ЧАСОПИС СВЕТИГОРА бр.213

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXI  БОЖИЋ  ЈАНУАР 2012. г.  БРОЈ 213

··

·

·

·

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

·

МИР БОЖИ И! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

СРЕЋНА НОВА ГОДИНА ДОБРОТЕ ГОСПОД Е!

Савремена румунска икона Рођења Христовог

Мир Божији! Христос се роди!

јануар / 2012 / svetigora

овјек је, браћо, по природи, гладно и жедно биће. Прво, одмах по рођењу, храни се материним млијеком. Вода, хљеб, топлота, свјетлост, не само што га хране и одржавају у животу, него му омогућују да расте, дају му здравље и снагу. Девет мјесеци га храни мајка у утроби својој; по рођењу живи и расте напајан Божјим даровима и родитељском љубављу. И као што му тијело расте храњено хљебом и млијеком, тако и његов унутарњи човјек: срце, душа, ум, разум, осјећање, потребују своју храну. Из тјелесног сјемена расте и узраста тијело човјеково; из умног, вољног и душевног сјемена, уграђеног Божијом силом у људску природу, када се оно правилно, здравом храном храни, узраста и богати се човјеков разум, душа, знање, познање себе и свијета око себе. Човјек постаје свјесно биће, умножавајући Божије дарове у себи, првјенствено својим живљењем и заједништвом са другим људима, почевши од својих родитеља, браће и сродника, па онда и свих других са којима се среће и општи у животу. Отуда, све што човјек, свако људско биће, има и посједује – прима од другога, почевши од чина зачећа, до његовог посљедњег даха. Како је дубоко мудра истинита ријеч Апостола Павла: „Шта ли имаш што ниси примио?А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?“ (1. Кор. 4, 7). По природи, човјек је плод Божанске и родитељске љубави. Љубављу других храни се и живи, притом уграђујући себе љубављу и својим даровима у живот других. То је тако, јер су и сам свијет и сва створења, сва творевина, Божије дјело Божанске Љубави и Силе, Божијег доброг слова, благослова, призвани да живе и да зраче према свима тим истим Божанским добром. Та љубав је она најунутарњија кохезивна сила која рађа, чува и одржава све видљиве и невидљиве свјетове, чинећи свеукупну творевину – организмом, чинећи сав род човјечански – живим организмом, који не само живи, него се и умножава, расте, узраста. Сам Бог се дарује свему постојећем. Зато је узајамно даривање свега постојећег у његовој природи, од протона до сазвијежђа, до свих знаних и незнаних свјетова. Божанским

poslanica Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

Божићна порука 2011/2012. љета Господњег

3

svetigora / 2012 / јануар

4

даривањем и узајамним прожимањем творевина творевину од Бога и присвајају је себи, злоупотребљавајући расте, умножава се, у времену и простору. Пуноћа притом добра Божија и дарове, проглашавајући себе за ботог Божанског даривања, Божанске Љубави, јавила жанство које ће устројити свијет „по својој слици и прилисе и открила, кад је дошла пуноћа временâ, тј. кад ци“. Отимање творевине од Бога, као и отимање добара од је творевина Божија постала способна да је прими, ближњих својих, увијек су засновани на гордости, зависти и онда кад је Бог послао Сина свог Јединородног да себељубљу. У том и таквом духу се одвијала и одвија историја сваки који вјерује у Њега има живот вјечни (Јн. 6, 47; Гал. рода људског, њиме су били заражени стари и нови економски системи и људски односи уопште. Тако је, на примјер – на 4, 4). Њега не само што су прорицали пророци: сва творевина је уздисала и чекала да се Он јави „пун порицању Бога и на отимању творевине од Њега – комуниблагодати и истине“ (Јн. 1, 14), да се и дарује као Хљеб зам покушао да организује људско братство и јединство и Божији, Који силази с Неба и даје живот свијету (Јн. 6, праведну расподјелу добара: сви смо свједоци шта се до33). Он као Хљеб Живота благовијести вјечну исти- годило са братством заснованим на оцеубиству и класној ну: „који мени долази неће огладњети, и који у мене мржњи! Показало се да је егоизам, саможивост, подједнако вјерује неће никад ожедњети’’ (Јн. 6, 35). Тако човјек у природи како капитализма, тако и комунизма, као и да је и свијет постоје и постају једна Божија твореви- савремени либерални капитализам, са његовом суровом на, „саздани у Христу Исусу за дјела добра, која Бог тржишном економијом – утемељен на вучјем самољубљу... унапријед припреми да у њeму ходимо“ (Еф. 2, 10). У Зато није никакво чудо што су дојучерашњи комунисти поЦркви као Тијелу Христовом, открива се „устројство стали преко ноћи – капиталисти. Они су и у комунизму оттајне од вјечности сакривене у Богу, који је саздао имали туђе ради „општег добра“. У капитализму настављају све кроз Исуса Христа“, као и „многострука мудрост то исто, приватизујући оно што је раније другима отето, уз то – богатећи се на туђ рачун, користећи притом власт, као што Божија“ (Еф. 3, 9-10). У Христу, пак, Богомладенцу, од Дјеве рођеном, су то и раније чинили, закидајући сиротињски рад и труд... као Хљебу Живота, којим се причешћујемо, и начи- Комунизам се темељио на хришћанској идеји заједништва, ну на који се причешћујемо, открива нам се, не само узајамности и расподјеле добара („имаху све заједничко“) смисао нашег људског постојања, него и начин на која се кроз вијекове остваривала у Цркви и остварује до који треба да живимо, како да се односимо једни данас у монашком општежићу. Но, притом су комунисти према другима и како да употребљавамо дарове превидјели свету истину: све то се не постиже насиљем него којим нас је Бог обдарио. Свако створење и сва- слободом. Као и истину: да добро које није учињено на добар ки човјек има свој дар – неко већи, неко мањи – и начин престаје да буде добро; и да се постизање једнакости своју службу, коју је призван да умножи, обдарујући не постиже укидањем, уништењем различитих дарова, таласобом и својим даровима друга створења (ср. 1. Кор. ната, него њиховим умножавањем; не уништењем личности 12, 4-5). И као што су по богомудром Апостолу Пав- и лишавањем личне својине, него слободном сарадњом на лу у човјековом организму удови дати не просто Божијем и људском дјелу, правилном употребом дарова и дода се сваки од њих брине о себи, „него да се удо- бара, сагласно непролазном начелу: „Што не желиш себи, не ви подједнако брину један за другог“ и „ако стра- чини другоме”. Човјек при томе није створен да буде ни роб, да један уд, с њим страдају сви удови“ (1. Кор. 12, 25-26), ни роба, јер његова жеђ и глад се не засићују земаљским дотако треба да буде и у организму људског друштва, брима и богатством „које мољац нагриза...“ цјелокупне људске заједнице. Јер, „не живи човјек о самом хљебу“ (Мт. 4, 4), и не пије само Бог као домаћин васионе даје свим створењима воду, од које ће ожедњети, него „пије од воде“, коју ће му Хридарове, даје сунце своје и праведнима и грешни- стос дати, и „од које неће ожедњети довијека“: та вода постаје ма. И као што Христос није дошао у овај свијет да у човјеку „извор воде која тече у живот вјечни“ (Јн. 4, 14). му служе него да служи и да се принесе за живот Тиме искање најприје Царства Небеског и правде његове, свијета, тако и они који су Његови: коме је више дато, односно осмишљавање земног хљеба и воде – Хљебом Жиод њега се више и тражи... За све њих важи света ис- вота и „водом која отиче у живот вјечни“, исцјељује човјека од тина: „Нека нико не тражи што је његово, него сваки халапљивости за земним добрима и подстиче га на освајање оно што је другога“ (1. Кор. 10, 24). И она друга: „Свакоме бескрајних унутарњих простора, кроз благословену употресе од нас даде благодат по мјери дара Христова... за бу видљивог свијета и његових добара. усавршавање светих у дјелу служења, за сазидање То је оно чему нас учи Христово рођење и што је садржано Тијела Христова, док не достигнемо сви јединство у ријечима Божићне анђелске пјесме: „Слава на висини Богу и вјере и познања Сина Божијег, у човјека саврше- на земљи мир, међу људима добра воља!“ Зато пјевајући ову на, у мјеру раста висине Христове“ (Еф. 4, 7; 4, 12-13). Са пјесму, радосно се загрлимо и поздрављајмо: овог разлога потпуно је било природно што су први Хришћани били „постојани у науци апостолској, и у заједници, и у ломљењу хљеба и у молитвама“ (Дап. 2, Христос се роди!

42), и што „имаху све заједничко: и тековину и имање Благословена Нова година доброте Господње! продаваху и раздаваху свима како је коме било потребно“ (Дап. 2, 44-45). Када људи забораве да је „Господња земља и Ваш молитвеник пред јаслама Богомладенца њена пуноћа, и они који живе на њој“, онда изгубе и прави однос према добрима којима их је Бог обАрхиепископ цетињски и дарио и начину њихове употребе. Такви отимају Митрополит црногорско-приморски Амфилохије

јануар 2012 / број 213

из садржаја: митрополит АМФИЛОХИЈЕ

Богословље Поводом празника Предавање Оглед Књига пророка Варуха Хронике

Мир Божији! Христос се роди! 3 Владика будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Небо и зем а се радују 6

10 13 28 31 39 55

Др Мило Ломпар и митрополит АМФИЛОХИЈЕ

160 година од 15

егошевог упокоје а протосинђел КИРИЛО Боjoвић

Четворок ижје 40 митрополита Амфилохија ОЛИВЕРА Балабан

елена Балшић 45 obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXI  БОЖИЋ  ЈАНУАР 2012. г.  БРОЈ 213

МИР БОЖИЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске Директор: протојереј-ставрофор Радомир Никчевић Савјет часописа: Eпископ нишки др Јован (Пурић), протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, протојерејставрофор др Радован Биговић, јеромонах Димитрије (Лакић), академик Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић Главни уредник: протосинђел мр Кирило (Бојовић) Оперативни уредник: Рајо Војиновић Дизајн часописа: др Мирко Тољић, Владимир Јакшић Секретар редакције: Татјана Марјановић Редакција: Епископ липљански мр Јован (Ћулибрк), протојереј-ставрофор Гојко Перовић, протојереј мр Велибор Џомић, игуман Петар (Драгојловић), јереј мр Саво Денда, јереј Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах мр Павле (Кондић), монахиња Стефанида (Бабић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић, Весна Тодоровић, Јован Маркуш Сарадници: ђакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Марија Живковић, др Ксенија Кончаревић, Милана Бабић, Милутин Вековић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Сања Радовић, Драгана Керкез, Јелена Петровић Лектура и коректура: Ивана Јовановић

Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд, тел: 011/369-0757,369-0705 e-mail: svetigora.urednik@gmail.com Штампа: , Суботица

··

·

·

·

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

·

Фотографије: +Живота Ћирић, Зоран Тричковић, Жељко Шапурић, Јован Радовић, искушеник Павел (Алексејев)

Да би се избјегли божићни и новогодишњи празници, часопис је морао да иде у штампу 20. децембра. Из тог разлога нисмо били у могућности да објавимо посланицу Његове Светости ГОДИНА ДОБРОТЕ ГОСПОДЊЕ! ПатријархаСРЕЋНА српског Г.НОВА Иринеја. Исту ћемо објавити у наредном броју Светигоре.

INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT: COBADEFF /400876825101 EUR /400876825100 Other Currencies NLB Montenegrobanka AD Podgorica SWIFT CODE: MNBAMEPG /ME25530005120005043078 "MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS" 81250 CETINJE MONTENEGRO

Владика будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ besjeda svetigora / 2012 / јануар

6

Небо и земља се радују во празника над празницима, драга браћо и сестре! Ево празника који спаја небо и земљу, Бога и човјека и нас међу собом мири, освећује и просвећује! Господ, вечни Логос и Творац свијета улази у овај свијет. Творац времена улази у вријеме и у историју, улази у наш живот. Богомладенац Христос је обновио нашу природу, дао нам опроштај грехова, измирио нас са Богом, измирио нас једне са другима, загријао срца наша огњем божанским. Као што смо ми вечерас окупљени, ево, око огња овога бадњака, тако срца наша загријева духовни огањ православне вјере, вјере у Оваплоћење Христово, у Спаситеља нашега и у Његово Свето Јеванђеље. Драга браћо и сестре, окупљамо се на ову радост онако као што су се окупљали и наши преци око огња бадњака у оџаклијама и по колибама. Тако се ми данас окупљамо овдје око ове светиње у којој се прославља Име Божије и Рођење Христово преко 800 година. Тако ми радимо, тако ће радити и наше потомство, јер то је завјештање Божије. Тако се продужава онај свети огањ који је Господ донио на ову земљу, тако се срца наша загријевају, тако добијамо духовну снагу и силу да љубимо једни друге и да вршимо заповјести Његове, да творимо добро, да се трудимо о своме спасењу и о спасењу својих ближњих. Када се окупљамо око бадњака треба да знамо да то није обично окупљање него је то окупљање у име Рођења Христовог. Зато треба да се одуховимо, да се просветимо, да испунимо своје душе и своја срца племенитим осјећањима, свој ум да просветимо узвишеним мислима јевађелским, да гледајући у Богомладенца Христа видимо славу Његову. Када се окупљамо и анђели Божији с нама се окупљају, јер се на Божић помјешају анђели и људи и пјевају заједничку пјесму: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља.“ Слава се Божија открила преко рођења Христовога и тек од рођења Христовога добили смо ту повластицу да на прави начин – хришћански, богоугодни –

Христос се роди! Бесједа изговорена на Бадњи дан 2010. г, у манастиру Ђурђеви Ступови код Берана.

јануар / 2012 / svetigora

прослављамо Име Божије, јер славимо Његово овлапоћење, Његов долазак у овај свијет, славимо и Пресвету Дјеву Богородицу од које се силом Духа Светога оваплотио Онај кога је она родила у пећини витлејемској. Господ се није узгнушао ни тјескобе, ни мрака пећине витлејемске, нити наших гријехова, нити наше смртности, нити наших биједа, него је дошао да све биједе и све тешкоће, и све муке и све смрти и све болести узме на себе; да нас исцијели, да нас обнови, да нас укријепи... Да нас обнови и припреми за вјечно Царство Божије. Ево, као што смо се вечерас овдје окупили, драга браћо и сестре, око бадњака у великом броју, тако треба сваке недеље и празника да испуњавамо свете храмове Божије. Да не буде да, по нашим лошим склоностима, дођемо само на Бадње вече, заложимо храстову гранчицу и мислимо да смо тиме све завршили и сваки обичај испунили. Вршећи то треба да знамо да главни обичај треба да вршимо – да долазимо на свете службе Божије, да се Богу молимо, да своју дјецу васпитавамо у православној вјери, да знамо шта је пост и шта је молитва, да долазимо на свето Причешће, да чистимо своје душе и своја срца од свакога гријеха, да бисмо увијек имали слободу да се Богу искрено молимо. Јер, Господ је увјек спреман да прими наше молитве, само ако су искрене, само ако их приносимо са правом и истинитом вјером Божијом. А Господ је распалио огањ вјере рођењем, доласком у овај свијет и од тада Га прослављамо заједно са апостолима, заједно са анђелима, заједно са пророцима, заједно са светим праведницима и мученицима. Данас се спајају небо и земља, небо и земља се радују. Што каже наш народ – весели се у шуми птица, у гори поток, веселе се поља и долине, као што се веселе и наша срца. Нека буде међу нама што више љубави, што више мира, што више слоге, јер на то нас призива и на то нас оспособљава Рођење Христово. Знате за стари дивни обичај да пред Божић не треба никоме да останемо ништа дужни и да не будемо – сачувај Боже! – с неким у завади, него ако имамо проблем са неким треба да се измиримо, да бисмо у миру Божијем могли прославити Рођење Христово. Да ли и данас тако радимо? Треба наравно да пратимо пуни смисао тих обичаја, јер су то обичаји који су у складу са јеванђелским заповјестима: да живимо у миру и са Богом и са људима и са својом савјешћу. Нека радост овога празника допре до свачијег срца, до свачијег дома, до сваке породице. Да нас Господ благодаћу и милошћу Својом и благословом Свога Рођења укријепи и оснажи да творимо добро, да идемо путем Његовим, да се и у овим тешким временима оснажимо вјером Божијом, да би смо могли као прави људи Божији, онако како је говорио наш свети блаженопочивши Патријарх, да увијек будемо људи, а то значи да увијек будемо прави хришћани: Богом просвећени, Богом научени да творимо добро и да радимо на своме спасењу и на спасењу својих ближњих. Срећан празник! Божији благослов са свима вама! Нека радост Рођења Христовога обасја и вас и ваше домове и цио свијет! Амин, Боже дај!

7

b e sj eda митрополит АНТОНИЈЕ Блум svetigora / 2012 / јануар

8

РОЖДЕСТВО ХРИСТОВО У име Оца и Сина и Светога Духа! ена се порађа у боловима, али све заборавља када се дете роди, јер је човек дошао на свет. Неко нови је дошао на свет да живи, неко нови је ступио у царство пролазног живота да би узрастао до вечног живота, и рођење детета се увек поима као почетак живота и почетак вечности, још једном оваплоћене, још једном остварене, видљиве, опипљиве, која постаје део људске радости и људске једноставности. А ипак, када размишљамо о рождеству Христовом, рођењу Сина Божијег на земљи, видимо га на сасвим другачији начин. Једна од древних минијатура која представља рођење Господње, показује нам, осим уобичајних контура пећине, Мајке Дјеве, Јосифа и познатих животиња, јасле које стоје спремне, положене на жртвени олтар. А дете лежи у њима као што је вероватно Исак лежао на олтару који је Авраам подигао да би га принео као крвну жртву Господу. Свако од нас се рађа кроз пролазни живот за вечни; Вечни, Који је сâм живот, рађа се у свету да би ушао у царство смрти. Вечни, бесмртни Бог улази у царство човеково, не само (царство) створеног света, већ да би ушао у пали свет где је смрт крај сваког земаљског ходочашћа. Када погледамо ову слику новорођенчета, како лежи на каменом олтару, спремно за жртву, принесено, можемо се с правом запитати: „Ко то жртвује ово дете?“ - и имамо одговор: то је Отац који нам даје Свога Сина да бисмо Његовом смрћу живели. Овде видимо оваплоћену, јасно изражену божанску Љубав и меру те божанске љубави. Јединородни Син се предаје на смрт, предаје на смрт ради нас. Свети Павле расуђује о том догађају, и кличе: „Једва ће ко умрети за пријатеља; а Христос умре за нас још док бејасмо непријатељи Божији“. Бог нас је позвао у биће – то је био једнострани чин – не из Његове сопствене моћне воље, већ из неизмерне љубави. Позвао нас је у биће, да бисмо могли делити са Њим не само постојање, већ и живот, да бисмо постали причасници свега што је Он; позвани смо, по речима Светог Петра, да постанемо причасници божанске природе; позвани смо да будемо Христова браћа и сестре, синови и кћери Бога Живога. Створио нас је чином љубави и у том чину љубави, Он је Себе од почетка принео нама. А тај принос је увек жртва. Да би учинио овај принос значајним, дао нам је слободу, слободу да прихватимо и да одбацимо љубав, да Му узвратимо љубављу, или да одбацимо љубав и да Му својим делима, сваким ствојим ставом према Њему и животу, објавимо да нам је Његова љубав бекорисна,

Ж

да је нећемо, да је узалудно то што нас је први заволео, да је узалудно то што нас је толико заволео да нам је дао Свог Јединородног Сина. Бог нам даје слободу, а ми се често питамо: „Зашто?!“ – зашто нисмо створени на такав начин у којем, приморани благословеном нужношћу, не бисмо могли да грешимо, створени тако да увек и у свему одговоримо на најбољи начин. Али зар то није једноставно због тога што тамо где нема слободе да се воли и да се не воли, тамо нема ни љубави? Ако бисмо тежили једни другима без избора, то би био закон природе, то не би био чин слободног давања себе или примања другога. Ова слобода значи љубав, бар могућност љубави, као што означава и могућност да одбацимо Бога. Али, Бог Својом слободом не одбацује нас.

Он остаје веран до краја, савршено великодушан, јуначки веран. А када човек своју слободу злоупотреби, Он користи Своју слободу да дође, и да се пружи ка нама до самога дна нашег бића, до оне најудаљеније тачке до које долазимо када умремо за љубав. Он ступа у само ово царство, царство у којем нема љубави, где постоји само подељеност, расцепљеност и раздвојеност, и од Бога и једних од других и подељеност у самом себи, унутрашња расцепљеност и сукоб ума и срца, сукоб савести и дела: Христос се рађа у царству смрти које смо створили злоупотребљавајући слободу, јер смо заборавили да слобода кулминира, испуњава се у тој

љубави која се савршено даје, која је заборав себе самог, која полаже живот за другога. Погледајмо сада ове јасле не као што смо чинили када смо били мала деца, видећи само слику дететовог рођења, чудесну, дивну; погледајмо их озбиљним и одраслим погледом, и видећемо да су ове јасле жртвени олтар, да је ова пећина у којој се родио слика оне пећине у којој ће бити положен млади човек, убијен ради Бога после агоније врта и агоније крста, и упитајмо се: „Да ли смо ми, свако од нас, одговор на љубав која се открила на такав начин, у том степену?“ Да ли ћемо наћи одговор у себи или ћемо само рећи: „То је био Његов избор, ја сам против Њега. Он је за мене изабрао живот, ја сам за Њега изабрао смрт.“ Да ли ћемо тако одговорити? О, не речима! – али својим делима, својим животом, ставом према самима себи, којим се не превазилази наша унутрашња подела, ставом према другима у којем нам они људи за које је Христос живео и умро остају странци, неважни и они који се могу уклонити са нашег пута, или ставом према Њему кога не сматрамо својим свагдаприсутним невидљивим ближњим, на кога не мислимо, према коме немамо сажаљења, милосрђа, љубави. Или ћемо одговорити на ово откривење љубави – у којој је нежност љубави постала видљива, појмљива у нежности овог малог људског тела положеног на слами колевке – одговорити на нежност Божију зрелом љубављу? То је питање које нам Божић поставља, и имамо дане и месеце литургијског годишњег тока, да узрастамо ка дефинитивном и коначном одговору, видећи љубав жртвовану на Голготи. Следићемо ову литургијску годину корак по корак; у овој години ћемо открити како су светитељи Божији одговарали, и на сваком кораку пред нама ће стајати питање: „А шта је са тобом, шта је лично са тобом, шта је са нама саборно, како одговарамо на љубав?“ Амин.

РУКА СВ. ТЕОДОРА У КОМОГОВИНИ Једном ћу доћи као цвет, или можда само као Слика цвета. Донећу глас свој у недрима својим. Свето ће миро пасти по крајевима лета У којем још трајем, и где још постојим. Макар као сен, тајна клица, Зачетак речи немог предсказања, Или као песма са стотину лица У уморном свету обузданих сања. Као силуета, Шапат крила пламених птица Дрхтавих од страха пред исконским чином, У вихор ветра бачена честица – Рука ће моја бити над тишином.

Изворник: Архива папира и списа митрополита Антонија (Блума) (http://www.mitras.ru/eng/eng_253.htm) С енглеског: Милена Тејлор

Ђорђе Брујић је рођен 7. децембра 1967. године у Карловцу. Објавио је књиге поезије: Нови пусти дани (Ободско слово, Подгорица, 1996), Страх од шума (Народна књига, Београд, 2001), Упут– ство за путовање (Просвјета, Загреб, 2004), Кућа на леду (УКЦГ, Подгорица, 2008), Улица за самоћу (Књижевна задруга СНВ, Подгорица, 2011) Приредио је савремено пјесништво Српске Крајине (Избор из савремене поезије Срба из Хрватске, Књига Стварања, Подгорица, 2002) Живи у Подгорици.

poezija

bogoslovqe ФРАНСОАЗ Жанлан svetigora / 2012 / јануар

10

ПРАОБРАЗ СВЕТОСТИ ЧОВЕЧАНСТВА Личност Мајке Божије у делу Павла Евдокимова

Павле Евдокимов је један од значајних право- Божијој, из II века. Обећање спасења је било дано жени – Еви славних богослова XX века, чије је богословско дело (односи се на Пост. 3, 15: потомство жене ће стајати на главу змији). Друснажно обележено патристичким и византијским га Ева ће примити Благовест, дати свој пристанак и примипредањем, као и софиологијом. Он ставља акце- ти Духа Светога, Животодавца. Марија је Нова Ева – Живот, нат на есхатолошку димензију, коју проширује на која је названа Богородицом, Мајком Божијом која рађа Бога све аспекте хришћанског живота, јер, као што ће – Човека, која Живоме даје живот у људском телу. На тај назаписати, после Педесетнице есхатологија није чин, Благовестима отпочиње домострој спасења и Евдокисамо будућа нада, него реалност већ присутна у мов цитира тропар празника који каже да је она „почетак наисторији. Ово учешће у есхатологији је могуће у но- шег спасења и објава предвечне тајне“. У Марији домострој вом животу у Христу, који је дар Светог Духа, при- спасења налази свој корен у смислу апсолутног почетка и сутног у Цркви и доступног на тај начин теотокологија нама у литургијском и икосе јавља као органски део Богородица представља ово слободно нографском искуству. Он христологије. „да“ целокупног човечанства, неопходтакође развија богословље Павле Евдокимов исну људску основу у делу Оваплоћења. Светог Духа као Дародавца тиче пристанак Богородиобожујућих енергија, Онога це: Бог је узео тело жене Творчевом „нека буде“, при стварању који освећује и Утешитеља. не као пасивни инструмент, (Пост.1, 3), одговара „нека буде" творевиНа крају, он усаглашава него тражећи њен прине: „Ево слушкиње Господње“ (Лк. 1, 38). своју богословску мисао са станак. Њено "нека буде" неким аспектима савремедозвољава Богу да се оване софиологије, који подвлаче космичку димензију плоти, указујући тако на важност људске слободе. Човек не спасења и дају Цркви потпуни смисао. може да буде спасен без слободног пристанка и ту слободу Своју мисао Павле Евдокимов утемељује у свет- одговора човека подвлачи Никола Кавасила у својој синтези лости (тајне) Мајке Божије. Он развија богословље патристичке мисли у вези ове теме: Богородице изражавајући Откривење на такав Оваплоћење није било само дело Оца, Његовог деловања начин да се сви елементи сусрећу и сједињују и деловања Светог Духа, него и дело Дјевине воље и вере. у тесној међусобној вези, у њиховој библијској, Без пристанка Пречисте, без сарадње њене вере овај план богословској, еклисиолошкој и есхатолошкој би био исто тако неостварив као и без учешћа саме три Бодимензији. Мајка Божија има улогу прволика, веза- жанске личности... ну посебно за Светог Духа, која расветљава тајну Богородица представља ово слободно „да“ целокупног спасења, Цркве, космоса, задњих времена и духов- човечанства, неопходну људску основу у делу Оваплоћења. ног живота сваког човека, и на тај начин доприно- Творчевом „нека буде“, при стварању (Пост.1, 3), одговара „нека си богословљу људског бића. За Павла Евдокимо- буде“ творевине: „Ево слушкиње Господње“ (Лк. 1, 38). ва икономија спасења започиње Мајком Божијом Павле Евдокимов прави аналогију између Еве, Марије и и духовни живот може да се изрази у терминима Цркве. Ову аналогију налазимо код Светог Иринеја, а и попневматологије и теотокологије. Павле Евдоки- сле њега Марија је за Свете Оце жена која је непријатељ мов подсећа да је име Богородица, дано од стра- змији. Нова Ева прима Благовест и даје живот (вечно) Жине сабора у Ефесу 431. године, једина богословска воме; она је жена обучена у сунце из Откривења, која изореференца теотокологије. Према Светом Јовану бражава Цркву и Небески град – Нови Јерусалим. „Једна је Дамаскину, само ово име већ садржи целокупни Дјева-мати и то је Црква“, каже Климент Александријски. домострој спасења. Ово је име, које је једино саобразно тајни, довољно и обухвата све димензије, ПРАОБРАЗ СВЕТОСТИ ЧОВЕКА све што се тиче улоге и тајне Мајке Божије. Осим У Богородици и прeко њеног слободног учешћа човетога, Павле Евдокимов назива Мајку Божију прао- чанство дозвољава Богочовечанској пуноћи да се јави на бразом, односно савршеним обрасцем или прото- крају времена. Али пре тога сва творевина треба да постатипом хришћанских небеских стварности (у разли- не способна да смести Несместивог. Свети Дух је припречитом смислу од Јунга). Улога архетипа указује на нека мио избор Мајке Божије и она је врхунац историје Израиља. својства њене личности. Историја Старог Завета представља низ избора и очишћења Адамовог потомства. Дјева је сачувана од сваког личног БОГОРОДИЦА, греха, од сваког зла, које је у њој постало неделатно постеНОВА ЕВА И МАЈКА СВИХ ЖИВИХ пеним очишћењем њених предака, освећујућим дејством Следујући Оцима, Павле Евдокимов Светог Духа и њеним личним подвигом. Зло је разоружапредставља Богородицу као Нову Еву и Мајку свих но; грех реално остаје, али постаје неделатан. Другим речиживих (Пост. 3, 20). Марија, Мајка Спаситеља је Нова ма, Света Дјева је врхунац синергизма, односно заједничког Ева која је на јединствен начин придружена Новом деловања светости Израиља и Духа Светога. Човечанство Адаму. То је први богословски исказ Цркве о Мајци приноси своју најчистију жртву – Дјеву, а Бог од ње чини ме-

јануар / 2012 / svetigora

БОГОПОДОБНО МАТЕРИНСТВО КАО сто Свог рођења и Мајку свих живих, Еву која је остварила ОБРАЗ БОЖАНСКОГ ОЧИНСТВА своје назначење. „Шта ћемо ти принети Христе?... Небо ти Богородичан трећег гласа истиче аналогију приноси анђеле, земља ти доноси своје дарове, а ми људи Матер Дјеву“, пева Црква на Божић. Посвећење Дјеве жи- измећу очинства Оца и материнства Богородице: воту у Храму, према древном предању од њеног уласка у „...без оца си родила Сина, који је предвечно рођен Јерусалимски храм, а посебно њена љубав према Богу, до- од Оца без мајке...“. Павле Евдокимов посебно исстижу у њој такву дубину и такву снагу да се зачеће Сина у тиче Бога као Оца. Осим тога што је Творац, Судија, њој јавља као продубљење њеног живота у молитви и њене Спаситељ, Утешитељ, очинство је крајња пројава пријемчивости за енергије Светог Духа. Богочовек Христос Господа. У Новом Завету духовно очинство се које пут и врата, Он је једини; Дјева је прва и она предводи чо- ристи сликом човечанског материнства: „Дечице вечанство, праћена од свију, према Новом Јерусалиму. Она моја коју опет с муком рађам, докле се Христос не прва пролази кроз смрт коју је њен Син учинио немоћном и, уобличи у вама“, каже апостол Павле (Гал. 4, 19). Као при свом успењу, она је прво васкрсло створено биће, нова и богослужење, и икона указује на то да је одготворевина, „граница између створеног и нествореног“ (Свети вор божанском очинству човечанско материнство. Григорије Палама). Тајна Цркве се изражава у божанском савр- Павле Евдокимов илуструје ово упоређивањем шенству Христа и човечанском савршенству Његове Мајке. иконе Свете Тројице Рубљова са иконом БогороЦрква пројављује светост, Дјева ипостазира ту светост и дице Владимирске коју је Андреј Рубљов познавао. изображава Цркву. Она је Панагија (Свесвета), док је Свети Под утиском дубине погледа Дух Панагион (Свесвети). Оца на икони СвеПавле Евдокимов снажно истиче вредност те Тројице, Евдела и присуства Светог Духа у Цркви. Педесетница није само последица Оваплоћења, она у себи самој садржи сву своју вредност, она је догађај Светог Духа у Цркви. Свети Кирило Александријски подсећа да је „Свети Дух био дат првом човеку у исто време кад и живот“. После пада Његово делање је постало спољашње природи. На дан Педесетнице, Он почиње да делује из унутрашњости природе. Христос је испуњен Духом Светим, тако је и Дјева пуна благодати; апостоли су испуњени Духом Светим (Јн. 20, 22), а Црква се јавља као Храм Духа. Павле Евдокимов наслућује тајанствену повезаност светости Светог Духа и Мајке Божије. Дух је „Свесвети“ не по благодати, него по природи. За Свете Оце, Oн је ипостасна Светост. Он ипостазира каквоћу божанске светости, док Дјева ипостазира светост човечанства. Овај праобраз светости је поставља у само срце Цркве. Њено девичанство као саставни део њеног бића носи победу над злом, а само девичанско присуство Пречисте је неподношљиво за демоне.

11

докимов га упоређује са јачином и тајинством по- Христа у сопственој души и да се на тај начин поистовете гледа Богородице Владимирске. Истоветни покрет – по духовној аналогији – са Богородицом. Према Светом наклоњене главе указује на приклањање љубави: Методију, „Црква је као породиља све док се Христос не уољубав Оца је распета, док мач пробада душу бличи у нама, да би свако од светих, учешћем у Христу постао Богомајке (Лк. 2, 35). Очинству Оца на Божијој равни христос“. Другим речима, Христово рођење представља и одговара материнство Богородице на човечанској знак, будући да није само видљиви одговор невидљивом и равни, као образ девивечном рађању, него и образ (духовног) рађања верних... чанског материнХристос, божанска оваплоћена Ипостас, праобраз је ства Цркве. човека. Свети Дух, у светим тајнама, силази на сваког човека да би га начинио духоносним и тиме способним да буде образ прволика – Христа и да постане христоносан. Богородица је праобраз спасеног човечанства, човека обоженог благодаћу. Она представља народ, у њој се огледа светост Цркве и свештеничко призвање свакога, због њене савршене светости. Да подсетимо да се Премудрост у Библији дотиче односа Бога са светом, Његовог делања у свету и у домостроју спасења. Она може да се поистовети са Сином или са Светим Духом. Паламистичко богословље је видело у њој божанску енергију која се манифестује у Сину, али је заједничка за

Човечанство приноси своју најчистију жртву - Дјеву, а Бог од ње чини место Свог рођења и Мајку свих живих.

svetigora / 2012 / јануар

Свети Кипријан каже: „Не може имати Бога за оца,онај који нема Цркву за мајку“. Марија изражава божанско човекољубље.

