ЧАСОПИС СВЕТИГОРА бр.211

··

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

· obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XX  УСПЕЊЕ  СЕПТЕМБАР 2011. г.  БРОЈ 211

УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ икона из манастира Хиландарa

септембар / 2011 / svetigora

У име Оца и Сина и Светога Духа! Ево нас драга браћо и сестре и ове године сабрани на овом мјесту, закриљеном кроз вијекове крилима Светих архангела Гаврила, Михаила и осталих сила небеских. Ово мјесто личи на онај мавријски дуб, тамо гдје су тројица ангела сишла и посјетила праоца Авраaма и прамајку Сару и гдје је Авраaм добио обећање да ће добити сина и да ће се из његових бедара намножити народ којега ће бити више него звијезда на небу и него пијеска морскога. Обећање преко архангела праоцу Авраaму, оцу вјерних, се испунило и непрекидно се испуњава. Ево и ми смо свједоци тога, јер и ово мјесто је мјесто на коме обитава управо то сјеме Авраaмово, то благословено сјеме Божије. Ту се сабира Црква Божија од апостолских времена до данас. На том светом мјесту, код светог мавријског дуба су у три анђела (међу којима је несумњиво, иако то није записано, био и архангел Гаврило којега данас прослављамо), символички открила велику и свету тајну Пресвете Тројице. То је прво знамење, прво јављање Бога Оца и Сина и Духа Светога кроз присуство тих вјесника и благовјесника те неизрециве тајне божанске. Ово мјесто личи и на оно руно Гедеоново, онога судије старозавјетнога, руно на које је пала небеска роса и благодат Божија, то свједочанство Божијег присуства, када је Гедеон познао тајну Божију и своје звање и своје призвање да брани, да штити и да води народ Божији. Мјесто ово личи и на оно мјесто у Назарету гдје и данас тече вода жива, мјесто на коме је архангел Гаврило дошао и јавио Пресветој Дјеви благу вијест да ће родити Сина и да ће му надјенути име Исус и да ће Он бити Спаситељ свијета. И многа су друга мјеста на земљи, од Христових времена до данас, гдје се архангел Гаврило, благовјесник Божији, јављао и откривао, и преко њега се јављала и откривала воља Божија. Дакле, наговјестио је и тајну Пресвете Тројице, тајну Христовог рођења, водио и био путовођа Пророцима Божијим кроз Стари Завјет. (Треба прочитати књигу старозавјетну Товије па видјети како га је анђео Господњи водио и спасио и како му је открио и посвједочио да је Јахве, да је живи Бог са њим и са народом изабраним, како онда тако и данас.) Дакле, свето мјесто слично оној купини неопалимој гдје се такође јавио Господ и гдје је било предуказање на

Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

воље Божије

besjeda

Благовјесници

Пресвету Дјеву, она купина која је горјела, а није сагорјевала - као што је Пресвета Дјева родила и остала Дјева. Свуда и на сваком мјесту небески вјесници кроз вјекове прате народ Божији и јављају му вољу Божију, благовјесте велику и свету тајну Божију, тајну Цркве Христове. Сабор светих архангела празнујемо ми који смо земаљски сабор и ми који изображавамо херувиме и серафиме као што и пјевамо на Светој Литургији: да смо ми овдје изображење оних који су сабрани око престола Божијег у тајни неизрецивој божанској, а ми овдје видљиво тај невидљиви сабор оприсутњујемо, просљавајући Оца и Сина и Духа Светога и крштавајући се у име Оца и Сина и Духа Светога, по заповјести Господњој коју је оставио својим првим ученицима, а кроз њих и свим људским покољењима, рекавши: „Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога, учећи их да држе све што сам вам заповједио и ево ја сам са вама у све дане до краја свијета и вијека“. Света тајна крштења је тајна и нашега просвећења, крштење се и назива просвећењем - свејтлошћу божанском. Ево и данас, Господ је удостојио једног брата нашег који је дошао из Америке, из Вашингтона, нашег брата Адама је Господ призвао да овде на овом светом мјесту прими свету тајну крштења, свету тајну просвећења, да овде по-

који поје пјесму вјечну и непролазну пјесму, исту ону пјесму коју поју анђели на небесима: „Свајти Боже, свјати Крепки, свјати Бесмертни, помилуј нас!“ Анђелска је то пјесма која се чула на земљи, пренијета од светих архангела, а онда постала и наша пјесма, пјесма људскога рода, пјесма која нас узводи и узноси у безобалну тајну Царства небескога. Ето дакле на ком мјесту се налазимо, гдје смо се сабрали: мјесту за које такође важи она ријеч анђела небескога: „Сазуј обућу своју са ногу својих јер мјесто на коме стојиш је свето мјесто“. Ово је сабор Светог архангела Гаврила, па је ово и сабор наше омладине из Црне Горе и шире, више од десет, петнаестак година. Младост је наше звање, наше призвање - незастарива младост којом су обдарени архангели и ангели, та младост је она којом се обнавља човјек и човјечанство, управо примајући на себе ову велику свету тајну крштења и миропомазања и живећи у саборном тијелу Цркве Христове. Зато нека је благословен небески сабор, нека је благословен сабор Светог архангела Гаврила, нека је благословен овај сабор свети Цркве Божије, који се овдје наставља и настављаће се ако Бог да до краја свијета и вијека. Богу нашем, дивноме у светим небеским силама, предивноме у Цркви својој и светима својим, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин!

svetigora / 2011 / септембар

Младост је наше звање, наше призвање - незастарива младост којом су обдарени архангели и ангели, та младост је она којом се обнавља човјек и човјечанство, управо примајући на себе ову велику свету тајну крштења и миропомазања и живећи у саборном тијелу Цркве Христове.

стане чедо Божије, чедо живога Бога. Да га свјетлост божанска обасја, да од пролазног људског створења постане непролазно и вјечно, примивши квасац божански и примивши Духа Светога на себе и печат дара Духа Светога - и на чело, и на очи, и на нос, и на усне, и на леђа, и на груди, и на руке, и на ноге... Од данас он не припада више себи, припада Христу Господу, од данас је Дух Свети животворни онај Који га води и Који га руководи, од данас он не постоји само биолошки рођен од оца и мајке, већ духовно рођен и препорођен, рођен Духом Светим и водом, крштен Духом Светим и водом. Исти онај Дух Који је крстио и Христа Господа на Јордану, исти тај Дух Свети је сишао и данас овдје у море ово, сишао је на њега и свега га обујмио својом силом и својом снагом и од данас он се обукао у Христа. Зато смо и пјевали: „Ви који сте се у Христа крстили у Христа сте се обукли!“ Обукао се у огањ небески, онај огањ који је испунио и пророка Илију, онај огањ који је Господ донио са небеса да би горио у нама и да би пламтио у нама, да би нам освјетљавао путеве, да би нас сабирао око себе, око свога вјечнога огњишта и да би од нас расијаних по земљи, расијаних у времену и простору створио један саборни народ, народ Божији сабран од свих земаљских народа. Сабор

Бесједа изговорена 26. јула 2011. г. на празник Сабора светог архангела Гаврила на Михољској превлаци код Тивта.

септембар 2011 / број 211

из садржаја: митрополит АМФИЛОХИЈЕ

Благовјесници во е Божије 3 Ава ЈУСТИН Поповић

Житије Свете Велике 10 кнеги е руске Олге

Поводом празника Устоличење Јубилеј Есеј Разговор Хронике

9 17 22 29 35 54

РАЈО Војиновић

Подршка канонској Цркви - 13 к уч реше а односа Цркве и државе ОЛИВЕРА Балабан

Царица Мученица 41 Александра јерођакон СИЛУАН

Непробојни панцир вјере 44 obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске Директор: протојереј-ставрофор Радомир Никчевић

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XX  УСПЕЊЕ  СЕПТЕМБАР 2011. г.  БРОЈ 211

Савјет часописа: епископ нишки Јован (Пурић), протојерејставрофор Момчило Кривокапић, протојереј-ставрофор Радован Биговић, јеромонах Димитрије (Лакић), Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић Главни уредник: протосинђел Кирило (Бојовић) Оперативни уредник: Рајо Војиновић Дизајн часописа: Мирко Тољић, Владимир Јакшић Секретар редакције: Татјана Марјановић Редакција: архимандрит Јован (Ћулибрк), протојерејставрофор Гојко Перовић, протојереј Велибор Џомић, игуман Петар (Драгојловић), протосинђел Никодим (Богосављевић), јереј Саво Денда, јереј Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах Павле (Кондић), монахиња Стефанида (Бабић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић, Весна Тодоровић, Јован Маркуш Сарадници: ђакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Марија Живковић, др Ксенија Кончаревић, Милана Бабић, Милутин Вековић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Сања Радовић, Драгана Керкез, Јелена Петровић Лектура и коректура: Ивана Јовановић

··

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

Фотографије: +Живота Ћирић, Зоран Тричковић, Жељко Шапурић, Јован Радовић, искушеник Павел (Алексејев)

Митрополит Амфилохије (на коњу Газалу), XII Дјечији сабор, Цетиње, 2011. г.

Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд, тел: 011/369-0757,369-0705 e-mail: svetigora.urednik@gmail.com Штампа: , Суботица INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT: COBADEFF /400876825101 EUR /400876825100 Other Currencies NLB Montenegrobanka AD Podgorica SWIFT CODE: MNBAMEPG /ME25530005120005043078 "MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS" 81250 CETINJE MONTENEGRO

BOGOSLOVQe Свети ИРИНЕЈ Лионски

о људској

слободи Р

ечи „Колико пута хтједох да саберем чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, и не хтједосте!“ (Мт. 23, 37) су јасно изражавале древни закон човекове слободе. Јер је Бог човека начинио слободним и таквим да од самог почетка поседује сопствену способност одлучивања, исто као што поседује и своју душу, да би он драговољно користио Божији савет, не будући принуђен од Њега. Јер у Богу нема принуде, али му увек садејствује добар савет. Зато, с једне стране, Он свима даје добар савет, а с друге стране је положио у човека могућност избора, као што је то учинио и са ангелима – јер су и они разумна бића – да би они који послушају са правом поседовали Богом даровано и од њих чувано добро, док они који не послушају са правом били лишени овог добра и добили заслужену казну. Јер им је Бог, по својој доброти, даривао добро, али су они, уместо да га марљиво чувају и цене сагласно његовој вредности, презрели преузвишену доброту Божију. Пошто су одбацили добро и на неки га начин одгурнули далеко од себе, они ће навући праведни суд Божији, као што то потврђује апостол Павле у Посланици Римљанима, када каже: „Или презиреш богатство његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води? Него својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи гнев за дан гнева и откривања праведнога суда Бога.“ „А слава и част и мир, свакоме који чини добро.“ (Рим. 2, 4-5; 2,

svetigora / 2011 / септембар

10 )

Бог је дакле дао добро, као што о томе сведочи и Апостол, и они који га творе примиће славу и част што су чинили добро када су могли да га не чине, док ће они који га не творе поднети праведан суд Божији што нису чинили добро када су могли да га чине. Супротно томе, када би по природи једни били зли, а други добри, ни ови не би били достојни хвале, пошто би такви и били створени, ни они не би били за осуду, пошто би тако и били саздани. Али су, у ствари, сви исте природе, способни да чувају и да чине добро, способни такође да га одбаце и да га не чине. Тако је сасвим праведно – одређено добрим законима чак и код људи, а колико више код Бога – да су једни хваљени и да примају достојно

септембар / 2011 / svetigora

сведочанство што су одабрали добро и истрајали у томе, док су други осуђени и трпе заслужену штету што су одбацили добро. Зато су и прoроци побуђивали људе да поступају по правди и да чине добро, као што смо нашироко показали. Јер је то било у нашој моћи, али смо били погњурени у заборав због велике немарности и био нам је потребан добар савет. Њега нам је Бог дао преко пророка. Због тога је Господ говорио: „Тако да се свијетли свијетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега који је на небесима.“ (Мт. 5, 17) И још: „Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота“. (Лк. 21, 34). И још: „Нека буду бедра ваша опасана и свјетиљке запаљене! А ви, слични људима који чекају господара својега, када ће се вратити са свадбе да му, чим дође и куцне, одмах отворе“ (Лк. 12, 35-36)... И сви слични текстови показују човеков слободан избор и Божији савет. Јер нас Он подстиче да будемо Њему послушни, а одвраћа нас од неверја, али нас ипак не присиљава. Чак у односу на Јеванђеље, дозвољено нам је, ако тако хоћемо, да га не следимо, мада је то без користи. Јер непослушање Богу и одбацивање добра су у власти човека. Зато и апостол Павле каже: „Све ми је дозвољено, али све не користи“. (I Кор. 6, 12; 10, 23). Тако он проповеда слободу човекову, ради које је све дозвољено, пошто Бог не приморава; али такође истиче недостатак користи, да се ми не би користили слободом за прикривање злобе, јер би то било без користи. Човек је слободан у својој одлуци од самог почетка, јер је и Бог, по чијој је слици управо и створен човек, слободан у одлучивању. Такође је (човеку) дат савет да се сво време држи добра, што се остварује послушношћу Богу. Господ је сачувао човекову слободу и његову власност над самим собом не само у односу на дела него чак и у односу на веру. „Нека ти буде по вјери твојој“.(Мт. 9, 29), каже Он, изјављујући на тај начин да је вера у власти човековој због саме чињенице да он има власт над својом одлуком. На другом месту каже: „Све је могуће ономе који вјерује“ (Мк. 9, 23), и још: „Иди, и како си вјеровао нека ти буде“. (Мт. 8, 13). И сви аналогни текстови показују човека слободним у односу на веру. Зато „Ко вјерује у Сина, има живот вјечни; а ако је непослушан Сину, неће видјети живота, него гњев Божији остаје на њему“ (Јн. 3, 36). У том смислу је Господ, како да би показао своја добра човеку, тако и да би назначио његов слободан избор, рекао у вези Јерусалима: „Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане теби, колико пута хтједох да саберем чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, и не хтједосте! Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста.“ (Мт. 23, 37-38; Лк. 13, 34-35).

svetigora / 2011 / септембар

Неко би можда приговорио да (Бог) није требао да створи анђеле таквим да могу да буду непокорни, нити људе таквим да могу, тиме што су обдарени разумом, способни да испитују и просуђују, да буду незахвални према Њему, него (је требао да их створи) као бића лишена разума и живота, која не могу ништа да ураде својом вољом, него су вучена добру нужношћу и силом; [поробљеним истом тежњом и истим опхођењем, непроменљивим и лишеним суда, неспособним да икада буду нешто друго од онога како су створени]. Ми ћемо одговорити да при таквој претпоставци добро не би било уопште привлачно за њих, општење са Богом би било безвредно и не би било ничега што би они прижељкивали у добру које су стекли без покретања, без бриге нити залагања са њихове стране... Следствено томе, добри не би имали никакву предност, пошто би они били такви више по природи него по вољи и пошто би поседовали добро аутоматски, а не по слободном избору... Јер, не волимо подједнако оно што се аутоматски нуди и оно што се задобија великом муком... Вид не би био толико пожељан када не би знали колико велика несрећа је не моћи видети. Искуством болести здравље постаје скупоценије, као и светлост као контраст таме и живот као контраст смрти. Тако је и небеско царство скупоценије за оне који познају земаљско; уколико је оно скупоценије утолико имамо више љубави према њему и колико је наша љубав већа, толико ћемо више бити прослављени у Богу. Због нас је Бог и допустио све ово, да би ми, поучени на сваки начин, били од сада марљиво пажљиви у свему, и да би пребивали у Његовој љубави, научени да љубимо Бога у људима обдареним разумом. Јер, Бог је био дуготрпељив у време човековог отпадништва, а човек са своје стране био поучен овим, по речима пророка: „Твоје ће те отпадништво научити“ (Јер. 2, 19). Тако је Бог унапред одредио све с обзиром на крајње остварење човека и остваривање и пројављивање Његових „домостроја“ да би засијала Његова доброта и испунила се Његова правда, да би Црква била „саобразна лику Сина Његовог“, и да би се човек једног дана довољно усавршио да види и прими Бога. Из књиге Против јереси, књига IV Изворник: Irénée de Lyon, Contre les hérésies, CERF, Paris, 1985. Превод: сестринство манастира Бања код Рисна

Преображава се

личност по личност К

ада ме надахњујеш да служим ближњима и када обасјаваш моју душу смерношћу, тада зраци Твоје светлости падају на моје срце те и оно почиње да зрачи и сија. Као сунце у води, тако се у тим тренуцима огледа у мојој души Твој бескрајно кротки, пун љубави и неизрецивим миром озарени Лик. (Из акатиста „Слава Богу за све“, о. Григорија Петрова)

Светлост, слава, откривење, сила. Те речи нам могу обезбедити мноштво тема у настојању да разумемо велики празник Преображења. „Преобразио си се на Гори, Христе Боже, показавши ученицима славу Своју, колико су могли да поднесу.“ (тропар). Овај празник нам говори о тренутку када је Христос допустио Својим ученицима да виде део Његовог истинског бића, Његове праве славе – бар онолико колико су могли да поднесу. Учинивши то, Он не само да им је показао Ко је, већ је открио и њима и нама шта ћемо постати. „Данас је Христос на Таворској гори променио помрачену природу Адамову, и испунио је светлошћу Свога Божанства.“ (стихира, мало вечерње). То откривење има силу; има последице. „Преобразио си се на Таворској гори, показујући како ће се смртни променити Твојом славом при Твом другом и страшном доласку, Спасе.“ (јутрење, сједален). Као што сваки човек, из нараштаја у нараштај има удела у Адамовој судбини, његовој смртности, тако исто, захваљујући Христу, може задобити и преображену људску природу. Последњих педесет година 6. август, празник Преображења је носио и тешко бреме, означавајући датум када је прва атомска бомба бачена на Хирошиму (1945.). Бомба са свом својом бруталном, разорном силом иронично представља испољавање или изопачење дубоке духовне теме. Ову врсту бомбе која може да доведе до уништења читаве творевине, заправо су израдили они који су желели да спасу свет. Бомба је по први пут тестирана у пуној снази под шифром: „Тројица“. Најважније је схватити да, у суштини, атомска бомба подразумева ослобађање страховите енергије која настаје када се језгро – централни део атома, основни градивни састојак живота, поцепа – што доводи до ланчане реакције, чија је последица цепање другог језгра и још веће ослобађање енергије. Какве то везе има са Преображењем? У први мах то није очигледно. Али, можда не би било претерано да се прикаже овако: нуклеарна ланчана реакција започиње када се ослободи енергија из центра атома, основе живота. Та енергија може да буде разорна, као у случају бомбе, или може да има мирнодобску тржишну вредност као снага (сила). У срцу, духовном средишту сваког људског бића, постоји способност за добро и зло. Исус је то јасно изразио рекавши да „од сувишка срца уста говоре. Добар човјек из добре ризнице износи добро; а зао човјек из зле ризнице износи зло.“ (Мт. 12, 34-35). Такође, те способности, богато представљене у оквиру химнографије Преображења, могу се проширити или покренути као део ланчане реакције. Не само да се „помрачена природа Адамова“, његов прародитељски грех – његова смртност преноси на сваку особу, већ постоје и други „генерацијски“ греси или склоности који се преносе унутар породице и њених покољења. Тенденција ка физичкој или полној злоупотреби и склоност према алкохолизму или другим облицима зависности, које су смештене дубоко у генетској структури човека, су само неки примери. Постоје и они који имају способност или силу да мотивишу и покрећу друге на зло, пружајући им убедљиву поруку која се преноси с човека на човека. Резултат тога су криминалне акције банди и групно насиље оних који реагују на те поруке, што се пречесто де-

о. ЏОН Шимчик септембар / 2011 / svetigora

Изворник: „Јаковљев студенац“, новине Епархије Њујорка и Њу Џерсија Православне Цркве Америке, пролеће-лето 1997. С енглеског превела: Милена Тејлор

povodom praznika

шава у нашем друштву. Али, као што се зле речи и дела могу преносити с човека на човека, с колена на колено, тако и хришћанска вера, доброта, свете речи и дела могу да исцељују и да се преносе. Оне могу, заправо, бити део преображајне „ланчане реакције“ коју је започео Бог, пројавио Исус приликом Преображења и коју људски род дели - човек са човеком. „Спаси се и хиљаде око тебе ће се спасити“, рекао је Св. Серафим Саровски. На Литургији непрестано узносимо молитву једни за друге молећи се да „сами себе, једни друге и сâм живот свој Христу Богу предамо“. Достојевски је у „Браћи Карамазовима“ приметио далекосежне могућности ове преображајне љубави, ове енергије која почиње од молитвене пажње према читавој творевини. Он каже, кроз речи о. Зосиме, старца-монаха: „Брат мој, птице је за опроштење молио: то изгледа скоро бесмислено, али је истина, јер је све као океан, све тече и додирује се: на једном месту додирнеш, на другом крају света одјекује.“ За старца Зосиму, ова молитвена пажња остварује се и уверењем да човек дели своју „светлост“ са другима: „Па чак ако ти и сијаш, но не видиш да се други спасавају ни поред твоје светлости, остани чврст и немој да посумњаш у снагу светлости небеске; веруј, ако се сад нису спасли, после ће се спасти. Ако се не спасу ни после, онда ће се синови њихови спасити, јер неће умрети светлост твоја, макар ти умро. Праведник одлази, а светлост његова остаје.“ То је снага Преображења, преображавајућа сила од Бога ка нама и од нас ка свакоме с ким имамо додира. Није увек јасно до које мере се ми сами преображавамо и колико су успешне наше молитве и сведочење (наша светлост) у преображавању других. Али, „не посумњати у снагу светлости небеске“ и знати да „светлост остаје“ су важна сведочанства која можемо држати у себи и показивати их сваким својим делом.

`itije Ава ЈУСТИН Поповић svetigora / 2011 / септембар

ЖИТИЈЕ СВЕТЕ ВЕЛИКЕ

КНЕГИЊЕ РУСКЕ ОЛГЕ Н

а крају тамне ноћи идолослужења, која је притискивала Руску земљу, блажена Олга засија као звезда Даница пред наступање светлога дана свете вере, донесеног Сунцем - Христом. Блажена Олга беше од знаменитог рода: праунука Гостомисла, знаменитог мужа, који пре руских кнежева владаше у Великом Новгороду(...)1. Олга се роди у селу Вибутска, у близини данашњег града Пскова. Иако идолопоклоници, родитељи васпитаваше своју кћер у честитости и разумности, те се Олга одликоваше целомудреношћу и мудрошћу, што се види из следећег. Умирући, велики кнез руски Рјурик остави после себе малолетног сина свог Игора, те и Игора и само кнезовање, до пунолетства Игорова, повери своме рођаку Олегу.(...) Због владалачких послова Олег је час боравио у Кијеву час у Великом Новгороду. А кнез Игор, достигнувши младићски узраст, занимаше се ловом. Једном за време лова у околини Новгорода Игор зађе у пределе Пскова; трагајући за зверињем око споменутог села Вибутске, он угледа преко реке згодно место за лов, али не беше чамца да се превезе на ту страну. Но после мало времена он спази на реци једног младића у чамцу и позва га к обали да га превезе преко реке. За време вожње у чамцу Игор се загледа у лице веслача и познаде да то није младић већ девојка; а беше то блажена Олга, веома лепа у лицу. Лепота Олгина одмах рани срце Игорово, и у њему се распали пожуда према њој; и он јој стаде говорити саблажњиве речи, мамећи је на телесни грех. А блажена Олга, разумевши намеру распаљеног похотом Игора, пресече му говор и стаде му мудро, као старица, зборити: „Зашто си узнемирен, кнеже, покушавајући узалудну ствар? Из твојих речи избија твоја срамна жеља да ме осрамотиш. Не било тога! Ја нећу ни да чујем о томе; него те молим, господине, послушај ме и угуши у себи те ружне и срамне помисли којих се треба стидети. Опомени се и размисли у себи да си ти кнез, а кнез као управљач и судија треба свима људима да светли примером добрих дела. А и сада, какво безакоње желиш да учиниш?! Ако ти сам, побеђен пожудом, будеш вршио злодела, како ћеш онда другима забрањивати то и праведно судити поданицима својим? Остави дакле такву стидну пожуду које се поштени људи гнушају; и тебе, иако си кнез, могу омрзнути за то, и подсмевати се твојој похотљивости. Но знај и ово: мада сам овде сама и немоћна у поређењу с тобом, ипак ме ти нећеш савладати. Но ако бих осетила да ћеш ме насиљем савладати, одмах би ми дубина ове реке била заштита: јер ми је боље умрети чедна, и ову воду имати место гроба, него да девство моје буде осрамоћено.“

Овакве и многе друге речи о целомудрености изговори блажена Олга Игору. И он, чувши то, дође к себи и застиде се свога безумља. И не могући ништа одговорити, он ћуташе постиђен. Тако они препловише реку и растадоше се. И дивљаше се кнез таквој благоразумности и целомудрености младе девојке. (...) Када пак наступи време да велики кнез Игор ступи у брак, онда између многих лепих девојака стадоше бирати која би била достојна царскога дворца; али се ниједна од њих не допаде кнезу. Но опоменувши се целомудрене и прекрасне Олге, Игор одмах посла по њу свога рођака Олега. Олег са великом чешћу довезе Олгу у Кијев, и Игор ступи у брак са њом. Затим умре Олег, рођак и старалац кнеза Игора, и Игор стаде владати сам у целој земљи Руској. (...) И владаше Игор срећно на престолу великог кнежевства у Кијеву. Изобилно богатство му притицаше одасвуд, јер му и далеке земље шиљаху многе дарове и данке. Но кнез Игор погибе обилазећи градове и области свога кнежевства; убише га Древљани, и то на тридесет и две године после смрти свога стараоца Олега. Блажена Олга преузе престо са својим малолетним сином. Она освети свога мужа. И управљаше кнегиња Олга потчињеним јој областима Руске државе не као жена већ као муж моћан и паметан, чврсто држећи власт у својим рукама и јуначки се бранећи од непријатеља. И беше она непријатељима страшна, а својим људима мила, јер бејаше добре нарави и милостива, никоме неправду не чињаше, праведно суђаше, милосрдно кажњаваше, добре награђиваше, злима страх задаваше, свакоме по делима и заслузи одмераваше; у свима пословима управе далековидност и мудрост показиваше. Поред тога она ниште, убоге и невољне збрињаваше, молбама се милостиво одазиваше, праведна тражења испуњаваше. Сва дела њена, ма да у идолопоклоничком незнабожју чињена, беху угодна Богу и хришћанске благодати достојна. Уза све то Олга вођаше уздржљив и целомудрен живот; она се не хте удавати по други пут, него пребиваше у чистом удовиштву, чувајући сину свом до његовог пунолетства великокнежевски престо. А када син њен одрасте и омужа, она му предаде сву управу великог кнежевства; сама пак, склонивши се од вреве и хуке, провођаше време у добротворним делима. Када настаде време у које сведобри Господ шћаше да ослепљене неверјем Русе просвети светлошћу свете вере, приведе у познање истине и упути на пут спасења, Он благоволи почетке тога просвећења извршити преко немоћног сасуда женског - ове блажене Олге, на посрамљење тврдоглавог мушкиња. Јер као што раније преко жена мироносица најпре објави своје васкрсење, и преко жене - царице Јелене јави свету Свој Часни Крст на коме би распет, тако и потом, у земљи Руској, Он изволи засадити свету веру преко нове Јелене кнегиње Олге. Господ је изабра за чесни сасуд пресветог имена Свог, да га она пронесе по земљи Руској. Стога Он запали у срцу њеном зору невидљиве благодати Своје, отварајући очи ума њеног на познање истинитога Бога, кога она још не

1. Одавде па надаље три тачице у загради означавају текст који смо из целовитог житија Свете Олге, а због мањка простора у часопису, изузели (прим. ред).

Јер као што раније преко жена мироносица најпре објави Своје Васкрсење, и преко жене - царице Јелене - јави свету Свој Часни Крст на коме би распет, тако и потом, у земљи Руској, Он изволи засадити свету веру преко нове Јелене - кнегиње Олге. Господ је изабра за чесни сасуд пресветог имена Свог, да га она пронесе по земљи Руској.

септембар / 2011 / svetigora

знађаше. Она већ беше увидела лаж и заблуду многобожачког незнабожја, и потпуно беше свесна тога да идоли, којима се безумни људи клањају, нису богови већ бездахно дело руку људских. Због тога их она не само не поштоваше него их се и гнушаше. Као што добар трговац тражи скупоцени бисер, тако Олга свом душом тражаше право богопоштовање, које и нађе на следећи начин. Руковођена промислом Божјим она чу од неких људи да је један истинити Бог, Творац неба и земље и целокупне творевине, у кога верују Грци, и да сем Њега нема другога Бога. Жељна истинског богопознања, и притом не лења, Олга узажеле да сама отпутује Грцима и да својим очима види хришћанска богослужења и потпуно се убеди у њихово учење о истинитом Богу. Стога узевши са собом неке знатне руске бојаре и дворјане, она са великом имовином крену лађама у Цариград. Тамо она би примљена са великом чешћу од цара и од патријарха, којима поднесе многе дарове, достојне таквих личности. У Цариграду се Олга учаше хришћанској вери, свакодневно с усрђем слушајући речи Божје и посматрајући лепоте црквене, богослужења и целокупно устројство хришћанског живота. И срце јој се разгореваше љубављу к Богу, у кога она поверова непоколебљиво; стога и жељаше да прими свето крштење. А грчки цар, који у то време беше удовац, хоћаше да Олгу узме себи за супругу, јер га привлачаше њена лепота, њена памет, храброст, слава, као и огромност земље Руске. И цар рече Олги: „Ти си, кнегињо Олга, достојна да будеш хришћанска царица и да заједно с нама живиш у овом престоном граду нашега царства.“ И стаде цар говорити Олги о супружанству. Она се прављаше као да не одбија царев предлог, али најпре искаше да се крсти, говорећи: „Ја сам допутовала овде ради светог крштења, а не ради брака; када се пак будем крстила, тада се може говорити и о супружанству, јер није лепо да незнабожна и некрштена жена ступа у брак са хришћанским мужем.“ Цар настојаваше да се Олга што пре крсти; а патријарх, пошто је довољно обучи истинама свете вере, огласи је за крштење. И када купељ за свето крштење беше већ спремљена, Олга стаде молити да јој сам цар буде кум на крштењу: „Ја се нећу крстити ако ми сам цар не буде кум, и отићи ћу одавде без крштења, а ви ћете дати одговор Богу за моју душу“. Цар пристаде на њену жељу, и блажена Олга би крштена од свјатјејшег патријарха, и сам цар јој постаде кум при крштењу, примивши је из свете купељи. И дадоше јој име Јелена, према имену прве хришћанске царице Јелене, мајке Константина Великог. (...) Од лица која беху дошла са Олгом крстише

svetigora / 2011 / септембар

се многи, људи и жене. После тога цар поново поведе реч о браку са Олгом, у светом крштењу названом Јеленом. Но блажена Јелена му одговори: „Како можеш ти мене, твоју кћер духовну, узети себи за жену? Јер не само по закону хришћанском, него и по закону многобожачком, гнусно је и недопустиво да отац има своју кћер за жену.“ „Надмудрила си ме, Олга!“, узвикну цар. На то му блажена Олга узврати: „И раније сам ти рекла, да нисам овамо дошла ради тога да царујем с тобом, јер је мени са мојим сином довољно власти и у Руској земљи, него да се уневестим бесмртном Цару Небеском, Христу Богу, кога свом душом заволех, да бих се удостојила вечног царства Његовог.“ Тада цар, напустивши своју узалудну намеру и телесну љубав, заволе блажену Олгу духовном љубављу као своју кћер, богато је обдари даровима, па је отпусти с миром. Полазећи из Цариграда, блажена Олга оде к свјатјејшем патријарху да узме благослов за пут. (...) Уједно с благословом она доби и поуку о чистоти и молитви, о посту и уздржању, и о свима добрим делима, својственим богоугодном животу хришћанском. Усто блажена Олга доби од патријарха часни крст, свете иконе, књиге, и остале ствари потребне за богослужење. Поред тога патријарх јој даде презвитере и клирике. И отпутова блажена Олга из Цариграда у своју отаџбину са великом радошћу. (Блажена Олга је била крштена у Цариграду између 952. и 957. године, у време цара Константина Порфирородног и патријарха Теофилакта.) (...) Вративши се у Кијев, нова Јелена - кнегиња Олга - стаде као сунце разгонити таму идолопоклоничког незнабожја, просвећујући помрачене. Она подиже прву цркву у име светог Николаја на Асколдовој могили, и многе Кијевљане обрати ка Христу Богу. Али сина свог Свјатослава она не могаше никако привести у познање истинитога Бога, јер он, сав заузет војним пословима, не обраћаше пажњу на њене речи. Он бејаше муж храбар и ратољубив, те живот свој провођаше више међу пуковима и по ратовима него дома. А својој мајци која га поучаваше и саветоваше, он говораше: „Ако примим хришћанску веру и крстим се, онда ће од мене одступити бојари, војводе и сви људи, па нећу имати с ким војевати против непријатеља и заштићавати наше отачаство.“ Тако одговараше кнез Свјатослав, али не брањаше онима који су желели да се крсте. Међутим, мало беше велможа који примаху свето крштење; шта више они се ругаху крштенима, јер је хришћанство лудост за неверне (ср. 1. Кор. 1, 18). Од простога пак народа мноштво приступаше к светој Цркви. Света Олга посети и Велики Новгород и друге градове, и свуда колико могаше привођаше људе Христовој вери; при томе она рушаше идоле и на њихова места постављаше часне крстове, од којих потом биваху многа знамења и чудеса ради убеђивања неверних. Дошавши и у свој завичај, у село Вибутска, блажена Олга и тамо поучи познању Бога блиске себи људе. За време борављења у том

крају она дође на обалу реке Велике која тече с југа на север, и заустави се према месту где се у реку Велику улива река Пскова која тече са истока; и одатле света Олга угледа где са истока три пресветла зрака силазе с неба и обасјавају та места; и ту чудну светлост виде не само света Олга него и њени пратиоци. Томе се силно обрадова блажена и узнесе благодарност Богу за то виђење које је предзнаменовало просвећење благодаћу Божјом те покрајине. Обраћајући се својим пратиоцима, блажена Олга пророчки рече: „Нека вам буде знано, да ће по вољи Божјој на овом месту, обасјаваном трисветлим зрацима, понићи црква Пресвете Животодавне Тројице, и изградити се велики и славан град који ће изобиловати у свему“. Рекавши то, блажена Олга проведе дуго у молитви, па постави тамо крст: и до сада стоји молитвени храм на том месту где света Олга поби крст. Пошто обиће многе градове земље Руске, проповедница Христова се врати у Кијев, и многа добра чињаше у њему Бога ради. Јер када она у дане незнабоштва свог изобиловаше добрим делима, утолико више, просветивши се светом вером, блажена Олга украшаваше себе сваковрсним врлинама, трудећи се да добро угоди новопознаноме Богу, своме Створитељу и Просветитељу.(...) У то време велики кнез Свјатослав, оставивши у Кијеву своју мајку свету Олгу и са њом децу своју: Јарополка, Олега и Владимира, крену на Бугаре. (...) Блажена пак Олга, боравећи у Кијеву, учаше своје унуке, децу Свјатослављеву, хришћанској вери, уколико она беше доступна њиховој детињој памети. Али се она не усуди да их крсти, бојећи се неке непријатности од стране сина, и препусти то вољи Господњој. Но док се Свјатослав бављаше у земљи Бугара, Печењези неочекивано упадоше у кијевске пределе, опседоше град Кијев и стадоше га тући. Света Олга са унуцима својим затвори се у граду, који Печењези не могаху заузети, јер Господ, чувајући верну слушкињу Своју, заштити и град на њене молитве. Дознавши у Бугарској о најезди Печењега на Кијев, Свјатослав похита са својом војском, неочекивано нападе Печењеге, разби их и натера у бекство. Ушавши затим у Кијев он се поздрави са својом мајком која већ беше болесна, па поново хтеде да је остави и иде у Бугарску. А блажена Олга говораше му плачући: „Зашто ме остављаш, сине мој, и куда идеш? Иштући туђе, коме повераваш своје? Ето, деца твоја су још мала, а ја сам већ стара и болна, и очекујем скори крај свој - одлазак мој ка жељеном Христу, у кога верујем; и ја сада ни о чему другом не бринем сем о теби, и тугујем због тебе, јер те много учих и молих да оставиш идолско незнабоштво и поверујеш у истинитога Бога кога ја познах, али ти то пренебреже. И ја знам да те због те непослушности према мени очекује на земљи рђав завршетак, а после смрти - вечна мука, припремљена неверницима. Испуни ми бар сада ову последњу молбу: не одлази никуда док ја не одем из овог живота и не будем сахрањена; онда иди куда хоћеш. По престављењу мом немојте ништа чинити нада мном по вашем паганском обичају, него нека моји презвитери са клирицима погребу по хришћанском обичају моје грешно тело. Немојте се усудити да моју могилу посипате и тризне приређујете, него пошљи у Цариград злато к свјатјејшем патријарху да он принесе молитву и принос Богу за моју душу и раздели милостињу ништима“. Слушајући ово, Свјатослав плака горко и обећа да ће поступити потпуно по њеном завештању, само одби да прими свету веру. По истеку три дана блажена Олга потпуно изнеможе; и причести се Божанским Тајнама пречистога Тела и животворне Крви Христа Бога нашег; и све време она провођаше

РАЈО Војиновић

Преузето из „Житија Светих“ за месец јул, аве Јустина Поповића, Ваљево, 1996.

