ЧАСОПИС СВЕТИГОРА бр.189-190

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

··

Црна Гора 1,20 € Србија 100 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XVII  МАРТ - АПРИЛ 2009. г.  БРОЈ 189/190

ХРИСТ С ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Свети НИКОЛАЈ Жички

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ О ВАСКРСУ 2009. ГОДИНЕ

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Рецимо, браћо, и онима који нас мрзе, опростимо све ради васкрсења. (Пасхална стихира) ове године у пролећне дане, драга браћо и сестре, у једнакој радости прослављамо највећи празник Цркве Божије, Васкрсење Христа Спаситеља. Сваке године у ово доба, када тајанствена сила живота буди обамрлу природу, слава Васкрслог Господа и у нама буди један светлији, светији и радоснији живот. Данас навиру узвишене мисли, рађају се дивна осећања и обузима нас једно свето и несвакидашње расположење. Са Васкрслим Господом и ми се уздижемо у један виши и садржајнији живот. Блиста у срцу нашем победнички сјај вечног живота који нам је даровао наш Васкрсли Искупитељ и Спаситељ. Као што је у оном тајанственом Почетку, на Божију Реч постао свет и у свету живот, тако је својом Божанском силом васкрснуо из мртвих Син Божији Исус Христос. Овај велики догађај тајанствен је као стварање света, чудесан и узвишен као права песма радости која се заорила над свеукупном Божанском творевином. Шта више, као пуноћа првог стварања и као ново стварање, он је још чудеснији и узвишенији како од првог стварања тако и од свих историјских збивања. Многи векови деле нас од оног ведрог јерусалимског праскозорја, када су свете жене Мироносице угледале празан гроб. А биле су дошле да мртво тело свога Учитеља помажу мирисима, да Га оросе сузама и да хладну гробну плочу загреју топлином своје љубави, своје верности и своје оданости. Биле су оне и поред крста Распетог Спаситеља онда када су Га, осим Мајке и једног ученика, сви били оставили. Макар и издалека пратиле су оне последње тренутке највећег Учитеља. Нису Га заборавиле ни када је умро. Зато су удостојене да буду први сведоци и први весници Васкрсења, прве радоснице новога живота у Васкрслом Господу. Данас и у нашим ушима одзвања ехо

март - април / 2009 / svetigora

оне благе опомене коју им је упутио анђео Божији са гробног камена: „Што тражите живога међу мртвима? Није овде, него устаде” (Лк 24,5-6). И уплашене жене, ту у врту где је био гроб, прве доживеше радосни сусрет са Васкрслим Господом. Упутио их је да иду у Галилеју, да обавесте ученике и да их обрадују радосном вешћу да ће се и њима јавити (Мк 16, 7). И ево, драга децо Божија, и ова наша данашња васкршња радост потиче од тог сусрета са Васкрслим Господом, Који је васкрсао за нас и унео радост новог живота у све следбенике Своје и исповеднике Његове Божанске науке. Исто тако, деле нас векови од сутона оног јерусалимског дана, када се Васкрсли Господ јавио следбеницима Својим, Клеопи и другом ученику. Преплашени, хитали су они из Јерусалима у Емаус, да би се склонили због страха од Јудеја. Иако нису били храбри као свете жене Мироносице, удостојени су сусрета са Васкрслим Господом. Скрио је Он од њих Свој пређашњи лик, па Га нису познали. И када их је после разговора о ономе што се догодило у Јерусалиму и ломљења хлеба напустио, исповедише се један другоме како је „срце горело у њима” док је са њима беседио (Лк 24,13-32). Онај исти свети огањ, који је горео у срцима двојице Христових ученика који су ишли за Емаус, пламса данас и у нама, када прослављамо овај Празник над празницима, када и ми доживљавамо духовни сусрет са невидљивим победитељем смрти. Исти тај огањ грејао је и греје Цркву Божију у дугим вековима њене историје. Зар Он сам није казао: „Дођох да бацим огањ на земљу” (Лк 12, 49). Тај свети огањ грејао је и претке наше и осветљавао им живот у тамницама дугих векова. Живели су они дуго без дома, без огњишта, без слободе, у крајњој несигурности, без кућишта и имања, као и многи данас који су избегли са својих огњишта, али увек са вером у васкрслог Господа, с вером у победу правде и истине и с вером у васкрсење. Исто тако, дуги векови деле нас од оне прве васкршње вечери, када се Васкрсли Господ први пут јавио својим од страха и разочарења преплашеним ученицима, и поздравио их поздравом охрабрења: „Мир вам!” (Јн 20, 19). У трен ока вратио им је мир, васкрсао веру у Њега и Своје Божанско посланство. Да Он, Син Божији, није васкрсао, историја хришћанства била би завршена одмах Његовим последњим речима на Крсту: „Сврши се!” (Јн 20, 30). А Он је васкрсао

poslanica

ПАВЛЕ ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКОКАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:

svetigora/ / 2009 / март - април

и у име те истине Његови ученици дадоше радосно живот за Њега. Носећи ту велику истину Његова Црква пошла је у победнички поход широм света, да без проливања крви победи своје бројне до зуба наоружане непријатеље. „Што тражите живога међу мртвима?” (Лк 24, 5), опоменуо је, као што сте чули, анђео Божији свете жене Мироносице, наднете над светим гробом. Али оне су пошле на Његов гроб жедне истине и вечног Живота. А данас милиони и милиони духовно осиромашених и морално опустошених људи, занесени сјајем пролазних ствари, живе у овом свету као у хладном гробу. Зар се свет не претвара у фабрику и тржиште лажног сјаја и пролазних вредности? Зар се данас често не говори да човек и без неба може мирно да ходи по земљи? Као да се попео данашњи човек на високе врхове своје вавилонске куле, самоуверен у своје знање, али често ситан, себичан, агресиван и пун злих настројења која прете његовој кули и његовом опстанку. Бојимо се да ће се ова наша цивилизација сувише касно сетити Христових речи: „Без мене не можете чинити ништа” (Јн 15,5). Наш Спаситељ је и постао човек, да бисмо се ми обожили. Дао је да се разапне на Крсту да би искупио грехе рода људског. Васкрсао је из мртвих да би нама даровао вечни живот. Учинио је смрт само једним посебним тренутком у животу - животу који не престаје. Када је Пилат пресуђивао Спаситељу, није имао духовне снаге ни умне висине да у Њему препозна Сина Божијег. Али ипак, испред његових очију није могла да умакне лепота људског лика страдалног Спаситеља у његовој судници. „Ево човека!” - објављује Пилат тужитељима (Јн 19, 5). Овим је ипак покушавао да утиче коликотолико на окореле савести Христових убица. Веровао је да ће људски сјај Његове Личности можда неке поколебати. Молимо Васкрслог Господа да и у нама васкрсне људски лик првобитне човекове природе, који је данас тако често извитоперен, маскиран и унакажен бројним манама и пороцима. Да и у нама свако препозна човека, обасјаног Његовим вечним животом, био имућан или сиромашан, на великом или малом положају и месту. Наше доба је тренутно суочено са материјалном кризом, али је код нас још присутнија криза морала и карактера. Радоваћемо се ако свако, угледавши било кога од нас, може да каже: Ево човека! - да би свако, и пријатељ и непријатељ, и судија и тужилац, у свакоме од нас увек доживео истинског и правог човека. Сачувајмо, браћо и сестре, људско достојанство, које је толико уздигао Својим Васкрсењем Син Божији. Сачувајмо веру у Васкрслог Господа, љубав према ближњима, истини и правди; према свему добру које људи ипак желе, али које без помоћи Васкрслог Господа и Његовог Јеванђеља не могу постићи. Помолимо се Васкрслом Господу и замолимо Га као двојица ученика, путника за Емаус, да

остане са нама. Да му се радујемо, да из Њега црпимо снагу, да се духовно уздижемо, да нас не захвате и не однесу мутне воде нашег времена. Упућујући ову поруку свој нашој браћи и сестрама, данас се посебно сећамо верника на Косову и Метохији, као и наших верника широм света, на свима континентима где православни Срби и сви православни хришћани данас прослављају Васкрсење Христово, ваш Патријарх и сви Архијереји Српске Цркве поздрављају вас поздравом радости и новог живота. ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Дано у Патријаршији српској, у Београду, о Васкрсу 2009. године.

Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПАВЛЕ Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН, Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ, Митрополит средњезападноамерички ХРИСТОФОР, Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ, Епископ нишки ИРИНЕЈ, Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ, Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ, Епископ будимски ЛУКИЈАН, Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ, Епископ банатски НИКАНОР, Епископ за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке ЛОНГИН, Епископ источноамерички МИТРОФАН, Епископ жички ХРИЗОСТОМ, Епископ бачки ИРИНЕЈ, Епскоп британско-скандинавски ДОСИТЕЈ, Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ, Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ, Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН, Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН, Епископ западноевропски ЛУКА, Епископ тимочки ЈУСТИН, Епископ врањски ПАХОМИЈЕ, Епископ шумадијски ЈОВАН, Епископ славонски САВА, Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ, Епископ милешевски ФИЛАРЕТ, Епископ далматински ФОТИЈЕ, Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ, Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ, Епископ ваљевски МИЛУТИН, Епископ западноамерички МАКСИМ, Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ, Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ, Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ, Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ, Викарни Епископ липљански ТЕОДОСИЈЕ, Викарни Епископ диоклијски ЈОВАН, Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН, Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ, Епископ брегалнички и мјестобљуститељ Епархије битољске МАРКО, Викарни Епископ стобијски ДАВИД

март - април 2009 / број 189/190

IZ SADR`AJA: 3.

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ О ВАСКРСУ 2009. ГОДИНЕ

6. • Свети НИКОЛАЈ Жички

ХРИСТОС JЕ ВАСКРСАО СЕБЕ ЗБОГ НАС

12. • Отац ЈУСТИН Поповић Богомаjка Сверадост наша 22. • Разговор водила МИЛЕНА Тејлор

Сви смо једна породица у Христу

29. • Jерођакон Доситеј (Радивојевић) Хиландарац

ХИМНА БОГОРОДИЦИ

30. • Александар Орландић 53. •МАРИЈА Живковић

О ДОЧЕКУ ВАСКРСА У РУСИЈИ Јеванђелско слово Поводом празника Књига Товита Медицина Помјесне Отачаствена Хроника митрополије Дјечија страна

10 21 39 55 63 67 74 80

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа Митрополије Црногорско-приморске Директор: Протојереј Радомир Никчевић Савјет часописа: Епископ Диоклијски Јован (Пурић), Протојерејставрофор Момчило Кривокапић, Протојереј-ставрофор Радован Биговић, Јеромонах Димитрије (Лакић), Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић Главни уредник: Јеромонах Кирило (Бојовић) Оперативни уредник: Рајо Војиновић Дизајн часописа: братија цетињског манастира Секретар редакције: Татјана Марјановић Редакција: Протосинђел Јован (Ћулибрк), Протојереј Гојко Перовић, Протојереј Велибор Џомић, Јеромонах Никодим (Богосављевић), Јеромонах Петар (Драгојловић), Јереј Саво Денда, Јереј Никола Гачевић, Јереј Јован Пламенац, монах Павле (Кондић), монахиња Стефанида (Бабић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић Сарадници: монахиња Амфилохија (Драгојевић), Милена Тејлор, Сања Радовић, Марија Живковић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Драгана Керкез, Јелена Петровић Лектура: Рајо Војиновић, презвитера Ивана Јовановић Фотографије: +Живота Ћирић, Марко Вујичић, Љубица Божановић, Радоје Живковић – Раџа Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 086/230-375, 234222; Краљице Марије, 1/3, 11000 Београд e-mail: casopis@svetigora.me Жиро рачун часописа (само за Црну Гору) код НЛБ Монтенегробанке: Митрополија Црногорско-приморска - Светигора - Часопис 530-13396-80

Штампа: ПОЛИТИКА а.д., Београд INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT: COBADEFF /400876825101 EUR /400876825100 Other Currencies NLB Montenegrobanka AD Podgorica SWIFT CODE: MNBAMEPG /ME25530005120005043078 "MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS" 81250 CETINJE MONTENEGRO

tajna praZnika

Свети НИКОЛАЈ Жички

И баш то највеће и најневероватније Чудо стајало је пред њим. Но, прљави бездушник то није могао видети. Као што Пилат, огрезао у лаж идолопоклонства, гледајући у лице Истине није могао видети Истину, тако ни Ирод, ослепљен од црних краста греха, гледајући у лице Невиности није могао видети Невиност. Разочаран у свом очекивању Ирод је обукао Христа у белу хаљину. А бела боја је слика чистоте и невиности. Читала си, како су се Анђели Божји, чисти и безгрешни јављали у белим хаљинама (Јов. 20, 12)? И тако, дакле, нечисти Ирод, који је помислио да је и Христос нечист као и он, као и сви други, обукао му је белу хаљину, символ чистоте и невиности. И као што су Пилатови војници, иако лакрдијашки, признали Господа за Цара, тако Га је и Ирод признао за човека невиности. То јест у оба случаја Христос је од својих непријатеља признат и објављен - иако безвољно и несвесно - оним што је Он у ствари био. Најзад пред само распеће Господ је био поново обучен у Своју сопствену хаљину. То је она хаљина, коју Му је ткала Његова Света Мајка, Богородица. Она иста хаљина, у којој је он ходио по земљи, и о коју су војници на Голготи бацали коцку. Но, не видиш ли у свему овоме велику поуку за нас? Људи слуте о нама добро или зло, и према својим слутњама цене нас, хвале или осуђују. Разни судови о нама не личе ли на разнобојне хаљине? Час нас облаче у хаљину мудраца, час у кошуљу лудачку. Час нас ките доламом јунаштва, час нас покривају дроњама неваљалства. Но, све се те хаљине брзо свлаче и мењају према колебљивим и променљивим судовима људским. Али, на крају крајева, у часу смртноме, свак се од нас показује у правој боји, у својој сопственој хаљини. Мир ти, часна сестро, и благослов од Бога.

ХРИСТОС JЕ ВАСКРСАО СЕБЕ ЗБОГ НАС

O ТРИ ХАЉИНЕ ИСУСОВЕ итала си ме, часна сестро, о три хаљине, у које је Господ био облачен и преоблачен на Велики Петак у току неколико сати. Зашто га је Пилат обукао у скерлетну хаљину? Зашто га је Ирод обукао у белу хаљину? И зашто су га најзад извршитељи смртне пресуде опет обукли у Његову сопствену хаљину? Све што се догодило у земном животу Христовом - све је препуно смисла, све открива неку истину, и све служи људима на поуку. Једне су поуке непосредне и одмах јасне, а друге посредне и сликовне, те потребују тумачења. Преоблачење Господа у три разне хаљине спада у ову другу врсту поука. Скерлетна хаљина је хаљина римских царева. Кад је Господ говорио пред Пилатом о цаству Своме које није од овога свијета, то се учинило материјалистичном духу римског чиновника као безумље и као поруга царском достојанству. Зато су Пилатови војници обукли Христа у скерлет - разуме се најјевтинији што се могао набавити - да би га као назови цара изложили порузи. Али, сама та скерлетна царска боја на Господу сведочила је, да је Христос заиста Цар. Пилатови момци, дакле, лакрдијашки су прогласили Господа оним што је Он уствари био. Нико од њих није могао ни помислити, да ће Царство Христово наследити римску царевину, и све друге царевине на свету. Прљави цар Ирод очекивао је, да Христос учини неко чудо пред њим. Није он желео никакво корисно и човекољубиво чудо него чудо вашарско, које је само за радознале очи. Међутим пред њим је стајало највеће чудо у свету: Човек чист и безгрешан. Права супротност њему, родоскврнитељу и убици светога Јована. Ја држим, да је овај нечисти Исавов потомак могао поверовати у сва чуда у свету само не, никако и никада, у чудо чистоте и безгрешности једнога човека.

svetigora/ / 2009 / март - април

ПЕТ РАНА ИСУСОВИХ ишеш ми, да си чула од старих жена неку “бајку” о пет рана Исусових, па питаш, како је та бајка постала? Авај, кћери, питај Нови Завет! Авај, Срби, не срамотите се пред небом и земљом непознавањем вере своје! Оставите на страну сва друга учења и читања док прво не научите оно што је најважније и најспасоносније. Прво долази наука о вери, па онда остала учења. У Енглеској свак чита Свето Писмо Божје. И државници и политичари и књижевници и обични радници труде се увек да своје говоре, беседе, чланке, књиге, посоле речима из Светога Писма. Да божанским речима потврде и украсе своје људске речи као дијамантима ђердане од стакла. А пет рана Исусових нису речи него страшна стварност. Зато их треба боље знати него и речи. Две ране на рукама, две ране на ногама, једна у ребрима. Свих пет рана од црнога гвожђа, још од црњег греха људског. Прободене руке, које су благосиљале. Прободене ноге, које су ходиле и водиле јединим правим путем. Прободене прси, које су из себе пресипале огањ небеске љубави у охладнеле прси људске. Допустио је Син Божји, да се њему железом прободу руке због греха многих руку - шуме од руку - које су убијале, крале, палиле, грабиле, замке правиле, насиље чиниле. И да се Њему прободу ноге због греха многих ногy - шуме од ногу - које су на зло ходиле, невиност заводиле, правду гњетале, светињу прљале, доброту топтале. И да се Њему прободу прси због многих окамењених срца - камењака од срца - у којима се рађала свака злоба и свако безбоштво, и хулне помисли, и скотске жеље; и у којима су се кроз све векове ковали паклени планови брата против брата, суседа против суседа, људи против Бога. Прободене руке Исусове - да се свачије руке исцеле од грешних дела. Прободене ноге Исусове - да се свачије ноге одврате од грешних путева. Прободене прси Исусове - да се свачије срце опере од грешних жеља и мисли. Кад је грозни Кромвел, диктатор Енглеске, почео одузимати имања од манастира а манастире затварати, пошла је по енглеској земљи једна хучна литија од неколико стотина хиљада људских бића у знак народног негодовања. Напред су ношени барјаци са натписом: пет рана Исусових, и певане су духовне песме и служене службе Божје по пољима. Уплаши се грозни диктатор веома; и више се уплаши од оних

барјака него ли и од чега другог; па се умери у насиљу своме. Пет рана Исусових нека те науче, девојко, да прикујеш пет својих чула за живога Бога. Пет рана Исусових - пет извора крви пречисте, којом је окупан род људски, освећена земља. На тих пет извора истекла је сва крв Праведника, све до последње капи. Чудотворни Господ, који је знао умножити хлеб, и са пет хлебова нахранити 5000 гладних, умножава непрестано ту пречисту крв Своју, те њоме храни и поји на хиљаде олтара многе милионе верних. То је Света Причест, кћери Исусова. На Велики Петак прислони се душом уз пресвету Богомајку под Крстом, да би и тебе окупала она животворна крв из пет рана Исусових. Да би очишћене и оживљене душе могла у Недељу, са Мироносицама, весело узвикнути: Христос васкрсе!

СЕДАМ РЕЧИ ХРИСТОВИХ СА КРСТА тели сте знати значење оних седам речи, што их је Господ изрекао са Крста. Зар нису јасне? Прва реч: Оче, опрости им јер не знају шта чине. Овим речима Господ је прво показао милост Своју према убицама Својим чија Га злоба није остављала ни у крсним мукама. А друго, прогласио је са врха Голготске стене једну доказану но никада утувљену истину, на име: да злотвори никад не знају шта чине. Убијајући праведника у ствари себе убијају док праведника прослављају. Газећи Божји закон они не виде жрвањ, који се невидљиво спушта на њих да их самеље. Ругајући се Богу они не виде како се њихова лица претварају у скотске њушке. Опијени злом они никад не знају шта чине Друга реч: Заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у Рају.

март - април / 2009 / svetigora

О СЛОВИМА НА ВЕНЦУ ХРИСТОВОМ елео си знати, шта означавају она три слова, што се пишу на иконама Спаситељевим на светлосном кругу (ореолу) око главе. То су три грчка слова ОΩN. Слова су грчка, и то оно прво О јесте члан а друга два слова су реч. То је, дакле, свега једна реч која је преведена на словенски опет једном речју: сый или сущый. Но, на српски језик та једна реч преведена је са две речи: Који Јесте, или са три: Онај Који Јесте. Тако читамо у Старом Завету: И рече Бог Мојсеју: Ја сам Онај Који Јесте. Тако ћеш рећи синовима Израиљевим: Који Јесте посла ме к вама (2. Мој. 3, 14). У Откровењу Јовановом читамо о том Имену Божјем следеће: Од Јована на седам цркава које су у Азији: благодат вам и мир од Онога Који Јесте. (Откр. 1,4). Овом речју ОΩN или сущый - Исти, вечно Постојећи, изражена је божанска природа Господа нашег Исуса Христа. Од вечнога Оца савечни Син. Светлост Оца, светлост и Син. Отац Бог, и Син Бог. Како би другчије и могло бити? Ми видимо слику тога на земљи, у земаљским телесним бићима: какве је природе родитељ, такве и пород. Телесан родитељ, телесан и пород. Смртан родитељ, смртан и пород. Временом и простором ограничен родитељ, ограничен и пород. У вечности пак нема граница ни временских ни просторних. И зато оно што се рађа од Вечнога, и само је вечно. Син Божји је исте битности као и вечни Отац Његов. Кад је Отац вечно Сушти, вечно Постојећи, вечно Исти, такав је и Син вечнога Оца. Због тога је Син Божји могао за Себе рећи: Ја и Отац једно смо. Но како је Бог вечни дух, то и вечно рођење Сина треба појмити духовно. Обично је људима врло тешко ослободити се временских символа, и представа о телесном рађању, кад мисле о Богу и Божјем Сину. Помисли, како се из љубави рађа мудрост, да би се спомогао у схватању превеликих тајни небеских. Човек, који има чисту љубав, има и праву мудрост. Човек без љубави вазда је и без мудрости. Но, у испитивању вечних тајни небеских препоручена је мера и смерност. Није ли нам довољно

оно што нам је милошћу Божјом откривено? А откривено нам је, да се вечни Син Божји јавио свету у телу, рођењем из пресвете Дјеве Марије. Обукао Своје духовно божанско биће у душу и тело човечје, и јавио се као човек међу људима. Но при том духом се није одвојио од вечности нити од Свевечног Родитеља ни за тренутак. Нити је престајао бити Сушти, Исти, Вечни, ОΩN. Као човек Он је подлежао променама, растао је, гладовао је, трпео је, умро је али као Бог он није подлежао никаквим променама. Савршени Бог и савршени Човек. У једној старој народној легенди прича се, како ласте у прастара времена нису знале, да се пред зиму селе у топлије крајеве. Па кад би пао снег и стегао мраз, оне су горко страдале и гинуле. Гледајући то неки милостив човек сажали се веома, па поче покушавати све што је знао и могао, да би ласте пред зиму упутио на југ, у топлије земље. Давао је знаке, које ласте нису разумеле; намамљивао их је храном пут југа, али узалуд; плашио их је и гонио, па ништа. И ништа није успео. Онда се он помоли Богу, да га претвори у ласту. И Бог му учини по вољи, и претвори га у ласту, која могаше мислити и осећати исто као и човек. Тада та човек-ласта лако се објасни са осталим ластама, и пред зиму поведе их у топлије пределе. И од тада све ласте навикоше да се селе. Наравно, ово је само једна поетична прича. Но, нека ти она помогне, да бар донекле схватиш, како се вечна Мудрост, рођена из вечне Љубави јавила као човек међу људима, да људе, замрзнуте од горчина земаљских, поведе новим путем, у топлу земљу, у Царство Божје “где нема бола, ни жалости, ни уздисања” . А и у маленом телу људском велики Господ наш био је и остao Сушти, Исти, Вечни. Увек онакав какав је од увек у безграничности Царства Свог духовног и славе Своје неисказиве.

Ова реч упућена је покајаном разбојнику на крсту. Милост је Божја неисказано велика. Господ врши Своју мисију и на крсту. До последњег даха Он спасава оне који покажу и најмање воље да се спасу. Трећа реч: Жено, ето ти сина. Тако рече Господ Својој Светој Матери, која стајаше под крстом душе распете. А Јовану апостолу рече: ето ти мајке. Ове речи показују синовску бригу, коју свак дугује родитељима. Гле, Онај који је дао људима заповест: Поштуј оца својега и матер своју, сам испуњава Своју заповест до последњег часа. Четврта реч: Боже, Боже мој, зашто си ме оставио? Ове речи исказују колико немоћ природе људске толико и видовитост. Јер човек страда. Но, има ту једна тајна испод бола човечјега. Гле, једино ове речи могле су да разбију јерес, која је у доцнијим временима потресала цркву, а која је непра-

вилно учила, да је Божанство страдало на крсту. Међутим вечни Син Божји зато се и ваплотио као човек, да би као човек телом и душом могао у даном тренутку пострадати за људе и умрети за људе. Јер да је Божанство у Христу страдало, значи да је Божанство у Христу и умрло. А то се не да никако ни замислити. Удубите се што јаче у ове велике и страшне речи: Боже, Боже мој, зашто си ме оставио? Пета реч: Жедан Сам. Крв Му се излила. Отуда жеђ. Сунце са запада већ Га је ударало у лице, и удружено са другим мукама пекло Га страшно. Природно да је жедан. Но, о Господе, да ли си заиста жедан воде или љубави? Да ли си жедан као човек или као Бог, или и једно и друго? Ево легионар римски додаје Ти сунђер умочен у сирће. Једна капља милости, коју си осетио од људи за три сата висења на Крсту! То римски војник ублажава грех Пилатов - гpеx римскога царства - према Теби, ма и сирћетом. Зато ћеш ти разорити римско царство, али ћеш на његово место ново сазидати. Шеста реч: Оче, у руке Твоје предајем дух Мој. То Син предаје дух Свој у руке Оцу Своме. Да се зна, да је од Оца дошао а не самовласно, како су Га Јевреји оптуживали. Но још су ове речи изговорене и зато, да би чули и разумели будисти, питагорејци, окултисти и сви они философи који баснослове о сељењу душа умрлих људи у друге људе, или у животиње, или у биљке, или у звезде и минерале. Одбаците све ове фантазије па погледајте, куда одлази дух умрлог праведника: Оче, у руке Твоје предајем дух Мој! Седма реч: Сврши се. То не значи: сврши се живот. Не, него сврши се мисија искупљења и спасења рода људског. Сврши се, и запечати се крвљу и смрћу на земљи, божанско дело јединог истинитог Месије људи. Сврши се мука, а живот тек настаје. Сврши се трагедија, али не и драма. На реду је последњи, величанствени чин: победа смрти, васкрс, слава. КАКО JЕ ХРИСТОС ВАСКРСАО? ар није доста знати да је Христос васкрсао? Зашто себе мучити питањем: како је васкрсао? Но то из вас пита љубав и усхићење, а не, никако, сумња; зато ми је мило и овако питање ваше, драги моји. Као што сунце у Азији на једанпут изађе, и дан заузме место ноћи. Као да додирнете електрично дугме у мрачној одаји, и на једанпут светлост. Слично томе је било и васкрсење Господа из смрти у живот. Нечујно и тренутно. Или ви и даље радознало питате: како? Онако, мислим, како се на прапочетку стварања света јавила светлост у свеопштој тами. Груби људи мисле: каква ли је то морала бити страшна фабрика, која је произвела светлост у свету? И каквог ли су обима морале бити машине у тој фабрици? И колико ли је милиона коњских и слоновских снага требало да тера те машине? И колико милиона и милиона година док се најзад светлост није искресала? Никаква фабрика, никаква машина, никакви милиони снага ни милиони година, у опште никакав напор. Него само једна моћна реч, и светлост се јавила и испунила сав свет. И рече Бог: нека буде свјетлост; и би свјетлост. Чак и не рече реч да се чује, него само помисли. Јер помисао Божја је исто што и реч. И помисли Бог да буде светлост; и би светлост. Дакле, нечујно и тренутно. Тако је било и Васкрсење Христово. Тако се јавила

svetigora/ / 2009 / март - април

ова нова светлост, која је разумним људима обасјала духовни свет. Као год што је она физичка васионска светлост објавила свима очима овај физички свет, тако је и светлост Васкрса Господњега објавила свима разумним људима онај духовни свет, домовину бесмртних духова. Због тога ова светлост нимало није мања од оне светлости. И једна и друга пак јавиле су се нечујно и тренутно, по свемоћној вољи Творчевој, по свемудром плану Његовом, по неисказаној милости и љубави Његовој. Ви сте чули, како даровити људи стварају велика и генијална дела са чудном лакоћом и брзином. А како ли тек Дародавац свих дарова, Творац свих генија! Зар нисте читали, с каквом је лакоћом и брзином васкрсао Господ Јаирову ћерку, па сина удовице у Наину? Па Лазара у Витанији? Рече реч - и би! Јер у Бога је све моryћe што рече, управо што и помисли. Тако је Христос и Себе васкрсао. Још лакше и брже. И без речи. А сада вас ја молим, драга децо, кад знате да је Господ васкрсао, занимајте се више питањем, како ћете и ви заслужити васкрсење. Да би Он и вас васкрсао. Јер Он је васкрсао Себе ради вас; да посведочи, да ћете и ви васкрснути кроз Њега, и бити слични Њему у слави и красоти вечној. Поклоните се, дакле, васкрслом Господу, и запојте песму јутрењу: Васкрсење Твоје Христе Спасе Анђели поју на Небесима, И нас на земљи удостој: Чистим срцем Тебе славити! ШТА СРБИ ДУГУJУ ХРИСТУ? ре свега Срби дугују Христу све своје највеће људе. Само свети људи и свете жене код Срба су се уздигли до величине, која се види из далеких времена и поколења. А светост је од Христа Господа; од Његове свете вере. Кад би се рекло, да Срби дугују Христу само Светога Саву, духовнога кнеза и крманоша живота српскога народа до данас, па би дуг био неисплатив. А Свети Сава није усамљена звезда, осветљена Сунцем-Христом; око Саве стоји цео рој сјајних звезда, сјајних светитеља српских. Још Срби дугују Христу основна начела живота и владања. Дугују Му веру у једнога Живога Бога, у Суд Божји, у Промисао, у правду и милост Божју, у бесмртни живот на Небесима. Христу дугују и разумевање природе не кроз природу него кроз Бога; и разумевање судби људи и народа не кроз материјалне узроке него кроз моралне и духовне. Једном речју: сву истину о овоме и ономе свету Срби дугују Христу. А и у погледу владања све дугују Христовој науци. Поштење, уздржљивост, чедност, братољубље, смерност, милостивост, мирољубивост, трудољубље, ведрина духа, храброст у одбрани правде, пожртвовање, и све остале узвишене врлине душе - све је дошло Србима од вере Христове. Још Срби дугују Христу благе и красне обичаје своје. Сви ти обичаји су у суштини и по символици јеванђелски. Јер ти обичаји нису само накит живота но први и главни морално законски поредак, који чува живот народа српског од распадања, збрке и трулежи. Још Срби дугују Христу надахнуће за уметничке изразе своје душе и својих идеала у песмама, пословицама, причама, у творевинама ума свога и руку својих.

Још Срби дугују Христу епопеју свога првога царства, и епопеју робовања, и епопеју ослобођења. То јест дугују прве и потоње државе своје, мудрост у стварању држава, херојску трпељивост и визионарско надање у време робовања, као и јуначку издржљивост и пожртвовање у време ослобођења. Јесам ли све побројао? Ни из далека. Тек сам почео списак српских дуговања Христу. Но, мислим, дао сам ти путоказ, по коме ћеш и сам моћи рачунати остала дуговања народа твога Христу Спаситељу. Па кад будеш успео да побројиш сва српска дуговања Христу, онда окрени листу и поброј сва Христова потраживања од Срба. Мисли и питај се: шта Христос тражи од Срба?

Свети ЈОВАН Касијан

све да се жртвује, ма колико корисно, односно неопходно изгледало, да би се избјегла смутња ове страсти; све да се прихвати, све да се истрпи, чак и кад се нешто сматра невољом, да би се сачувало неповређеним спокојство љубави и мира, са увјерењем да ништа није тако погубно као гњев и ожалошћење, а ништа тако корисно као љубав.

март - април / 2009 / svetigora

ао што ништа не треба претпостављати К љубави, тако, насупрот томе, ништа не треба стављати иза јарости и гњева. Треба

jevan\elsko slovo

Васкршње Јеванђеље

svetigora/ / 2009 / март - април

На светли празник Пасхе, на Св. Литургији у вече Велике Суботе, у цркви слушамо приповест о Васкрсењу Христовом из Јеванђеља по Матеју (глава 28.): ‘’А пошто мину субота, на освитку првог дана недјеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. И гле, земља се затресе веома; јер анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од врата гробних и сјеђаше на њему. презвитера А лице његово бијаше као муња, и ИВАНА Јовановић одијело његово бијело као снијег. И у страху од њега уздрхташе стражари, и постадоше као мртви. А анђео одговарајући рече женама: Не бојте се ви; јер знам да Исуса распетога тражите. Није овдје; јер устаде као што је казао. Ходите да видите мјесто гдје је лежао Господ. И идите брзо и реците ученицима његовим да устаде из мртвих; и гле, он ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видјети. Ето казах вам. И изишавши брзо из гроба, са страхом и радошћу великом похиташе да јаве ученицима његовим. А кад иђаху да јаве ученицима његовим, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши ухватише се за ноге његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: Не бојте се, идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видјети. А док оне иђаху, гле, неки од стражара дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. А они саставши се са старјешинама учинише вијеће, и дадоше војницима довољно новаца, говорећи: Кажите: ученици његови дођоше ноћу и украдоше га док смо ми спавали. И ако то чује намјесник, ми ћемо га увјерити и вас ослободити бриге. А они узевши новце учинише као што бише научени. И разгласи се ова ријеч међу Јудејцима до данас. А једанаест ученика отидоше у Галилеју, на гору куда им је заповиједио Исус. И кад га видјеше, поклонише му се; а неки посумњаше. И приступивши Исус рече им говорећи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Учећи их да држе све што сам вам заповиједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин.’’

аскрсење Господње сведоче сва четири Јеванђелиста готово истоветно. Сви су нам они, на једноставан начин и са мало речи, пренели оно што се после Голготе дешавало. Јеванђелска казивања, узета скупа, показују да ученици Исуса из Назарета у тим првим сатима и данима после страдања њиховог вољеног Учитеља нису уопште очекивали Васкрсење. Поражени и шокирани оним што се десило, сломљени неправдом и уплашени, нису били уопште у могућности да речи које им је Господ рекао о Своме Васкрсењу доживе као и заиста оствариве. Нама се сада, када имамо њих, и све Свете, и Цркву Божију као неразрушиве сведоке Васкрсења, може чинити просто невероватним то да они нису одмах и потпуно схватили шта се догодило. Али, ако се ставимо на њихово место, јасно ће нам бити да су се само тако и могли осећати и да су само тако и могли мислити. Шта друго него да буду збуњени и уплашени, када су видели Онога Који је васкрсавао мртве да умире на Крсту? Па

чак и када су угледали празан гроб, прво што су помислили није било: ‘’Да, васкрсао је, као што је и казао!’’. Не, они су само збуњено отишли. Ни жене које су Га пратиле и биле Му ученице за живота, ни оне нису ни слутиле шта се догодило, нити су Васкрсење очекивале. Напротив, пошле су да помажу Његово тело мирисима, како је то налагао јудејски обичај, као да је реч о обичном трошном телу. Још нису биле свесне тога Ко је Онај Који је то тело носио: сам Животодавац, Кога гроб није могао држати. О тим Светим Мироносицама Отац Јустин Ћелијски говори: ‘’Свете Мироносице! О, чудесне жене! О, какве венце небески свет плете за Мироносице – боље и светије неголи за нас људе. Када су јурнули на Господа Христа Јерусалимљани, и научници, и фарисеји, и књижевници јеврејски, и други, жене (Мироносице) су плакале и ридале за Господом Христом... У мрачну црну ноћ, када су ухватили Господа Христа, када је Јуда издао Њега, када су Га водили на Голготу, када су сви ученици побегли од Господа – Мироносице су стајале близу Крста Његовог. Нису се плашиле никога.’’ (Беседа 1. у Недељу Мироносица, Пасхалне беседе). Управо је тим храбрим и верним женама прво објављено Васкрсење. Када су дошле на гроб Господњи Анђео Божији им је објавио ту светлу благовест и послао их је да је пренесу ученицима. У Св. Јеванђељу по Марку овако стоји: ‘’Него идите и кажите ученицима његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видјети, као што вам рече.’’ Св. Теофилакт Охридски на следећи начин

Свети ЈОВАН Касијан Писмо толико узвисује врлину љубави, да блажени Апостол Јован иде дотле да каже да Сневето само да је она нешто божанско, него да је сами Бог: ''Бог је љубав'', каже он, ''и свако ко пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему.'' Зар и ми сами не примјећујемо да је она божанска? Јер у себи осјећамо као живу реалност оно што каже Апостол: ''Љубав се Божија излила у срца наша Духом Светим који обитава у нама.'' Што је исто као да се каже: Бог се излио у срца наша Духом Светим који обитава у нама. Не знајући шта треба да иштемо, ''сâм Дух се моли за нас уздасима неизрецивим'', а Онај Који испитује срца зна шта је жеља Духа, јер по вољи Божијој посредује за свете... ... Нека се наше срце рашири и отвори штедро. Стегнуто ускошћу и малодушношћу, испуниће се немирним узбуђењем гнева. Послије тога, у уском срцу, нећемо више имати мјеста за божанску заповјест, која је бесконачна, као што каже Пророк; нећемо моћи поновити за њим: ''Трчах путем заповјести Твојих, јер си раширио срце моје.'' Трпљење је мудрост; очигледна свједочанства Светог Писма нас увјеравају у то: ''Онај који је трпељив се односи са великом опрезношћу, док је малодушни безуман.'' Свето Писмо нам доноси повјест о ономе који је, толико похвално, затражио дар мудрости: ''Бог даде Соломону чудесну мудрост и разборитост, и дух широк као небројени морски пјесак.''

јесте најважнији догађај и за мене и за тебе у историји мога живота и историји твога живота. Шта би била историја мога живота да Господ није васкрсао? Кратак пут од колевке до гроба, пут пун трња, пун страдања и страхота. Али са Њим Васкрслим све се мења. И ја и ти се мењамо, одједном постајемо бесмртни људи, бесмртна бића, бића која су јача од смрти... То је победа, једина истинита победа у овом свету. И Господ је зато Једини Истинити Победник у свим световима што је победио смрт.’’ (Беседа на Томину недељу, Пасхалне беседе). Уплашене, јеврејске старешине потплаћују војнике да кажу да су га ученици украли док су они спавали. Овако о томе расуђује Св. Јован Златоуст: ‘’Њихове речи биле су потпуно невероватне, и немају никакве везе са истином. Како су могли да Га украду ученици, ти убоги обични људи који нису смели чак ни да се покажу? Уосталом, зар гроб није био запечаћен? И зар нису то место са свих страна окруживали бројни стражари – како војници, тако и обични људи? Зар нису и они слутили да може да се догоди управо тако нешто, зар нису стрепели, бдели и бринули? А и зашто би Га украли? Зато да би нешто измислили? Уосталом, како би одвалили запечаћени камен? И како би се сакрили од мноштва људи? И какве би користи опште имали од свега да Христос није васкрсао?’’ Зар су заиста могле мислити јеврејске старешине да ће ту драгоцену и светлу истину Васкрсења моћи да од света сакрију тако што ће потплатити римске војнике? Да ће реч подмићених стражара бити јача од сведочанства ученика, који не само да су речју сведочили да су Христа Васкрслог видели, већ је ту најважнију благовест свог живота сваки од њих радије бирао да и крвљу посведочи, само да је се не одрекне? Зар би ико при здравој памети, без икаквог интереса, био спреман да мученички пострада да би посведочио једну обману? Чак и да су тражили некакву славу овога света, зар би могли помислити да ће такву славу стећи супротстављајући се свакој тадашњој норми, и римској и јудејској? Да ће им славу донети одбаченост од друштва, затвори, прогонства и на крају мучеништво? Не, ти су једноставни рибари имали само један мотив да све своје дане, па и саме своје животе, од овог светлог Дана па надаље, посвете проповедању истине да је Исус из Назарета дуго очекивани Месија, Син Божији кроз Којег је свету дошло Царство Божије. Тај је мотив био несумњива и непорецива чињеница да је Учитељ и Господ њихов Васкрсао и да је Васкрсењем Својим постао ‘’Прворођени из мртвих’’, прворођени међу многом браћом.

тумачи ову разлику између Матејевог и Марковог Јеванђеља: ‘’Петра помиње одвојено од других ученика, јер је он био првоврховни апостол. Анђео га, такође издваја од осталих зато што се Петар био одрекао Господа... да Петар не би пао у искушење и помислио да га Господ сматра недостојним да га помене и задржи у реду својих ученика због његовог одречења.’’ (Тумачење Св. Еванђеља од Марка). Овим Светим женама се Сам васкрсли Господ и јавио прво. Св. Јеванђелист Јован о том јављању Васкрслог Господа Марији Магдалени овако приповеда: ‘’А Марија стајаше напољу код гроба и плакаше. И када плакаше надвири се над гроб. И видје два анђела у бијелим хаљинама гдје сједе, један чело главе, а други чело ногу, гдје бјеше лежало тијело Исусово. И они јој рекоше: Жено, што плачеш? Рече им: Зато што узеше Господа мојега, и не знам гдје га положише. И ово рекавши, обазре се натраг и угледа Исуса гдје стоји, и не знађаше да је Исус. Рече јој Исус: Жено, што плачеш? Кога тражиш? Она, мислећи да је градинар, рече му: Господине, ако си га ти однио, кажи ми гдје си га положио, и ја ћу га узети. Исус јој рече: Марија! Она, окренувши се, рече му: Равуни, што ће рећи: Учитељу! Рече јој Исус: Не дотичи ме се, јер још нисам узишао Оцу својему; него иди браћи мојој и кажи им: Узлазим Оцу мојему и Оцу вашему, и Богу мојему и Богу вашему. А Марија Магдалина отиде и јави ученицима да је видјела Господа и да јој ово рече.’’ Тумачећи ово место Св. Оци нам објашњавају зашто Марија није препознала Господа. Са једне стране, како Св. Јован Златоусти каже, није Га препознала зато што се јавио ‘’другачијим ликом, скромним и обичним’’. Са друге стране, није Га препознала зато што Га није и даље, упркос сведочанству Анђела, очекивала. Отуда су њено изнанеђење и радост када Га је, пошто јој се поново обратио ословивши је по имену, препознала још већи. Понешена радошћу похитала је да Га дотакне, али је Он зауставља. Зауставља је да би јој показао да више ништа није исто, да није као што је било пре Васкрсења. Он је и даље њен учитељ, али сада другачије: Он се спрема да узиђе Оцу своме, а она треба да се заједно са Апостолима спреми да свету посведочи не само истине Његовог учења, него нову реалност живота коју је Васкрсење донело и даровало свету. Он није више учитељ, кога она може просто дотакнути, Он је и за њу и за све нас Животодавац чије нам је Васкрсење донело живот вечни, и то кроз живљење у Телу Његовом. Сада га се не дотичемо као било ког човека, већ у Тајинству Тела и Крви Његове и тако постајемо не само ученици, већ и санаследници Васкрсења и Царства. Господ је шаље ‘’браћи својој’’. У тим речима, у том смиреном обраћању, је скривена сва наша нада и радост коју нам је Васкрсење донело: Господ је Васкрсао људи ради, међу којима је сваки који поверује и остане веран - брат Његов, исто као што су и Свети Апостоли браћа Његова. Овако о непроцењивом значају Васкрсења говори Ава Јустин: ‘’Васкрсење Господа Христа јесте најважнији догађај у историји рода људског. То

март - април / 2009 / svetigora

besjeda

стао човек и сишао на земљу, да је било лажних богова. И данас је пуно лажних богова на свету, пуно самозваних богова, људи, који собом хоће да замене Јединог Истинитог Бога. Пуна их је Европа и Азија и Америка и Африка. Пуна је лажних христоса, пуна је лажних пророка, пуна је лажних богова. И кад се ти, збуњен у свету пуном лажних богова, обратиш Једином Истинитом Богу, Господу Христу, онда из душе беже све таме, све таме и заблуде које исцељују лажни богови. Онда ти припадаш Једином Истинитом Богу, и осећаш како цело Небо улази у твоју душу, како спокојство и мир, Анђели сви царују у теби. Господ Христос у овоме свету са Својом Вечном Божанском Истином! Ето, Он је са огромном Благовешћу, јер Вечна Божанска Истина јесте Благовест коју је Господ Христос створио и донео свету, први донео свету. Не само говорио о истини, него показао да је Он Истина (Јн. 14,6; 1,17), Вечна Божанска Истина. Лако и Божић, ни отац је људима говорити о исУскрс, ни БоЈУСТИН (Поповић) тини, него покажи ми исгојављење, ни тину, дај ми Вечну ИстиПреображење ну. Господ је за Себе зато нису названи Благовест. А ето, данашњи и рекао: Ја сам Истина (Јн. Празник назива се Благовест. Ради чега? 14,6), изнад свих лажи овоКаква је то Блага Вест сишла на земљу? га света. Лажи које ђаво Шта се то збило у нашем горком живоствара кроз грехе и страту људском. Зар је могућа Блага вест у сти, кроз помрачене умосвету у коме постоји смрт? Зар је могућа ве, кроз помрачене савеправа радост у свету где се све претвасти. Од свих тих лажи стоји ра у грч страха, пред страшном немани једна одбрана, стоји Вечна која се зове смрт? Данас и збива се заБожанска Истина - Господ иста највећа Благовест. Шта се дешава? Христос. Док је Њега у свеДанас Свети Архистратиг Гаврил долази ту, лако је човеку одбраниСветој Дјеви, и објављује ту Благу Вест: ти се од сваке лажи у овода ће родити Сина, да ће му наденути ме свету. А свака лаж је, име Исус-Спаситељ, и да Његовом Царвели Спаситељ, од ђавола ству неће бити краја (Лк. 1,31-33). И сам (Jн. 8,44). А истина, сва ИсСвети Архистрати као да се загрцнуо тина јесте од Истинитог од ове велике и превелике тајне. Како Бога. Зато нико у овоме се то несместиви Господ и Бог рађа од свету није се усудио да девојке? Како се Он смести у телу Пререкне за себе: „Ја сам Истина“ - осим Господа Христа. Зато што свете Дјеве. Тајна је то велика, светајна. Он и јесте Истина. Показао је целим бићем, свим Својим живоЗато се и у данашњим црквеним молитвама и том и радом, показао и кроз Свету Цркву Своју. песмама непрекидно наглашава да се данас Онда нова Благовест: Вечна Божанска Правда. То је богатство, то објављује велика тајна, предвечна тајна Божја, је небеско благо које је Господ донео сишавши у наш земаљски предвечна. Пре него што је било Ангела и Арсвет. Да људи не умиру без Правде Божје у овом свету, да их не хангела и целог овог света и свих видљивих и хране лажним људским правдицама и правицама као живим пеневидљивих бића, Господ је, предвиђајући пад ском. људски у грех, одлучио да постане човек и спасе А онда, зар није чудесна Благовест то што је Господ Христос дачовека, спасе га од греха. Греха иза кога увек стоји ровао нама људима Живот Вечни? Он - божански Живот Вечни, ђаво, а иза ђавола увек пакао. И ето, на данашњи и нама дарује то кроз Своје Васкрсење, кроз победу над смрћу. дан збива се то величанствено и најогромније Има ли веће Благе вести од тога за човека? Има ли веће Благе чудо у свима нашим људским световима. Данас вести од тога за човека! Има ли веће Благе вести од тога да је се зачиње у утроби Пресвете Дјеве Бог Предвечсмрт побеђена и замењена Вечним Животом, који Господ Хрини, Бог Безгранични и Бесконачни. Данас, како се стос даје свакоме који верује у Њега. вели у једној дивној песми, све што је земаљско Зато, у овоме свету нико нам никада не може заменити Господа постаде Небо. Земља постаде Небо,јер Бог постаХриста. Нико од људи, нико ни од највећих научника, ни мудраде Човек. Кад је Бог Благи постао човек, онда са ца, ни философа, и царева и краљева и војсковођа, не може дати Њим су све Благе вести Неба, све радости Неба, Живот Вечни и победу над смрћу. То само Он дарује, Чудесни Госве истине Неба постале наше људске, човечанспод Христос. Зато Његово Име и јесте Благовест за сваког човеске, земаљске. Кад је Господ Христос сишао у овај ка, за свако људско биће. Ми људи у овоме свету греха и смрти и свет, ето Благовести, ето Свеблаговести. ђавола пуни смо таме, пуни помрачине. Господ је објавио себе: Јер шта Господ доноси Собом и ко је Господ Хри„Ја сам Светлост света“(Јн. 8,10). И заиста, показао се као Светстос? Он, Једини Истинити Бог, спустио се у наш лост света. Обасјао све путеве који воде из земље у небо, све пуземаљски свет пун лажних богова и показао и дотеве мени и тебе, све вечне путеве. Обасјао Светлошћу Својом казао да је заиста Истинити Бог, Једини Бог у свидуше наше и показао шта све у нама има, каква све небеска блама световима, Коме је достојно клањати се увек. га. Али када је душа нечиста, какав све мрак, какве све страхоте? И кад Он у овоме свету стоји, онда је лако свакоИ опет у овоме свету није било људског бића које се усудило да ме од нас да се ослободи лажних богова. Не само рекне за себе: „Ја сам Светлост света. Ко иде за мном неће ходионда, када је Господ пре две хиљада година по12

svetigora/ / 2009 / март - април

Богомаjка Сверадост наша

живи у тим надхерувимским божанским сферама. Ето ради чега је човек створен. Човек је створен да помоћу Господа Христа и Пресвете Богомајке постане надхерувимско биће, наданђелско биће, да живи у вечним божанским Истинама, Радостима и Блаженствима. Све то, браћо моја и сестре, доноси нам данашњи велики и свети Празник Благовести, Благовести Пресвете Богородице. Зато на овај велики свети Празник ми се клањамо и молимо Пресветој Богомајци, тој Сверадости нашој, да се непрекидно моли Слатчајшем Сину Свом, Једином Истинитом Богу и Господу Христу, за род људски, за свако људско биће, за свако створење на свету, за сваку птицу, за сваку животињу, за сваку травчицу, за сваку звезду, јер све то до Ње и без Ње потонуло је било у смрт и у грех и у таму, а од Ње и са Њом све се то диже изнад смрти, изнад греха, и хрли и лети ка Небеским световима. Нека нас Она, једина Чиста и Преблагословена Богородица, Свемилостива Мајка свих људских бића, води непрекидно и руководи кроз наш свакодневни живот, кроз сваки дан и кроз сваку ноћ, еда бисмо ми целим својим животом служили Господу, Јединоме Истинитоме Богу, Исусу Христу, у свима световима и тако спасли себе од греха, од смрти, од ђавола, од пакла, и вечно служили Чудесном Господу Исусу. Увек, увек, увек на коленима у молитви Пресветој Богомајци, тој Радости над радостима рода људског, тој Светињи надарханђелској и наданђелској. Нека нам Она буде увек Заштитница и Вођ и руковођ кроз сав живот и у овом и у оном свету, да би наш сав живот био хвала и слава Једином Истинитом Богу, Господу Исусу Христу, Сину Пресвете Богомајке, једине Истините Богородице. Њој част и слава и хвала и све молитве наше, а преко Ње Њеном Чудесном Сину, Господу Христу, Који нека прими молитве наше и уздахе наше ради Пресвете Богомајке Своје и спасе све и сва. Амин. На Благовести 1965. године у манастиру Ћелије