12

ОБРАЗ ЖИВОТА У ХРИСТУ ...Речи из Символа вере „...и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве“, за Свете Оце означавају такође тајну поновног рођења сваког верујућег, који се рађа вером и Духом. Павле Евдокимов развија ову тему хришћанског живота, који се изражава терминима унутрашњег материнства, узрастања Исуса у души, цитирајући Оце. „Логос се увек поново рађа у срцима светих“, каже се у Посланици Диогнету. Созерцање чини „плодну душу истовремено и дјевом и мајком“; Свети Амвросије додаје: „свака верујућа душа зачиње и рађа у себи Реч Божију. По вери (...) ми смо мајке Христа“, што даје истински смисао речима: „Који твори вољу Оца мојега (...) он је (...) моја мајка“. Акценат је стављен не на Дјеву, него на „сваког човека“. Ово значи да је свима дана благодат да рађају

све три Личности Свете Тројице и предаје се међусобно у Духу Светом. ...Читање Прича Соломонових на служби освећења храма, као и на Богородичиним празницима, указује на Цркву и на Богородицу као на сасуде Премудрости. „Премудрост сазда себи дом и постави седам стубова (...) и раствори вино своје“ (Приче 9, 1). Овај текст се тиче у исто време софиологије и теотокологије и говори о молитвеном заступништву Цркве, што може да се односи и на духовно материнство Богородице које обухвата цео људски род. У свом успењу, по речима тропара празника, Богородица не оставља свет. Молећи се за њега, она је образ сваке душе која се моли и у исто време Цркве и њене харизме заступништва за цео свет. Икона Деисиса приказује Богородицу и Светог Јована Претечу како окружују Христа као Судију, и приносе заступничке молитве Цркве. Павле Евдокимов овде види свадбу Јагњета Христа са Црквом и сваком хришћанском душом. Аутор је предавач Мариологије на Институту Светог Сергија у Паризу. Извор: часопис CONTACTS, јули-децембар 2011. Превод са француског: сестринство манастира Бања код Рисна

РАЗМИШЉАЊА НА ДАН БОГОЈАВЉЕЊА Празник свједочанства о. Јосиф: Крштење Господа нашега Исуса Христа, Богојављење, свједочанство Јована Крститеља о Исусу – све се то дешава скоро истовремено. Тога дана празнујемо јављање Благодати, Богојављење или јављање Свете Тројице, а ово се може славити само словесно. На који начин је Бог открио људима тајну свог Божанства? На који начин је човјек дотакао ову тајну? Како и ми постајемо учесници Богојављења или, како каже апостол Павле, „насљедницима живота вјечног“ (Тит. 3, 7)? о. Августин: Дан Богојављења обједињује у себи мноштво различитих значења. Свако од тих значења говори о свједочанству. У Крштењу Јован свједочи о томе да је виђен Онај који долази. Бог свједочи о Исусу – Посланом и Љубљеном. Јављање Духа говори о почетку месијанског времена – времена свједочанстава о слави. „Пошто нам је његова божанска сила даровала све што нам је потребно за живот и побожност, познањем Онога који нас позва славом и врлином“ (2. Пет. 1, 3).

Обећање добре савјести о. Јосиф: Божић и Крштење Господње су у древнохришћанској Цркви слављени заједно. Истога дана је празновано „јављање благодати“ - Богојављење и јављање „човјекољубља Спаситеља, Бога нашега“ – Божић. Празнујући Крштење, ми празнујемо рођење,

јануар / 2012 / svetigora

С нама је Бог о. Јосиф: Празник Крштења, Богојављења - то је празник Новог Завјета. Он може бити осмишљен и схваћен само у свјетлости Јеванђеља. У Апостолу за тај дан Црква нашој пажњи нуди речи посланице апостола Павла Титу: „Јер се јави благодат Божија спасоносна свим људима“ (Тит. 2, 11), „А кад се јави доброта и човекољубље Бога, спаситеља нашега, не за дјела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим“ (Тит. 3, 4-5). „Бањи новога рођења“ причастан је сваки хришћанин. Вода хришћанског крштења није вода јорданска, која омива покајане Јудеје - она је већ слика смрти и васкрсења, слика новог рођења. На тај начин, празнујући Крштење Господње ми празнујемо и своје крштење. То је наш празник. о. Августин: Новозавјетни текст нам говори о Христовом Рођењу и о Његовом Васкрсењу као о догађајима, које нико није видио у историји. Али, само у њиховој свјетлости историја добија свој смисао и могућност истинитог тумачења. Са друге стране догађај Христовог Крштења је, по ријечима Јеванђеља, био видљив свима. Крштење Христово је излазак Месије на проповјед, почетак Његовог служења, које Га доводи на Крст. Вода крштења - слика смрти и васкрсења - на овај начин се пројављује не само као символ нашег изласка из небића и рођења у живот, него постаје и знамење Његове одлуке да буде са нама.

povodom praznika јеромонах ЈОСИФ (Павлинчук), ђакон АВГУСТИН Соколовски

„И КО ХОЋЕ, НЕКА УЗМЕ ВОДУ ЖИВОТА“

13

svetigora / 2012 / јануар

Освећење тајном о. Јосиф: „Народ који ходи у тами видјеће видјело велико, и онима који сједе у земљи гдје је смртни сјен засвијетлиће видјело“ (Ис. 9, 2) То пророчанство старозавјетног јеванђелисте Исаије испуњено је у Крштењу Господњем. Свијет је обасјала свјетлост Божанства. Од сада није потребан Мојсијев вео, сада је црквена завјеса откривена. Дивна је веза Богојављења и Крштења, водене стихије и новог преображеног живота. Није случајно да код народа постоји такав трепетан однос према води. Често воду називају живом, окрепљујућом, хранљивом. У Цркви се вода освећује и постаје света или богојављенска вода. Она поседује животворну силу, али не сама по себи, него дејством Божије благодати. о. Августин: Заиста, воде се не освећују саме по себи, отварањем славине и погледом на календар. Воде се освећују молитвом Цркве, освећују се тамо гдје је произнесена молитва, гдје је ријеч Божија запечаћена над воденом стихијом. Тако, ми не само да понављамо оно што се десило скоро прије двије хиљаде година на Јордану, него постајемо учесници Крштења Христова, приопштавамо се богословској и историјској реалности догађаја Богојављења. Код неких древних аутора налазимо ријечи о томе, да је велико освећење воде на Богојављење тајна. Међутим, ријеч „тајна“ употребљава се овдје не у светотајинском смислу, него да означи месијанску реалност, која нам се открива у свијету који је дотакао Христос.

14

Дан будући о. Јосиф: Припремајући се за празник Крштења Господњег, за велико освећење воде, ми се спремамо за примање благодати која нас освећује, укрепљује и спасава. У паримији Великог освећења воде постоји овакав позив људима: „Који сте жедни воде, идите“, а даље пророк Исаија позива: „Тражите Господа, док се може наћи; призивајте Га докле је близу“. (Ис. 55, 6). То пророчанство се актуелизује сваки пут када са вјером приступамо исцјелитељској и животворној води Крштења, када проничемо духовним погледом у тајну Богојављења. о. Августин: Христос, тајну чијег Крштења данас празнујемо, је Христос којега је Црква примила и објавила у свјетлости васкршње вјере; Христос који освећује свијет, и испуњава га Својом силом, Христос који свједочи о томе да се историја завршава, постајући мјесто спасења и избрања. Позвани смо да се присајединимо богојављенским водама у овим данима када нам оне указују на Христа Славе, који објављује Своју вјечну побједу у ријечима Откривења. Тако празник Богојављења постаје мјесто нашег очекивања: „И показа ми ријеку воде живота, бистру као кристал, која извире од пријестола Божијег и Јагњетовог. Насред трга његових и с обје стране ријеке Дрво живота, које рађа дванаест родова дајући сваког мјесеца свој род, и лишће од Дрвета бијаше за лијечење народа. И више неће бити никаквога проклетства; и пријесто Божији и Јагњетов биће у њему, и слуге његове служиће Му. И гледаће лице Његово, и Име његово биће на челима њиховим. И ноћи више неће бити, и неће требати свјетиљке, ни свјетлости сунчане, јер ће их обасјавати Господ Бог, и цароваће у вијекове вијекова“ (Отк. 22, 1-5). Преузето са Богослов.Ru: „Желающий пусть берет воду жизни“ Размышление на День Богоявления Са руског превела М. Живковић

j ubi lej

али не физичко, него духовно. Управо, погружавање у водену стихију задобија смисао преображења, промјене, новог благодатног рођења. У разговору са Никодимом, Христос му је отворено говорио о том новом рођењу. Да разуме то тајанствено рођење за јудејског мудраца био је велики тест, испит тога колико је исправно његово разумевање закона. Важно је напоменути да је управо крштење провјера, испит за сваког од нас. По свједочењу апостола Петра, крштење је „обећање Богу добре савјести“ (1. Пт. 3, 21). Ето то обећање морамо да чувамо у току читавог свог свјесног живота, односно да сваки дан полажемо духовни испит. Често се дешава да људи, озбиљно се замисливши над овим, у последњем тренутку одустају од крштења или га одлажу до саме смрти. о. Августин: У разговору са Никодимом се открива веза између крштења и Васкрсења, постаје очигледно да Христов живот, Његове ријечи и знаке не може да научи и разумије човјек добре воље који није укључен у егзистенцијалну стварност односа са Васкрслим. Примајући крштење, човјек чини неповратно и вјечно добро дјело у односу на себе самог - дозвољава да буде испуњен животом.

160 година од

егошевог упокоје а

Прослава празника Светог Петра Цетињског на Цетињу

Покајање – најљепши цвијет људског поштења

јануар / 2012 / svetigora

ветом Aрхијерејском Литургијом, коју су у Цетињском у Минску, протојереј Валeнтин Илијас из Румунске Правоманастиру служили четворица Епископа наше славне Цркве, шеф кабинета митрополита црногорскопомјесне Цркве, празничном духовном академијом и приморског – протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, славском трпезом хришћанске љубави, на Цетињу је 31. ректор Цетињске богословије – протојереј-ставрофор октобра прослављен празник Светог Петра Цетињског и Гојко Перовић, јеромонах Никифор из Будимљанскопразник Светог апостола и јеванђелиста Луке. никшићке епархије, игуман Цетињског манастира Литургију су служили преосвећена Господа Еписко- Методије, јеромонах Андреј из Високих Дечана, игуман пи: будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призрен- манастира Врањина Петар, игуман манастира Стањевићи ски и косовско-метохијски Теодосије, липљански Јован Јефрем, парох барски – јереј Јован Пламенац, јеромонах и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије. Саслу- Игњатије – духовник манастира Пећка патријаршија и живали су им: протојереј-ставрофор др Владислав Ци- јеромонах Сергеј из манастира Острога, уз молитвено пин – професор канонског права на Московској духовној учешће великог броја вјерника. академији, архимандрит Марко (Калањ), архимандрит На Литургији су одговарали чланови хора Цетињске Нил из светогорског манастира Ватопеда, протојереј- богословије и хора Преподобне мати Ангелине из ставрофор Николај Болокховски – професор Универзитета Никшића.

15

svetigora / 2012 / јануар

У току Свете службе Божије бесједио је владика Атанасије, бесједу, посвећену Петру II Петровићу Његошу, изговорио је који је рекао да је велики догађај за небо кад јунак заплаче и да професор Београдског универзитета, познати његошолог, др тај дар не треба кварити кукањем и кукумавчењем: „Плакали Мило Ломпар. У умјетничком дијелу програма наступили су Хор Цетињске су јунаци, Карађорђе је знао да заплаче. Плакао је Господ над Лазаром, плакали су хришћани над првомучеником Стефаном. богословије под управом ђакона Михаила Лазаревића, Плач је велики дар Божји. Плач је обнова срца, обнова благо- Хор преподобне мати Ангелине из Никшића под управом дати крштења. То знају сви хришћани, то зна наш српски народ. Ане Бојић, Асим Сарван, те рецитатори – ђаци Цетињске Покајање је најљепши цвијет људскога поштења, каже српска богословије и полазници школе вјеронауке при Цетињском пословица. И немојмо од тога да правимо никакву пропаган- манастиру. Овом сабрању на Цетињу су присуствовали професори и ду и никакво бусање у прса. Будимо оно што смо заслужили одстрадавањем своје вере. Немојмо то да кваримо хваљењем сви ђаци обновљене Призренске богословије, те професори и кукумавчењем.“ Карловачке, Београдске, Крагујевачке и Богословије Светог Након Литургије у Краљевском позоришту „Зетски дом“ је Василија Острошког из Фоче, бивши министар вјера у Влади приређена Духовна академија, посвећена 160-ој годишњици Црне Горе проф. др Слободан Томовић, амбасадор Р. Србије упокојења митрополита Петра II Петровића Његоша. Зоран Лутовац и Александар Рождественски, конзул Руске Поздравним словом гостима се обратио ректор Федерације у Подгорици. Рајо Војиновић Богословије, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, а свечану

16

Др Мило Ломпар

Класик српске књижевности Ваша преосвештенства, часни оци, поштована господо! ре 160 година, у дан када се преставио највећи српски песник Петар II Петровић Његош, падала је киша . Данас је сунце на – како је он певао – српском Цетињу. Оно на неки начин обележава нашу спремност да се поново сетимо човека и песника који је у својој традицији и у европској духовности обележио нешто сасвим посебно и изузетно. Оно је прикладно са још једног разлога: нема српског песника који је тако постојано био обузет разним видовима светлости: од натчулне до чулне, од аполонске до таворске. Српска књижевност XIX века je, у својој првој половини, успела да повеже различите и расуте традиције: оне на којима је израстала целокупна српска духовност у вековима који су претходили овом добу; оне у којима се одигравало свеколико буђење националног поноса и достојанства; оне у којима се остваривало буђење духа у његовим различитим димензијама. Његош је дао интегрални израз различитим традицијама српске литературе. Јер су се у његовом песничком делу, у његовом укупном духовном зрачењу, спојиле различите традиције за које је изгледало да су се неповратно разишле у историјском нескладу околности и догађаја: у нескладу који зовемо тама турских векова.

П

јануар / 2012 / svetigora

Његош – виртоуз спиритуалног песништва Ако бисмо посматрали са становишта унутрашњих континуитета српске књижевности, онда је Његош у Лучи микрокозма – кроз актуелизовање топоса неоплатонизма – обновио једну везу са мистичком димензијом српског средњовековља, које је почивало на традицијама источног хришћанства. Са становишта песничке самосталности, он је магистрално поставио питање о човековом положају у космосу. То је питање о провиденцијалности човека: има ли човекова егзистенција – било да је реч о људском осмеху или о људском витешком чину – неки дубљи смисао од онога који се испољава у очигледности? Отпочевши стиховима упућеним свом учитељу, ономе који му је окренуо поглед ка небесима, како сам описује Симу Милутиновића Сарајлију, „Да, свагда ми драги наставниче/ српски пјевче небом осијани,/ задатак је смијешни људска судба,/ људски живот сновиђење страшно“, Његош у тој тами живота која обухвата тамницу душе и оков тела, драму самораздвајања и снагу везе са тлом, настоји да препозна традиције светлости. Светлост је – као што је критика прецизно назначила – централна категорија Његошевог песништва, јер постоји више различитих светлости: од свакодневне светлости коју откривамо у песми Полазак Помпеја и коју песник оставља над ископаном кућом, преко примрака који он види у песми Љетње купање на Перчању, у часу када ишчекује јутарње руменило зоре, до оне светлости која обележава човеков унутрашњи сјај, као светлост човековог унутрашњег пута која је у Лучи микрокозма добија свој магистрални израз. Никада у српском песништву није тако успешно и равноправно са најрепрезентативнијим примерима европске традиције исказана двострука путања песничке имагинације као у Лучи микрокозма. Јер, с једне стране, нижу се догађаји, појаве, прилике, слике, метафоре које одсликавају кретање у простору. Као што знамо, Луча микрокозма у прва два певања подразумева усхођење душе ка небу, да би у наредним певањима описала драматичну борбу на небу, небеску битку између Бога и Сатане, која се окончава у шестоме певању и иза које долази визионарски завршетак у којем се појављује Христос. Та путања има спољну мотивацију у чије песничке слике можемо повезати са различитим традицијама. Али, ваља опазити да је паралелно са тим приказивањем, у Лучи микрокозма одсликана унутрашња путања духа који се спушта у себе самог, који се на извесним степеницама самства одваја од онога што је везано за непосредну оријентацију у свету и нагиње се расветљењу људске егзистенције, да би се самство на крају појавило у метафизичкоунутрашњем искуству које даје одговор на питање о његовом средишту: „ако исток сунце свјетло рађа,/ ако биће ври у луче сјајне,/ ако земља привиђење није/душа људска јесте бесамртна,/ ми смо искра у смртну прашину,/ ми смо луча тамом обузета“. После ових стихова, овог скока у спиритуално-унутрашње искуство, у посвети Луче микрокозама долазе стихови директног обраћања, долази молитва као успостављање једног посебног и непосредованог, једног дубоко личног односа између ја и ти: „О свевишњи Творче непостижни/ у човјека искра беспредјелног/ ума твога огледа се свијетла“. Нема више никаквих препрека, постоје само ово ја и ти: лице у лице. Човек у овој космологији коју Његош гради у Лучи микрокозма прелази једну дугачку путању од запалости у свакодевицу преко открића лика до образовања личности. Та путања у Лучи микрокозма спојена је са нечим што би смо могли назвати централном и модерном идејом: са идејом слободе. Његошева унутрашња путања, освајање слободе и давање сло-

17

боде, незастајање у слободи као пукој произвољности него пружање слободе у напору да се образује личност представља посебан феномен Луче микрокозма: она одликује ово дело и одводи га у магистралне токове европског спиритуалног песништва. То је знао и то је веома снажно нагласио познати немачки слависта Алојз Шмаус, написавши још 1926. г. важну књигу о оригиналности Луче микрокозма.

svetigora / 2012 / јануар

Песник лирске рефлексије и епске културе Но, Његош је био по својој унутрашњој духовној структури трагички песник: један необичан спој лирске рефлексије и епске традиције. Као трагички песник, Његош је подразумевао да се трагички интензитет – настао парадоксалним спојем хришћанско-откровењске и хеленскологосне традиције, оригиналним песничким укрштајем Атине и Јерусалима – мери човековом егзистенцијалном висином а не низином. Он је то трагичко оспољио и у драматичком пољу своје уметничке имагинације. Тако је – напустивши чисто спиритуални хоризонт Луче микрокозма – ступио у подручје егзистенцијалног жсусрета онога што је провиденцијално и онога што је историјско, у подручје судара онога што би било небеско и онога што би било земаљско. Горски вијенац доноси драматику тог сусрета, драматику односа између онога што се мора и онога што је потребно. Тада се питање о слободи у Горском вијенцу појављује у хоризонту односа између метафизичког и историјског. Историјско, које је призвано у структуру Горскога вијенца одређује људске размере метафизичког захтева. Отуд

18

је централни лик Горскога вијенца – владика Данило – најзнатнији трагички јунак српскога романтизма. У једном књижевном правцу који у српској књижевности подарује битне и велике романтичарске трагедије код Лазе Костића и Ђуре Јакшића, у Максиму Црнојевићу и Пери Сегединцу, односно у Јелисавети књегињи црногорској, у таквој панорами уметничких дела, Његошев владика Данило представља најизразитији моменат трагичког јунака косовске мисли: како је то у свом предавању на Коларчевом народном универзитету 1937. године казао Иво Андрић. Трагички јунак косовске мисли јесте, дакле, трагички јунак оног сусрета у којем се човекова провиденцијалност дотиче онога што је његова случајност. Још је Плотин написао да провиђење не постоји зато да би смо ми били ништа: Горски вијенац показује да управо покретом слободе човек ступа из случајности у изабраност своје егзистенције. И док је у Лучи микрокозма магистрално обновио спиритуалну димензију српске књижевности, дотле је у Горском вијенцу Његош несумњиво и аутентично исказао епску дикцију наше народне поезије. Потврдио се као песник лирске рефлексије, како га је назвао Милош Црњански, да би се истовремено потврдио и као песник епске културе, како га је препознао Иво Андрић. У Горском вјенцу је, отуд, Његош довео до највишег степена епску димензију српске литературе. Епски хоризонт смисла се, штавише, у Горском вијенцу не спаја само са традицијом наше народне поезије и са оним што косовско опредељење у њој подразумева него и са великим моментима европске историје које оличава проблем ренегата.

Синтеза средњовековног, епског и модерног Шћепан Мали има своју спиритуалну димензију. Јер, Његош српске књижевности приказује распоне и домашаје хилијастичког искуства: у Судбина великог песника је да надиђе не само своје вре- његовој секуларној или овоземаљској варијанти. На тај ме и да сублимира не само оно што припада прошлости, начин дело о самозванцу који је известан период времевећ је судбина великог песника и да се окрене и духовним на владао Црном Гором поприма дубљи спиритуални обпогледом обухвати и оно што долази. То је у Његошевом лик параболе: чини се да ова питома сабласт коју оличава делу постало очигледно. У свом последњем великом делу, Шћепан Мали не може ничим бити савладана, да њеном у Лажном цару Шћепану Малом, он више није нагнут про- распростирању не сметају ни оспољени кукавичлук ни шлости, иако узима за предмет једну историјску епизоду из показана маленост карактера, па и њен главни противпрошлих времена, нити је нагнут садашњости, иако има на ник, игуман Теодосија Мркојевић, мора да поклекне пред уму оно што су донели разочаравајући тонови из неуспе- заведеношћу – како сам каже – глупога народа. Он, наиме, ха европске револуције у 1848. години, већ је чудно спојио мора да се измири са Шћепаном Малим: доказаним лажосвоје спиритуално духовно искуство са самом историјском вом, преварантом и сабласним узурпатором трона. материјом. Јер, дохватио се једног проблема који је ценТада Његош ствара једну немотивисану сцену. У њој млатрални проблем велике литературе XIX века: то је проблем ди архиђакон Петар јаше на коњу и дохвата са земље чисамозванца. бук: уз опште одушевљење посматрача, док му се при том Тај се проблем појављује у репрезативним делима ев- коса распе низ плећа. Тај архиђакон Петар јесте Његошев ропског романтизма: у Пушкиновом Борису Годунову, као претходник на владичанском трону: то је потоњи свети Пешто се појављује и у Шилеровим фрагментима о лажном тар Цетињски. Њега је, дакле, Његош увео у Лажног цара Димитрију. Његош је, дакле, нехотично ступио у песнич- Шћепана Малог као младића. Шта то значи? Тај младић, доку кореспонденцију са Шилером и Пушкином. Лажни цар веден пред ову сабласт коју оличава Шћепан Мали, треба

Судбина великог песника је да надиђе не само своје време и да сублимира не само оно што припада прошлости, већ је судбина великог песника и да се окрене и духовним погледом обухвати и оно што долази.

са модерном димензијом српске књижевности. Јер, настаје један лик који – спајајући религијску и световну димензију позорнице – добија обележје демонског лакрдијаша који се препознаје у модерним значењима власти, моћи и новца. Тако је Његош успео да у свом делу синтетише све три димензије српске литературе: средњовековну, епску и модерну. Он је успео да у свом делу остави трагове како класичних тако и модерних момената који извиру из трагичног осећања живота: да остави трагове како трагичног тако и комичног, како ироничног тако и гротескног погледа на људску позорницу. Успео је да се појави као класик српске књижевности и највећи српски песник: оно што је у Италијана Данте, у Немаца Гете, у Енглеза Шекспир, у Шпанаца Сервантес, у Руса Пушкин. Та чињеница је плод таложења различитих песничких, историјских и духовних традиција. Она као да нам шапуће: небеске и земаљске карте јесу помешане, али никада нису помешане тако да не бисмо знали које међу њима јесу небеске а које су земаљске. Јер, знао је то свети Петар Цетињски када је показао чији се дар не сме примити.

јануар / 2012 / svetigora

да прими дар од самозванца. Али, он то одбија. У тренутку када се, дакле, чини да ништа не може зауставити стихију тајанствене и безразложне безусловности коју оличава Шћепан Мали, појављује се неко ко одбија да прими тај његов дар. Одбити нечији дар значи одбити право тога да дарује, одбити темељ на којем стоји тај који дарује. Тај дискретни и скривени знак у овој параболи о самозванцу сугерише нам да је Његош успео да у структуру своје драме постави симбол који подразумева опозив онога што најављује Шћепан Мали, опозив онога што се чини да је незаустављиво и онога што прети да у одвијању земаљских ствари заувек остане незадржано. Али, тај који одбија нихилизам који се пројављује кроз Шћепана Малог, нихилизам модерног претварања великог у малено, није никакав ратник, ни мудрац, иако је био све то, него је светац. То значи да је потребна једна посебна изузетност да би се открило оно што надолази са идејом самозванца у модерним временима. Управо је моменат историјског нихилизма, који извире из незаустављивог хрљења масе, оно што повезује Лажног цара Шћепана Малог

19

митрополит Амфилохије

Богословско-молитвена мисао

Петра ІІ Петровића Његоша Предавање одржано 3/16. октобра 2011. године у Духовном центру у Подгорици

svetigora / 2012 / јануар

Н

20

аше излагање о богословско-молитвеном лику и дјелу митрополита Петра II Петровића Његоша засноваћемо на Његошевим такозваним „малим пјесмама“, на ономе што је он писао од своје младости све до свога упокојења и напоредо са својим најзначајнијим списима – Горским вјенцем, Лучом микрокозма, Лажним царем Шћепаном Малим. О митрополиту Петру II Петровићу Његошу много је и писано и говорено. Током 160 година од његовога упокојења 1851. године, његова личност, живот, дјело и утицај сагледавани су из различитих перспектива, многоструко и многострано. Mеђутим, и поред таквог и толиког интересовања за Његоша и његово дјело, мало је међу његовим тумачима оних који су га тумачили на основу њега самог, то јест на основу његовог живота и његовог дјела какво оно јесте. То, наравно, није нимало чудно, нити је, пак, специфично за тумаче Његошевог дјела, јер је основно искушење свих оних који се баве тумачењем неке личности и њенога дјела или неког историјског догађаја, да сами себе и своју визију свијета пројектују у онога или у оно о чему говоре, да своја схватања и схватања свога времена пројектују у вријеме и догађаје о којима говоре и које тумаче. Такав је био случај и са тумачењем дјела митрополита Петра II Петровића Његоша. Међу оним малобројним тумачима који су о Његошу говорили и тумачили га, односно који су се трудили да о њему говоре на основу њега самог, на основу његовог живота, посебно мјесто заузима њему, духом и вјером, сродни Свети владика Николај Охридски и Жички, који је, у својим младим годинама, написао књигу под називом „Религија Његошева“. Слично се сличноме радује – древна је пословица, која се потврђује као истинита и на примјеру Николајевог тумачења Његоша. Вјерник је препознао вјерника, пророк је препознао пророка, пјесник је препознао пјесника, мудрац је препознао мудраца и на основу њега и његових ријечи – о њему проговорио ријечју истинитом. Има и других честитих тумача који су такође оставили драгоцјене и умне записе и тумачења Његоша и његовога дјела, али има много више оних који су у Његошу налазили себе саме и, умјесто да говоре о Његошу и ономе што је он истински био, они су, тумачећи Његоша, говорили о себи и својим схватањима, износeћи своје идеје и схватања, и подмећући их Његошу као наводно његове. Поменуо бих овдје само једног од таквих „тумача“ Његоша и његовог дјела, у култури социјалистичке Југославије познатог марксисту Душана Недељковића. Он је био један од оснивача Философског друштва Србије 1937. године, а као марксиста, послије Другог свјетског рата, жарио је и палио тадашњим југословенским културним животом. Био је толико социјално „ангажован“, да је био, чак, и члан пријеког суда који је судио професорима Београдског универзитета, тако да су неки од њих и животом платили своје неслагање са комунистичким режимом, а многи су прошли кроз затворе и дугогодишње робије. Душан Недељковић је, што се тиче тумачења Његоша и његовог дјела, значајан по томе што је написао једну велику научну студију о Лучи микрокозма. Ко је читао Лучу микрокозма и ко зна Његоша и његову мисао, а ко је читао ту Недељковићеву студију о Његошу, видјеће да ту је од стварног Његоша као православног хришћанина, митрополита и пјесника остало мало или нимало. Тим Недељковићевим тумачењем Његошевог дјела доминира једна револуционарно-космичка идеја, идеологија марксистичко-енгелсовска и, рекло би се, „недељковићевска“, у којој можда има, чак, и немало елемената из философских учења древних хеленских философа, од Хераклита до Плотина, али од владике Његоша и његовог богословско-пјесничког поимања човјека, свијета и историје има мало или нимало. Ту, прије свега, видимо један паганско-космолошки приступ Његошу, којим господари изгубљено осјећање за суштински дамар Његоша као хришћанина, као пјесника, као философа и богослова, и, на тај начин, једно дубље неразумијевање Његоша. Оно што је за Његоша било суштинско у свему јесте личност и тајна личности, било да се ради о Личности Божанској, било да се ради о личности људској или, пак, о народу као саборној личности. У конкретном случају код Његоша тај народ као саборна личност јесте – и то је код Његоша кристално јасно – од почетка до краја, српски православни народ. Његош је, као пјесник, носилац најдубље духовно-историјске мисли и осјећања тога народа, његове најдубље философије живота, која је сва утемељена на косовском завјету, на Милошу Обилићу и Карађорђу Петровићу, на философији Косовског боја и устанка за крст часни и слободу златну. Милош Обилић и Карађорђе Петровић су, за Његоша, српска двојица који су носиоци свега онога што Његош, не само као владика и господар Црне Горе, већ прије све-

га као пјесник–пророк мисли о свом народу, о његовој историјској судбини, о Српству, о Црној Гори, о Црногорцима. Душан Недељковић, као марксиста, то уопште не разумије, нити може да разумије, јер то не осјећа. Међу осталим савременим „тумачима“ Његоша, који су Његоша прокрустовски „тумачили“, то јест – скраћивали или растезали по својој слици и прилици, требало би да поменемо, макар, једног: Новака Килибарду као гласноговорника специфичне групе данашњих „његошолога“, који су владику Његоша прогласили малтене за „геноцидног“ пјесника и писца. Новак Килибарда, наравно, пројектује себе и свој хедонизам (којим је, толико очигледно, оптерећен у свему што је писао и радио) у митрополита Петра II Петровића Његоша, градећи неког свог „Његоша“, сазданог по својој слици и прилици, похотно-сензуалној. Он слика таквог похотно-сензуалног „Његоша“ и то је, за њега, „Његош“. А ако неко таква личност није био, о чему постоје поуздана историјска свједочанства, о чему уосталом свједочи и сâмо дјело Његошево (јер ријечи, и дјела уопште, долазе од „сувишка срца“), онда је то управо владика Његош.

