ЧАСОПИС СВЕТИГОРА бр.214

··

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

· obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXI  ВЕЛИКИ ПОСТ  МАРТ 2012. г.  БРОЈ 214

Свети Сава, Симеон Мироточиви и Кирил Философ са ктитором Стефаном Вукановићем манастир Морача, иконописао Козма, XVII век

sa v i ndan

Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

Путовођа пута који води у живот М

богопознања, свјетлошћу човјекопознања, свјетлошћу истине и чији путеви воде у живот, не само овај пролазни живот земаљски, него у живот вјечни и непролазни, бесмртни. Живот онај који Бог дарује. Kоји је Бог подарио људскоме роду стварајући га, а нарочито који је Бог подарио људскоме роду када је послао Сина Свог Јединородног Христа Бога нашега, Који нам се открио и јавио као Пут, Истина и Живот. Сам за себе је то рекао, нико никада тако нешто није могао рећи за себе или за било кога другога сем за Христа Господа: да је он Пут, Истина и Живот. Зато се и Црква хришћанска у древним временима називала путем - читајте дјела апостолска која је написао Свети апостол Лука, тамо се стално говори о путу против кога ратују ондашњи безбожници. Црква је тај пут, Црква је она која чува у себи истину и живот, а свети Божији људи су путовође на том путу. Почевши од Светих апостола, па онда после њих безбројне душе просвећене свјетлошћу богопознања и истине Божије, испуњене живота, ходиле су тим путем, Божијим путем, Христом као путем који води у живот вјечни. Они су ходили и проходили путеве, а други су за њима ишли и ходили тим њиховим путем који води у живот вјечни.

март / 2012 / svetigora

ноги су путеви, драга браћо и сестре, којима ходе људи по овој земљи, многи су трагови које остављају сва жива створења, које остављају и људи и људска покољења за собом. Међу свим тим путевима људским, земаљским, један је пут који води у живот, а наставници тога пута који води у живот и учитељи су свети Божији људи. Међу њима је и Свети отац наш Сава, архиепископ и просветитељ српски и свеправославни, коме је и ова светиња посвећена. Његов пут је пут који води у живот, зато му и пјевамо као наставнику и учитељу пута који води у живот. Његови трагови, трагови којима је он ходио, остали су неизбрисиви у људском памћењу, а његови трагови трагови су светости, трагови човјечности, трагови богочовјечности. Такви су његови трагови, такви су трагови свих Божијих људи који су газили по овој земљи. Њихови трагови миришу на вјеру, доброту; миришу на светост и на свјетлост, за разлику од оних других трагова који смрде нечовјештвом, о којима је пјевао ловћенски пророк Петар II Петровић Његош. Смрде нечовјештвом трагови не само оних којима је он пјевао, него и многих других људи, понекад и народа на овој земљи. Зато је добро на овакве благдане, на ове свете дане, да се сјетимо оних чији трагови миришу небеским миомиром, чији трагови свијетле свјетлошћу богопознања. Свјетлошћу

svetigora / 2012 / март

ТРАГОВИ У КАМЕНУ сао, а која носи наслов „Свети Сава“. Свједоче и књиге које И овдје у Црној Гори, у Боки и широм ових су штампане. На Цетињу ено Мјесецослов који је штампан земаља, многи су трагови којима је ходио Свети отац 1494. г. – у њему је црвеним словима уписано на овај датум: наш Сава. Ви, који сте овде комшије Будве знате за Свети Сава архиепископ српски, као што је 13. фебруара упионај пут који иде од Будве, од Цитаделе преко мора, сано Свети Симеон Мироточиви. То је књига штампана на да се назива пут Светога Саве. Није то случајно, нико Цетињу, Ћириловим словима и Светог Саве словима. Друга то није измаштао и измислио, као што неки савре- је сад прича што Цетиње нема више тих слова. Још се хвамени просветитељи (у суштини промашитељи) ли Октоихом, али је избрисало слова Октоиха цетињскога, измишљају митологије о другим траговима. Свети слова Светога Саве, слова Светога Петра Цетињскога, слова Сава је ишао тим путем, јер је два пута ходио за Све- Петра II Петровића Његоша... То је друга прича, али је једно ту Земљу. Одавде је ходио из Будве... На Цитадели, чињеница: да је сва просвјета на овим просторима, и када како се она и данас зове, ту је био храм. Данас на том је владала Венеција и када је владала Аустроугарска, да су мјесту, одмах поред храма Пресвете Тројице, стоји све наше школе од кад су основане славиле овај дан и да је храм Светога Саве. Свети Сава прослављан као просветитељ у свим тим шкоИ са Превлаке је ходио и Превлаци Михољској лама. И у аустроугарска времена, а да не говоримо у вредоходио Свети Сава и не бих се зачудио да је овдје мена стварања и образовања Црне Горе Петровића. Почевгдје се налази овај храм сташи од првог буквара којег је штампао ла стопа његова, па су потомна Цетињу Петар II Петровић 1834. г, па ци – сјетивши се да је он прошао до Законика књаза Данила Петровића, Требало би нам мноовим путем – овдје подигли ову па редом сви митрополити (међу које го времена да набројимо светињу. Био је он овдје, на овој спада часни митрополит овдје рођен, све те називе који свједоче Михољској метохији, метохији Митрофан Бан) – сви су они његовали као громови небески да је светосавској, јер он је био онај светосавско, светоћириловско слово, овдје Свети Сава ходио, да је који је рукоположио првог зетсветооктоихско слово, сви су они ваовдје оставио своје трагове, ског епископа Илариона и постаспитавали покољења да ходе путем који да је овдје учио и васпитавио га је на Михољску превлаку води у живот, научени од Светога Саве вао људе да ходе путем који за епископа. Михољска превлаархиепископа и просветитеља српскога. води у живот вјечни. ка је мјесто гдје је боравио, гдје Као што ви старији знате, Свети Сава се подвизавао и трудио и коју је је у школама прослављан све до 1946. благословио Свети архиепископ г, а кад су дошли безбожници и преузеи просветитељ српски Сава Немањић и многа дру- ли власт, онда су они замјенили Светога Саву са безбожним га мјеста овдје свједоче о њему, о његовим трагови- Брозом. Док је био Броз, хајде па да то и опростимо, али зама и о путевима којима је ходио. Ено и на врху Дур- што послије Броза Свети Сава не може да се врати у школе митора наћи ћете Савин кук, а на Сињајевини ћете наше, да се врати на мјесто које му припада, да се врати као наћи Савино језеро и Савин лук и Савине стране и васпитач пута који води у живот – оно што је био кроз вјекове Савин вир... и што ће бити и што је данас. Ево ви сте свједоци тога: овдје Требало би нам много времена да набројимо у Црној Гори најдивније су светосавске прославе. Ја их обисве те називе, који свједоче као громови небески лазим редом и по Србији и по Босни и до Латинске Америда је овдје свети Сава ходио, да је овдје оставио ке и до Сјеверне Америке, а нигдје се Свети Сава – нека ми своје трагове, да је овдје учио и васпитавао људе сви опросте, Срби и остали који прослављају Светога Саву – да ходе путем који води у живот вјечни. Уосталом тако лијепо и благодатно и благословено не прославља као није ли се он и родио у Подгорици, главноме гра- овдје. Ево, синоћ су хиљаде људи биле у крипти Саборног ду Црне Горе, на Рибници. Сад неки говоре да није храма светог Васкрсења Христовога у Подгорици, бесједио то Немањин град, већ да је турска тврђава. Чудна је Цетињанин, професор универзитета, наш угледни Мило ми чуда, били су ту сигурно и Турци и они су вла- Ломпар, а вечерас ће у Херцег Новом исто тако Цетињанин дали једно вријеме, али се зна од памтивјека да је да бесједи – Селимир Радуловић. Цетиње је жижа светосавту рођен Симеон Мироточиви, да је Свети Сава ту ске просвјете, светопетровске, која је из светосавске изникникао, на том мјесту. Ти људи, којима су се омили- ла и израсла. ла беспућа би најрадије да то укину, да то избришу И добро би било и биће то, ако Бог да, да се поново наше из памћења. Из свога су избрисали, али хтјели би да школе врате том путу Светога Саве, Христовом путу. Ипак избришу из памћења овога народа, али као што је у смо били, али и остајемо хришћански народ и они који не Јеванђељу речено: ако људи заћуте, камење ће про- вјерују у Христа имају право да не вјерују, али немају праговорити. Камење, сваки кутак Боке и Црне Горе и во да то исконско право овога хришћанског народа укидају Ерцеговине свједоче о Светоме Сави архиепископу и да забрањују у име атеизма или својих неких идеологија, и просветитељу српском. својих неких модерних митологија, којим покушавају да заводе и заводе за Голеш планину овај народ. Митологије СЛОВЕСНИ ТРАГОВИ дођу и прођу, митолошки путеви долазе и пролазе, па и Свједочи и чињеница да је светородна лоза они, како их сада називају дукљански путеви који воде у Петровића темељила своју просвјету и своје земљу недођију. Јер ви овде у Грбљу знате да кад су стари васпитање на светосављу све до краља и господа- Грбљани испијали чашу у славу Божију, онда би три пута ра Црне Горе Николе I Петровића. Кад прочитате ударили: закивали би проклетога цара Дукљанина. Ко је његова дјела из 1912. наћи ћете химну коју је напи- цар Дукљанин: Диоклецијан, велики злочинац и убица, ге-

март 2012 / број 214

из садржаја: митрополит АМФИЛОХИЈЕ

Путовођа пута који води у живот 3 митрополит ХРИСТОФОР

Аутентична насљедница Цркве 18 Светих Ћирила и Методија

Поезија Оглед Књига пророка Варуха Промоција Помен Хронике

23 31 36 44 50 52

Св. ТЕОФАН Затворник

Који је рођен од Бога не чини грех 25 протојереј-ставрофор ДРАГАН Станишић

Свети Григорије из Нисе - 34 учење о Богу, човјеку и космосу Патријарх московски и све Русије Г. КИРИЛ

Црна Гора - дио канонске 41 територије Српске Цркве obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXI  ВЕЛИКИ ПОСТ  МАРТ 2012. г.  БРОЈ 214

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске Директор: протојереј-ставрофор Радомир Никчевић Савјет часописа: Eпископ нишки др Јован (Пурић), протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, протојерејставрофор др Радован Биговић, јеромонах Димитрије (Лакић), академик Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић Главни уредник: протосинђел мр Кирило (Бојовић) Оперативни уредник: Рајо Војиновић Дизајн часописа: др Мирко Тољић, Владимир Јакшић Секретар редакције: Татјана Марјановић Редакција: Епископ липљански мр Јован (Ћулибрк), протојереј-ставрофор Гојко Перовић, протојереј мр Велибор Џомић, игуман Петар (Драгојловић), јереј мр Саво Денда, јереј Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах мр Павле (Кондић), монахиња Стефанида (Бабић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић, Весна Тодоровић, Јован Маркуш Сарадници: ђакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Марија Живковић, др Ксенија Кончаревић, Милана Бабић, Милутин Вековић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Сања Радовић, Драгана Керкез, Јелена Петровић

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

Лектура и коректура: Ивана Јовановић

··

На насловној страни икона Свети пост, 1917. г, Степан Суслов

Фотографије: +Живота Ћирић, Зоран Тричковић, Жељко Шапурић, Јован Радовић, искушеник Павел (Алексејев)

Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд, тел: 011/369-0757,369-0705 e-mail: svetigora.urednik@gmail.com Штампа: , Суботица INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT: COBADEFF /400876825101 EUR /400876825100 Other Currencies NLB Montenegrobanka AD Podgorica SWIFT CODE: MNBAMEPG /ME25530005120005043078 "MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS" 81250 CETINJE MONTENEGRO

svetigora / 2012 / март

ноцидни, који је убијао хришћане широм ондашње ни европски народ, без тога пута. Док је ходила тим путем римске империје и остало је то у народној свијести. Европа је била земља чудеса, рађала је часне велике дивне Немојмо се враћати њему, јер његови трагови не људе светитеље, данас она креће једним путем који је и за воде Богу, не воде истини, нијесу њу већ постао веома дискутабилан – да трагови који миришу, него су трали је то пут истинити и прави којим иде Камење, сваки кутак Боке гови који смрде нечовјештвом, – и зато се говори данас о кризи Еврои Црне Горе и Ерцеговине а ова земља, овај народ није пе. Људи говоре о кризи материјалној, свједоче о Светоме Сави аррођен да смрди на нечовјештво новчаној, међутим сва историја свједочи хиепископу и просветитељу него да се освјећује човјештвом, да кад год би дошло до таквих криза да српском. да се освјећује свјетлошћу су оне последице дубље духовне кризе богопознања, да иде путем који и поремећаја, поремећаја људске душе, а води у живот вјечни. то је управо оно гдје се данас налази ЕвУчитељ тога пута јесте, рекосмо, Свети Сава који ропа. Најумнији људи Европе су тога свјесни и покушавају нас је сабрао данас овдје на овом светом мјесту гдје да се поново врате извориштима својим и оним истинје остао његов траг и гдје је записана његова стопа ским, правим, човјечним, богочовјечним путевима којима кроз вјекове. Нека би Господ благословио све нас, су ходиле Европа и Америка. И није добро да ми идемо нека би упутио и оне који сада ходе беспућима да се оним беспућима којим ходе у Европи данас, него да и њима врате хришћанском путу, путу Светога Саве, Јована Европљанима помогнемо да се и они врате том њиховом Владимира, путу Светога Петра Цетињскога, Бене- и нашем путу хришћанском, путу изворном, који је једини дикта Нурсијскога и свих оних који су овде оставили прави пут за све нас. дивне и велике трагове хришћанске, просвећујући У то име нека Господ благослови све вас, а нарочито нашу људе и народе том вјечном и непролазном истином, дјецу и Свети Сава нека нам буде учитељ пута који води у жида ходе тим путем који води у живот вјечни. вот, пута Христа Бога нашега, пута који стреми Богу љубави, Нека Бог благослови нашу дјецу и нека уразу- вјечном и непролазном Оцу и Сину и Духу Светом, Богу нами наше васпитаче и учитеље, да се и они полако шем коме је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. врате Светоме Сави и да се вратимо том светосавБесједа изговорена на Савиндан 2012. у ском путу, јер нема будућности овај народ, ма како манастиру Светог Саве на Савиној глави у Доњем Грбљу. се он национално опредјељивао, нема будућности

Др МИЛО Ломпар

Достојни сте своје егзистенције само онда ако се борите за њу „Д

март / 2012 / svetigora

ан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом као идентитета некога ко својим очима до тада Србију вилађа на пучини великог океана, бекству се дајемо и че- део није. Поновила се та светосавска духовна вертикамо кад ће проћи страшни дан и зимска беда која лежи над кала и у тренутку када је прешао у устаничку, епску нама.“ Србију у првим годинама устанка. На магистрални Ове је речи патријарх српски Арсеније III Чарнојевић го- начин одјекнула је целокупна средњовековна спидине 1705. написао у својој чувеној и знаменитој посланици ритулна духовност зачета и маркирана светосавруском царском бољарину Головину, исказујући библијским ским предањем у стиховима највећег српског песниречима и једноставношћу неупоредивом страшни тренутак ка, Петра II Петровића Његоша, који је успео да споји народа, који је захваћен буром европског рата прешао пре- три димензије српске литературе, њену спиритуалко Саве и Дунава и сусрео се са новим светом и оним што ност и духовност средњег века у Лучи микрокозма му је било непознато, а препознало се као тешко. Био је то одговарајући на питање, најуниверзалније питање један страшни час наше историје, а он се на чудан начин у које човек може поставити: „Ко сам ја?“. У Лучи минашем времену понавља. Ту скоро били смо у прилици да крокозма одговарајући на питање о човеку као нечујемо готово исте једноставне речи, библијски интониране чему што припада целини универзума, као нечему и упућене на исту адресу и са истом поруком. То је духовна што надилази универзум као рационалну и покушаситуација нашег времена, али то није духовна ситуација на- ва да га образује као надрационалну категорију, али шег искуства. одговарајући судбински и прецизно и на једно друНаше искуство је дубокосежно и оно подразумева го питање у Горском вијенцу: „Ко смо ми?“ Не дакле искушење, као што подразумева и спремност. То је оно што само „Ко сам ја?“, него и „Ко си ти?“, ко смо дакле ја и је откривено на почетку велике епохе наше средњевековне ти. Да ли ти и ја творимо две посебности или творимо историје, када је Свети Сава корацима одлучним и прециз- заједницу? Јер, као што знамо, Свети Сава је управо ним, и изнад свега дубоко промишљеним, успео да створи исказао те две димензије: не само ја него и ти. вертикалу наше духовности. Када је успео да унутар црквеТа врста унутрашњих духовних опредељења но-правног и државно-правног система средњовековне проговориће у магистралном тону наше литераСрбије постави оно тако драгоцено начело симфоније, туре. У великим романима Милоша Црњанског и пренето из византијског права. Када је успео да у тешким Иве Андрића. У апсолутним сликарским потезима тренуцима формира два типа нашег духовног искуства– потпуно модерних сликара, некад до апстракције општежитељни тип, онај тип који подразумева сарадњу, нераспознатљивих, као што су Сава Шумановић и Пемеђусобно уважавање, помоћ и други – духовни, спириту- тар Лубарда. Одговориће у различитим приликама у ални тип наше егзистенције; самотнички тип, тип рефлексије смртима мојковачких ратника и у смртима оних који и тип размишљања. су прешли албанску голготу. Те две димензије српске културе понављају се у различиТа дакле целина егзистенције поставља пред нас том тону и са различитом јачином кроз читаву српску кул- данас питање како одговорити на ту врсту светотурну и духовну егзистенцију. То је онај тренутак када је он савског изазова. Како, дакле, спојити то универзалуспео да помири завађену браћу, као и онај тренутак када је но, то општечовечанско и то сасвим присно, интимпринео икону Богородице пред лице свога оца, монаха Си- но, наше дубоко и обавезујуће? Како на неки начин меона и описао нам то дирљивим и незаборавним речима бити достојан своје отаџбине и бити достојан онога у свом житију. Јер записано је да нико не зна оца до син и што човек по дефиницији мора да буде. Ми смо мали ако син хоће коме казати; и син је рекао, рекао је повест о и угрожен народ који мора на известан начин на то свом оцу, рекао је повест о свом народу и рекао је повест питање да одговори и у неповољним приликама и о духу који се утом поновио у времену. Поновио се у тре- околностима. И као што човек иде на извор по воду нутку косовског завета и поновио се у страшном тренутку у таквим приликама и околностима, тако исто мора када је средњовековна Србија пала под иго турско. Када је, да се врати почелу, јер се унутар њега може пронаћи како су говорили летописци, почела тама турских векова и његово лице. да би се потом – управо у овај час кад је патријарх Арсеније У том смислу чини ми се да у данашњем тренутку Чарнојевић упутио потресне речи своје посланице – поно- светосавско-просветно предање пред нас износи нево појавио на светској позорници српски народ, као феникс, колико врло прецизних налога. Прво би било да је некао неко ко одбија да нестане и корача у ново време. И по- опходно унапредити интегралност српске културне новио се тај вертикални дух у наизглед потпуно супротном свести и интегралност српске културне егзистенције. духу Доситејевом, у оним његовим приватним и готово не- Интегралност значи да се неодступно треба држапознатим тренуцима, када је у Халеу, ни од кога гледан, у ти онога да сви Срби увек говоре српским језиком. универзитетском матрикулу записао: Demetrius Obradoviks Такође она подразумева да основна матрица која нам aus Zerbien. Био је из Чакова, из темишварског Баната, из се намеће и која гласи да све што је српско треба свеХазбуршке монархије, а записао је – иако никада пре тога у сти на србијанско, да би све што није србијанско – као њој није био – да је из Србије. Био је то дакле духовни облик Његош, као Андрић, као Селимовић – временом пре-

стало да буде српско, не може бити прихваћена. Основно несавремено. То је начело солидарности. Начело солиначело нашег саморазумевања у складу са светосавким дарности, узајамности, начело неке препознатљивости предањем мора бити интегралистичко начело. Живели у другог у свом лицу и себе у туђем лицу, јесте управо једној, три или у десет држава, као што живи наш народ у ово начело које подразумева однос између ја и ти, јесте расејању, ми морамо припадати овој унутрашњој верти- управо једно практично начело које нас омогућава изкали коју обележава и духовна и историјска компонента. нова као заједницу и које нам омогућава да будемо Али ми морамо одговорити и налозима времена. Мора- заједница. У том смислу, и на овом месту и у овом храму, мо се сусрести са оним што се тражи од нас у искуству ми се чини прикладним да се сетимо управо ових принсадашњости и чини ми се да није на одмет и да није да- ципа и ових идеја које су наш народ водиле кроз врелеко од идеје Светог Саве ако кажем да морамо унапре- ме омогућавајући му да у најбољим својим тренуцима, дити, и изнутра – у себи и у другима – обновити идеју а то нису били само културни и духовни него су то били која почива на етици рада. Ми, једноставно речено, мо- и историјски и ратнички тренуци, постигне ону целину рамо врлину рада подићи на виши степен онога где себе своје егзистенције коју, иако мали, он обележава унутар разумевамо. Не губимо, некад и ја се не уздржавам да то раскошног света универзума. Ту димензију можемо прекажем, важне ствари у својој националној егзистенцији познати на фрескама наших манастира, можемо препозато што мање вредимо, него зато што некако чудно за- знати у колони архијереја, можемо препознати у оном боравимо да непрестано морамо да радимо и да мо- лику који нас посматра сваки пут изнова са фресака и рамо да радимо утолико више ако нам изгледа у том као да нам каже: Достојни сте своје егзистенције само тренутку да је узалудније. Упорни рад на крају мора, и онда ако се борите за њу. доноси резултат. Светосавско-просветно образовање то носи са собом. Бесједа изговорена 27. 01. 2012. г. на За ову прилику треће начело које ми се чини важСветосавској академији у Саборном ним да истакнем јесте нешто што је у нашем индивидухраму Васкрсења Христовог у Подгорици. ализованом и у много чему себичном времену потпуно

РАЈО Војиновић

Светосавска академија у Подгорици

Благодаримо Богу што нам је дао Светог Саву У

svetigora / 2012 / март

храму Христовог Васкрсења у Подгорици 26. јануара је одржана централна Светосавска академија у Митрополији црногорско-приморској. Академији је присуствовао Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, многобројне госте је поздравио Епископ новограчанич-

ки и средњезападноамерички Г. Лонгин, а светосавску бесједу одржао је проф. др Мило Ломпар. Владика Лонгин је у поздравном слову рекао да је Свети Сава једна од најзначајнијих личности за српски народ када је у питању чување његовог вјерског идентитета. Он је посебно захвалио митрополиту Амфилохију,

који је, како је нагласио, дао немјерљив допринос јединству Српске Цркве у земљи и расијању. „Наша Црква чува народну душу. Она као истинска мајка чува народ да се не отуђи и да не заборави ко су му преци, ко је и шта је, коме Богу треба да служи и коме Богу треба да се клања.“ „Уз Божју помоћ и помоћ Светог Саве мисија наше Цркве на америчком континенту тече, иде и надам се да

ће бити још боље. И наша дјеца тамо декламују пјесме у част Светог Саве. Ми то све чинимо да изразимо благодарност Богу што нам је дао таквог Светитеља“, рекао је владика Лонгин. У умјетничком дијелу програма учествовали су црквени хорови из Подгорице, Никшића, Цетиња, Котора и Тивта, народни гуслари и рецитатори и ученици Богословије Светог Петра Цетињског са Цетиња.

Светосавске светковине широм Црне Горе У свим храмовима и у свим већим мјестима широм Црне Горе и ове године је прослављен празник Светог Саве, највећег српског светитеља и просветитеља. Светосавске академије организоване су у свим градовима, а на свакој од њих сабрало се мноштво вјерног народа.

март / 2012 / svetigora

ХЕРЦЕГ НОВИ Митрополит Амфилохије је на Савиндан присуствовао Светосавској академији у дворани „Парк“ у Херцег Новом. На академији су присуствовали гђа Марина Јовићевић, генерални конзул Србије, градоначелник Херцег Новог Дејан Мандић, херцегновско свештенство, многи угледни гости и грађани Херцег Новог. Академију су организовали црквене општине Херцег Новог, Коло српских сестара из Херцег Новог и Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ из Херцег Новог. Овогодишњу Светосавску бесједу је изговорио књижевник Селимир Радуловић. На академији су проглашени најбољи радови са литерарног конкурса који је за ученике основних школа из Боке которске расписало СПКД „Просвјета“ под слоганом „На стазама Светог Саве“.

svetigora / 2012 / март

КОЛАШИН У недјељу, 29. јануара у Колашину је одржана Светосавска академија на којој је бесједио пјесник Бећир Вуковић, а коју је благословио митрополит Амфилохије. „Ми обично својатамо Светога Саву, па кажемо да је он наш српски светитељ; и то јесте тачно, међутим, чинимо неправду, управо из разлога што га ограничавамо на један народ и на једно вријеме,“ рекао је митрополит Амфилохије поздрављајући и благосиљајући учеснике и госте дванаесте Светосавске академије у Колашину.

ДАНИЛОВГРАД У недјељу 29. јануара, у сали Центра за културу у Даниловграду, одржана је свечана Светосавска академија. Светосавску бесједу изговорио је ректор Цетињске богословије протојерејставрофор Гојко Перовић. Осврнувши се на писања појединих нових „историчара“ и „просвјетитеља“ како је култ Св. Саве „увезен“ у Црну Гору половином 19. вијека, отац Гојко је јасно и аргументовано изнио историјат прослављања Св. Саве у Црној Гори од времена Црнојевића до данас.

јереј НИКОЛА Урдешић

О култу Светога Саве у Новоме К

овога догађаја много времена прошло, полуострво Луштица и данас оскудјева у водом. Приликом освећења храма, Свети је благословио да свака кућа на Луштици слави Светога оца Николаја, што се до наших времена сачувало и поштује се. Пошто је храм освештао и одслужио Свету Литургију, у пратњи Луштичана и својих саслужитеља Свети је наставио даље, у обилазак Луштице. Недалеко од Саборног храма, у селу Мркови (уру мање кварат хода) је храм посвећен Светој преподобномученици Параскеви. Пошто је и овај храм обишао, попео се кроз Мркове, преко винограца до Обосника (највећег врха Луштице, око 580 метара надморске висине), а мјесто на томе врху, на коме је стајао Свети Сава народ зове Савина главица или Савин врх. Посматрајући унутрашњост Бококоторског залива Свети је угледао преко пута прелијепи предио поред мора и затражио да га тамо одведу. Стигавши до тога прелијепога мјеста, својим жезлом је поново пустио воду из земље и благословио да се на томе мјесту сагради манастир. То прелијепо мјесто је новска Савина. На њој је подигнут Светоуспењски манастир, а и вода тј. извор и данас постоји у кругу болнице Мељине. Луштичани су Светоме Сави посветили један храм, који је малих димензија, али га начин подизања чини јединственим на свијету. Наиме, предвиђено је било да храм буде највећи на Луштици, у знак поштовања и захвалности Светоме Сави. Међутим, Аустроугарске власти су забраниле изградњу било каквог православног храма, па су домишљати Луштичани прибјегли лукавству и подигли храм за само једну ноћ, када се чекала смјена вјекова, 1800. године. Ова малена црква посвећена првом српском архиепископу налази се у средишњем дјелу села Клинци. Иако је малена, попут неког параклиса, не мањка јој љепоте. Причу својих дједова Спасоја и Миливоја Урдешића, који је чуше од својих предака, записао је јереј Никола Урдешић, парох луштички.

март / 2012 / svetigora

улт Светог Саве у читаву Боку, па и у Нови, није никада стигао, просто је одувијек ту. Можемо рећи да га је Свети за живота задобио. У Новскоме крају многе приче говоре о Светом Сави, па су сходно тим причама, које свједоче како је Он ту био и како је поучавао и благосиљао народ свој, многи топоними по њему названи. Тако имамо Савин врх и Савину воду на Луштици и најљепши дио Новога, Савину. Свакако да је најзначајнији показатељ овога о чему говоримо манастир Савина, али и храм Светог Саве на Луштици из 1800. године. Саборни храм на Луштици, посвећен Светоме оцу Николају, архиепископу мирликијском, подигнут је на Радованићкој висоравни 1117. године. До наших времена је трипут обнављан: 1219. године, па 1669. и последњи пут 1898. године. Прву обнову саборнога храма приведоше крају луштички неимари 1219. године, те је исти на Никољдан те године освештао сам први архиепископ серпских и приморских земаља Сава Немањић. Приликом те обнове, светониколајевски храм добио је изглед сличан манастиру Жичи. Била је то једнобродна грађевина са куполом, релативно малих димензија, а сличност са жичком светињом се огледала у црвеној боји фасаде. Предање казује да су приложници те прве обнове били Немањићи. Долазећи на Луштицу, Свети Сава се срео са неким старцем, који му се пожалио да је полуострво веома оскудно водом за пиће. Чувши то Свети је својим жезлом ударио у земљу, из које је потекла вода. Међутим старац је својим невјеровањем увриједио Светога оца Саву, те је он поново жезлом ударио у земљу па се вода почела у море уливати. То се збило код Облатне, а мјесто се зове Савина вода. Иако је од

svetigora / 2012 / март

bo` i ]

Прослава Бадњег дана и Божића у Црној Гори

Свјетлост Богопознања

ветим Литургијама и традиционалним саборним налагањима бадњака пред свим храмовима под канонском јурисдикцијом четири епархије наше помјесне Цркве на тлу Црне Горе: Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке, Епархије захумско-херцеговачке и Епархије милешевске, уз масовно присуство православних вјерника, свечано је прослављен Бадњи дан. Архиепископ цетињски и Митрополит црногорскоприморски Г. Амфилохије је Свету архијерејску Литургију служио у Цетињском манастиру. Владика је у раним поподневним часовима са свештенством благословио и наложио бадњаке у манастиру Светог Николе на Ободу изнад Ријеке Црнојевића. Присуствовали су бројни мјештани Ријечке нахије. „Сви људи и сви народи прослављају од Пресвете Дјеве рођенога силом Духа Светога за спасење и просвећење свијета. Тако и ми пјевамо Рождеству Христовом, које свјетлошћу обасјава све људе и све народе“, рекао је митрополит Амфилохије. Потом су дјеца ријечке школе вјеронауке извела пригодан празнични програм, у којем су учествовали и гуслари Жељко Бугарин и Максим Војводић. Митрополит Амфилохије је са свештенством пред Цетињским манастиром благословио и наложио бадњаке које су и ове године, по устаљеној традицији, донијели представници свих племена и крајева из Приморја, Боке, старе Црне Горе, Зете, Брда, и Старе Херцеговине. По древном вишевјековном обичају први бадњак су донијели представници племена Бајице – Мартиновићи и Бориловићи. Посебно одушевљење изазвао је бадњак који је донијела група православних Руса из Москве. Обраћајући се многобројним вјерницима сабраним око светог огња Ратко Мартиновић је рекао да Бајице знају шта је Бадње вече и да за друго не знају до за оно пред Цетињским манастиром. „Ми држимо до традиције наших предака да поред кућнога бадњака донесемо бадњак Митрополиту цетињскоме који чува свету вјеру прађедова, ону праву тврду вјеру, коју су наши преци знали да очувају као олтар прави на камен крвави“. Обративши се митрополиту Амфилохију, он је рекао да владика и свештенство нијесу сами. „Сва права Црна Гора, Брда и Приморје су уз вас, иако вас нападају нове Синан-паше, који бише да вас протјерују из Црне Горе. То неће моћи. Ми смо једна јединствена Црква од трона Жичког, преко Пећке Патријаршије, до данашње Српске Патријаршије“.