март - април / 2009 / svetigora

ти по тами“(Јн. 8,12). Заиста ко иде за Господом Христом, не ходи по тами. Иде за њим, за Вечном Светлошћу, Вечним Животом. Не идеш ли за Њим, брате, о па ти мораш да улетиш у помрчину смрти, у помрчину греха, у помрчину пакла. И онда не знаш куда идеш. Али сигурно знај да сваки грех и да сви греси воде у царство греха, пакао. Немој никада себе изједначити са грехом, гледај на грех као на свог највећег непријатеља, гледај на грех као на свог убицу. Када чиниш грех, знај ти убијаш себе, ти одвајаш себе од Бога и сам суновраћујеш себе у царство греха и смрти. Ко ће све набројати Благе вести које нам је Господ Христос донео у овај свет. Шта да кажемо о Његовом светом учењу, о његовом Светом Еванђељу? Гле, то је вечна Божја Наука непролазна, Наука која нам казује све тајне нашег људског живота и у овом и у оном свету. Казује нам сву судбину човекову кад је с Богом и уз Бога, али и сву тешку и страшну судбину човекову кад је уз ђавола кроз грех, непокајани грех. Еванђеље Господа Христа заиста Благовест невиђена у овоме свету, Благовест за свако људско биће у свима световима. И све што је Христово, браћо, све је то уствари Благовест до Благовести, сваки Његов поглед, свако Његово чудо, свако Његово дејство: Благовест до Благовести! И зато је од Његовог доласка у овај свет земља постала Небо, као што се вели у данашњим црквеним молитвама. Кад је земља постала Божје обиталиште онда заиста је Господ с нама. Чули сте речи из данашњег Еванђеља Светог Архистратига Богородици, Прве речи: Радуј се, Благодатна, Господ је с тобом! (Лк. 1,28) А дотле, ми знамо да је жена увела у овај свет ђавола, Ева, (1 Мојс. 3,6-13; 1 Тим. 2,14) и да Господ није био са родом људским. Између нас и Њега стајао је грех, стајала је смрт, стајао је пакао. И сада, на данашњи велики празник Благовести, нова истина, Небеска Истина улази у овај свет: Господ је с Пресветом Богородицом, с Њом најпре, а преко Ње са родом људским. Зато је данашњи дан уствари Празник Пречисте Богородице. Благовести Пресвете Богородице. Јер Она, Она је испунила све Еванђеље Господа Христа. Она, у паклу нашег земаљског живота, живела је тако безгрешно, тако свето да се удостојила родити Бога и постати Богородицом. Ми људи не можемо замислити већу славу и већу част од те, да људско биће постане Богородицом, Божјом Мајком. Каква слава, каква част, какво величанство! То припада Њој, јединој Безгрешној, поред Бога Најсавршенијој у роду људскоме, Пресветој Богомајци. Она сва је оваплаћење свих Благих вести Христових. Да није Ње, не би Господа Христа било у овоме свету. Да није Ње, не би Хришћанства било у овоме свету. Да није Ње, не би било Истинитог Бога у овоме свету. Да није Ње, не би било Истине Вечне у овоме свету, Божанске (Истине). Да није Ње, не би било Вечне Љубави Божје у овоме свету. Да није Ње, не би било Еванђеља Христовог. Зато је Она несравњено славнија од Херувима и Серафима. Браћо, велика је тајна данас објављена свету, тајна којој се и Анђели диве (1 Петр. 1,12), тајна да је људско биће уздигнуто изнад Херувима и Серафима кроз Пресвету Богомајку. То показује да је Господ створио човека за већу част од анђелске, за узвишенији живот од анђелског и арханђелског. Јер Господ се Христос после Васкрсења узнео на Небо са телом, и тело људско је удостојено те части да је узнесено изнад свих Херувима и Серафима. А за Њим, за Чудесним Господом Христом, прво људско тело свето и безгрешно, тело Пресвете Богомајке. Она је узнесена изнад свих Херувима и Серафима и

Bogoslovqe

ДимиТру Санилое

БОГОСЛОВ ЉУБАВИ / Бљесак (сјај) Божанствене љубави - те основне енергије Божије или благодати, која се јавља унутрашњим животом Свете Тројице - послије Оваплоћења Сина Божијег почиње да сјаји у светим људима, највјернијим Христовим присталицама.

svetigora/ / 2009 / март - април

ДОГМАТ О СВЕТОЈ ТРОЈИЦИ И САБОРНОСТ ЦРКВЕ

ада говоримо о Божјим дјеловањима у свијету, ми прије свега, указујемо на њихов неовоземаљски карактер. Ми говоримо да она “нијесу од овога свијета”, тј. носе парадоксални или несхватљив за обичан људски разум, загонетни и тајанствени карактер. И у нама самима, када постајемо свједоци тих Божјих дејстава она изазивају такође иста парадоксална и неразумљива дејства. Оно што по нашим земним мјерилима не може да постоји, одједном се показује да оно јесте и одрицати његово постојање могли би само одричући своје сопствено постојање... На разумљивом језику, та несвјетовност и парадоксалност Божанствене реалности испољава се сједињењем логички противуречних оцјена о Богу. Такво јединство у богословији се зове антиномичност разумијевања или изражавања (мишљења)... Главна, фундаментална Божанствена антиномија је истовремено јединство и тројичност Бога. Бог је апсолутно један и јединствен, али у исто вријеме Он је Тројица. Бројеви, као извјесна разноликост категорије људског језика и мишљења, примијењени на Бога добијају сасвим небројчани карактер и престају да се потчињавају математичким законима, који одражавају структуру материјалног, коначног свијета. Апсолутна Божанствена бесконачност која се поклапа са апсолутном једноставношћу (природношћу), се не прорачунава: она се не умножава, не сабира, не дијели. И зато у Богу 1 није мање од 3, али је 1 = 3. Та Божанствена идентичност, означава апсолутно јединство, по природи три апсолутно различите Ипостаси. Апсолутно јединство означава најсавршеније јединство, јединство у најправијем смислу те ријечи. Ни једна материјална природа нема такво јединство. Њено јединство је само релативно, тј. такво да се може раздијелити. Тако у човјечанству, једна људска природа

се дијели на мноштво људских личности или ипостаси, и нема ниједног јединства у материјалној природи, које се не би дијелило. Савремена истраживања квантне физике и механике доказала су бесконачну дјељивост нечег најпростијег − атомског једра, за које је раније говорено да не може да се дијели. И оно што запањује више од свега у том Божанском јединству је то што оно постоји баш на основу апсолутно различитих ипостаси, тј. Три Божанствене ипостаси апсолутно (тј. на најсавршенији начин) јединствене су управо зато што су оне апсолутне, тј. на најсавршенији начин различите. Та тајанствена парадоксална Божанска природа (простота) трисветог јединства не може бити сасвим адекватно и савршено изражена људским језиком и обухваћена људским умом, и разум људски хтио-не хтио усложњава ту простоту по природи своје сложености. Велелепно је ту немоћ људског ума за достизање те задивљујуће Тајне Божанског тријединства изразио свети Григорије Назианзин, један од три најдубља созерцатеља Тројице, због чега је и добио назив Богослов. Пажљиво чујте те ријечи: “Још нијесам ни почео мислити о Јединици, кад ме Тројица обасја својим сијањем. Једва сам почео мислити о Тројици, кад ме Јединица поново обузима. Када ми се један од три представља, мислим да је то цијело, за то вријеме мој поглед је напуњен Њиме, а остало измиче од мене, јер у мом уму, одвећ ограниченом, да бих схватио Једнога, нема више мјеста за остало. Када сједињујем троје у једноме у тој истој мисли, ја видим једну бакљу, али не могу раздијелити или угледати сједињену свјетлост (Oratio 40, in sanctum baptisma, 41, PG 36, 317)”. И зато су наше ријечи само слаби наговјештаји Божанске реалности, нека формално, тј. словесно изражена интуитивна магловита предосјећања Божанствености, које буди и појачава Божја благодат...То су само схеме и кодови, који се декодирају самим животом кроз молитву и кроз испуњавање заповјести. То су само показатељи или знаци на путу, али не и сами пут, који јесте живот у Христу. Неправилни путокази (јереси) одвешће и на неправилан пут (тј.довешће до неправилног живота према заповјестима или аскетици) али ни исправни путокази такође, неће помоћи ако их будемо само памтили, а не и кретали се по правцу који нам указују. Шта више, само голо њихово познавање може бити узрок наше осуде, прије него потпуно незнање, јер “роб који познаје вољу господара, а не извршава је, биће више бијен”. Тројично богословље, како је изражено код отаца Источне Православне Цркве је најсавршенији “код” Тројичне тајне... Оснивајући се на откровењу и на личном искуству, оци су учили да то задивљујуће тројично јединство, није могуће спознати људским умом, него је условљено Божанском љубављу, која је основни принцип постојања и Живота Пресвете Тројице. “Бог је Љубав” − то је основни лајтмотив богословља главног од богослова апостола љубави Јована. И зато та парадоксална тајна тројичности у једином Богу може бити максимално доступна за теоретско и практично поимање само послије достизања највеће врлине − љубави, коју дарује Христос... Сагласно учењу светог Григорија Паламе, Свети Дух се јавља као ипостасна љубав Оца према Сину. Као такав он исходи од Ипостаси Оца, тј. од Њега добија почетак свог ипостасног постојања у моменту рођења Сина. Зато исхођење Духа као исхођење ипостасне Очинске љубави прати рођење Сина и има Сина за “циљ” и “крај” свог “кретања”. “Отац изводи Духа, Који од Њега исходи кроз Сина, тј. због самог факта

март - април / 2009 / svetigora

постојања Сина” (прот. Думитру Станилое). То јест Дух као услед злобног иживљавања и исмијавања над љубав вјечнога Бога-Оца исходи из Њега, да би вјечно њим људске гомиле. И у Дјеви Марији препознали пребивала или почивала у Сину, а не вани или ван граница су заиста Мајку Божју само по бесконачности Сина, како то слиједи из концепције filioque. Међутим, Дух њеног страдања... Спасење човјека, тј његово такође сија или се пројављује кроз Сина као одговор љубави обожење, добијено је смрћу Бога. А Васкрсењем Сина према Оцу. У том смислу он је такође “Дух Сина”. и Вазнесењем десило се коначно обожење Управо такав Божански “поредак” Ипостаси Свете Тројице људске природе... је израз најсавршенијег јединства, које Како се у контексту тројичног Богословља може постојати само у Богу међу три може схватити то обожење људске апсолутно различите Ипостаси. природе? Дух Свети као С једне стране, Дух Свети као предвјечна љубав Оца према савршена, тј.ипостасна Сину, која вјечно исходи од Божанска љубав међу Оца на Сина заједно са Оцем и Сином сједињује Његовим рођењем, и их једног са другим вјечно почива у Њему тако чврсто да се и просијава кроз Њега они у тој узајамној на Оца као узвратна љубави међусобно Синовска љубав прожимају, тј. према Оцу − вјечно потпуно дају Себе, је починула и на све своје Божанско људској природи битисање један испрва Сина, а затим другом. У томе је и свих причесника смисао апсолутног Његовог обоженог јединства... тијела. И просијавши С друге стране, кроз њих увукла их у без обзира на такво Своје вјечно стремљење јединство, тачније у према Оцу. Јер снази тог јединства чувају Синовљева љубав према се уникалне личностне Оцу Сина Божјег, која јесте Дух разлике између Ипостаси и Свети, пали се у срцима Његове њихова апсолутна једнакост према браће по тијелу и њих усиновљава Божанству. Субординационизам, тј. Отац, тј. поставља их у синовски однос потчињеност Духа Оцу и Сину, својствени су према Оцу, чинећи их синовима Оца по благодати. На тај начин, латинском моделу свете Тројице, који потпуно Дух као откровење свијету Синовске љубави вјечно свецијело искљујује ту чињеницу да Син и Дух имају један прожима Оца и Сина као узајамна љубав Једног према другоме исти извор ипостасног постојања − Ипостас и Њихов живот, Дух Свети, прожимајући његове причеснике Оца. Дух Свети исходећи из Оца кроз Сина, уводи их у вјечну љубав и живот Свете Тројице, свецијело их не само да их сједињује, него такође истиче и сједињујући по благодати са Оцем и Сином, “тројицетвори” чува постојаним њихова уникална ипостасна или “утројичава” их по прекрасним изразима - неологизмима својства: очинства и синовства, који се губи при светог Јустина Поповића. латинском схватању исхођења Духа. “Син у свом То усиновљење или утројичавање происходи у Цркви, у којој синовљевском својству влада Духом не тако се успостављају између људи нови односи, које карактерише како Њиме влада Отац, тј. Он не изводи Духа “саборност” и који се темеље на вјечним односима међу од себе, али има Духа добијеног од Оца, има Га Ипостасима Свете Тројице. “Да сви једно буду, као Ти Оче, што као Син...и просијава Га на Оца као Син” (прот. си у мени и Ја у теби; да и они у нама једно буду, да и свијет Димитру Станилое). вјерује да си ме Ти послао”(Јован, 17. 21). Коментаришући тај Управо та велика тајна унутратројичности текст првосвештеничке молитве Спаситеља, свети Кипријан Божанске љубави или живота Бога, запрепашћује Картагенски, који је први формулисао догмат о Цркви, пише: и до данас сваки ум људски (и чак ангелски) “Велика је благодат и љубав Господа у домостроју нашег својом парадоксалношћу и невјероватношћу спасења! Не задовољава се тиме што нас је искупио својом за људски разум, која се Христовим доласком крвљу, Он је још и молио за нас! A молећи, погледајте какве су јавила свијету. За многе је она била, као што биле његове жеље; да и ми пребивамо у том истом јединству, знамо, безумна и саблажњавајућа. Божански у којем су Отац и Син који су једно”. Зато је саборност таква Тројични Живот и Љубав до самодавања у тајна, антиномија и парадокс, као јединство у Тројици. Она људској природи може себе маскимално није од свијета, јер није својствена свијету и ње није било у изразити само кроз смрт ради спасења људи. И свијету док није сишао на свијет Дух Свети. И увијек је она сва величина, моћ и слава Божја јавила се не у била несхватљива и непријатељска свијету и увијек је свијет грому и муњи, не у грандиозним васељенским покушавао да је уништи и унакази, изопачи по својему образу мистеријама и чудесима са колосалним силама и подобију. и енергијом Божанске и материјалне природе, већ ма како то било апсурдно, у слабом једва чујном предсмртном уздисају код Крста Са руског Марија Живковић „свршило се“, који је слетио са уста до краја Извор: “Вестник” - часопис манастира светог измрцвареног и измученог Исусовог тијела Пафнутија Боровског

svetigora/ / 2009 / март - април

Приредио: Славко Живковић

aktuelno

СВjАТjЕjШИ ПАТРИjАРХ МОСКОВСКИ И СВЕ РУСИjЕ КИРИЛ ПРИМИО ДЕЛЕГАЦИjУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

3. фебруара 2009. г. Свјатјејши Патријарх московски и све Русије Кирил примио је делегацију Српске Православне Цркве. Делегацију коју је предводио Митрополит црногорско-приморски Амфилохије чинили су још Архиепископ охридски Јован, Епископ зворничко-тузлански Василије, представник Српске Цркве при Московској Патријаршији Епископ моравички Антоније, представник Руске Православне Цркве при Српској Патријашији, протојереј Виталиј Тарасјев, сарадник Српске Патријаршије, свештеник Небојша Тополић Сусрету су присуствовали замјеник предсједника Одјела спољних црквених веза Московске Патријаршије Епископ јегорјевски Марко и секретар Одјела спољних црквених веза МП за међуправославне односе, протојереј Николај Балашов. Обраћајући се српским јерарсима и свештенослужитељима, који су стигли у Москву на устоличење новог поглавара РПЦ, Свјатјејши Патријарх Кирил је казао: “Благодарим Вам најсрдачније драги Владико, драга браћо за могућност да се заједно са Вама помолимо у веома важан дан за мене. Благослов и молитве братске Српске Цркве, са којом нас веже заједничка судбина, имају велики значај. Жалимо што Његова Светост Патријарх Павле због здравственог стања није могао допутовати, али се радујемо томе што сте Ви и Ваше Високопреосвештенство

представљали Свету Цркву српску на овим свечаностима.”. Његова Светост је казао да је присуство Српске Цркве на свечаностима - жива пројава добрих односа српског народа према Руској Цркви и руском народу. “Крај ХХ вијека је био веома тежак за вашу земљу, он је био тежак такође и за Русију.”, казао је даље Свјатјејши Патријарх Кирил. “Промјене које су се десиле у том случају утицале су и на унутарњи црквени живот. Руска Црква је пострадала од раскола у Украјини. Људи страдају такође од канонских несугласица које су изникле у Естонији. Српска Црква је такође прошла и пролази и сада кроз тешкоће. Вама је добро позната позиција наше Цркве по питању Косова и Метохије. Мој блаженопочивши претходник Свјатјејши Патријарх Алексије Други је више пута дизао свој глас у име Руске Православне Цркве за заштиту територијалног интегритета Србије, што је у складу са међународним правом, и принципима који су положени у основе међународних односа и што је најглавније, што је у складу са цјелокупном историјом многострадалне Србије, за коју је Косово било и јесте историјски и духовни центар.” Свјатјејши владика је истакао: “Ми смо данас заједно са нашом српском браћом, солидарни смо са њима и молимо Господа да умиротвори људе који су увучени у конфликт, молимо се да се очува јединство Српске Православне Цркве, посебно у оним мјестима гдје је јединство уздрмано или гдје га покушавају уздрмати.”. Обраћајући се Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Предстојатељ Руске Православне Цркве је казао: “Ми изражавамо пуну подршку Вама, Ваше Високопреосвештенство, Вашем ставу за јединство Српске Цркве у вези са догађајима који се дешавају у Црној Гори у сфери црквено-државних односа. Наша порука је веома конкретна и одређена: у црквени живот не могу и не смију да се увлаче политичке страсти. Црква не може да живи по стихијама овога свијета, иначе у току двије хиљаде година, пролазећи кроз мноштво политичких потреса, катаклизми, она не би могла очувати јединство и интегритет. Ако су се дешавале подјеле, прије свега из политичких разлога, оне су ушле у историју и у свијест вјерника као расколи, као гријех који није спран чак ни крвљу мучеништва. Зато сам хтио да у нашем првом званичном сусрету још кажем и то да ми подржавамо Српску Цркву и у њеном стремљењу да очува јединство, очува свој интегритет ради тога да са више снаге и убједљивости носи своје свједочанство српском народу и цијелом свијету.”. Његова Светост је замолио госте да предају братски цјелив и изразе љубав Његовој Светости Патријарху Павлу, пожељевши му бодрости: “Ми се молимо за њега.” казао је Патријарх московски и све Русије Кирил. “И дај Боже да у садашњој сложеној етапи свог историјског постојања Српска Црква очува јединство епископата, узајамну подршку,

љубав, да буде истински духовни стуб и утјеха свом народу.” ДЕЧАНСКА ИКОНА ЗА МЕДВЕДЕВА 2. фебруара 2009. г, на пријему у Георгијевској сали Великог кремљевског дворца, који је уприличен поводом устоличења патријарха Кирила на престо Руске Православне Цркве, присуствовали су архипастири-учесници Помјесног сабора Руске Православне Цркве и поглавари и представници помјесних Православних Цркава. Пријему су присуствовали и највиши функционери Руске Федерације на челу са предсједником Дмитријем Медведевим. На пријему је представнику Српске Православне Цркве, Његовом Високопреосвештенству Архиепископу цетињском, Митрополиту црногорско-приморском Господину Амфилохију указана посебна почаст да сједи поред руског предсједника. Том приликом Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, поклонио је предсједнику Руске Федерације Дмитрију Медведеву икону Дечанске Мајке Божје.

март - април / 2009 / svetigora

УОЧИ ПЕТЕ ГОДИШЊИЦЕ ПОЧЕТКА ПОГРОМА НА СРБЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ, ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ КИРИЛ ЈЕ ПОЗВАО ДА СЕ УКАЖЕ ПОДРШКА ЖРТВАМА, ОБНОВИ ПРАВДА И УНЕСЕ НАДА У СРЦА ЉУДИ НА КОСОВСКОЈ ЗЕМЉИ Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил упутио је писмо предсједнику Парламентарне Скупштине Савјета Европе Луису Марији де Пучу и генералном директору УНЕСКО-а К. Мацури. Подсјетивши да се 17. марта навршава пет година од трагичних догађаја 2004. године на Косову и Метохији, када су националистички екстремисти почели погроме на Србе, који су довели до масовног нарушавања људских права, стотине жртава, потока избјеглица и разрушења десетине цркава и манастира у том крају, поглавар Руске Православне Цркве је истакао: “У центру савремене Европе десили су се варварски догађаји, од којих ране нијесу зацијелиле ни до дана данашњега. Срби немају могућности да се врате на своју земљу и своја огњишта. До данас се налазе у руинама црквени споменици свјетског значаја. Међу њима су објекти архитектуре који се налазе под заштитом УНЕСКО-а: Сабор Богородице Љевишке, манастир Светих Архангела (14. вијек), манастир Светих бесребрника Козме и Дамјана у Зочишту (14. в.), манастир Девич (11. в.), храм великомученика Георгија (15. в.), храм Светог Николе у Белом Пољу (19. в.), црква Светог Николе у Приштини, Богословија Светих Кирила и Методија, Епископски двор у Призрену. По подацима Српске Православне Цркве, за вријеме присуства међународних миротворних трупа на Косову је пострадало више од стотине црквених здања”. У писмима предсједнику Парламентарне Скупштине Савјета Европе и генералном директору УНЕСКО-а Његова Светост потврђује: “На жалост, међународне организације нијесу могле обезбиједити њихову заштиту и предузети активна дејства за обнову порушених светиња и обезбиједити повратак Срба у своје домове. Једнострано проглашење независности Косова није утицало на побољшање ситуације, већ напротив, замрзло је позитивне процесе у том региону. Више од тога, настављају се провокације екстремиста на дјелујуће цркве и манастире. Ниво њихове заштите од стране миротворних снага је оштро снижен,

а безбједносне зоне око њих ионако нијесу створене. Нарушен је систем снадбијевања црквених комплекса храном и стварима које су неопходне за елементарни живот. Расте неповјерење у ефикасност међународних организација и њихову добру вољу, која је усмјерена на заштиту националних мањина и њиховог достојанства.”. Његова Светост је подвукао: “У Руској Православној Цркви постоји озбиљна бојазан да ће садашњи курс администрације Косова и Метохије и пасивна позиција међународних снага довести до коначног резултата који ће бити нестанак православног наслеђа у том крају.”. Обраћајући се Луису Марији де Пучу, Свјатјејши Патријарх Кирил је позитивно оцијенио програме Савјета Европе за обнову дијела порушених светиња. Међутим, каже се у посланици да рушевине својим димензијама захтијевају веће напоре цијелог цивилизованог свијета. ”Посебна пажња од стране међународних организација, који своју активност граде на принципима људских права, неопходна је хиљадама избјеглица и привремено смјештених лица. Њихово право на повратак у своје домове и безбједност нијесу гарантовани”, изјавио је Патријарх. “Обраћам се Вама и Парламентарној Скупштини Савјета Европе с молбом да подигнете свој глас, да помогнете жртвама злочина, да урадите све што је могуће да се обнови правда и усели нада у срца људи на Косовској земљи Србије.”,

каже се у писму поглавара Руске Цркве. У посланици генералном директору УНЕСКО-а К. Мацури Његова Светост Патријарх московски и све Русије је казао: “Ми позитивно оцјењујемо напоре, које је предузимао и предузима УНЕСКО, обнављајући порушене православне манастире и цркве на Косову и Метохији, подржавамо спремност руководства Русије и других земаља за сарадњу са УНЕСКОМ по датом питању.”

svetigora/ / 2009 / март - април

ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ КИРИЛ СЕ СУСРЕО СА ПРЕДСЈЕДНИКОМ ЦРНЕ ГОРЕ ФИЛИПОМ ВУЈАНОВИЋЕМ 26. феруара у Патријарашкој резиденцији у Свето-Даниловом манастиру поглавар Руске православне цркве сусрео се са предсједником Црне Горе Филипом Вујановивићем, саопштава прес-служба Московске патријаршије. Предсједник је у Русију стигао поводом уручења награде Међународног фонда јединства православних народа “За истакнуту активност на јачању јединства православних народа. За ушвшћење и продужетак хришћанских вриједности у животу друштва” за 2008. годину. Честитајући високом госту у резиденцији Московске патрирјашије Његова Светост је казао о важности награђивања, пошто је Црна Гора Блиска Русији по вјери и историји. Подсјетивши на ријечи владике Петра Другог Петровића Његоша “Богу се моли, а Русије се држи” Његова Светост Патријарх Кирил је истакао да је духовна и историјска веза између двије земље постојала током многих стољећа, и чак у најтежа времена се очувала та повезаност, подршка и узајамна симпатија. Његова Светост је казао да је

данас велико интересовање руских туриста и поклоника за Црну Гору, број Руса који желе да је посјете стално расте, чему доприносе добри односи изграђени на јединственој вјери и заједничкој историји. Сусрету су присуствовали предсједник Одјела спољних црквених веза МП Епископ јегорјевски Марк, намјесник Свето-Данилова манастира архимандрит Алексије Поликарпов, секретар за међуправославне односе протојерерј Николај Балашов, секретар Одјела спољних црквених веза МП за сарадњу Цркве и друштва свештник Георгије Рјабих, предсједник Фонда јединства православних народа професор В.А.Алексејев. Са стране Црне Горе сусрету су присуствовали Епископ диоклијски Јован, министар иностраних послова Милан Роћен, амбасадор Црне Горе у Русији Слободан Бацковић, савјетник предјседника за спољна питања Иван Митровић и други званичници. Преузето са веб-странице: patriarhia.ru

Протојереј РАТКО Николић

^udo

„Моли се и мени“ азивања проте Ратка, бившега свештеника при храму Св.Јована Владимира на Медаковићу Београд, а сада К духовника при храму Св.Јована Милостивог, гробље Лешће. Спремајући се за другу операцију срца, 2006. године у августу, као сваки човек који има страха пред операцију, молио сам се драгом Богу и свим Српским Светитељима а највише Првом Српском краљу Св.Јовану Вадимиру. Када сам навече легао јавила ми се жена Св. Јована Владимира - преподобна Косара и рекла ми: “Моли се и мени! “ Обратио сам се њој молитвено као и дан данас. Када сам се вратио са операције, трећи дан по изласку из болнице, дошао сам у храм али врло тешко и кад сам целивао икону Св.Јована Владимира пошао сам до преподобне Косаре да целивам само ноге јер лик нисам могао да дохватим, потом сам ушао у олтар где сам, нажалост, више преседео службу, причестивши се на крају. По изласку из олтара осећао сам се као птица. Као свештеник 42 године, сматрам да преподобна Косара треба да буде проглашена Светитељком. 28 јул 2008. Београд

НАЦИОНАЛНА АКАДЕМИЈА „ СРБИЈО ПАМТИ ” Поводом десетогодишњице Нато бомбардовања, представници невладиних организација Активни центар, Двери српске и Фонд Слободан Јовановић, организовали су Националну академију “Србијо, памти”. На скупу су говорили Архиепископ Цетињски, Митрополит Црногорско приморски Амфилохије, бивши председник СРЈ и премијер Србије Војислав Коштуница, академик Матија Бећковић, председник Комитета за међународне односе руске Државне Думе Константин Косачов и руски редитељ Никита Михалков. “После десет година зна се зашто је НАТО напао Србију. Агресија је започета 24. марта 1999. године а показала право лице 17. фебурара 2008. када је уз присуство НАТО трупа на Косову проглашена независнсот једне лажне државе. Србија мора чвросто да се држи истине, “Косово је Србија”, рекао је предсједник ДСС Војислав Коштуница. Председник Спољнополитичког одбора руске Думе Константин Косачов каже да су они који су бомбардовали Србију заправо бомбардовали и Уједињене нације. Говор је завршио реченицом “Косово је Србија”. “Данашњи дан сјећања је првенствено ваш дан сјећања али је и наш заједнички дан јер, вјерујте данашњи датум је догађај дана у Русији исто као што је догађај дана овдје у Србији”, рекао је предсједник Комитета за међународне односе руске Државне Думе Константин Косачов На скупу је прочитано писмо Руског патријарха Кирила поглавару Српске православне цркве патријарху Павлу у коме се наводи да је бол браће у Србији бол цјелокупне Православне Цркве.

+ Кирил, Патријарх московски и све Русије Извор: blagovest.info С руског: Марија Живковић

март - април / 2009 / svetigora

ПИСМО ПОГЛАВАРА РУСКЕ ЦРКВЕ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ ПАВЛУ ПОВОДОМ 10 ГОДИНА ОД ПОЧЕТКА БОМБАРДОВАЊА БЕОГРАДА ОД СТРАНЕ НАТО АВИЈАЦИЈЕ Његовој Светости, Свјатјејшем Павлу, Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком, Патријаху српском Ваша Светости, возљубљени у Господу Сабрате и Саслужитељу пред Престолом Божјим! Ових дана присјећамо се трагичног датума - минуло је десет година од почетка војног мијешања НАТО држава у процес регулисања косовске кризе. Неколико земаља, које су сматрале да имају право да одређују судбину свијета, ујединиле су се да би силом наметнуле своју вољу једном народу. Из прошлости се на земљу Европе поново вратила погибија незаштићених мирних житеља, рушење кућа, школа и болница, изругивање

над светињама храмова и манастира. Тежња да се силом оружја раскину мучне везе етничких, религиозних, психолошких и духовнх фактора, за богољубиву паству Ваше Светости и за читав српски народ претворила се у тешко страдање чије посљедице се и данас жестоко осјећају. Трагичних прољећних дана 1999. године, мој претходник Свјатјејши Патријарх московски и све Русије Алексије Други, у чијој сам пратњи тада био, посјетио је Београд, да би са Вашом Светошћу подијелио тугу која је задесила Српску цркву због губитака и искушења. Заједно са Вашом Светошћу наш покојни поглавар је тада принио бескрвну жртву у саборном храму Светог Саве и обратио се десетини хиљада вјерника ријечима утјехе и охрабрења. Потоњих година Руска православна црква је више пута изражавала помоћ Цркви - сестри поводом тражења путева регулисања сложене кризе. Протекле деценије ниједном нијесмо заборавили несреће наше браће у Србији. Ваша несрећа је бол цијеле Православне цркве, јер по ријечима апостола Павла, “Ако страда један члан, са њим страда цијело тијело” (1 Кор. 12: 26). Са болом су вјерна чеда Руске православне цркве доживјела и догађаје из 2004. године, када се рука нечастивих безаконика подигла на православне светиње - у срце српског православља - на Косово и Метохију. Сматрао сам својом дужношћу да овог мјесеца на то подсјетим међународне организације, наиме предсједника Парламентарне Скупштине Савјета Европе Л.М. де Пуча и генералног секретара УНЕСКО-а. К. Мацуре. Руска црква ће и даље користити све могућности да подигне свој глас за заштиту правде Божје, за заштиту православне браће и сестара, који живе на Космету и у изганству, за заштиту свих жртава насиља и угажене правде. Грлим Вашу Светост са жељом да се тјелесно укријепите, да вам Господ подари духовну радост и неоскудиву помоћ. С неизмјерном братском љубављу у Христу

poezija

Гаро Јовановић, рођен 1951. године у Подгорици. Објавио: „Псолики“ (приповијетке), „Црни сој“ (роман), „Ђавоља кадионица“ (поезија), „Тако је казано“ (поезија), „Вилењак“ (поезија), „Црни сој 2“ (роман), „Кокот пјева мртвима“ (поезија), „Кад црни вук однесе моју душу“ (поезија), „Љубавно писмо“ (роман), „Барка Светог Петра“ (роман), „Дувански пут“ (роман), „Звијезда пас“ (поезија), „Што дух је обале дивље“ (поезија), „Кадмо и Хармонија (роман). Главни и одговорни уредник часописа за књижевност „Стварање“ .

ГОЛГОТА И КОСОВО јахао сам прије пелазга и кентаура кад је свијет био чедан за мном су вилењаци свирали њихове стријеле коване у сребру кад томе дође доба имаће само један циљ да увијек погоде срце мочваре су рађале икру и муљ Бог је заборавио птице касније ће просути њихова јаја да се прве звијезде огледају у црној води да се водолија окупи у јато

svetigora/ / 2009 / март - април

први камени град који је угледао свијет био је на звечану лијеп као восак из кога цури мед прва ријека је била марица тек онда ибар тек онда црни дрим

још није било божура није у подне врела мирисала крв онај који најљепше сања легао је да спава у сну да подигне грачаницу као невјесту као кап росе ко је знао на газиместану никнуће крст умјесто јабуке да расте из земље и онда и сада ко је умио да гледа видио би како се први страх рађа у очима јагањаца они слуте сјену чопора што као облак силази у шуме

то је стизало нешто што погано гледа погано пузи погано зуји јахао сам прије пелазга док су вилењаци тек ковали стријеле и таложила се со минерали и лед прије кентаура преко потока испод врба док је свијет био чедан као кључ као нож коњу није требала узда ни мени хљеб ни вино јахао сам нечујно јер се подизала литургија расла као трава врила као вино на брдима на друму се чула пјевали су пастири гонећи стадо гледајући дом и дим како се мирно диже ка престолу у небески спокој одговарале су дјевојке у бијелом негдје у шуми тамо су кестење сакупљале да гатају чије ће бити чији ће коњи њихову позобати зоб и попити воду са студенца али су сјенке ћутале и земља је ћутала као облак је стизао рој што погано гледа погано зуји јахао сам прије пелазга преко потока испод врба а на газиместану вирио из земље тек рођени крст не виши од траве

Таjна васкрслога

ијела порука, и заиста сама суштина хришћанства, може се сажети побједоносним ускликом Цркве у ноћи Свете Пасхе: „Ваистину Христос Васкрсе!“ Исус из Назарета се управо у свјетлости Пасхе открива и приноси свијету. И управо Христову смрт и Његово Васкрсење хришћани нарочито свједоче својом вјером - баш као што молитвом и Светим Тајнама доживљавају Његово присуство - кроз узајамну љубав и помагање онима којима је помоћ потребна. Цјелокупно хришћанско богословље, као и свеукупно двијехиљадегодишње богатство Светог Предања, не представља ништа друго до непрестано размишљање о ономе „јединоме потребном“ („А само је једно потребно“, Лк. 10, 42). Ово се односи на сваки аспект црквеног живота, било да је ријеч о богословљу Светих Отаца и Васељенским Саборима, тумачењима Светог Писма, литургици, хришћанској химнографији, или духовном искуству Светих, које представља духовни опит свих људи Божјих. На сваком мјесту и у свако вријеме, тајна Христа представља најважнију хришћанску стварност, на којој се темељи сваки символ вјере и из које извире сво богатство црквеног Предања. Све се у Цркви односи на Христа и кроз Њега добија значење: богословски језик, иконе и раличити облици богослужења – све се темељи

povodom praznika

Христа

са енглеског: Љиљана Шикмановић

март - април / 2009 / svetigora

Протојереј Борис Бобринској је професор и декан емеритус на Теолошком Институту св. Сергеја у Паризу, у Француској. Ова његова размишљања недавно су изашла у часопису “Le Bulletin de la Crypte“, који објављује парохија Свете Тројице у Паризу.

на Христу. Због тога што је Ријеч Божја на Себе узела пуноћу људске природе, да би је Собом обновила, људски језик се може лично и директно обраћати своме Творцу. То значи да човјек, обновљен силом Духа Светога, сада може „разговарати“ са Богом Оцем, као и са Христом, кроз Духа Истине и Живота, и у Њему. протојереј У дубини тајне Христа и Његовог БОРИС Бобринској историјског дјела спасења лежи и сама тајна Пасхе. Она представља јединствену тајну жртвене љубави Свете Тројице, која се открива у страдању и прослављању Исуса, у понижењу и слави Сина Божјег, у „прелазу“ или пасхалном преласку из смрти у Васкрсење. Парадокс, невjероватна противурjечност, садржана у ова два аспекта Исусовог живота – понижењу и слави, смрти и животу – налази своје разрешење у побједоносном Крсту, животворном Гробу, тријумфалном силаску у Ад, и у ранама Васкрслога. Поред теолошког и литургијског језика, и сам хришћански живот је неизрециво означен суштинским јединством са Распетим и Васкрслим Христом, почев од светог чина Крштења, па током цијелог светотајинског живота, чији најдубљи израз представља Света Тајна Причешћа (Евхаристија). Сaвршавање Евхаристије нас чини причасницима саме тајне Пасхе Господње, Његове смрти и Васкрсења, и Његовог Вазнесења са десне стране Оца. Она нас кријепи и чува у најдубљој заједници са Христом, изливајући на нас вјечне дарове Духа Светога. Тиме нас Син и Дух узводе у божанско, у блискост са Небеском Трпезом, коју већ предокушавамо својим учешћем у Христовом животодавном Тијелу и Крви. На крају, тајна смрти – која представља свету тајну саме Пасхе – уводи нас једном и заувијек у вјечну заједницу са Васкрслим Господом, када ће се наша смртна тијела обући у свјетлост и бесмртност. Ишчекивање овог „прелаза“, ове свете Пасхе, даје значење нашем читавом животу, док идемо тијесним путем који води ка Царству Небескоме, у коме ће се име Васкрслога прослављати занавијек.

svetigora/ / 2009 / март - април

razgovor

МИХАИЛО Вилсон

Сви смо једна породица у Христу реподобни отац Јустин Ћелијски у предговору Житијима Светих пише: „Ко је хришћанин? Хришћанин је човек који живи Христом и у Христу... Живот по Еванђељу, живот свети, живот божански - то је природан и нормалан живот за хришћане. Јер хришћани су по свом позиву - свети... Постати сав свет, и душом и телом, то је наш позив (ср. 1. Сол. 5, 22-23). To није чудо - већ норма, правило вере, логика и природа еванђелске вере...“ Знамо колико је важно и спасоносно за нашу душу да читамо Житија Светих. Такође, сусрет и разговор са православним хришћанима, који у ове наше дане свим срцем, душом и мишљу стреме ка Богу, дају нам духовну снагу и охрабрење да живимо по Еванђељу, „Христом и у Христу“. Пример таквог живота су Михаило, Тереза (Јосифина) и њихов син Нестор, православна америчка породица Вилсон из града Лоренс у држави Канзас. Парохијани су цркве Св. Марије Египћанке у Канзас Ситију, држава Мисури, која је под јурисдикцијом Митрополије Новограчаничке и Његовог Преосвештенства епископа г. Лонгина. Брат Михаило прислужује као чтец у тој цркви. Такође, у њиховом дому се налази капела која носи име Св. Василија Острошког. У њој се заједно моле и свакодневно служе јутрење, а у одређене дане саборно узносе молитве са другим члановима православне хришћанске заједнице. Како су бивши чланови Растафари покрета примили православну веру - „обукли се у Христа“? Како је духовно рођење преобразило њихов живот? И на крају, како су почели да славе Св. Василија Острошког? Прича тече овако... Како сте сазнали за Православну веру? МВ: За Православље сам чуо у вези са етиопским царем Хајлем Селасијем, који је био православне вере. Био је крунисан 1930. и владао је до 1975. године, када су га комунисти свргли са престола. Као растафаријанац, читао сам његове списе. Знао сам да постоји православна вера. Али о томе нисам много размишљао. „Растафари“: „рас“ - значи глава, „тафари“ – значи творац или, као што неки кажу, онај кога се треба бојати. Покрет је потекао из Етиопије

и са Јамајке, а свет је за њега сазнао преко реге музике и Боба Марлија. Растафари покрет нас је привукао због тога што нам је изгледао као нешто што није од овога света: растафаријанци воде једноставан начин живота, хране се биљном храном, носе „дредове“ (врста фризуре која је препознатљива за овај покрет). Сматрам да међу растафаријанцима има много дивних људи који читају Свето Писмо и који би православну веру прихватили као нешто што је блиско њиховим схватањима. Једне године сам радио на реге фестивалу. Имао сам свој штанд и продавао мајице и друге ствари. Једном приликом на фестивалу се појавио човек у дугој црној мантији. Ишао је између штандова са папиром у руци и питао нас да ли знамо које је вере Хајле Селасије. На предњој страни папира је била слика етиопског монаха са косом у „дредовима“. Оно што је писало на папиру је у ствари био кратак увод у Православље. Испоставило се да је тај човек у црној мантији, са папиром у руци био о. Пајсије, који је касније постао мој духовни отац. Ускоро смо почели да делимо исти штанд. У ствари, није било много православаца на Реге фестивалу. Циљ нам је био да ступимо у контакт са људима и да их упознамо са Православљем. Док сам тако седео продајући робу, почео сам да читам неке од тих књига. Једног дана ме је о. Пајсије позвао да дођем у цркву. Те недеље сам то и учинио. У ствари, наша црква се налази на трећем спрату једне зграде. Чим сам пришао цркви, осетио сам да сам стигао кући. Осетио сам да сам нашао оно за чиме сам трагао читавог живота. Нашао сам Истинитог Христа. У цркви ме нико није гледао из неког другог разлога, већ само зато што прилазим Христу. То ме је заиста дирнуло. Читавог живота сам осећао да сам се свиђао људима из овог или оног разлога, али никада због мене самог. Сада више није било важно да ли сам богат или сиромашан, црнац или белац, са дредовима или у оделу и кравати. Људи у цркви су се неизмерно радовали што још један човек прилази Христу. Тога дана се тако јасно сећам. Сваког четвртка сам водио радио емисију о реге музици. Пре емисије бих отишао на час веронауке за катихумене да научим још нешто ново о православној вери. Ти часови су се одржавали у малој књижари званој „Књиге пустињске мудрости“. Добио сам призив преко књига (тако ми се касније десило када сам осетио призив преко књиге о Св. Василију). Књига Св. Теофана Затворника је била једна од првих која ме је привукла. О. Пајсије ми је дао књигу о нашем Светом оцу Серафиму Роузу. Најпре ми се није свидела. Међутим, касније је то била књига коју нисам могао да испустим из руку. Сада о. Серафима толико волим! Од тог дана па до данас, за мене су књиге велика ризница за узрастање у Духу и приближавање Христу. Волим да радим у нашој књижари „пустињске мудрости“. После три године похађања наставе и црквених богослужења, разговора

март - април / 2009 / svetigora

са о. Пајсијем и другима, мој син Неста (Нестор) и ја смо се Руса и других. Имамо око 150 парохијана, заједно крстили. Три године касније, моја супруга Тереза (сада али само њих четрдесетак редовно похађа Јосифина) је примила Св. тајну Миропомазања, будући да је богослужења. Имамо и три монахиње: мати крштена у младости у Римокатоличкој цркви. Православно име Пахомију, мати Никол и игуманију Бригиту. је добила у част Праведног Јосифа, заручника Пресвете Дјеве. Монахиње живе улицу даље од цркве у дому После тога сте се венчали у цркви? Св. Мојсија Мурина, односно манастиру у коме МВ: Да, на нашу двадесет пету имају своје келије и годишњицу брака смо се капелу. То је метох венчали и добили благослов Скита Св. Ксеније, Православне Цркве. чија је игуманија Реците нам нешто више о мати Бригита. Оне цркви Св. Марије Египћанке воде богослужења и вашој мултиетничкој и молитвени живот православној хришћанској цркве Св. Марије заједници. О. Пајсије (Алчул) Египћанке. Мати је ваш свештенослужитељ? Пахомија је задужена МВ: Да, о. Пајсије је наш за књижару. Мати једини свештеник. Никол се брине о У нашој парохији нема Срба, оброцима. Мати али у Канзас Ситију постоје Бригита се стара о још две српске цркве. Највећа нашем духовном је црква Св. Георгија, под животу. За нас јурисдикцијом митрополита представља велики средњезападноамеричког г. благослов да смо у Христофора. Такође, постоји њиховој близини. У и црква Св. Михаила. Она је веома смо блиској у епархији епископа Лонгина, као и црква Св. вези са манастиром и братством Св. Германа Аљаског. Мати Марије Египћанке. Бригита је много година провела у женском манастиру У цркви Св. Марије Египћанке се свакодневно (скиту Свете Ксеније) у Вајлдвуду. служе јутарња и вечерња богослужења, а Манастир Светог Германа Аљаског је једно од главних места недељом и већим празницима Литургија. ходочашћа у САД-у? Покушавамо да добијемо службе српским МВ: Рекао бих да је једно од највећих. Можда је највеће Светитељима преведене на енглески језик. За манастир Св. Антонија у Аризони са старцем Јефремом. Тај сада на енглеском имамо само службе Св. Сави манастир је духовна оаза у пустињи. Тамо сам провео три и Св. Лазару. Желели бисмо да имамо све службе дана 2002. године. Прошлог маја сам за свој 50. рођендан српским Светитељима. Пре свега, службу Св. са сином Нестором отишао на десет дана у манастир Василију Острошком! Знам да има много Срба Св. Германа. Те дане смо дивно провели у молитви и у Америци чија деца чак ни не говоре српским богомислију. Оци и братија су веома јаки у вери. Надамо језиком. Због њих би такође било корисно да се да их посетимо и ове године, са благословом игумана су службе српским Светитељима преведене на Герасима. енглески. Сматрам да је то делотоворан начин да Прошле године сте боравили у Црној Гори. Дошли сте да се људи приближе Православљу и православним се поклоните овдашњим светињама, боравили у нашим Светитељима. манастирима. Пренесите нам утиске. При цркви Св. Марије Египћанке сваког петка МВ: Најпре смо отишли у манастир Фенек код Београда, а увече постављамо трпезу за сиромашне. У Канзас потом возом сишли у Црну Гору. Обишли смо манастире: Ситију постоји седам православних цркава које Ћелију Пиперску, Ждребаоник са моштима Светог Арсенија на смену спремају храну, која се служи при нашој и свете Февроније, и боравили у Острогу код нашег Светог цркви. Негде око 100 до 150 људи долази за Василија, потом посетили Жупу Никшићку, Цетињски трпезу. Такође, служимо потребитима и на друге манастир са моштима Светог Петра Цетињског, руком начине. Светог Јована Крститеља и делом Часног Крста, потом Наша парохија се састоји од Американаца, Подмаине, и нама веома драго Рустово. А онда смо у Афроамериканаца, Етиопљана, Еритрејаца, повратку посетили у Србији манастир Лелић, где се налазе мошти Светог Николаја Жичког и манастир Ћелије Светог Јустина Поповића. Двадесет пет благословених дана за редом! Свети Василије нас је позвао и дао благослов да дођемо. (Многи људи овде сада знају за Светог Василија, јер ми о њему говоримо врло често и осећамо као да је жив – као да је управо овде са нама.) Осећао сам да Бог и Свети Василије својом руком управљају сваким нашим кораком. Отац Михаило из манастира Фенек се добро побринуо о нама и преко њега смо се у Београду упознали са дивним брачним паром, Петром и Јеленом, који су нас одвели на воз и повезали са сестрама у манастиру Ћелија Пиперска. У Пиперима смо добили благослов од мати Јелене и тамошњег сестринства. Отац Павле из Острога је тамо служио Литургију на дан манастирске славе. Том смо се приликом причестили. Затим

svetigora/ / 2009 / март - април

смо кренули са њим. Повео нас је у Ждребаоник, а потом смо имали велики благослов да останемо у Острогу. Једног дана нас је послао у Жупу, где смо имали благослов да се упознамо са неким од тамошњих сестара. Плакали смо када је ауто дошао по нас да нас врати у Острог. Где год смо ишли, када је требало да пођемо, осећали као да се растајемо од породице. У Острогу смо одлазили до моштију Светог Василија два пута дневно. Готово сваки оброк смо јели са монасима и монахињама. Ишли смо на сва јутарња и вечерња богослужења. Молили смо се заједно са њима, иако не наглас. Прве недеље у Острогу смо код моштију упознали о. Драгана из Подгорице. Осећао сам као да ме познаје. Он ме је „представио“ Св. Василију. Било је веома дирљиво. После четири дана, отац Бенедикт из Подмаина је дошао код моштију. Тако смо га упознали и заволели. Питали смо га да ли можемо да му се исповедимо. Ја сам се исповедио пред моштима. То је оставило веома снажан утисак на мене. Питао сам о. Бенедикта да ли можемо да одемо у његов манастир. Једна од његових духовних кћери нас је повезла, и тако смо напустили Острог. Растанак је био тако тужан, сви монаси и монахиње су дошли да се опросте са нама. Заједно смо плакали. Свако од њих нам је дао по нешто. За десет дана смо се сродили једни са другима. Било нам је тешко да одемо. Нисмо имали план, Бог је поново управљао сваким нашим кораком. Са о. Бенедиктом смо најпре отишли у Подмаине, а затим у Рустово. Мати Синклитикија, монахиње Лукија и Олга и све сестре су нам указале велико гостопримство и љубав. Бог је био с нама, а Св. Василије је био наш покровитељ. Оно што је на мене оставило највећи утисак док смо били у Црној Гори је то да сви знају за Православље. Нису сви верујући, али свако зна за Православље – за православне Светитеље, мошти... Овде (у Америци) ако споменеш да си православан, људи ће ти можда рећи: „О, ти си Рус...“ или, „О, ти си Јеврејин...“ Нисмо могли да разговарамо са много људи (због језичке

баријере), већ смо морали да се споразумевамо на начин који превазилази речи. Када тихујеш, и преносиш своја унутрашња осећања без речи, тада се нешто узвишено дешава у души. Нарочито сам у Острогу и Рустову осетио ову велику љубав Христову. Имао сам јаку веру, али у Острогу и Рустову је постала још јача. Споменули сте да сте осетили призив Светог Василија. Како сте сазнали за Острошког Чудотворца? МВ: Постоји књига преведена на енглески језик под називом „Тајна Острошког Чудотворца“, коју је издала „Светигора“, а у Америци се продаје преко манастира Св. Германа Аљаског. Радио сам у књижари у другој православној цркви и видео рекламу за ту књигу. Икона на реклами ме је привукла. Али, у то време заиста нисам могао да приуштим ту књигу. Тада је игуман Герасим или Преосвећени епископ Лонгин послао цркви Св. Марије Египћанке један примерак. Једном смо преноћили у цркви због ране јутарње службе и тада сам видео књигу. Узео сам је и однео у собу и мало читао. У првом делу се говорило о младићу који је слушао Боба Марлија. На основу тога ми се чини да је постојала веза од самог почетка. Касније смо књигу понели кући. Пре него што сам могао да је прочитам до краја, Тереза ју је узела. Кад ју је завршила, рекла ми је: „Михаило, морамо да одемо код овог Светитеља.“ Заплакао сам од радости коју сам осетио од тих речи! Лице овог Светитеља ми је стално долазило пред очи. Ускоро сам чуо себе како говорим: „Свети Василије Острошки, моли Бога за нас!“ Тада је Св. Василије почео да ми се јавља на различите начине. Једном ми је дошао у сну. Осетио сам да је с нама. Био је у нашем дворишту и молио се, благосиљајући одређена места у башти. Ујутру сам пробудио Терезу, јер сам осетио велику радост. Испричао сам јој сан. Мало касније смо се запањили када смо видели да црвене лале расту на местима која сам јој показао. Ми имамо пуно цвећа у дворишту али немамо црвене лале. До дан данас нисмо имали више ни једну црвену лалу. То нам је био знак да почнемо да се молимо Св. Василију да моли Бога за нас, убоге Американце, да спознамо пуноћу православне вере. Понављам, осетио сам га на многе начине, не речима, већ осећањима. Одлучили смо да морамо да одемо у Острог. Неколико година смо штедели новац за пут. Међутим, изгледа да смо изненада добили благослов, јер смо одједном имали довољно новца да купимо карте. Наша скромна мала црква је сакупила новац, и други људи су нам га дали, те смо тако могли да кренемо. Написао сам писмо Његовом Преосвештенству епископу г. Лонгину са списком манастира које смо се надали да ћемо посетити, нагласивши да желимо да одемо бар под Острог. Преосвећени нам је одговорио писмом дајући нам благослов за пут и молећи манастире да нам помогну колико могу у нашој намери. И заиста је то био велики благослов! Ове године сте по први пут прославили крсну славу Св. Василија Острошког?