Посјета митрополита Илариона Алфејева Црногорско-приморској митрополији и држави Црној Гори

Подршка

канонској Цркви –

кључ решења односа Цркве и државе

редсједник Одјела спољних црквених веза Московске Патријаршије, Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски Господин Иларион (Алфејев) допутовао је 20. јула у званичну посјету Митрополији црногорскоприморској и држави Црној Гори. На подгоричком аеродрому митрополита Илариона су дочекали Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије и амбасадор Руске Федерације у Подгорици г. Андреј Нестеренко. Високопреосвећени митрополити су прво посјетили Саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици. Након отпјеване доксологије, митрополит Амфилохије је пожелио добродошлицу митрополиту Илариону, истакавши да је његова посјета Црној Гори наставак вјековне везе православних народа ове двије земље. Потом су на тему односа Цркве и државе у Црној Гори разговарали са црногорским предсједником г. Филипом Вујановићем и црногорским министром спољних послова г. Миланом Роћеном. Разговорима су присуствовали амбасадор Руске Федерације у Подгорици г. Андреј Нестеренко, секретар Митрополије протојереј Обрен Јовановић, као и сарадници митрополита Илариона. Митрополит Иларион је у разговорима пренио искуство Руске Цркве у процесу распада бившег Совјетског Савеза као могући путоказ у решавању проблема у црквено-државним односима у Црној Гори и поновио пуну подршку Московске Патријаршије канонској Црногорско-приморској митрополији, као легитимном представнику Православља у Црној Гори. Протојереј Обрен Јовановић, секретар Митрополије, изјавио је за „Вијести“ да су црногорски званичници препознали ко је носилац истините Православне Цркве. Такође је додао да је митрополит Иларион у разговору са државним званичницима рекао да је најбољи начин да се превазиђу подјеле у Црној Гори тај да држава подржи Српску Православну Цркву, оличену у Митрополији црногорско-приморској и трима епархијама, као једину канонску Цркву. О. Обрен Јовановић је негирао да је у овим разговорима било ријечи о евентуалној аутокефалности Митрополије, као и о тзв. ЦПЦ и Мирашу Дедеићу. Митрополит Иларион увече је свечано дочекан и у Цетињском манастиру. Другог дана боравка митрополит Иларион

септембар / 2011 / svetigora

у усрдној молитви Богу и Пречистој Богородици, коју свагда имађаше себи помоћницу по Богу; такође она призиваше и све свете; а нарочито се топло мољаше за просвећење земље Руске после њене смрти, јер она, провидећи будућност, много пута за живота свога пророчки предсказиваше, да ће Бог просветити људе земље Руске, и многи ће од њих бити велики свеци; за што скорије испуњење тога пророштва и мољаше Бога блажена Олга при својој кончини. И још молитва беше у устима њеним, када се чесна душа њена разреши од тела и као праведна би примљена у руке Божје. Тако се блажена Олга пресели са земље на небо, и удостоји се палате Бесмртнога Цара, Христа Бога, и као прва светица земље Руске би прибројана к лику светих. Престави се блажена Олга, у светом крштењу Јелена, у једанаести дан месеца јула. Она поживе у браку четрдесет две године, а при ступању у брак била је девојка зрелог узраста и снаге, имала је око двадесет година. На десет година после смрти свога мужа она се удостоји светог крштења, а по крштењу богоугодно поживе петнаест година. Тако, када се упокојила, имала је око деведесет година. И оплакаше блажену Олгу син њен велики кнез Свјатослав, унуци њени, бојари, достојанственици, и сви људи. И би блажена Олга погребена чесно по хришћанском обичају. По престављењу свете Олге збише се њена пророштва: о злој кончини сина и о добром просвећењу земље Руске. После не много година син њен Свјатослав би убијен у рату од печењешког кнеза Курја. Одсекавши Свјатославу главу, Курја начини себи чашу од његове лобање, окова је златом и написа на њој ове речи: „Ко хоће туђе, губи своје“. И када пироваше са велможама својим, кнез печењешки пијаше из ове чаше. Тако, великог кнеза кијевског Свјатослава Игоревича, који беше храбар и непобедив у ратовима, постиже страшна смрт, по предсказању мајке његове, зато што је није слушао. Исто тако испуни се пророчанство блажене Олге и о земљи Руској: јер двадесет година после њеног престављења, њен унук Владимир прими свето крштење и просвети светом вером сву земљу Руску. Подигавши камену цркву у име Пресвете Богородице (звана Десетак, јер Владимир даде на њу десети део своје имовине), и договоривши се са митрополитом Кијевским Леонтијем, свети Владимир извади из земље чесне мошти свете Олге, бабе своје, читаве, нетљене и миомирисне, пренесе их с великом чешћу у споменуту цркву Пресвете Богородице, и положи их не у земљи него отворено, ради оних који прибегавају к њој са вером и добијају испуњење својих молитава: јер се од чесних моштију њених даваху многа исцељења од сваковрсних болести. Не треба прећутати ни ово: над гробницом блажене Олге у црквеном зиду бејаше прозорчић; и када неко са чврстом вером долажаше к светим моштима њеним, прозорчић се сам од себе отвараше, и овај је кроз прозорчић јасно видео унутра лежеће чеоне чудотворне мошти, при чему су нарочито достојни видели неко чудесно сијање где излази од њих; и сваки који имађаше веру одмах оздрављаше, ма каква болест да је на њему. Ономе пак који долажаше с маловерјем прозорчић се не отвараше, нити он могаше видети свете мошти; и такав не могаше добити исцељење. А верујући добијаху све корисно по душе и тела њихова, молитвама свете Олге, у светом крштењу Јелене, и благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

reporta`a

Митрополит Иларион у Митрополији на Цетињу.

Митрополити са министром спољних послова, Миланом Роћеном.

svetigora / 2011 / септембар

На пријему код предсједника државе, г. Филипа Вујановића.

14 Митрополит Иларион и премијер Црне Горе Игор Лукшић.

се сусрео са премијером Црне Горе г. Игором Лукшићем, и још једном је поновио став Руске Цркве да у Црној Гори постоји канонска Српска Православна Црква у оквиру које се на територији Црне Горе налазе Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка, и дијелом Захумско-херцеговачка и Милешевска епархија. Премијер Лукшић је истакао да у Црној Гори живи огромна већина људи који се декларишу као вјерници, што је потврдио и посљедњи попис становништва, а да је интересовање за вјеру нарочито присутно код младих људи. Он је додао да то све обавезује и државу да поштује канонско устројство Цркве, као и да очекује од Православне Цркве да поштује устројство државе. Посјету Црној Гори митрополит Иларион је завршио обраћањем медијима на пресконференцији у Подгорици. Присуство представника скоро свих медија је потврдило важност и значај посјете митрополита Илариона. Он је присутним новинарима рекао да је у Црну Гору дошао у званичну посјету по благослову патријарха Кирила. Говорио је и о вишевјековним везама Русије и Црне Горе и два народа које обједињује православна вјера, истакавши да је Црна Гора вишенационална земља, али да као и у Русији, и у Црној Гори постоји Црква већине, а то је Црква на чијем се челу налази митрополит Амфилохије. Он је изнио став који је неколико пута поновио у разговору са највећим државним функционерима да је јединство Православне Цркве изнад политичких и државних граница, наводећи бројне примјере широм православне васељене у којима се границе Цркве не поклапају са политичким границама. Митрополит Иларион је рекао да је слушао како су православни у Црној Гори подијељени али да се он не слаже са тим мишљењем. У Црној Гори постоји канонска Православна Црква

којој припада огромна већина православних и једна а не њеног изграђивања. У Православној Цркви постоји мала група самозванаца који себе покушавају предста- јасна граница између канонске Цркве и расколника, који вити за Цркву. Нагласио је да са канонске тачке гледиш- су увијек остајали на маргини и временом нестајали. та не могу постојати двије Цркве на једној територији, Митрополит Иларион је закључио да је одговорност и као што на једној територији не могу постојати двије на држави и на политичарима, као и на медијима како државе, као и чињеницу да није довољно да се форми- се односе према расколницима, јер подржавајући их ра једна држава да би једна Црква постала аутокефал- разарају јединство Православне Цркве. на, јер када би се сваки пут када се формира нека држаМитрополит Амфилохије је заблагодарио митропова, формирала и аутокефална Црква имали бисмо 150 литу Илариону, истакавши да је он други човјек Руске Цркава. Цркве и да ће његова посјета и искуство које има РуИнсистирање на подјели Православне Цркве на ска Црква допринијети рјешавању бројних питања која националној основи је само покушај слабљења Цркве постоје у Црној Гори у односима Цркве и државе.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ПОВОДОМ РЕАКЦИЈА НА ПОСЈЕТУ ЦРНОЈ ГОРИ МИТРОПОЛИТА ВОЛОКОЛАМСКОГ ИЛАРИОНА

курс о статусу и положају Православне Цркве у Црној Гори, захваљајући оваквим и сличним писањем, претвара у лакрдију. Врши се груба замјена теза, па ауторитети за пар екселанс црквена питања, као што је њено унутрашње устројство и положај једне Помјесне Православне Цркве међу другим Помјесним Црквама постају сви, па макар били и атеисти, сви – осим црквених јерараха. Потписници писма додају и да црквени проблеми у Црној Гори „нијесу канонске и богословске него политичке природе“, чиме, нажалост, показују дубоко неразумијевање природе Цркве, њеног послања и врло важних квалитета – саборности и јединства. То неразумијевање не би само по себи било велики проблем, да није амбиције тих истих људи да пресуђују у овако осјетљивим црквеним питањима. Можемо се дјелимично сагласити да проблем има и политичку конотацију – збиља не би било никаквих отворених питања у вези са Православном Црквом у Црној Гори да одређени политички чиниоци нису имали претензије да постану црквени ауторитети и подреде Цркву дневнополитичким интересима. Будући да се у овом отвореном писму говори о обраћању Општецрногорског збора у вези са оптужбама Руског Синода на рачун Св. Петра Цетињског, сматрамо да је умјесно дати контекст у којем је оно упућено Руском Синоду, али и руском цару, јер је оно у односном отвореном писму дато препричано и то тенденциозно и лажно интерпретирано. Истина је да главари на клеветничке оптужбе против свога владике Петра I веома оштро реагују у својим писмима Руском Синоду и цару, али је очито да они одбијају власт тог Синода над њиховим владиком, зато што и он и сви окупљени сматрају да је он архијереј насилно угашене Пећке Патријаршије и зато кажу: „По свој прилици није познато Руском синоду, да је народ србски православни имао свог патријарха, коме су србски архијереји били подвластни све до 1769. године, а тада, пошто је запламтио рат између Отоманског и Руског царства, патријарх сербски и свега Илирика Василије Бркић, уклонивши се у наше крајеве од предстојаше му погибељи, пређе у Русију и у Петрограду представи се,на којем се и пресјекла битност славено-сербски Патријараха, а Столица Пећке Патријаршије и данас је упражњена; по томе, дакле, наш господин митро-

септембар / 2011 / svetigora

оводом најновијих, неумјесних и негостољубивих написа о посјети Високопреосвећеног Митрополита волоколамског Илариона, предсједника Одјељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, имамо дужност да, као његови домаћини у Црној Гори, реагујемо ради православних вјерника и цјелокупне јавности. Након, ко зна које по реду, посјете високог црквеног јерарха, који је посвједочио једнодушни став Православне Цркве у вези са њеним устројством у Црној Гори, дошло је до реакције једне групе људи из јавног и политичког живота, који су изјаве митрополита Илариона оцјенили као „грубе и непримјерене“, и као оне „које вријеђају достојанство и суверенитет Црне Горе“, а његов јасно исказан црквено-канонски став о томе да је једина Православна Црква у Црној Гори оличена у овој Митрополији и трима епархијама Српске Патријаршије, као „грубо оспоравање суверенитета Црне Горе“, и „увреду свим грађанима, посебно националним Црногорцима“. У том отвореном писму поменуте групе људи предсједнику Вујановићу и премијеру Лукшићу, у медијима названом „реакција 112 интелектуалаца“, осим ових увриједа на рачун митрополита Илариона, понављају се и друге, већ уобичајене клевете против Српске Православне Цркве. Не видимо на који начин став црквеног јерарха у вези са устројством Цркве може да наруши суверенитет било које државе, нарочито имајући у виду да је митрополит Иларион у свим разговорима са црногорским званичницима нагласио своју и подршку Руске Цркве нашој држави. Дакле, није митрополит Иларион нарушио суверенитет Црне Горе, него је управо супротно – овакво реаговање представља најгрубље могуће мијешање у аутономију и унутрашње устројство Цркве и то искључиво руковођено идеолошко-политичким мотивима. Како је могуће да човјек каквим га приказују у овом отвореном писму буде један од најугледнијих, најобразованијих и најутицајнијих архијереја савременог Православља, остављамо њима за размишљање, као и чињеницу да су га примили и отворено с њим разговарали највиши државници Црне Горе. Не желећи да дубље улазимо у мотиве потписника овог писма, морамо ипак констатовати да се јавни дис-

svetigora / 2011 / септембар

полит остао је сам за себе у овдашњој цркви, независан ни од какве власти.“ А цару пишу: „Наш митрополит није ниг– да био под заповједи Руског синода, него само под покровитељством вашег императорског величанства, и то под моралним покровитељством (…)“. Умјесно је подсјетити и на писмо младог архимандрита Петра Петровића, гувернадура Ивана Радоњића и сердара Ивана Петровића, упућено 1779. аустроугарској царици Марији Терезији: „Желимо да Митрополит црногорски зависи од пећкога Патријарха у Србији…“ и даље настављају да засад пристају да, кад садашњи митрополит умре, његов насљедник буде рукоположен у Карловцима, „али само дотле док Турци буду владали у Србији, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“ Потписници тог отвореног писма се не сјећају ни писма владике Саве Петровића руском митрополиту Платону из 1776. године, у којем му се владика Сава обраћа поводом укидања Пећке Патријаршије и моли помоћ да се од Грка ослободи пријесто српске архиепископије Пећке и чак да се ниједан архиепископ српски не може поставити без умољавања Њеног Величанства (тадашње руске царице Екатерине), па и да на пријесто архиепископа пећког може доћи руски архијереј и још додаје да му је дато да писмо пише „од свих архијереја славеносрпских као најстаријему…“ И владика Сава очигледно себе сматра архијерејем Пећке Патријаршије, иако је од њеног насилног укидања у вријеме писања писма прошло већ 10 година. На крају, као илустрација односа Св. Петра Цетињског према Русији и руском народу, сматрамо да ништа не може бити илустративније од ријечи његовог тестамента у којем, након што проклиње сваког ко би „смутњу и раздор међу народом усудио се чинити словом и дјелом“, то исто чини и са сваким ко би се „нашао да помисли одступити од покровитељства и наде на јединородну и јединовјерну нашу Русију.“ Митрополит Иларион приликом своје посјете није ништа друго говорио нити радио мимо онога што су мислили, говорили и радили црногорски Митрополити кроз вијекове, и тиме је Високопреосвећени Митрополит на најбољи начин испоштовао и уважио како овдашњу Православну Цркву, тако и народ Црне Горе. Из Митрополије црногорско-приморске Цетиње, 23. јула 2011.

Митрополит Иларион пред ћивотом Светог Петра Цетињског

СЛАВКО Живковић

reporta`a

ЕПИСКОП ОВАН (ПУРИЋ) - НОВИ АРХИЕРЕ НИШКИ С

организације и планирања, биће истински засољене. Сви планови и програми, све одлуке и акције биће испуњени ако смо испуњени Христом и Његовом радошћу и миром. Тако ће наше црквено сведочење и наша мисија у савременом свету бити аутентична и плодоносна. Наше настојање није да покажемо савременост Православља и њене мисије, него управо то да наш живот буде увек исправан, то јест прaвославан у очима Божијим. Самим тим ставом ми смо већ отворени за савремене проблеме човека“. Епископ Јован је нагласио да, за њега, прихватање овог послушања владичанског служења Цркви представља улазак у ритам сопственог крсноваскрсног кретања у Богу: „Ми се укључујемо преко ове епископске катедре у векове духовног живота и наслеђе реке духовних људи и њиховог драгоценог искуства. У том смислу, веома ће нам бити потребни савет и помоћ, на првом месту од вас, Ваша Светости, и од свих вас браћо Архијереји. Наше мисли иду у правцу прихватања себе какви јесмо, ‘јер онај ко себе види онаквим каквим јесте, већи је од онога што васкрсава мртве‘. Многи су због охолости и гордости пали, зато нам је потребна смерност и молитве многих. Паднимо и ми, оци свештеници, монаси и монахиње и моја драга браћо и сестре Епархије нишке, пред ноге Христове. У подножју Крста чујмо глас ап. Павла, који каже: ‘Будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом. Него је себе понизио узевши обличје слуге, постао истовјетан људима, и изгледом се нађе као човјек. Унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту‘. (Флп. 2, 6-8). Завршавајући ово слово речима Апостолским, позивам Вас на сарадњу откривања нашег животног крста, проналажењем животне мере коју нам је даривао Бог. Изађимо из себе у сусрет Богу и ближњима, увек имајући на уму речи Јеванђеља: ‘Тако да се светли Светлост Христова пред Вама, да виде ваша добра дела и прославе Оца нашега Који је на небесима‘, свагда, сада и увек и у векове векова.“

септембар / 2011 / svetigora

едмог августа на Светој Архијерејској Литургији у Саборној цркви у Нишу, којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј интронизован је Епископ др Јован (Пурић). Патријарху српском саслуживали су Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије са десет епископа, док је још пет архијереја присуствовало Светој Литургији. Патријарх Иринеј се обратио црквеној заједници Ниша и свим вјерницима Епархије нишке и између осталог рекао да је тај дан велики за ту епархију на којој је он столовао неколико деценија, али да је то велики дан и за Српску Цркву и цијелу Православну Цркву Христову, јер је изабран још један епархијски архијереј. Обраћајући се епископу Јовану, патријарх Иринеј је истакао да је вјерни и благочестиви народ Епархије нишке живио и живи на уском Христовом путу и да је сам небројено пута доживио дјелатну љубав и искрену и исконску вјеру тог народа, који је увијек пожртвовано спреман да помогне. Патријарх Иринеј је предао жезал епископу Јовану и пожелио му дуг живот и рад у љубави, а посебно да у доброј вољи управља Црквом града Ниша. Затим је Епископ нишки Г. Јован, обраћајући се први пут својој пастви, тумачећи јеванђелску причу о умножењу хљебова, подсјетио да јој је претходила молитва насамо Господа Исуса Христа. „И када је народ нахранио Једини Човекољубац, опет се попео на Гору, дa се насамо помоли. Овај контекст догађаја је веома важан за нас: указује нам на практиковање личне молитве која претходи и прати свако дело и активност у Цркви. О овом догађају сведочи и Св. Јован Богослов у своме Јеванђељу. Наиме, он говори о Хлебу живота без Кога нема вечнога живота. Тај Хлеб Живота за нас је сами Господ Исус Христос у Св. Служби, за који се треба трудити због велике одговорности пред Богом“. Владика Јован је у бесједи истакао и велики значај цјелокупног богослужбеног живота, без кога је немогућа обнова црквеног живота и обнова црквене мисије у савременом свијету: „У богослужењу је извор надахнућа и пaстирства. Ако смо сведоци радости и мира Духа Светога, онда и друге људске способности: разборитости и расуђивања,

svetigora / 2011 / септембар

БИОГРАФИЈА ЕПИСКОПА НИШКОГ ЈОВАНА Епископ Јован Пурић је рођен 24. маја/6. јуна 1965. у Мијачима, код Ваљева, од оца Радосава и мајке Зоре, добивши име на крштењу Младен. Побожни родитељи су га од малена учили побожности и црквеном животу, а одрастајући у окриљу манастира Пустиње и Ћелија код Ваљева, прима и усваја дух ревности за Господа од авве Јустина и осталих духовника који су тада живом ријечју и богоугодним животом напајали богочежњиве душе у то тешко вријеме за читаву Цркву, а нарочито за пастире. Почетком осамдесетих година XX вијека Промисао Божији га упућује на духовног оца Лазара (Аџића), кога ће и касније наслиједити на трону игумана острошких. Посјећује Свету Земљу, Свету Гору и Јеладу. Младен, будући епископ Јован, уписује и са одличним успјехом завршава Богословију Светога Саве у Београду. Потом уписује Богословске студије на Богословском факултету СПЦ у Београду, и наставља студије у Петрограду, гдје са одличним успјехом дипломира на тему Иконопоштовања и символике. Замонашен је на дан Светих мироносица Марте и Марије, 4/17. јуна 1992. у Острогу, руком Епископа захумско-херцеговачког Г. Атанасија. У чин јеромонаха рукоположио га је блаженопочивши Патријарх српски Павле, 1995. године у Милешеви. Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије га, 2001. године, уводи у трон острошких игумана. На достојанство епископског служења изабран је одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ, 6/19 маја 2004. године, а блаженопочивши Патријарх српски Павле га је исте године хиротонисао у Подгорици. Осим ових служби, владика Јован се континуирано бави и научним и педагошким радом, тако да је аутор књига: Лествица тајноводственог путовања, Острошки источник, Глас пастира из Острога, Руковети из богословља, Глас у пустињи, Света Служба Острошка, Философија и васпитање, Агиологија са химнографијом, Имена и натписи на иконама и фрескама, Богословске основе педагогије по Св. Јовану Златоусту, Богослужење и васпитање, Острошки трослов, Људско лице Бога, Химнографска егзегеза Светог Писма, Православље пред изазовима савремности. Приредио је и Антологију молитвеног богословља (Тајна Спасења). Уредник је и рецезент више књига и зборника, затим и црквено-просвјетних емисија на Радио Светигори. Сценариста и продуцент је научно-образовних ТВ серијала и књига Света Литургија и Икона. Од 1990. године предавао је више предмета и био васпитач у Београдској и Цетињској богословији. Од 2007. године професор је Светог Писма на Академији СПЦ у Београду. Члан је Комисије просветног одбора СПЦ, гдје креира наставни програм за све богословије из Догматике и Литургичког богословља. Учесник је више симпосиона и међународних конференција. Тајном иконичног васпитања бавио се двадесет година у просветним институцијама СПЦ, које су крунисане одбраном докторске тезе на Философском факултету – Пале, Источно Сарајево, 12. новембра 2009. године, на тему: „Философија васпитања у делу Св. Јована Златоуста“ пред члановима комисије у саставу: проф. др Бранко Летић, проф. др Симо Нешковић (ментор) и проф. др Борис Брајовић. Ванредни је професор на Академији СПЦ за умјетности и консервацију у Београду, на катедри за Иконологију, и на докторским студијама Универзитета умјетности у Београду.

Богословље, истинско богословље не стиче се на универзитетима него, напротив, одбацивањем света и живљењем на тихим и мирним местима, далеко од световне буке и пометње, уз практиковање молитве и подвижништва.

септембар / 2011 / svetigora

I Добро моје чедо, шаљем ти очински поздрав са Свете Горе, из Врта наше Пресвете Богородице. Шаљем ти такође и букет прекрасних, кратких молитава које ће те укрепити на путу девствености. Сваки човек ће се сам суочити са страшним смртним часом, и његова истинска помоћ биће дела која је учинио из смирења. Шта је смиреније од ризе повучене монахиње? Монахиња остаје далеко од световних радости и оплакује своје грехе како би нашла истинску радост душе која потиче од мирне савести. Монашки живот је веома леп и сладак. На жалост, наше страсти и слабости чине да он понекад изгледа веома тежак. Уколико се човек више приближава свесном богопознању, утолико бива свеснији и лепоте монашког живота, јер осећа и окуша небеску радост, Његову слатку љубав. Свет не познаје Онога који даје те божанске и небеске дарове, и управо због тога је несрећан и губав од греха. Ангели виде Господа - колико Га они само воле и колико Му се клањају! Међутим, ни монахиња која осећа Његово присуство није лишена причасности овом божанском созерцању и љубави. Свет га не позна (Јн. 1, 10) и због тога је Његово срце пуно жалости и тескобе. Ако се монахиња, колико је могуће, више приближава Женику своје душе, живи крај Њега и созерцава Га, толико се увећава и њена унутрашња лепота. Она то види оком душе и доживљава духовним опажањем. Како се она тада лепо осећа! Она оплакује радости и насладе испразног и саблажњивог света, и сажаљева убоге људе који се у њих уздају и који су им потчињени, и чији ће крај због тога неминовно бити горак.

старац ЈЕФРЕМ Филотејски

Грчки старац Јефрем, ученик старца Јосифа Исихасте, пошто је у четири светогорска манастира обновио монаштво, а затим основао више мушких и женских манастирских заједница у Грчкој и Северној Америци, положио је темеље духовном животу у Аризони. Старац живи у манастиру Св. Антонија у Аризони.

stare^nik

Писмa духовној кћери

II Чедо моје, примио сам исповест коју си ми послала. Благодарим нашем добром Богу што су зраци Његовог божанског просветљења опет и опет озарили и уобличили душе за наслеђивање очинског ауторитета у односу на суштински задатак душе, односно на заједницу и јединство душе с Богом путем умне молитве. Бог је бесконачан ум (нус). Човеков ум је ограничен. Када се човеков мали ум посредством умне молитве сједини са Његовим божанским и блаженим енергијама, тада и сам постаје блажен. Он осећа неизрециву радост, насладу и ликовање, а најслађе сузе теше његову душу, испуњавајући је и загревајући божанском утехом. Молитва је моћно оружје сваког хришћанина, а посебно монаха којега називају војником божанске војске. Он је уз заклетву уздигао прослављену заставу неравноправног, доживотног рата против света, плоти и ђавола. Призвани смо да постанемо непознати хероји, које види једино недремано око Божије. Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном (Мт. 19; 21). Постани мој следбеник идући за корацима који воде на Голготу. Будимо заједно распети и заједно издахнимо, да бисмо заједно могли и да васкрснемо и да живимо у векове. Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој, и за мном иде (Мт. 16; 24). Ако ме неко воли, нека ме следи, јер је све као плева и варљивије од снова. „Богатство неће остати, слава неће пратити човека у други свет, јер кад смрт наступи, све то ишчезава.“ Ако се човек удаљи од света откриће његово злосмрадије, док се онај, који лута по њему, облачи у крпе овоземаљских наслада и задовољстава као у одежде славе. Богословље, истинско богословље не стиче се на универзитетима него, напротив, одбацивањем света и живљењем на тихим и мирним местима, далеко од световне буке и пометње, уз практиковање молитве и подвижништва. Кад човек на тај начин очисти разум и ослободи се налета страсти, задобиће светлост истинског богословља и самопознања. „Ако си богослов, онда се истински молиш. Ако се истински молиш, онда си богослов“ (Св. Нил Подвижник). Ум се умирује у исихији (безмолвију). Осим тога, кад се ум једном ослободи земних помисли, природно је да се врати самом себи, а кроз себе и Богу, посредством једноставне молитве: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“

svetigora / 2011 / септембар

Не плаши се никога осим Бога, Који испитује срца и свакога награђује сагласно његовим делима! Води битку за спасење и размишљај о неизвесности живота. Помисли да смо пролазници, странци и посетиоци, као што су били и наши очеви, да ћемо доћи, видети и отићи.

Боље је бити на прагу дома Божијега него живети у скинијама грешног света (Пс. 84; 11) са овим саблазнима телољубља, одакле ад узима највећи део свога плена. Чедо моје, пријатељство према свету непријатељство је према Богу. Ако љубиш Бога и желиш да Му служиш потпуно и делатно, заборави на световне бриге и беживотна здања великог града, и дођи у жељене и љубљене скиније Господње, где ћеш изучавати науку над наукама, тј. уметност побеђивања света, ђавола и самога себе. То је наука о одважној борби за вечне награде и вечна обитавалишта.

III Свом душом се молим да те наш добри Бог сачува својом моћном заштитом и да те као непогрешиви компас руководи ка полу твог чистог предодређења, ка светом посвећењу крај ногу Исусових, као и свету Марију, сестру свете Марте, да би зачула речи благодати изговорене у твом срцу. Не плаши се никога осим Бога, Који испитује срца и свакога награђује сагласно његовим делима! Води битку за спасење и размишљај о неизвесности живота. Помисли да смо пролазници, странци и посетиоци, као што су били и наши очеви, да ћемо доћи, видети и отићи. Кад наступи смрт, све ишчезава. Бори се да свом душом омрзнеш пролазне овоземаљске ствари, да као добар трговац тргујеш и да купиш поље у којем је скривено благо, тј. драгоцени бисер, да копаш и да га нађеш. Тада ћеш бити богата благодаћу. То поље је монаштво и купују га они који продају своју самовољу, насладе и слободу. Онај који копа, односно који се подвизава у монаштву, налази благодат Утешитеља и постаје богат у љубави и уздању у Бога. Ништа није лепше од монаштва када се живи онако како су га зацртали свети Оци монаси. Човек задобија раскош истинске радости и радује се у Богу, с блаженом надом да ће заувек живети с Богом, у благословеној и неизрецивој радости. О, дубино Божија! О, неизрециво и најслађе богатство! Ако чак ни апостол Павле, упркос свој својој речитости, није могао да нам представи ни најједноставнију слику свега онога што је видео и осетио кад је био узнет у рај, како онда да ја, недоношче, говорим о величини насалђивања Богом? Испитајте и видите како је добар Господ (Пс. 34; 8). О, чедо моје и Исусово, буди опрезна да те ниједна од ствари које у свету називају добрима, не одвоји од Њега. Напротив, све своје чежње пренеси на небеско, јер је наше живљење на небесима (Флп. 3; 20). Презри све што је земно и сматрај га нечистотом и пепелом. Ништа није поуздано у садашњем веку. Удаљи се од греха као од ватре и од отровне змије. С молитвом притекни Исусу и Он ће те чудесно избавити. Све принесеи на жртву Исусу, јер Он чезне за сваким жртвеним делом љубави. Преузето из књиге: Старац Јефрем, „Очинске поуке“ Образ Светачки, Београд, 2000. г.

reporta`a

Посјета Патријарха српског Иринеја Епархији будимљанско-никшићкој

Путова е стопама Светог Саве

Божијом и својом Светом службом саобразио вјечном Првосвештенику Господу Исусу Христу, Његову Светост Патријарха српског Иринеја, који је дошао међу нас и донио благослов Божији и мир Божији и шири свуда јединство Духа у свези мира. Он је кренуо стопама Светог Саве који је такође ове земље посјећивао и епископске престоле утврђивао, па је наш Патријарх, као многи његови претходници, дошао да нас благослови, да нам каже ријеч истине јеванђељске, да нас њом просвети и да заједно прославимо име Господње, сви ми који смо се данас овдје сабрали, на празник Светих шест васељенских Сабора и Светих отаца, да једнодушно прослављамо име Пресвете и Живоносне Тројице, Оца и Сина и Светог Духа.“ „Нека је слава и хвала, браћо и сестре, Господу нашем који нас је данас сабрао на ово свето сабрање, сабрање у Господу, у Духу Светом, да нас учини још светијим, још ближим Богу, а када смо близу Богу и када је Бог са нама, онда смо близу једни другима, близу својим најближим, а и оним најудаљенијим, јер је Господ наш Господ свих, Господ Христос Спаситељ свих, Који нас је призвао и учинио децом Божијом, а када нас је учинио децом Божијом Он нас је учинио браћом и сестрама међусобним“, рекао је патријарх Иринеј, благосиљајући сабрање. „Надамо се у молитве Светитеља из рода нашег, а плод тих молитава ево већ видимо. Наш народ се полако обнавља, враћа се Богу, гради цркве по угледу на своје претке, обнавља старе, све више се окупљамо код светих храмова и то је поуздање којим се надамо да нас Господ неће оставити. Пролазимо кроз велика искушења, узимају нам део по део, секу нам историју и штошта другог, али, драга браћо и сестре, претрпимо као што је праведни Јов у своје доба претрпео много, али се Богу молио и Господ му је све повратио. Да се вратимо Богу, да се вратимо Христу, да се вратимо Цркви Његовој, оној Цркви преко које се до дана данашњег благодат и истина божанска преноси са колена на колено“, закључио је Његова Светост. Посјету Епархији будимљанско-никшићкој патријарх Иринеј је завршио обиласком манастира Светог Луке у Жупи Никшићкој, гдје га је срдачном добродошлицом поздравило мноштво народа из овог никшићког села. С.Ч./Р.В.

