ЧАСОПИС СВЕТИГОРА бр.192-193

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

··

Црна Гора 1,20 € Србија 100 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XVII  ПЕТРОВДАН  ЈУН - ЈУЛ 2009. г.  БРОЈ 192/193

ВИДОВДАН 2009. године 620 година косовске битке манастир грачаница - газиместан

БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА рад светогорских монаха, Цетињски манастир

преподобни ЈУСТИН Ћелијски

Хрома jе душа човека коjи не веруjе у Бога

јун - јул / 2009 / svetigora

(Из беседе на Св. Апостоле Петра и Павла,1965. године у манастиру Ћелије)

лим, вели Апостол Павле, да Христа добијем, да се у Њему нађем, да достигнем васкрсење Његово, да достигнемо у васкрсење мртвих. Ето, то је крајња мета, крајњи циљ Павловог живота: Вечни Живот, васкрсење из мртвих, победа над смрћу. Ето богатства којим располаже Павле, које је добио од Васкрслог Господа Исуса. Шта њега може угасити? Нерони, какви Нерони!... Цареви, гонитељи, о, све су то трице... Нерон на престолу царском - трице према Господу Христу. То, то Еванђеље носи Апостол Павле, и проноси кроз овај свет. Непрекидна чудеса... Чудеса, телесна и духовна у ова два велика Света Апостола чине се ево већ две хиљаде година. Како су почели не престају, не престају до данашњег дана. Колико је душа васкрслих из мртвих? Колико је душа васкрслих из духовних смрти? Колико обмана (нестало) у овоме свету, колико лажи, колико лажних богова? Од свега тога спасавају нас ова два славна Апостола и њихова Света Сабраћа. У овоме свету они су ишли голоруки, ништа имали нису. Када Апостол Петар исцељује хромог од рођења пред храмом Јерусалимским, он вели: Злата и сребра нема у мене. Оно што имам дајем ти: „У име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи!”. Устаде хроми. Колико хромих душа исцелили су и исцељују непрекидно Свети Апостоли Петар и Павле? О, хрома је душа човека који не верује у Истинитог Бога Господа Христа; хрома је душа човека који верује у лажне измишљене богове. А који се сретне са Апостолом Петром или Павлом и поверује њиховом учењу у њиховој божанској сили, гле, душа њихова исцељује се од хромила. Овај свет у дане Светих Апостола био је поплављен обманама, лажима, опустошен смрћу, заблудом, безбројним и безбројним лажима. А Свети Апостоли иду кроз свет, проповедају Вечну Истину, проповедају Господа Христа и дају свету Божанске силе; и из њихових душа, из њихових тела лију се непрекидно божанске силе. Оно што пише у Светом Еванђељу о Господу Христу: „И из Њега излажаше сила и исцељиваше их све”. Све болеснике... Тако та иста сила коју је Господ дао Својим Светим Апостолима, та иста сила излива се из њих, из њихових бића и исцељује од свих болести телесних и духовних.

tajna praznika

анас славимо и прослављамо два најбогатија сиромаха. Нису имали ни торбе ни штапа у овоме свету, све су оставили ради Господа Христа. Али богатства, каква богатства деле свим људима свих времена! Просјаци и сиромаси, они обогаћују свет непропадљивим богатством. Гле, место смрти они дају људима бесмртност, место пролазног живота обогаћују свет вечним животом, место пролазних земаљских царстава обогаћују свет небеским вечним Царством Божијим. Они, пуки сиромаси... Све смо оставили - вели Апостол Петар Господу Христу, и за тобом идемо. Шта ће бити са нама, шта ћемо ми добити? Ради чега смо ми оставили све, и моје и твоје што смо имали? Шта нам ти Собом нудиш?... у новоме свету и живот вечни... - одговара Спаситељ. И заиста, они су обогатили се Господом Христом, примили Њега Истинитог Бога, поверовали у Њега, пошли за Њим. А за Њим ићи то је постати богаташ непропадљивим богатством. Он даје Вечну Истину, а на свим трговима земаљским гле лажи, ситне истине и истинице. Они дају и дарују свету вечну Божанску Истину. Око нас, у нама, у сваком човеку, у васцелом роду људском пустош и смрт, не једна него хиљаде и хиљаде. А они, победници смрти, дарују Живот Вечни, дарују Бесмртност. Два пука сиромаха, а какво богатство! Сенка Светог Апостола Петра исцељује од свих болести, сенка. Ко је онда обогатио њега - ко? Убрушчићи, марамице Светог Апостола Павла исцељују од свих болести. Ко је богатији од овога најбогатијег ученика Христовог? Они речју Христовом васкрсавају мртве, исцељују од свих болести. Шта је то, откуда људима то, какво је то богатство? Гле, ова два обична човека шта су, откуда њима та моћ? Откуда моћ уплашеном Петру, који се уплашио од служавке и одрекао Господа Христа три пута? И тај Петар неустрашиво иде кроз сав овај свет, проповеда Господа Који је победио смрт и после васкрсења Његовог четрдесет дана провео са Ученицима Својим у вери: да је заиста васкрсао, да је заиста смрт уништена, и послао им Духа Светога у педесети дан, послао им Небеску Силу, не једну, све Небеске Силе, и они испуњени Духа Светога проносе Васкрслога Господа кроз овај свет као непропадљиво богатство. Разгрни душу Апостола Павла, шта ћеш наћи у њој: Васкрслог Господа, веру у Њега, живот по Њему. Разгрни душу и срце Апостола Петра - опет исто, то исто. “Ја не живим више, у мени живи Христос” - изјављује апостол Павле. Тражиш душу Павлову у Павлу, нема је, Христос је заменио, променио савест, ум, срце његово у њему, нема их, Господ Христос у њему. Таква је сила, авај, некадашњи гонитељ Господа Христа и Цркве Његове! Да није Господ васкрсао из мртвих ко би осионог Савла, најученијег младића, великог ревнитеља фарисејскога духа, ко би њега зауставио да и даље гони и убија хришћане и уништава их? Ко осим Васкрслог Господа Који му се јавио на путу-за Дамаск, и он видевши Њега Васкрслог и Њега живог, све је оставио и отишао за Њим! Савле, Савле, кога гониш? - Ко си ти Господе? - Исус? Отада покајани Савле постаје Апостол, неустрашиви Апостол Господа Христа. Отада сав овај свет за њега постаде ништа, и он пише хришћанима: Све то сматрам да су трице и поган, поган према Васкрслом Господу Христу. Кад сам познао Господа Христа, Њега Истинитог Бога, овај свет трица је, сав овај свет, све што је у њему. Кад би све ове планете, све ове звезде претворио у злато, све су то трице и блато према Господу Христу. Једино же-

svetigora/ / 2009 / јун - јул

BESJEDA

Митрополит АМФИЛОХИЈЕ

Црква - радионица в j ечнога живота ив је Господ Бог наш и жива ће бити душа наша, ријеч је светога Јеванђеља и откривења Божијег. Господ је Бог живих а не Бог мртвих, речено је такође у светом Јеванђељу. То показује и потврђује сва историја рода људскога, историја свеукупне васионе, а нарочито историја Свете Цркве Божије. Неки су говорили да су само у неким првим временима Цркве Христове бивали Свети Божији људи, Свети апостоли, њихови наследници и други велики ученици и подвижници; а да после Црква Божија није више рађала Свете Божије људе, каква би она онда била радионица живота? Каква би она била чуварка и носитељка живога Светога Духа, ако у свим временима не би рађала и увијек изнова препорађала људске душе, истином Божијом, животом вјечним, силом Духа Светога? Ево, и данашњи празник нам потврђује да Црква јесте заиста радионица живота и да Црква Божија непрекидно рађа Свете Божије људе. Данас славимо Свету Марту и Марију, то су оне дивне сестре Лазареве. Марта, која се много труди и Марија која клечи код ногу Господњих. А обадвије вапију Господу да им васкрсне њиховог умрлога брата Лазара. А онда после њих празнујемо великог патријарха цариградског који је живио триста, четристо година послије њих, Митрофана, првог патријарха Костантинопоља. Био је патријарх у вријеме првог васељенског сабора 325. године, у вријеме великог цара Константина. А онда после њих празнујемо и друге дивне Свете мученике који су такође за Христа пострадали у то вријеме, оно страшно и велико вријеме гоњења Цркве Христове. А онда идемо даље, празнујемо и Светога Зосиму који је био епископ новога Вавилона, био пустињак на гори Синајској и последње дане свога живота провео на Синају. Идемо даље кроз сву историју Цркве до наших времена, јер ево данас ми прослављамо и свештеномученика Јоаникија митрополита црногорскога и приморскога и са њиме пострадале свештеномученике и мученике и Ђорђа Богића свештеномученика који је такође за Христа пострадао у наше вријеме. Црква Божија двије хиљаде година увијек изнова рађа Свете и Божије људе, Свете мученике, Свете свједоке Његове истине и Његовог присуства са нама и међу нама. Свештеномученик Јоаникије је наш савременик. Био је свештеник у Котору, био професор на Цетињу тридесетих година, био професор шесте мушке гимназије у Београду. И памте га и данас његови ученици као изузетног педагога. Кратко вријеме био је на трону цетињских митрополита, од четрдесете, четрдесетпрве године. Управо уочи оног другог страшног поклања он је примио трон митрополита цетињских, да би већ четрдесетпете године мученички пострадао у Аранђеловцу. Недавно смо добили свједочанство од једнога, малтене очевица какав је био страдални завршетак митрополита Јоаникија. Један ондашњи капетан ОЗН-е, који је био задужен за њега, није могао да се упокоји а да не остави запис за

будућност. Тако стоји у том његовом запису. Рака Ивановић, да га поменемо, упокојио се, да га Бог прости. Довели су га, каже он, преда ме, видио сам старца намученог. Згрушана крв била је на његовој бради. Тукли су га и приморавали да дуго стоји, па се једва кретао. Рекао сам му да сједне и он је сјео. Шта могу да учиним за Вас, каже њему Рака. Он каже: ако је могуће да добијем чашу воде. И он нареди да му донесу бокал воде. Не само што су га тукли, него су га жеђу и глађу мучили. Рака иде даље и описује саслушања која су се догодила непосредно послије тога. И да не помињемо имена оних који су учествовали у тим саслушањима. Негдје ту, у ове дане, то је био дванести јуни, па до петнестог – осамнестог јуна била су саслушања. Када је тај Рака ушао у собу гдје су га двојица саслушавали, нашао га је у несвијести, пребијеног, обореног на земљу, са лицем према земљи. Наредио је чуварима те су га посули водом. То је митрополит Јоаникије била мала подрумска соба која и данас постоји у Аранђеловцу. Посули су га водом да дође себи. И непосредно послије тога описује он за осамнаести јуни и мученичку кончину митрополита Јоаникија. Ми смо га уписали у календар светих седамнестог јуна. А закључили смо да је то вријеме, јер смо нашли у цетињској архиви запис једног тадашњег генерала ондашње војске, гдје доставља Црквеном суду Митрополије црногорско-приморске панагију «разбојника» Јоаникија Липовца - са ријечима «смрт фашизму слобода народу». То је био датум двадесеттрећи јун и тако смо на основу тога рачунали да је вјероватно нешто прије тога митрополит Јоаникије и пострадао, и рекли смо нека буде седамнаести јуни и тако је уписано у календару. Међутим, ето сада, на основи свједочанства Раке Ивановића, ми знамо и тачан датум 18/5 јуни. По свједочанству овога Раке, осамнестог јуна је он стријељан испод Букуље код Аранђеловца. Трагамо за његовим гробом. И помолимо се Господу да нам Бог Господ открије његове мошти. Дошао је прије него што су дошли да га изведу на стријељање код овога Раке, па му каже: видим, ти јеси комуниста, али видим и да си добар човјек. Мене ће стријељати. Молим те овај прстен однеси или у Митрополију или мојој ћерки. Он је имао ћерку, њему је била умрла попадија и највјероватније је тај прстен био од његове покојне попадије који је он сачувао. И тај прстен његов је и данас сачуван, тај Рака га је сачувао и предао своме пријатељу а тај пријатељ нам га је показао недавно. И вечерас, ако Бог да, ја ћу ићи у Крагујевац - биће промоција једне књиге у вези митрополита Јоаникија и страдања тих времена код владике Јована. Тај прстен ће остати у Епархији шумадијској, гдје се припрема и градња храма у част свештеномученика Јоаникија. „Предај овај прстен, мене ће убити, али да знаш да никоме нисам зла учинио. Једино по чему сам се ја управљао, то је закон живога Бога и то је оно што је мене довело на моју Голготу“, рекао је митрополит Јоаникије тада томе Раки. Тако је, значи, пострадао Свети Јоаникије и са њим преко стотине свештеника наше Митрополије црногорско-приморске који су убијени од безбожника нашег времена. И Ђорђа Богића данас прослављамо, такође једног од свештеномученика из Босне. То су нови изданци Цркве Божије, који су засијали на небу Цркве Божије као живи свједоци живога Господа. И заиста жив је Господ Бог наш и жива ће бити душа наша. Бог је Бог живих, а не Бог мртвих. Црква је радионица вјечнога живота - и у свако вријеме рађају се Свети Божији људи, подвижници, молитвеници, мученици, страдалници, исповједници, живи свједоци живога Господа коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин! (Патријаршијска капела у Београду. 17. јуна 2009. године)

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

јун - јул 2009 / број 192/193

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА

IZ SADR`AJA:

 ГОДИНА XVII  ПЕТРОВДАН  ЈУН - ЈУЛ 2009 .

г.  БРОЈ 192/193

6. • ВЛАДИМИР Николајевић Катасонов

Хришћанство и научно-философске концепциjе бесконачности

14. • Епископ АТАНАСИЈЕ

23. • КАТАРИНА Степанова

Стазама светитеља jована Шангаjског

28. • јереј ЈОВАН Пламенац

Култ Светог Jована Владимира

39. • протојереј ДРАГАН Станишић

Рецепциjа ислама у Његошевом Горском виjенцу

Црна Србија 100 Дин. ·· за ЕвропГорау 3,51,20€;€за· Амери лика Српска 2,5 · Репуб ку $6; за Аустр алију 10 AUD · КМ ·

„ДА СЕ СЛУЖИ СВЕТА ЛИТУРЂИЈА, ОВОГ СВЕТА КАО И ОНОГА“

46. • СЛАВКО Живковић

1140 ГОДИНА ОД ПРЕСТАВЉЕЊА

КЕ БИ МАНАСТИР ГРА ЧАНИЦА - ГАЗИМ ТКЕ ЕСТАН

Владимир Николајевић Катасонов ради на Православном Универзитету Светог Тихона у Москви од 2002 године као професор на катедри философије религије и религиозних аспеката културе. Он држи часове из предмета: “Од философије религије до религиозне философије” и “Наука новог времена и Хришћанство”. Његово интересовање је везано за философско -религиозну анализу различитих дјелова културе, дијалог религије и науке, и др. Аутор је преко 100 научних радова.

bogoslovqe

СВЕТОГ КИРИЛА СЛОВЕНСКОГ

Коначност Бога, према Августину, је неспојива са божанским достојанством. У односу на створени свет преокрет се десио још касније. Код Алберта Великог и Томе Аквинског још увијек у потпуности владају аристотеловска ограничења: у свету не може постојати актуелна бесконачност. Чак и тачке континуума у њему постоје само потенцијално.

Покушаји ‘’обухватања’’ бесконачног ‘’Легализација’’ актуелне бесконачности у створеном свету је историјски била уско повезана са разматрањем природе људске душе. Сагласно РАЂАЊЕ ПОЈМА БЕСКОНАЧНОСТИ хришћанском богословљу, она је створена ‘’по обраесконачност је једна од фундаменталних зу Божијем’’. У ком степену су се божанска савршенкатегорија људске мисли. Тему бесконачноства одразила на људску душу? Већ је Д. Скот инсистисти не обухвата у потпуности ни једна посебна рао на томе да људска душа по својој природи преваобласт културе: бесконачност као символ, као зилази коначност која је карактеристична за све тварпроблем, као тајна је присутна у умјетности, у науци, но. Људска душа је способна да прима божанску блау философији, у богословљу. Однос према бесконачгодат, односно самог бесконачног Бога. Значи да је ности у различитим културама је различит. њој дарована нека бесконачна прималачка способАнтичка мисао у основи посматра бесконачно као ност, адекватна предмету неоформљено, као ненастало и, следствено томе примања. Мистици иду још Суштински преврат у однонесавршено. На Питагориној листи супротности бесдаље. Екхарт директно учи су на схватање појма бесконачконачно се налази на страни лошег (рђавог). Биће томе да у дубини људске ности настаје са утврђивањем је у античкој мисли тесно повезано са категоријама душе постоји нетварна бохришћанства у европској култури. мере и границе. У том смислу бесконачно се јавља жанска ‘’искра’’. Као саприАнтичка култура нема примера бескао безгранично, необухватно, скоро непостојећеродна Богу та ‘’искра’’ је приконачне ''ствари'', коју би она могла mh on. Код Платона и Аристотела бесконачно се природно актуелно бесконачда осмисли. Мисао о бесконачности ближава категорији материје, као безоблично и по на. Слична схватања обрањој изгледа само као лутајући ехо сили тога као непостојеће, појмљиво само надлоза Божијег су пробијала пут непостојећег узвика. У хришћанском гичким ‘’закључивањем разума’’ као супстрат који је пантеизму и не један пут поимању света, пак, таква ''ствар'' у основи ствари. су била осуђена од страје пронађена, то је Бог свемогући, Бесконачно као бескрајно је немисливо само по не Католичке Цркве. Ипак, свезнајући и бесконачно милостиви. себи, тврди Платон у ‘’Филебу’’: ‘’Бескрајно мношту XV веку кардинал Никово посебних ствари и својстава, која су у њима садла Кузански развија своје ржана, неизбежно чини исто тако бескрајну и беселном бесконачношћу је повезано и учење о поклапању апсомислену твоју мисао, услед чега ти никада ни у чему хришћанско схватање слободе: Бог лутног максимума и апсоне обраћаш пажњу ни на какав број.’’ Суштина ства- ност величина и цело само по могућности, а не по стварности; слободно ствара свет и у Његовом лутног минимума. У оквири се преноси појмом (или обликом) који огранича- оно је дељиво и при смањивању и при супротном додавању, а стваралачком чину нема никакве лорима тог учења бесконачва бесконачно, који остварује ‘’уписивање’’ ствари у цело и ограничено [бесконачно] се јавља не само по себи, него гичке неопходности која би огранино, односно апсолутни маку односу према другом; и уколико је бесконачно, оно не обухваустановљено јединство Космоса. чавала божанску вољу и на неки насимум, постаје ‘’адекватна У исто време у античкој философији постоје и мисли- та, него је обухваћено. Зато је и непознатљиво као бесконачно, чин је условљавала. Та независност мера’’ свих коначних ствари. Сократ и Аристотел оци који се много позитивније користе категоријом јер материја (као таква) нема облик.’’ Не постоји актуелно (реалстваралачког импулса, која раскида Схватање узајамног одноbesjeda бесконачности. Овде пре свега спада Анаксиман- но постојеће, прим.прев.) бесконачно тело, коначан је и сами коссваку логичку непрекидност, откриса бесконачног и коначног дар, код кога као главно начело космологије слу- мос, не постоји бесконачна последичност узрока (јер у супротва такође и актуелну бесконачност босе принципијално мења у односу на античко. Док је за последње све коначно ном случају, по Аристотелу, не би постојао првобитни истински жи апејрон (apeiron- букв. безгранично) из кога жанске љубави, која дарује постојање било актуелно, а бесконачно се јављало само као потенцијално, за Николу Кунастају и коме се враћају све ствари (но, упркос узрок кретања). Актуелно бесконачно није дато ни чулима ни уму. свакој ствари и човеку. И не само да се занског, насупрот томе, произвољна коначна ствар се јавља као потенцијално томе, из појединих одломака није сасвим јасно да ли Потенцијална бесконачност код Аристотела се остварује за хришћански Бог пројављује као актуограничење актуелно бесконачне божанске могућности бића (possest). Аналогје апејрон више суштаствено начело, или само хао- бројеве у правцу узрастања -природни низ, а за величине - у елно бесконачан по себи, него и твоно томе се и у оквирима Спинозиног пантеизма показује да omnis determination тична смеса основних елемената). Осим њега овдје правцу смањивања, односно потенцијално бесконачно делења ревина у различитој мери, а посебно est negatio (свака одређеност је одрицање). Ствари добијају своје биће не грарпско Косово са Леукипа и Демо- датог одсечка. догађај -Као тајна која земаљско пролазно непосредно зависна од оваквог круга идеја, је потребно споменути и атомисте човек као ‘’образ Божији’’, носи на себи ницом, не кроз ограничење безобличне материје, него управо од бесконачне задужбицарство увек везује за непролазно Не- и ‘’равни’’ као козамишља своје ‘’праве’’ крита, код којихсвојим бесконачни празни простор садржи античка математика тај печат савршенства Творца. Ипак, божанске суштине која им је у основи и унутар које се самоопредељење јавља нама није било беско и јесте наше су уЦарство. питању иОна призвољно велики одсечци или бесконачни број атома, који образују бесконачни начне, чак и кад ово се схватање бесконачности не као сопствена негација. Божанска суштина - природа има бесконачне атрибуте, простор не- кретања у просторно- делови равни (занајконкретније опредељењематематике за разлику од новоевропске код које, број светова. Такво схватање обликује одједном. Код Оригена је још а у њих спадају распростирање и трајање; време, број и мера се јављају само као ког српскогкоје допушта бесконачну већ од почетка XVII Царство Божије идаживот вечвека почињу се разматрају бесконачне временском континууму, присутна јака зависност од основних коначна или потенцијално бесконачна средства представљања. У анализи про„освајања“ ни у њему. Отуда су задужправе, на пример у пројективној геометрији). дељивост се учвршћује нерешивим апоријама које постулата грчке мисли: чак ни Бог не блема бесконачног Спиноза као да предухитрава приступ бесконачном Творцу и Зенон грабљења бине и подизане, пре све- источне мистибез битног утицаја је истакао Елејски. Почевши од V века пре У неоплатонизму постепено, може да буде бесконачан, пошто бестеорије скупова Г. Кантора. царство зега, ново, за служење у њима Бопозитивно схватање бесконачног. Епископ Христа,за па све до данашњих дана, ове апорије се ке, пробија себи пут коначно нема облика и није мисливо. Спекулативно богословље Николе Кузанског је послужило такође као осножанствене, тачније Богоовде су послужили философски поглеАТАНАСИЈЕ стално маљско, понављају у него европској мисли покушавајући Као прелазни ступањ Када би Бог био бесконачан, Он не би ва идејама о бесконачној васељени. Бог је ‘’темељ’’ света. Оно што се у Богу и раније и континуума. дачовечанске Литургије, и за транскрипцију ди Филона Александријског, који је дао јелинску да објасне структуру могао да замисли Самога Себе. Према садржи, свет развија ‘’у обрнутом виду’’ у простору и времену. Просторна нас показује домете духовног успона и наше окупљање, сједињење библијског поимања Божанства. Једно код Плотина, налазећи се Владајући однос према бесконачности у антици је Оригену, узвишено савршенство Бога распрострањеност света ина време његовог итрајања не Тетова. могу да буду коначни зато самбала, солиста хармоници хора из „освајања“, тј. задобијања, ЦарстваУНебеси причешће у Христу Боготоме изнад сваке опредељености и облисасвим другачији. завршном га је облику израз- изнад Ума и, следствено и Његова коначност су неопходно пошто ониУ‘’изражавају’’ бесконачност Бога. Мада свет није бесконачан у истом суботу 27. јуна одржано је “Видовданско пјесничко ког, сходно речи „Царство бесконачност постоји ка, у области бројева, човеку Спаситељу свега бесконачним. свене иможе да се назове Али, Ум иоХристовој Аристотел.даЗасеАристотела везани. Али већ Августин поставља и Бог - свет није све што може да буде - тиме његова одречна бескоОбиљежавању Видовдана у Грачаници претходиле су бројнесмислу кул- као причешће”. Небеско са напором осваја“ и да гакао „самомогућност безгранич- Плотин назива бесконачним та и рода људског. Ту се усмислу: молит- у смислу његове у следећем само потенцијално, питање: Зар Бог не може да замисли начностМанифестацији (не infinitum, него не мање турне манифестације које су почеле петнаестак дана прије самог је indeterminatum) претходило бденије које укључује је слу- у себе бесконачподвижници задобијају“ (Мт.‘’… 11,12). На Косову ви и Светој Тајни спаја и повезује његовог јединства, и самодовољности. не промене: Бесконачно је материја за сврше- бесконачне могућности, све бројеве (природниприређене низ) одједном? ност простора и времена. Преиспитивање система од стране Н. 6 7 празника. У склопу ових манифестација су промоције жио Епископ милешевски Филаретгеоцентричног уз саслуживање је тако, и пре Косовског боја, било пројављено Небо и земља, овај и онај свет, људи књига, концерти, изложбе фотографија и слика, наступи мла- већег броја свештенослужитеља. Бденију су присрпско духовно и историјско опредељење на земљи и Светитељи Божији на дих пјесника. Последње двије вечери пред сам празник Видовсуствовали Миторполит црногорско-приморски за Царство Божије, а то је првенствено Небу. И у овој песми је то сасдан увијек су резервисане за два најпосјећенија догађаја који се Амфилохије, Епископ рашко-призренски Артемије, литургијско опредељење: „да се служи вим видно како се о цркви одржавају у порти манстира Грачаница: “Избор Косовке дјевојке” викарни Епископ липљански Теодосије, ректор ПриСвета Литурђија, овог света као и оноГрачаници разговарају Свеи “Видовданско пјесничко причешће”. зренске богословије протојереј-ставрофор Милуга“. За служење Свете Литургије су уствати Петар и Света Недеља, као “Избор Косовке дјевојке” одржан је у петак, 26. јуна. Поред тин Тимотијевић, министар вјера у Влади Србије ри и подизане свете задужбине, цркве и машто је видно и у познатој епскоодлучивања о најљепшој Косовки програм овог догађаја је Богољуб Шијаковић и бројни вјерници. настири, којих на простору косовскометохијском литургијској песми Косовског циклуса својим највећим дијелом обухватао наступе фолкорних ан- У недјељу ујутру, у манастиру Грачании данас (1989.Г. - прим. прир.) има 1300. У народној „Пропаст царства српскога“. Наиме, у тој песци, Свету Архијерејску Литургију служио је песми насталој после Косовског боја, речено је за ми долази Свети пророк Божији Илија из Јерусалима, послан од Високопреосвећени Митрополит црногорскоКосово, као његова главна карактеристика да је Свете Богородице, да разговара са кнезом Лазарем уочи самог приморски Г. Амфилохије, уз саслужењеКАТАРИНА еписко- Степанова МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ: „Грачаница на Косову равном“, што ће рећи да је Косовског боја... Овде ћемо само подсетити да је одмах по разпа: рашко-призренског Г. Артемија, милешевског КОСОВО ЈЕ ГЛАВА ЛАЗАРЕВА храм и манастир Грачаница централна тачка Коговору, тј. општењу Светог Кнеза Лазара са Небеским Свецима, Г. Филарета, липљанског Г. Теодосија и свештени-чудотворац ... Свети српски За мученици новомученици, Косова допостоји надвестаигодина, колико од у Америци православље, Савремени сова, колико у географском, толико и у духовном Честити Кнез наредио служење Свете Литургије у „бијелој Самока и свештеномонаха Епархије рашко-призренске. ших дана су лазаревска, Христова војска ходи и проу њој су се појавили њеникоја сопствени светитељи, мученисмислу. А једна друга народна песма са Косова, дрежи цркви“ и на Литургији „причешће све његове војске“. Овим У манастирској ходи, кроз патњу, страдање, окроз распећа, остајући ци икроз чудотворци, којима се у Русији засад мало зна. Али порти окупило се мноштво вјерног вероватно настала и она у време турског ропства, својим светосавским, литургијским поступком Свети Кнез Лазар из Тасвих крајева Косова и Метохије, Србије, вјерна до смртиима своме челнику која је због и оних, којиХристу су кодГосподу нас већиодавно познати народа и вољени. овако описује цркву Грачаницу на Косову у њеном показао је да је српска оријентација у овоме свету и историји Црне Горе и Републике Српске. Уз престолонаследте вјерности задобила живота. И у наше се, Овај кав је, вијенац на пример, свети Јованвријеме Шангајски. светитељ литургијском контексту: есхатолошка, небеска, духовна, а не овоземаљска, прагматичево, наставља тај пророчки тражите ме у ника Александра Карађорђевића, са супругом Каје призив последње годинесвима свог нама: живота провео на, користољубива, освајачко-потрошачка. То је био избор и и живи ћете бити. Нахраните сеу хљебом вјечнога животаудакоји тарином, били су ту министри у Влади: проф. др Калифорнији, граду Сан-Франциску, Заспала света Недеља опредељење за подвиг и несебичну жртву, узимање на себе и би могли да живите на истински и прави начин. Покајте се упутила Катарина Степанова, какосе, би се Богољуб Шијаковић, Горан Богдановић, Небојша светоме Петру на крила, ношење до смрти Часног Крста Христовог, то је идење „путем поручује пророк, да бисамогли да се каоганарод Божји вратите срела људима који се сећају и да би виде- Брадић, Млађан Ђорђевић, савјетник предсједника свети је Петар буђаше: Богочовека“, као што ће рећи српски песник Алекса Шантић. Републике Србије Бориса Тадића, Звонко Стевић, својим огњиштима и градовима пустим, да их заградите и да ла како данас живе православни АмериканБуђај се, света Недељо, Ево зашто је Српски Патријарх Данило Трећи, савременик Кодржавни секретар. се у њих настаните. ци. разгледај доле на поље predavawe – совског боја, описао и литургијски опевао у познатој „Похвали Свете каоЛитругије, нашим очима данас поново стојирових Светиногу, великомучеку). Њих двојеису наставили да живе у КрајниПред „свето и целомуЈован Влади- Кнеза проживјевшиПосле остатак живота монахиња, инаона Газиместану, у пољу јела висока, Кнезу Лазару“, тајвети подвиг и опредељење Лазара КосовВисокопреосвећени Митрополит Г. Амфилохије слуник косовски Лазар. Острвљани Стоји онакав каквим је описан у оној слични Анђелима“, чувајући своја девичанства. мир, Крста кнез Христовог Српски, и дрено, сахрањена. пустила гране до земље, ских јунака, као избор жртве за правду, истије парастос, саслужење народној пјесми у којој путници налазе док жио ије жедни могуће погрешити приликом Године Василије страховито уписансмрт у неголи Анамјерници Јована Владислава, је опсједао Драч,уз1018. године,епископа „пора- Г. Артемија на гране листе широке, ну и веру: „Бољекако нам је је у подвигу са 1014. стидом живот“ II Македонац је на Беласици Г. Теодосија, пред десетак људи. у извору главуукрцавања која сија, златну главу његову послије у авион САД –проливена Американ-крвиСветог потукао Самуилову војску. Оне који су преживјели ову његову кланицу, Црквени календар зиза невино Владимира“. „Док јехиљада тако пред на лишће цвеће црвено, и „Умримо, да свагда живи будемо“... И данас поново, у садашњој Након парастоса владика је рекао да су “кодана од погибије наиздалека. Газиместану. И дана кадапреци се препознају На излазу вратио је ослијепљене. војску, Самуило је његове којег издајенарода, СрпскаСрпски Драчом једног вечерао и гостио се, појави муАртемије се изненада на цвеће челе попале. Косовској трагедији Српског народ није забора- Видјевши такву своју четрдесет совски јунаци животепише положили да бисмо данас жисе напојили,гавидјели како се његова златнана глава спаја степеницама занаоружан авион гомили ра- Светога доживио срчани је ма су православна црква, Нико војник у лику Владимира“, Дукљанин. Што ми је јела висока – вио своје историјско и духовно Косово. од правих Србаудар. није На бугарском престолусунаслиједио вели на Косову и Метохији“. са његовим нетрулежним тијелом. На овај дан видовданнаца сместила се група студената. И младићи син Гаврило Радомир, којег је након непуну годину убио његов прославља се 4. Престрашен, завикао је тражећи помоћ од војника, и кренуо да то ми је црква Грачанка; ни тражио ни препоручио некосовско опредељење и понашање поручио да су се Срби сабрали на Газиметакобрата се сједињује нашносе народ, у сјенци Видовдана, нашеи девојке плаве фармерке, патике и Владика од стрицазлом Јован свога Аројунаније (22.тражио маја по бјежи, алибеле „одмах га анђео удари, ијеон се стропошта на земљу“. што су ми листи широки – Српског народа. Нико осветубрат и узвраћање наВладислав, чијег је оца,ски стану да би се упомолили Богу иропство рекли себи и осталига очињега вида.дуксеве Јер, штајарких је Косово? није ништа до су боја Оно на којима пишедруго одакле убио Самуило. календару). Након његове смрти, Бугарска је пала 168-годишње то су ми књиге попове; зло, неправдом настаром неправду, насиљем нана насиље и безакоње... главајеЛазарева! А шта је Србија и српски народ? То је тијело допутовали: Харвард, Стенфорд, Тексас, Чикаго. ма да је ово света српска земља натопљена крвљу и „Прими вјерусветиње, крста и дођи да те видим“, поручио Јован ВлаИзрастао је из племенитог под Византијом. што ми је цвеће црвено – Српски народ и данас чува и обнавља своје Косовске наших1381. предака. Лазарево! МожеОсим ли тијело живјети без главе? Могу лиинвалида Србија омладине авион чека четири у сузама дислав Владимируовог шаљући му златни крст, пише Поп Дукљанин. коријена српских - „да владара Мошти Светог Владимира су из Драча године пренијете у то ми је причес' у цркви; а подиже и нове задужбине се у њима поје Литургија, „Косово је код билоЕлбасана, и биће срце Србије, 620 го- У БАРУ и српски живјети безкојима Косова? је глава колицима, свиКосово радо помажу, исрпског неколико Али,народу, Владимир је као залог вјере тражио дрвени крст,народ на каксу управљали кнежеманастир Светог Јована (Шин Ђон) након штокао га и преЛИТИЈА што су ми челе попале – света као који и онога“... Сваком човеку и сваком у историји дина“, навео је владика Рашко-призренски. сваки онај којибрачних би хтиопарова да поново главу Лазареу лаганим тренеркавом је Исус Христос распет, и прошавши свенарода. засједе И које мустаријих је винама у Захумљујеидушу Преваје из темеља обновио албански кнез Карло Топија, сродник по то ми је народ у цркви. и метаисторији, најважније своју не изгубити, него је саУ част и славу Светог Јована Владимира, неразлику одзапис претходних, године Газиме- покровитеља града под Румијом ву, према Косово„Словени Метохију, одсијече одСви народа српскога, тај вршибо- о За ма и мокасинама. секрви они –краља млади, стари, успут образ поставио, стигао је у Преспу. Ту, ли (Диоклитија, Дукља или Владислав Француске, чему постоји на самојове цркви (на је набеског и духовни јереј ЈОВАН чувати. А то значи не изгубити свој историјски стану Од постављена бина, имену а цио споменик прекри- је градским улицама литија коју исти онај којиијездрави извршио тиранин Мурат султан наи се лесни – широко осмехују, при чему ском Житију“, „кадпред Владислав видје Владимира гдје музлочин долази, Зета). Његов Хвалимир грчком, латинском српском). тада његовом Влади- је прошла У овој једноставној народној песми изражеи идентитет пред Богомдјед и људима, пред Небом и земљом, Пламенац вен фреском кнеза Лазара српском заставом. Косову 1389. Године, прије 620 година. нема земаљске ни ивјероватно виде бели зуби, И и врло гласно устреми се за на које њ и удари нахудити. Не њихови три сина: Петрисламир додато је причају и Јован, по Светом ЈовануиКрститељу, на је литургијска свест и искуство нашег нароцарствомимао овогајесвета и и Царством Небеског света, смо га мачем, али му не може је предводио Његово ВисокопреосвешОбиљежавање Видовдана и шестодвадесетонебеске силе која би могла, која би смјела да раздвоји главу смеју се. Само је један уморан службеник, у црустраши се Владимир но рече: `Хоћеш да ме убијеш, брате, али ва, Драгимира и Мирослава. којем је такође одрубљена глава. да, по коме је храм Божији и Литургија која се у као лица и народи створени и ка којем неизбежно гредемо. тенство Архиепископ цетињски Митрогодишњице од Косовског на страдалном Косо- црногорско-приморски Господин од тијела – Косово Србијес илап-топом, српскога народа утемељенога номододелу, однекуд залутао у ово убрзо узми и убиј отац Петрислав добио је на упра- не можеш! Па истргнув свој мач даде му говорећи: Светом кнезу Мученику су написани Житије боја и Служба, и њему служи - трајно бесмртно сједињењеВладимиров Неба и полит ву и Метохији је без уз јако на Христу Господу, на Његовој бучно друштво,голготској мада је итожртви... оннајприје носио беле патике, језику, ме, готов сам назавјет смрт као Исак и Авељ`. А Владислав, помрачен ву Зету (Требиње) и Лазар на српском па онда протекло и на грчком. Оинцидената, томе го- али земље, све твари и свих људи, Бога и човека. Све-(Дукљу), Драгимир Травунију Амфилохије. Из књиге: Свети кнез и косовски обезбеђење КФОР-а и КПС-а.(Синакса(Изрубесједе у Грачаници на Видовдан 2009. иако је понео и ципеле –вори носиоиздавач их је уГодине) кеси. узе мач и обезглави га. Светитељ, пак, узе главу своју Хлевну (Хум), а Мирослав Подгорје. Владимир је умом,Светигора грчке Службе (Аколутије) и Житија 14 15 та и Божанствена Литургија и јесте најизразитији „Нека је благословен овај Свети Вход, на 2007.г. Становници Старог света Америку често крајем X вијека наслиједио управу над земљама кама својим, па усједе на коња и одјури к цркви гдје је видио ра) Светитељевог, Јован Папа, родом из града Неокастра (Елздравље и спасење житеља овога града, свидоживљавају као велико острво, одвојено свог оца и стрица Мирослава, који није имао орла с крстом“. басана), када га је у од Венецији штампао 1690. године. Али, пома нама и свим људима добре воље“ пожелио осталог света, а Американце као становнидјеце. Престоница му је била у Крајни, поред Ска- Косара је успјела да од свог брата од стрица, убице свога мужа, што су –српска Служба и Житије загубљени, светогорски хиленје Митрополит Амфилохије. ке острва; Америка размишља на свој начин, дарског језера, код цркве Пречисте Дјеве Марије измоли Владимирово нетљено тијело, које је, наводно, било дарски јеромонаси и проигумани Лука и Партеније превели су Свечаној литији су присуствовали и гоиз продавнице даМоскве уздише,игуман да идеМитрофан и Анатолиј тумачећи по свом догађаје који се дешавају свету. Ии она има јеитета сахрањено у Преспи, и да га пренесе у Пречисту Крајинску, (Пречисте Крајинске). их са грчког опет на усрпски, уз исправке допуне (особито почела сти из тамо-овамо, накупила је иконице за менефонда и замо-„Јединство“ који су право на то. Тачније, Америка просто има све своје: своју нафту, агиографа „Човјек правичан, мирољубив и пун врлина“, гдје је почивало све до 1215. године када су га Грци (Епирци) у Житију) тршћанског пароха и познатог Вићентија предсједник лила да их предам браћи и сестрасвојих седам светских чуда, свој Париз, Москву1802. и Ново-Дивјејево. како га је описао византијски историчар Кедрин, пренијели у Драч и гдје је, према својој жељи, подно ВладимиРакића, то је штампао године у Венецији Хаџи-Теодор Мек-православној Митрополиту Амфилохију уручили пома! Замислите, није могла ни да помисли да овде у Православље у Америци има своју дугогодишњу кнез Владимир је у раној младости изучио војне ша, трговац из Трста. Одавде јеисторију: Службу и Житије Светог Јована клон – панагију са иконом Казанске Мајке АмерициБеоградски има православаца! Вероватно је мисли1784. године руски колонисти су подигли први храм Аљасцимитрополит вјештине, али и Свето Писмо. Богоугодним жиВладимира 1861. године унеона у Србљак Божије. Митрополит Амфилохије је узвратио ’’ – иконом Пресвете Богородице. (узгред буди речено, после нешто више од сто година, 1898. го- ла да код нас живе само Команчи. вотом стекао је наклоност својих поданика. Али, Михаило. уздарјем дине, на Алеутску и Аљаску катедру је дошао светитељ Тихон, како каже Свети владика Николај Велимировић, По бројности учесника, синошња литија надРуска Калифорнија потоњи патријарх московски и целе Русије, који је у Америци „ретко је човек имао тако надмоћне и тако опаке Народна казивања о Светом Краљу машила је све претходне које су досад оргаНа царини се правопроверава да ли путници који улаврло поштован). Руска насеља су постојала неколикодубоко држа- је уткан противнике као што их је имао краљ Владимир. Култ Светог Јованау још Владимира у биће низоване у овом граду. зе у Америку носе намирнице. Посебно строго се ва: у Британској Колумбији, Вашингтону, Орегону Самуило и Василије Бугароубица, два владара као славног српског, грчког,и Калифорнији. албанског, бугарског и македонског 4 јун 2009 год. Р.В. то поштује Калифорнији, америчкој ‘’житници’’ 1808. године у овим колонијама је већ живело окоМученика 40 хиљадаи данас два љута риса, борили су се о превласт на Балканарода. Овај народ Светог поштујеу као чуи хранитељки. Узгред речено, држава с највећим људи. Центар свих насеља била је црква. ‘’ЈедномДрач су ме иу Омску’’ ну... Из неравне борбе Владимир је изишао као дотворца и мироточца. Бар га, славе као свог заштитстановника пољопривредним прича једна руска Американка, ‘’у црквеној продавници тима Светога Јована. „За стару икону Крститељеву победилац, и то не само као тренутни него као ника. Године 1925. подигнута муупитаје црква бројем код манастира Све- у земљи, производима снабдевауцелу а познате ли: ‘Па зар у Америци иматог хришћана?’ да не само том Америку, манастиру, која према натпису датира из бесмртни и вечни победилац.“ Наума, наОдговорила Охридском сам језеру, као његовом ктитору, у новије калифорнијске и вино продају да има хришћана, већ има и православаца, и почела Руса! Тада 1020. године, везана је традиција да је пренешена Древни словенски љетописац Поп Дукљанин, у вријеме и у Београду.паУ чак Бару, је градња велелепногјагоде, хра- поморанџе у целомБара свету. Зато сеиз санитарни лекари плаше Слатинског Светог Јована. Која јеogled то Слатина? свом „Краљевству Словена“ (Regnum Slavorum), ма посвећеног овом Христовом Мученику. се У центру прије деликатесима тури- у Дебарцима, налази Недалеко од села Песочана, на основу његовог житија које је касније нестало, неколико година подигли су му споменик. да заједно с прекоокеанским Историјски контекст сти удовођен Америкујекако не и неке инсекте-паразите, село Слатина. Ако би то била та Слатина, онда описао је живот кнеза Владимира. Овај „Љетопис Свети Владика Николај,од који Владимира назива краљем, је се егошев Горски вијенац самог појављивања у донесу раван са најпознатијим који ће летину појести пре него што стигне се могло довести у везу би литература се предање икони Попа Дукљанина“, или „Барски родослов“ је изњегова титула у народу заживјела, Настала у „Читанки Светоме краљу дјелима свјетске књижевности. је очитава једна научна оо тојда вор са којег су се напојили сви познији живописЈовану Владимиру“, објављеној 1925. године, забиљежио је не- са народним казивањем о цркви Светог Атанасија Његошевом Горском вијенцу и спјеву Лучаскупи. Микрокозма. Први талас руске емиграције у Америку је доспео као задужбини краља Владимира“, пише Владика ци Светог Јована Владимира. колико народних казивања о овом светитељу. Недалеко од Истрагу потурица у Горском вијенцу Његош je опјевао као борбу између добра и револуције 1917. године, и много Руса се Николај. Како пише ава Јустин Поповић у „Житијима свепругезла. Охрид Кичево, догађај изнад села Песочани, се рушеЈедан–локални приказан је после каоналази манифестација исконске метафизичу Калифорнији плантажама поморанџи Усмено предање тврди да је и манастир Светог тих“, цар Самуило опколио је кнеза Владимира и винекецркве за небу коју народ вели да је задужбидрамесветог која јеАтанасија започела на давнонашло прије стварања свијета,наизмеђу Бога и Саили јагода. који нису имали новца, Светог гаран- Јована Владимира. Да Наума задужбина његову војску на брду Облик (Косогор, коса гора), на краља се народ скупља уочи празника њему тане. Тај мотив тема Владимира. је спјева ЛучаТумикрокозма и Горски вјенаац се Они може схватити као аналогија те илитерођаке, могли сули да је себило укрцају на брод за података о томе, не каквих писаних између Улциња и Скадарског језера, гдје „беху посвећеног. У близиниконтексту. тече рјечица која, кажу, ноћи увијек томе у историјском и земаљском Нови свет само ако потпишу уговор да ће радизна се, јер је манастир у време Првог светскога змије једовите и отровнице, те голему муку нанадође и напуни се рибом. После молитве, поклоници иду на Сазнање европске јавности да се у једној малој поробљеној земљи појавио пјесник јак духом тиуствари као најамници у пољопривреди. Посао је био Али, у припрати цркве, опљачкан и разорен. ношаху војсци“. „Свети Владимир се тада помоли и лове рибу. Недалеко од Песочана се дешава место Влакао један ријеку Гете или Бајрон отворило је питање шта сеналази тамо урата отаџбини овако веомада тежак. би рокна уговора лијевојистекао, страни,Руси гдје су се обично сликају главни Богу са сузама да му свемогући Бог ослободи надимирово Народ тоггенија. краја вјерује је туКад рођен просвећеног човјека(Владимиро). и изузетног пјесничког одлазили с плантажа на ктитори послове на које су раније је фреска Светог Јована храма, род од те кужне смрти. И услиши Бог молитву слукраљ Владимир му је тудоминантна био двор. политичка Турска империја била је у итода вријеме и војна сила коју је и те како ува-осликана више навикли. Почели суВладимира. помало да се куће, да се осликана 23је и на икоЊегова икона ге Свога, и змије престаше надаље уједати, и од На граници Македоније Албаније,позиција на путу Струга – Елбасан жавала већина европских држава.иЊегошева у једном таквом историјском тренутпротојереј ностасу ове цркве. тада до сада никога не уједају, а ако кога и уједу (viaсвијету Ignatia), налази брдо Ћафа Сан. Ту, поред друма, Своје налази ку и таквом била је безсеутицаја на међународну политику. оправдане захтјеве за ДРАГАН Станишић не буде му ништа.“ Али, кнеза Владимира издао је се стара, полупорушена црква. Народ у Албанији тврдо вjерује ослобођење од турског освајача тешко је било истаћи у том владајућем политичко историјском неки локални кнез и он допадне ропства. Цар Саје нашто томније брдумогао и у тојдацркви посjечен Владимир. Ко год сврати Легенде и чуда контексту.даОно постигне политички, Његош муило га је заточио у свом престоном граду Прецркви, запали свијећу. Ћафа Сан на албанском значи је успио својим пјесничким дјелом. Просвећени кругови Ев-„Света Гла- У Патерику манастира Шин Ђон забиљежено је више легенди о Светом Јовану Владимиру. Овај спи, гдје га је, као и остале сужње, обилазила цава“, односно „Глава ропе са симпатијама су сеСвета“. почели интересовати за прилиманастир налази се недалеко од Елбасана. Испод рева кћерка Косара (Теодора) која га, „расцветана Народ у околини манастира Светог Јована Бигорског вјерује ке у Црној Гори. На Цетиње су долазили путописци и конзумладошћу, понизна и скромна“ – „заволе срцем“. да је први биоЊихова Свети Јован Владимир. ли из окружења, да његов посјетектитор Његоша. запажања че- Др Чеда манастира тече ријека Куш, а високо изнад манаМарјановића у свом дјелу „Манастир Св. Јована Бигорског“ из стира налази се мало хришћанско село Примисто су била једино свједочанство о Његошевој земљи и нароКрсна смрт 1924. године кажедогађаја да је основалац овог манастира ду. Сами актери и свједоци са домаћег подручја нијесубио Јован. шиони („Над светим Јованом“). И планина се тако зове. По предању, томпремјесту саграСамуило даде Косару Владимиру за жену и врати Који је Јован, знатосесуизумјесто писаних извора. Такође се не зна писали извјештаје тога не типа, њих урадили странца, ани Данило настоји да нађепрву некицркву излазна кроз дио је сам Свети Јован Владимир у част Пресвему државу, и још му даде земљу Дирахијску (Драччије мошти почивају у том манастиру, али народ их назива мош28 ци, захваљујући којима данас имамо историографску грађу говоре. Он слуша разлоге и својих и туђина и ко-

Хришћанство и научно-философске концепциjе бесконачности

620 година косовске битке

„ДА СЕ СЛУЖИ СВЕТА ЛИТУРЂИЈА,

svetigora/ / 2009 / јун - јул

ОВОГ СВЕТА КАО И ОНОГА“

јун - јул / 2009 / svetigora

3 34 39 44 61 65 67 70

Тиме се све што постоји појављује између две бесконачности: актуелне бесконачности божанственог Ума и потенцијалне бесконачности материје, лишене граница и облика, која добија своје одређење (дефиницију) само преко ‘’одблеска’’ савршенства вишег бића. Суштински преврат у односу на схватање појма бесконачности настаје са утврђивањем хришћанства у европској култури. Античка култура нема примера бесконачне ‘’ствари’’, коју би она могла да осмисли. Мисао о бесконачности њој изгледа само као лутајући ехо непостојећег узвика. У хришћанском поимању света, пак, таква ‘’ствар’’ је пронађена, то је Бог свемогући, свезнајући и бесконачно милостиви. Истовремено са хришћанством у европској култури се развија и идеја стварања света ex nihilo – ни из чега. И сама идеја стварања као прелаза из небића у биће символизује собом актуелну бесконачност. Ако образовање било чега новог из нечег другог, које му природно претпостоји, зависи од узајамног односа моћи стваралачког начела и противљења материјала, онда идеја стварања ни из чега тражи бесконачну моћ Творца, који може да надвлада и саму онтолошку супростављеност бића и небића. Са акту-

reporta`a

Тајна празника Књига Товита Практична веронаука Јеванђелско слово Медицина Помјесна Отачаствена Митрополија

ВИДОВДАН 20 09. ГОДИНЕ 620 ГОДИНА КО СОВС

ВЛАДИМИР Николајевић Катасонов

ВИДОВДАН НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

jована Шангаjског

јун - јул / 2009 / svetigora

svetigora/ / 2009 / јун - јул

На насловној страни фотографије: Света Литургија на Видовдан и манастир Грачаница (фотомонтажа).

svetigora/ / 2009 / јун - јул

povodi

Лектура: Рајо Војиновић, Ивана Јовановић

се на истоку Чешке, на граници са Словачком. По предању још постоје археолошки остаци за које се везује проповједничко дјело Свете Браће. После Литургије кренула је литија до новоподигнутог споменика Светим Кирилу и Методију. Споменик је од бронзе, величине три метра и дар је бугарске владе и бугарске дијаспоре у Чешкој. Чину освећења споменика присуствовали су и предсједници бугарског и чешког парламента, а обавили су га митрополит Христофор, бугарски епископ Наум и српски епископ Јован. Епископ Јован (Пурић) је добио и највише одликовање Чешке Цркве, Златни крст Светих Кирила и Методија. Након Свете Архијерејске Литургије и свечаности у Микулчицама уприличена је посјета Хрубој Врбки, питомом мјесташцу у Моравској, родном мјесту Св. новомученика епископа Горазда Павлика, обновитеља православне вјере у народу чешком у 20. вијеку. У недјељу, 24. маја, је одслужена Света Архијерејска Литургија у саборној цркви Светих Кирила и Методија у Прагу у Ресловој улици, мјесту мартиријума чешког народа и отпора нацизму у Другом свјетском рату. ДАНИ СЛОВЕНСКЕ ПИСМЕНОСТИ И КУЛТУРЕ НА КИПРУ граду Пафос, 23. маја су започели Дани словенске писмености и културе. Празнични програм је током четири дана спроводио Руски православни образовни центар, уз подршку Московске Патријаршије, амбасаде Руске Федерације у Републици Кипар, Руског центра за науку и културу и Кипарске Православне Цркве. Ове године празник је био посвећен 200ој години од рођења великог руског писца Николаја Васиљевича Гогоља. Тема празника су биле Гогољеве ријечи ‘’Треба вољети Русију’’. Све руске школе на Кипру учествовале су у припреми и спровођењу Дана словенске писмености и културе.

svetigora/ / 2009 / јун - јул

Савино језеро Савина реч Савина молитва Савино молитвено небо Крст Савин.

