ЧАСОПИС СВЕТИГОРА бр.221

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

··

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXI  ВАВЕДЕЊЕ  ДЕЦЕМБАР 2012. г.  БРОЈ 221

Освећење централног крста на Храму Светог Јована Владимира у Бару

Икона Светог архангела Михаила

(копија иконе Кијевске иконописне школе из XV вијека, дар г. Игора Јакивјука манастиру Ждребаонику)

децембар / 2012 / svetigora

У име Оца и Сина и Светога Духа. вети апостол Павле, браћо и сестре, у Посланици Јеврејима, коју смо данас прочитали, укратко нам описује древни Соломонов храм, његово устројство и распоред онога шта се у њему налазило. Када слушамо тај опис древнога храма Соломоновог и кад читамо о њему у књигама Старога Завјета, видимо да су и наши православни хришћански храмови грађени мање-више по узору на тај древни храм. И у нашем храму постоји оно што се назива код апостола Павла и код древних пророка „светиња“, то је оно што ми називамо наос и гдје ми сада стојимо, а постоји и „Светиња над светињама“, најсветије мјесто у храму Божијем, то је оно што ми називамо олтаром, у којем се догађа највећа тајна, тајна претварања хљеба и вина у Тијело и Крв Христову. И у нашим храмовима исто, као и у Јерусалимском, постоји и припрата. То је овај дио који је овдје испред храма, а који је у многим храмовима саставни дио самог храма; дио у ком су припремани вјерници за улазак у светињу, за приношење жртава у светињи и гдје се припремао првосвештеник у оном древном храму, описаном код апостола Павла, да уђе из ње једанпут годишње у Светињу над светињама. Био је обичај тада да свештеници левити улазе у светињу и ту обављају молитве и приносе жртву, а да у Светињу над светињама, у олтар, само једанпут годишње улази првосвештеник и то приносећи прије тога крвне жртве за своје очишћење, за народно покајање и за очишћење народа од његових незнања, како и каже апостол Павле, да би онда ушао у Светињу над светињама. У Светињи над светињама је био Ћивот завјета у коме је чувано оно што је најсветије било првом Изабраном народу Божијем – јеврејском. Чуване су таблице Мојсијеве и жезал Аронов, који је процвјетао у руци Мојсијевој, као свједочанство да је Бог са Мојсијем. Тај жезал је чуван као спомен на велики и страшни догађај ослобођења од египатског ропства и преласка преко Црвеног мора. Поред таблица Закона и жезла у Кивоту је била и златна посуда у којој је чувана мана, храна којом је Бог хранио народ свој пошто је избјегао из Египта и прешао Црвено море, док је лутао четрдесет година по пустињи Египатској. Како у пустињи није било хране, народ се колебао и многи су чезнули да се поново врате у Египат да би могли да преживе, међутим, Господ им је подарио ману са небеса која је падала сваког дана за њихову храну. Дакле, заповјести Божије, жезал Аронов и мана – три

Митрополит АМФИЛОХИЈЕ

ког храма на Земљи

besjeda

Храм савршенији од било

најсветије ствари, три свједочанства промисла и бриге Божије о Изабраноме народу, то је оно чему је имао право да приступи само првосвештеник једанпут годишње. Е, управо у ту Светињу над светињама удостојила се да уђе Пресвета Дјева као дијете, да буде уведена на данашњи дан и зато се и празнује празник Ваведења. Боравећи при Храму као завјетована, припремала се за архангелску вијест: да ће Она родити Месију, Сина Божијега, Искупитеља свијета – Она, која је, као што пјевамо у данашњој пјесми, пречисти храм Спасов, Она која је обиталиште славе Божије, Она која је мјесто и обиталиште у које се настанио сами Господ, Она која је у ствари својим служењем Господу и својом улогом у историји свијета, у историји спасења, показала да је управо Она та Светиња над светињама и Ћивот завјета, а да је онај Ћивот старозавјетни био само праслика Њена. Зато и пјевамо и понављамо ријечи пророчке: Уђи у покој Свој, Ти, Господе, и кивот светиње Твоје (Пс. 131, 8).

svetigora / 2012 / децембар

Части које се удостојила Пресвета Дјева није се удостојио нико прије Ње и Она је постала храм савршенији од било ког храма на овој земљи, па и од тог чувеног и знаменитог храма Соломоновог, у који је Она ушла на данашњи дан.

Она се није удостојила да прими у себе само жезал Аронов, заповјести Божије и ону ману, него да роди Дародавца живота, да роди Њега који је Хљеб који силази с неба, као што каже сам за себе, да прими и да зачне и да роди Онога који је не само дао Закон људима и свијету него који је сам Законодавац. Дакле, части које се удостојила Пресвета Дјева није се удостојио нико прије Ње и Она је постала храм савршенији од било ког храма на овој земљи, па и од тог чувеног и знаменитог храма Соломоновог, у који је Она ушла на данашњи дан. Јер, ако је на оном древном храму почивао Божији благослов, као што је то описао Пророк, ако је слава Божија – шехинах, како кажу Јевреји – почивала на том храму када је основан и када је улазио првосвештеник у њега призивајући име Божије, у много се већем степену и мјери слава Божија уселила у Пресвету Дјеву и преко Ње засијала као сунце свијету. Зато и пјевамо Господу када прослављамо Његово рођење, за које се припремамо овим божићним светим постом, да је Он „Сунце правде“ које обасјава све и сва својом неизрецивом свјетлошћу, а да је Пресвета Дјева Она која је родила то Сунце, која је изњедрила Њега, Дијете младо, предвјечнога Бога, Христа Бога нашега. Поклањамо се Пресветој Дјеви, чије Ваведење данас прослављамо, и поштујемо Њен свети и чудесни лик и прослављамо оно што се догодило са Њом: прослављамо Онога који се од Ње родио, Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. Бесједа произнесена на празник Ваведења Пресвете Богородице у манастиру Добрска Ћелија, 21. новембра/4. децембра, љета Господњег 2009.