март / 2012 / svetigora

ПОЗИВ ЗАБЛУДЈЕЛИМА ДА СЕ ВРАТЕ СВЕТОМ ПРЕДАЊУ Митрополит црногорско-приморски служио је на Божић Свету архијерејску Литургију у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. У току Свете службе прочитана је посланица Патријарха српског Г. Иринеја, а на крају Литургије Високопреосвећени Митрополит се сабраном народу обратио бесједом, у којој је још једном истакао важност и значај празника. „У Црној Гори постоји једна група људи, који су васпитани у комунизму, односно атеизму и безбожништву, а који сада, намјесто да се врате правој и истинској Цркви, по идеолошким начелима стварају неку своју вјерску заједницу коју проглашавају за црногорску православну цркву.Tо није никаква црква, већ једна отуђена секта“, казао је митрополит Амфилохије. Он је казао да се тзв. ЦПЦ појавила као последица атеизма, односно да иза ње стоје људи који не знају шта су Црква, Литургија, светиње… „Нажалост, ту вјерску примитивну заједницу, која у сушти-

ДА СЕ ПОМИРИМО И БРАТСКИ ЗАГРЛИМО Митрополит Амфилохије је рекао да је и ово сабрање по примјеру наших предака који су се овдје сабирали више од пет стотина година. „Да се просвијетлимо свјетлошћу богопознања, да се мирбожамо, да се помиримо, да се братски загрлимо, да један другоме опростимо и у себи обновимо вјеру у Христа Богочовјека“. Владика је рекао да га сваке године рани туга због тога што последњих година „нека наша браћа ложе ватру која никад није ложена на Цетињу. Зашто не дођу код ћивота Светога Петра који их призива. Нико њима не брани да дођу овом светом ћивоту и овом светом огњу и бадњаку који је овдје ложен и који ће се ложити. Ја их одавде благосиљам и молим пред ћивотом и пред светим огњем да убудуће и они приђу овдје гдје су се њихови и наши преци сабирали, да се не одвајају од своје браће и да се не удаљују од ћивота Светога Петра“. У свечаном програму учествовали су чланови Дјечјег хора Светог Петра

Цетињског и Црквеног хора Светог новомученика Станка из Никшића под управом Ленке Дурутовић, као и гуслари Жељко Бугарин и Максим Војводић. Митрополит Амфилохије је након Цетиња, бадњаке благословио у Корнету у Љешанској нахији, а потом и пред Саборним храмом Христовог Васкрсења у Подгорици са хиљадама вјерника који су приложили бадњаке и учествовали у њиховом налагању. Сабраном народу Владика је казао да нови глобални поредак који стварају савремени мудраци и политичари личи на кип цара Навуходоносора. „Чини се да су моћни, да су непролазни, а удари камен, Божји камен и претвара их у прах и пепео. Зато се ми само Христу Богу клањамо и Њему служимо, јер знамо да Он – Пут, Истина и Живот. И онда тугујемо кад видимо, и даље негдје у свијету, а посебно овдје код нас, да се појављују људи који тобож славе Христа и тобож ложе бадњак, а у ствари не знају ни шта је бадњак ни шта он представља. Мисле да је бадњак прћија неке идеологије или некакве нације, праве или лажне. Мисле да је Христос нечија прћија, да они могу Њиме да манипулишу. Онога тренутка кад бадњак престане да буде символ дрвета Живота, кад престане да буде извор просвећења свакога људскога бића, и призив сваком људском бићу на прави пут, престаје да буде бадњак. Бадњак не дијели, он сједињује. Бадњак не трује идеолошким флоскулама, бадњак просвећује ум и душу“, поручио је митрополит Амфилохије. Након Митрополитове бесједе изведен је богат духовни и умјетнички програм, са многобројним учесницима, а приређен је и величанствени ватромет. Митрополит Амфилохије је потом налагао бадњаке и пред Саборном црквом Св. Василија Острошког у Никшићу пред више хиљада Никшићана, уз саслужење свештенства Архијерејског намјесништва никшићког, гдје је такође одржао пригодну бесједу. У програму након налагања бадњака учествовали су хорови Светог новомученика Станка и Преподобне мати Ангелине, оба из Никшића, као и народни гуслар Славко Горановић.

svetigora / 2012 / март

ни није хришћанска, подржавају и поједини црногорски медији који је стављају на прво мјесто и тако покушавају да исфорсирају ту секту као да је она црква Црне Горе, а она је једна обична секта, никла на лажним темељима, са лажним принципима и начелима“. Према његовим ријечима, они који подржавају и распирују расколе у православљу у Црној Гори уствари пљују на ћивоте Светог Василија Острошког и Светога Петра Цетињског. „Позивамо нашу браћу заблудјелу да се поврате себи и предањима својих предака, да се врате ћивотима Светог Петра Цетињског и Василија Острошког. Нама преостаје да се молимо да им Бог опрости, јер не знају шта чине. Оно што они чине је на срамоту Црне Горе и вјере хришћанске православне“. Он је нагласио да грађани Црне Горе могу да се политички и национално опредјељују како год хоће, али немају право да скрнаве Цркву Божју. „Могу да припадају којој хоће партији, да се национално декларишу како хоће, али ако желе да буду хришћани и да буду људи Цркве Божје, онда морају да се врате канонској Цркви, како би ишли Божјим путем којим су ишли њихови преци кроз вјекове“. Митрополит Амфилохије је казао да, нажалост, и неки из црногорске власти, са јасним политичким циљевима, подржавају тзв. ЦПЦ. „Tреба да поштују канонску Цркву и вјеру онако како постоје вјековима, а не да они из својих идеолошких разлога пресуђују шта су Црква и вјера“. Митрополит Амфилохије је казао да се у Бога нада да наредне године неће бити ложења логорских ватри за Божић. „Логорске ватре могу да ложе за Први мај, али не могу за Божић, јер се тако скрнави свети бадњак, који је символ Христа Бога нашег“, закључио је Митрополит црногорско-приморски. Након што су вјерници, који су се припремили постом, молитвом и покајањем, приступили светој тајни Причешћа, подјељени су и божићни по клон-пакетићи многобројној окупљеној дјеци. Рајо Војиновић

ЧЕСТИТКА МИТРОПОЛИТА ИЛАРИОНА ПОВОДОМ ДАНА РОЂЕЊА МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА Поводом дана рођења Митрополита Амфилохија, 7. јануара, Високопреосвећени Митрополит волоколамски Господин Иларион, предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, најближи сарадник Свјатјејшег Патријарха московског и цијеле Русије Господина Кирила упутио је Митрополиту Амфилохију честитку, чију садржину у потпуности преносимо у преводу на српски језик: Његовом Високопреосвештенству Високопреосвећеном Амфилохију, Архиепископу цетињском, Митрополиту црногорском и приморском Ваше Високопреосвештенство, драги Владико, Срдачно Вас поздрављамо поводом Вашег дана рођења. Животни пут Вашег Високопреосвештенства обиљежен је

изванредном научном и архипастирском дјелатношћу, и с правом Вас данас уважавају као познатог богослова и једнога од најауторитативнијих јерараха братске Српске Православне Цркве и читавог православног свијета. Ваша паства воли Ваше Високопреосвештенство због очинске бриге о њој у мучним годинама искушења, које посљедњих деценија трпи црквени народ Црногорско-приморске митрополије. Ви чврсто и храбро браните достојанство канонског Православља у Црној Гори, чинећи тако подвиг свједочења о његовом неразоривом јединству с духовном традицијом славне вјековне Пећке Патријаршије. На овај свечани дан молитвено Вам желимо мир, свесилну помоћ Божију у Вашем архипастирском служењу и крепко здравље на многаја и благаја љета. С братском љубављу у Господу Предсједник Одјељења спољних црквених веза Московске Патријаршије Митрополит волоколамски + Иларион

Божићна посланица

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ

О БОЖИЋУ 2011. ГОДИНЕ

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

себе Богу и ближњима, може се постићи истинска људска солидарност и право заједништво у решавању свих проблема и остварити морални и материјални напредак. Својим доласком Христос сведочи о суштинској Заједници, новој заједници неба и земље, Творца и творевине, и Својим устима открива велику Тајну коју је Бог као залог унео у човека од самога његова стварања, а она се своди на истину да најважније створење под сунцем јесте управо човек. Наравно, човек је најважнији зато што је Бог у Христу постао човек. По речима Светог Иринеја Лионског, човек је позван да буде одсјај, слава, светлост Божја на земљи. То можемо схватити једино уколико Богочовека Господа Христа узмемо за право и истинско мерило свих бића и свих збивања на нашој планети. Свакодневно се сусрећемо са искушењима, недаћама и патњама, изазваним од стране других или од нас самих. Патње у нашим домовима, патње у школама, патње у градовима и селима, патње у државама и међу народима сведоче о дубокој подељености у свету, подељености која се не може превазићи људским напорима. При том поделе иду тако дубоко да се и сама наша боголика личност дели – на душу и тело, на свесно и несвесно, и тако у недоглед. Често се учини да је неред покретач и носилац нашег друштва. Неред је, међутим, присутан само онде где је изгубљена свест о истинској мери свега и свих, а то је љубав. Управо Христос сведочи, Својим доласком у овај свет, да је љубав победила свет зла и мржње и да га увек

март / 2012 / svetigora

одословом Исуса Христа, „сина Давидова, Авраамова сина” (Мт. 1, 1), почиње, драга браћо и сестре, Јеванђеље о Христу, Блага и радосна вест Божја роду људском. Песмом анђела Божјих – „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк. 2, 14) – на данашњи дан радосног празника Рођења Христовог испуњена су широм света сва хришћанска срца. Овај Дан je за цео свет велика радост „јер вам се данас роди Спас, који je Христос Господ, у граду Давидову” (Лк. 2, 11). Рођење Сина Божјег јесте велика тајна љубави Божје. Никада човек није тако близак човеку као данас, на Божић. Никада одрасли и деца нису толико блиски једни другима као данас. Никада човек не осећа тако снажно потребу да се мири и зближава са другим људима као данас. Отуда је у нашем народу потреба и обичај да се на данашњи дан прашта и „мирбожи”, да се заборављају личне размирице, са жељом да се све око нас зближи и збратими у духу љубави и мира Божјег. Анђелска песма у част Рођења Христовог јесте истинска песма која нам језгровито исказује суштину Христове поруке, садржај Његовог Јеванђеља и мисију свете Цркве, коју је Он, Оваплоћени Син Божји, основао. Слављење Бога, мир и добра воља међу људима представљају најсветији триптих божићне поруке. Славећи Бога, човек уједно уздиже и прославља себе. Проповедајући мир Божји, – мир Христов, мир без страха и насиља, – човек доприноси изградњи Царства Божјег на земљи. Једино добром вољом, у несебичном давању

A када дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега... (Гал. 4, 4)

svetigora / 2012 / март

побеђујe. Љубав је од Бога. Бог је извор свеколике љубави. „Који не љуби, не познаде Бога; јер Бог је љубав” (1. Јн. 4, 8). Рођен у јаслама у Витлејему, Христос је зауставио време у Својој Личности и око Себе – још тачније: у Себи – сабрао све оне који су жељни љубави и вечности. Јавивши се у свету, Он нам једини доноси истинску и непролазну радост. Рођење Христово је унело мир Божји у свет, а време повезало са вечношћу. Мир и вечност неће више никада напустити свет, без обзира на сва искушења и недаће које га могу задесити. Као носиоца Свога мира и вечности Христос је установио Цркву Своју. Она је Стуб и Тврђава истине, брод којим сигурно пловимо у тихо пристаниште нашега спасења. Господ кроз Цркву исцељује сваку болест и сваку немоћ људску. У њој се васпоставља склад између неба и земље, између створеног и нествореног, између вечног и временог, између духа и тела. Исцељење које Господ у Цркви даје није разумљиво уколико се не схвати и не доживи као љубав Божја која се пројавила у Христу, Рођеном, Распетом, Васкрслом и Прослављеном нас ради и нашега спасења ради. Господ љуби свакога човека и жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине. Он и нас позива да учествујемо у делу нашега спасења тако што ћемо Њега познати у Цркви, то јест бити сабрани и уједињени у Цркви и као Црква, живети у њој и њоме. Мерило духовног живота на земљи јесте Црква, јер је она Тело Христово. Кроз њу нас Господ исцељује јер жели да сви буду причасници вечнога живота и вечне љубави. Позивамо и сву нашу духовну децу широм света да никада не забораве да је Господ Цркви поверио спасење и да је у њој дат једини истинити пут и правац којим треба да идемо. Мерило духовног живота није дато појединцима већ се Духом Светим дајe Цркви у целини, тако да се све складно и у миру Божјем усавршава. Превечни Бог се на онај давни, први историјски Божић родио као пуки сиромашак да би нас обогатио Собом, Својим божанским савршенством као вечним богатством. Тиме Он и нас и сва људска покољења учи да се не одвајамо једни од других него да једни другима бремена носимо, да љубимо једни друге, да помажемо слабе и сиромашне, да братски делимо добра којима нас je Бог обдарио и да тако испунимо Закон Христов и на хришћански начин остваримо cвoje људско призвaњe. Cвaкa деоба, раздор, нeприjaтeљcтвo и разарање заједништва супротни су Духу Божјем и духу Црквe. Jep, не можемо иcтoврeмeнo „пити чашу Господњу и чашу

демонску”, не можемо „учествовати у трпези Господњој и у трпези демонској” (1. Kop. 10, 21). Божић је празник кад осећамо пуноћу доброте и милости Божјe, показане према роду људском тиме што је Бог послао у свет Сина Cвoга Јединороднога, Господа нашега Исуса Христа. Божанска љyбaв, која се чудесно показала у витлејемској пећини, прожима и све нас на oвaj вeлики Дан. Прaзнoвaњe Божића није просто обичај, традиција, нaвикa, дан примања и дaвaњa дaрoвa. Божић je дар над дaрoвимa, дан у којем ce открило оно што je jeдинo ново под cyнцeм, дан у којем ce вeчнa божанска младост улила у биће нeбa и зeмљe и у oгрaничeнy, пролазну људску природу и cвe подмладила вeчном младошћу. Нажалост, браћо и cecтpe, морамо признати да je наш духoвни мир прилично помућен, тe ни радост наша ниje потпуна. Она je oceнчeнa страхом и бригом због cвaкoднeвниx збивања у cвeтy, a пoceбнo због трагичних збивaњa на нaшeм распетом Kocoвy и Meтoxиjи. Ta збивања мyтe складни пој aнђeлcкe пеcмe и прeтe да мир и cтрпљeњe прeтвoрe у нecпoкojcтвo и нетрпeљивocт. Нашим драгим верницимa, Србима на Kocoвy и Метохији, прeпoрyчyjeмo да буду истрајни и да остану на својим огњиштима, уз cвojy Цркву и уз cвoje cвeтињe, на зeмљи cвojиx дeдoвa и прaдeдoвa. Црквa, као брижна Мати, yвeк je са њима и yвeк ћe бити са њима. Бeз страдања нeмa ни вacкрceњa. Господ нека нам cвимa бyдe мерило и у страдањима! Молимо вac, браћо и cecтpe, да светињу брака oчyвaтe, да ce бринeтe и cтapaтe о cвojoj дeци, a нарочито о њиxoвoм верском и моралном вacпитaњy и oбрaзoвaњy. Beрoнayкa у oбрaзoвнoм cиcтeмy у нашим школама јесте вeликa помоћ, али ниje jeдинa и ниje дoвoљнa; зато су рoдитeљи и топли породични дом cвeтa зajeдницa и мecтo узрастања у меру раста виcинe Хриcтoвe, у пуноћу љyбaви Бoгoмлaдeнцa. Jep, вepa и морал ce yчe нajпрe у рoдитeљcкoм дому, у породици. Учe ce нeoceтнo, исто онако како ce учи и мaтeрњи jeзик. Бог je рoдитeљимa дао yзвишeнy улогу да кроз рађање и васпитавање дeцe oплeмeњyjy cвeт и да га чине бољим и лeпшим. Нажалост, још je yвeк много брaкoвa cклoпљeниx бeз благocлoвa cвeтe Црквe, a и рaзвeдeниx брaкoвa, који су прaвa несрећа и за нашу Цркву и за наш народ. Брак је завет пред Богом и у исто време црквена Света Тајна. Човек нема право да раставља оно што је Бог саставио, каже Христос Господ (Мт. 19, 6).

Христово Рођење је обасјало свет светлошћу знања и богопознања. Његовим уласком у свет настаје почетак новог доба, крај незнабожачке ере и почетак ере христопознања, кроз Цркву коју је Он основао Својом часном крвљу. Овај Дан се прославља доживљавањем свега што је најлепше и најузвишеније. Он човека подсећа на његово двоструко порекло – небеско и земаљско. Он учи човека дужностима и према небеској и према земаљској породици. Овај Дан нас опомиње да је потребно претходно се одужити Оцу небеском и нашој небеској породици да бисмо могли стећи благослов и срећу у земаљској породици. Отворите срца и ви, децо наша духовна, који сте отишли у даљину и туђину и прославите у радости Богомладенца, јер је свуда земља Господња, а Бог је свуда и на свакоме месту. У Цркви Христовој, у овој светој богочовечанској заједници, славимо, са свима вама заједно, радосне божићне празнике и нисмо далеко једни од других. Подигнимо горе срца, сви без разлике, драга браћо и сестре! Ово је Дан који је дао Бог да се и ми духовно рађамо и препорађамо кроз Христа Господа. Нека светлост Духа Светога, Духа Христа Богомладенца, Духа Божјег, засија у душама нашим и у домовима нашим! Живети духовним животом значи спасавати се, исцељивати се, бежати од греха и трагати за љубављу. Љубав која је од овога света не води нас никуда до у смрт; једино нас љубав Богомладенца Христа оживљава и води у живот вечни. Зато треба да љубимо све око себе и свима да сведочимо Наду нашу, како каже Свети апостол Петар (1. Пет. 1, 3 и 3, 15). Без љубави, у овом нашем свету све је осуђено на тугу, а без Оваплоћене Љубави Божје, Која је Христос Новорођени, све је осуђено на ништавило. Клањајући се Детету младом, Превечном Богу, ових и свих других дана нашега живота, опростимо, браћо и сестре, једни другима и са братском, односно сестринском љубављу поздрављајмо једни друге светим поздравом: Мир Божји, Христос ce роди! Ваистину ce роди! Благословена нова 2012. година!

Ваши молитвеници пред колевком Богомладенца Христа Архиепископ пећки, Митрополит београд– ско-карловачки и Патријарх српски Иринеј са свим Архијерејима Српске Цркве

март / 2012 / svetigora

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2011. године

razgovor АЛЕКСАНДАР Вујовић svetigora / 2012 / март

Аутентична насљедница Цркве

Светих Ћирила и Методија

Читаоцима Светигоре представљамо разговор који је са митрополитом чешких земаља и Словачке Христофором за Радио Светигору водио г. Александар Вујовић. Митрополит Христофор нам говори о древној и плодоносној историји и о савременој обнови православља у овим словенским земљама, као и о актуелном црквеном животу.

•

Имамо изузетну част и благослов да разго- православна вјера ширила. Дио те државе после је постао варамо са Архиепископом прашким и Ми- дио Србије, а аутентично литургијско наслеђе које су они потрополитом чешких земаља и Словачке нели из Велике Моравске се раширило до свих словенских проф. др Христофором. Помаже Бог Ваше православних држава. Другим ријечима, наша Црква у чешБлаженство, благословите. На самом по- ким земљама и Словачкој аутентична је насљедница Цркве четку, реците нам укратко нешто о историји коју су основали Свети Кирило и Методије. Поклоници који ваше помјесне Цркве? долазе у Велику Моравску, гдје је основао велику државу Аутокефална православна Црква у чешким Свети кнез Растислав, могу да виде аутентичне остатке првоземљама и Словачкој је дjело светих равноапостол- битних православних храмова, који су били грађени у врених Кирила и Методија. Кнез Растислав је још прије ме Кирила и Методија у мјесту Микулчице бившој Великој 1150 година замолио патријарха Фотија и императо- Моравској, а сада Моравској. Сваке године идемо тамо на ра Михаила византијског да пошаљу браћу Кирила ходочашће и служимо Свету Литургију на оном мјесту гдје и Методија ради ширења јеванђелске свете вјере су били Свети Кирило и Методије. И мада су Свети Кирило православне у Великој Моравској. Тако да су наше и Методије били прогнани из Велике Моравске, из чешких двије земље, Чешка и Словачка, постале прве сло- земаља и Словачке, наслеђе Свете Литургије, литургијског венске земље у којима се проповиједало и ширило живота је било сачувано до дана данашњег. У првој половиЈеванђеље. Нажалост, Великоморавска држава, са ни 20. вијека Српска Црква је директно утицала на стварање кнезом Растиславом на челу је била под притиском организационе структуре будуће Чешке аутокефалне Цркве, и најездом мађарских нападача и послије смрти Св. а у другој половини истог вијека Руска Црква је утицала на Методија (885.) г. је уништена. Послије тога ученици формирање нових епархије, из којих ће касније проистећи Светог Кирила и Методија су из Велике Моравске аутокефална Црква, која је добила пуноћу Томосом из 1998. г. одведени у садашњу Венецију и продани тамо на • Реците нам како данас живи и врши своју мисију Прапијаци, а један Византијац их је видео у свештеничвославна Црква у чешким земљама и Словачкој? Коким одеждама, препознао је богослужбене књиге лико има епархија, колико је свештенства, монаштва које су имали и откупио их. Тај им је богаи вјерног народа? ти Византијац послије дао слобоСвети синод има 6 архијереја. Двије су епархије у ду и посаветовао их да оду у Чешкој , двије у Словачкој, један манастир у Бугарску, тада моћну државу одакле се

март / 2012 / svetigora

Словачкој, четири у Моравској Светости патријарха Иринеја за и четири у Чешкој. Рачуна се отмене је био дубоки доживљај, прилике да је око 100 000 праизмеђу осталог и зато што се вославних вјерника у чешким интронизација збила у Пећкој земљама и Словачкој. патријашији на Косову. Видјели • Колико православних смо у колико заиста тешким усима у граду Прагу, у ком ловима живе монахиње и монаВи столујете? Реците нам си на Косову и Метохији, заиста нешто о православним смо то доживјели као веома тешцрквама у том граду. У Прагу имамо седам црквених општина, а једна од њих је СУСРЕТ ДЕЛЕГАЦИЈА ДВИЈЕ и Српска православна црквена БОГОСЛОВИЈЕ СПЦ СА МИТРОопштина Великомученика кнеПОЛИТОМ ЧЕШКИХ ЗЕМАЉА И за Лазара. Ја сам рукоположио СЛОВАЧКЕ Г. ХРИСТОФОРОМ и поставио за настојатеља оца Делегације Богословија СвеСрђана Јаблановића, који је натог Петра Цетињског са Цетиња пустио своју родну груду, Прии Светих Кирила и Методија из штину и овдје је већ десет гоПризрена среле су се са митродина. Немамо тачан број, али политом Христофором у Прагу претпостављамо да је негдје око 27. децембра 2011. Архиепископ прашки, митрополит 20 000, а вјероватно и више праДвије делегације су претходчешких земаља и Словачке Христофор вославних вјерника у самом Праних дана боравиле у Епархији се родио 1953. у Прагу. Богословско гу. средњоевропској, у граду Нирнобразовање је добио на Православном • Ви сте професор на Духобергу. Након посјете парохији богословском факултету у Прешову вној академији у Прешову. у Нирнбергу, код домаћина (1979), у Московској духовној академији Које предмете предајете, протојереја Маринка Радмила (1984) и на Богословском факултеколико имате студената и и ђакона Златка Којадиновића, ту Атинског универзитета (1987). 1985. одакле они углавном дои сусрета са епископом је примио монашки чин у Тројицелазе? средњоевропским КонстантиСергијевој лаври. 1987. митрополит На Православном теоном у Ерфурту и митрополитом Доротеј га је рукоположио у чин архилошком факулетету у ПрешоРумунске Цркве у Нирнбергу Семандрита. Служио је у храму Светих ву, гдје предајем, има 550 стурафимом, делегациjе су пристиЋирила и Методија у Прагу. дената из различитих држава. гле у Праг. 1988. је хиротонисан за епископа Ја тамо предајем Хришћанску Током срдачног сусрета са оломоуцко-брњенског, а 2006. је устосоциологију и Историју помјеЊеговим Блаженством Г. Хриличен за архиепископа прашког и мисних Православних Цркава, имастофором и вечере коју је ортрополита чешких земаља. мо теолошки смер и социјално ганизовао г. Борислав Рудић у Митрополит Христофор је стални старатељство. Српском клубу у Прагу, профеучесник православних и хришћанских • Да ли је ваш факултет присор Цетињске богословије, Апоконференција, занима се научном и знат од Прешовског унилон Мишченко је поздравио предавачком делатношћу. Има титуверзитета? митрополита Христофора и залу доктора богословља и философије. Наш Православни богословхвалио му се на сусрету који је Професор је на Духовној, академији ски факултет у Прешову је сауприличен у част доласка проПрешовског универзитета.Течно говоставни дио Прешовског универфесора Богословија Светог Пери руски, грчки, немачки и енглески. Везитета, на којем студира више од тра Цетињског и Светих Кирила лики је пријатељ нашег народа. 25 000 студената. и Методија, пренијевши му по• Ваше Високопреосвештенздраве митрополита Амфилохија ство ви сте долазили на разне свечаности код наших и Управе школе. Делегације су сачињавали професоархијереја, код блаженог спомена патријарха Пав- ри Цетињске богословије: г. Аполон Мишченко, г. Слола, били сте и на његовој сахрани и на устоличењу бо Станишић и г. Благоје Рајковић, а у име Призренске садашњег патријарха српског Иринеја, долазили сте богословије је био о. Силуан Поповић. Професор Апоу Црну Гору код митрополита црногорско-примор- лон Мишченко је митрополиту Христофору уручио и ског Амфилохија. Какве утиске носите из наше Српске пригодне поклоне. Цркве, поготову из Митрополије црногорско-приМитрополит Христофор поздравио је делегације морске? Богословија пожељевши им успјешан и благословен Увијек када долазим у Србију или Црну Гору црпим ду- рад, а уједно и заблагодаривши Господу на сусрету и ховну силу, напојим се духовне силе на тим путовањима, у посјети његовој помјесној Цркви. Он је подсјетио на тим разговорима. Никада нећу заборавити неколико сусре- велике и дуге везе наше двије помјесне Цркве, упутивта са патријархом Павлом. Последњи сусрет са њим је фак- ши поздраве митрополиту Амфилохију. Архиепископ тички била његова сахрана. За нас то није био погреб, сахра- Христофор је пожелио да оваква сарадња и сусрети на него васкрсење, пасха. Исто тако интронизација Његове постану традиција.

reporta`a

svetigora / 2012 / март

Александар Вујовић са митрополитом Христофором

ко и несхватљиво у данашњем времену. Морам рећи да сам последњи пут видио патријарха Иринеја 25. септембра у Београду, кад смо служили заједно Литургију поводом деведесте годишњице од устоличења Свештеномученика чешког Горазда. Што се тиче Црне Горе могу рећи да већ дуго година одржавам блиске односе са митрополитом Амфилохијем, да смо пуно пута служили заједно током мојих посјета Црној Гори и да му желим од свег срца пуно милости и благослова Божијих. • Амин, нека тако и буде. Ваше Високопреосвештенство, упознајте наше слушаоце са најпознатијим светитељима ваше помјесне Цркве, наравно које славимо и ми у нашем народу, јер сви смо дијелови једног тијела – Цркве Христове – али, ето, ви сте, као син тога рода у приснијем односу са светима из своје земље... У првом реду су то мученици Свети Вацлав и Света Људмила, која је прва наша мученица. То су мученици из 10. вијека и многи поклоници из других држава долазе да се поклоне њиховим моштима које се налазе у Прагу. Такође морам да споменем Свештеномученика Горазда, који је хиротонисан у Београду од стране српских архијереја и који је сматран српским архијерејем, којег је и канонизовала Српска Црква 60-тих година прошлог вијека. Он је познавао Свештеномученика Доситеја Загребачког и Светог Николаја Жичког . Између осталог Свети Владика Николај Велимировић је неколико пута посјетио Чешку и Праг. • Владико, реците нам како је данас живјети у савременом свијету и свједочити Православље? Бити православном особом у данашње вријеме значи прије свега учити се покорности и љубави. Мислим да то савременом свијету заиста пуно недостаје и прије свега би ми православни требало да се трудимо да уносимо у савремени свијет, показујемо савременом свијету, покорност и љубав. Хтио бих да нагласим да у савременом свијету покорност не значи слабост већ велику снагу, силу. Зато што покорношћу добијамо благодат и силу Божију да би смо могли бити добри свједоци свете православне вјере свијету у коме живимо. Свети Силуан Светогорски, светац из прошлог вијека, нам свједочи и говори да је покорност велика сила, велика снага коју добијамо од Бога. • Ваше Високопреосвештенство, шта би сте на крају разговора поручили вјерницима у Црној Гори као поглавар помјесне Цркве? Хтио бих прије свега рећи да би људи у Православној Цркви у Црној Гори требало да сачувају јединство православне вјере и остану вјерни Митрополији црногорско-приморској и Епархији будимљансконикшићкој, на челу са њиховим владикама, митрополитом Амфилохијем и владиком Јоаникијем, зато што су они једини стварни насљедници Светог Саве у Црној Гори. И верујете ми да је сила и снага у јединству кроз хришћански живот и да можемо таквим начином живота да припремимо бољи пут за будућност свијета.

егово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије је на Богојављење служио Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. У литургијској бесједи Владика је рекао да је Богојављење један од највеличанственијих догађаја у људској историји. „Христово Рождество је догађај који представља вододјелницу свих догађаја од настанка свијета па до краја свијета. А други догађај раван њему јесте управо овај догађај Богојављења, када је Господ сишао на ријеку Јордан да се крсти“. „У тајни крштења открива се и тајна Њега као Сина Божијега, што потврђује и Дух Свети силом Кога је и зачет у утроби Свете Дјеве. Истовремено, открива се тада и тајна Духа Светога, непозната до тада људима и земаљским народима, али се открива и тајна Оца небескога кроз онај глас који говори: ’Ово је син Мој љубљени Који је по Мојој вољи’. Дакле, на празник Богојављења открива се и јавља најдубља истина живота, темељ сваке истине – тајна Пресвете Тројице, Оца и Сина и Духа Светога“, истакао је митрополит Амфилохије. Током свете службе у ђаконски чин је рукоположен свршени теолог, вјероучитељ Бранко Станишић. На крају службе у храму извршено је освећење богојављенске водице, a у подне је на саставцима ријека Рибнице и Мораче Митрополит освештао ријеке, након чега је одржано традиционално пливање за Богојављенским крстом. Ове године од осамдесет такмичара први је до крста допливао студент Томо Николић из Пипера, који је и рођен на овај дан. Благословом митрополита Амфилохија он је добио и златник са ликом Петра Другог Петровића Његоша и три стотине евра, а свим учесницима Митрополит је подијелио крстиће и иконе. Р. В.

Рукоположење Бранка Станишића у ђаконски чин

март / 2012 / svetigora

Прослава Богојављења у Подгорици

Тајна Свете Тројице темељ сваке истине

Митрополит Амфилохије са Томом Николићем

АКАДЕМИК, ПРОФ. ДРАГАН НЕДЕЉКОВИЋ О ОЦУ РОМАНУ:

Если тебя неудача постигла... Если тебя неудача постигла, Если не в силах развеять тоску, Осенью мягкой, осенью тихой Выйди скорей к моему роднику.

