ЧАСОПИС СВЕТИГОРА бр.198

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

··

·

·

·

Црна Гора 1,20 € Србија 100 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

·

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XIX  СРЕТЕЊЕ  ФЕБРУАР 2010. г.  БРОЈ 198

Архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки и

патријарх српски

господин иринеј

Изјава ТАНЈУГ-у протојереја-ставрофора Радомира Никчевића, шефа Кабинета Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија

В

јерни народ и свештенство Митрополије црногорскоприморске са радошћу поздрављају избор новог, 45-ог по реду поглавара Српске Цркве на трону Светог Саве, првог архиепископа Српског. Данас су звона на свим црквама и манастирима широм Црне Горе у 14 часова свечано објавила избор новог духовног оца српског народа. Сигурни смо да ће нови Патријарх српски, коме је Господ дао изобиље Својих дарова, а који је рођен у селу Видови, на Овчарско-кабларској Светој гори, код Чачка, утврдити светосавско-видовдански идентитет свога народа. Подсјећамо да је прошле године Његово Високопреосвештенство Г. Амфилохије предао тадашњем Епископу нишком, Господину Иринеју, дио моштију ћерке кнеза Лазара, Јелене Балшић, сахрањене на острву Бешка на Скадарском језеру. Тако се ћерка косовскога кнеза вратила у свој родни град Крушевац и поново се, послије седам вјекова, сусрела са очевим сјенима под сводовима његове задужбине Лазарице. Очигледно је да благослов Светога кнеза косовског и његове кћери, почивају на новом Патријарху српском Господину Иринеју. Митрополија црногорско-приморска, као без сумње и остале епархије СПЦ на територији данашње Црне Горе, овим избором добиће нову духовну снагу и потпору. Преузето са сајта svetigorа.pres, објављено 22. 01. 2010.

У петак 22. јануара, у Патријарашком двору у Београду одржан је Изборни сабор архијереја СПЦ и изабран нови Патријарх, досадашњи Епископ нишки Г. Иринеј. Наредног дана, у присуству свих архијереја, као и бројних гостију из политичког, јавног и културног живота, те представника помјесних Цркава и других конфесија, обављен је чин устоличења.

фебруар / 2010 / svetigora

УСТОЛИЧЕЊЕ Чин устоличења новоизабраног Свјатјејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Господина Иринеја, извршен је, у суботу, 23. јануара 2010. године, на крају Свете Архијерејске Литургије у Саборном светоархангелском храму у Београду. Свету Архијерејску Литургију је служио Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј уз саслужење сабраће Архијереја, свештеника и ђакона, али и представника Руске и Грчке Цркве. Светој Литургији су присуствовали апостолски нунције г. Орландо Антонини; надбискуп београдски г. Станислав Хочевар; реис-ул-улема Исламске заједнице Србије Адем еф. Зилкић; муфтија србијански Мухамед еф. Јусуфспахић; представници Цркава и вјерских заједница у Србији; г-ђа Славица Ђукић-Дејановић, предсједница Скупштине Републике Србије; г. Мирко Цветковић, предсједник Владе Републике Србије; г. Милорад Додик, предсједник Владе Републике Српске; престолонаследник Александар Карађорђевић са супругом; проф. др Богољуб Шијаковић, министар вјера у Влади Србије; г. Ивица Дачић, министар унутрашњих послова у Влади Србије; г. Драган Ђилас, градоначелник Београда; г. Млађан Ђорђевић, савјетник Предсједника Републике Србије; г. Драган Чуровић, државни секретар у Министарству вјера Владе Србије. Приликом предавања патријарашких инсигнија Патријарху српском Г. Иринеју, Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије је подсјетио на живот, подвиге и жртве предходних српских патријараха и пожелио је Његовој Светости да буде

ИЗБОР У раним јутарњим часовима Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, мјестобљуститељ Патријарашког трона, служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборној цркви. Високопреосвећеном су саслуживали Епископи: осејчко-пољски и барањски Г. Лукијан, шумадијски Г. Јован, аустралијсконовозеландски Г. Иринеј, са викарним епископима липљанским Г. Теодосијем и моравичким Г. Антонијем. Послије Свете Литургије владике су се сакупили у Патријарашком двору. Засиједању су претходиле консултације пред изборну процедуру. На изборном сабору предсједавао је Епископ шабачки Лаврентије, најстарији по рукоположењу епископ Српске Православне Цркве. Свети Архијерејски Сабор има 44 члана, а 34 епископа испуњавали су услов да буду кандидовани за новог патријарха српског. Тајним гласањем епископи су предлагали кандидате, од којих су у ужи избор ушла тројица архијереја, који су добили више од половине гласова чланова Изборног сабора. У првом кругу кандидат за патријарха је постао Митрополит-црногорско приморски Г. Амфилохије (са 25 гласова сабора), у другом кругу Епископ нишки Г. Иринеј (са 23 гласа), а трећи кандидат, изабран у четвртом кругу, био је Епископ бачки Г. Иринеј (са 23 гласа). Ова тројица кандидата су добили натполовичну већину приликом четири круга гласања. Са Светог Јеванђеља коверат са именом Патријарха изабрао је високопреподобни архимандрит Гаврило, настојатељ манастира Лепавине (Митрополија загребачко-љубљанска). Одмах послије избора служено је благодарење и произнесено многолетствије Архиепископу Пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Г. Иринеју, који се обратио својој браћи архијерејима истакавши да је његов избор био воља Божја и воља Светог Архијерејског Сабора и да ће он радити на њиви Господњој у сарадњи са свим епископима Српске Цркве. Звона на Саборној цркви огласила су се око 14 часова и 15 минута означавајући да је изабран 45. Патријарх српски. Епископ бачки Иринеј је, на конференцији за новинаре, рекао да је нови Патријарх изабран у складу са процедуром која је на снази у Српској Православној Цркви, на канонски и законит начин. Такође је казао да је избор текао хармонично, у атмосфери братске љубави и међусобног разумијевања свих епископа у Сабору.

saop[tewe

ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ - НОВИ ПОГЛАВАР СПЦ

3

svetigora / 2010 / фебруар

достојан наследник Светог Саве и свих осталих, достојних и часних претходника. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј је у приступној бесједи истакао да је тај дан велики дан како за њега лично, тако и за нашу Цркву и наш народ, јер је српски патријарх увијек представљао, пред Богом и у историји, пуноћу свог народа, дијелећи судбину његову, његове трагедије, али и његове радости. Његова Светост је изјавио да му срце трепери као лист на вјетру, да је устрептало свијешћу и сазнањем пред питањем да ли је достојан овог високог звања, почасти и одговорности. „Зато се овог тренутка моја мисао усмјерава према Богу, Спаситељу нашем, Архипастиру Цркве, који ме је добротом и милошћу Својом наградио“, истакао је Патријарх српски Г. Иринеј, нагласивши да ће се његов основни задатак у наредном периоду односити на активности у циљу очувања Косова и Метохије.

4

Године 1997. постављен је камен темељац за нову цркву која је почела да се гради на новом нишком гробљу и биће посвећена Воздвижењу Часног Крста. И по другим дјеловима Епархије нишке, видљива је велика грађевинска активност, како на изградњи нових, тако и на обнови постојећих храмова и манастира. Моментално се диже 40 храмова на територији Нишке епархије. Приближан овом броју је и број цркава које се обнављају. Године 1998. први пут послије 50 година за храмовску славу нишке Саборне цркве, Духове, обновљена је велика литија улицама града Ниша. Епархија све интензивније дјелује на успостављању раскинутих веза са народом. Нишки свештеници су, све чешће, радо виђени гости нишких домова. У оквиру Нишке епархије веома активно дјелује епархијски хор Бранко. Одржавају се све интензивнији часови вјеронауке, како за дјецу тако и за одрасле. Видна је издавачка активност, како појединих манастира тако и цркава у оквиру Епархије.

БИОГРАФИЈА ЧЕСТИТКЕ Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј Молитвене жеље и честитке на избору Патријарху српском Г. (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, Иринеју упутили су првојерарси свих помјесних Православ1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На них Цркава као и представници Цркава и вјерских заједница крштењу је добио име Мирослав. У родном селу у Србији. Његова Свесветост Патријарх константинопољски завршио је основну школу, а потом гимназију у Г. Вартоломеј честитао је новоизабраном Патријарху Иринеју Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завр- ријечима братске љубави, нагласивши да је захвалан Богу што шио Богословију у Призрену, а затим и Богослов- је српски народ добио духовног оца и патријарха. ски факултет у Београду. По завршеном факултету Патријарх Иринеј је добио и честитку од Патријарха московодлази у војску. По повратку из војске убрзо бива ског и све Русије Г. Кирила: „У име све пуноће Руске Православпостављен за суплента (професора) Призренске не Цркве срдачно Вам честитам избор на Патријаршијски пребогословије. Прије ступања на дужност професо- сто. Саборни ум Српске Православне Цркве, предвођен Свера октобра мјесеца 1959. године у манастиру Рако- тим Духом, препознао је у вама наследника њених богомудрих вица, од стране Његове Светости Патријарха Гер- предстојатеља, који су се у различитим временима трудили на мана, прима монашки чин, добивши монашко име изградњи духовног дома Српске Православне Цркве. Од сада Иринеј. Ви сте наследник дјела великог светитеља српског Саве, пећких Истога мјесеца на дан Св. Петке, 27. октобра патријараха, карловачких митрополита, као и свих блаженопо1959, у цркви Ружица испод Калемегдана, руко- чивших наследника њиховог високог служења, међу којима је и положен је у чин јеромонаха. Док је као профе- Његова Светост Патријарх Павле, чијим подвижничким трудом сор у Призренској богословији службовао, бива је Српска Православна Црква последњих деценија часно настаупућен на постдипломске студије у Атину. 1969. вила своје високо назначење - предавање Христове свјетлости године је постављен за управника Монашке шко- милионима вјерујућих срца.“ ле у манастиру Острог, одакле се пак враћа у При- Предсједник Русије Дмитриј Медведев честитао је Патријарху зрен и бива постављен за ректора Призренске Иринеју долазак на престо Српске Православне Цркве, саопбогословије. Са те дужности 1974. изабран је за штила је прес-служба Кремља. викарног епископа Његове Светости Патријарха У честитики се између осталог каже: „Високи ауторитет који Српског, са титулом Епископа моравичког. Годину имате међу вјерницима и велико архипастирско искуство не дана касније 1975. године изабран је за Епископа оставља сумње да ћете достојно испуњавати првосветитељску нишког, гдје се до избора налазио. мисију која вам је припала. Патријарх Иринеј је био вриједан дјелатник као Надамо се да ћете на примјеру Његове Светости Патријарха епископ нишки. Године 1987. почела је изградња Павла и многих других Ваших претходника на патријарашком новог хиландарског метоха, јер је стари који се на- престолу, доприносити јачању вишевјековних братских веза налазио преко пута Саборне цркве срушен 1947. го- рода Русије и Србије.“ дине. По пројекту Александра Радовића на пади- „Поводом Вашег избора на патријарашки трон, желим да Вам нама Делијског виса, изграђен је храм посвећен пренесем честитике са искреним жељама да учините све што је Светом Сави, првом Aрхиепископу српском и оцу у Вашој моћи на добробит Цркве и народа. Као Председник Ренације српске, а темеље храма је осветио Епископ публике искрено се надам да ћемо наставити да сарађујемо на нишки Г. Иринеј. Црква Св. Саве је у многоме ин- добро свих и на изградњи једног бољег и праведнијег друштспирисана хиландарским храмом (Милутиновом ва за све грађане Србије“, истиче се у честитци г. Бориса Тадића, црквом). Предсједника Републике Србије.

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

фебруар 2010 / број 198

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОД ИНА XIX  СРЕ ТЕЊЕ  ФЕБРУА Р 2010. г.  БРО Ј 198

IZ SADR`AJA: 3. •

ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ - НОВИ ПОГЛАВАР СПЦ

6. • Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

опет смо на распућу и распећу

26. • Владика ЈОВАН (Пурић)

30. • ИВАНА Јовановић, дипл. теолог 40. •

Богоjављење

Хаџи ИСИДОРА Радуловић

У походе Светом Сергију

43. • ВЕСНА Никчевић

o i m e n u petka svetiteqke iz epivata Репортажа Богословље Хришћански живот Јудита Мајке великих људи Медицина Хронике

4.

10 14 24 28 33 50 52

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске Директор: протојереј-ставрофор Радомир Никчевић Савјет часописа: епископ диоклијски Јован (Пурић), протојерејставрофор Момчило Кривокапић, протојереј-ставрофор Радован Биговић, јеромонах Димитрије (Лакић), Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић Главни уредник: протосинђел Кирило (Бојовић) Оперативни уредник: Рајо Војиновић Дизајн часописа: Мирко Тољић, Владимир Јакшић Секретар редакције: Татјана Марјановић Редакција: протосинђел Јован (Ћулибрк), протојереј Гојко Перовић, протојереј Велибор Џомић, јеромонах Никодим (Богосављевић), јеромонах Петар (Драгојловић), јереј Саво Денда, јереј Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах Павле (Кондић), монахиња Стефанида (Бабић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић Сарадници: ђакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Сања Радовић, Марија Живковић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Драгана Керкез, Јелена Петровић Лектура и коректура: Ивана Јовановић Фотографије: +Живота Ћирић, Зоран Тричковић, Жељко Шапурић, Јован Радовић Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234-222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд, тел: 011/369-0757,369-0705 e-mail: svetigora.urednik@gmail.com Штампа: д.о.о., Шимановци INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT: COBADEFF /400876825101 EUR /400876825100 Other Currencies NLB Montenegrobanka AD Podgorica SWIFT CODE: MNBAMEPG /ME25530005120005043078 "MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS" 81250 CETINJE MONTENEGRO

Црна Србија 100 Дин. лика Српска 2,5 КМ ·· за ЕвропГорау 3,51,20€;€за· Амери · Репуб ку $6; за Аустр алију 10 AUD · ·

Сретење Господње Архи епи скоп пећк и мит ропо лит беог радс

ко- кар лова чки

па тр иј ар х ср пс кии

го сп од ин ир ин еј

svetigora / 2010 / фебруар

Predavawe

митрополит АМФИЛОХИЈЕ

6

осподо хришћанска, драга браћо и сестре! Тема вечерашњег разго­вора је Српска Православна Црква и њена мисија у са­ временом свету и српском народу у савременом свету. Говорећи о мисији Цркве у савременом свету не може­мо а да не укажемо на њене основе, њене темеље и њено призвање у историји рода људског. На то нас упућују речи Христове упућене његовим првим апостолима: „Браћо, ви сте со земље. Ако со обљутави, чиме ће се осо­лити.“ Управо те речи Христове представљају садржај и смисао Цркве Божије и циљ њене мисије у свим земаљским поколењима, у свим временима и међу свим земаљским народима. ЈЕДИНО НОВО ПОД СУНЦЕМ Оно што Црква представља и што собом даје земљи, човеку, свеу­купној творевини јесте уп­ раво тај нови, непролазни квалитет живота, назван јеванђељским језиком: со земље. Тај нови квалитет живота није нека нова идеја, као што ни хришћанство није нова идеја. Није то ни ново измерење људскога понашања, није то ни нови морал или нова, просто, философија, поготову не философија по човеку, како је назива апостол Павле. Нови квалитет живота није ни просто обнављање људ­ских односа, давања нових правила устројства људске заједнице, промене социјал­них услова земног живљења. Нису ни Христови ученици сами по себи со земље. Њих Христос именује сољу земље и светлошћу света, али не због њих самих, већ управо због њега, „Пута, Истине и Животa“ Који их обдарује и чини том сољу и светлошћу света. Он је тај Који је Својим Рођењем и Својим укупним богочовечанским делом до Васкрсења и Вазнесења „ос­тао предвечни Бог, дете мла­до”, чинећи тиме свет новим, преображавајући и дајући могућност земљи и небу да од пролазних стварности постану непролазне, од смртних бесмртне. Њего­ва Личност богочовечанска у којој се успоставља рав­нотежа између оностраног и овостраног, између Бога и човека, између Творца и творевине, постаје матица жи­вота. Он је тај Који постаје квасац и со, унутарња сила свих видљивих и невидљи­вих светова. Као такав Он је с правом назван „једино ново под сунцем”. Тако Га је назвао Свети Јован Дамаскин, ве­лики песник и тајновидац. Јован Дамаскин понавља речи пророка и цара Соло­мона који записује да је све „таштина над таштинама’’, да све је исто али се понавља, да ничега новог нема под сун­цем. Дамаскин то понавља, али ће да дода: Једино ново под сунцем то је управо Он, Који је Почетак и Крај, Први и Последњи, Алфа и Омега свега постојећег и настајућег, Он је безмерна мера овога човека чију природу носимо и ово­га света у коме живимо. Не можемо довољно истаћи ни подвући ту основну истину хришћанства која се садржи не у идејама, не у моралу, не у било чему, већ управо у тој свеносећој и свеобухватној Лич-

опет смо на распућу и распећу О личности Богочовека који је постао квасац и со и унутарња сила свих видљивих и невидљивих светова, о Јеванђељу, светосавском и косовском завету, мисији СПЦ у савременом свету, о нашим лутањима, распећима и уласку у ЕУ, говориo je Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски, чувар Патријарашког Трона, Његово Високопреосвештенство Г. Амфилохије на трибини коју је организовао Фонд „Слободан Јовановић.“ ности која је утемељила све постојеће, кроз коју је све постало што је постало и која потврђује и сведочи да у почетку није био бесмисао и хаос, већ да је у почетку био Логос, смисао, словесност. „И познаћете истину, и истина ће вас ослободити.“ (Јн. 8, 32) Те ријечи Господње показују да слобода као најдубља чежња људска, није нешто психолошко, социјално што човек покушава у свом односу према себи и према онима поред себе и према силама које укидају слободу, да оствари, него је слобода нешто што је уграђено у само биће: темељ бића је слобода. И све што је у творевини призвано је да се ослобађа од свепролазности и ништавила, да се ослобађа том и таквом слободом која није психолошка није социјална, није биолошка, већ слобода синова Божијих, која је богодарована природи, посебно човјечијој. Слобода коју једино истина и познање истине, познање Онога Који је Истина, човеку може даривати и преко које човек може постати истински слободан на вечном плану не само у пролазном времену, постати слободно биће.

мена и области његовог борављења да би га Свети Сава који му је показао пут у вечни живот „као дрво маслиново засадио у духовном рају.“ Опет дивни песник каже за Светог Саву да је то било његово дело: као маслина што се сади у земљу плодну и благословену, тако је и он свој народ засадио као маслину у земљу, у духовни рај, не да би ту остала него да би та маслина била плодна и донела богатога рода. А тај духовни рај и та земља у коју је засађен народ Светог Саве је управо Црква Христова. Он је њу осолио сољу нетрулежности и непропадљивости, просветливши светлошћу богопознања и призвавши тај народ на узрастање саборно уз безмерну меру Царства небескога. Дакле, достојанство које је подарио сведок Првога и Последњега, Свети Сава, јесте то достојанство, тај дар и могућност, најузвишенија могућност узрастања из славе у славу, бескрајног усавршавања; као што ће рећи Свети Григорије Нисијски да је Бог дао човеку једну меру, а то је безмерна мера. Дакле, нема мере човековог напретка и човековог усавршавања, јер га је Човек, који је Богочовек обдарио том мером тиме што је постао као један од нас, уселивши се у нас и Собом, Својим божанством неизрецивим откривши човеку ту безмерност коју не може угрозити никаква опасност, никаква смрт, никаква пролазност, никакав бесмисао.

фебруар / 2010 / svetigora

МЕРА ЦАРСТВА НЕБЕСКОГ То је безмерна мера Царства небескога које се непрекидно назива Царством Оца и Сина и Духа Светога. То и такво сведочење суштина је и савремене мисије Цркве. Сведочење светосавско и његових наследника је природа и смисао саме Цркве и њеног присуства и постојања у сваком, а у конкретном случају, и у српском народу - као што је то суштина мисије Цркве међу свим земаљским народима. Светосавско опредељење је опредељење за Царство небеско. Није само косовски завет опредељење за Царство небеско, већ су Свети Сава и Симеон Мироточиви зацртали и открили овом народу Божјем ту велику, свету тајну

БОГ ЖИВИХ, НЕ МРТВИХ Било шта да кажемо за Њега и о Њему мало је и му­цаво у односу на оно што је о Њему рекао боговидац Јован Богослов, а он каже: „И Логос, Слово, Реч постаде тело, постаде човек и настани се међу нама, и видесмо славу његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине.“ (Јн.

1,14) Исти тајновидац додао је и следеће: „У њему бјеше живот, и живот бјеше светлост људима. И светлост светли у тами, и тама је не обузе.“ (Јн. 1, 4-5) Тo су дакле апостоли које Хрис­тос назива „светлошћу“. Али шта је Црква о којој говори­мо? То је Јован Крститељ, као и Христови први ученици, као и сви Његови следбеници кроз векове до краја света и века, у свим временима и свим земаљским народима - дола­зе као сведочанство. Они су сведоци. Долазе да сведоче о светлости, да кроз њих и преко њих сви верују у свет­лост и постану носиоци веч­не и непролазне светлости у име вечног и непролазног достојанства. Црква је живи саборни сведок живога Бога, Бога који није Бог мртвих, него Бог живих (Мт. 22, 32). Није случајно Црква у Де­лима апостолским називана „путем“ нa више места, путем „који води у живот вечни“, а хришћани као сведоци унапред изабрани, од Бога представљени, учитељи тога пута који води у живот. Призвани да науче све наро­де том путу и да их крштавају у име Оца и Сина и Светога Духа, сведочећи и Јудејцима и Јелинима покајање пред Богом и веру у Господа на­шег Исуса Христа, сагласно Делима апостола. Црква је кao таква место усавршавања светих у делу служења, за са­зидање тијела Христова, док не постигнемо сви јединство вере и познања Сина Божје­га у човека савршена, у меру раста пуноће Христове (Еф. 3, 19). Савршени човек, савршено чо­вечанство је управо Он као глава богочовечанскога тела, као глава свега постојећег, као Почетак и као Крај, као Пpви и као Последњи. Управо учитељ тог пута који води у живот вечни био је у српском народу Свети отац наш Сава. Зато ми певамо „Пути воводјаш­чаго в жизањ наставник и первопрестолник бил јеси...“ Тако му певамо, то је он био и остао, као и сви његови наследници. Ено их, већи­на су похрањени у Пећкој Патријаршији, где су ћивоти архиепископа пећких. Понеки од њих, а није их мало, су се са својим на­родом поскитали. Сетимо се само Арсенија Трећег Чар­нојевића, Арсенија четвртог Шакабенде и других њима сличних, до оних новијих који су овде упокојени у Београду у Саборној цркви, у Марковој цркви, па ево и у манастиру Раковици, где је упокојен први патријарх обновљене Српске Патријаршије. И ево сад наших дана ту је нашао покој и мир и блаженог спомена патријарх Павле. Бог Који је „створио од једне крви сваки народ човечанства да станује по свему лицу земаљскоме и поставио унапред одређена времена и међе њиховог борављења“ (Дап. 17, 26), створио је и народ српски у тим народима, у том човечанству, у том једном јединственом саборном човечанском телу, одредивши му вре-

7

svetigora / 2010 / фебруар

8

Небескога царства и призвали тај народ да расте, узраста и ураста у ту неизрециву тајну. То је опредељење за оно што је вечно, непролазно, опредељење за вечно и непролазно достојанство људског бића и људске заједнице сваког земаљског народа. То светосавско опредељење истоветно је са опредељењем косовског завјета, с том разликом што је косовско запечаћено крвљу. А нема јачег сведочанства од онога крвљу запечаћеног. Косовски витезови су крвљу запечатили своје опредељење и сазнање артикулисано народним песником, односно царем Лазаром да је „земаљско за малена царство, а небеско за увјек и довјека. Цар воледе царству небескоме“. Дакле, сведочанство светосавско, сведочанство Цркве Божије, сведочанство кирилометодијевско прије Светога Саве, које је ословесило словенску стихију и дало јој могућност да проговори праве речи, и Словенима као народу, а онда и Србима међу њима. То сведочанство је на Косову, косовским заветом запечаћено крвљу мученичком, а „нема веће љубави од оне када се живот свој положи за ближњег свога.“ (Јн. 15, 13) Ми се као Црква, као народ, данас по ко зна који пут налазимо на распућу и на распећу и ако би хтели да сагледамо своје место данас у свету и своју улогу не само на Балкану, већ и у Европи и ширем свету и ако би хтели да пронађемо наш пут и начин на који би требало да одговоримо на изазове времена у коме живимо ми то не можемо урадити на прави начин ако се не огледнемо у том сведочењу светосавском и сведочењу косовског завјета. Црква како данас и јуче, тако и сутра, како и увек, ту је да подсећа овај народ на то његово дубље призвање. Данас и јуче „боље је изгубити главу него своју огрјешити душу” по речима мајке Јевросиме. Те речи је, не без разлога, често понављао наш патријарх када је био на Косову. Ми се данас, налазећи се на том распућу и на том распећу, после великих ломова које смо проживели и великих дубинских потреса нашег самосазнања, налазимо и пред новим изазовом први пут у нашој историји: нашег укључивања у такозвану Европску заједницу. Са једне стране опет смо у дубинској кризи, а с друге пред изазовом коме ћемо се приволети царству. Европа уводи и

даје економски напредак и ту нема никакве сумње, она даје унапређење земнога града, земнога начина живљења, али иста та Европа, ако је судити по најумнијим Европљанима, данас је и она у дубинској кризи свога самосазнања, много дубљој него што мислимо, поготово ми који сада готово безглаво хрлимо ка тој и таквој Европи, превиђајући да није случајно Достојевски још у 19. веку говорио о Европи као милом гробљу, али као гробљу. Европа дакле није китеж град, земља обећана иако се ми према њој данас тако односимо, већ је испуњена тектонским унутарњим поремећајима, на првом месту духовним, духовном кризом свог сопственог идентитета и кризом духа. Сетимо се оног старозаветног догађаја када је Исав продао своје првенаштво за чинију сочива. Европа је данас у опасности да све што је задобила управо зато што је била сведок и носилац Христовог лика у историји рода људскога, нечега најчудеснијега, она је у опасности - одричући се свог хришћанског најдубљег идентитета, који је стекла Христом и хришћанством, да то прода за чинију сочива и да се поново врати римској идеји чије је основно начело било „хлеба и игара“. Знамо какав је крај био ондашњем Римском царству када је идеал царства био сведен на земаљски хлеб, игру, како каже један грчки пјесник „... за залогај хлеба, остадосмо без Духа Божијега“. У таквој опасности је данашња Европа и кроз њу и преко ње читави савремени свет: да вечно и непролазно достојанство човеково прода за земаљско царство. Није случајно што је Косово по ко зна који пут постало жижа светских збивања. Око њега се данас прелама политика и судбина политичка и друштвена Европе и света. На њему сада није у сукобу албански и српски народ, већ кроз присуство и учешће међународно у трагичним збивањима и распећу Косова показује се да је оно опет место сукоба добра и зла. Место на коме се не само они који тамо живе, већ сви земаљски наро-

ди поново пробају за које ће се приволети царство. Један бивши амбасадор у Србији, касније је боравио у ЕУ као савјетник за вјерска питања, о збивањима на Косову, о рушењима храмова 1999. и 2003. године, рекао ми је: „Владико, шта ти мислиш да они који данас у својим рукама држе судбину Европе да их се то тиче. То је за њих безначајна ствар. Њихов глобални циљ је потпуно другачији. Они сагледавају збивања на Косову у оквирима својих светских интереса, а то што се руше храмови за њих нема особитог значаја, зато што за њих хришћанско сведочење и дубљи непролазни смисао људског делања и живљења не игра неку суштинску улогу.“

фебруар / 2010 / svetigora

све што се рађа и све што се истински препорађа овде на земљи. У томе је и суштина савремене мисије Цркве српске. Као и да буде носилац те и такве соли и сведок међу другим народима. Тако схватам наш улазак и улазак осталих православних народа у Европску заједницу, као сведока међу другим народима и носилаца те и такве соли и таквог достојанства. Улазећи тако достојанствени у Европу, у токове савременог света, ми не улазимо као просјаци. Јер шта је оно што ми можемо унети у Европу и свет савремени? Своје фабрике, своја предузећа, свој економски напредак, устројство слободе и демократије како се то обично назива? Све је то код нас у повоју, све је то померено и поремећено. А једино што имамо, што смо ипак поред свих својих застрањења и лутања сачували то је управо та со нашег народа, дубински гледано и наше опредељење светосавско и лазаревско. Поводом сахране Његове Светости, читам, неко је у Европи написао: „Ти Срби су заиста луди народ јер где би стотине хиљада људи долазиле да целивају мртваца када прети пандемија грипа!!! Они га носе кроз град, држе отвореног данима. То може само један луд народ.“ Тачно, добро је тај рекао. Ми јесмо луд народ, народ више страха Божјег него ли страха од грипа. Дај Боже да то наше лудило буде ово чиме смо обдарени: свешћу и самосазнањем о свом личном звању и призвању пред Богом и пред земаљским народима. О том нашем опредељењу које је уграђено у код нашег историјског бића у коме је једино достојанство српског народа и једино што овај народ може да унесе у житницу светске културе и људске заједнице. Дај Боже да то понесемо са собом: да сами будемо осољени и да та со којом је Европа била једанпут осољена поново осоли Европску заједницу и савремени свет. Да се поново човечанство обнови том новином вечном, непролазном како би заиста дошло до новог неба и нове земље и како би тај квасац вечне и непролазне новине заквасио биће свеукупног човечанства. Приредила: Наташа Јовановић Преузето из листа Печат, бр. 96.

ОПАСНОСТ ИЗ ЕВРОПЕ У опасности је Европа, а кроз њу и преко ње у опасности смо и ми, чак можда више од ње јер ми излазимо из једног хаоса, духовне пустиње коју је иза себе оставио тоталитарни, марксистичко-лењинистичко-брозовски систем: налазимо се духовно осиромашени и материјално угрожени. С друге стране угрожени у бити, духовно угрожени са помереним идентитетом у опасности смо да тражимо идентитет тамо где га наћи нећемо. Трагамо за достојанством и идентитетом тамо где су они одавно у кризи. Ако со обљутави, чиме ће се свет осолити. Ако ова со обљутави у нашем народу чиме ће се овај народ осолити. Српски народ и његово достојанство утемељени су на двоједном сведочењу, сведочењу оца и сина. Јединствен је случај у Европи и историји да је творац државе светац, да је творац Цркве светац. Та света двојица су утемељили, с једне стране државу српског народа, његов земни град и место где је призван да у свом времену доноси плодове, а с друге стране они су обојица отворили вечне хоризонте том истом народу. Свети Сава родио је оца духовно, Свети Симеон родио је сина телесно, син постао отац и отац-син, а обојица се родили и препородили и утврдили пут који води у живот за сопствени народ. Свети Симеон послушавши глас свога сина и отишавши у Свету Гору, показао је да он није обоготворио биологију свога народа, свој национ биолошки, да није обоготворио своју творевину, своју државу, место и простор на коме тај народ борави. Тиме је показао да је прихватио сведочење свога сина да њему и његовој држави, прво њему који се одриче власти и части, па онда и његовом народу, да није држава важна сама по себи, њено устројство, него та држава и место боравка његовог народа и време које му је дато, дато му је да сазрева, да рађа, да се препорађа, да задобија и стиче у здравим оквирима државе и простора сазнање о себи као сведоку вечног и непролазног свенародног и личног човековог достојанства. Држава као место узрастања у меру раста Богочовека, истинског и правог човека. Држава као место обликовања истинске и праве човечности која никада није утемељена на индивидуи и индивидуалности него на саборности, на заједништву свих, не само на биолошкој и социјалној друштвености, већ на заједништву са даљим и дубљим непролазним смислом који се језиком Цркве назива Царство небеско. Тако је одласком у Свету Гору духовно рођени син Свети Симеон организовао државу и уредио живот народа, али не обоготворивши земне вредности, него отворивши вечне хоризонте Царства небескога. Свети Сава отворивши њему и његовом народу вечне хоризонте вратио се народу да у његову душу и биће сеје семе вечнога живота да га осоли и да обасја светлошћу вечнога и непролазнога живота свој народ и отаџбину. Да открије својој отаџбини: да „немамо града који овде остаје, већ да чекамо град који ће доћи“ (Јев. 13, 14), вечни и непролазни град у који се уграђује и коме стреми, коме хрли

Савремени свет је препун многоговорљивости, много празних речи, прича и празних књига, које наместо да оплемењују, оне трују. Нарочиту улогу ту имају масмедији. Владика Николај је једном приликом рекао мудру реч: када сви говоре, онда Црква треба да ћути, јер у том хаосу многоворљивости њен глас ће се угушити, као што се племенита биљка угуши у корову, док тај коров не искорени. Дакле Црква не може да не говори, али мора да зна кад и где ће говорити. То најбоље зна наш патријарх Павле, као што је Матија Бећковић рекао: „Нико није тако тихо говорио, а ријеч му се тако далеко чула.“

9

svetigora / 2010 / фебруар

reporta`a

Светосавска академија у Подгорици

10

savinim putem u `ivot vje~ni

ентрална Светосавска академија у Црногорскоприморској митрополији одржана је 26. јануара у крипти саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици. Поздравно слово је изговорио Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Високопреосвештени Господин Амфилохије, а скуп су поздравили и савјетници предсједника Црне Горе и Србије Соња Томовић Шундић и Млађен Ђорђевић. Поздрављајући госте у препуној крипти подгоричког Саборног храма, митрополит Амфилохије је пожелио да нас и ове године, као и свих претходних скоро осам вјекова Свети Сава води путем који иде у живот вјечни. „Ових дана, извољенијем Духа Светога, изабрасмо новог, четрдесет петога по реду наследника Светога оца нашега Саве. То је дивно свједочанство постојаности и непоколебивости Цркве светосавске. Осам вјекова без прекида она дјела своје часно, просветитељско и свето дјело. Међу тим Архиепископима жичким и пећким и Патријарсима српских и поморских земаља, један добар дио њих су са простора данашње Црне Горе. Први од њих, Свети отац Сава изњедрен је овдје на Рибници, као и његов отац, као и његов брат, краљ Стефан Првовјенчани“, казао је владика. Митрополит Амфилохије је, говорећи о Пећком трону Архиепископа и Патријараха српских, подсјетио да је блаженопочивши патријарх Павле тридесет и четири године био на Косову и Метохији, као и да је новоизабрани патријарх Иринеј, некадашњи управник монашке школе у манастиру Острогу, потоњи ректор Призренске богословије, удостојен да буде четрдесет пети Архиепископ пећки и Митрополит београдскокарловачки и Патријарх српски. „Ево и данас, након бомбардовања Косова и Метохије од стране НАТО пакта, наставља се окупација Пећке Патријаршије, сједишта српских Архиепископа и Патријараха. Надамо се у Бога да ће, њиховим молитвама на челу са Светим оцем нашим Савом, па све до најновијег блаженог спомена Светог патријарха Павла, Господ огријати Својом топлином, свјетлошћу и слободом ту жилу куцавицу нашег духовног, културног, народног бића.“ У свечаном програму академије учествовали су још етно-састав „Пирг“ из Београда, Теодора и Анастасија Рафаиловић из Ваљева, Српско пјевачко

друштво „Јединство“ из Котора, хор „Свети новомученик Станко“ из Никшића, хор „Свети апостол и евангелист Марко“ из Подгорице, Српско пјевачко друштво „Светосавник“ из Подгорице, хор Богословије Светог Петра Цетињског са Цетиња, КУД „Ђурђевданско коло“ и глумци Херцегновског позоришта. Овогодишњу светосавску бесједу изговорио је књижевник Милутин Мићовић:

„Много је данас постављено тешких питања српском народу, толико много, да најчешће одустаје од сваког. Одустаје од сваког одговора, јер скоро да међу тим питањима нема мјеста обичним, него су све тежа од тежих. То не значи да свако од нас, и народ у цјелини, нема свакодневних питања и брига, али она битна, и најбитнија питања, која потресају сам корјен народног опстанка, преузимају надмоћ. А то основно питање, које се пробија кроз сва друга могло би се овако написати или изговорити: има ли нас данас стварно као народа, или већ нема? Ако нас има, како то свејодчимо пред собом, и пред другима народима? Можемо ли данас рећи, себи и другима, има нас, постојимо, а да не испаднемо смијешни, и да то већ сјутра видно не оповргнемо неким новим поразом? Како да имамо образа казати да нас има, кад је пуно доказа да сами себи спремамо непостојање? Како да кажемо да нас има, кад смо толико учинили, и толико још чинимо да нас нема, и да нестанемо? Како да нас има, и како можемо рећи да знамо ко смо и куда ћемо, кад нијесмо открили ни јаме у које смо масовно пропадали сами од себе? С друге стране, и на највиша и најтежа питања имамо безброј лаких, лоших и лажних одговора. Јер, шта нас кошта да говоримо да нас има, да смо снажни, и да смо повезани са својим прецима, и да имамо извјесну будућност, а да у то не вјерујемо, него тако злоупотребљавамо наивност и тајно очекивање оних који

би вољели да је тако? Или, што је још горе, да са таквим ријечима играмо договорену игру, јер нико не вјерује у оно што говори, али се споља понашамо као да вјерујемо, правећи велику обману, јер - истина би нас могла убити. Заваравамо ли се причом о Светом Сави да постојимо, да ли том високом причом сакривамо своје непостојање? Покривамо ли свој живот, који суштински не живимо, причом о нашим великим прецима, који су стварно постојали? Има неколико битних питања, која су уграђена у само духовну природу човјекову, и она су неуморна, она увијек питају и пропитују, посебно ако се човјек усуди да на њих стварно одговара. А једно од тих питања је сигурно поставио Растко Немањин сам себи, прије него је кренуо на свој пут. То питање је засигурно било врло просто, као: Ко сам ја, и шта је мој живот? Шта је мој живот, ако се топи у непостојање? Шта је живот цијелог народа, ако га гута мртви заборав и гладна смрт? ... И засигурно да је најбитнија питања врло рано поставио себи, и засигурно да су га та питања потресала до коријена, и да га је њихова ватра и сила одвела на Свету Гору. Иако не знамо довољно за његова унутрашња колебања, и пропитивања, знамо да је на њих добио одговор, јер је преко Растка узрастао у Светог Саву. Свети Сава је велики примјер, како питање које једном из темеља постави себи човјек, добија одговор којим се проналази и разоткрива живот и човјек. Његов живот постао је тај одговор. Његов живот постао је одговор којим српски народ, пролазећи кроз разна искушења, наново проналази себе. А његов живот могао је постати одговор, јер се кроз одговор на свој живот, сав дао Богу и свом роду. Ми о Светом Сави доиста мало знамо, а често слушамо приче које имају амбицију да покрију сву причу о српском народу. Знамо неколико детаља из његове биографије - знамо за његов бијег у манастир, знамо за његове ријечи о свом оцу Светом Симеону, знамо за његов повратак у очевину, знамо за нека његова путовања, знамо да је крунисао свог брата Стефана у Жичи, знамо да је посјећивао Свету Земљу, и да му се приликом уласка у манастир Светог Саве Освећеног у Јудејској пустињи два пута поклони штап његовог имењака. Зна-

фебруар / 2010 / svetigora

11

svetigora / 2010 / фебруар

мо да је ту добио икону Тројеручицу и штап Саве Освећеног, дарове који су му спремљени прије више вјекова, и да је на тој икони, и с тим штапом саградио и утврдио манастир Хиландар. Знамо да је издејствовао аутокефалност Српске Цркве у Никеји, знамо за његову кончину у Трнову, знамо за спаљивање његових моштију на Врачару. А његов стварни живот који не знамо, скрива се иза тих неколико чињеница које знамо. Није случајно што наш народ често своју хришћанску вјеру назива светосавље. Он је тиме ријешио једну загонетку. И у том поједностављеном и посрбљеном имену за хришћанство скрио дубоку истину, али омогућио и хиљаде неистина. Ако је светосавље српска верзија хришћанства, то наједноставније значи да је Христос живио и просијао кроз Светог

Саву, да је Светог Саву родио Христос. Да је Свети Сава живио Христом, не губећи свој живот и свој карактер, своје лице, своју природност и своју народност, своје земне родитеље, браћу и сестре. Живећи Христом све се то наново умножило у њему, задобијајући у духу браћу и сестре, родитеље и своју духовну дјецу, тада и сада, чему не треба више доказа од вас који сте овдје. И да Свети Сава тако дубоко постоји у свијести свога народа, само говори да је дубоко у њему живио Христос Који је изнад приче и причања, Који је вјечно млад, сакривен и откривен, изнад времена и у времену, Који даје духовну младост старима, и мудрост младима. И тај се живот, на срећу, не да претворити у причу и причање, јер је цијелац, више изнад сваког људског језика, и често, изнад људског разумијевања. Христос је о себи врло мало рекао, и то што је рекао, тешко је прихватљиво људском разуму... И само неко ко је принц духом, могао је наслутити смисао тих ријечи, и поћи за њима, као за својим животом. Није дуго прошло да су Расткови родитељи, од побуне и неприхватања његовог пута, промијенили мишљење, и назвали га утјехом. И није га могао отац назвати „утјехом старости своје“, и поћи за њим као за својим духовним родитељем, да Свети Сава већ није био испуњен Духом, да није из њега обилно већ зрачио Утјешитељ... Он је постао врата свом народу, врата кроз која улази његов народ у небеску очевину, у богољубље и братољубље. У тајну постојања и свог вјечног препознања. Чудо је и да о Светом Сави данас говоримо у Црној Гори. У Црној Гори, из које се често може чути, да је Немања њен земаљски окупатор, а Свети Сава духовни. И то је ова Црна Гора која је расјечена до дна. А чиме би могла бити расјечена до дна, осим мачем Христовим. Јер Црна Гора и данас носи и храни своје најдубље хришћанско, историјско, језичко, пјесничко наслеђе, и истовремено се одриче од њих. То је њен деликатес, њена јединственост, и њена могућа пропаст. Црна Гора данас има снажну Православну Цркву, али истовремено покушава у себи да уњедри лажну цркву, и њоме освети пут кога нема. Црна Гора је разорила цркву у којој су биле сачуване све њене тајне, а мјесто ње направила хладну грађевину која ником ништа не значи. Црна Гора данас разара своје памћење и свој рођени језик, а прави језик, на коме се није, нити ће се ико родити. Црна Гора данас је заиста таква, да су у овој малој шаци народа, постављена сва питања, и отворене све могућности. Посебно оне најопасније. И на крају се питамо – зар то није прави живот, зар то није прави и последњи изазов за живот?! Сретна слава, Свети Сава!“ Изводи из бесједе

12 Р.В./С.Ж.

