ЧАСОПИС СВЕТИГОРА бр.202

··

Црна Гора 1,20 € Србија 100 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

· obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XIX  УСПЕЊЕ  СЕПТЕМБАР 2010. г.  БРОЈ 202

УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ Хиландар, XVI век

септембар / 2010 / svetigora

је дошла пуноћа времена уселио у Пресвету Дјеву и преко њене утробе освештао све утробе мајки и претворио их у радионицу вјечнога и непролазнога живота. Научио људе да се, зачињући се и рађајући се овдје на земљи зачињу и рађају, не за смрт и пролазност, него за бесмртност и за живот вјечни. Пресвета Дјева је свједок бесмртног, непролазног људског достојанства. Она је носилац тог достојанства. У њој се остварило то вјечно и непролазно људско достојанство. У чему се оно састоји? Састоји се у том дару Божанском, у тој могућности да се човјек као смртно, пролазно биће причести, сједини са бесмртним Богом и постане једно са Њим. Да се обожи, да уђе у Царство Божанско, да прими Духа Светога. Људски дух, кратки, пролазни, да се причести, да прими у себе вјечног и непролазног Духа, Животворног Духа. Оног Духа, Који је сишао на Пресвету Дјеву и освештао њену утробу и она силом Духа Светога родила Сина Јединороднога. Свако рођење на земљи послије Христовог рођења од Пресвете Дјеве призвано је да постане рођење слично том рођењу. Свако дијете које се на земљи роди, сваки човјек је призван самим својим уласком у живот, призван је на вјечни и непролазни живот. Та порука, та истина, та блага вијест, откривена у Пресветој Дјеви толико је потребна данас нама, савременим људима, савременим Европљанима у овом времену које све више као да жели да се одвоји од Бога, да побјегне од Бога, да се отуђи од Бога, мислећи да може без Бога да живи. И све више се погружава у материју, у оно што је пролазно, у оно што је смртно, па умјесто да се савремени човјек на основу искуства људског, историјског и великог опита светих Божијих људи, намјесто да буде зрелији од покољења претходних и да још дубље повјерује и пригрли своју бесмртност и вјечно достојанство, он као да се поново враћа у она препотопска времена. Намјесто да се клања Творцу - клања се творевини. Намјесто Бога да поштује - самог себе проглашава за божанство. А шта је човјек коме је душа у носу? Људски живот шта је друго, него као цвијет који процвјета

У име Оца и Сина и Светога Духа. Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу, Спасу мојему. То су, драга браћо и сестре, ријечи Пресвете Богородице које је она изговорила када је чула архангелски глас. Глас архангела Гаврила који је јавио њој, небу и земљи и цијелој васиони и свијету најрадоснију вијест: да ће она зачети, да ће родити Сина и да ће му бити име Исус. Ријечи Пресвете Дјеве у којима је садржана сва њена душа и њено срце: Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу, Спасу моме. Те њене ријечи ми, хришћани, крштени по заповијести Сина њеног и крштавани у име Оца и Сина и Духа Светога, непрекидно понављамо кроз сву историју до данас, учествујући тиме у њеној радости на коју нас је она призвала не само тим ријечима, него они чудесним догађајем: рођењем њенога Сина Јединороднога ради нас и ради нашега спасења, од ње Пресвете Дјеве. Овом свијету, препуном страдања, горчине и смрти нема веће утјехе, ни веће наде, ни радости од радости коју је посвједочила Пресвета Дјева. Од радости која је кроз њу и преко ње остала као квасац, свети квасац који се замјешује, тијесто људске историје. Радости која је са неба дошла и земљу од гробнице преобразила у радионицу живота и мјесто гдје се открило лице Живога Бога и мјесто гдје су људи призвани да узрастају у мјеру раста висине Сина њеног Јединородног. Ми пјевамо Пресветој Дјеви. И данас смо овдје пјевали и у свим храмовима њој посвећеним то пјевамо: „В рождествје дјевство сохранила јеси... - у рођењу сачувала си дјевичанство. Својим успењем, својим уснућем, својим престављењем нијеси нас оставила, него си са нама остала. Преставила си се Животу ти, која си мајка Живота и зато ми те молимо да спасеш душе наше.“ У овој светој пјесми Цркве Христове сачувана је и откривена сва тајна Пресвете Дјеве. Родила и дјева остала! Отишла из овог свијета и међу нама остала! Јер, преставила се животу - није отишла у смрт, у таму, у ништавило, као што вјерују мракољупци, и стари и нови, него је из пролазног живота отишла у бесмртни живот. Отишла је ономе Животу Кога је родила, Кога је у утроби својој носила, вјечном и непролазном Сину свом Јединородном, вјечном Слову Божијем кроз Кога је све постало што је постало и без Кога ништа не постоји што постоји. Он, Који је извор свакога живота се, кад

Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

Отишла из овог сви j ета и међу нама остала!

besjeda

Родила и дj ева остала!

svetigora / 2010 / септембар

у пољу и прецвјета и не зна се ни мјесто гдје је био? Зато је древни пророк и рекао: проклет човјек који се узда само у човјека! Човјек сам за себе је нико и ништа, човјек са Богом и у Богу је божанско достојанство и величанство, непролазно биће, вјечно биће. Свједок те вјечности, бесмртности и непролазности људске јесте Пресвета Дјева - зато она привлачи покољења, иако ми, људи, по својој слабости много што не разумијемо у њеној тајни. Не можемо схватити како то да је родила и да је дјева остала. Како то да се упокојила, да је умрла, а да је носилац живота и да је међу нама остала? И много тога другог у њеном животу је за нас тајанствено, али без обзира на то људи имају неко чуло у себи, неизбрисиво осјећање да се у Пресветој Дјеви скрива и открива нешто велико и страшно за све нас људе. Зато су људи кроз вијекове подизали толико храмова Пресветој Дјеви. Занимљиво је да је највише храмова подигнутих у свијету у свим хришћанским земљама Успенију Пресвете Богородице, што значи њеној смрти, њеном уснућу. Зашто баш томе? Зато што се у њеном уснућу открива велика истина да је човјек бесмртно и непролазно биће, јер она се преставила животу, а не смрти. Она, која је мајка живота. А човјек је биће које чезне за животом, за непролазним животом. Зато све што ради на земљи: и куће које гради и болнице које зида и сваки његов посао је, уствари, свједочанство да човјек хоће да се избави од смрти, од пролазности, иако није тога довољно свјестан. И зато човјек чезне за Пресветом Дјевом јер у њој открива своје достојанство, своју љепоту, своју чистоту. Оно што је најсавршеније и најузвишеније, оно што недостаје смртном и пролазном човјеку у Дјеви се открива и јавља. Зато толико храмова Пресветој Дјеви, зато је данас толико и сабора широм Православног свијета који су сабрани око њенога светога лика, као што смо и ми вечерас овдје сабрани око пречистог лика Дјеве Богородице Савинске. Сабрани преко ње око Сина њеног Јединородног чезнући за љубављу, истином, чистотом, цјеломудреношћу, правдом, утјехом, за вјечним животом, за избављењем од болести, од незнања, од мржње и зла које је толико присутно данас у свијету и којег смо ми данас жртве и гријеха свога ради али и гријеха модернога свијета ради.

Васкрсења не бива без смрти... Ево, данас, на крају XX вијека наш народ и наша Црква су по ко зна који пут поново приковани на стуб срама, на Голготски крст. Није то први пут и није лако схватити ово страдање, ово гоњење светосавског народа. Нама се понеки ругају, исмијавају нас: ти Срби само што знају је да говоре о своме мучеништву, о своме страдању почевши од Косова. Они су безуман народ - своје поразе прослављају као своје побједе, нарочито свој Косовски пораз. Међутим, има у томе неке велике истине, већ древни светитељ Цркве хришћанске православне је говорио: тамо гдје је страдање, тамо је Дух Свети. Васкрсења не бива без смрти, страдање је крста

добродјетељ и благо оном човјеку и оном народу који пострада. У неком древном запису сам пронашао како је у Александрији један свети епископ тога времена, Александар, видио једну жену како сво вријеме током службе Божије плаче у цркви. Кад се служба завршила он ће је питати: „Сестро, зашто побогу толико плачеш, шта ти се то догодило? Да ти није муж умро? Није, каже, свети оче. Јесу ли ти здрава дјеца? Јесу. Да нијесте гладни? Имате ли кров над главом? Све нам је то Бог подарио, свети оче. Па зашто, побогу, плачеш?“ А жена ће рећи: „Свети оче, ево већ три године дана немам ниједног искушења, па се питам што ме Бог заборавио.“ Ако је по искушењима, заиста нас Бог није заборавио! Није заборавио ни 1389, ни 1690, ни 1738, ни 1804, ни 1914, ни 1945, ни 1990, ни 1999. године. Ево, данас и овдје међу вама сигурно има оних који су остали без својих огњишта, без својих домова, без гробова својих предака, чије су светиње спаљене, нарочито они који су последњих мјесеци побјегли са нашег светог огњишта косовско-метохијског. Тамо су храмови запаљени. Преко 100 храмова! Чак и они храмови који су опстали у вријеме турског петвјековног ропства, као што је храм подигнут у вријеме краља Милутина у 14. вијеку у Мушутишту - ено, и он је данас претворен у гомилу камења. А да не говоримо о храмовима у Клини, у Ђураковцу, у Истоку, у Сиги, у Брестовику, у Бијелом Пољу, у Ђаковици, у Приштини, Пећи... Мученички храм Свете Тројице у Ђаковици већ једанпут рушен ‘49. од безбожника, ено га поново срушен од нових безбожника под покровитељством савремених европских тирана, званих демократама. Храмови и манастир Свете Тројице у Мушутишту... Манастир Светога Марка Коришког - чувени манастир, вјековно духовно средиште - ено га, данас претворен у гомилу рушевина. Манастир Бинач и други многи храмови и манастири претворени у рушевине, а да не говоримо о многим закланим, киндапованим за које се не зна. Да не говоримо о томе шта је преостало од нашег народа и наших светиња на Косову и Метохији. Да су они данас као у кавезу, као Индијанци што се налазе у резерватима у Америци, тако су данас и Срби у резервату на својој предачкој земљи на Косову и Метохији, под покровитељством НАТО пакта и Уједињених нација. А Пећка Патријашија - ко би сад отишао тамо, видио би

Пресвета Дјева је свједок бесмртног, непролазног људског достојанства. Она је носилац тог достојанства. У њој се остварило то вјечно и непролазно људско достојанство. У чему се оно састоји? Састоји се у том дару Божанском, у тој могућности да се човјек као смртно, пролазно биће причести, сједини са бесмртним Богом и постане једно са Њим. да је сва опкољена бункерима, тенковима, рефлекторима. Јер, да није тога она би већ сагорела и у плам била претворена као и други манастири: Дечани, Гориоч и Грачаница. Велико је и страшно страдање и искушење сишло на овај народ поново на крају XX вијека. Па се питамо: Зашто, Господе, зар није доста? - као што се питао и велики патријарх Арсеније III Чарнојевић: „Зашто Господе? Зашто мој народ и ја морамо бјежати дан-ноћ, без одмора, путевима којима нијесмо ишли и бјежати у туђину?“ Зашто Господе оволики народ са Далматинског Косова, из Славоније и из других крајева Босне и Херцеговине, са Косова и Метохије - ево га, данас хиљаде, сто-

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

септембар 2010 / број 202

IZ SADR`AJA:

14. • предсједник Србије Борис Тадић на Цетињу

Ходите у заJедништву

путевима предака

16. • АЛЕКСАНДАР Вујовић

90 година од васпостављања

Српске Патријаршије

Може ли jедно зависно друштво

да учи младе слободи?

26. • превод: Митрополит АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

КЊИГА ЈЕСТИРИНА

49. • разговор са Наташом Нинковић

Црна Гора 1,20 € Србија · 100 Дин.Аустрал 3,5 €; за Америку $6; за · Република Српска 2,5 КМ · ·· за Европу ију 10 AUD ·

18. • Архиепископ атински и цијеле Грчке Јероним

Изабрана дјела Архиепископа цетињс ког и Митрополита црного рско-приморског Амфил охија

НЕМА НИЧЕГА БЕЗ ИСКРЕНОСТИ Богословље 7 Чудо 20 Мајке хришћанке 36 Путопис 40 Медицина 52 Хронике 55

Фотографија на насловној страни: Митрополит Амфилохије са дјецом на XI Дјечјем сабору.

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске Директор: протојереј-ставрофор Радомир Никчевић Савјет часописа: епископ диоклијски Јован (Пурић), протојерејставрофор Момчило Кривокапић, протојереј-ставрофор Радован Биговић, јеромонах Димитрије (Лакић), Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић Главни уредник: протосинђел Кирило (Бојовић) Оперативни уредник: Рајо Војиновић Дизајн часописа: Мирко Тољић, Владимир Јакшић Секретар редакције: Татјана Марјановић Редакција: протосинђел Јован (Ћулибрк), протојереј Гојко Перовић, протојереј Велибор Џомић, игуман Петар (Драгојловић), јеромонах Никодим (Богосављевић), јереј Саво Денда, јереј Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах Павле (Кондић), монахиња Стефанида (Бабић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић, Весна Тодоровић Сарадници: ђакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Сања Радовић, Марија Живковић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Драгана Керкез, Јелена Петровић, Милана Бабић Лектура и коректура: Ивана Јовановић Фотографије: +Живота Ћирић, Зоран Тричковић, Жељко Шапурић, Јован Радовић, искушеник Павел (Алексејев) Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234-222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд, тел: 011/369-0757,369-0705 e-mail: svetigora.urednik@gmail.com Штампа: , Суботица INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT: COBADEFF /400876825101 EUR /400876825100 Other Currencies NLB Montenegrobanka AD Podgorica SWIFT CODE: MNBAMEPG /ME25530005120005043078 "MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS" 81250 CETINJE MONTENEGRO

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИ ЊСКА  ГОДИНА XIX  УСПЕЊЕ  СЕПТЕМБА Р 2010. г.  БРОЈ 202

тине хиљада - остао без свога огњишта, без својих домова, без својих храмова, поскитан по свијету пред очима читавог свијета? И да буде загонетније оно што се догађа, не само што је поскитан, него нико и не види колико је дубока његова рана и колико је дубоко његово страдање. Кажем ја неким моћницима који су ових дана долазили у Пећку Патријашију: наше новије страдање почиње ‘41. Године - ми од ‘41. године сунца нијесмо видјели. Прво окупација, па онда братоубилачки рат и револуција, па онда мрачни бољшевичкотитоистички тоталитаризам, који је тако дубоко згазио светињу душе овог народа и оскрнавио ту душу и ко зна да ли ћемо се од те прљавштине, те гадости и тога мрака икада више моћи ослободити. Па кад смо мислили 90-тих година: ево, Бог нас посјетио и помиловао - тек онда је кренуло све како не треба, тек онда се народ нашао на новом распећу.

svetigora / 2010 / септембар

...Страдање је крста добродјетељ Већ је Симеон Богопримац рекао Пресветој Дјеви да ће мач срце њено пробости, што се догодило на распећу њеног Сина Јединородног. И то што се догодило са Христом, вјечном правдом Божијом, истином Божијом- то се несумњиво догађа и са свим оним људима у историји који су носиоци те правде, те истине Божије.

Ми смо, браћо, грешан народ. Ми смо свегрешан народ и то види Бог, а и ми то видимо. Много је зла у нама. Много је маловјерја у нама, много је невјерја у нама, много је безбожништва у нама, много је прљавштине моралне у српском народу. Много је мрака у нама, много је мајки чедоморки у српском народу - међу ријетким земаљским народима. Много је омраза у нашем народу. То видимо и ових дана - гледамо, па зебемо шта ће се још догодити крајем овога вијека и почетком новога. Много је у нама онога што унижава наше достојанство. Али, без обзира на све то једну утјеху имамо ми смо страдални народ. Бог нас походи искушењима и Бог нас походи часним крстом Својим, што значи да нас воли Бог, да нас Бог није заборавио. Јер, док смо на распећу, али притом благосиљамо Бога - има за нас наде, има за нас спасења. Зато је велика и дивна ова ријеч Пресвете Дјеве: Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу спасу моме. Нема љепше пјесме коју би данас запјевао овај светосавски род српски осим те пјесме Пресвете Дјеве. У овој тузи, у овом јаду, изгнаништву, мраку, у овој несрећи нема нам друге, него да запјевамо ту радосну пјесму Пресветој Дјеви у нади да ће добро побиједити зло, да ће мржњу разагнати љубав, да ће свјетлост обасјати и разагнати таму и у нама и око нас. Да ће Бог вратити утјеху и подарити онима који су безујтешни, да ће Бог поново сабрати и прибрати овај народ и вратити га оном путу којим је он ходио вјековима - светосавском путу. Зато, и ове свете ноћи запјевајмо. И они који су тужни, који су радосни и који су прогнани и који су уцвјељени и који су остали без хранитеља својих - има их овдје и таквих, не мало - запјевајмо ту радосну пјесму Пресвете Дјеве. Јер, јачи је Онај Који је у нама него ли силе демонске које су око нас. То нам свједочи сва историја, само уколико будемо обновили своју вјерност Христу Богу, очистили себе од гријеха и вратили се правом, истинском путу Божијем. Нека би молитвама Пресвете Дјеве Господ погледао и на наш народ и нека би Господ благословио и наше страдалнике на Косову и Метохији који су на распећу! Нека би Бог подарио и нашим главарима мудрости и разума да не воде народ у земљу недођију, него да изведу народ на прави, истински пут и да му допусте да обнови своје достојанство, своје заједништво, свој мир и своју слогу - оно што нам треба. Нека би Бог молитвама Пресвете Дјеве и све људе и све народе обновио силом Својом и обновио у људима то осјећање вјечног и непролазног достојанства и знање које нам дарује Пресвета Дјева. Јер, сви земаљски народи - не само наш - призвани су да иду тим путем и да се обнављају том силом, снагом и тим знањем, мудрошћу и животом и свјетлошћу, истином и правдом коју нам је Пресвета Дјева родила и коју је оставила остајући међу нама, преставивши се животу. Она, која је мајка живота. Господу нашем, дивном у Пресветој Дјеви и у свима Светима, свима страдалницима и мученицима нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. Бесједа изговорена у манастиру Савина на Успеније Пресвете Богородице 1999. г.

МОЛИТВА СРЦА

архимандрит ПЛАКИДА Десеј септембар / 2010 / svetigora

есто се дешава да изразе „Исусова Бог види како се он бори и приморава себе, док његово срце молитва“ и „молитва срца“ то не жели, Он ће му дати истинску духовну молитву, истинску употребљавамо као еквивалентне. љубав, истинску благост, састрадавајуће срце, истинску Ако се овим изразима да њихово пуно доброту, једном речју, Он ће га испунити даровима Светога значење, ако се они разумеју у њиховој Духа“. пуној снази, они нису еквивалентни. Ово у великој мери расветљава ствари. Свети Макарије нас учи Исусова молитва може да буде, у да треба прво да творимо врлине и молитву и када не осећамо зависности од степена духовне жељу за тим, храбро и приморавајући себе, само зато што реч зрелости, или „делатна молитва“ или Божија то захтева. Ово не значи да је Божија благодат одсутна. молитва срца. Без ње ми не би могли ништа да творимо, али је њено присуство Шта је Исусова молитва? Неки неприметно. Имамо утисак да све зависи од наших напора, да више воле да говоре о „молитви напорним веслањем покрећемо своју барку. И потребно нам је Исусу“. Мислим да се овде ради о да увек наново отпочињемо ово делање, да се враћамо речима неразумевању разлога због којег молитве сваки пут када обраћајући пажњу приметимо да се наш кажемо „Исусова молитва“. Ова ум смућује расејаношћу. молитва није просто молитва упућена Ово је прва фаза Исусове молитве. Још увек не можемо да Христу. Много других молитава, у говоримо о „молитви срца“.[...] литургијским служебницима или у Свети Макарије у наставку горе цитираног текста настоји на молитвеницима, je упућенo Христу. чињеници да овај напор треба да се прошири на све врлине, а Оне се ипак не називају Исусова не само на молитву, која не може да се изолује од целокупног молитва. духовног живота: Оно што је својствено Исусовој „Ако неко немајући молитву, приморава себе само на молитву, молитви јесте најпре да се она састоји да би задобио њену благодат, али не приморава себе на благост, од имена Исусовог, које представља смиреност, љубав, и на друге Господње заповести, не бринући њену суштину.[...] се, не трудећи се и не борећи се да задобије ове врлине у пуној Исусово име је реч-икона. мери када то зависи од његове воље и слободног избора, Изображавајући личност Христа, понекад ће му бити делимично дата, по његовом тражењу, Богородице или неког светитеља, благодатна молитва у починку и радости Светога Духа. Али икона постаје место њиховог присуства, што се тиче његовог опхођења оно се не мења. Њему исијавања благодати и њиховог недостаје благост, зато што се није потрудио да је задобије заступништва за нас. Због чињенице да нити се припремио да је прими. Недостаје му смирење, представља Христа, његову Свесвету Мајку зато што га није тражио и није приморавао себе да би или неког светитеља, њеним посредништвом, га задобио. Он нема љубави према свима зато што ми се користимо духовним зрачењем, снагом се није побринуо о њој, није је тражио у молитви, Васкрслог Христа или милосрдним присуством нити делатно. Њему недостаје вере и поуздања у светитеља или светитељке, који нас заступају на Бога; не познајући самога себе, он није уверен сасвим посебан начин када целивамо њихове иконе. у своје сиромаштво и није уложио напор да у У истом смислу, и када се молимо Исусовом молитвом, својој муци тражи од Бога чврсту веру у њега име Исуса које изговарамо је на неки начин икона и истинско поуздање. “ Христова, и преко овог божанственог имена, мада је оно Свеукупност ових напора сачињава оно по суштини људска реч, дотиче нас се обожавајућа енергија што Оци, од Евагрија Понтијског називају Христа Васкрслог. То је нека врста свете тајне, видљиве делатни део духовног живота (πραξιV). стварности преиспуњене делатним присуством Христа. Одатле Када се човек очисти од својих страсти потиче снага и моћ призивања преслатког имена Исусовог. и порока, када достигне истинско Али, када ова молитва може да се назове молитвом срца? Неколико смирење и када Бог нађе за добро, одломака из „Духовних беседа“ Светог Макарија Египатског, Он ће му дати дарове Светог Духа; помоћиће нам да ово разумемо: тада започиње друга фаза духовног „Када се неко приближава Господу, треба најпре да приморава себе живота, сазерцатељна фаза на вршење добра, чак и ако његово срце то не жели, чекајући увек (θεωριa). Божију милост са непоколебљивом вером. Немајући љубави, нека Човек дакле, не треба више са приморава себе да воли, немајући милостиво срце, нека приморава напором да покреће своју барку, себе на састрадавање, нека приморава себе да подноси презир, да него треба да рашири једра, да остане миран када га ниподаштавају, да се не вређа када га сматрају употребимо опет поређење ни у шта и бешчасте, по речи: „Не сматрајте сами себе мудрим“ (Рим 12, Светог Јована Лествичника, да би 16). Немајући духовну молитву нека приморава себе на молитву. Када се препустио руководству Светога

bogoslovqe

ИСУСОВА МОЛИТВА И

Духа, односно унутрашњим просветљењима и божанским двиговима које ће Дух у њему подстаћи, омогућујући му да дела спонтано, са лакоћом и радошћу. Онај ко заиста хоће да угоди Богу, да добије од Њега небеску благодат Светога Духа, да узраста и да постане савршен у Духу Светом, треба да приморава себе на извршавање свих заповести Божијих и да њима подчини своје срце које то не жели... Тако, молећи се и преклињући Господа, биће у потпуности услишан, примиће благодат да окуси Бога и биће причасник Светога Духа и тако ће учинити да се умножава и да расте благодат која му је била дана и која налази своје место одмора у његовом смирењу, његовој љубави и благости. Сами Дух му ово дарује и учи га истинској молитви, истинској љубави, истинској благости, на које је он приморавао себе (...) Сами ће се Дух молити у нама, учећи нас истинској молитви, коју ми сада не можемо да поседујемо, чак и када приморавамо себе. Само тада можемо да говоримо о „молитви срца“, „духовној молитви“, или о „примању Светога Духа“. Свакако, ова фаза духовног живота садржи различите аспекте и не искључује тренутке беспомоћности и напуштености од стране Господа, ради педагогије. Исусова молитва и овде налази своје место, али могу да се пројаве и друга стања молитве вођена Светим Духом. Метод за достизање

svetigora / 2010 / септембар

Ипак, можемо да кажемо да Исусова молитва, изговарана у делатној фази духовног живота, може да припреми душу више него други облици молитве. У ствари, она води извесном осиромашењу дискурзивног схватања, она не подстиче разум на размишљања, на мноштво разматрања. То је једноставно мољење душе пред Христом, које већ садржи велико поједностављење умне активности и које тиме води човека откривању његових унутрашњих двигова (инстиката) урезаних у њега Светим Духом, који чине саму суштину молитве.

овога не може да постоји јер све зависи од благодати Божије и од човековог смирења. Ипак, можемо да кажемо да Исусова молитва, изговарана у делатној фази духовног живота, може да припреми душу више него други облици молитве. У ствари, она води извесном осиромашењу дискурзивног схватања, она не подстиче разум на размишљања, на мноштво разматрања. То је једноставно мољење душе пред Христом, које већ садржи велико поједностављење умне активности и које тиме води човека откривању његових унутрашњих двигова (инстиката) урезаних у њега Светим Духом, који чине саму суштину молитве. Блажен је човек који познаје своју слабост, јер ово познање постаје за њега основа, корен и узрок сваког добра. Јер, када неко позна и истински осети своју слабост, он учвршћује своју душу против раслабљености која помрачује познање и повећава своју будност. Али, нико не може да осети своју слабост ако му се не дају, макар и у мањој мери, искушења која ожалошћују тело или душу.

Уочавајући своју слабост и Божију помоћ, он ће одмах познати величину ове. [...] Када човек зна да му је потребна божанска помоћ, он повећава своје молитве. Што се више моли, његово срце постаје смиреније, јер не можемо да се молимо и да тражимо без смирења. „Срце скрушено и смирено, Бог неће одбацити“ (Пс 50,17). Док се срце не смири, немогуће му је да избегне расејавање јер смирење сабира срце. Када се човек смири, одмах га окружује милост Божија и срце осећа божанску помоћ. Оно открива да у њему расте снага која га утврђује у поуздању. [...] Од тада човек налази радост у молитви пуној вере. Његово срце је просветљено поуздањем. Он је далеко од некадашњег слепила и једва изговаране молитве. Пошто је ово схватио, он поседује молитву у својој души као ризницу. Његова радост је тако велика да се његова молитва претвара у поклик благодарења. То је рекао онај који је дефинисао сваки аспекат духовног живота: „Молитва је радост која проузрокује благодарење“. Овде говори о оној молитви која претпоставља познање Бога, односно која долази од Бога. Човек се од сада моли без тешкоће и труда, као што је то био случај пре него што је осетио ову благодат, у радости срца и одушевљењу непрестано се у њему рађају благодарноделатно покрети, он непрестано нечујно преклања колена. Преплављен одушевљењем и запрепашћеношћу пред искуством благодати Божије, он неочекивано подиже глас, хвали и слави Бога, увећава благодарења, говори у крајњем одушевљењу. Онај који је истински, а не замишљено, стигао до овог стања, и који посматра све ово у самоме себи и који је уочио различите аспекте благодати, благодарећи свом великом искуству, познаје ово о чему се говори и зна да овде нема ништа противно истини. Нека од сада престане да размишља о испразним стварима и пребива са Богом непрестаном молитвом, испуњен страхом и ужасом при помисли да буде лишен изобиља ове потпоре. Сва ова добра за човека долазе од признања његове слабости. Наиме, у својој великој жељи за Божанском помоћи, он се приближава Богу истрајавајући у молитви. У оној мери у којој се он приближава Богу по унутрашњем расположењу, Бог се приближава њему Својим даровима и не лишава га Своје благодати због његовог великог смирења. Он је сличан удовици која није престајала да преклиње судију да је одбрани од њеног противника (Лк 18,15). [...] Праведник који нема свести о својој слабости ходи по ивици мача и није далеко од пада нити од дивљег лава, односно од демона гордости. У ствари, ономе који не познаје своју сопствену слабост недостаје смирења, а ономе коме недостаје смирења недостаје савршенство. [...] Зато и Господ даје светима средства да стекну смирење, имајући срце скрушено и пламену молитву, да би они који Га воле могли овим смирењем да Му се приближе. Често их страши природним страстима, падовима због срамних и нечистих помисли; често увредама, неправдама и осуди од људи; понекад болестима и телесним немоћима; понекад сиромаштвом и недостатком потребног; понекад мучењем претераног страха, остављеношћу, отвореним ратом који води нечастиви који проузрокује ужас, понекад опет другим погибељним стварима. Све се ово дешава да би људи могли да имају средства да постану смирени и да се не би раслабили немарношћу. Може да се ради о стварима које онај што се бори треба сада да претрпи или о страху од будућих ствари. У сваком случају, искушења су неопходна за добро људи. Изворник : SOP, n0327, април 2008. Са француског: сестринство манастира Бања

reporta`a

РАЈО Војиновић

Прослава Петровдана на Цетињу

Сабор на мјесту апостолском

егово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Г. Јован служили су 12. јула, поводом Петровдана, Свету Службу Божију у Цетињском манастиру. Саслуживало је свештенство и свештеномонаштво из Митрополије црногорско-приморске, из других епархија СПЦ и из других помјесних Православних Цркава, уз појање хора „Свети Сава“ из Подгорице. „На овај саборни дан у овој светињи Пресвете Богородице, код ћивота Светог Петра Цетињскога, у свјетлости Светих апостола Петра и Павла, прослављамо и Светога Петра

Цетињскога“, рекао је владика Јован у литургијској проповиједи бројним вјерницима сабраним из разних крајева Црне Горе, „Увијек треба да преиспитујемо своју вјеру саборним живљењем и саборним умом. Ево те прилике, ево благослова овога дана који ће нам дати одговор на наше недоумице. И добро је кад човјек пита и запита се над собом гдје је. Да ли смо заиста те јаке вјере апостолске, да ли заиста осјећамо немоћ као апостол Павле приликом толиких откровења.“ Након Литургије епископи су предводили литију до Ћипура, гдје се налазе темељи старог Цетињског манастира и древног храма Светих апостола Петра и Павла.

септембар / 2010 / svetigora

svetigora / 2010 / септембар

Потом је благосиљан славски колач, а онда је митрополит Амфилохије одржао бесједу. „Ево нас и ове године на овом апостолском мјесту, на темељима древног храма посвећеног првоврховним Апостолима. Ове године обиљежавамо и прослављамо, поред овога дивнога празника, и два знаменита догађаја новије историје Цетињске митрополије и Православне Цркве Српске. Ове године обиљежавамо деведесет година од упокојења знаменитог митрополита Црне Горе и Брда Митрофана Бана. Много је онога што би требало рећи о овом великом и дивном архијереју Цркве Божије. Други догађај, друга личност које се сјећамо, јесте његов наследник на столици црногорских митрополита, некадашњи пећки митрополит, а потоњи патријарх српски Гаврило Дожић. Упокојио се прије шездесет година, 1950. године у Београду. Добро је да се сјетимо данас ове двојице јерараха наше Свете Светосавске Цркве, јер су они записали своја имена у књигу живота. Нека би им Господ подарио рајско насеље, а нама да наставимо њихово свето дјело, апостолско дјело, дјело које су они наставили од својих претходника, дјело утврђења јединства Светосавске Цркве и дјело утврђења Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве“, рекао је владика Амфилохије. На крају светковине у Богословији Светог Петра Цетињског је приређена славска трпеза љубави.

Литија од Цетињског манастира до Ћипура

Освећење славског колача на темељима древне цркве Св. апостола Петра и Павла

Свако лоше време истакне

Током посјете Митрополији црногорскоприморској у јулу ове године наш познати сликар Коста Брадић је дао интервју за радио Светигору. Говорио је о свом умјетничком путу, познанствима из младости са митрополитом Амфилохијем, епископом Данилом Крстићем,преподобним о. Јустином Поповићем, патријархом Павлом... О раду за који је добио три међународне награде, о будућем раду на Храму Христовог Васкрсења у Подгорици...

септембар / 2010 / svetigora

који је много важнији од онога ка чему сте пошли. И тако се то десило да сам избацио са фреске контуре тамних површина и међу њих убацио белину, бело. И одједном се десило да је онај део који ја урадим добио једно извесно олакшање, десило се нешто... Мало је незгодно да ја говорим о томе, тако кад говоримо то је као нека врста хвалисања, али на известан начин говорим као да то није моје. Као да је мени то дато и сад сам принуђен да са Вама разговарам о томе како сам ја то добио, како сам ја постао богат... Знате, незгодно... Кад Вам се да такво богатство онда Ви треба да га пренесете другима... Десило се нешто лепо, нешто што човека освежава. Десила се једна лепота. Појавила се таква лепота која на неки начин човека подиже, диже га, осмишљује га. Нисам веровао да сликарство може нешто тако да уради. Међутим, сад ми кажу неки људи, који су видели те моје слике, да су радост, да су веселе и да уживају у томе. То је велики комплимент и ја сам захвалан што сам могао да њима пружим то што је мени дато. Ми ћемо овде у Црној Гори имати прилику да видимо то што Ви радите. Ако Бог да треба да почну радови на мозаику на храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Онда ћемо моћи и ми да се радујемо и уласку у храм и Светој служби и ономе што видимо. Ако Бог да. Не бих да говорим ништа ни о чему док се то не уради. Ако Бог да да буде, бићу ја заједно у радости са вама.