Јеромонах Роман је познат не само широм велике и дивне Русије, него и у целом православном и хришћанском свету. Познат је и као свештенослужитељ–духовник и као песник дивних духовних стихова. Велики је и одани пријатељ српскога народа, приспео у Србију баш у дане нашег великог страдања, у време бомби и свенародне несреће, да би био са нама и пружио нам моралну, молитвену и свештену помоћ. Са о. Романом сам обишао многе српске светиње, манастире и храмове и заједно смо се тада свуда молили за српски, руски и сав православни и хришћански свет.

За родником - белый храм, Кладбище старое. Этот забытый край Русь нам оставила. Если глаза затуманились влагой Из родника поплещи на глаза. Можешь поплакать, спокойно поплакать, Кто разберет, где вода, где слеза? Видишь, вон там журавли пролетели, У горизонта растаял их крик? ... А если ты болен, прикован к постели, Пусть тебе снится целебный родник. За родником - белый храм, Кладбище старое. Этот забытый край Русь нам оставила.

(1975. г.)

Ако те неуспех притиска Ако те неуспех притиска, Ако се око тебе чежње роје, У јесен благу, у јесен тиху Што пре дођи извору мојем. Крај извора је бели храм, Ту је и гробље старо, Тај заборављени крај Русија нам дари. Ако су се очи замаглиле, Исплакни их, воде изворске узми. Исплачи се, на миру се исплачи – Ко види где је вода, где суза? Гледај, ено пролећу ждралови, С хоризонта се чују све мање. Ако си болестан, за постељу везан, Онда извор лековити – сањај.

svetigora / 2012 / март

Крај извора је бели храм, Ту је и гробље старо, Тај заборављени крај Русија нам дари.

Гиљотина У сну сам видео, вероватно не случајно, велику гиљотину пред собом. И треба да будем посечен зарад Христа, али ја срамно одуговлачим пред смрћу.

Молио сам се, и Господ ми је помогао, али тако сам се ломио, замало да устукнем. И ипак, ипак сам легао! И нож је пао. И истом сам се пренуо.

Нико ме не вуче и не води, стоје сви и отуђено зуре. И оштрица никад неће ни пасти, ако не будем потурио главу.

Отворио сам очи. Авај! Још сам жив. Тамо сам спасен. Па што се пробудих? У сну сам издржао. А на јави... Дај Боже да се тај сан некад оствари!

Поезију превела: Злата Коцић, пјесник из Београда.

јеромонах РОМАН Матјушин

еромонах Роман (Александар Матјушин) је рођен 1954. године, у породици сеоске учитељице. Завршио је факултет и предавао у школи. Замонашио се 1983, а 1985. је рукоположен у чин јеромонаха. Служио је у једној од парохија Псковске епархије, сада живи у скиту Ветрово у близини Пскова. Стихови и појање јеромонаха Романа нашироко су познати читаоцима и слушаоцима са плоча, касета и дискова. Осим бројних песама објављених у многим часописима, објавио је и књиге: „Благословен који иде Богу“ (1991), „Камење светих олтара“ (1991), „Покајнички стихови“ (1992), „Избор“ (1995), „Ослушкујући Божији глас“ – три издања (1997, 1998. И 2000), „Руска монашка капа“ – два

poezija

издања (2002), „Радовати се небу“ (2004), „ Пред свима је душа крива“ (2006), „Усамљенички пут“ (2008), „И горка реч“ (2009), „Певам Богу своме“ (избор, 2010).

НАГРАДА „СВЕТИ АЛЕКСАНДАР НЕВСКИ“

Олга Надпорошка Превела: Марина Тодић

ИЗДАЊЕ МАНАСТИРА ВАВЕДЕЊЕ: Јеромонах Роман је био у Србији, Црној Гори и на Косову у време бомбардовања 1999. године. Посетио је многе наше светиње. Благослов и право за издавање свог дуплог диска отац Роман је дао манастиру Ваведење у Београду, који је издао овај диск у јесен прошле године. Приход од продаје дуплог диска са стиховима и појањем јеромонаха Романа намењен је као очев прилог овом манастиру.

март / 2012 / svetigora

У Санкт-Петербургу је 24. јануара, у центру Светог Духа у Александро-невској лаври, уручена Сверуска православна књижевна награда „Свети Александар Невски“. Епиграф за ову награду су речи из писма који је владимирски епископ упутио сину кнеза Александра: „Твој отац је напунио храмове књигама и појцима и чтечевима.“ Међу бројним лауреатима из разних области књижевног стваралаштва је и јеромонах Роман (Матјушин), Псковска област (прва награда „За допринос руској поезији“). Добитници награде су добили медаље с ликом Светог благоверног кнеза Александра Невског и материјалну награду. Уручујући награду јеромонаху Роману владика Назарије му је упутио праву монашку поуку: –То није ваша заслуга, нису ваши таленти – то је таленат који вам је дао Господ. Главно је то што се никад нисте плашили да покажете овај таленат људима, свету. И знам да је ваш пут у поезији био врло тежак, нису вас људи увек дочекивали, а ни данас вас вероватно не дочекују увек аплаузима. Али, Господ све види. Он ће вам сигурно подарити дарове које заслужујете, јер Ви показујете Његов таленат, не закопавате га у земљу, већ делите са свима нама. Ништа Вам нећу пожелети. Нека се и даље пишу стихови, нека и даље радујете све нас, зато што човек чак и после тужних и озбиљних стихова жели да се радује. И то је само зато што не може увек чак ни добар песник да каже тако отворено као ви. Зато вам желим да и даље будете тако отворени и да добијете за то оно што сте добијали – можда и лоше, и добро. Кад би било само добро, човек не би имао с чим да упореди. Али боље је нека вам Господ узврати, нека вам он да благодат – чини ми се да је то за вас главно! - Јако ми је драго што постоји награда која одређује усмерење оних који пишу, - тихо је одговорио отац Роман. – У свим догађајима човек има само један пут и два смера на том путу: то је пут ка себи или пут од себе. Духован, верујући, истинољубив човек, чак и ако је далеко од Цркве, треба да доводи читаоца до својих дубина. Не сме бити да штиво или уметничка слика помажу човеку да убија драгоцено време. Ако се после читања песме, прозе, књиге, појави осећај покајања или захвалности, те речи благосиља Сам Господ.

`ivot u hristu

svetigora / 2012 / март

Који се бори, мора да има оружје, а потом и да зна против кога се бори и како би требало да војује.

како то ми и у себи и око себе видимо грех, који царује? Зар обећање Божије није верно или је можда благодат Божија онемоћала? Ни једно, ни друго: „јер колико је обећања Божијих, у Њему су да, и у Њему су амин“ (2. Кор. 1, 20), а на коме је благодат, тај каже: „све могу у Христу који ми моћ даје (Флп. 4, 13). Узрок овој жалосној појави није у Богу, већ у нама самима. У томе, што ми са своје стране не употребљавамо обавезне за нас услове и не користимо се средствима која су нам указана како би требало. За неуспех у лечењу, када болесник не слуша његове савете и не употребљава лекове који му је прописао, лекар није крив. Ко се не бори са грехом, тај га не може победити; а ко га не превлада, тај пада у грех и пребива у њему. Напротив, ко се противи греху и принуђује себе на добро, за тога је увек спремна благодатна помоћ. Окрепљиван њоме, он се, иако не без напора, ипак може увек уклањати од зла и чинити добро. Дакле, наше главно дело је борба са грехом. А онај који се бори, мора да има оружје, а потом и да зна против кога се бори и како би требало да војује. Оружја против греха су следећа: молитва, идење у цркву, свестрано послушање, читање речи Божије и светих отаца, трезвена пажња на себе, телесни труд, бдење, поклони, усамљивање, чување чула, уздржање, пост. Сва ова оружја су прилагођена својствима саме борбе и сва су суштински неопходна у делу духовне борбе. Међутим, претпоставимо да се неко наоружао свима њима: да ли је он тиме учинио све што је потребно? Не, потребно је још да дејствује помоћу њих и то не било како, већ сврсисходно, иначе му она неће донети корист. Неко се, на пример, подухвата читања духовних штива и чита и чита до замора, а да при томе није себи појаснио унапред, ради чега је то потребно чинити и шта је таквим занимањем неопходно постићи. Други се прихвата поста и пости не жалећи себе, до самоисцрпљивања, а сам себи није представио, ради чега је управо њему потребно да пости и у којој мери, и шта се

Св. ТЕОФАН Затворник

Који је рођен од Бога не чини грех

Преузето из књиге Светог Теофана Затворника, „Созерцања и размишљања – кратке поуке“, Правило веры, Москва, 2003. г Превео: Небојша Ћосовић.

март / 2012 / svetigora

рода и није ми, већ наш непријатељ. Ова заблуда је извор свих наших грехопада и неисправних дела. Ако би успели да у први мах одвојимо себе од страсти, онда не бисмо тежили да јој удовољимо, него да јој се супротставимо. 3. Одвојивши од себе страст, која вас узнемирава и схвативши је као непријатеља свог, започните да се борите против ње и нападате је, користећи се разним оружјима, све док она не побегне или се сакрије од вас, или док се не умири душа. Постите, молите се, читајте, размишљајте, осамљујте се, посећујте духовног оца, идите у цркву, чините кући поклоне (метаније), речју – употребите све, што налазите као прикладно, само да би надвладали непријатеља. Понекад се страст одмах сакрије, понекад се дуго бори – а наше је да не ослабљујемо у борби и трпимо подвизавајући се, све док се душа потпуно не умири. 4. Ђаво је прогнан, страст је погашена, душа се умирила, али то још не значи, да је ова или она страст поражена на смрт; не, она се само притајила, удаљила се привремено, иако је поражена. Нови погодан случај – и она ће одмах устати, иако не са оном силом. Ви сте победили страст у познатом случају, али она ће наћи на хиљаде сличних случајева и поново ће почети да напада и изазива на борбу. Ово значи, да хришћанин никада не би требало да одлаже од себе свеоружја; он је војник, који нема замену и који је дужан да свагда буде спреман за борбу. Управо у овом смислу је и речено: „који претрпи до краја, тај ће се спасити“ (Мт. 10, 22). Ево и читавог програма борбе! У тренутку напада страсти на вас, када је препознате као свог непријатеља, започните да је поражавате својим оружјем, употребљавајући час једно, час друго, све док је не прогнате. Када је прогнате – стојте и стражите; очекујте поново нападе исте те или какве друге страсти. Када друга нападне, и са њом поступајте исто, као и са оном, са којом сте се борили и коју сте, по милости Божијој победили. Тако сваког дана, сваког часа и сваког тренутка. А када ће бити крај? То се не може одредити. Може се само рећи то, да што се неко жилавије бори, не подајући се никаквом завођењу страсти, тим пре ће започети да ослабљују у њему страсти, и по мери тога, како се наставља оваква неодступна борба, мир и тишина почињу да се усељавају у душу. Током времена она долази у тихо и мирно стање, слично поноћној тишини, и започиње да царује дубоко безмолвије – признак, да су непријатељи далеко прогнани. Помози Господе, свима нама да добијемо овакво благо!

има при томе у виду. Не наводим ове примере да бих дао повод да се суди неблагонаклоно о поменутим оружјима, него да бих показао да неблагоразумно делање помоћу њих и њихово неусмеравање ка потребном циљу одузима од њих силу, која им је својствена – надвладавање греха. А како је заправо потребно делати, представићу укратко. Не би требало поставити за циљ хришћанског свеоружја сама свеоружја; не треба постављати за циљ поста само пост, за циљ усамљивања – само усамљивање, за циљ поклона – саме поклоне: циљ свега овога мора бити у одређивању и преодолевању греха, који живи у нама. А шта представља грех, који живи у нама? Самољубље, са читавим ројем страсти, које се разрастају из њега. Самољубље је корен, из кога израстају гордост, егоизам, чулност. Ово су главне гране греховног дрвета, а од њих даље иду огранци – частољубље, мржња, завист, гнев, униније, похота. Ако не би било ових страсти, ми бисмо увек делали правилно, то јест живели бисмо по заповестима Божијима без икаквог напора. Због чега, на пример, трговац закида на мери или одређује превисоку цену? Због користољубља; да није њега, он не би тако поступао. Од чега потичу свађа и вика, на двобојима на пример? Од гнева; да није гнева, све би се сређивало на миру. Због чега људи чине једни другим зло? Из мржње или зависти; да није ових страсти, не би било ни злочина. Речју, када у нама не би било страсти, ми бисмо сви живели свето и непорочно, у миру и љубави, у узајамном испомагању и садејствовању. Дакле, страсти су наши главни непријатељи, па нам је потребно да њих нарочито умртвљујемо, устремљујући на њих сву своју борбену духовну силу, или све наше духовно свеоружје. Ако ово не учинимо, онда се трудимо узалуд и нећемо постићи никакав успех са свим овим оружјима; терет наоружаности ћемо понети, али нећемо задобити победоносни венац; чак можемо себи и наудити овим оружјем. Отуда следи општи закључак: прихвати се сваког духовног оружја и делуј храбро и бодро помоћу њега, али не делај било како, већ са одређеним циљем, устремљујући га против тачно познате теби страсти, која те напада. Сада ћу указати укратко, како се треба борити или водити борбу и деловати духовним оружјем. 1. Не помишљајте да водите рат против читавог одреда страсти – нећете се одржати на ногама, већ се сваки пут наоружајте против оне страсти која наваљује на вас. Уколико се борите против гордости – борите се са гордошћу, уколико са гневом – борите се са гневом; уколико са завишћу – борите се против зависти; какав је непријатељ пред вама, на тога и ударајте, на тога и устремљујте све борбене силе ваше и сву вашу пажњу. Уколико потрчите за другима – ова ће вас напасти са бока или са леђа, и победа је проиграна. 2. Пожурите да одвојите себе од непријатеља и да му супротставите себе, а њега себи. У духовној борби није исто, као и у материјалној, где непријатељ стоји против тебе и видан је, јер у духовној – и непријатељ и ми, сви смо у једној души и у једном срцу. Сва наша невоља потиче од тога, што не умемо да одвојимо свог непријатеља од себе и разјединимо се са њим; ми мислимо да је страсни покрет у нама, који нас узнемирује, - ми, наша природа, и журимо да јој удовољимо; међутим, он није наша при-

јеромонах ИРИНЕЈ (Стинберг)

О молитви као извору сваког добра

svetigora / 2012 / март

рква често објављује: „Молитва је извор сваког ру са Богом, па чак и као о усрдној молби Богу, сама по себи погрешно схваћена. Молитва ове врсте, иако добра и света, свадобра“. Може изгледати чудно да се извор сваког добра како не може бити најузвишенији облик и вид молитве, јер је приписује молитвеном чину и стању. Свакако, свако пролазни и ограђени чин у оквиру „остатка живота”. Молити се добро долази од Бога! Постоји само један извор До- на тај начин значи одвојити предодређено (или неодређено) броте, и не поставља се питање о идентитету тог из- време за молитву, изговарати молбе, чинити поклоне и блавора. Да не бисмо били у искушењу да то заборавимо, годарити, и тако даље. Да, то јесте свето дело и оно на које на свакој Литургији се објављује у заамвоној молитви: смо призвани, појединачно и свеукупно! Али, то не може бити „Сваки добри дар и сваки савршени поклон одозго је, једини облик молитве, нарочито не коначни, јер је једноставно силази од Тебе, Оца Светлости.“ Свакако, нема дру- немогуће упражњавати такву молитву у свако време ако загог источника из кога истиче доброта, до Самог Бога, иста живимо људским животом у овом свету; а опомена да се саме суштине и срца Доброте. Добри дарови су добри „молимо непрестано”, долази право од великог Апостола (1. Сол. само ако долазе од Њега, јер „све што није (од) Бог(а), 5, 17). Ако је наша молитва таква да не можемо одржати заповест Божију, коју су нам предали Његови изабраници, тада моништавно је.” (Св. Фридесвид Оксфордска, +735). Зашто се онда молитви даје тако узвишен ста- рамо признати да постоји величанственија молитвена реалтус? Ако сваки добри дар долази од Бога и само од ност којој тек треба да приступимо. Наша молитва је добра и Њега, како дакле, можемо да кажемо: „Молитва је из- света врлином тога што је молитва, али постоје дубине у које вор сваког добра.“ Како је могуће држати се овде на- тек треба да сиђемо и висине до којих тек треба да се попнемо. ведене божанске истине, а ипак објавити, као што то Оне се налазе у дубокој унутрашњој молитви на коју нас све чини Свети ава Агатон у погледу молитве, да по своме Сâм Христос позива. Дубља, унутарња молитва је она којој се морамо обрадејству, она је помирење са Богом, мајка и кћер суза, мост којим се прелази преко искушења, грудобран тити да бисмо разумели да је молитва извор наше заједнице који штити од сваке муке, разбијање демонских на- са Божијим благословима. Евагрије Отшелник, први (међу пада, служба анђела, храна свих бестелесних, будуће Светим оцима) објашњава природу ове дубље стварности, весеље, бесконачни подвиг, извор врлина, узрочник пишући у четвртом веку: „Молитва је заједница ума са Богом” благодатних дарова, невидљиво напредовање, хра- (О молитви). Ава Агатон, кога смо већ поменули, се надовезао на на за душу, озарење ума, секира за очајање, потврда Евагрија изјавивши да је „Молитва по својој природи заједница и јединство човека са Богом.” наде, ослобођење од туге. Овде почињемо да сагледавамо праву и најдубљу суштину Зар нам не би било боље да припишемо ове даромолитве, ону коју је Црква увек и објављивала. Много даље од ве Богу и да оставимо молитву као један од њих? Морам одговорити – као што сте сигурно кон- умног и усменог разговора са нашим Божанским Спаситељем, статовали по начину на који сам поставио све што молитва и јесте у извесном облику, она је, врло дубље, претходне тезе – свакако са „не”. Постоји тајна стварно јединство човечанства са Тројичним Богом, стање у у молитви, или можда још боље, молитва је вели- непрестаној заједници са Оним који је Извор свега. Таква мока тајна, којом се сви остали дарови обелодањују у литва превазилази пуко умно делање, доводећи до дубљег својој истинској природи, кроз коју су заправо и дош- стања непрестане свести о присуству Божијем, о Његовом ли. Молитва, као што Света Црква учи, јесте сâм обитавању на сваком месту и у свако време, без обзира на то извор наше заједнице са добрим даровима Божијим; коју спољашњу активност тело или ум обављали. „Онај који премда Он заувек остаје давалац и истински ис- љуби Бога је увек у заједници са Њим као својим Оцем” (Евагрије точник свих благослова, само молитвом ступамо Отшелник, О молитви). Дакле, можемо да видимо како свако спољашње делање, у заједницу и стичемо те саме благослове. Св. Симеон Солунски пише, у погледу превасходности мо- дисциплина, строгост и подвизавање који воде ка истинској литве: То је одличан задатак за слуге Христове који молитви, заиста јесу средства којима стичемо свако добро, не надмашује све друге, јер су други (задаци) служба и зато што некако „купујемо” добра за себе (не дај Боже!), већ другостепени... то је заиста задатак поверен нам од зато што их користимо не бисмо ли се још више приближили Самом Богу, истом оном Богу који је, у Својој суштини, сама Бога, и круна свега осталог. (О молитви) Ако је, дакле, овај велики задатак – молитва – пуноћа Доброте. Дела за стицање молитве формирају наше „круна свега осталог”, извор стицања свега што је до- велико кретање ка непрестаном служењу, личној литургији, бро и благословено, шта онда мора бити њена приро- којом се сви радујемо; јер је „служити Богу блаженство само по да? Свакако, почетна реакција коју многи имају према себи” (Св. Јован Кронштатски). Само Писмо објављује важност молитве, а опомена да се овој идеји – наиме, да због наше прозбене молитве примамо свако добро – негативна је из самог разлога молимо често може изгледати збуњујуће ако се она првенствешто је, у крајњој линији, идеја о молитви као разгово- но посматра као молба Богу (јер Он свакако зна шта нам је све

март / 2012 / svetigora

Молитва је велика тајна којом се сви остали дарови обелодањују у својој истинској природи.

svetigora / 2012 / март

потребно!),1 али је потпуно разумљива када не бисмо никада у то посумњали, Св. Јаков, брат Господњи, нас подсећа: се сматра непрекидном заједницом наше „Исповиједајте пак једни другима сагрјешења, и молите се Богу једни за личности са Богом. Књига Сирахова наводи друге, да оздравите. Много је моћна усрдна молитва праведника. Илија много тога што се мора тражити у животу, а бјеше човјек исто као и ми, и молитвом помоли се Богу да не буде дажврхунац набројаног је ово: „Али изнад свега, да, и не удари дажд на земљи за три године и шест мјесеци. И опет се моли се Свевишњему, да би управио твој пут помоли, и небо даде кишу, и земља изнесе род свој” (Јак. 5, 16-18). И Хриу истини” (Сир. 37, 15). Свети Павле, као што смо стос нам говори о сили молитве, подсећајући све верне: „Све што иштевећ рекли, заповеда нам не само да се моли- те у својој молитви, вјерујте да ћете примити; и биће вам” (Мк. 11, 24). Ако мо, већ да се молимо „непрестано” (1. Сол. 5, 17). смо заиста сједињени са Богом, тада ће и наша воља бити сједињена са Дуго пре оваплоћења Христовог, Његов про- Његовом, а оно што „иштемо” јесу сами дарови Његове божанске силе рок је објавио и да је престанак молитве – на- – што далеко превазилази ограничења света у коме обитавамо. Горе се рочито за друге – грех Господу (1. Сам. 12, 23). могу премештати, а семена претворити у шуме; хладна и камена срца Но, важност молитве је јасно посведочена и се могу загрејати; мртви васкрснути, а светлост, јача и сјајнија од сунца, чињеницом да се Сâм Спаситељ молио, и у може засијати из душа оних који су смиреног и молитвеног срца. пустињи где се сусрео са демонима (Мт. 4, 1-11), Али, не треба да се молимо да бисмо примили такве, нити уопште и уморан (Мк. 1, 35) и у дане земаљскога живо- било какве дарове. То је био велики грех Симона Самарјанина, који је та својега са силним вапајем и сузама (Јев. 5, 7). мислио да су дарови Божији важнији од Бога који их даје (уп. Дела апостолНе може бити веће заједнице са божанством ска, 8). Наша молитва треба да буде скрушена, унутрашња, испуњена наод стварног јединства божанске и људске дом, и само плод наше јаке љубави према Богу. Истина је да нам свако природе у личности оваплоћеног Бога, Ису- добро долази од молитве, али не молимо се за примање добара, већ са Христа. И као што је Јединородни Син бла- само са заједницу са Богом. Никада не смемо сматрати себе достојним гоугодио Својим животом Оцу, тако ћемо Му Божијих дарова, јер тиме доказујемо похлепу, која ће нашу молитву оди ми угодити када му се молимо истински, вести у гордост. Св. Макарије Оптински нас подсећа: Моли се једноставно. Не очекуј да ћеш наћи у свом срцу неки изузејер се „Бог радује када Му човек узнесе мудру молитву” (Свети Исак Сирин). Шта би друго тан дар молитве. Сматрај себе недостојним тога. Тада ћеш наћи мир. молитва и могла бити, осим чина којим сва- Користи празнину хладне, суве молитве као храну за своје смирење. Неко друго добро долази, будући да је молитва, престано понављај: Недостојан сам, Господе, недостојан! Ако приђемо молитви са таквим осећањем личне недостојности (уосталом, ко је „достојан” заједнице са бесмртним и свесилним Богом Истина је да нам свако добро довасељене!), и посматрамо је не као приступ божанским даровима, већ лази од молитве, али не молимо једноставно и дубоко као прилажење извору заједнице са Христом, се за примање добара, већ само тада ће нам Он пружити, по нашим молитвама, она добра која су нам за заједницу са Богом. потребна. Сутрашњи дан ће се сâм побринути за оно што ти је потребно, ако сама по себи, наша заједница са Добром? Она иштеш изнад свега Царство небеско и правду Божију; јер Господ каже: је извор, једини извор, нашег поседовања „Иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све доблагослова Божијих, јер нас кроз молитву дати” (Евагрије Отшелник, уп. Мт. 6, 33). Спознаћемо да је такво стање угодно Богу, који чини чуда у срциСвети Дух спаја са Даваоцем сваког дара. Ако нисмо заиста сједињени са Богом, не може- ма Његових верних, јер је почетак сваког богоугодног дела призивање мо знати за благослов, не можемо искусити с вером спасоносног имена Господа нашег Исуса Христа... заједно с добро, не можемо појмити истинску радост. миром и љубављу који прате овај призив. Ово двоје, мир и љубав, не Али, не очајавамо због тога, јер нас Дух заис- само да чине молитву умилнијом, него се и сами препорађају и зрата позива на заједницу која их даје, на молит- че из молитве, као нераздвојни божански зраци, умножавајући се и усавршавајући. (Приписује се Св. Игњатију и Калисту Ксантопулосу) ву која их чини стварним у нама. Љубав и мир улазе у нашу молитву (јер није могуће стећи заједницу Плодови молитве су дакле плодови Светога Духа: љубав, радост, мир и многи дру- са Богом ако Га не љубимо); али, они далеко снажније проистичу из ње. ги (уп. Гал. 5, 22-23) – јер само Духом можемо Добро, које уносимо у молитву, је само плод онога шта нам је Бог већ доћи до истинске молитве. Он је Тај који нас дао кроз молитву; управо тај однос размене нас спаја са Извором Жичисти од сваке нечистоте, и моли се у нама, вота и позива на стицање сваког доброг и савршеног дара одозго. У моприсаједињујући наш ум и срце Богу (уводна литви, нашој непрестаној заједници са Светом Тројицом, налазимо тај молитва Часова) . Он нас тако оспособљава прелепи цвет благости и негневљивости, радости и свеблагодарности, да примимо сву доброту Божију, а наша мо- лек за сваку тугу и мрзовољну помисао (уп. Евагрије Отшелник, О молитви, 14литва води до добрих дарова које Бог даје. Да 16) - заиста, налазимо Самог Христа у дубини своје душе. Нема бољег дара од тога. Нема другог дара који не долази од тога. Молитва је, дакле, истинска природа и својство људског живота. Молитва је оно што је омогућено спасењем које се дарује у Христу, и оно 1 Упор. Псалам 139: „Господе! Ти ме кушаш и на шта Христос позива свакога појединачно као небеско чедо Очево, знаш... ти знаш помисли моје издалека... Још нема присаједињујући нас Богу. Све то постаје наше и стање ка којем стреријечи на језику мом, а ти Господе, гле, већ све знаш.” мимо сваким својим дахом. Одељци попут овог често збуњују оне који траже да разумеју опомену у Писму да се молимо, јер она Ако те, док се молиш, ниједна друга радост не привлачи, онда си заможе изгледати као сувишна. Но, када се молитва иста нашао молитву. (Евагрије Отшелник, О молитви, 153) схвати као заједница уместо само као молба, онда такви одељци потврђују силу молитве и позив да се молимо.

Изворник: www.monachos.net С енглеског превела: Милена Тејлор

Молитва и пост „И

протојереј ВЛАДИМИР Берзонски

запријети му Исус; и демон изиђе из њега; и оздрави момче од онога часа. Тада приступише ученици Исусу и насамо му рекоше: Зашто га ми не могосмо изгнати? А Исус им рече: ...А овај се род не изгони осим молитвом и постом.” (Мт. 17, 18-21) Молитва и пост иду заједно. То су два аспекта целовитог самоуздржања, неопходна за безусловну веру. Постимо да би наша молитва била слободна од свега што се поставља између Бога и нас самих. Храна је само један део тога. Јести минимално и само одабрану храну значи упражњавати слободу од жудње за нечим. Осим жеље за месним и млечним производима, доживљава се и блаженство немања жеље. Игумани дају ангелска имена монасима јер они суделују на неки начин у слободи бестелесних сила. Вера је много више од веровања. Верујемо у Бога. Уверени смо да је Господ Творац свега постојећег, да ништа није случајно, и да је небески Отац свестан чак и најситнијих делића атома. Имати веру у Њега значи уздати се да је Отац поверио Сину Божијем Исусу Христу силу да твори чуда у свету у Цркви и кроз оне који су обдарени благодаћу да чудотворе. Пост од јела и пића се проширује на ослобођење од полних нагона, као и од потребе да водимо главну реч, и на нека још суптилнија подилажења себи. Предати се безусловно Духу значи сјединити се са Оцем у Христу и немати других жеља или потреба осим радости да се сједињујемо са божанством. Молитва тада далеко превазилази мољење Бога за нешто, чак и ако Га молимо у име других, као што је био случај у горе наведеном примеру. Изагнати демоне из других изискује унутрашње самоочишћење, или боље речено, јединство са Христом, Који избацује демоне из нас. Тада се ослобађамо уобичајног сатаниног делотворног оружја – да окренемо скривену сопствену корист против себе самих. Дошапнуће нам: „То је за твоје добро”. Молитва и пост чине да више немамо вољу или потребу која би била различита од Христа у нама. Наше сопствене

мисли више не управљају нама, јер смо принели своју вољу на дар Богу – вратили смо је Њему да бисмо били у складу са божанском вољом. Распели смо сопствену корист и ставили Божију на њено место. Помисао на пост је негативна – патња која је проузрокована уздржањем од онога што се сматра укусним и пријатним за чула. Нехришћани га сматрају бесмисленим, па га чак и традиоционалне хришћанске заједнице третирају као нешто старомодно, што није неопходно за спасење. Православни хришћани проналазе задовољство у томе да сабирају све оно што је непотребно и сувишно – све оно без чега се може, а да се ипак има испуњен и срећан живот. Украшавати себе и своје домове по последњем стилу и моди значи робовати свету рекламе. Видети шта други „морају да имају”, а бити нетакнут таквим жељама представља нарочиту радост. Прочитајте одељак из чувене посланице Диогнету, непознатог аутора из другог века по Христу: "...(Хришћани) живе у отаџбинама својим, али као пролазници... Бораве у телу, али не живе по телу. На земљи проводе дане, али им је живљење на небу... Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују..." Запазите да ослобађање од нормалних жеља многи могу назвати природном људском потребом. Запазите такође једноставну радост која произилази из ове дефиниције какав би хришћанин требао бити. Делити дух тог раног писца значи живети као да ништа није стално у овом свету. Имамо визу за земљу, али пасоши се издају у Царству Божијем. Изворник: http://oca.org/reflections/berzonsky/prayer-and-fasting С енглеског: Милена Тејлор