Многи наши млади људи добијају преко филмова, музике и са медија представу о Америци и животу у њој као „обећаној земљи“. Неки маштају о томе да оду на Запад и побегну од материјалне оскудице, стекну боље услове за школовање и већу могућност да нађу добро плаћени посао. Као православни хришћани и родитељи, шта бисте могли да саветујете нашим младим људима? МВ: Рекао бих младима и људима који желе да дођу у Америку: дођите и понесите са собом своју православну веру. Материјалне ствари можете свуда наћи. Али знајте да вас те свари могу одвести у пропаст. Те ствари су ништавне. Увидите да у светој Србији имате такво духовно богатство. Молим се да људи у Србији испуне цркве. Питам се, шта ти вреде материјалне ствари? Образовање те углавном учи да мораш да будеш бољи од других. Материјалне ствари те уче да треба да стекнеш још више ствари. Не уче те да волиш свога брата или сестру. Не уче те да посадиш оно што ћеш појести. Не уче те како да волиш и будеш вољен од Христа. Дакле, „обећана земља“ је у ствари „јалова земља“. Сањају да дођу код нас. Многи људи овде кажу да се тај сан се претворио у кошмар. На вестима, које се могу видети широм света, говори се о пропасти Америке. Многи у Америци неће знати шта да раде. Зато, молим вас, запамтите да је „обећана земља“„јалова земља“. И молите се за нас да ојачамо у православној вери, подигнемо манастире, нахранимо гладне, помажемо једни другима као једна велика породица. Јер смо сви једна породица у Христу. Брат Михаило позива заинтересоване читаоце да му пишу на е-mail адресу orthodoxlove@yahoo.com или на кућну: Michael Wilson, 837 E. 800 Road, Lawrence, Kansas 66047 USA + + + Разговор водила Милена Тејлор

март - април / 2009 / svetigora

МВ: У почетку нисмо знали шта значи славити крсну славу. Али од прве славе којој смо присуствовали у Ћелији Пиперској, увек су нас позивали да учествујемо у окретању славског колача. Нисам разумео шта све то значи, али сам могао да осетим молитвену снагу и везу којом спаја људе. Тако смо почели да се распитујемо. О. Бенедикт и други су нам објаснили шта то значи. Питао сам о. Михаила и о. Бенедикта да ли Св. Василије може да буде наша слава. Они су се широм осмехнули и рекли: „Да, да!“ Сви су се радовали томе да Американци желе да славе Св. Василија. Изгледа да је он нас изабрао. Када се наш син одселио из куће, ми смо преуредили његову собу у капелу Светог Василија. Прву славу смо прославили 12. маја 2008. год. У нашој капели је служена Литургија, пресечен колач и прочитан Акатист Св. Василију. Дошло је неколико парохијана из цркве Св. Марије Египћанке, о. Пајсије и монахиње, моја породица. Моји мајка и отац су били присутни, и то ми је много значило. Они су заволели нашу парохију Св. Марије. Био је то диван, благословен дан...Сада је још један драги брачни пар из наше парохије прославио по први пут своју славу, Светог Јована Крститеља, и други говоре о томе да ће почети да славе. Ми причамо људима о томе колико љубави и благослова слава доноси породици. Као што ми је једна драга сестра у Христу рекла, то је као да твој Светитељ седи за челом стола. Какав благослов! Шта значи бити православни хришћанин у Америци? МВ: Ми живимо веома једноставно. Тереза и ја имамо обичај да се понекад повучемо из света. Молимо се, идемо на посао. Дођемо кући. То је оно што волимо... Но, морам споменути и башту. Тереза је заиста успешна баштованка! Читаве зиме се хранимо оним што је она одгајила у славу Божју! Како изгледа бити православац у Америци? На неки начин, то је као да си беба... Као што ми је један свештеник рекао у Србији, свака беба је чудо! Тако је бити православан у Америци чудо и велики благослов. Велика радост! Али, понекад значи бити веома, веома усамљен. Уздам се у молитве моје браће и сестара у Србији и Црној Гори, у оце, матушке и сестре о којима сам говорио раније. Има и једна сестра коју сам упознао преко монахиња... осећам велику хришћанску љубав према њој и њеној породици... Чак и ако се никад нисмо срели лицем у лице, сада смо породица... породица у Христу. Отац Иван, млади свештеник кога сам упознао на гробу оца Јустина Поповића два дана пре нашег повратка кући, и његова породица су ми веома драги. Много их волим. Брат Небојша и његова породица су били тако љубазни према мени и мојој супрузи. И њих смо упознали тек пред наш повратак. Понављам да их веома волимо, и сада смо заувек браћа и сестре у Христу. И други су били тако љубазни према нама, чак и сада од како сам се разболео. Само сам једног дана осетио да се нешто дешава са мном. Сутрадан смо имали Литургију. После Литургије сам позвао лекара и он ми је рекао да морам брзо да дођем јер је у питању рак. Нисам ни за тренутак посумњао. Осетио сам да је то чаша коју ми Христос приноси да испијем. Нехотице сам рекао: „Имам три месеца да се припремим да одем к Богу.“ То смо мирно прихватили. У року од 48 сати, Литургија и молитве су се служиле за мене у седам различитих земаља. Био сам оперисан и све је добро прошло. Више немам рак, осећам да се тако велики број људи молио за мене и да их је Бог услишио. Осећао сам те молитве. Од тога ми сузе навиру у очи. Христова љубав, то је за мене Православље. Сви смо једна велика породица у Христу. Без обзира да ли живимо овде или у Африци, Србији, или било где, сви смо породица у Христу, у Цркви Божјој – Православној Цркви.

predavawe

раго ми је да сте се одазвали у оволиком броју, да имате времена или жеље зауставити се упркос вашим свакодневним обавезама, вашим разним личним проблемима и мало почети размишљати о неким ширим темама др који се тичу шире Антун Лисец друштвене заједнице, али и мале дјеце која се још нису ни родила. Управо је то дужност хришћана: уочити проблеме свијета и онда тим проблемима давати хришћански одговор, тражити од Бога решење за те проблеме. Наслов мог предавања, ‘’Разлози против контрацепције, стерилизације, вјештачке оплодње и утробног чедоморства’’, означава да ће вечерашња тема бити мало шира и да се неће односити само на нерођено дијете. Прије него што вам почнем говорити о овим стварима са медицинске, биолошке стране, морамо се замислити о озбиљности ове теме из теолошке перспективе. Биће, дакле, ријечи и о Богу, и о стварању свијета, стварању људи, о нашој улози у свему томе скупа. Драги Бог је створио човјека, па упркос томе што су били непослушни и што их је истјерао из раја земаљског, Бог и даље ипак сарађује са људима. Позвао је те људе на сарадњу у стварању нових људи. То је једно величанство, узвишеност позива, да муж и жена имају право са Господом Богом сарађивати у тако важном дјеловању као што је стварање нових људи. Дакле, морамо се замислити и над драгим Богом на почетку. Он постоји, Он нас посматра, Он за нас има неки свој план. Вјерујем да сте сви овде вјерници и да вјерујете да Бог постоји, али ће можда ово предавање слушати и неко ко се колеба, лаже самог себе да Бог не постоји, има и таквих још увјек. Зато ћу прво њима нешто рећи на ту тему. Шта би први астронаути који су дошли на Мјесец помислили да су тамо угледали неки већ паркирани мерцедес? Наравно да би себи поставили питање: ‘’Откуд сад тај мерцедес паркиран на Мјесецу?’’. И замислите сад да се нађе тамо неки атеиста и да каже: ‘’Знате шта, није то никакав човјек створио тај мерцедес и одвезао на 26

svetigora/ / 2009 / март - април

Разлози против контрацепциjе, стерилизациjе, вjешташке оплодње и утробног чедоморства мјесец. То је свемирска прашина пувала милијарде година, па је дошао овај атом, па су се сложила врата, па гума, па се још и олакирало... Тај мерцедес се сам по себи нашао и створио на мјесецу.’’ Свако би рекао да је то глупост, уопште и помислити да се један ауто може сам од себе створити на Мјесецу. А једна људска ћелија је компликованија од свих аута и компјутера на свијету, једна жива ћелија бактерије, вируса или човјека, а гдје су органи, или организам човјека, које је то богатство! Колико су јадни атеисти који поричу постојање Бога и онда желе некога увјерити да се у космосу, који је тако огроман: звјездано небо, па колике су даљине свјетлосних година...само по себи могло створити нешто, било што, ни мерцедес, ма ни бицикло, нити једна једина ћелија без Божијег плана, Божијег захвата. Неко нас је замислио, неко постоји - то је Бог, Који је створио тај свијет. Који је то позив, која је то величина кад Бог заједно са људима данас продужава стварати свијет и у сарадњи са женом и мужем ствара нове људе. Мислим да се људи недовољно замишљају над том узвишеним вриједностима: бити отац, бити мајка. Они међу вама који су родитељи су вјероватно доживјели оно што сам и ја доживио кад ми се родила прва ћеркица. Када сам отишао изјутра у породилиште дежурна сестра ми је донела ћеркицу и рекла: ‘’Ево, изволите, то је ваше дијете.’’ Ја је узмем, па гледам: па то дијете има очи, има руке, има све. Мени је било прво питање: ‘’Откуд сад то?’’. Муж и жена у суштини не знају кад се дијете зачело и како се то развијало, те ћелије и све скупа и да наједном добијеш на своје руке: ‘’Изволите, то је ваше дијете.’’! Били су сами она и он и наједном сад добијају један поклон: ‘’Ево, изволите, то је ваше дијете.’’! Које је то чудо! Имате људе који стално траже неко чудо, а замислите ово чудо које имаш пред собом: родило се дијете, човјек се појавио у том свемиру. Људи заборављају шта су праве радости, траже нешто, зује наоколо грчевито: још ово, још ово, а заборављају која је радост бити отац, мајка дјетета, дјеце - колико Бог да. Ево сад, кад смо се мало замислили над Богом, Који нас је створио и Који и дан данас ствара људе у сарадњи са мужем и женом, мислим да можемо ићи још корак даље и спустити се на ниво дјетета, да би им се

март - април / 2009 / svetigora

приближили, да би били блиски онима о којима Не смије се кидати људска сполност од брака и од зачећа, јер разговарамо. Јако су нам потребна дијеца да се Бог је то предвидио као једну цјелину. Брак, брачни однос је њима дружимо, играмо, јер ми смо реални људи. повезан са зачећем и у томе је та светост зачећа. Наравно да, Сад замислите неког господина, бизнисмена. Сви ако се дијете зачне и без тога: силовањем, родоскрвнућем му се диве на послу, а тај је човјек, док је на неком или прије брака, оно има право живјети и дужност нам је том нивоу пословне сарадње, далеко, удаљен од заштити живот и ту дјецу вољети. Дјеца нису крива како су реалности живота. Треба да се мало спусти на под се зачела. Али, требамо се борити за то достојанство зачећа, у својој кући, ако има дијете од годину, двије, три, чувати ту узвишеност и достојанство зачећа. Значи, брак или макар са туђом дјецом. Па да се мало са том повезан са брачном љубављу и са отвореношћу животу. дјецом поигра. Док се спусти на под Контрацепција, видите, управо поред те дјеце, он открива један нови кида ту повезаност. Исто то чини и свијет и кад се почне са том дјецом стерилизација, трајно поништава играти онда види шта њих занима, о ту повезаност брачног односа чему разговарају. Откриваш нештo што са зачећем. Сад се супружници си можда и заборавио већ. на неки начин понашају као да То су та дјеца која су се већ родила, а су изнад Бога, да кажу: ‘’Боже, ми морамо се приближити и онима малима мислимо да смо изнад тебе и ми који се још нису родили, да их што више ћемо теби дириговати кад ћеш упознамо. Без обзира што је дијете дати нову душу, а када нећеш.’’ мало још док се није родило, оно није Муж и жена учествују у стварању премало - оно ипак постоји. Ево, код тијела, они дају своје специфичне зачећа дјете је већ величине пети дио ћелије, у стварању материјалне милиметра, то је величина јајне ћелије базе, али Бог даје душу. Бог је онда кад се оплоди. Та би се величина изнад нас и ми се не можемо чак и простим оком могла видјети, кад понашати као да смо изнад Бога, би било доступно. Живот од зачећа: него требамо бити отворени да није живо не би се могло развијати. према Божијем плану. Ако се Од овог стола неће настати два стола, има брачни однос, он мора бити али од те прве ћелије, која је настала зачећем, врло брзо се отворен животу. Наравно, не смије се проводити створе двије ћелије. Већ седамнаести дан од зачећа срце му сексуални живот ни прије, ни иза брака који куца, то три дана након изостанка менструације. Кад жени не је Бог благословио и који је за цијели живот. дође менструација онај дан кад је очекивала, тад је дјетету већ А кад Бог благослови брак, то је та Света Тајна отприлике двије недеље старости, са три недеље од зачећа у брака и онда се не смије кидати та повезаност мозгу се уочава појава мождане коре која је друкчије боје, та брачнога односа са зачећем. Постоји решење мождана кора је битна да човјек уопште може размишљати. Са без гријеха, то је суздржаност као један облик пет и по недеља ниче главица, ручица; ради фискултуру, кад поста, да уопште не постоји брачни однос, ако је шест недеља. Са осам недеља буди се и спава, штуца, слуша постоји оправдан разлог за избјегавање новог гласове. У једанаестој, дванаестој недељи дијете је величине зачећа. Није никакав гријех ако се супружници као палац наше руке, а изгледа као одрасли човјек, с тим што је одричу тог брачног односа за неко вријеме. Ово глава мало већа у односу на друге дијелове тијела, јер се мозак би било својеврсно објашњење са духовне тачке брже развио. гледишта због чега не смију да се примјењују Исус Христос јако воли дјецу. Исус је рекао да што учиниш контрацепција и стерилизација. једном од најмање браће да Њему чиниш. А ко је наш најмањи На одређен је начин слично и објашњење зашто брат или сестра у буквалном смислу ријечи? Па управо тек се не смије примјењивати вјештачка оплодња. Јер зачето дијете. Највриједније створење свемира у најмањој и вјештачком оплодњом се кида она веза између количини материје, то је то мало дјетенце на које се односе брачног односа и зачећа. Код контрацепције и Господње ријечи. А како је могао боље заштити дјецу, него тако стерилизације супружници желе имати брачне што је рекао: пазите што радите, што њему учиниш мени чиниш односе, али спречавају зачеће средствима и и тако се на неки начин поистовјетио са оним сиромашнима, поступцима, а код вјештачке оплодње је обратно: јаднима, али и са том, као тачкица малом, дјецом. Сви смо ми желе зачеће, али без брачног односа. Вјештачка били као тачкица. Хуманост појединца се и огледа у томе како оплодња је кад се беба зачиње, али без брачног се односи према најњежнијима, најслабијима. Исто тако и односа мужа и жене. Ту имамо инсеменацију и хуманост доктора и фармацеута се огледа у томе како се односе оплодњу у епрувети, а нажалост, почели су и са према најмањој дјеци. Видите, та дјеца су најугроженија данас, клонирањем, и већ га и те како примјењују. То није никад као данас. Последице су страховите. достојно човјека, то није оно како је Бог замислио Сад кад смо се већ замислили над вриједношћу и љепотом достојанство зачећа. Достојанство зачећа је у живота, над величином и значењем сарадње људи са Богом на брачном односу, дјете има право бити зачето на стварању нових људи, можемо и мало конкретније говорити достојанствен начин, кроз брачну љубав мужа и о штетним последицама убијања нерођење дијеце. Међутим, жене. Шта је инсеменација знаће они који су са прије тога морам још рећи нешто и о разлозима због којих се не села и били су у прилици видјети како ветеринар смију примјењивати контрацепција, стерилизација, вјештачка вјештачки оплођује краву. Оплодња у епрувети оплодња. Драги Бог је предвидио достојанство зачећа кроз је када до зачећа долази изван тијела, у некаквој специфични однос мужа и жене. Кроз љубав мужа и жене ствара посуди, након што се женама прво дају некакве се на специфичан начин и то мало дијете. Постоји једна веза коју ињекције да се ослободе јајне ћелије, које потом је Бог предвидио између зачећа дјетета и брака, брачне љубави. изваде из жене. Један гинеколог ми је једном

svetigora/ / 2009 / март - април

рекао да је из једне жене извадио преко осамдесет јајних ћелија. Преко осамдесеторо дјеце се зачело, а од тога ни једно се није родило. Чак и они који се баве оплодњама у епрувети признају у својим часописима и чланцима да се мање од пет процената дјеце које су зачели у епрувети уопште роди. Ја не говорим о проценту стимулираних циклуса, кад они стимулирају један циклус па се ту ослободи пуно јајних ћелија, па колико ће се онда од тих јајних ћелија дјеце зачети и родити, то је већ други проценат. Говорим о проценту дјеце која се роде од оне која су вештачким путем зачета, од не знам колико јајних ћелија које изађу у једном циклусу. Један гинеколог који се тим бавио, па се покајао, је рекао што се тиче оплодње у епрувети да је једно прича за новинаре, дословно је рекао: и за будале које вјерују у то што им се прича, кад је ријеч о тим епруветама, а да је сасвим друго оно што се стварно дешава иза затворених врата, а што они никоме не говоре. Не треба мислити да је вјештачка оплодња решење, јако је пуно неплодности и у порасту је, и то најчешће људском грешком. Не увијек, али врло често. А гдје су сва та дјеца која су зачета, а нису се родила. Значи, на некој од те дјеце изводе смртоносне експерименте. У неким западним земљама је то забрањено, а у Источној Европи финансирају такве експерименте, смртоносне експерименте, желе искоришћавати тијела те дјеце испитивањем тих неких матичних ћелија. Развијају то мало дијете у епрувети, онда га расјеку у комадиће, онда те комадиће опет развијају да добију ћелије које се могу претварати у разне друге ћелије. Онда неки богаташи, којима је оштећен мозак хоће да им се дају инекције у мозак са тим дјечијим ћелијама. Желе, наводно, помоћу тих матичних ћелија лијечити и неке друге болести. То је канибализам, људождерство, али то богати плаћају. Неку од те дјеце баце на смеће. Са некима од њих шверцују на црном тржишту, гдје их продају. Један гинеколог ми је рекао да је цијена таквог залеђеног дјетета, великог као тачкица, пет хиљада долара. Има случајева, који се и у новинама могу прочитати, да код неких путника који путују из једне земље у другу, у коферу нађу шверцовану смрзнуту дјецу из епрувете. Неку од те дјеце заледе у фриждер, неку тако покушају ставити у материцу. Од тих покушаја кад их стављају у материцу најчешће не успије ни један, те умиру због неприродних услова, а некад се приме и сви. Ево сад смо чули на телевизији да је једна жена родила осморке. У Загребу су прије једно три године три гинеколога, угледни професори, дали прес конференцију о штетним последицама стимулацие овулације, шта се све дешава штетно по здравље жене кад је припремају за оплодњу у епрувети, када јој дају стимулације да јој се ослобађају јајне ћелије. Због тога умиру, јер то доводи посебно до рака дојке и рака јајника, али о томе се ћути, не жели се давати у јавност. Мислим да сам доста рекао против вјештачке оплодње. (Наставак у следећем броју)

„

огородице Дјево, радуј се благодатна Маријо, Господ је с Тобом, благословена си Ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших“ Ко ће грешним устима достојно узвеличати ону која је изнад сваких похвала? Ко ће достојно похвалити Ону која се показала као скинија Божија и ковчег Новог Завета у којем се чува мана – Хлеб живота? Ко ће говорити о великој тајни наше побожности о којој и анђели слушају с трепетом? Али благодат Божија која слади наша срца покреће нас да као синови Цркве отргнемо од срца наших речи топле и ускликнемо с љубављу оној која превазилази сваку похвалу. Свето Писмо сведочи да је Бог створио човека за нетрулежност и саздао га сликом сопствене вечности, али да је завишћу ђавола и непослушношћу наших прародитеља смрт ушла у свет, коју окушају Адамови потомци. Преступом непослушања наши прародитељи Адам и Ева су отпали од Бога, но преступ непослушања није умањио љубав Божију према свом саздању и обећао им је Спаситеља – семе женино које ће стати на главу змији. Но, Спаситеља – Месију није била достојна да роди она која је пројавила непослушност, а такође и бестидност када је уместо да принесе Богу покајање, почела да се правда сваљивањем кривице на змију: „змија ме превари те једох“ (1. Мојс. 3,13). Од тада свештена историја људског рода је протицала у ишчекивању рођења Месије, Спаситеља људи. „Богородице Дјево“ је небоземна молитва и химна. Спевана је од анђела и људи, по начину настанка је најнеобичнија молитва Цркве. Она је химна јеванђеља о благодати Божијој. Може се слободно рећи да је у хришћанској Цркви стара скоро колико и молитва „Оче наш“. У њој се наизменично преплићу речи које су изговорили Оци Цркве, арханђео Гаврило и пророчица Јелисавета – мајка Св. Јована Крститеља. Она је и испуњење пророштва пророка Исаије: „Ето, девојка ће затруднети и родиће Сина, и наденуће му име Емануило“ (Иса. 7,14), што значи: „С нама Бог“ (Мат. 1,23). Сам израз „Богородица“ (Θεοτόκος) се не налази нигде у Светом Писму, слично као и израз„једносуштни“ (ομοούσιος). Оба ова израза су озваничена на Васељенским Саборима, а пре њиховог озваничења су били предмет великих спорења. Несторије патријарх Константинопољски се јавља као оснивач јереси по којој постоје две различите

Jерођакон Доситеј (Радивојевић) Хиландарац

ХИМНА БОГОРОДИЦИ

март - април / 2009 / svetigora

Гаврила, смирена слушкиња Господња уздигнута изнад свих жена. А по Успењу Пресвете Богородице од Бога је посведочена и као „часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима“. Свето Јеванђеље по Луци сведочи о двема женама које су благосиљале Богородицу. Прва је Св. Пророчица Јелисавета, мајка Св. Јована Крститеља. По речима Христовим: „Међу рођенима од жена није се појавио већи од Јована Крститеља“ (Мт. 11,11). А већи од Јована Крститеља је само Онај који је рођен од Дјеве. Тако се Св. Јелисавета благосиљајући Богородицу речима: „Благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје“ прва удостојила узети од Богородице двоструки благослов. Свето Јеванђеље нам сведочи и о још једној нама непознатој жени, која је слушајући проповед Христову и осетивши сладост речи Његових у одушевљењу ускликнула: „Блажена је утроба која те је носила, и дојке које си сисао!“ (Лк. 11,27) А о рођењу Спаситеља душа наших јасно говори пророк Исаија: „Јер нам се роди Дете, Син нам се даде, коме је власт на рамену, и име ће Му бити: Дивни, Саветник, Бог силни, Отац вечни, Кнез мирни“ (Иса. 9,6), а на другом месту: „Ја сам, ја сам Господ, и осим мене нема Спаситеља“ (Књ. Пр. Иса. 43,11). Величина ове молитве и химне „Богородице Дјево“ се сасвим јасно може схватити на основу обећања које је Бог дао Авраму при изласку из Харана: „И рече Господ Авраму: Иди из земље своје и од рода свог и из дома оца свог у земљу коју ћу ти ја показати. И учинићу од тебе велик народ, и благословићу те, и име твоје прославићу, и ти ћеш бити благослов. Благословићу оне који тебе узблагосиљају, и проклећу оне који тебе успроклињу; и у теби ће бити благословена сва племена на земљи“ (1. Мој. 12, 1-3). Ако је Бог такву благодат дао Авраму, колико ће више Бог благословити оне који благосиљају Богородицу, која је часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима? Колико ће Бог више благословити оне који благосиљају Спаситеља Исуса Христа? Тако је молитва „Богородице Дјево“ молитва сугубог, двоструког благослова. Она је химна Богородици, али је истовремено и химна Спаситељу који је рођен од Ње. Њих благосиљајући и ми бивамо благословени.

molitva

ипостаси у оваплоћеном Логосу, те се зато Дјева Марија не може звати „Богородица“ него само „Христородица“. Настојањем Св. Кирила Александријског Трећи Васељенски Сабор 431. г. у Ефесу (153 епископа) дефинише учење о сједињењу двеју природа у јединственој ипостаси Логоса, а тиме и учење о Дјеви Марији – Богородици. Названа је Богородицом, зато што је у јединственој личности родила богочовека Исуса Христа. Син Божији сишавши на земљу узео је обличје човека, али није престао да буде бесмртни Бог Који је од вечности у заједници са Оцем и Духом Светим. Тако је изразом „Богородица“ изражена једна од основних истина наше вере и спасења. Св. Пророк Исаија прориче: „Ето, девојка ће затруднети и родиће сина“, али су Оци Цркве уместо речи „девојка“ употребили реч „дјева“. Реч „дјева“ у односу на реч „девојка“ има преимућство зато што говори о врлини и достојанству оне која је родила Месију. Пали људски род се против смрти борио рађањем и рађањем је продужавао своје постојање. А девствености са врлином је страно рађање, она се показује некако натприродном, као јачом од смрти, „јер бесмртност је у сећању на њу“ (Прем. Солом. 4,1). Наша прамати Ева није одржала достојанство дато јој од Бога и погазила је савез љубави Бога и човека. Господ каже: „Ако заповести моје одржите, остаћете у љубави мојој“. Украс девичанства су верност и послушност, преукрашена њима Дјева Богородица одговара анђелу: „Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој“ (Лк. 1,38). Те њене речи су печат њене љубави према Богу „свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом“ (Мк. 12,30) и веће су од свих жртава и прилога. Целомудреност и утврђеност у љубави Господњој су је удостојили да роди Онога који је Љубав, Онога који се Светлост и у којем нема таме никакве. И ушавши к њој анђео рече: „Радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама“ (Лк. 1,28). Оној која је била утврђена у љубави, њој је приличило да се радује, јер савршена љубав изгони страх напоље. Али та радост је осим због њене врлине још и због благодати која ће починути на њој по промислу Божијем, јер по речима анђела: „Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији“ (Лк. 1,35). Како да се не радује и да се не назове благодатном она кроз коју је роду људском дата највећа благодат? Јер се Закон даде преко Мојсија, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа (Јн. 1,17), јер у Њему обитава сва пуноћа Божанства телесно (Кол. 2,9). А пророк Софонија узвикује„Певај, кћери сионска; кликуј, Израиљу; радуј се и весели се из свега срца, кћи јерусалимска! Уклони Господ судове твоје, одврати непријатеље твоје; цар Израиљев Господ усред тебе је, нећеш се више бојати зла“ (Књ. Пр. Софоније 3,14-15). Оно што је род људски чезнуо да чује после пада наших прародитеља Адама и Еве, чула је сада Дјева Марија од анђела речи које су залог спасења: „Господ је с тобом!“ Тиме је, по сведочанству арханђела

isku[ewa savremenosti

svetigora/ / 2009 / март - април

Наркоманија као вапај за смислом

о дефиницији Свјетске здравствене организације, болест зависности је душевно, понекад и физичко стање, које карактерише принуда за повременим или редовним узимањем средства које ствара Александар зависност, не би ли се Орландић доживио његов ефекат или избјегле нелагодности због његовог неузимања. Међутим, да би се овај проблем суштински сагледао, потребно је схватити да је зависност, или наркоманија, последица једног дубљег проблема духовне природе. Она је симптом оне болести коју је митрополит Амфилохије једном назвао најопакијом болешћу нашег доба, а то је„болест изгубљеног смисла живота“. Наркоманија је крик, вапај за смислом, смислом који је сакривен у свијету отуђеном од Бога. „Није нам дато ништа - ни истина, ни смисао постојања на земљи, ни Бог... Само листа онога што треба радити и онога што не треба, без крајњег разлога зашто бисмо радили једно, а не друго”, записао је један од оних који су, након дугог трагања, тај смисао пронашли. По мишљењу епископа Јегарског Порфирија, који се са братијом манастира Ковиљ већ дуже вријеме бави овим проблемом, „у самој наркоманији лежи трагање за смислом, за пуноћом живота. Када мало боље упознамо личност зависника“, каже он, „открићемо пред собом једну рањену, нежну и добру људску душу, која чезне за вечном лепотом“. Суочивши се са нихилистичким духом овог вијека, који учи да нема ни истинске слободе ни љубави, да је све, па и истина, релативнa, таква душа страда. Бука савремене, такозване пост-хришћанске цивилизације заглушује тихи глас који позива „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“ (Мт. 11, 28). Али жеђ душе се мора утолити. Не знајући за извор живе воде, млади људи лутају и тумарају и неријетко налазе затроване изворе смрти. „Изабери живот. Изабери посао. Изабери каријеру. Изабери велики телевизор, веш машину, кола, цд-плејер, низак холестерол и здравствено осигурање и питај се ко си у недјељу ујутро. Изабери да сједиш на каучу и гледаш ментално-

умртвљујуће и духовно-сламајуће серије, док трпаш брзу храну у уста. Изабери да на крају иструлиш у некој рупи, као обична срамота себичним дериштима која си изродио, да замијениш себе. Изабери будућност. Изабери живот“. Ово је перспектива понуђена младом човјеку данашњице, како је види главни лик приче о групи зависника у британском филму Треинспотинг. И наравно, одговор на овакав избор је - не. „Ја сам изабрао да не изаберем живот“, каже он, „изабрао сам нешто друго“. А разлози? Нема их. Шта ће ти разлози кад имаш хероин“. Ово је добар примјер принципа по којем се сваки бунт против бесмисла, који у свом темељу нема Христа, и сам претвара у бесмисао, а тиме и у бунт против самога Христа. Један од подвижника наших дана, Американац, јеромонах Серафим Роуз, истински бунтовник против бесмисла, годинама је трагао за Истином. Увидјевши стерилност протестантске вјере у којој се родио, окренуо се проучавању источњачких религија и разних философских система. Не нашавши оно што је тражио, предао се, како је касније говорио, таквим гријесима које не треба ни помињати да се не би загађивао ваздух. Међутим, и у таквом мраку и безнађу, о.Серафим никада није посегнуо за дрогом, иако је она у то доба била прилично доступна у Америци. Једном му је један пријатељ, који је експериментисао разним врстама дрога, и који је, како се о.Серафим касније присјећао, прије своје 30. године већ био олупина од човјека, рекао: „Зар није све боље од овог сивила, од ове духовно мртве свакодневнице“. Отац Серафим се није сложио, још тада је увидио да, иако је то сивило страшно, може се уздићи изнад њега, али се може и пасти испод, а то је пут којим води дрога. Типични наркоман почиње да узима хероин након што је пробао већину других дрога, и закључио да је то оно што је тражио. У почетку, узима га само викендом, ради провода, и то ушмркавањем. Затим чешће, а онда ће, једног дана, одлучити да проба иглу и, наравно, више га никада неће ушмркати. Ипак, и даље ће мислити да је све под контролом, док једног дана не схвати да му је дрога важнија од свега, од породице, пријатеља, посла, школе, од самог

живота, али тада то већ није ни важно. Ово је класична прича. То је почетак пута у пропаст. А крај пута је, у великом броју случајева, смрт од превелике дозе, самоубиство или постепено умирање од неке болести. То је судбина многих младих људи који су бјежећи од бесмисла кренули путем погибли. Умјесто да нађу истину, обрели су се у свијету лажи и обмане, умјесто радости, пронашли су очај и страх, желећи слободу, постали су робови, тражећи љубав, нашли су равнодушност и безосјећајност, жудећи за животом сусрели су се са смрћу, идући ка свјетлости пали су у крајњу таму . Када је, у својој дјечачкој наивности, по први пут убризгао хероин, амерички писац Џим Керол је у свом дневнику записао: „Као да ме је преплавио дуги топлотни талас. И сваки бол, туга

Јања Тодоровић

sekte март - април / 2009 / svetigora

агија у свим њеним видовима није нова појава у животу савремених људи, већ постоји од кад и човек. Стари Завет строго забрањује бављење магијом, под претњом смрти: "Нека се не нађе у теби који би водио сина својега или кћер своју кроз огањ, ни врачар, ни који гата по звездама, ни који гата по птицама, ни урочник, ни бајач, ни који се договара са злим духовима, ни опсенар ни који пита мртве." (5 Мојс. 18, 10– 11). Кроз целу историју људског рода синови светлости воде борбу са синовима таме. То нам потврђује и Стари и Нови Завет и Свети Оци Православне Цркве. Пророк Мојсеј, да би извео изабрани народ из египатског ропства, прво je морао да победи охоле магове и чаробњаке. (2 Мојс. 7, 1–25). Пророк Илија силом вере у једнога Бога своди огањ с неба и спаљује жртву принесену Господу, и посрамљује четристопедесет Ваалових пророка које својом руком убија, као оне који су мрски Богу и чине гад пред Господом, (1 Цар. 18, 22–40). Апостол Јован Богослов на острву Патмос где проповеда Еванђеље спасења људима, непоштедну битку води са жрецима и маговима који имају потпуну власт над целим острвом и свим душама људским, али их он силом Божијом порази и посрами, да се покаже слава Божја и истинита вера (Житија Светих за септембар, стр. 529). Апостоли су проповедали народу да се чува магије. Тако су у Ефесу после проповеди апостола Павла људи спаљивали своје магијске књиге, одрицали се сатане и приступали Христу: А многи од оних који се занимаху чаролијама, сабраше своје књиге и спаљиваху их пред свима (Д.А. 19, 19). На острву Пафу Апостол Павле је слепилом казнио врачара Елиму зато што се противио проповеди Еванђеља, и саблажњавао верни народ. Апостол Павле робињи са духом погађачким која је својим господарима доносила много новаца, иако говори истину да су апостоли слуге Бога Вишњега, који јављају људима пут спасења, заповеда: Заповедам ти именом Исуса Христа, изиђи из ње, и изиђе у тај час (Д.А. 16, 18), зато што Господу није угодна истина из нечистих уста.Свети Кипријан је био врхунски чаробњак који је имао уговор са сатаном, од кога је добио силу и моћ да влада природом и ветровима, биљкама, људима и животињама, али би поражен од Свете Јустине која вером у Христа и силом Крста учини немоћним све његове мађије и чаролије. Видећи да постоји неки већи Бог, од оног коме је он служио, раскину свој срамни уговор и постаде хришћанин а касније и светитељ (Житија Светих за октобар, стр. 68). Ово су само неки од примера да нам покажу разлику између силе Божије и преваре демонске у чију замку и савремени људи упадају. Одувек је било оних који су желели да сазнају шта се скрива иза материјалног и видљивог света, и зато су се бавили магијом и пристајали на сарадњу са злим силама. Врачање је самовољно настојање да се сазна нешто о загробном свету, који је промисао Божији намерно сакрио од нас, јер није потребно за наше спасење. Свети Јован Златоуст каже да се не сме ићи у посету Божјим непријатељима, маговима и чаробњацима по цену смрти. Они који се користе њиховим услугама умиру пре времена и одлазе у вечну муку, и сами себе лишавају

и осјећај кривице су потпуно ишчезли.“ Међутим, на наредним страницама овог дневника видимо како се овај петнаестогодишњак, који је био млада нада кошарке, убрзо обрео на суровим њујоршким улицама, вукао по разним наркоманским јазбинама, крао, обијао и на крају проституисао да би обезбиједио новац за хероин. Дрога је, како је неко рекао, „врхунска креација сатане“, исте оне змије која је у Едемском врту обманула Адама и Еву. Увјеривши их да ће им се тако отворити очи и да ће постати богови, она их је навела до окушају од забрањеног плода. Та иста змија, на исти начин и данас обмањује хиљаде и хиљаде младих људи. Након одређеног периода, дрога више не пружа исто задовољство. Демон, који је у почетку узео обличје анђела свјетлости, открива свој прави изопачени лик. Сада се дрога узима само да би се увече могло заспати и ујутро устати, да би се могло функционисати, не би ли се нашло начина да се набави сљедећа доза. То је прва и основна брига наркомана, и тек када њу намири може размишљати о другим стварима. „Још данас, ово је посљедњи пут, сјутра се скидам“, сваки је наркоман ово безброј пута рекао, много пута можда и покушао, али, нажалост, то сјутра за многе никада не дође. По ријечима начелнице Центра за породицу у Заводу за болести зависности београдског Клиничко-болничког центра „Др. Драгиша Мишовић“, докторке Миле Вуков, „проценат излечења је између један и три одсто“. Детоксификација је само почетак. „Није тешко скинути се, четири дана се пењеш по зидовима и то је то“, сликовито је описао превазилажење апстиненцијалних симптома физичке зависности један дугогодишњи хероински зависник. Главна борба, превладавање такозване психичке зависности, тек предстоји. Куда даље, празнина у души још увијек зјапи, а све биће чезне за жељеном супстанцом. Многи су, скинувши се са хероина, постали алкохоличари или су се предали каквом другом пороку, неки су покушали разне психо-терапије, али је највећи број, након дужег или краћег периода, поново завршио са иглом у вени. И после сваког повратка, све је теже изаћи из тог зачараног круга. По јеванђељској ријечи: „Кад нечисти дух изиђе из човјека, иде кроз безводна мјеста тражећи покоја и не налази“. Онда каже:„Да се вратим у дом свој откуда сам изишао; и дошавши нађе празан, пометен и украшен. Тада отиде и узме са собом седам других духова горих од себе, и ушавши борави ондје; и буде потоње горе човјеку ономе од првога.“ (Мт 12, 43-45). За наркоманију, како закључује владика Порфирије, „поводи су разни, али узрок је један, а то је суштинско трагање за Богом“. Управо ту и лежи једино право рјешење овог проблема. Једини излаз из безизлаза наркоманије и једини пут у истински живот води кроз онога који је за себе рекао „Ја сам Пут и Истина и Живот.“ (Јн 14, 6). Само у Цркви може такав човјек сусрести Онога за Којим је несвјесно чезнуо и само ту, у заједници са Њим и ближњима, може наћи истински смисао и бити исцјељен. Само на тај начин може испунити дом своје душе, тако да, када се онај нечисти дух поново врати, у њему не нађе себи мјеста. „Љубав, то је оно најважније“, наглашава владика Порфирије, „У љубави је разрешење проблема наркоманије. Човеку са таквим проблемом указујемо на смисао постојања, да је живот радост, и да увек постоји неко ко га воли управо онаквог какав он јесте, безусловно, а то је Бог.“

svetigora/ / 2009 / март - април

помоћи Божије оставши изван промисла Божијег, па ђаво како хоће управља њиховим животима. Божији промисао допушта болести, невоље, страдања на земљи ради очишћења душе и задобијања Царства Небескога. Наш хришћански оптимизам и непролазна радост за коју овај свет не зна, састоји се у томе, што ми, по речима о. Јустина, у времену живимо вечним: јер наша пролазна мала невоља припрема нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе, (2 Кор. 4, 17). Све бива по допуштењу Божијем, Који је рекао: „Кроз многе невоље ваља вам ући у Царство Божије“. Тако и ми разумевајући поучни смисао невоља можемо задобити истиниту веру и наду на Господа траживши од Њега помоћ а не од богоборних демона и њихових слугу. Демони знају неке тајне Царства Божијега, јер као пали анђели били су становници Неба, и они, као духовна бића, знају чињенице из нашег живота и нама их преко лажних пророка откривају. У њиховим пророштвима има понеко зрнце истине, али најчешће лажу. С обзиром да су непријатељи Божији и да мрзе Бога и људе, и њихова учења су богохулна, гордоумна, и немају другог циља до да упропасте људску душу и одведу је у вечну погибао. Зато се свагда треба сећати опомињућих речи старозаветних пророка: „Човек или жена у којима би био дух врачарски и гатарски, да се погубе, камењем да се заспу, а крв њихова на њих“, (Књига Левит. 20, 27). Ђаво одлично познаје стање света. Пример је библијска прича о Јову (Јов. 1, 6–112), јер он проходи и обилази земљу гледајући шта људи раде. Слуге ђавоље привлаче људе на своје путеве јер чине многа чудеса и пророштва. Али њихова пророштва су лаж помешана са истином, јер они као порочни и огреховљени људи не могу бити сасуди Духа Светога, јер се у такве не усељава Бог, и не обитава у њима, и не говори кроз њих. За њих важи библијска истина: „Лекару излечи се сам“, јер и сами болују од болести које тобоже лече, а у часу Страшнога суда неће моћи да помогну ни себи а камоли нама маловернима. Живе порочно, у блуду, пијанству, дроги, алкохолу, похлепи, среброљубљу, властољубљу и осталим смртним гресима, а пречисти Господ тражи смирену, кротку, благу и свету душу која је подвигом и еванђелским врлинама учинила себе достојном да буде храм Божији, или труба Господња, од које се може чути реч Божија, па и пророчка, исцелитељна, спасоносна за душу и тело. Благодатни дарови Духа Светога, дар пророштва и исцелења, свагда у славу Божију на корист и спасење душе своје и ближњих, задобијају се једино у Светој Цркви Божијој, подвижничким и благодатним животом.

“

ветлост Христова просвећује све и сва”, то слушамо током целог Часног Поста. Сила Божија свепобедна испуњена је светлошћу. И та светлост пуна Силе одгони сваку таму и из људи и из Божије творевине. Но, та Сила није безлична, није то просто нека сила тако, него је она словесна, она је личносна, она је “пуна разума, мудрости, пуна страха Божијег Јавившег се Христа.” Када сила Божија уђе у нас, и испуни нас по мери нашег очишћења, она од нас, који смо саздани од праха, у који је удахнут Дух живота, чини одуховљене и охристовљене људе. Она нас враћа у оно рајско стање како нас је Господ замислио и у каквом Он жели да будемо. Она чисти све наше нечистоте, допуњује све наше недостатке, помаже да надиђемо све наше немоћи, од смртних чини нас бесмртнима. То је сила Васкрсења.

