ЧАСОПИС СВЕТИГОРА бр.220

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

·

Генерал Блажо Бошковић (†1912)

··

·

·

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

·

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXI  ЛУЧИНДАН  НОВЕМБАР 2012. г.  БРОЈ 220

Сто година од почетка Балканских ратова

Митрополит Амфилохије у Јужној Америци

besjeda

Ријеч је егова страшна и моћна

Митрополит АМФИЛОХИЈЕ

У

новембар / 2012 / svetigora

ста моја возглагољут премудрост, и поученије сердца мојего разум (Пс. 48, 4). Ово су ријечи Светога пророка Божијег, браћо и сестре, које увијек изнова понављамо. Ријечи које нам откривају велику истину о нашем узвишеном призвању: наша уста су призвана да говоре истину, а наше срце је призвано да буде испуњено разумом, правим знањем. Поука којом се васпитава наше срце, тај разум, то је она истина којом Бог обасјава сваког човјека који долази у овај свијет. Човјек из свога срца износи старо и ново – оно што је у човјековом срцу, то је у његовом животу, то је оно што је и у његовом уму, то је оно што говоре његова уста. Уста не могу говорити нешто друго од онога што човјек има у свом срцу. Ако је у срцу гријех, ако су у срцу лаж и нечистота онда је природно да се та лаж и нечистота преносе преко човјекових уста. Ако је у уму човјековом незнање или лажно знање, онда ће се и срце човјеково поучавати тим

3

незнањем или тим лажним знањем, онда ће и језик човјеков да говори и изговара лажно знање. Сви Божији људи, од настанка човјека до данас, држали су се ове истине. Њихова уста су говорила премудрост, а њихово срце је било испуњено, научено истинским и правим знањем, Божијим знањем. Зато је све оно што су записали испуњено истинским знањем и мудрошћу и оно што су изговорили такође, а оно што су чинили и творили је било плод управо тог унутарњег просвећења њиховог ума, њиховог срца и тога знања које је настајало кроз додир њиховог ума и срца са добротом, са истином и са љепотом. Зато им је све било добро, све им је било чудесно лијепо, све им је било истинито. Двојицу таквих дивних зналаца, богозналаца прослављамо: пророка Божијег Јоила, који је живио скоро више од осам вјекова прије Христа, и Светог оца нашег Петра Цетињског, који је живио више од двије и по хиљаде година послије пророка Јоила. Данас прослављамо још и двојицу дивних Божијих угодника, богозналаца, христозналаца и чудотвораца: Светога Прохора Пчињскога и Светога Јована Рилскога. Оно што је за нас овдје у Црној Гори и шире Свети Василије Острошки, то је за нашу браћу православне Бугаре Свети Јован Рилски и велика светиња, манастир Светога Јована Рилског. Други велики манастир на југу наше земље и нашег народа је манастир Светог Прохора Пчињског. Он је живио у древна времена, али знање и мудрост и дјела његова, ево, допиру до нас и надахњују нас као и знање и мудрост и чудесно дјело Светога Петра Цетињскога. Пророк Божији Јоил Међу овима које поменусмо прво мјесто заузима пророк Божији Јоил. Име му значи „Јахве је Бог“, „Онај који јесте, који је био и који ће доћи је Бог“. Дакле, у његовом имену записано је име самога Бога.

svetigora / 2012 / новембар

Као да читамо књигу пророка Јоила о страшним страдањима Изабраног Божјег народа, када читамо Посланице Светога Петра и када се сјећамо његове личности и његовог узвишеног светитељског лика.

4

Отуда је сво његово дјело, и књига коју је оставио, прослављање имена Божијега. Није његова књига велика. Узмите Свето Писмо, па ћете је наћи међу књигама такозваних малих Пророка. Није он много написао – уосталом, сви истински људи никад нису много писали, али оно што су написали, што су оставили, чисто је злато; чисто пшенично зрно које увијек храни човјека храном нетрулежном и непролазном. Тако и књига пророка Божијег Јоила, о чијем земаљском животу не знамо много, свједочи и о њему и о његовом времену, свједочи о Изабраном народу његовог времена, и о стању у коме се налазио Изабрани Божији народ. Свједочи

и о духовним и моралним законима који господаре животом појединаца и животом народа, у конкретном случају Изабраног Божијег народа јеврејског, и великих и малих народа који су живјели око њега. И не само што свједочи пророк Јоил о духовним и моралним законима према којима се управљају свијет и човјек него нам открива једну велику и свету истину, безброј пута потврђену кроз историју – да ће се онај, како он каже, који изговара име Божије, спасити у имену Божијем. То је знао и потврдио и Свети отац наш Петар Цетињски: „У имену Божијем је суд и правда“. То је научио од пророка Јоила, у чијем имену је откривена истина самога Бога и кроз чију књигу су откривене правда, знање и мудрост. Пророк Јоило нам посвједочује још једну велику истину, која ће се потврдити нарочито после Христовог доласка у овај свијет. Записује Пророк ријечи које је надахнут чуо од Господа Бога, гдје Господ каже да ће излити Духа Свога Светога на свако тијело (Јл. 2, 28). Ово се пророчанство остварило у догађају празника Свете Тројице, Духовдана, када се Дух Свети излио на Цркву Божију, на прве ученике Христове и који се од тада па до данас и до краја свијета и вијека непрекидно излива на оне чији је наук разум и на чија уста говоре премудрост. Дух Свети, који је душа Цркве Божије, који надахњује, освећује и просвећује сваког човјека који прима разум Божији у себе, и који усмјерава путеве своје сагласно вољи Божијој и који се увијек излива на оне који се крштавају. После погружења трократног у воду обавља се она друга тајна, тајна Светог миропомазања, када светим миром – које је сила Духа Светога, сила Његовог изливања – свештеник запечаћује онога који се крштава и говори ријечи: „печат дара Духа Светога“. Шта је то друго него потврда ријечи пророка Јоила? Тај је мали Пророк, по имену мали али по дјелу и мудрости велики, још једну велику и дивну истину посвједочио, која ће се остварити на крају свијета и вијека. Говори Пророк о томе како ће се у долину Јосафатову сабрати народи када дође Дан Господњи (Јл. 3, 11–21). Међу првима је пророк Јоил почео да говори, можда прије њега пророк Амос старозавјетни, о Дану Господњем, оном Дану у коме ће се сабрати сви дани историје рода људскога. О Дану Господњем, дану Страшнога суда, Дану о коме говори Господ, нарочито у Матејевом Јеванђељу, у који ће се народи сабрати, у који ће Бог судити живима и мртвима и у који ће се открити тајне људских срдаца и тајне овога свијета и свега онога што се догађало на земљи. Све ово што је Свети пророк говорио, што је прозрео, што је посвједочио, чиме се срце његово хранило и васпитавало, све је то исто оно чиме су се хранили и други Свети Божији људи – Пророци, Апостоли и Божији угодници – а међу њима посебно мјесто заузима Свети отац наш Петар Цетињски Чудотворац. Уста су његова говорила премудрост Када читамо његове посланице као да читамо Књигу пророка Јоила. Надахнут њоме, надахнут истим оним Духом Светим којим је био надахнут Свети пророк Јоил, Свети Петар осветљава таму свога времена. Уста његова су говорила премудрост, а наук и знање срца његовог било је знање Богом дано. Он је тај који је проповједао Христа Господа, који је такође својом моћном богонадахнутом ријечју васпитавао своје савременике Црногорце и друге. Он је тај који је, као и пророк Јоил, знао и осјећао да многа зла која Бог по-

новембар 2012 / број 220

из садржаја: Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

Ријеч је егова страшна и моћна 3 АЛЕКСАНДАР Вујовић

150 година од Шаранске битке 11

Богословље Библијске књиге Поезија Чудо Свештеник одговара Актуелно

7 22 29 34 35 38

СЛАВКО Живковић

760 година манастира Мораче 17 архимандрит ВАСИЛИЈЕ Гондикакис

Све је молитва 24 СЛАВКО Живковић

Украјина и Црна Гора 26 obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске Директор: протојереј–ставрофор Радомир Никчевић

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXI  ЛУЧИНДАН  НОВЕМБАР 2012. г.  БРОЈ 220

Савјет часописа: протојереј–ставрофор Момчило Кривокапић, архимандрит Димитрије (Лакић), академик Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић, др Ксенија Кончаревић Главни уредник: протосинђел мр Кирило (Бојовић) Оперативни уредник: Рајо Војиновић Дизајн часописа: др Мирко Тољић, Владимир Јакшић Секретар редакције: Татјана Марјановић Редакција: Епископ липљански мр Јован (Ћулибрк), протојереј–ставрофор Гојко Перовић, протојереј–ставрофор мр Велибор Џомић, игуман Петар (Драгојловић), јереј мр Саво Денда, јереј Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах мр Павле (Кондић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић, Весна Тодоровић, Јован Маркуш Сарадници: протођакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Марија Живковић, Милана Бабић, Милутин Вековић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Сања Радовић, Драгана Керкез, Јелена Петровић Лектура и коректура: Ивана Јовановић

·

О генералу Блажу Бошковићу видети више на странама 46. и 47.

Генерал Блажо Бошковић (†1912)

··

·

·

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

·

Фотографије: монах Игнатије, Јован Радовић, Жељко Шапурић, Зоран Тричковић, Иван Рашовић, ђакон Драган С. Танасијевић, †Живота Ћирић.

Сто година од почетка Балканских ратова

Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд, тел: 011/369-0757,369-0705 e-mail: svetigora.urednik@gmail.com Штампа: , Суботица INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT: COBADEFF /400876825101 EUR /400876825100 Other Currencies NLB Montenegrobanka AD Podgorica SWIFT CODE: MNBAMEPG /ME25530005120005043078 "MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS" 81250 CETINJE MONTENEGRO

пушта на људе, на њих долазе и због незнања, али и због њихових гријехова. О томе је пророк Јоил говорио, и о народима који долазе и разарају свети град Јерусалим и Израиљ. Говорио је и о многим казнама које је Бог попустио на свој Изабрани народ – па су скакавци опустошили земљу, па је дошла суша и дрвеће се сасушило, земља испуцала и претворила у камен, стока поумирала, није било воде, није било хљеба, није било хране и све је изгорело због гријеха народа Божијега. Али, Бог оне који се покају, и народ који се покајао, поново призива, нарочито оне који призивају име Његово. Исто то што Пророк описује, то је описано у дјелима и посланицама Светога Петра, али и у многим предањима која се у народу чувају о њему. Ријеч је његова страшна и моћна. Коме је он благослов дао и до данас је благословен; онај кога је Свети Петар проклео, то проклетство на њему стоји и на њему почива и данас, сем ако се није покајао он и његови потомци. Сагледавао је и он будуће вријеме, а не само вријеме у коме је живио. Остало је предање о њему, како је са својим ђаком отишао на Иванова корита и како га је ђак видио наслоњеног на владичански штап како плаче, па га је упитао: „Свети, зашто плачеш?“ А он ћути, ћути, па ће рећи: „Плачем над Црном Гором у XX вијеку.“ Упокојио се 1830. године, а плакао је над Црном Гором у XX вијеку! Шта је то видио Свети Петар? Видио је продужетак истог оног зла, у још горем издању, против кога се борио у своје вријеме – крвну несрећну и освету која је затровала умове и душе браће. Он се трудио – крстом и молитвом и клетвом и благословом – да исцијели од те опаке болести свој мали народ сабијен са свих страна. Као што је у вријеме Јоила народ велики, по допуштењу Божијем, долазио да оскрнави свети град Јерусалим и светиње Изабраног Божијег народа и да га уништи, тако су и у вријеме Светог Петра моћна царства – Отоманско с једне стране, а с друге стране моћно Наполеоно-

svetigora / 2012 / новембар

Надахнут истим оним Духом Светим којим је био надахнут Свети пророк Јоил, Свети Петар осветљава таму свога времена, и ријеч је његова страшна и моћна.

6

во – угрозили његов народ. Па и данас се сјећамо оног страшног догађаја, када је спаљен Цетињски манастир, у вријеме док је он био одсутан, када је последњи калуђер објешен на врата Цетињског манастира, а народ се разбјежао по камењарима Катунске нахије, гдје хљеба није било, гдје воде није било, па су се жућеницом хранили и брстили лишће ако га је и било. Као да читамо књигу пророка Јоила о страшним страдањима Изабраног Божјег народа, када читамо посланице Светога Петра и када се сјећамо његове личности и његовог узвишеног светитељског лика.

То показује да историјом и људским животом заиста господаре духовни и морални закони. Тамо гдје људи одступају од пута који води у живот, од Божјега пута, гдје људи одступају од закона који је Бог уградио у људску природу, тамо долази до човјекове пропасти и до несреће. Увијек је то тако било, па и данас је тако и тако ће бити до краја свијета и вијека. Све су то пророци Божији: Јоил, Петар, Јован Рилски и Прохор Пчињски, и многи други с њима, видјели и предвидјели. Зашто плаче Свети Петар над XX вијеком, а кроз њега и над XXI вијеком? Плаче над Црном Гором. Зато што се она крвна освета из његова времена која је пустошила земљу као скакавци, у још горем издању појавила у Црној Гори у вријеме Другог свјетског поклања и послије њега. Ових дана је изашла из штампе једна књига под називом „Пуцај, рат је завршен“, о крвавом словеначком прољећу 1945. године. У њој се на најстрашнији начин описује шта се догађало с нама, какво распеће носимо у себи. Каква се то страшна мржња међу браћом појавила! Оцеубилачка и братоубилачка мржња, чији трагови до дан данас трају, а несмирена крв невино побијене браће и данас вапије пред престолом Божјим! Тако је то било у Бјелопавлићима, у Кучима, у Морачи, у Братоножићима, у Васојевићима, у свим крајевима Црне Горе. Кад човјек прочита те и такве књиге и сагледа нашу новију историју види да су, у Другом свјетском рату конкретно и после њега, окупатори много мање убили људи, него што су браћа учинила убијајући једне и друге. Сигурно седамдесет посто више њих је пострадало у Црној Гори у току Другог свјетског рата и после њега од братске руке, него од окупаторске. Само да набројимо 115 најбољих свештеника Митрополије црногорско-приморске, а то је двије трећине свештенства Митрополије, који су побијени. Међу њима је било и Бјелопавлића, попа Јова да се сјетимо, и других који су служили у овом светом храму, који су убијени на правди Бога. Као да је пророк Јоил предвидио и то што се са нама догађало. А Свети Петар је на Ивановим Коритима почетком XIX вијека видио шта ће се с нама догодити кад је рекао да плаче над Црном Гором XX вијека. Уста његова су говорила премудрост, а срце његово је било научено правом знању. Зато су и дјела његова, и дјела Пророкова, и дјела других Божијих људи била плодотоворна и плодоносна – уродили су стоструко плодом, као што смо чули из данашњег Јеванђеља, јер је душа њихова била узорана Божијим раоником и зато је сјеме које је Бог посијао по њиховом срцу донијело стоструког плода. Па се, ево, и ми данас хранимо плодовима тога сјемена богатога: мудрошћу пророка Јоила, Светог Петра Цетињског, Прохора Пчињског Чудотоворца и Јована Рилског. Њиховим молитвама нека би Господ дао и нашим устима да не говоре лаж него само премудрост. Нека би нам Бог дао просвећење ума, и нашем срцу да задобија истински разум и истинско знање, да бисмо могли и ми да ходимо путем који води у живот вјечни и да бисмо могли, излазећи у Дан Господњи пред лице Божије, доживјети да нас Бог прими и препозна за своје, за припаднике своје свете заједнице, свете Цркве, свога светога народа, изабранога из свих врменена и из свих земаљских народа у један Божији народ, који прославља Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. Бесједа изговорена поводом храмовне славе, 1. новембра 2009. године, у Спужу у цркви Светога Петра Цетињскога.

јелина и у хришћанству за шта своје, већ да се најприје постара за то како ће бити што бољи и разборитији. „То је било Сократово послање, које му је, како је он сматрао, наметнуло божанство из Делфа да би подстакао људе да се за свој најплеменитији

СЛОБОДАН Лукић

П

равославно поимање врлине је повезано са учењем о стварању човјека по ’образу ’ и ’подобију’ Божијем. Човјек је од тренутка стварања био призван да непрестано узраста у заједници са Богом, што представља динамички процес од образа ка подобију. Да би могао остварити тај процес (тј. обожење), човјековој природи су биле дате све снаге, енергије, потребна својства, која Свети Оци називају – врлинама (Атанасије Јевтић, Аскетика, Београд-Србиње-Ваљево 2002, 87). Према томе, врлине су својствене човјековој природи, тј. оне су могућност (потенција) дата човјеку да би остварио стање постојања „по природи“ (κατά φύσιν). Појам врлине је један од централних појмова, како у јелинској, тако и у хришћанској етици. Међутим, поимање врлине у хришћанству се разликује од философског, јелинског поимања. Сходно томе, хришћански приступ етици је дијаметрално супротан јелинском. Хришћанска етика је онтолошка, и своје извориште има превасходно у догађају Оваплоћења Христовог и новог начина постојања који је Оваплоћењем омогућен човјеку у Цркви. Дакле, хришћанска етика је животна и онтолошка, будући да се бави питањем човјековог постојања и спасења, живота и смрти.

bogoslovqe

Појам врлине код древних

ЈЕЛИНСКО ПОИМАЊЕ ВРЛИНЕ При анализирању јелинског поимања врлине, узећемо у обзир учења најистакнутијих представника јелинистичке философије – Сократа, Платона и Аристотела.

новембар / 2012 / svetigora

Сократова етика – постовјећење ‘врлине’ и ‘знања’ Сократ је дао огроман допринос развоју јелинске етике. Његова етика по многим својим карактеристикама наговијестила је хришћанску етику. Супротстављајући се софистима – чија је основна максима била Протагорина изрека да је ’човјек мјерило свих ствари’ – Сократ је наглашавао ограниченост људског знања и створио је једну практичну и педагошку философију у којој се човјек изграђивао према врлини да би био ’врстан’ и ’добар’, а није се врлина прилагођавала према човјеку. Он је савјетовао свакога да се не стара ни

7

посед, своју душу, брину стицањем мудрости и врлине“ (Frederik Koplston, Istorija filozofije, tom Ι: Grčka i Rim, Beograd 1991, 143). Једна битна карактеристика Сократове етике је теорија о односу између знања и врлине. „Према Сократу, знање и врлина јесу једно у смислу да ће мудар човек, онај који зна шта је исправно, такође и чинити оно што је исправно. Другим речима, нико не чини зло са знањем и унапред постављеном сврхом: нико не бира зло као такво“ (Нав. дјело, 144). По Сократу, потребно је имати само знање о томе шта је врлина, јер ако уопште не знамо шта је врлина, не можемо ни другима савјетовати како да стекну врлине. Свако је добар у ономе у чему је мудар (зналац), а у чему је незналица, у томе је лош (Види: Platon, Lahet, у: Platon, Dijalozi, Beograd 1982, 77). „Тако Сократ долази до новог облика свог првог формалног принципа: нико не греши намерно, него свако греши зато што не зна шта је добро, а не зато што неће добро“ (Miloš N. Đurić, Istorija helenske etike, Beograd 1987, 255). Зло је само релативно незнање бољега, а безумност је највећи гријех (Albert Bazala, Povijest filozofije Ι, Zagreb 1988, 201). Битна посљедица оваквог схватања односа знања и врлине јесте то да се човјек може учити врлини. Сократова етичка истраживања су тежила да открију опште и сталне норме. „Мада је Сократова метода била дијалектичка а не предавачка, из његовог изједначавања врлине и знања нужно следи: врлина се може научити“ (F. Кoplston, нав. дјело, 147). Сократ, дакле, показује да врлина није поклон природе, нити се задобија споља, већ се изграђује самоспознајом и сазнањем етичких норми, дакле знањем (Miloš N. Đurić, нав. дјело, 255). Сократова максима „спознај себе самога“, добила је посебан значај и у хришћанској гносеологији. Јер, управо је себе-познање темељ и предуслов хришћанског аскетског (подвижничког) искуства. Можемо рећи да је Сократ, по својим етичким схватањима, веома близак јеванђелској етици. Због тога су поједини ранохришћански писци називали Сократа хришћанином прије Христа.

svetigora / 2012 / новембар

Платонова етика – поистовјећење врлине и знања; поистовјећење добра и задовољства Чињеница је да је Платон извршио велики утицај на јелинске философе послије њега, али исто тако

8

и на извјесне хришћанске писце.1 Сам Платон је био под великим утицајем Сократа и његове мисли. Између осталог, наслиједио је од Сократа интерес за питање односа спознања и врлине. Наиме, Платон је разрадио једну теорију по којој су врлина и знање поистовијећени, али при томе се ипак знању даје одређена предност, будући да је једна гносеолошка врлина – врлина разборитости (σωφροσύνη) – она из које проистичу све остале врлине.2 Према томе, врлина разборитости је ‘знање о знању’, тј. знање о врлинама. О овоме се говори у Платоновом дијалогу „Хармид“: „Па реци онда о чему је то различитом од саме разборитости, разборитост знање? То је оно Сократе! – рече он – Дошао си до истог слутећи то по чему се разборитост разликује од свих знања; но ти тражиш неку сличност између ње и осталих. Није то тако, јер док сва друга знања јесу знања о нечему другом, а не о самима себи, она једина јесте знање и о другим знањима и о самој себи“ (Platon, Dijalozi, Beograd 1982, 40). Овакво схватање, по коме знање претходи свим врлинама и по коме је знање о врлинама заправо знање о знању, назива се „етички интелектуализам“. Оно даље води до закључка да је порок – незнање, па према томе, нико не гријеши својевољно. „Чини се, дакле, да је Платон пристајао уз идеју да врлина јесте знање и да се човек може подучавати у врлини, а такође и уз идеју да нико не чини зло са знањем и хотимице. Када један човек бира оно што је de facto зло, он то бира sub specie boni: он жели нешто што замишља као добро, али што је, у ствари, зло“ (F. Кoplston, нав. дјело, 254). По њему, када неко гријеши он нема при томе јасну представу нити о узроцима за гријех, нити о посљедицама гријеха. Јер, да је свјестан посљедица и узрока, он не би гријешио. Оно што би се могло упутити као приговор оваквом Платоновом становишту је то да он потискује значај слободне воље. Јер, гледано са хришћанске тачке гледишта, врлина се развија у слободи, а гријех увијек укључује знање: „Да нисам био дошао и говорио им не би гријеха имали; а сад изговора неће имати за гријех свој“ (Јн. 15, 22). Платон такође изједначава појмове добра и зла са задовољством и болом, при чему је добро – уживање (ηδονή, задовољство), а зло – бол.3 Тиме се етички живот своди на упознавање правилног односа између задовољства и бола, тј. на човјекову способност да, помоћу рационалног мишљења, изабере истинско добро и истинско задовољство. Ово је тзв. „хедонистичко схватање етике“. И овакво схватање

Хришћански приступ етици је дијаметрално супротан јелинском. Основа тачка у којој се ови приступи разилазе је управо у схватању врлине. Основна потешкоћа са којом се суочавамо када анализирамо јелински приступ појму врлине је негирање слободе у одређеном виду. Иако је код Аристотела схватање слободе и врлине до једне тачке слично светоотачком схватању, ипак се не може рећи су она у потпуности подударна. Основна разлика је у томе што се у хришћанству развија теоцентрична аретологија, а не антропоцентрична. У хришћанској аретологији је мјерило Христос Богочовјек. Врлина се остварује у слободи, покренута је Богом, а ми слободно одговарамо на Божији позив. За Свете Оце, етичко предање је прије свега аскетско: човјеку и свијету је потребно спасење које се не остварује пуким извршавањем етичких правила понашања, већ подвигом, динамичким и синергетским кретањем ка Богу. Хришћански приступ поимању врлине, и приступ етици уопште, је онтолошки. Зато можемо рећи да је хришћанска етика христоцентрична, библијска, светоотачка аскетска аретологија, која говори на који начин човјек треба да дјелује како би надишао смрт и остварио своје биће на есхатолошки начин. Стога, свако јелинско схватање врлине, било да је интелектуалистичко, било хедонистичко, било да је схватање врлине као средине између крајности (порока), не може да одговори на егзистенцијално питање човјека, тј. питање његовог постојања. Насупрот томе, хришћанска етика, која стоји на онтолошким позицијама и која се темељи на догађају Оваплоћења Христовог, пружа човјеку могућност да кроз подвиг и врлински живот надиђе смрт и биолошке категорије постојања и оствари вјечно биће, тј. вјечно добро биће.

носи низ потешкоћа. Прва потешкоћа, што је и сам Платон касније увидио, лежи у томе што је, због постојања различитих задовољстава, немогуће поистовијетити добро и задовољство (ηδονή, уживање). Дакле, постоји квалитативна разлика између задовољстава. „То, даље, води ка закључку да је задовољство подређено добру, и да стога ум мора да буде судија задовољствима која ће допуштати само уколико су сагласна са здрављем, складом и устројством душе и тела. Дакле, није неумерен него умерен човек тај који је истински добар и срећан“ (F. Кoplston, нав. дјело, 257). Хришћанско гледиште на ηδονή јесте да се оно (тј. ηδονή, задовољство) никада не посматра као само-циљ, јер свака страст носи са собом страдање. Можемо рећи да задовољство није циљ, већ прије посљедица етичког живота.

ХРИШЋАНСКО ПОИМАЊЕ ВРЛИНЕ Врлина је такође и један од централних појмова у хришћанској етици.4 Човјек је призван да чини добро и врлину у сарадњи (синергији) са Божијом благодаћу. Истински хришћански живот, дакле, треба да буде динамизам у

новембар / 2012 / svetigora

Аристотелова теорија врлина Аристотел је први мислилац који се систематски бавио етичким питањима (Miloš N. Đurić, нав. дјело, 414–417). У раној фази Аристотелова етика је била по карактеру „теолошка“. Но, касније Аристотел напушта могућност теолошког заснивања етике и гради једну антропоцентричну етику. Он истражује које је то највише добро које би било циљ човјековог етичког живота. Тако долази до закључка да само срећа може да се сматра циљем човековог живота, јер њу увијек бирамо само због ње саме. Тежња да се постигне срећа праћена је одређеним дјелањем, а то дјелање мора бити у складу са врлином. „Срећа као етички циљ не би се могла састојати напросто у врлини као таквој: она се састоји пре у деловању у складу са врлином, или у врлом делању, с тим што се под врлином разумевају и интелектуалне и моралне врлине“ (Нав. дјело, 368). При томе је, за Аристотела, дјелање према коме врлина тежи обавезно праћено уживањем. Аристотел разматра и однос врлине и порока. У вези с тим он закључује да је врлина средина између двије крајности, а да су крајности пороци, неки због прекомјерности, а други због недостатка (Нав. дјело, 370). Због тога дефинише врлину као „способност избора, која се налази на средини у односу на нас, (средини) омеђеној разумом, и то тако како би одредио разборит човек“ (Исто). Овдје треба указати на то да Аристотелово учење о средини не би требало да се изједначи са истицањем осредњости у моралном животу. То значи да врлина има двоструки положај: „У односу на онтолошку димензију, она је средина (μεσότης), а у односу на аксиолошку димензију, она је изврсност или крајност (ακρότης). Врлина, дакле, са вредносне тачке гледишта, није некакав спој два порока, јер се она управо у том смислу налази у супротности са обадва порока; па ипак, она је средина са онтолошког становишта, јер у себи спаја обадве добре стране, које идући ка крајњим тачкама, чине пороке“ (Нав. дјело, 371). Овдје се примјећује и разлика у поимању врлине код Аристотела и код Платона. Наиме, док се код Платона врлина заснива на хармонији (симетрији), а неваљалство на асиметрији душе, у Аристотела је врлина држање средине између двају погрешних понашања, и у томе лежи средиште Аристотелове дефиниције врлине. „Средина или средњомерност је основни принцип не само Аристотелове етике него и целокупног његова философијског система, као и целокупног свемирског система по његову учењу“ (Нав. дјело, 395). Још једна тачка у којој се Аристотел и Платон разилазе кад је у питању поимање врлине је однос врлине и знања. Већ смо рекли да је, по Платону, гријех посљедица незнања и да нико не гријеши свјесно. Међутим, Аристотел критикује ово Платоново мишљење; он сматра да постоје и гријеси које људи чине у знању и да човјек има могућност избора, те да није сваки рђав поступак узрокован незнањем. Тиме он наглашава значај слободне воље, па је тако ближи хришћанском схватању. По њему, не постоји било каква човјеку урођена склоност ка добру и злу, па тако не постоји ни нека општа врлина из које би происходиле све остале врлине. Према томе, човјеков етички живот се остварује као комбинација склоности и слободне воље (тј. могућности избора).

9

којем хришћанин кроз подвижнички живот чисти душу од порока и све више се уподобљава Богу. Свако, па и најмање удаљавање од врлине је приближавање пороку. Живот хришћанина треба да буде изграђен и проткан искључиво врлинима, а не да тежи супротном, јер „врлинама није својствено да се сједињују са пороцима... Због тога мудри земљоделац мора са доброг извора, погодног за пиће, управити чисте потоке живота који су и без најмање примесе нечистоте“ (Свети Григорије Ниски, О циљу живота по Богу и о истинском подвижништву, приредио Епископ далматински Фотије, Свети Григорије Ниски, О врлини, Истина, Београд – Шибеник 2008, 38-39). У врлинском животу свака врлина је једнако

важна и једна другу условљавају и прожимају. „Све су врлине међусобно равноправне, и свака од њих, посредством једна друге, узводе оне, што се у њима подвизавају, на сам врх савршенства“ (Нав. дјело, 59-60). У врлинском животу, иницијатива полази од Бога, а човјек слободно одговара на Божији позив. „Не постоји врлина човекова, ваћ само Божија врлина“ (М. Кардамакис, нав. дјело, 222). У хришћанској етици, врлина није схваћена просто као комплекс ‘етички исправног’, она је човјекова унутрашња могућност да оствари стање постојања ‘по природи’. Спасење хришћанина кроз врлински живот је динамизам који обухвата две стране – божанску и човечанску. Према томе, благодат Божија и врлина човекова су нераздвојно повезане, те је сваки напор и труд људски узалудан, ако у њима није присутна божанска благодат: „Ако Господ неће градити дома, узалуд се муче који га граде; ако неће Господ чувати града, узалуд не спава стражар“ (Пс. 126,1). Врлина је, дакле, темељ хришћанског живота, те је без подвижништва човеку немогуће остварити назначење и циљ који му је дат при стварању, а то је да се непрестано уподобљава Богу. „Будући да је благо које се задобија велико, велики мора бити и труд да би се оно стекло, предузет не зато да би га људи видели него да би се угодило Господу, Који познаје оно што је тајно“ (Свети Григорије Ниски, нав. дјело, 56-57). Иако подвижнички живот захтева огромне напоре, плодови које доноси такав живот нам дају снагу за још већи подвиг. „Успевање у ма којој од врлина, увек је пропраћено са неком непролазном радошћу. Зашто се то догађа? Зато што врлина човека чини уједно и богатим и срећним, чине га презасићеним доброчинењем... Када се врлина у некоме укорени, она неминовно у том човеку изазива осећај добра услед блага која она лучи из себе“ (Свети Григорије Ниски, Беседе на блаженства, Шибеник 2003, 30)

svetigora / 2012 / новембар

Православни подвижнички живот јесте заправо трајна борба за повратак од страсти (неприродног начина постојања – παρά φύσιν) ка врлинама (природном на-

10

1. О утицају Платона на хришћанске писце погледати: Вернер Бајервалтес, Платонизам у хришћанству, Нови Сад, 2009.