Савиндан у Скадру

На празник првог српског архиепископа и просветитеља Саве Света Литургија служена је у цркви Св. Тројице у Враки крај Скадра. Службу су служили протопрезвитер-ставрофор Радомир Никчевић, протопрезвитер Ђорђе Кнежевић, старјешина храма Светог Јована Владимира у Бару и презвитер Љубомир Јовановић. Светој Литургији је присуствовао велики број народа Скадра и околине, као и амбасадор Републике Србије у Тирани г. Мирољуб Зорић са сарадницима. У наставку је одржана и Светосавска академија, друга после 75 година, коју су припремала дјеца полазника курса српског језика при удружењу РозафаМорача са својим професорима Светозаром Ћираковићем и теологом Александром Вујовићем. У програму су учествовали Гордана, Недјељко и Сања Ајковић, Бојан Брајовић, Измир и Анабела Мусић. На виолини је химну Светом Сави извео Емра Лекић. Светосавску бесједу одржао је књижевник Бећир Вуковић:

фебруар / 2010 / svetigora

асни оци, браћо и сестре, дјецо Светога Саве, мало је путева као што је овај пут из Црне Горе до Скадра, од Рибнице до Бојане, а то је пут Светога Саве јер другог пута и нема без пута Светог Саве, а он је ишао без пута а пут се за њим рађао – како пјевају српски пјесници првом српском пјеснику. До Христа вријеме је текло уназад, као да је цијели космос био изгубио оријентацију; онда је Бог послао Сина Свога Јединороднога, и Христос је пресјекао вријеме, и од тада, од Христа, имамо два времена, оно прије Христа и оно од Христа на овамо. Исто је тако и са нама, српским народом. У ствари, питање је да ли смо и постојали прије Светога Саве, јер како да постоји народ ако није Божји народ. Кад смо дошли на раскрсницу, кад нијесмо знали куда ћемо, Расто Немањић, принц, побјегао је од оца ка Богу Оцу, побјегао у пустињу, побјегао у Свету Земљу, и од Бога измолио Цркву. Од тада смо ми народ Светога Саве, и он нас учи да се крстимо са три прста (са иста та три прста и пишемо), Свети Сава нас још учи закону Божјем и земаљском, Свети Сава нам је створио државу која и данас траје, Свети Сава нас је научио сваком занату, научио нас да се окупљамо и сабирамо, Свети Сава је отворио прву школу у коју и данас идемо – ријечју, неима, данас, нигдје у свијету да је један човјек отац народа као што је Свети Сава отац српског народа. Модернијим језиком рекли би – Свети Сава је аутор народа српског. Кад се спомињемо Светог Саве, онда то има пуни смисао ако га разумијемо и као наш коријен који је исти колика је и круна тога стабла, онда то има смисла ако је свети Сава и темељ и кров, ако је и отац и брат, ако је Свети Сава и небо ис-

под земље и небески свод над нама; онда то има смисла ако схватамо да ми, у ствари, одрастамо уз Светога Саву, онда то има истински смисао ако нас он гледа и са иконостаса и са зида учионице. На вјечна питања: ко смо и одакле смо, куд смо кренули и да ли ћемо стићи, да ли нас има или нас нема, лако ћемо одговорити и знати ако питамо Светога Саву, јер он то све зна, и на сва та питања пред Богом и народима одговорио је наш први архиепископ, први наш државник свих спољних и унутрашњих дела, први наш законодавац, ходочасник и дипломата, први наш пјесник и први романописац, просветитељ и светитељ - Свети Сава. И није он само по свему први у нашем народу, јер би то онда било и мало, он је по свему први и на већој географији и замашнијој историји, и обимнијој и већој поезији, и већим државама и правним лавиринтима. Онда су пристигли и најбољи Светога Саве ђаци на челу са Његошем, и исто тако као што бијаше и Свети Сава, и Његош бијеше и владика и пјесник; онда су стизали и одлазили њему наши патријарси, а ево, у ове дане, баш уочи Светога Саве, сам Свети Сава у свети трон Светога Саве увео је и 45 –тог Патријарха. Ми Срби смо хришћани, али смо и светосавци, а светосавље је најаутентичније доживљено хришћанство, и садржи букет најљепших и највећих идеала којему може да стреми људско биће, а које се налазе у самом Светом Писму: жртвовање и пожртвовање, слобода и правда, и опет зарад правде страдање. Светосавље свједочи да је православље најизворније хришћанство. Најкраће речено – светосавље је цијела једна култура која раме уз раме стоји са европским културама. А темељ и круна светосавља је живи Бог. Савиндан, празник, за свакога Србина је дан светлости и истине; дан светлости од оног пламена са Врачара, и дан истине од оног праха Светога Саве који је посејан диљем српских земаља. Није лако бити на путу Светога Саве, то свједочи цијела историја нашега рода, али тај пут је и једини, и исти је као и Мојсијев. Ниједан нас пут не води ослобођењу и ка Богу осим пута Светога Саве. Браћо и сестре, Срби из Скадра, велики је догађај бити данас овдје са вама, и душе наших ђедова данас трепере изнад зидина Скадра. Са Скадра се вратио мој ђед – да се није вратио не бих ни ја данас био овдје у Скадру, али се није вратио његов брат. Никоме се ја нијесам одужио, малена је моја снага да се одужујем и мом ђеду и нашем прађеду Светоме Сави, али да их бар споменемо, и да их славимо. Срећна вам слава, срећан вам Свети Сава!

13

Bogoslovqe

Тајна стварања Православље и еколошка криза

svetigora / 2010 / фебруар

Михаил - Мишел Ставру је професор догматике на Инстититу Светог Сергија у Паризу и члан Одбора за православно - католички богословски дијалог у Француској.

14

колошка кри- Средишња улога човека у свету за која потреса Свет као творевина је неумитно везан за човека. Створен шесвет представља стога дана као круна божанског стваралачког делања, човек је за хришћане издвојен од творевине тако што је живот добио божанским даједан од зна- хом (Пост 2, 7). „Обукао си га у славу и част и ставио га да влада кова времена. над творевинама руку твојих“ (Пс 8, 6), каже псалмопојац Богу МИХАИЛ Ставру Реч κρίσις на грчком за човека. Ово узвишено стање човека створеног по „по лику означава у исто време и подобију“ Божијем представља, за Свете Оце, у исто време одлучујућу етапу једног про- неотуђиви дар и динамични призив који треба да буде испуњен. цеса, и расуђивање које се намеће човеку у датој За Оце Цркве, човек је кнез творевине и ужива дар слобоситуацији. За Светог Јована Богослова последњи де, учествујући у исто време и у материјалном и у духовсуд (κρίσις) је већ најављен у историји и ми смо по- ном, сједињујући их у себи. Будући микрокосмос, човек има звани да постанемо свесни тога и да деламо у Духу призвање да обрађује, обогаћује, освећује свет да би га довео Светом. и принео Богу, да уздиже творевину према њеном Творцу да би Озбиљност кризе нас приморава да се запита- она могла да се спасе од уништења и да учествује у Божијој рамо: постоји ли специфично хришћански начин дости. Уочавамо овај изузетан и свештенички призив. Човек је схватања света? Ако постоји, да ли има места да се позван да буде свештеник света на олтару свог срца, служитељ говори о овом схватању у данашњој кризи наше „космичке Литургије“, као што каже Свети Максим Исповедник. цивилизације или треба сматрати да хришћани нису Подсетимо овде да су све древне Литургије имале као средишбили довољно доследни својој теологији стварања те не толико освећење дарова хлеба и вина колико духовно у њиховом односу према свету? Да ли су хришћани узношење – анафору – према Творцу, и да је канон Евхаристије осуђени да буду само још један додатак у еколошкој започињао изражавањем благодарности пре свега за стварање, дебати, пасивно чекајући на колективне и политич- а после тога за искупљење – пресаздање у Христу. Трагичност ке одлуке које касне? Осим моралних поука о које човека је у томе што се он на свом положају цара творевисе свет оглушује, која је улога Цркве и православља, не понаша само као господар, не схватајући да се ради о царако узмемо у обзир да хришћани представљају от- ском достојанству које је и свештеничко и пророчко истовреприлике једну трећину човечанства. мено. Човек је био позван да сједини целокупност творевине и да је приведе Богу. Стога, можемо да кажемо да је библијска и Догмат о стварању хришћанска космологија антропоцентрична: свет има потребу За црквено апостолско Предање, долазак Хри- за човеком да би испунио своје назначење. ста и Његово Васкрсење осветљавају целокупну Овај (Божији) план је био прекинут првородним падом, када су историју света, од самог његовог почетка. Не само Адам и Ева заведени омамљујућом идејом аутономног псевдошто свако посебно откривење води Христу, него обожења. Мистичне последице овога пада човека за целокупје Он објашњење и испуњење сваке ствари. Дог- ни космос су описане од стране великог византијског богосломат стварања - према коме је свет дело Божије - се ва XI века, Светог Симеона: „Целокупна творевина, видевши да показује као откривена истина од стране Бога Авра- је Адам изгнан из Раја, је одбијала да му се потчини. Нити сунмовог, Који је истовремено Отац Исуса Христа. Ово це, нити месец, нити звезде нису хтеле да му се покажу, извори откривење је примарно и претходи сваком богос- су одбијали да дају воду, а реке да наставе свој ток. Ваздух није ловском размишљању. Оно је било присутно и оп- више хтео да трепери да не би дао побуњеном Адаму да дише. ште прихваћено у Старом Завету, који га је предао Дивље звери и све земаљске животиње, када су виделе како је хришћанској вери. Оци Цркве су поново смести- отпао од своје првобитне славе, почеле су да га ниподоштавају ли стварање унутар граница историје спасења, где и све су биле спремне да га нападну [ ... ] Христос заузима средишње место. „Бог тако заволе Али је Бог, Који је створио све ствари и самог човека, [ ... ] задсвет да је сина свога Јединороднога дао“, каже апо- ржавао сва ова створења [ ... ] и није им допустио да се разбесне стол Јован (Јн 3, 16). Ова Божија љубав према свету је на човека, наређујући да творевина остане зависна од њега и опипљива и сачињава основну истину Откривења, да, постајући пропадљива, служи пропадљивом човеку, за кога сами темељ хришћанске вере. У Литургији Светог је била саздана. И ово све дотле док наново обновљени човек Јована Златоустог за време молитве преклоњења не постане духован, непропадљив и бесмртан и док творевикоја следи након молитве Оче наш, свештеник се на не буде обновљена са њиме и не постане непропадљива и у обраћа небесном Оцу у име окупљене заједнице: потпуности духовна.“(1 „Благодаримо Ти, невидљиви Царе, Који си Својом Овај потресни текст показује у којој мери човекова судбина, у неизмерном силом створио све и обиљем милости његовом паду и његовом поновном уздизању, има утицај на сав универзум. (... ) Своје привео све из небића у биће.“

Спасење у Христу Оци истичу заједно са апостолом Павлом да је призвање човека после пада првог Адама испунио Христос, други Адам и Син Божији, који је постао човек. Не само да Божији план, који се састојао у томе да се оживотвори свака твар, није био укинут првим падом него је божански домострој достигао свој врхунац у Оваплоћењу. Оваплотивши се, Логос Божији је осветио не само човечанство него и цео свет. Подсетимо се песме трију младића у пећи ( Дн 3, 51-90): „Сва дела Господња благословите Господа [ ... ] Сунце и месец, благословите Господа. Звезде небеске, благословите Господа“, са рефреном: „Господа појте и преузносите у све векове...“ Овај текст се пева на вечерњој служби Велике Суботе, дана одмора, да би се истакло у којој мери Васкрсење Господње представља квасац за поновно стварање света. Датум Пасхе је одређен у IV столећу према никејском обрасцу који спаја земљу, сунце и месец. Као што каже Свети Григорије Назијанин, „Ништа

фебруар / 2010 / svetigora

Освећење света у Цркви У осмој глави Посланице Римљанима Свети апостол Павле износи на упечатљив начин тајанствену тежњу створеног света да се избави од стања у које га је довео човеков пад: „Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији. Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због

онога који је покори, са надом. Да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада.“ (Рим 8, 19-22) Због тога и Црква савршава радње освећења материје, времена и места. Током самих светих тајни или светотајинских благослова, Црква користи природне елементе као што су вода, уље, хлеб, вино, светлост свећа, камен, дрво, тканине, боје. На тај начин она васпоставља њихову првобитну лепоту, што нам омогућује да у литургијском богослужењу предокусимо долазак Царства Небеског. Материја тако прелази тајанствено из палог и тамног (непропусног) стања у стање пропустљивости за благодат. „Она у себе прима божанску снагу“, каже Свети Григорије Нисијски.(4 На крају, хришћанско откривење је, и поред тога што је ставило крај идолопоклонству, прихватило древно религиозно осећање о свештености природе која не почива у њеној материјалној супстанци него у њеном призвању да преноси божански живот. На Истоку, Христос је био символичЧовек је био позван да сједини целокупност твореки назван „Земља живих“ (Пс 114, 9) зато што се вине и да је приведе Богу. Стога, можемо да кажесветотајински живот налази у његовом телу, као мо да је библијска и хришћанска космологија аншто се биолошки живот рађа из земље. Није само историја била освећена Овалоплоћењем Слова тропоцентрична: свет има потребу за човеком да и његовим узношењем с десне стране Оца, него би испунио своје назначење. и материја. „Не обожавам материју“, пише Свети Јован Дамаскин, „него Онога Који је због мог не може да се изједначи са чудом мог спасења: неколико капи спасења примио на Себе материју.“ Тако се свет схвата као дар и тајна Божије љубави. крви васпостављају сву васељену“.(2 За грчке Оце, Христос се Духом Светим распростире на Цркву Ово нас наводи да се подсетимо начина живочија је Он глава, носећи у Себи све људе и цео свет. После Педе- та на који је позван човек у Цркви, начина који је сетнице, даром Духа Светога, божанске енергије су живи садржај једноставан али тако посебан да имплицира нови егзистенцијалног причасништва у Христу Васкрслом у Светим поглед на свет, који распознаје његову светлост Тајнама Цркве. У ствари, Христос, сједињујући у Својој личности и његов смисао. створени свет и Своје нестворено божанство, наставља да при- „Свет је води свет Оцу у једном вечном приносу: ми се придружујемо тој пронебеској Литургији у свакој Евхаристији приносећи хлеб и вино као символе творевине. Црква представља динамичку стварност, покренуту једним двигом преображења човека и света да би настало Царство Божије. То је величанствено виђење небеске Литургије, онакво какво васпоставља Свети патријарх Герман у VIII веку: „Црква је небо на земљи, место где обитава и где се креће Бог неба.“(3 Овде се не ради о томе да се супростављају земља и небо него да се Црква посматра као простор преко ког се остварује тајанствени брак између Творца и творевине. „Ко има уши нека чује шта Дух говори Црквама. Ономе који победи, даћу да једе од дрвета живота које је у рају Бога мога.“ (Отк 2, 7)

15

svetigora / 2010 / фебруар

16

зрачан“, пише Николај Берђајев, „он не познаје зи. Пољске звери и птице носе печат Твоје љубави. Наша благонепровидност“. За Свете Оце свет је био ши- словена мајка Земља пева: Алилуја!“(6 роки збир символа у чија тајанствена значења Елементи одговора на еколошку кризу су могли да проникну духовни људи. У IV веку Евагрије Понтијски је приповедао следећу при- Ово виђење света које је у исто време духовно наслеђе и план чу: „Један мудрац [...] је дошао да потражи правед- живота наше Цркве је очигледно у потпуној супротности са ног Антонија и запитао га је: „Оче, како можеш да приступом аналитичког света, апстрактним и утилитаристичбудеш тако срећан, када си лишен утехе коју дају ким, који нас доводи до катастрофе коју сада преживљавамо. књиге?“ Антоније је одговорио: „Моја књига, фило- Један од највећих руских мислилаца XX века, Сергеј Аверинцев, је написао о савременом свету: софе, јесте природа бића, и када год хоћу да читам „Одакле произилази та тежња овога века? Најједноставније је речи Божије, ова је књига увек преда мном.“(5 да се каже – од хедонизма и потрошачког духа. Овај феномен Овде можемо да се присетимо једног од најлепших уметничких остварења исихастичке културе која се заснива на извесној метафизичкој издвојености, која хоће да раздвоји Творца од Његове творевине, творевину од Творје процветала у источној Европи током XIV-XVI столећа. На спољашним зидовима манастира ру- ца и нас од Творца и космоса.“(7 мунске Молдавије, у дубинама шумовитих доли- Заиста, ако се и испита, у општем смислу, историја западне на красне хармоничне природе, поклоници могу цивилизације (а посебно хришћанска мисао) могло би да се да виде издалека простране фреске на којима каже да је еколошка криза, на посредан начин, последица два се види, да тако кажемо, одсјај – као у огледа- паралелна фактора: протеривања Бога и удаљавање човека лу – унутрашње преображене природе. Ове зид- од света. не иконе нам помажу да приступимо свету смире- На известан начин, Бог је био удаљен од света у име стварања ним и духовним погледом. Према православном ex nihilo, а заборављало се освећујуће присуство нествореподвижничком предању, на вишем ступњу духов- не благодати, која је невидљив ослонац целокупне васељене. ног живота, човек може да прими од Бога познање Протеривање Бога је ишло заједно са идејом да човек, створених ствари, односно разумевање разумâ постављен у средишту творевине, може разумом да пресазда (унутрашњег назначења и суштине) бића (λόγοι) свет по својој мери, да може сâм да диктира природни поредак света (...) створења. У XX веку, један руски епископ, митрополит Три- Божанска трансцедентност, библијског порекла, узефун, је написао задивљујући акатист у коме бла- та једнострано је учинила да се заборави на, ништа мање годари Творцу на теофанијској дубини природе: библијско, божанско присуство, које Црква живи у својој молит„Господе, како је добро живети у твом обиталиш- ви и светотајинском животу и да се пренебрегне сједињење, у ту: ваздух распростире миомирис, планине се Христу, са божанским енергијама које дају постојање човеку и уздижу према небу; воде, као бескрајна огледа- свему створеном. Оваплоћење је сувише често било сматрано, ла, одсликавају злато звезда и лакоћу облака. Све- посебно у латинском средњем веку, за индивидуални процес укупна природа тајанствено ромори испуњена који се тиче човека Исуса и којим се започиње неко спољашње нежношћу. Њена пролазна красота буди у нама искупљење правног типа без директног утицаја на људску чежњу за вечном домовином где лепота не прола- природу и творевину. Повратак космичком Христу грчких Отаца се показује неопходним више него икад да би се остварило оно што тајна Оваплоћења доноси за будућност творевине. Мада свет поседује своју сопствену постојаност (конзистентност) Бог тајанствено али директно дела у еволуцији васељене.

2. Човек је био позван да узраста у једном односу поштовања према творевини која окружује и одржава његово тело, све док не „буде Бог све у свему“ (1. Кор. 15, 28). Али се човек удаљио од света кога више не сматра продужетком свога бића. И поред искуства подвижника (созерцатеља), обожење Институт Светог Сергија у Паризу

није било довољно схваћено у својој битијној (ентитативној) и материјалној димензији. Место које је заузимало тело у хришћанској духовности се током векова неумитно смањивало. С друге стране, губећи своју символичку снагу, природа је, почињући од доба схоластике, мало по мало била сведена на царство нужности. Немајући своју сопствену слободу нити личност, природа је била смештена на маргинама историје спасења, а грех и искупљење су се односили само на човека. На овај начин лишена достојанства, жртва људског

На Истоку, Христос је био символички назван „Земља живих“ (Пс 114, 9) зато што се светотајински живот налази у његовом телу, као што се биолошки живот рађа из земље. Није само историја била освећена Овалоплоћењем Слова и његовим узношењем с десне стране Оца, него и материја. „Не обожавам материју“, пише Свети Јован Дамаскин, „него Онога Који је због мог спасења примио на Себе материју.“ Тако се свет схвата као дар и тајна Божије љубави.

Са француског: сестринство манастира Бања Изворник : CONTACTS 227 јули – септембар 2009.

1) Свети Симеон Богослов : Богословска и етичка поглавља (грчки текст SC 122, стр 190) 2) Свети Григорије Назијански: Беседе 45, 29 (ПГ 36, 653) 3) Герман Цариградски: Historia ecclesiastica, 1 и 4 4) Свети Григорије Нисијски: In baptismum Christi (ПГ 46, 581 Б) 5) Евагрије: Практична поглавља (SC 171, стр 694) 6) Митрополит Трифун Туркестанов: Acathiste d’action de grâces, Paris 2006, стр. 5 7) С. Аверинцев: Софија – Логос, Словар, Киев, 2001, стр. 252 8) Пол Мар Грегориос: Тhe human presence, an orthodoxe view of nature, Madras, 1980, стр. 89

фебруар / 2010 / svetigora

Пут филокалије Светска еколошка криза је за хришћане погодно време да се пробуде и да примене и пренесу један одговорнији став према творевини. „Човек је пастир бића“, писао је Хајдегер. Васељенски патријарх Димитрије I је у септембру 1989. констатовао следеће: „Исто као што пастир у случају велике опасности ризикује живот за своје стадо, људи треба да се откажу од једног дела својих жеља и потреба да би омогућили да природа преживи. Ово је нова ситуација, нови изазов који позива човечанство да понесе један део страдања творевине као и да јој се радује и да је слави.“ Православна Црква се углавном не изјашњава директно на политичком плану. Она сматра да је њен први задатак да пре-

објективизирајућег и механистичког погледа, природа је постала извор будуће систематске експлоатације модерних времена чија је последња метаморфоза неолиберални капитализам са својом опсесијом економског узрастања. Празни израз „дугорочни развој“ истакнут недавно у свом еколошком паковању не може никога да превари. Богословље божанских енергија – не као метафизички систем, него као вера у Бога Који је присутан у Својој творевини – може овде да се покаже плодно, помажући вернима да пронађу правилан однос са природним окружењем, да у потпуности поврате хришћанству космичку димензију, коју оно није никад ни изгубило. Свакако, не ради се о одбацивању научног напретка чији смо ми први корисници, а још мање о избору теологије насупрот науке, него, као што смо већ предочили, о међусобном повезивању два функционална призвања у односу на свет: царског и свештеничког, владавине и приношења, а да се притом не потенцира једно на рачун другог. Као што је забележио православни сиријски епископ Њу Делхија Пол Мар Грегориос: „Технологија је начин на који се хуманизира свет природе у простор – времену и чиме човек настоји да обухвати сву васељену. Али ова хуманизација – ово распростирање – да би било спасоносно, треба да пронађе своје испуњење у приношењу, од стране човека, себе и света Богу, у љубави.“(8

образи срце човека, његов начин живота, да помоћу литургијске молитве и личног подвига начини од њега биће помирења. Духовни живот може да постави темеље етике поштовања живота и личности. Искоришћене „у правцу“ политичких и економских токова ове вредности могу да их обликују на индиректан али чврст начин. Солжењицин је подсетио да се дрво бића дели на три гране: истинитог, доброг и лепог. Наше време је сломило грану истинитог и ону доброг; остаје само грана лепог. Она треба сада да изрази сву снагу стабла и да начини да процвета. Одатле и важност коју православље придаје лепоти, било у Литургији или у „филокалијском“ приступу који може да се развије у уметности, култури и нашим односима са светом. Ако ова лепота није самозатворена, него плодотворна, онда, као што се добро изразио Оливије Клеман: „Филокалијски гениј православља ће нам омогућити да разумемо и поштујемо лепоту творевине, било да се ради о еколошким проблемима или о приступу који имамо у односу према сваком лицу.“ (Contact 164, 1993) Отац Сергије Булгаков је сматрао да је „лепота радост бића“. Ова радост бића која једина може дубински да утиче на свет, нужно налази свој израз у љубави. Свети Исак Сиријски је рекао у овом смислу: „Љубављу је [Створитељ] довео свет у постојање, љубављу ће га водити према дивном преображају, љубављу ће свет бити обухваћен великом тајном Онога Који га је створио; љубав, на крају, устројава све ствари у творевини.“ Ова реченица би могла да буде крај нашег размишљања. Али, немојмо мислити да се ради о позиву да се пасивно предамо Божијој доброти. Управо супротно, позвани на тајанствену свадбу Творца, призвани смо да се целим бићем придружимо делатној љубави творевине. Хтео бих да завршим поруком коју је Достојевски пророчки ставио у уста старца Зосиме у Браћи Карамазовима, а која је инспирисана учењем Светог Исака: „Волите сву творевину Божију, све заједно и свако зрно песка. Волите сваки листић, сваки божански зрак, волите животиње, волите биљке, волите сваку ствар. Волећи све ствари, у стварима ћете досегнути тајну Бога...“

17

povodom praznika svetigora / 2010 / фебруар

18

БОГОЈАВЉЕЊЕ У ЈАКУТИЈИ - МРАЗ

По читавој Русији на Крстовдан се освештавају „јордани“ на ријекама, језерима и вјештачким језерима. Епископ јакутски и ленски Зосима говори о особеностима богојављенске традиције у једној од најхладнијих епархија Руске Цркве. радиција богојављенског купања је стара, али прилично тешка у Сибиру, јер подразумијева посебне припреме. Већ пет година уз помоћ Службе за ванредне ситуације правимо просјеке у леду. За то је потребна посебна техника, јер је дебљина леда већа од једног метра. Сјекирама је немогуће направити рупу у леду, јер она истог момента почиње да се мрзне. Око отвора (који правимо у облику крста) подижемо шатор са системом за гријање и простиремо сијено, да би било топлије јер се ту стаје босим ногама. Када скупимо шатор отвор се замрзне за пола сата. Узумајући у обзир дебљину леда и дубину ријеке, а да не би угрозили људски живот, у воду постављамо дрвени штит који се држи на замрзнутим ланцима у леду. Погружујући се, човјек се дочекује ногама на тај штит и налази се као у некој малој пукотини у леду. Све је безбједно, да га никаква струја не може однијети. Сваке године заинтересованих за богојављенско купање је све више. Прве године направили смо купаоница у облику крста на Зеленом лугу, близу обале ријеке Лене. Тада се у воду погрузило више од 500 људи и били смо увјерени да ће сљедеће године бити исто толико, а било их је хиљаду и по. Мјештани – Јакути, Звенки поштују обичаје. За вријеме силних мразева код нас се не иде нигдје нарочито, и празници Божић и Богојављење су права утјеха. Долази много људи, често и породично. Код нас је зимски распуст дуг, многи одлазе из Јакутије, купају се у другим епархијама и другим мјестима и затим са задовољством причају о томе. Бивало је да телевизија приказује кадрове са купања на Богојављење 19. јануара, а сљедећег дана неки одлазе да се купају. Сарадници Службе за ванредне ситуације, који већ демонтирају шатор их питају: „Куда ћете ви?“, а они кажу: „Идемо да се окупамо“. И заиста се скидају, погружавају у воду, без шатора са гријањем. Јакути се не боје мразева, доста времена проводе на улици. Дешавало се да због силних хладоноћа, школе обуставе рад, да дјеца не би излазила из куће, а она трче у двориште и играју се у снијегу. Зато са купањем они немају проблема. Људи долазе, фотографишу се, веселе се. Богојављенско купање је

И СУНЦЕ

прави зимски празник у нашој епархији. Данас се на Богојављење погружавају свуда, у свим епархијама, и на самој Камчатки, и даље на Западу. Стално је присутна сарадња са Службом за ванредне ситуације. За сваки случај у крстионицама дежурају сарадници. У нашој епархији је организовано 18 купаоница. Свештеници из наше епархије се такође купају. Прве године су се купали у подраснику, али то није баш удобно. Зато сада бирамо вријеме, када нема никога да дођемо у групи. А што се тиче мраза, код нас се дешава нешто интересантно. Сваке године он је све мањи и мањи. И то је добро. Долази толико народа, да се образују редови, а на мразу је тешко чекати дуго у реду. Ове године су на Богојављење прогнозирали 30 степени испод нуле, за нас је то једноставно топло вријеме. Сунце је снажно, сјајно. На минус 15 степени снијег се топи, дјеца се играју на улици. Ове године администрација Јакутска је помогла да се поред шатора направи снијежни град са лијепим, блиставим зидовима. Послије Богојављења шатор мичемо, а мјесто гдје је била крстионица означићемо крстом, док снијежни град остаје за шетње. Затим ће на његовој територији бити организован празник „строганине“ – кад се смрзнута риба дијели свима који желе да је пробају. Потом слиједи празник руске националне кухиње – на Масленицу (Бијеле покладе). На Истоку се сада појављује и нова разонода – скулптуре од леда. Праве их у Кини, Кореји. И наравно код нас. Јакутск украшавају леденим скулптурама. Прије неколико година појавиле су се и фигуре са божићном тематиком: чаробњаци, пастири, вертеп. Мајстори показују своје умјеће, на примјер од леда праве жбун, а у лед замрзавају листове или цвјетове. То је предивно! Извор: Седмица.ру. Са руског: Марија Живковић.

Свjетлост Витлеjемске пећине Божићне светковине у Митрополији црногорско-приморској

reporta`a РАЈО Војиновић

фебруар / 2010 / svetigora

разници који претходе Божићу и сам празник Рождества Христа Богомладенца и ове године су прослављени литургијски и традиционалним налагањима бадњака у свим храмовима Црногорскоприморске митрополије. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорскоприморски Господин Амфилохије служио је 3. јануара, поводом недјеље Светих Отаца, Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У току Литургије Владика је у чин протосинђела рукопроизвео сабрата Цетињског манастира јеромонаха Кирила (Бојовића), професора Богословије Светог Петра Цетињског и главног уредника часописа „Светигора“. „Чинови у Цркви Божијој нијесу чинови власти, нијесу ни чинови обичне части, него су чинови још ревноснијега служења Богу и роду хришћанскоме“, рекао је митрополит обраћајући се новом цетињском протосинђелу, „По ријечи Господњој, да Он није дошао да Му служе, него да служи и да живот Свој полаже за ближње Своје. То је наше хришћанско, презвитерско звање, то је наше монашко звање. То је смисао овога одликовања које ти уручује Црква Христова.“ „Благодарећи Вама, као нашем Архипастиру, учитељу и оцу духовноме, на овоме чину, кога свакако нијесам достојан, ја Вас молим да Вашим молитвама учините да заиста те ријечи ‘ко хоће да буде већи да свима буде слуга‘, не само знам него и да их дубоко урежем у своје срце и да творим тако“, рекао је отац Кирило, „Уздајући се у Ваше молитве, ја се и предајем Вашој смјерности и Вашим и молитвама оца архимандрита Луке, игумана ове обитељи.“ Владика је у току Литургије у искушеничку ризу обукао послушнике Цетињског манастира Константина Живковића, Душана Ракочевића и Николу Мреновића. На крају Литургије он је дјеци, по древном обичају одрешења на празник Светих Отаца, подијелио поклоне. Владика Амфилохије је у Цетињском манастиру служио Свету службу Божију и на Бадњи дан и том приликом у ђаконски чин рукоположио ипођакона Владимира Јарамаза. Потом је за електронске медије прочитао божићну поруку, а онда у 13 часова благословио бадњак у манастиру Светог Николе на Ободу Црнојевића. Пред Цетињским манастиром је затим организовано традиционално саборно налагање бадњака, коју су пред ову светињу стигли из свих нахија и племена старе Црне Горе, Боке, Приморја, старе Херцеговине и Метохије. По древној традицији први бадњак донијели су представници племена Бајице, Мартиновићи и Бориловићи. По јаком невремену бројним вјерницима обратио Мики Мартиновић: „Ми, Бајице, доносићемо овај бадњак овдје док је свијета и вијека, јер ово није политички бадњак. Драга браћо и сестре, наздравље вам Бадње вече и божићни празници. Мир Божји, Христос се роди!“ Честитајући Бадње вече сабраном народу, митрополит Амфилохије је рекао да је Бог

19

svetigora / 2010 / фебруар

послао кишу ради берићета да очисти наше душе силом Новорођенога Богомладенца. „Чистота срца и душе је оно ради чега је Бог дошао на ову земљу и ради чега се на данашњи дан родио од Пресвете Богородице. Сишао је с небеса, да би нас онебесио, да би људски род повратио Свом Путу, Истини и Животу. И да би човјеку открио његово, не само земно, смртно, него и непролазно, вјечно достојанство. Нека би се у наше душе, наша срца и домове уселио мир, тврда вјера у Христа Господа, Сина Божјег Који освећује све и сва. Нека помирење завлада свуда у свијету, а првенствено код нас у Црној Гори, и овдје у Цетињу, међу браћом, да се као и увијек у историји сабирамо око овога светога ћивота Светога Петра Цетињскога. Онај који се отуђује од овога ћивота, тај није Божји, тај није Рождества Христова, тај се отуђује од бадњака, тај ложи логорску ватру која нема и не може у себи имати благослова Божјега“, поручио је Владика Амфилохије. Изведен је и пригодан умјетнички програм у којем су учествовали глумци, гуслари и дјеца полазници школе вјеронауке при Цетињском манастиру. Владика Амфилохије је потом благословио бадњаке пред црквом Светог Георгија у Корнетима у Љешанској нахији, а онда пред Саборним храмом Васкрсења Христовог у Подгорици. „Светлост Витлејемске пећине обасјава све људе и све народе. Све друге свјетиљке, све што је човјек стварао, све ће то једнога дана да се угаси, а једина свјетлост која остаје вјечна и непролазна је ова свјетлост коју ми вечерас прослављамо“, рекао је владика обраћајући се вјерницима пред подгоричким Саборним храмом. „Од Светог Симеона Мироточивога и Светога Саве, од епископа Илариона Шишовића са Превлаке, до Светога Петра Цетињског, сви они у овом народу распирују тај свети огањ, који се не гаси. Његују га словом Ћириловим, ћирилицом га пишу и записују. Само они који не знају шта то значи, данас се тако олако одричи писма које нас је учинило зрелим земаљским, европским народом.“ У свим храмовима Митрополије на Божић су служене Свете Литургије са читањем Божићне посланице Мјестобљуститеља Трона патријараха српских Високопреосвећеног Архиепископа и Митрополита Амфилохија са свим епископима Српске Православне Цркве. Централну, Архијерејску Литургију на Божић је у подгоричком Саборном храму служио Преосвећени Епископ диоклијски, игуман манастира Острог, Господин Јован са свештенством. Поноћну божићну Литургију цетињско свештенство служило је у Дворској цркви на Ћипуру, а јутарње Литургије служене су у Цетињском манастиру и у Влашкој цркви.

