ЧАСОПИС СВЕТИГОРА бр.200

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

200

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XIX  ДУХОВИ  ЈУН 2010. г.  БРОЈ ЕЛАТНОСТИ ДЈ

ЗДАВАЧКЕ АИ

РА

ГОДИ Н

··

·

·

·

Црна Гора 1,20 € Србија 100 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

·

У СВЕТИГ О ИИ

20 .

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИНЕ И СИМЕОНЕ

МОЛИТЕ БОГА ЗА НАС!

јубиларни

преподобнИ симеон дајбабсКИ рад монахиња манастира Дуга Морачка

Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

јун / 2010 / svetigora

Бесједа митрополита Амфилохија на празник Педесетнице изговорена у цркви Свете Тројице у Грбљу 2009. г. У име Оца и Сина и Светога Духа! нога су чудеса, драга браћо и сестре, и путеви, којима је Бог јављао Себе и откривао људима и народима и овоме свијету. Много је догађаја који су се збивали од настанка свијета и сваки од тих догађаја на свој начин посвједочује и свједочи велику и свету тајну да овај свијет не постоји сам од себе, него да се у њему и за њега - у његовим дубинама - скрива нека велика и света тајна, тајна Онога Који је обликовао овај свијет. Свети Боговидац Мојсије, сагледавши и доживјевши ту велику и свету тајну је записао на почетку Откривења Божијег оне чувене ријечи: „У почетку створи Бог небо и земљу. И земља бјеше без обличја, и пуста“, и додаје Боговидац и Богозналац Мојсије: „и Дух Божији носаше се над водама“. Не само што је Боговидац Мојсије сазнао несазнајну тајну за људски ум, надахнут Духом Божијим, него је сазнао и другу тајну - да је та свеукупна Божија творевина саздана Божијом руком и испуњена силом Духа Светога. Да благодарећи тој сили Духа Светога све дише што дише, и све живи што живи, и да без Њега ништа не може живјети нити постојати. Записао је исти Пророк, да када је Бог створио човјека, да је узео прах земаљски и обликовао људско биће и додаје Пророк: „задахнуо га је Духом живота“. Тако да је човјек умијешен од праха земаљскога, али је она сила унутарња човјекова, оно што чини човјека човјеком и што на небеса, него да ће им послати Духа Утјешитеља, и праху даје живот и чини га чудесним тај дах, то задахнуће, Који ће их увести у сваку истину, као што се догодионо што ми називамо духом или душом у човјеку. И човјек ло на овај дан, на свети Духовдан. је испуњен силом Божијом и свеукупна Божија творевина је испуњена силом Божијом. На тој сили Божијој почива све и Духовдан – пуноћа јављања Свете Тројице њоме живи све што постоји. Међутим, та велика и света тајна Био сам 2000. г. у светом граду Јерусалиму за овај и сва догађања, којима Бог јавља себе и којима утврђује овај празник, када је сва Црква Божија васељенска свијет да се не поколеба навијек вијека, све то и све те тајне прославила 2000-годишњицу Рођења Христовог, и догађања, сабрали су се у овој великој и светој тајни која је 2000-годишњицу Цркве Божије и њеног постојања. нас сабрала данас у овај свети храм и којој је посвећен овај Служили смо вечерње на гори Сионској, тамо на свети храм. оном мјесту гдје су били сабрани ученици ХристоЧули смо из Дјела апостолских како се догодило, када се на- ви 50 дана послије Његовог Васкрсења, како нам пунило педесет дана послије Христовог Васкрсења, да се у то описују Дјела Апостолска. Рекли су ми прије виду великог вјетра појавио Дух Свети на гори Сионској и тога, али сам се и сам увјерио, да сваке године на како је у виду огњених језика Дух Свети сишао, по обећању овај дан, када се служи вечерње, онда - као што је Христовом, на сваког појединачно од оних који су били ту вјетар дунуо прије појаве Духа Светога на Педесетсабрани. И они су, испуњени Духом Светим, говорили раз- ницу - сваке године исто тако дуне вјетар... И, данас ним језицима. Говорили су језицима свих оних који су били дирнут тим догађајем, као да видим маслине на Сисабрани на тај велики празник око Јерусалимског хра- ону, како трепери њихово лишће... Дунуо је вјетар, ма: језиком Миђана и Персијанаца, језиком из Кападокије, а ми смо читали и пјевали овом светом празнику, језиком из Египта и других крајева, па су се сви дивили от- овом светом догађају силаска Духа Светога на Свекуда то да ти прости галилејски рибари могу да знају, без те Апостоле. да су учили језике, без школа и универзитета, откуда то да Овај догађај је завршетак и пуноћа свих догађаја од су проговорили њиховим језицима. Сила Духа Светога која настанка свијета, он је пуноћа и Божијег јављања. их је просвијетлила, она им је дала ту снагу и ту моћ да про- Бог се јавља на разне начине. Јавља се преко своје говоре разним језицима. И та сила Духа Светога која се творевине, преко догађаја историјских, јавља се разгорјела у њиховим срцима покренула их је, и они су кре- преко великих Божијих људи - изабраника, преко нули по заповијести Христовој да обилазе читав свијет и да пророка, и открива своју тајну постепено. Па каже проповиједају Христа Господа распетога и васкрслога. Да један од Светих Отаца Цркве Божије, да историја буду свједоци Његовог васкрсења и свједоци да се испунило свијета и човјека личи на три велика земљотреса. и Његово обећање да их неће оставити саме када се вазнесе Први земљотрес је откривење и јављање Бога

besjeda

Педесетница

3

svetigora / 2010 / јун

4

Творца неба и земље - Бога Оца. Тај догађај нам је јавио Стари Завјет и старозавјетни пророци. Јавио је Бога Оца и наговијестио је велику и свету тајну Бога Сина - Јединороднога Сина Божијега. Нови Завјет од Христовог Рођења је други велики земљотрес. Он нам јавља другу тајну, односно исту ту тајну, али њену пуноћу - јавља нам Сина Божијег Јединородног, од Оца рођеног прије свих вјекова, кроз Кога је све постало што је постало, и наговјештава нам јављање пуноће те свете тајне јављање Духа Светога Утјешитеља, Који ће нам јавити и открити сву истину о великој Божанској тајни, сву истину о свијету у коме живимо и открити циљ и коначни смисао свега постојећег. Управо тај догађај ми прослављамо прослављајући Духове, прослављајући јављање пуноће Св. Тројице, прослављајући Тројичиндан. Дакле, у овај дан открива нам се у пунини велика и света тајна Божанског бића: Отац и Син и Дух Свети; велика и света тајна Божанске љубави, Бога као љубави. Велика и света тајна која прожима сву творевину, људско биће, која открива наш пут, пут Господњи, којим треба да ходимо и открива нам оно ради чега постојимо овдје на земљи - открива тајну Царства Оца и Сина и Духа Светога. Царства Небескога, ради кога се и рађамо на овој земљи, ради кога је Бог и створио земљу и небо. Царства Небескога које је пуноћа свих збивања и свих историјских и људских догађања. Зато, ево, и ми данас радујемо се том светом догађају. Радујемо се том јављању живога Бога, ми који се крштавамо у име Оца и Сина и Духа Светога. Па као што су на гори Сионској и Апостоли примили сваки појединачно онај пламен Духа Светога који је сишао на њихове главе, тако се то наставља кроз сву историју до данас и до нас - да сваки од нас, крштавајући се у име Оца и Сина и Духа Светога, прима печат дара Духа Светога, Свету тајну Миропомазања Духом Светим. Исту ону тајну коју су примили Свети Апостоли на гори Сионској сваки од нас појединачно прима. Свето Миропомазање је свети печат Духа Светога, јер огањ који се усељује у нас и који нас чини духоносним и богоносним, чини нас истинским носиоцима велике свете тајне Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега и кроз ту тајну носиоцима и свједоцима свих оних других

тајни и догађања кроз историју до данас и до краја свијета и вијека. Господ последњи дан овога празника, каже нам Свето Јеванђеље, повика гласно: “Ко приступи Мени даћу му изворе воде живе, воде која отиче у живот вјечни“. Управо та вода живота је она вода коју ми примамо постајући хришћани, живећи по заповијестима Божијим, примајући печат дара Духа Светога, носећи ту велику истину - о Богу, о свијету, о човјеку - у себи и постајући свједоци те велике божанске истине. Зато, радујмо се што нас је Бог изабрао између свих земаљских народа, да будемо народ Божији, да будемо запечаћени тим светим печатом Духа Светога Животворнога који нас уздиже, који нас васкрсава, који нас обнавља, који нас сједињује са самим Богом, и у исто вријеме нас сједињује јединством неразоривим са свима онима који су у Богу живјели и били испуњени Духом Његовом кроз историју до данас, и који нас сједињује једне са другима јединством неразоривим. То јесте Црква Божија која је и утемељена у својој пунини управо на овај свети дан, када се обновила тајна Свете Тројице и када је на тој тајни саграђена Црква Божија, која је њоме испуњена и њоме се испуњава из дана у дан, из године у годину, из вијека и у вијек, из стољећа у стољеће и тако ће то бити до краја свијета и вијека. Ваши преци и наши преци нијесу, дакле, случајно подигли овај храм на овом узвишеном мјесту, подигли га Пресветој Тројици, Оцу и Сину и Духу Светом. Сви храмови земаљски се уједињују и удограђују у овај и овакве храмове посвећене Пресветој Тројици. Као што се сва догађања и све личности свих земних Божијих људи који су Богу служили, уграђују у Богочовјечанско Тијело, у Цркву Христову. Сви земаљски храмови, посвећени светим Божијим људима, Пресветој Богородици и другим догађајима, сви они врхуне у овом и оваквом храму посвећеном Пресветој Тројици, јер све извире из Пресвете Тројице, Бога нашега, Оца и Сина и Духа Светога. Све стреми Пресветој Тројици, све се напаја том водом живота која отиче у живот вјечни, која јесте Дух Свети. Све стреми томе и стремило је и стремиће до краја свијета и вијека. Зато Господ нека благослови оне који су саградили овај храм надахнути Духом Божијим да га посвете Пресветој Тројици. Бог да благослови све оне који су овом храму служили Пресветој Тројици и Њој се Јединој клањали од кад је овај храм саграђен, који су се у овом храму крштавали и вјенчавали и опојавали и кроз овај храм улазили кроз та врата смрти у вјечни живот. Бог да благослови све оне међу вама који су на било који начин допринијели да се обнови овај свети храм и да заблиста својом првобитном љепотом подигнут у славу имена Божијег, подигнут у славу Пресвете Тројице, Бога нашега, Бога нашега просветљења и освећења свјетлошћу Христовог лица, вјечном и непролазном свјетлошћу. Клањамо се Оцу и Сину и Духу Светоме Богу нашем и да му се клањамо и поклањамо у све дане нашега живота и у вјекове вјекова. Амин.

јун 2010 / број 200

IZ SADR`AJA: 6. • САОПШТЕЊЕ

8. •

ЗА

ЈАВНОСТ

СВЕТОГ

АРХИЈЕРЕЈСКОГ

САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ разговор водио РАЈО Војиновић

SVETIGORA-20 година издавачке дjелатности

17. • Владика ЈОВАН диоклијски

ТЕОЛОГИЈА ПОЈАЊА

34. • АЛЕКСАНДАР Вујовић

ПАТРИJАРХ ГАВРИЛО ДОЖИЋ

СВJЕДОК БОЖИJИ И ИСПОВJЕДНИК СВОГ ВРЕМЕНА

48. • приредила ВЕСНА Тодоровић

200. broj ^asopisa svetigora saop[tewe

Бесједа 3 Посланица 13 Мајке хришћанке 28 Књига Јудита 32 Јеванђелско слово 38 Хронике 53

Савјет часописа: епископ диоклијски Јован (Пурић), протојерејставрофор Момчило Кривокапић, протојереј-ставрофор Радован Биговић, јеромонах Димитрије (Лакић), Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић

Секретар редакције: Татјана Марјановић svetigora / 2010 / јун

Редакција: протосинђел Јован (Ћулибрк), протојереј Гојко Перовић, протојереј Велибор Џомић, игуман Петар (Драгојловић), јеромонах Никодим (Богосављевић), јереј Саво Денда, јереј Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах Павле (Кондић), монахиња Стефанида (Бабић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић, Весна Тодоровић 16

БОГОСЛОВСКИ ЕЛЕМЕНТИ ПОЈАЊА Појање се састоји из три елемента: реч, мелодија и ритам. Реч Једино је човека Бог обдарио речју, отуда он може произносити глас и тиме бити сличан свом Творцу. Свети Јован Златоуст каже да се наша реч рађа из наше душе као што се Логос рађа од Оца (Посланица Евтропију, PG 52, 403). Реч такође има и социјалну димензију. Она је начин комуницирања човека са другим људима. (Видети Св. Јован Златоуст, Тумачење посланице Ефесцима, PG 62, 126). Преко речи човек комуницира и са Богом. Али ми не можемо увек достојно изразити Божанску тајну те отуда прибегавамо појању (Видети Св. Јован Златоуст, Беседа на Вазнесење Господње PG 52, 775). Слично мисли и Св. Нил Синајски: „Бога треба славити речима, поштовати делима и обожавати мислима.” (Поуке, PG 79, 1249c).

jubilej

uz

Лектура и коректура: Ивана Јовановић

48

INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT: COBADEFF /400876825101 EUR /400876825100 Other Currencies NLB Montenegrobanka AD Podgorica SWIFT CODE: MNBAMEPG /ME25530005120005043078 "MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS" 81250 CETINJE MONTENEGRO

Књига Изласка наводи да су Јевреји певали песму захвалности Богу после преласка Црвеног мора. Овакво изражавање осећања према Богу је догађај који често прати чуда у Светом Писму. Тако нам јеванђелист Лука каже да је „небеска војска” певала приликом Рођења Христовог. Исто се каже и за пастире: „И вратише се пастири славећи и хвалећи Бога” (Лк. 2, 20). Видимо овде, да је појање преко анђела (небо) и пастира (земља) ујединило небо и земљу. Ово заједничко појање такође показује да су се у Христу ујединили небо и земља. Јеванђелист Лука највише од свих повезује чуда и појање: песме захвалности су певане и приликом исцелења слепог (Лк. 19, 37-38). Исти јеванђелист наводи и конкретан садржај песама Богу које сматра надахнутим од Светог Духа, нпр. песма Захарије, песма Богородице приликом сусрета са Јелисаветом (Лк. 1, 40-79). Сличан догађај имамо и приликом освећења старозаветног храма, на молитве и појање народа Бог одговара чудом Свог присуства у форми облака. (Друга књига Дневника, 5-7). Код пророка Авакума Бог такође помаже Израиљу као одговор на појање народа (3. гл.). У Делима апостола (16, 25) апостол Павле и Сила у тамници певају химне Богу, после чега се дешава чудо њиховог ослобођења. Свети Јован Златоусти сматра да су молитве биле те које су „покренуле” Бога да учини чудо. (Тумачење посланице Ефесцима, PG 62,

jubilej

ПАТРИJАРХ ГАВРИЛО ДОЖИЋ

СВJЕДОК БОЖИJИ И ИСПОВJЕДНИК СВОГ ВРЕМЕНА

сторија нашег народа и наше Цркве препуна је личностима и прегаоцима који су својим животом, дјелом и личношћу остављали дубоког трага на вријеме у којем су живјели. Један од таквих који су оставили неизбрисив печат на своје доба јесте и Гаврило Дожић, епископ рашко-призренски, митрополит пећки, митрополит црногорско66). И код пророка Данила појање Богу има за послеприморски, и патријарх српски. дицу чудо спасавања из пећи (3, 23). И Откровење Родио се и живио у времену које су Јованово наводи мноштво ангелских певања прилиАЛЕКСАНДАР одликовала велика превирања, раком свршетка овог света. Из ових примера Вујовић у Светом тови, револуције, у времену великих Писму видимо да су појање и чудо тесно повезани и и судбоносних догађаја и промјена за наш да се међусобно допуњују. Чудо је одговор Бога на наше молитве (појање). Оно што још треба рећи српски јесте народ, у времену које је захтијевало мудре, храбре, одлучне да реч и језик нису довољно способни да изразе не и несаломљиве људе. Све те особине красиле су овог весамо Бога, него ни Његово деловање у свету, тј. ликог чуда. јерарха, који ће у том бурном времену водити неколике епископије и најзад кормило Српске Православне Цркве. Под Зато Свети Јован Златоуст каже да„оно што говоримо 17 благословом Црква ће имати великог удјела у доношењу о Богу, говоримо певајући” (Беседа на Вазнесењењеговим ЕПЕ судбоносних одлука. У најтежим моментима и пред великим искушењима и дилемама, које су се надносиле над нашим народом, он ће увијек прво својим примјером показати пут којим треба ићи. А увијек је указивао повјереној му пастви да иде путем и да се држи завјета и опредељења својих свијетлих и великих предака. Патријарх српски др Гаврило Дожић рођен је 17. маја 1881. године у Врујцима у Доњој Морачи код велике немањићке светиње Мораче. Када и судуше га крстили, родитељи му дадоше име Светигора - сапутникманастира трагатељима вјере Ђорђе. Своје основно школовање је завршио у манастиру Морачи код свога стрица, чувеног архимандрита морачког, Михаила Меденице. Након завршене основне школе школовање наставља у великољепном свјетлошћу скоро догорели Београду, затим у Нишу код тадашњег епископа нишког Никанора жижак кандила у првобитну свјетлост и снаРужичића. Тада га епископ Никанор шаље да прође искушенич- гу поджежете, да врата мојих храмова у Пећкој српском свијету широм отварате, да стаж у манастиру би после овог от- даепархији Редакција часописа се ки захваљује свимаЛиповац који сукод наАлексинца, било којиданачин помогли наш и ваш часопис ишао у манастир Сићево у Сићевачкој клисури, гдје је замонашен се пред дверима истијех Богу за српску слобуде што бољи. За све оне који су нам послали текст, писмо, савјет, сугестијугуили критику; за свепогинулих за њихово молите и да душе 26. фебруара, а у чин јерођакона бива рукоположен 27. фебруаоне који су нас молитвено илигод. материјално за све наше читаоце, рецимо сви усрдно ослобођење са побожношћу помињете...“ (Свера 1900. Недјељу данапомогли; касније рукоположен је задраге јеромонаха.

- Многаја љета! Неко је вријеме вршио парохијску службу у том крају – доцније тигора, Цетиње бр. 84/1999. г.) ће се увијек радо сјећати сусрета са тим побожним народом. По- Митрополит је је у овој епархији почео са ласило Митрополије црногорско-приморске СВЕСветигора. Тада је у Црној Гори неколико људи са ната и земаљаВисоки гдје живи српски народ. Тада јесвештеничког доживјела кадра и подмлатобнављањем слебило овогатек бива премјештен затеосабрата манастира ДечаТИГОРА, образник за вјеру културу и васпитање, стилошким образовањем, тако да низак ниво народне црквеи издања на руском језику, вријеме али гаБожићног је у томе поста омео Први светски рат, тони,јеи уз бива примљен за ученика Богословско-учитељске школе у а ука, же ево и до двјестотога броја. На том путу кроз проности и уз недостатак истинске народне хришћанске културе, уочи 2001. године, када је отац Радомир својим живо- славних митрополиПризрену. Жељан да настави даље школовање млади јеромонах ком којег је, по примјеру стор и вријеме Светигора се мијењала, дорађивала, скоро и без пребијене пареГаврило кренулаодлази Светигорина мисија, том бранио одбранио цркву на Цетињу од та црногорских, добровољно ступио у редове у Цариград, гдјеодучи грчки језик, и иуписује се наВлашку богатила у свом језичком и сликовном изразу, трудећи се почетка - од нуле. У тим својим почецима њен задатак био да присталица распопа Мираша Дедеића, Светигора је гдје поред организовања Црвеног Крста, Атински универзитет, на јекојем је 1909. године дипломирао, а војске, да испрати сва збивања од духовног, просвјетног и културпипреми благу храну, да пробуди, исцијели и само отвори нека ванредно излазила као дволист или тролист, свакоднепоказује и храброст, те његова прса красе великасније и докторирао. У међувремену је боравио у Швајцарској ног значаја у Црној Гори и у српском народу уопште, као и питања. И хвала Богу, Који прегаоцу даје махове, прихваво пратећи збивања око Влашке и протесте ка ицркве ријеткакао ратна одличја. и Француској, наконКоји чегајебива постављен за секретара манастишире - диљем православне васељене. тио и препознао велику љубав и труд онихПосле који суовог је стварали Подгорици које су организовала брат- Митрофана Бана, После православна смрти митрополита ра Хиландара. послушања,усада већ као архимандрит, и оних који су стали иза Светигоре, данас имамо њене богате каоства у знак подршке Светигорином уреднику, и упућене је за његовог наследника. На трону одлази на послушање у Цариград, српски архимандрит при изабран ПОЧЕЦИ плодове који се могу разумјети и као присуство велике мило- против тадашње црногорске цетињских власти, која је у својимостаће пуних 18 годимитрополита Васељенској Патријаршији. Почеци овог часописа везани су за деведесете године прости Божије. изједначила на, одЦркву 1920.са доневладином 1938. године. За вријеме његовог У тридесетој години, 1. децембра 1911.испољавањима године, изабран је за ми- праву шлог вијека, тј. за долазак владике Амфилохија на трон Светигора је, одмах по оснивању, колико то један часопис може организацијом или боље речено сектом, састављеном митрополитског рада ваља истаћи велики труд трополита рашко-призренског. Новоизабрани рашко-призренски цетињских митрополита. У то вријеме комунистички сизбог ограничености простора, свој изразито светосавски дух уод рашчињених и анатеми попова. на обнављању свештеничког каи прегалаштво митрополит вршиће значајну мисију епархији и објавити и не-предатих стем потпуно пољуљан, почиње да попушта, његови идепотхрањивала и пројављивала навођењем изабраних Готово сви члановирашкоредакције изобнови времена Светигоридра, рада Цетињске богословије, као и колико научних дјела. Нећемјеста, се дуго задржати на столици олошки окови слабе, а вријеме које долази карактерише мисли и тумачења богословског опита из митрополита, дјела најпријеиСветоних почетака дан-данас за Светигору, било Српске Православна обнови и васпостављању призренских већ 24. новембра 1913.игодине бивасу везани снажан духовни препород, подизање цркава и манастира, га Саве, а онда и владике Николаја и аве Јустина који су дотада, активни сарадници, билоне даЦркве. Такође је покренуо обнову завјетне изабран за митрополита пећког. Ваљакао се подсјетити да тада Пећ обнова свештенства и монаштва. поготово у Црној Гори, билиприпада готово потпуно непознати. Уз то На устоличењу је њихова улога савјетодавна. црквице Светог Петра на Ловћену. Активно Краљевини Црној Гори. за митрополиНајприје се то буђење осјећало код појединаца, и мањих у сваком броју су били присутни и наши савремени оцисеиобратио ду- У чувеним тим првим бројевима та пећког, краљ Никола му ријечима: „Висо- је помагао културни рад у периду између два група људи који су се почели трзати и будити из духовне ховници: патријарх Павле, владика Данило (Крстић), митропонајвидније копреосвештени! Кључеве од древних светих и мјесто дивнијехза-хра- рата и узимао је учешћа у бројним црквеноучмалости и обамрлости, схватајући да амбијент у коме лит Амфилохије, владика Атанасије (Јевтић),које (тадашњи) ректор по узима 34 мова српских, сам примио милости рад БожијојВесне из руку народним дешавањима, како наше Цркве, тако живе, јавно мњење и званични друштвени и државни Цетињске богословије (садашњи) Јоаникије, цетињски с и на свеправославном пољу. Био је и делегат на моје владика побједоносне војске, предајем Никчевић, Вама да у која њимаје новом став и организација друштва не могу да их задовоље и игуман о. Лука и други, из чијег се пастирског труда помаљало великом пажњом и да им дају одговоре на егзистенцијална питања, па су Светигорино слово које је свједочећи човјекову боголику зналачки преводила се тако, осјећајући све више и дубље духовну глад и жеђ, суштину, постајало све више камен темељац на коме су млади текстове Светих Отаца, најчешће окретали Цркви, видећи у њој нешто ново, свјеже хришћани почињали своја духовна здања. оне из историје Цркве, и друкчије од онога на шта су били навикнути у отужној Први број Светигоре појавио се за Божић 1992. године. Уводник литургичке текстостварности. за овај први број, који је и Светигорин програм или манифест, ве, црквену поезију, Иначе, то је било вријеме када у Црној Гори духовне литеи кога се и до овог двјестототог броја придржавају сви њени приређивала и писала ратуре готово није ни било. Свештенство Црногорско-приуредници написао је митрополит Амфилохије. У том уводнику, текстове са темама из морске митрополије је махом побијено у Другом свјетском између осталог, он каже: „Сам назив мјесечника нас везује за националне историје рату, од стране комуниста који су се немилосрдно однотло на коме живимо. То је име водопада који као да извире из и културе. Како је сили и према црквеној књизи, уништавајући и палећи матемеља морачке лавре Немањића, у чему има не мале симболи- вријеме пролазило настирске библиотеке. Данас, када са довољне временске ке. Као што водопад Светигора јавља собом понорницу из које многи млади удаљености посматрамо и анализирамо то вријеме видинастаје, тако се и људски живот и људско стваралаштво темеље мо, поготово, из дјела преподобног о. Луке Вукмановића, на вјери, као понорници свих понорница у нама. Управо тој које је неким чудом у породици сачувано, а штампано у вјери правој „кукавној сироти“, вјери наших отаца и праотаца, издању Светигоре прије десетак година, да су се у Црној вјери православној, крајеугаоном камену нашег постојања и Гори, пред Други свјетски рат и те како учени и духовни постојаности, биће посвећено највише страница овога листа људи бавили теолошким темама. Нажалост, рат и нова Цетињске митрополије. Светигора ставља себи нимало лак засоцијалистичко- комунистичка идеологија, ширећи терор датак да буде сапутник трагатељима вјере и душе, искатељима и страх, наметнули су своја правила, тако да је црквена свога исконског коријења... Његовање културе која настаје из ријеч потпуно утихнула. Када је митрополит Амфилохије препорађања ума и срца вјечним вриједностима; подстицање дошао у Црну Гору једина новошампана црквена књига васпитања схваћеног као„питања“ – храњења човјека и његове код нас била је Споменица Светом Василију Острошком, заједнице Христом Богом и Његовом вјечном свјетлошћу, као дјело дивног свештеника, проте Васе Ивошевића, који је, Хљебом живота – то је оно чему би хтјели допринијети покрепоред тога, сабрао и први објавио мудре списе и изреке тачи овога гласила, према својим моћима.“ Светог Симеона Дајбабског. Просвjета и школски програми, скројени да униформишу СВЕТИГОРИНИ ТРУДБЕНИЦИ и обогаље човјека показали су се у свој својој немоћи пред Први уредник образника Светигора био је протојереј Радовапајем опустошене људске душе. Из те потребе да се обмир Никчевић, који је на том послу био до њеног 120. броја. У нови људска душа, да се духовна пустиња засије сјеменом вријеме док је он био уредник Светигора се потпуно облико49 које ће плода донијети и нахранити, родио се и часопис вала, штампана у високим тиражима стигла је до свих контине-

200.

broj

9

О 60-годишњици упокојења

^asopisa svetigora

јун / 2010 / svetigora

svetigora / 2010 / јун

Фотографије: +Живота Ћирић, Зоран Тричковић, Жељко Шапурић, Јован Радовић, искушеник Павел (Алексејев) Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234-222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд, тел: 011/369-0757,369-0705 e-mail: svetigora.urednik@gmail.com Штампа: , Суботица

ТЕОЛОГИЈА ПОЈАЊА

Свеправославном конгресу у Цариграду по питању календара. Активно је учестовао у доношењу разних закона и правила наше помјесне Српске Цркве. За патријарха српског је изабран после смрти патријарха Варнаве 1938. године, непосредно пред велике историјске догађаје, током којих је Српска Црква доживјела највећу Голготу, и током којих се он показао као истински пастир - спреман да положи свој живот за своје стадо. Биће заиста смирен пред Богом, а усправан пред људима у тим тешким тренуцима, када је наша помјесна Црква остала без неколико епископа, и неколико стотина свештеника, који су били убијени и убијелили мученички вијенац Цркве Христове. Патријарх Гаврило ће бити једини патријарх који је у оба рата био у логорима, заједно са својим народом подносећи крст страдања, али увијек вјерујући у силу васкрслога Христа Коме је током цијелог свог живота вјерно и исповједнички служио. Скрхан болом због страдања које је наша Црква претрпела током Другог свјетског рата, и сусревши се са бројним проблемима које су проузроковали комунисти, са десеткованим свештенством, са систематским прогоном вјере и вјерујућег народа, борио се неколике године после рата. У домену својих могућности чинио је што је могао да ублажи тежак положај Светосавске Цркве. Упокојио се као исповједник Цркве у ноћи између 6/7 маја 1950. године у шездесет и деветој години живота. Сахрањен је у Саборној цркви у Београду. Иако је на трону српских патријараха био врло кратко, и можда у најтежим историјским дешавањима у 20-ом вијеку, његов примјер вјере и исповједништва остао је неизбрисив из памћења Цркве Светосавске. Овај велики и нови Исповједник Православља, који је зрачио и сведочио својим животом и прегалаштвом, био је примјер многим свештеницима и повјереном му народу да своје животе положе за име Христово. Несумњиво је да је управо он многе које је рукоположио и припремио за свештенички позив и у Црној Гори, а и као патријарх, научио да буду вјерни Истини која је вјечна и непоколебљива и непобједива. Са тим и таквим васпитањем они су могли посвједочити касније својим мученичким животом вјерност Истини и Правди Божијој. На такво свједочење и исповједништво смо призвани и ми, имајући за примјер дивне свједоке, међу којима је и нови исповједник Гаврило Дожић свесрпски.

svetigora / 2010 / јун

Сарадници: ђакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Сања Радовић, Марија Живковић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Драгана Керкез, Јелена Петровић, Милана Бабић

разговор водио РАЈО Војиновић

svetigora / 2010 / јун

6 УВОД ојање „дефинишемо” као посебан начин певања у верске сврхе, а које се практикује у Цркви. Тиме се оно разликује од сваког другог певања. Као установа помиње се и у Старом и у Новом Завету, али се за њега користе синоними: химна, похвала, величање, слављење Бога. Као појање (φαλμωδία) у данашњем смислу први пут се помиње крајем II и почетком III века код Јустина мученика (Посланица Зинону, PG 8, 444B), а термин се усталио у IV веку (Јевсевије Кесаријски, Црквена историја, PG 20, 695A). Овај израз је у почетку имао значење „правило или поредак богослужења”, као и „литургијско сабрање” (Теодор Студит, Посланице PG 99, 1056C). Појање није аутономно, него је у служби човековог односа са Богом. Појање је дар Божији анђелима и људима као начин заједничарења са Њим (Антиох Пандект, VII век, Беседа о појању, PG 89, 1749). Појање се у Цркви изводи искључиво гласом. Предност појања гласом уместо инструменталног извођења састоји се: 1) у већој могућности непосредног слављења Бога; 2) у јединствености изражавања многоструких осећања; 3) у бољој прилагодљивости, тј. може се остваривати под свим условима. Појање је такође повезано са нашом дихотомном природом: „Христос је узео тело и душу јер је човек састављен из тела и душе; зато је и крштење дводелно, водом и духом; и заједница, и молитва, и појање (φαλμωδία), све је из два дела - телесно и духовно.” (Јован Дамаскин, Апологетска слова против клеветника икона, PG 94, 1336). Дводелну природу појања Дамаскин вероватно види у чињеници да је оно молитва и музика, реч и слушање, учење и педагогија.

јун / 2010 / svetigora

Главни уредник: протосинђел Кирило (Бојовић) Оперативни уредник: Рајо Војиновић Дизајн часописа: Мирко Тољић, Владимир Јакшић

20 година издавачке дjелатности

О

јун / 2010 / svetigora

лина у своје вријеме прва употребила те ријечи и као што је римскоме цару даровала црвено јаје и поздравила га тим поздравом, да се и ми њиме поздрављамо, да се радујемо, да се миримо у Господу, да се радујемо Христовом васкрсењу и нашем васкрсењу и нашем вјечном животу.“ У току Литургије владика је у презвитерски чин рукоположио ђакона Бранка Вујачића. „Он се за ово припремио својим животом, својом службом Цркви Божјој, свршеним економским факултетом и апсолвент је Богословског факултета у Фочи. Нека му Бог да снаге да буде истински слуга Бога вишњега и Цркве Божије“, рекао је владика Амфилохије. Светој Служби Божијој присуствовала је и амбасадорка Украјине у Подгорици Оксана Сљусаренко. Митрополит Амфилохије је затим у Вирпазару служио молебан који су оганизовали Црквена општина црмничка и Одбор за обнову храма Свете Госпође. Након молебана освештана су и народу подијељена васкршња јаја, уз пригодан програм барског КУД-а „Свети Јован Владимир“ и етно-групе „Дарови Светог Јована Владимира“. „Ми вјерујемо у живот вјечни“, рекао је сабраном народу владика Амфилохије, „И ми смо поклоници вјечнога Бога, вјечнога живота, вјечне људске душе, васкрсења мртвих… Поклоници смо, дакле, вјечног људског достојанства. То је оно што испуњава наша срца и срца свих хришћана кроз вјекове, у свим земаљским народима, у свим земаљским покољењима. Зато су хришћани најрадоснији људи на земљи.“