март / 2012 / svetigora

митрополит АНТОНИЈЕ Блум

Недеља опраштања У име Оца, Сина и Светога Духа. анашње Јеванђеље, уочи Поста који почиње вечерас, говори нам божанске речи наде и божанске речи упозорења: Опростите својим дужницима, јер ако им не опростите ни вама неће бити опроштено. Царство Божије је Царство међусобног признавања, међусобног прихватања и љубави, која је истовремено радост заједничарења, али и спремност да носимо бремена једни других. Опростити – али како? Где почиње опраштање? Било би тако лако и тако дивно када би опраштање могло да започне таквом променом срца да нам они који су нам одбојни постану драги, да ствари које су нас повредиле буду заборављене, да можемо да почнемо као да се ниште није десило. Али, то се не дешава. Осећамо бол прошлости, не можемо да заборавимо, једноставно не можемо да почнемо као да се ништа није десило. Али, опраштање није то. Опростити не значи заборавити, јер заборав не води никуда. Када заборавимо како, из ког разлога, у каквим околностима, због које слабости је неко погрешио, остављамо га незаштићеног. Неко ко је погрешио се мора заштити од још једног пада. Оно што је учинио, разлози и околности

svetigora / 2012 / март

његовог пада, не треба да буду заборављени, јер је њему потребно наше пажљиво, брижно старање да се не би поново оклизнуо, да не би поново згрешио. А ту почиње покајање: покајање почиње у тренутку када, увидевши слабост других и своју сопствену, потребу других за помоћи, милосрђем и заштитом, сам спреман да заједно са њима понесем бреме њихових слабости, њихове немоћи или грешности. Опраштање почиње у тренутку када преузмем на себе да трпим друге, не чекајући да се промене, да их трпим какви јесу да бих им олакшао бреме и омогућио им да се с временом промене. Али услов опраштања је у мени – моја спремност да узмем на себе овај крст, ово бреме, да би се други исцелили или барем заштитили од зла. А ово свако може да учини, потребан је само тренутак разумевања и потребан је акт одлучности и добре воље. Свако од нас, раме уз раме са њима, има људе који је тешко поднети, који су узрок страдања, беде или гнева; можемо поништити тај гнев и превазићи беду ако учинимо својим задатком, животним задатком, својим послом, да носимо бремена заједно са њима, да будемо особа која ће се, рањена, повређена, и одбачена обратити Богу и рећи: „Господе, опрости, јер се не љутим, хоћу да постанем и останем једнодушан са овим човеком у његовој слабости и грешности. Нећу да га осудим, и ако нисам способан то да учиним, Ти учини уместо мене: не прихватај моје осуђивање, не прихватај осуду коју сам брзоплето изговорио, немој ме подржати у гневу. Подржи особу која је погрешила, јер је њему, јер је њој, потребна помоћ, опроштај и исцељење из самог тог разлога.” Ту почиње опроштај и ако не почне ту, никада се неће развити ни у шта. Носите бремена једни других, прихватите да будете солидарни са онима који су погрешили и греше, својом љубављу их доведите у новину живота и само тада ће опроштај постати оно што треба да буде: дело посредовања пред Богом које исцељује и преображава. Овај почетак опраштања сви можемо да учинимо; у нашој је моћи да предузмемо овај задатак. Онда, хајде да учинимо шта можемо, и чекајмо да Бог то учини у нама, за нас, међу нама, више него што ми можемо из добре воље, да постепено саградимо царство међусобне љубави, царство које је заиста Царство Божије. Амин. Бесједа изговорена 11. марта 1973. Изворник: http://www.mitras.ru/eng/eng_57.htm С енглеског: Милена Тејлор

ИСТОРИЈСКА, КАНОНСКА И ФЕНОМЕНОЛОШКА ПЕРСПЕКТИВА III дио

март / 2012 / svetigora

излагању које следи покушаћемо да на основу агиограф- покривао и грејао, тако да се зими нисмо плашиског материјала и историјских сведочанстава предста- ле студени нити лети жеге; живеле смо овде као вимо основне типове женског подвижништва у периоду у рају, непрестано прослављајући Свету Тројицу“. „Не желиш ли“, - упита игуман, - „да поделиш трпеод III-IV века до иконокластичких спорова. Сведочанства о анахоретском подвизавању жена зу са нама?“ „Ако желиш да то учинимо“, - одговоприсутна су од самог почетка развоја женског монашт- ри света отшелница, -„заповеди да најпре дође ва. Указаћемо на нека најупечатљивија, следећи календар презвитер и одслужи службу Божију, како бисмо литургијског прослављања светих Угодница Божијих које се причестиле светим тајнама Христовим. Јер од у пустињаштву угодише Христу (најпотпунији преглед на српском момента како смо оставиле Цариград нисмо се језику в. у: Еп. Хризостом Столић, Православни светачник. Месецослов Све- удостојиле Светог Причешћа“. Игуман јој испуни тих. Т. I-II. Београд [Крагујевац]: Каленић, 1988-1989). жељу, и презвитер који је у међувремену дошао Света Црква 10. септембра слави спомен светих трију одслужи службу Божију и причести свете отшелжена пронађених у планини,, о којима је приповедао Павле, нице. У исти дан прва од њих, епископ Мановасијски. бивша госпођа, промени Неки путник дошао је у један манастир на Истоку. светом после усрдне Разговарајући једном приликом са игуманом и братијом у молитве. Сутрадан хладу плодовитог дрвећа манастирског дворишта, приме- за њоме пође и тио је како су неке птице ломиле са дрвећа гране са плодо- једна слушкиња вима и одлетале. На питање зашто птице не једу плодове њена, а трећег тамо где су их откинуле, него одлећу некуд са њима, задо- дана и трећа био је одговор да је ова појава приметна већ више од десет мирно отгодина. Имајући неко предосећање, путник рече: „Да немате почину можда у оближњим планинама Свете Божије којима би ове птице носиле плодове по заповести Божијој?“ Управо у том трену један гавран одломи гранчицу са плодом. Путник настави: „Хајдемо, пратићемо ову птицу“. Они пођоше и угледаше гаврана како слеће на брежуљак, а затим се спушта у једну пукотину, оставља ту гранчицу и излеће одатле без ње. Посматрачи приђоше тој пукотини и бацише у њу камен, а одатле се зачу глас: „Ако сте хришћани, немојте нас убијати“. „Ко сте ви?“ - упиташе дошљаци. „Ми смо жене, нас је овде три“, одговорише. „Желите ли да нас видите, баците нам три одела, пошто смо наге, па када сиђете низ планину, прођите једном узаном стазом која води до нас“. Монаси поступише онако како им је речено и нађоше три жене, од којих једна беше госпођа, а друге две њене слушкиње. „Ко си ти, и како си овамо доспела?“ - упита игуман прву од њих. „Потичем из Цариграда, супруга сам царског достојанственика“, - одговори она. „Пошто сам после мужевљеве смрти остала удовица, а нисмо имали деце, један велможа ме је приморавао на грех, и желећи да се сачувам у чистоти, одлучила сам да оставим свет и заповедила сам да се моје имање разда убогима, па сам једне ноћи са овим двема својим слушкињама села у брод из кога смо се искрцале на ово место, где сте нас нашли, и ево, ово је већ једанаеста година како нисмо виделе људско лице“. „Како сте, госпођо моја, овде налазиле храну?“ „Господ, Који је четрдесет година хранио народ Свој у пустињи, слао је и нама храну“, - одговори она. „Птице су нам доносиле свакојаке плодове, а Господ нас је свагда

проф. др КСЕНИЈА Кончаревић

У раду се расветљава формирање и историјски пут женског монаштва од III-IV века до периода иконоборства (прва половина VIII столећа), при чему се посебно указује на његове феноменолошке црте и пројаве у личности и делу светих жена подвижница, као и на специфичне карактеристике типика женских монашких обитељи.

o gle d

ЖЕНСКО МОНАШТВО ОД IIIIV ВЕКА ДО ИКОНОБОРСТВА:

svetigora / 2012 / март

у Господу (В. Гурјев, Минеји за читање у поукама за сваки дан у години. Т. I-IV. Краљево, 2006, 1, 60-62).

Mинеји за читање под 27. јануаром доносе сведочанство из Златоустове беседе о светим девојкама које су живеле у Антиохији, које је присутно и у делу „Преглед житија подвижница Источне Цркве“ архиепископа черњиговског Филарета. „Девојке“, пише Златоуст, „које још нису биле узеле двадесету, и које су све време младости своје проводиле у одајама својим, неговане, навикле да спавају у меким и удобним креветима, да миришу на скупоцене мирисе и уживају у пробраним посластицама, нежне по природи, и још нежније због толике пажње која им је указивана; девојке које током дана нису знале ни за какву другу активност осим за украшавање спољашњости своје и чије је највеће старање било о златном накиту, које ништа нису радиле чак ни ради себе самих, него су се у свему ослањале на мноштво слушкиња својих, девојке чије су хаљине биле нежније од тела њихових, чије су покривке биле лепршаве и меке, од којих се ширио миомир ружиног уља и сличних најфинијих мириса – те су девојке, ражегавши се огњем Христовим, одбациле сву ту раскош и сјај, заборавивши на своју нежност, на младост своју; растале су се од свих задовољстава и попут храбрих војника ступиле на поприште подвига. Говорим нешто што вам сигурно звучи невероватно, али знајте да је уистину било тако. Имао сам прилике да чујем да су те нежне девојке узрасле до такве строгости у животу да су на нага тела навлачиле најгрубље власенице, ходале босе и спавале на скромним сламарицама. Трпезу постављају само увече, и не једу ни зеленог поврћа, ни хлеба, већ само боб, пасуљ, уље и смокве. Непрестано се баве предењем вуне и рукодељима тежим од оних којима су се бавиле некадашње слушкиње њихове. Узеле су на себе и напор да се старају о болесницима, да им носе одар, да им перу ноге... Многе од њих баве се и готовљењем хране. Толику силу има огањ Христов!“ (Беседа 13. на Посланицу Ефесцима, Дела, том 11) (Гурјев, нав. дело, 2, 305-307). 7. фебруара Света Црква слави спомен преподобне Мастридије (†580), која је такође прославила Господа у отшелничком подвигу. Подробно сведочанство о њој сачувано је у „Цветнику“, одакле је пренето и у Пролог. Ево тога сведочанства: „Један од пустињских стараца, монах по имену Јован, испричао је следећи случај из живота. У Јерусалиму живљаше једна девојка узвишеног, целомудреног и светог живота, чије име беше Мастридија. Ђаво, завидећи њеној благочестивости, нашапну једном младићу мисао да је саблазни на грех. Мастридија сазнаде за то и, да би одвратила младића од греха и сачувала своју девственост, поступи на следећи начин: накупи у котарицу зрневља и удаљи се у пустињу. Тиме она одагна од младића његову злу помисао која га је наводила на грех и умири срце његово. Прошло је много година. По посебном Промислу Божијем једном приликом ју је у

Јорданској пустињи срео неки благочестиви монах и рекао јој: ‘Мати, шта радиш у овој пустињи?‘ Мастридија, желећи да утаји свој живот од тог монаха, рече: ‘Изгубила сам се, оче, па те молим, покажи ми пут‘. Монах, испуњен Духом Светим, одговори: ‘Не, ниси се ти изгубила, и не тражиш пут, него си ђавола победила. Кажи ми по правди и истини зашто си дошла у ову пустињу?‘ Мастридија одговори: ‘Опрости ми, оче, ево, све ћу ти открити. Један младић имао је грешне мисли у вези са мном па сам, желећи да га спасем од погибли и жалећи га, дошла овамо како бих до краја одагнала од њега гнев, у чему ми је Господ и помогао‘. ‘А колико година‘, – упита старац, – ‘живиш овде‘? Мастридија одговори: ‘Седамнаест‘. ‘Чиме си се хранила?‘ ‘Ево, храним се зрневљем из ове корпе, и то ми је сасвим довољно. Казаћу ти, оче, још нешто: све време док сам била овде нисам видела лице људско, а Господ ме је покривао благодаћу Својом‘. Исприповедавши то, монах прослави Бога због тога што га је удостојио да упозна девојку тако великог и светог живота“. Да би спасла младића од греха и сачувала своју девственост у најлепшим годинама, млада девојка, као што смо видели, удаљила се у пустињу, живела у њој седамнаест година окружена дивљим зверима, хранила се само зрневљем и није видела лица људског (Гурјев, нав. дело, 2, 370). Веома је потресно сведочење Теодорита Кирског, такође унето у „Преглед житија подвижница Источне Цркве“ архиепископа черњиговског Филарета, о суровом анахоретском подвигу преподобних Угодница Божијих Маране и Кире († 430), чији спомен Света Црква слави 28. фебруара. „Марана и Кира потицале су из угледне породице у граду Верији, и васпитање су добиле у складу са својим друштвеним положајем. Али из љубави према Господу оне презреше све предности које им даваше њихово порекло, одолеше свим замкама овога света и изабраше живљење у покајању. У близини града нађоше један кањон, па, ушавши у њега, заградише улаз камењем и глином. Слушкињама својим које зажелеше да деле са њима напоре и тескобу оваквог живљења оне дозволише да се настане у близини, али у посебном пребивалишту. Гледајући кроз једно оканце направљено на улазу подвижнице су могле видети како живе ове њихове слушкиње, па их подстицаху на молитву и разгореваху у њима љубав према подвизима благочестивости. Али њих две немађаху ни куће, ни најпростије колибе од прућа, него живљаху под отвореним небом, трпећи утицај свих временских промена. Најнеопходнију храну примале су кроз то оканце; кроз њега су разговарале са женама које би им притицале. А за те разговоре одредиле су искључиво Свету Педесетницу; у остало време живеле су у строгом безмолвију. Са посетиоцима би разговарала само Марана; Киру нико није чуо да је реч изустила. Носиле су на себи толико тешке вериге, да је Кира, телесно слаба, увек била савијена до земље, не могући се исправити. На себи су имале дугачке покривке, које су се позади вукле по земљи и потпуно прекривале ноге њихове; напред су се спуштале до појаса, потпуно заклањајући лице, врат, груди и руке. „Често сам их виђао“, сведочи Блажени Теодорит. „Оне су наређивале да се, када дођем, улаз отвори, поштујући у мени свештеничко достојанство. Знао сам за тежину верига њихових – чак ни снажни мушкарци не би били кадри носити их. Пошто бих их дуго молио, оне би скинуле са себе те вериге, да би, чим одем, опет ставиле на себе тешке ланце – на врат, на руке, ноге, и још посебне окове на бедра. И тако су живеле

– не пет или десет, него читаве педесет и две године (Према Минејима за читање – четрдесет и две године). И премда су се већ толико времена подвизавале, ревновале су као да су тек почеле. Рањене лепотом Небеског Женика, оне су лако носиле трудове свога подвига, хитајући да га доврше. Виделе су да их на крају чека Он, показујући им венце победне. Из овог разлога мужевно су трпеле и кишу, и снег, и сунчеву жегу, не осећајући ни патњу, ни бол. Угледајући се на Мојсијев пост, три пута су издржале да посте колико и он. Ревнујући да следе пример Данилов, остајале би без хране по три недеље. Једном су зажелеле да виде места страдања Христових, па су пошле у Јерусалим, али читавим путем нису ништа окусиле. Дошавши у град и поклонивши се, узеле су нешто да поједу, да би се назад поново вратиле без залогаја хране. А путовале су најмање двадесет дана! Још су зажелеле да у Исаврији виде дом где живљаше Текла, чувена добра победница – и опет су тамо и назад ишле не окусивши ни мрвице, желећи да тиме разгоре у себи љубав према Господу. Те свете жене, које су подвиг свој украсиле толиком врлином, постале су пример другима, и Господ их је овенчао венцима победе“ (Гурјев, нав. дело, 2, 448-450). Као пример изузетног анахоретског подвига ношеног у свету, на родитељском имању, навешћемо и преподобну Домнину († 450-460), чији је спомен 1. марта. Сведочење о њеном саможртвеном аскетском живљењу оставио нам је блажени Теодорит Кирски. „Чудесна беше Домнина... У врту своје мајке она беше саградила малену колибу и прекрила је сламом. Сузама које непрестано изливаше квасила је не само колена своја, но и власеницу – то беше скромни покров тела њезина. Чим би петли запевали, похитала би у оближњи храм Божији, и, идући скупа са другим женама и мушкарцима, узносила би хвалу Господу. Тако би поступала

не само изјутра, већ и с вечери. Према храму Божијем гајила је трепетно поштовање, и томе је и друге поучавала. Из тога разлога она се много старала о њему, и успевала је да мајку и браћу приволи да имовину своју нештедимице прилажу за храм. А хранила се Домнина скромно – сочивом наквашеним у води. Тело јој се зато сасуши и беше као полумртво, али издржаваше сваки напор и труд. Кости јој прекриваше кожа танушна попут пергамента, јер од трудова изгуби сало и мишиће. Домну је могао видети ко год је хтео, био мушкарац или жена; али она ни на чије лице не гледаше, нити свога лица другима показиваше: на глави јој беше покривка која се спушташе до колена. Глас јој беше и звучан и изражајан, али је свака реч коју би изговорила света подвижница била пропраћена сузама. Када би притекла мојој руци да је целива, сваки пут би је обилно оквасила сузама. Па каква је реч кадра похвалити ову блажену, мудрољубљем испуњену, свагда уплакану девственицу, богату уздисајима и јецајима срдачним? О, само је силна љубав према Богу могла родити такве сузе! Али, икако обдан и обноћ плакаше, не занемариваше она ни друге врлине. Домна се стараше о онима који јој долажаху и даваше им све што им је на потребу, иако, по њеном савету, ти невољници живљаху код сеоског свештеника. Иметак мајке и браће стајаше јој на располагању, и зато на свим сродницима њеним почиваше благослов неба. Када год долазим у те крајеве, а они се налазе јужно од нас, она ми шаље и хлеб, и плодове, и наквашено сочиво“ (Богољубиво казивање, гл. 30) (Гурјев, нав. дело, 3, 6-7). - наставиће се -

март / 2012 / svetigora

predavawe протојереј-ставрофор ДРАГАН Станишић svetigora / 2012 / март

Свети Григорије из Нисе учење о Богу, човјеку и космосу

вети Григорије – рођен највјероватније 332. у Цезарији, главном граду римске провинције Кападокије – је у свом родитељском дому био окружен атмосфером највише културе. Његова сестра Макрина и брат Василије, као и још неки чланови породице, се славе као светитељи. Григорије Нисијски био је присутан на Другом васељенском сабору и својим ставовима је дао допринос правилном схватању истина хришћанске вјере. Постоје свједочанства која говоре о његовом високом ауторитету и утицају у општецрквеним пословима. Називан је оцем отаца и сматран великим заштитником православља. Међутим, у једном тренутку, у Цркви ће бити покренуто питање оцјене његових теолошких ставова. Неки сегменти спорног Оригеновог учења могли су се пронаћи у Григоријевом богословљу. Григоријево учење ипак није осуђено, већ је сачувано као дјело које има значајну вриједност у развоју хришћанске теологије. Својим дјелима Григорије обухвата низ теолошких тема. У прва дјела спадају два трактата, допуне Василијевом Шестодневу, затим О животу Мојсија Законодавца, коментари на Пјесму над пјесмама, Тачно тумачење проповједника Соломонова. Из Новог Завјета тумачио је Блаженства и Молитву Господњу. Међу полемичким дјелима треба споменути 12 полемика Против Евномија. Написао је Бесједу о Светом Духу против Македонијевих духобораца и посланицу Против Аполинарија. У догматска дјела спадају његови трактати: О Светој Тројици, О вјери, Хеленима, О општим појмовима и Дијалог о души и васкрсењу. Треба још поменути и трактат О прераној смрти дјеце и дијалог О судбини. Његова етичка дјела су: трактат О девствености или о савршенству, О томе какав треба да је монах, О циљу живота по Богу и Живот преподобне Макрине. Од његових бесједа сачуване су бесједе на велике празнике: Божић, Богојављење, Пасху, Педесетницу, затим, бесједе четрдесеторици Мученика Севастијских и надгробне бесједе Св. Василију. Сачувана су и његова писма, којих има 26 и већина њих је личног и биографског карактера. Григоријево богословље полази од става да је Бог Живот. Ми се свуда срећемо са Божанским животом који се не прекида и који нема краја. Пуноћа Божанског живота изражава се у тајни Тројичности, једносуштној и нераздељивој. О Богу се ништа не може знати сем тога да Он јесте, јер на то указују ријечи Ја сам онај који јесам. Теолошки појмови потичу од чудеса која опажамо у космосу и на основу тих појмова Божанство

poezija називамо: премудрим, свемогућим, благим, светим, блаженим, вјечним, итд. Било да су имена предата Светим Писмом или од човјекове разумности, природу Бога немогуће је именовати. Ипак, сва та именовања су неопходна и корисна. Свети Григорије види у ријечима изум човјековог разума. Могућност ријечи је дјело Творца, а ту могућност човјек реализује слободно и стваралачки. Име, по Григорију, јесте знак или биљег ствари. Име се не поклапа са ствари, али истовремено није ни нешто самостално. Облик ствари је установљен од Бога и можемо га сагледати до неке мјере и отуда мноштво имена за исту ствар. Григорије не одриче високу сазнајну вриједност ријечи, али тврди, чини се, одвојеност знака од означеног. По Григорију, човјеку је по природи урођено стремљење ка богопознању. Бог је изнад сазнања, али Он се у свему открива сазнању. Ономе који је очистио душу долази Бог, каже Св. Григорије. У лику Мојсија он види примјер духовног успона. Мојсије је видио Бога у Купини несагоривој, у свјетлости. Удаљавање од заблуда и очишћење значи ићи за Богом. Мојсије је то схватио и успео се на гору гдје је видио божанска тајанства. Св. Григорије учи да је Бог створио човјека другачијим од свих створења. Он у библијском смислу разликује лик и подобије Божје у човјеку. По лику Божјем сви су људи створени, а подобије – то је већ хришћанин. Имати лик Божији значи живјети у Богу, имати могућност и почетак тог живота; та могућност изражава се у слободи, способности избора и самодјелатне одлучности. Слобода је услов настанка врлине. Григорије, у вези са овим, разликује двије врсте кретања: једно које долази споља и друго – изнутра. Све што је живо бива покренуто изнутра, а мртви предмети помјерају се дејством споља. Човјек који је словесно биће обдарен је као и ангели да врши покрете слободно, у складу са својом словесношћу, док животиње то чине у складу са својом бесловесношћу. Св. Григорије наводи да је човјек послије грехопада постао склон бесловесности. Св. Григорије каже да је Бог у нашу природу удахнуо љубав као карактеристику лика и, гдје нема љубави, тамо су уништене све карактеристике лика човјековог. Богоопштење је, по Григорију, причешћивање и наслађивање божанским добрима. Од нас зависи да ли ћемо тежити све већој богоподобности, ка обожењу. Лик Божији није био дат само првоствореном Адаму, него се на сав род човјечији подједнако простире. Григоријево учење о човјеку је углавном засновано на факту Божијег откривења, које он тумачи у литургијском контексту живог и непрекидног јединства човјека и Бога, кроз Цркву Христову, у све вјекове вјекова. Григоријево богословље још увијек није код нас довољно проучено, али оно свакако завређује изузетну пажњу не само теолога, већ и других стручњака из области духовних и природних наука. Свети Григорије у свом дјелу обједињује домете не само црквеног вјеровања и мишљења, већ и најбоље рефлексе јелинске мудрости и науке у његовој епохи.

ИСИДОРА Николић

На стази Светог Саве На српскоме двору старом растао је мали принц. Растко му је име било, а презиме Немањић. Но за злато принц не хаје, па презире царске дворе, Бога тражи, не престаје, упознавши од зла горе. Са седамнаест младих љета, принц већ види све што треба, на земљи је све што цвјета, ал` и туга све до неба. Људско зло је превелико, молити се ваља Богу за спас Српства свеколиког; Растко каже себи: „Могу!“ Одлази на Свету гору у манастир Ватопед; на грчкоме светом мору принц монашки прими ред. Растко сад је Свети Сава, он обнавља Хиландар, књиге пише српска слава, за свој народ Божји дар.

Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ је, у част и славу Светог Саве, расписало у децембру 2011. године литерарни конкурс за ученике основних школа у Боки Которској на тему „На стази Светог Саве“. Најбољи поетски рад је написала Исидора Николић, ученица 6. разреда О. Ш. „Народни херој Саво Илић“ из Доброте (Котор), код професора Смиље Синдик. Жири је био у саставу: професор Никола Маловић, књижевник, књижевница Снежана Вукићевић-Чворо и професорица Ана Замбелић-Пиштало.

biblijske kwige

Превод: Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

КЊИГА ПРОРОКА ВАРУХА

ГЛАВА ЧЕТВРТА 1. Ово је књига заповјести Божјих и Закон који постоји вавијек: сви који се ње држе – живјеће, а који је остављају – умријеће. (Јез. 20, 11) 2. Обрати се Јакове и узми је, ходи при сјају свјетлости њене. 3. Не даји другом славу своју и оно што је теби корисно – другом народу. 4. Благо нама, Израиљу, јер оно што је угодно Богу, нама је знано. 5. Буди храбар, народе мој, помене Израиљев. 6. Продани бисте народима, не на пропаст: зато што сте прогњевили Бога, предани сте противницима; 7. јер огорчили сте Творца свога, приносећи жртве демонима а не Богу. (Пон. Зак. 32, 17) 8. Јер заборависте Хранитеља свога, Бога вјечнога, а ожалостисте и Јерусалим који вас је васпитао; 9. јер видје дошавши на вас гњев од Бога и рече: Слушајте, житељи Јерусалима, наведе Бог на мене тугу велику; 10. јер видјех ропство синова мојих и кћери, које наведе на њих Вјечни. 11. Хранио сам их са весељем, а отпустио са плачем и тугом. 12. Нико да се не радује мени удовици, и остављеној од многих: Опустошена сам због гријехâ дјеце моје, 13. наредбе Његове не познаше нити ходише путевима заповијести Божјих нити на стазе науке у праведности Његовој ступише. 14. Нека дођу житељи Сиона, и сјетите се ропства синова мојих и кћери, које наведе на њих Вјечни. 15. Јер доведе на њих народ из далека, народ бестидан и другојезичан, који се не постидјеше старца нити се дјетету смиловаше 16. и одведоше вољену (дјецу) удовице и од кћери јединице – лишише. 17. А ја чиме да вам помогнем? 18. Јер ко је навео зла на вас, избавиће вас из руку непријатеља ваших. 19. Идите, чеда, идите, јер ја остадох пуст; 20. свукох хаљину мира а обукох костријет мољења мога, завапићу Вјечноме у дане моје.

21. Храбрите се, чеда, вапите ка Богу и избавиће вас од насиља из руке непријатељâ. 22. Јер ја се надах у Вјечнога за спасење ваше, и дође ми радост од Светога због милостиње која ће вам брзо стићи од вјечног Спаситеља вашег. 23. Одаслах вас са тугом и плачем, а вратиће ми вас Бог са радошћу и весељем довијека. 24. Јер као што сада видјеше житељи Сиона ваше робовање тако ће видјети брзо од Бога ваше спасење које ће вам доћи са славом великом и свјетлошћу Вјечнога. 25. Чеда, потрпите гњев који вас је снашао од Бога: прогна те непријатељ твој, и видјећеш његову погибао брзо и на вратове њихове ћеш се попети. 26. Њежни моји ходише путевима тврдим, бише узети као стадо разграбљено од непријатеља. 27. Храбрите се, чеда, и вапите ка Богу, па ће вас се сјетити Онај који је све ово навео. 28. Јер као што се десило да вам заблуди ум од Бога, десетороструко (више) ћете Га тражити, вративши му се. 29. Јер Онај који је навео на вас зла, навешће вам вјечно весеље са спасењем вашим. 30. Храбри се, Јерусалиме, утјешиће те Онај који ти је дао име. 31. Несрећни су који су ти зло нанијели и који су се радовали Твоме паду. (Пс. 136, 7-8). 32. Несрећни су градови, којима су служила дјеца Твоја, несрећна (земља) која је примила синове Твоје. 33. Јер као што се радовала Твоме паду, и веселила Твоме разорењу, тако ће туговати због свог опустошења. 34. И одсјећи ћу јој радовање због мноштва народа, и њено славље постаће туговање. 35. Јер ће огањ наићи на њу од Вјечнога у дане многе, и биће насељена демонима на дуго вријеме. 36. Погледај на исток, Јерусалиме, и види весеље које ти од Бога долази. 37. Гле, долазе синови твоји, које си отпустио, долазе сабрани од истока и запада ријечју Светога, радујући се слави Божјој.

svetigora / 2012 / март

ГЛАВА ЧЕТВРТА

1. Скини, Јерусалиме, хаљину туге и озлобљености своје и обуци љепоту славе Божје довијека. 2. Огрни одежду правде Божје, стави на главу своју вијенац славе Вјечнога. 3. Јер Бог ће показати свему под небом свјетлост твоју. 4. Јер назваће се име твоје од Бога довијека: мир правде и слава богочешћа. 5. Устани, Јерусалиме, и стани на висину и погледај према истоку и види твоју сабрану дјецу од запада сунца до истока ријечју Светога, радујући се сјећањем Бога.

6. Јер изађоше од тебе пјешаци вођени непријатељима, а уводи их Бог к теби узношених са славом као престо1 царства. 7. Јер одреди Бог да се смири свака гора висока и хумови вјечни и удолине да се напуне за поравнање земље, да би ходио Израиљ сигурно славом Божјом. 8. А осјенише и дубраве и свако дрво миомирно Израиља заповијешћу Божјом: 9. јер ће водити Израиљ с весељем свјетлости славе Његове, с милостињом и правдом2 која је код Њега.

1. У Александријском кодексу намјесто „престо царства“ стоји „синове царства“; тако је и у словенском и руском преводу. Прим. прев. 2. У Александријском кодексу стоји: „правдом од Бога“. Прим. прев.

Свети мученик Трифун 14/1. фебруар 2008. г. Са јелинског: +Митрополит Амфилохије

pr i ^ a

ДЕЈАН Ковач

На стази Светог Саве На литерарном конкурсу „На стази Светог Саве“, најбољи прозни рад је написао Дејан Ковач, ученик 9. разреда O. Ш. „Народни херој Саво Илић“, код професорице Смиље Синдик.

