RYL E-MAGAZINE, 91

PHOTO: BORIS KOČIŠ

UVODNIK

PHOTO: STEFAN SOKOLOVSKI

IMAM SRCE LAVICE

Lavica je nesputana Vodolija, razigrane mašte, slobodna, slobodarski orijentisana, voli da prolazi putevima čudesnog i nesvakidašnjeg. Lavica je snažna, nežna, mirisna, nedostižna, brza, hitra, sa jasnim ciljem. Otvorila je virtuelne stranice savremenicima 21. veka da ispisuju svoja znanja, iskustva, snove. Pokrenula je talas koji je nezaustavljiv u gradnji životnog stila i načina razmišljanja. Estetika i umetnost iznad svega, a biti mera osnov je ove priče. Kako steći poverenje čitalaca, autora, saradnika, kako dokazati sebi da si ti ta sa jasnom misijom u kojoj si vođena nevidljivim nitima, iskreirala slučajno ili namerno, ali dokazano sve ono što se čita na ovim virtuelnim stranicama.

RYL magazin danas slavi 8 godina, 91. broj je pred nama. Iza nas je 90 brojeva, na desetine hiljada stranica, jako puno saradnika, ljudi sa kojima sam se po prvi put čula, dopisivala, objašnjavala, upućivala, verovala. Znate, 91. broj je kao i prvi. Morate krenuti od praznih stranica, od nule i dokazivati sebi i drugima da se to može, da vi to znate, da je to sjajan, pravi posao za vas. Dokazujete da umete da vodite ljude, pregovarate, menadžerišete, da ste dostupni, zadovoljni, nasmejani, nenametljivi. Ljudi moraju da vam veruju, da vas podržavaju, da vas prate, ali i sugerišu u kom pravcu sami idu, pa im se prilagođavate i zajedno dolazite do rešenja. Stranice se ispisuju lako, nekako kao da su božanskom rukom usmeravane. Poslovanje se prilagođava zahtevima tržišta, čitalaca, slučajnim prilikama koje traže hitnu promenu i adaptaciju.

Urednica mora da vodi i upravlja resursima, vremenom, uspehom. Ona se sme da se zanese, ponese, zaboravi. Mora biti balans svega. I tako iz meseca u mesec i iz godine u godinu, a uskoro će i decenija. Urednica mora imati jasne i zdrave odnose sa sobom i drugima. Davnih je dana sahranila ego, ali zna tačno kako i dokle, sa kim i bez koga. Na tom putu joj pomažu znanje i iskustvo, intuicija i projekcija, talenat i sreća, neko bi rekao i sudbina.

Vizija bez akcije je kao san bez materijalizacije. Znanje kojim vlada mora se pronaći u do -

dirnim tačkama u jednom momentu, a onda nastaje i sve ono što nam treba iz broja u broj. Urednica mora biti hrabra i kreativna, general i vojnik. Mora da poznaje i prepoznaje ljude i neljude, duše i neduše, ako ništa drugo, mora biti navedena na prave puteve i lepotom svoga karaktera i osmeha da unese i zaključuje sve što treba da bi se dalji putevi otvarali i stranice ispisivale za buduće generacije o umetnosti, čoveku, uspehu, duhovnom i ličnom razvoju, zdravlju, alternativi, dalekim svetovima, bliskim cvetovima. Jer RYL magazin je lifestyle & mindstyle magazin za savremenu ženu i muškarca koji žive u 21. veku i otvoreni su u potrazi za svojom unutrašnjom lepotom i dubinama koje promenu znače.

„Imam srce lavice“ naziv je fotografije Anime Mundi skulpture lavice iz Firence koja dominira na trgu Piazza della Signoria - taj snažni i odlučni stav da se uzme stvar u svoje ruke simbol je i ovog broja. Imati hrabrosti i ludosti pratiti sebe na putu do sebe kroz muziku, reč, fotografiju, putovanja, matematiku, logiku, filozofiju, tehniku. Nije bitno kroz šta, bitno je da je do srži. U centru centra ne odustati od sebe i svojih snova. Mislim da se to lako i jasno čita kroz redove RYL magazina od prvoga broja, kao i u njegovim nastavcima.

Šareni je ovo svet, krdo lavica hodi prašnjavim putevima i džunglama ne strahujući šta će ko reći o njihovim usponima i padovima, jer one znaju za kim zvone zvona. Imam srce lavice je slogan koji sam osmislila davne 2017. godine, ali koji se pored fotografije materijalizovao u rođendanskom broju. Da nije bilo tog srca, ne bi sve bilo tako vidljivo i dostupno. Ako su vam lavice i lavovi koji pišu i kreiraju magazin imalo promenili život ili ga utemeljili, ne odustajte od ovih stranica kao što ni mi nećemo odustati od vas.

Imam srce lavice i put je otvoren, dug, smislen. Pratim srce, lav prati put, put vodi u nepoznato da bi postalo poznato.

ANIMA MUNDI

PHOTO: BORIS KOČIŠ

E-MAGAZIN RYL ISSN 2406-2030

IZDAVAČ RYL d.o.o. Beograd

ART DIREKTOR

Boris Cupać

GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA

Miomira Medaković-Topalović (Anima Mundi)

LEKTORI

Dijana Krtinić, Dejan Vicai (za tekstove na engleskom)

AUTOR KONCEPTA MAGAZINA

Anima Mundi

SARADNICI U OVOM BROJU

Danijela Marković

Dragana Stojić

Irena Grk

Dušan Žugić

Valentina Šljivić

Sonia Shehryar

Aleksandar Radović

Tatajana Popović

Dusica Stocklin

Branka Petrić Simić

Jelena Jović

Anika Petrović

Eka Prema Shakti

Linda Holier

Aleksanda Momčilović

Ljiljana Milić

AUTORI

Milica Rakić

Bogdan Sević

Gala Čaki

Prof. dr Ioanna Batsialou

Vuk Štefanović

Uroš Ivošević

Zotlan Tamas

Ivana Madžarević

Miloš Rašić

Jasmina Stojanović

PHOTO

Anima Mundi

Unsplash.com

Naslovnica: Gala Čaki

Fotografija: Boris Kočiš

KONTAKT

WEB: www.ryl.rs

MAIL: rylmagazine@gmail.com

b Refresh your life v RYL_MAGAZINE

REDAKCIJA NE ODGOVARA ZA SADRŽAJ OGLASA! REDAKCIJA I IZDAVAČ NE ODGOVARAJU ZA SADRŽAJ I ISTINITOST TEKSTOVA I REKLAMNIH PORUKA. REDAKCIJA I IZDAVAČ NE ODGOVARAJU ZA ŠTAMPARSKE I NENAMERNE GREŠKE. REDAKCIJA NIJE OBAVEZNA DA VRAĆA I ODGOVARA NA PRIMLJENE RUKOPISE, FOTOGRAFIJE I ELEKTRONSKU POŠTU. TEKSTOVI I FOTOGRAFIJE SE OBJAVLJUJU ISKLJUČIVO BEZ NOVČANE NAKNADE.

LIČNOSTI U OVOM BROJU

BOGDAN SEVIĆ

PROF. DR IOANNA BATSIALOU

VUK ŠTEFANOVIĆ I UROŠ IVOŠEVIĆ

GALA ČAKI

MILOŠ RAŠIĆ

IVANA MADŽAREVIĆ

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR POEM

MOJ LAV

PIŠE: DUŠAN M. ŽUGIĆ

FOTOGRAFIJA: MIA MEDAKOVIĆ

Umirao sam na rate

Sat na mojoj ruci merio je svaku moju smrt

Užasni dani, užasni ljudi, užasne teme

Lešinari koji ti kidaju meso, moral i dane

Lekovi su otrovi

od kojih ne može biti bolje

Možda samo lakše

Ptice pevaju dok su plaćene za to

Lav vreba u mraku

JOŠ LEKOVA! JOŠ LEKOVA!

Beskrajni sastanci

Beskrajne zabave

Izveštaji o imovini i prihodima

Strahovi, predstave i parade

Sat na zidu zapoveda

JOŠ, JOŠ LEKOVA!

Lav se smeška

Lav će da me pojede

Mrak je pustinja samoće

U kojoj svako za sebe

može da bude šta hoće

Ali, isto je to sve

Ja sam Prometej, na pola pojeden

Lav se približava

Njegove oči me gledaju

Kako umirem na rate

PHOTO: UNSPLASH.COM

Lav zna šta hoće

Njegove kandže će da me pokidaju

Moje meso već je pojedeno

On dolazi po moje srce

Moje srce će da postane njegovo

Moje srce će da postaje srce lava

Skupa ćemo Izaći iz mraka

I bićemo jedno…moj lav i ja

Bez bola, bez straha

Sat će prestati da kuca

PHOTO: PRIVATNA ARHIVA

ONA, ŽENA ZMAJ

LEPOTA KAO RAVNOTEŽA IZMEĐU DUHA I TELA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTO: IZ PRIVATNE ARHIVE

PROF. DR IOANNA BATSIALOU, JEDNA JE OD VODEĆIH SVETSKIH STRUČNJAKA U

OBLASTI ESTETSKE I REGENERATIVNE MEDICINE KOJA VEĆ VIŠE OD DVE DECENIJE

BRINE O LEPOTI. ROĐENA 17. AVGUSTA 1971. U GRČKOJ, GDE JE ZAVRŠILA

OSNOVNU I SREDNJU ŠKOLU, DIPLOMIRALA JE NA MEDICINSKOM FAKULTETU

UNIVERZITETA U BEOGRADU 1997. GODINE. MEĐU PRVIM LEKARIMA U SRBIJI

POČELA JE DA SE BAVI MEZOTERAPIJOM I DO DANAS JE NAJVEĆI STRUČNJAK U

OBLASTI ESTETSKE, ANTI-AGING, PREVENTIVNE I REGENERATIVNE MEDICINE U

NAŠEM REGIONU. NAKON PRVOG MAGISTERIJUMA I BROJNIH SPECIJALIZACIJA, U

32. GODINI STEKLA JE ZVANJE DOKTORA MEDICINSKIH NAUKA, A ZATIM JOŠ DVA MASTERA NA MEDICINSKOM FAKULTETU U PARIZU I MEDICINSKOM FAKULTETU U

RIMU U OBLASTI ESTETSKE I ANTI-AGING MEDICINE.

PROF. DR IOANNA BATSIALOU JE U SRBIJI I ŠIROM SVETA STEKLA PREKO 50

RAZLIČITIH SERTIFIKATA I DIPLOMA PRESTIŽNIH ŠKOLA I UNIVERZITETA. TAKOĐE, REDOVAN JE UČESNIK I PREDAVAČ MNOGOBROJNIH RELEVANTNIH KONGRESA U

OBLASTI ESTETSKE, REGENERATIVNE I ANTI-AGING MEDICINE.

PROF. DR IOANNA BATSIALOU JE VLASNICA I MEDICINSKI DIREKTOR IOANNA REGEN POLIKLINIKE U BEOGRADU.

Kako bi definisala lepotu?

Lepota je u savremenom svetu relativan pojam. Mi smo danas izgubili osećaj šta je prava lepota, a koja je nametnuta. Na žalost, Instagram i Fejsbuk lažni profili i fotošopirane fotografije, kao i mediji, trenutno vladaju i diktiraju šta se podra- zumeva pod pojmom lepe žene. Žena mora da izgleda u skladu sa svojim godinama, svojom profesijom i da što više liči na sebe.

Za nas je lepota ravnoteža između duha i tela, spoljašnji izgled treba da je ekvivalent unutraš- njem stanju. Čovek koji je srećan, zadovoljan, zdrav - on je lep. Mi smo tu da nadomestimo ono što se gubi vremenom, a to je kolagen, njega bi trebalo nadoknaditi.

Svi su kroz vekove tražili eliksir mladosti i večni život. Od starih Egipćana koji su se kupali u mleku i ružama i esencijalnim uljima, do Persije i stare Grčke gde su sve boginje kao Afrodita bilie u spa centrima, gde su koristili blatoterapiju i ostale tretmane koji su doprinosili lepoti i mladosti, tražili su balans te lepote sa unutrašnjim mirom. Lepota je relativan pojam, a danas je možda i izgubila smisao. Neki koji imaju 10 kubika hijelurona ili silikona misle da su lepi, a nemaju realnu sliku o sebi i izgledaju izdeformisano, čak i estetski neprihvatljivo.

Da li postoji univerzalni izvor mladosti? Na kom si ti izvoru mladosti?

Na ovo pitanje bi svako odgovorio na različite načine. Za mene su izvor mladosti i energije dobrota i ljubav. Čovek koji voli je lep čovek. Čovek koji voli medicinu, koji voli svoje pacijente, koji voli dobre efekte i koji voli da njegovi pacijenti izgledaju bolje nego on. Ljubav se vidi i oseća, ona je pokretač i daje energiju. Svako od nas ima nešto predodređeno, kao neku svoju misiju. Ja sam svoj dar prepoznala. Imam svoj mir. Svaki dan čitam molitve ili idem u crkvu, veliki sam donator, bavim se humanitarnim radom. Bitan mi je balans koji sam pronašla. Taj izvor energije je ljubav, a Bog je ljubav. To je moj izvor mladosti.

U svom radu čoveku pristupaš holistički i posvećena si svojim pacijentima.

To je doktorska etika i humani odnos prema čoveku, ali to prevashodno dobijete iz porodice. Ja sam se kao dete molila Bogu da imam brata ili sestru. Dobila sam ih, ali sam ih i čuvala, pazila, hranila, vodila u školu i tako sam navikla da vodim računa o njima i to se prenosilo kroz vreme. Sa nama je živela i slepa baka o kojoj sam vodila računa. Tako da sve kreće od vaspitanja.

Kada studirate medicinu, odvojili ste 15-20 godi-

na za to i morate da volite čoveka i profesiju. To nije bilo kakav posao, on zahteva osobu punu ljubavi, empatije i znanja.

Diplomirala sam, magistrirala, doktorirala, imam tri mastera (u Parizu, Rimu i Beogradu), četiri supspecijalizacije iz totalno različitih sfera - regenerativne, estetske, anti-aging i fizikalne medicine. Imam širok vidokrug i mogu da dobijem različite infromacije o čoveku. Kada vam dolazi pacijent zbog botoksa ili hijerulona, ali se žali da mu pucaju nokti, to je dokaz da mu je palo gvožđe, kolagen ili ima hormonski disbalans. Ili se žale na kosu i onda se rade analize i mi angažujemo celokupan tim doktora - vrhunskog dermatologa, endokrinologa, kardiologa, hirurga, doktora za ishranu, plastičnog hirurga. Imamo tim koj se bavi regenerativnom medicinom sa ciljem da se čovek ne razboli. Svako ko dođe kod nas, dobije tu pažnju. Ako ste izbalansirani iznutra, duže će da traje efekat terapija koje mi radimo.

Dobar lekar mora da posmatra celokupnog čoveka, a koža daje sve informacije o njemu i te infomacije će biti korisne za doktora. Bavim se estetskom medicinom, ali sam našla nebrojeno problema kod ljudi sa štitnom žlezdom, tonus koji je opao. Treba se baviti ljudima i uputiti ih na prava mesta i dati im prave savete za zdravlje.

Među mojim pacijentima ima ih iz sve tri gene-

racije - dolaze baka, majka, ćerka. I sigurni su jer imaju poverenje da će dobiti samo najbolje i osećaju se bezbedno.

Kako bi opisala svoju pacijentkinju?

Moju pacijentkinju bih opisala kao ženu od 13 do 90 godina, koja brine o svom telu i licu, koja se neguje i voli. Ja sam zaslužila pacijente koje imam i oni zaslužuju mene. Kako vi privlačite, volite i vodite računa, takve pacijente i imate. Ako se detaljno i temeljno bavite pacijentima, to će oni osetiti i uvek će vam se i vraćati.

Koja je tvoja formula uspeha?

Znanje, ljubav i ekstreman rad. Ja nikada nisam umorna. Volim da radim, dajem se 100 % i kada radite ono što volite nikad ne možete biti umorni. Ja radim svaki dan. Ako kojim slučajem ne radim sa pacijentima, pišem radove, predajem. Ne postoji dan da ne radim. Mora se raditi nešto kreativno. Ekstreman rad stoji iza svakog uspešnog čoveka, a izdvojila bih i harizmu i božansku energiju koju osoba ima.

Kako bi izgledala osnovna nega lica?

Najosnovnija stvar: piti dosta tečnosti, koristiti dobre preparate za skidanje šminke i kvalitetne kreme. Kvalitetna krema ne znači da ona košta

300-400 evra. U Srbiji postoje firme koje proizvode prirodne kreme. U klinici pravimo kreme koje su 100% prirodne i pripadaju kategoriji dermokozmetike. Pratimo trendove, pa ako se u svetu koriste peptidi, mi ih takođe koristimo, ako se svet odluči za matične ćelije, mi koristimo matične ćelije. Te kreme u svetu minimalno koštaju 300 evra po svom sastavu. Naše kreme, ANAZOI COSMETICS koštaju 30-40 evra i mogu da se koriste dva do tri meseca.

Jednom godišnje preporučujem da se radi krvna slika i da iz nje vidimo koji nam vitamini možda nedostaju i da ih onda koristimo. Vitamini ne treba da se piju na svoju ruku, već nakon analize. Ono što je najjeftinije u Srbiji jesu biološki tretmani. Beograd je pun kozmetičkih salona gde se rade biološke terapije, iako ne znači da su svi kvalitetni, ali najelementarniji tretmani (piling, masaža, dobra maska) mogu da se priušte.

Koji je najaktuelni laser u 21. veku koji se koristi za tretman lica?

Lasera ima raznh, ali najvažniji je doktor koji radi. Doktor mora da zna da koristi taj laser, jer su aparati kao automobili, ako ne umete da vozite imaćete saobraćajnu nesreću.

Kako bi objasnila svoj stil rada?

On je dinamičan, brz, efikasan. Kod mene je bilo mnogo mladih ljudi koji su kao praktikanti, doktori ili pacijenti gledali kako lako radim, ali to je takva „prevara“. Iz lakoće se radi kada je znanje i iskustvo veliko. Sve se radi iz ogromne ljubavi. Ja sam se sjedinila sa iglama, ne radim druge stvari. Radim to što najbolje znam. Nedavno sam u Evropi dobila nagradu, postala sam Key leader opinion za TEOXANE hijalorunske filere za ceo region. Svako treba da radi ono što zna, voli i ume.

Tema februarskog broja RYL magazina je „Imam srce lavice“. Kakvo je tvoje srce?

Ja sam Lav u horoskopu. Volim sve što sija. Meni je važno da su ljudi lepi i zdravi. Kao svaki Lav, volim da poklanjam. Dar, davanje je moj drugi veliki dar i kada naviknete da darujete, vaše srce takođe raste.

PHOTO: VLADIMIR MILOŠEVIĆ, INFINITY FILMS SHANGHAI

ON, OSTVAREN I USPEŠAN

BUSINESS SUCCESS FROM THE FAR EAST

BOGDAN SEVIĆ, BORN IN BAJINA BAŠTA, GRADUATED FROM THE FACULTY OF MECHANICAL ENGINEERING ATTAINING A DEGREE IN INDUSTRIAL ENGINEERING IN BELGRADE IN 2002. HIS BUSINESS PATH WAS RATHER BUMPY, STARTING FROM THE HYDROELECTRIC PLANT (EPS) IN BAJINA BAŠTA, ALL THE WAY TO JEEP COMMERCE, A PRIVATE COMPANY IN 2005, WHERE HE GOT A BUSINESS OFFER THAT HELPED HIM GAIN MASSIVE EXPERIENCE IN PRODUCTION, LOGISTICS, AND MEDIATION BETWEEN CHINESE AND FOREIGN COMPANIES. IN 2007 HE STARTED TO WORK FOR HIMSELF, OPENING HIS FIRST COMPANY OCEAN LINK LOGISTICS LTD, AND LATER OCEAN LINK SHIPPING LTD, SO THAT IN 2016 HE WOULD MERGE THE TWO AS OCEAN LINKS LTD. THE COMPANY HANDLES COMPLETE LOGISTICS, TRANSPORT, AND QUALITY CONTROL OF GOODS FROM CHINA TO END CUSTOMERS.

BOGDAN’S THREE DAUGHTERS WERE BORN IN SHANGHAI, AND HE THINKS THAT IT IS THE MOST BEAUTIFUL CITY IN CHINA, AND FANTASTIC FOR LIVING THERE.

AFTER 17 YEARS, BOGDAN TOGETHER WITH HIS FAMILY RETURNED TO BELGRADE, THOUGH HE STILL MANAGES THE COMPANIES. HE WILL SHARE HIS BUSINESS EXPERIENCE, AND SUCCESS, FROM THE FAR EAST.

WORDS: MIA MEDAKOVIĆ

PHOTOS: VLADIMIR MILOSEVIC, INFINITY FILMS, SHANGHAI

What does your work day look like in China?

My day is very intensive. In the morning, after my morning coffee, I go over all the incoming requests and orders, and together with my team, we decide on the daily schedule of tasks. We are working on fulfilling all requests from clients who are mainly from the regions of ex-Yugoslavia, but we have business with countries from West Europe as well. Product development is very fascinating to me in the business sense. This includes activities aimed at solving technical problems from the idea itself all the way to the end product that needs to be top-notch and competitive. This is exactly what I studied, because “industrial engineering is the key driver of technical-technological integration and the human factor, imperative to successful business and manufacturing goods in a company.”

How would you describe Chinese goods?

Everything around us is Chinese goods, and we have a bad image in mind. I would dare say that they are good quality, good or excellent because you get quality for the price you pay. You have the option to buy a hat for maybe 0,2 or 0,5, 1, or even 4 dollars, and every price has some degree of quality. The problem is that we believe that the Chinese are cheap, but they cannot afford that as the factory of the world. They manufacture goods for the whole world – Africa, Asia, the USA, and the European Union, and as such, they have a huge market and possibilities for product and production development.

The products seem identical, however, there is a clear distinction in quality.

Currently, China is relocating its manufacturing from the country, they are building factories in Vietnam, Cambodia, the Philippines, and other neighbouring countries, in order to use cheap

labour to stay competitive with manufacturing, and at the same time “clean up” their own country and achieve their dream – The Great China. Large amounts of money and knowledge are required for that and the Chinese have managed to acquire and invest them both however they wish it.

What did you learn and get from doing business with the Chinese?

China is a great country that has many businessmen, depending on what kind of people you run into, but you can learn from each of them.

I am a very observant person with a degree of distrust, but as a buyer of their half-products, goods, or ideas, I am relatively satisfied.

I have been cheated, but it is all part of the experience. The Chinese are generally fascinating to me because they always want to keep you as a client.

We need to change our perspective a little bit and realise that they are in fact, great people. Amidst all of the competition you get what you asked for, but is it not like that in every business?

A few of my observations of the Chinese:

1. They are hardworking and obedient, never showing that they are tired, working until the project is done, and never saying: “Boss, you need to pay us overtime.”

2. They are detail-oriented, a little clumsy, and have a bit of a learning curve. Once a rhythm has been set they will follow it. They will ask you the same thing often

so as not to make a mistake, but I believe it is important for good business.

3. You have to accept the fact that there are many employees in the same or similar position because they love competition and it motivates them greatly. It might cost you more but I believe that it is the right way business path that will lead you to success.

What do you see as your advantage regarding competition in Serbia?

My 17 years of experience in China and various business situations brought me vast and invaluable experience. I can see the bigger picture and I know how Chinese and Serbian do business. I am glad that I can act as a kind of moderator of cooperation between the Serbian and Chinese markets and businesses.