20

^udo МИЛУТИН Вековић

Стара црква на сарајевској Башчаршији је најстарији сакрални објекат у Сарајеву. Посвећена је Светим Архангелима Михаилу и Гав­ рилу. Позната је из два разлога. Прво по својој изузетној и јединственој архитектури. Ста­ рост и умјетничка вриједност њеног иконо­ стас и старих и вриједних икона, које се чувају у ризници-музеју њеном, познате су широм умјетничког и хришћанског свијета! Стара црква је позната и по чудима и по светитељским мош­ тима, који из ње вјековима језиком чуда гово­ ре са нама. Ту су свете мошти (десна рука) Све­ те првомученице и равноапостолне Текле, уче­ нице Светог и великог апостола Павла, које је из Свете земље донио Свети Сава. Затим Светог великомученика Трифуна, Светог Пантелејмона, Светог Јакова Персијанца, Свете Макрине (се­ стре Св. Василија Великог). На спрату цркве су цјелокупне чудотворне мошти трогодишњег мушког дјетета, које је маћеха усмртила, а оно се посветило и чудотвори нарочито над брач­ ним паровима без дјеце!.. Поред православних ту још долазе и католици и побожне муслиманке и по дубини вјере и послије молитве нероткиње и дјецу добијају. Усмртила га рука Свете Текле ило је то 1985. године. Недјеља света. Црква препуна побожног народа. Из Сарајева, као и из села испод Требевића. Ова црква их је привлачила старином и светошћу, као мудраце најскривенији тајнописи! Послије Свете Литургије бесједу је одржао свештеник Драго Убипариповић, као и увијек елокветно, о светим, непролазним истинама православља о светима тога дана, а својом богонадахнутом бесједом отварао очи и уши присутних. Пуни неке неотуђиве радости и љепоте изађосмо у двориште испред и око цркве. Нађох се поред једног полусиједог старца, који је очима мјерио цркву. Његов поглед имао је неку недокучиву тајновитост, но и неку топлину и њежност, којом као да је миловао свети храм. Пошто примијети мој испитивачки поглед на себе као да се мало трже, па ми рече -„Диван дан и свет дан момче!“ „Јесте ова велика светиња, јесте Сарајева срце и наше духовно сунце“ рекох ја одушевљено. Њему се то допаде, па ме добро одмјери очима, унесе се ми се у лице и поверљиво, као да ме упознаје са бесмртним та­јнама, које имају спасоносно значење, повуче ме у страну и рече: „Добро запамти ово што ћу ти данас рећи. Погледај у ову цркву, коју ја оволико гледам, а не могу да се ње нагледам. Она има у себи велику, велику и нама неприступну силу. Рећи ћу ти једну истину, коју нажалост многи прећуткују; неко због политике, неко због наког братства и једин­ства, а неки због маловјерја. Но, истина остаје истина, без обзира што је неки не виде или неће да је виде. Ово што ћу ти рећи света је исти­на. Негдје током 1942. године, вријеме за спасење тешко. Нико није био сигуран да ће жив дочекати сјутри дан. Ту око девет сати прије подне упадне у ову цркву један мржњом онечовјечени хрватски усташа. Уз непресушне псовке на Србе и њине светиње. Грмио је да су то шизматици које треба убијати, а светиње им уништавати. Утрча у цркву и онако на-

stara crkva u

sarajevu i wena ^uda

фебруар / 2010 / svetigora

кострешен и дрзак, из ње изнесе руку наше Свете Текле. Одмакну се ту негдје око три метра од врата према излазној капији. И ето ту (и показа руком) паде мртав. Њега брже боље однесоше, а очевицима запријетише да никоме не смију ништа рећи, а ако чују да су причали да ће остати без гла­ве. Наши ти фино и радосно врате опет свету руку, тамо гдје је била ту преко триста година. Нико се више није усудио да то недјело понови. То се по Сарајеву брзо прочуло. Причало, шапутало са великим страхом и опрезом и то у строгом повјерењу и само поузданим особама. Ово ти је овако и знај да нико против Христа и његових Светитеља није и неће добити рат, а ја ти опет одох у цркву да се на миру помолим, нарочито пред старом иконом Христа, на којој пише ‘О, прелепи Христе, помози ми!‘“ И он оде, а остаде његова прича, која ми слеће у срце, у неотуђиво сјећање, ту поред најчуднијих и неисписаних тајни...

21

Пjесмом срцу, срцем роду

svetigora / 2010 / фебруар

РАЈО Војиновић

reporta`a

Велики которски јубилеји

22

У Котору су 15. и 16. јануара прослављена три велика јубилеја: двјеста година градње и сто година обнове цркве Светог Николе, као и стотину седамдесет година которског Српског пјевачког друштва „Јединство“. У которском Дому културе је 15. јануара увече одржана свечана Академија којој су присуствовали Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије, Преосвећена Господа Епископи, захумскохерцеговачки Григорије и умировљени Атанасије (Јевтић), амбасадори Русије, Украјине и Аустрије у Подгорици, Њихове екселенције Јаков Герасимов, Оксана Сљусаренко и Мартин Памер, савјетник предсједника Србије Млађен Ђорђевић, представници политичког, културног, привредног и јавног живота и бројни грађани Котора. Отворена је и изложба Вељка Михајловића „Манастир Жича“ о којој је говорила историчар умјетности Татјана Кријешторац. Након благослова владике Амфилохија на академији су говорили предсједник Српске православне црквене општине Котор господин Владимир Липовац и предсједник СПД „Јединство“ господин Војин Лазаревић. У поздравној ријечи Владимир Липовац је подсјетио да је током прошле године храм обновљен, „када је засијао у свом пуном сјају захваљујући првенствено великом донатору породици Лазаревић. Данас обновљени храм Светог Николе, заједно са црквом Светог Луке, Српским палацом, у којој се налази Музичка школа и кућом Ломбардића, у којој су боравили Свети Петар Цетињски и владика Петар II Петровић Његош, заокружују један диван которски трг, некада не без разлога назван Пјаца Грека. Жеља нам је да саборни катедрални храм Светог Николе буде симбол наше љубави и слоге у којем ће православни вјерници упућивати своје молитве Свевишњем Богу и да буде стјециште свих људи добре воље.“ Господин Војин Лазаревић је навео да су се кроз живот и историју „Јединства“ провлачиле као каква благотворна нит непрекидно четири линије: „Стална борба за очување вјере и особености, настојање да се подигне културни ниво, борба за ослобођење и уједињење Словена и борба и настојање да се очувају односи свих конфесија у Котору и Боки. Ништа од овог није било лако, јер сопствена и туђа прошлост су правиле препреке, без обзира да ли је иза њих стајала Венеција, Османлијска царевина или неки други крупан интерес“, казао је Лазаревић. Он је додао да је историја „Јединства“ понос и прошлост српског живља у Боки, заједничка нада и вјера свих народа Боке и Далмације и људи на Јадранској обали „још из оних времена владања Млетачке републике и Аустро-угарске“. На академији су, претходном заједничком одлуком Црквене општине которске и управе СПД „Јединство“ додијељене награде „за изванредне заслуге за развој Цркве и друштва“ митрополиту црногорско-приморском Амфилохију, архијерејском намјеснику бококоторском протојереју-ставрофору Момчилу Кривокапићу и породици Војина Лазаревића. Српско пјевачко друштво „Јединство” званично је регистровано 1839. године, иако је деловало још од 1830. године, када су његови чланови пјевали на сахрани Светог Петра Цетињског. Те 1839. године основано је и Панчевачко певачко друштво. Которски хор је годину дана млађи, али су, како кажу, најстарији на Балкану, јер је Панчево у Панонији. У 170 година овим хором, који је своју дјелатност прекидао у вријеме ратова, последњи пут за вријеме НАТО бомбардовања

1999. године, дириговали су Чех Буреш, Антун Шулић, Антун Хомен, Трип Томас, неколико Руса, као и Антун Шулц, Аустријанац, који је као дугогодишњи диригент Друштва касније прешао на Цетиње и на текст проте Јова Сундачића, члана „Јединства”, касније секретара књаза Николе, компоновао прву црногорску химну „Убавој нам Црној Гори”. Последњу деценију и по „Јединством” диригује професор Цетињске богословије, ђакон Михаило Лазаревић. Сјутрадан, 16. јануара, митрополит Амфилохије је служио Свету Службу Божију у цркви Светог Николе. „Сабрали смо се да прославимо Име Божје и да заблагодаримо Господу, али и свима онима који су надахнути Духом Божјим, овдје на овом мјесту, прије двјеста година саградили овај храм Светом оцу Николају“, рекао је владика у архипастирској бесједи, „И који су прије сто година овај храм поново из темеља саградили, обновили, као и онима који су у наше дане, на челу са породицом Лазаревић, са вашим парохом оцем Момчилом Кривокапићем и свим другим добротворима и приложницима овај храм Божји обновили. Овај град је хришћански од древних времена, и у њему се слави име истинитога Бога кроз вјекове. Нека би Господ упокојио у њедрима Авраама, Исака и Јакова све оне који су љубили љепоту овога дома Господњег кроз вјекове, нека би благословио и укријепио, и преобразио у обиталишта славе Своје и оне који су у наше дане обновили овај Свети храм и себе уградили у њега.“ Након Литургије владика је додијелио архијерејска признања протојерејуставрофору Момчилу Кривокапићу и породици Војина Лазаревића.

Михољски сабор поводом 790 година Митрополије црногорско-приморске

РАЈО Војиновић

фебруар / 2010 / svetigora

оводом 790 година Митрополије црногорско-приморске у манастиру Светих архангела на Михољској Превлаци код Тивта, гдје је било првобитно сједиште Зетске епископије, 17. јануара је одржано литургијско сабрање са научним скупом на тему „Древно хришћанско и светосавско наслеђе у Црној Гори“. Научни скуп је организован поводом 1700 година Миланског едикта Светог цара Константина Великог, којим је хришћанство признато као слободна религија и поводом 790 година светосавске Зетске епископије са непрекинутим историјским континуитетом до данашње Митрополије црногорско-приморске. Свету службу Божију служио је Високопреосвештени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије, уз саслужење Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија и диоклијског Г. Јована и уз молитвено учешће умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Г. Атанасија. „Себе и вас подсјећам на Дух Божји, који се разгоријева једном и за свагда у нашем животу“, рекао је у бесједи након читања Светог Јеванђела владика Јован, „Он долази свише и у нама разгоријева пламен вјере. Управо благовјесници тога огњенога крштења и покајања јесу били Свети апостоли и њихови наследници.“ „Са овога мјеста се разгранало велико стабло Цркве Христове“, рекао је у бесједи на крају Литургије митрополит Амфилохије. „Из њега су израсле младице 45 епископа и митрополита зетских, црногорских и приморских. Међу њима је као украс управо Свети Евстатије Превлачки, архиепископ и просветитељ српски, а послије њега Свети Петар Цетињски и Свети свештеномученик Јоаникије, који је својим мученичким страдањем украсио и запечатио тај златни ланац светородне лозе Светих епископа који су одавде кренули и одавде проповиједали име Христово. Нека би њиховим молитвама Господ нас утврдио и ову свету обитељ обновио да поново заблиста првобитним и још љепшим сјајем.“ На спољнем зиду порте манастирске цркве на Михољској Превлаци постављен је мозаик-икона са ликом Светог Трифуна поводом 1200 година преноса његових моштију у Котор. Након Литургије одржан је научни скуп „Древно хришћанско и светосавско наслеђе у Црној Гори“. Говорећи о древнохришћанским темељима Зетске митрополије, митрополит Амфилохије је казао да се нада да ће 1700 година Миланског едикта наша помјесна Црква прославити освећењем храма Светог Саве на Врачару и храма Васкрсења Христовог у Подгорици. Владика Атанасије је говорио на тему „Црква Христова на почетку четвртог и двадесет првог вијека“, а Владика Јоаникије о духовној обнови светосавске Епархије будимљанско-никшићке. Владика Јован је свој рад посветио тајни иконичног поштовања имена Божјег. На скупу су још учествовали академик Зоран Лакић, протојерејставрофор проф. др Радомир Поповић, проф. др Мирко Томасовић, проф. др Ђорђе Јанковић, мр Младен Загарчанин, Предраг Лутовац, др Тибор Живковић, мр Катарина Митровић, Драган Ђурчић, јеромонах мр Никодим (Богосављевић), јереј мр Саво Денда, протојереј мр Велибор Џомић, протојереј Гојко Перовић, проф. др Славенко Терзић, монах мр Павле (Кондић), мр Будимир Алексић, мр Жарко Лековић, Предраг Вукић и Васко Костић.

reporta`a

ЗЛАТНИ ЛАНАЦ СВЕТИХ ЕПИСКОПА

23

svetigora / 2010 / фебруар

hri[]anski `ivot

24

ХОДОЧАШЋЕ – ПОТРЕБА ЗА СВЕТИМ

роз историјске периоде и у различитим временима и народима различите вредности су заузимале битна и мање битна места. Време у којем живимо довело је до девалвирања многих вредности. Потрошачко друштво као најважнију ствар ставља идеју понуде и потражње. Оно што МАРКО Јефтић није „конкурентно“ на тржишту и што не испуњава критеријуме потрошачког друштва, постаје нешто што је неважно, што се игнорише. Притисак на присталице сада већ нечега што се назива традиционалне вредности изузетно је велики. И не само то. Ако се нешто што њима припада учини профитабилним, људи са углавном мање искреним намерама, покушавају да их експлоатишу. Једна од пројава традиционалних вредности и најдубљих потреба човекових за Богом и светим, која се покушава (зло) употребити, јесте ходочашће. Тако да се у савременом свету све мање користи израз (јер заправо то и није) ходочашће, већ верски туризам. Римокатоличка црква која је врло детаљно разрадила правце и начине деловања верског туризма, издала је и неколико докумената о истом. Тако 1969. год. у документу Peregrinans in terra Ватикан излаже у општим цртама своје, како се каже у самом тексту, „незаобилазно мишљење Католичке цркве о феномену туризма“. У њему као и у документу Црква и људска покретљивост (1978) даје се (не у потпуности вољна) сагласност са новом „реалношћу“, и наредба да се верским туризмом не штети „свети карактер традиционалних и локалних празника“. Након ових докумената којима је de facto дат благослов верском туризму, исти добија облик какав можемо видети или смо искусили и у нашим срединама. То су организоване аутобуске туре са водичем, које нуде „клијенту“ у понуди до детаља шта може обићи, видети, где ће бити смештен, како ће се хранити и где... У суштини, нешто што се савршено уклапа у логику понуде и потражње; нешто што прати идеју за комодитетом у сваком смислу и на сваком месту. Ходочашће је „еволуирало“ (хвала Богу не у потпуности) у нешто што је некада било незамисливо. Штавише, наши преци су се из дубоких верских разлога трудили да им пут ка светилишту буде што мање угодан. Мотивциона намера ходочашћа, а не верског туризма, сасвим природно се везује за дубине људског живота, оно несвесно стремљење и жудњу човекове личности за божанским, за оним што је с оне стране спознаје, у шта се полажу сва надања и коме се упућују молбе. Ходочашће је у најближем односу са светим као реалним у животу верујућег човека. Зашто су ова два феномена тако блиска? Човек

има потребу да појам светости, који он реално осећа, емпиријски конкретизује у облику озбиљног односа са оним што постоји осим чулног искуства. То се изражава попут некакве напетости која није увек очигледна, која тежи да веже земљу са небом, човека са Богом, коначно са бесконачним, иманентно са трансцедентним. Значај светог је велики и вишеструк. Он пружа одговоре на основна човекова питања у њему одувек присутна, тј. онâ која су небројено пута уносила немир. Нека од њих су: ко сам ја, одакле долазим, куда идем. Верник жуди за Богом и своју жудњу је најчешће покушавао да испуни ходочашћем, динамиком и кретањем ка Оном којем дугује постојање, слободу, разум, способност да воли и да буде вољен и могућност да живи вечно.

Homo religiosus кроз феномен светог настоји да спроведе у дело, преко есецијалности знакова, символа, гестова и ритуала, представу те неизрециве жеље за сусретом са Богом, као и да црпи из порекла живота, да учествује у некој мери у тајанственом животу божанског. Све ово је развило специфична правила везана са пут ка светињи. На тај начин човек постаје спреман да се уплете у односе са мистеријом узвишеног Бића. Понекад та правила одведу у претеривање типа мноштва наредби „шта се ваља, а шта не“ и занемаривање онога што је битно. Но, све у свему, она изражавају осећај човекове недостојности пред Богом и вечите потребе за захвалношћу Личности, Која безусловно воли човека. Ти напори који се чине пре доласка у непосредну близину светиње, говоре о човековој жељи да се удостоји боравка тамо где„нам је добро бити“. Ходочашће се открива као типично религиозни чин, дубоко укорењен у верску димензију верујућег човека, настао на основу вере чије теолошко учење и праксу изражава, временом кодификован кроз обреде, гестове, речи, и означен у простору, на местима, путевима, одмориштима, светим грађевинама, моштима које представљају кохерентне знаке Божијег присуства међу људима. Кретање ка другом месту у простору које обележава сакрална различитост, означава и изражава лично испуњење на овом месту (locus sacrale), тајанствено учешће у реалности другачијој од профане егзистенције или од света иманенције. Света места и ходочашћа откривају жељу за бескрајним, безусловним, узвишеним, покоравајући се сваком усмереном напору да би се досегао Бог − животна и неисцрпна Личност, у којој је разлог целокупног света. У библијској традицији место се сматра светим, јер се у њему указало присуство Бога у својој моћи и благонаклоности према човеку; место је свето зато што шири живо и делотворно сећање на непрекидну веру у Бога, које представља знак његове светости. Свето место постаје место вере, као и место упражњавања вере, тј. светилиште. Верни народ ка светилишту иде, јер ту остварује „непосредан“ однос са Богом. То је место на коме се Бог јавио и Својим га оприсутњењем осветио. Ходочасник окреће душу Божијим чудима, делима Божијим. Верује да се Бог приказао у видљивим творевинама, од космичких дела до оних које подсећају на Божија дела у личној историји и историји народа којем припада. У том смислу, сећање се претвара у химну хвале, песму захвалности, зачуђујућу и потресну причу, која се тиче задивљујућих последица представљања Бога људима. О ходочашћу сведоче облици религије Израиља. Три најважнија елемента вере старозаветног изабраног народа су храм, празник и ходочашће. Ови елементи стварају неку врсту светог круга и, позивајући се на светост, потврђују верски идентитет сваког Јудејца. У облицима јеврејске вере храм, празник и ходочашће се прожимају и одражавају у узвишеном изразу вере у Бога. Култ се заснива на савезу између Бога и Његовог народа и сма-

Период прогона је онемогућио већу покретљивост хришћана, те су они ходочастили ка локалним гробовима мученика (мартиријуми). Први векови хришћанства били су обележени прогонима империјалне власти и исписани крвљу оних који су своје животе положили да би посведочили веру. Светитељи су прослављани још за живота, а прослављање се продужавало и после њихове смрти. Отуда је сматрано да је савршен израз хришћанске „светости“ мучеништво или „сведочење“ Христовог васкрсења смрћу за Христа, и прослављање је почињало непосредно после смрти светитеља. Ово је био случај и са светим монасима, чије је аскетско одрицање сматрано као добровољно мучеништво, које собом обухвата све друге облике хришћанске светости. Хришћане су у току прва три века прогонили многи римски императори, а хришћанске заједнице су биле проглашене за „забрањено друштво“. Због тога хришћани нису смели подизати цркве, већ су се тајно сакупљали по приватним кућама. Поред приватних кућа хришћани су за своје молитвене скупове почели користити гробља. По Римском праву место, заједно са зградом, где је неко био сахрањен називало се locus religiosus и било је законом заштићено од ометања и рушења. Зато су хришћани на гробовима својих мученика и светитеља подизали своје храмове и тамо се сакупљали. У IV веку када су прогони коначно престали започиње период ходочашћа, пре свега у Јерусалим. Базилике које су грађене као мартиријуми у Палестини у сећање на Христово Рођење, Распеће и Вазнесење, иако нису биле изворно намењене богослужењу, убрзо су постала места ходочашћа у којима се служила Евхаристија. Упозоравајући на илузорна убеђења, Свети Григорије Ниски (+394) у свом 81. Писму каже, да „није промена са једног места на друго оно што нас чини ближима Богу, већ добро припремљено боравиште, где Бог може становати. Ничему не би служиле посете светим местима, па чак и саме Голготе, ако човек то не чини ради Бога“. Ове светоотачке речи нам показују саму суштину ходочашћа. Човек осећа потребу за трансцедентним, али не сме дозволити да га савремена лагодност или помодарство доведу до тога, да посећује света места из било каквих других разлога осим ради Бога.

фебруар / 2010 / svetigora

тра се чином стварања религиозног односа, а самим тим и знаком спасења. Ходочашће, на првом месту поново подсећа на догађаје из прошлости и обнавља њихову славу; на другом месту, појачава и поново чини актуелном народну веру у Бога, који је присутан сада као и у прошлости; на крају подстиче наду народа и чекање дана у ком ће доћи спасење од Бога. На тај начин вера у Бога добија дубока значења континуитета, гаранције, сигурности и одмах се укључује у круг верности Богу и спасењу, чинећи да човек било ког времена учествује у чудесном догађају стварања и да истовремено учествује у догађају увођења у Божије Царство. Ходочашћа у старозаветној историји означавају повратак на места, која су освештала натприродна Божија јављања. Човек иде на изворе живота, тамо где је владавина светог. Она нису везана само за храмове, већ и за свету воду, за нека брда или пећине и за свето дрвеће. Постоји структурална повезаност између храма и празника у коју се улива религиозно, културно, друштвено и политичко искуство Израиља, односно ходочашће. Ходочашће је институција са јасно одређеним правилима, одвија се по ритуалном, добро осмишљеном реду; ходочашћем се остварује врхунац припадања једном народу, које учвршћује његову веру, родбинске и друге везе, религијска убеђења, примењивање националног култа. Ритам, време, ритуал, начини гестикулације и посвећеност спроводе се са посебном строгошћу и надгледа их верска и друштвеноадминистративна власт. Историја ходочашћа у Израиљу тачно следи развој политичког поретка: од племенских савеза до настанка уједињене монархије, па тако и од мноштва култних места (Силоам, Витлејем), све до изградње централног Храма у Јерусалиму (XII–X век пре Христа) по линији најстрожег монотеизма. Религиозно сећање на излазак из Египта представља основу ходочашћа као дела једне мреже символичних израза, којима је Израиљ покушавао да одржи сопствени религиозни идентитет заједнице. Обавезан одлазак на ходочашће у Јерусалим постаје знак јединства, припадања вери Израиља и разликовања од религија околних народа, што је било од изузетне важности. У Новом Завету налазимо сведочанства која нам говоре да се Господ Исус Христос није уклањао пред старим и светим обичајима, који дефинишу јеврејски идентитет и припадање историји сопственог народа. Господ одлази у јерусалимски Храм, учествује у утврђеним празницима, следи навике и обичаје свога времена. Богомладенац са Богородицом и Јосифом, као и све остале породице, одлази сваке године на ходочашће у Јерусалим (види Лк. 2, 41). Приликом једне од тих посета, догодило се откривање Његове мудрости (Лк. 2, 42-50). Питање ходочашћа се често доводи у везу са Христовом јавном проповеди (нпр. Јн. 11, 5556), а јеванђелиста Лука је у неколико наврата покушао да прикаже Христово спасоносно дело као тајанствено ходочашће у Јерусалим (Лк. 9, 51; 24, 53). Током једног од окупљања ходочасника за време Педесетнице започело је ширење и стварање прве заједнице – Цркве у Јерусалиму (Дап.

2, 5-46). Још на самом почетку хришћанства верници су жарко желели да посете места којима је Христос ходио. То нису жеље подстакнуте пуком радозналошћу, већ жељом да буду учесници догађаја који су описани у Јеванђељима. Та жеља је са готово истим жаром присутна и данас међу хришћанима.

25

Besjeda

Сретење Господње

svetigora / 2010 / фебруар

Нека је срећан и благословен празник Сретења Господњег! Сретења које се догодило, као што смо чули у извештају и опису Светог Јеванђеља од Луке, у јерусалимском храму између Мајке Божије и Сина Њеног, Владика ЈОВАН Којег је донела и прине(Пурић) ла у храм, и праведног Симеона са другим личностима као сведоцима овог Сретења, преко кога се срећу Стари и Нови Завет. Због тога смо и на Служби која је сећање на овај догађај, јер увек се подсећамо на све оно што се нас ради збило. Данас на особит начин наглашавамо, и завршавамо тајном молитвом епископа или свештеника, благодарећи на Домостроју спасења, да нас Господ загрли љубављу Својом, да нас испуни радошћу Својом. Шта је друго смисао и значај овог празника, ако не да нас подсети на тајну спасења, на то да је требало да се све изврши по закону?

26

Данас је истовремено и Господњи и Богородични празник, кад истовремено славимо Богородицу и Њега Који се родио као Богомладенац и био обрезан, претрпео све ради нас, био принет у храм опет ради нас и ради нашег спасења, да се покаже да је храм место обитавања Божијег, да је храм јерусалимски праобраз храма или цркве Божије у којој се догађа најдубљи загрљај у историји и простору, загрљај Бога и човека, вечности и времена. Заиста, догодила се велика и дивна тајна, Бог је постао човек и указао нам на живо предање односа са Богом, због чега су помало били збуњени и праведни Јосиф и Пресвета Богородица, Којој ће управо старац Симеон дивно рећи: Сад отпушташ у миру слугу Својега, Господе, по ријечи Својој; Јер видјеше очи моје Спасење Твоје (Лк. 2, 29-30). Зато је Она, Приснодјева, Богородица, о Којој данас сведочи праведни Симеон, видевши Духом Божијим Онога преко Кога ће се спасити не само јеврејски народ него и сви народи, незнабошци, односно личности из незнабожачког народа који се одазову зову Божијем. Испуни се тако све оно што је код пророка предсказано. Шта је друго храм јеврејски био, а пре тога сама скинија и синагога, ако не символ Онога Који је Храм, Који је створио тај храм, Који је говорио кроз тај храм? Зато ће хришћански храм и црква постати, као што рекох, место и простор спасења, у ком ће се савршавати Свете Тајне и свете врлине, са Литургијом у средишту. Литургија је управо ово Сретање, стално сусретање увек и изнова, откривање онога што је праведни Симеон указао са свим сведоцима. Тада се приносило и оно

што је од човека, као крвна жртва, грлице и птице, док сад од нас Господ тражи да принесемо себе саме, свој живот, и да преко овога приноса заблагодаримо на Његовој љубави, а највиша је љубав кад се сретнемо са Богом, јер се испунимо миром и радошћу кад нас Господ посети и кад уђе у нас. Шта је друго слушање речи Божије? Шта је друго чинила Мајка Божија, Она Која је као Мајка Цркве примила живу реч у Себе, ако не то да је све памтила? Не само да је примала, не само да је чула, не само да је видела шта се догађа, и Сама каткада збуњена: то што се догодило Њој, и требало је да се догоди, да се све испуни, да се касније отворе очи Њене, односно очи Цркве и свих верних кроз векове. Јер Бог неће од нас слепе послушнике него синове који драговољно и радосно хрле Њему у загрљај. Управо су речи праведног Симеона упућене Богомајци, о томе како ће Њено срце пробости мач. Значи, Оној Која је примила Њега и Која је добро запамтила шта ће јој се остварити под Крстом. То је Црква памтила, пренела и тумачила преко Светих Отаца и учитеља, то да тајну највишег сусретања, живога предања и слушања речи Божије прати управо страдаље, Крст, као нешто што је у суштини наше егзистенције, нашег постојања, наше твари. Јер све је ту дато да би се извршило управо жртвоприношење. Највише жртвоприношење је у томе да је Бог Саваот, Бог Који је Творац неба и земље постао човек. Куд ћете више жртве од ове или пак оне жртве коју поднесе Мајка Божија под Крстом? Овај празник као Сретање јесте истовремено срећа и благо-

О Богу Бог је огањ који загрева и разгара људска срца. Ако у својим срцима осећамо хладноћу, која је од ђавола, јер је ђаво хладан, онда призовимо Господа, и Он ће загрејати наше срце савршеном љубављу, љубављу не само према Њему, него и према ближњему. Та ће топлота прогнати хладноћу ђавола, тог непријатеља добра.

О љубави према Богу

фебруар / 2010 / svetigora

Онај који је стекао љубав према Богу, живи у свету као да и не постоји. Он се сав претворио у љубав према Богу и напустио је све земаљске привезаности. Ко истински љуби Бога, сматра себе за странца и дошљака на овој земљи, јер у стремљењу према Богу душом и умом својим, он гледа само на Бога. Душа, испуњена љубављу према Богу, и у време свог исхода из тела неће имати страх од кнеза ваздуха (тј. од ђавола), него ће са Анђелима узлетети на небо као из туђине у Отаџбину.

Бесједа изговорена у манастиру Острог на празник Сретења Господњег, 2005. године. Преузето из књиге „Глас пастира из Острога“.

p o u ke Свети СЕРАФИМ Саровски

слов Божији за човека, али од нас зависи да ли ћемо бити у том загрљају, да ли ћемо заиста бити и почивати на месту и у простору обитавања Божијег, јер нам је Црква дата, све нам је дато на земљи, као један благослов, један дар преко кога треба да загрлимо и себе саме и Бога свога у нама, и човека поред нас, у заједници. Данас је велики дан и празник, и као што Грци прослављају Света Три Јерарха, три највиша учитеља које су Јелини, односно Ромеји, подарили не само роду јелинском него и васељени, тако је код нас данас државни празник. На празник заједништва и сретања Старога и Новога Завета, ми се сећамо историјског заједништва на простору Србије и Црне Горе, посебно онога што се догађало у светлости празника Сретања Господњег. Управо стога што је народ Црква и Црква народ, несливено чинећи једну целину, посебно морамо нагласити опасност од схизофреније, да се народ одвоји од Цркве, али и опасност од пуког поистовећивања са оним што је само крв и тело, односно нација и пролазно, јер тако може доћи до идолопоклонства. Али наши су стари, наши преци, знали да само молитвом, управо овом Симеоновом, најлепшом молитвом, Ниње отпушчајеши, која се поје у храмовима увек на вечерњој служби, и молитвом цркве, они као омолитвљене личности, наше вође и наши људи у историји, знали су како и шта треба чинити. Данас се сећамо свега онога што је славно у нашој прошлости, свега онога што нас је учинило великим у Господу, поготово свих оних жртава које су наше војсковође и наши војници поднели Христа ради. Они који су посведочили управо ову тајну предања, примања живе речи, слушања и не само слушања него и испуњавања. Најзад, то и прати крст и страдање, као нешто што нас води у васкрсење односно у живо сусретање, води нас Њему Који се за нас не само родио, био обрезан и донет у храм, него и извршио највишу тајну спасења, Крста, Васкрсења и Вазнесења. Ето празника, драга 6раћо и сестре, који нас надахњује за нови подвиг. Ето празника којим, после свих оних догађаја које прослависмо у јануару месецу, већ идемо ка нечему што нас буди после зиме. Долази пролеће, а после подвига, после сахрањивања старога човека открива нам се нови човек. Јер Стари се Завет открива у Новом Завету, а тако и у подвигу и посту који нам предстоји. Црква нас припрема за Пасху, за улазак у Јерусалим, односно за оно што ћемо видети и доживети у Страсној и Светој Недељи. Ето примера Мајке Божије, ето примера праведнога Симеона, коме је Бог подарио богат живот, много лета да, управо због тога што је био скрушен и смирен, дочека спасење. Није био брзоплет! Нажалост, наша генерација хоће све на брзину, а видите да су за нешто велико потребне и године и старост, исто као што је потребна и чистота, чисто живљење, уздржаност и целомудреност. Зато нас Црква позива да се сретнемо, да се загрлимо, испуњавајући закон који је и Он испунио. Требало би да себе откријемо, а то ћемо постићи само ако будемо сахранили старог човека, стално умирући у себи и васкрсавајући у Њему. То је оно што Црква поручује данас, то је порука спасења, да се загрли све у васељени, као што се у Богочовеку Исусу Христу сјединио Бог и човек, да се за свагда кроз све векове уједини човек са Богом и да се та радост сусретања пренесе у породице и у градове, у земљу у којој живимо, у васељену целу. Јер то је радост небеса, то је радост свих светих, то је радост Светог Василија Острошког, да се свако људско биће на земљи спасе. Зато нам је дата Црква, зато су нам установљени ови празници, који нам посебно откривају ову тајну. Нека је срећан и благословен празник, и нека би се у наша срца уселила најдубља срећа, она која је у Богу, која је у миру и у Духу Светом, а онда ће доћи и сваки благослов Божији у векове векова. Амин.

27

kwiga JUDITe

Превод: Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

svetigora / 2010 / фебруар

ГЛАВА СЕДМА

28

1. А ујутро објави Олоферн свој војсци својој и свему народу своме, који му дође у савезништво, да се крену на Ветилуј и пролазе горске да претходно заузму и зарате против синова Израиљевих.

2. И крену у онај дан сваки човјек силни њихов; а сила њихових људи ратника (бјеше) пјешака хиљадâ сто седамдесет и коњаника хиљадâ дванаест осим коморе и људи који иђаху пјешке са њима, мноштво велико веома.

3. И улогорише се у долини близу Ветилуја на извору, и протегоше се у ширину од Дотајима до Велвема, и у дужину од Ветилуја до Киамона, који је наспрам Есдрилона.

4. Синови пак Израиљеви, кад видјеше ово мноштво њихово, смутише се веома и рекоше сваки ближњем своме: Сада ће ови сравнити сво лице земље, па ни горе високе ни удолине ни брда неће издржати тежину њихову.

5. И узевши сваки оружје ратно своје, и зажегавши огњеве на кулама својим, остадоше да страже сву ноћ ону.

6. А другог дана изведе Олоферн сву коњицу своју пред лицем синова Израиљевих, који бјеху у Ветилују, 7. И надгледаше успоне града њиховог и на изворе водене наиђе и заузе их и постави на њима јединице људи ратника, а он се врати народу своме.

8. И дошавши к њему сви кнезови синова Исавових и сви вође народа Моавског и војводе Приморја рекоше: 9. Нека чује, дакле, ријечи Господар наш, да не би било губитка сили твојој.

10. Јер народ овај синова Израиљевих, не узда се у копља своја него у висине горске, на којима они живе; а није лако прићи врховима гора њихових.

11. Зато сада, господару, не ратуј против њих како бива рат постројењем, и неће пасти од народа твога ни један човјек.

12. Причекај у логору своме, чувајући сваког човјека силе своје, и нека овладају слуге твоје над извором воденим, који извире из подножја горе, 13. Јер оданде се напајају сви који живе у Ветилуји; и погубиће их жеђ, и предаће град њихов, па ћемо ми и народ наш попети се на оближње врхове гора, и поставићемо на њих предстражу, да не би изашао из града ни један човјек.

14. И помријеће од глади они и жене њихове и дјеца њихова, и прије неголи дође мач на њих, простријеће се по трговима обиталишта свога.

15. И узвратићеш им узвраћањем злим зато што се побунише и не сусретоше лице твоје у миру.

16. И допадоше се ријечи њихове пред Олоферном и пред свим служитељима његовим, и нареди да се учини као што рекоше.

17. И подиже се пук синова Амонових и са њима пет хиљада синова Асурских и утаборише се у долину и заузеше воде и изворе водене синова Израиљевих.

18. И узиђоше синови Исавови и синови Амонови и утаборише се у горски (крај) наспрам Дотаима. И послаше од себе према југу и истоку наспрам Епревила, који је близу Хуса, што је на потоку Мохмуру. И остала војска Асираца утабори се у пољу и покри сво лице земље, и шатори њихови и коморе њихове завојштише масом великом, а било их је мноштво веома велико.

19. И синови Израиљеви завапише ка Господу Богу своме, јер постаде малодушан дух њихов, пошто их опколише сви непријатељи њихови и није било могуће избјећи између њих.

20. И остаде около њих сав табор Асурски, пјешаци и ратна кола и коњица њихова, дана тридесет четири; и испразнише се свима који живе у Ветилуји све посуде њихове за воду, 21. И локве су се исцрпиле те немаху да пију довољно воде ни један дан, па су им по мјери давали да пију.

22. И смутише се одојчад њихова, и жене и младићи изнемогоше од жеђи и падаху по градским трговима и на пролазима вратница, и не бјеше моћи више у њима.

23. И сабра се сав народ код Озије и кнезова градских, младићи и жене и дјеца, повикаше гласом великим и рекоше пред свима старешинама: 24. Нека суди Бог између вас и нас зато што нам учинисте неправду велику не разговарајући мирно са синовима Асурским.

25. И сада немамо помоћника, него нас предаде Бог у руке њихове, да пропаднемо пред њима жеђу и великом погибијом.

26. Зато сада призовите их и предајте сав град у поробљење народу Олоферновом и свој сили његовој.

27. Јер боље нам је да постанемо плијен његов: постаћемо робље и живјеће душа наша, и нећемо видјети смрт одојчади наше пред очима нашим, и жене и чеда наша како губе душе своје.

28. Свједочимо вам небом и земљом и Богом нашим и Господом отаца наших, Који нам узвраћа по гријесима нашим и по гријесима отаца наших, да не учини по ријечима овим у дан данашњи.

29. И би плач велики свих посред сабрања једнодушно, и завапише к Господу Богу гласом великим.

30. И рече к њима Озија: Будите храбри, браћо, издржимо још пет дана, у којима ће повратити Господ Бог наш милост Своју на нас, јер неће нас оставити до краја: 31. Ако пак они прођу а не стигне на нас помоћ, учинићу по вашим ријечима.

32. И распусти народ по свом табору, и на зидове и на градске куле отидоше, а жене и дјецу посла у њихове домове; и бише у смирењу великом у граду.

ГЛАВА ОСМА

У преводу Вулгате и словенском преводу овдје стоји „Озију и Хаврина“. Прим. прев.

- наставиће се -

фебруар / 2010 / svetigora

1

20. Ми пак другога Бога не познасмо осим Њега; отуда се надамо, да неће презрети нас, ни од рода нашега.

21. Јер ако будемо ми узети, биће узета сва Јудеја, и биће разграбљене светиње наше, и тражиће оскврњење њихово од наше крви, 22. И убијање браће наше и поробљење земље, и опустошење наслеђа нашег вратиће на главу нашу међу народима, тамо гдје би били поробљени, и бићемо на саблазан и на срамоту пред поробљивачима нашим.

23. Јер неће се усмјерити ропство наше на благодат, него у бешчашће ће га поставити Господ Бог наш.

24. И сада, браћо, покажимо браћи нашој, да од нас зависи душа њихова, и светиња и дом (Божји) и жртвеник утврђује се на нама.

25. Поред овога свега, заблагодаримо Господу Богу нашем, који нас куша као и оце наше.

26. Сјетите се шта је учинио са Авраамом и колико је кушао Исака и шта се догађало Јакову у Месопотамији Сиријској док је чувао овце Лавана брата матере своје.

27. Јер као што је оне испробао ради провјере срдаца њихових, тако се ни нама не освети, него ради поуке кара Господ оне који му се приближују.

28. И рече јој Озија: Све што си рекла, добрим срцем си говорила, и нема га ко ће се супротставити ријечима твојим; 29. Јер није данас мудрост твоја јавна, него од почетка дана твојих познаде сав народ разборитост твоју, будући да су добре помисли срца твога.

30. Него је народ веома ожеднио, и приморао нас да учинимо као што им говорисмо, и да наведемо на нас заклетву, коју нећемо преступити.

31. И сада помоли се за нас, јер си жена побожна, и послаће Бог кишу да се испуне наши бунари, па више нећемо оскудијевати.

32. И рече њима Јудита: Почујте ме, и учинићу дјело, које ће се преносити с покољења на покољење рода нашега.

33. Ви ћете стати на врата ове ноћи, и ја ћу изаћи са слушкињом својом, и у данима после којих рекосте да ћете предати град непријатељима својим, посјетиће Господ Израиљ у руци мојој; 34. Ви пак не испитујте поступак мој, јер нећу вам рећи све док се не сврши оно што ћу ја учинити.