март / 2012 / svetigora

нате како сам увек био спреман да вама, људима на Земљи, помогнем и браним вас од зла које су грешници попут отворених стрела бацали на ваше душе. Не трaжим да моје име уздижете у висине, да ми градите статуе и певате хвалоспеве, јер све што сам радио за вас било је невино и од срца мога, сматрајући да је то дужност једног човека. Пре него што сам крочио небеским путем, показао сам вам чега да се чувате и како греха да се одбраните. Нажалост, седам стотина лета касније моје речи су се закопале у земљу и ви, лакомислени и похлепни, допустили сте да се материјална вредност уздигне изнад духовнога блаженства. Живите у диму који вас гуши и који вам магли очи. Али, нажалост, ви сте се навикли на њега, постао је ваша свакодневица. У таквом окружењу, где је земља кисела од горчине и где је ваздух мутан од таштине, ружа доброте не може се населити. Међутим, има оних који могу да преживе у таквим условима. Само запамтите да за њих у небеском Рају нема места нити ће га икада бити. Са неверицом посматрам раскол између два брата, између оца и сина. Дозволили сте да лукава кртица уђе у ваше душе, копа путеве кроз које се црна змија свађе може лако увући. И делује ми да вама то уопште не смета, да се поносите тиме што у вашем дому влада глас тишине и неспоразума. Онај ко не уме да призна своју грешку, на опроштај право нема. А знајте да обоје сносите једнаку кривицу, једнаку одговорност и једнаку дужност да нађете решење које ће вас вратити на пут доброте и мира. Све оно што је искројило да вам живот буде мука и патња није нико други створио до вас самих. Гледам вас и чудим се како допуштате да они који не знају шта је вредност живота буду супериорни у односу на вас. Ви сви имате високо мишљење о себи, верујете да сте бољи, лепши, паметнији од свега што хода куглом земаљском, али чињење ниских дела ваше веровање не може да подупре. Но, за све вас има спаса – налази се у вашим срцима. Можда јесте далеко, али треба прећи препреке да би се стигло до коначног благостања. Почетак сваког спасења је самоукоравање. Признајте своје грешке и оне ће вам бити опроштене. Истински се покајте и Небо ће вам помоћи да се злог духа разрешите. Ширите светлост доброте међу онима који живе у тами несреће и доброта ће се попут дрвета гранати у вашој души, а њени плодови учинити живот лепшим. Покажите будућим поколењима које сте грешке ви чинили, да их они опет не праве. Њихова чиста душа је ваша највећа снага у борби против зла. Кудите и прекоревајте оне који не поштују истинску вредност племенитости, али немојте их уништавати, већ им укажите на врлине човечности. Тако ће и они моћи ширити доброту и Свет ће се након дуге борбе вратити онакав какав је био у оним далеким, блаженим временима. Пред вама је избор, раскрсница два пута. Показао сам вам који ће вас учинити бољим људима, а који ће вас одвести у вечну провалију пропасти. На путу бољег сутра вас чекам ја, Свети Сава, да вам пружим руку и одведем вас у Светлост. Надам се да ће ове речи из мога срца имати утицаја на вашу одлуку којим ће путем ваша нога крочити. Знајте да вам ја никада, ни у једном тренутку, нисам зло пожелео, јер је моја једина истинска жеља да вашим светом влада закон доброте, мира, љубави и среће. Тог дана, када ваше стопе оставе траг на мојој стази, будите великог срца, окрените се и пружите руку онима који су пали, јер у животу је важно помоћи другима да стигну до победе, чак иако то значи успорити властити корак, као што мене мој корак усмери ка вама.

r e p o r t a `a

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ У АМЕРИЦИ II дио Након посјете Аргентини, Бразилу и Венецуели, Епископ-администратор новоосноване Епархије буеносаиреске и јужноцентралноамеричке Српске Патријаршије, Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије је током децембра боравио у Сјеверној Америци, да би своје архипастирске обавезе у Јужној Америци завршио 25. децембра у Чилеу. У Сјеверној Америци оводом празника Св. Амфилохија Иконијског, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, је, са благословом надлежног епископа Лонгина, у уторак 6. децембра служио Свету архијерејску Литургију у храму Пресвете Богородице у манастиру Нова Грачаница код Чикага, САД, сједишту Епархије новограчаничкосредњезападноамеричке. Господину Митрополиту су саслуживали протојерејиставрофори: Милорад Лончар, епархијски секретар, Ђуро Крошњар, архијерејски намјесник за Милвоки, Радомир Никчевић, шеф кабинета митрополита Амфилохија и ђакони: Николај Костур и Игор Балабан. У слову након благосиљања славског колача, владика Лонгин је заблагодарио Митрополиту на његовој посјети, подсјетивши на његову животну везаност за овај свети манастир и пожељевши му кријепости и снаге за још много година архијерејске службе. Митрополит је заблагодарио владици Лонгину на гостољубљу и исказао своју личну везаност за ову светињу, као и захвалност Богу за важно дјело које је епископ Лонгин урадио и ради на зацјељењу деценијске ране на тијелу наше помјесне Цркве Српске – раздјељења у нашој православној заједници у Америци и Канади. Митрополит Амфилохије је, као епископ-администратор Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке, узео учешћа на сједницама Епископског савјета и Централног црквеног савјета Српске Православне Цркве у Сјеверној и Јужној Америци, које је одржано од 8. до 10. децембра у Чикагу, којима је предсједавао Његова Светост Патријарх српски Иринеј, који је је уједно и старјешина ставропигијалног манастира Св. Саве у Либертивилу код Чикага. У оквиру посјете митрополит Амфилохије је одржао и више предавања, духовних вечери и промоција свог новог четворокњижја о најновијем страдању српског православног народа на Косову и Метохији. Прво духовно вече је одржано у суботу, 10. децембра у катедралном храму Васкрсења Христовог на Редвуд драјву у Чикагу на тему „Страдање православних хришћана у савременом свијету“, са посебним освртом на ново косово-метохијско страдање. Митрополит је навео податак да су сада сљедбеници Христовог Јванђеља, додуше у различитим деноминацијама, најпрогоњенија вјерска заједница у модерном друштву. То је нарочито јако изражено у муслиманским земљама Африке и Азије, али се јака хришћанофобија све више осјећа и у некада традиционално хришћанским земљама. Као примјер за ово навео је упорно одбијање европских званичника да се у темељним актима европских организација помену њени хришћански и морални коријени и вриједности, па чак и сама ријеч Бог.

svetigora / 2012 / март

Страдање које је задесило царску Русију, бившу Југославију, а сада ево и Косово и Метохију утолико је трагичније, по Митрополитовим ријечима, јер су га предводили и предводе га хришћански народи Европе и Америке, заправо њихове вође, помажући силе деструкције и зла. Говорећи о Косову и Метохији, Митрополит је рекао да је оно слично Јерусалиму, метафизички простор на којем се сусрећу и боре: зло и добро, цар Мурат и кнез Лазар, и гдје се „провјеравају земаљски народи“. У недјељу 11. децембра 2011. године, митрополит Амфилохије је служио Свету архијерејску Литургију у цркви Св. великомученика Георгија у Шерервилу у америчкој држави Индијани. Он је на Светој Литургији бесједио о светости и о светим Божијим људима као „обиталишту славе Божије“, поменувши том приликом и новомученике и исповједнике 20. вијека из нашег народа насликане у овом храму, који су потврдили, по ријечима Митрополитовим, да „у нашем народу цвјета цвијет светости“ – Петра Сарајевског, Платона Бањалучког, Доситеја Загребачког, Јоаникија Црногорског и Приморског, Горазда Чешког, Саву Горњокарловачког, Варнаву Хвостанског, Николаја Жичког и Охридског и преподобне оце Јустина Ћелијског и Симеона Дајбабског. Митрополит Амфилохије је одржао предавање о значају и значењу Косова и Метохије и Косовског завјета за наш народ и догађајима који су били непосредни повод за писање и објављивање нових књига о Косову и Метохији, а то је страшно страдање српског православног народа на тим просторима 1999. и 2000. године. Указао је, најприје, на свечовјечански смисао Косова и Метохије, које је, како је рекао, извор, душа наше душе, зјеница и срце нашег народа. Косово је, рекао је он, како гласи наслов једне од књига – глава Лазарева, дакле голгота и жртва, која је заправо откривање, јављање и свједочење Христове Голготе у једном конкретном земаљском народу. Потом је Митрополит указао на сличност, свакако намјерну, описа Лазареве вечере пред Косовски бој из народне пјесме са описом библијске Тајне вечере: заједнички објед, присуство издајника, молитва Христова у Гетсиманском врту и Лазарево размишљање прије него што ће се опредјелити за Небеско царство. Овим догађајем, по Митрополитовим ријечима, српски народ постаје истински хришћански народ, и њиме се у бићу српског народа, али и у свеукупној судбини хришћанских народа свијета потврђује опредјељење за вјечност. Митрополит је рекао да је 1999. године на Косову и Метохији имао дубоки осјећај да се збиља сви народи земаљски сврставају у та два табора. Нажалост, Европа и Америка су, по његовом мишљењу, пали и падају на испиту пред Косовом, сврставајући се на страну насилника. Подсјетио је и на то да су, убрзо послије бомбардовања Србије и Црне Горе и отимања Косова и Метохије,

6. децембар 2011, Нова Грачаница (Чикаго, САД)

10. децембар 2011, Шерервил (Индијана)

17. децембар 2011, Милвоки, Висконсин

У Јужној Америци Високопреосвећени Митрополит боравио је од 23. до 25. децембра у посјети Мисионарској парохији Св. Николаја Охридског и Жичког и Свеамеричког у Сантијагу, главном граду Чилеа. Митрополита је у Сантијагу дочекао Дамир Солар, почасни конзул Републике Србије у Чилеу, који је, одмах по његовом доласку, приредио и пријем у својој кући, која је и сједиште почасног конзулата, гдје се сабирају припадници наше невелике заједнице у Сантијагу. У недјељу, 25. децембра, Митрополит је служио Свету Литургију у цркви Св. Јована Богослова, парохијском храму Московске Патријаршије у Сантијагу, уз саслужење настојатеља храма игумана Павла Хохлова. Литургији су присуствовали вјерници парохије Св. Јована Богослова, као и вјерници парохије Српске Цркве, која још увијек нема свој храм. Митрополит је у бесједи заблагодарио Богу на јединству свих православних у прослављању Имена Божијег на тој Светој Литургији, служеној на шпанском, црквенословенском и српском језику. Владика Амфилохије је посјетом Чилеу завршио своју прву канонску посјету заједницама Српске Цркве на јужноамеричком континенту, као први епископ-администратор новоосноване Епархије буеносаиреске и јужноцентралноамеричке Српске Православне Цркве.

март / 2012 / svetigora

23-25. децембар 2011, Сантијаго (Чиле)

услиједили напади на Авганистан, Ирак, Либију и друге земље. Када се има у виду, рекао је митрополит Амфилохије, број светиња на Косову и Метохији, било је природно да антихристовске силе то нису могле трпјети, али је трагично што су за спровођење насиља искористиле управо бивше хришћане. У суботу вече, 17. децембра, у цркви Св. Саве у Милвокију у америчкој држави Висконсин, која је украшена предивним фрескама у мозаику, митрополит Амфилохије је одржао предавање на тему „Тајна Крста Христовог“. И у Милвокију је одржана промоција његових нових књига о Косову. Дан касније, Митрополит је служио у манастиру Нова Грачаница, а након Свете Литургије одржао је предавање на тему „Овај род се изгони само постом и молитвом“, говорећи о етосу молитве и поста и њиховој улози у животу Цркве. У понедјељак, 19. децембра, на празник Св. Николаја Мирликијског, завршавајући посјету Новограчаничко-средњезападноамеричкој епархији Господин Митрополит је служио Свету архијерејску Литургију, заједно са домаћином, епископом Лонгином и епископом кливлендским Петром, надлежним архијерејем Чикашке и Средњoамеричке Епархије Руске заграничне Цркве, у Богородичином манастиру Нова Грачаница близу Чикага, уз саслужење свештенства и вјерника обје помјесне Цркве.

aktuelno

„ИЗВИИСКРА ЊЕГОШЕВА“ МИТРОПОЛИТУ АМФИЛОХИЈУ Њ

егово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије овогодишњи је добитник награде Извиискра Његошева, коју додјељују Епархија будимљанско-никшићка и компанија Мона из Београда. Жири у саставу: др Јован Делић, др Иван Негришорац, др Ранко Поповић, др Драган Амовић и Милутин Мићовић, је одлучио да награда за 2011. годину буде додијељена митрополиту Амфилохију за његова Изабрана дјела, која је објавила Светигора – Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске. Како стоји у образложењу жирија, ријеч је о импресивном опусу, са изузетном ширином и богатством значења. Огроман је значај овог писца у погледу јаснијег сагледавања природе српске културе и самих темеља њеног духовног идентитета.

– Да ништа није написао – до књигу Часни Крст Христов и Косовски завјет, митрополит Амфилохије би био најближи духовни сродник и потомак оне двојице на на чијем трону седи и чије светиње чува: Светог Петра Цетињског и Петра II Петровића Његоша – истакао је овом приликом др Јован Делић. Свечаности на Великој сцени Народног позоришта у Београду присуствовали су Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, као и Пресвећена Господа Епископи новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, будимљанско-никшићки Јоаникије, хвостански Атанасије и липљански Јован. Одломке из дјела митрополита Амфилохија, као и стихове бесмртног Његоша казивали су драмски умјетници Биљана Ђуровић и Небојша Дугалић. Пјесмом насловљеном Амфилохије академик Матија Бећковић је на свој начин честитао Митрополиту престижну књижевну награду. С. Ж.

Свјатејши Патријарх московски и све Русије Г. Кирил у разговору за „Вечерње Новости“

razgovor

ЦРНА ГОРА – ДИО КАНОНСКЕ ТЕРИТОРИЈЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ Руски патријарх Кирил говори о мукама нашег народа на Косову и Метохији, помоћи из Русије, односима са Ватиканом: „Браћо са Космета, Руска Црква, православни руски народ, никада се неће од вас окренути!“

рби који живе на Косову и Метохији постали су таоци велике геополитичке игре. Уз равнодушан однос многих држава они су присиљени да живе у затвореним енклавама, осећајући свакодневну бригу због непријатељског окружења. Наша браћа по вери имају велику храброст и не остављају своју многонапаћену земљу и светиње, живе као у концентрационим логорима. Не даје им се чак ни основно право на живот. Ту видимо недопустиву неправду, двојне стандарде и лаж политике која декларише приврженост идеалима хуманизма, заштите људских права, а затвара очи пред паклом који су направили екстремисти уз подршку спонзора из иностранства – рекао је патријарх Руске Православне Цркве Кирил у ексклузивном интервјуу сталном дописнику „Вечерњих новости” у Москви.

•

Срби са КиМ су се недавно обратили председнику Медведеву са молбом да им се да руско држављанство. Истовремено, обратили су се и вама. Шта бисте у овом тешком тренутку могли да поручите грађанима Србије, а поготово православним верницима? Када су исцрпљена сва људска средства и могућности, када се чини да нема никакве наде, тада видимо ту Божју помоћ о којој је Господ говорио апостолу Павлу – снага моја се у немоћи показује. У историји Русије је било много примера када се земља налазила на граници да буде покорена и уништена. Тако је било 1612, у време нереда и интервенције Пољака, затим 1812. године, кад је ушла Наполеонова армија, па у време муњевитог продора Хитлерове армије на територију СССР. Не једном у историји непријатељ је био близу свом циљу, али Русија је устајала из руина и пепела. У томе верујући човек види Божју помоћ. Ја немам право да дајем некакве политичке савете косовским Србима. Али ћу им дати савет који је увек актуелан: обраћајте се искрено молитвама Господу Богу за помоћ! Заједно са вама молиће се и ваша сабраћа и људи исте вере у Русији, а мислим и сва Васељенска Црква. •

•

Русија у оквирима својих дипломатских и политичких могућности пружа подршку Србима на КиМ. Какву подршку Срби могу очекивати од Руске Православне Цркве? Руска Федерација заиста пружа значајну подршку косовским Србима. Примера ради, руске власти су издвојиле средства која ће се кроз Унеско користити за обнављање цркава на Косову. Та иницијатива заслужује сву подршку. Предузимају се и друге активности, достављена је и хуманитарна помоћ. Московска Патријаршија стално подржава позицију Српске Цркве у односу на статус Косова. На међународној арени за заштиту српског становништва Покрајине много је учинио мој претходник, свјетејши патријарх Алексије Други. Конкретно, посветио је тој теми значајан део свог говора пред Европским парламентом у Стразбуру 2007. године. Ја, такође, никада нећу престати да штитим српску браћу у борби за њихово право да живе на земљи предака.

•

Шта сматрате да је нарочито важно? Врло је важно да се не запусте светиње на Косову и Метохији. Била би то духовна катастрофа која би нанела озбиљну штету православном наслеђу у Европи. Споменици који немају цену, а које је српски народ направио на Косову и Метохији, биће живи док се у зидинама храмова чује молитва, а у ћелијама се врше монашки подвизи. Ми смо већ одредили конкретне мере подршке косовским манастирима. Одобрио сам програм активности који ће бити остварен у 2012. години. Много пута сам боравио на Косову и Метохији и сретао се са тамошњим становништвом и као очевидац се уверио у како тешком положају они живе. То што сам видео на мене је оставило јак утисак. Руска Православна Црква је била је биће солидарна са косовским Србима, а наши суграђани саосећају са њима и ревносно се моле да се што пре среди живот у косовској покрајини. У тој многогласној молитви је и мој глас.

озбиљну штету православном наслеђу у Европи.

март / 2012 / svetigora

Они живе под сталним претњама… У Јеванђељу Господ наш Исус Христос много пута понавља речи „Не бој се!” Страх пред опасностима, пред претњама, природни је човеков осећај. Али, Господ је увек са нама и Он данас говори Србима на Косову и Метохији: „Не бојте се!” Дубоко сам захвалан косовским Србима за писмо које су упутили мени и државном руском руководству, као и руском народу и браћи. То писмо је потписало десетине хиљада људи. • Како оцењујете нове позиве неких црногорНије оставило равнодушним никога ко га је прочитао. Наша су ских политичара на поделу Српске Правосрца дубоко ганута исказом поверења и љубави према Русији у славне Цркве? Бивши премијер Црне Горе том писму. Као одговор хоћу да кажем: Браћо, Руска Црква, праМило Ђукановић недавно је изјавио да ће вославни руски народ, никада се неће историја показати праведност од вас окренути! Никакве земаљске његових позива да се подели Врло је важно да се не закористи, никаква промена политичке Српска Црква у Црној Гори. пусте светиње на Косову и коњунктуре, неће нас натерати да заИсторија показује да покушаји Метохији. Била би то духовборавимо нашу многовековну духовбило којих политичких снана катастрофа која би нанела ну сродност! га да праве притисак на Цркву

svetigora / 2012 / март

са циљем да се промени њена канонска организација, ни до чега доброг нису довели. На срећу, у Црној Гори је немало здравомислећих политичких делатника који не деле тај став. У фебруару 2009. срео сам се са председником Црне Горе Филипом Вујановићем. Сећам се да је рекао да је за њега Црногорско-приморска митрополија једина православна канонска институција у Црној Гори и оценио важност тога што је Митрополија увек духовно усмеравала Србе и Црногорце. Све Православне Цркве сматрају Црну Гору делом канонске територије Српске Патријаршије и то општеправославно убеђење политичари треба да поштују. •

Представници Руске Цркве у разговорима са представницима Ватикана својевремено су скретали пажњу на то да би било добро да се папа огласи и отворено затражи заштиту споменика и самих хришћана на КиМ. Бивши папа (Војтила) није послушао мудри савет из Москве. Да ли се доласком новог папе променила ситуација? Када је почела расправа о косовском проблему папа римски Бенедикт XVI, као што је познато, заузео је уравнотежену позицију. Света столица се до сада уздржавала да службено призна тај део Србије као самосталну државу. И више од тога, уочи проглашења независности Косова и Метохије, папа је позвао међународну заједницу да не жури са коначним одређењем статуса те територије, подвлачећи да православни манастири који се налазе тамо имају за Србе посебан историјски и духовни значај. Буквално, четири дана после проглашења независности Косова, Бенедикт XVI је примио амбасадора Србије при Светој столици и подвукао да су Срби много настрадали у сукобима последњих деценија и изразио своју забринутост поводом њиховог положаја на Косову. Од тада је више пута говорио о заштити права српске мањине на КиМ.

•

Недавно су многи листови објавили информацију о вашем могућем сусрету са папом Бенедиктом XVI. Ин-

ХРАМОВИ У УКРАЈИНИ За време бившег папе представници Ватикана често су говорили да они не могу да утичу на гркокатолике (унијате) у Украјини, који су заузели православне храмове. Да ли се ситуација изменила? Иако украјински гркокатолици на сваки начин подвлаче своју лојалност Римском престолу, они у исто време инсистирају на својој аутономији. Када је 1990. године била формирана комисија са учешћем Ватикана, Московске Патријаршије, Украјинске Православне Цркве – гркокатолици су фактички прекинули њен рад. Ми смо недавно предлагали да та комисија поново почне да ради, али католичка страна се према нашем предлогу понела сасвим хладно. У току регуларних контаката са руководством Римокатоличке цркве ми стално покрећемо питање о решењу ситуације са православним храмовима у западној Украјини. И папа римски и руководиоци одговорних ватиканских конгрегација изражавају разумевање за нашу забринутост, али проблем и даље остаје нерешен.

•

САРАДЊА СВИХ ХРИШЋАНА У Аустрији је 1997. требало да се одржи сусрет руског патријарха и папе. Из документа који је тада припреман избачен је део о штетности прозелитизма (заузимања територија где раније није било католика), као и о конфликту православаца и унијата у Украјини. Јесу ли сада ближе позиције Москве и Ватикана кад је реч о прозелитизму или је све остало по старом? Православно-католички односи у Русији у последњих десет година приметно су се побољшали. Проблем прозелитизма није више тако оштар као деведесетих година када су католички мисионари долазили у Русију да би овде водили активну делатност. Неопходно је да се развијају односи међу православнима и католицима који чувају хришћанску традицију и који имају блиске погледе на личну и социјалну етику, научно-технички прогрес, биоетику и друга питања савремености. Све је актуелнији проблем христјанофобије, прогона хришћана због вере. Мени се чини перспективном и важном тесна сарадња православаца и католика у области заштите права свих хришћана.

•

Извор: Вечерње Новости Online, 28. јануар 2012.

март / 2012 / svetigora

Како објашњавате да код западних хришћана, католика, није било жеље да се заштите древне православне хришћанске цркве на Косову? Оне су биле попаљене и срушене управо када су на Косово дошли западни миротворци. Нажалост, западни свет је у време интервенције НАТО на СРЈ, био изложен интензивној медијској кампањи и у значајној мери био доведен у заблуду. Западна средства информисања месецима су објављивала намерно изопачене информације о „зверствима Милошевићевог режима” против косовских Албанаца, преувеличавајући број жртава „етничких чистки” које је спроводила српска полиција у покрајини. Ипак, војне активности на Косову изазвале су многобројне, и то не једнозначне, реакције у западном хришћанском свету. Многе хришћане на Западу озлоједили су текстови на бомбама „срећан Ускрс”, које су написали амерички војници. Али, ипак, ред католичких епископа заиста је подржао независност Косова, руководећи се тиме да се нису оправдале наде у побољшање живота католика у покрајини. Други представници западних хришћанских цркава више пута су изражавали забринутост због вандализма војника НАТО и екстремистички расположених албанских бојовника у односу према древним светињама на Косову и Метохији. Зато мислим да не треба окривљавати све западне хришћане за војне акције, јер оне нису биле мотивисане религиозним убеђењима.

систирате ли и даље на томе да се прво реше спорна питања, јер у противном тај сусрет не би имао смисла. Да. Ја, као и раније, сматрам да услов да тај сусрет буде успешан јесте да буду решена или да се макар енергичније решавају конфликтна питања. Средства масовног информисања истичу искључиво сензационалистички аспект могућег сусрета. А ја управо не бих хтео да се ефект тог сусрета сведе на сензационализам. Да би сусрет стварно био користан за даљи развој односа између Руске и Римокатоличке цркве неопходно је да побољшамо атмосферу тако што ћемо решавати постојеће проблеме.

promocija

КЊИГА „МАНАСТИР ХИЛАНДАР“ Светигора је објавила и осму од планираних десет књига из едиције Немањићки манастири. Ријеч је о монографији „Манастир Хиландар“. Ова књига је представљена 2. фебруара у Медија центру у Београду.

svetigora / 2012 / март

– Објављивање ове књиге о манастиру Хиландару има двоструки циљ: објављјује се у циљу духовне обнове свију нас, нашег памћења. У циљу обнављања оних исконских веза које постоје између српског народа, цркве и манастира Хиландара као огњишта духовног, не само као ризнице, него као корјена нашег културног, духовног и националног бића. То је први и основни разлог да нас ова књига подсјети на бесцен благо које јесте и које садржи у себи манастир Хиландар. Ова књига треба нарочито да подсјети нова покољења која су у опасности, с обзиром на токове модерног друштва и свијета, да се отуђе често пута и не својом кривицом од онога што је темељ нашега бића, нашега духа, наше културе, а други разлог јесте исто тако обновитељски разлог, рекао је митрополит Амфилохије. – Ова књига наше издавачке куће Светигора би хтјела да на овај начин угради макар једну циглу, да макар на овај начин допринесемо обнављању манастира Хиландара. Ово је допринос и једног и другог обнављања. И једна и друга обнова природно нас води овом многовјековном источнику духовног живота, нашег народа. Митрополит је подсјетио на садржај Хиландарског типика Светога Саве: „Неизоставно служити предано службу, чувати вјеру и част која припада игуманима вашим, међусобно се љубити и старати се да сваки свакога надвисује у смирерноумљу, саосјећајући невољу један другога, као удови једнога тијела и попуњавати недостатке један другога, не устремљивати се у завист и на недоличну љубав, на незаконито састајање и расцјепе, чувати се првих мјеста и свјетовних почасти, а само на

једно пазите: у врлини живјети и ништа друго, ако је могуће дисати спасоносном ријечју свим што је на назидање душе и њену ползу“. Јеромонах Доситеј, сабрат манастира Хиландара, истакао је да је ово веома смјео подухват да се на овако мало страница говори о манастиру Хиландару. То захтијева велико познавање свештене обитељи хиландарске, како његове културне ризнице, свештене историје тако и духовног живота у манастиру Хиландару. – Оно што ме је посебно обрадовало, када сам узео у руке ову књигу, је то што је у предговору митрополит Амфилохије назвао Хиландар древним именом – обитељ Богородице хиландарске или манастир Богородице хиландарске , као што су Немањићи раније називали и своје друге задужбине: Богородица љевишка, Богородица студеничка. Ту је изнио један свој доживљај, да су Немањићи градећи и посвећујући манастире Пресветој Богородици на неки начин подразумијевали њену присутност у тој свештеној обитељи, њену заштиту. Историчар умјетности Аника Сковран је рекла да је Хиландар жижа знања, вјеровања и истрајавања. – И можда је баш то прст судбине да је срце Србије и да нам и данас тај Хиландар представља једну сигурну путеводитељицу. Хиландар је био и остао оно што су замислили његови ктитори, Симеон Немања и Сава Немањић. Поготову данас, када смо некако распарчани и изгубљени, тај Хиландар је као мајка заштитница која је својим плаштом прекрила све наше српске крајеве. – Имамо срећу да смо наслиједили од Византије највише и најљепше трагове културе која се огледа, прије свега у нашем фреско-сликарству 13. вијека, рекла је Сковран. О књизи је уз митрополита Амфилохија, јеромонаха, и проф. др Анику Сковран говорио и Миливој Ранђић, директор Хиландарске задужбине.

p r i k az

Уме е умира а или уметност жив е а Књига архимандрита Рафаила Карелина у издању манастира Подмаине, изашла 2011. г.

доводи живот у расејаности и немар, а понајвише овај саблажњиви свет и још гори саблазнитељ – сам ђаво. Тај грех заборављања је стално погађао и реметио, а уколико нису пазили на себе и потпуно уништавао унутарњи живот људи, тим пре се то и данас догађа. Због свега тога нам је посебно задовољство да читаоцима предложимо нову књигу оца Рафаила. Данас је она актуелнија него икада. Она се обраћа души и срцу човековом и попут какве руке одлучно размиче завесу заборава, која прекрива унутарње очи хришћанина, и открива му истину о ономе што се догађа и што ће се тек догађати. Понекад нам се чини да је аутор сувише категоричан у својим оценама, понекад се његове речи чине просто страшнима па се читаоци често и нехотице питају како је уопште могуће о свему томе говорити. Али најбитнија је чињеница да је све оно о чему отац Рафаил овде пише заиста истина и да човек то треба да зна како му се не би догодило да без потребе изгуби свој вечни живот, тај драгоцени дар који му је Бог дао. Поглавља ове књиге написана су у разна времена тако да понекад наилазимо на понављање. Истовремено, та се поглавља на неки начин допуњују и отац Рафаил се враћа на оно што је већ рекао како би то осветлио на мало другачији начин, допунио и појаснио. То уопште не отежава читање, већ, напротив, чини књигу целовитом на посебан начин, јер се кроз њу провлачи једна јединствена нит, а то је ауторов поглед на свет, његов однос према свету, доследност и јасноћа његових ставова. Осим тога, у овој књизи отац Рафаил много говори о смрти, о пролазности живота на земљи, о неопходности да се припремамо за прелазак у вечност и за давање одговора за проживљени живот. Он говори о ономе што је најважније, а чега је човеку тако тешко и тако непријатно да се присећа. Зато поновљене поуке не да нису сувишне, већ ће се, напротив, увући у срце читаоца где ће са гласом савести складно зазвучати и присилити човека да се пажљивије и строжије загледа у себе самога. Присилиће га да заиста пожели да се научи тој уметности којој је књига посвећена, уметности живљења, онако како то хришћанину доликује. Предговор издавача издања на руском језику

март / 2012 / svetigora

чему се састоји уметност живљења? Аутор књиге која је пред нама, архимандрит Рафаил (Карелин) на ово питање даје одговор од којега ће се многи у првом тренутку можда осећати нелагодно. По његовом мишљењу, уметност живљења се састоји у умећу умирања. Да, заиста треба знати умрети свету, умрети за грех који у нама царује, за страсти које поробљавају наше срце. Хришћанин треба да се по много чему разликује од људи који не знају за Бога и живе без Бога. Једна од најбитнијих разлика би била однос према питању живота и смрти. За неверујућег човека смрт је граница иза које више ништа не постоји, а за хришћанина је она само граница која раздваја време од вечности и овај кратки и варљиви живот од бесконачног и истинског живота. Ако је живот на земљи заиста тако кратак и пун туге и невоље, ако у њему нема оне истинске непролазне среће, зашто нам га је онда уопште и дао милосрдни Господ, Који нас тако воли? Па управо због тога да бисмо тражили смисао свог постојања изван његових граница онда кад схватимо колико је он у суштини бесмислен. Господ нам је овај живот дао и због тога да бисмо схватили да је он време покајања, а не радости и задовољстава, време за делање, а не време за награде, али и због тога да бисмо себе у овоземном животу видели као путнике који иду путем што води ка вечности, путем на којем смо дужни да тражимо Бога и да Га заиста и пронађемо. Овде на земљи се решава наша судбина. Но то не чини Бог, већ ми сами. Господ је бескрајна мудрост, неизрецива и незамислива Љубав и по Својој љубави жели да спасе свакога од нас. По Својој мудрости Он зна како да то учини, но од нас зависи да ли ћемо то спасење прихватити или га пак одбацити. Човека са Богом сједињује испуњавање Његове свете воље, док живот по вољи нашег поквареног срца нарушава то јединство, одваја нас од Бога и постаје нека врста зида између Њега и нас. Воља Божија нам је откривена и на најпотпунији начин изражена кроз заповести Господње и кроз послушност којом се човек и спасава. Послушност је иначе врлина без које, по речима преподобног Јована Лествичника, нико од оних који су се заплели у страсти неће видети Бога. Ђаво је непокорни, бунтовни дух, дух противљења и неразумне самовоље. Зато је и неопходна послушност као начин живота и, што је још важније, као унутарње устројство душе, јер она човека вади из демонских руку и предаје га у Божије руке. Ове истине би требало да буду очигледне сваком хришћанину. Но, једна од најтежих душевних болести је заборав, заборављање на оно што човек треба да чини. До заборава човека

„П

svetigora / 2012 / март

оменик новог косовског страдања“ у четири књиге: „Часни крст Христов и косовски завјет“, „Косово је глава Лазарева“ и „Љетопис новог косовског распећа I и II“ настао је као испуњење архијерејске одговорности коју је Митрополит црногорски и чувар пећког трона Г. Амфилохије пророчки најавио приликом хиротоније за Епископа банатског 16. јуна 1985. године у Саборној цркви у Београду, када је између осталог рекао: „Издао бих своје епископско звање и служење, ако радости мога народа не би биле и моје радости и ако његова страдања не би била и моја страдања, од оних давних до ових најновијих, од оних старих косовских до недавног језивог набијања на колац Ђорђа Мартиновића из Гњилана. Његова рана продубљује дубоку рану у овоме храму преко моштију присутног великомученика цара Лазара, истовјетну у души мога народа и души мојој, са раном ђакона Авакума и старца Вукашина из Клепаца.“ Та завјетна обавеза „епископског звања и служења“ у данима, мјесецима и годинама од када је на Косову и Метохији поново „Содом запушио“, за Високопреосвештеног Митрополита се, између осталог, састојала и у бројању и уписивању у књиге именâ пострадалих Срба, „устргнутих на Косову рав-

март / 2012 / svetigora

историјског беспућа на које је доведен без своје кривице, и да од своје државе тражи помоћ и заштиту. Злочинце нико да заустави, макар на тренутак. Ове су књиге и опомена нашем данашњем раслабљеном покољењу, да ако смо неодговорни према страдању своје браће, онда ми више и нијесмо људи, јер се човјекова одговорност на земљи састоји у томе да зна шта све мора урадити или шта ни по коју цијену не смије урадити, да би био човјек. Зло и добро су плодови личног избора на шта нас увијек изнова подсјећа Митрополит. Средишњи дио ове тетралогије, густог текста на 1400 страна, чине кратке приче о различито извршеним злочинима: убиствима, мучењима и грабљењима људи, појединаца или цијелих породица, са именом, презименом, адресом становања, датумом смрти, друштвено-политичким тренутком и реакцијом представника међународне заједнице, гдје аутор трудећи се да савлада своја чувства пред лицем смрти, ипак не успијева да прикрије своју бол над несрећном судбином људи, које никакви више људски закони не штите, а о којима нас обавјештава, као учесник и свједок трагичних збивања са лица мјеста. Интересанто је напоменути да се у овим биљешкама види огромна љубав и разумијевање према невиним жртвама као и велика пажња ауторова да се ни нехотице не унизи људско достојанство. Тако рецимо Митрополит кад говори о отетим Србима никада неће рећи да су они нестали, иако се тај израз данас у нашој јавности одомаћио, чак и у породицама отетих, иако не може жив човјек да нестане. Аутор, желећи да директно ријечу искаже гнусност таквог поступка, налази праву ријеч „грабити“, „уграбљен“. „Очевидно, помишљам, наступају тешки дани за Косово и Метохију. Људски гледано они су, бар за сад, изгубљени. Не само заслугом нељуди на другој страни, већ великим дијелом, и заслугом нељуди међу нама, самим Србима, не толико међу онима са Косова и Метохије, колико међу онима који су од Косова стојали увијек довољно далеко, да им тегобна косовска стварност не ремети угодну јаву и миран сан...“ Кроз ово своје потресно и истинито свједочење, кроз књиге које су пред нама, Митрополит Амфилохије промишља да се српски народ „биолошки и културно уништаван, духовно разаран, принудно разједињен, од свијета презрен, неприхваћен и облаћен – данас налази на једном од најстрашнијих раскршћа у својој историји“, а да су Шиптари, наносећи зло српском народу, ипак стекли добит само накратко, јер пут страдања искупљује од гријеха и сажиже зло, дајући и додајући вјеру и наду долазећим српским нараштајима да Косово и Метохија нијесу и не могу бити изгубљени.