2. „У Држави Платон разматра четири основне или кардиналне врлине – мудрост (Σοφία), храброст или одважност (Άνδρεία), умереност (Σωφροσύνη) и праведност (Δικαιοσύνη). Мудрост је врлина умног дела душе, храброст срчаног дела, док се умереност састоји у јединству вољног и пожудног дела под влашћу ума. Праведност је општа врлина, која се састоји у томе да сваки део душе себи својствен задатак обавља у доличном складу.“ Погледати: Frederik Кoplston, наведено дјело, 255.

3. Треба нагласити да је овакво Платоново схватање карактеристично само за његову рану фазу. Јер, касније у Горгији, он сам доказује да добро и зло не могу да се изједначе са задовољством и болом. Види: Frederik Кoplston, наведено дјело, 255-257; Miloš N. Đurić, Istorija helenske etike, Beograd 1987, 334-347.

4. „Не постоји духовност без етике, нити етика без врлина. Ми немамо у виду никакав морализам или науку о врлинама, заробљену искушењем самодовољности и самооправдања, већ говоримо о православној наравствености, која представља подвиг у јеванђелским врлинама или Христовим врлинама.“ Михаил Кардамакис, Православна духовност, манастир Хиландар 2005, 222.

чину постојања – κατά φύσιν). Врлина је заправо динамичко отварање ка Богу и људима и она неизоставно подразумијева вјеру. „Где не постоји вера, не постоји ни наравственост, те врлине не доносе плод. Вера у својој динамичкој размери није ништа друго до врлина – όρτοπραξία (правоживље)... Остваривање заповести или врлина Божијих говори о делатној одлуци верног да сведочи праву и живу веру, да снажно воли Бога и да Му угађа, да учествује у благодати и дару новог живота Христовог и Његове Цркве, да учествује у благодати, имајући удела у црквеној заједници, у самом бићу Божијем“ (М. Кардамакис, нав. дјело, 223). Врлине имају превасходно христолошки и христоцентрични карактер. Као плод врлинског живота, Св. Григорије Ниски наводи сва она савршенства која приписујемо самом Господу Исусу Христу – љубав, светлост, радост, сила, бесмртност, итд. Сва ова савршенства су при стварању дата човеку и она су оно што називамо ликом Божијим у човеку. Човек је дакле био призван да кроз динамизам оствари богоподобије. Будући да је оскрнавио лик Божији у себи, човеку је било немогуће да својим снагама исцели своју природу. Зато је била потребна Христова Крсна жртва. Бог се оваплотио и својим животом, страдањем и васкрсењем указао нам на пут којим треба да ходимо и на живот који треба да живимо, а то је да непрестано страдавамо за овај свет и васкрсавамо за живот са Богом. „Путем подражавања или усвајања Христових тајни, верник се позива да буде учесник целокупног Његовог Богочовечанског живота. Искуство реченог живота он стиче извршавајући и чувајући Његове заповести“ (М. Кардамакис, нав. дјело, 231). Према томе, Христос је темељ, почетак и крај сваке врлине. Врлине имају богочовечански карактер, плод су сарадње благодати и слободе, тј. Божије и човјечије воље. По библијском и светоотачком схватању, једна од битних човјекових особина је његова самовласност (αυτεξουσία), која се темељи на чињеници да човјек посједује могућност избора (προαίρεσις) између добра и зла. То је од кључног значаја за етички живот, јер човјек слободно бира врлински живот. „Основа црквене етике је истоветна са основом њене вере и живота; поистовећење живота и постојања са догађајем личносне заједнице. Црквена етика је етика личне посебности и слободе, јер је њена истина, истина личности – једине стварности која утемељује биће“ (Христо Јанарас, Слобода морала, Крагујевац 2007, 39). Говорећи о врлини у хришћанском контексту, неопходно је нагласити и саборни, тј. еклисијални карактер врлине. Хришћанско подвижништво је еклисијална, саборна, а не индивидуална ствар. „То је промена нашег природног, индивидуалног, начина постојања у личну заједницу и однос, динамички улазак у заједницу живота тела Цркве“ (Нав. дјело, 91). Дакле, циљ хришћанског подвига је да човјек дође у познање саборне истине, да схвати шта је Бог за њега и за свијет, а не просто да изврши неку врлину или добро дјело које није ради истине. Аутор је студент на мастер студијама Православног богословског факултета Светог Василија Острошког у Србињу, а текст „Појам врлине код древних Јелина и у хришћанству“ је првобитно био семинарски рад за предмет Хришћанска етика са аскетиком, код др Здравка Пена.

Преображењске свечаности на Жабљаку

АЛЕКСАНДАР Вујовић

reporta`a

150 година од

Шаранске битке

У организацији Црквене општине Жабљак и ове године организоване су традиционалне Преображењске свечаности. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија уприличен је низ литургијско-културних догађаја у славу Преображења Господњег и у част прославе јубилеја – 150 година од Шаранске битке.

С

На сам празник Преображења Христовог, Свету Архијерејску Литургију и парастос јунацима Шаранске битке, служио је владика Јоаникије са многобројним свештенством из Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке и Епархије аустралијско-новозеландске и вјерним народом у цркви на Жабљаку. У току Литургије Светом Причешћу приступио је велики број вјерника,а Литургију је увеличао и чин крштења и миропомазања три нове слушкиње Божије: Рајке, Јоване и Милодарке. Након Литургије улицама града прошла је традиционална Преображењска литија. Литију са многобројним свештенством и народом из разних крајева Црне Горе, Србије, Републике Српске и других крајева предводио је епископ Јоаникије, који се и овом приликом сабраном народу обратио бесједом, између осталог рекавши: „Наши преци, који су живјели овдје, у овим горама, у вјери и за вјеру православну, страдали су за своје име, језик и част и крв проливали. Тога треба нарочито да се сјетимо на овај дан, дан великог јубилеја славне битке на Шаранцима, гдје је Бог малобројној дружини Шаранаца и Језераца дао велику и славну побједу над војском злогласног Омерпаше. Ту су погибију нашли многи који су ударили на

новембар / 2012 / svetigora

вечаности су отпочеле у суботу, 11. августа 2012, предавањем владике Јоаникија, у сали Парохијског дома на Жабљаку на тему „Свјетлост Преображења Христовог“. Владика Јоаникије је у предавању нагласио да је Преображење Христово празник Христове свјетлости и Божије милости, која се пројавила прије Христовог страдања и васкрсења. Преображењске свечаности су настављене током цијеле недеље, да би централна прослава услиједила уочи празника и на сам празник. Прослављање Преображења Господњег почело је свечаним вечерњим богослужењем у Саборном храму на Жабљаку. Исте вечери у сали Центра за културу на Жабљаку одржана је и промоција књиге „Шаранци – историјски фрагменти“, која је приређена и издата поводом обиљежавања јубилеја битке у Шаранцима. О књизи је говорио је владика Јоаникије, подсјетивши све присутне да се Црква сваке године на овај празник подсјећа на ову славну битку, на жртву и подвиг који су понијели њени јунаци, као и на то да су они увијек у памћењу Цркве. О књизи су још говорили и др Жарко Лековић, Љубоје Ж. Рондовић и Владе Бојовић, а изводе из књиге су читали Весна Јаћимовић и Драгутин-Будо Новосел. Све присутне овом приликом у име предузећа „Графо Црна Гора“, које је издавач књиге, поздравио је и Миодраг Кујо Нововић.

11

наша огњишта, на нашу част и слободу, али Бог је онима који су се храбро супроставили и сложно организовали да дочекају мрског непријатеља, дао побједу и заштитио их. Зато су Шаранци и Језерци оба храма посветили Светом Преображењу Христовом. На свако Преображење ми се сјећамо славне битке на Шаранцима и славних јунака, и вршимо им помен. Али у исто вријеме треба да се запитамо – гдје смо ми данас? Свашта знамо, свашта смо научили, а врло често смо основне ствари запоставили. Да ли би ови наши свети преци, који су свагда били спремни за вјеру православну крв своју пролити, препознали многе од својих потомака? Али, гдје је текло и капаће. Ево, обнављају се, хвала Богу, стари извори светосавске духовности овдје на Жабљаку, у овим горама, око наших древних светиња, цркава и манастира, обнаваљају се светиње, па се полако и ми уз њих обнављамо.“ Добротворима и приложницима, заслужним за обнову црквеног живота на Жабљаку и изградњу новог Црквенонародног дома, уручене су архијерејске грамате. По благослову Светог Архијерејског Синода овом приликом највише

besjeda

др ЖАРКО Лековић

Ријеч о к изи Шаранци - историјски фрагмент

svetigora / 2012 / новембар

В

12

аше Преосвештенство, часни оци, уважени домаћини, даме и господо, указана ми је велика част да вам се обратим на свечаној прослави уприличеној поводом 150 година од боја на Шаранцима, у склопу које ћемо промовисати веома вриједну књигу: „Шаранци – историјски фрагмент“. Познато је да свако, па и најобјективније излагање о прошлости ових крајева, нарочито када се говори о побједама и жртвама, може створити привид претјеривања. Чињенице које нам бацају свјетло на бој на Шаранцима нас подстичу да ову битку не сагледавамо само са историјског него и са моралног и религиозног аспекта. Управо ти аспекти објашњавају велике жртве на страни непријатеља. Жртве које им је нанијела једна мала и релативно нејака скупина – која никада није имала прилику да одмјерава снаге са себи равним противником, већ увијек са надмоћнијим – чврсто ријешена да опстане и настави борбу за слободу. Шаранци су били познати родољуби и вјерни браниоци слободе и отаџбине. Они су се својом храброшћу и пожртвовањем истицали у борбама са непријатељем. То је за њих било питање части, угледа, признања и достојанства. Ово је вријеме када су храброст и дјела, херојски дух и хришћански идеал правде и слободе изазивали дивљење и поштовање. Само је овај дух и идеал могао да мобилише дјецу, старце и жене, од којих су се у овом крвавом покољу нарочито истакле Вида Џаковић, Симуна Кнежевић и Јела жена Петрашева. У Херцеговини се тада са одушевљењем истицало да је у боју учествовало и младо и старо, и мушкарци и жене. Ова вишечасовна борба на Преображење 1862. је ријешена хладним оружјем – дрвљем и камењем – што због повољнијег положаја наше војске, а што због временских прилика, јер се навукоше облаци и пљусну јака киша уз велику грмљавину, па се турска војска збуни и пушке кремењаче им закиснуше. Највише је Турака погинуло приликом повлачења низ велике шумовите стрмени, греде, на једном мјесту ниже Пода, код водопада високог стотину и педесет метара, на стијени преко које су скака-

ли, а која се у то вријеме звала Ћоровац. То је нешто као данас слијепа улица. По овом поразу Турака овај се водопад и само мјесто назва Скакавац. У свом даљем излагању осврнуо бих се на збирку докумената о Шаранцима која се налази у вриједној књизи коју ноћас промовишемо. Документи ове збирке обухватају вријеме од око 80 година: од 1837. до 1918. године. Сређени су и штампани хронолошким редом. Одабрани су сви важнији документи из овог периода на које сам наишао током свог научно-истраживачког рада, изоставио сам само оне који по мом мишљењу не би имали неке особене важности за науку. Осим ових докумената приређивачи су уврстили у књигу и друге, такође веома вриједне. Ова збирка докумената о Шаранцима представља несумљиво драгоцјен блок историјских извора о овом племену. Иако је архивска грађа која се односи на наведено вријеме и која се данас чува у архивским фондовима разноврсна и врло богата, мора се констатовати да је грађа о Шаранцима врло одскудна. Знатне празнине у грађи су настале с једне стране као последица немара и неорганизоване службе чувања историјских споменика, а с друге као последица ратних времена која су толико пута прелијетала преко ових територија. Но, и поред врло осјетних празнина које постоје у докуметованој прошлости Шаранаца, нарочито када је у питању грађа из прве половине XIX вијека, оно што је o овом племену до данас сачувано представља праву драгоцјеност чије ће објављивање и публиковање пружити историјској науци обиље досад сасвим непознатих и некоришћених података који ће у потпунијем свјетлу приказати односе Шаранаца према Црној Гори, Турској и Србији. Лична и службена преписка чине најважнији дио грађе. У њој учествују лица разних звања и професија, међу њима има и мање познатих или сасвим непознатих личности, али су у преписци заступљене и најпознатије личности оног времена. Заступљена су и колективна писма сељака, кметова и војних старешина. Садржај докумената о Шаранцима припремљен је за публиковање уз

одликовање СПЦ, Орден Светог Саве, уручен је хаџи Светомиру Шљиванчанину, предсједнику Црквене општине Жабљак, и члану ЕУО Епархије будимљанско-никшићке. По ријечима владике Јоаникија, г. Светомир Шљиванчанин је од утемељења парохијског дома до данас уложио огроман труд и велика лична средства, а и он и његова породица су увијек били на помоћи Црквеној општини, храму и надлежном пароху. Обраћајући се сабранима, г. Светомир Шљиванчанин је захвалио Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју, Светом Архијерејском Синоду, Преосвећеном Владици Јоаникију и о. Миливоју Јововићу, на указаном повјерењу, али и свима онима који су му протеклих година били од помоћи, и са којима је заједно радио на оживљавању црквеног живота на Жабљаку. Преображењско славље је настављено код Парохијског дома, гдје је приређена и трпеза љубави и црквено-народно весеље, на којем је све присутне поздравио овогодишњи домаћин славља, г. Светомир Шљиванчанин, предавши дио колача г. Горану Радојевићу, који ће бити домаћин преображењског славља идуће године.

новембар / 2012 / svetigora

пуно поштовање њиховог аутентичног текста. За вријеме владе књажева Данила и Николе у Црној Гори није постојао дефинисани систем правописних норми, зато многи документи обилују правописним грешкама, што због скромног образовања и оскудне лексике појединих аутора а што и због чињенице да су поједини од писара очигледно били и самоуки. Током припреме за штампу задржан је, дакле, језик и стил оригинала – ништа није поправљено, чак ни најгрубље стилске, као ни очигледне писарске погрешке. Документа која се овде објављују су из фондова Државног архива Црне Горе на Цетињу, Архива државног музеја на Цетињу, Архива Митрополије црногорско-приморске и Архива Србије у Београду. У документима су сачувани драгоцјени историјски подаци о животу, раду и обичајима народа; о имовинским односима, локалним тржиштима и промету добара. Она свједоче о демографском кретању становништва и патријахалном моралу Шаранаца. Осим тога, ова документа свједоче и о богатству народног говора. Штампањем ове збирке докумената сачуваће се значајна стара писма и акта и постаће доступна стручној обради научних радника. Циљ ове збирке и јесте да се публиковањем историјских извора да допринос изучавању државне и политичке историје Црне Горе. Досадашњи рад на објављивању извора о племенској историји црногорског друштва не може се ни у ком случају означити као систематичан, континуиран или нарочито интезиван. Разлог за то није само недостатак научног интересовања, већ у једнакој мјери и непостојање свијести о важности изучавња историје појединих племена. Због њене историјске и културне вриједности и богатства садржаја вјерујем да ће ова књига наићи на пуно интересовање научних стваралаца, корисника архивске грађе и читалаца уопште. Управо је то и основна сврха зборника који је пред нама. И на крају, нека је вјечна слава неумрлим херојима Шаранске битке!

13

besjeda Митрополит АНТОНИЈЕ Сурошки svetigora / 2012 / новембар

14

О Крсту У име Оца, Сина и Светога Духа. вих дана празнујемо празник Воздвижења Часнога крста. У једном одломку у Јеванђељу нам Господ каже: Од ове љубави нико нема веће, да ко свој живот положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Ове речи разрешавају антиномију између ужаса Крста и његове славе, између смрти и Васкрсења. Нема ничег славнијег, дивнијег и чудеснијег од тога да волиш и будеш вољен. А бити вољен од Бога свим животом и свом смрћу Јединородног Сина, и волети друге по цену читавог живота, те ако је неопходно и смрти, јесте и трагедија, али је истовремено и пре свега победа. У Канону Литургије говоримо: Свет јеси и Пресвет, Ти и Јединородни Син и Дух Твој Свети; Свет јеси и Пресвет, и величанствена је слава Твоја. Ти си тако заволео свет Твој дa си и Сина свогa Jeдuнopодногa дao, дa сваки који верује у Њега не погине, негo да има живот вечни. Он, дошавши и испунивши caв домострој спасења за нас, у ноћи у којој беше предан, управо сaмогa Себе предаде за живот света, узевши хлеб у својe свете и пречисте и непорочне руке, заблагодари и благослови, освети, преломи и даде својим Светим ученицима...“ То је божанска љубав. Понекад је лакше дати сопствени живот него принети на смрт особу коју волимо изнад свега; а то је оно што је Бог, наш Отац, учинио. Но, то не умањује жртву Оног који је послан у смрт за спасење сваке појединачне личности и читавог света. И тако, када мислимо на Крст морамо мислити на ову чудно испреплетену тајну трагедије и победе. Крст, озлоглашено оруђе смрти, казнене смрти на коју су разбојници били осуђивани – управо зато што је Христова смрт била смрт Невиног и што је била давање себе у чину љубави – постаје победа. Зато је Свети Павле могао да каже: Не живим више ја, него живи Христос у мени (Гал. 2, 20). Божанска љубав га је испунила у потпуности и стога није било места ни једној другој помисли или осећању, ни једном другом приступу до оном из љубави – љубави која себе даје без резер-

О

ве; жртвеној љубави, распетој љубави, али љубави која ликује радошћу живота. А када нам се каже у данашњем Јеванђељу: Одреци се себе и узми крст свој и хајде за мном (уп. Мк. 8, 34) – нисмо призвани на нешто мрачно и страшно; Бог нам каже: отвори се за љубав! Немој остати сужањ сопствене саможивости. Немој бити, по речима Теофана Затворника, опиљак који се ваља у сопственој празнини. Отвори се! Погледај – има толико тога што се може волети, има толико оних који се могу волети! Постоји бесконачно много начина на које се љубав може исказати, испунити и постићи. Отвори се и воли – зато што је то пут Крста! Не онај пут који су два разбојника прешла заједно са Христом, да би били кажњени за своје злочине, већ диван пут на којем се дајеш без резерве, одричеш се себе, постојиш само за другог, волиш све читавим својим бићем да би постојао само ради другог – то је пут Крста и слава Крста. Дакле, када целивамо Крст, када размишљамо о Христовом распећу, када чујемо Христов призив да се одрекнемо себе – а те речи једноставно значе: окрени се од себе! Узми крст свој! – призвани смо да се отворимо за бујицу божанске љубави, која је истовремено и умирање за себе и отвореност ка Богу и свакоме и свима. На почетку Јеванђеља Светог Јована нам је речено: „И Логос (Ријеч) беше у Бога“; на грчком се каже „ка Богу“. Ово нам казује да Син није имао друге љубави, друге мисли, другог покрета осим ка Вољеном, предајући Себе Ономе који се савршено дао Њему. Нека бисмо сазнали славу распете Љубави, жртвене Љубави, која је по речима Старог Завета јача од смрти, јача од пакла, јача од свега, јер је Божански Живот онај који нас је обујмио и који се кроз нас излива на све оне којима је потребно да буду вољени да би дошли у Живот, да би поверовали у Љубав и сами постали деца Љубави, деца Светлости, наследници Живота вечног. Амин. Изворник: http://www.mitras.ru/eng/eng_136.htm С енглеског: Милена Тејлор

новембар / 2012 / svetigora

15

16

svetigora / 2012 / новембар

r e p o rta`a

СЛАВКО Живковић

Н

на Куманово? А изашла је зато што је сваки од њих себе овом завјету предао, завјету којим је крштен, којим је миропомазан, којим је себе дао Мајци Божјој, којим је себе дао Светој Тројици, којим је себе дао овом празнику. Драга браћо и сестре, Морача је живи свједок онога завјета који тек почиње да живи, тек почиње да се обнавља, тек почињемо њиме да се учимо. Ове нове генерације су благословене, јер расту у истом оном завјету који смо им ми оставили оног тренутка када смо пристали да будемо Христови, када смо пристали да носимо на себи печат дара Духа Светога и да на себи носимо име Србиново. Нека би благословен био данашњи дан, нека би благословени били сви који су се окупили данас, али нека би били свјесни печата и завјета и бремена Часнога крста Христовога, поновљенога царем Лазаром на Косову, који су узели на себе, и нека би живјели достојно Лазаревога завјета, који није ништа друго него крст Христов,али и васкрсење Христово. Благослов вам Божји свете Пећке патријаршије, јер онај који долази из Пећи не смије имати другу обавезу него да вам ово понавља, него да вам ово говори и да вас на Косово призива.“ На Академији је празнично слово изговорио академик матија Бећковић, а у програму су још учествовали: Хор Светог апостола и јеванђелиста Марка из Подгорице, КУД Светог Јована Владимира из Бара, Хор „Мозаик“ из Лондона, пјесници Момир Војводић, Бећир Вуковић, Миодраг Трипковић, Љубисав Бијелић, Радован Радовић и Славко Живковић, трио Блажо Ражнатовић, Душан Бојић и Драган Нешковић, те гуслари Максим Војводић и Жељко Бугарин. Свечаности су присуствовали и амбасадор Руске Федерације у Црној Гори Андреј Нестеренко, амбасадорка Украјне у Црној Гори Оксана Сљусаренко, као и представници колашинске општинске власти. Сабрање је настављено у манастирској трпези за којом је протојереј Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-приморске пренио благослов и поздрав митрополита Амфилохија, који се налази у другој канонској посјети новооснованој Епархији СПЦ – буеносаирескоцентралнојужноамеричкој, између осталог рекавши: „Поздрављам у име митрополита Амфилохија све вас, браћо и сестре, који сте се овдје данас сабрали и који својим присуством свједочите да ће ова светиња и даље живјети. Јер нас она све призива да се у њу као крајеугаони камен уграђујемо, приносећи јој своје молитве, свој труд и своју љубав. То је оно што је њу до данашњега дана и сачувало. Јер храм се гради од камена и тврђе, али камен и тврђу повезују та и таква молитва, труд и љубав, које су јој наши преци у изобиљу приносили све ове вјекове. Она таква, утврђена, остала је непоколебива, утврђујући непрекидно свој народ у сваком добру и позивајући га да своју вјеру и истину држи изнад свега.“ На крају се и домаћин архимандрит Рафаило захвалио свима који су својим присуством увеличали овај празник и јубилеј, а Преосвештеном Владици Јовану у знак благодарности и молитвеног сјећања даривао је икону Пресвете Богородице.

новембар / 2012 / svetigora

а празник Успења Пресвете Богородице, Светом архијерејском Литургијом и духовном академијом у манастиру Морача обиљежено је 760 година ове древне немањићке светиње. Свету службу Божију служио је Његово Преосвешетнство Епископ липљански г. Јован (Ћулибрк), уз саслужење свештеника, свештеномонаха, ђакона и у присуству мноштва вјерног народа, који се сабрао у велику немањићку Лавру. У литургијској бесједи владика Јован је између осталог рекао: „Драга браћо и сестре, благослов вам Божји од Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, у чије сам име овдје прво служио Свету Литургију и принио жртву, што је суштинско прослављање празника који данас обиљежавамо, прије свега зато што је и у житију Мајке Божје речено да су се Свети Апостоли са свих крајева васељене окупили на њен празник, када је она била пред упокојењем, практично пред својим вазнесењем на небеса. То је значи било прво окупљање за њен празник. И као што су се окупили Апостоли за њено успење, тако смо се сада и ми овде окупили око њеног дома у Морачи. И као што су се Апостоли окупили око одра Мајке Божје, тако смо се ми сада окупили око њеног дома. Ово значи и обавезу, апостолску обавезу за сваког од нас. То није лако. Хтјели, не хтјели, то је оно што нам је дато – некима са рођењем, некима са моментом када су примили Свето крштење. То нам је дато у тренутку када смо пристали да носимо крст часни и име Србиново. То је завјет који није лак, иако Господ каже: „Бреме је моје лако!“ Јесте бреме Христово лако, али је то бреме истовремено и крст. Сва је наша историја крст, али је сва наша историја и васкрсење. Прије две стотине година родио се пророк тог васкрсења, пророк из чијих ће се њедара и наш Матија родити и сваки пјесник – родио се Петар II Петровић Његош. Прије сто година испунило се његово пророчанство и васкрсао је прах оца Србије. И на Косову пољу и на Куманову осветисмо Косово 1912. године. Стотину је година, браћо, откако су српски војници, војници војске Србије и Црне Горе, видећи цара Лазара на облацима пред собом, пошли на Куманово и стотину је година од како су се срели између Ђаковице и Призрена, остваривши петстогодишњи сан о ослобођењу Косова, о Косову освећеном и ослобођеном. Данас кукамо над десет година од како нам је Косово отето и од како нас моле да им га дамо и да им га признамо, а петсто година су Срби мајчиним млијеком преносили освету Косова из генерације у генерацију, да би је та велика генерација дочекала 1912, ослободивши Косово. Сваки је игуман морачки и сваки је житељ Мораче и сваки је житељ Црне Горе и Брда – они за које рече Његош, да је у ове горе добјежало оно што се у ланце није хтјело везати – пет стотина година сањао Косовом, будио се Косовом и уснивао Косовом, чекајући дана када ће стати на слободно Косово. Зар су дванаест или тринаест година нешто у поређењу са стотину генерација које су прошле од онога уторка кад је цар Лазар честити изашао на Косовску битку, до оног тренутка када је српска војска изашла

jubilej manastira mora^a

760 година манастира Мораче

17

b e sj eda

МАТИЈА Бећковић

Чудо манастира Морача Славни Великогоспојински саборе! але су ми речи да се надовежу на ону која је седамсто шездесет пута изговарана уз ову чашу, на овом месту и на овај дан. Мале су и недостојне и зато што су преци-предговорници боље говорили и славословили него што смо ми и запамтили. Славимо 760 рођендан и крсно име манастира Морача, брдске престонице и епископске столице, која је за последњих шесдесет година доживела и оно што није у претходних седам векова, а у протеклој деценији чула понешто што је веровала да неће чути никад. Ако је највеће чудо у свемиру само постојање свемира, највеће чудо у Ровцима и две Морачe је само постојање манастира Морача. Мада се, према запису на манастирском зиду овде дешавала „сила бруке“ у овом часу све надмашује податак да Немањићка лавра у Морачи има више година него што Ровца и Морача имају становника. Ако их буде све мање што Манастир буде старији може их и надживети, сем ако пре тога не прегну да га потопе. Краљ Стефан Немањић и Никша сестрић Немањин, нису на такав исход помишљали док су ову светињу градили, кад се сига из Тушине прославила мимо сво црногорско камење. То нас нагони да кажемо – Боље и бесудна него безљудна земља! Бог је од почетка имао своје људе у овим горама, а има их и данас. Најмање што им дугујемо је да бар некe споменемо на данашњи дан. Луку Равњанина, Јефтимија с Лијешња, Михаила из Миоске, калуђере Филотија Ракочевића и Максима Радовића, Симеона Јанкетића из Ћуђевине, Никодима Драговића из Горње Мораче, Теодосија Јовановића из Осредака, Димитрија Радојевића из Јасенове, Михаила Дожића из Врујаца, Никифора Симоновића из Јасенове... Да никад не заборавимо блажене успомене, дику Српске Православне Цркве, патријарха Гаврила Дожића, једину крунисану главу неке Цркве која је чамила у нацистичим ланцима и садашњег митрополита Амфилохија Радовића, кога каменују у антифашистичкој борби коју у наше дане Црна Гора води под вођством Секуле Дрљевића. Краљ Стефан, син Вуканов, унук Немањин спустио је овде на земљу сву хришћанску васељену, подижући лавру у славу Богомајке и као своје покојиште. Над њим је осликао Немању и Светог Саву, наоколо иконописао родослов и свеца заштитника рода, изнад врата у камену уклесао личну карту манастира и његовог народа. Упркос свему томе међу његовим по-

svetigora / 2012 / новембар

М

18

томцима се, после толико векова, нађе и оних који још не знају како се зову, којим језиком говоре, којм писмом пишу, којој Цркви припадају па чак и свом краљу траже пријаву боравка, а свом Манастиру грађевинску дозволу. Победници увек пишу историју, али ће бити најгоре ако се на крају испостави да нема ни победника ни историје. Причају да се неки орни, млади милицајац ових година у Ровцима расправљао са својом мајком да ли је он њен или она његова, па је у недостатку доказа прекратио расправу и од мајке затражио личну карту – како би се уверио има ли она ишта написмено као званични доказ да постоји, има ли игде уписано стално место боравка. Не следи ли овај пример и новорођена држава захтевом да се код ње региструје и код ње извади крштеницу њена мајка? Без те пријаве Црква више неће бити Црква нити ћемо имати право да у њу улазимо и у њој Богу молимо. Један од главних разлога страдања Цркве је у томе што је Црква једна једина и што нас учи једно једино – да смо сви једно и од једнога. Да би се сакрила и оповргла та истина шта све није измишљено и каква све чуда почињена. Да се не би рекло отац, мајка, брат, сестра, стриц, кум, комшија, замењена су им та и наденута друга имена па се сада зову – бели, зелени, црни, црвени, источни, западни, напредни, назадни... Подељени тврде да су цели,

jubilej manastira mora^a

Свети Лука Купећи дрењине и џање Трњине и шипураке Приобувао сам трање И пристизао ђаке И ваздан обигравао Безљуђе и Свевиђе А пред ноћ очајавао Да неко не наиђе А кад бих примркнуо Стављен од сваког звука Да не бих прецркнуо Бане и Свети Лука

Гони пред собом вола И носи о врату јање И Дела апостола И прибор за цртање У страху и сатрепету Не знах откуд се знамо Ни по којем свету Заједно корачамо Ни ко је у првомрачју У стопу с основцима Бос по црном драчју Ишао по Ровцима

новембар / 2012 / svetigora

преполовљени пола себе не признају, разорени са раздором се мире. Уверени да је истина на једној страни хоће победу без обзира на истину и правду. Тако су највеће раздаљине пукле у нама и међу нама. Браћо и сестре, поред Успења Свете Богородице, крсне славе манастира Мораче коју сви славимо на Госпојинском сабору – Доњморачани већином славе Светог архангела Михаила, чувара вере православне, „војводу целе војске анђелске и бестелесне силе небеске“, а Ровчани листом Светог Луку. И то оног морачког Светог Луку, најоригиналнију икону у српском иконопису, која је на својевременој изложби уметности Јужних Словена узета за њен заштитни знак. Оног Луку, који је први сликао Богородицу и то по живом моделу. Чини нам се да његово присуство у овим горама још није довољно испитано без обзира на толике Луке и луке по Ровцима и Морачи, јединог гуслара у срској иконографији насликаног баш на његовом животопису и планину Лукавицу, коју је краљ Стефан Првовенчани не случајно завештао манастиру Жичи. Нико није толико стар да се не би сећао времена кад је био млад. Опомињући се младих дана допустите да на крају овог слова изговорим и своју песму:

19 Срећна слава!

