ЧАСОПИС СВЕТИГОРА бр.203

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

··

·

·

·

Црна Гора 1,20 € Србија 100 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

·

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XIX  ЛУЧИНДАН  НОВЕМБАР 2010. г.  БРОЈ 203

180 година од упокојења

Светог Петра

Устоличен Патријарх

Иринеј

СВЕТИ АПОСТОЛ ЛУКА

У име Оца и Сина и Светога Духа! „Ја сам пастир добри, пастир добри душу своју полаже за овце своје“, ријечи су Господа нашега и Спаситеља које се најприје односе на Њега самога, Пастира, Спаситеља и Просветитеља, Животодавца и Преобразитеља наших душа. Он је Онај Који је жртвовао живот свој за овце своје, за ближње своје, за народ свој. Толико је Бог заволио овај свијет, каже се у Светом Јеванђељу, „да је и Сина Свога Јединороднога дао, да сваки који вјерује у Њега, не погине него да има живот вјечни.“ Долазак Христов у овај свијет је израз неизрециве Божанске љубави према њему. Одувијек је то тако било, да је мјера жртве, мјера жртвовања за Бога и за ближњега била мјера љубави. Што је дубља љубав то је већа спремност да се неко жртвује за ближњега свога, да се жртвује за светињу. Што је мања љубав то је мања спремност за жртву, то је већа саможивост, самољубље, себељубље, затвореност у себе. Онај који само себе воли је слијепац који не открива онај најдубљи смисао свога живота. Христос је жртвовао себе на Крсту ради нас и нашега спасења, и на Крсту и преко Крста показао и открио своју безграничну љубав. Љубав Божија долази у овај свијет преко Крста Христовога, преко распећа Његовога. Нема веће љубави од оне да неко живот свој положи за ближње своје. Он је живот свој положио за народ свој,

Свети отац наш Петар – пастир добри и миомирна жртва Христу Богу Такав је био и Свети отац наш Петар Цетињски Чудотворац, коме је овај свети храм посвећен и кога ми данас прослављамо. Он је заис-

новембар / 2010 / svetigora

Нико у нашем роду од времена Св. Саве није имао тако снажну и моћну ријеч као што је имао Св. Петар Цетињски. Његова ријеч је била чиста, зато је била и чудотворна и моћна. Он није говорио своје ријечи, него је говорио оно што му је Бог дао, што му је Бог открио. Па као што је Божија ријеч моћна, и чудотворна, и спасоносна, (Ријеч Божија кроз коју је све постало све што је постало, на којој почива свеукупна Божија творевина, Ријеч Божија из које је све настало из ничега,) тако је и моћна ријеч светих Божијих људи, а такав је био и Свети Петар Цетињски.

за човјечанство, за творевину своју и постао је и остао вјечна мјера приношења - жртвовања за друге. Нико не може превазићи Његову мјеру, нико не може принијети савршенију жртву за друге од Њега, Који се распео за нас, и Који је жртвовао живот свој за ближње своје. Зато се и назива добрим пастиром, чуваром душа. Шта ради пастир, шта ради чобанин? На првом мјесту чобанин, и сама ријеч каже, чува стадо своје. Чобанин не само што чува своје стадо, него га изводи на добру пашу, напаса своје стадо на ливадама и на мјестима гдје има у изобиљу траве и хране за његове овце. И изводећи их на изобилну пашу, он им у исто вријеме омогућава да расту, да доносе плод и да дају благодатнога дара људима, да дају храну за људе. Тако и онај који је чувар народа Божијега, чувајући људе, чува их од свакога непријатеља, јер као што постоји вук који напада стадо пастирово, тако постоје и духовни вукови који покушавају да украду и да поједу и прождеру оне које духовни пастир чува. И као што чобанин изводи своје стадо на пашу и напаса га, тако и истински прави пастир даје истинску и праву духовну храну онима које му је Бог повјерио. Такав је Христос, такви су сви његови ученици и Његови насљедници - Свети Апостоли.

Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ

besjeda

МОЋ РИ j ЕЧИ СВЕТОГ

3

svetigora / 2010 / новембар

4

та био пастир добри који је душу своју полагао за ближње своје. Сав свој живот, од својих малих ногу - од своје дванаесте године, када је отишао у Цетињски манастир, он је принио Богу на дар, постао је миомирна жртва Христу Богу. Као свијећа од чистога воска, он је горио пред лицем Христовим у Цетињском манастиру. И претворио се у плам љубави према Богу, према Христу и према народу који му је Бог био повјерио. Чувар је био праве и истинске вјере. И онда као и данас било је оних који су покушавали да праву вјеру, како је назива владика Раде „кукавну сироту“, згазе и оскрнаве, да је прогнају, да лише народ Божији те праве истинске духовне хране која јесте права Христова вјера, православна вјера. Свети Петар Цетињски је био чувар те свете Божије вјере. Чувао је душу свога народа, а најбоље је чувао управо тиме што је чувао праву истинску вјеру, православну вјеру, и православни живот по тој вјери у своме народу. Проводио је живот свој у посту и молитви, и учио свој народ страху Божијем и мудрости Божијој. Хранио га је науком Божијом и васпитањем за вјечно и непролазно достојанство. И све што је имао дао је своме народу, и оно што је добијао од Русије, и оно што је сам имао... И самога себе је жртвовао и приносио, ходећи од младости, па све до дубоке старости, кроз народ, обилазећи села и мјеста и сваки дом обилазећи и посјећујући, и своју љубав свакоме дарујући. Нема мјеста, нарочито у старој Црној Гори, па и шире од ње, гдје није остало предање како је ту дошао Св. Петар Цетињски и оставио свој благослов. Ево, и до данас овдје, међу нама, стоји камење на

којем је сједио Св. Петар, које се памти и чува као светиња. Али од Светог Петра нијесу остали само благослови онима који су ходили путем Господњим. Често се од њега чула и опора и тешка ријеч, света ријеч којом је опомињао оне који би скретали са правога пута Божијега. Остало је много проклетстава Св. Петра Цетињскога и та проклетства су запамћена у многим породицама. Уствари, због тежине и моћи његових ријечи, запамћено је много онога што је рекао Св. Петар Цетињски. Нико у нашем роду од времена Св. Саве није имао тако снажну и моћну ријеч као што је имао Св. Петар Цетињски. Његова ријеч је била чиста, зато је била и чудотворна и моћна. Он није говорио своје ријечи, него је говорио оно што му је Бог дао, што му је Бог открио. Па као што је Божија ријеч моћна и чудотворна и спасоносна (Ријеч Божија кроз коју је постало све што је постало, на којој почива свеукупна Божија творевина, Ријеч Божија из које је све настало из ничега), тако је и моћна ријеч светих Божијих људи, а такав је био и Св. Петар Цетињски. Зато му је ријеч била као мач, оштра, и до данас одјекује кроз многе примјере у свијести овога народа. Ево, један примјер да наведемо: На Ивановим коритима сједи Св. Петар са својим ђаком, са својим ђаконом. Пита га ђак: „Зашто Свети плачеш?“ А он ћути, па ће рећи: „Плачем над Црном Гором у ХХ вијеку!“ Остало је у народу то предање. Сад знамо какав је био ХХ вијек у Црној Гори, какво је било крвопролиће, ратови, а онда и братоубилаштво много теже и много опасније од онога братоубилаштва које се догађало у вријеме Св. Петра. Јер за вријеме Св. Петра су се свађале комшије, братственици, и било је крвне освете, а Св. Петар је мирио Божијим миром све оне који су се завађали, који су се свађали, који су се међусобно убијали. А ХХ вијек је још дубље продубио то братоубилаштво, оставивши иза себе дубоке ране које ко зна да ли ће се икада

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

новембар 2010 / број 203 МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XIX  ЛУЧИНДАН  НОВЕМБАР 2010. г.  БРОЈ 203

IZ SADR`AJA:

3. • Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

МОЋ РИ j ЕЧИ СВЕТОГ

11. •

ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ ВЕСНА Тодоровић

СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ

25. • репортажа: СЛАВКО Живковић

38. •

АЛЕКСАНДАР Вујовић

Десетогодишњица матуре у

Светом Граду Јерусалиму Богословље 7 Оглед 13 Разговор 20 Историја 32 Књига Јестирина 36 Мајке хришћанке 42 Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске Директор: протојереј-ставрофор Радомир Никчевић Савјет часописа: епископ диоклијски Јован (Пурић), протојерејставрофор Момчило Кривокапић, протојереј-ставрофор Радован Биговић, јеромонах Димитрије (Лакић), Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић Главни уредник: протосинђел Кирило (Бојовић) Оперативни уредник: Рајо Војиновић Дизајн часописа: Мирко Тољић, Владимир Јакшић Секретар редакције: Татјана Марјановић Редакција: протосинђел Јован (Ћулибрк), протојереј Гојко Перовић, протојереј Велибор Џомић, игуман Петар (Драгојловић), јеромонах Никодим (Богосављевић), јереј Саво Денда, јереј Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах Павле (Кондић), монахиња Стефанида (Бабић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић, Весна Тодоровић Сарадници: ђакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Сања Радовић, Марија Живковић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Драгана Керкез, Јелена Петровић, Милана Бабић Лектура и коректура: Ивана Јовановић Фотографије: +Живота Ћирић, Зоран Тричковић, Жељко Шапурић, Јован Радовић, искушеник Павел (Алексејев) Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234-222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд, тел: 011/369-0757,369-0705 e-mail: svetigora.urednik@gmail.com Штампа: , Суботица INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT: COBADEFF /400876825101 EUR /400876825100 Other Currencies NLB Montenegrobanka AD Podgorica SWIFT CODE: MNBAMEPG /ME25530005120005043078 "MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS" 81250 CETINJE MONTENEGRO

·

· ·

Говорио jе из главе циjела народа

Црна Гора 1,20 € Србија 100 Дин. Република Српска 2,5 за Европу 3,5 €; за Америку КМ $6; за Аустралију 10 AUD

30. • репортажа: РАЈО Војиновић

Амфилохија

··

irinej

Изабрана дјела Архиепископа цетињск ог и Митрополита црногор ско-приморског

·

ustoli^en patrijarh

180 година од упокојења

Светог Петра

Устоличен Патријарх

Иринеј

svetigora / 2010 / новембар

зацијелити у души овога народа. А хоће ако Бог да, али требаће много времена, требаће много вјере, требаће много мира Божијег, много покајања, и узајамног братског мирења да би се те дубоке ране замириле. Требаће нам људи какав је био Св. Петар који ће мирити, који ће братимити, који ће браћу враћати једне другима, и који ће их учити да нема ничега на земљи ни на небу драгоцјенијег од Бога и од брата, и ко Бога презре као Небеског Оца, тај презре и брата свога и сабрата човјека. Ко презре брата свога, Бога презре, јер је речено ко види брата свога, види Бога свога у лицу свакога човјека, без обзира коме народу припадао, којим језиком говорио, коме покољењу припадао. Сваки човјек је брат наш, јер је крв свих људи из крви једнога човјека. Јер под једним благословом почива свеукупни род људски, Божијим благословом, једно сјеме је оно сјеме које је Бог посијао својом руком, из кога се рађају земаљски народи и земаљска племена. Према томе ко брата презре, Бога презре Који је посијао то сјеме, презре Бога Који је обдарио човјека Својом сликом и приликом, обликовао га од праха земаљскога, задахнуо га дахом живота, Духом Својим једним и јединственим и обдарио га Својим ликом и Својом сликом. Тако да онај који пљује на човјека који је слика Божија, он пљује на Онога Који је насликао ту слику, живога Бога.

6

Најопакије сјеме – сјеме лажне вјере То је знао Св. Петар као добри пастир, и зато је васпитавао свој народ у љубави према Богу и у љубави према ближњима. Зато је био и остао миротворац који је мирио, који је братимио, који је ходио међу народ и доносио му Божији благослов. То што је радио док је по земљи ходио, то ради и данас у овом нашем времену којем треба миротвораца какав је био Св. Петар. Његов призив на мир, на братску слогу, на љубав, на праштање, је призив који никада не пролази, који никада не застаријева. Па и нама је то данас призив, нашем покољењу у којем многи свој живот постављају на темеље онога сјемена које није посијао Бог у људско срце, него на темеље онога сјемена коју демонска сила сије у људско срце, а то сјеме јесте сјеме невјерја, маловјерја, лажне вјере, пасје вјере, то је сјеме које демонска сила сије. А из тога сјемена се рађају злоба, завист, адско наследије, мржња мржња према Богу, мржња према ближњима. Не види човјек у лицу другог човјека брата својега. Стварају се диобе међу људима, међу браћом и то је опако сјеме које је, нажалост, увијек ницало код нас. А ево га и данас, поново то опако сјеме диоба међу браћом. Често они који воде народ, они га заводе, и сами нијесу свјесни да стварајући диобе, обнављајући старе ране и стварајући нове диобе, ништа не раде него скрнаве људско заједништво, скрнаве браћу и односе међу њима, уводећи ново зло, ново крвопролиће и нову несрећу. Нарочито то бива када се посије зло сјеме лажне вјере, зло

сјеме лажне цркве, оне цркве која није Божија Црква, него је нека секта као што се и код нас појавила таква секта која стоји на идеолошким основама које немају везе са Богом, са Црквом, са историјом Цркве и са њеним предањем. Сију отровно сјеме, а најопакије сјеме које раздваја људе јесте сјеме на основама вјере. Ту када се људи подијеле, онда све иде наопако, све иде у пропаст. То помрачује на најдубљи могући начин људску свијест и људску савјест. Нажалост и код нас је никло и то сјеме опако посијано. И дојучерашњи гонитељи Бога, безбожници, сада су они главни заговорници такве једне лажне цркве. Они који су до јуче убијали Бога у људским душама, намјесто да се врате Богу и да се покају, они сада иду још дубље и још даље, подмећу рог намјесто свијеће, подмећу лажнога владику намјесто правог владике, лажнога свештеника намјесто правог свештеника, лажну посунавраћену намјесто праве тврде Божије вјере. И наравно, из тог и таквог сјемена шта се рађа? Рађа се мржња, рађају се диобе међу браћом, међу онима које је иста мајка родила, рађају се плодови који нијесу плодови по Богу и по светињи, који нијесу плодови какве је желио и какве је рађао Св. Петар Цетињски, рађа се оно што је опасно и што је отровно и што скрнави и светињу имена Божијега у нама и светињу Цркве Божије, и светињу братољубља, која је изнад сваке друге светиње. За живота сматран Светитељем, због високих етичких норми које је поставио, јаког ауторитета и ријечи која се слушала и памтила, Свети Петар Цетињски је скромно изјавио: „У мене осим пера и језика нема никакве друге силе да доведем непослушне на послушност.“ Без мирнога дана, цијелога живота је мирио људе, и све што је градио, градио је на темељима праве истинске вјере. Никада се он није одвојио од других Православних Цркава у свијету. И када је рукополаган за епископа, он је рукоположен од Мојсија Путника, митрополита карловачког 1784. године у Сремским Карловцима. Јер онда када је била укинута Пећка Патријаршија и када су епископи Цркве Српске прешли већим дијелом у Војводину, он је тамо отишао као и његови претходници да прими благослов пећког патријараха и Пећке Патријаршије. Увијек је чувао јединство вјере и јединство Цркве Божије, апостолско прејемство које је светиња над светињама, и на тим темељима, на темељима те светиње саградио све што је саградио. Отуда су никли храмови у част његову и у славу Божију. Отуда је саграђен и овај храм у његову част и у његову славу, да би се ми сабирали у њему и да би се ту учили правој истинској вјери и животу по вјери. Нека би Бог и нама подарио оне мудрости коју је Св. Петар носио и коју је свједочио да оно свето сјеме, које је он сијао својом апостолском руком, донесе правога плода у нашим срцима, да се искорењује из наших срдаца оно демонско сјеме, сјеме лажне вјере, сјеме мржње према Богу, према ближњима. А сјеме љубави Божије која нам се открила у личности Христа Бога нашега да оно проклија, да оно донесе стострукога плода, сјеме јединства Цркве Божије коју треба чувати као зеницу ока. Свети Петре, чудотворче Цетињски, молитвама твојим утврди у нама вјеру праву, утврди у нама богољубље и братољубље, врати мир нашим срцима, мир међу браћом, љубав братску и братску слогу у све дане нашега живота и у вјекове вјекова! Амин! Слово изговорено 30. октобра 2005. године у храму Светог Петра Цетињског у Спужу.

БОГ И ЗАВЕТИ

bogoslovqe

ЊЕГОВИХ НАРОДА ог толико воли разлике међу људима открива колико је превисока и предубода је печате разлика утиснуо у и на сва- ка тајна народа и Отачаства у историји, коме човеку: црте лика, распоред ша- и како се око те тајне плете крснорица на мрежњачи, боја и јачина гласа, васкрсна историјска судба поколења отисак сваког прста појединачно на рукама земаљских на све четири стране света. и ногама, распоред зуба у вилици, мирис Бог воли различите Црквене Завете: воли МАТЕЈ зноја, густина косе, запремина плућа, те- да се крштени народи кроз своје помесне Арсенијевић лесни притисак и учесталост откуцаја срца, Цркве и историје своје светости потруде спољашња и унутрашња телесна грађа, не- да препознају, именују и богословски искапоновива структура ДНК у гену, физичке и жу своје завете (Срби као Српски Црквени Завет интелектуалне могућности, животни даро- тј. завет Христових Срба кроз Српску Цркву са Христом, Руси као ви... а о „лику”, „отиску” и „боји” и „мирису” Руски Црквени Завет...). Сваки народ уноси у Цркву све дарове и душе и ума, о унутарњем лику личности да свецело наслеђе своје историје, венац својих духовно-историјских и не говоримо – све је непоновиво у и на врлина, али и мана (јер, како вели Св. Владика Николај, на Косову сваком човеку, све је достојно Оваплоћења „не расту само божури, већ и трње”), и преображава га, благодаћу Божијег и смрти Богочовекове на Крсту. Божијом и својим трудом, у средство и израз свог богослужења Зато за Бога нема „малих”, ни „последњих”, и приопштења Богу. Зато сваки православни народ има различини „ружних”, ни „безвредних”. Будући да је једини Човекољубац, Он је и једини Народољубац (сетимо се да је последња заповест Његовог земаљског живота – о крштењу тј. спасењу „свих народа у име Оца и Сина и Духа Светога”, о томе да је спас свих народа у Именима Свете Тројице!). Господ је рекао: „Идите и крстите све народе” (као заједнице конкретних личности, по Божјем Промислу, повезаних органском историјском заједницом) а не апстрактне „људе” (метафизичке ванисторијске и негеополитичке индивидуе), јер „људи” не постоје осим као припадници конкретних историјских заједница (племенских, народних, политичких...), нити је рекао – крстите апстрактно „човечанство” (метафизички колектив индивидуа), јер „човечанство” у историји не постоји осим као сабор народа, који се у Библији назива „род људски”. Заповест Господња даље значи: идите и Јеванђељем обасјајте све народе и њихова Отачаства, и све их укорените у Царству Божијем живим корењем Сабора Светих тих народа и њихових Отачастава, јер Свети представљају небески основ, „небески народ” земаљске историје једнога народа. То су христолошке и сотириолошке димензије црквено-заветног народољубља и отачаствољубља после Христа, а нарочито после „царско-икуменске (ромејске) фазе” црквене историје, у – како вели о. Александар Шмеман – трећој „автокефално-националној фази” светодуСилазак Светог Духа на Апостоле ховског развоја историје Цркве, која траје и храм Христовог Васкрсења (Спаса на Крви) у Петрограду до данас и у којој нам Бог Живи непрестано

Б

новембар / 2010 / svetigora

7

svetigora / 2010 / новембар

8

те обичаје везане за црквени живот и празнике. И словенским и америчким подвижницима, исповедницима и Бог се диви различитостима народа, диви се раз- богожедницима, као што Му се и они радују на различите наличитим језицима народа, различитим народним чине својих непоновивих љубави. Бог воли да Му расе и наношњама, обичајима, предањима која се у Цркви роди и племена певају на различитим језицима једну песму преображавају у језик, начин и стил Литургије благодарења, и да Му, чак, сами народи истога језика поју њихове историје спасења у Светој Тројици. Бог воли на различитим наречјима. Једнако су драги Богу и „хлеб” и да Му народи приносе различите дарове као што су „хљеб”. Бог воли и Витлејем (Дом хлеба) и Крушевац (Град Му три мудраца принели различите дарове, пре- круха, хлеба). Боја туге је за једне православне Хришћане добразивши тиме Педесетницу и тројичну пуноту и народе црна (православни Европљани), за друге – бела Цркве. Бог је једини истинити Дивитељ разликама. (православни Јапанци). Срби, за разлику од осталих правоБог се диви тој свакодневној Педесетници која се у славаца, освештавају колач крсне славе и ложе бадњак на векове тајанствено збива и разбуктава по читавој Бадње вече уочи Божића сваки пут на тај начин сведочећи о васељени у Црквама и око цркава где се служи Бо- огњено-благодатном преображењу свог идентитета и своје гочовечанска Литургија. историје у Христу. Руси за парастос и помен, за разлику од Христос је „Један и Исти у векове”, Христос се не Срба и Грка, припремају заупокојне палачинке, а за Васкрс раздељује, али се Христос сваком човеку и наро- васкршњи колач – кулич... Бог воли псалмопојца Давида ду открива (литургијски „ломи а не раздељује, увек за израилском харфом и Св. Николаја Жичког са српском једе а не нестаје”) на исти начин сагласан Његовој фрулом. Воли и григоријански корал православне Европе свељубвеној вољи, Промислу и науму о том наро- првог миленијума Хришћанства, и византијско једногласно читом човеку и том нарочитом народу. На један појање, и руско манастирско вишегласје, и арапско правоначин се Христос откривао синаитима, на други славно појање... Бог воли да свештеници и монаси разоптинским старцима, на један начин Св. Теофану личитих помесних Цркава и народа носе дивно-различиКритском, на други Св. Андреју Рубљову. Зато Бог те мантије и расе. Бог не воли да се „ношње” (парадигме) воли да Му различити људи и народи долазе путем своје аутентичности и непоновивости, опитујући Сваки народ уноси у Цркву све дарове и свецеГа као „свог Бога”: да Му, као „српском Христу”, тј. ло наслеђе своје историје, венац својих духовноХристу онаквом какав се Он по Својој премудрој историјских врлина, али и мана (јер, како вели Св. вољи открива Својим Србима, Срби – подвижВладика Николај, на Косову „не расту само божури, ници и борци за Царство Небеско, на свеноћним већ и трње”), и преображава га, благодаћу Божијом и бдењима, тепају словенски-нежно тепањем небессвојим трудом, у средство и израз свог богослужења и не нежности: „А-на-не” (како би словенска мајка приопштења Богу. тепала своме детету „ну-на, не-на”), а Грци – подвижници одрешито-ратничким, готово маршевским „те-ри-рем”, тим, како га Оци називају, „свето- једног црквеног завета намећу другима као једине могуће и горским тепањем Христу” (које, на прво слушање, обавезујуће (јер то је увек повођење за унификујућим духом будући словенском уху звуковно-значењски не- овога света, увек тоталитарни анти-педесетнички универзаблиско, ни у ком случају не би личило на тепање). лизам, увек својствено анти-историјско насиље), јер свака Но, уздигнути осаборњујућом Божијом благодаћу „ношња” (парадигма) органски израста из непоновивог лика над све световне ограничености, ми Христом богослужења и пута спасења једног народа или заједнице опитујемо реску и потресну красоту грчког „те-ри- у историји. Што једноме стоји, другоме не пристоји. Што је рем” управо као израз древности и духовне чврсти- једноме на корист и спасење, другоме може, чак, да буде и на не истинске грчке побожности, којом ми треба да штету, и није за опонашање. Свако насилно униформисање се укрепљујемо у часовима словенске духовно- парадигми спасења долази од човекове памети, а не од историјске раслабљености и слабовољности, воље Божије о црквеној историји као саборној, непрестаној прихватајући га као грчки обогаћујући при- педесетници благодатних дарова, различитости и непононос пред икону саборно-васеленског Христа вивости (што, наравно, не укида слободу човекову да лично Сведржитеља, Који је исти, свагда и занавек, Који је изабере парадигму спасења неког другог православног на„Богат” – а то на језику Библије значи: различит по рода као своју, као свој аутентични пут спасења). Црква обдаровима – свима који Га призивају (Римљ. 10, 12). ухвата све и надилази сва ограничења пале историје, тако Или узмимо, за наук, обрнут случај: како појмити, што све уткивљује у свој богочовечански живот, све преобосим у благодати Божијој, непојамног и нетрулеж- ражава енергијама тог живота, освештавајући га за светост ног Светог Петра Цетињског, владику и ратника са и Царство Божије. сабљом у десници, с почетка 19. века, у поређењу са Или, погледајмо Свету Гору – тај есхатолошкоисихастом Преп. Силуаном Светогорцем који је, по- екстериторијални врт Пресвете Богородице, ту атонску вачетком 20. века, многу сузу пролио над мувом коју селену у малом: чак ни ту Бог насилно не укида духовноје случајно убио, видећи у њеној просутој утроби историјске разлике, већ на различите начине бескрајно воли и њеном копрцању сав јад и уздисање пале тва- тамноцрвени грчки Филотеј, бугарски Зограф боје песка и ри. Оба Свеца. Чак, оба Словена. У свему неслична опеке, српски Хиландар боје зреле пшенице и зеленкасти осим у светости, а оба радост Богу. Јер Бог се радује, руски Пантелејмон (чак су им и преовлађујуће „боје” разлина различит начин, кроз сву историју, грузијским и чите, о каменим „ношњама” архитектуре, о стилу иконописиријским и египатским и галским и британским и са... да и не говоримо!) чији су монаси, на различите начине,

фреска из манастира Жупа

новембар / 2010 / svetigora

а опет у складу са својим духовно-историјским особеностима и наслеђем, своју надсветовну монашку љубав према Богу артикулисали кроз различите типике и манастирске обичаје, и који су, чак, и околине својих манастира уредили тако да подсећају на њихове завичаје и Отачаства, чијег спасења ради се подвизавају и моле. (Тако српски монаси у Испосници Св. Саве у Кареји, по типику-завету Св. Саве, свакога дана прочитају читав Псалтир за „спас рода својега”!). Бог воли да Грку у невољи пошаље ангела-чувара у грчкој народној ношњи као што је учинио блаженом старцу Филотеју Зервакосу када је овај 1902. године, као младић, бос и без ичега, кренуо из родитељског дома да постане монах и када се, окрвављених ногу и обневидео од умора и глади, изгубио ноћу у планинском беспућу око Спарте. Св. Вукашин из Клепаца се на икону попео у српској народној ношњи. Свети Мученици Шангајски светле са икона у кинеским ношњама. Бог воли да Му Срби приносе витку Грачаницу и Високе Дечане, милешевског Белог Ангела и душе праведника у манасијској Десници Божијој; и Слово љубве Св. Деспота Стефана Високог; и острошко-васеленску целебност Св. Василија Острошког, и свештени кад мученичког збега живог спаљеног од Турака 1810. у пећини Кађеници под Овчаром; и пречисте нетрулежне детиње руке Св. Новомученика Станка Чобанина кога Турци за веру Христову посекоше 1712. код Никшића; и мистичку песму „Нема лепше вере од хришћанске, Срб је Христов, радује се смрти!”, коју Св. ђакон Авакум Београдски пева 1814. пред мучеништво у Београду; и голготско-исихастички мир Св. Вукашина Јасеновачког 1942. године („Само ти ради, дијете, свој посао!”) и дивну главу Св. новомученика Харитона Косовског одсечену Христа и Царства Небеског ради руком безимених УЧК-убица 1999. у Призрену под КФОР-овском окупацијом. Бог воли да Му Грци приносе величанствену Свету Премудрост Константинопољску, и блештаве Химне божанске љубави Св. Симеона Новог Богослова, и божанске Триаде Св. Григорија Паламе Боговидца, и најмириснију жртву храбре Деспо Боцарис – узвишеније по својој храбрости и од нашег чегарског орла Синђелића! – која се опкољена на Димуловој кули 1803. године у селу Риниасу епирском заједно са својим ћеркама, снахама и унукама дигла у ваздух и вазнела у светлост Небеске Грчке да не би жива пала у руке Арнаутима Али-паше, и тужно-радосне иконе Стаматиса Склириса и мартирску крв честитога двадесетчетворогодишњег Тасоса Исака који 1996. би уморен у Дернији на Кипру за крст часни и слобо-

ду златну, бесомучним батинањем од стране турске руље пред очима УН„миротвораца”. Бог воли да Му Руси приносе двадесет и два кубета Преображењске цркве у Кижију, саграђене почетком 18. века без иједног јединог ексера, као икону нежног преображења твари у Цркву; и снежнобелу вазнесенску лепоту тридесет и три суздаљске цркве; и онострано-светлосну нежност Рубљовљове Пресвете Тројице; и потресну јуродивост Св. Ксеније Петербуршке, која се обукла у униформу свога мужа официра, умрлог напрасно током једне пијанке, и одазивала се на његово име, и босонога трпела студен, глад и поругу не би ли му душу спасла; и светлосне кринове Св. мученица-девственица великих књегиња Олге, Марије, Татјане и Анастасије Романовне, измасакрираних у дому Ипатијевих 1918. у Јекатеринсбургу руком бољшевичких христомрзаца; и белу васкршњу мантију Св. Серафима Саровског и о. Александра Шмемана, која све светове поздравља са: „Христос васкрсе, радости моја!”... Бог воли да Му Шиптари приносе свог Св. новомученика Јована Шиптара (23. септембар) који, иако пореклом од родитеља муслимана (отац му беше дервишки шеик), због тога што пређе у веру православну, после жестоког мучења би посечен од Турака у Етолији 1814. (исте године када и српски Св. ђакон Авакум). Да Му Италија приноси примрачну красоту катакомби, порфиру безбројних и, по богољубивој јаркости, неупоредивих сазвежђа Мученика римских (поменимо само дивног Св. Иполита Римског, 30. јануар) и светлосне низове мозаичких живихкринова Светаца у ранохришћанској цркви Св. Аполинарија у Равени. Да Му Француска приноси Св. мученика Виктора Марсељског (23. август) који је, пре смрти, стражаре у тамници својом брилијантском вером обратио у веру Христову и, потом, био разапет, попут Господа свога, у 3. веку; аскетску лепоту древнохришћанске цркве Сен Лорана у Греноблу, старију готово пола миленијума од Студенице; као и богожедност православног свештеника Патрика Рансона (1957-1992), који је у Француској открио ћелијскотаворску светлост Преп. Јустина Ћелијског. Египат – Св. Марију Египћанку (1.

9

svetigora / 2010 / новембар

10

април), негдашњу алекса- само имена Светих и видећемо како Бог на чудесне начине воли различите Свендријску блудницу из 6. века, це: многи у своме светачком презимену носе, чак, и телесну или неку другу ману која се, за четрдесет и осам го- преображену у име њихове непоновиве светости (Козма Шкопац, Дидим Слепац, дина непојмивог пустињскога Пимен Многоболезни, Јулијан Подагрик, Ардалион Глумац, а можда најпотреснији покајања, тако Богом очисти- – Св. мученик Xелат, кога Црква празнује 30. октобра, а о коме се на земљи не зна ла да је за сва поколења Цркве ништа до да је био xелат, да је поверовао у Христа, да је због тога бачен у тамницу постала узор наднебеске чи- где је мученички и скончао!). Бог, по речима Преп. Амвросија Оптинског, од „сировог човека чини сировог свеца, а од суптилног човека – суптилног свеца”. Један стоте и целомудрености. Етиопија – Св. мученика завет склапа са човеком сиромашним, други са богатим. Један са талентованим и Мојсеја Мурина (Црнца) (28. способним човеком, други са човеком несналажљивим и ограниченим. Један са август), најдивнији покајнички угледником, други са ништим, али све изабране и позване види као могуће Свете, цвет Христове Африке. Индија као „светлости света” (Мт. 5, 14), као „причаснике божанске природе” (2. Петр. 1, 4).

– Светих седамнаест Мученика Сваког Милутина Бог види као потенцијалног Светог Милутина, сваку Милостију индијских (27. новембар) који као Свету Милостију, сваког Радоша као Светог Радоша... Сваког, свугде и свагда. најстрашнијим мукама беху О томе непоновиво сведочи литургијски возглас: „Светиње Светима!”, које знауморени за Христа Распетога. чи: „Христос – Хришћанима!”, а који нам упућује Црква односно Бог Живи Који нас Персија – Св. мученика Јакова грешне тако види, већ сада, као Свете у могућности. Али, то је важно истаћи, Бог Персијанца (27. новембар), који воли различитости у једној Љубави и Истини Својој, истинску саборност Цркве, а је, док су му мучитељи секли прст по прст на обема рукама, певао о сваком од њих као жртвеном приносу своје неугасиве вере у Свету Тројицу. Чешка – Преп. Прокопија Чеха (1. април), пустињака из 11. века који се у Христу уподобио у планинама око реке Сазаве. Сирија – светодуховску распеваност и сазрцатељску богомисленост подвижничких Отаца Св. Јефрема и Исака Сиријског (28. јануар). Америка – Св. новомученика Петра Алеутског, пострадалог за крст часни и слободу златну у СанФранциску од руке језуита 1815. и калифорнијско новоисихастичко подвижништво јеромонаха Серафима Роуза... Грузија, Ирска, Јапан, Шпанија, Кина... И тако у свештене бескраје... Бог, даље, у оквиру истога црквенога завета једне помесне Цркве и њеног народа воли различите Свеце: учене, неписмене, простосрдачне, једноставне, строге, благе, оне који се никада нису насмејали, оне који су се свему радовали, снажне телесне грађе, болешљиве, песнике, чобане, научнике, возаче... Погледајмо

Бог воли да Му расе и народи и племена певају на различитим језицима једну песму благодарења, и да Му, чак, сами народи истога језика поју на различитим наречјима.

