i život u Kembridžu. Onda sam poslao zahtev Fondu Šel (Shell Centenary Scholarship Fund) koji daje 65 stipendija za ceo svet. I nikada dotad nisu dali stipendiju za bivšu Jugoslaviju. Sećam se, kao da je juče bilo, intervjua u hotelu „Hajat“ i da mi je predstavnik kompanije postavljao praktična pitanja kao „Šta biste vi uradili u slučaju kompanije RTB Bor?“. Imao sam dobar osećaj posle intervjua, ali ipak nisam mogao da verujem da ću biti jedan od 65 stipendista. I onda mi je stiglo pismo da sam dobio stipendiju. To je bila jedna od prekretnica u mom životu.

Da li je školovanje van Srbije bilo presudno za vaš kasniji uspeh i mora li se ipak otići van zemlje da bi se čovek ostvario i postigao svoj maksimum?

Samo sam sebi govorio da ne smem da budem najgori u grupi. Vrlo sam samokritičan i sebi sam govorio „ne znaš ništa, najgore govoriš engleski, imaš najgoru podlogu iz ekonomije od svih tamo studenata; moraš mnogo više da radiš da bi mogao da isporučiš neki rezultat“. I na kraju sam bio jedan od troje najboljih studenata u svojoj klasi po proseku. Olakšanje mi je bilo to što sam sa znanjem koje sam stekao na Ekonomskom fakultetu imao

34

ekskluzivno

fenomenalnu podlogu. Shvatio sam na Kembridžu čime želim da se bavim u ekonomiji. Birao sam najteže predmete jer je moj cilj bio da tamo naučim što više. To mi je mnogo pomoglo. Ovde sam potom upisao doktorske studije.

I mislim da mi je taj pingpong efekat kombinovanja studiranja ovde sa odlaskom u inostranstvo i osvežavanjem znanja mnogo pomogao, kao i odlazak u Čikago na postdoktorske studije, gde sam opet dobio novu injekciju znanja. Tako da mislim da je moguće da živite u Srbiji ali i da budete na najboljem izvoru znanja, ali pod pretpostavkom da povremeno odete u inostranstvo i nastavite da se vraćate.

Taj turski tuš, toplo-hladno, možda je dobar model za lični razvoj.

Kada uporedite studiranje u inostranstvu i ovde, šta nama nedostaje?

Na prvi pogled nam nedostaje malo, ali to nije baš tako malo. Naš sistem obrazovanja je dominantno baziran na reprodukovanju znanja – ja ti prenesem nešto a onda tražim da ti to verno reprodukuješ.

Postoje pozitivni primeri profesora koji ne rade samo tako i ima ih mnogo. Ali nije zastupljen model da obrazovni sistem insistira na razumevanju onoga što je naučeno, na primeni naučenog, na analizi od strane studenta, sintezi znanja i da student na kraju ima priliku da iznese svoje kritičko mišljenje – da kaže „profesore, ja se ne slažem sa vašim mišljenjem, ja bih to drugačije“. Druga stvar je kvalitet profesorskog kadra i to znamo svi mi.

Bio sam na Univerzitetu u Čikagu, odnosno Booth School of Business. Bivši njihov student milijarder Booth dao je trista miliona dolara i po njemu je nazvana škola. Oni su, pošto su imali novca, doveli nobelovce da predaju i odmah je renking te škole povećan. Vrednost institucije je veća što su vredniji ljudi, i što se više ulaže u obrazovni kadar, to će ta institucija biti bolja, jer više objavljuju radova, bolje su veze sa privredom, što omogućava brže zapošljavanje studenata, a utoliko će biti veći rejting institucije. Treće je kvalitet

Ovde se i dalje savetuje studentima da se zaposle u državnoj firmi samih studenata i pitanje da li će najbolji đaci hteti da upišu baš taj fakultet. Jer od kvaliteta inputa, studenata, zavisi i kvalitet institucije.

A kakvi vam studenti dolaze? Čula sam nedavno rečenicu da smo kao nacija finansijski nepismeni i da ne znamo neke osnovne pojmove.

Sada se priča o uvođenju finan-

sijske pismenosti još u osnovne škole.

Kao što jedan gimnazijalac treba da zna glavne gradove u Evropi, tako treba da zna i šta je banka i kredit. To je dobra inicijativa; mi smo kao fakultet uključeni u taj program i mi ćemo kreirati te predmete i pomoći ćemo nastavnicima da drže nastavu. Jedan deo studenata je iz srednjih stručnih škola i ima neko predznanje, ali dešava se svake godine da ljudi iz gimnazije imaju bolje rezultate iz računovodstva nego đaci srednjih ekonomskih škola. Jer je stvar u pristupu, u stavu. Jer nekada je bolje da krenete od praznog lista papira i da kažete „ja ovo ništa ne znam“ nego „ja ovo znam, samo ću malo da prelistam i položiću“.

Ali ne pristajem na generalizaciju da nam dolaze sve lošiji i lošiji đaci. Ja to ne primećujem. I to je jedan pozitivan osećaj. Sad na četvrtoj godini imam sjajnu

intervju

Mnogi me pitaju kako sam sve uspeo sa 39 godina.

Jednostavno – radio sam svakog dana. Pametno sam koristio vreme koje sam imao na raspolaganju. Loše se osećam uveče ako znam da sam taj dan uzaludno potrošio na besmislene aktivnosti i to nezadovoljstvo me tera da narednih dana pametnije koristim svoje vreme

generaciju. Od godine do godine menja se prosečan kvalitet studenata, ali on ne ide silaznom putanjom, više kao neka blaga sinusoida. Imam i sreću što radim na državnom fakultetu, a znamo da njih upisuje najkvalitetniji sloj srednjoškolaca koji žele da idu težim putem. Mogli su da izaberu lakši put, da brže završe, preko veze dođu do posla i sačuvaju svoju životnu energiju po principu „što bih se ja trošio kad mogu da idem lakšim putem“. Čim neko ide težim putem, taj ima dobru nameru. Imam sreću da radim sa kvalitetnim mladim ljudima.

Gde je karika koja nedostaje u saradnji između privrede i fakulteta, zbog čega sa jedne strane školujemo mlade za profesije za koje nema posla na tržištu, a sa druge imamo manjak kadrova za tražene profesije? Centar za saradnju

sa privredom na Ekonomskom fakultetu je jedan od pokušaja da se taj problem reši.

Potrebno je mnogo raditi i sa strane obrazovnih institucija, ali i privrede. Jer to nije jednodimenzionalan proces. I privreda mora da bude zastupljena na fakultetima, mora da se otvori, menadžeri moraju da ulože neko vreme za mentorstvo, učestvovanje na case study takmičenjima, praksu sa studentima, jer to je neka investicija vremena. Sa druge strane, fakulteti moraju da se otvore. Imam lični primer jer smo u oktobru 2015. otvorili Centar za saradnju sa privredom sa misijom da svojim studentima otvorimo vrata da tokom studija mogu da obave praksu, stupe u kontakt sa potencijalnim poslodavcem, da uđu u kompaniju, da omogućimo studentima da u okviru zgrade fakulteta pokrenu svoju firmu... Ali osnovna misija je da pošaljemo poruku studentima: tokom studija imate mnogo kanala da radite na sebi van formalnog kanala komunikacije.

Ne samo amfiteatar, knjiga i ispit nego imate i priliku da čujete direktore kompanija, odete nekud na praksu... Privreda je fantastično reagovala kada smo to sve pokrenuli i sada kompanije same dolaze kod nas sa inicijativama.

Imate li utisak i da su se mladi promenili, da se menja mentalitet, da se više ne razmišlja da je dovoljno da samo završe fakultet i da će naći posao, već da je upravo to neformalno obrazovanje van učionica ključ?

Kada smo počeli da otvaramo studentima prostor za praksu, u početku nisu reagovali, bili su zbunjeni i imali smo problem da nađemo dovoljan broj zainteresovanih. Ali menja se mentalitet. To sad postaje hod na dve noge – koliko je važno efikasno i kvalitetno završiti studije, toliko je važno raditi na sebi van studija. I mladi su toga svesni. U krajnjem slučaju, starije kolege im prenose svoja iskustva sa prvih intervjua za posao, na kojima postaje jasno da pored prosečne ocene i brzine studiranja treba da plasiraju i svoja radna iskustva tokom studija.

Mnogo se govori o preduzetničkom duhu i pokretanju sopstvenog

35

biznisa, o realizaciji ideja u praksi kroz startapove. Koliko su mladi spremni na to, da ne čekaju da dođe samo već da uzmu stvari u svoje ruke?

Nema čarobnog štapića koji može od loše privrede preko noći da napravi dobru. I opet tu nema velike filozofije od čega zavisi koliko će jedna ekonomija stvoriti vrednosti – od privrednih subjekata, preduzeća koja posluju i države koja bi trebalo da stimuliše taj rast. Kako podići Srbiju na nivo Italije ili Austrije?

Pa morali bismo da instaliramo novih 10.000 malih i srednjih preduzeća koja bi mogla da kreiraju proizvod koji bi mogao da se prodaje u EU. Mi i dalje imamo kolektivističku kulturu i naši ljudi najviše vole da rade u javnom sektoru. Čak imate i studente koji kažu da im roditelji savetuju da se zaposle u državnoj firmi: „Četrdeset hiljada kapne, radim dva sata dnevno, izađem kad hoću, uzmem slobodan dan, neću da me izrabljuje privatnik.“ A kad ga pitate da li je razmišljao o svom biznisu, odmah je tu opravdanje zašto ne bi trebalo time da se bavi: „Ma odakle mi pare, nemam dobre kontakte, sve već postoji.“ Preduzetništvo se smatra motorom koji pokreće ekonomiju jedne države, a naša ekonomija trpi velike kritike i stalno se provlači pitanje kad će nam biti bolje. Pa kada će nam biti bolje?

Ne postoji preduzetnička kultura da uzmete stvari u svoje ruke i menjate stvari. Rezultat razvoja privrede je rezultat rada sedam miliona pulsirajućih tačkica koje se zovu ljudi koji žive u Srbiji. Neće odjednom biti bolje ako se promeni predsednik i Vlada, dok se ne stvori promena mentaliteta i kritična masa rada na nivou pojedinačnih tačaka. Jer ne može njih 100.000 da gura u jednom smeru dok ostalih šest miliona i 900.000 sedi, kuka i vuče ih za noge nazad i seče glave ako iskoče malo iznad proseka. Postoji i dalje mentalitet uprosečavanja, uravnilovke.

Da svi treba da imamo isto bez obzira na to koliko ko radi i kakve rezultate isporučuje. Takav model je obeshrabrujući za vredne i kvalitetne ljude i zato, nažalost, neki odustaju i odlaze tamo gde postoji smisleniji performans menadžment.

®

BUDI NAUČNIK

36

Da li se društvene i prirodne nauke razumeju? Činjenica da i pored toga što doprinose ukupnom civilizacijskom napretku, visoka tehnologija i dostignuća prirodnih nauka ne omogućavaju vidljiv boljitak velikom broju ljudi, ukazuje na potrebu da se koriste saznanja društvenih nauka kako bi se svet učinio boljim Piše dr Goran Bašić, direktor Instituta društvenih nauka

apetost između društvenih i prirodnih nauka postoji i proističe kako iz očekivanja od rezultata koji se postižu u ovim naučnim poljima, tako i zbog razlika u istraživačkim metodama. Egzaktnost metoda istraživanja i česta neposredna primenljivost rezultata prirodnih nauka stvaraju mit o njihovoj nadmoći nad društvenim naukama. Iako ovakav stav proističe iz osnovne neobrazovanosti i neupućenosti, on je često zastupljen među tehnokratama, i naročito birokratijom, koji imaju uticaj na kreiranje politike naučnog razvoja.

N

Otklanjanje negativnih posledica, odnosno opstanak civilizacije, podrazumeva „humaniji razvoj tehnologije“ prilagođen prirodnim resursima i tempu koji čovek i društvo mogu da prate. Odgovori na ta pitanja su u društvenim naukama

Šta je u osnovi sukoba nauka?

Taj sukob je veštački i projektovan je iz centara moći kojima nije potrebno objektivno objašnjenje društvenih pojava i razvoja. Nasuprot tome, rešavanje sve složenijih problema i izazova zahteva sinergiju nauka. Savremeno društvo s jedne strane oblikuju visokotehnološka dostignuća i

ogroman napredak u medicini, genetici, istraživanjima svemira, ali s druge strane ljudi se i dalje suočavaju s nedaćama koje su i ranije bile uzrok patnje i stradanja: glad, epidemije, ratovi, klimatske katastrofe, ogromne ekonomske razlike,

strah od budućnosti i neizvesnosti. Sama činjenica da i pored toga što doprinose ukupnom civilizacijskom napretku, visoka tehnologija i dostignuća prirodnih nauka ne omogućavaju vidljiv boljitak velikom broju ljudi, ukazuje na potrebu da se koriste saznanja društvenih nauka kako bi se svet učinio boljim.

Osim toga, čovek naoružan znanjem, obdaren neobuzdanom radoznalošću, sklon da zadovolji hedonističku stranu svoje prirode – potpuno je izmenio i ugrozio prirodu oko sebe. Zato se priroda brani od čoveka i promena koje je izazvao neobuzdanim tehnološkim razvojem. Otklanjanje negativnih posledica, odnosno opstanak civilizacije, podrazumeva „humaniji razvoj tehnologije“ prilagođen prirodnim resursima i tempu koji čovek i društvo mogu da prate. Odgovori na ta pitanja su u društvenim naukama.

Ljudi sve manje razumeju promene i sve teže im se prilagođavaju. Globalizacija je ubrzala tempo promena i dovela

BUDI NAUČNIK

je ljude u situacije u kojima ne upravljaju ličnim planovima – migracije, nasilje, dehumanizacija samo su neke od posledica promena sa kojima smo se suočili u veku tehnološkog napretka i ljudskih prava. Suviše je protivrečnosti i nedoumica da bi ih u različitim delovima sveta razumeli ljudi „ukorenjeni“ u sopstvenim kulturama i zaokupljeni mnoštvom ličnih i lokalnih problema. Ljudima je lakše da prihvate činjenice o istraživanjima svemira nego da razumeju šta bi u svom okruženju trebalo da promene kako bi se snašli u „ubrzanom“ svetu.

Da li se nauke jednako „vrednuju“?

Kada je reč o vrednovanju nauka, potrebno je da imamo na umu s jedne strane ocenu naučnih rezultata, a sa druge finansijska i materijalna sredstva. Jedinstveno vrednovanje rezultata naučnoistraživačkog rada u prirodnim i društvenim naukama nije logično zbog prirode nauka, metoda istraživanja, načina na koji se objavljuju rezultati i najzad društvenog i ideološkog konteksta. Istraživanja u prirodnim naukama su skuplja, ali i brža i rezultati su autonomnost naučnog rada koju nije lako postići u društvenim naukama. Medijska vulgarizacija nauke, rastući populizam kojem su činjenice i istina najveći neprijatelji i ideologizacija ogroman su teret „društvenjaka“ i pred-

stavljaju kontekst koji bi trebalo uzeti u obzir prilikom vrednovanja rezultata njihovog naučnog rada.

Kakav je odnos javnih politika i nauke?

U razvijenim državama odluke u javnim politikama zasnivaju se na činjenicama i analitičkoj podršci koju obezbeđuju naučni instituti. Međutim, da bi veza između nauke i javnih politika bila funkcionalna, potrebno je da u javnoj upravi rade stručnjaci sa odgovarajućim znanjima i kompetencijama. Ako to nije slučaj, ne bi

Veštačka inteligencija, digitalizacija, robotika, „humana“ genetika i komercijalizacija nauke omogućili su bolji kvalitet života i doskora nezamisliv pristup uslugama i komunikacijama, ali su i uslovili potrebu za odgovorima na mnoštvo pitanja

37

trebalo od njih očekivati da definišu probleme koje treba istražiti i objasniti, a još manje da primene rezultate istraživanja u javnim politikama. Šta možemo da očekujemo od nauke?

Zadatak društvenih nauka je to da ostvare visok stepen primenljivosti u različitim delatnostima, ali je njihova prevashodna uloga da omoguće saznanja i objašnjenja pojava na osnovu kojih čovek može da upravlja savremenim promenama. Racionalna veza sa prirodnim naukama, privredom, tehnološkim razvojem i inovacijama nužna je jer promene svakodnevice postaju sve intenzivnije i zahtevaju objašnjenje kako bi im se ljudi brže i lakše prilagodili.

Veštačka inteligencija, digitalizacija, robotika, „humana“ genetika i komercijalizacija nauke omogućili su bolji kvalitet života i doskora nezamisliv pristup uslugama i komunikacijama, ali su i uslovili potrebu za odgovorima na mnoštvo pitanja, od onih osnovnih, koja se obnavljaju u svakoj epohi o sreći, slobodi, humanizmu i mestu i ulozi pojedinca u svetu, do praktičnih pitanja koja se odnose na prilagođavanje promena ljudskim delatnostima (obrazovanje, upravljanje, organizacija rada) i slobodnom vremenu.

®

ex catedra

38

Dekan Matematičkog fakulteta

Zoran Rakić

Nije dobro kad se ljudi od znanja i rada potiskuju na društvene margine Šangajska lista, na kojoj je svega dva odsto svetskih univerziteta, dokaz je kvaliteta i prestiža, a mnogi te zasluge pripisuju jednom od najboljih domaćih fakulteta, Matematičkom, s pravom. Otkud toliko talentovanih i toliko uspešnih naučnika kod nas? O tome, ali ne samo o tome, za Original govori dekan Matematičkog fakulteta Zoran Rakić, koji se ne pojavljuje često u medijima razgovarala Zorica Marković o što je Univerzitet u Beogradu plasiran među 300 najboljih svetskih univerziteta, i to što je svake godine sve bolje rangiran, rezultat je ogromnog zalaganja naučnika sa fakulteta BU. Šangajska lista, na kojoj je svega dva odsto svetskih univerziteta, dokaz je kvaliteta i prestiža, a mnogi te zasluge pripisuju jednom od najboljih domaćih fakulteta, Matematičkom, s pravom.

Naši naučnici su zaista cenjeni u svetu, a prirodne nauke su zaista ključ pozicije Beogradskog univerziteta. Otkud toliko talentovanih i toliko uspešnih naučnika kod nas i pored svih onih kojima je matematika u „malom prstu“?

Dekan MF, profesor dr Zoran Rakić, koji se zaista retko pojavljuje u medijima, s ponosom ističe da su za postignuti uspeh najzaslužniji fakulteti koji se bave prirodnim naukama i matematikom.

Profesor Rakić kaže da je matematika na BU na nekim od tih lista bila i u prvih 100, a da se pri tome ne računaju rezultati koje su ostvarile kolege sa Matematičkog instituta SANU, jer on ne pripada BU. Jedan od lakših načina da se tu plasmani u oblasti matemati-

T

ke poboljšaju jeste da MI SANU postane deo BU, predlaže profesor Rakić. „Na prethodnom svetskom kongresu matematičara u Seulu 2014. troje svršenih studenata našeg fakulteta imalo je predavanja po pozivu, što predstavlja veliki rezultat za naš fakultet, jer u kategoriji predavanja po pozivu na tom kongresu nije bilo mnogo poznatih univerziteta koji su imali bolji rezultat.

Te naše drage kolege koje su ostvarile ovakav uspeh svakako zaslužuju da im pomenemo barem imena: Vladimir Marković, Farah Ilijas i Nataša Šešum. Na BU i drugim univerzitetima u zemlji postoji tradicija u ovim oblastima, naši planovi i programi, kao i kadrovi jesu na dovoljno visokom nivou da mogu produkovati dosta veliki broj solidnih radova.

Drugi razlog što je to tako leži u činjenici da su prirodne nauke i matematika univerzalne i manje podložne političkim i drugim uticajima nego što je to u društvenim naukama.“ I pored svih ovih uspeha koje ste pomenuli, pretpostavljam da kao član Senata BU imate uvid u probleme sa kojima se susreće Univerzitet?

Želim da naglasim da iako je BU, kako se to danas kaže, jedan od važnijih brendova u Srbiji, i to u veoma važnoj oblasti za državu kao što je visoko obrazovanje, nema tretman u medijima i javnom životu koji zaslužuje.

Verovatno su vaši čitaoci primetili da svaka iole poznatija estradna umetnica (narodski rečeno pevaljka) ima u medijima nekoliko puta više vremena nego svi profesori BU zajedno. Svakako nije dobro da se ljudi od znanja i rada, na čijem radu se zasniva funkcionisanje društva, potiskuju na društvene margine, a novim generacijama se serviraju obrasci ponašanja bazirani na raznim vrstama zabave, bez obaveza, pa i bez smisla. Ali dotakli smo se jedne široke teme za koju nemamo dovoljno prostora...

Mislim da je jedno od važnijih pitanja koja muče BU pitanje povraćaja oduzete imovine. Poznato je da je pre Drugog svetskog rata BU bio jedna od najbogatijih visokoškolskih ustanova u Evropi zahvaljujući zadužbinarima, koji su shvatajući važnost visokog obrazovanja za naciju i državu ostavljali svoj imetak BU. U to doba, BU je posedovao 75 zadužbina i fondova, što je uključivalo i mnoštvo nekretnina u Beogra-

Važno pitanje za Univerzitet u Beogradu jeste njegovo otvaranje za strane studente i profesore kako bi se što bolje iskoristio položaj BU na listama najuspešnijih svetskih univerziteta. Internacionalizacija BU trebalo bi da ima pozitivne efekte u promociji našeg obrazovanja i države, a kasnije i pozitivne finansijske efekte za fakultete

ex catedra

Rekli ste da ima još važnih pitanja za BU?

Drugo važno pitanje za BU jeste njegovo otvaranje za strane studente i profesore kako bi se što bolje iskoristio položaj BU na listama najuspešnijih svetskih univerziteta.

Internacionalizacija BU trebalo bi da ima pozitivne efekte u promociji našeg obrazovanja i države, a kasnije i pozitivne finansijske efekte za fakultete. Neophodna pretpostavka koju moraju da urade fakulteti BU za ovu aktivnost jeste da akredituju svoje programe na engleskom jeziku, zatim je tu niz pretpostavki koje mora da uradi država, od uređivanja boravka stranih studenata (studentske vize i sl.) do značajnijeg ulaganja u infrastrukturu fakulteta i studentskih domova. O ovoj temi bilo je reči na poslednjoj sednici Senata BU i ja očekujem od rukovodstva BU i Ministarstva obrazovanja, kao i fakulteta, da u veoma bliskoj budućnosti počnu ozbiljno da rade na stvaranju uslova za internacionalizaciju BU i ostalih univerziteta u Srbiji.

A opet, kako se radi i objavljuje u nemogućim uslovima ovde?

du i Srbiji, zemlju, šume, pa i rudnik zlata u Boru. Pre izvesnog vremena država je odlučila da uđe u proces restitucije, i bilo bi normalno da se i BU, kao instituciji od posebnog značaja za državu, vrati što pre sva oduzeta imovina.