Поздравно слово архимандрита Рафаила, игумана манастира Мораче Уважени гости, драга браћо и сестре, мам част и посебно задовољство да вас у име Управе и братства манастира Мораче, који ове године прославља 760 година постојања, поздравим и да се захвалим свима вама који сте дошли да својим присуством увеличате јубилеј овог историјског манастира посвећеног Успењу Пресвете Богородице, кога саградише славни српски владари из династије Немањића далеке 1252. године. Манастир Морача овдје, у кањону поред истоимене ријеке, свједочи и очитава веома бурну историјску прошлост једног народа који је постојао и опстајао и поред великих искушења. Таквом опстајању треба захвалити Богу и Светом Сави, творцу просвете, писмености и културе нашега рода, оснивачу Српске Цркве и модерне средњовјековне српске државе. Тај

svetigora / 2012 / новембар

И

20

jubilej manastira mora^a новембар / 2012 / svetigora

народ, кога је Бог благословио и Свети Сава, а чије су дјело наставили наши владари: и Црнојевићи, и Обреновићи, и Петровићи и Карађорђевићи, сачувао је своју прошлост и своје јединство и за вријеме вишевјековног ропства, па се надамо да ће тако бити и у будуће, уз Божију помоћ и помоћ наше свете Цркве и њених Светитеља, и да ће сваки политички покушај његовог разједињења бити неуспјешан. Овом приликом особито желим да поздравим Његово Преосвештенство Епископа липљанског г. Јована, који је са свештенством одслужио Свету Литургију и на тај начин духовно увеличао наше славље. Захваљујем и свештенству, монаштву и свој осталој браћи и сестрама, који својим присуством допринесоше да саборно славимо Бога, а у спомен Пресвете Богородице којој је овај манастир посвећен. Поздрављам и академика, г-дина Матију Бећковића, који је својим надахнутим предавањем осликао историјску прошлост манастира Мораче и тиме увеличао овај наш јубилеј. Поздрављам још једном све вас овдје присутне и желим вам да будете у добром расположењу за овом нашом братском трпезом љубави. Живјели, на многаја љета!

21

svetigora / 2012 / новембар

biblijske kwige

Превод: Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

22

КЊИГА ПРОРОКА данила

ГЛАВА ПЕТА 1. Цар Валтазар учини велику гозбу за хиљаду велможа својих, и пред свом хиљадом (изнесе) вино. И пијући 2. Валтазар рече при пробању вина, да донесу сасуде златне и сребрне, које однесе Навуходоносор отац његов из храма јерусалимског, и да пију из њих цар и велможе његове и наложнице његове, и остали који су били са њим. (4. Цар. 24, 13) 3. И бише донесени сасуди златни и сребрни, што однијеше из храма Божјега који је у Јерусалиму, и пише из њих цар и велможе његове и наложнице његове и остали који су били са њим: 4. Пили су вино и хвалили богове златне и сребрне и бронзане и гвоздене и дрвене и камене.

5. У том часу појавише се прсти руке човјечије и писаху према свијећњаку по окреченом зиду двора царева; и цар гледаше зглобове руке која је писала. (Јез. 8, 3) 6. Тада се царев лик промијени и мисли његове смутише га, и састави бедара његових се пресјекоше, и кољена његова удараху једно о друго.

7. И повика цар снажно, да уведу гатаре, Халдејце, погађаче и рече мудрацима вавилонским: Ко прочита ово писмо и открије ми значење, биће обучен у порфиру, (добиће) златну огрлицу на свој врат, и бити трећи у царству моме по власти. (Дан. 5, 16) 8. И улажаху сви мудраци царски и не могаху писмо прочитати нити значење цару открити.

9. И цар Валтазар се веома потресе, и лик његов се промијени на њему, и велможе његове се потресоше.

10. И уђе царица у дворану гозбену и рече: Царе, да си жив довијека! Нек се не смућују помисли твоје и лик твој нек се не мијења. (Дан. 2, 4) 11. Има човјек у царству твоме, у коме је Дух Божји, и у дане оца твога трезвеност и разумност се нађе у њему, и цар Навуходоносор отац твој постави га за началника гатарâ, звјездара, Халдејаца, погађача, 12. јер дух изобилан бјеше у њему, и разум и мудрост, који је тумачио снове и објављивао скривено и развезивао завезано – Данило, коме цар даде име Валтазар: сада, дакле, он нека се позове и значење ће ти открити.

13. Тада уведоше Данила пред цара рече цар Данилу: Јеси ли ти Данило, од синова заробљених из Јудеје, које доведе цар отац мој?

14. Чуо сам о теби да је Дух Божји у теби, и трезвеност и разумност и мудрост изобилна да се нађе у теби.

15. Ево, сада, изиђоше преда ме мудраци и звјездари и погађачи, да ми писмо ово прочитају и да ми значење

његово обзнане, и не могоше ми открити.

16. А ја чух за тебе да можеш судбе тумачити; стога, ако можеш писмо прочитати и значење његово ми обзнанити, у порфиру ћеш бити обучен и златна огрлица биће ти о врату, и бићеш трећи у царству моме по власти.

17. Тада одговори Данило и рече пред царем: Дарови твоји нека буду теби, и поклон дома твога другоме подај; а ја ћу писмо прочитати цару и значење његово обзнанићу ти.

18. Царе, Бог Вишњи царство и величанство и част и славу даде Навуходоносору оцу твоме, 19. и од величанства које даде њему, сви народи, племена и језици дрхтали су и бојали се од лица његовог; кога је хтио, убијао је, и кога је хтио ударио је, и кога је хтио узвишавао је, а кога је хтио он је понижавао.

20. А кад се узнесе срце његово, и дух се његов посили у охолости, би свргнут са престола царства свога, и би лишен части своје, 21. и изагнат између људи, и срце његово на звјериње спаде, и са магарцима живљење његово, и травом га као вола храњаху, и роса небеска је тијело његово росила, докле не позна да господари Бог Вишњи царством човјечијим, и коме Он хоће, даје га.

22. А ти син његов Валтазар, ниси понизио срце своје, премда си знао све ово, 23. него си се изнад Господа Бога небеснога узвисио, и сасуде храма Његовог изнијеше преда те, и ти и велможе твоје и наложнице твоје и остали који су са тобом, писте вино из њих; и богове златне и сребрне и бронзане и гвоздене и дрвене и камене, који не виде и не чују и не разумију, похвали, а Бога у чијој руци је дах твој, и сви путеви твоји, Њега нијеси прославио. (Пс. 114, 15-16; Пс. 103, 29; Јерем. 10, 23) 24. Ради тога од лица Његова би послан зглавак руке, који и писмо ово написа.

25. А ово писмо је написано: Мани текел фарес.

26. Ово је значење ријечи: Мани, измјери Бог царство твоје и наврши га; 27. Текел, би стављено на вагу и нађе се истрошено; 28. Фарес, раздијели се царство твоје и би предато Миђанима и Персијанцима.

29. Тада Валтазар цар обуче Данила у порфиру, и огрлицом златном обложи врат његов, и прогласи га за началника трећине царства. (Ис. 22, 21) 30. Те ноћи би убијен Валтазар цар халдејски.

ГЛАВА ШЕСТА 1. И Дарије Миђанин преузе царство, кад му је било шездесет двије године.

2. И би угодно Дарију те постави над царством сто педесет управитеља да они буду по цијелом царству његовом; 3. а изнад њих три настојника, од којих један бјеше Данило, да њима управитељи полажу рачуне, да би цар био миран.

4. А Данило бјеше над њима, јер дух изобилан бјеше у

њему те га цар постави над цијелим царством својим. (Прем. Сир. 11, 1)

5. Зато су и настојници и управитељи тражили да нађу неку кривицу против Данила. И не нађоше никакве кривице ни преступа ни погрешке против њега, јер бјеше вјеран.

6. И рекоше настојници: не можемо наћи против Данила кривице, сем у законима Бога његовог.

7. Тада настојници и управитељи стадоше пред цара и

рекоше му: Дарије, царе, да си жив довијека: 8. Савјетоваху сви што су над царством твојим војеначалници и управитељи, главари и мјесни началници, да се постави царска наредба и потврди одлука, да ко год упути молбу било коме богу или човјеку у току тридесет дана, осим само теби, царе, да се баци у јаму лавовску.

9. Стога, дакле, царе, донеси одлуку и напиши да се не може измијенити закон миђански и персијски.

10. Тада цар Дарије нареди да се напише закон.

11. А Данило, кад сазнаде да би издат закон, уђе у дом свој, при вратанцима отвореним у горњој одаји његовој према Јерусалиму, и три пута на дан клечаше на кољенима својим, молећи се и исповиједајући пред Богом својим, као што је и раније чинио. (3. Цар. 8, 48; Пс. 54, 18)

12. Тада они људи посматраху и нађоше Данила да вапије и моли се Богу своме, 13. па приступивши, рекоше цару: Царе, зар не постави наредбу, да било који човјек, који упути молбу било коме богу или човјеку у току тридесет дана, осим само теби, царе, да се баци у јаму лавовску? И рече цар: Истинита је ријеч, и закон миђански и персијски је непромјенљив.

14. Тада одговорише и рекоше пред царем: Данило, од синова заробљеника из Јудеје, не покори се закону твоме о наредби коју постави, и три пута на дан упућује Богу своме молбе своје.

15. Онда цар, кад чу ову ријеч, веома се ожалости због тога, и настојао је да Данила избави, и до вечери се трудио да га избави.

16. Тада они људи рекоше цару: Знај, царе, да је закон код Миђана и Персијанаца, да се ниједна наредба и одлука, коју цар одлучи, не може мијењати.

17. Тада цар рече и доведоше Данила и бацише га у јаму лавовску; и рече цар Данилу: Бог твој, коме ти служиш истрајно, Он нека те избави.

18. И донесоше камен и ставише га на отвор јаме, и запечати га цар својим прстеном и прстеном својих великаша, да се ништа не би промијенило у Даниловој ствари.

22. И рече Данило цару: Царе, да си жив довијека!

23. Бог мој посла анђела свога и затвори уста лавовима, те ми не нашкодише јер се нађох праведан пред Њим; а и пред тобом, царе, не учиних преступа.

24. Тада се цар веома обрадова због њега, и рече да Данила изваде из јаме. И би Данило извађен из јаме, и не нађе се никакве повреде на њему, јер вјерова Богу својему. (Пс. 36, 40; 90, 14; Јевр. 11, 33) 25. Потом рече цар те доведоше људе који су оклеветали Данила, и бише бачени у јаму лавовску, они и синови њихови и жене њихове; и не стигоше ни до дна јаме, кад их лавови зграбише, и све кости њихове здробише. (Приче 26, 27; 28, 10) 26. Тада Дарије цар написа свима народима, племенима и језицима, који живљаху по земљи: Мир да вам се умножи; 27. од лица мога постави се закон да се по свој држави царства мога свак страши и боји од лица Бога Даниловог, јер Он је Бог живи и који остаје довијека, и царство Његово се неће распасти, и власт ће Његова бити до краја; 28. Он заступа и избавља и твори знамења и чудеса на небу и на земљи, Он је избавио Данила од чељусти лавовских.

29. И Данило управљаше у царству Даријеву и у царству Кира персијског.

- наставиће се -

(Мт. 27, 66)

(Дан. 3, 25-26; Јер. 10, 10; Мт. 27, 43)

новембар / 2012 / svetigora

19. И оде цар своме двору и леже без вечере, и не унесоше му храну, и сан одступи од њега. И затвори Бог уста лавова и не дотакоше се Данила.

20. Потом цар устаде ујутро у свитање и журно дође на јаму лавовску.

21. И кад се он приближи јами, завика моћним гласом: Данило, слуго Бога Живога, Бог твој, коме ти служиш истрајно, да ли би у стању да те избави из уста лавовских?

23

stare^nik архимандрит ВАСИЛИЈЕ Гондикакис svetigora / 2012 / новембар

24

Све је молитва

I дио

Предавање које предлажемо вашој пажњи, а које ћемо објавити у два дијела, старац Василије је одржао у српској православној цркви Светога Стефана у Алхамбри у Калифорнији, 4. септембра 2011. године, окупљеном свештенству и вјерном народу Западноамериче епархије Српске Православне Цркве.

Заједнички хришћански живот монаха и мирјана ада покушавамо да нешто кажемо о сврси нашег живота на Светој Гори, тада , у виду кратких савјета дијелимо заједничко искуство, које је истовремено и заједничко наслијеђе. У Православној Цркви, Христос је освећење и нашег тијела и наше душе. Споља гледано, неко може да изгледа као разбојник а да је заправо сав у Христу. Мени се допада она прича из Старечника када Свети Антоније пита Господа куда да пође (да би видио некога ко је достигао висок степен подвижништва) и Господ га шаље једном обућару. И тај обућар је сада на мјесту Светога Антонија. Свети Антоније није тако велики као овај обућар који је скривен и непознат свијету, а опет живи једнако светим животом. То је заиста велико. Можда ће неко рећи: „Ви сте на Светој Гори, на мјесту које је свето и богоугодно, али ми смо у свијету. Ви сте стога у бољем положају.“ Али то није тако. Важна је чињеница да је Бог љубав и да смо ми православни хришћани. Без обзира да ли се налазимо на Светој Гори или у свијету – то је исто. С обзиром да је Бог љубав, највећи благослов су искушења а не безбрижност. У оквиру православља примамо помоћ да бисмо вољели живот и дата нам је благодат која побјеђује смрт. Господ је Сам рекао: Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу (Јн. 10, 10). Према томе, то је оно што нам се даје у Православној Цркви. Православље се разликује од неправославља у малој мјери али та мала мјера управо чини суштинску разлику. Православље човјеку даје спокој. Јерес нуди једноставан одговор али заправо мучи човјека јер га у суштини игнорише. Пут православља је препун тешкоћа и распињања, али води стазом на којој се Господ слави за све и благодари Му се на свему – води те Васкрсењу. Благодарност Богу Недавно је на Светој Гори уснуо у Господу један прост монах. Био је неписмен. Није знао да напише ни своје име. Дошао је на Свету Гору веома млад. Нисмо га сматрали „важним“ монахом. Он се разболио од рака и годину дана је трпио тешке болове стомака и јетре. И све нас је изненадио својим понашањем: било је то као кад ставите мало тамјана у кадионицу па цијела околина постане миомирисна. Иако нам је свима помагао током своје болести, није имао високо мишљење о себи. У једном разговору рекао ми је да Бог помаже свима, и добрима и злима, али да је наш проблем тај што смо незахвални. Сјећам се да сам негдје прочитао да је човјек један незахвалан двоножац. Када кажете: „Слава Богу за све“, тада се све освећује. Отуда је Света Литургија Тајна Божанске Евхаристије (захвалности). Када захваљујемо на свему, све постаје свето, посвећено. Међутим, ако се жалимо – гунђамо и ропћемо – ствари се тада мијењају. Онај ко живи у Христу и дише Христом – радовао би се и да га ставите

у пакао. Онај ко се жали и неблагодаран је – и у рај да га ставите, за њега би то био пакао. Стога је веома важно имати повјерења у љубав Христову. Мислим да је управо то оно чему нас Црква учи. Када схватите да све што Христос чини, чини из љубави, тада прихватате све. Наш живот није шизофрен, тј. такав гдје је тјелесно одвојено од духовног; управо зато и можемо говорити о освећењу и душе и тијела. Раније, разговарајући са свештеницима, рекли смо да у Православној Цркви теологија није одвојена од живота, као што ни брак није одвојен од Свете Литургије. Свештеник парохије је ожењен свештеник. Са друге стране, монашки живот се описује терминологијом брака. Свети Максим Исповједник, у расправи о духовном стању ожењеног човјека – у царству небеском нити се жене нити се удају (Мт. 22, 30) – говори о Крајем 60-их година прошлог вијека, монашки живот на Светој Гори се опасно приближавао свом изумирању. Велики манастири који су напредовали током цијелог једног миленијума, у којима су живјеле стотине, понекад чак и хиљаде монаха, претварали су се у рушевине које је одржавала свега неколицина вјерних монаха. Ситуација је била веома тешка. Света Гора је сваког тренутка могла да се претвори у музеј византијске историје – или је то барем тако изгледало са становишта људске логике. Међутим, сјеме обнове је лагано клијало већ деценијама кроз живот стараца који су живјели и молили се, непознати и повучени. Они и њихови ученици су почели да формирају мала напредна братства. Монаси су у напуштене и занемарене манастире враћали живот, стварајући у њима заједнице у чијем су средишту биле Света Литургија и умно-срдачна молитва. Архимандрит Василије (Гондикакис) је био један од водећих људи ове обнове. Године 1968. он се са једним бројем младих монаха смјестио у манастир Ставроникита. Кроз молитву и рад су оживјели манастир и учинили га својеврсним полигоном за духовни живот. Истовремено, у манастирима широм Свете Горе монашки живот се обнавља под руководством отаца као што су старац Емилијан из Симонопетре, старац Григорије из Григоријата, као и ученици старца Јосифа Исихасте. Након обнове Ставрониките, старац Василије је прешао у оближњи манастир Ивирон, гдје повучено живи и данас. За оца Василија теологија није апстрактан академски предмет, већ начин живота, откривање Господа кроз учешће у Светој Литургији, аскетизам и молитву. Његова теологија је прожета ријечима Св. Апостола Павла, као они који умиру а ево живимо (2. Кор. 6, 9). „Само кроз губитак себе за Господа и за свог ближењег, свог брата, човјек може пронаћи истинску димензију свог живота, љепоту која је истовремено и божанска и човјечанска, бескрајна.“

свадби и заједници душе са Свемогућим Богом Логосом. Када је душа обручена Богу Логосу, тада човјек разумије природу ствари. Али прије него се обручи за Бога Логоса, његова душа је као роб потчињена обичним стварима. Када схвати да је у Исусу Христу све сједињено и да је ту смирен човјек велики човјек, он тада увиђа колико је слаб и изненађен је колика је љубав Божија и тада стиче једну другу слободу. Тада више не види ствари као међусобно неповезане и обичне. Све се даље одвија без напора.

- наставиће се -

новембар / 2012 / svetigora

Слављење Господа Кажу да је монашки живот тежак. И јесте и није. Јер када волите овај живот, тада лишавање доживљавате као испуњеност, а одвојеност од других као заједницу са њима. Стога, све што нас Црква подстиче да радимо, то чини из љубави, јер Црква је наша мајка; она која је са нама и када смо млади и када смо стари, док смо живи, и када умремо. Стога у свему што нас Црква подстиче да радимо, треба да говоримо: „Слава Богу“. Чуо сам једном једну бесједу која ми се није допала. Бесједник је говорио о Часном посту, о томе зашто се пости. Рекао је да је Господ заповиједио да се пости и да стога морамо да постимо – као да је Господ неки тиранин који жели да учини наше животе јадним и несрећним. У ствари, у животу Цркве пост је једна врста хране. У Триоду читамо да је у вријеме поста Свети Дух Онај који нас храни, Хранитељ. Знамо да када узимамо храну, узносимо хвалу Господу који нас храни. Такође, током поста, нашег Часног поста, говоримо: „Слава Богу“. Када смо радосни славимо Бога, али и када смо тужни говоримо: „Слава Богу“, јер у свему Господ нам даје своју љубав и помаже нам да напредујемо. Стога, када неко каже: „Ја живим у свијету, ја сам на нижем степену духовног живота; ви сте у манастиру на Светој Гори и ви сте на вишем нивоу“, мислим да гријеши. Са православне тачке гледишта, знамо да Господ суди различито у различитим ситуацијама. Велики је онај који је мали и наизглед непостојећи. Ко год трпељиво подноси искушења, и у себи говори „нека буде воља Божија“, прима благодат Божију и цијело његово биће тада почиње да славослови Бога. Оваква особа је духовно здрава. Мени се чини да је духовно здрава она особа која нема потребу да се жали нити на друге особе нити на било какве проблеме и животне ситуације. Дакле, ако нам искушење представља нека ситуација или неки човек, рецимо „слава Богу“. „Слава Богу“ би нарочито требало да говоримо у ситуацијама у којима смо изложени страдању, јер тада можемо да разумијемо шта Господ мисли када каже: Ја сам чокот, а ви лозе (Јн. 15, 5) и Отац мој је виноградар (Јн.

15, 1). Дакле, све ствари су уређене и под непосредном су бригом Божанског Господара, Виноградара, Свехвалног Бога. У суштини, ово је једноставно: Бог је љубав а ми смо слаби, али истовремено имамо велико упориште у Ономе који нас воли. Он је Пастир Добри, који живот свој полаже за словесне овце, и зове сваку овцу по имену, сваку појединачно. Он их не позива као једно стадо: свака од оваца има своје име, а не број. Свака говори својим језиком. Свака постаје личност. Пастир Добри полаже свој живот за сваку од њих појединачно. А овца може постати пастир када, из љубави, научи да жртвује свој живот за друге. Тада живи у стварности у којој је смрт укинута.

25

razgovor СЛАВКО Живковић svetigora / 2012 / новембар

26

Украјина и Црна Гора Повод за интервју са амбасадором Украјине у Црној Гори, госпођом Оксаном Сљусаренко је тај што ће јој 28. октобра, приликом свечаности освећења главног крста на Храму у Бару, бити уручен Орден Светог Симеона Мироточивог. Овај је орден, на предлог Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, госпођи Сљусаренко додјелио Синод СПЦ „за изузетан допринос у јачању братских веза православних народа Украјине и Црне Горе, и за личну посвећеност Светој Православној Цркви“.

•

Госпођо Сљусаренко, 28. октобра у Бару треба да прими- • Поред тога што је главни крст на Храте Орден Светог Симеона Мироточивог... му у Бару прилог ваш и ваше породиВеома сам почаствована као човјек, као хришћанин и сваце, ви сте прилозима помагали и неке како као амбасадор који има за циљ ширење културних и радове на храму у Подгорици, као вјерских веза између Црне Горе и Украјине. Одгајана сам у духу и екскурзије у Украјину професора православља које је било темељ мог породичног миљеа. Од маЦетињске богословије и свештеника лена сам посјећивала цркву и она је била и остала мјесто на којем наше Митрополије... проналазим снагу за даље кораке, мјесто које ме напаја вјером и Жеља ми је да што више зближим људе из енергијом и даје ми начине да ријешим нерјешиво. Веома битан Украјине и Црне Горе. Вјеровали или не, наши утицај у животу сваког дјетета играју родитељи, па је моја пору- су корјени веома блиски. Често помињем село ка и родитељима у Црној Гори да своју дјецу воде у цркву, да их Черногорка у Одеској области, гдје одавно крсте, да их уче посвећености духовном животу, који исцјељује живе племена Црногораца која његују своју и кријепи. Жељела бих да истакнем улогу породице, која је ду- културу. Само у Украјини људи са овог дијела ховни подстрекач и генератор љубави и усмјеравања ка цркви. Балкана саградили су седамнаест православМоја посвећеност светој Православној Цркви је дио мојих гена них цркава, и то је један од показатеља да нас које сам пренијела и мојим синовима. Овај орден за мене је из- је православље спасило да се не отуђимо. У узетна част, не само као високо признање у дипломатији, већ и том правцу су полазиле мисије међудржавних као признање мојим родитељима, који су ме васпитали у духу посјета, у којима сам и ја имала учешћа, јер православља. смо сличнији и ближи много више него што знамо о историји наших сеоба. Свако моје улагање у Цркву је улагање у духовност које нема цијену. Захвална сам што сам имала од кога да научим да будем добар хришћанин, који је из хришћанског духа и љубави постао ктитор најљепших православних манастира на овом дијелу Балкана.

• Манастиру Ждребаоник даровали сте вриједну икону архангела Михаила, а помагали сте и друге женске манастире у Митрополији, као манастир Ћелија Пиперска и манастир Светог Сергија Радоњешког на Румији... Заиста имам посебну наклоност ка женским манастирима, можда и због тога што сам жена остварена као мајка. Баш зато женски манастири одувијек имају моју наклоност, с обзиром на чињеницу колико су жене под тим крововима предане светом животу, далеко од својих породица или рођака. Много сусрета сам имала са монахињама и познати су ми њихови бројни проблеми и потребе, те им помажем колико могу: и донацијама и куповином манастирских производа и ширењем информација о женским манастирима и светињама које се чувају у њима. Међу мојим пријатељима је много оних који стално прилажу и помажу манастире. Тако је икону Светог архангела Михаила манастиру Ждребаоник поклонио Игор Јакивјук, познати украјински привредник. Морам да споменем и познате украјинске јавне дјелатнике: Оксана Сљусаренко у Цетињском манастиру, Православни дјечији сабор, август 2011.

на дан Светог Стефана Пиперског, 2010. година

новембар / 2012 / svetigora

Људмилу Арнаутову и Валентину Балабанову, које су много но написано много књига, објављено много чланадобра учиниле женским манастирима у Црној Гори. ка. Њихови потомци су сачували своја древна имеПосебно бих се захвалила и изразила ријечи благо- на. Они и даље живе у Одеси, мом родном граду, у дарности предсједнику Друштва пријатељства „Украјина Луганском округу. Одеса је, кажу неки, и основа– Црна Гора“ Станиславу Довгому, као и Андреју Шипко из на у вријеме насељавања у тај крај народа из ових Дњепропетровска, који су помогли реконструкцију цркве крајева. Мада, потомци оних који су се тада насеманастира Сергија Радоњешког у Бару. Захваљујући њима лили у Одеси, данас се налазе и у другим крајевима сада ће тамо бити и параклис посвећен Кијево-печерским Украјине. Али, мало је познато да је давно дом наших Светитељима. Немогуће је да у овако кратком интервјуу споменем све заједничких предака био скривен дубоко на Карпаоне који помажу и прилажу Цркви, али бих хтјела да им ка- тима, одакле су прапреци српског народа населили жем хвала, јер су узајамно помагање и прилагање увијек ове просторе, да би се у каснијим миграцијама вратили у прапостојбину – у Украјину. Ова чињеница били заштитни знак словенских народа.

• Ваш дипломатски живот у Црној Гори траје неколико је историјски призната. Морам да вас упознам са година. Какви су вам утисци о овој малој балканској чињеницом да се највиши и најљепши врх Карпата држави? који припада Украјини, назива Црна Гора. Овај подаПрве утиске на положају амбасадора Украјине у Црној так потврђују два интересантна документа: први од Гори могу сумирати по резултатима прве године боравка. њих је донијет у вријеме Аустроугарске (1875), а друЦрна Гора као држава на данашњи дан има одличан систем ги у Совјетском Савезу (1977). Стари назив мјеста и села је Трибусхани државне управе. За мене је јако интересантно и од велике користи да будем присутна управо у ово вријеме у Црној (Требјешани). Локална легенда каже да је село основало братство које је побјегло од Турака у 17. или Гори. Ово је и посебно искуство и одређена школа. Други, не мање битан, утисак из прве године мога рада 18. вијеку, а и угледни историчари, познаваоци и иссу дивни људи који живе у Црној Гори. Колико се сјећам, траживачи наших односа, тврде да је село основауправо о томе сам писала у свом првом чланку „Људи су но од стране Никшићана који су живјели под самом благо Црне Горе“. Било је пуно оних, који су ме, кад су про- Требјесом. Тадашње никшићко село под Требјесом читали чланак, увјеравали да ћу врло брзо након бољег су Турци два пута палили, и буквално сравнили са упознавања Црногораца промијенити мишљење. То се није земљом. Тадашњи Никшићани нису пронашли свој десило, и могу са сигурношћу да кажем да ме први утисак, дом у мојој родној Одеси, већ у подножју планинског масива, јединственог имена – Црна Гора. који је уродио љубављу, није преварио. Украјина је много ближа Балкану уопште, него што се о • Када се помене Кијев, код нас се прво помистоме говори, а посебно има јаку спону са Црном Гором. Ова ли на Русију, у оном смислу у ком је Кијев мајка веза је очигледна и у природи и у религији, и у генетици и у руских градова. Колико тај симбол данас знапопуларној култури, и у древној а и недавној историји. чи у Русији и Украјини? Познато је да су се припадници многих црногорских Кијево-печерска лавра и даље остаје светиња не племена својевремено иселили у Украјину. О овоме је дав- само за украјинско свештенство и вјернике, него и

27

слова”, а у Житију Светог Кирила се наводи се да је он до 863. године завршио рад на писму којим је описмењавао словенска племена. Када је 988. кнез Владимир Велики прихватио хришћанску вјеру, он је прихватио и ћирилицу, којом су биле писане литургијске књиге. Писмо које је постојало раније у Украјини, односно Русији, морало је уступити мјесто иновативном писму. Наши преци су знали цијену књиге. „Велика је корист од књишке науке“, забиљежено је од стране хроничара. Мудрост једног народа саздана је у његовим најрепрезентативнијим књигама у којима је уткана душа тог народа. Од краја 15. вијека у Украјини се објављују књиге, отварају се штампарије у Љвову, Кијеву, Почајеву и многим другим градовима. То су углавном отисци богослужбених књига: Јеванђеље, Часослов, Октоих, Апостолске књиге, Библија. Наравно, све те књиге биле су штампане на црквенословенском језику. 1561. године је први пут нека богослужбена књига преведена на савремени књижевни украјински језик – „Пересопнитско јеванђеље“, на коме сада украјински предсједник полаже заклетву.

• Слободни смо да вас питамо у вези још једне ствари, прилично личне: како вам успијева да изгледате тако младолико? Као што је духовност у генима, тако је њен одраз на лицу, а лице је оквир очима које су огледало душе. Умјереност у јелу и пићу, свакодневне активности, бављење спортом, рафтинг, планинарење и пливање на дуге стазе, те играње тениса, су активности којима сам посвећена ништа мање него радним обавезама. Увјерења сам да је и младалачки изглед питање насљедства, али сам исто тако свјесна чињенице да нас вријеме носи, али не и да нас брише, ако оставимо свој траг у њему. Мој траг су моји синови, мој научни рад у области економије, и свакако моје задужбине православљу, које моју духовност одржавају и чине да с лакоћом савладавам обавезе.

svetigora / 2012 / новембар

за православне широм свијета, па и за људе из Црне Горе. Више пута сам, приликом сусрета са црквеним великодостојницима Црне Горе чула усхићене коментаре о овој светињи. То се десило и у Острогу, и у Цетињском манастиру, и у Његушима, родном мјесту Светога Петра. Кијево-печерска лавра је смјештена на високим брдима десне обале Дњепра, као насљедство Пресвете Богородице и као упориште православне вјере. Овај манастир у Кијеву одавно називају другим Јерусалимом. Од свог оснивања Печерски манастир заузима водеће мјесто у цијелој некадашњој Русији. Зато је Кијев и даље мајка руских градова. Такође, поносна сам и рећи да су у Украјини смјештене и Почајевска и Светогорска лавра.