не лажну саборност света и његових лаж-цркава, истинску васеленскост Цркве а не екуменизме (=лаж-васеленскости): религијске, културне или политичке. Црква – Тело Христово, тј. Христос Логос јесте живо и лично Средиште свих непоновивих црквених завета који се црквеним животом уткивљују у један јединствени Нови Завет свештене историје спасења. Бог воли свет као Педесетницу и Педесетницу као икону истинског света. Бог мрзи „уједињење света” мимо Цркве, он руши Вавилонске куле (Откр. 2, 6).

Поводом стоосамдесетогодишњице од упокојења Светог Петра Цетињског

СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ наш истински духовни и национални учитељ престолонасљеднику Александру I. Исто тако када је под вођством Карађорђа Петровића плануо 1804. године у Србији устанак против Турака, митрополит црногорски није скривао своје одушевљење бивајући стално у контакту са њим, а чувши за страшну смрт вождову са сузама је писао о стиду који паде на цијелу нацију „за таково страшно

ВЕСНА Тодоровић

новембар / 2010 / svetigora

вјесни велике традиције и дубоких раскида, лутамо сопственим расулом. На прагу новог почетка, клањајући се времену које долази и ријечима које су изгубиле тежину и изопачиле се, губимо из вида и из слуха мудре ријечи умних људи, наших предака и учитеља, кроз чије је душе пролазила велика и тешка драма српскога народа. Није човјеков живот као лет птице иза које не остаје никакав траг њеног пута. Човјек има језик, има ријеч која га покреће и коју он ствара, кује и покреће, дајући јој значење. И та је ријеч тачка пресјека његовог живота, његова визија свијета, једина истина за коју је кадар. Она је и начин да испољи своју боголикост кроз вјеру у Бога, у вјечити смисао, у своје људско назначење. Има људи код којих је ријеч произашла из њихове свете личности и потпуног потчињавања своме народу, свеобухватне енергије, моћна и истинита толико да обиљежи епоху, продуби корито живота, утре пут у будућност. Она постане кључ за вријеме у сваком моменту његовог прекида, у сваком моменту расипања човјека као цјелине, и свијета као његовог уточишта. То је ријеч древног памћења, ријеч дубоке вјере и непрекидног искуства. Носилац такве ријечи, својом потпуном аристократском присутношћу, увијек стоји усамљен наспрам народа који га је изњедрио. Тако је и Свети Петар Цетињски (1747- 1830) „несретњи митрополит црногорски“, како се сам потписивао у својим писмима послије губитка Боке, својом личношћу обиљежио готово читав један вијек, а уједно је најзначајнија и најинтересантнија личност црногорске историје. Како је врло рано, као дјечак од 12 година, примио монашки чин, његово свјетовно име је заборављено. И као да је, по Божијем промислу, рођен као монах, овај човјек светога живота, мушке одлучности и храбрости, изванредне физичке љепоте и племићког опхођења, он бијаше врстан бесједник, вјешт ратник, реалан политичар, борац за национално уједињење и „словенску узајамност“ и најбољи духовни пастир својим горштацима, којима је био више слуга него господар. Бивајући пола вијека на челу Црне Горе „у ужасно оно вријеме које није друго доносило него смерт пред очима и погибељ општу“, и на чијој територији су се укрштали интереси великих сила: Венеције, Турске, Русије, Аустрије и Француске, он је послије велике побједе црногорске војске против Турака на Мартинићима и Крусима 1796, пошто су му његови ратници као ратни трофеј предали сабљу и пиштоље убијеног заповједника противничке војске, силног Махмут паше Бушатлије, те пиштоље послао на дар императору руском Павлу I и његовом сину и

jubilej

Свети Петар Цетињски - иконостас Цетињског манастира

11

svetigora / 2010 / новембар

злодјејаније“. Инспирисан његовом пјесмом о Карађорђу „витезу од словенске крви и језика“ „усред српске земље порођеном“ велики пјесник и његов потомак владика Петар Други Петровић Његош ће у свом „Горском вијенцу“ написати чувену „Посвету праху оца Србије“. Желећи да се православни народи ослободе од османлијског ропства и утицаја, и да сачувају своју вјеру, Свети Петар је и са нескривеном радошћу обавјештавао свој народ о устанку једновјерне браће Грка, благодарећи Богу што се хришћанска православна војска храбро држи и напредује у својој одбрани. Није онда никакво чудо да је, 37 година прије „Начертанија“ Илије Гарашанина, желећи и радећи на стварању заједничке славено-сербске државе, „под једним опћим именом за вјечна времена“, у чији састав би ушле и Далмација и Дубровник, овај велики родољуб и рођени војни стратег 1807. године руском цару Александру Романову предложио српски национални програм, који овај није подржао због тадашње руске политике према Французима. А када су Французи завладали Далмацијом и понудили му духовну управу над њом са титулом „патријарха свега српског народа или цијелог Илирика“, за шта би добијао и више него пристојну плату, владика је без размишљања, бојећи се да временом Црква не потпадне под утицај римског папе, понуду одбио. Посветивши свој живот „колико је мога и јакосан био“ борби за очување слободе, мјеста и улоге своме народу у токовима свјетске политике, не мање енергије Петар I је утрошио да га изведе из племенске учмалости и учаурености, да сузбије нереде, неслогу и крвну освету, да уведе законе и етичке норме, да му ојача вјеру и хришћанско осјећање живота. У том тешком задатку владика успјех постиже великом снагом своје личности, истрајношћу и надасве мудром ријечју.

12

Црква посвећена Светом Петру Цетињском у Спужу

Ево како о томе пише Сима Матавуљ, oписујући једну проповијед Светог Петра изговорену на служби пред главарима и народом на Цетињу: „Најприје им честита Нову годину и пожели да у њу уђу по закону Божијем, праштајући, заричући се на мир и слогу и љубав братску, јер их иначе чека тешка последња погибија. Исприча им причу из Светог Писма о Каину и Авељу... Говорио им је дуго, тако од срца просто, очински, њиховим језиком. Кад виђе гвоздене и самовољне горштаке укроћене и заплашене као ђецу, Владика се одједном преобрази и од блага оца постаде оштар, неумитан судија, рече им да тога дана хоће умир без поговора, да се утврди суд и све што се дотле два пута покушавало: ’Тако вам овога Животворјашчега и Часнога Крста, тако вам он увијек помагао, тако га се не одрекли, тако вас не помамио, тако вас не затро Бог, Свети Јован и Свети Василије и сви Свеци и угодници Божији, тако вам траг по трагу не погинуо, тако се не разгубали, тако вам шљеме и сјеме не погинуло, тако не испогибали срамотно, покорите се одлукама које ћете сами данас учинити и донијети. Ко им се не покори, ко их буде хотимично преступио, да Бог да постигле га клетве које изговорих. Реците сви у име своје, и у име својих по три пута – Амин.‘Сви ужаснути повикаше три пута –Амин. Онда стаде дијелити нафору и опет бјеше благ. Главари му љубљаху руку, а он свакога у чело.“ За разумијевање и изучавање личности Петра I најзначајније су његове посланице, које је он упућивао племенима, нахијама или цијелом црногорском и брдском народу, и писма значајним историјским и културним личностима тога доба: Карађорђу, књазу Милошу, генералу Милутиновићу, Доситеју Обрадовићу, турским пашама и агама, руским великашима, представницима француске управе у Боки, Руском Синоду... Из посланица и писама се види богатство унутрашњег живота, висок узлет мисли и велика егзистенцијална мука њиховог аутора који је „заборавио и на своју душу и на здравље“ у борби против „безаконог самовољства“ своје пастве и за њен голи опстанак. Његове посланице су најјасније огледало моћне, разборите, благородне и свете владичине фигуре. Оне свједоче о дубокој загледаности у најситније поре живота, о његовој патњи у земљи „сапетој пустињи“ у којој су и спољашње и унутрашње прилике готово бацале у очајање владара „узалудњег слу-

СВЕТИ

ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ

Ч

новембар / 2010 / svetigora

италац би се одмах могао запитати и упутити критику аутору због наслова. Могао би приговорити да је Свети Петар пре свега, као епископ Цркве, био прејемник апостолског предања. Критика би делимично била тачна. Свети Петар Цетињски јесте био прејемник апостолског, али и светосавског предања. Можда би онда било упућено питање – зашто у наслову прво предање није заступљено? Зашто није испред свега наглашено да је Свети Петар Цетињски био прејемник апостолског предања, ако се већ само предање помиње? На то (евентуално) питање одговор би могао бити да је та подела изнад свега лажна. Рад је овако насловљен због тога што је Свети Сава, први архиепископ српских и приморских земаља, засадио и утврдио у земљама у којима је био надгледник (епископ – онај који надгледа), према речима богомудрог оца Јустина Поповића – „Православље српског стила и искуства“, односно Светосавље. Утврдио је и засадио оно што је Свети Петар Цетињски живео и пренео на будућа покољења. Пре свега треба разјаснити овај термин. То је неопходно зато што је он често злоупотребљаван, а постојали су покушаји да се под њим подведе нешто што је Светосављу сасвим страно. Светосавље није ни мит (у пежоративном смислу речи) нити идеологија, како су га покушали дефинисати представници најпогубнијих идеологија у људској историји. Чак и ако бисмо га, условно речено, сврстали у мит, Светосавље би својом виталношћу и продуктивношћу у нашим данима поразило и Рудолфа Бултмана (чувеног демитологизера), који је веровао да модерни људи не могу размишљати у митолошким терминима; исто онако како је поразило и поражава оне који га сматрају идеологијом, јер не могу схватити како то да ниједна овосветска сила и империја није успела да га уништи. Светосавље, онако како га је дефинисао отац Јустин, не представља ускогруди национализам, већ се наслања на основни догмат наше Цркве о Христу као о конкретној, историјској личности, а не некаквој идеји. Богочовек се родио и живео у конкретном времену и конкретним историјским и културолошким околностима. Полазећи од те чињенице, Црква је у сваком времену живела као његов равноправни судеоник. Иако су хришћани у овом свету „у пролазу“, Црква им није дозвољавала да се препуштају бајковитим, утопијским размишљањима, већ је давала печат времену и богатила све елементе друштвеног и приватног живота, непрестано подсећајући где је наша истинска отаџбина. Довољно је погледати посланице апостола Павла да бисмо видели да су хришћани позивани да „раде својим рукама“ или, данашњим језиком речено, да привређују. Хришћани се саветују како да се односе једни према другима, као и према „онима који су изван“ Цркве. Апостол Пав-

МАРКО Јефтић, дипломирани теолог

ПРЕjЕМНИК СВЕТОСАВСКОГ ПРЕДАЊА

ogled

гу“ који је и дан, и ноћ „пред Богом одговорник“ и скрушени молитељ да Господ у њу пошаље „мирнога ангела“. Има у њима и фине реторике, смисла за нарацију, јаких пјесничких слика, расуђивања о међуљудској љубави и хришћанском моралу, као и вјере у моћ праве и истинске ријечи коју треба понављати из дана у дан, из трена у трен, готово док се изгуби дах, да би се народ поштовању закона Божијих и људских привео. Зато су то текстови врхунске животне мудрости: најтананије духовне, практично политичке и опште државничке. На крају, кроз јако и сублимисано искуство, оне носе и поруке једне опште древне и библијске мудрости свијета чији су преносиоци најдубљи и најсветији људи, а која помаже сваком човјеку да се осјети добро у својој кожи, и човјеком у неприликама сваке врсте. Као пастир добри, благе природе и јаког ауторитета, знајући и разумијевајући све свакидашње потребе времена и друштва у коме живи, а желећи да укине крвну освету, сузбије насиље и самовољу, Свети Петар је написао и први црногорски законик „Законик општи црногорски и брдски“. Такође је написао и „Кратку историју Црне Горе“, коју ће послије његове смрти прво објавити годишњак и календар „Грлица“ за 1935. годину. Тако је „по случају и по нужди“ овај свети човјек био и писац. У наслеђе су нам остале и многобројне његове пјесме, од којих је свакако најпознатија, и у народу и дан-данас у разним варијантама присутна, пјесма „Поученије у стиховима“. За разлику од других његових пјесама које су потпуно епске, у овој владика даје народу поуку, проклињући српску неслогу и Вука Бранковића, а величајући и прослављајући Милоша Обилића и кнеза Лазара. На основу те пјесме није тешко закључити да је Свети Петар био настављач средњовјековне косовске мисли и претходник и учитељ Сими Милутиновићу и своме синовцу и насљеднику владици Раду, у стварању пјесничког култа херојства и оживотворења и настављања предачког-косовског завјета. Три символа која карактеришу свети лик и многозначно дјело Светог Петра Цетињског су: крст, перо и мач. Крст као хришћански символ жртве и страдања, небеске вертикале и хоризонтале људског живота и као благослов Христов који је он посвједочио, без престанка, служећи свом народу. Перо као ријеч, као књига мудрости коју је као земља хранитељка изњедрио својим савременицима и свом потомству, пишући и шаљући по Црној Гори „на стотине књига (писама)“. И мач као символ одсијецања свега што је зло, што ускраћује човјекову Богом дану слободу и унижава његову боголику природу. Овај свети човјек је желио да има пред собом потпуног и савршеног човјека, зато је његов живот међу Црногорцима који би хтјели да буду „врх свега свијета“ био изузетно тежак, али су плодови тог живота разнородни и од највишег реда. Данас, када савремени потомци Светог Петра Цетињског, у свом неразуму и незнању, одбацују, протјерују и кривотворе све зашта немају слуха, и успостављају језик који је изопачен и лажљив, у ушима оних који још могу да чују болно и опомињуће звуче његове ријечи, изречене црногорским главарима пред само упокојење 18. октобра 1830. године: „У мучној и кукавној али слободној земљи преживјех младу нејакост и сиједу старост. Божа је воља, да се са вама растанем вјечно, но не заборавите на моје ријечи. Збогом слободне горе, и не увенула ви слава доклен траје свијета и вијека! Благодат Божија посриједи вас и свега рода србска!“

13

svetigora / 2010 / новембар

14

ле пише посланице не занемарујући културолошке чиниоце заједница којој су намењене. Дајући савете и одговарајући на питања чланова Цркава (које је основао или утврдио), он им излаже хришћанско учење често користећи метафоре са елементима који су им познати, како би им учење било што јасније и прихватљивије. На пример, Свети Павле хришћанима у Коринту говори о неопходности сталне борбе и узрастања у врлинама употребљавајући атлетске метафоре у 1. Кор 9, 24-27. (То је чинио јер су се у Коринту на сваке две године одржаване Превлачке игре које су по популарности биле на другом месту, одмах иза Олимпијских.) Однос Православља и Светосавља јесте однос несливености и нераздељивости. Несливеност омогућава да Светосавље садржи сопствене, народне елементе, карактеристичне за наше културно наслеђе, а нераздељивост то да је у Светосављу непомућено и неодвојиво присутна сва спасоносна истина Православља. Лепота Православља и јесте у томе што верни народ Цркву осећа својом. Разлог томе је што су православне Цркве у разним земљама организовале и христијанизовале народну културу и многе делове свакодневног живота, не гушећи изворне тековине док год оне нису противне учењу Цркве. Уколико сагледамо Светог Саву као целовиту личност, монаха и хришћанина, онда је недопустива рецепција истинских светосавских вредности као паганског наслеђа. По угледу на Свете Оце, Свети Сава је српској претхришћанској култури дао хришћански печат, не правећи од истине компромис. Када је реч о наводној паганизацији хришћанства или, тачније, христијанизацији паганства коју заступају неки истраживачи, међу њима најпознатији Оскар Кулман, интересантно је осврнути се на одлуке Петог васељенског сабора одржаног 553. године у Цариграду. На том Сабору Свети Оци су осудили и анатемисали Оригена, Дидима и Евагрија због тога што су, како се каже, „настојали да са стране уведу јелинску митологију у Цркву Божију“. Таква одлука показује свесност Светих Отаца о важности чувања правоверја и одсуству компромиса по питању истинитости учења. Свака помесна Црква у православном свету садржи своје особености у фрескопису, појању или вршењу неких обреда, али јединство у Христу јесте оно што нас чини једном Црквом. Богословска и пастирска делатност Светог Саве изградиће систем вредности на ком ће се образовати будућа поколења наших богослова. Велики је број колосалних личности наше црквене историје који су одрастали и васпитавали се, изграђујући своју личност на светосавским темељима. Довољно је сетити се писаца житија и химнографа – Доментијана, Теодосија, Данила Пећког, Данила Бањског, патријарха Јефрема и старца Исаије, затим деспота Стефана и његовог ремекдела Слово љубве, безбројних неименованих монаха писаца и преводилаца, све до генијалног Гаврила Стефановића-Венцловића у 18. веку, Вука Караџића и Ђуре Даничића у 19. веку, који су се – шта год неко

мислио о њима и о квалитету њиховог дела – одважили на превод Светог Писма на народни, говорни језик и у прошлом веку Светог Николаја Жичког и оца Јустина Поповића који су непревазиђени у српској богословској, светосавској, мисли и духовности. Тешко је набројати све који су својим животом и радом допринели српској теологији и духовности у изузетно тешким вековима у којима није постојала самостална српска држава, а Срби живели често као personае non gratае у двема империјама – Црно-жутој и Отоманској, као и Млетачкој републици. Свети Петар Цетињски, поред набројаних, заузима једно од најзначајних места. Он је читавог живота узрастао и напредовао чврсто се држећи православних, светосавских начела или, прецизније, Христа. Иако је био изузетно образован, његова најзначајнија школа био је манастир. Према речима Димитрија Богдановића, за разлику од византијских манастира, који су се увек старали да постигну што већи степен изолације и који су представљали затворени круг без непосредног додира са народом, српски манастири, скоро сваки са моштима понеког члана светородне династије или каквог предводника народне Цркве, неговали су најтешњи додир са народом и тиме постали школа хришћанске побожности и народне традиције. Манастири су на тај начин добили и специфичну мисионарску улогу, притом не мењајући аутентичну православну духовну оријентацију, уређење, а посебно поглед на монашки живот, његов смисао и циљ. Те школе су, будући утврђене од стране Светог Саве, постале место образовања десетина старешина, како црквених тако и државних, али и многих лаика (које историја није поименце запамтила), преносећи им хришћанске, светосавске вредности чије су поједине манифестације постале предмет народног поноса (као што су спремност на жртву из љубави према другом, солидарност, гостопримство, и др.). У манастиру је и Свети Петар Цетињски преузео светоотачки, светосавски систем вредности. Манастири су били идеална места за очување предања, јер су у њима практиковани у савршеној хармонији исправност вере и живота (ортодоксија и ортопраксија). У манастирима је негована духовност чија су главна својства била: жива теолошка мисао у подвижничкој пракси, одсуство схоластике, литургијско-песнички вид теолошког мишљења и верност предању Светих Отаца. Светосавље, онако како је на претходним странама прецизно одређено, исијава из свих дела Светог Петра, како оних учињених тако и оних написаних. Приликом вредновања његовог живота и рада не сме се изгубити из вида сложеност животних околности које су утицале на њега. Црна Гора је

У светосавску грађевину, која на крајеугаоном камену стоји, многи изванредни појединци су уградили своје животе и дела. Свети Петар Цетињски је један од најзначајнијих. Као прејемник светосавског предања није га само сачувао и предао, већ и у значајној мери обогатио. била у изузетно тешком положају, растрзана међународним интригама, а ослабљена унутрашњим непријатељима који су зарад личних интереса покушавали да умање значај Светог Петра. Колико је често био изложен нападима видимо, између осталог, и у посланици Брђанима из 1800. године у којој је већи део писма посветио сопственој апологији, слично оној

како живи, постао ауторитет попут апостола Павла, Светог Василија Великог, Светог Јована Златоустог, Светог Саве, блажене успомене патријарха Павла и многих других Светитеља и архијереја. Сви они су упоредо са утврђивањем вере међу верним народом радили и на

новембар / 2010 / svetigora

самоодбрани којој је апостол Павле приступио у 10. глави 2. Посланице Коринћанима. Но, срећом, „не може се град сакрити кад на гори стоји“ (Мт. 5, 14). Тако је било и у случају Светог Петра. Он је својим светачким начином живота и верношћу принципу да живи оно што проповеда и проповеда онако

15

svetigora / 2010 / новембар

16

њиховом свецелом препороду. Поред наглашавања важности литургијског живота и сталног учешћа на богослужењима, они су се старали да правоверје не остане без правоживља. Код Светог Саве ово је јасно изложено у Беседи о правој вери, изговореној на црквено-народном Сабору у Жичи 1220. године. Међутим, исправан живот није представљен као скуп правила којих се слепо треба држати, јер су хришћани, као „род изабрани, царско свештенство, свети народ, народ задобијени“ (1. Пт 2, 9), ослобођени слепе послушности слову закона. Из списа и живота Светог Петра Цетињског јасно је да ми нисмо православни хришћани због тога што исправно (правилно) живимо, него да исправно (правилно) живимо због тога што смо православни. Види се и из дела средњовековних биографа да је врлинско понашање народа, а посебно владара, у свакодневном животу представљало наставак литургијског живота и да се базирало на Јеванђељу (Архиепископ Данило, Животи краљева и архиепископа српских, Београд, 1935). Лаици су имали светле примере архијереја, јереја и монаха, којима је Христос био мерило свих ствари. Владика цетињски се упустио у многоструки подухват. Радио је на уређењу Цркве и утврђивању вере у народу, био ратник и дипломата – речју државотворац, а поред свега и песник и писац. Свестраност је, такође, једна од одлика прејемника светосавског предања. Историја нам сведочи да су они изузетно успешне личности на духовном, уметничком, али и друштвено-политичком плану. Његове посланице испуњене су саветима који се тичу правилног владања у свакодневном животу. Оне су најсличније посланицама апостола Павла. Свети Петар је као и Апостол народа врло строг у опоменама, али оставља на слободу избор између његових савета и остајања у дотадашњем стању, јер „је све дозвољено, али није све на корист“ (1. Кор 6, 12). У посланицама се провлачи нит да „Бог не гледа ко је ко“ (Рим 2, 11), већ „ће свакоме дати по делима његовим“ (Рим 2, 6). То се можда најбоље види у посланицама Бокељима из 1804. и Радуловићима из 1805. године. Следујући учењу Светих Отаца и од Бога просвећених стараца, Свети Петар Цетињски не признаје елитизам у Цркви. Подвижнички живот није обавеза нити

привилегија посвећених појединаца, већ се односи на сваког члана Цркве Христове. Колико је добро познавао душу својих сународника види се у писму архимандриту Арсенију Гаговићу из 1804. у којем даје кратку, али интересантну генезу највећег проблема у међуљудским односима свог, како Свети Петар у писму каже, српског народа. Слично Светом Сави у немањићкој држави, да би ојачао правну свест у Црној Гори, и да би уопште у њу увео више реда, владика Петар је знатно допринео да Црна Гора 1798. године добије свој први законик. Овај законик је, у свом првом члану, казивао и једну другу ствар која је у племенској и недовољно повезаној Црној Гори имала велики значај. Њиме се радило и на јединству народа, у први мах за одбрану од непријатеља, али у даљем развоју и за остале националне задатке. Имајући на уму вредност људског живота као дара Божијег, владика је нарочито много радио на сузбијању крвне освете. Није је могао сасвим искоренити, али је знатно утицао да се прореди и ублажи. Тај први законик допуњен је касније, 1803. године. Он у првом делу нема увек елементе класичног законика, него је у исти мах и нека врста поуке, врло ауторитативне и прилично непоштедне у осуди злих народних навика. Владика је, као прави пастир, добро знао да се зло не може искоренити заобилажењем истине и ласкањем ситној сујети. Делатност Светог Петра Цетињског нас учи да је истина често горка и непријатна, али само она може бити од користи и донети прави лек. За разлику од Саве који се, углавном, несметано могао посветити црквеним питањима, Петар је у себи обједињавао како црквену, тако и државну власт. Ова чињеница свакако увећава значај његовог дела. У нашој Цркви постоји интересантна традиција да личности које нису пуно (или уопште) писале и о којима нема много историографских података буду изузетно поштоване. Наравно, то није правило јер постоје и супротни примери. Мада, довољно је сетити се Светог Јована Крститеља, Светог Георгија, Светог Николаја (епископа Мире у Ликији) или Свете Петке, па да буде сасвим јасно о чему је реч. Разлог томе је у значају њихових дела (читај: живота) и утицају који он има на живот верног народа. Те ванредне личности оставиле су, силом своје љубави и верности Христу, а самим тим и дела која су из те верности и љубави произашла на ближње, печат у историји који је немогуће пренебрегнути. Но, са Светим Петром је другачији случај. Можемо рећи да спада у поменуте „супротне примере“. Супротне, можда, за васељенске Светитеље, али не и за оне који су најпоштованији у нашој помесној Цркви, а наше су „горе лист“. Био то сплет историјских околности или нечег другог, Срби највише љубави имају према оним Светитељима које „најбоље познају“. Свети Срби су били приморани да буду књижевници колико и духовници и дипломате колико и свештенослужитељи. Ако бисмо (у различитим историјским околностима) тражили људе, који су на најбољи, али и најуспешнији начин заступали интересе српског народа у Европи и свету, онда би се издвојиле три колосалне, светосавске личности – Свети Сава, владика Раде и Свети Николај Жички. Од Средњег века до савременог доба неки од најсјајнијих бисера наше књижевности дело су појединаца из збора српских Светитеља и архијереја. Поезија је посебно заступљена у њиховом књижевном стваралаштву. Код Срба у Средњем веку теологија је била схваћена као већ формиран и преузет подстрек духовног живота, као извор таквог доживљаја који се потом изражава на песнички начин. Разлог томе је

СРПСКА НАРОДНОСНА МИСАО У СПИСИМА СВЕТОГ

новембар / 2010 / svetigora

Српску народносну мисао и одраз косовског завјета налазимо у бррјним посланицама, писмима и пјесмама митрополита Петра I Светог. Свети Петар Цетињски тежио је стварању српске државе на Балкану под руским покровитељством. Да је управо тако, говори и његов пројект о стварању тзв. славјаносербског царства намијењен руском цару 1807. Но, кренимо редом. Уочи похода скадарског везира Махмут-паше Бушатлије на Бјелопавлиће 1796. године, владика Петар I и племенски главари окупљени на централном на­родном сабору на Цетињу, општим прогласом позивају свој народ у бој против Махмут-паше, који се спрема „како би ову малу искру славеносербске волности могао угасити.“ Уочи боја у Мартинићима 11/22. јула 1796. митрополит Петар I одржао је окупљеним саборцима бесједу. Поред осталог је рекао: „Зато на оружје и на крваво поље, мили витези! Да покажемо да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије, да покажемо како горскије јунака мишица јунаштвом надмашује на бојном пољу сваког душманина!“ Бој у Мартинићима свршио се побједом Црногораца и Брђана. У истом боју Радован Стаков Дурковић (Љумовић) из Горњих Црнаца код Спужа ранио је Махмут-пашу. Стога је Махмут-паша припремио нови казнени поход на Црну Гору. Уочи бо­ја на Крусима у Љешанској нахији, митрополит Петар I одржао је својим саборцима бесједу, у којој је поред осталог рекао: „Устремите се на непријатеље наше вјере, нашег предрагог имена србског и наше дражајше вољности... Ви и сами знате да су се Турци од вазда боја­ли, а и сад се боје Црногораца, боје се србскијех витезова, који нијесу вични своју постојбину остављати, а још мање црним образом на свој се дом повраћати.“ Бој на Крусима свршио се 11/22. септембра 1796. општим поразом Турака. Махмут-паша изгубио је живот на бојном пољу. Према народној традицији, посјекао га је Богдан Вуков Николић из Његуша. Послије побједе на Крусима, брдска племена Бјелопавлићи и Пипери присајединила су се Црној Гори. Српско народносно осјећање посебно је наглашено у писму митрополита Петра I архимандриту Пивског манастира Арсенију Гаговићу од 31. августа 1804. У истом писму поред осталог се каже: „Ми смо Сербљи такови, не знадемо нити хоћемо знати друго нако један другога гнати и у несрећу и безчест постављати, и што који више ради за добро обштенародње то се више завист против њега вооружава, која у сербскому народу, како и у греческому, гордост царствует.“ Са почетком руско-турског рата 1806. годи-

ПРЕДРАГ Вукић

ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ

ogled

што је теолошка мисао у Средњем веку била под великим утицајем Свете Горе и Синаја. Можемо се запитати шта би се десило у нашем богословљу и какав би оно имало ток да је сиријска традиција песничког начина изражавања теолошких истина и учења однела превагу над грчком, базираном на доказима и трактатима. Свети Петар Цетињски је иза себе оставио писане трагове (тешко је и замислити када је стизао да пише поред толико обавеза), који поред писама и посланица садрже и поезију, тако карактеристичну за богослове светосавске провинијенције. Није чудно нити изненађујуће што Свети Петар својој пастви даје „поучење у стиховима“, с обзиром на то да су Црногорцима десетерац и гусле биле најпријемчивији начин изражавања. На песничким темељима Светог Петра грандиозне поетске куле саградила су двојица еминентних светосавских богослова – владика Петар II Петровић Његош и Преподобни Симеон Дајбабски. О песништву владике Рада доста се зна, али уметничка и богословска вредност стваралаштва Преподобног Симеона у највећој мери није откривена. Сигурно да чуди тај податак, поготово када се присетимо да је Преподобни Јустин Ћелијски 1937. године, у време када је владика Николај био на врхунцу, а српска култура имала такве величине какве су Слободан Јовановић, Милан Кашанин и Исидора Секулић, рекао да је старац дајбабски највећи и најмудрији човек Краљевине Југославије, додавши: „Лавсаик Светог Саве још се пише у нас, иако га често прекидамо. Ено: Свети Василије Острошки, Свети Петар Цетињски, и (овај) пустињак подгорички.“ (Преподобни Јустин Ћелијски, Сетве и жетве, Ваљево 2008.) У светосавску грађевину, која на крајеугаоном камену стоји, многи изванредни појединци су уградили своје животе и дела. Свети Петар Цетињски је један од најзначајнијих. Као прејемник светосавског предања није га само сачувао и предао, већ и у значајној мери обогатио. Чуде се ововремени Јелини и Јудејци, они који можда не припадају тим народима, али им је Крст лудост и саблазан... Чуде се „успеху“ Светог Петра и других светосавских угодника Божијих. Чуде се како је неко ко не поседује њихове софистициране уређаје и промишљене (читај: манипулаторске) методе могао да се одупре свим притисцима и победи све непријатеље, истовремено бивајући подједнако успешан у свему чиме се бавио. Чуде се не само победама Светог Петра, већ и томе да кућа коју је саградио није била на песку, иако, по њиховим мерилима, није грађена како ваља. Очито није грађена на песку, јер генерације у њој налазе уточиште и утеху, а она стоји неокрњена и неокаљана. И не само да проналазе утеху већ су из те светопетровске куће излазили, а и данас излазе, личности које на сличан начин живе и делају, изнова богатећи Светосавље. Оно што не схватају, а што је најбитније, јесте да није Свети Петар пред очима, у уму и срцу као архинепријатеља имао Бушатлију и друге овосветске противнике, већ смрт. Тежио је да њу победи, а знао је да је то могуће једино са Христом и у Христу. Сви остали непријатељи и све остале препреке биле су само искушења, која су опет чврстом вером превазиђена. Снагу је црпио и из вишевековног светосавског предања, увиђајући да се само методи атака на Цркву и народ мењају, али не и починиоци. Речи које су му давале храброст да не поклекне ни у најтежим тренуцима, биле су речи апостола Павла, које би сви православни требало увек да имају на уму: „Ако је Бог са нама, ко ће против нас?“ (Рим 8, 31).