Imate li informaciju da li će onda BU biti vraćena imovina?

Koliko mi je poznato, od kolega iz Rektorata BU koji se bave povraćajem oduzete imovine BU, izgleda da nema političke volje da se zakon o restituciji celovito primeni i na BU. Bojim se da taj nedostatak političke volje i sporo vraćanje imovine BU liči na to da je država tretira kao Alajbegovu slamu. Ako se uzme u obzir za šta je korišćena imovina BU pre Drugog svetskog rata, između ostalog za stipendiranje studenata i poboljšanje studentskog standarda, smatram da je interes Studentskog parlamenta da se uključi aktivnije u proces vraćanja te imovine. Iskreno se nadam da će premijerka, koja je najavila da je obrazovanje jedan od prioriteta njene vlade, preduzeti neke korake da se pronađe i način i volja da se BU što pre vrati veći deo oduzete imovine.

Većina od onoga što ću reći u nastavku ovog razgovora odnosi se na matematiku, nešto malo manje na teorijsku fiziku, manje na ostale prirodne nauke, a pogotovo na društvene.

Za matematičare uslovi nisu tako nemogući jer je potrebno da država, osim adekvatnog prostora za profesore i istraživače, obezbedi elektronski pristup kvalitetnoj literaturi (najpoznatijim žurnalima i knjigama), što i funkcioniše (moglo bi i nešto bolje), kao i sredstva za posete konferencijama i naučne posete stranih istraživača našim univerzitetima.

Za ostale prirodne nauke, osim istih stvari kao i za matematiku, potrebno je još obezbediti često vrlo skupu aparaturu i potrošni materijal, od čega bitno zavise rezultati naših kolega koji rade u tim naučnim oblastima, a sa tim je u poslednje vreme bilo dosta problema, koliko mi je poznato.

Stalno govorimo kako su naši univerziteti loši. Mogu li tako „loši“ univerziteti dati toliko uspešnih pojedinaca, naučnika koji uspevaju u svetu?

Smatram da je na BU sigurno, a verovatno i na nekim drugim univerzitetima u zemlji, nivo znanja koji se stiče na osnovnim i master studijama (matematike) prilično dobar i ne zaostajemo mnogo za većinom drugih svetskih univerziteta. Tu konstataci-

39

ju potvrđuje i činjenica da postoji veliki broj naših svršenih uspešnih pojedinaca i naučnika širom sveta, ali postoje i objektivniji pokazatelji kao što je npr. istraživanje grupe 21 univerziteta (Universitas 21), koja se bavi istraživanjima kvaliteta obrazovanja u zemljama sveta. Prema njihovim istraživanjima Srbija je jedna od vodećih zemalja sveta po odnosu dobijenog kvaliteta obrazovanja za novac uložen od države. U poslednjih nekoliko godina pozicije Srbije po pomenutim parametrima na njihovoj listi bile su od 1 do 4. Dakle, da bi naši univerziteti podigli nivo znanja, obrazovanja i nauke u narednom periodu, potrebno je poboljšati kvalitet doktorskih studija, čime bi se dobio kvalitetniji nastavnički kadar u budućnosti kao osnova za kvalitetnije obrazovanje kod nas.

Kako država može pomoći visokom obrazovanju i nauci u Srbiji, i da li od njih može očekivati neku korist?

Iz svega rečenog o ciljevima i idejama za unapređenje visokog obrazovanja i nauke u Srbiji, jasno je da su potrebna znatno veća ulaganja nego što je sada. Bez toga, bojim se, ne mogu se očekivati značajniji rezultati u poboljšanju standarda u zemlji.

Veoma je pozitivno da je obrazovanje i daljnji razvoj nauke jedan od prioriteta naše premijerke i nadam se da to neće biti samo prazne reči kao što je često bilo u proteklih 25 godina.

Dakle, važna stvar je da država počne ozbiljnije da finansira visoko obrazovanje, i tu već ima naznaka u novom budžetu da su predviđena veća sredstva nego ranije za finansiranje visokog obrazovanja. To podrazmeva izgradnju novih funkcionalnih zgrada nekih fakulteta, kao i kombinovanje visokog obrazovanja sa firmama koje se bave visokom tehnologijom.

Kako se očekuje da će nova tehnološka revolucija biti u oblasti biotehnologije i primenama molekularne biologije, za čije razumevanje su potrebna znanja molekularnih biologa, biohemičara, informatičara, matematičara i fizičara, smatram da bi na jednom mestu trebalo napraviti zgrade MF, Fizičkog fakulteta (FF), zatim dela za molekularne biologe i biohemičare, kao i ETF-a (koji uz MF školuje najkvalitetniji kadar u informatici), gde bi se predvideo i deo prostora za poznate svetske kompanije koje rade u tom sektoru, kao i za neke nove. Time bi se stvorili materijalni preduslovi da i BU malo ozbiljnije uđe u trku u ovoj veoma važnoj oblasti, i na jednom mestu imali bismo stručnjake iz svih potrebnih oblasti.

Pre šest-sedam godina postojala je neka

40

ex catedra

slična ideja i trebalo je u Bloku 39 na Novom Beogradu, na parceli na kojoj se nalazi FDU (Fakultet dramskih umetnosti) izgraditi nove zgrade za MF, ETF i FF, kao i Centar za promociju nauke. Smatram da bi država, pogotovo jer sada ima sve više para u budžetu, trebalo da pokrene taj plan ponovo uz neke modifikacije, jer svakako ne bi trebalo graditi skupi Centar za promociju nauke, time bi se uštedela neka sredstva koja bi se mogla potrošiti na opremanje pomenutih fakulteta i neophodnih laboratorija. Po sličnom sistemu bi trebalo graditi i druge naučnotehnološke parkove, i to najpre u oblastima gde se znanja lakše mogu primeniti i tako zaraditi, kao što je poljoprivreda, metalurgija, energetika i sl.

Kako to ostvariti?

Da bih odgovorio na to pitanje, pođimo od početka, tj. od odnosa znanja i učenja. Kako znanje procesom učenja prelazi sa onoga ko je u većem znanju (izvor znanja) na onoga ko je u manjem znanju (primalac znanja), postoji samo jedan način da povećamo nivo našeg znanja: da se približimo izvorima znanja i od njih da naučimo to što nas interesuje. Postoje samo dve mogućnosti kako to da ostvarimo: ili da odemo u neku drugu zemlju u kojoj postoje ljudi sa više znanja, ili da ih dovedemo kod nas. Za pojedinca prva opcija je praktično jedina, ali za državu mnogo je jeftinija i korisnija ova druga, pogotovo jer postoje naši naučnici koji su se afirmisali u inostranstvu, od kojih bi verovatno većina htela da pomogne akademskoj zajednici iz koje je potekla. Postoje i prijateljske zemlje sa kojima bi se mogli sklopiti ugovori na nivou univerziteta o saradnji, koja bi podrazumevala da neki njihovi istaknuti profesori dolaze na naše univerzitete na nekoliko meseci i održavaju neku nastavu na doktorskim studijama.

Da bi se to realizovalo, potrebno je da država uloži neka sredstva za ostvarivanje tog plana; iako se u poslednjih nekoliko godina popravlja situacija sa finansiranjem doktorskih studija na državnim univerzitetima, ona još ne omogućuje realizaciju ovakvog plana, koji bi u nekoj dorađenoj varijanti trebalo proglasiti i za strategiju ili deo strategije države u visokom obrazovanju.

Mislim da bi za državu bilo najjeftinije i najkorisnije da napravi plan kako da naše ljude koji su u inostranstvu postigli značajne rezultate uključi u naše doktorske studije.

Verovatno bi prvo trebalo napraviti spisak takvih ljudi, obratiti im se sa molbom da po-

mognu ako mogu, napraviti neki fond kojim bi se finansirale njihove usluge i krenuti u akciju. Mislim da bi bilo dobro da im se ponudi pozicija na fakultetima koju bi oni mogli da dosta fleksibilno koriste (za držanje nastave i kurseva na doktorskim studijama, eventualno da provedu kod nas slobodnu godinu i sl.) uz neku mesečnu apanažu za koju bi oni na svoje radove potpisivali i naše fakultete i institute (jer bi imali i pozicije na njima) i time pomogli u podizanju reputacije naših univerziteta.

A s druge strane, imamo toliki skok obrazovanih, mastera i doktorata.

Koliko je to realno odraz obrazovanja, a koliko toga što mnogi govore o „slabim“ fakultetima?

Da bi se regulisao problem na koji ste vi sugerisali, potrebno je da Ministarstvo nađe objektivan način da kaže koliko koja diploma vredi. Mislim da su taj problem pred resorne ministre iznosili neki od rektora BU, ali Ministarstvo uporno odbija da se oglasi i da nešto uradi povodom toga.

Uz malo dobre volje, tj. kontrole diploma od strane Ministarstva, mogao bi se znatno smanjiti broj loših diploma na lošim fakultetima. Broj loših fakulteta može se rešiti prilikom akreditacije, i to tako da se napravi registar nastavnika i da se ograniči (u skladu sa brojem radnih časova) angažovanje nastavnika u procesu akreditacije na jedan ili dva fakulteta, a ne kao danas gde se neki profesori koriste za akreditaciju mnogo većeg broja fakulteta.

Realno, većina privatnih fakulteta služila je da njihovi vlasnici uzmu pare od studenata, kao i za to da neki političari postanu doktori nauka (karikiranu verziju tog scenarija naši građani mogu videti u seriji „Sumnjiva lica“). Ali s vremenom se situacija promenila i privatni fakulteti sada su u problemu jer su naši budući studenti i njihovi roditelji shvatili da ne vredi plaćati za diplomu koja ne vredi i da je mnogo bolje upisati ozbiljan fakultet. Da je to tako potvrđuje broj upisanih studenata na tehničkim fakultetima za inženjerska zvanja, na IT profilima, prirodnim naukama, koji je u poslednjih desetak godina u porastu. Smatram da je ovaj trend veoma pozitivan, ali nažalost naša privreda i industrija su na veoma niskom nivou i onda ti mladi sposobni ljudi, kada ne mogu u zemlji da nađu adekvatan i dobro plaćen posao, masovno odlaze u inostranstvo, što je pogubno za državu.

Dužnost države je da se mnogo ozbiljnije posveti ovom problemu kako bi se pronašao

Matematička gimnazija je najkvalitetnija srednjoškolska ustanova na ovim prostorima, pa i šire. Verovatno spada po kvalitetu nastave u desetak najboljih srednjih škola u svetu neki model koji bi omogućio da se ti mladi i najobrazovaniji ljudi zadrže u zemlji. Neki američki naučnici radili su istraživanja koja su pokazala da ako njihovi univerziteti privuku najbolje studente iz neke druge države i ako ti studenti ostanu u Americi, njena privreda i država u proseku imaju korist dva-tri miliona dolara po jednom takvom studentu.

Jedan drugi profesor sa nekog univerziteta u Americi, kada su ga pitali na čemu se bazira ekonomski uspeh SAD, odgovorio je da je to američka viza za strane studente.

Da li se slažete sa onima koji tvrde da „Bolonja“ nije uspela kod nas?

Ne znam kakva je situacija na drugim fakultetima, ali na našem, većina kolega, nakon što se upoznala sa „Bolonjom“, gledala je da izbegne neke loše posledice tog sistema koje su se svodile na opadanje kvaliteta znanja studenata, jer su dobijali neke poene na „lepe oči“ (prisustvo na nastavi i sl.). S vremenom, kada smo upoznali „Bolonju“ malo detaljnije, videli smo da ona omogućava neke procedure koje je približavaju našem starom proverenom sistemu.

Na osnovu mog iskustva, mislim da je ruski sistem obrazovanja iz vremena SSSR-a bio najbolji, verovatno zato jer su za njegovu kreaciju i implementaciju bili odgovorni neki istaknuti matematičari, poput Kolmogorova. Obrazovni sistem treba napraviti tako da mladi ljudi postaju brucoši kada imaju 17 godina, kao što je to u Rusiji. U tom dobu brucoši imaju dovoljne psihofizičke sposobnosti da prate nastavu na fakultetima, uz pretpostavku da imaju adekvatno srednjoškolsko obrazovanje. Zatim, student treba da dobije nekog profesora koji mu pomaže tokom studija u ostvarivanju njegovog osnovnog zadatka, a to je uspešno studiranje, jednostavnim jezikom rečeno: završetak studija sa dobrim ocenama koje su odraz studentovog znanja u propisanom roku. Za ovo bi bilo potrebno zaposliti veći broj kvalitetnih profesora, što je kod nas verovatno teško ostvarljivo u doglednoj budućnosti.

Matematika je oduvek bila bauk. Koliko je to do profesora matematike?

U jednom od prethodnih pitanja objašnjavao sam odnos znanja i procesa učenja.

Taj odnos na svim nivoima znanja je isti,

ex catedra

odakle sledi da je za svaki predmet u osnovnoj i srednjoj školi veoma važan nastavnik.

I to prvenstveno njegovo znanje i razumevanje materije koju predaje, a zatim veština kako to znanje da prenese na decu. Ne može neko ko sam dobro ne razume to što predaje nikakvim didaktičkim veštinama objasniti predavanu materiju slušaocima tako da je oni razumeju, kad je on sam ne razume.

Nažalost, došlo je do društvene degradacije nastavničke profesije u osnovnim i srednjim školama (taj proces je počeo nakon Drugog svetskog rata, a kulminirao je nakon raspada SFRJ), što se ogleda u realno veoma malim platama profesora, oduzimanju prava nastavnicima, davanju isuviše velikih prava đacima uz istovremeno smanjivanje njihovih obaveza, davanju većih ovlašćenja roditeljima, maltretiranju profesora velikom administracijom i sl. Ovi katastrofalni trendovi doveli su do toga da se država i društvo suočavaju sa velikim problemom da niko, osim sve manjeg broja entuzijasta, više ne želi biti profesor i interes brucoša za profesorska zvanja u poslednje vreme drastično opada. Tako je, na primer, na našem fakultetu na upisu 2015. godine za zvanje profesor matematike bilo 112 prijavljenih kandidata, 2016. bilo je 56 kandidata, a ove godine samo njih oko 30.

Sama povećanja plata profesorima, iako pozitivan potez države, nisu dovoljna jer je potrebno da se promeni zakonska regulativa koja će povratiti profesorima oduzeti status i izgubljeni autoritet.

Koliko su odlični studenti na Matematičkom fakultetu posledica temeljnog rada sa talentovanima u Matematičkoj gimnaziji i osnove koju tamo dobijaju?

Matematička gimnazija je najkvalitetnija srednjoškolska ustanova na ovim prostorima, pa i šire. Verovatno spada po kvalitetu nastave u desetak najboljih srednjih škola u svetu. Drugim rečima, radi se o još jednom našem brendu koji služi za ponos naciji i državi. Razlog za takav uspeh leži u tome što je ona preuzela organizaciju od poznate ruske gimnazije „Kolmogorov“, specijalizovane za prirodne nauke, zatim u kvalitetnom nastavnom kadru (koji sačinjavaju i kolege sa našeg fakulteta, MI SANU, kao i najuspešniji đaci te gimnazije), a treća neophodna komponenta za uspeh jedne gimnazije jesu talentovana deca koja dolaze iz čitave Srbije. Mislim da bi Ministarstvo obrazovanja trebalo da pokuša da neka od tih pozitivnih iskustava u funkcionisanju MG prenese i na specijalizovane srednje škole u drugim obla-

stima, radi podizanja njihovog kvaliteta.

Jasno je da nastava i rad u MG obezbeđuje njenim svršenim đacima najbolje moguće temelje za uspešno studiranje, i to ne samo na fakultetima prirodnih i matematičkih nauka. To pokazuje i činjenica da najkvalitetniji svršeni đaci MG lako dobijaju stipendije na najprestižnijim svetskim univerzitetima, završavaju ih i nakon toga rade na mnogim poznatim univerzitetima i u kompanijama širom sveta.

Kako je moguće pomoći mladim ljudima da budu uspešniji na studijama? Da li je dovoljno da samo „dobro zagreju stolicu“?

Za uspešno studiranje na Matematičkom fakultetu nije dovoljno samo predznanje koje se dobije u srednjim školama, pa ni u Matematičkoj gimnaziji. Potrebno je da mladi ljudi nakon srednje škole i upisa fakulteta za koji imaju afiniteta nastave da vredno rade, jer osnovni kvalitet onih koji završavaju fakultete jeste upornost i istrajnost. Bivši đaci MG imaju prednost na prvoj godini studija jer su dosta od gradiva čuli tokom školovanja, ali ta prednost se već gubi u drugoj godini kada ih obično vredni i talentovani studenti, koji su došli iz drugih srednjih škola, sustignu. Svakako, ima mnogo vrednih i marljivih studenata našeg fakulteta bivših đaka MG, i takvi obično postaju istaknuti profesori ili kod nas ili u inostranstvu.

Matematika je apstraktna nauka i koliko takvo neko znanje pomaže mladom čoveku da nauči da razmišlja i rešava probleme iz svakodnevnog života?

Matematika je prvenstveno jedan jezik, i to najprecizniji, koji su do sada smislili ljudi, koji omogućava da se na njemu rešavaju najkomplikovaniji problemi. Zbog toga znanje matematike omogućava čoveku da lakše i uspešnije reši i neke svoje probleme na poslu, koji podrazumevaju neku logičku osnovu. Zbog toga su dobri matematičari i informatičari veoma traženi kadar u mnogim kompanijama iz IT sektora, bankarstva, osiguranja... Kako smo svedoci velikog napretka tehnologije, i kako je za taj napredak potrebna sve veća preciznost u formulisanju problema, jasno je da će za matematičare uvek biti posla i da će matematika biti uvek dobar izbor za studiranje. Razvoj informatičkih tehnologija poslednjih decenija, kao i činjenica da na Matematičkom fakultetu obrazujemo veoma kvalitetne informatičare, kao i interesovanje studenata za matema-

41

tiku i primene, osnovni su razlozi što je MF postao u poslednjih desetak godina jedan od najpoželjnijih izbora za svršene srednjoškolce.

Kako gledate na trenutno stanje nauke i kakva joj je budućnost?

Smatram da bi u našoj nauci trebalo težiti stvaranju atmosfere za publikovanje većeg broja vrhunskih rezultata. Sada je trend da se publikuju radovi u žurnalima sa relativno velikim impakt faktorom koji nemaju isuviše veliki kvalitet, jer politika koja se nameće u nauci je sadržana u paroli: Publish or Perish. Jedna interesantna stvar uz tu parolu jeste da je na Zapadu postojala izdavačka kuća sa tim imenom i da je propala.

Potvrda moje teze leži u činjenici da u matematici nije toliko važan broj radova koliko njihov kvalitet, što se može plastično i pomalo surovo predstaviti u vidu: 1 x broj blizak 1 približno je 1, dok je 1000 x broj blizak 0 približno jednak 0. Da je to tako pokazuju i radovi nekih od najpoznatijih matematičara današnjice: A. Vajls, G. Perelman, Džon Milnor i drugi, koji nemaju količinski mnogo objavljenih radova, a postigli su veliku reputaciju sa manjim brojem kvalitetnih radova. Naučna politika brojanja osrednjih i ispodprosečnih radova u žurnalima i sa relativno visokim impakt faktorom, koju forsiraju određeni krugovi na Zapadu, imaće katastrofalne posledice po nauku.

Ovakva naučna politika dovodi do toga da se težim problemima fundamentalnih i klasičnih oblasti matematike (a verovatno je slično i u drugim prirodnim naukama) mlađe kolege ne žele baviti, jer je mnogo teže doći do nekog razultata i objaviti rad nego baviti se lakšim problemima. Razlog je jednostavan, jer ako izaberu neku od težih tema, koje u pravilu zahtevaju višegodišnje učenje da bi se došlo do nivoa kada se mogu publikovati radovi, biće po broju radova daleko iza onih koji su izabrali lakše teme, i mnogo teže će obezbediti poziciju na univerzitetu.

Mislim da je jedini način da se sačuva sistem vrednosti na univerzitetima, koji je uspostavljan decenijama, taj da je za naučni kredibilitet presudno zvanje koje je stečeno kredibilnim radovima, a ne sam broj objavljenih radova. Generalno govoreći, složio bih se sa mišlju ruskog dobitnika Filcove medalje prof. S. Novikova, izrečenom na jednom predavanju u SANU pre nekoliko godina, da je nauka, tu prvenstveno mislim na matematiku i fiziku, u određenoj krizi jer se ne pojavljuju nove velike ideje i koncepti koji bi doveli do njenog kvalitativnog napretka.

®

42

MLADI HEROJ

Nije život bajka, oko svega moramo da se pomučimo Razgovarao Dimitrije Đurić Fotografije iz privatne arhive Verujem u bajke. I smatrajte me naivnim, slobodno upozoravajte da ovaj svet nije bajkovit, da ljudi nisu ni nalik junacima i herojima, ali nemojte mi reći: „E, je l‘ si video sad?“, onda kad se jednog dana u svet i ljude razočaram. Ja ću i tada naći nekog sa kim bih mogao da poverujem u divno, plemenito i uzvišeno. Ali i fantastično.

U tom smislu, ovih dana mi je stigao neobičan mejl u kom je pisalo: „Upoznajte mladog heroja u oblasti nauke i obrazovanja Đorđa Đuricu“. Njegova biografija staje na četiri ili pet strana. Ima tu, zaista, mnogo toga.

Od toga da je najmlađi učesnik mnogih međunarodnih konferencija, gde je prepoznat potencijal njegovih ideja koje je imao priliku da izlaže pred eminentnim profesorima evropskih fakulteta, da su njegovi naučni radovi objavljeni u velikom broju stranih i domaćih publikacija, da je prvi student iz zemalja koje nisu članice EU koji je uključen u program obrazovanja najboljih studenata, da je u saradnji sa nemačkim univerzitetom u Vupertalu radio na razvijanju niskobudžetnog uređaja „eye tracker“ koji prati pokrete oka i u svakodnevnom funkcionisanju omogućava izdavanje naredbi aparatima samo pogledom, da se na Ekonomskom fakultetu na kom je diplomirao bavio merenjem nivoa stresa zaposlenih, da se u Petnici bavio prepoznavanjem osoba po hodu u mraku, a onda i psiholingvistikom, te da je trenutno student master studija na Ekonomskom univerzitetu u Beču.

Dakle, ne samo da neka od ovih istraživanja zvuče bajkovito, ona više podsećaju na neki „Star Wars“, naučnu fantastiku. Ne samo da Đorđa Đuricu možete nazivati herojem, on i zvanično ima tu titulu. Exit fondacija mu je, u saradnji sa Naftnom industrijom Srbije, na drugom po redu konkursu „Youth Heroes“, dodelila nagradu sa ciljem da se mladi heroji u Srbiji izvuku iz anonimnosti i predstave javnosti kako bi postali inspiracija, ponos i uzor.