децембар 2012 / број 221

из садржаја: Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

Храм савршенији од 3 било ког храма на Земљи архимандрит ВАСИЛИЈЕ Гондикакис

Све је молитва 24

Репортажа 10 Предавање 26 Свештеник одговара 30 Поезија 45 Свједочење 49 Помен 51

АНТОНИЈЕ Ђурић

У сусрет стогодишњици ослобођења 31 југа Србије од турског ропства Ф. Н. Савељева

Без љубави нема истинскога живота 39 Братија Цетињског манастира

Икона Пресвете Богородице 47 Филеримске obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXI  ВАВЕДЕЊЕ  ДЕЦЕМБАР 2012. г.  БРОЈ 221

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске Директор: протојереј–ставрофор Радомир Никчевић Савјет часописа: протојереј–ставрофор Момчило Кривокапић, архимандрит Димитрије (Лакић), академик Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић, др Ксенија Кончаревић Главни уредник: протосинђел мр Кирило (Бојовић) Оперативни уредник: Рајо Војиновић Дизајн часописа: др Мирко Тољић, Владимир Јакшић Секретар редакције: Татјана Марјановић Редакција: Епископ липљански мр Јован (Ћулибрк), протојереј–ставрофор Гојко Перовић, протојереј–ставрофор мр Велибор Џомић, игуман Петар (Драгојловић), јереј мр Саво Денда, јереј Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах мр Павле (Кондић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић, Весна Тодоровић, Јован Маркуш Сарадници: протођакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Марија Живковић, Милана Бабић, Милутин Вековић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Сања Радовић, Драгана Керкез, Јелена Петровић Лектура и коректура: Ивана Јовановић

Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд, тел: 011/369-0757,369-0705 e-mail: svetigora.urednik@gmail.com Штампа: , Суботица

··

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

Фотографије: монах Игнатије (Алексејев), Јован Радовић, Жељко Шапурић, Зоран Тричковић, Иван Рашовић, ђакон Драган С. Танасијевић, †Живота Ћирић.

Освећење централног крста на Храму Светог Јована Владимира у Бару

INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT: COBADEFF /400876825101 EUR /400876825100 Other Currencies NLB Montenegrobanka AD Podgorica SWIFT CODE: MNBAMEPG /ME25530005120005043078 "MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS" 81250 CETINJE MONTENEGRO

bogoslovqe Митрополит КАЛИСТОС Вер svetigora / 2012 / децембар

Светоотачке основе православне светотајиности

„Ж

ивот у Христу сачињавају Свете тајне“, пише Антиохијски говори о девствености Богородице Марије, о Свети Никола Кавасила; оне представљају, њеном рођењу и о смрти Господњој као о „трима громким каже он, „прозоре преко којих у овај мрачни свет тајнама које су се испуниле у тишини Божијој“. Као и код апоулази Сунце правде“. Који су то преовлађујући стола Павла, тајинство и овде означава нешто сакривено које појмови у учењу Светих отаца који се односе на се открива. ове божанствене радње без којих живот у Христу Тако је и код Климента Александријског, који говори о није могућ? Како Свети оци разумеју ове „прозоре“ „пројављеној тајни“ Оваплоћења „Бога у човека и човека у Бога“. који осветљавају наш живот на земљи? Али у исто време Климент говори и о „мистичном значењу ХлеОсврнућемо се укратко на четири основне ба“, и о „мистичном символу свете Крви“. Овде уочавамо почетачке светотајинског богословља Отаца: смисао так процеса у ком појам тајинства почиње да добија и ужи смиречи Света тајна, двојаку природу (спољашну и сао неке свештене радње. унутрашњу) Светих тајни, савршитеља сваке Свете У латинском предању Тертулијан, који је Климентов савретајне, који је сами Христос и број Светих тајни. меник, користи термин sacramentum у исто време и у ужем и у ширем смислу. Понекад говори о „тајни (сакраменту) икономије“ Појам Свете тајне означавајући Христову икономију спасења у целости, док на Оно што латинско богословље назива другим местима употребљава sacramentum да би означио sacramentum у грчком богословљу је означено Крштење и Евхаристију. Ипак, дуго пошто је термин добио речју μυστήριον (црквенословенски „таинство“). значење свештеног чина, грчки Оци га употребљавају и у Ове две речи означавају различите ствари. Ла- његовом ширем значењу. Ово је битно имати у виду када тински термин sacramentum је у почетку означа- их читамо, да се не би увек узимао у обзир само ужи смивао заклетву коју су полагали римски војници; сао који ова реч има у савременом богословљу. у правној терминологији он означава залог који дају тужиоци. Грчка реч μυστήριον означава нешто Највиши домет богословља много богатије и дубље. Она се налази у Новом ЗаПостоји један посебан разлог због којег шири смисао вету двадесет осам пута и ниједанпут не означа- речи „тајна“ не сме да се заборави. На један изузетан нава литургијску радњу. Исто тако, у Новом Завету чин он се користи да би истакао суштинску везу између Све„мистерија“ не означава, као што то има тенденцију тих тајни и Оваплоћења. Све Свете тајне налазе свој извор и у савременом језику, нерешено питање или ениг- основу у Христовом Оваплоћењу. Светотајинске радње му. Насупрот томе, у стриктно богословском смис- Цркве нису ништа друго него живи наставак и непрелу и у смислу писменог предања, мистерија је стано пружање Оваплоћења у простору и времену. Свенешто што је у почетку сакривено, а што је сада от- те тајне осигуравају непрестано и динамично присукривено нашем разумевању, али још увек не у пот- ство Христа Оваплоћеног међу народом Божијим током пуности, зато што је усмерено према Есхатону. богослужења. Као што каже Свети Лав Велики у својој другој Тако се ова реч у Јеванђељима односи на беседи на Вазнесење: „Овај вид нашег Спаситеља, који је до унутрашњи смисао парабола, који је сакривен сада био видљив сада се прибројава Светим тајнама“. Без за народ, али откривен ученицима (Мт. 13, 11; Мк. 4, Оваплоћења Свете тајне не би могле да постоје. Светотајиност 11; Лк. 8, 10), док је у Посланицама Светог апостола је par excellence грана христологије. Павла она пре свега везана за Оваплоћење. То је Овај термин поседује и друге конотације. Он је сродан са највиша и основна тајна „сакривена од вијекова и придевом „мистичан“, који се често употребљава од стране Отпокољења, која се сада јави светима његовим“ (Кол. аца у вези са именицама „созерцање“, „молитва“, „богословље“ 1, 26; види још I Кор. 2, 7–8; Еф. 3, 9). и „сједињење“. Ово има јасне импликације. Мистичан жиПонекад „тајна“ означава Спаситеља који вот, како га разумеју Свети оци, заснован је на основној тајни обитава у нама „која је Христос у вама, нада сла- Оваплоћења Христовог и не може да буде издвојен од Светих ве“ (Кол. 1, 27); такође указује на заједницу Јудеја и тајни. Он није ништа друго него савршенство, највећи домет Грка у јединству Тела Христовог (Еф. 3, 3–6) и шире нашег учешћа у Светим тајнама. – возглављење, рекапитулацију у Христу васцеле творевине. Тако је у овом смислу у списима апостоДвојака природа Светих тајни ла Павла, „тајна“ нешто откривено и проповедано, У Катихези Англиканске цркве, коју сам у детињству морао али још увек не у потпуности спознатљиво. да научим напамет, Света тајна се дефинише као „спољашни и видљиви знак унутрашње и духовне благодати“. То је „залог“, Дело Оваплоћеног Христа пише у наставку, који нас уверава о овој унутрашњој благодаУ светоотачком предању појам тајинства се ти. Другим речима то није апстрактни знак, него дејствујући првобитно односи на целокупност дела Хри- знак, signum efficax, који оприсутњује и који осуштаствује оно ста Оваплоћеног и тек у III веку он почиње да што означава. На овај начин и Свети оци разумеју природу Свеозначава и литургијски чин. Тако Свети Игнатије тих тајни. Следствено томе, свака Света тајна има два аспекта,