17

svetigora / 2010 / новембар

18

не, митрополит Петар I стекао је увјерење да ће се темељно и привремено уједињење Црне Горе и Боке. Иста се промијенити геополитичка карта Балкана. По­четком 1807. он је пјесма свршава владичиним молитвеним покликом: преко архимандрита Симеона Ивковића главнокомандујућем „Еј, владико, изворе нам среће, руске Дунавске армије генералу Михељсону доставио пројект дочекао и радости веће! о ства­ рању тзв. славјаносербског царства, са молбом да га Испун’ Боже, вјерна т’ Срба жеље, Михељсон достави ру­ском цару Александру I Романову. Одидај достојну м’ живот и зачеље! ста, пројекат је уручен руском цару, али га царска Русија усљед Успомена на Косовски бој и његово фатално исходишнеповољних спољнополитичких околности и сопстве­не војно- те у значајној мјери присутна је у списима Петра I. У политичке немоћи није могла спровести у живот. По том пројекту, појединим посланицама али и епским пјесмама које Црној Гори би се присајединили Подгорица, Спуж, Жабљак, је написао он позива своје сународнике да не сљедују Бока Которска, Херцеговина, Дубровник и Далмација, па би се примјеру Вука Бранковића, кога је српска народна на истој територији образовало српско царство. Титулу српског традиција жигосала као и­здајника. Примјера ради, у цара узео би руски император. Увело би се и звање „президента“ пјесми „Погибија везира Махмут-паше на село Крусе (предсједника владе), који би морао бити рођени Рус, док би му 1796“ је у стихованој форми описао сопствену бесједу помоћник био цетињски митрополит са титулом руског кнеза. Ду- коју је својим саборцима одржао уочи боја, па поред бровник би био престоница царства. Осим цетињског митропо- осталог каже: лита, држава би имала још три епи­скопа: которског, требињског и „Чујете ли, што Турци говоре, далматинског, са сједиштем у Задру. Овај пројект јасно и недвоскако они вазда Србље коре, мислено указује да је српски национални интегрализам био цена несрећом боја Косовскога, трална идеја-водила митрополита Петра I у истрајној борби за кад смо наше царство изгубили свенародно ослобођење и државотворно уједињење. од издаје Бранковића Вука, Када је 1804. у Србији плануо национално-ослободилачки устањему за то била вјечна мука! нак, митрополит Петар I успоставио је интензивну преписку са У посланици Глуходољанима из 1791. године, између Карађорђем Петровићем. Преписка је потрајала све до слома осталог пише: „И који ће тамо поћи да Бог да да му устанка 1813. Петар I изузетно је ције­нио вођу слободне Србије. тамо буде зли пут и зла срећа да срамотно погине и Посветио му је и садржајно поетско остварење Пјесма Карађорђу. да га је анатема како и соду предатеља и проклетоУ току 1809. године Карађорђеве устаничке трупе упале су у Рашку га Вука Бранковића.“ Иначе село Глухи До налази се у област. На подручју Васојевића спојиле су се са устаничким одре- Црмничкој нахији, у широј залеђини Бара. дима брдских племена. Заједнички циљ Петра I и Карађорђа био У посланици Ришњанима од 30. јуна 1806. митропоје, по природи ствари, спајање Србије и Црне Горе у јединствену лит драматично опомиње: „Не знам друго рећи, него државну цјелину. Усљед турске војне надмоћи овај племенити ви истинито кажем, ако опет убрзо не дођете, да ћете општенародни циљ није могао бити реализован. У међу­времену, остати у вјечну срамоту мимо свакога народа у свијету турске трупе под командом Хуршид-паше упале су у источну и остаће на вас и на ваше потомке клетва Бранковића Србију. Да би зауставио њихово наступање, Карађорђе је морао у вијек... Ко ли не учини тако, он ће себе обличити у повући устаничке трупе из Рашке области. Тако је пројект држав- дјела Вука Бранковића под вјечном срамотом и проне и националне интеграције српских националних простора клетством од свега поштенога народа.“ остао неостварен све до наших дана. У посланици Глуходољанима од 12. марта 1808. Петар Владика Петар I знао је да су муслимани са којима су Црногорци I ће поред осталог записати: „...и ви ћете тада остати и Брђа­ни били у латентном непријатељству, у ствари српског ет- хајини росијскому цару и издајници својега отечества, ничког поријекла. Управо зато ће у писму Тахир-бегу Аверићу од како Вук Бранковић.“ 4. маја 1829. поред осталог записати: „...а ми ако смо и од два за- У посланици Дробњацима и Пивљанима од 5. јуна кона, али смо сви од једнога рода славено-сербскога. Право је да 1809. позива у општи устанак против Турака, па поједни другим о добру, а не о злу радимо.“ ред осталог каже: „... да јуначко оружје у деснице ваше По свршетку Другог српског устанка 1815. Србија је доби- скоро и весело прифатите, за изба­вит себе и своје ла унутрашњу самоуправу на челу са кнезом Милошем посљедње од тешкога јарма и невоље, у које сте по Обреновићем. Са кнезом Милошем владика Петар I успоставио издаји проклетога Вука Бранковића четири стотине је интензивну преписку коју је одржавао до свршетка живота. и двадесет годиштах сваке руке по­дносили и ви ћете Српски етнички карактер Црне Горе он је посебно нагласио у пис- на тај начин не само избављени бити, него што више му кнезу Милошу од 27. јуна 1829. у коме поред осталог каже: „... своје отечество и славу добити...“ од времена изгубљења србскога царства, између свијех частицах У посланици Бјелопавлићима и Пјешивцима од 2. србскога народа, једна се је толко Црна Гора нашла, која је до да- фебруара 1822. резигнирано поручује: „Ја се у Бога нас удржала у цјелости глас, свободу и вјеру христијанску.“ крепко и несумњено уздам, да неће Пипери за дуго Владика Петар I називао је свој матерњи језик словеносрпским. У вријеме под турску заповијед стојати, али ми остаје писму аустријском генералу Томасу Брадију од 3. марта 1798. он жалост на поменуте самовољнике бјелопавлићке, не поред осталог каже: „Не могући чисто разумјети почтењејше пис- мање, него ли на пиперске главаре, који су се Турцима, мо Вашега Превасходитељства 12 числа текућега марта писано, како Вук Бранковић, предали, да сва Брда и Црну Гору потребно ми бјеше да на наш словеносрбски језик буде преведе- под турски јарам подложе.“ но. Того ради, оно ја послах у Будву Јакову Стефановићу Подгори, А у новој посланици Бјелопавлићима и Пјешивцима кога сте Ви извољели видјети у мојему дому...“ од 13. фебруара 1828. између осталог пише: „...докле У епској пјесми „Четврта црногорска“ коју је написао 1813. годи- видимо што ћемо учинит с домаћијема издајницима и не опјевао је ослобођење Боке Которске од француске окупације душманима који кликују Турке на нас и који раде да сва

је недосањани сан и неостварен циљ све до наших дана. Ипак, и поред неповољног односа европских и преко­морских велесила према српском интегрализму, остаје вјера у Господа и нада у повољнија времена да ће се у неком будућем раздобљу стећи реалне могућности за територијално уједињење српске популације на Балкану у јединствену државу. Неопходно је вјеровати у Господа и у милост Господњу. А при том никад не заборавимо да је један од утемељитеља српског националног интегрализма био и митрополит Петар I Петровић Његош. Садржај посланица чије смо фрагменте цитирали и пројекат Петра I о тзв. славјаносербском царству наше становиште чини оправданим и на вјеродостојним чињеницама утемељним. Нека је вјечна слава и спомен Светом Петру Чудотворцу Цетињском!

новембар / 2010 / svetigora

Брда и сву Черну Гору под турски јарам подложе, како што је проклети Вук Бранко(вић) све сербско царство подложио.“ Наводно издајство Вука Бранковића владика Петар I посебно осуђује у својој несумњиво најљепшој пјесми „Поучење y стиховима“. Пјесма се свршава владичиним покликом: „Ево како Бранковићу Вуче тешки јарам на Србе навуче; Србе Турци газе под копита, рад његовог проклетога лита, те га свако и куне и псује, Боже, вјечна мука нека му је!“ Али у истој пјесми он с наглашеним поштовањем велича одважност, смјелост и незаборавни хероизам Милоша Обилића кога својим сународницима препоручује као узор и примјер на који се ваља угледати. Ево како Св. Петар Чудотворац Цетињски узноси лик и дјело великог Обилића: „Ко је добар јунак од искона за обрану вјере и закона и слободе миле нам и драге, отачаства, ђе ‘но нам се граде. И таки се јунак нека фали, фалиће га свако и остали; од јунаштва има име право, доби сабљом на поље крваво, ка ‘но Милош који уби цара, и у боју још многе побара, с њим Косанчић Иван и Топлица, ти с Милошем бјеху обојица, те Мурата уби и погази на Косову, ђе се и сад пази, саграђен је ступац каменити за вјечити спомен вјековити.“ Спомен Косовског боја и Вука Бранковића наћи ћемо у још неким његовим посланицама и пјесмама. Нема сумње да је он извршио сна­жан утицај на синовца Рада Томова кога је наименовао за свог насљедн­ика на трону Цетињске митрополије. Млади Његош усвојио је управо од Петра I два кључна духовна и национална принципа: косовску завјетну традицију, ко­ју је владика Раде у свом богатом књижевном створалаштву уздигао на знатно већи литерарни и мистички ниво и српски народносни интегрализам, чији је ис­ходишни циљ био и остао стварање јединствене и недјељиве српске државе на Балкану. Осјећајући да му се ближи свршетак живота, владика Петар I позвао је Сима Милутиновића и издиктирао му тестамент. У њему ће поред осталог напоменути да је новац упућен из Русије трошио искључиво на „ползу свега народа србскога“. Упокојио се на Лучиндан 18/31. октобра 1830. у својој скромној испосници у Цетињском манастиру. Српски национални интегрализам остао

19

razgovor о. ТОМА Хопко svetigora / 2010 / новембар

20

Живљење у заједници Отац Тома Хопко је ректор Богословије Св. Владимира у Крествуду, у америчкој држави Њујорк, аутор је многих књига и есеја, и члан саветодавног одбора Православне заједнице мира.

че Томо, многи људи се слажу да је добро праштати и добијати опроштај, али то сагледавају само на нивоу међуљудских односа, не узимајући у обзир божанску димензију. По Вашем мишљењу, да ли је праштање божанско дело? Када Дух Божји надахне неку особу, тада он или она свакако може да опрости. Људи су способни да праштају. Али, уопштено говорећи, нисам сигуран да је праштање на цени. Сретао сам неке који кажу: „Баш ме брига! Живећу и даље као пре, ништа ми не значи (нечији опроштај). Ако ти не сметам, а ни ти мени, зашто бисмо праштали један другоме?“ То је обична равнодушност. Други разлог због кога људи не цене праштање је то што га сматрају прелажењем преко зла. Сматрају да човека треба подсећати до смрти, па чак и даље, за страшно злодело које је учинио, да би се осветили за исто. Наравно, већина нас сматра да нам људи, који су нам нешто скривили, то никада не могу надокнадити. Не могу се искупити за учињену штету. На пример, ако убијеш моје дете, ничим не можеш да ми га вратиш, и ако бих ти то опростио, значи да прелазим преко зла. Зато нисам сигуран да већина људи мисли да је вредно праштати другима. Ако гледате са становиштва (људске) правде, нема разлога за праштање. Али, када увидимо да Бог постоји и да свет у злу лежи, тада можемо разумети да је неопходно да прођемо кроз зла искушења. Да није тога, не знам зашто би ико икоме опраштао. Или желео да опрости. Но, мислим да људи који не верују у Бога, због саме чињенице да су створени по лику Божјем, могу да имају осећај за праштање, што је боље него да дозволе да се зло наставља. По дефиницији, праштање је кидање ланца зла, а његов почетак је када човек увиди да је учињено неко зло. Људи мисле да опростити некоме у ствари значи направити се као да овај није ништа скривио, нити увидео последице свог поступка. Да је тако, не би било потребе да праштамо; све би једноставно могло да се сматра грешком. Опростити значи признати, прогневити се и заплакати над стварним грехом, и тек тада рећи: „Живећемо у заједници један са другим. Идемо даље.“ Да заборавиш заувек не можеш, али, у сваком случају, можеш да наставиш да живиш у духу љубави не дозвољавајући да зло затрује ваш будући међусобни однос. То је свакако оно што се дешава гледано из богословског угла. У Јеванђељу задивљује то што Бог не дозвољава злу да прекине Његов однос са људима. Чак и када Га (ми људи) убијамо, Он говори: „Опрости им.“

Да ли то значи да је (међусобни) однос највиши циљ, и да је праштање неопходно да би се уклониле препреке из тог односа? Више волим реч „заједница“ уместо „однос“. То је православни приступ, јер смо створени по лику и подобију Божјем, а Бог је Тројица Личности апсолутно истоветних по бићу и животу у савршеној заједници. Стога, заједница нам је задата. Све што нарушава заједницу уништава сâм корен нашег постојања. Зато је праштање од суштинске важности, да би људски живот био по лику Божјем. Сви смо грешни, живимо са другим грешницима, и стога седамдесет пута седам на дан морамо обнављати и желети да обновимо нашу заједницу. Најважније је да желимо да будемо у њој и да је ценимо. Опседнути смо односом: појединци трагају за односом, што указује да у модерном свету постоји онтолошки расцеп у нашем бићу. Човек као јединка не постоји. Таква терминологија вероватно потиче са неког западноевропског универзитета. Ми не схватамо шта је суштина заједнице. Када погледам у тебе, не кажем: „Ти си мој живот.“ Модерна тумачења заповести у Тори одражавају овај индивидуалистички став. Прва заповест је да љубимо Бога свом мишљу својом, свом душом својом, свом снагом својом, а друга да љубимо ближње као саме себе. Једини начин на који ћеш доказати да љубиш Бога је ако љубиш ближњег као себе самог. А једини начин да љубиш ближњег у овом свету је да му безгранично прашташ. Зато стоји: „Љуби ближњег као себе самог.“ Међутим, у појединим савременим издањима Библије видим да је то преведено као: „Љубићеш ближњег као самог себе.“ Али, то није право значење. Сећам се једне телевизијске емисије – дебате, током које нам је било постављено питање шта је најважније у хришћанству. Између осталог, рекао сам да је једини начин да пронађемо себе тај да се одрекнемо себе. То је Христово учење. Ако се затвориш у себе, изгубићеш се. Ако не желиш да опростиш некоме, то у крајњој линији значи да нећеш да се одвојиш од себе самог. Хоћеш да се браниш. Хоћеш да се потврђујеш. Хоћеш да се заштитиш од других. Јеванђеље је проткано непромењивим обрасцем – ако хоћеш да будеш први, бићеш последњи. Други саговорник у емисији, који је предавао психологију религије на протестанској богословији, рекао је: „То о чему причаш је узрок неурозе у западном друштву. Потребно нам је здраво самољубље и здраво самопоуздање.“ Потом је навео тај стих: „Љубићеш ближњег као самог себе.“ Инсистирао је да морамо најпре себе волети и имати осећај за достојанство. Али, ако човек има то, опраштање или не долази у обзир или је акт снисхођења према бедном грешнику. То више није поистовећивање грешног себе са другим, који је исто тако грешан. Наравно, рекао сам да то што смо створени по лику Божјем већ подразумева самопоштовање и да је мржња према самом себи зла. Али, оно што сам хтео да кажем, је да нема потребе да бранимо себе какви јесмо, већ онога који у нама почиње да постоји кроз чин љубави и самоунижења. Заправо, само у љубави према другоме се испољава моје истинско „ја“. Праштање је срце љубави. Кад смо се спремали да кренемо, уважени ста-

ри рабин озареног лица нас је позвао да приђемо. „Тај стих, знате, долази из Торе, пута и начина да буде било чега Књиге Левитске“, рекао је, „и не може се никако превести као ‘љуби ближњег сво- међу нама. га као што љубиш себе’. Каже: ‘Љуби ближњег свога тако што ћеш бити истински Опраштање није постигнуће, ти.’ Твој ближњи је твоје истинско ‘ја’. Нема другог ‘ја’ у теби.“ После тога сам почео да читам списе Отаца Цркве у том светлу. И они кажу: „Твој чин, већ узрастање у начину на брат је твој живот.“ Немам друго „ја“ осим оног које се испуњава у љубави према који поимамо стварност? другоме. Троједини Бог је апсолутно савршенство, да тако кажемо. Сâм Бог је Дру- На теби је да донесеш одлуку, одги – Његов Син. Исто се дешава и на људском нивоу. Чим више не осећам у дубини носно да желиш да опростиш. Модуше да је моје истинско „ја“ – мој ближњи, тада више немам разлога да праштам. раш се одлучити за живот. Ко не Али, ако је то моја стварност, и моје једино истинско „ја“ је мој ближњи, и ако се опрашта бира смрт. Тако је у немој идентитет и испуњење остварују тек када љубим ближњег, то потврђује идеју ком смислу за тебе погубно ако да смо сви способни да будемо боголика бића. Ако томе додате да смо сви доне- не кажеш „да“ истинској стварнокле грешни и слаби, тада ће чин љубави увек бити чин праштања. Тако као човек сти. Дакле, постоји избор: „да“ или постајем сличан Богу. У супротном то није могуће. Самим чином праштања је, да- „не“. Односно: „опраштам“ или „не кле, створен наш род људски. Ако не прашташ другима, убијаш себе. То је мета- опраштам“. Значи, постоји избор. По грчком светоотачком предању физичко самоубиство. што је више личност – личност, што више разуме и што је више вољна Правите разлику између појединца и личности. Појединац је личност која одбија да воли. Када личност одбија да се поистовети да буде у заједници са ближњима у својим бићем и вредношћу са „најмањим“, чак и са „непријатељем“, тада личност љубави, то мање има право да бира. постаје јединка, затворена у саму себе, која само покушава да има „коректан“ од- Тако, што смо слободнији, то имамо нос са другима, обично под његовим или њеним условима. Али опет, кажемо да мање избора. личност почиње да постоји тек када изађе из себе и ступи у заједницу са другима. То је готово супротно световној Зато мој задатак није да одлучим да ли ћу да имам однос с тобом, већ да схватим западној мисли после епохе да сам у заједници с тобом: мој живот је твој, а твој живот је мој. Без тога, нема Просветитељства. Склони смо да мислимо да што имамо више слободе, то имамо више избора. На пример, ако ме на неки начин повредиш, а ја хоћу да волим љубављу Божјом, онда не могу да бирам да ли треба да ти опростим или не, већ само да ли ћу то учинити или не. А морам да ти опростим да бих живео. Да сам достигао светост не бих ни морао да бирам – то би био спонтан чин. Као појединац, ако ме неко увреди, оштети или изневери, не могу да му опростим ако не схватим колико смо заправо међусобно повезани. Значи, потребно је то разумевање. У супротном, нема разлога да се прашта.

новембар / 2010 / svetigora

Постоји разлог, јер човек који не може да опрости другоме пати у себи. Да, али унутар категорије коју бисмо назвали „пали свет“, нема разлога, осим ако заједница не постане део те слике. Мислим да се у нашој култури тешко одлучујемо да признамо да постоји истинско зло – то је тако насилан и страшан став према животу. Наравно, људи који трпе велики бол – жртве силовања, инцеста и томе слично, морају да опросте да би могле да наставе да живе. Али, оно што је најважније опростити, оно што свако треба да опрости у жи-

21

svetigora / 2010 / новембар

воту, оно што је срце праштања и чиме се показује духовна зрелост у сваком погледу - јесте праштање родитељима. Ми смо склони да кривимо родитеље или да их идеализујемо - и једно и друго може да нас онеспособи да живимо. Да бисмо им опростили, прво се мора признати грех, што може да значи да треба претрпети невероватан бол. Човек се мора суочити са гневом и тугом да би могао да опрости. Разлог због кога не можемо да опростимо је тај што не желимо да се суочимо са болом и гневом, да признамо оно што се стварно догодило. Тако људи покушавају да живе избегавајући да се суоче са последицама непраштања. Или, када се тако више не може живети, дешава се да људи траже излаз у неком култу или верској групацији. Продајеш душу да више не би морао да бираш. Ова жеља за бекством је подстакла догађања током 1960-их година и касније. Људи су хтели да се изгубе, нису могли да поднесу слободу појединца, јер нису били на довољно дубоком духовном нивоу. Уследило је бекство. Мислим да је чак и феминистички покрет настао као одговор на то. У „Бекству од Жене“, Карл Штерн показује да у западној култури постоји готово патолошко бекство од женствености, од жене, што значи бекство од заједнице, бекство од ближњег. Индивидуалистичке, радикалне, пале мушке вредности су постале вредности културе као целине, и то је узрок западњачке неурозе. Бреме слободе је сурово – „како је сурова љубав Божја“. Али, на то смо призвани. Индивидуалистичка или колекитвна решења неће имати успеха. Ми смо личности које су створене за слободну и добровољну стварну заједницу у љубави и истини са другим личностима. То значи да су корени заједнице у породици, а њена окосница је начин на који доживљавамо живот, милосрђе и праштање. Ту је она болна, болна тачка.

22

Људи мисле да опростити некоме у ствари значи направити се као да овај није ништа скривио, нити увидео последице свог поступка. Да је тако, не би било потребе да праштамо; све би једноставно могло да се сматра грешком. Опростити значи признати, прогневити се и заплакати над стварним грехом, и тек тада рећи: „Живећемо у заједници један са другим. Идемо даље.“

Будући да сам хришћанин укорењен у православној вери, за мене Бог не стоји по страни, ван света, већ долази у свет и бива разапет на Крсту. Ако не прихватамо распетога Христа – што је саблазан за оне који хоће да Бог буде неки силник, и потпуна лудост за оне који хоће да се Бог саображава људском умовању, нашим условима – онда нема Јеванђеља. Али, ако је распети Христос суштина, тада је зло стварно и праштање стварно и слобода стварна, и нема другог начина да се живот обожи сем кроз дела милосрђа. Неки људи сматрају да је разумети свакога исто што и опростити сваком. Ако бисмо могли да видимо читав ланац узрочника, не би било разлога да праштамо, јер бисмо све разумели. Не бих се сложио с тим. У ствари, ако јасно сагледате ствари, видећете да смо у заблуди ако тако мислимо. Познајем жену која мора да опрости свом оцу и стрицу који су је годинама силовали док је још била дете. Када почне да размишља о целој ствари, признаће да је и њен отац жртва, јер је услед многих околности запао у тај грех - то је оно о чему Свето Писмо говори: да Бог походи грехе очева на синовима до четвртог колена. Постоји нешто што се зове зло предање. Зато волим да кажем да опростити значи прекинути ланац зла. А свакоме је дата могућност да га прекине. Али, ако само покушавам да разумем, оправдам и објасним грех, онда постајем само још једна карика у ланцу зла.

Много је написано о томе да човек мора сâм себи да опрости. Да ли има смисла у томе гледано из хришћанског угла? Наравно. Опростити себи значи примити опроштај од Бога – и од других људи. Евагрије Понтијски, писац из четвртог века, је рекао да је у нама много „ја“, али да се заправо све своди на два: право христолико „ја“, и, са друге стране, легион адамоликих „ја“. Шта се дешава када чујемо благодатну реч? Цепамо се по средини. Не желимо благодат због бола с којим треба да се суочимо, страха, итд. Али има једна ствар – или да тако кажемо, једна од ђавољих лажи: убеђење да ми тога нисмо вредни. То није за нас. Ми смо превише лоши, недостојни. Затим долази тренутак, по Евагријевим речима, када Христолико „ја“ увиди да „постоји и да је достојно“, сажали се и опрашта другим „ја“. Да ли правите разлику између злих или грешних дела и злонамерности - када човек бира таму уместо светлости? Зло није ван нас самих, зар не? За многе људе, зло је у неком другом. Но, направили сте добру разлику, јер ми, гледајући из хришћанског угла, грешимо док год смо живи. Чак је и крштење за опроштење грехова „у све дане живота нашег“. Крштење нас доводи у везу са праштањем и милосрђем, који нас оспособљавају за вођење невидљивог рата, невидљиве борбе. Грешни смо, зато Исус каже да треба опростити „седамдесет пута седам“. То је неодвојиво од људског живота. Грех се може очекивати, али не и љубав према тами.

новембар / 2010 / svetigora

С хришћанске тачке гледишта, када се помиримо с неким, примамо опроштај. Павле Тилић, у проповеди о (јеванђељској) причи о грешници и фарисеју, истиче да је покајање дошло после опроштаја. Но, покајање није плата за опроштај. То је и једно и друго. Међутим, с наше тачке гледишта је важно шта затим чини жена из те приче. Не живи срећно до краја живота већ почиње да живи животом огромне борбе. Златоуст каже да се крштавамо да бисмо започели да се боримо. Узмите Марију Египћанку, класични пример блуднице која је примила опроштај: отишла је у пустињу и провела остатак живота плачући, не да би сузама придобила Бога, зарадила опроштај, нити да би се искупила; већ из љубави према Богу који ју је ослободио од греха, зато што је спознала шта је грех, и из жеље да га никада не понови. Један проблем који постоји и у либералним и у фундаменталистичким облицима хришћанства је одсуство активне аскетске димензије - подвига. Ако не мораш да се искупиш за своје грехе јер је Исус то већ учинио, у опасности си да се предаш разузданом животу. Либерални мото је: такав сам - какав сам; таквог ме је Бог

Можете ли да нам објасните штаподразумевате под злом? У православном богословљу говоримо о злу или греху, било вољном или невољном, свесном или несвесном. Не бисмо дефинисали зло као хладнокрвни, самовољни, намерни чин којим се врши неко злодело – на пример, уништава нечији живот. Дефиниција зла је много сложенија. Једна од последица приче о Адаму је да нисмо рођени у Рају. Свет је све, само није Рај. Дете хистеричног родитеља наркомана ће се такође родити као зависник. Ми смо склони греху с биолошке, психолошке и генетске тачке гледишта. Отац Александар Шмеман је имао обичај да каже да се духовни живот своди на то како излазиш на крај са оним што ти је дато. Свима нам је нешто дато. Као богослови тврдимо да ако имаш добру меру вере, љубави и праштања, можеш обновити људску природу. Можеш пренети здравију, целомудренију, смиренију и радоснију људску природу на своје потомство. Можеш да будеш обитавалиште праштања и милосрђа. Али, и супротно је могуће. Да би био обитавалиште милосрђа, мораш признати да се нешто трагично десило; не можеш грех објаснити само као последицу генетских или економских услова. Постоји слобода: шта ћеш урадити са оним што имаш. То не значи да имам слободу као да долазим на свет чист као анђео. Не. Није ствар у томе. Ако можеш да сагледаш узрок и последице, онда можеш да закључиш да постоје и разне обмане, али у исто време, људи увек имају прилику да прекину ланац зла, да опросте и не дозволе злу да се наставља. Сартр каже да доносиш одлуку сваке секунде. Какву одлуку? Одлуку о томе шта ћеш да урадиш од ситуације у којој се налазиш. У самом срцу те одлуке ће увек бити чин праштања. У „Огњеном стубу“, Карл Штерн пише да „модерна“ личност не може да прихвати опроштај и благодат. Ми бисмо такорећи радије примили казну, али Бог каже: „Не, ја ти опраштам, свидело ти се то или не.“ То је једини огањ у паклу – Божје

праштање пуно љубави. Зато је Исус рекао да постоји само један неопростив грех – хула на Духа Светога. А шта је то? Немање жеље да опростимо некоме или примимо нечији опроштај. Гордост не може да прими благодат.

23

svetigora / 2010 / новембар

створио. Бог ме воли, Бог ми прашта, и према томе, не преостаје ми ништа друго сем да живим као и до сада.

24

На том нивоу се одвија суштинска борба. Да, и верујем да човек не може да се избори сам. Потребно је да буде у заједници.

Шта подразумевате под аксетском У нашој култури је веома наглашено то да човек сталдимензијом? но треба да се поправља. Постоји разлика између личДа ништа не претпоставите Богу, односно, да при- ног поправљања и стицања целомудрености – враћања родне страсти управите ка правом циљу, а то је својој истинској природи. сâм Бог и сама љубав. Страсти су део наше приро- Светитељи говоре о духовном хедонизму, у коме желиш мир де, али морају се упрегнути у службу љубави. Кад и радост, али не желиш стварност. Зато Свети Павле каже да, кажем љубав мислим на то да желимо благостање ако предаш своје тело да се сажеже, а љубави немаш, ништа другога, напредак другога. Природа мора потврди- си. Срећеш људе који воле веру, воле Исусову молитву, проти истину – стварност, право стање ствари. Мета- воде читав живот трагајући за истинском молитвом, а ипак физичка основа је заједница љубави, постојања и не достижу циљ. Једном сам упознао човека који је срео моистине због које смо створени. Ако јој кажемо „да“ наха на Атонској гори у тешком духовном стању - врло мрачнаш живот ће се обожити. Али рећи јој „да“, у на- ног, огорченог, гневног. Када га је упитао о чему се ради, овај шем палом свету, значи као што Свети Павле каже, је рекао: „Погледај ме. Овде сам тридесет осам година, а још распети тело са страстима и жељама. Мораш уби- нисам стекао чисту молитву.“ Говорио је како тугује због ти самољубље. Стари Адам мора да умре, а он се тога. Други човек који је био присутан је рекао: „Прича је заувек томе жестоко одупире. Мноштво лажних иста тужна, али због тога што га после тридесет осам годи„ја“ се мора разоткрити, а то није лако. Морамо да на проведених у манастиру још увек занима чиста молитва.“ именујемо зло у другим људима и да им опростимо, И од чисте молитве можете направити идола. То је један од што такође није лако. најгорих облика идолопоклонства. У кратким причама Фланери О’Конор, читамо о Човеку се мора помоћи да жели радост, да види да је она томе да тренутак благодати обично долази насил- могућа. А онда, иако је тешко, човек мора да назове све но. Да би нам неке ствари постале јасне, да би смо ствари правим именом и поред бола који ће неминовно исдошли до познања, врло често је неопходно да кусити. Једна жена ми је рекла пре неки дан: „За мене није се деси нешто страшно. Често нешто треба да нас довољно да кажем да морам да опростим своме оцу. Ништа продрма да бисмо дошли до познања. Чини ми се не могу да учиним док не осетим бес, тугу и гнев због тога да је то смисао искушења, страдања и невоља које какво ми је детињство било. А управо сам се тога и бојала.“ се спомињу у Светом Писму – да би људи заправо Само зато што у глави знаш да те је неко увредио, и да тресхватили ко су и шта су. То је аскетска димензија, јер ба да му опростиш – то није праштање. Али, како конкретно чим неко каже: „Трудићу се да будем милостив“, сва- опростити некоме, ако ниси у завади са њим? Мора се осетики демон из пакла ће радити на томе да га спречи. ти потпуни бол због неправде која је учињена. То је најтежи део праштања. За већину људи то је камен спотицања. Мора се прелазити преко тога много пута, скидајући „слој по слој“. Када је потребно опростити некоме, једна од најтежих стваСрећеш људе који воле веру, воле Исусову ри је суочити се са чињеницом да се ни ја нисам понео баш молитву, проводе читав живот трагајући најбоље када су ме повредили, односно да сносим одговорза истинском молитвом, а ипак не достижу ност, јер сам дозволио себи да ме повреде. Мора се прициљ... И од чисте молитве можете напразнати да, веома често, човек има право да бира. Увек делује вити идола. То је један од најгорих облика нека врста симбиозе. Зато је Златоуст написао да је свет пун идолопоклонства. зла, али да не може повредити човека док год овај сам себе не повреди. Одличан хришћански пример су христолики Мученици, који нису дозволили да их зло дотакне, односно Говорили сте о подели у нама између христооно што Евагрије назива „допуштењем ђаволу да се радује ликог „ја“ и легиона других „ја“ – две природе двапут.“ Када ти неко згреши, ђаво се радује. Када реагујеш које ратују у нама. Да ли на крају једна природа осветољубиво или не опростиш, ђаво се радује по други пут. мора да се преобрази? Говорили сте и о личноНемој му приуштити ту другу радост. сти која је слободна, а ипак нема избора – реч је Тако, праштање није само исцељење другога, то је и твоје о бићу које се потпуно преобразило, зар не? исцељење. Ако не опрашташ, пушташ отров у себе. Зато Исус Рекли бисмо да постоји људска природа која је ис- каже: „Не противите се злу.“ Оног тренутка када се успротитинита када је пуна благодати Божје и у заједници виш или одреагујеш на било који начин, и сâм постајеш део са Богом и када обожена постаје једно са божан- зла. То је радикално учење Крста. ском природом. С друге стране, постоји људска Све се своди на то. Опрашта нам се хтели - не хтели. Ако то природа која је нарушена, делимична, отуђена од прихватимо онда и сами постајемо они који праштају, и то свог истинског темеља и потребно јој је спасење. се зове Рај. Ако не прихватимо, то је пакао. Када не примаш Преображајна благодатна сила је присутна. Али, на опроштај, уништаваш себе. Одбијаш да живиш у заједници. неки начин, потребно јој је неко време да се обожи. (Интервју објављен у издању Православне заједнице мира „У На том нивоу нема чуда. Потребно јој је да прође Заједници“, 1/1995) са енглеског: Милена Тејлор. кроз велико страдање.

re p o r t a `a

ustoli^en patrijarh

irinej

недјељу, 3. oктобра, током Свете Архијерејске Литургије у ставропигијалној лаври патријараха српских - Пећкој Патријаршији, којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, Високопреосвећени Митрополити – загребачко-љубљански Г. Јован и црногорско-приморски Г. Амфилохије, увели су патријарха Иринеја у трон патријараха српских. Обраћајући се бројним гостима и вјерницима, након уласка у Пећки трон, патријарх Иринеј је подсјетио на бурну историју и славу Пећке Патријаршије и својих претходника, али и на савремене догађаје и нова страдања српског народа и српских светиња на Косову и Метохији. „Време и прилике мог избора и увођења у трон српских патријараха у много чему има сличности са временом и околностима у којима је Српска Црква са својим народом доживљавала и преживљавала тешке и судбоносне дане своје историје. Да подсетимо на недавно време свеопштег страдања, готово на свим просторима настањеним нашим народом. Последице тог страдања су још увек видљиве и присутне: уништене цркве и манастири, спаљени народни домови, народ протеран са својих вековних огњишта и, великим делом, расејан широм света. Све речено може се, нажалост, видети на тлу Косова и Метохије. Не можемо, а да не поменемо преголему рану на телу Српске Православне Цркве и српског народа, овде на Косову и Метохији, на овом уистину ’страшном судилишту’. Данас смо у посети и поклоњењу овој светињи и најсветијој српској земљи, колевци историје, духовности, хришћанске, православне културе српског народа. На земљи обагреној мученичком крвљу косовских и покосовских мученика. На простору наших највећих светиња, међу којима је и светиња у којој се налазимо, у којој се чувају свете мошти наших Архиепископа и Патријараха и где се налазе гробови молитвеника и подвижника, са светом чудотворном иконом Пресвете Богомајке. У непосредној близини су велелепни Дечани, врхунац архитектонске и иконографске уметности 14. века, са нетљеним моштима њиховог светог ктитора, краља Стефана Дечанског. А мало даље је Богородица Љевишка у Призрену, царском граду, са сачуваних десетак средњевековних цркава, манастиром Светих Арханђела, највећом задужбином цара Душана, и славном призренском Богословијом. Да не изоставимо прелепу Грача-

У

новембар / 2010 / svetigora

25

svetigora / 2010 / новембар

ницу, славну Бањску, задужбине краља Милутина. Не можемо, а да не поменемо и велику светињу девичку и хиљаду и триста других цркава и манастира подигнутих на овој благословеној земљи српској. У сасвим недавној прошлости су многи свети храмови и манастири спаљени, порушени, опљачкани, као и домови народа српског који је овде вековима живео и оставио неизбрисиве трагове свога постојања и стваралаштва. Косово и Метохија су данас без стотинâ хиљада прогнаног српског народа. Бришу се његови духовни трагови и историјски корени. Још увек су десетине и десетине хиљада избеглих из ове свете земље. Они, окренути према својој вековној груди, са сузним очима и болом у срцу, очекују дан и могућност да се врате својим, иако порушеним и спаљеним, домовима. Само малобројни и најхрабрији су успели да се већ врате на своја огњишта. Са овог светог места, у овом радосно-болном тренутку, упућујемо вапајни апел моћним факторима света у чијим рукама је судбина Косова и Метохије, уз молитву Господу да не огреше своју душу доношењем решења по питању статуса ове српске јужне покрајине којим би српски народ био лишен вековног права на своју постојбину, на своје домове и на свој иметак, на гробља својих предака и на своје светиње. Српски народ нема другу средишњу државу осим земље Србије у чијем саставу је вековима Косово и Метохија. Оно има довољно животног простора и места за суживот српског, албанског и других народа. Ова два народа су вековима живела заједно. Зашто не би могли и данас?