• Видите ли неке сличности када су у питању проблеми са званичним језиком у Украјини и Црној Гори? Свако раслојавање друштва води за собом и раслојавању језика. Међутим, у основи ова два раслојавања је раслојавање идентитета, које је по мени много комплексније питање. Јер, језик се може стандардизовати, он ће посједовати своју норму, али ако се идентитет раслоји, онда једноставно не знате одакле да почнете, тако да бих по питању сличности у дијелу раслојавања језика, као националног корпуса, могла дипломатски да вам одговорим: Нека свако говори како му се свиђа, а вријеме ће показати мјеродавност предузетих корака... Писање је најзначајнији елемент културе сваког народа. Без писања је незамислив духовни развој човјечанства. И као што је језик генератор интелектуалних способности човјекових, развој писања је нека врста индикатора степена цивилизованог друштва. И то је заиста необорива истина. Словенски монах из 10. вијека, Црноризац Храбар, у свом дјелу „О писменима“ свједочи да су Словени усвојили хришћанство кроз „римска и грчка

28 Православни дјечији сабор, август 2011, на гумну испред Цетињског манастира.

poezija

ЕМИЛО Лабудовић

ДВАНАЕСТА Дванаесте, За оног рата А тај још траје, Кад жњесмо крваво снопље Које посија Милош, Ђед мој, Миро, Дојаха до Призрена Прашњав. С три ноћи несанице на плећима, С тробојком у руци, Стријељаном арнаутским куршумом Низ Руговске греде, Окрвављеном Крвљу брата Милосава Који је је једва и мртав предаде На капији Паћаршије. Сјаха пред зидину Душанова двора И рече: Довде је моје! Ево је опет дванаеста А онај рат још траје. Ђед Миро је почивши Почивша је и тробојка А да је има Као што је нема Била би пободена тик повише куће Које такође нема Јер сад је само дотле наше А ни то неће дуго Јер онај рат још траје А Призрен је магла и сан Као што је сан све што бисмо И што имасмо. Шекулар, на Задушнице, фебруар 2011.

Емило Лабудовић је рођен у Шекулару код Берана, давне 1957. године, у сељачко – радничкој и богобојажљивој породици. Гимназију је завршио у Беранама, дипломирао је на Одсјеку за дипломатију на Факултету политичких наука у Београду, а потом је више од 17 година радио као новинар на Телевизији Црне Горе. Плативши и затвором своја увјерења, зашао је у воде политике у којима је и данас.

ЕВРОПИ Ако је цијена за ваше славље да као Јуда покажем прстом и пљунем на род и православље, не, хвала! Ја ћу радије с крстом. Ако ће вашег ватромета мрак да згасне зору над Дечанима, не! Ја ћу радије да скинем фрак и просим под мостом, с Циганима.

Ако се пузањем плаћа учешће у хору ваших дворских будала, не! Ја ћу радије, уз причешће да сам се попнем до вјешала. Пожаревац, 10. март 2007. године

новембар / 2012 / svetigora

Ако је позив на баханалије исписан угарком родне ми куће над којом црни гавран вије, не! Ја ћу радије да чекам смакнуће.

29

reporta`a

СЛАВКО Живковић

Апостол Христов у ужној Америци У АРГЕНТИНИ И ПЕРУУ исокопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је од средине августа до средине октобра текуће године био у канонској посјети Епархији буеносаиреској и јужноцентралноамеричкој Српске Цркве, као њен епископ-администратор. Митрополит је у Јужну Америку отпутовао у пратњи нових свештеника, који ће преузети своје парохије на том континенту. У недељу, 12. августа, Митрополит је служио у катедралној цркви Рођења Пресвете Богородице у Буенос Аиресу, а на Светој Литургији је бесједио о Преподобној мати Ангелини, чији се празник прослављао и о предстојећем Богородичином посту, упознавши присутне вјернике са доласком у Јужну Америку нових свештеника наше Патријаршије. Митрополиту су саслуживали свештеник Бранко Станишић, који ће преузети парохију Светога Николе у Маћагају у провинција Ћако и свештеник Исајло Марковић, који ће бити парох у парохији Светог архангела Михаила у Венадо Туерту у провинција Санта Фе. Презвитер Саша Ђурђевић је већ преузео парохију у Венецуели, а свештеник Душан Михајловић ће се старати о парохији Светог владике Николаја Охридског и Жичког у Чилеу. Високопреосвећени Архиепископ цетињски је у одвојеним сусретима примио два православна архијереја у катедралном храму Рођења Пресвете Богородице у Буенос Аиресу. У петак, 17. августа, Митрополита је посјетио Епископ каракаски и јужноамерички г. Јован (Руска загранична Црква), а у понедељак, 20. августа, у посјети Митрополиту и нашем епархијском катедралном храму био је Митрополит Буенос Аиреса и цијеле Аргентине г. Силуан (Антиохијска Патријаршија). Митрополит Амфилохије је са својим гостима разговарао о данашњици и будућности Православља у Јужној Америци и могућностима заједничког свједочења православне вјере на овим просторима. Владика Амфилохије је у суботу, 18. августа, служио Свету архијерејску Литургију у храму Светог архангела Михаила у Венадо Туерту, у аргентинској провинцији Санта Фе. Овом приликом је окупљеним парохијанима представио новог пароха, презвитера Исајла Марковића, изразивши наду да ће постављање новог пароха послије дуго времена унаприједити парохијски живот међу нашим исељеницима у Венадо Туерту, провинцији Санта Фе и околним провинцијама, али да ће и друге привући православној вјери. У недељу, 19. августа на празник Преображења Господњег по календару наше Патријаршије, у саборном храму Архиепископије Буенос Аиреса и Јужне Америке Цариградске Патријаршије, Митрополит је узео учешћа на хиротонији архимандрита Јосифа Боша у Епископа па-

В

12. август, Буенос Аирес, катедрална црква Рођења Пресвете Богородице

18. август, Венадо Туерто, храм Светог архангела Михаила

19. август, хиротонија архимандрита Јосифа Боша у Епископа патарског (Цариградска Патријаршија)

22. август, освећење звона за цркву у Венадо Туерту

тарског. Светом Литургијом је началствовао Митрополит Буенос Аиреса и Јужне Америке Тарасије (Цариградска Патријаршија). У сриједу, 22. августа, Митрополит је, у дворишту катедралне цркве Рођења Пресвете Богородице у Буенос Аиресу освештао звоно које ће красити цркву у Венадо Туерту. Митрополит Амфилохије је у недјељу, 26. августа, служио Свету архијерејску Литургију у цркви Светог Николе у Маћагају. Овом приликом је бесједио о неопходности свештеничке службе у животу једне парохије и вјерника, и окупљеним вјерницима представио новог пароха овог храма – презвитера Бранка Станишића, с надом да ће се он и парохијани узајамно помагати и сарађивати на добро и корист Цркве и народа Божијег. Подсјетио је на то да су се у овом храму неколико посљедњих година појављивали и лажни пастири који су покушали да међу људе унесу смутњу и идеолошке подјеле, али да је то вријеме, Божијом благодаћу и мудрошћу парохијана и Цркве, ипак прошло и да се, ако Бог да, неће понављати. Послије Свете Литургије, двоје Аргентинаца, жена из Маћагаја и младић из Ла Тигре, који су били присутни као пријатељи наших људи, изразили су жељу да постану чланови Православне Цркве, па их је Митрополит примио у Православну Цркву пошто су исповједили православну вјеру и примили Свето миропомазање. Владика Амфилохије је у петак, 24. августа, започео своју посјету аргентинској провинцији Ћако састанком са гувернером те провинције Хорхеом Капитанићем, родом из Бањана. Гувернер и Митрополит су се срели у сједишту провинцијске владе у главном граду те провинције, Ресистенсији. У врло срдачном разговору Митрополит и гувернер су се осврнули на свој претходни разговор од прије неколико мјесеци и договорили даљу сарадњу у вези са православном заједницом у провинцији. Гувернер је обавијестио Митрополита да је покренута иницијатива за обнову цркве Светога Ђорђа у мјесту Ла Тигра, коју углавном чине православни из тамошње украјинске заједнице, које је Митрополит прошле године својом посјетом подстакао на обнову како цркве, тако и духовног живота. Након његове посјете презвитер Бошко Стојановић, парох у Буенос Аиресу је више пута служио у овом храму. Гувернер је такође рекао да ће веома озбиљно размотрити предлог митрополита Амфилохија да се и у главном граду провинције, Ресистенсији, нашој Цркви додјели земљиште за изградњу храма. Митрополит је представио презвитера Бранка гувернеру Капитанићу и замолио гувернера да му пружи сваку помоћ у његовој пастирској дјелатности. Гувернер је обећао да ће помоћи новом пароху и да ће га укључити у Међурелигијско тијело које постоји при Влади Провинције Ћако. Од 1. до 4. септембра митрополит Амфилохије је боравио у посјети нашој православној заједници у Лими, Перу. Митрополит Амфилохије је у недељу, 2. септембра служио Свету Литургију у цркви Свете Тројице која је под јурисидикцијом Архиепископије Буенос Аиреса и Јужне Америке Цариградске Патријаршије, уз саслужење тамошњег пароха, презвитера Сергија Бенавидеса, иначе Чилеанца, и протођакона Игора Балабана. Црква Свете Тројице је основана од стране руске

2. септембар, Лима, Перу, црква Свете Тројице

9. септембар, Југословенско друштво „Његош“ у градићу Генерал Хуан Мадариага, Аргентина

18. септембар, Гвајакил, Еквадор

22. септембар, храмовна слава катедрале Пресвете Богородице у Буенос Аиресу

23. септембар, испраћај митрполита Платона (Московска Патријаршија)

29. септембар, Каракас, црква Св. Григорија

30. септембар, Маракај, црква Св. Јована Крститеља

2. октобар, Република Доминикана, са исељеницима

емиграције, али су у њеној градњи помагали и православни вјерници поријеклом из наших крајева. У овој цркви је једно вријеме служио и свештеник Србин. Ово је, за сада, једина православна црква у Лими. У просторијама Југословенског друштва „Његош” у градићу Генерал Хуан Мадариаги, једној од бројнијих колонија црногорских исељеника у Аргентини, Високопреосвећени Архиепископ Амфилохије служио је у недјељу, 9. септембра 2012. године, Свету архијерејску Литургију. Митрополит је овом приликом представио вјерницима новог пароха презвитера Исајла Марковића, који је парох при цркви Светог Архангела Михаила у Венадо Туерту, а у исто вријеме је назначен за парохију Светог Петра Цетињског у Мадариаги о којој се до сада духовно старао парох из Буенос Аиреса. У току Свете Литургије, митрополит Амфилохије је крстио једног од младих потомака црногорских исељеника, Блажа Тома Радоњића. ПОСЈЕТА БРАЗИЛУ Архиепископ цетињски боравио је од 12. до 16. септембра у пастирској посјети Бразилу. Од 14. до 16. септембра био је у посјети православној заједници у граду Ресифеу, на сјевероистоку Бразила, који се налази на најистуренијој тачки јужноамеричког континента. У манастиру Свете Тројице у мјесту Алдеиа, недалеко од Ресифеа, подигнутом 1991. године, служио је 15. септембра. У манастиру живи игуман Педро, црква је и парохијски храм парохије протопрезвитера Рафаила, а подигнута је на имању презвитера Илије, који живи у близини. У капели Успења Пресвете Богородице у граду Ресифеу, такође уз саслужење три свештеника, служио је 16. септембра. Овом приликом је у чин презвитера рукоположио ђакона Жариа Карлоса, православног Бразилца, који је овога љета боравио у Црној Гори када је рукоположен за ђакона. У ЕКВАДОРУ И АРГЕНТИНИ Митрополит Амфилохије је од 17. до 19. септембра боравио у пастирској посјети православној заједници у граду Гвајакилу у Еквадору. Иако је Кито главни гард Еквадора, Гвајакил, који се налази у непосредној близини Пацифика, највећи је град у овој земљи на сјеверозападу Јужне Америке и њен финансијки и културни центар. Садашњи вођа ове заједнице је Јаков Кинтеро-Тума, чији су преци по мајчиној страни из хришћанске палестинске породице Тума. Он је успјешни млади адвокат, који је својим мисионарским радом и катихизацијом многе младе и успјешне људе из Гвајакила привукао Православљу, од којих су највећи број некадашњи римокатолици. Митрополит Амфилохије је 18. септембра, уз саслужење протопрезвитера–ставрофора Алексиса из Ресифеа (Бразил) и протођакона Игора Балабана, служио Свету Литургију у капели у кући породице Тума у Гвајакилу. Истога дана је посјетио и храм, који ова заједница мукотрпно али вриједно гради већ дуги низ година. У катедралном храму Рођења Пресвете Богородице у суботу, 22. септембра, свечано је прослављен храмовни празник. Уз саслужење Преосвећених Епископа: каракаског и јужноамеричког Јована (Руска Загранична Црква) и па-

тарског Јосифа, (Цариградска Патријаршија), више презвитера, ђакона и у присуству мноштва вјерног народа из разних православних јурисдикција Митрополит Амфилохије служио је у храму Рођења Пресвете Богородице Свету архијерејску Литургију.

У ДОМИНИКАНИ Митрополит Амфилохије је од 1. до 3. октобра боравио у посјети Републици Доминикани, ради договора о организовању црквене заједнице наше Патријаршије у овој карипској земљи. Чувши, током претходног боравка у Јужној Америци, да наших исељеника има и у Републици Доминикани, митрополит Амфилохије је, и поред згуснутог распореда, овога пута успио да их посјети. Он се овом приликом у мјесту Ла Романа сусрео са петнаестак представника наше емиграције из свих крајева Доминиканске Републике и основао Црквени одбор Преображења Христовог, који је одмах покренуо идеју о изградњи храма у Доминикани. Митрополит је током свог боравка обавио и вјенчање једног брачног пара. У ЧИЛЕУ У недјељу 7. октобра, Митрополит је служио Свету архијерејску Литургију у цркви Светих Константина и Јелене (Константинопољска Патријаршија) уз саслужење протопрезвитера Игнатија Кавиереса, старешине овог храма, презвитера Душана Михајловића, пароха у Сантјагу, протођакона Игора Балабана и ђакона Козме, сабрата овог храма. У бесједи господин Митрополит је говорио о томе да је Господ призвао све људе да Га једним устима и једним срцем прослављају, те да народ постаје прави народ тек онда када постане Божији народ. Зато су сви народи, без обзира којим језиком говоре, гдје и у ком времену живе, позвани да се крсте у име Оца и Сина и Светога Духа и постану један Божији народ. Посљедњег дана свог боравка у Чилеу, у уторак, 9. октобра, Митрополит је посјетио амбасадора Руске Федерације Михаила Орловеца, који је такође обећао помоћ нашој 33 парохији, у границама свога дјелокруга активности. новембар / 2012 / svetigora

ВЕНЕЦУЕЛА Митрополит Амфилохије је празничну крстовданску Литургију служио у Каракасу, рекавши у бесједи између осталог: – Крсту Твоме поклањамо се Христе и свето Васкрсење Твоје пјевамо и славимо. У овим ријечима се састоји сво Евангелије које нам открива тајинство Христа Бога нашега, Распетога и Васкрслога. А Распети и Васкрсли Бог јесте Почетак и Крај, Он је Први и Последњи, Он је Судија; Он је основа Цркве Божије, која је тијело Христово, и у којој ми живимо и кроз коју се ми спасавамо.

– У цијелом свијету присуствује Црква, једна света саборна и апостолска Црква, Црква Христова, кроз коју се свијет спасава, у којој се сви народи на земљи просвећују и предокушају Царство небеско. Присуство Цркве Божије је то присуство Царства небеског и нека да Бог и вама, драги оче Павле, и вашој пастви, снаге и силе да се поклањате Крсту Христовом и прослављате Његово васкрсење и да будете свједоци, са свима православнима, једне, свете, саборне и апостолске Цркве Христове, те да кроз вас и други народи спознају Исуса Христа, Истинитог Бога нашега. Отац Павле Волков, који је рођен у Србији, гдје му је отац био свештеник, и који одлично говори српски језик, даривао је митрополита Амфилохија иконом Пресвете Богородице. Митрополит Амфилохије је на празник Воздвижења Часног Крста, за православни портал Поуке.орг одржао предавање на тему „Православље у Јужној Америци”, које је директно преношено из Каракаса, а праћено је на око 6000 рачунара широм свијета.

– Први пут сам посјетио Аргентину 1997. године, да бих обишао исељенике, јер већина њих у Аргентини је из Црне Горе... Тада сам видио и осјетио колико је важно да се наш народ овдје духовно укријепи, да добије своје храмове, да добије своје свештенике. Јер, гдје год није било храма, гдје год није било свештеника, већ трећа, да не кажем и друга, а посебно четврта генерација се отуђивала. Ово су римокатоличке земље, и присуство православних је као кап воде у мору. Веома је битно да узрасте тај свети квасац православни – једне, свете, саборне и апостолске Цркве – који је овдје присутан. Митрополит Амфилохије служио је 29. септембра Свету архијерејску Литургију у цркви Светог Георгија у Каракасу, уз саслужење Преосвећеног Епископа Игнатија из Антиохијске Патријаршије, протојереја Павла Волкова из руске Николајевске цркве, оца Василија Лунгеануа из румунске цркве Светог цара Константина и царице Јелене из Каракаса, протођакона Игора Балабана, као и ђакона Павла Пења из Антиохијске Патријаршије. Митрополит Амфилохије је литургијску бесједу отпочео ријечима једног великог богослова: „Онај који разумије и зна шта је Света Литургија, тај зна и разумије шта је Црква Божија – Црква Христова”. –Доносим вам благослов Светих Патријараха пећких, почевши од Светог Саве и Арсенија, па све до нашега Светога патријарха Павла. Сви су они учили народ српски да долази на Литургију. Доносим вам благослов Светог Василија Острошког и Све-

тог Петра Цетињског. Сви су они васпитавали наш народ да се сабира око светиње Божије, око Тијела и Крви Христове и да тако постају једно са Живим Богом, једни са другима остварујући најдубље јединство које може да се оствари овдје на земљи. Владика Амфилохије служио је у прву недјељу по Крстовдану Свету Литургију у цркви Светог Јована Крститеља у Маракају. Митрополиту су саслуживали јереј Александар Ђурђевић и протођакон Игор Балабан. Била је ово прва посјета једног архијереја овом граду и малој парохији коју чине већином вјерници српског поријекла.

– Дошли смо, драга браћо и сестре, данас овдје не по својој вољи, него послани од самога Христа Бога нашега, да вам донесемо и благословимо Христово Васкрсење које данас и сваке недјеље прослављамо. Христово Васкрсење је суштина наше вјере и суштина нашег хришћанског живота. За мене је велики Божији благослов што сам данас овдје први пут међу вама и са вама. Велика је радост да сам дошао овдје међу вас и да посвједочим да је дошао нови свештеник. Свештеник је онај који окупља, који крштава, који вјенчава, који причешћује и који служи Литургију, који благосиља и уједињује, који учи науци Божијој. Ево отац Александар долази са благословом Божијим, са благословом Цркве, са љубављу, да служи народу и да служи вама – рекао је између осталог митрополит Амфилохије сабраном вјерном народу.

^ udo

Свети Сергије Радо ешки

и чудо васкрсе а

svetigora / 2012 / новембар

Н

34

еки благочестви хришћанин, који је живео близу манастира и веровао у Светог Сергија, имао је болесно дете, сина јединца. Отац је донео дечака у манастир да се помоли за њега; али док је отац говорио, дечак је умро. Човек, изгубивши последњу наду, плакао је и ридао: „Било би боље да сам оставио сина да ми умре код куће.“ Отишавши да припреми гроб, положио је мртво дете у светитељеву келију. Светитељ се сажалио на човеков губитак, пао на колена и почео да се моли над мртвим чедом. Изненада је дечак оживео и померио се. Отац се вратио спреман да сахрани дете, а нашао га је живог. Он се бацио пред ноге слугу Божијег и заблагодарио му. Светитељ је рекао: „Вараш се, човече, и не знаш шта говориш. Док си долазио овамо, син ти је промрзао од хладноће а ти си мисио да је умро. Сада се откравио у топлопи моје келије а ти мислиш да је оживео. Нико не може да васкрсне из мртвих до у дан Васкрсења.“ Човек је, међутим, тврдио: „Твоје молитве су га вратиле у живот.“ Свети Сергије му је забранио да то говори рекавши: „Ако разгласиш ово напољу, потпуно ћеш изгубити свога сина.“ Човек је обећао да никоме неће рећи, водећи сина – сада здравог – дому своме. Ово чудо су обелоданили светитељеви ученици. Св. Сергије Радоњешки, моли Бога за нас! Извор: http://thehandmaid.wordpress. com/2012/09/25/st-sergius-of-radonezh-a-miracleresurrection/ Превод: Милена Тејлор

У чему је разлика између покаја а и гриже савести?

Д

униније, то ће значити да страда од маловерја: да Бога разумева на узак и погрешан начин и да није упознао Његово безгранично милосрђе и љубав. Непријатељ нашег спасења, видевши духовно неискуство таквога човека, тежи да паралише његов тек започет духовни живот и да га доведе до очајања. О томе сведочи Преподобни Макарије Велики: „Дешава се да сатана води овакав разговор са тобом у срцу: ’Погледај колико си лошега учинио, погледај колико ти је душа пуна нечистоћа, колико си обремењен гресима – толико да се већ никако не можеш спасити‘. Он ово ради да би те бацио у очајање, стога што не може да поднесе твоје покајање. Јер будући да брзо преко преступа уђе у душу, он онда и беседи са душом, као човек са човеком. Стога му и ти одговори: ’Постоје у Писму Господњем сведочанства: нећу смрти грешника, већ покајање, да би се обратио од пута лукавога и био жив (уп. Јез. 33, 11); јер је стога сишао да би спасао грешнике, васкрсао мртве, оживео умртвљене и просветио оне које леже у тами‘. И заиста, дошавши призвао нас је на усиновљење, у град свети и спокојан, у живот који никада не умире, у славу нетрулежну“ (Духовне беседе). Страх који нам сатана намеће нам често смета да приступимо тајни покајања. Тако понеки годинама одлажу почетак

јеромонах ЈОВ Гумеров новембар / 2012 / svetigora

уховни живот није могућ без покајања. За спасење и наслеђе вечнога живота неопходно је стално покајање и исправљање сопственог живота. Господ наш Исус Христос је Своју проповед започео позивом: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“ (Мт. 3, 2). Сви су људи грешни. Грех је ушао у свет кривицом прародитеља (Рим. 5, 12), али сваки човек, будући да има палу природу, неизбежно греши. Првородни грех се лечи тајном Крштења. За ослобађање од терета личних грехова неопходно је покајање. Томе нас призива божанско Откривење: „Одбаците од себе сва безакоња која чинисте, и начините себи ново срце и нов дух; и зашто да мрете, доме Израиљев?“ (Јез. 18, 31). У старозаветним библијским текстовима се користе јеврејски глаголи: шув (обратити се, вратити се) и нахам (жалити, кајати се због нечега). У новозаветним свештеним Књигама се за појам покајање користи грчка реч метаноин (променити начин мишљења). Иако имају различите нијансе значења све три речи изражавају суштину покајања – одлуку човекову да се несамооправдава и промену начина живота. Притом су Свети Пророци били изричито против спољашњег покајања. Пророк Јоило је позивао да се не раздиру хаљине већ срца (2, 13), а велики Претеча Господњи Јован упозорава на притворно и спољашње покајање: „Родите, дакле, род достојан покајања“ (Мт. 3, 8). За покајање је неопходна вера: „Покајте се и вјерујте у Јеванђеље“ (Мк. 1, 15). Дубина и пуноћа покајања зависе од тога колико је човек усмерен ка Богу. Човеку није потребно само да од Бога добије опроштај грешних дела, већ иште живог и стварног општења са Њим, као извором свакога добра. Покајање новообраћених се разликује од покајања оних који имају духовнога искуства у томе што је код првих главни мотив страх од казне, док је код савршених то –љубав према Богу. Савршеном је мучно и тешко када каквим својим поступком растужује светост Божију. Колики значај има љубав према Богу за савршено покајање и пуноћу опраштања грехова говори сам Господ: „Зато ти кажем: опраштају јој се гријеси многи, јер је велику љубав имала“ (Лк.

7, 47). Суштина моралног препорода, до којег долази кроз покајање, састоји се у томе што човек који се каје центар свога бића преноси са себе на Бога и на ближње, јер у основи сваког моралног порока (како оних грубих тако и оних истанчаних) лежи самољубива воља која тежи ка самоугађању. Искрена исповест обнавља душу божанском благодаћу, која се даје у тој тајни. Истинито покајање је увек сједињено са надом. Уколико после сагледавања својих грехова човек падне у

sve[tenik odgovara

Због чега је исповест неопходна?

35

svetigora / 2012 / новембар

36

живљења у Цркви и не могу да се реше на подвиг покајања који ће их довести до новога рођења у Духу. Други имају решеност да принесу покајње за сав свој живот, али ипак не знају да и после задобијања опроштења од Господа треба много труда да би се душа излечила. Јер се душа, затрована дугим греховним живљењем, лечи постепено. На тај начин они који не исправљају себе упорно и одлучно, а током времена понављају претходне грехе, постају веома оптерећени и забринути. Тада и долази до гриже савести, која не само да не доноси плодове, већ доводи и до очајања. Човек постаје заробљеник те усредсређености на детаљно и подробно описивање својих стварних али и измишљених грехова, а светлост наде уопште не види. На такво лажно покајање упозорава Свети Игнатије Брјанчанинов: „Не бих вам саветовао да улазите у подробно и детаљно размишљање о сопственим гресима и вашим грешним особинама. Скупите их све у један суд покајања и све их потопите у бездан милосрђа Божијег. Потанко разматрање сопствених грехова није потребно човеку који живи у свету: оно ће га само бацати у униније, недоумице и смутњу. Бог зна наше грехе и ако се будемо постојано обраћали Њему у покајању Он ће постепено исцељивати и саму греховност нашу, односно греховне навике и особине срца. Грехе пак учињене речју, делом и сложеним помислима, свакако треба на исповести рећи духовном оцу, а у потанко разматрање духовних особина, понављам, човек који живи у свету не треба да се упушта: то је замка коју нам поставља ловац наших душа. Препознаћемо је по томе што нас смућује и баца у униније, макар споља и имала изглед добар [...] Треба проводити живот у постојаном покајању, признајући сопствену грешност у сваком погледу, и верујући да милосрдни Господ свакога, ако само признаје грешност своју, прима у наручје свога милосрђа, у њедра спасења. Ово се наравно не односи на смртне грехе, за које се покајање прима тек онда када човек престане да их чини.“ (Писма мирјанима). Реч Божија нас теши примером покајаног разбојника. Он је учинио подвиг наде: без обзира на своју мрачну прошлост, он није очајавао у вези свога спасења, иако се чинило да већ више нема времена за исправљање. Очајање и забринутост су плод демонских помисли. „Супротно томе, утеха Божија сасеца тугу срца у њеном корену – у мрачним безнадежним помислима. Она пружа човеку благе и смирене мисли препуштања Богу, помисли које су пуне живе вере и кротке и слатке наде.“ (Свети Игнатије Брјанчанинов, Писма мирјанима). Са руског: Ивана Јовановић Преузето са pravoslavie.ru

poezija

СТОЈА Никчевић

На гробу егове Светости

Патријарха Павла Поводом треће годишњице од упокојења блажене успомене Патријарха српскога Павла

Овде је светлост смрћу увећана над нама ништима лебди голубије гнездо – ружичњак – брат Маслинске горе на којој Светост по уснућу бдије Ослања се небо на молитву нему (овде Почившег – радост небесима) и на Крст узвишен ко свечана туга па се надрастају у недогледима... и радост просторима Светог Арханђела којим Пастир над стадом сазвежђем лелуја кришом шаље мелем, речи воде живе кроз мрак мог срца грми „Алилуја“ Пред његовим Дворцем – овим Крстом стојим са икона се радост слива с песмом звона (нек потонем на дно сузе свога греха) док Он с њима вапи иза амвона

да анђели нису будни на путу нашег спотицања Ти би био Онај што их буди да узрастамо с висином Твога Дворца с ког ми бићем одзвања „БУДИМО ЉУДИ“

новембар / 2012 / svetigora

и молитвом помрачен разум осветљаваш Рабе што и тамо клечиш пред Богом својом сузом спираш ране пастве своје удостој ме вечног клечања пред Тобом

37

aktuelno ОБРАД В. Павићевић svetigora / 2012 / новембар

38

У

заједничком издању Издавачког предузећа „Напријед“ из Загреба и Архива Хрватске, у штампи штампарског завода „Огњен Прица“, у Загребу је још 1990. године у тиражу од 700 примјерака објављена занимљива књига: „Писма Петра I Петровића Његоша (1801–1802)“, аутора др Данила Клена и проф. др Мирјане Стрчић. Уредници су били Милан Мирић и проф. Петар Стрчић. Књига се односи на 20 писама која је писао Петар I Петровић Његош, владика

црногорски, као и на 3 писма која је писао његов секретар Франческо Долчи (алијас Франо Висковић), написаних на 49 нумерисаних листова, а сва писма су упућена тадашњој Аустријској власти у Котору (1801. и 1802. године). Архив Хрватске је дошао у посјед ове архивске грађе 1978. године, када су од стране Аустрије тадашњој СР Хрватској предата многа архивска документа, и то на основу Споразума још из давне 1923. године о враћању културних добара самосталним државама које су се формирале после распада Аустроугарске. Писма о којима је ријеч су преводи на италијански језик, а на самим документима (и то на листовима 1, 2, 46 и 47) службеном забиљешком је констатовано да су ова писма преведена са српскога (dal Serviano) језика. Назначено је да је документа превео „Nicolo Pasquali Ces. Reg. Interprete Illirico“, то јест „Никола Пасквали, царскокраљевски тумач за илирски језик“. Подсјећања ради треба рећи да је уговором између Француске и Аустрије у Леобену, у априлу 1797. године, било предвиђено распарчавање Млетачке републике. Овим је Бока Которска, као дио Млетачке републике, дошла аустријску интересну сферу. Ту Млетачку област су сачињавали Бока са Грбљем, Будва и Паштровићи у вријеме Млетачке републике са обласним сједиштем у Котору, мада су формално потпадали под власт генералног провидура у Задру. Иако је Млетачка република званично постојала до октобра 1797. године, Аустрија је још у јулу те године започела окупацију Истре, Далмације и Боке. Приликом ове окупације, Аустријанци су оставили у функцији систем млетачке управе, само што је по окупацији тај систем са свим службеницима радио за Беч. По свој прилици се звање (и наравно, потребно знање) тумача наслеђивало у которској породици Пасквали. Јер, када је још 1503. године за потребе Млетачког сената превођен тестамент господара Зете Ђурђа Црнојевића, то је учинио Стефано Пасквали, превевши га званично и службено управо на српски језик. Одговарајући на одређен начин на ову Аустријску окупацију, владика Петар I се, 14. јула 1797. године, прогласио за „покровитеља, заштитника и судију читаве Боке и будванског подручја (Жупе)“. Но, у августу 1797. године у Боку и Будву стиже окупаторска аустријска војска под командом генерала баруна Матије Рукавине. 24. августа 1797. лично владика је у Будви генералу Рукавини симболично предао кључеве овог града. Треба знати да су, када је 1796. године црногорска војска извојевала двије славне побједе на Мартинићима и Крусима над војском Махмут-па-

Свети Петар Цети ски

је говорио српски Прије Првог српског устанка, прије Карађорђеве и Милошеве Србије, прије доласка у Србију Доситеја Обрадовића, прије језичке реформе Вука Караџића, за званичног тумача Млетачке републике и потом Аустроугарске царевине, православни владика Петар I и католички свештеник Дубровчанин Франческо Долчи (односно Франо Висковић) писали су на српском језику. Држава Србија 1801. и 1802. године није ни постојала, што значи: да је ћесарски службени тумач констатовао, а надређени му то нису оспорили, тадашње реално стање у народу: да су тадашњи поданици Aycтpoугарске царевине (и раније Млетачке републике) словенског поријекла говорили српским језиком.