протојереј-ставрофор Радомир Никчевић

ном и завјетном“, пред којима, уносећи њихова имена у овај поменик преопширни, предавајући их Христовој вјечности, усправно и с тугом стојећи, као да говори: „Ја јесам и док јесам јесте и ви!“ Ове су књиге вредније од свих камених споменика и гробница, јер су у њима заувијек, кроз своје смрти сједињени, звјерски уморени свједоци, не само националног страдања, већ и хришћанског мучеништва за Крст Часни и вјеру православну. Зато ће оне, саме собом, кроз вријеме које долази, градити најтврђе и најљепше споменике у срцима оних који их буду читали. У томе је и њихова трајна, могли би рећи, и свевремена вриједност. Боравећи често на Косову и Метохији, сахрањујући мртве и спасавајући невољне и страдалне, и лично доживљавајући задах смрти, гледајући тамну, демонизовану страну људске природе, Митрополит је стрпљиво и истрајно, стварајући овај сурово реалистични поменик, биљежио шиптарска злодјела, као и несрећу и патњу свога народа набрајајући имена, презимена, догађаје, као и све му доступне податке о људима, молећи опроштај за оне који нијесу поменути. Писане са великим духовним искуством, са намјером да се ништа не заборави, ове су четири књиге, збирке дневничких записа, мисли и бесједа, забиљежених током драматичних збивања од марта 1999. до јуна 2000. године, и својеврсна анализа српске садашњице, психологије зла и лукаве обмане кроз причу о људским правима, подјели добара, тржишној економији и западној демократији, иза које се крију вучје самољубље и њушка саможивости свјетских моћника, који су отров своје адске душе испољили у прихватању систематског затирања Срба, наших светиња, културе и језика. „Рана косовска је рана шествјековна. Од 1389. године, када се отворила, та рана је остала мјера и начин постојања народа коме припадамо, овог Божијег народа, једног између многих Божијих народа на земљи. Све што се догађало и све што се догађа данас на Косову, у том је знаку. У том погледу, Косово и Метохија задобијају такорећи, метафизичке димензије, и били су и остали мјесто провјере, не сам оних који ту живе, него провјере и оних који заједно са њима живе и оних који, на овај или онај начин, учествују у овим збивањима која се догађају на Косову и Метохији.“ О тим живим сликама косовске вјековне трагедије, српског расула и арбанашког бијеса против Срба и српских светиња, свједоче, између осталих, и књига „Плач Старе Србије“ са краја 19. вијека дечанског игумана Серафима Ристића, као и списи свједочења Петра Костића, Јанићија Поповића и других косовских хроничара, све до извјештаја блаженопочившег Патријарха Павла, ондашњег епископа рашко-призренског (1957-1990) Светом архијерејском синоду на које се ово четворокњижје митрополита Амфилохија природно наставља, а камо среће да није тако. Митрополит биљежи и да они на власти у Србији и Црној Гори којима би требало да буде прва брига судбина свога народа оглушују о његов очајнички крик и пробуђену савјест, немају саосјећања за његову патњу ни одлучности да спријече страдања, оспоравају му право да искаже осјећање

p r i k az

ПОМЕНИК НОВОГ КОСОВСКОГ СТРАДАЊА

p i smo

архимандрит ТИХОН (Шевкунов)

Подржимо свијећу православља за Косово!

svetigora / 2012 / март

анас, уочи Великог поста, по благослову Његове светости Патријарха московског и све Русије Кирила хтио бих да вам се обратим посебним словом. Сви ви знате да се, ево већ двије деценије, на српској земљи дешава трагедија. Православне становнике Косова и Метохије протјерали су са њихове рођене земље. Многи су убијени, да не говоримо о имовини. Храмови су разрушени, многи манастири попаљени. Све се то дешава не само уз допуштање, него и уз хушкање многих лидера. То безакоње се наставља и данас. Сам назив Метохија преводи се као црквена земља. И нигдје на свијету није концентрисано толико цркава и манастира као на малом простору Косова и Метохије. То је уистину била Света земља. Али, крајем четрдесетих година ту су се настанили туђини, племе које се разрасло и – подстицано злим силама којих је много у овом свијету – почело да истискује православне Србе. Ви знате за трагедију која се тамо десила и дешава се и сада. Али, дубоко вјерујем да ће Господ тамо очувати православље и да ће се правда, мир, истина и вјера на том маленом тлу православне земље поново зацарити. Али, без људских напора до тога неће доћи. И ево, сада у тој муслиманској енклави у Европи, на Косову и Метохији и даље остају да живе православни људи. У неколико градова буквално по неколико њих. Они су изгнаници на својој сопственој земљи: и њих саме, њихову родбину, њихове пријатеље су истјерали са њихових огњишта. Њихови храмови су разрушени, многи су запаљени... Али храбри људи, православни хришћани одржавају тамо свијећу православља. У неколико манастира и храмова и даље се служи. Монаси који живе у тим древним манастирима не могу чак изаћи ван зидова своје обитељи. Пријете им смрт и насиље. Да би купили

оно што им је буквално најнужније за живот, да би испекли хљеб, морају под заштитом Међународних војних снага да путују у Србију. Међутим, они настављају да живе тамо, иако би им било много удобније и сигурније да оставе та мјеста и оду у Србију, гдје би били безбједни. Али, они остају тамо, гдје их је Господ поставио. Многа њихова браћа монаси и сестре монахиње живе бољи живот. А они су новомученици, исти као они новомученици чији спомен ми данас празнујемо. На Косову је недавно отворена богословија. То је прави подвиг српскога народа. Послали су оно најдраже што имају, своју дјецу, дјечаке од петнаест-шеснаест година у мало утврђење, богословију, која се налази унутар муслиманског свијета. И нажалост, Албанци који живе тамо се према њима односе крајње сурово. Ти дјечаци чак не могу да изађу ван простора своје школске установе. Они цио семестар живе на том простору. Све неопходно им доносе, али они одважно остају тамо. То су дјеца. Њихова богословија и остале зграде, све је запаљено. Успјели су да обнове само једну просторију у којој бораве и уче, и у којој се одвија наставни процес. Све то нам је врло блиско. Ми смо овдје својим рукама препорађали разрушене храмове и манастире Руске Цркве. Нама је то добро познато. Како смо по благослову нашег патријарха, прије неколико година сакупљали помоћ за Чеченију, за нашу браће и сестре у Грозном, тако да кренемо сакупљати помоћ за богословију у Призрену и за манастире и храмове на Косову. Братија Сретењског манастира ће приложити дио манастирских средстава, наше издавачке куће, нашег домаћинства. И вас такође позивамо да учествујете у овом дјелу, да помогнемо овим православним хришћанима који храбро чувају православље у својој земљи. Средства ће отићи на обнову здања богословије на Косову и за помоћ предавачима и самим ученицима. Уз Божју помоћ треба да помогнемо и манастирима на Косову, који су такође у тешкој ситуацији и простим људима који живе на Косову, Србима који не напуштају своју земљу, иако је велики дио Срба, њих 250 хиљада већ напустио Косово. Људи који тамо остају су православци, вјерујући, и на првом мјесту знају да су они дужни да тамо сачувају православље, у крајње непријатељском окружењу. А шта су они молили од нас? Да отворимо за њих неколико народних кухиња гдје би се могли хранити, јер они немају других могућности да добију храну. Ми ћемо сабирати средства преко манастира. Пружићемо сву помоћ коју могу да дају наши парохијани. У храму смо поставили кутију са натписом „За прилоге манастирима и храмовима на Косову и Метохији“. И послије Великог поста, даће Бог, наша братија и богословци ће отићи на Косово, по благослову Његове светости Патријарха Кирила, да приложимо све што смо сабрали, не само да би они тамо нешто обновили, него да осјете да се и ми у Русији – који смо такође преживјели прогоне – не само молимо за њих, него да им заиста помажемо. Да би Господ дао, да и ми својом малом лептом духовно подржимо нашу браћу и сестре и не дозволимо да се угаси свијећа православља на косовској земљи.

saop[tewe

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ СА БРАТСКОГ САБРАЊА СВЕШТЕНСТВА И МОНАШТВА МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ

Цркве. У својој богоборној и антибожној (антихристовској) намјери да угуше црквени живот у Црној Гори, поједини државни органи су спремни на противуставно гоњење свештеника и њихових породица, монаха и монахиња. Неправним и манипулантским тумачењем комунистичког Закона о правном положају вјерских заједница (1977) неки државни органи пишу најсрамније странице црногорске историје. Истјеривање младог свештеника Синише Смиљића, најава изгнања протојереја Велибора Џомића, одбијање десетина молби за боравак у Црној Гори, лицима који овдје бораве и по једну-двије деценије су изразити примјери прогоњења Цркве, заједно са политичким судским процесуирањем Митрополита Амфилохија и неколико свештеника Митрополије црногорско-приморске. Као да није довољно, најављује се отимање и небивало подржављење црквене имовине (примјер цркве на Ћипуру и др.), а не преза се ни од јаних позива на рушење православних хришћанских храмова (храм Св. Тројице на Румији, црква Прсвете Богородице и Александра Невског на Светом Стефану…). Предлози за рјешавање тзв. црквеног питања у Црној Гори, који стижу од највиших државних и партијских органа, а граниче се са уцјенама, учинили су да се чак и многи идеолози и гласноговорници новоцрногорског идентитета стиде најновијег развоја догађаја, нарочито у вези са одобравањем боравка свештенству и монаштву, који нису држављани Црне Горе. Свјесни нераскидиве везе Православне Цркве у Црној Гори са Жичком и Пећком Архиепископијом, садашњом Српском Патријаршијом, свештенство Митрополије захтјева неодложни прекид свих врста притисака на Православну Цркву и исповједа своје пуно сагласје за очување јединства наше помјесне Цркве Српске. Тренутни и плитки политички интереси једне олигархије, покушаји директног мијешања власти у унутрашње устројство Цркве не могу и неће утицати на вјековни поредак Цркве и угрожавање њене богомдане слободе. „Ако мене гонише и вас ће гонити“, ријеч је Христова, која се данас остварује у Црној Гори, као у бесудним годинама након Другог свјетског рата. Црна Гора је била и требало би да остане друштво честитих, слободоумних и поносних људи. Путем који је неки воде, а нарочито рушењем темеља на којима је заснована – Православне Цркве Христове, неизбјежно ће је довести до агоније и самоурушавања. Националне и класне подјеле, вјештачки стваране, проузроковане духовним, културолошким, образовним и економским насиљем, стварају дубоке, и бојати се незаљечиве ране на црногорском друштву, које се неће лако зацијелити и које нису на добробит ниједног грађанина, а још мање Црне Горе као цјелине. У тој забринутости, али и у увјерењу да ће разум превладати, с уздањем у Бога, чији се Јединородни Син оваплоти Духом Светим међу нама грешним људима, поздрављамо све вјернике и све људе добре воље, радосним и вјечноспасавајућим поздравом: Христос се роди! Ваистину се роди! Благословена Нова Година доброте Господње!

март / 2012 / svetigora

Манастир Ждребаоник, 31. децембар 2011. о освештаној вјековној пракси Цркве Христове Православне, свештенство и свештеномонаштво Митрополије црногорско-приморске сабрало се данас, заједно са својим Архијерејем – Високопреосвећеним Архиепископом цетињским и Митрополитом црногорско-приморским Г. Амфилохијем, на Свету Литургију и на редовни годишњи братски састанак. Ове године сабрање је одржано у Светоархангелском манастиру у Ждребаонику код Даниловграда, покрај моштију Св. Арсенија Сремца, другог Архиепископа Српског, насљедника Св. Саве, чије мошти вјековима обитавају у Црној Гори. Након Свете Литургије у манастирском храму, којом је началствовао митрополит Амфилохије, одржано је братско сабрање у манастирском конаку, а потом и братска трпеза. У току Свете Литургије, одликован је правом ношења напрсног крста – чином протопрезвитера-ставрофора, протојереј Велибор Џомић, парох у Подгорици и координатор Правног савјета Митрополије, а презвитер Зоран Ђедовић, парох горњозетски, одликован је чином протојереја. Особити благослов за данашње сабрање било је присуство Преосвећеног Епископа умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, који је својом очинском и богословском ријечју изузетно допринио раду данашњег сабрања. Господин Митрополит је укратко изложио свој архијерејски рад у протеклој години, говоривши и о својој недавној посјети Јужној Америци. Након тога, архијерејски намјесници су изнијели извјештаје о црквеном животу у својим намјесништвима. Предавање на тему: „Вршење обреда над инославнима и њихова канонска оправданост“ одржао је јереј мр Арсеније Радовић, старјешина цркве Св. Тројице у Будви и професор Цетињске богословије, послије којег је наступила плодотворна дискусија. Констатујући да се пастирско-духовни живот Митрополије црногорско-приморске и даље развија на корист читаве Цркве и спасења повјерене пастве, свештенство изражава своју забринутост због мноштва спољњих притисака на Православну Цркву у нашој земљи, која се у Црној Гори оваплоћује кроз Митрополију и још три Епархије помјесне Српске Православне Цркве. Неприличне политичке уцјене и неосновани злонамјерни напади на Митрополита, свештенство и православне вјернике којима се не види краја, који, штавише, како вријеме пролази, добијају свој све примитивнији и насилнији облик у виду насиља неких од државних органа и примјене антицрквених противзаконитих метода, незапамћених ни у времена комунистичке тираније, постају неподношљиви. Притисци на Цркву Православну, с којима се не суочава ниједна друга вјерска заједница у Црној Гори, пројављују се кроз отворену и јавну подршку одређених владајућих структура једној племенско-партијској псеудорелигиозној неправославној организацији, која има намјеру да угрози име, идентитет, достојанство и имовину Православне

МОНАХИЊА ВАСИЛИЈА

svetigora / 2012 / март

У суботу 31. децембра 2011. г. се упокојила у Господу монахиња Василија Новаковић. Свету заупокојену Литургију и опијело је у недјељу, 1. јануара, служио митрополит Амфилохије у манастиру Острогу. Сестра Василија је рођена 12. октобра 1931. године у Хан Пијеску у Босни и Херцеговини. На рођењу је добила име Милка. После три године искушеничкога стажа је замонашена у манастиру Острогу, 3. јануара 1995. Наизглед крхког тијела, малена растом, наша сестра Василија изнијела је у данашње вријеме риједак подвиг трпљења и страдања у болести. Крила је тешку болест више од десет година, не посјећујући ни љекаре, нити икоме говорећи. Знала је само она и Господ, од кога је тражила снагу, усправна као свијећа у цркви и свуда гдје се молила.

Сестра Василија је често имала обичај да своје послушање врши са неколицином браће и сестара, који би као поклоници боравили у нашем манастиру. Имала је и свој начин како да започне послушање повјерене јој групе. Увијек молитвена атмосфера у тишини, па би душа која је дошла да нађе утјеху, исцелење, помоћ или слично, ту у Светињи задобијала страх Божији, утјеху, многи исцелење... Ниједан јој тренутак на послушању није прошао у празном разговору. Сви су знали да се у тишини, молитвено, са љубављу Свецу, обавља послушање, да би плод био исцелење душе или тијела, због којег је већина и долазила у нашу светињу. Сестра Василија никад сама није ишла Свецу. Водила је увијек своју групицу, за коју се брижно, клечећи пред Светитељем, предавала молитви.Молила се на њен начин свуда. Имала је велико повјерење, а очигледно и слободу код свога небеског Заштитника, па је био не мали број исцељењих и услишених од оних који су били са њом на послушању. Свијеће је палила за многе који то нијесу ни знали, а којима је било потребно. Тако сам и ја сазнала, после дуго времена, да је у вријеме моје болести међу том гомилом била и свијећа за мене... Љубила је ову Светињу, којој се предала беспоштедно. Годинама је све од себе давала на прилично тешком послушању крчења шуме, које је по неколико мјесеци годишње трајало, а да не би њен Светац замјерио И свуда би гдје је могла, у сваком ћошку, садила цвијеће: необично и сваковрсно, миришљаво, коме се посвећивала са пуно љубави. Често би бивао по један мали букетић на Свечевим моштима. Знали смо да је то њен поклон ономе чијом снагом она све то може и ради... Почело је полако да јој понестаје снаге, и онако тихо како о себи није причала, хтјела је да у тајности сакрије своје страдање и тешку болест. Пошла је да се мало одмори у мјесту Врујци, гдје је имала кућу, коју је, као и стан у Београду, завјештала манастиру Острогу. У ваљевској болници су љекари са великим чуђењем установили већ поодмаклу метастазу на грудима, а са још већим чуђењем су приликом снимања установили да је болест поодавно однијела неколика пршљенова и да медицински није могла нити ходати, нити покретати руке. Ето великог чуда за све! И када се нико није надао њеном повратку, опет чудо! Молитвама, и благословом нашег Митрополита, сестра Василија је поново стала на ноге, и тражила да је врате код њеног Свеца, да би ту предала душу, у овој великој Светињи у којој је и започела свој монашки живот. Бивала сам често код ње тих њених задњих дана. Само радосно лице и разговор о небеском. Правило јој је читано до задњег тренутка. Тражила је да јој се читају Псалтир, акатисти, Канон Богородици. То је и била њена задња молитва. Наша храбра сестра нам је пример да и кад не можеш, и кад је немогуће, Бог тражи и прима жртву, што је она добро знала. монахиња Екатарина

pomen

УПОКОЈИО СЕ У ГОСПОДУ СТОЈАН АРБУТИНА 17. новембра 2011. се упокојио у Господу Стојан Арбутина, један од првих економа новообновљене Цетињске богословије. Стојан је рођен 10. октобра 1953. године у селу Горицка код Двора на Уни, у садашњој Републици Хрватској, од оца Љубе и мајке Маре. Ту је и живио до посљедњег рата и по злу чувене Олује, када је заједно са породицом морао избећи. Пошао је прво у Србију, гдје је живио до 1998, када се сели у Црну Гору, на Цетиње, гдје ће обављати функцију економа Богословије до 2002. г. када се сели у Угриновце. Живот је посветио раду, породици, многобројним пријатељима, несебично се дајући и показујући љубав. Професори и ученици Богословије су га веома вољели због његове љубави, мирноће, а и благог осмјеха којим је плијенио. Његову су љубав поготову осјетили ученици, са којима је често друговао и којима је био на услузи као родитељ. Стојан имао разумијевања за многе, а поготову за оне који су као и он морали да напусте своја вјековна огњишта у Крајини – „Крвавој хаљини“ и Реублици Хрватској. Био је ожењен супругом Душанком и са њом има двоје дјеце, сина Љубишу и кћерку Маријану. Сахрањен је на мјесном гробљу у Угриновцима. Нека би праведни Господ упокојио у наручју Авраама , Исака и Јакова , слугу Свога, а брата и пријатеља нашег, новопрестављеног Стојана, молитвама Светог Петра Цетињског Чудотворца. Александар Вујовић

УСНУЛА У ГОСПОДУ МАТИ ГЛИКЕРИЈА ке главе у кући. Улогу храниоца и стуба породице тада преузима четрнаестогодишња дјевојчица Анђа. „Не би могло сунце да види да ја спавам“ – говорила је о том периоду свог живота. Године 1952. одлази у манастир Тавну код Бијељине, а 1955. прелази (са још неколико сестара) у манастир Нимник код Пожаревца, гдје је и замонашена у чин расофорне монахиње добивши име Гликерија. У Пећкој патријаршији провешће мати Гликерија више од пола вијека, носећи заједно са осталим сестрама крст свога народа на Косову и Метохији. Никоме нису биле по вољи – ни Србима ни Шиптарима; тешко се живјело; није се имало; много се радило;... али је – причају – „била љубав међу нама...“, а гдје је љубав ту је Господ, а са Господом све им је било лако. При свему томе црквено правило (слично светогорском типику) никада није изостављано. Мати Гликерија увијек је међу првима одлазила на рад, а међу последњима на одмор, увијек задужена на најтежим послушањима. Једнако је ревносна мати Гликерија била и на молитви. Ипак, оно што ће свима остати у сећању, поред радосне и мужествене спремности на сваки подвиг, јесте њен благи и увек насмешен лик, њена незлобивост и способност да прашта и моли опроштај и од оних који су је увредили. У велику схиму замонашена је у навечерје Св. првомученика и архиђакона Стефана ове године. Извор: Светигора-прес

март / 2012 / svetigora

У манастиру Пећка патријаршија, 16/3. јануара ове године, уочи Крстовдана и празника Богојављења, уснула је у Господу схимонахиња Гликерија. Монашко опијело служио је Епископ липљански Јован са бројним свештенством епархија Београдско-карловачке и Рашко-призренске, а испраћају и сахарани присуствовао је народ из околних села. „Ево слушкиње Божије која иде право у Царство Небеско,“ рекао је владика Јован опраштајући се од мати Гликерије. И заиста сав њен живот је био право хођење Господу. Схимонахиња Гликерија рођена је, по властитом казивању, на дан Св. мученице Гликерије, 26. маја 1927. године – у селу Горњој Буковици, општина Бијељина, као друго од петоро дјеце Милорада и Анице Ђокић. На крштењу је добила име Анђа. Други свјетски рат Ђокићима доноси велики губитак: оца убијају усташе, а најстарији син страда од комуниста тако да породица остаје без одрасле муш-

у номинацији „Државна дјелатност“ за јачање руске економије, стварање царинске уније, постављање прве фазе нафтовода „Сјеверни ток“.

ОТРОВНЕ СТРЕЛИЦЕ Еп и ско п зворничко-тузлански Господин Василије назвао је узнемирујућим изјаве муслиманских вјерских лидера у БиХ и Србији Мустафе Церића и Моамера Зукорлића уз оцјену да „оне иду као стреле отровне“. Реис Церић затражио је да се предсједник Републике Српске Милорад Додик прогласи непожељном особом у исламским земљама, након чега је против Додика упућена и фетва. Муфтија Зукорлић је јавно подржао Церића. Владика сматра да су то изјаве појединих људи, а не и став Исламске вјерске заједнице.

svetigora / 2012 / март

КЛУБ ПРАВОСЛАВНИХ МИЛИЦИОНЕРА Чланови Клуба православних милиционера, који дјелује при Минској парохији иконе Мајке Божје „Свих тужних радост“ сакупљају поклоне за Дјатловско сиротиште за дјецу и омладину. Православни чувари реда позивају све колеге који су расположени да се присаједине добротворној акцији, саопштава Собор.бу. Клуб православних милиционера постоји већ годину дана. За то вријеме чувари реда су организовали низ добротворних акција. Они посјећују дјечје домове, социјална прихватилишта, домове за пензионере, сиромашне породице.

НАГРАДА „ЧОВЈЕК ГОДИНЕ – 2011“ Свечана церемонија уручивања награде „Човјек године 2011“ Руског биографског института одржана је 14. децембра 2011. године у Храму Христа Спаса. У номинацији „Религија“ за јачање духовних принципа у Русији награђује се Његова светост Патријарх московски и све Русије Кирил. Предсједник Владе Руске Федерације, Владимир Путин се награђује

Награду у области блогосфере добило је неколико блогера, међу којима је ђакон Андреј Курајев и љекар Јелисавета Глинка.

У МАНАСТИРУ ЦЕНТАР ЗА ЖЕНСКО ЗДРАВЉЕ Први у Русији добротворни медицински дијагностички центар за здравље жене „Бијела ружа“, формиран на иницијативу Светлане Медведеве, отворен је у Воскресењском Новодевичјем манастиру у Петровграду, саопштава Интерфакс-Религија. Главни циљ дјелатности центра је профилакса и рано откривање женских онколошких болести. У центру постоји гинеколошка амбуланта, кабинет за мамографију, рендген, онколошка амбуланта, ултразвучна дијагностика. Важан дио рада центра је образовна дјелатност.

ЧЕШКА НАЈАТЕИСТИЧКИЈА ЗЕМЉА НА СВИЈЕТУ Око половина житеља Чешке Републике за вријеме последњег пописа становништва, прољећа прошле БИБЛИЈА ПРЕВЕДЕНА НА године, оставили су неиспуњену руЈЕЗИК ДЈУЛА брику о вјерској припадности, саопЗавршен је превод Библије на штава Седмица.Ру, позивајући се на језик Дјула, којим говори скоро поKATHweb. ловина становника Кот-д’Ивуар и око Сагласно подацима Чешке статитрећина становника Буркина Фасо стичке управе, данас само 14% ста(Западна Африка). Превод Библије новништва сматра себе вјерницима, минхенског лингвисте, преводиоца и активним припадницима неке Цркве. експерта у области ислама Фрица ГерКатолицизам исповиједа 10% сталинга, биће публикован 2012. године. новника. На другом мјесту по броју Прије него што је Герлинг повјерника је Евангелистичка црква, а чео да преводи Библију, Дјули нијесу на трећем мјесту је Чехославачка гуимали своје писмо, пише Седмица.ру, ситска црква. позивајући се на evangelisch.de, писменост се заснивала на латиници и ХРИШЋАНИ ТУРСКЕ неким знацима из арапског језика. ПРОСЛАВИЛИ БОЖИЋ Тренуто је у цјелости Библија преУ недјељу 25. децембра правоведена на 469 језика. Још на 2058 славци из различитих области Турјезика су преведене поједине књиге ске скупили су се и истанбулској Новог Завјета или читав Нови завјет. саборној цркви Светог Ђорђа, гдје је константинопољски Патријарх слуШВАЈЦАРСКА жио Божанствену Литургију. У швајцарском Базелу реформа24. децембра навече истанбулски торска црква Светог Албана биће католици су се скупили на празничну предата парохији Српске Православслужбу у цркву Светог Антуана, на улине Цркве. ци Истиклал. Заједно са хришћанима Синод Евангелистичко-реу цркви су били муслимани који су форматорске цркве заложио дошли да посматрају службу. У петак се за спровођење радова на је предсједник Турске, Абдула Гјуљ реконструкцији храма, који није више објавио своју божићну поруку у којој потребан реформистима, пише kipa/ је истакао да традиција и обичаји, који apic. су се развијали вјековима, обједињују За реконструкцију Синод је грађане његове земље. издвојио 4 милиона франака, без обзира на противљење оних који О СИРИЈИ су негирали изводљивост поправАрхиепископ севастијски ке цркве, коју више неће користити Теодосије (Атала Хана) оштро је осуреформатoри. дио дјелатност оружаних терори-

Приредио: Славко Живковић

стичких групација, које дјелују у Сирији.

Он је изјавио да су узроци напада на Сирију њено противљење америчко-израелској завјери и да приврженост Сиријаца националном јединству и подршка руководству те земље могу спријечити ту завјеру. У интервју за Syrian TV, 25. децембра архиепископ Атала Хана је такође казао да оно што се десило у региону потврђује покушај америчко-израелске алијансе да оствари свој нови план, слично споразуму СајксаПико (тајни споразум између Велике Британије и Француске о сферама интереса на Блиском Истоку који је закључен 1916. године) у циљу успостављања америчке надмоћи над свим земљама Блиског Истока, саопштава SANА. САУЧЕШЋЕ ПРЕДСЈЕДНИКУ НИГЕРИЈЕ

и украли више од 12 килограма златног накита, чија је вриједност виша од 300 хиљада евра, саопштава бугарско издање „Двери православља“. Покрадени накит је био прилог православних вјерника у знак захвалности преподобномученици Ирини за њихове услишене молитве. Чудотворна икона се из безбједносних разлога преко ноћи налазила у игумановој келији, што је било познато само ускоме кругу људи.

92-ГОДИШЊИ СВЕШТЕНИК У СИРИЈИ УБИЈЕН У Бугарској је широк публициПРАВОСЛАВНИ СВЕШТЕНИК тет изазвала телевизијска емисија У насељу Кафр-Бехум, провинција о 92-годишњем свештенику Атана- Хама, наоружани бандити су 25. су Аролском, који пјешачи до чети- јануара убили јеромонаха Василија ри планинска храма и опскрбљује их, Насара. Отац Василије је убијен када саопштава бугарско издање „Двери је указивао помоћ рањенику, саопправославља“. штава агенција Sana. Стари свештеник наставља да „Немогуће је било извући рањене стрпљиво обавља своју службу јер под паљбом“, говоре очевици. Они просто нема ко да га замијени. Отац кажу да је оца Василија епархија поАтанас наставља да свакога дана слала у парохију, која је била мета тепјешачи из села у село, како би ојачао рористичког напада. вјеру и дух мјештана. Јеромонах Василије је први Он каже да му је Господ одредио хришћанин који је убијен од почетка још 10-15 година службе, а онда ће га сиријских нереда, и о његовој кончипитати шта је он учинио за људе за то ни у Сирији говоре као о мученичкој. вријеме. Мазен Насар је рођен 1982. године. Завршио је теологију на ТеоУ ПОЉСКОЈ СПОМЕНИК лошком универзитету у Баламанди. СВЕТОМ КНЕЗУ ВЛАДИМИРУ 2010. г. је магистрирао. Предавао је У пољском Гдањску планирају да византијско појање у школи Светог до 2015. године подигну споменик Козме, у свом родном граду Хама. крститељу Русије, Светом равноапостолном кнезу Владимиру. СпомеЂОКОВИЋУ ВИСОКО РУСКО ник ће подићи на тргу наспрам гркоПРИЗНАЊЕ католичког храма Покрова Пресвете Међународни фонд јединства праБогородице и светог Вартоломеја, са- вославних народа, који од оснивања општава Седмица.Ру. 1995. дјелује под покровитељством Споменик ће бити откривен, како Московске Патријаршије, додијелио је планирано, поводом 1000 година је награде за 2012. патријарху кончине крститеља Кијевске Русије, Александријском Теодору II, предсаопштава званични сајт Украјинске седнику Палестине Махмуту Абасу и грко-католичке цркве. српском тенисеру Новаку Ђоковићу. Гдањски споменик Светом Вла- Ђоковић је награђен по препорудимиру ће бити нешто измијењена ци врха Српске Цркве, како се навокопија знаменитог кијевског споме- ди у саопштењу. Патријарх руски Киника крститељу Русије, који је поди- рил је истакао да је Новак Ђоковић гнут изнад обале Дњепра, на Влади- примјер не само успјешног спортимирском брежуљку. сте, већ и православног вјерника, који се „у свом дјеловању нада у вољу ОПЉАЧКАН МАНАСТИР Божју“. Уједно пожртвовано помаже ХРИСОВАЛАНДУ многе српске православне светиње, Уочи Нове године у манастиру Хри- међу којима и манастире на Косову соваланду Критске архиепископије, и Метохији, финансира дјечје и омлапљачкаши су разбили кивот у коме динске хуманитарне програме, навео се налази чудотворна икона препо- је руски патријарх. добномученице Ирине Кападокијске,

март / 2012 / svetigora

Патријарх мкосковски и све Русије Кирил упутио је изразе саучешћа предсједнику Нигерије Гудлаку Џонатану поводом погибије десетине људи у терористичким нападима на Божић, 25. децембра протекле године.