С обзиром на то да је иза Вас велико сликарско искуство ја би жељела да овај разговор започнемо једним освртом на почетке Вашег стваралаштва. а сам као прво ишао на Академију за примењену уметност. Доцније сам прешао на Ликовну академију, јер сам осетио да имам већи смисао за ликовну уметност него за дизајн, тада је то била примењена уметност сада се то назива дизајн. Завршио сам ту школу која је била под великим утицајем европског сликарства, највише француског. Уосталом, читаво кретање које се дешавало у Европи одражавало се на нас у Југославији. Кад сам шездесетих година стигао у Париз нисам могао веровати да ћу видети оригинале дела које сам гледао у библиотеци преко репродукција. Просто је за мене то било чудо. То је била младалачка занесеност: читав је мој младалачки живот био концентрисан на уметност, на сликарство. Наравно, то пролази: кад вам се пружи прилика да одете у Париз и да видите париске музеје и све остало онда касније, како се формирате, тражите нова сазнања и нове поставке. Пронашао сам нов начин гледања и рада, то је била медијална концепција. То мора да се види, то не може да се објасни. Постали сте добитник три међународне награде... Негде 1967. или 1968. године добио сам три међународне награде. То је било у другом периоду мог стваралаштва, када сам пронашао једно гравирање са иглама, што мени у шали кажу гребање... На тај сам начин могао да извучем невероватне светлосне ефекте. Ишао сам на ту светлост и имао могућност да савладам материју са тим, да то више не буде ни платно, ни боја, него ми је био концепт да то буде светлост. Да ли се то супротставља ономе што сте учили на Академији и ономе за што сте рекли да је европска концепција сликања? Није било супротности, то је била једна надоградња. Када се ви бавите нечим и истражујете онда већ имате основу у нечему, тако да је искуство које сам стекао у првом периоду ушло у овај други део и обогатило га. Отуда је произашао тај дуални свет, свет у коме живимо и свет коме одлазимо. То је за мене било решење: да направим слику која ће бити оправослављена, духовна и која ће стајати на зиду. На изложби у Прогресу 2003. г, коју је отворио митрополит Амфилохије, су свештеници питали патријарха Павла да ли таква уметност може да уђе у храм. А он им је одговорио, то је било око Божића: „Ово је божићна химна“. Врло ми је драго што је патријарх Павле био на свим мојим изложбама. Новинари и људи који се баве уметјношћу и пишу о томе Вас након рада на храму Светог Саве пореде са Андрејем Рубљовом... Ја сам ушао у састав екипе која је радила на уређењу Храма када ми је митрополит Амфилохије рекао: „Ајде Коста, ради Светосавски храм“, негде око 2003. г. Почео сам да радим, без икаквог решења, просто сам почео да радим, чак сам и остао сам, радио сам и рекао: „Ово ће бити мој монашки сликарски живот.“ Мислио сам - радићу годину, две, међутим отегло се шест година пуних. И данас ми говоре како ћу ја то радити, ја не знам хоћу ли, нико ми званично није рекао. Но, то није толико ни важно, важно је што сам ја радећи то открио неке друге вредности које могу да се примене на све храмове. Ја не кажем да сам ја то открио. То ми је дато. Као да идете у једном правцу, па откријете сасвим други који не очекујете, а

razgovor

праве вредности

svetigora / 2010 / септембар

Наравно да сте се кроз школовање и сликање упознали са Византијом, али одакле порекло води Ваша садашња преокупација управо Византијом? 1970. г. сам путовао са ћерком и женом у Атину. Тамо су онда били оци Амфилохије, Иринеј, Атанасије, Артемије... Када смо дошли тамо, они су ме упутили на оца Стаматиса. Отац Стаматис је у то време био војни лекар, а почео је да се бави иконографијом. Његова госпођа, пошто је знала да сам ја сликар, је хтела да нас одведе код иконописаца Лепуре, познатих грчких иконописаца који су парализовани до пола. Дошавши код њих, рекао сам мојој госпођи и ћерци да не иду код њих пошто су болесни него ја ћу ићи код њих. Кад сам отишао тамо видео сам два светитеља, са лица им је зрачила светлост. Брзо сам се вратио одатле, узео моју девојчицу Марију и довео је. Један од њих је ставио на крило и певао јој је... Ја сам гледао и нисам могао да верујем да сам у друштву светитеља. Шта се испоставило касније? Моја ћерка је отишла у искушенице. Jа сам инситирао да ми породица буде хришћанска, за остало ме није интересовало шта ће бити: професори, мајстори, шустери... Било ми је битно је да су хришћани. И Марија је дошла дотле да је хтела да се замонаши. Било јој је седамнест или осмнаест година и била је у Ћелијама. Отац Јустин

се већ упокојио, преписивала је његове проповеди. Касније је отишла код митроплита у Вршац, а иза тога је отишла код оца Стаматиса да учи иконописање у Атини. Сада је удата, муж јој свештеник, и има још мало да заврши теолошки факултет. Анастасија је такође удата, муж Воја завршава теологију, живе у Беранама, ако Бог да и она ће бити попадија. А Наташа је завршила Вишу ликовну школу – Академију трогодишњу, живи у Београду и удата је за једног врло интересантног човека кога је упознала у Цркви. Имам петоро унучади: четири девојчице и од сина сина, који се по мени зове Коста, а ја сам добио име по мом деди који је учествовао у Првом светском рату одакле је донео дневник исписан невероватно... Да ли то све што сте испричали има везе са свјетлошћу коју спомињете и на добијању које радите? Шта за Вас значи та свјетлост? Ја сам само могао да Вам је објасним преко ових светитеља које сам видео. Нема другог објашњења. Ако из слике излази та светлост то је већ нешто урађено, али како ће човек да је види то је ствар његова. Не може човек који нема у себи светлости нимало да светлост види. Све зависи од човека - како он то прима. Људи примају пуно ствари не знајући да су их примили. То се десило са мојим сликарством. То су та искуства која се дешавају. О којима се не пише, о којима се не говори. Једноставно, цели концепт једног васпитања или учења тако иде једном линеарном линијом која се не мења, која се прима. Не вреди вам осећај маштања, ако немате осећај примања.

Било би занимљиво да чујемо нешто о вашем дружењу са блаженопочившим владиком Данилом Крстићем. Једног дана закуцају на наша врата студенти, мој атеље је одмах близу Патријаршије, отварамо врата и видимо два студента која носе велико прасе на ражњу. „Одакле сад ово прасе? Ми то нисмо поручули“, кажем ја. „Ово је послао владика Данило“, кажу они. Владика је служио негде у Војводини, а тамо је обичај био да часте владику прасе. Како владика није јео месо, он га је послао нама. Други пут одједном торта се појавила једна... Он је био мало и мученик. Један од најобразованијих, неколико језика је говорио, али та његова скромност, то поједностављење, вера која је невероватна, која се никада није исказала, нити се показала. Ишли смо заједно код о. Јустина... Живели смо један другарски или пријатељски живот. Имао је у себи неке невероватне особине, али кад бих сад причао о њима то би било безначајно - само то живљење са њим је било значајно. Имао је велику веру и стрпљење. Увек је имао некога са ким је делио ручак. И кад му је бивала слава могли сте видети људе, сиротињу или клошаре, како дођу да се нахране. Посјећујете ли мјеста гдје почивају Ваши пријатељи? Владика Данило је у Ваведењу. Одем. На овим врућинама морам да се сачу-

септембар / 2010 / svetigora

Разговор водила Весна Кривчевић Дијелови разговора преузети са сајта радио Светигоре.

вам јер увек имам пуно посла, доста радим и морам да пазим, понекад не могу да одем ни на Литургију, јер морам да се добро одморим да бих могао да радим. А понекада немам ту снагу да се подигнем да одем на Литургију. Зато се стално молим. И баш о. Дејану кажем да не могу понекад да дођем, на шта ми он каже: „Добро, молитве ће твоје се принети на Литургији.“ Морам да се сачувам, јер знам да кад дође нешто тешко да ћу све морати да одболујем. Врло сам осетљив. Љут сам на то што нам говоре о тим несрећама које се дешавају наоколо, јер смо беспомоћни да им помогнемо. Јер њихов извештај је на један лош начин дат, не на онај добар да би ми могли да се помолимо за страдања која се дешавају у свету, него да нас уплаше. И јако се плашим тога. Рецимо, кад ми се отац упокојио нисам желео да га видим упокојеног, хтео сам да ми у сећању остане жив. Велики сам поборник живота, а велики непријатељ смрти. Када човек помисли о Васкрсењу, да ћемо сви живети један други живот, то је велики осећај... А понекада ми дође у некој супротности, па то отпатим - ако то није тако шта ћемо да радимо? Па кажем мом зету свештенику, а он каже: „Коста то се дешава, немој да патиш, избриши то као да није ни било.“ Лоше помисли Вам убаце у неком тренутку када нисте сигурни. И да помислите за неке ствари оно најлошије о њима, а не оно најбоље. То десило неколико пута код мене и онда сам се борио. Стекао сам и једну пријатељицу, игуманију у Сокетини, тамо сам радио један мозаик Богородичин велики. Причала ми је какве је она несреће доживела. Направила је у дворишту крст висине 40cm: „Била сам у болници и такве сам имала нападе нечастивог док сам направила тај крст.“ Када ћете доћи у Подгорицу? Када ће почети радови на мозаику Храма Васкрсења Христовог? Ових дана идем за Београд. Морам да организујем све што треба, уговоре и да људима који раде обезбедим материјална средства, јер без тога не може да се почне да се ради, неће нико на причу да почиње да ради. Ако Бог да да нађем људе који ће то да раде како треба. Важно је да људи добију добру понуду, јер такве ствари се не могу мерити новцем. Мени је незгодно, јер морам да будем ревизор, све да пратим, да видим, да камен одабирам... Јесте ли обишли храм у Подгорици? Јесам. Сјајан је задњи део са рељефом. Ви нисте свесни шта је то урађено, ни митрополит није свестан, нико није свестан. Те громаде са уклесаним деловима, оне су пејзаж Црне Горе. На чудесан начин су направљене. Нигде није такво нешто направљено. Да је камен само тако остао то не би исто значило, али са уклесаним деловима унутра, то што у томе постоји живот, то је историја Црне Горе, то је чудо над чудесима. Кад сам видео како је то направљено, са којом љубављу су исклесани ти рељефи у том камену и те велике громаде које их окружују: никада нико жив такав пејзаж Црне Горе није направио. То ће бити чудо, чудо да дођу људи да гледају да се чуде како је то урађено. И видите: свако лоше време истакне велике вредности. Плашим се да унутрашњи део на неки начин не буде адекватан. Надам се да ћу ја моћи на неки начин да се изједначим са тим. За велике ствари су потребни велики људи, не желим да понижавам никога. Не може мали човек да прими вредност, мора то тако да буде. А друга једна ствар: човек који је окружен са свих страна не може да се ослободи тога што је око њега, мора да буде потпуно слободан без икаквог утицаја наоколо и да буде врло јак и да буде ауторитет и да има власт. То су Медичи могли да раде пошто су били врло имућни. Ми у Србији тога немамо јер нам не дају тај медиокритет и та Европа нам не да. Знате какве ми таленте имамо... Тако мала земља, а имамо најлепшу поезију на свету, такве поезије нема... А поезија долази из дубине, док литература се пише из главе. Сликари између два рата су полудели од франсцуских који нису хтели да им направе изложбу. Пеђа Милосављевић, Лубарда... ма има њих 50, не зна се ко је бољи од кога, али велике силе недозвољавају културу малих, она се увек бојкотује.

Митрополит Амфилохије са предсједницима пред кивотом Светог Петра

Ходите у заJедништву Предсједници Србије и Црне Горе посјетили Цетињски манастир

svetigora / 2010 / септембар

путевима предака

склопу званичне посјете предсједника Србије историје. Он је започео ослободилачки покрет не само Црне Бориса Тадића Црној Гори предсједници Горе, него свеукупног Балкана оним знаменитим биткама на Црне Горе и Србије Филип Вујановић и Борис Мартинићима и на Крусима, а ви сте, господине предсједниче Тадић посјетили су 8. јула Цетињски манастир Вујановићу, данас на његовом мјесту као предсједник сави цјеливали мошти Светог Петра Цетињског, десни- ремене Црне Горе. Свети Петар Цетињски је подстакао воцу Светог Јована Крститеља и честицу Часног Крста жда Карађорђа на ослободилачки покрет, онога Карађорђа Господњег. о коме је његов наследник Петар Други Петровић Његош Двојицу предсједника је у порти Цетињског мана- пјевао да он ‘диже народ, крсти земљу а варварске ланце срустира дочекала манастирска братија предвођена ши‘ надахнут дјелом свога великога претходника Светога ПеВисокопреосвећеним Архиепископом цетињским тра. А ви сте, господине предсједниче Тадићу, на ономе мјесту Митрополитом Црногорско-приморским Господином које је у Србији имао Карађорђе. Ваш данашњи сусрет је наАмфилохијем који је високе госте бесједом поздравио ставак тог сусрета и прожимања вјековног двије државе, и Црне Горе и Србије. Нека би ваш сусрет уродио плодовима на у манастирској цркви. „Овај манастир посвећен је Пресветој Богородици и добро и Црне Горе и Србије какве су жељели, какве су запоЦетиње је вјековима под њеним Покровом. У наше чели ова двојица витезова Србије и Црне Горе.“ вријеме овдје је дошла још једна Светиња. То је Фи- Захваљујући митрополиту на лијепим ријечима добродолермска Богородица, тако да је још и тиме град постао шлице, предсједник Вујановић је посебно нагласио част што градом Пресвете Богородице“, рекао је Владика. се налази испред велике светиње која завређује поштовање. „Свети Петар Цетињски је изузетна личност наше „Свети Петар Цетињски је творац црногорске државе који је

РАЈО Војиновић племенску заједницу претворио у државу и са правом за живота упутио на оно што се десило након његове смрти – то да буде светац који ће се вјечно памтити и вјечно поштовати. Један је од седморице династа који завређује дивљење, који је светац који обавезује на вјечно поштовање. Хвала вам што се саопштили да је Црна Гора мјесто три велике светиње, од којих су двије овдје. Судбином историје оне су доспјеле у Црну Гору да би показале да она несумњиво треба да шири поруке екуменства и да кроз те поруке показује да овдје треба сви да живимо заједно, у слози, у љубави и у садржају који треба Црква и вјера да подстакну. Ја сам увјерен да то треба да буде мисија свих“, рекао је предсједник Црне Горе. Предсједник Србије се захвалио митрополиту на добродошлици и истакао да му је част да се налази „поред ћивота Светога Петра Цетињског и поред Филипа Вујановића, који се налази као наследник на његовом месту, и поред вас као митрополита. За мене то заиста представља један велики тренутак“. „О повезаности наших људи, народа сведочи недвосмислено много историјских факата и детаља. Као и чињеница да је онај човек који је почео креирање модерне српске државе, Карађорђе, такође пореклом из ових крајева. Као и чињеница да су три велике светиње, Часни Крст, рука Светог Јована и икона Филеримоса такође у Црну Гору дошле из

Предсједник Тадић и настојатељ Цетињског манастира о. Методије

reporta`a

Србије. Све то сведочи о нашој повезаности и о непрекинутом низу. Сасвим сам сигуран да ће тако бити и у будућности поштујући и Црну Гору и Србију и независност и једне и друге земље и посебности идентитета, али и заједнички идентитет“, рекао је предсједник Борис Тадић. Потом су двојица предсједника разговарали са митрополитом о улози Цркве у односима двије државе, а с обзиром на то да је митрополит Амфилохије мјестобљуститељ-администратор Епархије рашкопризренске и косовско-метохијске поменуто је питање проблема повратка расељених и прогнаних са Косова и Метохије, од којих не мали број борави у Црној Гори у тешким условима и оскудици. Сусрету двојице предсједника са митрополитом присуствовали су: амбасадор Србије у Подгорици Зоран Лутовац, савјетник Предсједника Србије Млађен Ђорђевић, савјетник предсједника Црне Горе Соња Томовић Шундић, игуман Цетињског манастира протосинђел Методије Остојић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј Гојко Перовић и секретар Митрополије протојереј Обрен Јовановић. На крају посјете, обје државне делегације су испраћене звонима са древног Цетињског манастира.

На пријему код митрополита Амфилохија

септембар / 2010 / svetigora

jubilej

90 година од васпостављања

Српске Патријаршије

svetigora / 2010 / септембар

ве године навршава се 90 година од оног великог дана када је поново успостављена Српска Патријаршија и Српска Православна Црква, после насилног укидања од стране Турака 1766. год. Скоро кроз читав периАЛЕКСАНДАР од своје историје наша Вујовић света Црква је пролазила кроз бурна и тешка искушења, дијелећи судбину свога народа, али је увијек своме народу била она која ће га водити и чувати у дугим и тешким вјековима робовања. Најприје се подсјетимо да је наш Свети Сава 1219. године издјејствовао самосталност Српске Цркве, и постао њен први архиепископ. Такође се присјетимо и оног великог догађаја и чина када је средњовјековна држава била на врхунцу свог успона, и када је Архиепископија била уздигнута на степен Патријаршије 1346. год. Овај историјски догађај проглашен је на Великом црквено-народном сабору у Скопљу на празник Цвијети за вријеме владавине цара Душана. За првог патријарха је постављен Јоаникије. Скоро пола вијека после тога одиграла се Косовска битка... И поред тих страдања и искушења српски народ је имао у својој Патријаршији вјерног чувара вјере и свог националног бића. Нажалост вијек тада проглашене Патријаршије није био дуг – она је привремено нестала са историјске сцене када и српско царство. Но, Макарије Соколовић успијева да 1557. год. Издејствује њену обнову Патријаршије, покушавајући да постигне ново духовно уједињење српског народа. Црква је уз народ у многим устанцима у наредним вијековима. Тако је под вођством патријарха Јована подигнут устанак против зулума турског. Али овај је устанак нажалост пропао, а сам патријарх Јован је мученички завршио живот у Бруси у Малој Азији 1614. године. У страху од поновних устанака српског народа султановим ферманом је 1766. године

Патријаршија насилно укинута, а Српска Црква је потчињена Цариградској Патријаршији. Но, Црква и даље, иако мученички и страдално, живи и опстаје, чувајући осим вјере и свијест о свом унутрашњем интегритету и националној особености у свим српским крајевима: у Црној Гори, Босни, у Херцеговини... Патријарх Арсеније III Чарнојевић је 1690. године предводио велику сеобу нашег народа преко Саве и Дунава, и успио је да организује Српску Цркву у Аустрији. Такође су и обновљена Пећка патријаршија, Карловачка митрополија и Цетињска митрополија одиграле, свака на свом мјесту и у своје вријеме пресудну улогу за духовна, културна и национална кретања у српском народу. Током свих тих година архијереји који су били духовне вође свог народа гајили су жељу за уједињењем и васпостављањем славне Српске Патријаршије. Након уједињења народа 1918. године, после бурног и крвавог Првог свјетског рата, дошао је прави тренутак и прилика да се она и успостави. Епископи покрајинских Цркава су одлучили да се уједине. Међу првима то одлучују епископи босанско-херцеговачких епархија преко митрополита дабробосанског Евгенија Летице. Они су се сагласили и договорили око уједињења са Београдском митрополијом, и замолили су београдског митрополита Димитрија Павловића и Владу да издејствују отпуст од Васељенске Патријаршије. Након тога, 18/31. децембра 1918. године организује се у Сремским Карловцима прва сједница свих српских православних епископа када је саопштена одлука Карловачке митрополије да се уједини са осталим црквеним областима. Ова прва сједница је организована под пресједништвом митриполита Србије Димитрија, да би друга сједница у Београду била под предсједништвом митропоита црногорско-приморског Митрофана Бана. На овој другој сједници је и одлучено „духовно, морално и административно јединство свих српских православних области, које ће се јединствено дефинисати и уредити својим путем када се цијели Архијерејски Сабор састане и изабере патријарх српски“. До избора патријарха именован је Одбор од 5 епископа, који је имао да извршава све одлуке Архијерејске сједнице. О Духовима 1919. године сви архијереји Уједињене Српске Православне Цркве обратили су се вјерном народу у својим епархијама једном посланицом којом су дефинисана начела уједињења, како би вјерни народ био упознат са дјеловањем својих архипастира у намјери васпостављања јединства Српске

Престолонасљедник Александар и министар вјера др Т. Алуповић са архијерејима уједињене Српске Православне Цркве. С лева на десно у првом реду: митрополити бањалучко-бихаћки Василије Поповић, захумско-херцеговачки Петар Зимоњић, Србије Димитрије Павловић, Црне Горе и Брда Митрофан Бан, епископ темишварски Георгије Летић, митрополит зворничко-тузлански Иларион Радонић, епископи - вршачки Гаврило Змејановић и далматинско-истријски Димитрије Бранковић. У реду иза, такође с лева на десно, епископи - рашко-никшићки Кирило Митровић, жички Николај Велимировић, велешко-дебарски Варнава Росић, горњокарловачки Иларион Зеремски, нишки Доситеј Васић, митрополит пећки Гаврило Дожић и епископ будимски Георгије Зубковић.

патријарх ДИМИТРИЈЕ

септембар / 2010 / svetigora

архиепископа пећких, које ће бити на Велику Госпојину 1924. године. У трон архиепископа и патријараха пећких патријарха Димитрија су увели митрополит дабробосански Петар Зимоњић и митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић. Смирени и умни патријарх Димитрије је био на челу Српске Цркве до 1930. године, да би га на трону наслиједио поносни и енергични Варнава Росић (1930-1938). Њега је наслиједио храбри и неустрашиви Гаврило Дожић (1938-1950), који је у затворима и логорима дијелио судбину стотина хиљада своје духовне дјеце, свога народа и своје Цркве. Након патријарха и исповједника Гаврила, Цркву је водио у новим државним приликама патријарх Викентије (1950-1958). После њега три деценије, за вријеме комунистичке владавине, кормилом Српске Цркве управља Герман Ђорић. За 44-ог патријарха био је изабран блаженог спомена патријарх Павле Стојчевић, који је са своји народом преболијевао ране, и носио све тешкоће, и оне косовске и оне у Босни и Херцеговини, у Српским Крајинам и свим српским земљама. Овај велики и Божији човјек остаће у свом народу упамћен као најсветије лице новије српске историје. Његов лик и његов животни пут и примјер многима ће бити путоказ православно-светосавског живљења у Христу. За 45. патријарха српског, односно 7. од васпостављања Патријаршије изабран је почетком ове године епископ нишки Иринеј Гавриловић. Кроз сву своју историју наша света Црква је чувала свој народ и бринула о њему. Учила је своју паству јеванђелској науци, и чувала га од отуђења пред налетима туђина. Тако да данас, Богу хвала, наша Црква има преко 40 архијереја и епархија. Своје епархије има у Америци, Канади, Аустарлији, Европи. И свуда се брине да окупи свој народ око Христа Господа и његовог угодника Светога Саве, просветитеља и учитеља рода нашега.

Православне Цркве. Крајем године одржана је и трећа сједница архијереја у Сремским Карловцима на којој је усвојен нацрт Закона о проглашењу и успостави старе Српске Патријаршије. Овај закон је био упућен и краљевској Влади, која је затим повела преговоре са Васељенском Патријаршијом у Цариграду за присаједињење неколико епархија и њихових дјелова које су на територији наше државе. То је Синод Васељенске Патријаршије, на основу споразума постигнутог 18. марта 1920. године, својом посебном одлуком од 19. марта и усвојио. Одобрено је да све епархије које су се нашле у новој држави буду присаједињене Српској Патријаршији. Са овом одлуком сагласила се и државна власт својим указом од 17. јуна 1920. године, који је у име краља Петра Првог потписао престолонаследник Александар. Непуна 3 мјесеца после признавања црквеног уједињења од стране државе, предсједник Средишњег архијерејског сабора Уједињене Српске Цркве, митрополит Димитрије, сазвао је за 9. септембар 1920. нову сједницу свих архијереја, која се од тада назива Архијерејским Сабором, на којој је договорено да се на дан 30. августа/12.септембра, који је дан празновања Сабора српских просветитеља обави свечано васпостављање Српске Патријаршије у Сремским Карловцима. Свечаност успостављања и обновљења је обављена у престоној дворани патријаршијског двора. На почетку свечаности предсједавајући митрополит Србије Димитрије је у име 15 архијереја најприје изложио одлуку Светог Архијерејског Сабора о обнови Патријаршије, а потом је тузлански митрополит др Иларион Радонић и прочитао саму одлуку. После тога је министар вера Павле Маринковић прочитао указ краља Петра Првог, којим се потврђује горња одлука Светог Архијерејског Сабора. Свечаност васпостављања завршена је чином благодарења у саборној цркви и читањем одлуке пред вјерним народом. Истога дана овај велики и свети чин је обнародован и на Цетињу, па је у име обољелог митрополита Митрофана Бана „егзарха светог престола пећког“ и првог предсједника Средишњег Архијерејског Сабора, прота Иван Калуђеровић прочитао указ о васпостављању, нагаласивши да је управо у Црногорско-приморској митрополији током вјекова успјешно одржан црквеноправни континуитет и традиција и име Пећке Патријаршије. Убрзо после успостављања Патријаршије услиједио је и избор новог патријарха: 12. новембра 1920. изабран је архиепископ београдски и митрополит Србије, са сједиштем у Београду, а привремено у Сремским Карловцима. Сјутрадан је извршено устоличење у Саборној цркви у Београду. 19. новембра 1922. године патријарх васељенски Мелетије Четврти је предао Томос Св. Синода Цариградске Патријаршије. Потом су кренуле и припреме за увођење у трон

aktuelno

Порука Архиепископа атинског и цијеле Грчке Јеронима Другог на Светски дан борбе против наркоманије

Може ли jедно зависно друштво

да учи младе слободи?

ваке године на овај дан међународна „Сада се већ осјећам поносном, јаком и радосном. Много сам заједница осјећа обавезном потре- се трудила и знам да ако нешто много желим, могу то и да побу да се обрати поводом ужасног бича стигнем. Пуна сам наде за животом, који ме чека после теракоји прождире наше младе и пријети пеутске заједнице. “ Увијек ћу се сјећати Сотирисове искренофизичкој и психичкој цјеловитости мно- сти: „Колико год пута сам се заклео и обећао, никада нисам престао. Међутим, дошао је тренутак када је требало да изгих младих људи - поводом дроге. Данашњи дан јесте, или можда треба да буде, један аберем: да живим или да умрем! Мој избор је био да живим храбри повод за искрену самокритику нас свих, за чист. Сада откривам један нови, предивни свијет унутар мене, освешћење у вези недовољности и хитне потребе свијет који је стваран, који није моја фантазија. Мој циљ је да за сарадњом, за поновно одређивање духовних ко- га поново упознам од почетка и да га живим.“ И многоме ћу се ордината нашег друштва и нашег образовања, да учити од уплаканих очију Јоргоса, који ми је рекао: „Осећам би смо подстакли младе људе ка оптимизму и бор- разочарење не само у самога себе, већ и у друштво које ме је бености, да не буду неодлучни у повратку ка одго- гурнуло ка дроги. Примам снагу са једног мистичног извора ворности, да би могли да кажу одважно „НЕ“ ономе из дубине мог бића, да бих наставио труд да останем чист. Не који ће да им понуди први додир са неком супстан- желим поново да живим у бајкама. Желим живот који су ми ускратили.“ цом која у себи крије смрт. Имао сам изузетну прилику и посебну част да Саосјећам са овом дјецом, разумијем њихову борбу и израпосјетим једно лјечилиште и сусретнем младе чунавам нашу одговорност. Може ли, питам се, једно зависно људе који се налазе у фази лијечења и поновног друштво да учи младе слободи? Зависност, као што је речено, може такође бити „једна укључења у друштвени живот. Видио сам у дубини очију тих младих људи жеђ да револуција, неуспјела револуција, један протест који није напоново нађу живот и осмијех, да се сусретну поново са свакодневницом која их је претекла, видио сам њихову изузетну борбу која чини да излазе као побједници, њихов огромни труд да превазиђу зависност и да превазиђу саме себе. Сачувао сам дубоко у срцу ријечи Константине:

svetigora / 2010 / септембар

Дан Светог апостола Павла. Вечерња служба на Ареопагу, мјесту одакле се Ап. Павле обратио Атињанима (Дап 17, 15-34)

18 Фото: Панајотис Хрисанту

септембар / 2010 / svetigora

Са грчког превео п. Никола Гачевић

Његово Блаженство Архиепископ атински и читаве Грчке Г. Г. Јероним рођен је у Инофита Виотиас 1938. Дипломирао је на Философском (Одсјек Археологијa) и Tеолошком факултету Атинског универзитета. Наставио је последипломске студије у Грацу и Регенсбургу. Радио је каo научни сарадник на Институту за Археолошка истраживања у Атини. Напустио је универзитетску каријеру и ступио у клир Православне Цркве Грчке. Одмах по ступању у свештенички позив постављен је за секретара Митрополије Тивон и Ливадиас, а од 1978. до 1981. је први секретар Светог Синода Цркве Грчке. 1981. изабран је митрополита Тивон и Ливадиас, а 7. фебруара 2008. за архиепископа атинског и цијеле Грчке. За његова дјела, највише из области археологије, 5. јула 2010. Теолошки факултет Атинског универзитета додијелио му је почасни докторат. Једно од његових најзначајнијих дјела „Средњовјековни споменици Евије”, награђено је 1970. године првом наградом Атинске академије. Са његовим благословом Митрополија Тиве и Ливадиас је изградила Старачки дом, Центар за помоћ психичким болесницима и болесницима зависности и Образовну институцију за 19 дјецу са посебним потребама.

шао услишитеље, један покушај бјекства од многих ћорсокака у које ми често водимо младе људе“. Ти безизлази су везани за једну лошу породичну климу, за неуспјели образовни систем који угњетава карактер и снове младих људи, за хипокризију нашег друштва, а понајвише оних који имају одговорност формирања друштвених структура, као и за одређену недовољност наше црквене службе. Желим да кажем тој дјеци - али и свима - да је живот Цркве пун изгубљених и намучених младих људи, који не само да су поново нашли свој пут, него су чак стигли и у светост. Повратак, преображење, покајање: то су елемети православне духовности. Због тога и данас осјећам потребу да питам и да се упитам: Због чега је још увијек толико предрасуда о Христу и Цркви? Чини се да се наша средина плаши да прича дјеци о Христу и Цркви, зато што жели да буде „достојанствено“ и модерно! А наши млади, по улицама великих градова, али и у мирнијим градовима наше провинције, без циља, тражећи истину и љубав, осећајући да им нико никада није пришао, да се нико никада није истински заинтересовао за њих, боду своја тијела и предају се наркотицима и разним врстама зависности. И поред наших грешака и неуспјеха, у Цркви смо непрестано спремни да прихватимо стрпљиво и са искреном радошћу младе који се враћају тражећи смисао живота, тражећи на крају оно што смо им ми ускратили. Приђите ви који сте одрасли, и ујединимо се да би смо сарађивали. Приђите ви млади, да нам опростите. И сви заједно упутимо се ка једном свијету без зависности...

^udo проф. МИЛУТИН Вековић svetigora / 2010 / септембар

анастир Копорин налази се у Шумадији. Између Велике Плане и Смедеревске Паланке. Удаљен од градске вреве. Мјесто скрито од људи. Богомдано за жедне духовног мира. За боготражитеље. Обнова старих и подизање нових конака траје дуже времена. А све што је ту урађено је уникатно. И нова звонара. И нови конаци. Каква све љепота почива ту. И нова камена ограда око манастирских здања. Капије. Асфалтирано паркиралиште за аутомобиле испред манастира. Приликом рада на манастирским објектима радили су многи мајстори. И они са вјером. И маловјерни. И они без вјере. И богољубиви. И они чије кораке усмјеравају демони. Да није тако, можда се не би ни десило ово чудо. Тако је ту један радник, безбожник, урадио, по налогу лукавога тешки гријех. Из греховног суноврата га враћа Светитељ. Али је ужас гријеха претходио свему. Један мајстор украде ручну бушилицу, која је била власништво манастира. По завршетку рада, спаковао је у своју повећу торбу. Када је изашао из круга манастира, окренуо се да види, да ли га ко посматра. Пошто се увјерио да нема никога, пошао је ужурбаним корацима. Више се није двоумио; успио је да украде, а да га нико не види. Заборавио је да Бог Свевидећи све види, све чује, све зна. Зар Онај Који је створио све очи – да не види нас? Потпуно сигуран да је ово украдено сад његово, одреди правац који ће брже проћи и удаљити се. Била је то средина шуме. Кад замаче ка средини шумског пута, склоњен од свих погледа из манастира, ослони се на стабло једног храста да мало предахне. Поново опипа украдену ствар у торби. Полако се спремао да прикупи још мало снаге за пут узбрдо. Убрзо излази из шуме, на чистину, на ливаде. И онда низбрдо право према Смедеревској Паланци. Но деси се нешто о чему никада у животу није ни мислио, ни слутио, ни сањао. Тада угледа већи круг свјетлости. Она је ишла право према њему, у оно свјетлости био је мушкарац. Био је висок, лијеп у златотканом одејању. Имао је чврст ход. Бистар и оштар поглед. Кад се примаче на око два метра од њега застаде. „Зашто узимаш ствари из мог дома?“, љутито га упита. Тај, који му је то рекао био је Свети Стефан Високи Лазаревић, чије свете мошти почивају у овом манастиру, његовој задужбини. Мајстора обузе ужас. Примио је његове ријечи као гром из ведра неба. Знао је да је то сусрет са Свецем, чији је лик гледао на иконама у манастиру. Био је то и сусрет са самим собом. Са страшним гријехом, који је починио. И стид и страх, какав до тада није познавао обузеше га. И срце. И душу. И ум. Све је одједном видио као у огледалу. Потпуно психички ошамућен, почео да схвата демонску замку у коју је крађом уловљен. И схвати оно најстрашније; да је код Светитеља речено – заповјест. Знано је да не смије часити. Ни каснити.