децембар / 2012 / svetigora

svetigora / 2012 / децембар

спољашњи и унутрашњи, видљиви и невидљиви. Из овог разСавршитељ Светих тајни лога Свети оци редовно приписују Светим тајнама реч „симПрема светоотачком предању, како грчком вол“ употребљавајући је у њеном ширем значењу. тако и латинском, истински савршитељ сваке СвеВећ у III веку Тертулијан јасно наглашава двојаку при- те тајне је увек сами Христос, који је невидљиво, роду Светих тајни: „Умива се тело да би душа могла бити без али динамички присутан Светим Духом. То је очимрље; тело прима помазање да би душа могла да се освеш- гледно у литургијској пракси Православне Цркве. та; тело се благосиља (знаком крста) да би се и душа заштити- При савршавању Светих тајни служитељ никада ла; тело се осењује полагањем руке да би душа могла да буде не употребљава личну заменицу „ја“. Он не каже просветљења Духом Светим; тело се храни Телом и Крвљу „ја те крштавам“, него „крштава се слуга Божији“; Христовом да би душа могла да се испуни Богом“ (О васкрсењу не каже „ја те производим“, него „благодат тела, 8). Дајући Светим тајнама антрополошку основу, Свети Божија.....производи“. Као што се епископ обраћа Амвросије Милански каже да њихов двојак карактер одгова- Богу при рукоположењу ђакона: „Не полагањем ра двојакој природи човекој, његовом телу и души. Тако, при мојих руку него изливањем ризница Твоје милокрштењу вода умива тело, док се душа очишћује Духом Светим сти даје се благодат ономе који је Тебе достојан“. (Тумачење Јеванђеља Лк. 2, 79, О мученицима 8, О Светим тајнама 1, 10). У ис- Истина је да Петар Могила у свом Служебнику том смислу блажени Августин пише о евхаристијском хлебу и употребљава у Светој тајни покајања латински вину: „Називамо их Светим тајнама зато што је код њих једна израз „разрешавам те“, али ово може да се сматра страна видљива, а друга се подразумева. Оно што се види има само као удаљавање у односу на светотајинско телесни изглед, а оно што се подразумева даје духовни плод“ предање Православне Цркве. (Беседа 272). Ово уверење да је Христос једини Савршитељ Грчки аутори употребљавају паралелне, блиске термине. Светих тајни је посебно јасно у Божанственој Према Теодору Мопсуестијском „свака Света тајна, помоћу Литургији. Пре почетног благослова ђакон се знакова и символа, означава невидљиве и непојмљиве ствар- обраћа свештенику: „Време је служити Госпоности“ (Катихетске омилије 12, 2). Према Дионисију Ареопагиту ду“ (Пс. 118(119), 126). Неки преводи Божанствене „видљиви знаци означавају мислене тајне, показују нам пут и Литургије подразумевају овај израз у смислу: воде нас њима“ (Црквена јерархија 2, 3, 2). „Ово се назива Света тајна“, „Време је да ми служимо Господу“. Али, савремепише Свети Јован Златоусти, „зато што оно што просуђујемо ни преводиоци Библије, када преводе овај стих није исто са оним што видимо; видимо једну ствар, а верујемо псалма дају предност значењу „време је да Годругу... Када чујем да се говори о Телу Христовом, ја разумем спод дела“. Литургија није дакле само говор (реч), оно што је речено у једном смислу, а неверујући у другом“ него делање. Она је пре (Омилије на Посланицу Коринћанима 7, 1). свега не наше Овај двојаки карактер Светих тајни, видљиви и невидљиви, д е л а њ е крајње јасно истиче вредност вештаства са хришћанске тач- н е г о ке гледишта, а посебно вредност људског тела. Као што тврди Тертулијан у овом контексту, „тело је стожер спасења“. Из овог разлога Православна Црква тражи да сачува, не смањујући га притом, вештаствени карактер светотајинских елемената. Битно је да се Крштење врши погружењем, осим у хитним случајевима; у Евхаристији се користе квасни хлеб и црвено вино; при опелу, које такође има светотајински карактер, кивот је отворен и целивамо упокојеног. Вештаствени карактер Светих тајни нам расветљава већ поменути однос између светотајинских радњи Цркве и Оваплоћења. При свом рођењу као човек, Спаситељ је узео на себе земаљско тело и то тело је постало носилац Духа Светога. Тако, када благосиљамо воду при Светој тајни крштења, када благосиљамо хлеб и вино на Светој евхаристији и уље при помазању болесних, ови материјални елементи се преображавају у носиоце Светог Духа. Као што Свете тајне указују на оно што је већ било, на Оваплоћење, тако су, у исто време, усмерене према ономе што ће бити, или, боље речено антиципирају у апокатастасису, односно у коначном искупљењу последњег Дана (Рим. 8, 18–23). Као што каже Минуциус Феликс: „треба да чекамо и пролеће тела“. Ово есхатолошко пролеће тела и уопште целокупне творевине је већ присутна реалност у духовном (преображеном) вештаству Светих тајни.