септембар / 2011 / svetigora

канонску посјету Епархији будимљанско-никшићкој 29. јула је стигао Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј. Патријарха је у манастиру Ђурђеви ступови, сједишту будимљанско-никшићке Епархије дочекао Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије са бројним свештенством архијерејског намјесништва беранско-андријевичког, свештеномонаштвом манастира и вјерним народом, који је испунио порту древне немањићке задужбине. Служена је свечана доксологија, а потом је добродошлицу првојерарху наше свете Цркве пожелио владика Јоаникије. Његова Светост је 30. јула служио Свету Aрхијерејску Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, а затим је у пратњи домаћина, епископа Јоаникија посјетио Мојковац, гдје је у храму Христовог Рођења организован свечани дочек. Патријарх Иринеј је потом дочекан и у храму Преображења Господњег у Жабљаку. Са свештенством пивског краја, Патријарх је служио вечерњу службу у манастиру Пива. У недјељу, 31. јула, на празник Светог мученика Емилијана, патријарх Иринеј је служио Свету Архијерејску Литургију у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу. Његовој Светости је саслуживало више великодостојника наше свете Цркве: Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије и Преосвећена Господа Епископи: шумадијски Јован, захумско-херцеговачки Григорије, новоизабрани нишки Јован, игуман манастира Острога, будимљанско-никшићки Јоаникије, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, новоизабрани викар патријархов Јован, као и бројно свештенство, свештеномонаштво и ђаконство поменутих Епархија. Посјети патријарха Иринеја Никшићу и богослужењу у Саборном храму Светог Василија Острошког са радошћу се одазвало мноштво вјерног народа, који је пристигао из цијеле Црне Горе, да са првојерархом наше Свете Цркве узнесу молитве Господу. Добродошлицу Његовој Светости и уваженим гостима: амбасадорима Руске Федерације, Украјине и Србије у Црној Гори, Андреју Нестеренку, Оксани Сљусаренко и Зорану Лутовцу, те другим личностима из јавног и друштвеног живота Србије и Црне Горе, међу којима су били и Млађан Ђорђевић, савјетник предсједника Републике Србије, г. Дмитриј Малишев, директор Нафтне индустрије Србије и Срђан Ђоковић, отац прослављеног српског тенисера Новака Ђоковића, пожелио је владика Јоаникије: „Благодаримо Богу Који нам је послао данас свог апостола, који се благодаћу

jubilej ЈОВАН Маркуш svetigora / 2011 / септембар

Црногорци су се увијек окретали према Русији као према сунцу! I дио ПОВОДОМ 300 ГОДИНА ОД УСПОСТАВЉАЊА ЗВАНИЧНИХ ОДНОСА ИЗМЕЂУ ЦРНЕ ГОРЕ И РУСИЈЕ

олитички односи између Црне Горе и Русије успостављени су почетком друге деценије 18. вијека. То се десило у вријеме када су се ослободилачки напори у Црној Гори и Брдима поклопили са државним јачањем и спољнополитичким снажењем Русије Петра Великог. Тада је први пут у историји руско-турског ратовања руски цар одлучио да на устанак позове балканске хришћане и укључи их у рат против османске царевине. Како сматрају историчари, на трагични положај Срба на Балкану пажњу руског императора Петра Великог је привукао Сава Владиславић, који је заузео 1711. године високи положај на двору руске империје и припремио план за пружање отпора. Гроф Сава Владиславић је био Херцеговац али прецизно мјесто његовог рођења није познато, мада се по једној верзији помиње Херцег Нови. Интерес православне империје да подстакне балканске народе да ратује против Османлија (Турака) је извео Црну Гору на политичку сцену Балкана и довео до успостављања политичких веза између двије земље. Званично се то десило средином 1711, доласком руских официра, пуковника Михаила Милорадовића (поријеклом из Херцеговине) и капетана Ивана Лукачевића (поријеклом из Подгорице), у Црну Гору. Долазак изасланика руског цара био је тако крупан догађај да се може сврстати у најзначајније опредјељујуће факторе даљег друштвеног и државног развитка Црне Горе. За Црну Гору Русија је била природни савезник, земља сличног језика, исте вјере и исте крви, моћна царевина која се у одбрани словенства и православља борила против истог непријатеља. Руска политичка мисија је отуда изазвала велико одушевљење у црногорским, брдским и херцеговачким племенима. Завладало је увјерење да је наступио историјски тренутак да се уз помоћ руског владара сруши османлијска власт, установи нова или обнови стара држава. Доба митрополита црногорских Данила и Саве На опште опредјељење народа у Црној Гори пресудно је утицала Црногорска митрополија, односно њен митрополит Данило Петровић Његош, као најзначајнији представник духовне власти и као личност која је у себи садржала и ауторитет власти надплеменског карактера. Он је први од црногорских митрополита који је успоставио живе везе са Русијом и са Светим Синодом Руске Цркве и тиме трасирао политику својих насљедника, митрополита и свјетовних господара ПетровићаЊегоша. То његово успостављање веза са Русијом одиграло је пресудну улогу у животу Црногорске митрополије и црногорске државе све до двадесетих година прошлог вијека. Оно што је нарочито карактеристично за владику Данила јесте његова замисао да се изгубљено српско царство обнови под скиптром православног руског цара, који, по њему, треба да буде „ако Бог да, грчки, српски и бугарски император“. Родоначелник светородне лозе Петровић Његош је маштао о уједињењу свих словенских народа у једну православну државу, у којој је Русија духовна и физичка снага, а Црна Гора и Србија стража на југозападу православног свијета. Истичући да му је Христос Бог даровао „у Црну Гору и у Приморје и у Брда 200 главарах и властеличићах“, а да је он „сам Москов, Москов, Москов“, додаје: „а чи ја, тога и сва земља“ (1713, Писмо своме брату Раду). На зборовима на којима је читана царска грамата он је позивао, храбрио и подстицао народ да се дигне на оружје. Захваљујући томе црногорска племена су се одазвала позиву руског цара, подижући у борбу осим Херцеговаца и Брђана и народ из сусједних области. Тако је започела ера црногорско-руских односа.

митрополит Данило

Колике су биле вјера и љубав Светог Петра Цетињског према Русији, поред свих искушења које је доживио, довољно говори његово завјештање Црногорцима и Брђанима. У тестаменту од 18. октобра 1830. године, Свети Петар Цетињски предао је проклетству свакога онога, који би се усудио учинити што противу свога Отечества и нагласио следеће: „Исто тако да Бог даде и ономе који би вас од вјерности к благочестивој и христољубивој Русији одлучити поискао и свакојему, ако би се који из вас Црногорацах и Брђанах нашао да помисли одступити од покровитељства и наде на јединородну и јединовјерну нашу Русију да Бог да јаки те од њега живо месо отпадало и свако добро временито и вјечно одступило.“

митрополит Петар II

митрополит Сава

митрополит Петар I, Свети

Приврженост Русији и вјера у њен одлучујући значај за судбину Црне Горе често се морала плаћати високом цијеном. Први пут се то десило веома брзо послије успостављења званичних односа, након битке на Царевом лазу (1712) у поновљеном турском нападу под заповједништвом босанског везира Нуман-паше Ћуприлића. Жестина турске одмазде за нанесени пораз била је тако сурова да се тешко нешто у ранијој црногорској прошлости могло поредити са огњем и мачем који је Црна Гора претрпјела те 1714. у намјери Турака да је обезглаве и сатру. То ипак није довело до прекида црногорско-руских односа, како је Турска прижељкивала. Напротив, у ситуацији општег безнађа, одласком владике Данила у Петроград (1714) и његовим пријемом код руског цара Петра I, црногорско-руски односи су још више учвршћени. Одобрена материјална помоћ, као и одлука о сталној двогодишњој, а потом и трогодишњој субвенцији Црногорској митрополији представљали су почетак редовних материјалних давања која су кроз сљедећа два вијека стизала у Црну Гору. Готово за све то вријеме, Црна Гора је у Русији налазила моћног заштитника и покровитеља који је био не само снажни материјални, већ и политички ослонац њеној ослободилачкој борби и процесима конституисања државне власти. Подршка и помоћ Русије брзо су изашли из оквира међусобних односа и добили међународни карактер тиме што се руска влада обавезала да ће најприје код Порте, а онда и пред дворовима других држава, штитити интересе Црне Горе. У званичном документу таква обавеза је први пут споменута 1754, а 1756. руски дипломатски представник у Цариграду први пут је био у прилици да то и практично изврши званично интервенишући код турске владе у корист Црне Горе. Успјешном развоју црногорско-руских односа снажан допринос даје и митрополит Сава Петровић Његош. Бранећи тако своје храмове и своја права у Приморју од латинског насиља, тј. од оних који хоће да узму и цркве „које су вазда наше биле“, уз горку ријеч: „нијесмо ни ми ђаволи но крсћани“, митрополит Сава се осјећа одговорним и за права и јединство угрожене Пећке Патријаршије, којој је вјековима припадала и сама његова Митрополија. У циљу одржавања контаката са Руском Црквом, односно са Светим Синодом у Петровграду и са царском влашћу, и сам је ишао у Русију, као и његов претходник, владика Данило, а слао је и владику Василија „за после наше црковне и за нашу сиромаштину“. У његово вријеме је у Црну Гору долазио и посљедњи патријарх пећки Василије Бркић, послије свога бјекства из заточеништва са Кипра и бјекства из Пећи, гдје је требало да буде убијен од пећког паше. Он је из Црне Горе отишао у Русију гдје се и упокојио (1770) и био сахрањен напоредо са митрополитом Василијем Петровићем у лаври Александра Невског.

септембар / 2011 / svetigora

митрополит Василије

Митрополит Василије Петровић – разгранавање односа Осим владике Данила и Саве у 18. вијеку, на црногорско-руске односе посебног је удјела имао митрополит Василије Петровић Његош. Владика Василије, братучед и сапрестолник владике Саве, био је по много чему динамичнија и немирнија личност од њега. Код њега је присутнија и државотворна идеја, утемељена на аманетима „от времена старе господе сербске, а најпослијед од г-дина Ивана Чернојевича“. Он се управља по праву и по суду „светепочившијех краљевах сербскијех“. Његове мисије у Русији, коју је сматрао главним спољнополитичким чиниоцем у историјском развоју Црне Горе, као и способност да током њих на руском двору створи слику о Црној Гори „не онакву како је она стварно била већ онакву каквом је он желио да је види“, допринијеле су да интересовање за њу у круговима званичне руске политике осјетно порасте. Своју историософску и државотворну идеју владика Василије најјасније излаже у својој „Историји о Црној Гори“, штампаној у Москви (1754). Називајући у њој себе „пастирем славеносрпскога црногорскога народа“, потписује се као „смјерни митрополит црногорски, скендеријски и приморски и трона српскога егзарх“. Има се утисак да он, на основу титуле „егзарха српскога трона пећкога“ (она му је записана и на гробу у Санктпетербургу), даје по-

svetigora / 2011 / септембар

себно мјесто Црногорској митрополији међу другим епархијама Пећке Патријаршије не само у црквеном смислу него и у државотворном. За њега она као да би требало да има исто значење са древним титулама „херцога“ и „војвода“ које су носили српски краљеви. С друге стране, он је успио да рашири увјерење у Црној Гори да се циљеви народне борбе могу остварити само уз помоћ Русије. Вјеровао да је један од начина на који се то веома лако може урадити и тај што би се царским указом „принципат црногорски“ укључио у титулу руских царева. Но, иако се та и многе друге Василијеве замисли нијесу оствариле, ипак је он, уз друге чиниоце, снажно допринио да се утицај Русије и њен значај за судбину Црне Горе у свијести народа развије до култних размјера. Од њега па надаље, ријеч Русија у Црној Гори није означавала само државу, православну, моћну, словенску, већ је напоредо с тим исказивала и исконску, готово митску наду Црногораца у браћу Русе. Црногорце је Василије упутио да кроз Русију излазе из своје политичке и духовне осамљености и тако постају дио нечег великог и моћног, што их је чинило сигурним и уливало им снагу да истрају у ослободилачким борбама. Владика Василије је и први од митрополита Петровића који се трудио да и на поетски начин изрази своје идеје и своју мисао. Пјевајући „Черној Гори“ од Котора па до Бара и до Скадра, Иван-бегом оглашеној, манастиром прослављеној, обдареној царским (немањићким) орлом, коме су сада „крила саломљена“ а „црква царска разорена“, Владика се нада да ће црква поново бити сазидана, Московијом украшена, да ће у орлу перја да подрасту и цркви крила опет да подигну. Захваљујући великом угледу који је Русија уживала у том времену је и било могуће да се у години у којој је умро владика Василије у Црној Гори појави Шћепан Мали и да себе представи за руског цара Петра III Фјодоровича. Много тога у вези с његовим брзим успјехом, најприје да се наметне Црногорцима, а онда организује управу у земљи не може објаснити сува историјска фактографија. Чињеница је да његовог седмогодишњег управљања Црном Гором не би било да тајанственост његове личности код Црногораца није остављала и могућност да је он заиста руски цар. Необичност времена Шћепана Малога и његовог успјеха у Црној Гори као лажног руског цара имали су шире импликације у односу на политичку ситуацију на Балкану. Оно се, међутим, значајно одразило и на црногорско-руске односе као и на позицију новог црногорског владике Петра I Петровића Његоша према руском двору.

Односи у доба Светог Петра, владике Рада и књаза Данила Митрополит Петар I Петровић Његош - Свети Петар Цетињски је имао и тежа искушења од својих претходника: ратовао је са Турцима, носио се са Млечанима и Аустријом, а појава Француза на просторима Боке отворила је нова ратна попришта. Мисао обнове српске државе, са Црном Гором као њеним једром, била је и мисао водиља насљедника Саве и Василија. Свети Петар ову замисао само продубљује

како на историософском, тако и на идеолошком и државотворно-прагматичном плану. Ово чини као заговорник обнове „славено-сербског царства“. Мада је различитим поводима четири пута боравио у руској престоници, Петар I није доживио ту част да као његови претходници буде примљен од највише личности царске породице Романових. 1785. године био му је чак, од стране кнеза Потемкина, ускраћен боравак у Русији. Мада су разлози којима се тај корак покушава објаснити различити, једним дјелом они се везују за интриге и за незадовољство руског двора тиме што су Црногорци незнанцу Шћепану Малом дозволили да се представи за убијеног супруга Катарине II, да се наметне и влада њиховом земљом. Иако је одбио позив руске царице да се послије исхитрене одлуке кнеза Потемкина врати у Петроград, и мада је одржао ријеч да више никад послије тога неће отићи у руску престоницу, ипак је за вријеме његове владавине у односима Црне Горе са иностранством посебно мјесто и даље имала Русија. Ослонац на њу сматрао је врло важним чиниоцем у ослободилачкој борби , као и за процес стварања државе. Колико је при томе вјеровао у моћ и утицај Русије, посебно у процесима конституисања органа централне власти, говори чињеница да су реформе до којих је дошло у вријеме Петра II (1831), у ствари припремио Петар I захваљујући контактима и захтјевима које је он упућивао највишим државним институцијама у Петрограду. Увидјевши огрешења званичника према овом светом човјеку руски цар Павле I је одликовао Светог Петра Цетињског орденом Светог Александра Невског. Митрополит Петар II Петровић Његош је био у сталном контакту са Руском Црквом, односно са Светим Синодом у Петровграду, гдје је и рукоположен за епископа. Сматрао је да је њега и његов народ „усуд осудио на искушење, на жртву за Православље и част имена“. Његошев први боравак у Русији 1833. године је био врло значајан. У руској престоници, у присуству императора Николаја I рукоположен је за владику. Посвећење на тако високом нивоу било је врло важно за афирмацију владичине политичке личности, као и за наставак процеса учвршћивања земаљске власти. Резултат добрих контаката са државним институцијама у Петрограду био је долазак у Црну Гору Ивана Вукотића и Матеја Вучићевића на спровођењу реформи. Умјесто дотадашњег Правитељства, формирали су Сенат. Вукотић је био и први президент, а Вучићевић вицепрезидент Сената. Њихов утицај је био велики и на процес формирања локалних органа власти, гвардије, перјаника и племенских капетана, тако да се може казати да је већ на почетку владавине Петра II уз помоћ Русије формирана врло разграната институционална структура државног поретка. Боравак Петра II у Русији имао је и културни значај. У руској престоници су му дариване књиге и иконе и дата значајна материјална помоћ за културне потребе земље. Захваљујући томе, 1834. на Цетињу је отворена прва редовна троразредна основна школа. Основао је и типографију, штампарију у којој је 1835. штампан први календар црногорски, Грлица (1835-1839), а потом и Српски буквар ради учења младежи „церковном и гражданском читању“. И други боравак Његошев у Русији (1837) био је такође успјешан: успио је да поднесени захтјеви буду ријешени и да за Црну Гору обезбједи десетогодишњу новчану помоћ. То је била до тада највећа и свакако једна од најзначајнијих финансијских потпора Русије даљем духовном и државном развоју Црне Горе. У политичкој кризи која се десила у Црној Гори педесетих година 19. вијека, након смрти митрополита Петра II, а која је

изазвана борбом за власт у оквиру куће Петровић-Његош, поново је важну улогу имала Русија. Она је допринијела да се испуни воља владике Петра II и да се за његовог насљедника именује Данило Станков Петровић, насупрот претензијама владичиног брата Пера Томова. Суштина политичког става Русије била је да се заштити не само власт Петровића Његоша, већ и утврђени начин избора црногорских господара који се вршио именовањем насљедника од стране дотадашње личности на владичанској и владарској столици. Такав став је био садржан у писму које је Данило донио у Црну Гору почетком децембра 1851. године. Та руска писмена подршка била је један од одлучујућих чинилаца на који се Данило могао ослонити у заштити својих владарских права. У писму Правитељствујушчем сенату црногорском и брдском тражено је: „да се пажљиво стара о свим мјерама које треба да услиједе за његово непосредно проглашење за врховног владара Црне Горе“. У овом виду казано мишљење императора Николаја I било је недвосмислено у погледу личности новог црногорског господара, али не и у погледу његове владарске титуле. Према реферату који је прихватио цар Николај I, након обезбјеђења владарских права требало је да Данило оде у Русију и тамо буде произведен за архимандрита. Иако му је владика Петар II оставио тестаментом „владичанство како је од старине закоњено у Црној Гори“, Данило је кренуо другим путем: није прихватио да продужи у својој личности дотадашње јединство духовне и свјетовне власти. Црногорску митрополију је препустио митрополиту, а сам је преузео улогу свјетовног владара. Одлуку Црногорског збора од 1/13. марта 1852. године да духовна власт убудуће буде одвојена од свјетовне „тако да би једну вршио владика кога би бирао народ“, а другу Данило Петровић и његови потомци „у првој линији по реду прворођења с титулом књаза» прихватило је руско министарство иностраних дјела. Такав захтјев је био садржан у петицији црногорских главара упућених руском двору у вријеме Даниловог боравка у Петрограду. И ма колико да је овакав политички став руске владе био условљен њеним конкретним интересима на Балкану, он је био

и одраз уважавања створеног политичког стања у Црној Гори. Свечаном аудијенцијом код руског цара 15/27. јуна 1855. она је добила и коначну потврду. Будући да је томе велики допринос дала Русија, овај догађај је добио и запажен међународни значај, јер је говорио о величини руског утицаја на овом простору. Романови су тиме Петровићима фактички обезбиједили династички статус, иако питање државног статуса Црне Горе још није било ријешено. Иако су веома успјешно започети, у првим годинама послије проглашења књажевства дошло је до озбиљног застоја у односима између двије земље. Мада званичне везе нијесу прекидане, књаз Данило је покушао да јачу спољнополитичку подршку за своје циљеве добије од Француске. У склопу такве политике услиједило је одустајање од захтјева за независношћу Црне Горе и преговорима с Портом ради званичног признања турске врховне власти. Нацрт уговора, као вид ,,званичне понуде сизеренства“ од црногорске стране, тј. вазалног односа који је послат у Цариград 1856. године, представљао је ударац за традиционалне интересе Русије у Црној Гори и скретање са правца у коме се спољна политика Црне Горе кретала током претходна два вијека. Тако је наступио период кризе који је изазвао значајне политичке импликације. Послије велике побједе Црногораца на Граховцу 1858, и промијењеним међународним третманом Црне Горе, дошло је и до нормализовања односа између двије земље. На Конференцији у Цариграду, уз подршку Русије и Француске, Турска је била приморана да се на међународном плану одрекне врховне власти над Црном Гором, иако је формално није признала за независну земљу. Одлуком Конференције први пут су утврђене границе државне територије Црне Горе, што је представљало крупан међународни успјех. - наставиће се -

септембар / 2011 / svetigora

svetigora / 2011 / септембар

ПРЕДРАГ Вукић

OSVRT

Руска емиграција на Цетињу

између два свјетска рата (1921-1945)

ктобарска социјалистичка револуција 1917. словског хора. Упокојио се 14. октобра 1952. на Цетињу у 66-ој гоусловила је радикалне промјене у друшт- дини живота. Сахрањен је на старом цетињском гробљу покрај веном, економско-социјалном, културном, капеле Рођења Пресвете Богородице, у приградском насељу вјерском и политичком животу Русије. Урушене су Доњи крај. На истом мјесту сахрањена је и Надежда Бугај, супрутрадиционалне духовне и друштвене вриједности га проф. Бугаја. Потомства није имао. руског народа: монархија и православље, као и И пуковник царске руске војске Павле Љвов је након Окпатријахални народни патриотизам. Нови поли- тобарске револуције нашао уточиште на Цетињу. У раздобљу тички систем изграђиван је на основама свеобух- Краљевине Југославије радио је као професор француског ватне и континуиране репресије и опште несигур- језика у Државној учитељској школи на Цетињу и у Цетињској ности, неповјерења и страха. Милитантни атеизам гимназији. Потомства није имао. Упокојио се 1. марта 1944. на промовисан је као централна вриједност новог Цетињу. Сахрањен је 3. марта исте године на цетињском Новом друштва, обавезујућа за све. Добар број руских гробљу. држављана, који се није слагао са циљевима и текТридесетих година у Цетињској гимназији радили су профестовима бољшевизма, трајно се иселио из Русије и сори Александар Смирновски и Станислав Грабовски. Смирноврасуо по Европи и Америци. Око 70.000 прогнани- ски је предавао математику. У току 1942 Смирновски је напустио ка из некадашње царске Русије нашло је уточиш- Цетиње. Даља судбина професора Смирновског није позната. те у Србији. Мањи број њих избјегао је на подручје Грабовски је био поријеклом Пољак, који је након Октобарске Црне Горе. Не мали број њих наћи ће уточиште и револуције избјегао у Црну Гору. У Цетињској гимназији преухљебљење на Цетињу, у то вријеме администра- давао је математику и физику. У окупацијском раздобљу нативном центру Зетске жупаније (1922-1929) и потом пустио је Цетиње и избјегао за Скадар, у коме је према неким Зетске бановине (1929-1941). Са протоком времена непровјереним казивањима дочекао крај и коначан слом нацизсјећање на њих и њихово дјело неумитно блиједи. ма. Шта се са њим потом догодило није нам познато. Генерације које су их познавале су већином изумПроф. др Всеволод Новиков оставио је изузетно значајан рле и уступиле мјесто млађим покољењима која о спомен у историји хируршке службе у Црној Гори у раздобљу прогнаницима из Русије не знају готово ништа. Сто- између два свјетска рата. На Цетиње је избјегао крајем 1920. У га смо се постарали да барем о некима од њих саку- раздобљу од 1921. до 1938. био је начелник хируршког одељења пимо основне биографске податке и изложимо их у у болници „Данило I“ на Цетињу. Благодарећи умјешности и нашем скромном прилогу. стручности др-а Новикова током бројних оперативних захваПрофесор Николај Дориомедов рођен је та сачувани су и спашени многи људски животи. О њему ће др 1892. године у Кијеву. Свршио је Кијевску духовну Илија Вуковић, бивши директор болнице „Данило I“, у свом раду академију 1916. Пред најездом лењиста, избјегао „Стогодишњица бонице Данило I“, који је публиковао 1973, доје 1921. на Цетиње. До 1935. радио је као професор словно записати: „Након завршетка Првог свјетског рата, на дау Цетињској богословији. Указом Министарства леко позната бивша главна црногорска болница „Данило I“ напросвјете Краљевине Југославије од 3. јуна 1935. шла се у тешком положају. У ствари, ни просторије ни опрема, премјештен је на рад у Државну учитељску школу ни стручни медицински кадар нијесу у првим послијератним на Цетињу. У истој школи радио је до априлског рата годинама могли да удовоље захтјевима једне такве институције. 1941. као професор вјеронауке. У октобру 1923. скло- Болница „Данило I“ је, узимајући у обзир цјелокупне политичпио је брак на Цетињу са Маријом рођ. Милуновић. ке и друштвено-економске односе у новоствореној државној Потомства није имао. Био је увјерени антикомуни- заједници југословенских народа, једва таворила. Може се слоста, и за вријеме окупације и грађанског рата био бодно рећи да је сва дјелатност ове здраствене установе, гоје на њиховој страни. Ипак, у војним операцијама тово и десет година послије рата, била сведена на ниво једног против титоиста на терену није учествовао. Убрзо хируршког одјељења, истина тада веома чувеног због тога након уласка Десете црногорске ударне бригаде у што га је водио на далеко познати хирург, проф. др Новиков. престони град Црне Горе, титоисти су га ухапсили и Захваљујући личности и угледу проф. др Новикова, у болници стријељали у Хумцима на Цетињу 15. новембра 1944. „Данило I“ долазили су болесници не само са подручја бивше Био је примјеран просвјетни радник. За свој рад до- црногорске државе, већ и из Јужне Србије, Македоније, Босне био је значајно државно признање: указом од 27. и Херцеговине, Далмације, па и из удаљенијих крајева земље, да јануара 1940. одликован је Орденом Светог Саве би били подвргнути компликованим хируршким операцијама. У петог степена. болници је било мјеста само за оне који су били оперисани. При Професор Пантелејмон Бугај је рођен 30. јула томе се настојало да и они болесници који су били оперисани 1886. Након Октобарске револуције избјегао је на остану што је могуће мање, како би што прије уступили болесЦетиње. У међуратном, ратном и послијератном нички кревет онима који су чекали хирушки захват. Такво стање раздобљу радио је као професор математике и фи- је дуго потрајало...“ зике у Цетињској гимназији. Тридесетих година раКолико је високо био цијењен и уважаван рад др Новикодио је и у Цетињској богословији као хонорарни ва на Цетињу говори и опроштајни новински запис, који је понаставник теорије музике са хорским пјевањем. У водом одласка др Новикова са Цетиња публикован у „Зетском школској 1934/1935. години био је хоровођа бого- гласнику“ од 5. новембра 1938. и у коме се поред осталог каже:

„Неуморан у раду и изванредан хирург, г. др Новиков је интервенисао у десетине хиљада случајева и скоро нема краја у овој Бановини, гдје се не налазе његови болесници, који са великим поштовањем и са дубоком захвалношћу говоре о њему. Зато је и разумљиво што је вијест о његовом одласку оставила дубоки утисак и искрено жаљење. То потврђује и испраћај, који му је Цетиње приредило.“ У јесен 1938. проф. др Новиков преселио се са Цетиња у Београд. Судбина га је потом одвела у Лондон, у коме је са успјехом наставио да се бави љекарском праксом. У Лондону се упокојио 1971. Проф. др Новиков нашао је своје мјесто и у књижевном стваралаштву Матије Бећковића. У поеми „Судбина Крста Машанова“ Матија поред осталог каже: Прошло је преко моје болештине, да млогијема доктори не знаду имена... мислили су давно ћу муве окупити, да ме све бечке медецине неће спасит, ни Навиков на Цетиње, само сам ја знао неће ми ништа бит.

септембар / 2011 / svetigora

У локалном народном говору Новиков је понекад погрешно именован и као „Навиков“. Овим имагинарним пјесничким исказом Бећковић уствари указује да је др Новиков успјешним оперативним захватима благовремено спасио животе многим пацијентима, који су са сјевера Црне Горе допремани у болницу „Данило I“. Примаријус др Владимир Герасимовић рођен је 1874. Након Октобарске револуције избјегао је на Цетиње. Био је изврстан педијатар. Великом броју болесне цетињске дјеце благовременом и стручном љекарском интервенцијом спасио је животе. И то, како у раздобљу Краљевине Југославије, тако и у епохи социјалистичке Црне Горе. Био је и добар интерниста. Према казивању савременика, кад би пацијенту опипао пулс и кад би му прегледао очно дно, непогрешиво би постављао дијагнозу. За испитивање плућних тегоба користио је стетоскоп. Редовно је до свршетка живота прибављао и изучавао домаћу и страну стручну медицинску литературу, и тако интезивно проширивао своја сазнања. Сина јединца ДимитријаДиму ухапсили су титоисти на Цетињу крајем 1944. године, одвели га у непознатом правцу, и потом га лишили живота на непознатој локацији у околини Никшића. Са супругом Маријом до свршетка живота становао је у кући грађевинског инжињера Душана Чакића у Његошевој улици на Цетињу, број 39. Упокојио се 1962. на Цетињу, у 88-ој години живота. Сахрањен је на цетињском Новом гробљу. Колико су га многи љекари с правом уважавали, говори и једна вјеродостојна анегдота. Првих послијератних година у социјалистичкој Црној Гори одржана је редовна скупштина Друштва љекара Црне Горе на Цетињу. У једном тренутку, предсједник Друштва љекара је, обраћајући се присутном аудиторијуму, поред осталог рекао: „Имам част да поздравим најстаријег љекара у Црној Гори, примаријуса др Герасимовића.“ На то је др Герасимовић додао: „Не најстаријег, већ најбољег.“ На те ријечи проломио се френетичан аплауз којим су присутни љекари исказали спонтано одобравање ријечи свога колеге. Супруга др Герасимовића Марија рођена је 1876. Већ у царској Русији као ученица еминентног оперског и концертног пјевача Фјодора Ивановича Шаљапина стекла је статус оперске пјевачице. Одликовала се изузетним гласовним спо-

27 генерал Врангел

собностима. Усљед недостатка неопходних услова на Цетињу се није могла професионално бавити пјевањем. Остала је вјеран и савјестан сапутник свом супругу до краја његова живота. Упокојила се 1965. у Перасту. Сахрањена је у породичној гробници др Герасимовића на цетињском Новом гробљу. Владимир Кирсанов је рођен 4. октобра 1898. у Вороњежу. Студије које је уписао у Харкову прекинула је револуција и грађански рат у Русији. На Цетиње је избјегао 1921. Бавио се столарским занатом. Афирмисао се и као фудбалер. Као бек наступао је у цетињском фудбалском клубу „Ловћен“. У цетињском грађанству био је омиљен и ословљаван као „Владо Рус“. У јесен 1944. приступио је НОР-у. Као борац Девете црногорске ударне бригаде погинуо је 22. новембра 1944. у Загреди код Даниловграда, у окршају са јединицама Вермахта, у 46-ој години живота. Његови земни остаци пренешени су 15. децембра исте године у престони град Црне Горе и сахрањени на цетињском Новом гробљу. Борис Пуликовски рођен је 4. фебруара 1890. у Петрограду. Реалну гимназију у Кијеву свршио је 1911. У раздобљу од 1911. до 1914. био је студент Кијевског политехничког института на агрономском одсјеку. У току 1916. свршио је Алексејевску војноинжињерску школу. Пред најездом бољшевика избјегао је из Русије 1921. У раздобљу од 1921. до 1925. радио је у разним техничким предузећима Југославије. У времену од 1925. до 1927. радио је на подизању пруге Плавница – Подгорица. И коначно, након доласка на Цетиње,од 1928. до 1941. био је на служби у штабу Зетске дивизије на Цетињу у својству техничког чиновника у инжињерском одјељењу. Након капитулације Краљевине Југославије апри-

svetigora / 2011 / септембар

Око 70.000 прогнаника из некадашње царске Русије нашло је уточиште у Србији. Мањи број њих избјегао је на подручје Црне Горе. Не мали број њих наћи ће уточиште и ухљебљење на Цетињу, у то вријеме административном центру Зетске жупаније (1922-1929) и потом Зетске бановине (19291941). Са протоком времена сјећање на њих и њихово дјело неумитно блиједи. Стога смо се постарали да барем о некима од њих сакупимо основне биографске податке и изложимо их у нашем скромном прилогу.