35. И рече Озија и началници њој: Иди у миру, и Господ Бог испред тебе за освету непријатељима нашим.

36. И повративши се из шатора, отидоше на своја мјеста.

1. И чу (о томе) у дане оне Јудита кћи Мерара, сина Оксова, сина Јосифова, сина Озилијева, сина Елкијева, сина Ананијева, сина Гедеонова, сина Рафаинова, сина Ахитонова, сина Илијева, сина Хелкијева, сина Елијавова, сина Натанаилева, сина Саламиилева, сина Сарасадаиева, сина Израиљева.

2. И (бјеше) муж њен Манасија од племена њеног и отачаства њеног: и умрије у дане жетве јечмене; 3. Јер настојаваше над онима који везаху снопове у пољу, и жега дође на главу његову, и паде на постељу своју и сконча у Ветилуји граду своме, и сахранише га са оцима његовим у пољу између Дотаима и Валамона.

4. И бјеше Јудита у дому своме као удовица три године и четири мјесеца 5. И начини себи стан на крову дома свога, и стави око бедара својих вретиште (врећу), и бјеху на њој хаљине удовиштва њеног.

6. И пости се све дане удовиштва свога, осим предсубота и субота, и предновомјесечја и новомјесечја, и празникâ и радосних (дана) дома Израиљева.

7. И бјеше лијепа изгледом и красна лицем веома: и остави јој Манасија муж њен злато и сребро, и слуге и слушкиње и стоку и њиве, и стараше се о њима.

8. И не би тога ко би говорио о њој ријеч злу, јер се бојала Бога веома.

9. И чу ријечи народа зле на начелника, пошто постадоше малодушни због недостатка воде, и чу све ријечи Јудита, које изговори њима Озија, како им се закле да преда град послије пет дана Асирцима; 10. И пославши (повјерљиву) слушкињу своју, надзорницу свега имања њеног, позва1 Хаврина и Хармина, старешине града овога, 11. И дођоше к њој и рече им: Чујте ме началници оних који живе у Ветилуји: није права ријеч ваша, коју рекосте пред народом у овај дан и положисте заклетву ову, коју изговористе међу Богом и међу вама и рекосте да ћете предати град непријатељима нашим, ако се ових дана не обрати Господ на помоћ вама.

12. И сада, ко сте ви што искушасте Бога у дану данашњем, и стојите изнад Бога међу синовима човјечијим?

13. И сада Господа Сведржитеља провјеравате, та ништа нећете спознати до краја вијека!

14. Ако дубину срца човјечијега не можете испитати и ријечи разума његовог постићи; како ћете онда Бога Који је створио све ово истражити и ум Његов спознати и мисао Његову разумјети? Никако, браћо, не прогњевљујте Господа Бога нашега. Пс. 63, 7; 139, 16-17; Рим. 11, 34 15. Јер ако не жели у току пет дана да нам помогне, Он има власт у које хоће дане да (нас) покрије или да нас погуби пред лицем непријатеља наших.

16. Па ви не дајте гаранцију савјетима Господа Бога нашега, јер није као човјеку Богу пријетити, нити као сину човјечијем судити.

17. Тога ради, очекујући од Њега спасење, призовимо Га на помоћ нашу, и услишаће глас наш, ако Му буде угодно.

18. Јер не устаде у родовима нашим, нити има у дану данашњем, ни племе ни отачки дом ни народни скуп ни град од нас који се клањају боговима рукотвореним, као што је било у ранијим временима; 19. Ради чега бише предати мачу и разорењу оци наши и падоше падом великим пред непријатељима нашим.

29

jevan\elsko slovo

Богоjављење

svetigora / 2010 / фебруар

О крштењу Господњем приповедају сва четворица Јеванђелиста (Мт, глава 3; Мк.

1, 1-11; Лк. 3, 1-22 и Јн. 1, 29-34), сваки на свој особен начин, но сви наглашавају његову богојављенску природу. Колико је изузетан и неизбрисив значај крштења Христовог у историји спасења видимо и из чињенице да је у првим вековима Цркве оно празновано уједно са Рођењем и Богојављењем. Другим речима, хришћани су тада празновали и оваплоћење и рођење Сина Божијег кроз призму овог јорданског Богојављења.

30

ве до овог славног Богојављења надумна тајна и надумна стварност Богочовека је била скривеИВАНА Јовановић, на за многе, за скоро дипл. теолог све, а позната само малом броју изабраних. И сво је време, од Витлејемске пећине па до тог дана, Исус Назарећанин ходио Светом Земљом као један од многих, ни по чему се не разликујући. Ни тога дана се ничим није разликовао од својих сународника док је прилазио, као и многи други, Јовану. Све су очи биле у Јована упрте, у свештеничког сина, рођеног чудом Божијим од жене остареле и бездетне; изванредног и бескомпромисног живота и подвига, снажне и бескомпромисне речи. Мноштво је народа долазило Јовану. Његова је реч била нова и свежа, другачија од оне коју су у ранијим временима слушали од пророка. Он им није говорио о историји и земаљском царству, него их је само и искључиво упућивао на покајање зарад припреме за Царство које ће доћи, а чије приближавање је благовестио. Зато тако оштрим речима и сусреће књижевнике и фарисеје, оне међу Јеврејима који су, сматрајући се праведницима, ампутирали тако душе своје за благодат Божију. Назива их породом аспидиним, јер су се они, попут аспида које прождиру по рођењу мајке своје, својим погрешним разумевањем Закона и својим делима, одрекли отаца и пророка. Истовремено их позива да се покају покајањем делатним, које ће им променити унутрашњу структуру и менталитет и учинити их пријемчивим за ново време благодати. Упозорава их да се не диче пореклом, јер Бог може и од камења створити децу Авраамову. Камењем се овде називају они из незнабожаца који ће поверовати. Но, не треба се заваравати – као што су се у оно време ове речи односиле на оне који су се због изабраности свог народа преузносили над другима, тако се оне односе и на нас данас - јер „свако, дакле, дрво које не рађа добра рода, сијече се и у огањ баца“. Претеча наглашава у неколико наврата неупоредивост своју са Оним Који ће после њега доћи: “Ја вас крштавам водом за покајање; а онај што долази за мном јачи је од мене: ја нисам достојан њему обуће понијети; он ће вас крстити Духом Светим и огњем.“ Зато је Јован и послан, да пробуди осећање греха у народу и да га тако приведе покајању. Јер само делатно покајање човеку омогућава да прими благодатни дар Духа,

дар који ће бити силан као огањ, дар који ће донети Оваплоћени Син Божији, дуго очекивани Месија. „Видиш каква је мудрост Крститеља! Када сам проповеда тада говори застрашујуће, а када упућује на Христа, тада говори кротко и утешно. Не говори ни о секири, ни о дрвету које се сече и у огањ баца, ни о будућем гневу, већ указује на отпуштање грехова, оправдање, освећење, искупљење, усиновљење, братство, учешће у наслеђу и обилно изливање Духа. Све је он то подразумевао под речима ‘он ће вас крстити Духом Светим’ изражавајући тако обилно изливање благодати... а додаје и реч ‘и огњем’ да би још више нагласио силу и потенцијално дејство благодати. Замисли, пак, какво је морало бити расположење у слушалаца при помисли да ће убрзо бити попут пророка и чак већи од њих.“ (Св. Јован Златоусти). Но одмах по обећању великих блага он наглашава и суд – да не би слушаоци помислили да је крштење само по себи довољно, већ да је потребно много добродетељи и сваког подвига. Ево како Св. Григорије Богослов у својим Празничним беседама тумачи оне слике којима Јован описује начин на који ће делати Онај који за њим долази: „А шта је лопата? Очишћење. А шта ватра? Спаљење свега неплодног, и топлота Духа. А шта је секира? Сасецање неизлечене душе, и то гнојне. А шта мач? Сечиво логоса-речи, која раздваја лоше од доброг, која двоји веру од невере... А шта су свезице на обући?.. Можда реч о доласку Месије у телу, то чега и оно најмање није разрешиво, не само нама плотским људима и још одојчадима у Христу, него и онима који попут Јована имају Духа.“

Старајући се за Јована и чувајући га још од утробе матере његове за изванредну и јединствену улогу – да буде судеоник откривења Тројичнога Бога, Бог му је дао и изванредне дарове. Овај пак, умноживши их, стекао је силу тајновидца и срцезналца... Том је силом он једини од свих препознао јединственост Онога Који му је прилазиo: „Какво је узбуђење и усхићење морао осећати свети Крститељ, свестан свегрешности и свесмртности људске, гледајући Исуса где долази к њему. На свима људима, од првог до последњег, он је видео само грех, грех, грех, и само смрт, смрт, смрт, а ево Исуса, ево човека, ево првог човека у роду људском у коме нема ни греха, ни смрти, ни грешног, ни смртног. Али Претеча види да је баш тај безгрешни Исус који узима на Себе грех света: ‘Гле, Јагње Божје које узима на себе грех света’ (Јн. 1, 29): ‘грех света’ - сав грех, тај један једини свеобухватни грех света, из кога се изводе и на који се своде ови греси света. Јован није рекао: који ће узети, или који је узео грехе света, него: који узима грех света, и тиме показао да Христос чини то свагда. У самој ствари, Он је примио на Себе грех света не само онда када је пострадао, него и од тога времена па све до сада узима на Себе грехе. Значи: Јагње Божје Исус долази у свет људски, у свирепу и стравичну пустињу греха и смрти, долази јагањачки кротко и смирено, не да осуди, него да милује. Јер да није дошао као Јагње Божје већ као судија који истражује, ко би од људи остао, ко не би с правом сто пута на смрт осуђен био? Али, у томе је дирљива величина Христова што Он у вучји свет људски долази као кротко и смерно Јагње Божје свежртвено.“ (ава Јустин) Бранио се пријатељ Жеников – „Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени?“ - „Сада се открива јединствена сцена у историји људској: да се Бог надмеће у смирењу са човеком... Јованово опирање томе сасвим је разумљиво смртним људима. Ах, страшно је браћо увести у воду чистијег од воде!“ (Св. владика Николај) – но пристао је да као грешника крсти Безгрешнога, јер је пре свега био послушан Ономе коме је служио још од утробе матере своје. Али, зашто се Христос, будући безгрешан, крштава крштењем покајања? Да би, како сам каже, испунио сваку правду – да би испунио Закон у потпуности, те да нико не би могао да га оптужи за преузношење. Други разлог је да нама покаже нераскидиву унутрашњу везу између испуњавања заповести, узрастања у подвигу и умножавања благодатних дарова. И још: „Христос се погружава у воду не да себе очисти, него да символички потопи старога човека. Својим погружењем у воду он мислено

фебруар / 2010 / svetigora

понавља потоп света у време Ноја и понавља потоп фараона и његове египатске војске... Он погружава у воду своје тело, као да

О новог чуда! О неисказане благодати! Христос се бори, a ja венце примам! Он војује против ђавола, a ja односим победу над ђаволом! Он главу змији размрскава у води, a ja ce као законити страдалник крунишем! Он се крштава, a ja скверну скидам са себе! На Њега Дух Свети силази, а мени се даје опроштај грехова! За Њега сведочи Отац да My je Син љубљени, a ja постајем син Божји због Њега! Њему се небеса отварају, a ja улазим у њих! Јавља се вишње царство Крштавајућег се, и ја га наслеђујем. Глас Очев би к Њему, а мене позива! Он му je пo вољи, а мене пригрљује! И ја славим Оца који је одозго говорио, Сина који се доле крстио, и Духа који је као голуб сишао, Једног у Тројици Бога, коме се и клањам вавек, амин. Св. Јован Златоусти, Реч на Свето Богојављење

га сахрањује у гроб... Тиме Он понавља ону страховиту лекцију, коју је Бог пружио људима потопом грешника у време Ноја и потопом фараона у Црвеном мору“ (Св. владика Николај). Лекцију која нас учи да ако се ко наново не роди, не може видети Царства Божијег, како ће касније Господ рећи Никодиму. Односно, да се онај који не пристане да добровољно сахрани старог човека да би се поново родио као нови ни не може надати новом животу. Још је један разлог због којег Господ прима крштење у води јорданској. Наиме, као што Својим оваплоћењем освећује читаву природу људску, тако истовремено и крштењем Он, освећујући пре свега воде – које су са једне стране и символички и стварно темељ твари и њеног живота, а са друге простор у ком се „непријатељ рода људског, збачен с неба, отеран са земље, гнезди“, по речима Св. Јована Златоустог, освећује наново и сву твар чинећи је да опет постане благодатни простор живота вечнога. По изласку Христовом из воде Дух силази на Њега, отварају се небеса и чује се глас који објављује да је тај Исус у ствари Син љубљени Бога вишњега. Дух силази на Господа тек пошто је изашао из воде да би нам се показало да на старог човека, живог греху, а мртвог Богу, не силази Дух Божији, већ само на оног који се препородио покајањем. Дух силази у виду голуба истовремено када се чује и глас са небеса да не би окупљени народ мислио да се речи односе на Јована, што би било природно да помисле, јер за Исуса нико до тада није знао. „Не питај“, каже Св. Јован Златоусти, „зашто Јевреји нису поверовали у Њега после таквог сведочанства... Нису поверовали ни после васкрсења Лазаревог, него су чак и покушали да убију Онога Који је то чудо учинио. Када су, иако су сопственим очима видели васкрсење мртвих, до те мере истрајали у злу и неверју, што да се чудимо што нису поверовали гласу који је долазио са висине. Када се душа налази у стању безосећајности и развраћености, и када је у власти зависти, тада је никакво чудо не може убедити. Напротив, када је душа склона добру она тада све прима са вером, па и нема посебних потреба за чудима. Стога не питај зашто они нису поверовали; већ боље сагледавај, да ли је све било учињено да би се они привели к вери.“ Јављање, пак, Духа Светога у виду голуба се тумачи тиме што је голуб кротка и чиста животиња. И пошто је Дух Свети дух кротости, то се и јавио у том виду. Праобраз овог јављања Духа је свакако голуб који је објавио крај потопа:„А ова се голубица не јавља са маслиновом гранчицом, већ нам указује на Ослободиоца од свих зала и даје нам благе наде. И не изводи само једнога човека из ковчега, него читаву васељену узводи на небо, и уместо маслинове гранчице приноси усиновљење читавом људском роду“ (Св. Јован Златоусти). „А ти ако по обиму и мерама просуђујеш Божанство, а зато ти Дух изгледа мален, јер је у виду голуба... Гледај да и Царство Небеско не омаловажиш, јер је оно упоређено са зрном горушичиним, и да изнад величанства Исусовог не уздигнеш непријатеља, јер се он назива гора велика, и Левијатан, и цар оних у водама; док се Христос назива Јагње, и бисер, и роса, и томе слично.“ (Св. Григорије Богослов) Небеса су се отворила када је Исус изашао из воде да

31

svetigora / 2010 / фебруар

32

бисмо се ми утврдили у вери да се то исто дешава и при нашем крштењу. Господ се крштава у тридесетој години, „јер у тим годинама човек упознаје све грехове. У раном узрасту се деца понашају лакомислено, у другом, младићком узрасту, распаљују се телесном пожудом и гневом. Код одраслих људи много је среброљубља. Чекао је, дакле, тај узраст како би испунио Закон за све узрасте и све нас осветио.“ (Св. Теофилакт Охридски) Крштење Господње, попут Благовести, попут уосталом и читавог Писма и живота сваког Светог, па и сваког верног на крају, нам недвосмислено показују – само ако имамо очи да видимо – како и колико Бог љуби и поштује човека. И као што Благовести не би биле могуће да није било Марије која изговара: „Ево слушкиње Господње“, тако ни Богојављења не би било да није било човека Јована, истина „највећег између свих од жене рођених“, али који је своју јединственост прекалио и избрусио неодступном верношћу и ревношћу да остане на висини Божијег промисла о њему. Тумачећи јеванђелски опис Јована Св. Теофилакт Охридски каже: „ На покајање је позивао самим својим изгледом, јер је носио одећу жалости. За камилу кажу да је негде између чисте и нечисте животиње. Пошто прежива, она је чиста животиња, али нема раздвојене папке, и по томе је нечиста. Тако је Јован носио хаљину од камиље длаке, јер је Богу приводио јеврејски народ, који је сматран чистим, и нечисти народ незнабожаца, те је био посредник између Старог и Новог Завета. Зато је и носио одећу од камиље длаке.“ Св. Јован је рано остао сироче. Наиме, Ирод је наредио да му оца, праведног Захарију убију ако не открије где му се налази син. Ироду је Јован требао јер га је хтео убити бојећи се да је он Христос. А Јелисавета је са дететом побегла у пустињу када је чула за витлејемски покољ. Господ их је сачувао од војника, сакривши их у гору. Касније је ту потекао поток и израсла палма чијим су се плодовима њих двоје хранили. Но, и праведна Јелисавета се упокојила убрзо, те је Јован као мало дете остао у пустињи имајући јединог Бога за чувара и заштитника дуги низ година. После година проведених у пустињи он је, попут древних пророка поведен речју Божијом, дошао међу своје сународнике да припреми пут Господу. По речима Св. Јована Златоустог: „Сви су пророци и апостоли проповедали Христа у Његовом одсуству: једни - до Његовог доласка у телу, други - по Његовом вазнесењу; једини Јован је проповедао о Њему у Његовом присуству. Стога се он и назива пријатељем Женика што је он једини присуствовао на свадби; он је све то устројио и обавио; он је поставио почетак томе.“ Назива се и ангелом јер је живео ангелски живот у телу и јер је имао мисију ангелску – попут ангела који су објавили рођење Господње и он је народу објавио да је управо Исус Назарећанин Онај Којег су толике векове чекали... Претечом се назива не само јер се појавио пре Христа, већ и јер је речју својом и делом припремао дело Христово и још због тога што му је и у аду био претеча, благовестећи свим упокојеним спасење и ослобођење од уза смрти. Њему је пак мученичку смрт – Ирод је дао да му у тамници одсеку главу - донела апсолутна верност Богу живом, Његовој правди и закону.

Олимпијада (Пијада) Пупин, мајка научника Михајла Пупина, била је из Опова, крај Панчева. Њени родитељи су се у банатску равницу доселили са обала Охридског језера, још док је она била дете. Пијада је одрасла у лепу девојку и родитељи су је удали у Идвор, за Косту Пупина. Пупини су били староседеоци у Идвору, који је у то доба припадао хабзбуршкој монархији. Олимпијада је дуго чезнула за детињим загрљајем. Деца су јој умирала, све једно за другим. У касним тридесетим годинама, срећа јој се ипак осмехнула, родила је две кћери, а након њих 1854. године родила је и сина Михајла. Нико није био срећан као она. Чинила је све да дете одрасте до пашњака, а онда Тамиш и пашњаци чуваће га од болештина. Као чобанин умеће да са својим гушчарима и свињарима опстане. Родио се наследник, Пупини ће наставити да славе, а то је било најважније. Иако је била јако побожна, није желела да њен син буде монах, већ научник. Није умела да чита и пише, али је сина овако учила: „Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију - за читање и писање. У свету има много чега о чему не можеш сазнати ако не умеш да читаш и пишеш. Знање, то су златне лествице које нас воде у небеса, знање је светлост која осветљава наш пут кроз овај свет и води нас у живот будућности, пун неувеле славе.“ Олимпијада је била стуб своје породице али и огледало развоја појединца. Била је традиционално реалистична мајка, заљубљеница у дело Светог Саве. Трудила се да својој деци, као печат трајног карактера, усади ревност у тражењу и потврђивању истине. Учила их је да спознају Бога и његову љубав. Једном приликом Пијада је испричала Пупиновом учитељу да је у сну видела како је Свети Сава положио руке на главу њеног сина и обрнувши се њој рекао: „Кћери Пијада, ускоро ће школа у Идвору бити тесна за твог сина. Када то буде, пусти га да пође у свет, где може наћи више духовне хране за душу своју, тако жељну знања и науке.“ Касније је Михајло Пупин о себи говорио: „Ја сам био говедар у Банату, па сам узет од својих говеда да јављам људима чудесна дела Господња у природи.“ У свом аутобиографском делу, које је посветио својој мајци „Од пашњака до научењака“ Пупин се сећа како је мајка Пијада расуђивала о његовим успесима на пољу телеграфије и наводи мајчине речи: „Бог шаље сунчеву светлост да отопи лед и снег у рано пролеће, да из мртвих дозове све што мртво чами закопано у утроби мајке Земље, умртвљено леденим дахом зиме. И та сунчева светлост буди поља, пашњаке, њиве и зове их да спремају насушни хлеб човеку и живини. Она чини да у вртовима и виноградима узре плод пун сласти и меда. Ако све то чини иста небеска сила, која расипље муње по густим летњим облацима пуним кише и буре, и која као што ти кажеш, преко жице, од једног до другог удаљеног народа носи слабачки човечији глас, онда ја у свему томе видим само нови доказ неисцрпне мудрости Господа Бога, који се служи само једним оруђем да чини како велике тако и мале ствари. Ко ће као Бог?“ Мајка га је на посредан начин учила да у свему и кроз све, види дело Божије и његову неизмерну љубав.

Олимпијада (Пијада) Пупин Пупин о томе каже: „Она њена вера научила ју је како да схвати дух науке. Зато сам ја увек био мишљења да ће нас наука научити: како ћемо схватити дух њене вере.“ Михајло је све време памтио мајчине речи, изговорене у току њихових значајнијих разговора, знао је сваки псалам који је она изговарала наизуст, све примере из живота Светих које му је она давала као лек... И свеједно где био, да ли на палуби прекоокеанског брода, на ранчевима Америке, у подруму своје лабораторије, у тренутцима кад је примао дипломе доктората, увек је знао за дуг према својој мајци, његовом највећем учитељу. Док је био малени пастир у Идвору, посебно су га напајале речи из псалама. Уверио се да је и Давид био пастир и стога њему некако ближи. Учио је да изговара стихове псалама и да размишља о њима. Мајка је била пажљиви пратилац његових расуђивања. Михајло је изузетно ценио пажљивост своје мајке и њену спремност да разуме: „Моја мајка је била увек најпажљивији слушалац мојих објашњења и брзо их је схватала. Имала је одлично памћење, чак и кад је имала седамдесет година, сваком важном догађају умела је да одреди своје место, који би постао саставни део симфоније њеног живота! При сваком важном тренутку или саопштењу умела је да се постави и одговори у складу са назорима од којих није одступала. Знала је, тако јасно да истакне: Знања су златне лествице преко којих се пењемо у небеса. У знања је убрајала све оно што је приближавало Богу, али и бољем животу на земљи.“ Учен од своје мајке Пијаде ни Пупин није одустајао од својих назора, и по питању њих био је потпуно јасан: „Моји српски назори су моја мајка, моје родно место, моја Српска Православна Црква и мој српски језик. Ко од мене очекује да се одрекнем својих српских назора, то је исто као да ми одузима живот.“ Пијада је била неписмена жена, али је њен дух био узвишенији

Учен од своје мајке Пијаде ни Пупин није одустајао од својих назора, и по питању њих био је потпуно јасан: „Моји српски назори су моја мајка, моје родно место, моја Српска Православна Црква и мој српски језик. Ко од мене очекује да се одрекнем својих српских назора, то је исто као да ми одузима живот.“

фебруар / 2010 / svetigora

Ову дилему разрешила је мајка, за вечером, рекавши да она није нигде у Светом писму нашла потврду за ту причу о Св. Илији, па је сасвим могуће да је тај Американац Франклин у праву, а да је лажна ова прича о Св. Илији. А кад се раОЛИВЕРА Балабан дило о тачном тумачењу старих учења, ту је отац увек био спреман да усвоји мишљење мајке, те се тако Пупини измирише. Михајло је заиста волео своју мајку свим својим срцем. Независно где се налазио, на пашњаку крај Тамиша, пред својом кућом у широком банатском сокаку, у учионицама Панчева или Прага, у лабораторијама Колумбија универзитета, Кембриџа или Берлина... свуда је тражио очи своје мајке, стварно оштрог али благотворног погледа, очи које су га упућивале на благорође и стваралаштво. Није случајно, да Пупина кроз тако трновит живот, редовно прате савети мајке. Ако не то, онда питања шта би на то рекла моја мајка, питањима које би му поставила гледајући га право међу зенице. И он, као сународник му Тесла, трајно је чувао торбицу коју му је даровала мајка при растанку, торбицу у коју су могле да стану дипломе са двадесетак универзитета у свету који су му додељивали дипломе почасног докторанта али и одбрањеног доктората, као и регистрованих патената. Тако, када се запутио у Праг, у возу који је кретао из Беча, из те исте торбе је извадио хлеб и понудио једном пару у свом купеу, љубазно рекавши: „Узмите, ово је месила рука моје мајке, и припремила ми за овај дуги пут!“ Свуда је рука или мисао Олимпијаде, и онда када је изгубљен, гладан, без новца, и онда када се радује потврђеном огледу. Мајка је желела да њен син оде у свет и научи све оно што у Идвору није могао, али ни једног тренутка није очекивала од њега да заборави свој дом у Идвору, свој сокак и пашњаке, своју цркву и звоник, који га је толико пута будио. Цркву је много волео, а посебно ону у свом Идвору. Када је стигао у Америку, ишао је у цркву која је била у Делавер Ситију. Међутим, тамо му се ништа није учинило тако лепо и свечано као што је то било у маленој црви у његовом Идвору. Каже: „Појање у цркви није учинило баш велики утисак на мене, служба још мање. Делавер Сити, била је много већа него мој Идвор, али је служба у цркви у мом Идвору много узвишенија работа. У цркви у Делавер Ситију није било хорског певања, нити је ту горело онако много свећа, нити

од многих учених људи. У Панчеву, на Вишој школи, Пупин је први пут чуо како је неки Американац Франклин, радећи са једним змајем од папира и кључем открио да је муња отвор кроз који пролази електрична струја са облака на облак, а да грмљавина долази услед напрасне експанзије ваздуха загрејаног струјањем електричних варница кроз њ. Једва је дочекао прилику да ово сазнање подели са својим оцем и његовим пријатељима. Међутим отац и његови пријатељи су се зграњавали од чуда и отац строго упита: „Зар си већ заборавио како сам те учио да грмљавина долази услед треске неба под колима Светог Илије, и да ли ти мислиш да тај Американац Франклин који нема озбиљнијег посла, него да пушта змајеве као какво залудно дерле, зна више него најмудрији људи у Идвору.“

majke velikih qudi

33

svetigora / 2010 / фебруар

34

се осећао слатки мирис тамњана и измирне, нити ту беше звучних звона. То ме разочара.“ Прошло је једанаест година, од како није долазио мајци у Идвор. После завршеног Колумбија универзитета, са дипломама и знањем, сада већ зрео човек, долази својој кући, на своје пашњаке и винограде. Жељан свега, мириса јутарње росе, игранки недељом после Литургије, мириса топлог домаћег хлеба и мајчиног погледа, речи и загрљаја. Па каже: „Прилаз кући водио је преко зелене пољане где су ме дочекала широм отворена врата, знак да се очекује драг гост. Моја мајка је седела сама испред куће, на клупи испод дрвета и гледала у правцу одакле је очекивала да дођемо. Када нас је угледала, брзо је принела марамицу очима и моја сестра рече: „Мајка плаче!“ Скочио сам из кола и потрчао јој у загрљај. Како је дивна снага суза и како јасне постају наше визије када поток суза разбистри наша осећања. Материнска љубав и љубав према мајци су најлепше поруке Бога људима на земљи. Гледао сам у њу, дивио сам јој се и никад се нисам осећао тако малим и беспомоћним!“ То је била нежност великог научника Михајла Пупина, сина читавог нашег народа, дечака са банатских пашњака, кога је одгојила и све лепо и добро у њега усадила његова мати Пијада, православна хришћанка. Један ђак који се школовао на Кембриџу се толико бринуо, да речи своје побожне матере протумачи изразима до којих је долазио ширећи и продубљујући своје знање. Када га је једном једна госпођа из Њујорка упитала. „Да ли као човек од науке верујете да постоји Бог?“ Пупин је одговорио: „Не, ја не верујем, ја знам да Он постоји. И то ми је једино знање што има неку вредност од свег мог знања!“ Дошао је тренутак када је Пупин морао да напише и најтеже реченице у свом животу: „Те године, у почетку зиме, стиже ми једног дана тужно писмо моје сестре. Моја мајка светитељица моја није више међу живима! Тога дана заветовах се да ћу њену слатку успомену овековечити на најбољи начин за који буде способан овако мали смртник као што сам био ја. Када се угаси живот, који сачињава основни састојак нашег живота, наступа чудан преокрет у нашем умном и душевном животу. Кад ми је умрла мајка, најважније питање мога размишљања није више било питање: Шта је светлост? За дуго времена мисли моје и моја осећања тиштало је питање: Шта је живот?“ То је била прича о Олимпијади (Пијади) Пупин, великој мајци великога сина, Михајла Пупина. Задужила је Олимпијада не само свога сина, него кроз њега и све нас. Родила је и подигла мајка сина за добробит читавог човечанства, и умрла је, а да није помислила, да је чином рађања и сама постала носилац најсјајније медаље душом дариване за мајку. Вредело је бити мајка Олимпијада, када се имао син који се звао Михајло Пупин, саздан од бриге и пажње, поштовања и поноса према својој мајци.

РУКА ЧУДОТВОРКА Рука ме водила Чудотворка и тамо где не беше пута, над мојом, лађом она бдије од трена кад је поринута. Путовах непроходом и богазом кроз тавне горе мрког хука да ме вихори не помету Чудотворка се старала Рука. Где би моја пристала лађа кад на видику нигде луке да не беше силе немерљиве, и да Чудотворке не беше Руке? Руку која ме просејала кроз бројна сита и решета, која ме, ташта, заштитила од славе варљиве овог света, која је свему прапочетак, Руку што крене и заустави благодарна душа моја призива у сну и на јави.

Драгомир Брајковић је рођен 1947. године у селу Писана Јела, код Бијелог Поља. Објавио књиге песама Велико путовање (1970), Пролеће у Техерану (1972), Крвава свадба у Брзави (1976, 1987, 1990, 1 991, 1992, 1994, 1996, 1998, 2000, 2003 и 2004), Повратак у Црну Гopу (1981, 1985), Ледене горе, јужна мора (1983), Кроз подвиге - у читанке(1983), Пут у речи (1987, 1992), Ватра у рукама 1992, 1993, 1999 два издања), Слово о постању (изабране и нове песме, 1994), Discorso sullа genesi (1996) и Староставник (1999), Троглас (2004.), За веком залазећи (2005.), Причест у житном пољу (2006.) На баштини, 2007. године; Моје се зна, 2007. и Клица у клици, 2007. Објавио је и књигу песама за децу Два детињства (1991, 2001) и Штоно стари веле (2006). Његова поезија превођена је на бројне свјетске језике. Упокојио се 2009. године. ДРАГОМИР Брајковић

poezija

рже?) Пошто је везао стену, старац Мина узе једну металну полугу и творећи умну молитву, повика: „Браћо и оци, молите се Св. Ани да нам помогне“. Поставио је полугу испод стене, и она се (О, покрове и љубави коју имаш, наша Света Ано, према својој деци!) одмах отцепи са свог места. Иако је била нагнута према колибама Светог Евстатија, након тога се својом лакшим делом нагла према кланцу Светог Павла, где је и пала. Ово чудо је показало какву слободу и љубав је имао старац Мина према Светој Ани. Да би избегао похвале од отаца позвао нас је и рекао: „Видите ли, оци и браћо, колику љубав Света Ана има према нама, да је својим рукама гурнула стену у море“. Видећи овај догађај, наши оци су са сузама, умиљењем и духовном радошћу прославили Свету Ану. Старац Мина се са својим послушником, старцем Онуфријем, повукао славословећи Бога јер је наш скит спашен од тако са сабратом: ‘Оче Викентије, видиш ли да ставелике опасности. рац пије кафу са страшћу? Донеси кавурдисти... ри (справа за печење кафе) и гледај шта ће бити. Од када је лево стопало Свете Богородитељке Ане доспело Чим га старац буде чуо, изаћи ће из собе.‘ Заиста на Свету Гору, Свеблаги Бог њеним светим моштима чини се десило како сам рекао, старац је изашао и ребезбројна чуда. Није ми познато да ли постоји посебна као ми: ‘Много ти хвала, оче Онуфрије, сине мој, књига о њеним чудима. Ево једног: „Чуо сам једном да Кириакон има овце изван Свете Горе, што си увидео да ми је кафа била страст. Треба чији сир су доносили и делили оцима скита. Те овце је да- да престанем с тим да не будем осуђен на паровао један Турчин. Зашто? Чујте: тај Турчин није имао деце. као.‘ Од тада старац никада више није ни погледао према оном месту где смо држали кафу, јер Дознао је од хришћана са Халкидикија (они су у то време били потлачени) да су неки духовници тих дана освештава- је пазио да не оде са овог света и са најмањом страшћу, како не би морао да за то даје одговор ли водицу по хришћанским кућама. Тада неки хришћанин рече Турчину: ‘Аго, зашто не одеш на Свету Гору, у скит Све- и да буде осуђен на ваздушним митарствима. те Ане, да молиш светитељку да ти подари дете?‘ Овај га по- Настојник скита је послао нашег старца у окослуша и дође у скит, где беху духовни оци, међу којима је, лину Халкидикија да исповеда хришћане. По како сам чуо, био и старац Мина Црногорац. Према прави- његовом повратку је требало да му за то да лу скита за бездетне родитеље, требало је да му дају осам- пшеницу, али му овај благословени не даде ни једно једино зрно. Нас младе је то растужидесет парчића нафоре, по четрдесет за њега и жену, као и свету водицу. Оци су се сабрали да се посаветују и догово- ло. Он нас је својим примером учио трпљењу и стрпљивости, да бисмо га следили у томе и исре, јер како се радило о иноверном, нису могли да му дају трпели оскудицу неопходне хране. Никада се ни нафору, нити освећену водицу. Одлучише напослетку нисмо гневили.“ да му уместо нафоре дају осамдесет комадића од артоса са Ја сам дошао у такво стање да сам искашљавао заједничке трпезе, а уместо освећене водице, воду која тече крв, а старац видећи то, трчао је до мора и доу дворишту Кириакона, а одатле се даље дели по колибама носио ми рибе. Касније су и нас постављали за за њихове потребе. Турчин је то однео кући и употребио, а настојнике скита, па је Света Ана просветлила Света Ана му је подарила мушко дете. Зато је даровао манаједног хришћанина, који је имао овце, да нам стир са много оваца, а њихов сир су слали на Свету Гору у пошаље мешину путера. Старац је однео пусећање на то чудо. Поклонио је и сребрно кандило које до тер на свештени сабор стараца скита да бих ја данас виси испред чудотворне иконе Свете Ане.“ добио благослов и допуштење да га трошим за своје потребе. Тада сви оци са свештеног сабоСведочење старца Онуфрија о старцу Мини ра рекоше са великом радошћу: „Шта то приСтарац Онуфрије нам је једном причао о старцу Мини: чаш, духовниче! Да се спасе твој послушник „Мој старац Мина је имао обичај да поподне пије кафу. СхваОнуфрије, имаш благослов свештеног саботио сам да му је кафа постала страст и то сам му једног дана ра не само да једе путер, већ и све друго (јаја и рекао: ‚Старче, јеси ли приметио да ти је испијање кафа пои слично) да користи што је потребно за њега стало страст?‘ Он се загледа у моје лице, а потом оде у своју и његово здавље. На тај начин ми је било боље, келију и остаде тамо два три дана. Разговарао сам о томе

stare^nik

одине 1913. скит Свете Ане је имао педесет и четири манастирчића, такозване колибе. Изнад тих малих манастира, где је колиба Светог Евстатија, била је једна велика стена, која ако би пала, разрушила би све до једног. Оци из скита су молили старца Мину да предузме да се она обори у кланац суседног манастира Светог Павла и да се тако сручи у море. Он се бојао да ће сви оци са Свете Горе, пошто су га веома поштовали, разгласити да је он оборио стену слободом коју је имао пред Свеблагим Богом. Покојни старац Онуфрије га је касније ипак убедио и он је послушао јер је имао послушање и према најмлађим калуђерима. Рекао је монасима да посте и да се моле Светој Ани, а затим да сваки од њих узме какав било конопац да би везали стену и оборили у море. Сви су га послушали и донели конопце. (Сада ви, читаоци, замислите огромну стену налик на цео један брег. Да ли су конопци могли да је зад-

Светогорски пустињак

старац Мина

3. из Црне Горе

фебруар / 2010 / svetigora

35

svetigora / 2010 / фебруар

36

само што ми се глас пресекао. Како сам некад викао, сад не могу, него само врло тихо да говорим, као што и чујеш.“ Господар Црне Горе, Никола, беше чуо за врлину старца Мине и дође на Свету Гору да би се сусрео са њим. Том приликом се задивио како старац ни после толико година није изгубио нагласак свог завичаја. Покушао је да га фотографише, али је било неизводљиво. Пошто га је умолио да пође, господар га поведе са собом у Црну Гору. Тамо је као нови Козма равноапостолни утврђивао Црногорце у православној вери и поучавао их да остану у њој, као и да науче грчки језик, који ће их кроз изучавање отачких текстова духовно узвисити и подићи до седмог неба. Сви Црногоци пошто би чули његове поуке, прослављали су Свеблагог Бога што је из њиховог рода подигао таквог учитеља, да их учврсти у православљу. Пошто је свршио ову своју свету мисију, старац Мина се вратио на Свету Гору у скит Свете Ане. Једне године сазван је сабор од настојника свих словенских келија и скитова. Међу њима је био и старац Мина. Заподенула се расправа у којој су сви нападали на ромејске (грчке ­прим. прев.) оце. Старац Мина је ћутао јер је имао обичај да не говори уколико га неко не пита. Напослетку упиташе и њега за мишљење о реченом, а он одговори: „Оци и браћо, овог тренутка чините неправду, клевету и незахвалност. Пресвета Богородица је послала Светог Антонија из манастира Есфигмена у велику Русију и он проповедаше православну веру, предајући уз њу и монаштво. Од ромејских (грчких) монаха и архијереја ми смо научени православној вери и Светим Тајнама. Пре прихватања ове вере били смо мали варварски народи који су освајали једни друге. Наше оце на путу за Црно море задеси олуја на мору и они се молише непознатом Богу, који је био Тројични Бог, те он посла архангела Михаила и спасе их. Након тог догађаја, дошавши у један град, направили су идол архангела Михаила. Када су касније на позив дошли византијски проповедници православне вере и видели овај кип, прославили су Свеблагог Бога, који се стара о спасењу наших душа.“ Још много тога је старац Мина рекао што је затворило уста свих управитеља келија и колиба словенских скитова на Светој Гори. Након што се скуп завршио, старац Мина се спусти овамо у скит, стаде испред самих врата колибе и рече: „Онуфрије, веселниче, од сада па убудуће нећемо узимати ништа из руских манастира и келија: ни хлеб, ни маслине, ни једну иглу“, тада су руски манастири и келије делили милостињу монасима, који су били лишени свакодневне хране, „него ћемо радити непрестано да бисмо могли да живимо (од свог рада).“ Пошто је био свет човек и генијалан кад је вештина у питању, направио је по допуштењу

заједнице скита један предмет који смо употребљавали за петохлебницу, односно један званични, вешто направљени сасуд, који је на себи имао један крст на чија три крака су била места предвиђена за свеће, затим три бочице у које се сипало уље, вино и пшеница, док је пет хлебова, које свештеник благосиља током бдења, било распоређено у круг. Када су други манастири видели овај фини рад сви су тражили од њега да направи и за њих, јер такав предмет није постојао. Старац Мина се неизмерно радовао што је имао посла и што није јео од туђег труда. Сви светогорци, па и најмањи манастири, су набавили ово дело од старца Мине, задовољни што су се ослободили тањира и послужавника, које су раније користили. Наш покојни старац Мина је давао и велику милостињу. Због тога смо дошли до таквог степена сиромаштва, да је старац спремао јело и пошто би сипао у један чанак, седали смо да једемо. Он би се у почетку јела претварао да једе и тек када би видео да смо ми сити, јео би оно што је остало иза нас. Питао је: „Јесте ли сити?“, а ми смо одговарали: „Да“, и не размишљајући да је он појео само један залогај. Након тога би одлазио у цркву и спремао се за Свету Литургију, јер је служио сваки дан. Читао је Велики часослов, од молбеног канона до икоса Часном Крсту. Читао је, такође, и „Тхикараса“ (збирка богослужбених молитава, химни Светој Тројици, отачких поука, као и тумачења химни и монашког богослужења и текстова о литургијској молитви свештеног химнографа јеромонаха Тхикараса - прим. прев.) као и „Радостотворну тугу“ и будио нас у шест ноћу за службу. Никада га нисмо видели уморног, напротив, увек је био као јелен који чезне за изворима вода. Старац Мина никада није бројао новац, а када би се десило да скупи двадесет или тридесет лепти (стоти део драхме), отишао би до арсане (пристаништа) манастира Ксиропотамос где су биле бакалнице и куповао потребно. Мирјани који су тамо радили, знајући да он није бројао новац, нити је тражио рачун, за ствари које су коштале само пет лепти, јер је тада све било јефтино на Светој Гори, задржали би сав новац из његове торбице. Када би се вратио горе у скит, ми његови послушници, с обзиром да нисмо имали више новца, тешка срца бисмо му рекли: „Старче, шта се десило, опет су ти узели новац?“ Он нас је затим тешио говорећи да нас неће напустити ни Пресвета Богородица, нити Света Ана, јер смо ми калуђери и имамо за заштитницу Мајку Божију и и Његову баку, Свету Ану, и куд год да кренемо, пред нама је њихова заштита и ничега нас неће лишити. Немајући ни пребијене паре били смо жалосни, али смо имали веру у Пресвету Богородицу. Давали смо свој рад и куповали потребно будући у великом сиромаштву, али сиромаштву које нас је удостојило да се везујемо за Бога. Овде, у скиту, многи су веома поштовали старца Мину и долазили код њега на исповест. Међу њима је био и један који је у ангелској схими добио име монах Антим. Он је у свету непрестано пролазио многе турске крајеве. Локалне хоџе су га обрезале чак три пута! Старац Мина је био у недоумици коју епитимију да му да, зато му је рекао само: „Имај трпљење овде код нас и Света Ана ће ти помоћи да се спасеш“. Овај је послушао старчеве речи, али ђаво му је толико позавидео, да је повео страшан телесни рат против њега, подсећајући га на телесна наслађивања у свету. Плакао је и молио старца Мину да се моли за њега Светој Ани да га ослободи ове борбе. Затим је сам себи задао епитимију да прено-

О молитви

О сузама

Сви светитељи и сви монаси плакали су у очекивању вечне утехе. Тако и ми треба да плачемо ради опроштења наших грехова. У кога теку сузе умиљења, тога озарују зраци Сунца Правде, Христа Бога.