делање Господа. Истински служитељ сваке Евхаристије је увек Христос, једини Првосвештеник. Ми смо као свештеници и народ само Његови саслужитељи. Ово је експлицитно изражено у молитви коју изговара свештенослужитељ током Херувимске песме, када се обраћа Христу: „Ти си Онај који приноси и који се приноси“. Христос је у исто време Онај који приноси и Принос, Савршитељ тајне и Тајна, Свештеник и Жртва. Непосредно учешће Христа у Евхаристији је изражено такође речима којим се поздрављају свештеници при целиву мира: „Христос посреди нас“. Исто такво схватање Светих тајни као Христовога дела какво је у литургијским текстовима постоји и код Светих отаца. Тако Свети Августин каже: „Крштење је дејствујуће не због заслуга онога преко кога се врши, нити због заслуга оног који се крштава, него снагом своје сопствене светости и унутар садржане истине, због Онога од кога је установљено“. Од грчких Отаца, Свети Јован Златоусти је посебно јасан по овом питању: „Све се врши Оцем, Сином и Светим Духом“, каже он. „Свештеник само користи свој језик и уступа руку. При Светом причешћу, „Христова рука је пружена према вама“. „Дарови Божији су такви да не могу бити плод неке врлине свештеника; они су дело благодати... Евхаристијски принос остаје исти, било да га приноси Павле или Петар. Причешће које је Христос дао својим ученицима је идентично оном које данас дају свештеници. Оно не заостаје ни у чему иза првог, јер се не посвећује од стране људи, него од Онога који је посветио прво причешће.“ Одавде произилази да веродостојност Светих тајни није ометана недостојношћу онога који служи и не зависи од личне вере онога који је прима. Насупрот томе, као дело самог Христа, Света тајна поседује објективан карактер.

тајни је необјављено; налазимо га у Кодексу 64, Supplementi Graeci Paris). Даље помиње још неке свештене радње, а по-

зива се посебно на следеће три: освећење цркве доводи у везу са Миропомазањем, водоосвећење са Крштењем и благосиљање хлеба у част Мајке Божије са Евхаристијом. Ово још једном указује на то да је употреба појма μυστήριον код грчких патристичких аутора шира него она коју срећемо у западној схоластици. У касном византијском периоду постоји тенденција да се усвоји листа од седам Светих тајни коју срећемо на Западу. Тако је, на пример, код Мануела Калекаса у XIV веку и код Јосифа Вријениоса и Светог Симеона Солунског у XV веку. На сабору у Флоренци (1438–1439) Грци нису имали приговор на листу од седам Светих тајни. Ипак, митрополит ефески Јоасаф (исто у XV веку) говори чак о десет Светих тајни. Крајем XVI и у XVII веку ова листа је прихваћена у Православној Цркви: користе је, на пример, патријарх Јеремија II, Гаврило Север, Митрофан Критопулос и сабори у Јашију (1642) и Јерусалиму (1672). И поред тога, ова листа није никад имала стриктно догматско значење у православном учењу. Она је усвојена углавном због прегледности при изучавању. Шира примена појма тајинство, каква је била у познијем светоотачком периоду, није никад била заборављена. У сваком случају, када се даје листа од седам Светих тајни, не треба да се изводи закључак да све Свете тајне могу да се посматрају као једнаке по важности, зато што између њих без сумње постоји извесна „хијерархија“ у којој Крштење и Евхаристија заузимају највише место. Апофатичка димензија Као закључак могли бисмо да се подсетимо описа термина који смо дали на почетку: то је нешто што се открива нашем поимању, али не у потпуности нити исцрпно. Ово указује на постојање апофатичке димензије у православном богословљу Светих тајни, која је иначе присутна у свим аспектима богословља. Када Црква говори о Светим тајнама увек је присутна свест о немогућности да се искаже сваки аспекат истине. По речима Светог Јована Златоустог, „кажемо да су ово Тајне и оне то стварно јесу; а тамо где постоје тајне потребно је дубоко ћутање“. „Говорити о Божанственим тајнама“, бележи Свети Кирил Александријски, „је незахвалан задатак, не без опасности, и можда је мудрије да се о томе не говори.“ Превод са француског: сестринство манастира Бања код Рисна Изворник: Service orthodoxe de presse, бр. 328, мај 2008.