26

Зато, обраћајући се у овом свечаном тренутку са љубављу и поштовањем не само српском православном народу Косова и Метохије него и часном албанском народу и свим овдашњим житељима, позивамо их на мир и заједништво, увек темељено на Божјој и људској правди.“ Његовој Светости Патријарху Иринеју на Светој Литугрији су, поред епископа Српске Православне Цркве, саслуживали: Митрополит париски и целе Француске Г. Емануил и Митрополит иконијски Г. Теолиптос (Васељенска Патријаршија), Митрополит пилусијски Г. Калиникос (Александријска Патријаршија), Архиепископ западноевропски Г. Нифон (Антиохијска Патријаршија), Архиепископ јордански Г. Теофилакт (Јерусалимска Патријашија), Митрополит волоколамски Г. Иларион (Руска Православна Црква), Митрополит ткибулски Г. Герасим (Грузијска Православна Црква), Митрополит олтенијски Г. Иринеј и Епископи Г. Никодим и Г. Данило (Румунска Православна Црква), Митрополит видински Г. Дометијан (Бугарска Православна Црква), Архиепископ Нове Јустинијане и целога Кипра Г. Хризостом (Кипарска Архиепископија), Митрополит серески Г. Теологос и Митрополит Нове Смирне Г. Симеон (Јеладска Архиепископија), Митрополит вератијски Г. Игњатије (Албанска Православна Црква), Архиепископ љублински и холмски Г. Авељ (Пољска Православна Црква), Архиепископ прашки и Митрополит чешких земаља и Словачке Г. Христофор, Епископ Питсбурга и Западне Пенсилваније Г. Мелхиседек (Православна Црква у САД). Светој Архијерејској Литургији присуствовали су предсједник Републике Србије г. Борис Тадић, престолонаследник Александар Карађорђевић и представници дипломатског кора, као и: председник Папског савјета за унапређење јединства хришћана Њ. Е. Монсињор Курт Кох, Надбискуп београдски Станислав Хочевар, Леополд Рохмес, генерални викар, Монс. Андрија Копиловић, (Римокатоличка

новембар / 2010 / svetigora

припремио: Славко Живковић

црква), Џонатан Гудал (Англиканска црква), Hielke Tjeerd Wolters (ССЦ), Архиепископ Њемачки Карекин из Јерменске (дохалкидонске) Цркве, представници Исламске заједнице Србије, Словачке Евангеличке Цркве, Савеза јеврејских општина, Евангеличке хришћанске Цркве; г. Константин Триандафилос, директор IOCC-a, делегација Фонда Андреја Првозваног из Москве. Патријарашки трон израђен у дуборезу дар је Јеладске Архиепископије, а икона Господа Исуса Христа на трону дјело је руку монахиња из манастира Жиче. Уистину благодатну и пријатну атмосферу која је владала тог дана у Пећкој патријаршији, нарушили су донекле немили догађаји који су се десили у току повратка поклоника својим кућама. Неколико аутобуса са вјерницима, који су присуствовали устоличењу патријарха, као и комби који је превозио монахиње манастира Жиче, било је брутално и на један недостојанствен и подмукао начин каменовано од стране мјесног становништва, албанске националности, у граду Пећи. Један од аутобуса је био и из Митрополије црногорско- приморске. При томе је неколико лица задобило лакше тјелесне повреде. Треба рећи да вјерници који су се возили аутобусима нијесу за то каменовање дали никаквог повода.

27

hri[]anske vrline протојереј ВЛАДИМИР Берзонски svetigora / 2010 / новембар

28

ИЗВОР ЉУБАВИ отово сви, ако не и сви, Свети Оци наше вере су преведени на енглески; међутим, потребно је прећи још неколико степеника не би ли се тај слатки нектар светоотачих поука исцедио у сок савременог хришћанског поимања. Поуке великог духовног генија, Св. Максима Исповедника, треба да буду из свог времена протумачене за наше и из монаших претпоставки у оно што су Американци 21. века (односно савремени хришћани, прим. прев.), способни да прихвате и употребе за своје духовно узрастање. Написао је: „Љубав се стиче бестрашћем“. Сви смо ми за љубав. Она је мотив готово свих модерних песама, али шта је са бестрашћем? Није ли љубав сушта супротност (бестрашћа): страст и осећања - љубав од које се губи глава? Али, монах подразумева однос између Господа и нас. Не еротичност, већ потпуно поргужење у другог: облик љубави који се назива агапе. За њу је потребно уздржање уместо делиријума, и смирење уместо панике због губитка вољене особе. Она захтева унутрашњу слободу од свега што је претерано или неуздржано. Тај вид бестрашћа је родитељ истинске љубави, јер не жели ништа за себе. Таква љубав је усмерена ка другоме. То је љубав која не моли, не преклиње, нити захтева. Таква љубав не користи нити злоупотребљава вољене особе. Како стећи бестрашће које је потребно за љубав? Оно се рађа из утробе наде – наде у Господа, подразумевајући под тим потпуно уздање у Бога који једино може да пружи вољеној особи све што јој је потребно за здрав, задовољан, користан животни век, као увод у још потпунији и славнији живот по концу овог земаљског. Изгледа да је нада најслабије и најмање схваћена од три свете врлине. Много боље разумемо и делимо са другима њене сестре, веру и љубав. Међутим, нада је безусловно предавање вољи Божјој и плану који Света Тројица има, чак и пре постања света, за сваког човека на земљи, који је икада живео или ће икада живети.

^udo

Св. Максим Исповедник, „Четири стотине глава о љубави“

Превод са енглеског: Милена Тејлор

Споменка Ћећез родом из Требиња (дјевојачко презиме Гаџа) се бави трговином и живи у Аустрији већ шест година са мужем Љубом, који је родом из Коњица, два сина (Стефаном и Немањом), и са кћерком Милицом. Прије двије године је примјетила да има неке израслине на дојци. Љекари у Аустрији су установили да се ради о раку дојке који је метастазирао на костима. Тумор маркер је био преко свих дозвољених граница и љекари су јој прогнозирали брзи крај. Онда је чула да за такве болеснике Црква врши Свету тајну јелеосвећења. Света тајна јелеосвећења за болесну Споменку одслужена је у новембру мјесецу 2009. године у Цетињском манастиру код кивота Светог Петра Цетињског и Деснице Светог Јована Крститеља (којег је спомен Споменка славила као дјевојачку крсну славу). Служили су отац Лука, отац Исак и отац Обрен. По повратку у Требиње Споменка је добила високу температуру и осјетила је мучнину. Толико јој је било лоше да су се рођаци спремали за сахрану. Међутим убрзо истог дана осјетила је олакшање, мучнина је прошла а и бол, који је био константан, утихнуо је. По повратку у Аустрију тумор маркер је показао стање 32, дакле смањио се са 520 на границу која се толерише. Када су љекари чули да није примала никакву медицинску терапију, само су констатовали да се догодило медицински необјашњиво чудо. О чудесном исцјељењу свједочи лично Споменка, као и њена породица. Споменка је дошла и овог љета да се захвали Богу и његовим чудотворцима Светом Јовану Крститељу и Светом Петру Цетињском који су је исцијелили од најтеже болести. Такође захваљује на пријему и молитвама братији Цетињског манастира. Редакција

новембар / 2010 / svetigora

Изворник: www.oca.org

Чудесно исцјељење од рака

Увек је лако имати наду када изгледа да све у животу иде по нашем плану. Тада благодаримо Господу, ако то заиста чинимо и идемо даље, уживајући у добром животу. Али шта се дешава када животна крива на графикону егзистенције не иде на горе? Када се молимо, а наше молитве не бивају услишене? Када нека нама драга особа страда и тешко подноси бол или очајање? Св. Максим описује шта нам ваља чинити, чак и ако не објашњава зашто долази до неочекиваних преокрета: „нада (се стиче) од трпљења и дуготрпељивости.“ А то је испит за жртвену љубав (агапе). Дочекајмо тмурне дане и лоше време – будимо стрпљиви и поднесимо их, преживимо све што нас снађе као наковањ по коме ковач удара тешким чекићем и не ломи га. То не значи само држати се док не прође олуја и не гране сунце, већ треба стрпљиво прихватити ствари и не бити сломљен дуготрпљењем. Колико дуго? Сâм Господ зна колико дуго. Страдати у Његово време и не жалити се је опис агапе љубави коју треба да имамо према Господу. И најзад, чему све то? Уздржање (се стиче) од страха Божијег. Дакле, када имамо страх Божји, господаримо над својим телом, умом и душом. Таквим страхом светитељ објашњава љубав која се боји да не увреди Бога љубави. Господ неће да нас застраши, уплаши или да захтева да Га волимо – не, радије жели да смо ми сами толико испуњени љубављу према Њему да се старамо да је не искривимо, умањимо или изменимо, јер је љубав према Богу наша сапутница кроз вечност.

Тајну цареву добро је сакрити, а дјела Божија откривати славно. (Тов. 12, 7)

Љубав се рађа од бестрашћа, бестрашће од наде у Бога, а нада од трпљења и дуготрпељивости. Оне се рађају од свеобухватног уздржања, уздржање од страха Божијег, а страх од вере у Господа.

29

r epo r t a `a РАЈО Војиновић

Говорио jе из главе циjела народа Слава манастира Морача и спомен упокојења патријарха Гаврила

svetigora / 2010 / новембар

исокопреосвећени Архиепископ цетињски и Ми- је од Марије Дјеве, нове Еве која је била под гријехом трополит црногорско-приморски Господин адамовским, али је све учинила да врлинским жиАмфилохије и Епископ диоклијски Преосвећени вотом, постом и молитвом у храму Божјем прими Господин Јован служили су 28. августа у ма- Благовијест Божју, Тајну Зачећа, примања Духа Светонастиру Морача, поводом манастирске славе га да роди Сина Божијег, Емануила“. Успења Пресвете Богородице – Велике Госпојине и по- Одржана је литија око манастирске цркве и благосиљан водом обиљежавања спомена 60 година од упокојења је славски колач. Након тога је освештани спомен плопатријарха српског Гаврила Дожића, ранијег митро- ча, образ патријарха Гаврила у барељефу, рад акаполита пећког и митрополита црногорско-примор- демског вајара проф. Предрага-Пеђе Милачића, као и ског, Свету Службу Божију уз саслужење свештенства обновљена манастирска библиотека, која ће убудуће носити име патријарха Гаврила. и вјерног народа. Саслуживао је и протопрезвитер-ставрофор др „Ево, враћа се мудри патријарх српски Гаврило тамо Димитрије Калезић, главни инспектор богословијâ гдје је клицу заметнуо, у Лавру морачку да буде путоказ онима који се овдје подвизавају и свима нама који Српске Православне Цркве. Присуствовали су амбасадори Руске Федерације - г. овдје долазимо“, рекао је митрополит Амфилохије. Јаков Федорович Герасимов, Украјине - гђа Оксана „Нека ова библиотека буде на просвећење свима онима који овдје буду долазили и богонадахнуте књиге Сљусаренко и Републике Србије - г. Зоран Лутовац. Својим појањем Службу је украсио хор Св. апосто- читали. Амин, Боже дај!“ рекао је он. ла и еванђелиста Марка из Подгорице. Свету тајну Библиотека је обновљена након 58 година пошто су Крштења примио је мали Георгије, син пароха морач- је комунисти спалили 1952. Тада је спашена једна од њених вриједнијих књига – чувени Морачки поменик. ко-ровачког презвитера Обрена Шарића. Литургијску бесједу одржао је владика Јован који је ка- Поменик је крајем 80-тих дошао до руку тадашњег зао да нас Апостоли и Оци Цркве уче да је данас праз- епископа банатског, данашњег митрополита црногорник који изражава најдубљу тајну односа Сина Божјег ско-приморског Амфилохија, који је га је чувао све док у слави и Мајке Божије. „Најдубљу тајну унижења, о се нису стекли услови да отварањем ризнице прије коме говори апостол Павле, унижења и смирења које неку годину, а сада и обнављањем библиотеке и, буде је прихватио Господ узевши људску природу, добивши поново враћен манастиру и предан на чување архи-

30

мандриту Рафаилу Калику, игуману морачком. Трудом монаха мр Павла Кондића, сабрата Цетињског манастира и његових сарадника, за ову прилику је изашла и обимна књига – зборник списа патријарха Гаврила „Живимо у светињи и слободи“ . Овим поводом је постављена и нарочита витрина у манастирској ризници у коју су похрањени одежда патријарха Гаврила, његова патерица, панагија коју је носио када га је Гестапо ухапсио 1941. у манастиру Острогу, а и током читавог страдања и изгнанства, затим његово писмо из 1947. године упућено архимандриту Леонтију, тадашњем игуману острошком, његови мемоари издати у Паризу 1974. и најзад, већ поменута књига - „Живимо у светињи и слободи“. За свечаном трпезом коју је припремила Управа манастира присутне су поздравили присутни амбасадори, а у име братства Дожић-Меденица г. Драгиша Дожић из Колашина. Гости сабора су била и дјеца из Грчке, предвођена оцем Атанасијем, свештеником из Птолемаиде. У поподневним часовима одржана је свечана академија у спомен 60-годишњице упокојења патријарха Гаврила. Учеснике и многобројне госте академије поздравио је насљедник патријарха Гаврила на столици митрополита црногорских – Господин Амфилохије. Главну бесједу – Слово о патријарху Гаврилу изговорио је проф. др Слободан Томовић, некaдашњи министар вјера Црне Горе, који је између осталог рекао да је неколико пута као дијете уочи априлског слома 1941. на Радио-Београду слушао бесједе патријарха Гаври-

ла: „Све су биле у његошевском смислу запаљиве и веома моћне и расположење у народу је било тако. Али то расположење је требало фокусирати и на неки начин од тог расположења направити заставу и паролу, како се то чуло: Боље гроб него роб – боље рат него пакт. То је било из главе цијела народа, односно из главе патријарха који је слушао тај глас и подигао га на још јачи и моћнији степен. Није случајно тадашњи тиранин Европе Адолф Хитлер лично издао наређење да војна полиција пође у Острог и ухапси патријарха Гаврила.“ На академији је прочитан и чувени говор патријарха Гаврила на београдском радију од 27. марта 1941. у вези са отпором српског народа против срамног Тројног пакта, а учествовали су још и Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора, КУД „Свети Јован Владимир“ из Бара и КУД „Ђурђевданско коло“ из Подгорице, млади гуслар Максим Војводић и гуслар Жељко Бугарин. Програм је водио протопрезвитер мр Велибор Џомић, парох подгорички. Позив Госпођинског сабора за упис Мораче у свјетску културну баштину, који је прочитао г. Комнен Бећировић, једногласно је прихваћен од свих присутних. Позив је упућен због актуелних планова за потапање кањона Мораче ради изградње хидроелектрана и угрожавање културно-историјских и природних добара овога подручја, с нарочитим нагласком на угрожавање древне свештене лавре морачке. Након званичног дијела програма одржано је свенародно весеље.

новембар / 2010 / svetigora

31

istorija

povratak

hristovog krsta

svetigora / 2010 / новембар

Православној Цркви постоји празник Воздвижења Часног Крста, којим се празнују два догађаја: проналазк Светог Крста (пронашла га је царица Јелена, мајка цара Константина) и његово ослобођење из персијског ропства од стране цара Ираклија. Са овим први догађајем су сви добро упознати, док ђакон БОРИС за други ретко ко да зна, а велика је штеФајфрић та не упознати се са славним походом цара Ираклија против Персије ради ослобођења Светог Крста, који руски историчар Фјодор Успенски пореди са походом Александра Македонског („Историја Визатијског царства од 6. до 9. века“). Пре Ираклија, Византијом је владао сурови цар Фока: „Осмогодишња владавина цара Фоке (602 – 610) представља најсрамнији период у историји Византије којем би било сувишно посвећивати посебно поглавље, да нас то не подстичу нарочити разлози.“(Ф. Успенски). У току његове тираније извршена су многа неправдена убиства и масакри. Наредио је прогоне и убиства монофизита и Јевреја по целоме царству. Хришћани у Јерусалиму су немилосрдно убијали Јевреје, што ће им они троструко вратити за време опсаде Персијанаца. Царство је било у бедном стању, па је дошло до великих нереда и побуна. Ускоро је персијски цар Хозроје II објавио рат Визнатији, тако да су се нереди још више повећали. Егзарх Картагине Ираклије је био први који се јавно успротивио суровости цара Фоке. Ираклије је скупио војску против Фоке и предао је команду своме сину, који се звао исто као и отац му. Млади Ираклије се са војском искрцао у Константинопољ и без већих проблема заузео престоницу. Фоку су заробили и везаног у ланцима довели пред Ираклија, који је наредио да се срушеном цару „одсеку руке и ноге, а потом да се исеку на комаде; због небројених оскрвнућа каква је Фока починио, да му се одсече стидни уд и закачи на копље; а на крају одруби глава, па на мрачну успомену на Фоку да се спали његови изобличени леш и то на тзв. Сточној пијаци... (А. В. Карташов, Васеленски Сабори II, Београд 1995, стр. 88) Чим је Фока срушен са власти, Ираклија је за цара 5. октобра 610. године крунисао патријарх Сергије. Нови цар је пред собом имао многе несређене проблеме, као што су словенска и аварска надирања, јерес монофизита која је захватила царство, празна државна каса и лоша армија. Међутим, оно што му је највише задавало главобољу су била персијска надирања. Није могао да организује поход против Персије, јер није било новца у каси. Због тога се морао прво посветити унутрашњем препороду царства, а то није било ни мало лако. Није случајно што многи историчари прву годину владавине цара Ираклија описују као „период највећег понижења и највећих губитака Царства у Европи и Азији.“(Ф. Успенски) Док је цар Ираклије сређивао унутрашње проблеме империје, дотле су Персијнаци освајали грчке територије. Године 611. су освојили целу Сирију са њеним главним градом Антиохијом. Следеће године су заузели Кесарију Кападокијску и тиме ушли у Малу Азију, где су на десетине хиљада људи одвели у заробљеништво у Персију. Персијски војсковођа Шахрбараз је почео са освајањем Палестине, да би 614. године опсео Јерусалим.

32 Опсада града Јерусалима је трајала три недеље. Када је срушен

iz persije

зид града, персијска војска је ушла у Јерусалим и препустила се пљачкању и рушењу хришћанских светиња. Покољ хришћанског становништва Персијанци су препустили „фанатизму Јевреја који су једва дочекали да се обрачунају са хришћанима који су их угњетавали прогонима и презиром.“(Ф. Успенски) По Успенском, пострадало је 10.000 хришћана, док их је 35.000 одведено у заробљеништво. Међутим, код Василијева цифра погинулих износи око 60 хиљада. („History of the Byzantine empire“, стр.145) Од рушења није био поштеђен ни Христов Гроб, а да несрећа буде још гора, Часни Крст Христов је однесен у персијски град Ктесифон. То је био тежак и болан ударац за хришћански свет. Они хришћани који су на време напустили Јерусалим, нашли су уточиште у Александрији. Међутим, град је 619. године пао у руке Персијанцима, као и цео Египат. Како Византијци више нису управљали Египтом, Константинопољ је остао без јужне житнице, тако да за „размажене престоничне становнике више није било следовања хлеба које је цар обезбеђивао“ (А. В. Карташов) Следеће године, један персијски одред је дошао до Халкидона и угрозио саму престоницу. У Константинопољу је завладала паника, тако да је цар Ираклије започео преговоре са Персијом који су пропали. Чак је персијски цар Хозроје послао писмо Ираклију у коме се каже: „Нека вас не заварава празна нада. Ако Христос није могао да се спасе од Јевреја који су га убили на крсту, како ће онда вама помоћи? Ако сиђеш и у морски бездан, пружићу руку и ухватићу те.“ (Ф. Успенски) Цар је тада успео да наговори персијског вођу Шахина да се повуче из Халкидона. Међутим, Ираклије је знао да ће се Персијанци кад тад вратити, па је због тога почео да организује поход против њих. Прво што је морао да уради, јесте да склопи мир са Аварима и Словенима. Такође је склопио мир и са бугарским каганом Кувратом. Следеће што је Ираклије требао да уради, јесте да организује војску за поход, а за то му је

био потребан новац који није имао. Због тога је император наредио да се сва црквена средства у престоници предају зарад ослободилачког рата. Овај царев чин је благословио патријарх Сергије ради ослобођења Животворног Крста, тако да је овај рат задобио виши духовни смисао: „Рат је отпочео у атмосфери верског заноса каквог раније време није познавало. Ово је био први типично средњовековни рат који подсећа на доцније крсташке походе.“ (Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд, 1969) Цар Ираклије је заједно са војском кренуо у поход, тако да је управљање државом предао десетогодишњем царевићу Константину, патријарху Сергију и патрикију Вону. На други дан Васкрса, 5. априла 622. године, након молитве војска је кренула у ослободилачки поход. Те исте године на јесен, војска се искрцала у Кападокији где су персијком вођи Шахрбаразу одсекли везу са Персијом, због чега је морао да се повуче. У зиму је дошло до велике битке у којој је персијска војска потучена и тиме је Мала Азија ослобођена. Зимски период следеће године византијска војска је провела у Јерменији и Понту. Цар Ираклије се морао вратити у Константинопољ, јер је аварски каган претио прекидом мира. Острогорски наводи да је Ираклије тада послао своје рођаке кагану као таоце и да је му је плаћао већи данак. После Васкрса 623. године, цар се вратио у Јерменију, а био

је и у Закавказју где се повезао са разним кавкаским племенима која су се придружила његовој војсци. Верује се да је тада армију чинило око 120 хиљада људи. Одавде је преко Јерменије продро у Персијско царство, ушавши у провинцију Атрапатену. Ту је разорио Дин, као и друге персијске градове. Персијски цар Хозроје се од византијске најезде повукао у Фиварму, који је био главни град провинције Ганзак. У том граду се налазила највећа светиња Персијанаца, Заратустрин храм. Налазећи се у критичном положају, Хозроје је наредио војсковођи Шахрбаразу да оде у Персију и да се споји са другим јединицима које су тамо деловале. У међувремену је цар Ираклије освојио Фиварму. Хозроје је, спашавајући свој живот, напустио Ганзак и препустио га на милост и немилост Византијцима. Војска је, из освете због разарања Јерусалима, спалила Заратустрин храм до темеља и разорила Хозројеву статуу. Цар Ираклије је, након освајања Ганзака, опустошио још неколико персијских градова. Када је зима наступила, дошло је време да се донесе одлучујућа одлука: Да ли да се настави даље са освајачким походом? Око овог питања се ратно веће поделило. Једни су хтели да се поход настави, док су други били за то да се повуку на Кавказ и сачекају да

новембар / 2010 / svetigora

33 Део Часног Крста у Цетињском манастиру

svetigora / 2010 / новембар

34

зима прође. Налазећи се у неудомици, цар Ираклије је прогласио тродневни пост, а затим је, отворивши Јеванђеље, у њему прочитао поуку према којој је и поступио – војска се повукла на Кавказ. Док је Ираклије са војском чекао да зима прође, цар Хозроје је ступио у преговоре са аварским каганом о заједничком нападу на Константинопољ. Аварски каган је, током византисјког похода на Персију, успео да скупи војну силу од око 100.000 војника. Трупе су биле састављене од разноразних народа, међу којима су били и балкански и јужноруски Словени. У пролеће 625. године цар Ираклије је ратно поприште пренео у Месопотамију која је била граница два царства. Разлог томе је била вест о могућности напада на Константинопољ од стране Авара и Персијанаца. Византијци су у пролеће исте године наставили са походом пре свега у Јерменији и Месопотамији, а делом и у Византијској области. Ираклије је успео да освоји градове Амиду и Мартиропољ. Желећи да пресече поход персијског војсковође Шахрбараза према Малој Азији, кренуо је према истоку где се сукобио са Персијанцима на Еуфрату и натерао их на повлачење. Током 625. године Ираклије није напуштао границе Византије, тако да је зиму поново провео на Кавказу. Године 626. дошло је до онога чега се цар највише плашио. Преговори између Авара и Персијанаца су успели, тако да су Авари прекршили мировни споразум и у договору са Персијом решили да опседну византијску престоницу. Чувши за то, византисјки цар се нашао у веома тешкој дилеми: да ли да настави са нападима или да се повуче и организује одбрану Цариграда. Одлучио је да не прекида поход и да препусти Константинопољ Божијим рукама. За то време Хозроје је послао један одред под вођством Шахина да прати Ираклијеву восјку и не допусти му да пошаље помоћ Цариграду. Да би колико-толико заштитио престоницу, император је ступио у преговоре са турским племеном Хазара са којима је склопио уговор о савезништву. Почетком јуна 626. године, Шахрбараз је освојио и спалио град Халкидон. Касније је освојио Хрисопољ и приобалне области, тако да се азијска страна Босфора и Мраморног мора налазила под влашћу Персијанаца. Те исте године, на празник апостола Петра и Павла, аварска претходница од 300 хиљада људи се појавила пред цариградским зидинама. Византијска коњица и остала војска се из предграђа повукла унутар зидина престонице. У граду је завладало велико узбуђење. У страху од могућег освајања главног града Византије, ромејски великодостојници су послали емисар аварском владару са готово понижавајућом понудом да су спремни да изађу у сусрет свим његовим жељама, уколико одустане од напада. Међутим, каган је одбио да преговара са Грцима и извршио у ком су успели да пробију Анастасијев зид и улогоре се код Константинопоља. Престоницом су тада, у одсуству цара, управљали патрикије Вон и патријарх Сергије, који су отпочели са одбрамбеним припремама. Преко гласника су успели да обавесте цара о нападу на Константинпољ, тако да је Ираклије послао један одред и издао заповест о организовању одбране. Аварски каган је успео да са хиљаду својих војника стигне у предграђе Сике и димним сигналима обавести Персијанце да је опколио Константинопољ. Касније је каган послао

своје изасланство у визнатијску престоницу ради преговора о предаји, које су патријарх Сергије и патрикије Вон одбили.

29. јула 626. године појавио се хаган са „великом масом Словена и Авара, као и Бугара, Гепида и других племена, под цариградским зидинама и опсео престоницу са копна и мора.“ (Георгије Острогорски) Због великог броја људи и од силног ‘’светлуцања оружја и мноштва варварских ескадрона, пешадије и запрежних возила налик на стршљенове који су све прекрили од мора до мора, посматрачима је застајао дах.“(Радивој Радић, Византија – пурпур и пергамент, Београд, 2006) Плашећи се да Авари не освоје град и изврше масакр становнишпштва, патрикије Вон је послао изасланство с понудом о плаћању данка. Међутим, каган је одбио понуду, тражећи да напусте Константинопољ. Упозо-

равао их је да их може напасти са копна, као и са мора уз помоћ Словена, који су важили за искусне морнаре. Византијско изасланство није имало ништа друго, него да се врати у Константинопољ.

31. јула почео је напад Авара и Словена. Главни удар је био на капијама Пемптон и Полиандрион. У првим редовима су били Словени, а за њима Авари. Првог дана битке Словени су претрпели тешке губитке, тако да је Византијцима нарастао борбени морал. Борбе су биле настављене, али без икаквих резултата.

ли Богородици. Тада је настала црквена песма која се и дан данас пева на православним богослужењима: Теби, Војвоткињи која се бори са нас, Узносимо песме победне, А избавивши се од зала – песме захвалне, Ми, слуге твоје Богородице. Но пошто имаш моћ непобедиву, Од сваке нас опасности избави, да ти кличемо: Радуј се, Невесто Неневесна! Док су трајали аварски напади на Цариград, цар Ираклије је склопио савез са хазарским каном Зивилом и добио од њега помоћ од 40 хиљада војника. У јесен 627. године Ираклије је наставио свој поход у Месопотамији, док су Хазари вршили напад на Персијанце у кавкаским и јерменским областима. Император је на неки чудан начин успео да без великих потешкоћа уђе у срце Персије. Претпоставља се да је Ираклије ишао долином Аракса у правцу језера Урмија. Иако је цара тада пратио персијски одред под командом Разада, он је успео да дође близу старозаветног града Ниниве, где се и улогорио. Децембра 627. године, персијски вођа Разад напао је византијску војску. У битки је учествовао и сам цар Ираклије, који се више пута упушато у двобој са персијском војском. Византијци су извојевали велику победу у којој је погинуо и сам Разад, као и велики број његових војника.

новембар / 2010 / svetigora

После велике победе византијске војске, Персијанци су задобили појачање како би одбили њихово даље продирање, али безуспешно. Византијци су успели да освоје неколико двораца персијског цара са обилним залихама хране. Цар Ираклије је са својом војском прославио Божић и Нову Годину у једном од Хозројевих двораца. Тада је добио извештај да се персијски цар налази у граду Дастагерди, и да се спрема да ступи у борбу против Ромеја. Касније добија извештај да је Хозроје, бојећи се за свој живот, напустио Дастагерду. Бегство је било организовано тајно, тако да за њега није знала ни војска, ни становништво. Византијска војска је ускоро освојила град. У освојеном граду цар је прославио Богојављење и дао предах људима и коњима. Након дужег одмора, цар Ираклије је наставио свој славни поход и дошао близу Ктесифона. Код реке Нарве се улогорио и одлучио да не иде даље, јер је очекивао предају персијског цара. Док је визнатијски цар чекао предају, у Персији је избила побуна против Хозроја. На челу побуне је стајао Хозројев прворођени син Широје, који је и изабран за цара након рушења свога оца. Чим је ступио на царску дужност, Широје је одмах са Ираклијем склопио вечни мир којим су обновљене старе границе између два царства и којим се гарантовао ослобођење свих заробљеника. Највећи успех и врхунац у овом Ираклијевом походу је био повратак Часног Крста. Цар Ираклије се тријумфално вратио у Константинопољ. У колони војске је ношен и Свети Крст. Након неколико дана свечано је враћен у Јерусалим. Повратак Часног Крста у Јерусалим је установљен као црквени празник 14. септембра по старом календару, којег се датума празнује и Воздвижење Часног Крста.

Увидевши да су зидине Цариграда јаке и да их је немогуће савладати, каган је позвао Византијце на преговоре. Град је послао своје изасланике аварском вођи према којим се он понашао крајње дрско: „Петорица угледника су дошли у непријатељски табор, али само су предали дарове, док их аварски владар није ни саслушао. Штавише, налазећи се у друштву тројице персијских посланика, Византијце није удостојио ни да седну. Надмено и простачки, каган је оштро упозорио да ће, уколико му се не преда град, сатрти све што му се нађе на путу. Запретио је и пребацивањем три хиљаде Персијанаца на европску страну Босфора.“(Радивој Радић) Грци нису прихватили ултиматум, тако да су преговори по ко зна који пут пропали. Исте те ноће Византијци су успели да заробе персијаснке изасланике, према којима су били немилосрдни: „Једног су погубили на лицу места, а преосталу двојицу су спровели у град, да би их сутра ујутру, 3. августа, извели на бедеме и показали нападачима. Једном од ове двојице одсекли су обе руке и заједно са главом јуче погубљеног и његовим рукама послали Аварима, а другог су одвели пред Халкидон, најпре показали Персијанцима, а затим га погубили и главу му бацили на обалу.“(Радивој Радић) Ујтру 7. августа дошло је до пресудне битке која је вођена и на копну и на мору. У залив Керат спуштени су словенски моноксили (врста борбених чамаца у прављењу којих су вешта била словенска племена са Дунава) који су журно веслали ка граду, желећи да аварској копненој војсци обезбеде лак прилаз у сам град када пробију зидине. Византијска флота је са својим огромним бродовима само прешла преко словенских моноксила. Ромеји према словенским морнарима нису показали ни трунке милости и сажаљења: „Византијски морнари су их гађали стрелама, превртали беспомоћне чамце, а несрећне морнаре убијали копљима и секли мачевима.“ (Радивој Радић) Према Словенима нису милост показали ни њихови савезници Авари који су их на обали Босфора при повлачењу убијали. Византијски историчари бележе да је море тада било пуно крви. Претрпевши велики пораз, Словени су напустили бојно поље, а ускоро су то учинили и Авари. Аварска моћ је овим поразом била трајно уништена. Вест о поразу Авара је за неке била лоша, а за неке добра. Персијски војсковођа Шахрбараз се морао из Халкидона повући, док је цару Ираклију и његовој војсци порастао морал за даље освајачке походе. У току аварске опсаде Константинопоља, патријарх Сергије је беседама, молитвама Богородици и литијама уливао наду и утеху грађанима престонице. Због тога су Византијци одбрану града приписа-

35

svetigora / 2010 / новембар

biblijske kwige

Превод: Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

36

Глава ДРУГА 1. И после ових ријечи престаде цар да се гњеви и више се не сјећаше Астине, сјећајући се само шта је рекао и како је осудио.

2. И рекоше слуге цареве: нека се траже цару дјевојке невине, лијепе ликом; 3. и нека постави цар приставе по свим земљама царства његовог и нека изаберу дјевојке дјевствене лијепе ликом у град Сусану у женски двор, и да се предају евнуху царевом чувару женâ и да им се дају (мирисне) масти и остало по потреби.

4. И жена која се допадне цару цароваће намјесто Астине. Ово се допаде цару, и учини тако.

5. А бјеше човјек Јудејац у Сусану граду по имену Мардохеј син Јаиров, сина Семеина, сина Кисова од племена Венијаминова.

6. Он бјеше одведен у ропство из Јерусалима, који пороби Навуходоносор цар Вавилонски.

7. А бјеше у њега дјевојка васпитана, ћерка Аминадава брата оца његовог, по имену Јестира. Кад се упокојише њени родитељи он је васпитавао себи за жену1; и бјеше дјевојка лијепа по лику.