Богослужбени језик – основ Његошевог језика Оно што треба посебно истаћи, а што имам утисак да је ријетко ко запазио осим Светог владике Николаја Жичког и др Жарка Видовића, нашег савременика и умног његошолога, јесте чињеница да је Његош сав испуњен богослужбеним језиком. Када говоримо о Његошевом дјелу обично говоримо о разним утицајима и личностима које су утицале на Његоша, од Јосипа Троповића до Симе Милутиновића Сарајлије. Нема сумње да су сви они, на овај или онај начин, у овој или оној мјери, утицали на Његоша, међутим превиђа се најважнија чињеница – да је Његош као дијете дошао у Цетињски манастир, да је од дјетињства, како је сâм говорио, „учио богословље по звијездама“, али и да је учио богословље у цркви, у храму Божијем, на служби Божијој, у светињи Божијој Цетињског манастира, поред свога стрица Светога Петра Цетињског. Све сам више у убјеђењу да је најдубљи утицај на Његоша, на формирање њега као богослова имао управо Свети Петар Цетињски. Свети Петар Цетињски је Његоша, од његовога рођења, изабрао за свога насљедника. Његош је поред Светог Петра живио своје прве године, растао у храму Божијем, за пјевницом, пјевао и упијао црквене пјесме, упијао црквенословенски језик тих пјесама. Зато нимало није чудно што је основни језик Његошев црквенословенски језик, тачније старосрбуљски језик црквених књига. Захваљујући тој чврстој утемељености у идиому богослужбеног црквенословенског језика, Његош је успио да одоли искушењу на плану језика, коме је подлегао Вук С. Караџић. Његош се, у свом приступу језику, показао зрелијим од Вука Караџића: са једне стране, он је прихватио народни језик, онај који је Вук С. Караџић кодификовао, али, са друге, као богослов, философ и пјесник, то јест као све оно што Вук није био, Његош је древне црквенословенске ријечи и изразе, сачуване само у богослужењу, на генијалан начин преточио у своје пјесме и спјевове. Његош те и такве ријечи и изразе није могао пронаћи у народу и народном језику, већ их је пронашао у богослужењу, у чиновима и у молитвама Цркве, и у том смислу језички допринос Његоша је уистину огроман, јер је он допунио оно што је недостајало Вуку С. Караџићу. Да је Вук имао искуство те црквенословенске димензије језика, које је Његош имао, да је имао то Његошево богословски и пјеснички истанчано осјећање за језик, не би у свој Рјечник (1818) ставио толико туђица, турских и њемачких, за појмове за које су постојале древне црквенословенске ријечи. Црквенословенски језик, језик

јануар / 2012 / svetigora

Његош – хришћански богослов, мислилац и пјесник Непобитна је чињеница – иако је било оних који су то покушавали да порекну (наравно, неубједљиво и неуспјешно) – да је Његош изворно хришћански богослов, мислилац и пјесник. Полазећи од ове чињенице, потрудићемо се да на основу њега самога, на основу његове личности укратко представимо његово молитвено богословље. То богословље је садржано и јасно изражено у његовим главним дјелима – у Горском вијенцу, Лучи микрокозма и Лажном цару Шћепану Малом, али ми желимо да истакнемо да све оно што је Његош језгровито и зрело записао у тим својим главним дјелима као у својеврсном нуклеусу већ јесте присутно и у његовим „малим пјесмама“, малим по обиму, али изузетно дубоким и великим по одблесцима најдубљег пјесничког, философског и богословског дамара Његошевог. Оно што бих хтио да кажем одмах на почетку, сажимајући Његошево дјело и његову мисао, од почетка до завршетка, а тај завршетак је његов Тестамент, јесте да можемо мирне душе рећи да је Његош – богослов јовановског типа. То значи да је Логос, Слово Ријеч из Јеванђеља Светог Јована Богослова – суштинска истина Његошеве философије живота. У свом Тестаменту – Завјештању Његош каже: „Твоје је Слово све из ништа створило, Твоме је Закону све покорно. Човјек је смртан и мора умријети. Ја са надеждом ступам Твојему светилишту Божественом, којега сам свијетлу сјенку назрио јоште са бријега којега су моји смртни кораци мјерили. Ја на Твој позив смирено идем, ил’ под Твојим лоном да вјечни сан боравим, ил’ у хорове бесмртне да Те вјечно славим.“ У овој завршној реченици Тестамента, реченици предсмртној Његош је, на сажет начин, исказао све оно о чему је богословствовао и размишљао, о чему је пјесме писао и што је записао у своме животу. Ове предсмртне ријечи су његово богословско-пјесничко исповиједање вјере у Бога Творца, Промислитеља и Спаситеља. А он је том вјером живео од младости своје, та вјера се види у његовим најранијим

записима, у његовим раним пјесмама, ма колико да су оне биле, што је и природно, младалачке и, у умјетничком погледу, још увијек почетничке, јер је и Његошу, као и сваком умјетнику, било потребно и времена и животног искуства да би могао да пронађе праву ријеч за свој најдубљи доживљај. Млади Његош већ у својим раним пјесмама Цркву Христову назива „нашом мајком Црквом Православном“, он је назива и „сиротом Црквом“, а и касније ће је тако звати – „олтар прави на камен крвави“. То је његова пјесничка „дефиниција“ Цркве. Црква је, за Његоша, „Црква сирота“ у коју се „у неђељу на воскресеније појаху Божје литурђије“.

21

svetigora / 2012 / јануар

22

„Црногорац к свемогућем Богу“ богослужења, језик Литургије је, у то вријеме (као што Исто то свештено-трепетно молитвено осјећање преје то и данас), био пребогата ризница појмова богословско-философских којих није било у тадашњем народном точио је Његош као млади пјесник – Пустињак цетињски језику. У вези са овим да укажемо на често помињање у своју знамениту поему Црногорац к свемогућем Богу (1834). „појања Божјих литурђија“ код Његоша. „Литурђија“ и Он у тој поеми пјева Богу Који је бићем бесконачан, Који „појање литурђије“, „појање Богу“ и „славословље Богу“ је без почетка и без краја, Који је Почетак и Крај свега, и – провлаче се као црвена нит кроз Његошеве пјесме и „дубина неизмјерна“ свега, и „висота недолећна“ свега. Бог је сјајност Своју, сјајност Свога Божанства скрио мноспјевове. гоструким „покривалом величанства и пространства“, „Веља дјела Творца великога“ тако да ни око „душе најумније“ није у стању да Га види, Већ у раној младости Његош спевава надахнуту нити ум човјечији да Га себи представи – „вообрази“. Ево, пјесму без наслова Ко је оно на високом брду... (Пјесме 1828- овдје, срећемо израз библијски, црквени – „вообразити“, 1833). Попевши се, попут древнога пророка Мојсија, на ви- што значи „представити“, „схватити“. соко брдо и гледајући свијет Божији око себе, пјеснички Међутим, колико год да се трудио својим сопствефилософира и богословствује о Богу, човјеку и свијету. ним снагама и моћима, залудна је сва човјекова мука Пјесник у радости срца, очима весело гледа: да до Бога допре, јер је човјек биће „кратковидно и „Тражи с њима, никад не престаје, / Веља дјела слијепо“, које се из трагања за Богом, из заношења у БоТворца великога. / Да у пјесне славу Њему поју, жанске бескрајности, увијек мора вратити натраг „у / Са тим пита (=храни) и весели душу. / Оно ћескотном своме храму / занешено утруђено, / вети је син природе – поет, / Творац мали личином зачуђено.“ најближи Божеству; / Од другије свије Сјајност „милионах горњег свода“, галаксија умне твари / Он најближе са могућим и звијезда Божијих – све то њега, пјесника, Творцом / Има својство те га са Њим удивљава, јер све то објављује Свемогућега и зато зближа, / Јер он може саздати свјетове / пјесникова „душа мала“ – Бога Живога „више свеУ идејам› високолетећим, / Кано што их га узвишава“, Бога који је изнад свега и свих, Бога Отац премогући / Дјелом сазда и ево их који је Бог човјеков, Бог пјесниковог „ума и душе“. каза.“ Сва знања свих умних глава од почетка свијета, У овим стиховима препознајемо „да у једно перо слију/силу мислих највишијех“, библијско-славословни дух богослужнијесу у стању ни црту да повуку, нити ријеч да забене поезије. Велики си, Госпопишу о свевеличанству Божијем. Исто то годе, и чудесна су дјела Твоја и вори Његош и у Лучи микрокозма: „Све нема ријечи да опише чудењих мисли на једно сабране, / друго са Твоја! – то је молитва коју ништа не представљају ми / до кроз сваки свештеник чита прилимраке жедно тумарање, / до нијемог ком освећења водице. Исте те једног нарјечија...“ библијске ријечи, исти тај боТо „нијемо нарјечије“, које Његош гослужбени дух видимо, у горе помиње, јесте оно што је неизрециво поменуту пјесму преточен, код у Бога, то су неизрециве тајне Божије, Петра II Петровића Његоша. Бог о којима људски ум и људска знања не је Творац и „Отац премогући“, а могу рећи ништа. његов сатворац – човјек, „творац Но, и поред те „кратковидномали најближи Божеству“, који сти и малености“ своје, човјекје од свега другога што је ствопјесник, молитвени задивљеник рено и што постоји „најближе пред тајнама Божијим, опет се нада са могућим Творцом“, јер „има у Бога: „Ја се надам нешто Твоје / својство те га са Њим зближа“, и да у душу моју сјаје“, на основу чега који, сазерцавајући свијет очима створени човјек може да општи са вјере, „веља дјела Творца велинествореним Творцем, чиме може да славослови Бога и да Му поје. кога“ претаче у пјесму, спјевану у славу Творца. Пјесник-молитвеник благодари Богу Као што Творац, Свемогући, „што са Богом својство има“, својство личења на Бога, својство стваралаштствара свијет, творећи „веља ва. дјела“, тако и пјесник, који је, по дару Божијем, дару поезије – Од поеме Црногорац к свемогућем „најближи Божеству“, може саздаБогу, писане у младости, па све до његовог предсмртног завјештања, вати свјетове, али не у стварности, свеколико Његошево дјело прожето јер то може једино Бог, већ само „у идејам› високолетећим“, то јест у је славословљењем Творца. Његош пјесничком, философском и босвуда види Бога Творца који „созда свј’етах милионе, / и све једног с гословском стваралаштву – сатдругим свеза, / Својим ланцем невораштву Богу Творцу.

Оно што је за Његоша било суштинско у свему јесте личност и тајна личности.

јануар / 2012 / svetigora

видимим.“ Милионе свјетова, које је створио, Бог је премудро повезао и држи их у постојању и у поретку невидивим, тајанственим ланцем Својим – Својом Љубављу, Добротом и Истином, Својим Промислом. Бог је присутан у Својој творевини, коју је сâм процијенио по стварању као „веома добру“ (1. Мојс. 1, 30) и дејствује у њој Својим нествореним енергијама. У таквом свијету, који је сав дјело љубави Божије, о коме Бог непрестано промишља, све и сва, од најмањега до највећега створења, славослови свога Творца: од кита и слона до мравца и мухе, од гордих гора до „цв’јетка једва видног“. И пјесник у свакој твари види, као у каквом огледалу, њенога и свога Творца: у свему види, са једне стране, утиснут печат љубави и славе Божије, а са друге – славословљење којим творевина узвраћа Богу на дару постојања. У природи саме творевине, сваког створеног бића је славословљење Творца. Све што постоји славослови велику Божанску тајну постојања и живота. Бог Творац у свему живи, каже Његош: „Ти, Божество превисоко, / Које живиш у простору, / Над простором, под простором, / У свијетлим планетама, / У зракама сјајна сунца, / И у сваку малу стварцу /Нам видиму, невидиму, / Ти свачему живот дајеш, / Невидимом Твојом силом.“ Бог у свему што је створио промислитељски дејствује Својим животворним и живоносним енергијама. Није то пантеизам, како неки то спочитавају Његошу, већ исто оно осјећање Божанске тајне свијета и постојања, и свеприсутности Божије у твари, о коме говори и Св. апостол Павле у својој чувеној бесједи на Ареопагу: „Јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо“ (Дап. 17, 28). Бог је све створио, све је кроз Њега постало што је постало и што постоји. Бог свему што постоји даје постојање и држи га у постојању. Он свему што живи даје живот и одржава га у животу невидивом Својом силом, Својим нествореним енергијама. Тим енергијама Божијим живи „свјакоје диханије“, и у том смислу Бог је присутан и дејствен у свему. Дакле, не у смислу пантеистичког сливања са створењима, већ у смислу промислитељског старања о њима. Иако свеприсутан и свагдаприсутан Својим енергијама у Својој творевини, Бог је, истовремено, човјеку и свакој твари неприступан по Својој суштини. Створени ум човјеков не може Бога „ни назрети, а камоли видјети“, каже Његош. Човјек, као створено биће, „више силе нема, да изближе види Бога“, али има богодану способност да на основу „ствари видимијех, Створитеља њина слави“. Дакле, Бог даје човјеку способност богопознања на основу видљивих ствари, а то је оно што Оци Цркве називају „природним богословљем“, познањем о Богу Творцу на основу Његове творевине, по ријечима Св. апостола Павла: „Јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види, Његова вјечна сила и Божанство“ (Рим. 1, 20). И сазерцавајући славу Божију у створењима Његовим, пјесник „с чудењем великијем“, душом и срцем ускликује славословну химну Творцу: „Ти си Цар мој и свег другог, / Којега је рука вргла / Темеље свему видимоме / И у Кога руку стоји / Конац исте величине! / Тебе слава бесконачна, / Тебе части прековјечне, / Тебе фала, ка свемоћну, / Неба буде и бити ће / Док је св’јета и народа!“ Управо у овим стиховима видимо и утицај мистичког ареопагитског богословља на младог Његоша, наравно, утицај преко црквене богослужбене поезије. Његош не каже напросто „части вјечне“, већ користи богословски израз „части прековјечне“. То је израз Дионисија Ареопагита, чувеног древнохришћанског писца, аутора тајанствених списа О небеској јерархији и О божанским Именима, једног од твораца апофатичке теологије. И, гле, ево ареопагитског израза „част прековјечна“, што значи надвјечна, јер Бог надилази и саму вјечност, код Петра II Петровића Његоша! Може се са великом сигурношћу претпоставити да Његош никада није читао списе Дионисија Ареопагита, али је сасвим извјесно да је он те ареопагитске појмове и изразе нашао у богослужењу Цркве, у богословској поезији црквених пјесмопојања. Код нас је списе Дионисијеве преводио са грчког на старосрбуљски језик инок Исаија у XIV вијеку у вријеме Косовске битке.

23

svetigora / 2012 / јануар

И тај превод до дана данашњега још увијек није објављен однос између Бога и човјека. Низ љествицу мисли, одна достојан начин, у виду критичког издања. Према томе, носно мисленога општења човјека и Бога, мисао снони Његош није, у своје вријеме, могао имати у рука- си промишљање и старање Оца Небескога о синовима ма списе Дионисијеве, али је зато, преко богослужења земаљским, а „синова к Оцу“ мишљу узноси благодарЦркве, примио дух апофатичког богословља ареопагит- ност за све дарове Божије човјеку – можда нико тако лијепо код нас није описао тај мислени, духовни однос ских списа. Бога и човјека као што је то учинио Његош. Та мислена љествица – мисао човјекова, која је дар Божији, јесте оно „Пламен Божествени у ништавом храму“ Дивна је и дубокоумна Његошева пјесма Мисао, у једино што може да подиже „мрачну завјесу“ која дијели којој се он пјеснички бави Божанском тајном мисли и свијет овоземаљски и створени од свијета Божанског и човјека. Мисао је, за Његоша, „пламен Божествени у нествореног, и једина од твари овога свијета која може ништавом храму“ и смртнику-човјеку „вјесница права, да, иза те завјесе, назире „Божествену силу и могућство“. / бесмртију душе вјечнога блаженства“; она је „слатка О мисли, као „огњеној зраки“ која пробија ту мрачну пишта (=храна) душе“. Она је „частица огња бесмертнога“ завјесу и допире „до красоте небесније’ странах“ Његош која има „својством са Оцем свијетах“, то јест са Богом говори, нарочито, у Лучи микрокозма. Да се вратимо на Његошев увид да је људска миТворцем. Видећи све ово, пјесник се чуди – којим су „таинственим законом“ сједињени у човјеку то Божанско, сао – „пламен Божествени у ништавом храму.“ Видимо бесмртно и то тјелесно, смртно, и закључује да смртник да Његош овдје говори литургијским, богословским језиком. Дакле, не само што постоје храмови Божији у „таину ову никад прозрет неће.“ Мисао је, за Његоша, тајанствена посредница међу градовима и селима, него је сâмо људско биће, људско „људством“ (тј. човјечанством, родом људским) и међу Бо- тијело и људска душа, за Његоша – живи храм Божији, жанством, јер „Божанске с неба сноси мисли“ и предаје храм Духа Светога. Овдје чујемо одјек библијске, их „земље житељима“, а мисли „земље житеља“ предаје јеванђељске ријечи Св. апостола Павла: „Не знате ли да „свега Владатељу“, то јест Богу Творцу и Владики Неба и сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?“ (1. Кор. земље. Кроз мисао човјек и Бог, твар и Творац опште. Ми- 3, 16). И ту најдубљу богословску и антрополошку истину сао успоставља љествицу „као зраку сунца огњенога“, о човјеку, мисао апостолску и светоотачку, Његош је, на која са земље „на небо досеже.“ Слика љествице, коју надахнут начин, преточио у своју поезију. користи Његош, библијска је и светоотачка слика: Са друге стране, мисао је и крст човјеков. Ако мисао сјетитимо само љествице Јаковљеве у Старом Завјету није „бесмртности свједок“ човјеку, онда му је она „бич и или Лествице Светог Јована Лествичника. Његош, да- тиранин љути“. Она је свједок – то је оно што Његош сталкле, свјесно користи библијски и светоотачки појам но истиче, нарочито, у Горском вијенцу па и у Лучи – траљествице да би, на сликовит начин, описао тајанствени гизма људског бића, распетости, са једне стране, између

24

Његош је богослов јовановског типа – Логос, Слово, Ријеч из Јеванђеља Светог Јована Богослова је суштинска истина Његошеве философије живота.

пада, Његош се подробније бави у Лучи микрокозма, на свој богословско-пјеснички начин тумачећи Књигу Постања – Прву књигу Мојсијеву. Он то чини управо у вријеме Великог поста, затворен четрдесет дана у својој келији, гдје су му само доносили храну и воду. Пјесник Његош, у вријеме Великога поста, тумачи оно што је, у дубљем смислу, почетак поста. Почетак поста јесте изгнање Адама из Раја, и то управо због Адамовог нарушења заповијести Божије о посту: „Једи слободно са сваког дрвета у врту, али са дрвета од знања добра и зла, са њега не једи, јер у који дан окусиш са њега, умрећеш“ (1. Мојс. 2, 16-17). Опет се, дакле, враћамо оном првом и основном увиду: да су Његошев језик и мисао – језик и мисао библијски, да је богословље и поезија Његошева утемељена на црквеној богослужбеној поезији, која је на Његоша дубински утицала још од младости његове, ништа мање ако не и више него, на примјер, Сима Милутиновић Сарајлија, о чијем је утицају на Његоша већ толико говорено и писано. Када му мисао „зажди душу ватром поезије“ – „тада у гимне (химне) славе к своме Створитељу, душа му се топи и заигра лира“. Опет се, дакле, овдје срећемо са славословљењем Бога као једним од основних животних и пјесничких начела Његошевих. Мотив славословља се јавља диљем Његошевог пјесничког дјела, срећемо га јасно израженог, на примјер, и у пјесми Југ завија... (Пјесме 1847-1851): „Слава Теби, Творче и Господи! / Ти истока немаш ни запада.“ У посљедњој строфи пјесме Мисао Његош објашњава сличност пјесника као творца земаљске поезије са Богом као Пјесником, Творцем Неба и земље, свега што постоји. Мисао увјерава пјесника да је она – „частица огња бесмртнога“, да она има „својство са Оцем свјетова“, то јест да је човјек-стваралац мишљу сличан Богу Творцу. Јер као што Творац у бесконачности вјечности „свештеном мишљу скрои план битности / и рече јој: ’Буди!’ и роди се биће“ тако исто и мисао човјекова, на бескрајно нижем нивоу, на нивоу створености, подражавајући свијету „од ког је истекла“, то јест Царству Божијем, „идеално ствара, јер не мож’ на дјело.“ Дакле, човјек не може да ствара реално, на онај начин на који је Бог створио свијет и све што постоји, али човјек може – основу створенога свијета, на основу Божанске поезије – да ствара своје свјетове својом мишљу, то јест „идеално“. И та могућност човјековог састваралаштва Богу јесте оно што у пјеснику „надежду порађа“ да ће уживати са „бесмртним дус’ма“ – „блаженство вјечито у св›јетломе дому / Вјечности, времена Створитеља дивног“. „Бесмртни дуси“ су Анђели Божији и Светитељи Божији. „Блаженство вјечито“ је живот вјечни и бесмртни. „Св’јетли дом у Вјечности“ је Царство Божије. Живот вјечни са Богом Живим у Вјечности, заједно са Анђелима и свима Светима – то је, за Његоша, као хришћанског богослова и пјесника, једини циљ човјековог овоземаљског живота и свеколиког човјековог историјског стваралаштва. Библијско осјећање свијета У Његошевој пјесми без наслова Тројица вас насамо... (Пјесме 1844-1847), пјесми о три људска узвишена занимања – философском, астрономском и пјесничком, видимо пјесника чије је дјело да „чита веља чуда великога Творца“. Струне чувства пјесниковог су „деликатне“, њега усхићује љепота цвијета („Ја кад виђу цв’јетак ноћу порођени / Под жалосним свјетом плачуће планете, / Он ми душу зажди

јануар / 2012 / svetigora

ништавила, хаоса и мрака које човјек, у свом земаљском постојању, доживљава тако опипљиво и стварно у својим костима, и, са друге, откривења „тајне Божества“ и кроз „тајну Божества“ – познања смисла људскога постојања. Човјек је, дакле, распет између Бога и ништавила, између свјетлости и таме, између свебића и небића, и његова умна, мислена способност, његова мисао му непрестано свједочи о томе. Дакле, ако мисао човјеку не свједочи о његовој бесмртности, о његовом Божанском поријеклу, онда би она, као оно што човјека баца на сâмо дно постојања, до ништавила, била „бич и тирјанин љути / којега би само судба наопака / морала човјеку рад мучења дати.“ Смртник, човјек би био „најгрђе створење“ ако му мисао не би била „вјесница права“ о бесмртности душе његове, о истини човјековога постојања. Откривајући човјеку Божанску истину његовога човјештва, мисао позива човјека да „открије јасно смртнијем очима / Сва чудеса Божја – таинствену књигу.“ А та тајанствена књига Божија јесте све што постоји, творевина Божија, у коју је рука Свемогућег Творца „расула свјетове.“ Творевина Божија је, као дјело Љубави Божије, тајанствена књига пуна чудеса Божијих. Све што је створено и што постоји – створено је и постоји по бескрајним плановима, наумима Божијим. Бог има Свој наум о сваком постојећем створењу, бићу и зато Његош говори о бескрајним плановима и о свјетовима, дакле, не – о једном свијету, овом који можемо видјети, у коме живимо овај смртни земаљски живот, већ о свјетовима тајанственим, чије тајне не можемо познати у овоземаљском животу, већ ћемо од њих тек понешто назријети „ал’ за гробом само.“ Будућност је човјекова, по пјеснику, „велика таина“ која се садржи само „у оним њедрима / из којих је наше проистекло биће.“ Та тајанствена њедра тајне јесу њедра Божија, њедра љубави Божије, есхатон који је садржан у њедрима из којих је проистекло све што постоји, па и наше људско биће и постојање. То су њедра Алфе и Омеге, Првог и Посљедњег, Почетка и Свршетка, Логоса „Који бјеше у почетку“ (Јн. 1, 1). И овдје смо опет код Библије, код Ријечи Божије у чијим источницима Његош напаја своју ријеч. Овдје видимо да је Његош добро био упознат са Откривењем Јовановим, у коме се говори о Христу Богочовјеку као Алфи и Омеги, Почетку и Свршетку свега: „Ја сам Алфа и Омега, говори Господ Бог, Који јесте и Који бјеше и Који долази, Сведржитељ“ (Отк. 1, 8), и: „Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Свршетак“ (Отк. 21, 6). Тако код Његоша налазимо јасно библијско учење Светог Јована Богослова о вјечном Логосу Божијем Који јесте Творац, Почетак и Свршетак свега, ка Коме све хита и у Кога се све улива. Мишљу својом, молитвеном и пјесничком, пјесник је у чежњи за Извором и Увором свега, а жеђајући да открије у Творцу тајну свега што постоји, како сâм каже, безброј пута тражио „престол сјајни Оца вјечитости.“ У том боготражитељству пјеснику је душа „јако у груди стењала“: „Блаженство гледећи ради нас створено / Те погрешком грдном вјечно изгубљено.“ Овдје видимо пјесника који се удубљује у тајну Адамовог пада, који се суочава са реалношћу палога свијета, са трагизмом човјековог постојања у таквом свијету. Тајном „блаженства ради нас створеног“, то јест првобитног човјековог живота у Рају Божијем, те „погрешком грдном вјечно изгубљеног“, односно услијед Адамовог

25

svetigora / 2012 / јануар

чувства рођенијем“). Пјесника потреса опадање лишћа, у коме види слику пролазности свега у овоме свијету („Ја кад листак чујем ђе бл’јед к стаблу падне, / Он ми душу троне својим паденијем“). Ови стихови нам свједоче о томе да је Његош имао једну чудесну и запањујућу осјетљивост за све што се збива у творевини Божијој. И то наглашено хришћанско саосјећање за твар Божију, која страда услијед палости која је посљедица првобитног пада човјековог, у Његоша сапостоји заједно са снажним библијским осјећањем палости и хаоса, паклене збрке и неслоге који владају у „овоме свијету“, осјећањем израженим у стиху: „О, проклета земљо, пропала се, / у ад си се мене претворила...“ По овом двоструком библијском осјећању света Његош је истински на трагу светоотачког богословља: са једне стране, он има егзистенцијално – не у идеји или на основу књига, већ у костима доживљено! – искуство огрјеховљености и изопачености „овог свијета“, свијета који у злу лежи, а, са друге, једно чисто, готово дјетиње осјећање чудесности и љепоте творевине Божије, смислености свега што се збива у творевини Божијој. Пјесник је, како видимо из ове пјесме, предани слуга матере природе чија је књига „таине пунана“ и ради његовога ока „вјечно отворена.“ Али, он се не задржава само на тумачењу тајни те књиге природе, већ појући „иде кроз мрачну гробницу“ овога свијета „у предјеле св›јетле вјечите радости“ да би глас своје пјесничке лире, свога бића слио са гласовима „лика (=хора) бесмртнога код престола Вишњег“. И, опет, видимо да се човјек креће од твари ка Творцу и да је једина истинита чежња боголикога човјека да саборује са Богом Живим и свима Светима у вјечности. У ова четири стиха: „Ја појући идем кроз мрачну гробницу / У предјеле свјетле вјечите радости / Да глас моје лире с гласовима слијем / Лика бесмртнога код престола Вишњег“, стало је читаво Његошево исповиједање истине о човјековом животу, читав његов Горски вјенац и Луча микрокозма.

26

Утјеха моја је зрака Створитељева У пјесми Летње купање на Перчању видимо пјесника како „заборављен судбом и људима, / но утјешен у мрачној пустињи / са зракама свога Створитеља“, и људе и судбину свега што постоји у овоме свијету види „како једно лажно сновидјење“. Овдје смо, опет, код библијског опита свијета као свијета чије обличје пролази (1. Кор. 7, 31). И не само, тај пролазни свијет – у злу лежи (1. Јн. 5, 19), у њему зло влада, и зато је он то, како вели Његош, у Горском вијенцу – „тиран тиранину / а камоли души благородној“. Пали свијет, „овај свијет“ у коме владају привид и пролазност, смрт и трулежност, за пјесника је „мрачна пустиња“ у којој га теше једино „зраке Створитељеве“. Оне га не теше психолошки, већ битијно, јер му откривају – иза копрене свих тих привида и обличја која пролазе, иза свих тих „лажних сновидјења“ – да је свијет, да је творевина Божија утемељена на вјечном Логосу Божијем Који освјетљава све дубине свијета и свјетлошћу Својом објављује да је све што постоји – засновано на Љубави Божијој, прожето промислитељским старањем Божијим, да свијет има свој Божански смисао и своју непроцјењиву вриједност у очима Божијим.

Васкрсење Христово – тајна свега што постоји У пјесми (посвећеној) Људевиту Штуру Његош каже: „У мрачноме путовању сљедујем ти зубљи свјетлој, / (...) Ка побожник што сљедује посагнуте трепавице / Светом входу у сумраки за лампадом играјућом.“ „Зубља свјетла“ јесте оно чему пјесник следује у своме „мрачном путовању“ кроз овај свијет, као што побожник следује смјерно „светом ходу у сумраки за лампадом играјућом“. Какав је то „свети ход у сумраки за лампадома играјућом?“ То је ход богослужбени на свакој вечерњој служби и на Литургији. На Литургији постоје Мали и Велики вход – из олтара излазе свештеник и ђакон, а испред њих иде чтец који носи „лампаду“, то јест свијећу чији пламен титра. Његош овдје претаче лични доживљај Литургије у своју пјесничко-космичку визију. Пјесник осјећа себе „слабим сателитом“ – ето, нијесам знао да и тај појам „сателит“ постоји код Његоша! – тог свјетила, те „зубље свјетле“ које „дуби у зрцала мистическа“, са мрацима се борећи и глас вјенчавајући са лучама, и јутарњу химну појући „над потоком милећијем“. И као што и сâм пјесник поје химну радости, славослов Богу, тако и свако створење, свецијела природа поје јутарњу химну своме Творцу. Пјесник живо, искуствено осјећа тај славопој свега што постоји Богу Створитељу и још потврђује: „Није ово наступ неке лунатике али клапње, / Но, свештена литургија у сабору свесветија.“ Свјестан колико свједочење о тој космичкој тајни свијета који бруји славословом Богу, о том поју „природу таинствене“ своме Творцу може бити чудно и туђе људској огрјеховљеној свакодневици, Његош наглашава да тај његов мистички увид у Божанску тајну свијета није бунцање неког мјесечара или занесењака, већ сазерцање видом вјере која види творевину Божију, космос као „сабор свесветија“, сабор свих светова видљивих и невидљивих, које је Бог створио. Његош тајну свих свјетова и тајну људскога бића открива у свештеној литургији, а то је Литургија Цркве. Тајна Литургије као Свете Тајне саме Цркве јесте у основи свега што постоји, јер сву творевину, све што постоји Бог је створио из Своје Љубави, а Литургија је Света Тајна Љубави Божије према цјелокупној творевини Његовој и благодарне љубави творевине према своме Творцу. Литургија, литургијско учествовање и саборовање у Тајни Љубави Божије јесте у природи свега постојећег. Све што постоји, сва творевина саздана је тако да свједочи о своме Творцу, да славослови свога Творца и благодари своме Творцу, зато што је сва испуњена тајанственим логосима – смисловима којима ју је Бог Логос заквасио у стварању. Сва творевина Божија је, благодарећи тој својој утемељености у Логосу Божијем, сабрана у „сабор свесветија“, а сâмо постојање свега што постоји, свих бића јесте, уствари саборна „свештена литургија“ творевине Божије. Сви ти постојећи свјетови Божији, видљиви и невидљиви, повезани су неким унутарњим „невидљивим ланцима“ и сабрани у један „сабор свесветија“ Тајном Логоса, и сви они својим свједочењем и славословом Богу – саборно богослуже. Богослужење је, значи, у природи саме творевине Божије, у природи човјека, у природи свих постојећих створења.

ним гробом“, у дубинама гробним бића поробљеног хаосом и мрацима, Божијом Љубављу сакривено је „ускрса сјеме“, сјеме васкрсења, сјеме обновљења, сјеме новога живота, сјеме нове твари. То је онај суштински библијски, јеванђељски, светоотачки богословски увид у тајну свијета: и поред пада Адамовог, и поред тога што се, услијед тога пада, сав свијет нашао под влашћу пролазности, смрти и трулежности, у самим дубинама свијета, који је и даље Божији свијет, јер га је Бог створио, ма колико те дубине изгледале као хаосне и „густе тмуше“, неповратно отуђене од Бога, ипак се налази, то јест „таји“ се, скривено свијетли, како каже Његош, неуништиво „ускрса сјеме“. Дакле, тајна Васкрсења, тајна живота вјечног, тајна Христа Богочовјека се налази неизбрисиво утиснута, уписана у самом срцу творевине Божије, у самом срцу свеколиког постојања. Христос Богочовјек, као Син Човјечији, није само сјеме женино (1. Мојс. 3, 15), како Га назива Св. пророк Мојсије у Књизи Постања, него је Он, као Син Божији, као Логос Божији, као Свети Бесмртни, и „ускрса сјеме“, то јест у Његовој богочовјечанској тајни – у Цркви Тијела Његовога, која обухвата свецијелу творевину Божију, и небо и земљу, добијају своје свесавршенство и свепуноћу како човјек и његова природа, тако и свеукупна природа свих створених свјетова. То, у свако створено биће усађено, „ускрса сјеме“ добија своју пуноћу у Христовом Васкрсењу. Сјеме живота је уткано у најдубље дубине створенога бића, које – као биће по себи и за себе, то јест одвојено од свога Творца – није ништа друго до „гроб мрачни“. У тајни Христовога Крста и Васкрсења, у тајни Гроба Господњег из кога су потекле живоносне струје нове твари и новога живота, исклијава и разраста се, и процвјетава и плод свој доноси то „ускрса сјеме“ које је у стварању Бог усадио у свако Своје створење. Васкрсење Христово је тајна постојања свега што постоји, свих створених бића. У дубинама бића свијетли свјетлост Васкрсења, свјетлост Васкрслога Христа. То Његош, на величанствен пјеснички начин, свједочи и у свом најдражем дјелу – Лучи микрокозма: „Од Твога су свјетлога погледа, / Уплашене мраке ишчезнуле.“ Све што је створено, све што постоји – створено је кроз Логоса Који бјеше у почетку – Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало. У Њему бјеше живот, и живот бјеше свјетлост људима (Јн.

1, 3-4). У Логосу Христу је живот вјечни и свјетлост вјечна, и тај живот и та свјетлост неуништиво живују и свијетле у самом срцу творевине Божије. Све што постоји од стварања до краја свијета и вијека, добија своју пуноћу у Христовом Васкрсењу. Зато Његош и завршава Лучу микрокозма космичким славословљењем Васкрсења Христовог: „Васкрсењем смрт си поразио, / Небо Твојом хвалом одјекује, / Земља слави свога Спаситеља!“ У овом литургијско-космичком славословљу које се узноси Богу Творцу и Спаситељу, у тој „свештеној литургији у сабору свесветија“, Његошева богословско-молитвена и философско-пјесничка мисао и дјело налазе и имају свој врхунац и ту препознајемо Митрополита Петра II Петровића Његоша као аутентичног хришћанског богослова и философа, као пјесника – „српског пјевца Небом осијаног“, Царством Небеским обасјаног, к Небу усмјереног, Богом надахнутог.