децембар / 2012 / svetigora

Број Светих тајни Као и у осталим областима и овде треба имати у виду ширу употребу термина коју срећемо код Отаца. У старим изворима не би требало да тражимо прецизан начин изложења седам Светих тајни који срећемо код Петра Ломбарда и код схоластика у ХII веку и касније, који је касније преузет од стране доста православних аутора. С друге стране, грчки Оци не праве стриктну разлику између Светих тајни и осталих свештених радњи Цркве. Много раних аутора, као на пример Свети Кирил Јерусалимски, Свети Амвросије, Теодор Мопсуестијски и Свети Кирил Александријски, изгледа размишља у терминима трију Светих тајни: Крштења, Миропомазања и Евхаристије. Али пошто они не раздвајају Крштење од Миропомазања, било би тачније да се каже да имају у виду две Свете тајне: Крштење и Евхаристију. У сваком случају ова листа од три (односно две) Свете тајне не треба да се посматра као коначна. Свети Никола Кавасила, у својој књизи Живот у Христу, разликује исте три Свете тајне – Крштење, Миропомазање и Евхаристију, али

у наставку говори о посвећењу олтара као о „основи или корену трију Светих тајни“. Свети Јован Дамаскин са своје стране говори о Крштењу и Евхаристији као о Светим тајнама. Али већ код Дионисија Ареопагита срећемо шест Светих тајни: Крштење, Евхаристију, Миропомазање, рукоположење, полагање монашког завета и опело; исту листу срећемо код Светог Теодора Студита. У другој половини ХIII века монах Јов набраја седам Светих тајни, али оне не одговарају тачно западној листи; он ставља заједно покајање и јелеосвећење и додаје полагање монашких завета. (Његово дело о седам Светих

reporta`a

РАЈО Војиновић

Украс храма и

освећење града

svetigora / 2012 / децембар

МИТРОПОЛИТУ АМФИЛОХИЈУ УРУЧЕН ОРДЕН СВЕТОГ РАВНОАПОСТОЛНОГ КНЕЗА ВЛАДИМИРА Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију уручено је највише одликовање Украјинске Православне Цркве, орден Светог равноапостолног кнеза Владимира. У име поглавара Украјинске Православне Цркве орден му је уручио Високопреосвећени Архиепископ Теодор. Преносећи поздрав и благослов Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Владимира, архиепископ Теодор је истакао да је ово одликовање митрополит Амфилохије добио за велику ревност и усрђе у служењу Цркви Православној, као и за велики допринос унапређењу односа Украјинске и Српске Православне Цркве. Митрополит Амфилохије је заблагодарио Митрополиту кијевском и све Украјине на дивном дару и одликовању. „То је посебни благослов за све нас и велико признање за нашу Митрополију. Град Кијев је дубоко уткан у историју нашега народа. Он је био богословски центар многим нашим прецима, који су се у Кијеву учили и стицали богословска знања. Један од њих је и Свети Симеон Дајбабски, који је био кијевски ђак и кроз кога је просијала Кијево-печерска лавра“, рекао је митрополитАмфилохије. У знак благодарности митрополит Амфилохије даривао је архиепископу Владимиру позлаћену икону Светог Јована Владимира коју ће му уручити архиепископ Теодор.

Подигнут крст на централну куполу Храма Светог Јована Владимира у Бару

АМБАСАДОРКИ УКРАЈИНЕ УРУЧЕН ОРДЕН СВЕТОГ СИМЕОНА МИРОТОЧИВОГ Митрополит Амфилохије је госпођи Оксани Сљусаренко, која је и један од донатора крста додијелио и орден Светог Симеона Мироточивог за велики допринос и сарадњу. Архијерејском граматом је одликован Оксанин супруг Јуриј Анатољевич, а иконом Светог Јована Владимира митрополит Амфилохије је даривао руског амбасадора Андреја Нестеренка. „Ово је посебан дан у мом животу“, рекла је амбасадорка Украјине у Црној Гори. „Ово је за мене велика одговорност, као православног човјека. Он је најважнији, најпоноснији, најодговорнији у моме животу. Хвала вам пуно.“ Госпођа Оксана Сљусаренко од свог доласка у Црну Гору на разне начине помаже Митрополију црногорско-приморску.

Митрополит Амфилохије је у поподневним часовима освештао позлаћени крст који је постављен на централну куполу Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. Митрополиту су саслуживали архиепископи Теодор и Артемије, и Преосвећени Епископ липљански г. Јован, викар Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Митрополит Амфилохије је подсјетио на стихове пјесме Крст је сила и знамење, крст је спасење... „Ево тога крста Светог Јована Владимира који је истовјетан са Христовим голготским Крстом. Овдје међу нама га је часна и честита породица Андровића чувала кроз вјекове и за њега се жртвовала, а ево из њега је израстао и овај крст, дивни и чудесни крст Светог Јована Владимира, који ће од данас бити украс овога светога храма и освећење овога града.“ Подијељене су и архијерејске грамате најзаслужнијима за градњу хама. Орденом Светог краља Милутина одликован је Веско Лековић из Бара. Овом великом и светом сабрању присуствовали су и амбасадори Украјине и Русије у Подгорици Оксана Сљусаренко и Андреј Нестеренко.