Где год да затражимо опрост и спас свугде је Савина молитвеница келија наша спасоносна. Да нас не причести шта би човек био Господе?

јун - јул / 2009 / svetigora

Фотографије: +Живота Ћирић, Зоран Тричковић, Марко Вујичић, Љубица Божановић, Радоје Живковић – Раџа Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/230-375, 234222; Краљице Марије, 1/3, 11000 Београд e-mail: casopis@svetigora.me Штампа: МОДРИАНИ д.о.о., Шимановци

МЕЂУНАРОДНА ПРАВОСЛАВНА КОНФЕРЕНЦИЈА ''ПРАВОСЛАВНА МИСИЈА'' У ПРАГУ ОД 21. ДО 24. МАЈА од покровитељством Његовог Високопреосвештенства Архиепископа прашког и Митрополита чешких земаља и Словачке Господина Христофора у Прагу je од 21. до 24. маја ове године одржана Међународна конференција под називом ‘’Православна мисија’’, посвећена 1140-годишњици од престављења Св. Кирила, апостола Словена. Конференција је окупила архијереје из Цариградске (митрополит Поликарп), Александријске (епископ Григорије из Камеруна) и Јерусалимске Патријаршије (епископ Теофилакт из Јордана). Руску Православну Цркву је представљао епископ Алексеј, Грузијску - епископ Герасим, Српску - епископ диоклијски Јован, Румунску - епископ Силуан, Бугарску - епископ Наум, Кипарску - епископ Порфирије, Јеладску Архиепископију - владика Дамаскин, Пољску - епископ Пајсије, а Руску Заграничну Цркву епископ Агапит. Своје прилоге су прочитали професори Антоније Тахиаос, иначе члан и Српске академије наука и умјетности и Николаос Јоанидис, професор на катедри за патрологију из Грчке. Учесници су пренијели поздравне говоре поглавара својих помјесних Цркава, а у другом дијелу су изнијели реферате са историјским, филолошким, археолошким и богословским подсјећањем на дјело Светих Кирила и Методија, твораца словенске културе, писмености и литургијског предања. Трећег дана конференције, 23. маја, организована је посјета археолошком налазишту Микулчице, које је под управом Масариковог музеја у Ходоњину. Микулчице су старословенска акропола са 12 храмова из раздобља од 9. до 12. века. Налазе

која је значајна за разумијевање Његошеве личности и дјела. То леба се. Његош је ову колебљивост приказао као вријеме, које обиљежавају сукоби око вјере, у Горском вијенцу безгранично стрпљење владике Данила, који хоће везује се за владику Данила, који је живио у седамнаестом вијеку. да се потурчена браћа дозову памети и сами схваОн је Његошев претходник и родоначелник светородне лозе те да је дошло вријеме ослобађања од ислама. Петровића. Владика Данило је опјеван као вођа – мудрац, који Ђурић, Побједничким Новица рођен духом испуњени су и они који су се свој народ изводи из агарјанског ропства. Слично Мојсију,1956. и онгодине турчили и који нијесу. Сада је најважније питање: у Колашиослушкује вољу Божију и није му лако да је спроведе у народу. ну. Објавиочија књиге песаје ово земља? ма: Трагом Његош живота (1973.), Главари постављају императив да се изврши истрага потуридраматично наглашава ову дилему и на Узалудна њој врата (1980.), страшни сукоб који води до истраге се базира Дрво у тами (1986.),или Страх српске турске. Владика Данило ту може једино од сличности (1986.) и догађаја; његови главари ријешени да чека исход друго издање (1987.), су да иду до краја. Неко међурјешење није могуће. Кућни тамничар (1990.), Иако је тај процес „истраге“ трајао више него једно Божја дјеца (1996.), књигу Његош га везује за један дан, Бадње вече поезије застољеће, децу Милица Божић.књигу Игуман Стефан, један од главних ликословарица и(1999.), Горског вијенца, поздравља ову побједу и чини интервјуа ваМој разгопогинулих их вор с њимапомен (1990.),душама књиге прозе Светлостјунака, и сенкеназивајући под слугамаМаксимовић Господа. Потурчена браћа нијесу Ловћеном вјерним (2008.), Десанка - Жена која достојна оваквог а сетосам је најгоре је само вољела (2008.) и књигупомена, Мит који узди- што се УЗ ИМЕНДАН РУСКОГ ПАТРИЈАРХА гао (2008.) једном је приредио о Вукашину Вуку Вукчевићу. људском створењу може догодити. У конуска Православна Црква је 24. маја обиљежила празник Књига, педесет пјесама,традиције Јави ми да живсе назива текстунових Његошеве самсам Ђаво (2009.), је његова дванаеста књига. Заступљен је упревирањима неСветих равноапостолних Кирила и Методија, словенских Непоменик. Дакле, у историјским колико антологија. Превођен на италијански, учитеља и имендан Његове Светости Патријарха московепохе владике Данила у Црној Гори,руски, истрага потурбугарски ичене македонски језик. Добитник је неколиковише због ског и све Русије Кирила. браће појавила се као императив награда за књижевни и новинарски рад. Живи у ПодТога дана патријарх Кирил је служио Божанствену Литургију небеских циљева, него ли земаљских. горици, новинар је „Политике“. у Успењском саборном храму у Кремљу. Његошеви јунаци више воле да гину у боју са ТурЊеговој Светости је саслуживало више владика и цима него да живе са њима у миру. Шта то знамногобројни свештеници. Литургији су присуствовали и чи? Овдје се мир схвата као мирење са наметнупредставници Александријске, Антиохијске, Бугарске и мнотом судбином. Туђа вјера намеће се силом и ко се гих других помјесних Православних Цркава и московско са тим мири гори је од Турчина. Турчин у Горском свештенство. вијенцу синоним је за тиранију. Тирјанству стаСАВИНА КЕЛИЈА НАШАнајсветија Његова Светост Патријарх Кирил уручио је црквене награти ногом за врат то је људска дужност СПАСОНОСНА де реду јерарха Руске Православне Цркве, а затим је покаже Његош. Истрага потурица, према овоме, је вео литију од Успењског сабора на Црвени трг и код цркве борба против тирјанства, више него ли борба проВасилија Блаженог служио молебан пред иконом Светих равтив исламске Има вјере.ли Наземље другом мјесту Његош каже походио ноапостолних Ћирила и Методија. да је простокоју што није потурчена браћа промјенише и њомешто ходио вјеру, али непросто се Србин не хтје више Свети Сава. ДУХОВНО-ПОУЧНИ ЦЕНТАР ‘’ЋИРИЛИЦА’’ Србином звати. Звати се Србином значи сјећати се ОТВОРЕН У САМАРИ раније историје. Ове потурице не дају споменути се Савина оквиру Дана словенске писмености и културе на ни Косово, ни Када Милоша, ни старесветлост витезове који су територији храма Светих равноапостолних Ћирила уздиже и би и Методија у Самари је отворен духовно-поучни ценнебески покривач тар ‘’Ћирилица’’, саопштили су новинари ИA REGNUM. По земље посташе свете. ријечима архиепископа самарског и сизранског Сергија, Центар се, између осталог, бави и дјецом из унесрећних поСамо се Савиној руци дало родица. Они у Центру могу пронаћи користан посао и тамо да што докне и оживи се осјећати као код куће. где штапом покуца Духовно-поучни центар је филијала Градског центра за естетзажуборе извори ледени. ско васпитање дјеце и омладине и сваки самарски ученик се може уписати и посјећивати секције бесплатно. Центар, који И данас крепе нас може да прими 400 дјеце, које ће подучавати високошколски Савина врела кадар, су обезбиједиле градске власти. Савини извори

јун - јул / 2009 / svetigora

Сарадници: монахиња Амфилохија (Драгојевић), Милена Тејлор, Сања Радовић, Марија Живковић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Драгана Керкез, Јелена Петровић

СВЕТОГ КИРИЛА СЛОВЕНСКОГ

јун - јул / 2009 / svetigora

Редакција: протосинђел Јован (Ћулибрк), протојереј Гојко Перовић, протојереј Велибор Џомић, јеромонах Никодим (Богосављевић), јеромонах Петар (Драгојловић), јереј Саво Денда, јереј Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах Павле (Кондић), монахиња Стефанида (Бабић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић

1140 ГОДИНА ОД ПРЕСТАВЉЕЊА

Рецепциjа ислама у Његошевом Горском виjенцу

poezija

Секретар редакције: Татјана Марјановић

јун - јул / 2009 / svetigora

Главни уредник: јеромонах Кирило (Бојовић) Оперативни уредник: Рајо Војиновић Дизајн часописа: Мирко Тољић и братија цетињског манастира

иконопис: јереј ЧЕДОМИР Милосављевић

Савјет часописа: епископ диоклијски Јован (Пурић), протојерејставрофор Момчило Кривокапић, протојереј-ставрофор Радован Биговић, јеромонах Димитрије (Лакић), Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић

Култ Светог Jована Владимира

СЛАВКО Живковић

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа Митрополије Црногорско-приморске Директор: протојереј Радомир Никчевић

u prilog `itiju

Стазама светитеља

bogoslovqe

ВЛАДИМИР Николајевић Катасонов Владимир Николајевић Катасонов ради на Православном Универзитету Светог Тихона у Москви од 2002 године као професор на катедри философије религије и религиозних аспеката културе. Он држи часове из предмета: “Од философије религије до религиозне философије” и “Наука новог времена и Хришћанство”. Његово интересовање је везано за философско -религиозну анализу различитих дјелова културе, дијалог религије и науке, и др. Аутор је преко 100 научних радова. РАЂАЊЕ ПОЈМА БЕСКОНАЧНОСТИ есконачност је једна од фундаменталних категорија људске мисли. Тему бесконачности не обухвата у потпуности ни једна посебна област културе: бесконачност као символ, као проблем, као тајна је присутна у умјетности, у науци, у философији, у богословљу. Однос према бесконачности у различитим културама је различит. Античка мисао у основи посматра бесконачно као неоформљено, као ненастало и, следствено томе несавршено. На Питагориној листи супротности бесконачно се налази на страни лошег (рђавог). Биће је у античкој мисли тесно повезано са категоријама мере и границе. У том смислу бесконачно се јавља као безгранично, необухватно, скоро непостојећеmh on. Код Платона и Аристотела бесконачно се приближава категорији материје, као безоблично и по сили тога као непостојеће, појмљиво само надлогичким ‘’закључивањем разума’’ као супстрат који је у основи ствари. Бесконачно као бескрајно је немисливо само по себи, тврди Платон у ‘’Филебу’’: ‘’Бескрајно мноштво посебних ствари и својстава, која су у њима садржана, неизбежно чини исто тако бескрајну и бесмислену твоју мисао, услед чега ти никада ни у чему не обраћаш пажњу ни на какав број.’’ Суштина ствари се преноси појмом (или обликом) који ограничава бесконачно, који остварује ‘’уписивање’’ ствари у установљено јединство Космоса. У исто време у античкој философији постоје и мислиоци који се много позитивније користе категоријом бесконачности. Овде пре свега спада Анаксимандар, код кога као главно начело космологије служи апејрон (apeiron- букв. безгранично) из кога настају и коме се враћају све ствари (но, упркос томе, из појединих одломака није сасвим јасно да ли је апејрон више суштаствено начело, или само хаотична смеса основних елемената). Осим њега овдје је потребно споменути и атомисте Леукипа и Демокрита, код којих бесконачни празни простор садржи бесконачни број атома, који образују бесконачни број светова. Такво схватање кретања у просторновременском континууму, које допушта бесконачну дељивост се учвршћује нерешивим апоријама које је истакао Зенон Елејски. Почевши од V века пре Христа, па све до данашњих дана, ове апорије се стално понављају у европској мисли покушавајући да објасне структуру континуума. Владајући однос према бесконачности у антици је сасвим другачији. У завршном га је облику изразио Аристотел. За Аристотела бесконачност постоји само потенцијално, као могућност безграничне промене: ‘’…Бесконачно је материја за сврше-

svetigora/ / 2009 / јун - јул

Хришћанство и научно-философске концепциjе бесконачности

ност величина и цело само по могућности, а не по стварности; оно је дељиво и при смањивању и при супротном додавању, а цело и ограничено [бесконачно] се јавља не само по себи, него у односу према другом; и уколико је бесконачно, оно не обухвата, него је обухваћено. Зато је и непознатљиво као бесконачно, јер материја (као таква) нема облик.’’ Не постоји актуелно (реално постојеће, прим.прев.) бесконачно тело, коначан је и сами космос, не постоји бесконачна последичност узрока (јер у супротном случају, по Аристотелу, не би постојао првобитни истински узрок кретања). Актуелно бесконачно није дато ни чулима ни уму. Потенцијална бесконачност код Аристотела се остварује за бројеве у правцу узрастања -природни низ, а за величине - у правцу смањивања, односно потенцијално бесконачно делења датог одсечка. Као непосредно зависна од оваквог круга идеја, античка математика увек замишља своје ‘’праве’’ и ‘’равни’’ као коначне, чак и кад су у питању и призвољно велики одсечци или делови равни (за разлику од новоевропске математике код које, већ од почетка XVII века почињу да се разматрају бесконачне праве, на пример у пројективној геометрији). У неоплатонизму постепено, без битног утицаја источне мистике, пробија себи пут ново, позитивно схватање бесконачног. Као прелазни ступањ овде су послужили философски погледи Филона Александријског, који је дао јелинску транскрипцију библијског поимања Божанства. Једно код Плотина, налазећи се изнад Ума и, следствено томе изнад сваке опредељености и облика, у области бројева, не може да се назове бесконачним. Али, Ум Плотин назива бесконачним у следећем смислу: у смислу његове бесконачне могућности, његовог јединства, и самодовољности.

Суштински преврат у односу на схватање појма бесконачности настаје са утврђивањем хришћанства у европској култури. Античка култура нема примера бесконачне ''ствари'', коју би она могла да осмисли. Мисао о бесконачности њој изгледа само као лутајући ехо непостојећег узвика. У хришћанском поимању света, пак, таква ''ствар'' је пронађена, то је Бог свемогући, свезнајући и бесконачно милостиви.

јун - јул / 2009 / svetigora

Покушаји ‘’обухватања’’ бесконачног ‘’Легализација’’ актуелне бесконачности у створеном свету је историјски била уско повезана са разматрањем природе људске душе. Сагласно хришћанском богословљу, она је створена ‘’по образу Божијем’’. У ком степену су се божанска савршенства одразила на људску душу? Већ је Д. Скот инсистирао на томе да људска душа по својој природи превазилази коначност која је карактеристична за све тварно. Људска душа је способна да прима божанску благодат, односно самог бесконачног Бога. Значи да је њој дарована нека бесконачна прималачка способност, адекватна предмету примања. Мистици иду још даље. Екхарт директно учи томе да у дубини људске душе постоји нетварна божанска ‘’искра’’. Као саприродна Богу та ‘’искра’’ је природно актуелно бесконачна. Слична схватања образа Божијег су пробијала пут пантеизму и не један пут су била осуђена од стране Католичке Цркве. Ипак, у XV веку кардинал Никола Кузански развија своје учење о поклапању апсолутног максимума и апсолутног минимума. У оквирима тог учења бесконачно, односно апсолутни максимум, постаје ‘’адекватна мера’’ свих коначних ствари. Сократ и Аристотел Схватање узајамног односа бесконачног и коначног се принципијално мења у односу на античко. Док је за последње све коначно било актуелно, а бесконачно се јављало само као потенцијално, за Николу Кузанског, насупрот томе, произвољна коначна ствар се јавља као потенцијално ограничење актуелно бесконачне божанске могућности бића (possest). Аналогно томе се и у оквирима Спинозиног пантеизма показује да omnis determination est negatio (свака одређеност је одрицање). Ствари добијају своје биће не границом, не кроз ограничење безобличне материје, него управо од бесконачне божанске суштине која им је у основи и унутар које се самоопредељење јавља као сопствена негација. Божанска суштина - природа има бесконачне атрибуте, а у њих спадају распростирање и трајање; време, број и мера се јављају само као коначна или потенцијално бесконачна средства представљања. У анализи проблема бесконачног Спиноза као да предухитрава приступ бесконачном Творцу теорије скупова Г. Кантора. Спекулативно богословље Николе Кузанског је послужило такође као основа идејама о бесконачној васељени. Бог је ‘’темељ’’ света. Оно што се у Богу садржи, свет развија ‘’у обрнутом виду’’ у простору и времену. Просторна распрострањеност света и време његовог трајања не могу да буду коначни зато што они ‘’изражавају’’ бесконачност Бога. Мада свет није бесконачан у истом смислу као и Бог - свет није све што може да буде - тиме његова одречна бесконачност (не infinitum, него indeterminatum) не мање укључује у себе бесконачност простора и времена. Преиспитивање геоцентричног система од стране Н.

елном бесконачношћу је повезано и хришћанско схватање слободе: Бог слободно ствара свет и у Његовом стваралачком чину нема никакве логичке неопходности која би ограничавала божанску вољу и на неки начин је условљавала. Та независност стваралачког импулса, која раскида сваку логичку непрекидност, открива такође и актуелну бесконачност божанске љубави, која дарује постојање свакој ствари и човеку. И не само да се хришћански Бог пројављује као актуелно бесконачан по себи, него и творевина у различитој мери, а посебно човек као ‘’образ Божији’’, носи на себи тај печат савршенства Творца. Ипак, ово се схватање бесконачности не обликује одједном. Код Оригена је још присутна јака зависност од основних постулата грчке мисли: чак ни Бог не може да буде бесконачан, пошто бесконачно нема облика и није мисливо. Када би Бог био бесконачан, Он не би могао да замисли Самога Себе. Према Оригену, узвишено савршенство Бога и Његова коначност су неопходно повезани. Али већ Августин поставља питање: Зар Бог не може да замисли све бројеве (природни низ) одједном?

svetigora/ / 2009 / јун - јул

Бесконачно разобличава наша наивна очекивања да се у Коперника и полемички таживотиња и човека, све до више суштине, до сањему ''све дешава онако као ленат Ђ. Бруна помоћи ће да мога Бога. Принцип постојаности закона, уско поовдје и сада''. У бесконачном ова теза до XVIII века поставезан са Лајбницовим принципом довољне запостоји исувише могућности. И не у већој мери популарна. снованости, као да ‘’спаја’’ божанску вољу са бошто је најбитније, није уопште Међу философима XVII века жанском мудрошћу и установљује потпуну лосхватљиво како се могу ''евиЛајбниц се појављује као гичку кохерентност света, не остављајући никакнајубеђенији заштитник ву могућност за било какве онто-логичке ‘’рупе’’, дентирати'' ове могућности. постојања актуелне бескобило да се ради о случајном збивању или начности. Лајбниц је саглечуду… дао тему бесконачности из На нове, битне иницијативе у ‘’обухватању’’ разних аспеката. Пре свебесконачности је требало чекати чак 200 га, актуелно бесконачна је година послије Лајбница. Седамдесетих количина супстанција могодина XIX века Г. Кантор почиње да штамнада у универзуму. Сваки па своје радове из теорије скупова. Кандео материје представља тор конструише бесконачне посебне (ортакође актуелно бескодиналне) бројеве и њихову аритметиначну свеукупност монаку. Своје основне радове Кантор је напида. Постојаност састава тих сао у оквирима ‘’наивне’’ теорије скупомонада је повезана са пова, која происходи из замисли самоочисебним начелима њихове гледности основног поимања скупа. Ипак, зависности и са законом врло брзо је постало јасно да се у тој ‘’саунапријед успостављене моочигледности’’ схватања крију веома хармоније. ‘’Сваки део дубоки проблеми, а у ‘’наивном’’ приступу материје може да се предпоимања скупа - озбиљне тврдње о бескоЛајбниц стави у виду врта пуног начности, чији се смисао при пажљивијим растиња и језера пуног разматрањима показује дубоко проблемариба. Али свака грана растиња, сваки члан животиња, тичним. Аксиоматизација теорије скупова је показала оне фундасвака кап њихових сокова је опет такав врт или такменталне претпоставке наших радњи са бесконачним, оне постуво језеро.’’(Монадологија). Та јерархија светова уметлате, који су неопходни за природно развијање теорије и који у нутих једни у друге код Лајбница се продужава у бесисто време, остају у већој мери загонетни. Једна од таквих претконачност. поставки је позната аксиома избора. Њена формулација је врло Свака монада са своје стране представља сав бесједноставна: ако је задат неки (бесконачни) скуп скупова, онда коначни универзум, како у простору тако и у времоже да се образује нови скуп, узимајући из сваког заданог само мену. Ово схватање одводи Лајбница формулисању по један елеменат. Ова, на први поглед једноставна тврдња, при концепције бесконачно малих (‘’предсазнајних’’) пажљивијем разматрању се показује као крајње неразумљива. запажања у психологији, а у математици посебном Како да се одабере један од елемената произвољног скупа? Када схватању структуре просторног континуума, и на би, на пример, тај скуп био уређен, тада би могли узети најмањи крају стварању диференцијалног и интегралног рачуелеменат (ако постоји) тог скупа у односу на задани поредак. Али на. Идеје Лајбница у вези актуелне бесконачности ће и поступак уређења скупа, као такав, се ослања на аксиому изостати у већој мери важеће и уствари непревазиђене бора. У исто време није појмљиво како да се уради та последичтоком три следећа века. Лајбниц је указао на каракност избора у времену? Ако не у времену, онда –кад..? Са каквим терну аналогију која постоји између проблема слобоскупом треба да започнемо..? Покушаји да се одговори на сва ова де и проблема континуума. Оба имају заједнички лопитања постављају сложене проблеме. У исто време аксиома изгички корен, везан за актуелну бесконачност. Ипак бора је неопходна за доказивање основне поставке теорије скуЛајбниц је правилно схватио да наука неће успети пова: упоређивање било којих величина скупова. Осим тога, акда овлада бесконачношћу само техничким средствисиома избора се, отворено или не, користи у многим поставкама ма. Кретање науке у бесконачном - како бесконачматематичке анализе. но малом тако и бесконачно великом - тражи ‘’интеЗато смо принуђени да сачувамо ову аксиому у својству неког полектуалну оптику’’ са бесконачним увеличавањем, стулата нашег сазнања, схватајући у потпуности нашу ‘’недоследодносно метафизику и нове метафизичке постуланост’’ у односу на бесконачно. те. Најбитнији је овдје Лајбницов принцип непреПримери сличне недоследности у историји теорије скупова су кидности или тачније његов конкретни израз - принбројни. Један од најпознатијих је континуум хипотеза. Кантор се цип постојаности закона. ‘’Овај принцип се састоји веома надао и усрдно настојао да покаже да иза броја елеменау томе да су особине ствари увек и свугда такве какта скупа природних бројева по величини долази број елемената ве су сада и овде’’- тако формулише овај принцип скупа који представља аритметички модел континуума. Лајбниц у писму тадашњој краљици Пруске. Тај принИпак, ни самом Кантору ни његовим следбеницима није успело цип се примењује на бесконачно, односно утврђује се да то докажу. 1963. године П. Коен је показао да континуум хида се ‘’у бесконачности’’ све дешава као и у коначном. потеза не може нити да се докаже, нити да се побије у оквириОвај постулат дозвољава Лајбницу да разматра ‘’бесма теорије скупова… Бесконачно разобличава наша наивна коначно мале троуглове’’ у диференцијалном рачуну очекивања да се у њему ‘’све дешава онако као овдје и сада’’. У бесзаједно са коначним, да настоји на тачности учења о коначном постоји исувише могућности. И што је најбитније, није предобликовању у ембриологији и да установи у меуопште схватљиво како се могу ‘’евидентирати’’ ове могућности. тафизици постојање непокретне скале положаја у - наставиће се правцу узрастања монада ка савршенству, почињући преузето из књиге ‘’Хришћанство, наука и култура’’ од ‘’непробуђених’’ монада минерала преко биљки, са руског сестринство манастира Бања

Одлазак у манастир

razgovor

jе чудо Божиjе РАЗГОВОР СА МАТИ ЈЕЛЕНОМ, ИГУМАНИЈОМ МАНАСТИРА ЖИЧА

центризма, у средини која подстиче егоизам, потребу за истицањем себе и угађањем себи на сваки начин и у свакој примонахиња лици. Поремећен систем АМФИЛОХИЈА вредности намеће се детету као исправан. У породици, у школи, на медијима, у свакој области друштвеног живота фаворизују се вредности супротне хришћанским врлинама. Тако формирана особа долази у манастир и одмах се суочава са средином у којој владају сасвим другачија мерила вредности. Зато је добро да свако ко жели да ступи у манастир једно време долази у манастир и тамо, као гост, проводи неко време. Тако постепено упознаје живот у заједници и постепено усваја начин живљења. Егоизам није лако сломити. Када почетник схвати да полако почиње да се руши кула коју су у њему градили родитељи, пријатељи, тј. када схвати да је погрешно васпитан и има погрешна мерила у животу, тада мора да буде храбар, спреман да се суочи са собом и призна своје недостатке. Ако то уради, ако је још и стрпљив и има наду и веру да ће се променити на боље – остало је брига игуманије и заједнице. м. А: Основни принцип савремене педагогије је да дете стекне самопоуздање. Како га научити да се, када порасте и дође у манастир, поузда само у Господа? м. Ј: Пре свега нашим примером. Ако својим примером сведочимо постојање било које врлине, ту врлину и други усвајају. Потребно је и много говорити, како каже изрека – понављање је мајка знања, а онда и ми сами морамо све да препустимо

јун - јул / 2009 / svetigora

м. а: Не треба вас посебно представљати, нити ваш манастир, но реците нам ипак нешто о себи – како сте заволели Господа и одлучили се за монашки позив? м. Ј: Јасно је да је за сваког човека најважнија темељна религиозна породица. Веома сам Богу захвална што сам рођена у таквој породици. Нарочити утицај на мене је имала мајка која је врло често говорила о лепоти монашког живота и тиме однеговала у мени љубав према монаштву и жељу да дођем у манастир. И она је сама касније постала монахиња, Јелисавета. м. А: Живели сте са три генерације монашке и били им игуманија. Како помирити и премостити разлике? м. Ј: Постепено, уз веома, веома много разумевања и стрпљења. Потребно је разумети сваког, услове у којима је свако живео и у којима се формирао. У нашем манастиру живи више од четрдесет особа сасвим различитог карактера, доба, образовања. Први, неопходан предуслов за опстанак монашке заједнице јесте послушност и поверење према игуманији, искрена и нелицемерна. Када то поверење постоји, када постоји темељ, грађевина лако напредује. Када смо то поверење и послушност изградили, формирали смо манастирски поредак који је створио све предуслове за монашки живот, окренут ка келијном правилу, исправном богослужбеном поретку и редовном причешћивању. Сестринство је тај поредак прихватило и свима је јасна неопходност поштовања и испуњавања овог поретка. Највеће промене код нас су се десиле онда када су сестре схватиле значај честог причешћивања, уз, наравно, живо учешће у богослужењу и ваљану припрему, онако како то Свети Оци захтевају. Жива реч Његове Светости Патријарха српског г.г. Павла нам је тада много значила. Сам Господ тако уједињује сестре. м. А: Који је смисао истинског послушања игуманији? м. Ј: Послушањем игуманији монахиња показује послушност Христу. По Светом Василију Великом и Светом Симеону Новом Богослову, игуманија је спона монахиња с Богом, она која лик Спаситељев носи. Монахиња, гледајући њу сматра да гледа самога Христа и верује да је заједно са Њим и да Му сигурно следује. Ако монахиња верује да оно што игуманија тражи од ње, не тражи она сама већ Христос, биће јој послушна нелицемерно, не као да служи човеку, већ Богу. Како каже старац Емилијан симонопетритски – путеводитељ је видљив, а Путеводитељ путеводитеља је невидљив! Нажалост, понекада се игуманија сматра просто неким економом који се стара о материјалним потребама сестринства, а задатак игуманије је много комплекснији и одговорнији. м. А: Како упутити савременог младог човека, васпитаног у друштву које негује индивидуалистички приступ свету и људима, а који ступа у манастир, на живот у заједници? м. Ј: Данас се деца заиста васпитавају у духу его-

svetigora/ / 2009 / јун - јул

Господу. Господ сам посећује човека, па га кроз разна искушења некако примора да призна, да каже: Господе, па ја без Тебе не могу ништа. Не могу никуда. Све од Тебе зависи. Мој је само грех и промашај. Иначе, у манастиру се ослањање на Бога и препуштање Њему вежба и послушањем и одрицањем од своје воље и потпуним препуштањем игуманији. Све бриге, проблеми, недоумице, немоћи, поверавају се игуманији и она их узима на себе и молитвом олакшава бреме монахиње. Тако код монахиње временом узраста поверење у Бога, неизрецива радост због Његове близине, препуштање Његовој благој вољи и бескрајна лакоћа, мир савести и радост које од тога потичу. м. А: Жички манастир је наш први манастир који је прешао на светогорски типик, по узору на манастир Ормилију. Како се сестре сналазе, да ли су га у потпуности прихватиле и постоје ли тешкоће? м. Ј: Веома много смо радили на успотављању светогорског поретка, који омогућава правилан развој сваког монаха или монахиње. Када је у питању наш постепени прелазак на светогорски богослужбени поредак, основни мотив јесте велика љубав према древном литургијском и монашком предању. У ствари, тачније је говорити о повратку, него о преласку на светогорски богослужбени поредак (управо је хиљадугодишња непрекидна традиција Свете Горе Атонске гарант те вредности). Манастир Ормилију смо упознали пре више од једне деценије. У почетку је, наравно, било проблема јер је у природи човековој да реагује на промене. Међутим, постепено су проблеми нестали и садашња манастирска атмосфера је за нас непроцењиво благо. Манастир Симонопетра на Светој Гори и Манастир Ормилија, као његов метох, су места на којима је очувано исправно монашко живљење које човеку омогућава да води истински духовни живот и доноси му радост неизрециву. Благодарни смо Господу што нас је удостојио да пијемо са овако богатог извора! Тешкоће на које ви мислите – сада не постоје. м. А: Позната је Ваша љубав према иконопису. Како сте је стекли? Шта препоручујете младим људима који желе њиме да се баве? м. Ј: Још док сам била у манастиру Клисури, мати игуманија је приметила моју наклоност према сликању, па ме је послала у манастир Ћелије да учим иконопис. Када је 1978. године у манастиру Жичи отворена иконописачка радионица, премештена сам у Жичу где сам добила послушање иконописца. За бављење иконописом, потребан је, наравно, дар, али у манастиру се све ради уз помоћ благодати Божије која се даје човеку због његове послушности вољи Божијој. Бављење иконописом је одговоран задатак и од иконописца се тражи да живи оно што слика. Икона је, по речима једног познатог иконопица, молитва, те стога и иконописац мора бити човек Цркве. Свој дар треба да схвати као дар Божији, ради приказивања Христа и Светитеља, а не ради похвала и самоистицања.

м. А: Да ли је интересовање за монашки живот у последњих десет година у порасту? м. Ј: Да, и то веома приметно. Када је вера оживела у самом народу, одмах су нам и манастири постали бројнији. У време комунизма, када је моја генерација дошла у манастир, било је незамисливо јавно говорити о вери, појавити се у мантији на улици, у било којој државној установи. Божије чудо је био свачији одлазак у манастир. Данас је све другачије. Живи се слободно, веронаука је уведена у школе, много је младих, деце на Литургијама. До пре десетак година било је веома мало православне литературе, а данас је она доступна свима, тако да је лако упознати се са православном вером и монашким животом. м. А: Реците за крај неку поуку младим девојкама које желе да ступе у манастир, како и да остану у њему и младим монахињама како да преброде искушења и остану у манастиру свог покајања. м. Ј: Они који желе да се посвете монашком животу, нека најпре изаберу манастир који им по духу одговара. Нека пронађу игуманију према којој могу да имају поверења, а онда нека извесно време, као што смо већ рекли, гостују у том манастиру и пре коначне одлуке се добро упознају са типиком, сестрама итд. Када реше да у том манастиру остану, главно је да сачувају искреност и поверење према игуманији и да њихов ум непрестано буде усмерен ка Господу. Младе монахиње, такође. Без ове искрености, исповести и послушности не можемо ништа да постигнемо. Ако искушења постоје независно од нас самих, остаје нам да се сетимо Светих Отаца и њихових подвига. Можда нам је, с обзиром на недавно време у коме је живео, добар пример старац Јаков Цаликис. Живео је у веома проблематичној средини, али су његова љубав према Богу, његово поверење у Бога, његова жеља да трчи за Господом, преобратили читав манастир!

монахиња СТЕФАНИДА

“Благо онима који живе у дому Твом! Они Те хвале без престанка!”

јун - јул / 2009 / svetigora

ревни је обичај да човек, пре него што прими монашки постриг, неко време проведе проверавајући, и бивајући провераван, да ли истински жели тај начин живота, и да ли је способан за такав живот. Није довољно само да нам је то интересантно, него је потребан призив од Бога, као и наша потпуно слободна воља и решеност без остатка да се целом душом, умом, вољом, срцем посветимо том животу. Када постоји призив од Бога, онда је тако велика сила Божија присутна да се човек не обазире ни на што, него је обухваћен целим бићем љубављу Божијом, силом Божијом, и радује се Господу, и све му је лако, чак и искушења доживљава као да се њега не дотичу, јер га покров Божији штити. Одлука о монашком животу је питање односа између душе и Бога. Потребно је да човек буде у стању потпуне преданости Богу, обујмљен благодаћу, која ће га повући да ступи у монашки живот. Без мерења, упоређивања, премишљања, јер су то ствари разума. Чим меримо, значи да још нисмо за то. Потребна је чврста решеност, која долази од наше потпуне и слободне одлуке, и од силе Духа Светог, јер Господ помаже кад види да човек истински томе тежи. Кад заиста у нама сазри одлука, Бог даје у једном моменту толико велику силу да једноставно нема двоумљења. Човек се реши на то за цео живот. Некад може и накнадно да се догоди, након неког времена кад човек борави као гост у манастиру, да се човеку отвори духовни видик, да схвати да је то оно што тражи његова душа, да га то испуњава целовито и приводи спасењу. Неко може да ступи у манастир и из покајања, из жеље да промени свој дотадашњи живот, али највише се ступа у манастир из љубави према Богу, из очараности Богом, како је Свети владика Николај говорио, а не из разочарења. Ако човек из било ког другог разлога дође, који није истински, он ће кад - тад да оде, ту нема чврстог корена. Ако иде због друштва, или зато што му се допада старешина, или братија, или из економских разлога, или неких других, то не може да се одржи, јер једино истинска љубав према Богу, непоколебљива, може човека да задржи за цео живот да се одриче своје воље до последњег даха, да се смирава пред свима до краја живота, да држи себе у нестицању, сиромаштву, у непрекидном уздржању, чистоти. Искушеник прво једно време проборави као цивил у манастиру, постепено се навикавајући на тај начин живота. Кад у њему сазри одлука, онда га владика облачи у искушенички подрасник и скуфију или мараму (женске особе). Он онда

већ живи пуним монашким животом, јер за њега важе иста правила као и за већ пострижене монахе - и послушност, и девственост и нестицање, и уздржање, једино што његова одговорност није тако велика као некога ко је већ дао завет, и мању опомену добија од Бога, и од људи, за своје грехе. У древна времена нису се искушеници облачили у црно до давања монашког завета, већ су у цивилној одећи били до монашења, због могућег одустајања, и да то онда не би било на саблазан, да обуче црнину, па да скине и одустане. Из тог разлога није се ни облачила црнина док не прође пар година, и док не дође до тога да човек стварно прими монашки постриг. С једне стране то је разумљиво и добро, али, с друге стране има своје предности и ово друго, јер се човек осећа одговорнији, више стражи, више је свестан где је и на шта је призван. Када се човек облачи у искушеничку одећу, он не само да на себе навлачи црну матерјалну одећу, као неко спољашње обележје посвећености Богу, него се и са Неба на њега спушта духовна одећа, одећа благодати, која је, невидљива за телесне очи, али видљива за духовне, која га покрива до краја живота, штити и чува у целомудрености. У почетку манастирског живота даје се искушенику велика благодат, која му све олакшава, те сва искушења лако подноси, али му се даје и да полако ради на себи, на одсецању овоземаљске логике, и на припремању за потпуно предавање себе Богу. Све оно што као искушеник није победио у себи док су били лакши удари, и док је имао већи покров благодати као почетник и мању одговорност, као неко ко тек ступа на поприште, то напада дубље и са већим интензитетом кад се замонаши, јер је тад одговорност већа, опит је духовни већи, и очекује се од њега веће самоодрицање. Човек у ма-

mona[ki `ivot

О припремном периоду за монашки живот

svetigora/ / 2009 / јун - јул

настир долази са логиком која је више од овог света. Потребно је да временом прихвати логику Божију, да задобије “ум Христов”. Обично се дешава да после извесног времена у манастиру, кад прође прво, почетно одушевљење у којем искушеник ни о чему не мисли и све прихвата целом душом, дође један период кад му ништа није јасно, јер се многе ствари дешавају супротно од уобичајене, световне логике, и он долази у стање конфузије, која је педаљ до задобијања дубље духовне мудрости и расуђивања, јер кад човек дигне руке од своје рационалне памети (која разуђено мисли, и нема увид у целину Истине), онда добија од Бога благодатно расуђивање и тада, кад он заћути и дигне руке у немоћи да схвати неке нелогичности манастирског живота (по нашим људским мерилима), му Господ све објасни. (Нпр. зашто да добије благослов да учи иконографију неко ко нема дара, а онај ко има не добије. По духовним законима ту се гледа на корист за спасење. Онај ко има дар можда би се погордио, постао самоуверен како му то иде, па му се да нешто друго што му је на смирење, а онај ко нема дара, тај ће са смирењем да учи, јер зна да то није од њега, да он сам не зна. Један духовник је за ово рекао какву он има логику приликом благосиљања - кад види да нека душа много стреми ка Небу он јој да нека више приземна послушања, а кад види да је нека душа више окупирана земаљским, он јој да тако нешто да јој мало ум вине навише.) Важно је, нарочито у почетку, тачно се придржавати сваког благослова, јер се тиме стиче благодат: на сваку мрвицу послушности на искушеника се спушта благослов Божији. Тако поставља добар темељ, улази у једну духовну дисциплину, која му помаже да стражи. Прво су послушања више спољашња, да се уради оно што ти други каже, али циљ је да временом послушање постане стање човеково, стање духа, стање отворености душе за вољу другог човека. Не ради ропске потчињености, нити као губитак личности, већ ради ослобођења духовног, растерећења од свега што поробљава, и ради пуне духовне слободе, управо ради остварења пуноће личности. Да би се човек несметано молио Богу, да би непрестано обитавао у благодатној заједници са Богом, да би непрестано стајао пред Њим лицем к лицу, да би достигао степен бестрашћа, пуне чистоте, пуне послушности, пуне окренутости Богу, пуног самоумирања, да би Христос у њему растао; из немрзеће мржње према самом себи, а из одушевљења Христом. За искушеника је, такође, добро да се не сећа прошлог живота (у свету), и да не говори другима о својој прошлости, већ да греди само напред, и да не прича много са људима из света, да би се учврстио у том духовном поимању ствари. Да се навикне на анђелски живот. У почетку људи, по световним навикама, пожеле да имају у манастиру неког ко им је ближи, али ако се вежу душевно за некога, обично се дешава да се ускоро између њих створи нетрпљење или свађа, јер Бог не дозвољава да буду везани ни за кога, нити да буду пристрасни, јер их припрема за монашки живот и хоће да они буду слободни у Духу. Из истог разлога се не дозвољава да искушеници, а и монаси, буду кумови на крштењу (по Уставу наше Цркве), јер би у том случају били обавезни да воде бригу о новокрштеноме, а то је ипак везивање које смета на путу ка безметежном служењу Богу у монашком чину. Временом човек схвати да је битан само однос са Бо-

гом, да се то сачува, и гледа да ради све што ради са пажњом и молитвом, и да му је битно да то јединство са Богом сачува, а не - који посао ради. Да је битно како ради, а не шта ради. Да ли ради Богу или себи. Да ли са смирењем, као слуга Божији, у славу Божију, а не своју, или ради да би себи стицао, да он буде неко, да он покаже своје умеће… Не могу само спољашњи подвизи да доведу човека у чистоту. Да не једе, да прави хиљаде метанија, да исцрпе физичку снагу, то је као кад човек хоће да се заштити од огња, па стави неку ограду да му мање буде топло, а не угаси огањ. Ако се смириш и кажеш себи да си земља, па кажеш себи да теби и не треба та ватра, да је Огањ од Бога, да су чистота и лепота у Духу Светоме, да је бестрасна љубав једина права љубав, коју даје Дух Свети, кад другог човека доживљаваш као светињу, са дубоким поштовањем и смирењем као недостојан ичега, без жеље да поседујеш, да са дубоко смиреном чистотом гледаш на свакога као на брата и оца, или сестру и мајку, и гледаш друге као што дете гледа, и себе доживљаваш као дете, онда задобијаш истинску чистоту. Јако је битан дух покајања. Да се човек моли Богу да му то да. Он протерује из нас самооправдавање, које је истерало из Раја Адама и Еву и доводи нас у скрушеност, помаже да будемо послушни, да будемо трезвени, да увидимо своје грешке. Даје нам да видимо Истину, да жалимо што смо нечим затамнили Божју светлост у нама, што смо се због нечега затворили за благодат Божију, и што смо нечим отерали од себе силу Божију. Искушенику се понекад дају и мале епитимије, поправне мере, да би лакше дошао у то стање покајања, па да и неким спољашњим манифестацијама подсети себе на то стање духа, које би човек требало стално да има. Период искушеништва обично траје 3-4 године. Некад више, некад мање, зависи од ситуације, од стажа искушеничког, од физичке зрелости (ако неко оде млад у манастир, обично сачека мало дуже, а ако је дошао у каснијим годинама, рачуна се да је зрео човек, да је код њега чврста одлука, па се пре и монаши, мада то све зависи од става тог човека и његове решености. Има младих који су целом душом себе предали Христу, који су спремни одмах за монашки постриг, а има и старијих којима треба дуго да сломе своју вољу и да се савију под крило послушности. Кажу да са колико година човек оде у манастир, да се тако осећа цео живот. Да се, иако физички стари, у души осећа као да има исто година као кад је тек дошао. И то је разумљиво, јер тад улази у Вечност, и престаје време, престају та земаљска мерила. То је рајско стање, кад су све силе сабране у Богу, кад Господ да човеку духовно знање да доживљава ствари Духом Светим, дубоко и истинито, какве су оне у својој суштини. Да би се доспело у такво стање човек мора да одсеца све што га поробљава. Потребно је да крајње озбиљно схватимо служење Богу и одговорност која из тога следи. Да схватимо да је ношење крста - страдање. То је искорак из себе, у Другога. Заборављање на себе, да би сва пажња ума, сво срце, целовита воља – да би били у Богу.