8. И када се прочу царева наредба, сабраше се многе дјевојке у Сусану град под руку Гајеву, и би доведена Јестира Гају чувару женâ.

9. И допаде му се дјевојка и нађе милост предњим и пожури да јо даде (мирисне) масти и њен дио и седам дјевојака присталих уз њу из царског двора, и снабдијеваше је добро и слушкиње њене у женском дому.

10. А Јестира не каза својега рода ни отачаства, јер јој је Мардохеј заповиједио да не казује.

11. Мардохеј пак је сваки дан ходио по двору женском надзирући шта ће се са Јестиром догодити.

12. А вријеме је било да дјевојка уђе код цара, кад се напуне дванаест мјесеци; јер тако се навршаваху дани уљепшавања: шест мјесеци мазања смирновим уљем и шест мјесеци мирисима и женским мастима, 13. па тек тада улази код цара. И што она буде тражила, даће јој се, да би улазила из женског дома у царски двор.

14. Увече би улазила а ујутру се враћала у други женски дом, гдје је био Гај евнух царев чувар женâ; и више не би улазила код цара, ако је не би позвао по имену.

15. Кад се навршавало вријеме Јестире кћери Аминадава, брата оца Мардохејева да уђе код цара, она не преступи ништа од онога што јој заповиједио евнух чувар жена. А бјеше Јестира омиљела свима који су је гледали.

1. У Вулгати и другим преводима (нпр. словенском, српском, Јерусалимској Библији и др. овдје стоји да је Мардохеј Јестиру „усвојио себи за ћерку", док постхришћанска јудејска традиција усваја ово читање Седамдесеторице. „за жену". Прим. прев.

КЊИГА ЈЕСТИРИНА

16. И уђе Јестира код Артаксеркса цара у дванаести мјесец, који се зове Адар, седме године његовог царовања.

17. И завоље цар Јестиру и она нађе милост код свих дјевица, и стави јој царски вијенац женски.

18. И учини цар гозбу свим пријатељима својим и властелинима за седам дана и узвелича брак Јестирин, и даде опроштај свима који су били под владавином његовом. Јестира 1, 3 19. А Мардохеј служаше у двору.

20. Јестира пак не каза своје отачаство. Јер тако јој заповиједи Мардохеј да се боји Бога и да твори заповијести Његове, као кад је била с њим; и Јестира не измијени понашање своје. Јестира 4, 8 21. И ожалостише се два евнуха царева први тјелохранитељи због унапређења Мардохејева и тражили су да убију Артаксеркса цара.

22. И би јављена намјера Мардохеју, и он даде знак Јестири а она откри цару о завјери.

23. Тада цар испита двојицу евнуха и објеси их. И нареди цар да се упише за спомен у царску књигохранилницу о благонаклоности према Мардохеју на похвалу. Јестира 6, 2 - наставиће се -

Благородна господо главари и народе црногорски и брдски, Ево су већ прошлога прољећа, априла мјесеца, пасале тридесет и осам годиштах, откада сам ја постао међу вама Владиком. Труди моји јесу били најпрво и желаније моје, од свакога желанија највише, за покраћење ваше домаће рати и крвопролића, радећи вас саставити у слогу и јединство, док се избавите од љутога јарма паше скадарскога, под којим бјесте у вријеме мојега у туђе земље путовања по несогласију вашему себе подложили. Ви моје науке примисте, послушасте, и своје оружје витешки у рукама прифатисте и Бог даде вама срећу не само да своју слободу опет к себи повратите, него и сувише да својега непријатеља у два жестока боја побиједите и да његову главу одсијечете и државу скадарску уплашите, од које мира и почивала не имасте. Ова је побједа име ваше у свијет прославила и учинила да сви европејски народи за вас знаду и да ве почитују за народ славни, народ поштени, храбри и уздани, који своју слободу познаје и својијем оружјем брани. Ја срдцем и душом жељах да се и више пред свијетом прославите и да вашу слободу јаче и боље утврдите. Молих вас да суд и правитељство поставите, на законах обштим согласијем сочињених, да правитељство народом влада и да народна дјела управља, а кулук да зле људе фата и на суд доводи, како што се у цијели свијет чини, јер без тога не могаше бит ни слава ни слобода ваша утврђена, ни дуговјека. И ви тако учинисте; кулук и правитељство постависте, да законик царствује и да је свакоји законик подложен. Настаде, дакле, законик међу вама, настаде суд и правда, мир и тишина, вријеме срећње и блажено, радост и весеље за добре и богобојазне људе и за нејаку сиромаш и сиротињу, престаде самовољство, престаде домаћа рат и крвопролиће [...] Но будући вам милије зло него добро, не могасте правитељство међу собом трпјети, желећи да се опет на обична ваша зла и самовољна ђела повратите и да један другом крв пијете. Не би вам угодно да ве људи од свијета почитују добрим и поштеним народом, како сам пређе река, да ви буду туђи градови и пазари отворени и да имате стиму (= уважење) како и остали народ европејски, него је вам драже и милије да ве називају злим, безаконим и самовољним народом, да стиме и приступишта нигђе немате и да ве ћерају како хајдуке и разбојнике [...] Ја вас залуду у све вријеме мојега међу вама владичествовања учих и настављах на све оно, што могаше служит за вашу корист и поштење и залуду се у толико силе времена трудих, не штедећи ни живота ни имјенија мојега за ваше обште народно добро. Да сам то чинио за који драго остали народ од свијета, он би благодарио и ја бих међу њим срећно и весело живио и моје би име у љубави онога народа вјечно остануло, а међу вама је моје срдце од вашега злочинства увехло и старост моја оскорбљена, да почивала и радости нигда немам [...] Међутијем остајем ваш доброжелатељ и слуга, Владика Петар.

Андреј и Марија Павлов и њихов четворогодишњи син Јован из Москве су допутовали љетос на црногорско приморје. Послије неколико дана мајка Марија, иначе по струци љекар, примијетила је да се дијете понаша чудно - није хтјело ништа да једе, није било радосно и није се смијало, слабо је хтјело и да се креће, иако је раније било живахно и радосно дијете. То његово стање је потрајало пуних недељу дана. Закључили су да је Јован болестан од неке болести панкреаса. Послије указане љекарске помоћи, која није дала жељене резултате, родитељи су донијели Јована 8. септембра 2010. године у Цетињски манастир. Мали Јован се осјећао веома лоше – био је блијед, закрвављених очију - једном ријечју видјело се да је дијете тешко болесно. По допуштењу братије родитељи су унијели Јована у цркву и ту пред кивотом Светог Петра Цетињског у којем се налази и Десница Светог Јована Крститеља, прочитали акатист Светом Јовану Крститељу. Послије им је манастирска братија дала и освећено уље Светог Јована и Светог Петра. Такође су им дали и љековито уље невена, које се прави у манастиру Дуга, и кантариона, које се прави у манастиру Дуљево. Родитељи су освећеним уљима Св. Јована и Св. Петра помазали дјечака, нарочито по болним мјестима, и сипали му мало уља у храну. Од тога је малом Јовану одмах било боље - почео је да једе и да се креће. Послије три дана такве терапије Јовану је већ било сасвим добро. Касније су му давали и љековита уља невена и кантариона од чега се стање малог Јована потпуно побољшало - на радост његових родитеља Јован је био опет весео и живахан дјечак. О овом чуду Св. Јована и Св. Петра свједоче лично његови родитељи и манастирска братија. Пред пут у Москву дошли су у Цетињски манастир да заблагодаре Богу и Његовим чудотворцима Св. Јовану Крститељу и Св. Петру Цетињском.

Тајну цареву добро је сакрити, а дјела Божија откривати славно. (Тов. 12, 7)

poslanica

Свети Јован и Свети Петар исцјељују дјечака

^udo

Свети ПЕТАР Цетињски

Посланица Црногорцима и Брђанима

(Дијелови из Посланице Црногорцима и Брђанима из 1826. г, преузето из гњиге фреске на камену, Титоград, 1965.)

Редакција

Десетогодишњица матуре у

Светом Граду Јерусалиму

svetigora / 2010 / новембар

Ученици четврте генерације обновљене Богословије Светог Петра Цетињског (1995-2000), прославили су десет година од завршене матуре. Са благословом Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, а залагањем, љубављу и трудом разредног старешине протосинђела Јована Ћулибрка десетогодишњица матуре је прослављена у Светом граду Јерусалиму и Светој Земљи.

38

тари другови, сада скоро сви свештеници, су се састали са својим разредним старешином на аеродрому Никола Тесла у вечерњим часовима 19. маја, и кренули за Тел Авив. Првог дана боравка у Светој Земљи на празник Појаве Часног Крста у Јерусалиму 20. маја били смо на Литургији и слушали ријеч Св. Кирила Јерусалимског коју је читао патријарх јерусалимски и све Палестине Теофил III. После Литургије бивше богослове је примио патријарх. На пријему је на самом почетку он подсјетио на значај Свете Земље и Светог града Јерусалима за свеукупно православље. У име митрополита Амфилохија, као и окупљених бивших ученика, патријарха је поздравио разредни старешина протосинђел Јован истакавши да смо ми његови ђаци и да је ово једна од првих генерација обновљене цетињске богословије. Услиједио је и поздрав протојереја ставрофора Радојице Божовића, свештеник из Улциња, који је

пренио поздраве митрополита Амфилохија, свештенства и вјерног народа Митрополије црногорско-приморске. На топлим ријечима и посјети Светој Земљи се захвалио патријарх Теофил, поздравивши Његову Светост Патријарха Српског Иринеја и митрополита Амфилохија, подсјетивши на крају како је Јерусалимска патријаршија као мајка која окупља своју дјецу са свих страна, и да смо ми као свештеници призвани, на сваком мјесту гдје год се налазили, да свједочимо јединство. Након лијепе бесједе и поуке патријарх је уручио пригодне поклоне свима из групе. Разговор са патријархом је преводио бивши богослов, сада постдипломац у Атини г. Блажо Божовић. Након патријарха сусрели смо се и са главним секретаром јерусалимске патријаршије архиепископом Аристархом. Ходочашће је уз пратњу о. Драгослава Тополца почело поклоњењем Гробу Господњем, Голготи, манастиру Светих Архангела, који је некада био један од најбогатијих манастира у Јерусалиму. Још се у зидовима овог манастира могу наћи српски натписи и називи на српскословенском језику што

приредио Александар Вујовић

putopis

показује и потврђује предање и свједочанство о доласцима времена. Одавде полако почиње Јудејска пустиња и вјерног народа из српских земаља у Свету Земљу. Иначе овај кроз њу смо се упутили у манастир Св. Саве Освећеног манастир је својевремено купио Св. Сава, а обновио га краљ из V вијека. Један пирг овог манастира је подигао цар Милутин. Након обиласка манастира упутили смо се Улицом Јустинијан, а други, са параклисом на врху за мајке Страдања и обишли друге светиње старог града Јерусалима. српских монаха који су ту живјели, краљ Милутин. Следећег дана, на празник Св. Апостола Јована Богослова Једно су вријеме у средњем вијеку овим манастиром били смо гости о. Јована, пререзали смо заједно славски ко- и управљали српски монаси. У манастиру Св. Саве нас лач, честитајући му имендан. Подијелили смо славски колач и је примио о. Лазар, Американац, подсјетивши нас на жито, осјетивши радост сабрања у том дијељењу, и потврдив- љубав и доброту старца Григорија - Србина који је ту ши заједницу љубави и јединства у Тајни Хљеба која нам се провео 30 год и који се прошле године упокојио. свима дарује и открива. Након посјете упутили смо се назад према Витанији, Потом смо заједно кренули пјешице до Еин Карема. Еин Ка- гдје смо посјетили гроб праведног Лазара. рем (у преводу, извори и виногради) је мјесто рођења Св. На празник Силаска Светог Духа на Апостоле смо Јована Крститеља. Удаљено је десетак километара од Новог били на поноћној Светој Литургији. У цркви смо били Јерусалима и лежи у прекрасној, живописној долини, богатој око 23.30 на јутрењу, након чега је следила највећа рамаслињацима и виноградима у подножју Херцловог брда. дост - Светотројично сабрање и заједничка Литургија Изнад мјеста гдје се налазила кућа Захарије, оца Св. Јована на Голготи. Народ пристиже са свих страна, црква Крститеља, налази се руски женски манастир Горњаја. Цен- је пуна, највише Руса... Литургију служе Грци, Руси, трална црква је посвећена Св. Јовану, а испред улаза сачуван Срби, као и један молдавски свештеник Поповић, који је камен са кога је Св. Јован проповједао. У овом манастиру су рече да му је дјед одселио из Србије. И у томе се попочетком XX боравили и ту су и сахрањени угледни руски бо- казало јединство свих. Јеванђеља, јектеније и возгослови Капустин и Успенски. На 3 км од од руског манастира гласи се произносе на разним језицима. Осјећа се налази се црква-пећина у Сапиру и извор, мјесто сусрета Бо- и доживљава заједница сабрања и светотројичне городице и праведне Јелисавете, као и мјесто гдје је Св. Јован љубави Господње гдје су сви једно у Христу... живио до своје 30. године и гдје је сахрањена његова правед- 23. мај је почео посјетом Јад Вашему-меморијалном на мајка. центру посвећеном жртвама холокауста, основаУ суботу 22. маја запутили смо се ка Витлејему и чудесној ном 1953, а отвореном 1957. г. Име Јад Вашем значи велелепној базилици изнад пећине Христовог рођења коју су „мјесто и име“ и налазимо га у књизи пророка Исаије. подигли цар Константин и царица Јелена 324. године као своју У овом центру се налази зграда за истраживање хопрву задужбину у Светој Земљи. У овој велељепној цркви се локауста, музеј, синагога, и споменици са парковима. налази 48 стубова на којима су насликани Васељенски сабори У административној згради се налазе и библиотека и заједно са представама Светих. Само мјесто Рођења Христо- архив холокауста, а поред зграде је Алеја праведнивог означено је у Вертепу звијездом са 14 крака која симбо- ка међу нацијама, и посвећена је људима разних налично представља Витлејемску звијезду. У близини базили- родности који су спасавали Јевреје. Ту свако дрво има ке се налази и гроб витлејемске дјеце. Затим смо се упутили плочу захвалности с именом особе која је помогла Пољем пастира званом Воаз, на коме је цар Давид чувао ста- спасавању Јевреја од нациста. Ту је и импозантна сала да, и гдје су пастири чули пјесму анђела. Посјетили смо ма- са именима 22 логора смрти који су исписани на поду. настир Св. Теодосија Великог - ту су по предању преноћила Поклонили смо се споменику Јасеновца међу њима тројица мудраца који су се враћали са поклоњења Богомла- отпјевавши - Вјечнаја памјат. Видјели смо страдање денцу. У манастиру се налази стара маслина из Христовог и страхоте које је доживио јеврејски народ, начин

новембар / 2010 / svetigora

39 Са патријархом Теофилом III

svetigora / 2010 / новембар

40

на који су се преживјели и потомци одужили својим жртвама, али и опомену да се ми нијесмо одужили нашим жртвама и мученицима. Током обиласка музеја битке за Јерусалим посебно треба издвојити сусрет са легендом израелске војске и народа, пуковником Чимоном Каханером, познатијим под именом Кача, који је иначе велики пријатељ и поштовалац српског народа. Пуковник Кача нас је поздравио, и укратко нам описао битку ослобађања Јерусалима јуна 1967. г. Истог дана у вечерњим часовима о. Јован нам је приредио предавање проф. теологије Иштвана Перцела који се бави проучавањем списа Дионисија Ареопагита и Оригена, као и оригенистичком традицијом. Сјутра, на Духовски понедељак, служили смо са патријархом Теофилом у руском манастиру Св.Тројице, и даље нас је пут водио светињама Маслинске горе. Прво смо обишли Малу Галилеју која је висока 818 метара и највиши је дио Маслинске горе. Ту се налази патријархова љетња резиденција, као и мјесто где се сахрањују јерусалимски патријарси. Најљепша црква ове горе на којој је Господ Христос волио да борави јесте руска црква Марије Магдалине. Њу је подигао Александар III Миротворац у 19. в. а она се налази у истоименом манастиру који је саграђен 1880.г. од стране руске царске мисије у Светој Земљи. Након овог посјетили смо мјесто Вазнесења, и недалеко одатле руски Вознесењски манастир, у коме је било прво и друго обретење главе Св. Јована Крститеља. Преко пута манастира Марије Магдалине је јеврејско гробље на Маслинској гори, иначе највећа и најсветија јеврејска некропола у свијету. На путу ка великој базилици у којој је сахрањена Пресвета Богородица видјесмо и гробове пророка Малахије и Агеја. У цркви Богородичиног гроба је чувена чудотворна икона Богородица Јерусалимска, а преко пута ове базилике је мјесто страдања Светог архиђакона Стефана. Одавде се пењемо ка Сиону. Сионска Гора је дио стјеновитог брда јужно од старог града, сада изнад утврђеног града. Ту је мјесто Јудиног издајства, Петровог одрицања Христа, мјесто сусрета Апостола са Васкрслим Христом, као и мјесто силаска Св. Духа на Апостоле, и мјесто гдје је савршена прва Евхаристија. У соби у којој је била Тајна Вечера и силазак Св. Духа на Апостоле смо отпјевали тропар „Благословен јеси Христе Боже наш...“. По предању је то била кућа Св. Јована Богослова. У тој просторији не дозвољавају обреде, а у том комплексу се по предању налази и гроб цара Давида. Духовски уторак, служба у цркви Гроба Богородичиног, и напуштамо Свети град Јерусалим, упутивши се кроз јорданску пустињу... Прво мјесто гдје свраћамо је манастир Св. Герасима Јорданског, који је познат по сусрету старца Зосиме и Марије Египћанке. Ту смо се послужили и освјежили гостољубљем братије. Манастир се налази у равној, бескрајној Јорданској пустињи и видљив је са свих страна. Лијево од манастира је град Јерихон, над њим гора гдје је био искушаван Господ, а на десној страни је ушће ријеке Јордан у Мртво море. У близини је и мјесто на ријеци Јордану гдје је Христос крштен. Возимо се уз ријеку Јордан која је граница са истоименом државом.

испред цркве Васкрсења Господњег

извор код манастира св. Јована Крститеља

на Маслинској гори

Литургија на Духовски понедељак, патријарх Теофил

новембар / 2010 / svetigora

на Тавору

Како се приближавамо Галилеји све је плодније. Уз пут пролазимо кроз њемачко село, мјесто које су у 19. в. населили Њемци. Чак им је и архитектура слична као у њемачкој четврти у Јерусалиму. Уз пут нам о. Јован објашњава како је немогуће прећи сиријску границу, и да је Либан до 1975. г. била једина арапска хришћанска земља. Са десне стране преко пута Јорданских брда је град Аман - главни град Јордана. Сазнајемо да у Јордану има око 100.000 православних и да тамо имају своју мисију, школе, болнице и да су поштовани од краља јорданског Абдала. И град Дамаск одавде није далеко, око 50 км. Стижемо у Капернаум, који је иначе село пророка Наума и мјесто у коме је Христос начинио највећи број чуда. Поред манастира Светих Апостола се налазе и остаци синагоге у којој је Христос проповједао, такође је ту била и кућа Петрове таште коју је Христос исцијелио. Господ је у близини Капернаума изабрао 12 Апостола. Изнад манастира је Гора блаженстава на којој је сада католичка црква. Свраћамо у ресторан на Галилејском језеру и једемо чувену Петрову рибу. Након одмора, посјећујемо грчки манастир Трпезе Господње који се налази на обали језера, а затим и мјесто Табха („Седам извора“), које се налази близу Капренаума, на обали језера и на ком је Христос умножио хљебове и рибе. На путу ка Назарету свраћамо кратко у Кану Галилејску, и увече стижемо у град Назарет који има око 100.000 становника и у којем има доста православних Арапа. Назарет је од Јерусалима удаљен 141 км. Сјутра дан, 26. маја, последњег дана нашег боравка у Св. Земљи, обилазимо Назарет и прелијепу цркву у центру посвећену Благовијестима и Архангелу Гаврилу. Умивамо се на благовјештенском источнику, у близини којег је била Јосифова кућа и радионица, мјесто гдје је Христос провео највише времена свога овоземаљскога живота. Из Назарета је била и Пресвета Богородица. Сада у овом граду има око 15.000 православних Арапа и у њему столује митрополит. Из Назарета смо се запутили на гору Тавор мјесто Преображења Христовог. У Старом Завјету се гора Тавор спомиње као гора молитве. Име ове горе, која симболично представља узвишеност хришћанске вјере, у преводу са јеврејског значи Палата чистоте и свјетлости. Висока је 562 метра и налази се на сјеверозападном крају Израелске долине, 10 км југоисточно од Назарета. Православна црква посвећена је пророку Илији и налази се у саставу женског манастира. Поред овог храма ту се налази и задужбина првог српског патријарха Јоаникија, посвећена Св. Николају. После Тавора упутили смо се према Кесарији Палестинској. Затим смо посјетили амбасаду Републике Србије у Тел Авиву, гдје је био приређен пријем који су организовали отправник послова г. Милутин Станојевић, и аташе одбране пуковник др Саша Стевановић са сарадницима. Обишли смо Јопу, мјесто гдје се Јона укрцао на брод, а апостол Петар имао виђење о чистоти хране, те Лод и манастир Св. Георгија и срели се са представником Републике Српске у Израелу г. Александром Николићем. Растајући се са нашим разредним старешином протосинђелом Јованом, заблагодаривши му на труду и љубави којом нас је окупио и сабрао у Светој Земљи, договорили смо се да се још једном ове године састанемо на Цетињу, те да и тако још једном потврдимо заједништво у Христу и у љубави једних према другима.

41

majke hri[]anke

ИВАНА

ПЕТРОВИЋ

svetigora / 2010 / новембар

мајка Његошева

42

вана Петровић припада том времену у коме се није толико писало о женаОЛИВЕРА Балабан ма. Улога жене у породичном животу била је велика, баш као и данас, али се томе није придавала никаква посебна важност. Било је сасвим природно да је жени место у кући поред деце, да се брине о свему ономе што може и што не може, па макар она била из владарскога дома или рода. Баш те и такве жене родише многе велике синове и кћери нашега народа. У Његушку питому долину под Ловћеном Ивана је дошла 1812. године. Родом је била из угледне породице Пророковић из Котора. Сестра чувеног капетана Лазара. Била је јако лепа, висока црнка, очију крупних и топлих као жеравице. Кротка али поносита. Легенда каже: „Једног прољетног дана крену Томо, кршни Катуњанин, најмлађи син Марка Петровића неким послом у Котор. Стигавши надомак града сустиже га страшно невријеме. Муње су палиле небо, ветар је ломио грање. Морао се негдје склонити. Знао је да се у близини налази Вилина пећина, те пожури да се склони. Када закорачи у мрачну дупљу стијене, трже се као да га усред те тмине опече зрак јулскога сунца. Пред њим је са јагњетом у наручју стајала прелијепа дјевојка бијелог лица и крупних црних очију. Томо се збуни, знао је да су по предању у овој пећини некада боравиле виле, а ова дјевојка што пред њим стоји, као да је једна од њих. Видјевши га збуњеног и изненађеног она брзо изговори: „Не бој се, нећу ти ништа. Ја сам Ивана Пророковић, пастирица, сестра Лазара Пророковића из Котора. Наша су пасишта поред пећине, па сам се и ја склонила од невремена.“ Тога истога дана, када се Томо вратио на Његуше у свој дом исприча оцу све и замоли га да вилу из Пророковића испроси за њега. Тако је почео Иванин живот у владарској кући Петровића. Петровићи су се негде у 15. вијеку, за време владавине Ивана Црнојевића, доселили под Ловћен. Засеок по њима доби име Ераковићи. Дошли су из Босне, из места Зеница. Постоји кажу истинита прича по којој Ераковићи бејаху кабадахије у односу на мирне Вељокрајане (Његушке), кад се доселише... Тако се миран староседелачки живаљ покрену пар пута Иванбегу на Цетиње са жалбом на досељенике, али господару дојади јадање Вељокрајана, те запита: „А колико је то тих Ераковића кад вас муче и мира вам не дају?“ Кад

„До сада су историју српску писали мушкарци и о мушкарцима, али доћи ће време, надам се, када ће се историја српскога народа писати пажљивије и праведније. Тада ће се изнети и разјаснити и велика улога, и благотворан утицај српских мајки, на цело ткиво наше славне историје. Ај, браћо моја, поштујмо зато мајке, и своје и туђе.“ Свети владика Николај чу да су то само седморица браће Ераковића, он прокле све речима: „А кад је тако, дабогда се ти Ераковићи хиљадили а вас ниђе не било!“ Крајем 1812. године Ивана по први пут постаје мајка. Рађа јој се син Јоко. Након Јока, који се упокојио врло млад, добија још три сина: Радивоја, Пера и Пиља, а онда и две кћери: Марију и Ћане. Живели су у великој породичној кући у Ераковићима, а поред њих и друга Томова браћа са својим породицама. Централна просторија у кући припадала је Тому и Ивани. Ту је било огњиште, ту су се хранили, ту су и спавали. Ивана, иако снаха из владарске куће, живела је као и све друге жене тога доба. У наћвама је месила хлеб и пекла га у црепуљи под сачем, разлевала млеко у карлице, правила сир, бринула се о стоци, и подизала децу. И била је сретна. А како и не би била. Кућа јој је била испуњена децом. Иста кућа у којој су пре њеног Радивоја проходали и проговорили владике: Данило, Сава, Василије и сам Свети Петар Цетињски. Децу је подизала и васпитавала у духу мајке хришћанке, Црногорке из тога времена, а то је значило да буду добронамерни, храбри, поштени, да на живот гледају бистрога погледа, да буду одважни Христови војници и да се храбро носе са животом ма какав он био. Иако су тада мајке у Црној Гори имале онај почетни утицај на децу, првенствено мислим на синове, а касније је та улога препуштана очевима, како би се научили да буду ратници и одважни мушкарци, мајчински утицај је заправо био најважнији, далекосежан, плодоносан. Оно што би мајка посејала у срца своје деце у њиховом раном детињству, то је целога живота доносило плодове, било добре, било рђаве. Када јој се родио Раде, Ивана није ни слутила да је родила највећег мислиоца Црне Горе. Старала се и бринула као свака мајка да јој одрасте здрав и јак, молила се Богу да га сачува од разноразних болести којима у то вријеме није било лека. Успављивала га је и уплаканог умиривала причама и песмама о Немањићима и косовским јунацима, дојила га је њиховом вером и јунаштвом. Када је Раду било дванаест година, владика Петар Први, његов стриц, одведе га у Цетињски манастир, да се учи и васпитава. Већ тада Раде саставља своје прве песме и показује песнички дух. Две године након доласка у Цетињски манастир, тачније 1827, Раде добија новог учитеља - Симу Милутиновића, који га учи класици, уметности, историји, филозофији и књижевности.

Шест година након што је саградио капелу у којој је желeо да буде сахрањен, болест га савладава и 19. октобра 1851.

новембар / 2010 / svetigora

О преблаги, тихи Учитељу, слатка ли је света бистра вода с источника твога бесмртнога! Од твога су свјетлога погледа уплашене мраке ишчезнуле, од твога су хода свештенога богохулни срушени олтари; воскресенијем смрт си поразио, небо твојом хвалом одјекује, земља слави свога Спаситеља.

18. октобра 1830. године умире митрополит Петар Први Петровић Његош. Његова жеља је била да на место митрополита црногорског дође његов синовац Раде Томов. Раде је тада имао само седамнаест година. У почетку су му у владарским пословима помагали отац и ујак, капетан Лазар Пророковић. Два дана након стричеве сахране, Раде прима монашки постриг у манастиру Врањина. Неколико месеци након тога је рукоположен у чин архимандрита. У писму из тог периода, упућеном Јеремији Гагићу, он изражава велику жалост за својим стрицем и владиком: „Чини ми се сит сам се већ наплака. Зато једино што виђу да ми од плача није никакве користи осим сама штета и погибељ очна, али јошт ми не да моје прежалосно срце уставит се мојијема сузама за мојијем оцем и благодјејом. Прво, што сам се лишио милости благодјетељске, друго, што је народ изгубио својега пастира и обранитеља, који бјеше непоколебими столп вјере и слободе христијанске и превјерни син и обранитељ отечества и неотлучими привјазаник к росијскому престолу и до својијех посљедњијех ријечих које ми је говорио на умрли час. Упитам га: „Господару, виђу да ћете умријет, него што ћу ја сад? А он се усправи и сједне на постељу, па ми почне говорит: „Ја ти сад не могу помоћ ништа, но ти ове најпосљедње ријечи од мене: моли се Богу и држ се Русије.“ 1833. године у Казанском сабору, 6. августа, бива рукоположен за архијереја, у присуству цара Николаја Првог и свих чланова Синода. Његош је том приликом из Русије донео 11 сандука пуних књига, за потребе школе која је отворена на Цетињу, за цркву и себе лично. Купио је и штампарију намењену за штампање буквара, часословаца и псалтира.

1835. године постаје архиепископ. Током 1838. године Његош је у близини Цетињског манастира саградио нови опремљени дворац са пет одељења, високим зидовима и кулама, који је касније добио име Биљарда по првом билијарском столу донетом 1839. године. У Биљарди су биле и владичанске одаје. Дворац је био простран али доста влажан, тако да владика полако почева побољевати од реуматизма. 1845. године саградио је скромну капелу на Ловћену са жељом да га у њој сахране. За сво то вријеме, Његош пише и оставља своме народу у наслеђе богато песничко надахнуће преточено у Горски вијенац, Лучу микрокзму, Лажног цара Шћепана Малог, Огледало српско, Свободијаду и мноштво песама. Лучу микрокозму Његош је посветио своме учитељу, Сими Милутиновићу. Дело у коме најпотпуније открива свој филозофски дух и стремљење своје личности познању и небеском призвању.

43

svetigora / 2010 / новембар

44

године у 10 сати ујутру, владика Раде, Петар Други Петровић Његош умире. Имао је само 38. година. Уочи потоњег дана, 19/30. октобра, присутним сенаторима и рођацима Његош је рекао: „Мила браћо моја! Ево сам вам баш дошао на ждријело вјечнога дома! И виђу да ћу умријет, и тешко жалим што ћу вас оставит, е ћах још рад бити двије године живјет, и видјет ћасте како ћах прославит Црну Гору, али воља Божја не даде! Ја сам вам свеђер причао и каживао куђ сам ишао и шта сам видио, шта сам радио и шта сам стекао. Ја сам све ово чинио за добро и поштење наше, и колико сам могао, свуђе сам ви наредио и направио да ве неће бит стид. А сад, браћо, послушајте што ћу ви најпошље рећи. Заклињем ве Богом и Светом Госпођом, држите Пера за господара и слушајте Ђорђа. Зеко нека сједне на моју столицу, те буде за тога. Ви живите у договору и у љубави братској, па ће тако и сви остали Црногорци. Не гоните Брђане, нити их пуштите крвницима Турцима. Не насрћите на ћесареву земљу ни на ћесарева човјека. Од кокошке до главе, ко украде или насилице учини у ћесареву земљу да се мушкета. Чувајте се од злијех Турака и ш њима гледајте да у миру будете, а не пуштите богме нико да вас таре. Држите се Русије и слушајте цара русискога, и биће вам свако добро. Он ће вам ону помоћ и унапријед дават, ако вам је узбаста уздржат. Учинио сам три тестамента: један је у Бечу, други у Петерзбургу, а трећи код консула у Дубровнику, и овога пошто умрем прочитајте народу. Још вам препоручујем и аманет предајем: кад умрем, копајте ме на Ловћен код нове цркве.Преблаги Господе Боже, препоручујем ти моју душу и биједни народ црногорски!“ И потоња молитва за Црну Гору и народ коме је био владика и господар: „Боже и Света Тројице помози ми! Боже и Света Госпођо, предајем ти на аманет Црну Гору! Свети арханђеле Михаиле, прими моју грјешну душу!“ Прије него је издахнуо, господар Црне Горе је отворио очи, погледао око себе, узео жељу од света и остао тако са отвореним очима. У Владичином тестаменту стоји: „Хвала Ти, Господи, јер си ме на бријегу једнога Твојега свијета удостојио извести и зраках једнога Твојега дивнога сунца благоволио напојити. Хвала Ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио – колико ме од мога ђетинства Твоје непостижимо величество топило у гимне Божествене радости, удивленија и велељепоте Твоје, толико сам биједну судбину људску са ужасом разматрао и оплакивао.“ Туга и жал надвили су се над Црном Гором када је прерана смрт однела господара. Кроз кукњаву и јад непробојне масе која је дошла да се опрости са својим Владиком, пролазили су мајка Ивана и отац Томо, старица и старац. „Није ми умро, не! Он је мени жив! “ -повика мајка, а кад га угледа мртва, рече: „Како ми те Бог украсио, мимо иког, славо моја! “ Није стигла да од сина узме последњу жељу.