What is your formula for success?

I trust that will and discipline in business, and a good vision, are the main factors for success. It all depends on personality. Patience and relations with people are key to success in China.

Is it easy or hard to be an entrepreneur in China?

It is not easy being an entrepreneur or having a company anywhere, but persistence and focus in business and a bit of luck can bring about great success. I am happy because my business and private life are tied to this country. The question is: how brave and responsible are you to face everything along the way to become a director who has a vision and goal? China has slow administration and specifics, and it is a big challenge. When you overcome that and align with your entrepreneurial spirit you feel like you have won in the first steps towards succeeding in your future business endeavours.

Everything is accelerated and numerous in China. Their iron will for development and fulfilling their tasks is phenomenal. They are very ambitious and hardworking. Is that something we could learn from them for better business?

We can learn a lot of things from the Chinese. They are very thoughtful and communicate a lot, loyal, obedient, and uphold rules. The Chinese do not act like anyone from Europe. As much as they appear strange to us, we are

to them as well. We could say that one of their main features is that they are ready for compromises that creates a sense of security with the other party. They have an outstanding collective spirit and listen to their team leaders, even if opinions collide because they believe in everything working like a well-oiled machine. They are conservative but well-disciplined because it is in their culture. They are extremely brave and unafraid.

In what direction are your companies headed?

It is important that we have survived the Covid crisis. China is just coming out of a three-year lockdown, and I am expecting a resurgence, I am also planning to expand since I see that there are still goods that are not available in Serbia. I am planning to widen the goods offered and to connect business between Serbia and China the right way. It is nice when you have the bigger business picture.

The topic of the issue of RYL Magazine is ‘My Joy’. What brings you joy? Being dedicated to my work and the development of my companies, I am surrounded by my “girls” who are the real joy in my life – besides my wife Jovana, I have my three daughters, my princesses, Tara, Petra, and Vera. They bring immense joy and make my life better and I am grateful for their love and support. My family comes first, then I have my job that fulfills me. I have managed to create a balance between my business and private life.

GROŽĐE I GASTRONOMIJA

- UMETNOST UKUSA -

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ ARHIVE GIG RESTORANA

SVAKI IZBOR KOJI NAPRAVIMO GOVORI O NAMA SAMIMA. GIG RESTORAN, NOVI RESTORAN VISOKE GASTRONOMIJE U ULICI TREŠNJINOG CVETA 1A ODIŠE MIROM, ORIJENTOM, NESTVARNIM UKUSIMA, BOJAMA, JAPANSKIM ZENOM. GROŽĐE I

GASTRONOMIJA PRUŽAJU CELOVITU SLIKU OVOG JEDINSTVENOG SVETSKOG

RESTORANA, KOJI KROZ USLUGE VIZUELNOG, ČULNOG I EMOTIVNOG OSVAJA

SVOJE GOSTE. SVE INFORMACIJE O RESTORANU MOŽETE DA NAĐETE NA WWW.

RESTORANGIG.RS

PRIČA JE JEDNOSTAVNA - AKO VOLITE SA MEROM I STILOM, UMETE DA UŽIVATE U VINU I HRANI, OČARAĆE VAS GIG PRIČA, KOJU KREIRAJU VUK ŠTEFANOVIĆ, GENERALNI

MENADŽER I SOMELIJER I UROŠ IVOŠEVIĆ, HEAD ŠEF. DVOJAC KOJI SVOJ PRAMAC

UVEK OKREĆE KA MICHELIN ZVEZDICI. ZAJEDNO SA GIG TIMOM POZIVAJU VAS NA

GOZBU GDE SU PRIRODNA I ORGANSKA SVOJSTVA NAMIRNICA IZ BIODINAMIČKIH

BAŠTI I SA PLANINSKIH PAŠNJAKA KOJA DOPRINOSE NEUPOREDIVOM ISKUSTVU

SVAKOG OBROKA, STARI UKUSI - NOVI VIZUALI, PROŠLOST KOJA JE POMEŠANA SA

SADA I OVDE. RAZIGRANI SVETOVI I VEKOVI KOJI NAS VODE KA JEDINSTVENOM GIG

STILU KOJI RADI POD SLOGANOM ’UMETNOST UKUSA’, SAŽIMAJUĆI TEŽNJU DA SE NA

ELEGANTAN NAČIN SPOJE VISOKA I ODRŽIVA GASTRONOMIJA.

VUK ŠTEFANOVIĆ, GENERALNI MENADŽER I

SOMELIJER, SVOJU VINSKU

KARIJERU ZAPOČEO JE

2011. GODINE I OD TADA

JE SA USPEHOM GRADI

ŠIROM SVETA KAO

GASTRONOM I SOMELIJER.

NAKON POVRATKA U SRBIJU, POSTAO JE

DIREKTOR OBUKE PRI

UDRUŽENJU SOMELIJERA

VOJVODINE I ZAVRŠIO

JE WSET LEVEL 3 (WINE AND SPIRITE EDUCATION

TRUST) I ASI SOMELLIER

CERTIFICATE (ASSOCIATION DE LA SOMMELIER

INTERNATIONALE).

Kada si odlučio da u svoj fokus staviš vino?

Radeći tokom studija kao konobar, u jednom momentu sam shvatio da me vino privlači više od bilo kog drugog pića. Kako je vreme odmicalo, tako je i ta simpatija prelazila u ljubav i rešio sam da što više naučim i edukujem se po pitanju vina. Završio sam kurs pri Udruženju somelijera Vojvodine i pošto sam tada uvideo koliko ne znam o vinima, ujela me je vinska mušica i od onda nisam prestao sa učenjem.

Koja je razlika u flaši vina od 5 do 50 evra ili od 50 do 5000 evra? Kupujemo li potencijal jednog vina?

Razlika u prvoj grupi po pitanju kvaliteta je uglavnom velika, tu se on oseti na prvi gutljaj i čoveku je jasno da je u pitanju izreka ”koliko para, toliko muzike”. Kod druge cenovne priče, stvar je malo komplikovanija i zamršenija. Tu na cenu, pored kvaliteta, već utiču tradicija, marketing i sam potencijal odležavanja tog vina. Nije svako vino stvoreno za odležavanje i mi pored pomenutih stvari plaćamo taj potencijal odležavanja, jer nešto što će da bude spremno da se pije tek za 10–20 godina ne može da košta isto kao i nešto što je namenjeno da se pije odmah.

Na berzi se trguje etiketama vina. Da li vi neke od tih etiketa imate u svojoj kolekciji?

Mi imamo lep broj etiketa koje se mogu smatrati berzanskom robom. Ne samo što su takve, nego su u pitanju i berbe iz 2002, 2003, 2005. godine, a takođe smo za neke etikete i jedini u zemlji koji ih imaju u ponudi (mimo privatnih kolekcionara).

Vinarija Imperator sa svojim vinima je glavni pokretač oko kojeg se kreira priča GiG resto-

rana. Vinu se prilagodio meni, a ne vino meniju. O čemu je zapravo reč?

Obično se prvo kreira jelovnik, pa se na osnovu ponude hrane bira ponuda vina. Kod nas je bilo obrnuto, mi smo prvo imali vina na osnovu kojih smo kreirali jelovnik uz pomoć kojeg bi na što bolji način predstavili kvalitet tih vina i njihovu pravu vrednost.

Koja je ideja i kako bi objasnio koncept GiG restorana?

Koncept GiG restorana je sledeći – mi smo objekat visoke gastronomije sa naglaskom na organskim namirnicama, mesu iz slobodnog uzgoja i divljoj ribi. Cilj nam je da pažljivim odabirom što boljih namirnica dođemo do što boljeg ukusa za naše goste.

Ko su vaši gosti?

Naši gosti vole biodinamička vina, veganska jela i umetnost u ugostiteljstvu.

Art is food is art. Ko su umetnici koji su ostavili svoj umetnički trag u kreiranju identiteta GiG restorana?

Kreirajući restoran GiG, vodilo se računa o svakom detalju, jer se u detalju vidi i cela koncepcija. Umetnica i dekan Univerziteta primenjenih umetnosti u Rimu, Marta Jovanović, uradila je outfit zaposlenih od svile i prirodnih materijala, profesor Igor Milenković sačinio je originalni dizajn tanjira i različitih sudova od keramike, Miloš Ignjatović je od rogova uradio noževe, kašičice za kavijar, a čitav projekat i dizajn enterijera osmislio je Studio Fluid.

UROŠ IVOŠEVIĆ, VIŠE

OD 10 GODINA ŠEF U

RESTORANIMA SA MICHELIN

ZVEZDICOM. LJUBITELJ

PRIRODE I NJENIH DOBARA, BICIKLISTA, U PAR REČENICA

OBJAŠNJAVA SEBE - VOLIM

DA ODVOJIM VREME ZA

PORODICU I DOBRE KNJIGE

KOJE ME INSPIRIŠU. KADA

GOD MOGU, ODLAZIM NA

SVE ČETIRI STRANE SRBIJE

BICIKLOM, U SLUŠALICAMA

JE UVEK HEAVY METAL, A KREATIVNO STVARALAŠVO

POVEZUJEM TAKO DA MOGU

REĆI DA SU SVA MOJA JELA I

NJIHOV SADRŽAJ REZULTAT

ALHEMIJE.

Koja je vaša filozofija dobre hrane koja se služi u GiG restoranu?

U našem restoranu poklanjamo punu pažnju svakoj namirnici. Pokušavamo umećem i tehnikama modernog kulinarstva da probudimo u svakoj od njih nešto novo. Mašta je bezgranična, ali se poštuju pravila.

Biramo namirnice organske proizvodnje i ostvarujemo saradnju sa malim poljoprivrednim gazdinstvima kako bismo dobili što prirodniju i organoleptički najočuvaniju namirnicu. S obzirom na to da je potraga za ovakvim namirnicama uglavnom povezana sa sezonom, to nas usmerava i čini fleksibilnijima prema stvaranju novih jela.

Koje namirnice i tehnike u kuvanju definišu vaš stil?

Koristim samoniklo začinsko bilje, posebne delove mesa životinja iz humanog uzgoja i namirnice iz procesa fermentacije raznih vrsta. Posebno volim da pripremam soseve i jela u kombinaciji mesa i ribe.

Kako izgleda vaš jelovnik i da li imate meni?

Nabavka organskih proizvoda je težak posao, ali uspevamo. Imamo aparate pomoću kojih čuvamo hranu, trudimo se da sve iskoristimo i ništa se ne baca.

Jelovnik čine celine: plant based, riba iz ulova, meso free range, sirevi iz Srbije i poslastice.

U ponudi imamo dva menija. Meni od osam sledova sa uparivanjem vina iz vinarije Imperator i caviar flight meni koji je sačinjen od četiri jela sa beluga kavijarom u posluženju za dve do tri osobe.

Hleb svi definitivno vole. Kako ga vi spremate?

Hleb sami mesimo, uvek je u korpici bar tri vrste - obavezan je dairy i gluten free, brioš i sourduogh. Istražujemo svakodnevno nove ukuse. Želimo da ukusom, strukturom i estetikom hleba takođe doprinesemo celokupnoj slici GiG ponude.

Šta je GiG za tebe?

GiG je gastronomija i grožđe. Koncept odnosa prema biodiverzitetu i umetnosti. Inspiriše me tako da moja integracija sa svim donese najbolje od mene do sada u mojoj karijeri.

Da li je teško bilo upariti hranu sa postavljenim vinom kao stožerom i idejom GiG restorana?

Bilo nam je zadovoljstvo. Pratili smo ukuse vina sa ukusima, mirisima i strukturama jela pa smo tako sastavili meni koji se u potpunosti sljubljuje sa vinima Imperator.

Kakva je saradnja i rad sa Vukom?

O Vuku sam slušao godinama unazad, ali GiG je mesto gde smo se i konačno sreli.

Za njega ne postoji nerešiv problem. Vrhunski je poznavalac vina i restoraterstva. Dobro je u timu imati lidera koji je svima primer besprekornosti.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR STORY

PLANETA U SRCU

DRAGANA STOJIĆ

PIŠE:

Kada sam od urednice dobila temu „Imam srce lavice“ za februarski broj, pokušavala sam da se setim primera iz prakse koji bi me inspirisao. I sad, rekla bih, bilo je tu raznih žena sa srcem lavice, sa srcem koje daje, koje spaja, koje čuva... Ipak izdvajam jednu kod koje sam prepoznala da je kroz život vodi njeno hrabro srce, veliko kao svemir, da je vodi i blizu i daleko, da je vodi ka njoj samoj, tražeći u svojoj unutrašnjosti najsvetlije tačke. Srce koje je vodi po svim gradovima sveta u želji da okupi umetničke duše, spaja ih otvorenih očiju i prepoznatljivog osmeha. Srce koje grli celu planetu.

Ovo je priča o njoj.

Pre devet godina, došla je sa prijateljicama na jednu moju radionicu s jedinstvenim razlogom da želi više i bolje i drugačije. Nije došla da rešava problem, već da zakorači u polje svojih besko-

načnih mogućnosti. Do tad nisam srela nikog ko je imao tako izraženu svest i jasnoću životnog kretanja, otvorenu potrebu da uči, želju da dela, jasnu ideju ko želi da postane i viziju gde da stigne. Prepoznale smo se po spremnosti da učimo, iako smo svaka u svom polju već imale rezultate. Ženu s lavljim srcem možete da prepoznate po tome što se ne žali, ne osuđuje, ne bavi se životima drugih, ne vraća milo za drago, vlada svojim emocijama i nema vremena da ogovara i vodi prazne razgovore. Na putu je svoje životne svrhe i upoznaje smisao života imajući strpljenje za svaki naredni korak. Tako i ona, svi putevi po planeti su njena želja. Po auto-putu života vozi svojom stranom. Niti brzo niti polako. Baš onako kako joj je potrebno da bezbedno stigne na odredište, a da pri tom i uživa u tom putovanju. Suvozač joj je znanje. Veruje u znanje. Veruje u dušu. Veruje u svoj osećaj šta je za nju dobro, a šta nije. Bila je različita od svih žena koje su

došle tog dana. Posle tog susreta, grejala me je neka njena svetlost. Nisam to tada umela sebi da objasnim, ali danas umem posle ovoliko godina praćenja njenog rada. Godinama posmatram sa strane kako ostvaruje svoje ideje, kako grabi svaki zrak sunca i uživa u svakom oblaku. Posmatram kako svoj umetnički duh udružuje sa drugima, kako niže ideje kao perle i kako i drugi prepoznaju i vole njen sjaj.

Razoružava osmehom čak i one koji krenu lošom namerom ka njoj. Posvećena je ličnom rastu i shvatila je da nema ličnog napretka bez ličnog razvoja. Lični razvoj je svesno produbljivanje slike o sebi, razvijanje samosvesnosti, slike o svetu i događajima i najvažnije - o našoj reakciji na te događaje. Naša reakcija određuje tok našeg života. Ljudi bi često da idu napred, da postižu rezultate, da sijaju, da budu priznati, a da pri tom misle da drugi ljudi treba da se menjaju. Da drugi ljudi urade nešto malo ili veliko da bi se oni dobro osećali. Ali to ne biva tako.

Ona to zna.

Svesno bira svoj vlastiti rast, svesno bira da uči o sebi, o svom srcu koje je vodi. Ova žena sa lavljim srcem spremna je da upoznaje, bez straha, svoje nedostatke. Hrabro rizikuje, pada i ustaje jer zna da su pobede njene. Rešava jednu po jednu situaciju i tim iskustvom unapređuje svoj rast. S osmehom i kada nije lako ostvaruje svoje projekte, neguje izuzetnost, plasira umetnost, lepotu, lični razvoj i duhovnost... Sve to objedinjeno postaje tema magazina koji je nastao iz njenog, kako rekoh, čistog lavljeg srca.

Svojim temama budi sve one koji još uvek spavaju.

Ovog februara njen magazin slavi jubilej.

REFRESH YOUR HOTEL

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ ARHIVE ARTIST HOTELA

ARTIST HOTEL

-UMETNOST IZNAD SVEGA-

Subotica je oduvek bila grad sa stilom. Gradska kuća, Sinagoga, Rajhlova palata, palata subotičke trgovačke banke, preko 100 objekata izgrađenih u stilu secesije. Mnoge zgrade su zaštićene i proglašene spomenicima kulture.

U takvom arhitektonskom okruženju, u ulici Ivana Gorana Kovačića 7, otvoren je novi butik hotel Artist. Sam objekat je projektovao Ferenc Rajhl, poznati arhitekta, kolekcionar umetničkih predmeta, umetnik. Da li sudbina voli ponavljanja? U hotelu sa 4 zvezdice dominira art, stil, miris, ukus. Svaki detalj je za promišljanje. Pomešani vekovi u 21. veku.

Hotel je otvorio vrata svojim gostima u septembru 2022. godine. Staro zdanje je rekonstruisano, a dograđen je i novi deo koji se apsolutno uskladio sa konceptom i duhom ovoga grada.

Razgovaramo sa čovekom koji je najzaslužniji da baš ovakvo zdanje i ideje budu rođeni na tlu Subotice - Zotlanom Tamašem, Subotičaninom, preduzetnikom, kolekcionarom.

Subotica je obojena secesijom, umetničkim stilom, pa se hotel Artist lako uklopio u koncepciju grada. Umetnost u umetnosti.

Zgrada hotela je zaštićeni spomenik kulture. Odiše jednostavnošću, skladom, posebnom lepotom. Želeli smo da se naši gosti oduševe već samom fasadom i izgledom hotela, a da ih još više iznenadimo kada uđu u našu umetnost. Artist hotel se zaista lako uklopio u koncepciju i stil grada, jer je naš grad umetnost na otvorenom. Kako izgleda koncepcija hotela?

Hotel ima 30 smeštajnih jedinica, restoran, roof top terasu, vinski bar, veliku kongresnu salu. Gostima su na raspolaganju i spa centar, finska sauna i tursko kupatilo. Svakog jutra se služi doručak, a dostupni su kontinentalni, vegetarijanski ili doručak na bazi švedskog stola. Smeštajni objekat ima restoran u kojem se služe jela internacionalne i evropske kuhinje. Vegeta-

rijanska, veganska i jela bez mlečnih proizvoda mogu da se pripreme na zahtev. Hotelske sobe su klimatizovane i imaju prostor za sedenje i flat screen TV sa satelitskim kanalima.

Hotelske zidove ukrašavaju dela savremenih srpskih i mađarskih slikara. Koga imate u svojoj kolekciji?

Ponosni smo što naše zidove krasi preko 200 dela savremenih srpskih i mađarskih slikara poput Cvetkovića, Đorša Stanojevića, Veljka, Valjarevića, Snežane Petrović, Ricz Geze, Šarkanjy braća, Laure Sagmaister, Omčikusa, Milana Blanuše, Dragana Stojkova, Danila Bojovića, Biljane Milenković i drugih. Volimo umetnost i naši zidovi su umetnost za sebe.

Taj umetnički senzibilitet se provlači kroz prošlost i podržava aktuelnu umetničku scenu 21. veka. Ovo je netipičan hotel jer je kolekcionar sam po sebi. Mi podržavamo tu poslovnu i umetničku priču. Nekima smo čak bili i mecene. Neka se širi snaga lepog, produhovljenog, nenametljivog a harmoničnog.

U srcu grada, u jedinstvenom ambijentu, u zgradi koja ima svoju istoriju, hotel izrazitog senzibiliteta za 21. vek. Šta je sve u ponudi?

Hotel u svojoj ponudi ima jednokrevetne, dvokrevetne sobe, de lux sobe i apartman u klasičnom stilu. U novom delu su dvokrevetne sobe koje su urađene modernistički, u kojima gost može da oseti svaki segment naše ideje da ima puni doživljaj i mogućnost za odmor i relaksaciju.

Ko su vaši gosti?

Naši gosti su poslovni ljudi, gosti koji turistički dolaze da obiđu Suboticu i Palić, umetnici. Već nas prepoznaju u biznis svetu, što nam je jako drago, jer smo sve učinili da svi poslovni sastanci i kongresi budu organizovani na najvišem nivou i u najboljim uslovima.

Naši gosti su i oni koji dođu na kafu, vino, koji uz razgovor sa svojim prijateljima žele da vreme provedu u prijatnoj atmosferi, jer pored divnog restoranskog dela mogu sedeti u lobiju

poput dnevne sobe ili na terasi koja se nalazi na krovu, gde često se prave partiji pod vedrim nebom i gleda u zvezde.

Pored bogate kolekcije slika, imate i ogromnu vinoteku. Spojili ste vina sa umetnošću.

Vino i vinogradi su deo subotičke tradicije, kao i slogan „Vina sa peska“. Bukvalno sa peska, jer ovde loza raste iz peska, te su i najzastupljenije bele sorte kojima takvo tlo odgovara. U našoj ponudi imamo vina sa severa Srbije, severa Bačke, iz Francuske, Italije. Mada najviše imamo vina iz moje tri omiljene regije: Margaux, Pomerol, Saint Emilion.

Kada se udruže vizija, misija i lepota dobijama objekat poput Artist hotela u kojem se vodilo računa o svakom detalju, energiji, o priči koja je počela u prošlosti, ima svoj temat u sadašnjosti i svoju ideju za budućnost. Kako biste zaključili priču na umetnički način?

Za nas je sve umetnost. Od hotela, usluge, go-

stiju. Sve je podređeno tom senzibilitetu i sadržaju. Spojili smo na jedinstven i autentičan način mogućnosti i lepote prošlosti, secesije u arhitekturi. U zidove našeg hotela utkane su različite priče, jer od Ferenca Rajhla do danas proteklo je mnogo. Kada zajedo usmerimo našu energiju, viziju, ciljeve, onda dobijamo hotel poput Artista. Moram da se zahvalim i vladi Republike Mađarske koja je investirala u ovakav objekat.

Tu među subotičkim platanima, istim ovim ulicama, šetali su Ferenc Rajhl, Geza Čat, Danilo Kiš. Kiš je pisao o ulici divljih kestenova, Rajhl se izražavao kroz secesiju, Čat kroz poeziju, a svima je bilo bitno, kao i nama sada, da zadržimo autentičnost podneblja na kojem smo i da ga obogatimo sadržajem.

Dobro došli u Suboticu, u Artist hotel, jer umetnost je ta koja nas oplemenjuje.

REFRESH YOUR ART

SMAZALA SI

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: BORIS KOČIĆ, NEBOJŠA BABIĆ, PRIVATNA ARHIVA

GA, LAVICE!

GALA ČAKI, DOKTOR UMETNOSTI, ROĐENA U EČKOJ 1987. GODINE, STU -

DIRALA JE NA AKADEMIJI LIKOVNIH UMETNOSTI U NOVOM SADU, GDE 2011. ZAVRŠAVA DVA MASTER STUDIJA - SLIKANJE I CRTANJE. DOKTORSKE UMETNIČKE STUDIJE ZAVRŠILA JE 2017. GODINE NA FAKULTETU LIKOVNIH UMETNOSTI U BEOGRADU. IZLAGALA JE NA MNOGOBROJNIM IZLOŽBAMA U ZEMLJI I INOSTRANSTVU, A 2014. POSTALA JE ČLAN MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE ART LINK US SA SEDIŠTEM U JAPANU.