Чудо у манастиру Копорину

Светац спријечио крађу

„Постоји Свевидећи Бог и свеци“, проструји му мисао, као духовни мач, кроз срце. Окрену се назад. Набаци торбу са украденим на раме. Сада му је терет био много лакши. Или му се чинило. Као пред неком магнетном силом био је потпуно изложен пред оним што је очима видио. Ушима чуо. У помрчини гријеха и свјетлости Свеца, која га је срела заборавио је потпуно на терет који носи. Сада му је ужас душевног терета притискао савјест. И душу. Потражио је игуманију. Из торбе је извадио украдено. Неколико тренутака су се нијемо гледали. Борио се сам са собом. Пао је на кољена. Исповједао је свој страшни гријех. И јављање Светог Стефана. Стид му је црвенилом ударио у образе. Покајао се. Очи му засузиле. „Немој више туговати“, рекла је игуманија. „Иди доље у храм исповједи се код јеромонаха, да ти исповјешћу Господ опрости гријехе, којим ти је лукави демон покушао погубити душу. Господ и Свети Стефан нека ти опросте овај страшни и срамни пад. И чини одсад оно што је на духовну корист и у славу Господа. Добро проучи десет Божијих заповјести да би убудуће избјегао замке лукавога и сваку погибељ.“ „Господе, помилуј“, просто завапи он. И оде на исповјест. Журно. И док је излазио на врата конака према храму, чуло се како понавља: „Господе, помози мене слабомоћноме... помози мени многогрешноме.“ Из сваке драме може се извући поука за живот. Тако су и овога човјека послије грехопада покајање и исповјест покренуло на пут спасења. „Не погрешиш ли памети доћи нећеш“, рече неко.

септембар / 2010 / svetigora

1. Др. Ђоко Слијепчевић, „Југославија уочи и за време Другог светског рата“, Минхен 1978, стр. 712

Када су донете законске одредбе о оснивању ХПЦ, следећи задатак је био пронаћи свештенство, а то је било веома тешко. Пронаћи људе погодне за свештеничку службу у Хрватској је било проблематично, јер су били поробљени, протерани или убијени. Од седам епископа, колико их је било пре НДХ, тројица су била убијена: митрополит Петар Зимоњић, епископ Платон Јовановић и епископ Сава Трлајић. Остали епископи су затворени или протерани. Павелић је успео некако да пронађе људе за ниже свештенство, који су били издајници СПЦ, пропали богослови и рашчињени свештеници, а таквих је било веома мало. Међутим, главни проблем је био пронађи погодне људе за епископску службу. Ипак, Анте Павелић је успео да пронађе поглавара ХПЦ у лику руског епископа Гермогена, који је припадао Руској Заграничној Цркви. Он се у почетку рата у Југославији налазио у манастиру Хопову. Иначе, усташе нису дирали руске емигранте. Епископ Гермоген је рођен 10. јануара 1861. године од оца козака и мајке племићке. Световно име му је било Григориј Ивановић Максимов. У Југославију је дошао 1920. године. Једно време је живео у Београду, да би затим прешао у манастир Раковицу, а из Раковице у манастир Раковац на Фрушкој Гори. Руски синод га је поставио за управитеља руских црквених општина у Грчкој, али се убрзо вратио у Београд. Када му је Анте Павелић понудио место патријарха ХПЦ, Гермоген је ту понуду одбио. Међутим, богати руски емигрант Григорије Миткевић је успео да га убеди да прихвати Павелићеву понуду, што је он и учинио. Свештенство ХПЦ је морало радити по упутствима усташких власти и сви су били потчињени надзору Верског одсека Министарства за правосуђе и богоштовље, на чијем челу је тада стајао фрањевац др Радослав Главаш. Донети су „Прописник о дужностима црквено - општинских од– бора“, Привремена брачна правила, Поступак за црквене судове, Наредба о платним разрезима, устројству и разврставању. Почело је и увођење нових назива као што су: жупник, тајник, достојник, управитељ жупе, капелан, официјал, потпуно не познати у СПЦ. У јулу 1942. године су постављени наджупници, тј. архијерејски намесници: за Сарајево Николај Ружнецов, за Зеницу Антоније Парадијев, за Шид Василије Јурченко и за Загреб Серафим Купчејвски. Сви су они били руски емигранти. Уз Гермогена су били: Јоцо Цвијановић (стручњак за црквена питања), Милош Обркнежевић (секретар), Јевгеније Јежимски и Серафим Кубчевски (обојица задужена за богослужбена питања). У плану је било да се будући клирици ХПЦ образују у Бугаркој, у манастиру Черепиши где се нала-

ђакон Борис Фајфрић

ада су ратне хорде нацистичке Немачке стигле у тадашњу Краљевину Југославију, Хрватска се од краљевине отцепила и под вођством Анте Павелића је проглашена Независна Држава Хрватска (НДХ). Главни задатак тадашњих усташа је био да се из Хрватске очисти све што је српско. Почели су покољи, протеривања и насилна покрштавања српског становништва. Пошто су се недела НДХ прочула по свету, тако да су их чак Немци и Италијани смиривали, брисање српског имена се морало спровести мирнијим путем. Тај пут је био стварање Хрватске Православне Цркве. Циљ њеног стварања није био само да се Срби покрсте у Хрвате, него и да се Српска Православна Црква протера из НДХ. Идеја о стварању ХПЦ је потекла од Немца Ханса Хелма, који је ту идеју предложио Анте Павелићу. Павелић ју је прихватио, сматрајући да ће тако избристати српско име из НДХ и Српску Православну Цркву. Свој став је изложио у говору у Хрватском сабору, који је одржан 28. фебруара 1942. године: „Ми смо имали грко - источну цркву. Грко - источна се звала зато, јер су били припадници Православља у нашој земљи подвргнути грчком патријарху, који се за њих бринуо само толико, што је од бискупа, да их помаже, добијао велике награде; онда је, колико се сјећамо, и у Хрватском сабору створен један законски чланак, по којем су сви припадници Православља у Хрватској подвргнути Српској патријаршији и тако је постала СПЦ. Нема никога у Хрватској, тко има нешто против Православља... Није истина да хрватска држава настоји да православне преведе на католичку веру. То није политика. То је пуштено свакоме на вољу... У Правослаље не дира нитко, али у хрватској држави не може бити Српске Православне Цркве. Кажем, још једном: не може бити српске, а не може бити ни грчко - православне. Зашто? Зато, јер су свагдје на свијету Православне Цркве националне Цркве... Зато ће паметни људи, људи којима је до народних пробитака, а којима је и до вјерских пробитака, знати се снаћи, знати окупити главе и проучити, промислити и то питање на задовољство Православља, на задовољство народа и на пробитак хрватске државе ријешти.“1 Анте Павелић је имао фанатично мишљење о Србима у НДХ. Сматрао је да су Срби у Хрватској уствари Хрвати који су прешли у Православље, док правих Срба има мали број (око 250 хиљада), које ће похрватити или протерати у Србију. Немцима је одговарала идеја о оснивању ХПЦ, из разлога да би се тешка ситуација у НДХ смирила и да више не би слали избеглице у Србију, јер нису знали шта са њима да раде. ХПЦ је установљена у мају 1942. године и имала је ранг патријаршије са седиштем у Загребу. Делила се на четири епархије: Загребачка са седиштем у Загребу, Бродска са седиштем у Босанском Броду, Петровачка са седиштем у Босанском Петровцу и Сарајевска са седиштем у Сарајеву. Епископе, свештенике и остале црквене службенике плаћала је држава. Сви свештенослужитељи, на челу са патријархом, су полагали заклетву верности НДХ и Павелићу. Држава је била задужена за образовање свештенства.

istorija

ХРВАТСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ЗА ВРЕМЕ НДХ

svetigora / 2010 / септембар

зила богословија, али то се није могло остварити. Гермоген је од Павелића, због ревносног рада у сређивању ХПЦ, одликован орденом „Ред за заслужбе - велеред са звијездом“. Тај орден су добијали само највећи усташки часници. Гермоген је, после дужег времена, успео да око себе прикупи свештенике. На Васкрс 1944. године је око 20 свештеника одликовао и унапредио. Међутим, проналажење епископа је ишло веома тешко. Ипак је после извесног времена пронашао епикопа за Сарајесвку епархију. То је био Спиридон Мифка, који је тада био парох у Високом. Спиридон Мифка је рођен 10. апрлиа 1902. године у Самобору код Загреба. Учио је гимназију у католичком сјеменишту у Сплиту. Касније је прешао у Православље и завршио богословију у Сремским Карловцима. Био је свештеник на разним местима, напустио је жену и децу и лутао по манастирима. Отишао је у Бугарску и прикључио се војсци као војни свештеник. Морао је да побегне из манастира Вета у Немачку. Из Немачке је отишао у НДХ и поново прешао у римокатолицизам. Био је на располагању фра др Радослава Главаша, који га је поставио за пароха у Горажду. Да би Мифка могао бити хиротонисан у чин епископа, морао је учествовати бар још један епископ. Пошто владика није било, влада НДХ се обратила Румунији и Бугарској да им њихове Цркве пошаљу по једног епископа. Бугарска Црква није одговорила на молбу, док је Румунска послала Висариона Пуја, који је са Гермогеном хиротонисао Мифку у чин епископа. Гермоген је након рата, на саслушању код комуниста, изјавио да је био против хиротонисања Мифке, али је морао на то да пристане јер је Анте Павелић то захтевао. Ватикан се није бунио против одлуке НДХ о оснивању ХПЦ, јер се надао да ће на такав начин поунијати Србе. Синод СПЦ, чувши вест о оснивању ХПЦ, на својој седници 30. априла 1942. године је ово дело прогласио неканонским. После завршетка рата Свети Синод СПЦ је 27. марта 1946. године потврдио своју одлуку о неканонском оснивању ХПЦ. ХПЦ је признао мали број свештеника. Углавном су то учинили из страха да не би били убијени. У Зворничкој - тузланској епархији је таквих свештеника било седам. Њима је после рата било суђено, али су им узете у обзир тешке околности у којима су се тада налазили. Све оне који су признали јурисдикцију СПЦ, Српска Православна Црква је и примила натраг.

ећ првих дана оснивања фашистичке државе испољиле су се немилосрдне намере хрватске власти и клира против православних Срба. Прво, забрањена је употреба ћириличног писма, заштитног знака византијског и православног порекла српског становништва. Вероисповест којој су припадали Срби је од „српска-православна“ преименована у „грчкоисточна“. Србима је забрањено да се крећу ноћу, док им је истовремено, као и Јеврејима, наређено да на грудима носе комад тканине сиве боје са великим словом П (православац). Србима и Јеврејима је било забрањени да користе трамваје. Уопштено посматрајући, два милиона Срба у Хрватској третирана су на два начина: или насилним покатоличењем или геноцидом. Оба су била у примени без реакције Хрватске цркве. Одмах су обезбеђене правне основе за прогоне. 30. априла 1941. издат је „Закон о расном поријеклу“ и „Закон о заштити аријевске крви и части хрватског народа“. 3. маја 1941. издат је „Закон о преласку из једне вјероисповијести у другу“. Наравно, не може се занемарити чињеница да би последице овог закона биле искључиво у интересу Римокатоличке цркве у Хрватској. Масовно присиљавање Срба на прихватање римокатоличке исповести, насиље и злочини којима је примењивано у пракси почели су да донесе негативне резултате. Римокатолички фратри који су преузели на себе примену ове мере нису се трудили да нађу ни најелементарније изговоре. О томе сведочи писмо од 4. новембра 1941. које је которски бискуп Павле Буторац упутио надбискупу Степинцу у коме пише: „Сваки притисак би могао бити катастрофалан за углед Католичке цркве. Треба узети у обзир све могућности, као и то да би Срби из ината могли масовно прећи у ислам. Управо због тога сматрам да треба посебно пажљиво бирати мисионаре за Србе и та се мисија нипошто не би смјела повјерити редовницима и свећеницима, којима недостаје одгој и којима би више приличи о револвер у руци, него криж.“ (Слијепчевић, Историја СПЦ, том III, 96.) Новембра 1941. планом обраћања Срба у римокатоличку вероисповест руководио је фрањевац Дионисије Јурчев. Овај блистави редовник је јасно објавио своја убеђења речима: „У овој земљи не може живјети нико осим Хрвата јер је ово хрватска земља, а оне који се не желе обратити, знамо куда ћемо послати... Данас није гријех убити ни седмогодишње дијете ако се оно испријечи нашем усташком покрету... Заборавите да носим свећеничку униформу, ако би затребало, знајте да бих узео митраљез и истријебио до колијевке све што се супротставља Држави и хрватским принципима.“ (Д. Т. Батаковић, „Lе génocidе dаns l’étаt indéреndаnt сrоаtе (1941-1949)“, Нérоdоtе: rеvuе de géographie еt de géopolitique, том 67 (1992), 79.) Индикативне су за свест хрватског римокатоличког клира и ставови свештеника Иве Губерина који су објављени у загребачком часопису „Хрватска смотра“ (бр.7-10, 1943) где он каже: „Оно што Ватикан није доживио у својих двије тисуће година дугој историји, доОно што се намеће као закључак ове жалосне приче јесте да се Хрватска католичка црква никада није јавно одрекла крваве делатности мноштва својих свећеника, нити је то учинио Ватикан. Ово непокајано ћутање кривца оставља врата отвореним за наставак или понављање онога што се десило. Како одвратити једног преступника од чињења недела, када она нису јавно осуђена од стране надлежне институције? Сасвим је природно да душа православног Србина, и не само њега, живи поново у страху због оног што би још могло да је снађе. живио је у Југославији. Овдје је Византија преко свог представника, Србије, напросто пљунула у лице католичанству и његову представнику папи.“ Да ли је случајно то што је сметало и надбискупу Степинцу и свећенику Губерни управо византијска традиција Срба? Види се да

2. -

против православних Срба у Хрватској (1941 1945)

Андониос Емилиос Н. Тахиау је професор Аристотеловог универзитета у Солуну и дописни члан Српске академије наука и уметности.

svjedo^anstva

Истина о злочинима

Андониос Емилиос Н. Тахиау септембар / 2010 / svetigora

је затирање те традиције био јасан циљ римокатоличког клира Србији, и домовина му је тамо.“ Другом приликом у Хрватској. Пошто је претходно говорио о сили и истребљењу је изјавио: „Један дио Срба ћемо ликвидирати, друСрба на основу којих је створена хрватска држава, Губерина ги протјерати, а остатак преобратити у католичку наставља: „Уклоњен је византијскоправославни притисак над вјеру и тако их претворити у Хрвате.“ (Батаковић, Хрватском и створена могућност да Хрватска одигра улогу бе- „Lе génосidе“, 73-74). дема Европе. НДХ је једина држава на Балкану са већинским ка- Дакле, да ли је само комунистичка пропаганда толичким становништвом. Једина капија Ватикана на Балкану... та која говори о сарадњи римокатоличког клиХрватско католичанство дугује велику захвалност усташком по- ра у затирању Срба? О злочинима над Србима крету... Његово револуционарно дјело је савршено хармонизи- сведоче и сами хрватски клирици који су, било рано са католичким моралом.“ (Тајни документи, 21-22) поздрављајући, било неодобравајући то што се Слично је говорио и министар образовања и вера, Миле Будак: догађало, потврђивали кривицу римокатоличког „Не само да имамо права, већ смо и обавезни да захтијевамо клира и, у ширем смислу, Хрватске римокатоличке од локалног православног становништва да схвати шта је цркве. Посебно је важан став кардинала Tisserant, и да донесе одлуке и преузме одговорност за посљедице. једне од најистакнутијих личности римокатоличЗато имамо права да кажемо: ако је неко Србин, мјесто му је у ке цркве 20. века. Осим одушевљених заговор-

svetigora / 2010 / септембар

ника хрватског фашистичког режима, у Ватикану су још католици? Само у једном логору постоји 20.000 Срба. Срби почели да се јављају и супротни ставови. Хрватска су у борби против Турака за Католичанство и Запад дали исто власт је била обавештена да у Ватикану постоји 8000 колико и ми, можда и више.“ (Тајни документи, стр.116) фотографија о злочинима над Србима. У Ватикану су „Одговорни“ извештачи „Католичких новина“ нису пропустили злочини највише забрињавали кардинала Tisserant, да се осврну и на чувени логор Јасеновац, који је у истој равни који је у њима видео кршење етичких принципа пре- са злогласним логорима и крематоријима немачког фашизма. О ма православнима. У једном разговору са послани- том логору нам кажу следеће: „Тамо су били затворени не само ком Хрватске у Ватикану, Рушиновићем, је изјавио: Срби, него и Хрвати, углавном Хрвати комунисти, али и Јевреји „Убиства, подметање пожара, пљачке и разбојништво и Цигани. Нико не може порећи да је ту било и з лочиначких су свакодневница у тим крајевима (тј. Хрватској). Ни- чистки.“ Што се тиче главног кољача, фрањевачког свећеника, сам сигуран да ли се то заиста тако догађа, али знам Мирослава Филиповића, о њему, „одговорни“ кажу да је поуздано да и сами фрањевци, као о. Симић у Кни- рашчињен и стога није имао право да се појављује као католичну, су учествовали у нападима против православ- ки фратар, а још мање као представник Католичке цркве (пошто ног становништва и рушењу православног храма. О. је званично оглашен као отпадник)!“ Ово је поновни покушај Симић је са оружјем у руци лично водио групу људи бацања прашине у очи да би се сакрила истина. Не кажу нам која је уништила православни храм. На исти начин колико је било Срба који су убијени у Јасеновцу, већ, напротив, сте уништили и православни храм у Бања Луци. Сас- покушавају да створе утисак да је међу бројним другим затвовим ми је познато да су се подједнако бедно понели и реницима било и Срба. Постоје сведочанства да је у Јасеновцу фрањевци у Босни и Херцеговини. То ме жалости. Так- било око 840.000 затвореника. Поставља се питање колики је ве ствари не може себи допустити образован, цивили- од овог броја био проценат српских затвореника, ако се зна, у зован и префињен човек, тим више свештеник.” (Тајни складу са статистичим подацима Хрватске, да је 1941. број Срба у документи, cтp.115. На cтp.107-119 истог дела постоје тој земљи износио 1.847.000 ?!! Такође, не кажу нам када је тачно детаљна сведочења од стране представника разних рашчињен Филиповић - Мајсторовић, и колико су дуго црквеинституција хрватске фашистичке државе о великом не власти знале и толерисале језиве злочине које је починио протесту француског кардинала, кога исти карактери- својим рукама (започњући са јавним „у име Бога“ дављењем шу као англофила.) малог детета) и уз сарадњу свећеника Бркала, Матковића и 27. маја 1942. кардинал Тisserant је у разгово- Бркљачића. Шта се догодило са њима и мноштвом других које ру са Рушиновићем изразио своје неодобравање је помиња кардинал Tisserant? Да ли су сви рашчињени? (У и гнушање за оно што се дешавало са Србима у вези са злочинима фрањевца Филиповића-Мајсторовића, као Хрватској. Наредног дана Рушиновић је у тајном и Јасеновца, види обимно дело Д. Р. Живојиновић – Д. В. Лучић, извештају министру спољних послова Хрватске, Мла- Варварство у име Христово, Прилози за Magnum Crimen, Беодену Лорковићу, пожурио да га информише о прет- град 1987, 662-675) ходном дијалогу. Кардинал је изјавио следеће: „Уста- Превиђајући ова логична питања и користећи се уобичајеним ше су заклале све свештенике Српске Православне методом - Напад је најбоља одбрана, „одговорни“ из хрватске Цркве, и побили 350.000 Срба. Зашто да оптужујемо цркве готово срдито протествују: „Упркос томе, епископ праСрбе када ми горе поступамо према њима, него они вославних у Бачкој, уважени господин Иринеј, превиђајући према нама, а при том смо, тобоже, цивилизованији и и апостазију и екскомуникацију дотичног свећеника (тј. Мајсторовића) 18. октобра 1992. је изјавио у Волосу да су концентрационим логорима за Србе у Хрватској управљали католички свећеници“! За информацију „одговорнима“ навешћемо да је преосвећени Иринеј Буловић, епископ бачки, то изјавио не само у Волосу, него и у Атини и Солуну, и тиме сасвим исправно поступио, јер је својим беспрекорним угледом посведочио саму истину, исту ону коју је пре педесет година изрекао кардинал Тisserant. Одговор „одговорних“ из Хрватске цркве на оптужбе православних Срба се ту не зауставља, већ се наставља у лажну статистику о броју православних Срба који су убијени, у оптужбе против патријарха српског, господина Павла да је лорду Карингтону дао лажне податке и томе слично. Није потребно одговорати на јефтину одбрану коју су пружили својим сународницима злочинцима из 1941-1945. Постоје објављене на стотине сведочанстава жртава геноцида над Србима, са датумима, ужасавајућим детаљима, описима незапамћених злочина, именима и другим прецизним подацима. Потребне су хиљаде страница да би се оповргла сведочанства о томе шта се дешавало у време фашистичке државе у Хрватској, „једине капије Ватикана на Балкану“, да цитирамо фашистичког свећеника Губерину из 1941. Оно што се намеће као закључак ове жалосне приче јесте да се Хрватска католичка црква никада није јавно одрекла крваве делатности мноштва својих свећеника, нити је то учинио Вати-

ИСТОЧНИ ПЕТАК

Лето у јесен Златни пресек склада За сунцем месец за осеком плима Тка стари разбој Везани стих влада Разборитошћу Ако је још има

Дистих и катрен у секстини смисла Разломише се у цезури марта Премда ни зими не мирују числа Снег опет чита кајданку Моцарта Задат је ритам Главу горе дане У Оку ће се огледати очи Не чекав да нам са запада сване Источни петак Милости укрочи У рушевину гдје из порте сија У зују пчеле сунце беле раде И калуђерски мила мелодија Спаси нас Спасе и помилуј Складе

септембар / 2010 / svetigora

Превела Валентина Аврамовић

Рајко Петров Ного

- крај -

Рајко Петров Ного рођен је 13. маја 1945. године у Боријама код Калиновика, у Херцеговини. Дипломирао је књижевност и језик на Филозофском факултету у Сарајеву, а магистрирао на Филолошком факултету у Београду. Један је од водећих савремених српских пјесника. За поезију је награђиван Бранковом, Змајевом и Исидорином наградом, те наградама „Ђура Јакшић“, „Милан Ракић“, „Бранко Миљковић“, „Свети Сава“, „Јован Дучић“, „Бранко Ћопић“, „Принц ријечи“, „Заплањски Орфеј“, „Златни крст кнеза Лазара“, „Беловодска розета“, „Велика Базјашка повеља“, „Пјесник – свједок времена“. Члан је Академије наука и умјетности Републике Српске.

poezija

кан. Ово непокајано ћутање кривца оставља врата отвореним за наставак или понављање онога што се десило. Како одвратити једног преступника од чињења недела, када она нису јавно осуђена од стране надлежне институције? Сасвим је природно да душа православног Србина, и не само њега, живи поново у страху због оног што би још могло да је снађе. Тешко да би ико могао заборавити трајну сету у изразу код блаженопочившег о. Лазара Мирковића, професора литургике на Богословском факултету у Београду, који је једног леденог јутра 1942. заједно са другим Србима који су тражили своје убијене сроднике, разбио лед на залеђеној Сави да би из ње извукао мртво тело своје вољене ћерке, коју су усташе заклале. Касније је, као истински узор хришћанског праштања и незлопамћења, овај дивни човек написао сјајно дело о минијатурама рукописа из фрањевачког самостана у Задру. Истина је, и треба то нагласити овде, да је, без обзира на огромну одговорност коју носи због свог првобитног понашања, надбискуп загребачки Степинац на крају осудио оно што се десило. Такође је истина да је епископ Иринеј Буловић јавно објавио да је спреман да осуди било које злочине које су починили или чине Срби против недужних људи. Оно што је било за очекивати да се чује из уста представника Хрватске римокатоличке цркве одмах након рата било би скрушено исповедање које се могло чути на повечерју бенедиктинаца пре укидања латинског језика: Меа culpa, mеа culpa, mеа maxima culpa! Чињеница која нас оправдано плаши јесте један антивизантијски дух који се и даље наставља у хрватским црквеним круговима, дух непријатељства према Православљу. Пре само пар година угледни хрватски професор, верно чедо Римокатоличке цркве, у разговору са потписником ових редова са презрењем се изразио о Српској Православној Цркви називајући је „националним клубом“, без трунке стида заборављајући на то шта је била хрватска римокатоличка црква у периоду 1941-1945. Када човек чита чланке попут овог од стране „одговорних“ Хрвата из којих се промаља толико лицемерје и презир за инославне, којима је нанесена таква неправда, не може да се не запита где је нестао онај дух мира и помирљивости који су деценијама неговали значајни римокатолички клирици и богослови. Када су хрватски свештеници погрдно називали Византију, покојни o. Lambert Beauduin (1873-1960), оснивач самостана Chevetogne, покушао је да уведе римокатолике у дух византијске традиције, да је појасни да би је разумели и заволели. Његов пример су следили и други (P. Dumont, F. Mercenier, O. Rousseau) који су заједно са припадницима из других кругова, али истог настројења (J. Danielou, C. Dumont, Y. Congar…), приближили свет Православља римокатолицима на Западу у духу компромиса, међусобног разумевања и мира. Како да се унапреди овај дух мира када се толико поткопава и искривљује истина? Да се не бисмо ограничили само на западноевропске римокатоличке богослове, осврнућемо се на дивног римокатоличког бискупа J. Strossmayer (1815-1905), оснивача Југословенске академије и Универзитета у Загребу, који је веровао у јединство Југославије и саживот свих њених нација. Заговарао је и верску толеранцију, његова је чувена, сада већ пословична, изрека: „Брат је мио ма које вјере био“. Сличне идеје је имао и отац новије хрватске историографије и политичар, Фрањо Рачки (1828-1894). Тужно је када данас гледамо како велики прегаоци мира и духа хришћанске љубави остављају равнодушним хришћане нашег времена. Раздор поново царује између римокатолика и православних. Пречисто тело Исуса Христа трпи нова рањавања, али „погледаће на онога кога прободоше“ (Јн.19,37).

svetigora / 2010 / септембар

biblijske kwige

Превод: Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

Глава прва I.a. Друге године царовања Артаксеркса великог, први дан мјесеца Нисана, видје сан Мардохеј Јаиров Семејев, Кисијев из племена Венијаминова, I.б. човјек Јудејац који је живио у Сусану граду, човјек велики, који је служио на царском двору. I.в. А био је од заробљеникâ које заплијени Навуходоносор цар Вавилонски из Јерусалима са Јехонијом царем Јудејским. I.г. А ово је његов сан: И гле, гласови и бука, громови и земљотрес и потрес на земљи; I.д. И гле, двије велике змије изиђоше спремне да се бију, и би њихов силни глас. I.ђ. И гласом њиховим припре-

КЊИГА ЈЕСТИРИНА

ми се сваки народ за рат, да ратује против праведног народа. I.е. И гле, дан таме и мрака, жалост и тјескоба, озлобљеност и потрес велики на земљи. I.ж. И смути се сав народ праведних, бојећи се зла себи самима и припремише се на погибао и завапише к Богу. I.з. Од гласа њиховог би као од малог извора ријека велика, вода многа; I.и. Свјетлост и сунце засија, и смирени се узнесоше и прогуташе славне. I.ј. И уставши Мардохеј који видје сан овај и шта Бог намјерава учинити, имађаше га у срцу и у свакој ријечи желио је да га разумије до саме ноћи. I.к. И пре-

1. И догоди се послије ријечи ових у дане Артаксеркса – овај Артаксеркс цароваше од Индије на сто двадесет и седам земаља (до Етиопије) 2. У дане ове, када сједе на престо цар Артаксеркс у Сусану граду, 1. Јездр. 4, 6 3. треће године царовања свога учини пријем пријатељима и другим народима и славним Персије и Мидије и властели својих области. 4. И послије тога, пошто им показа богатство свога царства и славу уживања богатства свога, дана сто осамдесет, 5. па кад се испунише дани свадбе, учини цар гозбу народима који су се налазили у граду за шест дана у дворском врту дома царевог, 6. украшеном бијелим и зеленим завјесима, раширеним на врпцама бијелим и порфирним на беочузима златним и сребрним, на стубовима мраморним и каменим: одри златни и сребрни по поду од зеленога, бијелога и црвенога камена, и простирка провидна разнолико украшена, около ружама посута. 7. Сасуди златни и сребрни и постављена чаша од антракса вриједна тридесет хиљада таланата; изобилно вино и укусно, које је сам цар пио. 8. Ова пак гозба није била по устаљеном закону, јер је тако желио цар и заповиједио економима да учине по његовој и народној вољи. 9. Такође и царица Астина учини гозбу женама у царским дворима, гдје је боравио цар Артаксеркс. 10. А седмога дана цар поставши раздраган реча Аману и Вазану и Тари и Воразију и Заволтију и Аватазу и Тараву, седморици евнуха послужитеља цара Артаксеркса, 11. да уведу к њему царицу да је зацари и да положи на њу вијенац царски и да покаже свој властели и свему народу њену љепоту, јер бјеше лијепа. 12. И не послуша га Астина царица да изађе са евнусима, и ожалости се цар и разгњеви. 13. И рече пријатељима својим: Овако је казала Астина; донесите, дакле, о томе закон и суд. 14. И приступи му Аркесеј и Сарсатеј и Малисеар кнезови персијски и миђански, блиски цару први који сједе до цара, 15. и извијестише га по закону шта треба чинити Астини царици, зато што није урадила оно што јој је цар наредио преко евнуха.

биваше Мардохеј у двору са Гаватом и Таром двојицом царских евнуха који чуваху двор. I.л. Чу пак њихове помисли и намјере њихове испита и сазнаде да се спремају да руке ставе на Артаксеркса цара; и каза цару за њих. I.м. И испита цар двојицу евнуха и признавши бише објешени. I.н. И записа цар ријечи ове за спомен, и Мардохеј написа о овим ријечима. I.њ. И заповиједи цар Мардохеју да служи у двору и даде му за ово дарове. I.о. А бјеше Аман Амадатов Вуганин славан пред царем; и тражио је да учини зло Мардохеју и његовом народу због двојице евнуха царевих.

16. И рече Мухеј цару и кнезовима: Није само цару учинила неправду Астина царица, него и свима кнезовима и началницима царским, 17. (при том исприча им ријечи царице и како противријечи цару), тиме што је противријечила цару Артаксерксу. 18. Тако ће и данас друге надмене жене кнезова персијских и миђанских кад чују оно што је она рекла цару, дрзнути се да исто тако обешчасте мужеве своје. 19. Зато ако је угодно цару, нека нареди царевим указом и нека се запише по законима Миђана и Персијанаца: да не буде другачије, него да више не уђе царица к њему, и царство њено нека даде цар жени бољој од ње. 20. И нека се чује закон који је од цара, који ако он чини у царству своме, тако и све жене нека одају почаст мужевима својим, од сиромаха до богатога. 21. И допаде се ријеч цару и кнезовима, и учини цар како је говорио Мухеј, 22. и посла по свом царству по земљама сагласно ријечи њиховој, да им буде за страх у њиховим домовима. - наставиће се -

reporta`a

ПРИЗНАЊЕ „СВЕТИГОРИ“ ЗА ИЗДАВАЧКИ ПОДУХВАТ ГОДИНЕ У Херцег Новом на тргу Херцега Стјепана, испред цркве Архангела Михаила и ове 2010. године од 21. до 28. јула, одржан је међународни сајам књига под називом „Трг од књиге“. Организатори сајма били су Општина Херцег-Нови и ЈУ Градска библиотека и читаоница, а састав извршног одбора сајма био је: Радован Божовић, Невенка Митровић и Биљана Ивановић. здавачка кућа „Светигора“ представила је овог пута свој нови пројекат „Изабрана дјела Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија (Радовића)“. На промоцији у Херцег Новом, која је одржана 22. јула, богонадахнуто су говорили Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије (Мићовић), пјесник Будимир Дубак и професор Весна Тодоровић. Госпођа Весна Тодоровић је напоменула да је засада одштампано 10 књига митрополитових изабраних дјела, а да је у плану да се одштампа више од 30 књига и да тај подухват треба да буде готов до 2014. године. „Постоји у безводним крајевима Индије занимање које се зове сакупљач росе. То су људи који пробдију по читаву ноћ и преко разних механизама уских корита и непропустљивих платана до јутра скупе по неку чинију воде – чинију росе којима касније напоје своје жедне породице. На ову фасцинантну слику личе ми сви они сакупљачи митрополитових ријечи који су мирно и скромно, у црној ноћи око себе, држали своје чиније пунећи их благодатном росом којом се ми сада као живом водом напајамо са чуђењем и дивљењем“, рекла је госпођа Тодоровић. Господин Будимир Дубак је говорио више о поезији митрополита У име Светигоре плакету прима о. Кирило Бојовић Амфилохија и његовој књизи о језику. „Поезија митрополита Амфилохија је појање новог пустињака цетињског. Она је допуна молитве у олтару храма. Она је радосно-тужни пој славословља образованих људи, имамо културних хвала Господу и његовој творевини. Она је језик на којем се саопштава да – у Богу ми смо даровит народ – народ који има Јагњету је спас! Митрополит Амфилохије је више него и један његов велике личности али ријетки су пастири око претходник распет на крсту вјере и језика. Јер који је то митрополит којих се народ сабира, и чија ријеч и за вријеме у Црној Гори до данас био принуђен да доказује који је језик и писмо њиховога живота, али и кад их Господ призове српског народа и да од себе самих брани српски језик, ћирилицу и к себи врло често много више, остаје као Цркву. У земљи ћирило-методијевског слова, у земљи Мирослављевог духовна ризница, као духовно благо у наслеђе Јеванђеља написаног 1185. године, у земљи Иловачког законоправила томе народу коме су служили. То Господ даје чији је препис начињен на Михољској Превлаци 1262. године, у земљи онима који носе крст свога народа, који се Ободске штампарије, у земљи Божидара Вуковића Подгоричанина, у сараспињу са њиме, који се труде да га осјете земљи Светога Петра и Његоша, у тој земљи архиепископ цетињски да га доживе, да пате његове патње, да брину његове бриге, да састрадавају са њиме и то је принуђен је да устаје у одбрану српског језика.“ „Ове књиге су настале из бројаница митрополита Амфилохија“, рекао посебни дар митрополита Амфилохија“, рекао је епископ Јоаникије. Желећи више да каже о самом аутору владика је епископ Јоаникије. Јоаникије је наставио: „Када су нам из Европе дошле врло непријатне Жири сајма „Трг од књиге“ у саставу: проф. др вијести митрополит Амфилохије је, поново као и 1999. године, узео Горан Максимовић, проф. Ратко Павловић онај крст косовског мученика да би њиме заштитио Српски народ и Војислав Булатовић једногласно је донио и српске светиње на нашем духовном огњишту Косову и Метохији.“ одлуку да за издавачки подухват године Даље је Епископ Јоаникије нагласио допринос митрополитовог дјела – „Изабрана дјела Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског богословској мисли: „Ријетко је ко тако широко захватио на пољу и богословске мисли, могуће да је митрополит Амфилохије данас у господина Амфилохија“, додијели плакету том смислу једини прави наследник Светог владике Николаја. Јер издавачкој кући Светигора. је и он као и Свети владика Николај написао изванредна дјела из Плакету за најбољу едицију добио је „Аробласти теологије, из области хришћанског васпитања, из области хипелаг“ из Београда за пројекат „100 слоеклисиологије, из области тумачења Ријечи Божије (Светог Писма), и венских романа“; за најљепшу књигу године наравно показао се као бесједник подобан у свему владици Николају. „Технологија еколошког грађења“ аутора КлаДобро је примијећено да он има снажну и мисаону и пјесничку црту уса Данијелса -„Јасен“ из Београда, и за дјечју у својим бесједама“. „Али, митрополит Амфилохије, је изнад свега и књигу године„Књига за сваког дјечака“- „Креаприје свега пастир, а то се може видјети и из предложених књига. Он тивни центар“ из Београда. је пастир који у име Христово сабира свој народ, и обједињује га. Како Плакете је награђеним, 28. јула на затварању га обједињује – Духом Светим. Онда он и просвјећује народ Ријечју сајма „Трг од књиге“, уручио господин Радован Божјом и то је оно што је изузетно драгоцјено нама данас. Имамо ми Божовић.