Izvini na banalnosti, i to odmah na početku, ali mi ništa pametnije ne pada na pamet osim toga da te pitam, prosto, kako se osećaš kao mladi heroj?

Meni sama nagrada nije bitna, jer da jeste ne bih se bavio naukom, ali mi je svakako drago što sam je dobio. Ne bih sebe okarakterisao kao bilo čijeg heroja, samo radim i trudim se. I to, u stvari, znači biti „heroj“ -- da nastavljaš da radiš, učiš iz dana u dan i deliš sa drugima to znanje koje si stekao i upijaš drugo koje tebi drugi pružaju.

Lepo je kada neko prepozna tvoj rad i zalaganje a, takođe, dobar je osećaj biti u ovakvom društvu mladih ljudi koji su napravili odlične uspehe na svojim poljima, a siguran sam da će ih tek praviti.

I, kažeš, ne veruješ u bajke, a heroj si?

Ne verujem. Mislim da se ništa ne dešava tek tako, kao u bajkama. Princ neće doći sam, princeza se neće probuditi

( MLADI ) HEROJ

jer je poljubiš. Ljubav nije na prvi pogled.

Zajednički život nije zauvek lep i srećan.

Oko svega moramo da se pomučimo.

Pa hajde onda da vidimo oko čega si se mučio... Trenutno si na Ekonomskom univerzitetu u Beču gde, između ostalog, istražuješ fenomen koncentrisanja pažnje posetilaca sajta na sredinu ekrana i kako smanjiti uticaj tog fenomena. Do kojih saznanja si došao?

Zapravo, istraživanje u fokusu ima nešto što se u literaturi zove „digital nudging“. „Nudging“ postaje sve poznatiji i korišćeniji, a ove godine je i Ričard Taler koji se smatra jednim od tvoraca tog koncepta dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju. „Digital nudging“ bavi se uticajem na navike i ponašanje korisnika u onlajn okruženju, u ovom istraživanju konkretno na odabir proizvoda na sajtovima za onlajn kupovinu.

Tehnike koje koristimo su „defaulting“ ili preselektovanje proizvoda, zatim ocene putem zvezdica, „decoy“ efekat, „scarcity“ (recimo kada vas Booking obaveštava da još 10 ljudi gleda taj hotel) i kupovina pod pritiskom (kada imate tajmer koji odbrojava vreme za kraj neke akcije).

Prethodna „eye tracking“ istraživanja pokazala su postojanje nečeg što se zove „central fixation bias“, tj. da nam najviše i najbrže pažnju privuče sredina ekrana. Po svim pravilima dizajna, tu se obično nalazi glavni sadržaj, tako da je i rezultat prilično logičan. Ono što mi želimo da vidimo jeste da li ukoliko primenimo prethodno spomenute tehnike možemo da smanjimo vreme gledanja u sredinu i privučemo pažnju korisnika na proizvode koji su smešteni negde sa strane.

Gde god se čovek okrene, vidi ekrane ispred glava, izgleda kao da je sva naša pažnja usmerena na lajkovanje i tvitovanje. Ali kad skreneš pogled ne sa sredine ekrana, nego uopšte sa telefona, kakav je tvoj utisak, ima li pažnje, obzira...?

Mislim da se pažnja smanjuje iz godine u godinu. Barem vidim po sebi. Nekako smo navikli u današnjem vremenu da sve imamo instant. Sluša ti se pesma, tu je Spotify koji ima skoro sve što može da ti padne na pamet, a sećam se kada sam pre deset godina pokušavao da daunloudujem celu noć „Bela Lugosi‘s Dead“ of Bauhausa i koliko je

trajalo, ali i koliko je veće zadovoljstvo bilo slušati taj loš snimak ranije. Isto važi i za interakciju sa drugim ljudima. Nekako želimo informacije odmah i sada, postajemo nestrpljivi, ako nešto nije odmah zanimljivo, i ne pružamo mu drugu šansu.

Čitajući tvoju biografiju, ne bih rekao da nisi imao pažnje prema knjigama, učenju?

Pažnju sam održavao tako što sam se uvek trudio da radim ono što je meni interesantno. Nešto što će mi dati odgovor na pitanja koja sam sebi postavljam

43

konstantno i na koja se vraćam s vremenom. Mnogo volim eksperimentalni rad, a morate priznati, eksperimenti su uvek zanimljivi. Pogotovo ako imate šansu da u njima koristite neke zanimljive tehnike poput „eye trackinga“ ili softvera koji detektuju emocije na osnovu pokreta lica, kao što je trenutno slučaj. Takođe, moram da istaknem i bitan uticaj mentora koji su mi pomagali da uradim ova istraživanja i uvek me dodatno motivisali.

Posebno profesora Olivera Toškovića koji mi je bio mentor tokom mog vremena u Petnici i Katrin Figl sa kojom imam sreću da danas sarađujem.

Diplomirao si na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Tamo si se, između ostalog, bavio i merenjem nivoa stresa kod zaposlenih. Na koji način? Do kojih si saznanja došao?

Za tu temu sam se zainteresovao nakon što sam slušao predavanja na predmetu

( MLADI ) HEROJ

Ljudski resursi i mislim da sam tek tada počeo da shvatam koliko su u kompaniji ljudski resursi bitni. Pravi značaj sam spoznao tek kada sam se zaposlio nakon godinu dana. U istraživanju je meren nivo stresa kod profesora srednjih škola, programera i šalterskih službenika u bankama i na fakultetima. Stres je meren upitnikom koji je kombinovao kvalitativne i kvantitativne metode. Dakle, ispitanici je trebalo da daju odgovore na skale procene, ali i da opišu svoju poslednju stresnu epizodu na poslu, kako su se nosili sa tim, kome su se obratili za pomoć i podršku... Rezultati su bili zanimljivi, šalterski službenici su imali najveći nivo stresa, ali su meni daleko interesantnije bile te stresne epizode. Kod službenika su to uglavnom bile epizode koje se tiču nepristojnih stranaka, kod programera rokova koji se moraju ispoštovati, a kod profesora je bilo smanjenje već niskih plata koje se u to vreme odvijalo.

U Petnici si angažovan na seminaru iz oblasti lingvistike, tačnije istražuješ psiholingvistiku. Šta te konkretno zanima?

Na seminaru lingvistike u Petnici držao sam predavanja iz statistike i metodologije kvantitativnih istraživanja. U okviru predavanja koja sam im držao, pravili smo eksperimente na teme koje su i meni bile interesantne, poput toga koji su stavovi ljudi na implicitnom nivou prema imenicama za vršioca radnje ženskog roda (direktorica, pilotkinja...) i kako smeštamo poredbene idiome u svom mentalnom leksikonu.

Ranije si se u Petnici bavio i prepoznavanjem osoba po hodu u mraku, pa i prepoznavanjem pola osobe po pokretu u mraku, zatim prepoznavanjem osnovnih emocija putem tačkastih stimulusa.

Neobično?

Zapitao sam se u momentu u kom sam prepoznao prijateljicu samo po načinu njenog hoda u skoro mrklom mraku da li je to moguće izvesti.

Pitanje je vodilo biološkim pokretima koji su trenutno možda najpoznatiji zbog njihove uloge u pravljenju CGI scena u filmovima i igricama. Sledeće godine sam se zapitao da li je moguće rasporediti tačkice po licu tako da jasno prepoznamo osnovne emocije. Ispostavilo se da jeste sa izuzetkom gađenja, jer je u gađenje

uključen i čitav set mišića.

Zamisli da možeš te tačkice da staviš na lice društva, kakva osećanja bi detektovao?

Mislim da se u današnje vreme ljudi trude previše da se drugima predstave na što bolji način. Posebno je to osetno na društvenim mrežama, gde nikada nećete videti nikoga kako objavljuje da mu je loše u životu, ali ako negde otputuje, potrudiće se vrlo dobro da to svi znaju. Takođe, količina informacija koja nam se servira je ogromna, a mislim da još uvek nismo stekli sposobnost da ih na pravi način filtriramo, ljudi neke vesti i informacije uzimaju zdravo za gotovo, bez dublje provere. To se, nažalost, često dešava sa vestima iz nauke, posebno medicine, pa imamo članke o raznim alternativnim i često opasnim terapijama za teške bolesti ili senzacionalističke naslove.

Imao si želju da upoznaš Lijama Galagera na Exitu?

Nažalost, nisam, ali dug je život, a Lijam ne ide nikud, tako da se nadam da će biti prilike. Dovoljno je bilo čak i videti ga na sceni i slušati iz prvog reda pesme.

Volim Lijama zato što uvek kaže ono što misli i što uspeva uvek iznova da se podigne i vrati. Nakon skoro četiri godine pauze, dva propala benda, nekoliko vrlo loših frizura, svađe sa bratom koji je napisao 90% pesama Oasisa, on je i dalje našao dovoljno snage i volje da nastavi dalje, objavi odličan album, napravi fantastičnu turneju i zvuči najbolje u poslednjih 15 godina. S obzirom na to da je Noel pisao većinu pesama, verovatno se identifikujem više sa njim i njegovim stihovima, mada sam se prilično pronašao u novom Lijamovom albumu i neke od pesama su odlično opisivale moje stanje misli kada je album izašao.

Koje knjige čitaju heroji?

Volim da čitam knjige i van obavezne literature. Što se tiče naučnih radova, dajem sebi zadatak da svake nedelje pročitam po jedan rad koji nije vezan za moje oblasti interesovanja i istraživanja. Kada su u pitanju knjige, poslednje što sam pročitao je Slepilo Žozea Saramaga, a trenutno čitam zbirku Kafkinih kratkih priča i Prave Beograđanke Igora Marojevića.

Volim da pobegnem nekud na vikend i odmorim se, posetim prijatelje koji su na žalost ili na sreću sve više rasuti van Srbi-

44

je. Nekako bi bilo besmisleno da samo radim. Zapravo često imam osećaj da zabušavam i da bih morao više da se potrudim oko nekih stvari.

®

Pažnju sam održavao tako što sam se uvek trudio da radim ono što je meni interesantno. Nešto što će mi dati odgovor na pitanja koja sam sebi postavljam konstantno i na koja se vraćam s vremenom

45 Marketing u službi zajednice

U video-klipu kampanje „Čuvaj se!“, koji se za kratko vreme zavrteo na društvenim mrežama, u glavnim ulogama se pojavljuju sami članovi udruženja koji su doživeli saobraćajne nesreće

Priznanja iz oblasti marketinga sve češće odlaze društveno odgovornim kampanjama uvaj se!, društveno odgovorna kampanja bezbednosti u saobraćaju realizovana u saradnji sa Savezom paraplegičara i kvadriplegičara Srbije i Ministarstvom unutrašnjih poslova Republike Srbije, ove godine je pobrala simpatije i publike i stručnih žirija marketinških festivala. Osvojila je nekoliko marketinških priznanja, uključujući i priznanje UEPS, kao i nagradu festivala Sempl u Portorožu. U video-klipu kampanje koji se za kratko vreme zavrteo na društvenim mrežama, u glavnim ulogama se pojavljuju sami članovi udruženja koji su doživeli saobraćajne nesreće.

Iskrenom i snažnom emocijom, kampanja je uspela da osvoji više od 5,5 miliona ljudi na internetu i da izazove preko 250.000 reakcija. „Ovo je ideja koja nije 'odrađena', već su je svi akteri živeli tokom celog procesa od ideje do realizacije. I to se vidi. Zlatni Sempler u kategoriji best targeted campaign nam govori da smo uspeli da dopremo do ciljne grupe koja je trebalo da vidi reklamu i shvati da je bezbednost u saobraćaju

Č

u njihovim rukama. Publika kojoj je poruka bila namenjena reagovala je bolje nego što smo mogli i da pretpostavimo. Ponosni smo na ceo tim, na energiju, na uticaj koji smo ostvarili“, objašnjava Voljena Daničić, Head of Creative u Direct Media Srbija koja stoji iza ideje i realizacije kampanje.

Na festivalu Sempl, zlatnim priznanjem je nagrađen i projekat „Štartaj, Slovenija!“. U toj kampanji snage su udružili najveći trgovački lanac SPAR i slovenačka POP televizija, kako bi mladim preduzetnicima pomogli da plasiraju inovativne proizvode na tržište. Ovaj projekat je, pored mnogih regionalnih nagrada, prethodno osvojio i priznanje na jednom od najznačajnijih međunarodnih takmičenja WARC Innovation Awards. Mladi preduzetnici su shvatili da se i u Sloveniji može uspeti i da postoji neko ko će im pružiti podršku. Spar je dobio 12 novih hit proizvoda na svojim policama i konačno našao način kako da milenijalce dovede u svoje prodajne objekte da kupuju. POP TV je plasirala potpuno novi format emisije i dokazala svoju snagu kroz uspešnu prodaju proizvoda o kojima se prvi put

čulo u njihovom programu. I ova kampanja „zakuvala“ se u kreativnoj kuhinji kancelarije Direct Media u Sloveniji. „U projekat ’Štartaj, Slovenija!’ ugrađeno je toliko razloga i odgovora na različite probleme da je teško izvući jednu jedinu stvar koja stoji na vrhu. Činjenica je da je projekat dobar odgovor na jedan od većih društvenih problema u Sloveniji, pa i u regionu, a to je da nam svima odlazi mladi, visokoedukovani kadar, da mladi u našim zemljama ne vide svoju perspektivu, da za njih nema radnih mjesta, da društvo jednostavno ne brine za mlade kako bi trebalo. I činjenica je da je ta situacija bila jedan od razloga koji su nam dali ideje o projektu“, kaže Mitja Tuškej, direktor Direct Media Slovenija.

Mnogi brendovi i kompanije koriste svoju snagu i novac za dobrobit zajednice već nekoliko godina unazad. Trend društveno odgovornih kampanja postaje primetniji danas kada sva istraživanja pokazuju da su milenijalci najviše društveno angažovana generacija do sada. Jedini koji više brinu o zajednici od njih jesu pripadnici naredne, generacije Z, koja je trenutno u fokusu istraživača. Tuškej, inače autor knjige Bez frendova, nema brendova, kaže da se lakše povezujemo sa brendovima kada nam oni pripovedaju priče i kada su nam blizu. „Kada su brendovi spremni da za nas nešto urade i pomognu nam na putu do ostvarivanja ciljeva, identifikacija je još veća“, kaže Tuškej. Iza svega treba da stoji iskrena namera i želja da pomognete.

Bez toga nema ni uspeha kampanje, a ni nagrada, poručuju iz Direct Media.

®

46

BUDI PREDUZETNIK

Danga stvar

Odlučile smo da nas nije strah Vesna Crnobrnja i Jelena Davičo iskoračile su iz već viđenog i uniformisanog dizajna koji je preplavio tržište Piše Jovana Radovanović

V

esna Crnobrnja, diplomirani vajar, i Jelena Davičo, dizajner keramike, nakon više decenija nezavisnog umetničkog rada i izlaganja na domaćim i međunarodnim izložbama odlučile su da udruže svoje znanje i iskustvo i pretoče ga u brend Danga. One su iskoračile iz već viđenog i uniformisanog dizajna koji je preplavio tržište i Danga proizvodima unose dašak svežine.

Sa njih dve smo razgovarali o tome kako su došle na ideju da pokrenu brend, kako nastaje Danga dizajn i sa kakvim preprekama su se suočile.

Upoznajte nas sa brendom Danga. Šta je ono što ga izdvaja od brendova iz iste niše?

Danga je reč koja znači pečat, žig, znak.

Kvalitetne, autentične, unikatne, stvari s „dušom“, napravljene od prirodnih materijala, ručno, s ljubavlju i pažnjom, čine brend Danga.

Mi toliko vremena, energije i rada ulažemo u svaki pojedinačni Danga proizvod da, kada bismo tržišno razmišljale, takav proizvod bi bio neisplativ i nenaplativ. Dakle, ispostavlja se da nam novac nije glavna motivacija, već zadovoljstvo i sreća,

kako naša dok radimo, tako i kupca kada dobije svoj i samo svoj predmet.

Kako ste došli na ideju da pokrenete brend? I kada?

Nezadovoljne zbog globalizacije, industrijalizacije i posledica koje one ostavljaju na ljude, čineći ih uniformisanim i „kao da su svi iz istog kalupa izašli“, s jedne strane, i nedostatka kvaliteta i prirodnosti proizvoda koji se nude, s druge strane, odlučile smo da nešto preduzmemo – da se zauzmemo za individualnost i pravo na različitost praveći unikatne, isključivo

budi preduzetnik

Sa kojim preprekama ste se suočavale kada ste pokretale Dangu? I naravno, kako ste ih prevazišle?

Glavne prepreke smo bile same sebi.

Trebalo je da sazrimo da bismo cenile svoje kvalitete i postale sigurne da to što hoćemo, umemo i možemo. Strah od neizvesnosti samostalnog posla i možda još više neizvesnost vraćanja uloženog kapitala u smislu energije, vremena, rada i na kraju krajeva i novca, sprečavali su nas da u ovu avanturu uđemo mnogo ranije. Odlučile smo da nas nije strah. Šta biste savetovale mladim umetnicima koji kreću vašim stopama?

Koji je vaš recept za uspeh?

ručno rađene kućne predmete. Brend je nov, iako se dugo „krčkao“.

Već smo pomenuli da je dizajn enterijera upao u krizu, te da je sve „isto“; kako se Danga tu izdvaja i kakve su reakcije na vaš proizvod?

Mi se izdvajamo samim tim što naše proizvode radimo mi, dve individue. Školovane smo i vaspitavane tako da je potpuna posvećenost, davanje sebe „do daske“, poštovanje i ljubav prema drugima, životni imperativ. Tako i radimo svoje proizvode. Ljudi se pronalaze u našim proizvodima i znače im.

Kako nastaju Danga proizvodi? Da li su svi ručno pravljeni?

S obzirom na to da pravimo unikate, svaki je predmet eksperiment i svaki je pojedinačni komad podjednako zahtevan. Ni same nismo sto posto sigurne kako će predmet izgledati kad bude gotov.

Sve pravimo same i ručno.

Koje materijale koristite i šta sve može da se nađe u ponudi Dange?

Keramiku, vunu i drvo, zasada. U našoj ponudi trenutno su lavaboi – ručno vrteni i oslikani, od gline i porcelana, taburei, jastuci, tepisi, ćebad, lampe i lusteri od ručno filcane vune sa vezenim detaljima.

Takođe pravimo zavese od vune, pamuka i svile, kao i vitražice i stolove ručno rađene od hrasta, bukve i jelovine koje smo tretirale ebru tehnikom, kao i podloge za lavaboe.

Upravo to – da se ne plaše! Život se sastoji iz padova i ustajanja, sigurnost ne postoji i neće se ništa ni desiti ako se ne uđe u neki rizik. Bitno je da čovek sam uzme stvar u svoje ruke. Danga stvar, naravno!

®

47

Mi toliko vremena, energije i rada ulažemo u svaki pojedinačni Danga proizvod da, kada bismo tržišno razmišljale, takav proizvod bi bio neisplativ i nenaplativ.

Dakle, ispostavlja se da nam novac nije glavna motivacija, već zadovoljstvo i sreća

48

ekskluzivno

Taj zn a ko zna Svakog radnog dana od 10 do 11 ujutru Đuro Svilar na Radiju Laguna vodi svoju emisiju „Pitajte Đuru – on zna ko zna“. Građani ga zovu i žale se na neke svakodnevne probleme koje ne mogu ili ne znaju kako da reše, pa im on pomaže (čitaj: rve se sa administracijom i birokratijom, zove koga treba, koliko god puta da treba).

A problemi? Rupe, parking, antene, polomljene ljuljaške, „nismo nadležni“, FT1P, pauza, „radno vreme je završeno, dođite sutra“ – „nije, ima još pola sata“ – „završeno, rekla sam, valjda ja znam da li je završeno ili ne“ i slične stvari. „Sine, a što ti ovo radiš, šta ti treba to u životu“, rekla mu je jednom jedna slušateljka Piše Slobodan Maričić Fotografije Igor Pavićević

intervju

49

50

ekskluzivno

P

ostoji jedna kutija koja ima svoje talase i u kojoj žive ljudi. Kakvi? Bučni, uglavnom.

Naročito ako pevaju, jer kako se drugačije sluša muzika, ako ne glasno.

Ostatak građana tog talasastog mesta ne peva, ali veoma lepo najavljuje i odjavljuje, smeje se i priča ozbiljne i neozbiljne stvari. Jedino što ih razlikuje od onih koji žive van njihove kutije jeste izuzetno niska stopa govornih mana po glavi stanovnika – gotovo stoprocentno mogu da izgovore sva slova, čak i neugodna R i L, svi imaju neobično dobre glasove, a ne dešava im se ni da zamucaju, zakrče ili zašušte.

Čoveku koji ima Jedan od ljudi iz kutije je i Đuro Svilar, osoba koja od olimpijskih disciplina najviše voli jurišanje na vetrenjače, sa preponama ili bez njih, kao i borbu u 12 rundi protiv nemani kao što je Mica Ubica.

Uglavnom, discipline u kojima je poznato da se lako pobeđuje.

Svakog radnog dana od 10 do 11 ujutru on na Radiju Laguna vodi svoju emisiju „Pitajte Đuru – on zna ko zna“. Građani ga zovu i žale se na neke svakodnevne probleme koje ne mogu ili ne znaju kako da reše, pa im on pomaže (čitaj: rve se sa administracijom i birokratijom, zove koga treba, koliko god puta da treba).

A problemi? Rupe, parking, antene, polomljene ljuljaške, „nismo nadležni“, FT1P, pauza, „radno vreme je završeno, dođite sutra“ – „nije, ima još pola sata“ – „završeno, rekla sam, valjda ja znam da li je završeno ili ne“ i slične stvari. „Sine, a što ti ovo radiš, šta ti treba to u životu“, rekla mu je jednom jedna baka slušateljka.

Kaže, voli. „Moji počeci su bili na Naksi radiju, tamo je radila dobra ekipa od koje sam mogao mnogo da naučim, ali i da grešim

problem u ulazu svoje zgrade apsolutno je nebitno ko je gradonačelnik, ako se on samo slika i ne rešava probleme.

Zato sam krenuo od pojedinačnog ka opštem, pa će onda zbir tih pojedinačnih rešenja možda i rešiti neki opšti problem

intervju

bez velikih posledica, pa da i na tome naučim zanat, što novinarstvo svakako jeste.

Za mlade ljude koji počinju da se bave ovim poslom jedna stvar je vrlo važna – on mora da se voli. I moraju da se primećuju stvari oko sebe. Ti počeci moraju da budu iskreni i iz ljubavi, mladi novinari se ne smeju voditi samo novcem, na početku to mora da bude ljubav. I još jedan savet – ne postoji tema koja vam je strana, sve vas mora interesovati. Novinari jesu univerzalne neznalice ili sveznalice, kako god, ali i rupa na asfaltu, i fasada koja pada, i sport moraju interesovati nekog ko se bavi medijima. Stvarnost ne sme da protiče pored vas“, navodi Svilar u intervjuu za Original.