јануар / 2012 / svetigora

Овдје поново видимо Његоша као богослова који пјеснички богословствује о логосној, доксолошкој и литургијској природи творевине Божије. И зато није нимало чудно што Његош, са таквим свештеним искуством свијета и човјека, односно осјећањем самог постојања као „свештене литургије у сабору свесветија“, хришћанског пјесника који мишљу ствара пјесничке свјетове – надахнуте описе најтајанственијег свијета Божијег упоређује са Творцем Који је створио свјетове видљиве и невидљиве. И хришћански пјесник, учествујући у тој „свештеној литургији у сабору свесветија“, свједочи о тајни Литургије као тајни свијета који је призван да постане Црква. Из овога се види да је Његош, као богослов и пјесник, много прије једног чувеног савременог швајцарског теолога и философа 20. вијека Ханса Урса фон Балтазара (1905-1988), доживио ту тајанствену космичку литургију свега постојећег. Но, и оно што је у својој молитвенобогословској поезији свједочио Његош и оно што је фон Балтазар свједочио у свом теолошком дјелу „Космичка литургија“ суштински је засновано на предањском богословљу Цркве, на богословским дјелима Дионисија Ареопагита и Максима Исповједника. Максим Исповједник је један од највећих теолога Црква, који је живио у VI и VII вијеку (580-662), а чувени Дионисије Ареопагит је, по предању, онај Дионисије који је, са својом супругом Дамаром, слушао чувену проповијед Св. апостола Павла на Ареопагу (в. Дап. 17, 19-34). Међутим, ту се, ипак, ради о неком другом богонадахнутом теологу и писцу Цркве, који је живио у другој половини V и првој половини VI вијека и који је, из свога уистину божанскога смирења, под именом оног првог Дионисија Ареопагита написао изузетна богословска дјела, прожета духом апофатичког богословља, дјела која је Преп. Максим Исповједник, вијек касније, једнако богонадахнуто тумачио у својим дјелима и која, до данас, не престају да надахњују хришћанске богослове и на Истоку и на Западу. Да се опет вратимо на Његошово библијско осјећање свијета као свијета Божијег, доброг веома (1. Мојс. 1, 31) и, истовремено, као палога свијета, свијета који у злу лежи. Као што космос има ту своју свијетлу димензију, димензију „свештене литургије у сабору свесвјетија“, тако космос има и своју другу, грјеховну, мрачну димензију, не због тога што је створен као дуалистичан – јер, у богословљу Цркве, свијет није дуалистичан, тј. и добар и зао – већ зато што је свијет пао услијед ада Адамовог: Кроз једнога човјека уђе у свијет гријех (Рим. 5, 12). Његош богословскопјесничким видом погружава у бездане „ђе природа поб’јеђена у њедрима ноћи спава“, гдје владају хаос и мрак, гдје су „хаосне густе тмуше“, „простори мрачни“, „држава Сатанина“. То је „простор“ оне друге негативне, мрачне, хаосне стране палога свијета који је под влашћу кнеза овога свијета (Јн. 12, 31). Међутим, шта види пјесникова мисао оком вјере у тим мрачним дубинама палога постојања, „у атому студеноме“? Види „симбол Божествени и некога бића клицу!“ И види да се, испод свих тих мрачних копрена лажнога постојања, испод густих тмуша палости, „ускрса сјеме таји!“ У срцу саме твари, у атому свијетли „символ Божествени“ и „клица бића“, логос Божији свакога бића, у коме се скрива и открива „ускрса сјеме.“ Овдје се срећемо са једним од најдубљих Његошевих прозрења: у дубинама палога бића, које он назива „мрач-

27

predavawe протојереј-ставрофор ДРАГАН Станишић

ЕПИСКОПСКА СЛУЖБА У ЕКЛИСИОЛОГИ И

СВЕТОГ ИГ АТИ А БОГОНОСЦА

Предавање изговорено на богословско-правно научном скупу „Епископска служба у Православној Цркви“

С

вети Игњатије наводи да је блажен у Исусу Христу онај који се удостоји јерархијске службе. И ђакони и свештеници и епископ и мноштво вјерних надају се у Христа свим бићем својим: тијелом, душом, духом, вјером, љубављу, слогом, једномисленошћу и заједништвом. Црква је, по Светом Игњатију, сва Света Тројица и, истовремено, сво мноштво вјерних окупљених око епископа и свештеника и ђакона. У Посланици Филаделфијцима Свети Игњатије Цркву види као синтезу бесмртности, Христа назива Првосвештеником Новог Завјета, коме су повјерене тајне Божије. Игњатијево учење о Цркви могуће је разумјети само кроз учешће у евхаристијској заједници коју чине учесници: епископ, вјерни народ, ђакони и презвитери. Ову јерархијску структуру Цркве Игњатије представља као јединство саме Свете Тројице и људи који хоће исто живљење (постојање) својствено Светој Тројици. Тај начин постојања није могућ само вољом људи већ ту имамо и благовољење самога Бога да приведе човјека у ту сферу постојања. Оваплоћени Бог, Исус Христос, је доказ таквог благовољења Очевог. Оваплоћење Христово, према Светом Игњатију је Нови Савез човјека са Богом. Ранији, старозавјетни пророци су говорили о Началнику добара, а сада имамо у Цркви, у евхаристијској заједници, присуство Самог Добротвора Христа, Који се раздјељује у Светим Тајнама и чини нас својим Тијелом,

дарујући нам бесмртност. Игњатијево схватање Христа изражено је кроз живе представе о Христовој жртви, о страдању на Крсту, али, исто тако, и кроз дубоку вјеру у Његово Васкрсење и есхатолошко дјеловање до краја свијета. Еклисиологија Светог Игњатија Богоносца израста из самог његовог живота и живота његове заједнице. Утемељена је на апостолским ријечима и представља еклисиологију есхатолошких тежњи. Игњатијево страдање у Риму показује које су границе епископског служења. Он, иако мудар и многоплодан у својој епархији, тежио је да достигне подвиг у којем ће открити тајне које су познали Свети Мученици. Поставља се питање: зашто Свети Игњатије, са једне стране, наглашава организацију црквеног устројства и црквене јерархије, а, са друге стране, сам хоће и жели да пострада у Риму и тако оставља своју паству без пастира. У свим својим Посланицама ту одлуку објашњава потребом следовања Христу до краја и то задобијање мученичког вијенца види као свој највећи вид служења. Такав свој подвиг он представља прије као утјеху вјерном народу него ли као тугу: „Пишем свима Црквама (кроз које пролазим) и свима поручујем – да ја добровољно умирем за Христа, ако ме ви не спречите. Молим вас, немојте ми указивати неблаговремену наклоност. Оставите ме да будем храна зверовима, преко којих се може достићи Бог. Пшеница сам Божија, И мељем се зубима зверова, Да се нађем чисти хлеб Христу“.

Научни скуп „Епископска служба у Православној Цркви“

svetigora / 2012 / јануар

Проучавање канонског права

28

У манастиру Подмаине у Будви је 1. и 2. новембра одржан богословско-правни научни скуп „Епископска служба у Православној Цркви“. Свету Архијерејску Литургију је служио Епископ липљански Г. Јован (Ћулибрк), уз саслужење свештеника и свештеномонаха учесника скупа. „Сама Литургија је извор богословског знања, она је извор богословља“, рекао је владика Јован у литургијској проповиједи. „Да бисмо Господа познали при ломљењу хљеба, ми морамо знати шта чинимо, како чинимо, зашто чинимо, јер нам се у томе, у самом тексту Литургије открива и Сам Господ, открива тајна Господа који се оваплотио у тијелу, који је са Својим апостолима јео Тајну вечеру коју ми

једемо данас на Светој Литургији“. Домаћин скупа била је Православна митрополија црногорскоприморска, а покретач и организатор овог научног сабрања је Правни факултет Универзитета „Magna Graecia“ у Катанзару и Институт Светог Дионисија, Румунске Православне Цркве у Италији. Ово је други по реду скуп ове врсте, који се одвија под званичним називом „Colloqidionisiani“. Предходно сабрање је одржано у Калабрији прошле године, а за сљедећу годину ће домаћин бити неки од универзитетских центара у Италији. Овакви сусрети теолога, правника и историчара организују се са намјером промовисања студија канонског права Православне Цркве,

(Дела апостолских ученика, Врњачка Бања – Требиње, 1999. г, стр. 229)

из разлога све већег броја православних вјерника који данас живе у Италији. Идејни покретачи наведених научних сабрања су г. Ђорђо Бароне Адеси, професор римског и византијског права и г. Антонио Мантинео, професор канонског и црквеног права, обојица предавачи на универзитетима у Италији. На овогодишњем скупу у Подмаинама, поред поменутих професора са факултета у Италији, учествовали су и предавачи са Универзитета Светог Климента Охридског у Софији (Бугарска), Московске духовне академије (Русија), Универзитета у Минску (Бјелорусија), Богословског факултета у Београду (Србија), као и предавачи Богословије Светог Петра Цетињског са Цетиња. Свештеник из Бјелорусије Николај Волонски, професор Универзи-

Ове Игњатијеве ријечи свједоче да је у раној Цркви постојала пракса да епископ не чини ништа без сагласности вјерног народа. Игњатије, иако вољан да иде на страдање, показује да ће то чинити само ако му не оспоре вјерни који га прате. Видимо да је однос епископа према својој пастви непосредан, без обзира на околности у којима се нашао. Он изражава старање за опстанак евхаристијске заједнице коју руководи, а, опет, ту своју паству не раздваја од других цркава по разним мјестима, већ и за њих изражава исто старање. Ово је у складу са апостолским предањем које се састоји у исповиједању да је мноштво мјесних Цркава једна иста католичанска Црква. Свети Игњатије у својим Посланицама потврђује да свака евхаристијска заједница има пуноћу цијеле Цркве ако су на једном мјесту сабрани Епископ, свештеници и ђакони и мнoштво вјерних и ако они савршавају и учествују у Светим Тајнама једнодушно и у истој вјери у Господа Исуса Христа. Игњатијево литургијско поимање службе Богу имаће своје рефлексије у свим каснијим црквеним службама. Савремени тумачи Свете Литургије често наглашавају ту непосредност

Литургијски возглас: „Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“, је основни мото Игњатијеве проповиједи.

Рајо Војиновић

(Епископ Атанасије, О Цркви и Литургији, ВрњциТребиње, 2007, стр. 270- 271).

Свети Игњатије обраћа пажњу и на могуће супротности које се јављају у односу на истинито исповиједање. Упозорава да се треба чувати оних који се противе разумијевању и вјеровању у Исуса Христа. По Светом Игњатију, они немају Духа

јануар / 2012 / svetigora

тета у Минску, говорио је на тему „Црквено право у Руској Православној Цркви“. Протојерејставрофор Владислав Ципин, професор канонског права у Московској духовној академији, говорио је о унутрашњој црквеној структури Руске Цркве и ингеренцијама Синода. Устав Српске Цркве била је тема излагања координатора Правног савјета Митрополије црногорскоприморске протојереја Велибора Џомића. Ђорђо Бароне Адеси са универзитета „Маgna Graecia“ говорио је на тему „Статус црквене провинције и епископска служба“. Румунски свештеник из Италије Валентин Илијас са Института Светог Дионисија говорио је о титуларним епископима у историји Цркве.

својствену Игњатијевом жртвоприношењу. Литургијски возглас: „Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“, је основни мото Игњатијеве проповиједи. Та проповијед је сама Света Тројица. Исус Христос је похвала Апостола, радовање Мученика, а Његова проповијед је Тројица Јединосуштна. Игњатије и као Апостол и као Мученик је слава Христова и то је могуће познати кроз литургијско служење. Света Евхаристија у духу Игњатијевог исповиједања јесте исто што и Црква, у којој се прослављају заједно сви који следују Христу. Владика Атанасије Јевтић, поводом Игњатијеве еклисиологије и сотириологије каже: „Литургија, дакле, и уопште литургијски живот Цркве јесте основ и извор целокупног духовног живота верних, јер сав даљи духовни подвиг и живот верних, сва њихова духовност, јесте последица и резултат, плод и продужетак тог једног и истог и јединственог живота Христа у вернима и верних у Христу, који се у Литургији остварује на духовно-телесни начин (по речима светог Игњатија: Посланица Ефесцима 9, 3; Магнежанима 1, 2; Смирњанима 12, 2) и после Литургије продужује се кроз сав животни подвиг православног хришћанина“

29

svetigora / 2012 / јануар

истине и испуњени су духом лажи који је туђ црквеном исповиједању. Ако хоће да учествују у заједничким сабрањима вјерних, они треба да се покају и одрекну јудејских и јелинских заблуда. Свети Игњатије доводи у узајамну везу и зависност чистоту живота и познање тајни Божијих, а та чистота у највишем сјају показала се и показује се кроз богоносна страдања у Христу Исусу. Своје страдање Игњатије упоређује са мљевењем пшенице која треба да постане добар хљеб. Хљеб је основна храна потребна за тијело, а овај хљеб какав ће постати Игњатије послије зверова је намијењен Цркви као вјечна храна за оне који остају вјерни. Као што се дрво познаје по својим плодовима, тако се и они који исповиједају Христа познају кроз оно што чине. Свети Игњатије на страшном мјесту мучења, нападнут од зверова чини оно што је достојно епископског служења – бити готов на подвиг до мученичког свједочења и страдања.

30

Закључак Игњатијево схватање Цркве везано је за евхаристијску заједницу која се одржава у вјечном јединству упркос „смрти“ њених чланова. То јединство и једнодушност могући су благодарећи храни бесмртности која се састоји у Хљебу који је Сам Христос Бог, сами Живот и Побједитељ смрти. Смрт раставља заједницу, а Живот је омогућава. Свети Игњатије исповиједа да је његова будућа смрт у Колосеуму од зверoва у ствари почетак живота у слободи од овога свијета који је препун пролазности, пропадљивости и неправде. Тај живот који долази одозго, гдје нема смрти, могуће је познати, открити, доживјети и примити једино у истинској заједници већ овдје, у овом свијету, на Светој Евхаристији, заједничком сабрању вјерних око Свете Чаше истинитог Тијела и Крви Христове. Причешћујући се и партиципирајући у тајнама Тијела и Крви Христове, ми остварујемо вјечни однос једни са другима и са Богом у све вјекове вјекова. Свети Игњатије у својим посланицама благовијести једнодушну вјеру, која може одољети разорним силама зла и смрти. Тамо гдје је истинска заједница окупљена у Христу на једном мјесту са епископом, тамо је Црква Стуб и Тврђава Истине. Код Светог Игњатија, мјесне Цркве, иако су многе, опет су све једна Црква, један олтар и један жртвеник и једно Тијело Христово. Еклисиологија Светог Игњатија БоИгњатијево учење о гоносца израста из самог његовог Цркви јесте наставак апоживота и живота његове заједнице. столског исповиједања Утемељена је на апостолским ријечима познатог од Педесетнице и представља еклисиологију есхатои настављеног даље, кроз лошких тежњи. вјекове, до данас.

ИСТОРИЈСКА, КАНОНСКА И ФЕНОМЕНОЛОШКА ПЕРСПЕКТИВА II дио

млађих; девојчице су могле ступати у манастир од 6 или 7 година (7. поглавље). По Кесаријевим правилима, монахиње су морале да живе у заједничкој ’келији’, где су се налазили одељени лежајеви за сваку. Старе или болесне монахиње нису биле изузете од овог правила (9. поглавље). Уколико је неки поступак било које сестре изазивао приговор, она на њега није смела да одговара ниједном речју (13. поглавље). Сасвим природно да је тиме био искључен сваки облик роптања (17. поглавље). Од свих се захтевало строго послушање настојатељици (матери), која је на то место постављена вољом Божијом. Током трпезе морало се седети ћутке, понављајући у себи ’свештене речи’ које је читала једна од сестара (18. поглавље). Читању Светог Писма и осталих душекорисних књига ’Правила’ придају велику пажњу, наводећи између осталог да се томе треба посветити најмање два сата током дана (19. поглавље). Полазећи од тога да све сестре треба да имају ’једну душу и једно срце у Господу’, Кесарије установљује свецелу заједницу манастирског иметка, претпостављајући равноправност свих сестара, тако да некадашње богатство или сиромаштво немају никакав значај (20-21. поглавље). Постојани труд и непрекидна молитва треба да прате читав живот монахиња; осим тога, оне свагда треба да размишљају о речима Светог Писма (22. поглавље). Строго се забрањује ’похота очију’ приликом

јануар / 2012 / svetigora

Устав Кесарија Арлеатског – први устав женског монаштва На хришћанском Западу – у Галији – створен је и први устав намењен женама подвижницама, дело Кесарија Арлеатског (око 470-542), који подробно анализира Алексеј И. Сидоров у делу „Древнохришћански аскетизам и настанак монаштва“. Због ове његове специфичне одлике и његовог значаја за историјат развоја женског монаштва, овде ћемо га детаљно приказати. Арлеатски женски манастир, којим је прво управљала Кесаријева сестра, а затим и рођака, био је место нарочитог старања овог архипастира и „захваљујући тој бризи, манастир је брзо процветао и због аскетског живота монахиња био је прави украс арлеатске Цркве“ (Сидоров, нав. дело, Шибеник: Истина, 2008, 171). Управо за тај манастир Кесарије пише устав или „Правила за свете девственице“, и то је историчарима први познати писани устав за женске обитељи. Пре Кесарија, живот већ тада многољудних женских обитељи био је регулисан или оформљеним обичајем и усменим предањем или адаптацијом устава за мушке обитељи (нпр. прерада „Правила“ преподобног Пахомија Великог и преподобног Августина). Кесарије саставља устав за женску обитељ ослањајући се на ранију монашку традицију, пре свега на уставе које је имао испред себе (преподобног Јована Касијана, преподобног Августина и друге), указујући на то кроз „Пролог“ устава, где наглашава да је спис настао „у сазвучју са прописима древних отаца, напоменама духовним и светим“ (Сидоров, нав. дело, 171). Овај Устав „дотиче се различитих страна монашког живота девственица, опредељујући његов ток строгим оквирима како би ’монахиње могле живети по поретку’, што заправо значи да уколико је нека девојка или жена одлучила да напусти свет и родитеље, како би уз помоћ Божију избегла ’насртаје духовних вукова’ и због тога ступила у манастир, пре свега је нужно да га она никада не напушта (2. поглавље). Одређују се услови ступања у обитељ за удовице и жене које су се из одређених разлога одлучиле да раставе са мужевима; руководећи принцип при томе јесте напомена да монахиње које имају било какву својину не могу досегнути савршенство, јер облачење у монашку одећу претпоставља ослобађање од свих ’световних веза’ (5. поглавље). Забрањује се (чак и настојатељицама) да имају слушкиње, и само у случају крајње нужде могуће је да монахиње користе помоћ друге монахиње, пре свега оних

проф. др КСЕНИЈА Кончаревић

У раду се расветљава формирање и историјски пут женског монаштва од III-IV века до периода иконоборства (прва половина VIII столећа), при чему се посебно указује на његове феноменолошке црте и пројаве у личности и делу светих жена подвижница, као и на специфичне карактеристике типика женских монашких обитељи.

o gle d

ЖЕНСКО МОНАШТВО ОД III­IV ВЕКА ДО ИКОНОБОРСТВА:

31

svetigora / 2012 / јануар

Женски манастири су били средишта духовности, чији када је реч о чувственој похоти, њу је посусрета са мушкарцима, јер се утицај распростирао не требно избегавати. Стога он непрестано немогуће је имати ’целомудреподсећа сестре да се одричу привезаности ну душу уз бестидне очи’, тако да само на девојке и жене које свим земним стварима: богатству, раскоши, се саветује, колико је то могуће, су живеле у свету, него и на ленствовању и осталим, како све то не би избегавање сусрета са особавелике богословске умове. „умртвило“ крила душе и онемогућило их ма супротног пола (23. поглавље). У таквом духу су и остала правила (о поретку богослужења, о да се правилно развију. Завршавајући своју послапсалмопојању, итд.), која пројављују његову пастирску бригу о ницу, Кесарије кроз напомену са чиме се све сусрећу „војници Христови“, наглашава реалност најтеже битспасењу повереног му стада Христовог“ (Сидоров, 171-173). Кесаријев Устав стоји у тесној вези и са „Посланицом ке, а то је „битка за целомудреност“, битка која се монахињама“, упућеној сестри арлеатског архипастира и одвија свакодневно и која се са „напором задобија“ читавој њеној заједници. Како наводи А. И. Сидоров, „она (Сидоров, 173-174). је написана пре Устава и, како то напомиње сам аутор, посланица представља ’малу утеху’, мада је по обиму то приМногострукост женских монашких служби лично обимно дело које се ипак не дотиче превише аскетЖенски манастири су били средишта духовноских птиања. Ослањајући се на светоотачку традицију и, пре сти, чији се утицај распростирао не само на девојке свега, на светог Кипријана Картагинског (или, прецизније, на дела и жене које су живеле у свету, него и на велике бопсеудо-Кипријана, непознатог аутора чија се дела приписују поменутом гословске умове. Типичан пример представља пооцу), преподобног Јеронима и преподобног Јована Касијана родични манастир у Анези, где су се, поред Василија Римљанина, Кесарије напомиње сестрама да оне, „изашав- Великог, подвизавале и његова мајка Емилија и сеши из световног мрака“, започињу да созерцавају Христову стра Макрина. Дубоко очаран идеалом монашког светлост и да због тога треба да буду преиспуњене духов- живота, Василијев брат Григорије Богослов, иако ним стражењем. Јер, сви пређашњи пороци и греси лако ожењен, пише аскетски трактат О девствености се могу поново вратити уколико се свакодневно не одгоне (око 371. године). Такође, идеале женског подвижништдобрим делима. Докле год човек живи у телу, он мора да се ва, а посебно врлине девствености и целомудрија, супротставља ђаволу и стога је свака душа која жели да са- Григорије велича у спису Посланица о животу свете чува благочешће обавезна да побеђује стомакоугађање, да Макрине. Између осталог, у житију своје блажене сеизбегава пијанство и остале пороке. Кесарије посебан акце- стре Григорије Богослов истиче да, иако је слабијег нат ставља на препоруку да оне које су се посветиле монаш- пола, она пројављује образац истински непобедиком животу треба да се уздржавају од сусрета и друговања вог борца Божијег, а као основну поруку саопштаса мушкарцима. Он говори и о лукавствима ђавола, ва да својствени јој закон бестрашћа, који треба да наглашавајући да непријатељ нашега спасења дуго може одређује наш однос према свему што нас окружује, вребати погодан тренутак и да у једном једином моменту код као и благочестиви начин живота, морају бити обадевственице може распламсати похоту и тако је скренути са веза свих хришћана – и мушкараца и жена, и девврлинског пута. Арлеатски архипастир напомиње да, док се ственика, одн. девственица и оних који су у браку осталим пороцима можемо успротивити кроз добродетељ, (детаљније в. Сидоров, 106-110).

32

Као што су разгранате биле службе Такође, женски манастири су представљали средишта хришћанског човекољубља у најплеменитијем смислу те речи. Били монахиња у Цркви, тако су бројни и разновсу прибежиште свим невољницама и потребитим женама и девојкама, рсни били и облици њиховог подвизавања. сирочади, удовицама, старицама, социјално обесправљеним, ментал- Како наводи монахиња Стефанида Бабић, но и физички болесним женама. Известан број женских манастира „постоје светитељке које су се подвизаваимао је у свом саставу и болнице и домове за старе. Женски манасти- ле у молчанију, неке у бдјењу и посту, неке ри су играли важну улогу и у културном и у интелектуалном животу, у у тајном столпништву. Неке су живјеле у развоју књижевности и уметности, у мисионарењу, па и у развоју те- општежићу, са игуманијом и сестрама, а олошке мисли, превасходно у домену аскетике. Тако је један аутен- неке су као дјевственице живјеле у пустињи. тични спис о женском подвижништву, који је оставио значајан траг Постоје и покајнице у пустињи, постоје и на развој монашког предања – импресивна збирка агиографског и дјеве-мученице (у првим вјековима није било ораскетичког материјала позната под називом Материк (Meterikon) – на- ганизовано монаштво као сада), а постоје и оне стао око 1200. године, а садржи сведочанства о животу и поуке све- које нијесу јеле ништа и по 40, чак и по 70 тих мајки Цркве – утемељитељки женског монаштва: преподобне дана. Постоје и јуродиве, и са даром чудотСинклитикије († 350), Саре († 370), Меланије († 439), Пелагије († 461), Матроне († 492) и Теодоре († 823). Поред изрека светих подвижница (МаЖенски манастири су представљали терик, манастир Хиландар, 1997, 113-143), овај спис садржи три посланице аве средишта хришћанског човекољубља у Исаије монахињи Теодори о спољашњем устројству усамљеничког најплеменитијем смислу те речи. Били живота и упутства аве Исаије о унутрашњем животу који доликује су прибежиште свим невољницама безмолвинцама (Материк, 103-111, 145-206). Неке монахиње су имале динамичку, еванђелску служи потребитим женама и девојкама, бу поучавања других хришћанској вери. Биле су одговорне за сирочади, удовицама, старицама, упућивање других у веру и за њихово духовно руковођење. Неке од социјално обесправљеним, ментално и њих биле су заслужне и за увођење паганки и јеретика у Цркву. Пофизички болесним. себну харизму задобиле су подвижнице које су рукополагане у чин ђакониса да би вршиле како литургијску службу, тако и низ других служби које су изражавале послање Цркве да води људе спасењу у ворства и прозорљивости. Постоје оне које Христу (подробни опис тих служби на основу древних молитава рукоположења су се подвизавале у мушким манастирима, ђакониса в. у: К. Каридојанис Фицџералд, Ђаконисе у Православној Цркви: позване као и оне које су живјеле у пустињи са нена светост и служење, Крагујевац: Каленић, 2009, 79-129). Такође, многе су под- колико испосница (као скит). Постоје оне које вижнице постале познате као духовне мајке сестара у њиховим су живјеле у пећинама, а постоје и царимонашким заједницама. Било је и оних које су посећивале болес- це, грофице, књегиње и војвоткиње које су не и онемоћале или помагале сиротињи, што представља посебну постајале монахиње и у монашком чину изпројаву харитативне делатности. Не заборавимо ни чињеницу ишле пред Господа“ (митр. Амфилохије Радовић, да су људи из света долазили к монахињама ради помоћи и савета, мон. Амфилохија Драгојевић, Подвижнице Христошто показује да су оне остваривале и значајну пастирску и душе- ве љубави. Женско монаштво у историји Цркве са побрижничку делатност. Напокон, многе монахиње истакле су се као себним освртом на подвижнице Христове љубави код православних Срба. Поуке преподобних матера и подревнитељке за чистоту вере и ватрени борци против јереси и вижница. Цетиње: Светигора; Беране: Свевиђе, 2009, 8; раскола. Тако, од VII до IX века оне су водиле снажну борбу против хронолошки преглед феноменологије женског подвижиконоклазма, отуда Лав Исавријанац и Константин Копроним доносе ништва код исте ауторке в. у истом делу, 9-12). против њих строге указе.

- наставиће се Радошевић 1994: С. М. Радошевић, Монашка цивилизација. Т. I-II. Београд: Центар за геопоетику – ЧИП, 1994. Шмеман 1994: А. Шмеман, Историјски пут Православља. Цетиње: Митрополија црногорско-приморска – Атос, 1994. Милаш 1902: Еп. Никодим Милаш, Православно калуђерство. Историјско-каноничка радња са додатком Хиландарског устава. Мостар: Издавачка књижарница Пахера и Кисића, 1902. Поповић 1992: Ј. Поповић, Општа црквена историја са црквеностатистичким додатком. Књ. I. Нови Сад: Прометеј, 1992. Мајендорф 1997: Џ. Мајендорф, Империјално јединство и хришћанске деобе. Крагујевац: Каленић, 1997. Бек 1998: Х. Г. Бек, Византијски миленијум. Београд: Clio; Бања Лука: Глас српски, 1998. Радић 2006: Р. Радић, Византија: пурпур и пергамент. Београд: Evoluta, 2006. Каплан 2008: М. Каплан, Византија. Београд: Clio, 2008. Сидоров 2008: А. И. Сидоров, Древнохришћански аскетизам и настанак монаштва. Шибеник: Истина, 2008.

јануар / 2012 / svetigora

Напомена: У првом делу овог огледа, објављеном у Светигори бр. 212, грешком није наведена коришћена литература. Коришћену литературу наводимо оним редоследом којим се у тексту и појављује: Лествичник 1993: Св. Јован Лествичник, Лествица. Атос: манастир Хиландар, 1993. Сирин 1998: Св. Исак Сирин, Поуке египатским монасима. [У:] Ј. Србуљ (прир.), О монаштву. Београд: ПМШ „Св. Александар Невски“, 1998, стр.121-156. Капсанис 1998: Г. Капсанис, Еванђелско монаштво. [У:] Ј. Србуљ (прир.), О монаштву, стр. 330-348. Вер 1998: Еп. Калист Вер, Монашки живот – света тајна љубави. [У:] О монаштву, стр. 405-413. Кардамакис 1996: М. Кардамакис, Православна духовност. Атос: Манастир Хиландар, 1996. Радовић – Драгојевић 2009: Митр. Амфилохије Радовић, мон. Амфилохија Драгојевић, Подвижнице Христове љубави. Женско монаштво у историји Цркве са посебним освртом на подвижнице Христове љубави код православних Срба. Поуке преподобних матера и подвижница. Цетиње: Светигора; Беране: Свевиђе, 2009.