септембар / 2010 / svetigora

Из редакције.

jubilej

jubileji u kraqevini

crnoj gori 1910. godine

svetigora / 2010 / септембар

ЈОВАН Маркуш

Ових дана се навршава 100 година од значајних јубилеја у Краљевини Црној Гори. Често се ова година везује само за проглашење књажевине Црне Горе за краљевину и књаза Николе за краља на Госпођиндан, 15. августа 1910. године (по старом календару). Међутим, поред овог централног догађаја прослављена су још три значајна јубилеја. Први од јубилеја у 1910. години, двадесетпетгодишњица архијерејске службе Његовога Високопреосвештенства Митрополита црногорског Митрофана Бана, духовног поглавара Православне Цркве у Црној Гори, прослављена је на Цетињу на свечан начин 6. априла 1910. Сјутрадан по проглашењу Краљевине Црне Горе, 16. августа 1910. прослављена је педесетогодишњица брака краља Николе и краљице Милене, или златног пира. Трећег дана прославе, 17. августа 1910, на Обилића пољани на Цетињу, одржан је велики војни дефиле којим је обиљежена педесетогодишњица владавине дотадашњег књаза Николе.

Примање титуле Краљевског Височанства 1900. них власти понуду да у знак признања и благодарности прими године титулу Краљевског Височанства. Књаз, примајући нову титулу, Увод у проглашење Књажевине Црне Горе за изговорио је бесједу, у којој је изнио врлине и пожртвовање Краљевину и књаза Николе за краља 1910. је било свога народа на којима се уздиже отаџбина, круна и династија примање титуле ,,краљевско височанство“ умјесто црногорска. дотадашње ,,височанство“, приликом прославе јубилеја четрдесетогодишњице владавине и Прослава јубилеја поводом двадесетпетoгодишњице четрдесетогодишњице брака са књегињом Миленом архијерејске службе митрополита Митрофана Бана 1910. 1900. године. године Освећењем Саборног храма у Никшићу је започео Први од јубилеја у 1910. години је био двадесетпетогодишњица први дио јубиларних свечаности 1900. године. Храм архијерејске митрополита Митрофана Бана која је је подигнут у спомен погинулим Црногорцима и Хер- прослављена на Цетињу веома свечано. Како пише ,,Глас цеговцима у ослободилачким ратовима вођеним Црногорца“, уторак 6. априла 1910. године, у 10 сати прије подод 1875. до 1880. године. Изграђен је по пројекту не, одржано је у манастирској цркви свечано благодарење, руског архитекте М. Преображенског, а градња је на коме је чинодјејствовао Епископ рашко-захумски Кирил трајала од 1895. до 1899. године. На подужним зидо- са мјесним свештенством, а присуствовали су: Њ. Кр. В. Књаз вима постављене су мермерне плоче—спомeнице Господар, Њихова Краљ. Височанства Књаз Насљедник и са именима погинулих Црногораца и Херцеговаца Књагиња Насљедниковица, Њ. В. Књаз Петар, министри и у поменутим ратовима. Приложници храма су: књаз државни великодостојници, царско-руски отправник послова Никола Петровић, Свети цар Николај Други Рома- г. Дјаченко, царско-руски војни агент г. пуковник Потапов, г. пунов, Свети Синод Руске Православне Цркве, кнез ковник Рачински, царско-руски консул у Скадру г. Стројев, офиПетар Карађорђевић, митрополит Сава Косановић, цирски кор, чиновници, ученици свију школа са својим наставкраљица Јелена Савојска, Андрија Сингрос и други. ницима и многобројно грађанство. Освећење храма су извршили митрополити црногор- Књаз Никола, честитајући славље митрополиту Митрофану, га ски Митрофан Бан и дабробосански Сава Косановић, је поздравио између осталог овим ријечима: на Госпођиндан, 15. августа 1900. године по старом ,,Немам чиме више да Вас одликујем и да Вам укажем знак вид– календару. Освећењу је присуствовао књаз Никола и не и трајне Моје пажње. Имате Обилића медаљу за храброст мноштво народа из Црне Горе и Херцеговине. — одличје, које нема ни један епископ у Српству; имате сабљу — Шестог децембра, на символ јунаштва и ратништва, — са Никољдан, прослављен је којом сте се борили за слободу нашег „Формула“ владања које је потрајало други и завршни дио јубилеја народа; имате Мој највиши орден, и целих 58 година стоји, можда, у течетрдесетогодишњице владаЈа не знам чим више да Вас одликујем стаменту краља Николе из 1917. говине и брака свечано у цијелој за Ваше заслуге; до Мојом љубављу и дине, у делу у којем оставља аманет земљи. По свима варошима, матрајном наклоношћу“… сину Данилу: настирима, црквама чињена су У истом броју Глас Црногорца до,,Пази, ако то буде суђено да владаш, благодарења и молепственија носи и телеграфске честитке које је да твој народ има правду. Старај се за дуги живот владара. митрополит Митрофан примио од о његовом благостању. На путу наНа Цетињу прослава је била на књагиње Милене, књаза Мирка и претка не иди пренаглим корациспецијални начин. Предсједник књагиње Наталије, који су били одма, нарочито не непромишљеним. Државног савјета, војвода Божо сутни са Цетиња, као и краља Србије Слиједимо природу. Не чини се духовПетровић, прочитао је адресу, Петра I Карађорђевића. ни и материјални преображај једнога у којој се побрајају дјела за тако Оно што по нашем мишљену треба народа ударом мађионичарског дуги низ година владања и подпосебно истаћи је чињеница да је штапа, већ постојаношћу стрпљења, нио му у име народа и државтоком тих 25 година колико се Миразборитошћу и прорачуном“.

трофан Бан већ налазио на челу Митрополије, обновљено и изграђено укупно 239 православна објеката (храмова и манастира).

септембар / 2010 / svetigora

Проглашење Црне Горе за Краљевину на Госпођиндан 1910. године Као што је за монаха манастир средиште васионе, јасле у којима се рађа, колијевка у којој се повија, манастир Рођења Пресвете Богородице - Цетињски манастир, је за Црну Гору колијевка, духовно огњиште и епицентар око кога се сплео познати ток историјских догађаја. Стога је сасвим је логично било што је програм предвидио да јубиларне свечаности отпочну у Цетињском манастиру који је духовна колијевка светородне лозе ПетровићЊегош. Први дан јубиларних свечаности, 15. август 1910. Године, отпочео је у пет сати изјутра оглашавањем звона са свију храмова на Цетињу. У исто вријеме огласиле су се фанфаре војне музике која је обилазила Цетиње. Око шест сати војска је почела да заузима своја мјеста како би се направио шпалир од двора до Цетињског манастира. Према дворском церемонијалу у седам сати свечари су отишли у Цетињски манастир да присуствују Светој Архијерејској Литургији са благодарењем. У исто вријеме одржавале су се службе по свим манастирима и парохијским храмовима у унутрашњости Црне Горе. По завршетку службе у Цетињском манастиру одржао је пригодну бесједу митрополит Митрофан Бан. По изласку из манастира свечана поворка је испраћена топовским пуцњима са околних брда. Централна манифестација првог дана светковине одвијала се у новоподигнутој и освећеној згради Владина дома. У десет сати отпочела је церемонија честитања у сали Дома Краљевске владе. Поред предсједника Народне скупштине и Краљевске владе, пригодне по-

У сусрет проглашењу Књажевине Црне Горе за Краљевину Централни догађај 1910. године је био проглашење Књажевине Црне Горе за Краљевину. Организацију укупне прославе, укључујући сам церемонијал, избор и дочек гостију, издавање пригодне споменице, јубиларног новца, поштанских марака, медаља, плакета и осталог - преузео је на себе посебно формиран Централни одбор за прославу, састављен од угледних личности из Црне Горе. На челу тог одбора био је митрополит Митрофан Бан. На прославу је већина европских дворова послала своје високе представнике. Никада до тада најмања европска престоница није одједном примила толико крунисаних глава. Први је дошао војвода од Мекленбурга-Стрелица Фридрих, шура престолонасљедника Црне Горе Данила. Послије војводе од Мекленбурга, стигао је цар Бугарске Фердинанд са престолонасљедником Борисом, а потом грчки Константин. Личност којој су тих дана одавали највише почасти, био је италијански краљ Виктор, зет књаза Николе I. Први пут од вјенчања, краљ и краљица Италије дошли су заједно у Црну Гору. Цар Русије, Николај II, послао је као своје званичне опуномоћенике велике књажеве Николаја и Петра Николајевича Романова са супругама Станом и Милицом, и њиховим војним помоћницима и бројном пратњом. Потом је допутовала делегација Србије на челу са престолонасљедником Александром Карађорђевићем, краљевим унуком. Уочи прославе је дошло и Београдско пјевачко друштво, под руководством чувеног композитора Стевана Мокрањца. Занимљиво је да је ово пјевачко друштво и 79 година послије, слиједећи традицију, узело учешће поводом преноса и сахране земних остатака краља Николе на Цетињу 1989. године. На улазу у Цетиње грађанство са предсједником општине Јанком Дрљевићем је дочекало госте. Предсједник Дрљевић је у свом говору, између осталог, рекао престолонасљеднику који је дошао на Цетиње – мјесто његовог рођења, и ово: „Грађани ове српске престонице сматрају се срећима што имају част поздравити Те као учесника у овом још неслављеном српском слављу и као госта Твога узвишеног дједа, нашег прослављеног Господара. Данашњи загрљај Твој и узвишеног домаћина, загрљај Србије и Црне Горе, најљепши је цвијет у вијенцу славе, који предаје благодарни српски народ Великоме Слављенику најсјајнији је алем у српској круни.“ На свечаној вечери у двору, књаз и престолонасљедник, дјед и унук, измијенили су здравице. Књаз Никола у поздравном говору послао је поруку која се очигледно односила на догађаје који ће убрзо услиједити, рекавши: „Изјавите у име Моје Његовом Величанству Краљу да Црна Гора за сва времена остаје најузданија сестра Србије, и да ће као Краљевина још лакше и с више изгледа за успјех с њоме заједно вршити свој задатак.“ На прославу је дошао и представник турског султана - Хилмипаша. Поред наведених бројне су биле делегације из словенских, посебно јужнословенских земаља, а преко својих племенских представништава светковини је на одређени начин присуствовала цијела Црна Гора.

никла на простору данашње Црне Горе; зна се, да је Зета била колијевка Немањића и остала мила њихова дједовина са повластицама, којима се истицала између осталих страна пространога Царства Душанова; зна се, пошто је српско пропануло царство, да се зетски Господар Иван Црнојевић није покорио злој судбини осталога српскога народа, него се склонио у ове зетске планине, и тако основао Црну Гору, која је вјековима водила јуначку борбу, да сачува ову последњу стопу српске земље, и зна се, да је на њој сачувала до наших дана последњу искру српске слободе и независности.“ Предсједник Владе др Лазар Томановић је у свом програмском говору истакао да је Црна Гора прва на Балкану отпочела борбу „за крст часни и слободу златну“ и да је на њеној територији „никла прва српска краљевина Михаље Војисављевића, Бодина, Ђорђа и Светог Краља Владимира, прије златног доба Немањићког; овдје је колијевка првог сабираоца српских земаља управо до Дунава, Великог Немање, мила „дједина“ свих Немањића. Уз то има дио Рашке са дивном задужбином Немањићком у Морачи, и дио Захумља са Оногоштом, у ком су покаткад Немањићи столовали.“ У свом говору предсједник Томановић поред државног истиче и црквени континуитет Црне Горе овим ријечима: „Поврх тога, Митрополија цетињска једина је светосавска епископска столица, која је без прекидања до данас сачувана, и као таква законита престоница и насљедница Пећке патријаршије, а Барска арцибискупија ужива и данас достојанство прве столице Католичке цркве све негдашње српске краљевине“. Из књажевог обраћања Народној скупштини, као и из обраћања предсједника Скупштине и предсједника Владе јасно се да уочити програм са којим ће Црна Гора ући у предстојеће Балканске ратове. Да се примјетити да приликом проглашења књаза Николе за краља није било крунидбеног церемонијала. Није било два ритуала, крунисања и миропомазања, иако је испоштована свечана процесија од двора до манастира, служена Света Литургија и процесија повратка из манастира у двор. У Црној Гори ауторитет митрополита почивао је на епископској хиротонији, која је по осјећању народа и појму вишњег извора врховне власти била сасвим примјерна и досљедна. Владичанске инсигнације су у свему функционисале и као идеални и као стварни симбол

svetigora / 2010 / септембар

здравне ријечи упутили су епископ захумско-рашки, надбискуп барски и примас српски и муфтија црногорски; потом и више чиновништво, делегације и гости са стране, делегације из мјеста и унутрашњости чије су вође одржале кратке поздравне говоре. Своје новодобивено звање и своје земље књаз Никола је посебним прогласом објавио народу. То исто је учинио и престолонасљедник Данило окупљеном народу пред двором, послије чега је настало опште весеље, које је трајало у току сва три дана свечаности и у којем је, поред посјетилаца са стране, „у радости учествовала цијела Црна Гора од Дрине до Бојане“. Образложење поводом проглашења Црне Горе за краљевину је, по нашем мишљењу, било у ствари и програм будућих намјера краља Николе на државном и ширем националном плану. У образложењу је истакнуто да је у Црној Гори, а кроз обнављање старог зетског краљевства из 1077. године, првог српског краљевства, одржан континуитет српске средњовјековне државне мисли и српске средњовјековне државности од Војисављевића, преко Немањића, Балшића и Црнојевића, владика из разних племена и династије Петровић Његош до књаза Николе. Истакнуто је да Црна Гора обухвата дио територија некадашњих српских држава: Зете, Рашке и Херцеговине. Тиме је речено да њој припада право на ове српске крајеве и области које су некада биле у саставу српске средњовјековне државе или обласних господара Балшића и Црнојевића: Боке Которске, Херцеговине, Новопазарског санџака, Метохије, сјеверне Албаније и Скадра. Поред историјског права истакнуто је: да књаз Никола влада дуже од свих српских владалаца и да је у свакој прилици истицао допринос Црне Горе развоју српске мисли, што је показао и у својим пјесничким дјелима као и неким другим радњама. У образложењу предлога предсједник Скупштине Марко Ђукановић је казао и ово: „Зна се, да је прва српска држава Светог краља Владимира

30 Краљевска породица на дан проглашења Црне Горе за краљевину 1910. године

„Јубиларне свечаности“ - Свечано полагање темеља Саборној цркви 1910. године

септембар / 2010 / svetigora

посвећеног владаоца. По трансформисњу врховне власи у све- генерал-мајора, Мирка за потпуковника, а Петра за потовну, није уведена никаква посебна церемонија или ритуал ручника руске царске војске. посвећења новог владара приликом ступања на престо. Умјесто Скупоцјену златну маршалску палицу, опточекрунидбеног церемонијала прихваћен је модел ступања на пре- ну брилијантима, краљу је свечано уручио велики сто по уставном аутоматизму. Краљ Никола није имао краљевску књаз Николај Николајевич Романов, послије цара круну, вјероватно очекујући да као претендент на свесрпски најутицајнија личност у Русији, и предао га краљу престо једног дана стави круну Немањића која и данас постоји Николи уз велику помпу, што је и представљало у Цетињском манастиру. У практичној примјени владарском најсвечанији дио прославе. инсигнацијом, умјесто круне, сматран је нарочити брилијантима Краљ се захвалио дародавцима следећим ријечима: украшени грб који је краљ Никола стално носио на црногорској „Ваше императорско височанство, капи. Грб има иницијале књаза Данила, првог световног влада- радостан примам из Ваших руку жезло фелдмарра из лозе Петровића, и уоквирен је са више од сто брилијаната. шала храбре руске војске. Одличје, које је врхунац војничког частољубља — то одличје, ја држим да није Прослава педесетогодишњице владавине краља Николe намијењено само мени него и мојим витезовима — 1910. године Црногорцима. Ја га с њима дијелим, јер смо га заједно У осам сати 17. августа 1910. године је почео дефиле црногор- заслужили, упорно сљедујући словенској мисли и ске војске. Војском је заповиједао командант дивизије, брига- традиционалној заједници с Русијом. дир сердар Јанко Вукотић. Поред стајаће војске која је формира- Ја и Црногорци са захвалношћу примамо ово царна 1896. године, у дефилеу су учествовали ветерани са оружјем ско одличје из Ваших руку у кругу храбрих руских из шездесетих година 19. вијека. Посебан тон давало је при- помораца, официра и војника, а у присуству мојих суство коњице из Пиве, Дробњака и Васојевића. У дефилеу на великодостојника и одличне депутације славног петОбилића пољани учествовало је 3.000 војника. На овај начин наестога пука коме имам част бити шеф.“ краљ Никола је желио представити Црну Гору као респектабил- Чин који је црногорски владар добио, највећи у руској ну војну силу на Балкану, имајући на уму догађаје који ће уско- војсци, додјељиван је ријетко, искључиво за ратне заро услиједити и за које се он очигледно припремао желећи да слуге и успјешно командовање војском. Овај гест руповрати дио територија. Зато је овај дефиле био централна про- ског двора значио је огромну и политичку и моралну слава педесетогодишњице његове владавине, јер је управо он подршку црногорском владару, његовој династији, па захваљујући неспорном јунаштву војника под његовом коман- и Црној Гори. дом и личној храбрости, због које је прозван царем јунака ос- По обављеној церемонији, из Владина дома кренула лободио највећи дио територија у историји Црне Горе. Управо је поворка, предвођена краљем Николом и краљицом захваљујући томе он је од ,,војног логора“ створио међународно Миленом, на полагање камена темељца за Саборну признату државу, и сасвим је разумљиво било краљево цркву, задужбину руског цара Николаја II. У општем задовољство ефектима који је изазвао овај дефиле у очима стра- весељу и уз бурно народно клицање краљ је на проне и домаће јавности. стору између Дома краљевске владе и „Биљарде“ поНакон смотре на Обилића пољани, командант Вукотић пред ложио камен-темељац новој Саборној цркви коју окупљеним официрима прочитао је телеграм руског цара је у славу његовог јубилеја имао да подигне руски Николаја II, да је 15. августа краљ Никола произведен у фелдмар- цар. Освећење камен-темеља обавио је митропошала руске војске. Ово је за краља Николу представљало посеб- лит Митрофан са свештенством. Краљ Никола је одну почаст и радост у јубиларним данима. Највишим указом, од 15. ржао кратки пригодан говор, захвалио се још једном августа 1910. године, Николај II наименовао је црногорског вла- Русији и руским владарима за неизмјерно добро које дара за генерала – фелдмаршала, највеће звање које се добијало су чинили његовом народу, посебно тадашњем иму руској армији, његовог сина престолонасљедника Данила за ператору за чин који му је додијелио, за остала добра

svetigora / 2010 / септембар

која му је чинио и који му је ,,својом дарежљивошћу и пожртвовањем омогућио да прослави и своју педесетогодишњу владавину да буде с успјехом крунисана“. Нажалост, предстојећи Балкански ратови, а потом Први свјетски рат и трагична судбина Светих царских мученика Романових, спријечили су реализацију већ започетог посла на изградњи Саборног храма. Од храма је данас нажалост остао само камен темељац који се чува у Митрополији.

О свечаним јубилејима 1910. године, а посебно о проглашењу за краља књаза Николе, у ово вријеме много се писало у домаћој и још више у страној штампи. Никада се до тада толико новинара, публициста, научника и других знатижељника није окупило на Цетињу и написало о Цетињу и Црној Гори. Проглашење за краља Николе Петровића било је, без сумње, плод чињенице да је он био у „државничком“ смислу најуспешнији владар у историји малене Црне Горе. За вријеме његове владавине државна територија Црне Горе се више него учетворостручила уз лако видљиви духовни, културни и социјални препород државе и народа. Немерљиве су и његове заслуге у модернизацији, дипломатији, увођењу институција, развоју привреде и другим предусловима да „нахије и седам брда“ постану у правом смислу држава. „Формула“ владања које је потрајало целих 58 година стоји, можда, у тестаменту краља Николе из 1917. године, у делу у којем оставља аманет сину Данилу: ,,Пази, ако то буде суђено да владаш, да твој народ има правду. Старај се о његовом благостању. На путу напретка не иди пренаглим корацима, нарочито не непромишљеним. Слиједимо природу. Не чини се духовни и материјални преображај једнога народа ударом мађионичарског штапа, већ постојаношћу стрпљења, разборитошћу и прорачуном“. Сматрали смо да би у сусрет стогодишњем јубилеју проглашења Црне Горе за Краљевину било корисно покушати да се расуто мноштво докумената, вриједних записа разних аутора и фотографија из разних архива и приватних збирки сабере у једну цјелину. Тим поводом приредили смо књигу ,,Краљевина Црна Гора – Споменица јубилеја 1910.“, која ових дана излази из штампе, као скроман покушај да се реконструише ријечју и сликом ток прославе значајних јубилеја у 1900. и 1910. години. Ова књига-споменица је отворена за суд читалачке публике, без претензија да смо успјели довољно истаћи сва дешавања током свих ових јубилеја, али приложени скенирани оригинали из Гласа Црногорца у књизи допуњују укупну хронологију догађања. Међутим, када су у питању чињенице и документа, њих не можемо промијенити и прилагодити разним данашњим укусима, и она остају као трајно свједочанство о том времену. С друге стране, држимо да ће ова споменица корисно послужити млађим генерацијама да кроз изворна документа дијелом разјасне евентуалне недоумице о Црној Гори тог времена и нашим прецима. Од тога, мислимо, могу имати само користи.

ДЕЛО ТВОЈИХ РУКУ Ако си нас саздо по свом подобију За утеху себи у ледној висини Да твој лик у нама словесно одлију Зраке у истини и у помрчини Да се светлиш Светли у нашој кончини И да нам омилиш двоструку робију У другом доласку из свог Сина сини Па ако нас ови пред тобом побију Невиних ни виних немој се одрећи Једни у другима док се огледамо Без нас си усамљен тишином ће рећи Небо непрозирно широко и тамно Дело твојих руку шта је Свевидећи Ако га не гледа Око Недремано poezija

Рајко Петров Ного

reporta`a

РАЈО Војиновић

На Цетињу одржан XI Сабор православне дјеце

СПОМЕН НА НАЈЉЕПШЕ ДИЈЕТЕ ЦРНЕ ГОРЕ Н

ест година. Духовни оци учитељи су и наши свештеници који су ваши пароси, сви они које је Црква Божија поставила да духовно рађају и препорађају дјецу Божију. А сви смо ми дјеца Божија“. Након митрополитовог благослова, химне Сабора и тропара Светом Петру Цетињском, дјеца су показала своје умијеће из рецитовања, соло и хорског појања. Специјални гости Сабора били су дјеца из Бјелорусије и млади гуслар Максим Јововић који је уз струне древног инструмента отпјевао пјесму „Смрт мајке Југовића“. Професор историје Предраг Вукић одржао је предавање на тему „Живот и дјело Светог Петра Цетињског“ и припремио квиз о светородној династији Петровић, који је водио протосинђел Кирило Бојовић. На квизу је учествовало 13 екипа које су биле састављене од полазника школе вјеронауке из разних градова Црне Горе. Питања су била везана за историју Црне Горе у вријеме владавине светородне лозе Петровића и за живот и дјело Светог Петра Цетињског. Све екипе су показале веома висок ниво знања из задатих тема и заслужују сваку похвалу. Ипак су богате награде освојиле само три првопласиране екипе и то: прву на-

септембар / 2010 / svetigora

тога Јована Крститеља, који је крстио Господа у ријеци Јордану, јер као што се Господ крстио у Јордану, тако се и ми крштавамо у име Оца и Сина и Светога Духа. А много је значајно да смо овдје поред ћивота Светог Петра Цетињскога, јер Свети Петар Цетињски је најљепше дијете које је родила Црна Гора“, рекао је владика Амфилохије. У току Литургије Свету тајну крштења примили су мали Јован Перовић и дјевојчица Валерија из Русије. Након Литургије владика је на манастирском гумну благословио манифестацију краћом бесједом у којој је говорио о духовном очинству: „Слоган овога Сабора који је исписан на вашим грудима су ријечи Светог Петра Цетињскога. Ове ријечи Светога Петра су упућене свој Црној Гори, свој дјеци свијета, посебно у нашем роду светосавском српскоме, и свим земаљским народима. Поред поштовања родитеља, он каже да поштујемо и духовне оце учитеље. Ето, први наш духовни отац и учитељ јесте Свети Петар Цетињски. Прије њега ми смо имали још једног дивног учитеља и светитеља – Светог Саву, који је и основао ову нашу Митрополију. Свети Петар је био његов ученик и он је поштовао своје родитеље, а кад је дошао у овај манастир било му је двана-

а Цетињу је 10. августа, под слоганом А ти поштуј драге родитеље и духовне оце учитеље одржан традиционални, једанаести по реду Сабор православне дјеце Црне Горе, који сваке године организује Православна Митрополија црногорско-приморска. Овогодишњи Сабор посвећен је 180ој годишњици од престављења Светог Петра Цетињског Чудотворца. Манифестација је почела Светом Архијерејском Литургијом, коју је, уз присуство учесника сабора из свих крајева Црне Горе, њихових вјероучитеља и бројних православних вјерника, служио Високопреосвештени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије са свештенством. У архипастирској бесједи владика је тумачио јеванђелску причу у којој Господ узима дијете у наручје и говори одраслима: „Ко прими једнога од ових малих у име моје, мене прима, а ко прима мене, прима Оца мога који ме је послао.“ Владика је рекао да је тај догађај сличан данашњем догађају на Цетињу. „И на једном другом мјесту у Јеванђељу Господ каже ученицима: Ако не будете као једно од ове дјеце, нећете видјети Царства Небеског. Оваквим припада Царство Небеско. Ево, драга дјецо, и ми смо се данас сабрали око руке Све-

svetigora / 2010 / септембар

граду екипа полазника вјеронауке при ка Мијановић и Софија Мијановић. На- која је вјероучитељ са најдужим стаманастиру Светог Николе на Врањини граде првопласираним екипама је уру- жом у Митрополији, а вјеронауку држи при Цетињском манастиру. код вјероучитеља игумана Петра чио митрополит Амфилохије. Драгојловића, у саставу: Лука Микулић, За пожртвован, самопрегоран и На крају је владика Амфилохије још Јелена Микулић и Саво Микулић; дру- дугогодишњи рад, који је донио много једном благословио све учеснике гу награду екипа полазника вјеронауке плодова на пољу вјеронауке, награде 11. Дјечјег сабора на Цетињу у којем из Котора код вјероучитеља јереја и похвале од митрополита су добиле и је учествовало више од 700 дјеце из Немање Кривокапића, у саставу: Јелена вјероучитељице Снежана Поповић при цијеле Црне Горе, и који је по оцјенама Дујовић, Видосава Пржица и Марија храму Светог Ђорђа у Подгорици, која најбројнији Дјечји сабор до сада. Марковић и трећу награду екипа по- је, како је рекао владика Амфилохије, и Специјални гости Сабора била су лазника вјеронауке при Цетињском прва жена из Црне Горе која је у после- дјеца из братске нам православне манастиру код вјероучитеља Вере ратном периоду завршила Теолошки Бјелорусије, који су отпјевали неколиВукић, у саставу: Михаило Вукић, Слав- факултет у Београду, као и Вера Вукић, ко народних и црквених пјесама.