„Убиства, прогони хришћана, рушење храмова и домова вјерних, попримили су, нажалост, систематички карактер у наше вријеме. Такви преступи коштали су народ Нигерије десетине живота у 2011. години“, каже се у поруци Његове Светости. По његовим ријечима, насиље уперено против вјерујућих има за циљ сијање вјерске нетрпељивости међу људима који су вјековима живјели једни уз друге.

IZ SVIJETA

IZ pomjesnih crkava

Приредио: Славко Живковић

svetigora / 2012 / март

саборној цркви, гдје је сахрањен празник Светог Николаја ЧудотУСТОЛИЧЕН МИТРОПОЛИТ почивши патријарх, саопштава ворца, архиепископа мирликијског. БЕЧКИ ЦАРИГРАДСКЕ Интерфакс-Религија. Поводом празника Митрополит ПАТРИЈАРШИЈЕ По ријечима патријарха Ки- мирликијски Хризостом (КонстаУ недјељу, 4. децембра 2011. године, у бечком храму Свете Тројице рила, године које су пале на леђа нтинопољска Патријаршија) началустоличен је нови Mитрополит беч- патријарха Алексија биле су године ствовао је богослужењем у древном ки и аустријски и егзарх угарски од посебног историјског значаја: то саборном храму посвећеном Светом Константинопољске Патријаршије је био прелом у државном животу и Николи у Мири Ликијској. Арсениос Кардамакис. Чин усто- вријеме дубоких промјена у животу личења предводио је митрополит Цркве. Патријарх Кирил је позвао Галије из Париза, Емануил Адамакис. вјернике да молитвено заблагодаре „почившем светитељу“ зато што је под његовим вођством и омофором Руска Црква прошла кроз сложене изазове и искушења.

РУКА СВЕТОГ ДИМИТРИЈА У УКРАЈИНИ Од 7. новембра до 9. децембра, са благословом Митрополита украјинског Владимира, велика хришћанска светиња, десна рука Светог великомученика Димитрија Присутни су били представ- Солунског, боравила је у Украјини. Светиња је 7. новембра свечано ници свих Цркава на подручју Аустрије. Српску Православну Цркву дочекана у Кијево-печерској лаври представљао је Епископ бачки и ад- и обишла је више кијевских храмова. министратор Епархије аустријско- Након тога десница Светог Димитрија швајцарске Иринеј, а овом догађају је обишла Дњепропетровск, Полтаву, присуствовао је и архимандрит Харков, Запорожје, Миколаив, Била Цркву, Тернопил, Лавов, ВолодимирЈован Радосављевић. Волински, Луцк, Ривне, Житомир, Новоград Волински, да би се у петак 9. ПРАВОСЛАВНА ПАРОХИЈА У децембра вратила у Солун. ИРСКОЈ У православној парохији, ЧЕШКА – 60 ГОДИНА посвећеној Ваведењу Пресвете БоАУТОКЕФАЛНОСТИ городице, у Дрогеди (Ирска) је 4. У четвртак 8. децембра навршидецембра молитвено обиљежен други престони празник. Свеча- ло се 60 година откако је Православно богослужење у здању католич- на Црква чешких земаља и Словачке ког храма Светог Јосифа, служио је добила канонску аутокефалију од Рунастојатељ Ваведењске парохије ске Православне Цркве. Овај јубилеј је тог дана свечано прослављен у свештеник Николај Јевсејев. Након завршетка богослужења Прагу. Светом Литургијом у цркви Свевјерници су ишли у обилазак мјеста гдје се некада налазио древни мана- тог Николе на тргу Сарометска настир Монастербојс. Монастербојс је, чалствовао је Митрополит Чешких по претпоставци, основао у 5. вијеку земаља и Словачке Христофор. Међу Свети Бујте (лат. Боеције), насљедник саслужитељима били су Митрополит Светог Патрика. Манастир је био волоколамски Иларион, предсједник један од најзначајнијих вјерских цен- Одјељења за спољне везе Московске Патријаршије, архијереји Правотара Ирске све до 11. вијека. славне Цркве чешких земаља и Словачке и Пољске Православне Цркве, ПАТРИЈАРХ КИРИЛ СЛУЖИО као и бројно свештенство. ПОМЕН АЛЕКСИЈУ ДРУГОМ Патријарх московски и све Русије ПРАЗНИК СВЕТОГ НИКОЛЕ У Кирил у понедјељак 5. децембра, ТУРСКОЈ на трећу годишњицу од упокојења У Мири Ликијској (сада турска свог претходника Алексија Другог служио је помен у Богојављенској Демра) 6. децембра је обиљежен

Саборни храм, у коме се налази гроб Светог Николе и који су у 11. вијеку Турци опустошили, сада је музеј. Турске власти су направиле изузетак и дозволиле да се одслужи празнично богослужење. РУМУНИЈА На дванаест универзитета Румуније постоје факултети теологије, на којима студира десет хиљада студената, саопштава Митрополит трговишки Нифонт. „Послије пада социјалистичког режима људи су били пуни ентузијазма, тако да је Парламент веома лако донио закон о обавезном изучавању хришћанске религије у свим државним школама. Невјероватно, али је то тако“, казао је владика, чије ријечи наводи сајт часописа Тома. На питање о припреми свеправославног Сабора, он је изјавио да усвајање одлука на међуправославном нивоу треба ријешити консензусом. ОСКРНАВЉЕН МАНАСТИР НА ЈОРДАНУ Агенција за црквене новости Amen.gr, саопштава да су 12. децембра тринаест Јевреја ектремиста упали у православни манастир Светог Јована Претече у близини Јордана, близу мјеста Исусовог крштења и оскрнавили га. Уништили су иконе и крстове, запалили националне заставе Грчке, које по обичају висе у грчким манастирима. Познато је да је међу манастирским иконама Светог Јована Претече било много руских икона

Владика је такође посјетио ДОГАЂАЈ мјесто гдје је положен камен ГОДИНЕ темељац за будући православни Патријарх храм у Рејкјавику, као и привреме- московски и ЈУБИЛЕЈ ПАТРИЈАРХА ну цркву, гдје се заједница окупља све Русије КиМАКСИМА У Бугарској су обиљежили на редовна богослужења и сусреће рил је назвао мапоклоњење 70 година од монашког постри- са настојатељем, саопштава сајт Су- совно Појасу Пресвете Богородице га бугарског патријарха Максима, рошке епархије. најупечатљивијим догађајем године. саопштавају Двери.Бг ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ „Најимпресивнији догађај годиБудући патријарх Максим, двадеАРХИМАНДРИТА ЈЕФРЕМА не која је на измаку, на изненађење сетседмогодишњи Марин Минков, Већ је више од 100 хиљада пот- многих, али не и православаца, је замонашен је 13. децембра 1941. године при Богословском факултету писа прикупљено за ослобођење преношење Појаса Мајке Божје из Софијског универзитета, као студент игумана светогорског манастира Ватопеда у Москву и низ других граВатопеда, старца Јефрема, који се дова Русије“, казао је патријарх Кичетврте године. Младог послушника је олтару налази у грчком затвору за опасне рил у свом извјештају на Епархијском сабрању града Москве. привео ондашњи игуман Рилског ма- преступнике. Сајт „Ослободите старца Јефре„На разне митинге долазе стонастира, архимандрит Натанаило, а сам чин пострига је извршио ловчан- ма“ нуди да се потпише обраћање тине или хиљаде грађана, а Појасу предсједнику и премијеру Грчке, Мајке Божје су притекли милиони ски митрополит Филарет. такође тужиоцу Врховног суда – наших православних суграђана, који Ареопага са молбом да се ослободи су успјели да се поклоне светињи БОГОСЛУЖЕЊА У ВЕНЕЦИЈИ На празник Свете великомучени- игуман. „Убијеђени смо да је одлу- послије многочасовног стајања и це Варваре, крај њених моштију, које ка о притварању уваженог духовног даноноћних редова“, додао је он. се чувају у Венецији, на острву Бура- лица политичка провокација која ГРЧКА ЦРКВА – КУХИЊЕ ЗА но служен је молебан, соапштава Ру- има за циљ да поткопа ауторитет СИРОМАШНЕ ска парохија Светих жена мироноси- Свете Горе и Цркве уопште“, између осталог је речено у протестној ноти, 25. децембра, на Божић, који Грци ца у Венецији. која је публикована на сајту. обиљежавају по новом каландару, у На Богојављење је број пот- свим градовима Грчка Црква је орписника је био 103 155 људи. Доку- ганизовала трпезе за сиромашне и мент је потписан на руском, грчком, бескућнике, којих се број потоњих српском, грузијском, енглеском, ру- година знатно увећао. Ако су раније мунском, француском, и њемачком већину посјетилаца добротворних језику. ручкова чинили емигранти, сада Ујутру 24. децембра игумани преовладавају мјесни житељи и то светогорских манастира, чувши за не само старије доби него и млађи. одлуку да се игуман Ватопеда приОсим празничне трпезе, која је Глава Свете великомученице твори, стигли су у Ватопед како сама по себи догађај за парохијске Варваре нашла се у Венецији још по- би стали уз игумана Јефрема. То храмове, у већим градовима, кухиње четком другог миленијума. На по- што се десило они посматрају као за бескућнике и сиромашне дјелују клон ју је добио син војводе Петра манифестацију антицрквене поли- свакодневно и у њима храну добија Орсеоло (991-1009), Ђовани који је је тике. на хиљаде људи. тада стигао у Константинопољ, како Публикован је и протест светоби узео за жену унуку византијског горских монаха против хапшења БОЖИЋ У ГРУЗИЈИ цара, Марију Аргиропулу. игумана Ватопедског манастира Сада се светиња чува у капе- Јефрема. У њему је одлука чланоли Свете Варваре (oratorio Santa ва апелационог суда названа неBarbara), при храму Светог Мартина праведном и неприхватљивом. Турског, гдје долазе поклоници из Она се такође карактерише као разних православних земаља, прије непријатељско дјеловање на Цркву, свега из Грчке, како би јој се покло- монаштво и Свету Гору. нили. 10. јануара, након засједања Светог синода Грчке Цркве, чланови СиЛИТУРГИЈА У РЕЈКЈАВИКУ нода: митрополити едески Јоил и 17. децембра Архиепископ сурош- керкирски Нектарије посјетили су ки Јелисеј началствовао је цркве- ватопедског игумана Јефрема, који Католикос-Патријарх све Грузије ним свечаностима посвећеним се налази у атинском затвору Кори- Илија II благословио је учеснике 10-ој години оснивања Никољске далос. Божићне параде у Тбилисију. Он је ставропигијалне парохије Руске поздравио празничну процесију и Цркве у престоници Исланда. подијелио поклоне. живописаних крајем 19. и почетком 20. вијека.

март / 2012 / svetigora

IZ pomjesnih crkava Сваке године на празник Рођења Христовог људи у Грузији излазе на улице и учествују у поворци под називом „Алило“, носећи са собом поклоне за сиромашне. Ову јединствену литију предводи свештенство са иконама и крстовима, а за њима, пјешке или у воловским колима, иде народ. Главну улогу у овом догађају имају дјеца. „Донијели смо чоколаде и слаткише. Драго ми је што на неки начин могу да помогнем другој дјеци“, казао је 9-годишњи Димитрије, дајући свој допринос добротворном фонду.

svetigora / 2012 / март

НАГРАДА ПРЕДСЈЕДНИКУ ПАЛЕСТИНЕ И АЛЕКСАНДРИЈСКОМ ПАТРИЈАРХУ 21. јануара у Москви, у Храму Христа Спаса, Патријарху александријском и све Африке Теодору Другом и шефу Палестинске националне администрације Махмуду Абасу је Патријарх руски Кирил уручио награде Фонда јединства православних народа, саопштава Интерфакс-религија. 22. јануара патријарх Кирил и Митрополит чешких земаља и Словачке Христофор су служили Божанствену Литургију у Храму Христа Спаса. Следећег дана поглавари три Цркве су учествовали у церемонији отварања ХХ међународног божићног образовног форума.

ПУЦАНО НА ЖЕНСКИ МАНАСТИР ПОРЕД ДАМАСКА У недјељу, 29. јануара, на женски манастир Рођења Пресвете Богородице у Седнаји, 35 км далеко од Дамаска, пуцали су војници. Пројектил је пробио зид једне келије, али није експлодирао. Првог фебруара манастир су посјетили представници медија. „Сама Пресвета Богородица је спријечила експлозију пројектила“, рекла је игуманија манастира, матушка Верона Набхан, преноси Al Arabia. Игуманија је казала да су монахиње чуле силан удар и осјетиле како се читава зграда манастира тресе. Изашле су на улицу и видјеле да је пројектил пробио зид сјеверног дијела манастира, близу дјечјег сиротишта, саопштава SANA.

ЗВОНА 11. децембра, послије Литургије, коју МЕЂУСОБНЕ је служио настојатељ подворја, ЕпиСЛОГЕ И ЉУБАВИ скоп моравски Антоније, предУ цркви Светих апо- ставник српског патријарха у Мостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, скви и игуман Методије (Марковић), на Ваведење, у поподневним часови- настојатељ Хиландара. ма, Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије је са свештенством, у ПАТРИЈАРХУ ИРИНЕЈУ присуству великог броја вјерника осНАЈВИШЕ ГРУЗИЈСКО вештао десет звона, која су донација ОДЛИКОВАЊЕ Бјелопољца Љубивоја Јаћимовића и Са патријарашким благословом више добротвора из Русије које је он Његове Светости Католикоса цијеле окупио. Грузије Г. Илије II, наследник престола Грузије и поглавар најстарије православне краљевске династије на свијету, Његово Краљевско Височанство принц Давит Багратион-Мухарански Батонишвили од Грузије, уручио је 15. децембра Његовој Светости Патријарху српском Г. Иринеју највише одликовање чувене династије - Краљевски орден орла Грузије. Честитајући празник Ваведења Пресвете Богородице, преосвећени Владика је бесједио како смо данас удостојени да одслужимо свету службу и да се причестимо Светим тајнама Христовим, као и да се саберемо у дом Божији а нарочито да „данас извршимо прву фазу обновљења овога светога храма и освећења светих звона која су нам стигла из братске Русије“. Додјела највишег одликовања грузијске краљевске породице ЗА ОБНОВУ ХИЛАНДАРА Представници српске заједнице обављена је на свечаности у Српској у Москви, уједињени око подворја патријаршији. Српске Цркве при Московској НАРОД СЕ ГРАДИ ГРАДЕЋИ Патријаршији, скупили су сто ЦРКВЕ хиљада евра за обнову велике Наредних година у Нишу ће светиње српског народа – манастибити изграђене три нове цркве и то ра Хиландара на Светој Гори, који на подручју градских општина Паје веома пострадао приликом пожара 2004. године, саопштава прес лилула, Медијана и Црвени крст; служба за комуникације Одсјека град уступа градско грађевинско спољних црквених веза Московске земљиште, а Епархија нишка уз помоћ донатора биће инвеститор, Патријаршије. предвиђено је потписаним протоколом између градоначелника Милоша Симоновића и Његовог Преосвештенства Владике нишког Г. Јована. Владика Јован је истакао да је Нишу, поред ових, потребно још неколико мањих цркава које би се градиле саборно – дакле, више људи би учествовало у изградњи, а не само Епархија, једно предузеће или градПредаја сакупљених средстава ска управа. На тај начин би се показаје уприличена на Српском подворју ла саборност и јединство народа. (храм Светих Петра и Павла) у недјељу

Приредио: Славко Живковић

ВЛАДИКА МАКСИМ У МОСТАРУ На дан Светог Саве Освећеног, Свету Архијерејску Литургију у Мостару служили су Пресвећена Господа Епископи западноамерички Максим, захумско-херцеговачки Григорије и херцеговачки умировљени Атанасије. Мостарска црква је била премала да прими све вјернике из Мостара и околине који су дошли на литургијско сабрање. Истог дана наша Црква обиљежавала је Детинце, па је испред храма организовано традиционално везивање дјеце. У празничној радости дјеца су дарована слаткишима. Пресвећена Господа Епископи истог дана су посјетили градилиште Саборне цркве и прошетали старим дијелом града Мостара.

јануара, дотакао се питања хапшења игумана Јефрема.

По ријечима владике Атанасија, тај догађај је код њега изазвао огромно изненађење и жалост. Посебно га је запрепастило то што су правни органи земље хапшење извели око Божића. Владика Атанасије је изразио наду да ће „Господ просвијетлити судије и дати игуману Јефрему снаге за хришћански подвиг“. Он такође сматра да је Грчка хапшењем оца Јефрема понизила Свету Гору. АРХИЕПИСКОП ЈОВАН ПОНОВО УТАМНИЧЕН Архиепископ охридски и Митрополит скопски Г. Јован пребачен је, 16. јануара 2012. из пријемног одјељења затвора Идризово у затворени дио затвора. Казна коју је архиепископ Јован добио у судском процесу у којем му је било суђено у одсуству износи двије и по године затвора, но то уопште није висина казне која налаже да добије најстрожи затворски третман, зато што други осуђеници, са много већим казнама, добијају или полуотворени или отворени третман. ВЈЕРНИЦИ ИЗ КЕЛНА ДЈЕЦИ СА КИМ Захваљујући вјерницима Црквене општине из Келна и Вјерском добротворном старатељству, најугроженијој дјеци Врачевске парохије у Лешку подијељени су пакетићи. Пакетиће је Вјерско добротворно старатељство допремило на сјевер Косова и Метохије, а вјероучитељ Милутин Попадић уручио дјеци из подкопаоничких села Белућа, Миолића и Постења. Најбројнија породица Миладиновић (деветоро дјеце) којој је помоћ најпотребнија, била је и најзахвалнија. Захвалност је изражена свима који су се у дане божићне радости сјетили сиромашне дјеце, а посебно протојереј-ставрофору Неђи Јањићу

март / 2012 / svetigora

ПАРАСТОС ЖРТВАМА ЧУРУШКЕ РАЦИЈЕ Новомученицима чурушким и свима који пострадaше у рацији 1942. године служен је парастос 4. јануара 2012. године у цркви Вазнесења Господњег у Чуругу. Парастос је служио Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј, уз саслужење Епископâ: зворничко-тузланског Василија, будимског Лукијана, осечкопољског и барањског Лукијана, шумадијског Јована, милешевског Филарета, крушевачког Давида, јегарског Порфирија, свештеникâ и ђаконâ Епархије бачке као и великог броја вјерног народа из Чуруга, Шајкашке и цијеле Бачке. Више од дванаест хиљада недужних људи: мушкараца, жена и дјеце БОЖИЋ У ДОМУ СВЕТОГ САВЕ У пострадало је само зато што су били АФРИЦИ Срби, Јевреји, Цигани, само зато што По вишегодишњој традицији су били друге вјере и зато што се прије Божића представници Српске нису уклапали у монструозне планоправославне црквено-школске оп- ве тадашње фашистичке, мађарске штине Светог Саве из Јоханесбурга, окупационе власти. посјећују сиротиште Светог Саве у Атриџвилу, којим руководи правоБОЖИЋ У ПЕЋАРШИЈИ славни свешеник Фрументије. Епископ липљански Г. Јован Све што се за неколико мјесеци служио је на Бадњи дан Свеу храму у Јоханесбургу прику- ту Архијерејску Литургију у папи, бива однијето дјеци која живе раклису Свих Срба Светитеља у у великој оскудици и сиромаштву. Пећкој патријаршији уз саслужење Овога пута даровани су: гардероба, протојереја-ставрофора Мирољуба обућа, играчке, технички апарати, Маринковић, синђела Игњатија и храна (брашно, уље, пиринач, шећер, јерођакона Антонија из манастира поврће...), као и слаткиши за дјецу. Ђурђеви ступови код Берана. У поподневним часовима манаВЛАДИКА ВАСИЛИЈЕ У ДОБОЈУ стир су посјетили амбасадори Руске Владика зворничко-тузлански Г. Федерације и Републике Белорусије, Василије служио је, 27. децембра 2011. Александар Конузин и Владимир Чугодине, у храму Светих апостола Пе- шев, који су заједно са игуманијом тра и Павла у Добоју, који је уједно и Февронијом, сестринством и неколиспомен храм жртава Добојског лого- ко десетина вјерних из повратничких ра, парастос пострадалим српским села у околини Пећке патријаршије мученицима у злогласном Добојском и других делова Косова и Метохије логору. На овај дан 1915. године фор- учествовали у налагању бадњака исмиран је Добојски логор у коме је пред конака Пећке патријаршије као била затворена и свирепо мучена 45 и у Светој Архијерејској Литургији 791 жртва. Пострадало је око 12 000 која је служена у саборном храму стараца, жена и дјеце само зато што Вазнесења Господњег. су били српског имена. „Мученицима нека Бог подари ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ рајско насеље, а сигурно се тамо и ОСУДИО ХАПШЕЊЕ ИГУМАНА налазе, а нама нека просвјетли памет ЈЕФРЕМА и оплемени срце како бисмо срцем, Директор грчке агенције за душом и мислима евоцирали сва црквене новости „Ромфеа“, Емилиова стратишта, страдања и голготе ос Полигенис се у интервјуу са бивсрпског народа“, истакао је владика шим епископом захумско-херцерВасилије у бесједи након парастоса. говачким Атанасијем (Јевтићем), 13.

iz ota~astvene crkve

iz ota~astvene crkve и јереју Младену Јањићу из Келна, који су подстакли своје вјернике на овакву врсту пажње и љубави.

svetigora / 2012 / март

ДВИЈЕ ГОДИНЕ НА ТРОНУ СВЕТОГ САВЕ Навршиле су се двије године откако је Свети Архијерејски Сабор изабрао Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја за насљедника Светога Саве, за архипастира Српске Православне Цркве. Тај догађај је обиљежен у недјељу, 22. јануара, у Саборној цркви у Београду, гдје је патријарх Иринеј служио Свету Архијерејску Литургију. Његовој Светости су на Служби Божјој саслуживали свештеници и ђакони Архиепископије београдско-карловачке, а појао је хор Првог београдског пјевачког друштва којим је дириговала Емилија Милин. Бесједио је протојереј ставрофор Радич Радичевић.

шумадијски Јован, браничевски Игњатије, милешевски Филарет, далматински Фотије, будимљансконикшићки Јоаникије, ваљевски Милутин, крушевачки Давид, јегарски Порфирије, липљански Јован и свештенство Епархије бачке. У име Јеврејске заједнице Србије молитвени помен је одржао господин Исак Асиел, врховни рабин Србије. Сабраном народу обратили су се патријарх Иринеј, епископ Иринеј и директор Центра Симон Визентал из Јерусалима, господин Ефраим Зуроф. Амбасадор Израела господин Јозеф Леви и амбасадор Републике Мађарске господин Оскар Никовиц, иако присутни на Кеју жртава рације, спријечени су од градских власти да, по протоколу, учествују у програму и положе вијенце жртвама Рације. Eпархија бачка је организовала и пригодну академију Деца бесмрт– ности, која је одржана 22. јануара у Српском народном позоришту у Новом Саду.

на Светог Саву и његова дела. Свети Сава нас је научио љубави према свом народу, али Свети Сава нас је научио и дао диван пример да волимо све народе, пре свега оне који су нам најближи - хришћанске, православне народе, а затим и остале. Свети Сава је неговао добре односе и са Католичком црквом и са муслиманима, који су га радо и са поштовањем примали на истоку. Свети Сава нам је оставио пример и наук о љубави која је највреднија и најпотребнија сваком нараштају и народу“, рекао је Патријарх. СВЕТИ САВА У САРАЈЕВУ У свим храмовима Митрополије дабробосанске у петак, 27. јануара, на пригодан начин прослављен је велики православни српски светитељ, Свети Сава – први српски архиепископ и просвјетитељ. У Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву традиционално је, након Свете Литургије, одржан Светосавски програм који су припремили ученици првих и других разреда Основне школе „Петар Петровић Његош“ из Источне Илиџе. У току Литургије, коју су служили старјешина Саборног храма, јереј Борислав Ливопољац и главни свештеник у Оружаним снагама БиХ, јереј Митар Млађеновић, причешћен је велики број дјеце.

70 ГОДИНА ОД НОВОСАДСКЕ РАЦИЈЕ На Кеју жртава рације у Новом САВИН САБОР У ПРИЗРЕНУ Саду, код споменика Породица, у У саборном храму Светог великоорганизацији Православне eпархије мученика Георгија у Призрену одржабачке и Јеврејске општине Нови Сад, на је централна прослава празника 23. јануара 2012. године, одржан је мо- Светог Саве, на којој се окупило више литвени помен за неколико хиљада од двије стотине вјерника. Свету житеља Новог Сада који су невино Литургију, прву на овај дан после 1999. пострадали од стране мађарских оку- године, служио је Епископ рашкопационих снага прије тачно седамде- призренски Г. Теодосије са свештенисет година. Иначе, рација 1942. године цима, свештеномонасима и ђаконима је у јужној Бачкој однијела више од из више намјесништава. Литургији су СВЕТОСАВСКА ЛИТУРГИЈА У 12000 невиних живота. присуствовали вјерници из Београда, ОБУДОВЦУ из Грачанице као и из околине ПриВладика зворничко-тузлански Гозрена, а празник је увеличао и цркве- сподин Василије служио је на празни хор Светог Димитрија из Косовске ник Светога Саве, Свету Архијерејску Митровице. Владика је казао да је по- Литургију у храму Рођења Пресвете себно срећан што се на свечаности, Богородице у Обудовцу код Шамца. први пут од обнављања рада При„Сабрани смо данас да прослазренске богословије окупио велики вимо првопрестолника наше свеброј вјерника. те Цркве, Светога Саву, првог архиепископа српског. Говорити о Пред неколико хиљада НовоПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ – СВЕТИ Светоме Сави значи сабрати сва досађана, потомака и поштовалаца САВА ПРИМЈЕР ЉУБАВИ бра дјела Светога Саве која су била невино страдалих у Новосадској Његова Светост Патријарх српски просвећена Духом Светим. Он, син рацији, у име Српске Цркве је помен Г. Иринеј бесједио је на Светосавској господара српске земље могао је је служио Патријарх српски Иринеј. академији која је, 25. јануара 2012. го- постане земаљски господар, али се Свјатјејшем Патријарху Иринеју сас- дине, одржана у свечаној дворани опредјелио да служи Господару нелуживали су Митрополит црно- Удружења књижевника Србије. беском и ближњима својим. Остагорско-приморски Амфилохије, Он је пожелио да Срби остану вио нам је Архиепископију српску и Господа Епископи: зворничко-туз- достојни следбеници највеће лич- – ширећи вјеру, просвјету и културу лански Василије, новограчаничко- ности у историји свог народа и да се – ударио је темеље нашем националсредњезападноамерички Лонгин, угледају на све што је вриједно у жи- ном и духовном бићу“, истакао је влабачки Иринеј, осечко-пољски и воту Светог Саве: „Све што је научио дика Василије. барањски Лукијан, врањски Пахомије, српски народ - научио је угледањем

Приредио: Рајо Војиновић

ДВАДЕСЕТ И ЈЕДНА ГОДИНА ОД УСТОЛИЧЕЊА МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА У петак 30. децембра, на празник Светог прпрока Данила и Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, навршила се 21. година од устоличења Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија у Трон Митрополита црногорско-приморских. Тим поводом Митрополит Амфилохије служио је Свету архијерејску Литургију у Цетињском манастиру. „Чувена су пророштва пророка Данила и о есхатолошким збивањима и о другом доласку Христовом“, рекао је Владика у литургијској проповиједи. „Ето, прорекао је не само Његово Рођење од Пресвете Дјеве него и Његов други долазак. Све то се догађало у шестом и у петом вијеку прије Христа, када је он живио и када је свједочио Живога Бога.“ „Како Пророк, тако Апостоли, тако Свети мученици до наших времена. Сви су они припремали Христов долазак у овај свијет, сви су они свједочили Његов долазак, сви су они исповиједали Њега као јединога истинитога Бога и Спаситеља“, рекао је митрополит Амфилохије. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У КОТОРУ Митрополит Амфилохије је 5. јануара са свештенством служио Свету службу Божју у цркви Светог Николе у Котору и парастос правнику Владану Лазаревићу, потпредсједнику Епархијског савјета Митрополије црногорско-приморске. У току Литургије Митрополит се архипастирском бесједом обратио вјерном народу. „Први пут у два мленијума у наше вријеме Христова Православна Црква, Светосавска Црква, Митрополија црногорско-приморска се не признаје, није легитимна. Из тог разлога не могу свештеници, монаси и монахиње да буду признати и морају да буду протјерани из Црне Горе. И траже да се Црква региструје. Е, неће моћи! Државе су долазиле и пролазиле, Црква је признавала власт по заповијести: ‘Богу Божије, цару царево’. Поштујемо, дакле, власт, поштујемо државу. Али наши властодршци би морали да се запитају не би ли требали да се јаве ћивоту Светог Петра Цетињског да он њих региструје, јер држава бива па их нема, а Црква је непрекидно ту.“ „Неће моћи да се пријављујемо ми као неко ко се тек сад јавља у животу овога народа и државе и ових простора. Ја се у Бога надам да ће и ови наши садашњи главари, које је вријеме избацило на површину, схватити да то што раде са Црквом нико никада није радио, ни у турска времена ни у временима фашистиче окупације. И да што прије, Цркве ради, али и Црне Горе ради, прекину са таквим захтјевима“, рекао је митрополит Амфилохије. ПРОСЛАВА БОЖИЋА НА ЦЕТИЊУ У свим цетињским храмовима 7. јануара је литургијским сабрањима прослављен празник Рождества Христа Богомладенца. Поноћну литургију у Дворској цркви на Ћипуру служио парох цетињски протојереј Обрен Јовановић. У Цетињском манастиру служена је свечана јутарња служба и у наставку Литургија, а служили су игуман Цетињског манастира протосинђел Методије, руски јеромонах Гурије и парох цетињски јереј Анђелко март / 2012 / svetigora

СВЕЧАНА ПРОСЛАВА СВЕТОГ САВЕ У ЈУЖНОЈ АФРИЦИ Српска Црквено-школска општина Светог Саве из Јоханесбурга, Светосавска школа која активно ради у оквиру ЦСО и светосавски српски народ, у духовно-празничној атмосфери, свечано су прославили своју славу Савиндан у недељу 29. јануара. Прослава првог српског Архиепископа и Просветитеља започела је Светом Литургијом у храму Св. апостола Томе, коју је служио старешина храма, архимандрит Пантелејмон. На Светој Литургији се причестио већи број деце, а прочитана је и беседа Св. оца Јустина Ћелијског, у којој овај новојављени светитељ Божији и српски указује нашем народу на светосавски пут спасења, вере и љубави и саветује родитеље да своју децу доводе у свети храм и уче их вери, љубави и свим хришћанским врлинама. Прослава се наставила дечијом приредбом, молитвом и пригодним програмом у црквеној сали. Професор разредне наставе, Виолета Мариновић, која води школу Свети Сава у Јоханесбургу, отворила је дечију приредбу. Српска деца из Јоханесбурга, узраста од 5 до 15 година, без треме су рецитовала песме о Светом Сави, заслуживши велике аплаузе присутних парохијана и поклоне: иконе Св. Саве и Св. Симеона и слаткише. На самом крају званичног и свечаног дела прославе у црквеној сали се представио новоформирано КУД „Балкан“. Раздрагани играчи (њих двадесетак) и парохијани су уживали у овом првом званичном јавном наступу КУД-а „Балкан“ и тиме најавили плодоносну сарадњу са ЦСО и светлу будућност нашег фолклора у Африци. За време славске трпезе сестра Нада Беловић је прочитала је Светосавску беседу Матије Бећковића. Поред домаћина и њихових породица Мандић и Николић, успешно одржавање овогодишње Светосавске прославе, која је од огромног значаја за српску заједницу у Африци, помогли су својим радом, прилозима и трудом и остала многобројна браћа и сестре чија имена су Богу позната, а вечну захвалност и непрестане молитве за покој његове душе, дугујемо покојном брату Боривоју Мандићу, уметнику који је прошле године израдио прелепу бисту Св. Саве и поклонио је нашој цркви, деци и народу српском у Африци, да нас увек подсећа ко смо, одакле смо, чији смо и на које смо узвишене циљеве позвани и призвани.