Од покајника обучених у црно, Он, силом Свога Васкрсења, ствара усиновљена и радосна чеда, која пуноћу и смисао свога живота виде у томе да Га непрестано славослове, да Му се непрестано радују, да непрестано у Њему обитавају. То је иста она сила која на свакој Светој Литургији чини да се мртва материја хлеба и вина претвори у Живог Христа, у Тело и Крв Христову. Сила Божија је пуна светлости. У њој нема никакве таме. Она продире до саме суштине човекове, до најскровитијих делова људског бића, од ње нема ништа скривено. То је она сила која обитава у прозорљивим људима, којом они виде цео наш живот, и прошли и будући, и тренутно наше стање. То је онај бритак, оштри поглед, пун Истине, у коме је Сами Господ присутан, Дух Истине. Та светлост у нама чини да ми осетимо предукус Раја, предукус вечног живота. Да осетимо Бога кроз Његове божанске енергије. И чини да заволимо Христа. Та Светлост, када је у нама, даје нам да осетимо у себи и око себе вечни живот, а када је немамо у себи, онда се осећамо духовно мртви, дводимензионални, само биолошко - психолошки, и само као од овог света. А ова сила Божија нас повезује са Небом, сједињује са Богом, спријатељује са Светима. Људи који су осетили да нису сами себи довољни у овоме свету, па чак да им и брачна заједница са другим боголиким људима не може дати ону пуноћу Божијег присуства, као кад су сами у себи потпуно предани Богу, у потпуној и најприснијој заједници са Богом, определили су се за монашки живот. Ово у вези заједнице са другим људима не односи се на духовну заједницу. Духовна заједница доноси пуноћу односа на земљи. Она оприсутњује предукус заједнице каква је на Небу. Светитељи су већ на земљи имали опитно са другим људима заједницу каква је на Небу. Могли су и без речи да говоре са другима, путем духа, и на даљину. И да виде духом

Mонахиња СТЕФАНИДА

Монаштво y светлу Христовог Васкрсења

март - април / 2009 / svetigora

земљу послушношћу и дубоким смирењем, самоукоравањем и свешћу да је само прах и од праха створен, а онда га Господ због те првобитне рајске послушности и смирења пред Творцем и Оцем награђује силом Васкрсења, која га обнавља изнутра, просветљава, испуњава силом, која није од овог света, која не зависи од хране и телесног здравља, него од послушности као хране, као начина на који човек прима од Бога све што прима, и од смирења као здравља, као стања које доноси целомудреност, целовитост, девствено стање духа, душе и тела; од смирења које све силе човекове држи у истини. А истина је да смо ми прах и земља, и да све што имамо је дар од Бога, да ништа немамо своје осим тог дара слободне воље. Све друго добијамо од Бога, па и сам тај дар слободе, али је једино наше хоћемо ли изабрати добро или зло. Колика ће та сила Божија у нама бити, по свом сјају и снази, зависи од наше верности Богу, од чувања чистоте, сиромаштва, уздржања, послушности, једном речју, од чувања монашких завета, и од количине ревности за молитвени, духовни живот, од количине и квалитета нашег покајања, од количине и квалитета нашег умирања за овај свет. Колико умремо за овај свет, толико ћемо оживети за вечни. Послушност обуздава нашу вољу, и враћа је у оно рајско стање када су се Адам и Ева хранили на благословен начин, користећи, са пуним поверењем и љубављу према Богу, једино ону храну коју им је Он благословио. Смирење држи наш ум у Истини, покајање очишћава цело биће, а ревност све наше силе приноси Богу. Наравно, ревност која је послушна и смирена, јер се Господ гордима противи, а смиренима даје благодат. Монаштво, ако живи како треба, зрачи силом Васкрсења, оно је њен сведок. Оно је сведок једног натприродног живота и предукус небеског, јер се на Небу не жене и не удају, већ тамо живе као анђели. Монаштво је сведок присуства те силе, и сведок да заиста постоји на Небу и за људе, још у већој пуноћи него овде на земљи, живот налик анђелском. Христос је из послушности Оцу умро као Човек, и сишао у дубине Ада ради нашег спасења, васкрсавајући мртве, да би трећи дан васкрсао. И монах, из послушности умире као стари човек, силази у дубине ада своје душе, да би одатле силом Божијом васкрсао све оно што је остало добро у њему, и да би онда, милошћу Божијом, очишћен и убељен, ушао у пуноћи, са свиме оним што је Божије у њему, у радост Васкрсења.

povodom praznika

шта се са неким дешава, и да мисаоно говоре са другима. Да не говоримо о томе како се Св.старац Порфирије Атински мртав јавио на телефон човеку који га је звао не знајући да је он умро, или како је духом говорио са особама друге народности на другом језику који никад није учио, и та је особа чула да он говори њеним језиком. Или како је Св.Јован Шангајски пролазио кроз затворена врата и исцељивао људе у болници, док је још био жив. Или Св.старац Пајсије Светогорац, како је могао духом да буде присутан на Литургији на другоме месту толико, да су га неки чак видели тамо, иако он физички уопште није био на том месту. Највећа пуноћа боголиког односа на земљи са другим људима је духовно очинство. Као што су на Небу Отац и Син и Дух Свети, тако је најпотпунија слика тога на земљи – духовни отац, духовно чедо и Дух Свети, Који их повезује. И верност у браку третира се пред Богом као и чистота у монаштву. Али како је лепо рекао Св. владика Николај на једном месту у “Молитвама на језеру”, да је благо човеку који може цео живот да држи у себи, да нема потребу да га подели са другом особом. Значи, цео комплетан дар живота који му Бог даје. Благословено је и оно друго, али благо човеку који може ово. То би могло да се упореди, мада није исто, са виђењем из житија Св. Арсенија Великог, када се братија питала шта је веће – духовно тиховање и не говорење Св. Арсенија Великог или служење гостима Св. Мојсија Мурина. Онда је једном старцу било откривено овакво виђење – да морем плове две лађе и једној седи Св. Арсеније у дубоком миру и молитвеном тиховању, његову лађу покреће Дух Свети и он плови у великом мирy. У дрyгој лађи стоји Св. Мојсије Мурин, и његову лађу покрећу Анђели, док њему сипају мед благодати Божије у уста, то су речи које он говори народу. Па су Оци закључили да је ипак веће тиховање, јер ту лађу гони сам Дух Свети, док ову другу Анђели. Ово се односи на два вида монаштва - созерцатељни и делатни, али може донекле да се односи и на монаштво и брак. Да и монаштво, као и Св. Арсеније живи непомућено световним бригама, у молитви, а да су људи у браку налик на Св. Мојсија који из човекољубља, али и из богољубља, служи људима. Монах је непрестани молитвеник, како је рекла Мајка Божија Св. Старцу Силуану Атонском. А молитва је непрестани огњени стуб, који спаја земљу са Небом. Молитва васкрсава монаха, јер је у њој сила Божија. Ми тражимо од Господа, или Му благодаримо, или Га величамо, а Он нам даје, и радује нам се и нас прославља Својом силом. Од покајника обучених у црно, Он, силом Свога Васкрсења, ствара усиновљена и радосна чеда, која пуноћу и смисао свога живота виде у томе да Га непрестано славослове, да Му се непрестано радују, да непрестано у Њему обитавају. Монаштво је, на неки начин, слика Христовог умирања, погребења и Васкрсења. Монах се разапиње свету и свим својим слабостима, узлази на Распеће од дана ступања у манастир, одриче се свог старог, телесног живота и логике. Са даном монашења умире чак и за своје старо име, и прима име које му Господ даје преко Епископа. Он умире за дотадашњи начин живота, и погребен бива у

brak i porodica svetigora/ / 2009 / март - април

О ИЗБОРУ СУПРУЖНИКА аква је милина и радост видети породицу у којој владају љубав и мир између мужа и жене, где супружници деле заједничке радости и жалости, и на тај начин лакше подносе животне тешкоће. Насупрот томе, како је тужно када међу супружницима постоји раздор – када немају нежна осећања једно према другом која би их међусобно зближила. Нажалост, данас није мали број бракова у којима се, уместо поштовања и мира између мужа и жене, могу чути свађе и обостране жалбе. Зашто се то дешава? Свакако, постоје многи разлози, али главни је погрешан избор супружника. Свето Писмо нас дивно поучава о том питању у причи о нашем праоцу Авраму (1. Мојс. 24). Зато, да се ми, Хришћани, подсетимо брака нашег праоца Исака, сина Аврамовог. Када је Авраму било сто четрдесет година а његовом сину четрдесет, позвао је свог верног слугу Елијезaра и рекао му: „Да те закунем Господом Богом небеским и Богом земаљским да нећеш довести жене сину мојему између кћери овијех Хананеја, међу којима живим. Него да ћеш отићи у земљу моју и у род мој и довести жену сину мојему Исаку.“ Слуга му се заклео да ће тако учинити и отишао је сместа у Месопотамију, где је живео Аврамов брат Нахор. Стигавши у град Харан, Елијезар је застао поред студенца и помолио се у себи: „Господе Боже, господара мојега Аврама! ... Ево, ја ћу стајати код овога студенца, а грађанке ће доћи да захватају воде. Којој девојци речем: нагни крчаг свој да се напијем, а она рече: на пиј, и камиле ћу ти напојити; дај то да буде она коју си наменио слузи својему Исаку; и по томе да познам да си учинио милост господару мојему.“ Пре него што је то изговорио, Ревека, кћи Ватуила сина Мелхе жене Нахора је дошла на студенац. Када је Елијезар замолио да попије воде, она је пожурила да напоји и њега и његове камиле. Човек је приклонио главу и помолио се Господу. И рекао је: „Благословен је Господ Бог господара мојега Аврама, што не остави милости своје и вере своје према господару мојем, и путем доведе ме Господ у дом родбине господара мојега“. Када је Ревекина породица сазнала шта се десило са Елијезаром, зашто је дошао у Месопотамију, и како му је Господ показао у Ревеки жену за сина господара његовог, нису му противуречили, већ су се сложили са оним што им је слуга Аврамов предложио. Рекли су: „Ето, Ревека је у твојој власти, узми је па иди, и нека буде жена сину твојега господара, као што каза Господ.“ Позвали су је, и рекли јој: „Хоћеш ли да идеш са овим човеком?“. Одговорила им је: „Хоћу.“ Када се слуга вратио кући, испричао је Исаку о свему што се десило. А Исак је довео Ревеку у шатор Саре, матере своје, и узео Ревеку и она му је постала жена. Заволео је и утешио се због мајчине смрти.

Свети Григорије Богослов говори о Исаковом браку са Ревеком као примеру хришћанског понашања пре брака и каже: „Када намераваш да се ожениш, немој трчати људима већ Богу. Реци Му: „Одреди ми ону коју си ми припремио Промислом Својим.“ Препусти то Богу, а Он ће те наградити зато што си Му указао тако велику част.“ И тако човек, желећи да ступи у брак, треба да се изнад свега усрдно моли Господу, Који је зналац људских срца, да сâм Он устроји брак по Својој вољи, указујући на изабраника (изабраницу) и благосиљајући брак благодаћу Својом. Ако је слуга Аврамов, као проводаџија, захвалио Богу када је нашао невесту за женика, зар нису срца младенаца била још испуњенија благодарношћу? Не само да женик и невеста треба да заблагодаре Господу, Који их је сјединио и наложио да иду путем земаљског живота као једно, већ и да Му се моле да ниспошље милост Своју на њихову будућност. Нека увиде да не могу изградити своју срећу и добро устројен брак само својом сопственом снагом, без Божјег благослова. Нека се заједно моле Богу да благослови њихово јединство и ниспошље благодат Своју да би живели у љубави, једномислију и честитости, испуњавајући заповести Божје. Ипак, колико је људи међу нама који су препустили свој брак Божјој вољи и, желећи да ступе у њега, најпре наумили да добију Божји благослов? Није ли истина да смо сви ми првенствено заокупљени земаљским бригама и размишљањима? Колико људи, пре него што ће изабрати своју животну сапутницу, покуша да се стекне увид, не у девојчине манире и понашање, већ у то колико имовине и разних ствари она поседује, и да ли је из угледне породице и тако даље? Младићи и девојке! Запамтите да је брак, закључен из користољубља, ретко кад срећан. Брак који није склопљен из искрених побуда, заједничког поверења и ради сједињења срца, понижава оне који ступају у њега, а потом доноси много зла, стврајући прилику за породични раздор, прекоревање и међусобне увреде. Свети Јован Златоусти јер рекао онима који су га слушали: „Преклињем вас да у девојци не тражите новац и богатство, већ добре особине: скромност, благочестивост и побожност; оне вреде више од ма каквог богатства. Рецимо да се неко обогатио женидбом. Зар такав пример није сраман? Чујем да многи говоре: „Радије би да будем пук сиромах него да се обогатим женидбом“. И заиста, ко изабере богату жену, бира за себе пре господара него жену и помоћницу. С друге стране, ко се ожени неком која је на истом или нижем положају стиче верну помоћницу. Сиромаштво наводи жену да спашава свога супруга, да му у свему буде послушна и да се марљиво стара о кућним пословима. Разумна, добра и блага супруга, чак и ако је сиромашна, излази лакше на крај са сиромаштвом него свадљива и зла жена са

Епископ Кинешемски Василиjе (Преображенски,1876-1945)

Из часописа „Православна Америка“бр.154 С енглеског: Милена Тејлор

Свједочанство из Oстрога

svjedok

јесеца маја 2008. године, док сам био на дежурству у М Горњем манастиру Острогу, на поклоњење Светом Василију је дошла четворочлана породица. Док су

март - април / 2009 / svetigora

Забиљежио свештеник Обрен Јовановић, парох цетињски

остоји стара легенда која упечатљиво казује зашто понекад наше молитве бивају бесплодне. Давно, давно, живео је неки старац који се много молио и често бринуо о људским гресима. И чудним му се учинило зашто се понекад дешава да људи иду у цркву, моле се Богу, а ипак и даље живе лоше. „Господе, мислио је он, да ли ти одговараш на наше молитве? Ево, људи се непрестано моле да би живели у миру и покајању, а никако не успевају. Није ли можда сујетна њихова молитва“? Једном је са тим мислима утонуо у сан. И на његово изненађење, Анђео сав у сјају, обавивши га крилом, понесе га високо изнад земље... Како га је носио све више и више, све слабије су се чули звуци са Земље. Нису се чули људски гласови, утихнула је песма, звуци, читав жамор сујетног људског живота. Само су с времена на време однекуд долазили хармонични нежни звуци, као звуци далеке флауте. - Шта је то? – питао је старац. - То су свете молитве – одговори Анђео,- само се оне овде чују! - Али зашто су тако тихе? Зашто је тако мало тих звукова? Ево сада се сав народ моли у храму... Анђео га погледа тужног лица. - Желиш да знаш?.. Погледај... Далеко доле видео се велики храм. Чудесном снагом су се отворили његови зидови и старац је могао да види све што се дешава унутра. Храм је увек био пун људи. На клиросу се видео велики хор. Свештеник у пуној одори је био у олтару. Текла је служба! Каква служба – није се могло рећи јер ни један звук се није чуо. Видело се, како је стојећи на левом клиросу чтец нешто читао брзо-брзо, мрмљајући, али речи горе нису допирале. На амвон је брзо изашао ђакон громадног раста, одсечним покретом загладио косу, затим подигао орар, широко отворио уста, и… ни звука! На клиросу је регент раширио нотни текст: хор се спремио да пева. "Аха, хор ћу сигурно чути…" - помислио је старац. Регент је дао интонацију, подигао руке и дао знак за почетак, али као и раније -царовала је потпуна тишина. Било је сасвим чудно гледати: регент је махао рукама, давао такт ногом, басови су се зацрвенели од напрезања , тенори запињали, високо подижући главу, сви су отварали уста, али песме није било. "Шта је ово?" - помислио је старац. Пренео је поглед на људе који су се молили. Било их је веома много, разних узраста и положаја: мушкараца и жена, старих и младих, господе и простих сељака. Сви су се крстили, клањали, многи су шапутали, али се ништа није чуло. Читава црква је била нема. - Зашто је тако? – питао је старац. - Спустимо се, и ти ћеш видети и разумети… - рекао је Анђео.

приступали ћивоту Св. Василија осјетио сам у њима својеврсну узнемиреност. Пошто су се поклонили упитао сам их одакле долазе и који је разлог што су тако узнемирени. На моје питање, отац те породице је рекао следеће: ‘’Оче, дошао сам са својом супругом и два сина из околине Подгорице да се помолимо Светом Оцу Василију и да узмемо његов благослов јер смо намјерили да напустимо Црну Гору’’. Када сам их упитао који је разлог за такву одлуку, рекао ми је видно потресен: ‘’Оче, ја не могу да будем у овој Црној Гори оно што су били мој прађед, ђед и отац, јер се сада брише језик којим су они говорили, протјерује се Црква у којој су се Богу молили и затире све оно што је било њихово, а отуд и наше вјековно предање. Из тог разлога се молим Богу да ми не замјере што сам морао продати све оно што су ми у насљедство оставили. Једино што са собом носим је ова икона наше крсне славе, Светог Арханђела Михаила. Стога Вас молим да је освештате на ћивоту Светога Василија, да благослови наш нови дом, за који још не знамо гдје ће бити, али имамо жељу и намјеру да се настанимо у крају између Београда и Новог Сада.’’ Након овог потресног свједочанства осветио сам икону, прочитао им молитву за здравље и пожелио им сваки благослов од Господа и Светог Василија за нови почетак на који су се, после много премишљања, тешке воље и срца одлучили.

Легендa o немоj цркви

duhovnim o^ima

богатством. Тако су богатство и новац бескорисни ако у нашим супругама нема доброте. Јака узајамна љубав између мужа и жене представља темељ срећног брака. Иста љубав мора бити разлог због којег женик и невеста ступају у брак. Поред тога, не сме се гледати телеснa, већ лепотa срца вољене особе. „Време спира телесну лепоту, а болест је једе,“ каже св. Јован Златоусти, „али лепота срца се никада не мења. Прва изазива гнев и ствара љубомору, а друга не подлеже сличним страстима и не зна за сујету“. Ништа тако не украшава личност, нити задобија наклоност друге особе, као добро срце. Стога, Свети Отац нас учи да свако од нас покуша да спозна унутрашњи изглед (срце) особе која нас привлачи; ако њено срце није добро, онда треба занемарити привлачан физички изглед. Очеви! Подражавајте брижност праоца Авраама, који је покушао да нађе побожну жену за свога сина, јер он није тражио њено богатство, нити славу њене породице, већ благородно срце. А ви, мајке, украшавајте своје кћери не златом или скупоценим хаљинама, већ скромношћу и кротошћу. Кротка и пристојна жена ће охрабрити свога супруга да буде чедољубив отац и да и сам учествује у кућним пословима.

svetigora/ / 2009 / март - април

Брзо и невидљиво за остале у храму, спустили су се у сами храм. Обично одевена жена стајала је напред и изгледало је да се усрдно моли. Анђео јој се приближи и тихо је додирну руком… И одједном је старац видео њено срце и разумео њене мисли. "Ах, та проклета женетина! – размишљала је она. – Опет је у новој одећи! Муж – пијаница, деца – неваспитанци, а она не обраћа пажњу!.. Само се лицка!.." Даље је стајао лепо обучен господин и замишљено посматрао иконостас. Анђео је додирнуо његове груди, и пред старцем су се отвориле његове тајне мисли: «…Тешка досада! Лоше сам трговао… изгубио сам хиљаду а можда и хиљаду и по…" Даље је стајао младић. Он се већ није молио, све време је гледао лево, где су стајале жене, црвенео и премештао се с једне на другу ногу. Анђео га је додирнуо, и старац је прочитао његове мисли: "Ах како је добра Дуњаша!.. Код ње све вреди: и лепа и има добар посао… Такву бих жену хтео! Да ли би ме хтела"? И многе је додиривао Анђео, и сви су имали сличне мисли, празне, световне. Пред Богом су стајали али о Богу нису мислили. Само је изгледало као да се моле. - Разумеш ли сада? – питао је Анђео. – Такве молитве до нас не долазе. Зато и изгледа тако - сви они су заиста неми... Тог тренутка звонки дечји гласић је јасно проговорио: - Господе! Ти си благ и милостив. Спаси, помилуј, исцели моју сироту маму!.. У углу, на коленима, прибијен уза зид, стајао је дечачић. У очима су му блистале сузе. Молио се за своју болесну мајку. Анђео га је дотакао и старац је видео дечје срце. Тамо су били брига и љубав. - Ево молитве, која до нас допире! – рекао је Анђео. Ето зато наше лицемерне, чисто формалне молитве до Бога не долазе и плод не доносе. Журнал "Духовно-нравственное воспитание", 2002, број 3, стр.36-37

остоји један народ који се са Богом срео давно, толико давно да се вријеме тог сусрета не може одредити никакавим мјерењем историчара, археолога и других земаљских истраживача. Просто, памти се и сви знају да је почело од сусрета, од упознавања, оног упознавања лицем ка лицу. Бог се јавио, и није се цио народ у један мах са Богом упознао, него је све почело преко једног човјека. Тај први, тај један је повјеровао, одговорио на Божији позив, а за њим су следовали и други. Све је од једног човјека почело. Он је своје познанство са Богом повјерио другима, и тако се тај круг пријатеља Божијих ширио до мјере цијелог једног Божијег, небеског народа. Касније, готово цио један народ је кренуо за Богом као за старим знанцем, као за оним ко је упознао њихове претке, ко се са њиховим прецима дружио и био им добар пријатељ - ослонац од повјерења. Тај један, тај први коме се Бог јавио, растао је на царском двору, али је знао да сва раскош, и сва земаљска моћ тог двора није оно што му припада, оно на шта је призван, него је чекао и био спреман за час када ће га Бог позвати. Ми сви овдје сабрани, као да препознајемо о ком је народу ријеч. Настало је пријатељство, једна љубав, између Бога и његовог народа, која је попут свих правих љубави, тржила провјеру, кушање, а кроз њих усавршавање и све већу љепоту. Народ је живио окружен другим народима, посматрао њихов напредак, раскош њихових држава и у једном моменту није му била довољна Божија близина. Тај је народ тражио од Бога да му да царство. Јако земаљско царство. Иако је Бог и прије тога, овом по бројности малом народу, увјек показивао своју наклоност и чинио му што није другима, у народу је ослабила вјера и чинило се несигурним остати међу другим царствима без свога цара. Цара су добили, и раскошно велико царство које није дуго трајало, трајало је до смрти цареве, а недуго затим кренула су многа и бројна страдања. Огромна војна сила са југа и са истока растргнула је народно царство на комаде, срушила царску палату и царски храм. Народ је побијен, али и расијан по туђим царствима. Оставши без политичких вођа, народ су предводили свештеници. И у тој изгубљености, сјећали су се својих светих предака, и оног првог од кога је све почело. Чували су законе и ријечи које им је тај први оставио, прослављали су његово име, трпјели муке у нади да ће доћи час избављења. МИ СВИ ОВДЈЕ САБРАНИ, КАО ДА САД СИГУРНО ЗНАМО О КОМ СЕ НАРОДУ ОВДЈЕ ГОВОРИ. ПРИЧА НАМ, НАИМЕ, ДЈЕЛУЈЕ ПОЗНАТО. Народ се кајао, постио, молио се Богу да му опрости гријехе који су довели до распада царства и вјековног робовања под туђинима, и тај народ је већ знао - да ако му се Бог икада врати, више неће гледати у земаљску силу, коњицу и војску, него ће се једино држати Бога. И Бог је дао ослобођење, дао је велике јунаке, храбре борце, који су ударали на неколико пута бројнију силу завојевача, и дешавала су се у тим ослободилачким биткама права Божија чуда. Мала војска је побјеђивала већу. Стигла је слобода, политичка и духовна. Обнављани су храмови, читане молитве... И, иако је било вријеме великих свјетских ратова и смјена царстава, овај наш мали, али Божији народ, на трен се осјетио јаким и слободним. Држали се се обећања да ће Бог дати коначну и сигурну побједу над свим непријатељима, коначно избављење сви су осјећали да су то избављење и та коначна побједа близу и да су могући. Међутим, друга невоља је била на помолу. У вријеме

Ако човjек ниjе био вjеран – Бог jесте

besje d a

Бесједа одржана на Светосавској академији у Херцег Новом, 27. јануара 2009. године.

март - април / 2009 / svetigora

српске и било које савремене новозавјетне - грчке, руске и уопште православне, јесте крај приче. Видљив и извјестан крај. Видите браћо и сестре, приче су ама баш исте, само се прича о Израиљу завршила, и знамо како се завршила, а ова наша Протојереј није још. А завршиће се Гојко Перовић сигурно. Како? Мисли ли неко да ће крај бити другачији од старозавјетног? Неће сигурно! А какав је био старозавјетни крај ове наше врло препознатљиве приче? Бог је истинит. Ако човјек није био вјеран - Бог јесте. Ако човјек није одржао обећања - Бог је био од ријечи. Иако ништа није говорило томе у прилог, иако земаљска и политичка кретња нијесу ни слутила такав крај, Спаситељ се родио... Не на највећој, ни на првој, ни на последњој планети Сунчевог система, већ на Земљи. Не у средишту Римског (тада највећег земаљског) царства, већ у јудејској провинцији. Не у Јерусалиму, већ у Витлејему. Не у кући, него у пећини... И као што смо већ чули, не у вријеме кад је Божији народ био политички слободан, нити богат и економски просперитетан, него кад је био најмање уважаван и цијењен, када ни вјера није цвјетала, и када је свако народно надање било на измаку. Тада, када није било никакве, ничим видљиве земаљске наде - Господ је дошао. Господ ће сигурно опет одржати што је најавио, и неће му препреке бити НИ ВИСИНА, НИ ДУБИНА, НИ ЈАЧИНА ОВОГА СВИЈЕТА; НИ КОМУНИЗАМ, НИ КАПИТАЛИЗАМ, НИ АТОМСКЕ БОМБЕ, НИ ЕКОНОМСКЕ КРИЗЕ. Он ће доћи тамо гдје се завјетовао Светоме Сави и другим нашим светим прецима, као што се договорио и завјетовао Мојсију и старозавјетним пророцима. И то је једино сигурно, а на нама је да одаберемо страну на којој ћемо га дочекати. Оне Јевреје који су се клели у Мојсија и Аврама, а нијесу творили њихова дјела, оне који су се називали Божијима, а били маловјерни и очајни, Господ је такве осудио. Ми данас славимо Светог Саву, у светом граду Херцег Новом, па да видимо јесмо ли међу клонулима и разочаранима, међу онима који више ни у какво добро не вјерују, или ће и међу нама бити некога који ће Господа дочекати кад Он дође по своје... Тајна је ово велика, али треба издржати до краја. Тада, на крају, када дође Господ, тада треба да свијетле наша стара кандила, да засијају цркве наших предака, да се очисте наше Трпезе од лажних приноса, да Господ уђе међу своје, међу старе знанце. Вјекове за нама најбоље ћемо чувати и поштовати, ако САДА И У БУДУЋЕ останемо чисти.

кад су осјетили прве плодове слободе и некакаве сигурности, неке обновљене близине са Богом, тада је у свијету завладало једно велико јако царство које није имало премца ни такмаца. То царство ширило је доминацију над другима: не више само путем војне силе, него путем културе, путем спорта, путем доминације само једног језика, једне у суштини многобожачке, али јако примамљиве религије, питке и необавезне. У култури, музици и пјесмама тог новог великог царства доминирали су разврат, обоготворење љепоте људског тјела, бројне настраности, разузданост омладине. Народ из наше приче, поготово његова омладина, заборавио је на свете списе својих предака, окренуо се новом свјетском тренду, почео да мијења свој језик, да својим народним именима додаје туђинска имена, свештеници су чак заборавили на молитву, трчећи по свјетским вревама и аренама новог доба. И тако је наш народ још једном поражен, без оружја и рата, овог пута још страшније него прије, још више заборавивши на Бога. Само су ријетки и скрајнути остали у истрајном надању у Божију милост. Убрзо је нестало и мале тек ослобођене државе, све је постало дио једне уједињене, свесвјетске међународне владе. Готово се нико више није сјећао ни Светиње, ни оног првог светог претка који је народ просвјетлио Божијим законом, нити се ико надао свјетлој будућности. Ако је неко и размишљао о великим обећањима које је Бог дао свом народу, реалност је била сурово другачија од тих обећања. Народ је скрајнут на периферију историјских збивања, други, моћнији, су управљали његовом судбином. У најтежим тренуцима великих ратова, народ је буквално вођен на покољ до истребљења, чиме се остварило Божије пророштво дато једном народном пророку: ‘’Предаћу те, због твојих гријеха, у руке народу вјештом у убијању...’’ ПИТАМ СВЕ: КО ОД НАС ОВДЈЕ САБРАНИХ, НЕ БИ ГАРАНТОВАО ДА ЈЕ ТО НАШ НАРОД? КО НЕ БИ РЕКАО ДА ЈЕ ОВО БИЛА ПРИЧА О СВЕТОМ САВИ, О ДУШАНОВОМ ЦАРСТВУ, О ТУРСКОМ РОПСТВУ, О ХРАБРИМ УСТАНИЦИМА СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ И КАРАЂОРЂА И КОНАЧНО - О САВРЕМЕНОЈ ДОМИНАЦИЈИ АНГЛО-АМЕРИЧКЕ ПОП КУЛТУРЕ НАД ЦИЈЕЛИМ СВИЈЕТОМ? Међутим, била је ово на првом мјесту прича о старозавјетном Израиљу, о изабраном јудејском народу, о пророку Мојсију, о слому Соломоновог царства, о вавилонском ропству и расијању, о храбрим Макавејским устаницима и њиховом ратовању, о доминацији јелинске (грчке) културе и језика који су у посљедњим вјековима Старог Завјета покорили читав свијет, па и изабранике Божије. Ето, како су ствари из приче о Богу и човјеку свуда сличне, готово исте. Запањујућа је истовјетност историје Јевреја у Старом, и Срба у Новом Завјету! Оно што ипак ову старозавјетну, јеврејску причу разликује од наше

svetigora/ / 2009 / март - април

kwiga tovita

Превод: Архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

Увод у Књигу Товита њига Товита спада у шири канон Светог Писма Старог Завјета, или међу тзв. девтероканонске књиге, то јест у књиге које нису укључене у јеврејску Библију. Овај превод Књиге Товита извршен је по јелинском тексту превода Седамдесеторице, у издању Алфреда Ралфса (издање четврто, том први, Штутгарт 1950.г.), усаглашен са словенским преводом и другим савременим преводима. Иначе, Књига Товита се у Вулгати (латинском преводу) назива Liber Tobiae – Књига Товије. У њој се и отац и син зову Товија, при чему се отац зове „Товија старији“. У преводу Седамдесеторице, међутим, отац, по коме је и књига добила назив, зове се Товит а син Товија, што значи „доброта Господња“. Историја Товита почиње са његовим робовањем у асиријском граду Ниневији. Она говори о његовом врлинском животу, побожности од младости, коју наставља и у ропству, без обзира на страдања и сиромаштво која га сналазе. Даље се описује живот његовог сина Товије у Екватанима, заједно са анђелом Рафаилом, његовим путовођом и заштитником, његова женидба са Саром, кћерком рођака Рагуила, повратак у Ниневију оцу, Товитова радост, благодарне пјесме Богу и пророштва о

пропасти Ниневије, његово и жене му Едне упокојење, повратак Товије са породицом у Екватане и његова смрт (гл. 1-14). У јелинском тексту и у већини старих превода Товит говори у првом лицу на почетку књиге (1, 2-3, 6): „Ја Товит...“. Осим тога у гл. 12, ст. 12 анђео изричито говори Товиту и Товији: „запишите све што се догодило у књигу“. Из овога се закључује да су књигу написали отац Товит и син Товија. Уосталом у 13, 1 наводи се и ово: „Написа Товит с радошћу“. Види се да је прво описао догађаје, а онда благодарну молитву. Вријеме писања не може се тачно одредити. Свакако да се поклапа са првим годинама робовања Израиљаца и њиховог одвођења у Асирију, крајем осмог вијека прије Христа, јер се види да је Товит још жив за вријеме цара Салманасара. Прости увид, међутим, у садржај књига увјерава нас да је она прошла дуг временски период док није задобила, богонадахнутом руком, данашњи облик. Коначно обликовање текста књиге од стране непознатог писца ставља се у вријеме од 250150.г. прије Христа. Година 250. се одређује стога што је тада настао јелински превод Седамдесеторице који садржи и ову књигу. Доња граница 150.г. прије Христа ставља се са разлога што у њој нема помена о времену Макавеја, фарисеја и наравима тога времена. Садржај ове књиге је по преимућству библијски, а не многобожачко-прехришћански. Његова антропологија и богословље су библијски; писац исповиједа једног Бога, а не многе, његов Бог је личан, а његова својства библијска: свезнање, свемоћ, милост, Бог Творац, вјечан, промислитељ. Човјек је створење Божје. Његово схватање анђела је такође библијско, као и демонских сила које се потчињавају Богу и анђелима. Поред наведенога, значај ове књиге и њену аутентичност потврђује и Предање Цркве од најстаријих времена. На првом мјесту: Апостолски Оци говоре о њој. Тако Климент Римски наводи да 1Кор. 16,4 представља одјек Књиге Товита 12, 8. Дидахи 1, 2 односи се на Товита 4, 15; Дидахи 4, 6-8 одјек је Товита 4, 10. Свети Поликарп Смирнски у Посланици Филаделфијцима 10. стих говори о Товитој глави 12, 9 „милостиња избавља од смрти“. Климент Александријски помиње Товита 4, 16 као „Свето Писмо“ (Стромата 11, 23). Богата је употреба Товита у катакомбама, као што каже Мартин: „Представе Товита толико су честе у гробљима ране Цркве, што јасно потврђује да је ово била канонска књига Цркве“. (в. Јоил Јанакопулу, Стари Завјет, том 15: Товит, Јудит, Јестира, изд. 2., стр. 11). Иринеј Лионски каже (Adv. haer. 30, 11) да „чак и јеретици Офити примају је као канонску књигу“. Такође је и Кипријан Картагински сматра „аутентичном“ у свом спису „О молитви Господњој“. Свети Иларије Патјерски је употребљава да би потврдио посредовање анђела (Пс. 129, 7). Св. Амвросије (De Tobia 1, 1) прима књигу као пророчку. Свети Августин такође тврди да је Црква сматра канонском (De doctrina Christ. 11, 18). Блажени Јероним дозвољава њено читање и на крају Картагински сабор (397.г.) потврђује је за канонску. Циљ писања Књиге Товита је поучно-васпитни. Она садржи богатство учења теоретског и практичног, саопштаваног ријечју и примјером. Милостиња, молитва, пост, страх Божји, човјекољубље, трпљење у невољама и нада у Бога, основна су својства књиге. Уза све то промисао Божји, коначна побједа добра, узлажење молитве к Богу, стварни смисао брака – осликавају се у њој јасно и очевидно. Поред тога, њен теоретско-богословски садржај посебно је значајан.

КЊИГА ТОВИТА

њига ријечи Товита, сина Товилијева, сина Ананиилева, сина Адуилева, сина Гаваилева, од К сјемена Асиилева, од племена Нефталимова,

2. који би заробљен у дане Енемесара Цара Асирскога из Тисве, што је с десне стране Кидија Нефталимова у Галилеји изнад Асира. 3. Ја Товит путевима истине ходих и правде све дане живота мога и милостиње многе чиних браћи мојој и народу, који су ходили са мном у земљу Асирску и Ниневију. 4 Цар. 17, 3 4. И када бијах у земљи мојој у земљи Израиљевој, док сам био млад, сво племе Нефталима оца мога одступи од дома Јерусалимског, изабрано од свих племена Израиљевих да жртвује свим племенима; и освештан би храм обитавања Вишњему и саздан за сва покољења вијека. 5. И сва племена заједно одступивша жртвоваху Вааловој јуници и дом оца мога Нефталима. 3 Цар 12, 30 6. И ја сам ходих много пута у Јерусалим на празнике, као што је писано свему Израиљу у заповијести вјечној, првине и десетине плодова и првострижења имајући; Изл. 22, 29

7. и давах их свештеницима синовима Ароновим на олтар, од свих плодова: десетину сам давао синовима Левијиним богослужећим у Јерусалиму, и другу десетину сам продавао, и ходио и то трошио у Јерусалиму сваке године 8. И трећу сам давао потребитим, као што заповиједи Девора мати оца мога, јер сам био остао сироче без оца мога. 9. И кад стасах, узех Ану жену од отачаства нашега, и родих од ње Товију. Бројева 36, 6 10. И кад бих заробљен1 у Ниневију, сва браћа моја и који

су од рода мога једоше од хљебова многобожачких; 11. а ја сачувах душу моју и не једох, Данило 1, 8 12. јер сам се сјећао Бога свом душом својом. 13. И даде Вишњи благодат и доброту пред Енемесаром, и постадох његов трговац; 14. и идох у Мидију и дадох Гаваилу брату Гаврија у Рагама мидијским сребра десет таланата. Товит 4, 20 15. И када умрије Енемесар, зацари се Сенахирим син његов намјесто њега, и путеви његови бише непостојани, и више не могох ићи у Мидију. 16. И у дане Енемесара милостиње многе чиних браћи мојој: 17. хљебове давах гладнима и хаљине моје нагима, и ако бих видио кога од рода мога умрла, и бачена иза зидова Ниневије, сахрањивао бих га. Ис. 58, 7 18. И ако би кога убио Сенахирим цар, који би дошао бјежећи из Јудеје, сахрањивао бих их тајно, јер многе је побио у гњеву своме; и тражио је цар тијела и није их налазио. Ис. 37, 37 19. А отишавши један од Ниневљана, каза цару за мене да их сахрањујем. И сакрих се. Сазнавши пак да траже да ме убију, уплашивши се отидох. 20. И би разграбљена сва имовина моја, и не остаде ми ништа осим Ане жене моје и Товије сина мога. 21. И не прођоше педесет дана док њега не убише два сина његова; и побјегоше на горе Арарата и зацари се Сахердан син његов намјесто њега, и постави Ахиахара Анаила, сина брата мога, над свим пословима царства свога и над свом управом. 22. И заузе се Ахиахар за мене, и дођох у Ниневију. А Ахиахар бјеше виноточац и (чувар) прстена и управитељ и благајник, и постави га Сахердан другим (иза себе), а био је син брата мога.

ГЛАВА ДРУГА

Бројева 19, 16

10. И не видјех да су птице на зиду, и кад се очи моје отворише, испустише птице топлину на очи моје, и појавише се бијеле на очима мојим. И идох к љекарима, и не користише ми; Ахиахар пак ме хранио, док не оде2 у Елимаиду. 11. И жена моја Ана прела је вуну са женама; 12. и слала је господарима, а они су јој давали плату, придодавши јој и јаре. 13. А кад дође мени, поче викати. И ја јој рекох: Откуд јаре? Да није украдено? Врати га господарима. Јер није поштено јести украдено. 14. А она рече: Дато ми је на дар, као плата. И не вјеровах јој и рекох да то врати господарима, и гњевих се на њу. А она одговоривши рече ми: Гдје су милостиње твоје и правда твоја? Гле, све је то познато на теби.

март - април / 2009 / svetigora

1. кад бисмо заробљени – Ватикански кодекс, словенски превод 2. у неким рукописима и словенском преводу: док не одох

9. И ту ноћ по погребу вратих се и легох оскрнављен поред зида дворишта, и лице моје бјеше откривено.

1. А када дођох у дом мој и би ми предата Ана жена моја и Товија син мој, на празник Педесетнице, која је света од седам недјеља, имах објед добар, и налегох да једем. 2. И видјех много хране и рекох сину моме: иди и доведи кога нађеш од браће наше сиромашне, који се сјећа Господа, и ево, чекам те. 3. И дошавши рече: један од рода нашег задављен, бачен је на тргу. 4. И ја, прије него што једох, искочивши узех га у неки дом, док не зађе сунце. 5. И вративши се, умих се, и једох хљеб мој у тузи. 6. И сјетих се пророштва Амосова, као што рече: обратиће се празници ваши у жалост, и сва весеља ваша у плач; и плаках. Амос 8, 10; 1 Мак 1, 39 7. И када зађе сунце, отидох и ископавши (гроб) сахраних га. 8. Ближњи пак се подсмијеваху говорећи: зар се не боји да ће бити убијен за ово дјело? И побјеже, и ево опет сахрањује мртве! Товит 1, 18

crkva i dru[tvo

Идентитет и Gлобализација

а како нам то на први поглед можда изгледало и чудно, питање идентитета и глобализације уопште није ново већ је старо исто онолико колико и свет Јеромонах којим ходимо, исто онолико ПЕТАР (Драгојловић) колико траје и борба за очување вечног, од Бога назначеног, човековог идентита. Уствари, идентитет и света и човека, јеванђељски, косовскозаветски и светолазаревски посматрано, састоји се у начину постојања човека и света, у избору слободних и разумних бића којем ће се приволети царству, приволети Царству Небескоме, ил приволет царству земаљскоме, у животном избору одакле ће црпети свој идентитет, да ли га црпети у Цркви од Истока, из кладенца непресушних енергија Божијих, или трагати за њим ван Цркве Божије, у празним фатаморганичним призрацима хиљада демонских опсенарија модерног доба. Та борба за истински идентитет човека и покушај да се читавом људском роду наметне неки други, лажни идентитет, идентитет ван Бога и Њиме усађене логосности, смисаоности, богоусмерености и премудре богоназначености, о којој је примера ради, на свој начин тако дубоко писао и свети Максим Исповедник , траје уствари хиљадама година. Не случајно оци Цркве говорили су: Ђаво никада није оригиналан. Он увек само покушава да имитира Бога, изврћући Његову науку. И заиста, непријатељ људскога рода уствари на сваком кораку само покушава постати оно анти у односу на Христа, да постане оно уместо Христа, да замени Бога, да се наметне за јединог усрећитеља човеку, кога у самој ствари само мрзи и коме неизмерно завиди. Изгубивши због своје гордости свој прави и истински идентитет кроз прекид заједничарења са Живим Богом као јединим Извором сваког блага, јединог спасоносног идентитета, свакога смисаоног постојања, сваке истинске и вечне радости, кроз одвајање од своје вечне логосне назначености и усмерености, кроз скретање са пута смирења на пут упорног пркоса Богу, он је постао сав тама, сав лаж, сав лажна копија, сав лажни усрећитељ, сав носиоц лажног, празног, бесмисленог и смртоносног идентитета. И од тада, од пада Денициног, који је инспиратор и Адамовог пада, и сваког људског посртања, па све до данас и до оног дана када ће седми дан уронити у осми, и када ће историја прећи у есхатолошку метаисторију, у овој нашој грдној мешавини, у којој по Његошу ипак Умна Сила торжествује, траје једна непрестана борба за истинским идентитетом. И Бог и вожд палих анђела, труде се ево већ преко 7500 година, сваки на свој начин, да дају свој идентитет, да коначно и једном заувек утисну свој духовни печат људским срцима, људским умовима и људским делима. Стога нас

svetigora/ / 2009 / март - април

хришћане ни најмање не чуди што у савременом свету, паралелно са процесом савремене глобализације који за циљ има не само брисање националних идентитета или изчезавање суверенитета народа и држава, паралелно тече и један много опаснији процес, процес увођења једнод свеопштег и свесветског система духовних стандарда заснованих не на личности Богочовека Христа већ на празном и бесмисленом, плитком и приземном универзалном незнабоштву и хедонизму. Но, то је насиље и над самом нашом људском природом, која је створена од Бога као отворена за вечно узрастање и усавршавање у Богу. Стога је и један древни хришћански писац – Тертулијан, са правом писао да је душа људска по природи хришћанка, јер јој је Бог још при стварању подарио ту богочежњивост и глад за Богом и одмах јој дубоко утиснуо свој Божји лик. Насупрот сурогатном демонском идентитету, његовом лажљивом и погубном начину егзистенције на пустињи своје гордости и ништавила, који тежи да човека одвоји од Извора истинског идентитета – Бога, Богочовек Христос је пред Своје страдање, кроз речи Своје свесадржајне молитве Богу Оцу, дао универзалне смернице Светотројичног и Богочовечанског глобализма, који је једини истински и најунутарњији зов, најдубља тежња свих разумних бића, која су и по природи позвана на вечно заједничарење у Богу. И не случајно, ове су речи изговорене пред само Његово страдање, пред Његово Жртвовање за живот света - Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду (Јн. 17, 21). Уместо овог и оваквог Богочовечанског глобализма, глобализма Цркве, који је садржан у жељи Бога да човек и сав род људски кроз Свету Литургију и Тајну Цркве, вечно буду једно у Пресветој Тројици, у жељи да се човек вечно наслађује бескрајним даровима Светотројичних Енергија Божијих, да вечно благобивствује у међусобном загрљају отворених срца са својим Творцем и Спаситељем, стара лукава змија покушава да и ту човеку подметне себе као замену за Бога. Знајући за, у боголикој природи човековој дубоко усађену тежњу за заједничарењем, за међусобним давањем себе за друге, за живот у заједници слободних личности сједињених љубављу према Богу од кога једино црпе и једино и могу црпети животворне енергије Духа, стари човекомрзац, духовни фалсификатор и космички плагијатор, покушава да ту тежњу изокрене и обесмисли, како би сви људи одступивши од јединог онтолошког центра добробитија – Бога, постали заједничари његове вечне демонске таме, његовог вечног бесмисленог злобитија и његове вечне муке. Циљ свих циљева нашег старог духовног непријатеља сажет је дакле у једној идеји, у једној мисли - одвојити човека од Бога, од свога Творца, и на тај начин од свих богатстава Неба и тако га лишити и његовог вечног небеског идентитета. И не само у овоме, већ у свему што се тиче човека, пали анђели теже да човеку подметну свој фалсификат живота. Не чуди стога ни најмање ако се кроз борбу против Христа и Његове Цркве као сабрања око Њега, следбеници лажног и фалсификованог Христа, труде да створе сабрање око својих идејних начела, да граде свој демонски глобализам. Посматрајући данашњи

који ће тумарати историјом као какви кодирани апарати несвесни својих корена. Не! Она само жели да те наше националне особености и вредности постави на своје право место, како оне не би саме себи постале циљ, како не би биле камен спотицања у оној дубљој свести и истини, да смо на првом месту пре свега Хришћани, те да смо на том, много дубљем плану, једно Тело. Ако разумемо ову истину схватићемо да смо ми Хришћани народ нови и Израиљ нови, а тек потом, да смо и Срби, са свим својим националним богатством, које је, ако смо као народ члан и Заједнице Христове, самим тим и у исто време и богатство Цркве. Сублимирајући наша врло кратка размишљања на тему идентитета и глобализације, долазимо на крају до логичног закључка. Глад и потрага за истинским идентитетом наша је унутарња, и у природу људску уткана и усађена глад и потрага за Богочовеком Христом, као Извором и Увором нашег бивствовања и вечног богочовечанског идентитеа, као Алфом и Омегом свега постојећег, као једино новог под сунцем, а наш богочовечански глобализам јесте вечноодјекујући молитвени вапај Христов који се Црквом испунио и испуњава у историји света, коме сви ми хришћани желимо испуњење и у нашем личном животу и коме непрекидно жудимо. Вапај овај је, да поновимо, да сви једно буду, као ти Оче, што си у мени, да и они у нама једно буду (Јн. 17, 21). Он може бити испуњен само онда ако са своје стране и човек по свом слободном избору, сарађујући са Богом кроз саможртвени и смирени подвиг поста, молитве и осталих богочовечанских врлина, живећи Њиме у заједници љубави са осталом браћом, буде одговорио на позив Божије љубави. Само ако светотајински и светолитургијски себе буде обнављао и богатио вечнообнављајућим и свебогатим енергијама Љубави Божије, које као какви непресушни сокови Живота непрекидно струје телом Цркве Христове а најдиректније нам се дају у Светој Чаши преобиља Његове Милости. (предавање на ову тему одржано је 31. јула 2008. године на 8. Сабору Српске Мреже у Манастиру Студеници)

март - април / 2009 / svetigora

процес савремене глобализације кроз призму духовне борбе између добра и зла, између Цркве Божије и синагоге сатанине, између логосности све твари и сурогатства демонских плагијата, лако долазимо до закључка да у свету постоје само две суштинске и међусобно супротстављене глобализације. Једна је Богочовечанска глобализација која се зове Црква, која је сва од Неба, која се Небом храни, каја Небом живи, која силази са Неба (Јн. 6, 48-50), која се неиспивљиво испија у Светој Чаши. Ова глобализација не потире људску личност већ је развија кроз Литургијско храњење свеукупног човека и узрастање у јаслама Благодати Духа и слободе. Она негује различитост и богатство различитости, она не мелтинг потује људске личности у масу преплашених безличних поданика, већ нас кроз постепено и слободно узрастање у Тајни Цркве чини синовима, а не слугама. Друга је демонска глобализација која се зове и Нови светски поредак. Она је сва од земље, од духовног подземља, од мрака и тираније, од лицемерја и бесмисла. Она је сва ван Бога и сва негација Богу. Она не трпи различитост и богатство различитости, она је сва у тежњи ка насилној нивелацији духовних и националних особености и карактеристичности, она је сва у тиранији и стога јој, како опет написа владика Раде, трагови и смрде нечовјешством. Погледајмо само са каквом упорном злобом, са каквом отвореном тиранијом, са каквим бескрајним лицемерјем сатрапи Новог светског поретка и модерне глобализације мрцваре толике народе на овоме свету, а међу њима и наш српски народ. У име слободе говора бомбардурују њима непослушне медијске центре, у име мултиконфесионалности мирно посматрају и помажу затирање читавих народа, у име мултикултурног Косова мало тога раде за очување српског духовног наслеђа на светој српској земљи, у име заштите људских права убијају милионе људи, у име тзв. ЕУ као једине алтернативе говоре у исто време о слободи избора. Но, ђаво је увек само глумац, само имитатор Бога, кога лако препознамо по плодовима његовог деловања јер, по Јеванђељу Христовом свако добро дрво плодове добре рађа, а зло дрво плодове зле рађа (Мт. 7, 17). Истинско богатство различитости и слобода у различитости, вечна је дакле карактеристика само истинског богочовечанског глобализма. Црква као његов носилац увек је нежно милујућа Мајка која не врши насиље над својим чедима, већ их духовно отвара за заједницу са Богом и ближњима чувајући личностне особености сваког њеног детета. Она увек само нуди своја вечна блага и никада их никоме не намеће. За Цркву је вечна истина да међу хришћанима увек важи она реч апостола Павла да нема више Грка ни Јеврејина да нема више роба ни слободњака, већ да смо сви ми једно Тело у Христу Исусу Господу нашем. Ово опет не значи да Црква жели да руши наше националне особености, да нас избрише као народ, да нам узме памћење и претвори у неке духовне телетабисе

reporta`a

Рајо Војиновић

Светосимеоновска светковина у Подгорици

САБОР НА ТЕМЕЉИМА ОТАЏБИНЕ

Подгорици је 28. фебруара одржан традиционални Услужбом Светосимеоновски сабор, који је почео Светом Божијом у саборном храму Христовог

Васкрсења. Служили су је Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Господин Амфилохије и Епископи Зворничко-тузлански Василије, Шумадијски Јован, Захумско-херцеговачки Григорије, БудимљансконикшићкиЈоаникије,ЛипљанскиТеодосијеиумировљени Епископ Захумско-херцеговачки Атанасије, са бројним свештенством и свештеномонаштвом. «Нема ништа, браћо и сестре, јасније у нашем народу од тога да је вјера у Крст и Васкрсење Христово Светога Симеона учинила родоначелником нашега

народа», казао је у литургијској проповиједи Владика Григорије. «Али не само за овај свијет и за ово вријеме, него за увијек и за вјечност. Његов син, надахнут Духом Светим, створио је наш народ, учинио га постојећим заувијек – запечатио нас Духом Светим», рекао је он. Након Свете литургије Владике и сво свештенство и монаштво са бројним вјерним народом учествовали су у литији која је прошла кроз Подгорицу до Немањиног града гдје је и ове године одржана свечана Светосимеоновска академија. Бесједио је академик Матија Бећковић. У програму академије учествовали су још гуслар Рајо Војиновић, појци Бојана и Небојша Брадић и Хор Светог Саве при подгоричкој Цркви Светог Ђорђа.