Патријаршијском двору у Београду, под После седнице служен је, у самом Храму, парастос његовим председништвом Његове Светости ктиторима, задужбинарима, добротворима и приложниПатријарха српског г. Иринеја, одржано је, цима, а уједно и блажене успомене патријарху српском од 26. априла до 5. маја, редовно заседање Гаврилу (Дожићу), поводом навршених шездесет година од Светог Архијерејског Сабора Српске Право- његовог упокојења у Господу. Сутрадан, 2. маја, одржана је у славне Цркве. У раду Сабора учествовали су сви великом амфитеатру Православног богословског факултета, епархијски архијереји Српске Православне Цркве. у присуству Његове Светости Патријарха, чланова Сабора, Свети Архијерејски Сабор је свој рад започео са- декана, наставникâ и студената Факултета, као и заинтереборним служењем свете архијерејске Литургије у соване публике, свечана академија поводом 90-годишњице Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду, на којој је началствовао Патријарх српски г. Иринеј и извршен призив Светога Духа за благоУ диптихе Светих Православне Цркве унета словен и благопоучан рад Сабора. Затим је Његова имена оца Јустина Поповића (1894-1979) и Светост Патријарх, као Председник Сабора, у свом оца Симеона Поповића (1840-1941). уводном обраћању Сабору обновио молитвено сећање наше Цркве на личност и духовне заслуге свога блаженопочившега претходника, патријарха Павла, и указао на важност одговорног решавања васпостављања Пећке Патријаршије, односно уједињења развија. Одлучено је да Богословски факултет Свети рашко-призренској, саслушавши, после извештајâ постојећих питања у духу светих канона и вековне покрајинских Цркава у једниствену Српску Патријаршију, и Василије Острошки до даљњег остане у граду Фочи, а да се епископа Артемија и епископа-администратора црквене праксе. поводом 60-годишњице упокојења патријарха Гаврила. Том поново интервенише како би сарајевска влада најзад врати- Атанасија, опширни и документовани извештај СвеНајважније и најблагодатније дело Сабора на приликом је о снажној личности, мукотрпном животу и дула зграду сарајевске Богословије у центру Сарајева, као што тог Синода о тешком стању и великим аномалијама овогодишњем заседању била је канонизација ховним заслугама патријарха Гаврила беседио митрополит је Исламској заједници и Римокатоличкој Цркви вратила све у животу те Епархије, вековима прве по страдању и двојице архимандрита, оца Јустина Поповића црногорско-приморски г. Амфилохије. њихове зграде. мучеништву у историји Цркве и народа. Размотрив(1894-1979) из манастира Ћелије код Ваљева и Сабор је саслушао и са одобрењем примио на знање следеће Такође је потврђена претходна начелна саборска одлука ши укупно стање и немиле појаве, као и канонску оца Симеона Поповића (1840-1941) из манасти- извештаје о животу Цркве у периоду од прошлогодишњег да Свети Синод, у сарадњи са Богословским факултетом одговорност епископа Артемија за њих, а посебно за ра Дајбабе код Подгорице, односно уношење до овог редовног заседања: о упокојењу и испраћају блау Београду, припреми услове за отварање Богословског крајње деструктивно, канонски и морално неприхвањихових имена у диптихе светих Православ- женопочившег патријарха Павла; о избору и устоличењу факултета у Нишу. Препоручена је што квалитетнија на- тиво деловање једног броја његових блиских сарадне Цркве и њихово прослављење (свечано садашњег Патријарха; о раду Светог Синода, Патријаршијског ставна и педагошка делатност у Богословијама Српске ника, Сабор је њега, већином гласова, трајно разрепроглашење за угоднике Божје) на саборној управног одбора, Великог црквеног суда, фондова Српске Православне Цркве, у циљу достизања највиших стандар- шио дужности епархијског архијереја и ставио га на светој архијерејској Литургији у Храму Свето- Православне Цркве, Информативно-издавачке установе, да средњошколског образовања интелектуалног црквеног располагање Цркви у статусу умировљеног епискога Саве на Врачару у недељу 2. маја, чиме је добротворне установе Човекољубље, поклоничке агенције подмлатка. па, а за администратора упражњене Епархије рашкои сами донесемо То се као добар начин, поставио тренутак не само за развој установе него и за мисију потврђено њихово већ одавно постојеће молит- Доброчинство и других централних црквених тела и устаСабор је одобрио Правила Фонда патријарха Павла, Статут и понудимо. призренске, до показало избора новог дијецезана, обострано користан.- Упрактично дизајну и начину публиковања књига смо Цркве у Црној Гори. Како данас оцјењујете мисију вено поштовање у верном народу Божјем не само нова; о одлукама Четврте свеправославне предсаборске Архива Српске Православне Цркве, Правила Добротвороставио - досадашњег администратора, О почецима и развоју ИУУ Светигора за овај јубиларан, 200. број часописа Светигора говори њен директор, се трудилиСрпске да пратимо неке савремене стандарде,захумско-херцеговачког па је и то на радија Светигоре? у оквирима Српске Православне Цркве него и у конференције у Шамбезију крај Женеве из јуна 2009. на ног фонда Светиња живота и Уредбу о орденима умировљеног Епископа протојереј-ставрофор Радомир Никчевић неки побољшало продају.Епископ Артемије је прихватио Чињеница оквирима васељенскога Православља. По одлуци тему што делотворнијег организовања мисије, сведочења Православне Цркве. Донета је одлука да се, на начин прикладној Атанасија. одлуку да се 12 година наврашава од почетка одпомесних првог до 200-тог броја Светигорадио, како Цетињски „колико сам мо- зграде Српске Последњих година Сабора. најпопуларнија Светигорина издања самозване оснивања радија је, хвала Богу, велики успјех. Програм Сабора, литургијски спомен преподобног Јустиначе Радомире, и сарадње Православних Цркава сам у расејању и о би рекао Свети Петар локацији, приступи изградњи Патријаршије, То, међутим, не утиче на његове су скоро двије деценије. Кажите негао и јакосан био“ и „у времену од свашта и оскудном“. објављена у едицији „Светитељи“. Радиприхвате. се о луксузним је, како цијене наши слушаоци, квалитетан, слуша се и Ћелијскога славиће се 1/14. јуна, а спомен пре-ре протекле ставовима Свеправославне припремне комисије за Свети будућитијесном да садашња зграда, иначе изграђена само у су служ,,бранитеље“ да је и они што о почецима причеПравославне – како је рођена идејаиз дадецембра Иако јепрошле било и тешких дана, чинилоби ми се, а и данас ми се чини интернета, а по евиденцији улазака на интернет монографијаманепосвећеним великим свјетилницима подобног Симеона Дајбабског 19. марта/1. априи Великите Сабор Цркве, потреба Архиепископије београдско-карловачке, С тим у вези, а нарочито поводом Цркве... небивалепреко клеветоснујегодине, овај православни часопис, и уна каквим да је свака нова књига којом се слави наш ни Господ и којом Хоће ли ускоро бити нових један смо од најслушанијих електронских медија код ла сваке године. Одлучено је, такође, да сесеспотакође у Шамбезију, тему околначина тако, проглашавања задовољава минимум данашњих потреба. ничкенаслова? хајке против Његове Светости Патријарха, ностимацрквене се то десило? се свједочи истина непоновљив догађај, празник људску душу До сада смосвојих објавилиСветог осам књига у тој радимонеупућених нас. Поред радија имамо и Светигору – прес, информен светих новомученика јасеновачких убудуће аутокефалије и аутономије. У овом контексту, посебСабор је са задужном пажњом саслушао извештаје Синода и едицији. Сабора иТренутно подбуњивања Митрополија црногорско-приморска је од свог и људски ум. Многи моји пријатељичланова и колеге осањиховом факултетаархипастирском су измативну агенцију, која се врло успјешно носи са аккњизи Светим апостолима Петрусопствене и Павлу. ЗаЦркве Аранђеловдан празнује 31. августа/13. септембра. но су анализирани стање и проблеми у животу саме Српске раду,накао и оо стању верника против и њених канонских оснивања била стожерЦркве писмености и духовности абрали другиоди другачији начин служења. Мени је, уи као свеште- им епархијама,ћемо туелним припремити о Светим Михаилу и ГавПотврђена је саборска одлука са прошлогодишњег Православне у дијаспори и донете одговарајуће и тешкоћама подручним нарочито у не- књигу епископа, као арханђелима и покушаја обликовања секташког и проблемима и која објективно извјештава о широм Српства, а поготово у Црној Гори у којој нику, много помогло бављење издаваштвом. преко жаљењем је констатовано рилу, а за сљедећу планирамо, акоПравослављу Бог да, књиге о Светом ономе што је везано за дјеловање митрополита редовног заседања да се приступи изградњи храма луке. Притом је потврђена прошлогодишња саборска одлукима од Некако њих. Сасам великим да годину парасинагогалног, потпуно свему страног, вјековима онога што су писали и говорили књига, а и у многим сусретима и односима са људима, на разними Босни и Херцеговини Кирилу и и Методију, архиђакону и Светом Стефа- и Амфилохија, и за све оно што се организује и дешава у и меморијалног центра посвећеног литургијском ка изван о арондацији епархијâ у САД. у епархијама у Хрватској даље Светом менталитета, чије Стефану су коловође заблудели неодгоцетињски митрополити, и људиСрпске мјестима земног шара, боље разумијевао његове по- и грубо угрожавање нашој Митрополији, и у нашој помјесној Цркви, као и у ну Дечанском. Са укупно 12 појединци издања би тукоји едицију заокружили. и историјском сећању на све српске жртве ратова Разматрани су, њихови у истомсарадници оквиру, односи Православпостоје човјека, провокације, понекад интегриворни делују преко антицрквених, који су били уско везани за Цркву готово ништа нијеЦрквама требе, ипатње. Сигурно је и да смо многим књигама објављеним Монографије о Светитељима, којеусмерених сте до сада објавили, су Архијерејски за хришћанском свијету уопште. вођених у 20. веку, као и жртава НАТО - агресије не Цркве са сестринским Православним са инотета свештених и монашких лица Српске Православне Цркве, расколнички сајтова, Свети писано. славним Међутим, хришћанским то што су намЦрквама цетињскии митроза ових да одговоримо изазовима и имовине. Сабор наше прилике невјероватне тираже. Зашто баш те даКоји на Србију и Црну Гору 1999. и жртава мартовског заједницама, каодвадесет и са година покушалињених храмова, манастира стога очекуједостигле и Сабор позива верни светосавски народ им сунедаљи развојни планови Светигоре? Оно што ми наши преци оставили одисало јеорганизацијама високом времена које је протекло и којег смозахтева били свједоци. „Новедржавни нужде органи обезбеде књиге, у чему је тајна?верује и да се клони њихових подмуклих подметања, знамо је да се припремају Изабрана дјела Митрополипогрома над Србима на Косову и Метохији полити 2004. имеђуцрквеним и екуменским и другим да тамошњи пуну слободу културомрелигијама. и етиком, јаким родољубљем стаменом рађају нове силе.“ Комунистичко насљеђе и притисак којиПравославној смо Амфилохија од којих је већ десет књига изашло на наш веома поштујеверујући своје Светитеље, своје та године. Са жаљењем је иконстантовано да Румунска и безбедност Српској Цркви,Очигледно, а од власти су-народ а истовремено, у преображајну свемоћ је било и разумљиво да се на наслонимо на начин ималинарушава у Црној Гори од стране државних власти за свихМађарске ових два- да онемогући све крсне славе.крађе Чињеница да је књига о Светом Сави, до сада, штамвидјело У току Сабора, 1. маја, одржана је и седницавјером, Цен- па Православна Црква и даље неканонски седне Републике чешће љубави Христове, очекује покајање бар неких међудана. Реците нам нешто о томе и наравно о то насљеђе као коријен, а онда у складу са својим година,дакао и формирање псеудорелигијске секте, будимске. били пана три пута у укупном тиражу од 120 000 примјерака, и за врло будућим плановима? тралног тела за довршење Спомен-храма Светог канонски простор Српске Православне Цркведесет и одлучено по црквама Епархије Сабор је посебним апелом њима. могућностима покушамо да дамо одговоре на изсу снажан подстицај и један од разлога ових иповодом оваквих плодова Дуго година смо убјеђивали митрополита да нам да вријеме распродата, показује је у народу присутСаве на Врачару, на којој су, између осталог, саслусе, путем обновљеног братског дијалога, проблем превазиђе реаговао недавних недопустивихкратко поступака самоСабор је, најзад,колико одлучио да свечано устоличење азове које нам љубави је донијело ново посткомунистичко - ако смијем рећи - квалитета оствареног у оквиру Светигоре. благослов према Иначе књиге о Светитељима писане по- буде шани и усвојени извештаји о изведеним и планирау духу и поштовања устројства Православне Цркве. проглашених албанских власти на Косовуна и љубав Метохији каоњему. Патријарха српског у Пећкој су Патријаршији из- да почнемо са објављивањем његових вријеме.Као Убрзо по доласку у Црну Гору митрополит У Црној Гори сасвим сигурно не постоји издавач који бителефонских се по броју веза српским насељима. пуларно, са пуно детаља, слика, кратких напомена и објашњења, дјела. У својој монашкој смјерности и скромности врло ним радовима и о финансијском аспекту изградње и сваке године, Сабор је дужну пажњу посветио стању што је укидање вршено 3. октобра текуће године. Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-инмогао а вјероватно у па омогућавају читаоцу и лакшу перцепцију. И ониисти. што не воле мало је од онога што је записивао и што је бесједио 7 овог заветног светилишта читавог српског народа. у црквеној просвети и могућностима да се наслова она штоbesjeda бољеупоређивати са Светигором, Највећу пажњу и бригу ни саборски Оци су посветили Епархији Састав Светог Синода остаје формативну установу Светигора, саМелодија првом библи- ширем окружењу. Колико је то издања? много да читају, преко слика могу доста да сазнају о теми која их и објављивао. Ми смо успијевали да, с времена на црквене књиге, подМелодија називом је Свети Петар До сада је у Светигори објављено више од 500 наслова, у преко интересује, па у некој општој брзини нашег данашњег времена, вријеме, понеку његову бесједу или текст објавимо у У православном појању реч и мелодија отеком су нераскидиво повезани. допуна, Цетињски. У међувремену је настало још неколико милион и двјеста хиљада примјерака. Најприје су то књиге бомогу и да се више пута враћају књизи без обавезе да памте гдје часопису. И послије дугогодишњег нашег тражења, а „облачење” речи. Реч изражена кроз мелодију говори много више од „голе” речи. Али књига, док митрополит није, 1991. године, благо- гословске садржине српских, руских, грчких, француских и амесу стали, и докле су стигли са читањем. У томе се, чини ми се, и највише залагањем митрополитовог духовног сина – мелодија није вештачка допуна него је, као и реч, произашла из људске природе, тј. она словио да кренемо са часописом, и негдје је уочи ричких богослова и философа, светоотачке поуке и духовна искрије тајна тако широког прихватања ових књига од стране чи- владике будимљанско-никшићког Јоаникија, добили је дар. Божића 1992. год. изашао и први број, у Ритам коме је он куства светих људи, стараца, претежно Руса и Грка, затим књиге смо сагласност да почнемо са припремом његових талаца. објаснио и разлоге покретања У оквиру ИИУ Светигора већ 12 година функционише и радио Све- Изабраних дјела. До сада је изашло 10 књига, у два Бог је стварајући свет створио и одређени ритам циљеве, кретањазадатке тог света, као и ритам време-овог из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Пегласила. Тада мисе је ритам саопштио и своју одлуку о томе тра Цетињског, владике Петра Другог Петровића Његоша, краља тигора. Оснивање овог електронског медија је посебно важан кола. Прво коло чине књиге: Историјски пресјек на (нпр. смена дана и ноћи, кретање планета итд.). Тако јавља као део божанда будем уредник, и часопису дао име. Николе, више књига о Светом Василију Острошком... Истрајно и тумачења Старог завјета, Нема љепше вјере ске хармоније, одн. ритам открива присуство божанске лепоте у свету.јеОн има и етичку ли је ипоучествујући Вашем мишљењу часопис Светигора научно утемељено смо радили на пописивању и извјештавању од хришћанске, Увод у православну философију димензију: поштујући богоустановљени Да поредак у њему човек се саобрабиосена потребној претходнихса 199 бројева, о страдањима српског народа на свим његовим отачаственим васпитања, Свети Сава и Светосавски завјет жава са божанским ритмом, тј. саображава Богу. Ритам је,висини такође,у нераскидив речју тј. да ли је успјешно одговорио мисији која му је просторима у Крајинама, Славонији, Босни и Херцеговини и на и У Јагњету је спас, а друго коло: Божићни и са мелодијом. намијењена приликом оснивања? Косову. На десетине књига смо објавили са овом тематиком, а загрљај Бога и човјека, Васкрс - дар живота Мислим да је часопис, као у осталом и цијела наша посебно бих издвојио капитално дјело Атлас Старе Србије – еввјечнога, У почетку бијаше Слово, Часни крст ПЕСМА И ОТКРОВЕЊЕ Владика ЈОВАН Издавачко-информативна установа, растао, ропске карте Косова и Метохије др Мирчете Вемића и мр МлаХристов и Косовски завјет и Косово је глава У Старом Завету се разликују 3 врсте поезије: песма, псалам и химна. Песма се у богатио Стасе, мијењао. супева билипесму доста скромни, тек смо дена Стругара. У окриљу Светигоре, све вријеме од првих слидиоклијски Лазарева. Међутим, сви ми који смо се скупиром Завету први пут помиње у књизи Изласка кадаПочеци Мојсије захвалности се учили томе послу, ли око овог благословеног задатка, и послије Богу што их је превео преко Црвеног мора. Ова песма има а сада је сваки број, и у изразу ковница о Светом Сави и о Мајци Божијој, смо имали и књижице, у дизајну, техничком уређењу, избору текстова пјесмарице и сликовнице намијењене најмлађим читаоцима. ових објављених десет обимних књига, имамо истовремено и славословни и карактеризахвалности. Свеквалитетнији од предходног. Тај часопис је био и ма- Посљедњих неколико година објавили смо осам илустрованих осјећај да смо посао тек почели. Негдје смо, ти Василије Велики назива песму „високом теологијом” тица изњу које је настала богата издавачка дјелатност, монографија у едицији Светитељи и двије, такође, илустроване по нашем прорачуну, прикупили материјал за (Тумачење 49. псалма, PG 29, 305C), јер се кроз открива и из које су се родила још три нова часописа за књиге о грбовима и заставама у историји Црне Горе и Србије. тридесет књига, и, ако Бог да, планирали смо Божије дело (откривање Бога према свету и човеков одгомлађе читаоце: Орлић, Ћирилко и Коло - чији први Није довољно само одштампати књигу. Њен пут до читаоца, да их до Божића 2014. све објавимо. За нас вор на то откривање). број управо излази сада пред Духове. нарочито књиге са православним духовним садржајем на прокоји смо поред митрополита толике године, Псалам Светигора је у међувремену постала установа са стору духовно опустошеном претходним друштвеним систеево ја сам четврт вијека поред њега, је велико Термин псалам се први пут помиње у I Књизи о царевима издавачком изненађење какав и колики материјал смо про(16, 18). Када је Саул био опседнут Давид богатом му је певао псалме продукцијом и неспорним ау- мом, захтијева још много тога. Каква су Ваша искуства по том у православном свијету. С обзиром на питању? нашли. Свима нама који радимо на његовим и тако га ослободио „лукавог духа” (овдеторитетом имамо терапијску тежину тога Изабраним дјелима, Митрополит се наново димензију појања). Што се тиче садржаја псалми су посла врло и с обзиром на укупне друштве- Сасвим је видљиво да православно издаваштво опстаје код нас не околности у којима се развијала ИИУ Светигора, и у времену кризе. Мало људи зна да је на овим просторима открива преко онога што је написао, изговослични песми. претпостављамо рио, поручио и саопштио јавности од својих Химна да није било баш једноставно највећи издавач Српска Православна Црква. Свједоци смо да госве те године „мирити“ обавезе свештеника и изтово свака епархија наше Цркве има свој часопис, има своје избогословских дана, па све до данас. Чини ми се Химне су трећи саставни део појања и срећу се веома чедавача истој личности. Ви сте, међутим, даваштво. Наш народ је гладан истине и жедан правде Божије, па да ће вријеме које је пред нама бити најбољи сто у Старом Завету. Проблем код химни је штоу једној се тешко показали да то није немогућа мисија. Да ли је теже духовне књиге прихвата као мелем на душу, као воду на осушетумач и показатељ непролазне вриједности разликују од песми и псалама па се понекад тако и називају. проповиједати царских двери, или на овакав ну њиву. Има човјек нешто у својој природи чиме може да преи улоге коју ће имати ове књиге на подизању Химне су описног и похвалног карактера, а садржај имиспред је, начин? позна праву вриједност. У мору књига и публикација којима је новог хришћанског покољења код нас, а што углавном, догматски. Свети Атанасије назива и псалме химСлужбаPG је 28, једна. Очигледно да је мене запао и један данас читалац затрпан, Божија ријеч некако сама нађе своју пусе тиче Светигоре, мислим да је штампање Изнама. (Беседа на страдање и распеће Господње, 193A). дио Мартиног служења из јеванђељске приче о блику. Поред тога ми смо се трудили да наше књиге увијек буду абраних дјела Митрополита Амфилохија наш 8 Марти и Марији. Међутим, нијесам се жалио већ јефтине, и да свуда и у дијаспори гдје живи наш народ те књиге најзначајнији подухват. ПОЈАЊЕ И ЧУДО јун / 2010 / svetigora

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске Директор: протојереј-ставрофор Радомир Никчевић

СА РЕДОВНОГ ЗАСИЈЕДАЊА ОДРЖАНОГ У БЕОГРАДУ ОД 26. АПРИЛА ДО 5. МАЈА 2010. ГОДИНЕ

razgovor

На насловној страни фотографија са канонизације преподобног Јустина Ћелијског и преподобног Симеона Дајбабског у храму Светог Саве у Београду дана 2. маја 2010. године.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ

САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

svetigora / 2010 / јун

uz

митрополит Гаврило као вођа делегације приликом уједињења Црне Горе и Србије 1918.

П

Ђ

19 кр

рата) те, 19 Тај да генер (1896 заузи у ње кога Жуко Преп му д војск исти кома доша Опти То је пето Серг побе са бл годи Кули ков к штит Моск ни је дана страд за од 1941 Руси Крес наре трен Мајк од на бове у Киј годи Јосиф ка см мног Није вајар

saop[tewe svetigora / 2010 / јун

6

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ

САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ СА РЕДОВНОГ ЗАСИЈЕДАЊА ОДРЖАНОГ У БЕОГРАДУ ОД 26. АПРИЛА ДО 5. МАЈА 2010. ГОДИНЕ

Патријаршијском двору у Београду, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, одржано је, од 26. априла до 5. маја, редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. У раду Сабора учествовали су сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве. Свети Архијерејски Сабор је свој рад започео саборним служењем свете архијерејске Литургије у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду, на којој је началствовао Патријарх српски г. Иринеј и извршен призив Светога Духа за благословен и благопоучан рад Сабора. Затим је Његова Светост Патријарх, као Председник Сабора, у свом уводном обраћању Сабору обновио молитвено сећање наше Цркве на личност и духовне заслуге свога блаженопочившега претходника, патријарха Павла, и указао на важност одговорног решавања постојећих питања у духу светих канона и вековне црквене праксе. Најважније и најблагодатније дело Сабора на овогодишњем заседању била је канонизација двојице архимандрита, оца Јустина Поповића (1894-1979) из манастира Ћелије код Ваљева и оца Симеона Поповића (1840-1941) из манастира Дајбабе код Подгорице, односно уношење њихових имена у диптихе светих Православне Цркве и њихово прослављење (свечано проглашење за угоднике Божје) на саборној светој архијерејској Литургији у Храму Светога Саве на Врачару у недељу 2. маја, чиме је потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у верном народу Божјем не само у оквирима Српске Православне Цркве него и у оквирима васељенскога Православља. По одлуци Сабора, литургијски спомен преподобног Јустина Ћелијскога славиће се 1/14. јуна, а спомен преподобног Симеона Дајбабског 19. марта/1. априла сваке године. Одлучено је, такође, да се спомен светих новомученика јасеновачких убудуће празнује 31. августа/13. септембра. Потврђена је саборска одлука са прошлогодишњег редовног заседања да се приступи изградњи храма и меморијалног центра посвећеног литургијском и историјском сећању на све српске жртве ратова вођених у 20. веку, као и жртава НАТО - агресије на Србију и Црну Гору 1999. и жртава мартовског погрома над Србима на Косову и Метохији 2004. године. У току Сабора, 1. маја, одржана је и седница Централног тела за довршење Спомен-храма Светог Саве на Врачару, на којој су, између осталог, саслушани и усвојени извештаји о изведеним и планираним радовима и о финансијском аспекту изградње овог заветног светилишта читавог српског народа.

После седнице служен је, у самом Храму, парастос његовим ктиторима, задужбинарима, добротворима и приложницима, а уједно и блажене успомене патријарху српском Гаврилу (Дожићу), поводом навршених шездесет година од његовог упокојења у Господу. Сутрадан, 2. маја, одржана је у великом амфитеатру Православног богословског факултета, у присуству Његове Светости Патријарха, чланова Сабора, декана, наставникâ и студената Факултета, као и заинтересоване публике, свечана академија поводом 90-годишњице

У диптихе Светих Православне Цркве унета имена оца Јустина Поповића (1894-1979) и оца Симеона Поповића (1840-1941). васпостављања Пећке Патријаршије, односно уједињења покрајинских Цркава у једниствену Српску Патријаршију, и поводом 60-годишњице упокојења патријарха Гаврила. Том приликом је о снажној личности, мукотрпном животу и духовним заслугама патријарха Гаврила беседио митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Сабор је саслушао и са одобрењем примио на знање следеће извештаје о животу Цркве у периоду од прошлогодишњег до овог редовног заседања: о упокојењу и испраћају блаженопочившег патријарха Павла; о избору и устоличењу садашњег Патријарха; о раду Светог Синода, Патријаршијског управног одбора, Великог црквеног суда, фондова Српске Православне Цркве, Информативно-издавачке установе, добротворне установе Човекољубље, поклоничке агенције Доброчинство и других централних црквених тела и установа; о одлукама Четврте свеправославне предсаборске конференције у Шамбезију крај Женеве из јуна 2009. на тему што делотворнијег организовања мисије, сведочења и сарадње помесних Православних Цркава у расејању и о ставовима Свеправославне припремне комисије за Свети и Велики Сабор Православне Цркве, из децембра прошле године, такође у Шамбезију, на тему начина проглашавања црквене аутокефалије и аутономије. У овом контексту, посебно су анализирани стање и проблеми у животу саме Српске Православне Цркве у дијаспори и донете одговарајуће одлуке. Притом је потврђена прошлогодишња саборска одлука о арондацији епархијâ у САД. Разматрани су, у истом оквиру, односи Српске Православне Цркве са сестринским Православним Црквама и са инославним хришћанским Црквама и заједницама, као и са међуцрквеним и екуменским организацијама и другим религијама. Са жаљењем је константовано да Румунска Православна Црква и даље на неканонски начин нарушава канонски простор Српске Православне Цркве и одлучено да се, путем обновљеног братског дијалога, проблем превазиђе у духу љубави и поштовања устројства Православне Цркве. Као и сваке године, Сабор је дужну пажњу посветио стању у црквеној просвети и могућностима да се она што боље

снимио: Хаџи МАРКО Вујичић

јун / 2010 / svetigora

развија. Одлучено је да Богословски факултет Свети рашко-призренској, саслушавши, после извештајâ Василије Острошки до даљњег остане у граду Фочи, а да се епископа Артемија и епископа-администратора поново интервенише како би сарајевска влада најзад врати- Атанасија, опширни и документовани извештај Свела зграду сарајевске Богословије у центру Сарајева, као што тог Синода о тешком стању и великим аномалијама је Исламској заједници и Римокатоличкој Цркви вратила све у животу те Епархије, вековима прве по страдању и њихове зграде. мучеништву у историји Цркве и народа. РазмотривТакође је потврђена претходна начелна саборска одлука ши укупно стање и немиле појаве, као и канонску да Свети Синод, у сарадњи са Богословским факултетом одговорност епископа Артемија за њих, а посебно за у Београду, припреми услове за отварање Богословског крајње деструктивно, канонски и морално неприхвафакултета у Нишу. Препоручена је што квалитетнија на- тиво деловање једног броја његових блиских сарадставна и педагошка делатност у Богословијама Српске ника, Сабор је њега, већином гласова, трајно разреПравославне Цркве, у циљу достизања највиших стандар- шио дужности епархијског архијереја и ставио га на да средњошколског образовања интелектуалног црквеног располагање Цркви у статусу умировљеног епископодмлатка. па, а за администратора упражњене Епархије рашкоСабор је одобрио Правила Фонда патријарха Павла, Статут призренске, до избора новог дијецезана, поставио Архива Српске Православне Цркве, Правила Добротвор- - практично оставио - досадашњег администратора, ног фонда Светиња живота и Уредбу о орденима Српске умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Православне Цркве. Донета је одлука да се, на прикладној Атанасија. Епископ Артемије је прихватио одлуку локацији, приступи изградњи зграде Српске Патријаршије, Сабора. То, међутим, не утиче на његове самозване будући да садашња зграда, иначе изграђена само у служ- ,,бранитеље“ да је и они прихвате. би потреба Архиепископије београдско-карловачке, не С тим у вези, а нарочито поводом небивале клеветзадовољава ни минимум данашњих потреба. ничке хајке против Његове Светости Патријарха, Сабор је са дужном пажњом саслушао извештаје својих Светог Синода и Сабора и подбуњивања неупућених чланова о њиховом архипастирском раду, као и о стању верника против сопствене Цркве и њених канонских и тешкоћама у подручним им епархијама, нарочито у не- епископа, као и покушаја обликовања секташког и кима од њих. Са великим жаљењем је констатовано да парасинагогалног, Православљу потпуно страног, у епархијама у Хрватској и Босни и Херцеговини и даље менталитета, чије су коловође заблудели и неодгопостоје провокације, понекад и грубо угрожавање интегри- ворни појединци који делују преко антицрквених, тета свештених и монашких лица Српске Православне Цркве, расколнички усмерених сајтова, Свети Архијерејски њених храмова, манастира и имовине. Сабор стога очекује и Сабор позива верни светосавски народ да им не захтева да тамошњи државни органи обезбеде пуну слободу верује и да се клони њихових подмуклих подметања, и безбедност Српској Православној Цркви, а од власти су- а истовремено, верујући у преображајну свемоћ седне Републике Мађарске да онемогући све чешће крађе љубави Христове, очекује покајање бар неких међу по црквама Епархије будимске. Сабор је посебним апелом њима. реаговао поводом недавних недопустивих поступака само- Сабор је, најзад, одлучио да свечано устоличење проглашених албанских власти на Косову и Метохији као Патријарха српског у Пећкој Патријаршији буде изшто је укидање телефонских веза српским насељима. вршено 3. октобра текуће године. Највећу пажњу и бригу саборски Оци су посветили Епархији Састав Светог Синода остаје исти.

7

razgovor разговор водио РАЈО Војиновић svetigora / 2010 / јун

8

20 година издавачке дjелатности

О почецима и развоју ИУУ Светигора за овај јубиларан, 200. број часописа Светигора говори њен директор, протојереј-ставрофор Радомир Никчевић

О

че Радомире, од првог до 200-тог броја Светиго- сам радио, како би рекао Свети Петар Цетињски „колико сам море протекле су скоро двије деценије. Кажите не- гао и јакосан био“ и „у времену од свашта тијесном и оскудном“. што о почецима те приче – како је рођена идеја да Иако је било и тешких дана, чинило ми се, а и данас ми се чини се оснује овај православни часопис, и у каквим окол- тако, да је свака нова књига којом се слави наш Господ и којом ностима се то десило? се свједочи истина непоновљив догађај, празник за људску душу Митрополија црногорско-приморска је од свог и људски ум. Многи моји пријатељи и колеге са факултета су изоснивања била стожер писмености и духовности абрали други и другачији начин служења. Мени је, и као свештеширом Српства, а поготово у Црној Гори у којој нику, много помогло бављење издаваштвом. Некако сам преко вјековима изван онога што су писали и говорили књига, а и у многим сусретима и односима са људима, на разним цетињски митрополити, њихови сарадници и људи мјестима земног шара, боље разумијевао човјека, његове покоји су били уско везани за Цркву готово ништа није требе, патње. Сигурно је и да смо многим књигама објављеним писано. Међутим, то што су нам цетињски митро- за ових двадесет година покушали да одговоримо изазовима полити и наши преци оставили одисало је високом времена које је протекло и којег смо били свједоци. „Нове нужде културом и етиком, јаким родољубљем и стаменом рађају нове силе.“ Комунистичко насљеђе и притисак који смо вјером, па је било и разумљиво да се наслонимо на имали у Црној Гори од стране државних власти за свих ових двато насљеђе као коријен, а онда у складу са својим десет година, као и формирање псеудорелигијске секте, били могућностима покушамо да дамо одговоре на из- су снажан подстицај и један од разлога ових и оваквих плодова азове које нам је донијело ново посткомунистичко - ако смијем рећи - квалитета оствареног у оквиру Светигоре. вријеме. Убрзо по доласку у Црну Гору митрополит У Црној Гори сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-ин- наслова могао упоређивати са Светигором, а вјероватно ни у формативну установу Светигора, са првом библи- ширем окружењу. Колико је то издања? отеком црквене књиге, под називом Свети Петар До сада је у Светигори објављено више од 500 наслова, у преко Цетињски. У међувремену је настало још неколико милион и двјеста хиљада примјерака. Најприје су то књиге бокњига, док митрополит није, 1991. године, благо- гословске садржине српских, руских, грчких, француских и амесловио да кренемо са часописом, и негдје је уочи ричких богослова и философа, светоотачке поуке и духовна исБожића 1992. год. изашао и први број, у коме је он куства светих људи, стараца, претежно Руса и Грка, затим књиге објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Пегласила. Тада ми је саопштио и своју одлуку о томе тра Цетињског, владике Петра Другог Петровића Његоша, краља да будем уредник, и часопису је дао име. Николе, више књига о Светом Василију Острошком... Истрајно и Да ли је по Вашем мишљењу часопис Светигора научно утемељено смо радили на пописивању и извјештавању био на потребној висини у претходних 199 бројева, о страдањима српског народа на свим његовим отачаственим тј. да ли је успјешно одговорио мисији која му је просторима у Крајинама, Славонији, Босни и Херцеговини и на намијењена приликом оснивања? Косову. На десетине књига смо објавили са овом тематиком, а Мислим да је часопис, као у осталом и цијела наша посебно бих издвојио капитално дјело Атлас Старе Србије – евИздавачко-информативна установа, растао, богатио ропске карте Косова и Метохије др Мирчете Вемића и мр Мласе, мијењао. Почеци су били доста скромни, тек смо дена Стругара. У окриљу Светигоре, све вријеме од првих слисе учили томе послу, а сада је сваки број, и у изразу ковница о Светом Сави и о Мајци Божијој, смо имали и књижице, и у дизајну, техничком уређењу, избору текстова пјесмарице и сликовнице намијењене најмлађим читаоцима. квалитетнији од предходног. Тај часопис је био и ма- Посљедњих неколико година објавили смо осам илустрованих тица из које је настала богата издавачка дјелатност, монографија у едицији Светитељи и двије, такође, илустроване и из које су се родила још три нова часописа за књиге о грбовима и заставама у историји Црне Горе и Србије. млађе читаоце: Орлић, Ћирилко и Коло - чији први Није довољно само одштампати књигу. Њен пут до читаоца, број управо излази сада пред Духове. нарочито књиге са православним духовним садржајем на проСветигора је у међувремену постала установа са стору духовно опустошеном претходним друштвеним систебогатом издавачком продукцијом и неспорним ау- мом, захтијева још много тога. Каква су Ваша искуства по том торитетом у православном свијету. С обзиром на питању? тежину тога посла и с обзиром на укупне друштве- Сасвим је видљиво да православно издаваштво опстаје код нас не околности у којима се развијала ИИУ Светигора, и у времену кризе. Мало људи зна да је на овим просторима претпостављамо да није било баш једноставно највећи издавач Српска Православна Црква. Свједоци смо да госве те године „мирити“ обавезе свештеника и из- тово свака епархија наше Цркве има свој часопис, има своје издавача у једној истој личности. Ви сте, међутим, даваштво. Наш народ је гладан истине и жедан правде Божије, па показали да то није немогућа мисија. Да ли је теже духовне књиге прихвата као мелем на душу, као воду на осушепроповиједати испред царских двери, или на овакав ну њиву. Има човјек нешто у својој природи чиме може да преначин? позна праву вриједност. У мору књига и публикација којима је Служба је једна. Очигледно да је мене запао и један данас читалац затрпан, Божија ријеч некако сама нађе своју пудио Мартиног служења из јеванђељске приче о блику. Поред тога ми смо се трудили да наше књиге увијек буду Марти и Марији. Међутим, нијесам се жалио већ јефтине, и да свуда и у дијаспори гдје живи наш народ те књиге

и сами донесемо и понудимо. То се показало као добар начин, обострано користан. У дизајну и начину публиковања књига смо се трудили да пратимо неке савремене стандарде, па је и то на неки начин побољшало продају. Последњих година најпопуларнија Светигорина издања објављена су у едицији „Светитељи“. Ради се о луксузним монографијама посвећеним великим свјетилницима Цркве... Хоће ли ускоро бити нових наслова? До сада смо објавили осам књига у тој едицији. Тренутно радимо на књизи о Светим апостолима Петру и Павлу. За Аранђеловдан ћемо припремити књигу о Светим арханђелима Михаилу и Гаврилу, а за сљедећу годину планирамо, ако Бог да, књиге о Светом Кирилу и Методију, Светом архиђакону Стефану и Светом Стефану Дечанском. Са укупно 12 издања би ту едицију заокружили. Монографије о Светитељима, које сте до сада објавили, су за наше прилике достигле невјероватне тираже. Зашто баш те књиге, у чему је тајна? Очигледно, наш народ веома поштује своје Светитеље, своје крсне славе. Чињеница да је књига о Светом Сави, до сада, штампана три пута у укупном тиражу од 120 000 примјерака, и за врло кратко вријеме распродата, показује колико је у народу присутна љубав према њему. Иначе књиге о Светитељима су писане популарно, са пуно детаља, слика, кратких напомена и објашњења, па омогућавају читаоцу и лакшу перцепцију. И они што не воле много да читају, преко слика могу доста да сазнају о теми која их интересује, па у некој општој брзини нашег данашњег времена, могу и да се више пута враћају књизи без обавезе да памте гдје су стали, и докле су стигли са читањем. У томе се, чини ми се, и крије тајна тако широког прихватања ових књига од стране читалаца. У оквиру ИИУ Светигора већ 12 година функционише и радио Светигора. Оснивање овог електронског медија је посебно важан

јун / 2010 / svetigora

тренутак не само за развој установе него и за мисију Цркве у Црној Гори. Како данас оцјењујете мисију радија Светигоре? Чињеница да се 12 година наврашава од почетка оснивања радија је, хвала Богу, велики успјех. Програм је, како цијене наши слушаоци, квалитетан, слуша се и преко интернета, а по евиденцији улазака на интернет један смо од најслушанијих електронских медија код нас. Поред радија имамо и Светигору – прес, информативну агенцију, која се врло успјешно носи са актуелним проблемима и која објективно извјештава о свему ономе што је везано за дјеловање митрополита Амфилохија, и за све оно што се организује и дешава у нашој Митрополији, и у нашој помјесној Цркви, као и у хришћанском свијету уопште. Који су даљи развојни планови Светигоре? Оно што ми знамо је да се припремају Изабрана дјела Митрополита Амфилохија од којих је већ десет књига изашло на видјело дана. Реците нам нешто о томе и наравно о будућим плановима? Дуго година смо убјеђивали митрополита да нам да благослов да почнемо са објављивањем његових дјела. У својој монашкој смјерности и скромности врло мало је од онога што је записивао и што је бесједио и објављивао. Ми смо успијевали да, с времена на вријеме, понеку његову бесједу или текст објавимо у часопису. И послије дугогодишњег нашег тражења, а највише залагањем митрополитовог духовног сина – владике будимљанско-никшићког Јоаникија, добили смо сагласност да почнемо са припремом његових Изабраних дјела. До сада је изашло 10 књига, у два кола. Прво коло чине књиге: Историјски пресјек тумачења Старог завјета, Нема љепше вјере од хришћанске, Увод у православну философију васпитања, Свети Сава и Светосавски завјет и У Јагњету је спас, а друго коло: Божићни загрљај Бога и човјека, Васкрс - дар живота вјечнога, У почетку бијаше Слово, Часни крст Христов и Косовски завјет и Косово је глава Лазарева. Међутим, сви ми који смо се скупили око овог благословеног задатка, и послије ових објављених десет обимних књига, имамо осјећај да смо посао тек почели. Негдје смо, по нашем прорачуну, прикупили материјал за тридесет књига, и, ако Бог да, планирали смо да их до Божића 2014. све објавимо. За нас који смо поред митрополита толике године, ево ја сам четврт вијека поред њега, је велико изненађење какав и колики материјал смо пронашли. Свима нама који радимо на његовим Изабраним дјелима, Митрополит се наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Чини ми се да ће вријеме које је пред нама бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас, а што се тиче Светигоре, мислим да је штампање Изабраних дјела Митрополита Амфилохија наш најзначајнији подухват.

9

svetigora / 2010 / јун

putopis

ђакон БОРИС Фајфрић

10

Стопама Христа традални пут или Via Dolorosa спада међу најзначајније улице Јерусалима, кроз њу сваке године прође хиљаде ходочасника свих хришћанских вероисповести. Пут је означен са четрнаест тачака, од којих свака означава неки моменат током Христовог крсног хода. Девет њих има историјску подлогу у Јеванђељима, док је пет плод народног предања. Вековима су ходочасници овим путем ходили, само што је током 4. века он почињао из Гетсиманије, док је у средњем веку пребачен на место где је била Кајафина кућа. Тек је у 15. веку Страдални пут коначно утврђен. Археолози сматрају да то није исти пут којим је Исус ходио, што не треба ни да чуди, јер је Јерусалим од Христа до данас претрпео многа разарања и промене. Стари пут, којим је Спаститељ пролазио се налази око два метра испод површине. Прва тачка Страдалног пута се данас налази у муслиманском колеџу, где се некада налазила тврђава Антонија. Управо на томе месту је Понтије Пилат осудио Исуса Христа на смрт. Друга тачка се налази на излазу из Муслиманског колеџа, односно на улици Via Dolorosa. На томе месту су Христу дали да носи крст и ту је Понитје Пилат опрао руке када Га је осудио. У близини се налази Грчки преторијум са неколико подземних просторија. Сматра се да је у једној од њих Христос био затворен док је чекао да буде одведен код Понтија Пилата. Будући да је ту био затворен и Варава, зграда носи назив Варавин затвор. Нешто ниже од друге тачке налази се место где је Христос пао по први пут и то је трећа тачка Страдалног пута. На томе месту се налази капела коју је изградила Јерменска црква 1856. године, а коју је након Другог светског рата обновила пољска војска која је ту била стационирана. Иако то није описано у Новоме Завету, могуће је да је Христос падао током ходања, јер је био исцрпљен од силног бичевања. Бичеви су у то време били начињени са мноштвом каишева на чијим су крајевима висиле металне куке, тако да се при ударцу кидала кожа са људског тела. Четврта тачка јесте место на којем је Богородица срела Исуса. Оно такође припада народном предању. Ту се налази јерменска црква, подигнута 1881. г. и посвећена Богородици. Следећа тачка, по реду пета, јесте место где су римски војници натерали Симона из Кирине да помогне Исусу у ношењу крста. Улица у којој се налази

пета тачка, назива се на арапском Тариљ ал - Алам, што би у преводу значило Улица жалости. У углу улице је мала капела посвећена Симону из Кирине коју држе фрањевци. Код врата капеле се налази удубљен камен на којем је, по предању, био наслоњен Исус Христос. Сваки ходочасник, који прође тим путем, камен додирне, тако да се од силних додира направило удубљење. Од пете тачке, 73 метара даље, налази се место на којем је једна жена, Вероника, пешкиром обрисала Исусово лице, на пешкиру је остао Христов лик. Од 707. године тај се пешкир налази у Риму, у базилици Светог Петра.То је, дакле, шеста тачка Страдалног пута. Ту се некада налазила Вероникина кућа, а данас је ту католичка црква Свете Веронике, подигнута 1882. године на остацима манастира из 6. века, који је био посвећен Козми и Дамјану. У наставку пута, улица Via Dolorosa се сусреће са улицом Сук. Управо се ту налази седма тачка - ту је, по предању, Исус пао по други пут. Некада се ту, у Христово време, налазила градска капија кроз коју је Спаситељ изашао из Јерусалима. Као осма тачка Страдалног пута се обележава место на ком се Исус обратио женама које су га пратиле плачући. Овај догађај је описан у Јеванђељу по Луки. Данас је на томе месту грчка црква. Девета тачка Страдалног пута је место где је Исус Христос пао по трећи пут. Ту се налази Патријаршија Коптске Цркве. Двориште Патријаршије је изграђено изнад цркве Свете Јелене, која је део храма Светог Гроба. У дворишту се налази маслиново дрво, за које се верује да је потомак оног жбуна у којем је Аврам нашао овна за жртву уместо Исака. Да би се дошло до цркве Христовог Гроба потребно је да се прође кроз две мале коптске цркве. Углавном ту ходочаснике дочека коптски свештеник који прочита део из Светог Писма, које је у облику крста. Цркву Светог Гроба је подигла царица Јелена, мајка цара Константина. На гробу Христовом је био изграђен Венерин храм, док се на Голготи налазио Јупитеров. По наговору своје мајке, цар Константин је наредио да се многобожач-

јун / 2010 / svetigora

ки храмови сруше, а остаци уклоне што даље од Христовог Гроба. Године 335. црква Светог Гроба је завршена и отворена уз велике свечаности. Током персијске најезде 614. године, црква доживљава прва оштећења. Персијски цар Хозорје одузима од хришћана Свети Крст и односи га у своју престоницу. Цар Ираклије у своме великом и славном походу успева да поврати Јерусалим, као и Свети Крст. О великој Ираклијевој победи над Персијанцима и повратку Светог Крста, рашчуло се по целоме свету. Међутим, Јерусалим није дуго био под влашћу Византије. Године 638. Свети Град су освојили муслимани. Црква Светог Гроба не доживљава оштећења, захваљујући толерантности калифа Омара, који је гарантовао хришћанима слободу. Црква ће у земљотресима током 746. и 810. године доживети велика оштећења. Муслимани ће, пак, 935. године цркву претворити у џамију. Највећа оштећења ће задобити за време владавине калифа Ел Хакима, који је рушио све хришћанске цркве. Једино није дирао цркву Христовог Рођења у Витлејему. Доцније је калиф, под утицајем своје мајке, која је била хришћанка, престао са рушењем хришћанских храмова. Чак је предузео и неке радове на цркви, али углавном уз велику материјалну помоћ византијског цара Константина IX Мономаха. Црква Светог Гроба ће велике измене доживети тек за време владавине крсташа 1099. године. Крсташи ће Јерсуалим изгубити 1187. Након пада Светог Града, сви хришћани су напустили Јерусалим, тако да је црква остала без свештенства. Посредством византијског цара Исака Анђела, Саладин дозвољава повратак грчког свештенства у цркву Светог Гроба. Ускоро, енглески краљ Ричард Лавље Срце успева да врати католичко свештенство у храм. Саладин тада поставља чувара врата, муслимана. Некако баш у то време почиње велики број ходочасника да долази у Јерусалим, као и католички монашки редови, од којих ће фрањевци бити најзаступљенији. У то време храмом управља више цркава: Грчка, Католичка, Јерменска, Коптска, Етиопска, Грузијска и Сиријска (Јаковитска). Турци 1516. године освајају Јерусалим. У том периоду долази и до сукоба између Цркава. Због честих сукоба Турци издају документ 1757. године у коме се дефинишу обавезе, задужења и распоред међу свештенством различитих конфесија у

11

svetigora / 2010 / јун

храму Светог Гроба. Грчка, Католичка и Јерменска Црква су задобиле највећи надзор над светим местима, док су Сиријска, Коптска и Етиопска добиле најмање. Највећи радови на рестаурацији цркве ће почети 1961. године и трајаће до 1980. године. У цркву Светог Гроба се може ући са јужне стране. Бригу о закључавању и откључавању врата води муслимански чувар. Ова традиција траје из времена Саладина. Посао вратара цркве Светог Гроба је породични и преноси са колена на колено. Чим се уђе у храм, са десне стране се могу видети степенице које воде ка Голготи. Када се попне горе, уочава се велики мозаик са разапетим Христом који лежи на земљи, док над њим стоји Богородица. Тај део припада Католичкој цркви и у том делу се налазе 10, 11. и 13. тачка Страдалног пута. Са десне старне мозаика је 10. тачка где су Римљани давали Исусу вино са смирном, које је Он одбио. Испод великог мозаика се налази место на којем је Христос био прикован за крст и то је 11. тачка Страдалног пута. Са леве стране се може видети кип Богородице који стоји испод камена са којег је Дјева Марија посматрала смрт свога Сина. Ту је Он скинут са крста и то је 13. тачка. Дванаеста тачка Страдалног пута налази се са леве старне кипа Богородице и у надлежности је Грчке Православне Цркве. На томе месту је Христос био разапет. У средини се налази престо испод које је рупа где је крст био забоден. Иза престола се може видети Распеће, око којег се налазе Богородица и Јован Богослов. Све је то оковано у сребро. Иза се налази сребрни иконостас, а испод сребрног Распећа стена Голготе са великом пукотином коју је створио земљотрес у време смрти Исусове. Пукотина води у подземни део цркве у којој се, по предању, налази Адамов гроб. Ту се над Адамовом лобањом сливала Христова крв. Испод трпезе се налази сребрни диск са отворм у средини и он предстваља место где је крст био забоден. Верници се завлаче испод трпезе и додирују

12

место распећа, стављајући руку кроз сребрни отвор. Иначе, у музеју цркве Светог Гроба се налази Часни Крст, који је састављен од остатака Светог Дрвета. Врата музеја се ретко коме отварају. Чим се сиђе са Голготе, наилази се на велику плочу на којој је Христос помазан након смрти. Плоча Помазања се може видети на уласку у цркву Светог Гроба, јер стоји десетак метара од врата. Некада је на томе месту била мала црквица коју су крсташи уклонили при реконструкцији храма. У непосредној близини је део цркве у коме је Христов Гроб, који је познат као Ротонда. Ротонда је висока 30 метара и подељена је на две галерије. Једну (вишу) држе Грци, док је други део у надлежности католика и Јермена. Ротонда је некада била отворена, док је она данас покривена великом куполом која је украшена златним звездама. У самоме центру Ротонде налази се хришћанска Светиња над светињама, Христов Гроб. Свети Гроб се налази у малој црквици, тзв. Edikula, што у преводу значи коцка. Едикула је коцкастог обликаи на њеном врху се налази мала купола у руском стилу. Окружена је многобројним кандилима о којима се брину Грчка, Католичка и Јерменска Црква. На самом улазу у Едикулу је Капела Анђела у којој се налази камен на коме је седео анђео који је саопштио женама да је Христос васкрсао. Када се прође поред камена, улази се у други део Едикуле у коме се налази Христов Гроб. Улаз је низак, тако да се мора сагнути да би се ушло, а просторија је мала, у њу могу да стану само четири човека. Одмах са десне стране налази се мраморна плоча, окружена иконама и свећама - Христов Гроб. То је задња, четрнаеста тачка Страдалног Пута. Код Христовог Гроба се сваке године, уочи Васкрсења, моли Богу православни патријарх јерусалимски да запали свеће светим огњем. Било је пар покушаја да се светковање светог огња одузме од православних. Тако су католици за време крсташа покушали да призову силазак благодатног огња, али безуспешно. Постоји још један, познатији, случај који се догодио у 16. веку: на дан уочи Васкрса Јермени су потплатили турског начелника да патријарха не пусти у цркву Светог Гроба. Спречен да уђе унутра, патријарх се почео молити код врата храма и огањ се кроз стуб улазних врата спустио и упалио свеће патријарху. Стуб се при спуштању светог огња распукао и та пукотина се и данас може видети. При силаску светог огња се сва кандила у цркви пале, патријарх га раздаје верницима. О светоме огњу и цркви Светог Гроба би могло још много тога да се пише и заиста је велики благослов на ономе који се удостоји да оде и поклони се светим местима.