33

reporta`a

Буенос Аирес - Долазак Митр. Амфилохија и Св. Литургија у Саборној цркви

Буенос Аирес - Света Литургија у храму Св. Саве на празник Свете Петке

svetigora / 2012 / јануар

Буенос Аирес - Посјета Еп. за Јужну Америку Јована из Руске заграничне Цркве

34 Буенос Аирес - Света Литургија у Саборној цркви поводом Лучиндана

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИ Е У УЖНО И СРЕД О АМЕРИЦИ У складу са одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ са овогодишњег мајског засиједања о оснивању нове Епархије буеносаиреске и јужноцентралноамеричке са сједиштем у Буенос Аиресу и постављању Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија за епископа-администратора новоосноване епархије до избора и устоличења епархијског архијереја, митрополит Амфилохије је у суботу, 22. октобра, на празник Св. Апостола Јакова Алфејева и Св. Стефана Слијепог, деспота српског, допутовао у Аргентину ради организовања нове епархије. Парохије СПЦ у Јужној Америци су до маја ове године биле под пастирском бригом Преосвећеног Епископа источноамеричког Г. Митрофана, а посљедњих година се указала црквена потреба за оснивањем нове Епархије за Јужну Америку, што је Сабор овог прољећа и учинио. У АРГЕНТИНИ Већ у недјељу 23. октобра, Митрополит је служио Свету Литургију у катедралној цркви Рождества Пресвете Богородице у Буенос Аиресу. 24. октобра је посјетио Амбасаду Републике Србије гдје се срео са гђом Горданом Видовић, амбасадорком Републике Србије у Аргентини. На празник Свете Петке (27. октобра) је служио у цркви Светог Саве, такође у Буенос Аиресу, којом приликом је упознао вјернике са одлукама Светог архијерејског сабора СПЦ о оснивању Епархије за Јужну Америку и изразио своју личну посвећеност овој мисији обнављања и ојачавања наше Помјесне Цркве на благословеном јужноамеричком континенту. Истог дана имао је и званични сусрет са челницима Секретаријата за вјере, који дјелује у саставу Министарства спољних послова, међународне трговине и вјера Републике Аргентине. У недјељу, 30. октобра, Свету Литургију поводом празника Св. апостола и јеванђелиста Луке и Св. Петра Цетињског, Митрополит је служио у саборној цркви Рождества Пресвете Богородице у Буенос Аиресу и том приликом је истакао потребу и неопходност дубљег учешћа вјерника у животу Цркве Божије, нарочито у Светој Литургији – Тајној Вечери Христовој, припремом за Свето Причешће, а потом и причешћивањем Светим Тајнама Христовим. Дан раније, у суботу, 29. октобра, Митрополит је, на позив Преосвећеног Епископа Каракаса и Јужне

Америке Г. Јована из Московске Патријаршије – Руске заграничне Цркве, посјетио је саборни храм Васкрсења Христовог у Буенос Аиресу и присуствовао бденију које је служио епископ Јован. Од 2. до 4. новембра у Буенос Аиресу, у сједишту Архиепископије Буенос Аиреса и Јужне Америке Константинопољске Патријаршије, одржан је Други сабор православних канонских епископа Јужне Америке. Поводом овог Сабора, као и двадесетогодишњице устоличења Патријарха константинопољског и васељенског Г. Вартоломеја, амбасадор Републике Грчке у Аргентини г. Михаило Христидес са супругом, је приредио у амбасади Грчке свечани пријем, коме је присуствовао и митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је у суботу 5. новембра на празник Св. Апостола Јакова и Митровданске задушнице, служио Свету Литургију у катедралној цркви Рођења Пресвете Богородице у Буенос Аиресу, одслуживши и парастос за све упокојене осниваче, добротворе, свештенослужитеље и парохијане овог храма. У недјељу, 6. новембра служио је Свету Архијерејску Литургију у просторијама Југословенског друштва „Његош“ у граду Генерал Хуан Мадариаги у провинцији Буенос Аирес који је постао дом многим исељеницима из Црне Горе – породицама Булајић, Драгојевић, Јанковић, Латковић, Марковић, Милић, Мирковић, Поповић, Радоњић, и других, али и многим Далматинацима. Друштво „Његош“ је основано 1936. године. Митрополит је у разговору са градоначелником г. Поповићем, предсједником Друштва „Његош“ г. Василијем Јанковићем, и осталим активним члановима друштва покренуо питање подизања православне цркве у Мадариаги. Са господином градоначелником је такође постигнута сагласност да се покрене процедура за именовање једне градске улице по Светом Петру, знаменитом цетињском чудотворцу и угоднику Божијем. У понедјељак, 7. новембра, митрополит Амфилохије је, на позив Високопреосвећеног Митрополита Тарасија, Архиепископа Буенос Аиреса Константинопољске Патријаршије, а поводом храмовне славе (по грегоријанском календару којим се служи ова Патријаршија) служио велику празничну вечерњу службу са петохљебницом у цркви Светог Архангела Михаила у Банфилду, градићу удаљеном 14 километара од центра Буенос Аиреса. Митрополит је 8. новембра, на празник Светог великомученика Димитрија, служио Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Саве у Буенос Аиресу. У суботу, 12. новембра, на празник Светих мученика Зиновија и Зиновије, преподобних Теоктиста (краља Драгутина) и Јелене, праведног краља Милутина и свештеномученика Варнаве Хвостанског, у цркви Рођења Пресвете Богородице у Буенос Аиресу прослављено је 16 година од освећења ове цркве чинодјејством тадашњег над-

Буенос Аирес - Пријем у грчкој амбасади поводом Сабора епископа Јужне Америке

Буенос Аирес - Са децом након сабрања православних епископа Латинске Америке

Буенос Аирес - Вечерња у цркви Св. Архангела Михаила у Банфилду

Буенос Аирес - Годишњица освећења цркве Рођења Пресвете Богородице

Маћагај (Ћако, Аргентина) - Св. Литургија у цркви Св. Николе

Ла Монтенегрина (Ћако, Аргентина) - Обилазак гробља

svetigora / 2012 / јануар

Венадо Туерто, Аргентина - Света Литургија на храмовну славу, Аранђеловдан

36 Буенос Аирес - Посјета митрополиту Силуану из Антиохијске Патријаршије

лежног архијереја парохија СПЦ у Јужној Америци, Епископа источноамеричког Г. Митрофана. Свету Архијерејску Литургију је служио владика Амфилохије уз саслужење Високопреосвећене и Преосвећене Господе Архијереја: Митрополита Буенос Аиреса и егзарха Константинопољске Патријаршије за Јужну Америку Тарасија, Митрополита аргентинског и јужноамеричког Платона и Епископа Каракаса и Јужне Америке Јована из Руске заграничне Цркве. У недјељу, 13 . новембра Митрополит је служио у цркви Светог Николаја у Маћагају у аргентинској провинцији Ћако. Ову цркву су подигли исељеници из Црне Горе у сарадњи са својим тадашњим свештеником Александром Коваленком, крајем тридесетих година прошлог вијека. Недавно је обновљена од стране Владе провинције Ћако, личним залагањем гувернера Ћака Хорхеа Капитанића, поријеклом из Бањана, веома утицајног аргентинског политичара, са којим се Митрополит сусрео 15. новембра у Ресистенсији, сједишту провинције Ћако. Митрополит Амфилохије се раније у Саенц Пењи сусрео са г. Драгом Мићуновићем, почасним конзулом Црне Горе у провинцији Ћако. У наставку своје посјете Аргентини, владика Амфилохије је, поводом храмовне славе, 21. новембра, на празник Св. Архангела Михаила, служио у цркви у Венадо Туерту у аргентинској провинцији Санта Фе. Митрополит је током Свете Литургије одржао поучну бесједу о осјењивању знаком Часног Крста и обавијестио присутне да је, по обећању датом старом Митру Гвозденовићу 2007. године, донио у звоно за овај храм. Истог дана послије подне Господин Митрополит се сусрео са Високопреосвећеним Митрополитом Силуаном, Архиепископом буеносаиреским и цијеле Аргентине Антиохијске Патријаршије, у катедралној цркви ове Архиепископије, храму Св. Ђорђа у Буенос Аиресу. Митрополит Силуан је исказао своје особито поштовање према Српској Цркви, њеној духовности и положају који има међу помјесним Православним Црквама. У БРАЗИЛУ 24. и 25. новембра владика Амфилохије се састао са неколико наших исељеника у највећем бразилском граду Сао Паолу и започео прве договоре о оснивању Црквене општине, које се у овом граду планира већ тридесетак година. Митрополит се у Сао Паолу састао и са г. Хозеом Гиљермом де Годој Пињеиром, почасним конзулом Републике Србије у овом граду. Након Сао Паола, Митрополит је у суботу, 26. новембра, допутовао у Ресифе, двомилионски град у држави Пернамбуко на сјевероистоку Бразила, у којем постоје двије православне парохије наше цркве са три свештеника, који се старају и о двије православне мисије у градовима Бело Жардим и Каруару. У Ресифеу је, у недјељу 27. новембра – на празник Св. апостола Филипа, и служио

Свету Архијерејску Литургију у параклису Успења Пресвете Богородице. На Литургији, која је служена на португалском, српском и црквенословенском језику, присутни вјерници су исказали своје заједништво саборним појањем, у складу са древним црквеним поретком. Владика Амфилохије је у понедељак, 28. новембра, служио Свету Архијерејску Литургију у парохији Свете Тројице (која ускоро постаје и манастир) у Алдеи, у близини Ресифеа. Током Свете Литургије, митрополит је одликовао правом ношења напрсног крста – чином протојерејаставрофора, Рафаила де Кеиреза Сантоса, пароха ове парохије. Посљедњег дана посјете Бразилу, у уторак, 29. новембра, Господин Митрополит се најприје, у јутарњим часовима, у Метрополитанској курији у Ресифеу, сусрео са дон Антониом Фернандом Сабуридом, римокатоличким надбискупом Олинде и Ресифеа. У пријатељском хришћанском разговору митрополит Амфилохије је упознао надбискупа Фернанда са оснивањем нове Епископије наше Помјесне Цркве за Јужну Америку, плановима и циљевима мисије и живота Православне Цркве у Бразилу, изразивши своје задовољство посјетом надбискупу и заинтересовавши се за живот ове надбискупије. Митрополит је надбиску-

Буенос Аирес - Посјета Митр. Амфилохија Митр. аргентинском Платону

Ресифе (Бразил) - Света Литургија у параклису Успења Пресвете Богородице

СТАТИСТИКА У Аргентини постоје четири храма СПЦ: сада саборни храм Рождества Пресвете Богородице у Буенос Аиресу, храм Св. Саве у истом граду, храм Св. Архангела Михаила у Венадо Туерту у провинцији Санта Фе и храм Св. Николе у Маћагају, провинција Ћако, а планира се изградња храма у Мадариаги у провинцији Буенос Аирес. У Чилеу постоји православна мисија у главном граду Сантјагу, а у Бразилу неколико парохија и мисија, већином православних Бразилаца, у граду и околини Ресифеа. У Сао Паолу (Бразил) се планира отварање мисије, као и у Каракасу (Венецуела). У Аргентину су људи са наших простора долазили од краја деветнаестог, па све до 50-тих и 60тих година прошлог вијека (најприје као економска, а послије Другог свјетског рата углавном као политичка емиграција), док су у Чилеу углавном млађи људи, који су дошли у посљедњих петнаестак година, а слично је и у Бразилу и Венецуели. Осим ових држава, Епархија обухвата читаву Јужну и Централну Америку осим Мексика, који је остао под јурисдикцијом Епископа западноамеричког. У Буенос Аиресу имају сједиште још четири православна епископа – из Константинопољске и Антиохијске Патријаршије, Руске Православне Цркве и Руске заграничне Цркве. У читавој Јужној Америци јурисдикцију има укупно 11 епископа Православне Цркве.

Алдеиа код Ресифеа (Бразил) - Света архијерејска Литургија

Бело Жардим (Бразил) - Посјета Митр. Амфилохијa мисионарској парохији

svetigora / 2012 / јануар

пу подарио крст из манастира Острога, рад острошких монаха, као и двије књиге православног богословља на португалском језику овдашњег архијерејског намјесника, протојереја-ставрофора Алексиса ПењеАлфара, који је иначе и предавач на Римокатоличком универзитету у Ресифеу. Истог дана Митрополит је обишао двије православне заједнице у истој бразилској држави – Пернамбуко, о којима се старају свештеници из Ресифеа. Најприје мисионарску парохију Св. Антонија Великог у Бело Жардиму, граду од 75000 становника, на око 180 километара од Ресифеа, а потом и мисионарску парохију Св. Јована Златоустог у граду Каруару, који је од Ресифеа удаљен 120 километара, у којем живи око 315000 становника. Митрополит је посјетама овим малобројним, али у вјери чврстим православним заједницама, завршио своју прву посјету Бразилу, као први епископ-администратор Епархије буеносаиреске и јужноцентралноамеричке.

38

У ВЕНЕЦУЕЛИ Митрополит Амфилохије је у недјељу, 4. децембра, на празник Ваведења Пресвете Богородице, служио Свету Архијерејску Литургију у храму Св. Ђорђа у главном граду Венецуеле – Каракасу. Ту је Хришћанска српско-православна заједница, како је у Венецуели званично регистрована ова парохија, основана 1955. године, углавном од политичких емиграната, који су у Венецуелу дошли након Другог свјетског рата и за неколико година изградили и цркву, коју је 1969. године освештао епископ америчко-канадски Дионисије. Освећењу је присуствовао и краљ Петар II Карађорђевић. На око 100 километара од Каракаса, у граду Маракај, такође постоји наша активна црквена заједница са храмом, коју, због објективних околности, Господин Митрополит, није могао овога пута да посјети. Већ неколико година, од када се упокојио архимандрит Гаврило Савић, који је опслуживао парохију у Венецуели, у оба храма неколико пута годишње служи архимандрит Кирил Золткјевич, клирик Епархије јужноамеричке Руске заграничне Цркве. Митрополит Амфилохије је након Свете Литургије, на братској трпези, разговарао са члановима Парохијског одбора на челу са Радивојем Јовановићем, предсједником Одбора и најстаријим чланом парохије – 90-годишњим војводом Александром Јанковићем, а сусрео се и са пензионисаним дугогодишњим свештеником ове заједнице протојерејем Павелом Волковим.

ДВЕ ПРИЧЕ О ПОЧЕТКУ Ко сенка васкрсла у млеку и соли првог открића телом си крошњато дрво, а слухом цело око мора из чијих се међа подиже светло и у њему зрака твога детињег бића. Опрости нашем праху од ког дижемо храм просејан кроз прсте, храм-време и храм одраз детелине, јер он је зелени стуб под ветровима који се пене на додир месечине а онда беже у ока шкољке као у кришан водени рам. Сни наша рука топлу маховину као драгу и доле стену од које кипти влага на травама, и ми чија реч процветава кроз материју као кроз скраму ока у мртвим главама или кроз срце на неком туђем архипелагу. Када се на траку између земље и мрака на води умиреној оцртају стопе и дом се трудом испуни као свет временом толико нам већ пуне уши неће препознати галопе и у прикрајку под сенком буднога дошљака, пред којим мирује свећа и тело пустоши ноћне док горе на небу светли сложен звездани венац и из њега наше очи беспомоћне а доле над прагом прст што оживео је зденац и мир, и мирис смоле којом се речи лепе за зрно росе и нит ветра, под којим ће се спојити са светлом од ког ће снови да ослепе па ће се онда цео кроз брезов лист утројити; док још из говора буде сипео мирис жут као киша жут као песак, и жут као кана, по плахости која нам беше копље с таборишта и врела со из његових рана.

И. Б.∕С. Ж.

poezija

ЂОРЂЕ Брујић

biblijske kwige

КЊИГА ПРОРОКА ВАРУХА

Превод: Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

ГЛАВА ТРЕЋА

26. Тамо су били исполини славни од почетка, поставши веома велики, вјешти рату.

27. Није њих изабрао Господ, нити је пут знања дао њима; (1. Кор. 1, 27)

28. и погибоше зато што нису имали мудрости, погибоше због несавјесности своје.

29. Ко узиђе на небо, и задоби је (мудрост) и снесе је са облака? (Пон.Зак. 30, 12) 30. Ко пређе с оне стране мора и нађе је, и донесе је чистију од злата?

31. Нема га који познаје пут њен и који памти стазе њене.

32. Но који све знаде, њу познаје, пронађе је расуђивањем својим: који је створио земљу на вјечно вријеме, испуни је животињама четвороножним; (Пост.

1, 24)

33. који шаље свјетлост, и она иде, призва је и послуша Га са трепетом.

34. Звијезде пак засјаше на стражама својим и зарадоваше се, 35. позва их и рекоше: Овдје смо, и засјаше с весељем Творцу своме.

36. Он је Бог наш, и нема другога који би се сравнио са њим. (Изл. 15, 11) 37. Он пронађе сваки пут знања и даде га Јакову слуги своме и Израиљу вољеном од Њега; (Ис. 28, 26) 38. После тога на земљи се јави и са људима поживје. (Прем. 2, 15; Јн. 1, 10.14; 1. Тим. 1, 15) - наставиће се -

јануар / 2012 / svetigora

1. Господе Сведржитељу, Боже Израиљев, душа у тјескоби и дух тугоморан вапије к Теби.

2. Услиши, Господе, и смилуј се, јер сагријешисмо пред Тобом; 3. јер Ти си који пребиваш вавијек а ми који пропадамо вавијек.

4. Господе Сведржитељу, Боже Израиљев, услиши молитву умрлих Израиља и синова који гријеше пред Тобом, који не послушаше гласа Господа Бога свога, и постигоше нас невоље.

5. Не помени неправде отаца наших, него се сјети руке Твоје и имена Твога у времену овом: 6. јер Ти си Господ Бог наш и хвалићемо Те, Господе.

7. Јер за ово си дао страх и срца наша, да призивамо име Твоје, и да Те прослављамо у пресељењу нашем, јер одбацисмо од срца нашег сву неправду отаца наших, који сагријешише пред Тобом.

8. Ево нас данас у пресељењу нашем, тамо гдје си нас расејао на срамоту и на клетву и на накнаду за све неправде отаца наших, који одступише од Господа Бога нашега.

9. Слушај Израиљу, заповјести живота, пазите, да познате мудрост.

10. Шта је Израиљу, то што си у земљи непријатеља, што састара у туђини?

11. Оскрнавио си се заједно с мртвима, 12. прибројао си се онима у аду? Оставио си извор премудрости.

13. Путем Божјим да си ходио, живио би у миру вавијек.

14. Научи гдје је мудрост, гдје сила, гдје знање, да познаш истовремено гдје је дуго живљење и живот, гдје је свјетлост очију и мир.

15. Ко нађе мјесто њено, и ко је ушао у ризнице њене?

16. Гдје су кнезови народâ и господари звијери које су на земљи? (Јерем. 28, 14) 17. Који се играју са птицама небеским и који сребро сабирају, и злато, у које се уздају људи, и нема краја стицању њиховом, 18. који сребро обликују и о њему брину, и не могу се истражити дјела њихова? (Мт. 6, 25) 19. Ишчезоше и у ад сиђоше, и други намјесто њих устадоше.

20. Млађи видјеше свјетлост и настанише се на земљи, пут пак знања не познаше (Рим. 1, 21; Прем. 13, 1) 21. нити разумјеше стазе Његове нити их схватише; синови њихови од пута Његовог далеко бише.

22. Нити се чу у Ханану нити би виђено у Теману, 23. ни синови Агарини који траже разум на земљи, трговци Мере и Темана баснословци и трагатељи знања пут премудрости не познаше нити се сјетише стаза њених.

24. О, Израиљу, како је велики дом Божји и пространо мјесто обиталишта Његовог; 25. велики и нема краја, висок и безмјеран.

39

„Косовско четворокњижје“ митрополита Амфилохија свједочанство је искрено и хришћански непристрасно и према своме и према сваком другом земаљском народу.

ЧЕТВОРОК ИЖ Е

митрополита Амфилохија

У КОСОВСКО МИТРОВИЦИ

П

јануар / 2012 / svetigora

ослије Литургије у храму и литије на градским улицама, Епископ рашко-призренски Теодосије са свештенством благосиља и сијече славски колач на митровачком тргу Шумадија. Сабраном народу епископ рашко-призренски Теодосије и за њим отац Радомир Никчевић, директор „Светигоре“, поручују да издрже до краја у својој вјерности косовскоме завјету. Епископ, поздрављајући браћу из Бањалуке и са Цетиња, из Митрополије црногорско-приморске, истиче да су ова браћа „увек са нама да нас ободре да истрајемо на нашем путу и да нам Господ подари снаге да се изборимо за све оно што нам „Ово су књиге чија садржина није нимало лака за је потребно, за све оно за шта се боримо, а то су мир и слобода и да житељи овог града и сви Срби на Косо- читање, али је та садржина наша стварност и реалност ву и Метохији могу да живе слободно у својим домови- са којом смо живели и нажалост још увек живимо“, рема“. Отац Радомир, преносећи поздраве митрополита као је владика Теодосије. Говорећи о лику и дјелу митроАмфилохија са Цетиња, подсјећа још једном да „митро- полита Амфилохија, Владика је подсјетио окупљене да је полит благосиља данашње барикаде Срба на сјеверу Ко- током сукоба на Косову митрополит Амфилохије вођен сова не као барикаде, него као посљедње ровове које љубављу Божјом и бригом, не само за српски народ који имамо, као посљедњу линију одбране вас овдје и цијелог је страдао, већ за све народе и све људе који су страдали, српског народа, јер ми немамо више куда него у земљу“, помагао гдје год је могао и како год је могао. Књига митрополитова није само заустављена слика те да нам је „великомученик Христов Димитрије, кога данас славимо, образац вјерности Христу до смрти“, који једног страдања, безвремља, она је ту за свако вријеме нам и данас показује како да на овом страшном и суд- и за све људе – да подсјети, као у оба Завјета, шта се бинском мјесту наше слободе златне „треба да стојимо и догађало када су хришћанска Европа и хришћанска постојавамо, спремни не да нападамо већ да се бранимо Америка окренуле леђа Христу и Истоку. Она је успјела да заустави вријеме у српској Косовској Митровици, да и одбранимо“. Митровданске свечаности завршене су промоцијом подсјети да не смијемо да заборављамо и да опомене за Светигориног најновијег издања – серије књига „Љетопис шта се боримо. „Захваљујући и овом поменику, будућа ће покољења новог косовског страдања“ митрополита Амфилохија. О овом вриједном издању говорили су епископ Теодосије, у реконструисани мозаик наше данашње слике света протојереј-ставрофор Радомир Никчевић и протојереј засигурно узидати имена најновијих косовских мучеВелибор Џомић из Митрополије црногорско-примор- ника попут Слађане Станковић, Љиљане Жикић, Милоске и професорица Приштинског универзитета Митра ша Ћирковића и толиких других хероја и хероина нашег Рељић. Промоција књиге одржана је на Филозофском доба“, рекла је професорица Рељић. Славко Живковић факултету у Косовској Митровици.

41

протосинђел КИРИЛО Боjoвић

Под крстом косовског страда а Излагање са прес-конференције одржане 11. новембра 2011. у Подгорици

К

svetigora / 2012 / јануар

осовска драма и трагедија није од јуче. Она траје ево више од шест вјекова, само што се мијењају њени виновници и учесници. Такође и вапај свеукупног српског народа због косовског страдања није од јуче, већ траје вјековима. Може се рећи да је тај вапај и жал за Косовом посебно јак био и јесте у Црној Гори. Или другачије да кажемо – Црна Гора је „црнина“ у коју се српски народ увијек облачио кад је жалио за окупираним Косовом. Да ли је та црнина већа или мања данас него прије неколико вјекова, управо можемо одгонетнути изучавајући ове четири књиге Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија. Од кад је Црне Горе она је чувала косовски завјет у себи и обратно – косовски завјет је чувао и будио из сна пролазности Црну Гору. Косовским завјетом надахнуто је и највеће наше књижевно дјело, Горски Вијенац, и то до те мјере да је Андрић назвао владику Његоша „трагичним јунаком косовске мисли“. Идеја Косова главна је и у химни Његошевог наследника, краља и господара Николе Петровића. Косовом живи и садашњи митрополит црногорско-приморски Амфилохије, који само наставља ту вјековну традицију својих предходника. У тешким годинама потоњег чина косовске трагедије, у времену његове голготе, само мали број људи остао је под крстом косовског страдања. Један од њих је митрополит Амфилохије, који је тај крст дубоко разумио и дубоко и доживио. Митрополит Амфилохије је са малим бројем својих сарадника, међу којима је био и директор ове издавачке куће, протојереј Радомир Никчевић, обилазио косовске светиње, и косовска стратишта, бранећи молитвом, тјешећи ријечју живе, и пратећи опијелом душе умрлих у небеско Косово, у наручје Светог цара Лазара и Светог краља Стефана Дечанског.

42

СВЈЕДОЧАНСТВО НАТОПЉЕНО СУЗАМА Приликом тих путовања, како нам прича отац Радомир, живот им је био увијек у опасности, и на тој граници између живота и смрти настале су ове књиге. Оне и говоре о граници између живота и смрти, правде и неправде, добра и зла; оне нас позивају да на тој вододјелници овога и онога свијета станемо и преиспитамо своја дјела и своје циљеве и стремљења. Ове књиге свједоче, као и Косово, о трагичности људског живота, али и о Јововском трпљењу. Ове књиге показују да је Косово оно што је било и прије шест вјекова, мјесто гдје се губи и добија, мјесто гдје зло и неправда торжествују, али и гдје они бивају побијеђени, мјесто гдје се умире али се и васкрсава. Косовска драма има свој смисао и само због тога што је милионима људи нашег потрошачког, технолошки супериорног свијета, отворило очи да увиде да се срце људско људским напорима можда и може пресадити или снабдјети апаратима, али да се из њега људским напорима не могу уклонити неправда и мржња, правда и љубав. Косово је отворило очи милионима људи да виде што се заправо крије иза сладуњавих ријечи свјетских моћника о демократији, равноправности и благостању свих људи. О томе и говоре ове књиге. Али ове књиге свакако нијесу само прекор онима који су кривци за косовску трагедију, оне су прије свега свједочанство натопљено сузама, али и проткано надом на Васкресење. Сви они који саосјећају са Косовом и које косовске ране

боле и који буду читали ове књиге, наћи ће у овим књигама и сурову, бруталну реалност злочина, страдања и смрти, статистички прецизне податке из пера првих свједока догађаја, али ће наћи и кључ за разумијевање смисла тог догађања, наћи ће на примјеру показано и доказано да је заиста Крст Христов и крст оних који су Христови некима саблазан а некима лудост, некима је он предмет за политичка поткусуривања, а нама који се спасавамо сила Божија и Божија премудрост. На крају, како и каже митрополит Амфилохије, циљ ових књига је да пробуди савјест људи нашег покољења, нарочито оних који имају власт да одлучују о судбини држава и народа, да те своје одлуке доносе сагласно неподмитљивој Божјој правди и истинској човјечности. Циљ је ових књига и да читаоца опет и опет подсјете да се заједно са Св. царем Лазаром и осталим косовским мученицима, треба привољети небеском а не земаљском царству. Данас Вам, дакле, представљамо „Косовску тетралогију“ или „Косовско четворокњижје“ митрополита црногорско-приморскога Амфилохија, четворотомно дјело обједињено насловом „Поменик новог косовског страдања“, у издању Издавачко-информативне установе „Светигора“ наше Митрополије, које су приредили протојереј Радомир Никчевић и проф. Весна Никчевић. Прве двије књиге овог јединственог „поменика, опоменика и споменика“ нашег народног страдања у Старој Србији почев од 1999. г, чини двотомни „Љетопис новог косовског распећа“, настао у раздобљу јун–август 1999, односно септембар 1999 – децембар 2000, у Пећкој патријаршији и додатно обдјелаван у Цетињском манастиру. Друге двије књиге обухватају чланке, предавања, бесједе и осврте посвећене богословско-историософским промишљањима, пастирском поучавању, и то не само одраслих, него и дјеце и студентске омладине, али и изјаве и говоре на протестним скуповима поводом ситуације на Косову и Метохији и различитих догађаја у вези са њим (до 2009), укључујући и реакцију на срамно изручивање бившег предсједника СР Југославије, Слободана Милошевића, Хашком трибуналу на сам Видовдан 2001. Прве двије књиге настале су претежно на Косову и Метохији и у Цетињском манастиру, и то прва током тромјесечног непрекидног боравка, од јуна до краја августа 1999. Исписивао их је митрополит цетињски у Пећкој патријаршији, у својству егзарха пећкога трона и у својству помоћника, такође у Патријаршији у кључним тренуцима присутног, старог српског патријарха Павла, као свештенослужитељ, молитвеник, архипастир и дипломата, преговарач са представницима евроатлантске цивилне и војне мисије, нарочито са командом италијанског КФОР-а у Пећи. Исписивао их је митрополит цетињски, с Божијом помоћи и молитвама Пресвете Богомајке, Краснице Пећке и свог Сабора Светитеља српских, и у својству утјешитеља непрегледних српских збјегова, које је испраћао из Метохије преко жалосног Чакора; и у својству саможртвеног спасиоца живота многих наших страдалника, нарочито жена и стараца у граду Пећи и околини, у чему су му у значајној мјери помагали војници и официри италијанског КФОР-а, нарочито италијански генерал Дел Векјо. Друга књига обухвата раздобље од септембра 1999. до децембра 2000.

У ПОДГОРИЦИ

У

суботу, 12. новембра, на празник Светог краља Милутина, у крипти Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, представљене су четири нове књиге митрополита Амфилохија, „Љетопис новог косовског распећа“. „Страдање Срба на Косову и Метохији траје готово вековима. Највећи прогон, највеће страдање Срба почело је од осамдесет прве године када су Албанци почели да демонстрирају и јавно траже републику Косово. Међутим, тадашња власт због братства и јединства, због лажне слоге није желела то да призна и окриви злочине Албанаца према Србима и Црногорцима и другим неалбанцима који су живели на Косову и Метохији. Доживели смо да нам деведесет девете године готово читава међународна заједница окрене леђа и одлучи се да бомбардује тадашњу СР Југославију, како би на силу одвојили Косово и Метохију од Републике Србије. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије био је сведок тих дешавања. Он је на Косову и Метохији проводио много времена и данас када има времена борави са нама на Косову и сведочи о страдању Срба, а био је и једно време администратор епархије Рашко-призренске у периоду 2009. и 2010. године. Од чињенице да је на Косову и Метохији живело 98 процената Срба, а 2 процента Албанаца, дошли смо до тога да је сада ситуација потпуно обрнута: Албанаца има 97 процената, а Срба и неалбанаца

има 3 процента“, нагласио је градоначелник Косовске Митровице, Крстимир Пантић. „Митрополит Амфилохије у овим књигама не пише о себи, он пише о Косову“, рекао је умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски господин Атанасије. „Кад сам 2008. дошао по послању Светог Синода на Косово, па служио први пут у Призрену, он се јавио (Молио бих браћу из Црне Горе, браћу Србе, браћу Црногорце да ово запамте!). ’Ево нас’, рекох, ’јављамо се из царског Призрена’. ’Јесте’, каже Митрополит, ’Призрен је родио Цетиње.’ Не заборавите то. Отуда смо потекли. То је Његош лепо рекао: ’Што се не да у ланце везати то све збјежа у ове планине’. Није порекло Црне Горе и Црногораца из Дукље или не знам одакле, него из Призрена. Е, да је Бог дао да је постала химна Црне Горе краља Николе песма Онамо, намо, а сигурно је у душама правих људи са ових простора та песма у срцу. Вратићемо се ми у Призрен, вратићемо се јер нисмо ни отишли са Косова и Метохије.“ „Косово је косово поље, то је скраћено само Косово поље, а то је поље коса. Имате у Грачаници чудесну чињеницу да они у дрвећу, у дворишту Грачанице, косови, неки их зову чворци, стално цвркућу, певају, чаврљају. И то је вековима, и по томе, по тим косовима је названо Косово поље. Само за себе називу Косово фали нешто, поготову шиптарско Косово, ништа не значи... У Милутиновој је Грачаници чудо да косови све време певају и сведоче чије је Косово – небеско. То су небеске птице“, рекао је владика Атанасије. О књигама Дневника митрополита Амфилохија из времена страдања народа и светиња на Косову од 1999. до 2000. године говорили су Милена Радевић – свједок страдања, Младен Милутиновић – директор дневне новине „Дан“, протојереј ставрофор Милија Арсовић – архијерејски намјесник Косовске Митровице и пјесник Милутин Мићовић. Митрополит Амфилохије који, по послушању Светог Архијерејског Сабора СПЦ, ових дана борави у Аргентини, вјерном се народу у препуној крипти Храма Христовог Васкрсења обратио видео поруком. Славко Живковић/Рајо Војиновић

јануар / 2012 / svetigora

„Љетопис“ за сада има двије књиге, али их аутор за бли- горчином владика неједном назива оним што почиње иза жу будућност најављује још толико, које би обухватиле српском крвљу још крварећих Мердара – Замердарјем, пузбивања и гибања у Старој Србији и око ње до децембра стим и разбратним. Бујицама рашчлањене документарне грађе, имена са 2004. г. сасвим кратким појединачним причама или у виду читавих спискова (у „Поменику покошене српске младости“ или МОЛИТВЕНИ УЗДАСИ БОГОРОДИЦИ ПЕЋКОЈ Од почетка окупације, од 12. јуна 1999. до почетка 2000. у поглављу „Ко издржи, тај ће се спасти“), или са кратким г. „Љетопис новог косовског распећа“ прати догађаје из описом насиља или смрти без имена жртве, које остаје недана у дан, смјештајући их у оквире свештенога времена познато, или пак са развијеним описима и записима поцрквених празника, чији назив се наводи са сувим кален- тресних појединачних судбина предјела, села, гробаља, дарским цифрама, и по црквеном и по грађанском кален- споменика и људи (случај Милоша Белопољанина, „новодару. Биљешке се нижу, када је то могуће, редосљедно, га Обилића“, јединог ратника у униформи српске војске на према значају: празници започињу биљешком о празнич- Косову и Метохији послије 18. јуна, који је до смрти браном богослужењу, затим слиједе имена убијених жртава нио своје опустјело родно село код Пећи), мјестимично и околности убистава, односно имена преживелих жрта- промичу згуснута размишљања и подсјећања из ума и ва насиља, пописи паљевина и свакојаког уништавања вјечног памћења Цркве Христове произношена митросрпских домова и имовине. Слиједи преглед друштвено- политовим словом – сагледања богословско-историополитичких збивања, пробраних вијести из штампе све софска, црквено-историјска, геополитичка, архипастирравнодушније државе али и житељства Србије, коју са ска, исповједничка, мученичка, братска и очинска... Све то

43

svetigora / 2012 / јануар

44

уоквирују или прожимају ненаметљиви молитвени узда- и сецирање српских кокошака, уништавање свега што се си, посебно Пресветој Богородици Пећкој и Светитељима не може собом понијети. Затирање бомбама и пожарима рода српскога, који ни у текућем паклу, сред Косова „грдног свега српског на земљи и под земљом, ломљење мртвих судилишта, на којем је Содом запушио“, не престају да дишу српских костију по раскопаним гробовима, тргање српских неземаљском надом и свемоћном, чудотворном утјехом... корјена и разарање српских темеља по Старој Србији – сав Када је прије више од стотину година (око 1905) британ- тај бесрамни пасјалук под кишобраном војне силе једне ска научница и путописац – Мери Дарам, у доба док још изрођене, лажљиве и лицемјерне цивилизације, заснованије постала плаћеник Министарства спољних послова Ве- не на богоборству „свијета који у злу лежи“, на његовој „полике Британије са прецизним задатком да кривотворењем хоти тјелесној, похоти очију и надмености живљења“, којој чињеница из балканске збиље и историје оправда израз- је као и овом чудном азијатском људству „закон само оно ито антисрпско опредјељење британске политике, путова- што му срце жуди, док онога за чим не жуди у његовим зала јужним српским земљама, док јој се вид још није помра- конима и нема“, све то за савремену Евроатлантиду више чио политичким и шићарџијским анимозитетима, уочила је није злочин, него само легално и легитимно средство шипнеобичну мржњу коју су и тадашњи Шиптари гајили пре- тарске „легитимне борбе за своју земљу“, како је сматрао и ма Србима. Чак је записала да јој је један онај немилосрдни саговорник Мери од њих, при помену имена српског, реДарам почетком 20. вијека. Бећир ВУКОВИЋ као да он „додуше, зна да Срби постоје, „Косовско четворокњижје“ митроали да ни њихово име не жели да узме полита Амфилохија свједочанство је у уста, да их њиме не испрља“. На отвоискрено и хришћански непристрасно рено питање зашто мрзи своје српске и према своме и према сваком другом ЕГЗАРХОВА РУКА земаљском сусједе, исти Шиптар одговорио је Мери народу, упозоравајући Митрополиту Дарам: „Ми смо такви рођени. То нам је у их пророчки искуствима и истинаАмфилохију крви. Када Шиптари опљачкају или спама текућег српског распећа, све њих ле српско село, то је за Европу звјерство, заједно, а посебно свој народ за који али за Шиптаре то није злочин. Ми се боје као један од његових архипастира рука која из лома вади римо за своју земљу!“ пред Богом одговоран: српску главу и саставља Књиге митрополита Амфилохија о „Када један народ изгуби осјећање са тијелом новом српском косовско-метохијском спремности на жртву, за светињу распећу у цјелини, попут његових Божију и народну, за законе Божије рука које купи просуте појединачних изричитих опаски о Кои људске, за правду Божију и људску, мозгове по косовским сову као судилишту на коме се суди за Цркву своју и отачаство, он тада њивама и купинама и нама, али и Шиптарима и свим другуби разлог свога постојања овдје рука небоземна враћа гим европским народима који су за на земљи. Не дао Бог“, закључује мимртве очи у њим похлепно и безаконо посегнули, и трополит Амфилохије, „да такав, узадупље читавој евроатлантској цивилизацији, лудан и непотребан, постане народ показују и доказују да је и данашња Светога Саве и Светога цара Лазара, руке које намештају ишчупане Евроамерика, у постхришћанском Светога младића ђакона Авакума и руке старице и прекрштене свијету који се – у чудовишној метаСветога старца Вукашина из Клепаувија у покров и морфози властите похлепе и таштица. Не дао Бог да нам такве буду вође! спушта у прах не – Христа одрекао само зато да би Не дао Бог да нам такви буду свештеродне груде му се најотвореније и најбогоборније ници! Не дао Бог да нам такви буду и најбезочније супротставио, загазиввјерници! Не дао Бог да се такви људи руке које у наручје ши у крв најбеспомоћнијих, већ без и намноже на овој земљи! Ако ли буду, носе анђеоску дјевојчицу најмање хришћанске задршке сопствеонда ће доћи смак свијета и више испод расцвале зерделије не свијести и савјести, у међувремену неће имати смисла ни ова земља ни и повијају у бијелу и сама стала у потпуности на вјековно живот на њој... Поклонимо се зато крваву колијевку становиште дивљег арнаутског плеимену Бога живога и цјеливајмо на рука која у наше дане мена с почетка 20. вијека, бар када су овај најстрашнији од свих Видовдана живо свједочи и на небу у питању српске жртве и уништавање ране свих Мученика и Новомучении на земљи уписује ријеч српских живота, блага и насљеђа на ка крстоносног рода нашега, знаних о најстрашнијем злочину светој косовско-метохијској земљи. и незнаних јунака наших, који током у новој историји бешчашћа Пљачкање, спаљивање српских села и ових шест стотина и толико годио убици западније од пакла градова, убијање и черечење српске на наше крваве историје положише нејачи по становима, кућама, живиживот свој за рођене своје, љубећи жива ријеч библијска и цама, луговима, потоцима, њивама, нас све оном љубављу по којој се ми нова новозавјетна ријеч пашњацима, хаусторима, продавницахришћани познајемо да смо Христонаставља драму содома ма, холовима, лекарским ординацијама ви и пројављујемо своје истинско, дописује страшну мисао и школским учионицама, парање живих богочовјечанско достојанство. И мојунака без мача српских утроба и грабљење тјелесних лимо им се да нас молитвама својим органа ради препродаје белосвјетским укријепе на овом тегобном путу голоруког који се брани монструмима, убијање српских паса и ка непролазној Небеској отаџбини каменом и дрветом вешање српских свиња и осљепљивања нашој!“ и једином ријечју егзарховом

Ј

ле њене очи, испране од тихог плакања, као да је додао још један печат њеном лику. Изгубила је свог родитеља, оца за којег је била посебно везана и чијим страдањем ће бити обележен цео њен каснији живот. Србија јој запала у ропство, а браћа нејака да је одбране. Али, ни Зета није била без проблема. И Турцима и Млечанима је била освајачка мета. Једном приликом Ђурађ II је у току неких преговора пао у руке Турцима. За своје искупљене морао је дати Скадар, Дривас и трг Св. Срђ. Касније је борбом повратио те територије и уступио их Млечанима за ренту од 1000 дуката годишње.