ла 1941. остао је без службе и сигурних прихода за живот. Пуликовски није формирао породицу. Стога се молбом од 21. јула 1942. обратио цетињском митрополиту Јоаникију, тражећи да као искушеник буде распоређен у неком од манастира на тлу Црне Горе. Пуликовски је желио да се замонаши. Дописом од 23. јула 1942. митрополит Јоаникије извјештава Управу манастира Острога да је Пуликовског именовао за искушеника манастира Осторга. Архимандрит осторшки Леонтије Митровић дописом од 12. септембра 1942. извјештава митрополита Јоаникија

да Пуликовски није подобан за искушеника, па у истом допису поред осталог каже: „Човјек од 50 година и више није за искушеника, када у цркви тако ни у манастиру нема појма о ничему, а још мање као образован и дугогодишњи чиновник, који је навикао да се послужује и да има сваку удобност, а не да он другоме чини услуге. По врху најбоље воље, жао ми је те Пуликовског не могу примити у манастиру, тим више што ово морам урадити противу Вашег ријешења, за које молим да ми не замјерите.“ (Архив Цетињске митрополије) Пуликовски је дочекао свршетак социјалистичке револуције у Црној Гори и Југославији. У послијератним годинама живот му је био испуњен оскудицом и немаштином. Усамљен и заборављен, пребивао је у собичку једне куће у улици Ивана Црнојевића (у локалној популацији позната као Иван-бегова улица) на Цетињу. Примаријус др Гладовић, рођени Београђанин, љекар интерног одјељења болнице ‘’Данило I’’ на Цетињу, а једно вријеме и начелник истог одељења, према Пуликовском је испољавао посебно саосећање и разумјевање. За вријеме дугих и сурових цетињских зима смјестио би Пуликовског на интерно одјељење на коме би с времена на вријеме остајао двије или три седмице. Пуликовски би тако лакше пребродио зимски период. На располагање би добио топлу и удобну болесничку собу, гријање и пристојну храну. У болници је несумњиво имао осјетно боље услове за живот него у собичку у коме је пребивао. Упокојио се у великој биједи и сиромаштву. На цетињском Новом гробљу налази се стари, али још увијек релативно добро сачуван надгробни споменик са натписом: Људмила М. Румјанцева 1911. и мл. Алексиј + 30-31.VIII 1936. Човече, сети се смрти! О породици Румјанцев немамо податке. У односу на имена наведена у овом скромном раду, број избјеглих Руса, који је у раздобљу између два свјетска рата боравио и радио на Цетињу, био је знатно већи. На основу указа ресорних министарстава у Београду, знатан број прогнаних Руса распоређиван је на рад у администрацији Краљевске банске управе Зетске бановине на Цетињу, док је извјестан број њих добио намјештење у цетињским просвјетним заводима, и то: Цетињској гимназији, Државној учитељској школи и у Богословији Св. Петра Цетињског. Већина њих није се дуго задржала на Цетињу. Након неколико година рада на Цетињу, новим указима ресорних министарстава распоређивани су на нова одредишта широм Краљевине Југославије. Само мањи број њих остао је на Цетињу до свршетка свог тешког и мукотрпног живота. Већина њих иза себе није оставила потомство. Малобројни потомци прогнаних Руса са Цетиња након свршетка социјалистичке револиције 1945. године трајно су се раселили у Подгорицу, Београд и друге развијене урбане центре нове Југославије. Сјећања на Русе избјегле у престони град Црне Горе данас су сачувана у архивским списима Државног архива на Цетињу, у периодици која је између два свјетска рата публикована у Црној Гори, као и на малобројним надгробним споменицима изгнаника, који почивају у сјенци стољетних борова на Старом и Новом цетињском гробљу. Са биолошким нестајањем њихових савремника, успомене на њих неумитно блиједе и трајно се гасе. Овај прилог нека буде скроман допринос очувању успомене на њих и њихове стваралачке тековине, на њихов племенит и несебичан интелектуални рад посвећен просперитету и добробити народа престоног града Црне Горе. Нека им је вјечан спомен!

esej

егош – наш свевременик Поводом 160 година од упокојења Петра Другог Петровића Његоша

ђакон мр НИКОЛА Маројевић

септембар / 2011 / svetigora

ремда се ове године навршава 160 љета откад је Петар Други Петровић Његош промијенио свијетом, није годишњица повод да пишемо о њему, него се текст такорећи „сам исписује“, а јубилеј остаје као спољашње оправдање настанка текста. Можда би овај оглед могли започети евентуалним биографским просежеом, који би онда могао прећи у прозаични историјско-литерарни концепт, са неком поетско-философском надградњом. Међутим, ми ћемо ипак покушати да, огледајући се у његошевском семантичком пољу, откријемо назнаке и можда лоцирамо нека од питања која омеђавају културну сцену у Црној Гори данас. Веома је тешко изоловати неки културни феномен у Црној Гори, који нема везе са Његошем и његошевским насљеђем. Директне или бар индиректне. Безмало нема ниједног значајнијег умјетника ни научника, у било којој области стварања, који се није огледао у његошевској стваралачкој визури, односно који није створио неко умјетничко дјело на тему Његоша и његовог мјеста и улоге у Црној Гори. Можда је дијелом томе заслужна и Његошева лична поливалентност, владика, господар, пјесник, философ, богослов… (Сјетимо се само мота пјесме „Мисао“…) Није далеко од истине да је он тиме на неки начин завјетовао каснијим владарима (духовним) да и они морају бити сличних прегнућа и интересовања, будући да је то једини могући начин и рецепт како да се о(п)стане на том узвишеном мјесту. О величини његовог пјесничког генија, како се то обичава рећи, не можемо рећи ништа што већ није казано. Негдје нас потпуно очарава писање његових савременика о њему као моћном пјеснику, владару, философу. Бројни знаменити људи (кнегиња Метерних, Е. Н. Ковалевски, И. И. Срезневски…) не само нашег културног и језичког поднебља, у њему су препознали одјек оне искре бесамртне која га је самог толико изнутра обасјавала и покретала. Нажалост, у сваком времену има оних који своје личне амбиције (и здраве и болесне) покушавају укалупити у његошевске оквире, најчешће га криво тумачећи, а неријетко и кривотворећи његов умјетнички исказ. То, с једне стране, ствара илузију књижевне вриједности оног који скрнави умјетничко дјело (некад и личност писца) која траје колико и магновење, а с друге стране, што је мно-

svetigora / 2011 / септембар

poezija

го штетније, порађа један квази-умјетнички концепт, који за посљедицу (а не резултат) има појаву „другог“ Његоша, прилагођеног накарадној потреби пеглања и фалсификовања истине. И књижевне и животне. Литература никад није без везе са животом. Његош је превасходно један од стваралаца чије дјело то потврђује, а његова доминација умјетничким пољем само показује колико је незаобилазан у свакој духовној активности, нарочито у Црној Гори. Да би донекле илустровали наш увид, поменимо само двојне Његошеве дане, оне заиста Његошеве који баштине Његошев израз и насљеђе, и оне друге, туђе и Његошу и истини, који изнова, с нуле, покушавају да свјесним кривотворењем растумаче не вриједности и значење Његошевог дјела и његове интерференције на живот и свијет, већ да успоставе нови књижевно-језички концепт у којем Његош није упориште. Пресудно је њихово виђење Његошевог живота и дјела. Није више важан писац, дјело… сад је на сцени „њихово“ виђење писца и дјела, као да они сад боље знају „шта је писац хтио да каже“. Као да имају задатак да што даље добаце у том атаку на традиционално, аутентично, систематично тумачење неисцрпног Његошевог дјела и црногорске повијести. Парадоксална ситуација која је тиме створена задире у психо-патолошку раван која своје коријене има у нападу на традиционалне духовне и културне вриједности на којима је почивала Црна Гора кроз вишевјековну историју. Теме које је владика Раде обрађивао у својим дјелима увијек су окренуте вјечности и одгонетању питања која се тичу суштине човјекове егзистенције, те његовог односа према Богу и свијету у коме живи. Наоко овосвјетски мотиви (стварни или фиктивни „историјски“ догађаји) само су полазиште за покретање вјечних питања. У времену је Његош тражио кључ за вјечност, а не нашавши га створио је дјела изузетне есхатолошке усмјерености (Луча микрокозма), која нас све окреће пресвијетлом лику Христа Спаситеља. У Њему је он нашао коначну утјеху за човјека. Христос је за Његоша прибјежиште за коначност човјекове егзистенције, јер једини Он спаја божанско и људско. Можемо без устезања рећи да тиме што је схватио биће свијета и човјека Његош постаје незаобилазан у сваком стваралачком покрету на црногорском културном поднебљу. Он је жижа око које се све окреће и њоме обасјава. Његов прелазак „с оне стране добра и зла“ даје нам смјернице и оквире за дјелање, указујући на пут куда би требало да стреми наша мисао и ријеч. Стога, његова актуелност никад не пролази, а свевремени карактер његовог књижевног дјела и темâ у њему покренутих и обрађених, остаје готово јединствена у цјелокупној свјетској литератури. А и у животу литературе.

ВАСКО Попа

Рођен је 29. јуна 1922. у Гребенцу код Беле Цркве. По етничком поријеклу је био Румун. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. Послије тога уписао је Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу. За вријеме Другог свјетског рата био је затворен у њемачком концентрационом логору у Зрењанину (Бечкереку). Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду, 1949. године. Појава Васка Попе у послијератној српској поезији означава снажан преокрет у односу на поетско стваралаштво његових савременика. Песнички израз му је наклоњен афоризму, пословици, елиптичан је и језгровит. Језик Васка Попе је сажет и лапидаран. Умро је у Београду 5. јануара 1991. године и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

КОСОВО ПОЉЕ Поље као свако Длан и по зеленила Млад месец коси Пшеницу селицу Два укрштена сунчева зрака Слажу је у крстине Кос наглас чита Тајна слова расута по пољу Божури стасали до неба Служе четири црна ветра Сједињеном крвљу бојовника Поље као ниједно Над њим небо Под њим небо

r epo r t a `a

РАЈО Војиновић

На Цетињу одржан XII православни дјечји сабор

Благословена дјеца Христова П

од слоганом „Земља слави свога Спаситеља“ на Цетињу је 11. августа, у организацији Митрополије црногорско-приморске, одржан XII православни дјечји сабор, уз учешће преко хиљаду малишана из свих крајева Црне Горе, као и гостију из Шапца и Кикинде. Ове године сабор је био посвећен 160-ој годишњици упокојења митрополита Петра II Петровића Његоша и 300тој годишњици успостављања духовних и дипломатских веза Црне Горе и Русије. Манифестација је почела Светом Архијерејском Литургијом у Цетињском манастиру коју је служио митрополит Амфилохије са свештенством Митрополије. Обраћајући се учесницима сабора, малишанима и њиховим вјероучитељима, Владика је подсјетио да је учес-

нике сабора окупио ћивот Светог Петра Цетињског који је „најљепше дијете Црне Горе и рода нашега“. „Добро дошла дјецо, благословена дјецо, дјецо Христова, дјецо Светих Кирила и Методија, дјецо Светога Саве, дјецо Светога Петра Цетињскога, Светога Јована Крститеља и Претече. Нека Господ благослови ово ваше сабрање, да се и кроз вас прослави оно Дијете, Христос Бог наш, предвјечни Бог и да се и ви упишете међу Његове свете и благословене ученике. Господ нека нас благослови руком Светога Јована и Светога Петра Цетињскога у све наше дане и у вјекове вјекова“, рекао је митрополит Амфилохије. По завршетку Литургије, сабрање је настављено на гумну испред Цетињског манастира, гдје је митрополит

септембар / 2011 / svetigora

svetigora / 2011 / септембар

Потом су малишани показали своје знање из Амфилохије поново благословио дјецу, подсјетивши их да је слоган „Земља слави свога Спаситеља“ стих који је вјеронауке кроз игроказе, рецитовање, хорско и соло написао митрополит Петар II Петровић Његош, кога је као пјевање, ликовну радионицу, квизове знања и друге обдијете у Цетињски манастир довео његов стриц Свети Пе- лике дјечјег стваралаштва. Историчар Предраг Вукић је дјеци одржао предавање тар Цетињски. „Те стихове, дјецо, треба сви добро да научите: О, пре- о животу и раду Петра II Петровића Његоша. Најбољи учесници су награђени вриједним поклониблаги тихи Учитељу, слатка ли је света бистра вода, с источника Твога бесмртнога, јер су то стихови које је он по- ма. За најбољег вјероучитеља проглашен је јереј Немања Кривокапић из Котора. Прво мјесто у квизу знања присветио Христу Богу нашему“. Владика је подсјетио да ове године славимо и триста пало је Школи вјеронауке из Кикинде, друго Школи година успостављања духовних и дипломатских веза са вјеронауке при Саборном храму Васкрсења Христовог из Русијом. „Те везе још дуже трају, јер смо истог коријена, Подгорице, а треће Школи вјеронауке при манастиру Свеи духовнога и језичкога, сродни смо по крви, словенски тог Николе на Врањини. Најбољим дјечјим хоровима припале су плакете, а то народи. Како са Русијом, тако и са Украјином, са Кијевом, са којимје Црна Гора и наша Црква увијек имала велике су „Преподобна мати Ангелина“ из Никшића, који дан по духовне везе, а последњи светитељ наше Српске Право- Сабору слави крсну славу и десету годишњицу постојања, славне Цркве, преподобни Симеон Дајбабски, иначе ро- и хор Светог Николе из Бијелог Поља. Сабору су присуствовали амбасадори Русије и дом одавде са Цетиња, од Поповића цетињских, био учеУкрајине у Подгорици, Андреј Нестеренко и Оксана ник Кијевске духовне академије“. Сљусаренко.

Превод: Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

ГЛАВА ДЕВЕТА 1. А дванаестог мјесеца, који се зове Адар, у тринаести дан, стигоше писма писана царем. Јестира 3, 13 2. У овај дан погибоше противници Јудејаца: јер нико се не супростави, бојећи се њих. 3. Кнежеви обласни и властела и царски писари поштоваху Јудејце, јер страх од Мардохеја бјеше ушао у њих. 4. Јер бјеше стигла заповијест царева о његовом именовању у читавом царству. 5. И нанесоше Јудејци удар свим непријатељима својим, удар мача и посјечења (њиховог) и погибије и учинише мрзитељима својим по вољи својој. 6. Тако у Сусану граду побише Јудејци пет стотина људи: Приче 11, 8

7. 8. 9. 10. 11. 12.

13. 14. 15. 16.

17. 18. 19.

20.

22.

септембар / 2011 / svetigora

21.

Фарсанестена и Делфона, и Фасгана, и Фардата и Вареа и Сарваха, и Мармасима и Аруфеа, и Арсеа и Завутетана, - десет синова Амана Амадатујева Вугеина, непријатеља Јудејаца, и разграбише их. У овај дан би предан цару број побијених у Сусану. Цар пак рече Јестири: Погубише Јудејци у граду Сусану пет стотина људи; у околним мјестима, шта мислиш, колико их побише? Шта још желиш и биће ти? И рече Јестира цару: Нека буде дато Јудејцима још сјутрашњи дан како би објесили десет синова Аманових. И дозволи да тако буде и препусти Јудејцима града тијела синова Аманових да објесе. И сабраше се Јудејци четрнаестог Адара и побише триста људи и ништа не разграбише, Остали Јудејци у царевини сабраше се, и сами себе помагаху и починуше од противника: побише од њих петнаест хиљада тринаестог Адара и ништа не разграбише. И починуше четрнаестог истог мјесеца и празноваху тај дан покоја с радошћу и весељем. А Јудејци у Сусану граду се сабраше и четрнаестог али не починуше, они празноваху петнаести дан с радошћу и весељем. Зато, дакле, Јудејци расијани по свој земљи изван празнују четрнаести дан Адара свечано с весељем, шаљући поклоне сваки ближњем свом, а они који живе у метрополама и петнаести дан Адара с весељем свечано празнују шаљући поклоне ближњима. А Мардохеј записа ријечи ове у књигу и посла Јудејцима, који живљаху у Артаксерксовом царству, ближњима и даљњима, да установе ове благе дане да празнују, четрнаестог и петнаестог Адара, јер у ове дане починуше Јудејци од непријатеља својих – и у мјесец (који бјеше Адар) у који им се окрену од туге у радост и од бола у благдан, да празнују цјелосно благдане гозбе и весеља, шаљући поклоне пријатељима и сиромашнима.

23. И прихватише Јудејци, као што им написа Мардохеј: 24. како је Аман Амадатујев Македоњанин ратовао против њих, и како пресуди и баци жреб (пур) да их уништи, 25. и како уђе код цара говорећи да се објеси Мардохеј; шта је све покушао да би навео зла на Јудејце, па се њему догодише, те би објешен он и дјеца његова. 26. Зато се назваше дани ови Пурим, због жреба (коцке), стога што се на њиховом наречју (жреб) назива пурим, ради ријечи ове Посланице и онога што су претрпјели ради њих, и свега онога што им се догодило. 27. И установи, и прихватише Јудејци за себе и за потомство своје, и за оне који им се присаједињују, да никако другачије не празнују: у ове дане спомен да врше из покољења у покољење, у граду и отачаству и по свој земљи.

biblijske kwige

КЊИГА ЈЕСТИРИНА

28. Дани ови Пурима празноваће се сваке године, и сјећање на њих неће нестати у нараштајима. 29. И написа Јестира царица кћер Аминадавова и Мардохеј Јудејац шта су учинили на утврђење посланице о Пуриму.

30. Мардохеј и Јестира царица установише ово за себе саме, установивши за здравље своје и по вољи својој.* 31. И Јестира ријечју установи (празник Пурим) за вавијек, и записа се ово (у књигу) сјећања на спомен.

ГЛАВА ДЕСЕТА

svetigora / 2011 / септембар

1. Потом наложи цар данак на царство своје, што је на земљи и на мору. 2. А моћ његова и витешка дјела, богатство и слава царовања његовог, гле, бише записана у књизи царства Персијског и Миђанског, за спомен. 3. Мардохеј пак је био други код цара Артаксеркса, и бјеше велики у царству и прослављен од Јудејаца; и вољен приповиједао је о учињеном свему народу своме. 3а. И рече Мардохеј: Све ово би од Бога; 3б. јер се сјетих сна, који видјех у вези овога што је речено: ни једна ријеч од њих не би узалуд. 3в. Мали извор, који постаде ријека, и би свјетлост, и сунце и вода изобилна: Јестира је ријека, коју узе цар за жену и учини је царицом. 3г. А двије змије били смо нас двојица, ја и Аман, 3д. уз то народи сабрани да униште име Јудејаца. 3ђ. А народ мој, то је Израиљ, они који завапише Господу и бише спасени: и спаси Господ народ свој, и избави нас Господ од свих ових зала,

и учини Господ знамења и чудеса велика, каквих није било код других народа. 3е. Зато направи два жреба (коцке), један народу Божјем и један свим народима. 3ж. И изиђоше ова два жреба у свој час и вријеме и у дан суда пред Бога у свим народима; 3з. и сјети се Бог народа свога и оправда наслеђе своје. 3и. И биће им ови (празнични) дани у мјесецу Адару, четрнаестог и петнаестог тога мјесеца, са сабрањем и радошћу и весељем пред Богом кроз покољења вавијек у народу његовом Израиљу. 3ј. Године четрвте царовања Птоломеја и Клеопатре, унесе Доситеј, који каза да је свештеник и левит, и Птоломеј син његов, ову посланицу о Пуриму, за коју су рекли да је права, и да је протумачио Лисимах Птоломејев, који је живио у Јерусалиму. Благовијести 2008. + Митрополит Амфилохије

Од 9. главе 20. стиха па даље текст изгледа веома сложен и носи у основи трагове докумената различитог поријекла. Тако се у 29. стиху у Вулгати ова посланица назива „другом“ („новом“) а стих 30. гласи: „И послаше је свима Јудејцима, који у сто двадесет седам области цара Асвира живе, ријечи мира и истине.“ У 31. стиху стоји: „установише за себе саме и за потомство своје, прописе поста и вапаја (= покајања).“ Тако је и у словенском, руском, српском (Ђ. Даничић) преводу, као и Јерусалимској Библији. У Ралсовој Септуагинти овога нема. Прим. прев.

др ПЕТАР Бокун

•

септембар / 2011 / svetigora

Докторе, претпостављам да се у раду са да се дијете куне да неће поновити грешку својих пацијентима може закључити да добар део базичних родитеља, који су се развели, јер зна како је то проблема потиче из човековог окружења, пре свега из бити дете разведених родитеља и бира партнера породице. Због којих све проблема, кад говоримо о по- мислећи да ће га за читав живот одабрати. Али, народици, данас људи долазе код вас? жалост, статистика говори да се негдје између 75% Ми имамо кризу породице, што можда звучи парадок- и 80% такве дјеце такође разводи. Шести фактор је сално. Имамо огроман број старих момака, имамо и огроман губитак идентитета на генералном плану, дакле расброј девојака. Додуше, неке, оне љепше, одлазе на извоз у пад Југославије. Изгубили смо нацију југословенску иностранство, и то смањује потенцијал (ткз. нукцијалитет) за и сада имамо српску нацију од које отпадају Црноброј вјенчаних људи у држави. Дакле, то је један недостатак горци, Македонци, Босанци. Дакле идентитет се фамилија, а из страха од обитељског начина живота. Са друге сужава, што није тако безначајно, јер, када гледастране, имамо проблем који је настао након бомбардовања и те статистику колико има међунационално разлиових стресова, а то је повећани број развода. Док смо били у читих бракова, они су се драстично смањили. То је критичном времену санкција и бомбардовања, тада није било једна од последица распада Југославије, да се број толико развода. Тако се понавља једна стара италијанска по- једнонационалних бракова повећао, а број бракова словица „Општа невоља је пола радости“, значи, када смо у са партнерима из различитих националних и коннекој невољи која нас јако надилази онда некако збијемо ре- фесионалних заједница јако смањио. Е сад, да ли дове и фамилија је стабилнија у тим кризним временима. Чим је томе допринео страх или тешкоће у прихватању се опустимо мало, у смислу да нам је боље, онда прво страдају особе различите националне и конфесионалне међуљудски односи унутар фамилије. Трећи фактор када иде- припадности. Дакле, ми ту на неки начин упадамо мо неким редоследом је проблем незапослености. Ми имамо у страх и сужавамо, смањујемо чисто антрополошјако пуно незапослених, негде око 24 процената незапосленог ке могућности, јер природа увјек награђује разлирадно активног становништва. То доприноси страху од поро- читости. Почели смо као људска заједница и први дице, јер човјек је код нас научен на један патријахални начин етички принцип је био табу инцеста, дакле не из живота, што се каже: „Најприје шталица, па кравица“. Дакле, свога рода. Сада сужавамо на некакав наш род и мушкарац који нема посао се не може усудити да се вјенча: са тиме се, антрополошки гледано, реградирамо на чим ће издржавати жену. На неки начин, то је традиционални неки начин, еволуционо гледајући, што није добро. однос. И ту имамо једну кризу, поготову ако узмемо сада ову Ипак је космополитизам нешто што може да чини најновију светску, претећу која нам долази из Америке, гдје се хомо сапиенса и његов начин размишљања. Шахипријети незапосленошћу, што ће такође утицати негативно на сти имају једно правило, које гласи „један смо род“. фамилију. Пошто незапослен човек губи самопоуздање, губи Тако је и човјек као врста хомо сапиенс и треба да сигурност, онда не може ни у кући да буде оно што смо ми му буду отворене све могућности. То је, када идемо научили, патер фамилијас, да буде неко ко одлучује, јер нема неким редоследом, некакав седми антрополошки материјалне подлоге за то. фактор, који показује да је обитељ у кризи. Четврти фактор је недовољна припремљеност за Сви ови фактори: и психолошки и емоционалбрак. Имамо људе који су у трци за материјалним добри- ни и антрополошки и социолошки и религијски, дома запустили одгој дјеце, тако да дјеца нису формирана, ни приносе кризи, јер нам сужавају могућност избора, припремљена да понове брачну заједницу својих родитеља. а млад човјек се увјек понаша по истом принциА пети фактор је социолошки фактор, имамо јако вели- пу, каже: „Не знамо шта хоћемо, али хоћемо то одки број развода. Дјеца из разведених обитељи се понашају мах.“ Дакле: „Ја треба да имам могућност, а да ли ћу по принципу „broken home“, разбијене породице. То значи успјети да заведем баш жену мог живота или не, је

razgovor

Криза породице

Разговор са др Петром Бокуном, неуропсихијатром и вишегодишњим породичним савјетником објављујемо постхумно, будући да се др Бокун упокојио у Београду 12. маја ове године. Рођен je 1941. године у Београду, студирао је у Загребу, Сплиту, Лондону и Београду. Психијатријском праксом се бавио у Сплиту и Београду, а предавао је Судску психопатологију на Правном факултету у Сплиту и био оснивач Катедре за психоантропологију на Београдској академији уметности. Аутор је 120 стручних радова, око 600 научно популарних чланака, као и 53 књиге.

svetigora / 2011 / септембар

питање мојих потенцијала. Једнаке могућности ми брак не смије да буде сила, он мора бити заобљен. Тешке морају бити дате.“ То је основа хуманизма, да не каже- ријечи не смију се употребљавати, јер се оне као бумеранг мо сад ову отрцану ријеч, демократије. враћају. То је проблем и код младих, а и иначе у браковима • Вратимо се појединцу, људима који долазе код гдје људи када су у стресу једноставно изгубе живце, и онда вас. Какве последице ова криза, која је очиглед– потежу за драстичним решењима. Иза тешких ријечи следе но на свим пољима присутна, оставља на чо- тешке батине, а данас ви имате сигурне куће, заштиту жена, векову психу? С каквим проблемима људи дола- заштиту дјетета. Данас су сви закони на страни угрожених зе код вас? и то је додатно уплашило мушкарца, који једноставно није Први симптом који ми уочавамо због ових вањских више оно што је био и онда се он повлачи у себе. Тако имафактора, на које не можемо да утичемо, је један сте- те мушкарце у браку који су депресивни, који не могу да одпен алијенације, један степен отуђења човјека. И то говоре задацима које брак поставља. Први знак човјекове отуђење постоји чак унутар саме обитељи, дакле угрожености је да он не може апстрактно да мисли, његова муж и жена се удаљују једно од другог, комуникација размишљања су на једном нижем нивоу, не доноси паметне се смањује, ниво дискусија и разговора који могу да одлуке. Друго, бива угрожен телесни вид брачне заједнице, резултирају нечим позитивним се смањује. Отуђују који је један од битних фактора за њено очување. Не могу се се и у физичком смислу. Када дође са посла муж не ја као неуропсихијатар залагати за целибат у браку, јер брак и пољуби жену. Статистике су катастрофалне, по годи- постоји због одређеног задовољства. Једно од задовољстава ну дана се људи не пољубе, а мора се имати у виду је и психосексуално задовољство, не само ради настављања да је највећи орган човјеков кожа, да кожа има неке лозе да се пренесе презиме на потомство, него и као лично своје осјетне пупољке. И из теорије еволуције зна- задовљство. Дакле и ту долази до криза и то је потенцијални мо да онај орган који се не употребљава атрофира, разлог преваре у браку. Данас се у судским пресудама више нестаје га, смањује му се функција. Дакле, и на чи- не пише као што се пре двадесетак година писало „преварио“, сто физичком плану можемо пратити овај проблем. „преварила“, данас се пише као несклад карактера, да се неЈедноставно, људи се физички не додирују, осим у како ублажи. Али не смемо заборавити да се превара у браку, тролејбусу кад се гурају, гдје то изазива неке парано- некакав излет, да се то не прашта јер и приликом вјенчања се ичне реакције, човјек се осећа угрожено. Први степен људи заклињу на вјерност, тако да то није нешто што је добро. је алијенација, пола степеника испод тог отуђења је А успјех и огромна гледаност ове серије „Рањени орао“, гдје се депресија. Е, ту су сад разни облици депресије. Она говори о невиности, о браку на идеализирани начин показује може бити реактивна, дакле депресија као реакција да се ми помало враћамо неким старим вриједностима. Како на некакву неповољност унутар куће, или на пријетњу објаснити велику гледаност нечега што смо сматрали да је губитком посла, пад дјетета студента на испиту, неки давно превазиђено и да је то нешто што је прошлост у нашим стамбени проблеми, нешто из свакодневног живота. животима. Ми то стручно називамо реактивна депресија, значи • Претпостављам да се проблеми могу поделити на депресија као реакција на неки спољни стресогени оне које чешће имају млади од оних које имају старији фактор. С друге стране, ако смо дуже изложени стресу, и свакако по полности? а обично је то, може доћи до афективних осјећајних Млади лако улијећу у брак, а лако се и пребрзо и растављају. сметњи, тако да те депресије могу имати афективни Ми смо мало изгубили трогенерацијску обитељ - баба, деда, карактер. То ће рећи да чувства, осјећаји, могу бити отац, мајка и потомство. Млади се жене лако, одлазе из куће повријеђени и човјек постане апатичан, абуличан. До- и не живе са свекрвом или таштом и онда се сви они ломолази и до симптома анхедоније, немогућности да се ви, све оне кризе кроз које млади брак пролази, веома оштро човјек радује: он губи способност да се радује иако преламају и онда се лако долази до драстичних решења. Да има неких догађаја којима би могао да се обрадује. су у кући некаква бака или дека они би рекли: „Па смири се, Због тога постане потребно вјештачки измишљати па пусти. Отишао је.“; „Па није те можда преварила, можда је разлоге: некакве рођендане, некакве годишњице, не- само погледала...“ И тако увјек да се нађе неко, ко је, што би какве имендане, треба нешто наћи да би човјек имао рекли у хемији, пуфер или што би рекли меко спуштање, да разлог да се радује, јер на тај начин постижемо понов- се не заоштравају односи. У прилици сам да видим да млану душевну равнотежу. ди брачни парови лако посежу за коначним решењима. НаЈер је у психијатрији уопште кључ вратити се оној жалост, често и вјештачим - коме ће припасти дијете, уколистарогрчкој хармонији, дакле да буде некаква равно- ко га је брачни пар који се разводи имао, па онда ту настану тежа између позитивних и негативних утицаја. Да се препуцавања. Не можете ни замислити до ког нивоа људи рецимо неки негативни утицаји тако интепретирају једни другима праве пркосе, а практично развели су се јер не у самим мислима човјека да он схвати да није све могу скупа живјети. И онда се преко тог дјетета, ни кривог ни изгубљено, да после облака долази сунце и да на тај дужног, наставља некаква врста негативних емоција. То је оно начин оствари ту душевну равнотежу јер то је кључ што би требало да старији спријече савјетујући стрпљење за обитељ. Јер обитељ је веза мушког и женског бића, младим брачним паровима. која су супростављена психолошки, и не могу никад Код старијих брачних парова нажалост има ситуација да бити исто. Стога је читави ток брака, ма колико неко био у браку: три дана или тридесет или шездесет гоУвјек постоји разлог за радост и за смијех. Добро, продина, увјек неко прилагођавање, увјек неки компропала је фирма - није пропала држава. Пропала је држамис; увјек нешто мораш да попустиш да би нешто дова - направићемо нову. Увијек постоји излаз, ако имате био. И многи млади мисле да они морају да наметну духа, а дух се не смије изгубити, човјек мора сваки дан своје мишљење, а гдје год је нека сила ту се ломи, а сам себи проналазити неку радост.

