ЧАСОПИС СВЕТИГОРА бр.204-205

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

МИР БОЖИЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

20 ГОДИНА СЛУЖБЕ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА

··

·

·

·

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

·

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XX  БОЖИЋ  JАНУАР 2011. г.  БРОЈ 204/205

СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ иконописала мати Ангелина, манастир Дуљево

З

јануар / 2011 / svetigora

аиста, браћо и вјечна сабраћо у Христу: „нема дана без очињег вида, нити праве славе без Божића“ (Његош)! Јер од Дјеве рођени, „предвјечни Бог, дијете младо“ није само слава анђела и људи. Он је слава Божија. Он је очињи вид и слава свих видљивих и невидљивих свјетова, прослављење свеукупне творевине Божије. Он је „пуноћа закона и пророка“. Он је једини који је рекао за себе и који је имао право да то каже: „Ја сам Пут, Истина и Живот“ (Јн. 14, 4). Као и ону другу, чудесну истину: „Ја сам свјетлост свијету; ко иде за мном, неће ходити по тами, него ће имати свјетлост живота“ (Јн. 8, 12). Као такав, Он је био очекивање свих земаљских народâ од искони. Нарочито изабраног Божијег народа. Његов пророк и Боговидац Мојсије Га је предуказао као „сјеме женино“ које ће демонској човјекоубилачкој сили „на главу стајати“, док ће га она „у пету уједати“ (1 Мој. 3, 15). Исти Моисије је записао ријечи тајновидца Валама о њему: „Видим га али не сад; гледам га, али не изблиза; изаћи ће звијезда из Јакова и устаће палица из Израиља...“ (1 Мој. 24, 17). Толико је предуказања о Њему (као Месији и Спаситељу) и Његовом доласку у свијет да их је тешко све записати и пребројати. Тако је цару Давиду откривена истина о Њему као „Помазанику“ и Цару на Сиону „Светој Гори својој“, као и она још загонетнија и несхватљивија за људски ум, која гласи: „Ти си Син мој, ја те сад родих“ (Пс. 2, 6-7). Пророку се открива Његова двострука тајна: као тајна Онога, који је, с једне стране „Цар Славе и Господ над војскама“ (Пс. 24, 10), Камен одваљен од Горе који ће сатрти и укинути сва земаљска царства, и подигнути Царство „које ће стајати довијека“ (Дан. 2, 44), а с друге стране, као „страдајући Слуга Господњи“ (Ис. 53, 1 - 7), Онај који је „подсмијех људима и поруга народу“ (Пс. 22, 6) који „презрен бјеше и одбачен између људи“ (Ис. 53, 2). Цар и пророк Га је

Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

МИР БОЖИЈИ ! ХРИСТОС СЕ РОДИ !

poslanica

Божићна порука 2010/2011. љета Господњег

3

svetigora / 2011 / јануар

4

описао, као да Га је гледао својим очима: „Ти си најљепши између синова људских, благодат тече из уста твојих“ (Пс. 45, 2). Тек када се родио од Духа Светог и Пресвете Богородице, постало је људима јасно да је пророк овдје о Њему и Његовој љепоти говорио, као и да је управо Он „Онај који јесте“ (Јахве) који се јавио Мојсију и чије Име му је откривено (ср. 2б Мој. 3, 14), Име које је изнад свакога имена. Сва Његова имена, а тиме и сва Божија имена ће се сабрати у имену Исус Христос, што значи Спаситељ и Месија, Помазаник Божији. Име Исус је открио Архангел Гаврило Богородици, кад јој је јавио: „И ево зачећеш и родићеш Сина, и надјенућеш му име Исус, Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега“ (Лк. 1, 31-32). Тиме се уствари испунило оно што је у древна времена Господ казао преко пророка Исаије: „Ето, дјевојка ће зачети и родиће сина, и надјенуће му име Емануил; што ће рећи: С нама Бог“ (Мт. 1, 22-23; Ис. 7, 14). Тако је Син Божији постао Син Човјечији; Јединородни Син Божији, Ријеч (Логос) Бога Оца, који „бјеше у почетку“; Логос (Ријеч) који „бјеше у Бога“ и „бјеше Бог“, „кроз кога све постаде“(Јн. 1, 1-2) „постаде тијело (=човјек) и настани се међу нама, и видјесмо славу Његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине“ (Јн. 1, 14). Он, дакле, који је вјечна слава Божија, као вјечни Логос и савршени Бог, постаје и слава човјекова, савршени човјек, „у коме обитава сва пуноћа Божанства тјелесно“ (Кол. 2, 9). У овој двоједној тајни, тајни јединства Бога и човјека, тајни – Богочовјека Христа, дарована је нама људима и свима земаљским и небеским створењима, неисказива радост и откривен вјечни и богочовјечни смисао свега постојећег. Има ли веће радости од те да је Бог са нама, у нама и међу нама (Емануил)? Има ли и може ли бити веће среће, радости, славе и смисла за човјека, од те што је тиме што је Бог постао човјек, човјек задобио – безмјерну славу и мјеру свога, ка бољем, напредовања и бескрајног усавршавања? Узрастања „у мјеру раста пуноће Христове“ (Еф. 3, 19)! Заиста нити има, нити може бити. Зато није никакво чудо што је тек појавом Христа и Хришћанства, човјечанство осјетило и спознало могућност истинског напретка, прогреса. Та идеја је први пут тако јасно заживјела код хришћанских народа и преко њих се пренијела на цијело човјечанство. Међутим, она је само онда истински плодоносна и плодотворна, уколико њени носиоци не изгубе вјеру и осјећање, познање те истине о Христу Богочовјеку, као о основи, извору и увиру, темељу и вјечној Богочовјечној мјери свакога раста, развоја и напретка. Без Њега сваки напредак и покушај његовог остварења претвара се, прије или касније, у обману и илузију, а живот и људска судбина постају „два образа највише лудости“. Зато се ми сваке године и враћамо Божићу, дану Христовог рођења, и прослављамо га, удубљујемо се у његову истину и поруку, трудимо се да усагласимо свој лични и заједнички живот са том Истином, да Христовом вјечном Свјетлошћу („која обасјава сваког човјека који долази на свијет“, Јн. 1, 9) освијетлимо све наше животне стазе и богазе. Пјевајући тако божићну пјесму анђела и пастира: „Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља“, мирбожајмо се, браћо и сестре, и поздрављајмо се ове и свих година нашег живота сверадосним поздравом: МИР БОЖИЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ! БЛАГОСЛОВЕНА НОВА ГОДИНА ДОБРОТЕ ГОСПОДЊЕ! Ваш молитвеник пред јаслама Богомладенца АЕМ црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Егзарх Светог трона Пећког

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

јануар 2011 / број 204/205

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОД ИНА XX  БОЖ ИЋ  JАНУАР 2011 . г.  БРОЈ 204/205

IZ SADR`AJA:

3. • Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

36. • репортажа: РАЈО Војиновић

ЈЕДНА ЦРКВА, ЈЕДАН НАРОД БОЖЈИ

62. • игуманија ЈЕЛЕНА (Станишић)

СЈЕЋАЊЕ НА ОЦА ЛАЗАРА Богословље 6 Документи 15 Предавање 24 Библијске приче 45 Мајке хришћанке 46 Хронике 71

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске Директор: протојереј-ставрофор Радомир Никчевић Савјет часописа: епископ диоклијски Јован (Пурић), протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, протојереј-ставрофор Радован Биговић, јеромонах Димитрије (Лакић), Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић Главни уредник: протосинђел Кирило (Бојовић) Оперативни уредник: Рајо Војиновић Дизајн часописа: Мирко Тољић, Владимир Јакшић Секретар редакције: Татјана Марјановић Редакција: протосинђел Јован (Ћулибрк), протојереј Гојко Перовић, протојереј Велибор Џомић, игуман Петар (Драгојловић), јеромонах Никодим (Богосављевић), јереј Саво Денда, јереј Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах Павле (Кондић), монахиња Стефанида (Бабић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић, Весна Тодоровић, Јован Маркуш Сарадници: ђакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Сања Радовић, Марија Живковић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Драгана Керкез, Јелена Петровић, Милана Бабић Лектура и коректура: Ивана Јовановић Фотографије: +Живота Ћирић, Зоран Тричковић, Жељко Шапурић, Јован Радовић, искушеник Павел (Алексејев) Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234-222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд, тел: 011/369-0757,369-0705 e-mail: svetigora.urednik@gmail.com Штампа: , Суботица INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT: COBADEFF /400876825101 EUR /400876825100 Other Currencies NLB Montenegrobanka AD Podgorica SWIFT CODE: MNBAMEPG /ME25530005120005043078 "MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS" 81250 CETINJE MONTENEGRO

· ·

Хришћанин не умире

·

протојереј МОМЧИЛО Кривокапић

МИР БОЖИЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

·

НАШИМ СРЦИМА

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. за Европу 3,5 €; за Репуб Америку $6; за Аустр лика Српска 2,5 КМ алију 10 AUD

13. •

СУСРЕТ СА БОГОМ У

20 ГОДИНА СЛУЖ БЕ

МИТРОПОЛИТА

··

11.

МИР БОЖИЈИ ! ХРИСТОС СЕ РОДИ !

• митрополит ИЛАРИОН Алфејев

АМФИЛОХИЈА

bogoslovqe Епископ ЈОВАН Пурић svetigora / 2011 / јануар

6

Вредност, будућност и

светост културе

Иако је хришћанска уметност у много чему блиска окарактерисати као црквену културу, јер има духовне кореантици, ипак је чињеница да је она од самог почет- не, садржај и димензије. Свети Василије Велики је изнео свека себи поставила један нов задатак, а то је учини- православно мишљење по којем у човеку постоји пламена ла зато што хришћанство има сасвим другачији по- и урођена жеља за лепим. Међутим, лепота у литургијском глед на свет и човека. Реч је о увођењу новог стила живопису је духовна лепота, а не телесна. (Ф. Кондоглу) То у уметности, новој тематици и њиховом заодевању и јесте разлог што у православној (византијској) уметности у нове облике. На првом месту је било од посеб- влада категорија узвишеног, и у њој је све јасно, једноставно, не важности да се на сликама прикаже духовни богодо­лично и човекодолично. садржај, односно, да се пред гледаоца изне­се она небеска стварност која се не види телесним очима, У православној хришћанској култури Дух Свети је уну­тарњи него духовним очима. Једном речју, „са појавом но- покретач и динамична чињеница, и због тога је право­славна вог човека поја­вљује се и нови образ који му одго- хришћанска иконографија богословска уметност. вара. Хришћанство гради свој сопствени принцип Имајући у виду богооткривену истину да је човек створен живота, своје сопствено светозрење, свој сопстве- по лику Божијем, и да је личносна икона Живога и Тројичнога ни ’стил’ у уметности. Насупрот античком погледу Бога, тада слободно можемо рећи да је „земаљска култуна живот и облицима уметничког изражавања који ра ико­на Царства небеског“ (Евдокимов). Неопходно је пому одговарају, појављује се другачије поимање менути да је икона у развоју православне хришћанске кулуметности, другачије уметнич­ко виђење које пре- туре одиграла и игра зна­чајну улогу, јер је она савршено кида са оним на коме је почивала уметност антич- оваплоћење естетског. Међу­тим, потребно је рећи да, иако ког света“ (Л. Успенски). Хришћанство је од антич- је хришћанство најузвишенији израз културе, јер је реч о ког и многобожачког света прихватило само оно новом и најсавршенијем култу, но­вом начину богослужења што је могло да се прихва­ти, што је могло да одго- Живом Богу и општења са Њим, ипак постоји суштинска развара духу хришћанства. Није то продирање мно- лика између световне и црквене уметнос­ти. Црквену уметгобожачких обичаја у хришћанство, „већ њихово ност, за разлику од световне, одликује светост и присуство оцрковљење; не паганизација хришћанске умет- нетварних Божијих енергија у духовном пресазда­вању и ности, а са тим и Хришћанства, као што се то мис- обликовању тварнога света. Управо се у томе и састоји сушли, већ напротив, хришћанизација многобожачке тинска разлика између православне хришћанске уметности, с једне стране, и световне уметности, са друге стране. „Духов­ уметности“ (Л. У.). У изради тог новог - хришћанског стила, као што на уметност не подражава ни природу, ни материјални свет, правилно закључује В. Н. Лазарев, били су уложени ни произвољне ликове из људске маште, него ствари које припадају царству духа, служећи се при том сакралним и сви стваралачки напори хришћанских уметника. Из изложеног се види да је по православ- симболичким формама и мистичким бојама. Она није извешном трезвеновању икона, а то значи и култу- тачена и уобра­жена, него једноставна и смерна. Не служи ра, неодвојива од Литургије, то јест, ор­гански је људским страстима, него Богу. Није индивидуална, него свес њом повезана, испуњена је светошћу и састав- човечанска, јер није вође­на личним, субјективним склонони је део литургијске тајне. Дакле, литургијски стима, или световним укусом свога доба, него предањем и садржај је један од главних садржаја православне божанском благодати. Византија је пример једне такве уметхришћанске иконографије. Уколико би се култура ности.“ (Константин Каварнос) одвојила од Литургије, она би изгубила свој свеш- Рећи ћемо још и то да је „мисао Отаца једна грандиозна фи­ тени ка­рактер, позив и мисао. Као што свету ико- лoзoфиja стварања. Она је много више од оправдања култуну као култни предмет не можемо разумети ван ре. Када буде служила у Царству небеском, култура је та која Литургије, тако ни културу не можемо разумети ће оп­равдати историју, човека и његов свештенички позив у ако је одвојимо од Литургије, јер Литургија је њен свету“(Евдокимов). животни простор. Света икона је утемељена на Као што су правилно приметили православни истражива­чи, Христу и сва је усмере­на Христовим путем. Њен „култура је коришћена за проповед Јеванђеља, премда није циљ је, по речима преподобног Јустина Поповића, увек била прихватана као органски елеменат хришћанске да што више божанског унесе и оствари у човеку и ду­ховности. С друге стране, тешкоћа је у самој природи кулсве­ту око човека; другим речима: да оваплоти Бога туре. Принцип на којем је заснована грчко-римска култура је саврше­на форма у границама коначног времена, што је у човеку и свету. Другачије речено, „када је истинита, култура, на- супротно идеји бесконачног, Откривењу. Не прихватајући стала из култа, враћа се на своје литургијске коре- смрт која погађа и њу саму, она не прихвата ни оно што је не. У својој суштини, она је потрага за јединственом трансцендира, опире се ес­хатону и затвара у ток историје. неопходношћу која ће је извес­ти из њених соп- Али, ’лице овога света прола­зи’, и треба пазити да се не праве идоли, да се не падне у илузију ’земаљских рајева’, чак ни у ствених граница“(П. Евдокимов). Православну хришћанску културу могли бисмо утопију да се Црква поистовети са Царством Божијим. ’Чека-

јануар / 2011 / svetigora

ли смо Царство, а дошла је Црква’, го­ворио је Лоази, лице милитантне Цркве пролази као и лице ово­га света“(Евдокимов). Православље је одувек имало позитиван став према култу­ри, или боље речено, култура је прожета хришћанством и без њега она је незамислива и била би мртва. Чувена је мисао Јусти­ на Мученика и Философа да све оно што је од било кога преле­ по, припада нама хришћанима. Заиста је тачна Јустинова при­медба када се има у виду чињеница да је „хришћанство при свом ходу пригрлило елементе са којима се срело и обликовало их својом мишљу и снагом. Тако је хришћанска уметност позајми­ла хеленске и оријенталне елементе, обликовала их и уклопила у своју материју да би се развила. Отуда у уметности православља туђи елементи нису остали недирнути, онакви какви су нађени у својој природи, него су отеловљени у хагиографију тек онда кад су духовним рођењем променили стил и структуру“ (Јован Вранос). Дакле, иако су се православни хришћански уметници у свом раду ко­ристили античким уметничким наслеђем, ипак су у трагању за новим уметничким исказима свему томе давали једну потпуно нову садржину, продуховљеност, нов смисао и све су прилагођа­ вали служењу хришћанској вери, хришћанском погледу на свет и човековом спасењу. У том смислу, по православном поимању, васцели човеков живот, а то значи и култура, требало би да има своју основу у догматском учењу и да се на том учењу темељи, то јест, потребно је да православље постане правоживље јер, како дивно каже Свети Григорије Нисијски, хришћанство је огледало природе Божије. Западна уметност је запала у ћорсокак и духовну пустош јер се одвојила од Литургије, односно, од Цркве и црквених канона, и недостаје јој Дух Свети као динамични „покретач“. Због тога су римокатолички хришћански храмови веома хладни и више личе на музеје у којима човек тешко може да се моли Богу и ступи у духовну заједницу са светим ликовима који су иконич­но изображени на светим иконама. Једном речју, на Западу се храм такорећи не налази у литургијској функцији, и нема оне особине које има православни хришћански храм, који је сав у функцији Литургије. У наставку истичемо да је православна (црквена) иконог­ рафија неодвојива од догматског учења Православне Цркве и да управо због тога изражава одређене богооткривене истине; ли­кови светих на

7

svetigora / 2011 / јануар

8

иконама су слике једног другачијег света од ово­ земаљског, пролазног, трулежног и смртног света који сав у злу лежи. Ликови светих на православним светим иконама узносе и узводе човека иконопоштоваоца у тај духовни и небески свет, док западна икона оставља човека у овом земаљском свету безнадежног и безоријентисаног. Једном речју, западна религиозна уметност је до краја зах­ ваћена духом овога света (секуларизацијом), док је право­славна свештена уметност у ствари саборна (црквена), а не индивидуалистичка и уско национална, уметност која је сва прожета нетварним Божијим енергијама и неодвојива је од црквеног, саборног и богослужбеног живота. Управо због тога се у Православној Цркви на светим иконама истиче духов­ на и преображењска страна иконично изображених ликова, у којима се назире динамична присутност Божија у свету и тво­ревини уопште. У светим иконама је све прожето нетварним Божанским енергијама, и зато је у икони све другачије, други је простор и време. Ликови светих на иконама се приказују с тачке гледишта вечности, и на њима се не приказује лик смртног, палог и земаљског човека већ лик духовно пресазда­ног, обоженог, светог, спасеног и небеског човека - новог Адама. Реч је о ликовима у којима је засијала светлост Христова. Према томе, нису у праву они истраживачи који осуђују православну хришћанску иконографију због тога што она не изображава ре­алистички и верно овај земаљски (спољашњи) свет. На крају крајева, православна иконографија има сасвим другачији циљ, намеру, смисао, садржај и другачији су њени канони. Већ смо раније нагласили да је православна иконографија неодвојива од Литургије и Јеванђеља, и да има богослужбену функцију. Запра­во, православна иконографија иконично изображава духовно преображени свет и човека хришћанина уздиже и уводи у тај свет с циљем да он постане сажитељ тог света. Реч је о свету не­пролазном и вечном - Царству небеском. По православном учењу, свете иконе су саборни плод стваралаштва васцеле Цркве Христове, и због тога је свако удаљавање (одстрањивање) иконе и културе од Цркве, њеног учења, светотајинског живота и Литургије, равно њиховом обе­смишљавању. Једном речју, света икона живи у Цркви и неод­ војива је од Литургије. Слажемо се са мишљењем Павла Евдокимова када он го­ ворећи о култури, карактеристично примећује да култура, ограничена каква јесте, продире у ствари и бића све до Божије мисли о њима, до откривања логоса бића и њихове преображе­не форме. Икона у томе успева, али се смешта ван културе као „слика водиља“, јер садржи непосредну визију, отворена врата ка „осмом Дану“. Али, овде ћемо још додати да „само православни култ рађа православну културу“ (еп. Данило Крстић) и да је без знања светога предања и па­ тристике немогуће разумети европску културу. Преузето из књиге „Људско лице Бога“ Службени гласник, Београд, 2010.

СМРТ И НОВИ ЖИВОТ РОЂЕЊЕМ ХРИСТОВИМ Т

оком Божићног поста сам имао част да служим парохијанки која је била веома болесна – у ствари, била је на самрти. Зашто кажем да ми је била „част“ – зато што је тајна смрти нарочито снажно стање које се човеку даје како би се приближио Христу на начин који би нама у „нормалном“ свету био врло тежак. Тако, на неки посебан начин, када служимо болесницима, имамо част, јер нам је дозвољено да присуствујемо тајни Божјег присуства у човеку за којом ми сами још увек трагамо. Неколико ствари је оставило на мене веома упечатљив и снажан утисак док сам посећивао ту парохијанку. Прва је била то што је с временом било све мање потребе да разговарамо. У ствари, читава атмосфера наших заједничких тренутака се свела на суштину, тако да је болничка соба постала налик на монашку келију у којој се одвијала једна стварност, док се напољу на улици збивало нешто не сасвим стварно. Када је та особа коначно рекла са слабашним и слатким осмехом на лицу: „Сада строго постим“, на неки је парадоксални начин, она, тешки болесник, била у стању највећег блаженства а ми, здрави, нисмо били свесни онога што је најважније. Како је време пролазило а смрт се све сигурније приближавала, најуочљивије је било то што би свако, улазећи у њену собу, заћутао. Овде се није само збивало нешто страшно и жалосно, каква су обично искушења смрти и растанка, већ и света тајна која се речима не да описати. С временом су се сведоци те тајне и сами мењали, бар док су били у тој болничкој соби. Ту су узимали учешћа у нечему светом што је изван њих самих; читав је контекст, који су искусили, био светост Христова, било да су то они разумели или не.

Припрема за Христово присуство Као што многи Свети Оци објашњавају, ништа у нашем животу није без дубљег значења, иако можда ми то у датом тренутку не примећујемо. Као што се поменуто страдање одвијало током Божићног поста, када се припремамо за долазак оваплоћеног Христа, тако се дубље значење овог страдања открило чињеницом да је то било управо време Његовог доласка међу људе. Током Божићног поста се припремамо за Рождество Христово. То чинимо наравно постом и молитвом и присуством на богослужењима. Дајемо милостињу колико год можемо. Учествујемо у животворним тајанама исповести и Евхаристије. Стремимо да продубимо свој живот у Христу да бисмо достојно могли да Га сретнемо на сам дан празника. Све овде описано је у основи слично другом важном раздобљу припреме, као што је Велики пост; али, у исто време примећујемо одређене разлике. Божићни пост није толико строг по својим захтевима као што је то Часни пост. Читава атмосфера Божићног поста је нежнија и сија неким благим сјајем, у поређењу са Часним постом који подсећа на пролазак кроз пустињу до Обећане земље. Без сумње, ова другачија атмосфера зависи од празника којим се период поста завршава, јер Божић сија благим сјајем у поређењу са величанственим блистањем Пасхе. А све то је само по себи

јануар / 2011 / svetigora

Божја намера за људски род Рождество Христово, као знак првобитне Божије намере за људски род, треба да нас дубоко гане. Као што нас други пригодно подсећају, сваки празник Цркве није само дан на који се сећамо догађаја из прошлости – то је у ствари учешће у Божијем промислу и нарочити начин на који се она пројављује у датом тренутку. Учествовати у празнику Рождества Христовог и припремном периоду Божићног поста, значи заправо бити у заједници са благодаћу Христовом која се мудро пројављује нарочито у ово време. То значи да се обнављамо у лику

jеромонах ИРИНЕЈ Стинберг

Тајна оваплоћења Христос се родио у градићу Витлејему. Рођен је у малој пећини, окружен мајком и оцем и неколицином животиња. А у питању је живи Цар читаве творевине! У томе почива велика поука о смирењу Христовог доласка међу људе. Међутим, да је то мера оваплоћења, нама би само остала морална поука, и наш одговор на њу би био тиме ограничен – сведен на оно шта је савремени Божић и постао. Зато је толико битно да схватимо да се на Божић Христос није само родио – иако Његово рођење у скромним условима повлачи одговарајући морални или емотивни одговор – већ се родио као јединствени Богочовек који ће редефинисати људску историју. Сишавши међу нас у пуноћи Божанства, Христос је преузео на себе све што је наше осим греха. Унизивши се и узевши обличје Младенца, Он се обукао у човечју природу и наше услове живота. То је учинио да би се стари Адам обновио рођењем Новог (упор. Кол. гл. 3.) и да би род људски пронашао живот у Њему као спасење од смрти и греха. Другим речима, Рођење Христово је најувишенији богословски догађај Божијег промисла који говори о Божијој предвечној намери за људски род. Док је Пасха последица човековог пада, Рождество говори о Божијој првобитној намери за људски род – да буде сједињен са својим створењем. На тај начин видимо двојаки узрок Оваплоћења, које се не само односи на човеково поновно рођење у односу на грех, већ Рождество говори и о изворном, првом рођењу човековом, када се родио девствено од земаљског праха и Божјег даха као величанствено, ново створење Божије. Можда је то она посебна светлост коју осећамо на Божић, нарочито на богослужењима. Осећамо се некако једноставније, попут деце, безазленије, способни да додирнемо – бар за тренутак – дубину Божије љубави према човеку коју су Адам и Ева осећали у рају. А то искуство нас природно води до тога да љубимо Бога и оне у нашем окружењу.

povodom praznika

повезано са нарочитом светошћу која се открива Христовим оваплоћењем.

9

Христове предвечне намере, која се у време Рожде- слабостима – што ће коначно довести до тога да суделује у ства посебно односи на наш изворни призив у рају. смрти која је удео свих нас. Међутим, то није био коначан циљ оваплоћења, јер да јесте онда би Рождество Христово било О томе пише Св. Атанасије Александријски: „Бог се оваплотио да би учинио човека пријемчивим само емотивна прослава Бога који је постао „подобан браћи“ за Његово Божанство. Осиромашио је да бисмо се (упор. Јев. 2, 17). Да је то био коначни циљ оваплоћења, ми бисми обогатили Његовим сиромаштвом. Сишао је да мо с правом могли да осетимо управо потпуну бесмисленост бисмо се ми уздигли. Био је кушан да бисмо ми мог- таквог догађаја: „Наш циљ је смрт, Бог нам се присаједињује у ли да побеђујемо. Прихватио је најгоре, да би нама смрти... дакле?“ И заиста, овако гласи питање савременог човека о Богу, када Га сусретне на оном дубљем путу усред жидао најбоље.“ Коначно, смисао Рождества Христовог је да вотних искушења. пронађемо свој изворни призив и да се обновимо Да, ако би се циљ хришћанског живота и Рођења Христовог у Његовом лику, да се обновимо у мери поновног свршили на томе, онда заиста и нисмо далеко одмакли. Почели смо и завршили смрћу. А савремени човек осећа тај рођења. Попут парохијанке на самрти у болничкој соби, сва- „ћорскокак“ у многим савременим тумачењима Христа, чак и ко од нас ће се наћи у ситуацији у којој наша вера ако није способан да се тако јасно изрази. бива на завршном испиту. То не мора бити смрт која Када је у питању смрт, човеково најдубље стремљење се је раздвајање душе од тела, већ се можемо наћи у не може једноставно задовољити пријатељем (ма колиживотним искушењима када смо призвани да се ко пријатан он био) чак и ако је тај пријатељ Бог. Човек вапи одвојимо од пролазних и световних ствари. У том за нечим дубљим од пријатељства, и осећа да то не може смислу, свако искушење је мала смрт, те смо као ова бити једина намера Божија – стварни и најузвишенији циљ парохијанка и ми призвани – чак и ако на мањи на- Његовог оваплоћења. Тачније, човек вапи за избављењем од смрти; он не жели смрт и духовни ћорсокак усред искушења чин – ка стварности наше вере. Таква искушења се најпре могу учинити као прави и страдања већ да се роди за живот. Човек жели живот, а у ћорсокаци. Тако наше пало поимање види таква ис- данашњем друштву му је то више него икада потребно да би куства; заиста и свет нас томе учи. Али, напредујући сачувао умно, душевно и телесно здравље. у вери бићемо способни да нађемо живот у Христу Рождеством Христовим нам је показано да је истински циљ усред онога што нам је раније изгледало као најтеже. стварања да нађемо живот поновно се родивши у детињој Исто важи и за пећину у којој је рођен Христос: из простоти. Да бисмо то учинили сви треба, попут Владике Хрисветовне перспективе она представља напуште- ста, да се нађемо на напуштеном месту, попут пећине у којој ност, али у Христу постаје врата раја. Тако дакле, је Он рођен. Онда ћемо, као и та пећина, наћи у Христу нови и исто важи и за нас када се нађемо усред искушења. дубљи живот од оног којег смо до сада били свесни.

svetigora / 2011 / јануар

Учествовање у нашем стању, присаједињеност Његовом животу Христос је дошао да учествује у нашем стању. Иако је безгрешан, Својим оваплоћењем тајанствено учествује у истом страху који сви делимо и у истим

10

Нека буде тако! Христос се роди! Славите Га! Извор: www.monachos.net С енглеског превела: Милена Тејлор

„Х

јануар / 2011 / svetigora

ристос се рађа – прослављајте! Христос с небеса – сусрећите! Христос на земљи – узвисите се! Пјевај Господу сва земљо!“ Тим ријечима почео је своју божићну бесједу Свети Григорије Богослов и од тада, ево шеснаест вјекова оне звуче у нашем црквеном богослужењу постављајући нам једна те иста питања: У чему је значај Христовог рођења за свакога од нас? Како да дочекамо Христа који силази са небеса? Како се ми можемо вазнијети са земље на небо? Како можемо прославити Христа својим животом? Многе религије које исповиједају једнога Бога обећавају човјеку да се може у некој мјери приближити Богу, осјетити Његово присуство и близину. Али, ниједна религија, осим хришћанства, не даје могућност човјеку да упозна Бога као брата, као пријатеља. Кроз оваплоћење Сина Божјег, по ријечима Преподобног Симеона Новог Богослова, постајемо синови Бога Оца и браћа Христова. Бог се оваплотио да би

митрополит ИЛАРИОН Алфејев

НАШИМ СРЦИМА

b e s j eda

СУСРЕТ СА БОГОМ У

имао могућност да општи са нама на равним основама, да би подијеливши нашу судбину и проживјевши наш живот, добио право да нам каже о себи и о нама ону последњу истину, која нам се никако другачије није могла открити. Истину о томе да нема провалије која дијели Бога и човјека; нема несавладивих препрека за сусрет између Бога и човјека - очи у очи, лице у лице. Тај сусрет се дешава у нашем срцу. Ради тог сусрета Господ је сишао на земљу, постао човјек и проживио људски живот: родио се у Витлејемским јаслама, бјежао у Египат, вратио се у Назарет, васпитавао се у кући столара, крстио се, изашао да проповиједа, ходао по Галилеји, Самарији и Јудеји проповједајући Царство небеско и лијечећи људске болести, претрпио муке и смрт на крсту, васкрсао из мртвих и вазнео се на небеса. Све то ради тога да би се збио тајанствени сусрет, да би се срушила преграда између човјека и Бога, коју је подигао људски гријех (...) Историја Адамовог грехопада је историја цијелог људског рода и сваког човјека. Адамов гријех понавља свако од нас када се удаљава од Бога и гријеши. Али Христос се оваплоћује за сваког од нас и зато је Христово спасење Адама и наше спасење. „Раздријеши се свезани Адам, слобода пак свима вјерним дарова се“, каже се у канону који се чита на повечерју уочи Божића. Кроз Христа се свим људима враћа та богоподобна слобода, коју су Адам и његови потомци изгубили кроз гријех и отпадање од Бога. Свети Григорије Богослов назива Богоовлапоћење „другим стварањем“, када Бог поново ствара човјека, примајући на себе људско тијело, „другим општењем“ између човјека и Бога: „Постојећи почиње да постоји, Нестворени се ствара, Богати постаје сиромашан кроз примање плоти како би се ми обогатили Његовим Божанством... Шта је нова тајна? Ја сам имао лик Божји и изгубио га, а Он узима моје тијело да би спасао и лик, и мене обесмртио. Он ступа у други контакт с нама, који је много бољи и узвишенији од првога.“ У оваплоћењу Слова се дешава, према мишљењу Светог Јефрема Сирина „размјена“ између Бога и човјека. Бог од нас усваја људску природу, а нама дарује своје Божанство. Кроз оваплоћење Слова дешава се

11

svetigora / 2011 / јануар

12

обожење човјека. „Слово се оваплотило, да би се ми обожили“, каже Свети Атанасије Велики. „Син Божји је постао Син човјечји, да би синове људске учинио синовима Божјим“, казао је Свети Иринеј Лионски. Обожење за које је човјек био предназначен самим чином стварања и које је кроз грехопад изгубио, враћено му је кроз оваплоћено Слово. Управо се у Христовом рођењу дешава потпуна обнова људске природе. И не само у том јединственом Рођењу које се десило прије двије хиљаде година у Витлејему, него и у овом Христовом рођењу које се опет и опет дешава у нашим душама. Јер људске душе су „животињске јасле“ које Бог чини смјестилиштем свог Божанства и храмом својим. Човјек је у грехопаду „постао сличан бесловесним животињама“, али Бог долази палом човјеку и од његове душе чини мјесто у којем се дешава тајанствени сусрет између Њега и нас. Највеће чудо Богооваплоћења је у томе што се оно, догодивши се једном у историји, изнова обнавља у сваком човјеку који прилази Христу. У дубокој ноћној тишини Слово Божје се оваплотило на земљи: тако се оно оваплоћује у ћутљивим дубинама наших душа – тамо гдје разум ћути, гдје су ријечи исцрпљене, гдје људски ум предстоји Богу. Никоме знан, на земљи се родио Христос и само су магови и пастири, са анђелима дошли да га дочекају. Тако се тихо и непримјетно Христос рађа у људској души, а она му излази у сусрет, зато што се у њој разгара звијезда која води Свјетлости. Ми тајанствено Христа сретамо у молитви, када одједном откривамо да је наша молитва примљена и услишена, да је „Бог дошао да се усели у нас“ и испуни нас својим живоносним присуством. Ми Христа сретамо у Евхаристији, када причестивши се Тијелом и Крвљу Христовом одједном осјетимо да је наше сопствено тијело проткано Његовом Божанственом енергијом и да нашим венама тече Божја Крв. Ми Христа дочекујемо и у другим Тајнама Цркве, када се кроз додир са Њим обнављамо и оживотворујемо за живот вјечни. Ми сретамо Христа у нашим ближњима, када се наш ближњи одједном отвара пред нама и ми видимо гдје у његовој скривеној дубини сија лик Божји. Ми сретамо Христа у нашем свакодневном животу, када у буци и вреви одједном чујемо Његов глас како нас зове или када видимо његово јавно и изненадно мијешање у ток историје. Управо тако изненадно и неочекивано се умијешао Бог у живот човјечанства прије двадесет вјекова, када је својим рођењем преокренуо читав ход историје. Управо се тако Он рађа поново и поново, у душама хиљада и хиљада људи и мијења и преображава читав њихов живот, чинећи од невјерника вјернике, од грешних светитеље, спасене од губитника. Нека празник Христовог рођења буде празник рођења Христовог у нашој души и нашег препорода у Христу. Ућутимо за свијет, како би се у нашој души родило Божје Слово и напунило нас Божанством, свјетлошћу и светошћу... Слово изговорено 6. јануара 2009. г. Са руског Марија Живковић

Хришћанин

не умире

Поводом 20 година од ступања у Трон митрополита црногорских Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија исто Радовић и Петар Пејовић, тада студенти друге године Богословског факултета, су били међу првима које сам срео када сам 1959. г. дошао у Богословију Светог Саве у Београду. Они су, будући библиотекари, становали у Богословији. Одмах су ме, по земљачкој линији, увели у библиотеку за помоћника. Сигурно не бих тако рано почео да читам Достојевског и не само њега, да није било њих. Љубо Радуловић је такође био у том земљачком кругу. Током студија били смо у контакту. Посебно памтим и чувам писмо Риста Радовића послије смрти мога оца. Касније сам као свештеник често користио у некролозима неке елементе из тог писма. Послије неког времена сам чуо од јеромонаха Атанасија (Јевтића) да се Ристо замонашио у Грчкој и добио име Амфилохије. Атанасије га је описао као „благообразног“ и озбиљног. Тамо је докторирао и све је указивало на то да нема намјеру да се врати. Пошто сам током студија, на моју велику срећу, имао честе сусрете са оцем Јустином Поповићем, тако се наставило и када сам рукоположен 1969. године и постао парох которски. Отац Јустин је имао ограничено кретање а у Београду је одсиједао код г. Петра и Олгице Врањкић у улици Цара Уроша близу Патријаршије одакле му је било згодно да користи библиотеку Богословског факултета и Патријаршије. Понекад бисмо се срели управо код његових домаћина. Једне ноћи тамо је било неколико архијереја, отац Атанасије и ја, који сам се случајно затекао у Београду. Отац Јустин је изненада отворио причу о ситуацији у Црној Гори и инсистирао да ја као једини који сам на терену кажем шта мислим да треба да се ради. Сјећам се негодовања неких владика што се та прича отвара и што мене консултује као врло младог. Пошто је о. Јустин ипак остао при ономе што је започео, рекао сам оно што сам стварно мислио, да врати о. Амфилохија у земљу, за почетак да буде професор, а кад буде Божија воља, да буде биран за Црну Гору. Сјећам се разних коментара тог момента, међутим, није много прошло, а о. Атанасије је дошао у Котор, послан од о. Јустина, да разговарамо о практичним детаљима. Потом је о. Атанасије отишао у Грчку, пренио вољу о. Јустина, и тако се о. Амфилохије обрео у Београду. Тад сам га први пут видио у мантији. О активностима „велике тројке“, Атанасија, Амфилохија и Иринеја се доста зна. Тада се организују чувени симпосиони на разне теме, а посебна прича су биле трибине као наговјештај доласка нових времена. Црногорска комунистичка власт је помно пратила рад о. Амфилохија и знам за бар једну делегацију која је ишла код патријарха Германа да нађу начина да се спријечи избор о. Амфилохија

Р

протојереј МОМЧИЛО Кривокапић

јануар / 2011 / svetigora

Драги Момчило, Ових дана сам сазнао да се налазиш на факултету а у исто време да ти је умро отац. Прије свега, прими моје искрено саучешће у твом болу који те је задесио његовим губитком. Мене је то болно изненадило јер колико је мени познато твој отац није био толико стар. Ја те не бих умео тешити и не знам шта бих имао као утеху да ти кажем. Само ћу ти навести речи једног Индуса о чијој смрти сам скоро читао у једној књизи. Умирући у мукама (то је било почетком вијека у Хималајима) он се обраћа маси која је посматрала његове последње тренутке: „Шта сте дошли да видите? Смрт једног хришћанина? Ако сте зато дошли, преварили сте се. Јер, овде не умире хришћанин – овде умире Смрт!“ Загонетка умируће смрти је парадокс хришћанства и његово оправдање. И утеха твоје туге и свачије ко прихвати тај парадокс. А твој покојни отац је тим парадоксом живео и живи. Зато је његова „смрт“ призив теби и мени да се потрудимо да тај парадокс у наш живот уведемо као мерило свог кратког постојања на земљи. Опрости ми што ти овако саучешће пишем. Ја не знам како бих друкчије могао писати а да не оскрнавим тајну хришћанског умирања. Око главе једног младића у римским катакомбама из првих векова хришћанства написано је: „Вечно се радује у миру“ (Semper in pacem gaudet). Реч „радост“ се може само на хришћанским гробовима наћи. Кроз твоју тугу она пише и на гробу твог оца, дивног свештника Господњег Риста Кривокапића! Уколико стигнеш пиши ми. Ја сам за ову годину овде у Риму. Поздравља те Живко Кајевић кога сам видио скоро, при проласку кроз Париз. Ако знаш адресу Димитрија Калезића и мјесто боравка (или Пејовића исто) пошаљи ми молим те. Са срдачним поздравом, твој Ристо. Рим, 8. 11. 1964. г.

jubilej

за митрополита црногорско-приморског. Тада су истурани разни кандидати, али изричити су били да Амфилохије не може да буде митрополит. О једном таквом састанку сам имао информације из прве руке, јер сам и сам поменут на истом као неко кога треба уклонити из Митрополије. По једном детаљу бих рекао да о. Амфилохије тада није до краја схватао колико је важно да баш он буде митрополит црногорско-приморски, јер би сигурно другачије реаговао на сахрани једног академика у Колашину. Наиме, епископ Стефан жички ми је рекао тада већ да епископ банатски Амфилохије не

13

жели да иде у Црну Гору. Искористио сам ту сахрану да га питам зашто неће у Црну Гору кад се вратио у земљу због тога да би био митрополит црногорско-приморски, а он је одговорио да му је добро и у Банату. Сјећам се откоса који је направио владичанским штапом када је то изговорио. Ја сам реаговао у свом стилу и рекао: „Сањаћеш ти оца Јустина!“ Расправа о томе се наставила и у дому његовог брата Рада, свештеника у Колашину. Обојица смо остали при своме. Господ је пресудио како је пресудио. Дакле, ја сам један од криваца што је Амфилохије Радовић данас митрополит црногорско-приморски. На дан његовог устоличења на Цетињу, послије силних поздрава разних митроносних глава и крема српске интелигенције, поздравио сам га у име свештенства Митрополије и рекао да ће већ за који дан упознати праву ситуацију на Цетињу. Нашалио сам се на рачун ријечи Апостола Павла „ко епископства жели, добру ствар жели“, да Апостол Павле није предвидио да неко треба да буде владика и у Црној Гори. Наиме, примицао се Бадњи дан... Када је недавно био избор Патријарха, био сам дубоко увјерен да митрополит Амфилохије неће бити патријарх јер је Митрополија црногорско-приморска његово призвање и његов крст. Тако ће бити до Божије воље.