септембар / 2010 / svetigora

majke hri[]anke

КАТАРИНА

ВЕЛИМИРОВИЋ

svetigora / 2010 / септембар

мајка Светог владике Николаја Жичког

а четрдесетак метара од Лелићке цркве налази се капела у којој је сахрањена Ката Велимировић. На споменику је записано: ОЛИВЕРА Балабан Овде почива тело Кате Д. Велимировић рођене у Стрмној Гори 1860. године од оца Алексе и мајке Пајке Филиповић. Упокоји се као монахиња Екатарина у суботу 26. августа (8. септембра) 1945. године. Господе помилуј и спаси! Светој души своје матере подиже овај свети споменик захвални син, епископ Николај. Ову дивну мајку од њене деветоро деце надживео је само један син, велики угодник Божији, Св. Николај Жички. Каква је морала бити ова мајка, када је родила оваквог сина и да ли је другачији могао бити овај син када је рођен од овакве мајке? Катарина је била најстарије од шесторо деце у благочестивој заједници својих родитеља. Крштена је у манастиру Ћелије добивши име Екатарина. Кућа у којој је одрастала бројала је много чланова. Филиповићи су били побожна породица и гледали су да своју кћер удају у добру кућу за честитог и богобојажљивог момка. И тако и би. Када јој је било деветнаест година, Ката се удаде за Драгомира Велимировића у суседно село Лелић. Велимировићи су такође живели у великој заједници. Снаху Кату сви убрзо заволеше. Била је кротке нарави, све је поштовала и свима служила. На Туциндан 1880. године њу и мужа јој Драгомира Бог обрадова првом златном јабуком, дарујући им сина Николу. После Николе родише се: Стеван, Душан, Нинко, Богосав, Љубисав, Алекса, Николија (звана Косана) и Ангелина. Мајци Кати пуне и руке и душа. Веселе црне очице њених соколова и соколица сијале су из сваког кутка куће. Имавши дивни пример своје мајке пред собом, деца иако бројна дисала су као једном душом. У селу није било ружне речи за њих. А Кати пуно срце радости и пуне руке посла. Требало их је све нахранити и обући, опрати и очистити, имање одржати, мужа дочекати. Сву одећу је својим вредним рукама израђивала. Нису је виђали ни на пијаци ни на вашарима. Једино сабрање на које је Ката одлазила било је недељно, литургијско и њему се много радовала. Устајала би са песмом првих петлова како би

стигла да сву децу умије, очешља, обуче у чисто и поведе у цркву. У кући Велимировића много се држало до молитве. У заоставштини Св. Владике Николаја остао је сачуван један опис заједничке молитве у коме стоји: „Ја сам рођен у једноме селу у дому од 45 чланова. Сваке суботе, када би био обављен посао преко седмице, скупљали смо се ми да би се помолили Богу. Увече би мој дед, глава куће, сазвао молитву. Капеле у кући нисмо имали. Када је ружно време, молили смо се у кући, а када је лепо време напољу у дворишту. Звездано небо било нам је црквено кубе, месец права икона, мили дед свештеник. Он би изашао напред, стао пред нас и дубоко се поклонио и узимао кадионицу са жеравицом и тамјаном и окадио сваког од нас. Онда је почела тиха молитва, прекидана само час и по час уздасима и побожним шутањем. Крстили смо се и молили гледајући у земљу и уздижући погледе наше пут звезда... Молитва би се завршавала дубоким поклоном и гласним - Амин. Када ми данас пада на памет ова молитва ја осећам више побожности, скрушености и мирноће душевне, него што сам осећао у свим великим и раскошним црква-

мајке хришћанке, чији је живот истински посвећен Богу и ближњима. Као праведни Јов, мати Катарина, страда и даље. 1909. године умире јој и Нинко. Ђака шестог разреда ваљевске гимназије, генијалног интелектуалног потенцијала, виспреног и обдареног многим талентима, пред којим се тек отварао живот пун могућности, открића,

септембар / 2010 / svetigora

Често се касније владика Николај у својим књигама сећао мајке, њене снаге и духовне величине. У својој аутобиографској песми Молитва роба у тамници сећа се своје мајке и детињства и казује: „Како су сјајне звезде Твоје, Господе; како су разнобојне у савршеној слици, и како су разнозвучне у савршеној музици. Гледао сам их у селу моме, држећи се скута материна, и у трепету од тајне шаптао: то су свете птице небесне. Утом једна полете и паде, а мајка се прекрсти и викну: - Спасај се робе! - Где је роб, нано? - Може бити близу нас - дрхтавим гласом одговори мајка. О, нано мила, погодила си: гле, онај који се држао скута твога сад је роб. И који је с тобом гледао јато сјајних звезда, сада кроз тамничко окно види једну једину. За њу једну хватам се као за скут материн, и чујем глас њен: Спасај се робе! Како да се спасем, питам ју, кад спаситеља немам? И опет чујем глас: Спасај се робе! Како да се спасем, кад кључа немам, питам и питам? И поново чујем глас: Спасај се робе! Али моја звезда одмиче. Видим је тек пола. Притискујем главу уз решетку, да је још гледам. Мало мало, па замаче; одлети света птица Божја, и остави мрак пред очима мојим, и заповест у ушима мојим: Спасај се робе! Господе Боже матере моје, Створитељу звезда и људи, и сваке твари видне и невидне, буди ми Ти спаситељ мој. Ти, коме није потребно сунце да би видео у тами, ни кључ да би отворио тамницу, пошаљи анђела Твога, и избави ме као Петра. Ако ли је по мудрости Твојој, да ми се тело у тамници мучи, да би се душа очистила, буди Твоја воља а не моја. Који би хтели спасти, не могу, а који би могли неће. Ти си једини Који и може и хоће, Господе Човекољупче, слава Теби!“

ма света у Европи и Америци.“ Катин муж Драгомир био је имућан и писмен сељак. Обављао је писарске послове у срезу Подгорском. Једнога дана стигло му је претеће писмо у коме су га хајдуци који су у то време харали колубарским крајем уценили да донесе 100 дуката или ће му у противном отети тек рођеног сина Николу. Драгомир се дуго опирао овој уцени. Међутим једнога дана када је мати Ката отишла на њиву и са собом понела дете у колевци, хајдуци су се појавили из оближње шуме, сели крај колевке и позвали Кату. Рекли су јој да ће узети дете као таоца док њен муж не донесе новац. Ката је се скупивши сву своју материнску снагу окренула разбојнику, ударила га по лицу и зграбивши колевку побегла у шуму. Хајдук збуњен њеном великом снагом и храброшћу пусти је да побегне. Велимировићи су на крају ипак морали предати тражени новац. Касније, када је владика Николај боравио у Лондону, у једном ресторану српске кухиње срео је тог истог човека како иде од стола до стола и продаје књигу „Живот једног хајдука“. Владика га позове за свој сто и стаде са њим разговарати, рекавши му да је свештено лице из Србије. На крају га упита да му исприча како је било у селу Лелићу код Ваљева када су од оне младе тражили дете, рекавши му да је о томе прочитао у новинама. Овај му исприча све како му је и мајка казивала. Владика му тада откри да је то дете у колевци био он сам. Живела је мати Ката и дисала као свака мати за своју децу. Брижно их је подизала и Богу упућивала. Речи су јој биле тихе, али оштре. Свака поука је имала смисао и велики одјек у срцима њене деце. Понекад, када је то било неопходно, знала је и да укори, благо али значајно. Касније, када су мало поодрасли, притицали су мајци у помоћ, свако по својим могућностима. Неко да причува стоку, неко да донесе воде, обуче млађег брата или сестру. Осамнаест милих ручица се својој нани пружало у помоћ. Једно по једно, стасавали су за школу. Пошто су живели у задрузи, морали су се договарати које ће дете слати у школу, јер није било довољно новца за школовање свих. Божијим промислом, после великих преговора, Николу као најстаријег уписаше у први разред 1888. године. Одмах је био запажен као веома надарено и бистро дете и тако је и остало током читавог даљег школовања. Катарина и Драгомир, благочестиви, побожни људи одгајали су своју децу пажљиво, старајући се да се не огреше о благослов родитељства који им је Господ подарио. Учили су их да буду часни и вредни, марљиви у сваком раду којег би се прихватили. Али и они сами су били такви и својим животом деци су давали најбољи пример. Након завршетка богословије, Никола постаје учитељ. 1904. године долази у школу Доње Лесковце, у близини Лелића. Те исте 1904. године почињу дани бола, страдања и туге мајке Катарине и куће Велимировића. Умире њен седми по рођењу син Богосав у 10-ој години живота. Само две године након Богосава из мајчиног наручја смрт је отргла Љубисава, Николију и Ангелину. Сво троје за годину дана. 1907. године умире јој и Стеван. За три године петоро их је мајка испратила, пет рана у срцу закопала, пет хумки сузама својим залила. Али и поред свег свог материнског бола, као сенка ходајући знала је казати: Бог дао, Бог узео, Богу нека је хвала! Ова њена реченица је за чуђење, за дивљење, за размишљање! То није само пука изјава речена утехе ради, јер мајци која толику децу изгуби утеха не може бити изговорена реч, већ једино жива вера у живога Бога и Његово вечно Царство! То је сва философија живота једне

svetigora / 2010 / септембар

односи непредвидива и болна смрт. Скупља туж- да настави даље. 1929. године умире њен животни сапутник на мати Ката своје све празније руке, склапа их и сапатник, супруг Драгомир. Ката залеђеног срца, као да на грудима у молитви ка Господу, да јој сачува јој је сваки дан почињао помишљу да ли ће тога дана неко оно што јој је остало, да јој се огњиште не угаси, умрети, да ли ће је неко напустити. Многи су је наговарали кућа не испразни. Од осамнаест милих ручица да оде у Жичу код владике Николаја, али она је одговарала: што грлише уморно тело њено, сада јој шест грле „Ја не могу кућу оставити; мени је овде најбоље. Како ћу ја уморну и пострадалу душу. оставити моју Пелу? Нас две смо од Бога одређене да чува1909. године, након завршених студија у Берну и мо огњиште у овој кући“. Снаха Пела јој је била трачак светпосле прележане тешке болести, дизентерије (од лости у њеној тами. Све своје недаће са Пелом је делила, у које је и умро његов брат Нинко) Катин и Драгоми- њу гледала као у сина. А Пела је била и човек и жена. Бринуров син Никола се уз родитељски благослов мона- ла се о преосталим чељадима куће Велимировића. Помагаши и добија име Николај. Убрзо након монашења ла у градњи цркве у Лелићу, свекру Драгомиру била десна рокоположен је у чин ђакона и јеромонаха. Био је рука. јако цењен у интелектуалним круговима широм 1943. године Ката се замонашила. Како је и срце издавало, а Европе. Одржавао је предавања на разне теме и ноге давно ослабиле, пала је у постељу. Ништа од хране није покушавао да своју земљу представи у правом узимала осим грожђа. Осетивши скору смрт, говорила је: светлу. „Морам ићи, деца ме моја зову, само ме Нико зауставља, он 1914. године почиње рат и харање трбушног ти- ми не да...“ А Ника је чекала и чекала... На крају је рекла: „Сву фуса међу војницима. Катин син Душан оболева, у сам утробу изручила рађајући децу, па ми их свих Бог узе до бунилу од велике грознице скаче кроз прозор са јединог мог Нике, а и он у белом свету... Просто нека је моме другог спрата Ужичке болнице и умире. Иза Ду- Ники и овог и оног света. Бог му дао па свакуд добро био!“ шана је остало мушко дете Јован (потоњи епископ Пред смрт је својој снахи Пели наредила како да се изврши шабачко-ваљевски) и његова мајка Пеладија, а иза сахрана, све до танчина, кога ће звати, ко ће јој сандук наСтевана са Катом остаде његова тек рођена кћер правити, шта ће коме даривати. Пред смрт се исповедила и Софија. причестила. У летопису манастира Лелић протојереј ставКућа Велимировића тугом и болом завијена у рофор Ђорђе Колџић је записао свој последњи разговор црно, борила се са страхом од још смрти. У кући је са мати Катом и њено виђење пред саму смрт: „Уочи саме остао само Алекса. Мајка Ката је савила руке око њене смрти позвала ме да ми нешто рече. Дошао сам рано оно мало чељади што јој је остало. Првенца сво- ујутру, био је петак - Звала сам те попе да ми читаш једну га кога је давно испратила у свет била је жељна. молитву. Када га је испраћала даривала га је једном тка- По свршеној молитви почели смо разговор. Ја сам је раније ном сељачком поњавом, да га у хладним зимским чешће пута питао да што не сања или чује ноћу, зато ће данима греје и подсећа на топлину родитељског сада мати Ката рећи - Попе, све што си ме раније питао сад дома и мајчиног скута. 1919. године Николај је из- ми се догађа. Чуј, јуче лежим овде на кревету док ће неко абран за епископа, и устоличен на трон епископа зовнути... Като, па још једном Като. Ја се одазвах и подигох, жичких. Своју пострадалу мајку владика Николај оно никог у соби нема. Тако неколико пута. Ето јуче овде у је често посећивао и тешио. соби, будна сам али видим овде у оном ћошку за вратима 1926. године смрт односи и Алексу. Толико несреће једног ружног човека, крезубог, права наказа. Погледам на се сручило на дом Велимировића, да је право чудо мој кревет, ниже мојих ногу дете се игра са нечим. Уз крекако се сама кућа од толиког бола није срушила. вет, до мојих ногу, стоји једна девојка. Ја чудна ти је мили Иза Алексе је остало двоје мушке деце, Тиосав и Боже, само да си је видео, као да си је на ватри чварио, тако Радосав и његова жена Вукосава. се зајапурила. Коса јој ко најлепша свила пала по рамениКатине снахе Пеладија и Вукосава волеле су је као ма, није се повезала марамом. Чујеш, оне дивоте ниси вимајку. Савиле су се око ње са својим сирочићима део. Одонуд, преко собе дође друго дете у црвеној хаљини, као новорођенче на мајчиним грудима. Свако је стаде преда ме и рече: Рацо је рекао... Ја тек упитах, а шта је своје бреме носио у тишини, а Ката иако срца уга- рекао, оно ућута и нестаде свега тога. шеног од бола и даље је била стуб породице. На- Ја сам објашњавао мајка Кати да то није била девојка већ кон Алексине смрти, живот је за Кату стао. Мисли анђео или Света Богородица. Она још додаде - Оно на јој се помутиле а тело издавало. Помишљала је на земљи не може узрасти. Ја сам се често умишљала да ли је најгоре, скрхана болом, није јој било до живота. оно истина што ти мени причаш да душе наше живе на небу. Њен Нико, како је звала владику Николаја трудио Сад видим да заиста душе живе. се да је охрабри, поучи да се помири са животом, Када ми је ово причала изгледала је врло блажена и радосна. Ја њу нисам никада видео тако духовно задовољну и јаку. Изгледала је као најсрећнија мајка која на души нема ни трунке бриге ни за шта. Њена ведрина прешла је и на Ову дивну мајку од њене деветоро деце мене и ми смо се као мала деца смејали и весело разгованадживео је само један син, велики угодрали. У најбољем расположењу смо се растали. Нисам моник Божији, Св. Николај Жички. Каква гао ни наслутити да нам ово може бити последњи разгоје морала бити ова мајка, када је родивор, али ми је било јасно да је имала неко духовно виђење ла оваквог сина и да ли је другачији мои обрадовање. И овог пута, као и увек, нудила ме је да гао бити овај син када је рођен од овакве доручкујем.“ мајке?

септембар / 2010 / svetigora

ја овде говорим само о краљицама и кнегињама, не о мајкама сељанкама и сиротицама. Нећу се ја огрешити о мајке сељанке. Не заборављам ја да сам дете са села, једног китњастог села ваљевског. И моја мајка је сељанка, као чист тамјан пред Богом, као свећа пред Богом. Ја похваљујем у нашим владарским женама и мајкама баш оно што је у њима вечно сељачко, неизгубљено, а профињено. И наш календар и наша историје били би сиромашни без сељака, без тежачких матера које су родитељке и прародитељке свих оних чије су слике постале иконе, чије су главе круном крунисане и чија су бедра мачем опасана била, и чији су подвизи ушли у црквене стихире или у гусларске певаније. Ај, браћо моја, ми се морамо данас сетити матера коморџија! То су оне оштре Српкиње, које су на својим леђима носиле коморе синовима на бојиштима, из рата у рат, из рода у род, из века у век, кроз векове. Ја не могу да се отргнем томе сећању, јер сам их лично негда с дивљењем гледао у рату широм отаџбине. Сетимо се браћо и матера коритара, то су оне сироте удовице, које су у кориту туђе платно прале, да би децу своју исхраниле, ишколовале. Заиста није мален број високих службеника државних који памте кад им је мајка иза туђих корита, сапуњавом руком додавала новчиће за буквар и читанку. Ја сам навео само неколико славних српских матера и жена по имену, премда је број њихов огроман. Но, до сад су историју српску писали само мушкарци, и о мушкарцима. Али доћи ће време, надам се, када ће се историја српскога народа писати пажљивије и праведније. Тада ће се изнети и разјаснити и велика улога и благотворан утицај српских мајки на цело ткиво наше славне историје. Ај, браћо моја, поштујмо зато мајке и своје и туђе! Јер свака је мајка, по природи, као мајка, слична Христу Спаситељу, тим пре мајка хришћанка. Страдања матера за децу своју, телесна и душевна заиста су слична страдањима Христовим за сав род људски, и тешко да можемо схватити љубав Христову према људима, ако не познајемо љубав материнску којој је она најсличнија. Поклонимо се свим светим матерама Православне Цркве и свим матерама Српске Цркве, поклонимо се мајкама и женама српским, и да се са благодарношћу помолимо Господу Богу. О, Свевишњи Господе Боже, хвала Ти што си даровао српском народу такве и толике матере, које остадоше верне закону Твоме. Уведи их Господе у Царство Твоје вечно, тамо где се у вишњој и вечној Србији сија лик Светога Саве Немањића и Свете Петке Српске и Духом Твојим Светим Господе, охрабри, испуни, оснажи и управи садашње и будуће мајке овога Твога крстоносног поколења, које ће Теби служити и Тобом се прослављати. И помози нам Оче наш Небесни да се и ми као деца Твоја вежемо уза Те љубављу деце према родитељу своме, а Ти се вежи уз нас љубављу родитеља према деци својој. Да Ти будеш наш и ми Твоји навек века! Амин!

Упокоји се мати Екатарина у суботу 26. септембра 1945. године, у својој 85. години живота, испративши пред собом оног коме се пред Богом заветовала на вечну љубав и верност и осморо своје деце која се из те љубави изродише. Остави за собом једног, а тај један се посвети, наш Св. владика Николај Жички, који у својој беседи о мајци и материнству рече: Шта је мајка? Мајка је биће најсличније Богу! Питање које сам често постављао самом себи и одговор који сам добио приликом једног незаборавног догађаја. Био сам као ђак присутан стрељању једног разбојника. Осуђен на смрт, везан за колац над ископаном раком, жандарми с пушкама чекају команду за стрељање. У том се појави једна жена па кршећи руке поче преклињати: „ Господо моја...Немојте га убијати, не знате ви колико је он добар био. Наведен је на зло, учинио је једно недело, али ја знам много његових добрих дела. Ако не верујете мени, ако не верујете његовој несрећној мајци, питајте комшије, они ће посведочити. Преклињем вас не убијајте њега, ево убијте мене.“ Овај догађај дубоко се урезао у моју душу. А кад сам доцније учио у богословији како је Христос дошао у свет да умре за грешнике и спаси грешнике, ја сам се увек сећао ове мајке. Зашто је Христос пострадао за грешнике? Зашто је у сваком грешнику видео неко добро, под пепелом зла. Исто као што мајка и само мајка може да нађе неко добро у најпропалијем сину и у најпропалијој ћерки својој. Поклонимо се зато материнству јер је свето и свим мајкама, а нарочито оним правим хришћанским, јер су слика љубави Божије. Да није било светих матера многи светитељи и светитељке и толики други стубови православља не би били уписани у наш календар. Да њихове мајке нису биле свете душе. Кад се сећамо нашег Светог Саве, зар можемо заборавити мајку његову Св. Ану, и како бисмо могли и помислити да су се сви они моћни и плаховити владари наши из династије Немањића: Св. Стефан Првовенчани, па Милутин и Драгутин, Св. Стефан Дечански, па цар Урош, посветили без утицаја њихових светих, богоугодних матера. Из светог корена свето је и стабло. Сећамо се мајки које родише толике витезове и заточенике истине и правде Божије и безбројне страдалнике и мученике за Крст часни и слободу златну. И да ли би Марко био онакав делија, ненасит правде Божије међу људима, да није чуо од мајке Јевросиме ону јеванђелску поуку: „Сине Марко, мој очињи виде, боље ти је изгубити главу него своју огријешити душу.“ А без онакве несравњиве јунак-мајке, зар би Југовићи пошли у смрт, свесно и драговољно, под крсташем барјаком. Па Милица, она истинска царица, и за време царства и по пропасти царства. Царица у порфири и царица у монашкој ризи, увек царица, јер је царица по духу, телесна мајка кћери и синова, но духовна мајка многе сирочади српске после слома косовског. Царица у Крушевцу, царица у Љубостињи. Царица на земљи и верујем царица у Царству небеском. Па зар да се не сетимо мајке Ангелине коју баш мајком зове сав српски народ, мајка која је изродила свеце и војводе док се и сама није посветила. Ми се данас сећамо и кнегиње Љубице Обреновић, која је многим врлинама превасходила свога великог мужа, а у ратном јунаштву није му уступала. Како да се не сетимо краљице Марије, мајке нашег краља Александра Карађорђевића, за којим је народ наш толико плакао да је, мислим заувек, сузама осветио и своју белу престоницу и сву земљу своју. Може ми неко замерити, да

putopis мр БУДИМИР Алексић

У ПОСЈЕТИ

СВЕТИЊАМА УКРАЈИНЕ

По благослову Високопреосвећеног Архиепископа и Митрополита Амфилохија, а захваљујући труду амбасадорке Украјине у Црној Гори, госпође Оксане Сљусаренко, професори Цетињске богословије: протосинђел Кирило Бојовић, Слобо Станишић, Душан Биговић и Будимир Алексић, у периоду од 10. до 17. јула, посјетили су Украјину и поклонили се светињама ове древне православне земље. Украјина, у историографији позната као Мала Русија, по површини је друга земља у Европи (послије Русије). Има 49 милиона становника, од којих су 78% православни хришћани (остало су: унијати – 18%, протестанти – 5% и римокатолици 4%). Највећи градови су: Кијев (2,6 милиона становника), Харков, Дњепропетровск, Одеса, Доњецк, Запорожје и Лавов.

svetigora / 2010 / септембар

Главни и највећи град Украјине, због великог броја цркава и манастира (и због значаја за православни свијет), још од средњег вијека носи надимак „Јерусалим сјевера“, а због своје улоге у историји руске цивилизације (јер је Кијевска Русија колијевка руске државности и духовности) познат је и као „Мајка руских градова“.

40 Са епископом Арсенијем у скиту Светогорске лавре

Први дан нашег боравка у овој земљи посветили смо обиласку Кијевопечерске лавре, највеће православне светиње у Украјини. Лавра је основана 1051. године, и од тада се на бреговима Дњепра није гасио духовни живот, све до времена комунистичке тираније у 20. вијеку, када је лавра девастирана, а главна светиња – Успенски храм, преко 60 година био у рушевинама. Деведесетих година прошлог вијека обновљен је читав манастирски комплекс, који је уврштен у списак свјетског културног наслеђа (УНЕСКО). Бог нас је удостојио да цјеливамо велики број моштију светаца, којих има више од 200 у пећинама лавре чија се дужина мјери километрима. Осим цркава и конака, обновљени су и гробови оних јавних личности и патриота који нијесу одговарали совјетској власти: руског царског премијера Столипина (на кога су у Кијеву комунисти извршили атентат 1911.), митрополита Антонија и других. На подручју лавре налази се низ историјских и културних музеја, као што су: Музеј историјских драгоцјености Украјине, Музеј књига и старог штампарства, Музеј позоришта, музичке умјетности и биоскопа, Музеј минијатура, Музеј историје великог отаџбинског рата 1941-1945.

У министарству са Јуријем Анатолијевићем

септембар / 2010 / svetigora

Након што смо обишли светиње и знаменитости ове лавре, имали смо пријем у митрополији код викарног епископа Пантелејмона, који нас је упознао са богатим и садржајним животом и актуелним проблемима Православне Цркве у Украјини. Сјутрадан смо авионом отпутовали у Доњецк, велики индустријски град на истоку Украјине, сједиште Доњецке епархије. Директно са аеродрома отишли смо у 170 километара удаљену Свјатогорско-успенску лавру, огроман манастирски комплекс, са неколико цркава, великим бројем пећина и репрезентативним конацима. Ту нас је примио епископ свјатогорски Арсеније, намјесник Свјатогорске лавре и викар Горловске епархије, који нам је током читавог нашег боравка у лаври био изузетно љубазни домаћин и информативан водич. Ту смо дочекали и велики хришћански празник Светих апостола Петра и Павла. Сазнали смо да најстарији писани запис о мјесту Свјатије Гори (Света Гора) датира из 1526. Несумњиво да је монахе који су живјели у овом мјесту још прије 16. вијека, привлачио сам назив мјеста – Света Гора, у коме се одвијао богат духовни живот све до 1918. године, када су комунисти, у јануару мјесецу, побили монахе (којих је било 800) и опљачкали манастир. Главна манастирска црква, храм Успења Богоматере, сурово је девастирана, и служила је као „дом културе“ све до слома комунистичке идеологије и совјетске државе. Након тога, Свјатогорски манастир васкрсава у пуном сјају, као митска птица Феникс из властитога пепела. Манастиру је најприје враћен његов први храм – црква Успења Богоматере, у коме је прва Литургија служена 20. августа 1992. За вријеме рестаурације (од 1995. до 2000.) радници су из храма избацили више од четрдесет вагона смећа. Деветог маја 2004. на својој редовној сједници Свети Синод Украјинске Православне Цркве Московског патријархата, на челу с митрополитом Владимиром, донио је одлуку да Свјатоуспенском Свјатогорском манастиру додијели статус лавре. Током боравка у Свјатогорској лаври посјетили смо Адамовку, родно мјесто Светог Јована Шангајског, удаљено пар километара одатле. На темељима његове родне куће гради се црква. У повратку за Доњецк, свратили смо у село Никољско (удаљено 60 километара од Доњецка) гдје се налази Светоуспенски николо-василијевски манастир – велики и прелијепо уређени комплекс са црквама посвећеним Успењу Богоматере, Светом Николи и Светом Василију Великом, конацима, радионицама и вртовима. Манастир је почетком деведесетих година прошлог вијека основао архимандрит Зосима, који се ту и упокојио 2002. Данас се овдје подвизава 120 монахиња и 70 монаха. Из Доњецка смо се вратили у Кијев, гдје смо преноћили, и одакле смо у рану зору 14. јула колима кренули за Одесу. Вожња ауто-путем до Одесе, кроз украјинску плодну низију, трајала је пет сати, током којих смо размјењивали утиске засноване на чињеници да бескрајна житна поља која су остајала иза нас чине потпуни контраст суровом црногорском камењару. По доласку у Одесу, одсјели смо у Светоуспенском манастиру, смјештен на обали Црног мора, гдје се налази Духовна семинарија и љетњи двор руског

У пештерама Светогорске лавре

Са епископом Алипијем

svetigora / 2010 / септембар

патријарха. Затим смо посјетили неколико главних градских храмова од којих издвајамо два: Саборну цркву Успења Богородице и Спасо-преображенски храм, обје из 19. вијека. У Саборној цркви смо цјеливали мошти Светог Јоне – мирског свештеника с краја 19. и почетка 20. вијека, као и чудотворну икону Богородице Касперовске, највећу светињу Одеске епархије. У Спасо-преображенском храму поклонили смо се моштима Светог Инокентија, одеског епископа из 19. вијека, и цјеливали Иверску икону Мајке Божије. Обишли смо и Свето-илински манастир (из 1884.) и манастир Светог Пантелејмона (саграђен почетком прошлога вијека) кога су комунисти такође девастирали и претворили у опсерваторију.

42 Светогорска лавра

У четвртак 15. јула кренули смо из Одесе ка малом мјесту Почајеву, на западу Украјине, и након десет сати вожње стигли у Светоуспенску Почајевску лавру, духовни центар православног народа западне Украјине, која се налази на узвишењу изнад овог мјеста. Обишли смо Успенски храм (из 18. вијека) и Тројицки храм (подигнут у периоду од 1906. до 1911. године, за вријеме митрополита Антонија Храповицког), и цјеливали мошти преподобног Јова Печерског, игумана Почајевске лавре, који је живио равно 100 година (1551-1651), и преподобног схиигумана Амфилохија Почајевског (1894-1971), првог свеца 21. вијека, који је одлуком Светог Синода Украјинске Православне Цркве од 12. маја 2002. године канонизован и уписан у црквени календар. Цјеливали смо и чудотворну икону Пресвете Богородице, којој свакодневно приступају хиљаде поклоника из читавог православног свијета, посебно из Русије и Украјине. Историја Почајевске лавре изузетно је занимљива. Већ на почетку 13. вијека монах Методије и један грчки монах са Атоса основали су манастир који је касније прерастао у лавру. У овом манастиру су касније нашли прибјежиште монаси из Кијевопечерске лавре, који су побјегли из Кијева због напада Татара на Русију. Постоји предање да се 1240. године на брду близу манастира појавила Богородица у огњеном стубу и да је оставила траг своје стопе, те да су за то постојали свједоци – монаси који су живјели на овом брду. Из тог трага Богоматере, који је остао на камену, потекао је извор. На овом мјесту монаси су основали манастир, кога су у част Успенског храма Кијевопечерске лавре назвали – Успенски, а планину су почели да називају Почајевска, у знак сјећања на кијевску рјечицу Почајну на којој је руски кнез Владимир први пут крстио становнике Кијева. Тако је основана Светоуспенска Почајевска лавра, која је 5. августа 1990. славила 750 – годишњицу свога оснивања. Тада ју је посјетио тадашњи нови московски патријарх Алексиј Други. То је била прва посјета московског патријарха у историји Почајевске лавре. У то вријеме, по благослову тадашњег настојатеља лавре архимандрита Онуфрија (1988-1990) почеле су да се појављују прве

књиге у којима се говорило о животу у манастиру, отворен је манастир Духовски скит (који се налази на два километра од лавре), а касније и Семинарија, монаси су били позивани да држе часове вјеронауке у локалној основној школи, а формиран је и дјечји хор који је учествовао на богослужењима у лаври. У петак, 16. јула, послије Свете Литургије, наишли смо на изузетно срдачан пријем код архиепископа Почајевског Владимира, намјесника Почајевске лавре, који се интересовао за положај и проблеме Православне Цркве у Црној Гори. Након отвореног и садржајног разговора са високопреосвећеним владиком, кренули смо за Кијев. Пролазећи кроз мјеста са називима: Острог, Студеница, Топла – разматрамо основаност тезе неких историчара (К. Јиречека, Ђорђа Сп. Радојичића, Бошка Стрике, Николе Јеремића и других) да се једна од прапостојбина српског народа – Бојка (Бојкија) налази управо овдје, на западу Украјине, о чему - поред наведених топонима – свједоче и топоними: Топлица, Дубрава, Луково, Лукавица, Слатина итд. Увече смо стигли у Кијев, чије смо светиње и знаменитости обишли сјутрадан – у суботу 17. јула. Посјетили смо најзначајније цркве и историјске споменике у главном и највећем граду Украјине, који због великог броја цркава и манастира (и због значаја за православни свијет), још од средњег вијека носи надимак „Јерусалим сјевера“, а због своје улоге у историји руске цивилизације (јер је Кијевска Русија колијевка руске државности и духовности) познат је и као „Мајка руских градова“. Немогуће је у овако конципираном тексту, чак ни у најкраћим потезима, дати осврт на историјат и значај цркава и знаменитости Кијева које смо имали прилику да обиђемо. Зато ћемо их само побројати. Осим Кијевопечерске лавре (о којој смо нешто рекли на почетку овога текста ) видјели смо

Софијски сабор, односно цркву Свете Софије из 11. вијека, најстарију источнословенску катедралу, са златним мозаицима међу којима се истиче фигура Богородице, висока 6 метара; затим Златна врата, такође из 11. вијека, па Михаиловски сабор, такође величанствено здање, из 1108. године; Владимирски сабор, подигнут поводом обиљежавања 900 годишњице примања хришћанства код Руса, у византијском стилу, јединствен споменик архитектуре, живописа и културе 19. вијека, чија је градња почела 1853. и трајала је 36 година; цркву Светог Андреја из 18. вијека; цркву Светог Илије из 1692. године; Георгијевски сабор (грађен од 1686. до 1701.); Флоровски манастир, Покровски женски манастир с краја 19. вијека. Видјели смо и низ импресивних здања свјетовне архитектуре, у којима су смјештене најзначајније институције и културно-научне установе Украјине (зграда Министарства иностраних послова, Кијевска опера, Врховна Рада, Универзитет „Тарас Шевченко“, зграда Академије наука Украјине, Националне банке Украјине, Маријин дворац из 1744.) и упијали цијелим бићем непоновљиве чари „Мајке руских градова“. Били смо импресионирани његовим сјајем, баш као и колоне српских граничара које су овдје стигле „месеца декамврија године 1752.“, о чему пише Милош Црњански, чијим ћемо ријечима (које сублимирају и наше утиске) завршити овај текст: „Софијска катедрала, Андрејевска црква, Печерска лавра, Златна капија, учинише се тим досељеницима као грађевине, не људских руку...“

септембар / 2010 / svetigora

43 Адамовка, мјесто рођења Св. Јована Шангајског

svetigora / 2010 / септембар

др КСЕНИЈА Кончаревић

ogled

Српски језик на крсту

ЗАТИРАЊЕ

ДУШЕ

Краду ми памћење, Скраћују ми прошлост, Отимају векове, Џамијају цркве, Арају азбуку Матија Бећковић

деја о повезаности језика и народа и језик никада“. који њиме говори стара је. Један од Стара, вековна истина о повезаности језика и народа, њених најзначајнијих поборника, не- међутим, свесно је, првенствено заслугом марксистичких мачки философ и лингвиста Вилхелм идеолога и на Истоку и на Западу, била затирана, да би у фон Хумболт (1767-1835), доказивао је данашњој епоси глобализације доживела драматични изгон да језик еманира дух народа. „Језик је, тако рећи, из масовне свести. Али овде се није остало на борби проспољна пројава духа народа; њихов језик је њихов тив саме идеје, него су предузети и практични кораци како дух и њихов дух је њихов језик; тешко је и замис- би се довео у питање језички и етнички идентитет пре свега лити колико је то двоје идентично“, пише он у „Уво- „малих“ и „средњих“ народа. На вероватно најдрастичнији и ду о делу о кави језику“, а сличне формулације се најболнији начин овај проблем испољава се у словенском у његовом опусу, који је снажно покренуо развој свету: Словени су, као најбројнија етничка скупина у Европи опште лингвистике, често срећу. (око 35% укупног становништва старог континента), у целиНа много једноставнији начин, међутим, иста идеја ни посматрано, од XVIII века наовамо изложени изразитим нашла је одраз и израз у текстовима на старосло- дезинтеграционим процесима, који су своју кулминацију, венском и старосрпском језику. Употребом лек- без сумње, достигли у јужнословенском ареалу. Рат на семе јęzykъ у значењу „народ“ показује се да је у просторима Југославије у последњој деценији ХХ века једна свести носилаца старословенског и старосрпског је од најтрагичнијих пројава нерешеног језичко-етничког језика била присутна идентификација народа са идентитета појединих њених делова. Сукоби се, наиме, нису језиком који говоре (аналогна појава и до данас је водили ни у Словенији, ни у Македонији, дакле на подручјима присутна у руском језику, у употреби, премда ар- где је језичко-етничка ситуација чиста, као што нису били хаично маркираној, лексеме язык). Тако, у једном присутни ни на просторима чакавског и кајкавског наречја, од првих текстова на старосрпском језику – Сави- тј. хрватског језика. Ратна драма одвијала се на терену ном Житију светог Симеона – читамо: „И тако мно- српског језика (у другој терминологији штокавског наречја), ги језици тада дођоше да му се поклоне и да га са којим су говорили језичко-етнички неиздиференцирани великом почашћу опоју. Појали су прво Грци, по- народи; отуда она има дубоке везе управо са њиховим том Иверци, затим Руси, после Руса Бугари, потом језичко-етничким идентитетом. Сукоб се, у правом смислу, и опет ми, његово стадо сакупљено.“ не може разрешити док се у идејној сфери не реши питање Језик је, дакле, основно обележје које уједињује тога идентитета. једну етничку популацију и одваја је од других популација, односно народа. Грци су они РАЗАБРАТИ У ПЛЕТИВУ који говоре (и чији су преци говорили) грчким Језичка ситуација српског народа у његовој новијој историји, језиком, Чеси су они који говоре чешким, Мађари све до данас, била је и остала мимо стандарда који важе за мађарским, Холанђани холандским. Ситуација све друге европске народе. Најпре, само формирање српског са најраспрострањенијим језицима је нешто књижевног језика (у појединим периодима и срединама сложенија. Португалци су они који говоре порту- називаног и српскохрватски, хрватскосрпски, хрватски галским и чији су преци говорили португалским, или српски, српски или хрватски, хрватски, бошњачки) и а Бразилци су становници Бразила који говоре по начину на који се одвијало и по резултату нема аналога португалским, али чији преци нису морали гово- међу словенским, а вероватно ни међу несловенским рити португалским. Идентитет Бразилаца није за- језицима. Од прихватања Вукове реформе (1868.) снован превасходно на језику и његовој историји проблематични су историјско-лингвистички темељи наше већ на држави у којој живе и на историји те држа- књижевне норме, њена духовна вертикала. Идеје илиризма ве. Ипак, није тешко закључити да је тај идентитет и доцније југословенства довешће су у питање географску секундаран у односу на онај примарни, тј. језички распрострањеност и етнички идентитет тога језика, идентитет који је у основи сваког етничког иден- његов хоризонтални пресек, а последица тога је жалосна титета. Аустријанци су по језику и култури Немци, чињеница да ни на почетку новог миленијума генолошки а Швајцарци су језиком и културом везани за три појам језика којим се служимо и његов генолошки назив своје матичне нације: Французе, Немце и Италијане. нису сагласни са начелима која важе за друге народе и језике. Језички идентитет је увек претежнији у односу на Најзад, дефинитивно одступање од националне идеологије идентитет који се стиче на основу држављанства у Србији и отварање врата глобализационим тенденцијама или конфесионалне припадности. У том духу још је последњих година довело је до небивалог атака на српски Доситеј Обрадовић у „Писмима Харалампију“ упо- језик изнутра (његовог свесног омаловажавања у очима зоравао да се „закон и вера могу променити, а род домаћег становништва уз фаворизовање енглеског језика