септембар / 2011 / svetigora

након доста година (то је ткз. лабуђи пјев код мушкараца) некакав педесетогодишњак наједном открије да су му фармерке најбоља роба, да може да џогира, да игра мали фудбал у дворани. После је често довољно да га погледа секретарица или спонзоруша и он једноставно, ја не волим тај израз, „полуди“ и онда мисли да је он стварно Богом дан и не види да је он ту објекат, роба на тржишту. Честа је појава тај лабуђи пјев код мушкарца, како се то некад звало, када он открије да га млада особа више интригира него супруга са којом је тридесет година живео, што није никакво изненађење и ту онда долази до ломова. Жене често прецјењују мушкарце, након више година оне заборављају да уствари имају још једно дијете. Андреј Мороа, француски нобеловац, је рекао да мушкарци не сазрјевају, него да скупљају године. И онда она почне преозбиљно схватати мушкарца не видећи да је то једна врста играчке, та нова дјевојка, секретарица, или нова кола, нека викендица, неки његови одласци и онда постане љубоморна. Љубомора је кључ раздора унутар обитељи. А као психијатар са много година стажа, могу рећи да је најтеже дијагностицирати љубомору, јер је то једно суптилно стање које људи веома крију јер знају да то није баш у реду и вешто је крију чак и од психијатра. Чак је код старијих бракова љубомора чешћи разлог за развод, него код младих. Код младих су више у питању неспоразуми и прегрејане емоције, а љубомора је подмукла, дуготрајна, подземна сметња која трује психу и једног дана када она пронађе разлог (а разлог није тешко пронаћи) у некој смс поруци, у неким баналним стварима, настану озбиљни проблеми. Морам вам рећи, јер сам седам година водио брачно саветовалиште, да су тако банални разлози због којих се људи разводе, а њима су то Монт Еверести, њима су то тако битне ствари, а у бити су све ситнице. Када након пар година они схвате шта сам говорио, кажу: „Е, да сам ја знала шта сте говорили, ја бих сачувала брак.“ • А љубав ту не помаже? Па љубав, према нама психијатрима, може да траје максимално две године. Љубав као један хормонално психолошки апстрактни занос. Рецимо заљубљен човјек прави 25% више саобраћајних удеса зато што стално мисли на објект своје љубави. Е сад та заљубљеност има своје вријеме трајања, мада ће неко рећи да је цио живот заљубљен у свога мужа, жену. Али, чисто професионално када говоримо, љубав као примарни занос траје једно две године и онда мјења облик. Нећу рећи да нестаје, да се гради берлински зид иза кога нестаје љубави и да је више нема. Не, већ људи постају све више пријатељи, сарадници, један другом преносе нека позитивна искуства, позитивне емоције, па почињу да сличе, то је стандард. Каже се: најприје су љубавници, па су муж и жена, па су као брат и сестра, а на крају су ко две сестре. Дакле љубав мјења форму, и то стручно можемо назвати пријатељством, сагласношћу емоција. Зато су бољи бракови између социјално истих партнера. Љубав као темељ брака је настала пре једно двеста година, да се не заваравамо. Прије је аристократија склапала бракове, знате оно златно правило: „Нека други ратују, а ти се сретна Аустријо жени.“ Аустријанци су увјек имали неке надвојводкиње, принцезе, које су давали на дворове и то је била трговина, тако се добијала територија. У грађанској класи је било слично: „Оженићеш се из ове

svetigora / 2011 / септембар

фамилије, ту су добри људи.“. И код сељака слично: „Ова ће ти донијети пет ланаца земље...“ Ослобођење човјека или демократизација, развој мегалополиса, вишемилионских градова, је развио љубав као темељ брака. Да не будемо неправедни, и онај наш социјализам је дао једнакост, некако смо се измјешали. Међутим, чињеница је да људи из различитих крајева, са различитим обичајима, имају више неспоразума. Са друге стране, када супружници потичу из истог социјалног миљеа, ти бракови имају више шансе да потрају дуже, поготову у овим турбулентним временима. Ми ово сад вријеме називамо транзицијом када долазе до изражаја неке ситнице које некад нисмо ни сматрали да имају значај, а сада су веома важне, тако да се на неки начин морамо увек наново прилагођавати. Брак као институција постоји задњих 5000 година, јер знамо да већ Хамурабијев законик кодифицира правила понашања: колико жена треба да донесе и шта ће бити са миразом итд. Да не спомињем римско право. Нажалост у оваквим транзиционим временима страдају брачни партнери, јер они не могу увек наново да се прилагоде. Са старошћу људи постају крући, тврдоглавији у неким својим принципима. Онда због неког баналног принципа, који му је усађен да он и не зна, негдје на планинама док се котрљао с некаквих црногорских и босанских планина у равну Војводину, он не може да прихвати војвођански менталитет гдје је било 20 нација у једној улици и долази до озбиљних проблема. Дакле, те разлике утичу такође на кризу брака, јер не можемо рећи да није у кризи. • Реците нам нешто о односима између деце и родитеља, између старих и младих. Данас имамо доста старих људи које су деца на неки начин запоставила. Па јесте, али да се вратим на мени драгу Грчку из доба Перикла, у V вјек прије нове ере, што се сматра за врхунац старогрчког друштва. Тада је Сократ морао да попије отров: осуђен је на смрт јер је кварио атинску младеж. Дакле, проблем односа старих и младих је вјечан. Млади су револуционарни јер немају искуство и они желе одмах све да добију, стари временом желе да сачувају оно што су годинама стицали и они су по природи ствари ту конзервативнији, јер не желе да им се поремети нешто што су они стварали, немају повјерења. Дакле, питање односа дјеце и родитеља је вјечно питање. Тургењев је пре сто година написао роман „Очеви и дјеца“, а свако од нас практично индивидуално понавља концепт агресивности младе генерације према старој. Цјела психоанализа као психијатријска метода се базира на Едиповом комплексу, симболички - док дијете не убије оца не може да дефинитивно одрасте; или Електрин комплекс када су жене у питању. Дакле психа дјетета мора да превазиђе оца и што је отац крући, ригиднији, што је много чвршћи у неким својим назорима то је много теже, увјек се неки лом направи. Код нас, нажалост, због осиромашења, људи од 34, 35 година још живе са родитељима. У Шведској ако социјални радник дође у кућу и открије да живи дијете од 22 године још у кући својих родитеља каже да то није уреду. Зато што они имају могућност да се запосле, да изнајме стан. Тако са једне стране ми имамо конфликт психолошки који је вјечан, дјете да би одрас-

септембар / 2011 / svetigora

ло мора на неки начин да опонаша, али нека дјеца опонашају потцјењујући жену. Зато и кажем да дискусија треба (што је српски обичај) инатећи се. Ми смо инаџиска нација бити равноправна, свак да говори по пет минута. Наи ми се инатимо, наша омладина се инати са родитељима и жалост ми немамо ни у парламенту добре примјере. неће да чују ни паметне, а поготову глупе савјете. Проблем А и унутар куће треба парламентарно дискутовати, је што предуго дјеца живе са родитељима, и када момак од тако да сви чланови фамилије буду заступљени, то је 34 године тражи од мајке за цигарете, он није у могућности веома важно нагласити. Не треба потцјенити дјете од да се развија психички. Тако да је то један додатни фактор и 4 године, не треба потцјенити ћерку од 9 година, она извор конфликта. Онда он у том инаћењу изабира партнерку треба да буде у обитељском вијећу, да тако кажем, за коју му родитељи кажу: „Е, немој њу. Она је таква и таква.“ равноправан партнер. Ми немамо представу како су Са друге стране, ми смо из руралне, из сеоске нације, поста- дјеца данас напреднија у размишљању. Она гледају ли урбана, градска. Данас имамо 80-85% становништва које телевизију од 6 мјесеци, имају сасвим један други савживи у градовима, а имамо 200 села која више немају ста- ремени начин размишљања. Према томе њих треновника. Шта тиме желим рећи? На селу је свако сваког по- ба прихватити, а ми мислимо да треба човјек да познавао, знали сте кроз неколико генерација: ови су лоши, ови стане пунољетан, да добије гласачки листић, да би су добри, ови су склони превари, ово је домаћинска кућа. Ви био паметан. То је кључ: сви чланови фамилије, сви у граду таква сазнања немате. Одете, на пример, на сплав и равноправно дискутују - закључци заједнички. Разви не знате чија је то ћерка или чији је то син. Може бити син говор, разговор, разговор, јер је то оно што нас је душевног болесника, који има оптерећење генетско, а може одвојило од других. У еволуцији смо ми говором побити син академика. Практично, идете на слијепо. Ако се неко стали хомосапиенси то је оно најљудскије. Не треба на тај начин разочара неколико пута, онда се увлачи као пуж у себе преозбиљно доживљавати, највећи број криза кућицу. То је оно о чему сам говорио, много је депресија, мно- у браку и 90% развода бракова се дешава јер људи го отуђења од страха да се не погреши. А ако су родитељи губе смисао за хумор, преозбиљно се доживљавају, наметнули високе критеријуме, онда је могућност греш- а ту слику не могу да наметну својој околини. Сталке још већа. То су све фактори који утичу на тај интерперсо- но претендирају на неку вишу вредност него што нални конфликт: млади и стари, очеви и дјеца, ћерке и мајке. стварно је поседују и покушавају озбиљношћу то наБез једне мале агресије младе генерације не могу да одрасту. метнути, а у бити они испадају смјешни. Кључ је не Нити без једне благе идентификације, која је позитивна: када, доживљавати себе преозбиљно, јер живот је дуга. на пример дјевојчица од 12, 13 година узме најлонке, кармин Ту су све боје заступљене, није црно-бели, све су од мајке. Е сад, ако мајка то схвати као да чињеница што јој варијанте живота једнакоправне. ћерка одраста значи само то да она сама стари, па постане • Кажете треба се смејати. Али ако људи изгуагресивна: „Шта се то ти мени сад шминкаш!“ Ако се ту мало бе оно што је најлепше и у браку и ван брака, а неопрезно наступи настаје проблем. Ми имамо недовољно то је радост, онда изгубе смисао и жељу и да се зреле родитеље, који не могу да одгоје зрело потомство, ту смеју и да буду позитивни и весели. Данас када је проблем. причамо са људима многи кажу: „Па шта сад • Иако ће многи који препознају да имају проблем доћи имам да се смејем? Фирма ми пропада, деца до вас или до неког другог стручњака, већина их ипак немају посла, треба од нечега живети. Чему и неће отићи. Шта њима можемо рећи, како да помогну зашто човек да се смеје?“ себи, и може ли човјек да помогне сам себи? Да, али тај исти коме фирма пропада нема ганАпсолутно може да помогне и то једним једноставним грену ноге, неће остати без подколенице, није ослеметодом, а који је помало заборављен, а то је комуникација. пио на оба ока... Увек од горег има горе. Професор Значи разговор, разговор, разговор, али разговор изговорен психијатрије Франкл из Беча био је у конц-логору без подизања гласа, подизања тензије, без реаговања. Ма од 1939. до 1945. и преживео. Када би га питали како колико вам нешто неправедно било, ви морате то разложно је преживео, говорио је да је преживео тако што је прихватити и настојати у једној дискусији снагом аргумента, сваки дан сам сам себи испричао један виц. А свакаа не силом, доказати да сте у праву и то почевши од рођене ко не можете рећи да је у концентрационим логорижене, од рођеног дјетета и то је једни начин. Конфротирати ма био некакав живот. Дакле, увјек постоји разлог за ставове, а не конфротирати мишиће, ту је кључ. Када се ства- радост и за смијех. Добро, пропала је фирма - није ри издискутирају, онда одлука треба да преноћи. На овај на- пропала држава. Пропала је држава - направићемо чин ћете видјети колико се у браку у ствари развијате. На нову. Увијек постоји излаз, ако имате духа, а дух се крају откријете након много година како вам је жена памет- не смије изгубити, тј. човјек мора сваки дан сам себи на, јер жене су животније, њихов начин размишљања је много проналазити неку радост. Нисмо ми Јапанци, којима виталнији у смислу доношења одлука у корист обитељи, муш- је блиска та групна идентификација са фирмом. Ми карци су егоцентрици они увјек мисле на онај начин који је се најчешће поистовјећујемо са нацијом, па онда гутипичан за ове наше мушкарце. Он гледа неки свој интерес, бимо главе овако јефтино. Ја као појединац тек могу па каже: „Како сам се ја ту уградио, а сад жена мене вријеђа, да дам другоме ако сам ја сам комплетан. Треба поносад ја више нисам за жену најљепши, најпаметнији.“ И тако во да нађемо рад, али тај рад не мора да доноси 5000 због неке сталне своје несигурности покушава да се наметне евра мјесечно. Рад може бити и плетење корпе, нешто креативно, што може дух сачувати. То може бити и кување пасуља, не мора бити розен или шварцвалд Створи нешто да иза тебе остаје, јер онда си ти сретан торта, може бити наједноставније, али на креативан човек и другог усрећујеш. То је величина давања и тако начин створено. Хумор није дат свакоме, то је Божији потенцирамо љубав, јер она се множи дељењем. Што дар, али ако га поседујете имало, треба га неговати. је више дајете наћи ће се неко ко ће је и вама вратити.

svetigora / 2011 / септембар

Дете се у почетку смеши 300 до 400 пута у току 24 сата, онда се у старијим годинама сведе на 14 до 18 пута да би уопште био у душевној равнотежи. Ако је неко депресиван он губи смисао за хумор и ми му га морамо вратити. Вратити путем стваралачког рада, не у смислу да он сад мора бити богато награђен, највећа награда је душевна равнотежа. • Данас највећи број људи уместо да излази у природу остаје затворено између четри зида, чита новине, гледа телевизију и буде им још горе. Да ли су животиње, природа, остали људи, лековити за нас? Лековита је равнотежа. Ови што гледају телевизију морају повремено да се пребаце на радио. Нажалост манипулатори, рибари људских душа су давно открили да се може људима манипулисати и то преко јавних медија. Тако да ви данас имате 75% негативних, црних вести на телевизији, јер уплашен човек је манипулисан човек. Стално га плашите. Ако нема ништа, онда у Перуу нека поплава. Стално држе људе у страху: „А видиш, тамо нека несрећа. Добро сам прошао.“ - при том у страху нема места за жену, дјецу. Кад чита новине, онда прима здраво за готово да је то што чита истина. Не зна да иза тога стоје манипулатори који желе да нас држе у страху. Зашто су све новине прешле у руке неколико људи и ми више немамо своје новине? Значи држе нас у страху и онда се са нама лако манипулише, кад нисмо своји онда и не можемо дати најбоље оцјене. И то се може одражавати на психологију брака, страх да уђеш у брак, страх да изађеш. Медији су нам наметнули једну озбиљност, једну трагичност. Као да живимо у неком апокалиптичном времену. Нема радости живљења. • Све у свему када се сабере изгледа да данас имамо уплашеног човека, фобичног и све више фобија. Ево говори се и о томе да је све више младих зависника од интернета, од мобилних телефона. Како год се окренете изгледа да су фобије те које владају нама, а не да човек влада ситуацијом у којој је. Добро, можда је то прејака реч. Али, да постоји некакав бијег у виртуалну комуникацију, мјесто конкретне комуникације је чињеница. Интернет, мобилни, то су све неки индиректи, нема додиривања, људи се не додирују. Јагодице прстију су пуне осјетних пупољака, а додирујемо неку тастатуру која је хладна, нема директног контакта. Људи се удаљавају. Статистика каже да је за Нову годину послато 18 милиона смс порука. Ко је профитирао? Људи нису профитирали, јер су се удаљили једни од других. Треба се вратити директном контакту. Једна од незамјенљивих ствари је плес. Колико има разних серија и такмичења у плесу на свим телевизијама широм Европе. Гледамо друге, плешемо преко својих представника. Морамо се борити против тих медијатора, посредника између човека и човјека. А не да кад се упознају двоје мла-

Кад се чак и непознатом човјеку насмешите, велика је вероватноћа да ће вам он одговорити смешком. То су ствари које се давањем шире, а ми смо ушли у егоцентрично друштво где мислимо да ако ми нешто дајемо, да губимо. То није тачно, ми дајући добијамо.

дих, прво буде: „Види мој мобилни, има блу-тут“. Јер, старо је правило у медицини, што год је инструмент софистициранији, то je даље од истине, што је инструмент боље направљен, то има више грешака. Тако је и у комуникацији, што више тих усавршенијих средстава комуникације имамо, то је мање директног контакта, а брак се не може створити преко мобилног телефона. • Наша порука би била да се људи окрену једни другима. Кажу да је пакао када је човек сам, када не види другог човека преко пута себе. Ја ћу вам на то одговорити као судски вештак. Знате, у затвору када направиш неку грешку, онда добијеш седам дана самице, а самица се сматра затвором у затвору. Дакле највећа казна за човјека је да је сам. Ја пацијентима саветујем да, ако су жене, да се баве баштованством, да саде цвеће бар на прозору. Па кад га посади, па прати развој, па прати пупање, онда она види циклус природе и онда ни њен циклус одласка климактерија јој не дјелује ненормално, јер види да се природа и обнавља. С друге стране, мушкарцима, ако се баве спортом треба препоручити негдје где ће имати контакт са природом. Рецимо једрење, па кад га лупи онај талас, а он хоћеш да иде директно, онда то чини да он своју умишљеност мало смањи. Чим је човјек мање умишљен, он је прихватљивији за друштво. Може и да повећа шансе да нађе себи сличну особу и да створи потомство. Нисмо овде зато да нам робне куће дају плату до пензије, а да ми не радимо. Нисмо ту због неких малих парцијалних улога, које смо себи додјелили, него смо ту да оставимо потомство и то је најбоље у браку направити. Јер кад год дјете нема и оца и мајку, оно је оштећено за један природни фактор. Кад сте створили брак и као резултат брака – љубави, дијете, немојте се разводити, правите њему огромну штету. Након 20 – 30 година оно ће платити вашу умишљеност. А разлика између најбољег и најгорег партнера, или љепотице и неке осредње је 5%. Тако вам се не исплати разводити. Па ни у банку се више не оставља пара, ако камата није 6-7 %. Због тако малог процента се не исплати разводити. Кад мало збаците то перје, које полети у брачним конфликтима, и кад се сведе човјек на човјека, видите да ту нема разлога да људи посежу за некаквим свађама. Сјести, па разгвором, причом са дозом хумора то решити и препустити се стваралашву. Жена ако воли кухињу, мушкарац да покоси траву, нека воћка да добије некакав облик... То су све креације. Не кажу без разлога стари Кинези: „Посади стабло, направи кућу и напиши књигу“. Кинеска филозофија нам је мало далека, али има нешто и у томе. Створи нешто да иза тебе остаје, јер онда си ти сретан човек и другог усрећујеш. То је величина давања и тако потенцирамо љубав, јер она се множи дељењем. Што је више дајете наћи ће се неко ко ће је и вама вратити. То је исти случај и са осмјехом. Кад се чак и непознатом човјеку насмешите, велика је вероватноћа да ће вам он одговорити смешком. То су ствари које се давањем шире, а ми смо ушли у егоцентрично друштво где мислимо да ако ми нешто дајемо, да губимо. То није тачно, ми дајући добијамо. То кад би ушло у ухо егоцентричном свету не би било великих проблема. • Можда да завршимо са Тертулијановим цитатом. Он је рекао: „један хришћанин, ниједан хришћанин“. Тако: један човек, ниједан човек. Можемо и то превести као: идимо на немогуће, човек није свестан својих потенцијала и он мора да се умножи. И Библија каже - растите и множите се. Дакле кад дођеш на један ниво зрелости имаш све предуслове за срећан брачни живот. разговор водила: Љиљана Синђелић Николић

АЛЕКСАНДРА В

икторија Аликс Јелена Луиза Беатриса је рођена 25. маја (6. јуна), као шесто од седморо деце принцезе Алисе и херцога Лудвига Хесен-Дармштатског. Живели су у Дармштату, на југозападу Немачке. Њена мајка, принцеза Алиса, иако краљевског рода, одликовала се скромношћу и једноставношћу. Поред велике пожртвованости и бриге око своје седморо деце, бавила се хуманитарним радом и своју децу од малих ногу учила да срећа значи усрећити другога. Малена Аликс коју су у породици од милоште звали Сунашце, je била веома добре нарави, мила, весела и веома стидљива.Од мајке je наследила строге принципе морала и чистоте, али и нежност и велику приврженост породици. Као дете волела је да са мајком обилази сиротишта и болнице. Такође је била јако лепа: дечије ружичастог тена, огромних тамносивих блиставих очију и дуге златасте косе. Својом стидљивошћу прикривала је урођену грациозност. Хармонију која је владала у породици прекинула је смрт принцезе Алисе и најмлађе девојчице Меј. Обе су умрле од дифтерије. Стуб њихове породице, непресушни извор нежности и подршке није више био међу њима. Живот је постао другачији, одрастање се напрасно догодило. Свог будућег супруга Николаја, Аликс је упознала када јој је било 17 година, на свадби своје старије сестре Еле (кнегиње Јелисавете Фјодоровне).

царица Александра Фјодоровна

септембар / 2011 / svetigora

О, нека Бог помогне свакој мајци да схвати величину и славу труда који јој предстоји када она на својим грудима држи дете које треба да однегује и васпита. Што се тиче деце – дуг родитеља је да их припреме за живот, за сва искушења која ће им Бог послати. Будите предани. Са страхопоштовањем примите своје свето бреме. Најчвршће везе су везе којима је срце човеково везано за прави дом. У правом дому чак и мало дете има свој глас. А појава новорођенчета утиче на читаво породично уређење. Дом, ма како скроман и мали био, за сваког члана породице мора бити најдраже место на свету. Он мора бити испуњен таквом љубављу и таквом срећом да без обзира на то у којим крајевима да се човек касније обрете, ма колико година да прође, његово срце увек подједнако тежи ка родном дому. У свим искушењима и несрећама родни дом је уточиште за душу.

Љубав се рађа и остаје вечна. Венчали су се након 5 година. Алекс је примила православну веру и постала Александра Фјодоровна, царица Русије. На дан венчања у дневнику свог мужа Николаја је записала: „Никад не бих поверовала да може да постоји оваква пуноћа среће на овом свету - такво осећање јединства два смртна бића. Више се нећемо растати. Напокон смо заједно и наши животи су везани до краја, а кад се овај живот заврши, у другом свету ћемо се поново срести, и више се никада нећемо растати.“ И тако и би. Александра је била савршена жена, дивна мајка. Како казује Олга Александровна, царева сестра: „Она је била просто савршенство у свом односу према Никију, нарочито у оним првим данима кад се на њега обрушила лавина толиких државних послова. Њена храброст га је несумњиво спасила. Није чудо што ју је звао „Сунашце“ – надимком из њеног детињства. И она је остајала једина сунчева светлост у његовом животу који ни из далека није био ведар. Често смо пили чај заједно. Сећам се кад је улазио уморан, понекад нервозан после дана препуног аудијенција. И Аликс никад није учинила или рекла нешто неодговарајуће. Мени су се свиђали

majke hri[]anke ОЛИВЕРА Балабан

ЦАРИЦА МУЧЕНИЦА

svetigora / 2011 / септембар

њени мирни покрети. Ниједном нисам осетила да јој моје присуство тешко пада.“ 3. новембра 1895. године родила се Олга, најстарија ћерка Николаја и Александре. Описивали су је као „дивно дете, дебељушкасто, али лепо, са дугом, бујном косом“. Изразито интелигентна и снажног карактера, веома слична своме оцу. Када је почео Први светски рат заједно са мајком прошла је болничку обуку и као медицинска сестра лечила рањене војнике. Друго дете, Татјана, је рођена 29. маја 1897. године. Имала је класичну породичну лепоту, висока и згодна девојка са великим сивим очима. Била је главна међу децом тако да су је као малену прозвали владарица. Имала је највише сличности са мајком. Ослобођена самољубља, увек спремна да своје планове потчини потребама других. Била је очева и мајчина љубимица. Татјана је уствари била та која се бринула за све што није занимало најстарију Олгу. Ипак, она и Олга биле су веома блиске и од милоште у кући су их звали „великим паром“. Марија је рођена 14. јуна 1899. године. Права лепотица са дугом смеђом косом и великим плавим очима, које су у породици биле познате као „Маријине зделице“ Изузетно љупка и топла девојка говорила је да јој је жеља да се уда за руског војника и има двадесеторо деце. Остале сестре нису је сматрале правом сестром, јер је била толико добра да никада није упадала у невоље. Цар Николај је често говорио за Марију да се боји да јој не нарасту крила. Марија-Машка је једина од свих сестара имала дара за цртање. Анастасија је рођена 5. јуна 1901. године и била је најмлађа ћерка Николаја и Александре. С обзиром да је у породици већ имала три старије сестре све је до тада већ било виђено и она је преузела улогу забављача у породици, а имала је добро развијен смисао за хумор. Посматрајући је тако веселу, хитру и неустрашиву, царица ју је прозвала „Несташко“. Делила је собу са Маријом. Њих две су биле „мали пар породице“. Захваљујући својој енергичности и ентузијазму Анастасија је имала велики утицај на своју омиљену сестру. Иако су биле потпуно различитих нарави, међу њима је владао савршени склад и јака узајамна љубав. Пјер Жилијер, њихов француски учитељ је говорио: „Велике кнегиње су биле очаравајуће - оваплоћене једрине и здравља. Тешко је било наћи четири сестре с различитијим карактерима, а ипак тако савршено јединствене у међусобној љубави, што није искључивало личну независност сваке, и што их је без обзира на различите темпераменте, чинило веома сложном породицом.“ 12. августа 1904. године родио се Алексеј. Звона у свим црквама у Русији су зазвонила, родио се престолонаследник. Император Николај Александрович у свом дневнику је записао: „Велики, незабораван дан. Милост Божија нас је очигледно посетила. Данас је у један сат Аликс

Једна реч обухвата све - та реч је љубав. У речи љубав је читав том мисли о животу и дугу, и када је упорно и пажљиво изучавамо, свака од њих постаје јасна и прецизна. царица Александра Фјодоровна

било веома важно. У свом дневнику је записала: „Главни центар у животу сваког човека мора бити његов дом. То је место где расту деца – расту физички, учвршћују своје здравље и упијају у себе све оно што ће их учинити истинским и племенитим мушкарцима и женама. У дому где расту деца читаво њихово окружење и све што се дешава утиче на њих, и чак и најмањи детаљ може да утиче на њих повољно или штетно. Чак и природа око њих формира њихов будући карактер. Све оно лепо што виде дечје очи оставља трага у њиховим осетљивим срцима. Ма где да се васпитава дете на његов карактер остављају траг места где је оно расло. Морамо да учинимо да собе у којима ће наша деца спавати, играти се и живети буду што лепше, онолико колико нам то средства дозвољавају.“ Свака обавеза унутар њене породице причињавала јој је радост. Сама је са великом пажњом васпитавала своју децу. Желела је да сачува девојчице од утицаја размажених младих жена из највишег сталежа. Деца су на пријеме ишла само онда када је то захтевао дворски протокол. Царица Александра Фјодоровна напросто је била заљубљена у своју породицу. Сваки заједнички проведен тренутак за њу је имао посебан значај, било то време које су проводили за трпезом, вечерња читања крај топлог камина или окупљени око Алексејеве постеље. Пре спавања, деца би се са мајком помолила Богу. Недељом, празницима и у току Великог поста цела царска породица је ишла на Свету Литургију. Била је веома блиска са Св. Јованом Кронштатским. Често је одлазила у московски храм и молила се пред иконом Мајке Божије Казанске. Долазила би између служби и тихо, клечећи на коленима узносила своје молитве. Била је дубоко религиозна, толико да неки нису веровали да је то могуће. Великодушност и доброта њеног срца огледала се у сваком њеном поступку. Имала је љубави за свакога а нарочито за слабе и незаштићене. И децу је тако подучавала, уствари гледајући њу речи им нису ни биле потребне. Желела је да их научи да помажу у тајности, по оној јеванђелској: „Да не зна левица твоја шта чини десница твоја.“ У слободно време би читала и у свој дневник записивала цитате који су јој се чинили блиски њеном животу. Читав њен живот био је проткан дубоким састрадалним осећањем за муке и невоље свих оних знаних јој и незнаних мученика и страдалника. Са овог света у наручје Господње отишла је пострадавши. Са усана пустивши последњу молитву своме Творцу, мислећи на душе своје деце и свог мужа који заједно са њом пострадаше, пожурила је да се из ове дубоке таме пресели на место вечне светлости, љубави и лепоте, јер је њена душа за живота била најсличнија том дивном месту. Године 1918, дана 17. јула (којег се дана и празнује њихов свети спомен), у Јекатеринбургу, у подруму дома Ипатијевих, комунисти су погубили све чланове Свете царске породице Романов. Пуцано је из дванаест револвера. Царица и једна од великих кнегиња стигле су да се прекрсте. Тада се зачуо још један рафал, а затим бесомучни ударци бајонета. Трагови невино проливене крви били су свуда. Искомадана тела бацили су у шахту изван града и поливали их бензином и сумпорном киселином. Палили су ватру два дана и две ноћи. Трећег дана њихов посао је био готов, а задатак испуњен. Царска породица је убијена.

септембар / 2011 / svetigora

родила сина. Дечаку смо дали име Алексеј.“ Рођење Алексеја донело је велике промене у њихов живот. Дечак је рођен здрав, једар, густе злаћане косице и крупних плавих очију. Али само неколико месеци касније, Романови су се суочили са његовом урођеном болешћу. Рођен је са хемофилијом, која је била наследна по мајчиној линији. За царицу је ово био почетак сталних брига, напетости и страха. Дечак би данима трпео несносне болове, а она би бдила уз његов кревет, покушавајући да га материнском љубављу некако умири и ублажи му муке. Бароница Букгевден, описује његове нападе: „Прво би сирото дете гласно плакало, али како би га снага напуштала, почео би непрекидни вапај, који би прелазио у промукли јецај. Није узимао храну, није могао да нађе удобан положај у постељи. Понекад би пазитељ Деревенко сатима носио изнемоглог сиротана на рукама, када се дечаку чинило да ће кретање ублажити његов бол. Понекад би лежао на јастуцима, мршавио из дана у дан, слабост је расла, а велике очи су гореле као угљевље на изможденом, упалом лишцу. Царица је била очајна гледајући све то и немајући моћи да олакша његове неиздрживе патње. Дечак је плакао и призивао смрт као избављењ. До тада нико није могао да замисли да је дете од свега осам година, заштићено од свих невоља и туга могло тако добро да зна истинско значење речи смрт. Замолио је да га сахране дању, кад буде светло и да изнад њега буде плаво небо.“ „Кад умрем, више ме неће болети, зар не?“ питао је мајку. „Мамице помози!“, био је његов непрекидни плач, зато што је царица увек умела да га умири и да му некако ублажи бол. Велика и страшна је била њена материнска бол. Знала је да дечак може умрети свакога трена, а она му чак ни муке није могла ублажити. Скрхана бригом и непрекидним бдењем над синовљевом постељом и сама се разболела. Понекад се чинило да једва може удахнути ваздух. Исцрпљивала је дубока материнска рана и њена хронична срчана болест. У њеном дневнику је остало забележено расуђивање: „Нико не зна каква се света тајна одиграва у новорођенчету којем је суђено да проживи само тренутак на овој земљи. Оно га не проживљује узалуд. За овај кратки трен оно може учинити више, може оставити дубљи траг него други живећи годинама. Многа деца умирући доводе своје родитеље пред свете Христове стопе.“ Царица се по узору на своју мајку трудила да децу подиже на једноставан начин. За њихов положај и тадашње услове могло би се рећи и више него скромно. Девојчице су спавале на чврстим војничким креветима, без јастука, купале су се хладном водом и храниле обичним јелима. У парку око дворца бавиле би се разним спортовима, то је за њихову мајку

predavawe

Предавање које је у манастиру Подмаине 26. јуна 2011. године одржао јерођакон Силуан из манастира Григоријата са Свете Горе.

Драга браћо и сестре да вас поздравим. Наш брат игуман, отац Рафаило, хвали Свету Гору и таква и јесте хвала Богу, а ми се не осјећамо да смо за похвалу, јер смо само, како он то рече, служитељи. Видим да су све млађи овде, и хвала Богу. Можемо да будемо поносни што се све више млади људи и у Србији и у Црној Гори враћају Цркви. Што се тиче Свете Горе, то је велика тема и нисам достојан да причам, могу нешто што сам чуо или прочитао, највише је записано у срцима светих људи који су живели и који су се упокојили на Светој Гори чекајући свеопште Васкрсење. На Светој Гори има 2100 монаха, већином су млађи људи. Живе типиком који су прописали ктитори. Типик је донијет из Палестине, од монаха пустињака који су живјели у манастиру Светог Саве Освећеног. Када је свети отац Атанасије Атонски деветстоте године основао први манастир на Светој Гори, тада је било око 1000 монаха. Велики је процват Света Гора доживјела од IX до XIV века и прича се да је тада било 10000 монаха. Света Гора није велико полуострво, има 57 километара у дужину и 34 километра у ширину. Осим 20 манастира постоје и скитови. То су келије са црквицама у којима живe два, три монаха. Живе као једна породица. Тих скитова има јако много. У њима наравно постоји једна велика црква где се скупљају монаси недељом и празником и сви заједно се моле Богу. Осталим данима се сваки од њих у својој келији моли Богу, ради, подвизава се и труди се да угоди Богу, што уствари и јесте циљ монашког живота. Велика је благодат на Светој Гори, осетљива, што каже о. Рафаило. Света Гора је нешто посебно захваљујући Мајци Божијој која је измолила од Господа то место да буде посвећено њој, да мона-

Света Гора је била под српском влашћу за време цара Душана, готово сто година. Српски народ је оставио јак утисак на Светој Гори који је и данас позитиван. Не, наравно, само стога што је била под српском влашћу, него и због светих ктитора наших. Ретко где у свету постоји тако мали народ са тако светим владарима. Сви они су учествовали у животу Свете Горе и то значајно, од Светог Саве, кнеза Лазара, краља Милутина, цара Душана, свих светих владара и мањих и већих. Наш манастир је горео два пута па није остало много од тих записа, али предањски се зна да су му ктитори били и кнез Лазар и Свети Стефан Дечански. Ктитор нашег манастира, Свети Григорије, по коме манастир и носи име Григоријат, је био монах ученик Светог Григорија Синаита који је живео у XV веку и био један од великих обновитеља монаштва у Светој Гори и шире. Код Пожаревца постоји један манастир Горњак, ту је Григорије дошао код кнеза Лазара, отишао је са Свете Горе највероватније због разних тешкоћа, турских и гусарских напада. У том манастиру Горњаку су мошти Светог Григорија ктитора, кажу да је пореклом био Србин и он је направио манастир Григоријат. И манастира Симонопетра је ктитор био Србин, Свети Симон. И манастира Ватопеда... Манастира Костамони је био неки Радич Поступович, који је после Косовског боја направио манастир и ту се замонашио у захвалност Богу. Још неки манастири су имали јако значајне ктиторе Србе. Што се тиче нашег манастира сви ми знамо да је Свети Григорије био Србин и српског порекла, зато људи из Србије кажу: „Овде нешто личи на српске манастире“. Сви су монаси грчког порекла, једино сам ја из Србије, али манастир има духа српског, јер Света Гора прима Србе као свој народ, а Срби су посебно примљени у нашем манастиру.

svetigora / 2011 / септембар

јерођакон СИЛУАН

Непробојни панцир вјере

Јерођакон Силуан (шести слева) са професорима и богословима Цетињске богословије код манастира Григоријата на Светој Гори

си тамо живе у миру, да могу целе себе да посвете Богу. Обично дођу млади људи на које Света Гора остави велики утисак, то буду школовани људи, доктори, професори – они напусте овај свет зато што имају призив од Бога, призив од Мајке Божије. Постоји за нас овде у Србији једно важно место: то је манастир Хиландар. Негде сам прочитао да је патријарх Герман, који је био пре патријарха Павла, рекао да је Хиландар сунце које обасјава Србију и Црну Гору. Ми смо на Светој Гори не зато што смо нешто бољи од отаца који се овде труде и служе Богу и свом народу. Света Гора највише има благодат због покајања монаха који се труде да што више очисте своје срце, то је посебан и главни циљ монаха који долазе на Свету Гору, уопште је то циљ монаштва, али за Свету Гору кажем посебно зато што немамо других обавеза. Сад, колико то постижемо, то једини Бог зна. Не говорим за себе него за свете људе које заиста имамо разлога да похвалимо, имају врлине, оставили су све и у сваком и малом искушењу они завапе Богу из свег свог срца, било да је за њих, било за неког другог. Тако се дешавају чуда по Светој Гори, а по мени је највеће чудо, чудо људских душа. Много људи дође - младих, старих - и после прве исповести они се потпуно обрате. То је велико чудо, то је можда једно од највећих чуда Господа живог Који је присутан тамо. Има светих људи на Светој Гори. Како су постигли светост, свима је то занимљиво питање. Жељни су људи да схвате шта је то света душа. Мислим да се и ти свети људи питају, шта је то света душа, шта је то свет човек, јер у ствари светост и јесте та која себе крије, и сваки човек који има у себи клицу и зрак те светости сам не разуме да то јесте светост. Зашто? Зато што нема никакву идеју о себи, никакву представу о својим врлинама. Сваки од њих, монаха, стараца светих, говори да је најгори и осећа од срца тако: да је најгори од свих људи. То је велика тајна. Каже се у списима Светих Отаца да што је човек ближе Богу, да он све више себе осећа грешнијим. Тако ти свети људи који живе тамо

септембар / 2011 / svetigora

На Светој Гори није важна нација и то је одраз духовности Свете Горе. То у ствари и јесте циљ целе Православне Цркве, не само циљ, него је то органски усађено у нашу веру православну. Посебно на Светој Гори зато што је тамо на првом месту благодат Божија која не бира, за њу нема нације и она је за све људе иста, а сваки који се одлучи да остане по предању је дошао по призиву Пресвете Богородице. Ово предање је посведочено и релативно недавним доживљајем старца Андреја из Светог Павла, који је живео негде пре педесет година. Он је једном приликом, док је пешачио уз обалу, на самом улазу у Свету Гору, видео монахињу како седи и држи три књиге. Ни не посумњавши о коме се ради, дошао је и рекао тој монахињи, то има записано, да је већ на подручју Свете Горе на коју је забрањен улаз женама. Међутим монахиња се није померила одатле. Онда је он кренуо даље, па се окренуо и видео да је нема. Вратио се и на тој стени осетио јак мирис, а потом му се јавила Пресвета Богородица, рекавши: „Ја сам овде игуманија и ове три књиге што си видео служе да упишем свакога ко долази на Свету Гору. Упишем и онога који дође на неко време па се врати, а и онога који дође и остане до краја и овде се упокоји. Нико овде не долази без мога знања.“ Тако да знате, кад дођете на Свету Гору да се помолите Пресветој Богородици, јер она нас као милостива Мајка увек прима, нико не може да каже: „Ја нисам достојан“ - ако ниси онда буди, а лако је бити достојан, јер милост Божија удостојава све људе.