СРП­СКА ПРА­ВО­СЛАВ­НА ЦР­КВА

СВО­ЈОЈ ДУ­ХОВ­НОЈ ДЕ­ЦИ

О VASKRSU 2010. ГО­ДИ­НЕ

јун / 2010 / svetigora

и појемо у ове дане на васкршњим богослужењима. Не нешто друго – ХРИСТОС ВАСКРСЕ! нити ишта мање! Господ нам није ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! донео нову философију, или нову етику, већ нови живот, који нам Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт унишје дарован као залог Васкрсења ти и мртвима у гробовима живот дарова! у светој тајни Крштења (Гал 3, 27). оздрављајући вас, драга браћо и сестре, Господ Христос се на Голготи приовим речима сверадосне и победоносне нео као непорочна Жртва за све и песме Васкрсења Христовог, подсећамо вас сва, како исповедамо и предокуда је Васкрс темељ Цркве и извор вере и наде шамо у централном делу Литургије у нашем животу на земљи. Васкрс је печат и Цркве, причешћујући се Телом и круна Божје љубави према овоме свету и човеку: „...Бог Крвљу „ради нас Распетога и Васкрслога толико заволе свет да је Сина својега Јединороднога дао да Христа”. Христос је пасхално Јагње Новога Занико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вета. Он је Својим Крстом и тридневним Васкрсењем вечни” (Јн 3, 16). коначно и савршено потврдио да Он и јесте Месија Васкрсење је библијска тајна, вековима скривана у недрима и Спаситељ света и да „нема другог имена на земљи Старога Завета, а коначно објављена свету у Новом Завету – којим бисмо се могли спасти” (Дап 4, 12). Васкрсењем Богочовека Исуса Христа из мртвих (Мт 28, 6). Свети апостол Павле, говорећи о Васкрсењу ХриУ књигама многих старозаветних пророка наговештава се стовом, каже: „Ако Христос није устао, узалуд је тајна Васкрсења, која се везује за долазак Месије. Велики вера наша, (...) али заиста је Христос устао из мртвих, пророк Исаија исповеда веру у лично и свеопште Васкрсење те постаде Првенац оних који су умрли” (1. Кор речима: „Оживеће мртви Твоји и моје ће мртво тело устати” 15, 17–20). Свети апостол Павле је грчким фило(Ис 26, 19), и позива сав Израиљ да учествује у тој радости софима и мудрацима проповедао о „непознатом обећанога Васкрсења: „Пробудите се и певајте који стојите у Богу” (Дап 17, 23), говорећи им управо о Христовом праху, јер је Твоја роса, роса на трави, и земља ће изнедри- Васкрсењу из мртвих. Христова победа над смрћу ти мртваце” (Ис 26, 19). Исто сведочи пророк Давид у својим је потврда истинитости Његовог Божанства. Због Псалмима, повезујући тајну Васкрсења са доласком Месије. тога се свети апостоли у Јеванђељу називају „свеОн својим Псалмима потврђује да вера у Васкрсење јесте доци Васкрсења Христовог” (Дап 1, 22). Истином о вера свих старозаветних праведника, чије душе Бог неће Христу и Васкрсењу, апостоли су покорили „древни оставити у аду „нити ће дати да Свети Његов види трулост” (Пс горди Рим” и „галилејски, а не аристотеловски” про16, 10), указујући овим стихом на Првенца Васкрсења, Месију нели благовест о Христу Спаситељу са краја на крај – Христа. И други пророци Старога Завета потврђују тајну васељене (Рим 10, 18). Двехиљадугодишња историја Васкрсења. Пророк Илија васкрсава сина удовице у Сареп- Цркве, рођене Духом Светим на дан Педесетнице, ти сидонској (1. цар 17), наговештавајући тим чудом да ће се а утврђене помоћу проповеди апостолâ и Отаца, реалност Васкрсења проширити на све народе на земљи (Лк највећи је и најбољи доказ да је Васкрсли Господ са 4, 26). У Књизи пророка Језекиља дата је потресна праслика нама и да ће бити са нама „у све дане до свршетка свеопштег Васкрсења из мртвих. Пророк Језекиљ види, Ду- века” (Мт 28, 20). хом Божјим надахнут, оживљавање људских костију из праха Сећајући се ових јеванђелских сведочанстава и исземаљског, које ће се збити на крају историје и пре свеопштег тине о Васкрслом Господу нашем Исусу Христу, „у Суда Божјег: „Тада ми рече: пророкуј за те кости, и кажи им: коме живимо, крећемо се и јесмо” (Дап 17, 28), пасухе кости, чујте реч Господњу! Овако говори Господ Господ стирском бригом руковођени, позивамо вас, децо овим костима: гле, ја ћу метнути у вас дух и оживећете” (Јез наша духовна, да исповедате и чувате своју веру у 37, 4–5). Васкрсење, не речима већ животом и делима. Уз то, У Новом Завету, можемо слободно рећи, Васкрсење је по- свето Јеванђеље нас опомиње да се клонимо „парачетак и крај, алфа и омега (Отк 1, 8), јер се оно поистовећује синагога”, што значи засебних окупљања секташког са вером у Христа: „Ја сам васкрсење и живот; ко верује у типа, као и лажних пророка и учитеља, јер они „домене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25). Веровати у Христа зна- лазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви” чи веровати у Васкрсење. Сва чудеса и знамења записана (Мт 17, 15). Чувајмо наше православно Предање у књигама Новог Завета дешавају се на Христовом путу ка наслеђено од апостолâ и светих Отаца, Светога Саве Голготи и Васкрсењу. Јеванђелски опис васкрсења Јаирове и светог Симеона Мироточивог. Свети Сава је над кћери (Мт 9, 18–26) и сина јеврејске удовице (Лк 7, 12–15), а мироточивим моштима свог оца измирио завађену посебно васкрсење Четверодневног Лазара у Витанији (Јн браћу, позвавши тиме и све нас да увек и свагда жи11, 5–46), потврђују истину да Христос јесте Васкрсење и Жи- вимо у братској љубави и слози. вот. Он је дошао на овај свет да нам дарује Васкрсење, како Поздрављамо нашу браћу и сестре, нашу духовну

POSLANICA

ИРИНЕЈ ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКОКАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ – СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ НАЈРАДОСНИЈИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:

13

svetigora / 2010 / јун

децу, на Косову и Метохији. Поздрављамо их крсноваскрсним поздравом, видећи како свештенство и верни народ Божји у миру и љубави, смирењу и послушности, похађа своје храмове и светиње, учествује у богослужењу и причешћује се божанским Тајнама Христовим у ове свете и спасоносне дане Христовог усхођења у Јерусалим да победи смрт и отвори свима нама врата Васкрсења и живота вечног. Владика Атанасије, Епископ који по одлуци нашега Патријарха и Светог Синода привремено замењује епископа Артемија, посећује народ и светиње широм Косова и Метохије и, у слози и једномислију са свештенством и народом, служи од царског Призрена на југу, широм Метохије до Велике Хоче и Пећи, и од подножја Шаре, преко Косовског Поморавља до Новог Брда и Митровице и до подножја Копаоника на северу. Хвала Богу, наш народ је решен да на овом светом олтару стоји и опстоји, верујући у Крст и Васкрсење Христово и наше, чувајући се неслоге и не збуњујући се причама које не воде очувању вере и духовног и националног идентитета. Зна наш народ шта значи држати се здравих речи Господњих и непатвореног учења о побожности, а шта, опет, значи и куда води залудно препирање, „од чега настаје завист, свађа, хуљења, лукава подозрења, празна надмудривања људи изопаченог ума и лишених истине, који мисле да је побожност извор добитка” (1. Тим 6, 3 – 5). У обновљеним светињама узноси се заједничка молитва свештенства и народа: „Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо!”

14

Једним устима и једним срцем пева се молитва јединства вере и заједништва Духа Светога, на славу Сабора Свете Тројице и очување православне црквено-народне саборности. Молимо се Богу да се, молитвама Светога Саве и светога цара Лазара, врати мир и слобода на наше страдално Косово, нашу духовну колевку и наш Јерусалим, тамо где су наше највеће светиње, које су бисери православне културе и свеукупне хришћанске баштине. Обраћамо се и пуноћи нашег благочестивог народа који живи у отаџбини и расејању, да живи и радује се Васкрсењу Христовом. Васкрсење нас позива да чувамо јединство своје свете Цркве и да никада своје земаљске интересе не претпостављамо интересу Заједнице и свеопштег добра. Свети апостол Павле нас упозорава да не будемо „тврдоврати и непокорни” (Тим 1, 9), оживљујући „старе ране” већ зацељених подела на телу наше светосавске Цркве. Живимо, отуда, у јединству наше Мајке Цркве и у љубави и слози једни са другима, чувајући, по речима поменутог Апостола народâ, „јединство Духа свезом мира” (Еф 4, 3). У ово време Васкрса, Црква увек истиче вредност и светињу људског живота, од зачећа па до потпуног сазревања сваке непоновљиве и боголике људске личности, противећи се било каквом облику насиља над њима. На то нам указује не само заповест Божја: Не убиј! (Изл 20, 13) већ, још много више, Васкрсење Христово, јер нам оно открива најдубљи смисао стварања и постојања света и човека, а то је спасење „свих и свега” у Христу Распетом и Васкрслом (1. Кор 1, 23). Данашњи човек, обремењен бригама овога света и заслепљен себичним потрошачким менталитетом, избегава да се суочи са тајном живота и смрти. „Проклета питања” којима су се бавили великани људског духа, попут Достојевског и многих других, у наше време немају много следбеника. Сведоци смо, напротив, да све више долази до изражаја „цивилизација смрти”. Многе светске религије, па и философија и уметност нашег доба, прихватају, по речима оца Александра Шмемана, „измирење са смрћу”. Смрт је, по њима, једина реалност, почетак и крај свега. Црква Христова тврди и сведочи управо супротно. Црква исповеда и проповеда најдубље достојанство и светињу људског живота, верујући у Васкрсење Христово, којим је побеђен наш највећи и последњи непријатељ, а то је смрт (1. Кор 15, 26). Велики руски старац Серафим Саровски је све своје посетиоце увек поздрављао речима: „Радости моја, Христос васкрсе!”, показујући тиме да Црква Христова и њени светитељи живе у реалности Васкрсења. Дај Боже да и ми будемо сведоци те истине и да у нашим душама и на нашим лицима непрестано блиста радост Васкрсења – она радост која се могла видети на лицу недавно упокојеног светогорског старца Јосифа Ватопедског, који се, супротно законима биологије, упокојио са осмехом на лицу. Поздрављајући вас, браћо и сестре, још једном најрадоснијим васкршњим поздравом, позивамо вас све да живите у љубави према Богу и ближњима, ходећи тако путем који води у вечни живот. Живећи тако, постаћемо и бићемо синови и кћери Васкрсења. ХРИСТОС ВАСКРСЕ! - ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Дано у Патријаршији Српској у Београду, о Васкрсу 2010. године. Напомена редакције: Како је 199. број Светигоре био закључен прије објављивања Васкршње посланице Његове Светости Патријарха Иринеја, то је ми објављујемо у овом, 200 - том броју.

Хришћани

Прослава Васкрса у Митрополији црногорско-приморској

наjрадосниjи људи на земљи

re p o rta`a РАЈО Војиновић

У

свим храмовима Митрополије црногорско-приморске 4. априла су поводом Васкрса служене Свете Литургије. Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије служио је са свештенством централну васкршњу Литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, након што је на Цетињу, у раним јутарњим часовима градским улицама предводио васкршњу литију и у Цетињском манастиру служио свечано васкршње јутрење. „Много је значајно да се ових дана свуда чује поздрав ‘Христос воскресе!’, да и ми, као жене мироносице, тим поздравом изразимо радост Васкрсења“, рекао је митрополит Амфилохије бројним вјерницима сабраним на Литургији у подгоричком Саборном храму. „Као што је Марија Магда-

svetigora / 2010 / јун

16

лина у своје вријеме прва употребила те ријечи и као што је римскоме цару даровала црвено јаје и поздравила га тим поздравом, да се и ми њиме поздрављамо, да се радујемо, да се миримо у Господу, да се радујемо Христовом васкрсењу и нашем васкрсењу и нашем вјечном животу.“ У току Литургије владика је у презвитерски чин рукоположио ђакона Бранка Вујачића. „Он се за ово припремио својим животом, својом службом Цркви Божјој, свршеним економским факултетом и апсолвент је Богословског факултета у Фочи. Нека му Бог да снаге да буде истински слуга Бога вишњега и Цркве Божије“, рекао је владика Амфилохије. Светој Служби Божијој присуствовала је и амбасадорка Украјине у Подгорици Оксана Сљусаренко. Митрополит Амфилохије је затим у Вирпазару служио молебан који су оганизовали Црквена општина црмничка и Одбор за обнову храма Свете Госпође. Након молебана освештана су и народу подијељена васкршња јаја, уз пригодан програм барског КУД-а „Свети Јован Владимир“ и етно-групе „Дарови Светог Јована Владимира“. „Ми вјерујемо у живот вјечни“, рекао је сабраном народу владика Амфилохије, „И ми смо поклоници вјечнога Бога, вјечнога живота, вјечне људске душе, васкрсења мртвих… Поклоници смо, дакле, вјечног људског достојанства. То је оно што испуњава наша срца и срца свих хришћана кроз вјекове, у свим земаљским народима, у свим земаљским покољењима. Зато су хришћани најрадоснији људи на земљи.“

УВОД ојање „дефинишемо” као посебан начин певања у верске сврхе, а које се практикује у Цркви. Тиме се оно разликује од сваког другог певања. Као установа помиње се и у Старом и у Новом Завету, али се за њега користе синоними: химна, похвала, величање, слављење Бога. Као појање (φαλμωδία) у данашњем смислу први пут се помиње крајем II и почетком III века код Јустина мученика (Посланица Зинону, PG 8, 444B), а термин се усталио у IV веку (Јевсевије Кесаријски, Црквена историја, PG 20, 695A). Овај израз је у почетку имао значење „правило или поредак богослужења”, као и „литургијско сабрање” (Теодор Студит, Посланице PG 99, 1056C). Појање није аутономно, него је у служби човековог односа са Богом. Појање је дар Божији анђелима и људима као начин заједничарења са Њим (Антиох Пандект, VII век, Беседа о појању, PG 89, 1749). Појање се у Цркви изводи искључиво гласом. Предност појања гласом уместо инструменталног извођења састоји се: 1) у већој могућности непосредног слављења Бога; 2) у јединствености изражавања многоструких осећања; 3) у бољој прилагодљивости, тј. може се остваривати под свим условима. Појање је такође повезано са нашом дихотомном природом: „Христос је узео тело и душу јер је човек састављен из тела и душе; зато је и крштење дводелно, водом и духом; и заједница, и молитва, и појање (φαλμωδία), све је из два дела - телесно и духовно.” (Јован Дамаскин, Апологетска слова против клеветника икона, PG 94, 1336). Дводелну природу појања Дамаскин вероватно види у чињеници да је оно молитва и музика, реч и слушање, учење и педагогија. БОГОСЛОВСКИ ЕЛЕМЕНТИ ПОЈАЊА Појање се састоји из три елемента: реч, мелодија и ритам. Реч Једино је човека Бог обдарио речју, отуда он може произносити глас и тиме бити сличан свом Творцу. Свети Јован Златоуст каже да се наша реч рађа из наше душе као што се Логос рађа од Оца (Посланица Евтропију, PG 52, 403). Реч такође има и социјалну димензију. Она је начин комуницирања човека са другим људима. (Видети Св. Јован Златоуст, Тумачење посланице Ефесцима, PG 62, 126). Преко речи човек комуницира и са Богом. Али ми не можемо увек достојно изразити Божанску тајну те отуда прибегавамо појању (Видети Св. Јован Златоуст, Беседа на Вазнесење Господње PG 52, 775). Слично мисли и Св. Нил Синајски: „Бога треба славити речима, поштовати делима и обожавати мислима.” (Поуке, PG 79, 1249c).

besjeda Мелодија У православном појању реч и мелодија су нераскидиво повезани. Мелодија је допуна, „облачење” речи. Реч изражена кроз мелодију говори много више од „голе” речи. Али мелодија није вештачка допуна него је, као и реч, произашла из људске природе, тј. она је дар. Ритам Бог је стварајући свет створио и одређени ритам кретања тог света, као и ритам времена (нпр. смена дана и ноћи, кретање планета итд.). Тако се ритам јавља као део божанске хармоније, одн. ритам открива присуство божанске лепоте у свету. Он има и етичку димензију: поштујући богоустановљени поредак и учествујући у њему човек се саображава са божанским ритмом, тј. саображава се Богу. Ритам је, такође, нераскидив са речју и са мелодијом. ПЕСМА И ОТКРОВЕЊЕ У Старом Завету се разликују 3 врсте поезије: песма, псалам и химна. Песма се у Старом Завету први пут помиње у књизи Изласка када Мојсије пева песму захвалности Богу што их је превео преко Црвеног мора. Ова песма има истовремено и славословни и карактер захвалности. Свети Василије Велики назива песму „високом теологијом” (Тумачење 49. псалма, PG 29, 305C), јер се кроз њу открива Божије дело (откривање Бога према свету и човеков одговор на то откривање). Псалам Термин псалам се први пут помиње у I Књизи о царевима (16, 18). Када је Саул био опседнут Давид му је певао псалме и тако га ослободио „лукавог духа” (овде имамо терапијску димензију појања). Што се тиче садржаја псалми су врло слични песми. Химна Химне су трећи саставни део појања и срећу се веома често у Старом Завету. Проблем код химни је што се тешко разликују од песми и псалама па се понекад тако и називају. Химне су описног и похвалног карактера, а садржај им је, углавном, догматски. Свети Атанасије назива и псалме химнама. (Беседа на страдање и распеће Господње, PG 28, 193A).

Владика ЈОВАН диоклијски

ТЕОЛОГИЈА ПОЈАЊА

66). И код пророка Данила појање Богу има за последицу чудо спасавања из пећи (3, 23). И Откровење Јованово наводи мноштво ангелских певања приликом свршетка овог света. Из ових примера у Светом Писму видимо да су појање и чудо тесно повезани и да се међусобно допуњују. Чудо је одговор Бога на наше молитве (појање). Оно што још треба рећи јесте да реч и језик нису довољно способни да изразе не само Бога, него ни Његово деловање у свету, тј. чуда. Зато Свети Јован Златоуст каже да„оно што говоримо о Богу, говоримо певајући” (Беседа на Вазнесење ЕПЕ

јун / 2010 / svetigora

ПОЈАЊЕ И ЧУДО Књига Изласка наводи да су Јевреји певали песму захвалности Богу после преласка Црвеног мора. Овакво изражавање осећања према Богу је догађај који често прати чуда у Светом Писму. Тако нам јеванђелист Лука каже да је „небеска војска” певала приликом Рођења Христовог. Исто се каже и за пастире: „И вратише се пастири славећи и хвалећи Бога” (Лк. 2, 20). Видимо овде, да је појање преко анђела (небо) и пастира (земља) ујединило небо и земљу. Ово заједничко појање такође показује да су се у Христу ујединили небо и земља. Јеванђелист Лука највише од свих повезује чуда и појање: песме захвалности су певане и приликом исцелења слепог (Лк. 19, 37-38). Исти јеванђелист наводи и конкретан садржај песама Богу које сматра надахнутим од Светог Духа, нпр. песма Захарије, песма Богородице приликом сусрета са Јелисаветом (Лк. 1, 40-79). Сличан догађај имамо и приликом освећења старозаветног храма, на молитве и појање народа Бог одговара чудом Свог присуства у форми облака. (Друга књига Дневника, 5-7). Код пророка Авакума Бог такође помаже Израиљу као одговор на појање народа (3. гл.). У Делима апостола (16, 25) апостол Павле и Сила у тамници певају химне Богу, после чега се дешава чудо њиховог ослобођења. Свети Јован Златоусти сматра да су молитве биле те које су „покренуле” Бога да учини чудо. (Тумачење посланице Ефесцима, PG 62,

17

svetigora / 2010 / јун

36, 234). Вредна је пажње и догматска равнотежа коју произноси црквено појање. Наиме, у њему су заступљени и опевани (свако у свом делању) Отац, Син и Свети Дух. На „другом” месту је божанска икономија, тј. Спаситељева богочовечанска делатност и домострој црквене заједнице коју одржава Дух Свети. Иначе је химнографија успешно пратила однос Бога и човека кроз историју, а нарочито од Оваплоћења и Педесетнице преко Мученика и Светих Отаца па све до наших дана. Зато она може бити одговарајућа за тумачење историје спасења. Према томе, као што одржава Своју Цркву, Бог одржава и њено изражавање у времену и простору, а један од начина тог изражавања јесте и појање. У том смислу је разумљив савет Светог Јована Златоустог: „Научи да појеш... јер они који поју пуне се Духом Светим.” (Тумачење посланице Ефесцима, PG 62, 129). Другим речима, појање „привлачи” благодат Божију и чини нас учесницима божанског живота.

18

ЕПИЛОГ Завршавајући овај рад изнећемо наведене ставове у кратким цртама: 1) Термин „појање” (φαλμωδία) је био непознат у античкој Грчкој, а у употребу га уводи хришћанство у првим вековима. 2) Појање као средство молитвеног и славословног односа разумне природе (људи и анђела) са Тројичним Богом јесте вид догматско-етичког богословља, јер су у њему заступљене две стране: Бог и Његова творевина. У том контексту, кроз појање се показује однос Бога према свету и однос света према Богу. Појање је, такође, и тумачење, вредновање овог односа. 3) Овај однос има и своју видљиву страну: Бог показује Своју љубав према нама а ми своје душевно усхићење и расположење према Њему. Кроз овај однос Бог нам открива Своју реч коју ми остварујемо у вери и пракси Цркве (догма и морал). Кад је појање у питању ова откривена реч је на првом месту, а мелодија и ритам су њени пратиоци, односно реч се пројављује кроз мелодију и ритам. 4) После првородног греха појање се даје (јер потиче од анђела) и човеку као педагошко средство човековог повратка у заједницу са Богом. Појање се кроз историју развијало сходно времену, околностима и потребама, али је увек било у служби човековог спасења. 5) Кад су у питању божанска дејства, тј. чуда, појање је имало посебну улогу јер је давало печат овим тајанственим и несхватљивим догађајима. Односно, човек је преко појања исказивао своје прихватање чудотворног божанског дејства.

6) Прослављање Бога кроз појање је заједничко и анђелима и људима, и показује захвалност створеног света Богу. 7) После Оваплоћења појање постаје литургичка црквена установа. Нови живот у Христу отворио је педагошке могућности појању. Оно постаје фактор човековог преображења у нови живот, јер изражава нову веру, ново богослужење, нови начин постојања, и све то у васељенским димензијама.

У својој поруци поводом упокојења француског богослова Оливија Клемана (1921- 2009), румунски патријарх Данило је записао: „У памћењу Цркве Оливије Клеман остаје велики исповед– ник хришћанства уопште и посебно хришћанске православне вере у секуларизованом времену, суоченом са великим бројем атеистичких и нихилистичких идеологија. Носилац широке световне културе и дубоког богословског мишљења, Оливије Клеман је ставио сва своја сaзнања у службу сведочења вредности и лепоте православља. Снажно учвршћен у вери Отаца Цркве, сједињујући у себи истанчани таленат и оштар разум, Оливије Клеман је знао да предочи православље савременом човеку као најмистичнију и духовно најбогатију хришћанску веру од извандредне егзистенцијалне важности. У исто време Оливије Клеман је био надахнути богослов који је знао добро да усагласи веру и културу, свештену и друштвену сферу. Дубоко је волео Литургију Цркве и са смерношћу приступао тајни присуства Христа у Светој Евхаристији...“ Француски православни часопис Контакти (CONCTACTS NO 228, октобар-децембар 2009), којег је он био директор више од 30 година, преноси речи патријарха Данила у броју посвећеном овом аутору бројних публикација (да поменемо само књиге Православна црква (L´Église orthodoxe), Дијалози са патријархом Атинагором (Dialogues avec le patriarche Athénagoras), Источници (Sources. Les mystiques chrétiens des origines, Paris, 1982, 1984, 2008)). Текст Евхаристичан свет је закључак студије Мараната – Белешке о Евхаристији у Православној Цркви у зборнику Eucharistia. Enciclopédie de l’Eucharistie, Paris, 2002. вет је саздан да би постао Евхаристија. Као што каже Свети апостол Павле: „Јер Њиме (Христом) би саздано све, што је на небесима и што је на земљи (...) Све је Њиме и за Њега саздано. И Он је пре свега, и све у Њему постоји“ (Кол 1,15-17). Човеку је дано да проникне у тајну ове космичке Евхаристије, овог неизмерног протока славе, и да је оприсутни. У дубини ствари постоји једно немо славословље. Човеку је дано да га сачува. Бог, у књизи Постања, тражи од њега да дâ имена живим бићима. Јер човек је истовремено небески и земаљски. Бог му дарива свет да би заједно - Бог и човек - начинили од света један неизмерив евхаристичан спев. Сведоци смо другачије стварности. „Светлост светли у тами и тама је не обузе“. „Човек, каже један од Отаца Цркве, хоће да присвоји Божије ствари, без Бога“ и тако „он предаје смрти свеукупну природу“. Већина људи, како немилосрдно наговештава језик, од света види само „оно што потпада под чула“. Лепота природе је отежана тугом и носталгијом. У срцу радости изњедерује се туга, а мржња у срцу љубави. Рај је тако близу, а ипак нити заљубљеници нити песници не могу да уђу у њега, опаљујући се о мач ангела који кружи у лудим сунцима Ван Гога. Дрога је погрешан кључ. „Истински живот је негде другде“ – каже песник. А Ниче, пре него што зађе у лудило: „С оне стране леда, севера – наш живот, наша срећа.“ Сједињење Бога и човека у преображеном свету у Евхаристији, оно што ми не успевамо да остваримо, не-

ОЛИВИЈЕ Клеман

јун / 2010 / svetigora

престано продубљујући расцеп, остварио је Бог који је по- постаје тајна људског постојања. Сви људи су постао човек, Христос, нови Адам. Људи хоће да присвоје звани на учешће у месијанској гозби, нико неће земљу као плен и постају плен земље. Христос, својим не- бити избачен напоље, каже једна беседа из престаним пристајањем уз Оца, ослобађа земљу од смрти, првих векова, јер нас сâм Христос облачи у своје испуњава је својим живоносним Дахом, преображава је у окрвављено и светлоносно Тело као у неко коначЕвхаристију. Својом смрћу на Крсту, својим Васкрсењем, но свадбено рухо. својим Вазнесењем, Он приноси Оцу васцелу творевину, Само кад би могли да на свакој Литургији притајанствено чини да творевина постане Његово славно Тело, мимо наук једног коренито обновљеног однонеопалива купина која гори без изгарања, у пламену (Све- са са другим. Евхаристијско Тело Христа је бескотог) Духа. А све је тако једноставно. Оно што је Васкрсли Го- начан простор светлости, простор где смрт више спод хтео да покаже својим ученицима на обали језера где не постоји. Не требају нам непријатељи да би у су видели „огањ наложен и на њему положену рибу“ (Јн 21, 9) њима пројектовали своја страховања, не требају јесте то да ће и земља, свеукупна земља бити – и да већ јесте, нам робови да би замишљали да смо мали ботајанствено и светотајински – Царство Божије, али, да ци- гови. Онај који је далеко постаје ближњи. Друтирамо Посланицу Римљанима, „ослобођена од робовања ги коначно постоји. А знамо шта је човек чинио и пропадљивости на слободу славе дјеце Божије“ (Рим 8, 21). чини од човека, посебно у наше време. СировиВаскрсењем је свет престао да буде гроб, да би се пројавио ну за крематоријуме, укочене лешеве напуштене као Евхаристија. у снеговима тундре... Измучена и изгладнела тела, То се не дешава мимо нас. Свет је већ преображен, у Хри- повређене и успаване савести. И тужна срећа босту. У нама, све док остајемо непричислени, раздељени и гаташа који се даве у притајеном мучењу нишразделитељи, све док остајемо бића туге, мржње или со- тавила. Учинити свет евхаристичним значи знамнабулизма, искушавани суицидом ти да је сваки човек божанствен, икона Божија исили убиством, свет остаје подло- под маски и ожиљака. То значи знати да је сваки жан пропадљивости и смрти, апо- човек – Христос. „Наш социјални програм је Свестол Павле каже „испразности“, та Тројица“, говорио је један философ из прошлог страшној „празнини“ у којој његово века. Једноставно речено, то је наш људски прославословље постаје уздисај. Нека грам. Од наших Цркви треба да начинимо истинби Христос био наш пут, простор где ске заједнице које позивају на пријатељство, меудишемо (Светог) Духа, где поново ста где се узајамно примамо у лепоти и поштовању, налазимо своје достојанство створе- зато што нас Бог прима и даје Себе у Евхаристији и них створитеља. Учинити свет евха- тиме нас чини причасницима свог обожујућег Тела, ристичним значи показати тајанствено с оне стране било какве социологије... Верницима исијавање Христовог Тела кроз љуску је дано да буду носиоци тројичне динамике у свим смрти. То значи постати не само прима- људским околностима, у пријатељству, у љубави, у лац Евхаристије него уистину „евхари- друштву. стичан човек“. Христос је не само глава, Учинити свет евархистичним значи имати потребе тврди Никола Кавасила, него и срце Цркве. за свим спољашњим и унутрашњим крајолицима, Евхаристијом, Он постаје наше срце. У овом свим културама, свим људским приступима, без срцу које је од сада испуњено пламеном, тре- релативизма или синкретизма, и без другог ба да се уједини целокупни човек, у овом критеријума осим њиховог сједињења у Христу, охристовљеном сасуду треба да се преоб- истинитом Богу и истинитом човеку. Учинити евхаразе разум и унутрашње саосећање. Тада се ристичним свет значи исто тако, или боље речено, отвара оно што су древни подвижници на- значи најпре, свакодневно, у сваком тренутку, зназивали „оком срца“, „пламеним оком“, и то ти открити божанску светлост на лицу другог. Јер око, тај поглед, открива у људским сусрети- „хришћанство је религија ликова...“. ма и у односу између човека и васионе, бес- „Око срца“... треба такође да зна да открије у стваконачне евхаристијске потенцијале; „На свему рима логосе Слова коме нас присаједињује захваљујте“, каже Апостол (I Сол 5,18) и то је мож- Евхаристија. Ствари нису само објекти које наука да најбоља дефиниција хришћанског постојања. проучава, техника искоришћава, уметност... чини Евхаристија чини да уђемо у Светотројичне про- лепим. Оне су и места сазерцања. Оне су и она сторе, у безграничну љубав која не познаје нечујна молитва коју је Христос изрекао. У Њему, раздвајање нити сливање. У Христу, ми смо у евхаристијском простору Педесетнице треба да сви „удови једни другима“, у правом смислу начинимо својом дубину ствари, песму хвале тво„једносуштни“ са свим људима од почетка ревине, да узмемо учешће у њеној хвали и да схвадо краја света. Ми личимо на острва у оке- тимо да Литургија Цркве само усредоточава треану самоће. У суштини, тајна Свете Тројице - нутачно непрестану космичку Литургију...; оно што „да буду једно, као што смо ми једно“, каже Фрањо Асишки назива „песмом створења“. Исус Оцу (Јн 17, 22) - Евхаристијом Тако свет престаје да буде непрозрачни зид или

bogoslovqe

ЕВХАРИСТИЧАН СВЕТ

19

svetigora / 2010 / јун

20

О свом боготражењу и сусрету са Православљем Оливије Клеман пише: носталгична лепота која нас подсећа на нашу коначност, и постаје, Рођен сам у атеистичкој породици и каже Свети Јефрем, „океан символа“, све је истовремено видљиво окружењу, али атеизма без агресивности, и невидљиво, ништа није (само)затворено, слава Божија излаи високог морала. Врло рано сам доживео зи из прогонства и блиста у космичкој лепоти. Човекове дубиодушевљење и стрепњу. Одушевљење не, дубине ствари су осветљене истом светлошћу која сија из пред лепотом света, која је за мене, у меевхаристијске Чаше. Не постоје више „објекти“ за употребу и дитеранском амбијенту, била једно проуништавање. Све постаје поема једног заједништва. цветало дрво бадема или тајна неких Овај евхаристијски поглед може да дâ духовни ток нашем ликова, неких погледа. Стрепњу – због постојању чак и када не тежимо за тим да постанемо „мисмрти, о којој су ми говорили: то је нишстици“. Довољно је да се прими са захвалношћу и у пратавило. Као младић тражио сам смивом смислу са благословом, најсмиреније и најосновније сао живота, с оне стране категоричког осећање: дисати, јести, ходати, или једноставно – постојати. императива Канта, као и марксистичДовољан је један лик са унутрашњим океаном свог поглеког искушења. Студије историје су ми пода, довољан је један крик птице кроз буку града да би се могле да откријем духовно надахнуће сетили да је Бог присутан, да нам је ближи него што смо највећег броја цивилизација; о томе су то ми сами себи, да нас воли и да Себе даје као храну сведочили светитељи, духовни људи, да би нас учинио способним да чујемо, да видимо, да ствараоци мудрости, правде, а посебно волимо... Човек који на овај начин смешта евхаристију лепоте. Почео сам да испитујем свет митоунутар себе постаје свештеник света, на олтару свог ва и религија. Ипак, после неколико годисрца, служитељ „космичке литургије“. на нашао сам се растргнут између хиндуиОвај поглед „ока срца“, „пламеног ока“ није ни у стичког смисла јединства (али је тако све ком случају пасиван. Оно што он види, чини да то нестајало у безличном божанству) и еви постоји. У крвавој пустињи историје – историје ропске интуиције јединственог и несводиИрода и Пилата – евхаристијски људи чине да Блавог карактера сваке личности, којој ипак женства буду извор воде живе. Дивље звери су прети самоћа. Књига Владимира Лоског, мирне у близини светитеља. Да би се сачувао Мистично богословље Источне Цркве, а мир, да би се учинило да савремено знање и моћ посебно поглавље о Светој Тројици ме имају више поштовања према тајни живих бића је ослободила тога. Светотројична тајна и ствари, да би се сами темељи културе постасједињује апсолутно јединство и нишвили у духу Блаженстава, да би се свет „евта мање апсолутну различитост и одрахаристизирао“, нису потребни колоквијуми жава се у човеку – „слици Божијој“. У и састанци, потребна је светост. Потребисто време сам откривао Достојевског и на је Евхаристија и евхаристијски људи. Берђајева. Сви ови сведоци су ме водили Евхаристија прекрива свет, она напаја Христу. Ипак, требало је да прођу године мало помало светлошћу унутрашњост да бих прихватио Његове речи које су ми ствари, припрема велику Пасху Царства. изгледале „искључујуће“, којима Он себе Евхаристијски људи и жене могу да буду објављује као Пут, Истину и Живот. Молио врло једноставни, сасвим непознати, сам се пред једном иконом, једним трипскоро неприметни. Ипак преко њихове тихом у бакрорезу који је представљао молитве, њихове доброте, њихове Деисис, а којег сам купио код једног пауздигнуте лепоте срца, само преко риског антиквара. И Христос ме је поњих, Бог може да делује као бујица тражио – о томе се не може причати. Стамира, светлости, љубави. Ови невио сам са стране знања која сам имао познати људи и жене у којима о осталим традицијама (данас ми она не обитава очајање него велиомогућавају извесно глобално виђење ко евхаристијско „благодарење“, духовне историје човечанства). Имао сам земља као света тајна. да, управо они непрестано поверење, потпуно поверење у Христа и И не губити памћење пресаздавају ткање живота кога Његово Јеванђеље. Јер ме је оно, посебда се, према најстаријем цепају силе ништавила. Требају но 6 глава Јеванђеља по Јовану, учинило и најбоље потврђеном нам такође, као што је пожегладним Евхаристије, односно Цркве. Нипредању, истински корелела Симон Вејл, светитељи сам био привржен ни једној западној венит преображај човека у „генијалне светости“, способроисповести - Оци Цркве не припадају Евхаристији остварује прени да носе сједињујућу снасамо Западу, нити, пак, само Истоку. Тако ко мучеништва. Живот је слагу Евхаристије у уметносам, са тридесет година, примио крштење ва, живот је и бол. Нико не сти, науци, социјалним оду Православној Цркви. може да избегне овај или онај носима. Смирени или облик мучеништва, у љубави, генијални – смиреношћу у стварању и свакодневном своју генијалност, а сведочењу, у тешкоћи. Бог нам тако генијалношћу своју смиреност – сви сведоче о пројави Царства (Недарује да постанемо Евхаристија. беског) већ сада: светлост која исијава из Чаше, светлост где више Са француског: нема смрти, где је све тананост, радост, где су присутни само ликови, сестринство манастира Бања код Рисна

Др Филип Мамалкис је професор пастирског богословља на Православној грчкој богословији Часног Крста и православни терапеут за брак и породицу. Бави се и теоријом, истраживањем и праксом савременог менталног здравља. У овом разговору говори о браку кроз искуство Цркве, о браку као Светој Тајни, и као таквом - путу ка светости. уносим у брак, преобрази у божанску љубав и да се у том преображењу и ја преображавам, кроз свакодневне изазове брачног живота. Управо је то путовање љубави, оно којим бивамо преображени Христовом љубављу, тако да осећамо Његову љубав, сусрећемо се са њом и стичемо је према нашем супружнику.