Бесједа Матије Бећковића раћо и сестре, децо Светог Симеона и Светог Саве, Ево нас на темељу наше отаџбине! Као што се не може сакрити град који на гори стоји,тако се не може сакрити ни Немањин град који стоји на сред Црне Горе! Вршећи заповест непрекршиву дошли смо у родно место Светог Симеона Мироточца, да се поклонимо оцу нашег православља,државе и слободе,оцу оца српске цркве,оцу Светог Саве. Клањајући се њему,ми се клањамо и прослављамо онога који је њега прославиојединог Оца који није син и јединог Сина свих људи. Било је и државе и пре Немање и цркве пре Светог Саве, али је Симеон Немања отац српске државе а Свети Сава отац српске цркве, њен родитељ и устројитељ.А та држава и та црква биле су такве да од њихове величине и славе српски народ живи до данашњега дана. И што је угоженији и више страда због свог имена и своје вере чвршће се држи својих темеља и више поноси својим наслеђем. Било је Срба и пре Светог Симеона и пре Светог Саве али су они први Срби који су знали ко су. Било је и пута и писма и језика и крста, али су они одредили пут којим идемо, крст којим се крстимо и језик којим говоримо.

svetigora/ / 2009 / март - април

Било је храмова и пре Студенице и пре Ђурђевих Ступова и пре Хиландара, али су храмови које су подигли Свети Симеон и Свети Сава,постали најдоњи каменови нашег духовног постојања. Било је и пре Немање српске државе којом су владали владари његовога рода,али онје постао родоначелник династије и утемељивач државе и од њега је Немњићска лоза и светородна. Речено је да без писмености не би било ни Немање ни Светог Саве ни Немањићске државе, ни самосталности српске цркве ни независности државе. Држава није могала настати ни из чега нити је писменост могла почети ни од кога,али су они постали очеви писмености која их је родила, а све што им је претходило у њима се поново родило и препородило. Било је молитви и пре Симеона Немање и пре Светог Саве, али је и прву молитву написао Свети Сава. То су најнежније речи написане на српском језику, посвећене очинској и синовској љубави. Изговорио их је нико други до Симеон Немања у ове дане пре 810 година и ником другом него свом сину Светом Сави. Чедо моје омиљено Светлости очију мојих Утехо и чувару старости моје Ево дође час да се растајемо Али ти не тугуј чедо,гледајући мој одлазак Јер ово је чаша за све општа Јер ајко се овде растајемо Онде ћемо се опте састати Где више нема растајања! Било је и пре њих и очева и синова, али су њих двојица постали Света двојица, стубови српске моралне и културне свести. Било је родитеља и пре Симеона Немање, али су он

и његов нјамлађи син постали синоними очинске и синовске љубави, прелазећи пут од оца и сина до Свеоца и Оченаша, од земаљског до небеског синства и очинства, од земаљске до небеске цркве, од братства једног народа до братства читавог човечанства, небеског грађанства и градитељства. Не може се бити свет а не бити светски, не може се бити човек а не бити свечовек, не може се бити небески а не бити свечовечански. Било је успињања уз небеске лествице и пре ове двојице, али смо се са њима успињали од телесног до моралног синства и духовног очинства. Синство и очинство су суштина светитељства и свега оностраног и неисказивог. Као што је, по речи песника, икона израз чежње да видимо Бога, тако су ЛИКОВИ Светог Симеона и Светог Саве израз чежње за вечним синством и очинством. Свети Симеон је два пут рођен, два пут крштен, два пут благословен у мали и велики образ, два пут долазио и два пут одлазио са овог света, постајући отац и брат свог сина. Они су нас научили да је свака земља препочета са једне земње, сваки отац и сваки син са једног оца и сина, да је свако зачеће безгрешно, да је свака мати Богомати, да је сваки отац Бог отац, да онај ко заволи Бога воли све што је Бог створио и сву његову децу као рођену браћу. Кажу да Србин жели да буде бољи од сваког, а само син да буде бољи од њега. Ако је тако, то су могли научити само од Светог Симеона Мироточца. Црква Светог Саве се не двоуми шта је веће - оно што је као Стеван Немања стекао или оно чега се као Свети Симеон одрекао. Тако су Свети Немањићи Симеон и Сава постали она два слична имена из народних песама које је српски народ нашао и саставио да их узида у темељ своје цркве и своје државе и зато је тај темељ вечан и непорушив. Они нису само симболи стварања него и страдања српскога народа које трају до данашњега дана.Када се слегао пепео Хиландара видело се да је изгорео само двадсети век.А то је био век у коме су највише страдали и Свети Симеон и Свети Сава. Мада су живели у тринаестом највише су пострадали у двадесетом и двадесет и првом веку што је захваљујући електронском небу постало видљиво читавом свету. Да са зидина Немањиног града кажемо како то страдање није било могуће без божјег допуштења. Ако ту поруку будемо умели да прочитамо, обновићемо и храмове и себе. И као што смо почели најнежнијим речима које је упутио отац сину да ово слово завршимо онако како је син оца звао у Свету Гору:

Греди и дођи премила туго душе моје... Да се и ја насладим свете љубави твоје... Греди и дођи господине мој и Свети Оче Да се нагледам светих седина твојих Да целивам твој свети образ Који би написан на небесима Господом Богом Још пре твог рођења! Тим речима се придружујемо и ми призивајући Светог Симеона Немању да не окрене главу од народа и града у коме се родио. Радуј се умни граде отачаства твог! Радуј се путе који одводиш у Небо! Радуј се Свети Симеоне!

март - април / 2009 / svetigora

svetigora/ / 2009 / март - април

REPORTA`A

Јеромонах Никодим Богосављевић

БЛАГОСЛОВ ДЕСНИЦЕ СВ. ЈОВАНА

резултат појавиле две књиге – једна на енглеском и друга на пољском - а које је финансирао неки наш човек родом из Сутомора. На моју ада се приликом упознавања примедбу да је мој манастир у Црној Гори, он испостави да људи имају ме је, видно обрадован, упитао који. Након заједничких познаника или их мог одговора – „Цетињски“ – његова радост је повезује слични животни путеви и била још већа, и он је почео да прича о својој искуства, тада се обично каже „како посети Црног Гори. је свет мали“. У сличним приликама Дакле, правдољубивост и солидарисање и ми хришћани говоримо то исто, са онеправдованима, породило је у Пјотру али је ближе истини ако кажемо да жељу да дође и ближе упозна Србе, а стицајем није „свет мали“, него је велика љубав околности, имајући познаника из Сутомора, он Божија и Његово промишљање и се одлучио да авионом долети до Дубровника, старање о својим слугама, које из разних а одатле на бициклу дође у Црну Гору. народа и разних крајева скупља у сабор Било је то у лето 2005. године. Свога Тела – у Цркву, у заједницу синова Први манастир у који је дошао била Божијих. је Превлака, где му је цркву и мошти Налазећи се на студијама у Солуну, мученика показала једна монахиња. великодушношћу хиландарских отаца, Рекао сам: „монахиња Стефанида“, а он у прилици сам да боравим у врту Мајке је опет показао радост што му помажем Божије, Св. Гори, у једној малој келији да у сећање врати детаље драгих у непосредној близини конака Царске догађаја. Наставио је: „Монахиња ми је Лавре у Кареји. У конаку се налази капела, рекла да приђем моштима и да осетим параклис посвећен Благовестима где њихов пријатан мирис. Ја сам то учинио често служимо Св. литургију. и заиста, мошти су мирисале, али сам Тако је и било и за празник Св. помислио у себи: ‘Ех, ништа посебно. Пантелејмона. На почетку службе сам Монаси су узели парфем и намирисали приметио да осим о. Ромила, који се кости’. Затим ме је позвала до остатака стара о конаку, и братије која су гостопримци, старе цркве, где је археолошка истраживања вршио један кувари и баштовани, присуствују и два госта. За професор са својом екипом“. Прекинуо сам га рекавши му једног средовечног господина плаве пути сам да сам и сам археолог и да је то био мој проф. Јанковић. Он претпоставио да је или Србин или православни је наставио: „И професор је почео да прича о моштима, да их Словен, док сам за младића који није са је он лично откопао и да је миро текло из костију. Опет сам побожношћу пратио богослужење знао да је помислио у себи: ‘Види, види, професор па лаже!’“ Нисам пореклом са Запада. могао а да се не насмејем. Након Литургије је уследило послужење и Прича је настављена: „Монахиња ми је дала мапу са испоставило се да су моје претпоставке биле манастирима у Црној Гори, и рекла ми је да обавезном тачне: младић је био иноверни Француз, а посетим Цетињски манастир и Острог. Ја сам тако и господин православни Пољак, по имену Пјотр и урадио. На Цетињу сам се прикључио једној групи руских који дуго живи у Канади. О његовом животном поклоника, којима је монах објашњавао о десној руци Јована путу, који га је водио и до наших страна, и која Крститеља. Како мој руски није баш најбољи, замолио сам је снажно сведочанство да Бог познаје сваког монаха да ми понови детаље приче о руци на енглеском. Он човека, и да оног који је чистог, правдољубивог и је то љубазно учинио и док је говорио о томе како је Господ боготраживог срца Господ не оставља без утехе, крштен од стране Јована на реци Јордану, мојом главом је говори ова кратка белешка, као жеља да се њоме прошла мисао: „Господ је крштен, а ја нисам крштен. Морам прослави име Божије. да се крстим у неком српском манастиру.“ Обрадован делом Најпре сам од г. Пјотра сазнао да је прекретница Божијим, рекао сам му да му је то благослов Св. Јована у његовом животу било бомбардовање Србије и Крститеља и да му је он дао спасоносну мисао у срце. Црне Горе од стране НАТО-а, и пропаганда која се при том вршила на Западу подсетила га је на пропаганду коју је Немачка вршила против Пољске уочи Другог Светског рата. И он је знао да је та пропаганда заснована на лажи и срцем је био на нашој страни. То га је подстакло на истраживање, чега су се као

MISIJA CRKVE

Са чврстом одлуком о свом крштењу Пјотр се вратио у Канаду, да би током позне јесени исте године отпутовао на Св. Гору, са намером да православно крштење прими у Хиландару. Међутим, због обнове у нашој светогорској Лаври, Пољак није био примљен на конак. Као да је Господ кушао његову одлучност. Помало разочаран развојем догађаја он се упутио у обилазак других манастира у врту Мајке Божије, где су му грчки монаси нудили да се крсти у њиховој обитељи. Али, Пјотр је био упоран у својој намери, па се поучен од неких монаха, поново упутио у Хиландар. Овога пута су му Господ и Богородица отворили двери обитељи Св. Саве и Симеона Мироточивог, и он је 4. 11., у хиландарској арсани примио крштење од јм. Јустина Хиландарца, како то и приложене фотографије показују. Имао сам намеру да са г. Пјотром поново разговарам, али се он био упутио у обилазак других манастира на Св. Гори. Међутим, и кратки наш разговор је био довољан да сазнам о чудесном делу Господњем, оствареном благословом деснице Св. Јована Крститеља. Оно што је радио за живота на земљи, „највећи рођени од жена“ ради и данас надгледајући из Царства Небеског срца искрених и правих боготражитеља и приводи их у нашем Цетињском манастиру колевци новог нетрулежног живота у Христу. Дакле, поновимо још једном, није „мали свет“ него је велика милост и човекољубље Господње, Који се разапео и био погребен и васкрсао и због слуге свога православног Пољака Пјотра.

Прослава јубилеја Руске парохије у Јужноафричкој Републици

Митрополит Кирил у посјети Јоханесбургу

март - април / 2009 / svetigora

недељу 30. новембра, на дан св. Григорија Чудотворца, једина Руска парохија у јужној Африци прославила је двоструки јубилеј: десет година од оснивања Руске парохије у Јоханесбургу и пет година од освећења храма св. Сергија Радоњешког у истом граду. Поводом овог јубилеја, Јужноафричку Републику је посетила делегација Руске Православне Цркве на челу са Његовим Високопреосвештенством Митрополитом Смоленским и Калињинградским г. Кирилом. У пратњи Митрополита Кирила су се налазили секретар одељења за иностране послове Руске Православне Цркве протојереј Николај Балашов и четрдесет свештеника, монаха, професора и студената (чланова хора) Московске Духовне Академије. Прослави јубилеја су претходила три изванредна концерта хора Московске Духовне Академије која су одржана у највећим градовима Јужноафричке Републике: Јоханесбургу, Кептауну и Преторији. Ово су били први концерти православног црквеног појања у историји ових простора. У храму св. Сергија Радоњешког свету архијерејску литургију је служио митрополит Кирил са девет свештеника и ђакона. Певао је хор Московске Духовне Академије. Одсутног митрополита Јоханесбурга и Преторије г. Серафима представљао је архимандрит Пантелејмон, старешина храма св. ап. Томе и представник Српске Православне Цркве у јужној Африци. Присутан је био и Амбасадор Руске Федерације у Јужноафричкој Републици, Његова Екселенција г. Анатолиј Макаров. Митрополит Кирил се у својој беседи осврнуо на прочитани одељак из Светог Јеванђеља и поучио све присутне који су имали велике духовне користи од богонадахнутих речи руског Архијереја. На крају своје беседе Митрополит Кирил се осврнуо на велики значај постојања јединог руског храма у јужној Африци. Митрополит се захвалио и свима који су дошли на прославу, посебно истакавши и захваливши архимандриту Пантелејмону који је као представник сестринске Српке Православне Цркве дошао да подели радост прославе јубилеја заједно са представницима Руске Православне Цркве и Русима који живе у јужној Африци. По благослову Митрополита Серафима, отац Пантелејмон је пренео митрополиту Кирилу поздраве надлежног архијереја, захвалио му на посети и изразио велику радост јер су сви православни у Јоханесбургу удостојени великог благослова и духовне користи коју је донела посета Митрополита Кирила и представника свете Руске Православне Цркве. У вечерњим сатима истог дана, Руска парохија је поводом јубилеја приредила свечани пријем у конференцијској сали једног од најелитнијих хотела у Јоханесбургу. На пријему су додељена признања заслужним људима који су несебично

помагали изградњу руског храма. Додељена су ордења св. Сергија Радоњешког, св. Серафима Саровског и патријарашке грамате Руске Православне Цркве. Присутни су били и представници Српске Православне Цркве, архимандрит Пантелејмон и чланови Црквеног Одбора Српске Црквено-школске Општине Светог Саве у Јоханесбургу. После додела признања, Његово Високопреосвестенство Митрополит г. Кирил је подсетио да је први пут посетио Јужноафричку Републику 1991. године када се није ни размишљало о изградњи руског храма. Међутим, приликом своје следеће посете, 1997. године, Митрополит је увидео да је неопходно да Руси имају свој храм. Убрзо је добијен благослов сада већ блаженоупокојеног Александријског Патријарха Петра и одмах се започело са куповином земљишта и изградњом руског православног храма који сада украшава ову државу на југу афричког континента. Митрополит Кирил се захвалио руској држави, великим руским компанијама, свим

приложницима и онима који су се трудили око овог великог и благословеног дела Божијег и нагласио да ће Руска Православна Црква и руска држава и даље бринути о храму св. Сергија Радоњешког и руској заједници у јужној Африци који ће, уз Божију помоћ, у будућности напредовати у сваком погледу. Придружујући се овим лепим жељама, и ми представници српске заједнице у јужној Африци на челу са нашим духовним вођом архимандритом Пантелејмоном, желимо браћи Русима да прослављају још пуно лепих и вредних јубилеја и да сви заједно будемо сведоци и достојни представници Свете Православне вере у јужној Африци. На многаја љета ! Приредили чланови Црквеног одбора Српске Православне Црквено-школске општине Светог Саве у Јоханесбургу

poezija

Гаро Јовановић

РУГОВСКИ ОБJЕД на бријегу манастир на бријегу и извор и звијезда у извору дању сија ноћу одсијава срушили манастир загадили извор ухватили краву била на бријегу био и извор кравље око дању гледало ноћу трепнуло који пут

svetigora/ / 2009 / март - април

старе греде добро горе посебно трпеза часна најбоље иконостас са архангелом и дјевом

крава благо гледала пасући кад је јекнуло звоно пало у згариште мукнула и она тек да се чује и тада благо гледала једни ритуално клали још живој крави одвајали жилу по жилу други играли у круг сватовску игру у котао покупили крв сваку кап штедљиво како сотона заповиједа да краву у њеној крви скувају

и кад су загризли виме млијеко бијело пуна им уста прво су јели главу сисали језик усне ноздрве и обаде око очију

хранљивих сокова пола оставила да послије сна умију лице

кожу одвојено пекли одрана глава мукнула још једном као испод земље а кожа се грчила на живом угљу на врелом пепелу дувала кроз отворе гдје биле ноздрве савијала ноге без костију тетива не би ли се домогла ливаде дјетелине влажне тролисне

срце се једе живо да не такне ни ватра ни вода ни нож ни нокат само зубима по старој навади сви из чопора по угриз

гризли рогове од ушију правили капу јер је кроз стару пробила коса истопила се као руговски сњегови од снијега остали мутни поточићи од капе нешто као прамен вуне згаженo у балегу сажвакали реп разбили дуге кости да исисају срж појели и масне прсте слезину кичму јајнике папке бураг растргли пун

због јаке ватре крв превирала из котла гладна дјеца зарежала била около као псићи као вране као мале чавке сједећи на петама чекала да старији оду па кад се засите и пијано поспу да дјеца мучке загризу у остатке цријева са упола вареном травом само једном жваканом омотали око струка метре и метре око грла ногу стабала уда на крају подигли крављу бешику да бућка да жуто запјени урин па отпијали грактаво и роктаво подригујући од сласти

ВЕЛИКИ ПОДУХВАТ СА МАЛИМ ДОМЕТОМ (Енциклопедија Српског народа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2008.г.)

март - април / 2009 / svetigora

се одлучио да одредницу о СПЦ започне објашњењем термина „архиепископија“ и „патријаршија“ као организационих облика у нашој црквеној историји онда није објашњиво зашто није објашњен и појам „митрополије“ с обзиром да је и то био један од орПротојереј ганизационих облика у мр ВЕЛИБОР Џомић нашој црквеној историји. И поред најбоље воље, ипак не можемо да нађемо објашњење зашто се аутор одлучио да одредницу конституише и подели на следећи начин: Цетињска Митрополија, Српска Црква у Кнежевини Србији, СПЦ у Јужној и Старој Србији, СПЦ у Босни и Херцеговини, СПЦ у Далмацији, Карловачка Митрополија, СПЦ између два светска рата и Епархије СПЦ у свету. Постављени распоред није ни логичан ни утемељен. Или се одредница конституише по територијалном или по хронолошком принципу. У овом случају је непринципијелно измешано и једно и друго. Није разумљиво из ког разлога је аутор црквено устројство у различитим српским областима називао „Српском Црквом“ или „Српском Православном Црквом (СПЦ)“, али тако није поступио када је у питању црквено устројство у Црној Гори, Угарској, Аустрији и Аустро-Угарској. Да ли то значи да Цетињска и Карловачка Митрополија тада нису биле српске или су биле мање српске од оних у другим српским крајевима? Пре свега, институционални израз „СПЦ“, који је коришћен као основни, није адекватан за тај историјски период с обзиром да је он и у званичној, па и у народној употреби тек након 1920. године. Такође, није примерен ни израз „Српска Црква у Кнежевини Србији“ с обзиром да је Српска Црква постојала и у Краљевини Србији (постојала је и у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Краљевини Југославији, Демократској федеративној Југославији, Федеративној народној републици Југославији, Социјалистичкој федеративној републици Југославији, Савезној републици Југославији, Државној заједници Србија и Црна Гора и сада у Републици Србији). Ваља подсетити да назив „Српска Православна Црква“ као институционални назив није употребљен ни у једном закону о црквеним властима Обреновићевске и Карађорђевићевске Србије од 1836. када је донет први до 1890. године када је донет четврти закон о црквеним властима у Књажевини/Краљевини Србији. И не само у државним законима о црквеним властима него ни у томосу о аутокефалности, који је „године Спаситељеве, хиљаду осам стотина седамдесет девете, месеца октобра, индиктијона осмог“, потписао Архиепископ Цариграда, Новога Рима и Васељенски Патријарх Јоаким III са десет митрополита – чланова Светог Синода Цари-

давно се у националним и интелектуалним круговима Српског народа говори о потреби припреме и објављивања српске националне енциклопедије. Не сме се губити из вида чињеница да Срби са енциклопедијама (када је у питању Српска Црква и њена заступљеност у њима) у ХХ веку нису имали велике среће (исувише је грешака и разних идеологија у Станојевићевој „Енциклопедији српско-хрватско-словеначкој“, Крлежиној „Енциклопедији Југославије“ и „Малој енциклопедији“ београдске „Просвете“). На жалост, такав утисак се стиче и након озбиљног ишчитавања „Енциклопедије Српског народа“ коју је припремила група аутора, а недавно објавио Завод за уџбенике и наставна средства из Београда. Нема сумње да је и овакав солистички подухват Завода за уџбенике и наставна средства и његовог донедавног директора проф. др Радоша Љушића (смењен је одмах након објављивања Енциклопедије, а у току Сајма књига у другој половини октобра 2008.г.) вредан пажње ако ни због чега другога оно бар због три разлога. Пре свега, због њеног наслова. Затим, због уложене енергије, прегнућа и доказа да се за кратко време може припремити велики број одредница. И, на крају, као подстицај другима да се приме посла и ураде боље, лепше, тачније, коректније, свестраније, обимније и одговорније. На жалост, садржају Енциклопедије Српског народа може се и мора ставити читав низ примедаба. То се посебно односи на одреднице које се тичу Српске Православне Цркве, као и темама и личностима из њене историје. Нема сумње да одговорност за такве одреднице пре свега сносе њихови аутори, али и Стручна редакција Енциклопедије која их је као такве примила и Уређивачки одбор и издавач, који су их као такве и објавили. Те примедбе се морају упутити управо ради Српског народа, Српске Православне Цркве и историјске истине. О нетачностима, нелогичностима и обиљу словних грешака у одредницама из других области вероватно ће други изрећи своје оцене (довољно је да се зачудимо над чињеницом да је, рецимо, и Едвард Кардељ „нашао“ своје место у овој Енциклопедији, као и читав низ осведочених „дукљана“, несрба и анти-Срба из Црне Горе). Пажњу озбиљнијег читаоца Енциклопедије, пре свега, привлачи одредница о Српској Православној Цркви чији је аутор уважени протојереј-ставрофор др Предраг Пузовић, дугогодишњи професор Православног богословског факултета у Београду и вишегодишњи декан Православног богословског факултета Светог Василија Острошког у Србињу. Пузовићеву одредницу о Српској Православној Цркви карактерише груб и непрецизан језик. Очевидно је да њен аутор не објашњава него подразумева ствари које неупућени читалац не мора да зна и, као што је познато, веома често не зна. Испуштено је из вида да језик и стил енциклопедијских одредница мора да буде прецизан и јасан, језгровит и сажет те да не сме да ствара забуне и отвара могућности за погрешна тумачења и извлачење нетачних закључака. У наредним редовима своју пажњу усмеравамо на део у који се у одредници Српска Православна Црква односи на Цетињску Митрополију. Пре свега, није јасно зашто је аутор одреднице непринципијелан по питању назива духовне институције о којој пише. С обзиром да

Prikaz

svetigora/ / 2009 / март - април

градске Патријаршије. Подсећања ради, у томоПрво, погрешан је навод да било који Свети Синод хиротонише су је наведено да „Свету Цркву Кнежевине Србије епископе. Ако су цетињске митрополите хиротонисали карлопризнајемо и објављујемо за нашу духовну севачки митрополити онда су то касније чинили руски митропостру и свима православним црквама васељене лити из Руског Светог Синода, а не Синод као институција. Затим, препоручујемо да је као такву припознају и да аутор није навео ко је хиротонисао епископе у Црној Гори после је спомињу именом „Света Самостална Црква 1885. године чиме се намеће закључак да након 1885.г. нико из Српске Кнежевине“.1 Нема сумње да је, упраЦрне Горе није хиротонисан за епископа што, такође, не одговаво због различитих држава на чијим је простора историјској истини. рима деловала наша Црква, прихватљивији приНема сумње да аутор као професор историје СПЦ све ово ступ протојереја др Радослава Грујића, који је зна, али исто тако нема сумње да ово, ипак, не зна чак ни све то описао кроз обавештенији читаодредницу – Пећка лац Енциклопедије. Патријаршија и Аутор је прескоСрпска Патријаршија2 чио да читаоца упо(Грујић пише (иако зна са чињеницом на другим местида су цетињски мима такође има гретрополити у перишака) о „српској оду до 1851. године православној цркви“ били и световни го– Цркви Српског насподари те да су, порода, али је добро ред своје свештене знао да то до 1920. мисије, водили бригу није био званични и о слободи и опстанцрквени назив). Да ку Црне Горе и своје тако поступљено га народа, који је био онда Жича3 и Пећка притешњен од окуПатријаршија4 патора са сваке страу Ендиклопедији Српског народа Завода за уџбенике не би не. Као да је аутор у тренутку док је исписивао биле третиране само као „споменици културе“ или „комплекс овај део одреднице заборавио оне Његошеве средњовековних црквених грађевина поред Пећи у Метохији“5 стихове: „што се не шће у ланце свезати, што на којима је „на прагу 21. века судбина услед државних потреса постаправу вјеру не похули, то се збјеже у ове планила неизвесна“!?!6 не“. На жалост, ово јесте први и велики, али није ни последњи ни највећи Нетачна је, а то значи и штетна Пузовићева промашај. Неупућени читалац (а овакве и сличне енциклопедије тврдња да је од 1835. до 1885.г. „прекинута касу пре свега намењене неупућеним или мало упућенијим читаононска веза Митрополије са СПЦ“. Пре свега, у цима) веома лако може да се након читања одељка о Цетињској том историјском периоду, институција под наМитрополији наведе на погрешан закључак и схвати да је светозивом СПЦ није ни постојала. С обзиром да савска Цетињска Митрополија након септембра 1766. године, тј. је 1766.г. од Турака насилно укинута Пећка након насилног укидања Пећке Патријаршије од стране окупатоПатријаршија, а не СПЦ (како Пузовић упорра – турског султана Мустафе III – била у расколу што апсолутно не но меша два различита званична назива једне одговара историјској истини и њеном канонском статусу. Аутор у исте институције у различитим историјским пеодредници наводи да је Цетињска Митрополија „после 1766.г. форриодима), само по себи се намеће питање: како мално потпала под јурисдикцију Цариградске Патријаршије, али је Цетињска Митрополија у таквој ситуацији она ту зависност није признавала“.7 Овако груба формулација могла да прекине своју канонску везу са неупућеног читаоца пре може да наведе на закључак да цетињски СПЦ? Нетачна је и неприхватљива Пузовићева митрополити нису признавали Цариградску Патријаршију као тактврдња да је „то био вид њеног издвајања из ву, а не да цетињски митрополити нису могли да прихвате насилне окриља своје матице и осамостаљивања“9, а одлуке османског окупатора који се грубо умешао у унутарцркведобро је познато и Пузовићу и другима који се баве црквеном, народном и државном на питања (ни херцеговачки митрополит није признао Царигадску историјом да је турски султан Мустафа III у беПатријаршију након насилног укидања Пећке Патријаршије). Претрату којим је укинуо Пећку Патријаршију запиходна ауторска формулација још више делује збуњујуће ако се просао да се „укида и само име уништене Пећке чита и наредни део одреднице у коме аутор тврди да „цетињске митрополите није хиротонисао цариградски патријарх коме је то Патријаршије“.10 Како је Цетињска Митрополија могла да се издвоји из своје матице која је у право припадало, већ су њихово посвећење обављали карловачтом моменту укинута и која у том периоду није ки митрополити (до 1833.г.), а после Руски Свети Синод (до 1885.г.), постојала као институција све до обновљења чиме је прекинута канонска веза са СПЦ“.8 Пећке Патријаршије 1920. године? Можда ова 1 Митрополит Михаило (Јовановић): „Православна Српска Црква у нетачна Пузовићева констатација представља Краљевини Србији“, Београд, 1895.г., стр. 9 2 Станоје Станојевић: „Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка“, до сада невиђену критику цетињских митроБиблиографски завод, Загреб, 1928.г., књига III, стр. 371-379 и књига IV, стр. 353-356 полита због тога „што нису препознали инте3 „Енциклопедија Српског народа“, Завод за уџбенике и наставна средства, рес тренутка, гледали у будућност и тадашњи Београд, 2008.г., стр. 368 светски поредак“ те „прихватили реалност“, тј. 4 Исто, стр. 837 5 Исто 6 Исто, стр. 838 7 Исто, стр. 1064 8 Исто

9 Исто 10 према: Олга Зиројевић: „Србија под турском влашћу 1459.-1804.г.“, Српски генеалошки центар, Беорад, 2007.г., стр.280

16 На жалост, Пузовић у оваквом приступу није усамљен. Такве историјски нетачне тезе из својих разлога заступа и још један црквени историчар из дијаспоре, али о томе неком другом приликом. О томе ондашњи архимандрит Атанасије (Јевтић) каже: „Ипак, за око и савест једног историчара Цркве није поштено, а ни тачно да се Епископ Дионисије проглашава за „црног ђавола“, који је за све и свашта једино крив, како су га многи олаке савести оптуживали“ (стр. 9)

март - април / 2009 / svetigora

11 Станоје Станојевић: „Народна енциклопедија српскохрватско-словеначка“, Библиографски завод, Загреб, 1928.г., књига III, стр. 377 12 Енциклопедија Српског народа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2008.г., стр. 1064

што нису прихватили турско ропство, демисионирали са древне ника, не могу бити некритички прихватљиви од светосавске столице Зетске-Цетињске Митрополије и што, као првог до последњег слова ако ни због чега другог, и „остали Срби-епископи нису остали делом у заточењу, делом а оно управо због ширине њиховог научног опусе сами повукли у Свету Гору или друге манастире и помрли као са. Ни постојање посебног државног законодавизгнаници“?11 ства о Цркви у то време, такође, не представља доНајблаже речено, за чуђење је и наредказ црквене аутокефална Пузовићева тврдња да је „Уставом Руности. Државни закони о ског Светог Синода (1903.г.) и Уставом односној Цркви ни у ком Књажевине Црне Горе (1905.), Цетињска случају не могу да утичу Митрополија стекла аутокефалност на канонски статус Правољом државе и њеног владара, а вославне Цркве. Уостане одлуком Васељенске Патријаршије лом, данас наша Црква у Цариграду, једине надлежне установе има епархије у многим по овом питању“.12 и различитим државама Пузовићу се у овом делу одреднице које имају своје законе о поткрало више материјалних грешаположају цркава и верка. Није реч у Уставу Руског Светог Сиских заједница, али нико нода (1903.) него о Уставу Светог Синоне говори о њиховој аутода у Књажевини Црној Гори, који је 30. кефалности. децембра 1903.г. прогласио Књаз НикоНи Пузовићева одредница ла I Петровић. Конструкција Пузовићеве о „црквеном расколу“13 тврдње је, сама по себи, нелогична. С није тачна. Није тачно, а обзиром да „аутокефалност“ Цетињске није ни коректно тврдиМитрополије није томосом прогласила ти да је црквени раскол „у Васељенска Патријаршија у Цариграду Америци и Канади настао као, како тачно тврди Пузовић, „једина 1963. године када је Епинадлежна установа по овом питању“, скоп Америчко-Канадски како је онда та духовна институција Дионисије одбио да примогла да стекне аутокефалност одлухвати одлуку Светог ком ненадлежног тела или органа, па Архијерејског Сабора СПЦ макар то био и суверен једне државе? И, како о подели ове области на три епархије. Зато је разрешен дужности и онда један теолог и историчар може да говорашчињен 1964. године“.14 Сви објективни истраживачи, а још увек ри и пише о таквој „аутокефалности“? Вреди наима и живих сведока, добро знају да то није прави разлог због кога поменути да, иако се то конкретно не одноје рашчињен Епископ Дионисије. Прво, није реч о „области“ него о си на канонско и црквено право, управо Црна канонској православној епархији, предвиђеној Уставом СПЦ, чије Гора у свом грађанском законику има максиму: границе, према канонском и црквеном праву, не могу да се мењају „што се грбо роди вријеме не исправи“. Дакле, без сагласности њеног надлежног канонског православног епиЦетињска Митрополија, тј. Православна Црква скопа. Некадашњи архимандрит, а данашњи умировљени Епископ у Књажевини и Краљевини Црној Гори никада Захумско-Херцеговачки др Атанасије (Јевтић) је својевремено саније ни тражила, ни добила, а ни имала аутокевесно, одговорно и чињенично утемељено о томе писао у елабофалност на начин који предвиђају свети канони рату „Историја и анализа америчког раскола и предлози за и предање Цркве Христове. Не сме се губити из његово превазилажење“, који је урадио по благослову и одлувида да неканонски проглашени статуси и звања ци Светог Архијерејског Синода СПЦ од 23. новембра 1989. годинемају важност за Цркву Христову. не. У том најобјективнијем тексту (који је послужио и као основа Нема сумње да ваља и треба еклисиолошиз васпостављање братске љубави и црквеног јединства) је запики и канонски изанализирати тврдње Еписано да „по канонском предању Православља, које штити догматску (=еклисиолошку) структуру Цркве, Епархија једног Епископа скопа Далматинског Никодима (Милаша) и не може бити мењана, дељена и сл. без његове сагласности, нити протојереја Радослава Грујића о наводној „ауон може бити премештан без своје сагласности“.15 Зар томе нистокефалности“ Цетињске Митрополије. За оне мо сведоци и данас? Аутор, дакле, није навео прави узрок и пракоји улазе у сагледавање историјских процеве разлоге који су изазвали небивали црквени раскол међу Србиса и њихових токова нема сумње да се ту радима у дијаспори.16 ло о својеврсној административној самосталЗапањујуће је да у одредници о „црквеном расколу“ нису поменуности (чак не ни о црквеној аутономији) те свети идејни творци тзв. „америчког раскола“ - Јосип Броз и комунитосавске Митрополије каква је својствена свим стички режим као што су поменути у одредници о „македонском епископијама некад и данас с тим што су поцрквеном питању“ (нелогично је и то што се тзв. амерички црквелитичке прилике условиле да се она у једном историјском моменту нашла у непокореном 13 Исто, стр. 935 делу Српства. Ставови великих научника и 14 Исто 15 Архимандрит др Атанасије (Јевтић): „Историја и анализа америчког раскола свештенослужитеља - Епископа Никодима и прои предлози за његово превазилажење“, рукопис, Београд, 1990.г., стр. 19 те Радослава Грујића, као и сваког другог науч-

svetigora/ / 2009 / март - април

ни раскол третира у одредници – „раскол у СПЦ“, а тзв. црквени раскол у БЈР Македонији у одредници – „македонско црквено питање“ чиме се стиче погрешан утисак да то није један од раскола у СПЦ). Аутор је, вреди истаћи, тачно описао настанак црквеног раскола у БЈРМ: „Комунистичке власти радећи на разбијању СПЦ нису дозволиле после рата протераним епископима и свештеницима из Македоније да се врате у своја места службовања. Уз подршку режима, једна група свештеника из Македоније је основала 1945.г. Иницијативни одбор за организацију Православне Цркве у Македонији“.17 Дакле, након читања ових одредница стиче се утисак да су за црквени раскол у БЈРМ криви комунисти, а да за тзв. амерички раскол нису. Као да су аутору одреднице промакле и речи блаженопочившег Патријарха Српског Германа, који је јавно потврдио да су за тзв. амерички раскол „криви комунисти и њихова држава“18 те да је „амерички раскол“ један од непобитних доказа да се (комунистичка – прим. В.Џ.) држава никада није одрекла своје моћи и присиле коју је употребљавала у општењу са мајком српског народа“.19 Непојмљиво је да се не помене да је Епископ Дионисије био на челу демонстрација које су 1961. године, поводом доласка Јосипа Броза у Америку, организовале српске националне организације и емигранти те да је лично Јосип Броз захтевао да се Епископ Дионисије уклони са дужности епископа СПЦ. Напред изречено, наравно, нема никакве везе са Митрополијом Црногорско-Приморском, али је Пузовић и одредницу о црквеном расколу довео у везу са Митрополијом. Наиме, у тој одредници је, након описа црквеног раскола и Епископа Дионисија у Америци, навео да је „данас на делу и црквени раскол у Црној Гори, који подржавају државне власти у настојању да се створи Црногорска православна црква“.20 Пре свега, црквени раскол настаје када се један део Цркве одвоји од своје Мајке Цркве, а то у Црној Гори није случај. Рашчињени и анатемисани свештеници других јурисдикција, затим, некрштени и полиција као институција нису ни Црква ни део Цркве Христове. Канонски епископи у Црној Гори су, као што је свима, па и аутору одреднице познато, у литургијском јединству и канонском поретку своје помесне Цркве. Никако не може да стоји тврдња о „настојању државне власти да се створи ЦПЦ“. У време настанка ове одреднице, тзв. ЦПЦ је већ настала (19. јануар 2000.г.) регистрацијом у цетињској полицији на основу воље црногорског режима. Но, то, ипак, није црквени раскол. На крају, не можемо да се отмемо утиску да је једна корисна идеја на овакав начин доживела неуспех и оптеретила сваки будући рад на Српској енциклопедији. И не само то. Овакви, као и неки претходни материјали, на жалост, већ од свога настанка представљају материјал црногорским сепаратистима и црквоборцима да се, атакујући на канонско устројство Цркве Христове у Црној Гори, позивају на „црквене историчаре и теологе из Београда“ како би пред црногорском јавношћу на тај начин поткрепљивали своје историјски неутемељене, еклисиолошки неприхватљиве и канонски нетачне тврдње о тобожњој „аутокефалности“ Цетињске Митрополије.

17 Енциклопедија Српског народа, стр. 606 18 Светислав Спасојевић: „Српски Патријарх Герман: ја и комунисти“, посебно издање, ССПЦ, Чикаго, 1991.г., стр. 58 19 Исто, стр. 59 20 Енциклопедија Српског народа, стр. 935

едавно је из штампе изашла књига „Ковачи лажног језика“ аутора Веселина Матовића из Никшића. Матовић је уредник часописа „Слово“, посвећеног српском језику, књижевности и култури, а нашој јавности познат је и као један од 27 професора средњих школа из Никшића и Херцег Новог, који су, одбијајући да изводе наставу на „матерњем“ језику, 2004. остављени без посла. Објављена књига је документ овог времена, али и једне истрајне борбе и животних судбина отпуштених професора, који су се, препуштени себи, сналазили да нађу било какав посао како би прехранили своје породице, док чекају на решења њихових спорова, који се, већ годинама, налазе пред овдашњим судовима. Књига„Ковачи лажног језика“ објављена је 2008. у издању Књижевне задруге Српског народног вијећа и сабира један број текстова које је проф. Матовић, поводом насиља над српским језиком у Црној Гори, објављивао у дневним листовима и часописима, од момента његовог преименовања као наставног предмета у црногорским школама до прошлогодишњег, како аутор напомиње, „комичног оснивања катедре за тзв. црногорски језик на Филозофском факултету у Никшићу и још комичнијег покушаја његове кодификације.“ О Матовићевој књизи и друштвеним околностима које су довеле до брисања имена српског језика у Црној Гори било је ријечи на промоцији овог дјела, одржаној 13. фебруара у Никшићу у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког. Осврћући се на владавину моћи која у читавом свијету, па и у Црној Гори, мијења историјски и културни идентитет народа и прилагођава га потребама нових времена проф. др Лидија Томић је запазила да нови свјетски поредак, у нашим условима, диктира потребе црногорства којим се брише име и традиција српског језика на овим просторима. - Свједоци смо тог процеса и континуитета догађаја којима започиње и траје владавина ненаучне и политичке тортуре. Свједоци смо поништавања Устава и закона, промјене имена предмета и његовог садржаја, увођења назива матерњи језик како би се, зарад „виших“ циљева, избрисало име српског језика. Томе су се супроставили професори у Никшићу и Херцег Новом, с надом да ће, захваљујући науци и лингвистици, одбранити име језика и предмета, казала је др Томић. - О томе, и много чему другом, говори ова књига из које се чита и казује, сложеност и противречност наших прилика, наших нарави, нашег истинитог Ја и непредвидљивог Ми. Књига „Ковачи лажног језика“, како је истакла проф. др Лидија Томић, наставља традицију етичких примјера чојства и јунаштва, узорне логике и књижевне даровитости да се на једном мјесту обједине различити текстови и да се њима освијетли пут за добро народа. Матовић указује на нестварну, али застрашујућу чињеницу да се школским програмима моделује нови човјек у Црној Гори, да се ради на затирању памћења и стварању „хомодукљаникуса“ којем је, зарад пројектоване националне посебности, важнији садашњи тренутак од властитог коријена. - Ова књига је, стога, и зборник, и саборник, и хроника, и дневник узвишених вриједности и њима супротних на-

АНАСТАСИЈА Чоловић

март - април / 2009 / svetigora

проф. др Јелица Стојановић

доброг (односно најбољег) сапутника (језик истине и језик истину), са којим се љепше (и честитије и часније) ломити врлетима овог времена него ићи лагодним путем са лажним пророцима и лажним језицима. О друштвеним околностима у Црној Гори и бројним последицама, које су проузроковане мијењањем националног, културног и духовног идентитета, овом приликом, говорио је књижевник Милутин Мићовић. - Матовићева књига је књига у књизи; написана књига о једној бескрајно широј, дубљој, сложенијој, ненаписаној коју носимо унутар нас. Ријеч је о судбоносном питању, постављеном читавом народу, али које се тиче сваког појединца. У питању су догађања која не престају, а последице налога са државног врха о томе како треба обликовати мозак, душе и срце народу не престају. Чак шта више, последице тог чина свакодневно се увећавају и усложњавају, правећи патолошку стварност, казао је Мићовић. У промоције је учествовао и јеромонах Јефтимије, игуман манастира Косијерево, који је 2004.г. као професор средње школе у Никшићу, са Матовићем и осталим колегама стао у одбрану српског језика када је почело његово преименовање у школском систему Црне Горе. Одломке из промовисане књиге читали су Марија Лалатовић и Милојко Пушица, професори који су, такође, остали без посла у никшићким средњим школама. Бројној публици у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког обратио се и аутор проф. Веселин Матовић, указујући на то ко су данас, по његовом мишљењу, ковачи лажног језика у Црној Гори. - Није то само власт и њени идеолози. Тих ковача има много. Један од главних ковача лажног језика у Црној Гори јесте наш провинцијско- полтронски менталитет, који је омогућио да се такав инжењеринг врши над народом. Помоћници и учесници у ковању лажног језика су и они представници народа, које сматрамо опозицијом режиму, а који, у вези са овим питањима, нијесу ништа предузели. Ковачи лажног језика је и тзв. интелигенција, која само ћути и гледа своја посла, а нарочиту улогу у том цјелокупном процесу видим у просветним радницима и школама које су постале праве ковачнице и моделарнице у којима се кује лажни језик и све остало што нам се спрема. По мени, то је најперфиднији облик националне и језичке асимилиације, коју они остварују, а пред којом се упорно ћути, поручио је Матовић.

СРПСКИ ЈЕЗИК ЈЕ ПОСТОЈАО И КАДА СЕ У УСТАВ НИЈЕ УНОСИЛО ИМЕ ЈЕЗИКА „Треба знати, како каже Веселин Матовић у прилогу, да у Вуково вријеме Срби вјероватно нијесу имали ниједан глас у бечком Царевинском вијећу, па су тамо, пером урадили за српски народ исто колико „прахом и оловом“ на бојиштима балканским...И зато, што уставна евиденција није једина потврда постојања неког народа, него су то његове културне институције и његово стваралаштво, као израз његове унутрашње снаге, духовног оптимизма и спремности на постојање.“ Српски језик је постојао и без Устава, и када се у Устав није уносило име за језик. Зато што јесте језик и никаква му овјера (те врсте ) за доказ ( дубоког и најдубљег ) идентитета не треба. То што је неозбиљним уношењем у Устав „црногорски језик“ проглашен за „језик“ не доприноси његовом идентитету, него говори о једном неозбиљном прављењу Устава у којем се непостојећи језик проглашава за службени. Уставно проглашење језика за службени није показатељ да тај језик и постоји. Најочигледнији примјер за то је управо, и нажалост, Црна Гора, казала је проф. др Јелица Стојановић.

jezik

чела. Књига о језику је и више од феномена у Црној Гори, она је, поводом језика, огледало репресије и застрашивања, љетопис људске муке и страдања за истину. Матовићево свједочанство времена усложњава слику наших подјела, сукоба, раслојавања и њом се, доказним поступком, враћа свијест на трагично распеће научног мишљења и изваннаучне силе која може све и све јој је дозвољено, запазила је Томић. Вријеме у којем је Веселин Матовић писао текстове, најприје као уредник Распећа српског језика, касније Слова проф. др Јелица Стојановић окарактерисала је као најтежим и најпромашенијим годинама „антијезичког инжењеринга“ у Црној Гори. По њеним ријечима текстовима одабраним за књигу „Ковачи лажног језика“ посвједочено је све што се у последње четири године догађало са српским језиком, одсликани су сви најважнији догађаји почев од промјене наставног предмета Српски језик у основним и средњим школама, па до уписивања у Устав „имена без имена језика, језика без језика“. - Ова књига је свједочанство једне велике људске (и професионалне) истрајности и отпора, и Веселина Матовића и његових колега, професора, који су ( по )свједочили истину у времену цар(с)твовања неистине, опредијелили (се) за оно што су се опредјељивали наши преци и наши учитељи, између слуганског животарења и достојанственог трпљења, за оно за што се опредјељују подвижници, а не немушти људи у немуштом времену, казала је др Јелица Стојановић. - Ова књига остаје и као свједок и као свједочење о покушају уништавања и рушења највећег (духовног и од Бога дарованог, а људима његованог и сачуваног) блага и Црне Горе и човјека – српског језика, и као глас разума, љубави и отпора. Ово је свједочанство и о личном и породичном животном путу ( на путу српског језика) свих ових година; и о путу свих 27 професора (такође на путу српског језика), и прије и више од свега, о путу српског језика ( чији су они постали сапутници ). А, изабрали су

reporta`a Рајо Војиновић

НЕДjЕЉА ПРАВОСЛАВЉА НА ЦЕТИЊУ Светом архијерејском литургијом у Цетињском манастиру, коју је са свештенством служио Високопреосвећени Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Господин Амфилохије, свечаном празничном литијом која је прошла градским улицама и духовном академијом у Владином дому, на Цетињу је 8. марта прослављена Недјеља Православља.

svetigora/ / 2009 / март - април

„Ми сликамо човјека, а кроз човјека пројављујемо нашу богочежњу“, рекао је Владика у архипастирском слову бројним вјерницима, објашњавајући смисао православног поштовања Светих икона. „То је чежња да видимо Господа на начин на који га је видио Свети Натанаил изрекавши ријечи: Господ мој и Бог мој!. Тако и ми, преко творевине знамо да нам она приповиједа славу Божју. И зато сликамо иконе. Али слава Божја се још савршеније открива и пројављује преко човјека као најсавршеније творевине, а нарочито преко оног човјека који је примио у себе Самога Бога – Христа Господа“, казао је он. „Зато ми сликамо иконе, уздижући свој ум према прволиковима, сликамо слику Господа, Мајке Божје, Светих Божјих људи и том насликаном љепотом ми себе узносимо Њему“, објаснио је Владика Амфилохије. „Ми се само Њему клањамо – не клањамо се ни творевини, ни човјеку коме је дах у носу, нити предметима, нити дјелима руку наших, него преко свега тога и кроз све то ми се Њему клањамо, Њему служимо, Њега поштујемо, Њега узносимо у своме срцу, Њему припадамо... Христу Богу нашем“, закључио је Митрополит Амфилохије.