немају никакву преставу о себи, немају никакву идеју, само хвале непрестано Бога и кају се. Сигуран сам да на Светој Гори постоје старци који су постигли такво стање бестрашћа, значи немају ни једну страст, могу да имају неку слабост људску, али је благодат Духа Светога због њиховог смирења и труда очистила њихова срца. До тог се стања стиже пре свега покајањем. После тога опет покајање... Па за кога се сад кају! За цео свет, јер они у себи осећају цео свет, осећају колико су блиски људима, колико је сваки човек близак сваком човеку, као брат, као од истог састава. На то смо призвани сви, а ови свети старци осећају колико је далеко човек од човека. Наравно, страсти и греси су ти који одвајају људе једне од других. Подвиг ових стараца је да се кају и за нас. То је велика тајна! Замислите, људи који се труде целог живота не само за себе, него се труде за све из љубави. Кроз Христа Бога, живог Бога Који је васкрсао, осећају и друге људе и људе које не познају, које нису ни видели, осећају све људе као једног човека, осећају цео свет у себи, моле се за цео свет. То јесте циљ светости и данас постоје такви људи. Наравно, Господ је Онај Који је извор све благодати, и Света Гора није света сама по себи него је света због благодати коју јој Господ даје кроз те свете људе. Данас они славе, било је данас свеноћно бденије у сваком манастиру, келијама и скитовима. Славили су се светитељи ктитори свих манастира, а осим тих ктитора прослављали су се сви светитељи знани и незнани до данас. То су и свети монаси Срби, Бугари, Руси, Грци, свих нација који су икад прошли кроз Свету Гору и светим животом живели, а много је њих који су тајним животом живели. Што се тиче Свете Горе, богослужења су тамо мало дужа него овде. Тамо и постоји само један циљ: да се што више монаси посвете молитви, богослужењима и служењу Богу. Ујутру служба почиње у четири,а завршава се негде око осам часова, вечерња служба почиње око пет, а завршава се око седам. Онда једно пола сата после вечере опет има молитва и тако редом... Монаси који живе у пустињи сами моле се Богу мирно и тихо у својим келијицама од осам сати увече до негде три ујутру, а када они оду на одмор почињу службе у манастирима и тако на Светој Гори непрестано кружи молитва и тај молитвени круг и то је благослов за цео свет. Наравно постоје светитељи и небеска Црква која се моли за нас, али постоје и живи светитељи и то је наше благо овде на земљи. Жива реч живих отаца је посебна утеха за нас људе који живимо на земљи. Тамо на Светој Гори је правило сваки манастир има свог духовника и том духовнику су сви посвећени као икони Христовој, јер кроз њега добијају благодат Божију. Љубављу према духовнику показујемо љубав према самоме Богу. Живот монаха није уопште лак: даноноћни труд у посту, молитви, бдењу, непрестаним сузама покајања... На почетку су болне сузе покајања, а после се дође до стања кад монаси не могу а да не плачу, или због радости из љубави према Богу или због жалости према свету који се одвојио од Бога. Господ их теши својој благодаћу, својим Духом Светим, им даје снаге јер то уопште није лако, ипак су они људи као сви ми. Митрополит Амфилохије, који има један дух светогорски, који је један прави Светогорац, каже да Света Гора својом молитвом помаже целом свету да се одржи и да не пропадне.

zapis

ваком ко је макар једанпут посјетио Петровац на Мору одмах су привукла пажњу два острвца по имену Катич која се налазе недалеко од мале луке. На ближем острвцу доминира црква Свете Недјеље, која просто зрачи неком тајанственошћу. Још док сам био дјечак мајка ми је приповједала нека предања о тој црквици. Најстарије предање каже да је овај храм на самом врху острвца подигао неки грчки капетан, који је ту испливао из бродолома до којег је дошло услед тешког невремена, а баш у недјељу, па га је он због тога и посветио Светој Недјељи. Такође је поп Саво Накићеновић писао да је приликом најезде Махмут-паша Бушатлије 1785. године, бјежећи од пашиних људи скочио у море и препливао до острвца неки Ђуро Греговић и ту се скривао, оправљао и одржавао црквицу. Он такође пише да је прилозима мјештана храм обнављан 1897. и 1912. године, мада су касније огромни валови оштетили зидове и срушили кров храма. Када ми је, као дјечаку, једног дана успјело да се попнем до за мене загонетне црквице, био сам веома срећан и испуњен задовољством, особито када сам угледао на зиду велику икону Тајне Вечере са ћириличним текстом посвете при дну: „СВЕТСКИ РАТ 1914-1918. АУСТРИЈСКО - ФРАНЦУСКА ПОМОРСКА БИТКА. ПОТОПЉЕНА КРСТАРИЦА „ЗЕНТА“. ХВАЛА БОГУ И СВ. НЕДЈЕЉИ СПАСИО ЖИВОТ НЕКИМ ДРУГОВИМА. 16. VIII 1914. год. СЛАВОМИР БУЋА, БИОГРАД НА МОРУ.“ Касније сам тражећи по архивама сазнао да су Зенту (која је иначе добила име по нашем граду Сенти), крстарицу из аустроугарске флоте потопили Французи у непосредној близини острва Катич. Том

приликом је страдало 210 чланова посаде, док је 140 морнара на челу са капетаном Пехаром спасено највише захваљујући пожртвовању мјештана. Добар дио посаде Зенте сачињавали су Срби из Далмације. У знак захвалности преживјели војници са крстарице су обновили црквицу на Катичу. Дуги ме је низ година ова црквица вукла да је обилазим. Љети ми се чак дешавало да пливам свакодневно до Катича и назад. Касније сам сандолином или барком превозио друштво да им покажем поменуту Тајну Вечеру. Када бих ишао увјек сам изговарао Оче наш и обавезно палио свијеће. Такође сам често затварао очи и замишљао мог дједа по мајци Јована (Липовца), који је својевремено овдје био парох, како врши службу у овом храму. У земљотресу 1979. године црквица је, као и све старије грађевине у Петровцу, тешко оштећена. Чак се и кров обрушио! Нажалост сви црквени реквизити су пар година остали на острвцу изложени зубу времена. Нестало је црквено звоно и једна мања окована икона Богородице. Од тада се икона Тајне Вечере, веома оштећена, чувала у цркви Св. Илије у Петровцу. Оцу Ранку су неки људи обећали да ће извршити рестаурацију иконе, али је пар година све остало на обећањима. Уз његово одобрење ја сам покренуо неке моје везе у Котору. Отац Момчило Кривокапић нам је препоручио стручњака који је обавио конзервацију и ретуширање иконе. Тако је највише захваљујући прилозима мјештана, изгледа у последњем моменту поново враћен стари сјај овој дивној икони. Послије два мјесеца обимних радова поново се нашла у цркви Св. Илије, а ускоро ћемо да је, сада заштићену стаклом, вратимо тамо гдје и припада - у црквицу Свете Недјеље на Катичу. Петровац на Мору, 24. маја. 2011. године Аутор је поморски капетан и унук свештеномученика Јоаникија Липовца.

svetigora / 2011 / септембар

ЗОРАН Мартиновић

Икона са Катича

46 Црква Свете Недјеље на острву Катич

холокаусту, налази се у Јерусалиму.

септембар / 2011 / svetigora

недељу 26. јуна 2011. године, на дан Свете мученице Аки- публике Српске. Научницима није било тешко да лине, пошли смо на Други годишњи међународни ко- закључе да су усташе у свом садизму и окрутности меморативно-молитвени сабор на Велебиту, масиву и превазишли нацисте у холокаусту и Младотурке у најчудеснијој личко-приморској динарској планини, која геноциду над Јерменима. Усташе су са уживањем у својим кршким недрима чува кости четрдесет хиљада мучиле, убијале, клале страдалнике биолошке српских и јеврејских мученика – пред Богом праведника. врсте којој и сами припадају. Окрутношћу усташЈадовно је првенствено српски, али и међународни Yad ких зверстава били су згрожени и шокирани и наVashem – ‫ םשו די‬, Свети олтар – вечног незаборава, светлост цисти и италијански фашисти. Логор је затворикоја неугасиво светли пред престолом Творца ‫הוהי‬, кличући ла италијанска фашистичка војска крајем августа неућутним гласом: Святъ, Святъ, Святъ Господь Саваотъ - ‫ שדק‬1941. године. Реокупацијом, италијанска војска, и ‫תובצ הוהי שדק שדק‬. Једино што у српски Yad Vashem нису доне- сама запањена тежином и обимом злочина својих сени експонати са стравичних губилишта – Аушвица, Даха- „савезника“, спречила је даља истребљења на овом уа, Јасеновца, Треблинке, Бухенвалда, већ је Јадовно живи ужасном стратишту. и природни, људском руком неукрашени вечити споменик Шарановој јами на Велебиту прибројано је зле прошлости, од међународног комеморативног значаја педесет и шест пострадалих свештеника и свеш(како је рекао наш најученији познавалац ове стравичне теномученик Свети Сава (Трлајић), епископ материје, наречени владика, отац Јован Ћулибрк). Његове горњокарловачки. Над јамом смо још 1989. годиознаке су неуништиве. Над овим кршким гротлом окупило не, у име свештенства Епархије горњокарловачке, се у молитвеном тиховању више од две хиљаде потомака поставили скромну спомен-плочу са именионих чије свете кости – мошти леже у безданим дубинама ма пострадалих, али су је следбеници хрватске велебитских јама. Ту су страдали очеви и мајке, браћа и се- „демокрације“ разбили, као и споменик Јадовну, стре, немоћни старци и невина дечица, свештеници и влади- високе уметничке вредности, који је на овом ке, народни посланици, чланови спортских друштава, углед- сабрању, хвала Богу, поново откривен. Хрватске ни привредници... Све ове жртве бачене су недоклане, још демократе поломиле су више од две стотине споживе, у бездану јаму зато што су имале своје име, своју веру, мен обележја жртвама наци-фашизма и спалисвоју нацију, од Бога им дату, рекао је др Огњен Краус. Стра- ли и сасвим уништили преко две стотине педесет дали су сви они који су другачије од егзекутора мислили и српских православних цркава, епархијских дворовредновали овај свет. ва и музеја од националног значаја, а да се до данас Треба нагласити да је Јадовно, као и друга стратишта, ни два процента од тога није обновило. само трагична последица и да смо дужни да откривамо и Веома је значајна реакција епископа бачког препознајемо узроке зла, тако да се оно никада не понови. Иринеја на изјаву римског папе приликом његове Јер, жртве и кољачи су - само неколико дана раније - ора- недавне посете Загребу. Папа Бенедикт XVI је казао ли исте њиве, косили исте ливаде, говорили истим језиком, „да је хрватски блаженик кардинал Алојзије Степиишли у исте школе, били поданици (држављани) истих нац био против усташког режима“, да је „бранио држава кроз векове, док су инспиратори несреће били дру- право човечанство против тог режима тиме што је ги. (Нама су папе већ све објасниле, само још Кнесет не може бранио Србе, Јевреје, Роме“. Слично је поновио и у да појми ту „истину“.) Кад год је било која идеологија била омилији у Загребачкој катедрали рекавши да је каризнад људскости и вере – дешавала су се нечовечна дела и динал Степинац „у време нацистичке и фашистичке зверства у њено име, па је тако било и са страдалим Србима, диктатуре постао бранитељем Јевреја, православЈеврејима и Циганима, али и многим другим жртвама тота- них и свих прогоњених“. Епископ бачки, др Иринеј литаризма. је подсетио да је „Степинац био војни викар НезаСрпски историчар, да Ђуро Затезало, дугогодишњи ис- висне Државе Хрватске“ (или је, према другима, потраживач злочина, каже, на основу архивске грађе, да је у ставио војног викара) и члан парламента НДХ, а са овом логору смрти, који је трајао од 11. априла до 21. авгу- друге стране, имајући у виду читавом свету познаста 1941. године, за људски ум несхватљиво, на неразуман ти усташки физички и духовни геноцид над Србиначин усмрћено 40.123 невина човека. Подаци који сведо- ма, Јеврејима и Циганима, морамо истаћи да је у че о томе су углавном из италијанских државних архива, светлу историјских чињеница, ова димензија Стеиталијанске фашистичке армије, као и докумената Вермах- пинчеве личности (хуманитарна), у најмању руку та. Ове податке су проучили и потврдили научници из Из- једнострано пренаглашена, или, пре ће бити, на раела, Италије, Немачке, САД, Русије, Хрватске, Србије и Ре- силу исконструисана, и то предимензионирањем случајева његовог заузимања за поједине Србе 1. Yad Vashem – највећи светски музеј и комеморативни центар о

архимандрит ДАНИЛО (Љуботина)

СРПСКИ YAD VASHEM

pom en

ЈAДОВНО-

svetigora / 2011 / септембар

или Јевреје (међу којима, неким чудом, нема имена тројице мученика, пострадалих православних епископа, и више од две стотине православних свештеника побијених од усташа), а прећуткивањем или минимализовањем његове идеолошки мотивисане, јавно исказиване анимозности према Православљу, ‘Бизанту‘, Јеврејству, Српству и још по нечем.“ (Православље, 1. јул 2011. године). Ова реакција је побудила на размишљање нашу и светску јавност. (Прочитати исцрпан реферат под насловом „Личко крваво лето 1941. – римокатолички инспиратори и извршиоци геноцида“ од Николе Жутића, који ради у Институту за савремену историју, а чији рад ће бити објављен у зборнику са скупа). Заиста, ми нисмо отишли на Јадовно из очајања и безнадежности - ми смо отишли на ово свето место да као православни хришћани одамо дужно поштовање нашим прецима - светим мученицима. Дошли смо из љубави према свим жртвама које су овде мученички завршиле свој земаљски живот. Нисмо дошли са мржњом према починиоцима овог болног чина, ми смо једноставно дошли с молитвом, за молитву. Свете жртве по учењу наше Цркве су лествице ка Царству Небеском. Молимо се да свима Господ опрости, као што се молио мученик старац Вукашин из Клепаца: „Само ти, синко, ради свој посао, нека ти Бог опрости!“

На тужном и свечаном скупу ове године је био и председник Србије, господин Борис Тадић, чији преци леже на дну ове јаме. Он је, као велики символ с обзиром на дужност коју врши, дошао у служби мира, љубави и добре воље, што је обрадовало срца свих присутних. Ове године, због спречености, с нама није био хрватски председник др Иво Јосиповић, али верујемо да је у духу био са нама. Ми верујемо у његове добре намере које је достојанствено презентовала његова заменица, уважена госпођа Весна Пусић. Из њених се речи могло видети да и она трага за бољом и квалитетнијом будућношћу. Са нама су били представници Жидовске заједнице из Загреба, као и високи функционери из Тел Авива и Јерусалима, високи представници италијанских власти, многи амбасадори, мноштво новинара, часници хрватске војске и њихова гарда, која је била постројена у част и славу жртава. Венце су положили званичници хрватске и српске државе, многа удружења и потомци мученика. И поред свега, најсвечанији и најдирљивији моменат је био када се готово из свих грла чула, кроз планину, молитва (тропар): „Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона. Њиховим молитвама спаси душе наше.“ Али најпотпунија слика, коју је видело Небеско Око, била је када смо сви заједно са упаљеним воштаницама у рукама певали последњу песму: „Вјечнаја памјат“ – „Вечна вам успомена“. У Београду, о Петровдану 2011. године

Архимандрит Јован Ћулибрк, изабрани епископ липљански, уз саслужење јереја Драгана Грујића и свештенства СПЦ служи парастос Јадовничким мученицима у храму Христа Спаситеља у Бањалуци, 22. јуна 2011. године.

aktuelno

Протосинђел ован -

новоизабрани Епископ лип ански

ласка Војске Југославије са Косова и Метохије, и старао се о престоници Српске Цркве, остацима народа и метохијским светињама у једно апокалиптично време, тако да га сада поново очекује исти задатак. Занимљиво је да је протосинђел Јован осмислио и водио музички пројекат, чији је епилог својеврсна збирка песама на стихове владике Николаја у рок аранжману - „Песме изнад Истока и Запада“. Рођен је 1965. године у Зеници, а његово презиме је типично за Крајину. Студирао је књижевност у Бањалуци, а на Филозофском факултету у Загребу 1991. је дипломирао јужнословенске језике и књижевност. Теологију је учио у Београду, дипломирао је на Духовној академији у Србињу. Замонашио се 1993. у Цетињском манастиру, од када предаје словенски и српски језик и књижевност у Богословији Светог Петра Цетињског. Протосинђел Јован је и уредник у часопису „Светигора“ и Радију Светигоре, а ангажује се и као уредник за литургичку књижевност у пројекту српске културе на интернет-порталу „Растко“. За рад „Црно сунце и око њега круг“ добио је 1991. награду Матице српске, а 2004. у Јерусалиму је добио награду „Голда Меир“. Током осамдесетих година прошлог века пратио је алтернативне уметничке покрете на линији Скопље-Ниш-Загреб-Љубљана и свакако је један од најзанимљивијих тумача наше националне и глобалне поп културе. Извор: Новости, 1. 6. 2011.

септембар / 2011 / svetigora

ротосинђел Јован (Ћулибрк), новоименовани патријархов викар, изузетно је занимљива, образована личност. Познат је и као падобранац у мантији. Подофицир је и резервиста чувене 63. падобранске бригаде из Ниша. Често своје монашко одело поносно замени падобранским комбинезоном, а до сада је укњижио 140 скокова. За њега је падобрански скок задатак који треба да се изврши, а не спорт. „Ако сам на нешто у животу поносан, после монашког и свештеничког чина, то је црвена падобранска беретка“, каже протосинђел Јован. „Живети са падобранцима подразумева да се стално доказујете. И ратник и војник, и монах и свештеник, требало би, ако су истински оно што јесу, да живе за друге и буду спремни на жртву.“ Када је митрополит Амфилохије први пут пресекао славски колач у 63. падобранској бригади, 2002. године, командант бригаде и његови сарадници затражили су од митрополита да отац Јован остане као бригадни свештеник у јединици. То је захтевало да се уведе у резервни састав јединице, али и да прође падобранску обуку да би био истински припадник јединице. „Где иде српски војник, мора да иде и српски свештеник“, речено му је тада. Будући патријархов викар тренутно се налази у Јерусалиму, где представља Одбор за Јасеновац. Тамо је такође магистрирао на историографији холокауста у Југославији, а тренутно ради на докторату везаном за мање познате аспекте антифашистичке борбе у Југославији. У Пећкој патријаршији боравио је од јуна 1999, после из-

pj esma

ВЕСНА Никчевић

svetigora / 2011 / септембар

По пољу жртвеном Косову

Муж је бранич жене и дјетета, народ бранич Цркве и племена, али данас, претпосљедњег љета тисућљећа другог од Рождества Христа Спаса под небом јединог, и стотину шесто и десетог од славнога боја и завјета цар-Лазара Небескоме Царству, које стоји увијек и до вијека, на убавом пољу Косовоме, о страшноме дану Видовоме данас више витезова нема ни мужева ни народа таквог да светиње и част брани рода Светог Саве и Светог Лазара, молитвама, постом и причешћем, и јунаштвом чојским српских цара, сем Милоша дичног Ћирковића, што брањаше своје село бијело, од ројева црнокошуљаша, Бело Поље сасвим опустјело, сам делија против учкарлија, соко један против скакаваца што косовску земљу прекрилише и жвалама пакла зацрнише. Страшна битка посљедњег ратника, без сна, дријема и људске утјехе, с крстом часним, силом мученика, трајала је тако без престана, шеснаест ноћи и шеснаест дана, и тешких је допануо рана. А када се испунило вријеме, већ пред Богом приклоњене главе, молитвама крсне своје славе Алимпија Божијег Ступника, небескога свога заступника, к цару Лази нови Милош крочи, Лазов осмијех забљесну му очи. Мимо њега, новог Обилића, нема битке и нема бораца часног крста вјерних носилаца, боја нема и нема ратника и образа људског заштитника, на новоме жалосном Косову.

Али има лова и ловаца паликућа, пљачкаша, убица и злотвора живодера, злица, трговаца живим људским дробљем, и оружјем, дрогом, бијелим робљем, скврнитеља дјеце и старица, дробитеља цркви и гробница, рушитеља крста и крстача, градитеља крша и ломача рђе има сваког свашточинства, под кукастим знаком натоиста под окриљем нових хуманиста, што зло сију да зло грђе роди, златној нам се ругајућ слободи и газећи крст Господњи часни, што на путу христијана сија, за земаљски живот пустосласни, за пролазно царство пустахија. Ту су ловци љути Арнаути, бјелокапци, црнокошуљаши, с ханџарима и са хеклерима са бомбама и са бодежима, са моткама и са маљевима, који лове све што их се плаше, сиротињу, ко и богаташе, младо, старо, кљасто, нијемо, глухо, било српско, циганско ил турско, ал најрађе свако српско ухо. Нит ко Цркву нит ко племе брани, нити жене нит децу нит старце нити мушке главе голоруке, нит их жали нит им пружа руке, љубављу их нико не нахрани и милошћу нико не напоји и ране им нико не цјелива, сем пастира шачице малене светосавске Цркве намучене, што се с родом својим сараспиње, и Милоша новог Обилића.

Ај, у крвци старих и нејаких, плије, цвили сва Србија Стара, у ужасу, муку и јауку, мрзост пуста вије са олтара поруганих и оскрнављених, и у прах земаљски развијаних. Милосрдним бомбама стучена, у бондстилска гвожђа ухваћена, арнаутском камом касапљена, од витеза својих остављена, од кнезова српских изручена, од Србије Нове прежаљена, без бранича и без заточника, препуштена безумљу крвника, плаче, цвили сва Србија Стара док покапа жртве зулумћара и с згаришта кућа и цркава прах сакупља смрвљених олтара, и у изгон са собом односи, да узмогне јаде да подноси ране своје без пребола блажи, за Косовом чежњу тајну тажи, док по свијету разбратном тумара и залуду правду заговара, милост малу од судија проси, она проси, бездушје је коси. А по пољу жртвеном Косову, с небом озго и с небом одоздо, нову игру Шиптарчад заврже – грозничаво на све стране трже, од стубнице сред Газиместана, до турбета Мурата султана, по пустоме косовском попришту, божурноме српском завјетишту, траве бишту, божурове ишту, а када их румене пронађу, међ очи их оштрим коцем гађу, главице им на коље натичу, па их листом љутим гвожђем смичу, крваве их о земљу лупају са коријеном стабљике чупају, да од врага не остане трага, ко што чине родитељи њини, и чињаху њини прађедови, свим Србљима, живим и мртвима, затирући сјеме у вјекове, на Косову пољу ко ни једном с небом озго и с небом одоздо.

септембар / 2011 / svetigora

право што је у издању манастира Ћелије изашло ново издање Великог Требника, овог пута под његовим изворним предањским (па и код Срба) називом – Великог Молитвослова (Евхологија). Прво издање овог Молитвослова – Требника, у преводу Св. Јустина Ћелијског (1958), штампано је у Призрену (1993), у издању Рашко-призренске епархије. Отац Јустин је ову драгоцјену књигу за молитвени саборни живот Цркве превео са црквенословенског и јелинског језика, на основу њему тада доступних штампаних првјенствено црквенословенских , па и јелинских издања, под тешким условима његовог изгнаништва и изопштености из јавног живота и „затворништва“ у ћелијској обитељи. Као и друге његове књиге и преводи и Требник (Велики и Мали) служили су за „домаћу употребу“ прекуцани монахињом Антонином, дактилографкињом, сестром манастира Ћелије, чији је труд био драгоцјена помоћ Оцу Јустину у његовом богословском и преводилачком раду. У међувремену су многа његова дјела и преводи (Житија Светих, догматско-богословски списи, тумачења Новог Завјета, бесједе, молитвеници, преводи Литургијâ и др.) штампани, па ево сада и друго издање Великог Требника. Ово издање се штампа с благословом Светог архијерејског Синода, с тим да буде у богослужбеној употреби наше Цркве, док се не појави текст званичног превода Комисије Св. арх. Синода СПЦ. За разлику од првог издања Великог Требника у преводу Оца Јустина, ово издање се може назвати критичким скоп Атанасије је према могућностима провјеравао, и допуњеним издањем, по много чему преуређеним, што верификовао, понекад и исправљао поједине тексе тиче самог његовог поретка. Његов уредник, Епископ стове унијете у Требник. При томе је посветио наАтанасије, умировљени захумско-херцеговачки, који је прет- рочиту пажњу ономе што с правом назива „новијим ходно недавно припремио и штампао Мали Требник, исто по наслагама“ у богослужбеним текстовима, насталим преводу Оца Јустина, са једино њему својственом ревношћу у вријеме реформе богослужења Петра Могиле и марљивошћу, припремио је и овај Требник, вративши му из- (17.в.) под директним утицајем западног римокаворни назив Великог Молитвослова (Евхологија). При припре- толичког ритуализма на тзв. Кијевску јужно-руску ми овог критичког и допуњеног издања, његов уредник Епи- могилијанску школу, утицаја који се до извјесног скоп Атанасије је користио бројна штампана па и рукописна степена пренио и на нашу Карловачку Митрополију, издања Великог Молитвослова, првјенствено старосрбуљска, а преко ње и на цијелу нашу помјесну Цркву. Том словенска и руска, али ништа мање и јелинска, од оних питању уредник овог издања је посветио пажњу старијих до најновијих (види о томе фусноту на стр. 556), као првјенствено у својим напоменама које прате теки поједине чинове, службе и молитве које су засебно издава- стове молитвословља (посљедовања, молепствија, не и штампане, и у овај Молитвослов укључене (нпр. Молитва молитава и чинова), а понекад и интервенисањем у на оснивање цркве – стари чин, Поредак монашења девојака, самом тексту. За ово посљедње навешћемо само два каракМолебан за Косово и Метохију, Призив Св. Духа при избору Епископа, Чин устоличења Патријарха српског у Пећи, Молит- теристична примјера: у Тајни исповијести се била ва Св. Оца Јустина Ћелијског и др.). Као што је Отац Јустин у увукла и до данас задржала у Требницима слосвом новијем прегледаном преводу Божанствених Литургијâ венских Цркава латинска разрјешна формула (1978), Св. Синодом озваниченом за свецрквену употребу, ко- опраштања гријеха, потпуно супротна богослужристио више старијих и новијих критичких издања старог- беном богословљу Православне Цркве. Од врерчког и србуљског текста Литургијâ, оно што из оправда- мена Петра Могиле она између осталог гласи: „И них разлога није успио да уради са текстовима Светих Тајни, ја недостојни јереј... опраштам ти и разрјешавам чинопосљедовањима и молитвама, то је у овом издању „Мо- те...“ И као што се код римокатолика каже: „ја те литвослова“ учинио Епископ Атанасије, вјерно сљедујући крштавам...“ за разлику од изворног православног литургијски и богослужбени опит Оца Јустина. У том духу Епи- „Крштава се ...“ тако и овдје свештеник преузима на

Митрополит ро црногорско-приморски Амфилохије

p r i k az

НОВО ИЗДА Е ВЕЛИКОГ МОЛИТВОСЛОВА ВЕЛИКОГ ТРЕБНИКА

svetigora / 2011 / септембар

себе оно што искључиво припада Духу Светоме, па гласи: „Господе Боже наш... прими исповијест слуге Твога... Ти сам као благ и човјекољубив Бог, опрости му кроз мене недостојног слугу Твога...“; или: „Бог да ти опрости, у садашњем вијеку, и у будућем...“. Други примјер: у чину благосиљања славског колача, ушле су недопустиво ријечи, које важе једино за литургијски жртвопринос – анафору: „Прими жртву ову у наднебески Твој жртвеник“. Оне су замијењене исправнијим: „и у част Светога (име) чијим молитвама, помилуј нас Боже“. Значајан допринос лакшој употреби овог Великог Молитвослова – Требника представља одређена систематизација његовог садржаја по одговарајућим цјелинама чинова, молепствија и молитава. На сами почетак Требника стављени су чинови у најчешћој употреби: чин освећења воде, благосиљања кољива и славског колача. У наставку, као што је природно стављени су чинови Светих Тајни, међу којима се налази и Чин освећења храма и жртвеника, а послије Тајне Јелеосвећења – чин монашења, који је такође понекад у прошлости прибројаван у Свете Тајне. Томе слиједе молитве у кругу године и празникâ, молитве и молебни, разне молитве (које се тичу свакидашњег човјековог живота), молитве и благосиљања дома и домаћинства, молитва пред упокојење (за самртнике), парастос и опијелâ, примање у православну вјеру/Цркву, молитве за краља и војску; у додатку су стављени: Призив Светог Духа при избору Епископа, Чин устоличења Патријарха Српског у Пећи и три молитве Оца Јустина. Оно чему је уредник овог значајног издања посветио пажњу, поред систематизације садржаја,

јесте вредновање и црквено-богословска провјера неких од чинова у новије вријеме унијетих у Велики Требник и уведених у богослужбену праксу. То првјенствено важи за „Чин свештања масла упокојенима“ који је с правом изостављен и у другим помјесним Црквама. Оно што је поодавно престало да се употребљава код браће Јелина јесте такође у релативно новијој пракси уведено „освештање крста, иконâ, црквених сасуда и одежди“, пракси коју је већ поменути митрополит кијевски Петар Могила увишестручио. Изостављање тих молитвословља из овог превода Оца Јустина уредник темељи и образлаже одлуком Св. Отаца Седмог васељенског Сабора, у којој се између осталог каже, као одговор иконоборцима: „Много ствари од оних које су код нас прихваћене као освештане не потребују свештену молитву, јер саме од себе, од самога Имена испуњене су освећењем и благодаћу“ (ту Св. Оци наводе крст, иконе, свештене сасуде, одежде). У Атинској Архиепископији и древним Патријаршијама Истока то „освећење“ се обавља једноставном литургијском употребом (одежде, сасуди) или „литургисањем“ – уношењем у олтар (иконâ) да би се Св. Литургијом освештале. Уредник је оставио у Молитвослову само једно опште „освећење икона“, ради ненаметљивог уважења новијег обичаја, при томе указујући на то да тих чинова није било у ранијим штампаним и рукописним српским Молитвословима, као ни чудног обичаја молитвеног помазивања икона св. миром. Овдје треба истаћи да питање садржаја и типа чинова Великог Молитвослова никад није саборски свецрквено рјешавано ни потврђивано. Као и код неких других богослужбених књига, молитвословља, молитвеника и др. то је било препуштено појединцима, наручиоцима или преписивачима рукописа, богослужбених књига или њиховим штампарима и приређивачима. Временом су таква издања улазила спонтано у свеопшту праксу, при томе без трезвеног богословског и црквено-пастирског вредновања њиховог садржаја и усаглашености са изворним светоотачким молитвено-богословским Предањем Цркве. Таквим вредновањем и упоређивањем старих и новијих богослужбених текстова прихваћених праксом Цркве, код нас, у нашој Српској Цркви, практично се скоро нико од наших литургичара није бавио. Први је то учинио и чини у толикој мјери управо Епископ Атанасије. Његово четворотомно дјело под називом „Христос – Нова Пасха, Божанствена Литургија, свештенослужење, Христовог“ Причешће, заједница Богочовечанског Тела Христовог“, недавно у наставцима објављено, представља непроцјењив допринос нашем литургијском богословљу и богослужбено-молитвеном препороду, на основу саборног богослужбеног упоређивања и развојног сагледавања богослужења Цркве Божије, нарочито његове сржи и суштине – Божанствене Литургије, од апостолских времена до данас. Ово капитално дјело Владике Атанасија, од многих код нас као да није ни примјећено. Од групице незнавених буквоједа приписан му је назив увођења „новотарија“ у црквено богослужење. За такве богослужење Цркве представља мање-више окамењене фосиле прошлости, а не оно што је било и јесте: живи и живоносни крвоток Цркве, диханије Духа Светога у њој, континуирано уграђивање у њу молитвеног двига и христочежње бројних људских покољења. Управо такав живи светоотачки однос према богослужењу има Епископ Атанасије, који се у томе надахњује и вјерно слиједи светитељски молитвени опит и духоносни доживљај литургијског саборног Предања Цркве свога учитеља Аве Јустина Ћелијског. То јасно потврђује и ово друго издање Великог Молитвослова – Требника у преводу Оца Јустина. О Преносу моштију Св. Стефана, љета Господњег 2011. +АЕМ црногорско-приморски Амфилохије

pjesma

ЛИДИЈА Јаблан

У једној капљи бола сажела се сва васиона суза се обрисала Васкрсењем засијала Радост се излива Небо, земљу – љубављу призива

Небо загрлило земљу Вјечност се излива на све земља се радује Љубављу се свуда прелива Небо земљу њоме умива

септембар / 2011 / svetigora

Свјетлошћу Божијег Васкрсења Обасјава се цијела Васељена

На деветом Међународном сајму књига у Херцег Новом представљена је прва едиција „Српска културна и духовна баштина“ из кола „ Немањићки манастири“. О књигама које су до сада изашле из штампе (Манастир Дечани, Манастир Бањска, Манастир Морача и Манастир Свети Арханђели) говорили су игуман манастира Врањина Петар Драгојловић, књижевник Будимир Дубак и ђакон Никола Пејовић. „Као пет нанизаних бисера који сијају јаче од сунца, као пет духовних чула којима тајновито и полако улазимо у бескрајну светајну Цркве, као хљеб насушни којим смо вјековима хранили, а и данас питамо наше душе, као огњишта духа којима гријемо озебла нам срца, као пет пожутјелих страница књига староставних из којих читамо мудрости небеске, тако нас ових пет нових и луксузних издања Светигоре орадошћују и поново враћају темељу нашег народнога бића, који јесте, који бјеше и који ће увијек бити личност јединога Спаситеља свијета, Господа нашега Исуса Христа“, рекао је игуман Петар. „Можда ће се неко запитати зашто данас, послије толико вјекова, неко пише о немањићким задужбинама, али ми ћемо једноставно одговорити, како су стари Римљани говорили: Понављање је мајка науке! Ако томе додамо и свима знану очевидност да данашње модерне генерације не знају довољно о својој историји и само површно знају о дјелима својих славних предака, онда ће нам бити још јасније зашто се управо у ово вријеме, или невријеме, појавише ове златне књиге о задужбинама светородне лозе Немањића која је никла на Диоклицијској светој земљи и која се данас Црном Гором зове. Какво је светородно стабло, какав је и њен корјен, такви су и њени свети плодови. То нам потврђују оне ријечи из светог Јеванђеља које кажу „Свако се дрво по роду познаје, јер нема дрвета добра да рађа зао род, нити дрвета зла да рађа добар род“. Стога су свете задужбине светих Немањића плодови здравога корјена православне вјере коју они утврдише у свом отачаству. Оне су светионици нашег духа, орјентири у узбурканоме мору овога свијета, који по ријечима Светога Писма у злу лежи. То јесте и основни разлог зашто се у форми модерно и луксузно одштампаних књига поново пред нама, но по први пут у оваквоме виду, појављују Светигорине књиге о манастирима све-

СЛАВКО Живковић

Нема ићки храмовивид иви камен вјере

promocija

СВЕТИГОРА НА САЈМУ КЊИГА У ХЕРЦЕГ НОВОМ

svetigora / 2011 / септембар

тих Немањића“, истакао је игуман Петар. Будимир Дубак је говорио кроз запис Немањићки манастири и књижевност: „Прва књига је посвећена манастиру Високи Дечани. Ту монографију сам одабрао као узорак, по коме су све остале приређене. Али, има и неких специфичних и дубљих разлога да се Дечанима овдје и данас ближе позабавимо. Митрополит Амфилохије у предговору овој књизи каже да је то ‘мјесто гдје се Бог јављао и откривао и посвједочавао кроз вјекове, до данашњег дана. Величанствени и древни храм Христовог Вазнесења, са ћивотом Светог краља Стефана Дечанског‘. Митрополит наставља казивање о овој чудесној Светињи, пјесничком визијом: ‘Овај манастир је као Нојева лађа, лађа спасења која, пловећи кроз вјекове, успијева да нас прене од заборава, јер је заборав исто што и смрт. ‘ Краљ Никола, испраћајући у Пећ тадашњег митрополита црногорско-приморског и будућег патријарха српског, др Гаврила Дожића, је рекао: ‘Најљепши Божији храм на Балкану, моје Високе Дечане, одржавајте у сјају и великолепности као свети израз и свједока српске побожности и величине‘. Дуг би био списак српских писаца које је инспирисао, и не престаје да инспирише, манастир Дечани. Та област заслужује посебан рад, и књижевни зборник. Али то није случај само с Дечанима, већ готово и са свим осталим српским светињама. Нарочито кад је ријеч о манастиру Грачаница, коме је посвећена друга монографија из ове сјајне едиције, којом нас подарује Светигора и њени неуморни трудбеници, на челу са о. Радомиром Никчевићем”, рекао је Дубак. Изражавајући задовољство што је Светигора и ове године присутна на Сајму књига, ђакон Никола Пејовић је између осталог рекао: „О Немањићима и њиховим дјелима говоре најбоље управо задужбине које су нам оставили да нам свједоче не само о времену у коме су подигнуте, него да нам свједоче о оним највећим вриједностима које наш народ има. Зато није ни чудо како су и архитектура и унутрашњост тих храмова и до дана данашњег остали непревазиђени. У било који од манастира да уђете не можете а да не наиђете на врхунске домете умјетности, поготову када су фреске у питању... Заиста у овим прелијепим дјелима открива нам се сва тајна и сва љепота наше вјере“, рекао је ђакон Никола и додао: „Невидљиви камен вјере у овим немањићким храмовима постаје видљив и опипљив. Као по оној отачкој ријечи да храм и јесте видљиво тијело невидљивог Христа... Ови немањићки храмови нису само печат свога времена, они су ту да нам дају смјернице и у садашњости и у будућности.“

ЦРКВА И ДРЖАВА Грчка Православна Црква преговара са Владом о уступању дијела средстава као помоћ у борби против дубоке финансијске кризе која потреса земљу, саопштили су црквени и владини званичници. Црква је спремна да допринесе, изјавио је министар финансија Евангелос Венизелос након сусрета са поглаваром Грчке Цркве, архиепископом Јеронимом. Министар је казао да је „веома оптимистичан у погледу сарадње са Црквом чији је циљ примјена практичних мјера за помоћ најугроженијима“. Архиепископ Јероним је разговор описао као „веома конструктиван“ и обећао да ће „Црква наставити да се бори за народ у овим критичним временима“. ОЧИ У ОЧИ Хришћанске заједнице у Белгији подијељене су по питању новог закона, којим ће у овој земљи бити забрањено јавно ношење исламског вела, или бурке. За кршење овог закона предвиђена је новчана казна од 137.50 евра и зтворска казна у дужини до недеље дана. „Ми смо против ове одлуке, јер се њоме крше основна људска права“, казала је Кристин Џенсон, генерални секретар Екуменског омладинског савјета Европе, са сједиштем у Бриселу. С друге стране, православни епископ је подржао ову забрану, рекавши да хришћанско учење тврди да су „људи створени са ликом“ и да треба да гледају једни друге „да би били потпуне личности“.