1403. године Јелена преживљава још један велики губитак. После краће болести, њен муж Ђурађ II умире. Јелена је дане и ноћи беспомоћно стајала крај његове постеље, надајући се његовом оздрављењу. Ни најбољи дубровачки лекари нису могли помоћи. Проживели су у љубави и слози седамнаест година. Јелена му је била подршка у свему, пријатељ и у поразу и у победи. Сада остаје сама. Балша трећи, њихов син, још није био дорастао да заузме очево место. Јелена је попут своје мајке Милице бранила сваки педаљ очевине свога сина. Преузела је управљање државом, до Балшиног пунолетства. Борила се као лавица. Скоро пуних 10 година преживљавала је борбе са Млецима. Свог сина је упућивала на сарадњу са ујаком Стефаном. Балша III је доста личио мајчиној род-

јануар / 2012 / svetigora

елена Балшић је рођена 1366. године у Крушевцу, као трећа кћер цара Лазара и царице Милице Хребељановић. Одрасла је са још шесторо своје браће и сестара, окружена великом љубављу својих родитеља. По угледу на своју мајку Милицу стасала је у мудру, борбену и одлучну девојку. Удала се са непуних двадесет година за Ђурађа II Страцимировића Балшића, господара Зете и Горње Албаније. Ђурађ II је био син Страцимира Балшића и Јерине Дукађин, ћерке албанског племића Прогона Дукађина.

1386. године лоза Балшића ородила се са лозом Хребељановића и Јела дође у Зету. За Јелену се каже да је била висока стаса, танка струка, млечнобелог дугуљастог образа и златне косе. На челу је носила дијадему са многобројним брилијантима и сафирима. Највише је личила на свог брата Стефана Високог. Из Крушевца Јелена долази у Бар и Улцињ, тадашње престонице Балшића. У Бару и Улцињу је тада живело много римокатолика, што је за Јелену представљало једно потпуно ново искуство. Она је постала заштитница свих православних храмова у Зети. Зећани су је волели, дивили се њеној доброти, лепоти, уздржаности и мудром држању. Док се њен муж бавио државним пословима, она се старала о деци. Нажалост, у животу јој је остао само један син, Балша. Сходно томе, над њим је бдила дан и ноћ. Стрепела је над његовим животом. Над његовом срећом. Истовремено се трудила да га васпита као честитог и доброг човека, достојног да буде очев наследник и господар Зете. И наравно, оно што је за њу саму било најважније, да услед свих тих бура које су у то време владале Балша остане на стази православне вере и сачува светост проливене крви Лазареве. Њена велика борба почиње управо са Косовским бојем. Неизрецива туга обузела јој је срце, а некакав чудни сјај којим су зрачи-

majke hri[]anke ОЛИВЕРА Балабан

елена Балшић

45

бини, био је ћутљив и повучен. Помало одсутан и окренут неким својим мислима. Дошао је тренутак у којем Јелена почиње бринути бригу како да ожени свога сина јединца. Да му нађе животну сапутницу која ће га пратити кроз цео живот. Да нађе добре пријатеље. Она одлучи да крене у Драч, књазу Никити Топићу да затражи руку његове ћерке јединице за свог јединца сина. Књаз Никола Петровић је у свом делу Деспа описао њену стрепњу и страх да ће је књаз Никита одбити: „ Три дана остаде Деспа у Драчу у Арбанији. Три дана мука и укањивања!... Како да почне, како да уложи да иште Ђорђу Топићу и Аријанди руку Јеленину за Балшу, свога сина? Осами ли се у бризи својој, сузама улије, а Богу се моли: ‘О Боже, не су-

диш ли ово дијете сиротноме огњишту моме, прихвати ме к себи, да се више мука не мучим! Што? Зар да умрем? А куд би ми мој слатки Балша, који је ионако сирак без нигђе никога? Не, не! Ја нећу умријети, ја ћу за њега да живим, ја ћу за њега све, баш све покушати! О, Боже, утјеши ме с овијем ђететом овђе, позлати ми мој преваљени вијек, у који се сва моја радост прекршила! Мој тужни вијек, проведени без радости и весеља!’ Сузе, крупне сузе оросише још дивно лице српске књагиње.“ А када јој Марини родитељи обећаху да ће је дати за Балшу, само док још мало стаса, Јелена се радосна врати своме дому, пренесе сину дивне вести и казиваше му: „ О, колико нам предстоји посла, сине мој! Видиш двор, двор је у доста голему нереду, позапуштен, о њему смо се мање бринули. Покућство похабано, а од сребра нешто погубљено, нешто искривљено; све, све то ваља попунити, поправити, очистити

Пропојала Зетска Света гора Освећење звона на острву Бешка

svetigora / 2012 / јануар

Н

46

а Скадарском језеру, на острву Велика Горица, и у наша срца. И да нас побуде увијек на славословје познатијем још под именом Бешка, а на дан Св. муч. Пресветој и Живоносној Тројици, Богу нашем којем Кикилије и Св. апостола Филимона, обављен је свечани се клањамо, слављеном у Тројици, и сада и увијек и у чин освећења звона за цркву која је посвећена Св. вели- вијекове вјекова. Амин. комученику и победоносцу Георгију. Нека буде срећно и благословено свим добротвоОвај свечани чин извршио је Његово Преосвеш- рима, приложницима и нашим сестрама овдје са мати тенство Епископ будимљанско-никшићки, Г. Јоаникије Фотином и свима вама, драга браћо и сестре, нека буде уз присуство свештенства, монаштва и бројног верног срећно и благословено ово данашње сабрање и на народа Зете, Бара, Црмнице и Подгорице. Том прили- многаја љета. Амин. Боже дај.“ ком је владика Јоаникије изговорио пригодну беседу Звона која су освећена овом приликом, дар су приокупљеном народу: ложника брата Андреја, којим се само још једном ,, У име Оца и Сина и Светога Духа. потврђује вишевековна повезаност и љубав Русије и Налазимо се у сазвежђу светиња на Скадарском Црне Горе. језеру, којега можемо назвати светим језером, јер је После свечаног чина уприличена је трпеза љубави освећено овим светињама и молитвама оних који су се за сав верни народ од стране сестринства манастира молили овдје прије нас, кроз вијекове. Ево, хвала Богу, предвођених игуманијом Фотином. ове светиње које су биле и порушене и запостављене и оскрнављене, оне васкрсавају. На светињама се може О МАНАСТИРУ видјети врло често каква је суштина наше свете вјере, Ово је иначе један од највећих манастира на Скајер оне често и страдају али имају моћ и да васкрсавају, дарском језеру, а налази се на острву подједнако и да се обнављају, а таква је заправо и наша света вјера, удаљеном од Старчева са северозападне и Морачника она увијек обнавља наша срца, наше мисли, наша бића са југоисточне стране. и што је важно да увијек имамо на уму, обнавља наше Црква победоносца Георгија је задужбина господара заједништво. Обнавља га благодаћу Божијом, милошћу зетских и приморских земаља – Ђурђа II Страцимировића Божијом, светлошћу Божијом. Обнавља га љубављу, јер је Бог извор љубави, извор свакога добра и сваке врлине. Извор живота. И ево, ове светиње су изнова пропојале и скоро се изнова већ све обновиле. И ово данашње освећење звона овде на Бешки за цркву Св. великомуч. Георгија, биће један значајан датум у историји обнове ове дивне светиње, задужбине знаменитог Ђурђа Балшића који је овдје колико знамо, и сахрањен. А, овдје уз ову цркву подигнута је и друга црква Благовијести Пресвете Богородице. И она је била запустјела па је обновљена и ево, хвала Богу – Бешка је пропојала. Ова звона освећена која смо данас овдје донијели и освештали, нека она брује и нека сазивају народ на молитву, нека јачају вјеру у нашим срцима, нека преко њиховог звука и преко њихове музике улази небеска радост у наше душе

и лијепо уредити. Много тога недостаје, рубља и отирача, а и са посуђем и стакларијом смо оскудни. О, и нама, синко треба времена! А с коњима и кочијама како стојимо? Ја нећу да ми оно дијете први дан подивља, напротив ја желим и хоћу, да се она пријатно изненади и да овђе све боље, љепше и пријатније нађе, него ли ће онамо оставити; да јој се смили дом и кућа, а кад јој се то смили, смилиће јој се и варош, и држава и све. Па и теби, синко, треба времена, да се мало с мишљу к новоме твоме животу привикнеш. Остави неке твоје досадашње шале и забаве; прођи се неке врсте млађарије, узми се мало на се, опћи повише са зрелијем људима, буди ревноснији за цркву, за савјет, јер знај мој синко, навика је друга природа. Ти, ја држим, не би хтио да се рече: Књагиња Деспа није имала до једно дијете,па га није васпитала и подигла како ваља за његов положај. Она, царска кћер Лазарева, а жена Ђурђа

Страцимировића није умјела васпитати сина властелина. При том треба ти још помислити, да умједнеш твојијем понашањем улити поштовање према себи, она ће се поносити умнијем надмоћијем свога мужа. Од жене муж може направити врага. А кад се момак ожени рано ђевојком, која тек из косе излази, може је васпитати по својој вољи, примјером, који јој сопственијем животом даје. Љубав, пажња, његовање, вјерност-кадре су срце, чак и злу окренуто, благодарношћу обвезати и са рђава пута извести на добар пут, срећу и мир. А све за све, знај, да наш народ хоће на пријестолу и око њега светост и чистоту. Он с љубављу, вјерношћу и оданошћу само чисту руку љуби, а од натрунуте и оскрвљене с разлогом се гнуша и отрза. Од развратне државне гла-

Балшића, из последње четвртине XIV в. Сама њена при- дошла садашња настојатељица, мати Фотина, којој су прата је крстастог свода и врло је пространа са великим се у обнови придружиле послушнице, сестре садашње троделним звоником. Као и остале цркве на острви- обитељи која броји 11 чланова, а за чије је време мама, направљена је по узору на моравску школу. Дру- настирски комплекс и добио данашњи изглед. Црква га црква на острву, посвећена Благовестима Пресве- Св. великомученика Георгија се увелико обнавља, док те Богородице, ктиторска је задужбина Јелене Балшић је црква Пресвете Богородице, комплетно обновљена, Страцимировић, супруге Ђурђа Балшића (иначе треће са два параклиса посвећеним Св. Григорију Палами и ћерке косовског великомученика цара Лазара). Преподобној Марији Египћанки. Изграђен је и нови, тзв.

2006. године са благословом митрополита Јеленин конак (на темељима некадашњег), са атељеом Амфилохија, мошти ктиторке, благовјерне Јелене за израду тканина, иконопис и шивење одежди и Балшић похрањене су у кивот уз јужни зид цркве, где се мантија. Овај конак је довршен 2009. године. У плану је и данас налазе. изградња и новог конака који би се подигао на остацима некадашњег. ОБНОВА МАНАСТИРА Св. Службу Божију у манастиру служи два пута У манастиру се служи од 1997. године. Обнову је по- недељно, о. Григорије (Миленковић), јеромонах из четком 2002. г, по благослову митрополита Амфилохија, оближњег манастира Старчева Горица. започео јеромонах Јефрем Дабановић, сабрат Цетињског Да подсетимо да је за Бешку Никон Јерусалимац, думанастира, данашњи игуман манастира Стањевићи. ховник ктиторке – благовјерне Јелене, саставио знамеОбнову је наставила тадашња настојатељица нити ,,Горички зборник“ у коме се налази скитски типик Анастасија, када је 2003. године извршено и освећење за језерске житеље. манастирског конака. Уочи Видовдана 2004. године је Већ неколико година уназад се у манастиру, на празник Благовести, окупљају поштоваоци и пријатељи манастира, али и бројни глумци, књижевници и народни гуслари уз присуство црквеног хора. Тада се врши и додељивање књижевне награде „Јелена Балшић“, под покровитељством Митрополита црногорско-приморског. Елза Бибић

јануар / 2012 / svetigora

47

ве - нема земљи угледа! Мекушство и развратност расипа државну моћ и богатство. Њом се сва врлина потискава. Црква, невиност и све страда од онога што је пријелазно, што умире. Ако врлина побиједи, она се свети, ако се врлина уопште светити може, те тешко грешнику, кад њен ред дође. Куд и камо су западни народи, у томе погледу сношљивији од нас: Србин хоће и треба му морал на кормилу, иначе – све је пропало!“ Ожени госпођа Лена, тако су је у народу звали, сина. Срце јој је играло од среће. Много је штошта ових година преко својих леђа претурила ова дивна и честита удовица. На разне начине се довијала да смете непријатеље своје државе. Једно време је чак кријумчарила со у соланама, како би Млечанима оборила цену и упропастила им посао. Кријумчарила је и оружје. Напослетку је уместо сина преузела на себе кривицу због побуне против Млечана. Балшина глава била је уцењена на 8000 дуката. Она уместо сина путује ратним бродом у Млетке, тамо се састаје са дуждом Михаилом Стеном и успева да склопи мир. Негде у то време хумски војвода Сандаљ Хранић, упоран је у својој жељи да се Јелена, удовица Ђурђева, уда за њега. До тада био је велики противник зетске државе и познат као човјек не баш великих људских и моралних квалитета. Јелена у почетку ову понуду категорично одбија, што наводи и Краљ Никола: „Никад! Ко? Ја? Сандаља? Пјена валова, који се о граду нашему ломе, мртвој ће ми чело прије окрунити него ли вијенци његови! А је ли прћија дивна ! Па јест! А је ли могућа? Јест! А вриједи ли мене жртвовати? Вриједи! А вриједи ли жртву моје љубави Ђурђу? Не! О, не, не! Све је то мало, све је то ништа при њој! Ђурђе мој! Док твоје име носим, ти си вазда уз мене, ти си ми жив, живиш ми у срцу, сјаш ми у души, вртиш ми умом!...“

svetigora / 2012 / јануар

Из приче у причу, од Св. Анастасије, преко Георгине Тесле до Милеве Радовић, стиче се утисак да су све ове дивне мајке и жене, хришћанке, биле у некаквом блиском сродству. Као да међу њима не постоји ни протекло време, ни простор, ни нација. Постоји само љубав према Богу и материнство. И то је оно што их чини блиским, сличним. То је оно што их одређује, што освештава њихове покрете и што на нас оставља утисак њихове међусобне сличности.

48

Удајом за Сандаља Хранића Јелена би своме сину и зетској држави обезбедила велику помоћ и заштиту. То је колеба, разара! С једне стране љубав према покојном Ђурђу, а са друге стране добробит њеног сина и целе Зете. Разговара са својим верним слугом Петром Градићем и он јој казује: „ Ти си мајка госпођо! Ти си хришћанка, ти си Српкиња! Жртвујеш ли се, Црква, народ и твој син ће те благосиљати! –Ах,син! Сине мој, Балшо, срце! Срце од срца Ђурђева и мога! И то ће за тебе твоја тужна мајка учинити! –Е, сад си мајка,

сад си кћер Лазарева! Клањам се твојој одлуци, Госпођо!“ И тако се Јелена одлучује и на тај жртвени корак и 1411. године удаје се за војводу Сандаља Хранића. Добивши Сандаља за очуха, Балша III више није молио Млечане за милост. Сада је он био тај који поставља услове. Одлазећи из свог двора у Улцињу у нови дом, Јелена је молила сина да се више приближи ујаку, деспоту Стефану Лазаревићу, и да се са њим саветује. Иако је Јеленин брак са војводом Сандаљем Хранићем склопљен из чисто политичких разлога, каже се да је Јелена свог новог мужа јако оплеменила. Посвећивао је пуну пажњу и њој и њеном сину Балши. Госпођа Лена је Сандаљу била трећа жена. Иако је имао три брака није имао свог потомства. Наследио га је синовац Стјепан Вукчић Косача.

1420. године Будва и још неки делови Зете потпадају под власт Млетака. Видно ослабљен и финансијски угрожен, Балша III одлази у Београд код ујака Стефана. Немајући својих мушких наследника (Балша је имао две кћери, Јелену и Теодору) сву власт над Зетом пренео је на деспота Стефана. Притиснут болешћу, умро је у Београду 28. априла 1421. године, где је и сахрањен. Остаде Јелена без јединца сина, без јединог зрака сунца и наде у тужном животу своме. Остаде да јадикује и оплакује његову младост и љепоту. Прерано га је изгубила! Да је макар мајка могла да га замени, да она место њега Господу своме у наручје пође! Али не, толико пута у животу могла је да стане као штит испред њега, да га покрије, да га сачува! Сада је била беспомоћна! Када Господ позове, свако се одазват мора! Нема мајке која сина на смрти може заменити! Али њој остаје вера у Царство небеско, вечно и непролазно! Оно исто због кога њен отац Лазар на Косову изгуби главу и пострада. И каза – Земаљско је за малена царство а небеско увјек и довјека. Синови и кћери мајке хришћанке не умиру! Они само оду Богу на истину, неким неочекиваним и за нас непланираним редом, остављајући за собом жал због раздвојености и тугу за њиховим младим годинама. Али та вера у Божије обећање, у вечни живот и поновни сусрет, то је оно што је крепи и даје јој снагу да свој преостали овоземаљски живот преоведе у још већем труду и молитви.

1435. године Јелена по други пут остаје удовица. Након Сандаљеве смрти враћа се у свој двор у Зети. Живот посвећује обнови и градњи православних храмова на Скадарском језеру. Пронашла је лијек напаћеној души својој у разговорима са својим духовником, исповедником Никоном Јерусалимцем. Њихову међусобну преписку монах Никон је ставио у Горички зборник – изузетно важан споменик зетске средњевековне културе који чува се у Српској академији наука у Београду. У Јелениним писмима се може видети њено велико интересовање за монашки живот и молитву. Јеленин тестамент, састављен 25. новембра 1445. године се чува у Дубровнику. Последње године свога живота провела је у манастиру Бешка на Скадарском језеру, где је за свог живота саградила цркву Св. Богородице, са жељом да је у њој сахране. Поред ове цркве налази се црква Св. Георгија коју је саградио њен муж Ђурађ II. Манастир Морачник, који се налази на истоименом острву први пут се спомиње 1417. године у повељи Јелениног сина Балше III и могуће је да је он био ктитор. Све цркве из времена Балшића биле су живописане, о чему сведоче сачувани трагови. Јелена Балшић се упокојила у марту 1443. године.

Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије и Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије су г. Николасу Браци – предсједнику Европског суда за људска права – половином децембра ове године послали протестно писмо поводом поступака које су пред тим Судом покренуле Митрополија црногорскоприморска и Епархија будимљанско-никшићка.

П

вјерске заједнице под називом „Црногорска православна црква“ (доказ о томе налази се у часопису „Лучиндан“, званичном гласилу „Црногорске православне цркве“, бр. 22, Цетиње, 2007, стр. 53) као организације која годинама јавно позива на нове отимачине храмова, манастира и друге црквене имовине у Црној Гори и чији су чланови до сада више пута обијали и оскрнавили храмове који су у својини Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке и о чему већ постоји више правоснажних пресуда. Након Вашег сусрета са г. Марковићем и презентацијом сусрета у медијима у Црној Гори више је него јасно да је медијска кампања тим поводом и покренута управо да би се на тај начин имало шта рећи приликом званичног сусрета. Претпостављамо да нијесте имали прилику да живите у времену комунистичког насиља у коме смо ми живјели, па желимо да вам укажемо на то да медијска презентација која је пропратила овај сусрет представља класичан пример покушаја његове злоупотребе од стране представника државне власти, те је у црногорској јавности попримила облике својеврсне антицрквене кампање, подсећајући на времена која смо преживјели, а у којима су државни званичници и на овакве начине вршили својеврсне притиске на судове, предсједнике судова и судије, како би доносиле пресуде мимо и против закона, а пословично и традиционално против свих цркава и вјерских заједница, а у Црној Гори и бившој Југославији, највише против Српске Православне Цркве. Исто тако, желимо да Вас упознамо са чињеницом да је овај сусрет, а посебно тема предстојеће судске пресуде, у црквеној и свеукупној јавности у Црној Гори доживљен као својеврсно лобирање и непримјерен притисак на Европски суд за људска права, са циљем да се донесе пресуда која одговара туженој држави. То увјерење је још веће уколико се зна да оваквих сусрета није било приликом доношења претходних пресуда у којима је Црна Гора била тужена страна. На овај начин изражавамо свој протест због непримјереног мијешања функционера тужене државе у конкретном случају уз очекивање да ће Суд донијети пресуду засновану на Божијој и људској правди и правилима Суда. С поштовањем, МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АМФИЛОХИЈЕ (РАДОВИЋ) ЕПИСКОП БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКИ ЈОАНИКИЈЕ (МИЋОВИЋ)

јануар / 2012 / svetigora

Поштовани господине предсједниче! реко званичне интернет странице Владе Црне Горе сазнали смо да сте се 6. децембра ове године у сједишту Европског суда за људска права у Стразбуру састали са потпредсједником Владе и министром правде г. Душком Марковићем и судијом из Црне Горе г. Небојшом Вучинићем. На истом мјесту смо се упознали са податком да се г. Марковић у званичном разговору са Вама „кратко осврнуо и на актуелну апликацију Епархије будимљансконикшићке и 11 организационих јединица Српске Православне Цркве против Црне Горе, наводећи да је овај случај у Црној Гори изазвао реакције и стручне и лаичке и политичке јавности и изразио увјерење да ће Европски суд донијети одлуку засновану искључиво на правним аспектима овог питања” (http://www.gov.me/vijesti/110322/Evropski-sudza-ljudska-prava-impresioniran-jacanjem-vladavine-pravau-Crnoj-Gori.html). У преводу ове вијести на енглеском језику на званичној интернет страници Владе Црне Горе (http://www.gov.me/en/News/110334/European-Courtfor-Human-Rights-impressed-by-Montenegro-s-judiciaryreform.html) нема информације да је апликација Епархије будимљанско-никшићке била тема Вашег разговора са г. Марковићем. Уколико је тачна прва информација која је објављена црногорској јавности, не можемо да не изразимо чуђење и забринутост, због тога што се тема вашег разговора са високим државним функционером тужене државе која је у овом случају једна од странака у поступку, директно односи на покренути судски процес и на Цркву као тужиоца у овом поступку. Наше чуђење и забринутост су још већи уколико се зна да се поступак Епархије будимљанско-никшићке и 11 других црквених јединица (црквених општина и манастира), као и неколико поступака Митрополије црногорско-приморске налазе у завршној фази (покренути су 2004. године), те да се у најскоријем времену очекује доношење пресуде. Нијесмо сигурни да Вас је г. Марковић упознао са чињеницом да су медији под контролом актуелне црногорске власти и идеолошки и интересно блиски њима, очевидно по задатку тужене државе, и покренули то питање како би свјесно и тенденциозно „изазивали реакције и стручне и лаичке и политичке јавности“. У тој беспризорној кампањи се отишло толико далеко да је Цркви као правном лицу оспоравано чак и право да у складу са Европском конвенцијом о људским правима и правилима Суда покрене тужбу како би се заштитила од дискриминације у погледу реституције неправедно одузете имовине православних цркава и манастира у Црној Гори за вријеме комунистичког режима. Намјерно је прећутана чињеница да није ријеч о преседану, јер постоји више пресуда Европског суда у поступцима које су покретале различите цркве и вјерске заједнице из бројних држава чланица Савјета Европе. Вјерујемо да Вас г. Марковић није упознао ни са чињеницом да је судија из Црне Горе г. Небојша Вучинић члан једног од правних савјета новорегистроване

aktuelno

Писмо предсједнику Европског суда за људска права

49

pri kaz

Да сви једно буду У издању манастира Подмаине недавно је из штампе изашао превод књиге архимандрита Рафаила Карелина, „Пад гордих“. Књига се бави увек актуелном темом раскола, а кроз призму и тумачење дјела Светог Кипријана Картагинског (III вијек) „Јединство Цркве“. аскол је оружје којим се непријатељ рода људског Р бори против Цркве Христове кроз читаву њену историју. Господ вели: По томе ће сви познати да

svetigora / 2012 / јануар

сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13, 35), а у молитви Оцу Небеском каже: Да буду једно као што смо ми једно (Јн. 17, 22). Али из века у век се у Цркви подижу буре мржње, разилажења у мишљењу, подела и одвајања тако да се на њеном телу стварају расцепи, попут рана. Време, а пре свега свеисцељујућа благодат Христова лече те ране, али након краткотрајног периода поново се појављују побуне и буре. Непријатељ не одустаје од свог омиљеног

50

оружја, а тешко да ће га се икад и одрећи, тим пре што увек има људи за које је, због њиховог непријатељског односа према Цркви, раскол најбоље средство. (...) Историја показује да постоје разни поводи за раскол и да су тенденције расколника, због којих су спремни да се одрекну црквеног јединства, веома различите.(...) Међутим, иста та историја, а њу треба познавати и озбиљно проучавати, сведочи, свима онима који су спремни да то сведочанство прихвате, да врата пакла никад нису надвладала Цркву, нити ће је, по речи Спаситељевој, икад надвладати (види Мт. 16, 18). Много пута се чинило да од Цркве више ништа није остало, да је њен брод у потпуности уништен. Оне који су напуштали тај брод с намером да створе „своју“ Цркву, задесила је погибао, док су се они који су трпљењем својим на том броду чували душе своје, спасли и видели чудо прикупљања крхотина и обнављања брода који је раширио своја снежнобела и чиста једра и наставио пут по мирном мору. Тако је било од кад Црква постоји и тако ће, благодаћу Божијом, бити све док нам у поноћ не дође Женик Цркве – Христос. У црквеном животу много је страшних саблазни. Шта ли су осећали верни хришћани кад су епископи, па чак и патријарси, постајали јеретици? Чинило се да су управо они Црква, а ако је већ тако, онда је то значило да је сама Црква пала, да је згрешила и постала неблагодатна. Но како је време пролазило, све је долазило на своје место, па су ти јеретици, лажни учитељи и лажни пастири отпадали од Цркве, попут некаквих сувих грана, док је Црква остајала света и безгрешна. Саблазан је заиста нешто страшно. Управо зато је потребан подвиг хришћанске аскезе и тако важан лични подвижнички живот сваког хришћанина. Само се подвигом задобијају смирење и кротост, мудрост и љубав, као и духовно расуђивање које свети Оци стављају изнад свега. Управо су нам ове врлине, а пре свега расуђивање, потребни да бисмо разумно и непристрасно сами себи одговорили на питање: можемо ли се смирити и поднети искушења у животу Цркве зарад њеног јединства, или су пак та искушења таква да с њима не треба да се помиримо? Но чак и ако је реч о овом другом, треба да верујемо у обећања Божија и да, знајући да врата пакла неће надвладати Цркву, сачекамо да Сâм Господ у Цркви, у Дому Своме све постави на своје место. (...) Из предговора

М

р Слободан Чуровић, књижевник и књижевни критичар, је недавно – у издању издавачке куће „Холмије“ – објавио књигу „Војник Бога свог“. Ријеч је о 50-ак пјесама написаних и посвећених митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Радовићу. Збирка се састоји из три цјелине : Преломница, Богодарје и Стражионик и није само поетски, већ и историјски пресјек наших српских рана, нашег касапљеног православног бића; слика бола наших вјечник диоба и заблуда, али и пријемник Митрополитовог богоносног хода, хода којим је јеванђелски освијетлио Гору Црну, а све да би нас слио у боготражитељски и богопоштујући народ. Јер, по ријечима пјесника Чуровића, истински Христов војник, светосавског и најмудроноснијег кова, јесте наш Владика и и Видјело пред другима и пред свијетом. Сигурно да ће о књизи многи судити, али је пјесник имао жељу да метафорама изрази највећу истину, прву и последњу одбрану вјере и памћења од стране Митрополита, и да из дубине свог ускочког бића напише књигу Поштованик према истинском апостолу Христовог јеванђеља наших дана. Кроз пјесме које читамо у овој збирци може се сагледати једна изузетна мисија враћања овог народа у чистоту вјере. Збирка свједочи и једно отрежњење од атеизације и идолопоклоништва. Она говори о ономе који је растемељене и прекопане светиње народног бића и његове душе вратио у чистоту и опет воздигао снагом вјере, и отамјањеном светом ријечју благословио наше пустиње и распјевао утихнута церковна звона. Ова збирка пјесама, свједочанство о ономе који је од Бога измолио људе за Бога, који је наше горе брижник и неспављиви стражник, свједочи и о времену у коме смо живјели. Ово је прва књига у част оног којег нам је сам Бог послао у она смутна времена са краја прошлог вијека, да настави дјело својих претходника од времена Светог Саве и Илариона епископа зетског, и да укаже роду нашем којим путем треба да ходи на љествици усавршавања у Богу. Она пред оне који је са љубављу буду читали ставља задатак да се, по ријечима апостола Павла, са љубављу сјећају оног који проповиједаше ријеч Божију и твораше је.

ДОК ТЕБЕ ЧУЈЕМО Окупио си нас, саћем јеванђеља свио. Прије тебе други дуго није смио. Осим само старца цетињскога Што је угодником био Бога свога. Брани нас, Свјетлости и укори Док се јава ево ништавилом гори. Чувару пећког трона Што нам врати утјеху звона. Не дај да нас води привид срама Док Тебе чујемо и Бог је са нама.

Слободан Миливојев Чуровић Рођен је 26. маја 1964. године у Бијелом Пољу. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, а магистрирао на Економском факултету у Подгорици. Дугогодишњи је професор српског језика и књижевности и библиотекар у Економској школи „Мирко Вешовић“ у Подгорици. Отац је три сина: Миливоја, Владана и Матије. Објавио је више књига поезије: „Бијело – боја опроштаја“, „Молебан за оглашеног“, „Мрзитељство дивоте“, „Ђавоље чавчалице“, „У неко прољеће неприлично смрти“, антологију хајдучке поезије „Гором иде, гором разговара“, као и роман „Обични животи“, приче за дјецу „Бајка о цвијету“ и збирку сатиричне поезије „Браћо С(в)рби!“. Удружење књижевника Црне Горе, чији је и члан, му је додијелило награду „Марко Миљанов“ 2004. године за роман „Обични животи“. Превођен је на руски и бугарски језик. Творац је умјетничког пројекта „Арс флуид“ и предсједник НВО „Апис“Аманет писма и српства.

Четрдесет дана од упокоје а протојереја Милорада Дајовића

svetigora / 2012 / јануар

Н

52

а дан Св. краља Милутина, 12. новембра 2011. године, у предвечерје, изненада се упокојио у Господу наш добри отац и брат Милорад Дајовић, дугогодишњи парох кумборски. Св. заупокојену Литургију у храму Св. Василија Острошког у Кумбору служило је више свештеника из Намјесништва бококоторског. Свештеничко опијело и сахрана драгог нам проте обављени су у 14 часова на новом дијелу гробља код цркве Покрова Пресвете Богородице у Кумбору уз учешће око четрдесет свештеника и два ђакона из наше Митрополије, Митрополије дабробосанске и Епархије жичке. Чин опијела предводио је архијерејски намјесник бококоторски протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, који се испред храма бираним ријечима опростио проте Милорада у име нашег Г. Митрополита и свеукупног свештенства. У име свештенства Митрополије дабробосанске од о. Миша са пуно љубави се опростио протојерејставрофор Милорад Љубинац, архијерејски замјеник и парох соколачки. Прота Милорад Дајовић један је од четворо дјеце оца Радована Дајовића и мајке Софије рођ. Ненезић. Рођен је 1. маја 1953. године у Зорловићима, општина Пљевља. Послије завршене основне школе, а по жељи својих побожних и честитих родитеља, уписује се у Богословију Св. Саве у Београду 1969. године и исту успјешно завршава 1974. године.