јун / 2010 / svetigora

А КАДА НИЈЕ ПУТ КА СВЕТОСТИ... РДВ: Међутим, толико чујемо, читамо и видимо, и може се рећи, доживљавамо – о нескладу у браку, сасвим супротног ономе што сте сада тако дивно и јасно дефинисали. Који су фактори који највише доводе до несклада у браку? др Мамалкис: Знате, када говорим о браку обично почињем управо са објашњењем шта тај пут представља и какво је поимање Цркве о браку и многи људи се замисле и кажу: „Мој брак није ни налик томе.“ Многи од нас, готово сви, имамо несугласице у браку. А када помислимо на своје познанике, углавном знамо да има више бракова који су нескладни од оних који су складни. До несклада, сукоба у браку долази када желимо да служимо својим жељама. Када се понашамо саможиво. То доводи до сукоба и онолико колико ја нисам стекао савршену љубав и онолико колико моја супруга није стекла савршену љубав, толико ће бити несугласица у нашем браку - а то се стално дешава. Брак нас позива да увидимо да имамо и други избор уместо сукоба. Несугласице у браку су не само нормалне него су и очекиване. Одговарајући на несугласице, призвани смо да се обратимо Богу, да тражимо усавршавање у Његовој љубави ради достизања брачне среће или светости. РДВ: Познајем доста младих брачних парова. Имамо групу у нашој парохији, као што је случај у многим парохијама, која окупља младе брачне парове. Гостовали су и на нашем радију, и приметио сам да многи младенци ступају у Свету тајну брака са сигурним очекивањима и осећањем да они имају право на нешто. Да ли је добро то што имају таква очекивања и осећања или су она узрок будућих проблема који их вребају у заседи? др Мамалкис: Што више радим са паровима, све више увиђам да свако од

„Радио Древне Вере“(РДВ): Говоримо о важној теми: браку као путу ка светости. Желео бих да започнем разговор основним и једноставним питањем. На основу Вашег истраживања и рада, реците нам који су то чиниоци који воде ка брачној хармонији? др Мамалкис: Брачна хармонија потиче од онога што називам истинским брачним путем. Када муж и жена прихвате свој призив, прихвате овај истински пут, тада их он води ка хармонији. Имамо такво дивно објашњење истинске службе брака. Свети Јован Златоусти пише да је „брак установљен да би нас учинио чедним и да би нас учинио родитељима, а од ово двоје, чедност има предност.“ Свети Григорије Назијански пише да је „брак кључ који отвара врата за откривање чедности и савршене љубави.“ Тако треба да разумемо циљ брака. Брак називамо Светом Тајном. Не тајном у оном смислу да не знамо шта се догађа, већ Тајном у смислу да, кроз брак, Царство Божје постаје живо искуство. Старац Емилијан Светогорац назива брак богојављањем. „Сваки пут када се двоје венчавају у име Христово“, пише, „постају знамење које садржи и пројављује самог Христа. То је као да видиш Христа.“ Тако, као Света Тајна, брак је оруђе Духа Светог. Дух Свети одржава брак и Дух Свети преображава мужа и жену. Један православни аутор пише како: „брак у Христу уздиже мужа и жену тако да постају причасници божанске природе,“ а божанска природа је, као што знамо, љубав. Тако брак видимо као пут обожења. То је, као што сте споменули, пут ка светости. Обожити се значи постати причасник живота Божјег, а тај живот је, као што знамо, љубав. Онај ко има љубав, има самог Бога. И тако видимо да у браку ми налазимо своје испуњење као муж и жена, док постајемо једно у Христу, усавршавајући се у христоликој љубави. Као што читамо у првој Посланици Јовановој (2, 5): „А који држи ријеч његову, заиста је у њему љубав Божија достигла савршенство“.Тако видимо да је циљ брака открити савршену љубав, а тај пут откривања савршене љубави називамо нашим путем ка спасењу. Монах Мојсије пише: „Двоје су ступили у брачну заједницу да би помогли једно другом у спасењу“. Тако је, на много начина, брак налик на путовање. „Почиње на земљи а завршава се на небу“, пише Емилијан Симонопетровски. Св. Јован Златоусти користи Христов лик на свадби у Кани да би описао тај процес. „Он ће учинити још веће чудо за вас од оног у Кани.“ То јест, преобразиће воду ваших појединачних страсти у вино духовног јединства. Суштински циљ брака је, дакле, да се моја човечанска љубав, моја пала љубав, коју

razgovor

БРАК – ПУТ КА СВЕТОСТИ

21

svetigora / 2010 / јун

22

нас ступа у брак са очекивањима две ствари: онога какав ће брак бити и онога каква треба да буде особа са којом ступамо у брак. И, руку на срце, ако су наша очекивања заснована на разумевању брака који сам навео на почетку, то је у суштини путовање откривања, путовање љубави, и то је добро. Али, многи од нас, већина нас, има нерелна очекивања од брака. Она су, типично, веома себична. Очекујемо да ћемо у браку бити срећни, зато што волимо ту особу, и да ће брак испунити све наше жеље. И нека од ових очекивања од брака су заснована на сликама брака које добијамо из медија, бајки, па чак и културе, која на различите начине потхрањује саможивост у нашем животу. Ова типична очекивања могу да доведу до великог разочарења, патње и борбе у браку. Знате, осећај да имамо право на нешто: „Ја заслужујем ово. Ја заслужујем оно“ - представља отров у браку. Тражење права је својеврсна себичност. Ако брак видимо као нешто што ће задовољити моје потребе, односно што ће задовољити моје жеље, особа са којом смо се венчали ће почети да осећа после извесног времена дејство те себичности, и он или она ће реаговати речима: „Нисам ја твој роб!“, „Нисам ја твоја слушкиња!“ или „Ја очекујем од тебе да ме волиш а не да ме искоришћаваш!“ – а потом ће уследити сукоб. То што живимо у друштву које нас учи да је добар брак онај који испуњава жеље (што значи да ако не испуњава твоја очекивања, треба да га окончаш!), носи потенцијалну опасност за опстанак брака. У суштини, друштво од нас краде прилику да видимо свој брак као дар Божји. Пошто брак неће моћи да испуни твоје жеље, он ће их променити. A ако прихватиш истински брачни пут, он ће преобразити твоје себичне жеље: од тражења да добијем оно што ја желим - до ходања у божанској љубави, до тога да желим исто што Бог жели. И то је истинска брачна хармонија: да свако воли другога христоликом љубављу, која није заснована на томе какав би наш супружник требало да буде или каквим га ми замишљамо, већ на томе да га волимо онаквог какав јесте. Друго, очекивања од нашег

брачног друга треба да се промене, због тога што ће свако од нас на овом брачном путовању открити да је особа са којом је ступио у брак различита од оне коју је замишљао, очекивао, или чак желео. Открићемо да наш супруг(а) има више мана него што смо мислили. „Нисам пристала на то када сам се удала за њега“ је оно што редовно чујем; сви ми дођемо до тога у своме браку, јер је брак откривање, односно међусобно упознавање. Када откријемо да то није она особа за коју смо мислили да јесте, постоји искушење да се у том тренутку окренемо против свога супружника и да свалимо кривицу на њега. Да ствар буде још гора, живимо у потрошачком друштву. На пример, купили смо нешто у продавници, рецимо телевизор. Однели смо га кући, а потом се испоставило да има неко оштећење. Шта ћемо да урадимо? Вратићемо га у радњу и рећи следеће: „Нисам знао за то оштећење, зато имам право да га вратим.“ У ствари, на присном брачном путовању ћемо открити се-

бичност свог супруга, његове (њене) преступе и грехе. Али, доћи ћемо у контакт и са сопственом себичношћу, сопственим гресима и сопственим преступима. А тај процес може бити веома тежак, мучан, страшан и понижавајући. Начин на који ће брачници поступати када увиде сопствене грехе ће одлучити какав ће брак они имати, јер ми као православни хришћани знамо да је дар Божји видети своје грехе. Добро је да спознамо своје грехе, јер само тада можемо да се покајемо. Само када видимо свој грех, можемо да му окренемо леђа и обратимо се Богу. Радећи са паровима покушавам да им помогнем да разумеју да су, иако виде нешто што се реално дешава, призвани да се обрате Богу волећи својег брачног друга са свим његовим манама. И обраћајући се Богу, кајемо се за сопствене мане. И док се кајемо, док Му се обраћамо, Он нас исцељује и испуњава Својим Духом Светим. И што Му се више обраћамо у покајању, што Му се више обраћамо волећи свога супруга (супругу) са његовим или њеним гресима, више се радујемо што живимо у љубави Његовој. Тако, брачна љубав је заснована на томе да волиш свога супруга онаквог какав јесте, долазећи на крају до тога, као што читамо у Постању, „да бјеху обоје голи, Адам и жена му, и не бјеше их срамота“. Волите свога супруга не због тога што бисте желели да он постане, већ га волите том божанском љубављу, знајући за кога сте се удали.

јун / 2010 / svetigora

ОБРАСЦИ ВОЉЕЊА РДВ: Нисам размишљао о томе. То је диван и просвећујући увид у Свету Тајну. Споменули сте присност, а знам и из

ЈЕДНО ТЕЛО РДВ: Да се надовежемо управо на ту мисао. Често чујемо у нашем предању да је део Свете Тајне, да двоје постану једно тело. Које су импликације тога, осим очигледног телесног сједињавања? др Мамалкис: Једна од молитава у чину венчања гласи: „Ти и сада Господару спусти Своју руку из Свога светог пребивалишта и свежи раба Свога и рабу Своју јер Ти свезујеш мужа и жену. Учини да као супружници буду једнодушни; венчај их у једно тело...“ Дакле, бити једнодушан значи мислити јединствено, делајући као једно. Тако више не постоји његово или њено, моје и твоје. Све је наше. Јуче сам разговарао са једном женом у канцеларији, која је управо рекла свом супругу: „То је твоја одећа и овога пута ћу ти прогледати кроз прсте и опрати је.“ Упитао сам је: „Чија је одећа?“ Да ли постоји мој новац и твој новац, моји родитељи, твоји родитељи, моја каријера? Дакле, једнодушност значи да је све наше. Једнодушност значи да је важније да донесемо заједничке одлуке него да свако од нас ради оно што мисли да је најбоље. У ствари, једностране одлуке цепају интимност брака, јер спречавају једнодушност на коју смо призвани. Брачни парови редовно долазе код мене, и оно са чиме се боре је: „Он је то урадио чак и када се ја нисам слoжила са тим.“ Та једнодушност је оно у чему учествујемо и она је дар од Бога, зато што је, као што смо раније рекли, Његова љубав она која нас преображава. Њоме се свезују муж и жена и због тога ми, православни, не размењујемо завете током чина венчања. Христос, оличен у свештенику, је Онај који нас свезује. Наша преданост браку је, дакле, наша преданост Христу. А наша преданост Христу је преданост нашем браку.

свог искуства као и на основу разговора са људима да признајемо да нисмо васпитани на такав начин који развија здрав смисао за присност. Можете ли да кажете нешто о позитивним и негативним обрасцима присности који се развијају у нама? И, даље, постоје ли разлике у томе како мушкарци и жене развијају здрав поглед на присност? др Мамалкис: Када говоримо о обрасцима присности, мислимо на то како се односимо према другим људима. Начин на који се односимо према другим људима се углавном формира у нашим првим везама; онако како се односимо према својим укућанима док одрастамо. Ако је у нашем дому било пуно гнева, себичности, манипулације и властољубља, ако је било пуно отпора и борбе око тога ко је главни, то ће бити и начин нашег односа према другима који ћемо понети са собом. Једном је у канцеларију дошла жена која је инстинктивно реаговала на свога мужа, контролишући га и одбацујући. Када смо покушали да испитамо такав вид опхођења, она је почела да разоткрива и да размишља о томе: „Тако сам се увек опходила према својим родитељима.“ Што се тиче њеног мужа, он је развио образац повлачења и пасивности. И као што смо открили, истражујући његово васпитање, могли смо да закључимо да је развио обрасце затварања и повлачења као заштиту од бола и хаоса у кући. Сви ови обрасци везивања или зближавања са људима се развијају у првим годинама живота.„Да ли је безбедно да делим са другима своја осећања, своје мисли?“ Па, да ли је то било безбедно у дому у коме си одрастао? Исто важи и за позитивне обрасце присности. Волим да разговарам са паровима о позитивним обрасцима, јер понекад нисмо ни свесни како се односимо једни према другима. Дакле, разговором о позитивним обрасцима опхођења са људима, као што су: давање права гласа свакој личности, поштовање сваке личности и личне једнакости, указивање поштовања, слушање, дељење, искрено дискутовање о различитим темама, ненападање људи који имају различито мишљење, нереаговање, стрпљивост, дељење идеја, заједничко одлучивање – одгаја се права присност. РДВ: Поменули сте рано детињство као период који је нарочито битан по питању обликовања присних односа. Како онда да будући младенци, видећи једно друго као животног сапутника, могу да имају здрав поглед на брак пре него што се узму? Како могу да знају унапред? др Мамалкис: Претпостављам да свако од нас носи у себи неки нездрави образац присности, јер наши родитељи нису били без греха. Заузврат, и ми ћемо образовати своју децу и начин на који то чинимо ће носити извесну мрљу греха. Дакле, позивам парове који се припремају за брак, да упознају једно друго, да проводе време једно са другим и да заједно разговарају о следећим питањима: „Који су све прихватљиви начини на који ћемо се односити једно према другом?“ „На који начин можемо да расправљамо о различитим питањима?“ „Да ли осећамо слободу да међусобно поделимо своје

23

svetigora / 2010 / јун

идеје?“ „Колико манипулације и борбе за власт постоји у нашој вези?“ „Колико осећам слободу да делим са тобом и слободу да приђемо једно другом?“ Дакле, ако пре ступања у брак разговарамо о томе како ћемо се односити једно према другом, то у суштини припрема терен за наше узрастање на том путу. Дакле, охрабрујем парове пре брака да упражњавају исповест и покајање, и да унесу појакање у период вереништва, у изласке, тако да можемо одмах да кажемо: „Ова веза међусобног упознавања је узрастање у светости.“ То значи да стално треба да сазнајемо о томе „када смо повредили једно друго“ и да научимо како да се покајемо за то. Дакле, када имате некога с ким идете на исповест, и када изнесете своју везу пред свештеника или духовног оца – то припрема терен за оно што ће ваша веза заиста бити од почетка.

24

БРАК - ПУТ ИСЦЕЉЕЊА РДВ: Будући да смо, као што сте навели, сви ми, већина нас, грешници и грешни, што признајемо, и да су нас васпитали, као што кажете грешници и грешни родитељи, да ли и како могу да се исцеле негативни обрасци понашања? др Мамалкис: То је, сматрам, најлепши део нашег поимања о браку. Мислим да што више учимо о браку и живимо по томе, више нас покреће Божје милосрђе, Његова благодат и љубав. Као што Св. Јован Златоусти пише: „Брак је створен ради чедности.“ Дакле видимо, да смо у оквиру брака призвани да се исцелимо од свих ових негативних, и често деструктивних образаца односа према другима. Брак је пут исцељења. Брак је контекст у коме ћемо их и открити и бити призвани да их променимо. Док учимо како да реагујемо када видимо негативне обрасце и грехе, док учимо како да чинимо ствари на другачији начин, док учимо како да се обраћамо Христу и обраћамо једни другима упркос тим гресима, видећемо да ће се чуда дешавати. Сведок сам да се чуда дешавају сваке седмице док радим са паровима, као и у мом животу. Обраћајући се непрестано једни другима и обраћајући се покајању, људи се враћају и кажу: „Примећујем да данас не реагујем онако како сам некада реаговао“, „Више ми не смета то што ми муж говори“ – тако да посматрамо како Дух Свети исцељује људска срца. Потом дођу следеће седмице и кажу: „Не могу да урадим ово, превише је тешко.“ А, онда пак идуће недеље видимо како је благодат Божја деловала и помогла. Дакле, нарочито у браку видимо контекст који нас исцељује од таквих болести. РДВ: Поменули сте да се један део у чину венчања се заправо односи на мучеништво. У корену много тога о чему смо разговарали је појам самоунижења, или давања предности другима. Међутим, много парова, укључујући и мене самог, не ступају у брак ради мучеништва. Дакле, да ли бисте могли да нам

кажете укратко нешто о том аспекту нашег богословља и практичним средствима у браку? др Мамалкис: Заиста, из низа разлога ми не очекујемо да ће брак бити мучеништво и не разумемо то. Када размишљамо о мучеништву, мислимо на оне страшне приче о страдању раних хришћана током историје. Но, по много чему, у браку је још теже. Мучеништво у браку је теже од страдања које можемо да замислимо да су мученици подносили, јер га, као што рекосмо, не очекујемо. Када размишљамо о мучеништву, мислимо на умирање себи самом, умирање својим себичним путевима. Тако, када парови дођу код мене, као што сам управо рекао, кажу: „Никада се нећу променити! Такав сам - какав сам!“ Ја кажем: „Да, али Бог те може променити.“ Али да би се то десило, морамо Му се обратити. Што значи да морамо да се одвратити од своје импулсивности, своје себичне жеље, свог гнева, своје похлепе, своје жеље да радим по старом. То је непрестана борба против себичности - у суштини то је умирање за оно што ја хоћу да радим и обраћање супругу (супрузи), што представља акт обраћања Богу. Ово свакодневно одрицање од онога што бих радије радио и желео и одрицање од рада по старом, представља свакодневно мучеништво. Трудићу се да будем стрпљив, љубазан, нежан и да је слушам. Има и оних парова који кажу: „Знате, пре бих примио метак уместо своје жене. Ако би нас неко напао, стао бих испред ње и жртвовао се за њу!“ Тада их питам: „Онда, како то да Вам је тако тешко да изнесете смеће када Вас она замоли?“ То изношење смећа када нас неко замоли, или да научимо да одговоримо на љубазан начин - је умирање себи самом. То је прелепо мучеништво које нам обећава исцељење, не само у будућем Царству, већ и данас у нашем браку. БРАК И СТРАСТИ РДВ: Др Мамалкисе, реците нам нешто о страстима. Чујемо доста о томе и мислим да постоји велика забуна, и међу православнима и међу инославнима, о томе како страсти утичу на брак. Можда бисте могли да дефинишете најпре шта су страсти. др Мамалкис: Страст је назив за грешни покрет душе. Оне су, из православне персективе, природне Богом дане душевне силе које су искривљене или покварене грехом и нашим одступањем од Бога. На пример, душевна сила да љубимо Бога је Богом дана, али је искривљена у главну од свих страсти: у самољубље, себичност и саможивост. Дакле, страсти су искривљене душевне силе; рецимо, гнев нам је Богом дат. Призвани смо да се гневимо на грех, али услед изобличеног гнева, ми се гневимо на свога супружника због малих, ситних ствари. Тако се гордост и похлепа сматрају за главне страсти, среброљубље – вид похлепе који тражи самозадовољење, све оне представљају отров у браку. Завист, чак и депресивност, су обрасци понашања до којих долази када се не добије оно што се жели. Христос је говорио о томе у Јеванђељу по Марку, у седмој глави, одговарајући на изазовно питање фарисеја. Христос је указао да изнутра, из срца људскога, излазе зле помисли, блуд, крађе, убиства, прељубе. Све оно што је зло погани човека. Тако видимо две ствари у браку. Најпре, брак у Христу ће открити ове искривљене страсти у нашем срцу. Брак ће нас приморати да се суочимо са својом гордошћу, себичношћу, нестрпљивошћу, полагањем права на нешто, похлепом, јер

јун / 2010 / svetigora

БРАК И СРЕЋА РДВ: Како се осећање среће уклапа у дефиницију успешног православног хришћанског брака? Стално се може чути: „Он ме чини срећном“, „Он ме не чини срећном“, „Треба да будем срећан“ или „Желим да будем срећна“, итд.

је брак путовање на којем упознајемо једни друге и сами др Мамалкис: Или, „Нисам веома срећна...“ Знате ли себе. Друго, као што сам споменуо, брак је дат за исцељење шта кажем тим људима? Божји циљ јесте да ми жиод самих страсти. Имамо избор. Да ли ћу да искалим гнев на вимо у браку „срећно и (дуго)вечно“ - Његов циљ је супрузи или ћу покушати да јој се обратим с љубављу? Да таква срећа. Али, када чујемо о „животу срећном и ли ћу да удовољим својим среброљубивим и похлепним дуговечном“ у бајковитом смислу, то обично значи жељама и да одем у куповину кад год пожелим, или ћу да „срећан сам зато што су ми све жеље задовољене“. кажем: „Да се посаветујем са мужем пре него што потрошим Кажем људима врло јасно, Божји циљ је да си срећан сав тај новац?“ у браку, срећом која потиче од твог ослобађања од Свакодневна интеракција са супружником је позив да се од- себичних жеља, ослобађања од твоје потребе да вратимо од својих страсти и да се обратимо Христу. На тај добијеш све што пожелиш или да котролишеш свога начин, Свети Дух преображава или преусмерава страсти у супруга (супругу). И што више се ослобађаш од тих праведност. жеља, срећнији ћеш бити – и данас и сутра. РДВ: Али, за то је потребно да стражимо, зар не? Тако је ова жена о којој причам, која је била склона да др Мамалкис: Да, занимљиво је то што је лепота брака у реагује, одбацује и љути се на свога мужа, рекла: „Нитоме да чак и када ми не стражимо над својим гресима, наш сам веома срећна“. Док је учила да буде стрпљивија супруг(а) их виде веома јасно. Дакле, по много чему, супруж- и мирнија, осећала је да живи спокојније. То је Хриник је дар који нам помаже да их видимо, рецимо: „Понашаш стово обећање, да ћемо бити срећни ако идемо се себично. Заборавио си на мене“, када мени то уопште није Његовим путем. Црква нам открива да Бог жели да ни пало на памет. Од онога што се стварно тражи од моје ми будемо срећни и да је то пут ка срећи. жене - на првом месту је њена љубав – да ме воли и када РДВ: Једна жена која је почела да долази у нашу види да грешим. Да ли ће да ме нападне када види да гре- парохију тврдила је, а ја јој верујем, да је њен муж шим, или ће ми нежно прићи? А на другом месту, потребно је физички и психички злоставља, те је отишла код и да сам ја отворен и саосећајан према њој. Да ли ћу да одба- православног старца и питала га да ли да се развецим њен коментар и да кажем: „Баш ме брига за то што при- де од њега. Он јој је рекао: „Не“, али она је то свеједно чаш!“ или ћу рећи „Стварно? Јао, нисам то желео да учиним.“ учинила. Тако долазимо до теме развода. Дакле, Тако нас Христос призива, када видимо то једни у другима, моје питање је двојако. Прво, колико треба супружда се обратимо једно другом у љубави као одговор на Његов ник да трпи у таквом браку, или такав брак треба позив, да би нас Он исцелио. да се сматра непоправљивим? И друго, да ли и како РДВ: Постоје ли неке страсти које су заступљеније код муш- чињеница да имате децу може и треба да утиче на караца него код жена? одлуку о могућем разводу? И да ли је тачно оно што др Мамалкис: Да, по много чему мислим да мушкарци и се чује да су деца разведених мање здравија од деце из жене воде различиту борбу. Ипак, сарађујући са паровима, брака који траје читав живот? кажем им да није циљ да се упоређујемо са другим мушкар- др Мамалкис: Колико супружник треба да трпи? Не цима и женама, већ да научимо да волимо жену или чове- постоји неко правило. Лепота брака је у томе што је ка с ким смо у браку. Тако чак и ако је твоја жена једина у он веома личан. Дакле, православан одговор на то је поређењу са другим женама која се бори са тим, твој циљ је да разговарамо са неким. Али, не бих желео да кажем да је волиш. Лепота брака је у томе што си призван да волиш да је православан одговор на циљ хришћанског жиличност, Филипа или Ђурђу, и све оно што он или она носи вота да не останемо у браку. Циљ хришћанског жиу себи. Можда мушкарци имају већу борбу са блудом него вота је да иштемо Царство Божје. Речи Св. Јована Злажене, нарочито у култури која визуелно напада мушкар- тоустог су веома јасне. Он каже да је боље прекинути це сликама које су осмишљене да распале блуд. Међутим, везу праведности ради, него бити приморан у нешто постоје истраживања које кажу да се стопа неверства у браку што је неморално. Он каже да, ако те (супруг) свакодкод мушкараца и жена изједначава. Да ли се жене више боре невно туче, стално се свађа због исте ствари, боље са неком врстом безбожног страха, нервозе, среброљубља је да се раздвојите. Јер ми, православни хришћани, или сујете? Може бити. разумемо да је брак створен ради човека, а не човек Сада можемо да видимо како, када су наши животи усмерени ради брака. Тако сарађујем са паровима и кажем им ка задовољавању сопствених жеља, било да су то блуд или да је циљ духовног живота не да останемо у браку по похлепа, исказаним кроз материјализам или порнографију - сваку цену, већ да тражимо Царство Божје по сваку оне уништавају не само једнодушност на коју смо призвани у цену. И у неким случајевима, то браку, већ су и отров за љубав. Што више задовољавамо ове значи, напустити свој дом! страсти, то нас оне више увлаче у замку. Зато не смемо нимало да толеришемо удовољавање страстима. Што им више снисходимо, горе је по нас.

25

svetigora / 2010 / јун

Јер трпети насиље не означава у сваком случају праведност. То не значи да морате напустити брак, већ само устати против насиља. Прекидате емотивно злостављање и радите под руковођењем некога ко ће вам помоћи да схватите: „Како да се трудим да идем за Христом? И како, ако мој супруг одступи од Христа, да га и даље волим да бих служила Христу?“ Дакле, да ли чињеница да заједно имате децу утиче на вашу одлуку? Савет Св. Јована Златоустог брачницима је потврђен у социолошком истраживању развода, у томе да је боље за децу да се родитељи разведу него да остану у дому у коме се стално дешава насиље – ондосно да је конфликт заправо веома штетан по децу. Али, желим да будем јасан. Најбоље за децу да одрасту у дому у коме њихова оба биолошка родитеља живе у миру... Развод има негативан ефекат на децу. Али нису ни сва деца из разведених бракова осуђена на пропаст. То се може упоредити са саобраћајном несрећом. Аутомобилске несреће су лоша искуства. Али то не значи да ти је живот завршен. Значи да ти предстоји извесна борба. Али, кажем брачницима, ако постоји толико сукоба код куће, боље је за децу да се разиђете. И обрнуто је тачно. Можда ниси баш тако близак са својим мужем или са својом женом. Можда заиста морате да се борите да будете заједно. Међутим, ако конфликт не постоји, за вашу децу је боље да останете заједно у истој кући. Ако не постоји злостављање, нема насиља или негативног емотивног набоја, за децу је боље да сте заједно. РДВ: Разговарали смо о условима у којима се дешава злостављање – и физичко и психичко. Но да ли постоје неке ситуације у којима лош брак и даље може да послужи као пут ка светости? др Мамалкис: Рекао бих, надовезујући се на пример који сам управо дао, да је у браку сваки супружник слободан да оде у било које време; да је

26

мој избор да се окренем према својој жени готово независан од њеног избора да се окрене к мени. Дакле, ако моја супруга одлучи да ми окрене леђа, ја и даље имам избор да се обратим и служим Христу. Као у примеру који сам навео, ако нема насиља или сукоба, ваша је одлука да настојите да служите Христу у браку који ће можда имати врло мало емотивне присности, врло мало повезаности, али може веома добро да послужи вашем спасењу. Ми, православни хришћани, морамо да будемо опрезни да не постављамо исто правило за све. Одговор на питање: „Да ли да останем у браку или да га напустим? Да ли је то можда мој пут?“ потпада под руковођење вашег духовног оца. У нашем предању преовлађује пастирски приступ да свако има право на лични избор. Не могу да те натерам на мучеништво, ни ти мене, али могу да прихватим мучеништво које ми се нуди. Дакле добро пастирско руковођење ће дозволити некоме да расуди колико може да поднесе. Знаћеш да је то Богом даровани пут, ако у том мучеништву стичеш мир, снагу, радост. То је знак да то може бити твој пут. Али ако се осећаш још јадније, утученије, ако си депресивнији, уплашенији из дана у дан, тада се нешто друго дешава. РДВ: Желим прокометаришем Ваш одговор, и можда да добијем Вашу повратну реакцију. Једна од прелепих ствари које сам доживео у православном хришћанству је то што је оно изворно, стварно, засновано на духовном и пастирском саветовању и бризи, а није просто формално. Када сам био евангелиста, нас су заправо учили да је брак заповест Божја која се не сме нарушити. Оно што волим у Православљу је то што Црква разуме како да примени заповести Христове на искупитељски начин, у оквиру датог контекста. Да ли желите да прокоментаришете то? др Мамалкис: То је потпуно тачно. Но, како многи људи посматрају Православну Цркву споља, тешко то могу да разумеју. Посматрају све Православне Цркве глобално и кажу: „Зашто се називате једном Црквом? Сви се понашате различито!“ Али, ако глобално погледате шта радимо, видећете да имамо исту пуноћу вере. Постоји апсолутно јединство вере, а различитост је у пастирском изражавању. На много начина, тајна Божје љубави се пројављује и у томе што је нешто добро за једног супружника, један брачни пар, а потпуно супротно је добро за други. Дакле, ако покушавате да сместите Бога у свој ум и да сведете љубав Божју на неку формулу, онда ће вас Православна Црква фрустрирати, јер ми не дајемо само један одговор. Мислим да је то лепота љубави Божје. То није само Православље, већ је то пуноћа хришћанског предања и изобиље ненадмашне љубави Божје. За православни „Радио Древне Вере“ разговор водио Кевин Ален. Преузето са сајта http://ancientfaith.com/ Превела и приредила: Милена Тејлор

ЗНАЦИ НЕМАЊА СТРАХА БОЖЈЕГ ко претрпиш губитак, или ма на који начин будеш лишен ствари које теби Азадовољством припадају и тиме се ожалостиш, немаш страха Божјег. Ако те хвале и ти са примаш похвалу - немаш страха Божјег. Ако о теби кажу што неистинито и ти се смутиш - немаш страха Божјег. Ако у разговору са браћом тражиш да твоја реч буде изнад речи других - немаш страха Божјег. Ако практикујеш да посећујеш славне овог света, да би направио познанства и пријатељства са њима - немаш страха Божјег. Ако се не обрати пажња твојим речима и ти се нађеш увређен због тога - немаш страха Божјег. Побројани знаци показују, да је жив стари грешни човек у хришћанину, који је њиме загосподарио. Свети НИКОЛАЈ Жички

poezija

pouke

ТРИПКО Драганић

Нико на овоме дијелу Каменитог и кршевитог и ломног Балкана Који све више и више Личи на несавладиве сипаре Смркнуте стијене и косе литице На ненасељене пећине На новоотворене поноре Нико није После Светог Василија Острошког И Светог Петра Цетињског Апостолски зазвонио Светим Звонима Светих Претходника И Богоисказaтељски Мученичку Молитву Своју Праскозрјем засипао У очи у образе У срца И људи и нељуди

митрополиту Амфилохију

Наравно Очекујући призивајући откривајући И показујући Пут Повратка Породици Вjери Нади Остављајући избор Побожним верујућим Анђелима Дјеци И девојци И жени и човjеку И Дјеци и Дјеци и Дјеци Да у његовим благим Бесједама Осјете озарену благодарећу Љубав Осјете Божју и Богочовјечју Ријеч Осјете и дотакну Логос Логос Логос Логос

А Боготражитељски Монашки Испоснички Хватао Васељенску Свјетлост Палио Пламен Живога Бога У душе вjерника

МОЛИТВА БОГОТРАЖИТЕЉА

Матијевдан 1997. год. Вилуси, Петровићи…

јун / 2010 / svetigora

ТРИПКО Драганић рођен је 1954. године у Петровићима, Бањани. Основну школу је завршио у родном месту, а средњу у Никшићу. На Београдском универзитету завршио је Војни факултет (Одбрана и заштита). Магистрирао је на Црногорском универзитету - Економски факултет у Подгорици, на одсеку Међународна економија. Објавио је књиге поезије: „Преврнута плоча“, „Нама звона звоне“, „Очев орден“ „Камени пирг“ и „Дучићева Херцеговина“. Стихове је објављивао у познатим књижевним часописима, ревијама и новинским и интернет публикацијама. Поезија му је превођена и заступљена у више пјесничких антологија.Члан је Удружења књижевника Црне Горе. Управник је Централног-пословног магацина и црквених књижара Митрополије црногорско-приморске.

27

svetigora / 2010 / јун

majke HRI{]anke

28

АНАСТАСИЈААна Јовановић

вети Владика Николај је рекао: „До садa су историју српску писали мушкарци и о мушкарцима. Али, доћи ће време, када ће се историја српског народа писати ОЛИВЕРА Балабан пажљивије и праведније. Тада ће се изнети и разјаснити и велика улога и благотворан утицај српских мајки на цело ткиво наше славне историје.“ Тако је и мајка Светог Василија Острошког остала скривена за странице историје. Мало шта се о њој зна и мало је тога записано. Али изостанак из ових наших људских, овоземаљских списа не значи много, када је онај кога је она родила и са великом пажњом подигла, уписан и прослављен у књизи Светих угодника Божијих. У децембру месецу, давне 1610. године, ову дивну мајку огрејала је благодат љубави Божије, даривавши јој сина Стојана. Оног кога овенча милостиви Господ вечитом славом, и кога већ вековима молимо за заступништво пред Престолом Божијим. Оног који се у Црној Гори и Херцеговини седећи не помиње и иза чијег се помена обавезно говори: Слава му и милост! Анастасија је родила Светог оца нашег Василија Острошког Чудотворца. Била је јако побожна и ћутљива жена. Са својим мужем Петром имала је само њега, једног сина, Стојана. Живели су у селу Мркоњић, у Поповом Пољу, недалеко од града Требиња. Трошна камена кућица са кровом од сламе била је њихов дом. Покућства је било јако мало. Тих неколико комада посуђа што су имали, Ана никада није заборављала да уочи свакога поста добро откува у цијеђу. Учила је сина да се усрдном молитвом обраћа Господу сваког јутра и вечери. Да се осени крсним знамењем прије сваког започетог посла, прије сваког оброка. А Стојан је био дивно дете! Вредан, миран и пажљив. Цело село га је по врлинама познавало. Заволео је цркву и од малена се држао закона Божијег. Осетивши слаткоћу причешћа Крвљу и Телом Христовим, још у утроби матере своје, са чистотом детиње душе пригрлио је Господа и љубио Његову правду и истину. Највише времена проводио је са својом мајком. Отац је са много труда и муке зарађивао хлеб. Била су то тешка времена. Мало се имало и од те сиротиње Турцима се морао давати данак. Глад, болест и сиромаштво, били су свакодневница тамошњих житеља. Било је и сиромашнијих у селу, те је Стојан са њима увек де-

лио свој оброк. Будући задојен хришћанским млеком, брига за ближњег беше му природна, у његово срце усађена. Јутром би своје овце одводио на пашу, а навечер када би се вратио, свој нетакнути оброк вадио је из чобанске торбе и делио гладним друговима или каквим другим невољницима. Недељом и празником, са родитељима је одлазио у цркву. Шћућурен уз мајку, помно би пратио целу службу. Једина песма коју је волео била је песма Богу и Светима Његовим. И живео је тако благородни и христољубиви дечак Стојан све до своје дванаесте године, када су га родитељи из страха, да га Турци не одведу у јањичаре, послали у Завалски манастир, где је игуман био Серафим, Стојанов стриц. Отргла је мајка јединца сина од свог топлог скута, скинула га са свог крила, на којем је много пута заспао слушајући шапат мајчине молитве. Молитве која је у његово детиње срце усадила дубоку веру у Бога и вечни живот. Молитве у коју ће стати цео његов живот, јер је молитвом живео и у молитви се подвизавао. Живот у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали, донео је Стојану многа духовна добра. Његов стриц, игуман Серафим, старао се о њему и будно пратио његово узрастање. Стојан је у манастиру научио да чита и пише, прислуживао је у олтару за време богослужења, учио црквено појање. Брзо је напредовао и већ за неколико година, игуман Серафим, одлучи да га пошаље у манастир Тврдош, ради темељнијег образовања. Тврдош је у то време био богати манастир са доста свог имања, бројним братством и познатом

Кивот Светог Василија Острошког на мајчином гробу

ЦУЦКА НАРОДНА

ПРИЧА О СВЕТОСТИ

СВЕТОГ ВАСИЛИJА ОСТРОШКОГ

С

јун / 2010 / svetigora

Војислав Симов Кривокапић Ђинодољски је рођен 1931. године у Ђиновом Долу – Цуце. Прозни је писац. Издао је двије књиге – „С камена и мора“ и „Муке и радости“. Члан је Удружења књижевника Црне Горе.

ВОЈИСЛАВ Симов Кривокапић Ђинодољски

тара народна прича из мојих родних Цуца, увијек препуна мита и легенди, на свој диван и особен начин, помиње светост наших народних светиња. Тим легендама које су га богато красиле, са којима се Цуца рађао, живио и одлазио у живот и смрт, које су га стално пратиле и што не рећи, сачувале да вјековима живи и опстане у „каменом мору“ цуцком. Цуце су заиста пребогате старих предања, митова и легенди, можда и више од других црногорских крајева. Тих старих вјеровања, тих лијепих умотворина народних, било је кроз цуцку прошлост тушта и тма. Толико да се напросто не зна која је у то тешко доба била љепша, поучнија и дужна обавезног народног поштовања. Па ево у најкраћем опису једне од њих: И данас је живо стабло „свете ободске крушке“, под којом је својевремено веле одмарао, касније народни светац, калуђер Василије Острошки. Полазећи из Острога, најкраћим у то доба путем за море, светац је знао ићи кроз цуцко сеоце, звано Обод и поред оближње Ободске воде, под једном, (ко зна) самониклом крушком, одмарао се. Та крушка, испод које се светац одмарао, која је стотинама година опстала, и данас је, кажу, жива и доноси плод. Ова је захваљујући Светом Василију Острошком, стекла за тај крај Божју светост. Под њом је светац, између осталог благосиљао народ, стада и фрут цуцки и ако домаћин у међувремену, није Богу и народу нешто згријешио, онда му је здравље његово и фамилије јачало. Умертин му је те године, ка икад дотад понио, козе и овце су му се на прољеће, на прешу близниле... Причали су још стари Обођани: Светац се веле врће из Котора за Острог, киша тога дана лије, што се оно вели са неба и са земље, а он хита пут свог манастира, сув и несквашен, ка’ да га Бог од кише штити невиђеним чадором небеским. Приписујући му чудотворство и невиђену моћ, да са народом на свој начин општи, остала је код Цуца – Заљућана до данас и ова прича о Светом Василију: да се и данас на једној плочи у Оравачке стране, гдје се овај одмарајући руком ослонио, налазе отисци његове шаке.

p re da w a

школом. Али манастир убрзо разорише Турци, тако да ништа од тога не остаде сачувано. У манастиру Успења Пресвете Богородице, Стојан се замонашио и монашким постригом добио име Василије. Архипастирски жезал овај Свети угодник Божији примио је на Преображење Господње 1638. године, са својих 28 година, из руке патријарха Пајсија у Пећкој Патријаршији. Од тога дана, па све до свог часног престављења, пролазио је трновит пут. Трпео је многа искушења, што од Турака, што од унијата, што од своје заблуделе пастве. Дух свој предао је Господу, у суботу Светле недеље, 29. априла/12. маја 1671. године, у Острогу. У тренутку престављења, келија његова обасјала се небеском светлошћу: „Показа се чудо славно у сами час уснућа, лице његово јаче од сунца заблиста кад приђоше зборови Светих дух његов да приме и Богу Творцу поведу.“ На месту где је испустио своју свету душу, из голог камена изникла је винова лоза која и дан данас рађа плод. Молитвом пред кивотом Светог оца нашег Василија Острошког Чудотворца, утеху су добиле многе: болне, бездетне, поседнутне и другом невољом притиснуте крхке људске душе. Скоро три века након свога престављења откри Светитељ заборављени и зарасли гроб своје мајке Ане. Сваке године на том месту један јаки сунчев зрак огреје гроб Анин, огреје је као оног хладног децембарског дана давне 1610. године када је Господ својом љубављу огрејао и подарио сина Стојана. Када је Светитељ открио где почивају кости његове благочестиве матере, мештани су на том месту подигли споменик, на коме пише: Блаженоупокојеној Ани Јовановић, мајци Св. Василија Острошког, овај скромни споменик подижу верници Попова Поља и околине. На месту где је Свети Василије начинио прве кораке свог овоземаљског живота, сада се налази прелепа црква, а поред ње распукла кошћела, за коју се каже да је никла онога дана када су Јовановићи добили сина Стојана. Стоји стара кошћела и пркоси времену и невремену. Стоји и памти! Како је родила мајка сина, како га је молитвом напајала и љубављу хранила, како га је са жалом и зебњом у срцу испратила у Завалски манастир и даље, даље у загрљај Јединоме Богу. У току велике литије, 10. и 11. маја 1996. године, када је кивот са моштима Светитељевим ношен да Светитељ благослови своју постојбину, Херцеговину и Захумље, на гробу његове мајке Ане говорио је тадашњи епископ захумскохерцеговачки Атанасије Јефтић: „Ако Бог да, ускоро да откопамо њене кости, које су родиле овакве свете мошти као што су Светог Василија. Сигурно је и она Светитељка, као што је мајка Светог Саве, Светог Јована Златоустог, Светог Јована Крститеља и многих других великих Светитеља, чије су мајке највише утицале, да они посвете себе Богу и Бог онда њих да посвети. Он је и објавио пре рата, 1937. године, место њенога гроба, које је било изгубљено. Сигурно да се Светитељ интересује. Причали су ми људи, а то би било добро и забележити, да су виђали једном годишње зраку светлости како пада на њен гроб. И то је знак да је Света мајка!“ Идући у сусрет прослави пуна четири века од рођења Св. Василија Острошког Чудотворца, радујмо се Светитељу, јер као што рече митрополит Амфилохије, на литији на којој су чак и коњи и птице пратили Свеца: „Када се птице и друга бесловесна бића радују Светитељу, како да се ми Божија словесна бића, не радујемо!“ Свети Оче наш Василије Острошки Чудотворче, моли Бога за нас грешне! Амин!