јереј ПЕТАР Бурлаков

БУДИ ОДЛУЧАН

јун - јул / 2009 / svetigora

Из часописа „Православна Америка“ С енглеског: Милена Тејлор

Када су апостоли замолили Господа да отпусти жену јер им је досађивала упорним викањем, Он им је одговорио рекавши: „Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева“, што је значило да се држи Свог обећања изабраном народу. Овом реченицом Господ је хтео да подсети апостоле да можда греше када мисле да је Он дошао само Свом обећаном народу. Али жена није одустајала. Она је потрчала испред њих, клекла и поновила своју молбу. Господ јој је тада одговорио да није добро узети хлеб од деце и бацити га псима. Али жена се није увредила због ових речи јер је из смирења знала колико је духовно удаљена од Господа. Зато је одговорила да чак и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових. Ова прича представља диван пример снажне вере и одлучности. Упркос околностима које јој нису биле наклоњене, ова жена је и даље снажно веровала да је њено једино спасење, једина нада, у Господу Исусу Христу. Видевши то, и поучивши апостоле и народ, Господ јој говори: „О жено, велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш!“ Господ никада није хвалио апостоле због њихове вере. Сасвим супротно, оптуживао их је да су маловерни и чак их називао невернима или покваренима. Апостоли су тек много касније разумели Његову поруку. Но, колико ли се тек ми од њих разликујемо? Тврдимо да смо следбеници Христови, тврдимо да смо верници и деца Божја. Али, ако би били у искушењу, да ли би се Христос задивио нашој великој вери или би нас назвао неверницима? Као што је старозаветни изабрани народ изгубио веру у Бога и постао заокупљен „механиком“ своје вере, тако се и ми, изабрани народ Новог Завета, губимо у обичајима и „механици“ и заборављамо живу реч Христову! Као православним Хришћанима, дата нам је пуноћа истине; немамо оправдања да занемаримо своје спасење – чак и у овим духовно опасним временима. Следимо пример жене Хананејке и, увидевши своју недостојност, положимо сву своју наду у милост Господњу. Не обесхрабрујмо се због тешкоћа и духа равнодушности који преовлађује у данашњем друштву. Избегнимо „лакши пут“ – пут духовне смрти. Изаберимо радије да одлучно станемо пред двери Царства Христовог, куцајући све док нам се не отворе.

vjera, nada i qubav

ивимо у времену у коме свако тежи да живи „лакше“. Наше друштво се прилагодило коришћењу модерних „помагала“ да бисмо, заузврат, могли слободно да се опустимо – и телесно и умно. Беспосличарење је постало начин живота. Несрећни резултат ове философије је тај што велики број људи данас не само да не жели, већ није способан да ревносно обавља посао који је захтеван или изискује усредсређеност. С духовне стране, последице су још жалосније, будући да духовни живот, изнад свега, изискује усредсређеност, одлучност и посвећеност. Царство небеско се са напором осваја и подвижници га задобијају. Свакога дана живота сусрећемо се са новим опитом кроз који имамо прилику да растемо духовно. Морамо искористити такву прилику, као што чини сваки човек који жели да буде успешан у световним пословима. С друге стране, ако смо немарни и лако подлежемо искушењима, за тренутак можемо нанети велику повреду не само себи већ и друштву у коме живимо. Добри примери су дати у библијским причама, о Адаму у Старом Завету и Јуди у Новом. И један и други су били блиски Богу. Али у тренутку искушења подлегли су својој палој природи и тако изгубили додир са Богом и навукли проклетство на себе и читав људски род. Само је неустрашив борац победоносан. Марљив радник напредује у свом занимању. Ревносни свештеник васпитава своје парохијане. Предани научник открива нове законе васионе. Посвећени атлета побеђује у трци. Исто тако, само великом упорношћу и трудом можемо напредовати у духовном животу. Морамо бити непоколебљиви у својим уверењима и дати добар пример људима који нас окружују. Преданост и непоколебљивост су пут ка светости. Чак и ако ми сами не достигнемо светост, због ових врлина ћемо се приближити Богу. Један од многих примера за то у Јеванђељу је дирљива прича о жени Хананејки чију је кћер мучио ђаво. Ова прича од само осам стихова садржи неколико поука. Господ је отишао из Галилеје у крајеве незнабожачке, оним људима које су Јевреји сматрали за нижа људска бића. Одлазећи у област Хананејаца, Господ је хтео да покаже Јеврејима да, иако су они били „изабрани народ“, остатак човечанства није био искључен из Његове мисије. Покушао је да га други не примете, међутим, Хананејка га је препознала и повикала: „Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво!“ Заиста, морамо се зачудити снази вере ове Хананејке. Она је замолила Господа да помогне њој, не њеној кћери, будући да је ова била мучена бесима и не би ништа разумела. Као преданој мајци, благостање кћери joj је била једина брига. Вероватно је потрошила доста новца и труда тражећи лекаре и друге који би помогли њеној кћери, но све је било узалуд. Потом је чула за Палестинца који је имао Божанску силу и помагао људима у свему за шта су га молили. Имала је јаку веру у то да је наш Господ њена последња нада, и да јој Он може помоћи. Чувши глас напаћене мајке, Господ јој није одмах одговорио и наставио је да иде путем. Господ је то учинио да би показао Својим апостолима како су ограничени у својим размишљањима и навикама, и како некада потпуно занемарују Божје законе, понашајући се као да је вера нешто механичко и хладно.

besjeda

620 година косовске битке

„ДА СЕ СЛУЖИ СВЕТА ЛИТУРЂИЈА, ОВОГ СВЕТА КАО И ОНОГА“

svetigora/ / 2009 / јун - јул

рпско Косово са својим задужбинама није било простор неког српског „освајања“ и грабљења за царство зеЕпископ маљско, него АТАНАСИЈЕ и раније и данас показује домете духовног успона и „освајања“, тј. задобијања, Царства Небеског, сходно речи Христовој да се „Царство Небеско са напором осваја“ и да га „само подвижници задобијају“ (Мт. 11,12). На Косову је тако, и пре Косовског боја, било пројављено српско духовно и историјско опредељење за Царство Божије, а то је првенствено литургијско опредељење: „да се служи Света Литурђија, овог света као и онога“. За служење Свете Литургије су уствари и подизане свете задужбине, цркве и манастири, којих на простору косовскометохијском и данас (1989.Г. - прим. прир.) има 1300. У народној песми насталој после Косовског боја, речено је за Косово, као његова главна карактеристика да је „Грачаница на Косову равном“, што ће рећи да је храм и манастир Грачаница централна тачка Косова, колико у географском, толико и у духовном смислу. А једна друга народна песма са Косова, вероватно настала и она у време турског ропства, овако описује цркву Грачаницу на Косову у њеном литургијском контексту:

Заспала света Недеља светоме Петру на крила, свети је Петар буђаше: Буђај се, света Недељо, разгледај доле на поље – у пољу јела висока, пустила гране до земље, на гране листе широке, на лишће цвеће црвено, на цвеће челе попале. Што ми је јела висока – то ми је црква Грачанка; што су ми листи широки – то су ми књиге попове; што ми је цвеће црвено – то ми је причес' у цркви; што су ми челе попале – то ми је народ у цркви. У овој једноставној народној песми изражена је литургијска свест и искуство нашег народа, по коме је храм Божији и Литургија која се у њему служи - трајно бесмртно сједињење Неба и земље, све твари и свих људи, Бога и човека. Света и Божанствена Литургија и јесте најизразитији

догађај - тајна која земаљско пролазно царство везује за непролазно Небеско Царство. Она и јесте наше најконкретније опредељење за Царство Божије и живот вечни у њему. Отуда су задужбине и подизане, пре свега, за служење у њима Божанствене, тачније Богочовечанске Литургије, и за наше окупљање, сједињење и причешће у Христу Богочовеку и Спаситељу свега света и рода људског. Ту се у молитви и Светој Тајни спаја и повезује Небо и земља, овај и онај свет, људи на земљи и Светитељи Божији на Небу. И у овој песми је то сасвим видно како се о цркви Грачаници разговарају Свети Петар и Света Недеља, као што је видно и у познатој епсколитургијској песми Косовског циклуса „Пропаст царства српскога“. Наиме, у тој песми долази Свети пророк Божији Илија из Јерусалима, послан од Свете Богородице, да разговара са кнезом Лазарем уочи самог Косовског боја... Овде ћемо само подсетити да је одмах по разговору, тј. општењу Светог Кнеза Лазара са Небеским Свецима, Честити Кнез наредио служење Свете Литургије у „бијелој Самодрежи цркви“ и на Литургији „причешће све његове војске“. Овим својим светосавским, литургијским поступком Свети Кнез Лазар показао је да је српска оријентација у овоме свету и историји есхатолошка, небеска, духовна, а не овоземаљска, прагматична, користољубива, освајачко-потрошачка. То је био избор и опредељење за подвиг и несебичну жртву, узимање на себе и ношење до смрти Часног Крста Христовог, то је идење „путем Богочовека“, као што ће рећи српски песник Алекса Шантић. Ево зашто је Српски Патријарх Данило Трећи, савременик Косовског боја, описао и литургијски опевао у познатој „Похвали Кнезу Лазару“, тај подвиг и опредељење Кнеза Лазара и Косовских јунака, као избор Крста Христовог и жртве за правду, истину и веру: „Боље нам је у подвигу смрт неголи са стидом живот“ и „Умримо, да свагда живи будемо“... И данас поново, у садашњој Косовској трагедији Српског народа, Српски народ није заборавио своје историјско и духовно Косово. Нико од правих Срба није ни тражио ни препоручио некосовско опредељење и понашање Српског народа. Нико није тражио освету и узвраћање злом на зло, неправдом на неправду, насиљем на насиље и безакоње... Српски народ и данас чува и обнавља своје Косовске светиње, а подиже и нове задужбине - „да се у њима поје Литургија, овог света као и онога“... Сваком човеку и сваком народу, у историји и метаисторији, најважније је душу своју не изгубити, него је сачувати. А то значи не изгубити свој историјски и духовни образ и идентитет пред Богом и људима, пред Небом и земљом, пред царством овога света и и Царством Небеског света, за које смо као лица и народи створени и ка којем неизбежно гредемо. Из књиге: Свети кнез Лазар и косовски завјет Светигора 2007.г.

reporta`a

ВИДОВДАН НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Обиљежавању Видовдана у Грачаници претходиле су бројне културне манифестације које су почеле петнаестак дана прије самог празника. У склопу ових манифестација приређене су промоције књига, концерти, изложбе фотографија и слика, наступи младих пјесника. Последње двије вечери пред сам празник - Видовдан увијек су резервисане за два најпосјећенија догађаја који се одржавају у порти манстира Грачаница: “Избор Косовке дјевојке” и “Видовданско пјесничко причешће”. “Избор Косовке дјевојке” одржан је у петак, 26. јуна. Поред одлучивања о најљепшој Косовки програм овог догађаја је својим највећим дијелом обухватао наступе фолкорних ан-

јун - јул / 2009 / svetigora

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ: КОСОВО ЈЕ ГЛАВА ЛАЗАРЕВА ... Свети српски мученици и новомученици, од Косова до наших дана су лазаревска, Христова војска која ходи и проходи, кроз патњу, кроз страдање, кроз распећа, остајући вјерна до смрти своме челнику Христу Господу и која је због те вјерности задобила вијенац живота. И у наше вријеме се, ево, наставља тај призив пророчки свима нама: тражите ме и живи ћете бити. Нахраните се хљебом вјечнога живота да би могли да живите на истински и прави начин. Покајте се, поручује пророк, да би могли да се као народ Божји вратите својим огњиштима и градовима пустим, да их заградите и да се у њих настаните. Пред нашим очима данас поново стоји Свети великомученик косовски Лазар. Стоји онакав каквим је описан у оној народној пјесми у којој жедни путници намјерници налазе у извору његову главу која сија, златну главу његову послије четрдесет дана од његове погибије на Газиместану. И када су се напојили, видјели су како се његова златна глава спаја са његовим нетрулежним тијелом. На овај дан видовдански тако се сједињује наш народ, у сјенци Видовдана, нашега очињега вида. Јер, шта је Косово? Оно није ништа друго до глава Лазарева! А шта је Србија и српски народ? То је тијело Лазарево! Може ли тијело живјети без главе? Могу ли Србија и српски народ живјети без Косова? Косово је глава српског народа. И сваки онај који би хтио да поново главу Лазареву, Косово и Метохију, одсијече од народа српскога, тај врши исти онај злочин који је извршио тиранин Мурат султан на Косову 1389. Године, прије 620 година. И нема земаљске ни небеске силе која би могла, која би смјела да раздвоји главу од тијела – Косово од Србије и српскога народа утемељенога на Христу Господу, на Његовој голготској жртви... (Из бесједе у Грачаници на Видовдан 2009. Године)

самбала, солиста на хармоници и хора из Тетова. У суботу 27. јуна одржано је “Видовданско пјесничко причешће”. Манифестацији је претходило бденије које је служио Епископ милешевски Филарет уз саслуживање већег броја свештенослужитеља. Бденију су присуствовали Миторполит црногорско-приморски Амфилохије, Епископ рашко-призренски Артемије, викарни Епископ липљански Теодосије, ректор Призренске богословије протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, министар вјера у Влади Србије Богољуб Шијаковић и бројни вјерници. У недјељу ујутру, у манастиру Грачаници, Свету Архијерејску Литургију служио је Високопреосвећени Митрополит црногорскоприморски Г. Амфилохије, уз саслужење епископа: рашко-призренског Г. Артемија, милешевског Г. Филарета, липљанског Г. Теодосија и свештеника и свештеномонаха Епархије рашко-призренске. У манастирској порти окупило се мноштво вјерног народа из свих крајева Косова и Метохије, Србије, Црне Горе и Републике Српске. Уз престолонаследника Александра Карађорђевића, са супругом Катарином, били су ту министри у Влади: проф. др Богољуб Шијаковић, Горан Богдановић, Небојша Брадић, Млађан Ђорђевић, савјетник предсједника Републике Србије Бориса Тадића, Звонко Стевић, државни секретар. После Свете Литругије, на Газиместану, Високопреосвећени Митрополит Г. Амфилохије служио је парастос, уз саслужење епископа Г. Артемија и Г. Теодосија, пред десетак хиљада људи. Након парастоса владика Артемије је рекао да су “косовски јунаци животе положили да бисмо данас живели на Косову и Метохији“. Владика је поручио да су се Срби сабрали на Газиместану да би се помолили Богу и рекли себи и осталима да је ово света српска земља натопљена крвљу и сузама наших предака. „Косово је било и биће срце Србије, као и пре 620 година“, навео је владика Рашко-призренски. За разлику од претходних, ове године је на Газиместану постављена бина, а цио споменик је прекривен фреском кнеза Лазара и српском заставом. Обиљежавање Видовдана и шестодвадесетогодишњице од Косовског боја на страдалном Косову и Метохији протекло је без инцидената, али уз јако обезбеђење КФОР-а и КПС-а.

КОСОВО, ЗЛОЧИНИ БЕЗ КАЗНЕ У крипти подгоричког саборног храма Васкрсења Христовог, у присуству великог броја грађана Подгорице, али и косовско-метохијских расељеника, представљена је књига Милене Радевић „Косово – злочини без казне“. Препоручујући књигу читаоцима Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије рекао је да је о Косову и Метохији више књига написано у последње три деценије него у току последњих вјекова, што је последица згуснутих догађаја на његовом простору након 1981. године. „Стотине имена записаних у овој књизи су најдрагоцјенији документ и најпотресније свједочанство, и најснажнија оптужба против злочинаца. И не само против злочинаца непосредних од којих се имена неких знају, него против саучесника у злочину“, нагласио је он. „Сви знамо да је саучесника било не мало, а нарочито међу њих спадају они који данас управљају судбином Косова и Метохије, и судбином свијета. Ова књига је оптужба, не просто против бомбардовања из 1999. године, него против неморала и лицемјерја тзв. међународне заједнице која је учествовала у том злочину, најчешће перући руке на пилатовски начин“. „Косово је гроб више од 600 година, али гроб који носи у себи будућност, носи наду, носи силу Божју. И рађа нове косовске божуре, нови преображај, нови повратак. Носи нове изданке, ће неминовно – то је логика непогрешивог моралног закона – нићи обнова, прије свега наше душе, нашег народног бића. Хвала нашој Милени што је

svetigora/ / 2009 / јун - јул

ПРОСЛАВА ВИДОВДАНА У ЦРНОГОРСКОПРИМОРСКОЈ МИТРОПОЛИЈИ У свим храмовима Црногорско-приморске Митрополије и ове године је свечано и литургијски прослављен Видовдан и 620-та годишњица Косовске битке. Свету архијерејску литургију у манастиру Подластва Грбаљска служио је Преосвећени Епископ диоклијски игуман манастира Острог Господин Јован. Након литургије Владика је служио помен Косовским јунацима као и 81 Грбљанину, Будва-

она допринијела и доприноси, и као човјек и као љетописац, и чувању памћења и обнови наше душе и нашег бића, обнови Косова и Метохије“, рекао је Митрополит Амфилохије. Историчар Предраг Вукић говорио је о историјској димензији косовског страдања и односу Црне Горе према Космету кроз историју и у наше вријеме. „Дух терора и насиља разлио се из арбанашких гудура и на ове просторе. Али, браћо и сестре, ни ми се не дамо. Као духовна дјеца Светог Саве, Светог кнеза Лазара и Владике Рада ми ћемо и у будућности следовати завјетним путевима наших предака, а самим тим и оних црногорских хероја који су 1912. године ослободили Косово и Метохију. Родиће се генерација која ће поново ослободити Косово и Метохију“, поручио је он. Говорили су и предједник Удружења киднапованих и несталих Љубиша Филиповић, рецензент књиге новинар Весна Девић и аутор Милена Радевић. Представљање књиге уљепшало је појање дјечјег хора „Свети Козма Етолски“ из Подгорице. нину, Маињанину, Поборанину и Кртољанину који су пострадали од безбожника у Другом свјетском рату и чији земни остаци почивају у манастирској порти. Видовдан је прослављен и у манастиру Светог Николаја на Врањини Светом литургијом, Светим Крштењима, поменом косовским витезовима и дјечијим квизом знања из вјеронауке. Најприје су у манастирском храму светога Николаја крштена двојица браће из Горичана, Предраг и Ненад Ђуретићи из Голубоваца, а затим је уз присуство манастирске братије и гостију који су дошли из Зете, Крушевца, Краљева и Чачка служена Света литургија. Литургију је служио настојатељ Манастира Врањина јеромонах Петар (Драгојловић) који се у току службе Божије окупљеним вјерницима обратио пригодном бесједом у којој је истакао духовну важност Видовдана за српски народ и величину и значај светолазаревског опредељења за Царство Небеско. Потом је одржан трећи врањински дјечији квиз знања из вјеронауке на коме је учествовало преко 20-оро дјеце из неколико зетских села. Сва дјеца окупљена на Видовдан у Манастиру Врањина добили су видовданске поклон пакетиће а побједник квиза, Милован Сенић из Шушуња и другопласирани Лука Микулић из Горичана добили су и специјалне награде. У љетњој башти барског дома културе одржано је Видовданско вече које је отворио парох барски протојереј Ђорђе Кнежевић а видовданску бесједу одржао је књижевник Желидраг Никчевић. Изве-

Шта да јој кажем ? Мислим најбоље је да ништа не кажем, а опет нешто морах. Дечани су још у пољу, миришу и трепере, и овде их осећам, мајко, како калдрмом старом монаси тамјаном каде путеве Господње и наше, и после нас; како тамјан и мирис Косовског божура у нашим чулима одседа. Дечани су, мајко, још двори царева, краљева, небеских владара, Дечани су где и беху. Шта да јој кажем? Дечани су писмо наше златно Симонидин вез од бола и круна... Видиш ли, знамо то мајко, па куда да идем

Дај Боже, дај сило небеска деци нашој, травама и пчелама да с молитвом лежу и звонима се буде да и ноћу као у нашим светим косовким црквама и манастирима зажижу свеће где год њихов сјај и вечни плам досеже.

Тамо су све наше тужбалице, невесте, праштање и патње, невере и издајства, тамо су све наше ране, чемери и мелеми.

Услиши Боже овој мученици тако мало за род свој.

Шта да јој кажем још ? Прађед мој тамо је ђед мој тамо је отац мој тамо је деца су наша тамо крв наша тамо је, и шта сада?

НОВИЦА Ђурић

Е, кад ме мајка упита би ли сине, ране ти моје, пред зору кренуо преко Ржанице до у Дечане, затече ме у чуду.

и шта бих ти донео осим крста Дечанскога. Знаш мајко, то је Божје сазвежђе: Дечани, Грачаница, Раваница Божја ризница Пећка патријаршија, Лазарица, Левишка и све наше мученице Исусове задужбине и наше покајнице.

poezija

МАЈКА, ЈА И КОСОВО

Божје ми вере, Богом се кунем, Бог ми је сведок, више те молити нећу Спаси само још овај пут“. Шта да јој кажем, Боже?

Сагну се старица моја, на земљу клекну, мараму скиде, ко земљи да збори: „Е, да имам сузу пустила бих да потопи и горе и доље, да устиса силна вода и одавде ја запловим у дечанско море ка некада у Лазарево поље.

ден је и богат културно-умјетнички програм у коме је учествовало Фолклорно друштво „Свети Јован Владимир“ и етно-састав „Дарови Светог Јована Владимира“. Асим Сарван је на крају вечери са пријатељима приредио концерт. Уочи празника у Подгорици је, у порти цркве Светог Ђорђа, одржана традиционална манифестација „Велико видoвданско пјесничко бдење“ која је окупила око тридесетак пјесника из Црне Горе. Они су казивали своје стихове, а учествовао је и хор Светог апостола и јеванђелиста Марка из Подгорице. По одлуци жирија манифестације у саставу Радован М. Караџић, Вишња Косовић и јереј Предраг Шћепановић овогодишњи добитник„Видовданске повеље“ је књижевник из Подгорице Гаро Јовановић. Р.В.

јун - јул / 2009 / svetigora

predavawe

рактично, сви европски народи изумиру. Разлог су стерилизација, абортус, контрацепција, хомосексуализам... Све су то разлози удаљавања од Божијег плана. Изумиру и зато што игноришу брак. Избјегавају брак због неоправданих разлога. Морамо поново др Антун Лисец рекламирати брак. Колико је младића ножењених, колико дјевојака неудатих... Постоје оправдани разлози; не треба осуђивати људе. Можда нијесу сусрели особу с којом би ушли у брак? Не можеш се оженити или удати за било кога. То су оправдани разлози. Међутим има неоправданих – кад неко презире брак, не жели се за другог жртвовати, жели сам или сама свој живот остварити. Знам примјер једне дјевојке, била је фина, побожна, али говорила је да неће да се уда да би се жртвовала за болесног брата. На крају, добила је рак дојке и умрла. Не може те никакав психијатар утјешити психоанализом као што би те утјешио твој муж да га имаш. Мислим да су данас највише дјевојке криве зашто је премало бракова, јер имају велике захтјеве. Она захтијева да њен будући муж има стан, ауто, добро запослење... Па, не мора се све имати одједном. Откуд све то младићу, када је он то могао зарадити? Можда је добио на поклон, па то не зна цијенити; можда је лопов... Зар није љепше стицати имовину заједно, као што су то чиниле наше мајке и баке, зар то није благословено? Зашто се брак избјегава, криви су и предбрачни сексуални односи. То је сурогатни живот, не онај којег је Бог предвидио. Контрацепција је развила негативан став према браку и рађању дјеце. Умјесто да се радују дјетету, људи га се плаше. Треба се чувати онога што не ваља, а не бојати се дјеце. Ту је врло штетно дјеловала и школа. Колико сам видио на интернету, и ви у Црној Гори преплављени сте тим неморалним одгојем. Страни плаћеници који се боре против рађања имају своја удружења, држе предавања, дијеле летке. Казаћу вам један примјер из Риге, главног града Летоније. Тамо говоре руски и ја сам, пошто добро говорим руски, у једној школи одржао предавање. Пред почетак предавања дошла је телевизија и њихов новинар је међу дјецом урадио анкету. Нико од сто ученика који су дошли на предавање није желио да уђе у брак, нити да буде родитељ. Зашто, питам их. Па, кажу, нас су већ научили како да живимо сексуалним животом прије брака. Неколико пута су им у школи одржали таква предавања и брак су схватили као наметнуту обавезу. Шта ће им дјеца – и она су обавеза – када им је главни циљ да заврше школу, оду негдје на Запад и зараде новаца. Гдје је будућност било ког народа ако младе генерације не желе ступити у брак, не желе бити 18 svetigora/ / 2009 / јун - јул

Разлози против контрацепциjе, стерилизациjе, вjештачке оплодње и утробног чедоморства родитељи? То је резултат секс едукације, тог негативног, мрачног, антихришћанског, и не само антихришћанског него учења против свих вјера, то је паганство. Они наступају тако што дођу у школу и рекламирају разна средства за извођење гријеха. И то је подршка онима који већ грјешно живе. А она дјевојка која је невина, поштена, или младић, стиде се сами себе. Таква предавања одобрио је директор, а држи их неки љекар. И све је пошло наопако: они који би требало да се покају због грјешног живота бивају подржани у своме гријеху, а они који су поштени осјећају се инфериорнима. Резултат тих предавања је пуно више гријеха, предбрачних односа, болести, негативног односа према браку, чак неки облик геноцида, или геносуицида. У Малавију, у Централној Африци, преко пола становника млађе доби је заражено сидом. Ја се електронски дописујем са десет, петнаест особа из Малавија. И питам их како то да је у њиховој земљи, гдје су више од пола становника Хришћани (католици, протестанти), толико младих заражено сидом, какви сте ви то вјерници ако сте се толико заразили. Знате што су ми рекли? Прво су им долазиле разне међународне организације и рекламирале контрацепцију, па се појавила порнографија... Најпрофитабилније занимање у Малавију данас је гробар. Сахрана до сахране. Надате се да смо ми овде отпорнији на сиду? Они причају да постоји некакво средство, некаква пластика која рјешава све наше проблеме. Е, то је та подвала. Прво, нико није открио нити ће открити презерватив који чува од гријеха. А гријех је сида душе. Нико нема право да људима предлаже гријех. То је противвјерска дјелатност. Ни школа нема на то право. А школа је спроводила противвјерску дјелатност дуго и систематски, када су лагали на нема Бога. У посљедње вријеме ни код вас не говоре отворено да нема Бога. Промјенили су тактику и нападају друге Божије заповијести. Кад рекламирају блудност, они нападају Божије заповијести. Родитељи морају реаговати. Немојте нам дирати дјецу! Није школа власник дјеце! Пошаљеш дијете у школу са повјерењем да ће научити да пише, рачуна, а тамо неко Тајланд има 66, а Филипини 82 милиона становника. Прва особа заражена од сиде одкривена је и једној и у другој држави исте године, 1984. након три године, приближно је исто стање... И онда, 1991, долази им Свјетска здравствена организација и прогнозира: Ви, на Тајланду, уколико не будете рекламирали презерватив, 1999. године имаћете 60, а можда и 80 хиљада заражених, а ви на Филипинима око 80, па и 90 хиљада. Филипини су хришћанска земља и Црква није дозволила рекламирање презерватива, него је спроводила програме суздржаности. Тајланд је паганска земља која је прихватила све што јој је Свјетска здравствена организација предложила: на сваком кораку продавали су презервативе и посвуда их рекламирали. Те 1999. године на Тајланду је било не само колико су прогнозирали, него чак 755 хиљада заражених, и умрлих 65 хиљада, а на Филипинима свега 1005 заражених, а умрлих 225! Године 2003. на Тајланду већ је заражено сидом 899 хиљада људи, а умрло 125 хиљада, а на Филипинима 1246, а умрло 260. Прошле године на Филипинима је било нешто мање од 4 хиљаде заражених, и то углавном у иностранству, а на Тајланду се масовно умире. Ето колико је за Филипине значило васпитање о суздржаности, а како је Тајланд пропао под тим свјетским реклама.

Прошле године сам са Американком Карен Малец и оцем Јованом Пламенцем обишао градове у Србији и Републици Српској. Били смо и у Црној Гори. Та Американака је износила доказе да је рак дојке врло често изазван абортусима. Свега 15 одсто случајева рака дојке догађа се због генетике. Осталих 85 одсто је вјештачки изазвано, нарочито због абортуса, или антибеби пилула, или због тога што избјегавају рађање. Дјевочица кад се роди, и све док почне да рађа, има незреле жлијезде у грудима, типа један и типа два. Рак дојке настаје управо од тих незрелих жлијезда. Тек при крају трудноће, жлијезде сазрију, да би могле производити млијеко, и код тих зрелих жлијезда нема рака. Кад мајка доји дијете, то су жлијезде типа четири, и ни код њих нема рака. Што жена раније почне да рађа, и што више дјеце роди, што их више доји, заштићенија је од рака дојке, али и рака јајника. Међутим, пазите, тек при крају трудноће њене груди сазрију. Када је она била трудна, па је дјетету одузела живот абортусом, шта се догодило у њеним грудима? Жлијезде су се умножиле, да би могле да производе млијеко, али оне остају у незрелој фази. Неке од тих умножених жлијезда типа један и два постану ћелије рака. Значи, пород чува жену од рака, а побачајима она провоцира његов настанак. Свјетска здравствена организација је, прије пар година, антибеби пилуле прогласила првом групом канцерогених елемената, узрочника рака. Зашто је рак јајника чешћи код жена које нису рађале? Смањује се опасност од обољена рака јајника код жене која је више пута трудна, и што дуже доји дијете. Док је жена трудна, не догађају се овулације и јајник мирује. Ако жена доји дијете у просјеку годину дана, она нема циклусе и њен јајник „спава“. У суштини, што је мање овулација, мања је могућност да ће неке ћелије јајника обољети од рака. Рађање и дојење је најсигурнија и најприроднија заштита против рака дојке и јајника, о којој нико не говори. Предлажу мамографију и прегледе. Тиме, донекле, доприносе да жене у мањем проценту умиру од рака. Међутим, нажалост, у исто вријеме провоцирају рак антибеби пилулама, абортусима...

јун - јул / 2009 / svetigora

настоји да злоупотријеби школу за мисионарење тог новог паганства, гдје рекламирају оно што Бог забрањује, рекламирају гријех. Па, због тога је већ давно изумрло Римско царство, због гријеха блуда. Кад би у вашу школу дошао човјек, не знам одакле, из које државе, и рекао: Господине директоре, ја мрзим Вас и Вашу Државу; ја ћу ваше ђаке да научим како да живе да би ви као народ изумрли, тај директор би, сигурно, позвао полицију. Међутим, ти и такви људи су промијенили тактику. Они неће рећи директно да нас мрзе, него кажу: Знате, ми ћемо ваше ђаке научити да живе тако да се не разболе. И онда уче дјецу разврату, гријеху, а резултат је да они не желе брак, не желе бити родитељи. И поврх свега тога, живјећи развратно, по упутствима „сигурног секса“, како су их научили ови мисионари у школи, ипак су се заразили и многи су постали неплодни. Пробали су такав програм спроводити у Хрватској, али су се побунили бискупи и родитељи и та предавања су забрањена. Немојте да вам у школе уђу такви „мисионари“, пропашћете. Амерички национални институт за здравље још 1996. године објавио је документ да употреба баријерних метода контрацепција, у које спада презерватив, не

потврђује да се тиме спрјечава ширење вируса ХПТ који је узрочник рака материце, Деведесет пет одсто жена које имају рак грлића материце заражене су овим вирусом, који се преноси употребом презерватива као и без њега. Дошло је вријеме да дјевојка којој су у школи говорили да је презерватив штити од болести, а она је добила рак материце, тужи ту особу, тог доктора који је то рекламирао и тог директора који му је то омогућио. Знам медицинску сестру која ради у једној болници у Загребу у којој се лијечи рак материце (а у Загребу се рак материце лијечи у неколико болница), Каже да је код ње на одјељењу свакодневно седам, осам дјевојака са раком материце. Већином умру, јер су се касно јавиле. Е, то су те дјевојке које су вјеровале у презерватив. Из документа из 2000 године, који је издао Национални институт за здравље Владе Америке, види се да нема клиничких потврда да презерватив штити од заразе сифилисом, херпесом гениталис, кламидијом трахоматис... Тај презерватив је огромна обмана! И сида се врло лако преноси, без обзира на презерватив. Сида се може пренијети и пољупцем, али о томе се ћути. Зашто? Зато што рекламирају ту пластику. Једино што помаже у борби против сиде је васпитање, предбрачна суздржаност и брачна вјерност. Док још није био председник Америке, Буш је прочитао у новинама ово што сам ја сад рекао. Онда се упознао са доктором који је написао тај чланак и заједно са њим је ишао по школама Америке и држао предавања о суздржаности. Говорио је да ће, ако буде председник Америке, подржавати предбрачну суздржаност. И био је предсједник и остварио је предизборно обећање. Државни новци трошени су на програме суздржаности (против предбрачних сексуалних односа). Резултат је био – смањење полних болести. Уганда је једина држава на свијету која је смањила проценат заражености сидом. Имали су преко 20 одсто обољелих. Сада имају око 6 одсто, јер су увели програме суздржаности. Познати глумци и спортисти на телевизији говоре о суздржаности од пребрачних односа. То исто ради и њихов председник.

esej

Сваке школске године у Богословији Светог Петра Цетињског ученици пишу радове под називом ‘’Светосавски темати’’. У овом броју објављујемо један од награђених радова, који је написао ученик четвртог разреда Милан Д. Вуковић.

Значаj дjела апостола Павла за живот Цркве Мојсије пасијаше стадо Јотору тасту својему, свештениМИЛАН Д. ку Мадијамскому, и одведе стадо преВуковић ко пустиње, и дође на гору Божију Хорив. И јави му се анђео Господњи у пламену огњеном из купине. И погледа, а то купина огњем гори а не сагоријева. И Мојсије рече: идем да видим ту утвару велику, зашто не сагоријева купина. А Господ кад га видје гдје иде да види, викну га Бог из купине, и рече: Мојсије! Мојсије! А он од– говори: Ево ме.“ (2. Мој. 3, 1-4). Ових пар стихова Књиге Изласка јесу дјелић приче о Мојсију. Дјелић у коме Господ, себи на службу, призива Мојсија – Израиљца и некадашњег принца египатског, под чијом влашћу бјеше народ Божији. Прихвативши позив Мојсије постаје пастир и духовни отац свог народа, законодавац и личност која обиљежава Стари Завјет. Он поставља темељ старозавјетне етике. Неких хиљаду и по година касније одиграва се нешто слично. Господ опет бира човјека, под чијом су влашћу „синови“ Његови. Доиста, овај човјек је, за разлику од Мојсија, користио ту власт, али у његовом прихватању позива пројављује се још већа сила Божија. Он такође постаје страдални пастир свога стада, па и законодавац на неки начин. Основ и темељ новозавјетног богословља. Тај човјек јесте Савле, то јест „Павле слуга Исуса Христа, позвани апостол, изабран за Јевађеље Божије“ (Рим. 1,1), рођен у киликијском граду Тарсу. Тачна година се не зна, али ако знамо да се при каменовању архиђакона Стефана (Дап. 7, 58) спомиње као младић, а да се у посланици Филимону, писаној између 61. и 63. године, назива старцем, закључујемо да се родио између 5. и 10. године после Христа. Родитељи су му били Јевреји, од племена Венијаминова (Дап. 9, 11; 21, 39...) и римски грађани. Млади Савле је ‘’прво верско образовање добио у родитељској кући, строго фарисејској, а затим у школи при мјесној синагоги, гдје је учио јеврејски језик, док се у родитељском дому говорило арамејски.’’ (др Емилијан Чарнић, Увод у Свето Писмо Новог Завета). Живјећи у Тарсу, тадашњој метрополи римске провинције Киликије, Савле је морао да се упозна са јелинском културом. ‘’На основу посланица, не изгледа да Павле посједује систематско грчко образовање, али је сигурно био познавалац народне мудрости и верско-философских струјања свог времена, и то до те мере да се у посланицама и беседама користио изрекама класичних грчких писаца.’’ (проф. др Јоанис Кара-

svetigora/ / 2009 / јун - јул

„

видопулос, Увод у Нови Завет). Тако он, касније, цитира Менандера (1. Кор. 15, 33), пјесника из IV вјека прије Христа, критског пјесника Епимида (Тит 1, 12), а и у својој одбрани пред Агрипом, користи стару грчку пословицу: ‘’Тешко ти је против бодила праћати се.’’ (Дап. 26, 14). Поред оваког јелинског образовања, Савле није запоставио ни своје знање Закона. Напротив, он одлази у Јерусалим и усавршава се ‘’код ногу Гамалилових’’ (Дап. 22, 3). Такође је поред теоријског образовања, научио и занат прављења шатора. Васпитан у строго фарисејском духу, и ‘’научен тачно закону отачком’’ (Дап. 22, 3), Савле убрзо заузима негативан став према хришћанству, јер је у хришћанима видео непријатеље Закона и противнике изаиљског народа. Учествује у каменовању архиђакона Стефана (Дап. 7, 58), а и у акцији јеврејских власти против хришћанске Цркве (Дап. 26, 9-11). ‘’Савле је пустошио Цркву, улазећи у куће и силом одвлачећи људе и жене предаваше их у тамницу.’’ (Дап. 8, 3). Он се не задовољава само јерусалимским хришћанима, већ уз препоруку и благослов првосвештеника, креће за Дамаск. Ту, скоро пред капијом града, надомак циља, дешава се потпуни преокрет. ‘’Савле, Савле зашто ме гониш’’ (Дап. 9, 4). Прекретница не само у Савловом животу, већ у животу цијеле Цркве. ‘’Тај салто мортале, тачније: тај скок из смрти у живот, преображај гонитеља Савла у апостола Павла, маркирао је, обележио је, запечатио је, ево, већ два миленијума, два тисућлећа, две хиљадугодишњице нашу човјечанску историју, посебно драматичну историју Хришћанства.’’ (епископ Атанасије Јевтић, Свети Првоврховни Павле Апостол Народа, празнична бесједа). Заиста велики догађај. ‘’Важност догађаја пред Дамаском види се и по томе што Лука у Дјелима апостолским три пута доноси извјештај (9, 1-19; 22, 4-16; 26, 9-16), у три важна тренутка: између крштења високог достојанственика етиопске краљице Кандаке и обраћања паганина Корнелија, у одлучном тренутку када хришћанство излази из матице жидовства, у одбрамбеном говору Павла пред народом у храму и, коначно, пред Агрипом и Фестом, кад Павао брани невиност кршћана пред римском влашћу.’’ (Целестин Томић, Павао- апостол народа). Након оваквог, неочекиваног и драматичног искуства, услед кога је ослијепио, Савле по заповјести Христовој одлази у Дамаск гдје га апостол Ананија крштава. Крштењем се, из дна душе потресеном и уздрманом Савлу, враћа вид. Истовремено му се отвара и нови духовни хоризонт и он одмах почиње да проповеда реч Божију, на велико чуђење Јевреја и хришћана. Логично је да се и једним и другим јавља сумња у некадашњег гонитеља, а сада апостола, те он одлази у Арабију (Гал. 1, 17). Тамо проводи више од двије године, сабирајући се и спремајући се за своје животно дело. По повратку у Дамаск Савле затиче разјарене Јевреје, те га дамашки хришћани спуштају преко зида. Напустивши Дамаск он одлази у Јерусалим и тамо се, како и сам свједочи у Посланици Галатима, први пут сусреће са апостолима Петром и Јаковом братом Господњим. Његову искреност јамчио је апостол Варнава, који га је и довео пред апостоле. Павле је овдје проповједао неких петнестак дана (Гал. 1, 18), а потом, сазнавши да му Јевреји раде о глави, одлази у родни Тарс. У граду, из кога је отишао као заклети фарисеј, а вратио се као слуга Христов, постиже

јун - јул / 2009 / svetigora

велики успјех. Вијест о томе успјеху стиже и до Јерусалима. У боштва не морају обрезивати. Та је одлука посламеђувремену, непознати хришћани доносе хришћанство у та вјернима у Антиохији преко Павла и Варнаве Антиохију, те апостоли шаљу Варнаву да их утврди, а он позива којима се придружише Сила и Јуда Варсава. и апостола Павла. У Антиохији проводе годину дана, од 43. до Пошто су вјерске прилике у Антиохији добре, Пав44. Потом одлазе у Јерусалим, у коме је завладала глад, и носе ле одлучује да посјети Цркве основане на првом помоћ. ‘’Варнава и Савмисионарском путовању. На ле предавши помоћ враовом путу Павлов сапутник тише се из Јерусалима у је Сила, а не Варнава. НаиАнтиохију, узевши са собом ме, Варнава је хтио да повеи Јована прозваног Марко.’’ де Јована Марка, док је Пав(Дап. 12, 25). ле сматрао да се на првом Њиховим повратком из путу показао недорастао за Јерусалима отвара се нови мисију међу многобожцилист у историји Цркве – ма. Због тога су се разишли. епоха Павлових мисиоВарнава и Јован Марко су нарских путовања. Изаотпловили за Кипар, а Павбрани од Духа Светог (Дап. ле и Сила су преко Сирије 13, 2), Варнава, Савле и и Киликије стигли у Дерву Јован Марко крећу преко и Листру, гдје им се придруСелевкије на Кипар. ‘’Прожио и Тимотеј. Из Листре одшавши читаво ово острво лазе преко Фригије, Галатије од Саламине до Пафа, они и Мизије у Троаду. У Троапостижу први, задивљујући ди се апостолу Павлу у сну и охрабрујући успех: пројавља Македонац и моли конзул Сергије Павле, га да дође да им помогобраћен је у хришћанство, не. ‘’Схвативши овај сан као а јудејски врачар Варибожански призив да објави сус (Елима), који је покуЈеванђеље и на европшао да омете продор исском тлу, он одлази из Тротините вере, ослепљен аде са својим сапутницима је.’’ (др Емилијан Чарнић). Силом и Тимотејем, којима По одласку са Кипра апосе овдје придружио и лестоли се упућују у Перкар, јеванђелист Лука.’’ (др црква св. ап. Павла у петро-павловском манастиру гу Памфилијску. У ПерЕмилијан Чарнић). Преко Саги их Јован Марко напушмотраке и Неапоља они одта, а Савле – Павле и Варнава крећу у Антиохију лазе у Филипе. Ту, између осталих, у хришћанство обраћају Лидију, Писидијску. Овдје су имали успјеха, међутим, продавачицу из Тијатире, која своју кућу даје за прву цркву – кућу због завидних Јевреја били су приморани да на старом континенту. Павле такође ослобађа и једну робињу, напусте град, те крећу у ликаонијске градопророчицу, од злог духа, што изазива гњев њених господара, који ве: Иконију, Листру и Дерву. У Листри је апосу имали прихода од ње. Тога ради Павле са својим сапутницима стол Павле исцјелио хромог од рођења, те их бива бачен у тамницу. Међутим, док се Павле и Сила, око поноћи, мјештани прогласе за богове. Варнаву Зевсом, мољаху заљуљаше се темељи тамнице, отворише се сва врата и а Павла Хермесом, па им чак и жртве хтједоше заробљеницима спадоше окови. Тамничар, пробудивши се из сна принијети. Они пак раздријеше хаљине своје и видјећи шта се десило, помисли да су затвореници побјегли и и убјеђиваху народ да су људи као и они, да су хтједе да се убије. Видјећи да су сви ту и шта се све збило, тамсамо проповједници Христови Који кроз њих ничар и сав његов дом се крсте. Градске старјешине, учини ово чудо. И поред оваквог чуда разјарени сазнавши да су апостоли римски грађани, се уплаЈевреји из Антиохије Писидијске побуне народ шише због незаконитог поступања са њима, те у Листри, те апостол Павле би каменован и изих замолише да оду из њиховог града. Напустивбачен изван зидина града. Преживјевши ово ши Филипе, преко Амфипоља и Аполоније долазе каменовање Павле и Варнава одлазе у Дерву, и у Солун, главни град Македоније. Као и у осталим преко Листре и Иконије, Антиохије Писидијске, градовима, најприје су проповједали Јеврејима, па Перге и Аталије, ‘’утврђујући душе ученика и тек онда многобожцима. Мали број Јевреја се обсавјетујући их да остану у вјери’’ (Дап.14, 22), се ратио, те је прва солунска црква била формиравратише у Антиохију. Ово путовање је трајало на већином од многобожаца. Међутим невјерни око три године, од 45 – 48, и упркос страдањима Јевреји побуне народ против апостола, те они које су претрпјели имало је великог успјеха. бјеху принуђени да оду у Верију. Овдје велики дио Но, то што је доста многобожаца поверовало и становника поверује у име Христово, али солунски пришло Цркви је створило извјесне проблеме, Јевреји изазову побуну и у овом граду. Због побуради којих је сазван сабор апостола 48/49. године апостол Павле морем одлази у Атину, а Сила и не. Павлово гледиште да су хришћани из многоТимотеј остају још неко вријеме у Верији. Дошавши боштва слободни од Закона, дијеле и апостоли у Атину апостол Павле се сусрео са грчким филоЈаков и Петар. Петар у својој бесједи као главни софима који су га замолили да своје учење изложи аргумент наводи случај капетана Корнилија. Сана Ареопагу. Павлова бесједа на Ареопагу (Дап. 17, бор доноси одлуку да се хришћани из многог19-33) изазвала је подсмијех Атињана. Распети и по-

svetigora/ / 2009 / јун - јул

нижени Бог није се уклапао у њихову философску ‘’Посланице апостола Павла су први писани споменици Новог концепцију Бога. Повјеровао је мали број људи, Завета и представљају дела која не само да показују системаа међу њима Дионисије Ареопагит и жена Даматичност, него и прилагођеност околностима: значи нису напира. Незадовољан исходом свога боравка и рада у сане да би систематично развиле неку тему, него да би одговоАтини, апостол одлази у Коринт. У Коринту се задриле на нека питања која су апостолу постављале новоосноваржава око годину и по, успјешно проповједајући не Цркве.’’ (проф. др Јоанис Каравидопулос). Посланице апостоуз помоћ Силе и Тимотеја који су у међувремену ла Павла су настале као плод његове пастирске бриге. Међутим, дошли из Верије. Ту среће и своје пријатеље Акионе ипак садрже изванредно богословље и указују на апостолу и Прискилу, који му се придружују на путу за ла Павла као првог великог богослова Цркве. Пишући посланиЕфес. У Ефесу се задржава це апостол Павле се придкраће вријеме, те се прержава правила тадашње ко Кесарије и Јерусалима епистолографије (увод, враћа у Антиохију. обрада теме и поздрав). До наредног ПавлоОбично диктира својим вог путовања није прописарима, а на крају, шло много. ‘’Вјероватно као доказ аутентичнопролећа године 53, кад сти, додаје својеручни су путеви постали пропоздрав. Посланице га ходни, креће на своје приказују као одличног треће, најплодније и стилисту. ‘’Апостол Павнајзначајније путовање.'' ле је први који је грчки пећина св. апостола Павла у околини Требиња (Целестин Томић). Ово језик прилагодио новој путовање је трајало четии узвишеној вери. Стога ри до пет година. Већи део времена, око три године провео је у Ефењегов стил има лични оргинални карактер, отсу, проповједајући са успјехом, али не без борби и гоњења. Павле крива човека оданог Богу свом душом и Хриу Ефесу среће Аполоса и још неке ученике Јована Крститеља, које стовог апостола који се најревносије брине за крштава Духом. Дјела апостолска нам помињу случај заклињача, спас верних.’’ (др Емилијан Чарнић). Значај посинова Скевиних, а и златарску побуну у којој хтједоше да линчују сланица је далекосежан, како за богословље, апостола Павла. По завршетку ове побуне он напушта Ефес и претако и за историју Цркве. По речима Целестико Троаде одлази у Македонију, а затим у Коринт, гдје остаје три на Томића: ‘’То су писма, откривају нешто особмјесеца. Из Коринта апостол Павле, преко Македоније одлази у но, присно, обитељско, а опет су то посланиТроаду, гдје оживљава младића Евтиха. Не задржавши се много, це, које имају у себи поруку за цијелу Цркву.’’ одлази у Милит и опрашта се са старјешинама Ефеске Цркве. ПоОне садрже бројне податке о животу апостола том са својим сапутницима креће за Јерусалим. Преко Коса, РодоПавла, као и о збивањима у раној Цркви и о одса и Патаре, стиже у Тир и задржава се седам дана. Из Тира, преносима међу апостолима. У новозавјетном како Птолемаиде Галилејске, долази у Кесарију и одсједа код ђакона нону сачувано је 14 посланица, с тим да нису Филипа. Ту тада дође и неки пророк Агав, који прорекне Павлу да распоређене хронолошки, него по обиму. ће га у Јерусалиму оковати. Упркос томе он одлази у Јерусалим. Најстарија посланица јесте Прва посланица Посјећује апостола Јакова и по његовом савјету одлази у Храм Солуњанима. Настала је у Коринту, за вријеме ради очишћења. Препознавши га у Храму, неки азијски Јевреји подругог мисионарског путовања, око 51. гобуне народ против њега, те римски заповједник Клаудије Лисија, дине. Повод јесу веома повољне вијести које обавијештен о немирима, долази са војницима и хвата Павла, је донео Тимотеј. Поред тога што Павле измислећи да је неки злочинац. Сутрадан апостол бива изведен пред ражава своју очинску бригу и хвали солунсинедрион. Увидјевши да је у синедриону један дио фарисеја, а друске хришћане, посланица садржи још неколиги садукеја, апостол Павле изјави да је и он фарисеј и да му се због ко битних тема, као што су морална чистота и вјере у васкрсење суди. Изјава изазове подијељеност фарисеја и братољубље (4, 1-12) и васкрсење из мртвих (4, садукеја, те настане велики метеж, а Павла врате у табор. ''Кад пак 13-5, 11), као и неколико практичних савјета (5, свану дан учинише неки од Јудејаца завјеру и заклеше се говорећи 12-22). Посланица се завршава са молитвеним да неће ни јести ни пити док не убију Павла.'' (Дап. 23, 12). Сазнавжељама и поздравом. Што се тиче аутентичноши за ово, Павлов сестрић обавијести заповиједника, те овај Павсти, она је несумњива. ''Као посланиницу апола пошаље у Кесарију. У сужањству кесаријском Павле остаје двије стола Павла спомињу је Тертулијан, Епифаније, године, од 58. до 60. Када нови намјесник Фест, који је замијенио Иринеј, Мураторијев фрагмент, Климент предходног Феликса, хтједе да поново суди Павлу у Јерусалиму, Александријски, Ориген и јеретик Маркион.'' овај се позове на своје римско грађанство. Тако апостол Павле бива (др Емилијан Чарнић). послан у Рим, гдје ће остати заточен двије године, од 61. до 63. То Убрзо по писању Прве уследила је и Друје била нека врста кућног притвора, те су вјерни могли долазити к га посланица Солуњанима. Разлог је погрешњему. Овдје нам Дјела апостолска завршавају свој извјештај. Даље но тумачење Павловог учења о другом дола‘’из старог црквеног предања, које индиректно потврђују и пастирску Христовом, тако да је главна тема посланиске посланице апостола Павла, сазнајемо да је Апостол у Риму доце Дан Господњи, за који су Солуњани мисликазао своју невиност и да је, ослобођен окова, предузео путовање ли да ће веома брзо доћи. Писци који наводе у Шпанију, Грчку, Илирик, Малу Азију, Крит. И да је мученички заврПрву посланицу Солуњанима као Павлову, нашио свој живот 67. године.’’ (протођакон др Емилијан Чарнић) воде и Другу, тако да је и њена аутентичност Као неуморни мисионар, апостол Павле иза себе оставља велинесумњива. ко дјело. Раширену Цркву Христову, по читавом, тада познатом свијету, и своје посланице, као поткрепљење свога мисионарства. -наставак у следећем броју-

КАТАРИНА Степанова

Стазама светитеља

jована Шангаjског

је тета из продавнице почела да уздише, да иде тамо-овамо, накупила је иконице за мене и замолила да их предам православној браћи и сестрама! Замислите, није могла ни да помисли да овде у Америци има православаца! Вероватно је мислила да код нас живе само Команчи.’’