очита; ову би одјећу болесник послије облачио, и често би и оздрављао. Владичине клетве су се Црногрци плашили „као огња жива“, а за његов благослов молили и том благослову се радовали. И данас, у 21. вијеку, у Црној Гори има преко двадесет његових клетви и благослова који још „важе“. Реаговао је стога Владика Свети одмах на сваку животну неправду коју би аустријска власт причинила народу који му је као духовнику био повјерен. Поводом тога би писао писма аустријским генералима. Од тих, више од два вијека сачуваних писама, у Загребу је 1990. године објављена ова књига. Осим владичиних писама, ту су и три писма његовог личног секретара католичког свештеника Франческа Долчија који је са њиме дошао 1785. године из Петрограда, и двије деценије вјерно служио владику. Прије заређивања Долчијево световно име је било Франо Висковић. Породица Висковић је поријеклом из Херцеговине, а Франо је 1742. године рођен у Дубровнику. Дакле, Никола Пасквали, царско-краљевски тумач за илирски језик, преводио је владичина писма и писма његовог секретара Дубровчанина, католичког свештеника, и за њега су обојица говорили српским језиком, па је уз преводе њихових писама 1801. и 1802. године стављао службену забиљешку: „tradota dal Serviano“; или „преведно са српскога“. Није за Долчијева писма написао „tradota del Croato“, или „tradota del ServianoCroato“! Важно је напоменути да ово сазнање не „долази“ из Београда, или од политичара неке од просрпских странака у Црној Гори, већ је ову књигу издао Архив Хрватске, а написали су је угледни хрватски професори и доктори наука прије распада СФРЈ, а прије и наслућивања доцнијег „настанка нових локалних језика“.

новембар / 2012 / svetigora

ше Бушатлије, већину барута и оловне танади Црногорци за те двије битке добили од Аустријанаца (највише заслугом гувернадура Јована Радоњића), а да су у Махмут-пашиној војсци већина виших артиљеријских официра били Французи. Генерал Рукавина је убрзо узвратио владики посјету у манастиру Стањевићи, његовој приморској резиденцији. Како је Свети Петар Цетињски осим матерњег, српског, говорио италијански, руски, њемачки и француски, а генерал Рукавина српски и њемачки језик, наравно да су се споразумијевали без проблема. Владичин положај је био изузетно сложен. Он је отворено испољавао русофилство и добио је од цара Павла највећи руски орден. Гувернадури Радоњићи (који су, као и Петровићи, били из Његуша) били су проаустријски орјентисани, и настојали су да ограниче владичин утицај на народ, „преусмјеравајући“ владику ка решавању народних духовних а не световних проблема. Но, Свети Владика је, наравно, био дорастао времену и догађајима, иако скромних и ограничених и материјалних и војних потенцијала. Службеник аустријске амбасаде у Цариграду, Бренер, пише Бечу: „...Прави господар у Црној Гори је њен православни митрополит, и то не по слободној вољи народа, него по свемогућем утицају његове духовне власти. Он има врховну власт над свим православним свештеницима у Боки Которској, а преко њих на седам осмина цјелокупног становништва...“ Наравно да је Свети Петар Цетињски био прави господар Црне Горе по слободној вољи народа, што се јасно видјело доцније, кад су сав народ и сви главари Црне Горе „листом“ стали уз њега, када је краткотрајно изгyбио подршку Русије. Ова Бренерова констатација је била резултат жеље да се на крилима аустријске, доиста обилате, помоћи у праху и олову за бојеве на Мартинићима и Крусима против Махмут-пашине војске, код Црногораца, као и уопште код православаца у Боки и Приморју, протежира важност гувернадурства. Но Владика Свети је бдио не само над духовним животом у Боки, већ и над сваким мјештанином Боке, Грбља, Будве, Паштровића..! Његов огромни ауторитет у народу је вишеструко надилазио формалну функцију архијереја. Снага тог ауторитета је извирала из личног примјера, јер је сво своје вријеме и енергију уложио у рад на заштити и добробити народа који му је духовно био повјерен. Тако је Владика Свети цијелог живота постио на води, на Васкрс се мрсио јајетом, а на Божић рибом. Када је завађена племена мирио и Црногорце у бојеве предводио, само је воду пио. У сваком боју са њиме на челу црногорска војска је побјеђивала, а он би само тада на бијелом коњу јахао, да га што више војске може видјети, јер је његово присуство храбрило борце и снагу им давало. Народ Црне Горе, Боке и Приморја га је још за живота прогласио за свеца. Бројни су случајеви када је својом молитвом болесне исцељивао. У вријеме примирја између Црногораца и Турака, ишле би од Никшића и Подгорице ка Цетињском манастиру бројне муслиманке носећи одјећу болесних сродника, да Владика Свети над овом одјећом болесника молитву

39

predavawe др САША Зејак svetigora / 2012 / новембар

40

Економија

кроз библијску историју Предавање др Саше Зејака, доктора економских наука из Никшића, одржано у уторак, 25. септембра 2012. г, у организацији Богословије Светог Петра Цетињског.

Х

ришћанство – као религија спасења човјека изводног вишка вриједности који и свијета, не може се никада одрећи је могао да се размјењује за неке интересовања за све сфере људског живо- друге, недостајуће вриједности, та, при чему је нераздвојиво од човјековог одно- простом трампом, а касније и за са према свијету и другом човјеку, и у том смислу новац као платежно средство. заинтересовано за његов општи развитак (Рађајте Природно, први велики центри се и множите се, и будите господари од риба мор- цивилизације појавили су се на ских и од птица небеских (1. Мој. 1, 28)), бринући се подручјима која су гравитирала да се тај однос формира на здравим начелима и у некадашњем Едему. У вјештачки складу са човјековим господарским позивом. наплављеним долинама Тигра, Како је све што је створио Бог на службу Еуфрата и Нила почињу се произљудима веома добро, у коријену свих наука на- водити велике количине житарилази се теохуманизам, описан у књигама Старог ца, поврћа и одабраних плодова и Новог Завјета, те стога ниједна наука, па самим воћа. Развијена земљорадња и тим ни економија (икономија) није предодређена сточарство осигуравали су вида буде у супротности са вјером која проповиједа шак прехрамбених производа са љубав Господа према човјеку. Јудеохришћанска чиме је ишло и све развијеније писана историја даје многобројне и конкретне занатство (посебно керамичко и изворе и доказе о развоју економске мисли и не- металуршко) што је доводило до раскидивом јединству икономије и вјере у служ- све гушће насељености као лоби Бога и човјека, те је стога њен економски до- гичне последице веће продукпринос цјеловит: први индустријски комплекси, тивности и преласка на планску пореске признанице, међудржавна економска производњу. Клинасто писмо кореспонденција, уговори, ковани новац, посред- преко којега се одвијала тргоничка трговина, депоновање кауција за гаранције вачка коресподенција између према дужницима, развој каматних стопа, први Месопотамије и Египта постаје пописи и испитивање пореске способности обвез- обавезно за дворске чиновниника, пореска евазија, прве банке и осигуравајућа ке и комплетну администрацију, друштва и др. само су доказ успјешног друштвеног како би се контролисао увоз и изпоретка заснованог на синтези вјере и економије. воз појединих роба, од којих су Услов економског понашања човјека је биле најзначајније: бакар из Египрасполагање са одређеним економским добром та (рудници на Синајској гори), према коме треба да се испољи одређено еко- сребро из Мале Азије (Таурус), номско понашање. Овај услов дефинише при- слонова кост и злато (Сомалија), ватну својину као природни облик власништ- пурпурна боја, тамјан, платно ва. Ван тога што је појам икономије (домостроја) (Крит). Пошто се вјерске, судске један од кључних појмова новозавјетнога и финансијске институције нијесу богословља Цркве, опште је познато да он именује међу собом строго разликовале, и данас представља једну свјетовну науку која то су жречеви, сем својих обредсе бави управљањем (газдовањем, устројством, них дужности, убирали „десетак“ распоређивањем) материјалних и нематеријалних и друге порезе и исто докумендобара. товали на глиненим таблицаУ историјској зависности економије од ма (прве пореске признанице). вјере њихов однос дефинише нови термин Такође, они и помоћници жре„цивилизацију“ као средину која у највећој мјери чева су сређивали периодичне одређује имовинске и међуљудске односе. По- – недељне, мјесечне и годишње што у историји друштвеног развоја никада није пореске евиденције. Пошто кобило посла са само „чистом“ вјером или „чистом“ вани новац није био познат, поекономијом, потпуно или претежно раздвајање рез се убирао у натури и роба је ова два појма је вјештачко и неоправдано. лагерована или одмах одлазила у Од Адама и његових синова, и касније, својина продавнице које су се налазиле у је била неопходан услов живљења и стварања про- близини храмова.

новембар / 2012 / svetigora

Египат је, као најснажнија трговачка сила, своју претежну трговину усмјерио на увоз и извоз према Ханану кроз који је пролазио најзначајнији трговачки пут старог свијета који је спајао Египат са Азијом. Са Хананом се одвијала посебно значајна трговина кедровим дрветом, тако да из тог периода (2 400 година прије Христа) датира и први пронађени извјештај најстаријег увозника дрвета на свијету. Такође, развија се трговина свих роба и расте тражња за новим – нпр. траве које су сагоријеване по храмовима као средства за кађење. Једним таквим караванским путем који је водио у Египат (Мисир) дошао је као роб мадијамског трговачког каравана и будући настојатељ мисирске имовине – Јосиф који је својим мудрим газдовањем, изградњом силоса за жито и канала за наводњавање (канал Јусуфов – Бар Јусуф дуг 344 км) чувао и богатио египатску државу. Будући да су, посебно у вријеме неродних година, у Египат долазили људи са свих страна, Јосиф је увео посебна одобрења за прелазак преко египатске границе. Оно што Библија извјештава у потпуности се слаже са административним граничним прописима садашњице. После уласка Израиља у Ханан, он постаје нови власник освојеног земљишта, почиње да култивише ненастањене предјеле, да крчи шуме и да обрађује њиве – „Велик си народ и силан си, нећеш имати једног дијела. Него гора нека буде твоја, ако је шума исијеци је” (ИНав. 17, 17–18). У вријеме цара Давида постојала је разграната индустрија вина, док прави економски процват Јеврејска држава доживљава у вријеме Соломона, који је иначе богату државу још више ојачао стварањем прве трговачке флоте. Директна и посредничка трговина довела је до толиког богаћења да у Јерусалиму бијаше сребра као камења а кедрових дрва као дивљих смокава

41

које расту по пољу, тако много (1. Цар. 10, 27). Што се тиче бакарне индустрије, то је био значајан ослонац јеврејске државе о чему говоре пронађене пећи за топљење бакра чији је систем рада идентичан Бесемер систему који је представљен 1855. године – од стране Енглеза Хенрија Бесемера, који је и званично патентирао овај поступак. Једна таква пећ пронађена у Есион-Гаверу прозводила је култне предмете, међу којима и „мједени олтар“, „море“ и стубове пред улазом у Јерусалимски храм – Јер то је цар саливао у равници Јорданској, у земљи иловачи између Сохота и Сартана (1. Цар. 7, 46). Иначе велики порези које је цар убирао од становништва и којима је финансирао подизање вјерских грађевина, повећани су у вријеме његовог наследника Ровоама, што је довело до цијепања Израиљског царства на два дијела – Јудеју са Ровоамом и Израиљ са Јеровоамом на челу, што се сматра првом великом последицом неадекватног убирања пореза у историји. Такође, као један од битнијих извора финансирања били су и порези наметнути освојеним државама. У VI вијеку прије Христа једна јувелирска породица „Мурасху и синови“ почела је да даје прве

svetigora / 2012 / новембар

Библија несумњиво говори да човјек не може бити само homo economicus, нити само homo religiosus, већ да мора схватити да истовремено корача по земљи и иде ка небу, док потребује пшеницу са земље и тражи хљеб са неба. У овој небоземној причи позван је да јој да свој пуни допринос, не избјегавајући труд, зној и потешкоће јер ни Апостоли нијесу забадава јели хљеб у некога, но с трудом и муком, радећи дан и ноћ, да не би били на терету некоме (2. Сол. 3, 8).

42

писмене гаранције за своје производе, потом је развојем посредничких послова прерасла у банку код које су депоноване кауције за гаранције према дужницима, а касније је имала и посебна одељења за различите случајеве осигурања. Пронађени подаци говоре да је каматна стопа била око 20% и да је то била уобичајена стопа у том времену. Око 400. године појавио се метални новац који је ковао првосвештеник по узору на атинску драхму и звао се „Јехуд“ или „Јуда“. И у новозавјетно доба (првог вијека хришћанства) је било догађања која су била од интереса за будући развој економске мисли. У то вријеме изиђе заповијест од ћесара Августа да се попише сва васељена (Лк. 2, 1). Пописивање народа није изум савремене статистике, одувијек је служило најчешће за два циља: давало је податке за регрутацију (примјер пописа војске од стране цара Давида у Палестини – 1 300 000 војника, без племена Венијаминовог) и што је за економију највише битно, податке за опорезивање. У покореним земљама Риму је било у првом реду стало да има податке о пореским главама. „Цензус”, како се попис званично називао, вршио се сваке четрнаесте године и да није било ових пореза Рим не би могао својим грађанима пружити одређене бенифиције: почевши од бесплатног дијељења хљеба, па све до гладијаторских игара. Да су ови порези прелазили често платежну моћ народа говори и податак да је долазак Сабинија – финансијског прокуратора Августовог као контролора пореза довео до велике побуне у читавој Јудеји. Често коришћена реченица Господња – Подајте ћесару ћесарево а Богу Божије (Лк. 20, 25). служила је кроз историју као главно образложење убирања пореза код теократских држава и није водила ничему што се противи садашњим теоријама убирања, будући да се под ћесарем подразумијева не само владајући државни апарат, већ и сви неопходни и суштински пореци државног живота засновани на пореским приходима. Што се тиче трговачких послова, они су се најчешће обављали на добро организованим пијачним мјестима. Једна таква пијаца у Коринту била је опремљена системом цијеви које су доводиле у радње свјежу брдску воду за хлађење лако кварљивих намирница, па су хришћани из Коринта могли увијек да врше своје набавке. Све што се продаје на тржишту једите, ништа не испитујући савјести ради. (1. Кор. 10, 25), говорио је Свети апостол Павле Коринћанима. Нешто касније центар философске мисли – град Тарс, велика и сјајна метропола Киликије, почиње да се бави производњом шаторског платна која траје и данас (сировину за ову производњу дају козе веома густе длаке, коју имају захваљујући томе што живе у хладним брдима Тауруса). У овом периоду интересантно је поменути и начин организовања прве имовинске заједнице (киновије, општежића, комуне) хришћанског свијета као и касније покушаје њене рехабилитације са различитим последицама у историји. У Дјелима апостолским стоји: А сви који вјероваше бијаху на окупу и имаху све заједничко. И тековину и имање продаваху и раздаваху свима како је коме било потребно. Јер нико међу њима не бјеше у оскудици, пошто сви који имађаху њиве или

др САША Зејак

казала су се од највеће важности за пољопривредни и индустријски развој. Оно што је посебно интересантно јесте то да су се у изучавање Библије укључили и стручњаци ангажовани од стране приватног капитала, што се показало исплативим посебно у области експлоатације нафте и земног гаса. Нпр. Библија је дала податке о томе које културе могу да успијевају у појединим областима. Из Књиге о судијама сазнајемо да су Филистејци гајили пшеницу, маслине и имали велике винограде (Суд. 14, 5; 15, 5). Све је то послужило за њихов развој и данас. Будући да се ради о пустињском предјелу постављало се питање како је Авраам живио на том подручју као пастир са својим великим стадима, без квалитетне испаше и воде. Одговор је нађен од стране Израелских истраживача који су међу пјешчаним динама и каменитим бреговима Јужне Земље пронашли прастаре бунаре „живе воде“ и потом препоручили исту технику коју је некада примјењивао Авраам, а потом Исак: И стаде Исак откопавати студенце који бијаху ископани за вријеме Авраама, оца његова (1. Мој. 26, 17). Прво дрво које је Авраам посадио на земљишту Вирсавеје била је једна тамариска: И Авраам посади једну тамариску у Вирсавеји” (1. Мој. 21, 33). Према његовом примјеру, на истом мјесту је после 1950. године засађено два милиона садница, тако да су Израелски стручњаци за шумарство потврдили да је Авраам био први који је правилно процијенио услове за ову биљку, која сада доказано најбоље успијева на југу. Даље, што се тиче могућности пошумљавања огољених обронака у сјеверној државној области одговор је добијен у књизи Исуса Навина: Велик си народ и силан си, нећеш имати једног дијела. Него гора нека буде твоја, ако је шума исијеци је. У другој половини 1953, први пут у Израелу је обновљена производња бакра и гвожђа (близу Вирсавеје) из Соломонових рудника. У сједишту данас највећег рудника постављен је натпис: Јер Господ Бог твој увешће те сада у добру земљу... у земљу гдје је камење гвожђе и и гдје ћеш из брда њезиних сјећи мјед (5. Мој. 8, 7–9). Крајем исте године извршено је и бушење првог Израелског нафтног извора захваљујући приватној иницијативи коју је на истраживање налазишта нафте и земног гаса потакао следећи цитат из Светог Писма: И угледа, а то се дизаше дим из земље као дим из пећи (1. Мој. 19, 28). Сем ових примјера постоје и бројни други: производња маслиновог уља, сабирници росе и др.

новембар / 2012 / svetigora

куће, продаваху и доношаху новце од проданога, и полагаху пред ноге апостолима; и даваше се свакоме према потреби коју је имао“ (Дап. 2, 4). Из ових кратких описа првог хришћанског општежића могу се закључити двије основне црте које га разликују од каснијих покушаја рехабилитације у историји, а то је да је имовина првих хришћана дијељена драговољно и слободно, као и да су је почели стварати имућни људи исте вјере који су продавали своје земаљске тековине које су им биле споредне у односу на спасење душе и љубав према ближњима. Каснија друштвено-економска уређења која су покушала да копирају ове заједнице у основи су се разликовала у томе што нијесу била последица љубави према ближњем, већ политичких гесала, што су је покретали сиромаси који су агресивно кретали ка туђем власништву и што је имовина имућних људи уопштавана на силу. Од теорија рехабилитације првобитних хришћанских заједница у развоју економске мисли значајне су двије: једна из Италије а друга из Енглеске. Италијански философ Кампанела написао је књигу Држава сунца, а енглески мислилац Томас Мор написао је књигу Утопија. Обје теорије, иначе доста читане и коментарисане, остале су само на папиру, без икакве нарочите примјене. Практичан покушај учињен је у Русији XIX вијека од стране бојара и велепосједника Н. Непљујева. Он је успоставио око тридесет комуна у својој отаџбини (већином по селима) и у иностранству – у Холандији, Белгији и другим државама. Овај покушај је трајао свега неколико година јер га није помогла ни царска ни црквена власт. У постапостолско доба економије црквених општина ослањале су се на наслеђе незнабожачких погребних колегија, посебно у погледу унутрашењег устројства, начина управљања и подјеле одговорности. Ове институте Тертулијан у потпуности поистовјећује, са тим што се у даљем историјском контексту дешавају одређене промјене. Од благајне колегија које се звала „Арца“ – преко различитих друштвених благајни заснованих на истом принципу, постала је касније искључиво црквена благајна са јеврејским називом „Корвана“. Уплате у колегиј од стране чланства звале су се „Стипс“ а њихова расподјела при којој су руководиоци (куратори - бирани најчешће на годину дана и други) добијали више, а обични чланови мање звала се „Спортула“. Кипријан Картагински је и називао хришћанске свештенике „Спортулантес фратрес“ због наслијеђеног начина подјеле уплата у Корвану. Сем погребних колегија незнабожци су имали организоване корпорације занатлија, извозника, увозника и др, од којих су многи имали своје домове, имања и капитал који су дијелили на жељени начин. Постојање градских благајни у Коринту и другим градовима потврђује и апостол Павле: Поздравља вас Ераст, благајник градски, и брат Кварт (Рим. 16, 23) Отприлике од 1945. године књиге Старог Завјета постају значајан савјетник обнове модерне државе Израел. Њихова тачна историјска предања по-

43

Покров Пресвете Богородице у Пећкој патријаршији

svetigora / 2012 / новембар

Стогодиш ица од ослобође а Косова (1912-2012)

44

Покров Пресвете Богородице, храмовна слава Пећке патријаршије, свечано је прослављен Светом архијерејском Литургијом коју је у храму Светог Спаса, са архијерејима Српске Цркве, служио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Домаћин славе био је Драгомир Ј. Карић, посланик у Парламенту Републике Србије, са породицом, а резању славског колача присуствовали су и директор Канцеларије Владе Србије за сарадњу са Црквама и традиционалним вјерским заједницама Милета Радојевић и директор Канцеларије Владе Србије за Косово и Метохију Александар Вулин, као и предсједник одбора за Косово и Метохију Скупштине Србије, Милован Дрецун. У Светој архијерејској Литургији, учествовало је неколико стотина вјерних из Србије и Црне Горе, као и бројни изасланици међународних организација, на челу са шефом ОЕБС-а за Косово, Жаном Клодом Шлумбержеом. Честитајући сестринству манастира и вјерном народу храмовну славу Патријаршије – Покров Пресвете Богородице – Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј казао је да ће Света земља косовска остати наша и Божија све док се наш народ моли у њеним светињама.

Честитајући храмовну славу и празник вјерном народу и представницима институција, патријарх Иринеј је у празничној бесједи подсјетио на то да се ове године навршила стота годишњица Првог балканског рата. Он је честитао славу сестринству манастира и чуварима ове велике светиње, који дочекују и испраћају наш народ и „одбјегле тјеше, уливајући им наду да ће оно што је било и јесте, уједно и бити наше“. Патријарх Иринеј је у бесједи навео и да ова светиња чезне и жељно чека тренутке и дане у којима молитвено и духовно оживљава, када се под њеним сводом окупљају вјерни са свих страна: „То је не само радост њена, него радост Божија, радост свих ових светих тијела, моштију које овдје почивају, који су наши стражари на границама ове свете земље и који се радују сваком доласку Србина и Српкиње у ову превелику светињу нашу. Нека је срећна слава и нашим домаћинима, браћи Карић, на челу са њиховим братом Драгомиром, који су велики поклоници и приложници наших светиња. Хвала Господу, дао им је доста, а они доста дају, испуњавајући тако ону народну пословицу да ‘рука која даје не остаје празна‘“. Он је благословио и све светиње које прослављају као славу Покров Пресвете Богородице, међу њима и манастир Ђунис који на молитву у истом дану (на дан славе) окупља на хиљаде поклоника. „Када је Господ у нама ми тиме почињемо да живимо Царство Божије, радошћу Његовом, јер Царство Божије за које

ИСИДОРА Радуловић се молимо, за које на службе Божије долазимо и за које се трудимо чинећи добро, ту је у нама. Онај који га не доживи овдје у тијелу, као мир и радост у Господу, тај га никада неће доживјети ни послије раздвајања душе од тијела“, казао је Његова Светост, наводећи да се празнику радују сви, а да је посебна радост баш ту у Патријаршији као највећој светињи и извору наше духовности и благодати Божије. „Овдје је почетак. Велика је радост браћо и сестре, посебно оних који су силом прилика морали да напусте ове свете пределе, када чују да је данас пуна била црква пећка. И није радост само њихова, него и наше бројне браће у расијању“, казао је Патријарх који је недавно био у посјети Србима у дијаспори, у Африци. У бесједи, Патријарх је усуд прогнаних Срба упоредио са изгнанством јеврејског народа: „Неће Господ ни нас оставити. Када смо са Богом, ко ће против нас?, каже Свети Апостол (уп. Рим. 8, 31). Заиста нико. Важно је да знамо, сада и свагда, да ако будемо са Богом, Господом Христом, са Црквом и вјером својом, неће нас Господ оставити. Ако будемо достојни Његове љубави и милости, уклониће Господ облак који је над нама. Зато молимо Светитеље који овдје почивају да умноже молитве за нас, за страдални народ српски на Косову, да нас Господ не остави. Дубоко вјерујем да докле год ове бројне светиње на Косову буду испуњене народом, дотле ће то бити Божије и наше“, позвавши народ да се држи Божијег закона и заповијести, и да будемо стрпљиви, јер нам „није први пут да страдамо“. Током Литургије за пјевницом су били подгорички Хор Светог апостола и јеванђелисте Марка, на челу са диригентом Људмилом Радовић и женска пјевница из Берана.

reporta`a

Дан уочи празника, 13. октобра, у Пећкој патријаршији је засиједао Свети Синод Српске Цркве. Касније истога дана је засиједао и Одбор за Косово и Метохију Светог Архијерејског Сабора. Седници одбора је председавао патријарх Иринеј, и на њој су поред чланова Светог Синода били присутни чланови Одбора, Епископи рашко-призренски г. Теодосије и липљански г. Јован, те Епископи шабачки г. Лаврентије и стобијски г. Давид, уз госте који су понудили своје увиде у косовско-метохијски проблем. На сам дан славе у поподневним часовима је отворена Канцеларија Одбора Светог Архијерејског Сабора за Косово и Метохију. Ова Канцеларија је премештена из Београда у Пећку патријаршију одлуком Светог Архијерејског Синода септембра 2011. године, с налогом да информативном раду придода документовање и припремање рада Одбора, као и прикупљање архивске и библиотечке грађе о животу и страдању Српске Цркве и народа на Косову и Метохији. Одмах након отварања Канцеларије, а поводом обиљежавања вијека од почетка Првог балканског рата, Одбор за Косово и Метохију при Светом Архијерејском Сабору СПЦ, у сарадњи са Факултетом за безбједност Универзитета у Београду и Београдском отвореном школом, организовао је Конференцију „Балкан и Блиски Исток: да ли су огледало један другом?“, која је од 14. до 17. октобра 2012. трајала у Пећкој патријаршији и Београду и на којој су учешће узели еминентни стручњаци из земље и иностранства.

новембар / 2012 / svetigora

45

reporta`a

На Орјој Луци сахрањени земни остаци бригадног генерала Блажа Бошковића

Након стотину година вратио се своме гробу У

svetigora / 2012 / новембар

недјељу 21. октобра 2012. године сахрањени су земни остаци Блажа Бошковића, бригадног генерала црногорске краљевске војске, који је прије сто година, приликом борби за ослобођење Скадра погинуо под неразријешеним околностима. Пренос земних остатака из Фундине на Орју Луку, помене и заупокојену Литургију служио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са бројним свештенством, монаштвом и вјерним народом. Обраћајући се након Литургије братственицима Бошковићима и бројном сабраном народу пред црквом Светог Николе на Орјој Луци, митрополит Амфилохије је упоредио пет рана ђенерала Блажа са пет Христових рана: „Својим страдањем Блажо Бошковић је уткао себе, своје биће, у ону ноћ гетсиманску. И знамење је то неко Божије да је Христос имао пет рана и да је на Блажу Бошковићу ових дана, када је извађен из свога гроба на Фундини, и по свједочењу савременика његових, виђено пет рана. Судски патолог је то непобитно утврдио и потврдио да је лажљива прича о његовом самоубиству.“ „Блажо Бошковић је жртва сујете, властољубља и расколништва. Он је пострадао на мјесту гдје је прије њега владао, и пострадао за град у коме је владао, Свети великомученик Јован Владимир, на чијој глави мученичкој почива судбина овога народа и ове државе. И Блажова глава је продужетак те жртве Јована Владимира и жртве њему сличних, јер је заиста жртвован за вјеру и за отачаство. Властољубље, сујета и расколништво је оно што је убило Блажа Бошковића и што непрекидно и до данас убија њему сличне часне и честите људе, витезове и јунаке. То расколништво, та сујета и то властољубље је проклетство овога народа и Црне Горе. Оно се наставило и 1918. и 1941. Оно је настављено и у наше дане, и гута и прогутало је многе часне и честите људе, и не први пут оно угрожава биће Црне Горе.“ „Само такве ране, каква је Блажова, оних људи који не жртвују друге људе себи, својој сујети, властољубљу и расколништву, јесу ране које помирују, зацјељују, које доносе мир, помирење, рађају љубав и братство. Ми данас испраћамо Блажа Бошковића, а ево и његов испраћај је наставак онога духа који је њега убио. Сујете ради, властољубља ради, расколништва ради данас његови наследници, генерали Црне Горе нису присутни овдје да испрате великог витеза, великог ђенерала, бригадира Блажа Бошковића. Дао им је прилику и част да овдје положе испит витештва и памћења – и пали су на испиту пред ђенералом Блажом Бошковићем. А сваки

46

испит има и поправни, па се надамо да ће се и генерали Црне Горе у будућности вратити и утврдити се и ослободити се од тог опаког наслеђа властољубља, сујете и расколништва, које је толико зла донијело Црној Гори и дан-данас доноси“, рекао је митрополит Амфилохије. Након митрополита Амфилохија говорио је генерал Неђељко Бошковић, а потом у име породице књижевник и публициста Милорад Мрда Бошковић. Они су захвалили митрополиту Амфилохију чијом залугом је, стотину година након мученичке смрти, бригадир Блажо сахрањен код предака на Орјој Луци, и братству Рашовића са Фундине који су читав вијек чували Блажов гроб. Чула се и тужилица која вјековима на овим просторима опијева људе и јунаке. Народни гуслар Рајо Војиновић је уз струне гусала пјевао стихове из пјесме Радована Бећировића Требјешког о погибији Блажа Бошковића. Сахрани земних остатака бригадира Блажа Бошковића присуствовали су бројни вјерници из Бјелопавлића и других крајева Црне Горе и Србије. Дан раније у Фундини, када су ексхумирани земни остаци ђенерала Блажа, говорили су генерал Неђељко Бошковић, Блажов потомак Влатко Перазић, као и Раде Вујошевић и Милисав Поповић. Говорећи о свом братственику, Неђо Бошковић поред осталог је рекао: „Увјерен сам да данас враћамо велики дуг претку и да чинимо часно дјело, које није урадила

„Осим Бога и краља мојега ја до Скадра немам старијега“ Блажо Бошковић

Р. В./С. Ж.