29

esej

На четиристоту годишњицу од рођења Светог Василија Острошког

ВЈЕКОВНА СВЈЕТЛОСТ ОСТРОГА

ВЕСНА Тодоровић

svetigora / 2010 / јун

М

30

лијечно прољећно јутро, мјесец мај, средина осамдесетих година прошлог вијека. Најранији јутарњи воз из правца Никшића према Подгорици, помало смијешан и као из неког старог филма нестваран и дотрајао, приспијева у мало село Дабовиће у подножју острошког крша. Излазимо из воза, док нас, додуше, ријетки путници гледају радознало, вјероватно се чудећи кудa се, тако рано, запутила та необична и весела млада дружина. Дочекује нас треперава измаглица јутра пуног росе, величанствени пејсаж и нека чиста љепота која избија из срца камена. Стотинак метара напријед идемо уз пругу, па онда у колони по једно, уз оштру стрмину хватајући се руком за један танки бријест, искачемо са шина на узану и врлетну козју стазицу која ће нас извести на сигуран пут и предати у загрљај ведром дану. Свакоме од нас се чини да тај одскок са тих углачаних шина којима иду многи из града у град, за својим послом и у непрестаној жељи и трци да се негдје стигне и остави макар некакав траг у времену, значи одступање од навике и улазак у један нестварно лијеп предио који подрхтава од живота који нам се нуди као нешто потпуно ново, изазовно, озбиљно у својој стамености и изразу, динамично у нашем доживљају и нашој промјени. Пењемо се задубљени у своје мисли, несвјесни енергије којом смо обухваћени и која нас носи, док својим кретањем реметимо тишину дана који се заједно са нама пење своме зениту, чујући како затрепери лист са кога се откинула кап росе или лаки замах крила неке птичице коју смо уплашили. Успињући се, упијамо у себе мирис зеленога биља и слике ситних жутих јаглика и свијетлољубичастих каћуна, који су најљепши украс овог камена и ове посне земље којој је страно свако материјално изобиље и која је и створена таквом да би опоменула човјека да

није на земљи створен да ужива, да се роди и умре, да од њега остане неко случајно име или датум, него да се наднесе над тајнама постања, зарони у њих и схвативши да је лично он, а не природа око њега, највиши облик живота који је Бог створио, макар покуша да оствари своје, Богом му дано, назначење. Стижемо до Горњег манастира. Празник је Светога Василија. Нема много људи, можда једно педесетак, па ипак не можемо стати у малој црквици, већ се Литургија служи на отвореном простору. Како је све чисто и свечано, неметежно, готово и без боја на овој висини. Колико ли је само људских стопа кроз вријеме, до бјелине глачајући овај камен, стизало довде носећи своју муку, свој очај, болест, патњу и егзистенцијалну зебњу. Колико се историјских догађаја, одлука, клетви и заклињања, кумстава, побратимстава, монашења, крштења и вјенчања збило у овом камену под овим небом и пред овим Оцем нашим, великим Светитељем и Чудотворцем који је вјековима најтиши и најдубљи свједок људског крика и људске немоћи, али и вјере да је у Богу све могуће, а да је Он, наш Свети Василије, херцеговачко чобанче, па онда строги монах и правовјерни и непоколебиви српски владика, наша копча, наша нада и утјеха, наш заступник пред Богом онда кад падну сва знања, све идеологије, сва пријатељства и сва очекивања, онда кад се нађемо на оној страшној граници до које, хтио то или не, доспије сваки човјек. И на свему што се око њега догађа и на свима који му приступе, били вјерни или невјерни, здрави или болесни, учени или неучени, млади или стари утисне неки знак, који неко схвати одмах, неко касније, а неко га и не схвати, мада сви буду промијењени, и по закону физике, а како не би били промијењени пред светињом метафизички, духовно. Послије Литургије, наш духовник, отац Лазар нас позива за трпезу, која је увијек била скромна, ако није пост са сиром, а ако је пост без сира, најчешће нам нудећи и неки слаткиш на брзину и без велике приче. Како је била укус-

poezija

od kosijereva

do ostroga „Василије свети, поносе монаха Наставниче добри светих пустињака. ............ И сад, као некад у времена стара Наше вере свете која чуда ствара.“ игуман Георгије Мирковић

Поносни Игуман Георгије на пут креће Оставља сетан свој Манастир Косијерево И посљедњи пут му се лицем окреће Где је Божју молитву цијелим срцем пjево Оставља и своју ријеку Требишњицу И Свету долину миром извезену Оставља и анђелску бијелу птицу И Њено гнијездо и Црвену стијену Имајући више пожара похару честу Дижући се из пепела из труна из грама Знајући да више на том бајном мјесту Неће бити чувенога древног Храма

Први Потоп је био у вријеме Ноја Онај кога је Господ сам одрадио Остављајући име Тројичинога соја И цијелим шаром исто сјеме посадио Зашто та иста дјеца други гријех чине И зазиђују звоно свијећу око врело Окрећући обале матицу у урвине Нудећи јој понор и ноћно недјело Срешће се Манастир и Игуман поново Горе у Врх Стијене где је Свети Василије И испјеваће Му он свијетле пјесме нове И све што се у монашкој души дуго крије

јун / 2010 / svetigora

на та храна без салонске припреме и приказивања, без звецкања чаша, тањира и виљушака, без намјере да некоме скрене пажњу са онога што је битно, сведена само на просту чињеницу да човјеку утоли глад. Онда нам је кроз једноставну причу и поуку пред Ћивотом Светог Василија отварао хоризонте неког свијета бољег, љепшег, племенитијег, словеснијег. Говорећи нам о необичним чудима која су се ту збивала, неосјетно нас је везивао за Светињу, опомињући да само гријех, и ништа друго, може да укине нашу слободу. Очев поглед на сат је значио да је велики дио дана за нама, да је вријеме да стрчимо низ острошку литицу, на исти онај воз који ће нас вратити у обичан, свакодневни живот који је у нашим очима све више губио сјај и постајао досадан и баналан. Послије наших метанија пред Ћивотом, Свети Василије би нас покрио својим благословом и као шаку шарених кликера својом руком закотрљао и погурао познатом уском стазом. Двадесет и пет година послије, а на четиристоту годишњицу од рођења Светог Василија све је друкчије и ми, и наше путање, и наши возови, и доласци код Свеца у скупим аутима, са знањима и звањима, и с осјећањем да смо нешто важно у животу постигли, и да нешто од нас зависи. Наша стаза, којом нико више не иде, одавно је зарасла, док су широки колски пут према Острогу са свих страна притисли ресторани и кафане нарушавајући ону тишину и чистоту утиска и доживљаја коју има путник намјерник само кад иде пјешке. Нема ту више ни сједокосог игумана Серафима који се свима обраћао са „бато“ и „секо“, ни оца Георгија пјесника, творца лијепе пјесме Василије Свети, који је бојом свога гласа и беспрекорном дикцијом и најобичнију причу чинио занимљивом, нема ни нашег доброг и скромног оца Лазара уз чији смо скут духовно јачали и учили се једноставном животу. Вријеме је све оно што је времено узело под своје и промијенило. Само Он, који је најтврђи остао је исти, вјековима исти, за сва времена и сву вјечност исти. Исти јер је истинит и једнако приступачан за људе и онда кад су му долазили руку до лаката окрвављених у борбама против туђина, и онда кад су га проглашавали за лаж и фикцију, и онда када су били престали да му долазе или су долазили у малом броју под његов Ћивот, и данас када се на дан његове славе у Острог слије на десетине хиљада људи. Четири вијека непрекидне и живе службе учествујући у свему што се око њега догађало Свети Василије је, ширећи спокој и смирење, постао наш штит, наша слава, наш образац живота и наша вјечна могућност. Дубоко у вјери својих предака, он враћа потомцима мјеру памћења, иако под теретом стотина наших година које су се пред њим просуле у свом ужасу, свједочећи о томе како је човјеков свијет најчешће вулгаран, баналан и неподношљив. Озарен невиношћу кроз своје савршенство, Свети Василије сажима вјекове и призива све, упокојене и живе, немоћне и оне који себе сматрају моћнима, оне који кроје судбину другима и оне чија судбина бива искројена, на свјетлост и у висину, гдје за све нас, разрешујући тајну љубави пред престолом Творца, куца срце невиности, великог трпљења и човјекољубља.

ТРИПКО Драганић

31

kwiga JUDITe

Превод: Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

ГЛАВА ДВАНАЕСТА 1. И заповиједи да је уведу гдје су стајали сребрни сасуди његови, и нареди да јој поставе од хране уготовљене за њега и од вина његовог да пије.

2. И рече Јудита: Нећу јести од њих, да не буде саблазан, него од онога што је дошло са мном да ми се даје. (Товит 1, 11; Дан. 1, 8)

3. И рече јој Олоферн: А ако немате оно што је било с тобом, одакле ћемо донијети да ти дамо слично томе? Јер с нама нема (нико) од рода твога.

4. И рече Јудита њему: Жива (да) је душа твоја, господине мој, неће потрошити слушкиња твоја оно што је са мном, док не учини Господ руком мојом оно што је намислио.

5. И уведоше је служитељи Олофернови у шатор, и спава до поноћи; и устаде к јутарњој стражи.

6. И посла к Олоферну говорећи: нека нареди господин мој да пусте слушкињу твоју да изађе на молитву.

7. И заповиједи Олоферн тјелохранитељима да је не спречавају. И остаде у логору три дана; и излазила је ноћу у удолину Ветилујску и погружавала се у логору у извор водени.

8. А кад је излазила молила се Господу Богу Израиљеву да управи пут њен да подигне синове народа њенога.

9. И улазећи чиста, боравила је у шатору, све док не би приносила храну своју навече.

10. И би четвртог дана, учини Олоферн гозбу само слугама својим и не позва на послушање никога од оних што су на службама.

11. И рече Вагоју евнуху који бјеше надгледник над свима његовима: Иди и убиједи жену Јеврејку, која је код тебе, да дође к нама, да једе и пије с нама;

12. Јер срамота је лицу нашем ако жену овакву оставимо да не поразговарамо с њом, пошто ако је не призовемо, наругаће нам се.

13. И изађе Вагоје од лица Олоферна и уђе код ње и рече: Да не буде лијења слушкиња та лијепа да дође господину моме да се прослави пред лицем његовим и пије са нама на весеље вино и да буде у овај дан као једна од кћери синова Асурских, које предстоје у дому Навуходоносоровом.

14. И рече њему Јудита: И ко сам ја да се успротивим господину моме? Зато све што је у очима његовим угодно, похитавши учинићу, и биће ми то радовање до дана смрти моје.

15. И уставши украси се хаљином и свим украсима женским, и дође слушкиња њена и разастрије јој наспрам Олоферна доље ћилиме које доби од Вагоја за свакодневну употребу своју, да би јела наслонивши се на њих.

16. И ушавши наслони се Јудита; и овансеби се срце Олоферново на њу и задрхта душа његова, и пожеље силно да буде са њом; а гледао је тренутак како да је намами од оног дана кад је видио.

17. И рече јој Олоферн: Пиј, дакле, и буди с нама на весеље.

18. И рече Јудита: Пићу, дакле, господине, јер се узвиси живљење моје у мени данас изнад свих дана од рођења мога.

19. И узевши једе и пи пред њим оно што је спремила слушкиња њена.

20. И радоваше се Олоферн због ње и попи веома много вина, колико није никад попио у једном дану од кад се родио.

svetigora / 2010 / јун

ГЛАВА ТРИНАЕСТА

32

1. А када би вече, похиташе слуге његове да оду. И Вагоје затвори шатор споља и отпусти дворјане од лица господина свога, и отидоше у постеље своје; јер бијаху сви преморени, пошто је гозба дуго трајала.

2. А остаде Јудита сама у шатору и Олоферн који бјеше пао на постељу своју; јер бјеше га вино савладало.

3. И рече Јудита слушкињи својој да стане изван ложнице њене и да пази на излазак њен као сваког дана, јер ће, рече, изаћи на молитву своју; и Вагоју каза исте ријечи.

4. И отидоше сви од лица њеног, и нико не остаде у ложници од малог до великог. И ставши Јудита поред постеље његове рече усрцу своме: 5. Господе Боже сваке силе, погледај у часу овом на дјела руку мојих на узвишење Јерусалима; јер сад је вријеме да се помогне наслеђу Твоме, и да се изврши намисао моја на пораз непријатељâ, који устадоше на нас.

6. И пришавши наслону постеље, који бјеше поред главе Олоферна, скиде нож његов са њега, 7. И приближивши се постељи, ухвати косу главе његове и рече: Укријепи ме, Господе Боже Израиљев, у дан овај!

8. И удари по врату његовом двапут свом снагом својом

и откиде главу његову са њега.

9. И свуче тијело његово са одра и скиде завјесу са стубова. И мало после изађе и предаде слушкињи својој главу Олофернову.

10. И стави је у торбу од своје хране и изађоше обје заједно по обичају своме на молитву; и прошавши логор обиђоше удолину ону и узиђоше уз гору Ветилоја и дођоше пред његова врата.

11. И рече Јудита из даљине чуварима врата: Отворите, отворите врата! С нама је Бог, Бог наш, да учини још крјепост у Израиљу и силу против непријатеља, као што и данас учини.

12. И би кад чуше људи града овог глас њен, похиташе да сиђу на врата града њиховог и сазваше старешине градске.

13. И стрчаше сви од малог до великог њиховог, пошто им бјеше несхватљиво да она дође, и отворише врата и дочекаше их; и запаливши огањ за осветљење, окружише их.

14. А она им рече гласом великим: Хвалите Бога, хвалите; хвалите Бога, који не одузе милост своју од дома Израиљевог, него порази непријатеље наше мојом руком ове ноћи.

15. И извадивши главу из торбе, показа и рече: Ево гла-

ва Олоферна војеначалника силе Асурске, и ево завјеса гдје је лежао у својим пијанчењима; и удари га Господ руком женском.

16. И жив је Господ, који ме сачува на путу моме којим ходих, јер га превари лице моје на погибао његову, и не учини гријеха са мном на оскрнављење и срамоту.

17. И запрепасти се сав народ веома и сагнувши се поклонише се Богу и рекоше једнодушно: Благословен си, Боже наш, који си уништио даном данашњим непријатеље народа свога.

18. И рече јој Озија: Благословена си кћери, Богу вишњем,

изнад свих жена које су на земљи, и благословен Господ Бог који створи небо и земљу, који те усмјери на посјечење главе кнеза непријатеља наших.

19. Зато неће нестати нада твоја из срца људи који се сјећају крјепости Божје довијека; 20. И чиниће ти ово Бог на узношење вјечно, да те посјећује добрима, зато што ниси поштедјела душу своју за понижење рода нашега, него си притекла паду нашем ходећи право пред Богом нашим. И рече сав народ: Да буде, да буде!

ГЛАВА ЧЕТРНАЕСТА 14. И узе Вагоје и закуца на преграду шатора, јер је мислио да он спава са Јудитом.

15. Пошто се нико не чу, раздвојивши уђе у ложницу и нађе га на прагу баченог мртва, и глава његова откинута са њега.

16. И завика гласом великим с плачем и уздисајем и силним вапајем, и подера хаљине своје.

17. И уђе у шатор, гдје је Јудита боравила, и не нађе је. И искочи међу народ и завика: 18. Одметнуше се слуге, учини срамоту једна жена од Јевреја дому цара Навуходоносора! Јер ево Олоферна на земљи, и главе нема на њему.

19. А када чуше ове ријечи кнезови силе Асурске, хаљине своје раздријеше, и смете се душа њихова веома, и настаде крик њихов и вика силна посред логора.

- наставиће се -

јун / 2010 / svetigora

1. И рече им Јудита: Чујте ме, браћо, и узевши главу ову објесите је на кули зида вашег.

2. И кад осване јутро и изађе сунце на земљу, узмите сваки оружје ратно ваше, и изићи ћете сваки човјек крјепки изван града, и даћете началника над њима, као да силазите у поље према предстражама синова Асурових, али нећете сићи.

3. И узеће они све оружје своје и отићи у логор свој и подићиће војводе силе Асурске; и похитаће к шатору Олоферна и неће га наћи, и напашће на њих страх и побјећиће од лица вашега.

4. И ви пошавши за њима и сви који живе на цијелом предјелу Израиљевом побићете их на путевима њиховим.

5. А прије него учините ово позовите ми Ахиора Аманићанина, да видјевши позна ко уништава дом Израиљев и ко је њега као у смрт послао нама.

6. И позваше Ахиора из дома Озијина. А пошто дође и видје главу Олофернову у руци једног човјека на сабрању народа, паде на лице и смете се дух његов.

7. Пошто га пак подигоше, припаде ногама Јудитиним, и поклони се лицу њеном и рече: Благословена си ти у сваком обиталишту Јудином и у свему народу, који чују име твоје потрешће се.

8. А сад ми реци шта си учинила ових дана. И исприча му Јудита пред народом све што бјеше учинила од дана кад је изашла до сад кад им говори.

9. А кад преста да говори, кликнуше људи гласом великим и дадоше глас радосни граду своме.

10. Видјевши Ахиор све што учини Бог Израиљу, повјерова Богу силно и обреза окрајак тијела свога и би придодат дому Израиљеву до дана данашњега.

11. А када јутро настаде и објесише главу Олофернову на зид, и узеше сви мушкарци оружје своје и изађоше по пуковима на узвишења горе.

12. Синови пак Асурови кад их видјеше, разаслаше (вијест) вођама својим; а они дођоше војводама и тисућницима и свима кнезовима својим.

13. И дођоше до шатора Олофернова и рекоше ономе који је био главни над свима: Пробуди господина нашега, јер се дрзнуше слуге да сиђу на нас у рат, да буду коначно истријебљени.

33

jubilej

О 60-годишњици упокојења

ПАТРИJАРХ ГАВРИЛО ДОЖИЋ

svetigora / 2010 / јун

СВJЕДОК БОЖИJИ И ИСПОВJЕДНИК СВОГ ВРЕМЕНА

34

сторија нашег народа и наше Цркве препуна је личностима и прегаоцима који су својим животом, дјелом и личношћу остављали дубоког трага на вријеме у којем су живјели. Један од таквих који су оставили неизбрисив печат на своје доба јесте и Гаврило Дожић, епископ рашко-призренски, митрополит пећки, митрополит црногорскоприморски, и патријарх српски. Родио се и живио у времену које су АЛЕКСАНДАР одликовала велика превирања, раВујовић тови, револуције, у времену великих и судбоносних догађаја и промјена за наш српски народ, у времену које је захтијевало мудре, храбре, одлучне и несаломљиве људе. Све те особине красиле су овог великог јерарха, који ће у том бурном времену водити неколике епископије и најзад кормило Српске Православне Цркве. Под његовим благословом Црква ће имати великог удјела у доношењу судбоносних одлука. У најтежим моментима и пред великим искушењима и дилемама, које су се надносиле над нашим народом, он ће увијек прво својим примјером показати пут којим треба ићи. А увијек је указивао повјереној му пастви да иде путем и да се држи завјета и опредељења својих свијетлих и великих предака. Патријарх српски др Гаврило Дожић рођен је 17. маја 1881. године у Врујцима у Доњој Морачи код велике немањићке светиње манастира Мораче. Када су га крстили, родитељи му дадоше име Ђорђе. Своје основно школовање је завршио у манастиру Морачи код свога стрица, чувеног архимандрита морачког, Михаила Меденице. Након завршене основне школе школовање наставља у Београду, затим у Нишу код тадашњег епископа нишког Никанора Ружичића. Тада га епископ Никанор шаље да прође искушенички стаж у манастиру Липовац код Алексинца, да би после овог отишао у манастир Сићево у Сићевачкој клисури, гдје је замонашен 26. фебруара, а у чин јерођакона бива рукоположен 27. фебруара 1900. год. Недјељу дана касније рукоположен је за јеромонаха. Неко је вријеме вршио парохијску службу у том крају – доцније ће се увијек радо сјећати сусрета са тим побожним народом. После овога бива премјештен за сабрата манастира Високи Дечани, и бива примљен за ученика Богословско-учитељске школе у Призрену. Жељан да настави даље школовање млади јеромонах Гаврило одлази у Цариград, гдје учи грчки језик, и уписује се на Атински универзитет, на којем је 1909. године дипломирао, а касније и докторирао. У међувремену је боравио у Швајцарској и Француској, након чега бива постављен за секретара манастира Хиландара. После овог послушања, сада већ као архимандрит, одлази на послушање у Цариград, као српски архимандрит при Васељенској Патријаршији. У тридесетој години, 1. децембра 1911. године, изабран је за митрополита рашко-призренског. Новоизабрани рашко-призренски митрополит вршиће значајну мисију у епархији и објавити и неколико научних дјела. Неће се дуго задржати на столици рашкопризренских митрополита, и већ 24. новембра 1913. године бива изабран за митрополита пећког. Ваља се подсјетити да тада Пећ припада Краљевини Црној Гори. На устоличењу за митрополита пећког, краљ Никола му се обратио чувеним ријечима: „Високопреосвештени! Кључеве од древних светих и дивнијех храмова српских, које сам примио по милости Божијој из руку моје побједоносне војске, предајем Вама да у њима новом

великољепном свјетлошћу скоро догорели жижак кандила у првобитну свјетлост и снагу поджежете, да врата мојих храмова у Пећкој епархији српском свијету широм отварате, да се пред дверима истијех Богу за српску слогу молите и да душе погинулих за њихово ослобођење са побожношћу помињете...“ (Светигора, Цетиње бр. 84/1999. г.) Митрополит је је у овој епархији почео са обнављањем свештеничког кадра и подмлатка, али га је у томе омео Први светски рат, током којег је, по примјеру славних митрополита црногорских, добровољно ступио у редове војске, гдје поред организовања Црвеног Крста, показује и храброст, те његова прса красе велика и ријетка ратна одличја. После смрти митрополита Митрофана Бана, изабран је за његовог наследника. На трону цетињских митрополита остаће пуних 18 година, од 1920. до 1938. године. За вријеме његовог митрополитског рада ваља истаћи велики труд и прегалаштво на обнављању свештеничког кадра, обнови рада Цетињске богословије, као и на обнови и васпостављању Српске Православне Цркве. Такође је покренуо обнову завјетне црквице Светог Петра на Ловћену. Активно је помагао културни рад у периду између два рата и узимао је учешћа у бројним црквенонародним дешавањима, како наше Цркве, тако и на свеправославном пољу. Био је и делегат на

Ђурђевдан

1945. године краj yy светског рата Поводом 65-годишњице побједе над фашизмом

јун / 2010 / svetigora

ало је позната чињеница да је II светски рат фактички завршен победом руског оружја у Берлину, 6. маја (у поноћ 7. на 8. маја је само формално био објављен крај рата), дакле, на православни Ђурђевдан, који је те, 1945. године - зар случајно? - пао на Васкрс! Тај дан је био и имендан - зар случајно? - руског генерала Геор­ гија Константиновича Жукова (1896-1974), који лично командовао операцијом заузимања Бер­лина и убијања аждаје нацизма у њеном леглу. То је онај исти Георгије К. Жуков кога је, по сведочењу његове кћери Марије Г. Жукове, у де­тињству својом руком благословио Преп. старац Нектарије Оптински, прорекавши му да ће једно­га дана „постати велики руски војсковођа, кога ће пратити победе“. То је онај исти Георгије К. Жуков који је 1925. године, као командант коњичког пука Црвене армије, тајно дошао у посету прогнаноме Преп. Нектарију Оптинском, у селу Холмишчи код Козељска. То је онај исти Георгије К. Жуков који је своју петогодишњу кћер Марију водио у СветоСергијевску Лавру и тамо јој причао о великој победи коју је руски кнез Димитрије Донски, са благословом Св. Сергија Радоњешког, 1380. године извојевао над Монголима у славној Куликовској бици. То је онај исти Георгије К. Жуков који, уз благодатну помоћ свог небеског Заштитника, у најкритичнијим тренуцима битке за Москву, у касну јесен 1941. године, није спавао ни једне једине секунде током пуних дванест дана и дванаест ноћи. Тог Жукова је многострадални руски на­род, због његових заслуга за одбрану Русије у Великом отачаственом рату 1941-1945, још током рата прозвао „спа­сиоцем Русије“. Како сведочи архимандрит Јован Крестјанкин, управо је по Жуковљевом личном наређењу, дуж прве линије фронта, у одсудним тренуцима борбе, била ношена Казанска икона Мајке Божије. Жуковљевом заслугом је у борби од на­циста била ослобођена и чудотворна Гербовецка икона Мајке Божије (која се данас чува у Кијеву). Од тог Жукова се, у име Русије, 1974. године опростио руски песник и нобеловац Јосиф Бродски песмом „Жукову у спомен“: „Хита ка смрти Жуков пламени, / Ратник пред којим многа је утврда пала...“ Није, зато, нимало случајно што се велики руски вајар Вјачеслав Михаилович Кликов (1939-2006)

МАТЕЈ Арсенијевић

митрополит Гаврило као вођа делегације приликом уједињења Црне Горе и Србије 1918.

Православни

jubilej

Свеправославном конгресу у Цариграду по питању календара. Активно је учестовао у доношењу разних закона и правила наше помјесне Српске Цркве. За патријарха српског је изабран после смрти патријарха Варнаве 1938. године, непосредно пред велике историјске догађаје, током којих је Српска Црква доживјела највећу Голготу, и током којих се он показао као истински пастир - спреман да положи свој живот за своје стадо. Биће заиста смирен пред Богом, а усправан пред људима у тим тешким тренуцима, када је наша помјесна Црква остала без неколико епископа, и неколико стотина свештеника, који су били убијени и убијелили мученички вијенац Цркве Христове. Патријарх Гаврило ће бити једини патријарх који је у оба рата био у логорима, заједно са својим народом подносећи крст страдања, али увијек вјерујући у силу васкрслога Христа Коме је током цијелог свог живота вјерно и исповједнички служио. Скрхан болом због страдања које је наша Црква претрпела током Другог свјетског рата, и сусревши се са бројним проблемима које су проузроковали комунисти, са десеткованим свештенством, са систематским прогоном вјере и вјерујућег народа, борио се неколике године после рата. У домену својих могућности чинио је што је могао да ублажи тежак положај Светосавске Цркве. Упокојио се као исповједник Цркве у ноћи између 6/7 маја 1950. године у шездесет и деветој години живота. Сахрањен је у Саборној цркви у Београду. Иако је на трону српских патријараха био врло кратко, и можда у најтежим историјским дешавањима у 20-ом вијеку, његов примјер вјере и исповједништва остао је неизбрисив из памћења Цркве Светосавске. Овај велики и нови Исповједник Православља, који је зрачио и сведочио својим животом и прегалаштвом, био је примјер многим свештеницима и повјереном му народу да своје животе положе за име Христово. Несумњиво је да је управо он многе које је рукоположио и припремио за свештенички позив и у Црној Гори, а и као патријарх, научио да буду вјерни Истини која је вјечна и непоколебљива и непобједива. Са тим и таквим васпитањем они су могли посвједочити касније својим мученичким животом вјерност Истини и Правди Божијој. На такво свједочење и исповједништво смо призвани и ми, имајући за примјер дивне свједоке, међу којима је и нови исповједник Гаврило Дожић свесрпски.

35

svetigora / 2010 / јун

pouke

36

- неуморни руски патриотски делатник и председник Међународног фонда словенске писмености и културе - у стварању и изради споменика маршалу Георгију К. Жукову, који се од 1995. године налази на Мањежном тргу испред Историјског музеја (у оквиру комплекса Црвеног трга), руководио управо светогеоргијевским мотивом убиства аждаје. Кликов је приказао Жукова, у маршалској униформи, на коњу који копитама гази орла нацизма који, сломљених крила, лежи поражен на земљи, онако како, у иконографском приказу, Св. Георгије пробада и коњем гази убијену аждају. На постаменту споменика испод, у бронзи изливеног, грба Москве на коме је приказан „Св. Георгије који убија аждају“, пише „Маршалу Жукову“. Благодарни руски народ је подигао споменик четвороструком хероју Великог отаџбинског рата на месту на коме је 24. јуна 1945. године била одржана Парада Победе, на којој је маршал Жуков, заједно са маршалом Рокосовским, јашући на коњу, извршио смотру победничких руских трупа, под чијим су се ногама налазиле поражене и заробљене, по земљи побацане и погажене заставе немачког Вермахта. О исправности Кликовљеве светогеоргијевске стваралачке инту­иције сведочи и писмо које је маршал Г. К. Жуков примио од једне Рускиње педесетих година XX столећа: „Драги Георгије Ко­нстантиновичу!.. Није случајно дан Георгија Победоносца пао на Пасху, онда када је освојен Берлин. Дан вашег Ангела! Дре­вни руски празник!.. Георгије Победоносац је сакрушио аждају, а ви сте, Георгије, сакрушили аждаје нашег живота - Хитлере и разне Берије...“ (М. Г. Жукова, Маршал Жуков - сокровенная жизнь души; Непоэнаний мир веры, Сретенский Монастырь, 2005). Занимљиво је, у вези са овим, и то да се у Жуковљевом личном имену - Георгије и, по оцу, Константин[ович], на необичан начин, пројавила очигледна, премда тајанствена, духовна веза и са тајном Св. Георгија који је победио аждају-римског императора Диоклецијана, и са тајном Св. цара Константина који је победио аждају паганске империје и паганства. Од дана када је својим чудесним јављењем спасао ceвaстoпољске рибаре, Св. Великомученик и Победоносац Георгије не на­ пушта своју, Христу верну, Свету Русију и многострадални руски народ, о чему сведоче - бројни, знани и незнани, описани и неописани - случајеви чудесне помоћи Св. Георгија руским војницима у ратовима у XX столећу, од I светског рата до Великог отачаственог рата, као и ратова у Авганистану и Чеченији… преузето из књиге „Свети Ђорђе – витез Бога Живога“, Светигора, 2008. године

Свети НИКОЛАЈ Жички

ВОЈНИЧКИ РОК

а колико изгледало чудМ но ипак је истина да ми долазимо у овај свет, не да у

њему живимо, него да се од њега спасемо. Као што људи не иду у рат, да се наслађују ратом него да се спасу од рата! Ради већег блага од рата људи иду у рат; ради већег блага од овог живота ми долазимо у овај живот. Ради трајнијег и бољег живота ми долазимо у овај живот. Прави хришћани никада нису сматрали овај живот друкчије него као војничку службу. Сваки војник има да одслужи свој рок, и да иде кући. И као што војници броје дане своје службе и с радошћу мисле на повратак дому, тако и хришћани непрестано мисле о крају овога живота и о повратку дому свом.

Маршал Георгије К. Жуков на коњу гази неман нацизма, рад руског вајара Вјачеслава Михаиловича Кликова

obe]awe i ispuwewe

bogoslovqe

Sveti duh:

Протојереј ВЛАДИМИР Брезонски Изворник: http://www.oca.org/ Са енглеског: Валентина Бурић

јун / 2010 / svetigora

љубави и да се ништа не дешава против Његове свете воље и без Његовог допуштења, а све на наше добро. Када користимо Божанску силу да ријешимо личне проблеме, ми губимо жељу да се они реше на брз начин. Нашом душом овладава стрпљење. Свети Јован Златоусти каже да је стрпљење оно које особу чини јаком и неосветољубивом и оном која препушта све правди Божјој. Када духовно узрастемо, то јест, када нашу душу води Дух у тај драгоцјени дио душе који се зове разумни, други ће примијетити нашу умилност, љубазност која потиче од наше жеље да се поистовјетимо са другима. Да кажемо и мислимо: Тако, за благодаћу Божјом идем ја. И увијек ћемо уважавати мишљења других. А када осјетимо свети страх у себи, схватићемо да је то дјело Духа Светог присутног у нама. Моћи ћемо да обуздамо своје страсти, пожуде за тјелесним задовољствима. Постаћемо примјер уздржања, испуњеног смирењем које ће нас учинити благим, топлим и озареним свјетлошћу Христовом. Испунићемо се љубављу и други ће нас заволети – сви осим непријатеља Христових.

,,И ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утјешитеља да пребива с вама вавијек, Духа Истине...“ (Јн 14,16) А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање... Ако Духом живимо, по Духу и да ходимо.“ (Гал 5, 22-25) оспод наш, Исус Христос је припремао Апостоле на Свој одлазак храбрећи их обећањем о доласку другог Утјешитеља никога другог до Духа Светога. Он је умолио Оца небеског да пошаље Духа Светог, Који ће их храбрити и указивати им пут истине. Христос даље казује: ,,... кога свијет не може примити, јер га не види, нити га познаје: а ви га познајете, јер са вама пребива, и у вама ће бити.“ (Јн 14,17) Свијет не може да га прими, јер не може да се суочи са истином. Лажи су у толикој мери дио наше културе да нас више не изненађује ни када нам их други говоре. Али зато што смо, попут Апостола, Христови и као такви чланови Његове свете Цркве, и ми примамо дарове Духа Светога. У књизи пророка Исаије (11, 2) читамо: ,,И на њему (Месији-Христу) ће почивати дух Господњи, дух мудрости и разума, дух савјета и силе, дух знања и страха Господњега.“ Све су то дарови. Понуђени су нам јер припадамо Христу, да бисмо имали средства да наставимо Његово спасоносно дело у свијету. Када прихватимо дарове, обавезујемо се и да их користимо. Не смемо их схватити олако, већ као допуну својим личним особинама. Не смемо их игнорисати, оставити по страни или пустити да се раслабе у нашем уму, тијелу и души. С друге стране, када уложимо труд у искоришћавање тих дарова у свом животу и у животима оних који живе под утицајем Христа, Кога су препознали у нама, тада се испољава још један аспект Светог Духа. Коришћењем дарова Духа призивамо присуство Божије у себи. Духовни дарови се развијају у нама. Почињемо да зрачимо духовношћу као иконе на зидовима које немају сјенки јер њихова свјетлост сија изнутра. Када у свом животу употребљавамо мудрост Божију, тада се испуњавамо љубављу. Без обзира на то да ли ће нас други људи увриједити или повриједити, ми им никада нећемо пожељети зло, већ ћемо се молити за њихово добро. Мудрост у нама ће савладати сваку емоцију. Када разумијемо оно што Свети знају, радост ће процвјетати у нашој души и ми ћемо тражити срећу не у земаљским стварима, већ у томе да будемо у друштву анђела и да живимо пред оком Господњим. Када прихватимо савјет вјере, уздајући се у то да је све као што и треба да буде, осетићемо такав мир Божји у себи - да је Господ свуда око нас, а Син Божији поред нас - да ћемо увек бити уздржани (или боље рећи Духом уздржани), предусретљиви, пуни вјере, да ће свако бити сигуран како бисмо ми реаговали у датој ситуацији, и да нас у томе ништа не може поколебати. Мир не доживљавамо као ослобођење од невоља него као свијест да је све што нам се дешава за наше добро. Сигурни смо да је све у рукама Бога пуног

37

jevan\elsko slovo

svetigora / 2010 / јун

монахиња АМФИЛОХИЈА

38

Празник Свете Педесет– нице обиљежава Силазак Светог Духа на Апостоле, када су се обукли у Силу с висине. То је и дан рођења наше Цркве. Јеванђеље које се чита на данашњи празник је Јеванђеље обећања које је Господ дао, да ће послати Духа Светога, приликом последњег путовања у Јерусалим, у време празника Сјеница, када говори окупљеном народу у Храму. (Јн. 7, 35-7,53; 8,12)

анашње празнично Јеванђеље говори о Господњем обећању дарова Светога Духа, који ће добити сви који у Њега верују. То је друга проповед у храму на овај празник – прва је била на средини празника Сјеница када Господ говори: „Моја наука није моја, него Онога који ме је послао.” (Јн. 7,16). Многи народ је поверовао у Њега јер је чинио знамења и фарисеји послаше слуге да Га ухвате. Али после те проповеди у Храму Исус оде са ученицима својим. Друга проповед, о којој говори празнично Јеванђеље била је посљедњег дана празника, када је било много народа. Међу њима је било оних који су веровали и оних који су намеравали да убију учитеља. Услед тога настала је расправа међу народом.

37. „А у посљедњи велики дан Празника стајаше Исус и повика говорећи: Ко је жедан нека дође мени и пије!” Исус проповеда у храму, на празник Сјеница или шатора, који се празновао осам дана. То је био спомен грађења шатора у пустињи у време јеврејског путовања кроз пустињу. Овај последњи дан је био највећи, јер су свештеници вршили обред када се вино помешано са водом изливало на жртву и ово је предсказивало изливање благодати Светога Духа. Господ је стајао и гледајући свештенике, како симболички користе воду, учио је све жедне да дођу к њему и пију. Јер је знао да је душа свакога човека жедна воде спасења коју му само Он може дати јер је неисцрпни извор живота. А и Јерусалим као безводни град, жудео је за изворима вода. „Нарочите водоноше вукле су воду за храмовне судове са извора Силоамског.”1 Господ је тај последњи дан празника изабрао да искористи време и да опомене окамењена срца на духовну жеђ и да им предложи духовно пиће. Као што је претходно и рекао Самарјанки „који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожедњети довјека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни.” (Јн. 4, 14).

38. „Који у мене вјерује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће ријеке воде живе.” Овогa догађаја ми се сећамо и у службама

ЈЕВАНЂЕЉЕ НА ЛИТУРГИЈИ

СВЕТЕ ПЕДЕСЕТНИЦЕ

Преполовљења Педесетнице и то у среду, што је средина дана између Васкрса и Педесетнице, али то не бива поклапање са јеврејским празником, који је у јесен. Цела служба и све стихире празника Преполовљења су размишљање о овим речима Господњим. Чак тропар гласи: „Усред преполовљења празника жедну душу моју напој водама побожности, Спасе, јер си узвикнуо свима: Ко је жедан нека дође к мени и пије! Христе Боже, Источниче нашега живота, слава Теби!” Господ је знао шта је у човеку и за његову бескрајну тежњу за речју Божјом и за животом вечним. Који верује у Њега, има живот вечни, како каже на другом месту. Из утробе, из тела људског, из његовог срца, потећи ће воде живе. Да је свако људско биће, његово тело, обиталиште Духа Светога. Реке воде живе подразумевају изобиље благодати која свагда дејствује и неће никад престати. Под телом се у ужем смислу разуме срце човечије, које је средиште телесног и духовног живота – кад се освећује срце, освећује се читаво тиело, мисли, ум, његово делање. Срце подразумева целокупног унутарњег човека. Он се освећује се када Дух Свети сиђе у човечије срце и створи од њега своје обиталиште. Али Господ обећава Духа Светога онима који правилно верују у Њега, што значи како Писмо рече. Он неће да се о Њему говори као једном од пророка, нити себе назива пророком, нити другим Илијом или другим Јованом Крститељем. Јер Свето Писмо говори о Њему као о Сину Божјем рођеном од Оца у вечности и рођеном овде од Марије Дјеве. (Мт. 16, 16).

39. „А ово рече о Духу кога требаше да приме они који вјерују у име његово, јер Дух Свети још не бјеше дат, зато што Исус још не бјеше прослављен.” Шта је вода жива, тумачи нам сам Јеванђелист Јован – „а ово рече о Духу”. Дух Свети је био и тада са Исусом, али се у пуноћи није појавио међу људима. Зашто је упоредио са водом благодат Духа? Зато што силази с неба у виду кише. „Зато што је један и прост облик и делује многоразличито. Киша пада по свој земљи. Али она и даје белину криновима, црвенило ружама, пурпур љубичицама и зумбулима. Један плод одгаја на палми, а други на лози. Бива ‘све у свему’, па ипак је једна иста, проста киша ”, вели Свети Кирило Јерусалимски – „тако и Дух Свети: једноме даје мудрост, другоме просвећује душу, другоме даје благодат против демона. Једнога учи да пости, а другога да се подвизава или буде целомудрен. Зато се и хришћани труде на нестјажанију: зато што их једино привлачи Дух Свети.”2 Овде Господ дарује обећање Духа Светога, који још није сишао на људе, већ ће тек по Његовом Вазнесењу и силаску Духа Светог на Апостоле. Дух Свети је и до тада дејствовао на свете људе, још од Старог Завјета – на Саула, Давида, пророке. Али тек су на дан Педесетнице Апостоли добили тај дар Духа Светога, дар различитих језика, премудрости, чудотворства, прорицања. У време ове проповједи Дух Свети још није дат, јер Исус још не беше прослављен, јер Он добија од Оца славу тек после страдања и Васкрсења, Вазнесења на небеса и Силаском Духа Светога. Како сам каже: „Када дође Утешитељ Дух Истине... Он ће ме прославити.” (Јн. 16,13-14).

40. „А многи од народа чувши ту ријеч, говораху: Ово је заиста Пророк”

јун / 2010 / svetigora

41. „Други говораху: Ово је Христос. А једни говораху:Зар ће Христос доћи из Галилеје?”

42. „Зар не рече Писмо да ће Христос доћи од сјемена Давидова и из села Витлејема где бјеше Давид?”

43. „Тако настаде раздор у народу због њега.” Народ се поделио у мишљењу - да ли је Он Пророк, или је Христос, Месија. Првима је било чудно да може говорити у храму, да му дозвољавају, ако ипак није пророк. Неки су мислили да је Исус Галилејац, те да не може стога он бити Христос, не знајући да је рођен у Витлејему, а да је Дјева Марија само обитавала у Назарету Галилејском. Знајући пророштво: „А ти, Витлејеме, Ефрато, ако и јеси најмањи међу тисућама Јудинијем, из тебе ће ми изаћи који ће бити Господар Израиљу, којему су изласци од почетка, од вјечних времена.” (Мих. 5, 2). Но заиста је Спаситељ наш и био од семена Давидова и племена Јудина и из Витлејема. Други који веле да је Христос, наслућују да је он Месија, што значи „Помазаник светим миром”, Истинити Првосвештеник и Небесни Цар.

44. „А неки од њих хтједоше да га ухвате; али нико не мет– ну руку на Њега.” Супротност у мишљењима о Исусу учини да на Њега не дигоше руке првосвештеничке слуге. Јер и сами улазећи у храм и гладајући да Га ухвате, чуше Његову науку и сами бише њоме савладани.

45. „Дођоше пак слуге првосвештеницима и фарисејима, и они им рекоше: Зашто га не доведосте?” Првосвештеници и фарисеји су видели да многи од народа верује у Исуса Христа и Његову проповед послали су слуге

да Га ухвате, јер су намеравали да га убију. Али слуге су биле задивљене Његовом божанском науком - што се види из следећих редова Јеванђеља: 46. „Слуге одговорише: Никада човјек није говорио као овај човјек.” Не могавши да ухвате Исуса, јер су били сами уловљени Његовом божанском науком. Не само законом, доказима него божанским речима и Силом која је излазила из уста Господњих. И Свети апостол Матеј свједочи – „Јер учаше као онај који власт има, а не као књижевници.” (Мт. 7, 29) 47. „Тада им одговорише фарисеји: Зар сте се и ви преварили?” Фарисеји се нису упитали шта је Он говорио, већ су се само чудили томе, што се њихове слуге преварише као прост народ.

48. „Вјерова ли ко у њега од главара или фарисеја?”

49. „Него народ овај који не зна Закон, проклет је!” Не признајући из зависти да је божанска сила у Њему, фарисеји хоће и служитеље да разувере и одврате. Да их покажу као незналице. Али је било и у њиховом реду, људи чиста срца који су видели и препознали Месију. Васпитање у закону је било строго одређено (5 Мојс. 6, 4-19 и 11, 13-20), ко то није чинио био је од стране фарисеја одбачен као грешник и незналица, чак и проклет. Међу њима је био Никодим, који проговара: 50. „Рече им Никодим, који му је долазио ноћу и бјеше један од њих:“ 51. „Еда ли Закон наш суди човјеку докле га најприје не саслуша и не дозна шта чини?” Никодим је био човек праведан и члан Синедриона, те тражи да се закон примењује и у овом случају. Али Никодим је и тајно долазио Спаситељу, у више наврата разговарајући са Њим, али се још није открио као ученик Христов. Његово следовање Господу, постепено је сазревало. Од самог Господа је чуо речи које су му засијале у срцу: „Ако се ко не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије. Што је рођено од тела тело је, што је рођено од Духа дух је. Дух дише где хоће, и глас његов чујеш а незнаш откуда долази и куда иде. Тако је свако ко је рођен од Духа“ (Јн. 3, 5–8). Никодим тада показује своју одважност, која се још појачала после Христовог страдања, када он са Јосифом из Ариматеје иште од Пилата тело Исусово.3 52. „Одговорише му и рекоше: да ниси ти из Галилеје? Испитај и види да пророк из Галилеје не долази.” Они само се још више разјарише, и почеше нападати на Никодима, да није и он из Галилеје, чим Га брани. И то на такав начин, само да би га омаловажили.

53. „И отидоше сваки дому своме.” Јеванђеље које се чита на Литургији Свете Педесетнице, завршава се осмом главом 12-тим стихом, као поента:

39

povodom praznika

svetigora / 2010 / јун

8.12. „Исус им опет рече, говорећи: Ја сам свјетлост свијету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати свјетлост живота.” Ове је речи Исус изговорио сутрадан јер је, завршивши ову проповед како говори Свети јеванђелист Јован отишао на Гору Маслинску, а затим опет дошао у храм да учи народ. Ослободивши жену ухваћену у прељуби, опростивши јој грех ријечима: „Иди и од сада више не гријеши. (Јн. 8, 11). Сада одговара првосвештеницима – „ја сам свјетлост свијету.” Не говори им директно, него да пробуди успаване. Јер као што светиљка светли у тами ноћи, тако је Он дошао да спасе подједнако и Јудеје и незнабошце и извуче их из таме незнања и обасја пут, одведе их до спасења и извуче из таме незнања. Али само они који Га приме, њима показује пут – „обасјава од врха до дна, сваког човјека, и све што је у њему; тек помоћу те свјетлости сваки човјек може сагледати све што је у њему самом: и зло и добро, и смртно и бесмртно, и ђаволско и божанско. А дотле, без те светлости, човек нити зна себе, ни свет око себе, он заиста ходи у тами.”4 Само вером и Личношћу Богочовека Христа, човек спознаје прави смисао свога живота и види његов божански циљ. Том светлошћу обасјава нам пут да Њиме ходимо. Као што је Бог Речју створио свет и живот, тако је и нама даровао Светлошћу својом спасење, „И свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе.”(Јн. 1, 5). И та Христова светлост обасјава у свим временима, на сваком месту и у свима народима показује пут, ка вјечноме животу.

40

1. Свети Владика Николај, Сабрана дела владике Николаја, књ. 6. Омилије, Беседа на Духовдан, стр. 533.

2. Свети Кирило Јерусалимски, Утешитељ, Беседе Светих Отаца, Мисионарски центар „Тројеручица” , Београд, 1997.

3. проф. др Љубивоје Стојановић. Тумачење Библије, Учитељски факултет, Београд, 2009.

4. Преподобни отац Јустин Поповић, Тумачење Јеванђеља по Јовану, Сабрана дела Светог Јустина Новог, књ. 11-12, Београд 2001.

Братија Цетињског манастира Један мали запис

У сусрет празнику Светог

Стефана Пиперског На дан празновања Светог Стефана Пиперског, (ове године место 2. јуна,биће прослављен 30. маја, због почетка Петровског поста), биће обављено пресвлачење Светитеља у нову одежду, а његове мошти ће бити пренесене у нов кивот. Црној Гори је познат манастир Ћелија Пиперска, у селу Црнци, изнад Спужа, на граници измешу Пипера и Бјелопавлића, а такође, све више у православном свету и његов оснивач преподобни Стефан Пиперски. Свети Стефан је рођен у селу Кута, у Никшићкој Жупи, од родитеља Радоја Бобуловића и Јаћиме (или Марије). У школу је ишао у манастир Светог Луке, а као још ђак прешао у манастир Морачу, где се и замонашио. Због невоља с Турцима прелази у пећину у Трмању Ровачком, а затим у Пипере (око 1660. године) где изгради себи ћелију из које израсте и црквица и манастир. Тамо се упокоји 20. маја 1697. године. Након четири године, на његовом гробу се поче јављати светлост, те презвитери и народ обретоше нетљене мошти и ставише их као ризницу благодати у манастирски храм, где и данас чудотворе. У народу постоји веровање - на темељу куће где се роди велики светитељ, Бог поставља велико дрво које не пропада. И стварно, у Мркоњићу, код куће Светог Василија Острошког је велика кошћела, дрво шупљег стабла. А на пропланку изнад села Кута, на висини, одакле се види цео жупски крај, на крају ливаде налази се стари храст чије су гране полегле по земљи. Поред је камење, остаци куће Светог Стефана и део зида, који има мале камене јасле – где је, како се верује, Светитељ појио свога коња. У подножју тога брда налази се извор, где је народ раније долазио да се напоји водом коју је Светитељ благословио. Постоји веровање, по казивању једне старице која живи у близини, јер се за велике празнике виђало светло код дрвета, као да неко носи свећу - да то светац обилази своју кућу. Пре неколико година, при сусрету са протојерејем Љубодрагом Петровићем, оснивачем Добротворног старатељства и Мисионарске школе при храму Александра Невског у Београду чули смо још једну, до сада непознату причу. Пре више деценија, као свештеник, разговарао је са једним господином. Овај му је рекао да је пореклом из Пипера, и да је у његовој породици једна светиња, коју је наследио. Налазила код њега, али је имао нелагодност да је држи у кући, чак је и помишљао да можда није прилично да је чува и да на неки начин, можда доноси и несрећу. То је био мали кивотић, са руком светитеља из његовог родног краја – Светог Стефана Пиперског. Рука је била нетљена и благоухала је дивним мирисом, имала је прстен. Није био сигуран шта да ради са њом. Отац Љуба га је посаветовао да свакако преда то Цркви, најбоље да оде у Патријаршију. Тада је тај човек обећао да ће доћи за неки дан, да каже шта је одлучио. Али више га отац Љуба није видео, а није био ни у Патријаршији. Шта је било са светитељевом руком, остало је непознато до данашњег дана.

AKTUELNO

УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА ЦРНЕ ГОРЕ ДОДИЈЕЛИЛО ПРИЗНАЊЕ ЗА

ЖИВОТНО ДЈЕЛО МИТРОПОЛИТУ АМФИЛОХИЈУ

ири Удружења књижевника Црне Горе Митрополит Амфилохије се присутнима обратио једногласно је донијео одлуку да пригодном бесједом коју у наставку доносимо. овогодишњи лауреат највећег признања лагодарећи удружењу књижевника Црне Горе за животно дјело, „Макаријевог слоза ову повељу и за ово Слово Макаријево, ва“ буде Архиепископ цетињски и Мипитам се - питам и вас: шта је то, и какво је то трополит црногорко-приморски Макаријево слово? То је оно слово које је ХриАмфилохије Радовић. Њему је ова на- стов раб, свештеноинок Макарије рукодјелисао града припала за сабрана дјела у тридесетак књига, од којих „повељенијем господина му Јулија Црнојевића, при су се многа већ појавила из штампе. Повеља је митрополиту свјеосвјашченом митрополите зетском, кир Вавиле. Амфилохију уручена 11. априла, на Томину недјељу, у Подгорици. Од битија (од стварања свијета) 7001/2 г, а од рож- Није претјерано рећи да је двадесетогодишње присутво ми- дества Христова 1493/4 г.“ трополита Амфилохија у Црној Гори, унаприједило овдашњу А које је то управо слово које је рукодјелисао духовну и културну атмосферу. То се није могло десити без Макарије? То је на првом мјесту Осмогласно слостицања неколико важних услова, као што су: изванредна ду- во, најдубљег и најмилозвучнијег међу пјесницима ховна енергија, широко образовање и творачка повезаност с свих времена, Јована Дамаскина, и Јосифа и Козме народним памћењем. Митрополит Амфилохије је имао сна- пјесмопојаца, које такође помиње Макарије у свом жан духовни порив да претвори своје биће у текст и књигу. Тај Слову. Пјесма пророцима, то је Макаријево слово у порив је учинио да се његова књижевна ријеч, бесједе, исту- коме се поје како је у „Тројици једино поклањајеми пи и учешћа у важним догађајима народног живота саберу, и Бог... од небитија, битије мановенијем приведе тако нарасте импозантно дјело од преко 30 томова. Дјело ми- всја“. Мановеније - израз заборављен, али толико трополита Амфилохија познато је и високо цијењено широм садржајан и толико моћан: трен, тренутак. И „на православнога свијета, али оно што би овим поводом истак- конец дјелом созда человјека, јего же образом ли, јесте широки и дубоки антрополошки увид, ослоњен на својим почте.“ Дакле, човјека кога је почаствовао библијско разумијевање човјека и смисла живота. Имајући у својим ликом, својим образом. „И обладајема же и виду савремени секуларизовани свијет, тај успјех, и та ријеч обладајушта семи и соглаголника себје содјела.“ Дакоја обнавља човјека из његових заборављених коријена, кле, човјека створеног по лику Божијем, који влада има још већи значај. Цијенећи такав подвиг, и такву ствара- свим и свиме господари... И оно што је најљепше у лачки надахнуту и слојевиту личност која се остварује ту међу свему, риједак израз који је Макаријев, гдје он нанама, с високом културом и духовном одговорношћу, жири зива човјека „соглаголником“ Божијим. Не треба ни УКЦГ за додјелу Повеље за животно дјело, једногласно је од- преводити ту ријеч, дакле онај који има дар да води лучио да ово признање за 2010. годину додијели митрополиту дијалог, да разговара са самим Богом. То Макаријево Амфилохију, каже се у образложењу жирија, који су чинили Ми- слово који су записали соглаголници Божији, лутин Мићовић, предсједник, Радомир Уљаревић, Будимир Ду- сабесједници, почев од Аврама тројицевидца и Мојсија законодавца. Слово о Оцу и Сину и Духу бак, Тодор Живаљевић и Косто Нинковић.

Б

јун / 2010 / svetigora

41

svetigora / 2010 / јун

42

Светом. О Сину Јединородном, Слову, Ријечи, Логосу Који се усели у Приснодјеву Марију и роди се, и пострада, васкрсе и вазнесе се. То вјечно Слово даде и нама, по Макарију, „писанија ниже пророци јако царских скровиштих положи наистошчимоје богатство“ - у тим ријечима, као у царским ризницама, положи неисточимо, непотрошиво богатство. После њих то слово, то вјечно слово, то вјечно писаније наставили су божанствени мужеви „Дамаскин же и Јосиф и Козма.“ „Наитијем Духа научајеми предаше нам пјеснословити.“ - научени наитијем Духа, предадоше нам да пјеснословимо. „Трисолњечјем Боженстве трисвјатими гласи ангели славословимаго во вишњих.“ Тросунчано Божанство, трисветим гласовима ангелским славословимо Га на висинама. То слово исти Макарије свештеноинок назива „цјеломудрију наставника, печалем премјењеније, к Богу примиреније“ - наставником цјеломудрености, исцјелитељем, промјенитељем туге и лечитељем од туге и примирењем са Богом. Макаријево слово није само Осмогласник његов, него и Давидов Псалтир, штампан годину касније „от битија љето 7003“, а „от рождества Христова тисушта четристо деведесет и пете.“ Псалтир за кога је казано, ако би све књиге нестале на овој земљи довољно би било да остане Псалтир и у њему записана сва дубина и сва љепота и богонадахнутост коју је човјек овдје доживио и изрекао на земљи. Макаријево слово је и његов Молитослов из 1496. г. са чиновима, отприлике оно што данас ми имамо под називом Требника свештеничког, то је и Макаријев молитвеник. Погрешно су га превели, то није молитвеник него је хологион, молитвослов. То је правилан превод, тако би требао да буде правилан. Па су ту чинови малога и великога ангелскога образа. Дакле, чинови монашења. Онда чин разлученија души, то је последованије такође које бива над усопшим иноцима и над кутијеју усопшим. Дакле, оно што ми данас називамо поменом (кољивом). Ту је и чин светога масла. Чин последованија на Свето Богојављење, служба освећења водице. И један чин који је практично ишчезао данас, али га налазимо овдје, „помити хотиште мошти светих“ - Када дође вријеме да се умију мошти светих, онда ево чина. Ми смо имали прилике да умијемо мошти старца Симеона Дајбабског прије неку годину, а надам се да ће ове године на Сабору он бити прибројан лику Светих. Имали смо прилике да умијемо мошти у Београду, у манастиру Ваведењу, Свештеноисповједника загребачког Доситеја. Морам да признам, нијесам онда имао чина, па сам се сам домишљао како то да урадим, а ево сад пронађох да тај чин постоји, тако да убудуће ћу овај чин поново васпоставити, примијенити га на „умовеније мошти“. Ту је и чин „обновленије храма“ и „напоколебавшују се свјатују трапезују.“ - Кад се помјери света трпеза, у олтару кад се оскрнави, онда има посебни чин који се обавља. На постављеније свећеносца, чтеца, дјакона, свештеника, кесара. Молитве на сабору кад кнежеви треба да приме власт великог цара. Штампан Молитослов

на Цетињу, али везан за царско Душаново вријеме, чинови дакле који су кориштени у Душановом времену, као и молитве на великом сабору „одходешту патријарху путешествије, и паки приходајшту.“ Ово што сад кажу како је Митрополија од времена Ђурђа Црнојевића била наводно самостална, или како они кажу аутокефална. Откуд би онда у Молитвослову из 1496. г. могао постојати овај чин о патријарху на великом сабору када крене на путовање и када се враћа са свога пута, а не мало је долазио пута патријарх пећки на ове просторе? Ено свједочанства на Цетињу у оној згради у којој је и данас наша Богословија коју је краљ Никола узео од Пећке Патријаршије да у њој утемељи нашу Богословију, Богословско-учитељску школу 1869. г. Тамо је и бунар и то је земља и зграда која се и данас води на Пећку Патријаршију, па ови наши пуноглавци, незналице питају се откуд то на Цетињу земља која је уписана на Пећку Патријаршију. А ево откуда. Свједочи нам то и потврђује Молитвослов свештеноинока Макарије. Макаријево слово је и све оно што је на овим просторима прије њега од светосавског Законоправила до његовог рукодјелисаног Слова, до Горичког зборника Никона Јерусалимца и посланице Силуанове која се чува у Савини. До Законика и Посланица Светог Петра Цетињског, до Његошевог „Горског Вијенца“ и „Луче Микрокозме“, до краља и господара Црне Горе Николе I. До његове „Деспе“, Јелене Балшић, коју су нам Крушевљани, позориште Крушевско приказали јуче, и прекјуче и на Бешкој и до „Балканске царице“ краља Николе и до наших дана. Дакле, све оно што је овдје израсло, написано, рукодјелисано, написано на кирилометодијевским писменима на серпском, на србуљском језику, који је знак и знамење наше - не на туђему језику, не на туђем писму, него на нашем које је обликовало нас и обликује до данас и које је обликовало ум и срца свих оних који су остали на том путу вјерни овом рукодјелисаном слову инока Макарија, његових претходника и његових наследника. Дакле, сви они који су били истога духа и истога надахнућа. Они су то слово љубили, њиме дисали, њиме писали. Надахнут истом тајном Тросунчаног Божанства и вјечног Слова Божијег кроз Кога је, како каже владика Раде „све постало што постоји и чијем закону је све покорно“. И привучен том тајном од дјетињства срицао сам и аз грешни раб Божији Амфилохије што сам срочио, изговорио, и записао у току свог кратког земног житија. Шта је у свему томе Божије и истинито, огањ ће провјерити. Јер на крају - све што јесмо, што дјеласмо и мислисмо, кроз огањ пролази. Слама и смрден трава ће сагорјети, понеко Божије зрнце да ако опстане за будућа покољења. Па зато и аз, као свештеноинок Макарије „штуштим или појуштим или преписујуштим, мољусја и кољеном касајусја. Аште не рукоју, језиком, љубве ради Христове исправљајте и нас усрдно трудивши се о всјем, благосиљајте“. Хвала вам. Хвала Удружењу књижевника, хвала му и на томе што је узео за своју повељу Слово Макаријево. Није могао одабрати бољи знак и боље знамење, и то управо у једном времену када је тај знак и то знамење презрено, одбачено и у граду у коме је рукодјелисано, а и у читавој овој Црној Гори, Макаријевој Црној Гори, Ђурђа Црнојевића Црној Гори и нашој Црној Гори. Велики је то дар вама што сте управо то Слово одабрали, да би оно било чувано, да би то Слово вјечно нас чувало и да би сачувало нашу душу и сачувало наш светосавски, светопетровски, макаријевски, његошевски народ. Хвала вам.

poezija

протојереј РАДЕ Радовић

Храм Св. архиђакона Стефана Сурова планина и камењар голи муње и громови одлијежу често, само горштак те планине воли и на њима уздиже камени престо. Јабланов врх и Савина вода, Ружица црква и катунац сада, дарови дивни, васкрслог Господа, и овај храм свети њима да се дода. Дивном мученику, Св. Стефану, Крњојелци часни, дигоше храм ови. Радујмо се браћо сви овом дану, радују се и наших предака гробови. И мученик Стефан с неба благосиља, данас када гледа ово дивно здање, мирис слатких трава и планинског биља, радост наших срца и дивно сабрање.

на КрњоJ Jели

О Господе, који све свјетове створи, твоја љубав грије сваки кланац ови, сад кроз светлост сунца дижу ти се двори, сва сиња планина, небески врхови. Планина Сомина украс овог храма, сви бистри извори, испод те планине, при овој светлости нестануће тама. На Јаворју видим гроб војводе МИНЕ.

Сабраће храм ови све њихове душе, српских барјактара са ових горских страна, разагнаће Господ све демонске тмуше, извест’ из пећине Мандића Миљана. Благослови Боже, ја се грешни молим, сву ову љепоту и храм овај свети. Домове ваше и све вас ја волим, и у наша срца изли, о Господе само трунак твоје дивне благодети. На Свету Петку, љета Господњег 2009. г.

С

МИЛАНА Бабић

јун / 2010 / svetigora

вијеку, први српски митрополит у Херцеговини након низа грчких – Леонтије Радуловић, мало прије изласка ове књиге, нетрулежног тијела и одежда, ископан је испод темеља Мостарске цркве. Овај љетопис свакако отвара ново поглавље у животу Српске Православне Цркве у Мостару, враћа је на старе изворе и традицију, те пружа намученим српским житељима овога града драгоцено свједочанство о некадашњем културном уздизању Мостара. Књига обухвата буран период од времена Али-паше Ризванбеговића па до краја XIX вијека. На крају књиге, као додатак, налази се се ЦД у коме је дата паралела Мостара некада и сада. Слике некадашње славе храма и његових рушевина сада, апел су да се обнови мостарски стуб православља – порушени храм Господа са висине. Радуловићева књига уоквирена је предговором, прословом умировљеног епископа херцеговачког Атанасија и поговором приређивача ове књиге др Ранка Поповића и мр Драге Мастиловић. Предговор и поговор, са два своја аспекта, духовно-историјским код владике Атанасија и књижевнокритичким код Поповића и Мастиловићке, помажу читаоцу да боље схвати сложеност геополитичке и уопште духовне ситуације Херцеговине у контексту осталих српских земаља у борби за слободу и културно уздизање.

preporu^ujemo

вему има вријеме, и сваком послу под небом има вријеме. Има вријеме када се разваљује, и вријеме када се гради, каже Проповједник – и ријечи су које свједочи књига пјесника, приповједача, историчара књижевности и културе, Мостарца, Јована Радуловића. Након седамдесет година пребивања у Архиву САНУ, као прва књига у издаваштву Мале библиотеке СПЦО Мостар и СПКУД Гусле Мостар, ова студија из историје књижевности, доноси ризницу историјских података, друштвене слике Херцеговине XIX вијека, њених манастира, свештеника, обичних људи, мученика у борби за слободу. Ова књига је ослоњена на архивску грађу Цетињског архива, Бечког архива и Архива Српске православне општине у Мостару. Од огромног су значаја подаци о страдању српског сељаштва; затим подаци о везама устаника са Црном Гором, Србијом и Русијом и подаци о дјеловању ватиканске, односно бечке политике, кроз дон Ивана Мусића у периоду Херцеовачких устанака. Посебно су драгоцјена свједочанства „усмених информатора“, те портрети личности носиоца буђења националне свијести и борбе: Јоаникија Памучине, Браће Серафима и Јова Перовића, Нићифора Дучића, Јефта Бјелобрка. Чудан сплет околности се десио везано за излазак ове књиге. Једна од личности темеља ове књиге, која је на више начина прототип српског страдања у XIX

43

preporu^ujemo МИЛАНА Бабић svetigora / 2010 / јун

44

ови филм Павла Лунгина, познатог руског режисера, који је хришћанској филмској публици, и поред својих многобројних остварења, прије свега, познат по филму Острво, успјешно је и необично остварење. Цар је урађен на подлози филма Андреј Рубљов А. Тарковског као свом кинематографском палимпсесту. Коришћењем филмских елемената поменутог филма Тарковског: прецизно одијељених, насловљених дијелова филма, атмосфере рата, духовне потраге и искушења које потрага у једном злом времену собом носи – Лунгин ипак ствара потресан, многослојан и оригиналан филм, након којег дуго остајемо под утиском слојевитости изреченог и приказаног. Основ радње чини досљедна, мелодрамски ефектна, супростављеност два лика, која су, сваки свој начин, носиоци библијске ријечи – цар Иван Грозни старозавјетне (не рачунајући Откривење Јованово) и игуман, касније митрополит Филип, носилац и свједок новозавјетне ријечи Божије. Могла би се направити немала студија само о начину и одабиру библијских цитата, како код главних тако и код споредних ликова филма. Невјероватно је колико је тема успио да отвори и актуализује Лунгин. Побројаћемо само неке, јер би подробно навођење прелазило границу (анализе филма) као препоруке: власт као највеће искушење; двије службе човјека – служба овоземаљској власти као служба царској вољи (вољи овога свијета) и служба као покоравање вољи Божијој; веза усамљености и гријеха, веза гордости и лудила; неминовност страдања у свједочењу истине Божије; апокалиптичност сваког времена у којем закон мача и подивљале самовласти игра главну улогу; вишезначност библијске ријечи и могућности човјековог манипулисања њоме, исто лице зла у свим временима (успјешна паралела руске царице и старозавјетне царице Језавеје, жене израиљског цара цара Ахава, страдање сто пророка у Илијино вријеме, страдање монаштва под царем Иваном Грозним), покајање као човјеков избор до самог краја... Мало је филмова који су успјели да пренесу апокалиптичну атмосферу „пуштене звијери“, као што је то постигао Лунгин у свом Цару. Слика јахача апокалипсе, звуци прапораца уткани у позадину основне музичке теме филма, па кадар лица јахача обједињених истим изразом, истом силом која их незаустављиво води у чињење зла. Најчешће цитирана библијска књига у овоме филму је, нимало случајно, Откривење Јованово. Невјероватно је и колико је подтекста успио да утка

Н

Лунгин у овај филм, подтекста који дјелује природно, мотивисано лику који га говори – добро познате, литургијске и уопште библијске молитве, изгледају као први пут срочене и створене у изразима бола и тражења јунака филма. Одлична глумачка екипа је,такође, препорука за овај филм. Сваки лик филма дјелује увјерљиво – и глумац који се налази на рубу кадра, и онај у позадини, и онај кога само на тренутак видимо. Лунгин је главну улогу, као и у Острву, дао Петру Мамонову. Са колико је увјерљивости и снаге овај човјек одглумио лик Ивана Грозног, лик човјека растрганог између самовласти и жеље да побјегне од усамљености у коју га она баца. Ништа мање није увјерљив ни Олег Јанковски у улози митрополита Филипа. Цијела његова појава, свака ријеч, сваки поглед подражава изречену, а још више неизречену мисао, мисао коју ми снагом његовог израза у погледу читамо. Као у Острву снијег је свуда. Зло приказано у филму, у тој бјелини стога дјелује још страшније и неприродније. Задњи кадар филма – цар сам у тами сједи напољу чекајући да његов народ дође, док вјетар фијуче опасно, пријетећи, а црни пас (који нас опет асоцира на Језавељину судбину) једе храну коју је требао јести народ на весељу, изражава главну идеју филма – чињење зла води у вишеструку отуђеност, отуђеност од Бога, од другог човјека и од себе сама.

О УГРОЖЕНОСТИ МАНАСТИРА МОРАЧЕ

М

јун / 2010 / svetigora

итрополија црногорско-приморска је организовањем мултидисциплинарног Округлог стола на тему „Хидроелектране и угроженост манастира Мораче“, а сходно одлукама Епархијског савјета и Епархијског управног одбора као највиших митрополијских тијела, покушала да у оквиру јавне расправе о Нацрту детаљног просторног плана за хидроелектране на Морачи и Нацрта стратешке процјене утицаја на животну средину на одговоран, свестран и научно утемељен начин допринесе разматрању предложених решења. Изражавајући благодарност експертима - учесницима Округлог стола, као и представницима Владе Црне Горе на челу са министром економије г. Бранком Вујовићем и обрађивачима планских докумената на присуству и учешћу у раду, изражавамо и задовољство због чињенице да су се сви учесници, без обзира на различите ставове о питању евентуалне изградње електрана на ријеци Морачи, апсолутно сложили да је неопходна што хитнија заштита манастира Мораче и да ова светиња ни по коју цијену не смије бити угрожена. Бројни аргументовани разлози говоре у прилог значаја електричне енергије у савременој цивилизацији, али су још бројнији разлози који подстичу на озбиљност и одговорност у приступу производњи енергије које би изградњом хидроелектрана угрозиле и трајно девастирале природно, духовно и културно богатство једног народа и модерне државе. Кањон Мораче, од Златице до Јаворја, са својим мало испитаним праисторијским археолошким насљеђем, са манастиром Морачом, манастиром Дугом и другим угроженим храмовима, мостовима, гробљима и кањоном Мртвице, са биљним и животињским свијетом, ријетким у Европи, и јединственим пејзажом прије би за заслуживао (а о томе је већ било предлога) да буде предложен да као свјетска културна баштина буде стављен под заштиту УНЕСКА, о чему треба најозбиљније размислити док не буде касно. Учесници Округлог стола су истакли и опасности које пријете, уколико би дошло до хаварије брана на Морачи, главном граду Црне Горе, као и басену Скадарског језера што се не смије искључити као евентуална могућност. Екперти Митрополије су, након пажљивог и одговорног проучавања планских докумената, дошли

приредио протојереј ВЕЛИБОР Џомић

Митрополија црногорско-приморска је 25. марта 2010. г. у Подгорици организовала мултидисциплинарни Округли сто на тему „Хидроелектране и угроженост манастира Мораче“. Резултат стручних излагања учесника овог Округлог стола су „Примједбе Митрополије црногорско-приморске на нацрте ДПП за хидроелектране на ријеци Морачи и Стратешке процјене утицаја на животну средину“. Поменуте Примједбе су у интегралној верзији постављене на сајту Светигоре прес.

aktuelno

ЗАКЉУЧЦИ ОКРУГЛОГ СТОЛА МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ

45

svetigora / 2010 / јун

aktuelno

46

до закључка да ти документи не само да нијесу усклађени него су и директно супротстављени ратификованим међународним конвенцијама и важећим одредбама Закона о заштити споменика културе. Пренебрегнута је обавезујућа чињеница да начело интегралне заштите споменика културе, сходно међународним конвенцијама и националном законодавству, подједнако штити како светињу као споменик културе тако и његову заштићену околину. Тај принцип и обавезујућа норма нијесу испоштовани у погледу заштићених околина манастира Мораче и Дуге. Права и истинска заштита споменика културе јесте само она која штити његову духовну, природну и културну цјелину. Посебно забрињава и чињеница да се надлежни органи и службе заштите нијесу у том правцу укључили у процес израде планских докумената, а на то су, сходно важећим нормама, били обавезни. Још више забрињава и сазнање да у израду планских докумената нијесу били укључени стручњаци из области конзервације и рестаурације како би се дошло до одговора на питање да ли је могуће да се манастир Морача адекватно конзерваторски заштити у случају евентуалне изградње акумулације Андријево, посебно на коти која би се у редовним приликама налазила на само два метра испод улаза у манастирску цркву. У примједбама стручњака на Нацрт ДПП, као и на Нацрт Стратешке процјене утицаја на животну средину, веома озбиљно се постављало и питање економске исплативости овог подухвата, узимајући, поред осталог, у обзир уништење постојећег магистралног пута у који су уложена милионска средства, потапање обрадиве земље, изградњу нове путне мреже, искључивање манастира Мораче и цијелог кањона са главне саобраћајнице и друго. Митрополија црногорско-приморска позива Завод за заштиту споменика и Министарство културе да испуне своју законску обавезу у погледу прописивања мјера и финансирања заштите манастира Мораче без обзира на евентуалне градње хидроакумулација те да се што прије, заједничким снагама, изради и изведе пројекат заштите манастира. Позивајући на опрез у доношењу одлука, Митрополија апелује на Владу Црне Горе да, због непостојања експертског консенсуса и стратешке важности, читав овај процес успори те да, прије усвајања ових докумената, приступи и јавној расправи о алтернативним енергетским решењима. Митрополија прихвата предлог ресорних министарства да се у наредном периоду заједнички посјети манастир Морача и одреде експертски тимови који ће се бавити заштитом манастира и његове заштићене околине од обрушавања као и до сада неријешеним питањима. Стручњаци из Правног, Архитектонског и Економског савјета Митрополије ће у наредном периоду уобличити примједбе на нацрте планских докумената који ће у предвиђеном року бити упућени надлежном министарству.

РАЈО Војиновић

ОКРУГЛИ СТО О

РЕСТИТУЦИЈИ

ЦРКВЕНЕ ИМОВИНЕ

У

Подгорици је, 17. априла 2010. г, у организацији Епископског савјета Православне Цркве у Црној Гори, одржан Округли сто на тему „Реституција имовине Цркава и вјерских заједница у Црној Гори“. Министарство финансија Владе Црне Горе припремило је ових дана радни текст Нацрта закона за повраћај одузетих непокретности Црквама и вјерским заједницама, што је био повод за организовање овог скупа. На округлом столу су, осим Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско - приморског Г. Амфилохија и Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско - никшићког Г. Јоаникија, учествовали представници традиционалних вјерских заједница, Владе Црне Горе, водећи правни стручњаци из ове области из Црне Горе и окружења, као и представници Конрад Аденауер фондације и других међународних организација. Скуп је почео поздравном ријечју митрополита Амфилохија, који је поздравио све присутне, заблагодарио им на уложеном труду и благословио рад скупа. „Сматрали смо за потребно да позовемо и представнике ресорних министарстава, а у исто вријеме и вас као стручњаке за ову област, из Црне Горе, али и шире, посебно оне људе који су учествовали у доношењу сличних закона у земљама окружења. Мислимо да то може да буде од изузетне користи и да може да буде помоћ, не само нама који смо заинтересовани за враћање имовине, него и самом доносиоцу тога закона, да би на основу стручних мишљења која ће овдје бити саопштена, а касније, ако Бог да, и штампана, Влада могла да донесе закон који би био адекватан и који би исправио ту неправду која траје више од шездесет година и која угрожава живот Цркава и вјерских заједница“, казао је митрополит Амфилохије. Уводно излагање имао је протојереј мр Велибор Џомић који је присутне упознао не само са нацртом закона, већ и са уопштеном сликом проблематике и свега што по овом питању тишти Православну Цркву и остале вјерске заједнице у Црној Гори. Потом су говорили академици ЦАНУ Зоран Лакић и САНУ Коста Чавошки, као и дон Томо Вукшић, правни савјетник Мостарско-дувањске бискупије. Будући закон је, с једне стране, важан за исправљање вишедеценијских неправди према Црквама и вјерским заједницама у Црној Гори, а са друге за процес европских интеграција Црне Горе с обзиром на то да Митрополија црногорско-приморска и Епархије Будимљансконикшићка, Милешевска и Захумско-херцеговачка, као и остале традиционалне Цркве и вјерске заједнице већ годинама захтијевају да се исправе те неправде. Модератори скупа били су протојереји Гојко Перовић и Велибор Џомић.

aktuelno

РАНА (ГОСПОДУ ХРИСТУ СВЕДРЖИТЕЉУ)

ЗВЕЗДЕ СУ СЕ СПУСТИЛЕ С НЕБА И ПАЛЕ СУ У НАРУЧЈЕ МОЈЕ, ТВОЈИМ ОСМЕХОМНАЈСРЕЋНИЈОМ МЕ УЧИНИЛЕ, ТВОЈОМ СУЗОМНАЈТУЖНИЈЕ ПТИЦЕ ДУШОМ ГНЕЗДО МИ СВИЛЕ, ДА ВЕЧНО, ТЕБИ СЕ НАДАМ ДОБРОТО, ДА ВЕЧНО, ТЕБЕ ГЛЕДАМ ЛЕПОТО... ...ЗВЕЗДЕ СУ СЕ СПУСТИЛЕ С НЕБА, ДА ЧЕЖЊОМ ЗА ТОБОМ, СРЦЕ МИ РАНЕ ДУБОКО.

29. 01. 2010. Крушевац

јун / 2010 / svetigora

Помаже Бог и благословите, Обраћам Вам се као садашњем уреднику часописа „Светигора“ чији сам редовни читалац већ дуги низ година. Благодарећи баш „Светигори“, често сам на свом боготражитељском путу чудесно остајала утешена и охрабрена. А и почетак мог духовног живота повезан је са животом ваше Епархије и са личношћу митрополита Амфилохија... нарочито са његовом поезијом. Ту, у Црној Гори, лепотом Божије творевине, и превасходно у сусретима са Његовим људима - први пут осетих оно надахнуће које „порађа“ стихове; отуда је и моја жеља за објављивањем бар једне песме у вашем часопису. Песму Вам шаљем у нади да ће вам се допасти, у славу Божију. П. С. Неке од песама можете прочитати у три задња броја часописа „Видослов“ (Епархије захумско-херцеговачке и приморске). С поштовањем и захвалношћу, Ана Милићевић

ЦЕТИЊЕ, 22. марта (Светигора прес) - Ранко Кривокапић, ватрени присталица псеудо-религијске секте која себе назива Црногорском православном црквом, у свом познатом маниру, већ деценијама не пропушта ниједну прилику да клевеће СПЦ и митрополита Амфилохија. Посљедња његова изјава, дата сарајевском листу „Дани“ је, по својој безобзирности и говору мржње, превршила сваку мјеру, поготову што је она упућена, у сусједној држави, са важне адресе, државне функције Предсједника Црногорског парламента. Поред низа неистина, олако датих судова, лицемјерног и циничног подучавања, треба обратити пажњу на његов став према вјековној имовини Митрополије црногорско- приморске и осталих епархија СПЦ на територији Црне Горе, када каже: „Нама је битно да су црногорски манастири власништво државе и да ће у њима равноправно служити свештенство и Црногорске и Српске Православне Цркве. Манастир Острог се мора вратити држави Црној Гори.“ Какву то поруку, о домету црногорске демократије, о поштовању основних људских права и неприкосновености имовине, кроз ово злонамјерно наклапање шаље Црној Гори, Србији и Европи високи црногорски политичар? Очигледно је да je једина нераспарчана, непродата и сачувана имовина у Црној Гори остала у власништву Цркве, па пошто је званична црногорска власт, којој припада Кривокапић, потпуно уништила сва државна предузећа и пошто су распродали све што је представљало икакву вриједност, и тиме Црну Гору довели до потпуног економског уништења и колапса, а народ до ивице биједе, сада су се сјетили манастира Острога и народних прилога Острошком Светитељу. Чудо једно да Кривокапићу не би сметало што су ти прилози већином у српским динарима. Митрополија црногорско-приморска, која је створила црногорску државу, већ двадесет година, сходно међународном праву на имовину, од исте те државе тражи да јој поврати оно што јој је отела, нарочито у времену безбожног комунизма, чији је Кривокапић најбољи ђак и настављач. Само је једна ствар индикативна - да у свом јуришу на туђу имовину црногорски предсједник Парламента искључиво показује апетит према имовини СПЦ, док се о имовини Исламске заједнице и Римокатоличке Цркве никада не изјашњава. Питамо се: да ли би смио у Сарајеву да устврди да ће, рецимо, Хусеин – пашину џамију у Пљевљима црногорска држава одузети Исламској вјерској заједници Црне Горе, великодушно јој остављајући могућност коришћења? Надамо се и вјерујемо да је сваком добронамјерном и здравомислећем човјеку у Црној Гори, а и шире, јасно да Кривокапићева памфлетска прича, подстакнута србофобијом и неким унутрашњим конфликтом, нема никаквог упоришта ни у једном Божијем, нити у људском закону, и као таква постаје отужна и безвриједна.

pisma ^italaca

КОМЕНТАР ПРОТОЈЕРЕЈАСТАВРОФОРА РАДОМИРА НИКЧЕВИЋА, НА ИЗЈАВЕ РАНКА КРИВОКАПИЋА О ПОЛОЖАЈУ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ

47

jubilej

uz

200.

broj

svetigora / 2010 / јун

ласило Митрополије црногорско-приморске СВЕТИГОРА, образник за вјеру културу и васпитање, стиже ево и до двјестотога броја. На том путу кроз простор и вријеме Светигора се мијењала, дорађивала, богатила у свом језичком и сликовном изразу, трудећи се да испрати сва збивања од духовног, просвјетног и културног значаја у Црној Гори и у српском народу уопште, као и шире - диљем православне васељене.

48

ПОЧЕЦИ Почеци овог часописа везани су за деведесете године прошлог вијека, тј. за долазак владике Амфилохија на трон цетињских митрополита. У то вријеме комунистички систем потпуно пољуљан, почиње да попушта, његови идеолошки окови слабе, а вријеме које долази карактерише снажан духовни препород, подизање цркава и манастира, обнова свештенства и монаштва. Најприје се то буђење осјећало код појединаца, и мањих група људи који су се почели трзати и будити из духовне учмалости и обамрлости, схватајући да амбијент у коме живе, јавно мњење и званични друштвени и државни став и организација друштва не могу да их задовоље и да им дају одговоре на егзистенцијална питања, па су се тако, осјећајући све више и дубље духовну глад и жеђ, најчешће окретали Цркви, видећи у њој нешто ново, свјеже и друкчије од онога на шта су били навикнути у отужној стварности. Иначе, то је било вријеме када у Црној Гори духовне литературе готово није ни било. Свештенство Црногорско-приморске митрополије је махом побијено у Другом свјетском рату, од стране комуниста који су се немилосрдно односили и према црквеној књизи, уништавајући и палећи манастирске библиотеке. Данас, када са довољне временске удаљености посматрамо и анализирамо то вријеме видимо, поготово, из дјела преподобног о. Луке Вукмановића, које је неким чудом у породици сачувано, а штампано у издању Светигоре прије десетак година, да су се у Црној Гори, пред Други свјетски рат и те како учени и духовни људи бавили теолошким темама. Нажалост, рат и нова социјалистичко- комунистичка идеологија, ширећи терор и страх, наметнули су своја правила, тако да је црквена ријеч потпуно утихнула. Када је митрополит Амфилохије дошао у Црну Гору једина новошампана црквена књига код нас била је Споменица Светом Василију Острошком, дјело дивног свештеника, проте Васе Ивошевића, који је, поред тога, сабрао и први објавио мудре списе и изреке Светог Симеона Дајбабског. Просвjета и школски програми, скројени да униформишу и обогаље човјека показали су се у свој својој немоћи пред вапајем опустошене људске душе. Из те потребе да се обнови људска душа, да се духовна пустиња засије сјеменом које ће плода донијети и нахранити, родио се и часопис

Светигора - сапутник трагатељима вјере и душе

^asopisa svetigora Редакција часописа се захваљује свима који су на било који начин помогли да наш и ваш часопис буде што бољи. За све оне који су нам послали текст, писмо, савјет, сугестију или критику; за све оне који су нас молитвено или материјално помогли; за све наше драге читаоце, рецимо сви усрдно - Многаја љета!