септембар / 2010 / svetigora

инспирисано мотивом социјалног притиска). простор за Вукову језичку политику. Током XIX века српска Због свега тога је српска језичка ситуација књижевнојезичка реформа могла је логички да се одвија на данас свакако најзамућенија у Европи. Али, идентичан начин као и руска у XVIII веку (понајвише заслугом кренимо редом. Тредијаковског, Ломоносова и Пушкина) – стандардизовањем Најпре, затирање језичког и духовног тога хибридног језика уз одређивање удела српскословенских прејемства (атак по вертикали). Реформом обележја и отварање простора за народне језичке црте. На Вука Стефановића Караџића, којом је тај начин избегло би се прекидање континуитета у односу на језички стандард конципиран на стриктно дотадашњу седмовековну непрекинуту књижевну и духовну колоквијалној основи, а не на неком од већ традицију (укључујући и отуђивање од властитог богослужбеног вековима постојећих књижевних језика језика), што би свакако имало импликације и по јасноћу става о српског народа, учињен је потез без преседана српском етничком и језичком идентитету. Штавише, нормирањем у односу на друге словенске народе и знатно књижевног језика на славеносрпској основи био би избегнут осиромашена пуноћа српске културе. Српску сваки повод за покушаје стварања јединственог књижевног културу опслуживао је, од XII до XVIII века, језика Срба и Хрвата, са свим потоњим из њих проистеклим српскословенски језик, тј. српска редакција последицама. Концепција развоја српског књижевног језика старословенског језика, који се користио на славеносрпској основи, подсетићемо, имала је поборнике у у свим српским земљама, а нарочито у лицу веома угледних интелектуалаца и јерараха Цркве, попут Рашкој, Зети, Хуму, Босни и Македонији. Теодора Јанковића Миријевског, који разликује три дијалекта – Тај се језик сразмерно мало мењао током црквени, грађански и простонародни, а препоручује грађански, времена: његова норма створена је још тј. славеносрпски, или ученог првосвештеника српског, у првој половини XIII столећа и она је, уз митрополита Стефана Стратимировића, који у свом залагању за ограничену еволуцију, важила све до XVI- „средњи пут“ с правом истиче да се у писању ваља угледати на језик II века. Још на самом почетку, као и у другим припадника виших, образованијих сталежа, а не простог народа, словенским срединама, код Срба је створена јер они „у беседи својој труде се пречишћавати, украшавати и диглосија – упоредно служење двама распрострањивати реч своју“, а „тако чине и Италијанци, Немци, језичким типовима, од којих се један осећа Французи и сви народи који у науками и језику до совершенства као виши, отменији и ученији и резервише за доспјели јесу“. Ипак, победиће Вукова језичка политика, чиме се сферу књижевности и писмености (у нашем у књижевност, а касније и у сакралну сферу, уводи језик простога случају српскословенски), а други као нижи, народа, са битно суженим лексичким, творбеним и синтаксичким народски, једноставнији (штокавски говор), потенцијалима у односу на дотадашњи књижевни језик (ово се који је као такав присутан само у нижим најизразитије манифестује у научном стилу, особито у домену књижевним жанровима, пословним списима, философске и теолошке терминологије). Поред тога, Вукова имовинским документима и писмима. У XVIII победа измениће и дијалектску основицу књижевног језика: веку мешавином србизиране руске редакције уместо дотад у писмености најзаступљенијег војвођанског црквенословенског језика и народног говора (само поједини писци ијекавци служили су се својим српског језика код Срба у Војводини и говорима), сада, под геслом „опћене правилности“, превагу Угарској настаје хибридни славеносрпски односи Вуку блиско ијекавско наречје, на које ће, у даљем току језик, чија се стабилизација и кодификација, збивања, и Хрвати и муслимани претендовати као на основицу нажалост, одвијала веома споро, што је „свог“ књижевног језика. Отворен је простор за нови рез – овај стицајем несрећних околности отворило пут по хоризонтали. У односу Срба и Хрвата све до тридесетих година XIX века није постојао проблем неразлученог језичког идентитета. Уколико Језички идентитет је увек проблеми са језичким идентитетом на јужнословенском терену претежнији у односу на идену некој мери постоје, они се тичу неразлученог идентитета Хрвата и Словенаца, с једне стране, и Бугара и Срба, с друге, а титет који се стиче на основу никако Срба и Хрвата. Проблем језичког и етничког идентитета држављанства или конфесионализмеђу Срба и Хрвата не постоји из простог разлога што су Срби не припадности. У том духу још је и Хрвати издиференцирани као етничке заједнице, и то свака са Доситеј Обрадовић у „Писмима посебним језиком и посебним етнонимом. Проблем настаје оног Харалампију“ упозоравао да се „затренутка када се јавља илирски покрет и са њиме почиње да се кон и вера могу променити, а род остварује теза да Срби и Хрвати чине један народ, односно да и језик никада“. Стара, вековна исимају један језик. Да бисмо разумели мотиве илираца, морамо у најкраћем тина о повезаности језика и наропредставити нерешена питања језичког идентитета на да, међутим, свесно је, првенствено јужнословенском простору у XIX веку, а она се тичу Словенаца заслугом марксистичких идеолои Хрвата. Хрвати су тада највише писали кајкавским наречјем, и га и на Истоку и на Западу, била затај су језик називали хрватским. А пошто је то наречје изузетно тирана, да би у данашњој епоси блиско језику Словенаца, „патријарх“ словенске филологије, Чех глобализације доживела драматичЈозеф Добровски, сматрао је да је словеначки језик део хрватског. ни изгон из масовне свести. Јернеј Копитар на почетку свога рада истиче другу тезу: да је кајкавско наречје заправо део словеначког језика. Павел Јозеф

svetigora / 2010 / септембар

Шафарик сматра да је, поред словеначког, и хрватски посебан сва четири народа који њиме говоре (српскох језик. Средином века Франц Миклошич истиче тезу да је рватскомуслиманскоцрногорски). Став о томе прави хрватски у ствари чакавски. Нико од поменутих првака да у Југославији једним језиком говори више словенске филологије није, међутим, доводио у питање став да је народа обично је поткрепљиван позивањем штокавско наречје исто што и српски језик. Вук Караџић је такође на такве случајеве у свету (француски, шпански, сматрао да је прави хрватски језик чакавски, али да и кајкавце енглески језик), при чему се превиђало нешто ваља сматрати Хрватима јер су се на то име „обикли“. При томе крупно – да језици не добијају називе по је Вук, као и други филолози из његовог окружења, сматрао народима који њима говоре, већ по народима да се народи међу собом не разликују по вери већ по језику. који су их створили (наведени примери Српски језик (штокавски), по Караџићевом мишљењу, има, према управо то показују). Даље: став да су Хрвати рефлексу некадашњег самогласника „јат“, три основна наречја: створили три језика – чакавски, кајкавски екавско, икавско и ијекавско (у „приједелном смислу“: источно, и штокавски – могао би имати аналогију у западно и јужно), а народ који њиме говори има три вере: грчку, тврдњи да су Швајцарци створили француски, римску и турску, тј. православну, римокатоличку и мухамеданску. немачки и италијански (разлика је, наравно, Вође илирског покрета, који је представљао покрет хрватског ипак у томе да су Хрвати створили један језик, националног препорода, одлучиле су да промене кајкавски а то је чакавски). Треће: нема никакве основе књижевни језик, којим су дотле писали, и да за књижевни језик да се чакавско и кајкавско наречје на било који узму штокавски, углавном источнохерцеговачког изговора, дакле начин везују за етничко одређење српски: та језик Вука Караџића који је у то време у националном погледу, су наречја само хрватска, и на њима су Хрвати ван сваке сумње, био само српски језик. За језик који су одабрали у прошлости створили своју књижевност. То, и почели да га уче (!) зачетници покрета су употребљавали име другим речима, значи да Хрвати имају свој илирски, а не српски (ово име и раније је употребљавано као језик (или своје језике), који су различити од алтернативни лингвоним за српски језик, јер су се у XVIII веку српског, и да они свој идентитет могу градити, Илирима називали углавном Срби). Идеја илирског покрета као и други народи, на темељима свога о заједничком језику и етничком пореклу Јужних Словена, језика. Четврто: није спорно да су штокавским пре свега Срба и Хрвата, пласирана под видом „словенске дијалектом пре разбијања Југославије узајамности“ (израз Јана Колара), добиће знатну подршку у говорили припадници више народа – по тада славистичкој науци, а нарочито ће лепо бити прихваћена од важећој, а и данас присутној конструкцији штокаваца католичке вероисповести који су језиком били везани сви Срби, сви Црногорци, сви Бошњаци и за православне Србе, а вером и латинским писмом за етничке део Хрвата (штокаваца). Спорно је, наравно, Хрвате и Словенце. И то није било случајно: идеја илирства питање има ли основа за схватање да они је, наизглед, повољно решавала њихову судбину. Они нису имају четири различита етничка корена. морали да се опредељују као Хрвати, јер се тако нису осећали, У начелу, популација која говори једним а ни као Срби, јер тако нису хтели или смели. Али, иста идеја језиком, и чији су преци говорили тим језиком, није наишла на подршку међу православним Србима, поготово етнички чини један народ, без обзира како се најистакнутијим, који су схватали да им се угрожава идентитет од њени делови тренутно осећали и звали (ово стране Хрвата, с којима имају мало заједничког. Пошто је успех су начело прихватили сви европски народи). илирске идеје био половичан, од ње се одустало, али је убрзо Ту тезу не побија, дакле, очигледна чињеница она обновљена у новом виду – у виду идеје југословенства. И ова да се делови популације истог, српског идеја, иако је у основи била политичка, да би опстала, морала је језика данас осећају као Срби, Црногорци, да буде и филолошки оправдана. Филолошку садржину те идеје Бошњаци и Хрвати. До њихове интеграције изложио је највећи хрватски филолог Ватрослав Јагић: по тој у једну националну заједницу није дошло идеји Југословени, односно „Хрвато-Срби“, један су народ, иако због неповољних, а у новије време и свесно имају два имена, јер, наводно, говоре једним језиком. Да би се вођених и усмераваних процеса њихове та конструкција оправдала, Јагић је проповедао став да је језик дезинтеграције. Наиме, исламизацијом дела којим говоре „Хрвато-Срби“ један и да укључује три наречја – те популације настали су данашњи Бошњаци, чакавско, кајкавско и штокавско. Зато и име тога језика мора да кроатизацијом католичке популације српског буде двочлано – српскохрватски/хрватскосрпски, одн. хрватски језика (тј. Срба католика) настали су, у већини, или српски језик. данашњи Хрвати штокавци, а развијањем Став о оваквом називу језика свакако је без преседана. Ниједан други језик на свету нема у свом називу истакнуто име два народа. Вук Караџић, иако је својом реформом умногоме, као У односу Срба и Хрвата све до тридешто смо показали, створио претпоставке за сав потоњи језички сетих година XIX века није постојао галиматијас, никако није пристајао да се његовом језику да проблем неразлученог језичког двонационални назив, јер није прихватао став да су Срби и идентитета... Проблем настаје Хрвати један народ и да имају један језик, пошто је, по њему, оног тренутка када се јавља илирсваки од та два народа имао свој језик. У Титовој Југославији, ски покрет и са њиме почиње да међутим, проблем је додатно закомпликован ставом да овим се остварује теза да Срби и Хрвати језиком, поред Срба и Хрвата, говоре и још два новопризната чине један народ, односно да имају народа – Црногорци и Муслимани, тако да су истицани чак и предлози да се језик назове тако да у њему буду присутна имена један језик.

Став о томе да у Југославији једним језиком говори више народа обично је поткрепљиван позивањем на такве случајеве у свету (француски, шпански, енглески језик), при чему се превиђало нешто крупно – да језици не добијају називе по народима који њима говоре, већ по народима који су их створили (наведени примери управо то показују).

септембар / 2010 / svetigora

ОД АМНЕЗИЈЕ, ПРЕКО АМПУТАЦИЈЕ, ДО ЕУТАНАЗИЈЕ Дејтонским споразумом је, као што смо видели, извршена ампутација делова српског језика, настављена последњих година проглашавањем црногорског за самостални језик, за шта је предуслове створила, опет медицински речено, претходна амнезија популације српског језика – несмотрени и олаки заборав традиционалних језика српске културе. Постдејтонска Србија (као, уосталом, и друге српске земље, укључујући и Црну Гору) наводи се на трећи, последњи корак у операционом захвату над српском народном душом – језичку еутаназију. Оно што се није постигло геноцидом, безболно би се дало постићи – лингвоцидом, по могућству суицидално изведеним, уз добру вољу самог осуђеника. Замишљени трећи чин српске језичке драме одвија се у склопу агресивне кампање расрбљавања у самој Србији, а под изговором уклапања у светске глобализационе тенденције. Циљ српског језичког суицида је јасан: да, потискивањем из једне по једне друштвене сфере, српски језик постане резервисан за приватну употребу, а затим и кандидат за лингвистичку музеологију. А са потискивањем и, у наредној фази, одумирањем језика, потпомогнутим економским, демографским, институционалним (одсуство институционалне подршке неговању и опстанку српског језика), психолошким (фаворизовање негативних ставова дела становништва Србије према сопственом језику) и, у вези са тим, статусним чиниоцима, одумрла би и национална књижевност, писмо, анулирао би се целокупан српски национални културноисторијски комплекс, затро би се идентитет српске национално-језичке личности – нестао би њен специфични „Лого-Психо-Космос“. У Србији, као и у многим другим срединама изложеним притисцима креатора „новог светског поретка“, ствара се медијска слика о „примитивности“ свих или већине малих језика, па и властитог, и њиховој неминовној осуђености на скоро нестајање. Та стратегија у нашем случају фактички представља спонтано или организовано припремање терена за тихо затирање српског језика до његове потпуне друштвене маргинализације (са паралелним фаворизовањем енглеског као јавног, а затим и званичног језика), и то комбиновањем свих расположивих метода експанзије „глобалног суперјезика“, носиоца културног и цивилизацијског центризма, на штету нашег језика: стварањем негативног става о вредностима српског језика међу његовим говорним представницима напоредо са већ размотреном језичком сецесијом и политичким комадањем српског језика на неколико мањих. Енглески језик промовише се као својеврсни „статусни симбол“: поред школске, па и предшколске наставе енглеског језика, где је (у србијанском школству) обухват ученичке популације процентуално већи од обухваћености наставом српског језика, деца масовно похађају и додатне курсеве; називи фирми, производа, огласи за престижна радна места, конкурси за доделу стипендија, рекламне поруке итд. уобличавају се на енглеском језику; у језику медија све је израженији удео англицизама, тако да тзв. „мотив социјалног притиска“, изражен директно или индиректно, постаје све израженији стимулус за његово изучавање. Иза ове експанзије, чини нам се, не стоје само „алтруистички“ и социјално прихватљиви мотиви

посебне националне свести код црногорских Срба после Другог светског рата настали су данашњи Црногорци (у националном смислу). На сличан начин на који се може тврдити да су енглески књижевни језик Индуси преузели од Енглеза, или нешпански становници латиноамеричких земаља шпански језик од Шпанаца, може се тврдити да су етнички Хрвати узели за свој књижевни језик српски језик. Они су само том преузетом језику дали име најпре хрватскосрпски, па хрватски или српски, и најзад хрватски језик; и ту се десило оно што се нигде у свету није догодило – српском језику је ускраћено име, што на најдрастичнији начин доживљавају припадници српске мањине у Хрватској, који немају право да свој језик зову његовим етничким именом. Међународна заједница је Дејтонско-париским споразумом (1995.), верификујући лингвониме хрватски и бошњачки језик (иначе, преименовање српског језика у босански први пут је изведено у време аустроугарске окупације БиХ, за Калајеве владе), учинила исто као да је Индусима, који имају своје језике (рецимо хиндски, бенгалски, пенџапски, бихарски, оријски, асамски и др.) дала право да енглески језик називају индуским, или, у нешто блажој форми, енглеско-индуским, или Ирцима, са матерњим ирским језиком (ириш), да га називају ирским (ирско-енглеским). У јужнословенској језичкој ситуацији могло се и морало поступити на исти начин како се међународни стандарди постављају према енглеском језику. Енглески којим се говори у Америци, Канади, Аустралији, по разним деловима Азије и Африке сигурно није исти као и енглески језик у самој Енглеској. Отуда се с правом сматра да постоји више варијаната енглеског језика, а посебно да постоје варијанте енглеског у Енглеској и енглеског у Америци. Постојање варијантних разлика, међутим, није довело ни у енглеском, ни код других језика, до угрожавања њиховог идентитета (генолошког појма) ни до угрожавања њиховог имена (генолошког назива). Такав би принцип, дакле, требало да се примени и на српски језик: на употреби

српског стандардног језика може се изградити само београдска, загребачка, сарајевска, подгоричка варијанта норме српскога језика, а никако да се накнадном стандардизацијом већ стандардизованог језика преконоћ направе четири посебна језика.

svetigora / 2010 / септембар

poezija

омогућавања доступности информација, боље перспективе школовања и запошљавања особама са знањем енглеског језика: у привлачној амбалажи запаковане су тежње ка унификацији, једнообразности и једноумљу света и модела живљења, са стварањем принудне светске заједнице људи и народа без идентитета којима се може манипулисати као „послушним стадом“ и којима се могу наметати вредности тржишне економије и потрошачког друштва, безрезервно прихваћене у англоамеричкој цивилизацији и увелико оличене у језику који ту цивилизацију опслужује. Овако би, у основним потезима, изгледала слика српске језичке ситуације данас. А каквој се будућности можемо надати? У начелу, од филолошких решења које одаберемо, или која нам се наметну, зависиће – а то је историја већ показала -судбина популације српскога језика. Свака рана нанета распетом српском језику оштрим клиновима непријатеља и супостата изискује посебан мелем и дуготрајно видање, у чему Светосавска Црква као духовна мати српскога народа, без сумње, има незаменљиву улогу. Лечење би се, чини нам се, морало отпочети најпре непристајањем на понуђену еутаназију – враћањем достојанства српском језику и писму у самој Србији. Други корак, као одговор на амнезију српске језичке свести, састојао би се у брижљивом неговању традиционалног богослужбеног језика и развијању свести о значају традиционалних језика српске културе. Ова прва мера, најнепосредније везана за домен деловања Цркве, подразумевала би неговање служења на црквенословенском (наравно, не искључиво на њему – према конкретним условима у свакој парохијској заједници), извођење наставе тога језика, његово популарисање издавањем књига и брошура са напоредним црквенословенским и српским текстом. И најзад, у лечењу жалосних последица језичке сецесије – озбиљном задатку око кога би институције од националног значаја морале спрегнути све своје снаге – деловање би требало да буде усмерено на то да се начини темељна реафирмација општеприхваћених филолошких принципа и да се она ретроактивно примени и у случају српског језика са циљем да се потврди етнички идентитет српског језика и српског народа у начелу на исти начин на који се он потврђивао свуда у Европи. Друго решење истог проблема је да се оно што је учињено српском језику у Дејтонском споразуму примени и на друге европске језике и народе. То би водило ка темељном прекомпоновању свих европских народа, али за тај потез има и практичних и теоријских могућности. Можда је последњи час да се пренемо, кренувши у саборну, одлучну и трезвену борбу за заштиту идентитета и интегритета српскога језика, у одсудни бој за очување српске народне душе. А прегаоцу, по заветној мисли Његошевој, Бог даје махове.

МИЛАНКА Недељковић

Звездано око Звездано око Златни прамен сунца Облива острошки камен Иза хода срца Криводерине по успону Планинском Можда к својој звезди ходам Било је давно Мирисало је поље белих рада На лепоту и небо Ветрови су мотали Свилене гајтане сунца Пламен модрине потопио у виру Звездано око детињства Моји кораци у трави Цветни увојци Топли од сунца Дозивао ме острошки Бисер месечине Из једне од шкољки неба Сада у сну назирем Свој лик У извору планинском И косу као крила ласте На јави Некад се сећања огласе У виду радости и туге

аташа, ево те опет у Требињу, у Херцеговини, колико ти повремени доласци овдје значе? Значе ми пуно. Некада ми је било јако тешко. Отишла сам на школовање у Београд и онда се одједном нешто преломило, прекинуло се. Било ми је болно враћати се. Сада се све то мијења. Дошла сам до тога, научила сам своју децу и од малих ногу сам им усадила ту љубав према Херцеговини. И сада они јако воле да дођу овде и имају своје друштво, пријатеље. Ја могу све да прескочим, али долазак у Требиње не. Осјећам то као повратак својим коренима. Без корена човјек је изгубљен. И када, некада, нисам имала жељу да дођем ја сам је на силу правила. Зато што мислим да ми је тај повратак неопходан - за развој, за одржање. Стално сам у покрету, путујем, посматрам, и управо због тога, да не бих помешала неке ствари, ја дођем у Требиње и то ме тако лепо спусти на земљу, и тако чврсто осетом тло у овоме граду, као нигде другде. И то ми је неопходно као одскочна даска да идем даље.

септембар / 2010 / svetigora

Како успијеваш да се из глуме, која од тебе захтијева да уђеш у један свијет имагинације, вратиш дјеци, супругу, себи? Не мислим да су та два света супростављена. То није тако, то је јако једноставно. Не волим када неке моје колеге мистификују тај посао и кажу: „Ја улазим у неки други свет.“ Други свет је у ствари унутарњи свет, али то се све чини. Ја нисам неко други. Просто, када узмем неки текст да радим, бавим се анализом. Некада свесно, некада инстиктивно знам шта би требала таква особа да уради. Или видим слику. Зависи како ми се када отвара. Какав је редитељ. Какав ми је партнер. Знам да је добро када нађем слику, тада осјетим потпуно смирење, знам

Како се бориш са славом и искушењима које ти она доноси? Прво, ја не мислим да сам славна. Не мислим да сам скромна особа, трудим се, али ја то нисам. Шта значи бити славан? Код нас су слава и популарност помешани појмови, али то су две потпуно одвојене ствари. Код нас свако може бити популаран. Можеш само лепо изгледати и бити популаран. Можеш да будеш полуписмени новинар, али да имаш гледану емисију и да будеш популаран. Популарност кратко траје, а бити славан - значи трајати, оставити добро дело иза себе. И то, у мом послу, можемо на прсте да набројимо такве људе. И верујем, када бих рекла имена људи за које сматрам да су славни, деведесет посто људи не би знали ко су они.

разговарала МИЛАНА Бабић

ИСКРЕНОСТИ

razgovor

НЕМА НИЧЕГА БЕЗ

Наташа Нинковић, позната и призната београд– ска глумица, првакиња београдског Народног позоришта породична је особа, подједнако посвећена супруга, мајка и глумица. У непрекидном контакту са својим пријатељима из дјетинства и средњошколских дана, Наташа ничим не одаје особу која је пропутовала пола свијета, иза себе оставила прегршт глумачких награда, како домаћих тако и иностраних (награда Наиса, годишња награда Народног позоришта у Београду, награда Царица Теодора...), одиграла ликове који су обиљежили историју позоришта. Играла је све, преко ликова Шекспира, Чехова, Стерије, Достојевског до Тенеси Вилијамса. Ипак, Наташа је широј гледалачкој, прије свега филмској публици, позната из домаћих серија (Породично благо, Мјешовити брак...), те филмова који су се показали као успјешна остварења (Спаситељ, Професионалац, Клопка...). Поред овога Наташа је упамћена и по одустајању од америчке филмске каријере зарад љубави према садашњем супругу Ненаду Шаренцу са којим има два сина - близанце Матију и Луку. Рођена Требињка, увијек истиче своју везаност за Требиње, Херцеговину и са поносом говори да је у многим стварима типичан представник камените земље.

да је то то. Увијек пратим унутрашњи ток. Прво то рационално доживим, а онда се интуитивно препустим. Тело препозна, препозна то смирење, запамти и онда то увежбаш. Ми смо научени, истренирани за то. И онда, после петог извођења ти то радиш врло лако. Али нема ту другог света. Ти само изабереш особине које ће ти бити у првом плану. Нема ту никакве мистификације. Ако имаш неку јако захтјевну улогу колико ти времена остаје за мужа и дјецу? То је посао, као и сваки други. Ја сам на проби од 10 до 14 сати. Некада, заиста, имам и вечерњу пробу. Када пробам искључим телефон. После пробе евентуално попијем кафу па одлазим кући. Некада сам незадовољна, али, некада, без обзира што је улога захтевна, видиш пут. Увек је лакше када видиш пут. Да ли ти је нека улога остала неостварен сан? Не. Ја сам у мом послу одлучила да немам жељу у том смислу. Још увек сам у позицији да сам онај коме се нуде улоге. Научила сам да је далеко боље да те редитељ изабере, јер ми имамо најчешће погрешне претпоставке шта бисмо могли, и шта смо ми. И, обично, то не буде добро јер си ти субјективан, и онда ниси истинит. Ја када нешто много желим то не добијем, и постанем много изнутра напета. Просто, у тој тежњи да добијем то што очајнички желим, ја тада никада не дам најбољи део себе. Када умерено желим - успешна сам.

svetigora / 2010 / септембар

Сцена из филма "Клопка"

Колико сматраш да је искреност неопходни дио твога посла? Нема ничега без искрености.Човјек не може никада бити у потпуности искрен, али треба тежити истини.У послу ме не занима ништа што је лажно. Лаж не испуњава - не можеш доћи до сазнања ако идеш лажним путем. И да би лаж приказао мораш се истином бавити. Мораш ствари назвати правим именима. То јесте, некада, много тежак процес. Тешко је уопште суочити се са собом. Стално се трудим да се освестим. Освешћење - називање ствари правим именима. Не либим се, ужасно сам отворена. Не либим се ни стручну помоћ да тражим, када имам проблем. И духовну помоћ. Колико ти је битна вјера у Бога. Колико ти она помаже да искажеш себе у томе што радиш, у проналаску свог пута? Не могу да кажем да имам свог духовника, јер га немам. Имам моје колеге, моје добре другаре, који су више у вери од мене. Они имају своје духовнике, а ја се њима понекад исповедам, причам са њима. Они често

одлазе у Ковиљ, код владике Порфирија. Ја сам верујућа и вјерујем, али нисам у толикој мери практикујући верник. Знам да је много лакше верујућим људима. Када ми је тешко отворим молитвеник и у молитви налазим смирење. Ипак, ако покушам да рационализујем своју веру погубим се. Схватила сам да не желим да рационализујем веру. Ја то само негде далеко у себи осећам. Мислим да у животу много ствари од нас зависи. Не мислим да постоји предодређеност већ се мора много на себи радити, да би дошао до угла одакле можеш себе да видиш мораш много да радиш на себи. Колико глума захтијева да радиш на себи? Сматраш ли рад на себи неоп– ходним? Апсолутно. Доста сам окренута интроспективно, неким процесима у мени. Код мене је то циклично. Таман дођем до неких сазнања, а онда помислим, Боже, опет сам на почетку. Опет ништа не знам. И опет рад, рад, рад. И, онда, опет ми се чини да у мени има много тога, да бих опет схватила да има још пуно тога што не знам и што треба да савладам. И то ми не да да помислим да сам славна, велика. Што сам старија, несигурнија сам. Препознајем сваку своју лаж - ужасно сам самокритична. И направим од тога велики проблем. И то ми не дозвољава да будем арогантна и препотентна. Ароганција је одлика слабог човека и незналице. И, на крају, да се вратимо опет Херцеговини. Колико ти значи ово небо, овај камен, ова земља и Свети Василије Острошки у њој? Херцеговина ми највише значи. Волим камен. Камен ми даје чврстину, буди радозналост, буди питање шта је иза. Камен је ове људе направио чврстим, сигурним у себе. И ја колико год била несигурна, колико год се губим када путујем, некако сам базично сигурна у себе, и увијек се враћам тој базичној основи коју ми Херцеговина даје. Лако је надоградити када имаш корене. Свети Василије Острошки изазива страхопоштовање у мени. Када одлазим у Острог размишљам на неком другом нивоу, јако пазим на себе, плашим се да нешто лоше не помислим. Када дођем Светом Василију осјећам се потресено, разоткривено, као да ми је сваки грех исписан на челу. Куда год кренем Свети Василије је са мном, носим његову икону у новчанику.

Изашла је из штампе књига Јована Маркуша „Краљевина Црна Гора-Споменица јубилеја 1910.“. Књига се може набавити у књижарама Митрополије црногорско-приморске. Методолошки гледано, Маркушев ауторски напор се креће у распону од публицистичке комуникативности до интегралне историчности. На једној страни, ова књига чита се лако, као популарно штиво. На другој, читалац се у њој сусреће са богатом документацијом и комплексном аналитиком. Грађа којом је обогаћен основни монографски текст је енциклопедистички опсежна и разноврсна, у њој се ређају слојеви са многим персоналним и институционалним подацима, и прилози ликовности, са преко 300 фото репродукција појединачно или збирно приказаних личности и догађаја, крајева и градова, објеката, мапа и факсимила. Ова Маркушева књига-споменица јубилеја представља брану евентуалним кривотворењима и цензурама за политичке потребе, данас толико присутним у приказивању догађаја и процеса из историје Црне Горе. С друге стране, држимо да ће ова споменица корисно послужити млађим генерацијама да кроз изворна документа дијелом разјасне евентуалне недоумице о Црној Гори тог времена и нашим прецима. Такође она је путоказ и оријентир како би требало да се конципира, али и изгледа једно дјело које претендује да има и научну озбиљност и строгост, с једне стране, и пријемчив ликовни израз с друге стране. Од тога, мислимо, могу имати само користи и научна и свака друга јавност.