фебруар / 2010 / svetigora

Ко је истински одлучио да служи Господу непрестано треба да се сећа Бога и непрестано да говори у свом уму ову молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога“. У часовима после обеда треба се молити Пресветој Богородици и говорити анђелски поздрав: „Богородице Дјево, радуј се...“ Без непрестане молитве не можемо се приближити Богу. У цркви, за време молитве, добро је стојати са затвореним очима и тако осигурати унутрашњу пажњу, а отварати очи кад наиђе дремеж или духовна чамотиња (униније). Тада треба очи управљати према икони или гледати у упаљену свећу пред собом. Ако се деси да нам ум заплене и расеју мисли, тада се треба смиравати пред Господом Богом и тражити опроштај. Када се пак ум и срце сједине у молитви и помисли не буду расејане, тада се срце загрева духовном топлотом, у којој ће засијати светлост Христова, испуњавајући миром и радошћу свег унутрашњег човека.

Са грчког Валентина Аврамовић Текст добијен добротом јероманаха Евстатија, сабрата Цетињског манастира

p o u ke Свети СЕРАФИМ Саровски

си бурад од сто ока (128 кг) од арсане (пристаништа) до скита. Успут није застајао ни да предахне, осим само два минута да би се одморио, у сузама и јецајима молећи се Богу да га ослободи огњених стрела лукавог, а потом би настављао пут. Старац чим би га угледао, пожурио би да му помогне у његовој духовној борби очинским саветима. Свеблаги Бог видећи његов труд, простодушни повратак православној вери и чисту исповест, удостојио га је да порасте у меру истинског покајања, и на тај начин да за кратко време крене спреман за Царство Небеско. Када би се сетио њега, старац Мина би говорио: „Слава ти, Боже, што је брат свршио свој пут у покајању и исповести.“ Једне године је празник Светих четрдесет мученика пао у Крстопоклону недељу, и по обичају, требало је да се служи бдење у кириакону (централни храм ) нашег скита. Старац Мина је дошао на бдење и чуо како чтец произноси канон Светих четрдесет мученика на повечерју, јер је, како су му објаснили, стигао један поклоник који је платио бдење другом светитељу. Старац је сместа отишао до настојника и рекао: „Молим те, старче, настојниче, учини ми да буде бдење и за Четрдесет мученика, платићу ти“. Настојник, потресен јер је знао за његову нестјажатељност и сиромаштво, попустио је на упорне молбе и сузе, и наложио да се служи бдење и за Светих четрдесет мученика. Ови светитељи су старцу Мини узвратили за његово поштовање према њима тиме што се он из овог привременог живота упутио у вечни живот на дан када се они прослављају. Када би неки брат одлазио са овог света, наши оци би га однели у гробље скита, где би преко духовника тражио потребни опроштај од братије, јер је можда некад некога ожалостио. Приликом одласка старца Мине из овог привременог света, није се нашао ниједан брат да каже да га је мој старац некад ражалостио, него су сви исповедили да, иако је често био уморан, никада није одбио да помогне никоме ко је тражио помоћ, било материјалну, било духовну. Била су два брата који су се свађали између себе јер је један од њих, по имену Зосима, тражио неколико гроша од другог, које му је, како је тврдио, био дужан. Међутим, други брат је говорио да му ништа не дугује, и тако су били у непрестаној свађи. Видећи то, старац Мина дође и рече ми: „Авај, веселниче, старче Онуфрије, ови се свађају. Треба да нађем гроше да их дам овоме што тражи, да престане свађа.“ Тако мој старац узе сав новац који смо имали у колиби и однесе их старцу Зосими рекавши: „Старче Зосима, узми ове гроше што ти је послао старац... који ти је дужан. Само пази да то остане тајна, јер знаш да сам ја духовник.“ Тако је престала свађа међу двојицом браће. Приликом одласка старца Мине из овог света, док су сви хвалили његове врлине, и старац Зосима рече како му је покојни старац тајно донео гроше од брата са којим је био у свађи. Тада онај брат чувши то викну: „Не, никада му нисам дао новац да ти донесе, старче Зосима!“ Када су оци чули ово, рекоше сви, и стари и млади: „Старац Мина је заиста са знамењима светости отишао из овог привременог живота у вечни.“ - Наставиће се -

37

razgovor

ВЛАДИМИР Јарамаз

Интервjу са архимандритом Никодимом Каварносом

Оче Никодиме, шта би сте нам, за увод и почетак, могли рећи о настанку, коријенима и историјском развоју источног, православно-византијског појања? Црква је била принуђена да уведе византијску музику у своје богослужење. Византијска музика, музика генерално, није у Цркви коришћена током првих вјекова. Арије, позната вам је његова јерес, је био тај који је натјерао Цркву да уведе музику. Он је узео неке тропаре, пјевљиве текстове и тако је хтио да научи народ јереси. Дакле, Црква је, да би одговорила Арију, била приморана да уведе музику. Музика није никад сама себи циљ. Циљ Цркве је да нам омогући да разговарамо, да комуницирамо, како каже Григорије Палама, са Богом. Тако је, дакле, започело коришћење музике које је резултирало тиме, као и све друго у Цркви, што је дало умјетности теолошки израз, теолошки значај. Тако, стижемо до Псалтира који је био савршенство византијске музике. Текстови се записују старим музичким писмом, ове текстове имамо и у наше доба и појемо их. Наравно, у развоју музике од првог до десетог вијека и до данашњег дана велика је разлика и некада су пјевали много другачије него ми данас.

svetigora / 2010 / фебруар

Византијско појање је једногласно (монофоно) – шта за византијско појање значи исон? Византијска музика је монофона (једногласна), кажемо да пјевамо сви једним устима и једним срцем, у складу са Јеванђељем и у том смислу није пожељно вишегласје. Исократима је започела као оно што држи основу (исон-кратима - држимо основу). Полако је исократима, одржавање основе, почела да се развија и дошло је и до утицаја са запада, и полифоније, и сад имамо исократиму мало више мелодичну, са више хармоније. Наравно, кажемо да је исократима увијек уједначено хорско брујање на једну ноту. Ово сматрамо у византинској музици исократимом. Али, под утицајем запада уведена је нова исократима и много је упечатљивија.

38

Да ли у византинској музици појац има могућност да избјегне стро­ га правила појања и да ли може да изрази своју кретаивност, да да свој лични печат појању? Византијска музика је настала из народне музике, дакле, из начина на који је пјевао народ. У почетку нијесу постојали рукописи са музиком. Постојале су традиционалне пјесме које су биле онакве како их је пјевао сељак, које су се развијале и у једном тренутку пошто су постале сложеније, морале су да се запишу. Нијесмо почели да пјевамо на основу записане музике, једноставно, умјетност, музика народа добила је писани облик. Дакле, нијесмо обавезни да се прецизно држимо текста, али кад кажемо да ћемо пјевати један Григоријев комад, или Јована Протопсалтиса, морамо бити прецизни и морамо се држати утврђеног. Наравно, свако од нас има посебну личност. Ово је, наравно, и теолошко питање: Да ли у Цркви треба или не да доминира личност? То је велико питање. Зашто? Личност одаје обожавање лика. Знате, веома је лоше у Цркви да кажемо да у њу идемо због овог или оног свештеника или појца. То је велика грешка. У вашој Цркви сам примијетио нешто што ми се много допада, а не постоји у Грчкој - а то је да не постоји обожавање лика. Дакле, народ воли Цркву, а не свештеника или одређену епархију. Тако, дакле, и у појању постоји одређена слобода израза, али у складу са утврђеним редом у тексту. Постоје и нови текстови које може да узме било ко и да на њих пише музику, као што су нпр. нове похвалнице свецима које немају написану музику, узме их неки појац и пише. То је дозвољено. Какво је данас стање у Грчкој што се тиче византијске музике? Гдје се учи византијска музика, да ли на теолошким факултетима, школама? Нажалост, на теолошким факултетима у Атини и Солуну не учи се византијска музика, нити се може научити у црквеним школама које имају тај предмет, због начина на који се предаје, методе и обавезе ученика да науче музику. Музика се данас у Грчкој учи само у школама које се оснивају, ја имам своју школу, сваки велики учитељ оснива своју школу и њих похађају само они који желе, не обавезује нико никог. Само из слободе може један да научи, треба да жели да научи, јер на факултетима те обавезују, приморавају те да научиш музику. Питао си ме за опште стање данас у Грчкој. Стање је такво да данас у Грчкој не постоји оно што називамо великим појцима. Постоје неки, постојали су некад неки који су велики појци, као што је Станица, Пригос, са великим хоровима. Када кажемо велики, упечатљиви величанственошћу, свим оним што је велико, као кад кажемо да је један велики политичар, онај који може да направи велике промјене. Данас их у Грчкој нема, а и они који постоје су веома стари и не могу да поју. Један други проблем је тај да музику, на овој тачци до које је дошла, сматрамо мртвом. Када један организам не остварује напредак, умире. Музика треба да буде жив организам и да се обнавља. Имамо проблем у Грчкој са младима којима се не допада ова музика. Зашто? Зато што иду у цркву и слушају појце како поју са устима ло, ло, ло, и то им се не свиђа. Испричаћу вам један случај. На факултету за сценаристе на ком сам био, имао сам пуно пријатеља сценариста који нијесу имали везу са Црквом. И када сам им рекао да сам појац, питали су ме шта је то. Ето, живе у Грчкој али не знају, немају поштовање према појцу, потцјењују га. Рекао сам им да је појање умјетност, велика умјетност, са древним текстовима који се читају, историјским и др. Рекли су како знају појца у њиховом селу, једног старчића који

мјауче док поје и то им се не свиђа, познато им је, рекли су, јер иду на Велику недељу у цркву и то им се није допадало. Рекао сам им да дођу у цркву да чују шта значи византијска музика. Тако су дошли код мене у цркву гдје смо имали хор и пјевали сваке недеље, тридесет људи отприлике на двије пјевнице. И тако су дошли ти млади људи и рекли су да, ако је то византијска музика, да онда вриједи да долазе сваке недеље у цркву. Оно што мене сада заокупља јесте да приближим музику младима на начин којим је њима најближи - преко интернета, и да им покажем да византијска музика није само оно што чују у мјестима одакле долазе. Не у том смислу да је то лоше, добро је да постоји појац и да поје па како год, али да им покажем да је византијска музика нешто што им је веома, веома блиско, те да дођу да је чују. Тако, дакле, налазимо начин да музиком привучемо људе, јер музика није никада сама себи циљ у Цркви.

са јелинског: Борика Маројевић

фебруар / 2010 / svetigora

Чули смо да припремате неки ЦД, ДВД, како би мла­ ди научили византијску музику. Можете ли нам рећи детаљније на чему радите? Бавећи се византијском музиком, основао сам и школу у којој се велики број младих људи учи. Њих око седамдесет тренутно су појци и предају византијску музику и пјевају широм Грчке. И веома су добри појци. У Атини, и у Грчкој, људи су срећни јер могу да науче византијску музику, наравно ако желе. Проблем је у

Дошли сте у Црну Гору на позив Његовог Високопреосвештен­ ства Митрополита Амфилохија. Имали сте два концерта, један у Никшићу и други у Подгорици. Реците нам Ваше утиске о концерти­ ма и о светињама Црне Горе које сте обишли. Оно што је оставило велики и први утисак на мене јесте што сам на концертима видио велики број младих људи. Утисак је оставила ваша гостољубивост и дочек, ваши манастири и цркве, љубав народа према цркви. На мене је оставила утисак литургијска снага митрополита Амфилохија и епископа Јоаникија јер смо имали ту срећу да ових дана колико смо били овдје служимо Литургију заједно, да се ујединимо око заједничког путира... Имате веома лијепа мјеста, природу, све је лијепо веома...

Оче Никодиме, од када се бавите музиком, ко је био Ваш учитељ и ко је за Вас особен, значајан, велики појац у византијској музици? Откад знам за себе, сјећам се да знам византијску музику. Имао сам ту срећу да будем веома близу једног веома доброг учитеља који се зове Јоргос Михалелис и који има изузетан глас и појац је годинама. Од малих ногу сам га слушао и одрастао сам уз те звуке. Веома сам му захвалан јер је био човјек који ме је научио појању, а да није узео ни један цент, да није никад узео новац. То није радио професионално, већ зато што је волио. Својим ученицима, када завршавају годину, каже: „Сада вас шаљем да и ви научите најмање једног ученика, а да не узмете за то ни једну драхму. Пошто сам ја вас тако научио, ви сте дужни да барем једног научите да би се наставила ова традиција, да би научили и сви остали византијску музику.“ Тако сам ја одрастао. Сјећам се да сам први псалтир појао са десет година у једној великој цркви, која је велико мјесто ходочашћа, као што је оно Богородице на Тину, и Богородице у Митилени. У тој цркви сам појао 10 година свакодневно на Литургијама као трећи појац. Одатле сам пошао за Атину, пјевао сам и у другим црквама. Стил који ми се свиђа је патријаршијски, Васељенске Патријаршије. Вјерујем да постоје два предворја византијске музике: Света Гора и Патријаршија у Цариграду. Света Гора има израз, начин појања који је добар за манастире, али га је мало теже приближити младом човјеку. Насупрот њему, стил Патријаршије је више народни и лакше се приближава младом човјеку. Мени се свиђа овај патријаршијски израз и човјек коме се дивим као великом појцу је Трасивулос Станица.

иностранству. Стога су ме неки пријатељи из Америке, Аустралије и Африке замолили да нађем начин, као сценариста, да се помоћу неког оптичкоакустичког средства изучава византијска музика. Дакле, начин помоћу којег би неко могао или уз помоћ компјутера или телевизора да учи византијску музику, а да претходно не зна ништа, с тим што би био у контакту са мном преко електронске поште. Тако би могао, чим прочита лекцију, да ми пошаље поруку и да му ја кажем шта је тачно разумео, шта није и око чега треба да се потруди.., јер музика, како кажу велики учитељи, јесте прво чути па онда учити неког. Започели смо снимања, на веома упечатљив начин, холивудски, рекао бих: сцена и окружење, са пећинама, свијећама, ученицима... И још један податак: направићемо упоређење са пентаграмом. Ово у пентаграму је тако, ово онако, те ће неко ко познаје европску музику, коју називамо пентаграмом, моћи једноставно да повеже ствари и да схвати какво је византијско писмо. Кад научи византијско писмо, даље је лако. Без проблема ће моћи да слушајући и да чита и да учи.

39

svetigora / 2010 / фебруар

Хаџи ИСИДОРА Радуловић

putopis

Подгорички хор „Свети апостол и јеванђелиста Марко“ у посјети Русији

40

У походе Светом Сергију 1. О духовном значају Тројице-Сергијевој Лавре довољно говори податак да се она налази у титули руског патријарха, која у пуном облику гласи: „Патријарх московски и читаве Русије, свети архимандрит царске лавре“

ор Светог апостола и јеванђелисте Марка из Подгорице наступио је у ревијалном дијелу протеклог фестивала „Родни гласови“ одржаном крајем септембра 2009. г. у Звенигороду (Русија). Заједно са диригентом Људмилом Јеленом Радовић, чланови хора представили су репрезентативан избор српских композиција духовног карактера, као и неколико народних пјесама у обради С. С. Мокрањца. Бројна публика у земљи у којој је хорско извођење усавршено до перфекције, посебно је лијепо прихватила наше народне пјесме са Косова и Метохије, а наш наступ је био и прилика за подсјећање на страдања Срба на Косову. Овај запис са нашег путовања Русијом засигурно не претендује да обједини свеукупност доживљаја, великих и лијепих баш као што је и земља коју смо походили, њен народ и светитељи. Ипак, овдје је све оно што је човјеку, а нарочито православном хришћанину потребно да се, уз Божију помоћ, отисне на поклоничко путовање у „велику Матушку“... Путовања црквених хорова, увијек осим основног повода (наступа на неком од фестивала), имају и поклонички карактер. Другим ријечима, пјевач у црквеном хору, у тим приликама скоро никада није туристa или није то у уобичајеном смислу те ријечи. И управо у томе је посебна радост и драж, а када имате доброг домаћина, дешавају се и чуда, па тако имате прилику да упознаКада је осјетио да му се ближи час смрти, те духовно биће преподобни Сергије Радоњешки се усрдно његове земље. молио Богу у страху за будућност његовог Овога пута упоВеличанствена Тројице-Сергијева лавра манастира. У молитви му се јавила Пресвезнали смо душу Логичан почетак овог записа, и самог нашег та Богородица и рекла да ће имати ученика Русије. путовања, је наша посјета Тројице- Сергијевој онолико колико има птица, голубова око У радосном лаври, највећем православном центру у Русији, манастира. усхићењу, које односно на свијету. Овдје се осим моштију је увијек наш њеног оснивача, Светог Сергија Радоњешког и нераздвојни сапутник, предвођени диригентом руских светитеља, налазе и (дјелићи) моштију готово свих нама Људмилом Јеленом Радовић и предсједником знаних светитеља закључно са моштима Светог великомученика хора, јерејем Предрагом Шћепановићем упути- Георгија, небеског заштитника Москве... ли смо се рано ујутро 22. септембра, на тиватски ае- Лавра се налази у градићу који по Светом Сергију носи назив родром одакле смо чартер летом отпутовали у Мо- Сергијев Посад (Сергијев Засад) и који је (као и сама лавра) много скву. страдао од комуниста. Највећи православни центар био је затвоТу почиње наше петодневно упознавање Русије, а рен већ за вријеме Октобарске револуције... наш стрпљиви и надасве духовити путовођа у овој Кроз Тројице-Сергијеву лавру и њену историју водили су нас прилици био је јеромонах Кирило (Бојовић) са- јеромонах Кирило и Милош Тришић, студент теологије у Москви. брат Цетињског манастира, који је већ неколико го- Тих дана облаци су шарали небо над лавром, али то није поколедина на специјализацији у Русији... бало вјерујуће и туристе, нити је утицало на фреквенцију поклоСмјестили смо се у Звенигороду, на сат и по вожње ника у лаври... Жене су у обавези да носе дугу сукњу и мараму, аутобусом до Москве. На сваком кораку, увиђамо и што је за Рускиње дио идентитета, који оне успјешно усклађују и међусобно коментаришемо - како је Русија велика са модерном гардеробом. земља! Много би се шта имало написати, нарочито За оне који не знају, ова заиста величанствена лавра опасана о побожној устрепталости Руса пред светињом и о је фортификационим зидом са 11 кула, саграђеним у 16. вијеку, топлом гостопримству... а само у првој половини 17. вијека, зид је двоструко „порастао“

у односу на његову првобитну висину. О духовном значају лавре довољно говори податак да се она налази у титули руског патријарха, гдје стоји: „Патријарх московски и читаве Русије, свети архимандрит царске лавре“. Имали смо прилику поново да чујемо колико је патријарх Алексије Други добра учинио за српски народ, а његова улога у обнови духовног живота у цијелој Русији је неупоредива. Напоменућемо и то да су сви патријарси бирани и сахрањивани у лаври, изузев посљедњег. Исто тако, сви руски цареви су се на неки начин уписали у историју Тројице Сергијеве лавре и допринијели њеном развоју. Примјера ради, Иван Грозни је подигао централни храм Успенски сабор... Храм Свете Тројице Тришић нам је појаснио да је огроман градитељски комплекс лавре заправо настајао читавих 6 вјекова, а да је најстарији храм Свете Тројице који је Свети Сергије подигао 1422. године (најприје као дрвену цркву) за потребе првих богослужења. Његов ученик Никон гради камену цркву Свете Тројице, а на мјесту гдје се Светом Сергију јавила Мајка Божија која му је обећала да ће бити заштитница обитељи, мјесту званом Серапионова палата, сада се налази поменута ризница моштију... Овај храм у коме се налазе мошти Светог Сергија, изнутра је фрескописао најчувенији руски иконописац Андреј Рубљов, ученик Теофана Грка, а овдје је дуго чуван и оригинал најпознатије иконе Свете Тројице, која се сада налази у Третјаковској галерији у Москви...

фебруар / 2010 / svetigora

Царско звоно од 74 тоне Посебно треба истаћи и звоник Тројице-Сергијеве лавре на коме се налази масивно „царско звоно“ тешко 74 тоне. Ово звоно је највеће у православном свијету и оглашава се свега пет пута годишње, за највеће празнике, а звони и у тренуцима вели-

Успенски сабор - задужбина Ивана Грозног Како је већ речено, најзначајнији храм у цијелом овом комплексу је Успенски сабор, храм Успења Пресвете Богородице у којем смо имали част и велики благослов да пјевамо на Литургији, заједно са појцима тог храма.

- Храм Успења Пресвете Богородице, главни храм лавре, подигао је Иван Грозни крајем 16. вијека по угледу на Успенски сабор у Кремљу. Храм се одликује лијепим фрескама и иконописом, а будући да је много већи од храма у Кремљу, њиме је ТројицеСергијева лавра добила на значају, заправо тако је и добила статус лавре, односно манастира од посебног значаја. Осим Успенског сабора и сабора Свете Тројице из 15. вијека, ту је и црква Светог Духа, посвећена силаску Светог Духа на Апостоле, такође из 15. вијека, затим надвратна црква Светог Јована Претече из 17. вијека...- објашњавају нам наши водичи, а сазнајемо и да је велики руски реформатор Петар Велики овдје градио Трапезну цркву у барокном стилу (цркву са трпезаријом), затим да се осим цркава ту налази и Московска духовна академија. Велики дио лавре одређен је за монашке келије, будући да овдје живи око 1000 монаха, искушеника, ђака, студената богословије. Може се рећи да је ово једна добро устројена држава у држави... са великом духовном армијом. Осим већ поменуте Mосковске духовне академије, основане 1685. године, у оквирима лавре дејствују још и Московска духовна семинарија, Регентска (школа за диригенте црквених хорова, у којој се осим дириговања и црквеног појања изучавају и Свето Писмо и историја Руске Цркве) и Иконописна школа.

41

ке радости или жалости, најскорије је то било поводом смрти патријарха Алексеја Другог... Остала звона, којих овдје на једном мјесту има колико у пола Русије, звоне стално, а богослужбени живот је редован и добро устројен. Благослов Преподобног Сергија Русима донио побједу Руска историографија посебно слави духовне дарове Преподобног Сергија, будући да је неспоран његов значај у, за руску историју пресудној бици на Куликовом пољу 1380. године, дакле 9 година прије нашег боја на Косову. По предању, кнез Димитрије Донски је дошао да измоли благослов преподобног Сергија да крене у битку и он га је благословио, а руска војска је побиједила иако је бројно била пет пута мања. Преподобни Сергије му је послао и два своја монаха који су погинули у том боју, а за вријеме битке, он је клечао испред храма и наизуст помињао имена погинулих, која је чуо у виђењу, а узмите у обзир да их није могао знати, јер је територија битке удаљена стотинама километара од лавре. Истог трена када би неко погинуо у боју он га је помињао по имену и презимену.... Личност Светог Сергија била је дакле пресудна у ослобођењу Русије од Татара, или како је то отац Кирило лијепо и надахнуто објаснио, овај историјски примјер је прилика да се поучимо да, свакој физичкој побједи мора да претходи духовна побједа, односно - да се код правих ревнитеља за вјеру, молит-

ва претвара у мач, али се и мач претвара у молитву. Све манастире у средњој Русији подигли су ученици Светог Сергија, који су готово сви прослављени у лику светих, што свједочи о духовним плодовима Светог Сергија. Наравно за сам крај нашег обиласка Тројице-Сергијеве Лавре оставили смо управо поклоњење моштима Светог Сергија, а будући да смо група из братске Црне Горе, захваљујући оцу Кирилу имали смо отворен пролаз свугдје гдје смо хтјели да уђемо, чак и када се пред моштима чекају километарски редови (у Русији је скоро увијек тако, иако се наши домаћини сјећају и времена када су цркве биле пусте). Једноставније речено, имали смо благослов свештеника чувара моштију да се поклонимо преко реда, чиме нам је небројено пута током боравка у Русији, пред моштима највећих њених светитеља, указана изузетна част. Након што смо се поклонили моштима Светог Сергија, отишли смо да се поклонимо новопредстављеном свештенику Матвеју, који важи за највећег диригента у историји православне духовне музике... Скрнављења храмова у комунизму Током обиласка сазнали смо и да су у вријеме комунизма храмови овдје претварани у коњушнице, болнице, чак и у кафане. У једном од храмова часни престо био је претворен у мјесто за вршење абортуса! Сергијев посад је у то вријеме преименован у Нови Загорск, а свједочанства о том периоду страдања православних храмова у Русији налазе се испред светог источника у лаври. Ту је на неколико великих фотографија забиљежено разбијање звоника, а до скоро су стајала и имена починилаца. Као опомена.

svetigora / 2010 / фебруар

Голубови и Богородичино обећање Осим скоро засљепљујуће љепоте храмова, на посјетиоца-поклоника посебан утисак оставља огроман број голубова на платоу испред улаза у лавру... За њих, односно за толико њихово присуство везано је једно предање које смо чули током обиласка лавре.

-Када је осјетио да му се ближи час смрти, преподобни Сергије Радоњешки се усрдно молио Богу у страху за будућност његовог манастира. У молитви му се јавила Пресвета Богородица и рекла да ће имати ученика онолико колико има птица, голубова око манастира... Заиста погледајте колико је птица - казао је наш домаћин Милош Тришић, појашњавајући да је то већ седам вјекова тако.

- Сматра се, по предању да ће се манастир угасити кад не буде голубова, али слава Богу, лавра је увијек пуна монаха, студената и искушеника...

42

Свети источник са исцјелитељном водом Преподобном Сергију су нудили да буде епископ, он је то одбијао, био је једноставан човјек. У прилог томе говори и то да се бавио столаријом, сам је доносио воду братији јер у манастиру није било воде. Он се молио Богу да избије вода из земље, али да избије доље, једно 300 метара од лавре да се монаси не би улијенили већ да би ишли мало даље и тако избјегли прилику да празнослове. Тако се појавио један источник, а тек касније избио је један извор у самој лаври и од те воде људи су се исцјељивали, поготово слабовиди и слијепи.

- наставиће се -

crkveno jezikoslovqe

новом, око 1150. г. написаном житију Свете Петке, након спаљивања најстаријег познатог, у србској средини у Лепоглави-Каликратији насталог Светитељкиног свештеног животописа, које је извршено по благослову цариградског патријарха Николаја Музалона1, првобитно Светитељкино србско и словенско народно име Петка замењено је за ромејски слух прихватљивијим именом Петка. Грчко име пренето је потом и у словенске преводе и прераде тога, несачуваног, житија, као и у текстове служби овој Светитељки, које су испрва чинила прилагођена молитвословља истоименитих ранохришћанских Мученица - Параскева, оне Иконијске и Римске. У раном бугарском Пролошком житију Свете Петке Трновке из 13. в, насталом око 1235, у чијем првом делу истраживачи препознају превод или део превода Василиковог списа, Светитељка се именује као Параскева, а у Житију Свете Петке-Параскеве патријарха Трновског Јевтимија (1327-1401), састављеном пре 1393.г, ословљава се и као Петка, мада нешто чешће као Параскева, ако је судити по доступном нам новобугарском преводу овога изворника. Сличан је случај и са најранијим сачуваним србским преписом службе Светитељки - у ВЕСНА Никчевић Србском минеју (Београд, САНУ, бр. 361) и са оним у Скопском минеју (Софија НБКМ, бр. 552) из 13. в.2 У раним преписима Слова Григорија Цамблака о преносу моштију Свете Петке у Србију (из 1404/5), које су у након пада Трнова 1393. г. биле закратко пренете у Видин а 1396. у Србију трудом Свете царице Милице и монахиње Јефимије, Света Петка именује се и својим србским именом, а у стихирама Светитељки овог истог аутора као Параскева. Како то показује у свом раду др Татјана Суботин-Голубовић о богослужбеном мешању и стапању култова двеју Светих Параскева ранохришћанских Мученица, Римске и Иконијске, са култом Преподобне матере Петке, Параскеве Нове Епиватске, на примерима рукописа бр. 516 из Народне библиотеке у Софији, са краја наест петака, које је Црква као духовно штет13. и почетка 14. века, и рукописа бр. 34 манастира Дечани, са краја 14. и почетка 15. в, чије је стихире и каноне напоредо ана- не сузбијала,5 да се успостави и нагласи дистанца од паганских веровања одстрањивањем мађијски лизирала, у србским рукописима из 13. и 14. столећа Светитељка из Епивата али и ранохришћанске Мученице називају се чешће „злоупотребљаваног” имена Петница-Пјатница/Петка и прибегавањем грчкоме Параскева. србским именом Петка.3 У Празничном минеју србског књигопечатника у Венецији, својевремено главног писара на двору Ивана Црнојевића, Бо- Света Параскева на Петки и Света Петница у жидара Вуковића - Подгоричанина, из 16.в, такође се, напоре- Каликратији до са именом Параскева, и то у грчком изговору - Параскиви, че- На србском југу и делимично на приморју, након гашења Пећке Патријаршије 1766. и доласка сто среће и име Петка (чак и на једној истој страни): „Параскиви преподобна!… Параскиви славна!… Петка прехвална! Параски­ грчких владика „фанариота” на епископске катедре ви свагдаспомињана!… Петка богомудра! Петка света!… Пет– и потпадања Срба у Османлијској царевини под ка свеблажена!… Параскиви равна анђелима!…. Петка, препо- јурисдикцију Цариградске патријаршије, природдобнима похвало!…. Параскиви богомудрена!….Петка препо- но је дошло до ширења имена Параскева на уштрб имена Петка. добна!… Петка часна!..”4 Занимљиву потврду тога пружа пример назвања Међутим, у црквенословенском Месецослову (Минеју), који се двају брда на полуострву Лападу (у околини Дуданас користи у Србској Цркви под 14/27. октобром, може се уочити да се у служби Преподобној користи само име Параске- бровника, у данашњој Хрватској, са некада бројним ва. Разлог постепеног преовладавања грчког имена и у цркве- србским православним становништвом), не виших од двестотинак метара али веома стрменитих и ним књигама словенских Цркава могла би бити чињеница да у Русији у којој су најчешће штампане црквенословенске богос- шумовитих, по имену Велика и Мала Петка, чије је средњовековно латинско име Mons Acutus (Остролужбене књиге, које су и нашој Цркви често даривали руски цареви и црквени великодостојници, култ свете Петке Србске, гора). На врху једнога од њих, на темељима античког Венериног храма, у 13. или 14. веку, а можда и иако је био присутан, особито, на северу и југу, у Белорусији и Малорусији (Украјина), појачаван повременим приливима вре- раније, подигнута је православна црква, посвећена меном србског живља из Аустрије, ипак није био толико јак ко- Светој Петки, по којој су се, према једном тумачењу, мада не без удела чињенице да је назив брда могао лико култ других Параскева, у првом реду Великомученице Иконијске, а онда и Преподобномученице Римске, тако да је при- и претходити, јер се уз оба ова, веома оштра, брда мора „пети снагом из петних жила”, брда и назвала. ликом редактуре црквенословенског текста, њихово име само Оваква именовања природних узвишења, ороними пресликано и на србску Светитељку. Додатни подстицај за ово систематско преименовање проистицао је у Русији и из потребе, и топоними овога типа на словенским просторима нарочито с обзиром на укорењене простонародне сујеверице, нису усамљени: у горовитој Чешкој постоје Petkovy, које су пренете из претхришћанског култа богиње Мокош ве- у Хрватској још и Петковац, у Словенији Petkovec, у Словачкој Petkovce, у планинама Албаније - Петкај, зиване у простонародној побожности за „Свету Пјатницу“, као и на ширења псевдохришћанских списа, типа апокрифа О два­ у Црној Гори Петник и Петница, у Србији Петковац,

o imenu

petka4. svetiteqke iz epivata

фебруар / 2010 / svetigora

43

svetigora / 2010 / фебруар

у два наврата походио Цариград - око 1200. г, четири године пре његовог рушилачког и пљачкашког освајања од стране латинских крижара и готово шездесетогодишње папистичке окупације срца византинске православне земље, и 1209. г. Од свих Светитеља и Светитељки чије храмове у Цариграду и околини походи, да би се поклонио њиховим часним моштима и другим светињама, а ту су и Св. Јефимија и Св. Јелена, и Св. Јевтимије и Св. Теодор Стратилат, и Св. Георгије и Св. Стефан, и многи други, Добриња по словенски именује само Свету Петку, у руском облику Пјатница, тј. Петница, не називајући је ниједном њеним грчким именом Параскева. Ево шта се каже у одломку о Светој Петки из једног од сачуваних преписа Добрињиног „Хођења”, од којих најстарији, истина, није старији од 15. в, али који, с обзиром на неписане законе средњовековног писарског послушништва, несумњиво одражава вековно стање ствари: „…Од Цариграда до Свете Петке (руски - Пјатнице) има дан хода. А изван Златних врата… пре него што Добри Поток - капела Свете Петке се стигне до Свете Петни­ це, Света Јефимија почива, Петница, Петка Русији и и Света Петница у телу поУкрајини многе Пјатнице, чива и носе је на пренесење, Пјаткина…, у дубини Турске а од ње даље Света МучеPetkans (стара србска Петка, ница Јелена почива. Код Петковица), у Грчкој Петга Калипоља Свети отац унутар капеле Свете Петке или Петгалофо. Некадашња Јевтимије почива…”7 православна црква Свете Приређивач рускога Петке на брду Петка код Дубровника у латинским текста у издању из 1872, П. Савајтов, није обратио пажњу на историјским документима помиње се као Sancta друге препознатљиве знаке да је Добрињином путопису овде Parasceve, а у документу из 1882. као “Sancta Paras­ управо реч о Светој Петки Епиватској, иако се Каликратија као ceve na Petki“! У 19. веку поред остатака ове јако за- место почивања њених часних моштију именом не помиње: 1. рушене цркве примећивали су се и остаци келије удаљеност дан хода од Цариграда , 2. - излазак кроз Златна врапустињака који се крај ње подвизавао, али данас од та путем ка југу, 3. - кретање копненим путем ка Галипољу, стасвега више нема ни трага, све је зарасло у густу че- ром србском Калипољу, Пољу Калноме, (као што је каловито тинарску шуму, осим необичне успомене на Свету Калипоље код Сјенице на Златибору), граду на земљоузу који Параскеву на Петки дубровачкој. образују Дарданели и Пропонтида, недалеко од Мадита у коме Ипак, најстарија потврда употребе Светитељкиног је епископовао Свети Јевтимије, брат Преподобне матере Петке, србског имена, и то у облику Пјатница-Петница, и 4. - помен Св. оца Јевтимија, који, поштован вековима као освекоја представља и најстарији забележени израз дочени свештени заштитник босфорских морнара, својим чудоткулта Преподобне матере Петке међу Словенима, ворним моштима тада „у Калипољу почива“. свега је десетак или коју десетину година млађа од Посебну тежину, пак, овом сведочанству потоњег архиепискоВалсамонове белешке о уништавању њеног извор- па Новгородског Антонија, који архиепископ постаје 1219, а уминог житија у Цариграду! ре 1232/3. г, годину дана после преноса моштију Светитељкиних Налазимо је у једном од старијих споменика древ- из Каликратије у Трново, на иницијативу бугарског цара Иваноруске писмености, поклоничком путопису на Асена Другог, даје она сасвим неочекивана полуреченица “и Хођење у Цариград или Сказања о светим мести­ носе је на пренесење”, која сасвим недвосмислено указује да је ма у Цариграду Добриње Андрејковича6 (народско- реч о нашој Светитељки, јер о неким надалеко познатим преноруски Јадрејковича), потоњег архиепископа Нов- сима моштију других Параскева у ово доба нема помена. Та опа44 городског Антонија, који је као благочастиви лаик ска упућује нас и на закључак да је редактуру свога рукописа

Антоније Новгородски извршио управо те 1231. г, у време када је до њега допрла вест да је моћни „цар Бугара и Грка”, Иван Асен Други, утицајни зет мађарског краља и од 1228. г. регент малолетног брата умрлог латинског цара Робера д Куртена - Балдуина, уговорио са Латинима и почео припреме за пренос часних моштију Светитељкиних из Каликратије у Трново, ново средиште обновљеног православног, не више Византинског, него Бугарског царства. Престоница старобугарског кана, незнабошца Омуртага, трудом „најхришћанскијег цара” Ивана Асена, добротвора многих православних цркава и манастира, почела је тада да прераста у нову царску престоницу Православља, нарочито после победе над Асеновим православним супарницима Византинцима, на Клокотници 1230. Трново је већ било укрепљено и политички, и неимарски - новим зидинама и дворима и новим црквама, као што је престона црква Свете Четрдесеторице Мученика подигнута у част победе на Клокотници, која је превласти Асеновој над Латинима у Цариграду придружила и премоћ над остацима Византије у Епиру и Никеји. Подједнако важно и потребно Асеновцима као незаобилазна саставница њиховог идеолошког програма, као и свим другим владарским кућама православног и уопште хришћанског света у Средњем веку, било је и духовно утврђење своје престонице, које је Иван Асен Други савршио брижљивим сабирањем у новоподигнутој царској цркви - моштију претежно словенских, у овим деловима Балкана посебно поштованих Светитеља - Св. Ивана Рилског, канонизоване византинске царице Теофаније, Илариона Мегленског, Филотеје Темнишке, Јована Поливотског, Михаила Војина, Свете Петке, па касније и Светога Саве Србског, који се у Трнову упокојио и био сахрањен 1235/6. године.8 Гласови о оваквим збивањима у јужнословенском православном свету морали су стићи и до архиепископа Новгородског Антонија, обрадовавши га посебно вешћу о томе да су се у ратним метежима нетакнутима сачувале мошти словенске Светитељке, којима се поклонио пре тридесетак година, а да сада, усто, предстоји и њихов пренос на сигурно у Трново, да није одолео потреби да то и запише у рукопису који је прегледао. Мање је вероватно да би полуреченица „и носи се на пренесење” могла бити дело неког каснијег редактора, из времена преноса Светитељкиних моштију у молдовлашко Подгорје, данас Јаш, у Румунији, из ризница Цариградске патријаршије, у које су доспеле старањем цариградског патријарха, после принудног пресељења целокупног србског становништва Београда у околину Цариграда 1521, након пада града у турске руке, и то у тренутку када је султан запретио да ће их уништити, уколико их Патријаршија не откупи.