У ТУРСКОЈ СИРИЈСКИ ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИР У Тур-Абдину, на југоистоку Турске, је наново заживео сиријски православни манастир Мор Аугин, саопштава агенција Кипа. Манастир је основан у четвртом вијеку и у вријеме његовог процвата имао је више од 350 монаха. Манастир је посвећен Светом Евгенију (Мор Аугин, + 363). Прије сто година имао је свега 12 монаха. Последњи монах се упокојио 1970. године. Недавно се у манастир се уселио 36-годишњи монах Сиријац Јукен Унфал. МАНАСТИР НА ЈУГУ ИТАЛИЈЕ ПРЕДАТ РУМУНСКОЈ ЦРКВИ

У патријарашкој резиденцији у Букурешту 8. јуна Патријарх румунски Данило примио је господина Е. Риџо, градоначелника града Бивонджи, који се налази у Калабрији, на југу Италије. Е. Риджо је захвалио Патријарху на пријему и истакао чињеницу да је након предаје Румунској Православној Цркви манастира Светог Јована жетеоца San Giovanni Theristis ) у Бивонджи (у јулу 2008. године) он поново постао мјесто молитве, поклоништва и туризма. Прошле године обитељ је посјетило 15 хиљада туриста.

Приредио: Славко Живковић

ЕСТОНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ПРЕШЛА НА НОВИ КАЛЕНДАР Прес служба аутономне Естонске православне цркве (Константинопољска Патријаршија) објавила је одлуку првојерарха – Митрополита талинског Стефана – о реформи литургијског календара, која ће бити спроведена у црквеном животу од 1212. године, саопштава француски сајт „Orthodoxie”. Почев од нове године све парохије Естонске Православне Цркве (уз изузетак неких). Све непокретне празнике од сада ће обиљежавати сагласно Грегоријанском календару. Покретни празници, који су обиљежени у Посном и Цвјетном триоду празноваће се сагласно Јулијанском календару. У ЛИБИЈИ ОПЉАЧКАН ХРАМ СВЕТОГ ЂОРЂА У ноћи 17. јуна непознати починиоци провалили су у православни храм Светог Ђорђа у Триполију (Либија), који припада Александријској Патријаршији, сопштавају грчки сајтови Аmen и Romfea. Пљачкаши су развалили главна врата храма и провалили унутра. Украдене су честице мошти Светог великомученика Ђорђа, које су чуване у сребрном ковчежићу, свете утвари, престоно Јеванђеље у скупоцјеном оквиру и кандила. Оскрнављен је престо храма. СУСРЕТ ГРЧКОГ ПРЕДСЈЕДНИКА И РУМУНСКОГ ПАТРИЈАРХА

православна народа и неопходности јачања сарадње Грчке и Румуније. Након пада Константинопоља византијско наслеђе је увелико било очувано захваљујући богатој помоћи коју су влашки и молдавски господари упућивали Православној Цркви. Данас се мноштво румунских послушника подвизава у грчким манастирима, румунски студенти уче на теолошким факултетима Атинског и Солунског универзитета, румунски иконописци украшавају грчке храмове и чак мноштво грађевинских радова на Светој Гори изводе румунски мајстори. АРХИЕПИСКОП ХРИЗОСТОМ И ШТЕФАН ФИЛЕ За вријеме свог недавног сусрета и разговора са европским комесарем за питања проширења, Штефаном Филе, Архиепископ Нове Јустинијане и цијелог Кипра Хризостом је саопштио саговорнику о плановима Турака да униште сваки траг хришћанског присуства на острву Кипар, саопштава грчка агенција Ромфеа. Архиепископ је увјерио Филеа да Кипар никада није имао проблема са Турцима-Кипранима. Умјесто тога постоји проблем са самом Анкаром. Присуство на Кипру колониста из Турске и турског војног контингента потврђује чињеницу гажења људских права и вјерских слобода, по мишљењу поглавара Кипарске Цркве.

IZ SVIJETA

Библије на тувански језик. Књига ће се појавити поводом 90 година од образовања Републике Тува, саопштава Патријаршија.Ру. У цјелости је Библија преведена на само 450 језика. Од народа Русије (осим руског) у тај број спадају само чувашки и тувански језик. Презентација Библије на тувански језик биће организована заједно са Министарством културе Републике Тува почетком септембра. ИРСКИ ПРАВОСЛАВЦИ НА ГОРИ СВЕТОГ ПАТРИКА 11. јула секретар црквеног савјета Петропавловског патријарашког подворја у Даблину јереј Николај Јевсејев и група вјерника ишли су на поклоничко путовање на планину Светог Патрика. По предању, на планини Кроа Патрик (Croagh Patrick), која се налази у округу Мејо (Mayo) на западној обали Ирске, Свети Патрик се молио и постио 40 година, спремајући се за проповјед Христове Благе вијести међу паганима. Излазак на планину постао је годишња традиција за православне вјернике, који живе у Ирској, саопштава сајт Патријарашког подворја Руске Православне Цркве у Даблину. Сваке године број поклоника је све већи: ове године скупили су се вјерници скоро свих ирских парохија Руске Православне Цркве, од којих су многи дошли са малом дјецом, како би се поклонили просветитељу Ирске.

септембар / 2011 / svetigora

КОНГРЕС ПОСВЕЋЕН ВЈЕРСКОМ ПОЈАЊУ НАСТАСЈА КИНСКИ О СВОМ Хор Мелос Темишварског богослов- КРШТЕЊУ ског факултета, на челу са оцем Настасја Кински је казала како ју Николајем Белеаном (Румунска Пра- је режисер Андреј Кончаловски вославна Црква) одржао је концерт привео православљу, саопштава вјерских пјесама у саборној цркви Интерфакс-Религија. Темишвара у оквиру ХХVI Конгреса „Са Кончаловским је повезана мени међународног друштва химнологије. једна драга успомена: имала сам 22 Отац Николај је казао да овак- године и заједно смо радили у Амеве манифестације доприносе рици, много смо разговарали, гоизучавању међународних вјерских ворили о животу, вјери. И он ми је музичких вриједности. једног дана поклонио православни Активност Друштва химнологије је крстић, који је био украшен фигуром усмјерена на изучавање музике и голуба“, казала је глумица за интервју издање зборника религиозних хим- који је објавио часопис Рад. ни, свих облика вјерског појања и му- Тада је Н. Кински казала да би вољела 1.јула предсједник Грчке К. Папуљас, зике разних хришћанских конфесија. да се крсти и А. Кончаловски ју је оду Букурешту се срео са румунским везао у руску цркву у Пенсилванији. Патријархом Данилом. БИБЛИЈА НА ТУВАНСКОМ ЈЕЗИКУ „Крстио ме је руски свештеник. Све Приликом сусрета говорено је о Институт за превод Библије завр- се десило спонтано. Била сам веома пријатељским братским везама два шио је превођење комплетне срећна“, испричала је она.

IZ SVIJETA СЛОБОДНА ПОСЈЕТА МЈЕСТУ ИСУСОВОГ КРШТЕЊА Израелске власти су туристима и поклоницима дозволиле слободан приступ ријеци Јордан, у мјесту Каср ал – Јахуд. То је свето мјесто за хришћане цијелог свијета, гдје је сагласно Јеванђељу, био крштен Исус Христос. Сада да би неко посјетио мјесто Исусовог крштења не треба му специјална дозвола и сагласност војних надлежности, како је то било раније потребно. Хришћани, посебно представници правослaвне конфесије, вјерују да је у доњем току ријеке Јордан, близу мјеста гдје се улива у Мртво море, Исус Христос примио крштење од Јована Претече и управо је ту на Њега сишао Дух.

svetigora / 2011 / септембар

ХИЛАРИ ПОДРЖАЛА ИДЕЈУ ОБНОВЕ БОГОСЛОВИЈЕ 16. јула генерални секретар САД Хилари Клинтон у оквиру свог боравка у Истанбулу, ради учешћа у четвртом засједању контактне групе за Либију, посјетила је резиденцију константинопољског Патријарха на Фанару. На састанку Хилари Клинтон и Патријарха Вартоломеја био је присутан и Архиепископ амерички Димитрије. Међу проблемима Константинопољске Патријаршије посебно је анализирана ситуација око богословске школе на острву Халки. Х. Клинтон је изразила да треба неодложно обновити рад Халкинске школе, коју су турске власти затвориле прије 40 година.

НА СВЕТОЈ ГОРИ МАЊЕ СТАНОВНИКА Последњи попис становништва показује да се број становника на Светој Гори знатно смањио у поређењу са претходним пописом. У попису који је обављен од 10. до 24. маја прелиминарни резултати говоре да на Светој Гори сада живи 1830 житеља, да у просјеку на једном квадратном километру живи 5, 45 становника. Ради поређења можемо навести податке пописа становништва из 2001. године, који показују да је тада на Светој Гори било 2262 становника. 1991. године њихов број је био мањи и износио је 1536.

IZ pomjesnih crkava ЈУБИЛЕЈ БУГАРСКОГ ПАТРИЈАРХА

На свечаности поводом 40 година од устоличења Патријарха бугарског Г. Максима, Српску Православну Цркву је представљао Архиепископ охридски и Митрополит скопски Г. Јован. Уочи празника, 2. јула 2011. године, служена је вечерња служба у патријаршијском храму Светог Александра Невског у Софији. Светом Архијерејском Литургијом, 3. јула 2011. године, у истом храму началствовао је Његова Светост Патријарх бугарски Г. Максим.

Приредио: Славко Живковић

ВЈЕРСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ У ГРУЗИЈИ Грузијска Православна Црква изразила је протест због доношења закона о правном статусу вјерских заједница у Грузији без консултовања Цркве. Синод је позвао владу и парламент да не доносе сличне одлуке једнострано, јер би то представљало занемаривање договора између Цркве и државе. „Ми смо изразили своју ожалошћеност. Нисмо проклињали или предавали анатеми, већ смо изразили свој став, да тако не треба да буде. Сада када је закон ступио на снагу и не може се измијенити, Синод је позвао власти да народу објасне оно главно – да овај закон не изједначава статус Грузијске Православне Цркве и других вјерских заједница у Грузији“, изјавио је митрополит Серафим. УПОКОЈИО СЕ СТАРАЦ АРСЕНИЈЕ

СУСРЕТ У четвртак 14. јула, Његово блаженство Теодор II, папа и патријарх Александријски и све Африке, посјетио је Његово блаженство Јеронима, архиепископа Атинског и све Грчке, у његовој резиденцији у Атини. Двојица порвојерарха разматрали су питања везана за своје помјесне Цркве, а патријарх Теодор изразио је овом приликом захвалност домаћину за подршку коју Грчка Црква пружа у многостра- У уторак 19. јула упокојио се архином пастирском, мисионарском и мандрит Арсеније Папачок, један социјалном раду Патријаршије у Аф- од највећих румунских духовника у другој половини ХХ вијека. рици. Рођен је 15. августа 1913. у Мислеану, селу на југу Румуније. На крштењу је ПАТРИЈАРХ КИРИЛ У УКРАЈИНИ добио име Ангел. Његова Светост Патријарх московНакон Другог свјетског рата ступио ски и целе Русије Г. Кирил дошао је у манастир Козиа, а монашки поје 26. јула 2011. године у званичну стриг примио у манастиру Сихапосету Украјини. У уторак поподстриа. Касније је постао игуман у мане првојерарх Руске Православне настиру Слатини. Цркве сусрео се са председником Украјине г. Виктором Јануковичем у Због прогона комунистичких власти, председничкој летњој резиденцији неколико година је као пустињак жина Криму. Његова Светост је увече вио са још једним чувеним румунским старцем, оцем Клеопом Илије. стигла у Кијев. Његова Светост Патријарх москов- Ухапшен је 1958, а пуштен из затвора ски и целе Русије Г. Кирил и Његова 1964. године. Светост и Блаженство КатоликосПатријарх целе Грузије Г. Илија II састали су се 26. јула 2011. године, у Синодској сали Кијевске митрополија.

РУМУНСКИ МАНАСТИР У БЕЛГИЈИ У петак, 27. маја Румуни који живе у Белгији, скупили су се на молитву у првом румунском манастиру, који је

отворен у тој земљи. Манастирску цркву су освештали митрополит Јосиф, поглавар Епархије Западне и Јужне Европе Румунске Православне Цркве, коме су саслуживали викарни епископи Митрополије Силуан и Марко, саопштава званични сајт Румунске Патријаршије. Нови манастир се налази 40 км јужно од Брисела. Освештан је у име Пресвете Богородице и биће женски. Раније је то био грко-католички манастир, али прије годину дана и последња монахиња је напустила обитељ.

лу Патријарх је предложио да се на која је годинамјесту пресјека граница Украјине, ма била под Белорусије и Русије подигне храм јурисдикцијом који ће бити центар организовања с т а р о к а л е н разних заједничких културних и ду- дарске „Цркве правих правоховних збивања. славних хришћана“ КАНОНИЗАЦИЈА НОВОМУЧЕНИКА донијела је одлуку о повратку у крило мајке-Цркве. За то је гласало 78, НАУСКИХ 5% парохијана, саопштава Амен. Представници Константинопољске Патријаршије су изјавили да се надају да ће примјером старокалендараца Сиднеја поћи и грчка општина Аделаиде.

ско јединство 2011“. Фестивал се одржава 43. пут и ове године је сабрао неколико хиљада људи. Гост Фестивала је био Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил. Говорећи на Фестива-

ПОВРАТАК МАЈЦИ ЦРКВИ 3. јула Грчка православна општина Сиднеја, која се одвојила од Аустралијске архиепископије Константинопољске Патријаршије и

45 ГОДИНА ХИРОТОНИЈЕ 9. јула, на дан празновања Тихвинске иконе Мајке Божје поглавар Украјинске Православне Цркве, Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине Владимир, обиљежио је 45 година своје архијерејске хиротоније. Тога дана у саслужењу архијереја Украјинске Православне Цркве и свештенства Кијевске епархије Блажењејши Митрополит Владимир је служио Божанствену Литургију на тргу пред Успењским сабором Кијево-Печерске лавре. 450 ГОДИНА ХРАМА ВАСИЛИЈА БЛАЖЕНОГ 12. јула, на дан Светих првоврховних апостола Петра и Павла, Његова светост Патријарх московски и све Русије Кирил служио је Божанствену Литургију у централној цркви Покровског сабора на Црвеном тргу (храм Василаја Блаженог) , који је од 1920. филијала Историјског музеја у Москви. На Божанственој Литургији, коју се поред Патријарха служили бројни епископи и свештенство присуствовали су многи званичници. Патријарх се током Литургије молио за упокојење душа путника погинулих на Волги. Прије 450 година, 12. јула освештан је храм Василија Блаженог који је постао симбол руске престонице, а саграђен је по наредби првог руског цара, Ивана Грозног, у част заузимања Казанског и Астраханског царства. ЗА КАНОНИЗАЦИЈУ ВАСИЛА ЛЕВСКОГ Канонизацију познатог бугарског

септембар / 2011 / svetigora

РУСКИ ХРАМ НА АРАБИЈСКОМ ПОЛУОСТРВУ 2. јуна на празник Вазнесења Господњег, купола руског православног храма Светог апостола Филипа у граду Шарџа (Уједињени Арапски Емирати) украшена је златним крстовима, саопштава Патријархија.ру. То је, не само у Емиратима него и на цијелом Арабијском полуострву, једини руски православни храм који је овјенчан крстовима. Крстове за храм је освештао настојатељ руске парохије, игуман 26. јуна у граду Науса (централАлександар (Закешев). на Македонија, Грчка) који припада Верејској, Науској и Кампанијској ДВАНАЕСТ НОВИХ АРХИЈЕРЕЈА Приликом засједања Светог си- митрополији Грчке Православне нода Антиохијске Патријаршије у Цркве, канонизована су 1241 науска Патријарашкој резиденцији у ли- мученика, који су пострадали у априбанском манастиру Баламанду из- лу 1822. године за вријеме грчког наабрано је и рукоположено дванаест ционалног ослободилачког устанка нових архијереја. Сви они су поста- (1821- 1829). ли викари владајућих архијераја Устаници Науса су два мјесеца Антиохијске Цркве: тројица су вика- одолијевали турској опсади. У четри антиохијског Патријарха, тројица вртак Свијетле седмице Турци су аркадијског митрополита и шесто- упали у град. Жене и дјеца су одверица викари митрополита у Европи, дени у Солун, а сви мушкарци који су преживјели бој доведени су пред Мексику и Сан-Паулу. пашу који је свакоме појединачно предлагао да прими ислам, или му„СЛОВЕНСКО ЈЕДИНСТВО-2011“ ченичку смрт. Ниједан житељ Науса 25. јуна у Брјањској области, на се није одрекао Христа и сви су били мјесту пресјека граница Украјине, кажњени. Белорусије и Русије, гдје је 1969. године подигнут споменик Пријатељства Од 400 жена који су уведене у Соу част побједе у Другом свјетском лун, 60 жена је објешено на градским рату, отворен је Међународни фе- вратима, 6 је уморено глађу у тамнистивал словенских народа „Словен- ци, а остале су продате у ропство.

IZ pomjesnih crkava револуционара Васила Левског подржао је један од чланова Синода Бугарске Православне Цркве Митрополит ловечески Гаврило, саопштава сајт Двери.Бг. „За своје мучеништво и љубав према бугарском народу Васил Левски треба да буде канонизован као светитељ“, изјавио је митрополит Гаврило 17. јула за вријеме церемоније у Ловечу, која је била посвећена 174 години од рођења «апостола слободе», како називају Васила Левског. Питање канонизације Васила Левског више пута је потезано током последњих 20 година. Али, први пут је то предложио члан Синода Бугарске Православне Цркве.

svetigora / 2011 / септембар

ТРЕЋЕ ПО ВЕЛИЧИНИ ЗВОНО У РУСИЈИ На Балтичком бродоградилишту свечано ће бити освећен модел звона „Саборни“, које треба да се излије на наруџбину Нижегородске епархије, саопштили су за Интерфакс у прес служби завода. Идеја стварања трећег по величини звона у Русији родила се још 2007. године поводом обиљежавања 400 година устанка Мињина и Пожарског, али због кризе умјетнички и пројекатски радови су били обустављени. Звоно тежине више од 60 тона и висине преко 4 метра биће постављено на ушћу Волге и Оке .

ДАН КРШТЕЊА РУСИЈЕ По благослову Патријарха московског и све Русије Кирила 28. јула након Божанствене Литургије служени су нарочити молебани по свим храмовима Руске Православне Цркве. Кијевску Русију је у десетом вијеку крстио кнез Владимир Свјатославич и отада је је хришћанство у Русији државна религија. Овај догађај се везује за 988. годину и сматра се почетком званичне историје Руске Православне Цркве. У Москви је у част свечаности одржан велики концерт на Поклоној гори и телеконференција са Кијевом – престоницом Руског царства у периоду Крштења. Организатор је Свјетски руски народни сабор. У Минску су главне свечаности одржане у Дому Москве и граду-сателиту белоруске престонице, Зеславу.

ЈОШ ЈЕДНА ЦРКВА У ХЕРЦЕГОВИНИ Његово Преосвештенство Владика захумско-херцеговачки и приморски Г. Григорије је уз присуство више стотина вјерника служио 5. јуна 2011. године Свету Архијерејску Литургију и освештао обновљену цркву Светог цара Константина и царице Јелене у Слату код Невесиња. Обраћајући се окупљеним вјерницима поздравном бесједом владика Григорије је рекао: „Нека је благословен овај дар милости и љубави Божје и нека ово мјесто живи и цвјета као што је процвјетало Слаћко поље. Године 2013. славићемо Светог цара Константина, највише у Нишу, граду у којем је рођен, а потом и у свим епархијама. Ми ћемо ако Бог да 2013. године овдје у Слату славити тај јубилеј и сабрати цијелу Епархију.“ НОВИ ИГУМАН ДЕЧАНА

во оскрнављена црква Св. Јована Претече у Самодрежи код Вучитрна, Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије је 10. јуна најоштрије осудио овај вандалски акт. Владика је апеловао на међународне представнике на Косову како би подстакли локалне институције да створе услове да се ова црква обнови уз пуну заштиту имовине Српске Православне Цркве свуда гдје је она угрожена. ДАН ОЦА ЈУСТИНА У данима Свете Педесетнице када празнујемо силазак Светога Духа на Апостоле - рођендан Цркве Христове, прославили смо и „живу књигу Духа“, преподобног Јустина Новог Ћелијског. У манастиру Ћелије, светој обитељи у којој је овај угодник Божији провео последњих тридесет година свог овоземаљског живота и одакле се преселио у Царство небеско, литургијским сабрањем прослављен је његов новоустановљени празник. Началствовао је Епископ жички Г. Хризостом, а саслуживали су му Епископи осечко-пољски и барањски Лукијан, рашко-призренски Теодосије, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, свештенство Митрополије црногорско-приморске, Митрополије београдско-карловачке, Епархије ваљевске, Охридске архиепископије, Грчке Православне Цркве и Свете Горе Атонске.

Након што је свечано прослављена манастирска слава Вазнесења Христовог, у манастиру Високи Дечани је у вечерњим часовима одржан сабор монашког братства којим је предсједавао Епископ рашко-призренски Теодосије. На предлог владике Теодосија, братство манастира је једногласно за новог игумана манастира изабрало архимандрита Саву (Јањића), који је протеклих деветнаест година обављао дужност замјеника игумана.

СВЕТА ТРОЈИЦА У ВРАЊУ Духовски понедељак је слава Саборног храма Свете Тројице и слава града Врања. У својој бесједи, Епископ врањски Господин Пахомије, поздравио је и захвалио се госту, игуману свете царске лавре Хиландара, архимандриту Методију, за труд који је учинио да дође и у Врању прослави ове празнике, а све присутне подсјетио на значај и смисао прослављања празника. Владика је истакао потребу хришћанске љубави међу вјерницима, баш онако како су то чинили апостоли примивши Духа Светог и проповиједајући Ријеч Господњу.

ОСКРНАВЉЕНА ЦРКВА У САМОДРЕЖИ Поводом вијести да је

ТРОЈИЧИНДАН У ЧИКАГУ Епископ новограчаничко-средњезападноамерички Г. Лонгин, нови

поно-

iz ota~astvene crkve подсjетио да СПЦ већ има официре-свештенике у армијама других држава - Холандије, САД и Велике Британије. ПЕТРОВДАН У ЦРНОЈ РЕЦИ Епископ рашко-призренски Теодосије служио је на Петровдан Свету Архијерејску Литургију у манастиру Црна Река, где се по традицији одржава Петровдански сабор на који се вјерни народ окупља око кивота Светог Петра Коришког. У току Свете Литургије владика Теодосије је бесједио о вјери првоврховних апостола Петра и Павла која није била у мудрости људској већ се показивала у сили и љубави. Вјера апостолска, коју Православна Црква неокрњено чува до данашњих дана, представља онај камен на којем је Христос саградио своју Цркву и коју ни врата паклена неће надвладати. ПАРАСТОС У ПОДРИЊУ Епископ зворничко-тузлански Господин Василије служио је 12. јула, уз саслужење свештенства Архијерејског намјесништва зворничког, парастос на гробљу у Братунцу за 3267 убијених Срба овога краја. „Данас се присјећамо безумља људског. Ни један онај који себе назива вјерником без обзира на начин како слави Бога и како му приступа, не би никада учинио зло невиним старцима и дјеци. Данас се присјећамо безумља људског. -Ако не опростите гријехе ближњима својим неће ни вама опростити Отац ваш небески.- У име страдалих морамо опростити али као људи не смијемо заборавити зла која су се чинила кроз историјске токове на многим пространствима земаљске кугле, па и овдје“, рекао је владика Василије. ПРИЈЕМ У ПЕЋКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ У понедељак, 18. јула 2011. године, ставропигијалну лавру Пећку патријаршију у Метохији посјетио је адмирал Семјуел Локлир, III командант здружене команде НАТО-а у Напуљу са сарадницима, међу којима је био и командант КФОР-а, генерал-мајор Ерхард Билер. Адмирала Локлира су примили архимандрит Јован (Ћулибрк), изабрани епископ липљански, и игуманија Пећке патријаршије мати Февронија.

септембар / 2011 / svetigora

архијереј, свечано је дочекан на дан ПОМЕН ЗА 6000 СРБА Свете Тројице, у недјељу, 12. јуна 2011. У Старом Броду, који административгодине у саборном храму Васкрсења но припада Рогатици, 15 километара Христовог у Чикагу. Светој Литигији кањоном Дрине испод Вишеграда, у је присуствовало више од хиљаду суботу, 18. јуна, одржан је помен за душа. 6000 Срба које су у прољеће 1942. гоУ бесједи је владика Лонгин између дине побили припадници злогласне осталог рекао: „На данашњи дан, пе- усташке „Црне легије“, те освештани десети после Пасхе, прослављамо темељи, крст и звона капеле чија је празник Педесетице када се пуноћа градња почела у мају прошле године. Свете Тројице пројавила кроз сила- Чин освећења обавио је свештеник зак Светог Духа. Христос је учио апо- Милорад Љубинац, архијерејски столе смирењу и чистоти срца и када замјеник Митрополита дабросу били спремни Он је послао од Оца босанског Господина Николаја, Духа Светога. Данас прослављамо уз саслужење шест свештеника овај празник заједно са Апостоли- Митрополије дабробосанске. ма, Светим Оцима, Мученицима и Исповедницима и прошлости и ВИДОВДАН НА КОСОВУ И садашњости.“ МЕТОХИЈИ Обиљежавање Видовдана на КосоХРАМОВНА СЛАВА У ПЕРТУ ву и Метохији почело је централном У недјељу 12. јуна 2011. године, у прославом у манастиру Грачаници Перту, главном граду Западне гдје је у порти манастира Патријарх Аустралије, Црква посвећена Светој српски Г. Иринеј служио Свету Тројици прославила је своју хра- Архијерејску Литургију уз саслужење мовну славу. Светом Архијерејском Господе Епископа - врањског Г. Литургијом началствовао је Епи- Пахомија и рашко-призренског Г. скоп аустралијско-новозеландски Г. Теодосија и 30 свештенослужитеља Иринеј који је, не жалећи свога тру- из више Епархија Српске Православе да и напора, директно у повратку са Цркве. Патријарх Иринеј је поручио засиједања Светог Архијерејског Са- из Грачанице да никада не смијемо бора, допутовао у Перт да подијели оставити земљу која је крвљу духовну радост са својом вјерном натопљена и земљу на којој се напаством. лазе највеће православне светиње: „Наишао је тренутак и време слично ПРЕСВУЧЕНЕ МОШТИ СВ. ПЕТРА овом времену које смо сада доживеКОРИШКОГ ли, време олује и време силе, али то У манастиру Црна Река већ више од време пролази, а сунце слободе за три стотине година почивају мошти свагда обасјава ову земљу и све оне преподобног оца Петра Коришког. који живе на њој“. Ове године је на дан уочи празника светитеља, 17. јуна, на иницијативу СВЕШТЕНИЦИ У ВОЈСЦИ СРБИЈЕ Епископа рашко-призренског Патријарх српски Г. Иринеј и миниТеодосија извршено пресвлачење стар одбране г. Драган Шутановац моштију светитеља. потписали су 28. јуна у Дому Војске Након Свете Литургије коју је слу- у Нишу „Споразум о вршењу верске жио Митрополит црногорско-при- службе у Војсци Србије са Српском морски Амфилохије, уз саслуживање Православном Црквом“. Тим споепископа Теодосија и архимандрита разумом се уређују међусобни Јована (Ћулибрка) нареченог викар- односи Министарства одбране и ног епископа липљанског, као и дру- Српске Православне Цркве у вези гих свештенослужитеља, архијереји са вршењем вјерске службе у Војсци су уз молитву монаха и монахиња Србије. Потписивању споразума започели пресвлачење моштију. На- присуствовали су Епископи, бачкон што су обучене у одежду коју су ки Г. Иринеј и викарни јегарски Г. сашиле и извезле монахиње из ма- Порфирије. настира Кончула, мошти Св. Петра су Министар Шутановац је рекао да се положене у дрвени кивот, дар Дечан- тим документом у Војску уводе први ских монаха. пут свештеници официри, што је у складу са српском традицијом и искуствима савремених армија. Он је

svetigora / 2011 / септембар

iz ota~astvene crkve

Hronika mitropolije

Посебно је било говора о неопход- (Highgrove), званичном породичном СЛАВА МАНАСТИРА РЕЖЕВИЋИ ности повратка народа на своја дому ЊКВ принца од Велса. Митрополит црногорско-приморвјековна огњишта. Адмирал Ло- Пријем је организован као део ски Амфилохије је 13. јуна, на Духовклир је са своје стране израз- акције „Chilandar Appeal“ Друшт- ски понедјељак, служио Свету служио занимање за животна питања ва пријатеља Свете Горе из Ве- бу Божију у манастиру Режевићи. Пећке патријаршије, свијест о томе лике Британије. На донаторском У току Литургије митрополит да је заштита потребна и сада и у скупу је било присутно око 100 зва- Амфилохије је у чин јерођакона рубудућности, као и увјерење да ће и ница из Велике Британије, Европе положио монаха Василија, сабрата он лично и јединице под његовом и Сједињених Америчких Држава, манастира Подмаине. командом бити посвећене заштити међу којима и десетак угледних присветиња и народа. падника српске дијаспоре. Присутни су били и проф. др Владета Јанковић, НОВИ ЕПИСКОП СПЦ амбасадор Србије у Ватикану и Бранимир Филиповић, отправник послова амбасаде Србије у Великој Британији. Приход од акције је намењен опремању радионице за конзервацију икона и рукописа по којима је Хиландар познат у светским оквирима и који представљају један од најзначајнијих делова његове непроцењиве ризнице. Након катастрофалног пожара 2004. ЊКВ принц од Велса је упутио лично писмо подршке братству манастира Хиландара. Принц је изразио наду да ће ускоро поново имати прилику да посети Свету Гору и Хиландар, а игуман Методије му је поручио да је као осведочени пријатељ светогорске Велико Светодуховско славље: монашке заједнице и Хиландара донаречење, хиротонија и устоличење бродошао гост. Хиландарски игуман епископа Давида у граду Крушев- је у знак захвалности домаћину ску- У литургијској проповиједи Владика цу, грандиозни је и благодатни дар па, ЊКВ принцу од Велса, поклонио је рекао да је један Дух Божји, који Божји нашој светој помjесној Цркви. графику Хиландара, рад непознатог је дао духа праведности, духа мира, духа радости, духа мудрости, Који Свечани чин наречења у саборној аутора из Москве из 1757. године. „је апостолима отворио језике, процркви Светог Ђорђа 25. јула предсветио њихов ум и објединио их. Поводио је Патријарх српски Госпо- 70 ГОДИНА ОД ГЕНОЦИДА У НДХ стали су једна, света Божја заједница дин Иринеј, уз саслужење више Чланови удружења Огњена Марија испуњена једним Светим Духом архијерејâ и ђаконâ. У продужетку је Ливањска и СНД Пребиловци Божјим. То јединство је оно на чему богослужено бденије празника Педе- заједно са сународницима и родсе темељи Црква Христова и чиме сетнице, a eпископско исповиједање бином Новомученика српских саје испуњена Црква Христова кроз вјере извршено је пред сам почетак брали су се 30. јула у београдској вјекове“. божанствене Литургије на којој је цркви Светог Марка да молитвено хиротонисан за епископа професор обиљеже 70-годишњицу страдања, Богословског факултета у Београду најстрашнијег погрома и гено- МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ЦЕТИЊСКОМ др Давид Перовић. цида над српским православним МАНАСТИРУ живљем на просторима ХерцеговиМитрополит Амфилохије је 14. јуна, ДОБРОТВОРНИ ПРИЈЕМ ЗА не, Баније, Лике, Кордуна, Далмације, поводом трећег дана Свете ПедеОБНОВУ ХИЛАНДАРА Славоније... сетнице и празника Преподобног На лични позив Његовог краљевског Преосвећена Господа Епископи, виЈустина Ћелијског служио Свету височанства, принца од Велса, карни хвостански Г. Атанасије и изслужбу Божију у Цетињском манаигуман Свете српске царске лав- абрани викарни липљански Г. Јован, стиру. ре високопреподобни архиман- уз свештенство Архиепископије бедрит Методије посетио је Велику оградско-карловачке, служили су Подсјетивши на мисао Светог ВладиБританију и учествовао у добротвор- парастос невиним жртвама усташ- ке Николаја Жичког, учитеља препоном пријему посвећеном обнови Хи- ког геноцида који се догодио током добног Јустина Ћелијског, да се прве ландара од последица великог по- 1941. године на територији Независ- двије Божје заповијести испуњавају на Христу као Богочовјеку, митропожара. Скуп се одржао 28. јула 2011. не државе Хрватске. лит Амфилохије је у проповиједи рена краљевском имању Хајгроу

Приредио: Рајо Војиновић као да је само Бог Који је Бог са нама и међу нама, Који се уселио у нас пун благодати, истински Бог. „Бог Који се открива као вјечна и непролазна љубав, не нека далека, апстрактна љубав, него као Бог Који је међу нама и са нама, који је Емануил, у исто вријеме, тај и такав Бог, постаје човјек јер прима људску природу и даје праву, савршену мјеру људскоме бићу. Обдарује га савршенством, оним савршенством које је зацртао Бог у људској природи још онда кад је стварао човјека од праха земаљскога“.