Izjavili ste jednom da je ključno da novinar bude radoznao.

Mora i te kako da bude radoznao. Radoznalost je ono osnovno, pored ljubavi prema poslu, a ne interesa ili novca, što treba da krasi mladog novinara. Međutim, primećujem da mladi uglavnom gledaju u ekrane mobilnih telefona, a tamo je 90 odsto nekvalitetan sadržaj, poluinformacije i laži koje se plasiraju u naslovima.

Podnaslove retko ko i čita, a tek je desetak odsto onih koji ulaze u sam tekst. Sve se svodi na skrolovanje po društvenim mrežama, slabo se ulazi u srž problema i tema.

Na fakultetu su nas učili da novinari ne moraju da znaju sve, ali da moraju da znaju ko zna. To je upravo negde vaš fah.

Da, upravo to. Ovu emisiju radim od 2003. godine i uz nju sam saznao toliko stvari koje ne da me nisu interesovale...

Ali mi to pomaže i u svakodnevnom životu. Krenuo sam od pojedinačnog ka opštem. Kada novinar bira temu, obično to bude nešto opšte, recimo beogradski izbori. Čoveku koji ima problem u ulazu svoje zgrade apsolutno je nebitno ko je gradonačelnik, ako se on samo slika i ne rešava probleme. Zato sam krenuo od pojedinačnog ka opštem, pa će onda zbir tih pojedinačnih rešenja možda i rešiti neki opšti problem. Shvatio sam to kao misiju

Ćutanje je nešto protiv čega se borim, kada čujem „nismo nadležni“, kosa mi se digne na glavi

kako pomoći građanima.

I još nešto – morate biti uporni, ne može novinar da kaže „ne javljaju se, neće da odgovore“... Toga nema u ovom poslu.

Ne sme da bude. Ja sam odavno već došao do toga da mi brzo odgovore, kao „ajde samo da skinemo ovog ludaka sa grbače“.

Tako ste ranije izjavili da „nekom čoveku sigurno nije bitno ko je predsednik ako mu prozor i dnevnu svetlost zaklanja nelegalna gradnja komšije“.

Upravo to, ono od čega bi svako ko obavlja javnu funkciju trebalo da krene jeste odgovornost. U državi koja nema sistem, nema ni odgovornosti. Kad bi nje bilo, možda bi zatvori bili puniji, kao i filmu „Tri karte za Holivud“. Na primer, ako neko ko radi u „Beograd putu“ ili nekoj službi koja je takođe nadležna pređe stari tramvajski most, zaobilazeći pritom kratere koji dolaze do same konstrukcije mosta, pa dođe u svoju firmu i ne kaže „ljudi, na šta liči onaj most, dajte da ga zakrpimo“… Ako to mora da funkcioniše tako da se građani obrate meni, pa ja moram da jurim ljude koji ne rade svoj posao, onda tu nimalo nema odgovornosti. A kad bi neko ko je odgovoran za to bio kažnjen, prvo smanjenom platom, pa gubitkom posla, a možda i zatvorom ako ima neke krivične odgovornosti... Ako bi se stvari tako postavile, onda bismo imali početak uređenog sistema.

Jedan od zanimljivijih slučajeva na koje sam naleteo u pripremi za ovaj naš razgovor jeste slučaj starije gospođe koja je izgubila ličnu kartu.

Kroz taj primer se tačno oslikava kako stvari funkcionišu možda još od Titovog vremena, dakle poslednjih tridesetak godina. Neko ko se zaposli u državnom preduzeću smatra da se obezbedio do penzije. To ne sme tako. Taj posao mora da bude veoma nesiguran, možda i nesigurniji od onog u privatnoj firmi, ali i veoma plaćen, jer ko bi ga u suprotnom radio.

Ta gospođa koja je zvala išla je veoma revnosno u Poresku upravu, što mali broj ljudi radi, da proveri koliko će poreza morati da plati za iduću godinu. Dok je čekala pred šalterom, lična karta joj je bila negde na tom pultu. Dobila je šta je htela, ali njene lične karte nije bilo. I onda su je napravili maltene ludom, kao da je zaboravna starica koja je ko zna gde izgubila ličnu

51

kartu. Žena se rasplakala, ima sedamdesetak godina... Isto je doživela i u MUP-u, gde je isto bilo otprilike „evo, došla izlapela baba koja je ko zna gde izgubila ličnu kartu i ko zna šta hoće sad“. Sve to da bih ja posle naterao ljude u Poreskom da pregledaju snimak bezbednosne kamere i da dođu do rešenja. Čovek koji je u redu bio iza te gospođe greškom je uzeo njenu ličnu kartu i kada je to shvatio, vratio je dokumenta koja nisu njegova na pult kod čuvara. Dakle, lična karta je nađena, ali da ona nije zvala mene – a to nije nešto čime se ja sada hvalim – da nije zvala nekog da taj problem malo „digne“, bila bi proglašena senilnom, da je ličnu izgubila u prevozu... Pritom bi se maltretirala da ličnu kartu proglasi nevažećom, da plati koješta, plati fotografije, sačeka novu ličnu... Zašto to nije moglo da se uradi odmah? Ti službenici koji tamo rade su tu zbog nas, a ne mi zbog njih.

Zanimljiv slučaj imali ste i početkom decembra sa psima i biciklistima.

Au, to je na početku bilo neprijatno iskustvo, ali je na kraju ispalo sve pozitivno.

Zvao je čovek sa Konjarnika i rekao da u njihovom kraju pored jednog vrtića ima četiri-pet agresivnih pasa koji nasrću na decu i roditelje. I kao, kako to rešiti? Pisao sam Veterini Beograd da izađu na lice mesta i vide o čemu se radi. Oni su izašli, nisu uhvatili pse i taj problem je ostao nerešen. Onda mi se javljaju razna takozvana udruženja za zaštitu životinja i proglašavaju me nekim ko pomaže šinteraju da ubija pse. Njihov stav je da svaki pas koji završi u Veterini Beograd biva ubijen. Tu se stvorila šira priča koja se završila tako što je predsednica Udruženja evropskih inicijativa 17 za zaštitu životinja Danica Drobac gostovala kod mene u emisiji. Ona je tu objasnila da su to psi koji su prošli gradski tretman, koji su sterilisani i obeleženi, koji nisu agresivni i koji su vraćeni na ulicu.

Onda je bilo pitanje šta raditi kada na primer voziš bicikl, a neki pas lutalica počne da trči uz tebe i laje. Danica Drobac je tu imala jedno fantastično objašnjenje – da je pas stvorenje koje treba posmatrati kao dete od četiri godine i na taj način postupati prema njemu. Dakle, treba sići sa bicikla, umiriti ga, dati mu nešto, ukoliko je leto poprskati ga malo vodom... To ga skroz zbuni, skrene mu pažnju. Ne juri on vas zbog vas, nego zbog točkova. Dakle,

52

ekskluzivno

iz te potpuno negativne priče desila se pozitivna stvar, objasnili smo kakvi su to psi koji šetaju našim gradom i da su u suštini neodgovorni vlasnici najveći problem.

Kako nastaju psi lutalice? Tako što neko iz ko zna kog razloga kupi psa, deci recimo, pa onda nakon dve nedelje shvati da je to velika obaveza, da ga treba hraniti, šetati, vakcinisati i onda je najlakše ostaviti ih na ulici. Takve ljude treba kazniti.

Imali ste u emisiji i problem jednog trulog drveta koje nije bilo tako lako poseći.

Da, dakle jedno drvo je bilo trulo i bilo je samo pitanje trenutka kada će neka grana ili nešto mnogo veće pasti i povrediti nekog. Pritom je to bilo u blizini jednog vrtića... Međutim, da bi jedno drvo na javnoj površini bilo posečeno, potrebno je da na lice mesta izađe nekoliko inspektora, a to sve mnogo košta... Bili su, ali se sve dosta odužilo. U jednom trenutku sam im rekao: „Dobro, evo našao sam ljude koji prodaju drva za ogrev, oni će doći da iseku drvo i odnesu sve.“ Ne košta ništa, nikakve službe ne moraju da izlaze na teren, a drvo neće nikoga ubiti – problem rešen. „A, ne može to tako, to je javna površina...“ Dobro. Na kraju sam ih sve stavio u jedno pismo, spisak sam napravio. Tamo je pisalo da ću čim drvo bude palo i ubilo nekoga, protiv svih sa spiska podneti krivične prijave.

Ubrzo nakon toga su posekli trulo drvo.

U poslednjih nekoliko meseci bavili ste se po zahtevu svojih slušalaca i stranačkim peticijama, velikim psima u gradskom prevozu, problemima invalida, upravnicima zgrada, plinskim bocama, antenama... Postoje li neke teme koje niste uspeli da izgurate?

Ima ih dosta, ali ono što je moj cilj jeste da takve teme izvrgnem ruglu, pa da taj odgovor koji stigne iz nekih gradskih ili republičkih organa govori o onome ko ga daje. Ćutanje je nešto protiv čega se borim, kada čujem „nismo nadležni“, kosa mi se digne na glavi. Ne možeš biti nenadležan, u kojoj god gradskoj službi da radiš možeš biti nadležan. Ljudi nešto pitaju, a oni kažu „nismo nadležni, pitajte one tamo“, a to je kancelarija do njih. Zar taj problem nije mogao da se zavede i da se prosledi dalje nekome ko će ga rešiti? Samo teram službe da rade svoj posao. Ali postoje i pitanja na koja nisam došao do odgovora i

problemi koje nisam rešio, to je sastavni deo posla.

Uz „nismo nadležni“ je i nezaobilazni FT1P.

Tako je. Ako sistem bude ovakav kakav je, to će se nastaviti. Jer taj nerad mora da se pokrije time „nismo nadležni“, pa oni teraju ljude da odustanu od toga da svoju priču izguraju do kraja. Ja sam ipak navikao svoje slušaoce da budu uporni, ako o nečemu ne kokodačeš, to se nije desilo.

Zato ljudi zovu, jer shvataju da to ima prođu. A svaki PR, čak i negativan, može postati pozitivan. Ako neko pozove i kaže mi: u zgradi imamo taj i taj problem, godinama ne možemo da ga rešimo, i mi onda zajednički to rešimo, to je onda i te kako pozitivan PR za nadležne službe jer su pokazale da žele da reše problem. Ja sam tu samo neko ko im je obelodanio da postoji problem. Ništa drugo. Ne tražim im da naprave metro, neće ga napraviti, ali tu su te osnovne stvari za nekoga čiji krov prokišnjava, čiji ulaz nema protivpožarnu zaštitu...

Na koji ste slučaj potrošili najviše vremena?

Ima ih dosta, ali najviše na one koji uključuju pravosuđe. To je vrzino kolo u kojem je veoma teško. Zakoni su takvi da neko ko je treće lice nema mogućnosti da ima uvid u kompletne spise, pa na to trošim najviše vremena.

A postoji li neka oblast na koju se građani žale više nego na druge?

Najviše na parkiranje, saobraćajne probleme, komunalne teme, gradski prevoz, nečistoću... Grad nam nikada prljaviji nije bio. A kako se koja vlast promeni, tako menjaju kontejnere, au-

Radio je i dalje najprisniji medij, iako više nije ispred vas, nekada su ga ljudi i „gledali“, a ne samo slušali. Nije stajao u ćošku sobe ili kancelarije. Možda je najprisnije mesto za slušanje radija sada automobil, i to ukoliko ste sami u njemu. Na radiju i dalje rade ljudi koji vole taj posao i mislim da je to medij koji najmanje folira

tobuska stajališta, kioske...

Imajući u vidu sve ovo što smo pričali, pomenuo bih jednu vašu raniju izjavu: „Slušaoci su moji poslodavci i spoljni saradnici, a ja njihov zaposleni i urednik.“

Upravo tako, a u Beogradu ću uvek imati posla, he-he. Slušaoci su ti koji prave sadržaj, ja ga samo kanališem, usmeravam...

Ispravljate krive Drine.

Ispravljam krive Drine, da. Ljudi su se vezali za mene, 15 godina vodim ovu emisiju, nijednu psovku nisam imao, a bilo je situacija kada su ljudi bili veoma ljuti. Međusobno poverenje, takav nam je odnos. Ja sam borac za njihova prava i tako proživljavam svako njihovo pitanje.

Mogu 15 godina unazad da se setim maltene svake teme.

Pre nego što smo zvanično počeli ovaj razgovor, rekli ste mi da je radio jedini medij na kojem slušaoci stvore ličan odnos sa voditeljem.

Gde je radio danas?

Radio je i dalje najprisniji medij, iako više nije ispred vas, nekada su ga ljudi i „gledali“, a ne samo slušali. Nije stajao u ćošku sobe ili kancelarije. Možda je najprisnije mesto za slušanje radija sada automobil, i to ukoliko ste sami u njemu.

To je mesto u kojem ljudi aktivno slušaju.

Bilo je priče da će internet u potpunosti uništiti radio, ali onaj ko je znao da „zloupotrebi“ internet na pravi način, on je potpomogao radio i održao ga da postoji.

Ali svakako je u teškom položaju; ako je, recimo, medijski kolač okruglo milion evra, onda 900.000 ide na televiziju, a ostatak dele štampa, net i radio. Tim redosledom, radio je tu poslednji. Teško će opstati, ali iskrenost koju on pruža... Radio je i dalje najiskreniji medij.

A ukoliko bih vas pitao šta je radio, šta biste mi odgovorili?

Kada sam bio klinac, mislio sam da u njemu žive mali ljudi. Deda je imao onaj stari radio-aparat na kojem su crtice označavale Brisel, London... Slušao je „Veselo veče“, a ja bih se naslonio i stvarno sam mislio da će odatle da izađu i Čkalja, i Minimaks, i ko već. Na radiju i dalje rade ljudi koji vole taj posao i mislim da je to medij koji najmanje folira. I dalje najmanje folira. Sve drugo je opsena.

®

53

Veliko interesovanje za radionice

Lepo mi je što imam posao koji volim

stručno usavršavanje u oblasti kojom se bavimo.

Drugi dan radionice bio je posvećen konkretnom procesu traženja posla: od toga kako se piše CV, šta treba staviti u prvi plan, kako treba koncipirati propratno pismo i šta se može očekivati na intervjuu za posao. Tokom radionice polaznici su bili u ulozi menadžera ljudskih resursa i birali su zaposlene za svoj tim, a održana je i simulacija razgovora za posao.

Sjajne reakcije na radionicu

rva u nizu besplatnih radionica „Lepo mi je što imam posao koji volim“ održana je u prostorijama StartIT centra u Beogradu, u organizaciji sajta Poslovi.infostud.com i Centra za lični razvoj „Lepo mi je“. Radionica je bila namenjena svima onima koji su završili formalno obrazovanje i pitaju se kojim putem da krenu nakon diplomiranja.

Cilj radionice bio je da pomogne mladim ljudima da osveste šta žele da rade, sa posebnim akcentom na pravilno postavljanje ciljeva i usmeravanje ka njima.

Ceo jedan segment bio je posvećen procesu apliciranja za posao, predstavljanju budućem poslodavcu i započinjanju karijere.

P

Pet puta više prijavljenih

Interesovanje za program bilo je ogromno i za samo nekoliko dana bilo je pet puta više prijavljenih u odnosu na broj mesta. Ipak, zbog kvaliteta radionica, broj učesnika ograničen je na 25.

Sva predavanja su propraćena detaljnim štampanim materijalom, kao i do-

datnim materijalima za rad kod kuće.

Posebna vrednost ove radionice je povratna informacija od predavača za svakog polaznika. Naime, predviđeno je da na kraju programa, svaki učesnik dobije rezime svog ukupnog rada, uz smernice za dalji napredak, kroz konkretne savete i primere.

Program u formi dvodnevnih radionica

Program je zamišljen kao intenzivni dvodnevni seminar na temu ličnog razvoja. Činio ga je skup predavanja, praktičnih vežbi, simulacija stvarnih situacija i individualnih konsultacija.

Prvi dan radionice bio je posvećen vežbama fokusa i usmeravanja ka sopstvenom cilju. Milica Stojiljković, koja je vodila radionice, istakla je važnost: · istraživanja ličnih mogućnosti i potencijala, kroz opredeljenje da svakog dana osluškujemo svoje misli, osećanja i potrebe i negujemo unutrašnji mir; · savladavanja komunikacijskih veština korisnih pri pronalaženju posla, važnost uspešne komunikacije na poslu, uz stalno

Živa interakcija, niz raznovrsnih pitanja, sjajne reakcije koje su pristigle tokom i nakon programa nedvosmisleno su pokazali da ovakav tip radionica treba i dalje organizovati širom Srbije.

Neki od komentara koji su pristigli nakon završetka radionice: „Bila sam na nekoliko radionica koje su se bavile sličnim temama, ali nijedna nije imala ovako ličan i sveobuhvatan pristup.

Posao kao deo života, a ne samo nešto što moramo da radimo jer nawm je potreban novac. Sve pohvale za ideju!“ „Utisci su pozitivni. Mnogo mi se sviđa baš to što je radionica urađena na ovaj način, a ne onlajn. Imali smo priliku da postavimo pitanja, da tražimo odgovor za ono što baš nas zanima i da osetimo da nismo sami, već da je mnogo mladih u istoj ili sličnoj situaciji kao što je naša.“ „Pre svega, mnogo mi se svideo koncept podele radionice, odnosno to što je ceo prvi dan bio posvećen ličnom, a drugi profesionalnom razvoju. Kao da nas je prvi dan pripremio da mi možemo da uplovimo u taj poslovni život, a drugi dan nam pokazao i kako to da uradimo. Dopala mi se vežba sa unutrašnjim ogledalom.

Ona je ostavila najjači utisak na mene.“

Sajt Poslovi.infostud.com je kroz stalnu interakciju sa kandidatima došao do zaključka da je ovakva vrsta radionice preko potrebna u smislu podrške i konkretnog usmeravanja kandidata koji su se tek našli na tržištu rada, pa je saradnja sa Centrom „Lepo mi je“ na ovom projektu bila prirodni korak.

Lepa vest za sve zainteresovane je da će se radionice održavati i nakon novogodišnjih praznika širom Srbije. Detaljnije informacije biće dostupne na sajtu i društvenim mrežama sajta Poslovi.infostud. com.

®

BUDI UMETNIK

BUDI UMETNIK

Tamara Aleksić

Između dobrog i lošeg uvek pobeđuje ono što više hraniš Nikoga nismo toliko dugo čekali kao glumicu Tamaru Aleksić. Lice koje ne možete da zaboravite, u udarnom terminu RTS-a, sa svom svojom prirodnošću, ljupkošću i talentom, nije se baš pojavilo niotkuda, iako je reditelje, kolege i publiku osvojilo naprečac: Srbija je tada možda dobila Lenku Dunđerski, koju je glumila u „Santa Maria della Salute“, i ljubavnu priču koju je dugo čekala (iako to nije njena prva TV uloga), ali i glumicu koja je bila angažovana od ulaska na Fakultet dramskih umetnosti. Glumicu koja je zasenila ulogom Grejs u „Dogvilu“ Kokana Mladenovića, ili svojom Dejzi u „Velikom Getsbiju“, ili zaljubljenom devojčicom Kiti u „Ani Karenjinoj“. Glumicu koju smo čekali da poraste Piše Zorica Marković Fotografije Igor Pavićević

56

BUDI UMETNIK

P

oslednje dve godine nisu baš ostale drage onima koji vole glumačke bardove. Ona najveća imena sa scene završila su i glumačku i životnu priču, ostavljajući pitanje imaju li dostojne naslednike. Mi, razmažena publika, uvek ćemo porediti one s kojima smo decenijama plakali, smejali se, patili i bavili se crnim humorom, i realnošću, sa onima koji tek dolaze, bivajući daleko stroži prema tim novim snagama, očekujući da odmah budu nove Gage, Bate, Mire Stupice... Onog trenutka kada se rodi nova glumačka zvezda, rađa se i nova nada u budućnost srpskog filma i pozorišta, i sva ona očekivanja od tog mladog čoveka, pitanje koliko fer i realna.

Nikoga nismo toliko dugo čekali kao glumicu Tamaru Aleksić. Lice koje ne možete da zaboravite, u udarnom terminu RTS-a, sa svom svojom prirodnošću, ljupkošću i talentom, nije se baš pojavilo niotkuda, iako je reditelje, kolege i publiku osvojilo naprečac: Srbija je tada možda dobila Lenku Dunđerski, koju je glumila u „Santa Maria della Salute“, i ljubavnu priču koju je dugo čekala (iako to nije njena prva TV uloga), ali i glumicu koja je bila angažovana od ulaska na Fakultet dramskih umetnosti. Glumicu koja je zasenila ulogom Grejs u „Dogvilu“ Kokana Mladenovića, ili svojom Dejzi u „Velikom Getsbiju“, ili zaljubljenom devojčicom Kiti u „Ani Karenjinoj“. Glumicu koju smo čekali da poraste.

Na Tamaru ne možete ostati ravno-

dušni ni u jednom smislu; ni na njenu filozofsku stranu, na toliku pristojnost, otvorenost, ni na njene stavove svojstvene nekim „starijima“, ni na njenu razdraganost, ni na to kako deluje kao da je sve igra, pa čak i kada priča o pokradenim dokumentima i novčaniku ili o tome kako je cele noći spremala novi komad, „Poslednji rok“ u Beogradskom dramskom, u režiji čuvenog Valerija Kirilova, a onda dotrčala na intervju, zaboravljajući da

Meni je žao što je feminizam postao ružna i izlizana reč. Ali nije to samo slučaj sa rečju feminizam. I patriotizam.

I nada. I ljubav. To su sve reči od kojih zaziremo i od kojih se ograđujemo

nije jela ceo dan, i sa mokrom kosom.

Taman je završila snimanje filma „Who's my husband“ sa Džonatanom Englišem (američka koprodukcija), ali čeka je još obaveza, i dok sa zanosom priča o tome kako će glumiti dete u „Poslednjem roku“ (a lako ju je zamisliti), prvo pitanje mora da bude povezano sa tim što isijava iz nje.

Rekla si da si cele noći čitala tekstove, i odmah na probe ceo dan... Odakle crpiš energiju da se regenerišeš od takvog posla?

Ako si izabrao nešto što stvarno voliš, koliko god zvučalo kao neki kliše, onda imaš beskrajno mnogo energije jer je crpiš iz radosti i sreće jer se baviš nečim što te ispunjava. Ma koliko da si umoran. Postoji ta radost, jer gluma je igra. Kao i svaka igra, ona ima svoja pravila koja moraš da naučiš ne bi li se igrao. E to je ta dečja ra-

BUDI UMETNIK

57

Ako si izabrao nešto što stvarno voliš, koliko god zvučalo kao neki kliše, onda imaš beskrajno mnogo energije jer je crpiš iz radosti i sreće jer se baviš nečim što te ispunjava

dost da ideš da se igraš, ideš na posao koji te interesuje i crpiš energiju od drugih sa kojima radiš, koji osećaju isto, i daješ im svoju. To zajedništvo je to što te ispunjava.