мр НИКОЛА Маројевић септембар / 2010 / svetigora

з стогодишњицу прославе јубилеја из 1910. године у Краљевини Црној Гори, почаствовани смо на најбољи могући начин. Књига Јована Маркуша „Краљевина Црна Гора-Споменица јубилеја 1910.“ је изнад свега необично волуминозно дјело, хроника и историја ових догађања, хронологија збивања и личности у назначеном периоду, филм у облику књиге, илустрована монографија и изложба за 100 година покретних докумената, који су се нашли овдје повезани и укомпоновани, па постали као цјелина фиксирани и непокретни, трајно утемељени, да трајније не може бити. Овако конципирана, књига о којој је ријеч чини дио животописа Црне Горе с почетка 20. вијека, прилог у приказивању догађаја онако како су се десили, при томе је све засновано на чињеницама и документима, које не можемо промијенити и прилагодити разним данашњим укусима, па остају као трајно свједочанство о том времену. Ова књига се темељи на званичној архивској грађи, периодици из тог времена, вриједним дјелима или записима аутора који су били на значајним државним функцијама у књажевини или краљевини Црној Гори, обимној литератури о времену које је претходило и оном када је проглашена краљевина Црна Гора, фотографијама из државних институција и приватним збиркама фото документације, већином потомака значајних учесника јубилеја. Своја сериозна и савјесна истраживања аутор Јован Маркуш је изложио као да је сам произашао из добре, традиционалне историографске школе, успостављајући функционалне везе између дјелова и цјелине, на једној, и продубљену логику у објашњавању односа између узрока и последица, на другој страни. Маркушева хроника догађаја који су претходили прослави јубилеја почиње из знатно ранијих времена, из доба када су вршене припреме за додјељивање књазу Николи титуле ,,Краљевско Височанство“ на Никољдан 1900. године. Аутор даље у посебним поглављима прати збивања, као што су: прослава јубилеја поводом двадесетпетoгодишњице архијерејске службе митрополита Митрофана Бана у априлу 1910. године, догађаје у сусрет проглашењу књажевине Црне Горе за краљевину, проглашење Црне Горе за Краљевину на Госпођиндан 1910. године, прослава педесетогодишњице брака краља Николе и краљице Милене, прослава педесетогодишњице владавине краља Николе, честитке поводом јубилеја, поклони и почасти слављеницима, писање штампе о јубиларним свечаностима и пригодно обиљежавање јубилеја. На крају, као веома користан прилог овој споменици, су јубиларна издања: Владалачка кућа Петровић Његош и Слике из Црне Горе, чије оригинално издање из тог времена посједује аутор, како би читалац на једном мјесту поред хронологије јубиларних свечаности имао увид и у ове вриједне публикацијеалбуме, тим поводом издате од стране Централног одбора за прославу, на чијем челу се налазио митрополит црногорски Митрофан Бан.

prikaz

Споменица јубилеја 1910.

medicinA

Стомачни проблеми

svetigora / 2010 / септембар

периоду љетњих мјесеци веома су чести стомачни проблеми - дијареје или проливи. Пролив представља брзо кретање фекалних материја кроз дебело цријево настало због повећања волумена мр. фарм. спец. цријевног садржаја које ДРАГИЦА Бојовић је најчешће условљено поремећајем апсорпције течности у цријевима. Манифестује се честим пражњењима цријева (столицама) воденастог садржаја различитог степена вискозитета. Прије наступања пролива долази до појачaне перисталтике (цријевни покрети) која је често праћена болним грчевима. Груба подјела дијареја је на акутне и хроничне. Изазивају је патогени микроорганизми (Salmonellae, Shigellae, Adenovirusi tip 40 i 41, Rotavirusi (grupe A, B i C, Staphylococcusuareus) који се најчешће уносе хијенски неисправном храном и водом за пиће (сладолед са кратким или прошлим роком трајања, воће и поврће недовољно опрано, лубеница давно убрана, меса држана ван фрижидера, неколико пута подгријавана храна...) Акутна дијареја траје кратко и често пролази без последица. Патогени микроорганизми који су најчешћи узрочници акутне дијареје при доспијећу у дигестивни систем остају на површини епитела не продирући у дубље слојеве цријевног зида. Јавља се након неколико сати са честим повраћањима, честе и обилне, водене столице често садрже дјелове несварене хране, без или са краткотрајном повишеном тјелесном температуром, обично се болест завршава у року 24 сата. Лијечење код акутне дијареје треба почети уносом довољних количина течности да не би дошло до дехидратације организма тј. до губитка

– Дијареје

минерала и електролита важних за виталне функције (натријум, калијум, хлориди, бикарбонати...). Препорука је почети са топлим чајним напитцима. У народној медицини се користе бобичасти плодови (шипурак, купина, боровница, суве крушке), кора и листови биљака богатих танинима (кора храста, кора плода нара, листови коприве, боровнице, дуње, руски чај), биљке које испољавају антифлогистичко и спазмолитичко дјеловање ублажавајући болове и грчеве у цријевима (камилица, нана, ким, анис). Треба избјегавати дуготрајну употребу чајева богатих танинима због њихових нежељених дејстава и свакако консултовати стручну особу. У биљној апотеци „Св. Василије Острошки“ се производи чајна мјешавина Чај против пролива од пажљиво одабраних биљака које санирају пороблеме код дијареја (мучнину, повраћање, болове и грчеве у стомаку). Намијењен је за ублажавање пролива и честе столице изазване патогеним узрочницима, код поремећаја цријевне флоре употребом неких антибиотика и синтетских љекова. Чај је благотворан пити и превентивно јер биљке које чине ову чајну мјешавину дјелују као адстригенси који у цријевима „купе“ продукте труљења и лошег варења. Припрема се: 1 супену кашику (за дјецу 1 кафену кашику) чајне мјешавине прелити са 200 мл прокључале воде, суд поклопити, оставити да стоји пола сата, проциједити и пити дневно 600-1000 мл, гутљај по гутљај у 5-6 порција. Уз ову чајну мјешавину препоручујем неизоставно узимати капсуле природног препарата-пробиотика који се код нас производи више од 30 година, капсуле ФЛОНИВИН БС. Нормализује цријевну флору насељавањем корисних микроорганизама. Обавезно се треба придржавати дијеталне исхране: кувани пиринач, гриз, кромпир, мрква, печена јабука и компот од јабука, супе од немасног меса. Не користе се: млијечни производи, свјеже воће и поврће, интегрални хљеб и пецива, меса, воћни сокови, храна богата целулозним влакнима. Код акутне дијареје избјегава се употреба антибиотика. Средства против болова се не узимају изузев код болних грчева, када се узимају чајеви за ту намјену. Особа треба да мирује и да сведе физичке активности на што мању мјеру. Ако се проблеми изазвани проливима не смањују или ако не престају у току 24 сата потребно је затражити љекарску помоћ. Када се смире сви проблеми које изазива пролив узимати 3 пута по кафенусупену кашику кантарионовог уља у трајању 1-2 седмице [Стефалазкантарион уље (пуњено по 100 грама) или кантарион уље (пуњено по 200 грама) из манастира Св. Стефана-Дуљево, израђени фармацеутским поступком хладне мацерације без додатака синтетских конзерванаса.)

Ако имате питања у вези са овом темом можете се обратити на адресу dragicabiljna@t-com.me.

септембар / 2010 / svetigora

Укратко о најзаступљенијим биљкама које благотворно дјелују код дијареја Русомача (Capsella Bursa pastoris L. Brassicaceae), веома заступљена биљка. Бере се млада на самом почетку цвјетања, старија биљка је слабијег квалитета. Садржи флавоноиде, танине, биогене амине (холин, ацетил-

холин, тирамин, витамине C и К). Снажан је хемостатик, зауставља крварења, микрокрварења слузокоже, зауставља проливе. Кантарион (Hypericum pergoratum L. Hypericacea), веома заступљен у чајним мјешавинама. О кантариону или Богородичиној трави детаљније смо писали у претходним издањима. Нана (Menthae piperita L. Lamiaceae) веома омиљена и цијењена биљка. У природи самоникло заступљен је велики број варијетета, међутим у фармацији се најчешће користе плантажно гајене нане међу којима су најзаступљеније „Мичам“ врсте. Због присуства ментола, ментона, ментофурана у етеричном уљу дјелује као благ спазмолитик и анестетик код грчева и болова у стомаку, као коригенс укуса и мириса, и фармацеутској, прехрамбеној и козметичкој индустрији. Камилица, хајдучица и невен. Етерска уља поменутих биљака су изразити антифлогистици (посебно хамазулен, алфа бисаболол, сескви терпенски лактони), а флавоноиди спазмолитици. Цвијет камилице се од давнина користи за смиривање слузокоже цријева и желуца, нормализује цријевну флору и неизоставна је у чајним мјешавинама за дјецу. Сличног дјеловања су хајдучица и невен. Група ароматичних и других биљака коју називамо амаруми користе се као аперитиви и зачини за побољшање апетита, бољу сварљивост и искористивост хране, смањују болне грчеве код дијареја. То су: ким, анис, босиљак, оригано, линцура, изоп и друге.

Хронична дијареја траје по неколико недјеља, понекад и по неколико мјесеци. Код ове дијареје патогени микроорганизми пролазе кроз епител у дубље слојеве цријевног зида, размножавају се и својим патогеним дејством имају тенденцију да продру у системску циркулацију. Симптоми се испољавају постепено, прво малаксалост, мучнина, губитак апетита, затим висока температура током неколико дана; столице су честе, обилне и смрдљиве, са доста слузи и сукрвице. Обавезно је јавити се љекару који ће на основу прегледа узорака столице и ултразвука абдомена и додатних дијагностичких метода препоручити терапију. Потребно је константно надокнађивати изгубљену тјелесну течност конзумирањем чајних напитака и инфузионих електолита, најмање 1 литар дневно. Обавезно узимати пробиотик ФЛОНИВИН БС ради регулисања нормалне цријевне флоре. Код хроничних дијареја оправдана је употреба антибиотика препоручених од стране љекара. Понекад је неопходно узимати антиеметике - средства против повраћања и спазмолитике - против болова. Такође је неопходно увести дијеталан режим исхране. Данас су све више присутне дијареје чији узрочници нијесу патогени микроорганизми. Настају најчешће употребом хране која иритира епител цријева, препарата за мршављење и лаксативних средстава, неконтролисаном употребом антибиотика. Познати проблем претјераног раста гљивица из рода Candida најчешће је последица неконтролисане употребе антибиотика. Лијечење почиње дијеталном исхраном без шећера и осталих слаткиша, са контролисаним уносом обареног поврћа, меса, свјежег воћа. Неизоставно је користити чајне напитке за ту намјену и пробиотике као што је ФЛОНИВИН БС. Лијечење треба да је под љекарским надзором! Све више је пацијената са запаљенским болестима цријева као што су улцерозни колитис, Кронова болест. Овакве дијареје могу бити последица целијачне болести (интолеранција на глутен из брашна), малапсорпције воћног шећера, смањене секреције панкреаса, хемотерапије, стомачног грипа. Код наведених обољења дијареје настају путем неколико механизама: повећањем осмотског притиска у цријевима, смањењем апсорпције, појавом инфламаторног процеса... Обавезно је лијечење под љекарским надзором!

Икони Богородице Филеримос је мјесто у Цркви уз Часни Крст и Десницу Св. Јована

svetigora / 2010 / септембар

Aktuelno

САОПШТЕЊЕ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ

Поводом најновијих покушаја да се опет икона Богородице Филеримос „валоризује“, а уствари, без имало претјеривања речено, оскрнави њена духовна, историјска и културна вриједност, дужни смо и овога пута се огласити и указати, као једини легитимни ималац, на неколико важних проблема у вези са најављиваним плановима за постављање иконе у један небогослужбени, нелитургијски и нецрквени простор, неподобан њеној основној намјени – богослужењу. Заиста је несхватљиво и противно праву и правди да остају без одјека код надлежних више пута поновљена добронамјерна подсјећања Митрополије црногорско-приморске на чињеницу да су три светиње: честица Часног Крста Господњег, десница Св. Јована Претече и Крститеља и икона Богородице Филеримос, предате на чување Острошком манастиру, односно Митрополији црногорско-приморској 1941. године од стране краља Петра II Карађорђевића и патријарха српског Гаврила Дожића, потом насиљем тадашње тоталитарне државне власти насилно отуђене из манастира Острог 1952. године, а коначно двије од њих и враћене једином садашњем легалном имаоцу светиња – Митрополији црногорскоприморској, односно тадашњем митрополиту Данилу Дајковићу 1978. године. Свакако да ни те 1978. године не можемо говорити о сјајном односу Цркве и државе, те се једино дâ закључити да су ондашње власти биле свјесне чињенице о Митрополији, као једино надлежној за располагање хришћанским светињама. Дабоме да нема ништа чудно у томе да се одлуке о црквено-обредним објектима, предметима и реликвијама имају препустити само Цркви, у складу са модерним схватањем одвојености Цркве и државе. Једнако важан сегмент приче о „збрињавању“ иконе Мајке Божије Филеримос је у већ поменутој чињеници да се планови у вези са простором у којој ће бити смјештена икона Филеримос и даље не дотичу њених превасходних богослужбених и молитвено-духовних својстава, користећи је искључиво као историјско-умјетнички предмет, који служи једној јединој сврси – убирању прихода од туристичких посјета! Прескочићемо овом приликом расправу о већ својеврсном миту о томе да Православна Црква од поклоничког туризма у Црној Гори сакупља средства, која се броје у десетинама, а у појединим изјавама и стотинама милиона евра! Штавише, ако су тачни медијски наводи, који говоре о неколико милиона евра потребних ради адаптације пећине за презентацију иконе Филеримос, одговорно свједочимо да се таква инвестиција, све и да се, не дај Боже, оствари, неће вратити не за неколико година, него ни за сто година. На крају, не најмање важно је подсјетити да, и поред најава организатора овога „пројекта“ да су италијански и француски геолози и други стручњаци ангажовани, постоји константна опасност од поновног изненадног избијања огромних количина воде, које би потенцијално угрозиле не само икону, већ и животе људи који би се затекли у простору пећине као туристи или поклоници. О немоћи

човјека при варљивости природних сила мислимо да није потребно говорити нарочито посљедњих година, када је човјечанство, дијелом и својом небригом, бивало суочавано и суочава се са мноштвом елементарних непогода уз мноштво људских жртава. Не дао Бог ништа слично нама на Цетињу и у Црној Гори, али је наша дужност да унапријед промишљамо о могућим проблемима. Шта рећи о враћању оваквим чином Цетињана малтене у друштво пећинских људи, барем за схватање трезвених, културних људи?! Икони Богородице Филеримос је мјесто уз двије светиње с којима је дјелила црквену и историјску судбину, које се примјерено својој, прије свега, духовној и литургијској вриједности чувају у катедралном храму у Цетињском манастиру. Митрополија је у неколико наврата већ исказала спремност да разговара са надлежнима око модела поновног обједињења светиња, али послије свега што се издогађало са одређеним предлозима, нарочито после ове најновије апсурдне комбинације за здраву људску памет, постаје нам потпуно јасно и очевидно да је обједињавање светиња у храму Цетињског манастира једино здраво и трезвено рјешење. Овакви или слични пројекти не могу бити реализовани без консултовања са легалним и легитимним имаоцем све три светиње. Заправо могу, али у том случају их могу планирати и спроводити само они који су спремни да употребе правно и друго насиље над Црквом, која у овом случају јесте тај и такав ималац, злоупотребљавајући и профанишући саме светиње. Цетиње, 23. јула 2010.

Приредио: Славко Живковић

донијели су становници Диксона. Овај храм ће бити најсјевернији храм на свијету и биће посвећен Светом Николи - покровитељу морепловаца.

ПРЕДСЈЕДНИК ВУЈАНОВИЋ КОД ВАСЕЉЕНСКОГ ПАТРИЈАРХА Предсједник Црне Горе Филип Вујановић посјетиo je 24. јуна на Фанару васељенског патријарха Вартоломеја, јављају грчки црквени медији.

агенције Kipa и KNA. Фреске су очишћене од прљавштине уз помоћ ласера објавили су 22. јуна на прес-конференцији представник Ватикана архиепископ Ђанфранко Равази и шеф археолошких ископина Фабрицио Висконти. За рестаурационе радове Ватикан је издвојио 60 хиљада евра.

ГВАТЕМАЛЦИ ПРАВОСЛАВЦИ Недавно је под окриље Православне Цркве примљена Православно-католичка црква Гватемале, која је била огранак Америчке православно-католичке цркве. Основана ЈАНУКОВИЧ ПОСЈЕТИО СВЕТУ у 19. вијеку, она никада није била у ГОРУ канонском општењу са помјесним Православним Црквама, међутим, већ неколико мјесеци ова црква дјелује под јурисдикцијом Мексичке митрополије Константинопољске Патријаршије. Нарочиту улогу у привођењу пола милиона Гватемалаца Православљу одиграо је Србин – архимандрит Андрија (Вујисић). Православно-католичка црква Гватемале броји више од пола милиона Предсједник Украјине Виктор вјерника, који су углавном мјештани- Јанукович јe 8. јуна завршио поклоИндијанци. Има 334 цркве у Гвате- ничко путовање по Светој Гори, које мали и Јужном Мексику и 12 свеш- је било дио његове званичне визите теника. Задивљујуће је да би ускоро Грчкој, током које се срео са грчким Индијанци могли бити основни ет- колегом Каролосом Папуљасом, санос у Православној Цркви обје Аме- општава прес-служба предсједника рике. „Ја бих лично био веома радо- Украјине. стан“, изјавио је недавно поглавар По благослову митрополита Америчке Православне Цркве ми- кијевског и све Украјине Владимитрополит Јона. ра, В. Јануковича је пратио ректор Кијевских духовних школа, архиепиКРАЈЕМ 2009. ГОДИНЕ СКОРО 45 скоп бориспољски Антоније. МИЛИОНА ИЗБЈЕГЛИЦА Крајем 2009. године у цијелом СПОРТИСТИМА ЗАБРАЊЕНО ДА свијету је било 43, 3 милиона људи КОРИСТЕ РЕЛИГИОЗНЕ СИМБОЛЕ који су били принуђени да бјеже На стадионима у Јужноафричкој Резбог рата или прогона. Те податке публици, гдје се одвијало свјетско је публиковао Врховни комесаријат првенство у фудбалу, учесниУједињених нација за избјеглице, са- цима такмичења строго је било општава KIPA-APIC. забрањено да користе и шире међу То је највиши показатељ почев од колегама и гледаоцима било какве 1990. године. У исто вријеме број религиозне симболе. Такав пропис избјеглих лица који су се вратили је донијела Међународна фудбалкућама 2009. године је најнижи за ска организација FIFA. Такође се није последњих двадесет година, само препоручивала ни молитва фудба251 хиљада избјеглица. лера на фудбалском терену прије

септембар / 2010 / svetigora

НАЈСЈЕВЕРНИЈИ ПРАВОСЛАВНИ ХРАМ У Диксону ће бити подигнут православни храм који ће бити ПРОНАЂЕНЕ НАЈСТАРИЈЕ ФРЕСКЕ или послије игре, саопштили су преко њемачких ТВ канала спортски конајближи Сјеверном полу. Дрве- ЧЕТИРИ АПОСТОЛА на конструкција је направљена у У јужном дијелу Рима у катакомба- ментатори. Краснојарску. У септембру ће храм ма Свете Текле пронађена су ста- Спортски коменататори запажају бити монтиран на простору који је ра изображења Светих апостола да су најрелигиознији спортитоком посјете Диксону 2009. године, Петра и Павла, Јована Богослова и сти у бразилској и француској освештао архиепископ краснојарски Андреја Првозваног. Фреске су на- репрезентацији. Упркос забрани, пред излазак на терен неки фудбалеи јенисејски Антоније. стале око 400. године и украшавале ри су се више пута крстили и молили Одлуку да се у арктичком селу по- су свод ћелије у којој се налазио гроб дигне храм од прилога грађана једне благородне даме, саопштавају са подигнутим рукама увис.

Током срдачне посјете разговарали су о темама од заједничког интереса, а такође је било разговора и о међувјерском дијалогу, као и о доприносу васељенског патријарха мирном суживоту народа. Током разговора посебно је наглашена и тема заштите животне средине, и Симпозијум који је одржан током крстарења по Јадранском мору 2002. г. - којом приликом је васељенски патријарх посjетио Црну Гору. „Била нам је велика част да посјетимо патријарха и да са њим поразговарамо о многим важним темама. Имали смо прилику да му искажемо нашу велику потребу да имамо добре односе са Црквом, и да му захвалимо за веома јасне ставове које он има", рекао је Вујановић послије ове посјете.

IZ SVIJETA

svetigora / 2010 / септембар

IZ SVIJETA

БИБЛИЈА НА СВЕ ЈЕЗИКЕ СВИЈЕТА под називом „Чињенице и цифре ДО 2025. ГОДИНЕ о животу Цркве“ (седмо издање) Савремена технологија и по- у којој су приказани подаци који себна преводилачка стратегија се тичу дјелатности хришћанских омогућавају да се текстови Библије Цркава у Њемачкој. преведу на све језике свијета у 2/3 Њемачке чине припадниследећих петнаест година, саопшта- ци неке хришћанске Цркве. 25, 2 ва Christian Today. милиона становника припада Такво мишљење дијели Wycliffe Римокатоличкој цркви, а 24, 5 милиBible Translations (WBT) - једна од она су припадници Евангелистичке најкрупнијих свјетских организација цркве. специјализована за превођење Поменута брошура, у новом издању, Библије. Према подацима WBT данас први пут приказује статистичке поје на планети остало 2 200 језика на датке који се односе на број пракоје Библија још није преведена. На вославних хришћана који живе у тим језицима говори око 350 мили- Њемачкој. Има их 1, 5 милиона. она људи. У свијету има укупно 6 905 језика. У КОПТСКОЈ ЦРКВИ ЗАБРАЊЕН ДРУГИ БРАК ИЗРАЕЛСКИ АРХЕОЛОЗИ ИСКОПА- Виши уставни суд Египта измијенио ЛИ СТАРИ ГРАД је наредбу Вишег административИзраелски археолози у мјесту Тел- ног суда који је принуђавао Коптску Цафит ископали су древни град. По цркву да дозволи други брак раније њиховом мишљењу, то је Геф, који разведеним особама, саопштава се у Библији помиње као завичај The Christian Post. филистејског борца Голијата, кога је Још у мају коптски папа Шенуда убио Давид, будући израиљски цар. Трећи се обраћао Вишем админиГрад су основали Хананејци, затим су стративном суду са молбом да разтамо живјели Филистејци, а касније мотре своју одлуку, тврдећи да брак Израелци. Археолози су дошли до није просто „административни чин“, слоја филистејске епохе. већ свети и вјерски. Такође је у јуну Међу проналасцима је натпис који достављен докуменат са аналогсадржи низ филистејских имена, ном молбом коју је потписао 91 епимеђу којима и Голијат. скоп Светог синода – највишег органа Цркве, која броји 15, 4 милиона вјерника. ТУРСКА ОТВАРА ЈЕРМЕНСКУ ЦРКВУ ЗА БОГОСЛУЖЕЊА Власти Турске су ријешиле да једном ДЕСЕТ ГОДИНА КЛАЊАЛИ НА ПОгодишње отварају јерменску цркву ГРЕШНУ СТРАНУ Светога Крста ради богослужења. Житељи села које се налази у Након много година, прва служба ће непосредној близини главне се служити 19. септембра ове годи- светиње ислама - Меке, открили су не, саопштава Интерфакс-Религија, да су се током протеклих десет гоцитирајући јерменски часопис дина молили и клањали на погреш„Ново вријеме“. ну страну. „Та црква је веома важна за Јермене Муслимани из читавог свијета се из читавог свијета. Деценијама моле у правцу Каабе – црног камена, због забране владе нијесмо имали око којег је подигнута Велика џамија могућност да у њој служимо“, ка- Меке. зао је лидер Јерменске општине у У случају становника села Хада, које Турској, архиепископ Арам Атешјан. се налази на 20 км од Меке, то је знаЦрква Светога Крста се налази на ос- чило да они треба да се моле у југотрву Ахтамар у Источној Анатолији источном правцу. Умјесто тога, из и тренутно је државни музеј. Ускоро нејасних разлога, они су се пет пута ће на њој бити подигнут крст. дневно молили пут сјевера. Пошто је имам установио да се десила ужасна грешка, наредио је да се измијени У ЊЕМАЧКОЈ РАСТЕ БРОЈ ПРАВОправац клањања и промијени СЛАВНИХ У Хановеру се појавила нова брошу- положај ћилима за молитву, саопра Евангелистичке њемачке цркве штава MIGnews.com.

IZ pomjesnih crkava СВЕПРАВОСЛАВНИ САВЈЕТ БРИТАНСКИХ ОСТРВА

У понедjељак 21. јуна 2010. године, у сједишту Архиепископије Тијатире и Велике Британије (Константинопољске Патријаршије), одржано је уводно засијeдање Свеправославног сабора епископа Цркава на Британским острвима. Сабор дјелује сходно одлуци од 13. јуна 2009. године, са Четврте предсаборске свеправославне конференцији у Шамбезију. Сви учесници истакли су значај овог сусрета, будући да до сада на Британским острвима није постојао свеправославни епископски савјет. Архијереји су разматрали будуће оквире свог рада, а основан је и Извршни савјет, са архиепископом Григоријем као предсједником, митрополитом Јованом и архиепископом Јелисејем као потпредсједницима, епископом Доситејем као благајником и архиепископом Јосифом као генералним секретаром. СВЕТИ НИКОЛАЈ НА РУСКОМ У издању издавачке службе Сретењског манастира из Москве, изашло је из штампе ново издање сабраних дјела Светог владике Николаја Велимировића. Ово тротомно издање сабраних дјела чувеног српског духовног пастира и богослова није прво издање припремљено од стране једне од највећих издавачких установа Руске Православне Цркве. Књиге у издању Сретењског манастира су добро познате и популарне и у самој Србији јер су многе од њих преведене на српски језик. „Мисионарска писма“, „Молитве на језеру“, „Јеванђелске беседе“ и други знаменити списи Св. Николаја Жичког, постале су омиљене књиге руских читалаца. ПАВЛИЈА 2010 Име „Павлија“ у православном свијету је већ препознатљиво за

Приредио: Славко Живковић

убрза процес припрема за Свеправославни сабор, рекавши да ће резултати тог историјског догађаја имати великог значаја за читав православни свијет“, саопштава Интерфакс-религија. НА ДАН САБОРА КИНЕСКИХ МУЧЕНИКА 24. јуна 2010. године на дан Сабора кинеских мученика у храму Успења Пресвете Богородице на територији амбасаде Руске Федерације у Кини служена је Св. Литургија. Ноћ уочи празника у капели у којој су погребене мошти кинеских Мученика, настојатељ храма, свештеник Сергије Вороњин служио је помен, а послије тога свеноћно бденије. 11. јуна 1900. године побуњеници су у Пекингу усмртили 222 православна Кинеза, који су постали први кинески Светитељи-мученици. Међу њима је био и јереј Митрофан Ци Чун, први Кинез свештеник, којега је у Јапану рукоположио Свети равноапостолни Николај Јапански. У ФРАНЦУСКОЈ ПРАВОСЛАВНА ЛИТУРГИЈА

3. јула у катедрали Амена служена је Божанствена Литургија у оквиру редовних братских сусрета између католика и православаца Француске, која се спроводи од 2004. године, када је обиљежено 800 година од Четвртог крсташког похода, који је довео до радикалног раздора

септембар / 2010 / svetigora

дешавања, која у току јуна месе- „ЦРКВЕНИ ДАНИ“ У ФИНСКОЈ ца обиљежавају празновање светог Апостола Павла, у граду Верији у Грчкој, где је, као што је познато, проповиједао овај Апостол народâ. У саставу ових празновања, са благословом домаћина, митрополита Верије, Наусе и Камбаније Г. Пантелејмона, одржава се и Међународни богословски конгрес, који је ове године имао следећу тему: Од 11. до 13. јуна у финском граду „Институција и благодат према Апо- Јоенсу под управом Финске Цркве, протекао је религиозно-културни столу Павлу“. фестивал „Црквени дани“, који су окупили представнике свештенства, богослове и умјетнике из свих градова Финске. На позив архиепископа карељског и све Финске Лава и по благослову патријарха московског и све Русије Кирила на фестивалу је учествовао доцент Санкт-Петербуршке Духовне академије јеромонах Кирил (ЗинковНа предлог Светог Архијерејског ски). Синода Српске Православне Цркве, Почасни гост фестивала је био патријарх уз сагласност архиепископа ох- константинопољски ридског и митрополита скопског Вартоломеј, који је посјетио ПравоЈована, ове године на „Павлији“ СПЦ славну семинарију у Јоенсу и Новопредстављао је епископ стобиски и валамски мушки манастир. местобљуститељ струмички Давид. КОМАД ЗЕМЉЕ ЗА ХРАМ БУГАРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ПОКЛОЊЕЊЕ СВЕТИЊАМА Епископ Кипријан, викар патријарха КАПАДОКИЈЕ румунског и главни секретар Румунске Православне Цркве, који се налази у посјети Бесарбовском манастиру близу бугарског града Русе, изјавио је да ће у Букурешту бити издвојен дио земљишта за изградњу бугарског храма. Одлука о уступању мјеста за храм БПЦ у Букурешту донијета је на молУ суботу 26. јуна вечерњом служ- бу патријарха бугарског Максима и бом у цркви Светих Константи- са благословом патријарха румунна и Јелене у граду Синосасу, от- ског Данила. почело је јединствено ходочашће светињама Кападокије, предвођено ВАСЕЉЕНСКИ САБОР патријархом константинопољским „Константинопољски патријарх Вартоломејем, чији су гости били Вартоломеј, који је у породици патријарх александријски и све Аф- православних народа први међу рике Теодор, архиепископ атински једнакима, расположен је да се Саи све Грчке Јероним и, по благослову бор одржи у најскорије вријеме. патријарха московског и све Русије Када је недавно био у Москви, каКирила, предсједник Одјељења зао је да би желио да сазове Сабор за спољне црквене везе, митропо- у току једне или двије, максимум три лит волоколамски Иларион. Осим године“, казао је предсједник Одјела свештенства Руске и Грчке Цркве, у спољних црквених веза РПЦ, митрослужби су узели учешћа и потомци полит волоколамски Иларион у разжитеља Кападокије из Грчке, као и говору са новинарима у Варшави. монаси и монахиње из грчких мана- Патријарх Вартоломеј је у Русији стира. изјавио да је донијета одлука да се

IZ pomjesnih crkava између западних и источних хришћана, након пљачкања Константинопоља од стране крсташа. Католички епископ Амена ставио је на располагање катедралу за православно богослужење којим је началствовао митрополит галски Емануил (Константинопољска Патријаршија), саопштава Оrthodoxie. Појало се на француском језику.

svetigora / 2010 / септембар

39 ГОДИНА ОД УСТОЛИЧЕЊА ПАТРИЈАРХА МАКСИМА Бугарска Православна Црква обиљежила је 39 година од интронизације патријарха Максима, саопштава званични сајт БПЦ. Поводом тога, у спомен-храму Александра Невског у Софији 4. јула служена је свечана Литургија, којом је началствовао митрополит варненски и великопреславски Кирил. Након Литургије патријарх Максим је служио благодарствени молебан. У богослужењу су учествовали архијереји Бугарске Цркве, свештенство Софије и многобројни вјерници који су дошли да честитају свом поглавару.

је трајала до касно у ноћ у моравском мјесташцету Велеград близу града Брно (исток Чешке Републике) и граду Нитра (Западна Словачка). Велеград и Нитра су били духовни и административни центри Великоморавске кнежевине. „У ту прву државну творевину Западних Словена 863. године Ћирило и Методије су донијели Православље. Њима припада заслуга настанка словенске писмености и успостављања поретка богослужења на словенском језику“, саопштио је у интервјуу за ИТАР-ТАС првојерарх Православне Цркве чешких земаља и Словачке, митрополит Христофор. ФИНСКA ПРАВОСЛАВНA ЦРКВA

СВЕ МАЊЕ ХРИШЋАНА У СИРИЈИ Без обзира на то што влада Сирије сузбија насиље над мјесним хришћанима, њихов број у земљи полако, али стално опада, док број присталица ислама расте због Константинопољске мијешаних бракова и националног Јерарх система образовања. То је изјавио Патријаршије, митрополит никејски Самир Нассар, маронитски архиепи- Јован, бивши архиепископ карељски и цијеле Финске, се упокојио 1. јула, скоп Дамаска. „Ученици знају више о Корану и Му- саопштава сајт Финске Православне хамеду, него о Исусу Христу. Дајемо Цркве. им само један час катихизиса, а да би Владика Јован (у свијету – Јан Вилдошли морамо по њих послати ауто- хо Рине, Jean Wilho Rinne) рођен бус или аутомобил, а онда их и врати- је у Турку, Финска, 1923. године у ти“, тако архиепископ Нассар описује лутеранској породици. Православној тешкоће везане за предавање Зако- Цркви се присајединио 1966. година Божјег за дјецу из хришћанских не. 1967. се замонашио у манастиру породица, „Понекад они долазе, а Светог Јована Богослова на острву некад не, али свеједно, један час ка- Патмос. 1969. је изабран за епископа Лапландије Финске Православтихизиса је мало.“ не Цркве. 1971. године добио је степен доктора канонског права. 1972. У ЧЕШКОЈ И СЛОВАЧКОЈ У Републикама Чешкој и Словачкој постаје митрополит хелсиншки. обиљежено је сјећање на словен- 1987. године изабран је за архиеписке просветитеље Св. Ћирила и скопа карељског и читаве Финске. У Методија. Десетине хиљада грађана пензију је отишао 2001. године. учествовало је у манифестацији која

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ Велики црквени суд Српске Православне Цркве је заседао 11. јуна текуће године и том приликом, једногласном одлуком, потврдио, односно оснажио пресуду Црквеног суда Епархије будимљансконикшићке којом је протосинђел Симеон, бивши настојатељ манастира Бањска код Звечана, лишен свештеномонашког чина, враћен у ред лаикâ са својим мирским именом Дејан Виловски и искључен из црквене заједнице на три године, и пресуду истог Суда којом је монах Антоније, бивши сабрат манастира Црна Река у Рашкој области, лишен монашког чина, враћен у ред лаикâ са својим мирским именом Драган Давидовић и искључен из црквене заједнице на две године. Одлуке Великог црквеног суда су коначне и извршне. Информативна служба Српске Православне Цркве ПАТРИЈАРХ СА НЕИМАРИМА Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј примио је 12. јуна у Српској Патријаршији, у присуству Преосвећеног викарног Епископа хвостанског Г. Атанасија и протонеимарa г. Војиславa Миловановићa, донаторску делегацију за изградњу Спомен храма Светог Саве у Београду.

Као највећи извођачи радова на храму, представници фирми МРАМОР - директор г. Бранко Селак, ГЕМАКС - технички директор г. Новица Обрадовић и БЕОГРАДМОНТАЖА - директор г. Драган Урошевић, извијестили су Његову Светост о досадашњим радовима, тренутном стању и плановима ових фирми у будућности. ПРАЗНИК ПРЕПОДОБНОГ ЈУСТИНА У манастиру Ћелије, код Ваљева, у понедељак 14/1. јуна 2010. године, свечано је прослављен празник

iz ota~astvene crkve

примио је 22. јуна у Патријаршији најбоље ученике Математичке гимназије из Београда - Луку Миличевића, Душана Милијанчевића, Огњена Ивковића, Николу Мркшића, Михајла Цекића, Александра Васиљковића, Душана Петровића и Наталију Драговић.