јун - јул / 2009 / svetigora

Руска Калифорнија На царини се проверава да ли путници који улазе у Америку носе намирнице. Посебно строго се то поштује у Калифорнији, америчкој ‘’житници’’ и хранитељки. Узгред речено, држава с највећим бројем становника у земљи, пољопривредним производима снабдева целу Америку, а познате калифорнијске јагоде, поморанџе и вино продају се у целом свету. Зато се санитарни лекари плаше да заједно с прекоокеанским деликатесима туристи у Америку не донесу и неке инсекте-паразите, који ће летину појести пре него што стигне да се скупи. Први талас руске емиграције у Америку је доспео после револуције 1917. године, и много Руса се нашло у Калифорнији на плантажама поморанџи или јагода. Они који нису имали новца, гаранте или рођаке, могли су да се укрцају на брод за Нови свет само ако потпишу уговор да ће радити као најамници у пољопривреди. Посао је био веома тежак. Кад би рок уговора истекао, Руси су одлазили с плантажа на послове на које су раније више навикли. Почели су помало да се куће, да се

Острвљани ије могуће погрешити приликом укрцавања у авион за САД – Американци се препознају издалека. На излазу према степеницама за авион на гомили ранаца сместила се група студената. И младићи и девојке носе плаве фармерке, беле патике и дуксеве јарких боја на којима пише одакле су допутовали: Харвард, Стенфорд, Тексас, Чикаго. Осим омладине авион чека четири инвалида у колицима, којима сви радо помажу, и неколико старијих брачних парова у лаганим тренеркама и мокасинама. Сви се они – млади, стари, болесни и здрави – широко осмехују, при чему се виде њихови бели зуби, и врло гласно причају и смеју се. Само је један уморан службеник, у црном оделу, с лап-топом, однекуд залутао у ово бучно друштво, мада је и он носио беле патике, иако је понео и ципеле – носио их је у кеси. Становници Старог света Америку често доживљавају као велико острво, одвојено од осталог света, а Американце – као становнике острва; Америка размишља на свој начин, тумачећи по свом догађаје који се дешавају у свету. И она има право на то. Тачније, Америка просто има све своје: своју нафту, својих седам светских чуда, свој Париз, Москву и Ново-Дивјејево. Православље у Америци има своју дугогодишњу историју: 1784. године руски колонисти су подигли први храм на Аљасци (узгред буди речено, после нешто више од сто година, 1898. године, на Алеутску и Аљаску катедру је дошао светитељ Тихон, потоњи патријарх московски и целе Русије, који је у Америци врло поштован). Руска насеља су постојала у још неколико држава: у Британској Колумбији, Вашингтону, Орегону и Калифорнији. 1808. године у овим колонијама је већ живело око 40 хиљада људи. Центар свих насеља била је црква. ‘’Једном су ме у Омску’’, прича једна руска Американка, ‘’у црквеној продавници упитали: ‘Па зар у Америци има хришћана?’ Одговорила сам да не само да има хришћана, већ има и православаца, па чак и Руса! Тада

Савремени чудотворац

u prilog `itiju

За двеста година, колико у Америци постоји православље, у њој су се појавили њени сопствени светитељи, мученици и чудотворци, о којима се у Русији засад мало зна. Али има и оних, који су код нас већ одавно познати и вољени. Такав је, на пример, свети Јован Шангајски. Овај светитељ је последње године свог живота провео у Калифорнији, у граду Сан-Франциску, у који се упутила Катарина Степанова, како би се срела са људима који га се сећају и да би видела како данас живе православни Американци.

svetigora/ / 2009 / јун - јул

насељавају по другим местима како би сачекали да кивота. ‘’Пре неколико година’’, прича попадија Марија Котар, прођу тешка времена и како би се вратили у Русију. ‘’тражила сам наставника руског језика, за недељу дана је већ Други талас емиграције чине људи који су се у инотребало да почне настава, а није било никог ко би предавао рустранству обрели за време Другог светског рата, или ски. Брзо сам отишла до моштију владике Јована, клекла сам на исти онај први талас, само с тим што је он пре тога колена у празном храму – молим се: ‘Владико, помози!’ Чим сам живео у Кини, а одатле је крајем 40-их година доустала од моштију у храм је ушла жена и кренула према мени. спео у Америку, исто тако, како су се надали, ‘’приПришла је и упитала: да ли нам је за школу потребан наставник времено’’. Трећи таруског језика? И такве лас је емиграција из ствари се дешавају на Совјетског Савеза, сваком кораку! Влади60-80-их година. Мнока нам много помаже ги савремени емиграну свему.’’ ти, који су отишли из Русије не планирају Живи светац да се врате, не чувају Светитељ Јован се традицију, напрородио 1896. годитив, улажу све напоне у селу Адамовка у ре како би се претоХарковској губернији, пили у рођене Амеу племићкој порориканце, како би задици Максимовић. боравили матерњи По завршетку правјезик. Међутим, и једни ног факултета, већ и други се на крају за време Грађанског крајева срећу у руском рата, будући владихраму. Једни – који се ка, тада још увек Мисвим силама труде да у хаил Максимовић се себи сачувају и у деци заједно с родитељима васпитају свест о томе да су Руси, а остали – пошто им недостају супреселио у Југославију. Тамо је завршио Тенародници и топли разговори у кухињи. ‘’Код нас у Америци у храм олошки факултет Београдског универзитекод Бога људе доводи заједничка несрећа’’, говори Олга Очкуров, та и 1926. године је примио постриг добивши социјални радник у Сан-Франциску, ‘’јер, велика је несрећа ако је чоиме Јована Тобољског, такође Максимовића, век због неког разлога напустио своју домовину.’’ последњег свеца који је канонизован у Руском царству – просветитеља Сибира, свог претка. Језичка баријера Ђаци српске Богословије у граду Битољу, где Они који су у Америку отишли пре десет, па и мање година, говоре је јеромонах Јован предавао, су први откривећ мешавином два језика, док потомци првих емиграната који су се ли његов аскетски повиг: приметили су да ниродили у иностранству говоре чистим руским језиком, и често боље кад не леже да спава. Ово се десило на следећи од многих савремених Московљана. ‘’С Богом, с децом и домаћим начин: ђаци су, желећи да се нашале с проживотињама разговарам само на руском!’’, каже једна руска Америфесором, стављали рајснедле испод његове канка. ‘’Иако сам се родила у Америци, не могу да замислим да се мопостељине. Међутим, кревет је остајао нетаклим на енглеском језику, он још није довољно упио православну кулнут. Јеромонах Јован је ноћу, молећи се, обитуру.’’ ‘’Чување рускости’’ захтева много напора, посебно је тешко налазио интернат и закрштао ученике. Светитељ учити децу да буду Руси, јер њима је ова култура ‘’рођена’’ тек у четНиколај (Велимировић), који је тада био надвртом колену. ‘’Док сам још била девојка’’, прича попадија Јелена лежни епископ Охридске и Жичке епархије, гоПерекрјостов, ‘’мама ме је возила на руски бал у други град како бих ворио је за њега: ‘’Ако желите да видите живог тамо могла да се дружим с руском омладином и да се касније евентусвеца идите у Битољ код оца Јована!’’ ално удам за Руса. Она је радила у пошти и након што бисмо се врати1936. године, будући владика је позван у Беоле с таквог бала у два-три сата после поноћи, мама је већ у четири одград ради епископске хиротоније. ‘’У трамвају лазила на посао. Ето на шта је била спремна да бих ја причала руски и је срео моју маму’’, прича протојереј Стефан дружила се с руском децом.’’ Павленко, клирик храма у Бурлинхему, у окоДанас је при саборној цркви Сан-Франциска у част иконе Мајке Божије лини Сан-Франциска, ‘’упитала је откуд он у гра‘’Радост свих тужних’’ отворен православни лицеј. Школа за веронауку ду и владика је одговорио да се десила грешка постоји већ преко 50 година. Иако се деца у њој школују на енглеском и да је позван уместо неког другог јеромонаха како би касније могла да се упишу на америчке универзитете, осим Јована, за којег је одлучено да буде посвећен уобичајених наука предају се руска историја, руски језик, књижевност за епископа. Поново га је срела сутрадан и влаи веронаука. ‘’Прво смо са својом децом радили код куће, плашили смо дика јој је саопштио да је грешка још гора него се да их дамо у обичну школу – чему су тамо могли да их науче?!’’, пришто је очекивао, јер је одлучено да управо он ча попадија Марија Котар, администратор лицеја. ‘’А 1994. године, кад буде посвећен. А кад се побунио указујући на су деца порасла родитељи су се окупили и одлучили да се уједине. У своју муцавост (владика је имао говорну ману), прво време смо предавали сами, касније смо почели да запошљавамо одговорили су му да је и пророк Мојсије био наставнике, којих данас у школи на 70 ученика има већ 20.’’ муцав. Епископ Јован је послат у Шангај, у којем Лицеј је добио име у част светитеља Јована Шангајског, јер се његово је живела велика руска заједница – 12 хиљада отварање подударило с прослављањем светитеља. Школа је смештељуди, углавном су то били они који су од комуна у истој згради у којој се налази саборна црква, у којој почивају мошниста бежали преко Далеког истока.’’ ти светитеља и тако деца имају могућност да се сваког дана моле код

Штићеници сиротишта Прва ствар коју је светитељ Јован учинио у Шангају била је да отвори прихватилиште за сирочад и децу сиромашних родитеља, сиротиште посвећено светитељу Тихону Задонском. Истовремено је у њему живело и до стотину деце, а кроз сиротиште је прошло укупно преко три и по хиљаде дечака и девојчица. Лидија Јонин, полукинескиња која се родила у Сибиру, али се, спасавајући се од комуниста, с две и по године нашла у Шангају с оцем и болесном мамом, која је ускоро умрла, прича: ‘’Тата није могао да ме издржава и доспела сам код Тихона Задонског. Владика је сам скупљао гладну и напуштену децу по шангајским јазбинама, у којима се дешавало да децу поједу пси. Једну девојчицу владика је спасио откупивши је за флашу кинеске ракије, другог дечака је измолио од мајке која је ‘радила’ у јавној кући. Ако се нису знали презиме и име, владика их је деци давао у част свеца на чији дан су дошла у сиротиште. Ако је неко дошао на дан светог Теодора Стратилата назван је Теодор Стратилатов.’’ Једном за време рата нису имали чиме да хране штићенике, којих је већ било преко деведесеторо, а владика је и даље доводио нову децу. Запослени су негодовали и једне вечери Марија Шахматов, економка сиротишта, оптужила је светитеља Јована за то да доводећи нову децу, приморава осталу да гладују. Тада је светитељ питао шта јој је најпотребније. Марија Александровна је увређено одговорила да уопште нема никакве хране, али да је у најгорем случају потребан овас да нахрани децу ујутру. Светитељ Јован ју је тужно погледао и попевши се у своју собу почео је да се моли и да метанише и то тако усрдно и гласно да су чак комшије почеле да се жале. Ујутру је Марију Александровну пробудило звоно на вратима: непознати мушкарац, по изгледу Енглез, представио се као сарадник неке житарске компаније и изјавио је да им је остао вишак овсеног гриза и да би желео да га да деци из сиротишта. У кућу су почели да уносе џакове овса, а светитељ је наставио с молитвом, сад већ благодарственом. Свети Јован је практично сваке вечери долазио у сиротиште и благосиљао је за ноћ штићенике, који су често већ спавали. ‘’Отварам очи’’, каже Лидија Јонин, ‘’а владика стоји изнад мене, осмехује се и благосиља кревет, окренем се на другу страну и слатко тонем у сан.’’ ‘’У свему што се није тицало црквеног живота, службе или учења, владика није био строг’’, прича Владимир Красовски, диригент саборне цркве у Сан-Франциску, иконописац и бивши прислужитељ светог Јована. ‘’Много пажње је посвећивао омладини, трудио се да учини да се не раствори-

Растанак 1949. године комунисти су дошли на власт у Кини. ‘’Приказивали су нам филмове о томе како је у СССР-у лепо да бисмо се

јун - јул / 2009 / svetigora

мо међу странцима, да се дружимо говорећи на руском језику. Играли смо се куглања, организовали вечери и игранке. Сећам се у Шангају, док није било одговарајуће просторије за плес, владика је дао благослов да се олтар загради завесом и да играмо у храму – на пример, валцер. Чим би владика отишао ми бисмо истог часа ставили модернију музику и плесали, но како је он то знао брзо се враћао, а ми смо одмах враћали оно што је било – и тако цело вече!’’

Руски храм у Сан-Франциску Парохија православне саборне цркве у СанФранциску основана је још 1927. године, дуго пре доласка ‘’Шангајаца’’. Од локалне епископалне заједнице православни су откупили зграду, преправили су је у православном стилу и почели су да служе. ‘’За последњих тридесет година већина Руса се одомаћила у Сан-Франциску и преселила у привлачније делове града, а у куће око саборне цркве доселили су се нови емигранти, који нису били православци’’, прича протојереј Петар Перекрјостов, клирик храма. ‘’У овом делу града више није било безбедно и појавила се потреба за изградњом храма на новом месту, иако је стари храм и сад отворен.’’ Изградња нове саборне цркве започела је 1962. године, али у парохији су се појавиле несугласице у вези с финансирањем и изградња је морала

Свештеник у раси на улицама Сан-Франциска никога неће зачудити. У граду има много различитих необичних ликова у ‘’дивној’’ одећи – тако да су се становници одавно навикли и не окрећу се за њима. Али они који схвате да је испред њих свештеник, уступају место у реду, поздрављају се, као што је обичај код католика. Већина Американаца је врло љубазна и добронамерна.

враћали у Совјетски Савез. Давали су бесплатне карте за параброд, мамили на различите начине... Само, они који би се вратили су одмах бивали одвођени у логоре’’, прича Лидија Јонин. ‘’Руси су били принуђени да поново беже. Они који су имали могућности отпутовали су у Аустралију и у Европу, неки су се вратили у Савез подлегавши наговорима, а око шест хиљада људи, који нису имали ни везе, ни новца, отишли су у камп Међународне организације за избеглице на острву Тубабао на Филипинима. Док се решавала судбина – куда даље да се путује – живели су под шаторима. Ово филипинско острво је познато по томе што на њему у сезони бесне тајфуни и урагани. Али, за 27 месеци, док су Руси тамо боравили заједно са светитељем Јованом, тајфун се десио само једном, а и онда је променио правац и заобишао је острво. Мештани су говорили да ‘’док ваш свети човек сваке ноћи обилази логор и благосиља га са све четири стране’’ нема разлога за бригу. Пристаниште на Филипинима је било привремено – требало је тражити друго место за живот и светитељ Јован је на томе радио: сусретао се с министрима, летео је у Вашингтон у Белу кућу и издејствовао је да се промени амерички закон (што је заиста незамисливо!), тако да је његова паства, која се налазила на Тубабаоу добила могућност да се пресели у Калифорнију. Након што су људи напустили острво страшан тајфун је уништио камп до темеља. Руси су отпутовали из Шангаја и катедра као таква је престала да постоји, а у Америци су све архијерејске катедре већ биле заузете и зато је 1951. године светитељ Јован одређен за Брисел (постао је архиепископ Бриселски и Западноевропски). У Европи се бавио васпостављањем поштовања древних светаца Западне Европе, који су живели пре отпадања Рима од пуноће Цркве. Наравно, растанак са светитељем је био веома тежак. Међутим, он се молио за своју „шангајску“ духовну децу, стално је писао писма, звао је телефоном, долазио је. Кад је светитељ Јован умро један човек је тугујући причао да тешко да ће наћи другог таквог духовника, који би могао да назове с другог континента у сред ноћи и да каже: ‘’Сад лези да спаваш, оно што молиш од Господа Њему је угодно.’’

svetigora/ / 2009 / јун - јул

бити обустављена. Ради разрешавања конфликпре шест сати увече тајно побегао из болнице како би служио тне ситуације на западноамеричку катедру је бденије. ‘’Гангрена’’ је за два дана нетрагом нестала. постављен управо светитељ Јован, јер је већину После Литургије, без обзира на околности, светитељ Јован је свапарохијана познаког дана обилазио градвао још из Шангаја. ске болнице посећујући Светитељ се нашао православне хришћане, у центру догађаја – а подједнако и неправолично је оптужен славне, ако су тражили за присвајање новсусрет с њим. У болница и доведен је на ци је светитељ Јован узиоптуженичку клумао списак пацијената и пу. Премда је свеналазећи руска презиметовни суд у потна посећивао је сународпуности оправнике. (Данас у Америци дао светитеља, свештеници имају неоконфликт није метан приступ у сва болодмах могао ничка оделења. Истибити изглађен. на, не добијају спискове Међутим, три гопацијената.) Имао је подине касније, 1965. себан дар да причешћује године, изградња душевне болеснике – као храма је ипак и његов рођак светитељ завршена. Кад је Јован Тобољски. Понесветитељ упитан кад је у болницама слуко је крив за оне жио Литургију, при чему немире одговорио уметао делове на разје: ‘’Ђаво.’’ Светитељ личитим језицима, у заје учествовао у висности од потребе: на подизању крстова грчком, француском, хона куполама нове ландском, кинеском, енсаборне цркве и глеском или црквеносстигао је неко вреловенском. Осим у болме и да служи у њему пре него што се 1966. године упокојио нице, владика је волео да одлази на гробља и да се у граду Сијетлу, у који је путовао да би пратио Курско-корену моли за покојнике. икону Мајке Божије. Светитељ Јован је умро за време молитве, Парохијанка храма Татјана Фокин испричала клечећи испред иконе. је како је пре неколико дана дошла у цркву на бденије, али није нашла место за паркинг: ‘’Већ се Сећање чита Јеванђеље, а ја никако не могу да паркирам ‘’Не може се рећи да су сви владику запамтили као активног кола, и гласно сам се помолила: ‘Владико, помози!’ административца’’, прича протојереј Петар Перекрјостов, ауПрилазим храму, а тамо су два места једно поред тор књиге о владици. ‘’И премда је светитељ Јован подигао недругог била слободна! Али сваки пут пре него што колико храмова, отворио сиротиште, сестринство, бавио се замолим владику за нешто присећам се: а, да ли омладином и врло много помагао својој пастви по целом свесам прочитала јутарње молитве? А, да нисам прету, оно главно због чега га људи воле и поштују јесте то што је спавала службу прошле недеље? А, да ли поштебио прави монах.’’ Стално се молио, никад није легао да спава, но постим? Како да молим ако не радим нешто што свакодневно је служио Свету Литургију (мало је оних који су треба да радим? Али, он свеједно помаже! А ја се издржавали такав ритам, зато је светитељ често служио сам), трудим да више стражим над собом.’’ причешћивао се сваког дана, строго је постио – јео је само једном дневно касно увече, а за време Великог и Божићног по‘’Обраћеници’’ ста је узимао само просфоре. ‘’Да га не би хвалили говорећи Данас је парохија саборне цркве у Сан-Франциску да не спава, да служи свакодневно, пошто је био скоро светац, једна од највећих у Америци, али свеједно, у одвладика се правио јуродив’’, сматра отац Петар, ‘’Често је каснио носу на укупан број становника православаца по сат времена и више, говорио је неразумљиво, ходао је бос и има мало. Литија на Васкрс окупи на по десетине носио је изгужвану одећу.’’ пута мање људи него годишња геј-парада. ‘’СанАли у свему што се тицало службе светитељ је био врло строг Франциско је посебан, ‘слободан’ град, град порои према себи и према осталима. Никад није разговарао у олтака’’, каже протојереј Петар Перекрјостов, ‘’овде је ру и после службе је дуго остајао у њему, а једном је приметио: настао хипи-покрет, овде постоји читав део града у ‘’Како је тешко одвојити се од молитве и прећи на земаљско!’’ којем живе парови истог пола, у нашем граду ради Једном приликом је због дугог стајања (на сваком вечерњем мноштво врло сумњивих религиозних заједница, богослужењу читало се до пет канона, како би се указало званично је регистрована црква сатане. Зато у поштовање сећању на све свеце) светитељу је јако отекла нога. храму служимо Литургију сваког дана, као што је Лекарски конзилијум је, плашећи се гангрене, прописао хитза живота чинио и владика Јован. Мало је таквих ну хоспитализацију, коју је владика категорично одбио. Члапарохија у Заграничној Цркви.’’ нови парохијског савета су после дугих молби и претњи да ће Православна заједница је углавном настала од емига одвести на силу, приморали светитеља да пристане, али је граната првог таласа и групе ‘’Шангајаца’’ и ‘’Харби-

наца’’, која им се придружила, али у храму има и ‘’обраћеника’’ – Американаца који су прешли у Православље из других конфесија. ‘’Кад сам ја ишла у школу’’, прича попадија Јелена Перекрјостов, ‘’Американци су врло мало знали о Православљу, и кад би им неко рекао ‘orthodox’, мислили су да то значи ортодоксни Јеврејин. А данас се Православљу више нико неће зачудити.'' Први ''обраћеници'' су се појавили у храму заједно с хипипокретом 60-их година, привлачила их је православна егзотика, али су многи ''изигравши се'' одлазили у друге религије, на пример, у будизам или јудаизам. Владика Антоније (Медведев) који је био на челу Западноамеричке епархије после владике Јована, шалио се: ''Проблем с 'обраћеницима' је у томе што се често одлепе.'' (У питању је игра речи: ''обраћеник'' се на руском каже ''конверт'', а исто тако се каже и ''коверат''). Али, након што су у англиканској цркви дозвољени женско свештенство и бракови парова истог пола ситуација се веома променила. Људи, који су се разочарали у протестантизам тражили су истинску Цркву. Почео је масован прелазак верника у Православље. Тако се на пример, пре двадесет година Православној Цркви присајединила цела заједница еванђељских хришћана (Evangelical Orthodox) од шест хиљада људи. ‘’Моји родитељи и цела наша заједница прешли су у Православље кад сам имао 12 година’’, прича Американац Јелисеј Керн. ‘’Нашао сам се у Руској Цркви, почео сам да појем за певницом. Појање ми помаже да схватим службу. Бар једном месечно у нашем храму се служи и на енглеском језику.’’

преузето из часописа ‘’Нескучний сад’’, бр. 4. јул/август 2008. са руског: Марина Тодић

јун - јул / 2009 / svetigora

Нема тешкоћа у превођењу ‘’Сањао сам о томе да постанем адвокат, зато што сам јако волео да водим спорове’’, прича о себи јеромонах Џејмс (Кораза). ‘’И једном сам свратио у собу код свог друга, где сам угледао икону тројице светитеља: Јована Златоуста, Василија Великог и Јована Богослова. Пошто сам био лутеранац одмах сам започео дискусију. Међутим, сви Лутерови и моји аргументи су разбијени мудрошћу тројице светитеља, чак и у интерпретацији мог пријатеља – ‘обраћеника’ (данас је он игуман једног манастира). Зашто служим у Руској Цркви? Зато што сам управо у њој нашао непоколебљивост апостолског времена. Иако православље није руско, није грчко, није српско, православље је Божије! То је истинска Црква, коју је Господ створио. Оно је универзално, али се захваљујући Русима, Грцима, Србима – сачувало за нас и оваплотило у култури.’’ У руском лицеју при саборној цркви предаје Едвард Мансагер. Кад је ишао у школу његов најбољи друг је прешао у православље (касније је постао монах). Овај пријатељ није разговарао с Едвардом о Богу, није му читао Библију или житија светаца, просто друг се променио набоље. Тада је и Едвард дошао у православни храм: ‘’Прво сам чуо дивно појање, затим сам угледао фреске, онда сам осетио мирис тамјана и тек после тога сам покушао да схватим богослужење. Неколико месеци сам живео у грчком манастиру, тамо сам се крстио. Православље је у многоме променило моје животне планове и кад сам размишљао шта даље да радим, добио сам савет да дођем у Сан-Франциско да се помолим код владикиних моштију. Тако сам и остао овде код њега. ‘Руског’ у парохији заиста има јако много, али ми то не смета. Ако ме нешто у овој култури не занима – ништа ми не смета да затворим очи и да у храм долазим једноставно код Бога.’’ ‘’Обраћеници заузимају врло активну позицију’’, каже протојереј Петар Перекрјостов, ‘’Они више мисионаре, сваког месеца дају храму десетину као што је то одређено, уче богослужење на туђем језику. У потпуности се погружавају у живот по Јеванђељу – тако као што су то чинили код себе у протестантизму. Сад управо преко ‘обраћеника’ почиње да се развија социјална делатност Православне Цркве у Америци.’’

Дизниленд Практично сви Руси с којима сам имала прилике да се сусретнем, већ су боравили у Русији, и то најчешће почетком 90-их, односно у најнезгодније време, али сви о Русији говоре с великом љубављу: ‘’Кад сам допутовао први пут, одмах сам заволео Русију’’, прича Михаил Бордоков. ‘’Ишао сам по Санкт-Петербургу, и они коловози, кејови, храмови, све што сам учио у школи, све о чему сам читао у књигама – све је то одједном оживело на моје очи, као да сам као дете доспео у Дизниленд!’’ Дрскост у продавницама и на шалтерима за карте, забринутост и нељубазност савремених становника Русије се испољила касније, али све то више није могло да уништи осећање које се родило. Отац Петар Перекрјостов је испричао да је плакао недељу дана пре првог путовања у Русију, јер није веровао да је то могуће, и две недеље после тога: ‘’Пошто сам једном био у Русији она ми сад веома недостаје и маштам о томе да останем да живим и служим у њој.’’ ‘’Калифорнију људи називају златном, зато што добија златну боју од сунца, а не зато што је овде била златна грозница’’, тврди попадија Јелена Перекрјостов. ‘’Кад у октобру почне сезона киша и појави се прва зелена травица, схватамо да је дошла зима. Овде живим већ тридесет година, али свеједно не могу да се навикнем на ову климу. Родила сам се и одрасла у Џорданвилу – тамо је снег. Знате, ако дуго гледате црно-белу фотографију, фотографија у боји ће вам изгледати као вашарска, као да није права, тако ме и овај мастан калифорнијски јоргован у априлу нервира због своје дречавости. Желим снег зими, благо сунашце и лишће које се појављује тек у пролеће, на Васкрс, као у Русији.’’

вети Јован Владимир, кнез Српски, како је уписан у Црквени календар којег издаје Српска православна црква, прославља се 4. јуна (22. маја по старом календару). Израстао је из племенитог коријена српских владара који су управљали кнежевинама у Захумљу и Превали (Диоклитија, Дукља или јереј ЈОВАН Зета). Његов дјед Хвалимир Пламенац имао је три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Владимиров отац Петрислав добио је на управу Зету (Дукљу), Драгимир Травунију (Требиње) и Хлевну (Хум), а Мирослав Подгорје. Владимир је крајем X вијека наслиједио управу над земљама свог оца и стрица Мирослава, који није имао дјеце. Престоница му је била у Крајни, поред Скадарског језера, код цркве Пречисте Дјеве Марије (Пречисте Крајинске). „Човјек правичан, мирољубив и пун врлина“, како га је описао византијски историчар Кедрин, кнез Владимир је у раној младости изучио војне вјештине, али и Свето Писмо. Богоугодним животом стекао је наклоност својих поданика. Али, како каже Свети владика Николај Велимировић, „ретко је човек имао тако надмоћне и тако опаке противнике као што их је имао краљ Владимир. Самуило и Василије Бугароубица, два владара као два љута риса, борили су се о превласт на Балкану... Из неравне борбе Владимир је изишао као победилац, и то не само као тренутни него као бесмртни и вечни победилац.“ Древни словенски љетописац Поп Дукљанин, у свом „Краљевству Словена“ (Regnum Slavorum), на основу његовог житија које је касније нестало, описао је живот кнеза Владимира. Овај „Љетопис Попа Дукљанина“, или „Барски родослов“ је извор са којег су се напојили сви познији живописци Светог Јована Владимира. Како пише ава Јустин Поповић у „Житијима светих“, цар Самуило опколио је кнеза Владимира и његову војску на брду Облик (Косогор, коса гора), између Улциња и Скадарског језера, гдје „беху змије једовите и отровнице, те голему муку наношаху војсци“. „Свети Владимир се тада помоли Богу са сузама да му свемогући Бог ослободи народ од те кужне смрти. И услиши Бог молитву слуге Свога, и змије престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају, а ако кога и уједу не буде му ништа.“ Али, кнеза Владимира издао је неки локални кнез и он допадне ропства. Цар Самуило га је заточио у свом престоном граду Преспи, гдје га је, као и остале сужње, обилазила царева кћерка Косара (Теодора) која га, „расцветана младошћу, понизна и скромна“ – „заволе срцем“. Крсна смрт Самуило даде Косару Владимиру за жену и врати му државу, и још му даде земљу Дирахијску (Драч-

ку). Њих двоје су наставили да живе у Крајни „свето и целомудрено, слични Анђелима“, чувајући своја девичанства. Године 1014. Василије II Македонац је на Беласици страховито потукао Самуилову војску. Оне који су преживјели ову кланицу, вратио је ослијепљене. Видјевши такву своју војску, Самуило је доживио срчани удар. На бугарском престолу наслиједио га је син Гаврило Радомир, којег је након непуну годину убио његов брат од стрица Јован Владислав, чијег је оца, свога брата Арона убио Самуило. „Прими вјеру крста и дођи да те видим“, поручио је Јован Владислав Владимиру шаљући му златни крст, пише Поп Дукљанин. Али, Владимир је као залог вјере тражио дрвени крст, на каквом је Исус Христос распет, и прошавши све засједе које му је Владислав успут поставио, стигао је у Преспу. Ту, према „Словенском Житију“, „кад Владислав видје Владимира гдје му долази, устреми се на њ и удари га мачем, али му не може нахудити. Не устраши се Владимир но рече: `Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнув свој мач даде му говорећи: узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ`. А Владислав, помрачен умом, узе мач и обезглави га. Светитељ, пак, узе главу своју рукама својим, па усједе на коња и одјури к цркви гдје је видио орла с крстом“. Косара је успјела да од свог брата од стрица, убице свога мужа, измоли Владимирово нетљено тијело, које је, наводно, било сахрањено у Преспи, и да га пренесе у Пречисту Крајинску, гдје је почивало све до 1215. године када су га Грци (Епирци) пренијели у Драч и гдје је, према својој жељи, подно Владими-

Култ Светог Jована Владимира

иконопис: јереј ЧЕДОМИР Милосављевић

svetigora/ / 2009 / јун - јул

predavawe

рових ногу, проживјевши остатак живота као монахиња, и она сахрањена. А Јована Владислава, док је опсједао Драч, 1018. године, „порази невино проливена крв Светог Владимира“. „Док је тако пред Драчом једног дана вечерао и гостио се, појави му се изненада наоружан војник у лику Светога Владимира“, пише Дукљанин. Престрашен, завикао је тражећи помоћ од војника, и кренуо да бјежи, али „одмах га анђео удари, и он се стропошта на земљу“. Након његове смрти, Бугарска је пала у 168-годишње ропство под Византијом. Мошти Светог Владимира су из Драча 1381. године пренијете у манастир Светог Јована (Шин Ђон) код Елбасана, након што га је из темеља обновио албански кнез Карло Топија, сродник по крви краља Француске, о чему постоји запис на самој цркви (на грчком, латинском и српском). Од тада његовом имену Владимир додато је и Јован, вјероватно по Светом Јовану Крститељу, којем је такође одрубљена глава. Светом кнезу Мученику убрзо су написани Житије и Служба, и то најприје на српском језику, па онда и на грчком. О томе говори издавач грчке Службе (Аколутије) и Житија (Синаксара) Светитељевог, Јован Папа, родом из града Неокастра (Елбасана), када га је у Венецији штампао 1690. године. Али, пошто су српска Служба и Житије загубљени, светогорски хилендарски јеромонаси и проигумани Лука и Партеније превели су их са грчког опет на српски, и уз исправке и допуне (особито у Житију) тршћанског пароха и познатог агиографа Вићентија Ракића, то је штампао 1802. године у Венецији Хаџи-Теодор Мекша, трговац из Трста. Одавде је Службу и Житије Светог Јована Владимира 1861. године унео у Србљак митрополит Београдски Михаило.

тима Светога Јована. „За стару икону Крститељеву у том манастиру, која према натпису датира из 1020. године, везана је традиција да је пренешена из Слатинског Светог Јована. Која је то Слатина? Недалеко од села Песочана, у Дебарцима, налази се село Слатина. Ако би то била та Слатина, онда би се предање о тој икони могло довести у везу са народним казивањем о цркви Светог Атанасија као задужбини краља Владимира“, пише Владика Николај. Усмено предање тврди да је и манастир Светог Наума задужбина Светог Јована Владимира. Да ли је било каквих писаних података о томе, не зна се, јер је манастир у време Првог светскога рата опљачкан и разорен. Али, у припрати цркве, на лијевој страни, гдје се обично сликају главни ктитори храма, осликана је фреска Светог Јована Владимира. Његова икона осликана је и на иконостасу ове цркве.

јун - јул / 2009 / svetigora

Легенде и чуда У Патерику манастира Шин Ђон забиљежено је више легенди о Светом Јовану Владимиру. Овај манастир налази се недалеко од Елбасана. Испод манастира тече ријека Куш, а високо изнад манастира налази се мало хришћанско село Примишиони („Над светим Јованом“). И планина се тако зове. По предању, прву цркву на том мјесту саградио је сам Свети Јован Владимир у част Пресве-

Народна казивања о Светом Краљу Култ Светог Јована Владимира дубоко је уткан у биће православног српског, грчког, албанског, бугарског и македонског народа. Овај народ Светог Мученика и данас поштује као чудотворца и мироточца. Драч и Бар га славе као свог заштитника. Године 1925. подигнута му је црква код манастира Светог Наума, на Охридском језеру, као његовом ктитору, у новије вријеме и у Београду. У Бару, почела је градња велелепног храма посвећеног овом Христовом Мученику. У центру Бара прије неколико година подигли су му споменик. Свети Владика Николај, који Владимира назива краљем, како је његова титула у народу заживјела, у „Читанки о Светоме краљу Јовану Владимиру“, објављеној 1925. године, забиљежио је неколико народних казивања о овом светитељу. Недалеко од пруге Охрид – Кичево, изнад села Песочани, налази се рушевине цркве светог Атанасија за коју народ вели да је задужбина краља Владимира. Ту се народ скупља уочи празника њему посвећеног. У близини тече рјечица која, кажу, те ноћи увијек надође и напуни се рибом. После молитве, поклоници иду на ријеку и лове рибу. Недалеко од Песочана налази се место Владимирово (Владимиро). Народ тог краја вјерује да је ту рођен краљ Владимир и да му је ту био двор. На граници Македоније и Албаније, на путу Струга – Елбасан (via Ignatia), налази се брдо Ћафа Сан. Ту, поред друма, налази се стара, полупорушена црква. Народ у Албанији тврдо вjерује да је на том брду и у тој цркви посjечен Владимир. Ко год сврати цркви, запали свијећу. Ћафа Сан на албанском значи „Света Глава“, односно „Глава Света“. Народ у околини манастира Светог Јована Бигорског вјерује да је први његов ктитор био Свети Јован Владимир. Др Чеда Марјановића у свом дјелу „Манастир Св. Јована Бигорског“ из 1924. године каже да је основалац овог манастира био Јован. Који је Јован, не зна се из писаних извора. Такође се не зна ни чије мошти почивају у том манастиру, али народ их назива мош-

ЛИТИЈА У БАРУ У част и славу Светог Јована Владимира, небеског покровитеља града под Румијом прошла је градским улицама литија коју је предводио Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије. „Нека је благословен овај Свети Вход, на здравље и спасење житеља овога града, свима нама и свим људима добре воље“ пожелио је Митрополит Амфилохије. Свечаној литији су присуствовали и гости из Москве игуман Митрофан и Анатолиј предсједник фонда „Јединство“ који су Митрополиту Амфилохију уручили поклон – панагију са иконом Казанске Мајке Божије. Митрополит Амфилохије је узвратио уздарјем – иконом Пресвете Богородице. По бројности учесника, синошња литија надмашила је све претходне које су досад организоване у овом граду. 4 јун 2009 год. Р.В.

те Богородице. Средином XIX вијека црква коју је, на темељима старе, 1381. године подигао Карло Топија пострадала је у земљотресу. Обновљена је тек 1901. године. Ова црква сада је у рушевини. Кровна конструкција обрушила се 1978. године. Дуго се није знало да ли су мошти Светог Мученика сачуване. А онда се у „Побједи“ од 9. јануара 1991. године појавио текст о њима. „Побједин“ новинар их је пронашао у цркви Свете Марије у Елбасану. Ту су пренијете из Шин Ђона 1967. године, оне године када је Албанија постала званично прва атеистичка земља свијета. По предању, црква је саграђена на оном мјесту у планини гдје се Свети Владимир, у вријеме рата са грчким царем Василијем, молио Богу. Он се молио под једним дубом, поред којег је касније саграђен овај храм. Дуб је тек након око четири стотине година пао поред црквеног зида. „И тако прострт по земљи он и дан данас лежи“, пише 1925. године Владика Николај. „Пет стотина година тако лежи на отвореном простору. Ни жега, ни киша, ни мраз нису могли учинити да иструли. Многи поклоници одсецали су гране и носили као спомен из манастира и као целебну реликвију. Но, кад су гране сасечене, стабло се више није дало никако сећи. И дан данас стабло лежи положено поред зида онако како је и пало. Старешине манастира више пута подизали су кров над тим стаблом, као да га заштите од непогода. Но, сваки кров убрзо је падао и пропадао, а дрво је остајало неоштећено.“ Историчар умјетности Рајко Вујичић, који је 2000.

svetigora/ / 2009 / јун - јул

ДУХОВНА АКАДЕМИЈА У ЧАСТ СВЕТОГ ЈОВАНА ВЛАДИМИРА Синоћ је у препуној сали КИЦ „Зета“ у Голубовцима одржана свечана духовна академија посвећена празнику Светог Јована Владимира, зетског краља-мученика. Скуп је благословио и поздравним словом отворио Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит црногорскоприморски Господин Амфилохије. Свечану празничну бесједу изговорио је протојереј проф. др Борис Брајовић. У програму академије су Хор Светог Марка из Подгорице, дјеца са вјеронауке у Зети, дјеца из Музичке школе „Васа Павић“ из Подгорице, Српско пјевачко друштво „Светосавац“ из Подгорице, хор при подгоричком храму Васкрсења Христовог и плесна група Хора Светог Саве из Подгорице, као и фолклорни ансамбл „Свети Јован Владимир“ из Бара. 4 јун 2009 год. С.Ж./Р.В.

ПОСЈЕТА СВЕТОМ ЈОВАНУ ВЛАДИМИРУ Уочи празника св. Јована Владимира и ове године је по благослову високопреосвећеног митрополита Амфилохија група од двадесетак вјерника, заједно са игуманом манастира Михољске Превлаке оцем Бенедиктом, посјетила манастир Шин Ђон (св. Јован) у Елбасану. На сам празник св. арх. литургију су служили високопреосвећени митрополит Илија и преосвећени еп. елбасански Антоније. По завршетку свете Литургије поклоници су посетили манастир св. Власија у Драчу, у чијем окриљу се налазе теолошка Академија и сиротиште (дом напуштене дјеце). Поклоници су свуда били с љубављу дочекивани. 4 јун 2009 год. м. Ј.Н. године обишао манастир Шин Ђон, свједочи у часопису „Матица“ да су се „остаци тог дрвета, по казивању мјештана, до недавно могли видјети у црквеној порти“. Уздајући се у силу Божју а не људску, стојећи пред непријатељем са далеко малобројнијом војском од његове, он је често долазио под овај дуб, и ту се усрдно молио. „Једном, док је тако стајао на молитви, пред њим се појавио орао коме се на глави блистао крст. Појаву крста Свети Кнез је протумачио као радосну поруку Неба да ће победити“, пише Владика Николај. И као што је у IV вијеку цар Константин силом Крста побиједио Максенција, тако је и кнез Владимир том истом силом побиједио Василија. По веровању народа у Албанији и Македонији, Свети Јован Владимир када је посјечен на Ћафа Сану, скочио је, узео своју главу у руке, сјео на коња и одјурио пут Елбасана. „Народ из Елбасана, са митрополитом и свештенством, изашао му је у сусрет до близу онога места где је сада манастир Светитељев. Кад је коњ стигао пред гомилу народа, клекне пред митрополитом и тело се краљево спусти на земљу. Плачући и ридајући, народ је са свештенством узео тело са главом и дигао уз брдо до онога знаменитога дуба, под којим се негда Свети Краљ Богу молио. Ту га сахране.“ Легенда каже да су лопови више пута покушали да украду мошти Светог Јована Владимира. Сваки пут би, док су га носили, ковчег отежао толико да су морали да га оставе. У Патерику манастира Шин Ђон забиљежена су и нека од чуда која су се догодила над моштима Светог Јована Владмира, међу њима и оно када је једна бездјетна турска породица из села Сулова код Берата дошла код Светитеља да измоли себи пород. Године 1923. дошли су поново, овога пута са дјечаком који је на рамену унио јагње у манастир и са њим је три пута обишао око цркве. - наставиће се Предавање одржано 31.05.2009.љ.Г. у Парохијском дому у Бару

ogled

Историјски контекст егошев Горски вијенац од самог појављивања довођен је у раван са најпознатијим дјелима свјетске књижевности. Настала је читава једна научна литература о Његошевом Горском вијенцу и спјеву Луча Микрокозма. Истрагу потурица у Горском вијенцу Његош je опјевао као борбу између добра и зла. Један локални догађај приказан је као манифестација исконске метафизичке драме која је започела на небу давно прије стварања свијета, између Бога и Сатане. Тај мотив тема је спјева Луча микрокозма и Горски вјенаац се може схватити као аналогија томе у историјском и земаљском контексту. Сазнање европске јавности да се у једној малој поробљеној земљи појавио пјесник јак духом као један Гете или Бајрон отворило је питање шта се уствари дешава тамо у отаџбини овако просвећеног човјека и изузетног пјесничког генија. Турска империја била је у то вријеме доминантна политичка и војна сила коју је и те како уважавала већина европских држава. Његошева позиција у једном таквом историјском тренутпротојереј ку и таквом свијету била је без утицаја на међународну политику. Своје оправдане захтјеве за ДРАГАН Станишић ослобођење од турског освајача тешко је било истаћи у том владајућем политичко историјском контексту. Оно што није могао да постигне политички, Његош је успио својим пјесничким дјелом. Просвећени кругови Европе са симпатијама су се почели интересовати за прилике у Црној Гори. На Цетиње су долазили путописци и конзули из окружења, да посјете Његоша. Њихова запажања често су била једино свједочанство о Његошевој земљи и народу. Сами актери и свједоци догађаја са домаћег подручја нијесу писали извјештаје тога типа, то су умјесто њих урадили странца, а Данило настоји да нађе неки излаз кроз преци, захваљујући којима данас имамо историографску грађу говоре. Он слуша разлоге и својих и туђина и кокоја је значајна за разумијевање Његошеве личности и дјела. То леба се. Његош је ову колебљивост приказао као вријеме, које обиљежавају сукоби око вјере, у Горском вијенцу безгранично стрпљење владике Данила, који хоће везује се за владику Данила, који је живио у седамнаестом вијеку. да се потурчена браћа дозову памети и сами схваОн је Његошев претходник и родоначелник светородне лозе те да је дошло вријеме ослобађања од ислама. Петровића. Владика Данило је опјеван као вођа – мудрац, који Побједничким духом испуњени су и они који су се свој народ изводи из агарјанског ропства. Слично Мојсију, и он турчили и који нијесу. Сада је најважније питање: ослушкује вољу Божију и није му лако да је спроведе у народу. чија је ово земља? Главари постављају императив да се изврши истрага потуриЊегош драматично наглашава ову дилему и на њој се базира страшни сукоб који води до истраге српске или турске. Владика Данило ту може једино да чека исход догађаја; његови главари ријешени су да иду до краја. Неко међурјешење није могуће. Иако је тај процес „истраге“ трајао више него једно стољеће, Његош га везује за један дан, Бадње вече и Божић. Игуман Стефан, један од главних ликова Горског вијенца, поздравља ову побједу и чини помен душама погинулих јунака, називајући их вјерним слугама Господа. Потурчена браћа нијесу достојна оваквог помена, а то је најгоре што се једном људском створењу може догодити. У контексту Његошеве традиције сам Ђаво се назива Непоменик. Дакле, у историјским превирањима епохе владике Данила у Црној Гори, истрага потурчене браће појавила се као императив више због небеских циљева, него ли земаљских. Његошеви јунаци више воле да гину у боју са Турцима него да живе са њима у миру. Шта то значи? Овдје се мир схвата као мирење са наметнутом судбином. Туђа вјера намеће се силом и ко се са тим мири гори је од Турчина. Турчин у Горском вијенцу синоним је за тиранију. Тирјанству стати ногом за врат то је људска дужност најсветија каже Његош. Истрага потурица, према овоме, је борба против тирјанства, више него ли борба против исламске вјере. На другом мјесту Његош каже да је просто што потурчена браћа промјенише вјеру, али непросто што се Србин не хтје више Србином звати. Звати се Србином значи сјећати се раније историје. Ове потурице не дају споменути ни Косово, ни Милоша, ни старе витезове који су 31

Рецепциjа ислама у Његошевом Горском виjенцу

јун - јул / 2009 / svetigora

и њихови преци. Више воле Мухамеду клањања дан један него све што су се вјековима крстили. Тајну људске личности Његош везује за наслеђе духовно и историјско. Свијест о том наслеђу врло је јака код његових јунака у Горском вијенцу. Спомен у колу вишњег Бога, Крста и великих јунака, јако је предање које надахњује покољења. То надахнуће љути Турке. Они кажу: Крст је једна ријеч сухопарна.... Турци у Црној Гори хоће мир при фактичком стању ствари, не узимајући у обзир ни прошлост ни будућност. Владика Данило је у прошлости ишао на вјеру Турцима око мира и једва им је, како каже, један Његошев лик, „са колца умакао“. Карактерно својство ових Турака које описује Његош, а прије њега и народна пјесма, јесте - да су превртљиви. Историјски контекст односа између двије вјере у вријеме владике Данила био је врло сложен. Са једне стране, турска империја била је упорна у својој доминацији, а са друге, Млетачка република је тајно настојала да Црногорцима наметне латинску вјеру. То свједочи и чињеница да су Млечани послије турског похода на Цетињски манастир искористили прилику да га поруше и запале. Улога владике Данила, као што се види и из Горског вијенца, у том историјском контексту није била нимало лака. А од свега, било је најтеже изаћи на крај са својима. Видимо како Његош у Горском вијенцу каже: „Бијесна се братства истурчише“ или „потурчи се плахи и лакоми“. Опстанак у таквим условима, у духовном смислу, био је доведен у питање. Историјски слијед догађаја између епохе владике Да-

svetigora/ / 2009 / јун - јул

Тајну људске личности Његош везује за наслеђе духовно и историјско. Свијест о том наслеђу врло је јака код његових јунака у Горском вијенцу. Спомен у колу вишњег Бога, Крста и великих јунака, јако је предање које надахњује покољења. То надахнуће љути Турке. Они кажу: Крст је једна ријеч сухопарна.... Турци у Црној Гори хоће мир при фактичком стању ствари, не узимајући у обзир ни прошлост ни будућност.