GALA SVOJOM UMETNOŠĆU I ENERGIJOM NA NOV NAČIN POKREĆE SRPSKU I SVETSKU UMETNIČKU SCENU. MEĐUNARODNO NAGRAĐIVANA, PRIZNATA U SVOJOJ ZEMLJI, GALA NAS SVOJIM JAKIM BOJAMA I ŽIVO -

TINJAMA VODI U FILM KOJI NIJE ZA SVAKOGA. NJEN TEMPERAMENT I SNAGA KOJA SE OČITAVA NA PLATNU NAS DUBOKO VUČE U NEKE SOP -

STVENE PONORE I SPOZNAJE.

SLIKE KOJIMA SE ONA IZRAŽAVA, PRIČA, PREPRIČAVA, PEVA, URLA, U

MNOGOBROJNIM SU KOLEKCIJAMA U ZEMLJI I INOSTRANSTVU, POSLOVNIM PROSTORIMA, DOMOVIMA, GALERIJAMA, MUZEJIMA. NJEN SLIKAR -

SKI JEZIK NE POZNAJE GRANICE NEGO OSVAJA NEBO.

GALA ČAKI, AUTENTIČNA UMETNICA 21. VEKA KOJA SNAGOM INTELEK-

TA I LIČNE ENERGIJE BIVA VOĐENA KA NEKIM VIŠIM CILJEVIMA. JEDVA

ČEKAM VREME TO VELIKOG „PRASKA“ KADA ĆE BITI SVETSKA A „NAŠA“.

MADA MI ZNAMO DA TO VEĆ ODAVNO JESTE.

Odakle dolazi tvoja najveća inspiracija za slikanje? Izrazito si autentična na platnu i u načinu života. Da li je to međusobno povezano?

Moj jezik je jezik slika. Nesavršen. Govorim u slikama ne zato što ne umem rečima da zablistam, već zato što nisam sposobna da izgovorim reči dubina. Idem daleko u spoznaju, često dalje od onog što umem da kontrolišem. U stanje lepote, užasa, patosa. Tamo sam sama. Jedino u samoći dosežem sopstvenu slobodu. Slobodu duha. Dišem. Živim.

Baš u tom stanju beskonačnog, dalekom od ljudi, dolazim do čoveka. Čovek, sve ono što on jeste, osnova je mog slikarstva. Mračni, složeni, strastveni, ružni, lepi, okrutni. Ljudi se samo dese. Nikada se ne pojavljuju kao upozorenje. To uzbuđenje njihovih dolazaka čini me nezasitom.

Moje slikarstvo ima tragičnu auru, jer od najtežih životnih situacija stvaram lepotu. To je test. Ujedno teror. Postavljam prepreke da bih se osećala živom. Svaka prepreka, bitka, jeste nova spoznaja. Svaki čovek, nova fioka nas samih.

Kontradiktornosti mog bića nose određenu težinu koju nije lako iznositi. One vape za izražajem, stvaralačkim.

Tvoja energija i snaga su vidljive u svakom smislu. Možda se najbolje osete na platnu.

Svaki čovek ima određenu energiju. Moja je enormna. Za druge često zbunjujuća, za mene preko potrebna u ovakvom svetu.

Snagom energije započinjem svako delo. Samo delo stvaram sa mukom koju ne umem da prekinem. Kada stvorim jedno delo, odmah poželim stvaranje drugog. U mojoj biti je stvaralačka energija koja ima dva smera: rušilački i porođajni. Podariti delu život od krvi i mesa. To je veliko. I to ne može svako. Hiljadu puta mi je draža ideja nastala iz seksualne napetosti ili nervozne depresije, nego prazna apstrakcija. Zar ljudi nisu shvatili da je prošlo vreme za površne intelektualne igre, da je agonija beskrajno važnija od silogizma, da je očajnički krik mnogo sadržajniji od najsuptilnije misli?!

Igra boja i simbola kroz potez tvoje četkice. Kada znaš da je jedna slika završena?

Delo je istkano od najfinijih niti impresija, promišljanja, kolektivnog nesvesnog,

sopstvenog nesvesnog, ko zna kojih gena, ko zna kojih svetova i vremena. I kao takvo,

stvoreno, ono ostaje prepušteno samo sebi. Živi. Jednim novim životom. Ono što je bilo nestvarno, pretočila sam u stvarno. A to može samo stvaralac.

Da li imaš strah od beloga platna?

Ko zađe u vlastitu dubinu, on vidi ono nadolazeće. Igra ima u sebi karakter budućnosti, jer je dete koje se igra potencijalna budućnost. A ja sam suštinski dete. Stvarajući, vi dozivate svoju dušu koja uranja u dubinu. Ono što vidim, često me naježi. Pred belim platnom umem često sebi da kažem kako se bojim same sebe. Mudrost je bojati se. Samo se junaci ne boje. A znamo kako oni završavaju. Poroditi delo iz krvi i bola je nešto što nije dato svakom. U jednom momentu sam stvaralac, u drugom stvoreno, u jednom prinosim žrtvu, a u drugom postajem žrtva sama.

Kako ocenjuješ srpske, a kako svetske kolekcionare? Tvoje slike se nalaze u mnogobrojnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu.

Kolekcionare posmatram živopisno. Kao igru metaka. Na svakog kolekcionara gledam kao na metak koji ide na mene. Pitanje je hoće li me taj metak okrznuti, raniti lakše ili teže, obogaljiti za čitav život ili - ubiti?

Delim ljude na stvaraoce, kojih je najmanje. Postoje kolekcionari koji podržavaju razvitak stvaraoca i same umetnosti. Njih je isto malo, a sve ostalo su konzumenti. U našoj zemlji postoji malo kvalitetnih kolekcionara. Nedostaje im hrabrost, vizija i obrazovanje. Imam utisak da nisu ni svesni koliko svojim neinteresovanjem i neunapređivanjem naše umetnosti i kulture unazađuju buduće generacije, tačnije njihovu decu. Naši stvaraoci su kvalitetni, ali iza njih mora da stoji sistem kao u brojnim drugim zemljama koje su spoznale važnost umetnosti i kulture.

Ti si lavica, ti si ratnica. Tvoje like odišu nekom unutrašnjom borbom ili apsolutnom ženom. Sa čime se boriš, za šta se boriš?

Borim se za svoje ja! Za ono za šta sam rođena! Borba je sa svima, svakog dana. Sve ljude doživljavam kao potencijalne neprijatelje. U biti mog bića je borba, zato im se ja radujem. Oni me čine živom. Jedino u toj borbi možete sići u tamne regije podsvesti kako biste spoznali čovekovo “ja”, koje se bitno razlikuje od spoljašnjeg, stilizovanog, društvenog “ja”. Preobražaj sopstvenog bića se postiže dugim, ogromnim i smišljenim rastrojavanjem svih čula. Zato moraju da se spoznaju svi oblici ljubavi, patnje, ludila, različitosti ljudi. To je ta vatra koju nudi igra. Ona me tera na put. Put je moje najiskonskije bivstvo, moj vlastiti život zasnovan u meni. Većini ljudi je život prejak.

Samo najsnažniji ga podnose celokupno i trezveno. Ja sam ta!

U čemu pronalaziš mir?

Čovek nikada ne zna šta jeste kada je onaj koji postaje. Jedino u stvaranju dosežem mir. Mir kada stvorim delo. Mir koji traje tako kratko. Sve ostalo je nemir. Neizdrž. Borba.

Tvoje slike uskoro idu put Istanbula, Minhena, Austrije. Šta trenutno spremaš?

Tvoje slike iako imaju dosta tamnog pigmenta u sebi svetle na najjače.

Moje nemirno biće ište kretanje. Radoznalost me je odvela i tek će me odvesti u najudaljenije delove ovog sveta. U ovoj godini izronilo je izlaganje u Istanbulu, zatim u Austriji. Spremam izložbu u Minhenu i u Americi. Spremam nešto novo, jedan novi medij sa kojim se nisam susretala, a koji će biti vrlo važan za postavku mog mesta u svetu umetnosti. Radujem mu se i prilazim sa velikom ozbiljnošću. Raduje me da stvaram sa kreativnim i kvalitetnim ljudima.

Slike zavise od ljudi sa kojima stvaram realnost. Boje su vrlo povezive sa najbližima. Ko zna šta će me i ko će me sve otvoriti za neke nove svetove u ovoj godini. Preostaje mi, kao i vama, da iščekujem.

Kako ljudi doživljavaju tvoje slike?

Ljudi osećaju moje slike. Ne razumeju ih. Ne razumem ih ni ja. Kako da ih spoznam svojim intelektom kada su one plod nečeg višeg? Sve više i više ljudi mi se javlja jer osećaju neku enormnu energiju. A ja ih puštam da uplove u moj svet, bez da im kažem kako da ga misle i kako da ga osećaju.

Tema februarskog, rođendanskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Imam srce lavice”. Kakvo je tvoje srce? Sa kojom od životinja bi ga poistovetila?

Imam srce. Veliko srce. Ponekad pomislim da nisam ljudsko biće. Da sam životinja. Kako vole moji prijatelji da kažu: “Smazala si ga, lavice.” Imam srce zveri jer se ne plašim nikoga i ničega. Ja sam ta koja lovi. Predator. U životu, sa ljudima. A u stvaralaštvu sam zmija, jer je ona Anima koja me vodi u dubine, povezujući ono gore i ono dole. Zmija je zemaljsko biće čoveka koji nije svestan.

PHOTO: LIDIJA LAZIĆ

SREĆA KAO RAZVOJ SVESTI

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: LIDIJA LAZIĆ, JOVANA TOMAŠEVIĆ

JASMINA STOJANOVIĆ, NEKADAŠNJE IZVRŠNE UREDNICA MAGAZINA „MEN’S HEALTH”, GLAVNE I ODGOVORNE UREDNICE MAGAZINA „SENSA”, MENADŽERA PROJEKTA „ADRIA MEDIA MAGAZINE”, PROJEKTNE I EDITORIJAL MENADŽERKE U MAGAZINU „ORIGINAL”, FONDACIJE NOVAK ĐOKOVIĆ, POD NAZIVOM „SREĆA KAO RAZVOJ SVESTI“ OBJAVLJENA

JE U EDICIJI „MOMENTUM“ FINESA IZDAVAŠTVA. KNJIGA JE NASTALA KAO RAZVOJ

PREDAVANJA „SREĆA KAO RAZVOJ SVESTI” IZ 2016. GODINE I U SEBI SADRŽI UČENJA, NAUČNE INFORMACIJE, SAVETE I PRAKTIČNE VEŽBE ZA ŠIRENJE POLJA SVESTI I

DOSTIZANJA

Kada si shvatila da idejno imaš knjigu u svojim rukama, a kada se ona zaista materijalizovala u tvojim rukama?

Idejno je knjiga postojala od 2016. godine, kao nacrt poglavlja razvijenih za potrebe predavanja koje sam tada držala u okviru festivala Nove perspektive u nekadašnjem Mixer House. To je po svemu bilo posebno vreme, kada je posađeno seme za današnju knjigu. Trebalo je da prođu godine, da se dese brojna iskustva, da pronađem još neke odgovore i dodirnem nešto što bi moglo biti rešenje na putu traženja sreće. Ne smatram da mogu da ponudim recept za sreću, ali kroz razgovore sa mudrijim i učenijim od mene, kroz lična iskustva i životna previranja, kroz građenje karijere i edukovanje u brojnim oblastima – mogu da ponudim put razvoja i širenja svesti, a sigurna sam da će to posledično dovesti do osećaja sreća kod svakog ko tim putem krene.

Materijal sam skupila i pripremila 2021. godine,

ali nisam imala kraj. I onda sam je ostavila da još malo čeka. Počela sam da se edukujem u oblasti šamanizma i učenja dr Alberta Vilolda i kroz obuke koje sam završila - „Šamansko sanjanje“ i „Gospodari vremena“, a kasnije i dvodnevni seminar u Bazelu u Švajcarskoj kada sam primila inicijaciju Mosoq Karpay od Q’eros šamana, poslednjih potomaka Inka, shvatila koji je najbolji i najlogičniji način da zaokružim knjigu, ali i ceo taj decenijski ciklus svog života.

Objavljena je u decembru. Moja je želja bila da bude baš 10.12. kada sam i održala to predavanje 2016. godine ali i kada je moj rođendan, ali ona je želela da ima svoj rođendan tako da je ugledala svetlost dana 28.12. u znaku Jarca. Meni je Venera u Jarcu, koja simboliše umetnost, i to u drugoj kući –kući novca. Možda sve to ima neke veze, a možda je jednostavno taj novogodišnji žar atmosfera u kojoj je knjiga želela da se pojavi. Tako da ću decembar od sada voleti na toliko prelepih načina.

Šta je bila zajednička misao svim tvojim intervjuima, člancima, crticama, razmišljanima koje si sa nama podelila u knjizi „Svesni život je srećan život“ Većinu sagovornika sam pitala šta misle o sudbini, da li postoji, koliko toga nam je predodređeno a šta kreiramo sami. Pitala sam ih i za savete koje su dobili a koji su na njih najviše uticali. Volela sam da ih pitam ZAŠTO se ovaj naš život dešava na planeti Zemlji ali i KAKO da živimo kvalitetnije i bolje. Često sam istraživala temu straha, jer nas on najviše sabotira i zadržava u zonama u kojima ne želimo da budemo ali ne uspevamo da se odvažimo da napravimo važan korak napred. Mnoga pitanja se preklapaju ali su odgovori različiti i nude različita rešenja. Ja sam od svakoga uzela ono što je sa mnom najviše rezoniralo i tako

gradila svoju unutrašnju energetsku arhitekturu koja je onda menjala i realnost, pa čak i moju biologiju. Volela bih da tako bude i sa čitaocima. To nisu doktrine za učenje napamet i klanjanje, niti učenja koja stvaraju sledbenike. Volela bih da uz sva znanja skupljena u knjizi čitaoci nauče kako da prošire svoju svest i posledično tome –postavljaju pitanja i traže odgovore za sebe, u građenju najlepše moguće vizije svog života, ali i onoga kako mogu da budu dar ovom svetu.

Sa kim si sve radila intervjue i sa čijom mišlju bi zaključila njihove živote i iskustva?

U knjizi se nalaze neki intervju koje sam izdvojila i koji se uklapaju sa temom cele knjige, ali i poglavlja na koje se nadovezuju. U njoj se nalaze se uvodnici iz magazina „Sensa”, koje sam pisala od 2012. godine do 2018. godine,

uvodnici iz magazina „Original”, čiji sam projektni i editorijal menadžer bila od 2018. do 2021. godine. Tekstovi su adaptirani i prilagođeni. U eri digitalizacije, stari brojevi tih magazina su postali stari papir i reciklirani su. Te reči su ostale da žive kod nekih čitalaca koji verno čuvaju brojeve a ovo je moj način da ih skupim i sačuvam, uz zahvalnost Izdavačkoj kući „Adria Media” i Fondaciji „Novak Đoković” u kojima sam radila. Nalaze se i moje privatne slike nekih od susreta, koje želim da sačuvam kao podsetnik na jednu epohu. Na period pre i posle. Na moje promene. Ali i na svetske. Pre i posle kovida.

Od odabranih ličnosti i intervjua u knjizi su dr Erik Perl, Nil Donald Volš, Erik Doset, dr Brus Lipton, Karl Onore, Mabel Kac, Lujza Hej, Mari Dajmond, Bob Proktor, Danijel Mejpl, dr Francisko Monivas, dr Malte Hocel, Višen Lakijani, Mari Forleo, Tara Mor, Džejms Klir, Sadhguru, Anita Murđani, dr Ridiger Dalke.

Uradila sam tokom karijere još mnogo zanimljivih intervjua – na primer, sa Leonardom Di Kaprijom koji je bio i na naslovnoj strani „Original“ magazina, Mohanđijem, Pušanom Govindom, ekspertom za disanje, dr Tomasom Pečnerom, Džulijanom Lukaševičem, ekspertom za razvoj inovacija i biznis dizajn, i drugima. Dobila sam i ekskluzivno pravo da objavim deo knjige Grega Brejdena „The Wisdom Codes: Ancient Words to Rewire Our Brains and Heal Our Hearts“ u jednom od brojeva „Original“ magazina.

Nedavno sam uradila i ekskluzivni intervju sa Kejt Batler za www.vremeza.com. Kejt je sertifikovani trener za profesionalni uspeh i međunarodni govornik, predstavljena je na HBO-u, u The Huffington Post i mnogim drugim emisijama i radio platformama i imala je čast da bude predstavljena u knjizi Džeka Kenfilda „Living the Success Principles” i da sa njim drži govore i predavanja na ovu temu.

Ne postoji jedna misao samo jedne osobe – to je kolekcija osmeha, mudrosti, emocija. Svi ti razgovori su pravo blago koje odoleva vremenu a za mnoge od njih vreme tek dolazi. Mogla bih, možda, da izvučem nit koja sve objedinjuje – sve što su u životu uradili ili postigli, uspeli su to samo zato što su probali nove i drugačije stvari. Usudili su se da veruju više svojim snovima i nadama, nego strahovima. I svest o značaju onoga čime mogu da doprinesu svetu bila je jača od svih pitanja i reakcija okoline.

Da li si imala strah od belog papira? Iliti beli papir dođe ispisan lako?

Nemam strah od belog papira, to je moj poligon za igru. Ali sam imala strah od sopstvenih očekivanja šta će se dogoditi kada objavim

knjigu, i to ne u smislu nekog vrtoglavog razvoja karijere, već reakcije kolega, saradnika, a najviše ljudi koje sam veoma podržala ili podržavala kroz Sensu. Već sam iskusila, kada više nisam bila urednica, kako ljudi lako promene smer kretanja i ako im nisi više potreban, nisi im ni zanimljiv. Nakon toga sam počela da radim u Fondaciji „Novak Đoković“ i onda su me obožavali i znani i neznani. Nije im bio problem da mi traže karte za turnire, autograme, prostor u magazinu… Naravno, kada sam odatle otišla, sito je ponovo propustilo prave prijatelje a oni kojima nisam mogla da činim bilo šta su nastavili dalje kod onih koji su mogli. Ipak, imala sam poseban strah od toga koliko ću očekivati da me podrže ljudi kojima sam najviše pomogla u Sensi, od kojih mnogi i imaju karijere zahvaljujući tim saradnjama. Nisam to tada radila iz ovakvih namera, bilo je tu poslovnih saradnji, ali bilo je ljudi za koje sam verovala da mi prijatelji. Uz to, ljudsko srce krije brojne zamke i to mi je bila najveća bojazan –sopstvena očekivanja.

Iako je razum govorio nešto sasvim suprotno, iako sam ta iskustva već prošla, iako znam da upravo oni kojima si najviše pomogao imaju tendenciju da najviše ignorišu, iako znam da realno to nema nikakve veze sa onim što ja radim – plašila sam se najviše sopstvenih osećanja.

Međutim, kada je knjiga izašla, wow – nastao je tako dobar pozitivan buzz i to – nekako predvidljivo – među ljudima za koje sam najmanje očekivala. Među prvima me je podržala koleginica koja me je sutradan pozvala da gostujem u prime time terminu na televiziji i predstavim knjigu, i taj gest će stati zauvek u mnom srcu. Podigli su se ljudi koje godinama nisam videla, javili su mi se prijatelji iz inostranstva, mreže su danima „gorele“ od pohvala, čestitki, podrške. I da, naravno da su najviše tihi oni za koje sam i pretpostavljala, ali i to je proces za sve nas. I za njih i za mene. Dobra vest je što nisam upala u sopstvenu zamku očekivanja i raz-očaranja. Što sam videla koliko je jaka moć ljubavi. Ovi dani od kada je knjiga izašla su neprestani izvor radosti, dok gledam kako ona počinje da živi svoj lepi život i da putuje svetom. Dok mi javljaju i šalju slike da su je kupili, da je čitaju, pronalaze u njoj savete, motivaciju. Već je proputovala više od mene. To je lepota kreacije. Zahvalna sam celim srcem i tebi na ovoj podršci, da sva znanja i mudrosti u knjizi dođu do što više čitalaca.

I posebna je lepota kada se pustimo, uprkos sopstvenim emocijama i strahovima, bili oni logični ili nelogični.

Kako su reagovali tvoji čitaoci na knjigu? Da li si ih iznenadila ili se knjiga očekivala?

Zajednica koja je volela i kupovala „Sensu“ i

koja je čitala moje uvodnike, koja me je pratila kroz „Original“, kasnije kroz www.vremeza.com, očekivala je i dugo godina „navijala“ da se to desi. Godinama nakon što sam otišla iz Sense su mi slali slike uvodnika sa komentarima koliko su im značili. Pisali su mi i ohrabrivali me da objavim knjigu, i velikim delom sam zbog toga ovo i uradila. Pozdravljam svaku od njih koja je nalazila vremena da me podseti kako sve što radimo ima odjek u nečijem srcu.

Moji prijatelji to očekuju od srednje škole, a porodica od kako sam počela da pišem. Mislim da ni za koga nije bila iznenađenje to što je konačno tu, ali da sam uspela da ih iznenadim time kada i kako se desilo, jer nisam o tome nigde pisala niti najavljivala. Možda ih je malo iznenadio i format. Svakako je najviše komentara bilo sa: „Konačno!“

Da li knjiga traži knjigu? Imaš li ideju za neke druge, buduće naslove koji prosto sanjaju u tebi svoju svetlost ka čitaocima?

Imam svakoga dana barem tri ideje o knjizi, filmu, seriji, predstavi. Imam nebrojeno nenapisanih romana, scenarija. Počinjem nekoliko istraživanja, skupljam materijale, menjam koncepte. Nemam dovoljno vremena u danu niti me telo podržava u tome da ostvarim

sve što bih želela. Neki unutrašnji svemir vapi da se izrazi a ja još uvek pregovaram sa sobom kako da to ispunim. Volela bih, nekada, da postoji neki printer realnosti i da misli direktno projektuje u kreaciju, u delo, film, umetnost. Da imam taj instant štapić manifestacije, jer čim prođe neko vreme, „zaglavim“ se u poslu i svakodnevici i vizije se udalje.

Obećala sam sebi, međutim, da ću mnogo više pisati i kreirati u budućnosti.

Tema februarskog izdanja RYL magazina „Imam srce lavice“. Kako kontemplira ovaj naziv sa tobom? Srce, lavica? Jesi li nisi?

Oh, tema srca je moja posebna tema. Nemam više srce lavice, slomilo se, naišlo je na stenu o koju se polupalo. Da, da, i to je moguće, neka lavice ne misle da su neuništive. Onda sam to srce lepila i sklapala i isceljivala, dok nisam shvatila da mi treba novo srce. Tako da sada imam novo, mlado srce, i volela bih da je to srce Orla. Vreme će pokazati šta sada kuca sada u grudima. Pisaću o tome. :)

REFRESH YOUR INFORMATION

VIKIMEDIJA SRBIJE

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

IVANA MADŽAREVIĆ JE IZVRŠNA DIREKTORKA VIKIMEDIJE SRBIJE. U ORGANIZA -

CIJI JE OD 2014. GODINE I TOKOM 9 GODINA RADA, AKTIVNO JE VODILA PROJEKTE, RADILA NA ORGANIZACIJI LOKALNIH I MEĐUNARODNIH KONFERENCIJA, OSTVARIVANJU PARTNERSTAVA I KOORDINACIJI I RAZVOJU VOLONTERSKE ZAJEDNICE.

TRENUTNO JE ZADUŽENA ZA STRATEŠKO VOĐENJE ORGANIZACIJE, OSTVARIVA -

NJU REGIONALNIH I MEĐUNARODNIH SARADNJI, KAO I PREDSTAVLJANJE ORGA -

NIZACIJE NA BROJNIM DOGAĐAJIMA.