децембар / 2012 / svetigora

егово Високопреосвештенство Ар хи епископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење гостију из Руске Православне Цркве, Високопреосвећене Господе Архиепископа: мукачевског и ужгородског Теодора из Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата и гродњенског и волковиског Артемија из Бјелоруске Православне Цркве Московског Патријархата, служио је 28. октобра Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Литургијском сабрању су присуствовали и у њему учествовали бројни свештеници, свештеномонаси, монаси, монахиње и вјерници Митрополије црногорско-приморске. У литургијској проповиједи митрополит Амфилохије је тумачио јеванђелску причу о сијачу и сјемену, рекавши да то Божије сјеме уједињује срца земаљских народа. „Као што видите, данас ми тројица епископа Цркве Божије са свешетеницима служимо Свету литургију и никакве разлике нема међу нама. Све нам је једно и све нам је заједничко: и душа, и срце, и молитва, и вјера, и богослужење, и Свето причешће... Уједињени око Свете евхаристије, око Тијела и Крви Христове, око Светог причешћа, ми представљамо онај изабрани Божји народ“, рекао је владика Амфилохије. Поздрављајући госте, архиепископе Теодора и Артемија, владика Афилохије је рекао да је Богу благодаран што су они данас гости Митрополије црногорско-приморске. „Они су својим присуством овдје посвједочили да је једна Црква Божија на свим земаљским просторима и да смо сви призвани на то свето и узвишено чо вје чанско јединство у тајни Царства небескога“. Архиепископ Артемије је у поздравном слову казао да осјећа васкршњу радост. „Данас је и дан свих Светих бјелоруских новомученика. У комунистичко вријеме нијесмо могли ни сањати да ћемо моћи да тако слободно градимо храмове и да проповиједамо Јеванђеље. Слава Богу, православље се данас и даље проповиједа, али ако нема јавног гоњења има тајног, које се исто тако стара да уништи суштину наше вјере“. Вјерницима се обратио и архиепископ Теодор ријечима да су Срби, Украјинци и Бјелоруси мученички народи. „Ми волимо српски народ, јер нам је један од најближих и по духу и по вјери. Драги Владико, хвала вам што сте нам благословили да данас служимо у овом храму са братским српским народом“, рекао је архиепископ Теодор обраћајући се митрополиту Амфилохију.

КОНСТАНТИН Мацан

razgovor

Католички отшелник се обратио у Православље

Отац Гаврило (Бунге)

– „Не можеш научити да се молиш седећи у топлој фотељи“ Знаменити теолог, аутор књиге „Рубљова Тројица: икона Тројице монаха-иконописца Рубљова“, јеромонах Гаврило Бунге, ретко даје интервјуе. Води отшелнички живот у малом скиту у Швајцарској, никад не користи интернет, и једино средство комуникације са њим је телефон, који ради као „секретарица“ у удаљеној просторији. Ако желите да разговарате са њим, морате оставити поруку са временом када ћете поново назвати, и ако је отац Гаврило спреман да разговара, биће крај телефона у заказано време. Имали смо среће да не пролазимо кроз ову сложену операцију јер смо срели оца Гаврила у Москви. Двадесет седмог августа 2010. године, он се обратио у Православље из римокатоличанства. У разговору, отац Гаврило нам је причао о мотивима за ову одлуку, главним разликама између Валаама и Швајцарске и многим другим стварима.

svetigora / 2012 / децембар

•

Ако неко пређе из једног хришћанског предања у друго, то мора да значи да је осећао да му недостаје нешто витално у духовном животу... Да. И ако је та особа седамдесетогодишњак као што сам ја, овај корак се не може назвати пренагљеним, зар не? • Не, не може. Али шта вам је недостајало, будући да сте били монах са тако великим духовним опитом? Морам да говорим не о једној одлуци, већ о читавом животном путовању са његовом унутрашњом логиком: у једном тренутку деси се неки догађај за који си се припремао читавог живота. Као сви млади људи, и ја сам тражио свој животни пут, да тако кажем. Уписао сам се на Универзитет у Бону и почео да студирам филозофију и компаративну теологију. Мало пре тога сам посетио Грчку и провео два месеца на острву Лезбос. Управо тамо сам видео правог православног старца–монаха по први пут. У то време ме је већ изнутра привлачило монаштво и читао сам одређену православну литературу, укључујући руске изворе. Тај старац ме је задивио. Постао је оваплоћење монаха на које сам пре тога наилазио само у књигама. Изненада, пред собом сам видео монашки живот који је од самог почетка изгледао изворан, истинит, најближи пракси првих хришћанских монаха. После тога сам остао у вези са тим старцем читавог живота. Тако сам пронашао идеал монашког живота. По повратку у Немачку, прикључио сам се реду Светог Бенедикта – учинио ми се да је најприближнији мојим стремљењима. Устројство Реда подсећа на оне из ранохришћанске Цркве. У Реду не постоји вертикални систем подређености; свака заједница постоји сама за себе. Оно што јемчи јединство ових заједница је предање и црквени типик. То јест, не правни поредак већ духовни идеал. Узгред, у том смислу мислим да су бенидиктанци, од свих западних верника, они који су спремни да разумеју православне вернике са највећим одушевљењем. Али, ипак, мој духовни