нила и Његоша био је буран и народ који се борио против турског освајача ипак је духовно опстао. Истрага потурица је симболичан догађај у Горском вијенцу, који се може схватити различито. Да ли је истрага зла могућа? Тирјанство и неправда увијек ће бити изазов са којим ће се суочавати свако на овој земљи, али, читајући Горски вијенац, охрабриће се да му се супротставља до побједе добра. Феномен ислама у Горском вијенцу На више мјеста у Горском вијенцу дати су ликови исламског закона. Помиње се Скендер-Ага, МустајКадија, Хаџи-Али Медовић, Ферат Зачир, Арслан-Ага Мухадиновић, Риџал Осман. Из писма владике Дани-

ла Селим паши види се у каквом су моралном стању Османлије. Они су „препунили мјешину гријеха“, „кренула су им кола низастрану“, „трагови им смрде нечовјештвом“ имају „дивљу памет и ћуд отровану“. На једном мјесту, пак, каже да су неки Црногорци гори него „ови Турци“. То су они који иду за турским сватовима да би се гостили, а овамо се напјевавају са њима ко је бољи јунак. Занимљив је и примјер када Турци „уграбе ђевојку“, а Црногорци при потјери убију и њу и сватове; затим се кају тврдећи да ово ни „ђеца не би радила“. Павле ПАЈА Јовановић - час мачевања Његошев став о жени дат је кроз призму ова два закона који су у датом историјском моменту искључиви један према другом. У исламу, по Његошу, жена је деградирана. Они је уважавају „док ваља“ и кад је млада, а кад остари иду са „њом на пазар ка са осталом марвом“. Што се тиче хришћанског закона, Његошеви женски локови су на изузетној висини. Таква похвала жени ријетка је у свјетској литератури. Жена Љубица, „соко сиви“, пуни пушку своме господару Радуну, бранећи се од Турака. Она ће мученички пострадати са својим мужем и стећи славу достојну царице Милице. Сестра Батрићева, позната по драматичном догађају кад тужи за погинулим братом, је женски лик изузетне дубине. Његошеви женски ликови најсјајније блистају својом љепотом у највећој тузи. Са дивљењем је описан лик снахе Милоњића бана која тужи ђевера Андрију, који је млад погинуо. Колико се један Његошев јунак диви тој љепоти не може да спава. Али, исто тако, овдје се наглашава да никаква љепота не смије да засијени светињу кумства и сличне вриједности. Људске слабости, када се појаве, треба на вријеме обуздати, спомињући се виших вриједности. Турцима је својствено да не могу и не умију да се обуздају кад нешто пожеле. Тако, поводом слабости њиховог карактера, Његош каже да њима у Корану пише оно што им срце жуди. Овдје као да хоће да каже да су овдашњи Турци у раскораку са исламским учењем, јер га тумаче како њима одговара. Управо та турска самовоља чинила је положај поробљених народа неподношљивим у позној епохи турске доминације на Балкану. Представници ислама у Црној Гори немају способност покајања или преиспитивања. Како наводи Мустај кадија, промијенили су вјеру прије двјеста година. „Богу шућур, двјеста су годинах / откад вјеру прихватисмо, / измећари дину постадосмо“. Ту вјеру прихватили су из страха, о чему говоре стихови: „Светац прави махне ли топузом, од удара заигра му земља.“ Тај страх хтјели би да утјерају и онима који још нијесу промијенили своју вјеру. Селим везир пише владици Данилу: „Ко изиде испод дивне сјенке / пророкова страшнога барјака / сунце ће га спржит као муња.... Тешко земљи куда прође војска“. Владика Данило све ово зна и сам је искусио какви су Турци. Он се не плаши толико њих, колико зла домаћег. Овим је, чини се, и мотивисана истрага потурица – да се заустави процес турчења у Црној Гори. Турци се хвале да док је њима у Црној Гори трговаца учиниће што је њима драго и сваки отпор изостаће. У Горском вијенцу Његош се на више мјеста обраћа Турцима оштрим ријечима: „Не требује царство нељудима / нако да се пред

закон животињског свијета. Кнез Роган, лик из Горског вијенца, такво понашање у људском животу одбацује, њему због тога потурице заударају. Звијери заударају па онда и људи ако су подобни њима. Игуман Стефан поводом стихија и ћудљивости свијета каже: „Св’јет је овај тиран тиранину / а камоли души благородној! / Он је состав паклене неслоге. / У њ’ ратује живина с живином, / у њ’ ратује народ са народом, / у њ’ ратује човјек са човјеком. / Нико срећан, а нико довољан, / нико миран, а нико спокојан; /све се човјек брука са човјеком: / гледа мајмун себе у зрцало!“ Свјетска моћ је пролазна и варљива и ко се у њу заклиње личи на мајмуна који себе види у огледалу и чини му се да нико није љепши од њега. Закључак Његошев Горски вијенац је свједочанство о двије вјере. Ислам је представљен као религија којој закон лежи у топузу, а своју, хришћанску, вјеру Његош назива кукавна сирота. Крст и луна су два страшна симбола чије је „на гробнице царство“. Ове двије вјере имају различито полазиште. Крст је сила којом се задобија царовање кроз страдање и подвиг. Игуман Стефан помињући витезове из прошлости, слави их јер им душе на небу царују и то је њему веће од свих сласти и уживања земаљског весеља у Стамболу. Положити живот за ближњега је највећа љубав која је освједочена управо тамо гдје је највеће гоњење и страдање. Отуда је и код Његоша увијек жива она косовска мисао: да је небеско за малена царство, а небеско увијек и до вијека. Његош у Горском вијенцу исламску религију схвата онако како је манифестују његови противници, Турци. Тиме је успио да покаже како је такво присуство ислама у Црној Гори погубно и за сами ислам, и за султана.

јун - јул / 2009 / svetigora

свијетом руже.. Коме закон лежи у топузу ,/ трагови му смрде нечовјештвом... Још имате земље и овацах /па харајте и коже гулите. Крв је људска рана наопака / на нос вам је почела скакати...“ Његош жали што исламски закон влада у Византији, некадашњој империји хришћанског свијета. За то он види одговорност у великим земљама просвећене Европе „које нам мртву турску руку држе за врат“. Некадашњи Цариград сада је Стамбол, бања „слатка људскога живота“. Дивоте и раскош садашње турске престонице „ђе се виле у шербет купају“, мамац су за плахе и лакоме. У Стамболу и виле, па и све што је небеско, потапа се у то сладуњаво уживање. То се назива познање „раја сласти“. Смисао живота везан је за земаљске сласти које се, по исламском схватању, настављају и послије смрти. Турке је запало да владају бројним земљама и они мисле да је за то њихова вјера боља. Овакво схватање вјере равно је идолопоклонству, јер обоготворује пролазне величине. Они неће да знају како је страдање Крста добродјетељ. Турци, опијени сластољубљем, славољубљем и среброљубљем, не виде да код њих „стење на свакоју страну“ и да није више свијет оно што мишљаху. У стиху „пуче колан свечевој кобили“ Његош хоће да каже: коњу пуца колан кад је у највећем напону. Поводом тога ко је бољи, а ко гори, Вук Мићуновић Хамзи капетану каже да је он хајдук робља свезанога а за себе да је хајдук који гони хајдуке. Мићуновић се рвао са тешкоћама од Косова и прије, а Хамза је издао и прије и сада. Шта значи да је Хамза издао и прије и сада? То значи да је одустао од страдања. Владика Данило то одсликава овим стиховима: „Што ће луна на крст страданија....Вјеро права кукавна сирото!...Неки један, то је ка ниједан, / нако да је више мученија. Вражја сила одсвуд оклопила; да је игђе брата у свијету / да пожали, ка да би помога... Треба служит чести и имену! / Нека буде борба непрестана, / нека буде што бити не може... Тријебимо губу из торине“ итд. Из турске призме гледано, испада као да су неки Његошеви јунаци луди. Скендер ага каже: „Мањи поток у виши увире, / код увора своје име губи, / а на бријег морски обојица“. Паралела је очигледна. Природа нас учи да је пред већим сувишно звати се својим именом. Такви су земаљски владари, они хоће да пониште свачији значај, особито оних најмањих. Али, гле, овдје они мали уздају се у некога који је већи од свих њих - у Христа Бога, пред којим што си „мањи“ то си му ближи. Велики фараон или султан вјерује да је исувише велики да би помислио на неког већег од себе. Турци у Горском вијенцу не могу да појме како Бог може бити на страни оног ко је „немоћан“. „Што ће слабо раскршће липово пред остротом витога челика.“ Када кнез Роган пита Скендер агу који би кокот волио да надјача, мањи или већи, он навија за већег питајући: „Рашта га је бог вишега дао, / кад је виши, нека је и јачи!“ Супериорност турска очигледна је што се тиче те спољашње величине и они се на њу позивају при преговорима не само политичким него и вјерским. Право јачег је

kwiga tovita

Превод: Архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

ГЛАВА ШЕСТА 1. Они пак ходећи путем стигоше увече на ријеку Тигар и заноћише ондје. 2. Младић сиђе да се умије и искочи риба из ријеке и хоћаше да прогута младића. 3. А анђео му рече: Прихвати рибу. И узе рибу младић и избаци је на земљу. 4. И рече њему анђео: Разрежи рибу и узевши срца, и јетру и жуч, добро сачувај. 5. И учини младић као што му рече анђео; а рибу испекавши, поједоше. 6. И путоваше обојица, док се приближише екватанима. 7. И рече младић анђелу: Азарије, брате, зашта ће срце и јетра и жуч рибе? 8. И рече му: Срце и јетра – ако неког смућује демон или дух зли, с њима треба окадити пред човјеком или женом, и више неће бити смућиван; 9. а жуч да се помаже човјек, који има бијелу на очима, и исцијелиће се. 10. А када се приближише Раги, 11. рече анђео младићу: Брате, данас ћеш бити код Рагуила, а он је рођак твој, и има ћерку јединицу именом Сара; 12. говорићу о њој, да ти се даде за жену, јер теби припада њено наслеђе, и ти си једини из рода њеног, дјевојка је пак лијепа и умна. Бројева 27, 8; 36, 7 13. И сад ме послушај и говорићу оцу њеном, и кад се вратимо из Рага, обавићемо свадбу. Зато што

14. 15.

16.

17. 18.

19.

познајем Рагуила, да је неће дати другом мужу по закону Мојсијеву, ни по цијену смрти, те наслеђе теби припада да примиш, а не било ком другом човјеку. Тада рече младић анђелу: Азарије, брате, ја сам чуо да је дјевојка била дата седморици мужева, и да су сви у ложници погинули. И сада ја сам један у оца и бојим се, да кад уђем не умрем, као и претходни, јер је демон воли, који не шкоди никоме осим онима који јој прилазе. Па сада ја се бојим да не умрем и низведем живот оца мога и матере моје с болом ради мене у гроб њихов; а сина другога они немају, који ће их сахранити. А анђео му рече: Не сјећаш ли се ријечи, које ти заповиједи отац твој, да узмеш жену од рода свога? И сада послушај ме, брате, јер она ће ти бити жена, а о демону ништа не брини, јер ове ноћи она ће ти бити дата за жену. И када уђеш у ложницу, узми прах од тамјана, и положи од срца и јетре рибље и окади: и омирисаће демон, и побјећи и неће се вратити вавијек вијека. А кад јој приступиш, устаните обадвоје и завапите милостивом Богу, и спасиће вас и помиловати: Не бој се, јер она је за тебе припремљена од вијека, и ти ћеш је спасити, и поћи ће с тобом, и надам се да ћеш од ње имати дјецу. И када чу Товија ово, завоље је, и душа његова прилијепи се њој силно.

svetigora/ / 2009 / јун - јул

ГЛАВА СЕДМА

1. И стигоше у Екватане, и дођоше у дом Рагуилов, а Сара их срете и поздрави их и они њу, и уведе их у дом. 2. И рече Рагуило Едни жени својој: Како је сличан младић Товит синовцу моме! 3. И упита их Рагуило: Одакле сте браћо? И рекоше му: Од синова Нефталимових заробљеника у Ниневији. 4. И рече им: Познајете ли Товита брата нашега? А они рекоше: Познајемо. 5. И рече им: Је ли здраво? А они рекоше: И жив је и здрав је. И рече Товија: Он ми је отац. 6. И скочи Рагуило и цјелива га и заплака и благосло-

7. 8. 9. 10. 11.

ви га и рече му: О лијепог и доброг човјека! И чувши да је Товит изгубио вид, ожалости се и заплака. И Една жена његова и Сара кћерка његова плакаху и примише их усрдно. И заклаше овна из оваца и припремише богату трпезу. А рече Товија Рафаилу: Азарије, брате, кажи о ономе што си говорио на путу, нека се ствар заврши. И предаде ријеч Рагуилу. И рече Рагуило Товији: Једи, пиј и уживај; теби припада да узмеш чедо моје, но, указаћу ти на истину: дао сам чедо моје седморици мужева, и када би ула-

зили к њој, умирали су под ноћ; али засад ти уживај. 12. И рече Товији: Нећу окусити овдје ништа, док је не поставите и приведете к мени. И рече Рагуило: Узми је одсад, по расуђивању своме, ти си брат њен и она је твоја, а милостиви Бог ће Вам добро дати у изобиљу. 13. И позва Сару кћер своју и узевши је за руку предаде је Товији за жену и рече: Ево, по закону Мојсијевом узми је и одведи к оцу своме; и благослови их.

14. И позва Едну жену своју; и узевши књигу, написа писмо и запечати га. И почеше јести. 15. И (опет) позва Рагуило Едну жену своју и рече јој: Сестро, спреми другу одају, и уведи је (кћер). 16. И учини како јој рече, и уведе је ондје и (она) заплака. И примијети сузе кћери своје и рече јој: Буди храбра, чедо, Господ неба и земље нека ти даде радост намјесто жалости ове твоје, буди храбра, кћери.

ГЛАВА ОСМА 1. Када пак завршише вечеру, уведоше Товију к њој. 2. А он идући сјети се ријечи Рафаилових и узе прах тамјана и положи срце рибље и јетру па окади. 3. Када пак осјети демон мирис, побјеже на крајње врхове Египта, и свеза га анђео. 4. Пошто бише закључани обоје, устаде Товија са кревета и рече: устани, сестро, и помолимо се, да би нас помиловао Господ. 5. И поче Товија говорити: Благословен си, Боже отаца наших, и благословено Име Твоје свето и славно у вјекове; нека Те благосиљају небеса и сва створења Твоја: 6. Ти си створио Адама и дао му помоћницу Еву, потпору жену његову; од њих се роди човјечије сјеме. Ти си рекао: Није добро да човјек буде сам, створићемо му помоћницу помоћницу сличну њему; 7. И сада, Господе, не ради блуда ја узимам сестру моју ову, него за истину: заповиједи да будем помилован и са њом да састарам. 8. И рече са њим: Амин. 9. И спаваше обоје ноћу. 10. И уставши Рагуило, пође и ископа гроб, говорећи: Можда је и овај умро.

11. И дође Рагуило у дом свој. 12. И рече Едни жени својој: Пошаљи једну од слушкиња, нека виде да ли је жив; 13. И уђе слушкиња отворивши врата и нађе њих двоје да спавају. 14. И ушавши јави им да је жив. 15. И благослови Рагуило Бога говорећи: Благословен си, Боже, сваким благословом чистим и светим, и нека те благосиљају свети Твоји, и сва створења Твоја, и сви анђели Твоји и изабраници Твоји нека Те благосиљају у све вјекове. 16. Благословен си што ме обрадова, и не догоди ми се, као што мишљах, него по великој милости Твојој учинио си с нама. 17. Благословен си што помилова двоје јединорођених; учини им, Владару, милост, испуни живот њихов у здрављу са радовањем и милошћу. 18. Нареди потом слугама да затрпају гроб. 19. И учини им свадбу дана четрнаест. 20. И рече му Рагуило прије него се навршише дани свадбе са заклетвом, да не оде, док се не напуни четрнаест дана свадбе, 21. и онда кад узме половину имања његовог да иде у здрављу к оцу; а остало – кад умрем и жена моја.

1. И призва Товија Рафаила и рече му: 2. Азарије брате, узми са собом слугу и двије камиле и иди у Риге Мидијске код Гаваила и донеси ми сребро и њега доведи на свадбу, 3. зато што ме заклео Рагуило да не излазим, 4. а отац мој броји дане, па ако одоцним много, веома

ће туговати. 5. И иде Рафаило и би код Гаваила, и предаде му писмену потврду. А он изнесе кесе с печатима и предаде му. 6. И поранише заједно и дођоше на свадбу. И благослови Товија жену своју.

јун - јул / 2009 / svetigora

ГЛАВА ДЕВЕТА

aktuelno

ОКРУГЛИ СТО – „ЦРКВА, ДРЖАВА И КУЛТУРНА ДОБРА“

svetigora/ / 2009 / јун - јул

Овдје доносимо део излагања г. Јована Маркуша, изговореног на округлом столу одржаном у Подгорици 25. маја 2009. године

„Краткој историји Црне Горе“ коју је саставио Ж. Драговић, а ЈОВАН Маркуш која је штампана 1910. године на Цетињу, на страни 19. пише да је господар Иван Црнојевић, који се упокојио 4. јула 1490. године: „Сахрањен у његовој задужбини, у цркви Цетињског манастира, гдје се и данас његов гроб налази“ и да „имамо разлога мислити да се је пред смрт покалуђерио и да је умро као монах Јов“. Митрополит црногорски Митрофан Бан у бесједи при освећењу цркве на рушевинама старог манастира Ивана Црнојевића 1890. године каже између осталог следеће: „И био је сахрањен у овоме светом храму његове задужбине, гдје се у истоме и данас, овдје пред иконом Христа Спаситеља, његови земни остаци налазе“. Дакле, не само из ова два већ из још много извора, имамо записе да је Иван Црнојевић био сахрањен у својој задужбини. И данас, као и прије једног вијека, налази се гробница Ивана Црнојевића, посљедњег господара Зете, првог Црне Горе и оснивача Цетиња, пред иконом Христа Спаситеља у његовој задужбини у цркви Цетињског манастира на Ћипуру. Али већ више од двије деценије, испод плоче са његовим именом, годином упокојења и грбом, нема земних остатака господара Ивана Црнојевића, а кустоси у цркви су приморани да прећуте ову тужну чињеницу или да обмањују посјетиоце да је овдје вјечно почивалиште првог владара Црне Горе. За приређиваче овог Нацрта закона о културним добрима и за ширу јавност корисно је да знају што се у протекле двије деценије дешавало са земним остацима господара Црне Горе, гдје се оне данас налазе, и какав је однос државе према овом културно-историјском добру. На основу истраживачког програма Републичког завода за заштиту споменика културе Црне Горе, општина Цетиње је прихватила финансирање радова комплекса манастира Зетске митрополије који је подигао Иван Црнојевић 1484. године на локалитету Ћипур. Истраживања су била мотивисана чињеницама које говоре да саздањем манастира и двора Ивана Црнојевића почиње љетопис престоног града Цетиња и државе Црне Горе. Очекивали су се одговори на многа питања која су се намећала о манастиру и почивалишту сјени Господара Црне Горе. Прва ископавања су отпочела 4. августа 1986. године. Ускоро, 16. октобра 1986. године, истраживачка екипа је, испод пода садашње

цркве, коју је саградио на мјесту некадашње велике цркве 1886. године књаз Никола, наишла на гроб из 15. вијека. Гроб је пронађен на дубини од 78 сантиметара од пода цркве. У гробу грађеном на идентичан начин са гробницама свих средњовјековних владара, пронађен је ковчежић са земним остацима господара Црне Горе. Увијен покровом са часне трпезе, највећим степеном сакралног достојанства у обреду православног сахрањивања, у којем осим земних остатака није било других прилога, био је сачињен од дрвета и премазан дебелим слојем неке врсте уљане фарбе. На покрову часне трпезе налазио се срмом везени крст. Током истраживања на Ћипуру, гдје је пронађен гроб Ивана Црнојевића, откривени су остаци цјелокупног комплекса Црнојевића манастира у којем се налазило сједиште Зетске митрополије на простору од 3.000 м2. Фонд споменика културе тиме је увећан за један од најзначајнијих културно-историјских трагова Црне Горе, с обзиром да је у њему било сједиште Зетске а потом Цетињске и Црногорске митрополије до 1692. године, грађевински комплекс који представља нуклеус око кога је формирана престоница Црне Горе и мјесто гдје је радила једна од првих штампарија у свијету. Овим открићем увећане су биле могућности већ започете иницијативе за упис историјског језгра Цетиња у списак добара свјетске културне баштине под заштитом УНЕСКО-а. Управо у нуклеусу овог нуклеуса, налази се гробница у којој су били земни остаци господара Црне Горе. Ковчежић са земним остацима Ивана Црнојевића отворен је у просторијама Републичког завода за заштиту споменика културе Црне Горе дана 23. октобра 1986. године, у присуству комисије коју су чинили представници Митрополије црногорско- приморске (из чије су цркве на Ћипуру преузети земни остаци због антропометријских испитивања) и државних органа Цетиња и Црне Горе. Овом приликом је сачињен записник о правима и обавезама: Завода који је требао да чува, детаљно изврши проучавање, организује инхумацију земних остатака и да направи елаборат антропометријских испитивања (који је платила општина Цетиње), власти која је гарантовала да ће договорено бити испуњено и преузети земни остаци бити враћени у цркву на Ћипуру и Митрополије која је инсистирала да у записник уђе закључак „да се приликом инхумације обави и адекватан црквени обред“. Овом приликом није одређен датум инхумације јер није било познато колико могу да трају антропометријска испитивања. Током 1998. године, приликом прикупљања потребне документације за књигу „Повратак краља Николе у отаџбину“ гдје сам планирао да се у једном поглављу говори о открићу гробнице Ивана Црнојевића на Ћипуру, посјетио сам директора Завода за заштиту споменика културе, др Чедомира Марковића и од њега сазнао да се земни остаци Ивана Црнојевића више не налазе у њиховој лабораторији. Директор Марковић ми је тада одговорио да је послије њихове стручне антрополошке анализе, ковчег у којем су кости Ивана Црнојевића предат Служби друштвеног књиговодства Црне Горе, односно њеној филијали на Цетињу. Зачуђен овом информацијом позвао сам г. Луку Лагатора, директора филијале СДК на Цетињу, који ми је потврдио да се ковчег са земним остацима господара Зете и Црне Горе налази у депоу њихове службе на Цетињу. На ову чињеницу одмах сам указао руководству општине Цетиње са жељом да покрену иницијативу да се преузета обавеза државних органа коначно испуни, али је то било без икаквог ефекта. Митрополија црногорско-приморска је у више наврата покретала питање враћање ковчега са земним остацима го-

јун - јул / 2009 / svetigora

сподара Ивана Црнојевића, који су од ње преузети уз писмену гаранцију да ће се инхумација обавити уз адекватан црквени обред. Ово питање је иницирао архимандрит Лука Анић, игуман Цетињског манастира у чијем се саставу налази црква на Ћипуру из које је Завод за заштиту споменика културе преузео земне остатке. У једном од одговора директора Завода др Марковића, од 26. јула 2001. године, се каже „Свечани чин инхумације неопходно је обавити у договору са надлежним Републичким органима и и органима локалне управе Цетиња, уз одговарајући црквени обред“ као да то прије 12 година није било усаглашено. На крају одговора пише следеће „Истини за вољу, могуће је да се у протеклих десет година овај чин могао обавити, али како је напријед речено, он не подразумијева само обављања црквеног обреда, већ и поштовање одређеног државног протокола, будући да се ради о изузетно значајној историјској личности, утемељивачу и државности и духовности Црне Горе“. Ни једном ријечју директор Завода не каже гдје се налазе земни остаци, као ни о обавези државне установе, којој је био на челу и 1986. и 2001. године, да врате земне остатке Митрополији од које су их прузели. На обавезу Завода за заштиту споменика културе и надлежних државних органа подсјетио је и Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Радовић. У отвореном писму директору Републичког завода за заштиту споменика културе Црне Горе, од 9. августа 2002. године, Митрополит га је упитао „У ком подруму цетињске општине деценију држите давно извађене кости Ивана Црнојевића, па су кустоси приморани да обмањују народ како је он похрањен на Ћипуру испод плоче са његовим именом?“ и запитао се „Зар смо до тог дна нечовјечности доспјели да је за Вас важније да ли је неки калуђер уградио по неки камен не по Вашем укусу него ли светиња људске кости и људског гроба, нечега најсветијег у свим цивилизацијама до данас, и код свих народа, од најпростијих до најобразованијих? Ако је и од обезбоженог нихилизма и антихуманизма-много је!“ У свом одговору од 15. августа 2002. године, директор Републичког завода није имао куд већ и да званично призна да ће вјероватно разочарати Митрополита чињеницом да су кости Ивана Црнојевића „смјештене у трезор једне од служби у Цетињу која ради са новцем и хартијама од вредности“, обећавајући: „Урађен је потребни елаборат да се посмртни остаци Ивана Црнојевића, уз све дужно поштовање које као господар Црне Горе заслужује, похране у његовој преуређеној гробници на Ћипуру, што ће ускоро бити и учињено“. Сви дневни листови који се штампају или продају у Црној Гори су од 2002. године, тј. од сазнања гдје се налазе земни остаци првог господара Црне Горе, писали критички више пута о овој теми. О овом скандалу писали су дневни листови: ДАН, Новости, Вијести, Блиц и Побједа. Новинска агенција Светигора-прес је много пута актуелизовала ову тему, а Телевизија Црне Горе и ТВ Мама су имале прилоге који су неколико пута репризирани. Према дефиницији из Нацрта закона о културним добрима, земни остаци Ивана Црнојевића - првог господара Црне Горе су културно добро од општег интереса које се штити законом. Земни остаци господара Црне Горе били су и предмет расправе у Скупштини Црне Горе. Предсједник Народне странке г. Предраг Поповић, посланик у Скупштини Црне Горе, дана 30. јула 2007. године поставио је следеће посланичко питање: „Када ће актуелна власт вратити утамничене земне остатке првог владара Црне Горе, Ивана Црнојевића, у гробницу цркве Цетињског манастира на Ћипуру?“ Одговор Министарства културе који је достављен писмено био је уствари препричано писмо које је директор Републичког завода за заштиту споменика културе упутио 26. јула 2001. године игуману Цетињског манастира. У одговору је наведено да су „посмртни остаци Ивана Црнојевића похрањени у трезор СДК Цетиње“ и прећутана чињеница да су они премјештени у подрум Владиног дома на Цетињу.

reporta`a јеромонах ЈОВАН (ман. Липље) svetigora/ / 2009 / јун - јул

Освећен храм Христа Спаситеља у Бања Луци

упорна борба бањалучких Срба да се оствари право на изградњу храма Христа Спаситеља и нагласио је да је требало да прође пет година, испуњених напорним и стрпљивим радом умјетника и занатлија који су уређивали храм изнутра, као и грађевинара који су бринули о спољном изгледу, да дође до данашњег дана. Захваљујући бројним донаторима и приложницима који су помогли изградњу храма, владика Јефрем се посебно захвалио кумовима храма. Предсједник Владе Републике Српске Милорад Додик изразио је задовољство што је био кум храма Христа Спаситеља у Бања Луци и у прилици да помогне његову обнову и истакао је да је захвалан Српској Православној Цркви и епископу бањалучком Јефрему што су му указали ту част и додијелили му највише одликовање СПЦ, Орден Светог Саве. „Мислим да је то велика част за Владу коју представљам и за мене лично. Ово је велики догађај и доказ да важне ствари за људе и народе не могу да нестану ако их срушите и да се увијек и изнова могу обновити, дати им нова вриједност и значај“, рекао је Додик новинарима у Бања Луци послије освећења храма. Он је додао да је управо освећење храма доказ „једне дуготрајне вјере у праве вриједности српског народа који поштује своју СПЦ“. Бивши предсједник Републике Српске Драган Чавић рекао је да му је велика част што је кум храма, подсјетивши да је од 2001. године био на челу Организационог одбора за његову ањалука је ове године своју крсну слаизградњу. „У протеклих 10 година све власти РС и града Бања ву, Спасовдан, први пут обиљежила у Луке уложиле су много напора да се овај величанствени храм новоизграђеном храму Христа Спаситеља. приведе крају и почаствован сам што сам, на приједлог влаНа истом мјесту од 1925. до 1939. године градике Јефрема, добио највиши орден СПЦ, а посебно што су дио се храм Свете Тројице, који је 12. априБања Лука и Српска добиле овакав храм“, истакао је Чавић. ла 1941. године бомбардован. Обнова храма поГрадоначелник Бања Луке, Драгољуб Давидовић је новикренута је 1992. године, а 1993. године Његова Светост нарима изјавио следеће: „Дочекали смо да послије 70 гоПатријарх српски Г. Павле осветио је темеље будућег дина храм буде обновљен. Ово је историјски дан за Бања храма. Луку, и вјерујем да су сви који су присуствовали срећни, Новоподигнути храм Христа Спаситеља је и свечано јер ће имати још један храм и нешто по чему ће Бања освећен на овај велики празник, којом приликом је и Лука бити препознатљива“. Владика Јефрем се захвалио додјељено највише одликовање Српске Православне и пројектантима, градитељима, надзорним лицима и Цркве, Орден Светог Саве, кумовима храма, предсједнику умјетницима. Владе Републике Српске Милораду Додику, градона- Уз владику бањалучког Јефрема и владику зворничкочелнику Бања Луке Драгољубу Давидовићу и бившем тузланског Василија, Литургију је служило више епипредсједнику РС Драгану Чавићу. скопа Српске Православне Цркве, уз саслужење свешОдликовани су такође и предсједник Републике Српске, тенства. На свечаности су били присутни и предсједник Рајко Кузмановић, и предсједник НС РС, Игор Радојичић, РС Рајко Кузмановић, предсједник Народне скупштикао и Горан Талић, Пантелија Дамјановић и Зоран не РС Игор Радојичић, руски амбасадор у БиХ КонстанЛемић из Бањалуке. Његово Преосвештенство влади- тин Шувалов, министри у Влади РС и Савјету министара ка бањалучки Јефрем рекао је послије освећења храма БиХ, посланици Народне скупштине, те лидери политичи Свете Архијерејске Литургије да је дуготрајна, мукотких странака из РС. Освештању храма су присуствовали и рпна и истрајна борба српског народа и његове цркве чланови Академије наука и умјетности РС, рабин Јеврејске израз несаломљиве воље, жеље и стварне духовне позаједнице у БиХ Јозеф Атијас, бањалучки бискуп Фрањо Котребе да се у Бања Луци подигне, а затим и обнови помарица, муфтија бањалучки Едхем Чамџић и многобројне рушени саборни храм Христа Спаситеља. личности културног и политичког живота РС, као и велики „Храм је наша духовна вертикала која нас уздиже ка број вјерника из РС, Србије и Бања Луке. небу. Она нас повезује са Богом, али и са нашим преСадашњи обновљени храм архитектонски је идентичан претцима који су жељели доживјети овај моменат слаходном, са звоником високим 47 метра и куполом од 22, 5 меве и радости, те нашим потомцима који ће нас тра. Храм, који може да прими од 800 до 1000 особа, први је у по овом дјелу помињати и са поносом истицаЕвропи који је ти због величине жртве уложене у овај посао'', зидан од црверекао је владика Јефрем окупљеним у храму ног и жутог каХриста Спаситеља. Он је нагласио да је овдје мена травертикроз вијекове рушено готово све што је на, поријеклом из припадало Српској Православној Цркви Месопотамије. Зидан и народу, али да је задужбинарски дух је трослојним зидом: Срба остао јачи од свих рушилачких камен, армирани бетон, стихија овога свијета. цигла. Куполе су покривене Владика Јефрем је подсјетио да је златним прохром лимом, довише од једног вијека потрајала везеним из Сибира.

протојереј ФЈОДОР Бородин

Где мали хришћанин треба да се налази на богослужењу? Да ли мама може да дозволи својој кћерки да на служби стоји с лутком? А да црта на папирима за давање имена за здравље или да прави фигурице људи од остатака изгорелих свећа? Родитељима се често намећу слична питања. Своје мишљење у вези с овом темом поделио је с нама протојереј Фјодор Бородин, отац петоро деце. би излазило и онај део богослужења који може да одстоји, доживљавало би као празник. Мера мора бити следећа: време колико детету није тешко да стоји и још мрвицу додати, као у спорту. Тако се тренира воља и не рађа се одбојност.

јун - јул / 2009 / svetigora

Извините, ваше дете се игра с анђелима! Мислим да се сасвим малој деци може дозволити да на службу доносе играчке, ако то нису гласне звечке. Ако постоји нека забава која не омета богослужење, попут цртања на папирима за давање имена, она се детету може дозволити. Оваква тежња деце да се поиграју, да цртају за време службе, може се објаснити још и тиме што данас многа деца уопште не могу да се усредсреде на нешто ако им руке нису заузете. Чини ми се да се малој деци може дозволити да седе на солеји. Она, чедне и чисте душе, као да седе покрај Христових ногу. Не смемо понављати грешке апостола који нису пуштали децу да приђу Господу. Међутим, ипак је веома важно навикавати децу на то да се према богослужењу односе са свештеним страхом. Кад је дете немирно просто због тога што више не може да стоји на истом месту, биће умесно сетити се Серафима Саровског, код којег је дошла

Соба за мајку и дете Сад, ако у храм долази породица с неколико деце често се дешава да немају где да оставе колица, а о томе да се беба преповије или да се подоји и да не говоримо. Чини ми се да у сваком храму треба да постоји соба за мајку и дете. Велики је подвиг доћи до цркве метроом с троје-четворо деце, а да не говоримо ако је мама још и трудна. Таква породица је прва коју треба примати у храм. У соби за мајку и дете може се наместити блиднирано стакло. Кроз њега би дете могло да прати богослужење, а кад би у соби још били звучници, малишан би могао да слуша службу, а његово плакање се не би чуло у храму. И кад духовник и родитељи одлуче да дете већ може да уђе у храм оно

Деца на богослужењу

prakti^na veronauka

Подвизавамо се индивидуално еки четрнаестогодишњи дечаци и девојчице не могу да издрже да стоје ни десет минута, а петогодишња деца понекад као свећа стоје целу службу. Зато место на којем дете треба да се налази за време богослужења – да ли у припрати или напред, не зависи толико од година, колико од навикнутости на молитву. Пошто је детету веома тешко да се усредсреди уколико не види свештенодејства, чини ми се да је његово место напред – тамо где се све види. Дететови родитељи и духовник треба да схвате колико оно може да издржи да стоји на служби и да га пусте у храм управо на толико времена, како би дете видело богослужење. Ако дете још увек није спремно да се моли зато што је премало, ако плаче или ако је несташно, наравно, боље је стајати с њим у припрати или код западног зида храма, да се не би сметало другима. Можда је понекад уопште боље не доводити дете на службу, већ га пустити да се наспава, јер се деца врло много умарају од школе. Чини ми се да смо често сами криви за то што деца не могу мирно да се понашају у храму: нудимо им меру коју она не могу да издрже. На пример, отац и мајка долазе на Литургију пре почетка читања часова и доводе петогодишње дете. И малишан ће се, како буде растао, сећати само умора, нејасне службе која јако дуго траје. То није никаква радост и није празник. Деца не треба да буду преоптерећена богослужењем. Моја сећања из времена пубертета која су везана за цркву јесте да су ме болела леђа. Наша породица није ишла у цркву, на службе ме је водила моја кума. Ништа нисам схватао на служби, нико ми ништа није објашњавао. На пример, изнет је путир. ‘’Добро је, најзад’’, мислим ја. Затим је однет. Сад знам да је то био Велики вход, а тада сам се љутио: ‘’Требало је да се људи причесте, а путир је однешен, значи, чекаћемо још пола сата.’’ А кад бисмо излазили напоље кума би вадила сендвиче и термос, а ја сам размишљао: ‘’Готово је, оставиће ме на миру пола године. Иако ми се срце радовало и у принципу с радошћу сам ишао у цркву.’’ Понекад се дешава да у породици има неколико деце различитог узраста и можда има смисла да старија деца долазе на почетак службе, средња – на средину, а најмлађа – за ‘’Оче наш’’. У неким породицама родитељи овај проблем решавају на следећи начин: једно од њих са старијом децом долази на почетак Литургије, а друго долази касније с млађом децом. У једном од московских храмова постоји вртић, у којем деца бораве за време службе. С децом се у току већег дела Литургије уче ствари из предмета веронауке, и она се доводе у храм тек пред канон Евхаристије или чак и касније, у зависности од узраста. Маме могу мирно да се помоле у храму, а деца се не премарају богослужењем, али истовремено не губе време.

svetigora/ / 2009 / јун - јул

Чини ми се да смо често сами криви за то што деца не могу мирно да се понашају у храму: нудимо им меру коју она не могу да издрже. На пример, отац и мајка долазе на Литургију пре почетка читања часова и доводе петогодишње дете. И малишан ће се, како буде растао, сећати само умора, нејасне службе која јако дуго траје. То није никаква радост и није празник.

посетитељка, а њен малишан је почео да трчи и да се игра у келији. Жена се веома стидела за своје дете, а преподобни јој је рекао да се дете игра с анђелима. Друга је ствар цинично брбљање деце у храму. То је ружно понашање. Немам у виду случај кад се дете заборавило, већ кад се, свесно преступајући страх Божји, игра или кад брбља са својим вршњацима на богослужењу. Имали смо случај кад је дечак у пубертету имао послушање прислужитеља у олтару и за време Литургије је силазио у подрум правећи се да му нешто треба, а у ствари је крао новац. Или, једном се испоставило да за време службе двојица момака од четрнаест-петнаест година седе у подруму, брбљају и пију чај. Кад понашање деце прелази у дрскост и гажење односа страхопоштовања према храму то треба пресећи. Пракса показује да је многе довољно постидети, просто тако што ће им се упутити прекор, нежно, с љубављу, без примене било каквих строгих репресивних мера. Репресије треба да буду крајност. Популарна литургика Не можемо да приморамо дете да воли службу. Одлука да ли ће волети Христа или не, израста у души сваког човека и ми не можемо да решимо ово питање уместо њега. Пророк Самуило је имао неваљалу децу, а Господ је с њим лично разговарао. Али можемо да

заинтересујемо нашу децу за богослужење. Зато међу предметима веронауке треба да постоји нешто што би подсећало на ‘’популарну литургику’’: не у строгом смислу црквенословенски језик и не појам литургике у схватању богословских школа. У мом детињству су постојале Перељманове књиге „Занимљива физика“ и „Занимљива математика“ – популарна литература која је учинила да се на хиљаде људи заинтересује за науку. Чини ми се да треба да постоји неки радостан, леп увод у богослужење за децу. С њима безусловно треба прочитати и превести им главне песме: ‘’Свјете тихиј’’, ‘’Сподоби, Господи’’, ‘’Ниње отпушчајеши’’, тропаре који се често поју у храму – како би их деца разумела. Боље је избећи Карабаса-Барабаса Деца се у храму нипошто не смеју остављати без надзора. Често видимо: мама је дошла у храм, узнела се до небеских висина на молитви, беседи с анђелима, а њена деца јурцају по храму, гурају чираке, праве буку, играју се, сметају свима осталима и нико не може да их умири. Родитељи сами морају да пазе на своју децу. У нашем храму, истина, постоји послушање – Карабас-Барабас, који иде и пази на децу, али у принципу, тиме треба да се баве

јун - јул / 2009 / svetigora

преузето из часописа ‘’Нескучний сад’’, бр. 4, јул/август 2008. с руског Марина Тодић

родитељи. На пример, они могу да стоје на служби заједно с дететом и да прате богослужење по књизи. Кад родитељи остављају своју децу без надзора неизбежно је да она, кад се нађу с другом децом, почну да се играју. Деца треба да схвате да на служби не треба да се играју. Једна је ствар тихо цртање, а друга је ствар кад почињу да буду несташна. Наравно, сви ми браћа-хришћани волимо једни друге, али пре свега волимо Господа и зато за време службе треба да се молимо, а не да причамо. Пубертетлије и деца уопште, туђа или своја, могу се, а чак их и треба, опоменути опрезно с љубављу. Да сам у свом детињству у московском метроу пробао да грицкам семенке прекорио би ме најближи човек. Данас смо изгубили могућност да опомињемо туђу децу, а то значи да је друштво у целини престало да васпитава своју омладину, што је јако лоше. У храму то треба обновити. Потребно је опште расположење, сви ми треба да учинимо да наша деца схвате да је богослужење велика светиња. Често се дешава да се дете гура напред како би се причестило. Оно је раније навикло да га носе и да приступа као једно од првих, али је сад већ порасло, а гура малишане. Чини ми се да таквом детету треба рећи да ће се причестити последње међу децом. Нека мало стоји по страни и нека гледа, а кад се причести последње дете нека стане после њега. Могуће је да се следећи пут више неће гурати. Пубертетлијама, младићима и девојкама треба дати на располагање место на којем би могли да попричају после службе. Чини ми се да при свакој школи веронауке треба да постоји Клуб матураната како пријатељске везе, које је омладина стекла у храму, не би нестале. Јер човек, кад се уписује на факултет или кад почиње да ради, често наилази на потпуно неверујући свет и да би опстао, потребно му је да се дружи са својим бившим друговима из разреда или с веронауке.

svetigora/ / 2009 / јун - јул

^ovjek i priroda

„А шта ће мајмуну разум философа?“

qubav prema bogu, filosofija i gnev su ^isto qudske osobine Животиње имају многе особине, које су својствене човеку: интелект, емоције, способност учења, везаности. У чему се онда састоји главна разлика између човека и животиње? То смо упитали познатог богослова, професора Московске Духовне Академије (МДА), Алексеја Иљича Осипова.

верујемо? У животињском свету не знамо да животиња може да воли Бога, да се односи према Њему као према бићу које је свето и предивно. (Против овога можете да наведете то што се у псалму каже: „...всјакоје диханије да хвалит Господа.“ Али запазите да се овде не говори само о животињама, већ и о свему створеном, између осталог и о неживим предметима. Узмите предначинатељни псалам, који се пева на почетку бденија и видећете: све хвали Бога! Звезде, небо, месец, цео космос, Чаша воде у односу на океан сва она лепота која је одраз божанске. Они хвале Бога као што м је само једна од разлика које постоје уметника хвале његове слике, композитора – његова дела.) између човека и животиње. С богос- Друга карактеристика човека као образа Божијег је разумност. ловске тачке гледишта у овом питању је По чему се човеков разум разликује од животињског разума? принципијелно то што је човек образ Са- Истраживања разума животиња, која нам нуди наука указују мог Бога. То је дивно, пошто појам „Образ само на извесне мрвице у поређењу с оним што налазимо код Божји“ не може да се примени чак ни на човека. Човекова разумност се не разликује просто квантитаанђеле. Тим мање се он не може примени- тивно, она има потпуно други квалитет. Узмите бар једну обти на животиње. Шта је то „Образ Божји“? Једну ласт – философију. Није случајно то што је кад је Дарвин напиод његових најважнијих дефиниција налазимо сао своју књигу „Порекло врста“ његов пријатељ Волес послао код древних светаца, између осталог, светитељ писамце: „А шта ће мајмуну разум философа?“ Заиста – шта ће Григорије Ниски каже да је Бог Тројица и да у му? У смислу прилагођености животу око себе мајмун нимало људској души такође налазимо ову трихотомију. не заостаје за човеком, а у многоме га чак превазилази. Мајмун У чему се она састоји по Григорију Ниском? Прво може да пређе с једне стране на другу преко конопца на виси– то је жељно својство душе које се испољава у ни од десет спратова – а човек ће одмах пасти. Зашто? Због мисљубави. Као што је Бог Љубав, тако и у човеку ли. Дакле, не може се претпоставити да животиња има мисли о постоји способност љубави према Богу и према бићу, о смислу живота. Ми наравно не знамо шта се дешава у целој творевини. Не љубави као стихије, оног ин- свакој животињи, али барем немамо основе да подразумевамо стинкта који видимо код свих да ова философска страна постоји у њиховој свести. живих створења, већ Светитељ Григорије Ниски треће својство човекове душе накао стремљења зива „раздражљивом“ у преводу на наш језик то се може напрема томе, Ко звати гневом. Али каквим гневом? Знамо каква јарост може да је Истина, Све- постоји код звери. Овде се ради о нечем потпуно другом: о гнетост, Љубав, До- ву, који је својствен и самој светости. Кад Христос узима бич бро и Лепота, у истерујући трговце из храма Он каже: „Храм ће се Мој дом моКога може- литве назвати, а ви сте га претворили у разбојничку пећину!“ мо да Он с негодовањем скреће пажњу на то да с крши главно што треба да постоји у храму – могућност да се човек моли. Овај гнев је праведан, он није повезан с биолошком страном нашег постојања, није усмерен на оно што човеку смета да једе, да пије итд., већ на зло духовног реда, то је негодовање због скрнављења светиње, на духовно зло. Човек има способност за овакав праведан гнев. Овај гнев, на пример, налазимо код светаца који разобличавају грех. Ево, ове три особине не налазимо код животиња. У вези с тим људи често питају: да ли животиње имају душу? Треба да се договоримо о томе шта подразумевамо под овим појмом. Реч „психи“ коју преводимо као „душа“ код грчких философа је означавала најнижи део човекове душе, који је био својствен и животињама. Њихово понашање, везаност за човека, нежност, гнев и друге емоције јесу „психи“. Али то није „нус“. Зато што у човековој души постоји нешто узвишеније од „психи“, а што се на грчком назива „нус“ – дух или ум. Да ли животиње имају свест о добру и злу? Чини се да животиње које живе с нама стичу нешто од нас, науче да се стиде, на пример. Мачка се може научити – она код куће неће урадити нешто рђаво, а ако уради, сакриће се. Али да ли је то моралност или очекивање казне? Можда животиње и имају нешто такво у извесној мери. Али шта је чаша воде у односу на океан? Исто то је и животиња у односу на човека. И последње: човек може да постане богосличан, односно, он може да се обожи да достигне оно стање величине, за које је речено: „Христос је сео с десне стране Бога-Оца.“ Ево какво је човеково достојанство, које како се испоставља, превазилази и достојанство анђела.

Да ли ће у рају бити животиња? На ово питање одговорићу питањем: да ли знате шта је рај? Апостола су, кад је био узет до трећег неба, људи питали: „Реци нам како је тамо?“ а он је говорио: „Немогуће је рећи!“ Није немогуће зато што је забрањено, већ зато што како слепцу може да се објасни по чему се зелена боја разликује од„лихт розе, па на штрафте“? Један архијереј је умирао и пред смрт се стално освртао и понављао је: „Ништа није онако, ништа није као оно!“ Тамо заиста „ништа није онако“. Сви наши покушаји да замислимо шта ће бити у рају представљају најгрубљи антропоморфизам. Шта су животиње и цео свет око нас? То није ништа друго до проширење људске плоти – не као тела, већ плоти, односно „психи“. Да ли сте обраћали пажњу на то да људи неке називају: „Права си лисица!“ а друге: „Ох, прави вук!“, „Ма, медведе један!“ У човеку су концентрисана својства свих животиња, у овом смислу он је микрокосмос, сва твар је проширени израз људске плоти. И пошто већ прво казивање о рају говори о томе да је био насељен и животињама можемо, како ми се чини, да закључимо да ће животиња бити и у будућем животу посебно оних које су везане за човека и за које је човек везан. Зато се ономе ко пати за својим угинулим псом може рећи: „Не брините се, у рају неће бити патњи. И ако сте толико везани за свог пса – и он ће бити тамо.“ Али истовремено не треба заборављати да где је срце наше (љубав, везаност), тамо ће бити и наша душа. Од-

Из часописа „Нескучниј сад“, бр. 2, март/април 2008. С руског: Марина Тодић

јун - јул / 2009 / svetigora

Цар природе Човек је створен као цар природе, коју је требало да обрађује и да је чува. Кад је Адам дао имена животињама, с једне стране, то је био знак власти над њима, с друге – сведочанство познавања њихове суштине. После грехопада човека није се изопачио само он сам, већ и читав свет око њега, сва твар. У чему је суштина греха првог човека? Он је умислио да је Бог – ево корена зла, ево шта се десило – човек је изгубио љубав. Услед тога било је дубоко изопачено оно главно у његовој природи, а с њим и у целој творевини. Испоставило се да је и природа, пошто је она плот човека, заражена злом, које је човек пустио у себе. И природа је престала да се повинује човеку као што је човек престао да се повинује Богу. Да је управо човеков грехопад утицао на промену понашања животиња потврђују чињенице односа дивљих животиња према свецима. На пример, лав је служио светом Герасиму Јорданском, медведи – светом Сергију Радоњешком и Серафиму Саровском. Али ко је свет човек? Онај код којег је почео процес оздрављења – оздрављења од греха. Зато, кад се то дешава, одмах се одражава и на четвороножна бића, на бића која лете, и која гмижу, овај процес се тиче свих бића из човековог окружења.