У брак ступа 1976. године са честитом Радом Миличевић. У дугогодишњем браку, пуном љубави и разумјевања, изродили су троје дјеце – двије ћерке и сина. По благослову митрополита дабробосанског Владислава је рукоположен у чин ђакона 1982. године у Вишеграду и исте године је рукоположен у чин презвитера. Постављен је на опслуживање парохија: дијела соколачке, рогатичке и тетимско-челебићке све до почетка ратних сукоба у Босни 1992. године. Недуго затим одлази у Црну Гору, Боку которску тражећи нову парохију. По благослову митрополита црногорско-приморског Амфилохија, о. Милорад долази у Ђеновиће и до 1994. опслужује ђеновићку и баошићку парохију. 1994. г. се враћа у Митрополију дабробосанску и тамо у ратном вихору остаје до 1996. године. Због неријешеног статуса сталног пароха, коначно добија канонски отпуст из Дабробосанске митрополије за Митрополију црногорско-приморску. По благослову нашег Митрополита бива постављен за пароха кумборског и ту остаје све до свога посљедњег издиханија. У ревносном обављању свештеничке и пастирске дужности у својој двадесетдеветогодишњој служби био је заслужан за обнову храмова, како у претходним, тако и у овој парохији. О. Мишо је са пуно братске љубави био прихваћен од све сабраће у Намјесништву бококоторском. Показао је у дугогодишњој сарадњи своју честитост и љубав како према осталим свештеницима, тако и према својим парохијанима. У томе су му несебично давали подршку чланови Црквеног одбора са којима је крај цркве саградио парохијски дом, основао црквени хор и обновио оба храма у Кумбору. Због тих заслуга, митрополит Амфилохије га 2003. године унапређује у чин протопрезвитера. У своме богобојажљивом животу трпио је многе недаће, а највише га је погодила смрт његових најближих: мајке, сестре, сестрића и брата. О. Мишо је био у правом смислу народни свештеник, због тога је много поштован и вољен. Живот људски на земљи је тешка борба – мноштво лијепих и лоших тренутака, добрих и лоших дана. Оче и брате мој у Христу, увијек искрени пријатељу Мишо, свој живот, позив, дужност пастира и таланат, умножио си пред Господом онако како си знао и зато те је Господ позвао пред пријесто Свој као све који испуне дужност своју до краја. Све што ти је од Господа задато, ти си испунио према Св. Цркви, својим парохијанима, родбини, породици и свим својим искреним пријатељима. Искрене сузе твојих најмилијих – твоје добре супруге Раде, твога сина Божидара, твојих ћерки Данијеле и Наде, твојих унучади, као и твојих пријатеља и родбине, нека као мелем лијече бол и тугу од физичког растанка са тобом! „Добро, слуго добри и вјерни, у малом си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега.“ (Мат.

25, 21)

Вјечнаја памјат, поштовани оче и брате Мишо, свијетао спомен међу нама увијек био! Амин. протојереј-ставрофор Предраг Видаковић, парох бијелско-крушевички

pomen

Протојереј-ставрофор Милош Перовић У

Никшићу је 18. септембра, на празник Светог пророка Захарије и праведне Јелисавете, у присуству родбине и бројних грађана, на градском гробљу у Никшићу сахрањен протојерејставрофор Милош Перовић, дугогодишњи свештеник Црквене општине Никшић. Опијело над одром новопрестављеног слуге Божијег, пред црквом Светих Петра и Павла на старом Градском гробљу, служио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије са свештенством и свештеномонаштвом Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. „Прота Милош је поживио безмало цио један вијек, вијек који је био препун искушења и зла, да је народ имао обичај да каже као да га је Бог препустио сатани. Међутим, десница Божија која је изабрала нашег проту да од најранијег узраста крене путем Божијим, водила га је и оснаживала у све дане његовог живота да часно носи крст Господњи и проповиједа Јеванђеље спасења, мира и љубави свима са којима се сретао. О том тешком времену може се говорити надуго и нашироко, али довољно је рећи да је генерација свештеника, којој је припадао прота Милош, скоро (била) побијена, а промислом Божијим остао је прота и један мали број часних свештеника који су примили крст Господњи и нијесу га се одрекли“, истакао је у надгробној бесједи владика Јоаникије. Протојереј-ставрофор Милош Перовић је рођен 25. марта 1917. године у селу Шобајићима, општина Даниловград. Животне тешкоће почеле су га пратити шест мјесеци након рођења када је остао без оца Јована. Након завршене основне школе и гимназијске полуматуре, прота Милош је похађао шесторазредну Богословију на Цетињу и Сарајеву и завршио је 1937. године са одличним успјехом. У чин свештеника рукоположио га је 14. маја 1938. године митрополит Петар Зимоњић. Прва парохија у којој је службовао били су Бањани код Никшића. Једно вријеме је службовао као парох у Шобајићима, а послије Другог свјетског рата је враћен у Бањане на повјерене му парохије, од границе према Требињу до голијских висова и планине Његош. Свештеничке дужности обављао је предано и био је омиљен код народа као одлучан човјек и свештеник који није узмицао пред овоземаљским тешкоћама, које најчешће није ни

јануар / 2012 / svetigora

помињао, већ је прелазио преко њих, опраштајући великодушно чак и онима који су му отворено пријетили, са увјерењем да ће се и они једног дана поправити и покајати. За ревност у вршењу повјерених му дужности и старање о угледу свештеничког чина, како пише на додијељеној Грамати, проту Милоша Перовића је 1948. године Митрополит црногорско-приморски Арсеније одликовао црвеним појасом. Благословом Митрополита црногорско-приморског Данила у чин протојереја рукопроизведен је 12. маја 1964. године. Као искрени човјекољубац отац Милош себе није штедио гдје год је могао да помогне парохијанима, па је за организовање рада Црвеног крста на терену добио златни знак. С благословом Патријарха српског Германа 1988. године проглашен је за утемељивача, а годину дана касније и за ктитора-задужбинара спомен-храма Светог Саве на Врачару. Учествовао је у обнови 11 храмова, не само у својој парохији Бањанима, већ и у другим срединама. Свештеник Перовић је био и члан комисије која је пратила радове на измјештању Пивског манастира. На предлог епископа Јоаникија Свети Архијерејски Синод СПЦ одликовао је протојереја Милоша Перовића правом ношења напрсног крста, а ово унапређење извршено је 20. априла 2004. године у Саборној цркви Светог Василија Острошког, када је произведен у чин протојерејаставрофора. Вјечнаја памјат протојереју-страврофору Милошу Перовићу!

53

Упокојила се у Господу монахи а елисавета

svetigora / 2012 / јануар

Н

54

а Новом гробљу на Цетињу 12. децембра су сахрањени земни остаци блаженоупокојене монахиње Јелисавете (Јоветић) из Цетињског манастира, која се, након дуже болести, у 84. години живота упокојила у Господу. Опијело над одром покојнице у Цетињском манастиру служили су архимандрит Лука, игуман манастира Успенија Пресвете Богородице на Дајбабској гори, игуман Цетињског манастира протосинђел Методије, ректор Цетињске богословије протојерејставрофор Гојко Перовић, протојереј Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-приморске, протосинђел Кирило, професор Цетињске богословије, јереј Остоја Кнежевић, представник Епархије будимљанско-никшићке и јерођакон Јаков из Цетињског манастира, у присуству великог броја монаштва и вјерника који су се сабрали да се опросте од мати Јелисавете. Раније ујутру у Цетињском манастиру игуман Методије је са манастирском братијом служио Свету заупокојену Литургију. Опраштајући се од покојнице, архимандрит Лука је казао да је топлина душе мати Јелисавете била печат који је затекао кад је као млад дошао у ову цетињску светињу. „Светоме Духу припада сваки спасоносни узрок. Кога Он по достојанству задахне, брзо га одваја од земаљског, укриљује, узвишује, устремљује к горе. Испраћајући нашу сестру Јелисавету, браћо и сестре, видимо и слушамо како човјек на земљи јесте, па онда није, буде па га нема више.“ „Али кога Свети Дух задахне, он не подлеже таквим законима. Спаситељном жртвом, жртвом нашег Господа човјек више није онај који јесте, па више није, већ се то није губи пред Христовом жртвом. А монах је онај који и то прво јесте одбацује. Он добровољно није, добровољно се одриче постојања да би битисао изнад постојања. Када монаха испраћамо, ми њега испраћамо на то јесте. Испраћамо остварени лик, онога чије се постојање толико дотакло Божанског постојања да га више једноставно не можемо гледати на земљи.“ „Гледамо га не само као да је жив, него као да је увијек био жив и да у њему постојање није ни почињало,

него да је, ето, свагда са Творцем својим и Господом. Гледајући сестру Јелисавету на одру, ово њено јесте сви доживљавамо. Знамо је сви, знамо како је од младости служила Господу и како је крај свога живота крунисала монашким подвигом. Сад је тјешње са нама него што је била док је била овдје. Сад видимо њено истинско постојање.“ „Господ тражи чисто срце да се у њега усели, а када га нађе онда обитава у њему са Оцем и са Светим Духом – Сам Он је дао то обећање. И када неко свој животни крст изнесе до краја овако достојанствено, ми онда видимо да је као ризница коју Господ, као украшену одају, само Себи држи. Љубоморно Бог држи монахе за Себе. Можда је кроз њихово постојање Своје постојање и Своје пребивање у људима у овом свијету јасније назначио.“ „Испраћајући сестру Јелисавету, ми испраћамо једну топлу душу на Извор топлоте. Имаће по чему Бог да је препозна, као што мислим да кнез таме неће имати по чему да је препозна. Топлина њене душе душе била је печат који смо ми овдје, још као млади, затекли у овој светој обитељи када смо дошли, па нам је била помоћник у незлобивости. Док још није била монахиња није имала никакав земаљски план, што је на братију Цетињског манастира утицало више него неки писани примјери и приручници монашког живота који говоре о томе да монах, ако хоће да испуни небески план, мора да се одрекне сваког земаљског.“ „Ево једне која је то испунила можда и не знајући да је то врх монашког живота. Стотину пута сам је затекао са молитвеником, сатима је то трајало, сваки дан. Док је била у здрављу није се од њега одвајала. Испраћамо је данас да је, ако Бог да, поново сретнемо у слави, како стоји пред Престолом Господњим“, рекао је отац Лука. Монахиња Јелисавета је рођена је на празник Светог пророка Илије, 2. августа 1929. године у селу Дубова у Љуботињу код Цетиња. На крштењу је добила име Даница. Дјетињство је провела у родном мјесту као чобанче, а након Другог свјетског рата обављала је послове радника-словослагача у цетињској штампарији „Обод“. По одласку у пензију 1989. године на киоску Цетињског манастира је, по благослову игумана Марка (Калања), а потом Митрополита црногорскоприморског Амфилохија, радила као продавац икона, свијећа, црквених књига и сувенира. Митрополит Амфилохије ју је замонашио у Цетињском манастиру 1. јануара 1999. године. Вјечнаја памјат! Р.В.

Приредио: Славко Живковић

швајцарској провинцији Лугано. На постригу је поново добио име Гаврило, у част светог Гаврила Цариградског, свештеномученика из 17. вијека.

МЕДВЕДЕВ ПОМАЖЕ ОБНОВУ МАНАСТИРА Руски предсједник Димитрије Медведев основаће Фонд за помоћ манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори.

Отац Гаврило је примљен у Православну Цркву 2010. године, након више деценија пустињачког живота у Швајцарској, као римокатолички монах бенедиктинског реда. Аутор је више књига и бројних текстова богословске тематике.

Настањен већином руским монасима, овај манастир је једно од најпосјећенијијих поклоничких мјеста руских ходочасника. У вријеме богоборног совјетског режима, Руска Православна Црква није могла пружити много помоћи и манастир је запустио. Рат између Грчке и Турске 20-тих година и грађански рат у Грчкој 40-тих година двадесетог вијека још више су допринијели опустошењу. Велики пожари 1927. и 1968. уништили су велики дио манастира. Манастир се данас опоравља, али, по мишљењу предсједника Медведева, треба му помоћи.

РАЗГОВОРИ О ПОЛОЖАЈУ ХРИШЋАНА У СИРИЈИ И ЕГИПТУ У понедељак 17. октобра, одржан је годишњи пријем Асоцијације Англиканске и источних Цркава у лондонском Фејт хаус-у (Faith House). По благослову архиепископа сурош-

ког Јелисеја, Руску Православну Цркву у Великој Британији и Ирској представљао је протојереј Михаил Дудко, старјешина цркве Успења Пресвете Богородице у Лондону. У име Англиканске цркве госте је дочекао предсједник Комитета Асоцијације, др Вилијам Тејлор. О положају савремених хришћана у Сирији и Египту говорили су др Сами Кијами, амбасадор Сирије у Великој Британији и епископ Ангелос, генерални секретар Коптског црквеног центра у Великој Британији. ПРАВОСЛАВНИ ХРАМ НА АРАПСКОМ ПОЛУОСТРВУ На Арапском полуострву подигнута је прва православна црква. „Благодарни смо властима Уједињених Арапских Емирата за помоћ при изградњи храма Руске Цркве у Шарџу, који је први на Арапском полуострву, казао је С. Лавров у Абу Дабију 1. новембра на прес конференцији којa je била посвећена стратешком дијалогу Русије и Савјета арапских држава у Персијском заливу, саопштава Интерфакс-Религија. Патријарх Кирил је као предсједник Одсјека спољних црквених веза 2007. године освештао камен темељац тог храма. ХРАМ ПРЕТВОРЕН У ЏАМИЈУ 6. новембра, током празновања Курбам-бајрама, храм Свете Софије у турском граду Изник (византијска Никеја) искоришћен је као џамија. Тај храм је, као и константинопољску Свету Софију подигао у VI вијеку цар Јустинијан. У њој је засједао 787. г. Седми васељенски сабор. 1065. године црква је била реконструисана послије силног земљотреса. 1331. године турски султан Орхан је заузео Никеју и претворио Свету Софију у џамију. Послије пожара 1922. године здање је био запуштено до 2007. године, када је претворено у музеј. Сада је таблица „Музеј Свете Софије“ замијењена новим натписом: „џамија Свете Софије“. ЗА БЕБЕ КОЈЕ ОСТАВЉАЈУ РОДИТЕЉИ Такозвани бејби-боксеви, гдје жене могу анонимно да оставе нежељену новорођенчад, појавили су се у Сочи, Новоросијску и Ар-

јануар / 2012 / svetigora

НОВИ ХРИСТОВ СЛУГА У ШВАЈЦАРСКОЈ Јеромонах Гаврило (Бунге), познати патролог и молитвеник, недавно је ступио у највиши степен монашког живота: велику схиму. Након положених завјета у велику схиму га је постригао епископ корсунски (Московске Патријаршије) Нестор, у скиту Воздвижења Часног Крста у

ЗАЛАГАЊЕ ЗА ДИЈАЛОГ Патријарх антиохијски Игњатије IV сусрео се 20. септембра са поглаваром Либанске маронитске цркве, патријархом Бешара Раијем. Тема сусрета било је јачање хришћанског јединства услед растуће нестабилности на Блиском истоку. Маронитски патријарх истакао је потребу за дијалогом и јединством међу хришћанима, као и међу хришћанима и муслиманима, посебно под тренутним околностима у региону. У саопштењу објављеном након сусрета у Баламанду, манастиру Антиохијске Патријаршије у сјеверном Либану, изражава се нада на успостављање држава у којима ће сви грађани имати једнака права и обавезе и живјети у слободи, без дискриминације на вјерској основи.

IZ SVIJETA

55

IZ SVIJETA ПОГЛАВАР КОПТСКЕ ЦРКВЕ ПОЗВАО НА ИЗБОРЕ У ЕГИПТУ Поглавар Коптске цркве папа Шенуда Трећи позвао је Копте да активно учествују у предстојећим изборима у Египту. Коптски духовни лидер је убијеђен да хришћани земље не треба да се боје оних муслиманских кандидата који су заинтересовани за мирну сарадњу са египатским хришћанима и да гласају за њих, саопштава агенција Asia News. „Ваше учешће на изборима одржаће баланс између умјерених и екстремиста“, казао је духовни вођа у бесједи 9. новембра. Иако Копта-хришћана у Египту има око 8 милиона, што је 10% од читавог становништва земље, они ниРодитељима се обећава пот- када нијесу били активни у политипуна анонимност, видео камера је ци. То је прије свега због социјалне и постављена са унутрашње стране и вјерске дискриминације, којој су они поред беби-боксева нико не дежура. одавно још подвргнути у Египту. Родитељи могу да се у року од 30 секунди предомисле, а ако до тога не У ПЕКИНГУ ПРОНАЂЕНЕ СТАРЕ дође, врата се блокирају изнутра. ПРАВОСЛАВНЕ КЊИГЕ Многи признају да су беби-боксеПриликом припреме онлајн катави једина шанса да се спасу животи лога колекције антиквитетних књига дјеце која би завршила на ђубришту. неколико универзитета Кине, у библиотеци једног од њих пронађене су ЛУТЕРАНСКИ ПАСТОР ПРИМИО три ријетке књиге са литографијама: ПРАВОСЛАВЉЕ Часослов, Псалтир и Књига постања, Познати пастор Лутеранске цркве издати на кинеском језику у периоду Финске, Јуха Молари прешао је у од 1909. до 1911. године. православље. Тајну миропомазања Православно братство Свеизвршио је 30. октобра у храму Све- тих апостола Петра и Павла у Хонгтог Николе Руске Православне Цркве конгу преузело је иницијативу да у Хелсинкију настојатељ храма, дигитализује те драгоцјене књиге, да протојереј Николај Воскобојников, их смјести на свом сајту orthodox.cn у саопштио је Молари Интерфакс- јавном домену, гдје ће те текстове коРелигији. ристити православни Кинези, као и истраживачи и преводиоци као стандард за савремене преводе, пише Orthodoxy Cognate PAGE, позивајући се на сајт Братства.

svetigora / 2012 / јануар

мавиру. Изнад бокса се налази инструкција како га треба отворити, поставити бебу и након неколико минута видео камера ће пренијети особљу да се унутра налази беба.

56

У ПОЉСКОЈ ХРАМ НАКОН 100 ГОДИНА Пољска престоница ће ускоро имати први нови православни храм у последњих стотину година. Митрополит варшавски и све Пољске Сава, првојерарх Пољске Православне Цркве, нада се да ће изградња отпочети следеће године у области Урисно, на југу Варшаве. Како је саопштено из Митрополије, пројекат цркве биће урађен по узору на цариградску цркву Свете Софије, ипак, како истиче секретар Митрополије, протојереј Јерзи Дороскиевиц, варшавска црква ће бити знатно мања. Последњих година број православних у Пољској је у порасту, због чега је нарасла потреба за новим богослужбеним простором. Број православних у Варшави се процјењује на око 30–40 000, а у цијелој земљи, према званичним статистикама, број православних износи 506 800. ВЕЛИКИ РУМУНСКИ ПРАЗНИК

ЗАБРАЊЕНА УПОТРЕБА 27. септембра сваке године, АнтиХРИСТОВОГ ИМЕНА мов манастир у срцу Букурешта се У Пакистану је донијета одлука облачи у празничне одежде да пронационалних телекомуникационих слави празник свог оснивача, Светог услуга да се име Исуса Христа укључи „Ово је веома важна одлука у мом у списак 160 ријечи које је забрањено Антима Иверског. Његова Светост животу, али она се не може назвати употребљавати у текстуалним пору- Патријарх румунски Данило, служио је на овај дан Свету Литургију у сложеном. Руска Црква није некаква кама, саопштава Седмица.ру. манастирској цркви, уз саслужење секта него вишемилионска заједница Свештеник Џон Шакир Навјерника, који живе на разним стра- дим, секретар комисије католичких више архијереја, свештенства и нама свијета“, казао је сабесједник епископа Пакистана за социјалне вјерног народа Румунске Православне Цркве. агенције. комуникације, изјавио је да ће учиниПатријарх је у својој бесједи истаОн је казао да су његова жена и ти сав неопходан притисак на владу, као изванредну личност оснивача и дјеца грађани Русије и парохијани како би скинули име Христово са липокровитеља Антимовог манастира, Руске Православне Цркве. сте забрањених ријечи.

IZ pomjesnih crkava

Приредио: Славко Живковић

рекавши да је Свети Антим „највећи ста, који каже: ’Ко одбацује мене, и не митрополит Влашке свих времена“ и прима ријечи моје, има себи судију: „дар Божији не само Влашкој, него и ријеч коју ја говорих, она ће му судити у посљедњи Дан’ (Јн 12, 48).“ цијелом Православљу“. Свети Антим је хиротонисан у Током шест дана око 200 000 људи епископски чин 1705, а за митропо- је цјеливало мошти светитељке. лита влашког постављен је три годиУСНУО У ГОСПОДУ не касније. Основао је школу за сиромашну дјецу и саградио многе цркве МИТРОПОЛИТ МИХАИЛ и манастире. Митрополит бечки и аустријски Цариградске Патријаршије и егзарх ОБНОВА ЦРКВЕ У ЊУЈОРКУ Угарске Михаил (Стаикос) се, послије Након вишегодишњих прегово- краће и тешке болести, упокојио 18. ра, Православна Архиепископија октобра. Америке (Константинопољске Митрополитовом заслугом је Патријаршије), коначно је добила до- Православна Црква у овој земљи, зволу за обнову цркве Светог Николе са готово 500.000 вјерних, постау Њујорку, порушене у терористич- ла значајан чинилац у овдашњем ком нападу 11. септембра 2001. јавном и културном животу. Његов Гувернер Њујорка Ендрју Ку- одлазак је велики и тешко надокнаомо позвао је у петак 14. окто- див губитак не само за православне бра архиепископа америчког у Аустрији, него и за све оне који су га Димитрија, архијереје Светог Си- поштовали и признавали. нода Архиепископије и свешОктобра мјесеца 2010. године, на тенство парохије Светог Нико- оснивачкој сједници православних ле, у свој њујоршки кабинет, ради епископа у Аустрији, којом је он личпотписивања споразума. но предсједавао, основана је ПравоАрхиепископ Димитрије је тим славна епископска конференција поводом изјавио: „Захвални смо на- Аустрије. шем уваженом гувернеру и драгом БОГОРОДИЧИН ПОЈАС - ИЗ пријатељу Ендрју Куому што је помоВАТОПЕДА У РУСИЈУ гао да се оствари сан који смо гајили десет дугих година.“ СВЕТА ПЕТКА

ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ У ЦАРИГРАДУ Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, у пратњи Пресвећене Господе Епископа жичког Хризостома, бачког Иринеја, шумадијског Јована и ремезијанског Андреја, завршио је 25. октобра прву посјету Васељенској Патријаршији после избора и увођења у трон српских патријараха. Најсвечаније је било у недељу, 23. октобра 2011. године, на празник Светих Отаца Седмог васељенског сабора, када су патријарх константинопољски и патријарх српски, уз саслужење Пресвећене Господе Епископа и чланова пратње, служили Свету Архијерејску Литургију у саборној цркви. Патријарх Вартоломеј je, у обраћању патријарху српском рекао: „Српска Црква као истински члан Католичанског Тијела Христовог, увијек је знала и зна и данас да неправди и сили супротстави жртву и силу Крста. Молимо се од срца да вам Господ подари обиље благодати и оснажи Вашу Светост, и благослови и умножи вашу борбу и ваша настојања за благостање и добробитије Српске Православне Цркве, за буђење вјере и обнављање цркава и манастира, и очување историјске колијевке Косова и Метохије“. ИЗ ЧЕШКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Чешка Православна Црква објавила је 2012. годину годином Светог благовјерног велико-моравског кнеза Рaстислава, саопштава чешко издање „Глас православља“. Та одлука је донијета на сесији Синода Чешке Православне Цркве 19. октобра. Главна празнична дешавања планирана су за 28. октобар следеће године. Синод је позвао свештенике, вјернике и све људе добре воље у Чешкој и Словачкој Републици да учествују у специјалним богослужењима, конференцијама и другим садржајима, посвећеним животу и дјелатности Светога кнеза Рaстислава.

јануар / 2012 / svetigora

16. октобра у румунском граду Јашију, гдје се налазе свете мошти ове светитељке, прослављен је празник Преподобне Петке. Светом Литургијом началствовао је Митрополит молдавски и буковински Теофан, уз саслужење Епископа источноамеричког Српске Православне Цркве Митрофана и Епископа шпанског и португалског Румунске Православне Цркве Тимотеја. Након читања светог Јеванђеља, епископ Митрофан је у бесједи, коју је изговорио на румунском језику, говорио о значају читања и разумијевања Светог Писма: „Не заборавимо, драги моји, ријечи Господа Исуса Хри-

Делегација Фондације Свети Андреј Првозвани, са благословом Патријарха московског и цијеле Русије Г. Кирила донијела је 20. октобра у Руску Федерацију појас Пресвете Богородице, који се вјековима чува на Светој Гори, у манастиру Ватопеду. Уз торжествено појање акатиста Пресветој Богородици многобројни православни вјерници су могли да се поклоне светињи, која ће у Русији остати до 23. новембра. Том приликом Појас ће уз молитву моћи да цјеливају вјерници из многих руских градова – од Санкт Петербурга, где је прво појас донијет, преко Јекатеринбурга, Владивостока, Краснојарска, Нижњег Новгорода, Дивијева, Шаранска, Самаре, Ростова

и Каљинграда до Москве.

57

IZ pomjesnih crkava За труд на добробити Православне Цркве патријарашки егзарх је наградио игумана обитељи Ватопеда архимандрита Јефрема орденом Светог Кирила Туровског.

1994. године Чешка Православна Црква је прибројала лику светих кнеза Рaстислава.

svetigora / 2012 / јануар

ТЕОДОР ДРУГИ У БУКУРЕШТУ 26. октобра Теодор Други, Папа и Патријарх александријски и све Африке, са делегацијом Александријске Православне Цркве посјетио је Румунију. Посјета патријарха Теодора Румунији почела је званичним пријемом код патријарха Румунске Православне Цркве Данила. Патријарх румунски је позвао своју паству да се моли за успостављање мира на Блиском истоку, као и за хришћане који су у том региону изложени прогонима.

58

ВАТОПЕДСКА ДЕЛЕГАЦИЈА У БЕЛОРУСИЈИ 16. новембра патријарашки егзарх све Белорусије, Митрополит мински и слуцки Филарет примио је у Минској епархијској управи игумана Ватопедског манастира, архимандрита Јефрема, и остала лица у његовој пратњи, саопштава сајт Белоруске Цркве. Митрополит Филарет је поклонио ватопедској обитељи честицу свете преподобне Ефросиније Полоцке и за манастирску библиотеку факсимилно издање Слуцког јеванђеља – споменика писмености из шеснаестог вијека.

ИЗ САОПШТЕЊА СЕДАМ ПОГЛАВАРА Поглавари и представници седам помјесних Православних Цркава срели су се 21. новембра у Патријаршијској резиденцији у московском Кремљу поводом 65. рођендана Патријарха московског и цијеле Русије Г. Кирила. На састанку су учествовали: Патријарх московски и целе Русије Г. Кирил, Католикос Патријарх целе Грузије Г. Илија II, Митрополит варшавски и целе Пољске Г. Сава, Митрополит чешких земаља и Словачке Г. Христофор, Митрополит филипољски Г. Нифон (Антиохијска Православна Црква), Митрополит тарговишки Г. Нифон (Румунска Православна Црква), и Митрополит видински Г. Доментијан (Бугарска Православна Црква). Поглавари и представници Помјесних Цркава које су преживели тешке историјске тренутке изразили су солидарност са Црквама Блиског истока и Сјеверне Африке: Константинопољске, Александријске, Антиохијске, Јерусалимске и Кипарске. Архијереји су изразили своје саосјећање са свим хришћанима Блиског истока који данас преживљавају директан прогон због вере, као што је случај и са православним Србима на Косову и Метохији.

У ОХРИДУ О ХОЛОКАУСТУ У периоду од 26. септембра до 2. октобра у Охриду је одржан међународни семинар о проучавању холокауста под насловом Разноврсне стратегије преживљавања јеврејске и ромске заједнице у Македонији: од отпора до меморијализације, на коме су учествовали координатор Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора Епископ липљански Јован Ћулибрк и сарадник Одбора монах мр Павле Кондић. Организатор семинара је био Институт за друштвене и хуманистичке науке Евро-Балкан из Скопља у сарадњи са Међународном радном групом за истраживање холокауста (ITF) и програмом Охридски љетњи универзитет. У раду семинара учествовало је шеснаест научника из разних земаља Европе.

100 ГОДИНА СРПСКОГ ХРАМА У ЧИКАГУ Од 30. септембра до 2. октобра 2011. године Црквено-школска општина Светог великомученика Георгија из Источног Чикага, Индијана, прославила је 100-годишњицу оснивања парохије. Срби су почели да се досељавају у Источни Чикаго пре више од 100 година, а прво организовано српско друштво основано је у Источном Чикагу 19. августа 1907. године, када се биљеже и прва богослужења. Ова заједница је двадесета по реду оснивања на сјеверноамеричком тлу а сам храм ДОБРОТВОРНА АКЦИЈА У је четврти најстарији у коме се још СИДНЕЈУ увијек приносе молитве Богу. Само У Сиднеју је 27. новембра одржа- су храмови у Џексону и Енџлкампу у на добротворна акција посвећена Калифорнији и Галвестону у Тексасу сакупљању средстава за Србе на Ко- старији од храма у Источном Чикагу. сову и Метохији. „Српско-руски пикник“ је одржан при српском храму ДОЧЕК ИКОНЕ ИЗ ХИЛАНДАРА Светог Николе у Блектауну. У про10. октобра 2011. године у цркви граму су учествовале руске и српске Покрова Пресвете Богородице на фолклорне групе. Расини свечано је дочекана икона Прикупљена средства ће бити Мајке Божије – Живоносног Источнидостављена на Косово и Метохију ка, која је, као благослов овој цркви, преко Аустралијско-новозеландске стигла из свештеног манастира Хиепархије СПЦ. ландара. Сабор стараца манастира Вече ће је одржано по благосло- Хиландара благословили су и као ву првојерарха Руске Православ- дар послали ову икону Покровској не Заграничне Цркве Митрополита цркви, која поред празника Покрова Илариона и Епископа аустралијско- Пресвете Богородице прославља и новозеландског Иринеја (СПЦ). празник Мајке Божије – Живоносног

Приредио: Славко Живковић

Источника (Источни Петак). Након литије и свечаног уношења иконе, свештенослужитељи Крушевачког намесништва служили су вечерњу службу и акатист Пресветој Богородици. ПОКРОВ МАЈКЕ БОЖИЈЕ У ПЕЋКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ У древном сједишту српских архиепископа и патријараха и ове године је свечано прослављена једна од манастирских слава – Покров Пресвете Богородице. Овогодишња прослава празника посебно је обиљежена свечано захваљујући Његовој Светости Патријарху српском Г. Иринеју који је уочи празника учествовао у свечаном вечерњем богослужењу са акатистом Мајции Божјој, а потом на дан празника служио Свету Литургију у храму Светих Апостола.

петровачке, сремске и осечкопољске и барањске. На Светој Литургији присутном народу је врло надахнуто бесједио високопреподобни архимандрит Серафим (Кужић), игуман манастира Рмња у Бихаћко-петровачкој епархији. ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ЂУНИСУ

iz ota~astvene crkve СЈЕЋАЊЕ НА ГРАХОВСКЕ И ДРУГЕ МУЧЕНИКЕ Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светог апостола Јакова, у суботу 22. октобра, Свету архијерејску Литургију у манастиру Косијереву и парастос у цркви Светог апостола Луке у Косијереву у Петровићима код Никшића. Током службе Божије у чин свештеника рукоположен је досадашњи ђакон Остоја Кнежевић, који је завршио Цетињску богословију и Петроградску духовну академију, а неколико година се као ђакон припремао за свештеничку службу.