- крај -

фебруар / 2010 / svetigora

1 Сам патријарх Никола Четврти Музалон на патријарашки престо Цариграда, као за Манојла Првог Комнина најпожељнији кандидат, био је уздигнут више силом његовог царског авторитета 1147. г, него вољом саме Цркве, као осамдесетогодишњи игуман манастира Козмидиона. Познато је да се он на самом почетку своје каријере одустао од повереног му архиепископствовања на Кипру, згрожен тиранијом византинских чиновника-утеривача пореза над мјесним становништвом, тако вероватно и примитивношћу кипарског провинцијског житељства, у коме је тада било не мало Словена, његови противници касније искористили као разлог да га 1151. г. са овог престола свргну. Paul Magdalino, The Empire of Manuel I Komnenos 1143-1180, Cambridge 2002, p. 278.

2 Радослава Трифонова, Памети за локалните южносла­ вянски светци в манастирските сборници от XIII в., Медиевистика и културна антропология. С, 1998, 291-306; 3 Татјана Суботин-Голубовић, Петка Преподобна-Петка му­ ченица, ЗРВИ 45, 2008, 177-190.

4 Божидар Вуковић, Празнични минеј, без места издања, 1537, Збирка ћирилских рукописа библиотеке Честера Битија у Даблину (Сигнатура RU-Dublin/149).

5 Словенска митологија, енциклопедијски речник, Београд 2001, п. петак.

6 Путешествие новгородского архиепископа Антония в Царьград в конце 12. стр, СПб 1872.

7 Наведено место из овог Хођења објављено је и у књизи Света Петка, слава српска и заштита верних, Београд 2009, стр. 48.

8 Смиља Марјановић-Душанић, Реликвија, чудотворења и furta sacra, Прилог изучавању српско-бугарских односа током четврте деценије 13. века, ЗРВИ 46, 281-298. В. И исцрпну књигу о овом феномену Данице Поповић, Под окриљем светости, Београд 2006.

9 Лазар Мирковић, Еортологија, Београд 1962, в. Света Петка-Параскева.

Трнова Петка или Петка од Трнова (Трновка) Нагомилано и никада у довољној мери рашчићено мешање култова Светих Параскева ранохришћанских и Свете Петке Нове створило је у 20. веку извесне празнине у еортолошком памћењу наше Цркве, које су довеле до новог израза тога мешања, до стапања Свете Петке Србске, са Преподобномученицом Параскевом Римљанком у лик такозване летње, „Трнове Петке”, која се тако назива и у званичном црквеном календару и, сасвим логично, одавно у простонародној побожности доживљава као последња у низу светица, чијим се празновањем окончава низ тзв. „женских” летњих празника, после Свете Недеље, и Огњене и Благе Марије, са примесама старих сујеверица. А о чему се заправо ради? У наше време многи наши црквени људи једноставно су заборавили да се 26. јула/8. августа, поред Параскеве Римљанке, у Србској Цркви предањски светковало и Пренесење моштију Свете Петке у Трново, а можда, после

боравка њиховог у Видину и пада Видина, и у Србију. Овај свештени догађај збио се јамачно на празник Преподобномученице Параскеве, којој је у прослављању придружена и Петка Епиватска, прозвана због боравка у Трнову и „Петком Трновком“, и тако је летњи празник Параскеве Римљанке постао и спомен-дан Преноса моштију Свете Петке Трновке. Када је сећање на догађај почело да бледи, нарочито после принудног одношења Светитељке Београдске у Цариград 1521. г, епитет Трнова одвојен је у свести народној од ње и пренесен на Римску Преподобномученицу, која се тако претворила у неку бајколику „Трнову Петку“, загонетну и поетичну попут Трнове Ружице. Ето због чега у нашим црквеним календарима уз овај датум већ дуго, веома дуго не стоји назнаке о празнику Преноса моштију Свете Петке Србске и због чега се он као такав литургијски ни не обележава. Потврду оваквог мишљења налазимо у сведочанствима о старијој, вишевековној пракси наше Цркве, на која је указао др Лазар Мирковић. Од 14. века наша отачаствена Црква светковала је на празник Преподобномученице Римске и Пренос моштију Свете Петке Епиватске, која је се од 13. и увелико у 14. в. у србским богослужбеним књигама убраја у србске Светитеље. нпр, у Берлинском србском прологу за септембар-мај (Wuk. 38, Берлинска државна библиотека) из четрдесетих година 14. в. као друга, поред Светог Саве. Штавише, како наводи поменути уважени литургичар старије генерације, „у србуљским штампаним и рукописним месецословима 26. Јулија (8. августа) ни не спомиње се Преподобномученица Параскева, него се каже - ‘У тај дан је пренесење моштију Свете Петке”.9 Да ли је дошло време да се најзад сви тога сетимо?

45

svetigora / 2010 / фебруар

pripovjest

ВОЈИСЛАВ Симов Кривокапић-Ђинодољски

46

стара народна прича из Цуца

Владика Стефан и Никола Голубов

Година 1859. Година давна и за Цуце добро хом млађи и средовјечни људи са нарамцима тешким до педепамтљива. Година сушна, посна, гладна и као све сет кила и други, претежно невјесте и младе дјевојке, које су нопретходне, стално ратна. Година, као и много која силе кртолу уривцима припрћеним на плећима, до тридесет од кад су се Цуце на три вијека прије ове станили кила. Па тако подрањени и уморни тога јутра кренули се ови у сури, безродни и љути крш подловћенски. Да ту пут древног Рисна. Да пређу државну границу и упуте се на живе и да се својим убогим опстанком, боре стал- море и узму који пријеко потребан фјорин, ако им тога дана то но на живот и смрт. Да од туђина сачувају дом и као страним држављанима дозволи аустријска војна стража на род свој. Да у заједници са осталим племенима Гркавцу. Да за продату робу узму у аустријској вароши коју оку црногорским, крвљу бране силом омеђену гра- умертинова зрна, кило соли и цукра, литру уља, печицу сапуна ницу. Да врате славу давно посрнулом отече- и ако је који солад претекао узму по ботиљу жежене ракије и ству. Запис стари - цуцки, овјековјечен је у при- црног приморског вина. чи народној па каже: Светковина народна. Праз- Пошто стража аустријска добро претресе и добро завири у ник угледног племена кривошијског. Код цркве на сваки џак кртоле, бреме дрва и торбу сељачку, да ови вазда Драгаљском пољу, слави се Покров Пресвете Бо- непријатељски окренути према моћној Хабзбуршкој царевини, городице. Слави се свети племенски дан. случајно не носе оружје, пређоше у неко доба граничну постају Датумски гледано по старом црквеном календа- планинштаци цуцки. Испадоше одједном на џаду запрежну, која ру први, а по новом четрнаести октобар те годи- из Грахова и Драгаља води за Рисан. Чу се управо у том трену не. Топло и ведро јутро. Владика которски Стефан сложени пуцањ пушака са врха брда леденичког и здружена Кнежевић, уочи тога дана, дошао са својом свитом звоњава двије леденичке богомоље. Нема им друге, као истона конак код браће Ришњана (запис каже у кућу родном и истовјерном народу са друге стране границе, но да се Јовановића) да би следећег раног јутра, у пратњи у знак особитог поштовања долазећој свити људској, распрте. свих православних свештеника Боке и виђенијих Треба покрај пута достојно поздравит седамдесетогодишњег Ришњана, кренуо се да својом посјетом и Све- владику Стефана. том службом овјековјечи дан Светог Покрова у Поређаше се на путном парапету у низу једног до другог мушки Драгаљу. Но послушјате сад о том догађају причу и женске, да би што достојније и угледније изгледали пред влаиз народа цуцког. Причу, коју ја покушавам описа- диком Стефаном. Договорише се на вријеме, ко ће, кад наиђе ти - оживотворити. поред њих, од њих поздравити поворку црквену и ко ће, ако до Пење се тако уз стрмо брдо рисанско тога јутра тога дође, водити разговор са владиком. на коњима свита поповска и народна. Запис каже На једној од прилично благих путних кривина, за разлику од њих петесетак. На врх брда рисанског или боље оних бројнијих – оштрих, сусретоше се убрзо двије људске колорећи брда леденичког, одакле пуца диван поглед не. Свита на челу са владиком Стефаном и она скрајнута покрај на залив и море Јадранско и одакле почиње гра- пута - цуцка. Прва у покрету, друга у великом ишчекивању и ница вазда слободољубивих Кривошијана. Чека ту застоју, да би то што може и умије, достојније поздравила вивеликодостојнике црквене и госте приморце го- соког црквеног поглавара, за којег су Цуце вазда рачунале, да тово исто толико Кривошијана. Сви Брђани у жи- је безмало њихов владика, колико и кривошијски. Парох риовописним народним ношњама и под оружјем, да сански Вук Поповић, који је био у најближој пратњи рече тада кад Владика крочи на тле кривошијско-леденичко, владици: „Високо поштовани владико, спремите се за који трен овога поздраве салвама из свог приватног оружја. да поздравите нашу браћу Црногорце. Оно су видите они, што И би тако, би како је од раније договорено. Кад сви- тамо стоје у крај од пута и чекају да вас поздраве. Кренули као та великодостојника црквених и других гостију ва- и сваке неђеље на варошки пазар у Рисан, па намјерно застали рошана приморских стиже на врх окомитог брда да вам се поклоне.“ леденичког, чу се једновремено здружени прасак Владика одобровољено Вука припита: „У реду, добро. Само ми више пушака кривошијских и чуше једновремено реците из којег су племена црногорског.“ умилни јек звона са двије Леденичке цркве - цркве „Сви до једног су Цуце, пресвијетли владико“, одговори му Вуко, Светог Николе и цркве Свете Петке. Угођај диван додајући: „То су као што знате наши сусједи, наша ваздашња да љепши није могао бити. За све оне што су тога браћа. Први су граничари са Кривошијанима и познати по храјутра у светом походу кренули пут Кривошијана и брости и поштењу, као иједно племе црногорско.“ све оне што су свету свиту лично дочекали. Онда „Дивно, лијепо, волим их срести и попричати са њима. Чуја сам ја за оне Леденичане - старце, жене и дјецу, који су од прије за ломне Цуце и њихову вишевјековну храброст у бориспред својих домова гледали из дaље необичан би противу Турака. Биће ми то заиста диван угођај, да их од Бога сусрет на њиховом леденичком брду. У то доба и срца јутрос поздравим.“ силом одвојени од браће Кривошијана, одвојени Приближи се убрзо колона достојанственика црквених, низу државном аустријском границом горштака цуц- поређаних и са стране у реду до сложених нарамака и бремеких. на покрај пута - Цуца и Цуцкиња. Жене са обореним погледом Од Цуца је тог јутра кренуло њих више од чет- у земљу, развезале и спуштиле на рамена и плећа црне мараме рдесеторо Цуца и Цуцкиња са бременима крто- и фелове. А мушкарци, исто погледом упереним у земљу, гололе, дрва и другога на пазар рисански. Као и увијек глави са скинутим капама црногорским, које су десном руком кад се иде на пазаре приморске, колона цуцка је држали на прса. Сви до једног прекрстише, а онда у божанствеизмијешаног састава. Мушкарци и жене. Први ма- ном миру сачекаше брзи долазак владике, који кад им приђе и

фебруар / 2010 / svetigora

стаде готово на рукохват првом Цуци, гласно и одсјечно рече: ти владико чуја прије за Цуце?“ „Помоз Бог, синови и кћери моји.“ Владике смирено и познавајући историју Црне Горе: Чу се одједном хорски одговор жена и мушкараца: „Бог ти помо- „Како нијесам сине мој. Да није ништа друго но за онај гао вазда, наш свети владико.“ лањски бој с Турцима па Граховцу, за који је васколиНаста разговор, који је почео владика: „Јесте ли уморни, јесте ли ка Јевропа чула. Ђе су веле Цуце са војводом Миломало душом данули.“ шем освијетлиле образ Црној Гори и Косово осветиле.“ Пошто му приђе и са коња спуштену владичину руку пољуби, Никола: „Велиш ли, велиш. Е је баш тако. Велиш, свијет одговори му у име групе Никола Голубов, педестогодишњак, ис- за нас Цуце знава. Вала Богу вала, дивне уре што је дапод Буковице цуцке: „Јесмо, јесмо добро починули свети влади- нас чусмо.“ ко. Ма и више од тога задајем ти Бога и Божју вјеру, ође стали, да Владика: „Велим, велим јуначе мој. Ма сте кажу тада твоју светост данас с начином како то ваља поздравимо.“ и много страдали, изгинули.“ Никола: „Есмо, есмо, ма Владика: „Хвала вам дјецо моја.“ вала и звек учинили са Турцима. Учинили смо то за Никола: „И теби вазда вала, што си нас с толико бираних људи - част Црне Горе и здравље књаза Данила. За спас овог коњаника за то удостојио.“ нашег крша. За добро наше ђеце. Не треба ти нишВладика: „Рекоше ми да сте Црногорци, да сте граничари са та друго свијетли владико, да би се у то увјерио, но Кривошијнима и да идете на пазар рисански.“ погледај ође, ове наше невјесте и ђевојке, ниједна на Никола: „Тачно ти је тако како си река, свијетли владико.“ главу не носи бијели, но црни фацулет. Корота је код Владика: „Је ли вам колико далек пут до пазара?“ нас велика и дуго, дуго траје.“ Никола: „Како коме, вишини ес. Нама Подбуковичанима треба Владика смирено и пошто се прекрсти изговори најмање пет ура ода, а Пиштећанима и Подаждрељанима гото- покој њиховим душама: „Нека им во од тога упола мање.“ је вазда мир и спокој, а остатку на здравље и боВладика: „Пут је сигурно лош, камењар, тешки непроход.“ дрост.“ Никола: „Јади га знали, а и није. Навикли смо на њ. По њему Никола се иза овога такође прекрсти и изговори: „Вазчепјемо од кад нас је Бог да. Од кад смо се родили. Па мимо да ти вала наш свети и добри владико ђе чуо и ђе не другијех идемо по њему као срне.“ чуо. Памтићемо, задајем ти Бога јемца и Светог Јована Владика: „Па кад сте онда ви први из дома кренули.“ Крститеља, те твоје свете и племените ријечи.“ Никола: „А неђе на уру по поноћи. Неђе кад су се Влашићи из Владика радознало: „Но, да те моја јуначино сад питам, најбоље виђели.“ Владика: „Ух добар поранак и доста неспавања. какву сте годину имали? Како је фрут понио? Оће ли га Иду ли све Цуце пут пазара рисанског.“ бит довољно за ову зиму?“ Никола: „Не мој добри Владико, не јадан. Ми смо Подбуковича- Никола се, мислећи: „Година је мој добри и свети влани, Пиштећањи и Грубодољани окренути Рисну. Доњозаљуцани дико била грдна. Ка и много раније у овом кршу. Суши Гребчани Котору и Цетињу, а Мало Цуце Тршењевци и Рокоча- на да те Бог велики сачува. Понеки дочић је понешто ни, Нишићу и Граову.“ и родио а неки не вала, но с њега, ни сјеме се не може Владика, смијући се: „Па колико су те Цуце онда велике? То је узет. Но научили су Цуце, да су вазда гладни и жедкако чух велики простор.“ ни, па ће и овај пут претећ. То нас држи и соколи, да Никола: „Велик да Бог поможе. Има нас седам стотина пушака ће доћ’ бољи дани. Биће да ти толико, да с мало пуре, два батаљона.“ млаћенице и горкијех трава, завремо нејач и старе. Владика: „Дивно. Благо књазу Данилу и Црној Гори са вама.“ Помоће нам кажу Русија и господар да зиму, како тако Никола помало срамежљиво, ма и испитивачки: „Јеси ли ти све- скапуламо. А онадер право зборећи одићемо вазда у чете, да што преко границе турско и аустриско закучимо.“ Владика мирно и болећиво: „А је ли то, мој јуначе, лијепо да туђе отимате? Па и ако је турско и аустриско. То особито за ово доба, није то добро што чините.“ Никола изненађено и одрешито: ''Свака ти је света што је рече мој Владико, па и та што је јутрос рече. Но кад наступи глад у наш крш, кад се прибију утробице за рбат, онадер се иде у печобраз. Па ђе се стигне и докле се стигне. Глад је чудо мој владико, мој свети оче. Она нема ни очи, ни душе, ни

47

svetigora / 2010 / фебруар

48

образа. Па ако ћемо право неки би тадер и кидисали на братско, на црквено, Боже ме прости. Онадер и ти бажљиви Турци, пас им се меса напотеза. Ти, тамо они, Турци корјенићки и нишићки, ђавољи вазда били, арају наша добра. Отимају мал, пале нам домове, убијају нејач и пасји синови веле, ово вам је зато што не пристајете да плаћате арач и не признајете наше царство.“ Владика изнова, врло смирено и лагано: „Право је и поштено и од Бога и од народа, да се од сваког зулума браните. Али вас ја молим, зулум не правите, тамо ђе није било повода. Стрпите се још мало, кад сте толико вјекова претходно истрпјели. Доће ако Бог да бољи дани. Помоће вас господар, Русија и ваша истородна и истовјерна браћа са Приморја. Црној Гори данас или икад, на њене границе неће више смјет да ударају зулмућари турски. Црној Гори је веле обећано, да ће добит своје границе, да ће бит држава. Да више неће бити вилајет турски. Јевропа је веле узела Црну Гору напокон у своје наручје. Турци ће веле, вјерујте ми, подаље одит да је више не харају и не пале. А онда, Црна Гора је као иједна покорена земља искрварила и осиромашила, бијући се сваки убога дан са Турцима. Мир и само мир, треба сад Црној Гори, синови моји.“ Никола, одобровољено и доста озбиљно: „Вазда ти вала. Из твојих уста у Божје уши. Да Бог да да све будне тако како рече свети владико.“ „Амин, Боже дај“, одговори владика, па настави: „Би да те, јуначино моја, сад питам, како се сусријећете са ћесаровцима? Имате ли са њима мука, кад границу прелазите?“ Никола замишљено: „Хм. Имамо и немамо. Како кад. Кад им је воља, ево ти их на рану да их привијеш. А кад није, ево ти их да нас гоне ка Бог ђавоља. Стрва да нам не виде. Велим ти, кад им је воље мој добри владико, пусте нас про границе. Кад није врну нас окле смо и дошли. Па онадер мој Цуца, мој гладнове сналази се како знаш и умијеш. Лацмани су тој мој владико. Није им вјероват, не.“ Владика опет благо и у пола гласа: „И с њима синови моји будите лијепо. Моћни су. Јаки су. Као икад од кад постоји њихово велико царство. Онда, потребни су они вама, а не ви њима. Преко њих и уз лијеп одношај и ријеч вазда морете саћи на море. Па онда купит и продат оно што вам је за живот потребно у та ваша стрма брда. А онда синови и кћери моји, тако ћете се из дана у дан, сретати са својом браћом у Кривошије у Боки. Велим вам злу не требало, вазда се можете испомагат и чуват између себе. Држат, то што највише можете, до наше свете православне вјере.“ Никола, са скинутом капом дубоко се поклони и рече: „Вазда ти за тако лијепе ријечи свети владико, са наше банде велика хвала, милост и љубав људска. Вала ти на мудром збору. Вала ти што си нас јутрос удостојио пажњом и молитвом. Памтићемо те твоје ријечи, ка икад наш племенити чоече.“ Владика, тронут ријечима Николе, настави: „Немојте ми се моја добра ђецо уопште захваљивати. Ово је моја света и патриотска дужност. Ово је моја преве-

лика љубав, да вас једног дана видимо слободне и уједињене са браћом у Боки. Но, да вас још нешто питам. Који сте по роду и коју крсну славу славите?“ Никола: „Међу нама је велика вишина Кривокапића, па онадер Банићевића, Перовића и Пешикана. Има међу нама јутрос и избјеглих из Херцеговине, као што су Лукачевићи и Балорде. Кривокапићи, Перовићи и Банићевићи, веле да су некада били један род и сви славе Светог Јована зимског. Пешикани славе Ђурђиц, а пребјези из Херцеговине, како који, једни славе Ђурђевдан, други Петковдан, трећи Никољдан и тако редом. Но, да ја тебе нешто сад питам, ако ми дозволиш свети владико. Знам да иташ и да си на прешу кренуо пут Кривошија.“ Владика, смјешкајући се: „Питај слободно сине мој. За мој народ и за такве као што си ти, вазда имам времена.“ Никола, срамежљиво: „Окле си, Бога ти? Ђе ти је род и дом?“ Владика: „Ја сам из села Цестова, из Горње Далмације.“ Никола: „Имали вас колико, душе ти очине, данас у вамилији?“ Владика: „У мојој родној кући има нас око шедесеторо чељади.“ Никола: „Сретне куће и лијепа соја, Богу вала.“ Па пошто мало оћута: „Еси ли, Бога ти познава Владику Рада?“ Владика: „Јесам, како да не и сретали се толико пута. Велики чојек. Бастадур за све Црногорце и нас који вјеру његову славимо. Жалим за њим. Био је велики Србин.“ Никола: „Вала Богу, вала како му наликујеш. Ма све ми се чини, ако ме очи не варају, да сам те гледа на Цетиње, кад се оно наш свијетли књаз Данило женио.“ Владика: „А зар си тад био на Цетиње?“ Никола: „А како да не, чоче. Пециво сам му на дар понио испред Подбуковичана.“ Па онда кочоперно: ''Виђи, владико, да ти и ово речем. Да ми је ланик књаз Данило кад смо се врнули са Граовца и похвалио ме, образа ми, ка иједног Црногорца. И то чујеш ме, пред двором на Цетиње, ђе је био војвода Мирко и војвода Милош.“ Владика: „Дивно, лијепо и ја ти честитам на јунаштву и на твојем данашњем збору и да ти речем, био сам на свадби кад се књаз Данило женио. Но, да те питам кад си толико вичан дивном разговору, оли ми рећи како ти је име и од којих си?“ Никола се поисправи: „Ја сам Никола Голубов Кривокапић. Испод саме Буковице. Отац ми је Голуб Вујадинов са Николом Перовићем, био једини Цуца, да вазда мири све оне који је Свети Петар Цетињски формирао на Цетињу 1799. А унук сам великог војводе цуцког Вујадина Вукова, који је веле био кнез Вељих и Малих Цуца.“ Владика, погледујући на вријеме, рече: „Вријеме је ђецо моја, да се раздвајмо. Вама је хитат на море, да на пазар стигнете што прије и та тешка бремена снесете што прије. А мени и браћи Кривошијанима, да на вријеме стигнемо и обавимо свету службу код цркве Драгаљске. Остајте ми онда збогом моје храбри Цуце. Крените се пут мора, од мене вазда благословени били. Много сте данас затрајали.“ Никола, љубећи га поново у руку, рече: „Није нама свети и добри владико, кад смо имали велику срећу, да те сретнемо, ни до какавог итања. Није нам стало, вјеруј Бога, овако би остали с тобом да причамо. Што се оно вели, три дана и три ноћи. Да нам онадер ни један пут не би било тешко, па да веле ено вас Цуце у Рисну данас чекају златни фјорини.“ Раздвојише се у један вакат владика Стефан и његова пратња с Николом Голубовим и његовом дружином. Први се пут Драгаља убрзо станише чувеним Лупоглавским кланцем, а други низ стрмо брдо леденичко-рисанско у град Рисан.

митрополит трикалски и стагонски ДИОНИСИЈЕ

ТРИ ПРИЧЕ ИЗ ФАШИСТИЧКИХ МУЧИЛИШТА

Преузето са Православие.Ру са руског Марија Живковић

фебруар / 2010 / svetigora

- наставиће се -

ПОНТИЈСКИ УЧИТЕЉ - прича друга ече, трпезарија. Логор је узаврео. Затвореници проваљују као необуздани талас. По реду, један другоме саопштавају новости. Ријечи су сувишне тамо гдје догађаји говоре тако краснорјечиво. Два корака до трновог вијенца логора: десетак логораша копају дугачку јаму. Некакава језа пролази кроз затворенике. Сви се за секунду окрећу на ту страну у нијемом ужасу. Неки прилазе ближе. Затим те затварају да једеш и спаваш. Ћелија поприма неки познати већ жалосни облик. Врата се затварају. Дуп!.. Као гробни камен. Долази ноћ. Мирис свјеже раскопане земље пуни тамни простор фантазија. Удубљење постаје дубље, дубље и у себе смјешта многе, безгранично многе – у дубини блиједи ликови стријељаних. О, ко ће пјевати у ноћи Павла Мела? Ко ће постројити у ред, једну за другом све језиве ноћи фашистичких конц-логора, тако да би успињући се по степеницама њихове невине боли, изашли на чист ваздух атмосфере Христове. Ах, кад би могли искористити тај велики дар доброга Бога ради нашег спасења... Јутро нас затиче на смрт тужне. „Нека ме мимоиђе, Господе... Али нека буде воља Твоја!“ Ланац робијаша. Посматрамо занијемјеле људе, који пролазе мимо нас.. .Срце се стеже: два... четири... осам... десет... двадесет... четрдесет. На самом крају он! Дакле, и он такође? У својој најбољој одјећи. Промиче погнуте главе. Црнпурастог лица, полукружних обрва, замишљено. Јоанис Пападопулос. Пријатељ и брат, о Господе. Добри садруг у боли, чврсто корача ка мјесту казне. О, горка истина! Али тјешим се. Знам, да тај Грк учитељ у овај час не борави у овом свијету. Увјерен сам да је у ватреној ширини његова душа већ прхнула и маше крилима пед троном Саздатеља и исповиједа се лицем у лице. Када је прошао поред мене, нијесам се уздржао: - Дакле, и тебе такође? И тебе? Брзо му прилазим.

-Да, одговара. Глас му не дрхти. Поглед му је чврст. - Праштај. Моли се да ми Господ да снаге. Наређују му да се удаљи од мене, тако да нијесмо успјели да се загрлимо. Схватио сам дубине његове душе пред светом иконом Господњом. Изданак хришћанске понтијске породице. Рационалан, уздржан, скроман, моралан. Чиста душа, испуњена високим захтјевима и племенитим идеалима. Био је учитељ који је схватао светост свог звања, маштао је о живом буђењу свог народа из духовног сна, у који је погружен. Са ентузијазмом је радио са дјецом – тим пластичним материјалом, старајући се да њихове душе донесу добре плодове у атмосфери љубави Христове. Религиозни препород је био неопходан и једини услов, да би се на-

род поново уздигао. Свој живот је основао на јеванђелском закону, надахњујући се њиме као домаћин породице и отац. Служећи у Ритини, област Катзрини, он је преузео на себе бригу о дјеци, која нијесу имала мајку, а отац им је био један од подвижника који су се борили за слободу поробљене отаџбине. Тога је било прилично, „рвао се са лавовима“ и убрзо је стајао пред стрељачким водом. Када је завршио своју исповјест, извадио је, памтим, из џепа мали Нови Завјет. Отворио га и дао ми да прочитам записано на корици.

- То је мој завјет, казао је. - Чини ми се да је одавде, гдје се налазимо, неопходно предвидјети све. Пажљиво сам га читао опет и опет. Оно је било пропуштено кроз филтер хришћанске вјере, без ичега сувишног, и учинило ми се да је прозрачно и трајно као комади кристала. И до данас сам таквога мишљења. Забиљежио сам то завјештање у свом дневику и сада га преписујем овдје: „Славној нашој Грчкој остављам двадесет пет година служења и моју дјецу, коју сам, много се трудећи, обучавао и васпитавао на хришћански начин и достојно Грка. Вјерној мојој сапутници, мојој драгој жени, остављам бригу о вољеној нашој дјеци. Вољеној нашој дјеци – ово свето Јеванђеље, зато што их само оно може учинити срећним. Непријатељима мојим, који су по свему судећи, учествовали у свему што се десило са мном – опроштај.“ У све четири тачке садржана је нека философска концепција живота која доноси добар плод. То завјештање Грка, понтијског учитеља из далеке историјске грчке земље, потврђено крвавим печатом мученичке смрти, постаје завјет за сваког Грка. У мени ради невидљива сила, како би створила неко зближавање. „Хришћански препород ће спасити Грчку.“ „Ја сам Грк – православни свештеник.“ Те двије идеје на крају се сливају у мени, у једно нераскидиво повезано двојако постојање. Двије личности: Јоаким Љуљас, апсолвент Халкинске школе и Јоанис Пападопулос, учитељ из Понта. Учитељ, којег су заносили чисти хришћански идеали; свештеник, коме је принцип - љубав према домовини. То је и мој двоипостасни идеал. Амблем новогрчке културе, која је већ почела свој успон.

pripovjest

У овом броју доносимо другу причу из књигедневника „Мученик“ митрополита трикалског и стагонског Дионисија (1907-1970), који је један од најпознатијих подвижника и црквених дјелатника Грчке Православне Цркве у ХХ вијеку. У књизи он излаже оно што је видио и преживио у фашистичким конц-логорима.

49

svetigora / 2010 / фебруар

medicinA

50

данашње вријеме велики je број пацијената који траже лијекове за различите поремећаје везане за нервни систем и неке душевне поремећаје као што су неурозе, депресије, психичка напетост, несанице, проблеми везани за нека сомр. фарм. спец. матска обољења: лупање ДРАГИЦА Бојовић срца због неурозе, лоша мождана циркулација, заборавност, лоша мишићна координација због психичке исцрпљености и друго. Поремећаји сна спадају међу најчешће медицинске (психијатријске) симптоме и знакове које болесници саопштавају. Група природних наука, прије свега неурофизиологија, неуропсихијатрија, психологија су верификовале да скоро двије трећине свога живота људско биће проведе спавајући. Свакако да то није изгубљено вријеме, како се понекад мисли, напротив. Подсјећања ради кажимо да управо спавање окрепљује и заједно са тзв. стваралачким сном унапређује комфор и квалитет сваког човјека. Успављивање као процес одвија се сукцесивним удаљавањем од стања будности преко кризног стања полусна, до дубоке уснулости. Познато је да се у првом сату спавања јављају тзв. брзи покрети очних јабучица. Ова фаза праћена је губитком тјелесних покрета, осцилацијама крвног притиска, срчаног рада и дисања. То је тзв. РЕМ фаза спавања, која се јавља 4-5 пута у току спавања и траје око 20 минута. Нормалан сан одвија се ноћу. Човјекова потреба за спавањем зависи од узраста. Плод у мајчиној утроби почиње да спава у осмом мјесецу развоја. Најдуже се спава у првим мјесецима живота. Новорођенче спава 20-21 сат, дијете до 7 година 10-14 сати, одрастао човјек 7-9 сати, старе особе 5-7 сати. За верификацију и подјелу поремећаја спавања постоје различити критеријуми. Неки користе DMSIV критеријуме (амерички класификациони систем), други критеријеме ICD-10 (десета међународна класификација болести). Међународна класификација болести у одељку менталних поремећаја, наводи само неорганске (психијатријске) поремећаје спавања, док се органски настали поремећаји наводе приликом описа појединих органских система (апнеја, код респираторних поремећаја и друго). Позадина неорганских поремећаја сна је емоционалне (психичке) природе. Значи поремећај спавања је превасходно пропратни знак неког менталног или соматског поремећаја (дисфункције). На основу клиничке слике може се препознати да ли је поремећај спавања самосталан поремећај

или је симптом неког другог поремећаја. Поремећаји сна дијелe се на disomnije-проблеми везани за започињање спавања и parasomnije-ненормалне појаве које се јављају током сна (ноћне море). Сматра се да серотонергични, норадренергични неурони и неурони који садрже ацетилхилин управљају сном. Главни симптоми неорганских несаница су: тешкоће успављивања,честа буђења у току ноћи, рано јутарње буђење. Постојеће стање праћено је преокупацијом o несаници, забринутошћу од потенцијалних последица, потом депресивним расположењем, отежаним професионалним и социјалним функционисањем. Дијагностика поремећаја сна заснива се на више клиничких поступака. Узрок несанице могу бити: психичка обољења, психофизиолошка обољења, употреба алкохола и лијекова, органска обољења (респираторна-кашаљ, болови), смањена физичка активност, употреба стимуланаса (дуван, кофеин). Терапија поремећаја спавања Ако је несаница последица пролазног анксиозног стања (напетости, нервозе, раздражљивости... насталог због нпр. испита, исцрпљујућег рада, сукоба са колегама на послу, породичних проблема..) за олакшавање ових тегоба препорука је почети са природним, биљним препаратима. Ако анксиозност није пролазног карактера и јавља се здружена са депресијом (симптоми су: поремећај расположења, недостатак мотива, губитак апетита, осјећај кривице, смањена способност за обраду информација и извлачење логичних закључака, губитак емоција) веома важно је потражити стручну помоћ, прије свега од психотерапеута (ако се ради о узрочним догађајима који су скривени у подсвијести) или неуропсихијатра (ако су разлог болести биохемијски поремећаји неуротрансмисије у централном нервном систему). У биљној апотеци „Св. Василије Острошки“ у Подгорици, наћи ћете низ препарата за олакшавање проблема несанице и разних анксиозних стања: -чај за смирење, -чај против несанице, -мед са екстрактима биљака за смирење, -готови фармацеутски препарати на бази валеријане, кантариона, матичњака, -препарати арома терапије (миришљаве свијеће, ручно прављене, натопљене етарским уљима, мирисни тамјан - чије паре смирују и дезинфикују простор у коме се борави). Биљке које улазе у састав фитофармака који олакшавају проблеме код несаница и анксиозних стања су следеће: Valeriana officinalis L. Valerianaceae- валеријана, одољен, мацина трава. Расте на влажним мјестима поред ријека. Од биљке се користи коријен са ризомом. Коријен се вади из земље у прољеће и јесен, очисти, опере, расијече по дужини и суши на 400С. Cиров коријен је благог мириса који се сушењем повећава, а дужим стајањем постаје изузетно непријатан због стварања изовалеријанске кисјелине. Коријен садржи: етарско уље: монотерпени (камфен, борнеол, пинен, борнилацетат, борнилизовалеријанат), неиспарљиви монотерпени (иридоидна једињења-валепотријати који су нестабилни при темп. већој од 400С и уз прису-

ство влаге), сесквитерпени (кариофилен, кадинен, валерианон, валерианал) и неиспарљиви сесквитерпени (валеријанска киселина, хидрокси-ацетоксивалеријанска киселина, валеранон, елемон). Од биљке се користи сам коријен, у чајним мјешавинама, у облику тинктуре и све више готови стандардизовани суви екстракти од којих се израђују фармацеутски облици (капсуле, дражеје). Веома је омиљено средство за смирење, са веома ријетким нежељеним дејствима, није познато да изазива навикавање. Биљка испољава седативно, антидепресивно, спазмолитичко и благо хипотензивно дјеловање (посебно у комбинацији са глогом). Користи се за смирење код узнемирености различитог поријекла, код наглих промјена расположења, код несанице олакшава наступање сна, продубљује га и продужава, код благих депресија, мигрене, грчева у желуцу и цријевима, код менструалних болова, реуматизма. Може да се комбинује са другим биљкама које испољавају седативно дјеловање (нана, мелиса, липа, хмељ, камилица). Не комбинује се са кантарионом! Препоручује се узимање прије одласка на спавање по шољица топлог чаја.

Melissae officinalis L. Lamiaceae - матичњак, мелиса, пчелиња љубичица. Од биљке се користи лист, сасвим отворен, сочан, мириса на лимун, сакупљен непосредно прије цвјетања биљке. Суши се у хладу или у сушницама веома кратко на температури највише до 400С. Лист садржи: етерично уље (гераниал, нерал, гераниол, цитронелол, линалол, геранилацетат, β-кариофилен), флавоноиде (кверцитрин, рамноцитрин, деривати апигенина и лутеолина), фенолкарбонске киселине, катехинске танине, тритерпенска једињења, депсидну и розмаринску киселину. Мелиса испољава седативно, спазмолитичко, карминативно, антибактеријско дјеловање. Користи се за смирење код поремаћаја сна, мигрене, стомачних тегоба.