Nađeš ono što te dira unutar komada, trudiš se da opravdaš svoj lik, jer on nema drugačiji način izražavanja nego kroz tebe, i braniš ga. Čak i kad igraš negativce, ne igraš „bau-bau-bau“, nego ga braniš, pokušaš da ga razumeš, a okolnost, celokupna priča će pokazati da li je neko negativac ili ne. Tvoje je da nađeš neki zajednički jezik između vas dvoje.

Ovo je nekako godina žena.

Obeležio ju je, kažu, glas žena protiv Vajnstina i svih nasilnika, pa i film „Wonder Woman“; godina je i počela Maršem žena na Vašington protiv Trampa. One su uradile nešto što je možda pokrenulo rev-

oluciju. Misliš li da je feminizam s pravom jedna od reči godine?

Meni je žao što je feminizam postao ružna i izlizana reč. Ali nije to samo slučaj sa rečju feminizam. I patriotizam. I nada.

I ljubav. To su sve reči od kojih zaziremo i od kojih se ograđujemo. Feminizam postoji vrlo, vrlo dugo, samo se ispoljavao na različite načine. Ja sam za sve što ne separatiše ljude. Muškarci i žene su različiti, ali to ne znači da ne zaslužuju ista prava; međutim, kao što žena ima neke otežavajuće okolnosti, ima ih i muškarac.

Mora da postoji razumevanje i pravda za sve, a ne „jak sam u ulozi žrtve u kojoj se nalazim“, što mislim da nam je trenutno velika boljka. Mislim da nije zdravo da uzmemo neku nepravdu i da je koristimo kao okolnost u kojoj opravdavamo sebe.

Da li se dešavaju zastrašujuće stvari kada sediš na intervjuu sa kolegom i njemu po-

stavljaju neka interesantna pitanja, a tebe – koju haljinu ćeš da obučeš za premijeru?! Da. Najstrašnije mi je što to pitanje postavlja žena ženi.

Bitno je da nije samo ova godina žene, ili samo jedan dan, već da ima i da je bilo više takvih dana i godina. Ne sme da se stavi rok na nešto jer se ono time separatiše i stavlja u kategoriju potlačenog. Bitna je otvorenost uma, da živiš i pustiš druge da žive, da ne ugrožavaš druge, da voliš i da si aktivni učesnik svog života. Šta bi bio tvoj izbor fokusa?

Fokusiram se na radosti, na lepe stvari.

Na optimizam koji ne isključuje racionalno sagledavanje situacije, ali da opet biram da vidim i neke mnogo lepe stvari koje bih propustila kada bih nosila neki crni oblak iznad glave.

Da li te onda brine ili ne kada ljudi govore da je kultura uništena, zanemarena, potcenjena...?

Nije uništena, zanemarena jeste. Ne možeš uništiti nešto ako to i dalje postoji i bori se na sve načine na koje može. Nepravedno bi bilo da pričamo samo o ružnom, iako nas to zapljuskuje svakodnevno. Ima toliko zanemarenih lepih priča, doprinosa, borbi koje kada ne spominjemo činimo nebitnim, a i te kako su bitne. To su

58

BUDI UMETNIK

neki prvi koraci, drugi, treći i oni moraju da se cene i spominju. Jer oni inspirišu i neke druge ljude na isto.

Uvek imaš dve strane: belo i crno, dva vuka u sebi – dobrog i lošeg i pobeđuje onaj kojeg više hraniš. Ali i kad je loše, na tebi je kako ćeš se izboriti s tim. Verujem da život šalje lekcije i ako naučiš jednu, možda će se za pet ili deset godina vratiti, u nekim novim okolnostima, samo da proveri da li si kampanjac ili ne.

Ko su tvoji junaci?

Mnogi. Slobodanka Caca Aleksić i Branko Milićević Kockica koji su bili kod Elen Stjuart u Americi, doveli trupu La Mama u Srbiju, koji su pravili avangardne predstave i samo su u jednom trenutku rekli „a šta ćemo sa decom“. Osnovali Pozorište „Puž“, borili se da opstane, da nađe kuću, držali predstave i za vreme bombardovanja jer to ne sme da ostavi traume na decu. Moj junak je i drugar iz srednje koji je uprkos teškim okolnostima i raznom nasilju završio Učiteljski fakultet jer je rekao: „Postaću učitelj i biću tu za neke nove klince. Pomagaću i neću nikog da separatišem, pa ni zato što ima dugu kosu i sluša Metaliku.“ Moji junaci su i Mika Aleksić i Bilja Mašić koji razvijaju umove mladima i „teraju“ ih da čitaju, da analiziraju, misle. Ljiljana Bogoeva Sedlar, profesorka engleskog koja ti otvara vidike i nove mogućnosti, kod nje „Romeo i Julija“ može da postane antiratna drama. Moji junaci se bore za svoja uverenja, oni rado dele svoju sreću sa drugima, ne plaše se da vole, da se raduju tuđim uspesima. To su i oni koji i dalje čitaju stripove, bore se za rokenrol, idu u pozorište, bioskop, ostvaruju svoje snove, uživaju u prvom snegu, u mirisu pljeskavica na Bulevaru.

A onda su tu i Malala Jusafzai (najmlađa dobitnica Nobelove nagrade), Gandi.

Džon Lenon. Trejsi Čapmen, Don Meklin, Bob Dilan, Grin Dej, predstava „Hamilton“... Ima ih mnogo. Samo je opet pitanje onog više puta spomenutog fokusa.

Ti si igrala u „Dogvilu“, koji je i te kako socijalno angažovan. Može li pozorište, kao što je bilo u istoriji, da bude pokretač promena, kritike? Je li samo to ostalo nasuprot letargiji?

„Dogvil“ je i socijalno i politički angažovan i mislim da može. Mene je dosta promenila predstava „Beton mahala“. Tu ću zauvek biti zahvalna Rifatu Rifatoviću, Banetu Trifunoviću i tim „klincima“

Nepravedno bi bilo da pričamo samo o ružnom, iako nas to zapljuskuje svakodnevno.

Ima toliko zanemarenih lepih priča, doprinosa, borbi koje kada ne spominjemo činimo nebitnim, a i te kako su bitne iz Novog Pazara. Osetila sam sramotu što nisam bila dovoljno upućena u to šta se dešava, a videla sam neke mlade, hrabre ljude koji sve što govore, govore iz ljubavi, i to je prava kritika, to može da promeni i utiče. Nijedan šok radi šoka ne može da te šokira jer si sve već – video. Mislim da prava revolucija jeste kada imaš potrebu da promeniš nešto, iz najbolje želje i ljubavi, i sa planom šta dalje. Svaka predstava može da promeni ukoliko je istinita – i „Beton mahala“, i „Dogvil“, i „Posljednji rok“, na kojoj sada radim, pa i „Veliki Getsbi“, iako je to melodrama, ali može da te promeni ako iskreno dopire do tebe to što ti ljudi na sceni govore i emocije koje ti prenose. Ti tada krećeš da preispituješ svoj život... To je svrha pozorišta. I filma.

I serija, slikarstva, fotografije, muzike, umetnosti.

Da li tvoja generacija ima dovoljno bunta u sebi i ima li plan koji pominješ?

Da. Samo treba naći način kako iskoristiti taj bunt. Kako ga kanalisati da stvoriš nešto i promeniš nabolje ono što ne valja.

Moraš malo da ih probereš, da ih potražiš jer im se manje poklanja pažnja, jer se radije bavimo lošim nego dobrim primerima, a potreban je podsticaj za takve stvari. E to nam manjka. Podsticaj. I onda sledi famozno pitanje: „Pa ko može da podstakne?“ Svi koji osete da imaju prostora za to.

Evo, ti, ja, Igor (fotograf), vaš časopis...

U poslednje vreme se priča s nostalgijom o velikim glumačkim imenima koja su nas napustila.

Slabo se priča o mladim snagama.

Da li se stvara utisak da nema dovoljno dobrih mladih glumaca?

Ima obilje darovitih ljudi i iako ima dosta predstava, i dalje nema dovoljno posla. Mnogo je ljudi, a malo je prilika i hrabrosti da se daje šansa novim licima, ali to je zato što se igra na sigurno. Ono malo što se ulaže u kulturu, koristiš da

igraš sigurno jer možda sledeći put nećeš dobiti ništa. I tako nastaje začarani krug. Čini mi se da je mnogo nostalgičnih danas – prema zemlji, prema nekadašnjem načinu života...

Možeš li ti tako mlada da shvatiš tu nostalgiju, da je nekad bilo dobro?

Naravno. Osećam nostalgiju koja je moja, ali i onu koju sam prisvojila ili kojoj sam naučena. Imam nostalgiju prema mom kraju, prema mojoj maloj, jednosmernoj, slepoj ulici u kojoj su sad nikle zgradetine, isto kao što osećam nostalgiju prema nekom Beogradu koji je momokaporski, prema muzici nekog vremena, međuljudskim odnosima... Mislim da je to sasvim normalno jer sa vremenskom distancom stvari su slađe jer su prošle i ne mogu se promeniti niti vratiti. A svaki novi dan ti donosi nova iskušenja koja te sa godinama sve više umaraju, pa je lakše setiti se nekih pređašnjih iskušenja koja ti odjedanput deluju lakše no što su bila.

U svetu u kome je rijaliti dominantan, da li ti smeta to što smo svi izloženi, ne samo ljudi iz „javnog života“?

Čula sam da je nekada postojao zakon, tj. porez na šund i kič. Zanima me kako bi to sada funkcionisalo. Postoji mnogo stvari koje su izvitoperene isključivo zato što je počeo više da se ceni imidž nego suština. Mnogo je lakše posle napornog i brzog dana da se isključiš i pratiš prvo što ti dođe u ruke a da ne moraš da budeš mnogo angažovan u tome što gledaš.

To nije po mom ukusu, nije moja šoljica čaja, što bi se reklo.

Ali ako već postoji „to“, mora da postoji i „ono drugo“. A to smo počeli da zanemarujemo, da spuštamo kriterijum ne bi li više ličilo na ono prvo. Jer – to se prodaje.

To nije samo kod nas. I ne znam da li bi to trebalo da me uteši ili da mi stvori neki apokaliptični osećaj...

BUDI UMETNIK

Možda se i to smatra „glumom“?

Moguće. Ja sam uvek mislila da je gluma istina. Nečija istina koju ti izgovaraš na sceni, i da je to nešto što treba malo da „kopa“ po ljudskoj duši, čak i kad te nasmeje. Ne znam po kom delu ljudskog bića kopa ta „nova gluma“ – po duši ili po sujeti, egu, površnosti, zaista ne znam.

Kad smo već kod rijalitija, da li je strašno to što jedan umetnik mora da misli o realnosti, pa završi u nekom od tih „šou programa“? I ona američka glumica mora prvo da radi u kafiću pre Holivuda, ali zar mora baš ovako?

Divna stvar se dogodila letos. Bila sam na niškim Filmskim susretima koji su divni jer je to festival za publiku i glumce i uvek se osećaš dobrodošlim. Tamo sam dobila nagradu „Carica Teodora“ za film „Santa Maria della Salute“, a par dana posle ceremonije sedela sam u kafiću i prebrojavala da li imam za kafu. Dakle, postoji jedna forma koja mora da se ispoštuje i koja ima svoje zašto, ali cela priča glamura i popularnosti mi je krajnje besmislena. To nije ništa opipljivo, može samo da ti nahrani ego. Ego nije beskoristan, samo moraš da ga osvestiš. Kada će da ti pomogne, kada da ti odmogne, kada govoriš iz sebe a kada iz njega. No, strašna strana tog javnog života je što te podrazumevaju kao javnu svojinu, kako je rekla jedna voditeljka. To je toliko zastrašujuće... Ja stvarno nisam upisala glumu da bih bila javna svojina, da bi nekom bilo bitno s kim se zabavljam, kakav mi je odnos sa porodicom, gde izlazim, s kim se družim... Koga to zaista zanima?

Kako izlaziš na kraj sa pitanjem otići iz zemlje ili ne?

Nikad ne reci nikad, ali ja bih stvarno volela da ne odem. Jer ako svi odemo, ko ostaje? To je moj tata uvek govorio. Mislim da svako traži svoju sreću. A gde će je naći... Nikad ne znaš kuda će otići i da li će se i kada vratiti... Ali oni koji odu, nikad se ne „otcepe“, da to nazovemo tako, od kuće, jer ih i dalje veoma zanima šta se ovde dešava. Dok ćeš ovde uvek zamišljati kako je tamo negde. Svako ima prava da traži svoju sreću, problem je kada prestaneš da je tražiš.

Smeš li da sanjaš o Holivudu ili je to obavezna glumačka zamisao?

Možda o Bolivudu (smeh)... Volela bih

da se oprobam ovde u što više toga. Drugačiji žanrovi, likovi, epohe, pouke, rediteljske vizije... Mada ne bih imala ništa protiv da to posle probam i u Engleskoj, Holivudu, Nemačkoj, Francuskoj, u Bolivudu, zašto da ne. Sad nastupa realnost. Bavim se poslom za koji je nužan govor. Koliko god dobro govorila taj jezik, uvek će biti nešto što će me „ograničavati“, glumački, da mogu da igram samo to i to, a ovo ne...

Jedan tvoj profesor je rekao mladim glumcima da paze i drže se podalje od rijalitija, od toga da su svuda... Kako se kloniš toga da ne završiš u nekoj od tih „predstava“? Na šta nikad ne treba pristati?

Možda ne znam dobro šta želim, ali znam šta ne želim. I koliko god da racionalno postavljam stvari, presudi mi „stomak“. Imamo baš dobru komunikaciju.

Mnogo je važno ne pristati na nešto što nije u skladu sa vašom dušom. Trudim se da ne idem protiv nje. Niko ne treba da pristane na to. Što bi rekao moj kolega s klase, „meni na obraz“.

Kad već pominješ stomak i to da ne treba raditi protiv sopstvene duše, sada su neke glumice i glumci optuženi da su radili za Vajnstina i ćutali, iako su znali šta se zbiva, da su licemeri. Kako si naučila da prepoznaš te lažne osmehe i šta se iza koga krije? Je li moguće zaštititi se od toga i od onih koji ćute i odobravaju?

Na razne načine. Trenutno pokušavam da se štitim time što ću što manje da praktikujem svoje mehanizme odbrane. Oskar Vajld je rekao: „Daj čoveku masku i on će ti reći tačno ko je.“ I svako ima odbrambeni mehanizam, ali pokušavam da ga što manje koristim jer mislim da je privilegija

Dešavaju se zastrašujuće stvari: sediš na intervjuu sa kolegom i njemu postavljaju neka interesantna pitanja, a tebe – koju haljinu ćeš da obučeš za premijeru?! Najstrašnije mi je što to pitanje postavlja žena ženi

59

osetiti bilo koju vrstu ljubavi u današnje vreme. I vodim se logikom: daću ti gomilu ljubavi ili dobrote, ti možeš da je prihvatiš i da je ne uzvratiš ili, ako tako odlučiš, da je baciš na pod i izgaziš. Ja sam imala privilegiju da je ispoljim i dam je, to je već dobra startna pozicija. A ako još bude i uzvraćena, pa to je predivno. I to važi za sve vrste ljubavi, prijateljske, rodbinske, romantične, prema slučajnom prolazniku u tramvaju.

Postoji priča da će sve glumice na dodeli Zlatnog globusa nositi crne haljine iz ženske solidarnosti.

Koliko veruješ u tu žensku solidarnost?

Postoje dva načina „pravljenja“ lika: iznutra ka spolja i spolja ka unutra. Sve je okej dok ne ostane samo spolja.

Učena sam, najviše od moje baka Nade, da su žene kao jedno veliko sestrinstvo i da između njih mora da postoji solidarnost, ali da je to samo skup unutar skupa koji se zove ljudi...

Pomenula si na početku negativce, njih je previše danas. Možeš li da opravdaš one koji pristaju, one koji odustaju od sebe i tako postaju „negativci“, oni koji ćute?

Došla sam do jednog često frustrirajućeg zaključka, a to je da ne smem nikoga da osuđujem. Mogu da se slažem ili ne slažem sa nečijim odlukama u zavisnosti od svog bića, senzibiliteta, morala, vaspitanja, ali ne mogu da osuđujem jer ja tu osobu ne poznajem kao što poznajem sebe. Ali imam želju da shvatim, ne da pravdam, već samo da shvatim. Jer ako nekog pravdaš, osim lika koji tumačiš, ti mu daješ donekle dozvolu da ponašanje sa kojim se ne slažeš postane princip.

To je bio jedan od razloga zašto sam bila srećna kada sam dobila priliku da radim „Dogvil“ sa Kokanom Mladenovićem.

Grejs, kao jedini pozitivni lik je tu negativac. Trpi zlo, ne radi ništa povodom toga, samim tim ga podržava dok na kraju ne ostane, kako ona misli, samo jedno rešenje – osveta. Da spali ceo grad.

Obično se kaže: da mogu da se vratim nazad, sebi bih rekla... Ali ja te pitam šta bi poručila starijoj sebi?

Mlađoj sebi znam šta bih. Rekla bih – više hrabrosti, ali prave pravcate hrabrosti. A stariju sebe bih pitala – jesi li srećna?

®

60

POP KULTURA

Zbog diskusije ko je prvi pucao, Han ili Grido. Zbog Milenijumskog sokola. Jode zbog.

Zbog Zvezde smrti.

Zato što onaj jedan stormtruper zvekne glavom o vrata. Zbog džedaja. Zato što Samjuel L. Džekson ima ljubičasti lajtsejber.

I zbog najvećeg gangstera Tatuina, Džabe d Hata. I zbog toga što „Poslednji džedaji“ sigurno nisu poslednji džedaji

w POP KULTURA

Z

bog čega? Pa zbog lajtsejbera, logično. Zato što se baš u trenutku dok ovo čitaš, poštovani čitaoče, neki dečak i devojčica mačuju štapovima, uz propratne „bzm, bzm“. A u isto vreme na drugom kraju planete jedan momak ulazi u diskont, pruža ruku i Silom otvara samootvarajuća vrata...

Zbog diskusije ko je prvi pucao, Han ili Grido. Zbog Milenijumskog sokola. Jode zbog. Zbog Zvezde smrti. Zato što onaj jedan stormtruper zvekne glavom o vrata.

Zbog džedaja. Zato što Samjuel L. Džekson ima ljubičasti lajtsejber. I zbog najvećeg gangstera Tatuina, Džabe d Hata.

Ali najviše zato što je Star Wars „spejs opera“, avantura u svemiru, univerzalna priča o prijateljstvu, ljubavi, borbi dobra i zla i grupi prijatelja koji ne žele da pognu glavu pred zlom, a koja je ispričana tako da bude zanimljiva i najmlađima i onima koji se samo tako osećaju.

Devet filmova, gomila video-igara,

Ljubitelji franšize uglavnom navode da je odnos nove i stare trilogije nešto poput razlike između „Gospodara prstenova“ i „Hobita“. Jedno gledaš iznova i iznova, nikada ne dosadi, drugo si pogledao jednom i dosta, jer nekako je sve prazno iznutra i cilj je samo zarada.

Iako „Napad klonova“ i „Osveta Sita“ nisu bili baš tako loši

61

nekoliko animiranih serija, planina stripova i zarađene milijarde. Poslednji u nizu filmova je „Poslednji džedaji“, koji je inače tokom prvog dana prikazivanja zaradio 45 miliona dolara, a za prvi vikend više od 450, od čega 220 miliona samo u Americi... I to bez Kine, gde će početi da se emituje tek 5. januara.

A sve je počelo pre tačno 40 godina, i to s dvojicom droida...

Oskarovac Edi Redmejn izjavio je jednom da su C-3PO i R2-D2 nešto što najviše voli kada je reč o Star Warsu. „Ponašaju se kao muškarac i njegova žena koja zvoca. Tačnije, veoma su slični starom bračnom paru. To je dobar, old skul dodatak nečemu što je baš futuristično“, kaže Redmejn. Žena koja zvoca na šest miliona jezika i njen muž gledaoce u „Novoj nadi“ uvuku usred nekog sukoba o kojem ne znamo apsolutno ništa. Pominju se neki imperator i pobunjenici, a tu je i izvesni Ben Kenobi koji deluje kao da je video bolje dane.

Međutim, ni bioskopi ni sam Džordž

62

POP KULTURA

jedan neverovatno glup fazon Kako se zove piratski droid?

Arrrr2-D2

Dart Vejder je jedan od najvećih negativaca svih vremena, i to možda baš iz jednog razloga – nije uvek bio zao. Mnogo je voleo i pao je...

Lukas nisu očekivali da će tadašnji prvi, a sada četvrti deo serijala bilo šta uraditi.

Na primer, Lukas nije ni bio na premijeri; umesto toga, on je sa svojim prijateljem Stivenom Spilbergom otišao na odmor na kojem se rodio Indijana Džons.

Osim toga, „Novu nadu“ je na početku pristalo da prikazuje samo 40 bioskopa, pa su im iz 20th Century Foxa zapretili da im neće dati prava na „Drugu stranu ponoći“, film za koji se smatralo da će biti blokbaster, a koji je prošao baš tako kako znate za njega.

Alderan je uništen, nećak običnih farmera sa Tatuina je dobio priliku da leti u X-wingu, a svet se zaljubio u princezu

Leju, Čubaku i šarmantnog švercera Han Sola. To je bilo to. Nema nazad.

Tada smo prvi put videli i Darta Vejdera i čuli jednu od nwajpoznatijih filmskih tema svih vremena (počeli ste da je pevušite sad, zar ne?).

Ideja Džordža Lukasa bila je da čuveni Orson Vels bude glas Darta Vejdera, ali je od toga odustao jer je smatrao da je njegov glas suviše prepoznatljiv. Zato je ta čast pripala Džejmsu Erlu Džonsu, koji se pritom nikada nije sreo sa telom Darta Vejdera Dejvidom Provsom. Inače, Provs je ulogu dobio tako što je trebalo da on i Piter Mejhju (Čubaka) podele „velike uloge“. Mejhju je hteo da bude dobar, a Provs na dark side, i tako je odlučeno.

Tri godine kasnije (1980) usledio je film „Imperija uzvraća udarac“, za koji većina fanova ističe da je najbolji, i to tako da ide on, pa nekoliko mesta prazno, pa neki drugi. Mračan je, nema srećan kraj, a tu su i čuveni odgovor „Znam“ Harisona Forda koji je potpuno improvizovan, Lendova izdaja i iskupljenje, kao i „No, I am your father“.

Entoni Danijels, odnosno wdroid za protokole C-3PO, izjavio je da je njegov omiljeni trenutak u svim filmovima upravo kraj „Imperije“, kada on, Luk i Leja gledaju Lenda i Čubaku kako odleću da

spasu Hana. „To je polutragičan kraj filma, ali kraj koji te kupi za sledeći deo. Ono u šta smo zapravo gledali bio je čovek koji je u ruci držao krpu i hodao sa njom. Kada su dodati specijalni efekti, izgledalo je spektakularno“, kaže Danijels.