тупањем на сцену вишепартијског cиcтeмa поједине партије и политичари су умислили да Црква као ванвременска институција треба да буде њихово партијско надлештво. Некадашњи припадни­ ци разних бољшевичких слу­ жби безбједности (цивилних и војних) знатно инфилтрирани у данашње партије, најрадије би Цркву по старој на­вици смјестили у кавез, сма­трајyћи да јој је „име ћут, а презиме муч“. Посматрајyћи некадашњег удбаша и ража­ловног амбасадора Миленка Стефановића како „важно“ прати преваранта, распопа Дедејића (лишеног чина и под проклетством велике Христове Цркве Цариградске Патријаршије), на његовим путовањима од Цетиња до Бугарске и Америке, про­сто се човјек запита ко је у ствари од њих двојице „по­главар“ ове комунистичке секте? Ових се дана и неки Сте­фан Огњеновић огласио у ревији „Исток“ (бр. 46, окто­бар 1999, стр. 15) и уз низ дру­гих гадости важно саопштио да „српском народу који хо­ће своју народну Српску Цркву“ не одговара ни митро­полит Амфилохије. За разли­ ку од Стефановића, Стефан не саопштава кога би поже­лио за „поглавара“ своје ко­мунистичке секте. Ови су Сте­фани Стефановићи у нечему потпуно сагласни. Не одго­варају им ни митроГлавна примједба Милатовића, полит Амфилохије ни Црква Ђурановића, Орландића и дру(ванвременска институци­ гова била је: Амфилохије је анја) којој служи, јер очигледтикомуниста! Као да владика но не схватају да Црква није треба да буде комуниста? Посамо свештенство, већ и сви кушали су да врбују еписковјерујyћи људи. па горњокарловачког Симеона Из данашњег одноЗлоковића да дође на цетињски са према уваженом ми­ трополиту Амфилохију, трон. Кад је он одбио, покушали као и својевремено према су да на брзину замонаше и хињеговом уваженом претходротонишу зеничког теолога Минику, покојном митрополи­ раша Дедеића, још тада ближег ту Данилу Дајковићу није Удби него Цркви. тешко уочити однос некада­ шњих и данашњих вјерника комунизма према Митрополи­ ји црногорско-приморској, ко­ ја траје, ево већ 780 година.

svetigora / 2011 / јануар

Из морачке куће Радовића Као пред­сједник Извршног одбора СО Цетиње током 1984. г. сам био неколико пута присутан у друштву републичких функционера када се водио неформални разговор о могу­ћем насљеднику већ остарје­лог митрополита Данила Дајковића, који је тада био зашао у деведесету годину. Најодговорнији партијски и државни руководиоци СР Црне Горе плашили су се, и помињали као најмање пожељну варијанту избор за ви­ карног епископа „неког“ Ам­ филохија, који би замјењивао господина Данила и постао касније његов насљедник на трону митрополита. На моје питање због чега је господин Амфилохије непожељан и одакле је, слиједили су одговори да је „врло опасан, а да је иначе Црногорац из Доње Мораче, једно од петнаесторо дјеце Ћира Радовића“. Нијесу оспоравали да је врло образован и паметан, али су истицали да је антикомуниста, као да би свештеници у нај­мању руку требало да по њиховом дик­тату буду комуни­сти! Одбојност тадашњег репyбличког руководства према г-дину Амфи­лохију побудила је моју радо­зналост те сам се ближе инфор­мисао о овој свестраној и самосвојној личности. Тих година су међу студентима у Београду била веома популарна два професора Теолошког факултета, Амфи­лохије Радовић и Атанасије Јевтић. Држали су предава­ња и учествовали у струч-

14 Седиште Митрополије црногорско-приморске, Цетиње

„Неподобни“

dokumenti

јеромонах Амфилохије Тражили су да Цркви име буде ћут а презиме муч - до сада необјављени документи о отпору комунистичких власти да јеромонах Амфилохије Радовић замијени митрополита Данила Дајковића. ним расправама на разли­чите теме у Студентском граду и Дому омладине, а према сведочанствима тадашњих сту­ дената то су би­ли празници духовности. Обојица су веза­ни за наше кра­јеве, Амфилохије рођењем, а Атанасије породичним поријеклом Јевтића, који су из Цуца у Катунској на­хији. Господин Амфилохије је, иако врло млад, био већ тада једна од најуваженијих личности Српске Пpавославне Цр­кве, такође веома поштован и у осталим право­славним и хришћанским црквама. Овај врсни интелектуалац, поред матерњег cpпcкoг, говорио је већ тада шест страних језика. Послије завршеног Богословског факул­тета и студија класичне филологије на Филозофском факултету наставља постдипломске студије у Берну и Риму, а докторира у Атини са највећом могућом оцјеном. Предавао је на Руском православном институту Светог Сергија у Паризу, а те 1984. био је декан Теолошког фа­ култета у Београду. Његови бројни есеји објављивани су на грчком, француском, ита­лијанском и њемачком јези­ку. И још - оно што у Црној Го­ри није без одређене тежине - потиче из познате морачке војводске куће Радовића, потомак је првих сенатора Сената Светог Петра Цетињског. Свакој разумној и цивилизованој власти требало је да импонује да уопште међу свештенством постоји оваква лич­

ност из Црне Горе. Нормално би било да власт ЈОВАН Маркуш поздрави будyћи избор г-дина Амфилохија Радови­ ћа за викарног еписко­па и да му пружи руку сарадње на свеукупној духовној обнови де­христијанизоване Црне Горе. Међутим, то није било тако а стварни разлози су се могли само наслућивати. Благодарећи увиду у архи­ ву Митрополије црногорско­-приморске, у прилици сам да по први пут јавности у најкраћим цртама предочим дио из докумената који показује дешавања поводом предлога да др Амфилохије Радовић буде изабран за викарног епископа Митрополије црногорско-приморске. Веселин Ђурановић води кадровску политику у СПЦ У разговору са митрополитом црногорско-приморским Данилом Дајковићем 11. фебруара 1983. предсједник Предсједништва СР Црне Горе Веселин Ђура­новић је саопштио да СР Црна Гора неће при-

јануар / 2011 / svetigora

15 Митрополит Амфилохије са својим претходником, блаженопочившим митрополитом Данилом.

хватити сарадњу са Амфилохијем Радовиhем, проф. Теоло­ шког факултета у Београ­ ду, уколико Српска Право­славна Црква предложи ње­га за насљедника митропо­ литовог и да ће то довести до озбиљног погоршања одно­са СР Црне Горе са Срп­ском Православном Црквом. Предсједник Ћурановић је замолио митрополита да овај став, као званични став СР Црне Горе, пренесе па­тријарху Герману. Поред овога, предложио је да се одреде потенцијални кандидати који би би­ли погодни, и да се ти предлози прослиједе надлежним државним органи (господин Ђурановић заборавља да је Црква одвојена од државе!). Марко Орландић слиједи Ђурановића и Милатовића Предсједник Предсједништва СР Црне Горе Марко Орландић је 20. октобра 1983. митрополиту Данилу саопштио да се став у односу на Амфилохија Радовића није промијенио. На ово је митрополит Данило констатовао да је тај став исти „као ранијих предсједника, Вељка Милатовића и Веселина Ђурановића“.

svetigora / 2011 / јануар

Врбовање епископа Симеона На молбу Извршног вијећа СР Црне Горе, у договору са ИВ СР Хрватске, а у име СИВ СФРЈ Југославије Радован Самарџић је посјетио 25. новембра 1983. г. епископа горњокарловачког Симеона Зло­ковића. Циљ овог разговора, којем је присуствовао и секретар епархије свештеник Симо Вишекруна, био је позив епископу Симеону (који је поријеклом из Бије­ле код Херцег-Новог) да се прихвати положаја митрополита црногорско-приморског. На тај предлог епископ Симеон се само насмијао и предложио као канди­дата за положај митрополита тадашњег декана Теолошког факултета СПЦ Амфилохија Радови­ћа, за кога је истакао да је вео­ма образован и паметан. Његова Светост Патри­јарх српски Герман 7. маја 1984. обавијестио је надлежне државне органе да је митрополит црногорско-­приморски Данило поднио оставку због година (90) и болести тражећи да Архијерејски Сабор који за­сиједа почевши од 11. маја 1984. изабере викарног епи­ скопа Митрополије црногор­ скоприморске. Саопштио им је такође да ће вероватно за викар­ног епископа бити изабран јеромонах Амфи­ лохије Радовић, с обзиром на мишљење већине епископа Српске Православне Цркве.

16

Притисци на патријарха Германа Патри­ јарх српски Герман и митрополит црногорско-приморски Данило примили су, на његов захтјев, потпредсједника Извршног вијећа СР Црне Горе др Божидара Тадића 15. маја 1984. у Бе­ограду. Потпредсједник Тадић је указао на озбиљне и далекосежне посљедице уко­лико би на дужност викарног епископа био изабран Амфи­лохије Радовић или неко ко није по рођењу Црногорац (као да Амфилохије није Цр­ногорац!). Патријарх је иста­као да међу замонашеним свештеницима који су по ро­ђењу Црногорци, осим Амфи­лохија Радовића нема ни једног који би испуњавао услове да буде викарни епископ. Патријарх је нагласио да је Амфилохије Радовић,

наро­чито међу студентима теоло­гије и млађим свештеницима веома популарна личност, која има високо теолошко и опште образовање, упоран је и веома ревностан. Потпред­сједник Извршног вијећа др Тадић је нагласио да „Став руководства СР Црне Горе, а такав је и став СР Србије, по питању Амфилохија Радови­ћа остаје у цјелини онако како је дефинисан у априлу 1983.“ Патријарх је на крају разговора саопштио да ће упознати Сабор са званичним ставом СР Црне Горе и да уколико др Амфилохије Радовић и буде изабран за викарног епископа то неће аутоматски значити да ће бити и митрополит црногорско-приморски. Предсједник предсједништва СР Црне Горе Миодраг Влаховић примио је 29. јуна 1984. у куртоазну посјету ми­трополита црногорско-при­морског Данила на лични за­хтјев. Разговору је присуство­вао и шеф кабинета Бранислав Средановић. Предсједник Прдсједништва саоп­штио је митрополиту Дани­лу да се, иако се врше годишње промјене предсједника Пред­сједништва СР Црне Горе, ни­шта не мијења и нагласио „Исто мислим што и прет­ходници, Веселин Ћурановиh и Марко Орландић.“ Митрополит Данило је нагласио да се надао да ће код Веселина Ђурановића, на рачун своје­временог дружења са њего­вим оцем, успјети да „пробије лед“ када је у питању избор Амфилохија Радови­ћа за замјеника митропо­лита (викарног епископа), али истакао је митрополит „ви то изгледа предајете је­дан другом као дужност“.

јануар / 2011 / svetigora

Потпредсједник црногорске владе Божидар Тадић изнио је септембра 1984. „став другова одозго“. Умјесто Амфилохија Радовића, комунисти су још далеке ‘84. тражили да се за викарног епископа на Цетињу постави Мираш Дедеић. При том им није сметало што се тај теолог из Зенице није још замонашио. Предлагали су да се то обави на брзину. Стари митрополит Данило одбио је ту идеју као неканонску, поставивиши притом питање зна ли се какве је школе тај Дедајић завршио и зашто од јавности и своје Цркве крије да је у Паризу био ожењен. Комунисти су (привремено!) одустали од свог идеалног кадровског рјешења.

Мираш Дедеић кандидат Партије Митрополит црногорско­ -приморски Данило је 19. септембра 1984. примио потпредсједника Извршног вијећа СР Црне Горе др Божидара Тадића. Тадић је покренуо питање могућности да се замонаши Мираш Дедејић, теолог из Зенице, којег би власт протежирала за викарног епископа, односно за митрополита црногорскоприморског. Ову идеју је митрополит одбио као неканонску, а за Дедеића је ре­као да не зна што је завршио, да је крио да се женио у Па­ризу, да му не може вјеровати и да кад би и могао канонски, таквог човје­ка не би прихватио. Поводом усељења у нови Владичин стан, митрополит Да­нило је 20. децембра 1984. године на Це­тињу примио предсједника Предсједништва СР Црне Горе Миодрага Влаховића. Митрополит Данило је дао сугестију да власт у Цр­ној Гори измјени став што се тиче Амфилохија Радовића, јер се ради о човјеку оданом Цркви, веома образованом, који говори неколико језика и који је Црногорац. Пред­сједник Влаховић је нагласио да је чуо да је Радовић врло интелигентан, да оданост Цркви није никаква сметња, али и да је чуо да иде у Аустрали­ју на неки семинар гдje ће бити непријатељски настројени свештеници из иностранства. Митрополит Данило је саоп­штио да у мају жели да под­ несе дефинитивну оставку и нагласио: „Ви хоћете Црногорца за митрополита, а опет нећете Радовића, па се може десити да дође неко ко није из Црне Горе.“ Митрополит Данило је на Цетињу 30. јануара 1985. г. примио потпредсједника Извршног вијећа СР Црне Горе др Божидара Тадића, који је истакао да је два пута разговарао са патријархом Германом, у мају 1983. и у мају 1984, а у вези са избором Амфилохија Радовића за викарног епископа и да је и даље став СР Црне Горе исти, тј. негативан. Напоменуо је да се власт у СР Црној Гори не би супротстављала именовању за викарног епископа Митрополије црногорско-приморске и неког ко није по рођењу Црного­рац, уколико патријарх и Си­нод међу свештенством које је завичајно везано за Црну Гору не буду могли наћи такво лице. Митрополит Данило је нагласио: „Ово што чујем је значајна измјена у ставу Црне Горе, пошто сте до сада стално истицали да то лице треба да буде Црногорац по рођењу”. Истакао је да зна патријархово мишљење да је најбоље да буду задовољни и Црква и држава, али да треба имати у виду чињеницу да патријарх само предлаже, а одлучује Синод.

17

Свештеник „прочетничке“ оријентације Митрополит Данило је поново примио Божидара Тадића 29. марта 1985. на Цетињу и обавијестио га је да је имао састанак са патријархом Германом којем је саопштио непромијењени став Црне Горе пово­дом Амфилохија Радовића, као и да би власт у Црној Гори прихватила алтернативног кандидата макар и не био по рођењу или поријеклу Црногорац. Међутим, патријарх је изнио велику резерву према овом ставу. Истакао је да је Митрополија црногорско-приморска увијек имала на свом челу човјека са црногорских простора, те би довођење некога са стране представљало преседан са тешко сагледивим посљедицама. Потпредсједник Тадић је одговорио да они не могу мијењати став о Амфилохију Радовићу поготово када се има у виду његово дјеловање у Аустралији децембра прошле године, када је одржао опијело Радулу Радовићу (стрицу!) који је баш тих дана умро у Аустралији, гдје је послије рата дошао као политички емигрант. Митрополит Данило је ка­зао да патријарх зна за овај чин Амфилохија Радовића и да сматра да се није

Избор Никанора за викарног епископа Одлуком Светог Синода СПЦ од маја 1985. г. др Амфилохије Радовић је изабран за владику банатског а господин Ни­ канор Богуновић, родом из Книнске крајине, за викарног епископа Митрополије црногорско-приморске. Послије веома успјешних пет година на мјесту вла­дике банатског др Амфи­ лохије Радовић је 1990. г. на Цетињу хиротонисан за митрополита црногорско-­приморског. Епископ Ни­канор Богуновић са којим је општина Цетиње имала изузетно добру сарадњу постао је владика горњокарловачки. Из ових извода архив­ских докумената свако може извући закључак како жели, па, и Стефан Стефано­ вић. Наш однос према митрополиту црногорско-при­морском Амфилохију Радо­ вићу нити ће умањити нити увећати његово досадашње дјело. Тај однос прије свега показује нас саме. А у овом смутном времену као да поново постаје ак­туелна пјесничка порука краља Николе:

svetigora / 2011 / јануар

18

огрије­шио о углед наше земље, јер је по хришћанском оби­чају, свештеник обавезан да врши опијело сваком хришћанину ако овај умре у његовој близини, па макар се радило и о непријатељу. Амфилохије Радовић је по­ступио онако како је по канонима морао поступити. Пот­ предсједник Тадић је изнио сумњу у овакво мишљење митрополита Данила, ре­кавши „да се Радовић овим чином практично солидари­ сао са четничким подзе­мљем у иностранству и потврдио да као свештеник и декан Теолошког факултета не одступа од политичког дјеловања са прочетничких позиција.“ На крају разго­ вора митрополит Данило је изразио жељу да потпредсједник Тадић што прије са садржајем овог разговора упозна најодговорније у Ре­ публици, прије свега Миодрага Влахо­вића и Радивоја Брајовића.

„Ко би сумњао у виђело Код обадва здрава ока, Од живота бесмртнога Одрекла се само стока.“ Хиротонија јеромонаха Амфилохија за епископа банатског у београдској Саборној цркви, 1985. године.

Текст првобитно објављен у Гласу Црногорца, 27. 10. 1999. г. под насловом "Тај Амфилохије је опасан човјек".

Поводом 20 година од ступања у Трон митрополита црногорских Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија

јануар / 2011 / svetigora

је 19 активних манастира са 25 свештеномонаха, 4 искушеника и три искушенице. Активних свештеника је било 20, пензионисаних 18. Сваки од свештеника и свештеномонаха је опслуживао по једну, двије или чак три парохије. Данас пак у Митрополији (не рачунајући, дакле, Будимљанско-никшићку епархију) имамо 82 парохије са укупно 73 презвитера и 9 ђакона. Укупан број активних манастира је 38, од којег броја је 21 мушки, а 17 женски манастир. Монаха и искушеника је укупно 84, од чега је њих 38 свештенослужитеља. Монахиња и искушеница је 90 на броју. Као што је вишеструко умножен број свештенства и монаштва, тако је исто и број оних који живе пуним црквено-светотајинским животом: данас су храмови широм Митрополије на свакој Светој Литургији пуни вјернога народа. Око тридесет школа вјеронауке при црквеним општинама васпитава на стотине дјеце. Ту дјецу митрополит Амфилохије већ деценију, из године у годину очински дочекује на Цетињу организујући им Православни дјечји сабор – ове се године на том сабору окупило више од седам стотина дјеце. Основано је у ове двије деценије око десетак хорова и више од тридесет Кола сестара при црквеним општинама. Обновљен је рад Цетињске богословије, основани Радио и Издавачка кућа Светигора, Агенција за поклоничка путовања Одигитрија, Народна кухиња при Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, као и духовни центри, братства православне омладине и културно-умјетничка друштва при парохијама. Овај препород живе Цркве Божије је праћен и њеном материјалном обновом: изграђено је на десетине нових храмова и манастира, обновљено њих на стотине.... Из свега реченог је јасно да је преузимање трона митрополита црногорско-приморских било преузимање „олтара правога на камену крвавом“. Деведесетих година прошлога вијека, када је у односу на претходне деценије започињала нова страница у историји Православне Цркве у Црној Гори, чинило се да су у потпуности прошла смутна времена. Свједоци смо да то на жалост није тако. Али смо истовремено и свједоци тога да снажна и пламена вјера у Онога који је Пут, Истина и Живот, неуморна ревност за Цркву Његову и очинска љубав према повјереном стаду који из те вјере произилазе, „горе помјерају“ горе духовне пустоши, невјерја и маловерја. Остаје нам дакле само да заблагодаримо Богу и Светоме Петру Цетињском што нам је оваквог кормилара Цркве баш у ово вријеме послао, који нас све сигурном руком води ка незалазном дану Царства Христовог.

протојереј ОБРЕН Јовановић

сврт на двадесет протеклих година, колико је митрополит Амфилохије епископ Цркве у Црној Гори може се учинити са разних тачки гледишта. Ако бих покушао да о њему, као и о томе шта он значи Цркви у Црној Гори говорим из личног угла вјероватно бих био субјективан: тешко би било објективно говорити о ономе који вас је духовно родио и очински годинама васпитавао. Да бих ово избјегао, о његовој несумњивој величини и значају говорићу језиком недвосмислених и необоривих чињеница. Чињеница које потврђују ријеч да ће се прави ученици Господњи препознавати по дјелима њиховим. Свако вријеме носи своје бреме. Да бреме претходног митрополита црногорско-приморског, блаженог спомена Данила Дајковића није било нимало лако, најбоље свједоче ријечи митрополита Амфилохија, који за тај период историје Митрополије каже да је „могуће да је то било најсмутније вријеме у њеној осмовјековној историји“. У тој атмосфери прогона и омразе Црква је живјела пуне четири деценије. Када је облачак комунистичке идеологије прошао иза себе је оставио својеврсну пустош: сви смо свједоци да многа од искушења са којима се митрополит Данило носио нису прошла, већ да су се у нешто другачијем руху протегла све до у наше дане: рушења храмова (у вријеме митрополита Данила цркве на Ловћену, а у наше дане покушаји да се уклони црква са Румије, као и покушаји рушења цркве на Пардусу у току градње), ометање обнављања запустјелих светиња, судски процеси који готово никада нису успјешно ни праведно окончавани, проблеми везани за повраћај одузете црквене имовине... Из оног времена наслијеђено је и питање које је актуелно баш ових дана - изградња великог хидроенергетског система на ријеци Морачи. И на крају, најболније искушење - у оно вријеме идејно заметнуто, а у наше и насилно наметнуто - појављивање тзв. Црногорске православне цркве. Међутим, засигурно је највеће бреме митрополита Данила био недостатак људи који би били спремни да понесу терет вођења Цркве у тим тешким и крстоносним временима. Овај проблем недостатка свештеника је он сам немали број пута износио, а најбоље га осликава ријеч из годишњег извјештаја Светом Синоду (1963), гдје каже да „данас за десет година неће имати ко сахранити ни свештеника кад умре“. Но, без обзира на горе изнесене немиле чињенице, једно је извјесно: ни онда ни данас сва та искушења нису Цркву поколебала нити су угасила искру боготражитељства и живе вјере која је у народу била запретана. Захваљујући прије свега благодатном старању митрополита Афилохија, доброг домаћина Цркве Божије, од те је жишке у последњих двадесет година букнуо неугасиви огањ живе Цркве. До каквог је препорода дошло најбоље ће показати чињенице. По извјештају који је митрополит Данило поднио Светом Синоду 1990. г, у Митрополији црногорско-приморској (која се тада простирала на територији читаве Црне Горе) било

jubilej

Неуморни трудбеник Цркве Божије

19

reporta`a

Њ

егово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорскоприморски боравио је, у својству представника Цркве Српске, од 22. до 25. новембра 2010. године у посјети сестринској Православној Цркви у Украјини, а поводом 75. рођендана Блажењејшег Митрополита кијевског и цијеле Украјине Г. Владимира. Митрополита Амфилохија и протојереја Обрена Јовановића, секретара Митрополије црногорско-приморске, дочекао је на Кијевском аеродрому Архиепископ почајевски и намјесник Светоуспењско-почајевске лавре Г. Владимир, као и г. Јуриј Анатољевич Авксентијев, замјеник министра кабинета министара Украјине. Свечаности организоване овом пригодом су започеле 22. новембра увече свечаном Академијом и концертом у Украјинској националној опери у Кијеву. Следећег дана служена је Света Литургија у Трапезном храму Светоуспењске Кијево-печерске лавре, којом је началствовао Његова Светост Патријарх московски и све Русије Г. Кирил, уз саслужење Архиепископа прашког и Митрополита чешких земаља и Словачке Г. Христофора, Митрополита кијевског и цијеле Украјине Г. Владимира, Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија и Епископа моравичког Г. Антонија, као и представника свих помјесних Православних Цркава и бројних епископа и свеште-

svetigora / 2011 / јануар

Приредио протојереј ОБРЕН Јовановић

Митрополит Амфилохије у посјети Украјинској Цркви

20

У посјети Светобогојављенско-кременецком манастиру.

ника Руске и Украјинске Православне Цркве. Светој Литургији су присуствовали званичници Украјине на челу са предсједником г. Виктором Јануковичем. Након Свете Литургије митрополита Амфилохија примио је митрополит Владимир, којом су приликом размијенили срдачне поздраве. Митрополит Амфилохије је домаћину пренио поздраве Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, пожељевши му здравља, кријепости и успјеха у архипастирском раду, поклонивши му живописану икону Пресвете Богородице Тројеручице, рад сестринства манастира Дуга Морачка, а митрополит Владимир је узвратио, подаривши митрополиту Амфилохију панагију, а протојереју Обрену напрсни крст, који су намјенски урађени поводом овог јубилеја. По пријему је организован славски ручак на којем су, поред служашчих поглавара и архијереја представника Цркава били присутни и званичници украјинске државе. Током ручка домаћина су бираним ријечима поздравили сви присутни архијереји, на првом мјесту Патријарх московски Г. Кирил. Обраћајући се митрополиту Владимиру овом приликом, митрополит Амфилохије је још једном пренио најсрдачније поздраве и честитке Патријарха српског Г. Иринеја, захваливши се у своје име што је имао прилику и част да присуствује овом свеправославном литургијском сабрању. Потом је говорио о значају јединства Православних Цркава, посебно нагласивши улогу светог Кијева, као једног од изузетно значајних градова у историји не само Руске Цркве, него и цијелог Православља. Преподобни Антоније и Теодосије са Кијево-печерском Лавром и многе друге знамените личности, од равноапостолног Владимира па све до данашњег првојерерха митрополита Владимира,

ЦРНЕ ГОРЕ

Ј

јануар / 2011 / svetigora

Поводом 20 година од ступања у Трон митрополита црногорских Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија убилеји су, посебно црквени, важни и значајни само ако савременицима и потомцима служе на духовну поуку и на подстрек на дјело Господње. Само тако доживљавам и скромно обиљежавање 20-то годишњице од устоличења Високопреосвећеног Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија у древни свештени Трон епископа зетских, митрополита црногорских и чувара најсветијег Трона пећкога. И вријеме у коме обиљежавамо овај скромни јубилеј особито је по много чему, а посебно по још увијек трајућим подјелама и омразама, као и ненаписаној историји и неизвученим поукама из сопствене ближе и даље историјске прошлости. Црногорско-приморска митрополија, уз епархије које су се за вријеме Другог свјетског рата нашле на простору тзв. НДХ, засигурно спада у ред најраспетијих дијецеза наше помјесне Цркве у ХХ вијеку. Довољно је да се помене да је пуноћа Црногорско-приморске митрополије почетак Другог свјетског рата дочекала са својим тек устоличеним митрополитом Јоаникијем (Липовцем) и са нешто преко 200 свештеника и монаха. У том великом страдању и братоубиству је изгубила око 150 свештеника, а неколико десетина свештеника и монаха је, под притиском комунистичког режима, прешло у државну службу. То вријеме и прилике се можда најбоље сликају кроз два црквена документа: извјештаје који су митрополиту Арсенију (Брадваревићу) упутили архијерејски намјесник подгорички прота Јован Кажић 15. јула 1947. г. и парох острошки свештеник Сава Дамјановић 12. јула 1948. г. Прота Јован Кажић извјештава да „на територији СПЦ ни на једном другом мјесту религија није доведена у тако тежак или, боље рећи, безизлазан положај како је то случај у намјесништву Т-градском. Под тежим и ужаснијим приликама црквени свештенослужитељи не обављају своје дужности на другом мјесту него овдје. Представници овамошњих државних власти потпуно су парализовали рад Цркве. Народ су одвојили од своје Цркве и свога свештенства тако да је добар дио религиозног свијета - и поред најбоље воље и жеља - затворио врата свога дома пред свештеником. Гријех би био приписати кривицу овамошњем дисциплинованом свештенству за овакав обрт ствари, изузевши једног дијела одређених свештених лица који су у најтежим данима за Цркву „продали вјеру за вечеру“ својим несавјесним радом, те су се дали појединим представницима државних власти у руке, са којим из дана у дан појачано настављају рат противу Цркве и њених легитимних представ-

протојереј мр ВЕЛИБОР Џомић

Митрополит Амфилохије са Митрополитом кијевским и цијеле Украјине Владимиром.

ДУХОВНА ОБНОВА

Jubilej

уградили су себе у историју васељенске Цркве Православне. У том духу је подсјетио и да је Кијев значајан и за СПЦ, поменувши васпитанике Кијевске духовне академије, патријарха српског Варнаву и новопросијавшег светитеља Цркве Српске – Преподобног Симеона Дајбабског. Истог дана митрополит Амфилохије је посјетио Государствени дом Украјине. Тамо га је у званичну посјету примио г. Јуриј Анатољевич Авксентијев са својим сарадницима, који му је заблагодарио на мисији коју врши у Православној Цркви доприносећи јединству православних народа, а посебно односу Украјинске и Српске Цркве и та два народа. Такође је нагласио митрополитов допринос православном богословљу, саопштивши му да су неки његови радови чак преведени на украјински језик и да се користе у украјинским школама. Пошто је завршен протоколарни дио свечаности, митрополита Амфилохија и о. Обрена је архиепископ почајевски Владимир угостио у ставропигијалном Почајевском манастиру, удаљеном 500 километара од Кијева. Сјутрадан су присуствовали Светој Литургији, поклонили се моштима Светитеља почајевских, Јова и Амфилохија, а потом обишли све храмове и знаменитости ове велике и древне светиње Украјинске Цркве у којој се подвизава више од 250 монаха. Архиепископ Владимир подарио је митрополиту Амфилохију као благослов Митрополији црногорско-приморској и Цркви Српској иконе чудотворне Богородице Почајевске и Светих Јова и Амфилохија Почајевских са дјелићима њихових моштију. Митрополит Амфилохије је посјетио и Светобогојављенскикременецки манастир који се налази недалеко од Почајева, гдје га је примио епископ трнопољски и кременецки Сергије и игуманија Марионила са сестрама. Ова светиња је у вријеме бољшевичке и комунистичке владавине била затворена, монаштво протјерано, а манастирски комплекс је све до 1990. године, када је коначно враћен Цркви, коришћен у друге сврхе. Овим сусретом је и завршена посјета представника наше помјесне Цркве богоспасаваној Украјинској Цркви.

21

svetigora / 2011 / јануар

22

ника. Државне су власти формално искључиле контакт народа са свештенством, а с друге стране раде свима средствима да путем изгладњивања - глађу свештенство натјерају на демисију у Цркви и прелаз у државну службу.“ Прота даље подсјећа на догађај од 29. и 30. јануара те године када су свештеници, који су читали Јеванђеље поред одра упокојеног проте Андрије Драговића у Зети, претучени у току ноћи од стране скојевске омладине Зете. Иначе, премлаћивање свештеника је зетским младићима било постављено као један од услова за пријем у Савез комуниста. Свештенство, наставља прота, и у таквим приликама „служи Цркви и њеним високим идеалима - и поред свега овога - јуначки и предано. Оно у вршењу своје тешке службе не преза од свакојаких препрека са којима се сусреће. Оно, поред овога, а што је још најгоре, служи голо, босо и гладно. Социјална помоћ коју је црногорска Влада давала једном дијелу овамошњег свештенства укинута је 1. јануара. Тиме је овамошње свештенство доведено у положај просјака. На помоћ из народа, путем треба, не може се рачунати, јер су обреди, благодарећи наведеним околностима, посве усамљене појаве. Код оваквог стања ствари, свештенство добрим дијелом - има више ријечи. Свештенство изгледа очајно. Гладно је, а поред тога иде у ритама равно посљедњем просјаку.“ Свештеник Сава Дамјановић је извијестио митрополита Арсенија да су компартијске радне бригаде које су радиле на прузи Никшић - Подгорица разбиле и демолирале храмове Св. Георгија у Дабовићима, Св. Петке у Барама Шумановића и Св. Георгија у Рсојевићима у Бјелопавлићкој равници. У свим храмовима су уништили и све богослужбене књиге, утвари и свештеничке одежде. Узгред, храмови су им служили као заклон приликом минирања правца будуће пруге. Данас се слободно може констатовати да су ратно вријеме у коме је архипастирствовао Свештеномученик митрополит Јоаникије обиљежили свештеноцид и братоубилаштво, прве поратне године митрополита Арсенија вјероцид и култороцид, а вријеме митрополита Данила очување остатка остатака Цркве Христове у Црној Гори који су претекли послије свештеноцида, братоубилаштва, вјероцида и културоцида. Овај кратки историјски осврт нам је послужио само да у најкраћем и у опште сагледамо стање које је митрополит Амфилохије затекао када је крајем 1990. г. устоличен у свештени трон Светог Петра Цетињског. Љетописац је забиљежио да је те године у Црној Гори било свега двадесетак свештеника и монаха, а да је преко 600 од укупно 650 православних храмова и манастира било уништено, девастирано, опогањено, оскрнављено и, најпосле, земљотресом растрешено. Уз то, светски процеси, оличени у паду тзв. Берлинског зида и распаду Совјетског Савеза, и регионални, оличени у разбијању комунистичке СФР Југославије и рату у неколико њених некадашњих република и покрајина, као и стварање нових подјела у Црној Гори, значајно су отежали не само духовну мисију него и егзистенцијалне проблеме највећег броја

људи. Ипак, свештенослужитељи Цркве Христове имају послање и мисију у сваком времену, а цјелокупна историја древне Зетске епископије - Црногорско-приморске митрополије, као и Пећке патријаршије, показује да на овим просторима никада није било ни лаког времена, а ни једноставне мисије. То се показало и током претходних двадесет година. Свако вријеме за православног свештенослужитеља, без обзира на тежину, проблеме, искушења, процесе, неразумијевања, страдања, политичаре, државе и режиме представља вријеме пастирске мисије или вријеме сетве као што и свака година, без обзира на временске прилике, за тежака, такође, представља вријеме сетве. Данас, када се као један од скромних сарадника митрополита Амфилохија враћам уназад, схватам да су велики и светски процеси, слободно се може рећи, тектонски раздрмали успаване савјести и као епидемијом раширену духовну учмалост у читавој Источној Европи, па и у Црној Гори. Једно је сигурно. Претходних 20 година је показало да је пуноћа Митрополије из сваког спољашњег удара, без обзира одакле долазио, излазила јача и сабранија него што је искушење дочекивала. Зато мирне савјести могу да, без обзира на недостатак историјске дистанце, то вријеме оцијеним као вријеме духовне обнове Црне Горе. Више јасних духовних и црквених чињеница у Црној Гори не може се објаснити логиком него само чудом Божијим. Без велике хвале, али ваља примијетити обнову свештенства и монаштва у Црној Гори. Број некадашњих свештенослужитеља Митрополије је током претходних 20 година не само враћен на бројку из 1941. г. него и превазиђен. Некада је био подвиг када се нађе свештеник на некој, посебно на сеоској парохији. Данас је подвиг ако се не нађе свештеник на парохији, јер нема краја у Црној Гори који данас нема пароха и духовника. Први пут у својој историји, Црна Гора има више монаштва него свештенства. Још је већи феномен да, такође први пут у својој многовјековној историји, Црна Гора има више женског од мушког монаштва које је, мора се нагласити, највећим дијелом састављено од младих и образованих монаха и монахиња - рођених у Црној Гори или поријеклом из Црне Горе. Довољно је да се зна и то да је, рецимо, 1941. г. у Црној Гори међу свештенством и монаштвом био само један доктор наука - Свештеномученик Лука Вукмановић. Данас у Митрополији свештенодејствује десетак доктора и магистара док је највећи број свештеника и монаха свршио високе школе. Сви су у свом научном и стручном усавршавању нашли подршку и добили благослов свога Архипастира. Вриједи знати и то на простору данашње Црне Горе никада није било толико архијереја као што их има данас. Поред Митрополита, своју мисију у Црној Гори врше архијереји будимљансконикшићки Јоаникије, милешевски Филарет, захумско-херцеговачки Григорије и викарни диоклијски и игуман острошки Јован. Такође, братство Цетињског манастира је дало и епископа полошко-кумановског Охридске архиепископије Јоакима. Затим је, и поред великих притисака, очувано јединство Цркве Христове. Свештенство и монаштво, како оно које је дочекало митрополита Амфилохија, тако и оно из његовог рукосада и које је поред њега стасавало и духовно узрастало, остало је вјерно канонском устројству Цркве. Духовна обнова је текла и са обновом обурданих и оскрнављених храмова. Према истраживањима публицисте Јована Маркуша, у најтежим економским приликама обновљено и саграђено преко 500 старих и нових храмова и манастира. Упоређења ради, за

јануар / 2011 / svetigora

Црква Светог новомученика Станка код манастира Острога. У крипти ове цркве су сахрањени неки од страдалника који су пострадали у Другом свјетском рату од комуниста.

вријеме 56 година дуге владавине књаза и краља Николе и архипастирствовања више архијереја током његове владавине обновљено је око 250 старих и саграђено нових цркава и манастира у Црној Гори. У то вријеме, православна вјера је била државна вјера, а Митрополија црногорска и Епархија захумско-рашка државна Црква. То велико и свето дјело је у то вријеме највише уживало потпору државе и братске царске Русије. Током претходних 20 година, „Црква је одвојена од државе“, али је ради смућивања и даље атеизације народа стварана и у цетињској полицији регистрована лажна црква и то са „црногорским“ називом, а уз јавну и отворену подршку са неколико веома високих државних адреса. И ту се догодило чудо. Умјесто државне и некадашње руске помоћи, вјерни народ се и кроз обнову својих обурданих и оскрнављених храмова враћао Богу и својој Цркви. Тако се приносило свенародно, племенско и братственичко покајање, а у тим храмовима и на литургијским сабрањима крстила се готово читава некрштена Црна Гора. Вриједно је споменути два нова монументална саборна храма - Васкрсења Христовог у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару. Само драги Бог зна како се те Светиње зидају и како се у њихове темеље и сводове попут младе Гојковице уграђују Митрополит, протомајстор, мајстори, свештеници, приложници и верници, па чак и они људи добре воље који не припадају православној вјери. На неверовање безбожника разних врста догодило се и још једно, у читавом низу, необјашњивих чуда. Митрополија црногорско-приморска представља најприсутнију институцију у друштву. Статистичари већ десетак година саопштавају да је Митрополија институција у коју вјерује највише грађана Црне Горе, а њен архипастир најпоштованија јавна личност. Богу, а и људима у Црној Гори је познато много више од овога. Ипак, ако би се од мене тражило да кажем шта то као човјек и као свештеник сматрам најважнијим што је током ових претходних 20 година учињено у нашој Митрополији, онда мирне душе могу да кажем да међу најзначајније духовне догађаје спада прикупљање имена и опојавање хиљада и хиљада невиних и неопојаних братских жртава које су у безумљу братоубилаштва више од пола вијека почивале по масовним и необиљеженим гробницама. Митрополит Амфилохије је знао и осјећао дубину братске ране, али је још боље знао и осјећао да ни живи не могу имати мира на земљи док се побијени и неопојани не умире под земљом, нити да Црној Гори и њеном народу има и корака напријед док се не одужи дуг према страдалницима свих идеологија. Опела и помени на масовним гробницама и јамама почев од Куновог Присоја па до Радовча, Љешанске нахије, Грбља, Катунске нахије, Бјелопавлића, Дробњака, Шаранаца, Ускока, Подмалинског, двије Мораче, Роваца, Колашина, Мојковца, Старог Бара, Васојевића, Братоножића, Зете и Приморја до Камничке Бистрице и Кочевског рога у Словенији и недавно Мајевца код Добоја зацјељивали су најдубљу и најтежу рану у историји Црне Горе без обзира на све нападе да се тако уноси „омраза, сије мржња, уносе подјеле и васкрсавају диобе“. О томе свједоче и томови књига са именима страдалника као књига каквих није било од како је Митрополије и Црне Горе. Дводеценијски јубилеј митрополита Амфилохија на трону Светог Петра Цетињског свједочи да духовна обнова траје и да ће трајати док постоји Црна Гора као земља коју су закрстили Свети Кирило и Методије, Свети Сава, Свети Петар и Свети Василије.

23

predavawe протојереј ГOJKO Перовић svetigora / 2011 / јануар

24

Божићни пост Протојереј Гојко Перовић је парох цетињски и ректор богословије Светог Петра Цетињског. У парохијском дому у Бару је 29. 11. 2009. говорио о Божићном посту, као и смислу и симболици празника којима је проткан.