Hronika mitropolije

Приредио: Рајо Војиновић

Боричић. Јутарњој служби је присуствовао и митропо- и налагања бадњака отац Радомир је дао интервју за лит Амфилохије. У Влашкој цркви је служио протојереј- националну албанску телевизију и неколико локалних ставрофор Гојко Перовић. телевизија града Скадра. По благослову митрополита Амфилохија подијељено је и 100 дјечјих пакетића, које су за ову прилику обезбиједиле Митрополија и ИИУ Светигора. Сјутрадан је одслужена Света Литургија коју су служили о. Радомир и о. Никола Петани, парох скадарски, којој је присуствовало око 150 вјерника, од којих су многи приступили Светом причешћу. У току Литургије вјерном народу се обратио парох скадарски о. Никола Петани, који је заблагодарио митрополиту Амфилохију на једниству у Христу Господу и подсјетио да је божићна Света Литургија показала колико је у Цркви јединство вјере велико и да смо у Христу Богомладенцу сви једно. Отац Радомир је након причешћа вјернима пренио благослове и поздраве митрополита Амфилохија. На свим богослужењима читана је посланиМИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ ца Патријарха српског Г. Иринеја и архијереја СПЦ, а СЛУЖИО У МАНАСТИРУ МОРАЧА многобројни вјерници приступили су Светом причешћу. Митрополит Амфилохије је 8. јануара, на Сабор ПреПослије вечерње службе у Цетињском манастиру дјеца свете Богородице, служио Свету службу у манастиру Моса вјеронауке су извела пригодан божићни игроказ, а рача. потом су многобројној окупљеној дјеци подјељени и „До Христовог рођења човјек је био заиста сам у васибожићни пакетићи. они. Бог се јављао и откривао Своје тајне преко пророка, али све је то било издалека. Тек када се Бог родио од Пресвете Дјеве и када је Његова свјетлост засијала, човјек је ПРОСЛАВА БОЖИЋА У СКАДРУ постао биће збратимљено са Богом“, рекао је Митрополит. Током Литургије Митрополит је миропомазао новокрштеног слугу Божјег Димитрија, а након Литургије и празничне трпезе обишао је завичај и служио помен својим родитељима Ћиру и Милеви на гробљу Биљеге у Барама Радовића.

svetigora / 2012 / март

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ДУЉЕВУ

Са благословом Митрополита црногорско- приморског Г. Амфилохија и Архиепископа албанског и тиранског Г. Анастасија, и ове године, већ по традицији, свештеници Митрополије црногорско-приморске освештали су и наложили бадњаке и служили Свету Литургију на Божић у Враки код Скадра, и тиме потврдили вјековно јединство нашег народа. На Бадњи дан вјерни народ је код цркве Свете Тројице је са радошћу дочекао протојереја-ставрофора Радомира Никчевића, књижевника Будимира Дубака, бившег министра вјера у Влади Црне Горе и Александра Вујовића, уредника катихетског програма Радија „Светигора“. Дочекан од многобројног народа и дјеце и представника Удружења српског и црногорског народа у Албанији, представника Амбасаде Републике Србије у Албанији, о. Радомир је освештао бадњаке, након чега се обратио свим присутним бесједом. Након благосиљања

Митрополит Амфилохије је 9. јануара, на празник Светог архиђакона Стефана, служио Свету Литургију у манастиру Дуљево, поводом храмовске славе ове светиње. У литургијској бесједи митрополит Амфилохије је подсјетио на библијску причу о сну цара Навукодоносора о камену који руши скупоцјени кип од злата и сребра и на тумачење тога сна од стране Светог пророка Данила који каже да је тај камен Бог, а да тај кип јесу незнабожачка, идолска, земаљска царства. „А на кога падне тај камен, као што је пао на ова земаљска царства, он се руши и нестаје. На том непобједивом камену је и Свети архиђакон Стефан саградио свој духовни живот“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. У току Литургије Владика је у Свету тајну брака увео младенце Илину и православног Американца Адама, који је православну вјеру примио прије неколико мјесеци у манастиру Светих архангела на Михољској Превлаци. БОЖИЋНИ ПРИЈЕМ У БАРСКОМ САБОРНОМ ХРАМУ Митрополит Амфилохије присуствовао је 9. јануара Божићном пријему у Саборном храму Св. Јована Владимира у Бару, приређеном за тамошње добротворе и приложнике. Господин Митрополит је пред окупљенима одржао пригодну бесједу у којој је казао да је обнова храма одиграла пресудну улогу у историји јеврејског народа. „Обновом храма дошло је до обнове самосазнања изабраног Божјег народа. Благодарећи томе, ја бих рекао да је јеврејски народ опстао кроз историју, а ево га и данас у свјетским збивањима присутног по мјери своје вјерности Мојсију Законодавцу и Старом Завјету.“ „Оно што се догађало у та времена јесте примјер за све земаљске народе, па и за наш српски народ. Ево видите, управо градња овога храма пројава је духовне глади, да се обнављамо обнављајући и градећи храм.“

МОЛЕБАН ЗА НОВО ЉЕТО ДОБРОТЕ ГОСПОДЊЕ Митрополит Амфилохије је 13. јануара у поноћ пред црквом Светог Ђорђа под Горицом у Подгорици служио молебан за ново, 2012. љето доброте Господње. У архипастирској бесједи многобројним вјерницима који су присуствовали дочеку Нове године по јулијанском календару Владика је позвао власт у Црној Гори да Цркви врати отету имовину, да престане са понижавањем Црногорске академије наука и умјетности, а оне који су се обогатили преко ноћи да иметак подијеле са народом. „Надамо се да ће власт у Црној Гори у новој години вратити оно што је претходно отела од народа, од задужбина и од Цркве. Док то не врати, нема напретка и среће“, казао је митрополит Амфилохије. Он је позвао црногорску власт да на прави начин третира ЦАНУ: „Надамо се да ће престати понижавање ЦАНУ као највише научне и културне институције у Црној Гори. Сваки народ и држава имају установе које су најважније за њихов напредак. Tаква установа у Црној Гори је ЦАНУ, коју понижавају. Надамо се да ће у новој години бити и нови, часнији однос наше власти према ЦАНУ” , казао је Владика. Према његовим ријечима, судови у новој години треба да суде по правди Божјој, а не по бабу и по стричевима. Митрополит Амфилохије је вјернике позвао на обнову мудрости, разума и душевног и тјелесног здравља. Претходно је приређен музички програм у којем су учествовали Чеда Марковић, Данка Стојиљковић, Јасна Ђокић и трубачи из Гуче. Тачно у поноћ приређен је ватромет. Организатор дочека Православне нове године биле су Митрополија црногорско-приморска и Црквена општина Подгорица. Митрополит Амфилохије је претходно увече на платоу испред храма Светог Јована Владимира у Бару такође служио молебан за Нову годину, након чега је изведен празнични музички програм. март / 2012 / svetigora

БОЖИЋНИ ПРИЈЕМ У ПОДГОРИЦИ Митрополит Амфилохије приредио је 12. јануара у хотелу „Црна Гора“ у Подгорици традиционални Божићни пријем за представнике дипломатског кора, вјерског, политичког, културног и јавног живота у Црној Гори. „Кроз Витлејемску пећину смо сазнали да је мјера људскога савршенства безмјерна јер од Онога Који се родио у њој чули смо призив: будите савршени као што је савршен Отац ваш. Непрекидно се говори о прогресу човјековом, прогресу човјечанства. Међутим, ниједна идеологија у историји, ниједан систем није био у стању да постави такву мјеру човјеку и људском роду какву је поставио Христос Богочовјек. То је оно што сабира и нас овдје, што сабира и милионе људи широм свијета“, рекао је митрополит Амфилохије, завршавајући кратко обраћање гостима реченицом из Јеванђеља: Не чини ником оно што не желиш теби други да чине. „Ако бисмо само то испунили, било би довољно да се промијени ток људске историје“, нагласио је он. Пријему су присуствовали: бискуп которски монсињор Илија Јанић, реис Ислам-

ске заједнице у Црној Гори Рифат Фејзић, савјетница предсједника Црне Горе Соња Томовић Шундић, министар без портфеља у Влади Црне Горе Рафет Хусовић, градоначелник Херцег Новог Дејан Мандић, амбасадор Руске Федерације Андреј Нестеренко, амбасадор Републике Грчке Манолис Пападогиоргакис, амбасадорка Украјине Оксана Сљусаренко, амбасадор Словачке Франтишек Липка, амбасадорка Пољске Гразина Сикорска, високи представници амбасада Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине, као и представници политичког, културног и друштвеног живота Црне Горе. Пјевао је Хор Светог Саве при цркви Светог Ђорђа у Подгорици.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ Митрополит Амфилохије је 14. јануара, на празник Обрезања Господњег и Светог Василија Великог, служио Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У току Литургије Владика је у презвитерски чин рукоположио досадашњег ђакона цркве Полагања ризе Пресвете Богородице у Бијелој, Небојшу Вуловића. Владика му је пожелио да и даље служи Цркви Христовој на спасење народа Божјег и на своје спасење.

svetigora / 2012 / март

У литургијској проповиједи митрополит Амфилохије је говорио о значају обрезања Господњег, о значају прослављања нових година и о великом светитељу Цркве Божије Василију Великом. Он је рекао да једини смисао прослављања нових година јесте у прослављању истинског обнављања у свијету и у човјеку и ако прослављамо Онога Који је једино ново под сунцем – Господа Исуса Христа. Митрополит Амфилохије је након Свете службе одржао састанак са студентима Богословског факултета из Митрополије црногорско-приморске, по већ устаљеној традицији да се то сабрање одржава сваке године на данашњи дан.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО НА ПРЕВЛАЦИ

Митрополит Амфилохије је 15. јануара служио Свету службу Божију у манастиру Светих Архангела на Превлаци код Тивта. Овом службом прослављен је и празник Светог Евстатија Превлачког који се празнује 17. јануара. Појале су монахиње манастира Рустово, уз молитвено учешће мноштва вјерника који су се причестили Светим и животворним тајнама Христовим. У току Литургије Владика је у ђаконски чин рукоположио дугогодишњег сабрата овог манастира, монаха Неофита. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У МАНАСТИРУ БЕШКА Митрополит Амфилохије је 17. јануара служио Свету службу у женском манастиру Благовијести Пресвете Богородице на Скадарском језеру на острву Бешка – Брезојевица. Непосредно пред Свету Литургију Владика је освештао два крста за цркву Светог Георгија у истом манастиру, која је приложио Момчило Станојевић из Бара. Током Свете Литургије крстови су подигнути на храм Светог Георгија.

Hronika mitropolije „Подизање ових часних крстова на овај свети храм је знак њихове историје, али је и знак васкрсавања ове двије Светиње, обнављања овог општежића монашког, које је такође призвано, као и сви хришћани, да носи часни крст Христов“, рекао је митрополит Амфилохије у архипастирској бесједи.

Митрополит Амфилохије је 18. јануара, на Крстовдан, служио Свету службу Божију у манастиру Светог архангела Михаила у Бјелићима и Кртолама, скиту манастира Превлака код Тивта. Митрополиту су саслуживали архимандрит Бенедикт, настојатељ манастира Превлака, јеромонах Агапит, настојатељ овог манастира и више свештеника и ђакона Митрополије црногорско-приморске. На Светој Литургији појале су монахиње манастира Рустово. Трудом руског јеромонаха Агапита, као и мјештана и других Бокеља, ова црква је у потпуности обновљена и засијала је својим пуним сјајем, украшена и живописом црквених сликара из Кијева. Овом приликом је у њој служена прва Архијерејска Литургија послије обнове, а по свједочењу мјештана, и прва Архијерејска Литургија у последњих неколико вјекова. Након Свете Литургије обављено је велико освећење воде, а потом су освештани новосаграђени конак и крстионица. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У РУСТОВУ На Јовањдан, 20. јануара, митрополит Амфилохије је служио Свету службу у манастиру Пресвете Богородице – Рустово у Паштровићима. Непосредно прије Свете Литургије чином мале схиме замонашена је послушница овог манастира Стојанка, која је добила ново монашко име Василиса, по мученици Василиси чији се празник прославља наредног дана. У литургијској проповиједи на тему празника митрополит Амфилохије је подсјетио да крштење по старом јеванђелском називу значи –просвећење.

У току Свете Литургије крштен је мали Матија Мараш из Зете, а послушница Вера је примила благослов за ношење искушеничке расе, чиме је ово сестринство добило још једну чланицу. У повратку на Цетиње, Господин Митрополит је заједно са парохом доњозетским презвитером Жељком Ћалићем посјетио цркву Свете Параскеве-Петке Трновске, која је тренутно у процесу темељне обнове, коју највећим дјелом помаже Радомир-Ратко Станковић из Подгорице. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У БЈЕЛИЋИМА

март / 2012 / svetigora

„Просвећење је прави назив крштења, и тако и данас кажу браћа Јелини. И у нашим словенским служебницима Света тајна крштења се назива просвећењем“, рекао је владика Амфилохије, „Монашење није ништа друго него обновљено, поновљено крштење... ново рађање Духом Светим, препорађање, потврда и свједочење оне вјерности коју човјек прима у тајни Свеога крштења, вјерности Христу Господу.“ У току Свете Литургије у чин презвитера рукоположен је ђакон Бранко Станишић, који је претходног дана рукоположен у чин ђакона. Чином игуманије Митрополит је одликовао монахињу Синклитикију, настојатељицу овог манастира од самог његовог оснивања прије неколико година, када је сеоска

Митрополија очекује помоћ од чланица Кола милосрдних сестара, јер планира скоро отварање народне кухиње на Цетињу која ће носити име „Монахиња Јелисавета“, у спомен на недавно упокојену монахињу МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ Јелисавету Јоветић. СЛУЖИО У СТАЊЕВИЋИМА Предсједница Кола госпођа Гордана Вулетић захваМитрополит Амфилохије служио је 22. јануара са свештенством Свету службу у манастиру Стањевићи код лила је митрополиту Амфилохију, свештенству и свим добрим људима који помажу мисију ове организације. Будве. За славском трпезом историчар Предраг Вукић је одУ току Литургије Владика је у чин ђакона рукополоржао краће предавање о култу Пресвете Богородице на жио монаха Јована Шљиванчанина, сабрата ове монашЦетињу, историјату иконе Богородице Филеримосе и о ке обитељи. лику краљице Милене Петровић Његош. црква Успења Пресвете Богородице проглашена од стране Митрополита манастирским храмом.

НОВИНАРКА РАДИО „СВЕТИГОРЕ“ ДОБИТНИЦА НАГРАДЕ „БОШКО ПУШОЊИЋ”

„У овој древној светињи, која је једно вријеме заћутала, била помрачена и разорена, ево опет је засијала Божанска Христова свјетлост“, рекао је Владика у литургијској проповиједи, „Та свјетлост је ево обасјала и нашег монаха Јована, сабрата ове обитељи, и данас је он постао ђакон Христов да би у чистој вјери и непомућеној савјести био огледало те Божанске свјетлости.“ СЛАВА КОЛА МИЛОСРДНИХ СЕСТАРА „КРАЉИЦА МИЛЕНА“ Коло милосрдних сестара „Краљица Милена“ 22. јануара је на Цетињу прославило своју крсну славу – празник Иконе Богородице Филеримосе (Пустинољубиве). Свету Литургију су у Цетињском манастиру служили протојереј-ставрофор Гојко Перовић, протосинђел Методије (Остојић), протојереј Обрен Јовановић, јеромонах Исак (Симић) и руски игуман Гурије.

svetigora / 2012 / март

Новинарка Радио „Светигоре“ Весна Кривчевић овогодишња је добитница награде „Бошко Пушоњић“ за најбољу репортажу у 2011. години, коју додјељује Удружење новинара Црне Горе, поводом 23. јануара, Дана новинара Црне Горе. Награда јој је додјељена за репортажу „Миланко“.

Након Литургије чланице Кола су се заједно са својим гошћама из других градова Црне Горе поклониле икони Богородице Филеримосе у Народном музеју. У Цетињској богословији је митрополит Амфилохије благословио славски колач и том приликом рекао да

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ГОРЊИМ БРЧЕЛИМА Митрополит Амфилохије служио је 26. јануара Свету Литургију у цркви Пресветe Богородице у манастиру Горњи Брчели. Владика је Литургију служио поводом годишњице упокојења мати Еликониде, дугогодишње настојатељице ове свете обитељи, као и двадесет пет година од упокојења своје мајке Милеве Радовић.

Hronika mitropolije У литургијској проповиједи Владика је још једном подсјетио на значај Богојављења, јављања Бога, Божанске и небеске свјетлости и казао да се та свјетлост дотакла и срца мати Еликониде, које се с радошћу сјећамо и молимо се Господу да је упокоји у Царству Своме небескоме. „Та свјетлост јесте једина нада човјекова, јер она обасјава сваког човјека који долази у овај свијет. Она нарочито обасјава оне који исповиједају, који признају, који приме у себе ту свјетлост. А ми смо ти који примамо у тајни крштења управо ту Божанску свјетлост. Зато се крштење одувијек називало тајном просвећења“, рекао је митрополит Амфилохије. Након Литургије служен је помен на гробу мати Еликониде, као и помен Милеви Радовић.

На манастирској слави је била присутна и висока делегација београдског Фудбалског клуба „Црвена звезда”, предвођена предсједником клуба Владаном Лукићем. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО НА РИЈЕЦИ ЦРНОЈЕВИЋА Митрополит Амфилохије служио је 31. јануара Свету службу у цркви Светог Атанасија на Ободу у Ријеци Црнојевића.

ВЛАДИКА ЛОНГИН СЛУЖИО У САБОРНОМ ХРАМУ УПОДГОРИЦИ Епископ новограчаничко-средњезападноамерички Г. Лонгин служио је 27. јануара, на Савиндан, Свету службу Божију у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. Митрополит Амфилохије је у искушеничку одјећу обукао искушеницу манастира сестру Маријану. Владика је, поводом славе храма и имендана монахиње Атанасије, настојатељице манастира Светог Николе на Ободу, благословио славски колач. „Име Атанасије значи бесмртник“, рекао је Владика у архипастирској бесједи. „Једног таквог бесмртника по звању људском и по рођењу, а и по дјелу и подвигу и животу данас прослављамо. Прослављамо Светог Атанасија Великога, архиепископа александријскога, коме је овај свети храм посвећен“.

„Увијек кад прослављамо Светог Саву, ми напомињемо да је он имао велику љубав прије свега према Богу и да га је та љубав носила и руководила“, рекао је Владика у литургијској проповиједи многобројним вјерницима, „Њом је он дисао и друге учио истој тој љубави. Из љубави према Богу отишао је у Свету Гору, али кад је било потребе да помогне своме отачаству, иста љубав према Богу и роду, његово родољубље, вратило га је његовим из пустиње.“ Литургији су присуствовали многобројни малишани полазници вјеронауке. Они су на крају Литургије на дар добили светосавске поклон пакетиће.

март / 2012 / svetigora

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО НА САВИНОЈ ГЛАВИЦИ Митрополит Амфилохије је на Савиндан служио Свету службу у манастиру Светог Саве на Савиној главици у у Доњем Грбљу. Након што су дјеца из Грбља рецитовала и пјевала светосавске пјесме, Митрополит им је подјелио светосавске поклон-пакетиће. Литургији је присуствовала Марина Јовићевић, генерални конзул Републике Србије у Херцег Новом.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ ПРИМИО АМБАСАДОРА ЊЕМАЧКЕ ПИУСА ФИШЕРА Митрополит Амфилохије примио је 31. јануара, у сједишту Митрополије, амбасадора Савезне Републике Њемачке у Црној Гори г. Пиуса Фишера. У исцрпном разговору саговорници су размјенили мишљења о актуелној друштвеној ситуацији у Црној Гори. Господин Митрополит је, пожељевши му пријатан боравак и успјешну службу у Црној Гори, упознао амбасадора Фишера са историјом и садашњошћу Православне Цркве у Црној Гори. Амбасадор је са своје стране упознао Митрополита са основним ставовима СР Њемачке о европској будућности Црне Горе и њеним обавезама на њеном даљем путу ка Европској унији, које подразумијевају одлучну борбу против корупције и органи-

svetigora / 2012 / март

Hronika mitropolije

зованог криминала у нашем друштву, као и повећање територији, пруживши и велику помоћ Митрополији медијских и других слобода. црногорско-приморској и будванској НВО „Открићемо Митрополит је исказао своје лично очекивање да би истину” приликом организовања првог парастоса за будуће интеграције Црне Горе помогле да у њој ојача вла- хиљаде настрадалих на тзв. злом путу од Црне Горе предавина права, као и да вербално прокламована секулар- ма Каменом мосту. ност државе добије своје право значење, дозвољавајући свим Црквама и вјерским заједницама потпуно самоМИТРОПОЛИТУ АМФИЛОХИЈУ УРУЧЕН ДОКТОРАТ стално уређивање унутрашњих односа и устројства, HONORIS CAUSA ИНСТИТУТА СВЕТОГ СЕРГИЈА У чиме би се прекинули неприлични притисци појединих ПАРИЗУ државних адреса који се посљедњих година примјењују, На свечаној сједници Института православкако се чини, само према Православној Цркви. Митропо- не теологије Светог Сергија у Паризу 12. фебруара је лит је изразио увјерење да би интеграције могле помоћи додијељен почасни докторат „honoris causa“ Митропои ослобођењу Црне Горе од данас врло актуелног ета- литу црногорско-приморском Амфилохију. тизма и нездравог национализма присутног у Црној Гори код дијела друштва, а јавно подржаваног од појединаца из власти. У отвореном разговору о перспективи Црне Горе Митрополит је изразио резерву и лично мишљење о непотребности постојања Сјеверноатлантског пакта данас, као самосталне војне силе, али и према уласку Црне Горе у НАТО, подсјетивши Амбасадора на недавна неправедна бомбардовања Србије, Црне Горе и Републике Српске и негативним осјећајима које ти догађаји буде у већини становника Црне Горе. Митрополит је јуче, такође на Цетињу, примио г. Звоне Зинрајха, аташеа Министарства унутрашњих послова Републике Словеније при Амбасади Словеније у Подгорици, који је тренутно докторант теологије на Универзитету у Љубљани, а бави се проблемима вјерских права, Свечаности су, поред Архиепископа Гаврила Команнарочито права дјетета и малољетника, као и правима ског, Патријарашког егзаргха за рускојезичне заједнице РАЕ популације. Западне Европе под јурисдикцијом Константинопољске У изузетно пријатељском разговору, Митрополит Патријаршије и париског свештенства, присуствовали и је упознао г. Зинрајха са својим везама са Богословним амбасадори Црне Горе и Републике Србије у Француској факултетом Универзитета у Љубљани и са Словенијом Ирена Радовић и Душан Батаковић. и Словенцима уопште и одговорио на више његових Митрополит Амфилохије је одржао предавање: питања у вези са животом и мисијом Православне Цркве „Црква – источник идентитета човека и свијета – Свијет је у Црној Гори. створен да постане Црква“ Митрополит је ову прилику искористио и да заблаИнститут Св. Сергија је једна од најцјењених високих годари Републици Словенији и искаже своје поштовање школа у данашњој Православној Цркви, а митрополит према чињеници суочавања Словеније са прошлошћу, Амфилохије 70-их година прошлог вијека једно вријеме нарочито несрећним догађајима из и био професор на том Институту. Другог свјетског рата. РепублиПосле свечаности Митрополит је стрпљиво потписика Словенија је допринијела вао многобројним присутнима његову књигу „Тајна Свеоткривању многих страте Тројице по Светом Григорију Палами“ која је преведетишта из тог врена на француски. мена на Митрополит Амфилохије је увече, пригодом њеној промоције француског издања своје докторске дисертације о Светом Григорију Палами, одржао предавање „Пут богопознања по Светом Григорију Палами“. Предавање је одржано у књижевној кући издавача CERF и на промоцији су, осим аутора, говорили свештеници Николас-Жан Сед, директор издавачке куће CERF и Живко Панев, директор едиције Православље, као и преводилац књиге професор Иван Кениг.

„Не дирајте попове, хапсите лопове“* БЕЗАКОЊЕ У ТОКУ ВАНРЕДНОГ СТАЊА

пархија милешевска обратила се јавности пово- одано служе своме народу, проповиједајући вјеру дом прогона седморице православних свештено- Христову.” служитеља Црквене општине пљеваљске и манастиДодају како је очигледно да се све ради с нара Свете Тројице у Пљевљима од стране МУП-а Црне мјером да се на мјесто Српске Цркве успостави тзв. Горе, којима је, истог дана када је проглашено ванред– „ЦПЦ” која је формирана у полицији и служи искљуно стање у Црној Гори, наложено да у року од три дана чиво као полицијска испостава којом се врши принапусте Црну Гору: тисак на правдољубиви српски народ. „Обавјештавамо јавност да су против незаконитих рјеУдружење Пљевљакâ у Београду против прошења МУП-а Црне Горе пред Управним судом у законом теривања целокупног свештенства и монапрописаном року покренути управни спорови у сваком штва Милешевске епархије са територије опшпојединачном случају. тине Пљевља у Црној Гори: Сматрамо да се захтјеви за одлагање извршења рје„Одлучно и са огорчењем дижемо свој глас прошења против којих је покренут управни спор не противе тив нечувеног насиља Министарства унутрашњих јавном интересу, већ да су у потпуности у складу са јавним послова Црне Горе (...) Одлука Министарства Владе интересом и чињеницом да је у Црној Гори због сњежних Црне Горе о протјеривању свих свештеника са попадавина и елементарне непогоде уведено ванредно родицама и монаха (под изговором да им није одостање. Томе у прилог иде и чињеница да је у шест од се- брен боравак, иако су већ одавно уредно поднијели дам случајева ријеч о породичним људима чија су дјеца захтјеве са потребним папирима) представља брурођена у Црној Гори и похађају школу у Пљевљима. тално и у модерном свијету готово незабиљежено Констатујемо да су се оштећени свештенослужитељи гажење основних људских права. Газе се елеменод првог дана своје службе – а многи од њих су више од тарна права не само свештенства и монаштва него и десет година на служби у Црквеној општини пљеваљској цјелокупног српског народа пљеваљског краја који и у манастиру Свете Тројице – уредно пријављивали над- чини апсолутну већину становништва. лежним државним органима и без икаквих проблема тоНаша браћа и сестре, остали без посла и без ком свих претходних година добијали одобрења за при- коре хљеба, недјељама завијани и одсјечени од времени боравак. Из тог разлога, сматрамо да је овакво свијета, вољом режима доводе се у положај гори незаконито поступање МУП-а Црне Горе инспирисано него у најгорим данима Турског царства – да их нема искључиво идеолошким и политичким антицрквеним мо- ко причестити, ни гроб опојати, ни службу у светоме тивима, који су у директној супротности са Уставом Црне храму одслужити. Двери српских средњевековних Горе и важећом законском регулативом, да и не говоримо манастира – чувене Свете Тројице Пљеваљске, Доо нормама које важе у демократским друштвима у Европи воље, Дубочице, Светога Михаила Аранђела на Тари и у свијету.“ и десетак цркава – од сриједе ће бити затворене! У Одлуку Министарства унутрашњих послова Ср- граду у коме су се родили чувени Патријарх српски пски културни центар „Патријарх Варнава” оцијенио Варнава (Росић) и епископ рашко-призренски Мије и као класични атак на људска права свештенства хаило (Шиљак) вољом црногорског режима неће Милешевске епархије и вјерног српског православног бити српског свештеника ни монаха… народа у пљеваљском крају: Ово није насиље само над Српском Православ„Након што им је МУП одбио захтјев за привремени бо- ном Црквом и свијетлом успоменом на чувене равак, полиција је протојерејима Огњену Перковићу, Ни- српске архијереје родом из Пљеваља, него и над коли Олићу, Милану Стојиљковићу, Саши Јањићу, Дарку народом који је још 1889. основао Српско пјевачЈовићу, Боривоју Пантићу и архимандриту Леониду, упра- ко друштво Братство, а 1901. Српску гимназију у витељу манастира Свете Тројице, уручила рјешења у који- Пљевљима – насиље над његовом историјом и трама им се налаже да у року од три дана напусте црногорску дицијом, језиком, књижевношћу, умјетношћу, свиме територију. што смо вјековима његовали као срце нашег народНимало случајно, прича о црногорском држављанству ног бића. свештеника Српске Православне Цркве доживјела је свој Насиље је превазишло све људске обзире и све срамни епилог тачно на дан када је у Црној Гори уведе- норме слободног и демократског свијета. но ванредно стање, а коначан прогон свештеника биће Позивамо власт у Црној Гори да одустане од наизвршен, ни мање ни више, него на велики православни сиља над нашом Српском Православном Црквом. празник Сретење Господње. Ова одлука не само што није Позивамо сав родољубиви и цивилизовани законита и људска, него није ни хумана. Протјерати све- свијет да се супротстави етноциду пред лицем моштенике са малољетном дјецом у сред зиме представља дерне и просвећене Европе. злочин против човјека и човјечности. Црногорском режиТражимо да се одмах опозове наредба о протјему не смета то што је Црна Гора најутврђеније легло кри- ривању свештеникâ и монахâ Милешевске епархије минала на Балкану, али им сметају часни свештеници који Српске Православне Цркве са територије Пљеваља. * Натпис на једном од транспарената који су носили изреволтирани грађани, окупљени испред општине у Пљевљима, 14. 2. 2012.

aktuelno

ЗА САБОРНИ ХРАМ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА

СВИ ПО ЕВРО

рукодјеље манастира Светог Луке у Жупи Никшићкој e-mail: svetigavrilo@yahoo.com тел: +38267249783

-Уплатницом код ЦБЦГ на рачун 550-3610-20 Са назнаком за САБОРНИ ХРАМ; -Код парохијског свештеника или управе манастира у свом мјесту; -Лично на благајни Храма Христовог Васкрсења, сваким даном од 9 до 15 часова; -Код овлашћеног прикупљача прилога који ће обилазити домове по градовима.

ИЗД НОВА

У сусрет 900-годишњици рођења у тадашњој Рибници, данашњој Подгорици, родоначелника светородне лозе Немањића - Стевана Немање (потоњег Светог Симеона Мироточивог) „Светигора“ покреће нову, капиталну едицију „Српска културна и духовна баштина”. Прво коло од десет књига – монографија (на најквалитетнијем папиру, у тврдом повезу) посвећено је немањићким задужбинама.

АЊА

SVETIGORA Цетиње: +382 (0)41 234-222 Београд: +381 (0)11 369-07-57 369-07-05

У издању манастира Подмаине

• Манастир Дечани • • Манастир Грачаница • • Манастир Бањска • • Манастир Морача • • Манастир Арханђели • • Манастир Сопоћани • • Манастир Студеница • • Манастир Жича • • Манастир Хиландар • • Манастир Милешева •