Sledeći deo o kojem C-3PO priča, „Povratak džedaja“, izašao je 1980. godine i predstavio nam je Evokse, mala slatka stvorenja optužena za težak zločin – da su Džar Džar prve trilogije. Mnogi ih ne vole, smatrajući da su stvoreni samo da bi Džordž Lukas zarađivao na prodaji igračaka, a kritike idu dotle da neki kažu da su Evoksi upropastili ceo film.

Vorik Dejvis, u tom slučaju Viket Evok, navodi da je njegov omiljeni trenutak iz „Povratka džedaja“ onaj kada je prvi put došao na set. „Imao sam 11 godina i upoznao sam Harisona Forda. Odjednom, Han Solo je bio ispred mene u onim svojim karakterističnim pantalonama. Ne mnogo vremena pre toga igrao sam se plastičnim figuricama njegovog lika. Osim toga, mogućnost da se šetam oko Milenijumskog sokola u prirodnoj veličini... Nikada to neću zaboraviti. Bio sam najsrećnije dete na svetu“, kaže Dejvis.

Osim toga, u tom delu videli smo kako simbol zla, robot bez duše i jedan od najboljih negativaca u istoriji filma Dart Vejder na kraju dobija lice. I to lice koje je iz nekog razloga bilo unakaženo.

Priča o poreklu tih ožiljaka počela je sa najiščekivanijim filmom devedesetih, „Phantom Menace“. Očekivanja su bila velika, upoznali smo mladog Anakina Skajvokera, mogućnosti za vizuelne efekte bile su daleko veće... Ali je i pad bio veliki.

POP KULTURA

Dijalozi su bili loši, gluma slaba, atmosfera mlaka, a priča... pa, dosadna.

Iako su deca bila oduševljena scenama sa podrejsingom i „njihovim likom“ Anakinom. Tu se negde pojavio i on – Džar Džar Binks, sve što Star Wars ne treba da bude. Čuveni časopis Roling stoun stavio ga je čak na naslovnu uz natpis „Džar Džar superstar“, jer nova zvezda je rođena. Međutim, postao je simbol svega zbog čega su ljudi mrzeli novu trilogiju.

Ahmed Best koji je dao glas Džar Džaru kaže da je kritika veoma bolela. „Dajete svoje i srce i dušu u nešto dve

kaže Best.

Ljubitelji franšize uglavnom navode da je odnos nove i stare trilogije nešto poput razlike između „Gospodara prstenova“ i „Hobita“. Jedno gledaš iznova i iznova, nikada ne dosadi, drugo si pogledao jednom i dosta, jer nekako je sve prazno iznutra i cilj je samo zarada. Iako „Napad klonova“ i „Osveta Sita“ nisu bili baš tako loši...

I znate šta, ljudi su bili besni zbog te „druge trilogije“. Ili možda bolje – besni su i dalje, jer je ipak Star Wars odavno postao mnogo više od obične priče, postao je fenomen pop kulture.

Onda se ponovilo čitavo ludilo kao pred „Phantom Menace“, samo uz smartfone, Jutjub, Tviter, Fejsbuk, lajkove, fejvove i gomilu besnih komentara iz ovog ili onog razloga.

Počela je nova, treća trilogija i razloga za bes nije bilo. Sedma epizoda franšize

godine i to bude uništeno. Boli“,

„The Force Awakens“ u bioskopima se našla 2015. godine, reditelj Džej Džej Abrams koji se prethodno dobro pokazao sa „Star Trekom“, obavio je veoma dobar posao. Han Solo se vratio, Čubaka isto, kao i Milenijumski soko, a tu su i neki novi likovi, kao i simpatični droid BB-8.

U međuvremenu je Dizni kupio franšizu, objavljena je i priča „Rogue One“, iliti deo „3,5“, a Keri Fišer koja je igrala princezu Leju je preminula, ali svi su zbog načina na koji se sedma epizoda završila čekali osmu i da vide ko je taj „poslednji džedaj“.

Ona je sada stigla i svi kažu – odlično.

Komentari idu čak i do toga da je „malo ispod Imperije“, što je prilično visoko.

Dakle, ako ništa od Star Wars filmova niste gledali – gledajte, vredi. Ako ste gledali nekada davno, pogledajte opet. A ako ste gledali pre nekoliko dana... Gledajte opet, ne škodi.

Zbog čega? Zbog Imperijalnog marša.

Zbog Kvaj Gon Džina i Darta Sidijusa.

Zbog „It‘s a trap“. Zbog Leje u onom kostimu. Zbog toga što je Fredi Merkjuri jahao Darta Vejdera na bini. Zato što stormtruperi ne bi mogli da pogode more sa čamca. Zato što ne morate da budete ljubitelji naučne fantastike. Zato što su filmski klasici... Zato što nikome ne može da škodi malo avanture u svemiru.

Zato što je Dart Vejder jedan od najvećih negativaca svih vremena, i to možda baš iz jednog razloga – nije uvek bio zao.

Mnogo je voleo i pao je... A trebalo je da donese balans Sili.

®

Večito pitanje – kojim redosledom gledati Dve su najpopularnije teorije o tome kako gledati sve Star Wars filmove: · 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8 · 4, 5, 6, 1, 2, 3, 7, 8 Ali tu je i treća, možda i najbolja: · 4, 5, 1, 2, 3, 6, 7, 8 Zašto? Zato što „druga trilogija“ objašnjava kako je Anakin postao Dart Vejder, tj. kako je moguće da je Dart Vejder Lukov otac, što saznamo u „Imperija uzvraća udarac“.

Tako posle pete epizode ide „nova trilogija“, pa „Povratak džedaja“ kao priča na kraju.

63

N D o t č b p n u s S o n I

64

IKONA

ari, zvanično princ Henri od Velsa (ili Henri Čarls Albert Dejvid) dugo je bio u senci princa Vilijama, povučeno dete koje ne skreće pažnju na sebe, ostajući u srcima javnosti kao onaj tužni dečak koji se stoički držao na maminoj sahrani. Bila je to faza pred za njega teško adolescentsko doba i deceniju u kojoj ga je otac često opominjao da ne zaboravi da je princ. Ali upravo je u tome šarm princa Harija, koji sa godinama postaje i onaj poželjniji brat: zbog iskrenosti, neposrednosti, zbog grešaka, onog pravog britanskog humora, padova i uspona, šarma koji urbano lice daje porodici.

Tabloidi su ga oduvek voleli iako ih je on, kako je kasnije priznao, prezirao.

Krenuli su da ga prate u korak kad je počeo da luduje: njegove devojke, žurke, provode. Princ koji to ne želi da bude, činilo se. Bio je to tipičan bunt mladog osetljivog momka koji nije znao kako da izađe na kraj sa bolom koji ga ne napušta i smrću majke.

h

Počelo je sve, kako kaže, odlukom da tugom ne može da vrati majku i da ne po-

Narodni princ U godini kada se obeležava dvadeset godina od smrti princeze Dajane, njen mlađi sin, princ Hari (33), postao je omiljeno lice kraljevske porodice. Bila je ovo njegova godina, sasvim izvesno, ne samo zbog toga što se verio sa holivudskom glumicom Megan Markl i delovao srećnije nego sa slika iz Diznilenda u periodu dok je uživao u bezbrižnom detinjstvu uz majku Dajanu, već i zbog toga što je, kako su pisali britanski mediji, postao moderno, mlađe, više kul lice monarhije. Više kul i od starijeg brata Vilijama...

Piše Zorica Marković

kazuje osećanja, možda i onog trena kada je stajao nad njenim kovčegom. Porodica i pre svega brat, imali su veliko strpljenje za njega, govoreći mu da baš i nije dobro da drži sve u sebi. Ali trebalo je da se dogodi mnogo toga, pre svega odlazak u rat u Avganistanu, pa onda i velika ljubav, da bi ono nežno i buntovno dete postalo ovo što je danas. „Ljudi se suočavaju sa bolom na različite načine, a moj je bio da ga isključim, zaključam“, rekao je princ Hari, govoreći ove godine u dokumentarcu o Dijani. „Tokom deset godina koje sam proveo u vojsci, samo bih gurao glavu u pesak i bilo je to kao... ‚bela buka‘. I prošao sam kroz dugi period pokušaja da se sredim.“

Taj dugi period podrazumevao je dva boravka u Avganistanu, na ratnom području. Iako su mnogi verovali da je u pitanju maska i da je on sigurno daleko od bojnog polja, reporteri koji su boravili na frontu, videli su ga u akciji: za komandama „apača“, kao jednog od onih koji učestvuju u borbama. Sam Hari nije nikada dao da se o njemu govori kao o junaku, niti kao o nekome ko je video kako mu prijatelji ginu – jer nije, ali je priznao da je učestvovao u ubijanju, jer – to je rat.

IKONA

On kaže da je Avganistan iskustvo njegovog života, dodajući da je logično imati i dobre i loše dane tokom tog perioda. Ali bilo je to posebno teško vreme za njega jer je bol počeo da ga guši. „Ja sam imao brojne probleme, ali nijedan stvarno vezan za Avganistan, međutim, on je bio okidač za sve ostalo. Ako izgubite mamu sa 12 godina, onda morate da se suočite sa tim... i 15, 17 godina kasnije ja nisam bio suočen sa tim; Avganistan je bio momenat. Pomislio sam: u redu, suoči se sa tim.“ Kaže da se osmelio da izvuče glavu iz peska posle Avganistana jer je to bio važan momenat koji mu je promenio život. „U redu, ti si princ Hari, ti možeš to, sve dok nisi kompletna ‘sisica‘, onda ćeš biti u stanju da dobiješ tu podršku, jer imaš kredibilitet desetogodišnje službe i dakle, možeš zaista da napraviš razliku.“ On kaže da je bio spreman na terapi-

psihijatrom tek posle dvogodišnjeg „totalnog haosa“. Tuga je izbila kad je imao 28 godina i tada je počeo da se bavi njome, nakon što ga je anksioznost stezala, panika gušila i nakon što je shvatio da će ga bes naterati da postane nasilan i da „izudara nekog“. „Mislio sam da otvaranje ničemu ne vodi, da ništa ne može da je vrati, i samo će me činiti tužnim. Bio sam u fazonu – ne dozvoli emocijama da ovladaju. Bio sam, tako, tipičan 20-, 25-, 28-godišnjak koji trči okolo u stilu ‚život je sjajan, život je super‘, i to je bilo to. Jednostavno nisam znao šta je sa mnom, imao sam sreće da je to trajalo dve godine... Moj brat, bog ga blagoslovio, bio je prava podrška.“ To je ostavilo, kako je rekao, ozbiljne posledice i na njegov profesionalni i na privatni život. Život pod lupom javnosti

je sa

stvarao je osećaj u njemu da bi mogao da bude „veoma blizu kompletnog sloma“, i to u brojnim prilikama. Sada kaže da je „na dobrom mestu“. „Kad jednom počnete da pričate o tome, shvatite da ste deo prilično velikog kluba“, kaže Hari.

Njegovo isceljenje događalo se i

na frontu. Njegov humanitarni rad bio je neka vrsta leka, i tu je mnogo podsetio na svoju majku Dajanu. „Prolazak kroz to i razgovor sa svim tim momcima o njihovim problemima zaista me je zacelio, to mi je pomoglo“, govorio je Hari. „Samo treba da budete tu za svoje prijatelje i da budete par ušiju koji sluša, i najteža stvar koju treba znati jeste da osoba sa kojom razgovarate deli slična iskustva. Nosili ste istu uniformu.“ Hari kaže da je tokom dužeg perioda čitao sve tekstove o sebi, o majci, o porodici, posebno kada je bio mali, i da ga je sve to uznemiravalo i dodatno punilo besom. „Moj otac je uvek govorio: ne čitaj to.“ Tuga mu je dolazila „iz svakog ugla“.

Kaže da je oslobađajuće bilo ići kod psihijatra, ali i da je kroz boks pokušavao da se oslobodi agresije i loših emocija. „I to me je spaslo. Mnogo je lakše udariti nekoga sa

tokom razgovora sa ranjenicima

65

štitnicima.“ Iz godine u godinu postajao je sve više „kul“ javnosti: njegove fotografije sa ratišta, iz vojske, pokazale su da to više nije onaj dečko koji se provodi, već da je zaista neko sa srcem. Njegov tajni boravak u Avganistanu, oba puta, nije dugo ostao tajna: onog trenutka kada je otkriven, morao je da napusti bojno polje, da ne bi pre svega ugrozio kolege jer je, prema pretnjama talibana, sve bilo usmereno na to da bude ubijen.

Mnogo se u javnosti većalo treba li

ode na tako opasno mesto, odobrenja je morao da daje i ministar, pa i sama kraljica, ali on bi svaki put ponavljao da će napustiti vojsku ako ga ne puste da postane pilot i da ode na front, koristeći različite žargonske izraze koji, kako bi njegov otac ponovo govorio, ne priliče princu.

Ali upravo je zato postajao i sve simpatičniji, kršeći sva pravila i protokole, a pritom ostajući pravi princ.

Sada kada je našao ljubav, ponovo je prekršio sva pravila: izabrao je „običnu“ devojku, birao je srcem, i ponovo je u komunikaciji, pa čak i kroz fotografisanje sa verenicom, pokazao poštovanje prema javnosti. princ da

Iskoračivši, promenio je sve, pa i način

Ljudi se suočavaju sa bolom na različite načine, a moj je bio da ga isključim, zaključam

javnošću i medijima: niko nije očekivao toliku iskrenost, uvid u njegovu prošlost. Kaže da je to zato što želi da ohrabri ljude da se više ne plaše da govore o mentalnim problemima i da potraže pomoć, zato što želi da njegova iskustva budu na korist drugima.

Upravo zbog toga, dok budete čitali ovaj tekst, već će biti poznato o čemu su britanski princ Hari i Barak Obama ćaskali u prednovogodišnjem intervjuu koji je princ uradio specijalno za BBC Radio 4 sa bivšim američkim predsednikom, o novim mladim liderima, o novim humanitarnim akcijama i još o koječemu. Njihovo prijateljstvo datira još od 2014. godine, povodom sportskih igara Invictus Games koje je Hari osnovao, u čast i podršku vojnika, veterana, ranjenika. I ako je nekome Vilijam više ličio na Dajanu, sada je jasno da je i Hari prilično Spenser (Dajanino devojačko prezime). U njenu čast, stavio je dva Dijanina „kamenčića“ u prsten koji je kreirao za verenicu Megan Markl da bi bio siguran da će ona biti sa njima tokom tog „ludog zajedničkog putovanja“. Potpuno novog za novog princa Harija.

komunikacije sa

®

66

NACIONALNA GEOGRAFIJA

Miroslav Mika Antić, Posle detinjstva, to je kao sutradan posle praznika

NACIONALNA GEOGRAFIJA

večiti deran iz Mokrina

Svi dobro pamtimo „Plavi čuperak“ još iz vremena osnovne škole, neki možda još snevaju o svojoj Sanji, ali jedno je sigurno – zbog njega smo zauvek ostali deca i nismo poverovali u priče o „ozbiljnom“ životu posle detinjstva. O stvaralaštvu Mike Antića, anegdotama koje najbolje prikazuju njegovu ličnost, ali i o svojoj knjizi Sutradan posle detinjstva posvećenoj upravo jednom od najdražih pesnika s naših prostora, za Original je govorio njegov nećak Nemanja Rotar Piše marija božić

67

NACIONALNA GEOGRAFIJA

68

ovorio je da o njemu „najlepše brinu oni koji ga ostavljaju na miru“, a pisao stihove zbog kojih nikako nije mogao da bude ostavljen, a kamoli prepušten zaboravu. Iako je usud znamenitih ličnosti da posle smrti njihova dela neretko budu skrajnuta sa pozornice kako bi se napravilo mesta novim, to na svu sreću nije slučaj sa Mikom Antićem. I nikako se ne može reći da je slučajnost što je više od tri decenije posle odlaska s ove nama znane planete više nego ikad živ. „Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca. Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansje.

Imam i neke nagrade i priznanja“, zapisao je, između ostalog, o sebi Mika Antić.

O njemu su pisali mnogi i pokušavali da dokuče suštinu njegove poezije. Svi ti pokušaji, manje ili više uspešni, trebalo bi

G

Radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansje.

Imam i neke nagrade i priznanja

da uzmu u obzir i mišljenje dece. Za njih je Mika pisao i njima posvećivao svoje najlepše stihove. Oni su ga i najbolje razumeli, bilo da imaju pet ili dvadeset pet godina, osećali su svaku strofu kao svoju. „Vuče, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Naš san je: nemoguće, a nepoznato – naš zavičaj“, stihovi su koji izmamljuju osmeh na lice. I zamislite samo izraz lica dečaka tršave kose kome otac čita te stihove. Verovaće da su pisani baš za njega, pa i jednog dana kad poraste, neće dati da ga pokolebaju i uvere da posle detinjstva postoji drugi život. Mikinog sestrića, autora knjige Sutradan posle detinjstva, sačekao je besmisao i zlo najveće od svih. „Moja generacija je iz detinjstva zakoračila pravo u građanski rat. Nismo još stigli ni da se otreznimo od maturske večeri, a već su nam podelili oružje i razaslali nas na frontove. Bilo je to jedno bolno otrežnjenje. Nastupile su godine oskudice, sankcija, besa, protesta, dugih građanskih marševa, rečju, bilo je to vreme poraza“, kaže Nemanja Rotar i objašnjava da je nazivu knjige kumovala Mikina misao: „Posle detinjstva, to je kao sutradan posle praznika.“ Skoro jednu i po deceniju Nemanja je imao privilegiju o kojoj klinci rođeni godinama kasnije mogu samo da sanjaju – Mika je bio deo njegovog detinjstva.

NACIONALNA GEOGRAFIJA

„Posebno mi u sećanju iskrsavaju nedeljni ručkovi kod bake Melanije. Mika je imao običaj da nedeljom doputuje s porodicom na čitav dan u Pančevo. Tada bi nastao pravi metež od ukućana i gostiju. Baka je obavezno kuvala gulaš sa knedlama jer je to jelo njen sin obožavao. Svi bismo se okupili oko trpezarijskog stola od kavkaskog oraha i slušali duge Mikine monologe. Bio je vazda raspričan i gotovo neumoran, ali to vas nije opterećivalo, jer je bio beskrajno duhovit i zanimljiv govornik“, otkriva jednu epizodu iz života dragog nam pesnika, novinara i reditelja.

I to nisu bila samo neka od Mikinih zanimanja, to su bili njegovi životi. „Živeo sam mnogo života. Bar osam.

Prvi život mi je novinarstvo. Drugi život mi je poezija. Onda film, televizija, pozorište. Moj život su i skitanja, lutanja, žene.

A u post skriptumu dodaj: kafane, Cigani, taksi-šoferi. Sve sam to mogao zato što sam bio novinar“, zapisao je on jednom prilikom.

Da je samo znao koliko ove reči daju vetar u leđa! Takvi neki vetrovi podstaknuti njegovim stihovima doveli su i mene na Fakultet političkih nauka ne zato što nisam mogla da odlučim koji bih od tih života odabrala za sebe, nego zato što sam želela sve.

I verujem da nisam jedina, da ima još onih

koji će reći da je baš ovaj deran iz Mokrina „kriv“ što nikad nisu odrasli. Ostavio nam je dovoljno stihova da posluže kao alibi. I ako čujete nekoga kako u Skadarliji govori da „nikad sa zvezda nije teži pad nego na beton kafanskog stola“, nemojte da mislite da ne zna šta priča. Samo podignite čašu i nazdravite. Neka u ovom ludom svetu ne bude samo Petar Pan sinonim za večitog dečaka. Imamo mi svog Miku, ne treba da idemo u Nedođiju da ga tražimo, a Nemanja ga pamti kao čestog gosta u porodičnom domu svojih roditelja. „Obično je sedeo za kuhinjskim stolom i pisao. Pored njega obavezno flaša Rubinovog vinjaka i mnoštvo opušaka. U toj kuhinji su bile i pločice koje je on zalepio svojeručno mojim roditeljima. Imao je običaj da u pola noći budi moga oca i da mu čita stihove. ‘Hajde, kneže, da čuješ šta sam napisao‘, govorio je, obuzet stvaranjem i sav u magnovenju kao njegov veliki uzor Jesenjin. Zanimljivo je da je u to vreme jedan pesnik učestvovao na koncertima pevača narodne muzike. Danas je to potpuno nezamislivo. Svima bi to bilo strano i neprihvatljivo, i publici, i pesniku, i pevaču. Ali u ono vreme, Toma Zdravković se družio sa najumnijim ljudima koji su imali boemske sklonosti.“ I pre nego što se bilo ko drzne i da pomisli da boemstvo nije ni-

Ako čujete nekoga kako u Skadarliji govori da „nikad sa zvezda nije teži pad nego na beton kafanskog stola“, nemojte da mislite da ne zna šta priča.

Samo podignite čašu i nazdravite

69

70

NACIONALNA GEOGRAFIJA

šta više od alkohola i izlaska iz kafane pre zore, tu bi trebalo i da se zaustavi. Koliko je samo tananih osećanja utkano u svaku pesmu napisanu na rubu salvete za kafanskim stolom, suvišno je i govoriti.

„Kada poželim da ti nedostajem, odsanjam pesmu, zatvorim oči, i na kaldrmi zamislim cvet beli“ To je napisao Mika o nekome ko mu je nedostajao i zbog koga je svoje vreme „provlačio između oblaka i snova“. Iako se za svaku pesmu može reći da je lekcija u malom, jedna je životna mantra svih koji ne pristaju da im drugi kradu vreme i da dremaju u kancelariji od sedam do tri i bave se ovozemaljskim poslovima. „Meni misao stalno na Jadranu. Čitave godine sanjam more, idem ulicama, radim, razgovaram sa prijateljima, a nisam tu. Na moru sam. Zovu me na sastanke, teraju me da nešto organizujem, uradim, donesem, predam, saopštim, oćutim, priznam, a ja im kažem: – Badava vi to meni.

Nisam ja tu. I stvarno sam u Trogiru, na Korčuli, u Budvi, u Voloskom, u Šibeniku, u Zadru, u Kotoru, na Mljetu, na Visu. Kad počne ovako jesen, vidim prvi list kako se otkačio sa grane i pada u vrtlogu niz bulevar, ja odem. Iznervira me neko. Drugi bi planuo, svađao se, dokazivao, pretio, psovao. Ja – ništa“, to je lekcija koja stane u svega par redova i koju je neophodno naučiti baš u vremenu u kome poezija i nije na ceni. Iako je knjiga Sutradan posle detinjstva naišla na dobre reakcije ljubitelja pisane reči, bilo je i manje lepih trenutaka na njenom putu. „Brzina života i munjevito smenjivanje događaja ne ostavljaju pro-

za višegodišnje praćenje sudbine jednog dela. U ovom slučaju, postoji presedan. I umesto da se rodbina raduje, ako već moramo nešto i o rodbini, ona ćuti. Taj muk je nastao od samog trenutka kada je knjiga postala jedna od najprodavanijih na Međunarodnom sajmu u Beogradu 2014. godine. Ne znam koji su razlozi prouzrokovali to da se niko od njih ne pojavi ni na jednoj mojoj promociji širom Srbije.