ожићни пост нас својим темама припрема да постанемо учесници догађаја. Ког догађаја? Христовог Рођења. Како можемо постати учесници Христовог Рођења? Тако што ћемо се прикључити литургијској ван-времености, и тако што ћемо се кроз божићне теме вратити у позицију старозавјетнога човјека - који тек чека да се Христос роди. Значи богослужбене теме, богослужбене пјесме, календарски распоред светитеља у току Божићног поста па чак и неких недјеља (немамо оне недјеље којима је именован Васкршњи пост, али имамо Дјетињце, Материце, Оце - три недеље које нас уводе у Божићни пост), све то што се у Божићном посту дешава уводи нас, наш ум, нашу душу, преноси нас у атмосферу Старога Завјета. Које су то теме Божићног поста које нас враћају у амбијент старозавјетног ишчекивања? Прва тема је данашњи дан. Данас славимо Светог апостола и јеванђелиста Матеја. Какве везе сад има јеванђелиста Матеј, новозавјетни апостол, са овим што сам рекао о старозавјетним ишчекивањем Христовог Рођења? Матејево Јеванђеље је, више него друга, писано за старозавјетне људе, односно за Јевреје његовог времена. Има неких формалних, спољашних назнака да је оригинал овог Јеванђеља написан на арамејском језику. Начин обраћања, термини које аутор користи, указују на то да се Матеј обраћа Јеврејима. Оно што је сваком, чак и људима неупућеним у библијску науку јасно, то је да се у Матејевом Јеванђељу види, у односу на остала Јеванђеља, другачији начин описивања догађаја. Ево, прва глава Матејевог Јеванђеља износи родослов Христов, Његову генеалошку утемељеност у Израиљу. Послије тога родослова описује се како се Христос родио, па кад нам каже писац како се Христос родио, како се анђео јавио Јосифу и рекао му да је његова жена зачела од Духа Светога и да дјетету које ће да се роди треба дати име Христос – Емануил, дакле на крају, кад све то исприча каже да се то све десило да се испуни пророштво које је рекао пророк Исаија, да ће дјевојка зачети и родити сина и надјенуће му име Емануил. Потом када читате другу главу, она каже да се родио Христос, и да су дошли мудраци и поклонили му се, па је онда анђео упозорио Јосифа и Марију да бјеже, да зли људи хоће да убију дијете. И они су побјегли у Египат, па се опет Јосифу јавио анђео у сну и рекао им да се врате у земљу својих отаца, јер они што су тражили душу дјетињу више нијесу живи. Онда су се они вратили али чувши да Архелај влада мјесто његовог оца Ирода, побојаше се ићи у Јудеју, него одоше у Назарет. А кад је то Свети Матеј описивао, онда је рекао да се и то десило да се испуни пророштво које каже да ће се Месија

Назарећанин назвати. Па трећа глава, па четврта... и у свакој глави, шта год да пише о Христу, Матеј одмах напомиње да су се у Месијиним догађајима испунила старозавјетна пророчанства. Када читате Матејево Јеванђеље, видите како су Стари и Нови Завјет јако испреплетани и повезани. Све што је Христос урадио испуњава та давна пророшта, и то не магловито и нејасно него врло прецизно и одређено. Ето, како је то Бог подесио, да Божићни пост почиње прослављањем Светог апостола Матеја као оног који о Христу прича језиком Старога Завјета, језиком очекивања и језиком радости што су се давно изговорена пророчанства испунила. Друга тема, која одмах долази, јесте велики празник Ваведења- улазак Мајке Божије у старозавјетни Храм. То је једна заиста лијепа тема и један теолог је рекао да је Божићни пост тако постављен да на његовом почетку и на његовом крају стоји по једно мало дијете. На почетку Божићног поста стоји мала дјевојчица Богородица која улази у Храм, а на крају Божићног поста чека нас Богомладенац Христос који се рађа у Витлејемској пећини. На почетку и на крају - дијете као доказ, као подсјећање наше душе на чињеницу да Бог спасава и узима на себе, укључује у тему спасења цјелокупну људску природу. Хришћанство није само тема неких филозофа, ни зрелих људи, ни старих људи, ни ожењених људи, ни замонашених људи, ни не знам ти којих и каквих све врста људи - него просто свих људи, цјелокупног човјечанства, свих узраста. Почиње се од дјетета и ништа се не прескаче. Господ узима све у обзир када спасава људе, када спасава човјечанство и зато је Богородица приказана не као нека жена изван земље и изван времена која је недоступна нашем искуству, нашим поређењима - него као једна од нас, као она која је била мало дијете па су је за руку увели у храм. То је једна тема везана за Ваведење. Друга тема, још важнија и исто тако везана за овај празник, јесте та да Богородица уласком у старозавјетни Храм, на неки начин, истовремено прекида и испуњује старозавјетну историју. Цијела старозавјетна историја садијевала се око Јерусалима и око Храма. Постојао је један Храм и ма гдје да су се Јевреји налазили - у Риму, у Вавилону, у Александрији, гдје год да су били - они су давали прилог за Јерусалимски храм и трудили су се да, макар једном у животу, гдје год да су били, какве год функције да су обављали у било којем царству, подчињени било којој политици - да дођу у Храм на поклоњење и молитву. Дакле, друга важна ствар везана за празник Ваведење је та што Богородица улази у Храм и то не као неки посјетилац него улази у мјесто у које је само првосвештеник улазио једном годишње, као она која ће носити у себи Бога. Тим уласком у старозавјетни Храм Богородица показује да је она постала старозавјетни Храм, већа од Светиње на светињама и тако јој и пјевамо у црквеним пјесмама: „Ти која си већа од Светиње на светињама“. Старозавјетни Храм је чувао Ковчег Завјета (десет таблица са Синаја, Аронов штап и једну посуду са маном - са остацима небеске хране), а Богородица је носила у себи самога Бога Христа - већу Светињу од оне који су Јевреји чували. Бог више не живи у рукотвореним храмовима, односно више није Бога довољно прослављати у рукотвореним храмовима ако га не прослављаш у срцу,

јануар / 2011 / svetigora

Свештеник хвали у молитви Господа Бога који је учинио да су три младића и Данило храњени сјемењем у Вавилону били свјетлијих лица од оних одњегованих у раскоши. Прича говори о томе да су три младића и Данило (они који нису хтјели да се одрекну своје вјере у вавилонском ропству по цијену да их баце у тамницу и који нису хтјели да једу нечисту храну, која је била нечиста по јеврејским прописима) остали да једу сјеменке, жито, пшеницу... да су они такви били су здравији, љепши него они њихови вршњаци који су се исто тако школовали на вавилонском двору и који су имали да хране у изобиљу. Бог је показао своју силу кроз људско уздржање и то је једна заиста „посна“ тема, једна тема која нам објашњава и подсјећа нас на значај поста. Да није пост изнуривање да би смо били слабији него је пост прилика и могућност да, одричући се материјалних ствари које уносимо у себе, уствари јачамо своју душу, чинимо је способном да може сјутра искушењима да каже не. Ево, замислите сад кад би неко командовао да се брзо напусти овај објекат јер се спрема гранатирање или велики пожар. Многи од нас би рекли да ће изаћи али само да узму ово, само да помјере оно, само да затворе прозоре, само да покрију кревете и сл. И у том отезању многи би изгинули. Господ нас припрема, кроз пост, да кад дође тренутак краја и кад се каже да се брзо крене на једну страну - да тада не кажемо: „Чекај Господе, нијесам вечерао, и нијесам још био са пријатељима у ресторану или чекај само да завршим још овај ако нијеси спреман да га примиш у себе. Тајна Светог Причешћа, једна од основних посао.“ Пост нас припрема да се дефиниција хришћанске вјере, управо говори о томе. не везујемо за земаљске ствари, Шта су даље теме Старог Завјета у току Божићног поста? Наша Црква прославља односно да будемо кадри, када старозавјетне пророке Авдију, Наума, Авакума, Софонију, Агеја и Данила управо у дође тај моменат растанка току овог посног периода. Дакле 16 старозавјетних пророка се прославља током од земље, да можемо рећи: цијеле године, а само у току Божићног поста прослављају се ових шест нарочитих „Лијепо ми је да једем и да пијем старозавјетних пророка. На крају овога низа је пророк Данило који се слави пред и да се проводим, стварно сами крај поста. Прича о пророку Данилу је једна чудесна прича о Божијем човјеку ми је лијепо, али има нешто коју читамо кад дође свештеник да окади уочи славе, да прекади славско жито. важније. Увијек сам спреман

25

svetigora / 2011 / јануар

26

да тај мој провод прекинем ради тог важнијег.“ Пост нас дисциплинује у том смислу, боље рећи - пост нас ослобађа од везаности за ствари овога свијета. Некоме је велика наука кад престане да пуши, некоме је велика наука кад може 40 дана без меса, пршута и сира, без кајмака, без мајчине кухиње - ако то може да уради тај је спреман да чује и веће ствари од тих. Тај је спреман да слуша духовну поуку на прави начин јер је показао себи да може да исконтролише те неке баналне ствари. Коначно, последња тема коју бих навео, а тих божићних тема има још, то су три посљедње недеље поста: Дјетињци, Материце и Оци. Односно Дјетињци - Недеља праотаца, недеља Материца и недеља Светих Отаца, односно недеља Очева. Све те три недјеље нам заиста праве једну веселу атмосферу у породици и на неки начин нас (ако смо то били заборавили или ако нам је режим живота такав да о томе не мислимо) подјсећају, у макар та три дана, да ми у нашим кућама имамо неку дјецу, да смо нечији родитељи, да смо нечија дјеца, да је неко други нама родитељ. Везују нас те теме, не само конопом око рука, него нас везују једне за друге, враћају нас на оно основно - на породицу. Ове три седмице нас подсјећају да је Бог дао породицу као један амбијент у коме можемо да препознамо и Бога и схватимо Јеванђеље и чекамо Други Божији долазак. Породица је један амбијент у коме нам је све јасно - и шта је одрицање, и шта је љубав, и шта је рађање новога и неочекиванога живота о коме ништа нијесмо знали. Једно дијете у мом комшилуку, коме је мајка у другом стању, прича са њом. Мајка објашњава том дјетету да ће му родити бебу, а дијете каже: „Али ја сам се већ родио!?“ Оно мало не може да схвати да ће неко други да се роди, него оно сад мисли

(пошто њега зову беба) да ће се оно опет родити. Каже му мајка да неће оно да се роди него неко други. Значи, амбијент у породици нас васпитава да чекамо нови живот а не да дуплирамо наш. Ко се год позабавио својим односом са брачним другом, са родитељима, са колегом на послу, са својим браћом и сестрама тај зна шта значи одрицати се себе и својих планова, навика, жеља, хтјења да би могао неко други да дише, да буде човјек, да и он удахне ваздух. И коначно, да завршим, посљедња тема, то је тема оне недјеље учи Божића. Тада ђакон на Литургији чита, за неке можда досадно Јеванђеље, које почиње од Аврама, па Аврам роди Исака, Исак роди Јакова, па Јаков роди Јуду итд, четрнест кољена до Давида па од Давида четрнест кољена до Вавилонског ропства, па од Вавилонског ропства до Христовог рођења четрнест кољена, три пута по четрнест кољена читава једна генеалогија. Пита се неко, ја сам се питао кад сам почињао са црквеним животом, чему служе ова имена? Ајде разумијем - Христос васкрсао Лазара из мртвих, то је прича која ме духовно утврђује, али ова силна набрајања имена која никад нећу запамтити, чему мени служе сва та силна имена која су чудна и тешко их је изговорити. А онда опет кад се живи у Цркви и кад се не посустаје у напону молитвеном и богослужбеном, дође се до тога одговора, чему служи тај родослов који се два пута износи у Јеванђељу (једном га Матеј даје на почетку свога Јеванђеља, а други пут јеванђелист Лука ). Дакле, чему та имена? Тај родослов, три пута по четрнест генерација људи који су живјели животе као и ми. Они у својим животима малим, земаљским нијесу баш сви били цар Давид. Било је људи који су били обични пастири у својим селима, остављени од свакога. Имали су само Бога. Дакле, ти људи су својим обичним малим животима, у многима слични нашима, носили „клицу спасења“. Бог је рекао Авраму да ће из његовог племена изаћи благослов свим народима, а онда је исти тај Аврам дочекао да стотину година нема свога сина, иако му је Бог јавио да ће имати благословено потомство. И замислите сад човјек од стотину година и жена од деведесет година немају дјеце, а још се сјећају да им је Бог рекао како ће из њиховог

Поводом деведесетог рођендана

Десанка Максимовић

Митрополит АМФИЛОХИЈЕ

Ко је и шта је она? Згуснуто слово или неувенљив цвијет Осмијех неба Нада саткана од планинског жубора и мириса покошених трава ткање сеоске ткаље у које се уткива тихи повјетарац и пољски цвијет Смирај сунца јутарњи славујев пој Крвава бајка из дубина крик! Прворођена, задахнута дахом Божијим изаткана у дубинама земље ослобођена свјетлошћу сунца Сверодна мајка која рађа и остаје дјева стара колико свијет обнављање свега чега се дотакне наш стид и наша чистота и пјесма наша најмилија сестра Владике Рада вјечито дјетињство и помиловање наше!

poezija

Објављено у часопису за књижевност и културу „Стварање“, јануар-мај 2000. г.

јануар / 2011 / svetigora

сјемена изаћи благослов свим народима. Нијесу губили вјеру ни наду. Дакле ти људи су носили обећање кроз своје животе, та ниска људи три пута 14 дивних, финих, људи вјерника који нису посустајали у ономе што су носили. То нас васпитава и образује како ми треба да се односимо према будућим догађајима. Замислите, да ли је Аврам могао да наслути, у стотој години, док му се још није родио син Исак, да ли је могао да наслути да ће од његовог сина да се роде толике генерације - и цар Давид и цар Соломон, и да преживе Вавилонско ропство и да буду расијани свуда по свијету и да се врате у Јерусалим и да се роди Онај чијим ће знаком крсним бити означена читава земаљска кугла? Да ли је Аврам са својом женом Саром, као номад који је чувао овце, могао све ово да планира. Добро ‹ајде, Авраму се јавио Бог па му је рекао шта ће бити, али да ли је неко од Аврамових потомака, којима се није Бог јавио као Авраму, да ли је неко могао да каже: „Ја планирам или ја се надам - не знам шта ћете ви други - али ја планирам да од моје дјеце настане један род који ће да спаси читав свијет?“ Да ли је неко могао томе да се нада? Нема тога човјека који може то да каже за себе, ма какав био вјерник, ма како био праведан. А ми ево сад, иде тај период Божић, Нова година, а ми кажемо како пролази стара година и долази нова и питамо се шта нас очекује у новој години, какав ће бити наш пословни резултат, шта ће бити на љубавном плану, да ли ћу бити здрав? Младе људе хвата паника од Нове године. Питају се шта их чека у наредној години. Та паника иде до депресије. Иду питања: „Шта да радим и чему да се надам?“ А ови људи, они су само вјеровали у оно што им је Бог обећао, или што је обећао њиховим прецима. Часно су носили то Божије обећање и нијесу посустајали пред невољама, а било их је у њиховом животу пуно. Нијесу се колебали пред Божијим обећањима. Само су вјеровали и направила се та дивна ниска, а нико од чланова те ниске, три пута четрнест људи, није могао за себе да каже да је он прави човјек, да је он сигурни, гарантовани носилац Божијег обећања, да ће се од њега родити Спаситељ. Сваки од њих је био човјек уплашен макар колико и ми данас. Несигуран у свој живот, у своју каријеру, у своју будућност, у своју породицу, у здравље своје породице, а опет сигуран да Бог једини види све и да је једини Он моћан да направи ту ниску и да каже: „Видиш како изгледа кад људи сарађују са Богом“. Погледајте: Аврам роди Исака, Исак роди Јакова, Јаков роди Јуду и тако роди се Христос у Витлејемској пећини и побиједи читав свијет, побиједи све цареве и влада овим свијетом и будућим вијеком. И то само зато што људи вјерују, обични прости људи, Јевреји, у Палестинској пустињи, у Вавилонском ропству, на престолу цара Давида, негдје код оваца тамо у пољу... само вјерују и не одустају од Божијега обећања. Ето зато је Божићни пост и тематика Божићног поста таква да нас храни, да нас бодри, куражи нас да издржимо у томе што је нама допало. Ако се нама није Бог јавио као Авраму, да нам каже да ће се од наших потомака родити неко значајан, нама је ипак рекао да смо ми сви синови Божији, да смо причасници Тијела Христовог, да ако смо у Цркви већ учествујемо у будућем вијеку који нема краја, вијеку који се никада не завршава. Значи, и ми треба да будемо оптимисти али не из циничности према животу, него из разлога што смрти нема. Постоји само живот и ми треба да постанемо учесници живота.

27

jubilej јереј ПРЕДРАГ Шћепановић svetigora / 2011 / јануар

28

Вријеме митрополита Амфилохија

- вријеме свеобухватне обнове

Поводом 20 година од ступања у Трон митрополита црногорских Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија

С

ваки јубилеј је прилика да у огледалу и био митрополит Амфилохије? Међутим, Црна Гора је чекала човјекове журне пролазности застанемо и дочекала човјека на којем су се испуниле ријечи великог за часак, подсјетимо се времена прошлих, светилника и сјајне звијезде руског и васељенског Православља сјећања неугаслих. Сваки је човјек тајна и Светог Серафима Саровског: „Стеците дух смирења и хиљаде увијек када доносимо суд о личностима људи око вас ће се спасти“. Дошао је кротак и смирен као ризикујемо да на неки начин повриједимо њихов јагње, да се на огњишту његове вјере промрзли маловјерјем и унутарњи свијет, а поготово када говоримо о сумњом угрију. Дошао је да свакодневно и даноноћно досипа монаху-епископу, јер монасима је страна свака уље у готово догорјело кандило Црне Горе. Дошао је да разагна људска похвала, јер су они далеко од људске таму послератне Црне Горе која је „ратовала са Богом“, чије славе призвани да буду „молитвеници за читав су цркве биле претворене у штале и нужнике, и чији се вагон свијет“. Духовни отац архиепископа Амфилохија откачио од локомотиве која је вјековима ишла колосјеком Преподобни Ава Јустин Ћелијски је записао: православља, а онда кренула странпутицом. Онај који је крајем „Постоји у овоме свијету само једна биографија која 80-их година прошлог вијека посјетио Црну Гору, запустјеле има вјечну вредност: то је биографија Богочовека цркве и манастире и у њима пар старијих особа, зна о каквој Исуса Христа; а људске биографије вреде утолико је тами ријеч. Митрополит Амфилохије је ту таму разгонио уколико су од ње и у њој.“ Ако се у постњегошевској таворском свјетлошћу, призивајући у помоћ Светог Григорија Црној Гори за икога са пуним правом може рећи Паламу, чије је дјело понајвише од савремених теолога свијета да је заљубљеник у Христову Благу вијест, онда је познавао. Дошао је доктор теологије са знањем седам свјетских то архиепископ Амфилохије. Пишући ове скромне језика, не да му служимо, не да данима чекамо пред његовом редове ризикујем да повриједим скромност резиденцијом да нас прими, већ да нам служи, да нам буде монаха-епископа, а на то ме тјерају два осјећања. благи отац и брижна мајка, и збор и сабор на сваком мјесту и Једно је осјећање љубави као одговор на његову у свако вријеме погодно за топли разговор. Дошао је у малену љубав према свима нама, јер је његова пламена Црну Гору, онај који је видио свијет и говорио нам је онако љубав нашла и налази одјека у нашим душама, једноставно, по народски , да га сви разумијемо, па је зато са јер је народ испрва стидљиво, а из дана у дан њим радо зборио и последњи и незнатни старац и старица из све више и више одговорао на његову љубав, Мораче, Велике, са Цуца или Његуша. потврђујући потребу заједништва међу људима, Вријеме његовог владиковања у Црној Гори није му било јер је човјек „једино у гробу сам“. Друго осјећање наклоњено. Но овај слуга вјечности се храбро хватао у коштац је благодарност за све што чини за свој народ и све са проблемима и изазовима свога времена. Комунизам који је нас. покушао да у души овога народа буде замјена за вјеру је био на Вријеме брзо пролази и покрива заборавом издисају, али се у свом самртном ропцу и борби за некадашње оно што се не би смјело заборавити: витешка позиције у крви распадао. Својим честим посјетама ратним дјела оних који су промијенили свијетом, а подручјима, народу распетому, у часу голготском, покушавао је који су све учинили да ово наше тле сачува да сопственим снагама олакша крст свога народа, на рањеним и свој сјај, хришћанско предање и достојанство. крварећим вјековним српским просторима Далмације, Крајине, Загледан у нашу славну историју и славу зетских Славоније, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије. Они који и црногорских митрополита, митрополит знају мекоту његовог срца питају се кога је тих ратних дана Амфилохије је, настављајући свету службу својих више жалио: свој народ протјеран са вјековних огњишта или претходника, разгоријевао огњиште слободе непријатеље који су својим злочиним каљали Божји лик у себи. у људима и народима, докле год су његове Сјећамо се са тугом али и поносом што је један митрополит апостолске стопе стизале. Сваки од митрополита Црне Горе 1999. године, када је харало шиптарско зло по Косову његових претходника остављао је трага на овом и када су НАТО бомбе убијале недужне људе, као Косовка трону који је одавно назван „олтар прави на камен дјевојка по Косову пољу крвавоме сакупљао и сахрањивао крвави“ . убијене и масакриране, често пута без пратње међународних Вријеме митрополита Амфилохија је првенствено снага задужених за безбједност, под кишом метака који су вријеме свеобухватне духовне, али и материјалне фијукали поред његове главе, држећи опело „гордо у том обнове многих запустјелих манастира и црквишта смртном часу“ и видајући незаљечиве косовске ране. у којима је вјековима бујао живот и под чијим Остаће на овој нашој земљи, у времену велике дезорјентисаности, се сводовима приносила Богу Евхаристија сиромашни и лишени небеских садржаја и вјечних вриједности (благодарност). Многе светиње су послије 50, 100, сви они које је покаткад у медијима критиковао, имајући један а неке и послије 300 година поново пропјевале, и једини циљ - спасење њихових душа. Са трона Светог Петра света ватра давно упаљена, поново се разгорјела. Цетињског морала се понекад рећи и која „јача“ ријеч и он је Наравно, неко ће се са правом запитати: да ли то као духовник и љекар душа људских некад морао користити може бити заслуга само једног човјека, па макар он „јаче“ љекове. Но ми који се налазимо у његовој близини знамо

да је молећи се за све нас, највише молитава упућивао Господу за оне који су према њему били груби, који су га клеветали и који су га гурали на терен политике. Никада и никога за увреде према себи није тужио земљским судовима, знајући, по ријечима свога претходника Светог Петра Цетињског, да је „у имену Божијем суд и правда“. Својим богословским радом, духовношћу и љубављу према свима, постао је радо виђен гост широм православне васељене, остављајући иза себе траг оригиналног богослова, несвакидашњег педагога (довољно је само прочитати и у живот примијенити његову студију „Основи православног васпитања“), даровитог философа философије по Богочовјеку Христу, даровитог пјесника, пријатеља свих људи. Није скретао ни лијево ни десно, већ је ишао навише. Често је у својим бесједама говорио да криза (=суд) нашег доба није ни економска, ни културна, па чак ни искључиво морална, већ првенствено криза вјере, криза духовности лишене Духа Светога. Свето покајање као „преумљење“, пост и молитва, Света Литургија и Свето Причешће су по митрополитовим ријечима једини пут којим у нама умире оно себично „ја“ и рађа се нови, христолики, бесмртни човјек који у заједници са Богом живи животом вјечним, савлађујући сваку смрт која мучи род људски и која је наш свакодневни овоземаљски пратилац. Шестдесетих година прошлог вијека пролазећи Подгорицом (која је тада носила туђе име и туђе рухо) видио је град без саборног храма и почео да сања сан да се поред Вазнесењске цркве у Момишићима (од 1954. г. претворене у нужник) подигне један величанствени храм. Јеванђелске ријечи „по вјери вашој нека вам буде“ доносе му остварење овог младалачког сна и 9. августа 1993. г. Његова Светост васељенски Патријарх Вартоломеј и блаженопочивши Патријарх српски Павле полажу камен темељац за будући храм. Круна те његове вјере

у Васкрслог Богочовјека Христа је прелијепи Саборни храм Христовог Васкрсења који ниче из њедара Подгорице и Црне Горе, који говори и говориће о једној новој историји и животу у складу са Христовом науком. Треба ли рећи да су захваљујући и његовом ауторитету по први пут у Црној Гори боравили васељенски, руски, александријски паријарх, атински архиепископ и др. Нећемо говорити ни о 300 обновљених цркава и манастира, о томе да је Цетињска богословија обновила рад после вишедеценијског прекида, о томе да су по његовом благослову формиране Издавачка кућа Светигора и Радио Светигора, да је стотињак младих људи подстакао да заврше богословске школе, да је обновио замрле саборе и да готово нема села у Црној Гори у коме није служио. А Бог зна километре и километре пређене уз напор да се што даље и даље стигне по Црној Гори, Србији, расејању... уз напор да се мире завађени, утјеше несрећни и тужни. Нека будући историчари Српске Цркве кажу ријеч мјеродавнију о раду митрополита Амфилохија, из дана судбоносних по наш народ, из дана када је придржавао трон Светог Саве мијењајући обољелог патријарха Павла, јер док се овај лист буде штампао његова биографија биће богатија за још неку освештану цркву, многе службе и разговоре са многим знаним и незнаним, великим и малим. У име великих и малих, који имају срећу да живе у времену по много чему сиромашном, али богатом животом у близини митрополита Амфилохија, као мало уздарје упућујемо му ову скромну молитвену честитку са жељом „НА МНОГАЈА И БЛАГАЈА ЉЕТА, ВИСОКОПРЕОСВЈЕШЧЕЊЕЈШИ ВЛАДИКО!“

јануар / 2011 / svetigora

29 Освећење народне кухиње при Саборном подгоричком храму, 21. априла 2010. г.

jubilej

Ходочашћа са „Одигитријом“

Фонд јединства православних народа

svetigora / 2011 / јануар

СЛАВКО Крстајић

Поводом 20 година од ступања у Трон митрополита црногорских Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија

30

оласком митрополита Амфилохија на трон нализован проток ходочасника који долазе на поклоњење СвеСветог Петра Цетињског и оживљавањем ду- том Василију Острошком и омогућено сваком да са тог светог ховног живота у Црној Гори 90-тих година, мјеста као благослов и лијек понесе свету водицу из острошког осјетила се и потреба да се формира организација извора. која ће се бавити искључиво организовањем ходо- По благослову игумана манастира Острог Преосвећеног Епичасничких путовања по земљи и иностранству, па скопа диоклијског Г. Јована, агенција „Одигитрија“ обавља бесје по благослову Његовог Високопреосвештенства платан превоз ходочасника и осталих посјетилаца од Доњег Г. Амфилохија, регистрована агенција „Одигитрија“ до Горњег манастира Острог, обезбјеђујући тако проходност (Богородица Путеводитељка) у којој су ангажоване и растерећење саобраћаја у овом дијелу у вријеме највећих особе са богатим искуством у туристичкој привре- посјета. ди и са сензибилитетом за ову врсту путовања. „Одигитрија“ је од свог оснивања до данас успјела да обезбиједи Послије почетних тешкоћа са простором и сред- средства за куповину потпуно новог модерног аутобуса висоствима, „Одигитрија“ је успјела да се ширем кру- ке туристичке класе „Neoplan Citiliner“ капацитета 56 мјеста за гу потенцијалних ходочасника представи као ком- обиласке светих мјеста широм православног свијета као и бропетентна и одговорна организација чије су услуге да „Свети Никон Јерусалимски“ за обиласке манастира по Скамногима помогле да се упознају са хришћанским дарском језеру. светињама српских простора, Грчке, Русије, Све- Агенција „Одигитрија“ је такође, са Богословијом „Свети Петар те Земље, Украјине, Турске, Западне Европе и Цетињски“ и појединим црквеним општинама у Митрополији Средоземља. црногорско-приморској и Епархији Будимљанско- никшићкој Од свог оснивања „Одигитрија“ се старала за организовала низ научних скупова, симпозијума и округлих хиљаде ходочасника из свијета, који долазе на столова на разне теолошке, историјске и актуелне друштвене поклоњење православним светињама Црне Горе и теме и била издавач низа публикација. Србије. Такође је и организовала бројна путовања Организација многобројних запажених изложби дјела сакралза православне вјернике са наших простора у мно- не умјетности у галеријама у Црној Гори и Србији, концерти ге крајеве свијета. духовне музике као и промоције књига и часописа на вјерске Управа Богословије Светог Петра Цетињског је, и националне теме у којима је митрополит Амфилохије активимајући повјерење у савјестан и одговоран при- но учествовао су скренуле пажњу домаће и стране јавности на ступ организацији путовања, своје матурске агенцију „Одигитрија“. екскурзије повјеравала „Одигитрији“, а митропо- Представници „Одигитрије“ су редовни учесници лит Амфилохије је више пута био присутан на овим међународних скупова и симпозијума посвећених православпутовањима, преносећи своје богато теолошко ном ходочашћу (Москва, Кијев, Праг) као и издаваштву правознање и искуство будућим пастирима Цркве Право- славне литературе и часописа (Варна, Београд, Бања Лука). славне. У организацији „Одигитрије“ реализована Под покровитељством Савезног министарства вјера Србије и су путовања матураната у Свету Земљу, Бугарску, Црне Горе „Одигитрија“ је са пар издавачких кућа из Београда у све заначајније сакралне дестинације у Грчкој, у неколико година била присутна са својим штандом на изложби Русију, Украјину, Албанију, Италију, Турску, Чехосло- сакралних сувенира, предмета сакралне умјетности и правовачку, Мађарску... салвне литературе у Паризу у оквиру сајма „Religio“. Такође су и апсолвенти Богословског факултета из По благослову Предсједника управног одбора агенције Београда користили услуге ове агенције за своја „Одигитрија“ - митрополита Амфилохија, ова организација је путовања. примјереним средствима учествовала у свим донаторским, Захваљујући предусретљивости и разумијевању добротворним и хуманитарним акцијама које је организовала игумана манастира Острог, блаженопочившег оца Митрополија црногорско-приморска. Лазара, по благослову митрополита Амфилохија, „Одигитрија“ је изградила квалитетан објекат у кру- Међународни фонд јединства православних народа гу Доњег манастира Острог, у коме је организована Када је прије дванаест година у Србији и Црној Гори, по блапродаја предмета сакралне умјетности, богослуж- гослову Његове Светости блаженопочившег Патријарха Павбене и богословске литературе, црквених утвари, ла отворено Одјељење Међународног друштвеног фонсасуда, употребне украсне керамике са сакралним да јединства православних народа из Москве, на молбу мотивима, филигранских и златарских производа и његовог покровитеља Патријарха московског и цијеле Русије многобројних предмета монашког рукодјеља. Г. Алексија, митрополит Амфилохије се прихватио духовКако би се избјегло дуготрајно чекање у реду за ног покровитељства и надзирања дјелатности Одјељења у свету водицу из Острошког источника запослени у Србији и Црној Гори. Уз његово активно учешће организова„Одигитрији“ су дизајнирали изглед флашице у коју не су акције, манифестације и конференције на међународном се пуни вода са извора и организовали машинску нивоу које су несумњиво дале значајан допринос учвршћењу линију за њихово пуњење. Тако је значајно рацио- православља у овом дијелу Европе и другим крајевима свијета.

Организована је донаторска акција у свечаној сали храма Христа Спаса у Москви под називом „Са Србијом заједно“ на којој су учествовали са српске стране патријарх Павле, предсједник Борис Тадић, митрополит Амфилохије са још неколико архијереја СПЦ, комплетан државни врх Србије као и један број угледних привредника из Србије и окружења. Руска страна је такође била присутна на највишем црквеном и државном нивоу. Одјељење Фонда и његов руководилац су учествовали у организацији и раду Међународне скупштине православља, којој техничку подршку указује Међународни Фонд јединства православних народа (МФЈПН), на свим конференцијама које су одржане на територији бивше Југославије као и многима у Европи и Блиском Истоку. На нашим просторима конференција је организована у Новом Саду, Цетињу, Бања Луци, Београду, а представници Одјељења су по благослову митрополита Амфилохија учествовали на конференцијама у Братислави, Астани, Прагу, Аману, Јерусалиму, Бејруту... Једна од значајнијих културних манифестација које Фонд реализује ван граница Русије је и серија концерата духовне музике под називом „Гласови православне Русије“. Одјељење Фонда у Србији и Црној Гори је са руководством Фонда организовало такве концерте у Македонији, Србији (Београд, Ниш, Крушевац, Сремски Карловци), Црној Гори (Цетиње, Будва), Републици Српској (Требиње). На концетрима у Србији и Црној Гори су присуствовали највиши представници Цркве и државе. Како МФЈПН сваке године додјељује награду појединцима из јавног, политичког, културног и друштвеног живота који су својим радом допринијели ширењу хришћанских вриједности и учвршћењу православља у својим срединама, на предлог Одјељења Фонда за Србију и Црну Гору ово високо признање, које уручује лично московски патријарх у храму Христа Спаса, до сада су добили: Његова Светост Патријарх Павле, Богословски факултет у Београду, Њено Височанство принцеза Катарина Карађорђевић, предсједник Црне Горе г. Филип Вујановић, господин Емир Кустурица. Већини ових церемонија је присуствовао и митрополит Амфилохије. Трудом руководства Фонда као и руководиоца Одјељења обезбијеђена су средства и Одјељење је купило простор за обављање своје дјелатности у Београду и у Будви. Своју мисију Одјељење је развијало и кроз изложбе икона (Стаматис Склирис – у Никшићу), предмета сакралне умјетности и теолошке литературе и часописа (БеоградКонак књегиње Љубице, галерија „Прогрес“...). Захваљујући ауторитету предсједника Покровитељског Савјета Представништва МФЈПН за Србију и Црну Гору (које је цијепањем државе подијељено на два Одјељења), представници Одјељења су за постигнуте успјехе више пута награђивани од стране Руске, Украјинске и Бугарске Цркве. Аутор је директор агенције „Одигитрија“ и извршни предсједник Фонда јединства православних народа за Србију и Црну Гору.

јануар / 2011 / svetigora

Витлејем, црква Христовог Рођења

31

Обнова рада Цетињске богословије

процесу обнове духовног живота и обновљену Богословију Светот Петра Цетињског на Цетињу црквеног административног устројства у уписује у списак српских православних богословија. У истом Митрополији црногорско-приморској, а тиме и акту се наводи да ће се финансирање ове Богословије спровоу цијелој Српској Православној Цркви, свијетлу дити исто као и финансирање осталих српских православних тачку представља обнављање рада Цетињске богословија уз помоћ Црногорско-приморске и Дабробосанске богословије у јесен 1992. године. Околности у митрополије, Милешевске и Захумско-херцеговачке епархије. којима је обновљен рад Цетињске богословије су Ако се пажљивије осврнемо на црквенопросвјетно стање у по многу чему биле врло сложене. Општа ригидна Црној Гори лако ћемо уочити да је, од штампања Цетињског атеизација, црквена имовина бесудно одузета или октоиха 1493/4. године па преко основне школе у Цетињском просто узурпирана, малобројно и онемоћало свеш- манастиру 1834. године, Цетињске семинарије 1856-60. годитенство изложено непрекидним притисцима, све су не којом је управљао ђакон Стево Петрановић, привремене то ране од којих је духовно биће Црне Горе патило Богословије 1863. године којом је управљао Нићифор Дучић, пола вијека. Вријеме обнављања рада Цетињске Цетињске богословије 1869-1876, Богословско-учитељске шкобогословије 1992. године је вријеме великих потре- ле 1887-1915 г. и Богословије Светог Петра Цетињског 1921са на културно-политичком плану Балкана и Европе 45, материјална немаштина представљала основни проблем. уопште. Колико је Митрополија црногорско-приморска улагала у Послије устоличења епископа банатског др новообновљену Цетињску богословију најсликовитије се види Амфилохија Радовића на трон цетињских митропо- из извјештаја митрополита Амфилохија САС-у од 20. 8. 1992. голита од разних идеја по питању обнове духовног и дине. У томе извјештају се између осталог каже да Митрополија црквеног живота најснажније је кренула идеја о об- „улаже све што има и што нема у новообновљену Цетињску нови Богословије и то априла мјесеца 1991. године богословију“. када је последња генерација живих цетињских бого- Цетињска богословија одавно није једина виша школа у Црној слова прослављала педесет година матуре. Знајући Гори. Давно је прошло вријеме када су се само у њој школокакву је улогу имала Богословија у историји Црне вали будући учитељи, службеници, љекари, научни радници. Горе и Српске Цркве, чланови Светог Архијерејеског Богословија је „средња богословска школа у којој се ученици Сабора су на редовном засједању у мају 1992. године васпитавају и образују у духу свештеног Предања једне Свеприхватили предлог митрополита др Амфилохија и те, Саборне и Апостолске Православне Цркве и припремају за благословили да Цетињска богословија обнови свој више богословско образовање на православном институту, мисијски и црквенопросвјетни рад. 18. јуна 1992. го- православним богословским факултетима, односно духовним дине Свети Архијерски Синод доноси одлуку којом академијама, за служење у Цркви Божијој.“ Но, иако је тако, без усваја предлог Просвјетног одбора при САС-у и ње је незамислив духовни и културни живот Црне Горе.

svetigora / 2011 / јануар

професор ДУШАН Биговић

j ub i l ej

Поводом 20 година од ступања у Трон митрополита црногорских Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија

32

Митрополит Данило и митрополит Амфилохије на отварању Цетињске богословије 1992. г.

Управна зграда Цетињске богословије

јануар / 2011 / svetigora

Када је 13. септембра 1992. г. на Цетињу обновљен рад Богословије, Илија Лакушић, министар за културу у Влади Црне Горе казао је: „Имамо универзитет што је добро за државу, а сада имамо и Богословију што је добро за Царство Небеско“. Пригодном бесједом обнављање рада Богословије поздравио је и министар просвјете и науке господин Обрадовић. Истога дана митрополит Амфилохије је говорио о неопходности духовног и моралног образовања, о обнови свештеничког подмладка и зацељивању не малих ратних и послератних рана истичући да тридесет и осам примљених ученика од којих је 15 из Митрополије црногорско-приморске, представљају продужетак старе и почетак нове Цетињске богословије. Имајући у виду сложеност прилика, Свети Архијерејски Синод је усвојио предлог митрополита Амфилохија и за првог ректора обновљене Богословије, поставио протојереја Момчила Кривокапића, пароха которског, архијерејског намјесника бококоторског и како је истакнуто у препоруци САС-у „ријетког мисонара у нашој Цркви, одличног зналца богослужења и литургијског поретка познатог по успјешном раду са омладином.“ Када би смо у најкраћим цртама описали дјело првог ректора Богословије гласило би „ ректор, учитељ, отац, брат, пријатељ“. Септембра 1995. године за ректора Богословије постављен је протосинђел Јоаникије Мићовић, данас епископ будимљанско-никшићки, човјек изузетних духовних и организационих способности. САС је 31. маја 2002. године за ректора Богословије поставио јереја Гојка Перовића, који и данас обавља ту дужност. Поред дужности прописаних уредбом о богословијама поменути ректори су се суочили са низом других проблема које је требало ријешити. Рат који је у Босни, Херцеговини, Далмацији, Хрватској, Славонији и Косову оставио пустош и те како се одразио на животе ученика Богословије, нарочито оних ученика који су родом са поменутих подручја. Бремена тих ученика носили су и ректори и наставници Богословије. Поред редовних школских активности, неодвојиви састав Богословије чине културно просвјетне манифестације на којима учествују професори Богословије и ученици. Најприје, Богословија је организатор двије редовне академије које се одржавају за празник Светог Петра Цетињскогшколска слава и за Недјељу Православља. Предавања на свим овим академијама која поред ректора и наставника држе угледни научни, државни и национални радници као и свечарски дио програма увијек се тичу историјских догађаја од велике важности за Цркву и народ. Тако је Богословија свечано прославила 500 годишњицу Цетињског октоиха, осам вјекова Хиландара, 2000 година хришћанства и друге значајне јубилеје. Поред школске славе и Недјеље Православља у Богословији имамо још једно славље, а то је разредна слава. Наиме, свака генерација на почетку школовања, у договору са управом школе бира славу разреда. Прослава разредне крсне славе је пуна радости и лијепих осјећања, која ученици као трајно добро носе из Богословије. Свечаности приликом посјета поглавара помјесних Православних Цркава, архијерејске Литургије које служи митрополит и друге црквено народне свечаности широм Црне Горе свечаном пјесмом увијек испрате ученици Богословије. Оно што квалитет знања стеченог у Богословији чини изузетним, јесу поклоничко-научна путовања која Управа школе организује. Тако су ученици Цетињске богословије обишли Јерусалим и Свету Земљу, Рим и Италију, Москву и Русију, Кијев и Украјину, Цариград и Малу Азију као и друга културна средишта. Иако је од самог почетка Цетињска богословија у материјалном погледу поред редовне помоћи Светог Синода и Министарства вјера у Влади Србије, опстајала захваљујући прилозима вјерних људи, Богословија је истовремено развијала харитативну дјелатност у Цетињу и шире. За до сада осамнаест година рада, Богословија је извела око двјеста осамдесет кандидата од којих велики број обавља одговорне дужности у Српској Цркви.

Свети Петар Цетињски

33

ОБНОВА ДУШЕ И ТИЈЕЛА ЦРНЕ ГОРЕ

ад на љетопису обнове, санације, реконструкције и изградње храмова у Православној митрополији црногорскоприморској од 1990. до 2010. логично је било започети од сличних периода у животу Православне Цркве на простору данашње Црне Горе. У мају 1989. године сам имао част да присуствујем освећењу обновљеног Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу. Тадашњи епископ банатски др Амфилохије Радовић је у бесједи истакао оно што је пажљиви истраживач историје наше Цркве могао уочити, али о чему нити је ко писао нити јавно говорио. Том приликом је казао следеће: ,,Књаз Ми­ лош Обре­ но­ вић у Ср­ би­ ји и краљ Ни­ ко­ла Пе­тро­вић у Цр­ној Го­ри су два најзна­чај­ни­ ја за­ду­жби­на­ра од вре­ме­на Не­ма­њи­ћа. И би­ло би врије­ме да се не­ко тим пита­њем по­за­ба­ви. По­ред оста­лих ве­ли­ких за­слу­га кра­ља Ни­ко­ле, ријет­ ко је ко ис­та­као ту ње­го­ву огром­ну за­слу­гу - по­ ди­за­ње хра­мо­ва по чи­та­вој Цр­ној Го­ри, на­ро­чи­то у новоослобођеним кра­јеви­ма. Где год је до­шао краљ Ни­ко­ла је по­ди­гао но­ви храм, јер је знао и био је свје­стан да је храм мје­сто са­би­ра­ња, на­дах­ну­ћа, пре­о­бра­же­ња, ду­хов­ног пре­по­ро­да на­ро­да и да та­мо гдје не­ма хра­мо­ва и гдје су хра­мо­ви угро­же­ ни, угро­же­ни су и са­ми љу­ди. На­си­ље над хра­мом увијек је би­ло кроз исто­ри­ју на­си­ље над чо­вје­ком који гра­ди храм. Осло­бо­ђе­ње хра­ма и ње­гов про­ цват увијек по­ка­зу­је да има на­де за осло­бо­ђе­ње и за сло­бо­ду чо­ве­ка.“ Потврду његових ријечи можемо наћи у табели у публикацији др Лазара Томановића, тадашњег предсједника Владе, под насловом Педесет година на престолу Црне Горе, која је штампана на Цетињу

1910. године поводом јубиларних свечаности. У њој је попис манастира и храмова који су у времену од 1860. до 1910. године обновљени или изграђени. Збир је 289 обновљена или изграђена православна објекта за 50 година владавине књаза Николе. Од времена краља Николе и митрополита Митрофана Бана прву већу санацију и обнову храмова имамо послије великог земљотреса који је 1979. године задесио Црну Гору. Нажалост, дуго година нијесу били познати подаци колико је било санираних и обновљених православних храмова из средстава солидарности, чак ни надлежним државним службама које су обавезне да воде овакве регистре. Овдје прије свега мислим на Завод за заштиту споменика културе Црне Горе и надлежно Министарство културе. Митрополија црногорско-приморска, осим генералне сагласности коју је дала за обнову својих храмова и ријетких консултација током обнове послије земљотреса у времену 1980-1990, није била у прилици да има комплетан попис својих храмова и других објеката који су санирани или обновљени. Захваљујући некадашњем директору Републичког фонда за обнову покојном Илији Поповићу, који је оставио у аманет сину Предрагу да ми преда лични примјерак Записника о примопредаји архивске грађе Републичког фонда за обнову и изградњу подручја пострадалог од катастрофалног земљотреса (88 страница), у прилици смо да прецизно знамо који су православни манастири, храмови и други црквени објекти у Црној Гори санирани у том периоду. Из средстава југословенске солидарности, тј. десетогодишњег зајма за Црну Гору, у периоду 1980-1990 година укупно је санирано 168 православних објекта у Црној Гори. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе својој Православној Цркви и Митрополији црногорскоприморској почетком деведесетих година прошлог вијека. И обични лаик је могао примијетити градитељски занос широм Црне Горе на санацији, обнови и изградњи манасти-

svetigora / 2011 / јануар

ЈОВАН Маркуш

jubilej

Поводом 20 година од ступања у Трон митрополита црногорских Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија

34 Митрополит Амфилохије поред саборног храма Светог Јована Владимира у Бару.