VIKIMEDIJA SRBIJE JE OSNOVANA KAO PETI ZVANIČNI OGRANAK ZADUŽBINE VI -

KIMEDIJA U SVETU. UDRUŽENJE GRAĐANA KOJE JE OKUPILO NEKOLICINU ENTUZIJASTA KOJE DANAS BROJI PREKO 200 ČLANOVA.

KOJA JE RAZLIKA IZMEĐU VIKIMEDIJE I VIKIPEDIJE?

Ovo je jedno od najčešćih pitanja koje dobijamo i neretko je glavna nedoumica kada su Vikimedija i Vikipedija u pitanju. Najjednostavnije rečeno, Vikimedija je globalni, interkulturalni pokret volontera koji imaju zajedničku misiju da učine znanje slobodnim i sastoji se iz brojnih ogranaka i korisničkih grupa širom sveta. Jedan od ogranaka Zadužbine Vikimedija je Vikimedija Srbije. Vikipedija je, sa druge strane, slobodna, onlajn enciklopedija kojoj svako može pristupiti, doprinostiti i tako obogatiti slobodan sadržaj na internetu. Iako je Zadužbina Vikimedije pokrenula ovaj projekat sada već davne 2001. godine, treba imati na umu da ogranci poput Vikimedije Srbije nisu nadležni za sadržaj na Vikipediji, ne kontrolišu ga, niti mogu da utiču na brisanje informacija. Sve to radi onlajn zajednica koja se sastoji od urednika i urednica, među kojima su oni sa posebnim ulogama poput administratora, čekjuzera, birokrata i sl. Rad naše organizacije nije usmeren na direktno pisanje članaka na Vikipediji, već na edukaciji zainteresovanih koji žele da steknu veštine uređivanja, na uključivanje Vikipedije u obrazovni sistem, na korišćenje Vikipedije, ali i drugih Vikimedijinih projekata u institucijama kulture, koje tako mogu povećati vidljivost materijala koje poseduju, kako kroz digitalizaciju, ali i kroz oslobađanje kulturnog nasleđa koje se nalazi u njihovim arhivima.

Za ovih 18 godina rada, organizacija je prošla kroz različite faze. Na samom početku okupljala je entuzijaste koji su bili pioniri u promovisanju ideje o slobodnom znanju i kreiranju Vikipedije. Sve je bilo bazirano na volonterskoj osnovi, dobrovoljci su se neformalno okupljali u Domu omladine gde su razgovarali o pokretanju, tada potpuno u praksi nezamislivog projekta - onlajn enciklopedije koju svako može da uređuje. Međutim, istrajali su u svojim zamislima i tako je Vikipedija na srpskom nastala 2003. godine, a ogranak Vikimedije Srbije dve godine kasnije. Organizacija u početku nije imala razvijene projekte, strukturu, zaposlene, budžet, što je samo po sebi bilo izazovno, jer je bilo potrebno uložiti ogromnu količinu vremena kako bi udruženje nastavilo da se razvija. Ništa manje izazovnije nije bilo ni činjenica da su ideje bile pionirske, niko ih do sada nije predstavljao javnosti i partnerima, pa je neverovatno kakvim su veštinama volonteri ovladali kako bi uspostavili saradnje sa srednjim školama i fakultetima, na kojima su studenti počeli da pišu seminarske radove na Vikipediji. Zanimljivo je da je je Vikimedija Srbije prva pokrenula ovakav model projekta u svetu, koji je sada prerastao u Obrazovnim program i koji se sprovodi širom sveta. Takođe, kada ste volonterska organizacija, potrebno je motivisati ljude, ulagati u njih, gajiti osećaj zajednice u kojoj se dobrovoljci iz različitih sfera mogu povezati. Mi se često hvalimo time da u našim redovama imamo i srednjoškolce, i studente, ali neretko i starije građane i penzionere koji žele kvalitetno da iskoriste svoje vreme i tako doprinesu slobodnom znanju.

ŠTA JE SVE URAĐENO ZA 18 GODINA?

Godinama se organizacija razvijala, kreirala strukturu, godišnje projekte, planove i budžete, pa se može reći da smo od jedne male grupe narasli na mrežu od oko 200 članova. Sada imamo tri razvijena programa (Obrazovni program, GLAM program, Program raznolikosti) koji su usmereni sa saradnju sa obrazovnim institucijama, institucijama kulture, organizacijama koje se bave neformalnim obrazovanjem, kao i na uključivanje volontera u projekte koji im mogu pomoći u ličnom razvoju. Organizacija je prisutna i u regionalnim i međunarodnim kampanjama, a takav rad predstavlja na različitim konferencijama i događajima.

U KOM PRAVCU IDE DALJI RAZVOJ VIKIMEDIJE?

Vikimedija kao pokret trenutno radi na implementaciji strateških preporuka koje su proizvod višegodišnjeg rada. Ono što se može primetiti je da se misija nije promenila - i dalje želimo da imamo slobodno znanje dostupno svima. Međutim, sada se fokus stavlja na ovaj drugi deo rečenice “dostupno svima”, u okviru kog želimo da kreiramo različite alate i tehnike koji bi omogućili svima bolji pristup već postojećem znanju. Pod ovim se podrazumeva povećanje raznolikosti u projektima, pružanje savetodavne ili tehničke pomoći ljudima iz nerazvijenih zemalja, uključivanje različitih socijalno osetljivih grupa i stvaranje održivih saradnji koje će biti stub u širenju ideje o jednakosti znanja.

OSIM VIKIPEDIJE, DA LI POSTOJE JOŠ NEKI

PROJEKTI I DA LI RADITE NA NJIHOVOM PROMOCIJI?

Naravno. Vikipedija je zapravo samo jedan od projekata Zadužbine Vikimedija. Nekako nam

je najpribližnija, jer je svakodnevno koristimo za pronalazak određenih informacija. Međutim, osim Vikipedije, postoje Vikimedijina ostava, Vikipodaci, Vikicitat, Vikizvornik, Vikirečnik… Svaki od ovih projekata ima istu ideju - da poveća slobodno znanje na internetu i učini ga dostupnim svima. Samo je format drugarčiji, što se intuitivno može zaključiti iz naziva projekta. Ako uzmemo za primer Vikimedijinu ostavu, to je zapravo mesto gde možete naći preko 90 miliona slobodnih multimedijalnih datoteka, što dalje znači da ih možete koristiti u svom radu, prezentacijama, medijskim objavama, naučnim radovima, ali naravno uz poštovanje uslova koji se nalaze u licenci. Ovo najčešće znači navođenje autora i izvora odakle ste preuzeli fotografiju. Osim fotografija pojedinaca, ovde se mogu naći digitalizovana dokumenta, knjige, stare fotografije iz brojnih muzeja, biblioteka, arhiva širom sveta.

KOLIKO ČLANAKA IMA VIKIPEDIJA NA SRPSKOM I KAKO ONI NASTAJU?

Vikipedija na srpskom trenutno broji 667.778 članaka i zauzima 21. mesto na listi svih jezičkih verzija Vikipedije. Svako može da napravi članak na više načina. Možete pretražiti članak u okviru polja za pretragu i ukoliko ne postoji, napraviti ga. Ili možete jednostavno kliknuti na crvene linkove u okviru već postojećih članaka i tako krenuti sa izradom sadržaja. Postoje dva načina uređivanja - u kodu i u Vizuelnim uređivaču. Oba uređivača su ravnopravna, pa je na urednicima da odaberu ono što im više odgovara. Međutim, važno je naglasiti da, iako svako može da uređuje članke, neophodno je poštovati određena pravila, koja su usvojena od strane Vikipedijanske zajednice. Među prvim važnim pravilima nalazi se navođenje referenci, jer se Vikipedija ne bavi istinom, već proverljivim informacijama. Reference mogu dalje uputiti čitaoca o temi koja ga interesuje.

KOJE SU TRENUTNE AKTUELNOSTI I ŠTA VAS OČEKUJE U NAREDNOM PERIODU?

Početak nove godine uvek sa sobom nosi brojne aktivnosti, od kojih ću izdvojiti nekoliko. Naime, trenutno je u toku jedna zanimljiva kampanja pod nazivom 1lib1ref koja se organizuje u saradnji sa Univerzitetskom bibliotekom „Svetozar Marković” i Vikimedijinom Zajednicom Republike Srpske. Kampanja je usmerena ne samo na povećanje broja referenci u člancima, već i na unapređivanje njihovog kvaliteta, a sve u cilju bolje proverljivosti informacija koje su dostupne u članku. Iako je prvobitno usmerena na bibliotekare, koji zapravo imaju pristup mnogobrojnoj literaturu, mogu se uključiti svi zaintereseovani urednici i tako osvojiti nagrade. Kampanja traje do 5. februara.

Budući da smo volonterska organizacija, trudimo se da podržimo naše članove, ali i one koji bi to želeli da budu. Tako već godinama dodeljujemo mikrogranotve za sve one koji žele da se oprobaju u vođenju projekata iz oblasti slobodnog znanja i kulture. Upravo sada je otvoren konkurs koji je posvećen projektima manjeg obima za koje postoji mogućnost rasta u dugoročne i održive projekte. Prijave su otvorene do 26. februara.

Ove godine obeležavamo i jedan značajan jubilej - 20 godina Vikipedije na srpskom. Proslavu

ćemo organizovati u sredu, 22. februara, od 18 časova u Srpsko-korejskom informatičko pristupnom centru, a više detalja biće uskoro objavljeno na našem sajtu. Pozvala bih ovom prilikom sve da nam se pridruže da zajedno proslavimo.

I možda još jedna stvar za kraj, ali veoma bitna. Budući da smo tvorci Obrazovnog progama, ove godine u maju, tačnije od 26. do 28. maja organizovaćemo međunarodnu Edu Viki konferenciju koja će okupiti preko 100 ljudi iz celog sveta koji se bave različitim modelima saradnje sa školama i fakultetima, a u cilju korišćenja Vikipedije u nastavi. Konferencija se održava u Hotelu M i imaće program najviše usmeren na razmenu iskustava i primenjenog znanja.

FOTO: LINDA HOLIER

THE HEART OF THE LION

WORDS: LINDA HOLLIER

Qalb al-Asad - the heart of the lion.

When the film “The Lion King” was first released in 1994, we were living in Germany at the time. As the stirring music in the opening scene filled the movie theatre, I recall knowing without a doubt that I came from Africa. It was as if I could feel it in my body.

The opening words of the movie from the song “The Circle of Life” are:

, “Nants ingonyama bagithi baba Sithi uhm ingonyama”

These words in Zulu, one of the languages spoken in South Africa where I was born, translate as “Here comes a lion, father, Oh yes it’s a lion”.

And so begins Simba’s journey. It is the hero’s journey, and as in all great mythologies, he will go on an adventure, be decisive in a crisis and come home transformed.

This will require him to have exceptional courage and bravery, two qualities implied of someone who is said to have the heart of a lion, or a lion’s heart.

In astronomy, the constellation Leo meaning lion, has as its brightest star Regulus (Latin for “little king”), which is also one of the brightest

stars in the night sky. Ancient Arab stargazers called this star “Qalb al-Asad” which means “the heart of the lion”. I was fascinated to learn this, as we also spent almost ten years living in the Middle East where Arabic is spoken.

It is in the Middle East that my journey into the world of Mobile Art, and in my particular case more specifically iPhoneart, began. My logo has my name, Linda, written in both Arabic and English.

Interestingly enough, the lion is not only associated with strength and courage but also with feminine energy, co-operation, community, creativity, intuition and imagination. In the last few months, I have sensed the need for all these qualities as I have embarked upon a new adventure. I realized the time had come for me to step forward yet again as a pioneer, and enter the Metaversea virtual-reality space in which users can interact with a computer-generated environment and other users.

The Metaverse is fully immersive and at this point in time can be accessed via headsets, mobile devices or laptops.

I am an explorer at heart, loving travel not only around the world, but also in cyberspace. For just over ten years I have been writing in my blogs about the need for mindfulness as we

make use of all the new technologies at our disposal.

This theme also runs through my iPhoneart where I explore the concept of rootedness and movement occurring simultaneously. Focusing on the energy surrounding a scene, I intuitively capture images using a slow shutter technique on my iPhone. Using a number of apps, I then create my own textures and blends and paint on my iPhone screen using my finger. Many of the resulting artworks are then printed onto recycled wood. The figures in my artworks appear to be rooted in a moment but at the same time appear to be moving in another time and space, as they invite the viewer to follow them to discover the journey that is waiting to unfold.

It was now time for me to take my iPhoneart into the metaverse world and all it encompasses.

I now have my own avatar, and have set up my own gallery space in a metaverse called Spatial. I am able to walk around the gallery with guests, discussing and answering questions. I am able to visit other spaces, make interesting new connections and enter into new collaborations.

I am able to attend parties and make dance moves that I know I would definitely not be able to execute were I not in this space!

My interest in the architecture of cyberspace has been sparked yet again, and in a recent project I investigated the design and use of portals in the Metaverse as a means to transport avatars instantaneously to new spaces or possibly even different metaverses.

This led to a new series called “Navigating the Metaverse”. Each of these abstract works has been minted as an NFT which can be purchased using cryptocurrency on a platform called OpenSea. It took me time to find out what this all meant, how to go about minting NFTs and how to set up my own wallet.

It has been rather scary at times and I am sure I still have a lot to learn, but I feel ready for the adventure.

My first gallery in the Metaverse is called “Linda’s Stillness in Movement Exhibition”. The figures in the artworks are both still and moving, and in the heart of their movement there is a sense of stillness and calm as if they are moving in other realms than the one’s we are used to.

Whilst writing this article I have reflected on how the lioness stalks her prey. She deploys all her skill and focus as she goes about stillness in movement. Her movement is quiet and careful in order not to be seen or heard until it is necessary. She is both graceful and powerful. She knows that she is not alone as lions have an excellent co-operative hunting technique. She is totally present in the moment and is in the flow. Her endeavours will in the long run enable her to assert her feminine energy to bring forth birth and new power.

Wherever we are, whether it be in our daily activities or as we move around in cyberspace, let us ask ourselves this question: Can we embody these qualities with the heart of the lion?

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH

YOUR FAITH

Истанчан сензибилитет приликом приступа пастирској делатности има теолог и вероучитељ Милица Ракић, чије речи позајмљујем у уводу.

Дипломирала је на Богословском факултету СПЦ у Београду као једна од студенткиња генерације на тему „Пневматологија Светог Фотија Цариградског“, дипломски рад који је те године препознат као најбољи дипломски рад из области црквених студија и почаствован Наградом „Старац Исаија“ Центра за црквене студије у Нишу.

Након завршеног факултета добија благослов за рад на пољу верске наставе у Архиепископији београдско-карловачкој чиме се бави уназад четрнаест година. Тренутно ради у Шестој београдској гимназији на Звездари. Поје у параклису Светог Јована Златоустог у Студентском граду на Новом Београду, свира хармонику и пише есеје из области теологије, уметности и свега онога што је инспирише.

„Читам једно, живим нешто друго, размишљам како би требало потражити чврст ослонац и полазишну тачку за ово питање. Не налазим је јер су овде у питању тачке расуте свуда унаоколо ван свог места и када их спојим не праве смислену слику.“ (Теологија.нет )

Читајући ваше текстове и познајући вашу пастирску делатност и рад, спојене тачке (теме) чине смислену слику и целину. Шта и ко је за вас чврст ослонац и полазна тачка за сва ова питања? Од чијих и каквих одговора на ваша питања би спојене тачке начиниле слику коју би с миром окачили, гледали и мислили?

Заиста вам хвала на пажњи и дивним речима с почетка разговора. Никада себе и свој рад нисам тако посматрала нити би ми то пало на памет. Овим речима ме позивате да обратим већу пажњу у погледу личне одговорности.

Поменути чврст ослонац и полазна тачка за сва моја питања јесте вишегодишње искуство црквене заједнице којој припадам. Одговори на моја трагања и питања су одувек у јеванђељском приступу човеку и свету који је објавио и показао Христос. Међуљудска размена у мом параклису Св. Јована Златоустог на Новом Београду у оквиру Студентског града ме оснажује и обогаћује из године у годину. Делује ми да је сваком човеку потребна сигурна лука постојаних односа који се целоживотно граде, али и простор који ће му омогућити слободан и подржавајући раст

и развој, простор који ће му пробудити свест о томе да лично он има незаменљиву улогу и сврху коју треба да испуни управо на том месту са тим људима. Када се, пак, загледам дубље у себе, видим да се ту отвара огроман амбис који једино Христос може да премости и испуни.

Може ли се и како говорити о Богу у школском систему? Да ли се од ученика захтева да у обавезном изборном предмету мисле о Богу? Имате ли одговоре за њих, зашто би мислили о Богу и зашто би данас уопште мислили? Сарађујући са другим наставницима имате ли прилике да размените бригу какве тачке ученици спајају и какве тачке они покушавају да саставе, те које ће слике окачити у своје просторе слободе?

Дубоко сам уверена да човек који живи по Богу, што је тема за себе, увек и на сваком месту на одређени начин нужно говори о Њему. Исто важи и за школу, образовни систем, за рад са децом од најранијег узраста, па све до омладине на прагу зрелости. Са децом ваља бити присутан и постојано посвећен и такав приступ природно рађа поверење код њих који су у роду људском најчистији срцем. У начињеној атмосфери поверења и ваљаног ауторитета о Богу се може говорити. Када је реч о обавези мишљења, схватам да циљате на девалвацију вредности, правих ауторитета, интересовања, као и присуству огромне досаде код омладине, али и код одраслих. Можда циљате и на и даље присутан анимозитет у нашем друштву према вери. Изазови су ту и ми смо, као вероучитељи, позвани да се око тога постарамо на аутентичан начин. У погледу мишљења, делује ми да је оно за човека аутоматски процес попут дисања, само је важно наштимовати и разиграти те струне и онда је са децом све догађај за незаборав. Потом, као што сте то веома лепо приметили, када напомињете дијалог и размену са колегама, та сарадња међу наставницима који им предају, код деце не само да ствара један учвршћени когнитивни апарат, већ им показује да одрасли сарађују и цене једни друге, што је веома важно да се догађа у школама, јер се примером понајбоље учи. Тако, на пример, када вероучитељ покушава да укаже на егоизам као разарајући фактор заједнице, те децу усмери на колегу биолога и пита га за помоћ да објасни деци нешто о себичном гену, тада се догађа оно што је и постављено питањем: Не мисли се „под морање“, што је уосталом готово и немогуће или због обавезе што је тужна слика школства, већ из радозналости која крепи свако љуско

биће. У погледу отворености колега који предају друге предмете ка верском садржају искуство ми је шаренолико и могло би се сажети у колоквијално прихваћен израз – од сјаја до очаја.

Када размишљам о мојим многобројним ученицима, гајим потајну наду да ће смогнути снаге да изађу из шаблонских спајања тачака у који их сабија систем серијске производње и да ће храбро кренути на животно путовање на коме ће долазити до тачака инспирације, плодних предела која ће засејати сопственим идејама, жељама и тежњама, а потом и до места предаха и тако даље, све док заправо не дођу до нечег великог и важног за њих саме А, онда и да угледају непрегледни простор који тек треба да истраже. Где ће они стићи? Волела бих да то буде пријатно изненађење и за њих и за мене.

У једном тексту помињете речи Ноама Чомског и његово читање будућности. Ту будућност и он и ми сада живимо, и ученици којима бисмо сви заједно желели да предамо неку мудрост. На какав професионални пут бисте испратили своје ученике и, с обзиром на то да веронауку предајете годинама, имате ли увид колико је изборна верска настава утицала на њихове одабире професија, даљег школовања и њихових односа у друштву, породици и слично? Да ли би такво истраживање било више у корист науци, држави или цркви?

Чини ми се да сам одговор на ово питање начела у претходном. Своје ученике волим да видим у оним професионалним водама које су њиховом срцу миле. Болно ми је што морам да констатујем тужно стање на терену, а то је да млади ретко себе виде негде Углавном све могу солидно да заврше, али их ништа стварно не дотиче нити занима. Велика је ово тема, и на овоме треба озбиљно радити. За студије, пак, богословља потребан је позив с више и то искусније око јасно види код младих. Веома сам обазрива када ми се ученици јављају са жељом и идејом да би студирали богословље и из разлога које сам претходно поменула, али и због нарочитог духовног изазова који може представљати за неке младе идеалистичке душе бреме које нису у стању да носе. Колико утицаја верска настава има на њихов избор професије није ми познато. Чини ми се да однос према друштву и породици, уз присуство веронауке у школама, код деце постаје квалитативно бољи, осмишљенији и да је место веронауке у том смислу у образовном систему незаменљиво. Заиста не желим ни да помислим шта би се са нашим друштвом догађало у наредним деценијама да се понови избацивање веронауке из школског

система, као средином 20. века. Верујем да би истраживање на том трагу било у корист и науци и држави и цркви.

Окренути сте и загледани у сва лица, чујете и разговарате са људима различитих

интересовања и образовања, ставова –

отворено, мирно, али и мисионарски. Који сусрет бисте издвојили као пример због кога се ваше мишљење мењало и допунило слику коју смо на почетку поменули?

За мене је баш сваки сусрет потенцијално обогаћујућ, нов, освежавајућ. Искрено, упркос сусрету са мноштвом стварно шаблонских персона још увек се нисам заморила нити изгубила веру у то да ме сваки однос може мењати и померати. Свежа дечја питања, младалачке домишљатости у решавању амбигви, разговори са најближим пријатељима о смислу живота у вери ме увек помере, обогате, пруже нову перспективу за ту помињану слику са тачкама с почетка разговора. И сад када размислим, та моја слика је заправо један кроки или заувек радна верзија нечег важног што је увек у процесу настајања, у изради. Понекад ми је довољан просто узвраћени осмех чистог бића у мимоходу да би ме инспирисао и напојио у настојању око те слике. Нисам сигурна да ли сам одговорила на ово питање. Ако баш морам да издвојим неки конкретан сусрет, рекла бих да је то једно необично јулско послеподне са оцем Григоријем, пустињаком и подвижником, на Старчевој горици на Скадарском језеру. А, пре тога, двадесетогодишњи непресушни разговори и истрајна подршка моје духовне мајке – куме Ксеније Потом и значајно вишедеценијско пријатељство са Геoргијом, игуманијом манастира Брчели у Црној Гори. Али и дружење са књигама, музиком, филмовима који ме обликују и преобликују. Добила сам доста речи, текста, размишљања, одговора и питања на која ћемо у неком другом формату одговорити. Радујем се да смо неке тачке повезали уверена да ће дати целовиту слику читаоцима, као што је имам ја гледајући у таленте Милице Ракић.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR LOVE

A LIONESS`S HEART

WORDS: SONIA SHEHRYAR

Your heart beats strong and healthy, as it should, said Dr. Sonja Ristic as she performed a cardiac ultrasound for me. An immeasurable sense of relief engulfed me and I breathed deep as I sat up from the examination bed, my first cardiac exam had gone well. Unlike my recent Thyroid, Breast and Gynaecology exams which had all resulted in further investigations, interventions and surgery.

She prepared my report and then turned to me and asked with genuine interest, ‘So what do you plan to do once you return to Pakistan?’

I’d been asked this question constantly by so many friends and acquaintances, as they found out that I’m moving from Belgrade. I felt my fears and anxiety resurface as I prepared to reply to her.

I had been moving from country to country, every three years, since the past 24 years. I was wary of making plans that wouldn’t materialise, I had experienced that every country was different and that even returning to my homeland, I would find a change in dynamics not always conducive towards my personal growth as a Dentist. I was accustomed to starting over but I never got comfortable with this transition. It is not easy to begin life from scratch physically, professionally and emotionally, again and again. I felt overwhelmed at the mere thought. My eyes welled up and I realised that some part of my heart wasn’t really as strong and healthy as it should be, it is scared of moving out of a comfort zone once again. My tears spilled over as I tried to express my fears to Dr. Sonja, she got up and hugged me and I

thanked God for being in Belgrade, the one place on earth where an embrace is never inhibited or withheld in fact it’s an integral expression of Serbian love. My heart hurt some more to be leaving behind the warmth of the Serbian embrace that had held me in a bubble of positivity and love for the past three years.

It hadn’t been love at first sight, as I permit myself such a luxury only with inanimate objects, but it crept up on me, slowly yet surely, sweeping me off my feet. We had arrived in Belgrade in October 2019 and when the sweet perfume of roses in our garden, filled the spring air, I knew I was in love with Serbia. There was something inexplicable that just ‘clicked’ between us but the biggest surprise for me was when I discovered that Serbia loved me back!

If I think about how I got here and the major milestones that occurred during the last 24 years of my life, I’d have to start with the achievement of my Bachelor’s in Dental Surgery degree. By the age of 23 years, I had finished a year of vocational training at a Dental Hospital when my parents and my parents in law ‘arranged’ a marriage between my husband and me. It is still common practice in my country to have an arranged marriage but quite uncommon for the newly married couple to depart, for the groom’s first diplomatic posting abroad, just two weeks after the wedding. In all of two weeks, I had to leave the comfort of my parents home, with a man I hardly knew, for a strange country far far away. When I look back now, I really can’t believe I

did that! Was it the naivety of youth, blind trust in my elders’ decisions or my faith in the Almighty, probably all three.

Years later, when we moved to Budapest, I wanted to work but was required to give a Licensing exam for dentistry, in Hungarian language. That being a difficult option for me, I decided to go back to university, an even tougher choice which I realised later. With two young children, aged 4 and 2 years, I started studying at Semmelweis University for my D.M.D degree. I graduated and also passed the Licensing exam for EU. I was able to work in Hungary. It was a really tough time in my life and juggling the studies, my kids, my home and diplomatic life was a real challenge. When I look back now, I don’t know how I managed to do all that. I guess it’s because I’ve always been energetic, if I set my mind on a goal, I’d set out to achieve it.

We moved to Scotland and I found out that the British Medical Council would not register me as a Dentist in UK because my passport was from Pakistan. I was required to take 2 Licensing exams in order to be registered. The exams were highly competitive and had a 700+ dentists waiting list. I qualified both exams but it took an year. Next I was required to repeat my Vocation Training. I had been working as a dentist in other countries yet I had to spend another 6 months working under a Trainer Dentist in order to work for the NHS. The dentist I worked for, at this point, was not a nice person. She bullied, insulted and humiliated me everyday, over petty issues. I really needed to finish my VT so she and I both knew I had to withstand it. That was not easy, it broke my spirit, I started to hate going to work and I lost my self confidence. I was depressed by the time I finished and quit her practice. The next job experience in the UK turned out to be with a practice owner who constantly wanted more earnings. He was conniving, manipulative and a liar. I discovered he was stealing money out of my earnings, so I hired a lawyer and got back what was rightfully mine. The experience was not good for my mental health but I learnt so many valuable lessons.

We returned to Pakistan and I decided to work with an NGO. I had my dentists office within a clinic and I was my own boss. I saw patients who were so grateful for

their treatment, they would bring me little gifts as a token of their appreciation. The clinic staff and administration were very respectful towards me and I was invited to lead training workshops and give lectures. I was healing very slowly but I felt I had lost my love for dentistry as a profession. The only thing I enjoyed was helping people and I tried my best to do what I could.

When we moved to Jeddah, KSA, I was made President of the largest Pakistani Ladies Club existing in the city. I used my position to launch a Scholarship Program which would award scholarships, to the most deserving students, for a bachelor’s degree in Pakistan. It was a rewarding experience for all those who were involved.

Jeddah was a posting unlike any other as it is one of our country’s largest diplomatic missions abroad. With over 2 million Pakistanis, our lives were taken over by the community. Due to the proximity of the cities of Mecca and Madina, there were also countless visits by VIPs from our country. I found myself in the company of the First Lady, and other VIPs, several times over the years. I was also constantly addressing gatherings and making speeches thus honing my public speaking skills. I had no time to work as a dentist yet I was constantly working for our community or supporting my husband during protocol duties. Charity work became a routine and the ladies club would work all year on small projects that provided relief to our less fortunate community members. I developed a frozen shoulder on my right side but I carried on. A year later I developed the same condition on my left side but I continued with life, wearing a sling to immobilise my arm.

In this state we arrived in Belgrade in October 2019, fatigued after a gruelling and unrelentingly tough posting, seeking desperately yet not finding any respite.

Undeterred, I had begun to explore the possibility of going to back to work as a dentist and had initiated the process already when covid struck the world. It was a scary time for everyone but it was a much needed break for me and my family. So I started to discover Serbia, it’s history, it’s rulers, I visited museums with my friends and talked to the people. There was something

inexplicable that just ‘clicked’ , somehow I understood the people, their point of view, their emotions and I found myself loving the experience. I feel these warm, friendly and hospitable people are misunderstood and my heart went out to them.

In May 2021, I was elected President of the International Women’s Club of Belgrade. Covid had affected the Club adversely but I felt ready to take on this challenge. I addressed the members, for the first time, at a gathering where the First Lady, Tamara Vucic was chief guest. I was nervous during that first speech but I received a warm welcome from the members. There was no looking back now and I threw myself, wholeheartedly, into improving all aspects of the club despite the restrictions of covid. I met with several Serbian people, from many different walks of life, with whom our club could collaborate in various ways, and never encountered rejection. We invented ways of carrying on, successfully, with the club’s charity efforts to help less fortunate communities within Serbia. With a strong team at the head of the club, we made

great strides in re-establishing the clubs significance within the city. It was a lot of hard work and effort for zero salary but the inner satisfaction was fulfilling enough for me.

I made several lifelong friendships during this time, with strong willed, determined, successful and beautiful women from all walks of life. I listened to their journeys and felt my struggles diminish in comparison. But they made me realise my own strengths and resilience in the face of such an odd personal and professional life contrast. In the company of these loving friends, after a very long time, I felt secure, supported, encouraged and empowered, surrounded by positive energy. Finally, after travelling to so many countries, it was in Serbia that ‘Imam srce lavice’. Maybe I always had the heart of a lioness but it was Serbia that taught me how to roar.

PHOTO: EKA PREMA SHAKTI

LIČNI RAZVOJ KAO PUT

PIŠE: EKA PREMA SHAKTI

Posmatrajući ljude oko sebe koji su na putu ličnog razvoja, primećujem da sam zaista navikla na život neizvesnosti, konstantnog neznanja šta me čeka. Kada se zapitam šta je ono što je pojedincu najneophodnije da korača putem ljubavi prema sebi, i svetu u kojem se nalazi, shvatam da je to hrabrost.

Da bih stigla do te ključne reči, te načina života, prvo se moram pozabaviti pitanjem: šta je uopšte rad na sebi? Kako on izgleda? Kako se ljudi ponašaju, koje su im navike? Kakav je osećaj raditi na sebi, a ne samo čitati o tome, ili gledati od drugih?

Rad na sebi je prvenstveno suočavanje sa sobom, a onda i drugima, zarad sopstvenog oslobođenja i boljeg načina života. A, šta je potrebno kako bismo se suočili sa sobom? Hrabrost. Šta je potrebno kako bismo oslobodili sebe svih stegova koji nas uporno sputavaju i lome? Takođe hrabrost.

Ljudi koji žive lični razvoj svakodnevno se suočavaju sa poteškoćama koje im život donosi. Nije to cveće i proleće. Naprotiv, bolno je, teško, iscrpljujuće, ali Boga mi i oslobađajuće. Takvi ljudi skupljaju snagu da priznaju svoje mane, da priznaju da su grešili, da priznaju sebi da nisu umeli biti srećni, dok su delovali iz aspekta svoga uma.

Šta vi mislite, kako to izgleda život kada priznamo sebi svoje mane i greške? Ja mislim da izgleda pakleno. Pakleno za ego, oslobađajuće za dušu.

Da smo znali biti srećni, bili bismo uveliko. Da smo znali kako da budemo ispunjeni, ne bismo tragali za ispunjenjem. Ne bismo išli na mnogobrojne tretmane, kod raznih astrologa, magova.

I baš to je rad na sebi: spuštanje svog ega, uništenje ega priznanjem da smo i mi grešili i povređivali druge. Suočavanje sa egom koji nam govori kako su drugi krivi, kako je kriva loša zvezda pod kojom smo rođeni, teška sudbina.

Reći ću vam nešto, svako od nas ima pravo da bude radostan i ispunjen. Svako od nas ima pravo i može da živi oslobođeno, da živi svoju svrhu. Svako od nas ima svoju svrhu. I svako od nas ima pravo da izabere da li će pognuti glavu nad lošim situacijama koje nas zadese, ili će se uzdići i pronaći ono dobro u njima, te da li će odlučiti izabrati i otići u bolje. E, za to je potrebna smelost.

Da biste izašle iz nesrećnog braka, morate biti hrabre, verovati u sebe da možete same, da

možete bez tog partnera koji vas muči. Morate verovati da zaslužujete bolje. Da ne biste ušle u brak u koji ne želite ući morate slušati sebe, a ne okolinu koja vam govori da baš tuda treba da idete. Da biste putovale, morate verovati da možete putovati. Da biste volele i bile voljene, morate verovati da ljubav možete imati u sebi, da je možete pružiti, i da zaslužujete da vam ljubav bude pružena.

To je rad na sebi. Tako izgleda osoba koja korača putem ličnog razvoja. Ona prihvata neizvesnost kao opciju života, jer jedino u neizvesnosti postoji prepuštanje Bogu, Univerzumu, Njegovoj volji. On zna kuda treba da idemo. On zna šta je za naše najveće dobro. A da bismo živeli po Njegovoj volji, jedino šta nam je potrebno je upravo ta velika hrabrost, koja je toliko jaka da nam čak i u najtežim situacijama pokazuje ono dobro što nam loše donosi.

Divim se takvim ženama. Divim se svim onim ženama koje povrh svega, ipak biraju sebe. Ipak biraju voleti, verovati u ljubav, te ljubav i pružiti.

Zamislite samo koja količina snage je potrebna da ipak poverujemo kako je ovaj svet dobar? Nakon svega lošeg što ste prošle, hajde se usudite voleti. Hajde se usudite biti svoje. Hajde izaberite sebe, iako znate da će vas mnogi osuđivati. Ali takođe upamtite ovo: svi ti mnogi će doći i proći, a ostaće oni koji vas zaista vole. Pojaviće se ljudi koji se takođe suočavaju i sa sobom, i sa okolinom, te će vas svojim postojanjem bodriti.

Da se odlučite na put ličnog razvoja, nikada ne biste bile same. Bog bi uvek bio uz vas, i vi biste to osetile. Vi biste osećale radost svaki put kada odlučite pratiti svoj unutrašnji osećaj, povrh svih strahove koje imate.

To je rad na sebi. I to je, na kraju svih krajeva, srce lavice, koje svaka od nas ima. Pitanje je samo: hoćemo li se odlučiti živeti slobodno, ili ćemo poginjati glavu sopstvenim uverenjima i okolini u kojoj se nalazimo?

Ja sigurno neću. A za one od vas koje takođe neće, znajte da sam uz vas. Niste same, možete! Verujem u vas, i radujem se vašim podeljenim iskustvima sa svetom, kao i primerom slobodnog života.

Volite sebe, a volim vas i ja.

Arrivederci i namaste!

ZAMIŠLJENA DOMOVINA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

MILOŠ RAŠIĆ, DOKTOR ETNOLOGIJE I AN -

TROPOLOGIJE, ROĐEN JE 1991. GODINE U ZRENJANINU. SVE NIVOE STUDIJA ZAVRŠIO

JE NA ODELJENJU ZA ETNOLOGIJU I AN -

TROPOLOGIJU FILOZOFSKOG FAKULTETA

UNIVERZITETA U BEOGRADU, GDE JE I DOKTORIRAO 2020. GODINE S TEMOM „INSTITU -

CIONALNA KONSTRUKCIJA I PREZENTACI -

JA IDENTITETA U SRPSKIM KLUBOVIMA U BEČU“. ZAPOSLEN JE U ETNOGRAFSKOM

INSTITUTU SANU, U STATUSU NAUČNOG

SARADNIKA. U SVOM NAUČNOM RADU, BAVI

SE ETNOLOŠKIM I ANTROPOLOŠKIM ISTRA -

ŽIVANJIMA RAZLIČITIH TEMA, A NEKE OD

NJIH SU: MIGRACIJE, IDENTITET, KULTUR -

NO NASLEĐE, PLES I MUZIKA. REDOVNO PU -

BLIKUJE RADOVE U DOMAĆIM I MEĐUNA -

RODNIM NAUČNIM ČASOPISIMA. OBJAVIO

JE MONOGRAFIJU „ZAMIŠLJENA DOMO -

VINA: KLUBOVI, IDENTITET I INTEGRACIJA

SRPSKIH GASTARBAJTERA U BEČU“, KOJA

PREDSTAVLJA REZULTAT ISTRAŽIVAČKOG

RADA ZA POTREBE DOKTORSKIH STUDI -

JA I ZA NJU JE DOBIO NAGRADU „DUŠAN

BANDIĆ“ ZA NAJBOLJU KNJIGU U OBLASTI

ETNOLOGIJE I ANTROPOLOGIJE ZA 2022.

GODINU, KOJU DODELJUJE FILOZOFSKI FA -

KULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU.

Kako si se odlučio za svoj doktorski rad, odnosno istraživanje koje je kasnije preraslo u knjigu „Zamišljena domovina: klubovi, identitet i integracija srpskih gastarbajtera u Beču“?

Mogu reći da je ova tema, na neki način, pronašla mene. Naime, kada sam nakon osnovnih studija počeo da radim u Muzeju Jugoslavije, angažovali su me na projektu „Jugo, moja, Jugo – gastarbajterske priče“. Cilj ovog projekta bio je da se prikupe životne priče i predmeti koji oslikavaju procese migracija prve generacije jugoslovenskih radnika u Austriju i Nemačku, a na osnovu te građe priređena je i istoimena izložba krajem 2016. godine. S tim u vezi, moj zadatak je bio da radim klasična antropološka istraživanja na terenu, da putujem prevashodno po Srbiji, po selima i gradovima iz kojih su potekli gastarbajteri i da beležim njihove migracijske priče. Istraživanja za pomenuti projekat trajala su dve godine, prikupljena je obimna građa i uvideo sam da su priče gastarbajtera nedovoljno dostupne, kako u naučnoj, tako i u široj javnosti. O gastarbajterima se retko priča, narativi se generalizuju, a uglavnom se pominju u negativnom kontekstu kao ljudi koji imaju devizne penzije, troše velike količine novca na svoje kuće, skupe automobile, glamurozna slavlja i tome slično. Čak se i u popularnoj kulturi – filmovima, serijama, novinskim člancima, gastarbajteri ne predstavljaju afirmativno.

Kada je došlo vreme da upišem doktorske studije, shvatio sam da sa prikupljenom građom

o gastarbajterima moram nešto da uradim i to je bio pravi način da fokusiram, ali i produbim svoja istraživanja. Odlučio sam se za Austriju i Beč iz nekoliko razloga. Prvenstveno zbog obima doktorskog rada, ali iz namere da analiza bude temeljnija, morao sam da suzim polje svog istraživanja na samo jednu državu, a potom i na samo jedan grad. Svaka država ima svoje posebne politike prema migrantima i načinima njihove integracije, zbog toga nije bilo moguće da obuhvatim više od jedne evropske države. S druge strane, Beč je grad u kojem živi najveća srpska zajednica. Ujedno, veoma je blizu Srbiji i putovanja na terenska istraživanja sam mogao lako da organizujem što je bilo važno jer sam u Beč odlazio često, a i veliki deo istraživanja samostalno sam finansirao.

Ko su zapravo gastarbajteri? Kako se definišu?

U svakodnevnom govoru, pod terminom gastarbajter podrazumevamo sve one pojedince koji su zaposleni van zemlje matice. Termin ima, mahom, negativne konotacije – gastarbajteri su ismevani, a predstave o njima svode se na generalizacije. Ipak, važno je znati da se ovim terminom, makar u naučnom diskursu, označava posebna migrantska grupa u određenom vremenskom kontekstu.

Sam pojam je nastao sedamdesetih godina u Austriji kako bi se njime označili privremeni radnici koji su iz siromašnijih zemalja dolazili tu da rade. Iako je pojam gastarbajter bio u zvaničnoj upotrebi svega nekoliko godina, nakon čega je zamenjen politički korektnijim terminima auslander (stranac) ili migrantern (migrant), u neformalnoj upotrebi se do danas redovno koristi. Tu je reč, pre svega, o onima koji su na rad u inostranstvo otišli tokom šezdesetih i

početkom sedamdesetih godina XX veka, čija je namera bila da u što kraćem vremenskom periodu zarade novac kojim bi po povratku u zemlju maticu rešili egzistencijalna pitanja. Karakteriše ih nisko obrazovanje budući da je većina njih završila samo osam razredna osnovne škole, a neki ni to. Njihova tranzicija u „drugi svet“ nikada nije izvršena do kraja, već su zauvek ostali zarobljeni između zemlje matice i zemlje u kojoj rade, kao i između dve pomenute kulture. Održali su prisne odnose sa zemljom maticom, osećaju se kao njeni građani, često su odbijali da se odreknu državljanstva zarad onog koje im nudi zemlja u kojoj rade, pri čemu ni jezik te zemlje nikada nisu savladali do kraja. Upravo je izvesna liminalnost njihovog identiteta ono što karakteriše sve gastarbajtere iz tog perioda. Pojam gastarbajter koristan je i kada se govori o širem kulturnom identitetu ove grupe, pa tako njim označavamo i potomke prve

generacije. Iako potomke gastarbajtera ne možemo smatrati strancima ili migrantima, jer su pretežno rođeni i socijalizovani u Austriji, oni su ipak vaspitavani i određene modele ponašanja preuzeli od svojih predaka – gastarbajtera. Zbog toga kultura gastarbajtera i dalje snažno opstaje.

Koji su bili glavni razlozi odlazaka Srba u Austriju?

Tu je reč o radnim migracijama. Nakon Drugog svetskog rata i ratnih razaranja, zapadnoevropske zemlje počele su da obnavljaju svoje države za šta im je bila potrebna nekvalifikovana ili niskokvalifikovana radna snaga. S druge strane, u Jugoslaviji se tada dešavala ubrzana industrijalizacija zemlje – verovalo se da je moderno društvo zapravo industrijalizovano društvo. Usled industrijalizacije, došlo je i do velikih demografskih kretanja, a pretežno su ljudi sa

sela prelazili u gradove zarad zaposlenja u fabrikama. U takvim okolnostima, tržište rada u Jugoslaviji nije bilo dovoljno veliko da podnese pritiske radne snage i državni vrh je došao na ideju da problem nezaposlenosti rešava izvozom radne snage u inostranstvo. Početkom šezdesetih godina XX veka, Jugoslavija prvenstveno potpisuje sporazume o odlasku radnika na privremeni rad u Nemačku i Austriju, a kasnije su Jugosloveni odlazili i u mnoge druge države. Priliku da potraže posao u Austriji, jugoslovenski radnici imali su u sopstvenoj zemlji. Naime, oglase za rad poslodavci iz Austrije oglašavali su u biroima za zapošljavanje, medijima, ostavljali su plakate u ambasadama itd. Oni koji su odlazili na rad u inostranstvo bili su uglavnom najsiromašniji, ali i najmanje obrazovani ljudi – kako sam rekao, to je bila nekvalifikovana ili niskokvalifikovana radna snaga, na primer bravari, vulkanizeri, sobarice...

Pominjem često da su oni odlazili na privremeni rad. To je bila primarna ideja da radnici iz Jugoslavije dođu u Austriju na određeni vremenski period, zarade novac i vrate se u domovinu kako bi rešili egzistencijalna pitanja. Međutim, veliki broj njih nikada se nije vratio u Jugoslaviju i taj idealno zamišljeni sistem privremenog i cirkularnog rada – u smislu da nova radna snaga

neprestano cirkuliše, nije se održao do kraja. Jugosloveni su ostali u Austriji i tamo počeli da razvijaju svoj specifičan kulturni sistem u kojem i danas žive. Doduše, to više nisu Jugosloveni, već su sada nakon rata devedesetih i povratka nacionalnih ideologija - Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci itd.

Statistika nam pokazuje da je početkom sedamdesetih godina XX veka više od 1,1 miliona Jugoslovena bilo na privremenom radu u inostranstvu. Danas, prema podacima Statističkog zavoda Austrije iz 2020. godine, navodi se da broj stanovnika s migrantskim poreklom iznosi 2.240.300 stanovnika, dok najveći broj ovih ljudi s migrantskim poreklom čine upravo oni iz Srbije i nekadašnje Jugoslavije. Ipak, ove statistike treba uzeti s rezervom budući da one obuhvataju samo pojedince kojima su oba roditelja poreklom iz drugih država, kao i one koji nemaju državljanstva. U Austriji ima i dosta Srba koji su uzeli austrijsko državljanstvo ili koji tamo i dalje rade na crno, pa nisu vidljivi u zvaničnim sistemima. Drugim rečima, mnogo je više migranata u Austriji nego što to statistika pokazuje.

Kako su funkcionisali klubovi? Koliko je lako ili teško išla integracija?

Kada pominjemo klubove, tu je reč o kulturno-umetničkim i sportskim organizacijama koje su nastajale u Austriji sedamdesetih godina XX veka. To su zavičajni klubovi, oformljeni na inicijativu i uz samoorganizaciju nekolicine pregalaca-entuzijasta. Namera im je prevashodno bila da naprave mesta na kojima će moći da se okupljaju sa svojim sunarodnicima, komuniciraju na maternjem jeziku, pomažu novim migrantima, ali i rešavaju različite administrativne probleme sa kojima su se susretali. Na primer, da bi aplicirali za novo radno mesto ili da bi produžili svoje radne vize, migranti su morali da popunjavaju formulare na nemačkom jeziku koji u većini slučajeva nisu znali. Stoga bi dolazili u klubove i tamo pronalazili pomoć od onih koji su znali nemački ili koji su već prolazili slične birokratske procedure. Kasnije su u klubovima nastajale sportske i kulturno-umetničke sekcije poput recitatorske, folklorne, dramske, a u novije vreme i sekcije srpskog jezika i ćiriličnog pisma. Ispostavilo se da su klubovi imali izuzetno važnu ulogu u procesima konstrukcije, prezentacije i očuvanja identiteta ove specifične grupe migranata.

Zanimljivo je da su se politike rada klubova menjale kroz vreme i u skladu s dominantnim društveno-političkim situacijama u zemlji mati-

ci. Na primer, sedamdesetih i osamdesetih su to bili jugoslovenski klubovi koji su iskazivali jugoslovenski identitet na različite načine – proslavljali važne jugoslovenske praznike, identifikovali se s tradicijom zemlje i tome slično. Od devedesetih, pa do danas, slično kao što se raspala Jugoslavija, klubovi se takođe razdvajaju po nacionalno-etničkoj osnovi i nastaju današnji nacionalno-etnički klubovi (srpski, hrvatski, bošnjački itd.), koji se sve više identifikuju s ovim nacionalnim kulturama i tradicijama.