Мирним и стаменим гласом проговори: „Браћо Његуши, соколови Црногорци, није то лијепо што чините, што плачете и кукате за Владиком. Није се он родио за кукање, нити се родио за плакање. Радио је о добру имена нашег српског, зато за њим не треба плакати, престаните са плачем. Плач не могу слушати.“ Онда се обрати мртвоме сину: „Велики сине, дико моја, радости младијех дана, снаго, поносе и крепости старости моје и славо рода нашег, зар доживјех да те и таквог видим? Бог ти дао рајско насеље! Ваистину Божију и смрт ти је лијепа! Све ти пристоји, па и смрт! Ја сам најсрећнија мајка, кад сам вољом Божијом родила, одгојила и спремила тебе, који си био најљепши међу најљепшима, не само тијелом него и душом. Ти си се одужио свакоме твоме, одужио си се Богу и народу. Ја ваистину Божију никад за тобом нећу плакати. Кад бих то учинила, не бих била твоја права мајка... Треба да плачу оне мајке, које рађају издајнике и погани људске, а не ја! Проста ти сине материнска рана, просто ти српско млијеко. Слава Богу који те је тако лијепог узео, барем ће и Он од тебе имати шта тамо да види!“ А отац каза: „Помога ви Бог браћо Црногорци! Дао Бог и Света Тројица да ова смрт мојега сина и вашега и мога господара буде срећна за све нас и нашу витешку земљу!“ Старац се затим сагао, целивао крст и десницу Владичину говорећи: „Желио бих те и у образ пољубити, али то не могу, ти си у окрути владичанској, ти си преосвештено лице, све ти просто било!“ Из очевих речи видимо колико је било изражено поштовање према свештеничком чину, укорењено на један природан начин. А мајка?! Она овде није само Владичина рањена и ожалошћена мајка, напротив, она је мајка читавог стада његовог, јер их она теши, она храбри, примером учи... Кад она као мајка срце своје стеже и неће да кука и плаче, коме од ње теже може бити. Знала је мајка да је Његошева смрт тежак ударац за напаћени народ. Смрти великих људи уносе страх и неизвесност у душе, зато је хтела да их охрабри, да их учврсти, осоколи, да им понесе мало њихове муке иако су јој сигурно и њене биле големе. За оцем је затим приступио Ђорђије Петровић, и љубећи руке Владичиним родитељима рече: „Драги мој стрико и мила моја стрино, вазда сам знао да сте ви били Богом изабрани пар људски, али ми је тек сад јасно зашто је Владика био такви као што је. Сад тек видим да је Владику имао ко родити. О, да је њему сад устати, да му је видјети вас, своје миле и драге родитеље, да му је чути ваше говоре о овоме по вас и нас све најтежем часу, допунио би своју пјесму, пјесмом оцу и мајци, проговорио би онако, како је само он знао, умио и говорио. Благо Црној Гори! Док су такви очеви и мајке нико нама неће наудити, вазда ће се у нас рађати прави соколови, лавови и витезови такви, који ће одољевати свијема невољама, мукама и оскудицама и који ће очувати вазда славно име и свету слободу.“ Присутни народ оста скамењен, гледајући на оца и мајку, на Тома и Ивану. Преблаги Господе, постоји ли неко такав, да ли заиста постоји толико срце у једне мајке, која напросто теши народ, не тражећи утеху за себе. Колика је љубав њена према Господу, колика је вера? Он за мајку није умро, он је жив! Баш као што пред Господом нема мртвих! И баш због оваквих мајки сећамо се Светитељевих речи да је: „материнска љубав најблискија Христу Спаситељу“. Љубав која оживљава, љубав која не јадикује!

poezija ЂОРЂО Сладоје

Ђорђо Сладоје рођен је 1954. у Клињи код Улога, околина Калиновика. Један је од најзначајнијих савремених српских пјесника. Гимназију је завршио у Сечњу, а студије социологије у Сарајеву. Објавио је велики број пјесничких збирки, од којих су најпознатије „Велики пост“, „Свакодневни уторник“, „Плач Светог Саве“, „Далеко је Хиландар“, „Петозарни мученици“, „Огледалце српско“... Добитник је бројних књижевних награда.

УЗАЛУДНИ СНЕГ Некако старински пада Као из буквара Благо и тихо Ко речи патријарха Ко кад невеста Свилен јаглук пара У белом стиху На кров црни пада На цркву Караулу И сан голубара На вучје јаме И на зечје стазе И брег магарећи На живу ограду И на мртву стражу Пада не марећи Ситно калуђерски Као из фусноте Пада на победе Пада на поразе На ниске страсти И високе коте

Ти знаш најбоље Колико смо слаби – Безвољни у хтењу Млитави у подвигу И плитки у вери – Нећемо бој се издржати Не отварај нам књигу Где чуваш тајну свету Одаћемо је првоме ко наиђе – Не држи у нама Колико у решету Не уводи нас у искушење За Име Бога Но у храм нас намами Спасавај од напасти Од лукавога и злога Избављај од нас самих Од овог нечег Што у нама труне

новембар / 2010 / svetigora

А дуге већ знамо И дужнике И некако ћемо пребити рачуне

Пада на гониче И оног у бегу Али никако Звери да покажу Ни сјај ни дрхтај Ни стопу у снегу

НЕ УВОДИ НАС У ИСКУШЕЊЕ

45

crkva i dru[tvo протојереј мр ВЕЛИБОР Џомић svetigora / 2010 / новембар

46

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И

ДРУШТВЕНА ПИТАЊА

Излагање на Округлом столу „Могућности и домети социјалног учења Православља и Православне Цркве“, Фондација Конрад Аденауер и ЈУНИР, Ниш, 28. и 29. мај 2010. г.

Ц

рква Христова је Тело Христово и свеприсутна реч Христова о њиховој одговорности према богочовечански организам. Она је од свога свету, јер „ако со обљутави чиме ћете се осолити“. настанка присутна у разним и различитим Апостолски прејемници у Цркви Христовој проповедају друштвима и државама са бројним питањима, Јеванђеље спасења и свештенодејствују у свету али је њен положај, како њена историја показује, преображавајући га, а то значи и у сваком друштву, у сваком различит од времена до времена, од епохе до времену и у сваком народу. Отуда је немогуће рећи да једно епохе, од цивилизације до цивилизације, од друштво припада, а да друго не припада Цркви. Или, пак, да друштва до друштва, од државе до државе, од је за једно друштво Црква духовно одговорна, а да за друго, континента до континента. Са друге стране, однос чак и оно које се отворено противи Цркви и њеном учењу, Православне Цркве пре свега према човеку као није - управо због тога што је Црква са светом, а то значи и личности, али и према свету или друштву је исти са друштвом „повезана својом човечанском, створеном кроз векове како у погледу учења тако и у погледу природом“. Црква није створила нити ствара слику о одговорности. Јасно се закључује да је немогуће идеалном друштву на земљи због чињенице да је основна говорити само о једној врсти положаја Цркве, али порука православног богословља упућена личности која се и других верских заједница у друштву као што „не посматра као део друштвене целине, већ сама за себе, као је данас, управо из напред наведеног разлога, јединствена и непоновљива“ (Манзаридис), али на коју утичу немогуће говорити само о једној врсти положаја различите структуре друштва било као подстицај било као Цркве у држави и њиховог односа кроз историју. искушење. Суштински посматрано, однос Православне Цркве Један од великих Отаца Цркве - Свети Максим Исповедник Христове према свету или, како се то данас каже, указује, а Помесни Архијерејски Сабор Руске Православне социјално учење Цркве је исто кроз векове, а када Цркве подсећа да „Црква Духом Светим обнавља мушкарце, се то каже онда се пре свега мисли на то да је оно жене и децу, дубоко подељене у погледу расе, народа, језика, јеванђелско и предањско. Из тих разлога се вреди начина живота, рада, науке, звања, богатства. Сви они од подсетити неких основних истина које су веома ње добијају јединствену природу, неподложну уништењу, важне када је ова тема у питању. природу на коју не утичу многобројне и дубоке разлике по Бог је створио човека по своме лику и подобију, којима се људи иначе разликују једни од других... У њој нико а то према гласовитом социологу хришћанства Георгију Манзаридису значи да „перспектива Богословска концепција социјалног учења човека, по хришћанском учењу, није да се само развија у границама света већ и да их прекорачи“. Цркве готово да нема граница ако се зна да су Господ Исус Христос, Јединородни Син Очев је, хришћани позвани и призвани да исправљајући по отачком учењу, дошао у овај свет и примио и усавршавајући себе исправљају и усавршавају обличје и природу човечију да би човека обожио и и друштва у којима живе непрестано имајући обесмртио и отворио му врата вечности. на уму јеванђелску поуку о милостивом Порука Православне Цркве је пре свега упућена Самарјанину. човеку, али и заједници. Иако се „друштво“ као појам нигде не помиње у Светом Писму, не сме се губити из вида чињеница да је Христос рекао ни на који начин није издвојен од онога што је заједничко него својим ученицима: „Идите, дакле, и научите све као да се сви једноставном и нераздељивом силом вере једни народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога са другима сједињују“. Духа“. То значи да су Христови ученици и њихови Црква није само једна у мноштву институција у друштву, како наследници не само од тада до данас него и до се та веома погрешна теза веома често пласира у једном краја света и сваког друштва послати не само у делу јавности на нашим просторима. Црква Христова није односни конкретни народ него и у сва друштва земаљска институција која је створена само за време и како би благодатним светотајинским даровима простор. Циљ Цркве Христове није на земљи, а то значи да она Цркве преображавали и преобразили пре свега не представља ниједно, па ни најбоље друштво или најбољу човека, а то значи и сваки земаљски народ у лаос - државу на земљи. Свештенослужитељи Цркве Христове су, крштени, Духом Светим просвећени народ Божији према Светом Писму, позвани „да проповедају Јеванђеље“ и свако друштво у вечну мистичну небоземну (Мк. 16, 15); „да проповедају веру у Христа“ (Дап. 20, 21); „да заједницу. Управо због тога на хришћанима почива позову грешнике на покајање“ (Лк. 24, 47); „да упућују на посебна одговорност - они својим животом, вером спасење“ (Лк. 1, 77); да врше „службу помирења“ (Дап. 10, 36); и служењем Богу и ближњима треба да постану со „да проповедају опроштај грехова“ (Лк. 24, 47); „да обраћају и светлост свету. У њиховом животу и владању је таму у светлост“ (Мт. 5, 14-16). Међутим, свештенослужитељи

и верни су призвани не само на те одговорне духовне него и на бројне друге социјалне, земаљске дужности – „да деле милостињу“ (Дап. 11, 30); „да се чувају свађе и расцепа“ (1. Кор.

11, 16); „да деле од својих блага сирочадима“ (5. Мојс. 14, 29); да обилазе, не вређају, не чине неправду, не уцвељују и не угњетавају сирочад (Јак. 1, 27, Прич. 23, 10, 5. Мојс. 24, 17, 2. Мојс.

22, 22, Јер. 22, 3), да посећују, теше, олакшавају невоље, штите и моле се за невољне. Једном речју, богословска концепција социјалног учења Цркве готово да нема граница ако се зна да су хришћани позвани и призвани да исправљајући и усавршавајући себе исправљају и усавршавају и друштва у којима живе непрестано имајући на уму јеванђелску поуку о милостивом Самарјанину. Они на тај и такав, слободно се може рећи, најтежи могући начин у крајњем служе и друштву не презирући га, не ниподаштавајући га, не уништавајући га и не минимизирајући га, али га ни обоготворавајући него му свестрано доприносећи јеванђелским преображавањем. Овим питањима у претходним временима није посвећивана посебна научна пажња на начин како се то данас чини уз коришћење научне методологије у научној дисциплини која је готово свуда позната и препозната као социологија религије. У претходним временима, за хришћане су питања социјалне концепције била, али су и до данас суштински остала, питања хришћанског живота и живљења, а у новије време та питања постају предмет проучавања социолога чиме се, засигурно, не могу померити границе учења Цркве, али је извесно и готово сигурно да хришћанима могу бити подстицајна у подвигу, а друштвима на корист у духовном препороду и моралном оздрављивању. Морам да напоменем да ми Срби још од Светога Саве и његовог Законоправила, чији најстарији, Иловички препис датира из 1262. године, социјално учење имамо као саставни део тог веома важног црквено-државног номоканонског зборника, а самим тим и као део црквеног, државног и друштвеног живота. Знајући за напред, само површно поменуте библијске појмове, ни мало не чуди што се у Законоправилу Светога Саве, поред светих канона и других прописа као важно нашло учење о социјалној правди, о заштити сиромашних и часних домова, о старима, немоћнима, сиротињи, сирочадима и особама са телесним манама, о узајамним обавезама родитеља и деце, о положају жена, а посебно удовица, о заробљеницима, изгнаницима и заточеницима, а „посебну пажњу побуђује разноврсност

прописа који до танчина задиру у социјална питања човека од рођења и пре, тј. од зачећа па до смрти“ (М. Петровић, стр. 76). Интересантно је да је Свети Сава кроз свој номоканонски зборник изједначио називе за робове и слуге Божије што представља јединствен и својеврстан пример посебно ако се зна да је било дозвољено да се за откуп заробљених отуђе чак и црквени сасуди. Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ од 1939. године Законоправило Светога Саве и даље представља официјелни номоканонски зборник СПЦ. Из тих разлога, у праву је епископ бачки Иринеј када наводи да „ставови Православне Католичанске Цркве о социјалним питањима нису ништа ново ни посебно. Они су плод - можда је боље рећи саставни део - саборног богословског самосазнања Цркве и лако их је открити и препознати у свим ’гранама’ свештеног богословља, посебно у еклисиологији“ (Основи социјалне концепције РПЦ, стр. 5), а „да ново и посебно јесте издвајање (разуме се, само методолошко и формално) социјалне тематике из целине благодатнога корпуса православне хришћанске теологије и њено системско, прегледно и образложено излагање, вазда под призмом Светог Јеванђеља, односно Свештеног Предања Цркве, с једне стране, и у дијалогу са социјалним учењима и схватањима која преовлађују у савременом секуларизованом друштву, са друге стране“ (исто). Црква је, дакле, вршила и у домену својих могућности увек врши своју свеобухватну духовну и социјалну мисију утичући на људско друштво преображавањем по мери и уз уважавање од Бога дароване слободе људске личности. Тај утицај није једносмеран. И друштво је у одређеној мери вршило и врши утицај на мисију Цркве што се посебно уочава данас у времену ако не продирања утицаја секуларизма у црквени живот, а оно макар у наметању појединих нових питања друштвеног живота на која је Црква дужна да да предањски одговор. Значај ове теме се можда најбоље огледа у чињеници да је Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве 2000. године у Москви усвојио официјелни документ под насловом „Основи социјалне концепције Руске

новембар / 2010 / svetigora

47

svetigora / 2010 / новембар

Православне Цркве“ што представља важан тоталитарним комунистичким режимом врши своју мисију у догађај и новину како на простору канонске друштву. Руски свештеник је једноставно одговорио да они јурисдикције Московске Патријаршије, али служи своју мисију у друштву врше служењем Литургије. и као подстицајни пример другим помесним Српска Православна Црква је била принуђена да више Православним Црквама да на истим јеванђелским од педесет година своју мисију у друштву углавном врши и предањским основама, али у конкретним служењем Литургије. Југословенско и српско друштво се друштвеним и државно-правним приликама у крајем 20. века, попут других друштава из земаља бившег којима врше свештену мисију спасења проуче, комунизма, мукотрпно изборило за слободе и права грађана, припреме, сачине и усвоје своје одговорајуће а тиме је допринело да Црква значајније прошири своју документе као саборне, црквене одговоре на јеванђелску и социјалну мисију у друштву. Готово да су се у том бројна савремена друштвена питања као што су времену на прсте једне руке могле избројати хуманитарне увек актуелна, нова и савремена питања односа и друге социјалне активности Српске Цркве управо због Цркве и нације, Цркве и државе, хришћанске напред наведених објективних околности. Парадоксално етике и државног права, Цркве и политике, је да се у таквој анти-теистичкој друштвеној атмосфери у односа Цркве према породици, индивидуализму, Београду у издању „Привредног прегледа“ 1945. године први идентитету, људским правима, економији, раду, пут појавила, колико је мени познато, и књига под насловом својини, рату, миру, криминалу, кажњавању, кризи „Увод у социологију религије“ Слободана Жарковића. морала, здрављу личности и народа, науци, У сваком случају, као отворено остаје веома важно питање култури, образовању, животној средини, медијима, места социологије религије на нашим просторима, па глобализацији, секуларизацији, међународним и конкретно када је реч о Српској Православној Цркви. односима, европским интеграцијама, а посебно Потребно је добро промишљање о месту социологије пред изазовним питањима биоетике. Широк религије у Цркви, поред Цркве, мимо Цркве или, не дај Боже, дијапазон тих тема и увек отворених питања против Цркве. Такође, имајући у виду различите утицаје потврђује и обим зборника који је пред нама. световне природе и развој друштва, као и савремених Треба имати у виду да Црква као богочовечански информационих технологија, као појаве и процесе на организам одговоре на тако важан и, што је које Црква не може да утиче и да их креира, онда не треба веома битно, веома често променљиви контекст данас од Цркве очекивати ни пребрзе, а посебно не треба отворених друштених питања никада кроз своју очекивати непредањске одговоре који би били засновани на прилагођавању или повлађивању несавршеној људској природи. Подсећам да Српска Православна Црква, као и Можда је данас, у времену обиља и друге помесне Православне Цркве, данас делује у више различитих држава и друштава. Те државе и та друштва су незапампћене брзине преноса информација, само током 20. века дожевеле више различитих промена које тешко разумљиво да се до официјелних су веома често биле не само различите него и једне другима саборских ставова Цркве Христове о супротстављене. Те чињенице, ипак, не смеју да представљају појединим важним питањима чекало оправдање за апстраховање значаја савременог друштва од и вековима. Међутим, важно је истаћи стране црквене јерархије која, ипак, пред Богом носи духовну да одсуство саборног и за хришћане одговорност за свет. обавезујућег одговора на многа земаљска, Време и друштво у коме данас живимо захтевају од јерархије зашто не рећи и социјална, друштвена Српске Православне Цркве да се још више ангажује у друштвеном животу, али искључиво на јеванђелским и питања, није угрожавало и не угрожава предањским, а не идеолошким основама. На том значајном светотајински живот хришћана у Цркви, а делу од изузетне помоћи јерархији Српској Православној да отворена друштвена питања заправо Цркви могу бити и социолози религије, али и експерти из подстичу личност на тражење одговора. других области друштвеног живота, који ће на одговоран и научан начин, уз коришћење научних метода, помоћи историју није давала брзо, олако и површно. Можда јерархији у сагледавању савремених процеса у друштву је данас, у времену обиља и незапампћене брзине на које не само верник него и сваки човек тражи и жели да преноса информација, тешко разумљиво да се до чује одговор Цркве. Одговорност, и то изузетна, за сваку официјелних саборских ставова Цркве Христове о изговорену или написану реч почива и на социолозима и појединим важним питањима чекало и вековима. политиколозима, а као пример како се не може писати о Међутим, важно је истаћи да одсуство саборног и за СПЦ, али и другим црквама и верским заједницама може хришћане обавезујућег одговора на многа земаљска, послужити књига, тј. докторска дисертација Вјекослава зашто не рећи и социјална, друштвена питања, није Перице, објављена у Америци и Србији под насловом угрожавало и не угрожава светотајински живот „Балкански идоли“. хришћана у Цркви, а да отворена друштвена питања Црква је дужна да човеку и друштву даје материнске, заправо подстичу личност на тражење одговора. сотириолошке одговоре на сва питања његовог постојања Упутан је један пример свештеника из негдашњег и бивствовања, али и да му помогне да чини добра дела Совјетског Савеза на неком међународном округлом преображавајући их благом речју Светога Писма и онако столу када је га један протестантски пастор са Запада како нас Свети Сава подстиче и упућује у Законоправилу од 48 упитао како Руска Црква у Совјетском Савезу под тада па до данас.

ТЕСТАМЕНТ СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ Од нас Владике Петра Благородној господи духовног и мирског чина, главарима и старешинама и свему народу црногорском и брдском свесрдно о(во) најпотоње поздравље. … Молим свакога Црногорца и Брђанина малога и великога, којему сам што сагријешио или какву жалост учинио, да ми свак опрости, од свега срца и душе, и тако ја опраштам сва­којега малога и великога, који ми је гођ што сагријешио, просто да је од мене свакому задовјек и на страшни Божји Суд о второму Христу Богу пришествију. Пак најпрви свему народу чиним аманет и самосилнијем Богом свега свијета Творцем и свом силом небесном заклињем свеколико да ме с миром у тишини и љубави општенародној кротко укопате и ожалите, да не би ни крвник крвнику тадер проговорио ни горке ријечи. Другу вас молбу молим и страш­нијем и свемогућнијем Богом заклињам, да на моје прси вјеру задате и утврдите кроз сву нашу земљу и епархију, кроза све нахије, села и племена, да нико никога ни за што не тиче до Ђурђева дне и дотадер надам се у Господа и Спаса нашега да ће вам начин живљења бити занаго учињен у суд у сву земљу царски постављен, које сам ја у нашега свагдашњега покрови­ теља и бранитеља испросио и исплакао, и то сам вама и пријед говорио некијема - да је за вас и за општенародно благополученије и добро живљење и брижим работам, како и Бог знаде и како ће те и ви свиколици до мало времена знати и виђети. Изван тога највише вас свакојега молим и све истинскијем Богом Сведржитељем заклињем и ваздашњи аманет чиним и остављам, да црковно добро и имуће, гђе год је какво, не тиче нико никада за

ваших свих и за сваку вашу срећу и поштење, и да свако црковно чељаде, калуђере, како служитеље моје и ваше пазите и држите, како сам их и ја вазда пазио и држао. А ја на моје мјесто насљедником и управитељем од свега мојега, народскога и црквеном чиним и остављам синовца мојега Рада Томова, у којега се надам да ће бити човјек од посла и од разума, колико је преблаги Отац Небески благословио пода­рити, и којега Богу и Цару нашему и свему народу црногорском и брдском на вијеки препоручавам свијем срцем и свом душом. … Ако би се ко нашао у народу нашем да не прими ове моје потоње ријечи и препоруке за истините или ако не би све тако послушао, како ова књига изговара, него би какву смутњу и раздор међу народом усудио се чинити словом или дјелом, тога свакога, који гођ он био, мирски или духовни, ја на смрт­ни час мој вјечноме проклетству и анатеми предајем, како њега, тако и његов род и пород, да му се траг и дом ископа и утре! Исто тако да Бог даде и ономе који би вас од вјерности к благочестивој и христољубивој Русији одлучити поискао и свакојему, ако би се који из вас Црногорацах и Брђанах нашао да помисли одступити од покровитељства и наде на једино­родну и јединовјерну нашу Русију да Бог да јаки те од њега живога месо отпадало и свако добро временито и вјечно од­ступило. Свијема пак добријема, вјернијема и који гођ ово моје потоње писмо послуша и изврши, да буде моје најусрдније, отачаско и архипастирско благословеније у род и ва вијеки вјекова - Амин. Цетиње, 18. октобар 1830. г. Дијелови Тестамента преузети из књиге „Посланице“, Светигора 2006. г.

као да слободу нађе. Наша врата слободе нек су сваком слободу иштућем отворена. И то нека ви је аманет, јер ако тако не узрадимо, онда ми нити смо слободни нити што вриједимо, нити заслужујемо звати се потомцима нашије славније прађедова, који су хћели и знали своју богомдану слободу уважавати и дијелити је и другоме чоеку, који је из чемерног и богомрског робства иште. А то је преко свега наша права христијанска дужност, остављена од Христа Спаситеља...

новембар / 2010 / svetigora

ИЗЈАВА ПЕТРА I ИЗРЕЧЕНА „МЕЂУ ВИШЕ ЦРНОГОРАЦА“ ... Нема вјере у невјере; нема страха Божега, ђе Jуде, предатељи добра Христа, царују и газе вјеру и правду, заборављајући ону светињу и газећи је нечистом ногом, за коју сав свијет живи и драгоцјени живот полаже! Но сад проклет био сваки брат Црногорац, који би добјегшег чоека и на саму вјеру невјерној траги из ове слободне земље предавао: у слободну земљу ступивши, ма ког рода или племена био син, мора бити слободан и јест, а не у робства вериге да пада, из које је изма-

49

Археолошка ископавања на Превлаци Овог лета, почев од 1. јула па до почетка септембра, обављена су обимна археолошка ископавања на Превлаци, Иловици. Радовима је руководио проф. др Ђорђе Јанковић, бивши професор Философског факултета и садашњи професор Адемије за конзервацију и рестаурацију при СПЦ у Београду. Поред њега, ископавања је надгледао археолог Младен Загарачанин из Бара. Учествовало је тридесетак студената археологије из Србије, Републике Српске, Црне Горе. Ископаван је западни и северозападни део. Нађено је пуно гробова који датирају од 6. до 9. века. Такође су нађени делови темеља зида из 4. века, као и из 6. века, камени цевовод, фрагменти фресака из 7 века. Установљено је да је са те западне стране био део храма из 7. века. Отварани су и стари гробови који су лежали са спољашње стране дуж северног зида храма. Највероватније су у питању гробови великаша. Ископан је и стари дечији гроб, у коме је нађен лепи, метални крстић. На Превлаку се 1187. доселила српска племићка породица Луковић која ту је живела до 15. века, односно до разорења манастира. Касније се селе у Кртоле, затим у Тиват, Прчањ, Котор. Вероватно су и они са-ктитори овог манастира Св. краљу Стефану Првовенчаном. Радови на ископинама треба да буду настављени у октобру на северном делу. Такође се и полако припрема камење за обнову, које клешу два клесара, отац и син, из Далмације. Приредила монахиња Стефанида

aktuelno aktuelno

ЈОШ ЈЕДНА НАГРАДА „СВЕТИГОРИ“ У периоду од 21. до 26. септембра у Бањалуци је одржан Петнаести међународни сајам књига у организацији „Гласа Српске“, који је окупио више од сто излагача из Републике Српске, Србије, Црне Горе, Хрватске и региона. Овогодишњи мото сајма је био: „Ко не чита добре књиге нема никакве предности у односу на онога ко их уопште не зна читати.“ Добра посјећеност, велике гужве и доста продатих књига су показатељ да и у вријеме дигитализације и интернета добра књига увијек нађе пут до читаоца. Овогодишњу награду сајма за издавачки подухват године добила је књига „Чувар светих хумки“ публицисте Миша Вујовића у издању „Принцип – преса“ из Београда. Књига је рађена поводом обиљежавања деведесетогодишњице од пробоја Солунског фронта. Поред главне награде сајма, додјељиване су и плакете „Гутенберг“ за графички најбоље произведену књигу. У тој конкуренцији сребрна плакета је припала Светигориној књизи „Одговори на питања вјере и живота“, патријарха Павла, коју су приредили острошки монаси, и за коју је корице и дизајн радио господин Милован Парезановић. Књигу је штампало предузеће „Финеграф“ из Београда. У име „Светигоре“ награду је примио отац Станиша Томић. Редакција

Митрополит АМФИЛОХИЈЕ

новембар / 2010 / svetigora

Какав је став Православне Цркве по питању наше вријеме број људи са полним девијацијама хомосексуалности? (мужеложника и лезбијки) свакодневно увећава, Хомосексуалност или „мужелоштво“ (старословенска показатељ је да су у питању други фактори који ријеч), библијски назван „содомија“, „содомијски гријех“, за доприносе настраности и полној девијантности. Цркву представља одвајкада, па и данас, један од смртних Иза тога се увијек скривала и скрива криза морала и смртоносних човјекових грјехова. По Мојсијевој књизи и криза дубљег смисла живота. То показују све Постања (Пост. 19, 1-29), тај гријех је био повод да Бог прошле цивилизације, па и ова наша савремена. затре сумпором и огњем градове Содом и Гомору, који су Увијек је појава таквих феномена била знак најаве постојали на мјесту гдје се данас налази Мртво море, море пропасти једне цивилизације. Таква мрачна и у коме не могу опстати жива бића (археолози тврде да се ослијепела људска поколења, Бог је сагласно у њему заиста налазе остаци неких древних градова). За видовитом Апостолу народа Павлу „предавао у библијско и црквено самосазнање, и уопште сверелигијско срамне страсти“ (упореди Рим. 1, 26). сазнање (поред хришћанства то нарочито важи за јудејство Уосталом, организовање тзв. „парада поноса“, и то и ислам), мужелоштво представља: први пут у историји искључиво на просторима на а) скрнављење и злопуотребу саме људске природе и њених врхунцу наилазеће евро-америчке цивилизације, Богом даних сила, не представља ли предзнак њене пропасти? б) насиље над моралним поретком ствари, Занимљиво би било открити психолошки и в) дубље гледано, оно је свјесни или несвјесни порив антрополошки шта се скрива иза самог назива човјеков за самоуништењем. „Парада поноса“. Не скрива ли се, у ствари, иза Човјек је биће природно обдарено тјелесним и душевним тог вербалног тријумфализма и разметљивости силама. У његовој природи је и двиг за заједницом, јавног наступа, „геј парадера“ унутарња мука, очај општењем са другима без кога он не може постићи пуноћу и јад парадера, кловновски крик због изгубљене свог постојања. Све што човјек јесте и има, начин на који моралне и духовне равнотеже, и егзистенцијална успоставља заједницу са другим људима, са природом несигурност? Здрава и истинска љубав никада није у којој се рађа и живи, остварује своју сврху и смисао имала нити има потребу за таквом спољашњом само онда кад се употребљава на прави и здрави начин и разметљивошћу, наметљивошћу и ефектима. кад постиже заједништво сагласно Богом даном и Богом Подсвесно осјећање да овакав јалови ерос води у заданом поретку ствари. смрт и ништавило, да му је природа самоубилачка То што важи за сва психофизичке силе и дарова човјекове, и ишчашена, не нагони ли геј парадере у бекство важи и за заједницу полова, мушког и женског. Тајном љубави од себе, са руба провалије над којом играју двоје постају једно биће. Својство истинске љубави је да танац смрти? Овдје љубав представља наркозу, рађа и да дарује нови квалитет живота. Благослов уграђен најопаснију врсту дроге. Не треба никад изгубити у мушку и женску природу је стварање новог живота, из вида вјечну симболику Содоме и Гоморе: ови рађањем и множењем и испуњавањем земље и владање градови и људи у њима су уништени, сагоријевши њоме (ср. Пост. 1, 28). Гажење тог и таквог устројства људске у сумпору и огњу, управо зато што су претворили природе, поништава сам смисао човековог постојања и природно употребљавање мушког и женског у његовог вечног призвања. Љубав је дата човјеку да рађа, настрано и неприродно (ср. Рим. 1, 26). Њихов да препорађа. При том, свако рађање је рађање за Вјечност, свршетак је – Мртво море. а не за смрт и ништавило. Свођење љубави на бесловесну Имају ли људи и жене оваквог оприједељења похоту: „похоту плоти“ и „похоту очију“, а такво је право на то? Несумњиво да имају. Но, давно је распаљивање похоте мушког на мушко, и женско на женско, речено: „све ми је дозвољено, али није све на представља обесмишљење велике и сверодне тајне љубави корист“. Слобода је неотуђиво право човјеково. мужа према жени и жене према мужу. „Дрво које плода не Али исто тако је неотуђиво право Цркве Божије рађа, сијече се и у огањ баца“. Да ли може бити јалова љубав да опомене и подсјети оне које види да су на рубу – истинска љубав? А таква је управо мужеложничка, геј- провалије: да лажни, нездрави начин човјековог лезбијска, која неће и не може наслиједити Царства Божијег, живљења, постојања и понашања, јесте слободан управо зато што је бесплодна и јалова (ср. 1 Кор. 6, 9). али да он не гради него разграђује и коначно Љубав која јесте сам Бог, и која је дата човјеку да њоме уништава човјека и људско достојанство, као познаје Бога и остварује пуноћу свога небоземног и да подсјети на следеће: геј параде како се постојања, постаје злоупотребом, и због егзистенцијалног изводе у Европи и свијету, представљају насиље помрачења ума и срца, извор содомског мрака и сљепила. над огромном већином људи и жена другачијег Хомосексуализам на тај начин, у схватању и искуству Цркве опредељења, пропагирање своје идеологије и постаје извор насиља над здравим и моралним поретком начина живљења на недопустив начин. Оне одишу ствари. Мали је број оних који су рођени са хормоналним духом заводљивог тоталитаризма, манипулисања поремећајем (хермафродити и сл.). То што се, међутим, у нарочито са дјецом и младима.

razgovor

насиље геј-параде

Разговор је преузет из часописа „Печат“ од 07. 10. 2010. г.

51

svetigora / 2010 / новембар

Сматрате ли да би најављена геј парада требало да се одржи на улицама Београда и ако не, да ли то значи да ћете упутити јавни апел државним институцијама да спрече одржавање поменуте манифестације? Са горе наведених разлога сматрамо да гејапарадирање улицама Београда и било којим другим улицама, представља насиље и као такво је недопустиво. Отуда, ово нека буде схваћено као апел на првом мјесту самим гејпарадистима да престану већ једном са својом насилном пропагандом, доводећи себе у опасност и изазивајући друге на слично насиље. Ово је истовремено апел и државним органима да упуте ове групације на изналажење неких другачијих путева, за остваривање својих, како осјећају, угрожених права. Како бисте посаветовали младе људе који су огорчено против одржавања ове манифестације? Шта посавјетовати младим људима који се осјећају повријеђеним оваквим насиљем и морално угроженим? У сваком случају Црква нити је икад позивала нити данас позива на насиље против било кога, па ни против оваквих групација, које свјесно бирају намјесто пута живота, пут моралне и духовне смрти. Међутим, младе људе нико не може да лиши права да на ненасилан и миран начин изразе протест у заштиту своје сопствене слободе и моралног интегритета, као и у име непролазних човјекових вриједности.

52

Да ли информације да је бугарски митрополит недавно одликовао највишим црквеним признањем представника државне власти који се успротивио организацији геј параде, док је у Москви геј парада годинама забрањена од стране градоначелника показује да се према овој теми може односити и другачије? Несумљиво, поступак бугарског митрополита и дугогодишње спречавање геј параде у Москви, показују могућности другачијег приступа овом, из западних центара идеолошке моћи, вјештачки и срачунато наметнутом индукованом питању. Занимљиво би било знати: зашто организатори и финансијери ових геј-глумачких представа и позоришних водвиља, то не покушају да ураде и организују у исламским земљама Истока? Какав је став Цркве према бројним злоупотребама хришћанских симбола, у најави геј параде, који вређају верска осећања? Злоупотреба хришћанских симбола у геј парадама је евидентна (употреба крстова и друго). И то је један од знакова да се под видом борбе за своја, „мањинска права“, врши перманентно насиље над већином људи и над свељудским моралним и духовним вриједностима. Обесвећење и скрнављење онога што је за хришћане најсветије, представља мање или више прикривену борбу против хришћанства и хришћанске вјере, као и против сверелигијских вриједности на којима је човјечанство и човјек градио своје колективно историјско памћење и постојање кроз вијекове.