јун / 2010 / svetigora

СВЕТИГОРИНИ ТРУДБЕНИЦИ Први уредник образника Светигора био је протојереј Радомир Никчевић, који је на том послу био до њеног 120. броја. У вријеме док је он био уредник Светигора се потпуно обликовала, штампана у високим тиражима стигла је до свих контине-

ната и земаља гдје живи српски народ. Тада је доживјела и издања на руском језику, а у вријеме Божићног поста уочи 2001. године, када је отац Радомир својим животом бранио и одбранио Влашку цркву на Цетињу од присталица распопа Мираша Дедеића, Светигора је ванредно излазила као дволист или тролист, свакоднево пратећи збивања око Влашке цркве као и протесте у Подгорици које су организовала православна братства у знак подршке Светигорином уреднику, и упућене против тадашње црногорске власти, која је у својим испољавањима изједначила праву Цркву са невладином организацијом или боље речено сектом, састављеном од рашчињених и анатеми предатих попова. Готово сви чланови редакције из времена Светигориних почетака и дан-данас су везани за Светигору, било као активни сарадници, било да је њихова улога савјетодавна. У тим првим бројевима највидније мјесто заузима рад Весне Никчевић, која је с великом пажњом и зналачки преводила текстове Светих Отаца, оне из историје Цркве, литургичке текстове, црквену поезију, приређивала и писала текстове са темама из националне историје и културе. Како је вријеме пролазило многи млади

Светигора. Тада је у Црној Гори било тек неколико људи са теолошким образовањем, тако да је уз низак ниво народне црквености и уз недостатак истинске народне хришћанске културе, скоро и без пребијене паре кренула Светигорина мисија, од почетка - од нуле. У тим својим почецима њен задатак је био да пипреми благу храну, да пробуди, исцијели и само отвори нека питања. И хвала Богу, Који прегаоцу даје махове, Који је прихватио и препознао велику љубав и труд оних који су је стварали и оних који су стали иза Светигоре, данас имамо њене богате плодове који се могу разумјети и као присуство велике милости Божије. Светигора је, одмах по оснивању, колико то један часопис може због ограничености простора, свој изразито светосавски дух потхрањивала и пројављивала навођењем изабраних мјеста, мисли и тумачења богословског опита из дјела најприје Светога Саве, а онда и владике Николаја и аве Јустина који су дотада, поготово у Црној Гори, били готово потпуно непознати. Уз то у сваком броју су били присутни и наши савремени оци и духовници: патријарх Павле, владика Данило (Крстић), митрополит Амфилохије, владика Атанасије (Јевтић), (тадашњи) ректор Цетињске богословије (садашњи) владика Јоаникије, цетињски игуман о. Лука и други, из чијег се пастирског труда помаљало Светигорино слово које је свједочећи човјекову боголику суштину, постајало све више камен темељац на коме су млади хришћани почињали своја духовна здања. Први број Светигоре појавио се за Божић 1992. године. Уводник за овај први број, који је и Светигорин програм или манифест, и кога се и до овог двјестототог броја придржавају сви њени уредници написао је митрополит Амфилохије. У том уводнику, између осталог, он каже: „Сам назив мјесечника нас везује за тло на коме живимо. То је име водопада који као да извире из темеља морачке лавре Немањића, у чему има не мале симболике. Као што водопад Светигора јавља собом понорницу из које настаје, тако се и људски живот и људско стваралаштво темеље на вјери, као понорници свих понорница у нама. Управо тој вјери правој „кукавној сироти“, вјери наших отаца и праотаца, вјери православној, крајеугаоном камену нашег постојања и постојаности, биће посвећено највише страница овога листа Цетињске митрополије. Светигора ставља себи нимало лак задатак да буде сапутник трагатељима вјере и душе, искатељима свога исконског коријења... Његовање културе која настаје из препорађања ума и срца вјечним вриједностима; подстицање васпитања схваћеног као„питања“ – храњења човјека и његове заједнице Христом Богом и Његовом вјечном свјетлошћу, као Хљебом живота – то је оно чему би хтјели допринијети покретачи овога гласила, према својим моћима.“

49

svetigora / 2010 / јун

људи су се школовали, завршавали теологију и друге факултете, па су као интелектуалци: студенти, теолози, новинари, историчари, љекари, професори, прилазили Цркви. Неки од њих су почели да пишу за Светигору и она је из броја у број бивала све саборнија. Многи православни теолози, публицисти, историчари и српски књижевници своје почетке везују за Светигору: владика Јован Пурић, Предраг Вукић, Будимир Алексић, Матеј Арсенијевић, Милутин Мићовић, Ксенија Кончаревић, Радош Младеновић, о. Велибор Џомић, Радмила Мишев и многи други. С обзиром на то да је из часописа Светигора израсла значајна издавачка кућа, радио и информативна служба, то су се и послови усложњавали, па се већи број свештеника Митрополије активно укључује у рад ове црквене институције. Тако од 121. броја на мјесто главног уредника часописа долази о. Јован Ћулибрк, који на том послу

50 протојереј Радомир Никчевић

остаје завршно са бројем 140. Послије њега уредник је био о. Никодим Богосављевић, који је уредио нових двадесет бројева. Од броја 162. одговорни посао уређења ове православне ревије обавља о. Никола Гачевић, а послије његовог одласка у Грчку на послиједипломске студије, на чело часописа, од броја 183. долази о. Кирило Бојовић, који је и садашњи уредник. Уз главног и одговорног уредника у Светигори постоји и функција оперативно–техничког уредника коју је дуго година трудољубиво и професионално покривао Никола Маројевић, а сада тај посао обавља дугогодишњи новинар радија Светигора Рајо Војиновић. Сваки од уредника оставио је свој лични печат на часопис, неки је био више наклоњен црквеној књижевности и поезији, неки теологији и историји, неки је више водио рачуна о модерном изразу, Светим Оцима или руском богословљу, али је чињеница да је Светигора, пролазећи трновити пут, на коме је било и успона и падова, увијек била и остала на путу Богочовјека Христа, Који је сам пут и истинска храна човјекова. Данас је Светигора једна модерна црквена ревија која по свом садржају и изгледу не заостаје иза осталих црквених часописа на простору наше помјесне Цркве и шире гледано, свих помјесних Православних Цркава. Уредништво Светигоре се увијек трудило и труди да прати уређивачку дјелатност других црквених часописа и да поучено од њих обогати свој садржај и израз. У том смислу се у Светигори могу наћи многи преводи са грчког, руског, енглеског, француског и других језика. С обзиром да се Светигора чита у свим епархијама наше помјесне Цркве, уредничка дјелатност Светигоре је усмјерена на то да са осталим црквеним часописима на том простору, чини једну цјелину мисионарског израза који је потребан савременом човјеку да би пронашао пут до Христа и Његове Цркве; а такође да заједно са њима да пуну слику црквеног живота код нас осврћући се на догађаје у свим епархијама али највише, што је и природно, на догађаје у Црногорско-приморској митрополији. Светигора се посебно интересује за живот Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне али кроз своје хронике Светигора обавјештава своје читаоце и о догађајима који се збивају изван црквене ограде, да би их тиме обавијестила о стању у свијету, односно о амбијенту у којем Црква данас врши своју мисију спасења. Посебно мјесто у стварању

протосинђел Јован Ћулибрк

јун / 2010 / svetigora

јеромонах Никодим Богосављевић

и обликовању Светигоре припада мр Мирку Тољићу, декану Ликовне академије у Требињу, који је сву своју љубав, знање и умјетничко умијеће употријебио не би ли Светигора била љепша, јаснија, боголикија, како би гнијездо љепоте православног израза, било да је слика или ријеч у питању, смјестио у око пажљивог читаоца. На овом послу он је направио пионирски посао и немајући претходнике, поставио је код нас високе стандарде православног дизајна и илустрације. Његов сарадник на том пољу однедавно је Владимир Јакшић, који исто тако доприноси да Светигора изгледа што љепше. Њима двојици у дизајну много помажу изврсне фотографије које су урадили и раде покојни Живота Ћирић, Зоран Тричковић, искушеник Павел, Јован Радовић, Жељко Шапурић и др. У саставу актуелне редакције, поред раније поменутих Светигориних трудбеника, налазе се и о. Гојко Перовић, о. Петар Драгојловић, о. Саво Денда, о. Јован Пламенац, монах Павле Кондић, монахиња Стефанида, Славко Живковић и Весна Тодоровић, док се међу заслужне сараднике убрајају: ђакон Игор Балабан, Оливера Балабан, Милена Тејлор, Сања Радовић, Марија Живковић, Ивана Кнежевић, Драгана Керкез, Јелена Петровић, монахиња Амфилохија, Спиридон Булатовић, Милана Бабић и други. На мјесту секретара редакције усрдно и марљиво се труди Татјана Марјановић, док се о језичком изразу Светигоре брине Ивана Јовановић. Светигора је још од првог броја успјела да избјегне замку локализма и провинцијализма, па је пратећи живот српског народа на свим његовим историјским просторима извјештавала о страдањима током посљедњих ратних сукоба у Славонији, Далмацији, Кордуну, Банији, по Босни и Херцеговини, о бомбардовању и Нато агресији на нашу земљу, при чему је на стотине страна, извјештаја и фотографија посветила нашој непребол рани - Косову и косовској голготи. При томе никада није губила

51

јереј Никола Гачевић

svetigora / 2010 / јун

своје основно мисионарско опредјељење и неуморно је писала о црквеном предању, о Светим Оцима, о народном предању, нашим културним корјенима, страдању и васкрсу наше Цркве, објављивала богослужбене текстове, пратила савремено црквено издаваштво и у Српској Цркви и у Православљу уопште, бавила се савременим проблемима брака, породице, чедоморства, пресађивања органа, чиповања личних исправа, политике, образовања и васпитања, социолошких феномена, умјетности... Поред тога уз сваки број постоји и хронологија дешавања у Митрополији, што је од изузетног значаја за црквене историчаре, јер преко те хронологије имају потпуни увид у црквени живот на овим

52 протосинђел Кирило Бојовић

просторима у посљедњих двије деценије. Једна од новина у каснијим бројевима Светигоре су и чланци из медицине и лијечења љековитим биљем у чему се уредништво ослања на своје уважене сараднике др Татјану Ђорђевић и мр фармације Драгицу Бојовић. ЈЕДАН ОД ПРАВОСЛАВНИХ СТОЖЕРА У ЦРНОЈ ГОРИ Све у свему, Светигора је током двије деценије свога постојања постала један од православних стожера у Црној Гори, свјетионик око кога је окупљен и око кога се окупљао православни народ у тешким годинама политичких превирања и превредновања свега онога што је вјековима означавало национални и духовни идентитет народа на овом тлу. Она је била и једна врста границе и опомене докле се и како може ићи у борби за очување Цркве, језика, нације и државе, а у недостатку вјеронауке у школском систему и својеврсна врста катихизиса на којем су се хришћанској култури и философији живота учила црногорска дјеца, средњошколска и студентска омладина. На трагу Ободско–цетињске печатње Црнојевића и штампара Макарија, његујући предање Светог Саве, Немањића и Балшића, Црнојевића и Петровића овај образник памти све оно што је вјековима чинило есенцију овога народа, помажући му да очврсне у своме, у ономе што је лично његово, да би могао да одоли надирућем обезличењу које доноси савремени начин живота, а у исто вријеме да уочи и прихвати све оно што је богоугодно код других народа и да му да свој лични печат и боју. Теме које обрађује Светигора постају све шире, али и тачка са које је кренула све дубља, па са сваким новим ретком и са сваким новим сарадником Светигора - гласило Митрополије црногорско-приморске, просто као нека друштвена лепеза, добија и на ширини, и на дубини. У име редакције приредила Весна Тодоровић

Приредио: Славко Живковић

ПРВА ПРАВОСЛАВНА ШКОЛА У ЊЕМАЧКОЈ По примјеру католичких и јеванђелистичких научних установа у њемачком граду Хамбургу планирано је отварање прве у земљи православне основне школе. То је саопштио настојатељ хамбуршке руске православне цркве, отац Сергије Бабурин. Процедура коначне одлуке још није завршена. У школи ће учити дјеца од првог до шестог разреда, пише Deutsche Welle. По ријечима предсједника оснивачког савјета будуће школе Андреаса Хана, осим изучавања вјерских дисциплина на њемачком језику, у концепцију нове научне установе спада и предавање матерњег језика ученика - руског, српског, грчког и румунског. Отварање школе је планирано за 2011-2012 школску годину. ПАТРИЈАРХ КИРИЛ У ПОСЈЕТИ ЈЕРМЕНИЈИ

јун / 2010 / svetigora

ЗАБРАНA КЛОНИРАЊА ЉУДИ У налази библијска смоква, предат у РУСИЈИ власништво Русији, која на том мјесту Државна дума је на трећем гради културни центар. завршном засједању продужила „Русија не само да се враћа на света закон о клонирању човјека у Русији. мјеста. Русија се враћа и са новим Петогодишња забрана клонирања предлозима, новим пројектима. И која је у Русији била на снази од 2002. овај руски дом који се сада диже на овом мјесту, свједочи о томе да се године истекла је у јуну 2007. године. Законом се не забрањује клонирање Русија овдје враћа заувијек“, казао је других ораганизама и ћелија (и управник за послове предсједника Руске Федерације, Владимир Кожин. људских) ради истраживања. Раније је замјеник министра и социјалног старања Руске Федерације, КОНЦЕРТ У ХРАМУ-МУЗЕЈУ Јуриј Вороњин, представљајући У петак 26. марта у храму-музеју депутатима пројекат закона на првој Агиа Ирини у Истанбулу одржан је сједници, изјавио да је његов смисао концерт духовне музике, на коме је у извођењу Московског синодалног „забрана клона човјека“. хора под управом А. А. Пузакова и Руског националног оркестра У РИО-ДЕ-ЖАНЕИРУ СТАТУА ДЈЕВЕ изведен ораторијум митрополита МАРИЈЕ Волоколамског Илариона „Страдање по Матеју“. Концерту, у коме је учествовало више од 150 музичара из Русије, присуствовали су патријарх константинопољски Вартоломеј, митрополит волоколамски Иларион, митрополит халкидонски Атанасије, митрополит мириофитски Иринеј, Поред статуе Исуса Христа у Рио- свештенство Константинопољске де-Жанеиру биће подигнута 20 Цркве, амбасадор Руске Федерације метара висока статуа Дјеве Марије. у Турској В. Ивановски, амбасадор Поставиће је са друге стране залива Републике Србије В. Ћургус, Гуанабара, наспрам 38 метара амбасадор Босне и Херцеговине Д. високе статуе Исуса Христа, која је Љепоја, генерални конзули Русије, подигнута 1931. године, специјално за Србије, Украјине, Грузије и Венецуеле Седмица.Ру саопштава „Milites Christi у Турској, представници дипломатија Imperatoris“. разних земаља, поклоници из више Споменик заштитници Бразила, Мајки православних земаља, представници Божјој Апаресидској биће подигнут у грчке заједнице и турска јавност, парку Нитерој, који се налази на 310 м укупно преко 500 људи. надморске висине. Споменик ће бити изливен у бронзи и обложен стакле- КОНАЧНО У ПРАВОЈ ВЈЕРИ ним плочама које ће одбијати сунчеве Пастор Игор Зирјанов из Иркутске зраке у разним бојама. Поред њега ће области је после 18 година служења бити подигута базилика, која ће моћи у протестантској заједници и двије да прими 10 хиљада вјерника. Мону- године мисионарског рада прешао у мент ће се окретати према људима за православље са својом породицом и вријеме богослужења. цијелом заједницом. „Није нам било лако, али и сада и СПАШЕНА СМОКВА У ЈЕРИХОНУ у будуће учићемо се и следовати Једно од најпознатијих дрва у Господу по хиљадугодишњем историји, древну јеванђелску смокву, православном путу. Али најважније буквално су спасили ботаничари из је то што смо пронашли пуноћу, као Русије. Дрво је пропадало, у њему су да сам 18 година тражио и нисам живјели термити, гране су се суши- налазио, пио и нисам могао утолити ле. Специјалисти су извели термите, жеђ, јео и нисам се могао наситити“, одсјекли суве гране и дрво се омла- записао је Зирјанов у тексту под дило, на њему су се чак појавили мали насловом „Господ ме привео дому“, плодови. који је објавила Иркутска епархија. Недавно је дио земље, на којем се По његовим ријечима, чланови

Патријарх московски и све Русије Кирил средином марта боравио је у тродневној посјети Јерменији. Поглавара Руске Цркве дочекао је врховни Патријарх и Католикос све Јерменије Гарегин Други и дванаест епископа Јерменске Цркве, као и представници владе Јерменије. Са аеродрома се патријарх Кирил упутио у првопрестони Ечмиадзин, главну светињу јерменских вјерника, која се налази 12 км од Еревана. Ту је посјетио катедрални храм Ечмиадзина, након чега је разговарао са Гарегином Другим. Током посјете потписан је уговор о сарадњи између Ечмиадзина и Сергијевог Посада.

IZ SVIJETA

53

svetigora / 2010 / јун

IZ SVIJETA

54

заједнице су до овог тренутка је на Крст био прикован Господ. „плутали по ријеци протестантизма, „Онај ко му са вјером приступа, добија када се одједанпут се проширио исцјељење“, изјавила је настојатељица игуманија Варвара. хоризонт и отворио бескрајни океан манастира, Игуманија је испричала да је светињу православља“. на поклон донио један свештеник из Француске, који је у антикварници ПУТИН У ВЕНЕЦУЕЛИ дошао до ексера. Клинове којима је на Крст био прикован Спаситељ, пронашла је у Јерусалиму Света Јелена, мајка византијског цара Константина Великог. Она је изводила прва археолошка ископавања у Светој Земљи, четири вијека послије Христовог васкрсења. Управо тада су Премијер Руске Федерације, Вла- на Голготи пронађени клинови и сам димир Путин, 2. априла први пут је Господњи Крст, чије обретење Црква посјетио Венецуелу, гдје се састао са прославља као празник. предсједником Уго Чавесом и гдје ће учествовати у полагању камена РЕЧНИК ИСТОРИЈЕ И ФИЛОСОФИЈЕ темељца храма Руске Православне РЕЛИГИЈЕ Цркве, који је посвећен Вазнесењу На засједању 18. марта Свети Синод Господњем. Такође је положио Румунске Православне Цркве донио вијенац на гроб Симона Боливара. је одлуку о прављењу Речника Посјета предсједника Владе Руске историје и философије религије. Федерације Венецуели протекла је на Руководство над процесом стварања фону знаменитих датума тих држава, и публикације Речника повјерено двостраних односа Русије и Венецу- је протојереју Николи Ачимеску, еле: 65 година успостављања дипло- предавачу историје и философије матских односа између двије земље, религије на Факултету православне 200 година од почетка ослободилач- теологије Јаског универзитета. ке борбе у Венецуели и 65 година од По мишљењу јерараха Румунске побједе у Другом свјетском рату, са- Цркве Речник ће послужити као општено је из представништва Владе инструмент рада у теологији Руске Федерације. за професоре и студенте, у новинарству, за мисионарски рад, и у 650 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА АНДРЕЈА општеобразовне сврхе. РУБЉОВА Централни музеј древноруске ГРУЗИЈА: ПАТРИЈАРХ ОПРОСТИО културе и умјетности Андреј Рубљов, ГРИЈЕХ ПЈЕСНИКУ организује заједно са Третјаковском 1937. године један од најбољих галеријом манифестације посвећене грузијских пјесника ХХ вијека великом иконописцу. завршио је живот самоубиством, Директор Музеја Рубљова, професор нарушивши тако црквене каноне. Генадиј Попов је казао да се патријарх Након 73 године, на богослужењу одазвао позиву и да је спреман да у катедралном сабору Пресвете поводом 650 година од рођења Тројице Католикос-Патријарх Илија великог иконописца служи молебан. Други је објавио да отпушта тај тешки Он је подсјетио да се ове године гријех пјеснику, јер је он то урадио под напунило 650 година од оснивања утицајем кобних околности, којима се Спасо-Андроникова манастира и од није могао одупријети. По ријечима рођења Рубљова (17. јула), а такође патријарха Илије, Паоло Јашвили је и 50 година од отварања, за ширу живот окончао самоубиством, јер публику, експозиције Музеја Андреј није желио да под мукама изда своје Рубљов. већ ухапшене пријатеље. На церемонији су присуствовали КЛИН КОЈИМ ЈЕ БИО ПРИКОВАН представници Савеза писаца и ГОСПОД Академије наука Грузије, јавни Свето-Ваведењском Толгском мана- дјелатници, родбина и породица стиру код Јарослава подарен је пјесника, саопштава часопис фрагмент ексера - један од оних којим „Вечерњи Тбилиси“.

ПАТРИЈАРХ КИРИЛ О КЊИЗИ „Без обзира на то што је у савременој епоси изникло мноштво других начина чувања и предаје информација, који имају кудикамо веће техничке могућности него књига, књига сама по себи чува улогу инструмента предаје културног кода човјечанства“, казао је Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил, говорећи на отварању Тринаестог националног сајма „Књига Русије“. По ријечима Његове Светости, књига се не чита као часопис или чланак на интернету: „Књига захтијева велики утрошак енергије и напор, али у замјену даје стоструки плод. Књига омогућава да се структуирају и систематизују људска сазнања, да се повежу са традицијом, коју су формирала претходна покољења“. Зато је, како сматра патријарх Кирил „један од главних задатака Цркве данас издавачка дјелатност“. ФИЛМ О САМСОНУ

Познати руски режисер Сергеј Бодров планира свој редован историјски блокбастер, снима филм у Израелу. У основи филма лежи роман „Самсон Назиреј“ Зезва Жаботинског. Представљајући нови пројекат, режисер је изразио наду да ће успјети да филмским средствима пренесе „борбени дух књиге“ коју је написао отац сионског ревизионизма. У Центру умјетности „Марказ Моше Хајк“ у Јафи, Сергеј Бодров је говорио о својим плановима за блиску будућност. Са њим су се састали познати политичари, бизнисмени, културни посленици. Режисер је говорио о свом првом утиску након читања књиге Жаботинског, чији таленат је сравнио са генијем Толстоја и Достојевског, саопштио NEWSru.co.il.

IZ pomjesnih crkava

Приредио: Славко Живковић

ОБНОВА БОГОСЛОВИЈЕ У ТУРСКОЈ – девет браће Херхеулидзе, њихове Турска влада намјерава да обнови свете мајке и сестара, које су пале у рад Грчке православне богословије бици поред мушкараца.“ на острву Халки која је затворена прије неколико деценија. То је 11. 85 ГОДИНА ОД УПОКОЈЕЊА марта у Истамбулу изјавио замјеник ПАТРИЈАРХА ТИХОНА премијер-министра земље Булент Аринк, саопштава агенција Кипа, позивајући се на турске медије. Молба православних свештеника је размотрена и Аринк је изјавио: „Ја лично и Влада смо мишљења да рад семинарије треба да буде обновљен“. Православну богословију на острву Халки турске власти су затвориле 1971. године. Константинопољска патријаршија је практично била лишена могућности да обучава кадрове из области теологије.

и литију је служио н а с то ј а те љ парохије С в е т о г Кентигерна, п р о т о ј е р е ј Генадиј Андрејев. Богослужењу су присуствовали генерални конзул Руске Федерације С. К. Крутиков са супругом и сарадници Руског конзулства у Единбургу. Служено је у храму Светог апостола Андреја Првозваног (Константинопољска патријаршија). Настојатељ те цркве, архимандрит Џон Мејтланд Мојр ју је уступио за богослужење руској општини.

јун / 2010 / svetigora

КИПАРСКИ АРХИЕПИСКОП ТРАЖИ ОБНОВУ СВЕТИЊА У ФРАНЦУСКОЈ ЗАМИРОТОЧИЛА Поглавар Кипарске Православне ИКОНА МАЈКЕ БОЖЈЕ Цркве, Архиепископ Хризостом Од 12. фебруара у једној кући у Други, први пут од 1974. године Garges-les-Gonesse, 20 км сјеверно посјетио је манастир Светог апостола од Париза мироточи икона Мајке Андреја, који се налази на турском Божје, која припада православној дијелу острва. турској породици Есату и Севин АлМанастир Апостола Андреја, који се тиндагоглу, саопштава Њемачки сајт налази на полуострву Карпас, један је католичких новости, позивајући се од древних светиња за православне на Daily Telegraph. Свакодневно се на вјернике грчког дијела Кипра. икони појави неколико капи мира у Посјета Хризостома Другог имала виду уљне течности. је за циљ да привуче пажњу на Вијест о мироточењу иконе дневно тужно стање православних цркава и привуче око педесет вјерника, који стижу не само из Француске него и 7. априла, у сриједу Свијетле седмице, манастира које се налазе на турском из других земаља. Очекује се дола- а на празник Благовијести, напунило дијелу острва. зак и православног свештеника који се 85 година од упокојења Светог Ти- Прије посјете, архиепископ је упутио писмо премијер-министру Турске, ће служити благодарствени молебан хона, патријарха сверуског. Након завршетка богослужења у Реџепу Тајипу Ердогану, у којем је код мироточиве иконе. Благовјештанском саборном хра- тражио да се дозволи рестаурација ЦРКВЕНИ ЦЕНТАР НА ГРУЗИЈСКОМ му московског Кремља, Његова и обнова манастира Апостола Светост Патријарх московски и све Андреја, као и других објеката КОСОВУ Манглиска и Цалкска епархија, на Русије Кирил посјетио је Донски културног наслеђа, који се налазе чијем челу се налази митрополит ставропигијални мушки манастир. У под контролом турских власти. Ананија (Џапаридзе) једна је од великом Сабору манастира, поглавар Руске Цркве, у саслужењу епи- ПРАВОСЛАВЦИ ИЗ ЧИЛЕА ТРАЖЕ најстаријих у Грузији. скопа и свештенства служио је моле- ПОМОЋ У интервјуу часопису „Гумбати“ бан поред моштију Светог Тихона. Православним вјерницима из Чилеа („Купола“), митрополит Ананија Богослужењу су присустовали и је потребна материјална помоћ ради је изјавио да у епархији која му је повјерена треба да буде изграђен бројни атамани, државни посленици, обнове након недавног земљотреса, саопштава Fund for Assistance to the крупни црквени центар, „јер на представници других религија.

Russian Orthodox Church Outside of свијету не постоји више таквих ПРАВОСЛАВНО БОГОСЛУЖЕЊЕ У Russia. мјеста“. Суму од 5 хиљада долара за помоћ „На том простору, који припада малој ЕДИНБУРГУ старој цркви, сахрањено је 9 хиљада У суботу четврте недјеље Великог вјерницима упутио је Фонд Руске војника, који су прибројани лику поста у престоници Шкотске, Православне Заграничне Цркве. Послужено је прво ред овога, православнима у Чилеу светих, а који су погинули у борби Единбургу богослужење у недавно образованој треба још свештеника, јер у земљи против армије персијског шаха Абаса, православној општини служи само један свештеник Руске која је бројала 50 хиљада војника. То руској Православне Заграничне Цркве. се десило у бици код Марабде 1625. г. Московске патријаршије. Ту се чувају мошти светих барјактара Литургију Светог Јована Златоуста Руски православни житељи Консеп-

55

сона су се на богослужења окупљали у антиохијској цркви, која је пострадала за вријеме земљотреса и сада се православни житељи тога града окупљају на богослужења у мјесној школи.

митрополија.

Послије архипастирске изјаве, то питање је расправљано на сједници Черниговског градског савјета. Депутати нијесу подржали пагански пројекат организације „Големо јастуче“ и одбили су да се споменик паганском идолу подигне у Чернигову. МОШТИ АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ И У ЦРНОЈ ГОРИ

СИШАО БЛАГОДАТНИ ОГАЊ

Општи број храмова и молитвених домова је око 1000, свештеника има око 500, а богослужење се обавља на више од 50 језика.

svetigora / 2010 / јун

Благодатни огањ, који се сматра једним од чудеса у православном хришћанству, сишао је на Велику суботу, 3. априла, у Храму Гроба Господњег у Јерусалиму, саопштава Седмица.Ру. Огањ се разгорио послије молитве Патријарха јерусалимског Теофила и десетине хиљада ходочасника, који су препунили храм, трг пред њим и сусједне улице. Свети Огањ се појавио у Кувуклији – капели унутар храма, изнад камених ложа, на којима је било постављено тијело Исуса Христа скинуто са крста. Када се Огањ појавио у Кувуклији, Патријарх је раздијелио честице пламена поклоницима. За секунд се пламен проширио по храму, тргу и улицама. Вјерници се буквално умивају Огњем, који првих минута не може да опече.

56

ОДБИЛИ СПОМЕНИК ИДОЛУ

Старатељски савјет програма „Александар Невски“ у мају организује пренос моштију Светога кнеза Александра Невског из Русије у Србију и Црну Гору, саопштава ИнтерфаксРелигија. Такву одлуку је на првом засједању донио Старатељски савјет програма под предсједавањем Патријарха московског и све Русије Кирила. „Тај програм се разматра управо као програм консолидације нашег друштва, чему су посвећени сви наши напори“, изјавио је на засједању замјеник предсједника Старатељског савјета Владимир Јакуњин.

2010. године се пуни 65 година од велике побједе над фашизмом и 790 година од рођења Светог кнеза Александра Невског.

ПАТРИЈАРХ КИРИЛ Архиепископ черниговски и новгоУ АЛЕКСАНДРИЈСКОЈ род-северски Амвросије, у вези са ПАТРИЈАРШИЈИ одлуком черниговског удружења Његова Светост Патријарх москов- „Големо јастуче“ да поставе у граду ски и све Русије Кирил 10. апри- споменик паганском идолу Симарглу, ла је стигао у Египат, у посјету упутио је писмену изјаву друштвеАлександријској Патријаршији, која ним дјелатницима Чернигова, саопје једна од најстаријих помјесних штава Седмица.Ру. Архијереја су на ВИШЕ ОД 4 000 КУМЧАДИ православних Цркава. то подстакле многобројне жалбе и Католикос-Патријарх све Грузије Сада Александријска Патријаршија писма мјештана са молбом да утиче Илија Други, обавио је још један обима 26 епархија, које обухватају на ситуацију. ред саборног крштења, саопштава цијели афрички континент, 35 епи- Архиепископ је истакао да је Черни- Грузија Online. скопа и има више милиона вјерника. гов један од најстаријих православ- „Моја кумчад треба да се одликују Египат је подијељен на четири них центара Кијевске Русије, у коме добротом, вјером, љубављу“, изјавио епархије: Мемфиска, Пелусијска, се налазе многе светиње и зато му је он у храму Свете Тројице на празПтолемаидска и Ермупољска није потребан пагански покровитељ. ник Антипасхе. Илија други је позвао

IZ pomjesnih crkava

ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ ИГУМАНУ МОЈСИЈУ Високопреподобни архимандрит Мојсије, игуман свете царске лавре Хиландара, сахрањен је у понедјељак, 22. марта 2010. године, послије опела које је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорскоприморски Господин Амфилохије уз саслуживање свих игумана светогорских манастира на челу с Протом Свете Горе.

ХЕРЦЕГОВИНА КОСОВУ 25. марта је у манастир Грачаницу стигао хуманитарни конвој „Породице Херцеговине - породицама Косова“ којим је допремљена помоћ прикупљена на простору Епархије захумско-херцеговачке и приморске, у износу од 60 тона различите робе. Највећи дио допремљене помоћи чини храна (брашно, уље, шећер, со, конзервирана храна, тјестенина, пиринач, пасуљ и кромпир). Такође су допремљена и средства за хигијену, као и школски прибор, који су по-

57

јун / 2010 / svetigora

„Призвао је Господ у Своје вјечно Царство оца нашега игумана ове свете обитељи, Мојсија јеромонаха. Живот свој провео је у страху Божијем, вјери и љубави. Васпитан од својих часних родитеља, благодатно надахнут од Светитеља нашег времена, Николаја Охридског и Жичког. Примио је анђелски образ у времену великог распећа наше помјесне Српске Цркве и нашег народа, 1949. године. Онда када су многи побјегли и напустили Цркву Божију и када се остварила она ријеч јеванђелска: „Ударићу пастира и овце ће се разбјежати“, млади Мојсије је примио крст на себе и пошао за Господом и служио је Господу и у отаџбини својој пролазној, до 1964. године, да би исте године дошао овдје у Свету Гору и овдје више од 45 година провео у посту и молитви, труду и подвигу“, рекао је владика Амфилохије.

родитеље новокрштених да чешће ликујућем Царству, да и ми колико је то у нашој моћи слиједимо примјер дјецу воде у цркву. За сада Патријарх има преко 4 000 оца Данила“, казао је игуман Мелхикумчади. Као што је познато, потоње седек, настојатељ храма Петра и Павдвије године он по својој жељи, ради ла гдје је своје служење започео отац повећања наталитета, кумује сва- Данило. ком трећем и сљедећем дјетету у Отац Мелхиседек је позвао општину храма Светог апостола Томе, чији православној породици. настојатељ је био отац Данило, да се ПОСТРАДАО И ПОЉСКИ АРХИЕПИ- поради на подизању великог храма Светог пророка Данила, на чему је СКОП МИРОН Архиепископ Мирон (Чодаковски) радио погинули свештеник. православни представник у Војсци Пољске, бригадирни генерал и епи- ГРЧКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ПРОскоп Гајновски, погинуо је у суботу 10. ТИВИ СЕ ЗАБРАНИ ПОСТАВЉАЊА априла у авионској несрећи. Владика КРСТОВА У ШКОЛАМА Мирон је био члан предсједничке Грчка Православна Црква је поделегације Пољске која је у суботу 10. звала све хришћане Европе да подаприла страдала у трагичној несрећи, рже позив да се измијени забрана када се предсједнички авион срушио постављања Распећа у италијанским школама, саопштава Хришћански надомак Смоленска. По одлуци Светог Архијејског Са- мегапортал, јер се плаши да таква одбора аутокефалне Цркве у Пољској, лука може бити опасан преседан. архимандрит Мирон је 11. маја 1998. Европски суд је одлучио да обавезхиротонисан у епископски чин и но присуство Распећа у учионицама крши право родитеља да својој дјеци постављен на Гајновску епархију.

15. августа 1998. године пољски усађују своју сопствену вјеру и ограпредсједник Александар Квасни- ничава право саме дјеце да вјерују јевски је епископа Мирона наиме- или не вјерују у Бога. новао за бригадирног генерала и Поглавар Грчке Цркве, архиепископ Јероним сагласан је са изјавом Катоординарија Војске Пољске. Владика Мирон је 2003. докторирао личке цркве, да се таквим рјешењем на катедри за црквену историју, а 10. Европског суда не узима у обзир уломаја 2008. је уздигнут у достојанство га коју је хришћанство одиграло у формирању европске самосвијести. архиепископа. По ријечима Архиепископа, право имају не само националне мањине, ВЕЧЕ ПОСВЕЋЕНО ОЦУ ДАНИЛУ него и већинско становништво. СИСОЈЕВУ Један од његових субораца, епископ Николај, изражава жаљење што омладина ускоро неће имати достојних примјера за подражавање. Звијезде фудбала, или поп музике, по његовим ријечима су лоша замјена. Званично је Грчка Црква ушла у полемику поводом качења Распећа у школама након жалбе једне Гркиње чији син учи у Италији. Правозаштитна организација Helsinki Monitor, напротив, хоће да искористи одлуку Европског суда као преседан и тражи да судије склоне иконе Христове из сала за судске процесе, као и да се свједоци Вече посвећено убијеном оцу Дани- убудуће не заклињу у суду положивлу Сисојеву, које је одржано 14. мар- ши руку на Библију. та у Москви, окупило је око хиљаду У међувремену, нова социјалистичка људи. Влада Грчке разматра питање „Свима нама је ово и лекција, и увођења нових пореза на црквену примјер и завјет, ако хоћемо ма- имовину. кар мало да се приближимо том

Приредио: Славко Живковић

svetigora / 2010 / јун

iz ota~astvene crkve

58

себно прикупљали ученици из брат- протођакона и двојице ђакона. Торске Херцеговине и сами паковали у жественост празника молитвеним пакетиће, шаљући својим другарима појањем увеличало је Прво беона Косову поруке солидарности и градско певачко друштво. Надабратске љубави. Долазак хуманитар- хнутом бесједом, Епископ шабачки ног конвоја из Херцеговине подуда- Г. Лаврентије подсјетио је све прира се са једанаестом годишњицом сутне вјернике на овај јединствени страдања Срба на Косову и Метохији, празник. На Светој Литургији се прикоја је претходног дана обиљежена честио велики број вјерних, међу постављањем крста који су монаси којима је било највише дјеце. из Херцеговине донијели на Косово ТЕЛЕГРАМИ ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА и Метохију. ПОВОДОМ ТРАГЕДИЈЕ У МОСКВИ Његова Светост Патријарх српски Г. ТЕОДОР ДРУГИ КОД СРБА У Иринеј упутио је Његовој Светости ЈОХАНЕСБУРГУ Чланови српске заједнице и вјерни Патријарху московском и све Русије народ једине српске православне Г. Кирилу и г. Дмитрију Анатољевичу парохије у Африци, удостојени су Медведеву, предсједнику Руске великим благословом и духовним Федерације, телеграме саучешћа укрепљењем пред свете дане праз- поводом тешке трагедије у Москви. ника над празницима, Васкрсења Патријарх је у телеграму истакао да Христовог. У петак, 26. марта 2010. го- искрено саучествује са породицадине, уочи Лазареве суботе, српски ма пострадалих и руским народом православни храм Светог апосто- у болу који је нанијела експлозија у ла Томе у Јоханесбургу посјетио подземној жељезници, са великим је Његово Блаженство Патријарх људским жртвама. александријски и цијеле Африке господин Теодор Други. У пратњи ФАШИСТИЧКИ ГРАФИТИ У МИРЊеговог Блаженства налазили су КОВЦИМА се Његово Високопреосвештен- У Мирковцима, приградском насељу ство Митрополит Јоханесбурга и Винковаца, у коме у већем броју Преторије г. Серафим, лични се- живи српско становништво, 2. априкретар канцеларије Његовог Бла- ла су осванули графити пријетећег женства у Александрији архиман- садржаја, у којима се велича усташтдрит Пантелејмон и свештеник из во и фашизам. Мирковчани су графиЈоханесбурга отац Атинодорос Папас. те открили код сеоског фудбалског игралишта, а исписани су спрејом црне и црвене боје. Међу бројним ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ ПРОСЛАВИО словима „U“, па и кукастим крстовима, КРСНУ СЛАВУ исписано је „Србе на врбе“ неколико пута, као и графит „И опет ће се густа магла спустити“. Графити су исписани на зидовима просторија мирковачког фудбалског клуба „Хајдук Мирко“, као и на породичној кући у истој улици у којој је игралиште, у близини центра Мирковаца. Аутори графита остаУ Саборном храму Светога Арханвили су и поруку „Ово је упозорење, гела Михаила у Београду повоово је ХР“, док је наоближњем зиду дом крсне славе Његове Светости остављен „потпис“ аутора графита – Патријарха српског Г. Иринеја, на Ла„Ми смо дјеца Павелића“. зареву суботу, 27. марта 2010. године, Патријарх српски је служио Свету ВАСКРШЊИ ПОНЕДЈЕЉАК У Архијерејску Литургију уз саслужење ЈУЖНОЈ МИТРОВИЦИ Њихових Преосвештенства ЕпискоУ храму Светог Саве у јужном дијелу па зворничко-тузланског Г. Василија Косовске Митровице на Васкршњи и Епископа новограчаничкопонедјељак администратор Епархије средњезападноамеричког Г. Лонгина, рашко-призренсе и косовскодеветорице протојереја-ставрофора, метохијске Епископ Атанасије слудвојице презвитера, тројице жио је Свету Литургију уз саслужење

викарног Епископа липљанског Теодосија и епархијског свештенства. Ово је прва Архијерејска Литургија у храму Св. Саве од мартовског погрома 2004. године, када је ова црква запаљена заједно са оближњим парохијским домом.

У Светој Литургији је учествовало око 200 вјерника који су дошли до храма у Јужној Митровици у четири аутобуса, већином са сјевера Косова. На Литургији је била игуманија манастира Соколица, мати Макарија са сестрама као и монаси из манастира Бањске. Широм Епархије рашко-призренске свечано је прослављено Васкрсење Господа Исуса Христа. Од Сопоћана и Новог Пазара, преко Митровице, Соколице, Девича, Грачанице, Приштине, до Високих Дечана, Призрена, Штрпца и Косовског Поморавља чула се радосна химна Васкрсења Христовог – „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и оним у гробовима живот дарова“. БЛАГОВЕШТЕЊСКИ САБОР У МАНАСТИРУ ЋЕЛИЈЕ КОД ВАЉЕВА

У манастиру Ћелије код Ваљева 7. априла je свечано обиљежен празник Благовијести. Овај празник посебно је свечан за манастирску обитељ, јер је то дан рођења и упокојења преподобног аве Јустина Ћелијског. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј, уз саслужење Епископа умировљено

Приредио: Славко Живковић

МИСИЈА У ЈУЖНОЈ АФРИЦИ На иницијативу старјешине српског православног храма Св. апостола Томе у Јоханесбургу, архимандрита Пантелејмона, на дан Сабора Светог Архангела Гаврила, 8. априла 2010. године, у Атридзвилу (црначком предграђу Преторије - главног града Јужне Африке), одржан је састанак православних мисионара на тему: „Унапређивање и континуитет мисионарског рада у Митрополији Јоханесбурга и Преторије“. Окупљене православне свештенике, ђаконе и богослове су на овај конструктивни састанак покренули заједнички утисци и осјећање да се у последњих годину дана у Митрополији некако застало са мисионарским радом који је био у полету последњих неколико година.

Високопреосвештенство Архиепископ Православног Ординаријата пољске војске и Епископ хајновски др Мирон, са још три клирика Пољске Православне Цркве, молимо Вас да, заједно са свима архијерејима, свештенством, монаштвом и вернима, примите наше искрено саучешће. Молимо се Богу за покој њихових душа, а свима вама да подари утеху у болу. Вашег Блаженства у Христу брат, Патријарх српски Иринеј Београд, 12. априла 2010. г.

ПРЕДСЈЕДНИК ТАДИЋ У СПЦО МОСТАР У поподневним часовима 13. априла 2010. године предсједник Србије г. Борис Тадић је са својом делегацијом посјетио СПЦО Мостар. ПАРАСТОС ЛОГОРАШИМА ИЗ Том приликом је посјетио темеље ЈАСЕНОВЦА порушеног православног Саборног Његово Преосвештенство Епископ храма Свете Тројице, те Стару бањалучки Г. Јефрем служио је 11. мостарску цркву Рођења Пресвете априла парастос на гробном мјесту Богородице. Ријечи добродошлице у „Храстови“ у спомен-подручју Доња име црквене заједнице предсједнику Градина поводом обиљежавања Тадићу је упутио архимандрит Данило шездесетпетогодишњице од пробоја (Павловић), игуман житомислићки. логораша у Јасеновцу. Епископу Предсједник Тадић је у срдачном Јефрему су саслуживали свештеници тону исказао своју подршку повратку и ђакони из Епархије бањалучке. Срба у Мостар и обнови живота у Парастосу су присуствовали највиши Мостару. Уз свештенство из долине званичници Републике Србије, Босне Неретве са предсједником Тадићем и Херцеговине, Републике Српске; су имали прилику да разговарају представници међународних представници локалне власти и институција, борачких и удружења представници српске заједнице у логораша; чланови породица поги- Мостару. нулих, заробљених бораца и несталих цивила, представници вјерских БУРЉАЈЕВУ И КОСТЕНКУ ОРДЕН заједница и невладиних и студент- СВЕТОГ САВЕ ских организација, те више хиљада грађана.