отац и ја смо врло брзо видели да ја, са својом наклоношћу према источном монаштву и љубави према источном хришћанству као целини, нисам био на правом месту у овом Реду. Тако је игуман, стари и искусни човек кога и даље поштујем, одлучио да ме пошаље у мали манастир у Белгији, и није зажалио. Тамо сам провео 18 година, стекао велико искуство, и одатле, са благословом, отишао у скит у Швајцарској. Сви ти преласци су били проузроковани једним разлогом: настојању да напредујем у изворном монашком животу, попут раних хришћана, попут живота источних хришћана. Последњи корак на том путу је било обраћење у Православље. • Зашто сте одлучили да примите Православље? Да ли сте га могли волети свим срцем а остати у оквиру традиционалног католичанства? Има многих таквих примера на Западу. Да, многи људи које Православље привлачи остају у оквиру Католичке цркве. И то је нормално. У већини западних катедрала постоје православне иконе. У Италији постоје професионалне школе иконописа у којима предају руски стручњаци и други. Све више и више верника у Европи се данас интересује за византијске црквене песме. Чак и традиционалисти Католичке цркве су открили византијско појање. Наравно, не користе га на богослужењу у цркви, већ изван цркве, на пример, на концертима. Православна литература се преводи на све европске језике, и књиге се објављују у највећим католичким издавачким кућама. Укратко, на Западу заиста нису изгубили укус за све што је изворно, хришћанско, оно што је источно предање сачувало. Али, авај, то ништа не мења у стварном животу и друштву као целини. Интересовање за Православље је више културолошко. И сви ти јадни људи који као ја имају духовно интересовање за Православље, остају у мањини. Личимо на чудаке; ретко нас разумеју. • Као теолог често сте говорили о проблему раздвајања Запада и Истока. Можемо ли рећи да је ваше обраћење у Православље резултат созерцавања на ту тему? Када сам био у Грчкој и почео да се окрећем ка источном хришћанству, почео сам да поимам раскол измеђи Истока и Запада са великим болом. Престао је да буде апстрактна теорија или заплет у књизи црквене историје, већ пре нешто што је директно утицало на мој духови живот. Зато је обраћење у Православље почело да изгледа као

децембар / 2012 / svetigora

врло логичан корак. У младости сам се искрено надао да је јединство западног и источног хришћанства могуће. Чекао сам свим својим срцем да се то деси. И имао сам неке разлоге да верујем ту то. На Другом ватиканском сабору било је посматрача из Руске Православне Цркве, укључујући и садашњег Митрополита санктпетербуршког и ладошког Владимира (Котљарова). У то време Митрополит Никодим (Ротов) је био врло активан у међународним пословима. И многи људи су мислили да се две Цркве крећу једна према другој и да ће се временом срести у једној тачки. Мој сан је постајао све стварнији и стварнији. Али са годинама и дубљим сазнањем неких ствари, престао сам да верујем у могућност помирења две Цркве у светлу богослужења и институционалног јединства. Шта сам могао да учиним? Могао сам само да наставим да тражим ово јединство сâм, појединачно, обнављајући га у једној посебној души, својој. Нисам могао ништа више од тога да учиним. Следио сам савест, и дошао у Православље. • Зар то мишљење није превише радикално? Док сам био у Грчкој, будући да сам био католик, схватио сам да нас је Запад одвојио од Истока, а не обрнуто. До тог тренутка то је за мене било незамисливо и требало ми је времена да ово разумем и прихватим. Не могу да кривим никога, наравно да не могу! Говоримо о огромном историјском процесу, и не можемо рећи да се ова или она особа треба окривити за то. Али чињенице остају чињенице: оно што данас називамо западним хришћанством се родило као ланац прекида са Истоком. Ти прекиди су били: Грегоријанска реформа, после које је уследило одвајање Цркава у XI веку, потом Реформација у XV, и коначно Други ватикански сабор у XX. То је, сигурно, образац у грубим цртама, али мислим тачан у целини. • Међутим, постоји мишљење да је ланац ових прекида нормалан историјски процес јер свака појава (а хришћанска Црква није изузетак) иде кроз развојне фазе. Шта је трагично у томе? Трагични су људи. У ситуацији радикалних, револуционарних догађаја увек се појављују људи који почињу да деле живот на „пре“ и „после“. Хоће да почну да броје само од ове нове тачке као да све што се десило раније нема никакво значење. Када су будући протестанти објавили Реформацију, мислим да нису знали да ће довести до поделе Западне Цркве на два велика табора. Нису то увидели, само су радили своје. И почели су да деле оне око себе на здраве – оне који су прихватили Реформацију – и нездраве, болесне – папине следбенике. Поред тога, историја се понавља: исто се сада дешава у погледу Другог ватиканског сабора унутар Римокатоличке Цркве. Постоје људи који нису прихватили његове одлуке и људи који га сматрају некаквим полазиштем. И свако резонује без додатних детаља, сви аутоматски претпостављају да се говори о Другом ватиканском сабору. • Какво је ваше мишљење о модерном либералном расположењу међу католицима? Веома ми је драго да имам прилику да се обратим руској јавности и кажем да не треба да сводите све католике на један ниво. Међу њима има оних који би волели да буду световнији, либералнији. То не значи да су криминалци, то је само њихов поглед на живот. Постоје други, који су потпуно посвећени традицији. Не бих их назвао традиционалистима, јер им сама традиција није тако важна. То није древни фолклор који треба вештачки неговати и одржавати на површини. Не! Традиција (предање) је за њих оно што је свака епоха осигурала и још увек осигурава: живи лични контакт са Христом кроз свакодневно живљење у Божијим рукама. Као што је Јован Богослов рекао: „Што смо видјели и чули објављујемо вама да и ви с нама имате заједницу, а наша заједница је са Оцем и са Сином његовим Исусом Христом.“ (1. Јн. 1, 3). Сигуран сам да је став „ту је Бог и ту сам ја“ јеретички. Хришћански је: „Бог, ја и сви остали.“ Сви остали су други верујући, и они који су током много векова сачували веру за нас. Да људи нису слушали друге људе тако одано, да то нису записали и предали, не би било Новог Завета. То значи да не би било ничега... • А какав, у том случају, треба да буде наш став према онима који нису веома одани предању? Не треба да их ударимо по лицу и наравно да не треба да их истерамо