Imao sam preko četrdeset književnih susreta povodom ove knjige. Ko je profesionalac u ovom poslu zna šta to znači. Valjda je to još jedan pokazatelj da se kod nas uspeh ne prašta“, kaže Nemanja o neobičnoj knjizi koja je delom o Miki, a delom o njemu i njegovom odrastanju.

stora

O njemu su pisali mnogi i pokušavali da dokuče suštinu njegove poezije. Svi ti pokušaji, manje ili više uspešni, trebalo bi da uzmu u obzir i mišljenje dece. Za njih je Mika pisao i njima posvećivao svoje najlepše stihove.

Oni su ga i najbolje razumeli, bilo da imaju pet ili dvadeset pet godina, osećali su svaku strofu kao svoju

Uprkos svemu, „Psovkama nežnosti“, ali i „Opomenom“ i „Pesmom za nas dvoje“, krpimo sadašnjost i pitamo se zašto baš sada igramo ove uloge. Nije ni voljeni pesnik mogao da pobegne od tog „stvarnog“ života kojim nas plaše, ali je za njega pronalazio lek. Jednom prilikom je novosadskoj poreskoj upravi poklonio pesmu „Pehar“ napisanu na formularu za prijavu poreza. Razlog je Antićeva „‘večita svađa sa računom‘, koja se proteže – kako on veli – još iz osnovne škole. Jednostavno, on ne zna koliki su mu bili prihodi u prošloj godini, a tvrdi da su, ipak, bili takvi da bi trebalo da plati porez. Umesto novca, on je novosadskoj opštini, odnosno Novom Sadu, poklonio pesmu ‘Pehar‘“, pisalo je na prijavi koju je poslao svom gradu. Ta pesma postala je mnogo vrednija od sume koju je trebalo da plati. Svemu čega se prihvatao dodavao bi malo boje, nežnosti i neslućenih mogućnosti. Žena koju je Mika voleo, i to čitavo jedno veče, nije mogla da bude ništa manje posebna od besmrtne poezije.

U svojoj autobiografiji Šaka soli Mira Stupica je pisala o događaju iz 1971. godine koji je usledio posle snimanja ljubavne scene sa Batom Živojinovićem u filmu „Doručak sa đavolom“ koji je režirao niko drugi do Mika Antić. On je te večeri na Petrovaradinskoj tvrđavi priznao ljubav glumici čija je velika ljubav bio i ostao suprug Bojan Stupica, koji je godinu dana ranije preminuo. „Miko moj, ja sam jedva jednog genija preživela, drugog sigurno ne bih uspela“, odgovorila mu je Stupica prijateljski, ali njega to nije obeshrabrilo. „Miroslav Antić je zaljubljen u Miru Stupicu. Ovo potpisuje Miroslav Antić“, napisao je na parčetu papira koje je sačuvao i Miri dvadeset godina kasnije doneo njihov stari prijatelj, novinar Tika Ilić.

A šta mi možemo danas osim da učimo o jednostavnosti od onoga ko svoj život nije naučio. Rasipao ga je na sve strane i teško je ne zapitati se koliko li se on puta „čvrsto zarekao i hipnotisao Sunce“. Pesnik zvezda, plavetnila, proleća i snova nije umro. On je rođen po drugi put. Na jednoj drugoj planeti, nju bi jedino Egziperijev Mali Princ umeo da pronađe. U njegovom univerzumu zablistao je novi plavi čuperak. Večiti deran iz Mokrina još je s nama, stihovi čuvaju uspomenu na „budalastog i čudesno dragog“ posetioca naše planete.

Ako mi ne verujete, pogledajte noćas u nebo – namignuće vam s jedne zvezde.

®

BUDI AKTIVAN

71

Glumi Promenu koju želiš da vidiš Pozorište Promena osnovali su studenti Akademije umetnosti u Novom Sadu, koji nisu želeli da čekaju da im „angažman padne s neba“. Ova najmlađa pozorišna scena u Novom Sadu okuplja pedesetak akademaca, od glumaca, režisera i dramaturga, do producenata, studenata zvuka, svetla, koji mahom sve rade sami ili uz pomoć svojih profesora Piše Marina Pavlović Fotografije Mila Pejić

anju su imali predavanja a noću dolazili na probe. Za njihove predstave nije se tražila karta više. Tražilo se igranje više. Kada nije bilo mesta za publiku, jedna grupa ljudi bi ušla a druga čekala ispred, potom bi glumci odigrali predstavu još jednom. To je bilo Pozorište Promena u Novom Sadu, nastalo 1978. godine. Među prvim osnivačima našli su se Miša Belegišanin, Radoslav Milenković i Haris Pašović, tadašnji studenti Akademije umetnosti, a danas poznata imena srpske pozorišne scene.

Izgledalo je da nakon te generacije nijedna druga nije bila dovoljno hrabra ili dovoljno istrajna da ovaj teatar očuva u duhu u kojem su ga njegovi osnivači ostavili. Ipak, 2015. godine, u jednoj od najstarijih kafana Novog Sada, nastala je ideja o novoj postavci Promene, koja se izborila za važno mesto na mapi ovog grada.

d

Sami nameštaju scenu, postavljaju gledalište, bave se marketingom, čiste pre i posle predstave, a od prodatih karata obezbeđuju scenografiju i rekvizite.

Od studenata glume i režije, do studenata

svetla, zvuka i slikarstva, svako obavlja svoj deo posla. Sve samostalno rade u pozorištu koje su i sami osnovali.

Oni su primer da se pozorište može stvarati uvek i svuda, kaže Dimitrije Aranđelović, jedan od osnivača nove Promene. „Mladi ljudi su nezadovoljni nemanjem posla. Veliki broj talentovanih umetnika izlazi svake godine sa akademija širom Srbije i glavni problem je što oni svoj talenat nemaju gde da pokažu. Samo ‘srećnici‘ imaju priliku da stanu na daske profesionalnih pozorišta. To mora da se promeni. To je promena!

Kao mali učen sam da bez fakulteta nema posla i da se fakultet podrazumeva... Svesni smo da novca nema, ali Promena dokazuje da je i bez materijalnih sredstava moguće stvoriti pozorište onakvo kakvo ono u svojoj biti treba da bude.“ Prvobitno su svoj teatar osnovali da bi imali gde da igraju ispitne predstave.

Danas, nakon tri godine, Pozorište Promena dobilo je novu publiku. „Jedno vreme je bilo baš kul da odvedeš devojku u Promenu, kao što je nekad, recimo, bio bioskop“, ističe Aljoša Đidić, student glume u klasi profesorke Jasne Đuričić. On

smatra da je, u vremenu sveopšte lenjosti, inertnosti i nedovoljne posvećenosti pozorišta publika prepoznala novu i jaku energiju, možda sličnu onoj koju su osamdesetih budili Miša, Rale i Haris.

Aljoša kaže da je problem i što su mladi školovani umetnici prinuđeni da, pre ili kasnije, rade na snishodljivim projektima. „Suština je da ćemo morati da pravimo svoje trupe i svoja pozorišta ako budemo želeli da radimo onako kako mislimo da treba. To se ovde već i dešava.“ Ali šta kada u kulturi zavlada elitizam a društvo se nađe u manjku emocija i iskrenosti? Da li je pozorište odraz svega toga? Promena svoje glumce čuva od takvih pojava jer su u njoj svi jednaki. Ipak, kada krenu dalje, ne zna se šta će ih čekati, objašnjava Aljoša. „Za mene je umetnost nešto iskreno i čisto i samo tako može da deluje i da dođe do ljudi. Čim se umešaju sujeta, taština, gledanje sebe, ‘želja da budem uspešan i poznat iako ne znam šta to zapravo znači‘ – tada ne ispada ništa dobro. To neće biti ono pravo, što može da promeni, dirne i da te uzdigne ili spusti.“ Konačno, na kakvu nas promenu upućuje Promena? „Promena je jedina živa konstanta. Stajanje je ravna linija, smrt“, odgovara Nikola Živanović, diplomirani glumac iz klase profesora Borisa Isakovića: „Kroz promenu se ostvaruje sve – kretanje i život. Tako ni pozorište ne postoji u trenutku u kom nema promene. Menja nas tako što nas pita, potresa, zbunjuje i oduševljava. Ako su gledaoci nakon predstave izašli isti, onda su i oni i izvođači sebi priuštili par sati smrti, sedativ. Promena pruža promenu. Pruža zajedničkom biću izvođača i publike intenzivni trenutak života u svetu koji favorizuje smrt, u svetu u kom guši pozorište komfora, nostalgije, neodgovornosti i bezumnog sjaja.“

®

HINTER upoznaj svet

72

Za savršenu belu nedelju

Piše Željko Pantelić, dopisnik Originala iz Rima ada sam pre 15 godina „otkrio“ to seoce, u njemu je bilo par kuća, hotel sa termalnom vodom i još nekoliko tzv. aparthotela. Kao i čitavu dolinu Tuksa, od Finkenberga, preko Lanerzbaha, Junsa, Madzajta, do glečera, Hintertuks su uglavnom posećivali Nemci, bilo da se radilo o porodicama ili skijaškim družinama. Duh osamdesetih i sećanja na Božiće i Nove godine iz detinjstva bili su svuda okolo, nadohvat ruke, što zbog atmosfere koju su kreirali domicilno stanovništvo i gosti, što zbog snežnog ambijenta.

Koliko je nemačka dominacija bila izražena govori i činjenica da je vrlo malo ljudi znalo da prozbori par reči engleskog.

Jednostavno, lokalno stanovništvo nije imalo potrebu da se pomuči da nauči par stotina reči Šekspirovog jezika, pošto je ogromna većina gostiju govorila zajedničkim, Geteovim jezikom. Zahvaljujući

K

Nemcima, koji su poznati kao turisti koji imaju istančan ukus da plaćaju tačno onoliko koliko vredi ono što im je ponuđeno, u Tuksertalu i Hintertuksu su cene bile veoma povoljne. Štaviše, mnogo niže nego u Sent Antonu, Zeldenu ili Kicbilu, a da ne govorimo o italijanskim, francuskim ili švajcarskim ski centrima istog nivoa.

Sve se drastično menja pre desetak

Pogled iz Hintertuksa na glečer dočarava vam kako izgleda stići do kraja sveta ili biti zavučen u neki od ušuškanih džepova planete

godina. Sa modernizacijom žičara i izgradnjom novih smeštajnih kapaciteta počinju da dolaze turisti iz istočnoevropskih zemalja, posebno iz Rusije. Bogati i često bahati Istočnoevropljani, a posebno Rusi, uspeli su da promene čak i prethodno prijatne i korektne tirolske kafedžije i vlasnike restorana. Ne samo da su cene sa dolaskom Rusa podivljale već je i usluga znatno pretrpela na svom kvalitetu.

Vlasnici restorana i lokala koji su bili veoma ponosni na svoje obilne porcije od izuzetno kvalitetnih primarnih materija, ne samo da su udvostručili cene nego su i drastično pali u kvalitetu.

Dugogodišnji posetioci Tuksertala bili su prilično razočarani kada su videli pojedina jela o kojima su pričali čitave godine i jedva čekali ponovo da ih probaju: ni izgledom, ni ukusom, ni obimom nisu ličila više na sebe. Osoblje koje je ranije bilo izuzetno ljubazno, dobilo je izraz lica

RTUKS ZIMA

73

ALPSKI SKI CENTAR IZ MEGAHITA EDA ŠIRANA

Velika je verovatnoća da ništa više neće biti isto u Hintertuksu posle planetarnog hita „Perfect“ Eda Širana, budući da je video-spot za tu pesmu sniman u tom uglu Austrije, gotovo na samoj granici s Italijom. Glečer na kojem Širan skija sa svojom „perfektnom“ devojkom i drugarima, apres ski bar u kojem piju naiskap šnapsove sa komadićem kajsije ili kruške, pevaju karaoke, kao i picerija i veliki parking prostor ispred polazne stanice „Gletscherbusa“ gde su pokretima svojih tela pravili anđele na snegu, postali su obavezno „hodočašće“ fanova dobre muzike i skijanja

ptica grabljivica. Posle prvog šoka i radovanja bakšišima od po nekoliko desetina i čak stotina evra koje su im ostavljali ruski turisti, postali su nezajažljivi i nekadašnje napojnice od turista starosedelaca su ih iritirale pošto nisu mogle da se takmiče sa ruskim. Takođe, najednom su svi posetioci apres ski barova „počeli“ da podnose odlično alkohol, pošto ni deset šnapsova nije proizvodilo efekat. Naravno, motiv je bio mnogo prozaičniji, u šnapsovima je bilo mnogo više vode nego alkohola. U poslednjih par sezona došlo je do nove promene strukture posetilaca i stvari se polako vraćaju u pređašnje razmere, uključujući, donekle, i cene.

Do Hintertuksa se dolazi preko Jenbaha, vozom ili kolima, iz pravca Inzbruka ili Minhena, gde se nalaze dva najbliža aerodroma. Iz Jenbaha se produžava dolinom Cilera, odnosno Cilertalom, sve do Majerhofena. U toj pitoresknoj varoši gde se ulivaju četiri doline, od kojih je samo

Tuksertal naseljena, i oni koji su stigli vozom moraju da presednu u autobuse koji polaze otprilike na svaki sat vremena.

Putovanje kroz dolinu Tuksa je veoma uzbudljivo ne samo zbog serpentina, tunela, vodopada već i zbog njegovog finala, odnosno kad vam se pogled zakuca u neku vrstu prirodne zakrivljene tribine „tirolsko-alpskog stadiona“. Pogled iz Hintertuksa na glečer dočarava vam kako izgleda stići do kraja sveta ili biti zavučen u neki od ušuškanih džepova planete.

Posebnost Hintertuksa i njegovog glečera je u tome što je on jedan od retkih, a kažu i efektivno jedini glečer na kojem se u Evropi skija svih 365 dana.

Klimatske promene su iz godine u godinu smanjivale broj glečera otvorenih cele godine za skijanje, a i sam Hintertuks glečer, i pored toga što se još drži, trpi posledice kroz smanjenje visine večnog snega. Jedan od retkih negativnih aspekata ovog

74

UPOZNAJ SVET ( ZIMA )

UPOZNAJ SVET

Ed Širan je izborom Hintertuksa kao pozornice za ekranizaciju, kako je sam rekao, najbolje pesme koju je napisao, dao plemenitu, romantičnu alternativu za uspomene iz tirolskog kutka na kraju Tuksertala glečera jeste vetar koji zaista zna da bude koliko jak, toliko i neprijatan, čak i u danima kada je vreme vedro.

Ko je učio da skija na Kopaoniku, Hintertuks glečer će mu izgledati kao vozačima koji sa Ibarske magistrale pređu na auto-put od Preljine do Ljiga. Staze bez centimetra leda, savršeno održavane, bez kamenja i kamenčinja u zasedi, sa vrlo malo hupsera, uglavnom srednje težine, transformišu i iskustvo osrednjih skijaša u nezaboravne kristijanije. Ako ostanete sedam dana, vrlo je verovatno da vam se dogodi da barem jednom, bukvalno, skijate iznad oblaka ili magle. Vremenske prognoze su varljive, a u dolini Tuksa pogotovo. Ne događa se retko da jutro koje vas dočeka pritisnuto oblacima u dolini Tuksa u sebi krije dan okupan suncem u senci Olperera, planinskog vrha od 3.476 metara koji su vetrovi izvajali u gotovo savršenu piramidu. Tokom vedrih dana pogled na dolinu Tuksa sa glečera, zahvaljujući zimzelenim šumama na obroncima i belini snega, kreira utisak da se ispod vas nalazi neka vrsta džinovskog sibirskog tigra.

Osim skijanja, motiv da se popne na glečer je i Palata prirodnog leda (Natureispalast). Na visini od 3.250 metara ulazi se u galeriju pećina koje je priroda ukrasila svojim ledenim čarolijama od kojih je za mnoge teško poverovati da nisu delo ljudskih ruku. Ako postoji mesto gde čak i nemaštoviti mogu lako da zamisle ambijente zimskih bajki, onda je to Palata prirodnog leda. Kuriozitet predstavljaju posete u letnjim mesecima kada se za obilazak galerija u pojedinim delovima koriste mali čamci.

Odlična

ideja

za

nesvakidašnje

veče predstavlja i ostanak tokom

noći u planinskom domu Španagelhaus (Spannagelhaus) na 2.530 metara. Gledajte da izaberete noć bez oblaka kako biste mogli bukvalno da vidite šta znači „zvezdano nebo“ i kako belina snega osvetljava noć. Uslovi nisu bogzna kakvi, ali je iskustvo koje nećete zaboraviti nikada, uključujući i to da vam posle doručka dan počne spuštanjem niz „nevinu“ stazu.

Dolina Tuksa nije privlačna samo zbog

glečera koji garantuje skijanje – mada je to vrlo važna dodatna vrednost s obzirom na sve češće sezone u kojima nedostaje snega i na dve hiljade metara – već i zbog 600 kilometara staza kojima se može „krstariti“ sa jednim ski-pasom. Za skijaše sa velikim „S“ prava je poslastica staza „Harikiri“, najstrmija staza u Austriji sa 78 odsto nagiba u dužini od jednog kilometra. Privlačnost te staze je i u tome što čak i kada je svuda gužva, na njoj je prolaz uvek više nego fluidan.

Staza „Harikiri“ silazi zajedno sa desetinama drugih u dolinu Horberga koja ima oblik stadiona, izolovana od ostatka sveta. Horberg, zajedno sa Penkenom, Rastkogelom i Egalmom komponuje skijaški raj, za koji je potreban ceo dan da bi se spustilo niz svaku stazu barem jednom.

Budući da su staze na nižoj visini, za one koji vole da skijaju kroz šumu ili u zimzelenom ambijentu, ovaj deo Tuksertala može da bude i privlačniji od glečera. Najlepši planinski domovi i restorani nalaze se oko vrha Penken; iz njih pogled puca na celu dolinu Cilera i tu se gustiraju naj-

zima

75

bolji kajzeršmarn i germknedle u sosu od vanile i s makom u prahu.

Tuksertal nudi i jednu od najsugestivnijih staza za skijaško trčanje u Tirolu. Od Junsa do Lanerzbaha proteže se kružna staza koja nudi različite kulise: prolazak kroz šumu, protezanje uz reku, prelazak preko drvenih mostova, uzvišice, spustove i ravne kotline. Za svačiji ukus i pripremljenost.

U donjem delu Lanerzbaha, central-

na par koraka od gondole za vrh Rastkogel, nalazi se najšarmantniji i najveseliji apres ski bar u celoj zoni. Ime je više nego sugestivno „Hexenkesssl“, odnosno „bezobrazne“, ili ako hoćete, „nestašne veštice“. Ambijent kolibe, vesela ekipa „nestašnih veštica“ koje poslužuju razdragane goste, dolazi posebno do izražaja kada se nađete u okruženju Nemaca i Austrijanaca koji znaju napamet banalne pesme koje postaju groteskne uz igračke koreografije koje svi znaju do u korak.

U velike prednosti doline Tuksa spada i veoma frekventan i pouzdan javni prevoz, ne samo preko dana već i tokom cele noći, što gostima daje mogućnost da ne vode računa koliko su piva ili šnapsova popili a da budu sigurni da će se vratiti sigurno do kreveta u smeštaju koji su iznajmili.

Do ove godine su žurke posle skijanja i noći u klubovima u Tuksertalu bile praćene tonovima lokalne verzije Ace Lukasa, sa „inventivnim“ imenom Helmut od Majorke, i njegovom poludemencijalnom pesmom „Tuks, Tuks, Hintertuks“. To su one pesme koje nikad u životu ne biste slušali sami u svojoj sobi, ali na planini, pod gasom alkohola i alpske atmosfere, klize niz uši i teraju na dobro raspoloženje i smeh.

Ed Širan je izborom Hintertuksa kao pozornice za ekranizaciju, kako je sam rekao, najbolje pesme koju je napisao, dao plemenitu, romantičnu alternativu za uspomene iz zavučenog tirolskog kutka na kraju Tuksertala. Na kraju krajeva, ako se i ne nađe perfektna ili perfektni, Hintertuks je svakako kandidat za perfektnu „belu nedelju“.

nog mesta u dolini Tuksa,

Tuksertal nudi i jednu od najsugestivnijih staza za skijaško trčanje u Tirolu. Od Junsa do Lanerzbaha proteže se kružna staza koja nudi različite kulise: prolazak kroz šumu, protezanje uz reku, prelazak preko drvenih mostova, uzvišice, spustove i ravne kotline. Za svačiji ukus i pripremljenost

®

76

UPOZNAJ SVET

I neće ga progutati okean Sejšeli su mesto gde pripadate. Nema prilagođavanja. Ništa ne smeta, pa čak i da ste džangrizavi turista. Odmah se uklapate. Čekali su vas ceo život

UPOZNAJ SVET

S

Sejšelska ostrva, ili zvanično Republika Sejšeli, izgledaju baš onako kako ih u turističkim katalozima predstavljaju. Tirkiznoplavo more, savršeno beo pesak, palme i ostalo tropsko rastinje.

Nema laži, nema prevare. Raj zaista postoji. I nije više tako nepristupačan, iako se radi o 114 tačkica razbacanih u Indijskom okeanu, udaljenih višečasovnim letom od kontinentalnog dela Afrike.

Sejšeli su mesto gde pripadate. Nema prilagođavanja. Ništa ne smeta, pa čak i da ste džangrizavi turista. Odmah se uklapate. Čekali su vas ceo život.

Turistička sezona traje cele godine, a temperatura se kreće od 25 do 32 stepena.

Sezona kiša je od novembra do februara, a to u praksi znači: dva pljuska u sedam dana, kako bi tropsko rastinje još više bujalo, a vazduh, okean i zemlja bili još prijatniji. Ekstremno visokih temperatura nema, kao ni oscilacija u dužini dana. Sumrak počinje u 18 časova, kada se u restoranima blizu plaže hvataju najlepši zalasci sunca.

Dvadeset minuta kasnije totalni je mrak.

Ali se već u pola šest ujutru uredno pije kafa na plaži, šeta, kupa. I tako cele godine.

Sejšeli su u odnosu na ostala egzotična

ostrva u Indijskom okeanu poput Maldiva, Madagaskara ili Mauricijusa, svakako „najevropskiji“ – to je arhipelag u razvoju, sa najvećom perspektivom. Bez prohibicija i posebnih pravila ponašanja, ali sa očuvanim konceptom netaknute prirode, prostranstva, slobode, mira i tišine. Na Sejšelima živi oko 90.000 kreolaca čiji jezik najviše podseća na francuski. Uz engleski, sva tri su zvanični. Nakon okupacije 1756. godine, do tada neimenovani arhipelag dobio je ime po francuskom ministru privrede Žan Morou de Sešelu, a glavno ostrvo Mahe po francuskom guverneru. Pola veka kasnije preuzeli su ih Englezi.