Integracija je, može se slobodno reći, celoživotni proces za sve nas, a to naročito dolazi do izražaja ukoliko ste stranac u određenoj zajednici. Premda je veliki broj mojih sagovornika skoro ceo život proveo u Austriji, a nove generacije su tamo rođene i socijalizovane, oni ipak vuku breme svog migantskog porekla i većinsko društvo ih teže prihvata. Međutim, integraciju bi trebalo da posmatramo kao troslojni proces na koji utiču: zemlja emigracije – u ovom slučaju Srbija, zemlja imigracije – Austrija, kao i odluke samih migranata o tome koliko i na koje načine žele da se integrišu. Kada se sve to sagleda, dolazi se do zaključka da su srpski migranti u Austriji podjednako (ne)integrisani u Srbiji i Austriji. Kada dođu u Srbiju, posmatraju ih kao gastarbajtere, a kada su u Austriji

takođe ih posmatraju kao strance. Ali u svakodnevici oni dobro funkcionišu, govore nemački jezik, završavaju škole u Austriji, zapošljavaju se na dobrim radnim mestima i uspinju se na hijerarhijskoj lestvici u društvenom sistemu ove zemlje.

Do kakvih zaključaka si došao?

Zaključaka ima zaista puno, ali bih izdvojio nekoliko osnovnih i zanimljivih široj zajednici. Pre svega, kroz naša desetogodišnja istraživanja koja sam vršio sa još dve koleginice, prof. dr Draganom Antonijević i doc. dr Anom Banić, uvideli smo da gastarbajteri imaju svoj specifičan identitet i svoju specifičnu kulturu zbog čega ih i određujemo kao zasebnu kulturnu grupu. Oni su, naime, godinama živeli između dva sistema i dve kulture – Srbije i Austrije, te su u skladu s tim koristili, u zavisnosti od situacije i prilike, sadržaje obe kulture, kombinovali ih i tako izgradili novu kulturu koja postoji samo u njihovoj zajednici. Možda je najbolji primer tome jezik koji se u literaturi definiše kao „migrantski jezik“ ili „dijasporski jezik“. Njega karakteriše mešanje dva jezika ili prebacivanje strukture jednog u drugi jezik. Migranti prenose određene reči, pretežno glagole, prideve i imenice, dok zadržavaju strukturu jezika na kojem u datom trenutku govore. I srpski gastarbajteri na ovaj način komuniciraju svakodnevno, a korišćenje ovog novog jezičkog konstrukta nije nužno povezano sa nedovoljnim poznavanjem jednog od dva jezika koji se koriste, naprotiv.

Za mene su svakako i važni zaključci o njihovoj zamišljenoj domovini i, povezano s tim, zamišljenoj nostalgiji. Kada sam razgovarao sa svojim sagovornicima tokom terenskih istraživanja, mnogi od njih pričali su o svojoj domovini i to veoma nostalgično. Ispostavilo se da pod domovinom podrazumevaju Srbiju, iako mnogi od njih u Srbiji nisu ni rođeni ili su u njoj proveli veoma malo vremena, pretežno kao mali. Ipak, kada pričaju o toj domovini, tu je reč o zemlji koja ne postoji onako kako je oni zamišljaju u svojim glavama. Ova domovina nije izmišljena jer teritorijalno postoji, ali je slika o njoj konstruisana na osnovama tuđih sećanja i ličnih povremenih boravaka u njoj. Naročito su mladi migranti slušali priče o Srbiji od svojih roditelja

ili baba i deda, koji su opet ovu zemlju pamtili iz onog vremena kada su iz nje otišli, a Srbija se od tada znatno promenila. Iz svega ovoga proističe i zamišljena nostalgija koja takođe nije izmišljena, ona zaista postoji i često je jaka, ali je upućena ka nečemu sa čim oni nemaju neposredno iskustvo – upravo ka toj domovini u kojoj nikada nisu živeli u punom smislu. Oni su, zapravo, nostalgični prema nekim sećanjima i idejama koje su vremenom konstruisane u okviru kulture gastarbajtera, a ne prema realnoj teritoriji i društveno-političkoj situaciji.

Da li je bilo teško zamisliti domovinu?

Ne mogu sa sigurnošću da kažem koliko je bilo teško zamisliti domovinu, ali svedočim da je to dugotrajan proces koji i dalje traje. Kao i svi drugi procesi konstrukcije različitih – ličnih ili kolektivnih – identiteta za čiju izgradnju je potrebno puno vremena i iskustva. Deluje mi da migranti neprestano tragaju za svojom domovinom, slično priči o Atlantidi, želeći da na različite načine stignu do te idealno zamišljene destinacije. Međutim, čini mi se da je njihova domovina upravo taj dvostruki prostor i neukorenjenost u kojoj provode svoje živote. Zbog toga ih često nazivamo i transmigrantima. To su ljudi koji nisu vezani samo za teritoriju jedne nacionalne države, niti za samo jednu nacionalnu kulturu, već se povezuju s više prostora i kultura i žive u neprestanom procesu putovanja. Njihova zamišljena domovina nije omeđana granicama – ni teritorijalnim, ni kulturnim, a ujedno je i bezvremena – u njoj vreme ne protiče, niti se ona menja istom brzinom kao sve druge zemlje.

Gde se knjiga može kupiti?

Knjiga je trenutno dostupna u dve knjižare u Beogradu. Može se kupiti u Zepter knjižari, u ulici Kneza Mihaila 42, kao i onlajn preko knjižare Book Bridge.

Da li je tvoja knjiga dokument proteklog perioda koji se nikako ne sme zaboraviti?

Mada i danas imamo radnih migracija prema celoj Evropi, Americi.

Da, definitivno je dokument jednog vremena i jedne kulture. Knjiga oslikava vreme koje je

prošlo, ali prati nastanak, razvoj i trenutnu situaciji srpskih gastarbajtera u Austriji. Srbija je tradicionalno zemlja emigracije, što znači da veći broj ljudi iz nje ode nego što dođe, tako da i danas imamo veliki broj emigranata koji odlaze u mnoge zemlje sveta, čini mi se da više ni nema pravila gde se sve ide. Ipak, svaki proces migracije i svaka migrantska grupa je specifična za sebe. Organizovane odlaske gastarbajtera iz Jugoslaviji ne možemo porediti s današnjim migracijama visokokvalifikovanih radnika jer se u mnogo čemu razlikuju.

Moje mišljenje je da bi trebalo da se zapamti ceo proces migracije srpskih gastarbajtera, jer su njihove životne priče

bile teške i važne za ukupan društveno-kulturni sistem Srbije i bivše Jugoslavije. To su veoma često potresni narativi ljudi koji su zarad osnovne egzistencije morali da napuštaju svoje domove, roditelje, partnere, čak i decu, te da odlaze u druge države, u zemlje čiji jezik nisu znali i da se tamo snalaze na različite načine. To su ljudi koji su ostali zaglavljeni između dve države i dve kulture, a opet potpuno nevidljivi u oba sistema, njih su dugo nipodaštavali i o njima pežorativno govorili podjednako u Srbiji i u Austriji. Stoga je važno razbiti sve predrasude o njima i omogućiti da se makar u maloj meri njihov glas učini jačim i dostupnijim.

PHOTO: UNSPLASH.COM

HRABROST IZNAD SVEGA

PIŠE: BRANKA PETRIĆ SIMIĆ

Kada bih samo mogla znati na šta ovaj naslov svakoga od vas asocira. Da li vas plaši ili osnažuje? Izaziva neke uspomene ili podseća na nešto što vas čeka u budućnosti? Svako od nas ima svoj svet misli i zato je svačija asocijacija drugačija. Znate da reči uvek nose snažnu energiju, bilo da su izgovorene ili napisane. Srce lavice ima moćan prizvuk. Verujem da većinu, kao i mene, asocira na hrabrost jer hrabrost dolazi iz srca. Kada sam bila mala, mislila sam da sam hrabra jer se ne bojim. Zato što se, uglavnom, nisam bojala. Tačno se sećam tog osećaja. Moje drugarice su bežale od psa koji ih juri, a ja sam, kad me pas pojuri, krenula njemu u susret, pa se on odmah smirio i prestao da laje. Kad god mi je nešto bilo nejasno u školi, javljala sam se sa pitanjima (a imala sam ih milion), ne strahujući da ću ispasti neznalica pred drugarima. Samo zato što mi je bilo važno da razumem, nisam uopšte osetila strah. To je samo par primera od mnogih na osnovu kojih sam uvek mislila za sebe da sam hrabra. Zato što se u tim situacijama ja u stvari nisam bojala.

Međutim, kako sam odrastala i počela da se susrećem sa situacijama u kojima imam strah i zbog kojeg ne mogu da uradim nešto što bi trebalo, uvidela sam da baš i nisam hrabra kako sam mislila. Na primer, kada sam trebala da uputim telefonski poziv nepoznatoj osobi toliko sam se bojala da sam bukvalno drhtala. Bilo je dosta takvih situacija, punih straha. Samo to saznanje me je šokiralo i još više paralisalo. A onda, kada sam jednom u nekoj knjizi pročitala da je hrabrost usuditi se uprkos strahu, sećam se da sam odlučila da ću se uhvatiti u koštac sa svojim strahovima i postati stvarno hrabra. Lepa odluka. Neko bi rekao hrabra. A nekad si hrabar i kada ne znaš šta te čeka. Mada to često bude nesmotrenost umesto hrabrosti. Tada to nisam tako posmatrala, bila sam jako mlada i nisam mogla ni da pretpostavim kakva borba sa sobom mi predstoji. To hvatanje u koštac sa svojim strahovima traje i dan-danas i verujem da će uvek biti tako sve dok budem spremna da idem napred. Jer kad god je neka za mene strašna životna situacija sa kojom nisam imala prilike da se susretnem i uvežbam hrabrost, kreće novi krug misli nakon kojih sledi hrabra akcija. Ono što je sada drugačije u odnosu na pre je što su to već dobro utabani

putevi u mozgu, tako da čak i u skroz novim situacijama znam šta treba da radim, tj. kako treba da mislim da sebe osnažim i da se uprkos strahu skoro bez zaustavljanja usudim na neki korak.

Uopšte nije bitno da li se radi o krupnim i hrabrim odlukama i akcijama ili onima koje nisu tako značajne i velike, čim ih se bojimo, one su za nas krupne. Isto tako, postoje situacije kojih se ne bojimo, ali su neprijatne ili teške, a mi ipak hrabro guramo napred i pored prepreka na putu. Iako svi znamo da je hrabrost usuditi se uprkos strahu, nekada je to teško sprovesti u delo jer ne znamo kako. Šta raditi kada se bojiš, kada imaš prepreke na putu koje ti se čine nepremostive, kada te strah bukvalno parališe?

Pošto prelazim na teritoriju psihologije, koja me je uvek zanimala (pročitala sam puno knjiga i dalje čitam na tu temu), ipak nisam stručna da delim savete, ali ono što sigurno mogu je da ispričam svoju priču, odnosno šta je to što u takvim situacijama meni pomaže.

Čitanje knjiga i tekstova na tu temu mi je pomoglo da razumem svoja osećanja i nađem način da se nosim sa njima. (Zato, pre svega, preporučujem čitanje jer se iz knjiga sve može naučiti!) Ono što sam shvatila je da je najvažnije setiti se pročitanog, ali i najteže. Zato sam to vežbala. Car Solomon je na svom prstenu imao ispisane reči “I ovo će proći” i to je čitao svaki put kada se suočavao sa problemom. Po ugledu na njega, napisala sam rečenice koje na mene imaju snažan uticaj i čitala ih u trenucima kada me je hvatao strah. Vremenom sam shvatila da je važno da pre svega smirim svoj um i zauzdam nekontrolisane (negativne) misli, jer je to bio uslov da se setim. Dakle, kada krene uragan misli i osećanja, zastanem sa razmišljanjem i samo pratim svoje disanje. Tako se vratim sebi i pomislim - i ovo ćeš rešiti kao što si i sve do sada. Preusmerim misli samo na tu rečenicu kako bih izbegla da krenu u vrtlog sa pretpostavkama šta sve može krenuti loše jer znam da tada raste strah. U korenu straha je osećaj krivice. Osećaj krivice je strah od kazne (da će mi se nešto loše desiti ako ne uspem). Kada krene igranka sa osećanjem krivice koje smo sami sebi nametnuli i koje kao teret nosimo na svojim plećima, vrtlog samosabotirajućih

PHOTO: UNSPLASH.COM

misli je skoro nezaustavljiv. Zbog toga je važno zaustaviti misli i samo disati. Samo zato da bih se setila da je potrebno da dozvolim sebi da budem ono što jesam i da se oslonim na sebe i svoje snage, jer sam i ranije ja - baš takva, sa svim svojim vrlinama i nedostacima, koračala napred, manje ili više hrabro i uspešno, probleme uvek nekako rešila i iz toga puno naučila. Na taj način smanjujem unutrašnji pritisak, što automatski oslobađa mentalnu energiju. Prestaje uzaludna borba sa sobom, tj. svađa između razuma i duše. Tako oslobođena i istovremeno osnažena naletom energije, mogu slobodno da krenem u akciju, u skladu sa sobom i svojim vrednostima. Imam prostora u glavi da razmislim o svemu onom što me čeka na putu, ali bez “duvanja balona”, tako da ako brinem, to radim bezbrižno. Zato što sam vremenom shvatila da se na kraju uvek sve završi onako kako je najbolje za mene, jer su u kosmosu stvari baš tako postavljene. Zato treba da budemo hrabri da se prepustimo toj veri.

Vrlo važna činjenica u koju sam se hiljadu puta uverila je da misli odašilju energiju, da mi se uvek vraćaju kao bumerang. Kada odašiljem pozitivne misli, pozitivnu energiju, gradim svoj raj. I obrnuto. Svi smo doživeli da nakon jednog lepog događaja kojem se iskreno obradujemo i koji slavimo kreće talas lepih događaja. Isto tako se dešava i obrnuto - da nesreća ne ide sama. To je sve rezultat frekvencije naših misli. Verovali ili ne, to je zakon fizike da se iste stvari privlače. Ako razmislite o nekim događajima unazad, shvatićete da je to istina i zato je važno na vreme primetiti u kom smeru se naše misli kreću. Meni u tome pomaže moj unutrašnji posmatrač, čuvar ravnoteže.

Dešavalo se da je moj čuvar zaspao i nisam primetila da su usled neke situacije misli skliznule u negativnom smeru što je uzrokovalo (privuklo) dodatne probleme i tako sam zapadala sve dublje u osećaj obeshrabrenosti i bespomoćnosti da problem rešim. Ako se naša nezadovoljstva nižu jedan za drugim, pojavljuje se još više problema i svet nam izgleda kao da se urotio protiv nas. Sve postane crno i mi se umorimo od problema. Zarobili smo svoju mentalnu energiju jer nam je glava puna negativnih misli i nemamo snage da se borimo i izaberemo prave misli. Iz tog stanja se možemo izvući samo ako promenimo svoje misli. Nekada je to jako teško. Znam. Ali ono što isprobano pomaže je da sebe podsećamo šta je to što je pozitivno. Iako se čini da je sve izgubljeno, ako ozbiljno razmislimo, shvatićemo da sigurno ima pozitivnih stvari. Neka je to i samo jedna stvar - to je temelj na kojem ćemo graditi svoj izlaz iz provalije. Važno je verovati da će biti dobro, jer ako verujemo, hoće. Isto tako, ako ne verujemo, nećemo ni pokušati i onda ishod verovatno neće biti onakav kakav očekujemo.

Hrabrost dolazi iz samopouzdanja, a samopouzdanje je vera u sebe i svoje sposobnosti. Kada dopustimo sebi da budemo ono što jesmo, stvaramo plodno tlo za izgradnju samopouzdanja. Oslobađamo se negativnih misli koje nam troše energiju, pa umesto da se ljutimo što smo ovakvi ili nismo onakvi, imamo mentalnu energiju i snagu da guramo napred sa onim što trenutno od sposobnosti imamo, a zatim i da usavršavamo ono u čemu želimo da budemo bolji. Kada postignemo uspeh zahvaljujući sebi i svojim sposobnostima, a naročito novostečenim veštinama, zdravo samopouzdanje u sopstvene snage raste. Tako osnaženi lakše mislimo pozitivno, odašiljemo pozitivnu frekvenciju i to nam se i vraća. Pozitivan ishod je siguran.

Dug je put do svetlosti, naročito kada krećete iz mraka. Ali kada svetlost ugledate, osećaj je neopisiv i vredan svakog pređenog koraka. Zato se u mraku setite da čak i kada se čini da nema svetlosti na kraju tunela, treba samo koračati napred i svetlost će se pojaviti. Za takvu veru je potrebna hrabrost, ali pošto je vera najmoćnija sila, vredi se usuditi. Kada to svesno izaberete, shvatićete da ste na putu do svetlosti ojačali i da i vi imate srce lavice.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR HEART

ENERGIJA LAVA

PIŠE: VALENTINA ŠLJIVIĆ

TAIJIQUAN & QIGONG INSTRUKTORKA

MEDICAL QIGONG HEALING THERAPIST PREDSEDNICA CENTRA ZA PSIHOFIZIČKI RAZVOJ „OSAM“

Verovatno i vi imate takve dane kada su vam neke stvari važne. Važne dane da uradite sve kako treba. Da odgovorite na zadatak ispravno, tačno, precizno, bez greške, da ostavite dobar utisak jer ste preuzeli odgovornost zbog nekog vama važnog cilja. Uz sve to ide i strepnja da li sam uradila sve kako treba, a onda ide onaj crv sumnje ma nije možda još dovoljno dobro. Ajde da probam i neke stare trikove stavi knjigu pod glavu, spavaj sa njom, ući će znanje u glavu. Ponovi sve vežbe, zadatke još jednom. Ponovi sve što znaš naglas, šetajući po sobama. Oseća se uzbuđenje, nemiran um. Kažem sebi: „Kome je nemiran um, pa ti si majstor istočnjačkih veština, tvoj um treba da je uvek na visini zadatka.“ Monolog, monolog. Pitam. Odgovaram. Multitasking. Dišem. Osmehujem se. Ukorenjujem. Smirih se. Zadatak je protekao kao voda. Lagano. Mekano. Nežno. U toku. Sa osećajem snage i zadovoljstva posle provedenih sat vremena odbrane znanja na nematernjim jezicima. Uspeh sam po sebi podiže veliku količinu adrenalina, ćija, energije, zadovoljstva, ispunjenja. Još jednom završen dobar posao posle tako puno strepnje, neizvesnost i višemesečnog rada.

Napisala sam svoj doživljaj, sličan kao i vama sada i objavila na društvenim mrežama kako bi krug ljudi koji je upućen u moje školovanje, koji je deo mojih ispita saznao rezultate. Kada ono u nekom trenutku javlja se Mia, Miomira urednica magazina Refresh Your Life. Piše mi: „Imaš srce lavice tema je za februarski, rođendanski broj. A ti imaš srce lavice!“ Moj odgovor nije trebalo ni da bude napisan. Urednica ga

je znala. Prošlo je neko vreme, nekoliko dana, počela sam da se pitam: „ Kako ja to imam srce lavice? Kako me vide drugi ljudi? Šta znači imati srce lavice?“ Svakako imam određeno mišljenje o sebi. Međutim da razmislim da li spadam u karakter tako snažne životinje –Kralja odnosno Kraljice životinja!!!

S obzirom da se i profesionalno bavim karakterom i energijom životinja kroz Ćigong sistem vežbanja koji podučavam, a u kome pokušavamo da imitiramo određene pokrete i zvuke životinja kako bismo podstakli životnu energiju i bolji rad unutrašnjih organa čiji karakter opisuje određena životinja kao što su zmaj, tigar, jelen, medved, ptica, majmun, zmija, kornjača, ždral. Imam određeno iskustvo, ali o lavu nisam razmišljala niti se poistovećivala sa njegovim osobinama. Možda je ovo zadatak od univerzuma koji sam dobila kroz magazin RYL da sebi dočaram energiju lavice.

Naredna godina 2023. u kineskom horoskopu je godina vodenog, crnog, zlatnog Zeca, ona se u kineskoj kulturi započinje plesom lava. Lav nikada nije živeo u Kini i zato je za Kineze ne samo strašna već i egzotična životinja. Lav važi za najjaču životinju zbog toga može da se suprostavi svakom zlu. Kod kapija i mnogih hramova možemo videti kako sedi par lavova razjapljenih čeljusti, sede na zadnjim nogama a prednjim drže kugle u kojima se skuplja mleko lavice. Ples lavova je i danas omiljena predstava u okviru praznovanja Nove godine.

Sva dešavanja u mom Ći polju ukazuju na prisutnu energiju lavice odnosno lava.

Simboliku lava opisuju različite kulture koje imaju svoja verovanja. Generalno lav je simbol moći i najviše vlasti, simbol sunca i zlata, prodorne moći svetlosti i reči.

Dalekoistočni lav je veoma blizak zmaju sa kojim se ponekada i poistovećuje. On ima ulogu zaštitnika od štetnih uticaja. Ples lava je zastupljen i u Japanu i veoma često se izvodi kako bi oterao demone i obezbedio zdravlje i napredak u porodici.

U Egiptu su lavovi sunčane životinje često prikazani u paru, okrenuti jedan drugome leđima, a licem jedan ka istoku, drugi prema zapadu. Vremenom su postali simboli dva obzora i sunčeve putanje od jednog do drugog kraja zemlje. Prateći tako proticanje dana, prikazivali su juče i sutra i neprekidno se podmlađivali. U širem smislu simbolizovali su obnovu snage potrebnu za menu dana i noći, napora i odmora. Vremenom je postao ne samo simbol sunčevog povratka već i obnove kosmičke i biološke energije nego i samih uskrsnuća.

Za bambare (narod u centralnoj Africi) je lav alegorija božje mudrosti zbog njegove smernosti i vedrine udruženih sa snagom. U tradicionalnoj društvenoj hijerarhiji tog naroda lav je plemićka titula, iznad njega su samo mudrac i sveštenici.

Treba dodati da lavlja snaga ima i negativan aspekt nasilnost nestrpljive gladi, prema sv. Jovanu od Krsta on je simbol instiktivne, nekontrolisane snage.

Kakva bi to bila energija, karakter i emocija koja prati ovu divlju, posvećenu i snažnu životinju?

Ako se osvrnemo na verovanja u različitim kulturama možemo da zaključimo da lav poseduje veliku snagu, moć, da poseduje božansku svetlost i zaštitnički karakter.

Lavovi najčešće ne love, u lov uglavnom idu lavice. Obožavaju da drema-

ju i do 20 sati dnevno. Uživaju u sređivanju, lickanju, češkanju, dremkanju. Glas, rika lava može da se čuje i do 8 kilometara.

Lavovi su hrabri, imaju dobru komunikaciju. Lavice su veoma brižne majke. Energija lava je u njegovoj ogromnoj neustrašivoj snazi koja mu daje moć, karakter je opisan strpljenjem, dobrom komunikacijom i potrebom da štiti svoju porodicu i čopor sa prožetom emocijom radosti i hrabrosti koja se razvija u mudrost kroz opuštanje i odmaranje u samoći.

Većina nas poznaje izreku: „Pusti lava dok spava.“ Kada je lav budan on je najumiljatija mačka, ako ga neko probudi onda je goropadna zver velikih čeljusti. Hrabro srce lavice uvek je spremno na borbu, za lov na mogućnosti i prilike, za napredak, za ljubav. Žene sa srcem lavice su strastvene, posvećene, zaštitnički nastrojene, dobro organizovane, komunikativne, negovane, srećne, uvek zaljubljene i spremne na uživanje.

Sada već mogu da pronađem sličnost između mog srca i srca lavice. Ako posmatramo prirodu i upoznajemo njene zakone, upoznajemo i sebe i delove kosmosa koji je protkan kroz našu matricu energije koju nosimo.

Svi služimo kao ogledala jedni drugima. Da urednica magazina Refresh Your Life Mia Medaković ne poseduje srce lavice, ni mi koji pišemo za ovaj broj RYL magazina ne bismo videli to isto srce u sebi, kao ni vi koji sada čitate stranice ovog rođendanskog februarskog broja koji punih osam godina osvetljava, hrabri, osnažuje i motiviše svoje čitaoce da obrate pažnju na sebe kako bi unapredili svoj stil života.

Srećan rođendan Refresh Your Life!!!

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR LIFE

OŽIVETI PONOVO

PIŠE: LJILJANA MILIĆ

Čovek nad ranjavajućim licem života nema veliku kontrolu.

Nad tim da li ćemo se razboleti. Dešava se i najvećim posvećenicima zdravom životu. Važno je da ne napustimo sebe ako nam se to dogodi.

Da li ćemo naleteti na nekog ludaka na auto-putu ili u odnosima? Dešava se i najpažljivijima. Važno je da ne okrivimo sebe i tako pospemo so na svoju ranu.

Da li će oni koje volimo biti bezbedni kud god da krenu? Dešava se da nisu, iako smo ih opremili uputstvima za upotrebu života van kuće.

Da li će nas drugi voleti? Dešava se da nas ne vole, čak ni oni najbliži za koje očekujemo da nas vole. Često nije do nas, do njihove je emocionalne dostupnosti.

Da li će svi u nama videti ono što želimo da vide? Ljudi vide onoliko koliko su im oči široke, ni mrvu više.

Da li će nas odbacivati u budućnosti kao i u prošlosti? Hoće, sigurno, ali će manje boleti ukoliko shvatimo da često nije do nas i zbog nas.

Da li ćemo izgubiti one koje volimo? Da, i biće strašno, jer život kao da više veruje u cikluse nego što mari za naše ljudske ranjivosti. I mnogo je strašnije da zbog vrlo mogućeg gubitka sebe sprečimo da volimo, stvarno volimo, bilo koga.

Život zastrašuje ovim svojim nepredvidljivostima i neizvesnostima, svojim uskraćivanjem garancija. Utoliko više ukoliko smo ih osetili na svojoj koži.

I mnogo je lakše proći kroz životne slalome

ukoliko smo tu za sebe, ukoliko poznajemo svoje srce i čujemo vlastite otkucaje.

Ukoliko nam je vlastito srce dostupno za tugu, strahove, ljutnje i radosti. Ukoliko je dostupno za bliskosti. Ukoliko umemo da saosećamo sa sobom, ukoliko smo sebi važni.

I mnogo nam je teže da se nosimo sa tim nezgodnim licima života ukoliko smo sebi na poslednjem mestu, izgubljeni u konfuziji raznih životnih uloga koje nas troše, ukoliko su nam emocije zaključane, pa ništa od onog što se događa ne možemo da svarimo, ukoliko zabijamo glavu u pesak čekajući da neko drugi reši naš problem.

Mnogo je teže živeti život, plivati uz život šta god da nam struja donese, ukoliko nismo naučili da plivamo u sebi i živimo sa sobom, da se pouzdamo u sebe.

Manje bismo se plašili života i manje ga gledali kroz nišan, šta god da se dogodi, kada bismo umeli da budemo na svojoj strani. Manje bismo se čuvali života iz straha da će nas slomiti, a mnogo bismo više živeli.

Nama, ranjenima, to je jako teško.

Meni je bilo jako teško da nastavim da živim, verujem svom životu, svom telu i sebi, nakon lečenja karcinoma. Dok je lečenje trajalo, preživljavala sam nekako. Išla sam kroz protokol lečenja onako kako je on zahtevao. Bilo je neke strukture koja je ličila na sigurnost.

Ali onda kada je sve prošlo, kada sam ostala sama sa sobom da nastavim da živim, da svoj život nekako pridignem i vratim ga u opticaj, tada se život pokazao kao opasan i preteći, a mene su šibala pitanja o nekoj sigurnoj budućnosti. U meni su sve ruke moje duše bile pružene tražeći nekakvu garanciju.

PHOTO: UNSPLASH.COM

Da ću biti tu za godinu ili dve ili deset ili dvadeset.

Da ću biti tu da mahnem sinu kada krene u svoj prvi školski dan.

Da ću biti tu kada se prvi put zaljubi, za prve tajne i prve suze.

Da ću biti tu kada mu budu porasli prvi brčići.

Da ću biti tu da ga čuvam od svega, da ga se nagledam, da ga ne dam ni vetrovima ni olujama.

Da ću biti tu da ga naučim da živi.

Da ću biti tu da sa svojim mužem ostarim, pijem našu omiljenu kafu na terasi u neki zalazak sunca.

Da ću biti tu da se nadišem ovog života.

Teški događaji nam izmaknu tlo pod nogama. Izgrebu naš život, prelome ga na razne delove. Tolika je i takva moć trauma. Prelome naš život na pre i posle, pa više nismo isti na način čije mogućnosti ne možemo ni da naslutimo. Traume udare maljem posred našeg identiteta. A ako ga nismo pre toga stekli, razbiju u paramparčad sve te životne uloge u koje smo se investirali misleći da je to to, da smo to mi.

Pa ako pre toga nismo bili dovoljno zreli ni dobro sastavljenih delova u kakav-takav funkcionalni mozaik, život postaje mesto ratnog poprišta, preteći da nam svu tu budućnost o kojoj se pitamo, pojede. I gotovo nam je nemoguće da oživimo ponovo.

Teški životni događaji imaju veliku moć nad našim životima. Mogu da nas rastave toliko da se skroz pogubimo, što i čine, ali nam i pokažu jasno gde nismo bili dobro sastavljeni. Gde kost nije legla u zglob. Gde nismo srasli sa sobom.

Gde smo rasparčani u razne uloge koje smo od drugih prepisivali u pokušaju da zadovoljimo tuđa očekivanja.

I to je razvojni kapacitet trauma. One nas povuku za rukav i nateraju da sednemo za sto sa sobom, sa ranjenikom u sebi, sa detetom u sebi, sa raznim delovima sebe. Nateraju nas da porazgovaramo sa sobom. Možda po prvi put u životu čujemo sebe. Budemo iskreni prema sebi.

I nije lako da kada te već toliko boli svaka koščica još i prihvatiš sve ono što je potrebno kako bi sazreo, promenio se, osposobio da živiš život u vlastitoj realnosti. Mnogo je lakše očekivati od nekog ko je nem da ti vikne nekakvu garanciju. Ali od toga ništa ne može da oživi ponovo.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR MIND

MY LION HEART MESSAGE

WORDS: DUSICA STOECKLIN

Many, many years ago, while I was going through a crisis, I had a dream which showed me how to find a way out. I called it “My Lion Heart Message”. This dream has never been forgotten as I used it to guide and mentor other women to remember who they are. That we are strong and resilient and are able to overcome any obstacle. The moment I woke up the message was clear: the choice I had to make was the one I was most afraid of. It was really not surprising. I’ve been studying at that time the teachings of Joseph Campbell who is known for his quote that the cave you are afraid to enter holds the treasure you seek. But my dream was not about this one situation, my dream was teaching me about how to live with courage.

This is an extended version of the valuable lessons I was learning over and over in my life as well as what other women shared with me as their experiences.

I was born under a sign of Leo, known for its bravery and the organ of the body that rules this sign is a heart. I have never put the two things together. The Lion’s heart is often used as a symbol for courage but I have not fully appreciated it until I learned that the origin of the word comes from old French word “cuer” which means heart, and the Latin “cor “ and from that was coined the word courage, the quality that comes from a heart, the organ that pumps the blood and keeps us alive.

Blood and courage are intimately interwoven. We need both love and passion to course through our veins in order to give all we must see our ideals become reality. We simply could not do otherwise when we care deeply about something or someone. There is no other option. And we often think of courage as something that other people have, not us. Until the situation arises and we discover with great astonishment and delight that we have it to, when we are faced with a loss od someone, with a disease with facing a bully and stand up to him or her...

On the contrary, our heads, our minds, our society is asking of us to be reasonable and balanced. Even the fire that burns in our hearts has to be explained. With words. Even when there are no words for our strong beliefs, for our inner knowing. Women know with their intuition if something is right and acceptable for them or not and have difficulties defending their position with facts

and proofs. I’ve been there.

We could ask Joana D’Arc about it. She couldn’t find words and payed with her life for that. She was burned at stake by the fire that has previously consumed her whole heart. But of course, there is no common language between heart and mind. The heart feels while the mind thinks. How could you reason with fire in the heart?

Or feelings? Or passion? Or infatuation? Or enchantment? Lots of stuff that the fairy tales are made of.

There is a Sioux Indian saying that the longest journey we’ll make in our lives is from our heads to our hearts. I am convinced that it is a journey each one of us has to make eventually to live fully. To become whole. In this big, little life we all come to a fork in the road and have to chose which road to take. That choice will affect the rest of our lives. The heart will whisper “ take the road not taken, and walk it with the complete joy and abandon, no matter what the cost”. Do not believe that the reasonable choice will come free of charge. There is a price to pay for both choices so only you know what will bring less pain or regret. even though it is not easy to foretell.

Ask those who have changed our history because they chose the road not taken: ask gandhis in different places and time who thought in a similar fashion or m.l.kings who fought for justice and higher visions. Ask anyone who followed the saying that it is better to love and loose than to not love at all.

Think about it this way: a journey of any decent Hero (ine) has to involve crisis, risks and dangers. It is a kind of life that if we get out of it alive it would be worth telling about it. And I do not mean that it has to be one huge act of courage that define us. It may be choosing to become a single parent, leaving a secure job to travel the world, saying no to everything else to care for a sick friend. Think back to a one courageous act in your life that you feel good when you think about it. That makes you smile on a cold, rainy day. The heart caries its own wisdom: that it is in our being, not doing where our worth is shown, and that is what deserves respect. Not status symbols, not trophies or the titles that stand before or after our names.

That is the meaning of Namaste.

The heart knows what is really valuable to

PHOTO: UNSPLASH.COM

invest in. The things that cannot be bought, like love, kindness, compassion, generosity and yes, courage.

And all that is already within. Like a seed that need to be watered lovingly.

Lessons that make us practice our courage are everywhere. Life is a patient Master. They will be sent to us until it becomes our second nature.

Like when we hear an inappropriate joke being told and will choose not to laugh because it is not funny for us.

I promise you we will love and appreciate ourselves so much more. And sleep better. You might even hear a soft whisper that comes from within: “well done, I am so proud of you” and you’ll know it is a voice of your Lion Heart.

It feels so much better to be true to ourselves than seek the approval of others. And slowly, our hearts, our joy and excitement, our enthusiasm grow bigger.

This might be a lesson that a Higher Self of a Leo could teach us. And our Lion heart becomes a second nature, without us even noticing when it had happened. We just naturally have grown a Lion Heart, through practice and through defending what we love and value.

I would love to hear your thoughts on courage.

Namaste!

PHOTO: UNSPLASH.COM

YOUR GONG

LET´S PLAY

PIŠE: ANIKA PETROVIĆ

Vreme je za igru. Moje srce je mirno, um se otvara, strast se pokreće. Univerzum zna zašto je to bitno.

Biti hrabar sa svojim životom, biti svoj u njemu, biti esencija... Mia

Posle dužeg vremena, srela sam Miu u SKCNS „FABRIKA“ u Novom Sadu nakon njenog kratkog poziva da zvucima gongova ozvučimo prostor u kom se razlivala boja plavetnila.

Bila je to multimedijalna izložba „Čitanje plave“, jedinstvene koncepcije umetnica: Ivane Martić, akademske slikarke, Jelene Đurić, akademske slikarke, Jelene Janev, skulptorke, Milice Grbić Komazec, kostimografkinje i Mie Medaković-Topalović, fotografkinje.

Tek kada su zadovoljni posetioci ozareni osmesima otišli svojim kućama, svakoj sam kreaciji odala počast zagledavši se u razlivanje boja, fotografije, tkanine. I kako to obično biva, jedna slika mi je privukla pažnju, veličanstvena plava statua lava, kralja džungle, na fotografiji. Iz znatiželje sam pogledala papirić sa strane na kojem je pisao naziv – “Imam srce lavice”.

Nedavno sam ponovo dobila njen poziv da odgovorim na taj zov srcem lava i da se na ovim stranicama reči razliju bojama duge.

Oduvek sam slušala svoje srce, a putevi srca su tajni i samo onaj ko ih pomno sluša može pratiti njihove tragove. Sa potpunom sigurnošću se prepuštam izazovima koje zovem igra života, jer iako po godinama polako koračam ka šestoj deceniji, moje srce lavice hrabro istražuje i

prihvata izazov koji život donosi. Nešto je pre čitavu deceniju u mom srcu zaigralo kada sam čula čaroliju zvuka gongova i tibetanskih činija, do tada potpuno neobični zvuci za moje uši su ispunili prostor i tkali neku lepu priču između jave i sna. Otvorili su mi vrata trenutka gde vreme i mesto ne postoje. I desio se taj plamen, žar koji me je poveo putem istraživanja. Ponekad je to bio put velikog napora, a ipak igrajući se i u tim trenucima bila sam sigurna da i to što mi je namenjeno jeste dobro. Potpuno opčinjena mističnim zvucima, počela sam da istražujem još uvek mnogima nepoznat uticaj ovih specifičnih instrumenata i kako oni deluju na psihofizičko, mentalno i emocionalno stanje čoveka. Moglo bi se reći da mi je tada proradilo „lavlje srce” i predala sam se sa poverenjem, otvorenim srcem i istinskom motivacijom i težnjom da najpre iskusim to praiskonsko znanje da bih zatim, kada primim najkvalitetnije učenje kroz autentično iskustvo, mogla i drugima da prenesem taj isti žar, strast prema lepoti i blagodetima ovih divnih zvukova koji harmonizuju slušaoca ako on to dozvoli, da se poveže sa ritmom usredsređenim na srce. Izraz „srce lava“ znači da neko ima hrabrost i to pokazuje u svom ponašanju. „Lavlje srce“ zbog svog nesebičnog ponašanja i spremnosti da pomogne drugima.

I vrteći unazad slike događaja kroz moja životna iskustva, lavlje srce se uvek budilo u trenucima kad hrabro krećem putem kojim niko, ili bar retko, ne ide da kao lavica zaštitim svoju decu u teškim situacijama i da iz ustaljenog gradskog života gde je za moje uši postalo veoma bučno hrabro iskoračim i nastanim se na obroncima Fruške gore. Velika hrabrost je

bila potrebna za odluku da se iz sigurnosti koje omogućuju različita zanimanja i zanimacije skoro potpuno prepustim da živim od onoga što volim da radim - od zvukoterapije koja je tada na našim prostorima bila malo poznata u praktikovanju gongova i pevajućih činija.

Celovit, tzv. holistički pristup biću je način na koji se radi zvučna transformacija koja ima sav potencijal da podstakne u primaocu resurse za samoisceljenje, povratak u harmoniju i očuvanje zdravlja. Način primene zvuka je važan u radu jer ako je praktikant koji je izvodi pravilno i kvalitetno obučen donosi pozitivne efekte. Zvuk omogućava telu da se izleči kada je svest osobe uključena u rad/saradnju. Spoznala sam značaj dugogodišnje obuke tokom koje sam svojim iskrenim zalaganjem postala dobar tragalac i kvalitetan prenosilac znanja. Smatram da diplome, sjaj i reklamiranje spadaju u nov način koji su nametnuli mediji i masovnost instant škola gde se dobija vrlo malo alata za dalji samostalan rad. Retko se dešava da se posle završenih kurseva od par dana, nedelja ili meseci, i dalje traga, usavršava ili se pišu radovi kako bi praktikant bio kvalitetniji i uspešno dalje prenosio znanja koja su nastajala hiljadama godina. Zato ću i na tom polju hrabro iskoračiti i stoga će obuka koju želim da sprovedem biti nov pristup u radu sa budućim zvukoradnicima. Rad sa drugima u domenu zvučne sfere je veoma suptilan i odgovoran. Za mene je zvučna sfera dobar način

da se povežem sa svojim unutrašnjim mirom, kao i sa skrivenom snagom. Da biste bili efikasni kao praktičar, to ne mora biti samo u domenu zvuka, oslonite se na svoje lavlje osobine smelosti i upornosti u ostvarivanju ciljeva.

Biti lav znači imati srce lava i uskladiti sebe kao pojedinca sa odabirom da služi društvu na širi i sveobuhvatniji način. Lav u nama podseća da moć nije samo status i bogatstvo, već je i naša obaveza da budemo zaštitnici, da pomognemo i budemo svetionici za druge. Hrabrost zahteva da pogledamo duboko u svoju dušu jer baš tada kada nam je neprijatno, to je znak da donesemo odluku u srcu. Ispitajmo svoju suštinu i svoje srce da ne bismo tražili nešto izvan nas da nas promeni. Srce govori tajnim jezikom, jezikom iz duše, izvan razuma. Slično i zvuk daje smisao trenucima. Zato muzikom slikamo kao na platnu, tako izražavamo ono što reči ne mogu. Proces isceljenja je povratak u ravnotežu i u naše prirodno stanje. Celovitost je ono zbog čega muzika poseduje moć. Poželela sam da prenosim taj ritam celovitog radosnog srca. Otkucaji srca su unutrašnji ritam koji nas sinhronizuje sa unutrašnjim mirom. Srce nas povezuje jedne sa drugima i ono je znak da smo živi u ovom trenutku. Naučimo pre svega da se odvojimo od učenja glavom koje nas odvaja od mudrosti. Tajna jezika srca otkriva tajnu muzike, duboku tajnu gde je istinska Umetnost.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR IDEA

IMAM SRCE LAVA

NEUSTRAŠIVI BALKAN BOY

PIŠE: ALEKSANDAR MOMČILOVIĆ

Nisam Boško Buha, nisam Bruce Lee, niti Mike Tyson, pa ima li tu hrabrosti, ima li tu muškosti?

Razmišljajući na tu temu, javlja mi se nekoliko različitih perspektiva. Pored one univerzalne, ljudske, kosmičke, ima nešto specifično vezano na primer za polni arhetip, kao i podneblje odakle potičemo, pa tako izdvajam i ovu našu balkansku podvrstu.

Podneblje gde smo iznikli i odrastali utiče genetskim i kulturološkim nasleđem. Sistem vrednosti tog društva nas neminovno formira, dobrim delom. Tako dolazimo do arhetipa balkansko-srpskog muškarca, zadataka i očekivanja postavljenih pred tog mužjaka. Kao mlad uzorak toga nisi baš svestan, pa udaraš kako te osećaj vuče. Pre ili kasnije (ili nikada), dođe do osvešćivanja, pa se počešeš i kažeš - a pa da, sad mi je jasno zašto sam to i to uradio na ovaj ili onaj način.

Neustrašiv, nepokolebljiv, zaštitnik, hranitelj, odlučan, sposoban, da ne nabrajamo dalje te epitete. A da pokaže slabost, tugu, suzu - ne daj bože, pa to ne ide, to nije za muškarca. A da, tu onda ide i niz povlastica - lupanje rukom u sto, glava kuće i niz drugih privilegija jednog takvog neustrašivog, fantastičnog mužjaka.

Moram priznati da nisam primetio takva očekivanja, kao i privilegije, kod zapadno-evropskih komšija gde provedoh 20-ak godina. Mislim se - blago njima, daj da naučim nešto. Evo odričem se lupanja u sto i sličnih stvari

samo da me malo puste da dobijem pravo da budem i slab i uplašen i nesiguran.

Rekoh - daj da tu nešto promenimo… olakšaj sebi, čoveče. Uzmi malo toga sa zapada i uživaj. Ali, avaj, ne ide to tako lako. Mora da se radi na tome dan-noć, pa je opet uspeh polovičan. Teško je promeniti ono duboko ukorenjeno u nama (meni bar nije uspela transformacija, možda neki procenat).

Da li uopšte treba da težimo tim evropskim modelima, da li nam to nešto donosi ili da se držimo naših iskonsko-ratničkih merila “ili si lav ili nisi” (u slobodnom prevodu, imaš muda-nemaš muda)?

Kapiram da nas ta naša balkanska “neustrašivost” često dovodi u neprilike i lične i kolektivne. Možda ipak da malo učimo od iskusnijih civilizacijskih verzija? Nekad prećutati, ne reagovati na prvu, malo razmisliti pa nešto reći ili uraditi je samo pametno i korisno, a ne uključuje gubitak muškosti. Naprotiv, to je baš i hrabro - pobediti sebe, svoje instinkte, svoj ego…

Oh, da, taj ego taj nam i ponajviše muke pravi (u daljem tekstu Mr E). Oko njega se puno toga vrti, on je taj koji nam postavlja očekivanja i zadatke. Taj Mr E kao da je zaražen pantljičarom i ne možeš ga nahranti, vazda gladan… Mr E! Ali ovo nije običan Mr E, ovo je taj naš balkanski, srpski i zahteva posebne namirnice. Ne može se nahraniti nekim veganskim vlaknima. Njemu treba visokokalo -

PHOTO: UNSPLASH.COM

rični, visokoenergetski “kick”, inače nula poena, tuga, beznađe.

Ne znam što se zalepih za taj ego toliko, ali kad iskreno pogledam u sebe, moram priznati da mi je često velika prepreka da uradim nešto, napravim neki novi korak, neki rizik izlaska iz komforne zone. Šta ako taj iskorak ne ispuni očekivanja Mr E-a, kako ćemo onda? Bolje ne izlaziti iz sigurne zone poznatog i očekivanog. Ali onda život gubi draži, onda se ne živi nego vegetira i čeka da kazaljka obrne krug.

U potrazi za nekim suplementom za uništavanje te nezasite pantljičare, naleteh na mnogo ideja i predloga kako je se rešiti, kako je izgladneti i bar na momente ući u “flow” (Wu Wei) - tok i sklad sa prirodom i okruženjem (volim tog Lao Cea i njegove ideje). Raditi stvari bez očekivanja i biti u skladu sa prirodom, pratiti njen tok – drugim rečima, ništa na silu ne može uspeti, nema dugoročnu perspektivu. Svakako plivanje uzvodno nas neće nigde daleko odvesti, završićemo krajnje iznureni u

borbi protiv rečnog toka (ili u borbi sa samim sobom).

Nego da skočimo na kratko u tu hladnu vodu i ubacimo se, bar na trenutak, gde Ego ne igra u startnoj postavi, gde u prvi plan sa lakoćom izbijaju plemenitost, empatija, ljubav prema drugom čoveku, kao i lepa reč umesto zlobne i zavidne, sve ono što i sami preferiramo od nekog drugog. Uspemo li to bar na momente, skupljamo poene za mesto u kosmičkoj neustrašivosti, kosmički lav nam se smeši.

Uskačem, pa javljam prolazno vreme.