О ДОЧЕКУ ВАСКРСА У РУСИЈИ

март - април / 2009 / svetigora

МАСЛЕНИЦА ни који су гледали познати филм Никите Михалкова “Сибирски берберин” сигурно се сјећају шарених, МАРИЈА упечатљивих кадрова прослаЖивковић ве народног празника Масленице, песничања на снијегу, бублика, комичне представе, палачинки, гужве и галаме, а на крају и смираја тог бучног живота у сцени искреног и дубоког тражења опроштаја од ближњих, од свих, од Бога. Тако руски човјек који, како би рекао Митја Карамазов, иде до самога краја, из преобилног весеља и понекад теревенке смирује се, скрушава и озбиљно, са страхопоштовањем улази у Велики пост. Код нас се ова недјеља пред Велики пост, Сиропусна недјеља или Бијеле покладе, у народу не обиљежава на неки посебан начин, међутим, код Руса је то посебно обојено и означено и на државном нивоу. Организују се велике народне шетње, на трговима се пече рекордан број палачинки које се дијеле пролазницима... Масленица је празнични циклус који је очуван у Русији од паганских времена. Обред је повезан са испраћајем зиме и дочеком прољећа. Послије крштења Русије, Масленица се празнује у последњу недјељу пред Велики пост. Главни атрибути Масленице су палачинке (које символишу сунце) и народне шетње. Са увођењем хришћанства измијенио се и обред празновања Масленице, која је и добила свој назив од црквеног календара, јер се за тих седам дана не једе месо, али је дозвољен бијели мрс - млијеко, сир, јаја, риба. У древној Русији весеље је трајало седам дана. Сваки дан празничне недјеље имао је свој назив: понедјељак - “сусрет” (тога дана су почињали да пеку палачинке, прва се намјењивала покојницима); уторак- “играрије”(млади су се санкали, клизали, јели палачинке); сриједа - “посластице” (позивани су гости на палачинке), четвртак -”широки” или “прелом”(од тога дана је у ствари почињало право славље кад се народ предавао забавама, санкању, клизању, карневалима, представама, песничању); петак - “таштине вечери” (зетови су позивали своје таште у госте и гостили их палачинкама), субота - “заовина прела”- (младе невјесте су позивале у госте заове и даривале им неки поклон и народ је тога дана излазио у шетњу, недјеља - “опроштајни дан”. Тога дана су сви тражили опроштај једни од других, а одговор је био “Бог да прости!”. Распрострањено је мишљење да је Масленица пагански празник, а не православни. Међутим, то није баш тако.У Православној Цркви сматрају да је смисао Масленице помирење са ближњима, опраштање увреда, припрема за покајање и пут ка Богу, припрема за Велики пост - вријеме које треба посветити добром општењу са ближњима, пријатељима. У храмовима се почињу служити великопосне службе. У сриједу и петак се не служи Божанствена Литургија, чита се великопосна молитва Светога Јефрема Сирина. Црква наравно увијек упозорава да се ни у које

Митрополит Амфилохије је након Свете литургије предводио традиционалну празничну литију која је прошла улицама Цетиња и обишла Двроску цркву на Ћипуру и Влашку цркву. На крају литије, пред Цетињским манастиром прочитан је Синодик Православља. Затим је у Владином дому одржана свечана Духовна академија у организацији Богословије Светог Петра Цетињског. Поздравним словом присутнима се обратио ректор Богословије протојереј Гојко Перовић, који је додијелио награде за најбоље Светосавске темате које сваке године раде ученици Богословије. Професор Богословије јереј Немања Кривокапић изговорио је празничну бесједу, а у програму су још учествовали Хор Богословије, ученици-рецитатори из Богословије, ученици школе вјеронауке при Цетињском манастиру и Хор Преподобне Ангелине Српске из Никшића. Академији су присуствовали амбасадори Руске Федерације Јаков Герасимов, Републике Србије Зоран Лутовац и Републике Бугарске Маја Добрева.

povodom praznika

svetigora/ / 2009 / март - април

вријеме не треба веселити до губљења главе и савјести. Подсјетимо се на поуке светог Тихона Задонског: “Сиропусна седмица је предворје и почетак поста, и зато права чеда Цркве треба да се те седмице уздржавају више него претходних дана, мада је уздржање увијек потребано...” “Наравно, Масленица је вријеме када по обичају људи одлазе у госте, опште за столом, трпезом. Али не пристоји ни у једно вријеме опијати се и или играти опасне игре, поготову не у покајну недјељу, која припрема човјека за Велики пост.”, казао је, уочи Великог поста, замјеник предсједника Одјела спољних црквених веза Московске Патријаршије протојереј Всеволод Чаплин. Последњег дана Масленице након вечерњег богослужења у храмовима се служи посебан чин опраштања, када свештеници и парохијани узајамно моле опроштај једни од других, да би ушли у Велики пост чисте душе, измиривши се са ближњима.

ВАСКРС Празновање Васкрса почиње од Васкршњег богослужења, које креће у ноћи између суботе и недјеље. Оно је посебно, разликује се од обичних црквених служби по свеопштој радости, поготову у Русији. “Анимистичко осјећање за природу складно се стапало са православним осјећањем за историју у прољећном празнику Васкрсу, који је на руском сјеверу задобио посебну дубину. Традиционални васкршњи поздрав није био благи ‘Срећан Ускрс!’ модерног Запада, већ непосредна афирмација средишње чињенице свете историје, ‘Христос воскресе!’. Чинило се да уобичајени одговор ‘Ваистину воскресе! важи за природу исто као и за човјека; јер празник Васкрсења је падао на крај не само дугог Великог поста, већ и мрачне, хладне зиме.”(Џ. Билингтон, “Икона и секира”) Нешто прије поноћи звоњава обавјештава о приближавању тренутка Васкрсења Христова. Под непрестаном звоњавом око храма иде литија. У православним храмовима, по правилу, васкршња служба почиње тачно у поноћ, али боље је у храм доћи раније, јер су цркве на васкршњу ноћ препуне. Служба траје до самога јутра. На васкршњу службу вјерници обавезно носе са собом куљиче (васкршњи колач), пасхе (колач од сира у виду

пирамиде), украшена јаја и другу храну - која ће бити освештана за вријеме службе. На васкршњој Литургији сви вјерници се старају да се обавезно причесте Тијелом и Крвљу Христовом. А послије тога, када се служба заврши они се ‘’христоздрављају’’ - поздрављају једни друге пољубцима и ријечима ‘’Христос воскресе!’’. Послије дугог васкршњег богослужења вјерници почињу да се мрсе. Васкршња трпеза обично протиче у уском породичном кругу, јер се првога дана Васкрса не иде у госте. Око стола се окупља сва породица, чак и мала дјеца, које нарочито буде ради омрсе. Васкршње обедовање треба почети освештаним јајима и куљичом, а онда се може јести и остала храна. Спремајући се за јело потребно је христоздравити се са свима ријечима ‘’Христос воскресе!’’ пољубити се и, измијенити се јајима. Васкрс се слави четрдесет дана - у спомен на четрдесе-

тодневни боравак Христа на земљи након Васкрсења. Четрдесетог дана Исус Христос се вазнио на небо. Најсвечаније се обиљежава прва седмица по Васкрсу, која се зове Свијетла седмица. Тих дана цркве по читав дан звоне у знак побједе Христа над смрћу и адом, а богослужења у храмовима се врше при отвореним царским дверима - у знак тога да је Васкрсењем Исуса Христа свима отворен улазак на небо. За вријеме Васкршње недјеље у свим црквама, по правилу у звона може да удара ко хоће. Током четрдесет дана, а нарочито на Свијетлу седмицу вјерници одлазе једни другима у госте, дарују вакршња јаја и куличе. О нарочитости прославе Васкрса у Русији говори и чињеница да је у 19. вијеку створен посебан приповједачки жанр у књижевности - васкршња проза. То су топле породичне приче које говоре о томе како се празнује Васкрс, а можда је ту посебност најбоље осјетио Гогољ у свом ‘’Свијетлом васкрсењу’’, које почиње реченицом “Руски човјек на особен начин доживљава празник свијетлог Христовог Васкрса... Чују се речи ‘’Христос воскресе!’’, пољупци и сваки пут тако свечано наступа поноћ и свеопшти звон одзвања читавом земљом, као да нас буди. Ако је тако, то не може да буде случајно; гдје буди, тамо ће и да разбуди. Јер, не умиру они обичаји којима је судбина да буду вјечни...Неће из наше старине умријети ни зрно тога што је у њој истинско руско и што је освећено самим Христом. Пронијеће се звонким струнама пјесника, разнијеће се умилним устима Светитеља, озариће пале у таму - и празник свијетлог Васкрсења ће се

чаjеви за проблеме дигестивног система

medicina

март - април / 2009 / svetigora

оштовани читао-ци, за овај број Светигоре стигла су ваша питања о ублажавању проблема дигестивног система. Пацијенти најчешће мр фарм. траже препарате за олакшавање боДРАГИЦА Бојовић лова и мучнине у желуцу; против надимања и повраћања, појачаног лучења киселине у желуцу, које се манифестује горчином у устима и мучнином, недостатка апетита, чира на слузници дигестивних органа, колитиса - запаљења слузнице дебелог цријева; за лакше и брже пражњења цријева и друге тегобе. Неопходно је, значи израдити препарат који ће смирити упалу желудачне слузокоже, санирати гризлице или оштећене лезије, зауставити микрокрварења, активирати ензиме, појачати апетит код дјеце и одраслих, смањити вишак киселине, појачати пражњење цријева... У вријеме брзог живљења и наша исхрана је постала „брза храна“, прерађена, конзервисана, са додацима различитих синтетских адитива, хормона, антибиотика. Све мање се користи „сирова“ тј. непрерађена храна која садржи природне ензиме, витамине, минерале који су неопходни за метаболичке процесе у организму. Ако се овоме дода неправилно и недовољно сажвакана храна као последица јављају се разни дигестивни поремећаји. Биљна апотека „Свети Василије Острошки“ нуди низ чајних мјешавина за олакшавање проблема дигестивног система: Чај против улкуса и катара је добро одабрана комбинација биљака које ублажавају запаљенске проблеме у желуцу и цријевима. Смирује упалу слузокоже желуца и цријева, зацјељујући гризлице и оштећене лезије; код гастритиса, смањује или потпуно зауставља микрокрварења, веома је благотворан и код колитиса дебелог цријева, код проблема хемороида, дјелује као благ спазмолитик смирујући болове. Начин припремања: супену кашику чајне мјешавине прелити са 300 мл прокључале воде, суд поклопити и оставити да стоји пола сата, проциједити и пити дневно најмање 1 литар чаја. Чај против надимања је мјешавина коју увијек радо препоручујем, без обзира на то да ли имате или немате проблеме. Добра комбинација биљака ове чајне мјешавине веома благотворно дјелује на желудац и цријева, побољшавајући варење хране. Добар је против надимања и гасова у цријевима, благи је спазмолитик и стомахик. Начин припремања: за дјецу 1 кафену, за одрасле 1 супену кашику чајне мјешавине прелити са 300 мл хладне воде, загријати до кључања, склонити са

код нас славити како доликује, као нигдје на свијету! Ипак, шта је то закључано у нашим срцима што нам даје за право да то кажемо? Да ли смо бољи од других народа? Да ли смо по томе како живимо ближи Христу него они? Нисмо ми ни од кога бољи, а живот нам је још несређенији и хаотичнији. ‘Гори смо од других.’ - ето шта би требало да увек говоримо за себе. Али постоји нешто у нашој природи што нам то предсказује. Сама наша несређеност нам то предсказује. Ми смо још растопљени метал који се није обликовао у своју националну форму; још можемо да одбацимо, да одгурнемо од себе оно што нам не пристаје и да унесемо у себе све што други народи више не могу, јер су попримили свој облик и запечатили се у њему. У нашој исконској природи, што смо већ и заборавили, има много тога блиског Христовом закону - доказује то што је Христос код нас дошао без мача и припремљена земља срца наших сама је позвала Његову ријеч, и што у нашој самој словенској природи почива начело Христовог братства и побратими су код нас били рођенији од рођеног брата, што код нас још нема зависти међу сталежима и оних озлојеђених партија, каквих има по Европи и које су несавладива препрека сједињењу људи и остваривању братске љубави међу њима, најзад, што код нас постоји одважност какве нема ни код једног народа и ако нам предстоји нешто што је сигурно немогуће било ком другом народу, макар то било равно подвигу да се одједном и заувијек збаце са себе сви недостаци, све што срами високу људску природу, и то по цијену мука сопственог тијела, не жалећи сами себе, као 1812. године, када смо не жaлећи богатство палили своје домове и замељска блага, јурнућемо да одбацимо све што осрамоћује и каља, ниједна душа неће изостати, и у тим тренуцима све свађе, зависти, непријатељаства - све ће се заборавити, брат ће се приљубити уз брата и цијела Русија ће бити - један човјек. Ето, то су основе да се може рећи како се празник Христовог Васкрсења код нас слави кад нигдје другдје...Сигуран сам да је Русија пуна оних који чврсто у то вјерују и говоре: ‘Нигдје се тако као код нас не слави свијетло Христово Васкрсење.’.”

svetigora/ / 2009 / март - април

ватре, суд поклопити, оставити да стоји пола сата, проциједити и пити више пута дневно послије јела. Чај против вишка киселине у желуцу. Ова чајна мјешавина олакшава варење, ублажава осјећај кисјелости у желуцу и устима. Чај се пије прије јела. Припрема се: 1 супену кашику чајне мјешавине прелити са 300 мл прокључале воде, суд поклопити, оставити да стоји пола сата, проциједити и пити по шољу чаја прије јела. Веома брзо ћете осјетити олакшање. Чај за апетит је чајна мјешавина за апетит код дјеце и одраслих. Најквалитетније, прије свега ароматичне, биљке са наших терена улазе у састав ове чајне мјешавине која побољшава апетит, регулише варење, појачава лучење ензима и желудачног сока. Припрема се : у 200 мл прокључале воде додати прстохват чајне мјешавине, суд поклопити, оставити да стоји 20-30 мин, проциједити и пити по једну шољу прије јела. Чај против пролива је намијењен за ублажавање пролива и честе столице изазване патогеним узрочницима, код поремећаја цријевне флоре употребом неких антибиотика и синтетских љекова. Чај је благотворно понекада и због превентиве пити, јер биљке које чине ову чајну мјешавину дјелују као адстригенси који у цријевима „купе“ продукте труљења и лошег варења. Припрема се: 1 супену кашику (за дјецу 1 кафену кашику) чајне мјешавине прелити са 200 мл прокључале воде, суд поклопити, оставити да стоји пола сата, проциједити и пити дневно 600-1000 мл, гутљај по гутљај у 5-6 порција. Уз ову чајну мјешавину препоручујем неизоставно узимати капсуле природног препарата који се код нас производи више од 30 година, а првобитно је његов сој био изолован из сувог сијена, Флонивин БС. Чај за чишћење цријева дјелује као лаксанс и крминатив. Због лошег варења, леноће цријева, поремећаја нормалне цријевне флоре најчешће долази до споријег и непотпуног пражњења цријева чије последице се манифестују надутим и тврдим стомаком, тромошћу, неурозом. Не треба се навикавати на чајеве за пражњење цријева. Узимати их повремено и код тврдокорних опстипација (по 1-2 шоље пред спавање). Нормалну перисталтику цријева треба регулисати правилном исхраном. За проблеме дигестивних сметњи одговорни су функција јетре и жучи, те за олакшавање проблема истих такође израђујемо чајне мјешавине. Од великог броја биљака које помажу код наведених тегоба поменућемо само неке најзаступљеније. Русомача (Capsella Bursa pastoris L. Brassicaceae), веома заступљена биљка. Бере се млада на самом почетку цвјетања, старија биљка је слабијег квалитета. Садржи флавоноиде, тани-

не, биогене амине (холин, ацетилхолин, тирамин, витамине Ц и К). Снажан је хемостатик, зауставља крварења, микрокрварења слузокоже, зауставља проливе. Кантарион (Hypericum pergoratum L. Hypericacea), веома заступљен у чајним мјешавинама. О кантариону или богородичиној трави детаљније смо писали у прошлом броју. Нана (Menthae piperita L. Lamiaceae), веома омиљена и цијењена биљка. У природи, самоникло заступљен је велики број варијетета, међутим у фармацији се најчешће користе плантажно гајене нане међу којима су најзаступљеније „Мичам“ врсте. Због присуства ментола, ментона, ментофурана у етеричном уљу дјелују као благ спазмолитик и анестетик код грчева и болова у стомаку, као коригенс укуса и мириса, и фармацеутској, прехрамбеној и козметичкој индустрији. Слика 4. Камилица, хајдучица и невен. Етерска уља поменутих биљака су изразити антифлогистици (посебно хамазулен, алфа бисаболол, сескви терпенски лактони), а флавоноиди спазмолитици. Цвијет камилице се од давнина користи за смиривање слузокоже цријева и желуца, нормализује цријевну флору и неизоставна је у чајним мјешавинама за дјецу. Сличног дјеловања су хајдучица и невен. Крушина (Rhamnus frangula L. Rhamnaceae) и лист сене (Cassia angustifolia fabaceae) користе се за лакше и брже пражњење цријева. Антрахинонски гликозиди дјелују лаксативно, иритирајући слузокожу дебелог цријева, активирајући перилстатику. Не треба их често користити, прекомјерна употреба изазива навикавање, такозвана „лијена цријева“ и уништавање нормалне цријевне флоре. Група ароматичних и других биљака коју називамо амаруми користе се као аперитиви и зачини за побољшање апетита, бољу сварљивост и искористивост хране. То су: ким, анис, босиљак, оригано, линцура, изоп...слика 6 У поменуту фармаколошку групу улазе чајне мјешавине и готови биљни препарати веома тражени за мршављење. Најчешће се израђују од биљака које поспјешују излучивање мокраће, знојење, и пражњење цријева. Показали су се као пријатни и благотворни напици, али не треба претјеривати и потребно их је користити уз савјет стручне особе. Ако имате питања у вези са овом темом можете се обратити на мејл адресу dragicabiljna@cg.yu

svjedo^anstva

СВjЕДОЧАНСТВО

ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА

март - април / 2009 / svetigora

сти ништа слично лику на Плаштаници. Неки научници тврде да је за добијање таквог лика потребна јако велика свјетлост унутар Плаштанице, примјера ради као при експлозији у Хирошими, а да при том Плаштаница остане сачувана. Таква свјетлост је могла засијати у моменту Васкрсења. Не поју узалуд древне пјесме посвећене свијетлом Васкрсењу Христовом: ‘’свјетлоносно васкрсење’’, ‘’видјећемо у свјетлости неприступној васкрсење Христа блиставога’’. Научници су открили и друге задивљујуће факторе: на тканини се очувао цвјетни прах биљака које расту само у Палестини; сама тканина је израђена на одавно заборављен начин који се примјењивао почетком наше ере на Блиском Истоку; све ране на тијелу у потпуности одговарају јеванђељским описима страдања и смрти Господа Исуса Христа, и слично се није могло десити ниједном другом човјеку (трагови од трнова вијенца, ребра пробијена копљем). И то је само део онога што су открили научници и сав хришћански свијет о Плаштаници. Појавила се и наука – синдологија, од грчке ријечи ‘’синдон’’- плаштаница. Уосталом, научницима је остало још много неразјашњених питања, а најважније је – научно утврђивање периода ком Плаштаница припада. Плаштаница је у својој историји преживјела неколико пожара, који су оставили на њој трагове. Последњи пут је горјела 1997. Тада је неким чудом пошло за руком једном италијанском ватрогасцу (који је потом проглашен за народног хероја) да из непробојног саркофага извуче Плаштаницу. Године 1997. копију Торинске Плаштанице (свега је неколико копија у свијету) познати амерички научник Џон Џексон је предао Сретењском манастиру, у Московски центар за проучавање Плаштанице, у којем раде православни физичари, математичари, биохемичари, умјетници и научници других специјалности.

едно од најупечатљивијих свједочанстава Васкрсења Христовог, које је сачувано до дана данашњег, јесте Плаштаница Спаситеља, парче дугачке уске тканине, којим је било огрнуто тијело Исуса Христа после крсних страдања и смрти. Ево како о томе проповиједа Јеванђеље по Марку: Јосиф Ариматејски, један од тајних ученика Христових, узевши плаштаницу и скинувши тијело Господа са Крста, обави га плаштаницом и положи у гроб, који је био усјечен у стијену, и прислони камен на врата гроба. Трећег дана по Васкрсењу, ученици Спаситељеви, ушавши у гроб смјештен у маленој пећини, видјеше само огртач Христов. Тај огртач је, уствари, плаштаница. Плаштаница је постала светиња за ученике Христове. Потом је дуже вријеме чувана у Константинопољу, а послије крсних похода била је пренијета у Западну Европу, и већ шест вјекова се налази у италијанском граду Торину, откуда јој и назив ‘’Торинска’’. На Плаштаници је непојмљиво и на тајанствен начин утиснут лик Исуса Христа, скинутог са Крста после Распећа. Иако са траговима најтежих страдања, лик је испуњен миром и неземаљском величином. На високом челу видни су млазеви крви, на рукама и ногама трагови рана од ексера; крвави подливи од удараца бичем покривају сво тијело. Сами лик је нејасан, као да је разливен. Ова мистерија је ријешена неочекивано 1889 г. Тада су Плаштаницу први пут фотографисали. И какво је било чуђење самог фотографа, када је на стакленом негативу запазио јасно уочљив лик Христов! Од тог момента почиње посебно, научно истраживање Плаштанице. Научници из цијелог свијета су узимали учешће у овом истраживању, које име је донијело не само професионално задовољство: Плаштаница је заиста за хиљаде савремених научника постала ‘’пето јеванђеље’’, које невјерујуће приводи тврдој и непоколебљивој вјери. Она нам је као нека посланица, као запечаћени замотуљак који тек почињемо да откривамо. У Јеванђељу се спомиње да је Исус Христос до свог распећа био подвргнут бичевању, али тек Плаштаница свједочи колико је жестоко оно било. Бичеви два војника који су бичевали Исуса Христа су имали специјалне металне завршетке – како је и било дозвољено у римској војсци. Удараца је било не мање од четрдесет - по леђима, грудима и ногама. У Јеванђељу се говори да су џелати положили вијенац на главу Исуса Христа, али о томе, да то није био само начин понижења, него и наставак мучења, сазнајемо од Плаштанице. Бодље трновог вијенца су биле толико оштре, да су пробиле крвне судове на глави и крв је обилно лила по коси и лицу. Плаштаница свједочи не само о распећу Исуса Христа, него и о Његовом Васкрсењу. У запечаћеној пећини са Њим је била само Плаштаница, и зато је само она ‘’видјела’’ како је дошло до Васкрсења. На Плаштаници научници нису открили вјештачке твари. Одавде су закључили да је лик на тканини исти као и на фотонегативу, а да се могао појавити при утицају врло јаке свјетлости, када се обична тканина сама претвара у негатив. Али нико, чак ни у условима савремених лабораторија, није могао произве-

svetigora/ / 2009 / март - април

7. октобра 1997. г. Свјатјејши Патријарх Московски и све Русије Алексиј Други је у московском Сретењском манастиру освештао лик Плаштанице као Нерукотворени лик Спаситаља.

Истраживање отиска на Торинској Плаштаници, проведено на Сорбони ‘’Носна кост од ударца сломљена са лијеве стане. Лијеви образ, јако отечен, додиривао је Плаштаницу и његов отисак се уцртао много јаче, него отисак десног образа. Лијева страна вилице сломљена, отечена... Подбрадак изразито модар, посебно лијева страна. Са десне стране је мрља од крви или дубоке ране. Израз лица асиметричан. Овај човјек је јако много страдао и црте лица после смрти су се неједнако умањиле. Осим горе наведеног – много је трагова од удараца и сакаћења. Рамена су приподигнута. Прса имају такав облик, као у људи који умиру од гушења (недавно је медицина утврдила, да су људи, распети на крсту, умирали од гушења)... На рукама, испод шака – велика мрља од рана. Ране на ногама су на оним истим мјестима као на рукама, и истог изгледа...’’ Ране су чудновато реалне у сваком детаљу: на слепоочницама и на челу кафене мрље – згуснута крв. Мрље од крви имају облик вијенца (трновог вијенца Спаситеља). Кап крви над лијевом обрвом је мало подужа, што значи да је крв текла из ране, а потом се зауставила и запекла на кожи. Таква кап увјек има форму чинијице: еритроцити се са страна учвршћују, а унутар капи остаје сурутка, течност која јаче испарава и као резултат тог процеса на површини капи се ствара угнуће. To се и одразило на Плаштаници, као најсветлије мјесто. Овдје би требало истаћи, да никада, ни једном умјетнику, није пошло за руком да баш тако наслика капљу крви. Кап на Плаштаници је била сува дуго прије смрти, 12 сати, судећи по боји и облику отиска (бичевање се догодило 24 сата прије смрти). На прсима (на Плаштаници са лијеве стране, а на тијелу са десне стране) мрља од ране међу ребрима, у облику круга 4,5 цм). Одмах испод ове ране још једна мрља, налик на потеклу крв. Крв је потекла у тренутку када је човјек, задобивши рану, био у стајаћем (вертикалном) положају. Млаз крви, веома обилан, има природне контуре и јасан отисак на Плаштаници. На лијевој руци рана и велики угрушак крви (десна рука се не види, на њој је била лијева.). Обје подлактице тамне, због обилног крварења од прободених рана. Крв се сливала по рукама у правцу лаката. Ексери су били прободени не посред шаке, (како се уобичајено изображава Распеће), већ посред подлактице, између костију.

Обје ране на ногама видљиве. Њихови обриси су врло јасни, јер се крв запекла задуго прије додиривања платна. Дуж цијелих леђа и карлице су ране од бичевања, једна око друге, свака пречника три центиметара. У центру ударца отисци су тамнији, јер су ране биле дубље и крви је било више. По крајевима мрље су светлије – на том мјесту је била сукрвица,

која је дуго лила, јер су се ране иритирале одјећом и полако се сушиле. Таквим ранама прекривена су сва леђа, појасни дио и ниже. Укупно их је осамнаест. Оне су наношене посебним бичом, који су употребљавали само Римљани. Бич се састојао из неколико ужади са великим и тешким металним закачкама на крајевима. На десном рамену широка трака – траг од тешког Крста, који је Спаситељ носио на Голготу. Лице унакажено: пребијена носна кост, отечен лијеви образ и расјечена вилица. И истовремено величанствен израз и смирење – лице непоновљиво у свијету. Тешко је објаснити (јер би било исувише невјероватно) да то није тијело Исуса Христа. Ко је други у историји, уз све ове описе и околности, могао имати исте такве ране, умријети распет на крсту, у тој истој епохи, пред тим истим народом. Ко би други имао такво предивно спокојно лице, ко би исто као Христос остао два-три дана у Плаштаници, јер да се радило о било ком другом човјеку не би било отиска, пошто би труљење уништило јасне мрље и обрисе на платну. превела Драгана Радоњић

Приредио: Славко Живковић

ТИБЕТАНЦИ ПИШУ КРВЉУ МОЛЕЋИ ПОМОЋ 150 Тибетанаца из Алахабада пишу крвљу писмо премијеру Индије. Они хоће да им Манмохан Сингх помогне да добију независност од Кине. „Сви Тибетанци моле премијер-министра да нам помогне.“, каже Тибетанац Сонам. Сукоби између Тибета и Кине трају деценијама. Учесници акције кажу да је однос Кине према њима након прошлогодишњег устанка недопустив.

штава официјелни сајт ПЦА. 21. јануара Mитрополит Јона је посјетио инаугурационо богослужење у Националном саборном храму.

ГРУЗИЈСКИ ПАТРИЈАРХ ПОЗВАО НА ПРЕКИД ВАТРЕ У ГАЗИ

Тога дана он је служио вечерњу у Свето-Николајевском саборном храму у Вашингтону, која је претходила Маршу за заштиту живота. 22. јануара Митрополит Јона је учествовао у Маршу и тако био један од првих религиозних лидера, који се обратио учесницима митинга на Капитол Хилу. Током недјеље се Митрополит Јона такође срео са конгресменима, који учествују у борби против абортуса.

О ДИСКРИМИНАЦИЈИ ХРИШЋАНА Предавач на Московској духовној академији, Јури Максимов, сматра да се у међурелигијским дијалозима недовољно пажње посвећује проблему дискриминације хришћана у неким земљама. „Нема искрене дискусије о болном питању положаја хришћана у нехришћанским земљама, гдје су они дискриминисани.“, казао је он. По његовим ријечима, Свето Писмо је забрањено у већини исламских земаља „у неким земљама је то у пракси, а негдје је чак и прописано законом“. „Мирно проповједање хришћанске вјере је забрањено у већини исламских земаља, на примјер у Израелу и Бутану. Прогон и систематско угњетавање хришћана се одвија у већини не-хришћанских земаља, укључујући Индију.“, рекао је Максимов. Он је истакао да муслимани, Јевреји, будисти у хришћанским земљама „уживају такве слободе, међу којима је проповјед, какве хришћани не могу ни да сањају“. “Овај проблем дискриминације хришћана се на неки начин мора ријешити, али, колико сам ја упознат, на већини међурелигијских сусрета он се ни не помиње.“, истакао је он. ЛЕЊИНА У МУЗЕЈ У Московској Патријаршији сматрају да Лењиново тијело не треба да остане на Црвеном тргу у Москви. „Ако комунисти желе да се клањају

март - април / 2009 / svetigora

МИТРОПОЛИТ ЈОНА НА ИНАУГУРАЦИЈИ ОБАМЕ На инаугурацији предсједника САД Барака Обаме 20. јануара Православну Цркву у Америци представљао је Блажењејши Митрополит Јона, саоп-

БОГОЈАВЉЕНСКО КУПАЊЕ НА МИНУС ТРИДЕСЕТ Предсједник Републике Тува Шолбан Кара-оол и чланови владе скоро у пуном саставу у ноћи између недјеље и понедјељка узели су учешћа у богојављенском купању. На Јордану је направљен отвор на рукавцу Јенисеја и Кизиле код улаза у градски парк. Воду је освештао настојатељ Свето-Тројицког храма, саопштава прес-служба владе Туве. Заједно са руководством Туве купало се још 200 грађана. По ријечима Ш. Кара-оола, купање на темеператури од -30 степени за њега је редовно испитивање сопствених могућности. „Прошле године у богојављенској ноћи темптертура ваздуха је у Кизилу је била -47 степени, и без обзира на то, прошле године смо се такође купали. Али ове године је било много топлије. Вјерујем да је купање на Богојављење изванредна ствар.“, казао је предсједник Републике. Ш. Кара-оол је честитао свим вјерницима празник и пожелио да им освештана вода пода бодрости за читаву годину.

НА БОГОЈАВЉЕЊЕ ПРОЦВЈЕТАЛА ВРБА Ове године у вријеме богојављенских дана, као и прошле године, поред отвора на језеру Верхњеје у Јужно-Сахалинску процвјетала је врба. Једино дрво које се налази поред рупе направљене у замрзнутом језеру, сваке године, без обзира на велике мразеве, цвјета на Богојављење. Научници дуже година покушавају да објасне тај феномен, саопштио је предсједник мисионарског одјела мјесне епархије, протојереј Виктор Горбач. Поводом празника градом је прошла литија, у којој је учествовало више од 500 људи, на челу са епископом јужносахалинским и курилским Данилом. Поред језера служен је обред освећења воде, након чега су се вјерници окупали у отвору замрзнутог језера.

Поводом ситуације на Блиском истоку, Патријаршија Грузије је објавила специјалну изјаву у којој КатоликосПатријарх све Грузије Илија Други позива Израел и Палестину да хитно прекину ватру. Ту изјаву су потписали представници пет религиозних конфесија Грузије. Они су такође позвали свјетске политичке и религиозне лидере да се активно умијешају у прекид рата. “У Грузији још нијесу зацијелиле ране које је нанио рат и зато је за нас нарочито драга цијена мира. Позивамо зараћене стране, док још постоји таква могућност, да прекрате бојна дејства. Позивамо свјетске политичке и религиозне лидере, све људе добре воље да ураде све што је у њиховој моћи да спријече продубљење блискоисточне кризе и могућу катастрофу.”, каже се у обраћању.

IZ SVIJETA

Лењиновом тијелу, као свом идолу или светињи, онда могу да његово тијело пренесу у Лењинов музеј у Уљановску“, изјавио је начелник прес службе Московске Патријаршије, јереј Владимир Вигиљански, поводом 85-те годишњице смрти комунистичког вође. Он сматра да би то био „компромис и поштено рјешење“. „Мислим да Лењин не треба да остане на Црвеном тргу, јер он припада свима, а не само комунистима.“, нагласио је он. ЈАВЉЕЊЕ БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ ПАТРИЈАРХА

СТОТИНУ ЕВРА ЗА ПОГАН ЈЕЗИК Жена која је ометала богослужење у румунском граду Ботосани кажњена је новчаном казном од 100 евра, што чини једну трећину просјечне плате у овој земљи. Из полиције је саопштено да је свештеник цркве Успења Мајке Божије у понедељак поподне позвао полицију да предузме мјере против 50-годишње жене која је псовала и вријеђала народ током службе. Представник полиције је одбио да понови ријечи које је жена користила, рекавши само да је на лицу мјеста кажњена због узнемиравања јавног реда и кориштења богохулног језика. О самој жени и њеним мотивима није ништа речено.

svetigora/ / 2009 / март - април

ТАТЈАНА НАВКА ОДБИЛА ДА ПРИМИ ИСЛАМ

Житељ руског града Пскова, који пати од алкохолизма, је изјавио да му се јавио блаженопочивши Патријарх московски и све Русије и наложио му да остави пиће. О томе је, након исповијести, он испричао настојатељу храма Светог Василија Великог, протојереју Андреју Бољшанину, како је саопштила Информациона служба Псковске епархије. У току разговора са свештеником, он је рекао да је неколико дана био пијан. Све то вријеме није укључивао телевизор и није знао шта се дешава у земљи. „На крају, било му је тако лоше да је мислио да умире. Али, тада му се јавио сам Патријарх московски и све Русије Алексеј и рекао управо ово: ‘Сва се земља моли, а ти ту лежиш и умиреш од пијанства. Хајде, устани и иди да се исповиједиш.“, каже се у саопштењу Епархије. По ријечима овог човјека, патријарх му је савјетовао да се покаје и чита Свето Писмо. О томе да се патријарх упокојио прије три дана, он је сазнао тек када је дошао у храм. По ријечима оца Андреја, његов парохијан од тада није такао ни кап пића. Редовно иде у цркву, чита Свето Писмо и труди се да побиједи своју слабост.

Олимпијска шампионка у умјетничком клизању Татјана Навка категорично је одбила молбу свога вољеног, глумца Марата Башарова, да постане муслиманка. Глумац, који је васпитаван у муслиманској вјери од дјетињства, по ријечима очевидаца, послије Татјаниног одбијања два дана није са њом разговарао, а навече се опијао са пријатељима, пише Експрес-газета. “Ја немам могућности да у цркву идем свакога дана, али ја вјерујем у Бога”, цитира ИНТЕРФАКС интервју клизачице који је дала за часопис. Т. Навка је још казала и то да је на свим путовањима прати икона. Међутим, бивша супруга М. Башарова, Јелисавета Круцко пристала је да постане муслиманка, још на прву молбу глумца, без обзира на противљење родбине. Данас, након развода са Маратом, Лиза, изјављује да се у души није промијенила према хришћанству. “Треба ићи у цркву, разговарати са баћушком, мени је сада веома тешко.”, признала је Јелисавета. ИЗЛОЖБА СТАРИХ РУКОПИСА Захваљујући пројекту бугарске Националне библиотеке Светих Кирила и Методија под називом “Дигитални ар-

хиви и документа: популаризација, изучавање, очување” сваки корисник библиотеке може добити приступ документима и књигама, од којих најранија датира из 11.вијека, саопштава Ekip News. Изложбу докумената и књига тог периода отворио је министар образовања и науке Даниел Вилчев. “Трећи у свијету по значају и богатству османско-турски архив налази се управо у Националној бибилиотеци Бугарске.”, казао је Вилчев. У првој етапи пројекта биће рестаурирано 12 300 османско-турских докумената и дигитализовано 12 100 кадрова са њиховим садржајем. Међу дигитализованим уникатним рукописима и архивским документима налази се Јањински Апостол из 11. вијека, Добрејшово Јеванђеље из 13. вијека, копија Корана из 14.вијека, као и документи на турском језику везани са историју Бугарске. ПАРЛАМЕНТ ЛЕТОНИЈЕ О ПРАЗНОВАЊУ БОЖИЋА Сејм (парламент) Летоније на другом засиједању подржао је предлог рускојезичне опозиције о проглашењу 6. и 7. јануара, када православни и старообредци обиљежавају Божић, званичним празничним нерадним данима. У Летонији живи 2,3 милиона људи, од којих је око 350 хиљада православних и страровјераца. У Сејму земље годишње се гласа по питању проглашења православног и старообредног Васкрса, а такође и православног Божића за празничне дане. Међутим, покушаји лијеве и рускојезичне опозиције да се ти празници прогласе нерадним данима све вријеме су трпјели неуспјех. Пошто су за дати предлог глас дали 43 депутата, 23 против, а 14 је било уздржано, да би предлог ступио на снагу одржаће се још једна сједница. ЕСТОНИЈА НАЈАТЕИСТИЧКИЈА ЗЕМЉА НА СВИЈЕТУ Естонија се нашла на списку најнерелигиознијих земаља свијета. Само 14% Естонаца позитивно је одговорило на питање, да ли важно мјесто у њиховом животу заузима религија, сопштила су естонска средства масовног инфоримисања, позивајући се на податке компаније Gallup. Одмах иза Естоније иде Шведска (17%), Данска ( 18%), Норвешкка (20%), Чешка и Азербејџан (21%), Хонконг (22%), Јапан и Француска (25%), 10. и 11. мјесто дијеле Монголија и Белорусија (27%). Међу земљама Европске Уније, најрелигиозније су Италија, Португал,

IZ SVIJETA Пољска, Румунија и Грчка, сопштава РИА Новости. Најрелигиозније земље свијета су Египат (100%), Бангладеш и Шри Ланка (99%). У Индонезији, Конго, Сиера-Леоне, Сенегалу, Мароку и Уједињеним Арапским Емиратима 98% становника су вјерници. САД је у средини списка (65%). Истраживање је спроведено у 143 земље свијета. У АМЕРИЦИ ОФОРМЉЕНА АСОЦИЈАЦИЈА ПРАВОСЛАВНИХ ИКОНОПИСАЦА 8. марта 2009. г. у Темпа-Баш (Флорида) одржана је презентација Асоцијације православних иконописаца Америке. Асоцијација православних иконописаца Америке ( Pan Orthodox Iconographers Association America) позвана је да уједини православне иконописце из САД, Канаде и Велике Британије и да постане једна од најкрупнијих организација иконописаца у свијету. Међу многобројним циљевима Асоцијације су: заштита православних иконографских стандарда, очување традиционалне иконописачке праксе, изложба икона и образовни програми, тј. семинари из историје иконописа и практични рад. Оснивач и први предсједник те асоцијације је познати амерички иконописац грчког поријекла Илиас Даманакис.

ВЛАДА АЛБАНИЈЕ ДА ВРАТИ ЦРКВЕНУ ИМОВИНУ Конференција европских Цркава (КЕЦ) позвала је владу Албаније да врати црквену имовину, коју је одузела од

У ПАРИЗУ УНИКАТНА ИЗЛОЖБА АТОНСКЕ РИЗНИЦЕ Од 9. априла до 5. јула у Музеју умјетности Париза Petit Palais биће отворена изложба “Гора Атон и Византијска империја. Драгоцјености Свете Горе”, саопштава Патријархија. ру. На изложби ће бити представљена уникатна дјела византијске умјетности од 9. до 17. вијека. 200 експоната је одабрано из колекције атонских манастира: Ватопеда, Иверског, Дионисијата, Пантократора, Каракала, Симонопетра, Светога Павла, Ксенофонта, Григоријата, а такође и Протата - административног центра Свете Горе у Кареји. Кроз ове експонате се може сагледати живот и вишестрано умјетничко стваралаштво Атона, које свједочи о тијесним везама Свете Горе и Византијске империје. Велики дио експоната никада раније није напуштао Свету Гору - осим оних који су били представљени на изложби у Солуну 1997. г. ОПРЕМЉЕНА БОЛНИЦА НА СВЕТОЈ ГОРИ „Руско атонско друштво“ успјешно је реализовало пројекат опремања болнице Свето-Пантелејмоновског манастира на Атону савременом медицинском техником и средствима. Од сада је у болници руског манастира на Атону могућа шира дијагностика, хитна помоћ, сложене хируршке операције, лијечење многих обољења које су „пратиоци“ монаха и престарјелих. Инвентар и опрема су набављени од средстава приложника. На тај начин сасвим је завршена обнова манастирске болнице, чије здање је силно пострадало у пожару 1968. године, а које је обновљено прије годину дана. У септембру 2007. г. на молбу Руског атонског друштва на Свету Гору је упућена група љекара. Сада у

март - април / 2009 / svetigora

СИРИЈСКОМ МАНАСТИРУ У ТУРСКОЈ ПРИЈЕТИ НЕСТАНАК Црква Норвешке је изјавила да њена два представника учествују у редовним судским расправама и парницама о судбини једног од најстаријих жи-

ДЕСНИЦА СВЕТОГ СИМЕОНА БОГОПРИМЦА У ризници катедралне цркве града Ахена од 12. вијека чува се дио моштију (десница) Светог праведног Симеона Богопримца, који је на своје руке узео Богомладенца Исуса којег је Богородица донијела у јерусалимски Храм. Тај догађај - сусрет човјека у лицу старца Симеона са Богочовјеком, у Цркви се прославља као празник Сретења Господњег. Мошти Светог Симеона Богопримца се чувају у сребрном и позлаћеном реликвијару (дужине 59, 6 cm, ширине 14, 6 cm, висине 37, 9 cm) који је израђен 1330-1340. године у Ахену. Локални златари су у реликвијар уградили минијатурну скулптуру - сусрет Светог Симеона и Младенаца Исуса. Између фигура Богомајке и Праведног Сиемона је сто за приношење у којем се чува десница праведника. Историја поријекла те хришћанске светиње до данас није објашњена. Претпоставља се да је реликвијар са моштима предат храму на дар. Могуће да је то учинио неко од учесника Крсташких ратова, који је донио светињу са православног Истока.

религиозоних општина, за вријеме комунистичког режима. Питање о црквеној својини постављено је у току засиједања президијума Конференције у Тирани и Дуресу у провј половини фебруара, саопштава Благовест.инфо. “Велики дио имовине који је конфискован у вријеме комунизма, црквама и другим религиозним општинама није враћен до данас, за 18 година демократије.”, речено је у изјави президијума КЕЦ. У Албанији живи 3,5 милиона становника. Од њих 70% исповиједа ислам, 20% православље и 10% католицизам.

МЕЂУНАРОДНА КОНФЕРЕНЦИЈА У ВИТЛЕЈЕМУ 12. фебруара у Витлејему у Дворани за конгресе свечано је отворена ХV годишња конференција Међународног фонда јединства православних народа на тему “Улога традиционалних религија у проналаску мирних рјешења и одговора на изазове глобалних и регионалних пријетњи и конфликата”, коју су заједно организовали администрација предјседника Палестинске националне аутономије и Јерусалимска Патријаршија. Пред почетком засиједања учесници конференције су се молили на Божанственој Литургији у пећини Христовог рођења у витлејемској базилици.У конференцији су учествовале православне делегације из 22 државе и представници традиционалних конфесија Свете Земље.

вих манастира у свијету, који се налази у историјској области Тур Абдин на југо-истоку Турске - манастира Мор Габриел (Свети Гаврило). Очекује се да ће судбина старог сиријског православног манастира, који датира из 5. вијека бити појашњена на редовном судском вијећању у граду Мидјат, у источној Турској. Манастир Мор Габриел је основан 397. г. Добивши статус вјерске својине Сиријске Православне (нехалкидонске) Цркве у вријеме Османске империје, он до данас има исти тај статус у складу са законима Турске Републике. Данас је манастир резиденција главе Тур-Абдинске епархије и један од најважнијих центара Сиријске Православне Цркве. Конференција европских цркава која обједињује 120 цркава Европе (англиканских, протестантских и православних) у децембру је иступила са критиком Турске “због одсуства законске заштите цркава”, апелујући на европске институције да заштите обитељи.