Дан раније, у знак протеста против гејпараде одржана је "породична шетња".

Тајна брака - тајна Христа и Цркве

новембар / 2010 / svetigora

нашега људскога живота то се пројављује и потврђује и у Светој тајни брака. У Апостолу који смо прочитали се каже: ’Јер муж је глава жени као што је и Христос глава Цркви’ (Еф. 5, 23) и да је жена дужна да се повинује своме мужу, а онда придодаје другу свету истину: ’Мужеви, волите своје жене као што и Христос заволе Цркву и себе предаде за њу’ (Еф. 5, 25). У тајни брака огледа се суштина односа Христа и Цркве. Као што је Христос жртвовао себе за Цркву Своју и за живот свијета, тако је и муж, који је икона Христова, дужан да жртвује себе без остатка за своју жену, која је такође призвана да се својом саможртвеном љубављу жртвује за свога мужа. И кроз то жртвовање, кроз ту узајамну љубав у њима и кроз њих открива се та велика и света тајна односа Христа и Цркве. Та света тајна потврђује да су брачници храм Живога Бога и да сав њихов живот треба да дише и мирише том великом и светом тајном божанске христолике љубави, саможртвене љубави. Они су позвани да буду остварење у свакидашњем животу те велике и свете тајне божанске љубави кроз коју брачници, као и сви они који у Цркви живе, постају храмови Живога Бога Који се усељава у њих, Који живи у њима и преко Кога они постају народ Божји. Нека Би Господ благословио наше младенце Радована и Валентину да се и кроз њих пројави и оствари велика и света тајна Христа и Цркве Божије, и нека би их Бог обдарио сваким изобиљем, благословеном дјецом да и то буду плодови њиховог заједничког живота, да им све буде свето и честито, да и они буду кроз свој живот потврда ове велике и свете истине да смо ми, да су они храмови Живога Бога.“

Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије служио је 19. септембра са свештенством Свету Службу Божију у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. У току Литургије владика је у Свету тајну брака увео младенце Радована Бојовића и Валентину Ђукановић. „Ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ.“ (2 Кор. 6, 16) То су ријечи драга браћо и сестре Светог апостола Павла које смо, по ко зна који пут у историји Цркве, поновили. Ријечи у којима је садржан сав смисао нашега људскога живота. Њима се открива оно што је најзначајније и најдубље, открива се однос између нас људи, између људске природе и Бога, између Творца и између Његове творевине. У човјеку, у људској природи, у његовом уму, у његовој души почива сила Божија и човјек је и створен да буде носилац и да буде свједок те Божије силе, као што каже апостол Павле, да буде храм Божији. Господ се уселио у нас, у људску природу, пун благодати и истине (Јн. 1, 14), и тако је Он постао глава Цркве, глава народа Божијег, глава Тијела свога, а ми људи, то јест сво човјечанство, смо призвани да постанемо удови, да постанемо храмови Његови и мјесто Његовог обитавања. То је Црква којој ми припадамо, то је смисао Свете тајне крштења, у којој се крштавамо, и Свете тајне миропомазања, примања печата дара Духа Светога, то је смисао нашега живљења у Цркви, живљења у Богу и са Богом, у Христу и са Христом. То се види и пројављује у свим областима

53

Aktuelno svetigora / 2010 / новембар

54

отворено писмо

ЦЕТИЊЕ, 27. августа (Светигора прес) – Поводом увођења црногорског језика као службеног језика у школама у Црној Гори, као и проблема у односима Православне Цркве и државе Црне Горе, Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорскоприморски Господин Амфилохије је упутио отворено писмо предсједнику Црне Горе г. Филипу Вујановићу и предсједнику Владе Црне Горе г. Милу Ђукановићу. У наставку доносимо писмо у цјелини. Уочи празника Успења Пресвете Богородице, који се вјековима свечано и многољудно прославља широм Црне Горе, од манастира Мораче и Пиве, преко Дајбаба и Подмаина до Савине, и других наших светих мјеста, имам пастирску одговорност да ово духовно славље помијешам са горчином упозорења, да се Црква Христова, у току мјесеца августа ове године Господње, нашла под налетима нових удара на њену имовину и интегритет, а да се православни народ у Црној Гори (огроман број вјерника Митрополије и других православних епархија) налази пред искушењем нових подјела, наметнутих кроз питање употребе службеног језика у црногорским школама. Пишем ово писмо свјестан да ћу ја лично, као и Црква коју представљам, бити оптужен за „бављење политиком“, иако је јасно да ни једног слова не бих написао, да није било ометања црквене службе, управо од стране државних службеника, и да није, пред почетак нове школске године, дошло до узбуне међу вјерницима и свештенством који су ми повјерени пред Богом, а који су истовремено, у великом броју, грађани Црне Горе – све због питања језика (имена и његове граматичке структуре) на ком би требало, ове године, да буде извођена настава у нашим школама. Прво, на празник Преображења ове године, црногорска полиција је забранила улазак свештенству Митрополије у преображењски храм на Ивановим коритима, па је први пут у историји ова ловћенска црква остала без Божије службе на своју храмовску славу, односно свештеници су били принуђени да службу изврше испред храма, тј. испред кордона полиције који је опколио поменути храм. Ми смо већ покренули поступак (још један у дугачком низу неријешених, господине предсједниче!) пред надлежним судским органима ове државе, али мислим да треба да знате (а и јавност треба да зна), да је поменути храм, у складу са позитивно-правном процедуром и документацијом Црне Горе, власништво наше Митрополије, те да сматрамо, да се ситуација са неправославним лицима која су се тога дана појавила у овом његушком селу и тражила улазак у храм, никако није смјела рјешавати забраном уласка власницима цркве и канонском свештенству. Овдје је, под Вашом управом, сила напала истину и правду, а то није добро. Овом смо дужни да придодамо и следеће: сила државне администрације, у протеклих неколико мјесеци, на увијен и злонамјеран начин, прогања вјернике и службенике Цетињске митрополије из Црне Горе, не дозвољавајући онима међу њима који

су држављани других православних земаља, привремени боравак у нашој земљи. На ово су ми се жалили управитељи неколико манастира чији су монаси држављани других држава, као и ректор Цетињске богословије, који међу наставницима и ученицима има чак и двојицу руских држављана. Све се ово ради под изговором да Митрополија (као вјерска установа у којој они раде) није регистрована! Овдје није више умјесно подсјећати да је Митрополија створила нововјековну државу Црну Гору и обрисе њених првих световних институција, те да она није ни јуче ни прекјуче, упала незвана у црногорско друштво, али јесте умјесно рећи да ни фамозни закон (коме је прошао рок важења) из 1977. г, на кога се позивају Ваши службеници, не предвиђа регистрацију већ постојећих цркава и вјерских заједница, већ само оних које се оснују послије доношења закона. У складу са тим су се понашали државни органи како ондашње тако и садашње Црне Горе – све до јуче! Ето, чак су и законописци из седамдесетих година прошлог вијека знали да није умјесно на шалтер за регистрацију доводити вјековне духовне институције, као што је наша Митрополија или двије римокатоличке бискупије, или пак Исламска заједница… Треће и најважније, то што су комунистички законописци имали осјећај за мјеру и умјесност, изгледа да није красило писце новог Закона о измјенама и допунама општег закона о образовању и васпитању, који је такође недавно донешен, у истим овим данима када свештеник не може ући у храм, и када се монаси и ђаци црквених школа протјерују из Црне Горе. Нови закон, по коме се настава у школама врши само и једино на црногорском језику, изгласан је у црногорској скупштини, рекло би се по процедури и у складу са политичким правилима, и није умјесно да ту процедуру један свештеник и митрополит коментарише. Међутим, сусрећући се са посљедицама овог августовског закона, посљедицама које се назиру пред септембарски почетак нове школске године, ми смо ужаснути чињеницом да је народ доведен пред врата нових и то најстрашнијих диоба, да ће скоро двотрећински дио црногорског грађанства бити дискриминисан тј. да неће имати право да своју дјецу школује на свом матерњем језику. А ту није крај. Црногорским грађанима који говоре српски језик, и којих званично има преко 63 % (више од пола свих нас заједно, више од пола Црне Горе), држава нуди алтернативу у мањинским правима!!! У грађанској држави, на почетку 21. вијека, у предворју уласка у Европску Унију, више од половине грађана се тјера у језички мањински статус! Устав је дефинисао Црну Гору као грађанску државу. У грађанској држави основни је принцип да су сви равноправни и да нема повлашћених по било ком основу. Члан 8 Устава Црне Горе забрањује сваку непосредну или посредну дискриминацију. Свакако је неотуђиво право једног броја грађана Црне Горе да свој језик зову онако како мисле да треба, како воле и како желе. Исто тако и политичари, државници имају право да народу сугеришу како ће се изјаснити по том питању. Али шта је са правом оних грађана, разних националности (Срба, Црногораца и других…), који су се слободно и демократски већ изјаснили, и рекли да свој језик сматрају српским? Они чине ову државу, раде, стварају, пуне њен буџет. Шта је са њиховим правима? Јесу ли она мањинска? Ако кажете да јесу, онда су вјерници Цркве чији сам епископ, а грађани државе чији сте Ви државник - прогнани и незадовољни, јер се нарушава основни принцип грађанске државе, тако што се већина од

новембар / 2010 / svetigora

преко 63% ставља у подређен положај у односу на мањину од 20% . Чак и ако намјере законописца нијесу биле лоше, закон фактички омогућава да мањина која говори црногорски језик аутоматски остварује своје право на школовање на свом језику, док се значајна већина грађана, која говори српским језиком, ставља у неравноправан положај тиме што се, да би остварили своје право, упућују на посебну процедуру предвиђену за мањинске народе и националне заједнице. И то, поред чињенице да се Црна Гора дефинише као грађанска држава, поред чињенице да значајна већина грађана говори српским језиком, и још поред чињенице да се на посљедњем попису више Црногораца изјаснило да говори српским, него црногорским језиком. На овај начин, не улазећи, понављам, у крајње намјере доносиоца, конкретне посљедице новога закона су да математичка мањина постаје статусна већина, а математичка већина постаје статусна мањина. Чланом 11 став 1 овај закон одређује да су Црногорци који говоре црногорским језиком статусна већина у Црној Гори, иако су бројчано мањи од грађана који говоре српским језиком (а међу њима има и Срба и Црногораца): Употреба језика, Члан 11 Настава се изводи на црногорском језику. У срединама у којима већину или значајан дио становништва чине припадници мањинских народа и других мањинских националних заједница настава се изводи и на језику припадника тих мањинских народа, односно мањинских националних заједница. Иако Устав Црне Горе не дефинише ко је већина, а ко мањина у Црној Гори, па је у том дијелу дух овог највишег правног акта – грађански, наднационални, овим законом пак, а поготово његовим 11. чланом, јасно се показује да је парламентарна већина Црногорце који говоре црногорским језиком учинила већином, а мањином све остале. Да ли је Црна Гора била мање вриједна и мање црногорска онда кад је постојала као међународно призната књажевина и краљевина, са својом Владом, школством и својим школским свједочанствима у којима лијепо пише српски језик, као наставни предмет у школама? Да ли је амерички народ мање амерички зато што говори и пише енглеским језиком? Да ли су латиноамеричке државе и народи мање самосвојни зато што се њихова дјеца образују на шпанском или португалском? Да ли, некада моћна царевина, данашња Аустрија и више од пола Швајцарске губе свој идентитет тиме што говоре, пишу и образују се на њемачком језику? И поред свега тога, здрав разум и хришћанска љубав ми налажу да поштујем право оних у Црној Гори који мисле да им данас треба ново име и нова граматика, за матерњи језик, и да сходно томе, то право остварују њихова дјеца у црногорским школама – али опет питам, шта је са правом грађана Црне Горе, који слободно и демократски, поштујући права других, желе да им се језик зове као што им се вјековима звао и што је на њему написано све што је написано и изговорено од давних времена до данас, и којих има готово двије трећине? Нијесу ови грађани дошли држави у госте, него они чине ту државу. Зар онима који кажу да и ми морамо (требамо, желимо) назвати језик по имену државе, ништа не говори чињеници да смо се „ми“ већ изјаснили, да је 64% грађана (разних националних припадности) који говоре српски – једна од ријетких натполовичних већина у Црној Гори, и да би једна тако ријетка једногласност црногорских грађана могла да буде фактор стабилности друштва, а не мањина у сопственој кући? И ако смо га увели, и ако смо га јуче кодификовали, не можемо, јер нас има разних, дјецу учити само и једино црногорском језику. Насиље над језиком, писмом и културом једног, било кога, народа не представља ли најстрашније понижавање његовог достојанства, крађу његовог саборног ума и памћења, разарање његовог бића?! Ви знате да Вам се обраћам у име Цркве, што значи у име великог броја људи који су огорчени овим августовским инцидентима. Надам се у Бога да ћете ово писмо схватити као обраћање грађана државе на чијем сте челу, којима је нешто суштинско ускраћено, чији је пут до сопствених права отежан, и који се осјећају неравноправно у односу на друге грађане.

55

ФОНД ЗА ЗАШТИТУ ПРАВОСЛАВНИХ СВЕТИЊА НА КиМ Александар Торшин, предсједавајући Руског савјета федерације, истакао је да је неопходно да се оснује међународни фонд за очување православних светиња на Косову и Метохији. „У овој фондацији би требало да буде ангажован велики број људи из различитих земаља, како би сви заједно посматрали и пратили како косовске снаге чувају манастире, због чињенице да косовске привремене власти нису заинтересоване да очувају Православље и православне светиње у тој области“, рекао је Торшин за Интерфакс.

svetigora / 2010 / новембар

Према његовим ријечима, међународна фондација би требало прво да привуче представнике Русије и Сједињених Америчких Држава. Поред предлога за оснивање фондације, он је истакао да је неопходно да се православне светиње на Косову и Метохији заштите стављањем на листу споменика који су под заштитом УНЕСКО-а.

56

У ГРУЗИЈИ НАСЕЉА НА ЦРКВЕНОМ ЗЕМЉИШТУ Католикос-патријарх све Грузије Илија II је иступио са иницијативом да се црквено земљиште уступи људима који би на њему основали своје заједнице. „Грузијска Црква има на располагању неколико хиљада хектара земље. Ја сам спреман да ову земљу поклоним

људима који ће на њој подићи села је толерантнија према вјерницима, XXI вијека.“ По његовим ријечима, казао је директор Свјетског Савјета многе области Грузије, са плодном Цркава за међународна питања земљом, су опустјеле, јер се људи селе Метјус Џорџ Чунакара. Према подацима Свјетског Савјета у градове у потрази за послом. „По последњим подацима, 11 000 Цркава почетком седамдесетих гомладих људи ове године није про- дина у Кини је било око 3 милиона шло пријемне испите на факултетима. хришћана, а данас их има око 130 миЧиме ће се они бавити? Предлажемо лиона. да се у Грузији оснују школе у којима „Не само у Кини, него и у многим друће се млади учити конкретним зана- гим азијатским земљама Црква стално тима и духовно се развијати“, казао је расте. Све више људи прилази Богу“, додао је он, примијетивши да на Запапатријарх. ду, „хришћанство изумире“. МОШТИ СВЕТОГ МАКСИМА ПРОТИВ ГЕЈ-ПАРАДЕ ИСПОВЈЕДНИКА?

Грузијска патријаршија се обратила властима са молбом да не дозвоПрема незваничним саопштењима ле да се у Тбилисију или Батумију археолога у грузијском Цагерију организује геј-парада, саопштава пронађене су мошти Светог Интерфакс-религија. Максима Исповједника, саопштава У изјави Патријаршије се каже да је агенција „Пирвели“. одржавање геј-парада „апсолутно неЦагери је град на сјеверу Грузије, који допустиво у земљи која има двије се налази на обали притока ријеке хиљаде година хришћанске историје, Риони. У средњем вијеку тамо се на- у Иверији коју је сто хиљада мученика лазила епископска катедра. Данас је натопило својом крвљу“. ту резиденција епископа цагерског и Патријаршија напомиње да су изопалентехског. чени сексуални односи тежак гријех. За вријеме ремонтних радо- При томе се у изјави каже да ће парава на манастиру Светог Максима да хомосексуалаца изазвати жестоИсповједника, откривен је олтарски ку реакцију у већем дијелу грузијског под и испод су нађене, претпоставља друштва, што може довести до се, мошти Светог Максима, јер саглас- озбиљних сукоба и посљедица. но историјским изворима Свети Максим Исповједник је погребен управо у РЕМОНТ БАЗИЛИКЕ ХРИСТОВОГ том манастиру. РОЂЕЊА 3. септембра у Витлејему је потписан СВЕ ВИШЕ ХРИШЋАНА У КИНИ уговор о предстојећем ремонту дрвеСвјетски Савјет Цркава забиљежио је ног крова базилике Рождества Хриневиђен раст броја хришћана у Кини. стова у Светој Земљи чији чувар је Ситуација у слободној Кини се знатно француски савез Pierbattista Pizzaballa. побољшала за потоњих двадесет го- Представници свих шест конфесија, дина и комунистичка влада у земљи којима припада базилика Христовог

Приредио: Славко Живковић

Рођења, усагласили су се да се обнови стари кров базилике. Од стране Палестине већ је уплаћен први износ од милион долара у фонд за ремонт базилике. За обнову крова биће потребно око 150 дана. Вријеме почетка радова још није планирано.

IZ SVIJETA

друштва – 48%. Бугарској влади вјерује 40%, а бугарској полицији 42% Бугара ИЗ ЛИБАНА

ПАТРИЈАРХ ВАРТОЛОМЕЈ - ЗА ЧИСТУ ЖИВОТНУ СРЕДИНУ Патријарх константинопољски Вартоломеј је, у свом обраћању јавности поводом дана заштите животне средине 1. септембра, истакао да је за Православну Цркву заштита животне средине, као божанске твари, врло велика одговорност. Уједно, патријарх је позвао све православне хришћане да учествују у великој борби како би превазишли актуелну кризу у том друштвеном сегменту. Непосредан однос Богом устројене дужности и службе да се ради и заштити - са свим аспектима савременог живота чини једини пут ка хармонији сапостојања са сваким елементом творевине и са цијелим свијетом. Патријарх је, на крају обраћања, нагласио да је овај дан уједно и почетак литургијске године у Православној Цркви, те да нас ова чињеница мотивише да хармонизујемо наш лични и друштвени живот и да будемо пажљиви према потребама природних екосистема, како би свака врста из флоре и фауне могла да живи и да буде сачувана. МИТРОПОЛИТ ИЛАРИОН У САД

Последњег дана августа 2010. године, митрополит волоколамски Иларион завршио је званичну радну посјету Сједињеним Америчким Државама. Високопреосвећени је боравио у Америци са благословом патријарха московског и цијеле Русије Кирила, а на позив митрополита цијеле Америке и Канаде Јоне. На крају посјете, митрополит Иларион се сусрео са Ен Глин-Мекоул, чланом комитета Свјетског савеза Цркава за сарадњу. У конструктивном разговору истакнути су проблеми 57 православних у управљачким

новембар / 2010 / svetigora

ИЗГОРИО ХРАМ НА ГАЊИНОЈ ЈАМИ У Свердловској области потпуно је изгорио храм Дјержавне иконе Мајке Божје манастирског комплекса на Гањиној јами код Јекатаринбурга, који је подигнут близу мјеста гдје је пронађена царска породица Романових. Са пожаром се борило двадесет јединица ватрогасаца које су спријечиле да се ватра прошири на друга здања комплекса грађена углавном од дрвета. Храм Дјержавне иконе мајке Божје од Мноштво православних Либанаца 400 квадратних метара је цио изгорио. ових дана долази у Баламандски мушПоред овог храма, на Гањиној јами се ки манастир Успења Пресвете Богороналази још шест храмова. Богослужења дице како би се помолили крај светих се настављају у другим храмовима. моштију Преподобног Серафима Саровског, које се ту налазе од 23. сепЦРКВЕНА ДОКУМЕНТА НА ЈЕДНОМ тембра. У Баламандском манастиру МЈЕСТУ светиња ће боравити неколико дана, Најважнија историјска документа након чега ће је пренијети у манастир свих Цркава свијета биће обједињена Хаматура. у једној библиотеци, која ће се моћи Честицу мошти је доставио настојатељ представити на Интернету. Са таквом Успењског манастира Хаматура ариницијативом је иступио италијански химандрит Пантелејмон, који је од црквени историчар Алберто Мелони, 16. до 20. септембра у пратњи монакоји је генерални секретар Фонда папе ха из своје обитељи био на поклоничЈована XXIII. ком путовању у Серафимо-Дивјејевску Планирано је да се документа о обитељ и Нижњи Новгород. историји Цркава добију из Јерусалима, Архиепископ нижегородски Георгије је Рима, Москве, Истамбула, Беча, Женеве поклонио гостима честицу мошти Свеи њемачких градова Минхена, Ахена и тог Серафима којега веома поштују праКонстанца. вославни вјерници из Либана. Према претпоставкама библиотека обједињених црквених докумената СИМПОЗИЈУМ О АБОРТУСУ наћи ће се на Интернету за двије годи- У Кијеву је завршио са радом IV национе. нални конгрес биоетике, саопштава сајт „Православље у Украјини“. И БУГАРИ НАЈВИШЕ ВЈЕРУЈУ ЦРКВИ Учесници су били јединственог мишљења да људски живот , чак живoт нерођеног није његова својина, него Божји дар. Човјек треба да се придржава принципа: Не убиј! Истовремено број годишњих абортуса у Украјини за два пута надмашује средњеевропске показатеље. Ни Црква ни држава самостално не могу ријешити то питање. За његово ефективно рјешење неопходна је Сагласно последњим истраживањима консолидација свих грана друштва. бугарске социолошке агенције МБМД, То није само проблем медицинара и Бугарска Православна Црква има свештеника, него и родитеља, васпитанајвећи степен повјерења бугарског ча и психолога.

IZ pomjesnih crkava

тијелима ове институције. ПРВИ ПРАВОСЛАВНИ СВЕШТЕНИК ЗА МАУРИТАНИЈУ По благослову патријарха александријског и све Африке Теодора Другог 4. јула у храму Светог Николе, митрополит картагински Алексије, егзарх Сјеверне Африке, рукоположио је у чин јереја Лабра Кефалино. Отац Лабро има 32 године и мјесто његовог служења ће бити Исламска Република Мауританија. Ту државу велики дио чини пустиња Сахара и у њој живи више од три милиона становника, а државна религија је ислам. То је донедавно била последња сјеверноафричка земља у којој Православна Црква није имала ни храма ни парохије. Отац Лабро је први православни свештеник који ће служити у тој земљи.

svetigora / 2010 / новембар

ПОМОЋ ВАСЕЉЕНСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ СИРОТИЊИ НА НОВОМ ЗЕЛАНДУ Испуњавајући Христову заповијест о љубави према ближњем, Новозеландска архиепископија Константинопољске Патријаршије је намијенила пола милиона долара за пројекат за помоћ сиромашнима и напуштенима. Црква је у ову сврху у западној области острва Фиџи купила земљиште, а архиепископ новозеландски и пацифички Амфилохије је прошле седмице тамо боравио ради финалних договора. Овом приликом владика Амфилохије је саопштио да ће у граду Лаутока бити подигнуто сиротиште, а у граду Нади планира се изградња дома за старе.

58

ПРОСЛАВЉЕЊЕ ТРИ ПОДВИЖНИКА ГЛИНСКЕ ПУСТИЊЕ 21. августа 2010. г. у манастиру Рождества Пресвете Богородице у Глинској пустињи прослављени су благочестиви подвижници: схимитрополит Серафим (Мажуга), схиархимандрит Серафим (Романцов) и схиархимандрит Андроник (Лукаш), саопштава сајт „Православље у Украјини“. Божанственом Литургијом је

началствовао поглавар Украјинске Православне Цркве, Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине Владимир. У Глинској пустињи се подвизавала плејада стараца, од којих је 13 прибројано лику светих 2008. године. То су молитвеници који су се подвизавали у обитељи и прославили чудесима у 18. и 19. вијеку.

архимандрит Генадиј (Гогољев), изабрани епископ каскеленски, викар Астанајске и Алма-Атинске епархије, који је раније био ректор Костромске духовне богословије.

БЛИЖИ СЕ СВЕПРАВОСЛАВНИ САБОР Константинопољски патријарх је изјавио да су радови око припреме Свеправославног сабора приведени крају, саопштава сајт „Амен“. ЛИТУРГИЈА НАКОН 88 ГОДИНА „Вјера је жива и православље је живо. Православље ће живјети и биће одржан Свети и велики Сабор, чија припрема се приближава своме крају. Почетком 2011. године одржаће се претпоследњи, вјероватно припремни састанак комисија у нашем патријарашком центру у Женеви и то ће бити велики догађај“. Ту изјаву Патријарх је дао коментаришући недавну Литургију, коју је одслужио 15. августа у историјском манастиру Панагија Сумела у Турској. По његовом мишљењу та Литургија је значила Представници Константинопољске тријумф Православља. патријаршије, Руске и Грчке Цркве први пут су након 88 година служили ПОГЛАВАРИ АЛЕКСАНДРИЈСКЕ И заједно Литургију у православном РУСКЕ ЦРКВЕ СЛУЖИЛИ ЗАЈЕДНО манастиру Панагија Сумела у турском Трабзону. Литургија је служена на дан Успења Пресвете Богородице (по старом календару), у чију част је подигнут 386. године храм „Панагија Су Мела“, у преводу са грчког „Божја Мајка са горе Мела“. Литургију је служио патријарх константинопољски Вартоломеј уз учешће викарног епископа подољског Тихона као представника РПЦ и митрополита Драме Павлоса у име Атинске Архиепископије. ПРВА ПРАВОСЛАВНА БОГОСЛОВИЈА У КАЗАХСТАНУ У Алма-Ати се гради прва у Казахстану православна богословија, која ће бити спремна да прими ученике већ крајем ове године. Протојереј Евгениј Иванов је казао да ће установе припремати кадрове за Казахстан и централну Азију, и посебна пажња ће се у њој поклањати казахстанском, енглеском и руском језику. Осим тога, предаваће се историја Казахстана, педагогика и психологија. Семинаријом ће руководити

5. септембра на празник Сабора московских Светих, патријарх александријски и све Африке Теодор Други и патријарх московски и све Русије Кирил служили су Божанствену Литургију у саборном храму Христа Спаса. Патријарсима су саслуживали бројни епископи и свештенство РПЦ, а у току Литургије хиротинисан је

Приредио: Славко Живковић

IZ pomjesnih crkava

архимандрит Нестор (Сиротенко) у епископа кафског, викара Корсуњске епархије. ЛИТИЈА ЗА ПОДРШКУ УВОЂЕЊУ ВЈЕРОНАУКЕ У ШКОЛАМА У Софији је организована литија у знак подршке увођењу вјеронауке у образовне програме бугарских школа, саопштава Седмица.ру, позивајући се на званични сајт Бугарске Православне Цркве. Почетак литије по благослову Светог Синода БПЦ 24. септембра у 12 сати објављен је петнаестоминутном звоњавом са цркава по цијелој Бугарској. Након тога је кренула литија испред Народног дома за културу ка патријарашком храму Светог Александра Невског. Учесници литије су пјевали патриотске и духовне пјесме и носили пароле са натписима: „Народ без вјере је мртав!“,“Црква+држава=златни вијек“ ... На тргу испред храма патријарх бугарски Максим је одслужио посебан молебан, након чега се чула бугарска химна и прочитана петиција учесника литије која је предата предсједнику Бугарске, савјету министара и Министарству образовања. Затим је одржан концерт духовне и патриотске музике.

Поводом девете годишњице повратка српских прогнаника у метохијско село Осојане, 8. августа 2010. године, Свету Литургију у парохијском храму Светог Архиђакона Гаврила служио је јеромонах Иларион из манастира Високи Дечани уз саслужење јереја Михајла из Пољске Православне Цркве. Свету Литургију у којој је учествовало преко стотину вјерника пјевао је хор православних вјерника из Пољске који ових дана са својим свештеником борави у посјети Косову и Метохији. Осојане представљају један од ријетких примјера успјешног повратка Срба у Метохију. На простору некадашње мјесне заједнице, која је поред овог обухватала и неколико оближњих села, прије рата живјело је око 2450 Срба, док их је данас око 400. СЛАВА У ПЛАНИНИ На празник Свете Петке Трнове у селу Бабине изнад Пријепоља, на 1300 метара надморске висине, Светом Архијерејском Литургијом поводом храмовне славе началствовао је епископ Филарет са свештенством и монаштвом Милешевске епархије. Током Службе Божије, владика Филарет је у бесједи позвао народ Рашке области да учини све да ови крајеви не остану пусти: „Сабирајте се и уједнините око Мајке Цркве и рађајте децу како ова села не би остала пуста“. Преосвећени је позвао родитеље да шаљу дјецу на вјеронауку да би дјеца расла и остала на прадједовским огњиштима уз своју Цркву. ПАРАСТОС ДЈЕЦИ ИЗ ГОРАЖДЕВЦА У селу Гораждевцу код Пећи 13. августа је обиљежена седма

новембар / 2010 / svetigora

Уводећи Вас на патријарашки трон, архипастири Српске Цркве су Вам повјерили високу одговорност за судбину српског православља у сложено и драматично вријеме његове вишевјековне историје. Чеда свете Русије, која је преживјела трагедију рушења и богохуљења отаџбинских светиња, на посебан начин доживљавају осјећања којима су испуњена срца наше српске браће. Вашу Светост у поглаварској бризи и патријарашким пословима пратиће сталне молитве милиона вјерника Руске Православне Цркве. Ваша Светости! Данас, у овај дан Вашег устоличења, који је празник читаве Српске Цркве, ватрено ћу се молити Господу Исусу Христу да Вам пошаље снаге, благословене дуговјечности и свесилне помоћи на многаја и благаја љета поглаварског служења. Са неизмјерном братском љубављу у Господу, + КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И СВЕ РУСИЈЕ

ДЕВЕТ ГОДИНА ОД ПОВРАТКА У ОСОЈАНЕ

ЧЕСТИТКЕ ЊЕГОВЕ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХА КИРИЛА ПОГЛАВАРУ СРПСКЕ ЦРКВЕ ИРИНЕЈУ МОСКВА, 4. октобар 2010. г. Његовој Светости, Свјатјејшем Иринеју, Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком, Патријарху српскоме Ваша Светости, возљубљени сабрате и саслужитељу у Духу Светоме! У име архијереја, пастира и цијеле Руске Православне Цркве, од свег срца честитам Вашој Светости свечано увођење на трон српских патријараха. Чин просветитељске интронизације Ваше Светости по традицији се врши на светој земљи Косову и Метохији, у самом срцу српског православља, међу зидовима древне Пећке патријаршије. У српском народу је увијек било живо осјећање духовног јединства са старим патријарсима и подвижницима који су прославили тај крај. Њихово молитвено заступништво и очинска

подршка помагали су православним хришћанима у епоси османског ига, за вријеме безбожне власти и у тешким искушењима која су задесила Србију потоњих деценија. Косово земља подвига и светитељске славе, одвајкада је живјело у срцу сваког православног Србина. Ту су корјени, који су наставили да гаје богату духовну традицију Цркве великог Светог Саве.

iz ota~astvene crkve

59

годишњица терористичког напада у коме су убијена двојица српских дјечака (Иван Јововић, 19 и Пантелија Дакић, 12 година), а тешко рањени Богдан Букумирић, Ђорђе Угреновић, Марко Богићевић и Драгана Србљак. Нападач је тог кобног 13. августа 2003. год. испалио 90 метака из аутоматског оружја на групу српске дјеце која је дошла на обалу реке Бистрице, око 500 м. од села Гораждевца, да потражи освјежење.

Викарни Епископ липљански Г. Теодосије служио је парастос пострадалим дјечацима у храму Рођења Пресвете Богородице уз саслужење парохијског свештеника гораждевачког Југослава Марјановића и дечанског јеромонаха Илариона Лупуловића. Парастосу је присуствовала и мати Харитина из Пећке патријаршије као и више десетина вјерника који су се окупили да молитвено одају пошту пострадалој дјеци у једном од најбруталнијих злочина почињених над српским становништвом након завршетка рата и доласка међународних мировних снага на Косово и Метохију.

svetigora / 2010 / новембар

СЛАВА МАНАСТИРА БАЊСКА

60

На празник Преноса моштију Светог првомученика архиђакона Стефана свечано је прослављена слава манастира Бањска код Звечана. Свету Архијерејску Литургију служио је митрополит црногорско-приморски Амфилохије, мјестобљуститељ Епархије рашкопризренске, уз саслужење викарног епископа липљанског Теодосија,

игумана студеничког архимандрита Тихона, протојереја-ставрофора Петра Лукића и двадесетак свештенослужитеља. Светој Литургији присуствовао је министар унутрашњих послова Србије Ивица Дачић са својим сарадницима, предсједник општине Звечан Драгиша Миловић са политичким руководиоцима са сјевера Косова и Метохије. Пред почетак Свете Литургије митрополит Амфилохије произвео је у чин протосинђела јеромонаха Никодима Богосављевића, родом из Звечана који је докторирао теологију на Универзитету у Солуну. Манастир Бањска са црквом посвећеном Св. Стефану саграђен је између 1313. и 1317. године и једна је од најпознатијих задужбина Светог српског краља Стефана Уроша II Милутина (1253-1321).

на посебно поштован на просторима Далмације, а посебно у манастиру Крки, тако да овај дан има значај свеопштег Сабора међу православним Далматинцима.

Светој Литургији је присуствовао предсједник Савјета за националне мањине у Р. Хрватској г. Александар Толнауер, начелници општина Кистање и Бискупије г. Слободан Рончевић и г. Дамјан Берић и остали гости и узваници.