REFRESH YOUR ADVENTURE

PIŠE:

LAVICA

JELENA JOVIĆ, TURISTIČKI VODIČ, KOUČ I AVANTURISTA

Ona je simbol za hrabrost. Posvećenost. Izdržljivost. Nezavisnost. Istrajnost. Slobodu. Neprikosnovena je majka. Ratnica. Kao i sve mačke ima svoj jedinstven karakter, ali je lavica i više od toga. Iako lava veličaju kao kralja životinja, on je pred njom pokoran, ukazujući ogromno poštovanje i ljubav prema svojoj ženki. I onda, ko je tu zaista vladar?

Možda su mi priroda, karakter, fizički izgled definisani mnogim faktorima, genima, podnebljem u kojem sam rođena, položajem zvezda u trenutku rođenja, okolnostima u kojima sam odrastala, ali sve je nekako upućivalo na tu lavovsku prirodu.

Odrasla sam na selu. Sa bakom, dekom i prabakom koji su me od 9-og meseca učili životu, snalaženju u prirodi, poštovanju životinja kojih je bilo svih vrsta u našem dvorištu i koje su me takođe mnogo čemu naučile. Nisam se družila sa vršnjacima kojih nije bilo u mojoj blizini, pa sam izrastala u pomalo divlju devojčicu. Možda bih bolje definisala, neprilagođenu okolnostima u koje sam sa 6 godina dospela kada su me upisali u predškolsku grupu u vrtiću.

Ta moja divlja priroda, razvijena intuicija i sigurna sam razumevanje signala i znakova iz prirode koju većina mojih tadašnjih drugara

moje mogla da stekne odrastajući u gradskim uslovima, ostala je prisutna do sada. Iako su pokušavali razni sistemi da je pokore i obuzdaju, tokom školovanja i socijalizacije, naučila sam samo da je otvoreno ne pokazujem i mudro i nenametljivo sprovodim, ali je nikada nisam zanemarila. Čak sam u tom ranom periodu imala i nepopularan nadimak, koji je upućivao upravo na tu divljinu koju sam nosila u sebi, a možda i moju neobuzdanu gustu kosu koja je prkosno upravo to pokazivala. Iako je možda mogao da bude i savana, kao mesto gde bi se sa karakterom lavice najbolje snalazila, bio je prašuma, mesto koje je misteriozna i čarobna divljina takođe.

Uvek borac za prava drugih, nezaštićenih, ugroženih, hrabra da kažem svoje mišljenje uvek, bez obzira na posledice, stekla sam kroz školovanje imidž nekoga koga su birali za predvodnika, znajući da ću se izboriti za dobrobit svih. Čak i kada nisam uspevala, zadržala sam dostojanstvo, naučila lekciju i mudrost stečenu kroz trenutni neuspeh upotrebila za naredni izazov.

Borbenost i nadljudska hrabrost pokazali su se i u jednom od najvećih izazova u mom životu. Uočavanju sa opakom, tzv. neizlečivom bolešću tj. njenom dijagnozom. Srce lavice je znalo da još nije vreme za kraj

PHOTO: UNSPLASH.COM

i slušajući svoj izoštreni instinkt i intuiciju, izašla sam iz te borbe živa pre svega, ali mudrija i još jača za jednu od najvažnijih životnih lekcija. Ostani svesna i prisutna uvek, sve što ti je potrebno da se nosiš sa izazovima koje ti je život namenio, već imaš u sebi. Veruj sebi i slušaj mudrost svoga tela, sve što nam se dešava su samo upozorenja i podsetnici da se vratimo na pravi put za sebe ako smo slučajno sa njega skrenuli i zalutali.

Iako se do sada nisam ostvarila kao biološka majka, moja majčinska uloga je uvek i u raznim situacijama uvek izlazila na površinu i bila svima očigledna. Zaštitnička, podržavajuća energija uvek je isijavala iz mene i mnogi su se na nju oslanjali, vođeni mojim primerom kao inspiracijom.

Poslednje četiri godine živim svoj život u potpunosti u skladu sa svojom prirodom, moje srce lavice me je odvuklo u Afriku gde se konačno osećam kao kod kuće. Slobodna, neobuzdana, vodim, podržavam i čini dobra dela, tako da je moje srce ispunjeno. Skoro sam otputovala i u savanu i srela se sa njim, lavom. Tražila sam ga godinama da mu osetim energiju u neposrednoj blizini. Posle mnogo godina, to se i desilo. Dobila sam svoju poruku, razmenivši energiju sa njim. Moje srce lavice zna da sam na pravom putu, zato mi je valjda i osmeh tako širok i blistav.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR VISION

HRABROST SPROVOĐENJA IDEJA

AUTOR PRIČE: ALEKSANDAR RADOVIĆ

Mislim da sam na tu, isprva ludu, ideju došao slušajući dedin radio. Sredinom osamdesetih godina, mamin tata slušao je Radio Beograd, Prvi program, a u okviru jedne letnje emisije „uhvatio“ sam sledeći dijalog:

Voditeljka - I šta ste tada pomislili ?

Slušalac - Mislio sam da će me tamo svi zagledati. Ali stisnuo sam zube i...

Nakon dve godine, na letovanju na Šolti, uradio sam isto što i slušalac Prvog programa Radio Beograda. Sproveo sam IDEJU u delo, jer ako ostanu samo ideje, onda je to maštanje, a ne realnost. Na dalmatinskom ostrvu sam se prvi put suočio sa svojom i tuđom nagošću. Otkad sam čuo ovu radijsku priču, razmišljao sam kako da ostvarim svoj plan, kako da realizujem svoju želju. U međuvremenu, pomišljao sam da sam „bolestan i lud“, ali sam se kako sam znao i umeo raspitivao kod prijateljica i prijatelja da li se još neko u okruženju kupa nag. Moje diskretno istraživanje dalo je rezultate jer se ispostavilo da su drugarica iz škole Radmila i njena mama Nada – nudistkinje. I dan-danas mi sama reč „naturisti, nudisti“ deluje meko, toplo, prisno...

Tog leta 1987. godine, „namestio“ sam da krenem sa gospođom Simović i njenom kćerkom put Splita. Radmila i ja imali smo 11 godina, a leto je bilo „na prelazu“ iz IV u V razred novosadske osnovne škole. Dug put do Splita, kasnije trajektom do Šolte, prošao je u našim razgovorima, a da niti jedno od nas nije po -

menulo, barem za mene „škakljivu temu“ – nudizam.

Ujutro, stigli smo na „kolodvor“, kasnije se ukrcavši na plovilo za Šoltu. Bilo je oko 9 sati kada smo se smestili u sobama, a nepunih sat vremena nakon toga bili smo na putu ka plaži. Dobro se sećam da je „TO“ bila stenovita uvala na kojoj je neko, i to davnih dana, od kamenčića sastavio skraćenicu „FKK“.

Da li je to bila IDEJA koju je trebalo da ostvarim? Da li, prema naslovu teksta, „imam srce lava“ ili sam samo dečak sklon avanturi? Da li je sledeći svoje „snove“ vredelo doći baš jako daleko, na ove stene udaljene od svakog iole pristupačnijeg letnjeg boravišta? Doduše, bio je tu gradić Nečujam i niz drugih gradića Šolte, ali da li sam se „samoprevario“ kada sam poželeo baš „TO“ - mesto bez tuša, bez kafića, bez kioska sa hranom?

Sve do tada kupao sam se i sunčao na uređenim plažama Opatije, Dubrovnika i Budve, koje su imale sve što sam mislio da je „neophodno“ za letnji odmor, deo bezbrižnog raspusta.

I odjednom čujem da je moguće i drugačije letovanje. Nada i Radmila su „živi dokaz“ da je moguće kupanje bez „glavnog rekvizita za plažu“. Obe su, još dok smo putovali za Split, potvrdile da ne obilaze radnje u kojima se prodaju kupaći kostimi. Jednog letnjeg dana, prolazile su pored „ostrva golaća“ shvativši da je „TAMO“ manja gužva nego...

PHOTO: UNSPLASH.COM

Kako da sprovedem IDEJU u delo? Setio sam se radijskog slušaoca stisnuvši zube. Palčeve sam zaglavio između tekstila i kože, ali u prvi mah nisam uspeo da „pokret“ izvedem do kraja. U trenutku kada sam, ponovo otvorivši oči, pogledao u prsa i niže, shvatio sam da sam odbacio kupaće gaćice nekako „do pola“. Na butinama su se ocrtavale konture kostima marke „Spido“, dok su majka i kćerka bile već uveliko gole.

Nudistička plaža! Na brzinu sam strpao kostim u torbu u kojoj sam još poneo druge papuče, peškir i kremu za sunčanje. Trebalo je da koračajući do obale stignem do mesta u vodi gde su me čekale Nada i Radmila. Gole „ko od majke rođene“! I njih dve i ostali kupači oba pola, uz decu!

Ušao sam u more, a nagi kupači su mi dodali loptu. Ponovo „onaj“ osećaj, ponovo „ta“ radijska rečenica. „Mislio sam da će me svi zagledati...“ Ali zar ja nemam srce lava? Zar oko mene nisu „nage lavice“? A kako je (bilo) deci prvi put? Baš svima isto. Čini mi se da niko taj prvi put, na „nagoj premijeri“, ne sazna kako se pokazao. Da li sam opravdao poverenje? Da li je „to“ hrabrost iz naslova teksta? Milion pitanja u glavi, ne samo mojoj. Kako su me ostali naturisti videli? Šta su oni pomislili?

Izašao sam iz vode posle nekoliko minuta. Odvojio sam se od tla, zaplivao dvadesetak metara. Osetio sam da laganije, mnogo laganije nego do tada, „osvajam“ more pred sobom. Plivao sam po prvi put nakon treće godine života bez kupaćeg kostima. Isto su činili i drugi kupači i kupačice.

Koračao sam kroz vodu, a odjednom sam se našao na obali plaže. Golišav, usudio sam se da pogledam u Nadu i Radmilu. Pričale su na obali plaže o ko zna čemu, a okolo su bili „adamiti“ savremenog doba. Smejali su se, razgovarali, čitali knjige i časopise. Priključio sam se ostalima pričajući o brojnim temama. Niko nije ni primetio da sam golišav. Ili možda jesu? Sigurno je da znaju, videle su me Nada i Radmila, kasnije i drugi naturisti.

HRABROST je bila i kada sam otišavši do peškira pozdravio jednu devojčicu. Pružila mi je ruku, rekavši: „Vidi se da si OVDE prvi put...“ Da, izgleda da se izvesna trapavost nije mogla sakriti tog jula 1987. godine na Šolti. Zašto je tako uočljivo da „ne umem“ da hodam? – upitao sam Sanju. „Odaje te tek poneki nesigurni korak“ – nasmešila se, krenuvši ka vodi.

Da li sam sve ove godine uspeo da sprovedem IDEJU? Da li sam istrajao? Iz kasnijih razgovora sa nudistima, saznao sam dovoljno o „našem“ načinu života i navikama. Naučio sam vremenom kako da se namažem kremom ili uljem za sunčanje, a da taj čin ne proizvede čuđenje niti odbojnost.

Kada sam, što je opisano na početku priče, čuo radijski glas, pomislio sam da je sasvim lako da dođem na plažu i postanem naturista. Uspeo sam, verujem, u nameri da se ne obrukam. Ipak, da li sam, ekonomskom terminologijom rečeno, „dobro investirao“? Nisam sasvim siguran. Mislim na činjenicu da je nudistima mnogo teže nego „tekstilnim kupačima“, koji gde god da kroče, nađu mesto za sebe. Mi, naturisti, imamo ograničen izbor letovališta, a često naš izbor nije prihvaćen od strane rodbine i prijatelja.

Ako se ipak odlučite da dođete na FKK kupalište, ne razmišljajte previše šta će drugi da kažu. Obelodanite svoj izbor. Recite - „Da, ja sam naturista (nudista), kupam se tu i tu...“

Pišite pismene i druge sastave sa „ovom temom“. Škakljivo jeste, ali je i blagotvorno, lekovito čak. Uključite se u društvene i druge grupe na internetu koje spajaju istomišljenike. To što ste u manjini što se izbora plaže za kupanje i sunčanje tiče, nije ni prednost ni mana.

Sledite svoje opredeljenje bez obzira koliko vam se u mnogim trenucima čini da je to što radite „nedozvoljeno“.

Ohrabrite sebe i druge da slede snove.

PHOTO: UNSPLASH.COM

YOUR ŠPAJZ

KAKO SAM PRONAŠLA SVOJU MOĆ

PIŠE: TATJANA POPOVIĆ, SERTIFIKOVANI HEALTH COACH

Sada kada smo zakoračili u novu godinu, želim da podelim sa vama nešto što mi je promenilo život – odluku da se ne pridržavam striktno jednog režima ishrane.

Trebalo mi je mnogo vremena da stignem na mesto na kojem se danas nalazim. Godinama sam se, i nakon izlečenog kancera, pridržavala ishrane koja je podrazumevala zabranu unosa životinjskih proteina, ali i brojnih drugih namirnica. Ovaj način hranjenja pružao mi je lažan osećaj kontrole, a zapravo sam živela u uverenju da ću se ponovo razboleti ukoliko sebi dam i trunku oduška.

Međutim, to nisam osvestila preko noći. Bilo je potrebno određeno vreme da postanem svesna negativnih misli koje me sputavaju, a zatim da ih osporim, ispitujući njihovu validnost i razmatrajući dokaze koji govore suprotno.

Imam potrebu da ovo podelim sa vama, jer sam shvatila da sam u momentu kada sam fokus prebacila sa hrane koju ne mogu da jedem na hranu koju mogu da jedem pronašla svoju moć.

Uključujući postepeno sve više namirnica u ishranu, došla sam do zaključka da je najvažnije da održavam balans. Obiljem povrća, voća, mahunarki, žitarica, kao i uvođenjem ponekog obroka sa mesom, ribom i jajima, osnažila sam telo i duh, pa se u svakom trenutku osećam zdravo i poletno. Kada sam zaboravila na striktna pravila ishrane, oslobodila sam se straha i koncentrisala na to da zaista HRANIM svoje telo i um.

Možda mnogi od vas još uvek isprobavaju različita striktna pravila ishrane ili razne dijete, naročito sada na početku godine. Oslobodite se te stare predstave o tome kako vaša nova godina treba da izgleda i umesto toga odaberite obilje. Obilje zelenog lisnatog povrća, voća, zdravih masti, mahunarki, orašastih plodova, integralnih žitarica i druge hrane koja sadrži neophodne nutrijente, koji ne samo da poboljšavaju naše fizičko, već i mentalno i emocionalno zdravlje.

Pronađite RADOST u hrani.

Okružite se onim što vas inspiriše, usrećuje i motiviše. To će vam pomoći da ispunite sve ciljeve koje ste zacrtali.

RECEPT

Punjeni paradajz i paprika (Yemista)

Vreme pripreme: 45 minuta

Količina: 4-6 porcija

Sastojci:

5 paradajza srednje veličine

5 paprika (babura) srednje veličine

¾ šolje + ½ šolje maslinovog ulja

10 kašika integralnog pirinča (kašika po povrću koje se puni)

5 kašika zelenog sočiva, prethodno blanširanog

1 crni luk, sitno seckan

3 čena belog luka, izgnječena

¼ šolje svežih listova nane, sitno seckanih

½ šolje peršunovog lišća, sitno seckanog

½ šolje badema, sitno seckanih

½ šolje biljnog feta sira, seckanog na kockice

½ šolje suvog grožđa

1 kašičica soli

½ kašičice bibera

1 šolja vode

1 kašika paradajz paste

PRIPREMA:

1. Odsecite vrhove paradajza i ostavite ih sa strane, a zatim pažljivo izvadite unutrašnjost paradajza (meso) i takođe je ostavite sa strane. Odsecite vrhove paprika, pa i njih ostavite sa strane, a zatim uklonite semenke i opnu iz unutrašnjosti paprika.

2. Unutrašnjost paradajza (meso) stavite u blender i blendirajte dok ne dobijete smesu guste teksture. Zatim toj smesi dodajte ¾ šolje maslinovog ulja, integralni pirinač, sočivo,

crni i beli luk, listove nane, peršunovo lišće, bademe, biljni feta sir, suvo grožđe, prstohvat soli i bibera. Sve dobro promešajte.

3. Dobijenim nadevom ravnomerno napunite paradajz i paprike, pa ih zatvorite prethodno odsečenim vrhovima.

4. Stavite punjeni paradajz i papriku u posudu za pečenje sa poklopcem.

5. Pomešajte 1 šolju vode sa ½ šolje maslinovog ulja i kašikom paradajz paste i dobijenom mešavinom prelijte povrće.

6. Pecite ga u rerni na 180°C, prvih 20 minuta poklopljeno, zatim oko 10 minuta bez poklopca da se zapeče.

7. Poslužite toplo i uživajte.

PHOTO: UNSPLASH.COM

JEDAN KOSMIČKI SVET

PIŠE: DR IRENA GRK

Gde god da se danas okrenemo, okruženi smo porukama “Budi ono što jesi”, “Oslobodi se straha i budi svoj”, “Budi autentičan”, a mnoge knjige, članci, sajtovi, novine su tu da nam pomognu na ovu temu. Svi teže da budu svoji, autentični, da istinski žive ono što osećaju, ali zašto nam treba toliko pomagala da bismo bili svoji? Kako da postanemo drugačiji od drugih? Da budemo posebni? Da imamo Lavlje srce? Tu potrebnu hrabrost da pokažemo svetu svoje pravo lice i postanemo ono što zapravo jesmo. Kako da pokažete svoje Lavlje srce bez straha i da ga svakodnevno živite?

Pa, odgovor je samo u nama!

Lavlje srce ima neko ko je jedinstven, veran sebi i onome što jeste, osoba koja predstavlja sebe onakvu kakva jeste sa svim svojim pozitivnim i negativnim osobinama, koja sa otvoreno i iskreno govori, radi u skladu sa svojim vrednostima, ne pretvara se da je nešto što nije bez straha da je osude, tuđe mišljenje ne utiče na nju, sasluša ali je verna sebi i svom unutrašnjem glasu.

Osobe Lavljeg srca su bez maske, lažnog sjaja i glume, jer kad se zavese spuste i kada ostanu sami, Lavlje srce je i dalje sa njima, sa istim sistemom vrednosti, jer to nas osvetljava da živimo srećan i ispunjen život. To su ljudi koji znaju da ne moraju da viču ili puštaju zvuk rike da bi bili primećeni, jer to i nije Lav.

Pravi Lav kada uđe u prostoriju ili stane kao kralj šume pred svoje “životinjsko carstvo” samo svojim postojanjem i lepotom srca i duše, tom moći pozitivne, kreativne i hrabre energije probudi najbolje u svima, jer on zna šta znači imati jako Sunce ili lavlje srce, to je i njegov

znak iz ugla astrologije, a sve što ono radi je da daje život, daje svetlo. Lavlje srce zna šta znači objasjati nekog lepotom sa izvora i dozvoliti drugoj osobi da bude ono što jeste i ne kritikovati, ne upoređivati se sa nekim, a samim tim uspeo je da prepozna ono preko puta sebe tj. važno je podržavati, gajiti suprotnu stranu, jer ako hoćemo da vladamo nečim potrebno je da izgradimo opoziciju i da potpuno podržavamo to što je suprotno. U astrološkom smislu, to je je znak Vodolije koje probuđen čovek svoj i autetičan jedna čista kosmička svest!

Tako Lavlje srce živi svoj dar i sve oko sebe oplemenjuje da je sve zna šta je njemu važno i šta zaista žele od života imaju jasan cilj i otvoreno to izražavaju.

U obilju različitosti mnogo toga je “ uobičajeno” možda i već viđeno ali biti biti svoj, poznato danas autetičan se vrednuje. Za mene je to Lavlje srce! Jer to su ljudi koji su inovativni, koji se ne uklapaku u društvene norme i društvene vrednosti, i ne pokušavaju da se uklope ni u šta što drugi rade.

Uspeh se može ostvariri samo ako se fokusirate na stvari koje vas čine jedinstvenim i koje vi svojim entuzijazmom i originalnošću i verovanjem učinite vrednim. SVE ŠTO RADITE ODIŠE ISTINITOŠĆU, STRAŠĆU, ORIGINALNOŠĆU ŠTO ZAUZVRAT ČINI DA SE ISTAKNETE MEĐU HILJADAMA DRUGIH.

Lavlje srce je neko ko svoje pravo lice uvek pokazuje, dozvoljava da bude ranjiv i ono što jeste, otvoreno je da se poveže sa drugima, da podeli kako se oseća, ali sve vreme ostaje na nivou svog samopoštovanja, ne gubi sebe jer zna da je to osnov za kvalitetnim i iskrenijim

PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ

romantičnim i društvenim vezama.

Lavlje srce prihvata svoje slabosti i na njima želi da radi, ne plaši se suočiti sa svim i unapređivati sebe kroz izazove i inspiracije koje nam život nosi i tako širiti svest i zna da će tako osetiti istinsku sreću jer upravo taj nepobedivi sklop svih vaših vrlina i mana čini vas autnetičnim, svojim pravim lvom i kraljem svog zoološkog vrta.

Astrohealing je tehnika koja prvenstveno ima cilj da pomogne vam da dođete do svoje hrabrosti, autentičnosti i da živite „Lavlje srce”.

Iz ugla astrohealinga, esencija Lavlje srce pomaže da se aktivira nečiji najosnovniji autoritet i duhovnost. Promoviše osećaj blgostanja i snage i pomaže u povezivanju sa unutrašnjim arhetipovima kralja/kraljice. Pomaže u razvijanju hrabrosti i suočavanju sa opasnostima. Hrani i poboljšava samopouzdanje. Olakšava liderske uloge, postizanje ciljeva i uspeh.

Vibracija ove esencije daje autetično biće, životnu energiju, individualnost, samoostvarenje, samoizražavanje, kreativnost. Ovo je veoma moćna suština koja nas približava našoj svrsi i suštini.

Takođe koristi se kada niste sigurni u sve što radite, odsečeni ste od svoje životne energije i mislite da je život tešak i komplikovan, kada osećate da je pristup vašem kreativnom potencijalu blokiran i ne možete da prepoznate svoj cilj u životu i ako imate težak odnosa ocem i ste ga izgubili!

Vibracija balansa donosi vam da budete autentični u svemu što radite, ispunjeni ste radošću i vitalnošću. Uključujete se u život na razigran i radostan način, lako izražavate svoju individualnost, osećate da je vaša životna energija dostupna, imate nesmetan pristup svojoj kretivnosti, osećate da lako možete postići svoj cilj u životu, i imate podršku od strane oca i svakog autoriteta!

Autentičnost ili Lavlje srce nije nešto sa čime se rodimo, to je je konstantan rad, svestan izbor da li ćemo da živimo u skladu sa sobom, da li ćemo biti zaista ono što jesmo i da li ćemo se plašiti da to pokažemo svetu.

PHOTO: UNSPLASH.COM

NADA

Ima nešto jako u nama što nam daje snagu i veru da nije kraj ako nije srećan. U svakoj životnoj

situaciji u kojoj se nađemo postoji rešenje.

Rešenja ili dolaze sama vremenom ili se iskopaju iako su vidljiva. Za svakog od nas neki drugi

čovek ima ključ i rešenje. Ništa nije slučajno.

To je tako divno i isceljujuće kada verujete u to.

Pustite inforamciju u nebo i odgovor dolazi. Nada je ta koja nam daje ljubav prema sebi i drugima da verujemo da će na kraju uvek biti samo dobro.

Dobro pobeđuje ako se lav u nama probudi i krene. Moje je duboko mišljenje da je to uvek tako. Uvek se traži akcija i zauzimanje za sebe.

Zato verujte u sebe i svoje nade u dobro.

PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