јун / 2010 / svetigora

ТЕЛЕГРАМ САУЧЕШЋА МИТРОПОЛИТУ ВАРШАВСКОМ Његовом Блаженству Господину Сави, Митрополиту варшавском и све Пољске, Варшава, Пољска Ваше Блаженство, Поводом тешке трагедије која се догодила 10. априла 2010. годи- Четрнаестог априла у Српској не, у јутарњим часовима, прили- Патријаршији у Београду, Његова ком слетања авиона у Смоленску Светост Патријарх српски Г. Иринеј, (Русија), у којој је погинуо председ- у име Светог Архијерејског Синода ник Републике Пољске господин Лех Српске Православне Цркве, уручио Качињски са супругом Маријом и је орден Светог Саве првог степена још 96 особа, чланова делегације Николају Петровичу Бурљајеву, умјетнику Руске највиших државних власти Републи- заслужном ке Пољске, међу којима и Његово Федерације; и Борису Игоревичу

рашко-призренског Г. Артемија, Администратора Епархије рашкопризренске Епископа Г. Атанасија, Епископа шабачког Г. Лаврентија, Епископа липљанског Г. Теодосија и Епископа ваљевског Г. Милутина. „Ми данас доживљавамо највише што можемо доживјети као људска бића – дар Причешћа, дар Царства Божијега“, рекао је владика Иринеј у проповиједи, „На тај начин и сами добијамо благослов и благодат, ма колико појединачно осјећали себе слабима и недостојнима, да и ми, у нашем времену, у свом животу, овдје гдје нас је Господ поставио, свако по своме дару будемо сведоци Васкрсења Господњег и благовјесници спасења, одавде па докле год Господ благосиља да се наш глас чује. Нека је то и тихи глас – Господ га чини громогласним. Зато, да не посустанемо, него да непрекидно изговарамо и када говоримо, и када деламо, и када се молимо. У сваком часу и трену нашега живљења овдје на земљи.“ Код гроба аве Јустина пререзан је славски колач, а присутне је, на том светом месту поклоњења вернога народа, поздравио епископ Милутин. За славском трпезом љубави присутне је поздравио епископ Лаврентије: „Од срца хвала сестрама за ово авраамовско гостопримство. Хвала браћи архијерејима и оцима нашим светим који су данас заједнички служили Господу Богу и великом заштитнику ове обитељи, блаженопочившем авви Јустину. Нека Господ Бог молитвама свих угодника наших и убудуће штити и чува ову свету обитељ на добро и радост, на корист и спасење српскога народа и свих људи добре воље који се овдје окупљају као пчеле око кошнице.“ Братство православне омладине „Свети Симеон Мироточиви“ из Подгорице и ове године је организовало поклоничко путовање у манастир Ћелије. Интересовање је и овога пута било велико, па се са два аутобуса из Подгорице отишло за Ваљево. Вјерници су уз пут обишли Сопоћане, Студеницу, Жичу, Лелић и Милешеву, а на сам дан Благовијести били су у манастиру Ћелије на Литургији. Превоз је био организован и из више других градова Црне Горе.

59

iz ota~astvene crkve

svetigora / 2010 / јун

Костенку, генералном директору Гроба Господњег и Телевизије Спас у Москви, највеће порта је била пуна, православне телевизијске данас је било далестанице на свијету. Свечаном ко од тога доба. Порта уручењу ордена присуствовали је била празна и попунила се тек у су Митрополит црногорско- последњем тренутку, али људи који приморски Г. Амфилохије, су били огорчени. Епископ бачки Г. Иринеј, Епископ Издвојићу случај када је син нашег далматински Г. Фотије, Епископ свештеника из румунског Баната, врањски Г. Пахомије, Епископ мали Јосиф Станковић, на моје очи, хвостански Г. Атанасије, викар био брутално пребијен од стране Патријарха српског; затим г. израелског полицајца, без икаквог Александар Конузин, амбасадор разлога, на празној улици. Једини Руске Федерације у Београду; разлог је био тај што мали Јосиф проф. др Богољуб Шијаковић, није ишао довољно брзо колико министар вјера у Влади Републике је то израелски полицајац од њега Србије; академик Добрица Ћосић; очекивао.“ г. Владимир Васиљевич Кутирин, директор Руског дома у Београду; ИЗАБРАН ИГУМАН ХИЛАНДАРА глумци Лазар Ристовски и Вјера Мујовић; и многи други културни и јавни дјелатници.

60

БАТИНЕ ЗА ПОКЛОНИКЕ На Велику Суботу, поводом немилих догађаја, из Јерусалима, за радио Светигору је говориo протосинђел Јован Ћулибрк: „Данас на Велику Суботу цијели свијет би требало да поштује дан када је Христос лежао у гробу. У Светом граду од раног јутра почело је служење Литургија Светог Василија Великог, која у ствари почиње вечерњем уочи Пасхе. То је практично већ васкршња Литургија, а наравно централни догађај дана је силазак Благодатног огња који се данас збио око 14:30 поподне, значи нешто касније него обично, а за његов касан силазак је везано нешто по чему ће се, нажалост, памтити данашњи дан. Наиме, иако ове године има мање поклоника него икада, што се углавном везује са финансијску кризу у којој се налази Грчка држава, па велики број Јелина поклоника, који обично у ове дане долазе у Јерусалим, није овдје. Израелска полиција ове године понашала се на само строго, него грубо и безочно, спречавајући поклонике да дођу до Гроба Господњег и може се слободно рећи дивљајући, пребијајући, тукући људе, на најружнији начин остављајући људима спомен на Велику Суботу. Ово је један жалостан и тужан дан за велики број поклоника који су данас дошли у Јерусалим. Супротно од прошлих година, када је ипак велики дио људи стизао до

18. aприла, у Недјељу мироносица, великом већином гласовa братство манастира Хиландара је изабрало јеромонаха Методија Марковића за игумана обитељи Немањића. Отац Методије је рођен у Чачку 1970-те године, а прије доласка у Хиландар студирао је на Електротехничком факултету у Београду. Избор хиландарског игумана по светогорском уставу обављен је у два круга гласања. У свом првом обраћању братству манастира Хиландара, новоизабрани игуман Методије, у духу монашког смирења је рекао светоотачку поуку, коју му је својевремено навео из Старечника блаженопочивши монах Агатон Хиландарац: „Када братство манастира не препознаје међу собом врлинског монаха, онда нека изабере неког болесног од братије, јер ће он боље моћи да разумије њихове слабости. “ Том приликом се захвалио свој братији на повјерењу које су му указали, а такође и архимандриту Стефану. По Уставу Свете Горе, у року од мјесец дана од избора за игумана, биће устоличење јеромонаха Методија за игумана Хиландара од стране Свештене општине Свете Горе.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ДОЊИМ БРЧЕЛИМА Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије служио је 9. марта, на празник Првог и другог обретења главе Светог Јована Крститеља, Свету службу Божију у манастиру Доњи Брчели. Говорећи о живом и живоносном присуству Господа Исуса Христа међу нама и у нама, владика је у литургијској проповиједи рекао да се Он усељује у нас у Светој тајни причешћа: „Он Који обједињује небо и земљу, Који је почетак и крај, Који је руком Својом божанском створио све из небића у биће, Који је Својом словесношћу, Својом логосношћу присутан у свеукупној Божјој творевини, Он исти улази у наш живот, у живот овога свијета просвећујући нашу природу и свеукупну Божанску творевину“. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У МАНАСТИРУ САВИНА Митрополит Амфилохије служио је 12. марта са свештенством Свету Литургију Пређеосвећених дарова у манастиру Савина код Херцег Новог. „Шта су страсти него порок који загађује човјеково срце и човјеков ум?“, казао је владика у литургијској проповиједи. „Оне отуђују човјека од њега самога, лишавају га могућности и способности да спозна себе, да схвати свој живот и живот овога свијета. А још мање је, онда, човјек способан да спозна и види лице Божје... Једино утврђени у вјери, укријепљени у нади, усавршени у љубави Божјој можемо познати дубине и ширине и тајне овога свијета.“ Након Литургије у манастиру Савина је одржан братски састанак свештенства Архијерејског намјесништва бококоторског. Митрополит је након тога посјетио и манастире Бања код Рисна и Савина главица у Доњем Грбљу. САОПШТЕЊЕ СА БРАТСКОГ САБРАЊА СВЕШТЕНСТВА БОКОКОТОРСКОГ НАМЈЕСНИШТВА Окупљени око Трпезе Господње у древном манастиру Савини код Херцег Новог, свештенство Архијерејског намјесништва бококоторског Митрополије црногорско-приморске одржало је данас своје редовно годишње братско сабрање са

Приредио: Рајо Војиновић

молећи се Господу да отвори и наша срца, душе, умове, наша уста да славословимо Име Његово и наше уши да слушамо науку Његову да је свједочимо и проповиједамо и да настављамо свето дјело Његово и у овом покољењу, а преко нас и уз нас да тако наставе и они послије нас, Господу који нам је отворио вјечну истину и врата Царства небескога и Који је просвијетлио наш ум, наша срца и наше душе и сјединио нас у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, Њему Оцу и Сину и Духу Светоме нека је слава и хвала у вјекове вјекова“, рекао је Владика.

Након Свете Литургије одржана је сједница Епархијског савјета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске.

јун / 2010 / svetigora

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У КУЧИМА Митрополит Амфилохије служио је 14. марта са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог Јована Крститеља у Косору у Кучима код Подгорице. У току Литургије владика је у чин чтеца произвео Луку Тапушковића, сина подручног пароха кучко-братоножићког оца Бранка Тапушковића. „Ходећи од покајања, од крштења, ходећи кроз очишћење душе и тијела постом и молитвом и врлинским животом, човјек се непрекидно усавршава, све док се не попење до оне најсавршеније степенице на којој постаје једно са Господом и сједињује се са Њим“, рекао је митрополит Амфилохије у проповиједи. Сабор на Косору уприличен је са по-

исповијешћу. На састанку су одбачене све опСабрање је започело Службом тужбе на рачун Митрополије и Пређеосвећених дарова, коју је, уз њеног свештенства у погледу навосаслужење свештенства и свештено- дног нарушавања међувјерског и монаштва овог намјесништва, служио међунационалног склада у Црној Високопреосвећени Архиепископ Гори. Како у Боки, у којој традиција цетињски и Митрополит црногор- суживота траје вијековима, тако и ско-приморски Г. Амфилохије. другим крајевима. У том смислу, исказана је пуна подршка свим напорима да се сачува обновљена црква Св. Тројице на Румији (срушена од Османлија 1571.), као храм који обједињује, а не раздваја. Изражена је забринутост због ставова једног дијела власти у Црној Гори, који - упорни у својим настојањима не само да оспоравају право Цркве на реституцију насилно одузете црквеНакон исповијести свештенства, у не имовине након Другог свјетског конаку манастира Савине, саста- рата, већ себи узимају за право да нак је отворио Високопреосвећени Цркву развласте и над остатком те Митрополит сумирајући живот и имовине, све у име лажног секуламисију Православне Цркве у проте- ризма, а уствари најгрубљег правклом периоду на овим просторима. ног насиља, какво није виђено ни у Нагласио је чињеницу да су почеци вријеме најгоре диктатуре претходданашње Митрополије црногор- ног друштвеног система. ско-приморске управо на подручју Из истих кругова, и из истих циљева овог намјесништва, у манастиру – богоборства и цркворушитељства, Михољска Превлака код Тивта, гдје долази и подршка псеудовјерској тзв. ЦПЦ, која је устоличен први архијереј Зетске организацији представља минорну скупину епископије, ученик Св. Саве, епископ Иларион, прије 790 година. Подсјетио у Црној Гори, а у Боки је готово је да је поводом овог јубилеја 17. непостојећа. јануара ове године одржан Научни Медије који помажу промоцији ове скуп „Древнохришћанско и светосав- псеудорелигијске групице, који су, ско наслеђе у Црној Гори“ и најавио нажалост, најчешће они у државном издавање Зборника с овога скупа у власништву, са часним изузецима на локалном нивоу, свештенство је понајскорије вријеме. Изразио је и своју благодарност звало на истинитије извјештавање Богу за велики број свештеника у и нетолерисање говора мржње који овом намјесништву, унапређење ових дана чујемо из уста не само вјеронауке, и активан парохијски, и гласноговорника тзв. ЦПЦ, већ, науопште, црквени живот, који може жалост, и од стране неких од носиоца послужити за примјер, о чему је, највиших државних функција. након Митрополита, говорио и На самом крају састанка, заблагопротојереј-ставрофор Момчило дарено је Господу на његовом дару, Кривокапић, архијерејски намјесник који је обилно излио на ове просторе, не само љепотом природе, него и бококоторски. Разматрано је више питања из пастир- осјетним хришћанским присуством ског и мисионарског живота Цркве, од самих зачетака Цркве. са нагласком на потребу припреме Манастир Савина, 12. март 2010. одраслих за крштење, питања дисциплине у погледу причешћивања МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ вјерних, обављања исповијести СЛУЖИО У ПОДГОРИЦИ и многа друга. Потврђена је Митрополит Амфилохије служио ријешеност да се свештенство овог је 13. марта са свештенством Свету намјесништва, уз сарадњу са цијелом службу Божију у цркви Светог Ђорђа Митрополијом, медицинским уста- под Горицом у Подгорици. новама и стручњацима, укључи у „Слушајући Христове ријешавање нарастајућег проблема ријечи глувонијемоме ‘Отвори се’ и наркоманије и болести зависности.

Hronika mitropolije

61

Hronika mitropolije томцима војводе Радоње Петровића Дрекаловића ради договора о преносу његових земних остатака из околине Лесковца, гдје је погинуо у борби с Турцима у првој половини осамнаестог вијека, у његово родно мјесто.

Црква на Косору је иначе подигнута захваљујући војводиним везама са руским двором и царицом Катарином. Митрополит Амфилохије посјетио је и цркву Вазнесења Господњег на Кучким Ублима.

управне зграде Богословије. Међу ученицима није било повријеђених, а вандализам је пријављен полицији. Управна зграда школе и ђачки интернат налазе се на различитим локацијама у граду, тако да је очигледно да се радило о унапријед организованој серији напада.

ВЛАДИКА ЈОВАН СЛУЖИО У ПОДГОРИЧКОМ НАСЕЉУ МОМИШИЋИ Његово Преосвештенство Епископ диоклијски и игуман манастира Острог Господин Јован служио је 21. ЛИТУРГИЈА У ЦРКВИ СВЕТЕ марта са свештенсвом Свету службу ТРОЈИЦЕ НА РУМИЈИ Божију у цркви Света 42 мученика момишићка у подгоричком насељу Момишићи. „Проливање крви своје за вјеру је темељ наше вјере“, подсјетио је вјерне владика Јован, „Зато су се службе служиле на моштима мученика. И зато се мошти мученика уграђују у храмове.“ „Прослављајући Севастијске и Момишићке мученике, опомињемо се да празник треба славити, не у У цркви Свете Тројице на Румији 20. храни и у пировању, него учествовамарта је одслужена Света Литургија. ти у духовној гозби добрим дјелима, Служили су свештеник Јован Пла- врлинама, служењем браћи својој менац, парох барски, и подгорички и служењем Богу живоме“, рекао је ђакон Никола Пејовић. владика Јован.

svetigora / 2010 / јун

НОВА СЕРИЈА НАПАДА НА ЦЕТИЊСКУ БОГОСЛОВИЈУ

62

Сергеја у Микулићима су, након Свете Литургије, за румијске ходочаснике припремиле трпезу љубави.

„Једно од темељних права двадесетог и двадесет и првог вијека је право на У вечерњим сатима 18. и 19. мар- вјерску слободу“, рекао је у бесједи та извршена је нова серија напада отац Јован Пламенац, „А тамо гдје на ђаке Богословије Светог Петра се руше цркве, гдје се позива наЦетињског, као и на управну зграду род на рушење цркава, тамо нема ове црквено-школске установе на вјерске слободе. Седамдесет одсто грађана Црне Горе је заиста угрожеЦетињу. Засад непознати починиоци су но злостављањем од мањине која то камењем гађали ђаке ради с позиције власти. Данас на ову Богословије испред цркву вичу као на распетога Христа улаза у богословски незнабошци, богоборци и, нажалост, интернат и ломили и неки иновјерци.“ од прошлогодишњег стакла на про- Иначе, зорима Тројичиндана, од јуна мјесеца, у овој цркви Света Литургија служи се сваког мјесеца. Овога пута богослужењу је присуствовало стотинак вјерника, углавном младих људи. Монахиње манастира Светог

СЛАВА ПОДГОРИЧКОГ ДЈЕЧЈЕГ ХОРА „СВЕТИ САВА“

У крипти подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења 21. марта је, поводом Младенаца, славе црквеног дјечјег хора „Свети Сава“ одржана свечана Академија на којој је бесједио Његово Преосвештенство

Епископ будимљанско-никшићки Господин Јоаникије. „Свети мученици Севастијски су најавили духовно прољеће. Тек што је хришћанство добило слободу, али још је било незнабоштва у тадашњој Римској империји и пријетила је велика опасност да се оно повампири. Тога у разним облицима има кроз цијелу историју, па и данас. Свети мученици Севастијски су својом жртвом, својим величанственим свједочењем вјере православне, жртвујући за Христа свој живот, погасили тај пожар идолопоклонства, незнабоштва, паганства и утврдили слободу хришћанства и Цркве Божије“, рекао је он. У наставку Академије чланови хора извели су пригодан програм. ЗАУПОКОЈЕНА ЛИТУРГИЈА ЗА ЖРТВЕ НАТО БОМБАРДОВАЊА У Херцег Новом, у цркви Светог Спаса, 24. марта 2010. године служена је Заупокојена Литургија жртвама злочиначког бомбардовања Србије и Црне Горе 1999. године. Заупокојену Литургију служио је протојереј-ставрофор Радоман Бубања уз саслужење игумана манастира Савина архимандрита Варнаве, јереја Гојка Мрачевића, јереја Владана Пантелића и ђакона Шпира Живковића. Својим присуством у великом броју вјерници из Херцег Новог и околине су показали да чувају спомен на све пострадале у овом безумном чину ондашњих свјетских моћника и силника. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО НА ЛУШТИЦИ

од четири вијека изградње. Овај храм је један од ријетких у нашој помјесној Цркви посвећених Светом Лазару Витанијском, који је, по предању, био први епископ на Кипру. Похваливши претке житеља овога села за подизање храма у спомен баш овом светитељу Цркве Божије, Високопреосвећени је у бесједи између осталог рекао: „За Четвородневног Лазара је остало предање да се никада није насмијао после свога Васкрсења. Само једном се насмијао кад је ишао са својим учеником. Кад га је ђак упитао зашто се смије, он му је одговорио: смијем се, јер гледам како прах краде прах. Видио је неког лопова како краде ћуп негдје поред пута.“ „Као што је Лазару било смијешно како лопов краде ћуп, како дакле прах краде прах, исто тако је смијешно кад се људи везују за земаљска добра, за оно што је пролазно и што је земаљска прашина“, рекао је митрополит Амфилохије. Након Литургије организована је трпеза љубави у дому предсједника мјесног Црквеног одбора Александра Калуђеровића. Митрополит Амфилохије посјетио је и парохијски стан који су цркви Свете Недјеље у селу Мандегаја поклонили брачни пар Цвијета и покојни Никола Мандегај. Митрополит је служио и помен недавно упокојеној Стани Урдешић из Мркова, као и опијело Јовани Старчевић из Радовића у Кртолама у тамошњој цркви Успења Пресвете Богородице.

„Људи и народи се дијеле на двије врсте – на оне који су Божји, који су Христови и на оне који су антихристовски, који се одричу Бога. Данас, на Велики четвртак, сабрали смо се у ову Светињу да потврдимо да припадамо онима који се не одричу Бога и Христа Његовога, који су крштени у Његово Име и који се труде да остану вјерни Њему и Истини Његовој и који се сабирају на Његову Тајну вечеру, молећи Му се да опрости гријехе наше вољне и невољне да би могли достојно да се причестимо“, казао је владика Амфилохије.

Владика Амфилохије је претходне вечери у манастиру Дуљево замонашио послушницу Ану давши јој монашко име Агатија. Такође је на Велику Сриједу у Цетињском манастиру служена Света тајна јелеосвећења. Митрополит Амфилохије је у краткој бесједи тумачио њен смисао и њен значај за Цркву Божију. ВЕЛИКА СУБОТА У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ

јун / 2010 / svetigora

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК У ДАЈБАБАМА Митрополит Амфилохије служио је на Велики четвртак Свету службу Митрополит црногорско-приморски Божију у манастиру Дајбабе код ПодМитрополит Амфилохије служио је Господин Амфилохије служио је са горице.

3. априла, на Велику Суботу, Свету свештенством Свету службу Божију У току Литургије владика је у игуманСлужбу Божију у Цетињском манау цркви Светог Лазара Четвород- ски чин рукопроизвео настојатеља стиру. невног у селу Мркови на полуострву манастира Дајбабе јеромонаха У току Литургије је у чин јеромонаха Луштица, која ових дана слави више Епифанија Вучковића.

ЦВИЈЕТИ У ЦУЦКОМ СЕЛУ ТРЕШЊЕВО Традиционалну службу Божију на Цвијети, која се већ годинама служи у цркви Св. Николе у Трешњеву у Цуцама – Катунска нахија, и ове године је 28. марта служио протојереј Гојко Перовић, парох цетињски, уз учешће вјерника са Цетиња и мјештана Трешњева и околних заселака.

63

нови црквеног хора „Св. Сава“ из Херцег Новог појали су црквене пјесме, а Господин Митрополит се на свим мјестима са постављеним трпезама са многобројном дјецом куцао васкршњим јајима и обраћао домаћинима и вјерницима са ријечима наде и радости, које зраче из Васкрсења Христовог. Након трочасне литије поворка се поново нашла пред црквом Свете Тројице, гдје су домаћини из тамошњег Црквеног одбора припремили богату трпезу за све присутне, „Господ је Себе принио на жртву а пред храмом су свој наступ имали нама, да би ми кроз Њега и преи чланови КУД „Илија Кишић“ из Зеко Њега живјели вјечним и непроленике. лазним животом“, рекао је Владика Митрополит је са свештенством у проповиједи, „И да би се у исто претходне вечери служио Пасхалвријеме научили како да љубимо ну вечерњу у Цетињском манастиједни друге и да приносимо сами ру са традиционалним читањем себе и једни друге Христу Богу на дар. Јеванђеља на различитим свјетским На тај Његов велики и непроцјењиви језицима, након које су пригодан дар вјечнога и непролазнога живота, Васкршњи програм извела дјеца са то даривање нас Њиме Самим неопвјеронауке при Цетињском манастиходно је да Му узвратимо на начин на ру. који је Он Себе подарио нама.“ Митрополит Амфилохије је претВАСКРШЊИ УТОРАК У МАНАСТИходне вечери са свештенством у РУ КОМ Цетињском манастиру служио служНа Васкршњи уторак, 6. априбу изношења Плаштанице, а затим и ла, епископ будимљанскојутрење Велике Суботе. никшићки Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ Светоуспењском манастиру Ком на СЛУЖИО У КУТИМА - ЗЕЛЕНИКА Скадарском језеру. Поред игумана манастира, архимандрита Хризостома, владици је саслуживало свештенство Митрополије црногорско-приморске, међу којима и протосинђел Методије, игуман Цетињског манастира. Светом богослужењу присуствовали су амбасадори Русије и Украјине у Црној Гори господин Јаков Герасимов и госпођа Оксана Сљусаренко. Након богослужења братија манаМитрополит Амфилохије служио је 5. стира је припремила трпезу љубави априла, на васкршњи понедјељак, са за све присутне. свештенством Свету Службу Божију у цркви Свете Тројице у Кутима у Зеле- БЛАГОВЕШТЕЊСКИ САБОР У ници. МАНАСТИРУ БЕШКА Након Литургије началствовао је Митрополит Амфилохије служио је литијом која је ишла кроз Куте и 7. априла Свету Службу Божију у маЗеленику. Вриједни домаћини при- настиру Бешка на Скадарском језеру. премили су на десетини мјеста Црквено-народни сабор се од обосвјежење за учеснике литије, а нове монашког живота у манастиру поред пића госте су частили са ша- традиционално организује сваке гореним јајима, пинцом (бесквасним дине на празник Благовијести, који је колачем који се у овом крају слу- храмовна слава манастира. жи на Васкрс) и свакојаким другим „Примањем квасца благе вијести послужењем. Читавим путем чла- наш народ је постао Божји народ“,

svetigora / 2010 / јун

рукоположио јерођакона Климента (Бољевића). Свету тајну крштења примило је десет новокрштених слугу Божјих.

64

рекао је митрополит Амфилохије у архипастирској проповиједи сабраном народу, „И ето, до данас, гдје год је канула кап те благодати и гдје год се чула та блага вијест – ту је никла светиња. А гдје год је једанпут никла светиња, увијек ће се наћи душе које ће обнављати ту светињу обнављајући се самом светињом и том благом вијешћу о Христу васкрсломе и од Дјеве рођеноме. Тако је и ова древна светиња, која је била запустјела стољећима, поново обновљена. Ево, око ње данас сабор, и сабираће се народ око ње и у будућности, ако Бог да.“

Након Свете Службе у манастирској порти је изведена представа Крушевачког позоришта „Књегиња Јелена Балшић“ по тексту писца Љубише – Бате Ђидића. Представу је снимала новооснована Српска телевизија у Црној Гори која ће ускоро почети да емитује свој програм. Владика Амфилохије затим је уручио признања – архијерејске похвалнице Крушевачком позоришту, новинарки РТС-а Горани Младеновић и сниматељу Браниславу Костићу. У име Крушевачког позоришта првакиња овог театра, Љиљана Ђоковић, уручила је владици Амфилохију и игуманији манастира Бешка, мати Фотини, пригодне поклоне. Владика Амфилохије је иконом Јелене Балшић, коју добијају само добитници истоимене књижевне награде, обдарио Црквену општину Крушевац на чијем се челу налази господин Зоран Николић, који је и члан Одбора за обнову манастира Бешка. Након тога освештан је новосаграђени манастирски конак, који ће створити услове за још бројније сестринство и дочек многобројних поклоника ове светиње. Господин Митрополит је у повратку посјетио и сусједни манастир Старчеву Горицу.

Приредио: Рајо Војиновић

Hronika mitropolije

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО НА МИХОЉСКОЈ ПРЕВЛАЦИ

Његово Високопреосвештенство „То је само показатељ како је била о активностима чланова ЕЦПМ-а чудесна жртва и жртвоприношење у Европском парламенту у по- Јована Владимира, али и гледу афирмације хришћанских свједочанство на каквим темељима вриједности у политичком животу и је саграђена наша помјесна, правоуопште у Европи. Посебно је нагла- славна, светосавска, Српска Црква, сио значај породичних вриједности, саграђена на гробу Христовом, заштите од дискриминације и обно- прибројана народу Божјем изабраве савременог европског друштва на ном и утемељена, ето, на тој и таквој темељу хришћанских вриједности. жртви и Јована Крститеља, али и Ван Дисбург се налази у посјети Светог Јована Владимира Зетског Црној Гори, Албанији и Македонији. краља мученика“, рекао је митропоЕЦПМ је, према ријечима г. Ван Ду- лит Амфилохије. исбурга, политичка асоцијација Високопреосвећени је посјетио хришћанско-демократских поли- и манастир Св. Василија Остроштичких партија и организација које ког – Рибњак код Бара у којем се дјелују на свим политичким нивоима обнавља стара црква Св. Василија у Европи. Острошког, коју је подигао књаз Посебно је било ријечи о слободи Никола I Петровић, на брду изнад вјероисповијести и положају Право- данашњег манастира, на којем му се, славне Цркве у Црној Гори, као и по предању, јавио Св. Василије прибројним проблема са којима се она ликом ослобођања Бара од отомансријеће у својој јеванђелској мисији. ске власти. Истакнута је потреба христијанизације друштва на свим ТОМИНА НЕДЈЕЉА НА ДРЕВНОЈ Митрополит Амфилохије служио нивоима, а посебно на оним про- ДУКЉИ је 8. априла са свештенством Свету сторима гдје је више деценија стваАрхијерејску Литургију у Светоаррана свијест да је немогуће бити хангелском манастиру Михољска хришћанин и јавни посленик у парПревлака код Тивта. На Литургији је у ламенту или влади. чин чтеца рукопроизвео монаха АгаМитрополит Амфилохије је захвалио тона (Миловановића), сабрата манаг. Ван Дуисбургу на посјети указавши стира Подмаине код Будве. на јеванђелску истину да смо као Посјетио је и обновљену цркву Христови ученици свјетлост свијету Светог архангела Михаила, метох и да смо дужни да проповиједамо манастира Михољска Превлака у Јеванђеље најприје својим животом Бјелићима – Кртоле. и дјелима, а потом и ријечима. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ ПРИМИО Г. ЛЕА ВАН ДУИСБУРГА ИЗ ЕВРОПСКОГ ХРИШЋАНСКОГ ПОКРЕТА

Митрополит Амфилохије служио је 11. априла, уз саслужење свештенства и уз учешће великог броја вјерног народа, Свету Архијерејску Литургију у цркви Пресвете Богородице на древној Дукљи код Подгорице, поводом Томине недјеље. Обраћајући се окупљенима он је казао да нема мјеста под капом небеском гдје се не проповиједа име Христово, гдје се не проповиједа тај мир

јун / 2010 / svetigora

Митрополит Амфилохије примио је 8. априла у Цетињском манастиру г. Леа ван Дуисбурга, координатора Европског хришћанског политичког покрета (ЕЦПМ) за Источну Европу и члана Европског парламента. У дужем и садржајном разговору, г. Ван Дуисбург је информисао

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У БАРУ Митрополит Амфилохије служио је 10. априла, уз саслужење свештенства Архијерејског намјесништва Барског, Свету Архијерејску Литургију у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. У архипастирској бесједи, којом се обратио сабраном вјерном народу, владика је подсјетио да се у цијелој историји Цркве само двојица Светитеља и свједока Христових на иконама сликају са одсјеченом главом: Свети Јован Крститељ и Свети Јован Владимир.

65

Hronika mitropolije који је Господ донио и гдје се не сабирају они који се у име Његово крштавају и примају Духа Светога, да химнама и пјесмама прославе Његово Свето Васкрсење и да ломљењем хљеба постану заједничари Његовог Тијела и Његове Крви, заједничари Његове Тајне вечере. Након богослужења Високопреосвећени је посјетио и другу оближњу цркву – епископску базилику древне Диоклије. НЕДЈЕЉА ЖЕНА МИРОНОСИЦА У МАНАСТИРУ ЖДРЕБАОНИК

svetigora / 2010 / јун

Митрополит Амфилохије служио је 18. априла, на Недјељу жена мироносица, са свештенством Свету Службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. „И ми смо се данас овдје сабрали на ломљење хљеба и појање пјесама у славу Васкрслога Христа, као што су то чинили Његови први ученици сабрани око Њега на Тајној вечери и послије Његовог Васкрсења“, рекао је Митрополит Амфилохије у литургијској проповиједи сабраном вјерном народу, „Свака Света Литургија, Света Евхаристија није ништа друго него наставак Тајне вечере и сабирање око ломљења хљеба, око приноса хљеба и вина, око призива

66

Духа Светога на начин на који је Сам Господ на Тајној вечери призвао Духа Светога.“ Након Литургије Владика је са свештенством освештао обновљени крст на путу Богетићи – Острог. Крст је подигнут на мјесту ранијег који су непознате особе срушиле прије неколико година, а обновио га је Благоје Цицмил, власник оближње гостионице „Колиба“, уз благослов митрополита Амфилохија и епископа диоклијског Јована, игумана манастира Острог, уз сарадњу са управом манастира Острог, Саборним храмом Васкрсења Христовог у Подгорици, као и са надлежним парохом јеленачко-подострошким, презвитером Предрагом Катанићем.

правити на исти начин на који је то учињено у бившим комунистичким земљама које су данас чланице Европске уније. Правни експерти Митрополије црногорско-приморске ће Европској комисији у што скоријем року доставити и примједбе на одговоре Владе Црне Горе на упитник Европске комисије у дијелу који се тиче слободе вјероисповијести и положаја цркава и вјерских заједница у Црној Гори. Амбасадор Маурер је упознат са бројним и неотклоњивим проблема манастира Мораче и Дуге у случају евентуалне изградње хидроакумулација на ријеци Морачи. На крају, закључено је да ће се у даљим контактима између представника Митрополије црногорско-приморске и Европске комисије у Црној Гори продубљивати сарадња на разним пољима.

СУСРЕТ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА И ЛЕОПОЛДА МАУРЕРА САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ 19. април 2010. г. Његово Високопреосвештенство НАРОДНА КУХИЊА У ПОДГОРИЦИ Архиепископ цетињски и Митро- Благословом Митрополита полит црногорско-приморски Г. Амфилохија 21. априла је при СаборАмфилохије у пратњи протојереја Ве- ном храму Христовог Васкрсења у либора Џомића, правног заступника Подгорици отворена прва народна Митрополије црногорско-примор- кухиња у Црној Гори. ске, посјетио је Његову Екселенцију г. Леополда Маурера, амбасадора Европске комисије у Подгорици. У дужем и пријатељском разговору, митрополит Амфилохије и амбасадор Маурер су разговарали о више питања која су важна за живот и мисију Православне Цркве у Црној Гори. Посебна пажња је посвећена питању реституције црквене имовине као веома важној обавези Отац Бранко Вујачић казао је да ће Црне Горе у процесу придруживања народна кухиња дијелити за почеЕвропској унији. Митрополит так 100 оброка дневно породицама Амфилохије је амбасадора Маурекоје су одабране на предлог подгора упознао са закључцима округлог ричких свештеника. Кухињу отвара стола, који је на ту тему недавно одМитрополија, а помогли су у велиржан у Подгорици поводом радне ком броју приложници и донатори. верзије Нацрта закона о реституцији. „Нека су благословени сви они који Указано је на више недостатака су допрнијели, приложили и који понуђене верзије законског текће допринијети и приложити да ова ста и исказан јасан став да се народна кухиња заживи на наше неправде у погледу одузимања спасење, а на утјеху и храну онима црквене имовине морају искојима су потребни. Циљ ове народне кухиње у Подгорици поред храма Христовог Васкрсења јесте да се Божје човјекољубље преко нас по нашим моћима и немоћима излива и на друге“, казао је митрополит Амфилохије.

Писмо Свештене управе Свете Горе Атонске државном врху Црне Горе

Рубрика: Репортажа Подстакнута јавно исказаним тежњама за рушењем цркве Свете Тројице на Румији, Свештена Наднаслов: Слава манастира Ћелија Пиперска управа Свете Горе је упутила писмо протеста и жаљења Митрополиту црногорско-приморском Наслов: Чувар вјере православне Амфилохију, али и челним људима црногорске државе. Манастир Ћелија Пиперска у Пиперима код Подгорице 30. маја је великим литугијским сабрањем прославио своју славу – празник преподобног Стефана Пиперског. Светковина је почела у навечерје празника свечаним бденијем, којим је началствовао Архимандрит СВЕШТЕНА 21.2/6.3цетињског 2010. Јелисеј, ЗАЈЕДНИЦА игумана светогорског манастира Симонопетра, уз присуствоКАРЕЈА Архиепископа СВЕТЕ ГОРЕ, Митрополита црногорско-приморског Господина Амфилохија и Епископа будимљанско-никшићког АТОС Господина Јоаникија. Након бденија извршено је пресвлачење и полагање моштију Светог Стефана БР.Пиперског ПРОТ. Л. 2/5б/402 у нови осликани кивот. Мошти су обучене у нову одежду, дјело руку монахиња из манастира Светог Луке у Жупи никшићкој, која је родно мјесто Светитеља. Пресвлачење моштију Високопреосвећеном је последњи пут обављено прије више од 100 година. Митрополиту Црне Горе Митрополит Амфилохије и Епископ Јоаникије су на дан празника са свештенством Господину Амфилохију служили Свету службу Божију у тријему испред манастирске порте специјално урађеним за Цетиње ову прилику. Митрополија, 81250 Литургију и бденије су византијским појањем украсили симонопетритски Црна Горамонаси и монахиње из Вашем Високопреосвештенству манастира Светог Стефана код Врања. благочестиво у Господу обраћамо. Говорећи у се литургијској проповиједи о Светом Стефану Пиперском, Владика Јоаникије је рекао да Налазећи се у овом периоду Великебио Четрдесетнице, периоду поста, је сигурно да је свештеном Свети Стефан Пиперски у вези са Светом Гором и пресабирања да је примио исветогорску истрајавања у молитви и слављењу тридневног Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, се, духовност. „Био је исихаста, а то значи онај који сву своју наду полаже на Бога,молимо који непрестано као штослужи и нашапостом порука преноси, за радосну љубави, доброте и мира Вашем многострадалном Богу и молитвом. Али топоруку не значи да живи само у повучености, мада знамо да је народу, и целом Светиали Стефан биочовечанству. и пустињак и да се склањао у горе ровачке ради подвига монашкога“. Ваше Високопреосвештенство, крајњом потресеношћу и болом у души смо сазнали намере да „Испунивши се благодаћу са Светога Духа, он је постао и духовни отац свомезанароду, и се пастир уништи и поравна са земљом историјска византијска црква Свете Тројице, која се налази на гори Румија, и учитељ. Окупио је монаштво и народ око престола Божијега, сабирао га именом Христовим, и која представља место ходочашћа, не само православних, већ и људи других вера, те наше Свештено покривао га благодаћу својих молитава, хранио га небеским хљебом. Носећи на тај начин свој тело, са забринутошћу и зебњом иступа, да би указало на ово носиоцима државне власти Републике крст он се и посветио. На крају свога живота савио се овдје у ову Светињу коју је сам саградио. И Црне Горе. овдје је душу своју предао Господу. И убрзо је био прослављен као Светитељ“. Упућујемо вођству Републике Горе иОстрошког молимо да се прекинесатрудник са било каквим „Био је позив нештополитичком млађи савременик Светога Црне Василија и његов у борби за поступцима ове врсте, који могу изазвати негативне последице не само на верске осећаје православних слободу, за чување завјета слободе и за чување завјета вјере православне. Унијаћење је било становника већ ианаГоспод целокупни хришћански ово свештено стигло и државе, до Цетиња, је сачувао вјерусвет, тадајер преко Светога поклониште Василија и ужива Светога Стефана поштовање не само православних, и римокатолика. Живимо у добу у ком су начела верске Пиперскога“, рекао је Владикавећ Јоаникије. толеранције и поштовања другог потврђена и брањена установљеним правом, (Станишић) које сви У току литургије настојатељица манастира Ћелија Пиперскамеђународним монахиња Јелена развијени и цивилизовани народи прихватају. одликована је чином игуманије са правом ношења напрсног крста. Празничном литургијском Јасно је да су за Вашу земљу, која Пиперска има европску оријентацију,суслични најмању руку црногорсконешто сабрању у манастиру Ћелија присуствовали бројнипоступци гости изуМитрополије што стоји на путу њеној интеграцији у Европску унију,али којаи поштује и залаже се за(Жиче, цивилизацијске приморске и Епархије будимљанско-никшићке, из других манастира Петропавловског вредности и нуди свима, дајући истовремено многеЈекатеринбурга донације за очување и спашавање многих манастира код заштиту Требиња, Светог Стефана код Врања, и са Косова и Метохије). историјских византијских споменика културе. Сматрамо разумним рећи да поменути храм, који је Учесници сабора били су и амбасадори Русије, Србије, БиХ и Украјине у Подгорици Јаков враћен у литургијску употребу благословом блаженопочившег Патријарха српског Г. Павла, заслужује Герасимов, Зоран Лутовац, Бранимир Јукић и Оксана Сљусаренко. Био је присутан и Богољуб бољи третман од стране Ваше Шијаковић, министар вјеравладе. у Влади Србије која је заједно са Владом Црне Горе значајно помогла у Изражавамо братску састрадалност и безрезервну подршкуНајзаслужнијима наше Свештене заједнице, од стране свих организацији сабора, као и други угледни узваници. за организацију ове велике светоименитељних и свештених установа Горе Атонске и отаца који се на њој подвизавају, истославној светковине додијељене су захвалнице Митрополита Амфилохија и управе манастира Ћелија у Христу браћи Црне Горе и молимо још једном политичко и државно вођство ваше земље, да се ово Пиперска. питање сагледа и у добром расположењу, да би за исход имали озбиљно, задовољавајуће Изведен је и благонаклоно пригодан културно-умјетнички програм. и дефинитивно решење. Р.В. Стога ради, молећи синовски да Вас Господ наш Исус Христос оснажи и подари Вам здравље двојако, зарад вршења Ваших захтевних дужности као пастира Ваше Свештене Митрополије, молећи се и за, од Христа поверено Вашем Високопреосвештенству, словесно стадо, добро и напредак који су по Христу, молитвама Дароватељнице и Заштитнице свештеног нашег места и заједничке Мајке свих хришћана Пресвете Богородице, упућујемо Вам изразе дубоког поштовања, Сви представници и предстојатељи на заједничком сабрању двадесет свештених манастира Свете Горе Атонске. Н/р. 1. Председнику Републике Црне Горе г. Филипу Вујановићу 2. Премијеру Републике Црне Горе г. Милу Ђукановићу 3. Председнику скупштине Републике Црне Горе г. Ранку Кривокапићу Са грчког превео јеромонах Евстатије, сабрат Цетињског манастира.

ЗА САБОРНИ ХРАМ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА

СВИ ПО ЕВРО

-Уплатницом код ЦБЦГ на рачун 550-3610-20 Са назнаком за САБОРНИ ХРАМ; -Код парохијског свештеника или управе манастира у свом мјесту; -Лично на благајни Храма Христовог Васкрсења, сваким даном од 9 до 15 часова; -Код овлашћеног прикупљача прилога који ће обилазити домове по градовима.

АГЕНЦИЈА ЗА ХОДОЧАСНИЧКА ПУТОВАЊА

„ОДИГИТРИЈА“ ОРГАНИЗУЈЕ : ОД 21. ДО 27. ЈУНА 2010.Г.

СВЕТОЈ ПЕТКИ

ПОКЛОЊЕЊЕ И најзначајнијим православним светињама

РУМУНИЈЕ ПОЛАЗАК ИЗ БУДВЕ 21.06. У 06.00 ПОВРАТАК 27.06. ЦИЈЕНА : 395е, ПОЛУПАНСИОН, ПРЕВОЗ МОДЕРНИМ АУТОБУСОМ „НЕОПЛАН“ - групу прати духовник ИНФОРМАЦИЈЕ: 033 40 20 20; 40 20 21 odigitrija@t-com.me

ЊА

ЗДА И А В О

Н

SVETIGORA Цетиње: +382 (0)41 234-222 Београд: +381 (0)11 369-07-57

369-07-05

друго издање

Изабрана дјела Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија Прво коло: 1. Историјски пресјек тумачења Старога Завјета (књига II) 2. Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука (књига III) 3. Увод у православну философију васпитања (књига IV) 4. Свети Сава и Светосавски завјет (књига XIX) 5. У Јагњету је спас – изабране пјесме, записи и путописи (књига XXIX) Друго коло: 1. Божићни загрљај Бога и човјека (књига Х) 2. Васкрс - дар живота вјечнога (књига ХI) 3. У почетку бијаше Слово (књига XXX) 4. Часни Крст Христов и косовски завјет (књига XX) 5. Косово је глава Лазарева (књига XXI)

рукодјеље манастира Светог Луке у Жупи Никшићкој e-mail: svetigavrilo@yahoo.com тел: +38267249783