Сви они су током свог редовног четворогодишњег школовања похађали и вјеронауку. Својим трудом на умножавању дарова, они су најбољи примјер свима како је могуће постићи најбоље успехе. Патријарх Иринеј им је изразио добродошлицу и пожелио да у блиској будућности представљају српски род као један Милутин Миланковић, Никола Тесла, Михајло Пупин или Милева Анштајн. Да у бијелом свијету сабирају све што им је на корист, а да не забораве ко су и шта су и одакле су, и да те исте вриједности преносе другима.

септембар / 2010 / svetigora

ВИДОВДАНСКА АКАДЕМИЈА У НОВОМ ЈУЖНОМ ВЕЛСУ У недељу 20. јуна у великој сали на Универзитету Новог Јужног Велса, одржана је прва заједничка Видовданска академија 2010. у којој су учествовали ђаци 13 српских школа из Сиднејских намјесништава СПЦ у Аустралији и Новом Зеланду. Приредба је организована под окриљем Епархије аустралијсконовозеландске и уз благослов владике Иринеја, а у циљу унапређења наставе српског језика као предуслова очувања богате српске културе и традиције. Тако је на приредби учествовало преко 250 ђака узраста од 5 до 15 година изводећи на српском језику веома богат и разнолик избор тачака - од дечјих рецитација Јована Јовановића Змаја, колажа пјесмица за децу савремених пјесника до, свој деци драгих и познатих, пјесмица и игара.

Преподобног оца Јустина Ћелијског, Литургији су учествовали и архипрви пут од како је, на овогодишњем мандрит Тихон, игуман студенички, редовном прољећном засиједању, архимандрит Теодор из Аустралије, Свети Архијерејски Сабор СПЦ протосинђел Јоаникије из манаједногласно одлучио да се име Пре- стира Мајсторовина, настојатељи подобног Авве унесе у Диптихе Све- манастира Сопоћани и Тушимље, тих Православне Цркве. протосинђели Теоктист и Сергије са братијом, игуманија кончулска мати Минодора са сестрама, игуманија Катарина, монаси из манастира Високи Дечани и други. Митрополит Амфилохије је у бесједи нагласио како мошти великог Божијег угодника Петра Коришког настављају да сабирају вјерни народ око ове светиње и да је велика част часно служити Богу на овом светом У присиству преко хиљаду вјерника мјесту у коме се такође подвизавао из свих крајева Србије служена је велики подвижник Св. Јоаникије ДеСвета Архијерејска Литургија којом вички. је началствовао Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митро- ДАЛМАТИНСКИ МАНАСТИРИ полит црногорско-приморски Г. Амфилохије. Саслуживали су Њихова Преосвештенства господа Епископи ваљевски Милутин, зворничкотузлански Василије, бачки Иринеј, шумадијски Јован, осијечко-пољски Лукијан, врањски Пахомије, канадски Георгије и будимљанско-никшићки Јоаникије, као и бројни архимадрити и свештеномонаси из Грчке и Руске Цркве, свештенослужитељи Од 18. до 20. јуна 2010. године, у из Епархије ваљевске и осталих организацији Кистањског и Карлоепархија из отаџбине и расејања. вачког пододбора просвјете и манастира Крке и Крупе одржана је Трећа СЛАВА МАНАСТИРА ЦРНА РЕКА ликовна колонија „Далматински манастири“. У раду колоније учествовало је осам сликара из Републике Хрватске и Босне и Херцеговине. Колонија је у петак започела свој рад у манастиру Крупи, гдје их је угостио игуман манастира о. Гаврило, а радове који су направљени умјетници су поклонили манастиру. У суботу је колонија наставила рад у манастиру Крки, а у вечерњим Светом Архијерејском Литургијом часовима Кистањски пододбор коју је служио Мјестобљуститељ просвјете и Ц. О. Кистање приредиЕпархије рашко-призренске и ли су вечеру за учеснике колоније у косовско-метохијске митропоновообновљеном парохијском дому лит Амфилохије уз саслужење 16 у Кистањама. Колонију је у недјељу свештенослужитеља свечано је посјетио и Епископ далматински Г. прослављен празник Св. Петра КоФотије који је рекао да се нада да ће ришког у манастиру Црна Река. Поовакав скуп постати традиционалан ред кивота Светитеља сабрали су и да би се требао проширити и са се представници више манастисликарима из других земаља. ра Епархија рашко-призренске и жичке, Митрополије црногорскоПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ СА приморске као и око 250 вјерника НАЈБОЉИМ УЧЕНИЦИМА из разних крајева Србије. У Св. Његова Светост Патријарх Иринеј

Приредио: Славко Живковић

svetigora / 2010 / септембар

iz ota~astvene crkve

се чини да захтјев за упис који је СРБИЈА, СПОНА ИЗМЕЂУ поднет од стране десетак вјерских ИСТОКА И ЗАПАДА У Надбискупској пала- заједница или група, укључујући ти у Бечу 29. јуна је отворе- и независну Православну Охридна изложба „Србија - културна спо- ску Архиепископију још увијек није на Истока и Запада“. На свечаном одобрен. ЕКРН снажно препоручује отварању су говорили покровитељи да надлежни органи, без одлагања, изложбе, предсједници Аустрије и ријеше питање уписа мањинских Србије, Хајнц Фишер и Борис Тадић, вјерских група и заједница. Такође, затим домаћин изложбе, римока- препоручује се да се покаже будтолички надбискуп бечки, карди- ност за све облике дискриминације нал Кристоф гроф Шенборн и, у име или нетрпељивости на основу СПЦ, епископ бачки Иринеј, члан вјероиосповести.“ Светог Архијерејског Синода. ПЕТРОВДАН У ЦРНОЈ РЕЦИ С благословом мјестобљуститеља Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске митрополита Амфилохија, 12. јула је у манастиру Црна Река викарни епископ липљански Теодосије служио Св. Архијерејску Литургију уз саслужење шесторице свештенослужитеља. „Србија и српски народ суочавали У Св. Литургији која је служена на су се са различитим искушењима подијуму у манастирској порти учекако у прошлости тако и данас, јер ствовало је пар стотина вјерника од постојимо на мјесту судара кул- којих се већи број причестио. тура и цивилизација“, рекао је на отварању председник Србије Борис Тадић. „И данас, у 21. веку, ми се суочавамо не само са питањем наше будућности у ЕУ, већ и са питањем нашег хришћанског идентитета и његовог очувања“, истакао је Тадић. У току јубиларне године Бечке црквене општине, аустријску престоницу ће од 10. до 14. септембра посјетити и Његова Светост патријарх Иринеј. Епархија рашко-призренска са ЕВРОПСКА КОМИСИЈА ЗАБРИНУжаљењем прати неодговорне ТА ЗБОГ ПОЛОЖАЈА ОХРИДСКЕ изјаве појединих чланова претАРХИЕПИСКОПИЈЕ ходног манастирског братства На страници 38. Извештаја Европ- који су самовољно напустили свој ске комисије против расизма и манастир и даље без благослова нетолеранције написано је: „ЕКРН обитавају по приватним кућама у је забринута због тешкоћа са којима централној Србији. Ширење неиссе суочавају одређене мањинске тина у појединим медијима и антицвјерске групе у њиховим напорима рквеним сајтовима о томе да је дуда се региструју, иако регистрација ховни живот у Црној Реци и малтене представља законски услов да буду цијелом крају паралисан њиховим признати као посебна правна лица одласком само показује духовну и да буду у стању да у потпуности претенциозност и незрелост оних обављају своје активности. Закон је који су помислили да мисија једног измењен 5. септембра 2007. године, манастира, Епархије и цијеле Цркве у погледу статуса цркава, вјерских зависи од њих самих као појединаца. заједница и вјерских група (који је ступио на снагу 1. маја 2008. годи- СЛАВА СВЕТИХ АРХАНГЕЛА КОД не), са јасним циљем да ријеши све ПРИЗРЕНА ове проблеме, али изгледа да они У манастиру Свети Архангенису у у потпуности ријешени. Тако ли код Призрена свечано је

прослављена манастирска слава. Свету Архијерејску Литургију служио је митрополит Амфилохије уз саслужење епископа врањског Пахомија и епископа липљанског Теодосија.

Међу служашчим свештенством били су и архимандрити Партеније из Солуна и Митрофан из Москве, као и игумани манастира Епархије рашко-призренске - протосинђели Стефан (манастир Зочиште), Сергије (манастир Тушимље) и Ромило (манастир Дубоки поток) који су на славу дошли са својим монасима. У Светој Литургији учествовало је око 500 вјерника који су у Свете Архангеле пристигли из оближњег Призрена и околине, Штрпца, Грачанице, Сјеверног Косова, али такође и из Београда, Младеновца и Подгорице. ИЛИНДАН У АУСТРАЛИЈСКОЈ ПУСТИЊИ У оквиру редовних архипастирских посјета епископ аустралијсконовозеландски Иринеј боравио је за Илиндан у малом пустињском градићу Кубер Пидију. Повод за ову посјету била је прослава храмовне славе у локалној Црквено-школској општини Свети пророк Илија. Ово је била и јубиларна петнаестогодишњица од освећења овог несвакидашњег храма који се налази испод земље. Колико је ова светиња божанствена и посебна свједочи и то што су многи Срби из Аделаида прешли стотине километара како би стигли на славу, а поред Срба стигао је и један аутобус у коме су били заједно Срби и Грци и то чак из Мелбурна. У овом малом месту гдје живи заједница од стотинак Срба, царује породична атмосфера, па тако сваки грађанин Кубер Пидија, без обзира које је вјере и нације, са усхићењем прича о тој својој знаменитости, о српској цркви и о Илиндану.

Приредио: Рајо Војиновић

Hronika mitropolije

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО НА ПАРДУСУ људска, не само што су се мученици вратили, него су ево Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и храмови подигнути као најљепши споменици онима и Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије који су животе положили за вјеру и отачаство.“ служио је 17. јуна, поводом празника Светог свештено- Благосиљан је славски колач и одслужен помен свим помученика Јоаникија Црногорско-приморског и с њим по- страдалима у братоубилачком рату 1941-1945 године и страдалих свештеномученика и мученика, Свету Службу након њега. Божију у храму посвећену овом празнику на Пардусу код Подгорице. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ У БУДВИ ОСВЕШТАО ПРОСТОРИЈЕ ФОНДА ЈЕДИНСТВА ПРАВОСЛАВНИХ НАРОДА Митрополит Амфилохије је 17. јуна у Будви освештао просторије Међународног друштвеног фонда јединства православних народа. Појали су чланови Српског пјевачког друштва „Јединство“ из Котора. Чину освећења присуствовали су епископ будимљансконикшићки Јоаникије, предсједник Фонда Валериј Аркадијевич Алексејев, секретар ЕУО Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Саво Тутуш, ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј Гојко Перовић, бројно свештенство, савјетник предсједника Црне Горе Филипа Вујановића др Соња Томовић Шундић, висока делегација Руске Думе, амбасадори Русије, Србије и Босне и Херцеговине Јаков Герасимов, Зоран Лутовац и Бранимир Јукић, представници амбасада Украјине и Бугарске, градоначелници Будве и Котора Рајко Куљача и Маја Ћатовић, као и представници појединих политичких партија. Предсједник Фонда јединства православних народа Валериј Алексејев заблагодарио је митрополиту Амфилохију на присуству свечаном чину освећења просторија Фонда, „а нарочито на вашој бризи за Одјељење Фонда за Србију и Црну Гору, сада подијељеног на одјељење у Србији и одјељење у Црној Гори“.

септембар / 2010 / svetigora

Владици су саслуживали свештеници цетињског и подгоричког архијерејског намјесништва и гост архимандрит Василије Гролимунд, поријеклом Швајцарац, настојатељ скита Светог Спиридона у Њемачкој, кога је својевремено замонашио преподобни Јустин Ћелијски. „Међу пострадале на правди Бога спадају и свештеномученик Јоаникије Црногорски и Приморски и са њиме пострадали свештеномученици и бројни хришћани из нашега рода, од нашега порода“, подсјетио је владика Амфилохије у литургијској проповиједи вјернима. „Ви сте од првих дана присутни као покровитељ и ду„Њихова имена једно вријеме нијесу смјела ни да се ховник, јер сте и предсједник покровитељског савјета у помињу, још мање да се записују. Гробови многих од Србији и Црној Гори, а сада стицајем околности отварањих су рушени. Кад сам дошао на Цетиње за митропомо одјељење у Црној Гори“, рекао је господин Алексејев лита црногорскога нигдје у Митрополији нијесам нашао преносећи митрополиту Амфилохију поздраве ниједне слике митрополита Јоаникија. Све је било изСвјатјејшег Патријарха московског Господина брисано и уништено. И кад сам донио прву његову слиКирила. ку, један од старијих људи, испуњен тим страхом којим је Митрополит Амфилохије је узвратио била испуњена сва Црна Гора, рекао ми је: ‘Владико, можпригодним словом и на блада не би било добро да ова слика митрополита Јоаникија гослов нових просторија стоји овдје’. Рекао сам да је доста било његово име у кам и новог устројства затуцано и да ће та слика убудуће стајати у Митрополији, јер без ње ни наш живот ништа неће ваљати, нити наше служење Господу. И полако, пошто је јача Божја него

svetigora / 2010 / септембар

Фонда господину Алексејеву поклонио икону Казанске Мајке Божје. Славко Крстајић, досадашњи директор Фонда за Србију и Црну Гору постао је директор Одјељења за Црну Гору. Градоначелник Будве Рајко Куљача казао је да се нада да ће отварањем канцеларије Фонда у Будви сарадња између Русије и Црне Горе сваким даном бити све већа. Сједиште Међународног фонда јединства православних народа је у Москви, а предсједник његовог Покровитељског савјета је патријарх московски и цијеле Русије Кирил.

которске епархије, која није припадала Митрополији црногорској. Шта ћемо са Пећком епархијом, Захумско-рашком, Будимљанско-никшићком? То је много сложеније данас него што је било почетком двадесетог вијека. Све може, с помоћу Божјом, да буде ријешено, али сагласно с потребама Цркве, с вјековним предањем Цркве и сагласно устројству Цркве“, рекао је митрополит Амфилохије. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО НА СТАРЧЕВОЈ ГОРИЦИ Митрополит Амфилохије служио је 4. јула Свету Службу Божију у Богородичином манастиру на острву Старчева Горица на Скадарском језеру.

ИЗЈАВА МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА ПОВОДОМ ЈАВНИХ СТАВОВА ПРЕМИЈЕРА ЂУКАНОВИЋА О СТАТУСУ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ Митрополит Амфилохије је 17. јуна у Будви прокоментарисао најновију изјаву црногорског премијера Мила Ђукановића о канонском статусу Православне Цркве у Црној Гори. „Знате шта“, рекао је владика новинарима, „Црна Гора је била краљевина, па данас колико знам нема краља него предсједника. А Митрополија црногорска је била државна религија у Црној Гори у вријеме краљевине. Па да ли би то прихватио наш уважени премијер, да Црква поново тражи да буде као што је било за вријеме краља Николе? Дакле, да прво обновимо краљевину, да Митрополија поново буде државна религија, па ћемо онда моћи да разговарамо о аутокефалији“. Гост сабора био је Иван Кениг из Париза, професор „Митрополија је, руку на срце, почетком двадесетог египтологије и аскетике на Православном институту Свевијека словила као аутокефална, али милошћу и вољом тог Сергија. краља Николе. Никада она није тражила ни од кога ауто- „Господ на нас попушта искушење, да би се кроз наше кефалност, као што то бива у Православној Цркви кроз трпљење, кроз наше ношење крста Господњега, кроз вјекове. Носила је то име, али с друге стране, Црква је она нашу вјерност Живоме Господу прославило Његово Име“, која одлучује какво ће бити њено устројство. рекао је владика у архипастирској проповиједи. „И заисОдлучивала је кроз своју историју, па и данас, а надамо та, догађало се и догађа се да су највећи страдалници и се да ће Црна Гора поштовати одвојеност Цркве од држа- највећи мученици на најсавршенији начин прославили ве, као што се Црква не мијеша у устројство државе и не Божје Име“. призива враћање краљевине него поштује предсједника. „Преко узетог болесника, о коме говори данашње Онда очекујемо и од премијера и од свих да и они Јеванђеље, прославило се Име Божје. Кроз њега се покапоштују устројство Цркве какво је оно било кроз вјекове зала сила Господња, али разлог његовог страдања који и онакво какво оно одговара самој Цркви. Јер, то је, на Господ открива су били његови гријеси. Дотакавши га крају крајева, црквено питање, а не премијера било које се, Господ је исцијелио душу и тијело његово и он је отдржаве у свијету, као што никад није било кроз историју.“ ишао славећи Господа. Славио је Господа због чуда које „Да додам и то да ако би и било говора о некој се догодило, као што и ми славимо Господа и као што се аутокефалији, то је ова Митрополија која без прекида на овом мјесту кроз вјекове прославља Име Господње.“ постоји осам стотина година. Она је та која би требала Митрополит Амфилохије је потом посјетио и манастир да таква питања покрене у сагласности са свим осталим Бешку, гдје се сусрео са чланицама Кола српских сестара Православним Црквама. Тако је било у про- из Херцег Новог које су ходочастиле светињама на Скашлости, тако је данас, тако ће, сигуран сам, дарском језеру. бити и у будућности.“ „Многи губе из вида да је данашња ПРОСЛАВА ИВАЊДАНА У ЦУЦАМА Мирополија црногорска мно- У цуцком селу Заљут, у цркви Светог Јована Крститеља го шира него што је била на Бјелилу, 7. јула је, на празник Ивањдан, служена Света почетком двадесе- Литургија. тог вијека. Налази се Ова древна сеоска црква обновљена је и освећена прона простору Боко- шле године, а на данашњи празник је одржана Божија Служба и народно сабрање, са намјером присутних да ивањдански скуп постане традиционалан сусрет православних вјерника из овог катунског краја. Литургију су служили свештеници: протојереј Обрен Јовановић (надлежни парох Цуцке Заљути),

Hronika mitropolije протојереј ставрофор Момчило Кривокапић (парох ко- Слави скита у Јовандолу присуствовале су и студенткиње торски, који је родом из овог краја), протојереј Гојко Факултета црквених умјетности Светотихоновског униПеровић (парох цетињски), јереј Немања Кривокапић (па- верзитета друштвених наука из Москве са професорком рох которски) и јереј Миајло Бацковић (парох грбаљски). Јеленом Самарином. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ЖДРЕБАОНИКУ Митрополит Амфилохије служио је 11. јула Свету Службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. „Оно за чим сви чезнемо, за чим чезну сви људи, јесте – да прогледамо духовно“, рекао је владика у проповиједи. „Да нас помилује Онај Који је вјечна милост, да нас заволи Својом вјечном љубављу Онај Који јесте вјечна љубав и Који је Својом љубављу изњедрио све што постоји. Да није те Божанске љубави у творевини, у небу и земљи и свим невидљивим и невидљивим свијетовима, не би могли постојати ни свијетови, ни земља, ни небо, не би могао постојати ни човјек.“ У молитви је учествовао велики број вјерника житеља околних цуцких села и братственика овдашњих братстава који су дошли из разних крајева Црне Горе. СЛАВА ОСТРОШКОГ СКИТА У ЈОВАНДОЛУ Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и епископ диоклијски Јован служили су 7. јула, поводом Ивањдана, Свету Службу Божију у острошком скиту Светог Јована Крститеља у Јовандолу код Никшића.

СЛАВА ЦРКВЕ У БИЈЕЛОЈ Светом Архијерејском Литургијом, славском литијом и свечаном духовном академијом црква Полагања ризе Пресвете Богородице у Бијелој 15. јула је прославила своју храмовску славу. Светом Службом началствовао је Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије уз саслужење Преосвећеног Епископа врањског Г. Пахомија и двадесет свештеника из Боке. У току Литургије митрополит Амфилохије је у ђаконски чин рукоположио Небојшу Вуловића из Костањице, вјероучитеља при парохији Бијељско-крушевичкој, а пароха бијељског протојереја Предрага Видаковића одликовао чином протојереја-ставрофора са правом ношења напрсног крста.

септембар / 2010 / svetigora

Саслуживало је свештенство и вјерни народ Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљансконикшићке уз појање знаменитог Камерног хора „Покров“ из Москве под управом диригента Андреја Владимировича Горјачева чији су чланови боравили у Црној Гори и приредили и концерт у подгоричком храму Васкрсења Христовог у петак, 9. јула. Говорећи о Светом Јовану Крститељу владика је подсјетио да га је Сам Господ назвао навећим рођеним од жене: „Ако је неко рођен од Божје милости, Божје благодати и Божје силе, то је био Свети Јован Крститељ и Претеча. Његови родитељи Захарија и Јелисавета били су у поодмаклим годинама у којима се не рађају дјеца. Међутим, Господ је погледао на њихов праведни живот. Јованово рођење прорицали су пророци, нарочито пророк Малахија - да ће Бог послати анђела пред Лицем Господњим, пред Лицем Спаситеља и Искупитеља, као што га је и послао - њега, највећег рођеног од жене, по ријечима Самога Господа.“

„Свега што се дотичемо у нама и око нас, видљивога и невидљивога, у свему се открива и јавља, освједочује се и потврђује – љубав Божанска. То је најдубља сила која прожима све што постоји. Ако човјек само тјелесно гледа, његов поглед не иде далеко и не траје дуго. Угасе се на крају зенице наших очију. Једино ако смо духовно прогледали, ако смо утемељили свој живот на вјери као тврдој стијени, као камену крајеугаоном, на живоме Имену живога Бога вјечнога, ако нас је кроз нашу вјеру обасјала свјетлост богопознања, свјетлост Његовог лица, тек онда постајемо истински, прави и видовити људи. Зато је Господ и дошао у овај свијет.“

Hronika mitropolije Обављено је и крштење малог четворомјесечног Богда- Свету Службу Божију служио је презвитер Љубомир на Радовића. Јовановић, парох добрско-метеришки, а били су присутни и пароси цетињски, протојереји Гојко Перовић и Обрен Јовановић, уз вјернике са Цетиња, међу којима је био и предсједник Црквене општине Цетиње г. Рајко Радусиновић. МОНАШЕЊЕ У ДУЉЕВУ Митрополит Амфилохије замонашио је 17. јула у манастиру Светог архиђакона Стефана у Дуљеву у чин мале схиме послушницу Зорицу Прибановић, давши јој монашко име Јелисавета.

Након Литургије бијељски храм је опходила празнична литија. У току литије служен је помен епископу Симеону Злоковићу и свештеницима Симеону, Страхињи, Марку и Илији, некадашњим паросима бијељским, као и свим упокојеним који почивају на црквеном гробљу. Након литије митрополит Амфилохије је владици Пахомију захвалио на труду и љубави које је показао учествовањем у овој светковини. Учесници литије су у цркву улазили испод литијске иконе Пресвете Богородице.

svetigora / 2010 / септембар

ПАВЛОВДАН НА ИВАНОВИМ КОРИТИМА На празник Сабора Светих 12 Апостола, у народу познатог и као Павловдан, 13. јула, служена је Света Литургија у храму Преображења Господњега на Ивановим Коритима подно Ловћена.

„Радује се Господ, радује се Мајка Божја, Пресвета Дјева која је цјеломудрено родила Господа што је ево још једна дјева њој сродна и њој слична – приступа Сину њеном Jединородном да би се прибројала оним мудрим дјевама које су запалиле кандила душе своје и које су врлинама својим и трудом својим непрекидно придодавале и придодају уља у кандила. Радују се ангели на небесима што још једна душа прима на себе ангелски лик. И као што ангели и архангели непрекидно славослове име Господње, тако је ево и наша сестра Јелисавета ове свете вечери запјевала ангелску пјесму“, рекао је митрополит Амфилохије. Након монашења приређена је братска трпеза љубави. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У МИКУЛИЋИМА Митрополит Амфилохије служио је 18. јула Свету Службу Божију у манастиру Светог Сергија Радоњешког у Микулићима под планином Румијом. Владици су саслуживали свештеници из Барског архијерејског намјесништва и гости из Руске Православне Цркве - протојереј Николај Фокин из Новосибирска и игуман Гермоген Сериј из Тобољска, уз молитвено учешће мноштва вјерника из Бара и великог броја Руса који се одмарају на црногорском приморју. Након Литургије храм је опходила литија, а благосиљан је и славски колач. „Велика је сила Господња, мудрост Господња, доброта Господња која нас је данас сабрала да овдје прославимо Име Божје и Његовог угодника преподобног Сергија, чијим молитвама нека би се Господ и нас дотакао, осветио нас, просветио, преобразио и увео у вјечно Царство Сина Свога Јединороднога, Царство Оца и Сина и Духа Светога“, рекао је митрополит Амфилохије.

Од прошле године, када је извршено освећење храма и манастирског конака, у манастиру Светог Сергија у Микулићима живи неколико монахиња, а настојатељица је Рускиња Теодора Суботина. Манастир је утицао на то да се покрене обнова древне цркве Светог Николе и да се поједини Барани одлуче за куповину имања и градњу кућа у близини манастира. У складу са вјековном традицијом суживота различитости у Бару, манастир и обнову цркве Светог Николе, као и градњу Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару помажу добротвори свих вјера и нација, што јасно говори да Православна Црква свједочи јеванђелске идеје братства, љубави и узајамности људи, без обзира на њихово национално и вјерско опредјељење.

ИЛИНДАН НА СИЊАЈЕВИНИ На празник Св. пророка Илије Тесвићанина, 2. августа, одржан је традиционални црквено-народни сабор код храма Св. Василија Острошког на планини Сињајевини, који је у народу познатији као црква Ружица. Овај дио Сињајевине књаз Никола поклонио је Бјелопавлићима 1881. године због заслуга у ослободилачким ратовима против Турака. Од тада бјелопавлићке породице издижу преко љета са својим стадима на овај катун. Године 1894. својим трудом подигли су овај свети храм и посветили га острошком чудотворцу Св. Василију. Већ више од сто година општи народни сабор код ове светиње одржава се за Илиндан.

ЕПИСКОП ВРАЊСКИ ПАХОМИЈЕ СЛУЖИО НА БЕШКОЈ

ИЛИНДАН НА ЛУКАВИЦИ Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служиo je на празник Светог пророка Илије Свету Архијерејску Литургију у новоподигнутој ц р к в и посвећеној

септембар / 2010 / svetigora

ЛИТУРГИЈА НА РУМИЈИ 31. јула у цркви Свете Тројице на Румији служена је Света Литургија. Служио је архимандрит Павле Калањ, игуман манастира Градиште, а саслуживао му је јереј Јован Пламенац, парох барски. Било је 42 ходочасника из више градова Србије и Црне Горе, највише из Бара. Међу њима је било неколицина младих теолога и студената завршне године Теолошког факултета у Београду. На овај дан прије пет година митрополит Амфилохије је освештао цркву Свете Тројице на Румији.

У току своје посјете Митрополији црногорскоприморској, епископ врањски Пахомије је посјетио манастир Благовештења на Бешкој на Скадарском језеру где му је гостопримство пружило сестринство ове свете обитељи на челу са игуманијом Фотином. Том приликом, на дан Светог Атанасија Атонског и Светог Сергија Радоњешког, 18. јула 2010. године, епископ Пахомије, служио је Свету Литургију у присуству већег броја вјерника из Зете, Подгорице, Новог Сада и Берлина. По завршетку Свете Литургије, епископ Пахомије извршио је освећење новоподигнутог крста на највишој тачки овог острва у Скадарском језеру који су даровали верници из братства Мојановића, из Зете. Молитвословље на острву Бешка завршено је трпезом љубави за све присутне.

Овогодишње сабрање започето је Светом Архијерејском Литургијом, коју је служио епископ диоклијски и игуман острошки Јован са свештенством и народом. Након Литургије пререзан је славски колач, а затим се владика обратио присутнима пригодном бесједом. Овогодишњи домаћин славе био је г. Владимир Радоњић, а благослов и обавезу да наредне године буде кум храма преузео је г. Слободан Вуксановић. Након славског ручка владика Јован је присуствовао и културно-умјетничком програму у коме су учествовали КУД „Весна” из Мојковца, пјевач Маринко Павићевић и народни гуслари. Одржано је и такмичење у витешким дисциплинама: бацање камена с рамена, скок у даљ, скок на пањ, навлачење конопца и др. Владика се сусрео и срдачно разговарао и са градоначелницима општина Колашин, Мојковац и Жабљак који су такође присуствовали овим свечаностима.

Hronika mitropolije

svetigora / 2010 / септембар

старозавјетном пророку Илији на планини Лукавици. Током Свете Службе Божије преосвећени владика је са бројним свештенством освештао овај храм који су братском слогом, трудом и љубављу саградила племена Жупљани, Морачани, Пипери, Ровчани и Загарчани.

и око њега нас окупљао до данашњег дана. Да Нишин киљан нема других заслуга сем што је остао усправан и необорен међу нама, припадала би му та част и слава. А чим је Нишин киљан остао жив и усправан значи да смо живи и усправни остали и ми што се види и овог Илиндана. Камен као и сваки други камен а различит од сваког другог, Нишин киљан уздигао се до духовног путоказа и постао знамен Нишиног вјечног присуства међу нама. И ово слово би се могло насловити: Обретеније Нишине главе или: Како је један камен постао храм. Тај храм је храм у храму, већи изнутра него споља, ближи небу него земљи, јер нема већег храма од неба, ни веће куполе од небеског свода.“ Овом приликом уручене су архипастирске грамате појединцима и фирмама који су дали свој допринјели изградњи цркве Светог Илије на Лукавици. За укупан допринос изградњи и обнови цркава и развоју Цркве у Црној Гори и цркве Светог Илије на Лукавици за одликовање Орденом Светог Саве првог реда предложен је пројектант Радован Радовић, док се за одликовање Орденом Светог Саве трећег реда предлажу протојереј-ставрофор Алекса Павловић и Љубомир Марковић, предсједник Одбора. У културно-умјетничком програму учествовали су и дјечији црквени хорови Светог Саве и Преподобне мати Ангелине, народни гуслари Бошко Вујачић и Жељко Бугарин, као и вокални солиста Марија Шћепановић.

„Постоји предање да је Свети Илија када се родио био повијен у огањ, чиме је назначена његова света и велика пророчка служба, коју је обавио девет вјекова прије Христовог рођења и то на такав начин да је сам постао слика Христова. Он је својим ријечима и животом најавио Христова спасоносна дјела. Свети пророк Илија изобразио је најприје Свету тајну крштења, а није ли се, МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У такође, као што је записано, вазнио огњеним кочијама на БАРАМА РАДОВИЋА Небо, чиме је изобразио Вазнесење Христово на Небеса Митрополит Амфилохије служио је 9. августа Свету Служи није ли ниспослао свој плашт Светом пророку Јелисеју, бу Божију у цркви Светог великомученика Пантелејмона изображавајући тиме Свету тајну Вазнесења Христовог и Светог Климента Охридског у Барама Радовића изнад и Тајну силаска Светог Духа на Апостоле Господње? Због манастира Мораче, поводом храмовске славе цркве, уз тога и кажемо да је овај храм посвећен истовремено и саслужење свештенства из Мораче, Колашина, ПодгориБогу и Светом пророку Илији, Вазнесењу Илијином на це и Приморја. Небо и Вазнесењу Христовом. Посвећен је истовремено Храм је опходила славска литија, а митрополит је благоСветом пророку и Ономе Кога је изобразио својим живо- словио и пререзао славски колач. том, највјерније после Светог пророка Мојсија“, казао је „Враћајући се Светом крштењу, војводи Богићу и владика Јоаникије. коријењу своме немањићком ови који овдје живе се У наставку традиционалног сабора уприличен је приго- враћају Христу Богу, својим извориштима, оној просвети дан културно-умјетнички програм. којом су нас просветили Свети Кирило и Методије, Свети Бесједу је одржао академик Матија Бећковић, који је ка- Климент и Наум, Сава и Симеон Мироточиви. И нека нас зао да од свих Илиндана који се славе по српским плани- Бог утврди у тој правој Христовој вјери“, рекао је митронама овај ће бити записан и запамћен за сва времена: „То полит Амфилохије. је Илиндан кад је у славу Светог Илије У току богослужења одржан је и помен свим упокојеним Нишин киљан постао Нишина црква. ктиторима и добротворима храма, међу којима су нароА ко би постао црква ако не киљан чито поменути Вакхтанг Хухуни и његова мајка Екатекоји је црква и био и коме рина, која је поријеклом из братства Радовића из ових би била посвећена крајева, као и слуге Божије Сергије и Раденко. ако не Проро- Након Службе одржан је црквено-народни сабор уз ку и Громов- учешће пјесника, пјевачких група, драмских умјетника нику, који га и гуслара. Митрополит Амфилохије је потом посјетио и је сачувао манастир Морачу ради договора о припремама за манастирску славу Успенија Пресвете Богородице, која ће ове године бити обиљежена споменом на 60-годишњицу упокојења патријарха српског Гаврила Дожића, Морачанина и некадашњег митрополита црногорско-приморског.

11. дјечији сабор

Цетиње

ЗА САБОРНИ ХРАМ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА

СВИ ПО ЕВРО

рукодјеље манастира Светог Луке у Жупи Никшићкој e-mail: svetigavrilo@yahoo.com тел: +38267249783

-Уплатницом код ЦБЦГ на рачун 550-3610-20 Са назнаком за САБОРНИ ХРАМ; -Код парохијског свештеника или управе манастира у свом мјесту; -Лично на благајни Храма Христовог Васкрсења, сваким даном од 9 до 15 часова; -Код овлашћеног прикупљача прилога који ће обилазити домове по градовима.

А Њ А Д А ИЗ

НОВ

SVETIGORA Цетиње: +382 (0)41 234-222 Београд: +381 (0)11 369-07-57 369-07-05

Ново издање комплета Свети Василије Острошки Чудотворац. Књига пета се може наћи у продаји и независно од комплета.

Изабрана дјела Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија