ЧАСОПИС СВЕТИГОРА бр.215

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

··

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXI  ВАСКРС  АПРИЛ 2012. г.  БРОЈ 215

Х Р И С Т О С

В А И С Т И Н У

В А С К Р С Е

И# триднeвен ћкw t ки1та ЇHна, воскрeслъ є6си t гр0ба

poslanica

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ

О васкрсу 2012. ГОДИНЕ ИРИНЕЈ, ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ – СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ ВЕЧНЕ ИСТИНЕ, НАДЕ И ЉУБАВИ:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Ово је дан који створи Господ, обрадујмо се и узвеселимо се у њему! (Пс 117,24)

Васкрсење Христа и Спаситеља нашег је, браћо и сестре и сва наша духовна децо широм васељене, „Празник над празницима, и Славље над слављима“ – Чудо над свим чудима и Дар над свим даровима, који је Свемогући Бог, у Својој неизмерној милости и љубави, даровао роду људском. У овом Дару се налазе сви дарови; у овом Благослову сви благослови – како овде на земљи, тако и на небесима (ср. Еф 1, 3). Васељена је озарена лучом светлости Божје истине, а човечанство је испуњено великом радошћу, као највећим благом коју нам са неба шаље Божје Провиђење. Оно што су древни пророци и Богом надахнути људи пре много хиљада година пророковали, и изабраном народу Божјем саопштили, догодило се јавно, величанствено и славно пред лицем многобројних сведока и очевидаца (ср. 1. Кор 15, 4-8). „Васкрсни, Господе, суди земљи!“ (Пс 82, 8) – записао је Пророк Божји; а ми, ево после толико векова, певамо ту исту песму, знајући да се она управо односи на Христово Васкрсење. Васкрсење потврђује да је човек створен за вечност, за бесмртност, а не за пролазност. Свети Апостоли, видевши Његов празан гроб, посведочили су својим животом оно што су чули, видели и рукама својим опипали (ср. 1. Јн 1, 1), радосно и неустрашиво објављујући Христово Васкрсење људима Јерусалима и Палестине (ср. Дап 4, 20). И они су, са Женама Мироносицама, били први весници да је Спаситељ света, Својом голготском жртвом и Својим славним васкрсењем, отворио роду људском врата Царства Божјег „у којем се милост и истина сретоше, а правда и мир пољубише“ (Пс 85, 11). Васкрсење Христово није радост дата од овога света. Извор те радости је у доброти и љубави Божјој; и она носи печат вечности. Њено постојање и њено трајање не зависи од воље и власти људи, већ од свемогуће воље и силе Божје. Стога је Спаситељ и рекао ученицима Својим да ову радост нико неће узети од њих (ср. Јн 16, 22). Својим славним васкрсењем Спаситељ нам је даровао живот вечни (ср. Рим 6, 23) и радост вечнога живота, јер је „Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (1. Кор 15, 20) – радост, јер је жртва за наше спасење принета на Крсту, и ми смо на слободу позвани (ср. Гал 5, 13); радост, јер смо Пречистом Крвљу Спаситеља нашег очишћени од прародитељског греха (ср. 1. Јн 1,

7);

радост, јер кроз Васкрслог Христа улазимо, руковођени Духом Светим, „у радост Господара својега“ (Мт 25, 21). Васкрсењем Христовим извршила се тајна искупљења рода људског од греха и смрти. Ова нова Пасха Господња открива нам истину да смо прешли из смрти у живот (ср. Јн 5, 24); и да Христос остаје са нама у све дане до свршетка века (ср. Мт 28, 20). Кад знамо да је Господ са нама и у нама, треба Њему и да се обратимо, Њему своју тугу и муку да исповедимо. Он ће нас утешити, ојачати и кроз овоземаљски живот водити. Чувајмо тај Божји дар у себи и пазимо, децо наша духовна, да Господа не увредимо каквим грехом. Из љубави према Њему, не допустимо да нас упрљају наши греси. Кад нас непријатељ нападне, попут Апостола Петра, завапимо: „Господе, спаси ме!“ (Мт 14, 30). Разуме се, у животу ћемо доживети многе невоље, неправде и жалости. Али знајмо да Господ – уколико смо са Њим – и највећу жалост претвара у радост, јер је рекао Својим ученицима и Апостолима: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја сам победио свет“ (Јн 16, 33). Богочовек је и сâм за живота доживео много жалости, патњи и страдања. На Велики петак десио се највећи и најстрашнији обрачун у свеопштој

ведници Истине, као државници и челници овога народа, да их обављамо ваљано и одговорно. Увек у име Бога Који нас је задужио да љубављу и жртвом искупљујемо време свога живота, при том чувајући се да нико због нас не заплаче и не буде жалостан. Благодарећи Васкрслом Господу, свака невино проливена суза човечја сачувана је у недрима Богочовека. Стога, децо наша духовна, чувајте у љубави тајну живота коју је установио и осветио Сâм Бог. Ово ради благостања и угледа нашега, ради наше деце – највећега блага, због којих живите и радите. Искрена верност и узајамно праштање да не изостане. Поштујте и чувајте светињу хришћанскога брака, јер је она основ узвишене, здраве и честите породице. Чедоморство, највећи злочин овога века, као куга се шири у нашем народу. Страшно је и помислити да пола милиона нерођене деце сваке године бива лишено живота, не угледавши светлост света. Супружници, имајте на уму речи Господње: „Не убиј; јер ко убије, биће крив суду“ (Мт 5, 21). Поздрављамо наше мајке, које љубављу даноноћно бдију над колевкама своје деце, на овај велики дан радости и живота. Поздрављамо болесне, презрене, понижене и утамничене; поздрављамо све трудољубиве и раднике, путнике и намернике; учитеље и оне који се уче; поздрављамо ктиторе и приложнике, неимаре и задужбинаре. За прогнане и изгнане са својих огњишта са вером и надом молимо се, да Бог обрише сваку сузу са лица њихових (ср. Отк 7, 17). Непрестано се молимо Васкрслом Христу за нашу браћу и сестре на Косову и Метохији. Молимо их да никада не клону духом и да остану верни својој Православној вери на свом и нашем прадедовском огњишту. Износећи пред вас, драга браћо и сестре, значај Светог Васкрсења Христовог за васцело човечанства, у очинској љубави, молимо вас да здраво и трезвено пазите на догађаје и време у коме живимо. Разликујмо добро од зла, привремено од вечног, непропадљиво од пропадљивог. Молимо се Васкрслом Господу да Његово Васкрсење доживимо као своје сопствено васкрсење и избављење од духовних и моралних болести и искушења сваке врсте! Нека све вас у Отаџбини, вас у расејању, као и све људе добре воље, обасјају светли зраци Христовог Васкрсења. „Не бојте се, Ја сам победио свет. Ја сам васкрсење и живот, и сваки који вјерује у Мене, ако и умре, живјеће”, сведочи нама за наук Васкрсли Господ.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2012. Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Иринеј са свим архијерејима Српске Цркве

април / 2012 / svetigora

историјској борби између добра и зла, између истине и неистине, између живота и смрти. Најтајанственије питање које поставља сваки човек, а које је још пре неколико хиљада година поставио Праведни Јов, гласи: „Кад умре човек, хоће ли оживети?” (Јов 14, 14). Пред овим вечним питањем и највећи умови света сагињу главе и ћуте. А ми Хришћани знамо смисао нашег живота, и имамо нашу наду – а наша нада је у Васкрслом Господу. „Ја сам васкрсење и живот; који верује у Мене ако и умре живеће“ – рекао је Спаситељ света (Јн 11, 25). Негде је записано да човек почиње да умире истог дана када се и роди. Али почиње да истога дана васкрсава за живот вечни када прима Христа као свога Спаситеља и Господа, то јест, када почне живети животом по Христу. Да бисмо јеванђелски живели, драга браћо и сестре, потребно је да се наоружамо свеоружјем Божјим, да се обучемо у оклоп правде (ср. Еф 6, 13-14); а поврх свега тога, да се обучемо у љубав, која је свеза савршенства (ср. Кол 3, 14). „Ово вам заповедам“ – каже Благи Христос – „да љубите једни друге“ (Јн 15, 17); „По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом“ (Јн 13, 35); „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15, 13); „Као што Отац љуби Мене, и Ја љубим вас; останите у љубави Мојој“ (Јн 15, 9). Ето какву нам је заповест оставио Христос. Ни један законодавац, ни један мудрац овога света, није могао измислити савршенији и благотворнији закон: јасан, једноставан, користан и свуда применљив. Овај закон је основ живота, тамо где нема љубави влада мржња, зло, порок, грех, хаос, завист, злоба, освета, уништење живота. Овај Христов закон је свакоме достижан: ученом и неученом, богатом и сиромашном, здравом и болесном, силном и немоћном, генију и неписменом, старом и младом. Својим славним Васкрсењем Спаситељ је, у исто време, открио и непоклебивост и животворност Своје Свете Цркве на земљи, у којој живи и дела Дух Свети. Она је живи организам Бога и Спаса нашега, Који се лично пројављује у Светој Литургији кроз Свету тајну Причешћа, јер Црквом управља и руководи Дух Свети, а не дух овога света. Сви ми крштени и просвећени Духом Истине постали смо чланови Цркве Христове. Зато, сваки од нас силом вере дане нам од Бога, може да каже: „Све могу у Христу, Који ми моћ даје“ (Фил 4, 13), непрестано питајући: какав сам ја члан Цркве Христове? Да ли сам послушан својој Цркви која ме учи добру, честитости, светости и племенитости; учи и мене и децу моју? Својим Васкрсењем Христос сједињује с нама наше миле и драге, живе и преминуле у Православној вери. Њиме знамо и осећамо да су они са нама и ми са њима спојени нераскидивим везама у вечној љубави Божјој. Овај велики дан, свети дан, дан Васкрсења Господа нашега Исуса Христа, својим значењем, својом поруком и поуком обавезује све нас да своју веру православну чувамо и правилно је исповедамо. Обавезује нас да изнад свега – у сваком човеку, и у себи самима – чувамо људско достојанство. Јер је Син Божји узео на Себе грехе свега света, пострадао и васкрсао, да би све људе учинио синовима Божјим (ср. Еф 1, 5). Овај Празник нам налаже да свој живот проводимо у пуном осећању одговорности. Дужности које обављамо – било да смо у дому, у пољу, у фабрици за машином, као учитељи и васпитачи, као свештенослужитељи и пропо-

poslanica Митрополит Амфилохије svetigora / 2012 / април

Васкршња порука

2012. љета Господњег М

и Хришћани, браћо, просвећени свјетлошћу вјечне Истине и Мудрости, клањамо се Богу живих, а не Богу мртвих, јер вјерујемо у Христа распетога и васкрслога, а кроз Њега и у Њему вјерујемо у опште васкрсење мртвих, тј. у бесмртност човјека и живот вјечни. Зато се молимо, просвјетљеног ума и срца, ових дана припреме за Христово Васкрсење: „Боже велики и прослављени, Ти си нас животворном смрћу Христа Твога преселио из трулежности у нетрулежност; Ти сва наша чула ослободи од умртвљености страстима, поставивши им за доброг управитеља унутрашњи разум; и око наше нека буде далеко од сваког рђавог гледања; слух наш недоступан празним ријечима, а језик – чист од непристојних разговора. Господе, очисти усне наше које Те славе; учини да се руке уздржавају од злих дјела, а да творе само оно што је Теби угодно; утврди благодаћу Твојом све наше удове и разум.“ Такође се молимо Њему „који је тијелом окусио смрт“, да „умртви свако наше тјелесно мудровање“ и да „прикује кости наше страху Суда свога страшнога“, знајући да је „страх Божији почетак сваке истинске мудрости“. Свјетлост Христова која просвећује све и сва, освећује и просвећује не само Христовим првим доласком од Рођења до Васкрсења и Вазнесења, него и Његовим Другим доласком, када ће се јавити знак Сина Човјечијега на небу, када ће проплакати сва племена земаљска (Мт 24, 30) и изаћи на видјело сваки човјек и сва дјела људска. Тај Други долазак је не само пуноћа свега што се збивало у историји него је мјера и провјера човјека и свијета и свега онога што је човјек дјелао и како је дјелао у свом земном животу. Није царство земаљско, живот на земљи и оно што у њему радимо коначна мјера човјекова и човјековог мишљења и начина живљења, човјековог достојанства. Човјек је биће достојно поштовања само ако је вјечно биће, ако се земаљско царство и живот улива у Царство небеско, вјечно и непролазно. Има оно што човјека чини вјечним и бесмртним и оно што разара и унижава његово биће. Призван да буде обиталиште вјечнога Духа, отуђењем од Бога, од своје природе и свог вјечног звања и назначења, он обесмишљује своје биће, постојање и све што чини у крлетци времена и простора. Призвани да поштујемо светињу свог рођења и живота, као и светињу рађања и живота других људи, само је истински поштујемо ако признајемо да је она вјечна и непролазна. Живот се поштује од зачећа до престављења и до у вјечност. Он се уз то поштује и начином живљења, начином употребе богоданих сила (тјелесних и духовних), усаглашеним са природом и са коначним циљем и смислом живота. У наше вријеме, посебно се на два начина обесмишљује људски живот и скрнави његова вјечна светиња. Оба та начина својом злоупотребом

непролазне светиње живота скривају у себи самоубилачки и самоуништујући порив човјеков. Они су утолико поразнији за човјечност и вјечни човјеков лик и личност, уколико то бива озакоњено у савременом људском друштву и заједници, и то у име људских права... Први начин којим се пориче и обесвећује вјечна светиња живота јесте – чедоморство. Оно што је Црква знала и свједочила од памтивијека, а што данас потврђује и наука, јесте чињеница да је од самог зачећа човјек – истинско људско биће, и да, убили га у зачећу или петом или деветом мјесецу, или од девет или деведесет година – убијамо истог човјека. Ембрион у материној утроби није проста израслина њеног организма; није исто што и њена пљувачка или неко од излучења њеног тијела: у њему је сав човјек у нуклеуму, са свим својствима која га чине човјеком. Утробно чедоморство, сакривено под називом абортуса, данас је постало једно од озакоњених права човјека и жене. Закони који у једној доби и узрасту штите људско достојанство, у другој доби, до рођења и послије смрти га укидају, не признају и поништавају. Тако мајке и љекари, материнску утробу, радионицу живота, претварају у мртвачницу, лишавајући новозачето дијете не само права на рођење, него и на вјечни живот. Право које лишава човјека одговорности за право другога на живот, и радост и свјетлост живота, не значи ли оправдање злочина човјекоубиства? Никада нећемо заборавити пробуђену савјест и доживотно кајање једне мајке, која је у вријеме ратног вихора и биједе, родивши шесторо дјеце – седмо побацила, што је увијек на исповијести покајно понављала. На ријеч свештеника-исповједника, да ће јој Бог опростити јер се покајала, она би са сузама одговарала: „И ја вјерујем, оче, да ће ми Бог опростити, али се питам непрестано – да ли ће ми моје дијете опростити?“ Тако размишља мајка, пробуђена за светињу живота, сагледавајући је у свјетлости Лица Божијега, која ће је открити и афирмисати при Другом доласку Христа Животодавца. Проглашење бесловесне похоте за божанство и тиме обоготворење саможивости и самоуништења, пројављује се и озакоњује данас више него икад у историји и на један други начин. То је оно што се по видовитом Апостолу народâ Павлу догађа људима „залудјелим у својим умовима“, „потамњелог неразумног срца“, који замјењују „славу бесмртног Бога подобијем смртнога човјека“; које Бог предаје „у жељама срца њихових у нечистоту, да се бешчасте тјелеса њихова међу њима самима“ – такве „предаје Бог у срамне страсти. Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно, а исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена,

распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам“... (Рим 1, 21-27). Такви, као ни неправедници, ни блудници, ни идолопоклоници, по истом Апостолу „неће наслиједити Царства Божијега“ (1. Кор 5, 9), тј. никад неће сазнати каквим је Бог створио човјека и ради чега га је створио, зашто он постоји на земљи. Содомија као противприродност није само посвједочена вјековним библијско-хришћанским искуством и Христовом науком, него и свеукупним религијским искуством човјечанства. Зато Црква Божија, уз свако поштовање људске слободе („све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме“, 1. Кор 5, 12), никад неће и не може прихватити модерне, из антихришћанских центара идеолошке моћи дириговане параде срама и неприродни начин живљења за „параде поноса“. Бог заиста није створио Адама и Стеву, него Адама и Еву: „И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их и благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом...“ (1. Мојс 1, 2728). Црква проповиједа ту етику и држи се тог става управо из најдубљег поштовања сваког људског бића, као непоновљивог створења Божијег, сагледаваног са тачке гледишта вјечности и бесмртности. Једно је сигурно: свако озакоњење „похоте плоти и похоте очију“, тј. педерастије као моралног начела, неминовно води озакоњењу и педофилије, као и скотолоштва за начин човјековог бесловесног живљења (у Америци већ постоји јак покрет за озакоњење педофилије). Такав тип ероса – потврђује егзистенцијално људско искуство – рађа смрт и ништавило. А управо да би нас ослободио од смрти и ништавила, Христос нас је својом животворном смрћу и васкрсењем „преселио из трулежности у нетрулежност“. Зато му се и молимо да „сва наша чула ослободи од умртвљености страстима“, нарочито од ове двије горе наведене страсти, „поставивши им за доброг управитеља унутрашњи разум.“ Стојећи у слободи којом нас Христос ослободи, браћо, не дајмо се опет у јарам ропства гријеха, смрти и ништавила ухватити, са надом да ће се и сва творевина ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије (ср. Гал 5, 1; Рим 8, 21); Крсту Христовом се поклонимо и Васкрсење Његово прослављајмо, сверадосно се поздрављајући:

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије

bogoslovqe ПЕТАР Бутенев svetigora / 2012 / април

Адаме, где си? еличанствено и светлозарно је ово годишње доба у календару наше Цркве. Испуњени смо пасхалном радошћу, наше цркве и наши домови су украшени цвећем. Црквена песма нас позива да загрлимо једни друге и да назовемо све, чак и оне који нас ненавиде, браћом и сестрама. Праштамо све Васкрсењем и кличемо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова. Из више разлога радост овог годишњег доба је заиста безгранична. Ипак, објава Васкрсења Христовог почива на једној потресној чињеници, а то је да је Он морао да претрпи смрт. Пасха имплицира смрт и гроб нашег Господа. Истина је да је гроб празан и да радост пасхалне победе издалека надмашује бол распећа. Као што Господ каже у Јеванђељу по Јовану, радост жене која доноси дете на свет је тако велика да она заборавља муке порођаја (Јн. 16, 21). Али парадокс остаје: победа над смрћу захтева смрт, и то смрт Сина Божијег. Као што је рекао отац Томас Хопко, све док не схватимо неизмерност трагедије смрти Христове, не можемо да разумемо ни Његову победу. Овај исти парадокс остаје и када разматрамо наш живот и нашу сопствену смрт.

Смрт је побеђена, али није нестала „Смрти – где ти је жалац? Аде, где ти је победа?“ Христос је победио смрт, али чињеница je да још увек умиремо. Смрт нас страшно погађа. Наши ближњи умиру пре него што смо спремни да их пустимо да оду. Умиремо често са осећањем трaгедије, неприпремљени и против воље. У неком смислу смрт и даље одређује и дефинише наш живот. Тако је смрт побеђена, а ипак остаје као болна реалност. Као што је рекао Апостол Павле, смрт је „последњи непријатељ који трeба да буде уништен“ (1. Кор. 15, 26) У ствари, Христова победа над смрћу не брише трагедију смрти; она је на неки начин потенцира. Смрт Христова открива апсурдност смрти. Христос открива смрт као одступање и супротност логици, као трагедију. Али је открива као нешто привремено, не постојано. Када разматрамо смрт у односу на Исуса Христа, на Његову смрт и Васкрсење, као и на светотајински живот Цркве, постаје нам извесно да она не представља крај. Верујемо да ће нас Бог штитити, да ће нас сачувати и да ћемо бити с Њиме у вечности: „Чекамо васкрсење мртвих и живот будућег века“. Ово је нада која нам се даје у Христу и у то је изражено у нашем крштењу. Крштење је наша смрт и од сада смо живи у Христу у Цркви светим тајнама. И даље смо суочени са сталним парадоксом нашег живота у овом свету. Грех је побеђен, али грех и остаје. Творевина

је светотајински преображена, али је и покорена (таштини). Јарам Христов је благ и бреме је Његово лако, али је тесан пут што води у живот и ми треба са напором да задобијемо Царство небеско. Ово су симултане истине и хришћански богослови и химнографи не престају да изналазе одговарајући језик да би их изразили. Тако, на пример, говоримо о Царству Божијем као да је „већ“ овде, али и као да „није још“ наступило. Налазимо се између седмог дана и осмог дана будућег века. Есхатон је наступио, па ипак није у потпуности остварен у овом свету. Књига Откривења (гл. 12) нам даје упечатљиву слику аждаје која је побеђена и збачена на земљу. Она је смртно рањена, али не престаје да пустоши земљу, јер зна да је дошао њен час. Помињући овај парадокс, хтео бих да са вама размотрим слику Старог (или Првог) и Новог (или Другог) Адама. Верујем да ће нам сазнање о томе ко је Адам и шта он представља за нас у Цркви помоћи да разумемо наш живот крштених хришћана, људи пале природе и уједно васкрслих; измењена лика али и обновљених; смртних, а ипак искупљених од смрти. Крштењем и светотајинским животом ми смо мртви Старом Адаму, а обукли смо се у Новог Адама. Па ипак, у неком смислу, налазимо се и у једном и у другом.

Софроније: Старац Силуан)

Овај величанствени спис Светог оца нашег Силуана нам предочава ко и шта је био Адам у некадашњем Рају. Он је уживао мир и радост, созерцавајући Бога. Његово стање, међутим, није било стање савршенства. Није још био у стању потпуно искупљеног, обоженог, бесмртног човека „особитог Раја“, дарованог у Христу Његовим крстом.

Адам подобан нама Ово нас води не само до питања „Ко је Адам?“, него и „Ко смо ми?“. Ако је Адам пало човечанство и ако је он истоветан нама, јесмо ли и ми пало човечанство? Јесмо. Али, зар ми нисмо човечанство обновљено у Христу? Јесмо. Ми смо и једно и друго, и непрестано смо пред избором да усмеравамо себе према Христу или према Адаму. На јутарњој Велике суботе певамо: Да би испунио све славом својом, сишао си у дубину земље; јер од Тебе

април / 2012 / svetigora

Адаме, где си? Наслов мог предавања је узет из Књиге Постања (3, 9), где Бог дозива своје саздање које је преступило Његову божанску заповест, због чега се и сакрило. Бог га дозива, тражећи га: „Адаме, где си?“. У духу љубави и богоугодног тражења и ми бисмо могли да упитамо: „Адаме, где си?“, или „Адаме, ко си?“, или чак „Адаме шта си?“. Адаме, где си? Сакрио си се од Бога због стида, али си у неком смислу сакривен и од нашег погледа. Овде си, на почетку наше Библије и не срећемо те на другом месту. Адаме, ко си? Твоје име на јеврејском означава „човечанство“; оно значи „направљен од земље“. Јеси ли ти „човек“ у општем смислу или посебна личност? Или си истовремено и једно и друго? Јеси ли ти можда ја, и јесам ли ја – ти, када преступам заповест Божију у свом животу? Или си ти све то, а можда и више од свега тога? „Адаме, можеш ли нам рећи нешто о нама и о нашем животу у овом свету? Јер нам је божански надахнуто Писмо засигурно говорило о теби да би ти могао да нас поучиш о Божијем домостроју.“ Ове речи бих хтео да упутим Адаму. Свети Силуан Атонски му се обраћа далеко лепшим речима. У свом дубоко потресном размишљању, Силуан прво види Адама како болно оплакује губитак своје заједнице са Богом, потом га види усхићеног од радости у Господу, који му је даривао још већи рај у заједници са Светом Тројицом: Адаме,певај нам небеску песму, да би сва земља могла да је чује и да се наслађује миром у љубави Божијој. (архимандрит

Адам – пало човечанство Битно је да се присетимо да Адам кога познајемо из Књиге Постања није слика савршеног човечанства. Адам и Ева су били „голи и не беше их срамота“ (Пост. 2, 25), али нису били нити савршени, нити бесмртни. Као што се каже у Божанственој Литургији Светог Василија Великог, Бог је поставио своје људско створење у Рај са обећањем бесмртности. Адам и Ева су људска бића у настанку. Они су у току усавршавања. Тако верују Оци Цркве као што су Свети Иринеј Лионски, Свети Григорије Назијански и Свети Јефрем Сиријски. Забрањено дрво у Рају није било лоше по себи, јер оно јесте било намењено људима, али је требало да буде кушано када дође време и у правилном расположењу. Трагедија Адама и Еве се састојала у томе што су они јели будући још увек деца. Библијска прича нам указује на то да Адам и Ева нису у потпуности остварене људске личности. Јер, шта је навело Еву да слуша чудни глас змије? Свакако не савршенство. Ми говоримо о слободи као дару Божијем, али њихова слобода да забораве Бога није била аутентична слобода обожене људске личности. Истинска слобода јесте слобода у Богу, слобода да се чини добро. Адам и Ева су створења на путу према савршенству, обдарена способношћу која треба у потпуности да се оствари. Они су (или: ми смо) били саздани за живот, а не за смрт, и то за живот у јединству са Богом, али они у томе не успевају. Тако, у духу Отаца, у литургијским химнама, Адам не представља обоженог човека у његовом царском достојанству, него палог човека. Када песме говоре о „Адаму“ оне тиме означавају „пало човечанство“. Ово се помиње скоро на сваком Христовом празнику. На празник Преображења, на пример, певамо: Желећи да измени Адамову природу Христос узлази на Таворску гору да би открио своје божанство (стиховње предпразништва). Као и: Узишавши на гору, преобразио си се Спасе и учинио да поново заблиста Адамов потамнели лик, претварајући га у славу и светлост Твога божанства (стиховње Преображења). Када певамо да „Христос долази да би васкрсао Адама“, не говоримо о неком древном и историјском Адаму. Да је Христос дошао да би васкрсао само једну личност, резултат тога не би могао да буде пресаздање васцелог космоса. Христос долази ради васкрсења палог човечанства. Он долази ради нашег васкрсења.

се не утаји састав мој који је у Адаму; и погребен, мене пропадљивог новотвориш Човекољупче. (Канон, песма 1)

Забрањено дрво у Рају није било лоше по себи, јер оно јесте било намењено људима, али је требало да буде кушано када дође време и у правилном расположењу. Трагедија Адама и Еве се састојала у томе што су они јели будући још увек деца.

svetigora / 2012 / април

Тако, видим „своју личност (састав, ипостас) која је у Адаму“ и у исто време познајем своју личност која је у Христу. Ја сам и једно идруго. Стигли смо опет до парадокса од којег смо кренули. Ми смо крштени у Христа и у принципу, мртви Адаму, односно палом човечанству, па ипак још увек грешимо. И сваки од наших грехова открива да ми још увек живимо у Адаму. Ово је још једна од тема коју сусрећемо код Отаца Цркве и у литургијској химнографији. Адам јесте ми, као „пало човечанство“, али и „ми јесмо Адам“. Ми смо створења обдарена потенцијалом, која понављају и непрестано продужавају грех учињен у Рајском врту. Све што је речено о Адамовом греху се односи на нас и на наш грех. Као што каже Свети Григорије Богослов: Видео сам своју наготу и обукао се у одећу од коже, и отпао сам од Раја. Слабост мог праоца јесте моја. Рај нам је био поверен да би се наслађивали животом. Добили смо заповест да би, чувајући је, добили добар плод нашег владања... Били смо преварени због зависти. Били смо протерани као преступници. Постили смо јер смо некад одбили да постимо подлежући дрвету познања (Беседа 19, 14). О коме се ради у овој тужној причи? Рећи ћемо опет, не о неком древном, историјском Адаму. Ради се о нама. Уочи Великог поста певамо: Лукава змија завидећи мом достојанству прошапута некада обману у ухо Еве. Тешко мени! Бејах заведен и протеран од живота. Адам је дакле наш предак. Али, појављује се ново питање: је ли он наш предак у духовном, моралном или генеалошком смислу? Другим речима, можемо ли ми да кажемо да смо Адамови потомци у истом смислу као што потичемо од посебног стабла родитеља и прародитеља, генеалошки и генетички? Стојимо опет пред новим питањем, посебно с обзиром на нове историјске и научне перспективе.

Адам и историја Адаме, где си? Да ли си у нашој историјској прошлости? Налазиш ли се на истој историјској равни као Винстон Черчил, Леонардо да Винчи или Платон? Како да размотримо ово питање? Коме да га поставимо? Можемо ли да се обратимо Светим Оцима да би нашли одговор? Да ли се њих историчност тицала у оној мери у којој се тиче нас, у пост-дарвинистичкој епохи? Одговор је потврдан. Неке од Отаца је интересовало ово питање. Било је оних који су на њега одговарали у буквалном и историјском смислу. Други су били много отворенији у односу на причу о Рају и ономе што би она могла да представља. Најбољи пример њихове проницљивости јесте Свети Григорије Богослов, који пише да је Бог сместио човека у Рају

„шта год се под тиме подразумевало“. Он указује на то да би ово могло да означава теорију или созерцање. За њега, смисао приче није затворен и допушта више могућности интерпретације. За Оригена није било сумње да прича о Рају – онако како је описана у Књизи Постања – није смештена у нашем простору и нашем историјском времену. Ево његових познатих речи: Ко би био тако наиван да верује да је, као земљорадник „Бог засадио врт у Едену, на истоку“, и да је засадио „дрво живота“, односно дрво које је могло да се види и додирне и од којег је мог– ло да се једе телесним зубима и да се има живот, и још да је могло да се једе од другог дрвета и да се прими познање „добра и зла“... Мислим да не можемо да сумњамо у то да се ради о символичним изразима који означавају одређене тајне привидне историје које нису реални догађаји. (De Principiis 4, 3, 1) Већина Отаца је највероватније више веровала да је Адам, на овај или онај начин, постојао физички, него у митском смислу, пошто нису имали ниједан научни разлог да не верују у то. Овоме би требали да додамо и то да ниједан богословски закључак у вези Адама и онога што је он представљао не захтева постојање Адама као посебног историјског људског бића. Жан Клод Ларше је један од савремених православних богослова који су одговорили на ово питање указујући на две различите категорије историје или временских нивоа. Он каже да је хронолошка историја коју употребљавамо у научној аргументацији, већ историја палог човечанства. Наша историја се налази на различитом нивоу од „духовне историје“ описане у Књизи Постања: Првобитно стање човека, описано у Писму и од стране Отаца, је смештено на другом временском нивоу него што је ниво историјског сазнања. Оно не припада времену видљивих реалности (хронос), него трајању духовних реалности (еон), које измиче историјској науци, јер она не припада сфери духовне историје. (Теологија болести) Ово је свакако један од најплодоноснијих савремених одговора који омогућава да се одреди место модерне науке, а да се притом сачува целовитост надахнућа библијске приче. Није неприкладно да се запитамо како је могуће да се прва поглавља Књиге Постања односе на нашу палеонтологију, или на вероватно време постојања нашег универзума, тачније на око 13, 7 милијарди година. Ипак, рећи ћемо још једном, да основни закључци Светих Отаца, као и они литургијски, изведени на основу Светог Писма, нису угрожени одговорима на таква питања. Земља не мора да постоји 5000 година да би Адам био наш представник или да би био створен по слици Христовој. Да поменемо и то да се у химнама ретко помиње назив „Адам“ у смислу „палог човека“, осим када се ради о Христу, који, обукавши се у Адама наше људске природе, обнавља Адама према божанском лику и води пало човечанство стању које му је одувек било намењено, односно сједињењу са Богом. Зато је Христос Нови Адам или Други Адам. Адам – прототип Христа

браз Новог Човека – Христа. Свети Григорије Богослов даје поетичну слику њиховог међусобног односа. Он поставља паралелу између Христових руку, великодушно раширених на Крсту и прободених клиновима, и Адамове руке, пружене радо и неуздржано. Христос је подигнут на Крст да би исцелио пад, Он је окусио оцат уместо плода који је Адам јео, Он умире за Адамову смрт, и устаје да би Адам могао да устане. Свети Григорије још каже: Сви ми учествујемо у истом Адаму, били смо заведени од змије и убијени грехом, спасени смо небеским Адамом и пресаздани Крсним дрветом за Дрво живота од којег смо били от– пали (Беседе, 33, 9). Поново о парадоксу На крају, вратићу се поново парадоксу нашег живота, палог али и искупљеног, искупљеног и палог. Сада га видимо у светлости Старог и Новог Адама. Цитираћемо стихове у којима се практично последњи пут у Старом Завету помиње Адам (5. глава Књиге Постања), узете из превода грчке Септуагинте: 1. Ово је књига постанка људи, у дан у који створи Бог Адама, по лику Божијем створи га. / 2. Мушко и женско створи их, и благослови их. И назва име њихово Адам, у дан у који их створи. / 3. А поживе Адам година двеста тридесет, и роди (сина) по изгледу своме и по лику своме, и назва му име Сит. / 4. А бише дани Адамови пошто роди Сита година седамсто,и роди синове и кћери. И бише сви дани Адамови које поживе, година деветсто тридесет; и умре. (према преводу Књиге Постања, епископа Атанасија, Београд, 2004.)

Овде видимо да је Бог створио Адама, односно човечанство, мушко и женско, по свом лику. Потом следи Адамов пад; он даље има сина који је по њиховом лику. У овој глави следи дуга генеалогија која води до Ноја, који је живео у времену насиља и покварености. Ово нам показује шта означава пад: људи, створени по лику Божијем, су сада по лику Адамовом. Бог није одсутан и Његов лик у нама није ишчезао. Али свако ко се рађа од сада је створен по лику Божијем, али и по лику Адамовом. Оно што се даље дешава

април / 2012 / svetigora

Адам представља Старог Човека кога треба напустимо, али је он и праобраз Христов. Богословским језиком и језиком Светог Писма речено Адам је „слика“ (образ) Христова. Већ га је Апостол Павле назвао „слика онога који ће доћи“ (Рим. 5, 14). Адам – човечанство – је примио призвање да буде истинска људска личност и није успео ни у ком погледу. Христос је са своје стране, будући Слово Божије (пророк), жртва Жива (свештеник) и Цар славе, савршено испунио људско призвање. Према речима Светих Отаца, Адам се јавља као „образ“ Христов, или, тачније речено, Адам је створен по слици Христовој, а у вечној перспективи, по слици Христа распетог. Није стари Адам образ Новог, него је Нови образ старог (...) За нашу палу природу, за нас који га сматрамо првим међу нама, стари Адам може да се сматра прволиком. Али, за Онога који види све ствари и пре њиховог постојања први Адам је створен по угледу на Другог (...) (Никола Кавасила: Живот у Христу) Као што каже Свети Иринеј: Требало је да онај који ће бити спасен (Адам) дође у постојање, да би се показао разлог постојања Спаситеља (Против јереси, III, 22, 3). Све речено је саставни део богатог црквеног предања типологије, коју препознајемо у црквеној химнографији. Адам је образ Христа, Ева је образ Марије. Рајско дрво је образ Крсног дрвета, а сами Рај јесте образ Цркве, која је Царство Божије на земљи. Свети Оци нису оставили скоро ниједан елеменат Старог Завета неискоришћеним у односу на његов типолошки потенцијал. Раширене руке Мојсијеве су образ Христа распетог. Христос у Јеванђељу, у више наврата, објашњава својим ученицима да се оно што пише у Писму односи на Њега. „Мојсије писао о мени“, каже Господ (Јн. 5, 46), а у 24. глави Јеванђеља по Луки објашњава како се цео Стари Завет односи на Њега. Ово је изражено једном дивном литургијском радњом. Наиме, Литургија Пређеосвећених Дарова која се служи током Великог поста садржи читања из Старог Завета. Непосредно после првог читања ми метанишемо (лицем окренути према земљи), а свештеник излази из олтара са свећом на Јеванђељу и произноси: „Светлост Христова просвећује све“. У ствари, Христова светлост просвећује све што је казано у списима Старог Завета. Тако, Адам који представља палог човека, представља и слику или прао-

svetigora / 2012 / април

Христос васкрсе! Аутор је професор Богословског Института Светог Владимира у Њујорку. Са француског: сестринство манастира Бања Рисанска Изворник: CONTACTS, јули-септембар 2009.

razgovor Нилс Христијан Хвидт

нам је познато. Исус Христос, жива слика Божија, се рађа у историји. Превечни Син живога Бога се рађа од жене – дјеве, која је рођена по лику Адамовом. Он живи сасвим људским животом. Овај Исус, Нови Адам, у целости божански и у целости човечански, обнавља слику Божију у нама. Од сада можемо да живимо у Христу, да умиремо у Христу, да васкрсавамо у Христу. Парадокс остаје, али је сасвим наново дефинисан. Живот и смрт су преображени Богом у живот и смрт Његовог Сина. Лик Божији је обновљен у свој својој красоти, и тај лик, та икона, јесте Исус Христос – Нови Адам. Ово обнављање, као и сваки други аспект живота хришћанина у свету јесте призив, колико и дар. Поновићемо да је наше крштење смрт, у смислу да смо ми сада живи Христу у Цркви, светим тајнама. Смрт којом смо заробљени биолошки не дефинише нас више духовно. То је дар који нам се даје без заслуга. Наш је призив да преузмемо одговорност за њега у сваком моменту нашег живота. У сваком моменту смо пред избором да живимо по Старом Адаму – повинујући се оправдавајућем позиву змије и тражећи обожење без Крста – или да живимо у Новом Адаму, носећи свој крст и следујући Христу. Наше тражење: „Адаме, где си?“, постаје на крају стално тражење Новог Адама и непрестана молитва Његовом Светом Имену: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!“ Наш парадоксални живот палих, а ипак спасених личности, је сада заузет задатком који се састоји у непрестаном преусмеравању ка перспективи сагледавања себе у односу на Христа, истините слике Божије. То је наше делање у Цркви – Телу Христовом. То је смисао подвижништва – нашег општег призвања: преусмеравање наше целокупне личности, односно духа, тела и душе. Живећи у Христу, ми и даље страдамо, трпимо искушења, грешимо. Али је све то коренито превазиђено, измењено. Ипак, то није једина порука Јеванђеља. У Новом Адаму постоји још једна Божија животна порука, а то је Његова безмерна љубав. Он нам пружа све. Он познаје наше страдање у овом парадоксалном животу, јер улази у њега. Не посматра пасивно. Познаје наш бол и долази да га претрпи Сам, све до крајњих граница. Очима упереним у Новог Адама, Господа Нашег и Спаситеља Исуса Христа, кличемо са потпуним уверењем и сверадосно:

Његово Блаженство Патријарх Диодор I је рођен 1923. године. Од како је први пут дошао у Јерусалим 1938. године, присуствовао је чуду Благодатног огња. Године 1981. је изабран за патријарха и тиме постао кључни сведок Благодатног огња 19 пута до своје смрти у децембру 2000, будући да грчки православни патријарх увек улази у капелицу Гроба Господњег, где се пламен најпре појављује. Разговарао сам са њим на православни Васкрс 2000. године. • Ваше Блаженство, шта се заправо дешава када уђете у гроб на Велику суботу током чина Благодатног огња? Када се угасе сва светла, сагињем се и улазим у прву одају гроба. Одатле пролазим кроз мрак унутрашње одаје гроба где је Христос био сахрањен. Ту клечим у светом страху пред местом на коме је Господ лежао после смрти и где је васкрсао из мртвих. Молити се на светом Гробу је за мене, само по себи, веома свети тренутак на веома светом месту. То је место где је Господ васкрсао у слави и обасјао свет Својом светлошћу. Јеванђелист Јован пише у првом поглављу свог Јеванђеља да је Исус светлост света. Клечећи пред местом где је васкрсао из мртвих, дошли смо у непосредну близину Његовог славног васкрсења. Католици и протестанти зову ову цркву црквом Светог Гроба. Ми је зовемо црквом Васкрсења. Васкрсење Христово је за нас православне окосница наше вере, будући да је Христос однео коначну победу над смрћу, не само над Својом сопственом већ и над смрћу сви оних који остају близу Њега. Верујем да није случајно то што Благодатни огањ силази тачно на ово место. Матејево Јеванђеље (28, 3)

Након што Патријарх преда огањ јерменском и коптском митрополиту, они га предају кроз отворе у зидовима капеле Гроба куририма који су спремни да га брзо пренесу до одаја разних деноминација у цркви. Тако се огањ шири као пожар. каже да је, када је Христос васкрсао из мртвих, анђео сишао, сав обучен у застрашујућу светлост. Верујем да је та јарка светлост која је обавијала анђела приликом васкрсења Господњег иста светлост која се чудесно појављује сваке Велике суботе уочи Васкрса. Христос хоће да нас подсети да је Његово васкрсење стварност а не само мит; да је Он заиста дошао у свет да би принео неопходну жртву Својом смрћу и

Разговор са блаженопочившим Патријархом јерусалимским Диодором I

О чуду Благодатног огња

Изворник: http://www.holyfire.org/eng/ Превод: Милена Тејлор

Док патријарх у капели клечи пред каменом, изван гроба је мрачно, али ни у ком случају није тихо. Чује се гласан жамор и атмосфера је веома напета. Када патријарх коначно изађе са упаљеном свећом, која сија још сјајније у тами, црквом се разлеже громогласно славље.

април / 2012 / svetigora

васкрсењем да би човека поново сјединио са његовим Творцем. У гробу изговарам посебне молитве које су нам предате кроз векове и изговоривши их, чекам. Понекад чекам неколико минута, али обично се чудо дешава одмах након очитане молитве. Из самог камена на којем је Исус лежао излива се неописива светлост. Она је обично плавкаста, али боја се може променити или имати многе друге нијансе. Не може се описати у уобичајном смислу те речи. Светлост се подиже из камена као што се измаглица подиже из језера – изгледа малтене као да је камен прекривен влажним облаком, но то је светлост. Ова светлост се понаша другачије сваке године. Понекад само прекрива камен, док други пут обасјава читаву гробницу, тако да људи који стоје изван гроба и гледају у њега виде да је гроб испуњен светлошћу. Светлост не пече – моја брада није никад изгорела за свих шеснаест година колико сам био патријарх у Јерусалиму и примао Благодатни огањ. Ова светлост је другачијег „састава“ од обичног пламена који гори у кандилу. У извесном тренутку, светлост се подиже и формира стуб у коме је пламен другачије природе, тако да могу да упалим свеће у њему. Када тако примим пламен на свећама, излазим и дајем огањ најпре јерменском патријарху, а потом коптском. Затим дајем пламен свим људима присутним у цркви. • Како Ви сами доживљавате чудо и шта оно значи за Ваш духовни живот? Чудо ме дубоко дотиче сваке године изнова. Сваки пут оно представља још један корак ка обраћењу. За мене је велика утеха сазнање колико нам је Христос веран, што показује дајући нам Благодатни огањ сваке године, упркос људским слабостима и падовима. Доживљавамо многа чуда у нашим црквама, и не сматрамо их чудним. Често се дешава да када иконе замироточе, небо жели да нам пројави колико нам је близу; исто тако имамо Светитеље, којима Бог даје многе духовне дарове. Али ниједно од ових чуда нема тако прожимајуће и символично значење као чудо Благодатног огња. Чудо је готово као Света тајна. Оно нам чини васкрсење Христово тако стварним, као да је Он умро тек пре неколико година.

bogoslovqe проф. Цетињске богословије ДРАГАН Радоман svetigora / 2012 / април

Пасхални карактер

Свете тајне крштења

Само вјерујући човјек зна да се у крштењу истински реализују смрт и Васкрсење Христово, као Христова смрт за њега, Христово Васкрсење за њега и стога и његова смрт у Христу и његово васкрсење у Христу.

која се ми крстимо“5. Зато празновање крштења треба да се обавља у Цркви, односно при учешћу сабраног народа Божијег на Литургији, јер се на свакој Литургији прославља Пасха. То је догађај у коме Црква као заједница светих прелази из овог свијета у Царство Божије, постаје судионик у догађају смрти и Васкрсења Христовог. Крштење је уједно и умртвљење и оживотворење, и погребење и рађање. У воду крштења се погружава искварена пала природа која у њој умире, а из воде устаје обновљена и чиста природа; у воду се погружава син старог Адама, а из воде излази син Новог Адама. To је посвједочио Христос када је рекао: „Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије. Што је рођено од тијела, тијело је; а што је рођено од Духа, дух је“(Јн. 3, 5 - 6). Свети апостол Павле је рекао: „Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте“(Гал. 3, 27). Они који су се крстили у Христа, у самом крштењу примили су дар Духа Светога који је дјеловао на њих као живи осећај Господа, као осећај Његовог погребења и васкрсења. Са друге стране, крштенима није одузета слобода да својом вољом бирају између старог или новог човека, као што ни Адаму у рају није била одузета слобода да чува заповест Божију или да је наруши. Јеванђелист Јован свједочи нам о ријечима којима је Крститељ најавио Исуса: „Ево Јагње Божије које узима гријех свијета“ (Јн. 1, 29). Тим ријечима је Јован Крститељ спојио крштење Господње са Његовим светим страдањем. Христос својим крштењем најављује своје крсно страдање. То на уму има и свети Козма Мелод, те пише како је на Јордану Христос укинуо непријатељство које смо ми људи имали према Богу, то јест непријатељство које је Господ усмртио својим крсним страдањем. И свети Григорије Палама пише да је Христос својим силаском у воду Јордана наговјестио свој силазак у ад: „Као што је тајанственим хлебом и чашом Христос наговјестио Своје спасоносно страдање и касније предао Тајну вјернима да је савршавају ради свога спасења, тако је Својим крштењем тајанствено наговјестио Свој силазак у ад и излазак из њега. Потом је вјернима предао Тајну да је савршавају ради свога спасења“6. Свети Василије Велики, говорећи о крштењу и времену када се треба крстити, мијења ријечи премудрога Соломона, који каже да свему има вријеме под небом, односно да има вријеме кад се рађа и вријеме кад се умире, па каже да постоји вријеме кад се умире и време кад се рађа. Он прво наводи умирање па тек онда рађање, и каже: „Соломон је, расуђујући о ономе што је подложно рађању и пропадљивости и пратећи поредак вештаствене природе, поставио рођење прије смрти. Смрт не може да искуси онај који најприје није искусио рођење. Намјеравајући да поведем ријеч о духовном препороду, постављам смрт прије живота, јер се само умирући тјелесно рађамо духом, као што говори и Господ: Ја убијам и оживљујем (5 Мој. 32, 39). Дакле, умријећемо да бисмо живјели. Умртвићемо тјелесно (плотско) умовање, које се ‘не може покорити закону Божијем’, да би се у нама родило крепко духовно мудровање, чије последице обично бивају живот и мир (в. Рим. 8, 6-7). Будимо погребени са Христом

април / 2012 / svetigora

еза између крштења и Пасхе јесте кључ не само за схватање крштења, већ цјелокупне хришћанске вjере. Ми православни на пасхално јутрење пјевамо: „Сада је све испуњено свјетлошћу, небо и земља и подземље“1. А када то чинимо ми празнујемо „умртвљење“ смрти, разорење ада, почетак другог и вечног живота. Нови живот који је засијао из гроба дат је свима онима који вјерују у Христа. Дарован нам је на дан крштења и, како каже апостол Павле у Посланици Римљанима (Рим. 6, 4), били смо сахрањени са Христом, да бисмо, као што је Христос васкрсао из мртвих, и ми на исти начин живјели са Њим новим животом. На тај начин, на Васкрс ми прослављамо Христово васкрсење као нешто што се десило и што се још увјек дешава нама. Епископ Атанасије Јевтић наглашава да „наше саваскрсавање са Христом пројављује се као умирање за грех и надаље живљење Богу, хођење у новом животу“.2 Јер сваки од нас је примио дар новог живота и силу да може да га прихвати и да по њему живи. То је дар који корјенито мијења однос према свему у овоме свијету, укључујући и однос према смрти. Христос је тај који нам даје могућност да тврдимо: „Нема више смрти“. Смрт је ипак још увијек присутна, ми смо реално са њом суочени, она је и даље у свијету. Међутим, наша цјелокупна вјера нас учи да је Христос Својом смрћу измијенио саму природу смрти, учинио је да она буде прелазна. Пасха је управо прелазак, и то не само прелазак Јевреја из Египта у Ханаан, већ и прелазак и узлажење од овоземаљског ка узвишенијем божанском. Тако, сваки који се крсти Пасхом иде у Царство Божије, преобративши трагедију над трагедијама у коначну побједу, како пјевамо у васкршњем тропару: „смрћу смрт уништи”. Свети Кирило Јерусалимски у својој Трећој катихези поучава: „Христос је учинио да и ми будемо учесници Његовог васкрсења кроз крштење. Пошто си сишао као мртав за грехе, излазиш као оживљен правдом. Јер, ако си се начинио саобразним ‘облику смрти’ (Рим. 6, 5) Спаситељеве, удостојићеш се и васкрсења. Наиме, као што је Исус, примивши на Себе гријехе свијета, умро како би, умртвивши гријех, тебе васкрсао правдом, тако и ти, сишавши на воду, и на неки начин се погребавши у њој, изнова устајеш, слично као што је Он устао из каменог гроба, како би ходио ‘у новом животу’ (Рим. 6, 4)“3. Пасха као истинска врата до вјечнога живота, се отварају свакоме ко прими Христово крштење. Како примјећује Звонко Пажин: „Крстити се значи у потпуности се преобразити у Христа, поистовјетити се са Њиме, са Његовим спасењским дјелом“4. То је предукус вјечне радости која нас очекује, слава побједе која је већ сада, иако невидљиво, присутна у Цркви. „Што ухо није чуло и око није видјело и што још није ушло у срце човјеково, али што је Бог припремио онима који Га љубе“. На крају васкршњег јутрења са радошћу пјевамо: Христос васкрсе и живот донесе! Христос васкрсе и нико од мртвих не остаде у гробу! Тертулијан, говорећи о најпогоднијем времену за крштење, каже: „Као најсвечанији дан за крштење јесте празник (вријеме) Пасхе пошто су се тада и догодила страдања Господа у

svetigora / 2012 / април

који је због нас умро, да бисмо и устали са Узрочни- Првосаздани човјек је погазио ком нашег васкрсења“7. Управо због пасхалног карак- заповјест Божију и предао тера крштења он и наводи вријеме које је погодно за се смрти. Протјеран је из крштење, а то је сама Пасха. Василије даље наставља Едемског врта ријечима: и каже да је Пасха спомен васкрсења, а да је крштење „Земља си и у земљу ћеш сила за васкрсење. Зато у васкрсни дан треба да се се вратити“ (Пост. 3, 19). прими крштење као благодат васкрсења, као прела- Смрт чини крај гријеху, зак из смрти у живот што и символизује трократно јер мртво тијело не погружење приликом самог крштења. Погребење и може да гријеши. Ево васкрсење у крштењу јесте истинско усиновљење у испуњења божанске Богу.8 ријечи кроз погружење, Господ проповиједа крштење усиновљења, а то како пише свети Никита усиновљење је једино могуће у правилно схваћеном Ремезијански: „Одакле је крштењу као погребењу и васкрсењу. Свети Јован вода, ако не из земље? То Златоусти говори: „Што је за Христа био крст и гроб, што се потапаш разјашњује то је за нас постало крштење, мада у другом смислу. ону одлуку – ‘Земља си и у Христос је умро и био погребен тијелом, а у нама је земљу ћеш се вратити’ (Пост. 3, 19). умро и погребен гријех. И једно и друго јесте смрт, Извршена одлука је задовољење као у Христу, тако и у нама смрт истинска“9. Код све- небеске благодати и помоћи. Дакле, тог Теофана Затворника ћемо видјети сличност када вода је из земље – неминовност нашег живота није изостајала о погружењу говори као о погребењу: „Ко се кршта- да земљом будемо покривени и да из земље васкрсавамо. Зава, погружава се у смрт Христову, погружава се у тим не спира земља, већ вода спира. Стога је извор као сахраочишћујућу силу гријеха. Ова сила у самој радњи на“.13 Кроз погружење се упечатљиво изражава суштина свепогружења уништава сваки гријех, тако да не остаје те тајне, смрт за гријеховни, тјелесни живот и васкрсење или ни трага од њега. Да ми заједно са Христом у чину поновно рађање за свети, духовни живот. Да је погружење крштења бивамо узношени на крст и полагани у гроб, погребење заједно са Христом, а израњање устајање заједно са тако у крштењу сила Христове смрти истински пре- Њим учи нас апостол Павле када каже: „сви који се крстисмо у лази на нас, као да је ту наша смрт била исто што и Христа Исуса, у смрт Његову се крстисмо (Рим. 6, 3). Да, као што Његова смрт, или је неодвојива и сједињена с њом. је Христос умро, тако ћемо и ми окусити смрт. Кроз тајну Он је умро и васкрсао. Али не може да се догоди да крштења умиремо за гријехе и васкрсавамо у Христу. Свети заједничаримо само у Његовој смрти и да на томе Никита Ремезијански о истом наводи: „Смрт постоји, али не у останемо, а да не постанемо заједничари и Његовог истини тјелесне смрти, већ у сличности. Када се погружаваш, Васкрсења. Не, ако смо заједничари Његове смрти, подражаваш сахрану. Примаш тајну Његовог крста, јер је на онда је непходно да будемо и заједничари Његовог крсту Христос био распет и тијело му причвршћено клиновиВаскрсења“10. Господ жели да се сви људи удостоје по- ма. Ти си, дакле, заједно са њим разапет. За Христа се држиш. новног рођења. Он је умро и васкрсао за све, и све је Држиш се клиновима Господа нашег Исуса Христа, да ђаво позвао у живот. Али, живот је рођење одозго са виси- не би могао да те отргне. Тебе, кога одвраћа слабост људског не, од Бога. Без овога душа не може живјети. Као што положаја, држи клин Христов“14. Свети Григорије Богослов, у својој бесједи о крштењу гоХристос каже: „Ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Божјега“ (Јн. 3, 3). Зато се ми крштавамо по вори: „Крштењем се сахрањујемо да бисмо са Њим заједно и Његовом узору, јер је Он умро и био погребен и вас- устали; са Њим силазимо да бисмо са Њим узишли на висикрсао за нас, а сада ми у крштењу бивамо погребени ну; са Њим се унижавамо да бисмо се и прославили са Њим“.15 и васкрсавамо, умиремо гријеху и духовно се рађамо Подражавање Христу, по светом Григорију Палами, пролада би смо васкрсли са Њим. зи кроз одређене ступњеве: „Почетак подражавања Христу Пасхални карактер крштења видимо и код Николе нама је свето Крштење, које је образ погребења и Васкрсења Кавасиле који запажа следеће: „Јер, ми се помазујемо Господњег. Средина је врлинско живљење и живот сагласан са и желимо да се уподобимо Христу, Који је Својим Бо- Јеванђељем. Крај подражавања Христу је кроз духовне подвижанством помазао човјечанство. Јер, ова вода један ге побједа над страстима, која доноси безболан и непролазни живот погубљује, а други саздаје, и старога човјека небески живот“16. Преподобни Јован Дамаскин каже да су нас умртвљује, а новога васпоставља“11. Погружење у „Христова смрт или Крст обукли у ипостасну Божију Мудрост крштењу умртвљује грешни живот и ослобађа нас од и Силу“17. Крштење је у Христу поновно рођење човјеково. казни за гријехе које је свако починио својим злим Исус Христос рађа крштаванога у Светоме Духу. И јасно је, дјелима, јер када умиремо престајемо да гријешимо. пише Никола Кавасила, да родитељ полаже Свој живот у оноКрштење нас чисти од сваке гријеховне нечистоте и га који се рађа: „Рађање је бања. И рађа Он (Христос), а рађамо дјелања. Христос нам дарује други и вјечни живот, и се ми“18. Светим крштењем слиједимо Христа у крсној смрти кроз погружење постајемо заједничари Васкрсења. и васкрсењу. Саумиремо са Христом, пише свети Григорије Овдје је уочљиво да погружење представља смрт, Нисијски, „у тајанственој води Крштењем погребени... да би што потврђује и Кавасила: „Јер, када се човјек, подражавању смрти слиједило и подражавање Васкрсења“19. погружавајући се трипут, појављује из воде, ко не Сав наш живот треба да буде живот са Христом: „Кроз све узравиди да овим указује на тридневну смрт Спаситеља и сте Христове прођи непорочно, као Христов ученик“20, позива васкрсење, што и јесте свршетак свега домостроја?“12 нас свети Григорије Богослов. Према светом Јовану Златоустом

дан и док је биолошки мртав. Хришћанство смрт схвата као одвојеност човјека од Бога, који је јединствени Давалац Живота, који сам јесте Живот. За њу потпуна смрт не представља физичко умирање, већ духовну реалност. Савремени човек, док год не схвати хришћанско виђење крштења као „ добровољно и чувствено саображавање смрти и васкрсења“23, неће бити у стању да разумије значај Христове смрти, која се десила ради нас и ради нашег спасења. Јер Христова смрт јесте љубав и жеља да се разруши пропадљивост и самоћа човјекова, и његова одвојеност од истинског живота. Христова смрт одузима смрти њен „жалац“ гријеха, у Његовој смрти нема смрти. Он не уништава физичку смрт, стога што не уништава овај свет, али је претвара у свијетли и радосни прелазак. Апостол Павле говори: „Јер је мени живот Христос, и смрт добитак“ (Фил. 1, 21). Апостол говори и о потпуно новом значењу и сили смрти, о смрти као заједничарењу са Христом, о смрти која је постала знак и сила Христове побједе. За оне који вјерују у Христа и живе у Њему смрти више нема, како каже Апостол „побједа прождре смрт“ (1. Кор. 15, 54.). Дар смрти и Васкрсења Христовог доступан је свакоме од нас, дар који и јесте благодат крштења. Овај дар човјек треба да прими и заволи слободном вољом, јер то није насилни акт којим Бог нарушава његову слободу избора. Само вјерујући човјек зна да се у крштењу истински реализује смрт и Васкрсење Христово као Христова смрт за њега, Христово Васкрсење за њега и стога и његова смрт у Христу и његово васкрсење у Христу24. У погружењу видимо и доживљавамо Христову истинску смрт и истинско васкрсење25, и тако и ми умиремо у односу на наш смртни живот и постајемо овдје и сада причасници Царства Божијег у Цркви која је његова икона. Заиста, шта значи вјеровати у васкрсење у последњи дан уколико његов укус већ сада не осјетимо, услед чега васкрсење постаје радосна увјереност?26 Крштење је реалност саме хришћанске вјере: вјеровати у Христа значи умрјети и имати живот „сакривен са Христом у Богу.“ (Кол. 3, 3). Из овога можемо зкључити да се спасење остварује у води снагом Христове смрти и васкрсења Духом Светим које даје нови и вјечни живот. Крштењско васкрсење изнова потврђује Христово Васкрсење, дарујући нови живот који је засијао из гроба.

1. Пентикостар – Цветни Триод, Васкршње јутрење, трећа пjесма канона, други стих. 2. Атанасије Јевтић, О Цркви и Литургији, Врњци-Требиње, 2007, стр.43. 3. Кирило Јерусалимски, Огласитељна поука трећа, у: Катихезе, Београд-Ваљево-Србиње, 2001. стр. 40. 4. Zvonko Pažin, Otajstva pristupa kršććanstvu, Đakovo, Ђаково, 2006, str. 4. 5. Тертулијан, према нав. А. Шмеман, Изабрана литургичка дела, књига 1, Шибеник, 2007, стр. 147; сравни, Тертулијан, О Крштењу, поглавље 19, http://krotov.info/libray/19_t/ter/tullian_ baptism.htlm, преузето 19. 10. 2010. 6. Григорије Палама, према Г. Светогорац, Свето крштење, у: Крштење – света тајна уласка у Цркву, прир. Ј. С, Београд, 2008, стр. 108. 7. Василије Велики, Бесједа која подстиче на свето крштење, http://svetosavlje.org/biblioteka/ Bogoslovlje/SvetiVasilijeVeliki/SvetiVasilijeVeliki09.htm, преузето 19.10.2010. 8. Сравни, исто. 9. Свети Јован Златоусти, према навођењу Л.Абашидзеа, шта је света тајна крштења и у чему су њена сила и значај, одломак из књиге Адамов грех, у: Крштење – света тајна уласка у Цркву, прир. Ј. С. Београд, 2008, стр. 190. 10. Теофан Затворник, Тумачење Посланице Римљанима, према Лазару Абашидзеу у: Крштење света тајна уласка у Цркву, прир. Ј. С. Београд, 2008, стр. 190. 11. Никола Кавасила, О животу у Христу, Беседа, Нови Сад, 2002, стр. 61. 12. Исто, стр. 62. 13. Никита Ремезијански, Сабрана дела, књига 1, Београд, 2007, стр. 315. 14. Сравни, Н. Ремезијански, нав. дело, стр. 317. 15. Григорије Богослов, Дела, Београд, 2004. стр.393. 16. Григорије Палама, према навођењу Г.Светогорац, у: Крштење света тајна уласка у Цркву, прир. Ј. С. Београд, 2008, стр. 113. 17. Јован Дамаскин, Источник знања, Београд-Никшић, 2001, стр. 38. 18. Никола Кавасила, према нав. Г. Светогорац, у: Крштење света тајна уласка у Цркву, прир. Ј. С. Београд, 2008, стр. 112. 19. Григорије Нисијски, према нав. Г. Светогорац, нав. дело, стр. 113. 20. Григорије Богослов, нав. дело, стр. 113. 21. Јован Златоусти, исто, стр. 113. 22. Григорије Нисијски, исто, стр. 113. 23. Сравни, Христо Јанарас, Азбучник вере, Нови Сад, 2000, стр. 195. 24. А. Шмеман, Изабрана литургичка дела, Шибеник, 2007, стр. 201. 25. Види, Grgur iz Nise, Velika kateheza, prev. M. Mandac, Makarska,1982, str. 71. 26. А. Шмеман, нав. дело, стр. 198.

април / 2012 / svetigora

ријечи апостола Павла „са Христом се разапех“, заправо се односе на свето крштење. Али када каже Апостол „Не живим више ја, него Христос живи у мени“, то се односи на живот после крштења, којим се умртвљују наши удови. Павле је послушао Христа и одбацио из свога живота све гријеховно и све је чинио у складу са Христовом вољом, зато није рекао „живим близу Христа“, него нешто још снажније: „живи Христос у мени“.21 Апостол Павле пише да се светим крштењем „стари наш човјек разапео са Христом“ (Рим. 6, 6). Зато после Светога крштења остајемо мртви за гријех, а живи по Богу. Светим крштењем умире човјек гријеха и устаје нови човјек. „Сапогребао си се Мени у смрти Крштења“, каже свети Григорије Нисијски... „Саваскрсао си и уздигао се у заједници божанства“. Вода у којој смо се крстили „постала је почетком ка Богу преиначења“22. Проблем савременог богословља јесте у томе што се схватање крштења као смрти и васкрсења по образу и подобију разликује од схватања, боље рећи вјеровања, ране Цркве, гдје у крштењу ми истински умиремо и истински васкрсавамо са Христом. Она је горе речено доживљавала и при сваком чину крштења. Да би крштењу вратили његово првобитно мјесто и значење, ми треба да се вратимо опиту ране Цркве. Овдје прво морамо нагласити да је Христова смрт добровољна, што и видимо у Светом Писму: „Ја душу своју полажем да је опет узмем. Нико је не узима од мене, него је ја сам од себе полажем. Власт имам положити је и власт имам опет узети је“(Јн. 10, 17-18.). Управо добровољни карактер Његове смрти, смрти Бесмртнога, преобраћа смрт у спасоносну смрт, испуњавајући је спасоносном силом и чинећи је нашим спасењем. За велики број хришћана смрт је физичка појава, крај овог живота. Али иза овог биолошког живота, Црква вјерује у други, чисто духовни и бескрајни живот, живот бесмртне душе, гдје смрт представља природни прелаз из једног у други живот. Велика хришћанска радост је била веома присутна у раној Цркви због уништења смрти. Ово и видимо код апостола Павла: „Побједа прождре смрт. Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, побједа?“(1. Кор. 15, 5455). Али смрт није потпуно уништена, она и даље остаје непромијењени и природни закон, исти и за праведнике и за грешнике. Хришћанско виђење смрти је да биолошка или физичка смрт није потпуна смрт, већ да је смрт прије свега духовна реалност, у којој човјек може бити мртав и док је жив, а са друге стране може да је од ње слобо-

p o vodom p razn i k a протојереј-ставрофор ДРАГАН Станишић

ПОБЈЕДА ПРАВОСЛАВЉА

Сигурност поштовања икона вечани празник Торжества Православља, који се и данас про-

svetigora / 2012 / април

Сславља, установљен је у Цариграду, 11. марта 843. г. благословом

је постојање многих икона једнога прволика или оригинала. На примјер, лик човјека у огледалу није исто што и материја огледала, нити исто што и физичко постојање човјека. Христовом лику је својствено да је одвојен од материје, али се у материји сагледава, каже Теодор Студит. Иконоборци су сматрали супротно, да је Христос послије свог Вазнесења невидљив, а да ће тек у будућем вјечном свијету бити видљив. Они су имали представу о икони као религиозној тродимензионалној слици. Византијски иконопис, од којег су полазили иконопоштоватељи, је умјетност дводимензионалне слике и управо таква икона даје могућност да се сагледа прослављени Христос. Та непролазна слава будућег вијека (горњег свијета) присутна је чак и на иконама са мотивима Христовог страдања и распећа.

патријарха Методија и уз подршку царице Теодоре. Тада у свечаној литији бијаху враћене свете иконе у цркву Свете Софије и у остале храмове. Установљено је да се у Цркви сваке прве недјеље Великог поста чита Синодик православља, документ у ком су записани саборно исповиједање православне вјере и анатемисања свих дотадашњих заблуда или јереси. Током протеклих дванаест вјекова, Синодик православља је био основ за врло богата теолошка и пјесничка изражавања у домену црквеног богослужења. Са становишта овог Синодика, разрађено је и дефинисано много тога што се дешавало и у прошлости поводом борбе за иконопоштовање. Овим Синодиком потврђене су и одлуке Седмог васељенског сабора у дијелу који се односи на поштовање икона. Драматичност спора између иконоборства и иконопоштовања најдубље је у теолошком смислу представљена у Синодику. Одреднице анатема и вјечан спомен представљају најбољи доказ о искључивости супротстављених становишта. Иконоборци су ишли толико далеко у својој мржњи према поштоваоцима икона да су под изговором оспоравања икона отимали имања, вршили прогоне и убијали вјерне, нарочито монахе. Карактеристично је напоменути да су православни послије свега што су претрпјели и издржали касније многе од својих гонитеља рехабилитовали. Међутим, све оне који су остали и који ће у будућности остати Празник Побједе православља, са читањем Сиупорни у иконоборству овај Синодик подвргава вјечној анатенодика православља и са литијом са иконама и ми. крстовима, прославља се свечано сваке године и Борба иконобораца против иконофила била је драматична, у Митрополији црногорско-приморској, нарочисурова и безобзирна. Треба подсјетити да су у историји Цркве то на Цетињу, гдје у манастиру обично тог дана бивала и тежа искушења која су праћена не мање тешким спослужи и Митрополит. Поводом овог празника ровима. Те драматичне епизоде у Цркви се у крајњем исходу Митрополија је у протеклих 20 година редовно манифестују спасоносно и торжествено. организовала свечану академију на којој су биСинодик православља исказује похвалу свима који су кроз вале присутне и бројне званице из културног и готово два вијека борбе допринијели сигурности поштовања јавног живота. икона. Синодик наводи разлоге ове теолошки јако засноване сигурности поштовања икона. То је истина о оваплоћењу Христовом и човјековој боголикости од самог постанка. Овај Синодик објављује вјечан спомен свима који кроз часне иконе ум свој уздижу ка богопознању и који освећују своје очи и уста гледајући и цјеливајући свете иконе, нарочито икону Христову и икону Његове Богомајке. Оно што је евидентно у изложењу православног Синодика из 843. г. је да су сигурност поштовања икона иконопоштоваоци поткријепили аргументима из свог најдубљег опита и теолошког искуства. По том основу нарочито су значајни Свети Јован Дамаскин и Свети Теодор Студит. Свети Јован је објашњавао да се у раније вријеме невидљиви Бог није могао приказивати, али како се Бог појавио у тијелу и живио међу људима, могуће је да представимо оно што је у Богу видљиво. Свети Јован Дамаскин наводи приповијест о цару Авгару који је тражио од једног умјетника да наслика Христа, а овај, кад је покушао, није то могао од превеликог блистања Христовог лица. А Христос, знајући шта хоће умјетник и Авгар, затражио је један убрус и прислонио га на своје божанско лице. На убрусу се изобразио Његов нерукотворени лик, који је послао Авгару. Овом повијешћу Дамаскин хоће да подсјети да иконе имају поријекло и подстицај од самога Исуса Христа. Теодор Студит, такође значајан иконобранитељ, успио је да демантује иконоборце поводом њиховог мишљења да су иконе идоли. Таква тврдња је неодржива јер, каже Теодор, једно је природа материје иконе а друго Христова природа. Поштујући икону ми не поштујемо и не клањамо се дрвету и бојама – материјалном предмету, већ прволику изображеном на икони, насликаној на дасци бојама. Зато, према светом Теодору, могуће

Прослава Недјеље православља на Цетињу

Поклањамо се Пречистом Образу Божјем С

ветом Архијерејском Литургијом коју је у Цетињском манастиру са свештенством служио Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, празничном литијом с иконама, која је прошла градским улицама, и празничном трпезом љубави на Цетињу је 4. марта прослављена Недјеља православља. У току Литургије митрополит Амфилохије је у презвитерски чин рукоположио ђакона Александра-Сашу Ђурђевића, који ће пастирску дужност обављати у главном граду Венецуеле – Каракасу, у новооснованој Буеносаиреској и јужно-централноамеричкој епархији Српске Православне Цркве. „Од Христовог доласка у овај свијет, од јављања тог Пречистог Лика Богочовјечанскога, па ево до данас људи се дијеле на двије врсте – на оне који се поклањају Пречистом Образу Божјем, који Га признају као Бога свога

април / 2012 / svetigora

и као Спаситеља свога и на оне који непрекидно, кроз сву историју гоне Његово Свето име и прогоне Га“, рекао је митрополит Амфилохије у литургијској бесједи. „Некад Га и негирају, као да Га никада није ни било на земљи, некада Га признају као великог човјека, али неспособни, помраченог ума и срца да виде у Њему икону Бога невидљивога и савршенога човјека“. „Вјера хришћанска је жива вјера, јер је Бог у кога ми вјерујемо Живи Бог, који је Емануил, који је са нама, који је међу нама и у нама Бог. И зато се ми поклањамо Његовом Пречистом Образу и прослављамо све оне који су Њега прослављали и који су Њему служили“, рекао је митрополит Амфилохије. Након Литургије градским улицама је прошла празнична литија с иконама, у спомен побједе Правпославља над иконоборцима. По њеном завршетку, пред Цетињским манастиром је прочитан Синодик православља. Потом је у трпезарији Цетињске богословије приређена празнична трпеза љубави, за којом су проглашени најбољи светосавски темати цетињских богословаца. Изведен је и пригодан умјетнички програм у којем су учествовали Хор Богословије „Свети Петар Цетињски“ и дјеца – полазници вјеронауке при Цетињском манастиру. Празничном сабрању на Цетињу присуствовали су амбасадор Грчке у Подгорици Манолис Пападогиоргакис, те конзули Руске Федерације Сергеј Форопонов и Србије Срђан Ђурђић.

svetigora / 2012 / април

Рајо Војиновић

МОНАШЕЊЕ У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ На Теодорову суботу, на вечерњој служби која је уочи празника Недјеље православља служена у Цетињском манастиру митрополит Амфилохије је замонашио искушеника Павела Алексејева из Русије који је добио монашко име Игнатије, по Светом Игнатију Брајчанинову. „Ово је још једно дивно свједочанство како је Црква заиста једна, света, саборна и апостолска и да у Цркви Христовој нема Грка ни Јеврејина, роба ни слободњака, него смо сви једно у Господу“, рекао је митрополит Амфилохије. „Једна је вјера, једно је крштење, једно је миропомазање, једна је тајна светога причешћа Тијелом и Крвљу Господњом“. Владика је подсјетио да је руска земља вјековима рађала светионике вјере којих је „колико звијезда на небу“. „Убијелила је мученичком крвљу бескрајна Русија васељену. Из те мученичке крви увијек су се рађали нови хришћани, па ево и наш брат, новопострижени Игнатије – несумњиво да је да се и он родио из те мученичке крви Свете Русије“, рекао је владика Амфилохије.

Вчасни оци, браћо и сестре.

аше Високопреосвештенство, Ваша Преосвештенства,

април / 2012 / svetigora

Државни сабор, марта 1196. године. Казује Доментијан ријечи великог жупана Стефана Немање: „...Изабра благовјернога сина свога Стефана и учини га самодржавним господином све своје владавине и уставши са престола свога предаде га њему са сваким својим благословом, и благослови га говорећи: ‘Чедо моје љубимо, овај престо моје владавине дарован ми је од Владике небеснога цара, и никако нисам узео силом мојом, но шта више Господ Бог мој погледа на моју смјерност и низложи силне са овога престола, а мене смјернога узнесе на њ. И Његовом силом владах на овом престолу до сада’“. Пут молитве и прослављања Господа великог жупана Стефана Немање зачет је и довршен под крилом Пресвете Богородице. Дозволите да на овоме мјесту учинимо, укратко, једно путовање по главним мјестима молитвеног подвига српскога владара. Од свих цркава које у другој половини 12. вијека подигао велики жупан Стефан Немања, ни једна није имала такав значај и утицај као Богородичина црква у Студеници. Ту су лежале мошти оснивача династије, равноапостолног светитеља Симеона. Подигао је, раније, послије побједе код Пантина, цркву Св. Ђорђа, своме помоћнику у биткама, као тријумфални споменик, на вису, а касније, када је допро до Тимока и Вардара, ушао у Софију и Скопље, сјединио Рашку и Приморје, кренувши на пут повлачења из свијета, подиже студеничку цркву скривену брдима, а свијету отворену само током ријеке. Кажу да се сјећао заточења у Цариграду, у манастиру Пресвете Богородице До-

бротворке. Овом ће ријеком исходити поворка свијетлих ликова српскога рода кроз све вјекове, које, гледајући је, описује скрушени самотњак, владика Николај. Црква ова, гледана с висине, изгледа као стећак – саркофаг, скровито мјесто контемплације и мира. То није црква епископска: широких визура, на раскршћу путева; богата латифундија и резиденција богатих прелата, положена на црту додира ширине морске и ширине земаљске као стонска, већ фамилијарна гробница Немањина; исто као што је црква Св. Сергија и Вакха под Скадром црква гробница фамилије требињског кнеза Војислава. И та историјска тачка саставница окупљања горње и доње земље у којој српски владар прекида земну амбицију и креће кораком смирења, чији је вањски знак студеничка црква, била је јаки потицај црквеноме градитељству код Срба, најјачи у нашем историјском трајању. На фрескама студеничке Богородичине цркве по први пут су исписане српске сигнатуре. Kao што је састављао српске земље, Немања је револуционарно у Рашку унио градитељски стил из области из којих је несумњиво потекао. И да ју је поставио у приморју – било гдје дуж ових приморских земаља српских – не би својим обличјем представљала изненађење. Нико неће оспорити присуство словенских манастира у приморју пуно прије 1080. године и књижевних списа свакако, али Немањина црква у себи саставља све важне елементе црквене архитектуре приморја и она је за мене симбол јединства. Изузетна црквена скулпутра из Кута или Сушћепана код Новога, из Стона, или Котора, иста је као студеничка и она у студеничкој налази свој фи-

ГОРАН Комар

Бесједа на литији поводом празника Св. Симеона Мироточивог, у Подгорици, 25. фебруара 2012.

besjeda

НЕМАЊА

нални израз. Тачно тако наш је народ немањићком династијом нашао пута међу народе средишњег свијета (са којима се наш народ само са чињенице вјековне турске окупације и масовног унутрашњег разура њоме донијетог, у прескромно видљивој мјери препознава). И на Мљету стоји Богородичина црква коју је подигао Немањин сродник Деса и преслична је студеничка црква Десиној, а обојица бијаху диоклијски владари. Своје племенито, српским словима „Мати Божија“, баш тако стоји у Студеници, унио је српски народ у Средоземље средњега свијета готово у самом часу рођења Симеона и Анастасије, рођења вођеног мишљу Сина. Поклоњење Агнецу и Распеће Христово спадају међу најбоља сликарска дјела 13. вијека у читавој Европи. Али народни светитељи из Сту-

световасилијевском наслијеђу, а тако и венедиктински ред који је баштинио ћирилометодијевски израз, саставили су се овдје у Приморју и немањићка традиција је овдје наставила и надградила и византијску и венедиктинску традицију. Није ни важно гдје је прапостојбина Немањића. Је ли Лука и Лапја код Требиња, је ли Љубомир, гдје кажу да је Стефан Душан крај Милутинове цркве Св. Јоакима и Ане у Врпољу, гдје лежаху гробови његових старих, примио дубровачке посланике или овдје на Рибници... Свугдје је њихова постојбина гдје је српски народ посијао њихов култ. И из Русије стизаху у Добрићево и Савину иконе Св. Симеона и Св. Саве. Сјетимо се и Краљеве цркве у Студеници, посвећене Св. Јоакиму и Ани. Понос рода нашега спрам красних дјела средњевјековне умјетности и градитељства од Немањина доба – да, свакако,

Светосимеоновски сабор у Подгорици

У славу горостаса хиландарскога и свесрпскога

svetigora / 2012 / април

разник Светог Симеона Мироточивог молитвено је и свечано 25. фебруара прослављен у Подгорици. Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења је служио Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије уз саслужење Преосвећене Господе Епископа: умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, милешевског Филарета, будимљанско-никшићког Јоаникија, захумско-херцеговачког и приморског Григорија, крушевачког Давида, липљанског Јована и свештенства Митрополије црногорско-приморске. У току Литургије у чин протођакона је рукопроизведен ђакон Игор Балабан. „Исповиједање Господа Исуса Христа одводи нас Самоме Господу кога

исповиједамо као Богочовјека“, рекао је у литургијској проповиједи владика Давид. „Одговор Сина Божјега је да се Он неће постидјети оних који Га исповиједају на Страшном суду пред Оцем Његовим небеским, но да ће се свакако застидјети оних који се Њега стиде. А оно што нас може да боли јесте стрепња да се то дешава и у Цркви, у хришћанској заједници, у заједници Тијела Христовога, заједници Духа Светога“. „У искуству Светога, горостаснога, преподобнога Симеона Мироточивога, хиландарскога и свесрпскога, сустиче се све оно најдостојанственије што српски народ, многогрешни свакако, али и многострадални и богољубећи, угради у њега“, рекао је владика Давид.

денице портретисани на зидовима Богородичне цркве, израсли су с временом у дугачку поворку светих лица која су ходила и живјела српским народом. Има фресака у Радославовој припрати у Студеници које за Немањин животни циклус имају документарни значај. Није без значаја казати да се ни у старим радионицама Бара, Котора и Дубровника нису јавила скулпторска дјела која би превазишла студеничка. У Зети и у нашим западним крајевима у Немањино доба долазило је до обнављања старих Богородичиних цркава. Тако и у цијелој Европи, уосталом. Али, заиста, ново свијетло Европи донијеће српска династија. Све регуле које је донио Св. Сава, основане на

Након Литургије и причешћа многобројних вјерника, од Саборног храма је булеваром Светог Петра Цетињског, преко моста браће Златичанин, до остатака Немањиног града на ушћу Рибнице у Морачу прошла свечана празнична литија предвођена архијерејима и свештенством. Литија се се повремено заустављала због читања Јеванђеља и узношења молитава Господу. На Немањином граду је умировљени владика Атанасије благосиљао славски колач, а празничну светосимеоновску бесједу изговорио је др Горан Комар. У програму је учествовао и хор Светог апостола и јеванђелисте Марка из Подгорице. Рајо Војиновић

али још важније: посиновљење и поочење рода нашега, да слиједи Сину, како је велможни господар све српске земље слиједио сину своме. Важна су дјела немањићке династије, задужбине и народом српским надграђена дјела њихова кроз све вјекове, али је још пуно важнији процес поочења од српске дјеце Црне Горе која данас у масама поучавају очеве. Очински разур, разур међу оцем и сином, санираће нашему народу дјеца ове земље која данас сједе у школским клупама. „Бијаше и дијете благообразно и весело душом и напредоваше у учењу и изазиваше дивљење својим разумом, тако да су сви говорили: Ово ће дијете бити неко ново знамење“ казује Теодосије. Ја то видим јасно, као што видим умивено лице Подгорице, видим да је разур у овој земљи покренут, заустављен, јер није домашио до једнога циља: до

Не замјерите да се овдје сјетим великог млетачког експонента у Боки, Сладоја Томашевића из рода Магазиновића, чије је богатство, ратом и мачем у руци стечено, његов синовац Симо Милутинов његовом опоруком 1742. уградио у нашу народну Цркву више него било који Новљанин у дохватљивој историји. Опоручно је дотакао сва највећа средишта Цркве у источномедитеранском басену, а дакако, и Хиландар. Али тај Сладоје, похваљиван од генералног провидура за потицање трговине, постао је у

них слугу, осим других“ казује Доментијан. И тако светитељ Пресветом Богородицом затвори животни круг, а сину Стефану поручиваше: „Не лијени се, него похитај свом снагом својом да га подигнеш, да се сазида храм Пресвете у спомен мој, и опет по мени да буде теби и чедима твојим и унучадима, у вашем роду до вијека“. Можда има једна епизода у Немањином животу која је, могуће, изразито симеоновска, а не државничко-политичка. Догађај клечања пред источноромејским царем Манојлом. И сјетимо се зато и жртве последњих српских владара у доба Деспотовине, дубоко предатим Цркви. Дјеце светога кнеза Лазара. Њиховим путем корачали су многи, мали и велики.

одмаклој доби монах Симеон. Његова је постојбина на корак од древним предањима показиване Немањине дједовине у селу Лука код Требиња. Чини се да нема пута нашем народу ван пута потпуног и безусловног народног измирења. И данас у расколу овдје у Црној Гори неће се постићи нити пола корака у укупном друштвеном развитку без потпуног свенародног измирења. Сједињења очева и синова у Христу. Наш народ, међутим, посједује историјско наслијеђе најдубљег историјског вјерског и културног опита, чак изузетног у историји европских народа.

април / 2012 / svetigora

дјеце – оних који намах познавају и разумију древне законе земље. И даће Бог да дјеца потакну очеве свјежином и дубином симеоновског подвига и опита. Темељна кушња сваке заједнице и друштва и народа кроз историју лежи у овом свевременом конфликту који се надвладава само инструментом вјере и опитним искуством равном опиту Немање и Растка. Сва велика дјела створиле су заједнице очева и синова у Христу сједињених. Свети Симеон на измаку 1197. „дође у Свету Гору ка Светој Богородици Ватопедској, водећи са собом тристо одабра-

ogled проф. др КСЕНИЈА Кончаревић

ЖЕНСКО МОНАШТВО ОД IIIIV ВЕКА ДО ИКОНОБОРСТВА:

ИСТОРИЈСКА, КАНОНСКА И ФЕНОМЕНОЛОШКА ПЕРСПЕКТИВА

IV дио

У раду се расветљава формирање и историјски пут женског монаштва од III-IV века до периода иконоборства (прва половина VIII столећа), при чему се посебно указује на његове феноменолошке црте и пројаве у личности и делу светих жена подвижница, као и на специфичне карактеристике типика женских монашких обитељи.

ројна су и сведочанства о обећању мужевљевом, за живљење у чистоти и уздржању; али он као монахињама које су се подвиза- да заборави на речи своје. Мислила је да кришом напусти дом, али је вале у манастирском општежићу, најближи, којима се беше поверила, подсетише на речи апостола Павла: о њиховим различитим службама, „Шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа?“ (1. Кор. 7, 16). Она одуста од своје послушањима и врлинама којима су намере, али се приволе тајном подвигу: под скупоценом одећом, која је се удостојиле прослављења у збору доликовала женама њеног сталежа, носила је власеницу, ноћи проводиСветих. Најпре ћемо указати на типо- ла у молитви и сва се предавала Господу своме. лошке црте служења оних Угодница Божијих којима је Црква Христова поверила службу ђакониса, опет по поретку литургијског календара. Преподобна мати Меланија Римљанка (Меланија Млађа)

svetigora / 2012 / април

(31. децембар)

Једна је од најпоштованијих угодница Божијих у хришћанском свету, припада првим нараштајима калуђерица и духоносних матера које у монаштву угодише Христу и уједно је један од највећих светилника женског монаштва. Преподобна Меланија рођена је 388. године у Риму, у угледној хришћанској породици. Њена бака, чије је име такође било Меланија, изградила је манастир у Јерусалиму и онде живела све до смрти. Од младости је ова чиста душа заволела Господа и свецело се Њему приволела, зажелевши да сачува девичанство и принесе га на дар Бесмртном Женику. Међутим, њени родитељи, имућни људи у чијем су поседу била не само имања, него и градови и читаве области, видели су у јединој кћери пре свега наследницу и некога ко ће им продужити лозу. Са четрнаест година девојка је, против своје воље, удата за Апинијана, младића из такође виђене породице. Са сузама је Меланија молила супруга да је или напусти, или да живи са њом у чистоти и брачном уздржању, као брат са сестром, нудећи му као откуп за себе све наследство своје. Апинијан се није нити сложио, нити потпуно одбацио њену молбу: обећао је да ће јој испунити молбу чим роди наследника. Када им се родила кћерка, родитељи одлучише да је посвете Богу. Меланија одахну, мислећи да је дошло време, по

Преподобна мати Меланија Римљанка

Кроз извесно време роди Меланија сина, али се дете брзо упокоји. У исто време се и она сама тешко разболе, и већ бејаше на граници смрти. Муж се у очајању поче молити да она остане у животу. „Желиш ли да оздравим“, - каза му супруга, - „обећај ми да ћемо од овог трена почети проводити живот у чистоти“. Апинијан се заветова Богу да ће испунити жељу своје супруге, и она се уистину стаде поправљати. Тада изненада умре и њихова кћерчица. Видевши у оваквом току догађаја „измену деснице Вишњега“(Пс. 76, 11), супружници схватише да их Бог призива ка другачијем начину живота, ка вишем подвигу: они почеше упражњавати строги пост и много времена посвећивати молитви, припремајући се да приме монашки постриг. Међутим, родитељи се силно успротивише оваквој њиховој намери. Ово ожалости богољубиве супружнике, али

једном, за време молитве, Господ им посла велику утеху: они осетише како се одајом где молитве узношаху разлива неизрециво диван миомир, и у душе им се усели радост неописива. Од тога момента они чекаше да се догоди нешто што ће им дати подстрек да приме монаштво. И заиста, не прође много дана, и упокоји се отац Меланијин. Супружници се преселише у предграђе Рима, где живљаху у строгој чистоти и побожности. Апинијану у то доба беше 24, док је Меланија узела двадесету годину. Своја имања они нештедимице продаваху, а за добијени новац помагаху болнима, странцима, невољнима и убогима, ослобађаху сужње из тамница и ро-

април / 2012 / svetigora

бове из рудника. Много пута је непријатељ покушавао да одврати свету Меланију са пута врлиновања. Једном приликом он јој је нашапнуo помисао да не продаје једно веома лепо имање, смeштено на дивном месту, него да њега остави за себе. Но блажена, осетивши какво је зло пристрашћеност према стварима, не часећи ни часа продаде имање, да не би наудила бесмртној души својој због пропадљивих добара. И тако они распродаше имања у Италији, Сицилији, Шпанији, Галији (Француској) и Енглеској, и милостиње богате

упутише у све крајеве земље, на Исток и на Запад: од тога новца беше саграђено мноштво болница, странопријемница (коначишта за путнике), храмова и манастира. Обоје сада живљаху као да ништа немају, носећи на себи грубу одећу и слабо се хранећи. Када света Меланија заједно са мајком својом Албином и супругом Апинијаном дође у Сицилију, срете се са светим Павлином, епископом ноланским (†431), својим духовним оцем. Онда се сва породица запути у Африку. За време пловидбе отпоче силна бура, која не престајаше неколико дана. Меланија у овоме виде прст Промисла Божијег и нареди крманошима да предају брод вољи Божијој. Таласи однеше брод до једног острва, где беше град опкољен од варвара. Варвари су од становника града тражили откуп за заробљене, претећи да ће у противном град разорити а заробљенике потући. Апинијан и Меланија без двоумљења дадоше тражену суму и тако спасоше град и оне што живљаху у њему. У Картагини (северна Африка) супружници наставише чинити дела милосрђа. Они продадоше имања своја у Нумидији, Мауританији и у самој Африци. По благослову Алипија, епископа града Тагаста, у коме се настанише, купише земљу и подигоше два манастира – мушки и женски, опремивши их свим што је за живљење и службу у њима потребно. Света Меланија овде се стаде навикавати на све строжи пост: јела је сваки други, затим сваки трећи дан, да би најзад остајала без хране читаву седмицу, изузев суботе и недеље. Време је проводила у молитви, уздржавајући се од сна. Душу је крепила читањем речи Божије, тако да је целокупно Свето Писмо ишчитавала по три-четири пута сваке године. Неуморно је преписивала књиге, шила одећу за сиромахе, док је себи сашила власеницу коју је носила од Свете Педесетнице до Васкрса. Оваквом подвижничком живљењу научила је и христољубиве девојке које се настанише крај ње. И немали број младића она приведе живљењу у чистоти и девичанству. Многе пагане и јеретике Света је речима истине и примером свога живљења привела Тројичноме Богу. Као што је у својој обитељи преподобна имала службу ђаконисе, тако је и знатан број жена које су јој се касније придружиле припадало реду ђакониса. Киријаки Каридојанис Фицџералд овако карактерише њено служење: „Меланијино вођство у заједници је имало парадоксални израз, будући да је она водила сестре тако што им је служила. Меланија је умолила једну од сестара коју је дубоко волела и поштовала да служи као духовна мајка манастира. Када год би њено спровођење дисциплине било сувише строго, Меланија је скривала мало али потребно утешење за телесно исцрпљније сестре. Сестре су проналазиле ове дарове у својим келијама. Њене сестре, међутим, су се мудро односиле према овоме и волеле су је све више. Меланија је свој живот посветила темељном изучавању Писма, поучавајући сестре у заједници и бавећи се преписивањем. Била је позната и по својој мисионарској делатности и било јој је поверено преобраћање многих пагана и паганки у хришћанство. Верује се да је, на пример, један од њених биографа, презвитер Геронтије, за своје обраћење био захвалан управо Меланији. Уз помоћ монахиња, Меланија је касније основала и странопријемницу за ходочаснике“ (К. Каридојанис Фицџералд, Ђаконисе у Православној Цркви: позване на светост и служење. Крагујевац: Каленић, 2009, стр. 55-56). После седам година живљења у Тагасти супружници одлучише да се поклоне светим местима у Јерусалиму. На путу за Свету Земљу зауставише се у Александрији, где се сретоше са богоносним Кирилом, архиепископом тога града, и примише његов благослов. У Јерусалиму обиђоше сва места освештана животом Господа Исуса Христа и Мајке Божије. Блажена Меланија много ноћи проведе у молитви крај Гроба Господњег. За извесно вре-

svetigora / 2012 / април

ме се удаљивши од Јерусалима, она са Апинијаном посети оце пустињаке у Египту, поучавајући се у њих духовном животу. За време њиховог одсуства Албина, мати Меланијина, сазида на Јелеонској гори кућу у којој се настанише по повратку из Египта. Света Меланија ту се затвори у тесној келији, где проведе 14 година у подвигу, и само недељом примаше к себи супруга и мајку. А након мајчине смрти она узе на себе још строжи подвиг, годину дана живећи у затворништву у једној још мањој и сасвим мрачној келији. По подвигу и благодатним даровима света Меланија се беше прочула међу хришћанима, и многи долажаху к њој ради духовне поуке. Да би послужила спасењу других људи, одлучила је да изађе из затворништва. Постепено се око њене келије образовао манастир, где се окупило деведесет девојака, али Света по скромности не хтеде њима бити игуманија, премда се о свакој од њих старала као нежна мати. Са љубављу и трезвоумљем поучавала их је вештини духовног живота. „Мимо послушања“, говорила је, „чак се ни световна дела не могу устројити како ваља“. О љубави, смиреноумљу и кротости говорила је: „Нико не треба ни стомак свој да криви, ни било који други део тела, јер нема оправдања ниједном човеку који се не стара за заповести Господње“. Посебно је света Меланија наглашавала важност очувања вере Православне и покорности вољи Божијој. У обитељи њеним залагањем беху саграђени богомоља и олтар са моштима светог пророка Захарије, светог првомученика и архиђакона Стефана и четрдесет мученика Севастијских. Године 431, када Блаженој беху 43 године, Апинијан се упокоји, претходно примивши чин монашки. Четири године после његове смрти света Меланија дође на замисао да сагради мушки манастир, али сва

своја средства она већ беше потрошила. Ипак, Господ Промислитељ и Уредитељ свега учини да јој неки хришћанин подари двеста дуката, за које и би саграђен манастир на гори Вазнесења Господњег. На неко време пре упокојења света Меланија просветила је светлошћу Христове вере свога стрица, незнабошца Волусијана. Ради тога путовала је у Константинопољ са презвитером Геронтијем, својим духовним сином, који ће и написати њено житије. У то доба Несторијево јеретичко учење саблажњавало је многе грађане престонице. Нема броја хришћанима које је света Меланија одвратила од јереси, а то јој је полазило за руком захваљујући одличном познавању Светог Писма, које јој је омогућавало да објашњава и шири православно учење о Светој Тројици. Света је од Господа примила и дар исцељивања сваковрсних болести. Тако, када је царица Евдокија, жена императора Теодосија Другог, уганула ногу, због чега је трпела страшне болове, света Меланија дотакла се ноге и исцелила је. Многе ђавоимане је исцелила помазујући их светим уљем. Забележено је и како је једној породиљи, која је већ била на самрти, био стављен појас свете Меланије, и она је одмах добила снаге да роди дете и исцелила се. Предвиђајући своје пресељење у вечност, света Меланија посетила је Витлејем на празник Рођења Христовог и по последњи пут обишла света места у Јерусалиму. На дан првомученика и архиђакона Стефана читала је сестрама његово житије, рекавши да је то последње штиво што чују из њених уста. Неутешно су плакале сестре из њене обитељи због предстојећег растанка са својом љубљеном духовном мајком. Света Меланија их је тешила и дуго их учила врлинском животу. Неке од њених поука касније су ушле у „Материк“, спис аве Исаије упућен свечасној монахињи Исидори, настао око 1200. године, који представља зборник мудрих поука великих угодница Божијих упућених безмолвницама и монахињама у општежићу које ревнују за савршенство у своме иноковању. Овај зборник, иначе, по духовној вредности својој не заостаје за познатим патерицима и као такав представља незаобилазно аскетско штиво. 31. децембра 439. године Преподобна је, и поред телесне немоћи, присуствовала богослужењу и, причествиши се Светим и Животворним Тајнама Христовим, мирно предала дух свој Богу. „Она и њене сестре остале су упамћене по томе што никоме не нашкодише, будући помоћницама читавог света света“, поентира суштину њиховог ђаконског и монашког служења Киријаки Каридојанис Фицџералд (нав. дело, стр. 56). Света Домника (8. јануар) Живела је при крају четвртог века. Била је дете истакнутих и богатих римских хришћана. Не би ли избегла предуговорени брак, бежи у Александрију у циљу изналажења неког другог начина да служи Христу. У време боравка у Александрији Домника се зближила са четири паганке које су жи-

poezija

- наставиће се -

Даринка Јеврић je рођена 21. октобра 1947, у селу Глођани код Пећи (Метохија). Четврт века радила је као новинар Културне рубрике у приштинском дневнику „Јединство“. Била је дугогодишњи хроничар овог листа, уредник поезије у часопису „Стремљења“ и члан уредништва новосадске „Сцене“. Даринка Јеврић је један од ријетких српских интелектуалаца који је после јуна 1999. године остао да живи у Приштини. Била је изузетно плодан писац. На књижевној сцени се појавила1970. године са пјесничком збирком „Додир лета“ – заједно са Ратком Делетићем и Браниславом Тодићем. Следе „Преварни тишином“ (1973), „Нестварни записи“, „Хвостанска земља“, „Слово љубве“, изабране пјесме „Јудин пољубац“, „Дечанска звона и друге песме“ и последња „Псалам бездомника и друге песме“ (2006). Пјесме су јој превођене на више страних језика; заступљена је у антологијама савремене српске поезије у Русији, Украјини, Турској, Индији, Шведској, Чешкој, Италији, Јерменији, Енглеској, итд. Добитница је бројних књижевних награда (Грачаничке повеље, „Милица Стојадиновић Српкиња“, Матићеве повеље, Печат вароши Сремскокарловачке...). Децембарску награду Косова је, међу првима, одбила. Умрла је 16. фебруара 2007. године у Београду. Остаће упамћена као једна од највећих пјесникиња српског језика.

МОНОЛОГ ПЈЕСНИКА Шта сам то зидао? плашим се да именујем около распршена грађа: старинске књиге, пороци, снови, године, живи креч – најприје разлажеш па сабираш значења тајна – таквим малтером спајах опеке пролазности – уз саму ивицу неба видиковац постављах да птице слете на озарење, сврати и одахне сам Бог. Тапије и скице нијесам прибављао, никаква уздарја – увијек почињући ни из чег: чежњу сам у облик преобраћао, жудњу трепераву – ко древни неимари. Па гдје је грешка? Висак се вазда у понору њише обноћ темеље нагриза мјесечина виле бацају чини. Шта сам то зидао и гдје бијах подучен грешно. 25 април / 2012 / svetigora

веле заједно. Њени животописци нам указују да су ове жене заједничким животом желеле да достигну неки виши циљ, због чега су биле отворене за странце. Очигледно је да их је Домника заинтересовала, па су је позвали да на неко време остане са њима. Њихов међусобни однос се продубљивао, па су четири жене постале зависне од Домникине мудрости у питањима учења и личног руковођења. Постепено и сасвим природно, с обзиром на нежан али и разборит начин на који се Домника према њима односила, оне су постале верне хришћанке. Као хришћанске вернице, заједно су отпутовале у Цариград где их је патријарх Нектарије крстио и дао им хришћанска имена: Доротеја, Евантија, Нона и Тимотеја. Домници је дао благослов да им остане духовна мајка и да води заједницу. Заједница је расла и сестре су постале познате по неговању болесника и бризи о путницима. Домника је постала нарочито позната по способности да препозна и исцели како телесне, тако и духовне болести. Многи су јој долазили ради исцељења. Како су присталице паганске религије, познате по употреби магије, и даље биле бројне, Домника је нарочито поштована с обзиром на помоћ коју је пружала исцељујући и ослобађајући људе од окултних утицаја. Неки су долазили желећи да се у циљу сопствене изградње увере у Домникине исцелитељне способности, а неки пак само ради благослова. Међу Домникиним посетиоцима је и император Теодосије. Како је Домника постајала духовно све зрелијом, задобила је и дар прозорљивости. Глас о њој као о светитељки, исцелитељки и духовници довео је до духовног немира, што је било последица сталног присуства гомиле ходочасника. Домника је схватила да услед овог узнемиравања не може да се усредсреди на само једно потребно (Лк. 10, 42) Домника је замолила патријарха да јој помогне да изгради малу капелу и молитвени дом у веома удаљеном пустом месту. Након подозрења због физичког напора који би ово донело Домники, патријарх се посаветовао са императором који је сам финансирао изградњу. Комплекс грађевина је обухватао и цркву посвећену пророку Захарији, што је израз поштовања према овом пророку. На дан освећења патријарх Нектарије је рукоположио Домнику у свештени образ у Христу ђаконства (нав. дело, стр. 58). Ова светитељка је нарочито позната по светости свога живота, дару прозорљивости, способности да разуме и дару чудотворства. „Казивање о њој буди трајни осећај дивљења према њеној храбрости да се супротстави злу и неочекивани осећај благодати која се пројављује у тешким условима. Света Домника је служила члановима своје заједнице и онима који су јој као духовној мајци долазили ради помоћи током много година“. (нав. дело, стр. 58).

ДАРИНКА Јеврић

Jubilej

СВЕТИ НИКОЛАЈ — АПОСТОЛ ЈАПАНА Ове се године, 16. фебруара, навршило сто година од кончине светог Николаја Јапанског. Архиепископ Николај је, упркос тада важећем закону у Јапану, који је предвиђао смртну казну свакоме ко прими хришћанство, обратио у православље око 40 хиљада Јапанаца, превео на јапански језик Нови Завјет и основне богослужбене књиге, изградио православни саборни храм у Токију и основао Јапанску Православну Цркву, која је 1970. године добила аутономију.

svetigora / 2012 / април

ијесу случајно архиепископа Николаја остали хришћански мисионари његовог времена у Јапану звали мисионар-гигант. И није случајно Николаја Руска Црква канонизовала као „равноапостолног“, јер је он – дошавши на скроз пусту њиву – оставио иза себе националну Цркву, која је била тако темељна и чврста да је преживјела дугогодишњи раскид са мајком-Црквом и антихришћанску политику јапанских власти тридесетих година двадесетог вијека, као и антируску политику у вријеме америчке окупације.

Невјеста са крстом у рукама „Празник у мом родном селу Берјоза“, тим ријечима започиње страница у дневнику светог Николаја Јапанског. Свети Николај је јарко волио своју родну Русију и у Јапану, гдје је мисионарио, увијек се сјећао своје малене Берјозе. Иван Димитријевич Касаткин је рођен 13. августа 1836. године у селу Берјоза, Бељског среза, Смоленске губерније. Његов отац је био ђакон. Када је имао пет година умрла му је мајка и њено мјесто је заузела сестра. Будући светитељ је учио у Бељском духовном училишту, затим у Смољенској духовној академији, а онда је као први ученик ступио у Санктпетербуршку духовну академију. 1860. године Иван Касаткин се замонашио под именом Николај. Исте године је рукоположен за јеромонаха. Са двадесет четири године, тек наречени јеромонах Николај је послан у Јапан. Млади јеромонах је са собом узео омиљену икону Мајке Божје, Смољенску, и кренуо у паганску земљу. То је био дуг пут на исток, кроз Сибир. Закаснивши на последњи пароброд који је ишао за Хокодате, Николај је остао да зимује у граду Николајевску, гдје се срео са старим епископом камчатским Инокентијем (Вењаминовим), будућим светитељем, који је имао богато искуство мисионарења на Аљасци. Светитељ га је подучавао и савјетовао да прво преведе Нови Завјет и молитвеник на јапански језик. „Имаш ли добру мантију?“, једном је владика питао младог јеромонаха. „Наравно“, одговорио је овај. Међутим, владици се студентска мантија није допала: „Кад тамо одеш, сви ће гледати у тебе и рећи ће: Какав је он свештеник?! Треба им одмах улити поштовање. Купи свилу.“ Кад је Николај купио сви-

Николај је замишљао Јапан као невјесту која га чека са букетом вјере у рукама – крстом: само треба у ту таму унијети вијест о Христу и све ће се обновити. „Када сам стигао схватио сам да моја невјеста спава и да уопште не мисли на мене“, писао је у свом дневнику.

лу, владика се прихватио маказа и искројио мантију за младог мисионара. „Ето, тако је боље.“ „А гдје ти је крст?“ Крст је чекао Николаја у Хокодатеу. И владика је узео свој бронзани крст који је добио за севастопољску мисију и ставио га Николају око врата. „Без њега не можеш ићи Јапанцима. А и неће само Јапанци зурити, него и Европљани“. У таквом одјејанију Николај је 1861. године ступио на јапанско тле. Млади мисионар је одмах наишао на прву препреку – проповиједање хришћанства у Јапану је било забрањено под пријетњом смртне казне. Друга препрека је била непријатељски однос Јапанаца према странцима и свему страноме. Сувише дуго Јапан је био забрањена земља за странце и веома лоше успомене на себе су оставили Европљани. Трећа тешка околност је била та што отац Николај није знао јапански језик. Са учењем језика је кренуо тако што је готово свакодневно одлазио у школу у Хокодатеу, да слуша предавања. Једнога дана се на школи појавио натпис: Рускоме свештенику улаз забрањен! Међутим, Николај је био упоран, поцијепао је цедуљу и наставио да долази у школу. Тешко је било оцу Николају да првих година успостави познанства са Јапанцима и да заузме положај у друштву, гдје је био непожељан, не зато што је био странац, него што је био проповједник хришћанства, протажер нових европских идеја, које су раније осуђене од стране јапанског друштва као штетне за друштвени и државни живот. Прости народ, купци, занатлије нијесу показивали мржњу. Они су чак са радозналошћу дочекивали странца који је растом био много виши од највишег Јапанца (преосвећени је био веома висок човјек). Дакле, његова невјеста га је дочекала непријатељски, што је запалило његово срце пламеном жељом да изучи историју, књижевност, културу, религију, језик и дух јапанског народа, да би знако какве су му шансе за просвјећење земље. „Само Бог зна колико сам муке видио тих првих година. Сва три непријатеља људског спасења – свијет, тијело и ђаво – свим силама су се устремили на мене и пратили ме у стопу, како би ме сломили“, пише у свом дневнику млади Николај Касаткин. Што се више упознавао са земљом, то је више бивао увјеренији да је близу вријеме кад ће Ријеч Јеванђеља гласно одјекнути и брзо се пронијети са краја на крај империје. Након четири године Николај је добио првог ученика, а након осам година савладао је јапански језик, изучио јапанску историју и културу и упознао многе угледне Јапанце. Прво љубав, па онда ријеч У Хокадатеу су живјели људи старога Јапана, самурајског типа мишљења који су умјели да жртвују себе ради идеје, који

су били образовани, али су изгубили друштвени положај и прихватању православља у Земљи излазећег сунца. који су хтјели да нешто измијене у својој земљи. Божјим проНа почетку своје дјелатности у цркви при руском мислом, управо су се ти људи срели са Николајем и на њих конзулату у Хокодатеу смирени Христов војник се се примила проповјед о Христу. Један од Николајевих првих упознао са синтоитским жрецем, самурајем Такума ученика, Павле Савабе, који је касније постао свештеник, го- Савабе. Будући да је био жрец, Савабеа је народ веворио је, да би се нешто измијенило у својој земљи, треба ома уважавао. Презирао је странце, мрзио њихову прије свега измијенити себе. А шта може људско срце да пре- вјеру, поносио се својим родољубљем и вјером својих образи, ако не православље? предака. Савабе је мрзио и оца Николаја који је, како Тако је међу првим јапанским православцима било мно- је он говорио, „хтио да међу Јапанцима посије разго самураја. Кодекс вјерности и пријатељства за самураје је дор, издају и погуби земљу“. Савабе му је говорио: био нешто изнад свега. Самурајском духу је нарочито блиска „Вас странце све треба испребијати. Ти ћеш својим саборност – која карактерише православље, проповједањем највише да повриједиш Јапан“. молитва у храму у којој се право„А знаш ли ти какво је моје учење?“, пиславци као један моле за читав тао је Николај. свијет. То је веома допринијело „Не, не знам“, казао је Савабе.

април / 2012 / svetigora

svetigora / 2012 / април

„А зар је праведно судити некоме, а да га претходно ниси ни чуо? Зар је исправно хулити, а не знати кога? Прво послушај, па онда суди. Ако буде лоше, протјерај ме одавде. Тада ћеш бити праведан“. „Ајде, говори“, не кријући злобу, казао је Савабе. И ту је изговорена прва катихетска бесједа будућег светитеља, упућена паганину-фанатику. Узвишене мисионареве ријечи о Богу, гријеху, бесмртности душе дубоко су дирнуле озлобљено паганско срце жреца и Савабе је отишао замишљен, да би почео чешће долазити руском иноку, као што је Никодим, тајни Христов сабесједник, долазио свом божанственом Учитељу. „Колика је била моја радост када сам почео да примјећујем да мој саговорник са пажњом почиње да слуша ново учење и да се његова, до тада гордељива мисао почиње склањати пред побједничком истином! Сам Бог је његове мисли усмјеравао на прави пут.“ Тако је положен темељ православне проповједи у Јапану. Након неког времена, отац Николај је дао Савабеу да прочита Нови Завјет, који је он превео. И јапански Савле је свим својим срцем повјеровао у Христа, донијевши тврду одлуку да се крсти од воде и духа (Јн. 3, 5). Умивши су у светом крштењу са именом Павле, у част светога апостола, којега је посебно поштовао отац Николај, Савабе је вјери привукао и свога пријатеља, љекара Сакаиа, у светом крштењу Јована, који је примивши крштење, одмах одбацио све своје навике, све слабости и од паганина је постао подвижник. Придружио им се и њихов пријатељ Јаков Урано. Они су били први православни Јапанци. Десет година послије крштења, Павле Савабе је постао први јапански православни свештеник. Крајем шездесетих година отац Николај је обратио у православље дванаест Јапанаца и до двадесет пет прогласио катихуменима. 1968. године се родила Јапанска Православна Црква.

Нека Божје дјело расте Видјећи да је ствар кренула и да се неће зауставити док се не покрије читав Јапан, отац Николај је кренуо 1869. године у Русију да тражи помоћ за отварање Јапанске духовне мисије. Враћа се назад у Јапан као архимандрит и у Токију отвара Мисију у вријеме када је у том граду отворено Руско императорско конзулство. У Хокодатеу је оставио оца Павла Савабеа и педесет крштених Јапанаца. У Токију је све морао да ради испочетка. Прво је у својој кући отворио школу и почео да учи Јапанце руски језик. 1873. године Влада Јапана је донијела закон о вјерској толеранцији и у Токију је основана Мисија, а школа оца Николаја је реорганизована у богословију. Отворено је женско катихетско училиште. Мисија је издавала и женски хришћански журнал. Број вјерника је растао. Почетком 1900. године образоване су православне заједнице у Киото, Нагасаки, Хего и Јокохами. 1878. године већ је било шест Јапанаца свештеника. Подигнута је црква у конзулату, али главна замисао великог руског мисионара, светог Николаја, је била да подигне саборни храм у Токију. Ради остварења замисли о изградњи саборног храма био је потребан велики новац и помоћ Русије. Николај, други и потоњи пут, одлази у своју домовину. У светитељевом дневнику се налази запис о сусрету са завичајем (једини за вријеме свог полувјековног служења у Јапану). „Видим Берјозу – зелени кров цркве. Прво сам кренуо на ријеку Берјоза да очистим прашину од пута...Природа је искупљивала тугу...тјешила“. Николај више никада није крочио на руско тле. Владика није заборавио свој завичај, своје ближње.

Увијек је слао писма, поклоне и књиге за сеоску школу. Никога није заборављао. Од 1879. до 1880. Николај је обилазио велике руске градове у којима је сакупљао прилоге за изградњу храма у Токију. Велику помоћ му је указао министар, члан државног савјета, гроф Јефимије Васиљевич Путјатин, који је успоставио дипломатске везе између двије земље и потписао први званични договор о пријатељству између Јапана и Русије. За изузетне успјехе мисије у Јапану, Свети синод Руске Цркве донио је одлуку да архимандрита Николаја хиротонише у епископа. 30. марта 1880. године хиротонисан је у Александро-Невској лаври. По повратку у своју другу домовину, Земљу излазећег сунца, епископ Николај је посјетио Палестину, поклонио се гробу Господњем и донио у Јапан гранчицу палме. Саборни храм Васкрсења Христова подигнут је од прилога Руса и Јапанаца. Овај храм са византијском куполом постао је украс старог дијела Токија. Усхићено је о његовој велелепности говорио сам Николај: „Слава о овом здању се прочула по Европи и Америци, још и прије завршетка изградње и изазива радозналост и дивљење свих који су били у Токију.“ Свечано освећење храма је било 1891. године. На освећењу је било присутно деветнаест јапанских свештеника и више од четири хиљаде хришћана. Православни храм, који у народу зову Николај-до (дословно „Николајев храм“) убрзо је постао знаменитост јапанске престонице. Храм је био једна од највећих грађевина у граду. Његова је величина одговарала величини самога Николаја и улози коју је одиграо у том времену у јапанском друштву. Епископ је био веома поштован, како у Русији, тако и у Јапану. Послије изградње храма Николај је више времена могао да посвети превођењу богослужбених књига и састављању речника. Годишње је сазивао саборе у величанственом храму у Токију. Владика је за Јапанце учинио оно што су свети равноапостолни Ћирило и Методије учинили за Словене. Створио је за њих хришћански језик и трудио се да их уздигне до поимања јеванђелског и богослужбеног језика. Владику Николаја су красиле и дипломатске особине које су дошле до изражаја приликом покушаја атентата на наследника руског престола Николаја Александровича (потоњег руског цара). То је био случај без преседана. Руског царевића, који је посјетио Јапан на позив самог јапанског императора, напао је полицајац из састава чувара реда. Јапан је био пред скандалозним дипломатским фијаском и чак пред пријетњом безбједности земље. Војни бродови који су пратили руског царевића, за трен су могли уништити јапанску флоту. Руси су одбили услуге јапанских љекара. Сам јапански цар – противно менталитету јапанског монарха, помогао је царевићу Николају

да се попење на брод. У догађај се умијешао епископ Николај, и све се мирно завршило. Педесет година Николајевог служења у Јапану је свечано обиљежено 1910. године. Произведен је у чин архиепископа. То призвање примио је са смирењем: „Значи, истина је да сам добио чин архиепископа“. Гувернер Токија је, између осталог, том приликом, казао: „Чини ми се да се заслуге које је нашој држави указао истакнути учитељ Николај, не ограничавају успјесима његовог мисионарског рада, него се завршавају на томе да је он дао допринос напретку цивилизације у нашој земљи.“

Николај је полако, са искреном вјером и надом у Господа, са незлобивим стрпљењем, у трпљењу многих невоља и искушења; сасвим се одричући себе, са надом на Божју милост, загријавао срца своје будуће пастве. Писао је: „Испрва треба задобити љубав, а онда ширити ријеч“.

Сам је владика о својим заслугама овако расуђивао: „Зар треба одавати заслуге плугу којим је сељак узорао поље? Зар плуг може да се хвали: ‘Гледајте, православци шта сам урадио?’ Наша заслуга није већа. Сељак је узорао, плуг се истрошио. И мене ће бацити. Нови плугови ће орати. Погледајте. Искрено орите. Неуморно. Нека Божје дјело расте!“

Превела са руског и приредила Марија Живковић Извор: http://www.pravmir.ru/xristianstvo-v-yaponii-ikony-i-kartiny/

април / 2012 / svetigora

Ја остајем Између Јапана и Русије се развио конфликт. 1904. године почела су ратна дејства. Нарушен је мирни ток мисионарске дјелатности. Као прави пастир свога стада владика није напустио Јапан. „Јапанска црква не може без епископа, зато ја остајем овдје“, одговарао је он Светом синоду. Остао је са својом паством. Архиепископ Николај је морао да до краја испије горку чашу која му је била намијењена. Руска амбасада је напустила Јапан. Николај је, без обзира на све, остао сам у Токију. Пријетила му је смрт. На православне Јапанце се навалио талас мржње и клевета. Епископ је објашњавао да православље није само руска национална религија. Сматрајући патриотизам природним осјећањем хришћанина, он је слао по свим храмовима посланице у којима је позивао православне Јапанце да се моле за побједу њихове императорске војске. На тај начин их је избавио од противуречности: бити Јапанац или вјеровати у Христа. Сачувао је брод Јапанске Цркве од гоњења власти, али његово срце се кидало. Он није учествовао у јавним богослужењима, а на Литургији се мо-

лио у олтару. Било му је изузетно тешко. На себе је преузео бригу о руским заробљеницима. На Васкрс 1905. године ниједан од седамдесет двије хиљаде ратних заробљеника није остао без поклона. Он је био једини званични представник Русије у Јапану. Патриотизам светог Николаја није имао ничег заједничког са слијепим обожавањем свега руског. Напротив, управо када је право патриотско осјећање светог Николаја било нарочито узбуркано, он је корио своју домовину: „Платиће Русија за своје незнање и своју гордост сматрајући Јапанце необразованим и слабим народом“. Кривицу за пораз у рату са Јапаном и револуционарне потресе, светитељ је видио, прије свега, у самом руском друштву: „Бог ће казнити Русију, односно одступиће од ње, јер је она одступила од Њега“. Осјећао је мрак атеизма који је почео да се надвија над Русијом. Да би починуо од тешких мисли, владика је преводио богослужбене књиге. Превео је више него што је једном човјеку могуће – Библију, готово све књиге Новог Завјета, Посни триод, Празничне минеје, Псалтир. Цар Николај Други Романов схватио је и високо оцијенио величину архиепископа Николаја. По завршетку рата, који је Русија изгубила, цар му је писао: „Ви сте пред свима открили да Православна Црква Христова, којој је туђа свјетовна доминација и свака племенска нетрпељивост, подједнако обухвата љубављу сва племена и народе. У тешко вријеме рата, када оружје руши мирољубиве односе између народа и владара – Ви, по Христову завјету, нијесте оставили повјерено Вам стадо, и благодат љубави и вјере Вам је дала снаге да издржите огњено искушење, и усред ратоборних сукоба, одржите мир, вјеру и љубав у Цркви коју сте створили сопственим напорима ... “ 1908. године у помоћ светом Николају су послали епископа Сергија (Тихомирова) и владика му је почео предавати све црквене послове. Епископ Сергије је о светом Николају оставио много занимљивих успомена. 1910. године владика се озбиљно разболио. Боловао је двије године. По сјећању епископа Сергија, владика током болести није губио присуство духа. Последњи пут је служио Литургију на Божић. Дан прије упокојења тражио је да му хор отпјева омиљену „На ријекама вавилонским“ . Владика је предао дух Господу 3. (16.) фебруара кад су над њим, на његову молбу читали „Со свјатими упокој“. Следећег дана читав Јапан је знао за смрт мисионара. У Мисију су нагрнуле ријеке народа. Не само прост свијет, међу којима су биле и мајке са дојенчадима, него и кнежеви, грофови, барони, министри. Вијенцем цвијећа, који је послао јапански цар, овјенчали су главу епископа. На вијенцу су биле исписане двије ријечи ОН СИ – Височајши дар! Хиљаде и хиљаде православаца и осталих поштовалаца владике Николаја, пратили су одар до гробља Јанаки. Тако се Јапан опраштао од свога Апостола. Николају је било 75 година. Послије његовог полувјековног труда, у Јапану је било 31 984 православних вјерника, 265 цркава, 41 свештеник, 15 диригената црквених хорова, 121 црквени учитељ. Једно пшенично зрно дало је велики плод. 10. апирила 1970. године први благовјесник православља у Јапану, архиепископ Николај, прибројан је лику равноапостолних светитеља. Светом Николају су биле састављене служба и акатист на јапанском и на руском језику. У Берјози је подигнута црква у име светог Николаја. Прије неколико година митрополит токијски Данило подарио је селу Берјоза икону са ликом њиховог земљака и честицом моштију.

biblijske kwige

Превод: Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

ГЛАВА ПРВА

КЊИГА ПРОРОКА данила

1. Године треће царовања Јоакима цара Јудина, нападе Навуходоносор, цар вавилонски, на Јерусалим и опколи га. (2. Цар 24, 10; 2. Дн 36, 5.) 2. И даде Господ у руке његове Јоакима, цара Јудина, и дио сасуда дома Божјега; и сасуде однесе у земљу Сенар у дом бога својега; и сасуде унесе у дом ризнице бога својега. (2. Дн. 36, 6-7)

3. И рече цар Асфанезу, старјешини својих евнуха, да му доведу између синова заробљеника Израиљевих и од сјемена царског и кнежевског (2. Цар 20, 18; Ис 39, 7)

4. Младиће на којима нема порока, лијепа изгледа, научене свакој мудрости, и који посједују знање и поимају разумност, и у којима има крјепости да стоје у дому царевом, и да се уче књигама и језику Халдејаца. (Ис 39, 7) 5. И заповиједи им цар дневну храну сваког дана са трпезе цареве и од вина које он пије, и да их хране три године, па после тога да стоје пред царем. 6. И бијаху међу њима од синова Јудиних Данило и Ананија и Мисаило и Азарија. 7. И даде им старјешина евнухâ имена: Данилу Валтазар, и Ананији Седрах и Мисаилу Мисах и Азарију Авденаго. (Дан 5, 12)

8. И положи Данило у срце своје да се не оскврнави трпезом царевом и вином које он пије, и замоли старјешину евнухâ да се не оскврнави. (Лев 11, 4; Тов 1,

svetigora / 2012 / април

12; Јудита 12, 2)

9. И даде Бог Данилу, те нађе милост и љубав код старјешине евнухâ. 10. И рече старјешина евнухâ Данилу: Ја се бојим господина мога цара који је одредио храну вашу и пиће ваше, да не види лица ваша слабија него у осталих младића ваших врсника, па наведете осуду цареву на главу моју. 11. И рече Данило Амелсаду, кога постави цар за старјешину евнухâ над Данилом, Ананијом, Мисаилом, Азаријом: 12. Испробај слуге своје десет дана, и нека нам дају од сјемена (биљних), да једемо, и воде да пијемо: 13. И нека се покажу пред тобом лица наша и лица младића који се хране од трпезе цареве, па како видиш, чини са слугама својим. 14. И послуша их, и испроба их десет дана.

15. И кад се наврши десет дана, изгледаху лица њихова љепша и они тијелом снажнији од оних што су јели од царске трпезе. 16. А Амелсад бјеше онај који је узимао храну њихову и пио вино њихово, док је њима давао сјемена (варива). 17. А младићима овим, њима четворици, даде им Бог разборитост и разумијевање у свакој науци и премудрости; Данило пак се разабираше у сваком виђењу и сну. 18. И на крају дана, у које рече цар да буду уведени, уведе их старјешина евнухâ пред Навуходоносора. 19. И бесједова са њима цар, и не нађоше се међу свима њима слични Данилу, Ананији, Мисаилу и Азарији: и стадоше пред цара 20. И у свакој ријечи мудрости и знања, које је од њих тражио цар, нађе их да су десетоструко бољи од свих гатара и звјездара који су били у цијелом његовом царству. (Јез 28, 3; Дан 5, 11) 21. И оста Данило до прве године царовања Кира, цара персијскога. - наставиће се -

Излагање на симпосиону „Хоће ли Срби сачувати гусле као што су гусле сачувале њих“, одржаном у Обреновцу 18. фебруара 2012. године у организацији Друштва гуслара „Никола Тесла“.

април / 2012 / svetigora

опредјељења за Царство небеско.

РАЈО Војиновић

Станислав Винавер за гусле каже да су оне једној литургијској проповиједи митрополит црногорско-приморски Афилохије Радовић тумачи сти- „зачикавање, инат, пркос“ у условима, не тријумфа хове Радована Бећировића: Манастири и свето гуда- него пораза; да је тај њихов инат јуначки – „јер је ло, то је српску вјеру сачувале: „Гусле“, вели он, „чувају лик и против јачега од себе, најјачега“ („Слово“, стр. 51.). И памћење охристовљеног, освештаног српског народа. Ма- додаје: „Шта је са тријумфом? Рећи ћете, па и Вишњић настири памте вјекове, јер памте Христа који је освештао Собом вријеме и који је Творац вјекова. Гусле су никле из ликује! Погледајте његову „хвалу Чупићеву“, храмова, из манастира, из светог путира, из жезла цркве- његовог будног Карађорђа, његовог Богићевића нога, испуњене тим памћењем памте вјекове. Оне чувају Анту – због којега везир цару не може на диван то памћење као што га и манастири чувају“ („Слово“, часопис за доћи: „јер не могу кроз Лозницу проћи од господсрпски језик и културу, број 33, Никшић, август 2011, стр. 42.) ства Богићевић Анте“ итд. Не може кроз Лозницу Па наставља: проћи: у ствари Лозница је „чик“! – Цариграду! Лоз„Српска вјера није ништа друго него то, вјечно и непро- ница – према Цариграду – баш као гусле јаворове лазно, то је јеванђелска вјера. (...) Српском вјером се она према турској сили и ордији!“ (Исто) само онда може назвати ако је права, а права је ако је принос Зар то није исто што и Давид прeма Голијату? И српског народа живом и вјечном Богу, принос онога чиме га зар овоме нијесмо свједоци и данас? Константин је Бог обдарио. Зато су манастири и свето гудало чувари те Никифоров примјећује тај наш давидовски дух кад светиње“ (Исто). каже: „Срби су мали народ са менталитетом велиДух гусала је, дакле, дух српског завјета с Богом, оног ког народа“ (Интервју београдском „Гласу јавности“ од 24. истог завјета из чувене жичке бесједе Светог Саве марта 2008.). Шта је то што нас (и данас!) чини такНемањића. Тај завјет је, на Видовдан 1389. године, вима? Косовско опредјељење и увјерење мученичком крвљу наших предака запечаћен да је „земаљско за малена царство, а „на убаву, на пољу Косову“. Стога је истина коју небеско увек и довијека“. Од Немање гусле вјековима казују свим покољењима и Светог Саве наовамо, бити Србин јеванђелска истина. A истина је – Христос. Зато значи бити Христов. Зато није лако су гусле велика светиња и зато се с њима не бити Србин и зато многи одустају. Е, треба шалити. али је баш зато узвишено бити Србин! Неко ће сасвим извјесно примијетити да су И ето, то памте, томе нас уче и на то гусле ближе Старом Завјету, да њихова пјесма нас вјековима опомињу манастири и није баш новозавјетна. Није ли, међутим, Нови свето гудало. Завјет испуњење, а не укидање Старог завјета? „Гусле су помагале манастиру, Светој Српски јуначки еп, она репрезентативна, Вуков(ск) литургији, Божијој служби, помагале су а поезија није ништа друго до Библија на српски да то памћење доспије до последње куће начин. Ту имамо и Стари и Нови Завјет. Имамо и колибе, до сваке душе у народу. Гусле су старозавјетну борбу против зла, али имамо и тако литургијског каракера...“ („Слово“, стр. 43), косовско морално начело, које врхуни нашим наглашава митрополит Амфилохије. јуначким епом, да је „земаљско за малена царГусларева пјесма и јесте косовска ство, а небеско увек и довијека“. „Све су наше литургија која понавља голготску косовјуначке пјесме о Косову. Оне преткосовске Коску драму српског опредјељења за Царсово слуте, оне послије Косово памте као усудно ство небеско. Српски гуслар је заправо мјесто са кога се из моћи и сјаја немањићког пасвештенослужитељ који началствује дало у таму ропства. (...) Гусларев сан о слободи и том светом службом. Свака његова јесте оно небеско царство. (...) Милошем се духовпјесма је по једно зачало из Косовно живјело – с Марком се у ропству преживљавало. ског завјета које се свечано казује у Обилић је тако савременик Карађорђев“, каже Рајко току косовске литургије, што и њега Петров Ного (Српске јуначке пјесме, антологија, пето издање, и оне који га слушају припрема да БИГЗ, Београд 1990, стр. 5.). Ми додајемо: И не само се у једномислију косовског подКарађорђев него и свих витезова часнога крста вижништва духовно причесте косовскога – до наших дана. „код бијеле Самодреже цркве“. Као што у Новом Завјету имамо Христову тајну вечеру, тако у косовском завјету имамо Гусларева пјесма и јесте косовкнежеву косовску вечеру. И ска литургија која понавља голкао што Јуда на тајној вечеготску косовску драму српског ри издајнички цјелива Христа,

o s vrt

Гусле — Косовска Литургија

svetigora / 2012 / април

тако и Вук Бранковић на косовској тајној вечери издајнички цјелива честитога кнеза. Лазар је једини кнез уз чије име обавезно стоји атрибут честити – због тога што је његова једина мјера узрастање у мјеру раста висине Христове. Кад год гуслар запјева уз струне гусала, било о преткосовском или о каквом покосовском догађају, он у ствари пјева о Косову, јер пјева о томе „ко је вјера а ко је невјера“, ко је Христов а ко христоборац! Гусле без Бога и косовског завјета нијесу гусле. Ми данас присуствујемо феномену гоњења гусала. У Црној Гори, на примјер, имамо двоструко гоњење овог славног инструмента. Гоне их и истовремено покушавају да их преотму нама Србима! Гоне их јер се, веле, с гуслама не може у Европу! Кажу да се, у име „европских вриједности“ мора раскрстити с „гусларском и џефердарском Црном Гором“. Гоне их из истих разлога из којих гоне Српску Цркву и српски језик. И као што су измаштали непостојећи црногорски језик и непостојећу црногорску цркву, тако

Као што није могуће да Црква буде Црква, а да не признаје светост Светом Сави, тако није могуће ни да гусле буду гусле, а да не признају Никца од Ровина и његова „оба побратима“ за синове Обилића. покушавају да измаштају и црногорске гусле. Али, као што није могуће да Црква буде Црква, а да не признаје светост Светом Сави, тако није могуће ни да гусле буду гусле, а да не признају Никца од Ровина и његова „оба побратима“ за синове Обилића.

Бојана Пековић на X Православном дјечјем сабору, Цетиње, 2009.

Тако данас у Црној Гори постоје и гуслари који уз гусле више не помињу српство и Косово. За смотре таквих гуслара црногорска држава не жали новаца, јер поједине међу њима стимулише да раде исти посао који ради и распоп Мираш Дедеић. Они просто покушавају да оно што је узрасло на српској духовној њиви пресаде у новоцрногорску духовну прлину, али без његовог коријена. Ту они нијесу нимало оригинални, јер су се и у случају гусала томе (као и свему сличноме) научили од Хрвата, који су гусле већ успјели да упишу у УНЕСКО-ву листу као њихову културну баштину. А и ванцивилизацијско лице подловћенског племенског менталитета ускакања у туђе торове овом процесу у Црној Гори

poezija даје добру основу. То је оно исто „само зло“ из Његошевог писма проти Георгију Николајевићу у којем Владика каже: „Да је лијепа Црна Гора, не ни се црна гора звала него млијечна и медена. Та свештени едем да је оваква судбина постигла, би се већ зла препунио и злом отровао. (...) Црна Гора је само зло како је зли нарок гони, и ја који сам њен син не могу јој име произрећи што се нећу згрозити. Али је опет с тим знаменита што је коматић од развалинах нашега царства, као једна ластовица (ћошак) од развалинах једнога великога града. (...) Црна Гора је урна у коју је силно име Душаново прибјегло, у којој се свештено храни витешко име Обилића...“ (П. II П. Његош: Писма, Подгорица, 2006, стр. 225-226)

КРУГ ЉУБАВИ знам унапријед исход ове битке мјесечина се стеже у омчу око грла круг љубави круг таме букнуће у пожар вјечан угљевља нема потом само ће букнути ватра под трепавицама срца

обала је нестварна међа између нас и воде свијест о логици и законима теже гњила ријечи на језику сушта и свевишња не могу да те прозборим а јеси спасоносна

залуд се присјећам молитве бесједа пророчанских на стару рану привјенчавам млади калем о сви су исходи исти сва врата маглена

април / 2012 / svetigora

Ако подловћенским племенима одузмете немањићкокосовски завјет, онда између Цуца, Бајица, Његуша, Бјелица... с једне стране и Сијукса, Апача и Команча с друге – нема никакве разлике. А и ако је има, онда је то сигурно на штету ових првих. Ето, тако су данас, као и све остало, у Црној Гори и гусле „раздијелили“ између тог „самог зла“ и оног „коматића од развалинах нашега царства“. Онај ко у данашњој Црној Гори зна да се не може истовремено служити Богу и мамону, Косовском завјету и царству земаљскоме, тај је остао вјеран ономе Његошевом „коматићу“. Српске институције све то мирно посматрају, а гусле у најбољем случају игноришу. Ако су НАТО бомбардери на наш народ сручивали товаре бомби с циљем да затру дух косовског завјета у нашем српском бићу, онда се морамо запитати: Зар је могуће да наши непријатељи боље од нас самих знају шта гусле значе нама Србима? Зато је питање из наслова овога скупа толико важно у овом тренутку. Оно би се другачије и овако могло формулисати: Јесмо ли свјесни да је српско питање и данас, као и кроз читаву нашу историју, прије свега небоземно, па тек онда свако друго питање? Ако је све ово овако, онда је сувишно говорити колика је одговорност нас данашњих гуслара према светињи гусала. Ми, међутим, и то треба отворено рећи (и као тежак гријех исповиједити!), често нијесмо на висини те одговорности. Дар који нам је од Бога дат ми често, на разне начине злоупотребљавамо. Стога би ваљало да се дубоко замислимо над ријечима Веселина Матовића, једног из групе гоњених професора српског језика из Никшића: „Ни кондаке ни тропаре не пише свако и како ко хоће, па зашто би било друкчије са гусларском пјесмом кад она, по својој суштини, иде у исти ред духовне поезије? Није она забавна пјесма, није то фолклор. То је образац, формула духа једног народа, то је културно добро од посебног значаја. И ту се не смије падати у баналност и приземност, чиме се наноси огромна штета, између осталог, даје за право опадачима гусала, дају им се аргументи које није лако оспорити“ („Слово“, стр. 125.). Надајмо се да ће овај скуп означити почетак одговорнијег односа свих који могу помоћи да сачувамо светињу која нас Србе чува толико вјекова.

ДАРИНКА Јеврић

aktuelno ВЕСЕЛИН Матовић svetigora / 2012 / април

Терор незнања и

диоба књига У четвртак 15. марта у Парохијском дому цркве Светог Ђорђа у подгоричком насељу Момишићи гост „Трибине четвртком“ је био један од отпуштених професора српског језика из Никшића, Веселин Матовић. Он је говрио о дискриминацији већинског српског језика и српских писаца у школским програмима у Црној Гори.

рошло је више од 40 година откако је, у полемици са Ми- који је радио Варсамелеон припада црногорској лорадом Стојовићем, Павле Зорић изрекао ону познату књижевности, док дио који је писао Григорије реченицу да оним писцима који се залажу за црногорску из- припада српској књижевности. Григорије је био ван српске књижевности „по вредности њиховог дела, није екавац, а Варсамелеон ијекавац.“…(стр. 184-185) место ни у једној књижевности“. Међутим, данас су ти „писци“ Наравно да су писари Мирослављевог не само нашли мјесто у црногорским гимназијским читанка- јеванђеља водили рачуна да не погријеше и ма, него су их напросто преплавили. А да би се за њих напра- да су се грешке у преписивању текста смавило мјеста и комоције, морали су да се помјере Свети Сава, трале великим гријехом, али писари (писци) Доментијан, Теодосије, Константин Филозоф, деспот Стефан ове читанке очигледно нијесу, него су толиЛазаревић, Захарије Орфелин, Стефановић Венцловић, Ј. Ј. Змај, ко гријешили, кривотворили, заобилазили Милорад Павић, Миодраг Павловић, Драгослав Михаиловић, чињенице и измишљали, да је скоро све што Матија Бећковић, Жарко Команин, Бранимир Шћепановић, су казали у овом пасусу, али не само у њему, Ранко Јововић..., укупно – четрдесет српских писаца, који су грешно и неистинито. искључени из црногорских школских програма од 2004. до даПрво – није у реду за Мирослављево нас. јеванђеље рећи само да је „значајни писани Али још горе од тога је оно што налазимо у новим црно- споменик“. И не значајни, него значајан! горским читанкама: бескрајан низ произвољних, ненауч- „Ако је неко – како вели Исидора Секулић них, нетачних и тенденциозних информација, које имају за – оглувио за ту просту разлику: нови и циљ једнострано, идеолошко обликовање свијести младих нов; кад једно кад друго, он је оглувио и генерација и њихово емотивно, сазнајно и уопште интелекту- за неки танан интервал на виолини.” Ту ално усмјеравањe према вриједностима које се не темеље на књигу је Унеско 2005. године уврстио у историјском, културном и духовном насљеђу створеном на своју библиотеку Памћење свијета, као српском језику и у српско-православном цивилизацијском кон- једно од 120 највреднијих добара које тексту, што неминовно води осипању и тањењу, а можда, у некој је створила људска цивилизација! Па онај ко за чак и догледној будућности, и потпуном нестајању српског фак- њу каже да је „значајни писани споменик” и то у тора у Црној Гори. гимназијској читанци, има довољно разлога да се Како то изгледа показаћемо на једном примјеру из Читанке заувијек окани књижевног заната. Aко уз то напиза први разред гимназије, коју је за употребу у школама, одобрио ше још и да је „писани споменик (….) ћирилски споНационални савјет за образовање 2011. године. меник – онда је то поуздан знак да он више никаПошто су, наиме, црногорску средњовјековну да ништа из тог заната неће ни научити. књижевност подумијентали са неколико латинских „гробних“ Друго – изузимајући неколико латинских наднатписа из 9, 10. и 11. вијека, а затим зашкаљали Животом зет– гробних натписа, није пронађен ниједан споскога кнеза Владимира и Краљевством Словена (Љетопис попа меник, ни глагољски ни ћирилски, настао на Дукљанина), аутори те читанке (Александар Чогурић, Милица подручју Зете прије друге половине 13. вијека! Вукотић и Андријана Делетић-Милачић) овако настављају своју За глагољске одломке Михановићевог апостола, књижевноисторијску грађевину: са корица Иловичке крмчије, није утврђено ода„Значајни писани споменик с краја 12. вијека је ћирилски кле потичу. Љетопис попа Дукљанина и Житије споменик (Мирослављево јеванђеље, преписиван у Котору од Св. Краља Јована Владимира, иако су и настали 1186. до 1190. године. Представља гранични споменик (спо- на подручју Зете, нијесу сачувани у оригиналу, меник, па споменик! – прим. В. М.) самосталнога развоја зет- тако да о језику на коме су писани знамо само ске књижевности. Писан је на бијеломе танкоме пергаменту и да је био српскословенски, а писмо глагољица, има укупно 181 лист на којима је текст распоређен у два ступ- и ништа више. Уз то, Љетопис попа Дукљанина ца. Писала су га два писара, на два правописа, зетскоме и раш- је компилација текстова насталих на неким друкоме. Главни писар писао је зетским правописом и звао се Вар- гим подручјима. То је, истовремено, и све што самелеон, а његов помоћник писар Григорије је писао рашким се зна о тзв. зетској књижевности, или како се у правописом. Варсамелеон је био на челу Немањине дворске овој читанци назива – „књижевности дукљанског канцеларије у Котору. Приликом преписивања водили су рачу- периода”. Других споменика, чак ни тзв. епитафна да не погријеше, јер се то сматрало великим гријехом. Дио них (надгробних и сл.), са подручја Зете, све до

меност је била католичке оријентације, па, уколико се под појмом „зетска” подразумијева та књижевност, тј. писменост, како се ова православна књига може стављати је у њен контекст? Што се тиче немањићког периода, атрибут „зетска” може имати значење само територијалног одређења, а не ни језичког, ни националног, ни тематског, ни духовног. Посебно, ако узмемо у обзир, да се у тој области, за разлику од централног дијела немањићке државе, гдје се развила веома богата оригинална књижевност (биографије, поезија, бесједништво), готово искључиво ради о преписивачкој дјелатности, преписивању богослужбених књига, са предложака који су долазили са истока, и били писани рашким или

споменик, ова књига заиста јесте граничник према глагољској писмености из преднемањићког доба, из које је сачувано само Маријино јеванђеље. У приморским областима, рачунајући ту област Зете, та пис-

ресавским правописом, у том времену, осим дјелова Горичког зборника (Отписаније богољубно Јелене Балшић и Повијести о јерусалимским црквама Никона Јерусалимца) и неких дјелова Српског љетописа, није настало ниједно оригинално књижевно дјело. Међутим, византијско-православна духовност исихастичке оријентације и српскословенска ћирилска писменост, у оквиру и за потребе Српске Цркве и њених епископија, дакле – немањићка културна традиција, имаће непрекинут континуитет на овом простору све до пропасти зетске државе 1499. године. (Разумије се и касније, у манастирима на Скадарском језеру, у манастиру Савина, Цетињском манастиру, у Морачком манастиру, у манастиру Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу, у Шудикови код Берана, у манастиру Св. Тројица код Пљеваља, у Добриловини, итд. Заправо, та духовност је како-тако претрајала све до Петровића, али овдје је сада ријеч о тзв. зетској књижевности.) Уосталом, и када би се та књижевност разликовала и тематски, и духовно, и језички, и правописно од оне која се стварала у средишњем дијелу српске државе, и Зета је српска држава у којој живи српски народ који говори српским језиком. Треће, не постоји ниједан доказ да је Мирослављево јеванђеље преписивано у Котору. Сви научници који су се озбиљно бавили овом књигом (Стојан Новаковић, који му је и дао назив, па Љубомир Стојановић, који објављује његово фотолитографско издање у Бечу 1897, те Куљбакин,

април / 2012 / svetigora

Морачког натписа, ктиторског натписа Стефана, сина кнеза Вукана Немањића, у Морачком манастиру, из 1252. и Иловичке крмчије (најстарији препис Законоправила Св. Саве), из 1262. – нема. Према томе, нејасно је на шта се односи, и шта уопште значи, реченица да Мирослављево јеванђеље „представља гранични споменик самосталнога развоја зетске књижевности“. Према чему је оно гранични споменик и на какву се то „зетску књижевност” и њен самосталан развој мисли? На нешто што је било прије или на оно што је услиједило послије настанка Мирослављевог јеванђеља? Као први сачувани ћирилски српскословенски

svetigora / 2012 / април

који је први извршио цјеловито палеографско и језичко испитивање рукописа (1925) и утврдио да су га писала два писара, те Александар Белић и Петар Ђођић, аутор знамените монографије о српској ћирилици, Лазар Мирковић и Дејан Медаковић, аутори обимних монографија о Мирослављевом јеванђељу, у посљедње вријеме – Никола Родић и Гордана Јовановић, који су недавно објавили критичко издање те књиге, те Јелица Стојановић, и низ других), тврде да је она преписана крајем 11. вијека на простору Хума, а највјероватније у манастиру Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу, области која никада није била у саставу Зете. Четврто, Куљбакинова идеја да би грчка ријеч варсамелеон, пронађена на крају рукописа, а значи врсту мирисног уља коришћеног при илуминацији скупоцјених књига, могла бити име главног писара, није прихваћена у науци, и то питање је за науку и даље отворено. Можда је и постојао неки Варсамелеон „на челу Немањине дворске канцеларије у Котору“, можда је био и Зећанин, можда су аутори ове читанке пронашли и његову крштеницу и његов CV, али то још увијек не значи да је он и главни писар Мирослављевог јеванђеља. Пето, нејасно је због чега се толико инсистира да је та књига писана у Котору. Па и да јесте и то баш у Немањиној дворској канцеларији(!), и да ју је писао тај проблематични Варсамелеон, несумњиво, по наруџби хумског кнеза Мирослава, зашто би она због тога припадала зетском, односно црногорском културном насљеђу? Зашто би књига која је писана у Немањиној дворској канцеларији (ма гдје се она налазила: у Котору, у Бијелом Пољу, Хуму или Расу), по наруџби Немањиног брата, хумског кнеза Мирослава, сачувана у Немањиној задужбини Хиландару (гдје је вјероватно доспјела неколико година по настанку, можда чак 1195. или 1198. године), писана српскословенским језиком и српском ћирилицом, по православном обреду, и коју је вјековима чувао и сачувао, као једну од својих највећих драгоцјености српски народ, и која је као српска књига укњижена у најзначајније свјетске књижевне регистре, припадала тзв. црногорској а не српској, или макар и српској књижевности? Зашто у Котору није могла настати нека српска књига? Значи ли то да ни данас у Котору не може бити написана или штампана нека српска књига? Ако бисмо прихватили правило да књиге припадају књижевностима народа на чијим просторима су написане или штампане, онда би и Горски вијенац припадао аустријској, Лажни цар Шћепан Мали италијанској, Луча микрокозма и Огледало српско српској, а Историја владике Данила руској књижевности. Шесто, наука није потврдила постојање не само „зетске редакције“ старословенског језика него ни „зетско-хумске правописне школе“, ни „зетскога правописа”. Ниједан од три споменика које Белић сврстава у зетско-хумску правописну школу (главни текст Мирослављевог јеванђеља, Хумска плоча и Ктиторски натпис кнеза Мирослава) нијесу настали на простору Зете и, како показује Јелица Стојановић, они се скоро ни по чему у правописном, а посебно језичком

погледу не разликују од Немањине повеље Хиландару, Повеље Кулина бана и текста другог писара Вукановог јеванђеља. Па, према томе, како и доказује Стојановићева, сви они припадају старијем српском правопису. Занимљиво је да аутори ове читанке констатују да је Мирослављево јеванђеље писано „на два правописа, зетскоме и рашкоме”, али не и на ком језику је писано, при том великодушно уступају двије и по његове странице, које је писао дијак Григорије, српској књижевности. Међутим, у уџбенику Црногорски језик за први разред гимназије, чији је аутор један од њених рецензената (Аднан Чиргић), каже се изричито да је та књига писана „црногорском/зетском редакцијом старословенског језика”, али се тамо не помињу два правописа нити подјела на двије националне књижевности. Очигледно, они или не разликују правопис од рецензије (редакције) или и сами знају да је неистина и једно и друго, па рачунају да ће се збуњена дјеца и необавијештени наставници, лакше упецати ако им се подметне парангал са обје смицалице. Тачно је да је Мирослављево јеванђеље писано различитим правописима српскословенског језика, али не зетским и рашким, него старијим српским и млађим српским (рашким) правописом. О томе видјети најновија испитивања у књизи Ј. Стојановић, Путевима српског језика и ћирилице (2011). Но, узмимо да је чак и постојао тај „зетски правопис”, односно, по Белићу, зетско-хумска правописна школа, и да је „на њему” писан главни дио Мирослављевог јеванђеља, констатација да тај дио припада црногорској а онај други српској књижевности, вјероватно је највећа глупост која је икада записана у једном уџбенику. Ако би правопис („систем правила која утврђују једнообразне начине употребе графијских знакова: слова, интерпункцијских знакова и др, у писму једног језика”) био параметар по коме се одређује шта припада једној а шта другој националној књижевности, зашто онда ови аутори Горички зборник Никона Јерусалимца, писан српскословенским језиком „у традицији једнојеровског ресавског правописа”, Властареву синтагму, писану рашким са елементима ресавског правописа, Октоих и остале књиге из Црнојевића штампарије, писане „симбиозом рашког и ресавског” правописа, односно књиге из новијих времена, написане српским и српскохрватским, a не црногорским пра-

У овој читанци је на дјелу потпуно порицање постојања српског културног насљеђа на простору данашње Црне Горе, тако да у њој ниједно културно добро са овог простора није означено као српско, или макар – као српско. вописом, и још штампане изван територије данашње Црне Горе, као Његошеву Лучу микрокозма и Лажног цара Шћепана Малог или Пјесме Али Бинака Радована Зоговића, на примјер, сврставају у црногорску књижевност? На крају, хајде и да разбуцамо Мирослављево јеванђеље, да један дио донесемо на Цетиње, а други нека остане гдје му је и мјесто, али шта ћемо са 296 минијатура и иницијала непознатог аутора (је ли он био Рашанин или Зећанин, или католик, или богумил, јер и Хрвати и Бошњаци својатају ову књигу), а које „застави златом” дијак Глигорије? („Ја грешни Глигорије дијак, недостојни да се назовем дијаком, заставих златом ово Јеванђеље великославном кнезу Мирославу, сину Завидину“) Рекло би се, посебно на основу декларативног инсистирања на његовом књижевном значају („дјело од из-

узетног књижевног значаја”, „настало на самим почецима црногорске књижевности”, итд.), да аутори ове читанке нијесу ни свјесни у чему је вриједност Мирослављевог јеванђеља. Да јесу, не би ни помислили да га дијеле на црногорску и српску књижевност. Наиме, као књижевно дјело Мирослављево јеванђеље је значајно исто колико и било које друго јеванђеље или јеванђелистар (збирка одло-

април / 2012 / svetigora

мака из четири јеванђеља за литургијску употребу, распоређених према читању у току црквене године) каквих је на стотине преписано по српским манастирима и скрипоторијама, и као такво, оно не припада ни српској ни црногорској књижевности. Настала на грчком језику, у јеврејском народу, Јеванђеља су, у том смислу, књижевна баштина човјечанства. Треба знати и то да Мирослављево јеванђеље није ни неки нов превод јеванђељā, него препис са предлошка, или више њих, за којег није утврђено одакле је потицао и да ли је био ћирилски или глагољски. Да ли су његови преписивачи и у којој мјери одступали од тога предлошка, уносећи некаква своја стилскојезичка и правописна рјешења, то нико никада до краја неће утврдити, па ни аутори ове читанке, који однекуд знају да су „преписивачи водили рачуна да не погријеше“, али откуда то они знају? И у односу на шта су преписивачи водили рачуна да не погријеше, и шта ако је у предлошку било некаквих грешака, па су их они исправили? По незнању и национал-шовинистичкој острашћености, или боље рећи по глупости, тврдњи да један дио ове књиге припада црногорској а други српској књижевности, равна је само она коју сретамо у наредној реченици цитираног пасуса да је „Григорије

био екавац, а Варсамелеон ијекавац“, што би, по њима, требало да значи да је први Србин (Рашанин) а други Црногорац (Зећанин), како стоји у уџбенику за црногорски језик, такође за први разред гимназије. Као што је познато, вокал јат се почео замјењивати неколико вјекова након настанка овога рукописа. По ријечима Јелице Стојановић, у српскословенским споменицима са (и)јекавског подручја (Зета, Хум, Рашка), јат прелази у своје рефлексе, у екавски и икавски тек од 13. вијека, а у (и)јекавски тек од 15. вијека, и то „у споменицима свјетовне садржине: писма повеље, правна акта, законици“ итд., а у књигама писаним за потребе цркве он се и даље пише „у позицијама гдје му је етимолошки мјесто, а, ако се одступа од овог правила, умјесто јата имамо е као (његов) континуитет“. (Стојановић, 2011) Према томе казати да су дијак Григорије и његов сатрудник, макар се звао и Варсамелеон и макар био Зећанин, већ крајем 12. вијека, замјењивали јат са е и (и)је, и то у јеванђелистару који пишу по наруџбини захумског кнеза, односно да је први био екавац а други ијекавац, неизмјерна је глупост. Писати читанке, а не знати јотовање, могуће је само у новокомпонованој Црној Гори, коју је незнање и створило. Но то незнање, кога би се, додуше, постидио сваки старији гимназијалац, којекако би се и могло опростити, када се иза њега не би скривала намјера да се у свијест петнаестогодишњака, по сваку цијену, угради идеолошки чип како је српско једнако екавско, а ијекавско црногорско, односно да ијекавци нијесу и не могу бити Срби, што, разумије се, подразумијева потпуну елиминацију српског фактора у Црној Гори, односно затварање српске културе и српског културног насљеђа у границе данашње Србије. По тој концепцији, онај ко се у Црној Гори национално изјасни као Србин или као говорник српског језика, остаје без права на баштињење културних добара која су стварали његови преци, подједнако као и оних који се изјашњавају као Црногорци. У ствари, цијела ова опскурна конструкција смишљена је да наведе ученике на сљедеће закључке: прво – да је Мирослављево јеванђеље, тј. његов главни дио, који је писао наводно писар Варсамелеон (Зећанин, алиас Црногорац) темељ црногорске књижевности, а тиме и неспоран доказ о постојању тзв. зетске редакције старословенског, па према томе и посебности црногорског језика; друго – да је свака књига настала било кад и било гдје на простору данашње Црне Горе, написана тзв. црногорским језиком и да припада црногорској књижевности; треће – да све што је на простору Црне Горе написано ијекавски, па и оно што се данас пише, мора бити црногорска књижевност; и четврто – да све што је написао било који књижевник у било ком времену, рођен на простору данашње Црне Горе, припада црногорској књижевности. То су критеријуми на основу којих се поодавно у црногорским школским програми-

svetigora / 2012 / април

Ускраћивање права дјеци ма, уџбеницима и читанкама падници српске националности и српске националности и уопште покушава направити оквир за говорници српског језика, који су говорницима српског језика на историју црногорске националјош увијек најбројнији у овдашњим стицање знања о њиховом кулне књижевности и спољашњу школским учионицама? Уколико, турном насљеђу и његовим историју тзв. црногорског језика. разумије се, та господа уопште и вриједностима, није ствар само У овој читанци то је настојање признају њихово постојање. Јесу ли политичког опредјељења и ескалирало у потпуно порицање се иједном запитали како ће та дјеца, незнања, него, прије свега – мопостојања српског културног и њихови родитељи, прихватити то рала и васпитања. насљеђа на простору данашње што су, рецимо, средњовјековној Црне Горе, тако да у њој ниједно црногорској књижевности – културно добро са овог простора смјестивши у њу Живот зетскога кненије означено као српско, или макар – и као српско. за Владимира из друге половине 11. вијека, и Краљевство СлоНити има иједног српског писца, нити било ког дру- вена (Љетопис попа Дукљанина) из друге половине 12. вијека, го српског знамена. Атрибут српски избјегава се гдје а онда и све оно што је створено у ограшју немањићке и светогод је могуће, али и гдје није, па и кад се тиме доводи савске духовности: Мирослављево јеванђеље, Иловичку крмчију у питање смисао онога што је казано, као у примјеру: (они је зову Иловачка, иако се мјесто гдје је пронађена зове „Роман о Александру Великом, преведен је са грчког Иловица а не Иловача), Горички зборник, Властареву синтаг– језика“…(стр. 200). Наравно, било би смијешно каза- му, Црнојевића Октоих, итд. (дакле, све оно што и припадници ти: преведен на црногорски језик, а није упутно рећи српске националности, ако не с већим, а оно с једнаким правом, ни на наш, јер ће неко помислити да је српски језик сматрају својим културним насљеђем) – посветили 14 странинаш језик, па кад тако не може, онда нека реченица ца (184-197), а српској средњовјековној књижевности неостане незавршена. ( У ранијој читанци, која је писана пуне двије (198-199)? [Представили су је само са одломком из прије новог устава, оваку незгодну ситауцију су упра- Јефимијине Похвале кнезу Лазару, и са двије кратке реченице во тако решавали: „Вук је Нови завјет превео на наш у којима се, свакако и са одређеном дозом ниподаштавања, језик“.) Чак се и у биографским биљешкама уз име- каже: „Српска средњовјековна књижевност је готово сва рена српских писаца из Србије и Републике Српске, од- лигиозна, иако је осим по манастирима, настајала и по дворносно БиХ, па и Јефимије, прве српске пјесникиње, цима и градовима. Њу су осим духовних, писала и свјетовна избјегава одредница српски, али уз имена писаца лица“ (стр. 198)] Јесу ли, дакле, иједном помислили, из Црне Горе, обавезно стоји црногорски писац, како ће се осјећати ученици српске националноцрногорски пјесник, црногорски приповједач сти, када у својој читанци не нађу ни помена о итд. Тако да ћемо у њој наћи црногорславним српским биографијама, и њиховим ске, хрватске, грчке, америчке, њемачке, ауторима: Св. Сави, Доментијану, Теодосију, француске, руске, али не и српске писце, Стефану Првовјенчаном и осталима. И у иако налазимо текстове Ива Андрића, којој им се умјесто Слова љубве деспота Војислава Илића, Јефимије, Вука Стфана Лазаревића, Молитве БогороКараџића, Данила Киша. дици Димитрија Кантакузина, Слова о У питању је, дакле, најдиректнији Сави Силуановог, Исповиједне молитве и најгрубљи вид злоупотребе обраи Монашке пјесме непознатих пјесника зовног система, која је попримила и молитвеника – дакле, велике српске карактер ригидног национал-шовисредњовјековне поезије – као узорнизма и системске индоктринације дјела књижевна, подмећу статути пришколске омладине нациоманском морских општина? идеологијом о етничкој, историјској Могло би се овдје поставити много и културној супериорности црнојош сличних питања, али мислим да је горске, а инфериорности других, и ово довољно за закључак да овакпосебно српске нације. во ускраћивање права дјеци Но, ако је ова читанка српске националности и намијењена свим учеуопште говорницима ницима у Црној Гори, српског језика на стицање поставља се питање знања о њиховом културда ли су њени аутори, ном насљеђу и његовим као и чланови Навриједностима (загарантоционалног (или ваног Повељом УН о прабоље – нациманвима дјетета, чл. 30), није ског) савјета за ствар само политичког образовање, који опредјељења и незнања, су је одобрили за него, прије свега – моупотребу у шкорала и васпитања оних лама, иједном покоји су спремни да овакмислили како ће ву, малициозну, читанку се према њој одноунесу у школске учионисити ученици, прице.

био да Драгутина прогласи за млађег краља и да му да одређене делове државе на управљање. На крају је дошло и до сукоба између оца и сина. Драгутин је уз помоћ мађарског двора потукао очеву војску на Гатачком пољу, у јесен 1976. године. Краљ Урош се упокојио две године након тога. После његове смрти Драгутина је непрекидно мучила савест. Данило II је записао: „Када родитељ његов није примио такве његове ријечи молбе, него се још већом јарошћу разгневио на њега, овај младић (тј. Драгутин) ... подиже руку на свога родитеља. И пошто је била међу њима велика борба у земљи званој Гацко, син одоле своме родитељу и узе пријесто његов силом... И назва се благочастиви и христољубиви и владар све српске и поморске и подунавске и сремске земље, краљ Стефан.“ Већ остарели краљ Урош се након тога повлачи у манастир и постаје монах. Тако ће Драгутин бити упамћен по до тада нечувеном делу у кући српских владара – побуни против свога родитеља. Тај гријех изазива код њега велику грижу савести и мучи га до саме кончине. Јер, како и Данило II наводи, описујући овај догађај: „У Светом писму је записано: Поштуј родитеље своје.“ Несебична и увек спремна да разуме свог супруга, посебно се истицала у време када је Драгутин, након пада са коња 1282. године и тешке повреде ноге, верујући да га је стигла сама казна Божија због греха према оцу, био изложен великој патњи, а поред тога је и сам себе, будући у покајничком расположењу, кажњавао и излагао великим телесним недаћама. Његово самокажњавање је било страховито. Лежао би на камену, на трњу, изнемогао од бола који је носио у души. Каталина је схватила и Драгутиново одвајање од ње као супруге. У њему је тада видела брата који се мучи ради спасења своје душе. Данило II каже: „...Шта да кажем о толику његову подвигу и трпљеењу и ноћном стајању његову, молитвама и божанским пјесмама?“ Драгутин се за загробни живот припремао на посебан начин: „...увијек је био ископан гроб у земљи и мјесто мекане постеље био је простро оштро камење и трње и у тако спремљеном гробу лежао је...“ Као посебан пример подвига Данило наводи да „ овај благочестиви, живећи са својом женом у своме животу више од двадесет и три године не дотаче се ње, но чувајући се обоје у целомудрију и чистоти, остадоше живећи као брат и сестра...“ Каталина је дакле, разумевши његову покајничку намеру и искрено исповедање, састрадавала са њим до самога краја. И према своме деверу се односила као сестра. Благо, са поштовањем, разумевањем и великом љубави. Он је одувек имао претензије на владарску столицу свог брата коју му је овај након само шест година владавине и уступио. Ту примопредају власти међу браћом она је мирно прихватила, а начин живота, који је водио Милутин, будући далеко немирнијег духа од брата Драгутина, неподржавајући , пазила је да ипак не осуди.

април / 2012 / svetigora

ила је најстарија кћер угарског владара Стефана V и Јелисавете Куманске. Васпитавана кao римокатолкиња, од малена је као и све друге кћери Стефана V била везана за самостан у Маргет Сигету. Била је унука мађарског краља Беле IV, тако да је, носећи са собом наслеђе тог значајног имена, била итекако добродошла у свом новом дому. Њен нови дом од 1268. године постаје славни двор Немањића. Мађарска принцеза Каталина постаје супруга Стефана Драгутина Немањића, сина краља Уроша I и славне краљице Јелене Анжујске. По доласку на двор у Неродимље, Каталина је схватила да своје понашање мора прилагодити обичајима и обавезама које је тамо затекла. Имала је велики узор у својој свекрви, краљици Јелени. Брзо је научила да преде и плете и ради све домаћинске послове. Њен свекар, Урош I, са поносом је говорио о њеној радиности. Томе у прилог историчари спомињу долазак изасланика са византијског двора, са намером да своју принцезу Ану удају за Драгутиновог млађег брата Милутина. Наиме, када је група посредника дошла Урошу I у двор у Неродимље, краљу се није допала њихова разметљивост, посебно није могао да прихвати присуство евнуха, али и њихове услове. Евнуси су заправо били кастрирани мушкарци. Термин се обично односио на оне који су кастрирани ради вршења неке специфичне дужности у друштву. Заправо сматрало се да они који неће имати склоности да створе своје наследнике бити од већег поверења. У византијском царсту евнуси су заузимали веома високе положаје, били су веома цењени и најчешће веома учени људи, којима су се поверавали задаци од виталног значаја за државу. Потпуно су зависили од својих господара и верно су им служили као телесна гарда, саветници или војсковође. Тако, краљ Урош, саблажњен самим њиховим присуством и разметљивошћу, чувши разлог њихове посете, без речи, тихо, руком показа на једну жену, која је са преслицом и кудељом у руци седела у углу и прела. Када су гости упитали за њено име, краљ им са поносом рече да је то Драгутинова супруга, Каталина, будућа краљица и са мало речи објасни какве су и какве треба да буду Немањића супруге и мајке. Навикнути на раскош, нису могли ни замислити своју Ану у таквом положају. Величина и лепота жена на Немањића двору огледала се баш у њиховој скромности. Каталина је са супругом Драгутином изродила седморо деце, пет кћери и два сина: Јелисавету, Маргиту, Катарину, Урсу и Јулију и синове Владислава и Урошица, који је још у дечачком добу постао монах Стефан. Нема поузданих тврдњи за кога су биле удате Драгутинове и Каталинине кћери: Урса, Маргита и Катарина, али се за две поуздано зна да су биле удате у Котроманиће и Шубиће. Каталинин брак је био веома складан, али и веома жртвен. На двору су стално биле присутне несугласице између браће и синова са оцем, Урошем. Наиме краљ Урош никако није хтео да испуни обавезу и обећање дато још док је са Драгутином био заробљен од стране Мађара, након чега је и уследио брак са Каталином. Договор је

majke hri[]anke ОЛИВЕРА Балабан

Каталина Немањић

svetigora / 2012 / април

„Љубими мој брате, ето видиш како учиних, тако ми се врати, граду, где ју је дочекала јетрва Каталина. да више нећу владати на овом пријестолу, који силом узех своме „ У Београд је дошла сва у свили и кадиродитељу. А ако након овога останем на овом пријестолу краљујући, фи, бисерју и драгом камењу. Чекао ју је тијело моје има бити искушано од Господа љутим неисказаним каз- девер са супругом Каталином, скромно нама. Јер по дијелима мојим што учиних, све ово доћи ће на ме. Јер обученом властелинком и краљицом.“ мислим како за навек отпадох од царства будућег, зажелевши про- Обе из богатих, угледних породица, лазне славе. А ти, драги мој и љубими брате, узми моју царску кру- али веома различите. Том приликом ну и сједи на пријестолу родитеља свога, јер Бог тако заповеда, и у посетиле су гроб своје свекрве Јелене многолетном животу краљуј, и брани отачество своје од насиља оних Анжујске. који војују против тебе...А мене, љубимота ти брата, не заборављај у У Житију краљице Јелене сачуван је љубави срца свога. А ја идем у судбину коју ми је Бог одредио...“( из први опис Београда под српском влашћу Житија краља Драгутина, од архиепископа Данила) и сусрет јетрва: „ И тако ова благочастиКаталина је међу рашким и српским краљицама из времена ва (Симонида) одлазећи с таквом велиНемањића била пример радиности и оданости. У свом двору је приме- колепном славом царском кроз државе ром показивала како се ваља односити према раду, према мужу, према своје, и дође у славни и сјајни град звадеци. Била је узорна супруга и снаха, којој је изнад свега стало до мира, ни Београд српски, који стоји на обали братске слоге и јединства. ријека Дунава и Саве. И ту се у великој Као римокатолкиња даровала је многе самостане, али се зна да је Саборној цркви митрополитској поклокао своју задужбину оставила манастир Троношу. Изабрала је ово лепо нише са умиљењем Чудотворној икони место које је вековима било центар и расадник писане речи и школа за Пресвете Богородице...“ Каталина је око педесет година промладост у Јадру. У манастиру Троноши се школовао и творац наше азбуке Вук Стефановић-Караџић. Краљ Драгутин и краљица Каталина су живела са својом свекрвом Јеленом иза себе оставили доста задужбина: Рачу крај Дрине, Грнчарицу, Тамну, Анжујском. Њих две се никада нису суПапраћу, Ломницу, Озрен, цркву Св. Ахилија у Ариљу; краљ Драгутин кобиле. Али напросто величина и снага је био други задужбинар манастира Ђурђеви ступови у Расу, где је и Јелениног духа неминовно је засенила Каталинин живот и труд. Вероватно је сахрањен. Према записима Данила II, Драгутин и Каталина су на двору у Бео- због тога и остало тако мало писаног граду подигли велику радионицу за израду разних црквених предмета трага о овој ипак посебној жени. По смрти супруга јој Драгутии свештеничких одежди, које су поклањане црквама и манастирима, не само у Србији већ и у другим на, њен син Владислав II покушао је православним земљама. „Творе у дому својем раз- да поврати круну Србије и испуни зане сасуде свештене, златне и сребрне, украшене вет међу браћом, али поразио га је бисером и драгим камењем, кадионице, брат од стрица Стефан Дечански, Миручне рипиде, златне свећњаке и друго лутинов син. Једно време је био титуларни херцег Славоније. Након тога што је црквама потребно.“ Каталина је прва краљица чији је историјски трагови о овом Каталинидвор био у Београду. Драгутину је ном сину се губе. Њен млађи син Уропоклоњен Београд за престо- шиц замонашио се јако млад, добивши монашко име Стефан. Веома млад се и ницу од стране Угарске. Занимљив је и сусрет две упокојио. Проглашен је за светитеља, јетрве у Београду, младе Си- а у његовом житију стоји да: „... толико мониде, жене краља Милути- угоди Господу да из његових моштију на и краљице Каталине. Браћа течаше миро.“ Прославља се 24. ноДрагутин и Милутин дуго су вембра заједно са Св. Стефаном Дечансе међусобно тукли. Дуго се ским. Каталинина деца су се међусобно није знао победник. Дуго су размењивали просто- јако поштовала и никада се нису ре. Био је то рат између сукобљавала, што је засигурно плод Србије и Рашке. Конач- њеног великог утицај. Она је сама била но, Милутин је вратио велики поборник слоге и мира. На жаДрагутину град Рудник. лост није остало забележено када се Настало је помирење, упокојила, али је записано да је поред а Драгутину више није Ане Немањић, мајке Светога Саве, била било до ратовања, већ прави пример материнства и супрудо тиховања. Прилика жанске оданости. У сваком случају је за потврду мира међу обележила значајан период историје завађеном браћом нашег народа и то баш на онај начин била је и посета какав је одувек био синоним за благок р а љ и ц е честиве хришћанке: као супруга, мајка Симони- и добротвор. Јер тај пут је у Христу и де Бео- одабрала. звоник манастира Троноша

у старости и мудрост у будућности. Дјеца из таквих породица никада неће своје старе родитеље послати у старачки дом, неће викати на њих, или, још горе, тући их или их избацити на улицу. И данас, када ми муж да новац или уради нешто добро, ја му цјеливам руку. У почетку он би је повлачио, али сам му објаснила да је то у ствари важније мени него њему. Сада, када желим да му цјеливам руку, он у исто вријеме цјелива моју. Мајка ме је крстила када сам имала шест година. Сјећам се мале цркве у центру Москве. Била је велика гужва, свештеник је читао молитве, а ја сам осјећала смирење у души. Мајка нас је замолила да не кажемо оцу гдје смо били и ми смо ћутали. А онда, када сам имала дванаест година, кришом ме је одвела у Новодјевички манастир. Богослужење је било у току када сам ушла у цркву. Све је било тако свечано, свијетло и топло, осјећала сам се јако лијепо и нисам хтјела да одем. Онда је мајка упознала оца Михаила, и он је почео да нас поучава путу истине. Почели смо да се молимо, да постимо и да одлазимо на богослужења. Најтеже нам је било да од оца сакријемо наше крстиће и наше мисли. Када је отац коначно све открио, био је веома љут на мајку и говорио је да нам он није ништа причао о исламу да би ми сами могли да се одлучимо када порастемо. Престали смо да скривамо своју вјеру, слободно смо се молили и одлазили у цркву. Онда је он почео да чита Куран наглас и да проповиједа ислам. Али после је одустао и чак је повремено ишао са нама у цркву. Када сам имала седамнаест година уписала сам се на Богословски

НАДЕЖДА Ливанова

Надежда је рођена у Москви 1976. године. По занимању је учитељица, а дипломирала је на Московском универзитету Психологију и образовање. Тренутно ради као психолог за дјецу предшколског узраста. Удата је, има сина и ћерку, занимају је психологија породице и туризам, a допада јој се арапска култура. одила сам се у Москви, одакле је моја мајка, док ми је отац либанског поријекла. Када сам имала око три године, брата и мене су послали у Либан, јер су наши родитељи били студенти и бринути се о нама, који смо скоро стално били болесни, за њих је било тешко, док је у Либану било пуно сунца и воћа. Живјели само са баком и дедом. Наша бака Асмат је била веома побожна муслиманка и јако послушна супруга. Удала се за деду не из љубави, већ стога што су то жељели њени родитељи и родила је четири ћерке и сина. Устајала би веома рано, спремала доручак мужу прије него што би одлазио на посао, и онда би чистила читав стан, свих сто квадратних метара, сантиметар по сантиметар. У исто вријеме успијевала би да припреми невјероватна јела, а да никад ништа не загори! Бака се молила пет пута на дан, након што опере стопала, лице и – на посебан начин – руке. Знала сам да тада не треба да је унемиравам и само бих је посматрала. Када би деда дошао кући у вријеме ручка, требало га је добро нахранити и испратити на починак. Трчали смо му у сусрет и љубили руку која нам је доносила хлеб, руку најстаријег мушкарца у породици. Јако сам вољела овај ритуал и увијек, чак и данас, цјеливам руку мог оца и додирнем је челом у знак поштовања. Указивати поштовање мудрим родитељима је предивно! На тај начин обезбјеђујемо поштовање за себе

hri[]anski `ivot

Moј живот спаја неспојиво

Живјети православно у муслиманском Либану

април / 2012 / svetigora

41 манастир Јављења Господњег апостолу Павлу код Дамаска

svetigora / 2012 / април

(теолошки) институт. Отац ми је постављао питања у вези са православном вјером, учењима и догматима, а ја сам се трудила да му испричам све што сам и сама научила и схватила. Што сам више учила, све више сам откривала да у Православљу све има смисао и дубоко значење. Сваки обичај, свако правило у православној традицији нису се појавили ни од куд, већ произилазе из средишта наше вјере. На свако питање „Зашто ви то тако радите?“ може да се да смислен одговор. А отац се преставио Господу као Тома! Прво се десило чудо у Дивјејевском манастиру. Моја сестра Даша и ја смо се вратиле у конак након вечерње службе, а тамо нас је чекао отац кога је мајка натјерала да крене са нама. Почео је да нам се руга и рекао да када би све то била истина, он би о томе сањао! Ујутру пробудило нас је његово викање: „ Како ме нисте чули кад сам вас дозивао?“ Рекли смо му да нисмо ништа чуле. А он је одговорио да је у сну видио Богородицу која је са неба послала икону која је полако летјела кроз ваздух према њему. Отац је викао, али нико га није чуо. Отворио је очи тек када му је икона дотакла чело. Одмах сам схватила да је то била омиљена икона Светог Серафима Саровског – „Умиљење“, али сам му рекла да је потражи у цркви. После Литургије чула сам како је отац повикао: „Ево је! Богородице, помилуј ме!“ Клечао је пред иконом „Умиљење“, крстио се и клањао! Убрзо након тога се крстио! Заиста ми се свиђао начин на који је одговарао људима који су га осуђивали: „Кажите ми ко је чистији? Господ, који се молио и проповиједао, или Мухамед, који је имао четрнаест жена, од којих је најмлађа имала девет година?“ Рођаци – вјерујући муслимани – би ћутали! Још једно чудо десило се у Јерусалиму. Током љета 1995. смо били на поклоничком путовању по Турској, Грчкој, Египту, а затим у Јерусалиму. То је било незаборавно путовање! Сјећам се како смо са татом и монахињама из манастира у Одеси отишли до стуба на коме су тукли Христа. Кад ставите уво на стуб, можете јасно да чујете фијук бича и болне уздахе. Отац и ја смо чули и били смо запрепашћени, али монахиње нису ништа чуле и гледале су нас зачуђено. Отац их је упитао: „Зар не чујете?” Оне су одмахнуле главом и покушале су да чују на другим мјестима, али нису могле! Ето како нам Господ шаље чуда! У Либану имам тетке, стричеве и рођаке које пуно волим. Сви они

су муслимани. Када сам примила Православље и научила основно о вјери, то нисам крила. Испрва су били престрављени. Отац муслиман увијек треба да има дјецу и жену исламске вјере, а моја мајка је успјела да крсти дјецу, па чак и мужа! Кажу да је то први овакав случај у цијелој историји Либана. После су рођаци одустали и покушали да докуче смисао и снагу моје вјере. Разговарала сам са њима на арапском, француском и енглеском и објашњавала им свој поглед на ствари. Најупечатљивије им је било то што ми је, када бих као Рускиња погледала нашу историју, било јасно да без Богородичине помоћи, и благослова Сергеја Радоњешког и осталих светитеља, не бисмо били поштеђени напада непријатеља, који су одувијек желели да униште и збришу нашу отаџбину. Изгледа да их је то увјерило и оставили су ме на миру, а ја од тада само мирно вратим мој крстић унутра у случају да је изван одјеће. Знам да се ми једни за друге молимо на различите начине, али са великом љубављу. Прије три године била сам у Либану и видјела сестре. Непрестано смо разговарале и плакале смо. Једна њих, Раниа, обрадовала ме је када је испричала да сада у Либану муслимани и хришћани могу заједно да студирају и да је она чак посјетила своју пријатељицу хришћанку у њеном дому и да је тамо читала Свето Писмо. Једном током Свијетле седмице смо са оцем отишли у манастир Саидет Ал Нуриа на планини Хамет. Отац је тамо разговарао са свештеником и била сам изненађена његовим једноставним објашњењем Свете Тројице: „Погледајте фењер. Има облик, свијетли и топао је. Три у једном!” Али највише од свега ме је изненадило када нас је позвао да пођемо до капелице на посједу манастира гдје је Симеон Столпник направио стуб и молио се. Отворили смо капелицу, отпјевали васкршњи тропар, и онда ме је он замолио да га поново отпјевам на руском. Мој глас је одзвањао капелом и за мене је то било чудо! Ова планина је чувена и због тога што се на њој налази пећина у којој се митрополит либански Илија Карам молио за Русију током Другог свјетског рата. Молио се три дана и изненада заспао. У сну му се јавила Богородица која му је рекла да треба да оде до Стаљина и да му каже да ослободи свештенике, да отвори цркве, да се служи Литургија, и да икона Богородице Казанске прође Москвом – и да ће се непријатељ повући. О овом догађају снимљен је документарни филм „Чуо сам глас са небеса!“, у чему су и моји родитељи учествовали. Могла бих да испричам још пуно занимљивих ствари, али у овом случају могу само да кажем „Ето како се неспојиво спаја у мом животу!“ Преузето са http://www.pravmir.com/my-lifecombines-the-uncombinable-being-orthodox-christianin-a-muslim-lebanon/ Превела са енглеског: Марија Росић

kazivawa

Цуцки јунак Латко Вуков-Баћанин

Истинита и легендама овјенчана народна прича бијела пјена. Руке им, јуначе, крваве до лаката. Види у један ма’ Арап, да Латко није ни примаћ кâ што су били онизи, којима је прије дошâ главе. А веле да их је била управ седамнаесетина, но да је бастан и храбар кâ иједан Црногорац, па му Арап преко толмача рече: „Оли да се кâ људи и јунаци данас разидемо и да одоле свак оде на своју банду? Пристâ би Латко, ако оћеш, кад виђу какав си јунак, и да се побратимимо.“ „Не“, рече Латко, „но, ја или ти, погански сине. Данас или икад, морам ти, јузбашо турска, ако Бог да, доћ главе. Морам тад дат џевап мом народу. Морам га ослободит муке и срама које си му досад нанио.“ И, потраја из тога мегдан још комад. Уру или двије још. Не би ти сад тачно могâ рећ, колико је то било времена. Обојица, велим ти, нагрђени, у вељу крв запали. Ни мајка их рођена не би познала. Умор их тешки спопâ. Но ти у један ма’, Бог га вазда веселио, мудро – ма и храбро – кад је Арап био окренут лицем сунцу, постави му Латко которанку пљоштимице право наспрам очију. Бљесну онадер сабља, бљесну онадер сунце, ма у трен се то догоди! Затвори се за трен очињи вид Арапу, а Латко, Бог га вазда веселио и људи вазда спомињали, загна се и упрца ножић до утробица Арапу. Налик кâ оно Милош Мурату на Косово. Па онда, другом звиз сабљом по врату Арапу. Оде злотвору црногорском глава на једну банду, а труп са ножићем на другу банду. Паде силни Арап. Одануше душом Црногорци. Плати својом главом, онако како је и мирита. Плати сав покољ и зулум што је био дотле направио од нашег народа. Ма освети Латко Вуков тадер Косово. Освети, прича народна вели, јуначки Милоша и Лазара. Но умало у тај ма да дође до већег кастига. По народу се прича и приповиједа, да је присутни народи турски, озлојеђен погибијом Араповом, кренуо да се бије са хришћанима, са Црногорцима. Али тада се мудри бег ријечки, Мустај Кадија, испрси и рече: „Стан’те Турци и не идите пут Црногораца. Латко Вуков је нашег Јусуфа јуначки и поштено на мегдан добио. Нека су му алал срце и оружје које носи, и нека га чува, е ће му – Алаха ми – брзо требат. Наћемо ми новог и бољег мегданџију за Латка, но што је био Јусуф.“ Тако се, веле, мегдан Латка и Арапа заврши. Тако је Латко, кунем ти се Богом и Светим Јованом Крститељом, дошâ главе орјату турском, и освијетлио образ Црногорцима. Остала је тако, све до данас у Цуце жива легенда о јунаштву Латка Вукова, који својим чином освијетли образ Црној Гори и Цуцама. Који доби име по својој јуначкој Бати: Баћанин. Аутор ове приче је писац о свом родном крају. Члан је Удружења књижевника Црне Горе.

април / 2012 / svetigora

цуцком селу Круг, испод храма Светог Николе – за који се тврди да је изграђен на темељима старе цркве из доба Немањића – постоји и данас надгробна стијена, камена плоча на којој су ко зна када утиснути у камен знак крста, мача и гранчице, а на другој страни натпис: „Латко посијече Арапа на Ријеку“. Из овог споменика и оног што се кроз прошлост, с паса на пас, причало и надодавало, родила се и очувала цуцка народна прича, па је послушајте: – Дозлогрдио народу и избјеглој Црнојевићкој властели на Цетињу, извјесни силник, турски. Висок, снажан и плећат ратник. Веле да је с рамена на раме имао метар ширине. Храбар као најхрабрији човјек тога доба, на том и ширем простору. Необичан за то доба за погледат нашем човјеку, а не се с њим још у свему бити. Црн кâ углијеб. Из ноздрва му плам небески суче. Арап је мегданџија турски. Посјекâ је, веле, дотле, на турски зор и нашу вељу срамоту – на скадарски, подгорички и ријечки пазар – ко зна колико црногорских глава. Запомажу Црнојевићи и васколика православна Зета: „Има ли у тај земан, вала ти Боже, иђе брата Црногорца, који се мора супротставит силном Арапину, орјату турском. Посјећи га, чôче, да више не глоби и мучи једновјерну браћу.“ Стиже тако у један вакат од велможе Црнојевићке с Цетиња, абер на Бату цуцку, за спас и образ црногорски. Од прве, и без размишљања, јави се да то учини свом војводи Манојлу, да се одазове на мегдан Арапину, да се са њим сијече – ко би други до млад и бастан момак Латко Вуков. Племић поријеклом. Вичан сабљи и ножу кâ иједан Цуца тога доба. Стасит, витак у живот, што се оно вели, кâ највитији приморски бор. Лијеп и румен у образе кâ најљепша дјевојка. Негдје у то доба, веле, у Цуце сљегâ из Херцеговине. Храбар, вели се, мимо људи. Оцу и људима који се око њега бјеху скупили рече: „У недјељу која прва дође идем да се са Арапом сијечем на Црнојевићку Ријеку“. – „Нећеш, чôче.“ – „Идем, богами, па што Бог да и срећа јуначка.“ Уз благослов очев и мајчин и уз пратњу двојице најбољих другова оде Латко да мегданише. Оде да се сијече. На путу за Ријеку пристаде на Цетиње, дође у двор Црнојевића. Би примљен и почашћен, како је и доликовало двору Ивановом и како је то приличило младом цуцком момку који је кренуо да спаси част и образ Црне Горе. Али што не рећи: и велики страх зби се тада на Цетињу, да ће – јадо мој – Латко Вуков обрсит, кâ они многи његови претходници, које је Арап чим су почели мејдан, на ма’ посјека. Па онадер, заједно скадарским, подгоричким и ријечким агама и беговима сеирио, то што је могâ и умио кроз широку ордију турску. И дође, јуначе, трен, да се Латко Вуков ножем бјелокорцем у лијевој и сабљом которанком у десној руци, и Арап сабљом турском званом дамаскија и ножићем трозубцем званим стамболац, обиду. Скупио се већ, велим ти, вас бијели окрсни свијет да мегданџије соколи. На једној банди, Турци и потурчењаци, на другој ‘ришћани, ‘оћу рећи – Црногорци. Почеше обиграват један око другог и доватат се онако из прикрајка заједно ножем и сабљом. Фис овамо, фис онамо! Закучи неђе комад робе, неђе комад меса. Потраја богами, мегдан комад. Дуго, чујеш ли! Спопала их у неке крвава и

ВОЈИСЛАВ Симов Кривокапић-Ђинодољски

poezija

ЂОРЂЕ Николић

БЛАГОДАРЕЊА СВЕТОМ НИКОЛАЈУ СРПСКОМ

Благодаримо ти, Свети Оче Николаје, на Светој Речи, Којој си нас благоречју својом научио, коју си нам протумачио и којом нас вежеш за Бога Живога, и њом поучени свагда ћемо знати свако слово Закона Божијег и да се управљамо боготворном Речју Његовом, као што се управљамо крсним знамењем. Благодаримо ти, Свети Оче, на моћи коју нам богоиздашно дајеш, обеснаженим и малодушним, тугоморним, болезним и неокрепљеним вером, да са дна ове тамнице мрака и јада видимо Творца неба и земље, Светилника живота и победника смрти, Владику свих, Христа Сведржитеља.

svetigora / 2012 / април

Благодаримо ти, Свети Оче, што си Свету Веру православну, у којој смо рођени и крштени, богомудро и боготрајно Светим Духом у нама утврдио, веру по којој се праведни разликујемо пред Васкрслим лицем Сина Божијег и Спаситеља нашег Исуса Христа, у Кога једино верујемо.

Благодаримо ти, Свети Оче, На богостремној Светој Љубави чију си нам жишку у срцима ражарио да живи и распламсава се у душама нашим, огранути непресушном Божијом Љубављу, да би и наше душе једнодушно грејале непревазиђеним жаром Љубави Господње.

Благодаримо ти, Свети Оче, на Светој Нади, којом си нас испунио у ова времена, наизглед безнадежна, и којом си нас обогонадио да никада не постанемо оневољени безнађем, него си учинио да се на нас излива миро Божије Наде и да и ми облагорођени будемо њен непресушни источник. Благодаримо ти, Свети Оче, на смелости коју у нас уливаш да се ослободимо страха, храбри Богоношче, да храбро истрајемо у невољи богоогранути Часним крстом, као што си ти истрајао заточен у манастиру Војловици и логору Дахау, никад не напустивши своју Свету веру, уздајући се у свога Анђела, којег ти је послао Чувар света Исус, Цар небески. Благодаримо ти, Свети Оче, што се сећаш и нас, изгнаних отачаствољубаца, расутих и залуталих далеко од Отаџбине, и сâм изгнаник и стопом и гробом, и што си нам показао како да чувамо своју веру, име, писмо и језик у свету у коме се небесно благо стиче само вером и у коме је земаљска слава понад небеске.

Благодаримо ти, Свети Оче Николаје, на благослову незаслуженом, који на нас изливаш у изобиљу, попут ђурђевданског пљуска, не би ли се спрали наши греси и богозаборав, не би ли и ми умивени, чисти и благоухани изашли пред светла лица Светих апостола, апостолски проповедниче охридски и жички. Благодаримо ти, Свети Оче, на крштењу некрштених и неверујушчих, неуведеним у нашу веру, којим их облачиш у светлост самог Васкрслог Исуса Христа, крштеног на Јордану, кад се отворило Небо, и крстиш с Богојављењем, Светим Јованом Крститељем и најсветијим крштењем у Васељени. Благодаримо ти, Свети Оче, што си утиснуо Символ вере у наше душе, да верујемо у једнога Бога Оца, Сведржитеља, и у Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, Светлост од Светлости, и што нас уводиш у кућу Божију на земљи, у Једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву Православну, Да чекамо васкрсење и живот будућег века. Благодаримо ти, Свети Оче, на Светој Тајни причешћа, којом нас недостојне приводиш и укрепљујеш дух у нама, откриваш вечну истину и пут до Господа нашег, Сина Бога Оца, чије се тело ломи и чија се пречасна крв точи на Крсту на отпуштење наших грехова за наше спасење, не одајући Тајну Божију непријатељима Његовим, учећи нас целову братском, а не Јудином. Благодаримо ти, Свети Оче, на светлој стази коју си нам боговидљиво и прозорљиво показао, и којом си нас Својом Светом руком повео, да не лутамо, него да свуда и свагда знамо свој благословени пут, миротворни пут светосавски, просветљен блиставим и непоновљивим Савиним трагом.

Благодаримо ти, Свети Оче, на опроштају сагрешења наших, која чинимо у знању и незнању, неблаговерни, а благословени промишљу Господа Животворног што нам те богодарова и што кроз тебе имамо благодат молитве Богоотроковице, Мајке Божије, и Божијег опроста, упркос нашим неизмеривим гресима. Благодаримо ти, Свети Оче, на мудром савету и на твојој непрестаној Трисветој молитви Оцу и Сину и Светоме Духу, да се сложимо, умножимо и обожимо, али ми, ненаучени и непросвећени, не схватамо ни свеукупност затируће несреће своје, ни дубину наука и вере Распетог и Васкрслог Христа Спаса, што светли из тебе. Благодаримо ти, Свети Оче Николаје, на твом благодарењу Господу што нас чува, народ твој, твоје страхотама неправде расуто стадо, о коме се бринеш на небесима, настављајући завет наших духовних родитеља, просветитеља и научитеља Светог Симеона Мироточивог и Светог Саве, да се сачувају Богоневесне српске земље, српски род и српска вера православна свуда и свагда и у све векове векова.

Амин.

април / 2012 / svetigora

Благодаримо ти, Свети Оче, што нас чуваш и што се молиш за нас, у грех огрезле и недостојне, обузете грехотама многих преступа, крхкe пелцерe рајског винограда – небогоуподобљеног Српства, чији си ти вечно узбујани изданак и утешитељ и пред Богом његов неуморни Смерни служитељ и молитељ.

Ђорђе Николић је рођен у селу Раброву покрај Опленца, од оца Милуна и мајке Надежде. Потиче из дома епископа Дионисија, епархијског архијереја Америчко-канадске епархије СПЦ. Почетком седамдесетих година Николић је из политичких разлога емигрирао у Америку. После стицања магистеријума завршио је докторске студије славистике на Нортвестерн увиверзитету. Живи и ради у Чикагу. Објавио је девет књига поезије за које је добио бројна међународна и национална признања, а 1977. је постао лауреат Академије америчких песника у Њујорку. Поред писања, Николић се бави и превођењем са српског на енглески и са енглеског на српски језик. Редовни је члан истакнутих академија, књижевних удружења и установа у свету, међу њима и Америчког удружења писаца, Академије америчких песника, Друштва америчких песника, Удружења књижевника Србије.

45 О Светом Илији, 2007.

p r i k az Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ svetigora / 2012 / април

Антропологија преподобног

Јустина Поповића

Рецензија на Дисертацију г. Александра Мракића, Московска Духовна Академија, при одбрани научног степена Кандидата богословља

ахваљујем се од свег срца на указаној ми ча- и има четири параграфa: 1. Христолошко-еклисиолошки аспект сти да по позиву учествујем у академском жи- обожења човека; 2. Благодат као преображавајућа и обожујућа воту и раду овако високе богословске устано- сила; 3. Есхатолошки предокушај обожења; 4. Човек у Царству ве Свете Руске Цркве, каква је Московска Духовна Небеском у Христу, као завршетак испуњења Предвечног СавеАкадемија. Такође честитам уваженом професору та Свете Тројице, кроз: а) Васкрсење, б) Преображење све тваг. Алексеју Ивановичу Сидорову и његовом сту- ри као последице Христовог, и нашег васкрсења у Христу, в) денту г. Александру Мракићу на избору овако Царство Небеско као Вечна Литургија. значајног, дубоког и плодног савременог ПравоСва три дела Дисертације обрађена су поприлично систеславног богослова какав је новопрослављени матски (мада би то могло бити још и боље обрађено), и кроз Светитељ свега Православља, Преподобни Отац цео рад се верно и документовано, понегде селективно, излаЈустин Ћелијски, као и одабиру овако значајне и же богословско-антрополошко учење Оца Јустина. врло савремене теме – Хришћанске Антропологије. Пре свега аутор, и наравно његов научни руководитељ, И Свети Јустин Нови као врхунски богослов, и уважени проф. Алексеј Сидоров, добро су осетили актуелност његова Христоцентрична Антропологија, да- теме о човеку, и нарочито новину Христолошке антропологије нас су итекако актуелни, не само за Православно Св. Аве Јустина, коју он противставља површној, хоризонталној, богословље, него и уопште за савремену теолош- иманентној и често безбожној хуманистичкој антропологији. ку и философску мисао у свету на Истоку и Западу. Млади кандидат богословља правилно запажа да Јустинова Кандидатски рад Александра Мракића (Срби- критика хуманизма није била из предубеђења, незнања или на из Херцеговине, по рођењу из Аустралије, сада ксенофобије, него је плод његовог дубоко људског и благодату Ваљеву, Србија), представља богословску студију ног искуства и просветљеног сазнања стеченог у доживљају која верно и документовано излаже и тумачи бо- човека у Христу у Цркви, искуства које је наследио од Пророка, гословско учење Преподобног Оца Јустина Новог Апостола и Светитеља, а које дубоко људско искуство је присут(Поповића) о човеку. но и код великих и дубоких људи, какав је био нпр. Достојевски. Рад се, после Увода, дели на три дела и заврша- Аутор правилно запажа да Отац Јустин не од6ацује сасвим хува се закључком. Увод садржи три параграфа: 1. Оп– манизам, него се залаже за истински хуманизам, и то потврђује шти систематски део, 2. Библијско-светоотачки својим дубоко утемељеним ставом да „само Богохуманизам извори учења Оца Јустина, и 3. Критика хумани- јесте истински хуманизам. Јер, само је Богочовек истински и стичке антропологије. Овај трећи параграф је с потпуни човек“. правом истакнут као важан за схватање ХристоАутор је умесно, са богословским осећањем, раздецентричне антропологије Оца Јустина, како ће се лио учење О. Јустина о човеку на три основна момента: даље у раду видети. Протологија, Христологија, Есхатологија, што одражава троПрви део рада, под насловом Библијска делност Божанског Домостроја о човеку: Стварање – Спасење антропологија Оца Јустина, говори о Јустиновом – Обожење. Као у Светом Писму и Светоотачком учењу о чобогословском схватању и тумачењу стварања чо- веку, тако и у Антропологији Оца Јустина, у центру сваког од века, његовог састава од душе и тела, и даље о та три момента, или етапе, или периода, Божанске Икономије рајском и палом-греховном стању првог човека. Свете Тројице о свету и човеку, налази се Богочовек Христос, Други део, Христолошка антропологија Оца као Творац, Спаситељ и Обожитељ човека и све твари. ОтЈустина, има шест параграфа, и говори о Хри- уда је Антропологија Оца Јустина нераздељиво повезана са стовом Оваплоћењу као основи Новозаветне Христологијом, а то значи истовремено и са Еклисиологијом, антропологије; како је излаже и тумачи Препо- јер се Христос, као Оваплоћени у Телу Бог Логос и Син Божији, добни Јустин; затим говори о препорођењу и у богословљу и искуству Апостола и Отаца, и Оца Јустина, облагодаћењу човека и његовом спасењу у Телу поистовећује са Црквом као Саборним Телом Његовим. АуХристовом – Цркви, кроз Свете Тајне (Крштење, тор то констатује: „Тајна човека скривена је у тајни БогочовеМиропомазање, Евхаристија) и Свете Врлине, како ка“, „Тајна Христа открива се као тајна Цркве“, такође: „Света то наглашава сам Јустин, са завршним парагра- Евхаристија јесте Црква“. У том смислу изузетно значење у раду фом шестим: Аскетолошко-литургијски аспект има седми параграф другог дела: Уцрковљење и Охристовљење Јустинове антропологије, и седмим параграфом: човека, у којем је верно схваћена и пренета богословска Уцрковљење и Охристовљење човека. Овај сед- интуиција и мисао Оца Јустина, а такође је правилно истакнута ми параграф представља резиме другог дела ове и у првом параграфу трећег дела: Христолошко-еклисиолошки студије и добро је обрађен. аспект Обожења. Трећи део Дисертације носи наслов: Обожење Млади аутор је, дакле, правилно схватио Оца Јустина и човека – есхатолошка антропологија Оца Јустина, верно изложио његово богословље о човеку, које је плод

Јустиновог доживљеног и осазнаног богооткривеног учења и благодатног искуства Цркве, израженог кратко и јасним речима: „сва тајна човека и света садржи се у Тајни Христа Богочовека“. Ако и има извесне недоречености и недовољне систематичности у овом студентском раду, или понегде нејасности у језику, стилу и терминологији, треба напоменути да се слични недостаци донекле могу сусрести и у неким делима Оца Јустина, коме систематичност у излагању мисли није јача карактеристика, а језик и стил су му често више поетски и литургијско-доксолошки, него ли систематско-академски. Аутор у напомени на стр. 17. умесно запажа и говори о „многим новим богословским терминима и неологизмима“ код Оца Јустина, и наводи неке примере, као што су: облагодаћење, охристовљење; и такође: обогочовечење и ологошење (стр. 129). Тако на стр. 156. наводи Јустинове речи: „Причешћујући се у Евхаристији човек се уцрквењује, сједињује се са Богочовеком, улази у сами живот Богочовека“, и цитира и он, као и Отац Јустин, 2. Пт. 1, 4: „причасници Божанске природе“. (Упореди такође и стр. 187; „Категорија богочовечности“). Недостатком у овом раду младог аутора треба сматрати и понекад уопштено цитирање „по учењу Светих Отаца“, или само „по Оцима“ (што је понекад случај и код самог Јустина), а да се притом не наводи конкретно име некога од Отаца или пак дело и место код Отаца, које би сведочило о томе. (Тако нпр. на стр. 194. стоји: „По речима Св. Симеона Новог Богослова благодат је слобода“ – али недостаје извор, тј. дело цитираног Оца). Ови недостатци, надамо се, биће лако исправљени приликом штампања овог иначе вредног студентског рада. Аутор правилно указује на постојеће, у учењу Оца Јустина о човеку, истицање значаја Светих Тајни, и на тај начин подвлачи мистириолошки/светотајински, тј. еклисиолошки карактер Јустинове Антропологије. Исто треба рећи и за Јустиново наглашавање значаја Светих Врлина у Антропологији, што млади аутор такође истиче у своме раду, показујући тако аскетско-литургијски карактер Антропологије овог великог српског и православног богослова, чиме је он близак Светим Оцима: Григорију Богослову, Макарију Египатском и Максиму Исповеднику. О томе, тј. о светотајинском и морално-етичком карактеру бића и живота човека, аутор, по Оцу Јустину, говори у другом делу, параграф пети: Узрастање човека у Христу – Цркви помоћу Светих Тајни и Божанских Добродетељи. Овим се, наравно,

svetigora / 2012 / април

истовремено наглашава место и улога Духа Светога у Антропологији, што Отац Јустин често наглашава, и млади кандидат богословља, иако не увек довољно. Врло је значајан трећи део Дисертације – Есхатолошка антропологија, тј. учење Јустина Поповића о Обожењу човека, које започиње у Цркви као Богочовечанском Телу Христа и Заједници Духа Светога, и испуњује се у Васкрсењу човека и све творевине у Царству Небеском, које је и Царство Свете Тројице. Тај Есхатон је, по Оцу Јустину, и нашем аутору, Вечера Царства, тј. Вечна Литургија, што је позната тема великих Отаца као што су Св. Максим Исповедник и Св. Николај Кавасила. Тај догађај-тајна јесте истовремено испуњење Предвечне Воље Божије о άνακεφαλαιώσος-у = возглављењу = сједињењу свих и свега у Христу, што је омиљена тема Св. Апостола Павла, нарочито у Посланици Ефесцима (1, 10). Уопште треба рећи да Јустиново тумачење Посланице Ефесцима Апостола народа јесте једно од најбољих тумачења ове Посланице и особито је поткрепљено бројним светоотачким местима (што се не може рећи, на пример, за његово тумачење Посланице Коринћанима). У Закључку аутор успешно своди резултате целога рада. После тога следи опширни списак коришћених извора и литературе (на српском, руском и енглеском) из којег се види академска образованост младог кандидата богословља. Подсећајући на оно што и сам аутор закључује: да Отац Јустин није писао систематско учење о човеку, иако је то покушао донекле у својој првој књизи Догматике, писаној иначе, како и аутор запажа, као обавезни уџбеник при аспиратури за доцента на Богословском факултету у Београду (1932), понављамо да је извесна „несистематичност“ присутна и у овом раду младог богослова, али додајемо да то није битан недостатак овога рада. Јер, ако бисмо тако ценили, онда би могли слично рећи, нпр, и за Догматику Светог Јована Дамаскина. Код Светог Дамаскина, као и код Оца Јустина, па и код нашег кандидата богословља, није у првом плану „систематско богословље“ о човеку, у смислу уско схваћеног академског дискурса, или трактата, него је на делу надахнуто сведочење о небоземној тајни човека, Богом започетог при Стварању и у Христу Богочовеку довршеног као испуњењу вечног плана Бога Љубави, Који је човека, као најмилије и најсложеније створење Своје, позвао из таме на чудесну Светлост Своју, да објави Врлине Његове и постане причасник Божанске природе, тј. заједничар у великом и славном Сабору Бога Тројице, Сабору обожених синова, сабраних око Јединородног Сина и Бога, Првородног међу многом браћом, благодаћу Духа Утешитеља, у Цркви Бога Живога и Истинитога и Бесмртнога. На крају, предлажемо уваженој Дисертационој комисији да Кандидатски рад г. Александра Мракића прихвати, са позитивном оценом, јер његов рад то и заслужује. У случају објављивања, тј. штампања ове Дисертације, препоручујемо добру лектуру, коректуру и редактуру текста, да би, иначе несумњиве вредности ове студије, дошле до још већег изражаја. Еп. Атанасије (Јевтић), умировљени херцеговачки, заслужни професор Богословског факултета СПЦ у Београду. Св. Сергијевска-Тројична Лавра, 2010.

чему ћемо и вечерас, ако нећемо о злу? Чиме ћемо започињати, ако нећемо злом? Од чега ћемо стрепети, ако нећемо од зла? Ми других речи као да немамо. Далеке су нам, и већ дуго туђе речи: слобода, правда, срећа, мир, радост, духовно и материјално обиље. Наше су већ читав минули век: насилна смрт, изгон с вековног огњишта, рушење и паљење српских храмова, убијање српских свештеника и монаха, отимање драгуља српских земаља, убијање српске деце, рушење српских гробова, затирање српског имена, бомбе над српским народом, лажне оптужбе, стварање туђе државе на српској земљи, барикаде, отпор насиљу, издаја, похлепа, гажење части и достојанства... Све су нам приче ткане тамном пређом. И књиге су нам углавном такве. Благо народима који немају такве приче и такве књиге. Са сваке странице књига нашег честитог и срчаног митрополита Амфилохија капље крв. Крв српска, рука безбожничка, душманска, брозовска, арнаутска. Из сваке туђе реченице, набрекле од мржње према српском народу, види се жеља за насиљем. Из сваког поглавља ових књига букти пожар чији би нас пламен прогутао по њиховој жељи. Из сваког пасуса ових књига види се срамни образ Европе која се хвали напретком и слободама, а брутално гази један витешки народ који је своју врхунску етику давно уградио у морални кодекс човечанства, у свеопште вредности слободе и демократије. Ова књига и све друге исписане светом руком владике и митрополита Амфилохија откривају унакажена лица појединих европских моћника, који умишљају да су већи од Господа Бога. Зато су ове књиге драгоцјене, зато су се појавиле у судбоносном времену да опомену моћнике: даље руке од Србије и српских земаља! Данашње грехове сутра ћете спирати покајничким сузама! Отуда ми који читамо ове књиге дугујемо неизмерну захвалност „Светигори“ као издавачу и проти Радомиру Никчевићу и Весни Никчевић као приређивачима. А прота Никчевић није само приређивач, он је учесник и сведок у многим потресним догађајима на Косову и Метохији. Књигу би требало превести на све светске језике – не би ли се неке земље постиделе својих политичара који су се утркивали у мржњи према српском народу. Коју је количину мржње показао нобеловац и бивши есесовац Гинтер Грас када је на Сајму књига у Лајпцигу изјавио: „Крајње је време било да се Србија нападне, надам се да није прекасно!“ Нобеловац свако зна шта је чувени немачки војсковођа фелдмаршал Мекензен рекао својим војницима пред јуриш на српску престоницу у октобру 1915. г: „Јунаци, ви не полазите на француски, италијански и руски фронт, ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који изнад свега воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да тај мали народ не помрачи славу немачке армије!“ Фелдмаршал Мекензен подигао је у Београду споменик палим браниоцима српске престонице и изрекао вечну поруку: „Борили смо се с јунацима из бајке!“ Шта би на ово рекла немачка канцеларка Ангела Меркел, која би да поклања српску земљу, кад би знала Макензена и кад би знала за немачког цара Виљема Другог, који је рекао: „Штета што тај мали српски народ није мој савезник!“

Реч на промоцији четворотомне књиге митрополита Амфилохија „Поменик новог косовског страдања“ у дворани Философског факултета у Косовској Митровици 8. новембра 2011. г.

АНТОНИЈЕ Ђурић

Шта би тек рекао несрећни и подмитљиви бивши француски „Последњи бранич Цркве и народа у овом поминистар Кушнер кад би знао да Београд од 15. септембра 1921. грому, спреман да погине за краља и отаџбину“ – године носи Орден француске легије части. Лично је францу- прича нам отац Радомир по повратку – „Сва му кућа ски маршал Франше Д’Епере уручио овај орден Београду. Јадни изрешетана. Он забарикидиран у мртвом бетонКушнер би се онесвестио кад би чуо изјаву маршала Д’Епереа о ском углу призмеља са гомилом муниције унаокосрпским војницима: „То су сељаци, скоро сви. То су Срби, трез- ло. Решен да брани кућни праг до смрти. Захваљује вени, горди на своју расу и господари својих њива... Али, дошао на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напује рат и ето како су се ти сељаци намах претворили у војнике, сти свој дом, одрешито прекидајући свако даље најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе створене од наговарање.“ Потресен одлучношћу усамљеног издржљивости и полета због којих сам горд што сам их ја водио ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на раме уз раме са војницима Француске у победоносну слободу последњи подвиг речима: „Добар си део изабрао, њихове отаџбине.“ Милоше срца обилићевског! Бог те благословио на Митрополит Амфилохије у књизи помиње имена оних који добар подвиг, Милоше Ћирковићу!“ су се истакли у мржњи према српском народу, али није забораПао је нови Обилић бранећи свој дом и своје Отвио ни оне искрене српске пријатеље међу којима прва места ачаство! Пали су и они који су хтели да отму његов заузимају руски писац Александар Солжењицин, француски ге- дом. Остала је прича за сва времена и за све српске нерал Галоа и аустријски писац Петер Хандке. нараштаје. Ова књига је поменик и споменик, молитвеник и хиљаде Митрополит Амфилохије у својој књизи упаљених воштаница Србима, Српкињама и српској деци – објављује два потресна писма светским моћницима свима који су пострадали на правди Бога, на својим плодним – једно потписао Владика рашко-призренски њивама, на својим житним пољима, на својим бистрим рекама, у Артемије, а друго Патријарх Српске Цркве Павле својим кућама, у Божијим храмовима, иштећи од Бога милост за и владика Артемије. Писма су упућена челницима све људе и све вере. НАТО алијансе и председнику Америке Билу КлинОва књига је вечни поменик и споменик новом Обилићу тону. Оба писма пуна чемера и јада – пуна прогона, под крштеним именом Милош Ћирковић. Овај догађај, овај под- убијања Срба, рушења и паљења кућа. Одговора, виг, ова драма не може да се преприча, мора изворно да се на- разуме се, није било. А како би и могло бити одговеде. На страни 79. прве књиге митрополит Амфилохије пише: вора српском патријарху и српском владици, кад су „Дознајемо од Италијана и ово – у селу у своме дому остао је земаљски моћници умислили да су већи од Госпосам Милош Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич да Бога. Шиптари су узвратили – новим зверствима српских специјалаца, који је одлично познавао свако дрво, сваки широм Косова и Метохије. крш. Остао је да брани село! Шаљем оца Радомира Никчевића са једним младићем из куће Стошића да га поздрави и замоли у моје име да пређе са нама у Патријаршију. Отац Радомир га затиче наоружаног и обученог у војничку униформу. Не жели да је скине. Једини српски војник у униформи на Косову и Метохији после повлачења, јуна 1999. Отац Радомир му преноси поздрав и поруку. Моли га, куми Богом, убеђује упорно да крене са нама. Моли га и младић Стошић. А он ће, неземаљски одлучан и земаљски опор: „Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали! Идите, ја остајем!“

prikaz

Крв српска, рука душманска

април / 2012 / svetigora

И тако, на свакој страници ове потресне књиге зло- соке Дечане, српски комунисти отели и претворили је у чинци сеју смрт: смрт од ножа, маља, секире, смрт у по- политичку школу дајући јој име Јосипа Броза. Шта се све у тој светињи дешавало – није за причу. Јеромонах Гавжару. Оно што је требало да кажем на почетку рећи ћу сада: рило Ковачина, који се побунио против ове отимачине, све што се данас збива нама, у нама и око нас, последица је пребијен је и одведен у робијашницу Сремске Митровикомунистичке владавине. Ви знате да је у завршници Дру- це, где је убрзо подлегао ранама. Ви знате да су српски комунисти срушили српски гог светског рата у Београду говорио Енвер Хоџа и да се у Тирану вратио с Орденом народног хероја Југославије и православни храм у Ђаковици и на темељеима тог храБрозовим обећањем да ће Косово и Метохија бити у са- ма подигли јавни клозет! Ви знате ко је унаказио Ђорђа ставу Албаније. Ви знате да су српски комунисти певали: Мартиновића и ко је запалио конак Пећке патријаршије. „Ми имамо три највећа сина – Енвер Хоџу, Тита и Стаљина“. Све је ово зано и срспки генерал Никола Љубичић, који је И још: „Србија нам сада пева, да нам живи Вели Дева!“ А тражио да се о томе не прича јер то, како је говорио, може у данас разбраћеној и расрбљеној Црној Гори певало се: да поремети братство и јединство Шиптара и Срба. Исти„Сад напријед Коминтерна, Црна Гора ти је вјерна“. А глав- цао је да то „чим прије“ треба заборавити. ни циљ Коминтерне био је да се униште српско село и Ви данас гледате ове националне штеточине, ове отСрпска Православна Црква. Секретара злогласне Комин- паднике од вере и нације, ове пробисвете и плаћенике терне српски комунисти наградише тако што српски град који се љуте на вас, Србе, што већ једном не дате део отачаства, ваше куће, ваше светиње, вашу земљу отимачиЦариброд преименоваше у Димитровград! Ви знате да је у Београду обележена стогодишњица ма! Ови отпадници љуте се и на Русију и на Москву што Призренске лиге којој је главни циљ протеривање Срба с Косова и Метохије. Ви знате да је наша света Грачаница нам не шаљу глувонеме амбасадоре него ове који јавно у првим послератним данима била претворена у тамни- питају – Има ли Срба у Србији? На Косову и Метохији неће цу. Све монашке келије биле су претворене у затворске бити спокоја. Неће га бити ни за Србе, али ни за Шиптаре. ћелије у којима је ломљена кичма онима Србима који за Срби знају да им је отето, а Шиптари знају да су на отетој братственике нису могли да прихвате дојучерашње фа- земљи. шисте и балисте. Ви знате да су нашу велику светињу, Ви-

p ri kaz

Трагање за истином

У издању манастира Подмаине је недавно изашла нова књига архимандрита Рафаила Карелина – „Трагање за истином“. Реч је о разговорима духовника с његовим духовним чадима и посетиоцима.

svetigora / 2012 / април

а самом почетку напомињемо да ни духовник ни његови посетиоци нису измишљени ликови. Духовник је сâм отац Рафаил, а посетиоци су људи с којима је разговарао о различитим аспектима њиховог духовног живота. Међу њима су и једна старија дама, иначе племкиња, која је у Цркву ушла тек у зрелим годинама и која је искрено тежила ка духовном савршенству, затим њен пријатељ, теософ и по пореклу и по определењу, чија судбина и за самог аутора остаје загонетка, слично књизи из које су истргнуте последње странице. Међу посетиоцима је и један интелектуалац, иначе богоборац, који се изгубио у лавиринту противречности сопственог ума, као и хришћанин који се бави јогом или јогин који за себе мисли да је хришћанин и који је узнемирен због могуће еколошке катастрофе, али и један искушеник који је због гордости и самољубља напустио свој манастир, као и једна жена која уопште није схватала колико је себична у

односу на свог духовног оца, због чега јој и није било јасно зашто ју је удаљио од себе. Сви су ти људи, који су долазили код духовника, били веома различити по карактеру, а и судбине су им биле веома различите. Али оно што је заједничко за све њих јесте њихово настојање да пронађу истину. Сви они на том путу праве разне грешке, муче се и пате због њих, али не одустају од трагања за истином. Свакако да је тим људима најбитнији и од суштинског значаја разговор с искусним и мудрим духовником, духовником који је у стању да уочи њихове заблуде, да им објасни суштину тих заблуда и покаже им прави пут, с духовником као што је отац Рафаил. Током разговора они постављају питања, износе своје недоумице, препиру се, љуте се, вређају и на крају се ипак с нечим сложе. Али најважније је то што добијају одговоре на питања која им не дају мира, питања која можда узнемиравају и оне који ће читати ову књигу. Стога нам се чини да ће мало кога она оставити равнодушним. Онима који трагају за истином она ће помоћи исто као што су људима који су долазили код оца Рафаила помогли разговори с њим. С друге стране, онима којима се истина открила као живот у Христу и у Његовој Православној Цркви ова књига ће помоћи да реше недоумице на које наилази сваки човек по уласку у Цркву, недоумице чије отклањање руши препреке на путу идења за Христом. Из предговора руском издању књиге

saop[tewe

Саопштење за јавност Епископског савјета Православне Цркве у Црној Гори

Послије Свете Архијерејске Литургије у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици и свечане Светосимеоновске литије до Немањиног града на обали Рибнице, архијереји – чланови Епископског савјета Православне Цркве у Црној Гори су одржали своје братско сабрање и размотрили актуелне проблеме Цркве.

дјеци и свим људима добре воље упућујемо поруку мира. И себе и друге подјсећамо да нам је као хришћанима дужност да останемо у миру са Богом и једни са другима. Црна Гора је наша отаџбина и у њој смо сви, без обзира на национална и политичка увјерења, дужни да на истинским и правим темељима јеванђелске вјере и предања првенствено изграђујемо, обнављамо и утврђујемо себе и једни друге на дјелу Господњем. У Цркви Божијој која је по својој природи Тијело Христово има мјеста за све. Црква као Мајка прима своју дјецу и не разликује их по томе како се национално и политички изјашњавају, нити национално или политичко увјерење представљају сметњу било коме да се оствари као истински човјек и истински вјерник-хришћанин. Све православне вјернике позивамо да се у предстојећем Васкршњем посту посвете молитви и чињењу добрих дјела, богољубљу и човјекољубљу по којима ће нас наш Распети и Васкрсли Господ Христос препознати као своје ученике. У Подгорици, 25. фебруар 2012. г. Чланови Епископског савјета: АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АМФИЛОХИЈЕ, ЕПИСКОП БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКИ ЈОАНИКИЈЕ, ЕПИСКОП ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ ГРИГОРИЈЕ, ЕПИСКОП МИЛЕШЕВСКИ ФИЛАРЕТ, ЕПИСКОП ум. ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ АТАНАСИЈЕ

април / 2012 / svetigora

осебна пажња је посвећена најновијем покушају оспоравања правног статуса Православне Цркве и прогона православних свештеника и монаха, који немају црногорско држављанство, а који скоро двије деценије служе Богу, Цркви и народу у Црној Гори. Оспоравање правног статуса Цркве кроз наводне „аргументе“ да „није регистрована“ по Закону о правном положају вјерских заједница од 1977. г. и упућивање Цркве која вјековима постоји у Црној Гори на некакву „регистрацију“ која није прописана законом не представља ништа друго него продужетак идеолошке борбе против Цркве. Таква обавеза не постоји по закону те нико, па ни Црква, није дужна да поступа и чини радње које законом нијесу прописане. Бројна важећа решења, одлуке и правоснажне судске пресуде утврђују и потврђују да Митрополија и све епархије СПЦ у Црној Гори имају неспоран правни статус. Ту чињеницу, познату свима и свакоме, потврдила је управо Влада Црне Горе у одговорима на додатна питања на упитник Европске комисије кроз јасну и тачну констатацију да је Српска Православна Црква регистрована у Црној Гори. Још једном и изнова позивамо МУП Црне Горе да прекине са прогоном и изгоном више свештеника и монаха, који немају црногорско држављанство. Упорно се пренебрегава чињеница да је ријеч о људима који никада нијесу имали проблем са законом и који су лојални грађани Црне Горе. И овај проблем је вјештачки изазван, јер су свим свештеницима и монасима без црногорског држављанства годинама уназад редовно одобравани привремени боравци управо по прописима који су и данас на снази. Од надлежних државних органа Црне Горе очекујемо да се што прије приступи припреми и доношењу новог закона о слободи вјероисповијести и црквама и вјерским заједницама, закона о реституцији одузете имовине Цркава и вјерских заједница и припреми уговора са Српском Православном Црквом у истом обиму правâ као што је већ учињено у случају Римокатоличке цркве, Исламске и Јеврејске заједнице. Оспоравање Цркве, и то само православне, унијело је и уноси велико узнемирење вјерника широм Црне Горе, а и много шире. Са овог мјеста, у данима пред почетак Васкршњег поста, својој духовној

saop[tewe

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ЕПАРХИЈСКОГ САВЈЕТА И ЕПАРХИЈСКОГ УПРАВНОГ ОДБОРА МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ Манастир Острог, 24. марта 2012. године

svetigora / 2012 / април

манастиру Острогу је, након Свете Архијерејске Литургије и помена жртвама НАТО агресије (24. март – почетак бомбардовања Србије и Црне Горе) које је служио Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством, одржана редовна сједница Епархијског савјета и Епархијског управног одбора – највиших црквено-самоуправних тијела Митрополије. Током рада, поднијети су извјештаји о мисији и црквеном животу у свим црквеним установама у Митрополији црногорско-

приморској у претходној години. Једнодушно је констатован напредак црквеног живота на свим пољима – почев од повећања броја вјерника, свештенства и монаштва до обнове и изградње храмова – без обзира на бројна спољашња искушења и проблеме. Посебна пажња је посвећена разматрању правног положаја Митрополије црногорско-приморске и других Епархија наше помјесне Цркве у Црној Гори у контексту покушаја незаконитог прогона свештенства, делегитимисања и оспоравања правног субјективитета Цркве. Оцијењено је да Митрополија црногорско-приморска и друге Епархије у Црној Гори имају неспоран вишевјековни црквени и правни континуитет и субјективитет, те да не постоји правни основ за било каквим новим и накнадним евидентирањима у Министарству унутрашњих послова, посебно на основу комунистичког Закона о правном положају вјерских заједница од 1977. године. Из тог разлога, нико нема право да понижава и уцјењује Цркву. Апелује се на државне органе, а прије свих МУП Црне Горе, да прекину незакониту праксу са одбијањем захтјева за одобрење привременог боравка за неколико десетина свештеника и монаха без црногорског држављанства. Још једном је констатовано да позивање МУП-а на одредбе Закона о странцима није утемељено с обзиром да одредба из члана 4. важећег Закона о раду и запошљавању странаца ослобађа свештенике и вјерске службенике обавезе претходног прибављања радне дозволе за обављање вјерске службе у Црној Гори. Напомињемо да је Митрополија до сада, поштујући правни систем Црне Горе, чинила све што је у њеној моћи да тај проблем ријеши у домаћим оквирима без тражења помоћи међународних институција за људска права, што није искључено уколико би се овакав прогон Цркве наставио. Епархијски савјет и Епархијски управни одбор очекују од Владе Црне Горе да у што скоријем року приступи припреми и закључења Темељног уговора са Српском Православном Црквом у истом обиму и садржају права, без икакве разлике и дискриминације у односу на уговоре који су потписани са Римокатоличком црквом, Исламском и Јеврејском заједницом у Црној Гори. Такође, у контексту најаве припреме новог Закона о слободи вјероисповијести и правном положају цркава и вјерских заједница очекује се да ће у припреми тог закона на стручном нивоу учествовати и представници Цркве, те да он мора испунити међународне принципе о слободи вјероисповијести, унутрашњој аутономији цркава и вјерских заједница и неутралности државе у односу на унутрашња црквена питања. Чланови два највиша црквено-самоуправна тијела су оцијенили да је током претходне године више него евидентан напредак свеукупног црквеног живота о чему свједоче углед Цркве у друштву и повјерење највећег броја грађана. У циљу побољшања црквене мисије, донијете су одлуке да се, након успјешне мисије и рада Народне кухиње у Подгорици отвори још једна у Цетињу, а да се у наредном периоду изврше неопходне припреме за отварање сличних добротворних установа Цркве. Свим православним вјерницима у Црној Гори је упућена порука мира са радосним поздравом наде и побједе: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

протојереј-ставрофор ГОЈКО Перовић

POM EN

ДАЛЕКО ОД РУСИЈЕ, СА РУСИЈОМ НА ГРУДИМА У периоду од три дана, три хладна и снијежна дана, у суботу 4. и у уторак 7. фебруара 2012. г, у древном граду Скадру, у Албанији, упокојили су се у Господу, брачни другови, полувјековни животни сапутници, Ана и Алексеј Мишченко. Њиховом несвакидашњом заједничком смрћу – као и сахраном њихових земних остатака на скадарском градском гробљу – затворена је једна веома значајна и садржајна животна књига. Књига љубави и страдања. Књига вјере, истрајности и неуморног боготражитељства. Књига родољубља и родитељства. Њихова животна књига као да је увезана међу корице Библије. Она личи на друге библијске књиге, али она је и њихов наставак. Наставак савремен нама, данашњим и овдашњим хришћанима.

април / 2012 / svetigora

ИЗЛАЗАК ИЗ РОПСТВА Вријеме окончања историјске епохе комунизма у Албанији и њој сусједним земљама, дошло је за породицу Мишченко као прилика за испуњење давнашњих надања. Прво путовање, из државе тек ослобођене од идеолошких ланаца, био је Алексејев одлазак у Црну Гору,у земљу у којој је рођен, и гдје је крштен. Његов повратак у Црну Гору био је мотивисан познанством са Високопреосвећеним митрополитом Црногорско-приморским г. Амфилохијем, који је почетком 90-тих година 20. вијека обишао Скадар и Враку, и тамошње православне хришћане. Међу првим људима који су дочекали црногорског владику приликом његове историјске посјете Албанији био је Алексеј са својом породицом. Он му је и прислуживао на Литургији, одслуженој у скадарском биоскопу – све православне цркве у Скадру и околини биле су порушене. У наредном периоду, Алексеј је користио сваку прилику да дође на Цетиње, и да, крај ћивота Светог Петра Цетињског, у дугим молитвама, пред Богом надокнади бројне године проведене у Албанији без црквеног богослужења. Г. Мишченко је плијенио својом достојанственошћу. Као да су се у његовој личности сусрели – подвижничка и аскетска чежња за Русијом и Небеским царством на једној страни, и официрски лик и војничко држање његовог оца на другој. Један од сабраће Цетињског манастира је са усхићењем говорио: „Није ми јасно како се овом човјеку онај његов светачки ореол око главе не види и голим очима!“ Ускоро је услиједио, ваљда, најљепши и најпотреснији догађај у животу старца Алексеја. Заједно са митрополитом Амфилохијем и директором „Светигоре“ оцем Радомиром Никчевићем, 1995. г, приликом промоције нашег црквеног часописа у Москви, Алексеј Мишченко одлази на свој први и једини пут у руску отаџбину. Са тог путовања враћа се препорођен и духовно потпуно испуњен неизрецивом радошћу. Тамо се поклонио древним светињама, обишао историјске знаменитости Москве, а од руских власти добио пасош и држављанство, заједно са члановима своје породице. Из Русије је са собом понио и грумен руске земље. Након тог путовања слиједи и од-

АВРАМОВСКО ПУТОВАЊЕ Алексеј Мишченко је син Виктора, руског георгијевског кавалира, пребјеглог у Краљевину Југославију пред бољшевичким револуционарним погромом двадесетих година прошлога вијека. Пуковник Виктор је са супругом Јеленом градио породично гнијездо у Црној Гори, ондашњој Зетској бановини. Живјели су у Котору, Бару и Подгорици – гдје се, поред још двоје дјеце, родио и Алексеј. Непредвидиви вихор Другог свјетског рата одвео је Викторову породицу из Црне Горе у, тада, албански Скадар. Тамо је, у окружењу потпуне политичке изолације, захваљујући свестраним способностима које је имао као руски царски официр, радио као инжињер жељезница и грађевинских радова. Ту у скадарском поднебљу, Викторов син Алексеј ће расти и сазријевати. Ту ће упознати Ану, богобојажљиву дјевојку, своју будућу жену, која потиче из старе црногорске породице Самарџића. Попут Аварама и Саре у Египту, Алексеј и Ана су пребивали у изгнанству, далеко од Алексејеве отаџбине, чувани вјером у Бога и својом међусобном љубављу, слутећи да ће дочекати духовни спокој и да ће видјети мирно Божије уточиште. Немир странца у туђој земљи и онога који је далеко од својих коријена, Алексеј је умиривао хришћанском пажњом према људима око себе, како према комшијама Албанцима, тако и према једновјерним скадарским и врачанским Србима. Друштвено уређење радикалног комунизма, пред којим је његов честити отац избјегао са родне груде, било је, Божијом вољом, окружење у ком је Алексеј чекао сусрет са Господом. Алексеј и Ана су од Бога добили два сина – Виктора и Аполона. Тако је Господ показао своју намјеру да се трајање ове руске породице на Балкану настави кроз нова покољења мушких потомака који ће носити презима Мишченко. Ангажујући се вриједно

и зналачки у пчеларској дјелатности коју је наслиједио од оца Виктора, Алексеј је подстицао рад удружења пчелара у Скадру. Написао је и двије стручне књиге из те области, свједочећи, и на тај начин, своју посвећеност служењу Богу, и Божијој творевини – кроз племениту вјештину гајења пчела и производње меда. Слутећи и назирући вјековну духовност скадарске хришћанске земље, удишући је са зидина Розафе – старог скадарског града, Алексеј Мишченко је чезнуо за својом земаљском отаџбином, али је стрпљиво чекао долазак црквене слободе у Албанији и откривање духовне отаџбине која је у деценијама атеистичког режима била скривана од многих. Истим духом је дисала и Ана. И заиста, као што је праотац Аврам у својој супрузи Сари имао емотивну и духовну потпору да издржи бројна странствовања и боготражитељска лутања, тако је и Алексеј у Аниној брачној љубави налазио луку одмора и надахнућа за стрпљива и смирена очекивања будућих спасоносних догађаја.

лазак његовог млађег сина Аполона на Московску духовну академију у Тројицко-сергијевској лаври. Успјешно окончавши богословске студије у Сергијевом посаду, Аполон Мишченко постаје предавач у Цетињској богословији, и на тој служби је и данас. У наредних 15 година, Алексеј још усрдније ради на обједињавању православних хришћана у Скадру и уопште у цијелој Албанији. Он је ослонац у пастирском раду скадарског свештеника Александра Петанија и његовог сина Николе. Уз његову сарадњу са г. Симом Ајковићем, с благословом митрополита

и договором. Алексеј је, као угледан човјек у комшилуку и цијелом граду имао много познаника и људи од којих је тражио и којима је могао дати савјет и поуку, али му је поред свих њих, највећи савјетодавац и најискренији саговорник остала његова Ана. Уочи неког пута, испред неког важног посла, при растанку, макар и на неколико дана, Алексеј је увјек благосиљао све укућане, а на крају, са пуно супружанске њежности, и жену Ану. Господ их је украсио и са три унука, које им је подарила Викторова супруга Лидија. Та три момка попуњавају пук витезова које је предводио њихов дјед. Они су добра и лијепо васпитана дјеца. Имена – Андреј, Арсеније и Сергеј – надјенуо им је дјед лично.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У СКАДРУ СВЕТУ АРХИЈЕРЕЈСКУ ЛИТУРГИЈУ И ПАРАСТОС АЛЕКСЕЈУ И АНИ МИШЧЕНКО У другу недељу Часног поста, када Црква Божија прославља успомену на Светог Григорија Паламу, митрополит Амфилохије је служио Свету Архијерејску Литургију у цркви Пресвете Тројице у Враки код Скадра, поводом четрдесетодневног помена Алексеју и Ани Мишченко. Након прочитаног Јеванђеља Митрополит се обратио сабраним вјерницима подсјетивши их на Светог Григорија Паламу и на његову улогу у животу Цркве Христове, као и на то да и помен блаженог спомена Алексеја и Ане Мишченко, који су се духовно у свом животу дотакли те божанске мудрости и свјетлости и обасјали се њоме, показује снагу преображења. Указао је на дубоку и свету вјеру Алексеја и Ане, присјетивши се и дана када је први пут дошао да служи у Скадар 1992. године (у тамошњем биоскопу, јер су сви храмови били порушени) и када је једини који је знао поредак и који му је помогао око тог светог чина управо био покојни Алексеј Мишченко. Након Литургије митрополит Амфилохије је на гробљу одржао четрдесетодневни помен Алексеју и Ани. Парастосу су присустовали и свештеници Албанске Православне Цркве Александар и Никола Петани, пароси скадарски, делегација у име Цетињске богословије, савјетник предсједника републике Србије г. Млађан Ђорђевић са сарадницима, амбасадор Ре-

svetigora / 2012 / април

Амфилохија, основаће се удружење „Свети Јован Владимир“, које до данас ради на очувању и развоју духовног идентитета православних словенског поријекла у Албанији.

РУСКА ЗЕМЉА ОБЕЋАНА И тако, почела је да тече и 2012. година доброте Господње. Година у којој су Алексеј и Ана планирали да прославе тачно пола вијека од почетка њиховог брачног живота. А тај њихов брачни живот је био примјер другима, не само по својој дуговјечности, него и по ријетко виђеној међусобној пажњи и повјерењу који га је испуњавао. Није било ни једног разговора, нити једне важне теме која се отварала у њиховом дому, а да је они, њих двоје супружника, нијесу завршавали међусобним разговором

публике Србије у Тирани г. Зорић са сарадницима, вјерници из Скадра, Цетиња, Будве, као и велики број рођака, комшија и пријатеља породице Мишченко. У бесједи након парастоса Митрополит је између осталог рекао: „Господ их је благословио светим браком, и ако су требали да прославе своју златну свадбу, по Божијем промислу прославиће је на небесима заједно. Њих двоје су носили свој крст, и крст свог народа, своје отаџбине коју су бескрајно вољели... Брат Алексеј је био човјек дубоке вјере православне. У временима гоњења Цркве Христове у Албанији и шире на Балкану и у његовој отаџбини руској, у вријеме Енвера Хоџе – који је је прогласио уништење свих цркава и вјерских заједница – чувао је ту вјеру... У том и таквом времену је Алексеј са својој честитом супругом Аном у свом срцу и у свом дому увијек славио име Божије, и преносио то на своју дјецу, своју породицу, своје унуке. Господ га је призвао истовремено са супругом, да и кроз смрт и у смрти посвједоче своју узајамну брачну љубав... Њихов примјер је примјер свима нама, примјер њиховог светог живота, њихове врлине и вјере православне и љубави са којом су подједнако вољели и своју породицу и своју отаџбину и све људе око себе. Зато сам увјерен да им је Господ већ рекао оне свете ријечи: „Слуге добре, у маломе сте ми били вјерни, уђите у радост Господа свога.

Виктор и Аполон су поносни на љубав својих родитеља. Они често истичу да им је та родитељска љубав једно од највећих богатстава у животу. Међутим, та љубав им је стварала и једну зебњу, једно емотивно оптерећење око тога, како ће се бринути о једном родитељу, како ће га тјешити и чувати онда када се деси да први од супружника умре. Знајући за њихову снажну међусобну повезаност, тешко је било замислити патњу онога који остане у животу, онога који сахрани свог брачног друга. И ето, педесета годишњица овог дивног хришћанског брака, почела је изненадним погоршањем Алексејевог здравља. Пошто га је задесио мождани удар, Алексеј је, у полусвјесном стању, пребачен у скадарску болницу. Бринући за његово здравље, Ана је толико патила да је и њена тјелесна снага попустила и, изненада, она се упокојила у породичној кући, не знајући да ли јој је муж у животу или није. Синови су се потру-

poezija дили да ову тужну вијест сакрију од Алексеја, који је лежао на самртној постељи. Три дана потом, и Алексеј се упокојио, не знајући за смрт своје супруге. Срешће се, пред Господом, у истој љубави, или у још већој – у њедрима Бога живога. Околности њихове сахране биле су тешке. Највише због невремена које је ометало уобичајне погребне радње, али је и спрјечавало долазак из Црне Горе великог броја пријатеља породице Мишченко. Уз мјесног скадарског свештеника, опијело су обавили свештеници-професори Цетињске богословије и службеници Митрополије црногорско-приморске. Ану и Алексеја је велики број Скадрана испратио у њихову породичну гробницу. Њихови ковчези су положе-

ФРЕСКА у немирима мирна у вртлогу сама зидови ти краду сјенке склопиш ми руке у молбу у јецај у хвала стољетну љепоту ми не цењкајући се даш одмах

април / 2012 / svetigora

ни у гроб уз стихове васкршњег тропара, који су сабрали у себе цијелу историју ове фамилије. Историју пуну страдања, пуну вјере и историју окончану спасењем и васкрсењем. На пар сати прије сахране свога оца, Аполон Мишченко је пред присутне пријатеље изнио малу кутију умотану у папир. На папиру је било написано да се у кутији чува грумен руске земље, помијешан са земљом гроба у који је првобитно био сахрањен царски пуковник Виктор. Још је писало и Алексејево завјештање, да му се та груда дједовине стави на груди приликом његове сахране. И тако је било. Руску земљу, своју судбину и своју срећу, Алексеј је понио са собом у гроб. Сахрањен поред жене Ане, нашао је мир који је стрпљиво чекао, остављајући својим синовима и унуцима, својим пријатељима и познаницима – нову икону храброг стајања двоје супружника пред Богом и пред људима.

ДАРИНКА Јеврић

ЈУБИЛЕЈ РУМУНСКЕ ДРЖАВЕ Поводом 153 године од образовања јединствене Румунске кнежевине (1859), која је била основа савремене Румуније, 24. јануара у Саборном храму у Букурешту Патријарх румунски Данило је служио свечано богослужење, саопштава француски православни сајт Оrthodoxie.

svetigora / 2012 / април

Румунија је створена као вазална држава Османске империје 1859. године, као резултат уједињења двије кнежевине – Молдавије и Влашке. Трећа етничка румунска област, Трансилванија, се тада налазила у саставу Мађарске. Коначна независност Румуније је проглашена 9. маја 1877. године, кад је почео руско-турски рат.

ПОШТАНСКЕ МАРКЕ СА СВЕТОГОРСКИМ МАНАСТИРИМА Серију маркица, на којима су приказани „католикони“ – главне цркве манастира Свете Горе, емитовала је Грчка пошта, саопштава француски православни сајт Оrthodoxie, позивајући се на грчку новинску агенцију Ромфеа. На маркицама ове серије су приказане цркве Протата, Велике лавре, Хиландара, Дионисијата, Ватопеда и Ивирона. ВРТ АЛЕКСАНДРА СОЛЖЕЊИЦИНА Париске градске власти су донијеле одлуку о давању имена

великог руског писца Александра Солжењицина башти на тргу ПортМајо, саопштава Итар-Тас. Иницијатор идеје је депутат партије „Нови центар“ Жерар Дјубју, који је још 2008. тим поводом упутио молбу градској влади. Сам Дјубју сматра да је одлука „ право признање великом писцу ХХ вијека“.

По благослову Патријарха руског Кирила на Литургији у новоосвештаном храму јерођакон Серафим (Рајча) је рукоположен у чин јеромонаха ради наставка свог служења у Краљевини Тајланд. Богослужењу су присуствовали поклоници из разних парохија земље, представници Амбасаде Русије у Тајланду, као и шеф локалне администрације.

ПОМЕН ДОСТОЈЕВСКОМ Једна од духовних и културних традиција Санкт Петербурга је служење помена Достојевском. Први пут помен је служен прије двадесет пет година, 1988. године, када је обиљежено 1000 година од крштења Русије, пише „Вода жива“. На сто тридесет прву годишњицу од кончине генија руске књижевности, 9. фебруара крај његовог гроба у АлександроНевској лаври скупили су се његови поштоваоци. На богослужењу у Некрополи великана умјетности приБашту на тргу Порт-Мајо ограђује суствовали су парохијани храма, више од сто стабала липа. У току се- писци, новинари, сарадници музејазоне тамо цвјетају лаванде и руже. собе у којој је писац скончао зимске вечери 1881. године. МИСИЈА У ПАКИСТАНУ „Достојевски је схватио и показао По благослову првојерарха Ру- закон жртве: ако човјек не жртвује ске Заграничне Цркве, Митрополи- нешто – он неће ништа добити. Овај та источно-америчког и њујоршког закон је објавио Христос. Човјек Илариона, на територији Пакистана мора да иде Његовим путем и да се дјелује Руска православна мисија у сретне с Њим“, казао је отац Генадије. име Светог архангела Михаила. 30. јануара ове године у Саргодхи ПОМЕН ПУШКИНУ је отворена православна парохија. Десетог фебруара поводом Настојатељ парохије је свештеник 175 година од смрти Александра Адријан Аугустус из Сиднеја, саоп- Сергејевича Пушкина, служен је поштава Theorthodoxchurch.info. мен у храму Успења Мајке Божје у У мисији је већ 57 Пакистана- његовом родном селу Болдино. ца примило свето крштење и отац Успењска црква је једина очувана Адријан је над 117 Пакистанаца оба- црква која је припадала племићкој вио свету тајну миропомазања. Нова породици Пушкина. Подигао ју је Руска православна мисија у Паки- пјесников дједа 1799. године, када стану се налази под јурисдикцијом се родио његов познати унук. Ова Ау с т р а л и ј с к о - н о в о з е л а н д с к е црква је била скоро потпуно разепархије Руске Заграничне Цркве. рушена 30-их година ХХ вијека, а обновљена је 1999. године поводом НА ТАЈЛАНДУ 200 година од рођења пјесника. ОСВЕШТАН ХРАМ 9. фебруара 2012. године шеф ОДУМИРАЊЕ ЈЕЗИКА управе Московске Патријаршије 21. фебруара, када се обиљежава за инострана питања Архиепископ Међународни дан језика, УНЕСКО јегорјевски Марко, који се налазио је публиковао нове податке, сагласу посјети Тајланду, служио је чин ве- но којима данас на свијету постоји ликог освећења храма Успења Мајке око 6 000 језика, али половини од Божје Успењског мушког манастира њих пријети нестанак, саопштава у Ратчабурију. агенција KNA.

Приредио: Славко Живковић

тешка времена за његову Цркву, у времена када Копти, који чине око 10 процената 85-милионског становништва Египта, преживљавају насиље на вјерској основи. Неколико напада на Цркву који су се десили након свргнућа бившег предсједника Хосни Мубарака, убиство двадесет седам демонстраната у крвавом обрачуну 9. октобра 2011. године, и друге страшне епизоде новије историје Египта морале су се одразити на здравље папе Шенуде Трећег.

Објављено је да ће сахрани и комеморацији присуствовати сви коптски епископи из Египта и иностранства. Избори за новог поглавара треба да се обаве током недјеље и у њима ће учествовати око 2 000 коптских свештенослужитеља. БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ НА ОСТРВУ ХАЛКИ Предсједник Сједињених Америчких Држава је изјавио да му је предсједник Турске дао чврсте гаранције да ће Православни богословски факултет на острву Халки поново да заживи, преноси Ромфеа на свом сајту 26. марта. Да подсјетимо, тамо је у своје вријеме докторирао патријарх српски Гаврило Дожић.

април / 2012 / svetigora

Сваке двије недјеље на Земљи ЧЕСТИТКА ПУТИНУ нестане један језик, а заједно са њим Патријарх московски и све Русије и преведени на њега текстови Светог Кирил честитао је предсjеднику Писма, молитве и литература која се Владе Руске Федерације В. В. Пуодноси на неку религију. тину избор за предсједника Руске Поводом Дана језика, чији циљ је Федерације. промовисање културе и језичке раз„Снажна подршка, коју Вам је укаличитости и вишејезичности, УНЕ- зала већина руских бирача, међу СКО је направио атлас језика који којима архијереји, пастири и многа нестају, који ће се обнављати једном друга вјерна чеда Руске Цркве, понедјељно. ново је потврдила свој однос преУ том атласу забиљежено је око ма Вама као националном лидеру. 230 језика који су ишчезли послије Људи су правилно оцијенили по1950. године. зитивне промјене у животу земље, које су се у великој мјери десиГЛАДУЈЕ СВАКИ СЕДМИ ле захваљјући Вашим напорима Постојећи прехрамбени систе- и Вашим положајем. Велику уломи нису ријешили проблем глади на гу у садашњем Вашем успеху одипланети, али подстичу начин исхра- грало је Ваше виђење будућности не који доводи до вишка килограма и земље, начином рјешавања проблегојазности, због које у свијету умире ма, са којима се она суочава у сложевише људи него од неухрањености, ном савременом свијету“, каже се у истиче се у извештају специјалног патријарховој честитки. извјестиоца ОУН-а за питања о праву на храну Оливија де Шутера. ВИРТУЕЛНО ХОДОЧАШЋЕ Извештај је, како преноси инДванаестог марта на једном изформативни центар Уједињених раелском сајту појавила се страница, нација, достављен на разматрање уз помоћ које корисници интернета делегатима 19. сједнице Савета за могу кренути у виртуелну посјету људска права. У извештају се ис- Храму Гроба Господњег у Јерусалиму. тиче да је потхрањеност широко То је први сајт који ће специјално распрострањена у свијету, у ком опслуживати ходочаснике. Оснивагладује сваки седми становник. Око чи сајта обећавају да ће преносити 34 %, 186 милиона дјеце, у земљама празновање Васкрса и друге крупне у развоју је физички неразвијено вјерске догађаје из Свете Земље. што је посљедица хроничне Ускоро ће посјетиоци моћи кренеухрањености. нути на виртуелну екскурзију у Са друге стране, више од Витлејем, Назарет, Гетсимански врт и милијарду људи у свијету има вишак Капернаум. Међутим, још је непознакилограма, а најмање 300 милиона то коју ће традицију – православну пати од гојазности. или католичку – слиједити оснивачи сајта приликом приказивања светих ОБАЛА СЛОНОВАЧЕ мјеста Свете Земље. У недељу 26. фебруара, непознати наоружани починиоци напаУПОКОЈИО СЕ ПОГЛАВАР ли су цркву Христовог Васкрсења у КОПТСКЕ ЦРКВЕ, ПАПА Абиџану, главном граду Обале СлоШЕНУДА ТРЕЋИ новаче. Седамнаестог марта, у 89-ој гоНападачи су упали у двориште, дини живота, у Александрији се, напрескочивши ограду и затим упа- кон дуге борбе са тешком болешћу, ли у кућу старешине цркве, свеште- упокојио папа Шенуда Трећи – погланика Јеремије Беханзина, у којој се вар Коптске цркве, саопштава Egypt он налазио са супругом и дјететом. Independent. Кундацима пушака провалили су Папа Шенуда је четрдесет година врата и наредна два сата пљачкали, био на челу Коптске цркве и многи су однијевши све што је било од га уважавали и вољели. вриједности. Пљачкаши су, такође, Његовом смрћу завршена је једна узели и вриједности из свештенико- епоха у којој је он одиграо кључну вог аутомобила. улогу у незапамћеном проширењу Коптске цркве у иностранству. Папа Шенуда Трећи је отишао у

IZ SVIJETA

svetigora / 2012 / април

ОСКРНАВЉЕН МАНАСТИР У НОВО КАНОНИЗАЦИЈА ЈЕРУСАЛИМУ СТРАДАЊЕ НОВОМУЧЕНИКА Током ноћи, 7. фебруара, проХРИШЋАНА Бугарска Православна Црква Патријарх тивници евакуације нелегалних планира канонизацију свештеника, московски и агентура у престоници Израела по- монаха и мирјана, који су пострадасве Русије Ки- чинили су двије акције „таг мехир“. ли за вјеру у комунистичком периорил објавио је Десничарски ексремисти су ос- ду, саопштава бугарско издање Мозастрашујућу статистику о прого- крнавили једну од главних светиња нитор. ну хришћана и изјавио да су Руска и Јерусалимске Патријаршије – манаПредставници Синода БугарАлександријска Црква спремне да се стир Светога Крста. ске Цркве су изјавили да ће већина, Зидови комплекса који се нала- од укупно 240 свештеника, монасупротставе тој појави. зе близу Кнесета били су исписани ха, монахиња и мирјана, погинуувредљивим натписима, међу њима лих у концентрационим логорима и графитима упереним против самога стријељаних за вјеру у вријеме атеИсуса Христа. Други графити говоре истичког периода, бити канонизоо побједи Макавеја над Грцима, 160 вана. година прије Христовог рођења. Сестра бугарског Калоферског Десничарски екстремисти су ис- манастира монахиња Валентиписали графите и на јединој школи у на (Друмева) је сабрала податке за Јерусалиму у којој се предаје на ив- више од 200 Бугара који су пострариту и на арапском језику. дали за вјеру, од којих је 120 умрло у логорима и затворима, док су остали ТРОТОМНИК СТАРЦА МОЈСИЈА били стријељани. Монахиња ВаленСВЕТОГОРЦА тина је већ издала двотомник са жиСедмог фебруара у Атини, у сали вотописом неких новомученика. „Сваких сат времена у свијету Филолошког друштва „Парнасос“ ПРВИ МИТРОПОЛИТ убију по једног хришћанина. То је представљен је тротомник старца СИНГАПУРА И ЈУЖНЕ АЗИЈЕ страшна статистика. Убијају зато што Мојсија Светогорца „Велики геронУ Сингапуру је 12. фебруара проповјед о Христу некоме боде очи тикон Светогораца ХХ вијека“, саопустоличен Митрополит сингапури баца изазов његовом тешком мо- штава агенција Ромфеа. ски Константин, саопштава франралном стању“, казао је патријарх Кицуски православни сајт Оrthodoxie, рил у својој бесједи у Храму Христа позивајући се на грчку агенцију РомСпаса, обраћајући се Блажењејшем феа. Патријарху александријском и све Митрополит Константин је први Африке Теодору II. митрополит Сингапура и Јужне Азије Поглавар Руске Цркве је у јурисдикцији Константинопољске пожелио патријарху Теодору Божје Патријаршије. Прошле године га је помоћи и снаге на предстојећем изабрао Синод Константинопољске мисионарском путу у четрнаест Цркве, а затим је 21. новембра 2011. афричких земаља, од којих у године рукоположен у епископа. појединима убијају хришћане. У састав новоизабране Сингапурске митрополије КонстаПОГЛАВАР ГРЧКЕ ЦРКВЕ нтинопољске Патријаршије улаПОСЈЕТИО АРХИМАНДРИТА зи једанаест земаља Јужне Азије: ЈЕФРЕМА У ЗАТВОРУ Сингапур, Индонезија, Индија, ПаПоглавар Грчке Цркве архиепикистан, Малезија, Бангладеш, Авгаскоп Јероним посјетио је у затвору нистан, Шри-Ланка, Непал, Бутан и архимандрита Јефрема, намјесника Мојсије Светогорац, сабрат скита Мaлдивска острва. Ватопедског манастира, саопштава Православље и свијет, позивајући се Светог Пантелејмона, који припада манастиру Кутлумуш и старац келије СТО ГОДИНА ОД УПОКОЈЕЊА на агенцију Ромфеа. Светог Јована Златоустог, аутор је НИКОЛАЈА ЈАПАНСКОГ Посјета архиепископа Јеронима шездесет књига. О новој књизи су Поводом сто година од протекла је у врло топлој атмосговорили митрополит навпактски упокојења апостола Јапана, светог фери. Отац Јефрем је најискреније заблагодарио за посјету, која није Јеротеј, игуман Хиладара Методије, Николаја (Касаткина) у Дому руског била најављена и која је прошла без протопрезвитер Георгије Металинос, заграничја гостовао је почасни проеконом манастира Симонопетра, ар- фесор универзитета Јокохаме Мипривлачења пажње медија. Поглавар Грчке Цркве је пожелио химандрит Јефрем и протосинђел цуо Наганава. Јапански гост, познати истраоцу Јефрему да се што прије заврши Флоринске митрополије, архимандрит Јустин Бардакос. живач историје православља у ово искушење. Земљи излазећег сунца одржао је

Приредио: Славко Живковић

IZ pomjesnih crkava

предавање на тему „Дјелатност Ру- тервенције дотакле би подједнако ске православне мисије у Јапану у и хришћане и муслимане“, казао је патријарх Игнатије IV. епоси Мејдзи (1868-1912)“. Са око милион вјерних, „Као резултат његове мисије створена је Јапанска Православна Црква. Антиохијска Патријаршија је далеко Потомцима је оставио саборни најбројнија хришћанска заједница храм у Токију, 175 мањих цркава, 276 у Сирији. Хришћани у Сирији чине парохија, једног епископа, 34 свеш- око 8%, или 1, 8 од 22 милиона статеника, 8 ђакона, 115 вјероучитеља. новника. Већинска вјерска заједница Број православних вјерника је до- у земљи су муслимани сунити, који стигао 34 110 људи“, казао је профе- чине три четвртине становништва, док земљом владају мањински Аласор Наганава. вити, огранак шиита. У ПОЉСКОЈ ОТКРИВЕНЕ СУСРЕТ ПОГЛАВАРА ФРЕСКЕ БЛИСКОИСТОЧНИХ На зидовима православне цркве ПРАВОСЛАВНИХ ЦРКАВА у источној Пољској откривене су КИПАР, 28. март 2012. г.– Предмет фреске из 15. вијека. разговора поглавара Јерусалимске, Александријске, Антиохијске и Кипарске Цркве, била је ситуација у Сирији и заштита хришћанског становништва на Блиском Истоку.

Историчар умјетности Јарослав Гиемза саопштио је на конференцији за штампу да су недавна истраживања у древној цркви у селу Посада Риботицка показала да се ради о фрескама из позног средњег вијека. Гиемза је саопштио новинарима да се фреске тренутно сматрају јединим примјером комплетне представе библијских личности у Пољској, што што је он назвао веома ријетким у централној Европи.

ВЛАДЕ ДИВАЦ У ОКЛАНДУ На позив Eпископа аустралијсконовозеландскoг Г. Иринеја, Ана и Владе Дивац су, у оквиру њихове хуманитарне акције скупљања помоћи за збрињавање избеглица са Косова и Метохије на просторима Србије, посјетили Окланд. Посјета је трајала од 3. до 5. фебруара 2012. године.

Посјету Преосвећеног Владике, Ане и Владе Дивца новозеландски Срби су дочекали са великом радошћу. На добротворној вечери, одржаној у Окланду, фондација Дивац је прикупила 13. 000 новозеландских долара. Хуманитарна акција је настављена до 19. фебруара, са намером да се прикупи $НЗ 30. 000. ГОДИШЊИЦА ШАНТИЋЕВОГ УПОКОЈЕЊА Српско просвјетно и културно друштво Просвјета – Градски одбор Мостар је, у четвртак, 2. фебруара 2012. године, обиљежило осамдесет и осму годишњицу од упокојења пјесника Алексе Шантића.

Шантићу у част организовано је и књижевно вече пјесника Зорана Костића, предсједника Удружења писаца Републике Српске.

април / 2012 / svetigora

АНТИОХИЈСКИ ПАТРИЈАРХ ПРОТИВ ИНТЕРВЕНЦИЈА У СИРИЈИ Предстојатељ Антиохијске Патријаршије, са сједиштем у Дамасаку, сматра да би страна интервенција у Сирији била подједнако штетна и за хришћане и за муслимане, пренио је сиријски дневник Al-Watan. „Штетне последице стране ин-

Предсједавајући састанком, патријарх александријски и све Африке Теодор наступио је са ријечима подршке антиохијском патријарху Игњатију и његовој многострадалној пастви. Патријарх антиохијски Игњатије је шокирао окупљене причом о тешким искушењима која су пала на леђа хришћанског становништва Сирије и Либана. Након тога, ријеч је узео замјеник министра иностраних послова Грчке господин Долис, који је са тугом констатовао да је његова земља једина у Европској унији показала забринутост због судбине Антиохијске Цркве и хришћанског становништва у Сирији. Кипарски архиепископ Хризостом је предложио да се упути заједничка делегација блискоисточних Цркава у сједиште Европске уније и Уједињених нација, како би се питање заштите хришћана у региону, подигло на међународни ниво, саопштава AgionOros.ru.

iz ota~astvene crkve

Приредио: Славко Живковић

Преосвећени је указао на велику У програму књижевне вечери учествовала је, рецитујући и и свеопшту радост и благослов који пјевајући Шантићеве стихове на је примио народ петог континента у српском, али и на руском језику, Зо- личности преподобног старца, архиранова супруга Јелена Трепетова- мандрита и проигумана царске лавКостић, глумица Народног позо- ре Хиландара, апостола помирења ришта РС, првакиња Московског – Никанора. Владика је говорио о театра (МХАТ-а) и професор глуме у чудесима која се већ дуже вријеме догађају на старчевом гробу, као и о Бањалуци. датуму његовог локалног (док се на саборском нивоу званично не уброји СРЕТЕЊЕ У ОРАШЦУ у диптихе светих) светковања и празновања, 4. марта од ове године.

svetigora / 2012 / април

Прослава Сретења у Орашцу је почела Светом Архијерејском Литургијом којом је началствовао Епископ шумадијски Г. Јован, уз саслуживање архијерејских намјесника орашачког и тополског и свештенства намјесништва орашачког. Служби Божијој присуствовао је и престолонаследник Александар Карађорђевић са супругом Катарином. Владика Јован је у бесједи истакао значај Свете Литургије у животу сваког вјерника, а самим тим и њен значај за читаву васељену, јер једино у току Литургије Бог силази на земљу, спушта се међу људе, а људи се уздижу ка небу и Царству Божијем. Владика је нагласио да је у животу сваког човјека најважнији сусрет са Богом, који се управо и дешава на Светој Литургији. Сусрет Бога и човјека може се остварити само уз помоћ вјере и покајања, јер су то, према ријечима светих отаца, два ока душе којима се човјек ка Богу уздиже.

ИЗ АУСТРАЛИЈЕ На дан Света Три Јерарха Његово Епископ аустралијсконовозеландски Г. Иринеј служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Свeте Петке у Рокбенку уз саслужење архимандрита Лазара, протојереја-ставрофора Душана Ракића и ђакона Петра Мракића. На Светој Литургији Епископ је у надахнутој омилији говорио о јеванђелској поруци припремне недјеље Часног Поста – Недјеље о блудном сину.

на супротне су сваком закону и стандардима рада полиције у свијету, изјавио је епископ Теодосије.

ПОКЛОНИЦИ У СВЕТОЈ ЗЕМЉИ Група поклоника из Епархије будимљанско-никшићке, предвођена епископом Јоаникијем, боравила је од 6. до 15. фебруара у Светој земљи. Епископа Јоаникија са поклоницима је примио Патријарх јерусалимски и цијеле Палестине Г. Теофил. Патријарх је свима пожелио БУДУЋИ ОФИЦИРИ У срдачну добродошлицу, а током тоПАТРИЈАРШИЈИ плог и искреног разговора са влаУ сусрет празнику Св. Симео- диком Јоаникијем он је говорио о на Мироточивог, Патријарх српски значају Свете земље, о Патријаршији Г. Иринеј уприличио је у Српској Јерусалимској и, уопште, о животу патријаршији свечани пријем за Цркве на тим просторима. ученике 38. класе (2. разред) Војне Владика Јоаникије се захвагимназије, њихове старјешине и лио на гостопримству, а посебно професоре. Вечерњем богослужењу за благослов да поклоници борау Саборној цркви Св. архангела Ми- ве и служе на свим светим мјестима хаила присуствовало је сто младића Јерусалимске Патријаршије. који су се поклонили моштима и помолили српским светитељима. НАГРАДА ЕПИСКОПУ Појци из Војне гимназије и ОШ ГРИГОРИЈУ „Светозар Марковић“ тропаром Св. Епископ захумско-херцеговачки Симеону Мироточивом отворили су Г. Григорије добио је 2. марта награсвечани пријем. Његова Светост их ду „Вечерњаков печат” за особу гоје похвалио за добре изборе које су дине у категорији „Међурелигијски у својим још младим годинама на- дијалог и толеранција”, коју додељује правили. Први је тај што су изабра- „Вечерњи лист”. ли да се школују за тако частан позив Владика Григорије је тим повокакав је официрски, а други, што су дом у Мостару нагласио да као еписвојом вољом одлучили да се током скоп, а прије свега као човјек, за своју гимназијског школовања сви без из- прву и најважнију дужност пред Боузетка баве хришћанском науком. гом и људима има управо ширење дијалога, слоге и разумијевања. НАСТАВЉА СЕ ПРОГОН СРБА „Ипак, не треба преувеличавати НА КОСМЕТУ ничије заслуге, чему смо ми људи Поводом акције специјалне неријетко склони. Не чиним ништа јединице косовске полиције 25. фе- више од онога што чине и други – вобруара, у којој је на простору оп- лим овај град, као и сви ви, и трудим штине Гњилане ухапшено шесторо се да од њега створим дом”, рекао је Срба и испољене бруталности пре- Епископ захумско-херцеговачки. ма српским цивилима, међу којима и према седамдесетогодишњем ГЕНЕРАЛ БЕРТОЛИНИ У Живојину Стојановићу из Шилова ПЕЋКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ и једном дјетету, Епархија рашкопризренска изразила је најоштрији протест и захтјев да се хитно спроведе истрага због злоупотребе полицијске силе против невиних цивила који нису пружали никакав отпор полицији. Полицијске акције у којима се из чисте обијести и без икаквог разлога злостављају старије особе и дјеца У четвртак, 1. марта, Пећку и притом уништава приватна имови- патријаршију је посјетио начелник

Приредио: Рајо Војиновић Здружене оператине команде оружаних снага Италије, генерал-потпуковник Марко Бертолини. Генерал Бертолини је посетио Епископа липљанског Г. Јована, викара Патријарха српског Г. Иринеја, и у срдачном разговору, поновио да је италијанска војска, као и он лично, посвећена заштити хришћанских светиња, културног наслеђа и миру на Косову и Метохији. Генерал Бертолини командовао је падобранском бригадом „Фолгоре“ када је она за вријеме мартовског погрома 2004. године одбранила Пећку патријаршиу и Високе Дечане, те је 23. јула исте године из руку митрополита Амфилохија примио у име јединице Орден Светог Саве, којим је Српска Црква тада одликовала бригаду „Фолгоре“. ЕПИСКОП КОНСТАНТИН У ШКОТСКОЈ КАПЕЛИ Богослужбено мјесто Српске православне општине Фридрихсхафен у Констанцу на Боденском језеру спада у најстарије храмове у којима се врше богослужења Српске Цркве. Стара „Шкотска капела“ сазидана је још 1142. године, односно 48 година прије манастира Студенице. У овом древном храму, Епископ средњоевропски Г. Константин је 3. марта служио Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање протонамјесника Слободана Тијанића из Фридрихсхафена и ђакона Александра Перковића.

СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЈЕДНИК – СЛАВА ЧЕТВРТОГ РАЗРЕДА ЦЕТИЊСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ Светом Литургијом коју су 1. фебруара у Влашкој цркви на Цетињу служили ректор Богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић и протосинђел мр Кирило Бојовић почело је празновање Светог Максима Исповједника, славе ученика четвртог разреда Богословије Светог Петра Цетињског.

На Литургији су пјевали сви ученици Богословије са својим професором појања, ђаконом Павлом Љешковићем, који је и разредни старешина ученика четвртог разреда. Након литургијског сабрања и причешћа ученика, и редовно одржане наставе прослава је настављена на свечаном славском ручку који је приређен у трпезарији Богословије за професоре, ученике и госте школе. Славски колач и жито је освештао и прерeзао протојереј Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-приморске. У току ручка говорио је ректор Богословије, који је слављеницима, ђакону Павлу Љешковићу и ученицима четвртог разреда, честитао славу. Затим је поздравио и госте на славском ручку, као и г. Зорана Секуловића, који је донирао школи 10 компјутера за потребе информатичке сале. ПРОСЛАВА СВЕТОГ ТРИФУНА У МОЈДЕЖУ У цркви Св. Спаса у Мојдежу, надомак Херцег Новог,служена је 14. фебруара Света Литургија, поводом прославе Св. мученика Трифуна. Свету Литургију је служио протојереј-ставрофор Радоман Бубања уз саслужење протојереја-ставрофора Благоте Васиљевића и протојерејаставрофора Предрага Видаковића. Након причешћа о. Радоман је подсјетио на житије Светог мученика Трифуна „коjи је још у дјетињству исцјељивао и људе и стоку и изгонио зле духове. У то доба римском цару Гордијану ћерка јединица по имену Гордијана била је полудјела и никакви љекари јој нијесу могли помоћи. Цар нареди да се доведе младић из Кампсаде по имену Трифун и он је за велико чудо излијечи, а цар га богато награди. При повратку кући он раздијели сво богатство које је добио од цара и настави да чува гуске и моли се Богу“. СВЕТИ МУЧЕНИК ТРИФУН – СЛАВА УЧЕНИКА ПЕТОГ РАЗРЕДА ЦЕТИЊСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ На празник Светог мученика Трифуна, 14. фебруара прослављена је слава матураната Цетињске

април / 2012 / svetigora

АПЕЛ ЗА ПОМОЋ Одлуком и благословом Патријарха српског Г. Иринеја, Вјерско добротворно старатељство и Одбор за вјерску наставу Архиепископије београдско-карловачке покренули су акцију прикупљања помоћи вјерном народу многострадалне Епархије рашкопризренске. Преко 2.000 људи свакодневно зависи од оброка добијених у народним кухињама које организује Епархија рашко-призренска у сарадњи са организацијом „Мајка девет Југовића“. Молимо вјерни народ да се као и много пута до сад активно укључи у ову акцију која ће трајати до Васкрса 15. априла 2012. године.

Hronika mitropolije

Hronika mitropolije богословије. Вечерњу службу са петохлебницом служио је протосинђел Кирило Бојовић. На сам празник служена је Света Литургија којом је началствовао игуман Цетињског манастира, протосинђел Методије Остојић, уз саслужење игумана Гурија Малушина из Руске Цркве. Да би радост празника и славе ученика петог разреда била већа, игуман Методије је за ову прилику донио на цјеливање древну икону Светог Трифуна са честицом светих моштију која се чува у ризници манастира. Након Литургије и редовно одржане наставе, ученици су са својим професорима и гостима школе наставили празновање свечаним ручком. На њему је ректор, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, осветио славско жито и пререзао славски колач, поздравио слављенике – разредног старешину свештеника Немању Кривокапића и ученике петог разреда – као и професоре и госте на ручку. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ Митрополит Амфилохије је 15. фебруара, на Сретење Господње, служио Свету службу Божију у Цетињском манастиру. Владици је саслуживало свештенство и свештеномонаштво Цетињског архијерејског намјесништва. „Старац Симеон није умирао све до оног тренутка у који су Пресвета Дјева и Јосиф Заручник донијели младенца и он, налазећи се при храму јерусалимском осјетио, провидио, видио у дјетету да је Он управо утјеха Израиљева“, рекао је митрополит Амфилохије у литургијској проповиједи вјернима, „Црква је установила празник Сретења Господњега јер је кроз њега и у њему потврђено да је Онај који се родио од Пресвете Дјеве примљен у наручје, да је виђен, да је Он већ као дијете у наручју старца Симеона заблистао својом свјетлошћу.“

svetigora / 2012 / април

СТО ГОДИНА ХЕРЦЕГНОВСКЕ ЦРКВЕ СВЕТОГ АРХАНЂЕЛА МИХАИЛА

Светковини су присуствовали амбасадор Руске Федерације у Црној Гори Андреј Нестеренко, Украјине Оксана Сљусаренко, конзул Србије у Херцег Новом Марина Јовићевић, градоначелник Херцег Новог Дејан Мандић, општински одборници и представници културног живота општине. „Сваки сусрет је сусрет и са ближњим и са творевином Божјом и са Оним који је створио творевину, са Оним који је задахнуо човјека и створио га по лику и подобију Својем“, рекао је митрополит Амфилохије у архипастирској бесједи у току Литургије. „Препознаће Господ нас, изабране своје, по дјелима. По дјелима се познаје дрво, по дјелима се познаје и човјек и у времену, а по дјелима се препознаје, ето, и на Страшном суду Божјем. Зато нас Црква на то и подсјећа уочи поста, јер пост и јесте очишћење душе и тијела. Зато се и назива свијетли пост, јер он убјељава, прочишћава човјеков ум и човјеково срце, мијења човјекову философију живота, учи човјека истинској и правој љубави према Богу, правој и истинској љубави саможртвеној према ближњима. Зато нас Црква непрекидно подсјећа на ту велику и свету тајну“, рекао је владика Амфилохије. Након Литургије изведен је богат свечарски програм. По завршетку програма приређена је славска трпеза љубави. Митрополита и госте поздравио је предсједник Црквеног одбора Стари град Ранко Ковачевић. Скуп су поздравили и амбасадор Руске Федерације Андреј Нестеренко и Украјине Оксана Сљусаренко, као и конзул Србије Марина Јовићевић. Поводом стогодишњице цркве Светог архангела Михаила увече је у Херцег Новом одржана свечана академија. Митрополит Амфилохије је претходног дана служио Свету Литургију у манастиру Подластва Грбаљска.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ОСТРОГУ Митрополит Амфилохије је 26. фебруара, на празник Светог Симеона Мироточивог, на Сиропусну недјељу, служио Свету службу у манастиру Острогу. „Пост у који улазимо од данас па до Васкрса, не случајно се назива свијетли“, рекао је Владика у литургијској проповиједи, „Управо је свијетли што је у њему све свијетло и честито, што је управо пост вријеме за одбацивање дјела таме; тјелеснога мудровања на првом мјесту, као унутарњег помрачења ума и срца човјековог, и дјела која се рађају из тога тјелеснога мудровања, дјела која помрачују човјека“. „И у исто вријеме, очишћујући се од свега онога што помрачује човјека изнутра, а то управо јесте гријех, задобија човјек свјетлост Христову стичући врлине. На првом мјесту врлину покајања, очишћења Црква Светог архангела Михаила на херцегновском душе и тијела и остале свете врлине на које смо позватргу Белависта прославила је 19. фебруара стотину годи- ни Светим Јеванђељем и устима Христовим, да би тако на постојања. очишћени, просвијетљени, освијетљени изнутра, умиСвету архијерејску Литургију тим поводом служио је вени покајањем, заиста могли спознати све висине и дуМитрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије. бине и ширине тајне Христове личности. И да би могли Јубилеј храма био је крајем претходне 2011. године, да се поклонимо Христу васкрсломе, да примимо ону али је прослава уприличена тек на овај дан због обавеза свјетлост која је засијала из Његовог гроба и свјетлост Високопресвећеног Митрополита Амфилохија које је у која непрекидно сија кроз вјекове у Цркви Божјој“, рекао то вријеме имао у Јужној Америци. је митрополит Амфилохије.

БРАТСКО САБРАЊЕ СВЕШТЕНСТВА AРХИЈЕРЕЈСКОГ НАМЈЕСНИШТВА БАРСКОГ У РЕЖЕВИЋИМА

У манастиру Режевићи је 9. марта одржано је братско сабрање свештенства Aрхијерејског намјесништва барског. Сабрање је почело Литургијом пређеосвећених дарова коју је служио митрополит Амфилохије уз саслужење више свештеника Aрхијерејског намјесништва барског. Након Свете Литургије Mитрополит се сабранима обратио пригодном бесједом.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У МАНАСТИРУ МОРАЧА У манастиру Морача 23. марта је одржано братско сабрање свештенства Архијерејских намјесништава подгоричко-даниловградско-колашинског и цетињског. Свету Литургију служио је митрополит Амфилохије. „Молимо се да нас Господ ослободи од празних ријечи, а језик наш да буде чист од непристојних разговора“, рекао је митрополит Амфилохије у литургијској проповиједи, „Језик је мали орган, али велико и опако зло када крене погрешним путем. Молимо се и: Господе, очисти усне наше које те славе. Оне су дате човјеку да њиме славе Бога и прославља Га кроз љепоту и доброту овога свијета“.

Свештенство је приступило светој тајни исповијести, а на братском сабрању је било ријечи о црквеној мисији и проблемима с којима се суочава свештенство у њеном вршењу. Митрополит Амфилохије и свештенство обишли су спомен-библиотеку блаженопочившег патријарха српског Гаврила (Дожића) и манастирски музеј. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У МАНАСТИРУ ОСТРОГ Митрополит Амфилохије служио је 24. марта са свештенством Свету архијерејску Литургију у Доњем манастиру Острог.

април / 2012 / svetigora

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ПОДГОРИЧКОМ НАСЕЉУ МОМИШИЋИ Митрополит Амфилохије је 22. марта, на празник Св. четрдесет мученика севастијских служио Литургију пређеосвећених дарова у храму Св. Георгија и 42 мученика момишићка у подгоричком насељу Момишићи. Митрополит Амфилохије је у протопрезвитерски чин произвео пароха момишићког, презвитера Јовицу Ћетковића, старешину храма на Малом брду у Подгорици. „Шта су друго хришћани него свједоци“, рекао је Владика у литургијској проповиједи вјернима. „Шта су друго апостоли него свједоци Христа од Дјеве рођенога, свједоци Његове науке и проповједници Његове науке? Шта су него проповједници Њега као првога и последњега свједока? Апостоли су Га посвједочили ријечима, дјелима својим и већина њих је то своје свједочење запечатила мученичком смрћу и мученичким страдањем“. „А и остали хришћани после њих, они који су не само истински повјеровали у Христа и крстили се у Њега, него и који су вјеру у Њега оваплотили у свој свакидашњи живот – сви су они били прави свједоци, на челу са архиђаконом Стефаном, који је мученички за Христа пострадао. И онда редом – облак свједока, јато свједока кроз историју, у свим земаљским народима“. „Као што је Господ пострадао на Крсту, тако су и Севастијски мученици и Момишићки мученици трпељиво носили свој крст и посвједочили Господа и прибројали се том јату свједока, на чијем челу је Сам Господ“, рекао је митрополит Амфилохије. У току Литургије

благосиљан је и славски колач. Домаћин славе био је г. Мирослав Терзић, док ће наредне године то бити г. Драган Павличић.

У току Службе митрополит Амфилохије је крстиo слуге Божје Бојана Мијовића и Јовицу Јаћимовића, а у ђаконски чин рукоположио Душана Михаиловића.

svetigora / 2012 / април

„Када се отвори човјеков ум и срце, човјек постаје способан да у себе прими велику и Свету тајну Божију“, рекао је Владика у бесједи у току Литургије, „Постаје способан да се крсти, да се погрузи у ту Свету тајну, у име Оца и Сина и Светога Духа. Именом Оца да освешта ум свој, именом Сина да освешта утробу своју, суштину свога живота, а силом Духа Светога да освешта десницу своју и љевицу своју да би дјела деснице и љевице била Божја дјела.

Да би ум рађао благословене мисли, да би срце човјеково било обиталиште славе Божје, силе Божје.“ МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ И ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ СЛУЖИЛИ У ЈОВАН ДОЛУ Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Епископ умировљени захумско-херцеговачки Атанасије служили су у 25. марта, на Средопосну недјељу, посвећену Светом Јовану Лествичнику, Свету архијерејску Литургију у цркви посвећеној овом светитељу у Острошком скиту Јован до.

У току Литургије у чин презвитера је рукоположен ђакон Душан Михајловић. „Кроз право покајање увијек изнутра провејава радост, али пошто претходно осетите укус очајавања“, рекао је владика Атанасије у литургијској бесједи. „То је оно што је старцу Силуану рекао Господ, који се молио да Господ спасе свијет. Он се толико мучио да је дошао до очајања. А Господ није одговарао. У њему је пукло једног дана послије толиких напора и суза и вапаја: Зар си Ти неумољив? У њему је пукло и сурвало се то што је било мало уздигнуто, мало надмено, мало претенциозно. Онда му се јави Господ и он, сав у сузама, осјети љубав Господњу“. „Што тако плачеш?, каже му Господ. Не каже: Што плачеш?, него: Што тако плачеш? Зар ти не знаш да ћу Ја, који сам распет, свијету судити? Није рекао просто: Опростићу, него: Судићу. Суд је безусловни пут наш ка Царству небеском.“ Благосиљан је и славски колач. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ЖУПИ НИКШИЋКОЈ Митрополит Амфилохије је 26. марта са свештенством служио Пређеосвећену литургију у манастиру Светог Луке у Жупи Никшићкој. „Човјек се заљубљује у себе, у своје тијело, у тјелесност, у ствари око себе, у творевину око себе, и на тај начин га савлађује похота очију и гордост живота“, рекао је Владика у литургијској проповиједи, „То је наводно стицање знања. То је лажно знање, ограничено знање, јер је познање само природе и онога што је видљиво и што је чулно. И неспособност

Hronika mitropolije онда да се преко тога видљивога и чулнога узноси човјек, људско срце према првобитном знању, првобитној мудрости Божјој“. „Људска природа је богодана, али сама по себи није савршена. Дрво живота, засађено Божјом руком у рају, јесте Сам Господ, голготски Страдалник и Часни Крст Његов на коме је Он био прикован и окусио смрт. При том је Он побиједио ту усмјереност људског срца и тијела, ту похотљивост према стварима, људима и бићима и тиме повратио човјека истинској мудрости“, рекао је митрополит Амфилохије.

ска лавра Светог архангела на Превлаци. У њој су својевремено живјели управо његови ученици, па ево све до данас када том лавром управља јеромонах именом Бенедикт и када смо се ми и овдје, на овом мјесту сабрали око овог светог храма такође посвећеног Имену Господњем и оцу нашем Бенедикту“. „Он је велики и дивни Христов следбеник, Христов ученик, научен мудрости и подвигу од источних подвижника египатских до Светог Василија Великог, Јована Златоустог, Антонија Великога и Макарија Египатскога. Одатле је он поцрпио знање и мудрост, о чему свједоче његова правила, његова Регула која је по свему слична правилима монашким од времена великих египатских подвижника и пустињака“, рекао је владика Амфилохије. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ЦРКВИ СВЕТОГ НИКОЛЕ У КОТОРУ Митрополит Амфилохије је 28. марта са свештенством служио Свету архијерејску Литургију пређеосвећених дарова у цркви Светог Николе у Котору. „У Црној Гори и даље постоји велики број људи који нијесу примили Свету тајну крштења и треба их подсјетити, нарочито у ове дане Светог великог поста, да су призвани да приме ту светињу“, рекао је митрополит Амфилохије у литургијској бесједи.

Након Литургије митрополит Амфилохије је, на позив грчког амбасадора у Црној Гори Манолиса Пападогиоргакиса, поводом дана државности Републике Грчке присуствовао церемонији полагања вијенца у част палим борцима ослободилачких ратова на споменик Васу Брајовићу (Мавровунитису – Црногорцу), а потом и свечаном пријему у Подгорици. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У МАНАСТИРУ РУСТОВО Митрополит Амфилохије је 27. марта са свештенством служио Свету службу Божију у манастиру Рустово у Паштровићима, поводом празника Светог Бенедикта Нурсијског.

април / 2012 / svetigora

„Већ има дједова и баба некрштених, па се човјек запањи кад дође њихово упокојење. Дође њихова родбина и тражи да буду сахрањени са свештеником, а они нису крштени, па према томе не могу ни бити тако сахрањени. Јер му не можеш дати оно што није ни примио када је требао да то прими кроз Свету тајну крштења“. „Зато, добро је да нас ова Света Литургија, овај Свети пост, подсјете и на ту нашу изворну јеванђелску дужност и обавезу, нарочито нас епископе и свештенике, а и вас, вјерни народ Божји, да подсјетимо комшије, пријатеље и рођаке, и одрасле и дјецу, да крену тим Божјим путем, путем духовног раста, духовног преображаја, путем просвећења“. „Јер, свјетлост земаљска која нас обасјава је трулежна свјетлост. А ми се овдје молимо Господу који нас је ослободио трулежности и обдарио нас нетрулежношћу Својом. А то и јесте у суштини смисао и циљ људског живљења, нарочито хришћанског постојања“, објаснио „Многе Свете обитељи никле су и с ове стране је митрополит Амфилохије. Јадранског мора, основане од ученика преподобног БеНакон Литургије је одржан братски састанак свешнедикта Нурсијскога“, рекао је митрополит Амфилохије тенства Бококоторског архијерејског намјесништва. у литургијској проповиједи, „Несумњиво и света цар-

април 2012 / број 215

из садржаја: Богословље Поводом празника Поезија Осврт Мајке хришћанке Хронике

Српска Православна Црква својој 2 духовној деци о Васкрсу 2012. г. Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

Васкршња порука 4 2012. љета Господњег

6 16 25 31 39 56

проф. Цетињске богословије ДРАГАН Радоман

Пасхални карактер 12 Свете тајне крштења ГОРАН Комар

Немања 19 Превод: Митрополит АМФИЛОХИЈЕ

Књига пророка Данила 30 obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске Директор: протојереј-ставрофор Радомир Никчевић

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXI  ВАСКРС  АПРИЛ 2012. г.  БРОЈ 215

Х Р И С Т О С

В А И С Т И Н У

··

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

В В А А С С К К Р Р и Рад Јелене В. Поповић из Бијељине, проф. ликовне културе студента С на мастер студијама на Академији СПЦ за уметност С и консервацију у Београду. Е Е И# триднeвен ћкw t ки1та ЇHна, воскрeслъ є6си t гр0ба

Из ирмоса шесте пјесме Васкршњег канона

Савјет часописа: Eпископ нишки др Јован (Пурић), протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, протојерејставрофор др Радован Биговић, архимандрит Димитрије (Лакић), академик Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић Главни уредник: протосинђел мр Кирило (Бојовић) Оперативни уредник: Рајо Војиновић Дизајн часописа: др Мирко Тољић, Владимир Јакшић Секретар редакције: Татјана Марјановић Редакција: Епископ липљански мр Јован (Ћулибрк), протојереј-ставрофор Гојко Перовић, протојереј-ставрофор мр Велибор Џомић, игуман Петар (Драгојловић), јереј мр Саво Денда, јереј Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах мр Павле (Кондић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић, Весна Тодоровић, Јован Маркуш Сарадници: протођакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Марија Живковић, др Ксенија Кончаревић, Милана Бабић, Милутин Вековић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Сања Радовић, Драгана Керкез, Јелена Петровић Лектура и коректура: Ивана Јовановић Фотографије: +Живота Ћирић, Зоран Тричковић, Жељко Шапурић, Јован Радовић, монах Игнатије (Алексејев) Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд, тел: 011/369-0757,369-0705 e-mail: svetigora.urednik@gmail.com Штампа: , Суботица INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT: COBADEFF /400876825101 EUR /400876825100 Other Currencies NLB Montenegrobanka AD Podgorica SWIFT CODE: MNBAMEPG /ME25530005120005043078 "MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS" 81250 CETINJE MONTENEGRO

ЗА САБОРНИ ХРАМ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА

СВИ ПО ЕВРО

рукодјеље манастира Светог Луке у Жупи Никшићкој e-mail: svetigavrilo@yahoo.com тел: +38267249783

-Уплатницом код ЦБЦГ на рачун 550-3610-20 Са назнаком за САБОРНИ ХРАМ; -Код парохијског свештеника или управе манастира у свом мјесту; -Лично на благајни Храма Христовог Васкрсења, сваким даном од 9 до 15 часова; -Код овлашћеног прикупљача прилога који ће обилазити домове по градовима.

ЊА

ИЗДА НОВА

SVETIGORA Цетиње: +382 (0)41 234-222 Београд: +381 (0)11 369-07-57 369-07-05 У продаји од 7. до 23. априла по промотивној цијени од 2€.

У издању манастира Подмаине

• Манастир Дечани • • Манастир Грачаница • • Манастир Бањска • • Манастир Морача • • Манастир Арханђели • • Манастир Сопоћани • • Манастир Студеница • • Манастир Жича • • Манастир Хиландар • • Манастир Милешева •