Литија на празник Светог Симеона Мироточивог, Саборни храм у Подгорици

јануар / 2011 / svetigora

ра, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора васкрсавао је олтар до олтара. Бројни обновљени и нови манастири као да чине делове једног тролиста који народ назва Три Свете Горе: Приморска, Зетска и Брдска Света Гора. Нови саборни храмови, попут храма Христовог Васкрсења у Подгорици који је у завршној фази и Светог Јована Владимира у Бару који је у изградњи, представљају по мишљењу стручњака најимпресивније објекте те врсте, не само у Црној Гори. Посебан феномен, незабиљежен у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Напријед речено је дало идеју да се детаљније треба позабавити оним што је у Митрополији санирано, обновљено или подигнуто у времену од 1990. до 2010. године, укључујући и све оно што је урађено или започето до 2002. године и на подручју које је од тада фактички постало дио васпостављене Епархије будимљанско-никшићке, а до тада је било под јурисдикцијом Митрополије. Направити попис објеката попут оних из 1910. и 1990. године је било неопходно, али не и довољно да би се имао увид у оно шта је рађено у протеклих 20 година. Неопходно је било дати основне податке о сваком објекту, који су нажалост били оскудни у писаној форми, као и пожељну фотодокументацију. Мишљења смо да се у свему овоме у највећој могућој мјери успјело. Ових дана је у току прелом књиге за штампу, уз наду да

ће она бити корисно свједочанство о једном времену. Прикупљени подаци, уз могућност занемарљиве грешке, показују да је у протеклих 20 година у Митрополији обновљено и новоподигнуто 416 објекта (38 манастира, 333 храма и осталих објеката 45) и да се обнавља или гради 74 објекта (2 манастира и 72 храма), или укупно 480 објеката. До 2002. године на подручју садашње Епархије будимљанско-никшићке обновљено је и новоподигнуто 72 објекта (16 манастира, 51 храм и осталих објеката 5) а обнављало се или градило 8 објеката (1 манастир и 7 храмова), или укупно 80 објеката. Када ово саберемо произилази да је обновљено и новоподигнуто 488 објекта и да се обнавља или гради 82 објекта, или укупно за протеклих 20 година 570 објеката. На основу бројне литературе коју сам користио, о сваком објекту су дати подаци које сам могао пронаћи. Оно шта се ријечима тешко може описати приказују изврсни снимци наших познатих мајстора фотографије као и фотографије бројних ентузијаста које имају драгоцјену документациону вредност, којима се хронолошки приказује обнова, изградња и свакодневни живот везан за манастире или цркве. Када се овоме дода приљежност, стручност и црквен прилаз дизајнирању књиге нашег познатог дизајнера проф. ликовне академије Мирка Тољића књига ће вјероватно задовољити све пријатеље наше Цркве. Нажалост ограничен простор, ионако волуминозне књиге није дозволио да прикажемо већи број добрих фотографија о манастирима и храмовима и значајним догађајима. Дужан сам на крају да истакнем да сам савјесно преузео податке из бројне литературе, докумената, периодике и званичних гласила наше Цркве, али да за евентуалне непрецизности одговорност није на аутору већ на онима који су били у обавези да доставе потребне податке. На основу неспорних чињеница које се могу видјети и ,,голим оком“ није тешко извести закључак да је крај прошлог вијека и прва деценија трећег миленијума (1990-2010) један од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Православне Цркве у историји Црне Горе. Данас вјероватно многима постају јасније ријечи из бесједе митрополита Амфилохија које је изговорио већ далеке 1989. године.

35

РАЈО Војиновић

reporta`a

Патријарх српски Г. Иринеј посјетио Митрополију црногорско-приморску

ЈЕДНА ЦРКВА, ЈЕДАН НАРОД БОЖЈИ егова Светост Патријарх српски Господин Њ Иринеј допутовао је 30. октобра у Цетињски манастир, гдје је поводом празника Светог Пе-

тра Цетињског и спомена 180 година од његовог упокојења, служено свечано празнично бденије. У присуству више владика СПЦ, свештенства, монаштва и бројних вјерника, патријарха Иринеја је ријечима добродошлице дочекао Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије рекавши да је „ово велики дан и благослов за Митрополију, за све вјерне и све епархије наше Свете светосавске цркве у Црној Гори“. Захваљујући на ријечима добродошлице патријарх је рекао да је „овај дочек доказ да смо једно у Господу, да је Црква остала неподијељена и надамо се да ће то тако бити и убудуће“. „Нека политичари стварају своје границе, али ће народ бити један, имати једну Цркву и остати у духовној заједници преко Цркве, са свима светима угодницима и величинама духовним из нашега рода“, рекао је српски патријарх. Након бденија извршено је облачење моштију Светог Петра Цетињског у нове одежде и њихово смјештање у нови кивот, израђен од кедра ливанског.

svetigora / 2011 / јануар

Три кључа у ћивоту Светог Петра Цетињскога Свјатјејши Патријарх Иринеј је сјутрадан у Цетињском манастиру служио Свету Службу Божију уз саслужење Високопреосвештеног Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-примор-

ског Г. Амфилохија, Господе Епископа врањског Пахомија, захумско-херцеговачког Григорија, будимљанско-никшићког Јоаникија и диоклијског Јована, свештенства и свештеномонаштва наше помјесне Цркве, међу којима је био и архимандрит Методије, игуман свештене лавре Хиландара и бројног вјерног народа. У току Литургије у презвитерски чин је рукоположен ђакон Анђелко Боричић. На Светој Литургији је појао хор Светог Марка из Подгорице. Обраћајући се патријарху Иринеју, епископима, свештенству, монаштву, гостима и вјерном народу митрополит Амфилохије је казао да је Свети Петар Цетињски ходио стопама Светих апостола: „Ходио је стопама равноапостолнога Светог Саве, архиепископа српскога, показујући љубав, не само према онима за које је био задужен, него у своје вријеме бринући и о свима другима, нарочито на просторима наше Пећке Патријаршије. Бринуо је о њој, о царској лаври Светим Дечанима, па није чудо што је његов наследник митрополит тадашњи пећки, каснији црногорско-приморски и потоњи патријарх српски Гаврило кључеве од Пећке Патријаршије и Дечана, које је примио године ослобођења Косова и Метохије од турскога ропства од стране краља и господара Црне Горе Николе Петровића, овдје похранио, код ногу Светога Петра Цетињскога. И пресвлачећи Светитеља нашли смо кључеве Пећке Патријаршије и кључеве Дечана. У исто вријеме смо нашли и трећи кључ код његових ногу који је књаз Данило, син краља Николе, донио и свечано предао краљу Николи послије ослобођења Скадра. То је кључ од града Скадра“. „Та три кључа овдје присутна свједоче да је овај трон цетињских митрополита био органски везан кроз вјекове за свету Пећку Патријаршију. Зато су га, Ваша Светости, похо-

36 Патријарх српски Г. Иринеј испред ћивота Светог Василија Острошког.

Освећење славских колача у Цетињском манастиру.

Рукоположење ђакона Анђелка Боричића у презвитерски чин.

јануар / 2011 / svetigora

Посјета Ждребаонику и Острогу Патријарх Иринеј служио је сјутрадан, на празник Светог Прохора Пчињског, уз саслужење митрополита Амфилохија, игумана Хиландара архимандрита Методија и свештенства, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. Игуман Методије је бесједио о значају

дили сви Ваши претходници. И Ви сте ево данас дошли да цјеливате ћивот Светог Петра и да нас обрадујете својим присуством и да потврдите то неразориво јединство, вјековно јединство овога трона са Пећким Патријарашким троном“, рекао је митрополит Амфилохије и патријарху Иринеју уручио поклон – икону Светог Петра Цетињскога, дар свештенства, монаштва и вјерног народа Митрополије. „Све што је Свети Петар Цетињски учинио у животу, дело је Божије“, рекао је патријах Иринеј. „То је дело светога човјека. Све што је чинио и говорио, било је осољено благодаћу Духа Светога. Зато је свој свети живот завршио као најсветије личности из историје Цркве Христове. Наша је велика утеха што се у наше време, обезбожено време, време људи отуђених од Цркве, људи враћају Богу, враћају Цркви својој. И ово ваше данашње и синоћње присуство говори о томе да се наш народ враћа себи. И то је оно што нас крепи, што нам враћа веру и наду да нас Господ неће оставити ни због нас, али и ни због Светих као што је Свети Петар Цетињски, као што је Свети Василије Острошки, то превелико име чудотворно, и други Свети. А кад то све знамо, онда питамо себе и остале: Ако нас је Господ толико задужио, ако нас је толико даровао, шта треба ми да чинимо? Никада не треба да заборавимо јеванђелску истину да коме је Господ доста даровао, од тога ће много и тражити.“ „Свет је Христов пут, светосавски пут, позвали су нас да њиме идемо и да не скренемо и благо ономе који се одазове и пође тим путем и остане веран Цркви својој. Зато, нека је благословен данашњи дан у овој превеликој светињи црногорског и целог српскога народа“, рекао је Његова Светост. Литургији су присуствовали министар вјера у Влади Србије Богољуб Шијаковић, савјетник предсједника Србије за Србе у региону Млађен Ђорђевић, амбасадор Србије у Подгорици Зоран Лутовац, амбасадорка Украјине у Подгорици Оксана Сљусаренко, као и представници амбасада Русије и Хрватске. Патријарх Иринеј је увече у крипти подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења присуствовао празничној Духовној академији. Након патријарашког благослова вјерницима који су до последњег мјеста испунили крипту подгоричког Саборног храма, празничну бесједу је изговорио министар вјера у Влади Србије др Богољуб Шијаковић, а изведен је и празнични духовноумјетнички програм.

37

svetigora / 2011 / јануар

38

прослављања светитељских празника за духовни живот православних хришћана, наводећи примјере из житија Преподобног Прохора Пчињског и из светогорске монашке традиције. „Светитељи нас подстичу да их прослављамо ради нас самих. То су нам открила житија многих светитеља који су се јављали на чудесан начин и говорили људима да треба да што пре празнују њихов спомен и да открију њихове свете мошти, јер се у њиховим крајевима дешавају разне невоље или болести или временске непогоде. И сами светитељи потврђују да је њихова воља да их прослављамо“, рекао је отац Методије. „Како је то дивно што се овдје, ево у овом тренутку, сједињују вјекови“, рекао је митрополит Амфилохије патријарху Иринеју. „Свједочанство Светога Арсенија, архиепископа пећкога које се наставља од 13. вијека, и ево данас његова пуноћа у Вашем свједочанству и Вашем присуству, Ваша Светости, а кроз то и потврда и свједочанство о јединству наше Свете Цркве светосавске, а кроз њу и јединства свеукупне Цркве васељенске. Дивно је то што нас радује и дивно је што је Ваш долазак обрадовао Цркву у Црној Гори, народ Божји који је био жељан Вашега доласка.“ Владика Амфилохије је Његовој Светости уручио дар манастирског сестринства, икону Светог Арсенија, као и ручно израђени крст који је био у ћивоту Светог Арсенија већ неко вријеме. Благодарећи на поклону, Његова Светост је казао да је током посјете Цркви и вјерном народу у Црној Гори „за кратко време доживио толико много радости“: „Доживео сам толико лепих тренутака и толико нових сазнања о Црној Гори која није она Црна Гора коју сам пре тридесетак година знао, кад сам био мало дуже у Острогу. Ондашња и данашња Црна Гора, то су два света, два потпуно различита времена – оно којега не желимо да се много сећамо и ово за које благодаримо Богу, у којем видимо обновљене цркве, новоподигнуте украшене храмове. Још много више улива радост што видимо народ препорођен, одуховљен и одушевљен, народ који се враћа својој Цркви.“ Патријарх Иринеј се осврнуо и на дјеловање антицрквене секте, тзв. ЦПЦ рекавши да се ради о искушењу које је Свети Атанасије назвао „облачак“: „Кад тако кажем, мислим на онај отпад духовни који је овде присутан, који је епизодичан, који је од данас до сутра, који ће сигурно бити брзо заборављен, јер је то нешто што је отпало и од Бога и од свега вредносног и значајнога“. „Нека Господ, и Свети Арсеније и Свети Петар Чудотворац Цетињски благослове овај народ, да нас чувају и сачувају да се не изгубимо, да будемо достојни следбеници њихови, њихове свете вере и њиховог светог живота“, рекао је патријарх. Након посјете манастиру Острогу и поклоњења моштима Острошког Чудотворца, Његова Светост је у Подгорици разговарао са предсједником Црне Горе г. Филипом Вујановићем. У посјети манастиру Острог.

Вратимо се вери и Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј

razgovor

Господ ће нам помоћи Током недавне канонске посјете Митрополији црногорско-приморској, првојерарх Српске Цркве дао је ексклузивни интервју нашем часопису, Радију Светигора и Српској радио-телевизији из Подгорице. Ваша Светости, молимо Вас да на почетку овог разговора дате Ваш патријарашки благослов нашим читаоцима... Ваши читаоци, бар на основу овог мог искуства за ова два дана, заслужују сву пуноћу благослова патријарашког, сву пуноћу благослова Цркве наше, Светога Саве пре свих, Светога Петра Цетињскога чији смо празник јуче прославили, јер тај народ, овакав каквог сам ја видио заслужује заиста пуноћу благодати Божије.

јануар / 2011 / svetigora

Шта више, они покушавају да разоре наш систем вриједности и наш историјски и духовни светосавско-косовски идентитет. Како се одупријети у таквим околностима? Проблем Косова је за нашу историју, за српски народ. То је једно озбиљно питање и све оно што се данас дешава на Косову и Метохији представља једну тешку, дубоку и за сада незалечену рану. Ја знам, савремени свет не води много бриге о прошлости и о историји, о култури једнога нароОво је Ваша прва канонска посјета Црној Гори од тре- да, али би требали да се позабаве тим питањем. нутка кад сте ступили на свештени пећки трон све- Ја разумем неке данас моћне државе које су потосавски. Какви су Вам утисци? стале и моћне и велике разним миграцијама, Па ја сам једно време био житељ Острога, то је било прије досељивањима, да њих и не интересује историја тридесетак и више година. Знам тадашњу Црну Гору и ду- тих народа, али када је у питању српски народ, ховно стање у Црној Гори које није било на оној висини коју када је у питању Косово и Метохија - то је озбиљно Црна Гора заслужује. Сада, после толико времена, имао сам питање. Јер шта је Косово? То је душа душе нашеприлике пре свега да видим многе светиње обновљене, и га народа. То је зеница наше историје и културе. то не само обновљене, тј. приведене неком изгледу, него Тамо су нам највише светиње, тамо је уосталом и светиње које блистају у свој пуноћи и лепоти наших црка- резиденција српских патријараха, не од јуче него ва. А то је лепота наше вере. Оно што ме је посебно одуше- вековима. Не могу да замислим да једнога дана вило јесте бројни народ који ме је дочекао, који ме је по- Пећка Патријаршија буде у некој другој држави здравио и који је за време богослужења био у црквама и и да српски патријарх мора да тражи пасош и доманастирима. Прво пријатно изненађење сам доживео у зволу да може да посети своју кућу. То је за нас Беранама. Иако је било скоро вече, мислим да је била ско- незамисливо. Зато апелујемо, то чини и Србија, ро трећина Берана код манастира Ђуђеви ступови. Народ сви они који се српски осећају, који су наследкакав се само може пожелети, са изгледом и побожношћу ници косовске културе, косовског аманета и заи са свиме оним што је показао за време тога сусрета и те вета, на оне који кроје судбину света - да имају посете. Ништа мање пријатно изненађење дочекало ме је у виду значај Косова за Србију, за њену историју и кад сам дошао на Цетиње. Силан свет, мада је било кас- и културу и да нађу начин и решење гдје ће се но у ноћ, пуно народа који се понаша у духу своје вере и у задовољити бројно стање Албанаца, да задовоље духу своје вековне православне духовности. Да не говори- њихову потребу, јер су тамо присутнији, а и помо о јучерашњем дану, када је била прослава Светог Петра требу српскога народа који није од јуче на КоЦетињскога. Посебно сам био изненађен у Подгорици, у но- сову и који са осталим Албанцима живи вековивоме храму. Нисам очекивао толики свет који је напунио и ма. Не улазимо у то питање како је дошло до те двориште и после цркву. И данас овде у Ждребаонику... Све насељености данашње, а знамо, то зна и историја то даје заиста једну нову слику Црне Горе. Стичем утисак и то ће она вероватно и забележити и оставити да је овде дошло до пуног обновљења, пуног преображаја за будућа поколења. Дакле, ја верујем и знам да народа сходно својој култури и својој вековној традицији је питање комплексно, али и у тој комплексности хришћанског живота, хришћанског васпитања. И зато бла- мора се изнаћи решење које ће задовољити погодарим Богу и ово ће бити један снажни подстрек за нас требе и једних и других. У противном, то ће бити у Србији. Мада, Богу хвала, и тамо се народ враћа Цркви. јабука раздора, то ће бити нешто што неће донети На сваки се празник, поготову славе црквене, на саборима мир овим просторима, нешто што ће загорчавати по манастирима или током неких догађаја везаних за Цркву, живот и једне и друге стране, што не треба и што види огороман број народа. И не само што је народ прису- не желимо нама, не желимо ни њима. тан, него се и понаша онако како то Црква жели и како је у нашем духовном наслеђу. Да би рана била болнија, и наша Црква има своја унутрашња искушења, и то баш на КосоСвјетски моћници отимају нам нашу свету земљу ко- ву. Шта можете да нам кажете о томе? совску и не показују знаке да ће одустати од те намјере. То је један догађај који ми нисмо ни желели, нити

39

svetigora / 2011 / јануар

40

очекивали. Један догађај који је нашао у садашњем времену једно решење, али који вуче трагове из других времена. Мени је лично жао што се то десило са владиком Артемијем кога сам необично ценио и волео, и то и данас чиним, али његово држање, његово понашање када је било Косово у питању није било у складу са ставом Цркве. Мислим да је трагадија у томе, можда понајвећа, што је владика Артемије схватио Косово као свој лични проблем, као да је он једини био позван да решава то тешко стање Косова и Метохије. И увек има неко друго мишљење, за разлику од Сабора. Што се тиче проблема у оквиру Епархије рашкопризренске, ми смо много о томе размишљали и нашли смо за најцелисходније да се владика разреши епархије, јер је и пре овог догађаја имао проблеме са једним својим свештеником, који је практично управљао епархијом дужи период времена. Тај свештеник је макнут. Дошао је други, са истим начином, методом и овлашћењима владикиним - практично да управља епархијом. Његово понашање, тог монаха Симеона је изазвало неприхватање и самог монаштва. Непосредан повод да приступимо једном оваквом начину решавања тог проблема јесте што су код мене дошла два игумана који су тражили да их примим комплетно са њиховим братством, јер они Симеона неће да приме. То је био повод да се ми у Синоду позабавимо тим питањем, па смо молили митрополита Амфилохија и епископа Григорија да пођу у епархију да виде шта се то дешава. Владика то није прихватио и то је кренуло да су монаси који су на један чудесан начин везани за владику Артемија напустили манастире које су годинама подизали и обнављали и препустили их никоме. Владика Артемије је два манастира подигао у Нишкој епархији, два нова манастира. За један сам знао и дао сагласност. За други нисам ни знао док нисам видео цркву. Био сам изненађен када сам видео између Прокупља и Куршумлије цркву. Откуд црква? Никла за ноћ! Владика је ту један дом бившега монаха обновио и направио манастир да ја уопште нисам знао. То је тако снадбевено, тај манастир у Брајини, има преко 2000 квадрата простора, подно грејање. И све је закључано, остављено, монаси напустили. Тако је и са Црном Реком, тако је било и са другим манастирима, што је неприхватљиво. Њих нико није терао и тиме су они у многоме отежали проблем по питању самог владике Артемија. Ово је била једна привремена мера која би сигурно изнашла једно друго решење у једним другим односима владике Артемија са Синодом и са Црквом. Носиоци идеологије људских права под фирмом тих права покушавају да разоре саме темеље хришћанског морала. Како то изгледа у стварности, недавно смо могли да гледамо у Београду. Како се одупријети томе? Црква не одобрава нити препоручује да се насиљем решава тај проблем. Пре свега, мислим

да је ту Црква позвана да просвећује свој народ. То је једно зло, једна велика мрља код многих народа. Нажалост, много шта што је било некада свето, данас је несвето, а оно што је било несвето, то је данас постало прихватљиво. Измењене су вредности. Некадашње вредности данас нису данас вредности, а то отприлике иде у духу и смислу речи Христових: А када дође Господ, еда ли ће вјере наћи? Не знам да ли идемо у будућност неким кораком позитивним или негативним. Уосталом, видећемо, али наше је да чинимо оно што треба да чинимо, свој верни народ да просвећујемо, упућујемо и да се против таквих зала, која су ето присутна, боримо на хришћански начин, просветом, вером и разговорима са онима који то чине. Да их можда убедимо да су на погрешном путу. Ми знамо да данас постоје многе слабости, али је проблем што се те слабости намећу као нека правила, неке врлине. То је оно што нас вређа и што не можемо да прихватимо и сагласимо се са таквим појавама. Много се у последње вријеме говори о дијалогу Православне и Римокатоличке цркве. С обзиром на историјска искуства која наш народ има са западним хришћанима, многи се боје тога дијалога... Па сад, ја не видим да се у нашем времену посебно води дијалог, ништа мање ни ништа више него јуче или мало раније. Моје је лично мишљење да не треба да бежимо од дијалога ни са ким па са ни Римокатоличком црквом. Зашто да бежимо? Можда и њима треба помоћи. Мени се много допала изјава блаженопочившег архиепископа атинског који је једном приликом рекао: „Људи, зашто да бежимо, хајте да поразговарамо ко људи о проблемима који се тичу нас.“ Не треба бежати од тих проблема. Хвала Богу, ми смо сачували предање, оно које смо примили преко Јеванђеља, преко Светих Отаца и даље, преко Светих угодника Божијих и зашто и њима то на један начин људски не рећи и помоћи им можда да реше неке проблеме своје, које многи од њих сада увиђају? Данас, нажалост, Европа је врло мало хришћанска. Чуо сам директно од представника Римокатоличке цркве у Бечу да је 50% људи католика напустило своју цркву, чак је шеф државе званично иступио из цркве и они сами осјећају проблем, потребу. Колико су у нечему потребни и они нама, много више смо потребни ми њима у ономе што је битно, што је суштинско, везано за Цркву и за веру. Налазимо се пред прославом Миланског едикта. Ја сам два-три пута изјавио да би било добро да се тим поводом нађу представници свих цркава. Патријарси пећки су разговарали са султанима и тражили пут разговора са њима - зашто и ми да то не чинимо данас са онима који су нам много ближи од муслимана, али у циљу једног објективног, искреног, ненаметљивог разговора и таквог приступа проблемима нашега времена. Ваша Светости која је Ваша патријарашка порука нашим читаоцима ? Порука је оно што сам видео овде у Црној Гори ових дана: да се вратимо Цркви, да се вратимо својој вери и ако будемо ту, на том путу, онда ће нам и Господ помоћи и расветлити многе проблеме наше и сигурно ћемо се осећати да смо на једном сигурном путу и да смо у сфери промисла и благодати Божије. Разговор водио Рајо Војиновић

Војска брисана и из живих и из мртвих Слово изговорено на Мајевцу, 23. октобра 2010.

besjeda МАТИЈА Бећковић

У

двадесетом веку краљевска војска је прешла две Гол- лесника и рањеника и њихова имена само Бог зна. готе: једну преко Албаније, другу преко Југославије. Овај Велики петак је трајао шест месеци: од 6. деЈедном као српска, други пут као југословенска војска у цембра до 9. маја, али на дан победе није се оконотаџбини. Оба пута обе војске крајем рата повлачиле су чао, већ је, како је написао један од егзекутора, рат се на Запад ка својим савезницима. Преко Албаније на челу са у Југославији трајао дуже недељу дана, а то што Краљем и Владом, преко Југославије ка Краљу и Влади који су је он звао ратом било је масовно убијање ратних већ били на Западу и отуд руководили ратним операцијама, заробљеника, без списка и суда. Христос овај пут увек уз сагласност Запада. није ни суђен ни сахрањен, али је Пилат прао крваПосле Првог светског рата савезници су их прихватили, по- ве руке и није престао да их пере до данас. сле Другог вратили онима који су их тражили само зато да би Пола године провела је ова војска под ведрим неих побили. Да би парадокс био већи, они које су враблагословено мировање ових мученика. НА МАЈЕВЦУ САХРАЊЕНИ ПОСМРТНИ тили били су најватреније Нека они буду опомена свима нама да је ОСТАЦИ 23 СТРАДАЛНИКА ВОЈСКЕ присталице Запада и зазло рађање готово суђење. Они су страКРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ падне демократије, а они дали од једновјерне и једнокрве браће којима су их изручили били итрополит црногорско-приморски само зато што су другачије мислили и су најогорченији противниГ. Амфилохије и Епископ зворнич- што су ишли правим путем, путем одбраци Запада и западних вредко-тузлански Г. Василије служили су 23. не вјере, имена и националног бића наности. Пријатељи су преда10. 2010. г. заупокојену Литургију у храму шег. Нека Господ њихове душе упокоји и ли пријатеље заједничком Покрова Пресвете Богородице у Мајевцу усели тамо гдје праведници обитавају и непријатељу? Из албанске уз саслужење свештенства и монаштва награди их неугасивим вијенцем славе голготе остали су вечни споМитрополије црногорско-приморске и праотаца наших Аврама, Исака и Јакова мени, костурнице и гробља Епархије зворничко-тузланске. и нека им подари вјечни живот на небесрпске војске од Солуна и Након Литургије служено је опијело сима. Свима нама, гдје год Бога молили, Крфа до Бизерте и Париза све пострадале борце Краљевине јединство у вјери нека подари. Амин.“, поза, иза југословенске голЈугославије који су као болесници ручио је у бесједи владика Василије. готе није остало никаквог погубљени у ноћи између 7. и 8. марта „Ево нас данас овдје, 65 година од трага. Први пут у историји 1945. године у војној болници у Мајевцу, страдања ових страдалника. Њихови једна војска је брисана и из а у спомен-костурницу положени су пос- земни остаци су пред нама, док су друмртвих и из живих као да нимртни остаци 23 страдалника који су ек- гих - много већи број, њих на стотине када није ни постојала. Они схумирани поред школе у Мајевцу.

- кости расејане на овој благословеној који су побијене припадСа благословом владике Василија земљи и не само овдје него и мнонике те војске кришом траексхумацију и опијело организова- го даље: до Лијевча поља, Градишке, жили и тајно сахрањивали ло је удружење „Открићемо исти- Јасеновца. Пострадали су у зла и опабивали су кажњавани, а ну“ из Црне Горе у сарадњи са парохом ка времена каква, не дај Боже, да се нипокојници избацивани из мајевачким протонамјесником Милади- коме не врате. Пострадали су у времену својих гробова. ном Вуковићем и г. Зораном Гајићем и уз распамећености. Нигдје у Европи, нигдје Голгота преко Југославије свесрдну помоћ мјештана. у свијету се послије толико времена не је српски Крсни пут, Scala „Пут ових мученика чије земне остатке обављају сахране. Ово је показатељ какgemonia i Via dolorosa и полажемо у заједничку гробницу, да би во је зло вријеме било и какво је зло и још један доказ да је „Исус очекивали свеопшти суд и васкрсење опако демонско сјеме посијано. Од тог Христос свој земаљски жимртвих, био је голготски пут а прије тога зло-сјемена догодило се братоубиство а вот делио са нама“. То је су чинећи добро отјерани од своје браће. свејдоци тога братоубиства, ето их овдје још ненаписано поглавље Прошли су Голготу да би на овим про- пред нама“, истакао је у бесједи митропонезапамћеног страдања, не сторима крв лили и по беспућима тијела лит Амфилохије и додао: „Нека би Господ само у српској историји. На своја остављали. Они су данас на један дао да сви пострадали нађу покоја на некрсном, страдалном путу одређен начин чврста спона међу наро- бесима јер ево, први пут послије толико Исуса Христа било је четдима једне вјере, једне крви и једнога времена ми обависмо опијело помоливрнаест застоја. На путу ове бића. Они су спона која нам говори: ’Не ши се да их Господ упокоји тамо гдје сија војске таквих застоја било дијелите се браћо и сестре по било как- свјетлост лица Божијега, гдје нема бола и је више, а пут до Голготе био вим мостовима, постаните истинска уздаха него гдје је живот вјечни и непродужи. Један од тих застоја дјеца и сљедбеници Христа Господа, Све- лазни. Нека је благословено ово мјесто и је Мајевaц где је убијена и тога Саве, Светог Василија Острошког и народ овај мјеста Мајевца који је сачувао заувек застала једна војска Светог Петра Цетињског.’ Нека је Богом памћење на ове страдалнике.“ и њена болница, а број боСлавко Живковић

М

јануар / 2011 / svetigora

41

бом и на том путу прослављала и Божић и Васкрс и Светог Луку и Светог Николу и Светог Саву и Светог Ђорђа, свакога дана каменована од различитих руку и са свих страна. Тај пут је заливала крвљу и потрусила костима војска једне вере, једног језика, једне заклетве и једне судбине. Од кости до кости могло би се мостити од Везировог до Зиданог моста – преко Зелегоре, Мајевца, Требаве, Лијевча поља и Јасеновца до Клагенфурта. А све те кости су једана кост једног човека и једног народа пострадалог за Краља и Отаџбину, за Крст часни и Слободу златну. Њихов грех је био што су били против комунизма пре него што су га се одрекли комунисти, и против српа и чекића пре него што је на срп и чекић устала кука и мотика. Крст је ношен од Светог Стефана до Светог Јураја и светог потока у Кочевју. Од Отранских врата и Острошких греда до словеначких и аустријских гудура и врлети. У колони је било светаца и мученика, војсковођа и војника, професора и ђакa, чобана и тежака, жена и деце, стараца и девојака из Црне Горе, Херцеговине, Босне,

svetigora / 2011 / јануар

Митрополит Амфилохије и владика Василије сахрањују мајевачке страдалнике.

42

Матија Бећковић на Мајевцу.

Србије и Хрватске. И толико их је остало под земљом да се земља нагнула на ту страну. Недавно ме је дописница „Шпигла“ за Балкан питала како то да су у Словенији открили преко триста, а у Хрватској више од шест стотина јама, а у Србији нису још ниједну. На то питање одговор дугују не само власти наших држава, него и најодговорнији чиниоци у међународној заједници. Сваког дана слушамо о људским правима и дугу према жртвама, а само једне жртве немају права ни на своју смрт већ 65 година. Свакодневно се говори да сваки злочин треба расветлити, а овај највећи се свим силама замагљује. Обећавају да ће почети с откопавањем, али се лопата и трнокопе још не појављују. И кад некога откопају тражећи нешто друго, брзо га затрпају. Постављени су многи услови за пријем у Европску унију, али нисмо чули даје откопавање српских масовних гробница из Другог светског рата и пораћа први услов да се упишемо у људе и цивилизоване народе. Невладина организација „Открићемо истину“ и браћа Никлановић из Будве најзаслужнији су не само за овај данашњи чин него и што истина о овом највећем злочину у Европи није још више сакривена и дубље закопана. Речено је да „Бог иде с великим батаљонима“. Несумњиво да је ишао и са батаљонима безгробне војске која је злочиначки покошена као никад ниједна друга. Шта је Бог хтео с толиким страдањем на нама је да одгонетамо. Питамо се да ли смо достојни да ту истину сазнамо и да ли су они сагласни са оним што чинимо и говоримо у њихово име клањајући се њиховом посмртном страдању. Мир знаним и незнаним невиним жртвама у њиховим незнаним гробовима!

ВЕСНА Тодоровић

j ub i lej

11. Дјечији сабор на Цетињу 2010. г.

Митрополит Амфилохије човјек који је побиједио вријеме Поводом 20 година од ступања у Трон митрополита црногорских Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија

С

јануар / 2011 / svetigora

својој идеолошкој заслијепљености, непрестано понављало: „Распни га, распни га!“ И све своје духовне дарове, и ум, и знање, и рад, и сав живот без остатка, митрополит Амфилохије је ставио у службу и на ползу свога народа. Бритке ријечи, оштрог ока за појединости, за трзаје, за наслућивање, суптилног осјећаја за цјелину, бескрајно вјерујући у космичку моћ ријечи, словесност, љепоту и хармонију свијета око себе, из године у годину подстицао је и друге, очински стрпљиво и брижно, да уче, да пишу и говоре све у славу Господа Исуса Христа, и да му се моле и захваљују за достојанство човјека, пуноћу и дубину живота којим су обдарени. И многи од нас, који смо били само празни облици без лица, прихватајући његову, Светим Духом надахнуту, естетику и вјерујући тону и боји његовог гласа и његовом служењу Богу и ближњима, тражећи свој унутрашњи садржај и лијепо људско лице, разбијали смо огледала ужаса и једноумља која су нас доводила до очаја, у којима смо сви изгледали једнако празни и несрећни због образовања које нас је учило да је срећа у истом и једнаком броју оброка који ће нам бити подијељени. Пријемчив за тајне ритмове универзума, тако затечене, он нас је, по мјери наше снаге и нашег хтјења, увео у духовни поредак, помажући нам да се ослободимо тешког идеолошког пртљага којим смо били притиснути „ради сигурности“. И ако је човјека Бог казнио временом, ако је човјек пролазност, онда је само вјера начин да се та пролазност превазиђе, да се дође до истина које су толико лијепе и свијетле, а које нам је митрополит Амфилохије својим

ваки говор о неком човјеку је и говор о времену у коме он живи. А свако вријеме нам очито покаже и човјека који живећи са нама и људима који поред нас равнодушно пролазе као низови нестварних облака, буде онај један који успоставивши склад, и тамо гдје га нијесмо очекивали, вољом очврслом од вјере и трпљења и племенитом хришћанском жртвом, успије да заустави тиранију тренутка, да побиједи ситне и пакосне нападе времена. Без њега, тешко бисмо схватили да ништа на свијету није изоловано и да, истовремено, и трагично и чудесно прихватимо као Божије давање, као свеукупност наших живота. Када је прије двадесет година владика Амфилохије, као широм православне васељене познати и признати теолог и духовник, врсни бесједник, зналац језика и свјетски путник, стигао у свој завичај, на мјесто гдје се постављало питање судбине народа, морао је скупити сву своју снагу и окренути свој дух небу, јер је земља у коју се вратио стењала под тоталитаризмом који је оставио тешке посљедице: безбожност, братоубиства, подјеле и избезумљене људе. Чекао га је огроман посао. Закорачио је у простор древног памћења, богатог искуства и ружне стварности. Ширећи смисао ријечи, бескомпромисни борац за истину, свједок искуства живе Цркве у изузетно динамичној и немирној сфери друштвеног живота, молитвено расуђујући, својим говором и разговором, својим писањем и разумијевањем, одлукама и хришћанским начелима врло речито и снажно је проговорио о смутном и тешком времену у коме се, по први пут у историји, стварала, насупрот историјској датости и здравом разуму, нека нова, од своје суштине испражњена црногорска држава на мржњи према свему што је традиционално - српско. Биле су то ријечи, покретане нужношћу, изнад разума мноштва које му је, у

43

svetigora / 2011 / јануар

44

духом учинио некако очигледним. Тиме је у Црној Гори, пред лицем живога Бога, на тврдом камену, засијао и подигао најљепшу њиву живих људи: монаха, свештеника и вјерног народа, кадећи је мирисом тамјана, снажећи је моћним и мудрим ријечима, утврђујући непрестаном жртвом и молитвом, и надахњујући моралном чистотом и тананом умјетничком комплексношћу своје личности и сопственог живота. Прави човјек се познаје по узвишености своје љубави, јер је „људско срце мјера људскога живота“, како би рекао митрополит. Постоји предање да је, у народу над свима вољени, црногорски краљ Никола, велики задужбинар и градитељ цркава, у храм Светог Архангела Михаила у Андријевици символично уградио своју сјенку. Потоњи митрополит црногорски Амфилохије је „с љубављу ка божанственим црквама“ опчињен и опијен љепотом дома Господњег саградио, обновио и осветио, за двадесет година своје архипастирске службе у Црној Гори, око пет стотина храмова, отворено и нескривено се радујући што се кроз градитељство и звук звона проноси кроз простор и вријеме Слава Имена Господњег. Учећи да људско биће, да би било цјеловито, мора бити просвијећено, образовано, васпитано и напитано правом духовном храном која је Божије Слово, Божија Ријеч, митрополит Амфилохије је, носећи у свом оку горску и кристалну љепоту морачког водопада Светигора и носећи, још од дјетињства, у свом слуху шум њене чистоте, покренуо и благословио истоимени часопис и издавачку кућу, под чијим кровом су се многи који су осјетили студен живота огријали. И око које су се, као око свијетлећег стуба, окупили сви они који су се, осјетивши вријеме које долази као неко страшно чудовиште које све опште хришћанске и личне вриједности поништава, дали у потрагу за собом, својим личним, хришћанским и националним идентитетом. Светигорина ријеч је, свједочећи дубоки смисао али и естетски ниво вјере, по благослову њеног утемељивача, имала огроман задатак да поврати људе Богу и најживотнијем начину живота. И она је благотворно као љетња киша пала по широком простору. Личност митрополита Амфилохија, његово трпљење до бјелине, његова, и под старост, потпуна преданост и беспоговорно послушање својој Цркви, његова омолитвљена, спокојна и моћна, писана и усмена ријеч, на трагу великих отаца нашег рода: Светог Петра Цетињског, Светог Јустина Ћелијског и Светог Николаја Лелићког су у исти мах и јединствени и хришћански универзални. Његова мисао и његово дјело, надахнути чудесном личношћу Богомладенца Христа и зароњени у дно људског бића, ослобођени свега случајног и пролазног, у исти мах откривајући љепоту неба и ужас земље, засигурно ће остати трајна задужбина нашег времена у златној ризници духовних драгоцјености српског народа. И у ове свијетле предбожићне дане, испраћајући стару и чекајући нову годину доброте Господње, молитвено прослављамо двадесету годишњицу од када нас наш духовни отац, на трону цетињских владика, враћа смислу и духу. Честитајући му празник и иштући благослов, пожелимо му добро здравље и макар мало олакшања у његовом, нашим очима гледано, претешком животу.

„Трпљење је врлина коју је најтеже испунити овдје на земљи, али врлина без које нема истинског сазријевања. Као што земља трпи и орање, и копање, и сијање, трпи невријеме, кишу и снијег, али кад све то претрпи, онда ће из ње да изникне прави, чисти плод. Тако и људска душа. И она је земља која је Богом дата да би се узорала, обрадила и да би се у њу засадило право сјеме, вјечно сјеме.“ митрополит Амфилохије

ГЛАВА ТРЕЋА

1. И после овога прослави цар Артаксеркс Амана Аматова Вугеанина и узвиси га и учини га првим по власти међу свим пријатељима његовим.

2. И сви му се на двору клањаху, јер тако заповиједи цар да се чини; но Мардохеј не хтједе да му се клања.

3. И рекоше дворјани цареви Мардохеју: Мардохеју, зашто не слушаш оно што је цар казао?

4. Свакодневно су му говорили, али их он не слушаше. Тада они потказаше Аману да се Мардохеј противи царевим ријечима. А Мардохеј им указа да је он Јудејац.

5. И сазнавши Аман да му се Мардохеј не клања, разгњеви се силно, 6. и намисли да истријеби све Јудејце у Артаксерксовом царству.

7. Тада учини савјет дванаесте године царовања Артаксерксова и баца жреб („фур“) из дана у дан и из мјесеца у мјесец како би истријебио у један дан род Мардохејев и паде жреб на четрнаести дан мјесеца Адара.

8. И он рече цару Артаксерксу говорећи: Постоји народ расијан међу народима по читавом твом царству, и закони његови су чудни изван свих народа: закон царски не слушају и није од користи цару да их остави.

9. Ако је по вољи цару, нека нареди да се истријебе и ја ћу уписати у ризницу сребра десет хиљада таланата.

10. Тада скиде цар прстен и даде га у руке Аману да запечати оно што је записано против Јудејаца.

11. И рече цар Аману: Сребро задржи а са народом чини што те воља.

12. Онда бише позвани писари цареви мјесеца првог тринаести дан и написаше, као што нареди Аман, војводама и кнезовима по свој земљи од Индије до Етиопије, у сто двадесет седам земаља, началницима народа на њиховом језику, од цара Артаксеркса.

13. И би послано по књигоношама у царству Артаксерксовом да се истријеби род Јудејаца. У току једног дана дванаестог мјесеца, који је Адар, и да се разграби њихова имовина.

13а.1 А превод Посланице ово је: Цар Велики Артаксеркс од Индије до Етиопије сто двадесет седам земаља кнезовима и мјесним начелницима потчињеним ово пише: 13б. Над многим народима завладавши и загосподаривши свом васељеном, желио сам, не да се гордим дрскошћу власти, него кротошћу и тихошћу увијек владајући, безметежно живљење потчињених свагда уређивати, а царство своје мирно и напредно до крајева земље чувајући – обновити од свих људи жељени мир. 13в. Кад сам питао моје савјетнике како све ово довести до краја, онај међу нама који се одликовао разумношћу и стално био у милости и у тврдој вјерности доказан, Аман који је друго мјесто почасти у царству стекао, 13г. указао нам је да се међу свим племенима у васељени умијешао неки јединствени непријатељски народ, по законима својим супротан сваком народу, који стално царске заповијести занемарује, да се не би могла уредити владавина којом ми непорочно управљамо. 13д. Разумјевши, дакле, да је тај народ једини који се вазда противи сваком човјеку, уводећи начин живота туђ законима и супротећи се нашим наредбама, чинећи најгора зла, како не би наше царство добри поредак стекло; 13ђ. стога смо заповиједили оним што вам је назначено у посланици Амана, постављеног над (царским) пословима, вашег другог оца, да се са женама и дјецом униште из коријена непријатељским мачевима, без милости и поштеде, четрнаестог (дана) дванаестог мјесеца Адара ове године, 13е. како би некадашњи и садашњи непријатељи у један дан насилно у ад сишавши, у будуће вријеме дали нам да сигурно и безбрижно до краја живимо.

14. Преписи пак посланицâ излагани су по свој држави и би наређено сваком народу да буду спремни за овај дан.

15. Стигао је предмет и у Сусану: цар и Аман су сједјели и пили, a град био у сметености.

biblijske kwige

КЊИГА ЈЕСТИРИНА

Превод: Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

- наставиће се -

јануар / 2011 / svetigora

1. Овај дио Књиге Јестирине, од стиха 13а до 13е се преводи први пут, као девтероканонски одломак, њега нема у преводу књиге Ђура Даничића, али га има у словенским и другим преводима. Прим. прев.

45

majke hri[]anke svetigora / 2011 / јануар

46

Милева Радовић За емисију „Мајке хришћанке“, која се емитује на таласима радио „Светигоре“, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је говорио о материнству као тајни возглављеној у тајни Богоматеринства, као тајни која преображава личност жене, о сјећањима на своју мајку и њен живот - подвиг мајчинства и супружништва...

В

исокопреосвећени Владико, помаже Бог, благословите! Бог помогао, Бог благословио! Високопреосвећени, постоји једна стара јеврејска пословица која каже: „Бог није могао бити на сваком месту, па је зато створио мајке.“ Да ли бисте нам појаснили тај, да кажем сатруднички однос Бога и мајке? Један пјесник нашег времена записао је једну дивну реченицу која гласи: „Срце је мајке, срце Богомајке!“ Шта то значи? Значи да је у материнству сакривена тајна не само материнства као таквога, него и тајна Богоматеринства. Мајка је удостојена да буде родитељка новога живота, а Богомајка је удостојена да у исто време буде родитељка самога Бога. Тиме се материнство уздиже до божанских висина. Није случајно Пресвета Дјева названа, тако и пјевамо, да је она „шира од небеса“, да је „часнија од херувима и славнија од серафима“. Кроз њено Богоматеринство материнство се освећује чак у материци. Материнска утроба је по своме звању, по своме призвању, радионица живота. И то достојанство које је Бог подарио мајци је неупоредиво са било којим другим достојанством и звањем на овој земљи. Отуда и та лијепа јеврејска пословица, да је мајка сарадник Божији, јер као што је Бог дародавац живота, тако је и мајка на свој начин, по Божијем благослову дародавац живота. Она изњедрује нови живот. Кроз њу и преко ње се остварује она божанска заповест дата првим људима, „рађајте се и множите и напуните земљу“. Жена као супруга, жена као мајка и жена као сестра, три су односа, три улоге жене у Божанском домостроју спасења света. У те три улоге огледа се сва лепота и тананост женске душе. Колико је борба за тзв. равноправност међу половима, а у ствари борба за превласт, угрозила ове три улоге жене а тиме и божанско назначење њене личности? У молитви коју читамо у току Великог поста, молитви Св. Јефрема Сирина, кажемо између осталог и молимо се Богу да нас Бог сачува, да нам не да дух лењости, властољубља, чамотиње и празнословља. Дух властољубља уграђен у дух демонске гордости је један од основних лажних духова који разарају људско достојанство, обесмишљују људску природу и људско звање. То властољубље, та гордост се пројављују на различите начине у историји рода људског. Један од тих начина јесте управо и то надгорњавање у име властољубља, надгорњавање између мушкарца и жене, између мушког и женског пола. Бог је на свом смирењу неизрецивом, и кроз своје смирење

саздао овај свијет. Смиреноумље је темељ хришћанске философије живота, управо зато што нам се оно као такво открило у личности Христа Богочовјека, који каже за себе, да није дошао на овај свијет да му служе него да служи и да живот свој положи за ближње своје. Смиреноумље је истоветно са тајном љубави. Тајна љубави је истоветна са тајном жртве. Што је дубља љубав у људском срцу, то је већа спремност на жртву. Што је веће смиреноумље, то је већа љубав, и већа жртвеност у човјеку. На тој жртвености, на тој љубави, на тој узајамности, Бог је саградио и утемељио људске односе, односе уопште међу људима, па према томе и односе између мушког и женског пола. Отуда се Света тајна брака у посланицама Св. апостола Павла упоређује са тајном Христа и Цркве. С једне стране муж се назива главом жене, а жена је призвана да се повинује своме мужу. Муж је призван да служи и да се жртвује за своју жену, као што се Христос жртвовао за Цркву. Христос је пролио последњу кап своје крви за Цркву. Дакле однос Христа који служи и који је вјеран Цркви, човјеку, до смрти, и однос Цркве према Њему, која му служи и која саму себе и сав свој живот и живот оних који су у њој предаје, приноси Христу Богу на дар, је у ствари (требало би да буде) и однос између мужа и жене у светињи брака. То је мјера достојанства, у томе се налази и кроз то се пројављује достојанство и мужа и жене, оно право, истинско и непролазно. Тиме и на тај начин двоје постају једно тијело, једно биће, поистовјећујући се једно са другим. Право другога је оно што је темељ моје љубави. Да га чиним чашћу већим од себе, било да се ради о мужу према жени или жене према мужу. Отуда савремени феминизам и њему слични феномени уствари показују да су утемељени на негирању основне потке људске природе, потке начина истинског људског постојања. Отуда за Цркву не постоји жена као неко генерично биће. За Цркву постоји, као што малоприје рекосмо мајка и материнско служење, које је сво засновано на жртвовању, на рађању, на давању, на приношењу себе на дар и своме мужу а изнад свега својој дјеци. Таквим служењем мате-

Имала је, без школе, једно педагошко осјећање, да са једне стране држи сву дјецу у једнакости а да, са друге стране, буде спремна да се на лијеп, ненаметљив начин, побрине о ономе коме је била потребна нека подршка, помоћ. ринским, жена постаје у правом смислу достојанствена, као мајка а у исто вријеме и као супруга. И сама словенска ријеч супруга значи она која је са неким упрегнута у јарам љубави, жртве, служења. Дакле то је оно што је смисао супружанства као таквог. Сестринство је велика и дивна светиња и радост за човјека. Такво је и сестринство засновано на биолошком сродству, али постоји и сестринство које је још дубље од биолошког, а то је сестринство у Цркви Божијој. У Цркви је свака жена сестра и сваки човјек брат другоме човјеку и

вјечити сабрат. Тако да се у том материнском, сестринском, супружанском служењу остварује оно најдубље звање и призвање које је Бог створио, божанском руком уградио у женску природу. Ваша покојна мајка Милева родила је петнаесторо деце. Деветоро је одгајила, шесторо јој је младо умрло. Бринула се о мужу, деци, радила све оне послове којима се тада бавило једно сеоско домаћинство. Са данашње

де он код Луке три дана и не говори он Луки зашто је дошао. Уствари он мјерка, гледа, и кућу и живот у кући, а првјенствено гледа Милеву, дјевојку која је већ била стасала за удају и њено понашање. Па ће на крају да каже: „Лушо, ти мене не питаш што сам ја дошо, ево већ сједим два, три дана код тебе.“ Лука каже: „ Радисаве, ти ћеш рећи кад за то дође вријеме, ти си увијек добродошао.“ „Па ја Лушо

Јеромонах Атанасије Јевтић у посјети родитељима митрополита Амфилохија, Ћиру и Милеви Радовић.

јануар / 2011 / svetigora

имам једно дијете стасало за женидбу, а видим да и ти имаш дијете стасало за удају, па бих ја желио да се ми спријатељимо.“ А Лука ће рећи: „Добро Радисаве. Мени је част и радост да своју ћерку удам у кућу Радовића.“ Кућа Радовића је била тако кнежевска, војводска, позната у Морачи. „Али не можемо ми то сами одлучити, морамо да питамо Милеву.“ И Лука зовне Милеву и каже: „Ево дошао је Радисав, жели да му ти будеш снаја.“ Мислим да су се Ристо и Милева негдје већ видјели, можда на неком сабору у Морачи. Она је и тада одлазила можда једанпут годишње у манастир Морачу, да се причести и да буде на сабору, као дјевојка. Она ће рећи, стидљиво и скромно: „Лушо (сви су га тако звали), како ти кажеш. Ако ти кажеш да тако буде, ја сам сагласна.“ И тако Милева дође у кућу Ради-

временске дистанце, а то је неких седамдесетак година, живот мајке Милеве, заправо живот многих мајки из тог времена, данашњим генерацијама изгледа прилично нестваран. Kако је из вашег угла посматрања изгледао живот ваше мајке? Испричао ми је покојни отац причу о своме оцу и о доласку Милеве у нашу кућу Радовића. Мој покојни ђед Радисав је остао рано без жене и једног сина, умрла је на порођају. Мој отац и ђед Радисав живели су сами као вукови на селу читавих 25 година, до женидбе мога оца. А како је до те женидбе дошло? Каже, имао Радисав један сан. Негде горе са истока лети голубица а за њом јато голубова. А он у то вријеме бринуо како да ожени свога сина, па ће рећи, треба дакле да идем према истоку да тражим дјевојку за свога сина. Тамо је живио Лука Бакић, угледни домаћин у селу и он пође код Луке. Прими њега Лука са љубављу, са гостољубљем. Оста-

47

svetigora / 2011 / јануар

48

сава Павићева. И ту је она уградила себе и оставила заиста широког трага. Много ју је волио покојни Радисав, управо зато што му је испунила кућу дјецом. Био је пресрећан. Звао ју је невјестом, како је то онда био обичај. А она је, без предумишљања икаквог, на један потпуно природан начин с једне стране била супруга своме мужу, била мајка своје деце и била снаја свога свекра, кога је бескрајно поштовала, као најрођенијег. И тако је она ту рађала једно за другим дјецу, на начин који је онда био једини. Тада није било доктора, нити бабица, она је то сама обављала, стидљиво, негдје под некаквом крушком. Мени је испричала, баш негдје кад сам био изабран за владику, па ја почео нешто онако владичански да наређујем, а она мени каже: „Слушај ти, шта се ти ту правиш важан?! Знаш ли ти где сам ја тебе истоварила?“ Рекох: „Гдје си ме истоварила?“ „ Ено,“ каже „доље у урвине.“ Испод наше куће, испод баште, преко потока има једна смоква, и она је тамо отишла кад су почели порођајни болови, понијела је фртаљ ракије, једну пелену или шта је већ имала. Тамо се она породила, подвезала пупак, опрала, замотала, вратила се са дјететом у кућу, подојила и наставила свој посао, свакодневни. Дакле, сагледавајући сад њен живот - она је седамдесетседам година проживјела на земљи, она је заиста показала себе као једну од ријетких мајки, каквих је било несумњиво свуда у нашем народу, али посебно у Црној Гори. Има још понека таква мајка, каква је била моја мајка Милева. Оно што је њој било својствено, то је да је непрекидно била у послу. Без роптања, без да икад каже како јој је тешко, како она то не може. Нарочито је био тегобан живот и њен, а послије ње и свију нас, за вријеме Другог свјетског рата. Отац је био у шуми, она је онда била приморана да обавља све послове, а и даље је рађала. Морала је да оре и да копа, да товари коња са оно мало воћа што роди, да тјера из Мораче у Колашин да прода, да би купила кило соли, мало брашна, литар гаса, пошто онда није било струје и онда се врати назад. Па онда да, кад смо пошли у школу, пошто је то било ратно вријеме, можда смо имали по неку кошуљицу, она ноћу пере, да сјутра одемо са чистом кошуљом у школу, да се не срамотимо пред осталом дјецом. Никада је нијесам чуо да је неког осудила. Ако би некада чула да неко нешто говори о неком, рекла би: „Ћути дијете, немој да разносиш туђи гријех!“ Уопште оно што је у кући, то није смјело да се чује: ако би дошло до некаквог неспоразума, као што обично бива, па и неспоразума између ње и оца, односно више оца него ли ње. Није јој баш било лако, нису црногорски мужеви тако мекани и лагани. Имала је она тешкоћа, не један пут. Понекад дође до тога да буде приморана да побјегне из куће. Сад ми останемо у кући престрављени, шта ће сад бити нема мајке? А она сирота оде негдје горе изнад куће, па се моли Богу и причека, до негдје испред зоре, па ујутру кад се ми пробудимо опет је она ту, са нама. И никада ружне ријечи да каже о своме мужу. Још је код ње био сачуван

ПОУКА СВЕТОГ АВЕ ЈУСТИНА О МАЈЦИ – ХРИШЋАНКИ

С

вака је мајка мученица, а на првом месту: мајка – хришћанка. Зашто? Зато што се она дан и ноћ непрестано мучи и стара о телесном и духовном здрављу своје деце. У тој својој непрестаној бризи она сваки дан умире за своју децу. То је истина нашег земаљског света, истина којој се диве небески светови. Јер ако има ичега на земљи чему се диве Анђели небески, то је добра хришћанка, добра мајка, добра жена. Ништа није ни теже ни одговорније у нашем земаљском свету од дужности мајке хришћанке. Зашто? Зато што је њена главна дужност да деци осигура бесмртност и живот вечни. Осигура ли им то, осигурала је и себи рај на небу. Не осигура ли им то, њена душа стровалиће се у пакао, где је вечни плач и шкргут зуба. Како добра мајка осигурава деци својој бесмртност и живот вечни? Ако их научи да живе по Христовом Еванђељу: јер у Христовом Еванђељу све је бесмртно и вечно. Из Беседе на опелу добре хришћанке (1945) „Недељне Беседе“, Београд, 1998, стр. 268

јануар / 2011 / svetigora

онај неки исконски стид да чак мужа и не зове по имену, него сјетим ја се престравим, носим то негдје у себи као ће да каже „он“. То је више потпуно и нестало код нас. Такав најстравичнији догађај у моме животу. И сад она један однос узајамног поштовања и стида. Ја сад закључујем, сирота нема куд него бјежи назад. Поново на коња мој отац је несумњиво волио моју мајку, нема никакве натовари оне ствари, па овце и краве пред сосумње али вјероватно из разлога што је одрастао без мајке, бом. А за њом: Вељко, Вучица, Милијана, ја (рођен имао је код себе повремено неку нервозу, неку емотивну 1938), брат Павић и Добрија под срцем. Бјежимо агресивност. То је терет који је она поднијела, претрпјела до преко ртица према Морачи. А иза нас пакао! Како краја свога живота, да би на крају, то је занимљив један по- је она то издржала, како је она то поднијела, ја не датак, у расправи са једном од својих снаја рекла: „Не знаш могу бити паметан?! Сјећам се и тога кад смо стигти што је прави муж, какав је овај твој“, за свога сина каже. А ли, доље преко Коштанице, у Баре, преко баште... снаја јој одговори: „Да си ми га бољег родила и он би бољи Ђед покојни Радисав, знајући да је горе рат крвабио.“ И то је за мене било једно откровење. Да ли је могуће ви и увјерен да смо ми сви изгинули, кад је видио да је она тако дубоко имала то поштовање, иако, кажем, није како ми долазимо преко баште онда је он плачући јој баш било лако? Успјела је да то покрије својом жртвом, запјевао: „Ево мене Муја и Алије и ђевојке од киле својом љубављу и благодарећи томе да сачува породицу из- златије!“ Тако је звао моју мајку. Заиста нешто што нутра. Није случајно да се жена код нас назива темељом до- је потресно. Дакле, то бреме рата, бреме материнмова, темељом куће. Тачно се она као таква показала, као ства, бреме супружанства, бреме служења она је кућеница, лавовски се борила и тиме очувала једну тако тако достојанствено поднијела, да је из данашње бројну породицу и њено јединство, узајамност те дјеце, која перспективе то заиста тешко схватити, али тако је заиста постоји и до дана данашњега. И покојни отац је ту било. наравно уградио себе, поготово што се тиче вјере Христо- Обзиром да вас је било деветоро деце, како сте ве, али мајка је себе на тај ћутљиви, ненаметљиви, самож- се слагали међу собом, да ли је мајчино крило ртвени начин уградила себе у своје потомство, потиснута имало свог мезимца? од оца у току његовог живота. Она је ту била, али као да је А, ту је била беспрекорна једнакост. Кад је неко није било. Тек кад је се он упокојио, имам утисак да је то и имао неку привилегију? Кад је неко од дјеце било по Божијем промислу, наједанпут се она појавила ту у свој слабашније или када је неко био болешљив, онда својој материнској пуноћи, и не само материнској пуноћи, је она знала да каже: „Ајде, дајте њему!“ Онда смо него је муњевито преузела на себе и улогу оца. И то потпуно се, поготову у то ратно вријеме, хранили из једног природно. „Ја сам сад и он, дужна сам да се побринем и на котла. Она спреми качамак, па га лијепо осмочи, његовски начин о дјеци.“ Онда она сваке године, иако већ ми узмемо дрвене кашике, такве су тада биле, и годинама болесних кукова, понесе дарове, плетене чарапе, онда свако са свога дијела захвата. Сад онај који суве шљиве и тако шта је већ имала, и заређа тако од ћерке је мало стидљивији, слабашнији, он ту остане недо ћерке, од сина до сина. Од Подгорице, до Никшића, пре- како по страни. Она то примијети, па га мало гурко Сарајева и Београда једно мјесец дана, она нас све фино не, а осталима каже: „Чекај, пусти, то је за њега, то посјети, види, па се онда поново врати да настави своје је његово!“ Имала је, без школе, једно педагошслужење до последњег свога издисаја, нормално природно, ко осећање, да са једне стране држи сву дјецу у без икаквог неког старања о себи. То је њена функција. Она једнакости а да, са друге стране, буде спремна да је ту зато да служи а не да јој служе. Тако је, кад гледам и по- се на лијеп, ненаметљив начин, побрине о оносматрам њу и сјећам се ње управо сад, она практично заиста остварила своје материнско служење и оставила потомство. Како савремена мајка да научи да се радује Сад кад гледам, из њених бедара, не само нас девет, него су страдању? Па то је питање и васпитања ту унуци и праунуци, па зетови и снаје, и кад се све то сабере будуће мајке, то је питање и вјере, јер што је негдје преко стотину. Она сама дошла 1920. и неке, а иза ње дубља вјера код ње, то је и већа спремност остао широки траг. на љубав и на жртву. Ту нема никакве сумње. У току Другог светског рата, за време бомбардовања, Што је мања вјера, то је и егоизам и саможимајка вас је морала крити у збеговима. Како је у тим вост, брига само о себи и о својим угодностиратним годинама успевала да вас сачува и прехрани? ма већа. Дакле вјера која рађа спремност на Како? То само Бог и она знаду. Сјећам се кад узме рало и жртву. коња и оре а у другом је стању, или натовари коња, или узме па коси. Додуше кад су мало прирасла и старија дјеца су се укључивала функционално у живот породице, нарочи- ме коме је била потребна нека подршка, помоћ. то најстарији брат који је био веома вриједан и ревностан. Није апсолутно правила никакву разлику! И не Да тако кажем, добар за сваки посао. А нарочито је тај рат само то, већ никада неправедно није штитила по том питању био стравичан. Сјећам се 1942. године, када своје дијете зато што је њено. Сећам се на примјер је горе према Колашину, Црквинама, Рогођеду према пла- једног случаја, морам да га испричам. Били смо на нини Вучју и Бистрици дошло до стравичног сукоба између планини Вучју, биле су ту и неке дјевојчице, једна четника и партизана. Браћа, поклали се! А ми, односно мајка дјевојчица ћерка неког Даниловића. И ту смо се ми издигли у Бистрицу. Нестало већ сијена у Морачи у Бара- дјеца нешто покошкали, ја узмем камичак, камен ма, а то обично бива у марту или априлу. И таман издигли, богами није камичак, и гађам ту дјевојчицу. Вратим то мало прња ишћерала Милева горе и наједанпут тај кош- се ја у колибу, и знајући шта ме чека, сакријем се мар, тај ужас, тај пакао, митраљези, бомбе и данас кад се испод кревета. Она је, сазнавши шта се догодило,

49

svetigora / 2011 / јануар

50

ухватила један прут, љемез није прут, па кад ме је окрпила... Извукла ме је испод кревета и такве сам батине добио да их нећу заборавити док сам жив. С друге стране то је толико било праведно са њене стране, дакле брига о оном другом дјетету, друге мајке, иста ако ли не и виша него за своје дијете. Без икаквог материнског егоизма, који на жалост данас преовлађује, поготову у породицама гдје има једно или двоје дјеце, па онда се тај егоизам биолошки некако усредсреди на ту дјецу. Тога није било! Сваки добије по својим заслугама. У време када баш и није било популарно бити ђак богословије, Ви се уписујете у Београд– ску богословију и са 15 година одлазите из родитељске куће. Како је изгледао Ваш растанак са мајком, Ви сте јој прво дете које тако рано, и за тадашње услове далеко, одлази из куће? Па добро, што се тиче мајке и оца мени то није било, морам да признам, тешко. Друге су тада биле тешкоће, то су тешкоће тог притиска на оне који су се усуђивали да тада оду у богословију. То је био догађај, да је син Ћира Радовића отишао у богословију. Малтене је сва Црна Гора, не само Морача знала за тај догађај. Био је страховит притисак да се спријечи мој одлазак. Ја сам тек отишао у први разред после два-три мјесеца, све моје колеге, ђаци већ у школи, а ја не могу да одем јер су забранили, пошто сам требао да идем у Призрен, а тамо је војна зона и нису хтјели да ми дају дозволу из војног одсијека у Колашину, а циљ је управо био да ме спријече да идем. Па је онда мој отац, сирома, те јесени 1953. године препјешачио од Мораче до Цетиња, да би дошао код ондашњег митрополита Арсенија Брадваревића да од њега затражи да ме премјести из Призрена у Београдску богословију, гдје није било потребно да се набаве такве дозволе и тако се и догодило. Знате ми који смо се рађали тада на селу, поготову у једној таквој здравој, богатој породици, ту није постојало никаквих претјераних емотивних везаности. То је ишло нормално, природно и да одеш и да се вратиш и да те дочекају са неком природном љубављу као да си био ту негдје преко потока. Није ту било ничега другачијег ни са њене, ни са моје стране, ни са стране очеве. Кажем, ово је био суштински проблем у то вријеме и то је оно што је мене било оптеретило, не мало. Ти напади, шиканирање који су били својствени том времену, дијете то треба да поднесе. Али видим сада када о томе размишљам то је била добра проба за мене и за моју вјеру. Постдипломске студије завршили сте у Риму и Берну, докторирали у Атини, предавали на Богословском институту у Паризу, све скупа то је период од неких 11 година. Тих 11 година Ви нисте долазили у своју земљу, што због школовања, што због тадашњег режима. Мајка Вас је сигурно била жељна, а и ви ње? Опет је то нешто било природно, за мене. Утолико природније што сам у то вријеме сав био обујмљен науком, собом, решењем свог животног

питања гдје ми нико није требао. Морам да признам да сам се ту и огријешио од оца који је чекао, ко озебо сунце неко писмо од мене. Ја се нисам ни јављао, поготову касније када сам отишао у Грчку па се закалуђерио. Онда сам сматрао као калуђер, шта ја имам више да пишем, јер онај који се монаши он се одриче и оца и мајке и сваке везаности за свијет. Касније сам схватио да сам ипак требао повремено да се јавим. Поправио сам то после кад сам се вратио. Тако да није то било тако тешко поднијети. Ваша мајка је поред Вас имала још шест синова, како је прихватила Ваше опредељење за монаштво? Е, како мајка? Само једну, можда двије мајке знам, обе су Гркиње, које су прихватиле, од срца благословиле и радовале се што су им синови отишли у Свету Гору. Код нас не знам ни једну мајку, не изузимајући ни своју. Једном приликом, већ сам био завршио богословију и уписао се на факултет па сједим негдје са мајком, да ли у Морачи или негдје на планини, а она ме пита: „Је ли дијете, шта ћеш ти сад кад си завршио школу?“ „Па“, рекох (ја сам онда размишљао, ниjeсам још био донио одлуку да ћу да се замонашим, али њој кажем онако и са истином и са шалом), „идем у калуђере.“ „Ма нећеш ни д’о Бог у калуђере.“ Ја јој кажем: „Па ето имаш двије шћери и шест синова, па ће ти они рађати унуке и праунуке, а овај један, пусти га нека иде својим путем.“ „Е богоми, мајци је мило од свакога да има радовање.“ А онда, чега се она присјетила, први пут ми је то тада испричала, каже: „Уосталом и твој покојни ђед је рекао да ћеш ти бити поп.“ „Како је то рекао?“ Каже: „Била сам ја, кад сам била носећа тобом код Св. Василија Острошког, на поклоњење, слава му и милост!“ Прешла преко Мораче, пјешке се ишло, преко планина, преко Тали, како се то стизало под Острог. Тамо је она ноћила, ваљда се и причестила и онда се вратила назад и тад јој је ђед рекао: „Вала невјеста, то што носиш под срцем, ако буде мушко, то ће бити мој поп!“ Рекох : „Па знаш мајко, јесте све је то лијепо, али има поп који се жени и поп који се не жени.“ Каже: „Он је мислио на оног који се жени.“ Све је она то прихватила, никад није нешто убјеђивала, али овако дала је до знања да је њена жеља да од свих својих синова и шћери има потомство. Мајка Милева је, поред шесторо деце које је сахранила као мале, за свог живота изгубила и најстаријег сина Вељка. Јесте. То је њу заиста добро погодило, тај губитак, јер је ипак прворођено дијете нешто што је за мајку очевидно највећа радост. Зато је његово тако прерано упокојење за њу била велика и дубока рана. Није она то показивала толико, али некад кад се помене Вељко онда она каже: „Е мој Вељко...“ и заплаче, баш онако матерински, над изгубљеним сином. Да... Али с друге стране она је некако увијек говорила: „Мени

Рађање дјеце је једно од најдубљих афирмација материнства, а у исто вријеме су и та дјеца коју рађа њена школа, за њено жртвовање према дјеци и школа за учење љубави према другим. је Бог оставио пуну кућу!“ И од Вељка је остало два сина и ћерка, тако да их је она сваке године посјећивала и они њу. Једном кажем ја њој: „Знаш да си ти срећна друга, ето имаш оволико дјеце, па сад пристижу и унуци, а и она дјеца што су умрла мала, па и она те чекају горе у Царству небеском.“ Она

ме гледа онако, чудећи се. „ Јел’?“ каже, не што је она нешто посумњала у то, него просто - интересантно видиш, Господе зар и то да ће бити тако некако. Онако на један потпуно природан начин. Она је, наравно и због својих обавеза у кући, ријетко кад ишла у цркву. То је занимљиво. Држала је пост, првенствено Васкршњи пост. То се знало, прву и последњу недељу поста је најстрожије постила и нас је у том погледу васпитавала. Али да иде у цркву, гдје би она могла да иде у цркву са толико дјеце, са толико стоке, са толико обавеза. Ако је пусте једанпут годишње, отићи ће она у црногорском одијелу на Госпођински сабор у манастир Морачу. Али ако је пусте! Па онда она то моли: „Ајде ове године да ако и ја мало видим свијета и одем до светиње.“ И, наравно, једанпут годишње иде она да се причести, било то на Теодорову суботу или уочи Вакрса и за њу је то било пуна капа. Али у исто вријеме сам њен живот у кући је био као живот у цркви.

рао на ово апостолско служење, налазећи се на операционом столу, још једном уткивала своје страдање у моје будуће служење.“ Високопреосвећени, знамо да бити мајка значи носити крст свој у свој његовој истовременој лепоти и тежини. Како данашња мајка хришћанка да научи да се радује страдању, ако не то оно макар да га се не боји? Прво то њено уткивање свога страдања у моје будуће служење јесте да је морала да оперише један кук, јер су јој сиротој од тих великих бремена и терета били ослабили кукови. Она је дошла код мене у Београд, тамо смо је смјестили у Ортопедску болницу, на Дедињу. Ту је и оперисана. Занимљиво је да је она и ту, у болници, наставила да служи. Причали су ми после и љекари и остали

Јеромонах Амфилохије на гробу аве Јустина.

болесници да је, док није оперисана била ту да помогне онима око себе, да им нешто принесе, па и да их забавља да тако кажем, знала је лијепо и да приповједа. А и касније, чим је оперисана, са оном својом штаком опет је она наставила да, као што је служила у кући да служи и у болници. Сви су према њој имали један посебан однос. Касније када бих понекад дошао на Ортопедску клинику, сви би ме питали: „Шта је са Милевом? Таква овде није долазила.“ Дакле, то је то. Е сад, како савремена мајка да научи да се радује страдању? Па то је питање и

јануар / 2011 / svetigora

Њено понашање, њена ријеч, њени односи и њена молитва: „Боже помози!“ То је била њена молитва, није она знала да чита молитвенике и неке друге књиге, али: „Боже помози! Мајко Божија, Свети Василије, Свети Петре Цетињски!“, па се прекрсти. То су њене молитве, на један потпуно природан начин као што храни дијете, тако је она његовала ту молитву у себи, живећи у страху Божијем и у поштовању према Богу и према свима. Јуна 1985. године у својој приступној беседи у Саборној цркви у Београду, рекли сте: „А мајка? Она је чак оног дана и часа, када ме свештени Сабор Архијереја би-

51

svetigora / 2011 / јануар

52

васпитања будуће мајке, то је питање и вјере, јер што је дубља вјера код ње, то је и већа спремност на љубав и на жртву. Ту нема никакве сумње. Што је мања вјера, то је и егоизам и саможивост, брига само о себи и о својим угодностима већа. Дакле вјера која рађа спремност на жртву. Рађање дјеце је једно од најдубљих афирмација материнства, а у исто вријеме су и та дјеца коју рађа њена школа, за њено жртвовање према дјеци и школа за учење љубави према другима. У она кризна времена, деведесет и неке године, носили смо помоћ једној породици о којој сам прочитао у новинама, породица Радоњића ако се добро сјећам, негдје горе изнад Мојковца према Бијелом Пољу у планини. Четрнаесторо дјеце имају, а остали су практично без ичега. И натоваримо ми у онај наш ланд ровер неку врећу брашна и шта смо још имали и кренемо да трагамо и нађемо их. Једна мала женица, запањиш се откуд је она тако малецна могла да роди толику дјецу. Имам такву једну куму моју, Ирину Војводић, она је деветоро родила, помалецна тако, сва је радосна као и сва она дјеца око ње. Ја сам их вјенчао и дјецу крстио, од Анастасије па све до мале Теодоре, која је крштена прошле године. То је милина једна. Зашто вам причам овај случај? Питам ја њу: „Како си? Како си са здрављем?“ „ Добро, хвала Богу, одлично! Само једно ме жалости!“ „ Шта је било?“ Неки ђевер њен се упокојио, па каже: „То ме тако дубоко потресло, та смрт мога ђевера, не могу доћи себи.“ Ја је гледам, Господе! Пази, четрнаесторо изњедрила и на њеном су врату још увијек, на врату ње онако малецне и она не брине о себи и о своме здрављу, чак ни о својој дјеци, него се сјећа свога ђевера, који је данас мање више за многе супруге туђин, али за њу није туђин, него се кроз своју дјецу, кроз свој животни подвиг, васпитала за љубав према свима и за спремност да се жртвује. Ја сам осјетио у том тренутку, да је та женица била спремна да жртвује саму себе за оздрављење тог свог ђевера. Е, то је нешто што је у суштини вјере хришћанске, као најдубљи призив. И благо оној мајци која тај призив оствари. То није једноставно, то је мукотрпно. Ја сада, гледајући кроз призму ево и ове жене коју помињем и кроз призму своје мајке, видим да је то управо оно што је најузвишеније што може једна жена да оствари у свом земном животу. И опет да поменем своју мајку, сјећам се, упокојила се старица у 77-ој години живота, од срца. И гледам је онако, ружица јој на лицу стоји. Сија из ње то здравље унутарње на лицу. То сам примјетио и у другим случајевима, нарочито код жена које су заиста свој живот принјели ближњима и Богу на дар. Са мртвога лика сија још дубља љепота од оне коју човјек има док је жив, овдје на земљи. То сам видио на својој мајци. Па онда, како је то сад обичај да дјете не види упокојеног, ја кажем дајте да унучићи узму благослов од мајке, да је пољубе у руку, како је био стари обичај. Немојте да их скривате, зашто? Прије свега дијете нека се суочава са реалношћу живота, са друге стране то ће за њега бити радост за сав

живот, да се он опростио са својом баком, последњи цјелив да је даривао. Ја се тако сјећам мога ђеда Радисава и данас ми то на души мило што се тога сјећам, како је он издахнуо на рукама мога оца, поред шпорета на неком креветићу, и гледам како га износе и стављају га на праг куће. Видим његов лик и плућа како се надимају. То је за мене данас радост, да сам био поред мога ђеда у најзначајнијем тренутку његовог живота, ту присутан. И тако је он остао присутан у мени до дана данашњег. Замолила бих Вас да нам за крај кажете нешто о смислу и значају мајчинске молитве? Мајчинска молитва је чудо над чудима. Чак и кад мајка куне, то је нешто, да кажем, што се не прима јер иза материнске клетве скрива се ипак љубав. Не може мајка да буде у клетви. Ја се сјећам моје мајке, која кад нешто тамо направим, она каже: „На Усјечење се родио!“ Тај израз данас се више и не употребљава. То значи: родио се на Усековање Св. Јована Крститеља, на најстрашнији празник. Толико има примјера кроз историју да је материнска молитва спасила и на морима и на копну, у ратовима, невољама, дјецу и да је та молитва избавила од стравичних искушења. Узмите пример мајке блаженог Августина у његовим Исповјестима, то је потресна прича. Па мајке Св. Амвросија Миланског, да не говоримо о другим неким мајкама које су толико познате у историји: мајка Југовића, мајка Јевросима, Преподобна Мати Ангелина Крушедолска и до савремених, таквих мајки каквих има несумњиво. Наведох блаженог Августина. Он је био философ, уман човјек који је скренуо с пута и отишао у паганство. Али његова мајка Моника је клечала на кољенима у молитви и једнога дана он је, сјетивши се молитава своје мајке, одбацио свој грешни живот, вратио се назад и постао један од великих учитеља Цркве Христове. И тако редом, где год зачепркате иза многих Светих, Божијих људи наћи ћете мајку која је уградила себе и која их је упутила на прави пут. Веома се често то дешавало са мајкама удовицама. Па и данас се то догађа, примећујем. Знате које су мајке честите, које остају вјерне и своме удовиштву, своме мужу, онда сачувају вјерност и својој дјеци. Изгледа, мајка нашега патријарха Павла, сиротица није била таква, па зато Матија Бећковић пјева како ће прво горе на небу он срести своју тетку која га је отхранила, а можда ће га и мајка препознати. Ето то је то! Или узмите, на примјер, овдје мајку Петра Другог Петровића Његоша. Каква је то мајка витез била! Е, то су те мајке, које управо код себе имају доживљено осећање не само обичног материнства, него и Богоматеринства, отуда и ријеч овога пјесника које поменусмо на почетку да је срце мајке срце Богомајке и та ријеч је важећа била и остаће да важи до краја свијета и вијека. Високопреосвећени, у име слушалаца Радија Светигоре и у своје име, захваљујем Вам се што сте одвојили време за овај разговор и што сте са нама поделили ову дивну причу о Вашој мајци. Захваљујем Вам се на поукама које сте нам упутили и надам се да ће и у овом времену бити све више жена којима ће бити блиска прича мајке Милеве Радовић. Дај Боже! Дај Боже да та прича о Пресветој Дјеви, о мајци Милеви и о мајкама каквих је увијек било код нас, а ја сам увјерен да ће и даље бити, уроди благодатним плодовима и оплемени срца и савремених мајки. Амин, Боже дај! Разговор водила Оливера Балабан.

Б

ранко Витковић рођен је у селу Мируши, срез Билећки, 24. септембра 1920. године, од оца Тома и мајке Маре, рођ. Мулина. Крштен је у цркви манастира Добрићева, од јеромонаха Тимотеја. Родитељи су му рано умрли и један од сродника, Митар Витковић, му је био старатељ. Основну школу је учио у Билећи и са одличним завршио 1932. Потом је 1939. ступио у подофицирску школу, коју је 1941. завршио са одличним успехом. Из рата је отишао у заробљеништво, у Италију, одакле је после две године побегао у Француску, да би 1946. прешао у Немачку, где је у Ландехуту (Баварска) завршио 8. разред гимназије и матуру, и 21. јула 1947. добио диплому зрелости. Исте године се уписао у Минхену на Машински и Електротехнички факултет. После завршних испита које је положио са врло добрим успехом, прекинуо је ове студије и отишао у октобру 1952. г. на Православни теолошки институт Св. Сергија у Паризу. Из Париза одлази августа 1954. за Свету Земљу (Палестину). Тамо остаје неко време у манастиру Св. Саве Освећеног. Из Свете Земље долази на Свету Гору у манастир Хиландар. Монах Георгије упокојио се ноћ уочи Мале Госпојине (8/21. 9. 1972.), у манастиру Русику у којем је замонашен Св. Сава, којем је пак у храму на пиргу о. Георгије непрестано палио кандила.

јануар / 2011 / svetigora

Казивања о оцу Георгију: Отац Митрофан Хиландарац У Хиландару је дочекан као прва ласта после дуге и хладне зиме. Први млад и способан човек међу ветеранима хиландарским, употребљив за свако послушање, права благодат, утеха и радост. И он је све то био пуних осам месеци. Радио је све и стизао свуда, а у слободном времену држао је своје строго келијно правило са много метанија, тако да је стогодишњи о. Сисоје, доле на спрату испод келије искушеника Бранка постао забринут за даљи развој код оваквог ревнитеља на самом почетку уске монашке стазе. Духовни живот је „авантура“ своје врсте. За природе каква је била о. Георгија, он се постављао у две крајности: или све добити, или све изгубити. Али је овај борац Христов после дотадашњих духовних искустава ишао смело у разрешење горње дилеме. Једног јутра он се појави пред старијима у управи манастира, учини дубоки поклон и одмереним гласом, са мало речи, изјави да га пустиња неодољиво вуче, замоли за опроштај дотле и за благослов на свом даљем путу. Знајући га из протеклих месеци и слушајући ове речи пуне одлучности и поуздања, Хиландарци су му тешка срца ипак дали благослов, и он је отишао. Дуго је ишао са бројаницом у левој и штапом у десној руци, и са торбом до пола испуњеном „сухаркама“ (осушен хлеб), а од пола најнужнијим књигама. Застајао је на планинским изворима и потоцима да се поткрепи. Остајао у хладу или заветрини да се читањем светоотачких књига духовно освежи и тражио је на високим литицама, у скривеним самицама, духовне руководиоце. Више пута је тако прокрстарио Св. Гором, док у старцу Јосифу на Новом скиту није нашао свог духовног оца. Тај је старац имао велику духовну снагу у себи и привлачио као неодољиви магнет све оне који су без имало разерве били окренути своме Господу. Шест месеци је о. Георгије провео у његовој непосредној близини трудећи се свим снагама да савлада „непрестану молитву“. Са почетним плодовима ове молитве стеченим под духовним руководством старца Јосифа, о. Георгије доби благослов и усами се на Старом Русику, с тим да повремено долази на даља духовна саветовања. Браћа Руси из Св. Пантелејмона дадоше му радо право боравка тамо. У срцу му је одмах почела да расте мисао да ту, у истој кули где и Св. Сава, прими монашки постриг, и

монах Георгије Витковић

први дио

stare^nik

МОНАХ ГЕОРГИЈЕ ВИТКОВИЋ

53

svetigora / 2011 / јануар

54

да ту, палећи кандило Св. Сави и молећи му се за је дошао овде за дубље поимање, ту се вероватно умањила. помоћ у аскези, чека и даље покрете свога срца, „Не умањује се, дете моје“, објаснио му је Старац, „и никада се следећи вољи Божијој. Годину дана касније он се неће умањити, јер је несмањива Божија благодат. Осећај те замонаши узевши Св. великомученика Георгија за благодати се крије, али не њена света енергија. На два начина свога заступника и заштитника. Аскетизам Св. Саве се најчешће пројављује: један је који се назива енергијом, а и исповедничко мучеништво Св. Георгија били су други као схватљивији зовемо доживљајем. Као енергија сад спојени у један идеал кога је требало у дневном благодат се налази увек у верујућима и без њене појаве нико животу на Старом Русику следити. не може да остане у вери. Као доживљај појављује се углавном Нама Хиландарцима је долазио или зором или у у спољашњем виду када хоће да утеши и да умудри човека, сумрак .Тако је то било у складу са његовим редом. било да је заморен, или немаран, или је у опасности његов Умео је изванредно да изазове узвишене утиске. живот. Код тебе тада, будући да си био немаран и сумњао Појавио би се тихо у келији код кога је хтео. Погрбљен, у тајне вере и уопште у делатни начин духовног живота, насмејан, заморен, прво би са врата ишао право да те умудри, али и да би напредовао на духовном степену, икони, лако правећи поклоне и крстећи се, и увек: благодат ти се пројавила осећајно, у потпуном знаку - да би „Како иде умно делање, како терпјеније, држиш ли могао да се одрекнеш својих првобитних навика и живота и послушаније без роптања...“ Позвао би онда и другог да оствариш правилан начин покајања, који си већ отпочео. и трећег да се ту нађу. После језгровитог разговора Прва провера је одрицање од света и странствовање. Тада се о свему што је нужно, одлазио би. Ако је то било благодат повлачи, крије осећај њене присутности, да би почео вечером, он би се повукао у једну од празних са вером бити послушан вољи Божијој и да сам заслужиш да келија коју је себи једном изабрао и која га је увек према напорима сусретнеш благодат. То је разлог што сада тај отворена чекала. Кад бисмо ми у поноћ кренули на осећај не изгледа такав као у почетку када те је призвао.“ Тим правило, преко дворишта, он би већ стајао у сенци речима је Старац убедио многопобожног Георгија и не само чемпреса пред великом црквом, добацивао нам по да више није размишљао о повратку у Француску, него се није неку реч охрабрења за сабрану молитву на дугом одвајао од Старца којега је имао као духовног руководитеља. правилу, а сам остајао напољу, правио метаније Понекад би одлазио из Русика и бивао близу нас у Новом на трави и славио Господа на свој начин, окренут скиту, јер сам му остављао моју малу исихастрију, доле звездама. И тек кад би почела Литургија, нашао би поред мора, изнад које се налазила пећина, отприлике на се у неком углу цркве. По изласку из цркве, он би растојању од пола сата. Оци из Русика тражили су га јер им се нашао у некој келији на другој страни манастира, је требао чувар у Старом манастиру, можда и зато јер им опет окупио пар њих и поразговарао, па отишао је то помало реметило њихова толика послушања. Кад потом до Управе манастира да поздрави старије и би га некад посећивао тамо у мојој малој келији рекао би узме благослов, а онда би га нестало. како оци настоје да се врати у Русик и пошто он одбија да Најлепше што се на Светој Гори могло доживети се врати да га назвају прелашћеним. Ја сам му рекао: „Није био је, бар за мене, а верујем и за друге, сусрет са важно брате Георгије што те тако називају, немој да си тужан, о. Георгијем на светогорским стазама. Сама његова држи им се у послушности и добићеш награду за то.“ Тада појава у пролазу била је доживљај за онога који је ме је загрлио блажени и заплакао од узбуђења. Касније из супротног правца долазио. Ако би још дошло до би се заиста враћао у манастир и борио се несаломиво у краћег разговора на једном од шест језика којима тврдом подвигу и самоодрицању, само са сувим хлебом и је владао, онда је утисак одмах добијао у својој чајем, без другог утешења, са његовим натеченим грлом од дубини. А поздрав на растанку и онај први корак упаљених заушњака. Изузетно строго правило живота имао о. Георгија, који је тако сличио оном закораку је блажени. Никад није приступао Светом причешћу без Архангела Гаврила у представи Благовести, и брзо претходне велике припреме и чисте савести. Када се враћао, одмицање његове високе, кошчате, импозантним као што рекох, у Стари Русик, из његове колибице у Новом ритмом покрета обдарене прилике, доводили су скиту, пролазили бисмо крај гроба нашег старца Јосифа, а посматрача до дивљења. он би га целивао са много побожности: „Да је жив Старац наш“, говорио би, „увек би био покрај њега.“ Његова веза са Старац Јосиф монах Старцем није била само обично познанство, него једна блиска Једно од првих његових питања, од оних које заједница, једна духовна рођачка веза, и то знају сви који се памтимо да је питао Старца (Јосифа Исихасту) било као ученици односе према својим учитељима или боље, као је следеће: „Како то да се Божанска благодат која ме истински послушници према својим духовним оцима. И био је у почетку обујмила да ме привуче побожности је једини који је испратио старчево уснуће. умањила сада када се налазим на месту посебне благодати?“, мислећи на Свету Гору, где је дошао Отац Митрофан Хиландарац да настави свој живот као монах. Тада му је Старац О. Георгије је много читао и много знао. Кроз свој подвиг и са пуно стрпљења и полако, јер није толико опит, он је то знање филтрирао молитвеним срцем и тако добро познавао грчки, објаснио да је то природа поседовао чисту мудрост. Поред мистике која је за њега ствари и да благодат наставља да делује на оне била „свјатаја свјатих“, он је познавао и све друге области који напредују на духовним лествицама. Питао се нашег црквеног учења. За чистоту вере био је спреман да благословени Георгије, да ли треба да се врати у иде у огањ и у воду. Био је бескомпромисан, али не и фанатик. Француску, јер је тамо студирао када га је прекрила Са „иноверцима“ је радо говорио. Ако је била реч само о благодат Божија и показала му своје тајне, а пошто опитном духовном животу, он им је без зазирања говорио о

poezija искуствима наше православне мистике. Али кад је реч била о догматским питањима, онда је он стајао на синору и указивао на разлике, али без ватре и ниподаштавања, како то на жалост обично бива. Очи би му засијале ревношћу и глас се подигао тек онда кад би своју православну браћу видео да шурују са неискреним екуменизмом наших дана, који је он, у формама, како се показује и приказује са друге стране, сматрао за јерес. Владика Атанасије Јевтић О. Георгије је имао дубоко искуство. Унутрашњи његов свет, созерцатељни, мислим да није још проучен и уређен, јер је имао велику красоту и почео је да богословствује. Постоје забелешке које је бележио директно од Божанског просвећења, на грчком, руском, српском, велике речи које се објављују нама. Види се из писма његовом братанцу Душану (писаног 2 месеца пре упокојења) колико је то био сређен човек, и што је битно да писмо има духовни и еклисиолошки израз: „Мир у Богу, спасење у Господу и благослов Царице Небеске, Пресвете Богородице, да буде са вама.“ И после каже, јер је умро братанчев отац, дакле његов брат Радован: „Да одеш у наш манастир, тамо да дате помен, да се одслужи Света Литургија, да даш прилог и да будете са својом децом.“ Дакле, једно писмо веома зрелог, духовног, искусног, али и човека Цркве. О. Георгије је имао ревност по Богу, имао је снажну ревност која кад се обликује у једном живом човеку, искрено, а не дволично, излази оно што је унутра. Био је истинско чедо о. Јосифа и православног Предања.

ПОМИЛУЈ БОЖЕ Помилуј Боже, оне који су жедни пролећа, ишчезли као осмех тих међу звездане светове. Помисли, Боже, на њих у час кад просипаш цветове поврх кутова свих. Заклони, Боже благи, својим гласом наш смех, и наш глас, ако радосни будемо у дан кад, жедни живота и младости, они одоше од нас; засени светлошћу вечном њихов вид, о, Боже благи, јер мене је стид часа земаљске радости. Заклони, Боже, срцем својим наше срце у час кад се пролеће рађа, када цветања, када сунца моћ буду у нама тугу убили; кад прође најпре час, па дан, па ноћ, а ми се не сетимо њих ни часа кад смо их изгубили. Заклони, Боже, земаљске столове и чаше од њих, који више не седају за пролећне гозбе наше; од њих, чије душе сад круже изнад врлине и злости; на чијем срцу младом цвате руже у час кад су у шуми ласта и љубав у срцу нашем први гости.

Десанка Максимовић је рођена у Рабровици код Ваљева, 16. маја 1898. Умрла је у Београду, 11. фебруара 1993. Поникла је у ваљевској питомини, у средини коју је занавијек понијела и тако присно уткивала у своју лирику. У завичајној Бранковини, гдје је, по сопственој жељи, сахрањена, створила је мало пјесничко светилиште. Њена хумка, подигнута по узору на скромна и проста сеоска гробишта, постала је мјесто ходочашћа многих пјесника, умјетника, културних радника и поклоника њеног стваралаштва. Матија Бећковић је поводом њеног упокојења рекао да је њено име „име 55 најмилије кћери српског језика“.

јануар / 2011 / svetigora

Монах Порфирије Симонопетрит Ушао је у срца многих о. Георгије и тамо пребива и дејствује непрестано, али је оставио празнину, која код многих тражи да се испуни. Посветио је и жртвовао свој земни живот благодати и слави Божијој. Веома пажљив у својим малобројним речима, и незамисливо привлачан малим и великим. Умро је, према полицијском извештају, од срчаног удара и сахрањен је код руског манастира у његовој келији, завијен у своју једину, поцепану расу. Нашла су га два малада Американца који су дошли да га сретну за личну духовну корист. Педесет драхми у новцу, мало сувог хлеба, мало соли, мало буђавих маслина у једној канти окаченој на зиду, гранчице горског чаја, није се могао наћи шећер, један пар дубоких чизама и мало литургијских и верских књига, било је то што се нашло у његовој келији. Његове мошти бакарне боје, 13. јуна 2005. пренете у Хиландар, показују да су и Господу били угодни његов многотрудни и мученички живот, и подвиг непрекидне молитве, да је узрастао „у човека савршена, у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13). Хиландар га је после тридесет и две године дочекао са тихом радошћу и ненаметљивим звонима са своје куле. И са уверењем да о. Георгије стиже у правом часу: да учврсти веру у неопходност страдања, тумачећи пламен у коме су гореле зидине као огањ у коме ваља да сагори и преобрази се све времено у човеку. И да објасни како његова велика жртва сада даје вишеструки род у несумњивим предзнацима хиландарског духовног пролећа: „Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси.“ (Јн. 12, 24).

- наставиће се Припремиле: сестре манастира Рустово

ДЕСАНКА Максимовић

jubilej РАТКО Кривокапић svetigora / 2011 / јануар

56

ОГАЊ ИЗ ПЕПЕЛА Поводом 20 година од ступања у трон митрополита црногорских Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија

Црна Гора као Света Гора, како пјесник рече, служио је почивши игуман Георгије Мирковић. Љубављу која је Божијом промишљу, трудом и љубављу градитеља из њега просто зрачила, очинским односом и проповиједањем окићена је мноштвом храмова. Осјетили су до- вјере утољавао је жеђ духовно жедним и жељним познању живе бро наши преци како је било живјети на овој вјере. вјетрометини и зато су се Богу молили и подизали Сједимо једном приликом у гостопримници Горњег манастира храмове да их историјске непогоде не би одувале Острог, отац Георгије и ја. Прича ми о дешавањима и искушењима са ових простора. кроз које је пролазио. Дотичемо се историје, лажног цара Излила се љубав Божија на овај покосовски збјег, Шћепана Малог, Хаџи-Радована Бећировића – Требјешког, коме дарујући нам чудотворне светитеље чије мошти је тада јеромонах Амфилохије Радовић уз Матију Бећковића благодатно зраче, видајући болне и невољне и ду- написао краћи предговор за збирку „Пјесме борбе, ропства ховно окрепљујући све људе добре воље. и слободе“. И једва чекам да га питам какво мишљење има о Полувјековно безбожништво и духовна пустош, као Амфилохију Радовићу. Игуман Георгије одмах је изнио своје изпосљедица комунизма, оставиле су негативне тра- узетно високо мишљење о професору теологије др Амфилохију гове на духовни, културни и историјски идентитет Радовићу. црногорског народа. Прву бесједу од тадашњег епископа банатског Амфилохија чуо Морамо се подсјетити на жалосни и застрашујући сам приликом опијела над одром Хаџи-Радована Бећировића догађај из Горњег Поља код Никшића, гдје су ко- – Требјешког у препуном Саборном храму у Никшићу. И данас мунисти током Другог свјетског рата импрови- се памте поједини дјелови те бесједе, која је на мене и на друзовали сахрану Бога. Колико нам је познато то се ге оставила изузетан утисак. „Видите ли овај лик“, каже владијош једино десило у Сибиру. А о броју, на правди ка, и додаје, „није то обичан лик умрлог човјека. Погледајте боју Божијој, побијеног свештенства и других праведни- његове коже и осјећај приликом додира исте. То је лик Божијег ка да и не говоримо. На сцени је и после рата била мученика и праведника.“ И наставља даље, „походио Хаџизацртана промјена исконских вриједности витеш- Радован Свету Земљу, о чему је касније написао и пјесму и свраког и јуначког народа овјековјечена немјерљивим ти по повратку код мене у Београд, и каже: оче Амфилохије, свидоприносом светородне лозе Петровића. А о ма опраштам и никога не мрзим.“ Био сам близу одра и стално дешавањима у крвавом двадесетом вијеку пророч- сам погледивао на покојника. А кроз главу су стално навирале ки је говорио и упозоравао Свети Петар Цетињски мисли о пролазном и вјечном животу. Сигурно је да такав осјећај за вријеме свог овоземаљског живота. И на почет- и такво размишљање не бих имао да ме на то није навела изуку задње декаде тога трагичног вијека, услишене су зетно надахнута бесједа владике Амфилохија. Из масе се после молитве равноапостолног светитеља, те на његов бесједе чују питања: „Ко је овај поп што је говорио?“ „Није поп, Трон стиже потомак војводе Мине Радовића из него владика банатски, Амфилохије Радовић из Мораче“, одгоДоње Мораче у кога је Свети Петар имао тврду вјеру ворили би они који су га познавали. „Ништа не чита и све говои слао га да успостави везу са вождом Карађорђем ри из главе, како то може?“, питали су се многи. Навикли људи ради заједничке борбе за ослобођење и уједињење на писане говоре шаблонског типа, само се промијене имена српског народа. упокојених и ожалошћених. Тога дана се чуло нешто потпуно Било је тада и оних који су се грчевито и енергич- ново, Богом надахнуто опроштајно обраћање над одром Хаџино борили против доласка садашњег Митрополи- Радована, другог Филипа Вишњића. та, али пресудила је воља Божија и на Трон Светог Приликом устоличења владике Амфилохија за митрополита Петра Цетињског устоличен је доктор теолошких црногорско-приморског пратио сам Литургију и током ње чуо наука Амфилохије Радовић, претходно епископ ба- његову изузетно надахнуту бесједу. Сви смо били затечени и ранатски, од чијег доласка се пробудио и процвјетао досно запрепашћени. „Ово је десница Светог Јована Крститеља духовни живот у Црној Гори. која је крстила Господа Исуса Христа. Овдје је и дио Часног Крста За митрополита Амфилохија и његов духовни и на коме је разапет Христос“, бесједио је митрополит. Било је то стваралачки рад, јавност је ван црквених круго- прво изношење светиња на поклоњење а радосни осјећај прива значајније чула крајем 70-тих и почетком 80- ликом цјеливања тешко је описати. Благословом Светог Јована тих година прошлог вијека. Био сам студент Бео- Претече и Крститеља чија је десница крстила Господа Исуса Хриградског универзитета и међу колегама се одмах ста, као и молитвама Светог Петра Цетињског устоличен је влапронијела вијест како три професора теологије око дика Амфилохије за митрополита црногорско-приморског, а од себе окупљају младе људе. Радило се о тадашњим његовог доласка почиње и масовније крштавање обезбоженог јеромонасима Амфилохију, Атанасију и Иринеју, народа у Црној Гори. данас познатим великодостојницима у цијелом Посебан печат духовном напретку Никшића, чији је покровитељ свијету. Почео дневни лист „Политика“ да објављује и заштитник Свети Василије Острошки, дала је свечана Литија чланак о њиховом дјеловању погубном за текови- са моштима Светитеља која је прошла улицама града у субоне тадашњег режима. Свима онима који су у себи ту 11. маја 1996. године. Био је то незапамћен и потресан чин имали зрно вјере и тада је јасно било да се ради о када је преко шездесет хиљада људи, уз кишу која је тихо падаљудима који проносе Божију проповијед. ла, на кољенима дочекала мошти острошког Чудотворца. „И ова У то вријеме крај ћивота Светог Василија Острошког киша која пада као да спира наше грјехове“, казао је митропо-

лит Амфилохије у бесједи и наставио, „Морам вам рећи да сам и почетка изградње Црквеног дома у Никшићу, се био уплашио за Никшић, видјећи претходно колико је људи обнављање светосавских академија, утемељења у Требињу по сунчаном времену дочекало Светог Василија. Али духовно-културне манифестације „Дани Свесада сам се увјерио да је Никшић духовни центар Црне Горе.“ тог Василија Острошког“ и свечаних литија кроз Обновљена је црква Светог Илије у Растовцу у Горњем Пољу код Никшић на дан духовног покровитеља и заштитниНикшића. Светом Архијерејском Литургијом на дан храмовне ка, мноштво предавања и трибина итд. славе началствовао је Његово Високопреосвештенство Митро- За све што се урадило, поред благослова имали смо полит црногорско-приморски Господин Амфилохије са свеш- његову пуну подршку и помоћ, а у нама чудесну тенством, уз присуство већег броја вјерног народа и људи до- љубав и енергију. бре воље. После богослужења приређена је трпеза љубави. Као Црква је живи организам и не тече увијек мед предсједник Црквене општине Никшић добио сам благослов да и млијеко у њеној унутрашњој организацији, тј. поздравим сабрање и пожелио сам им да се увијек окупљамо институцијама, и дешавало се понекад да се појави на свете службе Божије. И размишљао сам како да подсјетим „изненадна непогода“ како то Свети Василије Велина ужасно сахрањивање Бога током Другог свјетског рата, а да ки у својој бесједи каже. „Гњев погубљује и мудре“, не изазовем реакције, јер ту је било сродника оних који су тај каже премудри Соломон. И у свакој од тих непогонезапамћени чин и одрадили. И кажем да се никада више не да које су ишле према Митрополиту он се понашао, понови догађај који се овдје десио. Било и никада више. Углав- како Свети Василије Велики каже у бесједи: „Хоћеш ном све се добро завршило по питању мога обраћања, да би при ли стати на страну Бога показујући дуготрпљење, крају трпезе љубави Митрополит поздравио сабор. Износи за- или ћеш трчати ка ђаволу показујући гњев“. А дохвалност Господу и Светом Илији за данашњи дан, за сабрање, бро је познато колики је борац Митрополит пропоздравља присутне и обраћа се мени: „Хвала предсједниче што тив ђавола и свакога зла, а колико дуготрпљења си нас подсјетио на чин сахрањивања Бога, баш овдје у Горњем има као Божији изасланик. Зна Митрополит често Пољу. А тако слично једино се десило у Сибиру“. И наставља, да запјева пјесму „Јечам жњела косовка дјевојка“, и „Сахрањује се онај који се воли. Најближе сроднике сахрањујемо додаје нове стихове: „Кад се војска на Косово врајер их волимо, јер су нам у срцу драги. Вјерујемо у љубав непро- ти и пројезди про Газиместану“. Пророчки стихови лазну. Зато је и Господ овдје сахрањен да би се опет јавио. Као о чему је слушао од свог духовника старца Пајсија жар у пепелу била је затрпана и вјера и Господ у овом народу. И који је говорио да ће Косово опет бити српско, што ево тај жар распирио се као огањ и наставља да гори у овом на- је истовјетно и са казивањем и мога духовника роду.“ После ове бесједе је добио аплауз од свих присутних, јер старца Тадеја који је говорио: „Даће Господ, Косово је успио да говори о тако ужасном догађају а да не изазове ни ће опет бити српско“. најмању реакцију. У Црној Гори има оних који своја национална Тешко је издвојити и описати мноштво догађаја и сусрета са осјећања истичу испред вјере, а то се зове етнофиМитрополитом. Од благослова за обнову Саборног храма у летизам. Наш идентитет је у Христу, а они који у себи Никшићу, прославе његове стогодишњице и истовремено про- не носе Духа Светога из „незнавености“, како то миславе 2000 година Хришћанства, дочека и испраћаја земних трополит каже, траже неку нову паравјеру, невјеру, остатака пјесника Дучића, израде пројекта, освећење темеља празну вјеру итд.

јануар / 2011 / svetigora

Никшић, литија са моштима Светог Василија Острошког 11. маја 1996. године.

57

svetigora / 2011 / јануар

Познато је каква је све искушења имао Свети Петар Цетињски од свог народа покушавајући да искорјени крвну освету, измири завађене, спријечи отимачине итд. Зло домаће теже од зла агарјанског и лукавства латинског. О животу Светог Петра Цетињског и његовим клетвама и благословима и данас постоје жива предања јер све што је рекао то се и остварило. Ништа случајно у животу се не дешава и воља Божија и молитва Светог Петра Цетињског пресудила је приликом избора садашњег Патријарха да Митрополит остане у Црној Гори. Сигуран сам да у Црној Гори сваком православцу а и вјерницима друге вјероисповјести тешко да има већег молитвеника, доброжелатеља и доброчинитеља од митрополита Амфилохија. Уз своју дуготрпељивост, све што каже говори на просвећење ума, на узајамни мир, љубав и слогу, „да Господ просвијетли таму моју (нашу)“ како се и молио Свети Григорије Палама на чијем је учењу и докторирао Високопреосвећени. Свети Григорије Палама је на основу својег тиховатељског метода доказао да човјек може да види нестворену, вјечну божанску свјетлост и енергију. Сви они који се ослањају на разум као главни извор истине и врховно мјерило свега имају рационалистички став и погледе на свијет, а све остале моћи човјекове поцјењују и занемарују. А циљ хришћанског живота је стицање благодати Духа Светога - ријеч Божија каже: „Царство је Божије унутра у вама и с напором се узима, и само подвижници га задобијају“. Е, управо томе нас учи Високопреосвећени Митрополит који има огроман углед у Православљу, цјелокупном хришћанству и васколиком свијету, који просто плијени око себе јер посједује огромну харизму и сви они који хрле да узму благослов од њега и чују очинску поуку, осјећају нешто необично лијепо и тешко описиво ријечима. А какав ли је тек „ласерски сноп“ из његових очију кад неког жели мало више упознати. На дан изношења Часног Крста и Светих мученика Макавеја, Митрополит ми честита рођендан, чупа уши и каже: „Да порастеш“. Јасно ми је да се ради о духовном расту. А мали трче за својим духовним оцем који је рођен на дан Рождества Христова, у чијем присуству осјећају мир, сладост, радост и топлоту, а то је како је говорио Свети Серафим Саровски - благодат Духа Светога. Из светоотачке литературе сам научио да духовници не воле да их неко хвали, али Господ ми је дао слободу да и ја недостојни кажем оно што осјећам и мислим.

58 Никшић, литија са моштима Светог Василија Острошког

„В

аша Светости, Високопреосвећени и Преосвећене Владике, господине генерале, часни оци, браћо и сестре! Имајући у виду временски оквир трајања вечерашње Академије посвећене блаженог спомена Патријарху српскоме Павлу покушаћу да у најкраћим цртама изразим своје искуство. У великој је мјери ово прије мене изговорио, рекао, пренио нам господин генерал Јевтић, начелник ВМА, искуство времена проведено са Патријархом. Велико је говорити о патријаху, још је веће говорити о светом патријарху. С које стране човјек да му приђе а да у чуду не застане пред снагом његовог духа и величином смирења које је Бог спојио у његовој личности. Запитајмо се само шта је претходило томе да патријарх Павле постане најсјајнија звијезда свога времена. Да ли је то зато што није запамтио ни свога оца, ни своју мајку? Да ли је то што никад није осјетио топлину породичног дома и родитељског загрљаја који је у великој мјери покушавала да надомјести његова тетка Сенка? Да ли је сиромаштво и немаштина која га је пратила, до безмало половине његовог живота а с којом је после наставио добровољно цио свој животни пут до последњег издиханија? Или можда болест, међу најопаснијим онога времена, с којом се рвао и уз Божију је помоћ побиједио, носећи цијели живот последице и ожиљке те борбе? И све ово овде поменуто и све оно само њему знано које га је спречавало да оствари своју жељу да оформи породицу, да заврши медицински факултет, који је својевремено био уписао, постане љекар на неком незнатном мјесту и живи помажући људима. На рушевинама његових планова о себи, згаришту његових жеља остали су само он и Бог. Из тог загрљаја рађа се личност која после постаје патријарх Павле. Највише је говорио својим присуством а са мало ријечи, поготову последње двије године живота и боравка у болесничкој постељи. Никад ништа затражио није. Никад никакву потребу исказао није, тако да је човјек морао да наслућује да ли је жедан, или гладан, или му је хладно, или можда хоће да се одмори. А с друге стране шта год да сте му донијели или дали био је веома благодаран, као да му је баш то требало. Нешто је носио у

Са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, а поводом годишњице упокојења блаженопочившег Патријарха Павла, Издавачки фонд Српске Православне Цркве Архиепископије београдско-карловачке је 18. 11. 2010. у Великој сали задужбине Илије М. Коларца организовао Академију под називом БУДИМО ЉУДИ. У наставку преносимо излагање протосинђела Методија, игумана Цетињског манастира, који је са о. Давидом Перовићем био уз Патријарха двије последње године његовог живота.

себи што га је толико испуњавало и у шта је био толико загледан тако да практично није примјећивао никакве спољашње ствари, а камоли да су му требале. Одисао је спокојством и великим миром, кроз које је каткад провејавала радост која се осликавала у његовим очима, а које су биле тако бистре и незамућене као код малога дјетета. Поред те нити спокојства и мира, упоредо с њом, протезала се и нит молитвена - било да је сједио на столици или да је лежао на кревету, усне које су се покретале и поглед који је био упрт негдје у даљину одавале су његову непрестану молитву. У које год доба да сте му рекли да се помоли Богу за неку особу, молитвена атмосфера у којој је боравио, то молитвено расположење, дозвољавали су му да то одмах и учини, није му требала никаква припрема за то. Велики испосник и подвижник, као што на крају то сви и знају, то је био, као што је рекао и генерал, и на ВМА, на болесничкој постељи није попуштао ни за јоту. Био је налик древним оцима: благ на ријечима, силан животом - светим и истинским, праведним животом и све што је говорио то је било са тако јаким осјећањем Божије присутности да су сви они који су били око њега хтјели, не хтјели мислили о Богу.

sje]awa

Благ на ријечима – силан животом

Мноштво људи из разних друштвених слојева, разних занимања, разних конфесија, на свој начин и у свом стилу долазили су код Патријарха у посјету на ВМА. Без обзира на све различитости ти људи који су долазили имали су једну заједничку ствар, а то је да нико није био равнодушан кад се с њим срео и сви су се измјењени враћали од њега. То је било очигледно. Сад можете само претпоставити колико је он утицао на људе који су последње двије године његовог живота дали све своје вријеме и своје умијеће, које су црпили из медицинске науке, простор и амбијент у којем је боравио и на крају, који су му уступили само своје срце. Овде превасходно мислим на сестре из централних апартмана, љекаре из његовог конзилијума и све оне који су допринијели олакшању његове старости и болести. Данас осиротјели и лишени његовог слатког присуства остајемо благодарни Богу што смо га имали и дали и што смо добили још једног небеског заступника. Хвала вам! Приредио мр Павле Кондић.

јануар / 2011 / svetigora

Митрополит Амфилохије, јеромонах Методије и монах Павле у посјети код патријарха Павла на ВМА.

59

sje]awa СЛОБОДАН Драговић svetigora / 2011 / јануар

60

Код Његове Светости

Патријарха Павла ивот и вера у Бога су ме до данашњег дана научили, да ништа не бива случајно, него увек са Његовим промислом. Промислом Божијим сам имао привилегију да се током 2008. године неколико пута сустретнем са блаженог спомена патријархом Павлом. Морам навести за мене важан детаљ, често сам се молио да ако икад добијем благослов од Патријарха да то не буде обичан благослов, већ да разменимо бар неколико реченица о два манастира, које моја супруга Мира и ја посећујемо, залажући се за њихову обнову. То су мушки манастир Стањевићи и женски манастир Дуљево. У време мог лијечења на ВМА, неколико дана по операцији ме је позвала мати Ангелина, игуманија Дуљева, да види како сам, и у разговору ми је напоменула да сам у истој згради са Патријархом, те да лако могу добити много жељени благослов. На моју велику радост, она је обећала да ће одмах позвати оца Методија, који је без прекида био са Патријархом. Убрзо ме је позвао отац Методије и договорили смо се да посетим Патријарха сутрадан после лекарске визите. Веома узбуђен нашао сам се сутра ујутру испред апартмана на 13. спрату ВМА, очекујући да ће ми врата отворити отац Методије, међутим отворио их je отац Давид. Представио сам се, да сам архитекта Митрополије црногорско-приморске и да сам дошао да тражим благослов за манастир Стањевићи. Пошто сам остао сам са Патријархом, уместо метанија, пао сам ничице пред њим. Он је седео у столици, рeкавши ми благим гласом: „Приђи синко“, на што сам ја почео прилазити на коленима његовој столици и руци тражећи благослов. Када сам пришао сасвим близу он је казао: „Устани синко, нико преда мном не може клечати, већ ево ти столице да седнеш поред мене“. Био сам потпуно занемео, узбуђен близином и ауто-

ритетом. Он је то у трену схватио, узео је моју леву руку у своје руке и упитао: „Шта имаш да ми кажеш“. За време док сам му прилазио отац Давид ме је представио, ко сам и одакле долазим. Тек кад сам осетио топлину његових руку, ослободио сам се и почео да причам о манастиру Стањевићи. Гледао ме је и продорно и благо, а с време на на време прекидао са питањима, понекада и са примедбама. Причао сам му о многим искушењима и мукама кроз које пролазимо приликом изградње цркава и манастира у Црној Гори. Он је у једном тренутку изговорио: „Црни Амфилохије, добро се бори у Црној Гори“. На самом крају разговора сам тражио благослов за интезивну изградњу Стањевића, а добио сам следеће: „Нека Господ Бог благослови изградњу свих православних манастира и цркава на свету.“ Отишао сам испуњен великом благодаћу. Касније ми је отац Методије рекао да сутра могу поново доћи да завршим разговор. Сутрадан сам са Патријархом разговарао пре свега о манастиру Дуљево, а потом и о другим паштровским светињама, а нарочито о цркви Светог Александра Невског (раније Рожде-

Аутор у посјети код патријарха Павла на ВМА

poezija

СРБИЈА ЈЕ ВЕЛИКА ТАЈНА Србија је велика тајна; не зна дан шта ноћ кува, нити ноћ шта зора рађа, не зна грм шта суседни грм сања нити птица шта се догађа између грања. Не зна гуштер шта пузи испод камења, нити кукуруза струк слути шта се у суседној њиви спрема. Сваког часа све се мења, ниједног кута ни листа нема да није тајна. Ко зна шта крије у себи и та невина роса сјајна; ти сељачки пословни крици што се с брда на брдо чују заверу можда кују. Ко ће у тој земљи када знати шта и девојка млада у недрима нетакнутим носи; какву тешку тајну у рукама својим држи дете; и старица погрбљена свака до какве се упутила мете. У тој земљи и ветри, и мириси, потоци и реке, и црквена звона потајне преносе вести, на првом завијутку где шума почиње она ко зна шта можеш срести.

јануар / 2011 / svetigora

У тој земљи ни зечијој стопи непријатељ веровати не сме, ни трагу воловских копита. Договори су можда тајни и жетелачке песме и удари шумских секира и успаванка уз колевку свита.

ства Пресвете Богородице), која је порушена 1959. године приликом адаптације познатог хотела на острву Свети Стефан, и о нашим напорима да она уз помоћ Божију васкрсне. Такође сам Патријарху споменуо и проблем изградње саборног храма Св. Луке у Вашингтону. О овоме сам нешто поближе знао, јер сам годину раније провео лето тамо и сазнао да православни Срби немају свој храм, иако их има више од 4.000, а поседују и велики плац на репрезентативној локацији са великом зградом која може послужити као изванредан парохијски дом. Од мене су тражили пројекат храма, па се том приликом некако на спонтан начин дошло на идеју да би тај храм требао бити копија или јака асоцијација на Дечане. Тада ме је Патријарх прекинуо и рекао: „То је први пут, да ја знам, да се о Дечанима прича, а за Вашингтон потпуно приличи“, додавши, „само ви продужите да се копија Дечана пренесе чак у Вашингтон, а ти синко реци свим епископима који са тим буду имали везе да сам ја благословио, они ће ти онда сви благословити.“ У Београду сам поново преко два месеца крајем 2008. г. боравио ради терапије. Дан уочи Ваведења ме је позвао отац Јефрем, игуман манастира Стањевићи и обрадовао ме вешћу да су избетонирани темељи, стубови и бетонска платна великог објекта. За мене је то било велико изненађење, не само због увек недостајућих средстава, већ и због огромне организације потребне за завршетак таквог посла. Одмах сам позвао оца Методија и поделио радост са њиме, питајући га како се осећа Патријарх и да ли би могао да добијем посебни благослов за завршетак те прве плоче, која има око 350 м2, а треба да се излива тек када се ја будем вратио у Црну Гору. Заказао ми је ујутру на Ваведење. Дошао сам заједно са својом млађом сестром, која је такође желела да узме благослов од патријарха Павла. Показао сам му слике манастира Стањевићи и замолио га да благослови све градитеље плоче од 1.000 м2 коју смо започели за објекат. Он је, подигнувши руку благословио: „Нека Господ Бог благослови све градитеље манастира Стањевићи“ и оцу Методију дао знак да нам подели иконице Богородице, са његовим потписом. Патријарх је био видно слабији, много се брже замарао, неколико пута је чак придремао, па би га отац Методије, по упутству лекара будио на један специфично нежан начин говорећи: „Ваша Светости, пробудите се“. Он ће онако бунован да ослушне, па ће отац још јаче: „Да ли је то добро, ми спавамо а ту су нам гости?“, а он ће: „Није добро, нека гости опросте...“. После десет дана нашао сам се у улози пројектанта и надзорног органа на изливању плоче за коју смо добили благослов од Патријарха. То је била моба од 35 момака из свих крајева Црне Горе: Никшића, Подгорице, Бара, Херцег Новог, Даниловграда, Будве, а можда мени и незнано још којег града. У беспрекорној организацији са игуманом на челу, монаштвом и једним јединим мајстором, плоча је завршена за један дан. Никада у мојој пракси нисам доживео такву радост, солидарност и љубав, такво међусобно уважавање и помоћ. Једноставно се осећао благослов и благодат што се изводе радови на великој светињи. Ово су осетила и три плаћена радника, па су изјавили да им не пада на памет да ту најдужу и најтежу дневницу наплате од манастира, већ су је и они поклонили, као и наших 35 сјајних момака.

ДЕСАНКА Максимовић

61

sje]awa игуманија ЈЕЛЕНА (Станишић) svetigora / 2011 / јануар

62

СЈЕЋАЊЕ НА ОЦА ЛАЗАРА Десет година од упокојења блаженог спомена архимандрита Лазара Аџића, игумана острошког.

П

рошло је десет година од упокојења оца Лазара. Некада имамо осјећај да је прошло свега неколико мјесеци, колико је живо његово присуство у нашим срцима; а некада нам изгледа да је прошла читава вјечност од нашег задњег сусрета. Отац Лазар се родио 1948. године у селу Кокорини, код Гацка. Јелица (Јањић) и Илија Аџић имали су осморо дјеце. Милко (отац Лазар) је био најмлађи. Два брата су му умрли када су били мали, а брат Момчило погинуо је од бомбе када је имао четрнаест година. Брат Вукашин се упокојио деведесетих година. Данас су живи његов брат Слободан, који је остао на родитељском огњишту, и двије сестре, Даница и Десанка. Оцу Лазару је сестричина мати Јустина, игуманија манастира Ждребаоника. Сестра од тетке му је мати Јулијана, монахиња у Острогу, са којом је он, док је студирао економију у Сарајеву, обилазио Ћелије Ваљевске и друге манастире. Мајка му је умрла као монахиња Магдалина. Ове чињенице нам довољно свједоче каква га је породица изњедрила и дала Цркви. Одлуку да иде у манастир највише је код оца Лазара учврстио његов тадашњи духовник, отац Периша Вранић, старјешина сарајевске Старе Цркве. Отишао је на Свету Гору тајно, без знања родитеља. Отац му се упокојио ускоро послије његовог одласка. У Хиландару се није пуно задржао. Клима је била јако лоша за његово здравље, па је одмах по доласку у манастир почео да поболијева. Проигуман Никанор га је прихватио и са љубављу учио монашком животу. Он га је замонашио и дао му име Лазар, по Светом великомученику Лазару Косовском. Идиоритмичко уређење у манастиру му није одговарало и он се са благословом игумана и братије вратио у Србију, у манастир Пустињу. Ту је примио јеромонашки чин од владике Јована, синовца Светог Николаја Велимировића. Убрзо послије рукоположења владика га шаље у Ћелије Ваљевске да буде служавшчи јеромонах. Ту је остао око двије године. У манастир Острог долази 1984. године. Послије три године добија послушање да обнови манастир Ћелију Пиперску, који је био доста запуштен. За кратко вријеме он успијева да обнови манастир и изгради општежиће са младим дјевојкама које уз његово руководство постају монахиње. Када је умро игуман острошки, отац Серафим, митрополит Амфилохије је за новог игумана поставио оца Лазара. Тако га Свети Василије, који га је пригрлио када је дошао у Црну Гору, опет враћа к себи и ту га оставља да му служи до краја. Доласком у Црну Гору, отац Лазар је одгонио огромни мрак и мртвило које је деценијама покривало наш народ на овим просторима. Почео је тихо, ненаметљиво. Наши први сусрети више су подсјећали на дочек који нам је припремала бака на селу. Тек касније, када се мало ослободимо, он почиње причу о Богу који је добар, који нас воли. На

наше питање зашто ми ништа о томе не знамо, он би само одговарао: „Нијесмо ми Њега знали, али Он је знао нас, и стално је са нама, бди над нама и даје нам дах и живот, као што нас мајка храни млијеком“. То су за нас биле велике тајне, али смо неким чудом повјеровали да је све тако како нам говори. И послије толико година у нашем срцу живе његове ријечи, којих није било пуно, али су биле запечаћене неком силом. Сав у Христу, нудио нам је Христа који је био толико неодољив да је било немогуће да Га не заволиш. Отац је улагао још више силе и напора да наша љубав и одушевљење, својствени почетницима, не утихну. Сваког човјека који му је долазио је примао као да му долази сами Господ. Његова усрдност и жртва дали су богат плод. Ослободио нас је од многих предрасуда и није нас везивао никаквим морањем, све је препуштао нашој слободи. Ма колико смо му ми давали слободу да утиче на нашу вољу и одлуке, он се са огромном опрезношћу усуђивао да савјетује и даје благослове. Управо та његова претјерана осјетљивост да не наруши нашу слободу чинила је да му ту исту слободу, која је најважнија за младог човјека, дајемо са пуним повјерењем и радошћу. То исто су осјетили и наши родитељи који су нам дали подршку и сви заједно полако смо почели да сричемо прва слова у познавању наше вјере. То је још веће чудо, како је отац успио да њих, већ у зрелим годинама, приволи да упознају Христа. Заиста, када би почели да набрајамо шта је све урадио и као градитељ и као духовник за петнаест година свог боравка у Црној Гори, требало би нам доста папира. Али, ипак, морамо бар у неколико ријечи да кажемо нешто што би макар блиједо свједочило да његово давање себе Цркви и народу своме није заборављено. И како буде пролазило вријеме, вјерујемо да ће плодови његовог рада још више заблистати. Заиста, био је вјеран у малом, и од малог успио да донесе богат плод. Питамо се: шта би сакупио да је дошао на плодну њиву? Зато су његов подвиг и рад још више достојни поштовања. Отац Лазар је био градитељ и обновитељ многих светиња у Црној Гори. Само Бог и Свети Василије знају колико је душа помогао и савјетом и новцем као игуман острошки. Говорио је: „Колико ја грешни дам толико Свети Василије одмах надокнади, и по томе видим да му је мило да дајем. Доста пута и он сам ме упути гдје треба помоћи“. Питали смо га како све то стиже и како је могуће човјеку да толико бреме носи, а он би одговарао: ,,Не носим ја, него Бог и Свети Василије. Сваки човјек када би се искрено и са повјерењем предао Богу могао би тако; јер Бог свима нуди, али људи неће, а све кукају да им не да Бог“. Отац Лазар је био велики познавалац брачног живота. И сам се чудио како му је Бог дао да све проблеме у брачном животу разумије, исто као и у монашком. Некада нам се чинило да више има и времена и разумијевања за проблеме људи који живе у браку. Говорио нам је: „Много ми их је жао, сваки дан ме срце боли за њима. Када их испратим чини ми се да хоће срце да ми препукне од бола. А ето са монасима ријетко када ми се тако нешто деси.“ Отац је био примјер како се поштује Црква и поредак у Цркви. Систем послије рата успио је да створи раскол у Српској Цркви. То је за њега био огроман бол. Говорио је: „Не може душа да ми се умири док се не деси измирење. Молим се не-

јануар / 2011 / svetigora

архимандрит Лазар

прекидно да нам се Бог смилује и да се ријеши раскол. Јер то је огромна рана која изједа темељ Цркве.“ Деведесетих година прошлог вијека, када је почео рат, отац је помагао и слао помоћ, колико је могао, ратом захваћеним мјестима. А највише је помагао молитвом и свеноћним бдењем и сузама, да би се Бог смиловао на наш народ. Преживљавао је сву трагику српског народа. Са великим болом је говорио да нам међусобна неслога највише несреће доноси. Ни једног момента код њега није могло да се осјети да је национални моменат изнад православља и човјека уопште. Зато му није сметало да у та ратна времена исповиједа и муслимане и католике, да их разумије и да им буде и отац и пријатељ, без сугестије да мијењају вјеру. Они су осјећали велику захвалност што их разумије и састрадава са њиховим болом. Морамо, на крају, да се осврнемо и на његове болести, којих није било мало. Те болести су биле као вјерни чувари његове душе. Мало је људи знало да он има толико болести на своме тијелу. Када би од раних јутарњих сати почео исповиједати, ред би се испред исповиједонице само повећавао. Ми смо се чудили зашто толико људи чека када нема никакве могућности да стигне. Док су они и по пет или шест сати стрпљиво чекали, отац није излазио, иако је имао огроман проблем са простатом. Кад би га питали како издржава, он би одговорио: „Заборавим на бол и притисак у бешици и само мислим да ми се која душа не врати испред врата“. Посљедњи дани борбе са тешком болешћу били су потврда да је он заиста овај рат већ добио. Није одустајао од богослужења, бдења, метанија скоро до задњег дана. Желио је да посјети Светог Нектарија, да испроси исцјељење јер је осјећао да нам је још потребан. На путу за Грчку болест га је зауставила у Београду. Непуна два дана лежао је у болници на ВМА. Митрополит Амфилохије, који је те задње вечери дошао да га види, рекао му је: „Ето, оче Лазо, и Свети Нектарије којему си се упутио, предао је своју душу Богу у болници“. Отац је само тихо изговорио: „Слава Богу“. Упокојио се 2000. године, на Светог Амфилохија Иконијског, а сахрањен је на дан Свете Екатарине у Јован-долу, скиту острошком, који је он саградио за непуних пет година. Журио је да га заврши, као да је осјећао да нема времена за одуговлачење. Жеља му је била да Острог има скит гдје би се монаси могли склонити, како је он говорио: „Да напуне батерије, да би опет могли да служе у острошкој светињи без духовне штете. Јер је велики гријех помагати другима а своју душу не заштитити и не појити је извором живе воде, коју другима дајеш и проповиједаш да пију.“ На крају, можемо да кажемо: хвала Богу што смо га имали и што смо га срели.

63

Истинска лоза на

svetigora / 2011 / јануар

Игуманија ЈЕЛЕНА (Станишић)

p om e n

Помен митрополиту црногорско-приморском Арсенију Брадваревићу

64

чокоту Христу

егово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије служио је 10. децембра 2010. г. са свештенством у Цетињском манастиру Свету Литургију и парастос митрополиту Арсенију Брадваревићу који се упокојио на тај дан прије 47 година у Београду, гдје је и сахрањен у манастиру Ваведењу. Митрополит је том приликом између осталог рекао: „Ова апостолска столица звана Зетска епископија, Зетска митрополија, Митрополија црногорска и брдска, Митрополија црногорска и скендеријска, Црногорско-приморска, она је кроз вјекове заиста била лоза на чокоту Христовом и донијела је богатог плода од времена првог зетског епископа Илариона па све до нашег блаженог спомена предходника митрополита Данила (Дајковића). У том низу лоза које су доносиле богати плод има великих подвижника, има светитеља, има исповједника имена Христовог и вјере Христове, има патријараха који су красили трон пећких архиепископа и патријараха српских. На првом мјесту да поменемо Светог Евстатија Превлачког, зетског епископа, архиепископа и просветитеља српскога, чије мошти почивају и данас у Пећкој Патријаршији. Међу свете изданке ове апостолске столице зетске, црногорске, спада и Свети отац наш Василије, који није био непосредно епископ зетски али је на овим просторима свједочио име Христово, а нарочито међу њих спада наш отац Свети Петар Цетињски, чије мошти смо пресвукли ове године на Лучиндан, на дан његовог упокојења, обрадовавши се да је Господ његове мошти сачувао цијеле, нетрулежне, нетљене као живо свједочанство да је он заиста био и остао сасуд Духа Светога Животворнога. Међу те свете изданке и лозе са тог чокота Христовог спада и свештеномученик Јоаникије који је заједно са великим бројем свештенослужитеља и вјерног народа у наше вријеме посвједочио име Христово, ни данас му се не зна ни гроба, ни мрамора - негдје у Аранђеловцу почивају његове мученичке мошти. И он је један од светих изданака ове лозе са чокота Христовог. Да поменемо још једног великог исповједника вјере Христове: патријарха Гаврила Дожића српскога. Ове године се сјећамо педесетогодишњице његовог упокојења. Он је такође био митрополит пећки, био је и кратко вријеме епископ рашко-призренски, а онда и митрополит црногорско-приморски, да би у току Другог свјетског рата на побједнички начин претрпио, носећи крст Христов као нови исповједник Цркве Божије. Међу те свете изданке ове апостолске столице, између осталих дужни смо да поменемо великог митрополита Данила Петровића, зачетника светородне

Њ

митрополит Арсеније

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у Београду од 17. до 20. новембра 2010. године

aktuelno

У

јануар / 2011 / svetigora

Патријаршијском двору у Београду, под председништвом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, одржано је, од 17. до 20. новембра, друго редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у текућој години. У раду Сабора учествовали су сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве, осим поглавара аутономне Охридске Архиепископије, Његовог Блаженства Г. Јована, и Епископа средњеевропског Г. Константина. Свети Архијерејски Сабор је свој рад започео саборним служењем Свете архијерејске Литургије у Светоарханглеском манастиру Раковици крај Београда, на којој је началствовао Патријарх српски Г. Иринеј, где је служен парастос за покој душе блаженопочившег Патријарха српског Павла поводом прве годишњице његовог престављења, освећен крст на његовом гробу и извршен призив Светога Духа за благословен и благополучан рад Сабора. Потом је Његова Светост Патријарх, као председник Сабора, у свом уводном обраћању Сабору поново евоцирао сећање на личност и духовне заслуге свога претходника, блажене успомене патријарха Павла, као и на личност и духовне заслуге недавно преминулог митрополита либертвилско-чикашкога Христифора, и указао на потребу достојанственог и одговорног суочавања са питањима која су на дневном реду Сабора, у верности канонском Предању и вековном духовном искуству Православне Цркве, путем братског дијалога у духу животне максиме патријарха Павла да нам речи буду благе, а докази јаки. Пре почетка редовног рада, Сабор је реаговао на вест о хапшењу Архиепископа охрдиског и Митрополита скопског Г. Јована на граничном прелазу Калотина између Бугарске и Србије од стране бугарских пограничних органа и његовом задржавању у притвору на основу потернице македонске полиције - реаговао је најпре молитвом Богу за брата у невољи, затим јавним протестом због неправедног прогањања архиепископа Јована после судске фарсе против њега у Републици Македонији и, најзад, саборским апелом како државном врху Србије тако и председнику Републике Бугарске г. Георгију Прванову да он буде ослобођен. Сабор је на овом заседању имао на дневном реду два крупна питања и неколико мањих. Два главна питања била су арондација и попуњавање неких епархија Српске Православне Цркве и решавање стања у Епархији рашко-призренској, оптерећеној

лозе Петровића који је такође живио у тегобна времена и који је бранио душу и тијело народа свога као митрополит и као, како се сам потписивао, војеводић српске земље, а послије њега поред Светог Петра Цетињског овај трон је украсио и његов синовац Петар II Петровић Његош, ловћенски пророк. Изузетна личност не само наше Митрополије, наше помесне Цркве, него свеукупне Православне Цркве. У том низу дивних изданака, дивних лоза које су донијеле богатог плода спада и Арсеније Брадваревић, који је изабран за митрополита 1947. г. послије Другог свјетског рата у вријеме великог страдања и гоњења Цркве Христове, равног оним гоњењима Црке Божије у прва три вијека Христове Цркве, у вријеме великог безбожништва које је наступило после оног гоњења и страдања у вријеме нацифашистичке окупације. Он је био жртва и те окупације, али је онда био и жртва безбожника домаћих, изрода, и могао би мирне душе да понови ријечи свога предходника, Петра II Петровића Његоша, да се не боји „вражијега скота када га је као на гори листа, но се бојим од зла домаћег“. Зло домаће, безбожништво тог времена, демонска и сатанска сила је млела ову дивну и часну и честиту душу митрополита Арсенија и учинила од њега заиста исповједника вјере Христове и једног од дивних украса овог светосавског трона митрополита црногорских и приморских. Страдао је блаћен, нарочито од 1953. г. Догађало се да дође са Сабора у митрополију, да нађе затворене своје просторије и да преноћи пред вратима у Цетињском манастиру. Калуђери који су били блаћени и прогоњени, свештеници који су тада били на Цетињу (један од њих је и данас живи, прота Газивода) затварани неколико мјесеци да би их приморали да свједоче против свога митрополита. А онда митрополит облаћен на правди Бога, затворен у Богданов крај. Ту се и данас виде остаци тога затвора званог Богданов крај, гдје је он био затворен као старац, већ и болешљив. Онда затворен у Котору, у которском затвору, да би касније био у притвору и у манастиру Озрену у данашњој Републици Српској, а онда у Београду гдје је био приморан шездесет и неке године да се чак и одрекне своје титуле митрополита црногорског и упокојио се као митрополит будимски. На данашњи дан 1963. године се упокојио и почива, ено га, испред манастира Ваведења. Тамо, заједно са исповједником, његовим савремеником, митрополитом Доситејем Загребачким, са митрополитом Јосифом Скопским, који је једно вријеме администрирао, неприхваћен, одмах после Другог свјетског рата и овом Митрополијом. Дакле ријеч Господња се и на њему испунила. Господ који је чокот а они његови изданци из тога чокота: у њима је Он пребивао и они у Њему и доносили су и доносе богатога плода. Зато је ред и наша дужност пред Богом да се сјетимо новога исповједника Цркве Божије митрополита Арсенија и да се помолимо Господу да и нас утврди у вјери правој, у Христовој вјери, и да и ми постанемо истинске лозе на чокоту Христу Богу нашем, како би он боравио у нама и ми у њему, како би и ми доносили правог Божијега плода. Господу нашем, вјечном Чокоту живота, дивном у лозама својим, дивном у новом исповједнику, митрополиту црногорском и приморском Арсенију, нека је слава и хвала у вјекове вјекова! Амин.

65

многим невољама, уз додатни проблем неканонског деловања бившег Епископа рашко-призренског Г. Артемија и својеврсне секте његових поклоника и присталица, које је кулминирало, управо у току заседања Сабора, самовољним напуштањем манастира Шишатовца у Срему, резолутним одбијањем послушности Сабору, изричитим непризнавањем саборских одлука и покушајем насилног преузимања манастира и објеката Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, као и узурпације јерархијске власти у Епархији рашко-призренској. Попуњена је упражњена епископска катедра рашкопризренска избором досадашњег викарног Епископа липљанског Г. Теодосија за новог Епископа рашкопризренског. На плану арондације епархијâ урађено је колико је у датом тренутку било могуће: од делова Нишке, Жичке, Шумадијске и Браничевске епархије формирана је нова епархија, Крушевачка, са седиштем у Крушевцу, а начелно је прихваћено стварање још двеју епархија на подручју највеће епархије у Српској Православној Цркви, Архиепископије београдско-карловачке. Такође је епископима који пастирски делују на тлу Америке поверен задатак да проуче могућност арондације тамошњих епархија, а покренуто је и питање оснивања посебне епархије за Аустрију, са седиштем у Бечу, с обзиром на реалне духовне потребе и на величину и број верникâ садашње Епархије средњеевропске. Сабор је са радошћу примио вест о једногласној одлу-

ци Епархијског савета Епархије аустралијско-новозеландске и Црквено-народног сабора истоимене епархије Митрополије новограчаничке на њиховим недавним ванредним заседањима о успостављању пуног црквено-административног јединства. После упознавања са свим релевантним чињеницама и исцрпне расправе, Свети Архијерејски Сабор је, са великом жалошћу, али и одлучно стајући у одбрану светог и спасоносног јединства Цркве, због доказаних и од њега самога потврђених најтежих канонских кривица - свештенослужења под важећом забраном свештенодејства, одбијања послушности Сабору, стварања раскола и насилног заузимања појединих манастира Српске Православне Цркве у Епархији рашко-призренској, чак уз учешће наоружаних појединаца и физичко угрожавање монахâ у тим манастирима - лишио умировљеног Епископа рашко-призренског Артемија епископског чина и вратио га у ред монахâ. Сабор је, између осталог, донео и одлуке које се тичу предстојећег обележавања 1700-годишњице Миланског едикта (313-2013), којим је Свети цар Константин Велики дао слободу хришћанима Римског Царства и поставио темеље хришћанске Европе, као и одлуке које се односе на успостављање службе војних свештеника у Војсци Србије. Сабор апелује на све вернике Српске Православне Цркве да, упркос тешкој економској кризи која нас погађа, помогну даљу обнову конакâ манастира Хиландара на Светој Гори, уништених у пожару од пре неколико година, као и обнову кућâ и других објеката у Краљеву и околини, уништених или оштећених у недавном земљотресу.

aktuelno

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода СПЦ од 16. XII 2010.

svetigora / 2011 / јануар

С

66

вети Архијерејски Синод са своје седнице одржане 16. децембра ове године обавештава црквену и ширу јавност, поводом антицрквеног понашања бившег епископа рашкопризренског, монаха Артемија, о следећем: 1. Као што је познато Свети Архијерејски Сабор је на свом овогодишњем мајском заседању, на основу именованом писмено предочених канонских преступа и кривица, трајно и неопозиво разрешио епископа Артемија дужности епархијског архијереја рашко-призренског, што је и он сâм прихватио, прихвативши уједно да по разрешењу борави у манастиру Шишатовцу. Од септембра и октобра месеца, нажалост, епископ Артемије је Светом Архијерејском Синоду изразио своје „кајање“ због прихватања саборских и синодских одлука, тврдећи, противно здравом разуму, да је он „доживотни Епископ рашко-призренски“. То је био повод да га Свети Архијерејски Синод стави под забрану свештенодејства до следећег редовног овогодишњег заседања Светог Архијерејског Сабора у новембру. Наместо да затражи од Сабора опроштај за своје преступе, за гажење канонског поретка Цркве, како би био ослобођен забране свештенодејства, епископ Артемије је насилно, са групом својих следбеника, који су се такође налазили под канонском забраном свештенодејства и под судом, покушао да узурпира манастире и Рашко-призренску епархију, започевши своје непочинство антиканонским и антиуставним служењем Литургије у манастиру Дубоки Поток, под забраном свештенодејства. При томе, користећи фалсификовани печат, почео је да доноси противзаконске одлуке у Епархији рашко-призренској. Све се то догађа у току рада Сабора, па је Сабор био принуђен да, са дубоким жаљењем, лиши епископског чина бившег рашко-призрен-

ског епископа Артемија и да га врати у ред монаха. То противзаконско служење и учествовање у њему, као и други, додатни разлози, допринели су такође да Велики црквени суд потврди одлуке Црквеног суда Епархије рашко-призренске и седамнаесторицу јерођакона и јеромонаха, Артемијевих следбеника, лиши свештеничког чина. Наместо отрежњења и покајања, монах Артемије и његови рашчињени следбеници су наставили „да служе Литургију“ у узурпираном храму Светог Јована Крститеља Епархије жичке, прогласивши га за манастир, додајући тиме безакоње на безакоње.

2. Са наведених разлога Свети Архијерејски Синод сматра својом дужношћу да обавести јавност да је оваквим својим понашањем бивши епископ рашко-призренски Артемије не само ступио на пут раскола него је дословце створио своју секту, секту артемијеваца, први пут такве врсте у историји Српске Цркве. Не губећи наду и призивајући именованог на покајање, Свети Синод одговорно скреће пажњу свему свештенству, монаштву и верном народу наше Светосавске Цркве да „Литургија“ бившег епископа и његових присталица, свих лишених чина као и он, није Литургија, њихово „Причешће“ није Свето Причешће, њихове „Tајне“ нису Свете Тајне Цркве Божје; да све што чине служи на духовну пропаст како њима тако и онима који их следе и учествују на њиховим сабрањима и богослужењима. Тврдећи да Богу службу чине, они уствари под видом одбране Православља разарају јединство Цркве Христове, одвајајући се на секташки начин од њене живе, спасоносне Заједнице и лишавајући себе и друге вечног спасења. Зато, сви они који им лаковерно следују - нека добро размисле о томе коме и чему следују, одвајајући се од Цркве Христове и навлачећи на себе и своју децу проклетство секташâ. Преузето са сајта СПЦ

aktuelno

САОПШТЕЊЕ СА БРАТСКОГ САБРАЊА СВЕШТЕНСТВА МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ

С

јануар / 2011 / svetigora

Констатовано је да је попуњеност парохија у односу на број становника и вјерника веома добра и да постоје сви унутрашњи услови за успјешно вршење савремене мисије и пастирског рада. На самом почетку је изражено и молитвено саучествовање у невољи свих оних који су ових недеља погођени незапамћеним поплавама. Митрополија је већ одвојила и додијелила одређена финансијска средства, а Господин Митрополит је послао распис свим архијерејским намјесницима, паросима, управама манастира и црквених општина да се организује прикупљање помоћи, која ће потом бити уручена потребитима. Прошле недеље је у свим храмовима служен и молебан за престанак падавина и избављење од поплава. Настављен је рад на обнови и градњи многих цркава, манастира и помоћних објеката, а ни ово мјесто састанка није случајно изабрано, већ као мјесто на којем се посљедњих нешто више од годину дана богато излила благодат Божија, сабирајући и окупљајући вјерне и подстичући их на подизање овог велелепног храма. Нажалост, примијећено је да се у појединим срединама и међу појединим званичницима Црква и даље третира као организација која треба да послужи нечијим идеолошким или дневнополитичким интересима. Црква Божија никада није, нити ће убудуће дијелити људе по било ком основу, сагласно вјековном поретку Православне Цркве. Наравно, не одричући се свог права да самостално одређује своје унутрашње устројство и проповиједајући својим вјерницима, али и свему свијету, Христа Богочовјека као вјечну Истину и Правду Божију. Као баштиници дуговјековне духовне традиције, на чијим се

агласно вјековном предању и саборском начину живота Цркве Божије 11. децембра, љета Господњег 2010. у Храму Светог Јована Владимира у Бару је одржано редовно годишње братско сабрање свештенства, свештеномонаштва и дијела монаштва Митрополије црногорско-приморске. Сабрање је започело у храмовној крипти посвећеној Св. Александру Невском, служењем Божанствене Литургије, којом је началствовао Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије уз саслужење више свештеника и ђакона наше Митрополије. Послије Свете Литургије, радни дио састанка је започео Високопреосвећени Митрополит изнијевши сажети преглед својих најважнијих активности као епархијског архијереја и уопште дешавања у Митрополији, нарочито нагласивши недавни боравак Његове Светости Патријарха Српског Иринеја поводом празника Св. Апостола и Еванђелиста Луке и Св. Петра Цетињског и пресвлачења и премјештања у нови кивот моштију Св. Петра Цетињског, којом приликом је Свјатјејши Патријарх, осим Цетиња, посјетио и манастире Острог и Ждребаоник, те Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, свугдје бивајући дочекан срдачно и са радошћу. Патријарх Иринеј се сусрео и са предсједником Црне Горе г. Филипом Вујановићем. Рад сабрања је настављен предавањем протојереја Гојка Перовића, пароха цетињског и ректора Цетињске богословије на тему остваривања пастирске улоге пароха у савременом свијету, након чега се развила плодотворна дискусија. На сабрању свештенства изражена је велика благодарност Богу на веома великим даровима којима свих ових година обдарује Цркву на овим просторима, што се најбоље показује у броју младих вјерника, дјеце полазника вјеронауке, и нових младих посленика на њиви Господњој – православних свештеника.

67

svetigora / 2011 / јануар

68

темељима у значајном периоду формирала Диоклија, Зета и данашња Црна Гора, не можемо да се не осврнемо на нека актуелна питања црногорског друштва. У том смислу, позивамо надлежне у нашој земљи да прекину агресивну пропаганду новоцрногорског језика, као и досљедну политику гашења ћириличног писма у Црној Гори. Ово не чинимо заступајући било какве идеолошке позиције, већ свјесни значаја које су српски језик и ћирилично писмо имали и имају у Црној Гори. Готово цјелокупно наше духовно, културно и умјетничко насљеђе, или макар оно највредније је настало у овом оквиру. Морамо изразити своју бригу за и даље, бојимо се, недовољно одговоран однос према питању градње хидроакумулација на ријеци Морачи и њиховог утицаја на околину и насљеђе, посебно се осврћући на манастир Морачу. И поред мноштва отворених питања, примједби и сугестија стручњака из многих области, пројекат се готово приводи крају и притом се не узимају, нажалост, довољно озбиљно у обзир резултати јавне расправе, који су показали велике резерве према овом пројекту. Користимо прилику да упознамо јавност да се један добар дио свештенства и монаштва, рођених у другим републикама бивше Југославије, суочава са невољама приликом покушаја остваривања својих основних права, иако већина њих у Црној Гори живи већ годинама, а неки и деценијама. Имамо разлога да вјерујемо да постоји предумишљај појединих државних органа да на овај начин врше притисак на саму Митрополију. Мора се рећи да ово нису часни поступци, да не говоримо о законитости и демократичности оваквог неједнаког третмана појединих грађана ове земље. Митрополија је и ове године одржала неколико важних научних скупова и округлих столова, те издала нека важна издања о духовној и културној историји Митрополије и Црне Горе, али и о другим актуелним питањима. Позивамо све државне званичнике, дипломатске представнике, медијске раднике и остале јавне дјелатнике да поштују достојанство и устројство Православне Цркве, не насједајући на обмане и оптужбе извјесне псеудовјерске заједнице на истинску Православну Цркву у Црној Гори. Довољно је погледати гдје се православни вјерници сабирају и тиме разбити све дилеме у вези са, у ствари непостојећим, „црквеним“ питањем у Црној Гори. Свештенство Митрополије је дужно и ове, као и неколико посљедњих година, указати на неблагодатност и невалидност свих обреда обављаних од самозваних или бивших православних свештеника тзв. ЦПЦ, који вјерницима не доносе Божији благослов и дар, већ невољу, смутњу и заваду међу браћом. Молећи се Господу да излије на нас благодат, какву је излио на овај дивни храм, и на све који се труде на његовом духовном и физичком узрастању, и да нам, у овим данима Божићног поста и све дане наших живота, дарује свој мир према благословеној анђелској химни: „Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља!“, поздрављамо Вас радосним и тајноводственим поздравом: МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

П

ред читаоцима се налази циклус предавања које је тадашњи јеромонах (од 1991. епископ, најпре банатски, затим херцеговачко-приморски) Атанасије (Јевтић), држао у сали Српске Патријаршије у Београду, током бурних и по много чему пресудних година (1990-1991). Она носе печат тог времена када су се на многим плановима дешавале промене. Данас је то што се на политичком и друштвеном плану тада дешавало већ постало историја, али се сви ми радо сећамо тог времена, ентузијазма и заноса јеромонаха Атанасија које је уносио у свако предавање које је држао. Имати прилику да га чујемо била је посебна благодат, за коју му сви они који су га онда слушали и данас дугују најтоплију благодарност. Овим издањем ће се број оних који могу да учествују у том осећају и тој благодати бар читањем, свакако додатно повећати, што је само по себи већ разлог да се ова књига нађе пред нашом словесном јавношћу. Ипак, није само топло сећање на његова предавања превагну­ло у нашој жељи да објавимо предавања која су пред вама. Она имају трајну вредност. Свако ко их буде читао, врло брзо ће остати импресиониран њиховом свеобухватношћу, и то из више аспеката. Најпре, ту је свеобухватност садржаја. Предавач је у овим преда­вањима „покрио“, објаснио и изложио све најбитније појмове Пра­вославног Светоотачког Предања, али врло често и неке који нису толико познати. Заправо, ово је, колико знамо, једини потпун курс уводних тема и појмова из православног богословља који је код нас изложен и, ево, са Божијом помоћу, и објављен. Ваља истаћи да су у овим предавањима дате основе свих догматских богословских тема: особито Христологије, Сотириологије и Антропологије, увек складно повезаних са православном Еклисиологијом и Ми­сиологијом, јер предавач заправо не признаје и не познаје лажне „академске“ узусе и границе које је западна рационалистичка свест стављала између ових дисциплина. За њега, од прве до последње странице, све извире из Тајне Богојављања и Оваплоћења Богочове­ка и тајне живог односа са живим Богом које имамо у Његовој и нашој Цркви. Стога је перспектива оца Атанасија и литургијска, јер реалност свега онога што нам је тада у Патријаршији говорио, он је опитно доживљавао као литург, служећи сваконедељно у ма­настиру Ваведење у Београду и преносећи и на нас ту животворну везу праксе и теорије, Литургије и богословља, заједнице у Телу и Крви и заједнице у Речи (=Логосу). Сав је сагоревао за Христа и Цркву и васцел је засијао својом човечношћу и ширином љубави. Из овог искуства јединства са Богом и Светим Оцима, он сведочи јединство Откривења, вере и живота Цркве. Зато није чудно да су посебна пажња и посебна предавања посвећена Светим Тајнама и целокупном богослужбеном етосу и нарави Цркве. Следећа свеобухватност коју предавања оца Атанасија и данас показују јесте свеобухватност приступа. У оно време су ова кати­хетска предавања младима привлачила пажњу свих, не само бо­гослова и студената Богословског факултета, него и радника, служ­беника, али и професора Универзитета. Сигурно да ће бити са њи­ ма и у овој писаној форми, јер у њима доносимо предавачеву широ­ ку ерудицију и непоновљиву способ-

епископ ЈОВАН Пурић

prikaz

ност да се екскурсима, појашња­вањима, интересантним поређењима објасни суштина одређеног проблема. Свети Оци су често илустровани примерима из свако­дневног живота и личног предавачевог искуства, а православно богословље повезивано са философијом и природним наукама на је­дан занимљив и непоновљив начин. Овде се срећемо не само са Оцима и отачком теологијом, него и са Хегелом и Платоном и фи­зичарима из Винче, наравно, у служби објашњавања вере и Преда­ња Цркве. Посебно су интересантне и корисне честе етимологије које отац Атанасије лако и јасно објашњава а које много откривају о унутрашњем садржају одређене речи. И ту видимо свеобухватност која плени, будући да су етимологије и словенске и грчке и јеврејске и латинске. Посебна вредност ових предавања се састоји у томе што се у њима тадашњи јеромонах, потоњи владика, дотицао питања и проблема наше црквене стварности који су онда били актуелни, а так­ви су и данас. Реч је о ангажованој теологији, која је сва у служби Цркве, у служби спасења човека. Владика је, као духовник и литург, често помињао и тумачио који је смисао одређених Светих Тајни и Светих Врлина. Сигурни смо да ће и овај аспект данас бити актуе­лан, особито када се код неких иде из једне у другу крајност. За крај још само напомињемо да су ова и друга предавања је­ ромонаха Атанасија усмено држана у Сали Патријаршије (нека ра­није а нека касније, у распону од двадесет година), а потом пренета са маг­нетофонске траке на папир (велики труд овом делу дао је свештеник Гајо Гајић и још пар братије). Као таква, она нису писане академске расправе или прилози, па их и не треба тако доживљавати и читати. Ово је покушај да се жива реч јеромонаха Атанасија чује и даље, после двадесет година. Заправо, ово су такорећи стенограми једног вред­ног труда и једног посебног времена. Предговор Катихетским предавањима јеромонаха Атанасија: Од Откривења до Царства Небеског

preporu^ujemo

МИЛАНА Бабић

Н

Мира Лолић Мочевић, Бања Лука, 2010. Издавач Светосавска омладинска заједница СПЦ Епархије бањалучке специфичностима Косова и Метохије. У црвеној боји, боји божурова, царској и страдалној боји, уз ДВД који је саставни дио књиге, и на коме су ауторови дијелови из телевизијских емисија о Косову, ова књига вриједно је свиједочанство о једној земљи над којом као трајно историјско завјештање, опомена и путоказ, стоје ријечи Светог Саве да буде изнад Истока и Запада не признајући на земљи ништа него Небески Јерусалим над нама.

јануар / 2011 / svetigora

овинар, уредник и тренутно директор програма Телевизије РС Мира Лолић Мочевић је свој телевизијски серијал Чувари Космета успјешно преточила у путописни запис Пут у Космет из марта 2007, августа 2008. и децембра 2009. године. Чувари Косова су, прије свега, храмови Господњи, свједочанства наше вјере некада и упоришта наша сада - Пећ, Сопоћани, Ћурђеви Ступови, Високи Дечани, Грачаница.... та невјероватна, згуснута количина манастирских и црквених метоха по коме је ова славна земља добила и име. Чувари Космета, то су они Срби који вјером и љубављу према својој родној груди опстају, иако су притиснути немогућношћу остварења основних људских права. Ова књига обилује подацима о потресним људским судбинама, описом храмова, историјским подацима, географским

Чувари Космета

69

aktuelno

приредио мр ПАВЛЕ Кондић

Отац Арсеније Радовић и Драган Радоман послије одбрана магистарског и мастер рада

УВЕЋАНА ДРУЖИНА МАГИСТАРА ТЕОЛОГИЈЕ У МИТРОПОЛИЈИ

svetigora / 2011 / јануар

Н

70

а Православном богословском факултету Универ- комисијом коју су сачињавали проф. др Зоран Крстић, проф. др зитета у Београду, у току новембра и децембра ме- Ненад Милошевић, ментор и доц. др Владимир Вукашиновић. сеца о. г. двојица дипломираних теолога са каталога Дајући синтетички преглед настанка и развоја Свете тајне Митрополије црногорско-приморске одбранили су Крштења у раном периоду живота Цркве, Драган Радоман је, своје магистарске радове. Тиме је невелика дружина на основу аналитичког и емпиријског сагледавања савреметеолога са академским звањем магистра теологије у ног духовног стања и потреба нашег народа извео неоспорЦрној Гори увећана за два истакнута члана. ни закључак да је неопходно обновити раноришћанску прак1. Свештеник Арсеније Радовић одбранио је 18. но- су темељне припреме за Свето Крштење - катехуменат и самог вембра са највишом оценом магистарски рад на чина крштења погружавањем у освештану воду. Ради тога, истему: Српско-словенски штампани служебници XVI такао је добре примере да се подижу наменске крстионице, века – историјат српског богослужбеног штампар- као она крај цркве Свете Петке на Калемегдану у Београду или ства и његове теолошке импликације. под сводом новоподигнутих храмова Христовог Васкрсења у Комисију за оцену рада сачињавали су проф. др Пред- Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару. раг Пузовић, проф. др Војислав Јелић и доц. др Вла- Драган Радоман рођен је 3. октобра 1981. у Цетињу. Основну димир Вукашиновић, ментор. Зналачки руковођен и средњу школу завршио је у родном граду. Од ране младоментором др В. Вукашиновићем, о. Арсеније је сти везан је за Цетињски манастир где је чтецирао - прислудао драгоцен допринос научном истраживању и живао у олтару током богослужења, од своје 11 године. Као сагледавању првог столећа развојне путање штампа- средњошколац радио је две године у радио Светигори на них српских служебника - литургијара, дајући упоред- месту тонца. Основне богословске студије на Православном ни приказ њиховог садржаја и богословску анализу богословском факултету Универзитета у Београду окончао текста са постојећим варијантама и њиховом генезом. је 6. октобра 2008. дипломским радом на тему: Митрополит Арсеније Радовић рођен је 9. новембра 1969. г. у Кола- Иларион Рогановић и његов црквено-просветни рад са оценом шину. Студије на Православном богословском факул- 10 код проф. др Предрага Пузовића. Упоредо са студијама тету Универзитета у Београду окончао је маја 2000. г. теологије, студирао је и септембра 2009. године дипломирао је дипломским радом на тему Света тајна Евхаристије и на Универзитету Мегатренд у Београду на смеру финансијски, мисија Цркве са оценом 10 код проф. др Прибислава банкарски и берзански менаџмент, чиме је стеко звање диплоСимића. Митрополит Амфилохије рукоположио га је мирани економиста. Током студентских дана професионално у чин ђакона 17. септембра 1995. а у чин свештеника се бавио спортом играјући за фудбалске клубове ОФК Београд, 28. августа 1996. г. Парох је у Будви и старешина цркве Хајдук Лион, и Зета - Подгорица. Ожењен је с Кристином, и отац Свете Тројице у Старом граду. Од септембра 1996. г. у је Анастасије, а у божићне дане добиће, ако Бог да, још једно Цетињској богословији предаје Литургику и Црквено дете. право са администрацијом истовремено обављајући Честитајући новим магистрима теологије постигнут академски и дужност главног васпитача. Са супругом Миљом степен и желећи им добродошлицу у дружину (Јован Ћулибрк, има сина Мину. Саво Денда, Павле Кондић, Велибор Џомић, Кирило Бојовић) 2. Драган Радоман одбранио је 3. децембра са оце- која сада броји 7 чланова, свима од срца желимо што скорији ном 10 мастер рад на тему: Крштење-погружење, бо- довршетак богословског образовања са степеном доктора гословска доследност и практичне последице пред теологије, на част и корист Цркве Божје и народа.

Приредио: Славко Живковић

СИМПОЗИЈУМ ИКОНОПИСАЦА Трећи међународни симпозијум иконописаца на тему „Технике зидног сликарства: старе и савремене“ отворен је 4. октобра на Православном институту за црквене умјетности при подворју Оптине пустиње у СанктПетербургу.

Цркви и да опште духовно, што је из- зу границе са Њемачком биће подиузетно важно за развој добрих одно- гнута највиша статуа Исуса Христа на са између те двије земље. У даљем свијету. развоју добрих односа важне су и Статуа ће бити подигнута на брдашдржавне мјере и црквена подршка. цету висине 16 метара, а висина саме Он је такође додао да Русија подржа- статуе ће бити 33 метра. Вијенац на ва идеју спајања два дијела острва и Спаситељевој глави ће монументу обнову јединствене државе. додати још два метра. Тренутно се највишим монументом те врсте смаПРВО ЗАСЈЕДАЊЕ ПРАВОСЛАВтра статуа Кристо де ла Конкордиа у НИХ ЕПИСКОПА АУСТРИЈЕ Боливији. У аустријској престоници је 8. октобра под предсједавањем митропо- ПРАВОСЛАВНО СТАНОВНИШТВO У лита Михаила (Константинопољска АМЕРИЦИ Патријаршија) одржано прво У САД су публиковани резултати позасједање Савеза православних епи- писа који су спровеле православне скопа који је недавно формиран у црквене организације за 2010. годиАустрији. ну. У раду су учествовали представни- У цијелој САД има нешто више од ци Српске, Руске, Румунске, Бугарске милиона православних вјерника. и Грузијске Православне Цркве, чије Међутим, треба казати да у ту цифсе парохије налазе на територији ру улазе и припадници дохалкидонАустрије. Тренутно у Аустрији живи ских (оријенталних) Цркава, којих око пола милиона православних има више од 200 хиљада. Сада у САД хришћана. доминира Грчка Архиепископија (Константинопољске Патријаршије) ФОНД ОЦА ДАНИЛА СИСОЈЕВА која има 477 хиљада парохијана. Удовица познатог свештеника и ми- Међутим, Америчка Православна сионара Данила Сисојева предста- Црква има највише парохија – 551. вила је фонд организован у знак сјећања на убијеног оца Данила, са- РЕСТАУРАЦИЈА БАЗИЛИКЕ ХРИопштава Интерфакс-Религија. СТОВА РОЂЕЊА У ВИТЛЕЈЕМУ

јануар / 2011 / svetigora

Власти Палестинске аутономије су објавиле почетак рестаурације цркве Христовог рођења у Витлејему. Према ријечима упућених у рестаурацију, за пројекат ће требати неколико година и милиони долара.

25. октобра Патријарх јерусалимски Теофило Трећи и палестински предсједник Махмуд Абас посјетили су храм Рождества и спровели инспекцију започетих рестаураторских радова. Храм Христовог рођења У ПОЉСКОЈ СЕ ГРАДИ НАЈВИША у Витлејему користе православци, СТАТУА ХРИСТА НА СВИЈЕТУ католици и јерменска заједница. У пољском граду Свебодзину бли-

Осим руских мајстора у Петербург су стигли и мајстори из Грчке, Македоније, Румуније, Бугарске и Србије да подијеле искуства и знања. Декан факултета за иконопис Евгеније Давиденко, координатор фестивала је казао: „Ми смо сабрали иконописце који у своје дјело уносе нешто ново, при томе остајући у ок- „Идеја фонда је да се максимално реализују сви пројекти и идеје оца вирима традиције“. Данила везани за мисију, добротворство и издаваштво“, казала је МЕДВЕДЕВ СА АРХИЕПИСКОПОМ Јулија Сисојева, члан Централног КИПАРСКИМ Током прве званичне посјете Кипру, савјета Савеза православних жена предсједник Русије Дмитриј Мед- на научно-практичној конференцији ведев се сусрео са Архиепископом „1100 година под Покровом Мајке цијелог Кипра Хризостомом Другим. Божје“. Архиепископ Хризостом је ви- Према њеним ријечима, још за живосоком госту испричао историју та оца Данила рођена је идеја да се хришћанства на острву, говорио формира фонд за помоћ породицама је о садашњем животу Кипарске свештеника, који се налазе у тешкој Архиепископије и о њеним односи- ситуацији, као и удовицама клирика. ма са осталим помјесним Црквама и другим хришћанским конфесијама. Предсједник је истакао да народи Русије и Кипра припадају једној

IZ SVIJETA

71

Приредио: Славко Живковић

КИПАРСКОЈ ЦРКВИ БИЋЕ ВРАЋЕНЕ ПОКРАДЕНЕ СВЕТИЊЕ Суд града Минхена (Њемачка) донио је рјешење о предаји Кипарској Православној Цркви драгоцјености које су пронађене у дому турског грађанина Ајдина Дикмена у току заједничке истраге Интерпола и њемачке полиције. Пронађене су фреске скинуте са православних храмова који се налазе на окупираној територији Кипра. Према мишљењу Кипрана та одлука је важна не само због повратка поменутих светиња, него и због откривања пута за повратак Цркви других фресака, мозаика, икона и црквених утвари које су Турци извезли на Запад из опљачканих православних храмова Сјеверног Кипра. ПОЖАР У МАНАСТИРУ СВЕТЕ ПЕТКЕ У БУГАРСКОЈ 3. октобра у Мулдавском женском манастиру Свете Петке који се налази 10 км од Асеновграда у Пловдивској области десио се велики пожар. У пожару нико није пострадао, али је до темеља изгорјело дрвено двоспратно источно крило манастира површине око 600 метара квадратних и потпуно је уништена манастирска библиотека. Црква и остале манастирске зграде су спашени.

svetigora / 2011 / јануар

ЈУБИЛЕЈ ЈАПАНСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

72

У Покровском храму града Осаке у Јапану одржане су свечаности поводом 40 година канонизације равноапостолног Николаја Јапанског и 40 година од кад је Руска Православна Црква дала аутономију Јапанској

IZ pomjesnih crkava

Цркви. Свечаностима је началствовао ву је одржана Друга међународна конференција – поглавар Јапанске Цркве Архиепи- православна скоп токијски и Митрополит цијелог констултација Православне мисионарске мреже. Јапана Данило. Јапанска Црква сада има три епархије. Домаћин сусрета је била ВеликотРедовно се издаје часопис „Сејке рновска митрополија БПЦ уз учешће Бугарске, Русије, Дзихо“ (Православни вјесник) на представника јапанском језику и дјелује право- Грчке, Грузије, Белорусије, Румуније, славно сестринство, као и друштво Мађарске, Украјине, Финске и Кеније. православне омладине. 1879. године Нарочит интерес су изазвали рефеуз катедрални храм у Токију је отво- рати представника Руске Православрена богословија. Од момента њеног не Цркве, свештеника Игора Кропооснивања до данас, предавања се чева и игумана Агатангела (Белих) у којима су говорили о свом искуводе искључиво на јапанском језику. ству мисиoнарења међу различитим малобројним племенским групама на МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУАлтају и у Јакутији. ЖИО СА ПАТРИЈАРХОМ КИРИЛОМ У БИШКЕКУ ОСКРНАВЉЕН ПРАВОСЛАВНИ ХРАМ У престоници Киргизије је нападнут православни храм Светог кнеза Владимира. Како је саопштио новинару Интерфакс-религије свештеник Димитрије Богољубов, у три часа послије поноћи 6. новембра непознати починиоци су упали у стражару, претукли стражара, свезали га и приморавали да саопшти гдје се налази новац и драгоцјености, потом су побјегли са новцем и сребром. Стражар је остао жив, али са тешким траумама. Покренут је кривични поступак.

На празник Покрова Пресвете Богородице Патријарх московски и све Русије Кирил посјетио је ТројицеСергијеву лавру гдје је началствовао свечаностима посвећеним 325- „ХРИШЋАНСТВО НИЈЕ ТЕОРИЈА, ој годишњици Московске духовне НЕГО ЖИВОТ“ академије. Његовој Светости је саслуживао Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и многобројни руски епископи, међу којима је највише било ректора руских духовних школа.

ПРВА ЛИТУРГИЈА У ЗАТВОРУ ЛИСАБОНА У петак 22. октобра у градском затвору Лисабона служена је прва православна Литургија у тој установи. До сада су само представници римокатолика имали право да служе у затвору 15. новембра у Москви је отвореи управо у њиховој капели је одслу- на Шеста међународна богословска жена прва православна Литургија. конференција РПЦ „Живот у Христу: У лисабонском затвору има десетак хришћански морал, аскетско предање православаца који се током потоње Цркве и изазови савременог доба“. двије године сабирају једном у три Благосиљајући скуп, поглавар Рунедјеље на разговоре и молебане са ске Цркве патријарх Кирил је реправославним свештеником. као: „Хришћанство није теорија, ни митологија, нити идеологија и риутал, МИСИОНАРСКИ ПРАВОСЛАВНИ него сам живот. И Црква у цјелини, и ФОРУМ У ТРНОВУ сваки њен члан позвани су да свједоче Од 20. до 23. октобра у Великом Трно- о том смислу и о пуноћи тог живота.“

Приредио: Славко Живковић

ПРОТЕСТ ЗБОГ РАВНОДУШНОСТИ Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска изразила је међународним представницима на Косову и Метохији најоштрији протест и незадовољство због одсуства међународне реакције на каменовање верника који су се у недељу враћали са устоличења Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. Најмање десетак аутобуса и личних аутомобила је нападнуто каменицама од стране Албанаца који су се oд раних поподневних часова окупљали по улицама Пећи које воде из правца Пећке патријаршије. Неколико аутобуса и мањих возила је оштећено, а најмање једна особа је повређена и пребачена у болницу.

95 ГОДИНА ОД ОДБРАНЕ БЕОГРАДА Патријарх српски Иринеј служио је 7. октобра код спомен-костурнице браниоцима Београда у Првом светском рату на Новом гробљу помен постардалим јунацима у одбрани српске престонице 1915. године. Након молитвеног сећања на претке пале за слободу, у обновљену спомен-костурницу уз почасни плотун похрањени су посмртни остаци славних ратника. После церемоније полагања венаца од стране представника Владе Републике Србије, Војске Србије, града Београда и организација које брину да се дела наших предака не забораве, присутнима се обратио господин Драган Шутановац, министар одбране у Влади Републике Србије. Краћем уметничком програму присуствовали су, поред државних званичника, и представници дипломатског кора.

ствовали су амбасадори Украјине, Русије и Србије у Црној Гори: Оксана Сљусаренко, Јаков Герасимов и Зоран Лутовац, те министар вјера у Влади Републике Србије Богољуб Шијаковић. Вјерном народу надахнутом бесједом обратио се митрополит Амфилохије, осврнувши се на ријечи псалмопојца Давида: „Господе, заволех лепоту дома Твога и место обиталишта славе Твоје“, старозавјетног пророка којег је Господ првог призвао ЛИТУРГИЈА НА РОМСКОМ ЈЕЗИКУ да припреми градњу дома Божијег На празник Преподобног Киријака Светог јерусалимског храма, једног од Отшелника (Михољдан), 12. окто- најљепших храмова у историји рода бра 2010. године, у Алмашком храму људског. у Новом Саду, богослужена је Света Литургија на ромском језику. Све СЛАВА ГРАДА КНИНА речи Светога Писма, молитава и песама упућене су Богу Оцу на језику наше у Христу браће и сестара Рома. Алмашка црква је тога дана подсећала на ону заједницу о којој говоре Дела Апостолска јер је било места за све људе добре воље, а нарочито кад се узме у обзир да је ово сабрање појањем предводио хор Државне академске капеле Глинка из Санкт Петербурга и певачка група из Новог Сада којом је руководила госпођица Милица Грубишић. Саборни храм у Книну је посвећен Покрову Пресвете Богородице. На 110 ГОДИНА НИКШИЋКОГ САБОРовај празник сабирају се православНОГ ХРАМА ни Срби Книнске крајине да прославе Пресвету Богородицу. Свету Архијерејску Литургију је служио Епископ далматински Г. Фотије уз саслужење свештеномонаштва и свештенства Епархије далматинске. На Светој Литургији је појао хор крчких богослова и дјеца са вјеронауке који су дошли са вјероучитељима да подијеле радост празника са својим епископом, свештеницима и родитељима. За заслуге Светом Архијерејском Литургијом, у организовању духовног живота и којом је 9. октобра 2010. годиредовног богослужења у храму Поне, на празник Светог апостола и крова Пресвете Богородице у Книну, јеванђелисте Јована Богослова епископ Фотије је старешину книну саборној цркви Светог Василија ског Саборног храма јереја ВладимиОстрошког у Никшићу, началствора Вукосављевића одликовао чином вао Митрополит црногорско-припротонамјесника. морски Амфилохије, уз саслужење Преосвећене Господе Епископа - баСЛАВА ЕПАРХИЈЕ ОСЕЧКОнатског Никанора, захумско-херцеПОЉСКЕ И БАРАЊСКЕ говачког Григорија и будимљанскоСветом Архијерејском Литургијом никшићког Јоаникија, молитвено је коју је служио Епископ бихаћкопрослављен значајан јубилеј - 110 гопетровачки Г. Хризостом уз дина од освећења никшићког Саборсаслужење Епископа осечко-пољског ног храма. и барањског Г. Лукијана, у месту МарСвечаном богослужењу су прису-

јануар / 2011 / svetigora

Митрополит дабробосански Николај

је у четвртак, 7. октобра, на празник Свете првомученице Текле, служио Свету Литургију у Старој цркви на Башчаршији у Сарајеву, уз саслужење 11 свештеника и два ђакона Митрополије дабробосанске. Након Литургије је обављена литија око храма током које je ношенa десна рука Свете Текле, која се чува у овом храму. Према традицији освећена је вода, благосиљана руком светитељке.

СВЕТА ТЕКЛА У САРАЈЕВУ

iz ota~astvene crkve

73

кушици, прослављена је епархијска слава - Свети деспот Стефан Штиљановић и обележена 200-годишњица од подизања светога храма у овом мјесту. Пре почетка Литургије служен је обред освећења храма који је уређен за ову прославу. Епископ Лукијан је овом приликом казао како је срећан и поносан што је овај велелепни храм испуњен верним народом као никада до сада и додао је како га увек изнова задивљује његова лепота, а још више како расте и обнавља се жива Црква на просторима Епархије осечкопољске и барањске.

svetigora / 2011 / јануар

АРХИЈЕРЕЈИ У СИДНЕЈСКОЈ ЛАЗАРИЦИ У понедјељак 18. октобра 2010. г, пошто је завршено прво засједање свих канонских епископа Океаније, у сиднејску цркву Светог кнеза Лазара Косовског стигли су уважени гости. Предвођени домаћином, Његовим преосвештенством Епископом Иринејем ту су били Митрополит Новог Зеланда Цариградске Патријаршије Г. Амфилохије, епископ Руске Православне Цркве за Аустралију и Н. Зеланд Г. Агапит те епископ Румунске Православне Цркве за Аустралију и Н. Зеланд Г. Михајло. Задивљен како спољашњим тако и унутрашњим изгледом храма и црквене трпезарије митрополит Амфилохије је поздрављајући све окупљене, чини се, исказао оно што су сви осјећали: „Испуњени смо великом радошћу што смо овдје на земљи и у овој далекој Аустралији видјели дио Свете Горе, дјелић Царства небеског!“

74

СВЕТКОВИНА У ВРАЊУ Поводом освећења новоподигнутог храма Светог мученика Јустина Философа и Преподбног Јустина Ћелијског и Врањског у Врању, на позив Епископа врањског Г. Пахомија, Врање су, 18. октобра 2010. године, посетили Патријарх српски Г. Иринеј, Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, Епископ будимски Г. Лукијан, Епископ брегалнички Г. Марко и викарни Епископ стобијски Г. Давид. Овом догађају присуствовали су монаси манастира Хиландара, Цетињског манастира и манастира Свети Прохор Пчињски, као

и сестринства манастира: Ћелије, једина и довољна кривица. Ваведење, Бешка, Свети Стефан и Због поменутих претњи свештенству, Свети Пантелејмон. Осим црквених као и претећих натписа на црквеним великодостојника, своје молитвено објектима и наш народ почиње са учешће у овом догађају узели су и зебњом да гледа у будућност, па стопредставници јавног, културног и по- га апелујемо на Вас и Ваше Министарлитичког живота из Републике Србије, ство да учините све у оквиру својих Пчињског округа и града Врања као и овлаштења, како би заштитили нашу Цркву и народ, као и наше црквепредставници Војске Србије. не објекте, који су у највећој мери заштићени споменици културе Републике Хрватске. Као прилог овом кратком обраћању Вама као Министру унутрашњих послова и одговорној личности за мир и безбедност свих грађана Р. Хрватске, шаљемо Вам и кратке извештаје са веб сајта Епархије далматинске о нападима на свештенике и имовину Српске Православне Цркве Епархије далматинске у току 2010. године. С поштовањем, Епископ далматински Фотије

Служена је Света Литургија у препуном храму Свете Тројице у Врању, којом је началствовао је патријарх Иринеј, уз саслужење поменутих Епископа, свештенства и монаштва.

МОЛЕБАН НОВОМУЧЕНИЦИМА КРАГУЈЕВАЧКИМ У Епархији шумадијској молитвено је обележен спомен на Новомученике крагујевачке, невино пострадале од немачког окупатора 21. октобра 1941. године. Епископ шумадијски Јован уз саслужење свештенства крагујевачког намесништава служио је Свету Литургију на платоу испред храма Светих Новомученика Крагујевачких у Шумарицама. Након Свете Литургије владика Јован је повео литију до места где су стрељани недужни ђаци и тамо са свештенством одслужио молебан Новомученицима. Након молебана одржана је традиционална комеморативна церемонија „Велики школски час“, поводом обележавања 69 година од масовног стрељања ђака и грађана у том граду.

ПИСМО ЕПИСКОПА ДАЛМАТИНСКОГ ФОТИЈА МИНИСТРУ ПОЛИЦИЈЕ ХРВАТСКЕ Поштовани господине министре, oбраћамо Вам се поводом све чешћих претњи свештеницима Српске Православне Цркве Епархије далматинске, као и напада на наше црквене објекте. Наше цркве осим што су изложене провалама, појединцима, на жалост, служе „као огласне табле“, на којима се све чешће исписују претње Србима и Српској Православној Цркви у КРАЉЕВ КРСТ ПОНОВО У ЖИЧИ Хрватској. Крст који је краљ Александар Верујем да Вам ове ствари нису неОбреновић 1889. године поводом свог познате и да од својих сарадника већ миропомазања поклонио манастиру имате о томе сазнања. Међутим ми, Жичи и који је од Другог светског рата руковођени духовном и пастирском био у Немачкој, у бискупском музеју одговорношћу осећамо потребу да католичкe дијацезе Падерборн, после Вам додатно скренемо пажњу на овај више од шест деценија враћен је овом феномен, који у многоме асоцира на манастиру. период Другог светског рата. Тада су, „После дугог путешествија, крст се као што Вам је добро познато, на овим вратио својој кући, тамо где припада просторима многи невини људи страи где му је место“, рекао је протојереј дали само зато што су друге вере и Костић на конференцији за новинаре друге нације и то им је најчешће била у манастиру Жичи, на којој је медијима

iz ota~astvene crkve и јавности показан овај изузетан сор Богословског факултета у Београпримерак духовног и материјалног ду и главни и одговорни уредник Изблага Србије. Овај стојећи крст од давачког фонда. позлаћеног сребра филигранским радом су уобличили и драгим камењем ВЛАДИКА ДОСИТЕЈ У ХАЛМСТАДУ украсили призренски мајстори. У Епископ британско-скандинавски Г. његовом средишту је дрвени крст Доситеј служио је 30. октобра 2010. гоукрашен финим рељефом, а на дну дине по први пут Свету Архијерејску позлаћеног постоља је натпис: Алек- Литургију у новооснованој парохији сандар Први, по милости Божјој и Свете Петке у Халмстаду. вољи народној краљ Србије, манасти- Парохија је основана на иницијативу ру Жичи на дан свога миропомазања јереја Милана Вукашина који је послије две године рада у Малмеу 20. јуна 1889. године. прихватио нове изазове и преузео одговорност духовног вође верног ДЈЕЛА ПАТРИЈАРХА ПАВЛА НА народа у Халмстаду. Тачан број верСАЈМУ КЊИГА ника је тренутно непознат, али се процењује да на подручју парохије живи не мање од 2000 православних. Парохија обухвата највећи део Халанда и простире се од Варберга на северу до Лахолма на југу и од Халмстада на истоку до Маркарида на западу.

Радост и топлина обојили су цео дан 55. Међународног сајма књига, бојом и светлошћу лика Патријарха српског Павла, који је био оснивач (1996. године) и први председник Издавачког фонда. О његовим делима, али и начину како је живео овоземаљски живот, говорили су патријарх српски Иринеј; митрополит црногорско-приморски Амфилохије, председник Уређивачког одбора; протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Призренске богословије; протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, профе-

ВЛАДИКА ВАСИЛИЈЕ СА ВОЈНИМ СВЕШТЕНИЦИМА Епископ зворничко-тузлански Г. Василије састао се у манастиру Светог Василија Острошког у Бијељини са православним војним свештеницима при Оружаним снагама БиХ. Као надлежни епископ за православно душебрижништво у Оружаним снагама БиХ, у име Светог Архијерејског Синода СПЦ, владика Василије је отворио састанак на коме су теме биле актуелна питања о раду и проблемима са којима се сусрећу православни душебрижници и вјерници у ОС БиХ.

јануар / 2011 / svetigora

САОПШТЕЊЕ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ Поводом медијског представљања посјете предсједника Скупштине Црне Горе г. Ранка Кривокапића Његовој Свесветости Архиепископу Константинопољском и Васељенском Патријарху Господину Вартоломеју дужни смо, будући непосредно обавјештени о овом сусрету, јавност упознати са чињеницом, да приликом разговора г. Кривокапића и Патријарха Вартоломеја није било, нити је могло бити, ријечи о питању аутокефалности тзв. ЦПЦ, већ је, између осталог, само узгредно споменуто да се сва питања ријешавају у складу са канонима и правилима Цркве Православне, па и питања аутокефалности Помјесних Цркава. Накнадно тумачење медија из Црне Горе изјаве г. Кривокапића дате новинарима у холу зграде Патријаршије на Фанару не одговара стварности. Дакле тзв. ЦПЦ, не само што није била једина или водећа тема разговора, већ није била ни разматрана. У вези са ставом Васељенског Патријарха Вартоломеја о овој тзв. ЦПЦ и њеном поглавару Дедеићу, умјесто било каквог коментара навешћемо извод из одлуке Светог Синода Васељенске Патријаршије о рашчињењу Мираша Дедеића од 9. априла 1997, потписану од стране Патријарха Вартоломеја и деветорице чланова Синода: „Са овог разлога одлучујемо у Светом Духу да наведени бивши свештеник Мираш Дедеић, због горњих тешких антиканонских и антидисциплинских и душепогубних његових безакоња и његове непокајничке упорности у њима, од сада је лишен свога свештеничког чина и огољен сваке благодати и дјеловања, убудуће постајући прости лаик и као такав од свију сматран. Зато да се нико никада не усуди, ни од клирика, да се заједнички облачи и саслужује са њим, нити од вјерника да га било ко прими или почаствује као свештеника или клирика, или да цјелива његову десницу или затражи од њега благослов, јер је под бременом неопростивог лишења чина

Упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Љубодраг Петровић Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј одслужио је 14. децембра 2010. г. Свету Архјерејску Литургију са опелом протојереју-ставрофору Хаџи Љубодрагу Петровићу у цркви Светог Александра Невског у Београду. Отац Љубо као свештеник је више од 50 година предано служио Господу у разним храмовима СПЦ. Био је познати духовник и мисионар. Између осталог вршио је дужност секретара Вјерског добротворног старатељства Београдско-карловачке архиепископије и био оснивач Православне мисионарске школе при Храму Светог Александра Невског у Београду.

Hronika mitropolije

75

Hronika mitropolije

Приредио: Рајо Војиновић

svetigora / 2011 / јануар

и неразрјешивог одлучења од Господа Сведржитеља.“ Уз ово подсјећамо и на писмо Патријарха Вартоломеја упућеног 2. априла 2000. године тадашњем Предсједнику Републике Црне Горе, данашњем Премијеру Милу Ђукановићу: „Подсјећамо Вас, међутим, на једну тему којој мислимо да ћете дати значај јер се ради о лицу које се представља као епископ Источне Православне Цркве а зове се Мираш Дедеић, тобожњи вођа (потпуно непознат свима у Православној Цркви) независне Православне Цркве у Црној Гори, који је иначе прије неколико година рашчињен од стране наше Васељенске Патријаршије и враћен у ред лаика. Поред тога, он се и даље ван сваког закона представља као свештено лице и на тај начин узнемирава православни народ у Црној Гори гдје је као канонски православни епископ од свих Православних Цркава једини признат Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. (у то вријеме још увијек није била обновљена Епархија Будимљанско-никшићка, прим. ред.) Увјерени смо да ће Ваша драга Екселенција разумјети опасност по духовни живот народа Црне Горе која је проузрокована дјеловањем поменутог Мираша Дедеића, те да ћете се Ви дистанцирати од њега ради добра и јединства Вашег народа.“ Прилажемо и превод вијести црквеног јелинског портала Amen.GR о поменутом сусрету, у којој се такође не наводи аутокефалност тзв. ЦПЦ као једна од тема разговора: Предсједник Скупштине Црне Горе код Васељенског Патријарха Религија је обједињујући фактор који доприноси мирном суживоту народа и религија, једногласно су мишљење изразили Васељенски Патријарх и Предсједник Скупштине Црне Горе Ранко Кривокапић, јуче током њиховог поподневног сусрета на Фанару. Црногорски је политичар током разговора рекао да су мултиконфесионалност и мултикултуралност у Црној Гори елементи мирне коегзистенције и да у његовој земљи не постоји вјерска дискриминација и влада вјерска слобода. Предсједник је изразио поштовање према институцији Васељенске Патријаршије, као предводници Православне Цркве и похвалио улогу Православне Цркве за допринос стабилности на Балкану и шире. Он се такође осврнуо на улогу коју је Патријаршија одиграла у међувјерском дијалогу и у заштити животне средине. На крају, предсједник је позвао Васељенског Патријарха да званично посјети Републику Црну Гору. Цетиње, 1. октобра 2010.

76

СЛАВА ЦРКВЕ У ДАНИЛОВГРАДУ У четвртак 7. октобра 2010. године свечано је прослављена слава храма Свете првомученице Текле, заштитнице Даниловграда. Свету Литургију служио је архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски и колашински протојереј-ставрофор Милун Фемић уз саслужење бројног свештенства Митрополије црногорско-приморске и Епархијâ захумско-херцеговачке и шабачке и многобројног народа из Даниловграда и околине. По завршетку Свете Литургије улицама града прошла је свечана литија. Кратку бесједу изговорио је протојереј Обрен Јовановић, секретар Митрополије, у којој је апеловао на градоначелника и локалну самоуправу да

преиспитају своје одлуке и коначно одобре планирану градњу саборног храма, што је давнашња жеља православних вјерника у Даниловграду. Улицама града пронесен је и дјелић моштију Свете Текле, који је на благослов овдашњем храму прије десетак година даривао Митрополит дабробосански Николај. Овогодишњи домаћин славе г. Дејан Вујадиновић са својом породицом припремио је за све присутне богату славску трпезу у дворишту парохијског дома у Даниловграду. За домаћина славе за наредну годину јавио се г. Срђан Шћепановић. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У РЕЖЕВИЋИМА Митрополит црногорско-приморски Амфилохије служио је 10. октобра Свету службу Божију у манастиру Свете Тројице у Режевићима, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва као и војног свештеника Црноморске флоте Ратне морнарице Руске Федерације. На Светој Литургији је присуствовао г. Јаков Федорович Герасимов, амбасадор Руске Федерације у Црној Гори, заједно са морнарима са руског војног брода „Јамал“, усидреног у Бару.

„Свети апостол Павле, у посланици коју смо данас читали, каже да је изабран на дјело Божје, да буде Христов свједок до краја свијета и вијека, од утробе матере његове“, подсјетио је митрополит Амфилохије, „Бити изабран – то је својство и других великих знаменитих Божјих свједока, почевши од древних патријараха Авраама, Исака и Јакова, преко пророка Самуила, цара Давида, пророка Исаије, Јеремије, Језекиља, Данила, преко Светога Јована Крститеља и Претече, такође изабраног од утробе матере његове, па онда Светих апостола и до многих других у свим земаљским народима изабраника Божјих.“ Митрополит Амфилохије и амбасадор су након Литургије посјетили брод „Јамал“, гдје их је дочекао капетан фрегате Александар Борисович Кононенко, командант овог десантног брода. Митрополит је посјетио и манастир Светог Стефана у Дуљеву, као и манастир Светог Николе – Прасквицу, у коме је одржао помен новопрестављеној Сави Лакић, мајци игумана Димитрија, настојатеља овог манастира. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО НА ЛУШТИЦИ

Митрополит Амфилохије је 11. октобра служио Свету службу Божију у храму Преподобног Харитона Исповједника у селу Клинци на Луштици, поводом славе те цркве. Током Свете Службе у црквеним пјесмама је поменут и Свештеноисповједник баошићки и далматински Кирило Цвјетковић, чију је скору канонизацију Црква најавила. У Баошићима ће ускоро почети градња цркве њему у спомен.

јануар / 2011 / svetigora

САОПШТЕЊЕ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ Поводом изјаве за јавност Мираша Дедеића, самозваног „митрополита ЦПЦ“ у вези са доласком у Црну Гору још једног сличног самозванца, „патријарха Украјинске православне цркве“ Филарета Денисенка, дужни смо јавност обавијестити о стварном стању ствари, које се ни у једном детаљу не поклапа са наводима из ове изјаве. Најприје, Филарет Денисенко није никакав патријарх, већ, од стране највеће Православне Цркве на свијету – Московске Патријаршије, рашчињени бивши митрополит, нити је његова етнофилетистичка „Украјинска православна црква Кијевске Патријаршије“ једна од највећих Православних Цркава у свијету, јер нема канонско јединство ни са једном помјесном Православном Црквом. У Украјини је немјерљиво бројнија канонска Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије, која је једина призната од стране васељенског Православља. Након посјетâ Црној Гори у посљедње двије деценије поглавара Православних Цркава: Патријараха Васељенског, Александријског, Московског и Српског, те Архиепископа Атинског, као и многобројних архијереја свих Православних Цркавâ, па и канонске Украјинске православне цркве, срамотно је и неистинито тврдити да „по први пут …долази у посјету један међу највећим црквеним великодостојницима православног свијета“, како пише у изјави, нарочито имајући у виду да та личност уопште није црквени великодостојник већ изопштени бивши архијереј Московске Патријаршије. Ипак, свака лаж се ослања на зрнце истине, тако да је оно и овдје присутно и то у чињеници да су се ђаци и свештеници из Црне Горе школовали на Кијевској духовној академији. Међу њима је најзначајнији Преподобни Симеон Дајбабски, рођени Цетињанин из братства Поповића, кога је Православна Црква Српска управо ове године на мајском Архијерејском Сабору прогласила за Светитеља. Говорећи о овој Академији, међутим, ови изостављају да је Кијевска духовна академија и онда и данас била знаменито црквено училиште Кијевске

Владика Амфилохије се у бесједи осврнуо и на београдску геј-параду и догађаје који су услиједили као реакција на њено одржавање: „Ево, јуче смо гледали какав је смрад отровао и загадио престони град Београд, највећи смрад содомски који је ова савремена цивилизација уздигла на пиједестал божанства. Тај смрад је јуче загадио Београд, град Пресвете Богородице. Београд је био њен кроз вјекове, ње чедне и цјеломудрене и то је његов смисао. Град оне која је Христа Бога родила, град хришћански. И ето, у име некаквих такозваних људских права, јуче је загађен. И видите, једно насиље, насиље тих обезбожених и настраних људи изазвало је друго насиље. Па се сад питају ко је крив и ту дјецу називају хулиганима! А не питају се они који су дозволили да се тим смрадом загади град Београд да нијесу они допринијели тиме што су дозволили да та куга, та пошаст содомска оскрнави Београд као што је оскрнавила и друге европске градове.“ Након Литургије митрополит Амфилохије ј е заједно са са члановима црквеноопштинског одбора обишао пархијски дом у изградњи код цркве Светог Николе у Радованићима. У поподневним часовима Господин Ми-

трополит је као предсједник Његошевог одбора Матице српске из Новог Сада узео учешћа на промоцији првог Његошевог зборника Матице српске у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, која је одржана у организацији Матице српске – Друштво чланова у Црној Гори. Поздравну ријеч је имао доц. др Драго Перовић, потпредсједник Матице српске – Друштво чланова у Црној Гори, а о Његошевом Зборнику говорили су: митрополит Амфилохије, академик Светозар Кољевић и др Горан Радоњић. Његошеве стихове казивао је Гојко Бурзановић, првак Црногорског народног позоришта, а одломке из Зборника читала је Марта Драшковић.

77

Митрополије Московске Патријаршије, а не сабиралиште расколника и извор црквене и народне подјеле. На крају изражавамо своју искрену наду да се ниједан од црногорских званичника неће усудити да толико понизи Црну Гору, примајући у званичну посјету човјека који се лажно представља као поглавар једне помјесне Православне Цркве. Цетиње, 19. октобра 2010. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ПОДГОРИЦИ

Владика је представио вјерницима и новог пароха подгоричког протопрезвитера-ставрофора Милету Кљајевићу, донедавно архијерејског намјесника пљеваљског. На Светој Литургији присуствовали су и архимандрит Стефан и презвитер Сергије са поклоницима из Перма. Потом је митрополит Амфилохије посјетио Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици. Након тога, посјетио је и храм Св. Николаја у Ливадама Бандићким и освештао ново звоно које је приложила Митрополија са мјесним Црквеним одбором. У краткој бесједи он је мјештанима пожелио да их звук звона подстиче на свако добро. „А изнад свега на богољубље и човјекољубље, на узајамну љубав. И да би његова сила благодатна одгонила свако зло и сваку демонску силу од мјеста овога и од људи који у њему живе.“

svetigora / 2011 / јануар

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У МАНАСТИРУ ЈЕРУСАЛИМСКЕ БОГОРОДИЦЕ У РЕЧИНАМА КОД КОЛАШИНА

78

Митрополит Амфилохије служио је 24. октобра Свету Литургију у цркви Св. Ђорђа у Подгорици. У току литургије владика је рукоположио у ђаконски чин Анђелка Боричића из Подгорице, дипломца СанктПетербуршке духовне академије, некадашњег ученика Богословије Св. Петра Цетињског. „Код нас хришћана све је у знаку Часнога Крста“, рекао је митрополит Амфилохије у бесједи, „И наше устројство природно, нашега бића, и Света тајна крштења којом се у Христа облачимо, и она је у знаку Крста. Кроз трократно погружавање разапиње се у нама стари човјек и умире и рађа се нови човјек по лику Онога Који га је створио.“

Светом архијерејском службом, благосиљањем славског колача и славском трпезом љубави у манастиру Јерусалимске Мајке Божије у Речинама код Колашина 25. октобра је прослављен празник иконе Јерусалимске мајке Божије. Служио је митрополит Амфилохије уз саслужење настојатеља манастира архимандрита Јоила (Булатовића) и свештенства Митрополије црногорско-приморске. Непосредно уочи Свете Литургије Митрополит је чином мале схиме замонашио искушеника овог манастира брата Небојшу Митровићу, давши му име Козма, по Преподобном Козми Мајумском, познатом као Козма Мелод, писцу знаменитих стихира и црквених мелодија, пријатељу великог учитеља Цркве Св. Јована Дамаскина. Господин Митрополит је новопостриженом монаху Козми пожелио да буде украс „и ове светиње и у Царству небеском, подарен из ове Светиње чија покровитељка је Пресвета Дјева Јерусалимска Богородица. И ова гора се, благодарећи њеном лику, зове Гора Јерусалимска, од данас па до вјеки вјеков. Као што је име доњег манастира посвећено Светим Ћирилу и Методију – Ћириловац и као што се по оној цркви Светог Преображења на Кључу то мјесто зове Кључки Тавор“, рекао је владика Амфилохије. ОСВЕЋЕЊЕ ЦРКВЕ СВЕТЕ ПЕТКЕ У ЉЕШЕВИЋИМА

Приредио: Рајо Војиновић

Hronika mitropolije

до сада је он сијао, и на храму и у домовима, а нарочито на свима вашим и нашим прецима који су живот живјели у његовом знаку, крштавајући се и примајући печат дара Духа Светога. У знаку часног крста је и овај дом Бећковића. Ево, од њега су остали зидови, вазнио се на небеса, заједно са свима онима који су га градили и чији живот је био у знаку часнога крста. У знаку крста им је и вријеме и вјечност њихова. Нека овај крст буде спомен на распети дом Бећковића, на оне који су га градили и страдали за крст часни и слободу златну. Међу њима и Вуку Бећковићу и свима који су часноме крсту остали вјерни до своје смрти. А нема веће вјерности од те.“ Митрополит црногорско-приморски Амфилохије обавио је 27. октобра велико освећење и служио Свету службу Божију у цркви преподобне мати Параскеве – Свете Петке у доњегрбаљском селу Љешевићи, уз саслужење мјесног пароха јереја Јована Рајака, настојатеља манастира Светог Саве на Савиној главици архимандрита Луке (Анића) и ђакона Игора Балабана и уз молитвено учешће бројних вјерника из Грбља и осталих крајева Црне Горе. Црква Свете Петке, која датира из средњег вијека, једна је од бројних грбаљских цркава обновљених у новије вријеме. На данашње мјесто, у близину цркве Светог Харитона премјештена је са имања братства Гобовића у пољу грбаљског села Љешевићи. По предању, то се десило у вријеме владиковања Светог Василија Острошког. Митрополит Амфилохије је благословио и славски колач поводом храмовске славе и на крају Свете Службе одржао архипастирску бесједу: „Преподобна мати Параскева је завољела пустињски живот и молитвено тиховање. Скривајући се од људских погледа она је своје срце, свој ум и све своје биће откривала живоме Господу. И Господ се уселио у њу. Њен лик, ево, зрачи кроз вјекове, од деветог вијека па до данас, свуда по свијету. Нека би Господ благословио све оне који су на било који начин допринијели обнови овога светога храма Преподобне матере наше Параскеве, подигнутог у славу Божју, да се у њему сабирамо, да се у њему молимо и да у њему примамо Светињу и светост Божију.“ Митрополит Амфилохије потом је посјетио храм Светог Јована Богослова у обнови, који се налази у грбаљском селу Трешњица, манастир Светог Саве на Савиној Главици и манастир Светог архиђакона Стефана у Дуљеву.

јануар / 2011 / svetigora

„Кад су ове куће постајале кућишта и зарастале у трње и коприву, понеко би рекао ко је овуда пролазио: треба овде нешто да направите, грехота је да оно онако стоји“, рекао је познати српски пјесник Матија Бећковић. „Ја сам и тада мислио да би ту било најприродније да буде један крст. И после много година летос, на оном путу кад се скреће за Острог ја сам видео овај крст и помислио да је то тај који би требало да буде овде у Вукодолу. Са владиком острошким сам се брзо договорио да буде од истога камена, исте величине, да се онај удвоји и умножи и да дође у Веље Дубоко. Кад се то десило и кад је мој брат Љубо дошао овде да га постави и да све уреди, ја сам га питао како изгледа. Као да је ту одувек био, одговорио је он. И заиста је и био, само је сад постао видљив. Одавно је стајао над нашим родом и одавно био наша једина МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ ОСВЕШТАО и права кућа. Ми смо се одувек клели „овога ми крста“, КРСТ НА КУЋИШТУ ВУКА БЕЋКОВИЋА а сад ћемо кад се тако кунемо мислити и на овај овде. А Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је 28. ево стасао је и митрополит црногорски, прави и достојни, октобра са свештенством и уз присуство многих мјештана да га освешта, а ту је и наш Микоња још доживео и да га освештао часни крст у засеоку Вукодо у Вељем Дубоком види. Хвала вам свима што сте дошли, а ове девојке што у Ровцима, постављен на старом кућишту покојног Вука су се данас крстиле, баш су то учиниле. Чекале су и доБећковића, официра војске Краљевине Југославије, који чекале.“ је погинуо у Словенији 1944. године. Ктитори крста су његова дјеца Матија, Љубомир и Љубица са породицама. НОВИ ЦЕТИЊСКИ МОНАСИ Митрополит је том приликом крстио Драгослава На свечаном бденију, које је 29. октобра у Цетињском маДрашковића и његових пет кћери. настиру служило свештенство Митрополије црногорскоМеђу присутнима је био и брат покојног Вука, приморске и Епархије будимљанско-никшићке и коме деведесетдвогодишњи Микоња Бећковић. су присуствовали митрополит Амфилохије и епископи „Велики је Божји дар да овај часни крст засија у овом будимљанско-никшићки Јоаникије и диоклијски Јован, древном мјесту“, рекао је митрополит Амфилохије. „И игуман Острошког манастира, митрополит Амфилохије

79

Hronika mitropolije

svetigora / 2011 / јануар

замонашио је тројицу искушеника Цетињског манастира, браћу Душана Ракочевића, Николу Мреновића и Душана Јосифова давши им монашка имена Петар, Јустин и Прохор. На монашење су их приводили архимандрити Марко Калањ и Лука Анић, некадашњи игумани Цетињског манастира и протосинђел Методије Остојић, садашњи игуман.

80

пресвлачење Светога, имали прилике да се дотакнемо његових светих моштију и да заблагодаримо Господу што га је Господ сачувао цјелокупна. Његова златна жута кожа, од браде до прстију на ногама, ено и данас се чува на Цетињу у његовом ћивоту. И од сјутра ће се чувати и у његовом новом ћивоту кога смо урадили набавивши кедрово дрво са Ливана. Од тог дрвета је био направљен онај први ћивот у Соломоновом храму у прадревна времена и у којем је била похрањена светиња, двије таблице Мојсијеве Закона са Синаја, онај жезал Аронов и она мана, храна што је са небеса падала и којом се изабрани Божји народ хранио четрдесет година. Тај ћивот је био урађен од кедровог дрвета, а ево сада и ћивот нашега Светог Петра Цетињскога, да би ми могли да цјеливамо његову Свету руку која је до сад била покривена одеждама. Од сад ће његова рука, дакле, бити откривена, као што је откривена рука Светога Василија Острошкога. Она ће да нас благосиља као видљиво и опипљиво свједочанство како Бог испуњава својом бесмртношћу, својим вјечним животом и својом силом оне који су Њега љубили, који су Њему служили и који су се испунили Његових врлина“, рекао је митрополит Амфилохије.

„Њих тројица, примивши три небеска ангела, Светог Петра Цетињског, Преподобног Јустина Ћелијског и Светог Прохора Пчињског, као своје путовође, заштитнике и покровитеље, од ове свете вечери призвани су да једним срцем и једном душом на светотројични начин служе Господу. Призвани су да своје дарове сваки на свој начин приносе Господу и да се, сваки на свој начин, угледају на ову тројицу великих и дивних орлова Цркве Божје, испуњених божанским огњем и истином и свједоцима те божанске истине. Нека их Господ и тројица Светих отаца наших утврде да крст који су примили на плећа ове све- Мирчета Марковић, домаћин овогодишње славе поте вечери носе и њиме се поносе“, рекао је митрополит здравио је Господина Митрополита и све присутне, а кумство за следећу годину преузео је Никола Булатовић. Амфилохије. Свечаном бденију је присуствовао велики број монашт- Током свечане славске трпезе припремљене у згради ва, међу којима и игуманија Пећке патријаршије мати парохијског дома код Цркве Св. Петра Цетињског у Спужу припремљен је културно-умјетнички програм уз учешће Февронија са сестрама, као и бројни вјерници. више народних гуслара, пјесника и хора Св. Сава из Подгорице ПРОСЛАВА ПРАЗНИКА СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ У СПУЖУ Митрополит Амфилохије служио је 30. октобра са свеш- СЛАВА МАНАСТИРА ЖДРЕБАОНИК тенством Свету службу Божију у цркви Светог Петра Светом Литургијом којом је началствовао игуман манастира Ком архимандрит Хризостом, 10. новембра је у маЦетињског у Спужу, поводом храмовске славе цркве. На Светој Литургији, на којој је појао хор Св. Саве из Под- настиру Ждребаоник молитвено прослављен празник горице, присуствовало је мноштво вјерника, међу којима Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, је била и игуманија Пећке патријаршије мати Февронија, наследника Светог Саве на трону српских архиепископа, а причестило се мноштво дјеце. Улицама Спужа прошла чије мошти почивају у овом манастиру. Саслуживали су протојереј Гојко Перовић, ректор је празнична литија, а благосиљан је и славски колач. „Ове свете вечери, уочи Лучиндана и Петрова дана, Цетињске Богословије, протојереј Обрен Јовановић, сеочекујемо долазак Његове Светости, нашег новог кретар Митрополије и бројно свештенство и свештепатријарха Иринеја да заједно са њим обучемо у нове номонаштво Митрополије црногорско-приморске и одежде Светога Петра Цетињскога. Патријарх Иринеј, Епархије будимљанско-никшићке, уз молитвено учешће који није непознат Црној Гори, он је био и управитељ мо- бројних вјерника из Даниловграда, Подорице, Никшића нашке школе у Острогу, долази овдје међу нас да цјелива и околине. мошти Светога Петра и да се заједно са нама радује Појао је хор ђака Богословије „Свети Петар Цетињски“ са свјетлости која сија из Светитељевог ћивота ево већ сто- Цетиња. тину и осамдесет година. Ми смо јуче, припремајући за Литургијску бесједу одржао је протојереј Гојко Перовић

који је рекао да „ми сабрани пред ћивотом Светог Арсенија треба да знамо и да вјерујемо да нијесу само прошла времена славна и благословена“. „Ево га Светитељ је ту, ево његових нетрулежних чудотворних моштију. Ево и нас грешних око његовога ћивота. И сад су славна времена, и сад Господ у моштима овога Светитеља доказује да живот побјеђује смрт, да истина побјеђује лаж, да вјера побјеђује колебање и несигурност. Ово је исти онај Светитељ, ово је исти онај Бог, ово је иста она сила која је засијала из празнога Христовог гроба када је Господ најприје мироносицама, а онда апостолима рекао: Радујте се и свима ту радост проповиједајте. И све народе позивајте да се крсте у ту радост“. Благосиљан је и славски колач, а сестринство манастира на челу са игуманијом мати Јустином приредило је славску трпезу љубави, током које је славску бесједу присутнима упутио отац Обрен Јовановић, који је нагласио значај Св. Арсенија и његових моштију за наше црквено и народно самосазнање и г. Милутин Вековић, који је поздравио присутне у име Црквене општине Даниловград.

припадао и господар Иван Црнојевић, а која је претрпила многе ненавиднике Божије ријечи и Јеванђеља, већ и застиђе Црне Горе пред прошлошћу и пред будућношћу. Цетиње, 12. новембра 2010. ПАРАСТОС ИВАНУ ЦРНОЈЕВИЋУ Митрополит Амфилохије служио је 14. новембра Свету Службу Божију у Цетињском манастиру и парастос господару Црне Горе Ивану Црнојевићу у дворској цркви на Ћипуру, у којој почивају његови земни остаци. Након Литургије владика је до цркве на Ћипуру предводио литију, а онда служио парастос Ивану Црнојевићу, чије земне остатке је држава два дана раније полутајно сахранила након што их је више деценија држала у депоима разних државних институција.

јануар / 2011 / svetigora

САОПШТЕЊЕ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ Поводом саопштења за јавност Радне групе за инхумацију земних остатака господара Ивана Црнојевића обављене данас на Цетињу уз државни протокол, нажалост без црквеног обреда какав припада ктитору Цетињског манастира, изражавамо своје најдубље неслагање и жаљење због, слободно се може рећи, нечувеног садржаја поменутог саопштења. Радна група се у саопштењу захвалила овој Митрополији „Кнез и господар Зете Иван Црнојевић је овдје почивао, и, како се каже, њеном поглавару, али из неког разпронађени су његови земни остаци за вријеме градње лога је имала потребу да се у исто вријеме захвали и овога храма Светога Ђорђа у вријеме блаженог спомепсеудорелигиозној идеолошкој организацији тзв. ЦПЦ на митрополита Митрофана Бана и били су похрањени и црквеном преступнику, искљученом из црквене управо овдје гдје се сада налази овај саркофаг. Наравно, заједнице, бившем и лажном свештенику, њеном предна начин на који је он првобитно био похрањен, са пловоднику. чом над њим, како је био обичај кроз вјекове. Не, дакле, Зар се послије више састанака у Митрополији и на у некаквим монументалним саркофазима, било да се раЋипуру, и других договора и преписки Господина Мидило о кнежевима, о краљевима, било о митрополитима, трополита и његових сарадника са предсједником држанего једноставно у храму Божјем да би свако онај који ве г. Вујановићем, потпредсједником Владе г. Лукшићем, наиђе изговорио ријечи „Помени Боже раба Твојего који министром културе г. Мићуновићем, градоначелником почива на овом мјесту“. Цетиња г. Јанковићем, директором Народног музеја г. „Ту су његови земни остаци почивали до осамдесет и деПејовићем, директором Завода за заштиту споменика г. вете године, када је припреман овај храм да у њега буду Вушуровићем изједначава улога Православне Цркве са похрањени земни остаци краља и господара Николе једном идеолошком националистичко-шовинистичком Првог Петровића и краљице Милене. За кратко вријеме организацијом? су били измјештени, али нажалост не вољом наследУ чему се састоји допринос тзв. ЦПЦ и распопа Дедеића? ника митрополита Вавиле и Висариона, него Да ли у томе што нису и данас, по свом већ познатом вољом бирократа овога града. Његови обичају, покушавали насилно да уђу у храм Божији, земни остаци остали су негдје овдје у опстварајући неред, позивајући на проливање братске крви штини, на крају и у музеју“. и зазивајући диобе у напаћеном народу Црне Горе? Или можда зато што нису довели, себи сличне, пробисвијете и црквене преступнике из других земаља, да с њима скрнаве гроб и спомен Ивана Црнојевића, доносећи само срамоту и проклетство на Црну Гору? Неразумно је понашање оног или оних црногорских званичника који су допустили уношење овакве формулације у саопштење Радне групе. То није само унижавање достојанства Православне Цркве, којој је свим срцем

81

Hronika mitropolije „Овај саркофаг је постављен на брзину. Надамо се да ће он бити постављен на своје право мјесто, овдје гдје смо се договорили са министром и потпредсједником Владе и да ће и ова његова плоча бити постављена онако како су постављене и плоче краља Николе и краљице Милене и како се сахрањују сви православни хришћани од памтивијека“, рекао је митрополит Амфилохије. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ДОЊОЈ ГОРИЦИ

његова је она побједа којом је Христос побиједио свијет и коју дарује онима који су Његови. С њим се, као и са другим мученицима Цркве Христове, догодило исто оно што се догодило и са Самим Господом. А Он је то и прорекао: Ако мене прогонише, и вас ће гонити; ако мене љубише и вас ће љубити. Они који су Христови, они су кроз вјекове били гоњени и прогоњени. Христово распеће и страдање је уграђено у живот свих хришћана кроз вјекове“, рекао је владика Амилохије. Митрополит Амфилохије је у току Литургије у чин протопрезвитера произвео презвитера Ђура Томовића, мјесног пароха.

svetigora / 2011 / јануар

ПРОСЛАВА АРАНЂЕЛОВДАНА У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ Сабор Светог архангела Михаила – Аранђеловдан, крсна слава митрополита Амфилохија и игумана Цетињског манастира протосинђела Методија, 21. новембра је молитвено и свечано прослављен у Цетињском манастиру. Свету Архијереjску Литургију су служили митрополит Амфилохије и епископ захумско-херцеговачки Григорије уз саслужење свештенства.

82

Митрополит Амфилохије је служио 16. новембра, на празник Обновљења храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц, Свету Литургију у храму Светог Ђорђа у Доњој Горици код Подгорице. Владика је у архипастирском слову нагласио да је Свети Георгије с правом назван побједоносцем, који је „као млад витез и војник земаљског цара био изведен пред тог цара и који је за име Христово био мучен и пострадао.“ „Пјесма коју њему у част пјевамо каже да је он заштитник заробљених, ослободилац сиротих и да је бранитељ оних који страдају за име Христово и исцјелитељ оних који су немоћни. Сила његова је сила коју је добио од Христа. Сила

„Без вјере човјек тешко може живјети“, рекао је владика Григорије у литургијској проповиједи након читања Јеванђеља. „Како каже један филозоф, вјера је брига о врхунском. А кад кажемо брига, та ријеч увијек подразумијева онога ко се брине и оно о чему се брине. А брига Светих ангела и архангела, Светог архангела Михаила кога данас славимо, је брига о врхунском и свакоме ко се о томе брине, о Оном највишем, о Богу Живоме, помаже и служи и узноси га у тој вјери. Без вјере, браћо и сестре, све оно што нас сачињава и чини људима, и осјећај и воља и сумња и храброст и страх и нада, не могу да се саберу у једно, не могу да се усмјере, да се склопе, не могу да буду у једној служби. Зато је тако важна та ријеч - са страхом Божјим стојмо право. Стојмо право, стојмо смјерно, рекао је владика Григорије. На крају службе митрополит Амфилохије је заблагодарио Господу „што нас је сабрао под крилима Светих небеских Сила“. „Благодаримо Господу и Светом Василију Острошком што нам је данас послао владику Григорија да нас благослови. Бог да благослови све данашње свечаре и свима благаја и многаја љета“, рекао је митрополит Амфилохије.

Ах је ли могуће Да је тако трудно Праву ријеч наћи Провели смо у стану Под кровом куће Вријеме не само санка Него и сво будно Из куће једва могло се изаћи По ноћи и по дану Скоро без престанка Лила је киша преобилна До неколико дана раније БОЖЕ Љубави свесилна Молили смо Тебе Саборно клечећи у храму За престанак кише Да ријеке језера не плаве Домове наше даље и више Данас сунце сија и грије ЗОРАН Бобичић

PJESMA

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ПОВОДОМ ОБИЛНИХ КИША И ПОПЛАВА У ЦРНОЈ ГОРИ

Цетиње, 4. децембар 2010. Поводом обилних киша и њима прузрокованих поплава које посљедњих дана угрожавају људске животе и изазивају велику материјалну штету у Црној Гори, Митрополија црногорско-приморска обавјештава јавност у Црној Гори, да ће се сутра, 5. децембра 2010. године, након редовне недељне Свете Литургије у свим парохијским и манастирским црквама Митрополије служити Молепствије за престанак кише. Позивамо све православне вјернике да присуствују овим богослужењима и да се заједно помолимо Свевишњем Господу нашем, како каже једна од молитви из овог Молепствија: „да нареди облацима да престану с прекомјерном кишом, и да се разведри, и да сунце сине... да поштеди људе, и стоку, и сву земљу ову, и да је не оштети прекомјерним кишама... да нам не узврати по гријесима

нашим, и да нас не казни, него да по великој милости својој и по неизмјерној доброти својој брзо покаже на нама своје човјекољубље и благост“. У исто вријеме позивамо све грађане на солидарност и несебичност у помагању својим ближњима ради санирања посљедица ових непогода. Честитајући им велики празник Ваведења Пресвете Богородице који данас прослављамо, обраћамо се нарочито православним вјерницима, подсјећајући их да су, као хришћани, пред Богом, једни пред другима и пред својом савјешћу дужни да учине све што је до њих да помогну свакоме човјеку у невољи, по ријечима Господњим: „И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти.“ (Мт. 10, 42) ИЗ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ

Апел Амбасаде Републике Србије у Црној Гори Овог месеца на подручју Краљева Србију је задесио земљотрес, који је проузроковао велику материјалну штету и угорозио егзистенцију великог броја људи. За хитно, а потом и трајно санирање последица земљотреса, Србија је ангажовала све расположиве потенцијале. На иницијативу грађана и институција ван Србије, међу којима је и значајан број из Црне Горе, Народна банка Србије је отворила посебан девизни рачун на који могу да се уплате средства за помоћ у санацији последица земљотреса у Краљеву. Амбасада Србије у Црној Гори позива све који могу да се, у складу са својим могућностима, придруже хуманитарној

акцији донирања средстава за даље санирање последица земљотреса. Уплата ван Србије, у еврима, може да се изврши на следећи рачун: Рачун Града Краљева: број 01-504102-100003535-000000-0000 код Народне банке Србије, Краља Петра 12, Београд Република Србија SWIFT CODE NBSRRSBGXXX, преко DEUTSCHE BANK AG, F/M/DEUTDEFF/ACC.NO.100 9359308 0000

ЗА САБОРНИ ХРАМ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА

СВИ ПО ЕВРО

рукодјеље манастира Светог Луке у Жупи Никшићкој e-mail: svetigavrilo@yahoo.com тел: +38267249783

-Уплатницом код ЦБЦГ на рачун 550-3610-20 Са назнаком за САБОРНИ ХРАМ; -Код парохијског свештеника или управе манастира у свом мјесту; -Лично на благајни Храма Христовог Васкрсења, сваким даном од 9 до 15 часова; -Код овлашћеног прикупљача прилога који ће обилазити домове по градовима.

ЊА

ДА З И А ОВ

Н

SVETIGORA Цетиње: +382 (0)41 234-222 Београд: +381 (0)11 369-07-57

369-07-05