носов и Мериленд и почасни је доктор Универзитета у Атини и Тел Авиву. Добитник је Филдсове медаље 1970. и Волфове награде 2005. године. Митрополит је увече у Подгорици присуствовао пријему поводом државног празника Руске Федерације, који је организовао Његова Екселенција г. Андреј Нестеренко, амбасадор Руске Федерације у Црној Гори. БРАТОНОЖИЋКИ САБОР НА ПЕЛЕВОМ БРИЈЕГУ

СУСРЕТ МИТРОПОЛТА АМФИЛОХИЈА И АКАДЕМИКА СЕРГЕЈА НОВИКОВА

септембар / 2011 / svetigora

Митрополит Амфилохије је 15. јуна у просторијама Митрополије на Цетињу примио академика Сергеја Новикова, једног од најпознатијих свјетских математичара. Домаћини академика Новикова и његове супруге током боравка у Црној Гори, били су академик ЦАНУ Милојица Јаћимовић, професор Природно-математичког факултета у Подгорици и др Светлана Терзић са исте високошколске институције Универзитета Црне Горе, који су такође присуствовали овом пријему. Након што су гости, у пратњи протосинђела Кирила Бојовића, сабрата Цетињског манастира, иначе магистра математике, обишли ризницу Цетињског манастира и друге знаменитости Цетиња, међу којима и икону Богородице Филеримос у Народном музеју, а у манастирском храму цјеливали мошти Св. Петра Цетињског, десницу Св. Јована Крститеља и честицу Часног Крста, Митрополит и академик Новиков су водили срдачан и дуг пријатељски разговор, особито се осврнувши на положај Цркве у друштву, како на периоде отвореног гоњења Цркве у бившем Совјетском Савезу и бившој Југославији, тако и на данашње проблеме у односима Цркве и држава. Академик Новиков је током овог разговора исказао своје дубоко разумијевање и знање, како историјских околности нашега поднебља, тако и конкретног тренутка у којем живимо. Академик Новиков је измећу осталог члан следећих Академија наука: Руске, Српске, Папске, Италијaнске, Европске и Националне академије САД. Родоначелник је велике научне школе у оквиру које ради и група и семинар Mатематички методи механике Математичког института САНУ. Професор је на Универзитетима Ломо-

Митрополит Амфилохије је 18. јуна са свештенством служио Свету службу Божију у манастиру Светог Николе на Пелевом бријегу у Братоножићима, чиме је почео традиционални братоножићки сабор, који је и ове године окупио мноштво Братоножића и гостију из свих крајева бивше Југославије. „Бог је допустио моћницима из истих центара моћи да бомбардују овај, како га је владика Раде звао народић, и 1941. и 1943. и 1944. и 1995. и 1999, али то не значи да је њихова власт од Бога“, рекао је митрополит Амфилохије у литургијској проповиједи. „Дјела њихова говоре да нијесу по Богу и по Божјој правди и Божјем закону. Поштујемо власт, и Црква је од памтивијека поштовала власт, али је увијек, када се год постављало питање коме ће се привољети царству, знала, и она и Божји људи, да је земаљско за малена царство, а Небеско увијек и довијека. И као што се цар Лазар на Косову опредијелио за Небеско царство, тако су се и многи људи и народи кроз историју опредјељивали за оно што је вјечно, благосиљајући царство Оца и Сина и Духа Светога и знајући да се треба више покоравати Богу него људима“. Митрополит Амфилохије увече је у крипти храма Христовог Васкрсења у Подгорици учествовао на промоцији монографије „Манастир Морача“, која је из штампе изашла у оквиру „Светигорине“ едиције „Немањићки манастири“.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО НА ВЕЛИКОМ ПИЈЕСКУ Светом Архијерејском Литургијом, коју је са свештенством у храму Свих Светих на Великом Пијеску, служио митрополит Амфилохије, 19. јуна је прослављена храмовска слава ове светиње – Недјеља Свих Светих. У току богослужења митрополит Амфилохије је у чин архимандрита рукопроизвео протосинђела Јована (Ћулибрка), изабраног и нареченог епископа липљанског, а у чин ђакона је рукоположио Младена Томовића из Бара, студента Православног богословског факултета Универзитета у Београду.

svetigora / 2011 / септембар

„Ево, данас овдје, на овом светом апостолском мјесту, Господ је призвао нашег сабором изабраног и нареченог новог епископа Цркве Христове, новог апостола липљанског“, рекао је владика Амфилохије у литургијској бесједи.„Липљанска епископија древне Улиане је из времена великог цара Јустинијана, великог законодавца, који је као хришћански владар владао Истоком и Западом. Ту је он поставио и свога епископа и ево и ми данас се враћамо древном предању“.

`МОНАШЕЊЕ У МАНАСТИРУ БЕШКА Митрополит Амфилохије је 21. јуна служио бденије у манастиру Пресвете Богородице на острву Бешка на Скадарском језеру и у чин мале схиме замонашио послушницу овог манастира Александру, давши јој име Аквилина. „Луди за овај свијет, али мудри за Бога, просвећени оном божанском мудрошћу – то су они које је Бог изабрао“, рекао је Владика након монашења. „Сам Господ рекао Својим ученицима, и то понавља непрекидно свим Својим следбе-

ницима: ви нијесте од овога свијета, Ја вас изабрах од свијета. Хришћани су Божји изабраници, а међу тим изабраницима посебно изабрање је, ево ове ноћи, примила од Господа из Његових руку, силом Духа Светога, наша новопострижена монахиња Аквилина“. Владика је ујутру у Благовјештењској цркви овог манастира са свештенством служио Свету службу Божију. ОСВЕЋЕЊЕ ОБНОВЉЕНОГ ХРАМА СВЕТОГ СТЕФАНА ДЕЧАНСКОГ НА ПАШТРОВСКОЈ ГОРИ

Митрополит Амфилохије је 25. јуна осветио обновљен храм Светог Стефана Дечанског на Паштровској гори и у њему са свештенством и вјерним народом служио Свету Архијерејску Литургију. У литургијској проповиједи Владика је бесједио о Светом краљу Стефану Дечанском за кога је рекао да је био велики страдалник. „Очи су му вадили и Бог му их је враћао. И крај му је био мученички, јер је задављен на Звечану. Зато га је Господ и прославио, зато његове мошти данас миришу. Зато су, ево, и на другим мјестима, подалеко од манастира Дечани, гдје почивају његове свете мошти, подизани храмови у славу Божију и част тог великомученика, краља српскога Стефана Дечанскога“. „Ево и овдје, преци су паштровски подигли овај храм у његову част, па је и то једно свједочанство коме је овај народ припадао и коме се Богу клањао, којим светињама је служио и које је свеце прослављао. Данас кад многи кажу да ови крајеви нијесу имали никакве везе са Србима, са краљевима Немањићима, владарима и Светитељима Божјим, са Пећком Патријаршијом, ево живога и опипљивога свједока – спомена Светог Стефана Дечанскога на Паштровској гори“. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У НОВОМ СЕЛУ Митрополит Амфилохије је 26. јуна са свештенством служио Свету службу Божију у цркви Св. апостола и еванђелиста Марка у Новом Селу код Спужа. Владика је обавио благосиљање обновљеног храма и освећење новог иконостаса. Храм се посљедњих година обнављао трудом мјештана Новог Села и њиховог надлежног пароха презвитера Станислава Татића, пароха спушко-мартинићког, да би освећењем иконостаса била завршена његова обнова. У литургијској проповиједи Владика се осврнуо и

Hronika mitropolije

септембар / 2011 / svetigora

на питање језика у Црној Гори, рекавши да ћемо се наћи у АРХИЕПИСКОП САМАРСКИ СЕРГИЈЕ ПОСЈЕТИО ситуацији „врло брзо, да наши академици, да не говори- МИТРОПОЛИЈУ мо о ђацима и студентима, неће моћи да прочитају обич- Митрополит Амфилохије је 29. јуна на Цетињу угостио не натписе на овим иконама“. Архиепископа самарскога и сизранскога Сергија, који се „Да и не говоримо о цетињском Октоиху. Неће бити у ових дана са неколико својих свештеника и вјерника настању да прочитају у оригиналу Горски вијенац, јер, за- лази у поклоничкој посјети Црној Гори. бога, то више није наше писмо, то више није наша азбука. Полако, иако формално јесте, то је очевидно, идемо од своје азбуке, од свога језика, крећемо некуд у неку земљу недођију, нашу дјецу воде тим путем. То је насиље над језиком, над народом, над његовим памћењем. Али – ту смо гдје смо. Зато је неопходно читати Јеванђеље, Марково Јеванђеље коме је овај храм посвећен, долазити у храм Божји и слушати оно што је заповиједио Христос, позвавши своје прве ученике да проповиједају царство, не земаљско него небеско, вјечно и непролазно, да проповиједају Једнога Живога и Истинитога Бога, Сина Његовог Јединородног и Духа Светога Животворнога“, рекао је митрополит Амфилохије. Митрополит је на крају додијелио похвалнице за оне Владике Амфилохије и Сергије су у дужем братском који су дали нарочити допринос у обнови овога храма. разговору размијенили искуства о обнови и умножењу вјере у народу, поред свих тешкоћа и изазова који стоје ВИДОВДАН У ПОДЛАСТВИ ГРБАЉСКОЈ пред модерним човјеком. Митрополит Амфилохије је 28. јуна, на Видовдан, служио Говорили су такође о обновама и изградњи нових храмоСвету Архијерејску Литургију у манастиру Подластва ва и манастира, упознавши један другога са историјатима Грбаљска. својих епархија, размијенивши, коначно, и пригодне поНакон Литургије је служен парастос свима који су своје клоне. животе положили за вјеру и отачаство кроз вјекове и онима из Грбља, Будве, Маина, Побора, Паштровића, МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ ПРИМИО ДЕЛЕГАЦИЈУ Кртола и Луштице, који су 1944. године у Бару убијени УНИВЕРЗИТЕТА У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ од стране бокешке партизанске бригаде, због својих Митрополит Амфилохије је 1. јула у просторијама различитих политичких и идеолошких увјерења, а који Митрополије у Цетињском манастиру примио високу почивају у тамошњој заједничкој гробници. делегацију Универзитета у Источном Сарајеву, на челу са Говорећи о мучеништву којим се кроз страдање и смрт ректором Универзитета проф. др Митром Новаковићем. задобија вјечни живот, Митрополит је казао да су сви му- Уз ректора Новаковића, у делегацији су били и проченици за правду Божју, попут великомученика косовског ректор проф. др Стеван Трбојевић, генерални секретар Лазара, знали да је земаљско за малена царство а Небес- Војислав Шука и њихов домаћин у Црној Гори протојерејко увијек и довијека. „А много је оних којих земаљском, ставрофор проф. др Борис Брајовић, парох подгорички пролазном царству, ништавном, жртвују себе и свој жи- и декан Православног богословског факултета у Фочи, вот. Вјечност која се улила у оне који су пострадали за који је у саставу Универзитета у Источном Сарајеву. правду Божју је њихова побједа која побјеђује свијет и у У веома садржајном и пријатељском разговору ректор је којој је једина истинска нада овога свијета и свакога на- Митрополита упознао са тренутним стањем Универзитерода, и нашег народа и свеукупног човјечанства“. та у Источном Сарајеву, његовим разноврсним академ„И данас тиранска, муратовска психологија и философија ским активностима, истакавши и резултате досадашњег господаре свијетом, јер они који су нас бомбардовали, рада овог Универзитета. шта су они до следбеници Мурата, тиранина косовског? Митрополит је искористио прилику да својим гоПрослављајући Видовдан, ми побједу прослављамо, стима искаже најдубљу благодарност на недавно му побједу добра, побједу Божију, побједу љубави Божје, додјељеној Универзитетској повељи за 2011. годину „за побједу истине Божје над лажју, побједу оних који задо- нарочите заслуге и изузетан допринос у раду Универзибили Побједиоца и који су себе уписали у књигу вјечнога тета“, и да искаже своје жаљење што због учешћа на Свеживота“, рекао је митрополит Амфилохије. том Архијерејском Сабору није могао лично присуствоПоводом Видовдана увече је у љетњој башти Дома кул- вати крсној слави Универзитета – празнику Св. Кирила и туре у Бару одржано Видовданско вече у организацији Методија, када му је награда и додијељена. Искористио Православне црквене општине барске и Српског просве- је прилику и да упозна госте са историјатом и тренутним тог друштва из Бара. Видовданско вече благословио је стањем Митрополије црногорско-приморске и уопште митрополит Амфилохије, а видовданску бесједу одржао Православне Цркве у Црној Гори. Бошко Обрадовић, један од најеминентнијих млађих српских интелектуалаца. У програму академије учество- ОСВЕЋЕЊЕ МАНАСТИРА СВЕТЕ ПЕТКЕ НА ГОСТИЉУ вали су још етно-група „Зора“, фолклорне групе „Свети МАРТИНИЋКОМ Јован Владимир“ из Бара и „Врсута“ из Сутомора, гуслари Митрополит Амфилохије је 3. јула, на празник Препои рецитатори. добног Наума Охридског и Методија Патарског, осветио

Hronika mitropolije новосаграђену цркву и манастир Свете Параскеве-Петке у Добром долу у селу Гостиље у Горњим Мартинићима. Митрополиту Амфилохију саслуживао је Преосвећени Епископ полошко-кумановски Господин Јоаким са више свештеника Митрополије и гостима свештеницима из Шапца. „Храмови Божји су мјеста гдје се учимо Царству небескоме, гдје се сабирамо у име Оца и Сина и Духа Светога, вечне Божанске заједнице, да би кроз наша сабрања у име Господње, кроз Свете тајне и кроз живљење у Христу постали једно са Самим Богом, с Њим се сјединили и постали једно и неразориво једни с другима“, рекао је митрополит Амфилохије у литургијској проповиједи. „Ето, дакле, зашта храмови служе, зашта се оснивају, зашта се граде. Ето ради чега је и ова светиња овдје никла у овом Добром долу на Гостиљу. И мени се чини да и сами назив Нарочити благослов за вјернике овога храма било је што Добри до постоји не само зато што је добар, лијеп и пло- је Митрополит на сабрање донио из Цетињског манастидан, него што је онај који му је то име дао предосјетио да ра Десницу Св. Јована Крститеља, која је прије петнаеће овдје на овом Добром долу нићи светиња Божја.“ стак година већ походила овај крај. За настојатељицу манастира Свете Петке Митрополит је Десницу је при повратку са Луштице дочекала братија поставио монахињу Параскеву, дотадашњу расофорну Цетињског манастира, а игуман цетињски Методије је монахињу Тавиту, коју је у истом манастиру претходне прочитао Акатист Св. Јовану, у присуству Господина Мивечери замонашио чином мале схиме. трополита.

svetigora / 2011 / септембар

МОНАШЕЊЕ У ДУГИ МОРАЧКОЈ

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ЂУРМАНИМА Митрополит Амфилохије је 9. јула са свештенством и вјерним народом служио Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Јована Крститеља у мјесту Ђурмани, код Сутомора. На почетку богослужења Митрополит је извршио мало освећење цркве и благосиљање новог иконостаса. „Није срце само центар тјелеснога, него и духовнога живота људскога“, рекао је митрополит Амфилохије у литургијској проповиједи. „У дубинама срца је унутарње једро људскога бића у које се сабира све оно што човјек јесте и тјелесно и духовно и душевно. И све зависи од тога у каквом је то унутарње једро стању и ко обитава у том стању. У срцу човјековом или је Бог или је сатана“. „Срце је огледало. Оно је призвано да буде светионик и свјетило. Ако је оно помрачено, онда је сав човјек помрачен, сав човјек је погружен у таму незнања. И зато Митрополит Амфилохије је 4. јула на вечерњој служби и подсјећа Свог ученика Господ, а кроз њега и нас: Чедо замонашио чином мале схиме послушнице манастира моје, дај ми срце твоје“, рекао је митрополит Амфилохије. Дуга Морачка код Биоча, сестру Љиљану, давши јој име Текла и сестру Ратку, давши јој име Анастасија. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ И ЕПИСКОП ЈОВАН „Наше сестре Текла и Анастасија обукле су се у одјећу СЛУЖИЛИ У ОСТРОГУ радости и весеља духовног ради прогнања и гажења Митрополит Амфилохије и Епископ диоклијски, наречесваке туге и смутње које долазе од ђавола, тијела и ни нишки, Јован служили су 10. јула са свештенством Свеод свијета, ради радости у Христу Господу у име Оца и ту Архијерејску Литургију у манастиру Острогу. Сина и Духа Светога“, рекао је митрополит Амфилохије у „Бог није створио човјека да пропадне и нестане“, рекао архипастирској бесједи у току монашења. је митрополит Амфилохије у литургијској проповиједи, Митрополит Амфилохије сјутрадан је у манастиру Дуга „И овај свијет није створио да буде подложан смрти и служио Свету Литургију. ништавилу. Он овом пролазном животу придодаје, у њега уграђује онај вјечни и непролазни живот“. ПРОСЛАВА ИВАЊДАНА НА ЖАЊИЦУ „Јован Крститељ, кад су га питали ко је он, рекао је да Митрополит Амфилохије је 7. јула, на празник Рођења послије њега долази Онај који је већи од њега и казао – Светог Јована Крститеља, а у цркви Св. Јована у селу Ја вас крстим водом, а он ће вас крстити Духом Светим и Жањиц на Луштици, уз саслужење бокешког свештенства огњем. Крштење управо јесте крштење Светим Духом и и вјерног народа служио Свету службу Божију и благоводом. Вода представља оно што јесмо и чиме живимо, а словио нови иконостас овог храма. Дух Свети је Онај који освештава ту воду, наше биће, који

човјеку дарује живот вјечни и непролазни. Дух који имамо, он сам по себи није бесмртан. Али када се у њега усели Дух Божји, када се запечати Духом Божјим, онда и наш живот и наше тијело постају вјечни и непролазни. Отуда облачење у Христа значи у облачење у оно што је вјечно и непролазно“, објаснио је митрополит Амфилохије. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ЗАГОРКУ КОД ДАНИЛОВГРАДА Митрополит Амфилохије је у недјељу 17. јула, на празник Светих царских мученика Романових,служио Свету Литургију и освештао обновљени храм Зачећа Светог Јована Крститеља у Загорку код Даниловграда.

У току Литургије митрополит Амфилохије је у чин протопрезвитера рукопроизвео презвитера Слободана Зековића, пароха даниловградског. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ЦРКВИ ПОЛАГАЊА РИЗЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У БИЈЕЛОЈ Митрополит Амфилохије, са свештенством и вјерним народом, је на празник Полагања ризе Пресвете Богородице, 15. јула, служио Свету Архијерејску Литургију у цркви Полагања ризе Пресвете Богородице у Бијелој. У току Свете службе, око храма је ишла свечана литија, а митрополит Амфилохије је пререзао и славски колач. Литургијском слављу, у навечерје празника претходила је вечерња служба са петохљебницом, коју је служио архимандрит Јован Радосављевић, са неколико свештеника и два ђакона, након чега је услиједила и свечана Духовна академија.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ ПОВОДОМ ИЗЈАВЕ Г. РИФАТА ФЕЈЗИЋА Митрополија црногорско-приморска сматра за своју обавезу да у вези интервјуа г. Рифата Фејзића, Реиса Исламске вјерске заједнице у Црној Гори, објављеног у „Вијестима“, 29. јула 2011. године даде следеће саопштење: Што се тиче отворености Православне Цркве у Црној Гори за сарадњу са Исламском вјерском заједницом, увјерени смо да г. Фејзић не превиђа нашу дугогодишњу сарадњу, почевши од времена часног Реиса г. Демировића, па до наших дана, посебно што се тиче питања од заједничких интереса (доношење закона о реституцији одузете имовине, увођење вјеронауке у школе, израде закона о црквама и вјерским заједницама и др.). Ту сарадњу и узајамно поштовање не би требало да ремети ни разумљиво у одређеном смислу различито сагледавање несрећног грађанског рата у Босни и Херцеговини и његових трагичних узрока и последица за све тамошње житеље и грађане. Оно, међутим што је нас забринуло и што заиста зачуђује јесте Фејзићева тврдња (тешко је вјеровати да су новине тачно пренијеле његову изјаву!) да храм Свете Тројице на Румији „нарушава вјерски склад“ и да се он слаже са захтјевом Мехмеда Бардхија, његовог вјерника и других, да се храм уклони и сруши. Таква изјава и такав позив на рушење већ једном срушеног од турских освајача (1571. г.) православног храма на Румији, и то са таквог мјеста, заиста запрепашћује! Да ли се у таквом позиву садржи „елементарно поштовање двају страна једне према другој“ и да ли је то прави израз „жеље за сарадњом“ између Исламске вјерске заједнице и Православне Цркве у Црној Гори о којој говори г. Фејзић у свом интервјуу?! При томе не треба изгубити из вида да таква изјава пада у вријеме у коме још увијек зјапе необновљене рушевине бројних храмова и џамија на неким од простора бивше наше заједничке државе! Ако он то можда чини из бриге о потреби поштовања државних прописа, зашто се онда и сам жали на „велике проблеме“ септембар / 2011 / svetigora

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО ЗАУПОКОЈЕНУ ЛИТУРГИЈУ У ЦРКВИ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА У ГОРЊИМ БАНДИЋИМА Митрополит Амфилохије је 16. јула, на празник Светог мученика Јакинта , са свештенством и вјерним народом служио Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Јована Крститеља у Горњим Бандићима, у селу Бијеле Рудине. Ова заупокојена Литургија је служена за покој душа оснивача, градитеља и приложника, браће и сестара овог светог храма, а митрополит Амфилохије је за душу новопредстављеног обновитеља ове цркве Љубомира Вуковића, служио и четрдесетодневни помен.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У МАНАСТИРУ СВ. СЕРГИЈА РАДОЊЕШКОГ У МИКУЛИЋИМА Митрополит Амфилохије је на празник Светог Сергија Радоњешког, у понедјељак 18. јула, служио Свету Архијерејску Литургију у манастиру посвећеном овом Светитељу у Микулићима, на обронцима Румије. За ову прилику, отац Виктор из Ростова на Дону, донио је честицу моштију Свете Јелисавете Фјодоровне.

Hronika mitropolije

svetigora / 2011 / септембар

које су муслимани имали да добију грађевинску дозво- мови, зато је обновљен и овај храм да би кроз њега и лу за градњу џамије у истом Бару, кад се и овдје ради о преко њега Бога примили, са Богом се срели, да би се у истим таквим проблемима? Једино што може оправдати њему и преко њега сјединили с Богом и једни са другима г. Фејзића да у брзини давања ове и овакве изјаве није јединством вјечним и неразоривим“. стигао да довољно размисли о њеној изузетној тежини „То јесте смисао Цркве Божије Христове, Свете и посљедицама за наш суживот, сарадњу на општом до- Богочовјечанске заједнице коју је Христос основао бру људи и на узајамно поштовање на које нас позива Својим распећем, Својом смрћу, Својим васкрсењем и Свемогући Бог у кога сви вјерујемо и Његов Судњи дан вазнесењем, послањем прво Духа Свога Светога на Своје ученике и апостоле и слањем тога Духа на све Његове који нас све чека. Из Митрополије црногорско-приморске ученике, на све који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Цетиње, 29. Јул 2011. Светога у свим земаљским народима до данас и до краја свијета и вијека“, рекао је митрополит Амфилохије. Након Литургије владика је додијелио новоустановљено МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У одликовање Српске Патријаршије – орден Светог краља МОКРИНАМА КОД ХЕРЦЕГ НОВОГ Милутина, први у нашој Митрополији, Николи Ниши Гојковићу из Херцег Новог за ревност и помоћ у градњи светиња Божјих у Херцег Новом и широм православне Боке. Митрополит Амфилохије је претходне вечери у манастиру Дуљево замонашио искушеницу Марију, давши јој монашко име Аријана. „Наша сестра Аријана је примила то име да би јој Света Аријана била путоказ, покровитељка, васпитачица на њеном монашком, свежртвеном путу, да би као и она служила Господу вјерно у све дане свога живота“, рекао је владика Амфилохије након чина монашења.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО НА ЗЛАТИЦИ Митрополит Амфилохије је 1. августа, на празник Светог Стефана Високог и преподобне Евгеније, српске књегиње Милице, са свештенством и вјерним народом служио Свету Архијерејску Литургију на остацима древне светиње на Златици. Света служба Божија узнесена је и поводом имендана настојатељице ове светиње мати Евгеније. Владика је у току службе у чин чтеца произвео Александра Девића, полазника школе вјеронауке на Златици, а у чин презвитера рукоположио сабрата манастира Стањевићи јерођакона Никона (Кокотовића). „Ово што се данас догађа на Косову и Метохији само је наставак онога што се на њему догађало у последњих шест стотина и двадесет година“, рекао је митрополит Амфилохије у архипастирској бесједи сабранима на Светој служби. „И само Господ знаде до кад ће то трајати“. „Само он зна какав је смисао тога свештеног простора, не само у судбини нашег народа, него и у збивањима европским и свјетским. На Косову и Метохији се већ више од Митрополит Амфилохије је 30. јула са свештенством шест стотина година догађа непрекидни сукоб између служио службу великог освећења и Свету Архијерејску Бога и сатане, између праве и лажне вјере, између добра Литургију у обновљеној цркви Светог пророка Илије на и зла, између правде Божје и неправде“, рекао је митроМокринама код Херцег Новог. полит Амфилохије. „Ми смо се опредијелили за Небеско царство којим Након Литургије благосиљан је славски колач и освештавамо земаљски живот, земаљско царство, приређена је трпеза љубави. земаљско живљење“, рекао је митрополит Амфилохије у литургијској проповиједи вјерницима, „Освећујемо ИЛИНДАН НА СИЊАЈЕВИНИ га, просвећујемо га и претварамо наш хљеб земаљски Митрополит Амфилохије је 2. августа, на празник Светог у хљеб који силази с неба, у Тијело Христово којим се пророка Илије, служио Свету службу Божију у цркви Свепричешћујемо на Светој служби Божјој“. тог Василија Острошког – Ружици на Сињајевини. „Тим Тијелом и Крвљу Христовом се сједињујемо са Жи- На Сињајевини је и ове године одржан традиционални вим Богом и постајемо једно и заједно једни са други- Илиндански сабор којему је присуствовао велики број ма. Зато се и граде храмови, зато се и обнављају хра- људи из разних крајева Црне Горе.

reporta`a РАЈО Војиновић

Прослава Петровдана у Цетињском манастиру

Ми смо вјере небоземне П

разник Светих апостола Петра и Павла молитвено је 12. јула прослављен у Цетињском манастиру. Свету Архијерејску Литургију у цетињској светињи служио је Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије, уз саслужење Преосвећене Господе Епископа: умировљеног захумско – херцеговачког Атанасија, диоклијског, нареченог нишког, Јована (Пурића), нареченог владике липљанског архимандрита Јована (Ћулибрка) и свештенства, уз учешће великог броја вјерника. На светом богослужењу митрополит Амфилохије је крстио малу Теофанију, кћерку Јована и Бојане Радовић и малу Рускињу Варвару. „Не поводимо се за оним што прође као сенка, као дим“, рекао је у литургијској проповиједи вјернима владика Атанасије. „Држимо се онога што је Господ рекао и што су апостоли проповедали: Иштите најпре Царство Божије и правду његову, а остало ће вам се придодати“. „Није Бог такав шкртица да нам не да, није овај свет, овај живот – деца, имање, знање… сва добра овога света нису проклетство него благослов Божји, али нису главно, и ту је мудрост да човек постави све на своје место, да се зна шта је прво“. „Христос је рекао две речи на којима стоје и Пророци и Јеванђеље. То је овај крст – усправно је љубав према Богу и хоризонтално, водоравно је љубав према ближњима. Једно без другога не иде, али ипак ова

хоризонтална љубав стоји на овој усправној, повезана у богочовечанско, небоземно јединство. Ми смо вере небоземне“, рекао је владика Атанасије. Након Свете Литургије из Цетињског манастира је до Ћипура прошла празнична литија гдје је на темељима цркве Светих апостола Петра и Павла пререзан славски колач. Честитајући празник сабраним вјерницима и свима који тог дана прослављају првоврховне апостоле Петра и Павла, митрополит Амфилохије је подсјетио да је на том мјесту канула кап њихове апостолске благодати и проповиједи. „Овдје је саграђен храм Светих апостола Петра и Павла из кога је онда никао стари Цетињски манастир, а онда и овај нови у вријеме митрополита Данила Петровића, 1700. године. И све што је у овом граду краљевском никло, никло је из темеља овога храма, из ријечи апостола Петра и Павла. Из њихове ријечи чудотворне је никао и Свети Петар Цетињски, око чијег се ћивота окупљамо. Они су нам послали и руку Светог Јована Крститеља и Претече и дио Часнога Крста који су они цјеливали на Голготи. Послали су нам и Богородицу Филеримску да заједно просвећују свјетлошћу богопознања овај град и овај народ“. „Нека је благодарност Господу и Светим апостолима за све чиме нас је Господ обдарио“, рекао је митрополит Амфилохије.

ЗА САБОРНИ ХРАМ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА

СВИ ПО ЕВРО

рукодјеље манастира Светог Луке у Жупи Никшићкој e-mail: svetigavrilo@yahoo.com тел: +38267249783

-Уплатницом код ЦБЦГ на рачун 550-3610-20 Са назнаком за САБОРНИ ХРАМ; -Код парохијског свештеника или управе манастира у свом мјесту; -Лично на благајни Храма Христовог Васкрсења, сваким даном од 9 до 15 часова; -Код овлашћеног прикупљача прилога који ће обилазити домове по градовима.

ИЗД НОВА

АЊА

Изабрана дјела Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија Треће коло: ТАЈНА ХРИСТА И ТАЈНА СВИЈЕТА (КЊИГА VI) ЛИТУРГИЈА И ПОДВИЖНИШТВО (КЊИГА VII) СА ИЗВОРА ВОДЕ ЖИВЕ (КЊИГА XVI) ЉЕТОПИС НОВОГ КОСОВСКОГ РАСПЕЋА (КЊИГА XXII) РАЗГОВОРИ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ, ЦРКВИ И ДРУШТВУ (КЊИГА XXVI)

SVETIGORA Цетиње: +382 (0)41 234-222 Београд: +381 (0)11 369-07-57 369-07-05

изашло из штампе: Манастир Дечани Манастир Грачаница Манастир Бањска Манастир Морача Манастир Арханђели

у припреми су: Манастир Сопоћани Манастир Студеница Манастир Жича Манастир Хиландар Манастир Милешева