носно степен будућих добара човека директно ће одговарати снази његове везаности за било шта пролазно, страсно, земаљско. Сликовито говорећи, човек ће општити или с анђелима и људима или с мачкама и кучићима, па и с још нижим бићима. То не значи да општење са свецима искључује општење с нашом „мањом браћом“, али нам говори о ономе што је за нас примарно: Бог као највише духовно благо или инстинктивна љубав према нижим створењима. Питате чиме су се животиње храниле у рају, посебно грабљивице? Али и ово питање је изазвано по-

грешном представом о рају. „Тамо уопште није тако.“ На пример, свети Јефрем Сирин је писао: „...Рајски миомирис насићује без хлеба; дах живота служи као пиће... Тело које у себи садржи крв и влагу, достиже тамо чистоту једнаку самој души... Тамо се плоти узвишавају до степена душа, душа се узноси до степена духа...“ Испоставља се да је човеково материјално тело било духовно. Не знам како је то било, али мислим да у Рају, како човек, тако ни животиње, нису имали данашње варење хране са свим његовим улазним и излазним последицама. Грабљива атрибутика је створена у предвиђању будућег грехопада човека и огрубљивања његове плоти, којој је постао заједничар и сав нижи, тварни свет. Апостол Павле је писао о томе: „Твар се није добровољно покорила сујети, већ по вољи онога ко ју је покорио, у нади да ће и сама твар бити ослобођена робовања трулежности у слободу славе деце Божије.“ У рају није било зла, зато смрти као зла тамо није могло бити. И ако је чак и постојала смрт као престанак постојања (увенула трава), то није било зло, јер никоме и ничему није причињавало било каква страдања.

jevan\elsko slovo

ИВАНА Јовановић

svetigora/ / 2009 / јун - јул

Јеванђеље на Недељу свих Светих

У првој недељи после Педесетнице, која је посвећена свим Светима, на Св. Литургији се чита Јеванђеље по Матеју (10, 32 -38; 19, 27 – 30): ''Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови. Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан. Тада одговори Петар и рече му: Ето, ми смо оставили све и за тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити? А Исус им рече: Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на пријесто славе своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих. И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наслиједиће живот вјечни. Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.'

а Педесетницу је послао Господ Духа Свога ученицима, учинио их синовима и наследницима Царства, сутелесницима Својим, а већ у првој следећој недељи по празновању тог славног догађаја казује нам се начин на који свако од нас може да оствари тај залог. Изабравши баш ове одломке из Јеванђеља по Матеју за празник Свих Светих, Црква нам даје недвосмислен одговор на питање шта је то што човека чини светим: ''Данашње Свето Јеванђеље уствари јесте житије сваког Светитеља, јер нам открива тајну како је сваки од њих постао Светим, како човек грешан, или човек блудник, или човек убица, или човек крадљивац, како такав човек постане Светим човеком.'' (о. Јустин Поповић, Пасхалне Беседе). Свет је онај који призна Господа пред људима, који љуби Господа већма него ишта или икога другог на овом свету и који је спреман да све остави имена Његовог ради. Таквог ће човека и Господ Исус признати пред Оцем својим, а ''зар може бити веће награде за једнога човека него да га сам Господ Христос у царству небеском, пред Оцем небеским и пред безбројним војинством ангела, призна за свог?'' (Св. владика Николај, Омилије). Господ не тражи од нас само веру у срцу нашем, већ и да га отворено исповедамо. Да Га се не постидимо или да се не уплашимо могућих последица које то исповедање може имати. Јер ако дозволимо да страх или стид у нама победе веру и љубав, себе изузимамо из власти Божије, и препуштамо се власти мамона, не допуштајући Господу да дело спасења читавог човека оствари и на нама. Отуда смо ''дужни и душом и телом исповедити Господа Исуса. Јер се човек састоји из душе и тела, те је потребно да цео човек исповеди онога који је дошао да спасе целога човека.'' (Св. владика Николај) Откуда да Онај Који је непрекидно благовестио мир и тај Свој мир штедро делио људима, сада говори о мачу? ''Зато што се мир нарочито онда задобија када се оно што је заражено болешћу одсеца... Само је на тај начин могуће да се небо сједини са земљом. Јер и лекар онда спасава остале делове тела када од њих одсеца неизлечиви део...'' (Св. Јован Златоусти). Господ не говори о миру и мачу у смислу да је вера у Њега она која производи нетрпељивост и непријатељство према другима, ближњима који нису у вери. Није тај мач ту да би секао љубав и поштовање које смо увек дужни једни другима, већ да би одсецао у души нашој везаност за оне вредно-

сти и идеале који би нашу љубав чинили смртном и пролазном, да би раздвојио у души нашој љубав од греха и острашћености. ''Није заповедио да просто омрзнемо, јер би то било потпуно противно закону; него, уколико би неко од њих хтео да га љубиш више него Мене, у том га случају због тога омрзни. Јер таква љубав поништава и онога који љуби и љубљеног.'' (Св. Јован Златоусти). Како је пред многе хришћане била и заиста, у буквалном смислу речи, постављана дилема – Христос или ближњи, то је ово Господ рекао у вези са гоњењима и страдањима, која их чекају, а због којих ће се многи ближњи уплашити: ''Уплашиће се отац и мајка, уплашиће се син и ћерка, па ће рећи апостолу Христовом: Одреци се Христа и живи мирно са нама, и не иди из свога дома. Живи као и остали људи; мани се нове вере! Она те може раставити од нас и довести до губилишта... Ако нас волиш остави се Христа, па живи ту са нама мирно и спокојно.'' (Св. Владика Николај). Но, ове се речи не односе само на оне хришћане који су живели у атмосфери гоњења и страдања, већ на све верне. Јер сваки је хришћанин по своме призиву увек у стању унутрашњег душевног одрицања од ближњих и од самог себе. У том је смислу ''мач'' о којем Господ говори унутрашњи мач вере који нас, докле год стражимо, чува од острашћене везаности за ближње и за сами живот наш. Такво, пренесено значење, по тумачењу Отаца, имају овде и отац и мајка: осим што се односе на наше телесне родитеље, означавају истовремено и оне који нас уче спољашњем знању, који нам дају мудрост овога света. И Господ, растављајући кћер од матере њезине и човека од оца његовог, нас учи да су сва та знања, сама по себи, исто тако пролазна и смртна као и живот у којима их стичемо и у који нас рађају наши телесни родитељи. ''Погледај, потом, како он развија мисао, да ближњи због ових речи не би туговали. Рекавши: 'Ко не омрзне оца свога и мајку', додаје: 'и сам живот свој'. Зашто, каже, ти размишљаш о родитељима, о браћи, о сестрама и жени? Свакоме је најважнија сопствена душа, но уколико не омрзнеш и њу, нећеш у потпуности поступити као онај који љуби. Но, притом није заповедио да просто омрзнемо душу, већ да претрпимо и борбу и страдање, не бојећи се смрти и крвопролића... И није рекао да треба просто да будемо спремни да умремо, већ и да претрпимо насилну смрт.'' (Св. Јован Златоуст). Под крстом који свако од нас има да понесе се подразумева прво то раздвајање од ближњих, о ком је Господ говорио, а потом и сва друга спољашња страдања која верни трпи Христа ради, али и унутрашње страдање, које трпи сваки хришћанин да би победио старог човека у себи. По речима о. Јустина Ћелијског: ''Хришћани су у ствари крстоносци у овоме свету... Да! То је душа свих Светитеља, вера љубав, Крст! Ето у њима све врлине и све силе. То је данашње јеванђеље Светих, али не само свих Светих. Чули сте да то Јеванђеље важи за сваког од нас. Светитељи нису лакши од нас по природи: иста при-

рода је у њима као у нама, исто тело са истим бројем чула, душа у њима, савест у њима као и у нама, воља у њима као у нама. Али се разликују од нас - по чему? По вољи, по одлучности својој, по жељи да постану Христови.'' На ове стихове из десете главе Јеванђеља по Матеју се настављају стихови из деветнаесте главе, разговор између Господа и апостола Петра. За овај празник су они спојени у један одломак, да бисмо одмах видели какви плодови чекају оне који ове речи Христове у свом животу остваре. Том разговору између Господа и апостола Петра претходи разговор између Господа и богатог младића, који је хтео да зна начин да наследи живот вечни. Њему Господ одговара: ''Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу''. И да не би неко помислио да је само одрицање од великог имања оно које може учинити човека савршеним, то Петар пита, у име свих апостола, шта ће бити са њима који су све оставили и за Њим пошли. И Господ им свима обећава велику награду: Заиста вам

јун - јул / 2009 / svetigora

кажем да ћете ви који пођосте за мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на пријесто славе своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих. Не обећава им да ће судити над свим народима, јер тај суд само Њему припада, већ да ће судити оном народу којем су и сами припадали. Ево како то објашњава Св. Јован Златоусти: ''Јудеји су били васпитани у истим оним законима и у истим обичајима и водили су исти живот као и апостоли. Стога, када се буду правдали тиме да у Христа нису могли поверовати стога што их је закон спречавао да приме заповести Његове, тада ће их Господ, указавши им на апостоле који су тај исти закон имали и ипак поверовали, осудити.'' Но, да ли се то обећање односи и на Јуду? Не, свакако. Јер, ''Он није дао безусловно обећање, није просто казао само 'ви', него је додао и 'који пођосте за мном', да би и Јуду издвојио и оне који су му после имали прићи привукао.'' (Св. Јован Златоусти) ''Како неко не би помислио да се Христове речи односе само на ученике, Господ проширује своје обећање на све који буду тако чинили... Потруди се дакле да и ти продаш све своје ''имање'' и раздаш га сиромасима. А имање је: за гневљивца – гнев, за блудника – жеља за блудом, за злопамтљивца – злопамћење. Све то, дакле, продај и подај ''сиромасима'' – демонима, који оскудевају у сваком добру.'' (Св. Теофилакт Охридски) Речи којима Господ закључује обећања: Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први, истовремено та обећања и потврђују, али су нам упућене и као упозорење. Да се не опустимо и не помислимо да је први напор следовања Христу довољан, већ да разумемо да је то следовање унутрашњи, скривени пут који се састоји из сталног одрицања. Да је то пут који се никада не завршава, јер води из славе у славу, водећи из смирења у смирење. Овај празник, утврђујући нас у радости Педесетнице, истовремено нас и уводи у пост који претходи празновању два првоврховна апостола, Петра и Павла. Још једанпут се пред нас ставља могућност да сопственим подвигом учествујемо у подвигу свих Светих, а на крају тог подвига нас чека прослављање два човека која су до краја и без остатка, сваки на свој начин, остварили тај идеал следовања Христу и постали тиме со земљи и светлост свету до краја времена и века.

povodi СЛАВКО Живковић

1140 ГОДИНА ОД ПРЕСТАВЉЕЊА

СВЕТОГ КИРИЛА СЛОВЕНСКОГ

svetigora/ / 2009 / јун - јул

САВИНА КЕЛИЈА НАША СПАСОНОСНА Има ли земље коју није походио и њоме ходио Свети Сава. Када се Савина светлост уздиже и би небески покривач земље посташе свете. Само се Савиној руци дало да што докне и оживи где штапом покуца зажуборе извори ледени. И данас крепе нас Савина врела Савини извори Савино језеро Савина реч Савина молитва Савино молитвено небо Крст Савин.

Да нас не причести шта би човек био Господе?

јун - јул / 2009 / svetigora

Где год да затражимо опрост и спас свугде је Савина молитвеница келија наша спасоносна.

ДУХОВНО-ПОУЧНИ ЦЕНТАР ‘’ЋИРИЛИЦА’’ ОТВОРЕН У САМАРИ оквиру Дана словенске писмености и културе на територији храма Светих равноапостолних Ћирила и Методија у Самари је отворен духовно-поучни центар ‘’Ћирилица’’, саопштили су новинари ИA REGNUM. По ријечима архиепископа самарског и сизранског Сергија, Центар се, између осталог, бави и дјецом из унесрећних породица. Они у Центру могу пронаћи користан посао и тамо се осјећати као код куће. Духовно-поучни центар је филијала Градског центра за естетско васпитање дјеце и омладине и сваки самарски ученик се може уписати и посјећивати секције бесплатно. Центар, који може да прими 400 дјеце, које ће подучавати високошколски кадар, су обезбиједиле градске власти.

poezija

УЗ ИМЕНДАН РУСКОГ ПАТРИЈАРХА уска Православна Црква је 24. маја обиљежила празник Светих равноапостолних Кирила и Методија, словенских учитеља и имендан Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила. Тога дана патријарх Кирил је служио Божанствену Литургију у Успењском саборном храму у Кремљу. Његовој Светости је саслуживало више владика и многобројни свештеници. Литургији су присуствовали и представници Александријске, Антиохијске, Бугарске и многих других помјесних Православних Цркава и московско свештенство. Његова Светост Патријарх Кирил уручио је црквене награде реду јерарха Руске Православне Цркве, а затим је повео литију од Успењског сабора на Црвени трг и код цркве Василија Блаженог служио молебан пред иконом Светих равноапостолних Ћирила и Методија.

Новица Ђурић, рођен 1956. године у Колашину. Објавио књиге песама: Трагом живота (1973.), Узалудна врата (1980.), Дрво у тами (1986.), Страх од сличности (1986.) и друго издање (1987.), Кућни тамничар (1990.), Божја дјеца (1996.), књигу поезије за децу Милица словарица (1999.), књигу интервјуа Мој разговор с њима (1990.), књиге прозе Светлост и сенке под Ловћеном (2008.), Десанка Максимовић - Жена која је само вољела (2008.) и књигу Мит који се сам уздигао (2008.) је приредио о Вукашину Вуку Вукчевићу. Књига, педесет нових пјесама, Јави ми да сам жив (2009.), је његова дванаеста књига. Заступљен је у неколико антологија. Превођен на италијански, руски, бугарски и македонски језик. Добитник је неколико награда за књижевни и новинарски рад. Живи у Подгорици, новинар је „Политике“.

svetigora/ / 2009 / јун - јул

sekte

ОКУЛТНА АГРЕСИjА

остоје две врсте магије: “црна” магија и “бела” магија. “Црна’’ је магија отвореног зла, магија уз помоћ које се са намером чини зло и причињава штета другим људима - болести, зло, погибељ. “Бела’’ магија је архимандрит зло скривено испод маске РАФАИЛ Карелин добра. Међутим, и у једној и у другој делују исте силе. У црној магији демон показује своје сопствено лице, у белој, по речима апостола Павла, узима обличје анђела свјетлости (2. Кор. 11, 14). Коначан циљ и смисао људског живота, живота хришћанина јесте богоопштење, стицање вечног живота у Богу. За хришћанина је највиша вредност Бог: за хришћанина је вечни живот превладавање сопствене тварне ограничености, излазак из себе као центра по себи, напуштање себичности ради учествовања у савршенствима божанственог апсолутног Бића. Све остало за њега има само релативно значење: све земаљске околности: богатство, сиромаштво, здравље или болести - то су само услови за формирање његове личности у будућем животу, и када нешто називамо добром или злом, ми то називамо са људске тачке гледишта, са тачке гледишта земаљских вредности. С тачке гледишта вечних вредности, апсолутно добро је само Бог, а једино реално зло је грех отпадије од Бога. Данас, нарочито у последње време, су чести и очигледни различити феномени слични чудима. Као великим таласом, европски свет је запљуснут окултним, углавном индијским учењима. Чак се може рећи да Исток (имам у виду Индокинеску регију) узвраћа ударац. Док је раније Запад физички поробљавао Исток претварајући га у своју колонију, сада је Исток почео духовно да поробљава Запад. Савремени окултни и мистички токови који се тако широко извозе из југоисточних земаља представљају врсту духовне агресије. У Светом Писму је речено да ће се у последња времена догађати необична чуда, да ће бити запањујућих феномена као демонстрације Антихристове силе: ови феномени ће бити подражавање Христових чуда и чуда Његових ученика. Свети Василије пише да је ђаво лишен стваралачке силе, може само да подражава и да краде. Ћаво је лопов, он краде наше. ‘’Ђаво је мајмун Бога”, он покушава да подражава Бога као што мајмун покушава да имитира човека својим кревељењем и гримасама. Дакле, са хришћанске тачке гледишта ове појаве које имитирају чуда имају демонску суштину и усмереност. Поверење у њих и пажња према њима су веома погубни. Почетак опасности овде је у незаконитом насртају човека на свет духова, за који он апсолутно није спреман. Свети Оци го-

Архимандрит Рафаил Кaрелин један је од најпознатијих духовника у Грузијској православној цркви, аутор неколико запажених књига (Слава Грузијске православне цркве, Солун 1994; Проповеди, Москва 1997; Изазов постмодернизма, Москва, 1999; Пут хришћанина, Москва, 1999; Црква и свет на прагу Апокалипсе, Москва, 1999; Хришћанство и модернизам, Москва, 1999) и мноштва чланака објављених у грузијским и руским часописима. Српској читалачкој публици његово стваралаштво предстваљено је књигом Са Христом ка висотама обожења: о подвижничком животу у Цркви, Цетиње, 2001. воре да иако се с једне стране наше тело супротставља духу, оно ипак са друге стране чува душу од прераног ступања у духовни свет, јер бисмо се ступивши у њега подвргли изузетној опасности. Упавши у овај свет, наша душа, која се није очистила од страсти, неизбежно се, по закону сличности налази ближе не светлим Анђелима, већ палим духовима, духовима таме. Због тога што чинимо њихову злу вољу, због тога што у својој души имамо неукротиву унутрашњу жељу, стремљење ка греху. Зато нам је Господ дао “завесу” - тело; док још нисмо прешли пут борбе са грехом, док наше срце још није очишћено од страсти, док се наша личност није утврдила у свом односу према Богу - центру свега што постоји, до тада је наш непосредан однос са светом духова за нас погубан, као што је за дете погубна шума пуна дивљих животиња. У наше дане лица која се баве окултним наукама, хипнозом, јогом и различитим магијским учењима, људима предлажу да путем одређених ритуалних дејстава и система тренинга стекну неке тајанствене “дарове”, способности, натприродне силе. Између осталог, обећавају да ће их научити да утичу на друге, да потчињавају туђу вољу, “лече” од болести и сл. А заузврат од својих следбеника (чак и ако ови ово не схватају) захтевају одрицање од Христа и оријентацију на потпуно друга “духовна бића”, чији посредници и јесу сами окултисти. Бављење јогом, учествовање на сеансама хипнозе, изучавање окултних наука све ово је унутрашње одрицање од Христа Спаситеља, несвесно или свесно заједничарење са демонским силама. Да ли демони могу да чине чуда? У житијима Светих се описује мноштво сличних “чуда”. Сатана је бивши првоанђео који у свом паду није изгубио сву своју силу, само што се његова воља изопачила: уместо љубави према Богу сада садржај његовог постојања представља мржња према Богу и према човеку као образу и подобију Божијем. Он личи на реку која се окренула и почела да тече од ушћа ка извору. Пошто је избачен из духовних сфера Сатана се бори са Богом у дубинама људских срца. Људско срце је постало бојно поље божанствених и демонских сила. Демон је спреман човеку да обећа и да учини за њега све само да му он припадне. Господ неизрециво воли душу сваког човека - као и читаво човечанство, васцелу васељену, и због тога се Сатана привлачећи људе на овај начин свети Богу због свог пада и изгнања. Данас ширење окултних искустава и њихова широка отворена демонстрација представљају страшне симптоме, испуњење предсказања која се садрже у Светом Јеванђељу и Апокалипси ... Јер ће се појавити лажни христoси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса дa би преварили, ако буде могуће, и изабране (Мт. 24, 24) - превариће лажним чудима, саблазниће привидом добра иза којег се налази страшно зло. Уопште, каже

се да је најгори облик лажи полуистина, најопаснија врста зла је зло које се крије под образином, под маском добра. Зло често, нарочито сада, делује као глумац који скрива своје лице испод шминке. Човек који прибегава услугама магова и биоенергетичара, теософа и окултиста често им за исцелење, чак и не знајући да ли је оно стварно и привидно (понекад и не подозревајући да постоји могућност преваре), плаћа својом душом, њеном будућом судбином. Овај човек, а да сам то не зна, потписује уговор са ђаволом, као што се догађало и у оним страшним случајевима када су људи потписивали уговор са ђаволом својом крвљу - многи од нас су читали о томе. Нешто слично, свесно или несвесно дешава се и сада: они који учествују у различитим “сеансама”, они који се добровољно подвргавају хипнози постају ученици и у извесном степену чак и својина новојављених “чудотвораца”, који су сами ученици и служитељи мрачних сила. Дакле, и они који потпадају под За хришћанина је највиша вредност Бог: за хришћанина је вечни живот превладавање сопствене тварне ограничености, излазак из себе као центра по себи, напуштање себичности ради учествовања у савршенствима божанственог апсолутног Бића. Све остало за њега има само релативно значење: све земаљске околности: богатство, сиромаштво, здравље или болести - то су само услови за формирање његове личности у будућем животу, и када нешто називамо добром или злом, ми то називамо са људске тачке гледишта, са тачке гледишта земаљских вредности. С тачке гледишта вечних вредности, апсолутно добро је само Бог, а једино реално зло је грех отпадије од Бога.

јун - јул / 2009 / svetigora

С руског: Марина Тодић

ихову власт постају усвојеници истих ових сила. њ Погледајмо шта хипноза представља са психолошке тачке гледишта. Хипноза је разлагање и распадање личности: човек се добровољно даје, предаје своју слободну вољу, а да ни сам не зна коме. Ван слободне воље човек је био-машина, живи аутомат, а не личност. Овде човек предаје своју вољу другој личности, постаје послушан аутоматизовани робот, који извршава сва наређења “газде”, односно лишава себе највишег људског достојанства. Човек који се подвргао хипнози уопште постаје пријемчив за сваки утицај. Он постаје унутрашње пасиван, он тражи другу снажну вољу како би јој се препустио и постао нека врста паразита човека који њиме управља, односно он се потчињава овој снажнијој вољи и истовремено, као што паразит сиса туђу крв, и он црпи силу из ње. Он постаје нечији додатак, престаје да буде личност. Човек који је пао под власт хипнозе постаје медијум не само другог човека, већ и невидљивих демонских сила. По истинским законима духовног живота са анђелима Божјим могу да опште само они који су им слични својим животом. Наравно, има ретких изузетака, али ја говорим о општем правилу. За општење са анђелима човек треба да поседује унутрашњу сличност са њима. За општење са мрачним силама није потребан никакав напор, није потребно никакво очишћење - напротив, што је човек ниже пао тим је способнији за општење са дусима таме, зла и греха. И ево, човек који је брзоплето потчинио своју вољу неким људима који се баве окултизмом тим самим је потчинио себе импулсима који долазе из света мрачних духова и постао је њихов медијум. Способност да се супротставља злу и греху у њему слаби до крајности. Када људи који су се бавили окултизмом желе да се обрате Христу, потребан им је дуг и тежак подвиг покајања, они бивају подвргнути изузетно јаким искушењима и нападима од стране ђавола. Због тога је таквим људима, када покушају да постану хришћани, потребно да, на-

супрот ранијој потчињености злим дусима, имају беспоговорно послушање својим духовним наставницима, а преко њих - Христу. У житијима Светаца често читамо о тешким искушењима којима је демон подвргавао оне који су се раније бавили магијом и окултизмом, а касније кренули путем покајања. Наравно, сила Божија је изнад и јача је од свега и због тога је сваком човеку, ма у каквом паду да се налази док је жив, отворена могућност поправљања и спасења. Хипноза је агресија једне душе према другој. И као што постоји физичка агресија у којој јачи поробљава слабијег, окива га у ланце, приморава га да обавља понижавајуће послове, постоји и духовна агресија: хипнотизер у већем степену има власт над душом коју је хипнотизовао, него неки робовласник над својим робовима. Хипнотизовани човек доспева, погружава се у свет илузија, у свет лажи. Господ је за демона рекао да је он лажа и отац лажи (Јн 8, 44). Сви “феномени” се дешавају у области илузорних представа хипнотисаног човека који се налази у стању “самоизгубљености”, неурачунљивости. Они који су се подвргавали хипнози говоре да су се осећали као да су узели дрогу, све им је лебдело пред очима као у магли. Човек који се налази под хипнозом може да изврши апсурдне, често срамне ствари, не схватајући шта се с њим дешава. Демонска сила, мрзећи у човеку образ и подобије Божије, наравно, радује се оваквом јадном стању у које човек сам добровољно себе гура. Што се тиче других окултних наука све су оне међусобно повезане једним заједничким извором, повезане заједничким циљем. У њима се не тражи истинско добро, у окултним наукама се траже пролазна блага, али се уместо њих у овом животу добија уништавање, разлагање личности и општење са мрачном, нечистом силом и мучење заједно са њом - у будућем животу. Неки хипнотизери отворено говоре да могу да понављају чуда Исуса Христа, понекад се чак усуђују да и на својим плакатама напишу нешто слично. И то је опет разобличавање оне Антихристове сатанске силе која покушава да се уподоби Богу, да “копира” она чуда која је чинио Христос, али у наказној, илузорној форми. У Новом Завету је речено који су знаци последњих времена: све већи и већи напади ове демонске силе, њене отворене демонстрације; речено је да су људи који су везани за пролазна блага људи који су изгубили духовне оријентире и духовну интуицију и да ће они следити зле духе, једни несвесно, слепо, а други схватајући с ким имају посла. Већ се отварају “сатанске цркве” са окултномагијским ритуалима. Као печурке после кише појављују се нови биоенергетичари и разноразни исцелитељи. Многи од њих путем одређених вежби н тренинга покушавају да сваког човека начине биоенергетичаром сличним себи. Другим речима, на наше очи се догађа масовна, такорећи фабричка, производња биоенергетичара. А колико је то опасно, већ смо видели.

putopis

МИЛАН Д. Вуковић аше путовање било је замишљено тако да посјетимо сва она мјеста некадашње Аустро – угарске мохархије, на којима су наши преци оставили већи траг. То путовање смо започели са Цетиња, на Свијетли петак, 24. априла. Поред нас, XIV генерације матураната обновљене Цетињске богословије, и нашег разредног старјешине, ђакона Михаијла Лазаревића, на овај пут су ишли и професори: јереј Арсеније Радовић, Слобо Станишић, Аполон Мишченко и теолог Немања Калем. Са Цетиња смо кренули ујутро око осам часова и прву већу паузу направили смо у манастиру Милешева. У том старом немањићком манастиру, ког карактеришу фреске Светог Саве и Белог Анђела, задржали смо се око сат времена, те смо наставили пут за Сремске Карловце, наше прво велико одредиште. Тамо смо били гости Карловачке богословије. Сутрадан смо кренули у обилазак фрушкогорских манастира. Због недостатка времена обишли смо само пар значајних манастира. Први од њих је био Велика Ремета, у којој смо веома љубазно дочекани од тамошњег игумана Стефана. Потом смо обишли Крушедол, Гргетег и Ново и Старо Хопово, те се упутили назад за Карловце. Након ручка у богословији, посјетили смо Саборну цркву, Патријаршију и музеј. Након обиласка светиња Сремске епархије кренули смо за Будимпешту. У недељу ујутро смо се упутили за Сент Андреју, удаљену неких пола сата вожње од Будимпеште. При-

svetigora/ / 2009 / јун - јул

суствовали смо Литургији у саборном сентандрејском храму, који је уједно и сједиште епископа будимског, а потом кренули у обилазак града. Тај малени, некада српски градић са седам православних цркава, чији стари, барокни дио граде Срби и у чијем центру подижу Крст, као знак захвалности за права која су добили, сада је само успомена на Србе, разгледница српске историје... Разгленица на којој се могу видјети разна српска здања, од цркава, преко бројних трговач-

maturska ekskurzija

cetiwskih bogoslova

ких дућана, па све до куће Јакова Игњатовића и куће у којој је често боравио Вук С. Караџић. Та права која су Срби првобитно добили у Аустроугарској монархији се временом укидају, те се наш живаљ или сели, или помађарује, и отуда Сент Андреја постепено постаје само успомена на Србе... Пар сати у Сент Андреји прошло је као трен и ускоро смо опет били у Будимпешти, овај пут са циљем да видимо највеће знаменитости града. Најпре смо се зауставили на Тргу хероја. Централно мјесто трга заузима стуб окружен коњаницима, на чијем врху се налази архангел Гаврило, заштитник Мађара. Испред стуба је гроб незнаном јунаку, а са леве и десне стране статуе дванаест најзначајних личности из мађарске историје. Од Трга хероја упутили смо се до мађарског Парламента, једног од најљепших у Европи, а потом до катедрале краља Иштвана. То је највећа катедрала у Мађарској, грађена у готском стилу, а као највећа реликвија, у храму се чува нетрулежна десница првог мађарског краља Иштвана. Након катедрале отишли смо до будимске тврђаве, направили кратку шетњу по том дијелу града, обишли пар значајних споменика, те се упутили ка Мађарској православној цркви (Мађарска Православна Црква је под јурисдикцијом Руске Православне Цркве), гдје смо присуствовали вечерњој служби. Обилазак града смо наставили бродом, који нам је пружио један нови поглед на град. Потпуно другачија са безброј свјетиљки, Будимпешта је ноћу изгледала величанственије, моћније и отменије. Следећег јутра обишли смо цркву Светог Ђорђа, која се налази у центру Будимпеште.У сриједу, 29. априла, смо кренули из Будимпеште, до Братиславе и Беча. Боравак у словачкој престоници трајао је два сата и за то вријеме смо видјели највеће знаметитости града. Међутим, пре Братиславе свратили смо у једно село по имену Дјевин или Ђевин, занимљиво по остацима тврђаве и ранохришћанске базилике, који се везују за име моравског кнеза Растислава, као и Свете браће Ћирила и Методија. Из Братиславе смо наставили за Беч. Наспавани и одморни од пута, ујутро смо кренули у обилазак Беча, царског града у коме се много пута кројила судбина нашег народа. Најприје смо посјетили цркву Светог Саве, најстарију српску цркву у Бечу. У њеној библиотеци смо имали прилику да видимо Јевенђеље,

јун - јул / 2009 / svetigora

ека је свима срећан и благословен празник рођења Светога Јована Пророка и Претече и Крститеља Господњега! Нека је срећан и благословен празник сабирања у овом храму који је посвећен Светом Јовану! Нека би нас, његовим молитвама, Господ све сабрао да једнодушно и једномислено, кроз читав свој живот, хвалимо и благосиљамо Господа и све Његове Свете у којима се Он прославио, а међу њима и Светога Јована чије рођење данас прослављамо! Црква је, преко Богоносних Отаца, премудро установила да, у светлости Рођења Христовог, прослављамо рођење Пресвете Богородице и Св. Јована Претече. И Црква је нарочито место у свом календару доделила Пресветој Богородици и Светом Јовану Крститељу. Зато се они и сликају заједно у Деисису, јер се пред Престолом Божијим, непрекидно и неуморно, моле и приносе молитве за нас. Зашто је важно прослављати рођење Светог Јована Претече и Крститеља? Важно је да – посебно за нас, данашње Хришћане – истакнемо значај Наручја Пресвете Тројице, Загрљаја Божијег, којим нас грли Бог. Бог Отац у Свом Загрљају превечно рађа Сина Свога, а Христос се, на земљи, рађа од Пресвете Богородице и постаје Син Човјечији, син Дјеве. На то и такво небеско рађање позвани смо сви. А Свети Јован је био носилац проповједи покајања и новога рађања, рађања за живот вјечни. Његово рођење прослављамо зато што смо ми Црква Божија, једна породица, пре свега – духовна породица. Природни биолошки поредак рађа се суштински осмишљава кроз поновно, небеско рађање, духовно рађање у Духу Светоме. Духовним рађањем осмишљава се свако рађање на земљи и зато Црква улази у све поре живота, од колевке до гроба, и на тај начин освештава род људски како на личном плану, тако и на свенародном и свецрквеном плану. Свети Оци су зато, надахнути Духом Светим, испевали дивне црквене песме у част Светог Пророка Јована, Претече и Крститеља Господњег. Јер, он је био глас вапијућег у пустињи (Лк.3,4), који је вапијао: Приправите пут Господњи!, глас пророчки коме је, пак, претходио глас Божији: Ево, Ја шаљем ангела Свога пред лицем Твојим, који ће приправити пут Твој пред Тобом (Лк. 7,27). 7.Јул 2003.г.

епископ ЈОВАН Диоклијски

путовања стигли смо у Београд, гдје смо били гости тамошње Богословије. Следећег јутра обишли смо Саборну цркву и зграду Патријаршије, у којој смо видјели патријаршијску капелу, мјесто и прибор за припремање светог мира, као и салу са сједнице Светог Архијерејског Сабора и музеј СПЦ. Било је занимљиво и веома корисно видјети ствари као што су: Јефимијина похвала, огртач Светог Кнеза Лазара, повеља цара Душана манастиру Хиландару, Милутинова плаштаница, многе рукописне књиге и разне црквене сасуде. Обилазак Музеја СПЦ означио је и почетак краја нашег путовања. Путовања које је изгледало попут враћања у онај период наше историје, у коме главну ријеч воде карловачки митрополити, управљају и боре се за српски народ и у тој борби често, преко фрушкогорских манастира, Карловаца и Сент Андреје, стижу све до Беча. Путовања које је изгледало попут враћања у Карловачку епоху...

БЕСЕДА НА ЈОВАЊДАН

Црква нас непрестано позива на покајање и рађање за Живот Вечни

besjeda

у коме је Свети владика Николај, при повратку из логора Дахау, написао три молитве за српски народ. Након цркве Светог Саве посјетили смо дворац Белведер. Судећи по љепоти и величини грађевине рекло би се да је то двор хабзбуршког цара, међутим то је само двор једног царског војсковође. Од Белведера, шетајући главном бечком улицом, стигли смо до катедрале Светог Стефана, једне од важнијих у римокатоличком свијету. Код катедрале смо направили паузу, коју смо искористили за освјежење и разгледање уличних забављача, те смо након два сата наставили даље. Кренули смо ка дворцу хабзбуршких царева, у коме се данас налази главно сједиште OSCE-а. На уласку у тај огромни комплекс налази се капија са веома акустичном куполом. Ту смо колективно отпјевали Васкршњи тропар, што је пропраћено општим одушевљењем и громким аплаузом присутних туриста. Обилазак Беча почели смо са црквом Светог Саве и молитвама светог Владике Николаја, а завршили смо цјеливајући дио његових моштију у цркви Христовог Васкрсења. У петак, 1. маја, кренули смо назад за Србију. Након дугог

svetigora/ / 2009 / јун - јул

jubilej

др. КСЕНИЈА Кончаревић

ПРИСТУПИО САМ ОНОМЕ У “

„КОМЕ

Поводом двестагодишњице рођења Николаја Васиљевића Гогоља

jЕ ИЗВОР ЖИВОТА

„Дарови које поседујемо су различити, али сви они имају један заједнички извор – Духа Светога. Свакоме се дарује пројава Духа на корист: по речима апостола Павла, једноме се кроз Духа даје реч мудрости, другоме реч знања, некоме вера, некоме дарови исцељивања, некоме чињење чудеса, пророштво или разликовање духова, различити језици или тумачење језика... Али дарови Духа не дају се ради самог човека као појединца, и они не представљају његову личну својину. Сваки дар добијамо ради служења Цркви. Свети Јефрем Сиријски учи да, премда свако од нас поседује благодат различитих дарова, ипак нам се сви они дају како бисмо их творачки умножили у Цркви. Дакле, душевне силе и различите способности којима располажемо дате су нам како бисмо их несебично ставили у службу Цркве“. Овако учи, развијајући мисао Апостола Павла, Свети Иларион Тројицки, епископ верејски и талентовани професор Новог Завета на Московској духовној академији, који је за Христа Господа мученички пострадао у доба крвавог бољшевичког преврата. Позив на благодатно умножење дарова у служби Богу и ближњем пастири и учитељи Цркве Христове вековима упућују људима свих звања, узраста и занимања, од краја до краја земље. Али колико је оних који су заиста осетили потребу да дело своје принесу на дар Богу, да га укњиже за вечност? Колико је стваралаца који су одлучно одбацили сујету и гордост, презрели богатство, част, славу и без остатка принели плодове умножења својих дарова Дародавцу свих добара? Данас, на почетку новог миленијума, сведоци смо небивале деградације књижевности, уметности, науке, њиховог потпуног отуђења од Христових богочовечанских идеала, њиховог уму непојмљивог унижења и безнадног утапања у бесловесност. Али утолико блиставијом светлошћу хришћанима нашег доба сјаје примери стваралаца који су се у животу и раду управљали према поруци Цркве Христове: „Сами себе, и један другога, и сав живот свој Христу Богу предајмо!“. У сазвежђу таквих праведника, који су све своје душевне и умне способности несебично принели на жртвеник наднебеске љубави Господње, име Николаја Васиљевича Гогоља (1809-1852) једно је од најсветозарнијих светила. Аутора „Тараса Буљбе“, „Ревизора“, „Шињела“ и „Мртвих душа“ својатали су многи. Следбеници реа-

лизма у руској књижевности називали су га родоначалником свога књижевног правца, са поносом истичући да су сви они „изашли из Гогољевог Шињела“. Највећа имена руске авангарде с почетка ХХ века такође су се позивала на његову поетику фантастичног, сматрајући да је он прокрчио пут њиховим књижевним стремљењима. Читалачка публика у њему је видела пре свега изванредног сатиричара, комичара и врхунског приповедача. Али ретко је ко био дорастао да у њему препозна истинског хришћанског ствараоца; ретко ко је познавао другог и другачијег Гогоља – аскету и усрдног молитвеника, настављача светоотачких традиција у руској уметности, хришћанског мислиоца и публицисту. Гогољ јесте био књижевник, али са једним посебним, јасно осмишљеним духовним даром и призвањем, уметник способан да се уздигне изнад литерарног стваралаштва у уском смислу те речи, да се не заустави на њему као на земаљском благу, него да одважно крене ка непропадљивој, небеској ризници која се дарује онима што талант свој без остатка принесу Христу Господу. Иако пишчево трагање за Христом није прошло без извесних лутања и падова, његово самопожртвовано служење Ономе Који је једини „Пут, Истина и Живот“ (Јн. 14, 6) оставило је снажног трага на руској књижевности, приправивши пут великом Достојевском и уневши у њу непролазна начела правдољубивости, човекољубивости и богољубивости, због чега ју је Томас Ман својевремено и назвао „најчовечнијом књижевношћу у свету“. Међу Гогољевим белешкама налазимо и овакву мисао: „Каква је корист лађи од јарбола, крманоша, морнара, једара, сидра, ако нема ветра? И каква је корист човеку од красноречивости, оштроумности, знања, културе, памети, ако у души његовој нема Духа Светога?“ Нема сумње, ова нас пишчева спознаја умногоме подсећа на познато откривење Светог Серафима Саровског о стицању Духа Светога као о циљу нашега живота. Николај Васиљевич био је свестан да не само стицање Духа, него ни истинско познање смисла живота није могућно без дуготрајног и мукотрпног рада на себи, без понирања у дубине свога бића. „Мене је привлачило све у чему је налазило одраз познање људских душа – од исповести обичних људи из света до искустава анахорета и пустињака – и на томе путу, ни сам не знајући како, дошао сам до Христа. Увидео сам да је у Њему кључ познања душе човекове, да још нико од душезналаца није усходио на ону висину душевног познања на којој се налазио Он. До овог закључка

ћеш тим кључем моћи отворити свачију душу“, - записао је Николај Васиљевич у једном писму. Велики писац дошао је до сазнања да се зло у свету не може победити било каквим спољашњим деловањем, па ни снагом књижевне речи, ако оно није праћено унутарњим очишћењем и охристовљењем. Стога је као свој, али и основни задатак сваког истинског уметника он видео безрезервно приволевање Цркви Христовој и дубоко усвајање истина свете православне вере. Сачувано је доста сведочанстава о Гогољевом духовном животу тих година. Један пријатељ који га је упознао за време боравка у Риму записао је: „Већ тада Гогољ ми се чинио изузетно побожним. Једном приликом сви Руси дошли су на свеноћну службу у руски храм. Видео сам да је дошао и Гогољ, али после извесног времена изгубио сам га из вида, тако да сам помислио да је можда раније напустио службу. Нешто пре завршетка бденија изашао сам у пронаос, пошто је на месту где сам раније стајао већ било загушљиво, и тамо сам, у полумраку, приметио Гогоља: клечао је у једном углу, оборене главе. Док су се читале неке молитве, он је усрдно метанисао...“ Из тих година датира и његово искрено признање пријатељу Н. Д. Белозерском: „Чини ми се да ми више лежи манастир него живљење у свету“. Другом пријатељу, Н. М. Јазикову, писац исповеда: „Потребна ми је осама, апсолутна осама. Нисам рођен за трзавице које намеће свакодневни живот. Сваког дана и сваког часа све јасније осећам да нема узвишенијег удела на свету од звања калуђерског“. Пробуђена душа није се могла наситити речи Божије и мудрости Отаца Цркве. Писац који је ушао у сам врх светске књижевности своју лектиру свео је на Свето Писмо и светоотачке списе. Сачуване су бележнице у које је он уносио изводе из прочитаних дела, своје анализе и коментаре на теме као што су: Изложење вере; О црквеним предањима; О поштовању свештеника; О литургији; О истинском покајању; О хришћанским врлинама; О присуству Духа Светога међу нама; О љубави према ближњем... А исписе је уносио из дела Св. Атанасија Великог, Св. Јована Златоуста, Св. Василија Великог, Св. Григорија Ниског, Св. Прокла Константинопољског, Св. Теодора Анкирског, Св. Јована Дамаскина, Св. Кирила Александријског, Св. Фи-

ларета Московског, Св. Димитрија Ростовског, Св. Тихона Задонског... „Лествица“ Св. Јована Лествичника била му је најомиљеније штиво, а најдража молитва – „Господе, дај ми сузе умиљења и сећање на смрт“ (седма молитва Св. Јована Златоуста пред одлазак на починак). Молитве је узносио и својим речима, при чему је неке од њих и забележио: оне су несумњиво сведочанство његове топле љубави, дубоке вере, искрене наде и свецеле укорењености у Тросунчаном Господу.

јун - јул / 2009 / svetigora

Гогољ јесте био књижевник, али са једним посебним, јасно осмишљеним духовним даром и призвањем, уметник способан да се уздигне изнад литерарног стваралаштва у уском смислу те речи, да се не заустави на њему као на земаљском благу, него да одважно крене ка непропадљивој, небеској ризници која се дарује онима што талант свој без остатка принесу Христу Господу. Иако пишчево трагање за Христом није прошло без извесних лутања и падова, његово самопожртвовано служење Ономе Који је једини „Пут, Истина и Живот“ (Јн. 14, 6) оставило је снажног трага на руској књижевности...

дошао сам и анализом своје властите душе...“. Сам списатељски дар он је схватао као велики благослов Божији, али и изузетну одговорност. Зато није чудно то што је у причи „Портрет“ у уста главног јунака, иконописца, ставио овакве речи као поуку упућену његовом ученику: „Спасавај чистоту душе своје! Онај ко је примио талант од Бога мора бити душом чистији од свих. Јер другим људима много тога ће бити опроштено, али њему се неће опростити“. Није ли ово непосредан одзив на поруку Јеванђеља Христовог: „Свакоме коме је много дано, много ће се тражити од њега; а коме је поверено много, од њега ће се више искати“ (Лк. 12, 48)? Религиозност се у пишчевој личности укоренила од детињства, у чему је пресудна улога припадала његовој мајци Марији Ивановној. Веома рано будући уметник осетио је богопромисаону управљеност свога животног пута и све уздање своје положио је на Бога. Још као четрнаестогодишњи дечак, после очеве смрти, записао је: „Овај ударац поднео сам са чврстином истинског хришћанина. Благосиљам те, света веро православна! Једино у теби налазим извор утехе, једино ти ми помажеш да превазиђем свој бол. Прибегните сви Свемогућем, као што сам Му ја прибегао!“. Још док се школовао, почео је да се занима за богословље, да проучава дела Светих Отаца. Неко време, додуше, допуштао је себи младалачке бунтовне „испаде“ и хирове - да се не прекрсти у храму, да каже понеку ружну или подсмешљиву реч о свештеницима, али са сазревањем тога је нестало. Његов хришћански идеал уобличиће се касније, у четвртој деценији живота. Непосредан повод за дубоки и одлучни преокрет у његовој души наступиће после тешке болести коју је прележао у лето 1940. године. Од тога доба он ће се у потпуности посветити богоискатељству и раду на својој души, што се непосредно рефлектовало и на његово стваралаштво. Док је у првој половини свога живота настојао да приведе људе Богу указивањем на њихове недостатке и на негативне појаве у друштву, од овог преокрета Гогољ ће све своје снаге управити на властито духовно усавршавање, делатно покајање и преумљење. „Нађи пре свега кључ за властиту душу, па

svetigora/ / 2009 / јун - јул

Године 1845. Гогољ поново пада у постељу. После мучне и тешке болести његова решеност да се у потпуности приволи Господу све је изразитија. О томе периоду у његовој преписци налазимо и овакво сведочанство: „Живео сам у унутрашњости свога бића, владао се као да сам у манастиру, нисам пропустио скоро ниједну службу у нашој цркви...“. Духовни напори нашли су одраза и на његовом физичком лику. „Гогољ је остарио, али је стекао једну посебну врсту лепоте, која се не би могла другачије окарактерисати него као лепота мислећег човека“, - сведочи П. В. Ањенков. „Лице му је побледело, увело; дубок, напоран рад мисли оставио је на њему печат умора и исцрпљености, али израз његовог лица, у целини посматрано, учинио ми се светлијим и спокојнијим него раније. То је било лице философа“. Као девственик, неспутан брачним и сродничким обавезама, могао је да се у потпуности преда духовном делању, усходећи све више и више у свом аскетском усавршавању. Искусио је и сиромаштво, које је доживео као својеврсну припрему и пробу за полагање завета нестицања. „Сиромаштво је велико блаженство, кога свет још увек није свестан. Али онај кога је Бог удостојио да окуси сласт његову, онај ко је заволео своју просјачку торбу, неће је продати ни за каква блага овдашњег света...“. Писацаскета почиње да озбиљно размишља о одласку у манастир. „Нема звања узвишенијег од монашког, и дај Боже да се удостојим да понесем монашку ризу – већ и сама помисао на њу испуњава радошћу срце моје“, - пише он грофу А. П. Толстоју. „Ипак“, - исповеда се писац, - „без призива Божијег то се не може учинити. Да би човек стекао право да се удаљи од света, мора се достојно од њега опростити. Онима који одлазе у манастир обично се саветује да претходно раздају свој иметак сиромасима. А шта да је раздам? Мој иметак није у новцу. Бог ми је помогао да стекнем извесно интелектуално и душевно добро и подарио ми неке способности које су на корист и потребу другим људима. То је оно добро које сам дужан раздати другима, онима који га немају, да бих се затим мирно могао удаљити у манастир...“. Многи Гогољеви познаници и пријатељи сматрали су да је он имао истинско монашко призвање. Тако, на вест о пишчевој смрти 1852. године В. А. Жуковски са болом је записао: „Сигуран сам да би Гогољ, само да није био започео „Мртве душе“, чије му је привођење крају оптерећивало савест, премда му рад на рукопису није ишао од руке, одавно био монах, и сугуран сам да би нашао савршени мир да се обрео у средини у којој би

душа његова дисала лако и слободно...“. Велики оптински старац Варсонуфије (Плиханков) казивао је својим духовним чедима да се Гогољ једном свом блиском пријатељу поверио: „Ах, како сам много изгубио, како сам ужасно много изгубио што нисам ступио у манастир!“. Разлог одустајања од кретања монашким путем највероватније је лежао у амбивалентности његових мотива, односно у чињеници да је у њему постојао дубок конфликт између духовних и литерарних стремљења. Ипак, одлука да остане у свету била је пропраћена пишчевим унутарњим помонашењем, које већина савременика, нажалост, није разумела. Дела која је објављивао у последњем раздобљу свога живота књижевна критика дочекивала је са одбојношћу, не без ироније и пакости, у чему је предњачио тада неприкосновени литерарни арбитар Висарион Григорјевич Бјелински. По ко зна који пут испуниле су се речи Светог апостола Павла: „Тјелесни човјек не прима што је од Духа Божијега, јер му је лудост, и не може да разумије, јер се то испитује духовно“ (1. Кор. 2, 14). Свој дубоко хришћански поглед на уметност Гогољ ће формулисати на више места. Тако, у књизи „Изабрана места из преписке са пријатељима“ њено назначење писац види у томе да она служи као „невидљива степеница према хришћанству“, јер данашњи човек „нема снаге за непосредан сусрет са Христом“. По Гогољевом мишљењу, књижевност има исту улогу као и дела духовних писаца – да просветљује душу, да је узводи ка савршенству. Писацаскета искрено је веровао у снагу речи, у могућност да се речју човек прожме и преобрази. И што је његов однос према уметности био узвишенији, то је веће захтеве постављао пред себе као писца коме је поверен велики дар Божији - реч. Подсећајући на јеванђељску поуку да ће „за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда“ (Мт. 12, 36), Николај Васиљевич устао је против празнословљења и било какве злоупотребе речи у књижевности. „Однос према речи мора бити поштен. Та реч је најузвишенији дар Божији људима! Веома је опасно ако се писац лакомислено игра речима. Нека ниједна трула реч не изађе из уста ваших!“, - наводи он у већ поменутој књизи. А у писму В. А. Жуковском он овако сагледава основне предуслове за бављење књижевним радом: „Чистија од горског снега и светлија од небеса мора бити душа моја, како бих задобио снагу и отпочео подвиге на великом попришту (књижевног стваралаштва)“. Учење Цркве представљало је за великог писца крајеугаони камен изградње руске националне културе. Стање духова у тадашњем руском друштву, особито у његовим вишим слојевима, који су се све више приклањали верском индиферентизму и релативизму, у њему је изазивало велики бол. „Имамо бесцену ризницу, али не само што се не трудимо да постанемо тога свесни, него се чак ни не сећамо где смо је оставили. То је као да домаћина замоле да по-

ИЗГОРЕЋЕТЕ КАО СВЕЋА, И ДРУГЕ ЋЕТЕ СПАЛИТИ

Н. В. Гогољ

Одломак из Гогољевог необјављеног одговора В. Г. Белинском, који је критиковао пишчево стваралаштво у којем афирмише јеванђелски поглед на свет. Текст је по први пут био објављен скоро пре 60 година, али се о њему, како у научној, тако и у научнопопуларној литератури веома мало говори. Преузето из никшићког часописа „Слово“, бр. 22, мај 2009.

pismo

ако да започнем одговор на Ваше писмо? Почећу га Вашим речима: „Освестите се, стојите на ивици бездана!“ Колико сте само скренули са правог пута, како извитоперено видите ствари! Како је груба, непријатна Ваша реакција на моју књигу! Како сте је само протумачили! Нека свете силе дају спокоја вашој страдалној, измученој души! Зашто сте одступили од мирног пута који сте раније били изабрали? Шта би могло бити лепше до упознавати читаоце са лепотама стваралаштва наших писаца, уздизати њихове душе и снаге до поимања свег лепог, наслађивати се трептајима пробуђеног у њима саосећања и на тај начин дивно деловати на њихове душе? Тај би Вас пут довео до помирења са животом, тај би Вас пут приморао да са захвалношћу говорите о свему у природи. Што се тиче политичких догађаја, друштво би се само по себи умирило ако би до помирења дошло у душама оних који имају утицаја на друштво. А сада из Ваших уста излази горчина и мржња. Шта Вам је требало да са Вашом ватреном душом зароните у тај политички вртлог, у те мутне догађаје нашег времена, где се и добро промишљена опрезност губи? Како да се не изгубите са вашим једностраним, попут барута запаљивим умом, који букне и пре него што сте успели да сазнате шта је истина?