Humulus lupulus L. Cannabaceae, хмељ Користе се од женских биљака шишарке (Strobul)

фебруар / 2010 / svetigora

и у њима длаке (Lupulin). Садржи: танине (хумулотанинску киселину) флавоноиде (ксантохумол-халкон, кверцетин,кемферол), амине (триметиламин, холин). Испољава седативно и хипнотичко дјеловање. Користи се код неуралгија, несаница (изазваних немиром, бригом, свакодневним стресом), узнемирености, неуроза.

Hypericum perforatum L. Hypericaceae, кантарион, богородичина трава. Убира се вршни дио биљке у цвијету, суши у хладу на промаји или у сушницана на највише до 400С. Веома је омиљен у народу и у традиционалној медицини користи се и за унутрашњу и спољашњу употребу. Комплексног је састава. Садржи: етерично уље у траговима, танина до 10%, тритерпене, стероле, хетерозиде, фенолкарбонске киселине, флавоноиде (хиперин, изоквертетрин, рутин, нафтодиантронска једињења (хиперицин, псеудохиперицин, протохиперицин), флороглуцинолска једињења (хиперфорин, псеудохиперфорин). Кантарион испољава: антидепресивно, антисептичко, антифлогистичко, антивирално дјеловање. Користи се код психовегетативних сметњи, лакших депресија, код несанице, нервозе и немира у менопаузи, код губитка концентрације и апетита, за зарастање рана и гризлица код чира на желуцу и цријевима, код колитиса. Споља за лијечење опекотина, за зарастање рана, екцема. Сматра се да је механизам антидепресивног дјеловања у инхибицији ензима моноамино-оксидазе (МАО) који оксидише све катехоламине у централном нервном систему. Не комбинује се са неким биљкама, а никако са синтетским антидепресивима. Мentha x piperita L. Lamiaceae – нана, мента. Лист нане садржи: етерично уље, фенолкарбонске кисјелине, танине. Дјелује спазмолитички и релаксантно. Користи се за смирење, против болова, улази у састав мјешавина намијењених против несанице, неуроза, менструалних болова.

Matricaria chamomilla L.Asteraceae - камилица Од биљке се користи цвијет. Садржи етарско уље (хамазулен, ά-бисаболол), флавоноиде (апигенин), кумарине. Користи се за смирење код разних неуроза, даје се дјеци код грчева у стомаку и за миран сан. Седативно и анксиолитичко дјеловање приписује се флавоноидима, прије свега апигенину за кога се сматра да дјелује на

51

svetigora / 2010 / фебруар

централне рецепторе за бензодијазепине. Присуство триптофана у цвастима, прекурсора 5-НТ и GABA, може да објасни седативно дејство камилице.

Lavandula angustifolia Miller, Lamiaceae - лаванда Од биљке се користи цвијет који се убира прије потпуног цвјетања биљке. Активне компоненте су: етарско уље (линалол, линалил ацетат, лимонен, цитрал, камфор), хидрокси кумарини, танини. Утврђено је да етарско уље има анксиолитичко и антиконвулзивно дјеловање. Даје се код поремећаја расположења, замора, несанице. Лаванда је медоносна биљка и познати је мед од лаванде посебно користан за дјецу са проблемима опструктивног бронхитиса и астме. Код привременох несаница које трају до мјесец дана није увијек потребно тражити помоћ психијатра нити гутати таблете за спавање. Ако су узрок несанице бука, свјетлост, промјена кревета, промјена шеме спавања (ноћни рад) можете ријешити увођењем одговарајућих промјена у својој свакодневници као што су шетње у вечерњим сатима, пред спавање попити шољу топлог чаја или млијека, избјегавати стимулативне напитке, пушење. Затим стварати навику за читањем молитава прије спавања од, прије свега Светих љекара: Св. Козме и Дамјана, Св. Пантелејмона, Св. Луке и др. За ублажавање лакших психичких проблема као што су несанице, неурозе, разна анксиозна стања, можете почети са наведеним природним препаратима. Ако не наступи побољшање значи да се ради о озбиљнијем здравственом проблему. Обавезно се јавити љекарима који се баве наведеном проблематиком (неуропсихијатри, психотерапеути) и који ће вам уз помоћ терапеутских разговора и медикаментозне терапије олакшати превазилажење насталих сметњи.

52

Упозорење! Веома често ми се обраћају пацијенти који траже савјет за употребу одређених, често сумњивог квалитета биљних препарата, који су израђени од стране некомпетентних људи (тзв. надриљекара). Неријетке су и притужбе о нежељеним дејствима истих. Обавеза сваког човјека је да има изграђен одређени ниво здравствене културе која олакшава процјену квалитета свега што се нуди на тржишту (преко разних часописа, тв-емисија, реклама). Приликом одабира чајних мјешавина, готових биљних фитофармака, дијететских суплемената и других природних производа у сврху лијечења и превентиве, обавезно погледајте декларацију, да ли је издата од референтне лабораторије и да ли је препарат израђен под надзором стручне особе. Када су у питању савјети тражите их искључиво од стручне особе. Ако имате питања у вези са овом темом можете се обратити на мејл адресу dragicabiljna@t-com.me.

ПОСЛЕДЊА МОЛИТВА Док идем, Господе, тешким путем, Нек ми над њим ријеч свијетли! Јер кроз њу ми се указаше Прве зоре, први пијетли ...

Ако нијесам никако смого Жеженог сунца сјај да скинем, Па кад ме у грлу ријечи пеку Дај ми у њима да починем!

И да свој вјечни сан проснијем у слову што ме зазва варком, Нека у ријечи сав потонем Расточен њиховом снагом јарком.

ДРАГОМИР Брајковић

poezija

Ч

prikaz

асопис „Логос“ студената Православног богословског факултета Универзитета у Београду, представљен је подгоричкој читалачкој публици у Духовном центру. Говорећи о циљевима и темама које објављује овај часопис, Крсто Станишић, студент Богословског факултета у Београду и члан редакције, истакао је да је циљ часописа „Логос“ првенствено да се хришћанство студентима представи на аутентичан, али популаран и приступачан начин. „Текстови су прилагођени, без уско стручних теолошких термина, тако да сви могу да читају без проблема. Битан циљ овог часописа је и обезбјеђивање простора у којем се студенти могу изразити, и тако се отвара перспектива за сарадњу студената и професора нашег и осталих факултета. Координатор нашег пројекта је проф. др Родољуб Кубат, који предаје Стари завјет. Хришћанство какво данас познајемо, које има традицију од 2000 година, оставило је неизбрисив печат на историју човјечанства, на културу, умјетност, музику. „Логос“ покушава да испрати како је и у којој мјери хришћанство утицало на све ове области, као и на савремени начин живота. Већина има утисак да је Црква организација која се слијепо држи традиције и које је застарјела, али као што је Христос увијек савремен, таква је и Његова Црква“, казао је између осталог Станишић. Сва три броја објављена у новом, популарном издању обрађују У Подгорици је промовисан „Логос“, часопис студената Православодређену тему, па је тако први ног богословског факултета из Београда број био посвећен милосрђу, у филозофије робије’ и многи други текстови. Ту су другом је било ријечи о инкултурацији, односно о томе како интервјуи са проф. Владетом Јеротићем, Петром је хришћанство које се током вјекова прожимало са разним Јевремовићем и Небојшом Јовановићем, затим културама и цивилизацијама, преобразило старе паганске је ту студенстка страна и на самом крају је некрообичаје и дало им нови, дубљи и виши смисао. Тема трећег лог наше покојне студенткиње Саре Трајковић“, броја је стрес, увијек актуелан пратилац нашег живота. казао је између осталог Станишић. „Поред главне теме, трећи број ‘Логоса’ има десет рубриО теми трећег броја, говорио је Далибор ка које обрађују широк спектар тема. Између осталог, ту се Милаковић, парох подгорички. Уз промоцију могу прочитати и разни занимљиви текстови о Светом Пис„Логоса“, публика је уживала и у звуцима виолиму, рубрика ‘Културни светионик’ пише о Јовану Јовановићу не Петке Станишић, уз пратњу пјевница школе Змају, ‘Путопис’ приказује Москву, ‘Насљеђе’ говори о археовјеронауке при цркви Св. Ђорђа у Подгорици. лошком истраживању у Лепенском виру, ту су и текстови ‘Позориште и хришћанство у средњем вијеку’, ‘Његош као богослов свјетлости’. Једна од највећих рубрика у часопису Преузето из дневне новине је ‘Свијет око нас’, гдје се могу наћи текстови о поп и рокен„Дан“ од 20. 01. 2010. г. рол музици, потом ‘Достојевски између фиолозофије наде и

Часопис „Логос“ аутентичан и популаран

фебруар / 2010 / svetigora

53

svetigora / 2010 / фебруар

reagovawa

Архиепископ цетињски и Mитрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ

54

Примједбе на нацрт закона о

заштити од дискриминације Министарству за заштиту људских и мањинских права Црне Горе

М

итрополија црногорско-приморска и жалост, не представља документ за који се може рећи да га Епархија будимљанско-никшићка сматрају одликује јасноћа норми и правно-техничка уједначеност. да је у Црној Гори неопходно да се, по- Предложене норме у Нацрту закона су тако широко ред Закона о заштити од дискриминације, што постављене да у будућности могу представљати извор прије донесе и Закон о правном положају црка­ бројних неспоразума и не само веома разноликих него и ва и вјерских заједница. На тај начин би се, најдиректније супротстављених тумачења. између осталог, спрјечавала дискриминација Прије свега, назив закона одудара од његове суштине. С обграђана по основу вјероисповијести и зиром да у Нацрту закона не постоји ниједна казнена одреддискриминација Цркве и вјерских заједница ба онда се са пуним правом може говорити не само о оправкојима ти грађани припадају. Ретроградност даности оваквог назива него и оваквог текста закона. Заважећег социјалистичког Закона о правном кон најбоље штити оне којих се тиче када прописује казне положају вјерских заједница („Службени лист за оне који крше закон. Отуда су апсолутно примјеренији и СРЦГ“, бр. 9/77, 26/77, 29/89, 39/89, „Службе- прихватљивији сљедећи називи за овај законски акт Закон о ни лист РЦГ“, бр. 27/94 и 36/03) је управо про- забрани дискриминације, Закон о сузбијању дискриминације извела читав низ системских и систематских или Закон о заштити равноправности. Управо и због тога што дискриминација вјерника, држављана Црне је и наслов радног текста Нацрта од маја 2009. године глаГоре, као и Митрополије црногорско-приморске сио Нацрт закона о забрани дискриминације. Није јасно из као канонски и законски легитимног представ- којих је разлога наслов промијењен када је и Венецијанска ника Православне Цркве у Црној Гори. комисија своје мишљење дала о Нацрту закона о забрани Такође, указујемо и на дискриминацију Право- дискриминације и тај је назив свуда у тексту и коришћен. славне Цркве, али и других традиционалних Примјећујемо да је у Нацрту закона коришћен веома веливјерских заједница, у погледу реституције не- ки број страних израза почев од израза дискриминација преправедно одузете имовине Цркве и вјерских ко мобинга, сегрегације и сличног, иако за наведене термине заједница за вријеме једнопартијског комуни- постоје наши древни и лијепи изрази. стичког система. Закон о повраћају одузетих Подсјећања ради, у радном тексту Нацрта закона од маја 2009. имовинских права и обештећењу („Службени године, који је упућен Венецијанској комисији на преглед и лист РЦГ“, бр. 21/04) и Закон о измјенама и до- изјашњавање, чланом 24. је била предвиђена и заштита од пунама закона о повраћају одузетих имовин- дискриминације по основу вјере. Тај члан је био формулисан на ских права и обештећењу („Службени лист РЦГ“, сљедећи начин: бр. 49/07) су, на жалост, дискриминаторни прав- „Дискриминација по основу вјере постоји ако се постуни акти који су Цркву и вјерске заједнице, које па противно обавези непристрасности државе према потражују одузету имовину, заправо искључили вјерским заједницама, а нарочито ако се посебне слободе из процеса реституције. и права неоправдано обезбјеђују припадницима појединих Црква Христова у темељу свог учења има ис- вјероисповијести или се неоправдано одбија признање тину да се сви људи у свим народима, време- појединих вјерских заједница. Дискриминација постоји и ако нима и на свим континентима рађају слободни се поступа противно начелу слободног исповиједања вјере, и једнаки пред Богом. Отуда Свето Јеванђеље односно ако се лицу или групи ускраћује право на стицање, као темељ хришћанског учења и понашања пра- одржавање, изражавање и промјену вјерских увјерења, као и вославних хришћана кроз вјекове и све до да- право да се поступа у складу са својим вјерским увјерењима“. нас представља, слободно се може рећи, први Венецијанска комисија се у свом мишљењу о радном тексту међународни и свевременски документ против Нацрта закона о забрани дискриминације (бр. 541 од 12. октодискриминације пошто, по ријечима Светог Апо- бра 2009. г/усвојено на 80. пленарној сједници од 9-10. октостола Павла, „нема Грка ни Јеврејина, ни роба бра 2009. г.) о члану 24. изјаснила на сљедећи начин: ни слободњака, ни мушког ни женског, него су „Наслов члана треба промијенити тако да гласви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28-29). Управо си „дискриминација на основу религије или вјеровања Црква Божија, која од свог постанка проповиједа (вјероисповијести)“. Одговарајући амандмани би такође треслободу и једнакост људи пред Богом и међу со- бало да буду направљени у тексту наведеног члана. бом, представља прву антидискриминациону Први став забрањује дискриминацију само од државних влаинституцију људског рода и вјековима се, иако сти, а неупитно је да и приватна лица могу учинити дискрије безброј пута кроз историју са својим вјерним минаторски чин против друге особе на основу религије или народом била не само дискриминисана него и увјерења. Овдје још једном изгледа да је опсег употребе оног најстравичније гоњена, бори против свега што Нацрта закона ограничен само на јавно-правну област. унижава људско достојанство и спутава слободу Венецијанска комисија подсјећа да се Закон о забрани која почива на одговорности. дискриминације мора примјењивати на јавне функционере, Нацрт закона о заштити од дискриминације, на као и на физичка и правна лица у јавном и приватном секто-

фебруар / 2010 / svetigora

ру у свим областима“. и свих облика религиозног удруживања и то не Потпуно је било природно да радна група уважи и угради само у јавно-правној него и у приватно-правној мишљење и препоруке Венецијанске комисије у Нацрт зако- области. на. Међутим, поступљено је супротно – члан 24. радног текста Проблематична је и формулација и поставка члаНацрта закона, који се односио на „дискриминацију по осно- на 14. Нацрта закона, који се тиче дискриминације ву вјере“, избачен је из Нацрта закона, који је, на предлог Ми- у коришћењу објеката и површина у јавној упонистарства за заштиту људских и мањинских права, усвојила треби. Тумачењем овог члана стиче се утиВлада Црне Горе и ставила га на јавну расправу. сак да ниједна јавна површина, па чак ни шкоУ Нацрту закона, дакле, као један од посебних облика ле, дјечији вртићи, старачки домови, храмови дискриминације није предвиђена дискриминација по осно- и друге богомоље и њихово достојанство, као и ву религије или вјероисповијести што јасно говори о дискри- достојанство оних који у њима раде, живе или минационом карактеру Закона о заштити од дискриминације. их посјећују, нису законом заштићени и изузеНа овај начин испада да је од дискриминације заштићено ти од јавног манифестовања увјерења која су у све осим слободе вјероисповијести и слободе религиозног апсолутној супротности са вјером, доктрином, удруживања које су гарантоване члановима 9. и 10. Европ- образовним системом и начином живота у њима. ске конвенције о људским правима и члановима 46. и 53. Уста- Људска права и слободе нису апсолутна и неова Црне Горе. Као да је носилац законодавне иницијативе за- граничена, а главна карактеристика Нацрта закоборавио да су, сходно члану 9. Устава Црне Горе, „потврђени на се и састоји у томе да је права, која је, како се и објављени међународни уговори и општеприхваћена пра- види, селективно и дискриминаторно заштитио, вила међународног права саставни дио унутрашњег прав- законописац поставио без икаквих ограничења. ног поретка, имају примат над домаћим законодавством и Међународни документи, а посебно чланови непосредно се примјењују када односе уређују друкчије од 9, 10. и 11. Европске конвенције о људским праунутрашњег законодавства“. вима прописују услове и начин ограничења У правној науци је познато да закони модерних држава у себи људских права. Вриједи подсјетити да се, сходно носе општа обиљежја, али и да се, како у Европској унији, тако Европској конвенцији о људским правима, слои у другим модерним државама, уважавају конкретне прили- бода мисли, савјести и вјероисповијести; слобода ке и проблеми у једном друштву за које се неки закон при- изражавања и слобода окупљања и удруживања према и држави у којој се закон припрема. Отуда посебно могу ограничити законом ако су та ограничења забрињава чињеница да је из Нацрта закона о заштити од неопходна у демократском друштву у интередискриминације уклоњен члан који обавезује државну власт су јавне безбједности, ради заштите јавног реда, на непристрасност према Цркви и вјерским заједницама и све здравља и морала или ради заштите права, слооно што у правној теорији и пракси суштински подразумијева бода и угледа других. Нацрт закона о заштити уставни систем одвојености Цркве и вјерских заједница од од дискриминације је у погледу одсуства продржаве. писаних ограничења у супротности са важећим Имајући у виду досадашње директне атаке и ненадлежно међународним документима о људским правима мијешање државних власти и одређених ресора Владе Црне и праксом европских држава. Горе на унутрашња питања Православне Цркве у Црној Гори, Ни питање дискриминације у области рада као угрожавање унутрашње аутономије Цркве, бројних црквених један од посебних облика дискриминације није и канонских права, права вјерника и злоупотребе вјерских постављено на адекватан начин с обзиром да осјећања грађана у политичке сврхе, не можемо, а да кроз нису прописани изузеци од дискриминације у Примједбе на Нацрт закона о заштити од дискриминације не области рада. Државе у окружењу, чија су искуизразимо бојазан да ће се са старом праксом и у будућности ства, само у редукованом облику, коришћена наставити и поред постојања анти-дискриминационог закона. приликом израде Нацрта закона, прописале су Министарство за заштиту људских и мањинских права Црне да се под дискриминацијом не подразумијева Горе није уважило чињеницу да и слични закони држава у различито поступање „при заснивању радног окружењу (Србија, Босна и Херцеговина, Хрватска) забрањују односа, укључења у чланство те у дјеловању и, што је веома важно, санкционишу дискриминацију на осно- које је у складу са науком и послањем цркве и ву слободе вјероисповијести. вјерске заједнице уписане у Евиденцију вјерских Парадоксално је да понуђеним законским моделом, који је заједница у Републици Хрватској, те друге јавне предложило Министарство за заштиту људских и мањинских или приватне организације које дјелују у складу са права, нису заштићени ни вјерници ни атеисти с обзиром Уставом и законима, ако тако захтијевају вјерска да се, према релевантним тумачењима оквира слободе доктрина, увјерења и циљеви“ (ст. 5. чл. 9. Закона о вјероисповијести, њоме подједнако користе вјерници, атеи- сузбијању дискриминације у Републици Хрватској, сти и људи других увјерења. Остаје да се нагађа да ли је то, за- „Народне новине“, бр. 85/08); „када је засновано на право, и био прави циљ носилаца законске иницијативе. разликовању, искључивању или давању предноГранице слободâ су у члану 10. Устава Црне Горе постављене сти у вези са запошљавањем као члана особља тако да је„слободно све што Уставом и законом није забрањено“. институције које се обавља у складу са доктринаУ таквом случају, лако се може закључити да је изостављањем ма, основним поставкама, догмама, вјеровањима дискриминације по основу слободе вјероисповијести из кор- или учењима конкретне вјероисповијести или пуса посебних облика дискриминације заправо дозвољена вјере, с обзиром да је разликовање, искључење дискриминација на основу слободе вјероисповијести, али или давање предности извршено савјесно како

55

svetigora / 2010 / фебруар

56

не би дошло до повреде вјерских осјећања припадника те вјероисповијести или те вјере“ (чл. 5. Закона о забрани дискриминације Босне и Херцеговине, „Службени гласник“, бр. 59/09) и „када приликом заснивања радног односа, укључују у чланство, те у дјеловању које је у складу са науком и пословањем регистрованих цркава и вјерских заједница у БиХ, као и друге јавне или приватне организације које дјелују у складу са уставом и законима, ако то захтијевају вјерске доктрине, увјерења и циљеви“ (исто) и да се „не сматра дискриминацијом поступање свештеника, односно вјерских службеника које је у складу са вјерском доктрином, увјерењима или циљевима цркава и вјерских заједница уписаних у регистар вјерских заједница, у складу са посебним законом којим се уређује слобода вјероисповијести и статус цркава и вјерских заједница“ (Закон о забрани дискриминације, „Службени гласник“, бр. 22/09). Није потребно наглашавати у каквом се положају, без овакве законске заштите, могу наћи традиционалне цркве и вјерске заједнице које се пред државом, између осталог, јављају као правна лица - послодавци свештеницима и вјерским службеницима. Дискриминаторни карактер Нацрта закона о заштити од дискриминације се огледа и у члану 19. којим је регулисана дискриминација по основу сексуалног идентитета и сексуалне оријентације. Прије свега, ни у хрватском ни у босанском закону нигдје нису поменути изрази „сексуални идентитет и сексуална оријентација“. Умјесто ових израза, коришћени су „полни идентитет и полно изражавање“. У ставу 3. члана 19. Нацрта предвиђене су само двије групе лица – лица која мијењају пол и лица која се преоблачењем и шминком маскирају у лица супротног пола. Ако се таква права додјељују напријед наведеним групама лица онда се питамо не би ли се онда очекивало да се у блиској будућности иста додијеле педофилима и зоофилима пошто је и то њихова сексуална оријентација? Неким чудним начином из радног текста Нацрта закона је изостављена и дискриминација у области пружања јавних услуга. У погледу Православне Цркве, ово је итекако важно у односу на Јавни сервис Радио-телевизија Црне Горе. У току је припрема Предлога закона о електронским медијима, а чланом 104. Нацрта закона о електронским медијима се у програмима јавних радио дифузних сервиса забрањује „вјерска пропаганда“. Имајући у виду да је у Нацрту закона о заштити од дискриминације изостављена забрана дискриминације у области пружања јавних услуга онда није тешко закључити о евидентном постојању интереса да се Црква и вјерске заједнице сасвим искључе из области корисника јавних услуга у овом погледу, али и да се без икаквог разлога ограничава право грађана – вјерника на објективно информисање из свих области друштвеног живота.

Добре стране предложеног Нацрта закона видимо у чињеницама да, и поред најава претходног омбудсмана („Вијести“, 10. октобар 2009. г.), ипак нису дозвољени истополни бракови, те да је предвиђена заштита од дискриминације у области васпитања, образовања и стручног оспособљавања прије свега дјеце и омладине која су већ деценијама дискриминисана бројним поступцима државних власти у погледу спрјечавања права дјеце на вјерску наставу или грађанско васпитање. Кроз ове Примједбе предлажемо сљедеће: Назив закона промијенити у Закон о заштити равноправности; Стране изразе замијенити нашим – дискриминација (неравноправност); мобинг (психичко злостављање и узнемиравање на радном мјесту); сегрегација (одвајање од цјелине); сексуални идентитет (полни идентитет); сексуална оријентација (полна оријентација); Након члана 15. као члан 16. додати: „дискриминација (неравноправност) постоји ако се поступа противно начелу слободног испољавања вјере или увјерења, односно ако се лицу или групи лица ускраћује право на стицање, одржавање, изражавање и промјену вјере или увјерења, као и право да јавно или приватно изнесе или поступи сходно својим увјерењима. Не сматра се дискриминацијом (неравноправношћу) поступање свештеника и вјерских службеника које је у складу са вјерским учењима, увјерењима или циљевима цркава и вјерских заједница. Државни органи су дужни да поштују обавезу непристрасности према црквама и вјерским заједницама“. Члан 14. Нацрта закона измијенити: „Онемогућавање коришћења објеката и површина у јавној употреби лицу или групи лица, по неком од основа из члана 3. став 1. овог закона сматра се дискриминацијом (неравноправношћу). Право на коришћење објеката и површина у јавној употреби може бити ограничено само законом и то у интересу јавне безбједности, ради заштите јавног реда, здравља и морала, ради заштите права, слобода и угледа других, а посебно дјеце, као и институција које се налазе у непосредној близини јавних објеката и површина чије коришћење затражи лице или група лица“. Норму која регулише дискриминацију (неравноправност) у области рада (члан 17. Нацрта) допунити. Након става 2. додати: „под дискриминацијом (неравноправношћу) се не сматрају случајеви заснивања радног односа лица чија су увјерења и начин понашања у супротности са науком и мисијом цркве или вјерске заједнице ако то захтијевају вјерска доктрина, увјерења и циљеви како не би дошло до повреде вјерских осјећања припадника цркве или вјерске заједнице која дјелује у складу са Уставом и законима“. Члан 15. радне верзије Нацрта закона о забрани дискриминације (од маја 2009. г.) вратити у текст Нацрта закона с тим што треба предвидети и забрану неравноправности у пружању јавних услуга у случају када се правним лицима, као и црквама и вјерским заједницама, пружа неједнак и недоличан третман или се дјеловањем у области јавних услуга нарушава њихов углед, идентитет и достојанство, као и углед, идентитет и достојанство грађана који им припадају. Цетиње, 31. 12. 2009. АЕМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ др А м ф и л о х и ј е

aktuelno

Приредио: Славко Живковић

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ПОВОДОМ ПЛАНОВА ЗА САХРАНУ ГОСПОДАРА ИВАНА ЦРНОЈЕВИЋА

Н

Његова Свесветост Васељенски Патријарх примио је 30. децембра у Фанару Његову Екселенцију Ива Летерна, премијера Белгије. Белгијски премијер је том приликом посjетио и цркву Светог Ђорђа и рекао: „Било је врло занимљиво што сам посjетио корjене хришћанске вjере у овом свjетском региону. Православна Црква, као један од тих корена, уједињује циjело друштво.“ ИНДИЈАНЦИ ДОМИНАНТНИ ПРАВОСЛАВЦИ У АМЕРИЦИ Православна Америчка Црква, која обједињује више од 700 парохија у Мексику, САД и Канади, недавно је примила под своје окриље 5 000 крштених Индијанаца. А ускоро ће се тој Цркви присајединити још неколико хиљада Гватемалаца, који желе да приме православље, саопштава NEWS.ru.com, позивајући се на интервју који је митрополит све Америке и Канаде Јона дао за сајт Православие.ру, поводом недавног боравка у Москви. Велики дио Гватемалаца, који желе да постану православци, припада народу Маја. „Кад ти Гватемалци пређу у православље, и ако узмемо у обзир представнике старосједиоце из других земаља Латинске Америке, онда Индијанци могу бити главни етнос у Америчкој Православној Цркви. Ја бих лично веома био срећан због тога“, изјавио је митрополит Јона. ПРОНАЂЕН ПОГРЕБНИ ПОКРОВ ИЗ ВРЕМЕНА ХРИСТА Археолози су у Јерусалиму пронашли погребни покров, који датира из времена Христовог распећа, саопштава Интерфакс-религија. По њиховом мишљењу, тај проналазак може поставити питање оригиналности Торинске плаштанице. Начин ткања и дизајн тканине кардинално се разликују од платна плаштанице. Покров је израђен методом једноставног двостраног ткања, а не дијагоналног, као код Торинске плаштанице, које се по мишљењу експерата појавило у средњем вијеку. Платно су пронашли археолози из Hebrew Universitu и Albright Research Institute у долини Хином, поред остатака људског тијела у затвореној комори пећине за сахрањивање.

фебруар / 2010 / svetigora

ИЗ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ Цетиње, 15. јануара 2010.

ПРЕМИЈЕР БЕЛГИЈЕ КОД ВАСЕЉЕНСКОГ ПАТРИЈАРХА

акон више од двије деценије од ископавања посмртних остатака, посљедњих дана се коначно у широј јавности покренуло питање времена, мјеста и начина сахране господара Зете и Црне Горе и оснивача Цетиња Ивана Црнојевића. Нажалост, као и у мноштву других ситуација, и овом питању, приступа се непромишљено и политикантски. Господар Иван Црнојевић, као владар Зете, данашње Црне Горе и утемељивач Цетиња, личност је која је била запостављена деценијама, због разних идеолошких разлога, те га је данас потребно сагледати без икаквих идеолошко-политичких предрасуда. Ово, прије свега, захтјева поштовање чињенице да је само Цетиње саткано око старог Манастира на Ћипуру, и да је ктитор овог манастира био управо Иван Црнојевић. Бојимо се, да без искреног односа према овој чињеници, нема и неће бити искреног односа према једној од најзначајних личности Црне Горе. Манастир Цетињски је био и остао кичма народа и престонице Цетиње, и тежиште културног и просвјетног живота тадашње (па и данашње) Црне Горе што потврђује и чињеница да је и његов син Ђурађ, прву ћириличну штампарију основао управо при манастиру Св. Николе на Ободу и при Цетињском манастиру. Господару Ивану Црнојевићу је мјесто у светињи којој је био ктитор и задужбинар, по древном средњовјековном обичају, који смо дужни поштовати, какав год имали однос према Цркви. Неопходно је имати поштовање према личности Ивана Црнојевића и поштовати његове свјетоназоре и завјештање, а они су, како се види из Повеље (хрисовуље) Цетињском манастиру, а и из живота и труда свих Црнојевића били јасно православно-хришћански. Црква Св. Георгија, коју је подигао други господар, тадашњи књаз, доцнији краљ Никола, сачувала је мјесто починка за Ивана Црнојевића и оно се и данас чува о чему свједочи и постојећа плоча на мјесту његовог погреба. Добро је што је Влада Црне Горе израдила програм „Цетиње – град културе 2010-2013“ с циљем да Цетиње васкрсне као државна и културна престоница Црне Горе, али није добро што није укључила и Митрополију црногорско-приморску, која је најстарија институција са непрекинутим континуитетом, како на Цетињу, тако и Црној Гори. Представници Митрополије би свакако дали немјерљив допринос управо у тумачењу почетака и темеља на којима су утврђени и Црна Гора и Цетиње. Дакле, сматрамо апсолутно непотребним било какво одређивање другог мјеста сахране о коме ће, како се каже, „одлучивати експерти“. С друге стране, сасвим је умјесна изјава из Министарства културе да оно „није надлежно да одлучује о вјерским церемонијама“. Овакав приступ државних органа би могао да буде примјер за будућа поступања. Надлежна за одлучивање о „вјерским церемонијама“, у овом случају, о поретку Православне Цркве, може бити само Православна Црква, у овом случају Митрополија црногорско-приморска, која и данас као и вјековима има своје сједиште у обновљеној задужбини Ивана Црнојевића – Цетињском манастиру. Надајмо се да ктитор Иван Црнојевић неће бити отет из своје задужбине, као што је већ доста отето од Цетињског манастира, противно његовој вољи и Божјој и људској правди, и да ће коначно бити испоштован захтјев Митрополије о његовом повратку у његову гробницу и задужбину.

IZ SVIJETA

57

Приредио: Славко Живковић

svetigora / 2010 / фебруар

ТУРСКЕ ВЛАСТИ КРИТИКОВАЛЕ ПАТРИЈАРХА ВАСЕЉЕНСКОГ Предсједник Турске, Абдулах Гул се придружио жестокој критици коју је Влада Турске упутила патријарху Вартоломеју Првом, саопштава Седмица.ру. Патријарх Вартоломеј је у интервјуу за америчку ТВ-мрежу CBS изјавио да се однос турске Владе према њему може поистовјетити са распећем, а да представници православне заједнице у Турској немају пуну слободу и да се сматрају другоразредним људима. На питање да ли ће прећи у Грчку, патријарх је одговорио, да он остаје у Константинопољу-Истамбулу. „Ово је наш други Јерусалим, наша света земља. Ми ћемо на њој остати, без обзира на то што нас с времена на вријеме разапињу“, изјавио је Вартоломеј. Ствар се није завршила изјавама турских власти. На њихове ријечи је одговорио и представник Министарства спољних послова Грчке, Грегори Делавекурас: „Међу осталим обавезама Турске, која претендује на чланство у Европску унију, је уважавање религиозних слобода и права мањина земље“.

58

ВАСКРС ИСТОГ ДАНА Вакрс 2010. године ће и православни и западни хришћани славити истога дана - 4. априла. Подударање Васкрса код разних хришћанских конфесија дешава се једном у неколико година. Прије двије године, 2007. православни и католици су такође истога дана обиљежили Васкрс - 8. априла. Прије тога прослава Васкрса се подударила 2004. и 2001. године. И сљедеће, 2011. године, православци и католици ће истога дана обиљежити Васкрс, као и 2014. и 2017. године. Разлика у прослави Васкрса основана је на разлици израчунавања дана прољећне равнодневнице у јулијанском и грегоријанском календару. У ЕГИПТУ ЈЕ У БОЖИЋНОЈ НОЋИ УБИЈЕНО 7 ЉУДИ 6. јануара, касно увече, у малом насељу

Наг Хамади три непозната преступника, који су се налазили у аутомобилу, отворила су ватру на парохијане који су излазили из коптске цркве. 7 људи, међу њима један полицајац-муслиман су убијени, троје је рањено, саопштава агенција КИПА. Међу рањенима су били парохијани, као и два муслимана који су се нашли код цркве Светог Јована, гдје се завршавала божићна служба. Коптски епископ Кирол, који је напустио цркву још прије почетка напада, изјавио је да је неколико дана прије злочина добио пријетње од стране групе муслимана. Злочин је изазвао гњевне протесте хришћанских становника Наг Хамадија.

7. јануара дошло је до сукоба између демонстраната и милиције. Хришћани су каменовали зграду полиције, а полиција је узвратила сузавцем.

IZ SVIJETA

ни страх за своју безбједност. То потврђује турско издање Cumhuriyet, које преноси резултате социолошког истраживања, од јануара прошле године. Испитано је 820 православних Грка, који живе у Истамбулу и Измиру, саопштава Седмица.ру. Према подацима социолога, сада у Турској живи од двије до три хиљаде православних Грка. Скоро 40% испитаних хришћана „живи у сталном страху, плашећи се за своју безбједност“, 38% испитаника је изјавило да се понекад плаши за своју безбједност. 68% испитаних је казало да Турска држава не цијени своје грађане који припадају хришћанској вјери.

САУЧЕШЋЕ ПРЕДСЈЕДНИКУ ХАИТИЈА Патријарх Московски и све Русије Кирил упутио је телеграм предсједнику Хаитија Ренеу Превалу, поводом катастрофалног земљотреса који је одИЗАБРАН НОВИ ПРЕДСЈЕДНИК КЕЦ нио многе животе и начинио огромну материјалну штету у овој земљи. „У ове тужне дане, сви вјерни Руске Православне Цркве саосјећају са вама и становницима острва који су изгубили своју родбину и ближње“, каже се у телеграму. Патријарх додаје да се „моли за брзо оздрављење повријеђених, за духовМитрополит Француске Емануил ну утјеху свих који су изгубили домо(из Васељенске Патријаршије), иза- ве, и за укрепљење оних који раде на бран је 16. децембра 2009. године, за превазилажењу последица ове припредсједника Конференције европ- родне катастрофе“. ских цркава, на сједници Централног одбора ове организације. Пре- ДВА СВЕШТЕНИКА ПРЕЖИВЈЕЛА ма првим информацијама, за Митро- ЗЕМЉОТРЕС НА ХАИТИЈУ Два свештеника Константинопољске полита Емануила је гласало 38 од 40 преживјела су чланова Главног одбора КЕЦ-а, који је Патријаршије земљотрес на Хаитију, саопштава уједно и највиши управни орган ове институције. Митрополит Емануил грчки сајт Амен. (Адамакис) је рођен на Криту 1958. го- 15. јануара је постало извјесно да дине. Завршио је Теологију на Право- је отац Варнава преживио разорни славном Институ Светог Сергија у Па- земљотрес на Хаитију који се десио ризу, где је истовремено студирао и 12. јануара. Прије тога је успостављена филологију на Католичком институ- веза са другим свештеником на осту. Стекао је предокторско звање из трву, оцем Павлом. Живи су остали и Историје религије на Сорбони, а ма- сви чланови породица оба свештеника, гистрирао је на Теолошком факултету иако су њихове куће у потпуности разЧасног Крста у Бостону. Од 1996. године рушене. Отац Варнава и отац Павле су био је викар митрополита белгијског, а свештеници Епархије Мексика и Цен2003. године изабран је за митрополи- тралне Америке Константинопољске патријаршије, која је успостављена та Француске.

1996. године, а која се налази под духовним руководством митрополита ГРЦИ КОЈИ ЖИВЕ У ТУРСКОЈ ПЛАШЕ Атинагоре. СЕ ЗА СВОЈУ БЕЗБЈЕДНОСТ Три од четири постојеће православне грчке општине у Турској трпе стал-

IZ pomjesnih crkava НОВИ ПРАВОСЛАВЦИ У ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

У 26. недељу по Духовима, 6. децембра 2009. године, у српском православном храму Светог апостола Томе у Јоханесбургу је обављено још једно крштење припадника локалног афричког Суту племена. Свету Тајну Крштења су обавили архимандрит Пантелејмон, старешина храма, и отац Атанасије (Акунда), православни свештеник рођен у селу Ебукуби у Западној Кенији који је био и кум на крштењу. Двије новокрштене дјевојчице су добиле имена Катарина и Саломија. Отац Атанасије је учио у Православној теолошкој школи Макарија Трећег у Најробију (Кенија). Затим је дипломирао на Грчком Православном Универзитету Светог Крста у Бостону (САД), а докторирао теологију на Универзитету Јужне Африке (УНИСА). Данас је члан Мисионарског одбора Митрополије јоханесбуршко-преторијске, ректор и предавач у Семинарији Патријарха Петра у Јоханесбургу и служи као парохијски свештеник у Јоханесбургу.

Приредио: Славко Живковић

упућиване у усменој форми и раније. БУГАРСКА ТРАЖИ ПОВРАТАК ЦРКВЕНЕ ИМОВИНЕ У ТУРСКОЈ Бугарска ће се борити за повратак непокретне имовине на територији Турске, која је раније припадала Бугарској Егзархији, саопштава бугарски часопис „24 часа“. Влада Бугарске је иницирала покретање 53 судска поступка са циљем повратка бивших некретнина Бугарске Егзархије на територији Турске. Раније је у корист Бугарске била донијета одлука за шест објеката, који су од 1870. године до 1912. г. припадали Бугарској Егзархији, али су били конфисковани 1936. године. Међу њима је и болница „Евлогија Георгијева“ у Истамбулу и зграда подворја (метоха) близу цркве Светог Стефана. Питање имовине Бугарске Православне Цркве у Турској властима Анкаре поставила је још претходна бугарска Влада, али тада није било ријешено због многобројних проблема у односима Бугарске и Турске.