јануар / 2012 / svetigora

СТУДЕНТИ СА ПАТРИЈАРХОМ И ове, као и претходних годиЊегова Светост Патријарх српски на, прослављање молитвеног за- Г. Иринеј примио је 28. октобра стуступништва Пресвете Богомајке на денте и професоре Одсјека за српски најсвечанији начин обиљежено је језик и књижевност Филозофског фау Ђунису, у манастиру посвећеном култета у Никшићу. празнику Покрова Пресвете БогоПоздрављајући студенте Патриродице. Ријеке вјерника које су се у јарх српски је подсјетио на дане које навечерје празника сливале ка овој је провео у манастиру Острог близу светињи дочекале су Преосвећеног Никшића: „Драго ми је да вас видим Епископа нишког Г. др Јована који је у овом дому који је и ваш дом. Носим служио свеноћно празнично бденије. лепе успомене из мог омиљеног граЊеговој Светости саслуживали На само празнично јутро Свету да Никшића и из тог дела Црне Горе, су Преосвећена Господа Епископи архијрејску Литургију служио је вла- односно Старе Херцеговине, где сам рашко-призренски Теодосије и ви- дика Јован са бројним свештенством, провео три године. Драго ми је да се карни липљански Јован, са више од а уз молитвено учешће великог броја бавите српским језиком. Потрудидвадесет свештенослужитеља из не- вјерних. те се да што боље изучите наставно колико Епархија Српске Православградиво да бисте изворно показали не Цркве. КОНФЕРЕНЦИЈА и доказали шта је истина – јер истина Обраћајући се вјерницима у ПРАВОСЛАВНИХ ВОЈНИХ ће спасити свет“, истакао је патријарх бесједи патријарх Иринеј је посебно СВЕШТЕНИКА Иринеј. говорио о љубави Мајке Божије која Друга међународна конфе– штити и својом милошћу покрива ренција православних војних свешПРЕДСТАВЉЕНО ДЈЕЛО вјерни народ нарочито на страдал- теника, у организацији Канцеларије „ИКОНА ХРИСТА“ ЕПИСКОПА ДР ним просторима Косова и Метохије Православног душебрижништва ЈОВАНА (ПУРИЋА) Министарства одбране БиХ, свеКапитално дјело „Икона Хри20 ГОДИНА ЕПАРХИЈЕ ОСЕЧКО- чано је отворена у етноселу ста“ епископа др Јована (Пурића) ПОЉСКЕ „Станишићи“ код Бијељине. Циљеви представља сам врх савремене У храму Светог великомуче- Конференције, која је бројала педе- православне теологије, и допринос ника Димитрија у Даљу, у субо- сетак учесника, били су размјена ис- наше помјесне Цркве савременој ту 15. октобра 2011. године, Светом кустава и усаглашавање ставова по теолошкој мисли. Ово би могао бити Литургијом обиљежена је двадесета важним питањима за нашу Цркву, те најкраћи резиме онога што се чуло о годишњица од обнављања Епархије дефинисање праксе када је ријеч о овој књизи 29. октобра на Сајму књига осечкопољске и барањске, дваде- свештеничкој служби у војсци. у Београду. О књизи су говорили сета годишњица од устоличења На Конференцији, која је трајала протојереј-ставрофор проф. др РадоПреосвећеног Владике Лукијана на од 17. до 21. октобра 2011. године, мир Поповић, др Дарко Ђого и Горан трон епархијског епископа и слава учествовали су православни војни Јанићијевић. Књига је представљена Епархије осечкопољске и барањске – епископи и свештеници из: Босне и са три аспекта – историјског, догматСвети Стефан Штиљановић. Херцеговине, Бугарске, Грчке, Грузије, ског и умјетничког; на начин достуСвету ахијерејску Литургију слу- Естоније, Јерменије, Пољске, Русије, пан широј јавности. жио је епископ Лукијан, уз саслужење Србије, Словачке, Чешке, Украјине, свештенства Епархија бихаћко- Финске.

59

iz ota~astvene crkve АРХИЕПИСКОП ОХРИДСКИ ДОКТОРИРАО У СОЛУНУ Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски Г. Јован је 31. октобра одбранио докторску дисертацију на тему Јединство Цркве и савремени црквени проблеми: упоредно излагање теологије светог Максима Исповедника, на Теолошком факултету Универзитета у Солуну. У уводној речи архиепископ Јован је, поред осталог, рекао: „Будући да потичемо из БЈР Македоније, где много година постоји раскол, сматрали смо да ће бити корисно показати на који се начин схизма противи јединству Цркве, а, свакако, и на који начин разједа тело Цркве. Носили смо се надом да ће то бити и допринос успостављању јединства расколничке организације у БЈР Македонији са Православном Црквом у васељени.“

svetigora / 2012 / јануар

манданта КФОР-а, генерал-мајора МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ Ерхарда Древса. СЛУЖИО У ДАНИЛОВГРАДУ Генерал Древс је са својим сарадМитрополит Амфилохије је 7. окницима у пратњи епископа Јована тобра, на празник Свете равноапопрво посјетио храм Светог Спаса и столне Текле, служио Свету служостале цркве Пећке патријаршије и бу Божију у цркви посвећеној овој упознао се са историјом овога светог Светитељки у Даниловграду. места и његовим значајем за српски „Света Текла је свједок живога народ и цјелокупну Православну Бога, вјерна Христу и непрекидни Цркву. подстицај свима хришћанима којим У отвореном разговору који је путем да ходе и како треба да живе. услиједио, генерал Древс је израз- И злато, да би могло да засија својом ио своју спремност, као и спремност љепотом и свјетлошћу, мора да буде КФОР-а, да не дозволи понављање претопљено, да прође кроз огањ. ситуација какве су се десиле 1999. Тако и човјек, и свака врлина да би се и 2004. године, као и своје дубоке показала као врлина, мора да прође импресије мајком свих српских црка- кроз страдање. Тако се провјерила ва. вјерност Христу Свете првомученице Текле“, рекао је митрополит СЛАВА МАНАСТИРА КРКА Амфилохије. На дан Светог архангела Михаила, Након Литургије, улицама Дани21. новембра манастир Крка је про- ловграда је прошла свечана празничславио крсну славу. на литија. У току литије митрополит Свету архијерејску Литургију слу- Амфилохије се на темељима будућег жили су Преосвећена Господа Епи- храма Свете Петке још једном обраУ КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ скопи горњокарловачки Герасим и тио бројним вјерницима, рекавши да САХРАЊЕН САВО МОЈСИЋ далматински Фотије уз саслужење се у Црној Гори, која је садјенута око Након напада у коме је лице ал- свештеномонаштва и свештенства Светих ћивота из којих је израсло све банске националности отворило Епархија горњокарловачке, захум- оно што је у њој достојно поштовања ватру на тројицу Срба из Косовске ско-херцеговачке, бихаћко-петро- и љубави, гони Црква. Митровице, један од рањених, Саво вачке и далматинске. На цркви Свете Текле у претходМојсић (28), подлегао је ранама и По завршетку Свете Литургије ном периоду урађена санација кросахрањен је 10. новембра на гробљу епископ Герасим је преломио слав- ва и заштита темеља од влаге. Главу Рударима. ски колач и осветио славско жито. ни приложници ове обнове цркве Епископ Фотије је истакао значај су били Бранко Бајов Радуловић и празника, рекавши да служење Јоко Благојевић. Они су, на предтреба бити савршено по угледу на лог Ц. О. Даниловград одликовани анђеле Божије. архијерејском граматом.

60

Бесједећи на сахрани Владика рашко-призренски Г. Теодосије је нагласио да је покојни Мојсић настрадао као невина жртва покушавајући да заштити једног Србина који је био изложен малтретирању од стране групе Албанаца. Епархија рашко-призренска као и све српске институције на Косову и Метохији најошрије су осудили овај мучки напад, који је још један у низу злочина почињених од стране наоружаних Албанаца. КОМАНДАНТ КФОР-А У ПЕЋКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ Његово Преосвештенство Епископ липљански Г. Јован, викар Патријарха српског, примио је 19. новембра у Пећкој патријаршији ко-

СВЕЧАНО БДЕНИЈЕ У САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МАНАСТИРУ ВИСОКИ ДЕЧАНИ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКОУ манастиру Високи Дечани ПРИМОРСКЕ ПОВОДОМ овогодишња прослава ктиторске ПРЕСУДЕ ЗА СКРНАВЉЕЊЕ славе, Св. краља Стефана ДечанЏАМИЈЕ У ТИВТУ ског почела је празничним бденијем Поводом пресуде за скрнављење које су служили Епископ рашко- џамије у Тивту, не улазећи у конпризренски и косовско-метохијски кретне околности самог догађаја, Г. Теодосије и умировљени Епископ Митрополија црногорско-примозахумско-херцеговачки Г. Атанасије. рска исказује подршку сваком Бдењу је присуствовало око 200 мо- заустављању насиља и ширења наха, монахиња и вjерника из више мржње на вјерској и било којој другој Епархија СПЦ. На крају бденија епи- основи, ма од кога долазило и ма скоп Теодосије обавио је монашење против кога било упућено. двојице дечанских искушеника које Ипак, не можемо да не укажеје привео игуман манастира, архи- мо на очигледне двоструке станмандрит Сава. дарде правосудног система Црне Епископ Атанасије је на крају Горе у односу на сличне догађаје у чина монашења одржао бесjеду у Православној Цркви. којој је говорио о узвишености моМитрополија црногорско-принашког позива и чину монашења као морска поднијела је више десетиобнови крштењског завjета. на пријава за скрнављење право-

Приредио: Рајо Војиновић

Hronika mitropolije

славних храмова у Црној Гори и, осим у једном случају, „Нека је благословен празник Светог Сергија већ годинама пред судовима у Црној Гори није могуће Радоњешког“, рекао је митрополит Амфилохије у краћој доћи до праведне и правоснажне пресуде. Ако су двоје литургијској бесједи, „Свети Сергије је велики подвижљуди у Тивту осуђени на вишемјесечне затворске каз- ник, чудотворац, утемељитељ Духа Божјега у бескрајној не „за изазивање расне, националне и вјерске мржње“ Русији, па ево његова благодат је стигла и код нас да нас скрнављењем исламског вјерског објекта на начин на брани и штити.“ који су то урадили, на колике би казне суд морао осудиНакон Свете Литургије пререзан је славски колач, поти обијаче храмова у Бајицама, у Загреди, на Ивановим водом имендана монахиње Сергијe. Господин МитроКоритима и другдје по Црној Гори, а колико би тек вре- полит је претходне вечери на вечерњој служби у храму мена у затвору провели они који су срушили Храм Св. Пе- Рођења Пресвете Богородице у манастиру Ћелија Пипертра Цетињског на Ловћену и који непрестано позивају на ска замонашио чином мале схиме дугогодишњу послушрушење (црква Св. Тројице на Румији), на отимање цркве- ницу тог манастира сестру Радмилу, давши јој ново моне имовине, на узурпирање цркава и њихово претварање нашко име Емилијана. у музеје и маузолеје (примјер је црква на Ћипуру)?! На какву казну би било праведно да буду осуђени они МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ДОЊЕМ који Српској Православној Цркви, најстаријој установи ГРБЉУ у Црној Гори, поричу право постојања, право на име и достојанство и на најгрубљи могући начин, игноришући савремена начела секуларности, имају амбицију да, из позиције властодржаца, утичу на унутрашње уређење Цркве, уз то ширећи клевете о њеним свештеницима и јерарсима, а неке и прогонећи из Црне Горе (случај свештеника Синише Смиљића)?! Одговори на ова питања су јасни сами по себи. Сви који се на такав неприличан начин односе према Српској Православној Цркви морају једном бити позвани на одговорност за своја (не)дјела. До тада, остаје само нада да ће се ти појединци на вријеме исправити и испунити макар људску правду и испоштовати законе које су сами донијели. Цетиње, 7. октобра МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ДУГИ МОРАЧКОЈ Митрополит Амфилохије је 8. октобра, на празник Светог Сергија Радоњешког и на Михољске задушнице, служио Свету службу Божију у манастиру Дуга Mорачка код Подгорице.

јануар / 2012 / svetigora

Митрополит Амфилохије је 9. октобра са свештенством служио Свету службу Божију у цркви Светог апостола и еванђелисте Јована у доњегрбаљском селу Загора поводом храмовне славе. У току Свете службе Митрополит је у Свету тајну крштења увео брата Игора из Васојевића. „Антихристи су се појављивали и у вријеме Јована Богослова“, рекао је митрополит Амфилохије у литургијској бесједи вјерницима. „Он о њима говори у својој посланици. Они се непрекидно кроз историју труде да избришу из људског срца и памћења божанску љубав и име Божје као име

61

Hronika mitropolije

Приредио: Рајо Војиновић

љубави. А сваки онај који Христа прогони из своје душе, из живота људи, тај је антихрист. Јер жели управо да убије Њега, а тиме и човјека. Зато је Сатана човјекоубица од искони, како га Јован Богослов назива. Крадећи човјеку Христа, он му краде вјечну љубав, а крадући му вјечну љубав и вјечну истину, он му краде вјечни живот.“ На крају службе Владика се још једном обратио Грбљанима и упозорио да би данашња политика хтјела да будућност Црне Горе гради на мржњи и расколима. „Црна Гора је по уставу грађанска држава. А ако је грађанска, то онда значи да сваки грађанин, без обзира на његово национално и вјерско опредјељење, има апсолутно иста права у тој држави. Међутим, дошло је неко смутно вријеме, нека идеологија, знамо и гдје се родила, гора, мрачнија, античовјечнија од свих претходних идеологија које су јој овдје претходиле. Надати се да је то пролазно. Свједок тога да је пролазна јесте и Свети Јован Богослов“. Митрополит је претходне вечери на вечерњој служби у храму Успења Пресвете Богородице у манастиру Подмаине у Будви замонашио чином расе и камилавке дугогодишње послушнике овог манастира: брата Жарка, коме је дао ново монашко име Нил и брата Драгана, давши му име Калистрат. Након тога је у манастирској трепзарији, пред многобројним свештеницима, монасима и вјерницима одржао предавање на тему „У почетку бјеше Логос“.

svetigora / 2012 / јануар

РУСКИ МОРНАРИ У ПОСЈЕТИ МИТРОПОЛИЈИ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОЈ Митрополит Амфилохије примио је 12. октобра на Цетињу официре великог десантног брода Црноморске флоте Руске морнарице „Цезар Куников“ на челу са заповједником брода, капетаном фрегате Сергејем Александровичом Ларчуком и замјеником команданта 138. дивизије Црноморске флоте, капетаном бојног брода Генадијем Николајевичом Михејевим.

62

Пријему је присуствовао и Сергеј Форопонов, савјетник амбасадора Руске Федерације. Официри су обишли Цетињски манастир и поклонили се моштима Светог Петра Цетињског, руци Светог Јована Крститеља и честици Часног Крста Господњег. Митрополит Амфилохије је претходне вечери са свештенством на руском војном броду у Котору служио службу благодарења. Саслуживали су му отац Александар, војни свештеник на броду, протојереј-ставрофор

Момчило Кривокапић, протосинђел Кирило (Бојовић) и протојереј Обрен Јовановић. Појао је хор Српског пјевачког друштва „Јединство“ из Котора. На крају благодарења митрополит Амфилохије се обратио руским морнарима пожељевши им да њихова мисија буде у функцији мира у цијелом свијету. У свом обраћању Владика је посебно нагласио значај црногорско-руских веза у прошлости, садашњости и будућности. Повод за посјету великог десантног брода из састава Црноморске флоте је јубилеј 300-годишњице успостављања политичких односа између Црне Горе и Русије. Испловивши из Севастопоља, брод је преко Босфора и Отранта, допловио у Боку которску и у уторак се усидрио у луци Котор, гдје ће остати до недјеље, а носи име по хероју отаџбинског рата Цезару Куникову. ДРУГИ СВЕБАЛКАНСКИ САБОР ПРАВОСЛАВНЕ ОМЛАДИНЕ

Светом архијерејском Литургијом коју је у манастиру Подмаине у Будви, поводом празника Покрова Пресвете Богородице, служио Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије уз саслужење Господе Епископа гродњенског и волковиског Артемија (Руска Црква) и стобијског Давида (Охридска архиепископија), те бројног свештенства и свештеномонаштва, и уз молитвено учешће бројних вјерника, у овој светињи је 14. октобра почео дводневни, други по реду, Свебалкански сабор православне омладине.

Организатори и домаћини овог скупа били су Митрополија црногорско-приморска и Епархија захумско-херцеговачка уз покровитељство Међународног фонда јединства православних народа из Москве. Након Свете службе у скуп је почео са радом поздравним словима учесника. митрополит Амфилохије је први поздравио госте, а Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије је говорио у име Светог Архијерејског Синода СПЦ и пренио благослов Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. Учесницима су се обратили и предсједник Фонда јединства православних народа Валериј Алексејев, савјетник предсједника Црне Горе др Соња Томовић– Шундић, градоначелник Будве Лазар Рађеновић, отац Алексеј у име Архиепископа чешког Г. Христофора и епископ стобијски Давид. Прочитани су и поздравни телеграми Патријарха румунског Г. Данила, Архиепископа варшавског и пољског Г. Саве, Митрополита волоколамског Г. Илариона и амбасадора Руске Федерације у Београду Александра Конузина. За учеснике скупа увече је у хотелу „Металург“ у Херцег Новом Преосвећени Епископ захумско-херцеговачки Г. Григорије приредио свечани пријем. Другог дана Сабора представници Фонда јединства православних народа су на конференцију за новинаре изашли са саопштењем за јавност, а предсједник Фонда Валериј Алексејев је говорио о значају овога скупа, изразивши при том задовољство његовом организацијом. Из Фонда су посебно нагласили њихову захвалност Митрополији црногорско-приморској и Епархији захумско-херцеговачкој, које су се по њиховим ријечима показале као добри домаћини и организатори. Из истих разлога нагласили су и своју захвалност Патријарху српском Г. Иринеју и предсједнику Црне Горе Филипу Вујановићу. Предсједник Филип Вујановић је увече у својој резиденцији на Цетињу приредио пријем за све учеснике Сабора. Пријему су присуствовали митрополит Амфилохије, епископ Јоаникије и амбасадор Русије у Подгорици Андреј Нестеренко. Предсједник Вујановић је у току пријема одговарао на питања новинара руских електронских медија који су пратили читав ток скупа. У раду овогодишњег Свебалканског сабора православне омладине учествовали су представници Православних Цркава и државних парламента из Русије, Бјелорусије, Бугарске, Пољске, Чешке, Украјине, Црне Горе, Србије, Босне и Херцеговине, Румуније, Молдавије, Македоније и Албаније.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ДОБРСКОЈ ЋЕЛИЈИ Митрополит Амфилохије је 16. октобра са свештенством служио Свету службу Божију у манастиру Ваведења Пресвете Богородице – Добрска Ћелија код Цетиња. Повод је био завршетак радова на обнови ове древне светиње која је од Цетињског манастира старија више од осамдесет година и у којој је између осталих сахрањен и црногорски митрополит Сава Очинић.

Уочи Литургије Владика је чином расе и камилавке замонашио брата Акакија, православног Бразилца, давши му име Јован по преподобном Јовану Хозевиту. „Нашег досадашњег брата Акакија, у овој древној Светињи старијој од Цетињског манастира, Господ је, ево, удостојио да прими име Јована Хозевита, кога он посебно воли“, рекао је Владика у литургијској проповиједи. „Научио је и српски језик и ево га овдје код нас већ годину дана. Био је послушник у фрушкогорским манастирима, у Ковиљу и

јануар / 2012 / svetigora

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У БЕЧИЋИМА Митрополит Амфилохије је 17. октобра, на празник Светих Стефана и Јелене Штиљановића, служио Свету службу Божију у цркви Светог апостола Томе у Бечићима. У овој цркви се од прије неколико година налази дио моштију овога паштровског и сремског кнеза који је управљао српским народом у тешким временима непостојања српске државне самосталности. „Апостол Тома, који се дотакао рана Христових – ево га са нама и међу нама преко овог светог храма, а заједно са њим и благовјерни

и праведни књаз српски, Паштровић, чије мошти цјеливамо у овом храму и чије мошти почивају у саборном храму у Београду“, рекао је митрополит Амфилохије у архипастирској бесједи на Литургији. Након Свете службе Владика је са свештенством благосиљао славски колач. Потом је приређена празнична трпеза љубави, за којом је Митрополита, свештенство и остале госте у име парохије и мјештана Паштровића поздравио парох бечићки, протојереј Остоја Остојић. Поводом славе Духовног центра „Свети Стефан Штиљановић“, владика је у будванском Старом граду такође благосиљао славски колач, а онда посјетио и манастир Дуљево.

63

у Цетињском манастиру. И ево, Господ га је удостојио да и њега улови у Своју мрежу. И он је једна од оних риба Божјих, душа жедних и гладних Бога живога, уловљен Христовом мрежом да би свјетлост његова свијетлила пред људима и да људи гледајући добра дјела његова прослављају Оца нашега Који је на небесима“. „И он потврђује својим данашњим монашењем и присуством да су заиста сви земаљски народи призвани да буду уловљени том мрежом и да буду чланови народа Божјег“, рекао је митрополит Амфилохије. Брат Акакије је до прије неколико година био римокатолик. У Православну Цркву примљен је благословом епископа источноамеричког Митрофана који је до недавно био надлежан за парохије СПЦ у Јужној Америци. Дипломирао је теологију на Богословском факултету Светог Саве у Либертвилу, да би потом дошао прво у Србију, па у Црну Гору. Након Литургије митрополит Амфилохије је кропљењем освећене воде благосиљао обновљене манастирске зидове, гумно, порту.

svetigora / 2012 / јануар

ПЕТА ГЕНЕРАЦИЈА ЂАКА ОБНОВЉЕНЕ ЦЕТИЊСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ ПРОСЛАВИЛА ДЕСЕТОГОДИШЊИЦУ МАТУРЕ Пета генерација матураната обновљене Богословије Светог Петра Цетињског је 15. октобра на Цетињу прославила десету годишњицу матуре. Њихово сабрање отпочело је Светом архијерејском Литургијом коју је у Цетињском манастиру служио митрополит Амфилохије. „Ако је Бог творац неба и земље, онда је човјек, као биће створено по слици и прилици Његовој, призван да буде Божји сарадник“, рекао је Владика у литургијској проповиједи, обраћајући се некадашњим и садашњим цетињским богословцима. „Зато је после првог стварања речено: Рађајте се и множите и напуните земљу. Онај Божански дар, који је Бог улио у људску природу, наставља се рађањем и множењем и пуњењем земље, наставља се и владалачким даром који је човјек примио од Бога, јер му је речено да буде господар птица небеских и риба морских. И као што Бог влада Својом творевином, тако је и човјек призван да буде владар овога свијета, да

64

буде савладар Божји, да влада, да унапређује, да умножава и у себи и око себе ове божанске дарове. Нека би нас Господ утврдио да дјеламо дјело Господње, да будемо Његови сарадници, заједно са свима Светима“, рекао је митрополит Амфилохије.

У трпезарији Богословије све је поздравио ректор, протојереј–ставрофор Гојко Перовић. Окупљене је поздравио и разредни старјешина генерације отац Србислав Стојанов а у име генерације је говорио отац Миодраг Топаловић. Многи из ове генерације матураната су данас свештеници по епархијама наше помјесне Цркве. СЛАВА ЦРКВЕ СВЕТИХ СЕРГИЈА И ВАКХА У ПОДИМА КОД ХЕРЦЕГ НОВОГ У селу Поди, које се налази у залеђу Херцег Новог, поводом прославе храмовне славе 20. октобра ове године служена је Света Литургија у цркви Светих Сергија и Вакха. Црква је била испуњена вјерницима из села и околних мјеста, а био је присутан и представник локалне управе Општине Херцег Нови. Свету Литургију служио је протојерејставрофор Радоман Бубања уз саслужење свештенства са тери-

Hronika mitropolije торије херцегновске општине. Након причешћа опходила је литијска поворка око храма, а затим је ломљен славски колач. СВЕТА ЛИТУРГИЈА У НОВООБНОВЉЕНОМ ХРАМУ НА ЋИПУРУ У обновљеном храму Рођења Пресвете Богородице на Ћипуру 1. новембра је служена Света Литургија са парастосом за покој душа свих преминулих владика и владара из светородне лозе Петровић-Његош, као и свим професорима и ученицима Цетињске богословије преминулим до наших дана.

У препуном храму вјерног народа, Свету Литургију и парастос служили су протојереј Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-приморске, намјесник Цетињског манастира протосинђел Методије (Остојић) и парох цетињски јереј Анђелко Боричић.

јануар / 2012 / svetigora

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ У жижи црногорске јавности ових дана налази се питање повратка црквене имовине Митрополији црногорско-приморској и Епархији будимљансконикшићкој, подстакнуто тужбом које су ове двије епархије Српске Православне Цркве у Црној Гори поднијеле Европском суду у Стразбуру још 2004. године и на које се очекује одговор овог Суда. Повод за толику и такву буру везану за ово црквено-имовинско питање, и његово подизање на међудржавни ниво између Црне Горе и Србије јесте поднесак Европском суду за људска права у Стразбуру, који је Србија, на позив самог Суда, истом доставила у септембру ове године. Осјећамо овим поводом за своју обавезу да скренемо пажњу на неке чињенице, како црногорској јавности, тако и највишим државним органима, који су се својим „нотама“ сусједној држави, као и домаћим изјавама зачуђујуће садржине, укључили у ову вјештачку полемику, исфорсирану од појединих медија.

Прво, свима је јасно, није Црква она која је укључила власт Србије у судски поступак у Стразбуру, већ је то урадио сам међународни Суд по свом нахођењу. По ријечима самог Зорана Пажина, заступника Црне Горе пред Судом у Стразбуру, по Европској конвенцији Суд на то има право, као што и позвана страна има право да се одазове. То што Србија, на чему јој г. Пажин замјера, правно није у овоме задржала неутралан став, па и разлог због кога је тражено њено мишљење, може се вјероватно објаснити тиме што је Србија донијела Закон о реституцији национализоване имовине Црквама и вјерским заједницама, па према томе и Српској Православној Цркви. Друго, као што је познато, у Црној Гори је такав закон донијет, па онда не само да је повучен из процедуре, него је дошло и до нових противправних одузимања имовине (случај манастира Златице, цркве на Ћипуру), што је приморало Митрополију црногорско-приморску и Епархију будимљанско-никшићку да поднесу тужбу Суду за људска права у Стразбуру. И док је дјеловима Епархија захумско-херцеговачке и милишевске ван Црне Горе, као и осталим епархијама у Босни и Херцеговини и Србији (а такође и у Хрватској), већим дијелом, већ враћена одузета имовина, њиховим дјеловима у Црној Гори, као и цијелој Митрополији црногорско-приморској и Епархији будимљанско-никшићкој није враћено ништа. При томе, смијешна је, и у најмању руку чудна, тврдња да је тражење својих права код међународног суда, и правна подршка том захтјеву, атак на независност Црне Горе. Зар је толико несигурна Црна Гора да једна обична тужба може потрести и довести под знак питања њену независност? Уосталом, зар баш то није признање независне Црне Горе као правног субјекта? Али и подсјећање на то да у њој још увијек није заживјела владавина права, управо оно што од ње захтјева Европска заједница, као conditio sine qua non стицања предуслова за европске интеграције. Треће, тврдње да црквена имовина није црквена него државна, па да Црква нема право да тражи оно што јој је насилно одузето, својствене су појединцима и неким интересним групацијама, који би хтјели да Црну Гору заиста претворе у бесудну земљу, чак и бесуднију од времена претходећих тоталитарних система, све до турских земана, с тим што су султани гарантовали црквену имовину својим хатишерифима. Кад су комунисти „због народног интереса“ одузимали црквену имовину, именовали су је као црквену, као што су и над осталом (неодузетом – храмовима и др.) признавали власништво Цркве. Четврто, кад је већ ријеч о реституцији црквене имовине и владавини права, надамо се да ће то питање, као и неспоразуми о којим је ријеч, бити превазиђени доношењем Темељног уговора и са Православном Црквом, којој припада преко 70% црногорско становништва, попут оног којег је Влада Црне Горе недавно у Ватикану склопила са Римокатоличком црквом. Јер, гарантовање права вјерској заједници са нешто више од 3%, а обесправљење Цркве са неупоредиво већинским становништвом представља дискриминацију најгоре могуће врсте, са којом се не улази у Европу и не излази међу људе; о потирању и гажењу Божје и људске праве, да и не говоримо… Цетиње, 10. новембра

65

Hronika mitropolije

svetigora / 2012 / јануар

У МАНАСТИРУ ЖДРЕБАОНИК ПРОСЛАВЉЕН ПРАЗНИК СВЕТОГ АРСЕНИЈА СРЕМЦА Светом службом Божијом, коју јe са свештенством служио Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије са свештенством, у манастиру Ждребаонику код Даниловграда 10. новембра је прослављен празник Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српскога, чије свете мошти почивају у овој Светињи. У литургијској проповиједи Владика је о Светом Арсенију рекао да је ходећи по земљи у себи носио небо. „Он је вршећи службу архиепископа, као наследник Светога Саве, у себи носио Христа Господа. Његови путеви и његова дјела, благодаћу и милошћу Божјом, били су путеви Господњи и дјела Господња.

66

морски Г. Атанасије (Јевтић) служио је 13. новембра са свештенством Свету службу Божију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.

„Смирење има за претпоставку веру у Бога“, рекао је владика Атанасије у литургијској проповиједи вјерницима. „А вера у Бога има за подлогу страх Божији. То је старозаветни израз, нарочито у Псалмима, за веру у Бога Живога. Према детету, нарочито маломе, треба да имате страхопоштовање и љубав. Али данас је извитоОнај Кога је у себи носио, у срцу своме и у мислима перено и једно и друго, јер нећемо ми да се бојимо несвојим, са Којим се непрестано сједињавао – Он је кроз кога – ми смо слободни и еманциповани. У ствари, тиме њега дјеловао. Он је чинио и чудотворио преко њега и прикривамо своје унутрашње страхове. Нарочито се власвједочио Јеванђеље спасења роду људскоме преко Сво- стодршци боје, подозревају. А уколико су више моћнији га изабранога сасуда, Светога оца нашега Арсенија“.

– тј, отмичари власти, а не слуге, служитељи који преко власти служе народу – они су у све већем страху.“ ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ СЛУЖИО У ПОДГОРИЦИ СЛАВА МАНАСТИРА ДОБРСКА ЋЕЛИЈА Умировљени ЕпиСветом Литургијом и резањем славског колача манаскоп захумско-хер- стир Добрска Ћелија код Цетиња је 4. децембра прослацеговачки и при- вио своју храмовску славу, празник Ваведења Пресвете Богородице. Свету службу служио је парох цетињски јереј Анђелко Боричић, уз молитвено учешће игумана Цетињског манастира протосинђела Методија (Остојића) и бројних вјерника сабраних на светом богослужењу. На Литургији су одговарали ђаци Цетињске богословије. Након Литургије благосиљан је славски колач и служен помен упокојеним ктиторима, оснивачима и приложницима ове светиње. Приређена је и празнична трпеза хришћанске љубави.

promocija

И

здавачко – информативна установа Светигора представила је нову књигу у својој едицији Немањићки манастири – Манастир Студеница. О књизи су, у четвртак, 1. децембра у Медија центру у Београду говорили игуман манастира Студенице архимандрит Тихон, историчар умјетности проф. Аника Сковран и мр Небојша Гаџић.

– Студеница је, као што сте чули од нашег уваженог игумана студеничког манастира Тихона, мајка српских манастира. Одувек се сматрала првим и најважнијим спомеником, не само немањићког периода него и познијих времена. Зна се да су се сви ктитори из лозе Немањића, а и други владари, угледали на тај Немањин чин оснивања тако значајне лавре, каква је црква посвећена Богородици у Студеници. То је један агломерат, једна скупина савршених, најлепших дела која су настајала током времена – рекла је историчар умјетности Аника Сковран.

– Студеница се, од оснивања, током времена стално допуњавала уметношћу свих епоха које су настајале после њеног оснивања. Важно је да су Немањини синови на овом споменику показали своју оданост и своје разумевање очевог чина, што имамо забележено и у прстену куполе где се помиње Сава, где се помињу Вукан и Стефан. Мислим да је сама Студеница својом изузетном архитектонском лепотом, својом скулптуром, својим сликаним зидним украсом из разних периода потврдила овај закључак да је она сведок свих времена која су следила после оснивања манастира. Место је одабрао Немања, сарађивали су синови, посебно најмлађи Растко, Свети Сава, који је уз оца боравио у важним манастирима управо Свете Евергетиде и на светим местима пратио оца. Познавао је Цариград, познавао је уметности и желео је да у Студеници представи најбоље мајсторе, царске мајсторе који су се могли наћи, који су одсликали првобитне фреске настале у манастиру Студеници. Хтела бих да вам кажем да је Студеница међу првим манастирима која је била изучавана од наших и светских стручњака и да је у њој увек налаже-

но јако много нових знакова, нових уметничких стремљења. Тако, на пример прелепо студеничко распеће, једно од најлепших које је настало, Бетини (чувени италијански историчар уметности) сматра за најлепше распеће које је осликано и које је инспирисало многе италијанске мајсторе XIII века, читаву плејаду тих првих великих мајстора распећа који су остали у Италији познати и цењени уметици, а узор им је било студеничко рапеће. Та ширина којом је третирано распеће, тај лик Христа разапетог и раширених руку, Богородице и светог Јована представља једно јединствено решење на тој азурној, плавој позадини врло скупоценој, са посутим позлаћеним звездама. Тим бојама само су се радиле најскупоценије цркве – рекла је на представљању књиге у Београду Аника Сковран. Прво коло едиције, од 10 књига, обухвата најстарије и данас, углавном, најугроженије бисере српске културне и црквене баштине на Косову и Метохији и Рашкој области.

СЛАВКО Живковић

КЊИГА О СТУДЕНИЦИ

ЗА САБОРНИ ХРАМ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА

СВИ ПО ЕВРО

рукодјеље манастира Светог Луке у Жупи Никшићкој e-mail: svetigavrilo@yahoo.com тел: +38267249783

-Уплатницом код ЦБЦГ на рачун 550-3610-20 Са назнаком за САБОРНИ ХРАМ; -Код парохијског свештеника или управе манастира у свом мјесту; -Лично на благајни Храма Христовог Васкрсења, сваким даном од 9 до 15 часова; -Код овлашћеног прикупљача прилога који ће обилазити домове по градовима.

ИЗД НОВА

АЊА

SVETIGORA Цетиње: +382 (0)41 234-222 Београд: +381 (0)11 369-07-57 369-07-05

ПОМЕНИК НОВОГ КОСОВСКОГ СТРАДАЊА ЉЕТОПИС НОВОГ КОСОВСКОГ РАСПЕЋА I ЉЕТОПИС НОВОГ КОСОВСКОГ РАСПЕЋА II ЧАСНИ КРСТ ХРИСТОВ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ КОСОВО ЈЕ ГЛАВА ЛАЗАРЕВА

Ново у издању манастира Подмаине

изашло из штампе: Манастир Дечани Манастир Грачаница Манастир Бањска Манастир Морача Манастир Арханђели

Манастир Сопоћани Манастир Студеница Манастир Жича у припреми су: Манастир Хиландар Манастир Милешева