IZ SVIJETA манастирској болници раде и два монаха, који су као мирјани дипломирали медицину. РУСИМА ВРАЋЕНА ЦРКВА У БАРИЈУ Италијански предсједник Ђорђо Наполитано је 1. марта, на званичној церемонији, руском предсједнику Димитрију Медведеву уручио кључеве руске цркве Светог Николе у Барију. Италијанска влада је за вријеме предсједника Путина одлучила да ову цркву преда у власништво Русији. Иницијатива оснивања комплекса за руске поклонике који долазе у Бари ради поклоњења моштима Светог Николе, дошла је од свете велике књегиње Јелисавете Фјодоровне. У састав овог комплекса, који се простире на 8000 квадратних метара ушао је и храм Светог Николе. Комплекс је грађен од 1913. до 1917. године, али није довршен због почетка Првог свјетског рата. Општинске власти Барија су 1990. године неке црквене објекте вратили Русији, али је црква тада остала у власништву општине.

svetigora/ / 2009 / март - април

‘’АУТОБУСКА’’ ПОЛЕМИКА У ЛОНДОНУ

На улицама Лондона ће се појавити 25 аутобуса са сликом Тројице-Сергијеве Лавре и натписом „Бог постоји. Не брините и уживајте у животу!“. На овај начин је руско-британска телекомпанија Руски час лансирала „контра кампању“ против недавне акције Британске хуманистичке асоцијације,

која је на неколико лондонских аутобуса поставила натпис „Бог вјероватно не постоји. Зато не брините и уживајте у животу“. „Ко каже да не можете вјеровати у Бога и радовати се животу? Наша збуњеност овим питањем се претворила у контракампању не само руског већ универзалног карактера. Суочени смо са масивним „програмирањем“ кризе и морамо скупити сву снагу у оживљавање оптимистичког импулса.“, казао је директор Руског часа Александар Коробко. При том, православни натписи су двоструко већи од атеистичке рекламе. РОБИЈАШИ ПОБИЈЕДИЛИ НА КОНКУРСУ ИКОНОПИСА На другом Сверуском конкурсу православног иконописа “Канон” у номинацији “Резбарена икона”, који је одржан средином фебруара, прво мјесто је заузела икона Умиленије. Резбарену икону су урадили осуђеници поправне колоније број 5 ГУФСИН у Републици Татарстан, Алексеј Смирнов и Алексеј Нехорошков, саопштава “Татар-информ”. Оба резбара, који немају специјално образовање, баве се резбаријом дрвета више од 5 година и том послу су се научили међу зидовима затвора. Мајсторе је прије пола године за резбарење икона благословио отац Јевгеније, који опскрбљује православну општину осуђеника ИК-5. Свој рад мајстори нераскидиво вежу за служење Богу, које благотворно утиче на њихову дисциплину и води их путу исправљења. ТРПЕЗАРИЈЕ КРЕМЉА ПРИЛАГОЂЕНЕ ПОСТУ “По рецептима традиционалне руске кухиње и уз сагласност православних свештеника, ове године асортиман кремљевских трпезарија је проширен на око 100 посних јела. Наши кулинари су саставили посни мени тако да се у току недјеље он неће понављати” саопштено је из управе за послове предсједника Руске Федерације. Речено је да се дневно у трпезаријама Кремља, Владе, Државне думе, Савјета федерације, Уставног суда храни око 16 хиљада људи. Обично 15-20 % посјетилаца кремљевских трпезарија наручују посна јела. СВЕТО ПИСМО ПРЕВЕДЕНО НА 451 ЈЕЗИК За сада је Библија у цјелости преведена на 451 језик, а дјелимично на 2479

језика, саопштено је из Уједињених библијских друштава (УБД). Руководство Библијских друштава, које се налази у британском Редингу, наводи статистичке податке од 31. децембра 2008. године. Сагласно тим прорачунима Библија је и даље најпревођенија књига на свијету. Прошле године је у цјелости преведена на 13 нових језика и дјелимично на 25. По подацима УБД данас 95% становништва има могућност да прочита Библију на свом матерњем језику. Међу новим језицима на којима је преведено Свето Писмо су језици сар (Република Чад), диула (Буркина Фасо), лари (Демократска република Конго) и коно (Сиера-Леоне). ПОЗНАТИ УКРАЈИНСКИ ФУДБАЛЕР ПОСТАО ЂАКОН

Бивши капитен одеског фудбалског тима “Црноморац” постао је ђакон Руске Православне Цркве. За вријеме Божанствене Литургије у Свето-Инокентијевском храму одеског Спасо-Преображењског саборног храма рукоположен је у чин ђакона полазник Одеске богословије Андреј Кирлик, саопштава “Комсомолска правда” у Украјини. Рукоположење је извршио Митрополит одески и измаилски Агатангел. А. Кирлик је фудбалску каријеру завршио љетос. “Несумњиво да чињеница што је познати спортиста, капитен чувеног фудбалског тима примио свештенички чин, свједочи о ауторитету канонске Цркве у Украјини. Рукоположење у ђакона, то није само лични догађај у животу Андреја Кирлика. То је и мисинарски догађај, јер већина људи њега зна и поштује као фудбалера, а сада се несумњиво очекује и њихово интересовање за Цркву Христову.”, тако је прокоментарисан тај догађај у прес-служби одеске хришћанске организације “Јединствена отаџбина”.

Приредио: Славко Живковић

ФИЛМОВИ О АНТОНИЈУ СУРОШКОМ Издаваштво “Тамјан” и редакција часописа “Вода жива” организовали су премијеру филма “Сејач” четвртог циклуса “Апостол љубави”, о животу и служењу познатог архипастира ХХ вијека, митрополита Антонија Сурошког. Педесетогодишње служење владике у Енглеској постало је апостолски подвиг. Он је више пута бивао у Русији, сретао се са људима. Његов живот је постао примјер за подражавање, а његова ријеч руководитељ за дјелање. О томе говоре филомови режисера Валентине Матвејеве, која је снимала митрополита последњих 15 година његовог живота. ПРОТИВ АБОРТУСА

ФЕСТИВАЛ ЗВОНАРСКЕ УМЈЕТНОСТИ У старом граду Каргопољу, Архангелске области, 17. јануара оворен је пети Међународни фестивал звонарске умјетности „Кристална звоњава“. Фестивал је сабрао најбоље звонаре из Москве, Санкт-Петербурга, Архангелска, Јарослава, Вологде, Петрозаводска и Омска.

У РУМУНИЈИ ПРАВОСЛАВНУ ЛИТУРГИЈУ ПРЕВЕЛИ НА ЦИГАНСКИ ЈЕЗИК У циганским општинама у Румунији бесплатно дијеле компакт-диск са снимљеном Божанственом Литургијом на циганском језику. Св. Литургија на циганском језику је први пут служена 23. децембра прошле године у манастиру Раду Вода, који се налази у Букурешту. Литургијом је началствовао викарни епископ Букурешта Варсонуфије. Молитвеник на циганском језику изашао је у Румунији још 2006. године. Како је раније саопштено, Цигани у Бугарској су изразили жељу да имају сопствену Православну Цркву, независну од Бугарске. БОГОЈАВЉЕНСКО КУПАЊЕ Више од 27 хиљада људи учествовало је у богојављенском купању у ноћи између 18. и 19. јануара, саопштили су из РИА Новости. „Скоро 150 хиљада Московљана учествовало је у празничном богослужењу у ноћи између недјеље и понедјељка, а 27 300 становника Москве празник је дочекало у богојављенским купаоницама. О безбједности су бринули чланови полиције, хитне помоћи и ронилачке спасилачке екипе. ПАТРИЈАРХ ИЛИЈА ДРУГИ КРСТИО ДЈЕЦУ ИЗ МНОГОДЈЕТНИХ ПОРОДИЦА Уочи празника Крштења Господњег (Богојављења) Католикос Патријарх све Грузије Илија Други служио је велико водоосвећење у храму Свете Тројице. Предстојатељ Грузијске Православне Цркве началствовао је Божанственом Литургијом. По традицији коју је установио патријарх, Тајну Крштења примило је неколико стотина младенаца, чији кум је сам Католикос Патријарх све Грузије Илија Други. Регистровано је 620 дјеце – која су трећа или наредна у вјенчаним грузијским православним породицама. Ове године број оних који су хтјели видјети патријарха Илију Другог као крштеног кума своје дјеце, веома је порастао. БРОЈ МАНАСТИРА УВЕЋАН 36 ПУТА Број манастира Московске Патријаршије од момента помијесног сабора 1988. године порастао је за 36,

март - април / 2009 / svetigora

Први пут су се ове године одазвали на позив мајстори звонарске умјетности из Минска и Србије, што свједочи о њеној популарности. У ноћи уочи 19. јануара на Саборном звонику у Каргопољу одржан је концерт, а затим велико водоосвећење и купање у купаоници у виду крста на ријеци Оњеги. По мишљењу организатора такав хармоничан спој звонарске умјетности, народне културе и цркве-

не традиције одушевљава људе и подстиче духовно-морални елан.

Трочасовно молитвено стајање против абортуса, које је организовао Православни медицинскопросвјетни центар “Живот”, догодило се 11. јануара у Санкт-Петербургу код Казањског катедралног храма. На тргу пред главним храмом сјеверне престонице било је запаљено око хиљаду свијећа - онолико колико нерођене дјеце гине у Русији свака три сата. За годину дана та цифра се умножи на 6 милиона. Пред початак стајања клирик епархије Роман Зеленски служио је молебан

Витлејемским младенцима пред поштованом иконом са честицом мошти Првомученика. “Помолимо се да Господ уразуми оне жене које имају мисли о абортусу.”, казао је отац Роман. Анкете су показале да 85% Рускиња не сматра да је зачето дијете већ живо биће, а абортус- убиство. Црква “убиство у утроби” равна са најстрашнијим гријехом. У 17. вијеку у Русији су за то жене подвргавали смртној казни, а у 19. вијеку слали их на робију. Сагласно Јеванђељу 14 младенаца убијени су у Витлејему по наредби нечастивога цара Ирода, након рођења Исуса Христа и постали су први Светитељи. Поштовање првих Мученика, убијених за Христа, Црква повезује са борбом против абортуса, подјсећајући родитеље, који су одлучили да убију младенце у утроби ради материјалних добара и задовољстава, на Иродов гријех.Ове године акција је постала сверуска. Молитвено стајање је организовао центар “Живот” у многим градовима.

IZ pomjesnih crkava

svetigora/ / 2009 / март - април

5 пута - са 22 на 804. Те податке је у свом излагању на помијесном сабору у Храму Христа Спаса изнио патријарашки мјестобљуститељ митрополит Кирил. У Русији функционишу 234 мушка и 244 женска манастира, у земљама Савеза Независних Држава и Балтичким земљама - 142 мушка и 153 женска манастира, а у земљама даљег заграничја - три мушка и три женска манастира. Осим тога, у Руској Заграничној Цркви се налази 16 мушких и десет женских манастира. Такође, дјелују 203 манастирска подворја и 65 скита. Број парохија за 20 година се увећао више него четири пута (са 6893 на 29263), број епархија за два пута (са 67 на 157). Свештенства - више него четири пута (са 7397 на 30670), брoј архијереја скоро три пута (са 74 на 203). У Москви се број живих храмова умножио 22 пута - са 40 на 872. До 1990. године био је један манастир, сада их је 8, дјелује 16 манастирских подворја, три богословије, два православна универзитета.

ПАТРИЈАРХ КИРИЛ − ОСНОВНИ ЗАДАТАК ОЧУВАЊЕ ЈЕДИНСТВА ЦРКВЕ Патријарх московски и цијеле Русије Кирил казао је да је његов главни задатак очување јединства Цркве и уцрковљење Руса. После устоличења у храму Христа Спаса, патријарх је изјавио: “Предмет наше посебне бриге је омладина, којој је нарочито данас потребно духовно руковођење. У епохи моралног релативизма, када пропаганда насиља и разврата краде душе младих људи, ми не можемо спокојно чекати када ће се омладина обратити Христу.”. Патријарх је казао да је његов задатак да не допусти да различита мишљења прерасту у раскол и лажна учења. ‘’Патријарх се мора бринути о томе да свака личност у свој својој непоновљивости нађе своје мјесто у црквеном организму и да у исто вријеме различита мишљења не наруше љубав и не ослабе опште напоре на изградњи дома Божјег.”, истакао је поглавар Руске Православне Цркве. Осим тога, патријарх је пожелио да ријечи његовог претходника Алексија Другог буду пророчке: “Русија која је дала свијету многе подвижнике вјере и богобојажљивости, која је градила

храмове у градовима и срцима, који цијелом свијету сијају љубављу и истином, да буде Света Русија.”. Нови предстојатељ је казао такође да је патријарх чувар унутарњег јединства Цркве и заједно са сабраћом епископима чувар чистоте вјере. Зато је посебан знак Божји свјатјејши Кирил видио у томе што је његово устоличење било на дан Светог Марка Ефеског - одважног заштитника и поборника православне вјере. ЛИТУРГИЈА У ГАЗИ У недељу, 25. јануара, неколико стотина људи је, по први пут од почетка сукоба, присуствовало Светој Литургији у православној цркви у Гази. Архиепископ Алексеј, који је служио свету службу, рекао је: „Било је јако тешко. У Светој Земљи сам 42 године, прошао сам све ратове, али овај је био најтежи.“ Архиепископ Алексеј је Грк, али је највећи дио живота провео у Јерусалиму и осталим дјеловима израелске и палестинске територије. Последњих осам година је у Гази. Током сукоба пострадала су два члана православне заједнице у Гази, једно од њих је 14-тогодишња дјевојчица. Према статистикама, ова заједница броји нешто више од 3000 чланова.

Представници интелигенције у писму су иступали против мијешања међународних и бугарских институција у послове Цркве и позвали државу, предсједника, предсједника кабинета министара, народне представнике и судске системе да не допусте слично мијешање. У писму које су потписали многи познати бугарски научници, културни посленици каже се: “Тек смо се узрадовали што је раскол у Бугарској Православној Цркви завршен и преживљен, али сада видимо да се опет смишљено сугеришу, шире и распаљују сумње у њен интегритет. Бугарска Православна Црква стоји над политиком, било каквим партијама, класама и економским интересима. Она чува бугарски дух, бугарску нацију и територијални интегритет наше отаџбине”. БУГАРСКИ ПРЕДСЈЕДНИК СЕ НАДА ПОДРШЦИ ПАТРИЈАРХА КИРИЛА

ПОДРШКA ПАТРИЈАРХУ МАКСИМУ

Представници науке, умјетности и културе упутили су патријарху бугарском Максиму отворено писмо у којем изражавају подршку Бугарској Православној Цркви поводом одлуке Стразбуршког суда, саопштава сајт Двери.Бг. Писмо је реакција на недавну одлуку Европског суда за људска права у Стразбургу, сагласно којој су Бугарска држава и тзв. Алтернативни Синод Бугарске Православне Цркве на челу са митрополитом софијским Инокентијем дужни да у року од три мјесеца постигну споразум по питању власништва над 100 цркава и манастира на територији Бугарске.

Предсједник Бугарске Георгиј Пирванов се нада подршци поглавара Руске Православне Цркве у борби против неканонских црквених структура у тој земљи. “Надам се да ћете изразити свој став о том веома болном питању, који се може претворити у проблем, не само Бугарске”, казао је Г. Пирванов сусревши се са Свјатјејшим Патријархом Кирилом у Свето-Даниловом манастиру у Москви. 22. јануара 2009. г. Европски суд за људска права специјалним рјешењем подржао је бугарске расколнике. У том документу “алтернативни синод” је назван “Светим Синодом Бугарске Православне Цркве”. По ријечима оца Николаја, на састанку Г. Пирванова и свјатјејшег патријарха Кирила “означени су даљи кораци за узајамну сарадњу”. Предстојатељ Руске Цркве је казао да Русију и Бугарску везује вишевјековно јединство вјере, историје и културе. “И то нијесу само лијепе ријечи, већ реалност, која је рефлектована у менталите-

Приредио: Славко Живковић

ту људи, њиховом доживљају свијета.”, казао је патријарх. По његовом мишљењу, односи Руске и Бугарске Православне Цркве “веома су важан факор за подршку тог јединства”. КОПТСКИ ПАТРИЈАРХ НА ЛИЈЕЧЕЊУ Патријарх Коптске цркве упућен је у САД на медицинско испитивање. Како је саопштио предсједник Одјела спољних црквених веза Коптске александријске патријаршије Сарват Басили, 85-годишњи Шенуда Трећи сада се налази на клиници града Кливленда, у држави Охајо. Претпоставља се да ће патријарх у Америци боравити око три мјесеца. За то вријеме Шенуда Трећи ће освештати у САД неколико нових коптских цркава. Прошле године патријарх Шенуда, који се налази на челу Коптске цркве од 1971. г, имао је операцију на бутини, након чега је у америчким клиникама провео четири мјесеца.

ГРЦИМА ВРАЋЕНЕ ИЗГУБЉЕНЕ МОШТИ Венецијанска црква Сан Закарија предала је Грчкој мошти тројице Светитеља са острва Кефалонија у Јонском мору. То је изјавио представник Грчке Православне Цркве на Кефалонији. Мошти Светих Григорија, Теодора и Леона, које су нестале још у 14. вијеку, пронађене су 30. јануара у цркви Сан Закарија у Венецији. Мошти Светитеља је прије седам вјекова извезао у Венецију венецијански владар острва у то вријеме, када су у Грчкој вођени ратови између Венеције, Византијске и Османске империје. Свештеник Георгије Антзулатос са Кефалоније утрошио је 25 година својег живота на проналазак црквених реликвија, ослањајући се на свједочења католичких епископа и поклоника, који су писали да су мошти биле остављене испод главног олатара цркве Сан Закарија. Мошти три Светитеља су стигле у Грчку из Венеције 1. фебруара и привремено се налазе у цркви Светог Георгија у јужном атинском приграђу Вуљагмени, а затим ће коначно бити пренијете у Кефалонију. УГЊЕТАВАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ У СВЕТОЈ ЗЕМЉИ Православни хришћани подвргнути су угњетавању у Светој Земљи, изјавио је митрополит јужног Ливана, Тира и Сидона Илија. “Хришћани Ливана или Сирије не могу

МИТРОПОЛИТ ЧЕШКИ ХРИСТОФОР ЗА ШИРУ САРАДЊУ СА РПЦ

Православна Црква Чешких земаља и Словачке тежи свестраном проширењу сестринских односа са Руском Православном Црквом. “Руска Православна Црква је за нас мајка-Црква, од које смо прије више од 50 година добили аутокефалност.”, изјавио је у ексклузивном интервјуу за Итар-Тасс поглавар чешких и словачких православаца Блажењејши Митрополит Христофор. “Главни смисао дјелатности сваке аутокефалне Цркве, како Руске Православне Цркве, тако и других православних Цркава је јачање јединства Православља и самопрегорно служење како би се појачали темељи хришћанског морала и етике у друштву.”, истакао је Блажењејши митрополит Христофор, који ће се сљедеће недјеље срести са Свјатјејшим

март - април / 2009 / svetigora

МИТРОПОЛИТ ВЛАДИМИР ПРИМИО ПРЕДСЈЕДНИКА ЈУШЧЕНКА Поглавар аутономне Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, Високопреосвећени митрополит Владимир, примио је у својој резиденцији украјинског предсједника Виктора Јушченка. Током сусрета митрополит и предсједник су разговарали о тренутном стању односа између Цркве и државе. Јушченко се интересовао о дешавањима на Помјесном сабору Руске Цркве, на коме је изабран нови патријарх московски. Митрополит Владимир је такође предсједника

У сусрету је учествовао и замјеник секретара украјинског предсједника, Јури Бохуцки, као и викарни епископи: ректор Кијевске духовне академије, архиепископ бориспилски Антоније и секретар митрополита Владимира, епископ перејаславски Александар.

ни уз какве услове стићи на Васкрс у Јерусалим или на Божић у Витлејем. Те светиње су за њих затворене. Ми се налазимо у рату са Израелом. Потписан је споразум о прекиду ватре, али Израел никакве ходочаснике нигдје не пушта, нити хришћане, нити муслимане.”, изјавио је владика у интервјуу који публикује “Газета”. При томе је додао да прије 60 година за православне Арапе није било никаквих ограничења у посјећивању Свете Земље. “Људи су се слободно кретали до окупације, до те историјске трагедије, која се и даље наставља. Ми се молимо да будемо у Јерусалиму. Да будемо са нашом браћом. И у Витлејему и у Јерусалиму и у Гази, по цијелој окупираној земљи живе наша православна браћа. Ми се молимо за њих. Они страдају свакодневно од окупације.”, констатовао је владика.

ТРИ ГОДИНЕ ОД УПОКОЈЕЊА ЈОВАНА КРЕСТЈАНКИНА Почившег старца архимандрита Јована (Крестјанкина) молитвено су поменули у Свето-Успењском ПсковоПечерском манастиру. Како је саопштила информативна служба псковске епархије, сваке године на тај дан у Псково-Печерском манастиру братија манастира служи панихиду оцу Јовану. Он се упокојио 5. фебруара 2006. г. и сахрањен је у манастирској пећини. Старац Јован Крестјанкин је живо предање Руске Православне Цркве. Отац Јован је познати црквени писац ХХ вијека. Иза њега су остале многе књиге: “Искуство грађења исповијести”, “Проповједи архимандрита Јована”, “Размишљања о бесмртној души”, “Писма архимандрита Јована” и многе друге.

обавијестио о току радова на храму Васкрсења Христовог.

IZ pomjesnih crkava

патријархом московским и све Русије Кирилом. У Чешкој Републици и Словачкој се повећава број православне пастве. 150 хиљада грађана обје земље сматрају себе чедима Православне Цркве Чешких земаља и Словачке. ПАТРИЈАРХ АЛЕКСАНДРИЈСКИ ТЕОДОР ДРУГИ ПОСЈЕТИО КАМЕРУН

svetigora/ / 2009 / март - април

Папа и патријарх александријски Теодор Други почетком фебруара је посјетио Камерун. Република која се налази на западу Африке, добро је позната патријарху Теодору: од 1997-2002 године он је ту служио као митрополит камерунски. Афичка средства масовног информисања су пренијела да је папа александријски, други по части архијереј у православном свијету, посјетио Камерун мјесец дана прије папе римског Бенедикта Шеснаестот.

ГРЧКА ЦРКВА АТИНСКОЈ КЛИНИЦИ Месогијска митрополија Грчке Православне Цркве, уз помоћ Митрополије Атике и фонда “Михаил Хониатис” обезбиједила је опрему одјељењу за реанимацију атинске болнице “Евангелизмос”, саопштава сајт “Ромфеа”. Опрема у вриједности 250 хиљада евра ријешила је крупне проблеме болнице, која прима пацијенте из цијеле Грчке. Сада одјељење може да прими по осам пацијената којима су извршене кардиолошке операције. Осим тога, митрополија ће набавити и кревете за остала одјељења болнице. “Митрополит месогијски Николај учествује у болничкој дјелатности јер је као мирјанин радио у болници.”, казао је начелник кардиолошког одјељења доктор Харитос.

СВЕШТЕНИК СЕ БРИНЕ ЗА ХИВИНФИЦИРАНУ ДЈЕЦУ Настојатељ Свето-Вознесењског манастира протојереј Михаил Жар узео је под старатељство 35 хив-инфициране напуштене и дјеце-сирочића из разних региона Украјине. Министарство здравља је у манастиру отворило дјечје одјељење стационара Черновицког центра за профилаксу и борбу са сидом, саоппштено је за ИТАР-ТАС. Љекари - специјалисти су међу монасима држали предавања о указивању медицинске помоћи болесној дјеци. При манастиру у селу Молница, Черновицке области већ неколико година постоји дјечји дом породичног типа. Отац Михаил, који има своје троје дјеце, усвојио је тридесет двоје и над више од 150 дјеце прузео старатељство. Уз помоћ манастирске братије изградио је сиротиште са савременим ентеријером, покућством, акваријумима, кавезима са папагајима и мноштвом играчака, које доносе мецене и обични људи, који су сазнали за добре намјере манастира. По ријечима свештеника, који је сам одрастао као сироче, он је спреман да тој дјеци да све, “јер су му прирасли за срце”. ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА НА ТАЈЛАНДУ Представник Руске Православне Цркве на Тајланду, игуман Олег (Черепанин) и предсједник Фонда Православне Цркве, ђакон Данило Вана, посјетили су парохију Свих Светих у Патаји. Повод за ову посјету била је одлука парохије да се купи земљиште ради изградње цркве. Након разматрања више опција, у складу са новчаним могућностима, у сјеверном крају града купљено је земљиште од 400 метара квадратних, са могућношћу да се у будућности купи и сусједни плац од 200 квадратних метара. Потписан је уговор У катастарској служби града Патаја ово земљиште је регистровано на новог власника – Православну Цркву на Тајланду. УБРЗАТИ ПРИПРЕМЕ СВЕПРАВОСЛАВНОГ САБОРА У Руској Православној Цркви сматрају да ће се припреме за Свеправославни сабор у блиској будућности спроводити активније. „У току 2009. године очекујемо да ће оживјети процес припреме за велики и свети Свеправославни сабор“, казао је секретар Одјељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије,

протојереј Николај Балашов. Он је подсјетио да су припреме за Сабор отпочеле 1960. године, и након 30 година су „нажалост прекинуте, али не кривицом Руске Цркве“. Припремна комисија је последњи пут засиједала прије 15 година. Истовремено, о. Николај је напоменуо да је на прошлогодишњем сусрету предстојатеља Православних Цркава у Истанбулу, патријарх Кирил, тада митрополит смоленски и калињградски, „значајно допринио“ доношењу одлука које ће поново покренури припрему Сабора. МОШТИ СВЕТОГ СПИРИДОНА У УКРАЈИНИ

На молбу Његовог Блаженства, Митрополита кијевског и све Украјине Владимира, и са благословом Његовог Блаженства Архиепископа атинског и све Грчке Јеронима, мошти Светог Спиридона Тримитунског Чудотворца ће од Васкрса до Духова ове године боравити у Украјини. Делегација Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, акоју су чинили настојатељ Кијево-Печерске Лавре, архиепископ Павле и протојереј Николај Данилевич из Одјељења за спољне црквене везе, посјетила је 10. фебруара острво Крф ради договора о техничким детаљима преноса моштију. Украјинску делегацију је примио митрополит крфски Нектарије. Током сусрета разговарало се о програму боравка светих моштију у Украјини, о чему ће ускоро бити издано детаљно обавјештење.

Приредио: Славко Живковић Приредио: Славко Живковић

IZ pomjesnih crkava

КИПАРСКА ЦРКВА ТУЖИ ТУРСКУ Кипарска Православна Црква донијела је одлуку да позове на одговорност Турску ради рушења цркава на окупираној територији сјеверног Кипра.

славне Цркве, Његовој Екселенцији Христосу Панагопулосу, амбасадору Републике Грчке у Београду, уручен је орден Светог Саве првог степена на свечаној аудијенцији која је одржана 15. јанура 2009. године, у просторијама Српске Патријаршије у Београду. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије уручио је највише одликовање Српске Православне Цркве амбасадору Републике Грчке у присуству Преосвећених Епископа бачког Г. Иринеја, хвостанског Г. Атанасија и јегарског Г. Порфирија, као и протојереја-ставрофора Саве Јовића, главног секретара Светог Архијерејског Синода. Свечаном пријему присуствовали су и Његово Височанство престолонаследник Александар Карађорђевић, представници дипломатског кора и грчке заједнице у Србији. Захваливши се на части коју му је Свети Архијерејски Синод СПЦ указао, амбасадор Христос Панагопулос је подсјетио да се заједнички корјени српског и грчког народа налазе у Византији и да су наша два народа кроз историју била братски сједињена у истој вјери и култури. МИНИСТРИ СА ЧЛАНОВИМА СВЕТОГ СИНОДА СПЦ Чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве су, у току редовне сједнице, 22. јануара 2009. године, примили и разговорарали са министрима у Влади Републике Србије, господином Вуком Јеремићем, министром спољних послова, и господином Богољубом Шијаковићем, министром вера. У разговору је посебна пажња посвећена питању Косова

март - април / 2009 / svetigora

НЕДЈЕЉА ПРАВОСЛАВЉА У БРИСЕЛУ Прве недјеље Великог поста, по традицији, православни хришћани Белгије се сабирају у грчком православном храму Светих Архангела Михаила и Гаврила у Бриселу и заједнички прослављају Недјељу православља. Божанствену Литургију 8. марта служио је Митрополит белгијски Пантелејмон (Константинопољска Патријаршија), у саслужењу Архиепископа бриселског и белгијског

ДИСКРИМИНАЦИЈА ХРИШЋАНА Руска Православна Црква је изразила забринотост поводом дискриминације хришћана и припадника других вјерских заједница у неким земљама. На округлом столу у бечком сједишту ОЕБС-а, Епископ аустријски и представник Московске Патријаршије у европским институцијама, преосвећени Иларион, је указао на проблеме са којима се суочавају хришћани у Турској, Сјеверном Кипру и Косову. Он је позвао ОЕБС да уради све што је у њиховој моћи у решавању наведених проблема. Начелник Одјељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије протојереј Всеволд Чаплин, који је такође узео учешћа у овој дискусији, истакао је да по међународном закону, слобода вјероисповиједања подразумијева не само право исповиједања одређеног вјерског учења, већ и живота по том учењу. Он је рекао да је дужност међународне заједнице да „потврди и подржи слободу хришћана, као и других вјерника, да изражавају своју слободу у политичком, економском и културном животу, у јавним дебатама и на медијима“. Отац Всеволд је указао на „све учесталије покушаје злоупотребе хришћанских и других богослужбених објеката и символа повезаних са хришћанством и другим религијама“.

AМБАСАДОРУ ГРЧКЕ ОРДЕН СВЕТОГ САВЕ Са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Павла и одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Право-

Кипарска Црква је објавила саопшптење, да ће на иницијативу Архиепископа кипарског Хризостома Другог, поступак бити предат Европском суду за људска права. Турска се окривљује за уништавање 522 цркве, које су или разрушене или претворене у “коњушнице, ноћне клубове, мртвачнице, џамије”. “Обраћање Европском суду за људска права је неопходно, пошто Турска наставља смишљено да уништава цркве на нашој земљи и одбија да помогне око обнове и ремонта здања, која су варварски уништена.”, каже се у прессаопштењу. Кипар је расцијепљен 1974. године, када је Турска упала на сјевер острва, послије краткотрајног преврата у јужном дијелу, коју је подржала грчка војна хунта. Након инвазије, 37% територије на сјеверу Кипра било је окупирано. Данас се ту воде преговори који су започети у септембру прошле године између лидера грчкокипарске и турско-кипарске заједнице о уређењу Кипра и уједињењу острва.

Симона (Московска Патријаршија), Митрополита ахајског Атанасија (Грчка Црква), Епископа синопског Атинагоре (викара митрополита Пантелејмона), Епископа напуљског Партенија (Кипарска Црква), петнаестак свештеника и четири ђакона Константинопољске, Руске, Бугарске, Српске, Румунске и Грузијске Цркве. Међу вјерницима, који су напунили велики простор храма налазили су се амбасадори и дипломате православних земаља у Белгији. По завршетку свечаног богослужења које је служено на грчком, црквенословенском, француском, холандском, румунском и грузијском језику, кренула је литија са иконама у част Недјеље православља.

iz ota~astvene crkve

и Метохије и заштити духовне и културне баштине Српске Цркве и српског народа на Косову. Министар Јеремић је обавијестио

svetigora/ / 2009 / март - април

чланове Светог Архијерејског Синода о настојањима Владе Републике Србије да Косово и Метохија буду сачувани у саставу Републике Србије, као и о томе да је међународно право најјачи аргумент као свједочење наше Државе пред Међународним судом правде у одбрани интегритета Републике Србије.

САВИНДАН НА БОГОСЛОВСКОМ ФАКУЛТЕТУ Свети Сава, први архиепископ и учитељ српски, као и сваке године, торжествено је прослављен на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Његово Преосвешетнство Епископ бачки Г. др Иринеј, декан факултета, и професори били су одлични домаћини дводневних свечаности које су биле посвећене Светом Сави. Светосавским свечаностима на Богословском факултету у Београду присуствовали су Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, највиши представници традиционалних цркава и вјерских заједница у Србији као и предстваници јавног живота престонице. Декан је додијелио дипломе свим дипломираним теолозима у претходној академској години. Затим је о. др Давид (Перовић) изговорио Светосавску бесједу. У даљем културно-уметничком програму учествовали су Оливер Њего и ансамбл који је сплетом народних игара и пјесама увеселио све присутне. На крају академије студенти су отпјевали Химну Светом Сави. СВЕТИ САВА У БЈЕЛОВАРУ У недјељу 32. по Духовима, митрополит загребачко - љубљански Г. Јован служио је Свету Архијерејску

Литургију у храму Свете Тројице у Бјеловару. У току Литургије, митрополит Јован рукоположио је у чин свештеника, ђакона Љубишу Миодраговића. Митрополит Јован представио је вјерницима новорукоположеног свештеника Љубишу пожелевши му много успјеха у пастирском раду. Након освећења славског жита и сијечења колача, дјеца ове парохије рецитовала су пјесмице и прославила школску славу Светог Саву, првог архиепископа српског. СВЕТОСАВСКА РАДОСТ У СПЛИТУ У нејдељу 32. по Духовима Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у капели Светог Саве у Сплиту. Након Свете Литургије одржан је пригодан програм поводом празника Светога Саве, а по традицији програм су извела школска дјеца чији је Свети Саво заштитник. Послије Литургије епископ је одржао састанак са сплитским свештеницима и њиховим сарадницима у вези наставка радова на храму Светог Саве у Сплиту. Радови на храму ће, ако Бог да ускоро поново почети на славу Божију и на радост свих православних Срба у православној Далмацији. ЛИЈЕПО ЈЕ БИТИ СВЕТОСАВАЦ Владика зворничко-тузлански Г.Василије служио је на празник Светога Саве Свету Архијерејску Литургију у цркви Светога Саве у Горњој Слатини код Шамца. „Данас смо окупљени у овом прелијепом храму да би добром Богу благодарили што нам је подарио личност каква је био Свети Сава. Такав нам је потребан архијереј, незлобив, кротак, смирен, спреман на свако добро дјело за добро народа а за славу имена Божијега. У царској палати Немањића је рођен али схвативши да је роду његовом потребна помоћ са неба он одлази у светогорску пустињу у манастир Ватопед. Могао је Свети Сава да ужива у благодетим царскога двора, али је схватио да је земаљско за малена царство а небеско увијек и до вијека и да народ не живи само од хљеба него и од ријечи Божије. Шта нама ваља чинити? Када се каже светосавац то подразумијева да је човјек добар православац и добар Србин. Само српство без вјере ништа је, али

је зато светосавље пуноћа живљења у Духу Светоме. Бити светосавац лијепо је и часно је али и тешко, посебно у временима у којима живимо.’’, рекао је владика Василије. СА ПРОСЛАВЕ СВЕТОГ САВЕ У СКАДРУ

Празник Светог Саве ове године је, након 75 година, први пут литургијски прослављен у Скадру. Албански краљ Ахмед Зогу је 1934. године једним декретом забранио српске институције и одржавање светосавских прослава у Албанији. Свету службу Божију у скадарском храму Свете Тројице служили су шеф кабинета Митрополита Црногорско-приморског протојереј Радомир Никчевић, парох цетињски јереј Љубомир Јовановић и ђакон Игор Балабан. Светој служби присуствовао је и отправник послова Амбасаде Србије господин Зарић са сарадницима, представници Удружења «Розафа - Морача», као и Срби и Црногорци римокатоличке и мухамеданске вјере који су угостили цетињско свештенство. Домаћин славе био је Омер Станковић, старином из Ћеклића код Цетиња. Након Литургије одржана је и Светосавска академија на којој су учествовала дјеца из Скадра и околине. Промовисана је и књига поезије «Скадарске елегије», чији је аутор пјесник Будимир Дубак. О књизи су говорили предсједник Удружења «Розафа - Морача» Павле Брајовић, професор Светозар Ћираковић и вајар Ратко Вулановић. Протојереј Радомир Никчевић казао је да је тај дан био величанствен. ‘’Црква је била препуна, дјеца су на српском језику изводила светосавски програм.’’, рекао је он. ‘’Професор Ћираковић, који већ годину дана у Скадру учи дјецу српском језику, постигао је велики успјех, јер се дјеца полако враћају своме идентитет.’’, објаснио је он.

iz ota~astvene crkve СВЕТОСАВСКИ ПРИЈЕМ У САРАЈЕВУ

О животу и дјелу Светог Саве бесједио је професор србистике, новинар и публициста Ђорђе Јефтић који је казао да не постоји област друштвеног живота укоме нема утицаја живота Св. Саве. Ученици Економско-трговинске и Музичке школе су за овај дан припремили културно-умјетнички програм чиме је указано на истинске вриједности Св. Саве и прослављања његове успомене. Академији је присуствовао и државни секретар и предсједник Координационог центра за КиМ, Звонимир Стевић, као и начелник Косовског округа Горан Арсић. ПРОСЛАВА САВИНДАНА У АРИЗОНИ

Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Г. Николај је у уторак, 27. јануара, поводом прославе Светог Саве - првог архиепископа и просвјетитеља српског - уприличио традиционални Светосавски пријем у својој резиденцији, у згради Митрополије дабробосанске у Сарајеву за представнике цркава и вјерских заједница, власти Републике Српске, БиХ и Федерације БиХ, дипломатског кора, међународне заједнице и јавног и културног живота. Митрополит Николај је у пригодној бесједи говорио о животу и дјелу Светог Саве истакавши да се Свети Сава “у потпуности предао вољи Божијој да би служио Богу и роду своме” и да је он велика личност српског народа.

март - април / 2009 / svetigora

СВЕТОСАВСКА АКАДЕМИЈА У ГРАЧАНИЦИ Химном Светом Сави, у извођењу ученика Музичке школе, у малој, али препуној сали Дома културе у Грачаници одржана је свечана Светосавска академија. Присутнима се најприје, молитвом, обратио Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Г. Артемије, а у име Скупштине града Приштина, која је организовала ову академију, госте је поздравио градоначелник Драгутин Перић. Перић је овим путем подсјетио на страдање српског народа и његових светиња на Косову и Метохији. Он је, указавши на тежак положај српске заједнице у покрајини, апеловао на престанак продаје српских имања ради даљег опстанка српске заједнице у покрајини.

Свети Сава, “то најлепше српско дете”, како је говорио Св. жички владика Николај, у ове дане бива прослављан по свој земаљској кугли, на свим меридијанима гдје живе Срби. Српска заједница у Финиксу има Св. Саву за свога патрона, па је у недјељу, 25. јануара, у њој свечано обиљежен овај светитељев празник. Епископ Максим је у оквиру своје канонске посјете служио Свету Литургију са свештеницима Јанком Трбовићем, Душаном Вавићем и Станиславом Дурићем. Литија и трократни опход око храма услиједили су после Литургије, на којој је пјевао домаћи хор, уз учешће мноштва дјеце и омладине. Слављу се придружила и Светониколајевска парохија коју предводи јереј Станиславц. У црквеној сали преломљен је славски колач, и одржан пригодни програм у коме су учествовала дјеца..

ПРОТИВ ‘’ЕЛЕКТРОНСКОГ’’ СВОЈАТАЊА КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ КИМ Поводом акције прављења електронских података о културној баштини на Косову и Метохији од стране “Косовског министарства културе’’, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве упутио је протестно писмо Шефу УНМНИК- а Ламберту Заниерију, које гласи: Уважена Екселенцијо, Из електронских медија сазнали смо крајем децембра месеца прошле године да је “Косовско министарство културе’’, у сарадњи са Ендрју Спарксом, службеником администрације Велике Британије, покренуло акцију прављења електронских података о културној баштини на Косову и Метохији. Господин Валтон Бећири изјавио је за Б92, 22. децембра 2008. године, да је примарни циљ ове акције заштита и промоција културне баштине, те презентација исте као “јединствене и недељиве”. Није тешко разумети што је Господин Бећири хтео тиме да каже, или проникнути у његове крајње намере. Вама је познато, као и целом свету, да је српска културна баштина на Косову и Метохији толико промовисана у свету, да је неколико споменика те исте баштине под заштитом УНЕСКО-а. Културна баштина је неотуђиви део једног народа или једне цивилизације, у овом случају српског народа и Српске Православне Цркве, која је ту баштину стварала, односно баштинила. Дискутабилно у свему овоме јесте чињеница да господин Бећири жели, и у томе има подршку поменутог службеника администрације Велике Британије у Приштини, да српску културну баштину на Косову и Метохији преименује и пререгиструје као “добро Косова”, или како то он каже да је заведе “аутентично”, мислећи тиме да је аутетнтично да се назову “косовским” у политичком контексту нелегалног отцепљења и проглашења независности Косова. Вама је, пак, познато чији су и како су регистровани сви односни споменици, те како су третирани у Меморандумској комисији и на свим преговорима у Бечу, па чак и у неприхваћеном Ахтисаријевом плану. Поводом ових активности “Министарства културе Косова” и мешања службеника администрације Велике Британије

svetigora/ / 2009 / март - април

у ове активности, којима се угрожава власништво Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, изражавамо најоштрији протест, јер је реч о покушају узурпације власништва и мењање идентитета наше верске и националне културне баштине на Косову и Метохији. Државно-административно сва култруна баштина на Косову и Метохији припада под законске над– лежности Републике Србије и Аутономне покрајине Косова и Метохије, а неке од њих директно под УНЕСКО. То пак никад није мењало, нити сме да мења аутентични идентитет као споменика културе Српске Православне Цркве. Подсећања ради, на преговорима вођеним у Бечу сви учесници преговора сложили су се да поштују српско-православни идентитет нашег наслеђа на Косову и Метохији. Истим принципима наша Црква се водила и својим учешћем у Комисији Савета Европе за обнову наших порушених цркава, а не како тврди господин Бећири, ради “успостављања комуникација” са представницма Српске Православне Цркве ради његових неумесних предлога и планова. Било какво насилно преименовање или отимање наших светиња третираћемо као насиље над културном баштином. Називима “косовско” или “православно” наслеђе жели се дати политичка димензија самој културној баштини, а иста злоупотребити ради учвршћења незаконито проглашене независности Косова. Молимо Вас, Господине Занијери, да о ставу наше Цркве обавестите све надлежне муђународне институције и да предузмете све што је у оквиру Ваше надлежности како би се спречило прављење поменуте базе података на таквим политичким основама, јер је циљ и сврха истих њихова политичконационалистичка злоупотреба. Овим поводом, писмо исте садржине упућено је Ив Де Кермабону, шефу ЕУЛЕКСА на Косову и Метохији, Коиширу Мацури, Генералном секретару УНЕСКО-а, као и Дејвиду Милибанду, Министру спољних послова Велике Британије. БРИГА ЗА СУВЕРЕНИТЕТ СРБИЈЕ Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, поводом пред-

лога новог Статута АП Војводине, обратио се госпођи проф. др Славици Ђукић-Дејановић, Предсједници Народне Скупштине Републике Србије, писмом које доносимо у цјелини, изражавајући забринутост за суверенитет и територијални интегритет Републике Србије. Истим поводом, писмо сличног садржаја је упућено и Предсједнику Републике Србије и Предсједнику Владе Републике Србије. “Уважена Госпођо Ђукић Дејановић, Као вековни чувар српског духовног бића, па и националног идентитета и у доба када Српске државе није било, Српска Православна Црква изражава велику забринутост за суверенитет и територијални интегритет државе Србије, који је најпре тешко нарушен, надамо се само привремено, насилним отимањем и окупацијом Косова и Метохије, а потом покушајем да се од Аутономне покрајине Војводине начини нова држава у држави Србији. То се чини предлогом новог Статута АП Војводине који јој противуставно додељује, поред осталог, и следећа обележја државности: - право да закључује међународне уговоре у областима из своје надлежности (ius contrahendi); - право да оснива своја представништва у иностранству, посебно у Бриселу (ius representationis); - право, приграбљено узурпацијом, Скупштине Војводине да доноси законе. Уз то је противуставно оснивање тзв. Војвођанске академије наука и уметности учињено у намери да се војвођанским Србима прида посебни народносни, тј. национални идентитет. Како се овим предлогом Статута АП Војводине започиње ново распарчавање и разарање већ смањене и убогаљене српске државе, одлуком Светог архијерејског Синода, у име Његове Светости Патријарха српског Г. Павла и све пуноће Српске Православне Цркве, умољавамо Вас да овај наш допис и захтев изнесете на заседање Скупштине, на коме ће бити расправљано о овом питању, у нади да ће му посланици посветити дужну пажњу и да ће овом очигледном противуставном акту ускратити своју сагласност и потврду. У нади да ћете учинити све што је до Вас, на што Вас и Народна Скупшти-

на и Устав обавезује, ради очувању територијалног интегритета и унутрашњег јединства државе, примите изразе наше искрене захвалности.” МОНАШЕЊЕ По благослову Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорско-приморског Господина Амфилохија дана 9.2.2009. године, замонашена је Јована Оцокољић из Београда.

Јовану је замонашио игуман манастира Подмаине, отац Бенедикт Јовановић, уз саслужење протојереја Илије Шмигића њеног духовника, протојереја Миломира Стевановића, игуманије манастира Рустово мати Синклитикије, игуманије манастира Ваведење мати Анастасије, монахиње Михаиле, као и уз присуство њених родитеља Ратомира и Љиљане Оцокољић и пријатеља. Монашки постриг извршен је у њеном дому. Добила је монашко име Екатарина. Поверена је на духовно старатељство игуманији манастира Рустово, мати Синклитикији. Да је Господ учврсти и укрепи на њеном путу. СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА У КРАГУЈЕВЦУ... На велики хришћански празник Света Три Јерарха Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Старој цркви у Крагујевцу. После прочитаног Јеванђеља владика Јован се пригодном бесједом обратио вјерном народу. Владика је упечатљиво и надахнуто говорио о лику и дјелу Св. Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста који су својом личном вјером, личним примјером, усменом и писаном ријечју много учинили за хришћанску ортодоксију. У току Литургије за пјевницом су пјевали матуранти крагујевачке Богословије

iz ota~astvene crkve Свети Јован Златоусти. ... И У МРЗЕНИЦИ Диван је Бог у Светима Својим, Бог Израиљев. Уистину је диван Бог у Светима Својим. Манастир Покрова Пресвете Богородице у Мрзеници свједочи ту освештану истину. Прошле године празник посвећен тројици дивних јерарха: Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Светог Јована Златоустог прослављен је скромно, у манастирској капели. Ове године, у новоподигнутом храму торженствено Свету Архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ нишки Г. Иринеј уз саслужење дванаесторице свештенослужитеља и једног ђакона. Владика бесједи. Говори о златном вијеку хришћанства, о три златне трубе које благовијесте истину. Говори о значају домаће цркве која је у данашњем времену у великим искушењима. Но, у исто време, владика изражава вјеру да ће Господ, молитвама ових дивних Светитеља, учинити да домаћа црква оживи и покаже се у свој својој раскошној љепоти. СВЕТОСИМЕОНОВСКА АКАДЕМИЈА

ПЕТ ГОДИНА ОБНОВЕ МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА

ПРЕДСТАВНИЦИ СПЦ СА МИНИСТРОМ ЈЕРЕМИЋЕМ Министар спољних послова Републике Србије Вук Јеремић састао се 10. марта са члановима Светог Си-

СВЕПРАВОСЛАВНО ВЕЧЕРЊЕ У БЕЧУ Прве недјеље Великог поста, када Црква слави Недјељу Православља, подсјећајући нас на прву побједу Православља над иконоборством и на поновно увођење прослављања икона у Константинопољу 843. године, по устаљеној традицији, православни верници који живе у главном граду Аустрије, заједнички присуствују Свеправославном вечерњу које служи свештенство Руске, Румунске, Бугарске, Српске, Чешке, Грузијске Православне Цркве и Константинопољске (Цариградске) и Антиохијске Патријаршије, наизменично, сваке године у другој цркви. Епископ бечки и аустријски Иларион (Алфејев) у својој бесједи говорио је о генерално реновираном, прелијепом храму Светог Николе, који је у децембру прошле године требао да освети блаженопочивши Патријарх московски и све Русије Алексије Други. Са посебним задовољством епископ Иларион поздравио је српског епископа средњоевропског Константина и захвалио му се на присуству, пожељевши му добро здравље и Божију помоћ у пастирском раду. Епископ Константин је изразио своју радост што је у могућности да буде ‘’у овом велелепном храму учесник торжества Православља”. НЕДЈЕЉА ПРАВОСЛАВЉА У БЕОГРАДУ Са благословом и у име Његове Светости Патријарха српског Г. Павла и Високопреосвећеног Митрополита Г. Амфилохија, у храму Светог великомученика Димитрија Ми-

март - април / 2009 / svetigora

У ноћи између 3. и 4. марта 2004. године у светој српској царској лаври Хиландару на Светој Гори Атос, избио је пожар који је убрзо попримио катастрофалне размјере. Ватра се из димњака једне од пећи у конаку Игуменарија на сјеверозападној страни манастира, проширила на дрвену кровну конструкцију и веома брзо захватила цијелу сјеверну половину хиландарског утврђења. Том приликом је изгорело више половине корисне површине манастирских здања, тачније, 5761 м2 од укупно 10.500 м2. У пожару су страдала четири параклиса - Светог Димитрија, Светог Саве Српског, Светог Николе и Светих четрдесет Мученика, од којих је последњи срушен у потпуности. Изгорели су конаци Игуменарија, Дохија, Велики конак из 1816-1821, конак из 1814. или Синодик, улазни дио манастира, преостали дио старог конака чији су најстарији дјелови из 14. века и такозвани Бијели конак који је скоро срушен и у коме су биле сачуване најстарије аутентичне келије на Светој Гори са краја 16. века.

нода Српске Православне Цркве уочи састанака које ће имати у седишту УНЕСКО, као и на другим међународним форумима, а који за циљ имају подсјећање на пет година од мартовског погрома на Косову и Метохији (17. марта 2004. године) у којем је уништено 35 цркава и манастира. Током сусрета са члановима Светог Синода, такође је потврђено чврсто опредјељење Српске Православне Цркве и Владе Републике Србије да се настави обнова спаљених цркава и манастира на Косову и Метохији, а што је у складу за одредбама Резолуције 1244 Савета безбиједности УН.