БРИГАДИР БЛАЖО БАЈОВ БОШКОВИЋ омандант Зетског одреда Црногорске војске, бригадир Блажо Бајов Бошковић погинуо је 8. октобра (навече) 1912. године. Блажо Бошковић је син чувеног команданта Бјелопавлићке бригаде Баја Видовог Бошковића, једног од команданата легендарне битке на Вучјем долу 28. јула 1876. године. У тој бици учествовао је тада шеснаестогодишњи Блажо, и показао задивљујућу храброст и ратничко прегнуће. Награђен је тада орденом Обилића медаље. Од тада тече његова каријера, почевши од перјаничког командира, управитеља Подгоричке области, судије Великог суда, посланика, сенатора... Бригадир Блажо Бошковић је постављен за команданта Друге дивизије Црногорске војске 1910, а Ратни савјет је 3. октобра 1912. године Блажу Бошковићу намијенио улогу најзначајнијег команданта Црногорске војске у Балканском рату. Тога дана су донесене основе ратног плана за операције Црногорске војске у Балканском рату. План је предвиђао да се главнина Црногорске војске упути ка Скадру, и да се тај град заузме у једном налету. Тај основни задатак је требало да остваре Зетски и Приморски одред. Зетски одред је бројао 15. 000 војника и 40 топова, а за његовог команданта именован је бригадир Блажо Бошковић. Сачувано је неколико докумената који потврђују да је Блажо Бошковић био постављен за команданта Зетског одреда, али још док је концентрација Црногорске војске била у току, краљ је смијенио Блажа Бошковића и на дужност команданта Зетског одреда поставио престолонасљедника Данила. Неки извори говоре да је краљ ту одлуку донио на наговор свог рођака војводе Божа Петровића и прекор што није једном од својих синова дао неку истакнуту командну функцију. До погибије Блажа Бошковића је дошло ноћ уочи кретања у битку. Двор и присталице исконструисане верзије о наводном самоубиству Блажа Бошковића негирају све чињенице до којих се данас може доћи, а које се односе на овај догађај. Познато је да је Блажо сахрањен још исте ноћи, без икаквог судско-медицинског увиђаја. Смјењивање, а потом ликвидација комаданта Зетског одреда Блажа Бошковића, довела је до обезглављености Зетски одред, а код војске и до губитка борбеног морала. У каснијим операцијама овог рата осјећао се недостатак једног енергичног и одлучног команданта какав је био бригадир Блажо Бајов Бошковић. Нека му је вјечан спомен!

К

проф. Перо Радоњић, историчар и кустос Завичајног музеја у Даниловграду

новембар / 2012 / svetigora

Краљевина Црна Гора, за чије је достојанство наш предак дао живот. Није то учинила ни Зетска бановина, чији је Блажо био један од камена темељаца, није то учинила ни Краљевина Југославија, није то учинила ни друга ни трећа Југославија и није то учинила ни Црна Гора, која је 2006. године обновила државност.“ Након преноса посмртних остатака из Фундине у родну Орју Луку и кратког помена, Митрополит је напоменуо да ово огњиште и овај дом чекају стотину годину да се витез и човјек, јунак, бригадни генерал Блажо Бошковић врати дому своме и огњишту своме. „Испратила су га звона са Фундине, са мјеста распетога и светога, гдје се гинуло и прије њега за вјеру и отачаство, нарочито у оној чувеној бици на Фундини, за коју сам и лично везан јер је ту и мој прађед Павић, син кнеза Ивана Морачкога погинуо. Праћен је и звонима новога Храма саборнога у граду престоном Подгорици светог Васкрсења Христовог, праћен и звонима са Цетињског манастира, звонима са Острога Светог Василија, звонима са Свете Ћекле, звонима из манастира Ждребаоник; дочекан у Даниловграду и овдје дочекан звонима са храма Светог Николе, у коме је Блажо покојни и крштен и у коме почивају и земни остаци његовог оца Баја, а гдје ће и он након сто година наћи покоја. Ово је данас историјски дан не само за братство Бошковића и за Орју Луку, него историјски дан за Црну Гору, за ону праву, истинску Блажову, Бајову, Његошеву Црну Гору“, рекао је митрополит Амфилохије. Тог дана уз бројне вјернике, свештенике, монахе и племенике, потомцима Блажа Бошковића изјавио је саучешће и предсједник Црне Горе Филип Вујановић.

47

Просвјета лукавога

svetigora / 2012 / новембар

БУДИМИР Дубак

pri kaz

Ријеч о књизи професора Веселина Матовића, „Ноћ дугих маказа“

48

О

ткад су комунисти, ти богоборни војници лукавога дошли на власт, и декретом створили тзв. црногорску нацију, процес расрбљавања Црне Горе одвија се у континуитету. Током ових седам деценија рат против историјске Црне Горе имао је један једини циљ – промјену њеног првославног, српског идентитета. Њеног истрзања из византијског цивилизацијског круга, у коме се вијековима обликовала, и на чијим духовним темељима су створена дјела непролазне вриједности, која се налазе у ризници планетарне културне баштине. У почетку је милитантни атеизам за главну мету имао Српску Православну Цркву, што је и до наших дана наставио, у најбезобзирнијем облику. Нарочито је тај прогон, прије свега древне Митрополије црногорско-приморске и митрополита Амфилохија, добио на замаху након проглашења независности Црне Горе 2006. године. Али, паралелно с прогоном Цркве одвија се и прогон српског језика, српске књижевности и културе. Ријечју, на дјелу је покушај затирања памћења и негирања постојања српског народа у Црној Гори. Прогон и изгон се спроводе у виду насиља над српским језиком, на коме је написано све што је у историји помена вриједно. Та незапамћена чистка се обавља у просвети, кроз уџбенике и школске програме и наметањем непостојећег тзв. црногорског језика. Ову харангу је на сопственој кожи осјетио и професор српског језика и књижевности, истакнути прозни писац Веселин Матовић, који је са својим колегама, бранећи српски језик, из учионице истјеран на улицу. Матовић је наставио да брани светињу српског језика (заједно са групом никшићких средњошколских пофесора), покрећући 2004. године часопис „Распеће језика српскога“, који од августа 2006. године излази под именом „Слово“, чији главни уредник је Веселин Матовић. Међутим, овог пута није пред нама нова Матовићева књига прозе, или нови број часописа „Слово“, већ једно драгоцјено дјело, под насловом „Ноћ дугих маказа“, и с поднасловом „Потискивање српског идентитета у црногорским уџбеницима за језик и књижевност“. О чему је заправо ријеч? Веселин Матовић се упустио у минуциозну анализу садржаја уџбеника за језик и књижевност у црногорским школама, од првог разреда основне до четвртог разреда средње школе. Имао је за циљ да на дјелу прикаже „удружени подухват“ прогона српске књижевности и језика из образовног система. И заиста је прецизно открио застрашујуће размјере тог „просвјетног антисрпства“ у Црној Гори. У покушају да прокријумчари „локалшовинистичку, културоцидну и страначку петљавину“, како

је аутор ове анализе именује, Министарство просвете је саопштило како је „квалитет писаца и књижевних дјела („а не национални критеријум“), био одлучујући фактор у састављању програма за наставу књижевности у црногорском образовном систему“. Безобзирност овог цинизма показала је Матовићева прецизна и стучна експертиза тих (анти) уџбеника и (анти) програма. Језик статистике је незамјенљив у илустровању карактера овог програма, којим, тобоже није „фаворизована ниједна национална књижевност“. Међутим, од 172 текста аутора са простора бивше Југославије, који се изучавају у основној школи, нема ни једног „који живи, и на српском језику ствара, у Црној Гори“! Тиме аутори јасно поручују да у Црној Гори „нема ни српског језика, ни српске књижевности, ни српског народа“. Слично је и са програмима за средње школе, из којих је потпуно изостављена српска средњовјековна књижевност, као и српска епска народна поезија. Нема ни многих великих српских писаца, који чине темељ српског идентитета. Али су „вјероватно као темељи црногорског идентитета, уврштени Ђорђе Бизанти и Људевит Пасквалић (писали на латинском), Крсто Ивановић (писао на италијанском), Стјепан Зановић (писао на италијанском и француском)“. Ово „локалшовинистичко слепило“ још више долази до изражаја кад видимо ко је све од савремених писаца из Црне Горе заступљен. Већина њих се уопште не могу назвати писцима. Србомржњом заслијепљени састављачи ових програма сачинили су приручнике за инжењеринг дјеце, како би од њих створили носиоце новог идентитета, тзв. „Homodukljanikuse“! Доиста застрашујућ пројекат. О томе сведочи и изјава једне овдашње универзитетске професорице: „Погледала сам нове програме и читанке и видим да су очишћени (пдвукао Б. Д) од писаца који дјецу усмеравају према Српству. И то је добро“. Познато нам звуче ове мрачне поруке. Недостаје само ломача за српске књиге и етничко чишћење српског народа из Црне Горе, попут ових чистки српских писаца, из програма и читанки. Ако икад ово лудило прође, ако се за њега нађе лијека, ови програми ће остати као ужасно сведочанство о једном ендемском варваризму. Није изостављање писаца, који чине стубове српске књижевности, једини вид поменутих чистки. Овај метод подупиру и допуњавају разни облици цензуре и бескрупулозних фалсификата. Драстичан је примјер за то, да је Мирослављево јеванђеље настало у Котору, 80-их година XII вијека. Наводнао га је писао неки „Зећанин/Црногорац Варсамелеон“! Безочно кривотворство налазимо и у тврдњи да су се из тзв. „зетске/црногорске редакције старословенског језика касније развиле босанска и српска редакција“. Дакле, ови изумитељи су дошли до открића да од српског језика није старији само црногорски, већ и босански. Још је остало да нам саопште ко је млађи: јаје од кокошке, или кокошка од јајета. Ко је старији то већ показују да знају, на примјеру црногорског језика, из којег су се испилили босански и српски. Из једног јајета два пилета. Заиста епохално откриће, из области зоо-лингвистике. Његош је прича за себе. Заступљен је само у читанци за други разред. Десетак страница мање него Мирослав Крлежа у чи-

Тек поглавље о Вуковој реформи, коју је ставио ad acta творац црногорског језика Аднан Чиргић, оставља без ријечи. Примјера ради, налазимо тврдњу да је Вук Караџић „сматрао да су сви штокавци Срби, тако је и цио штокавски језички систем назвао српски“. Али, најзад је дошло ослобођење од српског јарма, и то под вођством језикословца Чиргића! Додуше, то не би било могуће без стицања срећних историјских околности, које аутор признаје, умањујући своје заслуге, па каже: „државним осамостаљивањем Црне Горе створили су се услови да се црногорски језик стандардизује у складу са језичким стањем у Црној Гори“. Нема боље илустрације за цијели овај подухват орагнизоване лажи, у циљу извођења операције „лоботомије и трансцелебрације“, од цртежа у Чиргићевом уџбенику за први разред гимназије, чији аутор је извјесни Обрен Миџало. На тој слици суманути љекар држи упаљену сијалицу над отвореном лобањом пацијента. Испод илустрације за овај експеримент читамо ријечи Марка Амидона: „Језик је средство којим се идеја из мојега мозга ставља у твој – без операције“. Да просвета лукавога није ништа друго до помрачење ума, свједочи и писац драме „Лажа и паралажа“, Јован Стерија Поповић, у својој сумрачној, пророчкој визији, да „Просвета вешто иде злости оправдат своје“. Књига Веселина Матовића „Ноћ дугих маказа“ управо је страшно свједочанство о тој „просвети“, која је у служби оправдања зла.

новембар / 2012 / svetigora

танци за трећи разред. Мање и од многих минорних писаца. Али, суштина је у начину на који су састављачи Читанке извршили селекцију (читај: цензуру) Његошевих дјела. Настављајући, у новом облику, програм својих учитеља, који су вршили изборе из Његоша, изостављајућчи Србин и српство, ови сада, у духу већ поменуте професорице, врше чишћење Његоша од свега што дјецу усмјерава „према Српству“. Протурен кроз њихову машину за прање мозга Његошев „Горски вијенац“ се појављује у виду неког рукописа, извађеног из ватре, у којој су неповратно изгореле странице и стихови, без којих дјело више нема вриједности, нити смисла. Веселин Матовић нас обавјештава да у тој сјечи „дугих маказа“, али кратке и опаке памети, „нема помена ни о Косову, ни о Карађорђу, ни о Милошу (мјери свеколиког људског живљења), ни о Мићуновићу (кога „Српкиња још рађала није“), нити о „искри бесамртној“, нити о „страшном људском паденију“. Ученик из ове Читанке неће сазнати ни коме је „Горски вијенац“ посвећен, ни зашто, ни у каквој је смисаоној вези та посвета са идејном и тематском основом дјела; неће срести ни Његошеву етногенетску концепцију Црне Горе као „збјега“ преосталих косовских витезова, а која је вјековима чинила њену духовну и етичку кичму. (Млијеко те српско разгубало!/ Што утече испод сабље турске,/ Што се не хће у ланце везати,/ То се збјеже у ове планине/ да гинемо и крв проливамо,/ да јуначки аманет чувамо./Дивно име и свету свободу!“). Дакле, тенденција је јасна, до огољености. Његош је стављен у Прокрустову постељу, или, тачније, по ријечима једног надрикњижевника, на „хируршки сто“, гдје надриљекари тј. надрипросветари врше захвате над тим, како га отворено називају „геноцидним пјесником“. У овим читанкама је конституисана цијела књижевна фатаморгана, у виду историје тзв. црногорске књижевности, од IX–XXI вијека. То је химера, с главом од фалсификата и бестидне отимачине српске књижевности и културе, и стакленим ногама од тзв. савремене црногорске књижевности, гдје су основни критеријуми припадност црногорској нацији, и разумије се, локални домети њихових минорних дјела. Изузетке чине у случајевима посмртних својатања писаца, који су се изјашњавали као Срби и припадају српској књижевности. Најдрастичнији примјер је Миодраг Булатовић, који је поручивао овим неписцима, којима су преплављене читанке у Црној Гори, да су „највећи неталенти свих народа, нација, народности и националних мањина“. Нису Булатовићу никад дозволили књижевно вече у својој родној Црној Гори. (Прво и последње је имао у Игалу, неколико дана пред смрт.) Али, сад хоће да се с њим укрцају у воз, којим ће, надају се, уз помоћ оваквих састављача програма и читанки, ући у књижевну историју.

49

aktuelno

ОТВОРЕНО ПИСМО МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКОПРИМОРСКОГ ГОСПОДИНА АМФИЛОХИЈА ПРЕДСЈЕДНИКУ ЦРНЕ ГОРЕ ФИЛИПУ ВУЈАНОВИЋУ

Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије упутио је отворено писмо предсједнику Црне Горе господину Филипу Вујановићу поводом недозвољавања свештенству Митрополије црногорско-приморске да служи Свету Литургију у храму Светог Преображења на Ивановим Коритима (19. 08.

2012. г.) од стране припадника црногорског МУП-а, као и поводом још неколико важних питања који се тичу односа Цркве и државе Црне Горе. Предсједнику Црне Горе г. Филипу Вујановићу ПОДГОРИЦА Поштовани г. Предсједниче, бавјештени смо од цетињских пароха, задужених за обављање парохијских дужности како у цетињским храмовима, тако и у свим храмовима Митрополије црногорско-приморске око Цетиња и у Катунској нахији, да их је Полиција и ове године спријечила да за Преображење обаве службу у истоименом храму на Ивановим Коритима, као што се то одувијек чинило. Истовремено сазнајемо и видимо да су државна средства јавног информисања, игноришући чињеницу да је у стотине православних храмова Црне Горе одржавана служба Божја за овај велики хришћански празник (празник је нарочито свечано прослављен на Жабљаку са свенародном Литијом кроз град на челу са Његовим Преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким Јоаникијем), приказали само инциденте на Ивановим Коритима проузроковане насиљем свештенства тзв. ЦПЦ, очигледно у жељи промовисања ове новоформиране вјерске заједнице у Црној Гори, а на срамоту саме Црне Горе. Тим поводом, ради обавезе поштовања и заштите уставних, имовинских и других права грађана и установа Црне Горе, међу које спадају Цркве и вјерске заједнице, осјећамо за своју дужност да скренемо пажњу највиших органа власти у Црној Гори на следеће: 1. Митрополија црногорско-приморска, органски наставак Митрополије црногорске времена Краљевине Црне Горе и бивших Југославијâ, заједно са осталим православним епархијама СПЦ у Црној Гори, пријавила је прољетос своје вјековно постојање МУП-у (иако за такав захтјев МУП-а Црне Горе нема и није било никакве законске основе) на просторима прошле и данашње Црне Горе, ради потврђивања и остваривања својих имовинских и других легитимних права. Да је Српска Православна Црква чак и „регистрована” у Црној Гори то је потврдила и Влада Црне Горе у свом одговору на питања Европске Уније, постављена у циљу припреме будућег укључивања Црне Горе у Европску заједницу.

2. Вјерска заједница основана (како стоји у акту њеног регистровања у цетињској испостави МУП-а Црне Горе) 2000. године под називом „Црногорска православна црква”, стекла је даном своје регистрације права свог организовања, стицања имовине, остваривања вјерских права, али ни у ком случају не насиљем, отимачином и на рачун вјековима постојећих Цркви и других вјерских заједница у Црној Гори. То што је ова заједница противзаконито присвојила себи име „ЦПЦ” не даје јој никакво

svetigora / 2012 / новембар

О

50

право, ни канонско, ни легитимно-уставно да себе сматра наставком и насљедницом Црногорске митрополије, односно Православне Цркве у Црној Гори из времена Краљевине Црне Горе, као ни власником њених храмова и имовине. Свакоме је познато да Црногорску Митрополију (такав јој је назив у Уставу од 1905. г.) није нико никад укидао (папагајски понављана флоскула да је њу наводно укинуо „декретом” краљ Александар 1920. г. представља обичну лаж и бесмислицу) – ни онда када је султан укинуо Пећку Патријаршију (1766), а Црногорска митрополија, као и друге Епархије некадашње Пећке Патријаршије, живјела аутономно – самостално; ни када је поново васпостављено, Томосом Васељенске Патријаршије, јединство Пећке Патријаршије (1918-22) и Митрополија црногорска, одлуком њеног Светог Синода из 1918. г, канонски и легитимно наставила непрекинуто свој живот у оквирима обновљене Пећке Патријаршије (при томе јој је придодат и стари назив „приморска” са разлога што јој је 1931. г. присаједињена Бококоторска епархија дотадашње Буковинско-далматинске митрополије). Са тог разлога свака власт, до тада а и од тада до данас је признавала, штитила и поштовала имовинска права Митрополије црногорско-приморске и других епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, као и свих њихових јединица (манастира, храмова, задужбина, црквених установа и општина и др). Отуда, спречавање „из безбједносних разлога” службе у храму на Ивановим Коритима законитим свештеницима законитог власника Преображењског храма, представља гажење елементарних људских и вјерских права. Свакоме иоле правдољубивом и разумном човјеку је јасно да присталице новоформиране вјерске заједнице „ЦПЦ” могу једино преко суда тражити своја права, уколико сматрају да су им закинута, а никако насиљем и насилним безаконим упадањем у храмове Митрополије црногорско-приморске, као што то чине од самог свог оснивања. То значи да су службени органи дужни да штите храмове од њихових упада и насиља, као што су обавезни да штите сваку другу приватну или државну имовину од било каквих узурпатора и крадљиваца, а не да изједначавају такве са законитим власницима. Само на тај начин ће се показати да је Црна Гора заиста уставна и правна држава и да њени органи обављају своје законом прописане обавезе.

3. Будући да је Црна Гора грађанска држава и да су у њој Црква и држава одвојене – савршено је јасно да као што Црква нема право да се мијеша у државне послове, тако ни држава нема право да рјешава питања канонског устројства и саме организације Цркве. То је била и остала искључива надлежност Цркве, како на домаћем, тако и на

међународном плану, будући да је Православна Црква по својој природи универзална, неподложна границама, било државним, било националним или језичким. Православна Црква у Црној Гори поштује и подржава међународно признату самосталност Црне Горе, њен Устав и све њене Уставом загарантоване вриједности, с правом очекујући то исто у односу на њу од стране државе, односно од стране држава у којима широм свијета она постоји.

4. Нажалост, једино у Црној Гори, на ексјугословенском простору и шире, у овом времену транзиције, појавиле су се неке партије атеистичке провенијенције (прво Либерални савез, а потом Социјалдемократска партија) које су са својих партијскоидеолошких и националистичких разлога формирале, основале и подржале вјерску заједницу, тзв. ЦПЦ, покушавајући да, по први пут у историји Црне Горе, њене ионако несрећне расколе продубе и пренесу и на религијски план и то искључиво већинског православног корпуса. До које мјере иде и може да иде та и таква злоупотреба Цркве, види се да, на основу тог вјештачки и споља исфорсираног православног црквеног питања, Цркви пријети опасност да, партијским споразумом странака на власти, у предизборној кампањи која је у току, постане монета за политичко поткусуривање! Док Црква очекује коначно и у Црној Гори доношење Закона о Црквама и вјерским заједницама, потписивање од Владе и са њом Темељног уговора као и са осталим (од којих је једна скоро непостојећа у Црној Гори) вјерама

– судећи по Ивановим Коритима и по горе наведеним намјераваним манипулисањем са њом – Цркву очекује нови прогон и насиље, и директно мијешање у њен унутарњи живот и устројство…

5. Зато осјећамо за своју обавезу и дужност да Вас као најодговорнијег у овом времену у држави, подсјетимо на покушаје овог безаконог манипулисања са Црквом Божјом и на опасности за Црну Гору које из њега проистичу у будућности. То чинимо не толико Цркве ради, јер она је у својој вјековној историји, старијој и новијој, пребродила много тежа искушења, уградивши и уграђујући (као што ће и даље чинити) своју благотворну и вјечно спасоносну Христову мисију у биће Црне Горе. То чинимо првјенствено ради Црне Горе, њеног образа и достојанства, њеног међународног угледа, здравог функционисања њене законодавне, судске и извршне власти за добро свих њених грађана, ради унапређења друштвеног, економског, културно-просвјетног и свеукупног њеног живљења и дјелања. У свему томе Црква Божја Православна једино што тражи и очекује јесте да јој се омогући у Црној Гори даље несметано обављање, остваривање и настављање морално-просветитељске, обновитељске и помиритељске мисије Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског. У то име, изволите примити господине Предсједниче, изразе нашег особитог поштовања, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије

saop[tewe

О ПРИЈАВИ ПОСТОЈАЊА МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ П

новембар / 2012 / svetigora

очетком марта ове године, Архиепископ цетињски и водом предузимао било какве правне радње. Имајући у Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије виду да у поступцима за одобрење привремених бораје, поводом изјаве министра Ивана Брајовића о „по- вака појединим свештеницима, након што је Управни суд треби регистровања Митрополије“, истом упутио поништио ранија незаконита решења МУП-а, овај орган саопштење Епископског савјета Православне Цркве у и даље истрајава искључиво на прогону православних Црној Гори и њиме пријавио, посвједочио и званично га свештеника, може се закључити да по службеном допиобавијестио да, уколико му то није познато, на просто- су Митрополије МУП Црне Горе није предузео ниједну ру на коме се данас налази Црна Гора још од IV вијека правну радњу. Но, то је питање које ће другом прилипо Христу, тј. од негдашње Епископије диоклијске до ком бити размотрено, а у даљем тексту одговорићемо данашње Митрополије црногорско-приморске и других на одређене анти-црквене ставове и тумачења тог доправославних епископија, постоји организован цркве- писа, као и отвореног писма Митрополита Амфилохија ни живот. У акту је укратко наведен историјат и црквено- предсједнику Црне Горе Филипу Вујановићу, који су се правни континуитет тих епископија. Митрополитов акт појавили у једном дијелу црногорске јавности. У реаговању поводом отвореног писма је упућен, како је наведено, „да би се престало са прогоном из Црне Горе наших свештеника, монаха и вјерских предсједнику Вујановићу и обавјештења министра службеника – страних држављана” и да би се на тај на- Брајовића о постојању Митрополије црногорско-причин „МУП-у помогло да испоштује Уставом Црне Горе за- морске и три епархије СПЦ у Црној Гори постоји само гарантована права цркава и вјерских заједница, до не- једна констатација вриједна похвале. Наиме, након вишегодишњег инсистирања да су цркве и вјерске давно у пракси од свих потврђивана и примјењивана”. Министар Брајовић и ресор на чијем је челу до заједнице у Црној Гори обавезне да се региструју, кодана данашњег нијесу одговорили на тај допис, који је начно је прихваћен на законским прописима утемељен у протоколу МУП-а заведен под бројем 01-08/12-3538/1 и више пута поновљен став Митрополије да у Црној од 8. марта 2012. године. Митрополији црногорско- Гори не постоји појам „регистрације” цркава и вјерских приморској још увијек није познато да ли је МУП тим по- заједница. Важећи Закон, упркос својим бројним не-

51

svetigora / 2012 / новембар

52

достацима, искључиво познаје појам „пријаве” деклараторног карактера и то само вјерских заједница које буду оснивали грађани на основу права на слободу вјероисповијести. У том погледу, на основу члана 2. Закона о правном положају вјерских заједница од 1977. године, не постоји законска обавеза цркава и вјерских заједница, које су постојале прије ступања на снагу тог Закона, да врше било какве пријаве надлежним органима ради уписа у евиденцију. Њихова једина обавеза у том погледу јесте да надлежни орган обавијесте о евентуалном престанку рада и то у року од 15 дана од дана доношења одлуке о престанку рада. Свима је, осим представницима МУП-а Црне Горе, веома добро познато да Митрополију црногорско-приморску и три Епархије СПЦ у Црној Гори нијесу основали грађани него су основане вјековима раније и да као такве оне имају свој православно-црквени, историјски и правни континуитет. Ваљда је свима познато да Митрополију није оснивао нико од постојећих грађана Црне Горе. Још једном и по ко зна који пут понављамо да „Црногорску Цркву”, тј. Митрополију црногорско-приморску и Епархију захумско-рашку није укинуо регент Александар Карађорђевић 17. јуна 1920. године и да су обје епископске катедре у Краљевини СХС имале свој црквеноправни и државно-правни субјективитет и имају га до данас. Одлуку о приступању другом обновљењу Пећке Патријаршије, коју су османски освајачи по други пут укинули 1766. године, прво је донијела Црногорска Митрополија 16. децембра 1918. године (у тој одлуци Св. Синода Краљевине Црне Горе именована као „СрпскоПравославна Св. Црква у Црној Гори“), па тек остале епархије са подручја некадашње канонске јурисдикције Пећке Патријаршије. Митрополија тим чином није изгубила ниједно своје црквено или друго, раније стечено право него је до дана данашњега сачувала свој идентитет, интегритет и континуитет уз апсолутну подршку тадашњег свештенства, монаштва и вјерног народа. Да је то непобитна историјска чињеница свједочи и избор Митрополита Митрофана (Бана) од 26. маја 1919. године за првог предсједника Средишњег Архијерејског Сабора, који је, искључиво на основу канонских прописа, извршио историјски чин другог обновљења канонске јурисдикције Пећке Патријаршије. Улога регента Александра и свјетовних власти тог времена је искључиво била у томе да су, на основу тадашњег правно-политичког система признатих вјероисповијести, цркава и вјерских заједница, који је имплементиран чланом 7. Крфске декларације, признали одлуку надлежних црквених тијела која је донијета на основу православно-црквених канона. Подсјећања ради, у члану 7. Крфске декларације је било прописано да ће се „све признате вјероисповијести вршити слободно и јавно. Православна, Римокатоличка и Мухамеданска вјероисповијест, које су по броју следбеника најјаче у нашем народу, биће једнаке и равноправне према држави. На основу ових принципа, законодавац ће се старати да се чува и одржава конфесионални мир, који одговара духу и прошлости цјелокупног нашег народа”. На исти начин су тадашње власти признавале и унутрашње одлуке других цркава и вјерских заједница што се може лако утврдити.

Примјетно је да упорни заговорници лажних теза „о Александровом укидању Црногорске Цркве” умјесто чињеница и правних аката из тог времена више воле логицирање. Уколико би се и ми послужили истом методологијом онда би мирне душе могли да тврдимо да је Црна Гора, уласком у Уједињене нације након референдума од 2006. године, укинута и да је изгубила свој субјективитет. Такође, по истој логици би могли да тврдимо да би чин уласка Црне Горе у Европску унију био раван њеном укидању! Острашћени племенско-идеолошки критичари Цркве не желе да виде чињеницу да постоји велика правна разлика између пријаве групе грађана или, тачније, активиста Либералног савеза, Социјалдемократске партије и Федералистичког покрета од јануара 2000. године „о оснивању ЦПЦ” у цетињској полицији која је тада, да се не заборави, била у саставу МУП-а Црне Горе и обавјештења Митрополита Амфилохија министру унутрашњих послова Ивану Брајовићу о постојању Митрополије Црногорско-Приморске и њеном историјском континуитету не током посљедњих 800, него током посљедњих 1600 година. При томе, треба имати у виду да је, по данашњим прописима у Црној Гори, Управа полиције посебан државни орган, а у вријеме пријаве оснивања тзв. ЦПЦ је била саставни дио МУП-а Црне Горе. Посебно је питање: да ли то значи да Митрополија до прољећа ове године није постојала у Црној Гори, како се истиче у племенско-идеолошком саопштењу? Ако имамо у виду да су Мешихат Исламске заједнице у фебруару 2010. године, Барска надбискупија у мају 2010. године, а Которска бискупија у августу 2011. године (и то након потписивања државно-црквеног Темељног уговора Владе Црне Горе и Свете Столице) МУП Црне Горе обавијестили о свом постојању, онда се чудимо зашто се субјективитет и имовинска права Исламске заједнице и двије католичке бискупије у Црној Гори не оспоравају на исти начин као што се то чини једино са Митрополијом? Да ли то значи да је и њих укидао регент Александар Карађорђевић? Да ли то значи да Исламска заједница и Барска надбискупија до 2010. године, а Которска бискупија до 2011. године нијесу постојале у Црној Гори? И да ли то значи да оне немају имовинска права која су признавана законодавствима свих држава кроз историју и која се признају и данас на основу важећих правних прописа у Црној Гори? Поједини острашћени племенско-идеолошки типови у Црној Гори још увијек не знају да цркве и вјерске заједнице, посебно оне које имају вишевјековни историјски континуитет, свој вјерски идентитет не изграђују на потврдама цетињске полиције, што је случај са новоформираном организацијом под називом „ЦПЦ”, него на сопственом канонском предању, историјском континуитету и устројству. Такође, изгледа да их још није нико обавијестио да су државе – чланице Савјета Европе, а међу њима и Црна Гора, обавезане на апсолутну неутралност у погледу унутрашњих питања свих цркава и вјерских заједница. протосинђел Методије (Остојић), игуман Цетињског манастира Цетиње, 10. септембра 2012. године

СЛАВКО Живковић

POM EN

Упокојио се Милинко Стефановић У

СЛАВКО Живковић

Београду је 5. септембра, после дуже и тешке болести, у 65. години преминуо великан српске културе Милинко Стефановић — умјетнички и новински фотограф, уредник, издавач, педагог и културни активиста, ријетко свестрана личност. Осим свјетски значајног опуса у уметничкој фотографији, Стефановић је оставио и велики траг у нашој општој култури, медијима, изворној музици, археологији, култури Косова и Метохије, балканској сарадњи, православној култури, поп-култури, педагогији, издаваштву и сродним областима. Рођен је 12. марта 1947. у селу Костајник код Крупња, Западна Србија. Апсолвирао је психологију на Филозофском факултету у Београду. Имао је статус Истакнутог умјетника УЛУПУДС-а и звање Мајстора фотографије ФСЈ. Био је угледни члан Удружења новинара Србије, дугогодишњи предсједник Фото савеза Југославије (сада Српског фотографског друштва) и члан Савјета мреже „Пројекта Растко“. Радни вијек је провео у Београду. У медијском раду је био активан као документарни, новински и ратни фотограф, али и као новинар-уредник, гдје је оставио неке од најважнијих свједочења о нашем времену, која су објављивана

у десетинама домаћих и свјетских медија. Између осталог, био је уредник у листовима „Дуга“, „Светигора“, „Рад“, „Задруга“. Осим стваралачке снаге и храбрости, посједовао је изузетну људску храброст у правом смислу те ријечи. О томе свједоче бројне фотографије са Космета 1999. године, када није било лако „бити и на страшном мјесту постојати“. Нека му Господ подари вјечни мир у Царству своме.