јун - јул / 2009 / svetigora

*** Кажете да ће Русију спасити европска цивилизација. Међутим, како је то широка и безгранична реч. Макар да сте рекли шта треба имати у виду под тим „европска цивилизација“, а што сви бесмислено понављају. Ту су и фалангисти, и црвени, и свакојаки други, и сви су спремни један другог да прождеру, и сви у себи носе погубно, уништавајуће начело, да чак и у Европи стрепи свака мислећа глава и невољно се пита где је наша цивилизација? И постала је европска цивилизација сабласт коју нико није видео, а ако је покушао да је ухвати рукама, она се распршила. А прогрес, он је постојао док о њему нису мислили, а када су се дали у лов на њега, и он се распршио. Зашто Вам се учинило да сам оду испевао и нашем, како Ви кажете, гнусном свештенству? Зар мислите на моје речи да проповедник источне Цркве треба животом и делима да проповеда?

каже најлепшу ствар коју има у кући, а он ни не зна где се та ствар налази. Ми не маримо за Цркву, која се, као целомудрена девојка, сачувала још од апостолског доба у својој првобитној чистоти и непорочности; не маримо за Цркву, која као да је сишла с неба, са својим догматима изузетне дубине и предивним обредима, нас ради, и која једина има моћ да оклони све недоумице и одговори на сва питања наша...Ту и такву Цркву, која постоји нас ради, још увек нисмо увели у живот свој!“. Задатак сваког верујућег човека, а поготово интелектуалца, јесте да живљењем својим посведочава истину Цркве: „Живљењем својим морамо заштитити нашу Цркву, која је сва – живот; миомиром душа наших ваља нам објављивати њену истину... Проповедник Цркве од Истока дужан је да тако иступа пред народом да већ од његовог смиреног изгледа и тихог гласа који излази из дубине душе, оживљујући оне којима се обраћа, све почне да се покреће још пре него што он изложи поводом каквог дела је дошао, тако да му сви углас узврате: „Речи нису потребне – и без њих ми чујемо свету истину твоје Цркве!“. Остатак живота Гогољ је провео у свакој побожности и чистоти, неуморно радећи, али и надахњујући се богослужењима Цркве, сусретима са монасима, посећивањем светих места. Неколико пута боравио је у знаменитом Оптинском манастиру, за који је записао: „Мислим да ни на самој Светој Гори није лепше! Овде је благодат опипљиво присутна. Нигде нисам видео такве монахе. Чинило ми се да са сваким од њих разговара све што је небеско“. Молитве оптинских стараца давале су му снагу да истраје на свом трновитом путу служења истини. „Мој пут је тежак, и посао којим се бавим је такав да се перо моје не може покренути без очигледне, нескривене помоћи Божије у свакоме трену и свакога часа. Моје снаге не само што су ништавне, него њих ни нема без вишњег оживотворења. Молите се за мене, Христа ради“, - поручује писац оптинском јеромонаху Филарету. „Покажите ово писамце оцу игуману и замолите га да узнесе молитве своје за мене грешног, како би ме Господ удостојио да обзнањујем људима славу имена Његовог, иако сам грешнији и недостојнији од свих“. Много пута поклонио се и моштима Преподобног Сергија у Лаври Свете Тројице, а четири године пред смрт Господ му је подарио благодат да оде у Свету Земљу, поклони се Живоносном Гробу Господњем и на њему прими свето причешће на попутнину у живот вечни. Иза себе је, поред приповедака и романа који су ушли у златни фонд светске књижевности, Николај Гогољ оставио и обимну духовну прозу, у којој је успео да савременицима и потомцима пренесе драгоцена искуства литургијског и подвижничког живота Православне Цркве. „Почетак, корен и темељ свега јесте љубав према Богу. Али нама је тај почетак на крају, и ми све што постоји у свету љубимо већма него Бога. Бога ваља љубити тако да све друго, све што је мимо Њега, узимамо за споредно и мање важно, да законе Његове држимо за више и важније од свих наредби људских, савете Његове – више од свију савета људских, и да се много више бојимо да увредимо Бога него ма кога од људи“, - поручује писац у свом „Правилу живљења за хришћане у свету“. „Земни живот наш не може бити ниједног трена спокојан – то вазда морамо имати на уму. Бриге само сустижу једна другу, данас овакве, сутра онакве. У свету је наше призвање – војевање, а не празновање: победу ћемо славити на ономе свету. Овде смо дужни да се мушки, не малаксавајући духом, боримо, како бисмо добили више награда, већу славу на небесима“. Гогољ је на томе крстоносном, али победном путу пролио много суза и зноја, умноживши и на добро душа људских употребивши таланте које му је Господ подарио. Нека би његово одважно и неуморно сведочење Христа било подстрек свима нама да у нашем свакодневном раду и стваралаштву не заборављамо Онога Ко је извор живота, да бисмо од Њега и награду примили и у овоме веку, и у будућем.

И одакле у Вама таква мржња? Познајем многе лоше свештенике и могу испричати многе смешне приче о њима, можда чак много више од Вас. Међутим, сусретао сам и такве чијом сам се светости живота и подвизима њиховим дивио, и видео сам да су они део наше источне Цркве, а не западне. Дакле, нисам имао намеру да певам оду свештенству које је нанело срамоту нашој Цркви, већ свештенству које је узвисило нашу Цркву. Ви одвајате Цркву од Христа и хришћанства, ту исту Цркву, те исте пастире који су својом мученичком смрћу запечатили истину сваке речи Христове, који су на хиљаде гинули под ножевима и мачевима убица молећи се за њих и на крају уморили своје џелате те су тако победници пали под ноге побеђених, и цео свет је исповедао ту реч. И те саме пастире, те епископемученике, који су на својим раменима носили светињу Цркве ви хоћете да одвојите од Христа називајући их неадекватним тумачима Христа. Ко, по Вашем мишљењу, ближе и боље може сада да говори о Христу? Зар данашњи комунисти и социјалисти који тврде да је Христос рекао да се одузимају имања и да се пљачкају они који су стекли свој иметак?

svetigora/ / 2009 / јун - јул

*** Христос нигде никоме не каже да је потребно стицати, већ, напротив, он нас доследно учи да се одричемо: ... и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину. И ако те ко потјера једну миљу, иди с њим двије. Не може се, добивши површно журналистичко образовање, судити о таквим питањима. За то је потребно проучити историју Цркве. Потребно је поново са разумевањем прочитати сву историју човечанства из оригиналних изворника, а не из данашњих површних брошура које је ко зна ко написао. Ови површни енциклопедијски подаци испомерају ум, а не да му помажу да се усредсреди.

*** Шта да кажем на ту оштру примедбу да руски сељак није склон вери и да се, док говори о Богу, он другом руком чеше ниже појаса, а што сте Ви са таквом самоувереношћу изрекли, као да сте цео живот били у контакту са руским сељаком. Шта ту има да се говори, када тако дивно причају хиљаде цркава и манастира расутих по руској земљи, који се граде не од дарова богатих, већ помоћу лепти неимућних, тог народа за који Ви кажете да се са непоштовањем односи према Господу, а који и последњу копејку дели са потребитим и Господом, који трпи велику невољу (за коју зна свако од нас) како би имао могућност да од срца приложи Господу. Не, Висарионе Григорјевичу, не може о руском народу да суди онај ко је цео свој живот живео у Петербургу, заокупљен лаким чланцима у часопису и романима оних француских романсијера који су у том степену пристрасни, да не желе видети да из Јеванђеља извире истина и не примећују како наопако и тривијално говоре о животу.

*** Шта је за сељака боље: власт једног спахије, довољно образованог, који има универзитетско образовање и који ипак, биће, већ много тога треба да осећа, или да буде под влашћу великог броја чиновника, мање образованих, користољубив чија је једина брига како што више за себе да стекну? Много је таквих питања о којима свако од нас треба да поразмисли благовремено, пре него што са страственошћу неумереног витеза и јуноше проговори о ослобођењу, како то ослобођење не би било горе од ропства. Зачудила ме је и Ваша самоувереност са којом кажете: ‘’Ја познајем наше друшво и његов дух’’,- и јемчите за те своје речи. Како се може јемчити за тог камелеона који се мења сваког минута? Каквим чињеницама можете потврдити да познајете ово друштво? Каква су Ваша средства за то? Да ли сте негде у својим делима показали да сте дубоки познавалац душе човекове? Да ли Вас је живот искушао? Живећи скоро без контакта са људима и светом, знајући само за миран живот сарадника часописа, заокупљен свакидашњим фељтонима, шта Ви можете знати о тој страшној накази која нас својом изненадном појавом хвата у замку, а у коју пада сваки млади писац који почиње да се бави размишљањима о свету и човечанству, док је проблема довољно и у нашој непосредној околини. Потребно је пре свега позабавити се тим проблемима, тада ће друштво само од себе кренути набоље. А ако пренебрегнемо обавезама које имамо према блиским људима и потрчимо за друштвом, изгубићемо и једно и друго. Сретао сам у последње време много дивних људи који су у потпуности збуњени. Једни мисле да ће променама и реформама, прихватањем неких других правила моћи поправити свет; други сматрају да ће посредством неке нарочите, у великој мери ангажоване књижевности, а коју Ви називате лепом књижевношћу, моћи деловати на васпитање друштва. Међутим, до благостања друштво неће довести ни нереди, ни усијане главе. На врење изнутра неће утицати никакви устави. Друштво се ствара само по себи, оно настаје од јединица. Потребно је да свака јединица испуни своју дужност. Потребно је да се човек присети да није живинче, већ достојни грађанин узвишене небеске државе. Докле човек макар донекле не буде живео животом небеског грађанина, дотле реда неће бити ни у држави земаљској. *** Ви кажете да се Русија дуго и залудно молила. Не, није се Русија залудно молила. Када се молила, она се спасавала. Она се помолила 1612, и спасила се од Пољака; она се помолила 1812 и спасила се од Француза. Или Ви молитвом називате то што се једно од стотине моли, а остали погубељно пијанче, од јутра до мрака по свакојим вашарима, залажући свој последњи иметак да би се насладили свакојаким ‘’благима’’ која нам је пружила неразумна европска цивилизација? *** Књижевник постоји зарад нечег другог. Он је дужан да служи уметности која души света пружа узвишену помирујућу истину, а не свађу; љубав према човеку а не јарост и мржњу. Латите се свог попришта од ког сте се удаљили са лакомисленошћу младога момка. Почните поново да учите. Угледајте се на оне песнике и мудраце који васпитавају душу. Сами сте постали свесни да рад у часопису празни душу и на крају сте приметили празнину у себи. То и не може бити другачије. Сетите се да нисте најбоље учили, ни факултет нисте завршили. Надоместите то читањем великих дела а не савремених брошура које је написао распаљени ум који замућује поглед. Са руског: Драгана Керкез извор: Слово

Србима у Замбиjи

јун - јул / 2009 / svetigora

међу члановима српске заједнице у Лусаки. Такође, упознао је наше грађане са активностима и успесима Црквено-школске Општине у Јоханесбургу нагласивши да сви успеси происходе из заједничког рада, слоге и на првом месту заједничких молитава и труда у духовном животу верних при храму св. Томе у Јоханесбургу. На крају се захвалио Амбасади Србије у Замбији на пуном и искреном ангажману. Отац Пантелејмон је за време своје петодневне посете обишао двадесет четири српске породице у Лусаки. Освештани су домови и водица и служене остале молитве по потребама. Свим породицама су уручени поклони: црквени календари, иконе, разгледнице, часопис “Светосавско Огњиште“, и књижице са духовним садржајем. Љубазни Срби из Лусаке нису остајали дужни, већ су свог свештеника дочекивали традиционалним српским гостољубљем, а што је најважније примали су га искрено са љубављу и отвореног срца. Разговарано је о Православној вери и духовном животу, а отац Пантелејмон је својим проповедима, саветима и духовним поукама загревао срца људи који су били жељни Речи Божије. Последњег дана боравка у Лусаки, архимандрит Пантелејмон је на позив Амбасадора Руске Федерације г. Бориса Малахова, одржао састанак са целокупним саставом Амбасаде. Велико интересовање руских дипломата и службеника током разговора било је за положај Срба на Косову и Метохији, стање храмова СПЦ и његово богато монашко искуство из манастира на Косову и Метохији, о чему је отац Пантелејмон исцрпно и аргументо-

reporta`a

Прва пастирска посета

периоду од 18. до 22. маја ове године, старешина храма св. апостола Томе у Јоханесбургу, архимандрит Пантелејмон, посетио је чланове српске заједнице који живе у афричкој држави Замбији. Срби су почели да се досељавају у Замбију средином шездесетих година 20. века. За претходних скоро педесет година, ово је била прва посета српског свештеника нашим православним верницима који живе у Лусаки и самим тим овај догађај је од историјског значаја за српски народ и Православну Цркву у Африци. Посета је организована на иницијативу оца Пантелејмона и наших верника из Лусаке, а спроведена је са благословом Његовог Преосвештенства епископа Замбије г. Јоакима. Највеће заслуге за припрему овог вредног догађаја имали су Отправник послова Амбасаде Републике Србије у Замбији г. Мирко Манојловић, затим г. Божо и Младен Бановић, г. Бојан Благојевић, Михајло и Агнес Поповић и остали чланови српске заједнице. Првог дана посете, г. Мирко Манојловић је са својом супругом и сином приредио свечани ручак у просторијама резиденције коме су присуствовали владика Замбијски г. Јоаким и Његова Екселенција Амбасадор Руске Федерације у Замбији г. Борис Н. Малахов. Том приликом, отац Пантелејмон је даривао све присутне пригодним поклонима из српске цркве у Јоханесбургу. Исто вече, г. Мирко је у сарадњи са г. Бојаном Благојевићем, г. Младеном Бановићем и осталима, приредио у просторијама Амбасаде Србије свечани сусрет са нашим грађанима и верницима који је био изванредно посећен. Пошто је овај сусрет уприличен ради бољег међусобног упознавања, архимандрит Пантелејмон се обратио окупљенима бираним и благим речима о улози Српске Православне Цркве у очувању вере и националног идентитета нашег народа, неопходности јачања слоге и заједништва, очувању свете земље Косова и Метохије и сарадњи Цркве и Државе у интересу народа, које су изазвале велико интересовање, пажњу и задовољство

svetigora/ / 2009 / јун - јул

вано говорио. Амбасадор Малахов је том приликом предао поклон архимандриту и изразио задовољство његовим доласком и посетом Амбасади РФ у Лусаки. Истог дана, у капели Владичанског дома, архимандрит Пантелејмон је у подне одслужио прво богослужење на српском језику на овим просторима. Иако је био радни дан, богослужењу је присуствовао највећи део чланова српске заједнице из Лусаке и поједини који су дошли из удаљених провинција Замбије, што је примљено са радошћу свих присутних. Овако велика посећеност богослужењу била је плод разговора, дружења, заједничких молитава, искреног зближавања и духовне атмосфере која је владала у српским домовима у Лусаки претходних дана. У току богослужења сви присутни су окретали и преломили славски колач, а после богослужења и заједничког обраћања народу, владика Јоаким је даривао оца Пантелејмона предивном иконом Господа нашег Исуса Христа. Затим је владика Јоаким приредио коктел у просторијама Владичанског дома где су архимандриту, Срби из Замбије предали пригодан поклон, за сећање на прву пастирску посету свештеника СПЦ овој афричкој земљи. Овом приликом је констатована и веома похвална чињеница, да велики број

Срба на разне начине помаже владики Јоакиму и Православној Цркви у Замбији која делује у оквиру древне Александријске Патријаршије. Посета архимандрита Пантелејмона је протекла у изванредној духовној атмосфери и одлично је примљена у српској заједници у Лусаки. Дирљиво је било видети Србе који су се са сузама у очима, љубављу и искреном захвалношћу поздрављали са српским свештеником, а отац Пантелејмон се са свима опраштао саветујући своје домаћине у Лусаки, вредне и честите Србе, да одлазе на свете литургије у цркву Александријске Патријаршије у Лусаки у којој служи владика Јоаким, да наставе да се моле Богу, посте, исповедају се, причешћују и воде хришћански начин живота који води вечном спасењу и свакоме доноси благослов Божији у овом и у будућем животу. У заједничкој оцени ове успешне посете, констатовано је да је била веома корисна и неопходна и на обострано задовољство је договорено да посете српских свештеника Замбији буду редовне, најмање једном годишње. Нека је слава Богу за ову победу добра, љубави, слоге, заједништва и вере, и нека свим Србима у Замбији буде на духовну корист и снагу, на благослов Божији и вечно спасење! приредили чланови Црквеног Одбора српске парохије у Јоханесбургу

КОМЕНТАРИ, ПРИМЈЕДБЕ И ПРЕДЛОЗИ ПРАВНОГ САВЈЕТА ПРАВОСЛАВНЕ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ ПОВОДОМ ОБЈАВЉЕНОГ НАЦРТА МЕНАЏМЕНТ ПЛАНА ИСТОРИЈСКОГ ЈЕЗГРА ЦЕТИЊА

јун - јул / 2009 / svetigora

треба исправити и да прије доношења текста Предлога Менаџмент плана Цетиња треба неизоставно укључити и поменуте релевантне стручњаке. 3. 30. стр. – Сматрамо крајње непримјереним употребу политичких квалификација на рачун историјских збивања из деведесетих година прошлог вијека, изрицање осуде на рачун званичне политике Републике Србије, и величање политичке мисије Либералног савеза у Црној Гори. У једном оваквом документу најбоље би било избјећи изрицање вриједносног суда о оним политичким појавама чији ће значај тек бити одређен судом времена и објективне науке Од већег би значаја за наш Нацрт била анализа економског, социјалног и демографског колапса који је задесио наш град од 1990.г., на овамо. Престанак рада индустријских предузећа, урушавања социјалистичке привреде на нивоу града, опадање броја становништва између пописа 1991.г. и 2003.г. за укупно 1760 лица итд. У поглављу „Цетиње у СРЈ и Државној заједници Србија и Црна Гора“ исто тако се помињу сувишна и непрецизна политичка одређења као нпр. „погубна политика званичног Београда“. Овај Нацрт ваља растеретити политизирања и једностраних оцјена о недавним збивањима. Мишљења смо да су готово сви политички центри у бившој СФРЈ водили погубну политику. У минулим ратовима нема невиних осим неборачког становништва. Зато смо увјерени да одреднице „погубна“ и сличне њима, треба замјенити одредницама „службена“ или „званична“. Исто тако, у претходном поглављу „Цетиње у Краљевини СХС и Југославији“ непотребно је и штетно у Нацрту Менаџмент плана, изрицати било какве судове о Подгоричкој скупштини 1918. године. Наиме, мишљење о овом догађају је веома подјељено у историјској науци и у јавности уопште, па је најпримјереније у овом документу бити суздржан како од позитивних тако и од негативних судова по питању 1918.г. и догађаја који су услиједили потом. Једно просто поређење околности у којима је одржана Подгоричка скупштина, са нпр. околностима у којима је одржано засједање АВНОЈА-а, довело би нас до закључка да и једном и другом засједању недостаје легитимности. Мишљења смо међутим да у оваквом Нацрту треба изложити искључиво неспорне историјске чињенице без изрицања вриједносних судова 4. 39. стр. – Овдје се говори о историјату Влашке цркве. Не искључујући реалну могућност да су ову цркву подигли Власи (пастири, сточари) не би било мудро игнорисати народно предање о њеној изградњи. Зато је на истим страницама корисно и неопходно додати: „Према народном предању, Влашку цркву су подигли синови Ивана Боројевића „Старовлаха“, који су средином 15.вијека из Старог Влаха

Поштована господо, а пажњом смо прочитали представљени Нацрт Менаџмент плана Историјског језгра Цетиња, и у складу са понуђеном јавном расправом о овом предлогу Владе, достављамо Вам наше примједбе, коментаре и предлоге. Рјешавање питања која се овдје отварају, сматрамо врло битним, готово незаобилазним фактором у процесу будуће реализације свега што је по овом питању планирано. 1. Прије сваке расправе о детаљима Нацрта, сматрамо корисним да јавности и учесницима у јавној расправи појасните неколико значајних, правних недоумица: - Који Закон или правни акт ове државе овлашћује Министарство културе,спортаимедијадабуденосилацизрадеМенаџментплана? - На основу ког Закона или правног акта је одређен овај изузетно ( и рекордно ) кратак рок за јавну расправу? - На каквом законском утемељењу се промовишу циљеви Менаџмент плана (стр. 8), и одређује састав државних органа који ће надгледати и спроводити ставке Менаџмент плана? - Зашто Влада ЦГ доноси Закључке из оних области које већ имају важећи Закон (попут Закона о заштити споменика културе), или, што је још нејасније, из области гдје је Измјена и допуна Закона у току. Православна Митрополија Црногорско-приморска Цетиње сматра да је претходно требало да се усвоји Закон о културним добрима Црне Горе, на основу којег би се касније радио Менаџмент план. 2. 22. и 23. стр – У презентираном Нацрту плана пише „Израда Менаџмент плана Цетиња имала је за циљ да окупи сва правна и физичка лица на локалном и националном нивоу, која ће својим знањем и искуством, допринијети проналажењу заједничке визије за развој Историјског језгра Цетиња, за дугорочни период за који ће бити урађен детаљан акциони план“. Према опису Радне групе, односно према критеријуму на основу кога је сачињена (представници власника и корисника културне баштине Историјског језгра), незамисливо је да у њој нема представника Митрополије Црногорско-Приморске, која је власник и корисник неколико најзначајнијих објеката у Историјском језгру Цетиња, и која у тим објектима живи пуним, врло активним животом, који подразумијева свакодневно присуство и кретање великог броја људи. На примјер, Архимандрит мр Лука Анић, игуман Цетињског Манастира у протеклих 15 година, иначе по образовању историчар умјетности, свакако би задовољио и онај критеријум о учешћу релевантних стручњака у раду поменуте групе. Ако овоме додамо да у радним тијелима за израду Менаџмент плана Цетиња нема, на примјер, проф. др Светислава Поповића, архитекте, једног од аутора Урбанистичког пројекта Историјског језгра Цетиња, проф. др Арсенија Вујовића, грађ.инг, вође тима за оцјену и избор Пројекта за одвођење поплавних вода са Цетиња, г. Драгана Марковића, дипл. просторног планера, који је учествовао у доношењу свих важних планских докумената везаних за Цетиње и Предрага Вукића, професораархивисте, који најбоље познаје садржај и стање свих архива на Цетињу (Митрополије, Двора и Државног архива), није тешко примијетити да је на старту направљена грешка да се, на најбољи начин, оствари постављени циљ. Сматрамо да грешку

crkva i dru[tvo

ВЛАДА ЦРНЕ ГОРЕ МИНИСТАРСТВУ КУЛТУРЕ, СПОРТА И МЕДИЈА ПОДГОРИЦА

svetigora/ / 2009 / јун - јул

са падина Златибора, доселили у Цетињско поље. По истом предању црква је добила име по Ивану „Старовлаху“, који је са својом женом сахрањен испред првобитне Влашке цркве. Постојећи архивски извори ово предање не могу нити потврдити нити оспорити. У сачуваним списима, Влашка црква се под тим именом помиње у повељи господара Зете, Ивана Црнојевића упућеној Цетњском манастиру од 4.јануара 1485.г.“ Уметањем овог текста или његовог донекле модификованог садржаја, Нацрт би само добио на богатству података. 5. 48. стр. – каже се да су у цркви на Ћипуру похрањени посмртни остаци краља Николе и краљице Милене, али не и да је у њој гробница Ивана Црнојевића, првог Господара Црне Горе, чији се земни остаци у посљедњих 20 година противправно и нецивилизацијски селе од једног до другог цетињског подрума. Треба напоменути да се управо Министарство културе Владе ЦГ, записнички обавезало да се инхумација земних остатака Господара Ивана Црнојевића има обавити на 500 годишњицу његовог упокојења 1990. године. 6. 49. стр. – каже се „рушење и обнављање Његошеве капеле“ а било би прецизније и примјереније „рушење и обнављање Цркве Светог Петра Цетињског и Његошевог гроба“. 7. 58. стр. – текст који говори о историјату „Три Светиње“ је непотпун и непрецизан. Сакривен је податак да су се, до узимања Светиња из Манастира Острог 1952.г., оне, вољом њиховог законитог власника (што је и написано у записнику о њиховом привременом одузимању 1952.г.), налазиле у посједу Острошког манастира, односно Православне Цркве. Само су из тог разлога и враћене за стално Митрополији Црногорскоприморској 1978.г. Некако је прескочен дио историјата који говори о бризи коју су према Светињама показивали православни владари, монарси Руске царевине и Краљевине Југославије. Треба подсјетити да, као што је турски султан Бајазит II поклонио Десницу Св. Јована,

Родоском крсташком реду Јовановаца 1484. године, исто тако је и Малтешки ред Три Светиње поклонио Руском цару, а руска царска породица потом краљу Југославије, чији је насљедник предао Митрополији Црногорско–приморској 1941. године. Констатације о Плавој капели у Народном музеју у најмању руку су дискутабилне, а што је најважније, досадашње постојање тог објекта у коме се налази икона Мајке Божије, привремено уступљена Музеју, није се показало оправданим. Чак су и бројни вјерници римокатолици из иностранства, чланови Малтешког реда исказивали своје чуђење око тога што се једна икона не налази у цркви, већ у импровизованом умјетничком простору. Доминантно је мишљење међу хришћанима обје конфесије, који су протеклих година посјетили Цетиње, да садашњи положај иконе Филермосе, први пут одвојене од руге двије Светиње онемогућава пристојну молитву и обесвећује је. То би, ако ни због чег другог, макар ради израде планова о будућем процвату вјерског туризма на Цетињу, морао да буде релевантан податак за људе који ће се бавити израдом Менаџмент плана. Треба знати да се Часна глава Св. Јована налази у катедрали Римокатоличке цркве у Амијену, у Француској, па никоме није пало на памет да ову Светињу смјести у некој галерији или музеју Француске. 8. 67. стр. – У поглављу „Историјске вриједности“ каже се да је Црна Гора на измаку 17. вијека обухватала „територију Ловћена, ријеке Зету и Морачу, Скадарско језеро и Паштровачку гору“. Иста констатација не одговара историјској стварности тога времена. Црна Гора је контролу над ријекама Зетом и Морачом успоставила крајем 18.в. и у првој половини 19.в. Крајем 17.в. највећи део обале Скадарског језера контролисали су Турци, а Паштровачка гора и цијели Паштровићи су доминантно припадали Млетачкој Републици. Узимајући у обзир наведене чињенице које не би требало да буду предмет спора, било би неопходно промијенити уписану формулацију и замјенити је новом, према којој је на крају 17.в., Црна Гора обухватала „територију од падина Ловћена до Скадарског језера“. 9. 88. – 92.стр. -На овим странама се говори о потенцијалу подручја Историјског језгра Цетиња, а да се ни једном ријечју не помиње

medicina

Поштовани читаоци, Настављамо причу о кожи започету у прошлом броју. Овом приликом нешто о проблемима претјераног излагања сунцу и како је заштитити.

мр фарм. ДРАГИЦА Бојовић

БИЉНИ ПРЕПАРАТИ ЗА СУНЧАЊЕ

унце је извор живота и симболизује све добро што нам је од Бога дато. Познато је да је сунчање здраво (подразумијева се умјерено сунчање) из више разлога: подстиче синтезу витамина D у кожи који је неопходан за минерализацију костију и одвијање веома значајних метаболичких процеса у организму; помаже миграцију маланина (из меланоцита) ка површинским слојевима коже стварајући један вид одбране организма од претјераног излагања сунцу; појачаним знојењем излучују се токсичне материје из организма сунчањем се смирују и упални процеси на кожи: себореја, псоријаза, екцеми... Али постоји и друга страна „медаље“ када се претјерано излажемо сунцу, најчешће из жеље за тамно, бронзаном бојом коже. Дио сунчеве свјетлости који доводи до промјена је ултраљубичасти дио спектра: UVA и UVB зраци. Како кожа има виталну улогу за преживљавање поменуто зрачење изазива бројне проблеме по здравље: јавља се црвенило и опекотине; алергије; дехидратацијом кожа се исушује, губи еластичност и брже стари; може доћи до промјена на DNK ћелија коже и појаве малигнитета (најтеже лијечени меланом), посебно дјелова на којима су пигментисани младежи; оштећење имунолошког система који се манифестује лошим стањем: умором, лошом концентрацијом, вртоглавицом, општом слабошћу.

јун - јул / 2009 / svetigora

Корисни савјети: љети, бар у дијелу дана када је најјаче UV зрачење носити одјећу свијетлих боја, дугих рукава, дугих панталона и сукњи, главу заштитити шеширом или марамом. Не без разлога становници земаља са великим бројем сунчаних дана и гдје љетње температуре достижу и до 60 С° максимално покривају кожу свијетлим тканинама; избјегавати сунчање у периоду од 11 до 16 часова; у току сунчања правити паузе, дио времена проводити у хладовини; узимати довољну количину течности, прије свега чајних напитак и не дозволити да дехидрирањем изгубите животно важне електролите; једите храну богату витаминима, каротеноидима, флавоноида и антоцијанум (брокуле, мрква, кељ, парадајз,

веома активан богослужбени живот Православне Цркве, како се то исправно навело када је ријеч о Римокатоличкој цркви у тексту о цркви Св. Антуна Падованског (49. стр). Непрестано се понавља флоскула о „три реликвије“ као основи будућег вјерског туризма, а не каже се ништа о свакодневном богослужењу у Цетињском манастиру, на Ћипуру и у Влашкој цркви, о молитвама које се читају крај ћивота Светог Петра Цетињског, и које све скупа привлаче на хиљаде вјерника и поклоника из Црне Горе и других православних земаља. Прећутан је и богослужбени живот Цетињске богословије који подразумјева учешће стотинак професора и ђака ове школе, а који се на врло динамичан начин и свакодневно одвија унутар историјског језгра Престонице и који неколико цркава унутар овога језгра чини стално отвореним и пристојно уређеним за улазак било ког човјека добронамерног посјетиоца, вјерника или туристе. 10. 103. стр. – уписано је „одјежде“ а треба да стоји „одежде“ 11. 108. стр. – умјесто као што пише „Сакрални објекти, дио земљишта и мали број стамбених јединица у црквеном су власништву“ примјереније је да стоји „Сакрални објекти, дио земљишта и мали број стамбених објеката у власништву су Православне митрополије Црногорско-приморске“, јер када се каже „у црквеном су власништву“ то значи да би могли бити и власништво Римокатоличке цркве. Као што је познато у границама Историјског језгра Цетиња нема ни један сакрални објекат који је у власништву Римокатоличке цркве, јер се црква Св.Антуна Падованског налази ван његових граница. 12. 111. стр. – у одјељку „Стање непокретних споменика културе“ наводи се да су сви дјелови комплекса Цетињског манастира који су доступни јавности опремљени неадекватним мобилијаром. Истине ради треба саопштити да је комплетне радове на санацији и реконструкцији послије земљотреса водио Републички завод за заштиту споменика културе, па и пројекат адаптације и опремања Ризнице. Аутори ентеријера, концепта и синопсиса су били стручњаци Завода и Музеја Цетиње. Ови радови су завршени 5. јула 1987. године и свечано предати Митрополији и манастиру на употребу од тадашњег Министра културе Црне Горе. Најљубазније Вас молимо да горе наведене примједбе детаљно и озбиљно проучите, узимајући у обзир предложене алтернативе и додатке наведеним дјеловима текста Нацрта. На основу свега наведеног, сматрамо да без учешћа Православне Цркве, у овом случају Митрополије ЦрногорскоПриморске, није могуће ништа ваљано планирати ни рјешавати око фактора ризика и пријетњи које угрожавају вриједности подручја Историјског језгра Цетиња (стр. 82-85), нити се без Цркве може смислено говорити о потенцијалима тог подручја (стр. 88 и 89), нити о визији Историјског језгра Цетиња (стр. 94 и 95), нити се може вршити компетентна анализа стања ни предлог мјера (стр. 125 и 126), нити планирање и реализација капиталних пројеката (стр. 109). Због имовинске и корисничке позиције Цркве на подручју које третира Нацрт, готово је без смисла и основа планирање Просторног плана општине Цетиње, Генералног урбанистичког плана Цетиња (Центар) и Урбанистичког пројекта Историјског језгра Цетиња, без учешћа Православне Митрополије Црногорско-Приморске. Зато предлажемо да се, ради озбиљности и значаја једног оваквог пројекта, његово усвајање одложи управо на захтјев Министарства, а његов квалитет значајно побољша укључењем представника Митрополије у Радно тијело Менаџмент плана, као и да се, под неким другим околностима, са мање временских ограничења, поведе најшира могућа јавна расправа о овом питању.

паприка, зеље, блитва, цвекла, млади лук, маслачак, сријемуш...); обавезно на кожу нанијети одговарајућу заштитну крему и никада не дозволити да кожа поцрвени или се на кожи створе опекотине; препоручујемо посебну пажњу и заштиту дјечије коже! На тржишту је мноштво препарата за сунчање са високим садржајем заштитних фактора. Заштитни фактор је бројна вриједност (Sun Protectio Factor- SPF) која показује колико се дуже може боравити на сунцу а да не дође до видљиве промјене боје коже ка ружичастој што је прва манифестација опекотина. У комерцијалне сврхе и серијски израђеним препаратима за сунчање (креме, емулзије, уља) заштитни фактори су најчешће хемијски синтетске супстанце које нијесу безопасне. На декларацији назначени већи број значи и већу заштиту. Најчешће ако нијесте фармацеут или дерматолог не можете препознати о којим се супстанцама ради, да ли су добри производи или не. Из тог разлога препарате за заштиту и његу коже купујте у апотекама, дрогеријама гдје раде стручне особе. Добар препарат за заштиту од сунца треба да садржи: оптималну количину заштитних фактора, најбољи су биљни и други пигменти, природни оксиди, уљани ек-

стракти одређених љековитих биљака..); влагу која у површинским слојевима коже обезбеђује еластичност и мекоћу; антиоксидансе (витамини А, С, пантенол, каротени, неки флавоноиди) који спречавају нежељена дејства слободних радикала изазваних претјераним излагањем на сунцу; природна уља, маслиново, бадемово, јојоба уље, уље из кошпица грожђа, пшеничних и кукурузних клица; уљане екстракте љековитих биљака: камилице, хајдучице, невена, коприве, пасјег трна, боровнице, руже, маслачка итд.; одавно употребљавани у апотекарској пракси и омиљени какао бутер; да је добро израђен фармацеутски облик, хомогене структуре, да се добро размазује по кожи, да га кожа добро упија, да ствара заштитни филм на површини коже. Често се на плажама продаје кантарионово уље за сунчање направљено од разних „надри љекара“ које слабо упућени или они са ниским нивоом здравствене културе радо узимају. Никако за сунчање не користити кантарионово уље, чак га треба избјегавати и за унутрашњу употребу за вријеме годишњег одмора када сте на мору и изложени сте сунцу. Кантарион изазива фотосензибилизацију или потенцира осјетљивост коже и цијелог организма на сунце што се манифестује алергијама, црвенилом коже, појавом претјераног замора и губитком концентрације. Пред спавање благотворно је купати кожу неутралним сапунима, ручно рађеним искључиво природног биљног поријекла и сапунима са додатком козијег млијека и витамина А, Е, С, D. Природни састојци сапуна ослобађају поре и површински слој коже емулгујући састојке нанијетих препарата за сунчање. На опрану кожу нанијети неки биљни тоник, затим хранљиво млијеко, емулзију, крему или уљани екстракт љековитих биљака (сада можете употријебити кантарионово уље). Чувајте своју кожу јер тако чувате тјелесно здравље, а тијело је храм Светога Духа (1 Кор. 6, 19).

svetigora/ / 2009 / јун - јул

Ако имате питања у вези са овом темом можете се обратити на мејл адресу dragicabiljna@cg.yu Подгорица 20.06.2009

јун - јул / 2009 / svetigora

ади своје савјести и као свједок времена у којем живим на овом простору Црне Горе-рођена сам у престоници Цетињу, а настањена у Котору више од 50 година, осјећам дужност и моралну обавезу да подржим све оне борце за истину, који истину износе на видјело из дугогодишњег мрака, јер је то једини пут оздрављења овог нашег измученог, превареног и завађеног народа, који треба и мора све да зна – како оно што је сазнао из историје побједника, тако и ову непожељну, прикривену и забрањену истину несрећника. Захваљујући очевицима срамне и бездушне ликвидације на хиљаде невиних жртава са нашег простора, по завршетку II свјетског рата, маја 1945 године: браћи Владу и Душану, као и сину попа Луке, Чеду Вукмановићу, који је са 16 година отишао са својим оцем; захваљујући и властима Словеније на чијем је простору тај масакр и тероризам извршен, а који је ‘’тајна’’ до данашњег дана, који су тај срамни чин открили и озваничили, омогућено ми је било да присуствујем парастосу одржаном 2005. год. у једном од многобројних стратишта на тим просторима, у Каменичкој Бистрици и запалим свијећу својем оцу и многим знаним и незнаним који су с њим – невини, на правди Бога, побијени на нечувен, подао и свиреп начин – од своје браће из Црне Горе. Мој отац Петар потиче из угледне породице Ника Маркова Филиповића чији су коријени некада дубоко постојали и били значајни у Добрском Селу близу Цетиња и чија су имена са Обилића одликовањима уписана у сачуваној историји Црне Горе тога времена. Као и његови часни преци, тако се и мој отац одазвао позиву као родољуб, заклет својој отаџбини, са попом Луком и на хиљаде других отишао на тај пут, бесконачан пут без повратка. Проливена крв и расуте кости су обиљежили многа мјеста од њиховог завичаја до Каменика и осталих јама које се нажалост и данас откривају. Измучене ловћенске, острошке и остале душе почивају далеко од својих домова, у крају који их је прихватио, чувајући њихове тајне више од 60 година. Нијесам могла ни замислити да ће нас у том мјесту, на мјесту према сјећању и свједочењу Чеда Вукмановића гдје му је отац убијен, као и мој и на хиљаде других, дочекати њихов од Бога подигнут природни споменик, веома густа до неба висока стабла између којих се тешко може проћи, која су израсла из њихових везаних тијела чекајући дан да им дођу они који су вјеровали и увјерили се у њихову невиност, надали им се, очекујући их узалудно читав живот. Ова високо узвишена и достојанствено чврста стабла која су чувала њихову тешку судбину, патњу и дугогодишњу ужасну истину у својим коријенима. Тог ведрог дана, на повратку са одржаног парастоса, одједном је наишао кратак, али јак пљусак, који је потврдио да су проплакале њихове душе сузама туге, а и радости након дирљивог сусрета са нама и величанственог опијела које је извршио Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије са свештенством, тужног помињања огромног броја имена, са пуно љубави и осјећаја, које су заслужили сви они који су као родољуби, а не зликовци, на правди Бога, голоруки, без суђења и пресуде, без доказа кривице, невини, звјерски

побијени. Тог веома значајног историјског дана смо се, уз паљење свијећа, за душе свих пострадалих знаних и незнаних, са дубоком тугом, нескривеним плачем и језивим лелеком сестре из Подгорице, која је дозивала своју страдалу браћу, помолили, као и сви који су тог дана били са нама. Уз огромно поштовање и захвалност словеначким властима општине Камијик, које су нашим мученицима на том мјесту поставиле обиљежје – велики гвоздени крст са металном плочом на којој пише: ’’UMRLIM NASILNE SMRTI PO VOJNI 1945SKUPĆINA OPĆINE KAMIJIK’’ Моја доживотна жеља и молитва ће бити да се никоме на свијету не понове овакви злочини и трагедије, гдје су само због нечијих срамних и прљавих овоземаљских интереса, немилосрдно, бездушно уништени људи, породице, па и читав народ, и да израсла стабла на тијелима наших мученика буду свједок истине и опомена великих родољуба. Огромне су биле ране моје бабе Виде за њеним синовима Петром, Павлом и Бошком, узалудно надање и чекање моје измучене мајке Милосаве, ране бабе Милице Лекић, као и ране на хиљаде сличних свуда по Црној Гори и шире гдје је вођен овај ужасни братоубилачки рат у којему свакога своја рана боли, а највише боле оне прикривене и забрањене помена. Пошто се имена мојих страдалих могу наћи једино у манастирским књигама, јер су одавно избрисани из катастарских општинских евиденција, ја као једини њихов насљедник чија сам имена навела, желим да све што је њима припадало у Добрском селу, гдје су им коријени, пренесем на Митрополију црногорскоприморску и Цетињски манастир, као завјет и сјећање на ове часне људе вриједне помена. Надам се да је вријеме скривалица за нама, а пред нама вријеме истине, кајања, опроштаја и мира који нам је свима потребан и неопходан, јер се и данас настављају прогони, тамнице, злочини и изрежирана историја овог несретног - за многе интересантног дијела Балкана, гдје је све могуће од ове немилосрдне безличне коњице која све гази и руши и невиђено тргује својим коријенима, огњиштима, продајући и своје памћење и душу. Зато желим пуно успјеха у раду неполитичкој организацији ‘’Откривања истине’’, која осуђује сваки злочин и не тражи права за нека племена из афричких џунгли, већ истину и људска права за своју невино страдалу браћу, безгробну војску и родољубе, која треба да нађе своје истинско мјесто у историји Црне Горе, са молитвом да њихове душе заједно почивају у миру небеске свјетлости! А само испуњењем Његошевог аманета, истином, молитвом и крстом који спаја, мири и благосиља, у којем је снага и спасење, можемо побиједити ово зло, проклетство и кризу морала које људе учини потпуно безвриједним и безличним. Уз Божији Суд и правду! Христос Воскресе – Ваистину Воскресе! Котор 14. 04 .2009. г.

pisma ^italaca

Vrijeme istine, kajawa, opro{taja i mira

МИРЈАНА Филиповић

хришћана у државама Ориса и Карнатака.

svetigora/ / 2009 / јун - јул

БИВШИ МИНИСТАР ПОСТАО СВЕШТЕНИК Бивши министар здравства Руске Федерације Јуриј Шевченко постао је свештеник - јереј Георгије. Рукоположен је прије мјесец дана и сада викендом служи у храму светог Николе при Националном медицинскохируршком центру Н. И. Пирогова. Бивши министар је ванредно за двије године завршио богословију. Свјетска каријера бившег министра, који је рођен у Јакутску ишла је сљедећим током: завршио је Војно-медицинску академију Кирова, био љекар-хирург у војсци, а од 1980. године је радио на Војно-медицинској академији. Био је старији предавач на катедри болничке хирургије, начелник катедре Кардио-хирургије. У априлу 1992. г. назначен је за начелника Академије. Био је главни кардиохирург СанктПетербурга и Лењинградске области, научни руководилац и консултант 17 докторских и 32 кандидатске дисертације, аутор више од 360 научних и методолошких радова. Захваљујући Јурију Шевченку између Руске Православне Цркве и Министарства здравља закључен је споразум о сарадњи, који је званично отворио свештеницима пут у болницу ради кријепљења вјерника. Болесници су добили званичну могућност да позову свештеника ради исповијести и причешћа.

РЕХАБИЛИТОВАНА ЈЕЛИСАВЕТА РОМАНОВА Јавно тужилаштво Русије донијело је 8. јуна одлуку о рехабилитацији чланова породице Романових. Како је саопштила за „Интерфакс“ официјелни представник Јавног тужилаштва Марина Гридњева рехабилитовани су Михаил Александрович Романов, Јелисавета Фјодоровна Романова, Сергеј Михаилович Романов, Јован Константинович Романов, Константин Константинович Романов и Игор Константинович Романов. „Након анализе архивског материјала дошло се до закључка да су сва

набројана лица подвргнута репресији у виду ареста, прогона и стављања под надзор органа ЧК без изношења кривице и извршења конкретног преступа по класним и социјалним разликама“. Московска Патријаршија придаје велики значај новости о рехабилитацији чланова царске породице Романових од стране Јавног тужилаштва. „Важно је што је дошло до рехабилитације чланова царске породице, међу њима велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне. Тај догађај је у првом реду важан за живот друштва“, изјавио је за Интерфакс-Религија замјеник предсједника Одјела спољних црквених веза Московске Патријаршије протојереј Георгије Рјабих. ЗА ДВА МЈЕСЕЦА У ИНДИЈИ УБИЈЕНО 25 ХРИШЋАНА Број напада на хришћане од стране радикалних екстремистичких организација у Индији изазива узнемиреност међународних правозаштитних организација, саопштава Интерфакс-религија. Сагласно чланку Amnesty Internatioanal-а, за последња два мјесеца у Индији је убијено не мање од 25 хришћана, а куће многих хришћана су запаљене. Такође се саопштава о насиљу над женама од стрене екстремиста, савезника религиознонационалистичке партије „Бхаратија џаната“. Тешко је рањено десет људи, међу којима и пастор и петогодишње дијете. 15 екстремиста су напали молитвени скуп у граду Биласпур и запалали Библију и другу хришћанску литературу. А у држави Андхра Предеш запаљена је црква. Amnesty Internatioanal у свом чланку посебно осуђује владу Индије због гоњења

У САД УБИЈЕН СПЕЦИЈАЛИСТА ЗА АБОРТУСЕ Један од најактивнијих присталица абортуса др Џорџ Тилер убијен је у недјељу 31. маја, за вријеме јутарње службе у лутеранској цркви у Канзасу. Како је саопштила агенција „MiGnews.com“ позивајући се на „Associated Press“, убица који је упуцао 67-годишњег љекара, побјегао је са мјеста злочина. Полиција га је ухапсила након неколико сати. Доктор Тилер је био познат по томе што је практиковао прекиде трудноће у каснијим стадијумима. Противници аборутса су раније два пута покушавали да га убију, због чега су љекара чувале федералне власти. Тилер је био један од љекара који је вршио абортусе код трудноћа старијих од 20. недјеље, кад је плод потенцијално способан да живи ван мајчине утробе. Предсједник САД Барак Обама осудио је убиство љекара, рекавши да га је то шокирало. ГУТЕНБЕРГОВА БИБЛИЈА ПРЕКО ИНТЕРНЕТ МРЕЖЕ

Универзитет у Кембриџу ставиће преко Интернета електронске копије уникатних древних књига. Међу њима ће бити Библија коју је штампао Јохан Гутенберг 1455. године и прво издање Хомерових спјевова из 1488. г. Ана Џарвис, библиотекарка на Кембриџу је изјавила за The Daily Telegraph: „Радујемо се што се појавила могућност да се оформи електронски архив тих ријетких књига, како би Интернет-корисници из цијелог свијета могли да их читају.“ ЛИТИЈА ПО ВОДИ Иркутски свештеници планирају да пловећом литијом, са моштима Светог Николе пређу преко Ангаре, ка околним селима. У току су преговори са регионалном управом око

Приредио: Славко Живковић Приредио: Славко Живковић

IZ SVIJETA

организације маршруте. „Многи становници Бајкала преко љета у чамцима одлазе на језеро да одмарају и рибаре. Међутим, језеро има круту нарав, на њему неочекивано може дунути јак вјетар и људи гину. А Свети Никола је заштитник рибара и путника. Надамо се да ће литија помоћи да се смањи број таквих трагедија“, казао је настојатељ храма Св. Димитрија Донског, Николај Дењшиков.