Са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Павла, у организацији поклоничке агенције СПЦ Доброчинство, 26. фебруара је у Великој дворани Задужбине Илије Коларца одржана традиционална Светосимеоновска академија. Академији су присуствовали Њихова Преосвештенства Епископи банатски Г. Никанор и хвостански Г. Атанасије, викар патријарха српског, представници јавног и културног живота и бројни благочестиви народ српске престонице. У богатом културно-уметничком програму хор КУД Абрашевић, под диригентском палицом Милована Панчића, извео је дела Мокрањца, Кедрова и Рахмањинова. Дело Плава гробница, на стихове Милутина Бојића, извели су солиста Ненад Ненић и драмски уметник Гојко

Балетић. Светосимеоновску беседу казивао је мр Бојан Миљковић из Византолошког института САНУ. Да подсетимо, прва Светосимеоновска академија, у организацији поклоничке агенције СПЦ Доброчинство, одржана је на празник Светог Симеона Мироточивог 1993. године у сусрет осамстогодишњици манастира Хиландара и у част утемељитеља српске државе и духовности, Стефана Немањље, потоњег Светог Симеона Мироточивог.

svetigora/ / 2009 / март - април

роточивог на Новом Београду, Свету Архијерејску Литургију служио је викар Његове Светости Патријарха српског Г. Павла, Преосвећени Епископ хвостански Г. Атанасије Велики храм Светог Димитрија испунио је велики број вјерника, већином млађих и дјеце, који су се причестили Тијелом и Крвљу на Божанственој Литургији. После Свете Литургије преосвећени владика, као што то увијек и чини, пренио је благослов патријарха српског Павла и у архипастриској бесједи истакао да је ова недеља када прослављамо истину вјере и када се поклањамо њој, истини о Богу и човјеку, прослављамо Бога и моћ Божју у свијету. Вјера нам је дата као познање истине, дата нам је као моћ и сила. Она преображава свакога од нас и такву вјеру данас прослављамо. Истина је у овом свијету увијек окружена лажима, као што је и Господ био окружен онима који су га распели. Али Христос је на крају све побиједио и васкрсао из мртвих. Торжествено, као и у храму Светог Димитрија, дан Православља прослављен је и у осталих 65 храмова Архиепископије београдскокарловачке.

САОПШТЕЊЕ ПРЕДСТАВНИКА ТРАДИЦИОНАЛНИХ ЦРКАВА И ВЈЕРСКИХ ЗАЈЕДНИЦА 14. март 2009. Поздрављајући показано делимично разумевање Владе Републике Србије за неопходно усавршавање Предлога закона о забрани дискриминације и имајући разумевање за политичке и уставне аспекте законодавног поступка, традиционалне Цркве и верске заједнице усредсређују своје предлоге на највеће, и даље присутне, недостатке новог Предлога закона о забрани дискриминације. Традиционалне Цркве и верске заједнице сматрају да је Влада доведена у заблуду од стране ауторâ досадашњег Предлога, као и појединих медија, како у погледу ваљаности досадашњег Предлога, тако и у погледу намере и садржине предлога традиционалних Цркава и верских заједница. Због тога je на интернетстраницама Српске Православне Цркве (http://www.spc.rs), Католичке Надбискупије београдске

(http://www.kc.оrg.rs) и Исламске заједнице Србије (http://www.rijaset. rs) стављен на увид jaвности и нови, концентрисани Предлог за измену новог Предлога закона о забрани дискриминације. Садашњи Предлог, осим у погледу права на изражавање сексуалне оријентације, озбиљно одступа од међународних стандарда још на два начина: не садржи одредбу којом би на општи начин били решени конфликти у вршењу различитих заштићених права и уводи објективну одговорност за дискриминаторне радње. Очигледно је да би такав Предлог водио тешким конфликтима у друштву. ПРОТЕСТ ЗБОГ ИСКЉУЧЕЊА СТРУЈЕ Шеснаести дан од искључења електричне енергије српским селима Племетини,Прилужју, Бабином Мосту и Грацу, више стотина мјештана Племетине окупило се 17. марта на протестном скупу а потом су кренули у протестну шетњу до Тетмоелектране Косово Б, али су се на излазу из села зауставили јер им КПС полиција није дозволила даље кретање. Скуп је завршен без инцидената а наставак протеста мјештани су најавили и за наредне дане. Настава за око 500 ученика основне и средњих школа у Племетини обустављена је због непостојања ни минималних услова за одржавање протеста, најавио је на протестном скупу предсједник општине Обилић са сједиштем у Племетини Љубомир Босанац. Босанац каже да има наговјештаја да ће поједини родитељи исписати дјецу из школа и уписати их у неке у Централној Србији или на сјеверу Косова. Он у изјави Контакт плус радију из Косовске Митровице наглашава да постоји и проблем са водоснабдјевањем јер двије зграде у Племетини у којима живе Роми, Ашкалије и шест српских породица због несташице струје двије седмице немају ни воду. Босанац ситуацију у селу описује као веома тешку. „Све се из фрижидера испразнило, људи су побацали храну.Све је блокирано, важне институције у селу не раде. Има и наговјештаја о исељењу јер многи људи више стварно не могу да издрже. Дјецу ће пребацити до градова у централној Србији”, рекао је предсједник општине Обилић. У

Племетини живи око 2200 Срба, 800 Рома и око 600 Албанаца. Без струје у овом дијелу Косова су и села Граце и Бабин Мост. МИТРОПОЛИТИ АМФИЛОХИЈЕ И КИРИЛ СЛУЖИЛИ У БЕОГРАДУ

Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г.Амфилохије и Његово Високопреосвештенство Митрополит варнски и високопреславски Г. Кирил из Бугарске Православне Цркве који је дошао у кратку посјету Српској Православној Цркви, служили су у суботу друге седмице Великог поста, на празник Свете преподобномученице Евдокије Свету Архијерејску Литургију у цркви Св. Тројице у Београду. Архијерејима је саслуживало 6 презвитера и 4 ђакона.У току Свете Литургије митрополит Амфилохије је рукоположио чтеца Горана Ђукића у чин ђакона, а његову кћерку Василису миропомазао и запечатио даром Светога Духа. На крају Свете службе Божије вјернима се обратио митрополит Амфилохије тумачећи ријечи: “Тело Христово примите, извора бесмртнога окусите.”, које слушамо на свакој Литургији и усрдно се захвалио госту на овој посјети коју је учинио Српској Цркви и престоном граду. Затим се вјернима обратио и митрополит Кирил захваливши се на заједничком богослужењу и гостољубљу, пренијевши окупљенима благослов Његове Светости Патријарха бугарског Г. Максима. После заједничке трпезе љубави, архијереји су учинили посјету Његовој Светости Патријарху

iz ota~astvene crkve српском Г. Павлу који се захвалио на посјети пренијевши поздраве Патријарху бугарском Г. Максиму и свој једновјерној браћи у сестринској Бугарској Православној Цркви. САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ПОВОДОМ ПОГРОМА НА КИМ 17. МАРТА 2004. И ДЕСЕТОГОДИШЊИЦЕ БОМБАРДОВАЊА НАТО ПАКТА Овог 17. марта се навршава пет година од погрома извршеног над српским православним живљем и православним светињама на Косову и Метохији. Тим погромом од стране албанских терориста прогнано је нових преко четири хиљаде Срба са њихових вековних огњишта, уништено стотине домова, срушено нових преко тридесет цркава, пале нове невине жртве. Све се то догодило уз присуство међународних цивилних и војних снага, УМНИК-а и КФОР-а. До данас нико није одговарао за то насиље и јавни злочин. А све је то уствари наставак бомбардовања НАТО пакта и незапамћеног прогона, насиља, убистава и рушења стотина светиња 1999. године на Косову и Метохији. Од прогнаних и избеглих занемарљив је број оних који су у току последњих десет година могли да се врате својим спаљеним домовима и имањима; огромна већина срушених храмова и манастира остаје у рушевинама или нестаје сваки траг њиховог постојања. Тако изгледа заштита људских права и обећано од међународне заједнице „испуњење стандарда” пре коначног решења питања Косова! Један број држава је у међувремену, супротно одлукама Уједињених нација (одлука

Савета безбедности 1244), прихватило од Албанаца једнострано проглашену „независност” Косова.

Тиме су извршени злочини и насиље не само остали без казне него су и награђени сакаћењем једне међународно признате државе, чланице Уједињених нација, супротно свим међународним конвенцијама и загарантованим правима држава и народа. Овај чин несумњиво потврђује истинитост изјаве некадашњег америчког амбасадора г. Монтгомерија да је и само бомбардовање од стране НАТО пакта и САД (1999) Србије и Црне Горе извршено са циљем давања независности Косову. „Заштита људских права” праћена новим етничким чишћењем и разарањем културне баштине српског народа, очигледно је представљала изговор

за остваривање геополитичких циљева савремених моћних држава света. То потврђују и најновије драконске пресуде у Хашком трибуналу људима који су бранили своју земљу и њену целовитост, истовремено уз ослобађајуће пресуде терористима Харадинају, Ф. Ејупију и др. Тешко, боље рећи немогуће је сместити у здрав разум право на борбу против тероризма и заштиту „националних интереса” САД и других држава у далеком Авганистану и Ираку, убиствима стотине хиљада тамошњих невиних људи и уништавањем културне баштине тих древних народа а при том не само лишавати људе права на одбрану своје отаџбине него им судити као злочинцима. Но, дубоко уверени да ће историјски ток ствари, као и безброј пута у прошлости људског рода, потврдити и овог пута да „Бог није у сили него у правди”, позивамо верни народ да и овог 17. марта узме учешће у помену пострадалим од терористичког погрома на Косову и Метохији. Помен ће се одржати у Саборној цркви у Београду у уторак у 12 часова. Поводом, пак, десетогодишњице НАТО бомбардовања наше земље одржаће се помен пострадалима, у свим храмовима наше Цркве у свету уз звоњење звона на храмовима 24. марта у 18,45, када је пала прва бомба на нашу земљу. У Београду ће се помен одржати у Марковој цркви у 17 часова. Следи комеморативна академија у Центру Сава у 20 часаова. Из канцеларије Светог Архијерејског Синода

март - април / 2009 / svetigora

svetigora/ / 2009 / март - април

iz ota~astvene crkve

УПОКОЈИО СЕ ТЕШКО ПОВРИЈЕЂЕНИ АРХИМАНДРИТ АМФИЛОХИЈЕ (ЖИВКОВИЋ), ПРВИ ИГУМАН СВЕТОЈОВАЊСКОГ МАНАСТИРА У ЈАСЕНОВЦУ У ЕПАРХИЈИ СЛАВОНСКОЈ На празник Светог Максима Исповједника и Мученика Неофита, 21. јануара/3. фебруара 2009. г., упокојио се у Господу од посљедица тешких опекотина, задобијених на више од 50% тијела у сумњивој експлозији у кући у власништву Српске Православне Цркве у Пакрацу 10./23. јануара 2009. г., на Одјељењу интензивне његе Трауматолошке клинике у Загребу, први старјешина српског православног манастира Јасеновац, архимандрит Амфилохије Живковић. Архимандрит Амфилохије упокојио се послије дванаестодневне коме, изазване и одржаване по одлуци загребачких љекара, пошто је са мјеста несреће у свјесном стању најприје превежен у пакрачку а затим у поменуту загребачку болницу, гдје су га свакодневно обилазили отац и сабраћа из епархије Славонске, на челу са епископом, г. Савом Јурићем. Архимандрит Амфилохије Живковић, рођен је 3. априла 1971. г. у Славонском Броду, гдје је на крштењу понио име Ненад. Богословију “Света Три Јерарха” при манастиру Крки Ненад Живковић завршио је 1989.г., када је примио монашки постриг и јерођаконски чин из руку тадашњег епископа Славонског, г. Лукијана. У тешким временима рата и нове српске Голготе на западном Балкану, остајући уз свој страдални народ, јерођакон Амфилохије неко вријеме монаховао је у Бихаћкопетровачкој епархији, а затим у славонском манастиру Ораховица. За јеромонаха је рукоположен 1991. г., за епископства истог Славонског епископа, г. Лукијана, руком митрополита Дабро-босанског, г. Николаја. Када је нови епископ Славонски, г. Сава Јурић, на Ваведење Пресвете Богомајке, 2000.г. у мученичком Јасеновцу запалио вјечну српску воштаницу на гробовима више од 800 000 православних Срба на најзвјерскији начин уморених у Јасеновцу 1941-1945.г. руком хрватских усташа, оснивањем новог Светојовањског манастира, при парохијској цркви Рођења Св. Јована Крститеља, убрзо потом јеромонах Амфилохије Живковић постављен је за његовог првог игумана, а ускоро је добио и архимандритски чин. Било је то шеснаест година након обнове 1941.г. разрушене јасеновачке цркве и њеног освећења, које је савршио тадашњи Патријарх Српски, Њ.С., г. Герман (Ђорић), изговоривши у бесједи коју је одржао вјерном народу ону чувену реченицу: “Опростити морамо, али заборавити не смијемо!” Било је то такође и десет година пошто је претходни епископ Славонски, г. Лукијан, датум обнове ове спомен-цркве 20. августа/2. септембра установио као годишњи спомен-дан свих Јасеновачких Новомученика, обиљеживан литургијским богослужењем и свенародним молитвеним сабором у јасеновачкој цркви и на самом стратишту. Архимандрит Амфилохије Живковић је, по жељи породице, сахрањен у манастиру Гргетег епархије Сремске, 25. јануара/7. фебруара 2009.г. Заупокојену Литургију је служио Његово Преосвештенство, некадашњи епископ Славонски, данас епископ Будимски, г. Лукијан, а опијелом је из храма отац Амфилохије испраћен молитвама епископа Зворничкотузланског, г. Василија, епископа Будимског, г. Лукијана, и епископа Славонског, г. Саве, уз молитве архимандрита гргетешког Доситеја и његовог манастирског братства и сестринства те великог броја свештенства и монаштва из цијеле наше Цркве, међу којима и колега из Богословије и многобројних пријатеља. У име епископа и свештенства епархије Славонске бесједом се обратио протојереј-ставрофор Слободан Лалић, парох пакрачки.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У МАНАСТИРУ ДУЉЕВО Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Господин Амфилохије служио је 24. јануара са свештенством Свету службу Божију у манастиру Дуљево. Тумачећи ријечи Светог апостола Павла Браћо, покоравајте се једни другима у страху Божјем, Владика је у архипастирској бесједи рекао да је тајна послушања својство Самога Бога. „Зашто? Зато што је Бог љубав. Љубав је Бог, љубав је Син, љубав је Дух Свети. Свесвета и животворна Тројица има за својство љубав као унутарњу силу која се открива и јавља овоме свијету у коме се ми рађамо, и на којој почива овај свијет. Свеукупна Божја творевина је плод Божанске љубави. На послушности и узајамности – што значи на љубави која је уткана у свему видљивом и невидљивом – почива овај свијет. На томе се гради и људски живот, и људско биће”, објаснио је Митрополит црногорско-приморски. У току Свете службе Владика је у Свету тајну брака увео младенце Владислава и Јелену. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ВЛАШКОЈ ЦРКВИ НА ЦЕТИЊУ

Митрополит Црногорско-приморски Господин Амфилохије служио је 25. јануара са свештенством Свету службу Божију у Влашкој цркви на Цетињу. „У ове Свете дане, у догађајима којих се сјећамо и које прослављамо, испуњавају се бројна пророштва старозавјетна”, рекао је Владика у архипастирској бесједи вјернима. „Испуњавају се најзначајнија пророштва древних и великих пророка: о рођењу Месије, о јављању Божијем, о сретењу са Господом. Сва она су садржана у оном имену старозавјетном Месијином које гласи Емануил – што значи са нама је Бог.Заиста, све оно што се догађа ових дана и што је везано за Божје присуство, оно не само што се једном догодило, некада у древна времена, него се непрекидно догађа. За нас људе постоје

Приредио: Рајо Војиновић вријеме и мјерење временско збивања историјских, за нас постоје прошлост, садашњост и будућност. За Бога и Божја догађања не постоји вријеме него постоји вјечно сада”, казао је Владика. „Дакле, све оно што се догађа свједочи да је заиста Бог са нама и у нама, да Бог у кога ми вјерујемо није неки далеки Бог него да је Бог Који је дошао међу нас и уселио се у нас пун благодати и истине. То је основни доживљај, основна тајна, неизрецива а тако присутна и тако опипљива, наше хришћанске вјере. Он није Бог философа, апстрактни и далеки Бог, него је Бог Авраама, Исака и Јакова, Бог Светих пророка и Светих апостола са којима је општио и са којима је говорио. Он је Бог Светих Божјих људи. Све до дана данашњега Он је Бог оних који су са Њим и оних са којима је Он”, закључио је Архиепископ Амфилохије. У МИТРОПОЛИЈИ ЦРНОГОРСКОПРИМОРСКОЈ ПОЧЕЛЕ СВЕТОСАВСКЕ СВЕЧАНОСТИ

је одржана централна светосавска академија у Митрополији Црногорскоприморској. У присуству Преосвећеног Епископа Диоклијског Господина Јована, бројног свештенства, представника дипломатског кора, страначких првака, културних посленика и великог броја грађана Подгорице скуп је благословио Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорскоприморски Господин Амфилохије. Светосавску бесједу одржао је књижевник из Врбаса Благоје Баковић. У умјетничком дијелу програма учествовали су пјесник Селимир Радуловић, гуслар Рајо Војиновић, глумци Славиша Чуровић и Данијела Ђокић, ђаци Богословије Светог Петра Цетињског, црквени хорови из Никшића, Подгорице и Котора, а посебно одушевљење публике изазвао је наступ етно-бенда „Браћа Теофиловић” из Чачка. Празник Светог Саве ове године је, на-

Шеф кабинета Митрополита Црногорско-приморског протојереј Радомир Никчевић казао је РадиоСветигори да је овај дан био величанствен. „Црква је била препуна, дјеца су на српском језику изводила светосавски програм. Професор Ћираковић, иначе један од отпуштених професора српског језика из Никшића, који већ годину дана у Скадру учи дјецу српском језику, постигао је велики успјех, јер се дјеца полако враћају своме идентитету”, објаснио је он. И На територији Општине Херцег Нови и ове године је радосно и свечано прослављен Савиндан. У већини православних храмова служена је Света литургија и дијељени поклони дјеци, а Епискп Диоклијски игуман манастира Острог Господин Јован је на дан празника служио Свету службу Божију у цркви Светог Саве у Тивту. У дворани “Парк” у Херцег Новом увече је одржана Светосавска академија. Поред великог броја вјерника били су присутни скоро сви свештени-

март - април / 2009 / svetigora

кон 75 година, први пут литургијски прослављен у Скадру. Албански краљ Ахмед Зогу је 1934. године једним декретом забранио српске институције и одржавање светосавских прослава у Албанији. Свету службу Божију у скадарском храму Свете Тројице данас је служили су шеф кабинета Митрополита Црногорско-приморског протојереј Радомир Никчевић, парох цетињски јереј Љубомир Јовановић

и ђакон Игор Балабан. Светој служби присуствовао је и отправник послова Амбасаде Србије господин Зарић са сарадницима, представници Удружења „Розафа – Морача”, као и Срби и Црногорци римокатоличке и мухамеданске вјере који су угостили цетињско свештенство. Домаћин славе био је Омер Станковић, старином из Ћеклића код Цетиња. Након литургије одржана је и светосавска академија на којој су учествовала дјеца из Скадра и околине. Промовисана је и књига поезије „Скадарске елегије”, чији је аутор пјесник Будимир Дубак. О књизи су говорили предсједник Удружења „Розафа – Морача” Павле Брајовић, професор Светозар Ћираковић и вајар Ратко Вулановић.

Традиционалним светосавским академијама у Митрополији Црногорско-приморској је и ове године свечано прослављен празник Светог Саве Српскога. Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Господин Амфилохије поздравио је 25. јанауара и благословио учеснике светосавске академије у Колашину. Светосавску бесједу одржао је пјесник Момир Војводић У програму академије учествовали су Хор Светог Марка из Подгорице, дјеца са вјеронауке при колашинском храму Светог Димитрија, фолклорни ансамбл из Колашина и гуслар Максим Јовановић. Светосавске академије су исте вечери одржане у Улцињу и Бару. Барска академија, коју су организовали тамошња Црквена општина и Српско културно-просветно друштво била је посвећена и 790-ој годишњици Митрополије Црногорско-приморске. Учеснике је поздравио и скуп благословио Преосвећени Епископ Диоклијски игуман манастира Острог Господин

Јован, а светосавску бесједу одржао је књижевник Благоје Баковић. На академији у Улцињу сватосавску бесједу је изговорио књижевник Селимир Радуловић У крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици 26. јануара

Hronika mitropolije

svetigora/ / 2009 / март - април

ци са територије херцегновске општине као и представници локалне власти на челу са предсједником Општине. Светосавску академију благословио је Епископ Диоклијски Г. Јован, а светосавску бесједу одржао је протојереј Гојко Перовић, ректор Цетињске Богословије. У програму су учествовали и црквени хорови “Свети Сава” из Херцег Новог, „Свети Василије Остроски “ из Кумбора и “Рождество” из Бијеле.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ПРАВНОГ САВЈЕТА МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ И ЕПАРХИЈЕ БУДИМЉАНСКОНИКШИЋКЕ 29. јануар 2009.г. Правни савјет Митрополије Црногорско-Приморске и Епархије Будимљанско-Никшићке на свом састанку одржаном 29. јануара 2009. године, посебну пажњу посветио је пресуди Управног суда Црне Горе (У.бр. 1043/20008) којом је оспорено решење Министарства финансија којим је поништен незаконити закључак цетињске Управе за некретнине од фебруара 2008.г. Тиме се Митрополија Црногорско-Приморска, први пут у њеној многовјековној историји нашла у положају да буде правно делегитимисана као власник православних цркава и других црквених непокретности у Цетињској општини. Правни савјет стоји на становишту да је овдје ријеч о политичкој пресуди која нема утемељења у позитивном праву Црне Горе. Исход процеса се могао наслутити на јавној расправи у Управном суду када је предсједавајући судског вијећа судија Гордана Пот пред вијећем, странкама у поступку и присутном јавношћу изјавила да је „било ургенција за заказивање овог предмета“. Широј јавности је познато да у Управном суду већ годинама свој исход чека велики број предмета, а са њима и још више оштећених грађана и институција. На жалост, јавност је остала ускраћена за сазнање ко је, када и како мимо законских прописа и датума предмета у овом случају вршио притисак на Управни суд. И чињеница да су поједини медији, иако нису

представљали странке у поступку, пресуду Управног суда добили прије него што је добила Митрополија Црногорско-Приморска као странка у поступку довољно говори о суштини и позадини овог судског спора што је кристално јасно и из образложења пресуде. Симптоматично је и то што је и Јавни сервис РТВЦГ јавност извијестио о овој пресуди иако за хиљаде других пресуда Управног суда већ деценијама не показује готово никакво интересовање. У пресуди Управног суда не постоји ниједан правно и логично утемељен разлог који би оправдао њен смисао и циљ. Парадоксално је да Управни суд нелогичним разлозима своје пресуде поништава сасвим законито и коректно образложено решење Министарства финансија Црне Горе. Правни савјет с правом очекује да ће Министарство финансија показати виши ниво правног разумијевања од Управног суда као што је то и раније у истом предмету показало. Посебан случај о коме је било ријечи на састанку Правног Савјета, представља насиље полиције у вези незаконите забране богослужења у митрополијској Цркви Светог Јована Крститеља у Бајицама и примјене грубе, а ничим изазване силе над Протојерејем Гојком Перовићем, парохом Цетињским и ректором Цетињске богословије. Правни је преседан да полиција у овом случају на себе преузима ингеренције суда, не штити власника и држаоца, али и погрешно и тенденциозно на штету Митрополије примјењује Закон о јавним скуповима. Правни савјет указује на то да процес у вези митрополијске цркве у Бајицама, мимо права на суђење у разумном року, траје већ седам година те да је Виши суд два пута у корист Митрополије као законитог власника укидао решење Основног суда у Цетињу. Правни савјет ће свештенику Гојку Перовићу пружити сву стручну подршку и помоћ у поступку који ће покренути тужбом против полицајаца који су над њим извршили насиље и нанијели му лакше повреде. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО НА МИХОЉСКОЈ ПРЕВЛАЦИ Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Господин Амфилохије служио је 8. фебруара са свештенством Свету службу Божију у манастиру Светих архангела на Михољској Превлаци код Тивта.

Владика Амфилохије затим је у Котору присуствовао свечаности обиљежавања 1200 годишњице преноса моштију Светог Трифуна у овај

град, догађај који се збио у вријеме јединствене Цркве Истока и Запада. Овим поводом данас је у Котору вршило службу десетак надбискупа и бискупа на челу са загребачким кардиналом Јосипом Бозанићем. Митрополит Амфилохије је цјеливао мошти Светог Трифуна, као што су чинили и његови претходници од времена првих зетских епископа Илариона и Неофита, па преко Светог Петра Цетињског који је од тадашњег которског надбиску-

па добио честицу моштију Светог Трифуна које је онда у знак благодарности поклонио Русији због подршке која је вјековима од ње стизала. Владика је учествовао у литији од катедрале Светог Трифуна до Цркве Светог Николе учествовао у традиционалној литији која иначе обилази читав Котор. Свечаности у Котору присуствовали су високи званичници, међу којима су били предсједник Црне Горе Филип Вујановић, предсједници Хрватског Сабора Лука Бебић и Скупштине Црне Горе Ранко Кривокапић, те градоначелници Подгорице и Котора Миомир Мугоша и Марија Ћатовић. Владика Амфилохије је у поподневним часовима обишао цркве у обнови на Бјелићима у Кртолама, која је метох манастира Михољска Превлака. Владика је потом у Радановићима посјетио цркву Успења Свете Богородице која је изградњи и манастир Подластва Грбаљска. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ЦРКВИ СВЕТЕ ПЕТКЕ У БУДВИ Митрополит Црногорско-приморски Господин Амфилохије служио је 21.

Hronika mitropolije фебруара, поводом Задушница, Свету службу Божију у цркви Свете Петке у Будви. У току литургије Владика је у чин протопрезвитера произвео презвитера Јова Бајковића. Говорећи о Задушница-

истинска правда Божја и мјера свега људског понашања и живљења овдје на земљи. Тако нас Црква васпитава, учи нас Црква, открива нам на првом мјесту милостивост Божју, открива нам дубљи смисао нашега живљења, указује нам да је човјек биће бесмртно, вјечно и непролазно, али нам открива и нашу одговорност према Богу, према творевини Божјој и према ближњима својима. Та одговорност ће се показати на Страшном суду Божјем, као коначној мјери свега што се догађало у крлетци времена и простора, у историји свијета и човјека”, закључио је Митрополит Амфилохије.

март - април / 2009 / svetigora

КОМИСИЈА ЦРКВА И ДРУШТВО УРЕДИЛА СУСРЕТ ДЕЛЕГАЦИЈЕ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКОПРИМОРСКЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ СА ЗВАНИЧНИЦИМА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ ЦЕТИЊЕ, 28. фебруара Послије посјете службеника Комисије Црква и друштво Конференције европских цркава Митрополији Црногорско-

приморској у новембру 2008. године, ова Комисија је организовала више сусрета Његовог Високопреосвештенства Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) и Његовог Преосвештенства Епископа Будимљансконикшићког Јоаникија (Мићовића) у европским институцијама. Директор Комисије Црква и друштво Преч. Ридигер Нол, Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије и замјеник Патријарха Српске православне цркве, као и Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије сусрели су се са г. Пјером Мирелом, директором у Генералном директорату за проширење Европске Комисије, др Михаелом Рупом из Одбора за спољне послове и пододбора за људска права Европског Парламента, са г. Јонасом Јонсоном, начелником Одјељења за Западни Балкан Савјета Европске Уније, и са чланом Европског Парламента г. Славом Биневим. У разговору са званичницима Европске Уније, истакнута су, између осталог, и ова питања: односи Црквадржава, непостојање закона о Црквама и вјерским заједницама и закона о реституцији црквене имовине као и вјерске наставе у школама у Црној Гори, и питање заштите културног и вјерског наслеђа на Косову и Метохији. Преч. Ридигер Нол, као и други саговорници у установама Европске Уније су поздравили залагање Митрополије Црногорско-приморске да учествује у процесу интегрисања своје земље у Европску Унију. При томе су изразили своја очекивања да ће црногорске власти у процесу интеграција у Европску Унију у потпуности испоштовати законски и у пракси европске стандарде поштовања људских, па и вјерских права и слобода. Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије је нагласио да је Православна црква спремна да помаже и спроводи овај процес, како би законодавни систем Црне Горе у потпуности био у складу са европским стандардима. Рекао је: „Идеја европске интеграције у ствари је чин свједочења Јеванђеља „да сви буду једно“. Народи и нације треба да се окупљају у једну велику заједницу у којој ће се поштовати достојанство сваке личности и сваког народа. Замолили смо званичнике Европске Уније да нам помогну у спровођењу стандарда ЕУ и владавине права у Црној Гори.“ Званичници ЕУ су се посебно занимали за будућност културног наслеђа и имовине Српске православне цркве на Ко-

ма Владика Амфилохије је подсјетио да је душа људска по своме назначењу и призвању бесмртна и непролазна. „Не собом, јер је из ничега настала као и свеукупна творевина, него Божанским даром и позивом, Божанским дахом којим је Бог задахнуо првога човјека и којим задахњује свакога човјека и задахњиваће до краја свијета и вијека”, рекао је он. Владика је у току литургије служио и парастос поводом задушница, а по њеном завршетку је поред цркве Свете Петке, на темељима манастира Светог апостола Марка, положио нови каментемељац и благословио почетак обнове храма Светог Марка који ће да буде крстионица. „Тамо гдје је канула кап благодати Божје, то мјесто се увијек обнавља”, рекао је тим поводом Владика. „Благодат Божја је као сјеме, као клица која увијек изнова доноси плода. Ево, тако се обнавља и ово мјесто које понире у дубине вјекова и око кога је садјенута ова Светиња, овај древни, донемањићки, старохришћански манастир. Ми смо открили његове темеље, иако су чак и наше учене главе тврдиле да овдје није било храма да би могли да остварују неке своје планове. Са градњом овога Светосавскога парохијског дома да да Бог да се обнови и овај мали, али знаменити храм манастира Подмаине. Јер, ово је био манастир Подмаине, а овоме горе је стари назив био манастир Подострог. Ова црква ће бити и почетак градње Саборне будванске цркве Светог апостола Марка”, рекао је Владика Амфилохије.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ ОСВЕШТАО ЦРКВУ СВЕТОГ СИМЕОНА МИРОТОЧИВОГ У МАНДИЋИМА Митрополит Амфилохије освештао је 22. фебруара обновљену цркву Светог Симеона Мироточивог у Мандићима (Врела) код Главе Зете и у њој служио Свету службу Божију. Након освећења храма, Владика је у току литургије бесједио о значају храмова Божјих и о томе да је човјек најсавршенији храм Божји. „Данашњим даном, када нас Црква подсјећа на Страшни суд, подсјећа нас да јесте Бог милостив. Али је Бог и судија људских дјела и људских недјела. И зато, не треба се само уздати у милост Божју, него треба бити свјестан да је Бог праведан и бити одговоран пред Божјом правдом која држи земљу и градове и која ће на крају измјерити све – људска дјела и људска недјела. Тада ће изаћи све на видјело, и тајно што је сакривено и јавно. И тек онда ће се пројавити

сову и Метохији. Комисија Црква и Друштво ће пратити резултате ове посјете у сарадњи са Митрополијом Црногорскоприморском Српске православне цркве. У ПОДГОРИЦИ ОДРЖАН СВЕТОСИМЕОНОВСКИ САБОР

svetigora/ / 2009 / март - април

У Подгорици је 28. фебруара одржан традиционални Светосимеоновски сабор, који је почео Светом службом Божијом у саборном храму Христовог Васкрсења. Служили су је Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорскоприморски Господин Амфилохије и Епископи Зворничко-тузлански Василије, Шумадијски Јован, Захумско-херцеговачки Григорије , Будимљанско-никшићки Јоаникије,

Липљански Теодосије, и умировљени Епископ Захумско-херцеговачки Атанасије, са бројним свештенством и свештеномонаштвом. Након Свете литургије Владике и сво свештенство и монаштво Митрополије Црногорско-приморске са бројним вјерним народом учествовали су у литији која је прошла кроз Подгорицу до Немањиног града гдје је и ове године одржана свечана Светосимеоновска академија. Бесједио је академик Матија Бећковић. У програму академије учество-

вали су гуслар Рајо Војиновић, појци Бојана и Небојша Брадић и Хор Светог Саве при подгоричкој Цркви Светог Ђорђа. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ И ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ ЈОВАН СЛУЖИЛИ У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ Митрополит Црногорско-приморски Господин Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ Шумадијски Господин Јован служили су 1. марта са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. Подсјећајући на ријеч Господњу тамо гдје је срце ваше тамо је и благо ваше, Митрополит Амфилохије је у архипастирској бесједи рекао да све оно што обујми човјеково срце – то је благо човјеково, оно чиме човјек живи, чиме дише. „Ако је срце човјеково испуњено лажју, нечистотом, ако је

испуњено мржњом и злобом, завишћу и гордошћу, себичношћу и свим осталим страстима, онда су те страсти човјеково божанство. То је оно чему се човјек клања и чиме живи, чему служи. А срце није створено да буде потркалиште мрака и демонских сила, него је створено да буде храм Духа Божјега, да буде испуњено миомиром Божјим, добротом, љубављу и сваким даром ради кога нас је Бог створио, свим оним што мирише на Господа, да буде испуњено чежњом за вјечним и непролазним Царством Божјим. На то нас подстиче пучина Светога поста”, поручио је Митрополит Амфилохије. Владика Амфилохије посебно је поздравио Преосвећеног Епископа Јована, рекавши да Шумадијска Епархија чува велике Светиње, међу којима и скривене мошти Светог свештеномученика Јоаникија, Митрополита Црногорског, који је пострадао на крају Другог свјетског рата у бесуђу братоубилаштва које је тада харало у нашем народу. Владика шумадијски Господин Јован је пренио благослов Светиња Шумадијске Епархије сабранима на Светој литургији. „Преносећи вам те благослове, преносимо вам и молитве и поздраве свештенства, монашт-

ва и вјерника Шумадијске Епархије. Епархија Шумадијска чува древне Светиње, она је срце Србије. Ми смо овдје данас да се заједно са вашим архипастиром и вама помолимо Богу пред овим ћивотима и Светим моштима, да их замолимо да се моле и за народ Митрополије Црногорскоприморске и Епархије Шумадијске, за сав богољубиви народ, да нам буде благословен почетак поста, да у њему остваримо бар двије хришћанске врлине – љубав и праштање”, рекао је Владика Јован. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ ПРИМИО ДЕЛЕГАЦИЈУ МЕЂУНАРОДНОГ ФОНДА ЈЕДИНСТВА ПРАВОСЛАВНИХ НАРОДА Високопреосвећени Архиепископ Амфилохије примио је 3. марта на Цетињу делегацију Међународног фонда јединства православних народа из Москве у којој су, поред предсједника Фондаа Валерија Аркадијевича Алексејева, били и Директор Фонда за Србију и Црну Гору г. Славко Крстајић, као и члан Предсједништва Фонда Јуриј Афанасјевич Горјаинов, члан управљачких структура Гаспром-а. Његова Екселенција Амбасадор Руске Федерације у Црној Гори г. Јаков Федорович Герасимов је такође присуствовао састанку. Током срдачног и пријатељског разговора, г. Алексејев је упознао Митрополита са током и резултатима недавно завршене XV годишње међународне конференције у организацији Фонда на

тему „Улога традиционалних религија у тражењу мирних рјешења и одговора на изазове глобалних и религиозних пријетњи и конфликата“ одржане од 11. до 14. фебруара 2009.г. у Витлејему у којој су учествовали представници 22 земље свијета. Покровитељи Конференције су били Предсједник Палестине Махмуд Абас и Његово Блаженство Патријарх Јерусалимски Г. Теофил. Поред Високопреосвећеног Митрополита Дабробосанског Николаја и Преосвећеног Епископа Захумскохерцеговачког Григорија, као пред-

Hronika mitropolije ставници Православне Цркве са ових простора на Конференцији су учествовали протојереј Гојко Перовић, ректор Цетињске Богословије и парох цетињски и г. Славко Крстајић, директор Фонда за Србију и Црну Гору. Г. Алексејев и делегација Фонда су такође Митрополиту говорили о додјели годишње награде овог Фонда у Москви, међу чијим добитницима ове године је био и пресједник Црне Горе Г. Филип Вујановић, који је награду примио из руку Свјатјешег Патријарха Московског и све Русије Кирила, који је и покровитељ Фонда. На додјели ове награде у име Православне Цркве из Црне Горе је био Епископ Диоклијски Г. Јован, игуман манастира Острог. Као покровитељ Фонда за Србију и Црну Гору, Митрополит је са делегацијом Фонда разговарао и о плановима за даљу сарадњу Фонда и Митрополије Црногорско-приморске. НЕДЈЕЉА ПРАВОСЛАВЉА НА ЦЕТИЊУ Светом архијерејском литургијом у Цетињском манастиру, коју је са свештенством служио Високопреосвећени Митрополит Црногорско-приморски Господин Амфилохије, свечаном празничном литијом која је прошла градским улицама и духовном академијом у Владином дому, на Цетињу је 8. марта прослављена Недјеља Православља. Митрополит Амфилохије је након Свете литургије предводио традиционалну

prikaz

празничну литију која је прошла улицама Цетиња и обишла Двроску цркву на Ћируру и Влашку цркву. На крају

литије, пред Цетињским манастиром прочитан је Синодик Православља. Затим је у Владином дому одржана свечана Духовна академија у организацији Богословије Светог Петра Цетињског. Поздравним словом присутнима се обратио ректор Богословије протојереј Гојко Перовић, који је додијелио награде за најбоље Светосавске темате које сваке године раде ученици Богословије. Професор Богословије јереј Немања Кривокапић изговорио је празничну бесједу, а у програму су још учествовали Хор Богословије, ученицирецитатори из Богословије, ученици

школе вјеронауке при Цетињском манастиру и Хор Преподобне Ангелине Српске из Никшића. Академији су присуствовали амбасадори Руске Федерације Јаков Герасимов, Републике Србије Зоран Лутовац и Републике Бугарске Маја Добрева. НАЈУПОРНИЈИ ПРИЛОЖНИК Службеник државног архива Црне Горе професор историје Предраг Вукић, који већ годинама самоиницијативно прикупља прилоге православних хришћана за градњу саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, предао је 5. марта настојатељу манастира Врањина јеромонаху Петру (Драгојловићу) и 10. марта пароху цетињском протојереју Гојку Перовићу прилог вјерника од по 1.000 евра за обнову древне немањићке светиње на Скадарском језеру и цркве Рождества Пресвете Богородице на старом цетињском гробљу. Од 2003. године, када је кренуо у акцију сакупљања прилога Вукић је за обнову светиња у Митрополији прикупио преко 17.500 евра. Његовим трудом набављено је једно од звона за Саборни храм у Подгорици и откупљена икона Светог Петра Цетињског, рад академског сликара Михаила Врбице, која се налазила у приватном власништву, а сада је у Музеју Српске патријаршије у Београду. Предраг Вукић је прикупљао новац и за обнову манастира Стањевићи.

Славко Живковић

КРУГОВИ ДЈЕТИЊСТВА ОЦА МИЛУНА

ВЈЕРА У БОГА Кад сам био мали, Тата ме учио Да вјерујем у Бога Који ме створио. Вјерујем у Бога То поносно реци, Вјеровали су прије мене Моји славни преци. Вјера је наша нас одржала. Богу нека је слава, а Прецима хвала.

март - април / 2009 / svetigora

Протојереј ставрофор Милун Фемић (Фемића Крш, 1949.), архијерејски намјесник подгоричко - даниловградски и колашински, крајем прошле године штампао је књигу пјесама за дјецу ‘’Радознале пјесме’’, чији наслов читаоце, мале и велике, подсјећа какве пјесме станују међу корицама ове лијепо опремљене књиге. Велики сликар је у високој старости за себе рекао: “Сва дјеца цртају, а ја сам и у старим данима дијете које црта.”. Слично за себе могу да кажу и пјесници у озбиљним годинама који пишу за мале читаоце, за најбољу читалачку публику. Насушно је потребна озбиљна храброст за излазак пред ту публику. Прота Милун Фемић је један од тих. Он већ четрдесет година служи Богу и роду у парохијама Бијелог Поља, Берана и Подгорице и, како рече пјесник Перивоје Поповић, знан је вјернима, али и широј јавности, као мудар пастир, тих и убједљив бесједник и свијетли савјетодавац у патњи и радости људској. Онда нека не зачуди што се у души оца Милуна покренула жеља да се скромно, ненаметљиво, али честито и увјерљиво огласи као пјесник. “Пјесничка књига проте Милуна са изабраним насловом ‘’Радознале пјесме’’, рада је да сазна куда и како, који су то путеви да људска љубав спозна Божанску, сагледа најдубље виђење и видљивог и невидљивог, спољним и унутрашњим слухом и видом, који никада и нико не може да затамни, или незнањем да угаси.”, каже рецензент Поповић и додаје да његове благе, присне и радознале пјесме за дјецу и младе јесу посебне молитве љубави, љепоте и захвалности Богу. Много љета оцу Милуну и много стихова из његовог пера дјеци Божјој.

Дј

еч

ја

сш

а н а р

Васкрсење Христово Када је Господ Исус Христос био сахрањен, јеврејске старешине су се сетиле да је Христос говорио да ће трећи дан васкрснути. Зато затраже од Пилата да се постави стража код гроба Христовог, што им он и одобри. Они не само да поставише јаку стражу код гроба, него и плочу на гробу коју запечатише. Тако је тело Господа Исуса Христа на Велику Суботу било у гробу, али у недељу ујутру, пре изласка сунца, се догоди чудо: земља се затресе, печати на гробу попуцаше, а Анћели Божији одвалише камен на гробу. ГОСПОД ВАСКРСНУ! Лице му је било као муња, а одело његово као снег. Стражари кад видеше ово од страха попадаше. Када дођоше к себи, отрчаше у град да јаве шта се догоди и викали су: Христос је васкрсао, Христос је васкрсао. Дођоше и жене мироносице на гроб. Ту видеше анђела где стоји и казаше им: Господ је васкрсао. Апостоли су трчали ка гробу Христовом и чули су исто. Господ се јавио и својим апостолима и они су били радосни, а један другог су поздрављали са ''Господ Васкрсе!''. Васкрс је наш највећи празник и ми се тог дан поздрављамо ''Христос васкрсе!'' и ''Ваистину васкрсе!'' За успомену на овај радостан дан ми бојимо ускршња јаја. Бојана Џабасан 4/1 ОШ ''Надежда Петровић'' Нови Београд

ВАСКРС за бедне паре одвео је војнике Када је Јуда Искариотски издао Христа им је рекао: ''Кога пољубим Он до места где је био Исус Христос. Јуда ста, Христос му је рекао: ''Зар је Исус.'' Када је Јуда пољубио Исуса Хри војници напали Исуса. Апостол ме пољубцем издаде?'' Тог тренутка су од војника по увету, а Исус Петар је извадио мач и посекао једног , од мача ће и погинути.'' Христос тада каже Петру: ''Ко се мача лати на војникову рану и она је Петар је бацио мач, а Исус је ставио руку . Ставили су му круну од зацелила. Одвели су га војници да га муче пну Исуса, Јуди је било жао, па трња и наруквице. Када су ишли да раза Христос је васкрсао. Зато се тај се обесио. После три дана, на недељу, дан зове Ускрс.

svetigora/ / 2009 / март - април

Јелена Димкић 2/2 ОШ ''Надежда Петровић'' Нови Београд

УСКРШЊЕ ЈАЈЕ Тог дана обичај је да сви фарбају јаје. Пуно сличица и слика од нас малих уметника. Прво јаје оставља се које је црвене боје да чува кућу и укућане своје. Свако своје јаје бира према боји или шари, ко ће кога да победи то се много и не мари. И три дана све то траје ко год дође јаје му се даје. Милош Јевтовић 4/3 ОШ ''Надежда Петровић'' Нови Београд

Х РИ С ТО С В А С К РС Е - В А И СТ И Н У

УСКРШЊA ПЕСМА За Ускрс има пуно јаја, деца се увек радују њему, има лепоте, среће, сјаја, заједно уживају у свему.

Овај радостан и свечан празник увек чекам са осмехом на лицу. Али, нешто ћу да вам признам, не волим да пропустим ни Врбицу. Милица Јакшић 4/3 ОШ ''Надежда Петровић'' Нови Београд

Ускрс се не слави само у глави, то је свачја слава на којој нико не спава. Због погубљења Господа Христа, наша душа није била чиста. Мислили смо да ће то бити крај, ал' онда нам Господ створи Рај. Сломи врата пакла као да су била од стакла и Он тако седе са десне стране Оца. А ми бојимо јаја, у све боје осим бледе у славу нашег Творца. Александар Поткоњак 5/2 ОШ ''Надежда Петровић'' Нови Београд

март - април / 2009 / svetigora

Шарена, љубичаста, плава, деца се куцају њима. Само је оно јаје право које донесе победу над свима.

УСКРС

Црквено јаје кућу чува, жуто као Сунце греје. Зелено се са жутим слаже, и на њега се весело смеје.

В АС К РС Е

prikaz

Василија Чичаревић

Црквени дјечији хор Свети Сава

svetigora/ / 2009 / март - април

из Подгорице је основан 1998. године са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита Црногорско-приморског Г. Амфилохија. Поред духовног појања хор изводи и етно музику и као такав је, под називом Вокални ансамбл ''Његош'', представљао Црну Гору на међународном Фестивалу словенских народа у Подмосковљу (Баласиха), 2007. године. Добитник је такође и специјалне награде за очување и његовање традиционалне музике. Десетогодишње постојање хор је оправдао и крунисао издавањем свог ЦД-а првијенца ''Божија милост'' у продукцији ПГП РТС-а, који је угледао свјетлост дана 10. новембра 2008. г. На поменутом ЦД-у налази се једанаест пјесама посвећених највећим крсним славама, а по текстовима Светог владике Николаја Велимировића, за које је музику писала Снежана Поповић, вјероучитељ и хоровођа. Префињене дјечије гласове прате звуци дивних аранжмана, које је изњедрио Владимир – Мили Милатовић, музичар из Подгорице. Студио ''Адреналин'' и сниматељ Слободан Бобо Станишић, заслужни су што су се дјечији гласови и аранжмани спојили и као весела пјесма птица одлетјели и узнијели се пред Светитеље чијим молитвама и убирамо плодове нашег труда: Свете Јеванђелисте, Свету Петку, Архангеле, Светог Илију, Светог Димитрија, Светог Георгија, Свете Апостоле Петра и Павла, Светог Николу, Светог Јована, Пресвету Богородицу и Светог Стефана.

У оквиру овог пројекта хор Свети Сава је снимио и спот за пјесму Свети Николај, који обилује богатством највећих црногорских светиња, манастира, храмова, чудотворних икона, као и најљепших пејзажа наше земље; са којим смо направили музичко-сценску разгледницу Црне Горе. Прелијепи кадрови су употпуњени богатом и модерном костимографијом и кореографијом, чиме смо жељели приближити дух Православља ширим масама. Поред наведених активности, у оквиру школе вјеронауке при цркви Светог Ђорђа под Горицом дјелују и драмска секција, односно мало дјечије позориштанце, рецитаторска, ритмичка, ликовна... До сада смо се представили широј публици са петнаестак костимираних драмских комада – игроказа, који су били извођени на Светосавским академијама, Духовним академијама ''Четрдесет мученика севастијских'' (које Св. Мученике хор и прославља као своју крсну славу), као и на Дјечијим саборима. Молитвама Светог Саве и са вјером у Бога надамо се да ће све наше активности, па и поменути албум, бити на духовну корист како нама самима, тако и онима чија ће се срца, надамо се, зарадовати и испунити љубављу Господњом.

Преподобни ЈУСТИН Ћелијски

ЗА САБОРНИ ХРАМ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА

острошком Архимандриту Лазару

На радост његових многобројних духовних чеда, и свих оних који су знали и чули за овог Божјег човјека, у издању Манастира Ћелија Пиперска, око Васкрса излази из штампе књига и DVD (филм) о блажено почившем игуману острошком Архимандриту Лазару

СВИ ПО ЕВРО

-Уплатницом код ЦБЦГ на рачун 550-3610-20 Са назнаком за САБОРНИ ХРАМ; -Код парохијског свештеника или управе манастира у свом мјесту; -Лично на благајни Храма Христовог Васкрсења, сваким даном од 9 до 15 часова; -Код овлашћенох прикупљача прилога који ће обилазити домове по градовима.

За све информације и куповину књиге и DVD - а на телефон +382 67 344 117 или на мејл: manastirpiperi@t-com.me

За све информације и куповину књиге и DVD - а на телефон +382 67 344 117 или на мејл: manastirpipe ri@t-com.me

SVETIGORA Цетиње: +382 (0)41 234-222 Београд: +381 (0)11 337-63-17 337-63-09