Сјећа е на Спасу Ш

новембар / 2012 / svetigora

еснаестог септембра 2012. године упокојила се у Господу Спаса Јањевић. Спаса је рођена на Спасовдан 1932. године од оца Станише Распоповића и мајке Ружице. Жена је покојног и чувеног адвоката Михаила Јањевића. Бистрог ума, без школе, али са великим знањем и животним искуством, провела је последње дане у манастиру Свете Петке на Гостиљу, манастиру који је подигнут на њеном некадашњем имању. Била је велики добротвор и дародавац, како за Цркву, тако и за школу, путеве... Пажена од породице, полуслијепа и оперисана, имала је лаку смрт, каже мати Параскева, настојатељица манастира Свете Петке, која је бринула о њој једно вријеме. Стара Црногорка, није имала дјеце, храбра, истину је сваком говорила у очи, човјек-жена. „Ја сам Спаса!“, говорила је радосна што је име добила по Спаситељу. Нека јој Спаситељ да вјечни мир у Царству своме.

53

АЛЕКСАНДАР Вујовић

Упокојила се у Господу Драгица есар Н

svetigora / 2012 / новембар

а празник Свештеномученика Григорија, 13. октобра „Овдје, драги пријатељи, Бог је дао, а не даје често, да 2012. г, упокојила се у Господу у 85. години свог земног стојимо пред одром и учитеља и родитеља. Учитеља живота Драгица Радова Љесар, дугогодишњи професор у бројних људи којима ни броја нема. Ето, бројне су душе цетињским школама и Богословији Светог Петра Цетињског које су њеном науком научене, а Бог је дао, да оно што на Цетињу. је почела у цетињским школама, и ко зна колико људи Госпођа Драгица Љесар рођена је 18. јуна 1928. г. у Бео- извела, не само предајући руски језик и учећи их руграду у породици Шарановић из Бјелопавлића. Завршила је ском језику и књижевности, него својим примјером Вишу педагошку школу, апсолвирала је на Филолошком фа- педагога поучавајући их као мајка, као бака, као докултету у Београду, на Одсјеку за југословенску књижевност бра домаћица, и као удовица, и као она која је своје и језик и руски језик, а завршила је и Институт Герцина у дијете испратила прије себе Богу у наручје. Све оно Лењинграду, Одсјек за руски језик. На наставну дужност сту- што је сваку нашу стару Црногорку задесило и рапила је давне 1949. г, предајући у Гимназији у Беранама, и у нило, и нашу је Драгицу ранило. Али, није се расиосновним школама у Тивту и Цетињу. Предавала је српскохр- пала у болу и тузи, него је стамено стајала, и многим ватски језик и југословенску књижевност и руски језик. По генерацијама свједочила шта то значи живјети муку благослову митрополита Амфилохија од 1. септембра 1994. животну, али ради напретка бројнога остатка остајала г. почиње да предаје руски и српски језик и књижевност у стамена и друге поучавала.“ На крају бесједе о. Гојко је Богословији Светог Петра Цетињског на Цетињу, а одлуком пренио и изразе саучешћа породици у име митропоСА Синода СПЦ бр. 469/зап. 221 од 1. марта 1995. г, потврђује лита Амфилохија, који није могао бити на сахрани због јој се мјесто за поменуте предмете. Предавала је до краја пастирских обавеза у Јужној Америци.

2005/2006. школске године. Са супругом Радом, такође У име породице од покојнице се опростио син Брандугогодишњим просвјетним радником, изродила је четири ко, који се захвалио свима који су изразили саучешће, сина. У слободном времену бавила се и сликарством, и њене као и онима који су били на сахрани, посебно забласлике красе многе куће њених пријатеља и познаника. годаривши Митрополији црногорско-приморској и Госпођа Драгица Љесар је сахрањена 15. октобра 2012. митрополиту Амфилохију на њеном челу, који се сво г. покрај цркве Св. Пророка Јеремије у селу Жањев До на вријеме болести интересовао за Драгичино здравље Његушима, испраћена од породице, синова, многобројне и лично је посјећивао, бивајући јој велика утјеха и потунучади, ученика, родбине, пријатеља, кумова и познани- пора у моментима туге за њеним сином Михаилом. ка. Опијело су служили ректор Богословије протојерејРастајући се од наше драге професорице Драгиставрофор Гојко Перовић и протосинђел мр Кирило це, бабушке, како је вољела да је зовемо, и сјећајући се Бојовић. У име Митрополије и колектива Богословије, од њеног свијетлог лика, њених предавања, у којима нам покојне Драгице бесједом се опростио о. Гојко, који је ре- није преносила само теоријско знање, већ и богато као да се пред овим храмом опраштамо од драгог учитеља животно искуство, молимо се свеблагом Господу да је и родитеља, указавши на ријечи Светога апостола Павла да упокоји, молитвама Светог пророка Јеремије и Светог можемо имати много учитеља, али не и много родитеља: Петра Цетињског. Амин.

54

РAJO Војиновић

POM EN

Упокојио се Мико а Драшковић У

се у гомили удовица и сирочади петорице браће пострадалих на светосавском путу. Кришом је ископавао њихове кости, путовао носећи их у плетивачи и ноћу спуштао у породичну гробницу. А кад су их дању, уз велику буку, избацивали из гроба, он их је по мраку враћао међу браћу. Нико га није чуо да је кад запјевао, ни видио да је играо, али није ни плакао ни обукао нешто свијетло. Чини ми се да није ни појео залогај више, ни изговорио сувишну ријеч. Умио је да каже, имао је своју ријеч, али колико је изговорио за деведесет и три године живота, толико многи изговоре за један дан. Као какав ровачки Јов, никад није посумњао у свога Бога ни Његову правду. Као кротко јагње подносио је све тешкоће и проживио свој живот без трунке на образу и сјенке на савјести.“ „Никад није уштедио себе кад је требало бранити Цркву и гробове од свакојаког корова набујалог у нашем вијеку. И није се спуштао на кољена ни пред ким, сем пред Творцем и Светим Луком“, рекао је академик Бећковић.

новембар / 2012 / svetigora

мјесту Веље Дубоко у Ровцима 21. септембра су сахрањени земни остаци Микоње Драшковића, који се упокојио у 93. години живота. Микоња је био рођени брат Вука Бећковића, оца академика Матије Бећковића и официра краљевске војске, који је пострадао је у Словенији 1944. године. У име митрополита Амфилохија на сахрани је говорио протојереј-ставрофор мр Велибор Џомић, а академик Матија Бећковић у име породице. Отац Велибор је подсјетио да је Микоња Бећковић носилац Ордена Светог Саве којим је одликован за вишедеценијску вјерност Богу, роду и Цркви светосавској: „Тај старац јесте историја и свједок историје и са њим испраћамо не само њега него и једно вријеме које је протутњало изнад овог народа и ове земље. И остаје нам памћење и сјећање да је био један од ријетких, готово малобројних, који је у том времену, отуђеном и обезбоженом, остао вјеран Богу, роду, Цркви, завјету предака, краљу и отаџбини“, рекао је отац Велибор. „По млијеку Лазаревић и Мијушковић, а по крви Драшковић и Бећковић, Микоња је био човјек из библијских времена“, рекао је, опраштајући се од стрица, академик Матија Бећковић. „Као човјек на земљи није имао других дужности и звања, сем да буде човјек. То је била једина титула коју је Микоња носио, једина школа коју је завршио, једина служба коју је служио и једина плата коју је добијао. Памтим га док је био млад, али тад је био истинит и постојан, благ а озбиљан, мирњак и јунак. По рату нашао

55

svetigora / 2012 / новембар

мошти Свете преподобномученице Анастасије Римљанке.

56

ХРИШЋАНСКА ДЕВОЈЧИЦА ЛАЖНО ОПТУЖЕНА ЗА ПАЉЕЊЕ КУРАНА Пакистанска полиција ухапсила је 1. септембра, под сумњом да је подметнуо лажни доказ, хоџу који је оптужио 11-годишњу ментално заосталу хришћанску девојчицу Рифту Масих да је спалила Куран, саопштили су органи реда. Хоџа Халид Кишти ухапшен је, јер је наводно подметнуо странице Курана хришћанској девојчици, у којој су били спаљени папири и пепео, рекао је полицајац Мунир Џефери. Девојчица је после Киштијевих навода оптужена за спаљивање страница Курана, што је у Пакистану озбиљан преступ који може бити кажњен доживотним затвором. Иначе је овај случај хришћанске дјевојчице из Исламабада изазвао контроверзе, како у Пакистану, тако и у иностранству, превасходно због њених година и менталног стања. Истовремено је овај случај подстакао, из страха од одмазде муслиманских суседа, егзодус хришћана из области у којој је оптужена дјевојчица живјела. Иначе, критичари изузетно строгог закона против богохуљења у Пакистану тврде да они могу бити искоришћени за вршење одмазди, из ког разлога многе пакистанске мањине, укључујућћи и хришћане, живе у сталном страху. Људи оптужени за богохуљење се, чак и када нису осуђени, често нађу на мети насиља радикалних пакистанских муслимана. ИЗ ХРАМА НА РОДОСУ УКРАДЕНЕ СВЕТЕ МОШТИ Намјера лопова, по свој прилици је била управо скрнављење, када су упали у храм Светог Јована Богослова у селу Генади на острву Родос са јединим циљем: да украду

на Косову почетком 1970-их година на студентској пракси: „Југославија се тада сматрала капијом за Запад и ми смо изгарали од жеље да боравимо на плажама Јадранског мора, да плешемо у дискотекама које су тада код нас биле забрањење и купимо прижељкиване фармерке“. Следећи сусрет са Косовом десио се након више година, када је као ратни дописник неколико федералних телевизијских канала, на зараћеном Косову провео више недјеља.

Преступници су упали у цркву која датира из 1841. године, али није их занимао новац, нити црквене утвари. Они су ушли право у олСергеј Барабанов је тада и дотар и узели сребрни ковчег у којему се налазила честица моштију шао на идеју да сними филм о светитељке, која је примила муче- трагедији косовских манастира под ничку смрт у Риму у трећем вијеку. називом „За ким звоно не звони“. „НЕСВЕТИ СВЕТИ И ДРУГЕ МАСОВНО УБИСТВО ПРИЧЕ“ – КЊИГА ГОДИНЕ ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА 2012. У КАЗАХСТАНУ Петог септембра у сали СтанисУ Аксајској клисури, 13. и 14. августа, шумари и полиција Алматин- лавског и Немировича–Данченко ске области пронашли су једанаест уручене су годишње националне тијела. Већина убијених су били награде „Књига године“, једне од православни хришћани, а само најпрестижнијих књижевних наубиство се десило дан послије пре- града Русије. У номинацији „Проза стоног празника Серафимо-Теог- године“ побиједила је књига архиностовског скита, који се налази на мандрита Тихона (Шевкунова) „Несвети свети и друге приче“. планини Кизил-Жар. Следећег дана убијено је шесторо људи. Када је 13. августа пронађено тијело Панајота Захаропула, на поду његовог аутомобила нашли су крстић који је носио око врата. У његовој кући пронађено је и тијело његове жене и помоћника. У запаљеној кући другог шумара У конкурсу је учествовало више пронађено је још пет лешева. хиљада књига и књижевних серија. На крају вишемјесечних спороВЈЕРУ ЈЕ НЕМОГУЋЕ УБИТИ ва и сумњи жирија састављен је У ноћи између 13. и 14. сепужи избор премија, гдје су за сватембра ТВ канал „Култура“ Руске ку од једанаест номинација била државне телевизије приказао је доиздвојена по три лауреата. У финакументарни филм „За ким звоно не лу номинација „Проза године“ позвони“ о драматичној судбини маред књиге „Несвети свети“ ушле су настира и храмова на Косову. и „Њемци“ А. Терехова и „Плес до Аутор сценарија овог филма, смрти“ В. Попова. Сергеј Барабанов, први пут је био

Приредио: Славко Живковић

ОПИЈЕЛО И САХРАНА Деветог септембра, на главни АРХИМАНДРИТА ФЛОРА дан општецрквених свечаности по(ВАЊКО) главар је началствовао служењем У сриједу, 5. септембра, на праз- Божанствене Литургије у Храму ник Оданија Успења Пресвете Бо- Христа Спаса у Москви – спомен городице, у саборном храму Свето- храму јунацима рата из 1812. годиТројицке обитељи у Џорданвилу не. служено је опијело почившем Послије Литургије је служена архимандриту Флору (Вањко). литија и молебан пред чудотворБогосложењем је началствовао ном Смољенском иконом Мајке Митрополит источноамерички и Божје. њујоршки Иларион. Архимандрит Флор је сахрањен на монашком СУСРЕТ ПРАВОСЛАВНИХ гробљу. ПОГЛАВАРА СА Архимандрит Флор, у миру ПРЕДСЈЕДНИКОМ ЕУ Василије Вањко, који је на монашАлександријски патријарх Теоки пут кренуо заједно са Василијем дор II, jерусалимски патријарх ТеШкурлом, блаженог спомена ми- офило III и кипарски архиепископ трополитом Лавром, у мушки мана- Хризостом II наставили су, 21. сепстир у Ладомирову (Словачака) је тембра, у Бриселу преговоре са у зору, 4. септембра, послије дуже водећим политичарима Европске болести отишао у вјечност. уније, чији циљ је права информисаност о проблемима са којима се У МОНГОЛИЈИ СПОМЕНИК суочавају хришћанске заједнице ЋИРИЛУ И МЕТОДИЈУ на Блиском Истоку, првенствено у Споменик Светој браћи Сирији. Ћирилу и Методију биће подигнут За вријеме сусрета са преу Монголији. Ћирилица, коју су дсједником Европске уније, Херстворили Свети, користи се у тој маном ван Ромпејем говорено је о азијатској земљи. питању поштовања вјерских слоОдлука о подизању споменика бода у земљама које су преживјеле донијета је на састанку бугарског утицај „арапског прољећа“. министра културе Вежди Рашидова са амбасадором Монголије у ЈАПАНСКИ БОРАЦ ПРИМИО Бугарској, Зерендоршем Ганхујагом. ПРАВОСЛАВЉЕ Тако је утврђена сарадња између Бугарске и Монголије у сфери културе за 2012–2016. г.

јапанским борцем Токаши Кишијем, саопштава сајт Руске народне линије. Од школских дана Токаши се занимао разним видовима источних борилачких вјештина. Он је постепено схватао да само познавање техника и метода борбе не може дa задовољи његове жеље да постане заиста јак. Отпутовао је у Русију и почео да тренира. Тада је увидио да никада раније није сретао међу колегама борцима такву високу сабраност духа, необичну издржљивост и храброст, а опет потпуно одстуство агресије у односу према противнику. Из простих објашњења нових пријатеља, Токаши је схватио да је главна вјера у Господа Исуса Христа, поштовање Његовог учења и заповјести и општење с Њим кроз Тајне и молитву. ГРЧКИ МОНАХ КАНДИДОВАН ЗА НОБЕЛОВУ НАГРАДУ ЗА МИР Грчки архимандрит Гервасиос Јован (Раптопулос) постао је један од кандидата за Нобелову награду за мир, пише Православие.ру, позивајући се на агенцију црквених новости Ромфеа. Отац Гервасиос, са надимком „свети затвореник“ свој живот је посветио помагању сиромашних затвореника. За тридесет пет година свог служења он је допринио да се више од 15 хиљада њих ослободи. Старањем оца Гервасиоса, људи који издржавају затворску казну, добили су и добијају одјећу, обућу или финансијску помоћ неопходну за задовољење основних животних потреба; стоматолошку и ортопедску помоћ, а и њихове породице добијају разне врсте помоћи. Новац (за све те године потрошено је око 4 милиона евра) прилагали су грчки и страни добротвори. Нобелова награда за мир је награда за достигнућа у области мира, коју годишње додјељује Нобелов комитет у Ослу.

новембар / 2012 / svetigora

200 ГОДИНА ОД БОРОДИНСКЕ БИТКЕ Осмог септембра у храмовима Руске Православне Цркве служени су благодарствени молебани у знак сјећања на избављење Цркве и државе руске од најезде Француза. Чудотворна Смољенска икона Мајке Божје „Одигитрија“, пред којом се војска М. И. Кутузова молила уочи Бородинске битке, у оквиру празновања пренесена је из Смољенска у Бородино, а затим у Москву. Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирило слуДванаестог септембра, у храму жио је 8. септембра Божанствену Светог Николе при Мисионарском Литургију у Спасо-бородинском одсјеку Руске Цркве, по благослову манастиру и молебан пред чу- предсједника Одсјека, Митрополидотворном иконом на батерији та белгородског и старосокољског Рајевског на Бородинском пољу. Јована, служен је чин крштења над

IZ SVIJETA

57

IZ pomjesnih crkava

Приредио: Славко Живковић

svetigora / 2012 / новембар

У СЛОВЕНИЈИ ПОМЕНУТИ Светог Ђорђа, и њу тренутно похађа РУСКИ ВОЈНИЦИ осамнаест ученика. Намјесник Новоспаског маЏенифер Себитс, предсједник настира, викар Његове светости Старатељског школског савјета каже Патријарха московског и све Русије, да школу могу похађати дјеца било Епископ воскресењски Сава уче- које вјероисповјести. Школа предствовао је у годишњој церемонији лаже класични наставни план, као помињања руских војника у и програме изучавања латинског и Словенији, пише „Радоњеж“. грчког језика, изучавање сликарских У јулу 1915. године у граду вјештина, свирање на виолини, итд. Крањска Гора био је организован логор за ратне заробљенике због ПИТАЊЕ ОСТАТАКА ЦАРСКЕ изградње пута кроз превој Вршич. ПОРОДИЦЕ Руска Православна Загранична Већина заробљеника су били Руси. Лавине су, 8. и 12. марта 1916. го- Црква (РПЦЗ) спремна је да помогдине, однијеле животе око 200 ру- не Цркви у Русији да установи истиских војника. На мјесту погибије ру- ну око остатака породице Николаја II, ских војника подигнута је капела на основу открића које се десило не1917, а 1937. године остаци руских давно приликом рестаурације храма војних заробљеника са „војничког Јова Многострадалног у Бриселу. гробља“ у Крањској Гори пренијети су у заједничку гробницу код Руске капеле, када је неимар Јосип Славец поставио на гроб камени обелиск с натписом на руском језику „Синовима Русије“.

58

ОСВЕШТАН НАЈСЈЕВЕРНИЈИ ХРАМ НА СВИЈЕТУ Епископ нарјан-марски и мезенски Јаков освештао је најсјевернији православни храм на свијету – храм Светог Николе који се налази на архипелагу Земља Франца Јосифа. На богослужењу су се молили граничари, поларници, учесници експедиције „Око свијета“ и „Руски „Пошто важно питање о остацирепортер“. ма царске породице остаје спорно, Владика је у бесједи казао: „СваАрхијерејски синод изражава спремком браниоцу отаџбине познате ријечи: ‘Границе домовине су свете ност да помогне даљем изучавању тог и неприкосновене!’, добиле су сада питања заједно са Црквом у Русији“, на најсјевернијој граници домовине, каже се у саопштењу Архијерејског у предјелима најсјеверније епархије синода РПЦЗ. Недавно је Западноевропска Русије, снагу Божјег благослова. Граепархија РПЦЗ изјавила да останице домовине су свете, а затим неци који су недавно пронађени „ни у прикосновене!“ ком случају не могу бити подвргнуЕпископ Јаков је објаснио да је ти било каквој манипулацији и могу пројекат освећења храма Светог Ниискључиво служити за молитвено коле добио благослов Његове свепоштовање вјерујућег народа“. тости Патријарха Кирила у јуну ове године и да он има посебан значај СКРНАВЉЕЊЕ ХРАМОВА НА као почетна етапа великог пројекта СЈЕВЕРНОМ КИПРУ духовног препорода сјевера „Руског Многобројни хришћански храАрктика“. мови на дијелу Кипра који је окупиран од стране Турака, оскрнављени У КАНЗАСУ ПРАВОСЛАВНА су и претворени у складишта, музеје ШКОЛА и џамије. Портал Зенит цитира киУ граду Вичита, држава Канзас, парског архиепископа Хризостома II отворена је прва у тој држави правокоји саопштава да је укупно око 120 славна школа, при саборном храму

цркава пострадало од скрнављења. Дио њих остао је без богослужбених утвари и икона, које су конфисковане и продате. Осим тога, Хризостом II је објаснио да је на сјеверу Кипра хришћанима ограничена вјерска слобода и да су жртве насиља. УЛИЦА СВЕТОГ ЈОВАНА КРОНШТАТСКОГ Улица која је носила назив Кировљева у селу Сури (Пињешки рејон у Архангелској области) добила је нов назив у част Светог праведног Јована Кронштатског. Анкета, која је извршена у селу у прољеће 2012. године показала је да је већина мјештана за „овековечење сећања“ на Свеца. Праведни Јован Кронштатски, у свијету Иван Иљич Сергијев рођен је у Сури 1829. године. Преселивши се у Архангелск, а касније у Петербург, Светац није заборављао завичај и 1891. године је саградио у Сури камену парохијску цркву и основао је женски манастир Светог Јована Богослова. ОБРЕТЕНЕ МОШТИ МИТРОПОЛИТА КИРИЛА (СТОИЧКОВА) У бугарском Видину обретене су мошти видинског митрополита Кирила (Стоичкова), саопштава градска радио станица. Уочи канонизације остаци Митрополита видинског Кирила 26. септембра су извађени из гробнице и положени у специјални кивот у катедралном саборном храму Светог Димитрија Солунског у Видину. Митрополит Кирил (у свету Коста Стоичков) рођен је 1832. године у граду Берковица и рано остао без родитеља. 1857. године постао је јерођакон у Чипровском манастиру. Учио је богословију у Сремским Карловцима. Након повратка у Видин ухапшен од турских власти и послат у тамницу у Сивас (Мала Азија). Послије три године је ослобођен. Радио је као учитељ и служио у храму. 1870. године рукоположен у јереја, а затим произведен у чин архимандрита и назначен за поглавара бугарске црквене општине у Силистри. 1872. године је хиротонисан у епископа, 1875. године изабран на Скопску катедру, а 1891. на Видинску. Дао је прилог од

Црква је у жалосном стању, али Патријаршија намјерава да је рестаурира у најкраћем могућем року. ПЛАШТАНИЦА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У УКРАЈИНИ На молбу Блажењејшег Митрополита Владимира и по благослову Патријарха јерусалимског Теофила III, од 19. септембра до 19. октобра у Украјини ће се налазити плаштаница Пресвете Богородице. У писму које је Блажењејшем Митрополиту Владимиру упутио Патријарх Теофило се каже: „Желимо да Вас обавијестимо да смо дали Наш благослов и да ће Плаштаница стићи у Украјину у сриједу 19. септембра 2012. године и остаће у Вашој земљи до петка 19. октобра 2012. године. Нека Пресвета Богородица благослови и заштити Вас и сав украјински народ.“ Плаштаница Пресвете Богородице се чува у Јерусалиму, у дворишту Гетсиманске обитељи, тзв. Мале Гетсиманије која се налази наспрам уласка у храм Гроба Господњег. У том малом храму смјештена је десно од олтара. Плаштаница ће боравити у дванаест украјинских градова. ПОГЛАВАР РУСКЕ ЦРКВЕ ОТКРИО У МИНСКУ СПОМЕНИК ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХУ АЛЕКСИЈУ На празник Покрова Пресвете Богородице Његова светост Патријарх московски и све Русије Кирил је открио споменик Његовој светости Патријарху московском и све Русије Алексију II у Минску. Споменик је подигнут испред спомен храма посвећеног Свима Светима и жртвама палим за отаџбину, саопштава Патриархия.ru. У церемонији су учествовали патријарашки егзарх све Белорусије Митрополит мински и слуцки Филарет, чланови Синода и свештенство Белоруске Православне Цркве, опономућени за вјерска питања Републике Белорусије, градоначелник Минска, амбасадор Руске Федерације у Белорусији и многи други.

новембар / 2012 / svetigora

50 хиљада златних лева за изградњу те земље. Камбоџа се у складу са одлуком Софијске богословије. Упокојио се 1914. године у Видину и погребен је Светог синода Руске Цркве налази под духовним старатељством црквепоред катедралног саборног храма. Видинска митрополија Бугар- ног представништва на Тајланду. Оснивачка скупштина правоске Православне Цркве сакупља материјал за канонизацију два славних вјерника Пном Пена одјерарха, Митрополита видинског Ки- ржана је 13. септембра, на њој је дорила и Егзарха бугарског Антима (Ча- несена једногласна одлука да се у граду оснује православна парохија, ликова). посвећена Светом Ђорђу и изабран је парохијски савјет. ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ У ЈАПАНУ Његова светост Патријарх моБИБЛИЈА ПРЕВЕДЕНА НА сковски и све Русије Кирил стигао је 14. ЧЕЧЕНСКИ ЈЕЗИК септембра у Јапан у званичну посјету, Превод је урађен са руског поводом сто година представљења или црквенословенског текста, уз Светог равноапостолног Николаја, коришћење изворних текстова на архиепископа јапанског. Јубилеј 100 старојеврејском и старогрчком, у година од упокојења Светог Николаја сарадњи са Руском академијом наобиљежава се ове године. ука, казали су из Института за превод Његову светост срдачно је доче- Библије. као Митрополит токијски и читавог На превођење је утрошено петЈапана Данило и градоначелник гра- наест година, а у октобру је планида Хокодате Тосики Кудо. Обраћајући рано да се изда тираж комплетне се градоначелнику поглавар Руске Библије на чеченском. Комплетна Цркве је подсјетио на подвиге Све- Библија на чеченском језику ће бити тог равноапостолног Николаја, који четврта у Русији, послије руске, чује на прави начин схватио и заво- вашке и тувинске. лио јапански народ. Његова светост је нагласио важност баштине СвеСТО НОВОМУЧЕНИКА тог Николаја у дјелу јачања односа Бугарска Православна Црква између народа Русије и Јапана. припрема канонизацију око стотину људи који су пострадали за вјеру у вријеме атеистичког режима у другој САБОРНО КРШТЕЊЕ половини ХХ вијека. НОВОРОЂЕНЧАДИ У Ловчански Митрополит ГавриТБИЛИСИЈУ Деветог септембра у тбилиском ло, шеф комисије за канонизацију саборном храму Пресвете Тројице при Светом синоду Бугарске Цркве, (Самеба) одржано је двадесет чет- саопштио је да ће на засједању Сиврто саборно крштење беба. Католи- нода архијереји размотрити спикос Патријарх све Грузије Илија II по- скове са именима које су поднијеле епархије и да ће одредити вријеме стао је кум још 664 новорођенчади. Подсјећамо да је Католикос канонизације, која ће вјероватно Патријарх све Грузије до сада кумо- бити крајем текуће године, али неки вао на крштењима 12 369 дјеце, која архијереји предлажу да се помјери су рођена из бракова склопљених у за 2013. годину, што ће дозволити да цркви. се прошири и среди списак новомученика. ОСНОВАНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ПАРОХИЈЕ У КАМБОЏИ ЈЕДАН ОД НАЈСТАРИЈИХ Основни циљ посјете архиманПРАВОСЛАВНИХ ХРАМОВА дрита Ољега Черапањина, предТрећу најстарију цркву у свијету, ставника Руске Православне цркву Таксиархон (цркву АрхангеЦркве на Тајланду, Камбоџи осим ла) купила је Константинопољска богослужења је био и одржавање Патријаршија 10. септембра 2012. оснивачке скупштине нових правоЦрква Таксиархон, подигнута 789. славних општина у Пном Пену и Си- године, налази се у Трилу, у турској ануквили, које су изразиле жељу за провинцији Бурса. 2007. године била оснивањем званичних парохија Мо- је дата на продају за 400 хиљада досковске Патријаршије на територији лара.

59

iz ota~astvene crkve ПАРАСТОС ПОСТРАДАЛИМА У „ОЛУЈИ“ Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је 4. августа у београдској цркви Светог Марка парастос жртвама војне операције Олуја, уз саслужење свештеника и ђакона. „Тешко је наћи речи оправдања за тешке злочине који су се десили пре седамнаест година, када је 250. 000 Срба, а како неки кажу можда и 350.

000, прогнано, расуто и расељено из Далмације, Лике, Кордуна и Баније. Они још увек живе далеко од својих кућних прагова. Данас се – поред њих – сећамо и пострадалих, односно оних који су своје кости оставили у завичају или у току бекства и тражења спаса у Србији. Сви су они изгубили своје домове у којима су вековима живели и оставили их онима који су им били непријатељи. Десетине хиљада њих чекају да се врате, очекујући правду. Али, у данашњем свету правде за наш народ изгледа да нема.”