КАНОНИЗОВАНА ПОРОДИЦА СВЕТОГА ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ

УПОКОЈИО СЕ АРХИЕПИСКОП ЈОВ

ВАНДАЛИЗАМ У ЈЕРУСАЛИМУ

УБИЈЕН СВЕШТЕНИК У уторак вече 22. децембра, милициja je притворила два човјека осумњичена

фебруар / 2010 / svetigora

18. децембра неочекивано је отишао Господу Његово Високопреосвештенство Архиепископ чикашки и средњезападни Јов. Архиепископ Јов, у свијету Ричард Јован Осацки, рођен је у Чикагу 18. марта 1956. године. Завршио је Универзитет Сјевереног Илионоса, а затим 1970. г. Свето-Тихоновску богословију у Јужном Ханаану у Пенсилванији. На засједању 1992. године, Свети Архиепископски Синод Православне Цркве у Америци донио је одлуку да преведе епископа Јова на чикашку катедру. За вријеме његовог служења, Чикаш-

20. децембра у Верији (Грчка Православна Црква) десио се значајан догађај у животу васељенског православља – на празничној Литургији, којом је началствовао архиепископ атински и све Грчке Јероним, прибројани су лику светих сви чланови породице Светога Григорија Паламе. Канонизовани су његови родитељи – Констанција и Калонис, двије сестре – Епихарис и Теодота и два брата – Теодосије и Макарија, саопштава Богослов.ру. Прије почетка Божанствене Литургије, митрополит севастијски Димитрије прочитао је одлуку Константинопољског патријарха Вартоломеја о канонизацији. Затим је архиепископ Јероним узнио посебну молитву и први се поклонио икони новопрослављених Светих, коју су изнијели из олтара и поставили на средину храма, као и честици моштију Светога Григорија Паламе.

У ноћи између 10. и 11. децембра 2009. године на фасадама Тројицког саборног храма Руске духовне мисије непозната лица су написала на ивриту: „Смрт“ и „Смрт хришћанима“. Полицији Јерусалима је пријављен акт вандализма. Сличне пријетње на адресу монаштва и свештенства, како православног, тако и других конфесија, више пута су

ка и Средњезападана епархија је доживјела у с п о н . Свједочанство тога је стварање нових парохија. Имајући у виду његово двадесетогодишње архипастирско служење, Свети синод Православне цркве у Америци га је 2004. године произвео у чин архиепископа.

59

за убиство свештеника Александра Филипова у Подољском региону, саопштава РИА Новости. Ово није први акт насиља над свештенством у последње вријеме. Крајем новембра на југу Москве у цркви је устријељен отац Данило Сисојев. Тада је био рањен и диригент црквеног хора Владимир Стрељбицки. Према главној верзији, убиство је извршено на религиозној основи. Након тога, три мушкарца су истукла, близу исте цркве, још једног свештеника исте општине – свештеника Виталија Зубкова. Отац Александар је имао 39 година. Остало му је троје малољетне дјеце.

svetigora / 2010 / фебруар

ОШТЕЋЕН ХРАМ СИРИЈСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ 23. децембра навече у Мосулу, непозната лица су бацила бомбу поред храма Сиријске Православне Цркве, саопштава агенција Кipa. У експлозији су погинула три човјека и неколико је рањених. Међу погинулима су два муслимана и један халдејски хришћанин. Оштећена је такође и зграда цркве, која је основана 770. године.

60

над пећином, гдје се по предању зу- Кад Свети Синод донесе било какву аставила Света Породица, мироточи одлуку, сви православни хришћани Бугарске треба да је испуњавају, изјавио крст на каменом стубу. је митрополит варненски и великоПРАВОСЛАВНЕ БОЖИЋНЕ СЛУЖБЕ У преславски Кирил пред новинарима, одговарајући на питање да ли је у ВЕНЕЦИЈИ Бугарској актуелна тема повратка на стари црквени (јулијански) календар. „Црквену власт треба поштовати: нико не може себе сматрати већим богословом него што су то архијереји Светог Синода. Тим прије, што је одлука о преласку на нови календар донијета на Свеправославном сабору и није случајна“, цитира Богослов.ру ријечи Митрополита Кирила, позивајући се на Православие.Бг. Он је објаснио да је у питању исправљени јулијански календар, који је астрономски прецизнији него стари јулијански.

БОЖИЋ У ВИТЛЕЈЕМУ У поноћ је Блажењејши Патријарх Теофил, у саслужењу архијереја и клира Јерусалимске Патријаршије, као и свештенства из Србије и Русије слуУ парохији Светих жена мироносица жио празничну Литургију на главРуске Православне Цркве у Венецији, ном престолу Витлејемске базилике. прослављен је Божић. Служење праз- За вријеме богослужења поглавару ничне службе није омела чак ни попла- Јерусалимске Цркве Божић су честива. У божићној ноћи вода венецијанске тали премијер-министар Палестинске лагуне се подигла до 125 цм, сви путе- националне администрације Саљам ви ка храму су били одсјечени, али у Фајад, представник администрације ЧУДО У КАИРУ саму цркву вода није продрла, што је Витлејема, конзул Грчке у Јерусалиму и дало могућност православнима из и остали званичници. Украјине, Беолорусије, Моладавије, Ујутру 8. јануара на дан Сабора ПресвеУкрајине, Србије и православним те Богородице, Блажењејши Патријарх Италијанима да се окупе на божићну јерусалимски и чланови Светогробског братства служили су Литургију службу. у катедралном храму Патријаршије посвећеном Светом Константину и БУГАРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА Јелени. По традицији на тој Литургији НЕЋЕ СТАРИ КАЛЕНДАР су биле присутне и сестре Горњенске обитељи. Славље је настављено у Горњенском женском манастиру уз У престоници Египта, са наступањем божићни луткарски спектакл, коленоћи хиљаде људи се сакупља у област дарске пјесме, новогодишње сцене, Ел-Варак, гдје изнад коптске цркве свечану трпезу... посматрају необичну појаву, коју многи доживљавају као јављање Мајке ЈОШ ЈЕДАН ПРАВОСЛАВНИ ХРАМ У Божје у виду необичног свјетлуцања. ЈАПАНУ Први пут је Богородицу са вијенцем Митрополит токијски и цијелог Јапана на глави и са птицама око храма, Данило освештао је храм Богојављења примијетио неки муслиман прошле гоГосподњег у граду Нагоја у Јапану, дине 10. децембра увече. саопштавају Вести.ру. Чудо у Зејтуну није једино у Египту. 80Средства за изградњу храма их година необична свјетлост се могсакупљали су вјерници из разних ла видјети и ноћу у храму светог мучеземаља, још од 1980. године. У Јапану ника Дамијана у каирском рејону Шусада дјелује око 60 православних храбра. А у једној од најстаријих коптских мова, али то су углавном домске цркве, цркава, посвећеној светим мученициа храмова као што је овај у Нагоји је ма Сергију и Вакху, која је изграђена

IZ pomjesnih crkava свега неколико. „За нашу цркву то је значајан дан“ - казао је митрополит токијски Данило –„Благодарећи отварању новог храма више људи у Јапану ће сазнати о православљу. Радујем се што је храм подигнут баш у Нагоји, јер се тај град налази у центру Јапана.“ САБОРНО КРШТЕЊЕ У ЗИМБАБВЕУ По благослову Патријарха александријског и све Африке Теодора II, у сриједу 30. децембра, митрополит Зимбабвеа Георгије обавио је крштење 327 катихумена у парохији Светог Нектарија у Харареу. Већина новокрштених су дјеца и млади, који су током протеклих 12 мјесеци похађали катихетски курс. Након крштења око хиљаду парохијана је добило дар у одјећи и обући. ПАТРИЈАРХ ВАРТОЛОМЕЈ ЋЕ ПОСЈЕТИТИ РУСИЈУ

СВЕТИ ЈОАНИКИЈЕ ДЕВИЧКИ

Приредио: Славко Живковић

не упознао са богатом и дугом историјом Српске Цркве и њеног народа, почев од Св. Саве, преко Пећке Патријаршије па све до 20. вијека и васпостављања Патријаршије.

фебруар / 2010 / svetigora

У уторак 15. децембра манастир Девич је прославио свога оснивача и небеског покровитеља Светог Јоаникија Девич- Изразио је велико задовољство и раког. Светом Архијерејском Литургијом дост због посјете садашњих и будућих началствовао је Његово Високопрес- српских официра. вештенство Митрополит дабробосански Николај уз саслужење Епископа СЛАВА У ДУБРОВНИКУ рашко-призренског Артемија, викарног Епископа Теодосија, осам свештеника и два ђакона. Митрополит Николај је бесједио о манастиру Девич из угла свог личног животног искуства, рекавши да је тај манастир био његова друга кућа. Том приликом митрополит се присјетио чуда Светог Јоаникија Девичког, од којих је некима и сам био свједок. Након богослужења услиједио је ручак Епископ Григорије је обиљежио своју крсну славу и славу подручне за све присутне. му Епархије захумко-херцеговачке и приморске, Св. Игњатија БогоносЗА НИКОЉДАН ЕКСХУМИРАНИ ца, у Дубровнику. Радост је тиме била ОСТАЦИ ВЛАДИКЕ ЛЕОНТИЈА У Мостару је извршена ексхумација већа што је епископа и госте дочекапрвог српског митрополита послије ла генерално обновљена и умивена грчких владика на катедри Захумско- велељепна црква Св. Благовјештења херцеговачке епархије, митрополита у граду, у обнову које су парохијани и Леонтија Радуловића (1835-1888), из Црквеноопштински одбор на челу са гробнице која је уништена приликом свештеницима уложили много труда рушења Саборног храма. Митрополи- и још више љубави да би храм засијао тови земни остаци биће похрањени у свим својим сјајем. је почела Светом старој цркви Рођења Пресвете Бого- Свечаност Литургијом којој је началствовао Миродице до обнове Саборног храма. трополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, уз саслужење Епископа: ПРИЈЕМ ЗА ПИТОМЦЕ Његово Високопреосвештенство Ми- браничевског Г. Игњатија, домаћина Г. трополит црногорско-приморски Григорија и умировљеног захумскоГ. Амфилохије, Мјестобљуститељ херцеговачког Г. Атанасија; професоПатријарашког трона, и Његово Пре- ра Богословског факултета у Београосвештенство Епископ хвостански Г. ду протојереја др Владана Перишића Атанасије уприличили су 25. децем- и већег броја свештеника из Епархије бра 2009. године у Патријаршијском захумско-херцеговачке и приморске, двору свечани пријем питома- као и осталих епархија наше Цркве. ца и старјешина Војне академије, Цркву су испунили вјерници из Дупредвођених њиховим начелником бровника, Требиња, Херцег-Новога бригадним генералом др Младеном и других мјеста који су дошли да увеличају славље. Вуруном. Митрополит Амфилохије је присут-

За 20. мај ове године предвиђена је званична посјета константинопољског Патријарха Вартоломеја Руској Цркви. Како је саопштио предсједник Одјела спољних црквених веза Московске патријаршије архиепископ волоколамски Иларион, 12. јануара на пресконференцији у Москви, Патријарх намјерава да посјети Москву, СанктПетербург, Владимир и Суздаљ. У јулу прошле године Патријарх московски и све Русије Кирил посјетио је Турску. То је била прва његова званична посјета Константинопољској Патријаршији у чину поглавара Руске Цркве.

iz ota~astvene crkve

61

svetigora / 2010 / фебруар

iz ota~astvene crkve

62

окупља око светиње која је посвећена МАТИЈИ БЕЋКОВИЋУ ОР- БОЖИЋ У ЗАГРЕБУ Светој Тројици. ДЕН СВЕТОГ САВЕ Показујући велику љубав и поштовање Петог јануара, у према блаженопочевшем патријарху Патријаршијском двору у БеПавлу, малобројни парохијани покаограду, у име Светог Архијерејског зали су велико срце када су свом епиСинода Српске Православне Цркве, скопу уручили прилог за довршење Његово Високопреосвешетнство Миизградње храма Светог Саве на Врачатрополит црногорско-приморски Г. ру. Амфилохије, Мјестобљуститељ трона Трећег дана Божића парохија СвеПатријараха српских, додијелио је ортог архиђакона Стефана у Кизбору, ден Светог Саве II степена, академику Матији Бећковићу. Овом значајном У свим православним храмовима прослављајући храмовну славу, поред догађају за српску културу прису- Митрополије загребачко -љубљанске свог епископа имала је част да угости ствовали су Епископи: умировљени свечано је прослављен дан Рођења монахиње Февронију и Злату, пристизахумско-херцеговачки Г. Атанасије, Господа Исуса Христа. Његово Ви- гле из манастира Ћелије са мисијом да Митрополит прикупе прилог за изградњу новог хравикарни хвостански Г. Атанасије, Њ. К. сокопреосвештенство загребачко-љубљански Г. Јован служио ма по аманету Светог оца Јустина. В. Александар II Карађорђевић, предје Свету Архијерејску Литургију у Саставници Крунског савета и ужа родбиборном храму Пребражења Господњег КРСНА СЛАВА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ на Матије Бећковића. уз присуство великог броја вјерника. Поводом празника Светог архиђакона Литургију је преносила уживо Хрват- Стефана, крсне славе Републике БАДЊИ ДАН У ОРАХОВЦУ ска радио телевизија на свом првом Српске, Његово Преосвештенство програму. Митрополит Јован је на крају Епископ бањалучки Г. Јефрем служио Литургије честитао свим вјерницима је Свету Архијерејску Литургију у СаБожић. борном храму Христа Спаситеља у Бањалуци. РАДОСТ РОЖДЕСТВА ХРИСТОВОГ У Свечаној академији одржаној поводом БЕРАНАМА славе су, осим премијера Републике На празник Рођења Христовог, Српске Милорада Додика и званичниЊегово Преосвештенство Епископ ка Српске, присуствовали предсједник будимљанско-никшићки Г. Јоаникије Србије Борис Тадић и породица Сјечом бадњака у раним јутарњим ча- служио је Свету Архијерејску Литургију Карађорђевић. совима, њиховим доношењем у порту у катедралном манастиру Ђурђеви Сту- Република Српска основана је 9. цркве Успенија Пресвете Богородице и пови код Берана. Владици је саслу- јануара 1992. године, када је Скупосвећењем, започело је прослављање живало монаштво и свештенство бе- штина српског народа у БиХ усвојила Бадњега дана у Ораховцу. После ранског намјесништва. Многобројни Декларацију о проглашењу Српске Реосвећења бадњака које је обавио па- вјерници који су се спремали проте- публике БиХ, чиме је РС постала субјект, рох ораховачки отац Стеван Марковић, клим постом, причешћени су на служ- прво интерног, а затим и међународног права. Први устав добила је 28. фебадњаци су унешени у све српске до- би. бруара 1992. године, а име у Републимове, настављено је славље и узнијета ка Српска званично је промијењено молитва Богу и Новомладенцу Христу БОЖИЋНЕ СВЕЧАНОСТИ У ВИКТОРИЈИ 12. августа 1992. године. Међународно да се у миру, здрављу и слободи и у напризнање РС је добила 21. новембра редним вјековима слави Бадњи дан и 1995. године, потписивањем Дејтонског Божић на Космету, колијевци Србије. мировног споразума којим је одређено да РС обухвата 49 одсто територије БиХ. БОЖИЋ У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ ОСКРНАВЉЕНО ГРОБЉЕ У ЛАПЉЕМ Празник Рођења Господа Исуса Христа СЕЛУ свечано је прослављен у парохијама и Православно гробље у Лапљем Селу манастирима широм Епархије далмана Косову и Метохији поред цркве тинске. Његово Преосвештенство ЕпиСвете Петке оскрнављено је у ноћи скоп далматински Г. Фотије на Бадњи између 15. и 16. јануара 2010. годидан служио је Свету Архијерејску Његово Преосвештенство Епископ не. На гробљу је разбацано око дваЛитургију у Шибенику, а на Божић аустралијско-новозеландски Г. Иринеј десетак крстова и начињена је мања свеноћно бденије и Литургију у манаовогодишње божићне празнике боматерјална штета на споменицима. стиру Крки. гослужбено је прославио са вјерним Отац Милорад Цветковић је казао да И ове године у манастиру Крки на свеноћном бденију било је много наро- српским народом широм Викторије, а су га о нереду на гробљу обавијестили да из Кистања и Книнске Крајине, а по- најприје на Бадњи дан у идиличном вјерници који сваке суботе излазе на себно радује то што се велики број од предјелу Гипсланда где се у малом гробље. Полиција је извршила увиђај и мјесту Јалорну локални српски народ истрага је у току. њих причестио на Светој Литургији.

Приредио: Рајо Војиновић ЈУБИЛЕЈ ПЈЕСНИКА МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА

„Ако друге мајке рађају дјецу, Света Дјева рађа Онога Који је предвјечни Бог“, рекао је он у литургијској проповиједи вјерницима. „И сва рођења се освећују у Рођењу Христовом. А материнство, као најдубља светиња живота, освећује се у њеном материнству. Ми прослављамо оне које су себе уткале у небеско материнство Пресвете Дјеве и кроз њега освештале своје материнство. Јер, срце мајке је – срце Богомајке.“ ДОНАТОРСКО ВЕЧЕ ЗА БАРСКИ САБОРНИ ХРАМ

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ГОРЊИМ БРЧЕЛИМА Митрополит Амфилохије је служио 28. децембра са свештенством Свету службу Божију у манастиру Горњи Брчели у Црмници.

У архипастирској проповиједи владика је тумачио Господње ријечи: „Стражите и бдијте, јер нико не зна дана ни часа у који ће Господ доћи“, рекавши да то значи да је човјек призван на непрекидно самоиспитивање, сабирање мисли, очишћење срца. „Свети Божји људи непрекидно су стражили над собом и то је оно на шта нас Црква Божија призива. Ево, наш свети патријарх Павле – ко је био са њим видио је колико је он непрекидно стражио над собом. Непрекидно је то радио, и то на један природан начин. И стално је говорио да је веома важна воља човјекова, да не малакше, да не клоне.“ У Светој Литургији молитвено је учествовало монаштво из оближњих манастира са Скадарског језера. ДЕВЕТНАЕСТ ГОДИНА ОД УСТОЛИЧЕЊА МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА 30. децембра се навршило деветнаест година од дана када је митрополит Амфилохије устоличен на трон митрополита цетињских. Тим поводом он је са свештенством служио Свету службу Божију у Цетињском манастиру. „Ко се Христа одрекне пред људима, и Он ће се њега

фебруар / 2010 / svetigora

У Бару је 27. децембра одржано донаторско вече за прикупљање средстава за градњу Саборног храма Светог Јована Владимира. Скуп је благословио митрополит Амфилохије, који је рекао да га радује треће по реду добротворно сабрање које се уграђује у барски Саборни храм. „Храм већ постаје, а тек кад се заврши биће украс овога града и читавог нашег Приморја. Сви приморски храмови, грађени у последњих 1500 година, сада ево на неки начин добијају своју пуноћу“, рекао је владика. У пригодном програму учествовали су: ансамбл „Жива вода“ из Београда, глумац Гојко Бурзановић, народни гуслар Светозар Зековић, а гошће из Русије су отпјевале неколико традиционалних руских пјесама. За његов досадашњи труд и прилог, Митрополит је г. Веселину Лековићу из ПРОСЛАВА МАТЕРИЦА У Бара уручио Архијерејску ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ похвалницу, а нароМитрополит Амфилохије служио је 27. чито су истакнути

прилози браће Малишић, г. Милоша Лековића, породице Шаљперић и г. Есада Банде. Прије донаторске вечери владика Амфилохије је са свештенством освештао просторије школе вјеронауке на руском језику при храму Светог Јована Владимира.

У крипти Саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици 26. децембра су представљене антологија поезије и монографија Матије Бећковића. О књигама, које су штампане поводом седамдесет година живота и педесет година књижевног рада, говорили су митрополит Амфилохије и пјесник и издавач Селимир Радуловић. Говорећи, „не о поезији, не о пјеснику“, митрополит Амфилохије подсјетио се неких детаља из живота који, прије свега свједоче о времену које је Бећковића изњедрило. „Први детаљ, нешто што је он сам испричао прије неку годину – у Вилусима, за празник апостола Матеја. Његова мајка у благословеном стању у Сенти је једне ноћи осјетила неку мору на себи, као да неко хоће да јој извуче дијете из утробе и да га убије. И она, у том страху, наједанпут чује глас: немој да дираш то дијете, то ће бити мој Матија. И кад се Матија родио, она је предложила да му да име Матија. Сви су се чудили, јер нико у Ровцима, ни у Вељем ни у Мртвом Дубоком, није имао такво име у роду Бећковића и Драшковића, али она каже – биће му име Матија. Чини ми се да у том догађају из живота његове мајке има нечега веома знаменитога. Ништа се не догађа без неког смисла и значења! Очевидно је да је то име, добијено прије но што се родио, означило његово име. Јер, знате, Матија је изабран жребом као дванаести апостол намјесто Јуде издајника. И није случајно што је то име примио по неком, очевидно, небеском призвању“, рекао је владика Амфилохије.

децембра, поводом Материца, Свету службу Божију у Цетињском манастиру.

Hronika mitropolije

63

Hronika mitropolije одрећи пред Оцем небеским“, рекао је митрополит Амфилохије обраћајући се бројном свештенству, монаштву и вјерном народу сабраном на литургији. „Људи и народи се кроз историју дијеле на оне који се одричу Њега, који Га не признају и које Он не признаје за Своје, и на оне који су вјерни Њему, који Га исповиједају и Њега признају и које Он признаје за своје, и овдје на земљи и на небесима.“

svetigora / 2010 / фебруар

Парох подгорички, декан Богословског факултета у Фочи и професор Универзитета др Борис Брајовић честитао је митрополиту Амфилохију деветнаесту годишњицу устоличења на трон митрополита цетињских. „Нема улице, ни сокака, ни брда, ни планине гдје се нијесмо са владиком као народ Божји срели и попричали у протеклих деветнаест година и гдје нас није укријепио. Најбоље наш митрополит зна како је њему било с нама, а ми знамо како би тек нама било без њега. Нека би Бог дао да сваки следећи дан, као што је и у ових дветнаест година, Бог био посреди нас, међу нама, кроз њега и кроз нас, јер, као што каже апостол ако је Бог с вама, нико вам ништа не може“, рекао је отац Борис Брајовић. „Благодаримо Господу што нас је удостојио да будемо људи, да будемо међу људима изабрани, хришћани. Благодаримо Господу што нас је удостојио да међу тим изабранима, међу хришћанима будемо најизабранији, православни хришћани и што се овдје кроз вјекове чује ријеч Христова“, рекао је на крају Литургије владика Амфилохије.

64

МОНАШКЕ ПРВИНЕ ПОСЛУШНИКА МАНАСТИРА ВРАЊИНА

небески Цар Који ће својом службом, својим приношењем за живот свијета принијети Богу Оцу не само Себе него и свеукупну творевину.“

30. децембра, на вечерњој служби у Цетињском манастиру митрополит Амфилохије обукао је у подрасник послушника Светониколајевске обитељи манастира Врањина Божидара Бољевића. Владика је подсјетио да је игуман Светониколајевске лавре био чувени Никон Јерусалимац који је оставио зборник својих поука свима који су се вјековима подвизавали на Светој гори Митрополит Амфилохије је потом на зетској. гробљу Биљеге у Барама Радовића „Ево наш брат Божидар, и он је по служио парастос својим родитељима промисли Божјој дошао у ту древ- Ћиру и Милеви и посјетио тамошњу ну јерусалимску светињу и, ево, опет цркву Светог Пантелејмона и Светог по Божјем промислу, је примио први- Климента Охридског. не свог монашког звања. Нека би Господ, брате Божидаре, утврдио те у БОЖИЋНИ ПРИЈЕМ У ПОДГОРИЦИ твом звању, у твом опредјељењу, у Митрополит Амфилохије приредио је твом примању првина Часнога Крста 8. јануара увече у зеленом салону хотеи остваривању Христове заповијести: ла „Црна Гора“ у Подгорици Божићни „Ко хоће да иде за мном, нека се одрек- пријем за представнике традиционалне себе и нека узме крст свој и иде за них црква, дипломатског кора, унимном. Тај пут је пут који си изабрао и верзитетског, политичког, културног и дај Боже да га слиједиш и да њиме хо- медијског живота у Црној Гори. диш до краја свога земнога живота“, У својству домаћина на пријему су рекао је владика Амфилохије. били и Преосвећена Господа Епископи будимљанско-никшићки Јоаникије МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУи диоклијски Јован, игуман манастиЖИО У МОРАЧИ ра Острог. Митрополит Амфилохије служио је 8. јануара, поводом празника Сабор Пресвете Богородице, Свету службу Божију у манастиру Морача. „Мелхиседек је својом тајанственом појавом и поријеклом био предуказање на Њега, непознатога и неизрецивога Христа Господа, био је предуказање Његовог доласка у овај свијет“, рекао је владика у архипастирској проповиједи, тумачећи ријечи „Ти јереј во вјеки по чину Мелхиседекову“, „Не, дакле, свештеник Поздрављајући званице, Митропокао обични лит Амфилохије је подсјетио да је Хрисвештеници, стос једини у историји рода људскога него вјечни имао смјелости да за Себе каже: „Ја С в е ш т е н и к , сам свјетлост свијету.“ „Та свјетлост је

рици молебан за Ново љето доброте Господње. Молебану су присуствовале хиљаде православних вјерника сабраних на организованом дочеку православне Нове године који је, по традицији, и овога пута приредила Црквена општина подгоричка. „Да Бог подари разума и мудрости онима који владају овим народом и свим земаљским народима, да буде што више поштења и што мање отимања туђега, што мање отимања од сиротиње ради својега богатства и ради своје несреће“, рекао је митрополит Амфилохије, „Помолимо се да нам Бог опрости све оно што није по Његовој вољи, а што смо учинили у претходној години, и да нам не врати по дјелима нашим. Него да нас по Својој милости спомене, и по доброти Својој. Да нам подари правовремене кише и плодоносну росу, тихе и благе вјетрове и сунчану топлоту. И да се сјети Цркве Своје, раширене по свој васељени. Да је ојача и утврди, прошири и умири и да је заувијек сачува неповријеђену и непобијеђену од врата паклених и од свих напада видљивих и невидљивих. Да се и они који нијесу крштени крсте, јер онај који у Бога и у Светињу Божју вјерује, треба да се крсти и да је прими. Помолимо се да нас Бог избави од глади, помора, земљотреса.“ На дочеку пред црвом Светог Ђорђа у Подгорици, сабрани народ, од којих су већина били млади људи, претходно су забављали трубачи из Гуче, група „Легенде“, те пјевачи народне музике из Црне Горе. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ Митрополит Амфилохије је служио је 14. јануара са свештенством Архијерејску Литургију Светог Василија Великог у Цетињском манастиру. „Црква Христова није ништа друго него је предање новога живота. Она је предавање Хљеба Живота који силази с неба“, рекао је владика у бесједи вјерницима сабраним на Светом богослужењу, „То је предање Светих тајни којима се освећујемо и просвећујемо, предање врлина Божанских којим нас Господ уздиже са земље према небесима и којима заквашује нашу природу квасцем вјечнога и непролазнога живота. На данашњи дан, у осми дан по Свом 65

фебруар / 2010 / svetigora

истовјетна са истином и са животом. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУИстина, ако није – вјечна истина, она ЖИО У ПОДМАИНАМА постаје лаж. Живот, ако није – вјечни живот, он је обмана. Свјетлост, ако само свијетли у времену, није свјетлост која даје живот и која открива истину. Управо у Њему, од Дјеве рођеном, открива се истовјетност свјетлости, истине и живота“, нагласио је митрополит Амфилохије,„Уселио се у нас пун вјечне свјетлости, вјечне истине и вјечног живота. Уселивши се у нашу природу, Он Митрополит Амфилохије служио је 10. нас је учинио вјечним и непролазним. јануара са свештенством Свету службу Том божићном радошћу поздрављам и Божију у манастиру Подмаине. ја вас. Поздрављам вас светим поздра- „Христа су кроз историју посвједочили вом Божића, мајке свих празника: Мир безбројни мученици, а међу њима на Божји – Христос се роди.“ првом мјесту дјеца, која су заклана за његово име и која су остала и до даСЛАВА МАНАСТИРА ДУЉЕВО нас и до краја свијета и вијека Његови Митрополит Амфилохије је служио живи свједоци“, рекао је владика 9. јануара, поводом празника Светог говорећи о празнику Светих 20 000 муархиђакона и првомученика Стефана, ченика никомидијских. храмовске славе манастира Дуљево у У току Литургије он је рукопроизПаштровићима Свету службу Божију у вео у чин игумана настојатеља манаовом манастиру. стира Подмаине јеромонаха Рафаила Бољевића. „Ако је Господ дошао у овај свијет не да Му служе, него да служи и да живот Свој полаже за ближње, утолико смо више ми, који смо Његове слуге, призвани да служимо непрекидно и да се приносимо Њему на дар и да оне који који су нам повјерени подстичемо да се и они Њему приносе на дар“, рекао је Владика обраћајући се новом игуману, „Нека те Господ утврди у вјери, „Тајна нашега хришћанског чистој савјести, врлини и у ревновању опредјељења је у томе да постане- за Име Божје у све дане твога живота.“ мо синови Божји“, казао је владика, „Помолимо се заједно да нам свима „То је смисао Светих тајни крштења и Бог да снагу, и онима са већим одгомиропомазања, и нашег свеукупног ворностима, да свима буде добро и да живљења овдје на земљи. Нека би Го- сви заједно станемо на Страшни суд спод молитвама Светог архиђакона Господњи као добра и у љубави сабраСтефана и нас удостојио да постане- на дјеца Божја“, рекао је отац Рафаило. мо обиталиште славе Божје и живи и живоносни свједоци Њега као СА ДОЧЕКА ПРАВОСЛАВНЕ НОВЕ предвјечнога Бога, као Дјетета младог ГОДИНЕ У ПОДГОРИЦИ од Дјеве рођенога ради нас и нашега спасења.“ Владика је у току службе уручио орден Светог Саве другог степена господину Ратку Будимиру и крстио слугу Божијег Стефана. Будимира је, на предлог митрополита Амфилохија, одликовао Свети Синод Српске Православне Цркве за његов труд у обнови храмова у Паштровићима и Грбљу, нарочито на Паштровској гори. Митрополит је након Литургије у Дуљеву посјетио манастире Праскви- Митрополит Амфилохије служио је цу и Режевиће. у поноћ 13/14. јануара пред црквом Светог Ђорђа под Горицом у Подго-

Hronika mitropolije Рођењу, Господ је био, по јеврејском обичају, обрезан. Обрезањем Он није само испунио закон Мојсијев, него је и открио пуноћу тога закона, открио је да је не само савршени Бог, него и да је заиста савршени човјек, да је примио људску природу у њеној свеукупности, осим гријеха.“ МОНАШЕЊЕ У ПОДМАИНАМА

Митрополит Амфилохије служио је 14. јануара вечерњу службу у манастиру Подмаине и замонашио у чин мале схиме искушенике Николу Стoјановића, коме је дао монашко име Василије, и Дарка Рaкановића, који је добио име Серафим. Владика је такође у подрасник обукао послушника Радосава. „Сам Господ, и сам Серафим Саровски, нам је негдје рекао да ове вечери буде његово монашење, на дан прослављења Светог Серафима“, рекао је владика, „То је велико знамење, да његов избор, као и избор брата Василија, није случајан, и да је њихово опредјељење за монашко служење Христу Господу сагласно промис-

svetigora / 2010 / фебруар

БЕЗ КОМЕНТАРА

66

лу Божијем. То свједоче и мјесто, и призвали смо Духа Светога на нас, на дан, и светитељи које прослављамо. предложене дарове и на воду ову коју Нека их Господ укријепи, нека јачају смо освештали благодаћу Божијом. Зау Господу и у сили Његове благода- иста је дивно бити са Господом, јер Бог ти, а заједно са њима и наш брат Ра- се јавио, и како наши стари кажу, небо дослав, који је такође примио први- је отворено, једном и за свагда. Господ не монашког звања да би се и он пола- је ушао у јорданске воде и тиме су све ко обнављао Оним Који обнавља и за воде освештане. Данас се посебно Кога не постоје ни старост ни младост.“ освештавају и нас обузима велика радост, небеска радост која долази одоКРСТОВДАН У ЦЕТИЊСКОМ МАНАзго, од Духа Светога“, рекао је владика СТИРУ Јован. Митрополит Амфилохије служио је 18. јануара, поводом Крстовдана, Свету службу Божију у Цетињском манастиру. „Вода коју Господ нама дарује је вода која даје живот вјечни. То је вода која јесте Он, која је символ Духа Светога, која је Дух Свети Који се носио над водама земаљским до Христа, када се на Јордану открила Тајна Свете Тројице. Нама у Цркви Божјој се преко воде богојављенске открива та велика и Света тајна када све воде земаљске постају Јордан. Када благословимо Након Свете Литургије, владика је воду, сјутра Морачу или неку другу, све са свештенством и вјерним народом те воде постају она иста вода у Јордану на саставцима Рибнице и Мораче у у којој се Господ крстио, као што иста воду погрузио Часни Крст, до кога је та вода постаје она вода којом се ми први допливао Милован Брновић из крштавамо – јорданска света, благо- Љешанске нахије, члан Кајакашког словена вода“, рекао је митрополит клуба „Подгорица“. Амфилохије. ПРОСЛАВА ЈОВАЊДАНА У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ ПРОСЛАВА БОГОЈАВЉЕЊА У ПОДРектор Богословије Светог ПеГОРИЦИ Његово Преосвештенство Епископ тра Цетињског и парох цетињски диоклијски, игуман манастира Острог протојереј Гојко Перовић служио је Господин Јован служио је 19. јануара, 20. јануара, поводом Јовањдана, Свету поводом великог хришћанског пра- Литургију у Цетињском манастиру. зника Богојављења, Свету службу „Јован крштава за покајање, а Онај Божију са освећењем богојављенске Који долази за Јованом, Господ Исус водице у цркви Христос, крштава Духом Светим“, реСветог вели- као је у празничној бесједи отац Гојко к о м у ч е н и к а Перовић. „Наша Црква вјерује, тако аутор: Горан Шћекић Георгија под Го- живимо, тако се крштавамо, да је Јован рицом у Подго- крстио људе припремајући их да постану њени чланови, тако што их је порици. Ч е с т и т а ј у ћ и зивао на покајање. Јован је позивао на п р а з н и к покајање говорећи да долази Господ в ј е р н и ц и м а Који крштава Духом Светим, да се Царсабраним на ство небеско примакло и да треба да Литургији, вла- се припремимо за улазак у Царство дика је поже- небеско. Јован је позивао људе да се у лио сваки Божји своме духу покају за све што су урадиблагослов. „У ли и припреме се у своме духу за доовом храму, гдје лазак нечега већега. А Господ крштао д с л у ж и с м о ва Духом Светим – за нови живот. Гослужбу Божију, спод је страдао, био у гробу и васкрсао сјединили смо и показао нама пут да сви учествујемо се са Христом и у томе васкрсењу у новом животу.“

Манастир Рустово

П

равославни манастир Пресвете Богородице Рустово налази се у Паштровској гори, на три километра од Светог Стефана. Благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија манастир је основан уочи Крстовдана 2004. године. У манастирској порти смјештен је храм из 14. вијека посвећен Мајци Божијој као и дрвена црква посвећена Царским мученицима Романовима. У самом конаку налази се капелица посвећена Светом Бенедикту Нурсијском. Настојатељица манастира је монахиња Синклитикија, а манастир броји дванаест сестара. Сестринство манастира се бави ткањем, везом, хеклањем, шивењем, каширањем и израдом другог разноврсног рукодеља, као и превођењем са руског, енглеског и француског језика и припремом за штампу. У манастирској башти гаји се разноврсно љековито и зачинско биље од кога се справљају јестива и љековита уља. Као база користи се маслиново уље. У јестивом уљу налази се тридесет зачинских биљака. Од љековитих уља, за спољну употребу, манастир производи: уље од руже, камилице, лаванде, жалфије, аниса, бршљана, каранфилића, клеке, нане, цимета и мајчине душице. Такође, манастир израђује производ под именом „Зачинско биље“ који се користи као додатак разним јелима, а уз то има и љековито дејство. Производ садржи комбинације ових биљака: рузмарин, босиљак, коприву, жалфију, горску траву, нану, ловор, мајчину душицу и першун. Овим зачинима додаје се морска со. Производе се и благо љути зачини са бијелим луком и паприком. Напитак „Боље од кафе” који се припрема на исти начин као и обична кафа садржи: какао, цикорију, сојино млијеко, декстрозу, интегралну рижу, раж, пшеницу и азуки. Обилује витаминима и минералима (гвожђе, итд.) који чувају здравље. Могу га користити и дјеца. Манастир пакује и винско сирће, као и љековито вино које се користи код исхемије и слабости крвних судова, за јачање срца. Такође, производи домаћу ракију од нара и босиљка за јачање имунитета обогаћену витамином Ц. Овај лијек превентивно служи као дејство против разних обољења, нарочито олакшава стомачне тегобе, смањује ризик од настанка грипа и разних бактеријских и вирусних инфекција. Као природни лијек који помаже код реуматских тегоба, укочености мишића и за скидање високе температуре производи се тинктура од кантариона, камилице и хајдучке траве. Користећи љековите биљке: нану, камилицу, мајчину

душицу, ружу, рузмарин, алоју веру и маслину справљају се сапуни обогаћени витаминима А и Д. Лосион за лице справља се од невена. Производ под називом „Љековита морска со“ - у комбинацији биљака и етеричних уља користи се за побољшање циркулације и јачање одбрамбеног система организма - растварањем у топлој води. Манастир се бави и производњом биљних шампона користећи разна биља, мед, додавајући комплекс витамина. Такође израђује и три врсте мелема: за декубитис и зарастање рана; против упале вена и отока ногу; против реуме, за спортске повреде и уганућа. Производ „Витаминска крема“ обогаћен је бадемовим уљем, какао бутером и АД капима. Манастир Рустово, Челобрдо 85315 Свети Стефан manastirrustovo@t-com.me

ЗА САБОРНИ ХРАМ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА

СВИ ПО ЕВРО

Из асортимана рукодјеља манастира Светог Луке у Жупи Никшићкој e-mail: svetigavrilo@yahoo.com тел: +38267249783

-Уплатницом код ЦБЦГ на рачун 550-3610-20 Са назнаком за САБОРНИ ХРАМ; -Код парохијског свештеника или управе манастира у свом мјесту; -Лично на благајни Храма Христовог Васкрсења, сваким даном од 9 до 15 часова; -Код овлашћеног прикупљача прилога који ће обилазити домове по градовима.

ЊА А Д З ВА И

НО

SVETIGORA Цетиње: +382 (0)41 234-222 Београд: +381 (0)11 369-07-57

369-07-05 Изабрана дјела Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија

Из асортимана рукодјеља манастира

Дуге Морачке

д ру го издање

Монографије у едицији СВЕТИТЕЉИ: • • • • • • •

Свети Петар Цетињски чудотворац и државотворац Свети Сава - принц и просветитељ Свети Цар Лазар и косовски завет Свети Никола правило вере и српска слава Свети Ђорђе витез Бога Живога Свети Јован крститељ и претеча Господњи Свети Василије Острошки чудотворац и исцелитељ