Kreolci otvoreno više vole Engleze čija su kolonija bili sve do 1976. godine. Sa turistima pričaju na tečnom engleskom uz ponosno pokazivanje mesta koja su obišli članovi kraljevske porodice. Francuzima, kako smo čuli od jednog vodiča, nisu oprostili šurovanje sa sejšelskim diktatorskim režimom koji je pre četiri decenije uveo jednostranački sistem, proterao mnoge ugledne građane, sprečio razvoj i turistički bum Sejšela.

Godišnje ugoste više od 300.000 turista i nisu spremni za više od toga. Opravdano smatraju da bi hotelski kompleksi uništili posebnost Sejšela i da svaki turista ima pravo na svojih stotinak kvadrata prirodnog rezervata.

Od 114 ostrva (mada ni sami nisu sigurni da li se još jedno zaturilo u okeanu), samo desetak je naseljeno, a još 20 ima realan potencijal za život. Da je neka površina identifikovana kao zvanično ostrvo ukazuje nam krst na najvišem kamenu koji se vidi tokom krstarenja Indijskim okeanom. Kreolci su

Srpski jezik možete često čuti na Sejšelima.

Ne samo zbog turista na odmoru ili medenom mesecu već i zbog naših vrhunskih stručnjaka koji su pozvani da unaprede Sejšele. Glavni psihijatar pred kojim je izazov da se izbori sa bolestima zavisnosti je ekspertkinja iz Srbije, kao i neurolog, stomatolog

77

78

UPOZNAJ SVET

Godišnje ugoste više od 300.000 turista i nisu spremni za više od toga. Opravdano smatraju da bi hotelski kompleksi uništili posebnost Sejšela i da svaki turista ima pravo na svojih stotinak kvadrata prirodnog rezervata inače izraziti vernici, svako mesto ima crkvu, svako ostrvo bar veliki krst. Dolazak na misu je nedeljom obavezan.

Takva religioznost kontradiktorna je ponašanju i stilu života, pošto se na Sejšelima venčavaju samo turisti. Kod lokalnog stanovništva brak je retkost, a decu pravi svako sa svakim. Ali za potrebe turista prave venčanja u jedinstvenom ambijentu, sa baldahinima i cvećem na plaži.

Mahe

Glavno ostrvo je Mahe na kojem se nalaze glavni grad, institucija predsednika, parlament, nacionalna banka, sud, 22 lokalne zajednice u kojima živi 80 odsto celokupnog stanovništva Sejšela.

Mahe je još uvek glavna turistička destinacija, ali sve češće i samo prva stanica jedinstvenog ali sve popularnijeg „ajlend hopinga“ – modernog koncepta odmora koji se sastoji dva do tri dana odmora na svakom od popularnih ostrva.

Sejšeli su dobili aerodrome pet godina pre nezavisnosti. Svakodnevno, letovima iz Abu Dabija, Dohe i Dubaija stižu turisti, najčešće Rusi, Kinezi, ali i Evropljani, među kojima smo i mi Balkanci.

Bogati Arapi dolaze privatnim avionima i luksuznim jahtama, sa namerom da kupuju delove ostrva. Svoj pečat već su stavili u bankarski sektor, avio-industriju, energetiku. Po sletanju na Mahe, osim vode i zelenila, odmah ćete videti vetropark od devet turbina, kao simbol zelene energije i zdravog života. I donacije UAE.

Viktorija Glavni grad Viktorija je najmanja afrička prestonica. Osim institucija,

koje su izgrađene i funkcionišu u minimalističkom stilu (državni parlament ima 25 direktno biranih i 10 indirektno biranih poslanika), ima bazar na kojem se mogu kupiti sveža riba, voće i rukotvorine, hindu hram živopisnih boja, nekoliko crkava, dve male džamije, iako ovde živi mali broj pripadnika islamske veroispovesti (na Maldivima su većinsko stanovništvo).

Dve ulice, jedna raskrsnica. I to je to.

Da li ste videli Big Ben? – pitaće vas svaki kreoalac, pre svega kako bi naglasio odanost Britaniji, iako je svestan da je ova kopija londonskog daleko niža i manje verodostojna čak i od onog u Tunisu. Na Sejšelima nema tržnih centara i brendova, ali je sve skupo kao u Londonu ili Parizu.

Za smeštaj na Maheu preporučuje se Bo Valon (Beau Vallon), jedino naselje koje ima nekoliko hotela u nizu, ali i dalje dovoljno prostranstva i privatnosti. Matičarski ured na ulasku, policijska stanica i ambulanta, lokalni autobus koji za pet do deset rupija (manje od dolara, i to je jedino jeftino) vozi do centra grada, dućani, agencije za iznajmljivanje čamaca i automobila (svi voze „hjundai“).

Hoteli na plaži, po sistemu iz bungalova ili bazena u more i obrnuto, ljuljaške i ležaljke na pesku, prirodna hladovina, kokteli u kori od kokosa, plodu manga… i izvrsna sušena tuna sa pirinčem i nudlama prelivena kreolskim sosom koja košta pet evra, a ukusnija je i zdravija od svakog, čak i deset puta skupljeg restoranskog obroka.

Na promenadi, betoniranoj stazi koju su zajedno sa teretanom na otvorenom donirali Rusi, prilikom izgradnje hotela Savoy, sredom je vašar. Osim domaće, izuzetno ukusne hrane, ceđene papaje, manga i ananasa, mogu se kupiti i suveniri, a može se i uživati u kreolskom plesu na otvorenom.

Ostalim danima tek po jedna tezgica radi, iako bi sigurno bilo više kupaca. Ali takvi su kreolci. Rade samo koliko im treba. Zato su Sejšeli jedina afrička zemlja gde vas na plaži neće uznemiravati prodavci hrane i suvenira, gde vas neće vući za rukav. Često će biti mrzovoljni što ste im uopšte ušli u radnju.

Takamaka

Najveći gradić posle Viktorije i naziv ruma, najpopularnijeg domaćeg alkoholnog pića, jeste Takamaka. Uz pivo „sey“, naravno. Obilazak destilerije Takamaka i degustacija su turistička atrakcija, i to najčešće kao pauza na putu ka Ansu Royalu, najlepšoj plaži Mahea. To je zaista uvala

UPOZNAJ SVET

prirodnih blagodeti, sa samo jednim autentičnim kreolskim restoranom. Sve ostalo što je neophodno uzimate iz prirode: sunce, vodu, pesak i voćne plodove.

Ali nisu Sejšeli samo voda i plaža, već i šuma i planina.

Najviši vrh je na visini od 905 metara i nalazi se baš u divljim šumama Mahea. I kao takvi, Sejšeli nisu u opasnosti od nestanka. Planinarenje je vrlo popularan sport, a u nacionalnoj hajking asocijaciji je i jedan Srbin, kao jedini stranac. Penjanje je mnogo popularnije od plivanja. Paradoksalno, ali iako su odrasli na okeanu, brojni meštani su neplivači. To ih ne sprečava da se svojim barkama otisnu daleko u okean kako bi lovili zvanično najkvalitetniju tunu na svetu.

Eden Island Na ovom sprudnom, Maheu pripojenom ostrvu postoji jedna velika zabrana – zabrana ulaska.

Skriveni rezidencijalni grad rezervisan je samo za registrovane stanovnike i goste koje oni uvedu. Na ulasku u Eden nalazi se marina, gde su usidrene jahte i brodovi kojima često uplove bogataši iz arapskog sveta, ali i najpoznatije zvezde svetskog džet-seta. Eden plaza, tržni centar, nekoliko kafea i onda rampa. Tu se ostavljaju automobili, a rezidenti sa propusnicama kreću se, kroz izolovano naselje luksuznih kuća i vila, isključivo bagijem. Dve privatne plaže koje kanal spaja sa nemirnim okeanom, bazen, teniski tereni i nekoliko prstena obezbeđenja. Život na Edenu je statusni simbol.

Praslin

Brodom za sat vremena, a avionom za 15 minuta sa Mahea stiže se na Praslin.

To je ostrvo manje po veličini, ali u sve većoj turističkoj, ekonomskoj i političkoj ekspanziji. Dva vrlo bitna ministra su sa Praslina, iako na ovom ostrvu ne živi ni pet procenata glasača. Iako imaju jedan TV kanal, radio-stanicu sa muzikom i novine na četiri strane, vrlo su politički osvešćeni i zainteresovani. Uz to, imaju brojeve mobilnih telefona ministara i zovu ih kada god im nešto nije po volji.

Iako se može dogoditi da stotinama metara, pa čak ni kilometrima ne sretnete nikog, vrhunac privatnosti i intimnosti sa okeanom nalazi se na usamljenim ostrvima kojih nema u klasičnim turističkim ponudama.

Neka područja znaju samo meštani sa kojima treba biti dobar Iz politike, vratimo se prirodi Praslina, čiji je rezervat Valle de Mai Unesko priznao i zaštitio kao svetsku baštinu. Baš u ovoj dolini, nepreglednoj botaničkoj bašti, uspeva koko de mer, posebna vrsta duplog kokosa, ponekad i provokativnog izgleda.

Jedinstveni kokos dobićete odmah nakon ulaska u državu. Pečat imigracionog odeljenja, kao ulazna viza, upravo ima oblik ovog duplog ploda.

Muzej kokosa i Koko kafe na raspolaganju su posetiocima Praslina, ali ne i cigarete, pošto je u ovom prirodnom blagu konzumiranje duvana zabranjeno.

Putevi kroz prašume Praslina vode do plaža. Anse Lazio zvanično je jedna od najlepših na svetu. Nema kafić i ležaljke, ali ima prirodnu hladovinu drveća, tirkiznu boju vode i veliko granitno kamenje koje je okean oblikovao, a sunce belilo.

La Digue

Brodom ili helikopterom, sa Praslina smo za nekoliko minuta na ostrvu La Digue. Nešto potpuno drugačije – kao seoce na moru. Bicikl je glavno prevozno sredstvo i čeka svakog turistu. Uređenim ulicama punim bistroa i restorana koji služe svežu ribe, uz zvona crkava, dolazi se do zaštićenog područja. Dolina kokosa gde se specijalnim sečivima razbijaju plodovi, polja vanile na kojima se degustira čaj, a zatim i put do Ans Regenta. Ulazak u dolinu vanile, kokosa i na ovu plažu košta 115 rupija (osam evra), što nije mnogo ako znate da će vam dati mogućnost da hodate okeanom. Da, na Sejšelima možete sve, pa i da hodate po vodi. Priroda je ulazak u okean u dužini od nekoliko stotina metara obdarila koralima i sprudovima kojima se hoda daleko u okean.

79

Ostala manja ostrva možete obići ukoliko iznajmite čamac samo za sebe i skipera.

Ekskurzije koje u proseku koštaju 150 evra dovoljne su tek da se osete i fotografišu ove najvažnije turističke destinacije.

Iako se može dogoditi da stotinama metara, pa čak ni kilometrima ne sretnete nikog, vrhunac privatnosti i intimnosti sa okeanom nalazi se na usamljenim ostrvima kojih nema u klasičnim turističkim ponudama. Neka područja znaju samo meštani sa kojima treba biti dobar. Iako su usporeni i lenji, imaju dušu. Naročito ako imate sreće da za taksistu uzmete Alberta, penzionisanog policajca, koji vas neće prevariti ni za cenu, ni za dolazak po vas, a ispričaće vam sve o istoriji, geografiji i politici svoje zemlje. Poveriće vam da i u ovom raju postoje problemi, od kojih se treba čuvati. Sejšeli se suočavaju sa problemom narkomanije, koju su, kako kažu, naivnoj omladini doneli Amerikanci poslati na rajski odmor posle ratovanja u Avganistanu, i da od države očekuju konkretna rešenja za problem koji je opio omladinu.

Kazaće vam i da su bezbedniji nego ikada jer majka Engleska plaća antipiratske jedinice koje su morske razbojnike istisle do obala Somalije. U to smo se uverili na letu do Sejšela, u razgovoru sa našima, Srbima i Hrvatima angažovanim u specijalnim antipiratskim jedinicama, koji su im, kako kažu, poslednja tačka civilizacije pre nego što se brodovima odmetnu u lov na vodene razbojnike.

Srpski jezik možete često čuti na Sejšelima. Ne samo zbog turista na odmoru ili medenom mesecu već i zbog naših vrhunskih stručnjaka koji su pozvani da unaprede Sejšele.

Glavni psihijatar pred kojim je izazov da se izbori sa bolestima zavisnosti je ekspertkinja iz Srbije, kao i neurolog, stomatolog, i jedna od najvažnijih direktorki sejšelske avio-kompanije.

Ima i onih koji su se samo snašli ovde, i bez posebnih znanja i sposobnosti: „Kada si belac, ovde ti je to i rasa i zanimanje“, kaže Petar koji nam je prišao kod menjačnice kada je čuo jezik svoje zemlje u kojoj nije bio 20 godina otkako se oženio kreolkom.

Odliv mladih je zaustavljen delimično 2009. godine kada su Sejšeli dobili univerzitet, ali i dalje sve boljestojeće porodice šalju decu na evropske koledže. I svi vole da putuju, najčešće do Mauricijusa, ali i Dubaija, pa i evropskih zemalja.

®

80

Čuvari zdravlja u zimskom periodu Kako da povratimo balans u periodu kada je dozvoljeno malo preterati u hrani i piću? ima često može da predstavlja stres za naš organizam, ukoliko ga ne pripremimo na adekvatan način. Ako na to dodamo još praznične trpeze, koje često sadrže tešku i začinjenu hranu, koju unosimo u velikim količinama, moramo znati kako da očistimo telo i ojačamo imunitet. U tome nam pomažu neke namirnice koje su pravi čuvari zdravlja u zimskom periodu. Kako da povratimo balans u periodu kada je dozvoljeno malo preterati u hrani i piću, razgovaramo sa Irinom Bulatović iz restorana sirove hrane Zdravo živo.

Z

Hladni dani su već uveliko došli, ponuda svežih namirnica je smanjena. Kako to utiče na naš organizam, da li postoji način da ga pripremimo za zimu?

Svako godišnje doba zahteva određe-

nu vrstu ishrane. Zimi ima manje sunca, hladno je, manje vremena provodimo napolju, kretanje i fizičke aktivnosti su ograničene, hrana koju unosimo je po pravilu kaloričnija sa više skroba i šećera. Tokom zimskih meseci, izbor svežeg voća i povrća je sužen, i mnogi se žale na nedostatak zdravih namirnica.

Međutim, to je samo privid, zima nudi obilje zdravih i svežih sezonskih namirnica. Ovo doba godine nudi odličnu priliku da eksperimentišete sa „zimskim“ voćem i povrćem koje možete pronaći na pijacama i u marketima.

Obratite pažnju na neke namirnice koje vam mogu ojačati imunitet i ulepšati prazničnu trpezu, a koje su trenutno dostupne i jeftine, kao što su bundeva, brokoli, batat, blitva...

Mnogi smatraju da se praznična trpeza ne može zamisliti bez

đakonija i specijaliteta koji sadrže meso, šećere, masti... Da li je moguće jesti ukusno, gurmanski a u isto vreme i zdravo?

Naravno, mi u našem restoranu svakodnevno pripremamo specijalitete koji ne sadrže životinjske namirnice, šećere, industrijske sastojke, konzervanse, aditive, a koji se mogu naći na svakoj prazničnoj trpezi. Potrebno je nešto mašte, kreativnosti i umeća kako bi se pripremile ukusne, sirove i zdrave praznične đakonije.

Zima je takođe vreme kada mnogi ljudi poste; izbacivanje životinjskih namirnica svakako godi vašem organizmu, samo treba voditi računa da ishrana u ovom periodu bude što raznovrsnija.

Da li postoje neki generalni saveti kako da ojačamo imunitet u zimskom periodu?

miris i ukus

81

Recepti za jači imunitet

Boravak na svežem vazduhu, bez obzira na vremenske prilike, povećava sagorevanje masti, podiže energiju i ubrzava cirkulaciju Naravno, dovoljno je da se pridržavamo nekoliko saveta i da znatno poboljšamo zdravlje: Sveže namirnice. Većina namirnica koje su nam dostupne zimi može se konzumirati u svežem izvornom obliku. Vitamini i minerali tako ostanu netaknuti, a to je najbolji način da svoj imunosistem održavamo jakim. Obratite pažnju pre svega na zeleniš, spanać, blitvu, kelj, zelenu salatu. Sve te namirnice se mogu naći na pijacama i pune su gvožđa, kalcijuma, vitamina A, D i E, antioksidanata, folne kiseline.

Namirnice bogate cinkom su odlične za jačanje imunosistema, a ima ih u orašastim plodovima, lanu, susamu...

Beli luk. Pored toga što je prirodni antibiotik i sjajan borac protiv virusa i bakterija, beli luk i zagreva telo, što nam je važno pre svega u zimskom periodu.

Smanjite unos šećera. Koristite prirodne zaslađivače kao što su urme, agava sirup (u umerenim količinama), pirinčani slad...

Unos tečnosti. Zimi se ne znojimo, a unosimo mnogo manje tečnosti. Zato je važno unositi zdrave napitke (sokovi, smutiji, biljni čajevi) koji će sprečiti dehidraciju i poboljšati izbacivanje toksina iz tela.

Više šetnje. Boravak na svežem vazduhu, bez obzira na vremenske prilike, povećava sagorevanje masti, podiže energiju i ubrzava cirkulaciju.

Zdravo živo – Raw food & juice bar Jurija Gagarina 14 lj Novi Beograd, Belvil, Suncokret, lokal br. 5 064/90-30-500

Sirove sarmice od blitve

Topli napitak od rogača i banana

4 lista mlade blitve 2 kašike maslinovog ulja šaka oraha ili badema (namočenih) šaka namočenih suncokretovih semenki na par sati 1 kašika sušenog paradajza (namočiti par sati) 2 suve šljive (namočiti par sati) 9 svežih čeri paradajza ili 1 i 1/2 običnog sveže crvene paprike himalajska so ruzmarin limun beli luk luk 1 kašika mlevenog lana Priprema: Očistiti i oprati listove blitve. Za fil samleti bademe ili orahe, dodati sušeni paradajz, 1 kašičicu soli, svežu crvenu papriku, luk, suve šljive, namočene suncokretove semenke, pola čena belog luka, peršun, par kapi limuna prema ukusu, 1 manju kašiku lana, malo vode. Za sos samleti čeri paradajz, peršun, ruzmarin, pola češnja, himalajsku so prema ukusu, limunov sok prema ukusu, dodati po potrebi vode od namakanja sušenog paradajza.

Šolja tople vode Jedna banana Dve urme Kašika mlevenog rogača Priprema: Proraditi sve u blenderu i popiti dok je toplo.

Potaž od bundeve Tri šolje naseckane bundeve Pola šolje vode (ili više ako želite ređi potaž) Jedna urma Trećina šolje naseckanog crnog luka Češanj belog luka Pola kašike kokosovog ulja Kašičica kurkume, malo himalajske soli Začina po želji (majčina dušica, ruzmarin...)

Malo bibera Priprema: Sve sastojke stavite u blender i proradite dok ne dobijete kremastu čorbu

Hidratantni losion za telo od kokosovog ulja Sastojci: Par kapljica vašeg omiljenog eteričnog ulja; 1 kašičica ekstradevičanskog maslinovog ulja; 1 kašičica kokosovog ulja; 1-2 kapljice destilovane vode.

Priprema: Ako je kokosovo ulje u čvrstom stanju, otopite ga u posudi koju ste stavili u drugu posudu napunjenu toplom vodom. Zatim pažljivo izmešajte sve sastojke dok ne dobijete smesu kremaste strukture.

Topla uljana kupka za detoks i hidrataciju kože Napunite kadu toplom vodom i dodajte par kapi svog omiljenog biljnog ulja (bademovo, kokosovo, maslinovo).

B ( log ) Original

82

Neka slavlje počne Piše Ana Stambolić Kada nešto proslavljamo, osećamo se uzbuđeno, veselo i puni smo nade za ono što nas čeka. Slavlja nam omogućavaju da se osećamo živo, energično i pozitivno. Kada čekamo neki konkretan povod za slavlje, mi trošimo dragocene prilike da uživamo u životu sada

D

a li ste se ikada zapitali koliko je divno što je ista sila koja je stvorila galaksije, more i planine pomislila da ovom svetu trebate baš vi? Koliko je to samo veličanstveno! Zašto onda ne biste slavili svaki dan na ovoj planeti?

Kada nešto proslavljamo, osećamo se uzbuđeno, veselo i puni smo nade za ono što nas čeka. Slavlja nam omogućavaju da se osećamo živo, energično i pozitivno. Kada čekamo neki konkretan povod za slavlje, mi trošimo dragocene prilike da uživamo u životu sada.

U nastojanju da podsetite sebe da slavite život bez konkretnog povoda ili događaja, probajte ovu listu ideja kako biste slavili svaki novi dan: – U susret novom danu – Prirodno je osećati duboku zahvalnost kada postignemo neki cilj ili kada slavimo nešto veliko... ali šta je sa svakim novim danom koji osvane? Počnite svako jutro izražavanjem zahvalnosti. Podsetite sebe koliko je vaš život već sada vredan i fokusirajte se na pozitivno. Ostanite povezani sa svojim osećajem duboke zahvalnosti za dar života, nosite tu energiju sa sobom tokom celog dana.

– Začinite svakodnevne obaveze – Neki dani mogu da budu vrlo monotoni, pa zašto da ih ne obojite malo? Pustite muziku, igrajte i zabavljajte se dok kuvate, peglate, završavate svakodnevne poslove. Učinite svaki trenutak posebnim.

– Povežite se sa prirodom – Svež vazduh, zelena trava, prekrasni predeli. Priroda je pravi dokaz da je život u svim svojim oblicima čudo i dar. Budite kreativni kada organizujete sastanak sa prijateljima i voljenim osobama. Poslušajte veličanstvenog genija Nikolu Teslu koji je rekao: „Ako ne znate kako, posmatrajte pojave prirode, ona će vam dati jasne odgovore i inspiraciju.“ – Budite prisutni – Život može postati previše zauzet baš kao

i naš um. Ponekad se dešava da propustimo neke prilike da se povežemo sa ljudima oko nas. Otklonite nepotrebne distrakcije koje vas sprečavaju da negujete veze sa ljudima i okolinom. Budite prisutni i iskoristite svaku priliku koja vam se pruža.

– Zaplešite – Kada se oslobodimo stvari koje nas koče i sputa-

vaju, možemo se vratiti u detinjstvo, u vreme kada smo bili slobodni da igramo svoju igru, da plešemo po sopstvenim koracima. Ko kaže da znate ili ne znate da plešete? Vi ste osoba koja odlučuje o tome.

®

83

B ( log ) Original