Приредио: Славко Живковић

Војске Републике потом и духовном академијом у ма- дејствовање настиру Ђурђеви ступови у петак, 3. Србије које су стациониране у блиавгуста 2012. године, као и Светом зини нове цркве. архијерејском Литургијом у суботу, 4. ДЕВЕТ ГОДИНА ОД УБИСТВА августа 2012. године, на празник СвеДЈЕЦЕ У ПЕЋИ те Марије Магдалине, обиљежена је У Гораждевцу код Пећи 13. авгудесета годишњица од обновљења ста је служен парастос дјеци која су Епархије будимљанско-никшићке. Свету Архијерејску Литургију 2003. године убијена док су се купала служили су Преосвећена Госпо- на Бистрици. Истрага коју је ЕУЛЕКС да Епископи: шумадијски Јован, преузео од УНМИК-а је обустављена. будимљанско-никшићки Јоаникије, Породице и девет година касније полошко-кумановски Јоаким, чекају правду. рашко-призренски Теодосије и липљански Јован.

svetigora / 2012 / новембар

ГОДИНА АПОСТОЛСКЕ СЛУЖБЕ На дан када Црква Православна молитвено прославља свечасни спомен Успења Свете Ане, матере Пресвете Богомајке и Свете ђаконисе Олимпијаде, Црква Христова у КонУ цркви Успења Пресвете Богостантиновом граду Нишу торже- родице партастос Ивану Јововићу и ствено је прославила навршетак Пантелији Дакићу служио је Епископ благословене године свештенопа- рашко-призренски. стирске службе Преосвештеног и „Ви, браћо и сестре, који данас Високодостојног Архипастира, оца и опстајете у овом тешком времену, учитеља нашега г. др Јована. ви се борите за оно што је наше, за НА ПРКОСИМА ОБНОВЉЕН Света Литургија завршена је слободу овог народа, јер ово парче ХРАМ архипастирском бесједом епи- неба под којим живите јесте српско Село Пркоси, недалеко од Бо- скопа Јована у којој је поред по- и нећемо га дати туђинцима. То је санског Петровца, доживјело је 29. уке сабраном народу Владика из- наш најбољи одговор за све оно што јула 2012. године несвакидашњу нио своју благодарност Свевишњем нам други чине, што нас мрзе и што радост и догађај за памћење. На- Богу на промислу којим је иза- нас убијају и што нам руше светиње“, кон вишегодишње санације и бран за предстојатеља ове древне рекао је владика Теодосије и наглареконструкције храма, Његово Пре- Епископије. сио да су они који невино страдају у освештенство Епископ бихаћкоБожјем наручју са многим праведниНОВИ ХРАМ СВЕТОГ СТЕФАНА петровачки г. Хризостом освештао је цима. ДЕЧАНСКОГ цркву Успенија Пресвете Богородице, коју је запалила Армија БиХ 1995. ОРДЕН АРХИМАНДРИТУ године. ЈОВАНУ

60

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Послије троносања и освећења Његово Преосвештенство Епихрама Преосвећени Владика се кра- скоп хвостански г. Атанасије остком бесједом обратио народу и ку- вештао је 13. августа 2012. године, мовима, честитао овај историјски и темеље цркве посвећене Светом свети догађај, захвалио се кумовима, краљу Стефану Дечанском у земунпосебно г. Бранку Обрадовићу чију је ском насељу Тринаести мај. Храм ревност за храм и Цркву Божију ис- заједно са вјерним народом овог краја подижу, у славу Божју, притакао другима за угледење. падници Специјалне антитерористичке јединице МУП Републике ДЕСЕТ ГОДИНА ОД ОБНОВЕ Србије и Јединице за електронско Свечаном вечерњом службом, а

На предлог Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Хризостома, Висoкопреподобни Архимандрит Јован Радосављевић одликован је Орденом Светог Саве. На празник Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана Свету архијерејску Литургију у манастиру Жичи служио је епи-

скоп Хризостом, уз саслужење Епископа шумадијског г. Јована. Светој Литургији присуствовао је Епископ бачки г. Иринеј. Епископ Јован прочитао је одлуку Светог Архијерејског Синода о додјели овог високог одликовања наше свете Цркве архимандриту Јовану Радосављевићу, а епископ Иринеј, испред Светог Архијерејског Синода, уручио је орден оцу Јовану. СЛАВА МАНАСТИРА У МИЛТОНУ Слава јединог српског манастира у Канади прослављена је свечано, на празник Светог Преображења Господњег. На манастирском имању у Милтону, надомак Торонта, по лијепом времену, окупио се до сада вјероватно највећи број православних вјерника – Срба, Руса, Украјинаца, Румуна – да прослави славу ове светиње. Пред више од пет стотина вјерника, у препуном храму, Свету Архијерејску Литургију служио је Епископ канадски г. Георгије. Служен је и парастос жртвама звјерски убијеним у долини Неретве у Херцеговини, као и страдалима у Крајини у последњем рату, у акцијама „Олуја” и „Бљесак”. ПРЕОБРАЖЕЊЕ У ЉУБОСТИЊИ

ГОСПОЂИНДАН У ОХРИДУ Празник Успенија Пресвете Богородице свечано је прослављен у свим богослужбеним мјестима Православне Охридске Архиепископије. Ове године припадници канонске Цркве у Р. Македонији празновали су Успеније Богородичино узвишеном радошћу – радошћу која произилази из мучеништва и жртве коју Архиепископ охридски г. Јован исповиједа за јединство и саборност Цркве. Његово Преосвештенство Епископ полошко-кумановски и мјестобљуститељ дебарско-кичевски г. Јоаким празничну Свету Архијерејску Литургију је служио у параклису Успенија Богородичиног у Охриду. У манастиру Успенија Богородичиног код Скопља, Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ брегалнички и мјестобљуститељ битољски г. Марко, уз саслужење Епископа стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида, и свештенослужитеља Архиепископије.

ГОДИНА СЛУЖБЕ ВЛАДИКЕ ЛИПЉАНСКОГ ЈОВАНА 4. септембра 2012. године, под сводом Пећаршије одслужена је Света Литургија и духовно сабрање архијереја, свештенства, монаштва и вјерног народа. Богослужењем је началствовао Епископ будимљансконикшићки г. Јоаникије, члан Светог Архијерејског Синода, са Преосвећеном Господом Епископима: рашко-призренским Теодосијем и липљанским Јованом. У бесједи, владика Јоаникије је истакао неодступну бригу Српске Цркве за свој духовни камен станац – Косово и Метохију са светињама, на челу са Пећком патријаршијом. Владика Јоаникије је најавио свечано обиљежавање стогодишњице првог балканског рата на прослави манастирске славе – Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра, која ће бити прослављена саборним богослужењем већег броја архијереја на челу са Његовом Светошћу, Патријархом српским. НОВОМУЧЕНИЦИ ЈАСЕНОВАЧКИ У манастиру Јасеновцу, 13. септембра 2012. године, на дан Новомученика јасеновачких, Свету архијерејску Литургију са благословом и у присуству Епископа славонског г. Саве служио je Епископ липљански г. Јован, викар Патријарха српског у Пећкој патријаршији и координатор Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора СПЦ, са једанаест свештеника и два ђакона из свих крајева гдје живи наш народ и постоји Српска Црква. „За свето мучеништво, за велику несрећу, за тугу јасеновачку није потребно много речи,“ тако је тумачећи Свето Јеванђеље у својој краткој и дирљивој беседи рекао владика Јован. „Ми стојимо данас на светом тлу, српском мученичком. Толико светом да би као пророк Мојсије на Хориву требало да изујемо обућу своју и приступимо му босих ногу”, рекао је владика Јован. СВЕПРАВОСЛАВНО САБРАЊЕ У НОВОМ САДУ У четвртак, 14/27. септембра, на празник Воздвижења Часног и Животворног Крста (Крстовдан), учес-

новембар / 2012 / svetigora

На Преображење Господње, 19. августа 2012. године, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. др Давид служио је Свету Литургију у манастиру Љубостињи уз саслуживање игумана студеничког архимандрита Тихона и свештенослужитеља Епархије крушевачке. У току Литургије владика Давид је у презвитерски чин рукоположио досадашњег ђакона Жељка Марковића, службеника Епархије крушевачке, а у чин ђакона вјероучитеља Марка Максовића из Крушевца. После заамвоне молитве владика Давид благословио је прве плодове љубостињских винограда.

ЕПИСКОП ЈОВАН НИШКИ НА СЛАВИ ПИРОТА Празник Успења Пресвете Богородице прослављен је свечано широм Нишке епархије. У навечерје празника владика Јован служио је свеноћно бденије у храму светоуспењске обитељи манастира Суково. До дубоко у ноћ су смењивали српски и византијски напеви химни испеваних у част Богомајке. Празник Успења Пресвете Богородице слава је тзв. Тиабарске цркве, Саборног храма града Пирота. Свету Архијерејску Литургију у овом храму, служио је Епископ нишки г. др Јован. После прочитаног Јеванђеља Владика је поучио сабрани народ. У току Литургије у свештенички чин рукоположен је ђакон Немања Минић. У литији је био и градоначелник Пирота, г. Владан Васић, који је Епископа и молитвени ход допратио до зграде Скупштине општине испред које је пререзан колач и узнијета молитва за напредак и благостање града и за мир и здравље свих његових житеља.

61

svetigora / 2012 / новембар

iz ota~astvene crkve

62

У недељу је служена Света саници скупа Међуправославне мреже архијерејска Литургија, иницијативâ за проучавање религијâ борна и деструктивних култова сабрали су коју су служила два поглавара, се на Светој архијерејској Литургији у Патријарх александријски г. Теодор и Патријарх српски г. Иринеј. ПоСаборном храму у Новом Саду. Да су сви народи призвани да сле Свете архијерејске Литургије уђу у заједницу Народа Божјег и уследило је празнично сабрање у да буду Тијело Јединородног Сина патријаршијским просторијама и том потврђено је и у Новом Саду гдје приликом Блажењејши Патријарх се, на светој Литургији, благода- александријски и Свјатјеши Патририло Живоме Богу на различитим јарх српски, по већ устаљеној пракси језицима од стране служитеља из приликом мирних посета поглаварâ, дванаест земаља и десет помјесних разменили су дарове који символиаутокефалних и аутономних Право- шу две црквене катедре. славних Цркава. По отпусту Свете Литургије реч У КРАГУЈЕВЦУ ОДРЖАН поуке је упутио домаћин, Владика ДРУГИ СЕМИНАР „РЕЛИГИЈА И бачки г. Иринеј. МЕДИЈИ“ Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. ПАТРИЈАРХ СРПСКИ У Јована, у сарадњи са Богословијом КАНОНСКОЈ ПОСЈЕТИ Светог Јована Златоустог из АЛЕКСАНДРИЈСКОЈ Крагујевца и Радио станицом „ЗлатоуПАТРИЈАРШИЈИ Његова Светост Патријарх српски сти“ Епархије шумадијске, Фондација г. Иринеј, у пратњи Преoсвећене „Конрад Аденауер“ у Крагујевцу је оргосподе Епископâ, шумадијског ганизовала други семинар и обуку за Јована и ремезијанског Андреја, запослене у црквеним радио станипротојереја-ставрофора Милутина цама наше помјесне Цркве, под назиТимотијевића, ректора Богословије вом „Религија и медији“, у периоду од Светих Кирила и Методија у Нишу, 3. до 7. октобра 2012. г. Предавач на семинару био је и ђакона Александра Секулића, отпочео је 5. октобра 2012. године господин Карол Лупу, из Бона, носвоју прву посету Александријској винар радија Дојче Веле (Deutsche Патријаршији после избора и Welle) и Бајеришер рундфунк увођења у трон српских патријараха. (Bayerischer Rundfunk). Он је упозЊегову Светост и званичну нао учеснике са најважнијим заделегацију у Каиру је дочекао Његово дацима у оквиру радијског новиБлаженство Папа и Патријарх нарства, а циљ семинара је био и александријски и све Африке г. Тео- међусобно умрежавање и још већа дор II у пратњи Преосвећеног Епи- сарадња запослених у црквеним скопа нитријског г. Никодима, после радио-станицама. Семинар је обчега су се упутили ка древном мана- ухватио и практичне и теоријске стиру Светог Георгија, где су их свеча- сегменте, а учесници су добили но дочекали игуман – Преосвећени смјернице и упознали се са различиЕпископ вавилонски г. Нифон са тим могућностима за организовање свештеним клиром. програма на црквеним радио станиУ суботу, 6. октобра 2012. годи- цама. За организацију семинара била не, патријарх Иринеј је имао посе- је одговорна мр Јелена Јабланов бан сусрет са патријархом Теодором, Максимовић, испред Фондације у древном седишту Патријаршије. „Конрад Аденауер“, а на самом семиТом приликом Свјатјеши је посе- нару су учествовали представници ти Патријарашки двор, библиоте- црквених радио-станица: домаћини ку и александријски манастир Све- из Радија ЗЛАТОУСТИ, СВЕТИГОРА из тог Саве Освећеног, при којем је Митрополије црногорско-приморотворена и школа Александријске ске, СЛОВО ЉУБВЕ из Архиепископије Патријаршије ,,Свети Атанасије“. београдско-карловачке, РТВ БЕСЕДА, Свјатјеши је посетио и чувену СЛАВОСЛОВЉЕ и ТАВОР из Епархије Александријску библиотеку. бачке, ГЛАС из Епархије нишке, МИИстога дана, Његова Светост се ЛЕШЕВА из Епархије милешевске и састао и са високим функционерима ИСКОН из Епархије врањске. Републике Грчке у Александрији.

МИТРОПОЛИТ ВОЛОКОЛАМСКИ ИЛАРИОН У ПОСЈЕТИ ХИЛАНДАРУ Братство манастира Хиландара је имало велику част да у госте прими Његово Високопреосвештенство Митрополита волокаламског г. Илариона (Алфејева), председника Одељења за спољне црквене везе Руске Православне Цркве. У пратњи Митрополита Илариона био је и Његово Преосвештенство Епископ дмитровски, викар Московске епархије, г. Теофилакт, као и неколико клирика и лаика. У поподневним часовима у уторак, 9. октобра 2012. године, група драгих гостију из Русије пристигла је у Хиландар. На улазу у манастир госте је дочекао хиландарски игуман Високопреподобни архимандрит г. Методије. Гости су преноћили у хиландарским конацима и присуствовали богослужењима у Саборној цркви. Посебна духовна радост је просијала током служења саборне архијерске Литургије којом је началствовао митрополит Иларион уз саслужење Епископа Теофилакта, игумана архимандрита Методија и више свештенослужитеља. По завршетку Свете Евхаристије митрополит Иларион, обраћајући се игуману, нагласио је: „Драги оче Методије, уважено братство овог манастира, драги оци и браћо! Желим да вам пренесем жеље и благослов Пресветог Патријарха Москве и Све Русије г. Кирила... Желео бих да вам захвалим на вашим молитвама и да вас позовем да се топло молите за вашу земаљску отаџбину Србију, јер је то јако напаћена земља. Са сажаљењем и болом слушам вести из Србије о притисцима и прогонима које трпе хришћани на Косову и Метохији“. Игуман Методије је упознао митрополита Илариона са животом и наслеђем Хиландара, посебно са током обнове од последица пожара 2004. године. У четвртак, 11. октобра, гости су се растали од својих домаћина, размењујући благослове и утврђујући вековне духовне везе два братска православна народа. Поклоници су пешице отишли у бугарски манастир Зограф.

ОСВЕЋЕНА ЦРКВА У ЈАСЕНОВОМ ПОЉУ У четвртак 18. октобра 2012. г, у мјесту Јасеново Поље покрај Никшића, Свету архијерејску Литургију поводом освештавња новоподигнуте цркве Светог архангела Михаила служили су Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Епископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије и захумско-херцеговачки г. Григорије, уз саслужење многобројног свештенства из двије епархије, и више хиљада сабраног народа из Црне Горе и Републике Српске, који су дошли на овај свечани дан у Јасеново Поље.

хваливши свима који су градили ову светињу, и који су у њу уградили свој труд, владика Јоаникије је благословио породицу Ђоковић, Новака, његове родитеље, и браћу и стрица. За допринос и изградњу цркве Светог архангела Михаила владика Јоаникије са благословом Његове Светости патријарха српског г. Иринеја и САС СПЦ, одликовао Орденом Светог краља Милутина, Срђана Ђоковића, оца Новаковог. Такође је архијерејским граматама за доброчинства одликовао и остале веће приложнике и добротворе: Петра Ђоковића, Љубисава Ђоковића, Матеју Кежмана, Јока Благојевића, Стану Тодоровић, Мирољуба Тодоровића, Саву Дурутовића и Душана М. Ђоковића. Уручујући одликовања и грамате владика Јоаникије је истакао да су сви градили ову цркву са великом љубављу, пажњом, и да овај Божији храм постаје украс Јасеновог Поља. Потом је окупљене поздравио и Петар Ђоковић, предсједник Црквеног одбора за изградњу цркве, који је истакао да му представља посебно задовољство „што може да поздрави човјека по коме смо данас познати широм васељене, првог спортисту свијета Новака Ђоковића“. Упутивши му ријечи добродошлице Петар Ђоковић је између осталог рекао: „Новаче брате, Новаче јуначе, добро дошао на ђедовско огњиште, добро дошао на своје!“ Свечаност освештавања цркве Светог архангела Михаила у Јасеновом Пољу настављена је за братском трпезом љубави, а велико дјело око организације освећења имао је и надлежни парох, свештеник никшићки Остоја Кнежевић, који није жалио труда да на овај дан све протекне како ваља и требује.

новембар / 2012 / svetigora

Свечаном чину освећења новосаграђене светиње присуствовао је и један од најбољих тенисера свијета, Новак Ђоковић са својим родитељима Срђаном и Дијаном, који су били и највећи донатори за изградњу ове цркве, био је присутан такође и амбасадор републике Србије у Црној Гори Зоран Лутовац, као и бројни други угледни гости. Прије почетка Свете Литургије у часну трпезу су уграђене мошти Светих Свештеномученика превлачких. На Литургији је појао хор Светог новомученика Станка из Никшића под диригентском палицом проф. Ленке Дурутовић. Након литургијског сабрања, испред цркве, свим сабраним прво се обратио домаћин, епископ Јоаникије, а након њега свим сабраним се надахнутом бесједом обратио митрополит Амфилохије. Благословивши окупљене вјернике, митрополит Амфилохије је између осталог рекао: „Све што постоји у васиони живи жртвом. Све се жртвује једно за друго. И у овом тренутку, када смо сабрани око овог храма, сунце небеско својом љепотом и топлином и зрацима нам се дарује, открива нам божанску

љубав. А мјера љубави је мјера жртве. Ако тако будемо посматрали све око нас и у нама видјећемо да је тај закон жртвености, љубави и узајамности нешто на чему почива свеукупна творевина Божија. Мјера љубави је мјера жртвовања.“ У својој бесједи Митрополит је заблагодарио и прослављеном тенисеру Новаку Ћоковићу и његовој породици, и дочекао га ријечима добродошлице у село његових предака: „Знате, ја сам сад дошао из Латинске Америке, и гдје год сам тамо дошао, прво што ме питају, на шпанском наравно, је: ‘Је ли ти знаш Ђоковића?‘ Тако се, ето, и кроз њега и преко њега слава овог мјеста и овог народа, па и ево овог светог храма, проноси и разноси широм свијета. Јер и његов спортски подвиг се заснива управо на ономе о чему смо говорили, да није жртве његове, његовог подвига, његовог труда, његовог жртвовања у игри, коју он увијек пропрати часним крстом светим, не би онда било ни Ђоковића, ни свих нас. Нека је благословен његов подвиг, то што он приноси своју жртву за овај народ, и што својом подвигом и својом игром прославља име Божије и укрепљује све оно што је добро и што је честито у народу Божијем.“ Захваливши се на срдачној добродошлици, Новак Ђоковић је истакао да је прелијеп осјећај видјети братски народ, и своје племенике: „Мени је срце заиграло кад сам вас видео окупљене у оволиком броју. Нека вам ова блажена црква буде спокојно место где ће те увек проналазити мир, весеље, слободу, и нека вам буде показатељ на путу правде, истине, и наравно – најчистије емоције, а то је љубав, јер ће она спасити свијет“, казао је Ђоковић. Након бесједа митрополита Амфилохија и Новака Ђоковића, за-

63

svetigora / 2012 / новембар

МИТРОПОЛИТ ДИОКЛИЈСКИ КАЛИСТ ВЕР ПОСЈЕТИО МИТРОПОЛИЈУ ЦРНОГОРСКОПРИМОРСКУ Један од најугледнијих православних богослова данашњице, Митрополит диоклијски, Високопреосвештени г. Калист Вер 25. августа је посјетио Митрополију црногорско-приморску. Високог госта, који је на Цетиње допутовао са члановима Друштва пријатеља Свете Горе Атонске из Лондона, на Цетињу је дочекала братија Цетињског манастира на челу са игуманом протосинђелом Методијем (Остојићем) и секретаром Митрополије, протојерејем Обреном Јовановићем.

64

Након поклоњења моштима Светог Петра Цетињског, Десници Светог Јована Крститеља и честици Часног Крста Господњег, Митрополита Калиста и остале госте је у име Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, који се тренутно налази у Јужној Америци, поздравио сабрат Цетињског манастира и професор Цетињске богословије, протосинђел Кирило (Бојовић). Гости су обишли и ризницу Цетињског манастира. Митрополит Калист Вер је поклоничко путовање светињама Митрополије црногорско-приморске започео посјетом манастиру Морача, да би 26. августа служио Свету архијерејску Литургију у цркви Светог Николе у Котору, а у поподневним часовима посјетио манастир Савину. Митрополит Калист је на крају посјете Митрополији црногорско-приморској у понедјељак, 27. августа боравио у Острогу, а потом је отишао у посјету Епархији будимљанско-никшићкој. На празник Успенија Пресвете Богородице је био гост манастира Пива, гдје је поводом манастирске славе са својим домаћином, Епископом будимљансконикшићким г. Јоаникијем служио Свету архијерејску Литургију.

насликане иконе Светог Петра Цетињског Митрополији црногорско-приморској од стране Амбасаде Украјине у Црној Гори и међународног Фонда „Културно наслеђе“. Икону су поклонили, у име амбасаде Њена Екселенција г-ђа Оксана Сљусаренко, а у име Фонда академик Виктор Георгијевић Карцев, предсједник Фонда.

Икона је рад познатог умјетника и академика из Украјине Константина Кознова. У име Митрополита Амфилохија и свештенства дародавце је поздравио ректор Богословије Светог Петра Цетињског, протојерејставрофор Гојко Перовић. Предајући икону Цетињском манастиру амбасадорка Украјине подсјетила је на дуге и тијесне везе између Црне Горе и Украјине кроз историју, указавши да је и овај дар уваженог умјетника Кознова један од доприноса међусобне сарадње.

УЧЕНИЦИ ШЕСТЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ ОБНОВЉЕНЕ ЦЕТИЊСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ ПРОСЛАВИЛИ ДЕСЕТОГОДИШЊИЦУ МАТУРЕ Са благословом Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Епископа полошко-кумановског г. Јоакима, ученици шесте генерације обновљене Цетињске Богословијe прославили су десетогодишњицу матуре у Цетињском манастиру и у Цетињској богословији на празник Светог пророка Захарије и праведне Јелисавете, 18. септембра 2012. Свету Aрхијерејску Литургију служио је владика Јоаким, разредни старешина ове генерације, уз саслужење седамнаест свештеника и три ђакона, ученикa ове генерације. Њима су саслуживали и рекФОНД „КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ“ И АМБАСАДА тор Богословије, протојереј–ставрофор Гојко Перовић; УКРАЈИНЕ МИТРОПОЛИЈИ ПОКЛОНИЛИ ИКОНУ игуман Цетињског манастира, протосинђел Методије СВЕТОГА ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ На празник Светог Александра Невског, 12. септем- Остојић и протосинђел мр Кирило Бојовић. На Литургији бра, у Цетињском манастиру уприличена је предаја ново- су појали ученици Богословије.

Приредио: Рајо Војиновић

Hronika mitropolije

новембар / 2012 / svetigora

Славље је настављено у трпезарији школе, гдје је са- помиње црквене теме? Не можемо да вјерујемо да људи бране ученике, госте и слављенике поздравио домаћин, који себе зову сенаторима Цетиња, у овом тренутку не ректор Богословије протојереј-ставрофор Гојко виде друге ни веће цетињске проблеме од имовинског питања зграде Црквеног суда и цркве на Ћипуру. А још Перовић, у име професора и колектива Богословије. Након њега, на ручку је још једном све поздравио је невјероватнији начин на који се ова два имовинска владика Јоаким, упутивши очинску поуку својим бившим питања сагледавају у овом политичко-савјетодавном ученицима. Потом су сви ученици ове генерације упоз- тијелу званом „Сенат“. Сенатори хоће да иселе Цетињску богословију из нали присутне о својим службама широм Епархија наше зграде Црквеног суда. Кажу – Црквени суд није црквени!? свете помјесне Цркве. Желећи им благослов Светог Петра Цетињског, и Све- Кажу – црква на Ћипуру није црквена!? Хоће да иселе тог Василија Острошког, њихове разредне славе, моли- Цетињску богословију онда када ова најстарија средња мо се свеблагом Господу да их и даље води и руководи школа у Црној Гори слави 150 година постојања и 20 гона духовном узрастању, а на корист роду своме и Цркви дина обновљеног рада!? Намјесто предлога шта би град светосавској, и да славе још јубилеја у свом животу. и држава могли да учине у правцу достојне прославе ових значајних годишњица, они хоће да отежају ионако САОПШТЕЊЕ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКОнезавидан материјални положај професора и ђака ове црквено-просветне установе. ПРИМОРСКЕ И још кажу да ово све раде због задовољења правЦетиње, 19. септембар 2012. г. Најљубазније молимо чланове Сената престони- де. Неће да виде како је Богословија насилно исељена це Цетиње да своје будуће састанке користе у сврху 1945. г. из Биљарде, а веома им је стало да црквена зграпроналажења оптималних рјешења за побољшање да буде општинска. Не питају се када и под каквим околживотног стандарда грађана Цетиња, за стварање ностима је православни храм уписан као власништво амбијента у којима би цетињске фирме развиле своја општине, али сматрају да тај храм никако не би смио да пословања, као и за унапређење услова у којима се буде црквена имовина. Све је то празна, бескорисна и доразвија и образује цетињска омладина. Ако наши сенато- садна прича, поновљена безброј пута. То је прича којој ри нијесу компетентни за ова питања или не желе њима је мјесто на судовима, у уредним и јасним правним прода се баве, онда нека причу о интересима Цетиња пре- цедурама, а не у саопштењима Сената престонице. Ко мисли да му нешто припада и да неко неовлаштено бопусте другима. Свештеници и вјерници Цркве Христове, православ- рави у његовим просторијама, тај нека своја права пони хришћани Цетиња, као слободни и са другима рав- тражи пред надлежним институцијама – јер не живимо у ноправни грађани црногорске престонице вољели би џунгли, него у граду који траје више од пет вјекова. Информативна служба да знају, може ли ико да прича о оздрављењу животних Митрополије црногорско-приморске прилика у нашем граду, о градској економији, а да не

65

Hronika mitropolije

svetigora / 2012 / новембар

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ НАКОН ПОСЈЕТЕ Преносећи утиске и поздраве наших расељеника из ЈУЖНОЈ АМЕРИЦИ ДОПУТОВАО У ЦРНУ ГОРУ Јужне Америке, Владика је казао да их је највише из ових У сриједу, 17. октобра, Митрополит Амфилохије вра- крајева – са Цетиња, из Катунске нахије, Бањана, Боке и тио се у Црну Гору након канонске посјете Епархији Црмнице. буеносаиреско-јужноцентралноамеричкој, у којој је био „Нарочито су Црмничани присутни у граду Туерто. више од два мјесеца. Тамо смо на Покров Пресвете Богородице освештали Митрополита Амфилохија су на аеродрому у Под- храм Светих архангела Михаила и Гаврила. Постављена горици дочекали сабрано свештенство и монашто и је нова света трпеза. Тамо је и наш нови свештеник отац вјерни народ, да би након тога пристигао у катедрални Исаило Марковић“, рекаоје Владика. Цетињски манастир и у току вечерње службе обратио Митрополит Амфилохије је говорио о сусретима са се поруком сабраном народу и ученицима Богословије нашим расељеницима, али и са припадницима других Светог Петра Цетињског. народа православне вјере по земљама Јужне Америке.

66 "Бели анђео", рад проф. Драгице Љесар

Црква Светог Василија Острошког на Риб аку Пошто нам је о. Богић Фемић указао на грешке које су нам се поткрале у овом тексту – првобитно објављеном у овогодишњем духовданском броју Светигоре (број 216), у рубрици Чудо – то овом приликом објављујемо интегрално казивање оца Богића, овај пут без грешака, уз искрено извињење и њему и нашим вјерним читаоцима. Редакција Светигоре

У

з Божију помоћ и благодат Светога Духа замислио сам да градим цркву на Рибњаку. Малу цркву на брду је војска подигла 1878. г. у част ослобођења од Турака. На том се мјесту, испод дуда, књазу Николи јавио Свети Василије једанпут. Други пут му се јавио доље, да крене према граду Бару. Има старо предање које се прича у Бару и које казује зашто Селим-бег није бранио град Бар. Оно каже да није могао да га брани, јер су Турци видјели човјека гдје лети испод облака. Они су рекли за виђење да је мелећ-анђео, а то је био Свети Василије Острошки, и ту више није било спаса – град Бар је морао да падне и Селим-бег је дао кључеве књазу Николи. Како нисам био у могућности да материјал изнесем горе на брдо, то сам га оставио доље, гдје је некада била црква Светог Јована Крститеља, коју су нажалост срушили мјештани Зубаца. Они су иначе, тако су ми стари људи причали, као православни Срби дошли из Зубаца требињских, али су – пошто није имао ко да их штити – морали да се или потурче или да приме католичанство. Донијели су одлуку да пређу у католицизам и да буду под Млетачком републиком. Нажалост, срушили су ту цркву и дванаест момака носило је то камење са воловима – за годину дана поумирали су сви ти младићи, а волови су поцркали. Они воле то мјесто и поштују га, сјећају се поријекла и зато су, да не би заборавили родни крај, дали том мјесту име Зубци. Ја сам служио једно вријеме у тој зидини, а онда сам донио одлуку 1983. г. да ископамо то старо камење, ту зидину, да то мјесто освјештамо и да ту градимо храм Светог Василија Острошког, јер је пријетила опасност, чим нема цркве, да се тај завјет 12. маја прекине. Тада сам рекао да ће црква бити готова за годину дана, а покојни прота Јован Ражнатовић се ухватио за главу и рекао: „Брате мили, шта си то рекао? С чим ћеш да саградиш цркву за годину дана?!“ Али, тако је и било – тачно за годину дана смо цркву подигли.

У току градње се десило једно интересантно чудо. Ја сам купио мјешалицу на бензин пошто горе није било струје, и нас петорица смо радили. Долази један младић са Мировице и тражи мене. Препао сам се страшно, прво што сам помислио је да се запалила монтажна кућа у којој смо живјели, а у којој ми је сама остала петогодишња ћерка. Упитах младића због чега ме тражи, а он ми рече: „Ја сам муслиман, имао сам ноћас виђење: јавио ми се Свети Василије Острошки у сну, повео ме кроз брда, довео ме на једно мјесто и рекао ми – Младићу, да помогнеш да се моја црква подигне. Питао сам многе православце има ли гдје црква да се гради, и нико није знао, док нисам наишао на једног човјека који ми је рекао да се гради црква Светог Василија горе на Рибњаку.“ Он је дошао је и донио прилог, а ја сам њему дао захвалницу уз велико поштовање. Градњу цркве смо, уз Божију помоћ, и завршили. Извод из предавања које је 6. септембра 2009. г. у Парохијском дому у Бару држао протојереј-ставрофор Богић Фемић, а на тему „Обнова црквеног живота у Бару осамдесетих година XX вијека“.

ЗА САБОРНИ ХРАМ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА

СВИ ПО ЕВРО

Цјелокупна едиција Немањићки манастири

• Манастир Дечани • • Манастир Грачаница • • Манастир Бањска • • Манастир Морача • • Манастир Арханђели • • Манастир Сопоћани • • Манастир Студеница • • Манастир Жича • • Манастир Хиландар • • Манастир Милешева •

-Уплатницом код ЦБЦГ на рачун 550-3610-20 Са назнаком за САБОРНИ ХРАМ; -Код парохијског свештеника или управе манастира у свом мјесту; -Лично на благајни Храма Христовог Васкрсења, сваким даном од 9 до 15 часова; -Код овлашћеног прикупљача прилога који ће обилазити домове по градовима.

ИЗД НОВА

АЊА

SVETIGORA Цетиње: +382 (0)41 234-222 Београд: +381 (0)11 369-07-57 369-07-05