НОВИ СВЕШТЕНИК У АДЕЛАИДУ САУЧЕШЋЕ ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА У суботу и недељу, 14. и 15. августа, на празнике Изношења Часног Крста и Св. Макавејских мученика и затим Преноса моштију Св. архиђакона и првомученика Стефана, владика аустралијско-новозеландски Иринеј боравио је у архипастирској посјети престоници Јужне Аустралије, Аделаиду, гдје је посјетио парохију Светог Саве на Хајндмаршу. Била је ово још једна прилика да се освједочи васељенска истинитост наше православне вјере и њен сјај као видјела у мраку овог свијета кроз рукоположење оца Амвросија Џексона. Отац Амвросије био је раније припадник и свештеник Англиканске цркве који је заједно са цијелом својом породицом прешао у православну вјеру 2008. године, а сада је под омофором Српске Православне Цркве постао и истински слу- Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, заједно са свим члановима га олтара Христовог. Светог Архијерејског Синода СПЦ, упутио је телеграм саучешћа ЕпиПРЕОБРАЖЕЊЕ У КРКИ скопском савјету СПЦ у Сјеверној и На дан празника служена је Света Архијерејска Литургија на којој Јужној Америци, клиру и вјерном наје началствовао епископ Фотије уз роду Митрополије либертвилско-чисаслужење свештенства и свештено- кашке поводом упокојења митропомонаштва из Епархије далматинске лита Христофора. и других епархија. По обичају овога У телеграму између осталог патрипразника освештан је и благословен јарх наглашава да га је тужна вијест нови род грожђа. У својој бесједи затекла на Светој Литургији коју је преосвећени владика нагласио је служио на празник Преображења значај овога празника истакнувши да Господњег. „Митрополит Христофор је празник Преображења од давни- се упокојио и отишао Господу коме

iz ota~astvene crkve је верно служио од студентских дана. Он је имао ту част да му учитељ буде Свети владика Николај, коме је био од велике користи приликом припреме књига за штампу... Надамо се да ће наш добри митрополит из области у којима нема туге, нити жалости, већ само радости и блаженства у заједници са Господом и Његовим Светитељима, бринути о Цркви и о својој пастви...“

Василије, сремски Василије, банатски Никанор, славонски Сава и захумскохерцеговачки и приморски Григорије. Литургији је присуствовао велики број званичника Републике Српске на челу са премијером Републике Српске господином Милорадом Додиком.

Светих Петра и Павла, познатијој као Петрова црква, крстио Стефан Немања, да крстионица у којој је тај чин обављен постоји и данас, те да је ту Немања одржао и два свенародна сабора на којима су донијете одлуке од далекосежног значаја. Петрова црква је мајка свих српских цркава и храмова и духовна колијевка Стефана Немање и лозе Немањића, нагласио је митрополит Амфилохије.

НОВА ЦРКВА У БЕЧУ Током посјете Аустрији, патријарх српски Иринеј разговарао је у Бечу са председником Аустрије 20 ГОДИНА ЕПАРХИЈЕ БИХАЋКОГОСПОЂИНДАН У ТВРДОШУ Хајнцом Фишером и бечким ПЕТРОВАЧКЕ градоначелником Михаелом Хојплом. Патријарх је добио обећање да ће бити изграђена још једна црква у дијелу Беча гдје има највише Срба. Патријарх Иринеј уписао се и у „Златну књигу“ града Беча, а градоначелнику је тим поводом поклонио књигу о Косову и Метохији и грб СПЦ. Градоначелник Беча је рекао да је аустријска метропола мјесто У недјељу на дан Сабора Срба Празновање Успења Пресвете дијалога, па га због тога посеб- Светитеља, 12. септембра 2010. гоБогородице, Велике Госпојине, но радује што је у посјету дошао дине, свечано и величанствено, саслужењем, духовном у манастиру Тврдош је почело патријарх који се залаже за дијалог. борним са вечерњим богослужењем Он је подсјетио да су корјени Срба у академијом и народним весељем, са петохљебницом, којем је Аустрији веома дуги, још из 17. вијека, прослављена је крсна слава Епархије началствовао епископ захумско- и да је посјета патријарха Иринеја бихаћко-петровачке и 20. годишњица херцеговачки Григорије у присуству услиједила значајним поводом - 150 од њеног оснивања. Позиву домаћина Преосвећеног Г. бројног вјерног народа. година Црквене општине у Бечу. Хризостома одазвали су се митропоПразновање се наставило идућег лит дабробосански Николај, епископ дана са јутарњим богослужењем НЕМАЊИН САБОР У НОВОМ осечкопољски и барањски Лукијан и и Светом Литургијом, којом је ПАЗАРУ началствовао епископ Григорије уз Светој Литургији и културно-умет- умировљени епископ захумско-херсаслуживање игумана манастира ничком програму који је настављен цеговачки Атанасије. Своје изасланиТврдоша Саве, игумана манастира након службе присуствовало је ке на ову свечаност упутили су епиЗавале Василија и свештенства око 500 вјерника из Рашке обла- скопи бањалучки и милешевски. Епархије ЗХиП. Послије прочитаног сти, сјеверног Косова као и осталих МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ Јеванђеља, вјерном народу дјелова Србије. СЛУЖИО У КОНЧУЛУ бесједом се обратио владика Митрополит Амфилохије слуГригорије. Богослужење је завршено жио је 24. септембра 2010. године молитвеним опходом - литијом око Св. Литургију у манастиру Св. Ниманастира. коле у Кончулу уз саслужење десет свештенослужитеља. После ВЛАДИКА ВАСИЛИЈЕ У ДЕРВЕНТИ Литургије митрополит је пресјекао Владика зворничко-тузлански славски колач у част Св. мученица Василије служио је празнично бденије Минодоре, Митродоре и Нимфодоу Саборном и спомен храму Успења ре. За имендан мати Минодоре у маПресвете Богородице у Дервенти и настиру Кончул окупили су се монаси том приликом је освештао овај храм. Присутним вјерницима се у бесједи Администратор Епархије рашко- и монахиње из манастира Епархије обратио позвавши на благодарење произренске, митрополит рашко-призренске и Епархије жичке Господу због радосне вечери и дана Амфилохије је, благосиљајући као и тридесетак вјерника. када се освећује храм. скуп, истакао да је Немањин У својој бесједи митрополит На празник Нерукотвореног Светопетровско-дежевски сабор Амфилохије је говорио о јеванђелској образа Господа Исуса Христа Свету знак васкрсавања српске духовности, теми чудесног исцељења крвоточиве Архијерејску Литургију су служили историје и државности у овом жене које показује да се сила Божја у 61 епископи зворничко-тузлански крају. Он је подсјетио да се у цркви немоћи пројављује. новембар / 2010 / svetigora

svetigora / 2010 / новембар

САОПШТЕЊЕ МИТРОПОЛИЈЕ одрећи се Косова и Метохије о којима је књаз Никола ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ пјевао: Онамо, намо, за брда она, та то је моје, дома ћу доћ...“ Дато на празник Преображења Господњег на Цетињу, Сабор је настављен у организацији ктитора цркве, др 19. августа 2010. г: „Јутрос, око 7 и 30, службеници Милована Бојића и његове породице. Многобројни гости испоставе цетињске полиције блокирали су улаз у храм уживали су у пјесмама које су, као овогодишњи специјални Преображења Господњег на Ивановим Коритима, метоха гости сабора, изводили познати умјетници: пијаниста Цетињског манастира и тиме спријечили свештеницима: проф. Никола Рацков и солисти Оливер Њего и Снежана протојереју Обрену Јовановићу, јерејима: Предрагу Берић. Шћепановићу и Бранку Вујачићу, ђакону Николи Пејовићу и вјерном народу Митрополије да уђу у храм и одслуже МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ТОЛОШИМА Свету Литургију, како су то вјековима радили њихови Митрополит Амфилохије служио је 14. августа, на празник преци на дан храмовне славе. Света Литургија је ипак изношења Часног Крста и Светих мученика Макавеја, Свету одслужена испред древнога храма, након које је обављена Службу Божију у цркви Светих Макавеја у подгоричком свечана литија, али овога пута без славске иконе, која је насељу Толоши, поводом храмовске славе цркве. остала утамничена у Цркви. „Можда једини случај жртве сличне Макавејима, бар у Након Свете Литургије и по освештању грожђа, Европи, јесте примјер жртве старца Југ-Богдана, мајке свештенство и вјерни народ су се у миру Божијем упутили Југовића и девет њихових синова на Косову“, рекао је ка Цетињском манастиру носећи у својим душама бол митрополит Амфилохије у бесједи на тему празника. „Нема што нијесу могли ући у свој храм, који је власништво сличнијег примјера у свијету. Сви су отишли да се жртвују Митрополије црногорско-приморске, односно Цетињског за Име Христово, сви су се жртвовали до најмлађег Дамјана, манастира и одслужити на миру Свету Службу, како је то чија рука је по народној пјесми пала мајци у криоце“. вјековима чињено у овом Преображењском храму. Парох толошки презвитер Предраг Шћепановић се Митрополија црногорско-приморска по ко зна који нарочито захвалио владици Амфилохију, данашњем пут апелује на све државне органе да у складу са домаћину славе Јовици Никочевићу, Гордани Јелић, законом заштите својинска права Митрополије, како би приложници новога крста који је прије неколико дана свештенство и народ неометано обављали своју црквену постављен на цркву и Росани Брајовић, приложници мисију и вјерске обреде. комплета богослужбених књига за овај храм. Надамо се да се овакви немили догађаји више неће поновити, јер је то једини начин да се пред цивилизованим МИТРОПОЛИТ КАЗАХСТАНСКИ АЛЕКСАНДАР СЛУЖИО свијетом покажемо као друштво које поштује Божије и У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ људске законе.“

62

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ГОРЊЕМ ЛИПОВУ Митрополит Амфилохије служио је 12. августа, на празник Преподобне Ангелине Крушедолске, поводом предстојеће храмовске славе, Свету Службу Божију у цркви Светог архиђакона и првомученика Стефана у Горњем Липову код Колашина. „Нека нас овај сабор, као и сваке године, сједини у истој вјери у живога Бога и обрадује нас узајамном љубављу“, рекао је владика у литургијској проповиједи. „Да се заједнички причестимо Тијела Христова и преломимо крсни колач, хљеб Божанске љубави, да се око хљеба саберемо, да га љубављу цјеливамо и да се њиме хранимо, да кроз њега Бог благослови хљеб и све њиве, све оне који се хљебом хране“. Владика је говорио и о Косову и Mетохији и рекао да нема ништа срамније у историји Црне Горе од одрицања од Косова и Метохије: „Престоница Бодина Војислављевића била је у Призрену. Косовом и Метохијом су владали Балшићи након цара Душана. Да и не помињемо немањићки период. Срамно је

19. августа 2010. године, на свијетли празник Преображења Господњег, празничну Свету Архијерејску Литургију у Цетињском манастиру служио је, по благослову митрополита Амфилохија, Његово Високопреосвештенство Митрополит астанајски и казахстански Александар, поглавар Митрополитског округа у Републици Казахстан. Митрополиту је саслуживао и игуман Цетињског манастира, протосинђел Методије Остојић. Митрополит Александар је вршилац дужности предсједника Синодалне комисије Московске Патријаршије по питањима омладине. Након Свете Литургије, у порти Цетињског

Приредио: Рајо Војиновић манастира је обављено традиоционално благосиљање грожђа, а митрополит Александар се многобројним вјерницима, међу којима су били многи поклоници из Русије, Украјине, Бјелорусије, обратио пригодном празничном бесједом. ОСВЕЋЕЊЕ ЦРКВЕ У МОРИЊУ

Hronika mitropolije

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ВИНИЋИМА Митрополит Амфилохије 22. августа је са свештенством и вјерним народом обавио благосиљање обновљеног храма Вазнесења Господњег у селу Винићи у Бјелопавлићима, а потом у њему служио Свету Архијерејску Литургију. Храм је подигнут 1864. године, а посљедња обнова храма је започела 2008. године. У архипастирској бесједи владика је подсјетио на ријечи преподобног Григорија Синаита да је богочовјечанско стање Сина Јединородног Исуса Христа стање на које је позван човјек, људска природа и човјечанство. „Да узраста и да расте у мјеру раста висине Његове. А мјера раста висине Његове је безмјерна. Сви догађаји уз Христовог живота нам то потврђују“. „Без Христа Господа не знамо ни шта је свијет, ни какав је свијет, ни зашто је створен свијет, ни ко је створио свијет. Без Њега не знамо ни ко је човјек, ни зашто је створен човјек, ни ко је створио човјека. Без Њега не знамо ни зашто се рађамо овдје на земљи, ни зашто живимо, а још мање знамо зашто умиремо“, рекао је митрополит Амфилохије. У име породице покојне Наде Станишић Архијерејску похвалницу је примио њен брат Велизар. Њена породица је поклонила заоставштину покојне Наде и од тих средстава је урађен највећи дио посла око обнове храма. Обнову су помогли и у њој учествовали сви мјештани Винића. Након Свете Литургије, митрополит је покојној Нади која почива на тамошњем гробљу одржао помен.

новембар / 2010 / svetigora

Митрополит Амфилохије освештао је 21. августа цркву Св. ДУХОВНА АКАДЕМИЈА У МАНАСТИРУ САВИНА Апостола Јована Богослова у засеоку Сврчак у Морињу и У петак 27. августа, уочи празника Велике Госпојине, у потом са свештенством и вјерним народом служио Свету организацији Српског просвјетно-културног друштва Архијерејску Литургију. „Просвјета“ из Херцег Новог, одржана је у порти манастира Првобитни храм на овом мјесту потиче из Средњега Савина, поводом празника Успенија Пресвете Богородице, вијека, а порушен је 1669. у земљотресу који је порушио славе манастира, празнична Духовна академија. Дубровник и Росе на Луштици. Обновљен је 1724. године Празничну бесједу о Пресветој Богородици и частољубљу у мањим димезијама. И тај храм је био потпуно руиниран, изговорио је јереј Предраг Шћепановић, парох подгорича посљедња обнова је започела у фебруару 2008. године. ки и директор Радио „Светигоре“. У храму се до данас чува икона Пресвете Богородице, за У програму су учествовали глумац Предраг Тодоровић, коју се код Морињана задржало предање да је под својим Драгана Влаовић и Жељка Чупић, а у музичком дијелу хор благодатним окриљем спасила Морињ од куге у XVII вијеку. Светог Василија Острошког из Требиња, музички педагози Приликом освећења митрополит је по древном обичају Валентина Кулиновић и Небојша Војводић као и кларинеположио мошти светитеља у часну трпезу, а овај пут су то тиста Вељко Кленковски. биле мошти Преподобномученика из VIII вијека, монаха манастира Св. Саве Освећеног у Јудејској пустињи Свете ПРОСЛАВА УСПЕЊА У МАНАСТИРУ КОМ Земље. Празник Успења Пресвете Богородице свечано је Парох морињски презвитер Никола Урдешић се захвалио прослављен на острву Ком у истоименом манастиру на митрополиту, свештенству и свима заслужним за обнову Скадаском језеру. Као и предходних година служене су храма, а нарочито Општини Котор и градоначелници двије Свете Литургије. Марији Ћатовић и њеној породици. Прво је у главном Успењском манастирском храму из 15. Митрополит је потом посјетио манастир Превлаку код вјека, задужбини династије Црнојевића, служено свеноћно Тивта, затим манастир Св. Архангела у Бјелићима који је у бденије са Светом Литургијом, које је служио игуман маобнови и у којем се, након из темеља обновљене цркве настира Врањина јеромонах Петар (Драгојловић) и у ком сада подижу и конаци и крстионица. су узели учешћа многобројни вјерници из Црне Горе и У манастиру Подмаине митрополит исто вече благословио Србије. Током Службе Божије скоро сви вјерници пристуоблачење у послушничку ризу двојице сабраће овог пили су Светој Тајни Причешћа, а игуман Петар је одржао и манастира: Жарка Попова и Давора Јоксимовића. Владика бесједу о тајни празника у Православној Цркви, са посебје у бесједи подсјетио на ријечи пророка Самуила: Говори ним освртом на тајну Празника Успења Пресвете БогороГосподе, слуша слуга Твој: „То јесте смисао послушника дице. или, како ми Срби кажемо искушеника, као онога који Архимандрит манастира Ком јеромонах Хризостом се испробава на путу Господњем у вјерности Христу (Нешић) служио је Свету Литургију. У Светој Служби Богу нашем, у спремности да узме крст свој и да ходи за Божијој узело је учешћа и преко 150 вјерника из разних Господом“. крајева Црне Горе и Србије, као и многобројни гости из

63

Hronika mitropolije православне Русије. Непосредно прије Свете Литургије архимандрит Хризостом крстио је и седморо нових чланова Цркве Божије. Послије Службе Божије организована је и трпеза хришћанске љубави као и састанак вјерника ријечке, љешњанске, црмничке и зетске регије, чија је тема била што успјешније организовање Успењског црквено-народног сабора 2011. године у манастиру Ком. За предсједника специјалног Одбора који ће припремити овај црквенонародни сабор изабран је др Александар Јанушковић из Подгорице.

Након Свете Литургије, освештан је други крст на сјеверном параклису храма, чији су приложници презвитер Иван Станишић, парох барски и господин Брано Јововић из Бара. „Ови крстови су израсли из Часнога Крста Христовога и Крста Светога Јована Владимира и почели су, ево да сијају, да обасјавају овај град, да кроз њих васкрсавају сви они древни храмови посвећени Пресветој Богородици, чији темељи овдје још постоје, храм Свих Светих и сви други храмови који су се вазнијели на небеса. Али сила Крста Часнога низводи њихову благодат на нас и међу нас и на овај храм који градимо у славу Имена Божјега, у част Светога Јована Владимира“, рекао је митрополит Амфилохије. Након свечане трпезе, коју је припремило Коло српских сестара из Бара, митрополит, свештенство и мноштво вјерних се упутило на извор близу цркве Св. Николе у Микулићима, гдје је у новосаграђеној крстионици на овом извору Свето Крштење примило десетак нових хришћана. На извор је братство Андровића изнијело знаменити Крст Светог Јована Владимира на цјеливање вјернима. Митрополит је посјетио цркву Св. Николе у Микулићима, а потом и кућу породице Андровића.

svetigora / 2010 / новембар

СЛАВА УСПЕЊСКОГ ХРАМА У КОСТАЊИЦИ У присуству великог броја вјерника црква Успенија Пресвете Богородице у Костањици прославила је 28. августа своју храмовску славу – Госпођиндан. Светом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Видо Вуковић уз саслужење протојераја-ставрофора Предрага Видаковића, јереја Гојка Мрачевића, пароха јошичког, јереја Сава Денде, пароха тиватског и јереја Александра Папића, пароха пођанско-сасовићког. Молитвено учешће на Св. Литургији узео је црквени хор „Св. Василије Острошки“ из Кумбора као и пјевница цркве Полагања Ризе Пресвете Богородице из Бијеле. Велики ОСВЕШТАНА ЦРКВА У ЈАБУЦИ КОД МАТЕШЕВА Митрополит Амфилохије 4. септембра је, уз саслужење број вјерника приступио је Светој Тајни Причешћа. Митрополије црногорско-приморНакон Свете Литургије око храма је опходила Литија и пре- свештенства ске и Епархије будимљанско-никшићке освештао резан је славски колач. новосаграђену цркву Светог Василија Острошког у селу Јабука код Матешева. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У КРИПТИ Ктитор новосаграђеног храма је Борислав Боро Вујисић, БАРСКОГ САБОРНОГ ХРАМА који је са породицом био домаћин црквено-народног сабрања. Храм посвећен Острошком Чудотворцу подигнут је за покој душа Борових родитеља Радована и Маре. Његов отац Радован је један од више десетина хиљада страдалника за вјеру и отачаство пострадавших на крају Другог свјетског рата од братске руке у врлетима Босне, Хрватске и Словеније. Гроб покојног Радована у Словенији се не зна. Митрополит Амфилохије је по древном обичају приликом освећења у часну трпезу уградио мошти Светих мученика, овога пута дио моштију Светих четрдесет ђака момишићких пострадалих са двојицом учитеља свештеника од Турака крајем 17. вијека.

64

Митрополит Амфилохије је 29. августа, на празник Нерукотвореног образа – убруса Господњег, Св. Јевстатија II Архиепископа Српског, Преподобног Романа и Преподобног Рафаила Банатског, служио у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару у изградњи, посвећеној Св. благовјерном кнезу Александру Невском, уз саслужење барског свештенства. Међу осталим свештеницима саслуживао је и протопрезвитер-ставрофор др Димитрије Калезић, главни инспектор богословијâ Српске Православне Цркве. Присутно је било и неколико некадашњих ученика четврте генерације обновљене Цетињске богословије, који су јуче прославили десетогодишњицу матуре . У литургијској проповиједи отац Димитрије Калезић је рекао да је свако појединачно спасавање лични дијалог с Богом, комуникација слике – човјека са оригиналом – Богом.

У част освећења цркве Владика је благословио и славски колач и одржао бесједу у којој је рекао да се кости Радованове данас „на невидљив начин сахрањују овдје у овај

свети храм.“ „Радован добија један од најљепших споменика које је видјела Црна Гора. И ми се радујемо, заједно са његовим костима и заједно са ктитором ове светиње што смо се данас сабрали да освештамо овај свети храм, да призовемо Духа Светога на њега, на свети престо, да уградимо у свети престо мошти мученика и тиме да га посветимо, не само Светом Василију Острошком него и спомену невино поклане Момишићке дјеце у 17. вијеку. Радујемо се, дакле, сви, радује се и небо што је још једна светиња Божја заблистала овдје на земљи. Радује се и земља, и овај крај се радује јер је прогледао духовним очима“, рекао је митрополит Амфилохије. Владика је најавио да ће ктитору храма Бору Вујисићу на Лучиндан на Цетињу бити уручен орден Светог Саве. Ктитор је заблагодарио свима који су помогли током градње и уређења храма, рекавши да ће за прву храмовску славу свима заслужнима бити подијељене захвалнице. СЛАВА ЦРКВЕ У БИЈЕЛОЈ Православна парохија Бијељско- крушевичка прославила је 13. септембра јесењу црквену славу Полагање појаса Пресвете Богородице. Светом Литургијом, која је служена у саборном храму Полагање Ризе Пресвете Богородице у Бијелој, началствовао је протојереј-ставрофор Радоман Бубања уз саслужење протојереја-ставрофора Предрага Видаковића, протојереја Милорада Дајевића, јереја Владана Пантелића, те ђакона Шпира Живковића и Небојше Вуловића. Празничном бесједом присутном народу обратио се о. Радоман Бубања. Након Свете Литургије кренула је литија кроз засеок Вала. Вриједни домаћини су за вријеме ношења Литије на два почивалишта припремили послужење за све присутне. Иначе, овај дан је и слава новооснованог Кола српских сестара из Бијеле. По завршетку Литије испред храма пререзан је славски колач, а онда се свима присутнима обратио надлежни парох протојереј -ставрофор Предраг Видаковић. У новоподигнутом парохијском дому уприличена је трпеза љубави за све окупљене и на којој су биле присутне и позване чланице свих Кола српских сестара са територије Црне Горе. У поподневним сатима одржан је састанак свих чланица кола којим је предсједавала гђа Драгица Спајић.

МАЛА ГОСПОЈИНА НА ЦЕТИЊУ Међу многобројним храмовима у Митрополији црногорско-приморској који су посвећени Мајци Божјој, своју славу – празник Рождества Пресвете Богородице прославили су свечаним богослужењима Цетињски манастир и Влашка црква на Цетињу. Светом Литургијом у Цетињском манастиру началствовао је игуман Данило, некадашњи сабрат ове обитељи, а сада настојатељ манастира Ђурђеви Ступови код Берана, уз саслужење протосинђела Методија Остојића, игумана Цетињског манастира, гостију из Русије, као и других свештеномонаха Цетињског манастира. Појали су и прислуживали у олтару ђаци Цетињске богословије, а осим вјерника са Цетиња на славу су дошли и вјерници из других градова, а било је и вјерника из Русије. Свету Литургију у Влашкој цркви су служили протојерејставрофор Радомир Никчевић и протојереји Гојко Перовић, старешина храма и ректор Цетињске богословије и Обрен Јовановић, секретар Митрополије и парох цетињски. Појали су ђаци Богословије. Велики број вјерних се и причестио, чиме је уобличен распон причесника од бебе узраста пар месеци до уважене протинице Данице Радусиновић која крепко носи 90 година живота.

новембар / 2010 / svetigora

Отац Радомир је у надахнутој беседи изнео основне мисли из догматског значаја и литургијске симболике прославе празника Рођења Пресвете Богородице, а потом је пререзан славски колач и одржан мали помен свим ктиторима, приложницима и обновитељима светог храма међу којима су наведена имена и знаменитих личности које почивају под сводом и у окриљу светог храма, на првом месту митрополита Илариона (+1882) и Висариона (+1884).

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ТУДОРОВИЋИМА Митрополит Амфилохије служио је 18. септембра са свештенством Свету Службу Божију у цркви Светог Николе у селу Тудоровићи у Паштровићима. За пјевницом су биле монахиње из манастира Војнић и дјеца са паштровачке школе вјеронауке. У литургијској проповиједи владика је говорио о празнику Светог првосвештеника Захарије и његове супруге Јелисавете: „Захарије и Јелисавета потврђују да су само она дјеца која су рођена у праведности и чистоти, из поста и молитве, истинска и права дјеца и изданци. То показују и други примјери из древних и наших времена. Дјеца која се зачињу у нечистоти, у пијанству, на начин како то није благословено од Бога, не могу бити прави изданци“.

Након Литургије, владика је освештао обновљену зграду школе у којој ће се убудуће одржавати настава вјеронауке, која је до скоро држана у манастиру Прасквица. Митрополит је, за посебне заслуге за обнову школе и друге богоугодне активности архијерејском похвалницом одликовао Крста Рађеновића са Светог Стефана.

65

Hronika mitropolije ПРОСЛАВА КРСТОВДАНА У КОСИЋУ Служењем празничне Свете Литургије и ломљењем славског колача прослављена је 27. септембра слава храма Воздвижења Часног Крста у селу Косић код Даниловграда. Овај свети храм саграђен је на мјесту гдје су се, по предању, укрстиле двије муње и крст од живог огња учиниле, о чему у Горском вијенцу пјева владика Раде. Свету Литургију служили су: протојереј Бранко Тапушковић, парох кучко-братоножићки, јереј Мирчета Шљиванчанин, парох подгорички, јереј Станислав Татић, парох спушко-мартинићки, јереј Илија Зекановић, парох команско-бандићки и надлежни парох даниловградски јереј Слободан Зековић. Након прочитаног Јеванђеља надахнутом бесједом вјернима се обратио јереј Мирчета Шљиванчанин, говорећи о неизмјерној љубави Божијој која се најљепше пројавила на Часном и Животворном Крсту, као и о значају Часног Крста за сваког вјерујућег човјека. Овогодишњи домаћин храмовне славе био је г. Александар-Саша Јововић са породицом који је за све присутне припремио богату трпезу љубави, а за наредну годину ову обавезу и благослов преузео је г. Саво Јововић.

ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД УПОКОЈЕЊА МИТРОПОЛИТА МИТРОФАНА БАНА У Цетињском манастиру је 30. септембра обиљежен спомен деведесетогодишњице упокојења блаженопочившег митрополита Црне Горе и Брда Митрофана Бана, дугогодишњег архијереја Митрополије црногорске и великог народног дјелатника и ујединитеља. Након Свете Литургије на којој је одржан помен митрополиту Митрофану, а која је служена у манастирској цркви Рождества Пресвете Богородице, у 10 часова је одслужен парастос на митрополитовом гробу у порти Цетињског манастира.

svetigora / 2010 / новембар

КРСТОВДАН У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ

66

27. септембра је у Цетињском манастиру свечано и молитвено прослављен празник Воздвижења Часног КрстаКрстовдан Светом Литургијом којом је началствовао протосинђел Методије Остојић, игуман Цетињског манастира, уз саслужење протојерејâ Гојка Перовића и Обрена Јовановића, пароха цетињских, јеромонаха Исака Симића, сабрата Цетињског манастира и ђакона Игора Балабана. Прослава у Цетињском манастиру је нарочито значајна због великог благослова којим је Господ обдарио ову свету обитељ, оставивши на чување дио Часног Крста на коме је распет управо овој светињи. Ученици Цетињске богословије су појали и прислуживали у олтару, а у Светој Литургији ј е учествовало мноштво вјерног народа, како са Цетиња, тако и поклоника из Црне Горе, Србије, Русије и других крајева.

Парастос је служио протосинђел Методије Остојић, намјесник Цетињског манастира, уз саслужење протојереја Гојка Перовића, ректора Богословије Светог Петра Цетињског, протосинђела др Никодима Богосављевића, сабрата Цетињског манастира, презвитера Немање Кривокапића, пароха которског и професора Цетињске богословије и ђакона Игора Балабана. Појали су ђаци Цетињске богословије које је предводио професор црквеног појања ђакон Павле Љешковић. На крају парастоса протојереј Гојко Перовић је бираним ријечима бесједио о митрополиту Митрофану: „Био је заиста дуго година прави пастир стада Православне Цркве овдје на Цетињу и у Црној Гори која је своју слободу, а тиме и могућност да се јеванђелска ријеч чује и шири, ширила у времену када је митрополит Митрофан био на трону Светог Петра Цетињскога. Био је заиста за оно вријеме и за оне услове, може се слободно рећи, не само настојатељ Цркве него и један плодан пастир и писац који је писао поуке свештенству и вјерном народу о томе како се васпоставља живот у Цркви и како се на правилан начин служи Богу и светињи. Био је прави садјелатељ и сарадник господара, књаза и краља Николе у дјелу не само успостављања државе него у васпостављању слободарског духа овога народа, његове просвећености да заједно са стасавањем државе стасава и слободарска хришћанска свијест у главама Црногораца како је вријеме ишло ка свенародном уједињењу. И, ко ће као Бог, у временима народног уједињења Господ је дао овоме заиста праведноме и дугољетноме старцу још неку годину живота након завршетка Првог свјетског рата да уради нешто на шта су вјекови чекали – да се стави на чело црквеног и народног покрета који је обновио јединство Пећке Патријаршије и да обнови рад Цетињске богословије, да јој он да име. И ту се поново срећу и остају нераздвојни у Божијем памћењу Царства Небеског Светитељ Петар Цетињски и овај дивни слуга Божији Митрофан Бан.“

Ћирилко бр. 6 Ових дана, на радост наших малишана и њихових родитеља, из штампе је изашао 6. број забавнопоучног часописа за дјецу школског узраста „Ћирилко“. Бавећи се разним занимљивим темама из историје, језика и свакодневног живота дјеце, „Ћирилко“ је већ добио своје мјесто у њиховом срцу, уљепшавајући им свакодневне школске бриге и учећи их, на једноставан начин, племенитом и хришћанском начину живота и поимања. Овај број је рађен као календар, у коме се у уводном тексту каже да је свако годишње доба, односно свако вријеме током годишњег круга добро и лијепо, и да свако пружа дјетету могућност да ужива у љепоти свијета и дарова које му пружа Бог, Дародавац сваког добра. За сваки мјесец је издвојен по један празник и у виду приче, коју дијете може да разумије, објашњен је значај и смисао тог празника. Календар је прожет и мудрим хришћанским изрекама које се дјеци, док их читају и гледају тражећи неки датум у календару, на једноставан и природан начин урезују у слух и у срце. Чланови редакције су се потрудили да и овај број добије рухо у складу са намјеном часописа, да истакне све што је лијепо, племенито и утемељено у православној вјери и православној култури.

prikaz

Нови број часописа Коло

Часопис Коло, који је намењен најмлађима, у новом броју отвара дјеци ново знање о броју два. Дијете учи кроз разне природне ситуације, комуникацију али слика је најљепши начин да дијете буде подстакнуто да мисли и именује ствари и појаве око себе правим именом. Лијепа реч, лијепа слика подстичу интелектуални развој дјетета. Реченице које упућују дијете у знање шта је све број два око нас, богате дјечији говор јер су саткане од пробраних ријечи за најмлађе. Одрасли су изгубили критеријум лијепог па је данас постало тешко да дјеци представе праве вредности лијепог. Дијете треба отворити од најранијих дана за прихватање правих вредности и препознавање истих, а то часопис Коло и чини. Дјеца ће кроз овај часопис доживјети експлозију боја, а боје причињавају за дијете радост и задовољство. Илустрација пуна њежних тонова боја подстиче њихов сензорно-перцептивни развој. Број два је једноставно број који је означио број таблица које је Мојсије добио од Бога. Број два представља и двије природе Господа као и два својства природе која нас окружује. Тако нам овај број на самом почетку доноси кратки час вјеронауке и даље нас учи да су вјеронаука и живот Цркве неодвојиви од живота уопште. Весело кроз број упознајемо своје тијело. Мама и тата чине два човјека али су нераздвојиви у улози родитеља и тако су за дијете њих двоје једно. Двије природе – један Господ Христос. Два родитеља - једна улога. На овај начин се не губи веза са предходним бројем часописа. Тако ово нису часописи које ћемо одложити и заборавити на њих него којима ћемо се увијек изнова враћати. И на крају шта је љепше од другарства? А за игру и љубав је потребно најмање двоје!

ЗА САБОРНИ ХРАМ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА

СВИ ПО ЕВРО

рукодјеље манастира Светог Луке у Жупи Никшићкој e-mail: svetigavrilo@yahoo.com тел: +38267249783

-Уплатницом код ЦБЦГ на рачун 550-3610-20 Са назнаком за САБОРНИ ХРАМ; -Код парохијског свештеника или управе манастира у свом мјесту; -Лично на благајни Храма Христовог Васкрсења, сваким даном од 9 до 15 часова; -Код овлашћеног прикупљача прилога који ће обилазити домове по градовима.

А Њ А Д А ИЗ

НОВ

SVETIGORA Цетиње: +382 (0)41 234-222 Београд: +381 (0)11 369-07-57

369-07-05

Ново издање комплета Свети Василије Острошки Чудотворац. Књига пета се може наћи у продаји и независно од комплета.

Изабрана дјела Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија