Rotar 127-128 by Ivan Petrovic

Д-2483 србИЈа И ЦрНа Гора

септембар / октобар 2021. • ГоДИНа XI (LXXXVIII) броЈ 127 и 128 Web: WWW.rotarybeograd.org • E-mail: office@rotarybeograd.org • FB: fb.com/rotarybeograd

GUVERNERKA ME\U ROTARIMA Ротари клуб Београд

ДроНовИ У беоГраДУ

Два ротарИ ДрУГа У аЛбаНИЈИ Ђирокастер Никола мандић тривко тића савић

СВЕТИОНИК ДУШЕ МАДАМ АПФЕЛ

НовиНарство?

то је одвратна професија, јер се никада не радујеш!

У СЛУЖБИ БОЉЕГ ЖИВОТА

ЦИП - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 061.23(497.11) СРПСКИ ротар. - Год. 1(78), бр. 1 (март 2011) - Београд: [Ротари клуб Београд], 2011- (Београд: Графички атеље „Кум”). 27 цм Наставља традицију часописа Југословенски ротар из 1933. - Текст ћир. и лат. ISSN 2217-723H = Српски ротар COBISS.SR-ID 187479052

ИМПРЕСУМ (латински IMPRESSUM), штампана ствар по закону обавезно означавање имена издавача и уредника одговорних за садржину

ISSN 2217-723X

Зорица Јестровић

БРОЈ 127 и 128 СЕПТЕМБАР / ОКТОБАР 2021. ГОДИНА XI (LXXXVIII) Овај часопис је некомерцијалан и спада у домен нематеријалне културе. Подржите га.

Иван Петровић

Хаџи Душан Глушац

Дистрикт 2483 гувернер 2021–2022. Зорица Јестровић Оснивач: Ротари клуб Београд За оснивача: Иван Петровић

Никола Мандић

Web: WWW.rotarybeograd.org Е. пошта: office@rotarybeograd.org Ми смо уредили летњи и јесењи број СРПСКОГ РОТАРА: Хаџи Душан Глушац Никола Мандић Тривко Тића Савић Драгослава Спасић Зорица Милошевић

Тривко Тића Савић

Драгослава Спасић

Заглавље и дизајн насловне стране: Хаџи Душан Глушац

Зорица Милошевић

СЕПТЕМБАР СЕПТЕМБАР је крај и почетак. Ни лето ни јесен. Нешто на пола. СЕПТЕМБАР је покривање јорганом, шоља чаја пре изласка из куће, закопчана јакна. СЕПТЕМБАР су успомене. Хаљине које се пакују, кофери који се распакују. СЕПТЕМБАР је брисање прашине, са кутија и живота. СЕПТЕМБАР је топла чоколада, уз филм, са неким кога волимо. СЕПТЕМБАР је мирис првог кестена, прве топле чарапе. Мирис ветра који доноси меланхолију. СЕПТЕМБАР је материјал за депресију и филмске животне драме. Сат који најављује ново доба на календару. СЕПТЕМБАР је корак од лета и корак до зиме. Златна средина коју потајно волимо. И помало мрзимо!

ЧЛАНОВИ РОТАРИ КЛУБА БЕОГРАД ОКТОБАР 2021. ГОДИНЕ

БАНИЋ ПАВЛЕ

БРАЈЕР ДРАГАН

ГЛУШАЦ ХАЏИ ДУШАН

ГОЈКОВИЋ ВЛАДЕ

ЖИВКОВИЋ БИЉАНА

ИЛИЋ ЈОВАН

ЈОКСИМОВИЋ ДУШАН

КОЦИЋ ХРИСТИНА

НИКОЛА МАНДИЋ

МАРКОВИЋ НЕВЕНА

МИЛИНКОВИЋ СРЂАН

МИЛИЧИЋ ДРАГАН

МИЛОВИЋ МАРКО

НЕДИНКОВСКИ ЈАНЕ

ПЕТРОВИЋ ИВАН

ПЕТРИЊАЦ ЧЕДОМИР

РАДУЛОВИЋ ДРАГАН

САКОВИЋ НЕНАД

САМАРЏИЋ ДУКА

САВИЋ ТРИВКО ТИЋА

ТОМАШЕВИЋ МИЛИВОЈЕ МИЊА

ХАЏИ ЂОРЂЕВИЋ ЉУБОМИР

НАСТАВИЋЕ СЕ

АНТИЋ АНДРЕА

DEKLARACIJA ROTARIJANACA U POSLU I PROFESIJI 1. SVOJU PROFESIJU KORISTIM KAO JO[ JEDNU MOGU]NOST ZA SLU@EWE; 2. PO[TUJEM PRAVILA I ETI^KE NORME MOJE PROFESIJE, ZAKONE MOJE ZEMQE I MORALNE STANDARDE MOJE ZAJEDNICE; 3. ^INIM SVE [TO JE U MOJOJ MO]I DA SE MOJA PROFESIJA PO[TUJE;

4. PO[TEN SAM PREMA SVOM POSLODAVCU, ZAPOSLENIM I KOLEGAMA; 5. PO[TUJEM SVE PROFESIJE KORISNE ZA ZAJEDNICU; 6. PRENOSIM SVOJE ZNAWE I ISKUSTVO MLA\IMA; 7. PO[TEN SAM U OGLA[AVAWU I PREZENTACIJI SVOG ZANIMAWA U ZAJEDNICI; 8. NE TRA@IM NITI DAJEM KOLEGI ROTARIJANCU PRIVILEGIJE ILI PREDNOSTI KOJE NE BIH INA^E DAO DRUGIMA U POSLU.

18 4

ROTARI KLUB BEOGRAD od 1992. godine

^VRSTO JEZGRO ROTARIJA PREDSEDNICI KLUBA 1. Dragan Brajer ~arter predsednik (Rotarijanska 1992 – 1993. godina) 2. Goran Alikafi} + (Rotarijanska 1993 – 1994. godina) 3. Nikola Tasi} + (Rotarijanska 1994 – 1995. godina) 4. Petar Rakin + (Rotarijanska 1995 – 1996. godina) 5. Dimitrije Mejo Tomovi} + (Rotarijanska 1996 – 1997. godina) 6. Vojin Star~evi} (Rotarijanska 1997 – 1998. godina) 7. Miodrag Zagorac (Rotarijanska 1998 – 1999. godina) 8. Vladimir Mla|an (Rotarijanska 1999 – 2000. godina) 9. Miroslav [ovran (Rotarijanska 2000 – 2001. godina) 10. Predrag \or|evi} (Rotarijanska 2001 – 2002. godina) 11. Branko Krasojevi} (Rotarijanska 2002 – 2003. godina) 12. Miroqub Stanojkovi} (Rotarijanska 2003 – 2004. godina) 13. Qubomir Haxi \or|evi} (Rotarijanska 2004– 2005. godina) 14. Milan Kne`evi} (Rotarijanska 2005 – 2006. godina) 15. Duka Samarxi} (Rotarijanska 2006 – 2007. godina) 16. Radosav Mitrovi} (Rotarijanska 2007 – 2008. godina) 17. Nikola Mandi} (Rotarijanska 2008 – 2009. godina) 18. Sr|an Sretenovi} (Rotarijanska 2009 – 2010. godina) 19. Sr|an Milinkovi} (Rotarijanska 2010 – 2011. godina) 20. Veselin Kova~evi} + (Rotarijanska 2011 – 2012. godina) 21. Zoran Zdravkovi} (Rotarijanska 2012 – 2013. godina) 22. ^edomir Petriwac (Rotarijanska 2013 – 2014. godina) 23. Haxi Du{an Glu{ac (Rotarijanska 2014 – 2015. godina) 24. Trivko Ti}a Savi} (Rotarijanska 2015 – 2016. godina) 25. Nenad Sakovi} (Rotarijanska 2016 – 2017. godina) 26. Pavle Bani} (Rotarijanska 2017 – 2018. godina) 27. Jovan Ili} (Rotarijanska 2018 – 2019. godina) 28. Sr|an Milinkovi} (Rotarijanska 2019 – 2020. godina) drugi put 29. Trivko Ti}a Savi} (Rotarijanska 2020 – 2021. godina) drugi put 30. Ivan Petrovi} (Rotarijanska 2021 – 2022. godina) 31. Andrea An|ela Anti} (Rotarijanska 2022 – 2023. godina)

СЕПТЕМБАР 2021.

1715.

Умро је краљ Луј XIV после 72 године владавине Француском.

Овај месец пун је омладинских активности у Ротарију. Ротари клубови обраћају посебну пажњу на многобројне Ротари програме за децу и омладину. Многи Клубови организују посебне активности везане за размену омладине.

13.

1993. На данашњи дан француска влада је издала „уредбу о хлебу’’ како би заштитила традиционалне пекаре које су правиле француски багет од доминације супермаркета, који су такође продавали хлеб и пецива. Стандардна дужина багета је око 65цм, ширине 5 до 6 цм, и висине 3 до 4 цм. Тежина је око 250 грама и симбол је Француске.

СЕПТЕМБАР 2021.

1192.

После пропалих покушаја заузимања Јерусалима, Ричард Први договара примирје са Саладином.

19.

21.

1928.

СЕПТЕМБАР 2021.

1955.

Први фудбалски меч у Купу шампиона била је утакмица Спортинг – Партизан. Нападач Спортинга Жоао Мартинс је постигао први гол у историји овог такмичења.

8. СВЕТСКИ ДАН КНЕДЛИ 9. МЕЂУНАРОДНИ ДАН ЛЕПОТЕ СЕПТЕМБАР 2021.

10.

22.

1991.

Свици с Мртвог мора (Кумрански рукописи) постали су доступни истраживачима.

Први пут је приказан цртани филм Волта Дизнија „Мики Маус’’.

26. ДАН ЧИСТИХ ПЛАНИНА

2002.

Установљен је СВЕТСКИ ДАН БЕЗ АУТОМОБИЛА.

МЕЂУНАРОДНИ ДАН ХЛЕБА С МАСЛАЦЕМ (на предлог младих Немачке)

СЕПТЕМБАР 2021. СЕПТЕМБАР 2021.

24.

29.

1227.

Умро је монах Симеон, Стефан Немањић Првовенчани или Стефан II Немања, први српски краљ из династије Немањића. Владао је као велики жупан од 1196. до 1217. године, а као краљ од 1217. до 1227. године.

Од ове године на данашњи дан обележава се СВЕТСКИ ДАН СРЦА

29. МЕЂУНАРОДНИ ДАН ПРАВА ЈАВНОСТИ ДА ЗНА

1926.

Призната је аутономија Светој Гори. Годину дана касније убележена је у 105. члан Устава хеленске државе, као аутономна република калуђера, али и суверена територија Грчке, а под канонском управом васељенског патријарха, што је била за све прохујале векове. Сви њени калуђери, а процењује се да их има око 2.600 – од тога више од трећине с универзитетском дипломом – без обзира на народност, грчки су држављани.

2000.

СЕПТЕМБАР 2021.

28.

1949.

На данашњи дан СССР је прекинуо Уговор о пријатељству са ФНРЈ.

МАГИЈСКИ, БОЖАНСТВЕНИ, САВРШЕНИ БРОЈ ДВАДЕСЕТ СЕДАМ Арапски: 27 Римски: XXVII

СЕПТЕМБАР 2021. Овај месец пун је омладинских активности у Ротарију. Ротари клубови широм света обраћају посебну пажњу на многобројне Ротари програме за децу и омладину. Током месеца многи Клубови организују посебне активности везане за размену омладине.

Моћ речи је велика, али моћ броја је још већа. 27 јелки за два минута посекла је Американка Ерин Лавој. 27 гена налази се на људском Y хромозому. С друге стране, на хромозому Х има око 1.000 гена. У Аустралији би 27 година сваки дан могли да идете на другу плажу.

ГУВЕРНЕРСКО МЕСЕЧНО ПИСМО Драги пријатељи у Ротарију, надам се да сте ви и ваши најмилији добро и здрави. Прошао је период летњих неформалних дружења и сви клубови почињу да се враћају редовним активностима. Септембар месец је посвећен основном образовању и писмености. Мислим да није постојао бољи начин да обележимо овај месец од реализације два глобал гранта: „Године узлета” за опремање 26 вртића мобилним намештајем и ИКТ опремом, чији је носилац РК Бор и „Дронови за основне школе” где је носилац пројекта РК Сремска Митровица и у коме донирамо дронове за 670 школа у циљу учења програмских језика скреч и пајтон за ученике петог и шестог разреда. Лепа ствар је што је доста клубова учествовало у грантовима, а најлепша што се сваки клуб представио као донатор у свом граду. Нисмо заборавили ни места где не постоје клубови, јер су акције најбољи начин да привучемо пријатеље и потенцијалне чланове клуба. Организовали смо и бесплатне обуке за наставнике ИТ и основа технике, као и за васпитаче по програму Министарства просвете. Све донације до сада су биле изузетно медијски пропраћене, од гостовања на националним телевизијама, медијима са националном фреквенцијом, до локалних извештавања и друштвених мрежа. Захвалност којом смо дочекани од стране градоначелника или представника локалних самоуправа, директора, наставника и васпитача само нам даје подстрек да и ове године наставимо са аплицирањем за нове пројекте, па позивам све клубове да развију идеју и крену у авантуру звану Глобал Грант. Све већи број ротаријанаца се укључује у писање пројеката, сваким даном сазнајемо све више и желим да овим путем охрабрим оне клубове који још размишљају или

AKTIVNOSTI

имају бојазан да ће од стране дистриктог тима добити максималну помоћ. Током септембра месеца наставила сам са скоро свакодневним званичним гувернерским посетама. Трудила сам се да будем присутна на што више свечаности поводом уручења донација, након којих сам имала састанак са члановима. Велико ХВАЛА свим клубовима који су разумели моју жељу да посетим што више клубова тако што су организовали састанке ван свог редовног термина. Велико ХВАЛА клубовима који су пуно тога урадили да сачувају чланство, поново се уједине после тешке године и реализују сјајне акције. Велико ХВАЛА клубовима који су оснажили своје редове повећањем броја чланова! О свим активностима током септембра, одличним идејама и акцијама бићете обавештени у трећем броју Newsletter-a. Зато још једном подсећам да о свему што радите обавестите путем мејла секретара Дистрикта и чланове Public image комитета, да би сви ротаријанци могли да се упознају са сјајним стварима које клубови раде. Све ово што се дешавало и акције које су пред нама су одлична прилика коју треба да искористимо и да се на најбољи начин промовишемо, јер ћемо тако сигурно добити нове потенцијалне чланове и побољшати слику коју локална заједница има о нашим клубовима и Ротарију у целини. Покренута је иницијатива за формирање новог fellowship-a, ускоро дефинишемо тему за наш Serving day, припрема се и позив за неколико сјајних дистриктних акција. За сада нека све остане у форми изненађења, јер врло брзо следе обавештења о свему.

Rotary Club Beograd

ЈЕДНА СЛИКА ХИЉАДУ РЕЧИ четвртак 2. 9. 2021.

ХОТЕЛ „ХАЈАТ”

„Закон физике каже да пчела не може да лети, аеродинамички принцип каже да је ширина крила премала да би задржала своје тело у лету, али пчела то не зна, она не зна ништа о физици и зато лети!” BE A BEE! Чувајте се и будите здрави! Ротаријански поздрав, Зорица Јестровић Гувернер Д 2483 2021 - 2022.

AKTIVNOSTI

Rotary Club Beograd

ЈЕДНА СЛИКА ХИЉАДУ РЕЧИ четвртак 9. 9. 2021.

ХОТЕЛ ХАЈАТ

IZ PRO[LIH BROJEVA

ЗАШТИТА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ (7 ОБЛАСТ НАШЕГ ДЕЛОВАЊА)

У СЛУЖБИ БОЉЕГ ЖИВОТА

AKTIVNOSTI

Rotary Club Beograd

ЈЕДНА СЛИКА ХИЉАДУ РЕЧИ четвртак 16. 9. 2021.

„ЦРНИ ЂОРЂЕ”

СВИ РОЂЕНИ ИЗМЕЂУ 1950. И 1980. ГОДИНЕ 1. Можда вам је чудно али сви ми рођени између 1950. и 1980. године смо рођени нормални, иако су наше мајке радиле до последњег момента пред порођај, пушиле. јеле конзервирану храну, никада нису радиле тест на дијабетес... 2. Као деца возили смо бицикле (један бицикл возила сва деца из улице - није имао свако свој) без кацига и нико се није повредио. 3. У ауту су нас возили без сигурносног појаса и ваздушних јастука. 4. Сви смо пили из исте флашице Пепси и Кокту и нико се никада није разболео. 5. Воду смо пили код комшије из црева за заливање баште а не из пластичних флашица купљених у аутомату и нико није умро од тога. 6. Јели смо бели домаћи хлеб, намазан џемом, млечне сладоледе, сланину, маст, пили сокове пуне шећера. али нико није био дебео јер смо се стално кретали, играли се, скакали и то замислите, напољу, на улици... 7. Из куће смо излазили ујутро и играли се по цео дан „каубоја и индијанаца”, између две ватре, жмурке, прескакали ластиш и нисмо никад били уморни, никад нам нико од другара није био досадан и нисмо правили разлике међу собом. Ко год је дошао да се игра сви би му се радовали. Увек је било што нас је више то је боље. 8. Увече када се упали улична расвета било би плакања када нас родитељи зову да уђемо у кућу. Или: је л’ могу да останем још само ПЕТ МИНУТА? 9. Нисмо имали мобилне телефоне а често родитељи нису могли да нас нађу ако се спустимо коју улицу ниже, али нису звали милицију јер тада нико није отимао децу. 10. Када одемо негде а не јавимо се родитељима следио је који шамар од мајке или оца или неколико пљуски по гузи али није било породичног насиља већ је то била поуздана васпитна метода да ти више НИКАД не падне на памет да поновиш исту грешку. 11. Ми нисмо имали имагинарне пријатеље, наши пријатељи су били прави и нисмо их додавали него стицали!

12. У аутобусу на екскурзији певане су песме, свирала се гитара и хармоника, била је општа галама и жамор

јер ми смо замислите разговарали, смејали се, делили чипс и сендвиче и немамо слике јер се нисмо сликали – ми смо стварали сећања и то нико не може да нам избрише. 13. Нисмо имали проблема са концентрацијом на часу, нико није вођен код психолога, нису нам давали таблете против хиперактивности. 14. Нисмо имали проблема са комуникацијом иако нисмо имали интернет, рачунар, мобилни телефон; причали смо међусобно сви у глас и одлично смо се разумели понекад и погледима. Ми смо се дружили. 15. Ишли смо у школу пешке, по киши и снегу, грудвали се, правили тврђаве од снега, скакали по барама и блату и нико никада није био болестан. 16. Брали смо трешње, зелене кајсије, комшијске лале и руже, падали са дрвећа, ломили туђе прозоре лоптом, гађали се праћком и иако је био по неки поломљен зуб, огребано колено или посекотина никада нико није тужен нити је ишао на суд због тога. 17. Много смо читали стрипове баш зато што су нам бранили. Тамо смо много тога научили јер филмове нисмо гледали – Имали смо само два канала. Нисмо имали кабловску, сателитску, видео рекордер ни ДВД, али смо имали машту да од стрипа развијемо филм у глави. Имали смо слободу, право на грешке, успех и одговорност. И научили смо да живимо са тим! Наиме, последњих 50 година су биле најплодоносније године у историји света. Наше генерације су дале најбоље проналазаче и научнике до данас. Ако припадате некој од ових генерација сигурно се са сетом сада сећате свих тих дивних тренутака одрастања, здравог и срећног одрастања!

AKTIVNOSTI

Rotary

Д 2483 СА РОБОТОМ НА ТИ ДОДЕЛА ДРОНОВА У БЕОГРАДУ Дана 2. 9. 2021. године одржан је други по реду састанак са директорима и наставницима информатике из Београда, овог пута из школа са Новог Београда, Земуна, Сурчина и Панчева. Домаћин састанка била је школа „20 октобар” а присутно је било преко 30 директора и 40 наставника информатике. Присутне је поздравио први подпредседник владе и министар просвете Бранко Ружић који се посебно захвалио Ротари Дистрикту 2483 и Ротари клубовима који су обезбедили 670 дронова за основне школе. Подсетио је да је Ротари Дистрикт пре више година

јемо и захвалио се министру Ружићу на подршци. После тога уручени су дронови директорима школа и потписани уговори о донацији. У другом делу одржан је семинар за наставнике информатике на коме су се обратили ПДГ Владимир Матић и проф. др. Мирослав Марић, председник Друштва математичара Србије који ће бити наши партнери у овом пројекту. Предавање су одржали Момир Алвировић, председник асоцијације беспилотних летелица у привреди и

потписао Меморандум „За лепшу школу” са акцентом на набавци опреме за дигитално описмењавање ђака и захвалио Ротаријанцима што то успешно раде у континуитету. ПДГ Данило Љевнаић упознао је присутне са основним подацима о Глобал Гранту који реализу-

ДС Владимир Лалошевић, власник компаније „Центар нових технологија” која реализује пројекат „Са роботом на ти” - Our Friend Mr Robot. Дана 3. септембра 2021. године додељени су дронови директорима и одржан семинар за наставнике из основних скола са Палилуле, Вождовца, Старог Града, Врачара, Савског Венца, Звездаре и Гроцке. Испред домаћина састанка ОС „Милена Павловић Барили” присутне је поздравила директорка Оливера Корошец а испред Министарства просвете помоћник министра Милан Пашић.

После обраћања ПДГ Данила Љевнаића и ПДГ Владимира Матића и председника РК Београд Центар Дејана Николића уручени су дронови директорима из присутних 50 основних школа. У другом делу састанка одржан је семинар за наставнике ИТ и основа технике школа из ових општина. Врло интересантна предавања одржали су Момир Алвировић, председник Удружења за беспилотне летилице у привреди и ДС Владимир Лалошевић, власник ИТ компаније ,,Центар нових технологија” који реализује пројекат ,,Са роботом на ти” - Our Friend Mr Robot. На овај начин завршена је додела дронова и организација семинара за све основне школе у Београду. Планирано је још најмање два on line семинара са темама која ће бити интересантна за наставнике али и ђаке

AKTUELNOSTI

Rotary

ПОДЕЛА ДРОНОВА У НИШУ У Скупштини града Ниша под покровитељством градоначелнице Драгане Сотировски, одржан је пријем за директоре основних школа у Нишу, уручени дронови и потписани уговори о донацији. Дронове су поделили Александар Стојчић, члан градског већа, помоћник министра просвете Милан Пашић, ДГ Зорица Јестровић, ПДГ Данило Љевнаић, ПДГ Владимир Матић, ДС Владимир Лалошевић и чланови сва четири нишка Ротари клуба

ОБУКА У КОРИШЋЕЊУ ДРОНОВА

AKTIVNOSTI

Дана 9. 9. 2021. године организована је у Нишу обука 80 наставника информатике и додела дронова за свих 36 основних школа у Нишу. ПДГ Владимир Матић Д2483 Гувернер 2018 - 2019. године упознао је присутне наставнике о циљевима семинара, а Момир Алвировић, председник Асоцијације за беспилотне летилице у привреди и ДС Владимир Лалишевић власник ИТ компаније „Центар нових технологија” која је носилац Ерасмус+ пројекта „Са роботом на ти” - Our Friend Mr Robot одржали су врло интересантна предавања о употреби дронова. У току обуке су постављена бројна питања и сугестије за будућа предавања на ову тему

Rotary Club Sremska Mitrovica

ДРОНОВИ У СРЕМСКОЈ МИТРОВИЦИ Ротари клуб Сремска Митровица, носилац Глобал Гранта у коме је обезбеђено 670 дронова за основне школе у Србији, дана 7. 9. 2021. године организовао је у градској скупштини доделу дронова за све основне школе у Срему. Присутне директоре су поздравили и дронове уручили заменик градоначелника Петар Самарџић, ДГ Зорица Јестровић, Паст Гувернери Данило Љевнаић и Владимир Матић, ЦАДГ Владан Мијаиловић и чланови Ротари клуба Сремска Митровица и Ротари клуба Рума. Пре уручења дронова организован је семинар за око 80 присутних наставника ИТ и основа технике из школа у Срему. Обуку су одржали Момир Алвировић, председник удружења за беспилотне летилице у привреди и ДС Владимир Лалошевић, власник ИТ компаније „Центар нових технологија” која реализује пројекат „Са роботом на ти” – Our Friend Mr Robot. После уручења дронова и потписивања уговора о донацији делегација Дистрикта обишла је вртић „Пчелица” који је заједно са другим вртићем „Маслачак” добио мобилни намештај и ИКТ опрему из Глобал Гранта „Године узлета”-носилац пројекта РК Бор

AKTIVNOSTI

Rotary Club Vranje

AKTIVNOSTI

Rotary Club Smеderevo

AKTIVNOSTI

Rotary Club Niš

ЈЕДНА СЛИКА ХИЉАДУ РЕЧИ понедељак 20. 9. 2021.

IN MEMORIAM Др ВОЈИСЛАВ В. МИТИЋ Драги пријатељи у Ротарију, од последица инфекције корона вирусом дана 27. септембра 2021. године преминуо је проф. Др Војислав В. Митић, Београђанин и Нишлија, грађанин света по космополитској философији, приватно готово непознат нашој широкој јавности, а познат Ротаријанцима широм ове међународне организације. Први је Србин изабрани послератни председник Ротари клуба Ниш и први послератни Гувернер Д 2480 који је обухватао Србију, Црну Гору, Бугарску, Македонију и северни део Грчке. Хвала му за сав труд и знање које је подарио за племените идеје Ротарија. Нека му је лака земља. Ротари клуб Београд

,,СОФИА” и Софиа Брајер са пријатељима из Ротаракт клуба Београд

Једна од скулптура путника од бронзе у Марсеју, у Француској, које представљају празнину у људима који напуштају своју земљу. Израдио их је француски уметник вајар Бруно Каталано (Bruno Catalano), најпознатији по стварању скулптура фигура са недостатком значајног, централног дела објекта. Извор фотографија: Jeanne Menjoulet/flickr

Ово је месец служења у професији. У овом периоду Клубови истичу важност пословног и професионалног живота сваког Ротаријанца. Посебне активности организују се ради промовисања професионалне Авеније служења.

ОКТОБАР 2021.

1951.

На ТВ Београд је први пут емитован ДНЕВНИК.

3. МЕЂУНАРОДНИ ДАН СМЕХА

5. СВЕТСКИ ДАН

12. СВЕТСКИ ДАН БОРБЕ

ПРОТИВ АРТРИТИСА

17. СВЕТСКИ ДАН ЗА ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ ЕКСТРЕМНОГ СИРОМАШТВА

НАСТАВНИКА

10. МЕЂУНАРОДНИ ДАН

24. ДАН УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

ДАН АКЦИЈЕ ПРОТИВ МЕНТАЛНОГ ЗДРАВЉА КЛИМАТСКИХ ПРОМЕНА

ОКТОБАР 2021.

1953.

Велика Британија и САД су без консултовања Југославије повукле снаге, предале цивилну управу у зони ,,А’’ слободне територије Трст у целини Италији и тако изазвале једногодишњу кризу. Италија је концентрисала трупе на граници, на шта је Југославија одговорила истом мером.

ОКТОБАР 2021.

28.

1965.

На данашњи дан папа Павле VI ослободио је Јевреје вишевековне кривице за смрт Бога.

ОКТОБАР 2021.

26.

31. ДАН ЦРНОГ МОРА

1893.

Рођен је Милош Црњански, српски писац и дипломата.

МАГИЈСКИ, БОЖАНСТВЕНИ, САВРШЕНИ БРОЈ ДВАДЕСЕТ ОСАМ Арапски: 28 Римски: XXVIII

МЕЂУНАРОДНИ ДАН ШТЕДЊЕ

Моћ речи је велика, али моћ броја је још већа. Рођени двадесет осмог су људи земље. Боре се за правду, иако често губе. Активни су и ватрени, желе да промене свет и правила. Ово је мистичан број повезан са 28 дана у месецу, односно 7 х 4. Број 28 је нумерички број атома хемијског елемента никла. Арапски алфабет има 28 слова.

28. НАЦИОНАЛНИ ДАН

ЧОКОЛАДЕ (први пут обележен у Музеју чоколаде у Келну)

28 Ц је тачка топљења путера. 28 је број из квадратног корена броја 784. На температури од 28 Ц маслиново уље има најбољи укус. 28 волова и 300 оваца појело се на енглеском двору 1377. године када је краљ Ричард II био домаћин божићне гозбе. Тада је први пут служено и посебно за ту прилику направљено божићно пиво. Паук таратула из Бразила има распон ногу који досиже 28 центиметара. Уочи Божића сваке секунде у свету се прода око 28 лего коцкица. Толстој сматрао 28 био је број који је гроф Лав старом календару, значајним у свом животу – по рођен је 28. августа, о из своје Јасне Пољане. а 28. октобра заувек је отиша

D2483 Srbija i Crna Gora Rotari klub Beograd

У недељу 3. октобра 2021. године у посети нашем Дистрикту 2483 и Ротари клубу Београд боравили су пријатељи у Ротарију из Северне Македоније, на челу са будућим гувернером за Северну Македонију и Словенију, Радетом Христовским. Домаћин је био Драган Брајер бивши гуернер Д 2480 за Србију, Црну Гору, Косово, Македонију и Северну Грчку. Леп јесењи недељни дан и заједничко дружење је било на марини „Видра’’ на Сави

AKTIVNOSTI

Rotary

Rotary Club Beograd

ЈЕДНА СЛИКА ХИЉАДУ РЕЧИ четвртак 7. 10. 2021.

„ЦРНИ ЂОРЂЕ” + ON LINE

Club Beograd

ЈЕДНА СЛИКА ХИЉАДУ РЕЧИ

AKTIVNOSTI

Rotary

Rotary D2483 Srbija i Crna Gora

ЈЕДРЕЊЕМ ДО СТИПЕНДИЈА

четвртак 14. 10. 2021.

„ЦРНИ ЂОРЂЕ” + ON LINE

AKTIVNOSTI

Rotary Club Beograd

ЈЕДНА СЛИКА ХИЉАДУ РЕЧИ четвртак 21. 10. 2021.

ГУВЕРНЕРКА МЕЂУ РОТАРИМА

AKTIVNOSTI

Rotary Club Niš

ГЛОБАЛ ГРАНТ У среду, 27. октобра 2021. године обављена је додела медицинског уређаја за дијагностификовање канцера дојке Клиничком центру Ниш у оквиру Глобал Гранта ,,All For Her” Ротари клуба Ниш. Хвала свима који су учествовали у пројекту, гостима који су били и Медицинском факултету у Нишу за дивно гостопримство.

А после је такође било дивно дружење у познатом нишком ресторану „Извор’’

ПОЕЗИЈА Пред вама је једна од најпотреснијих песама у светској књижевности, која говори о патњи животиње изазване људским деловањем. Сергеј Јесењин рођен је 1895. године, у Константинову. Један од значајних руских песника између два светска рата. Себе је сматрао „песником села”. Уживао је велику популарност, нарочито код младих читалаца, у Русији и у свету. Био је изразити песник природе, песник дубоке осећајности, који је у поезију поред животне радости уносио и личне и универзалне немире и патње. Значајна дела: Исповест мангупа, Кафанска Москва, Писма матери. Умро је 1925. године, у Лењинграду под мистериозним околностима.. Честа тема поезије Сергеја Јесењина је руско село и љубав према животињама. „Песму о керуши” Јесењин је написао 1915. године. У основи песме је истинит догађај из Јесењиновог села Константинова. Песма о керуши је објављена у колективној збирци ,,Бојачница речи". Интересантан је запис Максима Горког, који се у Берлину 1922. године. срео са Јесењином и замолио га да му одрецитује песму. Његов запис тврди следеће: „Када је изговорио последње стихове: „пале су и њене очи псеће као златни сјај звезда у снег”, и у његовим очима такође заблисташе сузе. Тада сам помислио да је Јесењин не толико човек, колико инструмент, харфа, коју је природа створила само за поезију, да изрази бескрајну тугу поља, љубав према свему што живи на свету и милосрђе – које од свега другог – заслужује човек”.

ПЕСМА О КЕРУШИ Јутрос рано где стрн шуми, лупка где се бели трска у гугути седморо је оштенила кучка, седморо је оштенила жути'. До у сумрак грлила их нежно, и лизала низ длаку што руди, и слив'о се млак сок неизбежно из тих топлих материнских груди. А увече, кад живина јури да заузме мотке, ил' прут јак, изиш'о је тад домаћин тмури и сву штенад потрп'о у џак. А она је за трагом трчала, стизала га, као кад уходе... И дуго је, дуго је дрхтала незамрзла површина воде. При повратку вукућ' се по тмини и лижући зној с бедара лених, месец јој се над избом учини, као једно од кучића њених. Зурила је у свод плави, глатки, завијала болно за својима, а месец се котрљао танки и скрио се за хум у пољима. Драгослава Спасић РК Ниш

Немо, к'о од милости ил'среће, кад јој баце камичак низ брег, пале су и њене очи псеће као златни сјај звезда у снег. Превела Љубинка Милинчић

МИРИС БЕЛОГ ГРАДА И најмање писмо одаје посебан мирис, а узбуђење пред повезаним страницама нове књиге носи нешто од радости Ероса, који је и сам сав саткан од мириса. Но, има и мириса читавих градова, постоји некакав преовлађујући одеур, сцент, профумо, или дуфт, Руси би рекли запах, по коме се распознају и памте градски квартови, улице или предграђа, једнак с пролећа, као и у зиму. Француски град мирише на парфеме, Алзашка варош Колмар на колаче, мирис влаге али и отпадних вода подсећа на Венецију. А по мирисној слици дубровачких жардина справљен је и парфем. Мирис није једноставна датост, тек чулни податак ухваћен ћелијама слузокоже носа. У себи садржи значења и његове нијансе, допуњава виђено, упућује на скривено те је речитост мирисног каткад већа од речитости видљивог. Сви напори оног углађеног господина, на пример, да се у друштву наметне својом истанчаношћу, пропадају углавном зато што се осећа на вишедневни зној. По мирису је могуће распознати сиромаштво и богатство, и здравље, напредност или заосталост друштва, старост или младост. По мирису се разликују простори марљивости и лењости – мирише глад, а мирише и ситост. Преплитаји четинарских, воћних и цветних мириса, посебно с пролећа и лети, путују сокацима и атарима Србије. Али, и да уме да заудара, онолико...

НОВИНАРСТВО?

То је одвратна професија, јер се никада не радујеш! Мирослав Радојчић је припадао послератној генерацији новинара „Политике”. Врло брзо је прешао пут од београдске рубрике до извештавања из Британског парламента.

а 29 година био је наш први дописник из Лондона, али и најмлађи страни извештач са Острва. Имао је партијску књижицу Савеза комуниста, али никада није био од оних „партијских кадрова”. Мирослав Миро Радојчић (Сарајево, 24. аугуст 1920 - Београд, 14. јануар 2000. године)

Никада није био уредник. Десетак година је живео у Њујорку, а често је био у улози „нашег специјалног дописника” са разних светских дестинација и жаришта.

хладно фебруарско вече 1958. године Скадарлија је одјекивала од марша тореадора, уз које су фудбалери Црвене звезде и Манчестер јунајтеда, после утакмице у Купу европских првака, славили. (Да, да, противнички тимови су ишли заједно на вечеру.) Млади енглески фудбалери, „Бејзбијеве бебе”, били су очарани београдским дочеком, а негде пред свитање секретар енглеског шампиона је понудио, тада веч бившем „Политикином” дописнику из Лондона, да буде њихов гост и да крене са њима у Лондон. Била је то одлична прилика да Мирослав Радојчић за нову гарсоњеру, у којој је имао кауч и две фотеље, купи и тепих. То му је био мотив да тркне, да се на брзину спреми за јутарњи лет. Када је стигао на аеродром, схватио је да му је пасош остао у другом сакоу. Док је поново „отрчао” до куће, авион је већ одлетео. Тешио се да ће бар моћи да се наспава после бурне ноћи. Негде око поднева пробудио га је уредник тражећи да одмах дође у редакцију и напише „ин мемориам” фудбалерима Манчестера чији се авион срушио код Минхена. „Ето, тако ја већ 40 година живим на вересију”, рекао ми је један од највећих југословенских новинара Мирослав Радојчић, неколико година пред смрт. Овог августа се навршава 101. година од када је рођен у Сарајеву, а напустио нас је у јануару 2000. године у Београду. Више од шест месеци су трајала убеђивања да направимо интервју за тадашњи „М магазин”. Обично би у кратким телефонским разговорима рекао да га не занима да било шта прича и присећа се, а ја бих му одговорио да га потпуно разумем, али да ћу га свакако опет звати. И тако је у једном моменту „поклекао”. Имао је 77 година, сачекао бих га испред стана преко пута Цркве Светог Марка, а онда бисмо лагано ходали Булеваром до кафане „Гргеч”. Сели бисмо за сто, он би одмах наручио пиво и ракију, такозвани „бетон”, и разговарали смо. Виђали смо се с времена на време, и увек је био исти сценарио, од куће до „Гргеча”, „бетон” и повратак назад.

риликом тог првог сусрета, одмах је објаснио зашто је невољно пристао да прича: „Новинарство ми је упропастило живот и једино што желим је да умрем.” „Онда сте вероватно, као човек од речи већ осмислили сопствени некролог”, питао сам га са полусмешком. „Нисам превише размишљао о томе, али бих волео да буде кратак. Можда: ,,Био је разбацан, на своју руку и откачен.’’ Обожавао сам Хемингвеја само зато што је писао кратким реченицама. Био је један од ретких који је унапред знао свој некролог.” Мирослав Радојчић је припадао послератној генерацији новинара „Политике”.

Аутор Stanislav Sharp (Ђорђе Милекић)

Врло брзо је прешао пут од београдске рубрике до извештавања из Британског парламента. Са 29 година био је наш први дописник из Лондона, али и најмлађи страни извештач са Острва. Имао је партијску књижицу Савеза комуниста, али никада није био од оних „партијских кадрова”. Никада није био уредник. Десетак година је живео у Њујорку, а често је био у улози „нашег специјалног дописника” са разних светских дестинација и жаришта. Његови текстови су у то време носили печат оригиналних. реченица: „У новинарству је све лако осим писања”, преноси се са колена на колено и сведочи о „мукама белог папира”, онога што се данас зове - празан екран.

икада нисам желео да будем новинар. Мрзео сам да пишем, али су ми се у животу све ствари дешавале случајно. Нисам имао снаге да напустим новинарство, а када сам открио да то није за мене, већ сам био славан. То је одвратна професија јер се никада не радујеш. Увек размишљаш шта ћеш да пишеш следеће. Не ужива се у оном што је објављено, нема се времена за то. Читавог живота сам се будио у мукло доба ноћи и устајао чим би ми пала на памет нека идеја или наслов. Ко не зна за те несанице, за та нагла буђења, тај вероватно никада неће сазнати шта је новинарство. „Уместо да се радујем што летим у Африку, размишљам како ћу оданде да се јавим. Живот дописника је посебно мучан јер те свако јутро чека празан лист хартије. А ми смо били сиромашна и искомплексирана нација, па сам увек морао да заслужим то ‘што су ме негде послали’. Пут у Африку памтим по томе што сам срео једну разводницу у Уједињеним нацијама, са којом сам провео ноћ. Мала је то успомена за једну Африку.”

адојчић је имао обичај да се, чим негде буде именован за дописника, посвађа са југословенским амбасадором, чисто да се одмах зна да неће слушати никакве инструкције нити друговати са њима. Његов дописнички стан у Лондону био је прекривен новинама, а у фрижидеру је увек држао само теглу сенфа. Једна од југословенских лепотица, тадашња мисица која га је у то време посећивала, препричавала је пријатељицама: „У Мировом стану ништа нисам видела осим новина, новина и новина.” „И тамо је као и овде сваких десетак дана, долазила нека жена да ми поспрема стан. Могла је да ради шта хоће, само да ми не помера новине које су биле разбацане на све стране. У том нереду сам се одлично сналазио и чинило ми се када би то неко средио да бих тотално пропао.”

Лондон је отишао као „фина незналица”, толико фина да у почетку није знао енглески језик, па је писао углавном о оном што види. Највише се уплашио када је без докумената и пропусница, у лето 1953. године, ишао у Источни Берлин да извештава о тамошњим немирима. Физички је био изнурен када је једним карго авионом летео изнад реке Иравади у Бурми и писао извештај, док се све око њега тресло.

Кроз своју новинарску бележницу и писаћу машину провукао је све тадашње светске фаце, од државника и моћника, преко холивудских звезда, до спортиста. Једном је на путовању за Индију, пратио и Тита. Најинтригантнија жена коју је срео је глумица Ширли Меклејн, а за Мерилин Монро каже да ни изблиза није била тако глупа као што су се трудили да је представе. Извесно време живео је и на Булевару сумрака, код наше прослављене кошаркашице Љубице Оташевић, за коју је тврдио да је била лепша и од Софије Лорен. „Љубице се сећам још као клинац. Када би она прошла улицом, нама би застао дах. Помогао сам јој да дође у Лондон, а она ме је касније дочекала у Лос Анђелесу. Тамо сам упознао Керија Гранта, њеног пријатеља, са којим сам десетак пута доручковао. Он јој је средио да буде дублерка Софије Лорен у неким филмовима. Био је толико образован да ме је понекад било срамота да разговарам са њим. У њеном стану сам упознао и Марлона Бранда, који ми је био крајње антипатичан јер је показивао све симптоме надобудне холивудске звезде.”

ајупечатљивији утисак му је био када је срео Луја Армстронга, који га је у хотелској соби дочекао потпуно го, док му је нека жена масирала врат. „Када сам га видео голог, мало сам застао, на шта је он рекао: ‘Само ти уђи, нема никаквих проблема.’ Заиста је био прва светска труба. Сећам се да смо јели неку кајгану.” Његови извештаји о убиству Џона Кенедија у Југославији су били прво јутарње штиво. То му је и најузбудљивији новинарски доживљај иако за та четири најдраматичнија дана америчке послератне историје није изашао из свог стана у Другој авенији у Њујорку. Памти да је стално буљио у телевизор, држећи у једној руци телефон. Када је предао последњи извештај, заспао је вероватно најдубљим сном у животу. На тепиху, поред телефона. „Није то неки новинарски подвиг, такав догађај једино коњ не би умео да опише”, каже ми између два гутљаја, пива и ракије.

адојичић је сматрао да је телевизија много гори проналазак од атомске бомбе и увредио би се када би му неко на улици рекао да га зна са телевизије. Упркос његовом пословичном односу према сопственој слави, мало је новинара према којима је суд читалаца био тако усаглашен - „Миро национале’. Вероватно је једини који је са Ивом Андрићем успео да проведе пет дана. Било је то у време борби за ослобођење Београда, бежећи од пуцњаве, склонио се у једну зграду у близини Зеленог венца, где је на трећем спрату налетео на човека са шеширом и наочарима, како огрнут капутом чита неку књигу Проспера Меримеа. Пет дана и пет ноћи провели су разговарајући. Андрић му је причао како пише споро и тешко и како некад врло дуго „преко кољена” ломи једну реченицу. Тада Миро није ни помишљао да се бави новинарством, али је касније, на наговор уредника, описао тај незаборавни доживљај. „Дуго ми је требало да се одлучим да тај сусрет ставим на папир. Било ме је, некако, срамота да

пишем о таквом великану, плашио сам се да не изневерим великог писца.“ То се није десило

евероватне су његове новинарске пустоловине. А било је на том озбиљно трновитом путу, иако сада све звучи као нека бајка, и неодсањаних снова. Није могао да прежали што се није остварила уредничка замисао да се дружи месец дана са Хемингвејем, који је требало да дође у Југославију, по неке хонораре. „Тај гонич среће био је спречен да допутује, а убрзо после тога се и убио. Нисмо се срели, а баш сам се надао”, каже Миро.

ао врхунски шахиста имао је и договорену партију са Че Геваром, али Миро тог дана није био у Њујорку, а Че је већ следећег отишао у Боливију одакле се више никада није вратио. Много времена и живаца је потрошио тражећи интервју од Кенета Каунде, тадашњег замбијског председника. „Новинар јурећи једну ствар пропусти стотине других. Никада нисам успео да добијем тај интервју од Каунде, али сам тада налетео на двеста Лозничана, који су правили брану испред реке Замбези и са њима сам усред Замбије, јео пасуљ. Свачији живот је мала литература.”

ао дописник у то време озбиљног националног листа имао је статус ретке зверке. Расло је занимање и за његов живот ван новинских стубаца, био је интересантан и онима који нису читали новине. Знало се да је миљеник жена, каваљер, искусан у испијању алкохола, његови преноси са тениског турнира у Вимблдону били су незаборавни. А веровало се да лептир-машну носи и на пиџами. „Одувек сам био спортски тип и никада нисам научио да везујем кравату. Qнда су ме саветовали да узмем лептир-машну на копчање јер на тим конференцијама у лондонском Форин офису нисам могао да долазим баш раздрљен. Тако сам увек у џепу од кошуље носио лептир-машну и оловку. А овде сам упамћен као промотер те машне.” После неколико тих „бетон” сусрета у „Гргечу” као да је Миро опет мало ушао у улогу интервјуера: „А где станујеш?” „Ту близу, у Невесињској улици.” „Пази, не завидим ти ни на томе што си млад, нарочито не на томе што мораш да пишеш, али на тој Невесињској завидим. Лепо јој је име, Невесиње, мала је улица, на почетку су цвећаре а на крају кафана ‘Трандафиловић’. Добро је што си освојио ту позицију...” „Имаш неког песника, кога волиш?”, било је следеће питање новинара Радојчића. „Ух, много, Брану Петровића посебно, Васка Попу, Милана Ракића...”, изговарао сам као на испиту. „Данас ћемо Ракића”, рече Миро и поче у „Гргечу” да рецитује: „Наша је љубав била кратког века, тренутак један - тек годину дана, и растави нас нагло судба прека, без уздисаја, без суза, без рана. У свађи нам је прошло пола дана, у помирењу мучном, пола ноћи. И бежао сам из нашега стана тражећи мира у пољској самоћи...”

Ракићева „Обична песма”. Онда смо причали о алкохолу. „Видиш, мени је требало 77 година да утврдим да је и вода пиће, и то врло пристојно. Пре него што сам отишао у Лондон, нисам пио, а онда не знајући шта ћу са рукама, почео сам, чашицу по чашицу, и тако се човек навикне.”

а је новинарство ризична професија илуструје чињеницом да је усред Њујорка пао на улици, не знајући да му је перфорирао чир. „Одмах су ме пребацили у најближу сиротињску болницу, где нас је било педесет у соби. Сигурно бих умро да тог дана међу тим болничким креветима предавање није држао извесни доктор Антони Кашић, наш човек који је пре педесет година отишао из Дубровника. У почетку сам се опирао идеји да ме пребаци у своју болницу јер нисам имао да платим. Рекао ми је: „Ако умреш - платио си, ако преживиш наћи се неко.” После су ми објаснили да ме је спасло то што не пушим. А мени је, опет, било жао што никада нисам пушио. Цигарете ми некако иду уз новинара.” Тада су му забранили да пије годину дана. „Не сећам се како је прошло једанаест месеци. Онда сам 29 дана пре истека тог рока купио флашу вина. И сваког дана сам је гледао и одбројавао, као у војсци. Попио сам је наискап.” Занимало ме је како живи после свега, какве су му навике остале. „Не пада ми тешко што живим сам, коначно сам са једном умном особом”, рекао је и одмах се насмејао. „Уколико нисам у кафани или са својим пријатељима, стенографима из „Политике’’, онда читам. Тренутно су на репертоару ’Браћа Карамазови’ на енглеском. Те страсти се никада нећу одрећи. А храним се обично из конзерве.” Осетио сам да са Миром могу о свему, па и о љубавном животу. „Моја срећа је била што нисам био заљубљиве природе, па сам могао да мењам жене. Да сам знао да и оне у томе уживају, наплаћивао бих своје услуге”, опет се насмејао. „Швалерацију нисам озбиљно схватао јер сам свако вече ишао у кревет са истом муком, мислећи шта ћу ујутру да напишем. А има и другачијих људи, рецимо мој син не личи на мене, више је на своју мајку - заљуби се па промаши живот за читаву деценију.”

едини брак који је Миро имао трајао је седам година, и то са једном од најлепших Београђанки, балерином Бранком Милановић. Тврдио је да та љубав није била последица „самртног пролећа”, већ више случајности. Причао ми је о томе како је он ту више био сапутник, а често и сапатник. „Мој пријатељ, тенисер Ика Панајотовић, имао је саобраћајниу несрећу. Живео је преко пута ’Политике’ и опорављао се. Једино што је могло да га орасположи било је да дође Беба Лончар. И тада сам срео Бебу у његовом стану. У међувремену је дошла и једна прелепа девојка која је рекла да се зове Бранка и да је Икина девојка. Рекао сам да је Ика заузет. Била је узнемирена, питала ме је да ли је Ика воли. Рекао сам јој да не знам одговор на то питање. Тако

смо се упознали, док је Ика био са Бебом Лончар. У то време сам живео у Америци, а следеће године смо се Бранка и ја венчали иако је она била седам година у вези са Иком. Тада сам имао 39 година и да се тада није десило, вероватно не би никада. Моја жена је имала дијагнозу - патолошка љубомора.

исам знао да постоји та болест, али с временом се мој живот претворио у пакао. Стално је проверавала где идем, прелиставала ми телефонски именик. Никада нисам живео као светац, али разлога за такве сцене није било. Обилазили смо разне лекаре, све док једног дана није пала на улици. Тада ми је један доктор саветовао да се вратимо у Југославију, како се не бисмо вукли по психијатарским каучима. Она није добро говорила ни енглески. Једно време смо успели да јој нађемо посао, да буде балерина, али ни то јој није помогло. Вероватно сам био једини новинар који је тражио да се врати из Америке. Нисам спасавао свој брак, него мајку свог сина. И овде смо прошли све и свашта, од Института у Палмотићевој до болнице на Авали. Ко кроз то није прошао, тај не зна шта је живот. Развео сам се и пристао да четврти пут одем у Лондон, како не бих био у њеној близини. Да њој буде лакше. Онда је једног дана узела пилуле које не иду са алкохолом и син када се вратио кући нашао ју је мртву.”

у смо мало застали. Али ни преостале теме нису биле веселије. Није могао да сакрије вербални грч због распада Југославије, али и распада своје куће „Политика”. То је период с краја деведесетих када „Политика”, и после озбиљних грађанских демонстрација, није видела ништа осим Милошевића, коме је беспоговорно служила. „Избегавам да пролазим поред те зграде. Сваког јутра ми стиже бесплатни примерак новина у којима сам живео и писао, али немам снаге да их отворим. Ставим их са стране, на под, фино их сложим. Када се скупи доста тих папира, дам пријатељу, да то на пијаци прода као стару хартију.” Констатујем да је то јако добра инвестиција и онако узгред питам га да ли жали за нечим. „Да сам послушао оца, проживео бих живот једног лепог малограђанина. Био би то можда здравији и чистији живот, али није ми жао. Једино ми је криво што сада немам више новца да могу опет да будем каваљер.”

KRHKO JE ZNAWE... PROVERITE GA

^ITAJU]I ROMAN ISPOD VULKANA

1 2 3 4 5

Брзина светлости је већа од брзине звука? А) да Б) не В) исто Одрасла особа има мање костију од бебе? А) да Б) не В) исто

Микронезија се налази у: А) Атлантском океану Б) Индијском океану В) Тихом океану Највише вулкана налази се у: А) Јапану Б) Индонезији В) Филипинима Моби Дик је роман америчког писца Хермана Мелвила, издат 1851. године. Моби Дик је: А) галеб Б) коњ В) кит Хаџи Душан Глушац РЕШЕЊА НА СТРАНИ 40

ратим Мира до куће. Рецитује ми Брану Петровића, да не остане дужан. И каже: „И даље ти завидим на оној Невесињској.” Мени се не растаје, па чисто да чујем још коју реч: „Има још једна ствар на којој бисте могли да ми завидите.” Гледа ме и чека пуцањ. „Ви нисте успели са Хемингвејем ни месец дана, а ја са вама више од пола године.” Смеје се: „Ајде, ајде, и немој да ми ставиш неки пробисветски наслов” Аутор: Александар Ђуричић Извор: Е – билтен УНС

СВЕТИОНИК ДУШЕ ИЛИ У ПОТРАЗИ ЗА ЧУДЕСИМА

Ретка птица Ајрис Апфел Најпознатија светска дизајнерка ентеријера, модна икона, колекционар одевних предмета и накита, професорка, жена бриљантног ума, потпуно аутентична је 29. септембра напунила равно 100 година.

ва, веома посебна дама је свакако најбољи пример, да животни и креативни ентузијазам не морају бити условљени годинама. Када је дух жив, а животна радост покретач креативности и надахнућа , онда су године неважне. Ајрис Апфел је најчудеснији лик како се руше стереотипи и предрасуде да су снага стваралаштва и радовање животу само привилегија младости. Ова чувена дизајнерка ентеријера и оригинална модна икона уткала је у свој уметнички рад, не само креативност, већ и изузетну интелигенцију, животну мудрост и знање које је у комбинацији са њеним ентузијазмом и животном радошћу учинило, да стекне светску славу и постане узор дизајнерима свих генерација. Ајрис Апфел поседује изузетан смисао за хумор а своју духовну величину потврђуе управо тиме, што се шали на свој рачун. Она је саму себе назвала „геријатријском старлетом” и ,,најстаријом живом тинејџерком на свету”. Њен Инстаграм налог има више од 1,7 милиона пратилаца, а где год се појави изазива велику пажњу. Иако је напунила 100 година, култна Ајрис Апфел наставља храбро да крши сва правила и истрајава у свом аутинтичном приступу уметничком раду и појавном идентитету. Своју животну филозофију је исказала бројним изрекама, које су често цитиране. Једна од њих је: „Немам никаква правила, јер да их имам ја би их стално кршила, а то је онда губљење времена”. То је уједно био и рецепт њеног успеха, од самог почетка на коме је истрајавала свих ових година. Ајрис је позната по свом оригиналном модном рукопису у коме спаја потпуно неспојиве ствари. Материјале, боје и форме за које никада не бисте помислили да је могуће спојити. Ајрис Апфел поседује магију којим то постиже. А све то објашњава својом изреком: „Много је много, а мало је досадно”. Оно шта и како Ајрис комбинује, претварајући то у свој оригиналан уметнички стил, је потребан уро-

ђени таленат, осећај за естетику а изнад свега, снажан карактер и велика храброст да као уметник станеш иза гомиле супротности које си организовао у савршен естетски склад. Она је краљица магије да од немогућег хаоса контраста створи свој јединствени екстравагантан и препознатљив стил. Иако у позним годинама, Ајрис ни по коју цену не одустаје од својих животних и стилских принципа који су њен рад учинили светски познатим. И поред својих година, она остаје верна екстравагантној одећи, флуоресцентних боја и јарко црвеном кармину. Накит Ајрис Апфел звецка при сваком њеном покрету, јер га има по прилично на свакој руци, а њене округле, превелике наочаре су постале њен препознатљив заштитни знак. Ова ,,Ретка птица” и веома оригинална дама, Ајрис Апфел је рођена 29. августа 1901. године у Њујорку, САД , у јеврејској породици. Ајрис је једино дете Самјуела и Сеиди Барел. Њена породица је поседовала фирму за израду стакла и огледала, тако да је још од малена била повезана са уметношћу . Као девојка обожавала је да истражује Менхетн, где је било пуно чудесних продавница и антикварница. Била је очарана мноштвом интересантног накита и разних других предмета што је учинило да постане страствени колекционар. Имала је само 11 година, када је видела некакав, необичан брош у једној антикварној радњи, у подруму у Гринич Вилиџу, у Њујорку. Фасцинирана тим брошем, скупљала је вредно сваки долар, док га није коначно купила. То је било њено прво искуство куповине и иницијација да створи једну од највећих и највреднијих приватних колекција накита у САД. И данас, са истим жаром Ајрис трага за комадима накита по бутицима, антикварницама, на бувљим пијацама и секонд хенд радњама широм света. Дипломирала је уметност на Униварзи-

тету у Висконсину, САД, Каријеру је почела као модни новинар у једном познатом модном часопису, где је касније била и уредница, а затим је ушла у свет дизајна ентеријера, радећи као декоратерка код познате дизајнерке ентеријера Елинор Џонсон. Светску славу стекла је као дизајнер ентеријера. Дизајнирала је канцеларије и домове девет америчких председника, од Трумана до Клинтона. Ајрис Апфел је све пројекте водила заједно са супругом, Карлом Апфелом, са којим је била у складном браку и пословном партнерству пуних 68. година . Карл је преминуо 2015. године у својој 100. години живота. Али и након Карлове смрти, Ајрис није престала са радом, већ је зпочела рад на неколико нових пројеката. Између осталог, дизајнирала је накит за старије особе са интегрисаном технологијом која проверава здравље корисника и упозорава у хитним случајевима.

Ајрис Апфел никада није престала да трага за занимљивим предметима, а посебно за тканинама. Радила је са разним ткачима како би остварила своје веома специфичне идеје. Њена врхунска специјалност, поред многих других је познавање заборављених тканина из прошлих векова и начин њихове репродукције. Харолд Кода, кустос њујоршког Метрополитен музеја, је сазнао за невероватну колекцију накита и одевних предмета Ајрис Апфел и изразио жељу да направи изложбу њене одеће и накита. Ајрис је иначе у свом њујоршком апартману, на Парк Авенији, имала неколико соба које је одвојила само за колекцију своје одеће. Занимљиво је да су ту биле креације Кристијана Диора, Карла Лагерфелда, Ив Сен Лорана, Галаноса, Унгароа заједно са одећом и накитом купљеним на бувљим пијацама, секонд хенд радњама и робним кућама.

Харолд Кода је био фасциниран њеном колекцијом и у Метрополитен музеј је донео преко 300 одевних предмета и око стотину комада накита и другог асесоара. Изложба је била отворена 13. септембра 2005. године и имала је огроман успех. Избацила је Ајрис Апфел у светску модну орбиту као непоновљиву модну икону . Данас, са својих 100 година Ајрис Апфел још не размишља о престанку рада. Она наставља да креира са истим жаром као дизајнер ентеријера, а тек недавно, у својој 97. години почела је и професионално да се бави модним дизајном. Деценијама је била успешан дизајнер ентеријера који је био веома цењен и тражен међу богатим и славним светом Америке. Јасно је да не можемо сви бити Ајрис Апфел, али можемо пуно тога да научимо од ње. Она је живи доказ да треба настојати и пронаћи ту искру радости и животног жара у себи, јер нам то може обојити живот најлепшим бојама, без обзира на наше године старости. Вреди покушати, зар не? Зорица Дора Кљајић /ДораЛанд/

РЕШЕЊА КВИЗА 1А 2А 3В 4Б

5В Прича прати авантуре морнара Исмаила и његову пловидбу на броду китоловцу „Пиквод“, који испловљава са острва Нантакет у Масачусетсу. Бродом командује капетан Ахаб. Исмаил убрзо сазнаје да капетан Ахаб тражи једног специфичног кита, званог Моби Дик. То је бели кит уљешура, необичне величине и снаге. На претходној пловидби, Моби Дик је уништио Ахабов брод и одгризао му ногу, због чега капетан жуди за осветом. Два догађаја су утицала на настанак овог романа. Један је потонуће брода китоловца „Есекс“ са Нантакета 1820. године, уништеног од стране кита уљешуре. Један од осам преживелих чланова посаде је следеће године написао књигу о томе. Други догађај је улов огромне беле (албино) уљешуре крајем 1830. године у водама чилеанског острва Моча. Тај кит, назван Моча Дик, преживео је много покушаја лова и великом силином је нападао бродове. Преко 100 пута се борио са китоловцима. О њему је писано у њујоршким новинама. Мелвилов ,,Моби Дик’’ је амерички еп, дело коме у историји америчке литературе припада статус какав у својим националним књижевностима имају Илијада, Махабхарата, или Еп о Гилгамешу – дело које, дакле, не представља круну, већ темељ националне књижевности.

ШЕТА(Ј)МО СРБИЈОМ!

Снимиo Тривко Тића Савић

BAWE SRBIJE NOVOPAZARSKA BAWA

овопазарска бања се налази на свега три км од Новог Пазара, и припада Рашком округу. Од Београда је удаљена 280 км. Позиционирана између падина Рогозне, планиских масива Голије и Копаоника, као и Нинаје, повољно утиче на саму климу бање која је изузетно погодна за рехабилитацију и побољшање здравствених проблема. Налази се на надморској висини од 500 метара, у живо-

писној природи долине Бањске реке, Клима је умерено планинска, а бања је заклоњена од ветрова. У близини Новог Пазара и истоимене бање смештени су бројни споменици из доба Немањића: Стара и Нова Павлица, Петрова црква, Ђурђеви Ступови, Сопоћани, а нису далеко ни манастири Бањска, Градац, Милешева и други. Сврстава се у једну од највиших бања у нашој земљи. Велики број сунчаних дана, мали број падавина

и ветровитих дана, чини климу изузетно погодном чак и за лечење, те је због тога сврставају у климатска лечилишта. Окружена зеленилом и великим бројем зелених површина, идеалан је амбијент за релаксацију и дуге шетње. Борови, липе, украсно дрвеће, само су неке од преко 1000 садница у бањском парку, и чине га лепшим и пријатнијим за боравак. Новопазарска бања је одувек била познато лечилиште Рашке, са мањим успонима и падовима. Доласком Турака у Средњем веку,

њена популарност је ослабила. Увидевши лепоте наших простора почели су са градњом угоститељских објеката, као и два купатила, што је позитивно утицало на развој и раст саме бање. Осамдесетих година 17. века Нови Пазар је разорен, али у 18. веку долази до изградње новог купатила. Након Другог светског рата отвара се Завод за лечење и рехабилитацију оболелих од мишићних и неуромишићних болести. Са укупно 14 термоминералних извора и добром локацијом, може се рећи да је како бањско тако и климатско лечилиште. Веома је позната по лечењу и рехабилитацији оболелих од миопатије и неуромиопатије. Из извора се добија сумпоровита, кисела, лако радиоактивна вода чија је температура 52 степена Целзијусова. Они који се у тој води купају могу да се надају излечењу мишићних и неуромишићних обољења, уколико их имају, или гинеколошких и реуматских болести ако их, пак оне муче, а сасвим сигурно ће се боље осећати пацијенти који овамо дођу због разних посттрауматских стања.

SLANKAMEN

тари Сланкамен лежи на десној обали Дунава, на обронцима Фрушке горе, у близини ушћа Тисе. Налази се на 80 метара надморске висине. Са Дунава и Фрушке горе стално дувају свежи поветарци, па нема врућине, а ни јаких ветрова. Сланкамен је познат још из доба Римљана. У записима из 1702. помиње се извор слане воде, по коме је место и добило име. У наредним годинама 18. века, лековита вода почиње да се користи све више, да би

почетком 20. века, акционарско друштво саградило купатило и два хотела. Сада се тамо налази модеран центар за рехабилитацију. Стари Сланкамен је омање рибарско насеље које се прочуло по својој лековитој води и специјализованој болници за лечење обољења централног и периферног нервног система, гинеколошких и реуматских болести и посттрауматских стања. Вода у бањи садржи углавном натријум-хлорид, због чега је слана, и јод, а њена температура је око 19 степени.

За вас писала Душанка Дуда Савић Начин лечења је купање, а у болници се још примењују и подводна масажа, електро, кинези, магнетна и парафино-терапија и акупунктура

Ови младићи потичу из једног другачијег света него муџахедини које сам упознао осамдесетих година прошлог века – каже аутор култне књиге о талибанима, Пакистанац Ахмед Рашид. „Муџахедини су знали своје племенско порекло и са сетом се сећали напуштених домова и долина своје младости, као и старих авганистанских легенди. Ови млади људи не памте своју земљу у миру. Они се не сећају ни своје племенске припадности, ни племенских старешина, ни суседа, ни етничке разноврсности родних села… Они воле рат, који је вероватно и једино занимање које им одговара. А вера у месијански, пуритански ислам… им је једини ослонац који њиховом животу даје неки значај”.

школе у исламу) и вахабитском исламу. Вахабитски утицај био је веома јак и отуда што су Саудијци финансирали кур’анске школе у Пакистану из којих су изашли талибани. Када су 2000.године талибани одлучили да поруше чувене Будине статуе у Бамиану, са Универзитета у Кому, као и са Ал-Азхара, стизали су апели да се то не чини „јер је ислам толерантан“. Међутим, једна саудијска делегација саветовала је талибанима да истрају у својим намерама, што су они и учинили. Верска убеђења талибана била су понекад чак и строжа од вахабитских. Отуда је за Саудијца Осаму бин Ладена Емират Авганистан био ближи изворној вахабитској филозофији него његова домовина. С друге стране, строгост авганистаниских мула критиковали су како елитни исламски универзитет Ал-Азхар у Каиру, тако и онај у шиитском Кому. За њих је то било светогрђе пророка. Талибани су, међутим, следили своје циљеве; тежили су федерацији исламских република која би, на читавом подручју од Самарканда до Карачија, донела „паx талибана“. Приходи од трговине дрогом (чији узгој и конзумацију Кур’ан, иначе, забрањује) били су довољни да тим новцем финансирају кампање на селу. Но, талибани су желели и приступ мору и нису скривали своје убеђење да ће им једног дана допасти читав Пакистан, заједно са својим атомским арсеналом. После 11. септембра 2001.године САД (иза чијег је првобитног интереса за талибане стајала стратегија нафтовода) су затражиле главу Осаме бин Ладена, што је Мула Омар одбио. Још октобра 1999. Авганистан је, због присуства Бин Ладена и подршке коју је овај уживао у земљи, пао под удар америчких политичких и економских санкција. Подсетимо, у време рата против Совјетског Савеза пакистанска војна обавештајна служба ИСИ замолила је Саудијце да пошаљу једног свог принца, који би у Авганистану повео борце у џихад. На пакистанску границу упућен је, међутим, Осама бин Ладен, близак краљевској фамилији (син дворског архитекте) и довољно богат да води саудијски контингент. Временом ће постати један од највећих финансијера исламског екстремизма у свету. Међу његовим првим акцијама, као прозападног „борца за слободу“, био је напад на једну мешовиту школу, која је запаљена, док су њеном директору атентатори распорили трбух. Да би се избегла надолазећа катастрофа, и пакистанске војне власти покушале су да приволе талибане на компромис. Узалуд.

ратне злочине талибана. И за религијске вође било је то огрешење о исламску етику. Представници Уједињених нација су масакре извршене између 1996. и 2001. године – а било их је чак 15 – упоредили са етничким чишћењима за време рата у Босни. Један извештај Лондонске школе економије (из 2010) истиче да пакистанска тајна служба води „официјелну политику“ потпоре талибана; финансира их и образује иако је званично земља у НАТО пакту, односно Пакистан, чини се, игра дуплу игру чудноватих размера, а ради стицања утицаја у региону. Међутим, изненада (од 2011. године) долази и до првих директних преговора са талибанима, а најпре је то учинила Америка. Потом (2013) талибани отварају и свој биро у Катару (Доха) са истакнутом талибанском заставом. У страху од исламске државе и Русија ће ускоро подржати преговоре с талибанима. Разматра се и испорука оружја до које је дошло, како извештава ал-Јазеера, 2017. године. Русија је настојала, заједно са Кином и Пакистаном, и да се представници талибана скину са међународне листе санкција. И текућу годину обележили су покушаји преговора с талибанима од стране Русије и Америке.

наче, реч ТАЛИБАН је (како читамо у немачком „Малом исламском лексикону, Beck’’, 2001. године) арапско-персијска и значи „они који траже, трагају“ односно „студенти исламских наука”, па даље „назив у Авганистану владајуће фундаменталистичке групе”. Овим именом они су се, у ствари, дистанцирали од партијске политике муџахедина и сигнализирали да се сматрају покретом који ће очистити земљу, а не владајућом партијом. По мишљењу веома компетентног Ахмеда Рашида, талибани (после Црвених Кмера најтајанственији политички покрет на свету) су исламском фундаментализму надолазећег века дали ново лице и нови идентитет, који оштро одбацује сваки компромис и сваки политички систем који се разликује од њиховог. Олга Зиројевић и глобална мрежа интернет

ада су 7. октобра 2001. године САД и Велика Британија почеле са ваздушним нападима на аеродроме, након чега су се вође повукле у Пакистан, Осама бин Ладен је позвао на џихад против Јевреја и хришћана. И талибани ће од 2003. године из Пакистана водити терористичке војне акције против демократске исламске Републике Авганистан, као и против међународних трупа (ИСАФ) стационираних у овој земљи. А жртава је највише било међу цивилним становништвом; 2009. и 2010, године како сведочи један извештај Уједињених нација, међу погинулима је било више од три четвртине цивила, па су организације за људска права потакле Међународни кривични суд у Хагу да истражи систематске

НАША ПРИЧА ВАШЕ ЧИТАЊЕ

PRIJATEQSKO PISMO LEWINU

Аркадије Аверченко

Драги Владимире Иљичу! Здраво-живо, пријатељу! Па, како си ми? Јеси ли добро? Узгред, падајући с ногу од државних послова, ти си мене, сигурно заборавио?... А ја тебе нисам. Ја сам исти онај колега – новинар Аверченко, који се, ако се сећаш, премештао с ноге на ногу доле, испред куће Кшешинске, док си ти стајао на балкону и викао на сав глас. - Буржоазији треба заврнути шију! Пљачкај опљачкано! Ја сам исти онај Аверченко, на ког ти се жалио, сећаш се, Лунчарски – наводно, ја се у свом ,,Сатирикону’’ подсмевам и ругам вама. Тада си ти наредио Урицком да заувек забрани мој часопис, а мене испоручи Гороховој улици. Извини, пријатељу, што сам два дана пре те, готово стопроцентне испоруке Гороховој, отпутовао из Петербурга, не стигавши чак ни да се опростим од тебе. Био сам у гужви. Онда си издао наређење да ме ухапсе на станици Зерново, али ја сам потпуно сметнуо с ума да ти јавим пред одлазак да ћу ићи преко Унече. Ниси то очекивао? Да не заборавим, хвала ти. У Унечи су ме твоји комунисти фантастично дочекали. Оно истина, прво је командант Унече – чувена васпитаница другарица Хајкина, хтела да ме стреља. - Зашто? – питао сам. - Зато што сте у својим фељтонима толико грдили бољшевике. Лупих се по грудима и повиках увређено: - А јесте ли читали мој најновији фељтон? - Не, нисам. - А то је, значи! Онда нема шта да разговарамо!

А шта ,,нема да разговарамо’’, право да кажем, ни сам не знам, јер сам у најновијем фељтону писао да су бољшевици – извини, пријатељу, за оштар тон – лопови, убице и преваранти... Очигледно ме је дца Хајкина погрешно схватила, а ја нисам стао да је разуверавам. Ето, тако сам ти ја, мој брајко, живео. Одлазећи из Унече, затржио сам за себе оружану пратњу, пошто је требало да прођем кроз неутралну зону, а то је била најчуднија неутрална зона коју сам имао прилике да видим у свом животу. Зато што су с једне стране неутралне зоне пљачкали само бољшевици, с друге – само Немци, а у самој неутралној зони пљчкали су и бољшевици, и Немци, и Украјинци и, све у свему – ко је хтео. Бог зна за што се ова зона звала неутрална зона. Велико ти хвала, драги мој Волођа, за оружану пратњу – ако још нису убили ону твоју Хајкину, части је једним орденом Црвене Заставе на мој рачун... Много је, много воде протекло за ове три године, стари мој, Волдемару... Не љутим се на тебе, премда си

Аркадије Аверченко Тимофејевич (Севастопољ, 27. 3. 1881 – Праг, 12. 3. 1925.), прозаист и драмски писац, у емиграцији од 1920. године. Хуморист и сатиричар, од 1908. године уредник ,,Сатирикона’’, писао романе, приче, фељтоне, цртице и скечеве у којима је са естетско – етичког становишта критиковао мане људског карактера и друштвених нарави, али и демаскирао пропусте политичког живота у Русији предреволуционарног и револуционарног доба. Занимљиво, „Белешке позоришног пацова’’ 1926. године, избор из „Хуморески’’ 1927. године, објављени су у Москви.

ме као зеца гањао по целој Русији: из Кијева у Харков, из Харкова – у Ростов, затим Јекаретинодар, Новоросијск, Севастопољ, Мелитопољ, поново...Севастопољ. Ово писмо ти пишем из Константинопоља, где се налазим због својих, приватних послова. Уосталом шта ли сам запео – само ја, па ја... Хајде да попричамо мало и о теби... Ти си у међувремену постао велики човек... Види, шта лупам: апсолутни владар целе Русије... Чак одавде видим твоје лукаве окице, чак одавде чујем како се буниш: - Нисам владар ја, већ ЦК. Е, Волођа, то није фер. Престани да се фемкаш – знам ја да је довољно само да цикнеш, па да цео твој ЦК падне под сто и ради све, што желиш. А добро си се снашао, мангупе један – уверавам те да је чак за време Цара Државна Дума била хиљаду пута самосталнија и независнија. Може се слободно рећи да си ,,радничко – сељачку’’ сатерао у мишју рупу. Па, како се осећаш? Знаш, често мислим на тебе и морам рећи да у последње време уопште не могу да те разумем. Који ће ти андрак све то? Онда, када си с балкона урлао, док ниси промукао – био си, делимично, гладан, а делимично си хтео, младост – лудост, свет да преуредиш. А сада? Заситио си се, а свет, свеједно, ниси преуредио. Чујем да је тамо, код вас, у Русији, преуређеној по твом плану, живот одвратан, да одвратнији не може бити. Тамо, код тебе нико не ради, сви гладују, умиру, а ти си се, Волођа, како чујем, тако упетљао, да си дозволио да се појаве и приватна својина, и слободно тржиште, и концесије. Вредно труда, нема шта! Уосталом, није ствар у том – бојим се да ти је досадно. Знаш, и ја волим да владам, али власт је добра само онда, кад су свуда благостање, срећна лица и тако лепе женице попут мадам Монтестан у доба Луја. До ђавола, а какав си ми ти Луј, извини за отвореност! Окружио си се свакојаким гадовима, као што су Башкирци, Кинези – и бојиш се нос да промолиш из Кремља. То, брате, није власт. Раније је чак и Николај ИИ прилично често излазио пред народ и викали су му ,,ура’’, а шта теби вичу? - Пробисвети – вичу теби и Троцком – цркли дабогда, комунисти. Па, како ти се чини? Још бих ја схватио да си ти био рођен као краљ – ту се онда ништа не може: дужност налаже. Онда лепо седи у кули и пиши законе за поданике. Па ти – знам те ја из Швајцарске – без кафеа, без ,,пратње’’, без дуванског дима који плови испод таванице – ниси могао да живиш. Понекад, сигурно, зажелиш да опет поседиш у бирхали, извичеш се о политици, гуцнеш доброг кнастера – добра стара времена! Ни из Кремља не смеш да изађеш, а и све си пивнице, Бог те пита зашто, позатварао декретом Н0 215523. Скучено, брате, живиш, као пас. Ти си руски племић старог рода, а дружиш се само с Башкирцима, с Кинезима. А што си нашао пријатеља – Троцког – уопште не иде уз тебе. Волођа, не желим, наравно, да сплеткарим, али знам да те он наговара на свакојаке глупости, а ти га слушаш. Ако тражиш мој пријатељски савет – протерај Троцког, распусти тај идиотски ЦК и објави свој последњи декрет руском народу – да си се, тобоже, преварио,

због чега се и извињаваш, да си мислио да накалемиш социјализам и комунизам, али да је то ,,бацање бисера’’ пред заосталу Русију, те стога наређујеш народу да се врати на старо буржоаско – капиталистичко уређење, а да сам одлазиш у бању да се одмориш. Једноставно и слатко! Бога ти, батали све то, па и сам видиш шта је од тога испало: ђубре, смрад и ругло. Је л’ти треба која кинта? Пет – десет лира могу да одвојим, да ти пошаљем. Ако хоћеш – дођи код мене, лепо ћеш се одморити, опоравити, а онда ћемо заједно ти и ја да смислимо неку другу стварчицу, много паметнију од твог марксизма. А сад збогом, брате, поздрави тамо све! Пољуби Троцког, ако ти није гадно. Где летујеш? Нећеш ваљда у Кремљу? С комунистичким поздравом, Аркадије Аверченко. п.с. Ако ти падне на памет да напишеш пар речи, пиши на адресу: Париз, Јелисејски Дворац, Милдеран – за А. Аверченка

Од Драча се добрим путем и лагодном вожњом до Ђирокастре стиже за мање од три сата, вожњом кроз лепе брдовите пределе, испресецане бистрим рекама и са тек понеким насељеним местом. Једино веће место на путу је планински градић Тепелене, познат по врло квалитетним изворима воде која се флашира и продаје по целој земљи. Ђирокастер је једно од најпознатијих места у Албанији и једна од омиљених туристичких дестинација за многобројне странце који овде долазе. Пажња свих посетилаца је усмерена пре свега на стари трговачки део града, Базар или чаршију, што би ми рекли.

од вуне, ћилиме, крпаре, таписерије или торбе. Ту су и кошуље, блузе и накит у етно стилу, тако да је сав тај шарениш веома привлачан за странце. Занимљиво је да већину продавница држе овлашћени слободни уметници тако да смо били у прилици да купимо уникатне и уметничке производе често високе естетике. Место на коме се укршта 4-5 трговачких уличица се зове „врат” и одатле, окрећући главу, можемо видети и имати преглед на сва догађања у чаршији. То нам је објаснила љубазна, шармантна и елегантна Албанка нудећи нам робу из свог бутика. У разговору на течном енглеском, одала нам је малу тајну: због манира, елеганције, дискретне лепоте и образовања, овде сви мисле да је српског порекла – јер, каже, Албанци тако замишљају Српкиње! Препоручила нам је да посетимо и бутик њене пријатељице, Гркиње, која нам је, током разговора са усхићењем рекла да је за Божић, пре неколико година, била у Београду код даље фамилије, и да је одушевљена градом, нашим људима и Храмом Светог Саве. Осим чињенице да овде, поред архитектонске лепоте и стила, можемо заиста осетити дух и атмосферу отоманског трговачког града, схватамо колико је оправдано да овај део Ђирокастре зову „камени град”. Заиста, овде је све од камена, калдрмисане улице, ограде, зидине тврђаве, куће, чак и кровови. Када овај део града погледамо са оближње тврђаве стварно смо се изненадили вештином и умећем градитеља да све ово направе од танких камених плоча – без иједне цигле и црепа. Кад смо се уморили од шетње, обиласка продавница и куповине следио је предах у ресторану уз врло укусна

Стари град је једна од најбоље очуваних архитектонских целина из отоманског периода у овом делу Европе па је због необичне лепоте, очуваности и колорита стављен на УНЕСКО- ву листу светске културне баштине. Пењући се стрмом калдрмисаном улицом ка средишту града пролазимо поред низа радњица, бутика, ресторанчића, посластичарница, антикварница и сувенирница чији су власници изнели на улицу све што нуде, у настојању да привуку туристе и купце. Специфични колорит свему дају продавнице и пренатрпани излози где можете купити најразличитије уметничке и ручно рађене рукотворине

традиционална албанска јела, „раки москат” (лозу) и „Корча бира” (пиво). Кад смо се окрепили, кренули смо у посету и обилазак чувене тврђаве Ђирокастре до које нас води напоран успон. Тврђава је једна од већих на Балкану и смештена је на брду са кога се пружа сјајан поглед на град и која је сведок историје целог региона кроз векове. Археолози сматрају да је град био настањен још у 4-5 веку н. е. када је био део Римске империје. Сама тврђава је вероватно подигнута између 13 и 14 века уз сталну надоградњу током каснијих векова. Град се први пут помиње у доку-

ДВА РОТАРИ ДРУГА

Никола Мандић Тривко Тића Савић

\IROKASTER

ментима Јована Кантакузена из 1336. године под именом Аргирокастрон. Тај назив се везује за легенду која каже да је извесна принцеза Аргира скочила са високе литице, држећи у рукама бебу, како би се спасила од Турака. Турци су град освојили 1419. године и он је био део Отоманске империје до Балканских ратова и Првог светског рата. Тврђава је свој садашњи облик и величину добила под влашћу Али Паше из Тепелене и има облик брода на врху стене, дужине 1100 стопа. Обзиром да је у изградњи коришћен квалитетан камен, тврђава је и данас у добром стању и добро је очувана. Истина, тврђава је једно време била на злу гласу јер су је последњи албански краљ као и каснија комунистичка власт користила само као затвор за политичке неистомишљенике и противнике режима. Последњи краљ је чак био толико ревностан да је остатке римског аквадукта срушио до темеља а камен употребио као материјал за реновирање затвора и тврђаве. Затвор је сада део музејске поставке у тврђави у којој смо видели колекцију оружја из Првог и Другог светског рата, монументални споменик непознатом борцу, бисту Скендербега као и поставку која се бави историјом овог града. У оквиру тврђаве је и Сахат кула која доминира целим градом као и простор који се користи за фолклорне и уметничке фестивале и манифестације које се овде одржавају. Оно што, свакако, плени је фантастичан

поглед са тврђаве на град у долини реке Дрин (Дрине на српском или Дринос на грчком), као и високе, масивне планине које окружују целу област као неки зид. У одласку из старог града у потрази за својим паркираним колима не залутамо у мрежи уских улица, уличица, сокака и пролаза, што се нама десило, наилазимо на „Музеј хладног рата”. Баш ту и на том месту Енвер Хоџа је оставио необични траг у свом родном граду. Музеј је заправо подземни бункер који је служио као атомско склониште током каснијег периода владавине комунистичког режима (1944-90) у Албанији. Овај бункер као и небројени број малих бункера широм Албаније одсликавао је параноју Енвера Хоџе нарочито после идеолошког разлаза са СССР раних 60-их година 20. века. Саграђен је у највећој тајности током 70-их година прошлог века у стени тик испод тврђаве Ђирокастре. Бункер је дуг око 800 метара и има 59 просто-

рија, соба и сала за састанке. Сам главни улаз је чуван са пет различитих врата од бетона и челика а ходници воде ка четири тајна излаза. Бункер је био тако осмишљен да у случају атомског напада у њему дужи период могу да делују државни функционери али и локална власт Ђирокастре. Имао је котларницу, енергану, залихе воде и хране, купатила, телефонске везе, систем вентилације и све што је требало да би се одупрло замишљеном и непостојећем непријатељу. Већина оригиналног намештаја и опреме је покрадена после 1990. Године, али бункер и данас делује врло уверљиво и дочарава слику тих времена тако да привлачи велики број посетилаца, нарочито туриста са Запада. Нама је то све, ионако, познато... НАСТАВАК У ИДУЋЕМ БРОЈУ БЕЛЕШКЕ БЕОГРАДСКОГ РОТАРА Аутор: ППр, АДГ Никола Мандић Ротари клуб Београд

Да ли је ИСТИНИТО? Да ли је ПОШТЕНО према свима?

Да ли ће проистећи ДОБРА ВОЉА и ПРИЈАТЕЉСТВО? Да ли ће бити КОРИСНО за све?