од 67 објеката културе, архитектуре, историје, природе, који претендују на звање Чудо Калушке области. Након гласања читалаца и гледалаца остало је 14 фаворита. Жири, у саставу којег су ушли познати историчари, етнографи, радници из туристичког бизниса, изабрали су седам чудеса региона. Међу тих седам чудеса ушала је и Оптина пустиња са Пафнутијево-Боровским манастиром.

ДИО ХОНОРАРА РУСКОЈ ЦРКВИ

НА ПУШКИНОВОЈ ОЧЕВИНИ Црквено-парохијска школа отворена је у селу Љвовка (Бољшеболдински рејон, Нижегородска област) на дан рођења Алекандра Пушкина. Дрвена зграда црквено-парохијске школе била је подигнута 1903-1904. године и та зграда је споменик локалног значаја. Љвовку је основао пјесников дјед Лав Александрович Пушкин у Нижегородској губернији. Од 1856. године је дворјанско имање са прекрасним парком и спахијским дворем припадало пјесниковом сину – Александру Александровичу. Имање Пушкина у селу Љвовка сачувано је до данас у добром стању. Село се налази на седам километара од Великог Болдина. То је била омиљена маршрута Алекандра Сергејевича, за вријеме његовог боравка у Болдину.

ПРЕДСАБОРСКА СВЕПРАВОСЛАВНА КОНФЕРЕНЦИЈА

Светом Aрхијерејском Литургијом којом је началствовао Митрополит пергамски Јован на дан Педесетнице, у храму Православног центра Васељенске Патријаршије који је посвећен Светом апостолу Павлу, у Шамбезију поред Женеве, означен је почетак рада Четврте предсаборске свеправославне конференције. Циљ сабрања је наставак процеса за припреме Светог и Великог Сабора Источне Православне Цркве, коме су претходила три Свеправославна предсаборска савјетовања 1976, 1982 и 1986. године. Тема расправе у Шамбезију је питање канонског устројства православне дијаспоре. Одлуком Светог Архијерејског Синода, Српску Православну Цркву представљали су Преосвећени епископи бачки г. Иринеј и умировљени захумско-херцеговачки г. Атанасије у пратњи свештеникâ Гаја Гајића и Вукашина Милићевића, као консултаната.

јун - јул / 2009 / svetigora

СЕДАМ ЧУДА КАЛУШКЕ ОБЛАСТИ Завршена је акција избора Седам чуда Калушке области. Акција је стартовала у августу прошле године, са циљем да се аналогно познатом списку Седам свјетских чуда и сверуском Седам чуда Русије, састави седморка знаменитости тог региона. У првој етапи регионална средства масовног информисања саставила су списак

СВЕШТЕНИЦИ ДАЛИ КРВ Стотинак свештеника Запорошке епархије, на челу са епископом запорошким и мелитопољским Јосифом присајединили су се свеукрајинској акцији „Дај крв – спаси дјечји живот“. На Запорошкој обласној станици за трансфузију крви свештенослужитељи су дали крв, пише “Запорошко вријеме“. Одлуку о давању крви руководство Епархије је донијело нешто прије трагичних догађаја у Мелитипољу. У почетку је планирано да сва крв, сакупљена у току акције, буде упућена болесној дјеци. Али, касније се испоставило да дио те крви треба предати пострадалима у експлозији у Мелитопољу. Према информацији прес-службе Запорошке епархије, такву врсту донације свештенство спроводи први пут. Епископ запорошки и мелитопољски Јосиф саопштио је новинарима да први пут као донатор даје крв. Он је такође изјавио да ће се такве акције спроводити редовно и позвао је грађане да слиједе његов примјер.

ЛИТУРГИЈА У КАПАДОКИЈИ Његова Светост Патријарх константинопољски Г. Вартоломеј служио је Свету Архијерејску Литургију, уз саслужење Његове Светости Патријарха румунског Г. Даниела, током званичне посете румунског патријарха Васељенској патријашији у цркви Светог Теодора, у месту Малакопис, у Кападокији. Посета патријарха румунског је део велике меморијалне манифестације посвећене Светом Василију Кесаријском. У четвртак 28. маја 2009, године двојица патријараха служила су Свету Службу у цркви Светог Георгија, а затим су отпутовали у Кападокију. У суботу, 30. маја, вечерњу службу двојица првојерараха су служили у цркви Светих Константина и Јелене у Синасосу. Треба подсетити да је Румунска Православна Црква 1925. године добила аутокефалију и ранг патријаршије од Мајке Цркве у Константинопољу.

Побједница отвореног шампиона Француске у тенису Рускиња Светлана Кузњецова жели да дио новчане награде (више од милион евра) приложи Цркви. „Велики дио хонорара желим да приложим цркви која се налази у Сергејевом Посаду. Настојатељ тог православног храма је мој духовни отац“, казала је тенисерка у интервјуу за часопис „Совјетски спорт“. Она је признала да се труди да тамо борави што чешће може, да размишља о нечему вјечном. „Али ја имам компликован распоред. Када не могу да одем, баћушка сам долази код мене“, казала је Кузњецова. Она се труди да у иде у цркву, чак и кад је у иностранству. „Када сам се такмичила у Италији, на Купу Федерације, пошла сам у храм Светог Николе гдје сам се поклонила моштима“, казала је спортисткиња, додавши да јој „вјера у свему помаже, да уз помоћ вјере надјачавамо себе“.

IZ pomjesnih crkava

600 НОВИХ КУМЧАДИ У саборном храму Свете Тројице у Тбилсију крштено је око 600 беба. Свако дијете светом водом је окропио католикос-патријарх Илија Други. Поглавар Грузијске Православне Цркве већ има више од 2000 кумчади, саопштава Грузија Online. Католикос-патријарх Илија Други је 18. јануара 2008. године положио основе традиције да лично крсти свако треће или сљедеће дијете у православној породици.

У престоницу Чешке, мошти Светог благовјерног Александра Невског из саборног храма Христа Спаса пренијете су 27. маја. Прије тога су посјетиле чешки град Брно. У Прагу су вјерници свечано дочекали ковчег са честицом моштију у цркви Благовијести Пресвете Богородице. Ковчег са честицом светих моштију свечано је пренијет у саборни храм Светих равноапостолних Ћирила и Методија, на празник Вазнесења Господњег. Иначе, овај празник се поклапа са даном интронизације Блажењејшег Митрополита Чешких земаља и Словачке Христофора.

СИРИЈСКОМ МАНАСТИРУ У ТУРСКОЈ ВРАЋЕНА СВОЈИНА Један од најстаријих хришћанских манастира на истоку Турске – Мор Габриел, који припада Сиријској Цркви, послије рестаурације је добио право на сопствено земљиште. Турски суд је анулирао првобитну одлуку катастра, сагласно којој је манастиру било дато свега 272 акра. Несугласице по питању манастира из четвртог вијека почеле су пошто су радници државног катастра измијенили границе манастира Мор Габриел и села која га окружују. Тада су сиријски монаси изјавили да су по новим границама велики дјелови земље одузети од манастира и претворени у шуме. Сиријска општина је једна од најстаријих религиозних општина у Турској, али она није регистрована као национална мањина у Турској, као Јермени, Грци и Јевреји, нити се Лозански споразум из 1923. године односи и на сиријску општину.

ПАТРИЈАРХ АЛЕКСАНДРИЈСКИ ТЕОДОР ДРУГИ У КЕНИЈИ Патријарх александријски Теодор Други посјетио је Кенију, гдје се налази пет православних парохија Масаја – полуномадског народа. Масаи се обраћају у православље последњих 30 година, под утицајем мисионарења мјесног митрополита Макарија, којему је патријарх Теодор Други због тога изразио своју захвалност. Митрополит Макарије је организовао превод Литургије и других богослужења на језик тога народа. Он је такође основао школу и болницу, обезбиједио стипендије најбољим ученицима. Неколицина младих Масаја учи у Патријарашкој црквеној школи, у престоници Кеније, Најробију и спрема се да живот посвети Цркви. Патријарх Теодор Други је за вријеме своје посјете Кенији уручио дипломе полазницима црквене школе и организовао раподјелу одјеће, хране и играчака. Поглавар Александријске Патријаршије је позвао праовославне Масаjе да чувају традицију и обичаје својега народа. Масаи су полуномадски народ који живи у саванама на југу Кеније и на сјеверу Танзаније и који је скоро сасвим очувао традиционални начин живота. Има ох око 900 хиљада, а од тога у Кенији живи 350-450 хиљада.

гослову Патријарха московског и све Русије Алексија Другог и представља подворје Тројице-Сергијеве лавре. Окосница храма је направљена на Алтају од кедра и тисе, од средстава приложника. Затим је храм моторним бродом на Јужни пол допремљен у растављеном стању. На приобалном брежуљку црква је склопљена 18. фебруара 2004. г. и посвећена је Светој Тројици. Сада црква има сталног свештеника из реда јеромонаха лавре. Димензије храма омогућавају да служби присуствује око 30 људи. ПРВИ РУСКИ ХРАМ У РИМУ

svetigora/ / 2009 / јун - јул

МОШТИ СВЕТОГ АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ ПРЕНИЈЕТЕ У ПРАГ

ЛИТУРГИЈА НА АНТАРКТИКУ На Антарктику је одслужена Божанствена Литургија, у једином на Јужном полу православном храму посвећеном Светој Живоначалној Тројици у руској станици Белингхаузен. На празничној служби на Тројичиндан заједно са Русима у цркви су биле колеге-поларници из сусједних националних станица. Храм је на Антарктик довезен по бла-

По благослову патријарха московског и све Русије Кирила, 24. маја, на празник Светих равноапостолних Кирила и Методија, митрополит оренбуршки и бузулукски Валентин освештао је први храм Руске Православне Цркве у Риму, посвећен Светој великомученици Варвари. Овој свечаности су присуствовали супруга руског предсједника Светлана Медведева, градоначелник Москве Јури Лужков, руски амбасадор у Италији Алексеј Мешков и други званичници. Били су присутни и представници Римокатоличке цркве, међу којима и предсједник Папског савјета за унапређење хришћанског јединства, кардинал Волтер Каспер. НА СВЕТОЈ ГОРИ ИЗАБРАН НОВИ ПРОТЕПИСТАТ Сагласно старом атонском обичају, 14. јуна у Кареји (престоници Свете Горе) дошло је до замјене чланова Свете Епистасије, саопштава Патријархија. ру, цитирајући агенцију Ромфеа.

Приредио: Славко Живковић

IZ pomjesnih crkava

ДАН ПРОСЛАВЉЕЊА СВЕТОГ ЈОВАНА КРОНШТАТСКОГ

14. јуна у Санкт-Петербуршкој епархији први пут је обиљежен дан прослављења Светог праведног оца Јована Кронштатског, саопштава Жива вода. Празновање, које је одржано у Кронштату поводом 100 година од кончине Светога Јована протекло је по благослову митрополита санкт-петербуршког и ладошког Јована. Прије 19 година, 14. јуна 1990. године, у Јовановском манастиру СанктПетербурга канонизован је отац Јован. У знак сјећања на тај историјски догађај 14. јуна 2009. г. у кронштатском храму Владимирске иконе Мајке Божје служена је Божанствена Литургија којом је началствовао викар Санкт-Петербуршке епархије епископ петерхофски Маркел. Затим је од храма кренула литија ка мјесту гдје се некада налазио Андрејевски саборни храм гдје је отац Јован служио 53 године, а који је срушен у богоборачко вријеме. Свечаностима су присуствовали многобројни вјерници из свих крајева Русије.

ПРОВАЉЕНА ЕПИСКОПСКА РЕЗИДЕНЦИЈА У ноћи измећу 21. и 22. маја 2009. године, непознати разбојници провалили су у резиденцију Епископа бихаћко-петровачког Г. Хризостома у Босанском Петровцу, иако ову зграду обезбеђују редовне полицијске патроле. У свом извештају Светом Архијерејском Синоду СПЦ о четвртој провали у седиште Епископије бихаћко-петровачке, владика Хризостом између осталог наводи: ‘’Ово је за нас превелико и неиздржљиво оптерећење, посебно у сазнању да се ове учестале провале и пљачке врше под наводном полицијском ‘заштитом’. Свјесни смо чињенице да се организовано врши притисак на нас да се иселимо из Петровца. И ово је један од показатеља да су ово организовани и наручени, а не случајни, напади на Епархију бихаћко-петровачку и на нас лично.’’ МОЛЕБАН РАВНОАПОСТОЛНОЈ БРАЋИ

Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско- приморски Г. Амфилохије је на празник Свете браће Кирила и Методија у истоименом парку у Београду служио молебан пред спомеником ових просветитеља свих словенских народа. Архиепископу су саслуживали представници Руске, Бугарске и Српске Православне Цркве, а у присуству амбасадора Русије, Украјине, Бугарске, Македоније, Црне Горе, представника Скупштине града Београда и многобројног народа. По завршетку молебана архиепископ Амфилохије је у пригодној бесjеди изразио потребу да се на овом мjесту убудуће окупљају сви православни

јун - јул / 2009 / svetigora

СВЕЧАНОСТИ ПОСВЕЋЕНЕ СВЕТОМ ЛУКИ (ВОЈНО-ЈАСЕНЕЦКОМ) 11. јуна, на дан када се прославља кримски светитељ Лука (+1961.) у Симферопољу су одржане црквене свечаности. Празновање је почело Божанственом Литургијом у катедралном Петропавловском храму Симферопоља, коју је служио Митрополит симферопољски и кримски Лазар. Богослужењу су присуствовали свештеници из храмова и манастира Грчке.

Након завршетка Литургије кренула је литија са моштима Светог Луке око манастира, затим око Тројицког храма гдје оне и почивају. Свечаностима је присуствовало на хиљаде вјерника из разних крајева Украјине, поклоници из Грчке, Кипра и других православних земаља, као и вјерници који су исцијељени по молитвама Светог Луке. Мошти Светог Луке (ВојноЈасенецког) се налазе у саборном храму Свето-Тројицког женског манастира Симферопоља. У том храму је Свети Лука служио кад је био архијереј Кримске епархије, од 1946. до 1961. године. Кивот са моштима у коме почива светитељ, направљен је у Грчкој, гдје иначе овог светитеља веома поштују. Вјерници су у знак захвалности, за исцјељење од болести по молитвама светитеља, приложили за израду кивота 300 кг сребра.

Јеромонах Стефан из манастира Хиландара предао је палицу протепистата јеромонаху Никодиму, представнику манастира Велика Лавра, која је прва обитељ у атонској јерархији, а он ју је уручио новом протепистату монаху Симону из манастира Дионисијата. Нови протепистат Свете Горе монах Симеон, представник древног манастира Дионисијата биће на челу извршног органа Свете Горе – Свете Епистасије од 2009. до 2011. године. Палица протепистата, тачније жезал Пресвете Богородице, како га зову становници Свете Горе, симболизује јединство свих манастира Свете Горе и ону љубав и једномислије које постоји на Светој Гори. На врху жезла угравирана су имена свих двадесет манастира у њиховом јерархијском поретку. Осим манастира Дионисијата, ове године у Свету Епистасију су ушли представници бугарског манастира Зограф, руског Светопантелејмоновског манастира и грчког Констамонита. Сагласно Уставу, виши законодавни и судски орган манастирске управе Свете Горе – општински савјет од двадесет чланова, којег чине настојатељи свих 20 манастира сабира се два пута годишње: 15 дана након Васкрса и 20. августа (ст. 43 Устава) у административном центру - Кареји. Извршну власт на Светој Гори има Свештена општина (Кинотис), коју чини 20 чланова (антипросопа). Сваки од њих представља свој манастир. Извршна власт је додијељена посебном општинском савјету (Светој Епистасији) која има четири епистата, чији састав се мијења сваке године 1. јуна. Сваки манастир бива представљен у Епистасији, једном у пет година заредом, са три остала манастира у његовој групи. Најстарији члан Епистасије (монах, који представља најстарији манастир у групи) именује се за протепистата или назирија.

iz ota~astvene crkve

народи који су свjетлост Христовог Јеванђеља примили од Светих равноапостолних Кирила и Методија.

svetigora/ / 2009 / јун - јул

СЛАВА ПРИЗРЕНСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ У кући Симе Игуманова-Призренца гдjе се славска свијећа није угасила 138 година, дакле, у Призренској Богословији која је после егзодуса српског народа са Косова и Метохије 1999. године, своје уточиште нашла у Нишу, у недjељу 24. маја 2009. године, прослављени су патрони ове установе Света браћа Кирило и Методије, просветитељи словенски. Свету Архијерејску Литургију у храму Васкрсења Христова при Богословији служио је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Иринеј уз саслужење архијерејског намjесника нишког протојереја-ставрофора Живорада Јолића, протојереја-ставрофора Милутина Тимотијевића, ректора Богословије, као и многобројног свештенства нишке епархије и тројице ђакона.

ОСВЕЋЕЊЕ ЦРКВЕ У ГЕТЕБОРГУ На дан Светог апостола Симона Зилота и преподобне Исидоре, 23. маја 2009. године, после 30 година, услишене су молитве вjерног српског народа у далекој Шведској. Наиме, Епархија британско-скандинавска, коначно је у свој посjед добила богомољу посвећену Светом краљу Стефану Дечанском. Епископ британскоскандинавски Г. Доситеј је, уз саслужење 17 свештенослужитеља, осветио ову цркву. Овом догађају присуствовали су бројни гости, међу којима представници различитих деноминација и дохалкидонских цркава, бискуп Гетеборгшки Царл-Аxел Аурелиус, као и представници шведског културног и политичког живота. Такође, овом приликом епископ Доситеј је одликовао јереја Немању Мијаиловића правом ношења црвеног појаса. Епископ Доситеј је у својој бесjеди нагласио потребу српске дијаспоре у Гетеборгу да има своју богомољу, кроз коју ће чувати свој вjерски и национални идентитет али и свjедочити православну вjеру. Тиме ће српски народ показати оно најбоље што има и ширити братску и хришћанску љубав према свим народима који живе на тлу Британско-скандинавске епархије. СЛАВА СРПСКЕ ПРЕСТОНИЦЕ Храм Вазнесења Господњег и прво-

престони град Београд прославили су своју славу. У 9 часова звук звона огласио је долазак два епископа, аустралијсконовозеландског Г. Иринеја и хвостанског Г. Атанасија, викара Његове Светости Патријарха српског Г. Павла, који су служили Свету Архијерејску Литургију. Светој Литургији присуствовали су и Његово Краљевско Величанство престолонаследник Александар Карађорђевић, градоначелник Београда г. Драган Ђилас, кум славе, предсjедник Скупштине града г. Александар Антић и његов замjеник г. Зоран Алимпић, као и предстваници Војске Србије и личности из јавног и културног живота. У 11:30 из порте Вазнесенског храма кренула је свечана Спасовданска литија у којој су на челу били богослови Београдске богословије, питомци Војне академије и бројни ученици средњих школа који су носили иконе Светих. Ове године је у литији било више свештенства и вjерног народа него протеклих година, у нади и молитви да ће из године у годину овај број бити све већи. ДУХ САБОРСКЕ ПОРУКЕ У АМЕРИЦИ У недjељу, 24. маја 2009. у парохији Христа Спаса у Аркадији (бивша Епископија новограчаничка) служена је Света Архијерејска Литургија којој је началствовао епископ западноамерички Максим. Том приликом он је свештенству и вjерницима пренио дух поруке Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о административном јединству наше Цркве у Сjеверној и Јужној Америци. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на сједници од 21. маја 2009. године, на предлог Епископског Савјета Српске Православне Цркве у Сјеверној и Јужној Америци, а поводом арондације постојећих епархија, донио је одлуку којом се потврђује Устав Српске Православне Цркве у Сјеверној и Јужној Америци.

СРПСКА ТЕОЛОГИЈА ДАНАС Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, отворио је 29. маја у овој највишој црквеној образовној институцији Први годишњи симпосион на тему Српска теологија данас. На пленарној сесији присутнима су се обратили Његово Висо-

копреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије и Преосвећена Господа Епископи браничевски Г. Игњатије и умировљени захумско-херцеговачки Г. Атанасије. У раду научног скупа поред еминентних гостију из земље и иностранства учествовали су проф. др Богољуб Шијаковић, министар вjера у Влади Републике Србије, Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Г. Јован, као и професори и студенти Богословског факултета, Академије СПЦ за умјетност и консервацију и других факултета Универзитета у Београду. МИТРОПОЛИТ ШВАЈЦАРСКОЈ

АМФИЛОХИЈЕ

На позив Његовог Преосвештенства Епископа средњоевропског Г. Константина, Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, у својству замjеника Његове Светости Патријарха српског Г. Павла, учинио је званичну посjету српским православним парохијама у Швајцарској, а у пратњи протођакона Стевана Рапајића, у времену од 29. маја до 1. јуна 2009. године. Током посјете

iz ota~astvene crkve обишао је парохије Успења Пресвете Богородице у Цириху, Светих Кирила и Методија у Берну и Светог Симона Монаха у Сент Галену. Овом приликом епископ Константин се срдачно захвалио митрополиту Амфилохију на учињеној званичној посjети и у знак молитвеног сjећања уручио му велики позлаћени ручни архијерејски крст за благосиљање, а потом је пригодном бесjедом Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије поздравио све присутне вjерне и представнике помjесних Православних Цркава. ПРОЈЕКАТ ОБНОВЕ И СЛАВА САБОРНЕ ЦРКВЕ У МОСТАРУ

СЛАВА ЦРКВИЦЕ НА ВМА У БЕОГРАДУ Са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Павла и Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, Његово Преосвештенство викарни Епископ моравички Г. Антоније на празник Светог Луке, архиепископа симферопољског и кримског, хирурга, сликара, новопросијавшег светитеља и јерарха Руске Православне Цркве, служио је Свету Архијерејску Литургију у параклису посвећеном овом светитељу на Војно-медицинској академији у Београду.

Србије, протојереј др Љубомир Стојановић, државни секретар у Министарству вjера Републике Србије, др Драгољуб Ацовић, члан Крунског савета, проф. др Војислав Миловановић, протонеимар Храма Светог Саве, г. Петар Фролов, савјетник амбасадора Руске Федерације у Београду и г-ђа Гордана Аничић, бивши амбасадор Републике Србије у Сирији. Војску Републике Србије представљали су пуковник г. Стевица Карапанџин, начелник Управе за морал Војске Србије, и проф. Пуковник г. Борислав Гроздић. Светој Литургији молитвено је присуствовао и велики број запослених и пацијената Војно-медицинске академије на челу са генерал-мајором др Миодрагом Јевтићем, домаћином овогодишње славе. ПОСЛЕДЊЕ СРПКИЊЕ У ЂАКОВИЦИ Четири Српкиње које су током мартовског погрома 2004. године протјеране из Ђаковице, вратиле су се недавно у обновљени конак још увијек потпуно разрушене ђаковичке православне цркве Успење Пресвете Богородице. Полексија Кастратовић (73), Надежда Исаиловић (80), Белка Мијовић (80) и Васка Перић (62), данас су једине Српкиње у Ђаковици, метохијском граду у којем је до 1999. године живело више хиљада Срба. Повратнице истичу да су се вратиле уз свесрдну помоћ владике Теодосија и братства манастира Високи Дечани, у којем су биле смјештене након протјеривања. Све четири кажу да су задовољне што су се вратиле у свој град и да се

јун - јул / 2009 / svetigora

ДУХОВСКЕ СВЕЧАНОСТИ НА КАЛИМЕГДАНУ Поводом великог празника Духова у Београду су у организацији Одбора за вjерску наставу Архиепископије београдско-карловачке и духовника

цркве Ружице и Свете Петке на Калимегдану од 4. до 10. јуна одржане Духовске свечаности. Свечаности су се одвијале с благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Павла и Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. У прелијепом амбијенту београдске тврђаве, испред цркве Свете Петке, а за кишних дана у самој цркви Ружици, у богатом културноумjетничком програму духовног садржаја, представило се близу двије стотине учесника из различитих дјелова Србије. Током седам вечери смјењивали су се бесjедници, драмски умjетници, пjесници, народни појци, хорови. Духовским бесjедама подучили су владике: будимљанско-никшићки Јоаникије, хвостански Атанасије, јегарски Порфирије и диоклијски Јован, као и отац Доситеј Хиландарац. У оквиру Духовских свечаности одржан је и сајам књига на коме су, поред издавача из Србије, узели учешће и издавачи из Црне Горе и Републике Српске.

Послије успјешно завршене израде пројектне документације за обнову саборне Цркве Св. Тројице у Мостару и расписаног међународног тендера, у суботу 6. јуна 2009. године, у порти храма Рођења Пресвете Богородице одржана је промоција пројекта обнове. Промоцији су присуствовали члан Предсједништва БиХ, г. Жељко Комшић, потпредсједница ФБиХ, Споменка Мичић, Премијер ХНК, г. Срећко Борас са министрима, Министри Савјета министара БиХ и други званичници БиХ, више амбасадора и конзула, начелници и представници источнохерцеговачких општина, те личности из културног и јавног живота БиХ. На празник Педесетнице Свету Архијерејску Литургију на рушевинама саборне цркве служио је епископ ЗХиП г. Григорије са свештенством. Посебну радост празника многобројном народу мостарском учинили су предсједник Црквене општине Мостар др Далибор Ђурасовић и његова супруга др Сања, који су крстили своја три новорођена чеда: Петра, Милана и Николу.

Служби Божјој присуствовали су Његово Преосвештенство Епископ шабачки Г. Лаврентије, г. Млађан Ђорђевић, савjетник предсjедника

iz ota~astvene crkve надају да ће још ове године бити обновљена и православна црква у Ђаковици. Црква, конаци и парохијски дом су разорени и спаљени марта 2004. Сада су кона-

svetigora/ / 2009 / јун - јул

ци и парохијски дом обновљени, а око порте је изграђен нови оградни зид. Повратнице, које непрекидно чува полиција, надају се такође да ће се у град вратити и Срби и Црногорци који су у избјеглиштву од 1999. године. Полексија Кастратовић, која је у ђаковичкој цркви живјела 40 година, каже да монаси из манастира Високи Дечани стално долазе да их обиђу, да донесу све што им треба, да са оцем Иларионом обаве богослужење и да причесте повратнице. Као и протеклих четрдесет година, Пољка и данас свакодневно позива на молитву звонећи у звона старе православне цркве у Ђаковици. Вршећи ово, од Бога јој дато послушање она чврсто вјерује да не позива само на молитву него и смјело објављује да последње четири православне старице-хришћанке у Ђаковици још увијек живе и моле се Господу Христу, носећи Га у срцу.

ТАДИЋ: ФАЛСИФИКОВАЊЕ ИСТОРИЈЕ Предсједник Србије Борис Тадић позвао је 5. јуна УНЕСКО, Савјет Европе и друге међународне организације да осуде покушаје привремених косовских власти да фалсификују историју својатајући српско културно наслеђе на Косову и Метохији. „Власти у Приштини покушале су да злоупотребе српске вјерске објекте на Косову у опасној игри стварања идентитета. Изнова и изнова појављују се публикације у којима се износе нечувене тврдње да је српско православно наслеђе из средњег вијека заправо албанско наслеђе“, изјавио је Тадић на самиту шефова држава Балкана, посвећеном

регионалним културним везама, који је одржан на Цетињу. Предсједник Тадић је изразио задовољство због тога што се на Косову и Метохији, у сарадњи Српске Православне Цркве, УНЕСКО-а и Савјета Европе, обнављају српски културноисторијски објекти, који су у прошлости били на удару због конфликата и предрасуда. „У овој деценији било је великих корака уназад у том процесу. Један од њих је покушај власти косовских Албанца да одвоје сам темељ српског наслеђа од остатка грађевине, тако што су настојали да га исполитизују или дословце униште“, истакао је Тадић. Изградња културних мостова у региону, према Тадићевим ријечима коинцидира са заједничким стратешким интересом држава Балкана да постану чланице Европске уније. КЊИГА О МОНАХУ ХАРИТОНУ НОВОМУЧЕНИКУ Поводом десетогодишњице мученичке смрти монаха Харитона манастир Црна Река објавио је књигу под називом „Харитон - новомученик црноречки“. Настављајући своју издавачку дјелатност црноречки монаси овога пута пред вјернике износе житије овог новомученика рода српског. Књига се састоји из два поглавља. Прво поглавље описује живот и страдање монаха Харитона. Друго поглавље почиње бесједом епископа Артемија на сахрани оца Харитона у манастиру Црна Река, а наставља се казивањима свештенства, монаштва и познаника монаха Харитона о његовим врлинама. Монах Харитон, иако није канонизован од стране Српске Православне Цркве, поштован је међу вјерницима као новомученик. 15. јуна, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Артемије служио је са свештенством парастос оцу Харитону. На тај дан навршило се десет година од како су шиптарски терористи киднаповали монаха Харитона у Призрену на очиглед њемачких војника припадника снага КФОР-а. О отмици монаха Епархија је сазнала од стране њемачког новинара који је читав догађај посматрао и снимао.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ Интересна група антитеиста окупљена око анатемисаног и проклетству предатог бившег свештеника Мираша Дедеића већ годинама у Црној Гори лансира неистине са циљем да што већи број људи одбије од спасења кроз Цркву Христову. Након, по ко зна који пут поновљеног захтјева за повампирењем рушилачке методологије коју је османски окупатор вјековима и систематски примјењивао над православним црквама и манастирима, не можемо да не закључимо да само обезбожене идеолошке групе и појединци могу у јавности иступати на такав начин. Опет и опет понављамо да је на врху врху Румије све до 1571. г. постојала само православна црква Свете Тројице коју су порушили Турци након окупације тих простора. Вјерни православни народ, па и они некадашњи православци који су у међувремену примили ислам, одувијек су на православни празник Свете Тројице – Бога Љубави ходочастили на православно црквиште на врху Румије, гдје су православни свештеници вршили обред и литију са изнешеним крстом Светог Јована Владимира, који вјековима чува братство Андровића из Микулића. Заједно са православнима на исти православни празник на православно црквиште су излазили и муслимани и римокатолици и присуствовали обреду са стране. О томе постоји безброј писаних извора и историјских доказа који се у општој медијској харанги на Митрополију црногорскоприморску намјерно потискују у страну. Тај обичај се још увијек поштује и чува. Изгледа да се данас једино у интерпретацијама домаћих безбожника обнова и градња вјековима порушених и оскрнављених православних храмова и манастира, као и служење Светих Литургија у њима, као суштински дио мисије Цркве Христове може називати „девастацијама, разарањима, поништавањима и атаковањима на идентитет“. Намјерно се пренебрегава чињеница да је управо Митрополија црногорскоприморска почетком 90-их година ХХ вијека, након доласка слободâ у нашу земљу, заједно са братством Андровића обновила изношење крста Светог Јована Владимира на Румију. Отуда је ноторна неистина да је већ четири године прекинуто изношење крста на Румију. Сасвим су јасни разлози који говоре зашто сљедбеници бившег свештеника не могу да виде тај свети и свештени чин који могу да посвједоче чувари крста Светог Јована Владимира. Судећи и по посљедњим атацима на Митрополију црногорско-приморску, свештенство, монаштво и вјерни народ,

Приредио: Рајо Војиновић не можемо, а да се не отмемо утиску да је полицијска организација под називом „ЦПЦ“ заправо и основана са задатком да преко медија непрестано атакује на светиње и ствара виртуелну слику о „вјерским неприликама у Црној Гори“. Та и таква мржња од неколицине препознатих ликова који веома често мијењају мјеста и звања како би се стицао погрешан утисак о бројности те дружине, на жалост, превазилази све до сада виђене и регистроване говоре мржње у Европи. Жалосно је што овакве наступе користе и други са циљем да подгријевају мржњу и постављају националистичке и шовинистичке међаше у Црној Гори као грађанској држави. Зар је могуће да се Румија већ назива „албанском планином“ те да се при том од челника муслимана Албанаца у Скупштини и медијима својата хришћански манастир Пречиста Крајинска, као и обновљени православни манастири на Скадарском језеру, који су били, као што су по нормама садашњег правног система Црне Горе и сада својина Митрополије црногорско-приморске. При том, Шестане од Митрополије као замишљеног и у јавности представљеног „непријатеља“ бране они који, као што се видјело, нису успјели да напуне ни једну шестину општинске сале у Бару. На крају, не чуди никога да су храм на Румији срушили Турци. Не чуди ни то да су неке храмове срушили у вријеме безбожника у Црној Гори. Оно што превазилази људску свијест и савјест јесте овај најновији позив на рушење обновљене цркве Свете Тројице и то од оних који себе сматрају за „митрополите“ и за „вјернике“. Ако је то вјера, шта је онда сатанизам?! Цетиње, 14. јуна 2009. г.

приморски Господин Амфилохије који је подсјетио да је Свети Јован Владимир међу ријетким Светитељима Цркве Божије који се на иконама сликају са главом у рукама. ‘’Народ који није изњедрио Светитеље је незрео, јер није испунио пуноћу свог историјског живљења’’, рекао је владика Амфилохије. ‘’Српски народ је - и то је велики дар – већ од самих почетака свог постојања на овим балканским просторима родио и оставио свете плодове, свете Божје људе који су његово достојанство, његова част, његова слава пред Богом и пред људима. Један од тих првих светих изданака јесте Свети Јован Владимир’’, казао је владика. Свечану празничну бесједу изговорио је протојереј проф. др Борис Брајовић. У програму академије су учествовали хор Светог Марка из Подгорице, дјеца са вјеронауке у Зети, дјеца из Музичке школе ‘’Васа Павић’’ из Подгорице, Српско пјевачко друштво ‘’Светосавац’’ из Подгорице, хор при подгоричком храму Васкрсења Христовог и плесна група хора Светог Саве из Подгорице, као и фолклорни ансамбл ‘’Свети Јован Владимир’’ из Бара. САБОР У ПРЕЧИСТОЈ КРАЈИНСКОЈ

ДУХОВНА АКАДЕМИЈА У СЛАВУ И ЧАСТ СВЕТОГ ЈОВАНА ВЛАДИМИРА

3. јуна је у препуној сали КИЦ „Зета“ у Голубовцима одржана свечана духовна академија посвећена празнику Светог Јована Владимира, зетског краљамученика. Скуп је благословио и поздравним словом отворио Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски и Митрополит црногорско-

Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије служио је 4. јуна, поводом празника Светог Јована Владимира, Свету службу Божију на темељима древног манастира Пречи-

јун - јул / 2009 / svetigora

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО НА ТОПЛОЈ Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије, служио је 28. маја, поводом празника Вазнесења Господњег, Свету службу Божију у цркви Светог Спаса на Топлој код Херцег-Новог. ‘’Христово Рођење, Васкрсење и Вазнесење је обасјало Европу и свијет’’, рекао је владика у архипастирској бесједи вјерницима. ‘’На том опиту, на тој радости почива Црква Божија, то је оно што јесте Црква Божја. То нас је сабрало око овог великог и светог догађаја. То је оно без чега нема будућности овоме свијету. Само ако се

Европа, у коју ми хоћемо да се интегришемо, врати тој радости коју само Бог даје роду људскоме – само та Европа има смисла. А онда има смисла и наша интеграција о којој данас говоримо. Али, интегрисати се у Европу, која је све више Европа без Бога, Европа против Бога, чији устав избјегава да запише да се она темељи на хришћанским вриједностима, то значи губити свој компас, свој мир духовни, свој смисао, значи одрећи се свега онога на чему је саграђено све што јесмо и што имамо кроз нашу историју’’, поручио је митрополит Амфилохије. У току Литургије пререзан је славски колач, а онда су услиједили литија и традиционално бокешко благосиљање крстом.

Hronika mitropolije

ста Крајинска у Остросу. ‘’Њега су гонили и прогонили, Њега су распели и Њега су убили на Голготи. А после Њега, ево кроз сву историју, испунила се и ријеч да ће они који су Његови бити гоњени и прогоњени, да ће бити омрзнути, да ће бити распињани и да ће бити убијани. И притом, када их буду убијали, многи ће мислити да тиме службу своме лажноме богу чине. Ова светиња на чији се темељима налазимо је такође распета светиња. Њено постојање је до данашњега дана било у знаку распећа’’, рекао је митрополит. БАРСКА ЛИТИЈА У ЧАС И СЛАВУ СВЕТОГ ЈОВАНА ВЛАДИМИРА

кроз нас, и узрастаће до краја свијета и вијека. Зато се радујемо и Богу благодаримо што нас је изабрао да и ми припадамо тој светој заједници – неуништивој Цркви Божјој Христовој Православној’’, рекао је владика Амфилохије. Свечаној литији су присуствовали и гости из Москве, игуман Митрофан и Анатолиј предсједник фонда ‘’Јединство’’, који су митрополиту Амфилохију уручили поклон – панагију са иконом Казанске Мајке Божије. Митрополит Амфилохије је узвратио уздарјем – иконом Пресвете Богородице. По бројности учесника, овогодишња литија надмашила је све претходне досад организоване у овом граду.

svetigora/ / 2009 / јун - јул

ДУХОВСКЕ ЗАДУШНИЦЕ У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије служио је 6. јуна, на духовске задушнице, Свету службу Божију у Цетињском манастиру. ‘’Данас су задушнице уочи Духова, уочи силаска Светога Духа на ученике Христове. Црква Божија увијек чини помен упокојенима уочи великог празника Свете Тројице који је пуноћа свих догађања историјских, космичких,

Архиепископ Амфилохије предводио је 4. јуна у Бару свечану празничну литију, која је, у част и славу Светог Јована Владимира, небеског покровитеља града под Румијом прошла градским улицама. Литија је пошла испред Парохијског дома на Тополици. Након читања Светог Јеванђеља владика се свештенству и бројним вјерницима обратио ријечју архипастирске поуке. ‘’Нијесмо ли и ми, данас овдје сабрани на овој литији, на овом светом входу у спомен Светога оца нашега Јована Владимира, оно свето сјеме посијано руком Божјих апостола, њихових наследника које, ево, узраста до данас, у нама и

догађања историје спасења, догађаја Божјег дејства у овом свијету. То је и празник великога сабора свега онога што је живјело, посебно људских душа, до тога празника, и почетак новога вијека – вијека Духа Светога. Дух Свети је Онај Којим дише све што дише и Који сабира Својом божанском силом све оно што постоји и што је призвано Богом у постојање и у живљење. Зато није случајно да Црква баш уочи овога великога празника спомиње све упокојене’’, рекао је митрополит црногорско-приморски. 150-ТА ГОДИШЊИЦА ЦРКВЕ НА ПЕЛИНСКОЈ РУДИНИ Архиепископ цетињски Господин Амфилохије служио је 7. јуна, поводом Тројичиндана, Свету службу Божију у обновљеној саборној цркви Свете Тројице на

Пелинској Рудини у Горњем Грбљу. Литургијом је обиљежена 150-та годишњица од градње ове светиње. Прије четири мјесеца пронађен је и крст којим је Грбљане у овом храму 24. јануара 1943. године, уочи поласка на пут свога и свенароднога голготског страдања, благосиљао Свети свештеномученик Јоаникије (Липовац), тадашњи митрополит црногорско-приморски. 1859. године, по благослову тадашњег епископа Герасима Петрановића, главари Горњег Грбља су се договорили да крену у градњу овог храма на темељима старе цркве која је, такође, била посвећена Светој Тројици. Исте године су изграђени и освештани темељи храма. СЛАВА ЦРКВЕ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ НА РУМИЈИ Црква Свете Тројице на Румији прославила је 7. јуна своју храмовну славу, празник Силаска Светог Духа на апостоле. Свету службу Божију у њој су служили настојатељ манастира Врањина јеромонах Петар (Драгојловић) и парох барски јереј Јован Пламенац. На Румију је уочи Тројичиндана изашла литија с крстом Светог Јована Владимира који по вјековној традицији чува породица Андровића. У литији је било 7- 8 млађих чланова породице Андровић. На Румију је ове године изашло око стотинак вјерника, упркос јаком вјетру и хладноћи. По повратку с Литургије у раним јутарњим часовима вјерници су срели которске планинаре који су се запутили врху планине и цркви Свете Тројице.

Hronika mitropolije МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО НА МИХОЉСКОЈ ПРЕВЛАЦИ

цркве Свете Тројице у Кутима. Митрополит Амфилохије и епископ захумско-херцеговачки и приморски Господин Григорије синоћ су предводили Духовданску литију у Будви, поводом градске и храмовне славе цркве Свете Тројице у Старом граду. У литији је учествовало бројно свештенство и велики број вјерника. По њеном повратку владика Григорије је поздравио вјернике бесједом. Одржана је и традиционална Духовданска академија коју је поздравним словом отворио митрополит Амфилохије, а празничну бесједу одржао је протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић, професор београдског Богословског факултета. У програму су још учествовала четири црквена хора, и то: Светог Теодора Вршачког из Вршца, Светог Василија Острошког из Кумбора и Светог

Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије служио је 8. јуна, на Духовски понедјељак, Свету службу Божију у манастиру Светих архангела на Михољској Превлаци код Тивта. Владика Амфилохије је након Литургије одржао предавање о вјечности, благодати и Духовдану, којим је отворио циклус предавања која ће се у манастиру Михољска Превлака одржавати недјељом увече у току овога љета. У програму је учествовала и барска етно-група ‘’Дарови Светог Јована Владимира’’.

сте се, ево послије десет година, поново овдје састали, и са својим наставницима и својим ондашњим ректором и са садашњим ректором Богословије. Састали сте се овдје да се поново обрадујете једни другима, да се ми поново обрадујемо свима вама, да се обрадује ћивот Светога Петра Цетињскога што његово благодатно

јун - јул / 2009 / svetigora

Владика је посјетио и двије цркве у Радовићима – цркву Светог архангела Михаила у Бјелићима и цркву Светог Спаса, а у поподневни часовима је обавио освећење црквене сале код

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У МАНАСТИРУ РЕЖЕВИЋИ Митрополит Амфилохије служио је 9. јуна, на Духовски уторак, Свету службу Божију у манастиру Режевићи. ‘’Бог је у свему присутан и Он кроза све дејствује силом Духа Свога Светога. Дух Свети нам се открива на самом почетку стварања свијета када је Бог створио небо и земљу и када је Дух Божји лебдио над водама. То је исти Дух Који се у виду безазленог голуба јавио на ријеци Јордану, опет над водама ријеке Јордана, и Који је посвједочио да је Исус Син Божји. Исто

ДЕСЕТОГОДИШЊИЦА МАТУРЕ ТРЕЋЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ ЂАКА ОБНОВЉЕНЕ ЦЕТИЊСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ Светом службом Божијом, коју је 10. јуна у Цетињском манастиру служио Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, обиљежена је десета годишњица матуре треће генерације матураната обновљене Богословије Светог Петра Цетињског. ‘’И вас је Господ призвао и изабрао, припремали сте се овдје, на овом светом мјесту за то свето звање и сада сте се расијали по Цркви Божјој, по народу Божјем, сваки према своме звању и призвању. И хвала Богу да

Јевстатија Превлачког из Будве, као и Српско пјевачко друштво ‘’Јединство’’ из Котора, те полазници школе вјеронауке и КУД ‘’Кањош’’ из Будве.

се догађало кроз сав Христов живот овдје на земљи. У Њему и кроз Њега откривала се та Света и велика тајна, па је једини Он од настанка свијета могао да каже: ко види Мене, види Оца’’, рекао је владика у архипастирској бесједи.

Hronika mitropolije дејство није остало без плода у вама. И нека је хвала Господу што вас је призвао и што сте већ десет година на том свештенодејствујућем путу’’, казао је владика Амфилохије. ЛИТУРГИЈСКО САБРАЊЕ НА ПЕЛЕВОМ БРИЈЕГУ

поклони гробовима својих предака. ‘’Поносни смо на своје прапретке и своје поријекло. Ако човјек има љубав према прецима имаће је и према потомцима’’, рекао је он. Отац Богић Фемић је митрополиту Амфилохију уручио два црквена барјака за манастир Светог Николе на Пелевом бријегу, које је приложио за покој душа својих предака и здравље потомака. Током Литургије владика Амфилохије је миропомазао новокрштене слуге Божије Милоша, Милана, Анђелију и Снежану, а братство Станишића за богатом славском трпезом дочекало је више од 600 гостију. САБОР У БРАТЕШИЋИМА Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије освештао је 14. јуна обновљену цркву Светог Николе у селу Братешићи у Горњем Грбљу и у њој служио Свету Архијерејску Литургију. У току Свете Литургије крштен је слуга Божји Миливоје, а након службе организована је трпеза љубави. Заслужнима за обнову цркве Све-

Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије служио је 13. јуна Свету службу Божију у манастиру Светог Николе на Пелевом бријегу у Братоножићима. ‘’Нас је овдје, хвала Богу, и данас доста, али ми смо само мали дио оног великог сабора који се вазнио на небеса и који данас овдје невидљиво заједно са

svetigora/ / 2009 / јун - јул

тог Николе владика је подијелио захвалнице одбора за обнову храма, а митрополиту Амфилохију и онима најзаслужнијима за обнову ове светиње додијељени су медаљони са угравираним ликом Светог Николаја Мирликијског. Домаћин сабрања у Братешићима била је породица Ћетковић.

нама стоји око престола овога Светога. Сви се они данас радују овоме светоме сабору што се обнавља и наставља’’, рекао је владика Амфилохије. Сабранима се обратио и отац Богић Фемић из Добановаца, који је дошао у Братоножиће да се

НА УБЛИМА КОД ХЕРЦЕГ-НОВОГ ОСВЕШТАНА ОБНОВЉЕНА ЦРКВА СВЕТОГ ГЕОРГИЈА Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије освештао је 20. јуна обновљену цркву Светог Георгија на Ублима код Херцег-Новог и у њој са свештенством служио Свету Литургију. Након Литургије одржана је академија на којој су поред митрополита Амфилохија говорили и академик САНУ Војислав Становчић, проф. др Шпиро Вуковић и историчар Васко Костић. Сабору на Ублима присуство-

вао је и градоначелник Херцег-Новог Дејан Мандић. Митрополит Амфилохије потом је посјетио цркву Свете Госпође на Ублима и манастир Савину. Владика је увече у цркви Светог Спиридона у Ђеновићима служио свечану вечерњу службу и том приликом Спасоју Вукасовићу, члану ЦО Ђеновићи и дугогодишњем звонару и црквењаку овога храма, додијелио орден Светог Саве III степена којим га је на предлог пароха ђеновићког и Црквеног одбора, а на препоруку митрополита Амфилохија, одликовао Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ Митрополит Амфилохије служио је 21. јуна са свештенством Свету Литургију у Цетињском манастиру.

‘’И ми спадамо међу оне који су се одазвали на позив Господњи. Зато смо се и крстили, зато смо се и миропомазали, зато се и трудимо, не само да слушамо ријеч Божју него и да је творимо. Јер, праведност није код оних који слушају ријеч Божју, него код оних који је творе и испуњавају на начин на који су то чинили први Христови ученици и безбројни Његови свједоци кроз вјекове’’, казао је вјерницима владика Амфилохије.

Литија у Бару на св. Јована Владимира

ПРЕТПЛАТА ЗА ЧАСОПИС за Црну Гору: Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/230-375, 234-222 e-mail: casopis@svetigora.me Жиро рачун код НЛБ Монтенегробанке: Митрополија Црногорско-приморска Светигора - Часопис 530-13396-80 за иностранство:

INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT: COBADEFF /400876825101 EUR /400876825100 Other Currencies NLB Montenegrobanka AD Podgorica SWIFT CODE: MNBAMEPG /ME25530005120005043078 "MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS" 81250 CETINJE MONTENEGRO

за Србију - ул. Краљице Марије, 1/3, 11000 Београд, тел.: 011/33-76-309

ЗА САБОРНИ ХРАМ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА

СВИ ПО ЕВРО

-Уплатницом код ЦБЦГ на рачун 550-3610-20 Са назнаком за САБОРНИ ХРАМ; -Код парохијског свештеника или управе манастира у свом мјесту; -Лично на благајни Храма Христовог Васкрсења, сваким даном од 9 до 15 часова; -Код овлашћеног прикупљача прилога који ће обилазити домове по градовима.

ЊА А Д З ВА И

НО

SVETIGORA Цетиње: +382 (0)41 234-222 Београд: +381 (0)11 337-63-17 337-63-09

ПРВИ ПУТ

КРАЉ НИКОЛА I ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

САБРАНА ДЈЕЛА у необјављиван 8 књига РОМАН Деспа тврд70поствезр.

С благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорско-Приморског Г. Амфилохија

Библиотека ПЕТРОВИЋИ Никола I Петровић Његош САБРАНА ДЈЕЛА

svetigora Издавачи СВЕТИГОРА, Његошева 73, Цетиње ОКТОИХ, Митра Бакића 140, Подгорица Пласман oktoih@t-com.me, ++382 20 624 889, sekretar@svetigora.me, ++382 41 234 222

на 27

Монографије у едицији СВЕТИТЕЉИ: • • • • • •

Свети Сава - принц и просветитељ Свети Цар Лазар и косовски завет Свети Никола - правило вере и српска слава Свети Ђорђе - витез Бога Живога Свети Јован - крститељ и претеча Господњи Свети Василије Острошки чудотворац и исцелитељ