svetigora / 2012 / децембар

из Цркве. Свака особа заслужује хришћанско милосрђе. Ако бих ја, као православац, видео католика у православној цркви, пришао бих му и искрено, благо и уверено рекао: „Слушај, брате, можда те занима да смо се у почетку сви крстили овако сдесна на лево. Сада се све променило. Не, ја те не позивам да преиспиташ читав живот и да пожуриш у Православну Цркву. Само желим да знаш одакле ствари потичу.“ • А зашто сте изабрали Руску Православну Цркву? Мислим да људи су који вас окружују кључни чинилац када су такве одлуке у питању. Руски епископи из Санкт Петербурга, сазнавши да примам Православље, рекли су: „То нас уопште не изненађује! Увек си био с нама. Али сада ћемо имати ближу, свету заједницу – једног путира“. Већ дуго времена познајем митрополита Илариона, садашњег председника Одељења иностраних црквених послова Руске Православне Цркве. Први пут смо се срели 1994. године када је био јеромонах. Сматрам га добрим пријатељем и негујем ово пријатељство. Архијереј Иларион је, ако хо ћете, један од најкомпетентнијих и најобразованијих људи које сам икада срео. Он је заправо постао за мене једина особа којој сам могао да се обратим са својом молбом: који ме је познавао, моја уверења и моју ситуацију. И који је, сигуран сам, био спреман да одговори, што се и десило. • Како ће вам то помоћи да достигнете свој идеал духовног живота? Од мене хоћете да пророкујем, али ја нисам пророк. Не знам шта ће нарочито уследити. Једноставно ћу живети. Чак и сада налазим у Русији многе ствари које ме занимају. На пример, посетио сам Валаам. Знате, на Западу ако верника привлачи живот крајњег монашког отшелништва, он заправо нема куда да оде. Испоснице каквих има у Русији, не постоје на Западу. Овај облик живота изгледа као већ застарео. Као монах, непрестано трагам за крајњим отшелништвом, чак и самоћом. У Валааму сам осетио све то.

•

Зар нисте довољно усамљени у вашем скиту у Швајцарској? Валаам је такође место гужве, поклоници редовно тамо долазе. Швајцарска је мала и густо насељена земља. Скит је окружен шумом, али после петнаестоминутне шетње ту је село са око стотину људи који у њему живе. У Валааму је много тише. Да, наравно, тамо има много људи. Али је само место, како сам осетио, изоловано од остатка света. Можда зато што је острво, или можда због других разлога који нису географски. Чини ми се да све то може довести до оног очекиваног отшелничког стања у срцу сваког ко тамо дође. • Да ли је теже у Европи? У грубим цртама, можемо рећи да то уопште ни не постоји на Западу. Изворно монашко предање на Западу је практично искорењено француском буржоаском револуцијом 1789. Чврсто верујем да су последице ове револуције за Европу биле тешке колико и последице револуције 1917. и 70 година атеистичке власти за Русију. У Француској је после тих крвавих догађаја монаштво морало да буде обновљено готово од нуле. Обични свештеници, не монаси, требало је то да изведу. Није било никог другог. У Русији је монаштво опстало упркос свим потресима и ужасима, па макар и на нивоу одређених појединаца, наиме, стараца. Али постојали су! И одржали су духовно предање и изворни монашки живот.

Изворник: http://www.pravmir.com/article_1221.html Превод: Милена Тејлор

децембар / 2012 / svetigora

Чини ми се да у свему што се тиче монашког живота, Русија није морала да почне од нуле. Зато ми је жао да чујем да Руси понекад кажу: „Све нам је било разорено, Црква искорењена, итд.“ Увек хоћу да одговорим: „По мом мишљењу, имате све: новомученике и исповеднике, монашке старце. И они су сви близу, само испружи руку. Само треба да је испружиш, да узмеш ово богатство и да га примениш, да тако кажем, на свој живот.“ Често добијам утисак да већина људи у Русији то не цени. Или само не разумеју колико је то драгоцено. • Зашто се, по вашем мишљењу, то дешава? Говорећи о проблемима, људи се усредсређују на материјалне, понекад спољашње тешкоће са којима се манастири и Црква данас суочавају. Да, постоји много тога што се мора реконструисати. Али, то је само технички део, да тако кажем, само зидови и кровови. Подразумева се, људи се жале: кровови и зидови коштају, а где наћи новац... Али, ако се умно уздигнемо изнад крова – па био он и са рупама – видећемо да зидови нису главни, много је важније какво срце улази у зидове. Руска изрека гласи: „Црква није у балванима већ у ребрима.“ И то је најважније, ово духовно предање, које је још увек у Русима. Монашки старци и новомученици су сачували све то за нас. Некада људи тврде: „Али, сада има тако мало стараца, већина их је умрла. Нема ко да нас научи.“ Ако немате живог старца да вас научи, обратите се упокојеном. Имате његово житије, његове текстове, његово учење. Читајте их, и упоредите са својим животом. Не мислим тиме да кажем да никада нисам срео људе у Русији који знају, цене, и негују ово знање. Има много, много људи који то чине, што је потврдила и моја посета Валааму. • Шта се мора променити сада, после обраћења, у вашем свакодневном животу? Наравно, постоје ствари које не могу а да се не промене. Поставши члан Руске Православне Цркве али још увек живећи у Швајцарској, потчињавам се архиепископу Инокентију корсунском. Моји односи са Католичком црквом, природно, не могу остати исти. • Какву реакцију очекујете од духовних чеда? Мора да су сви католици... Прво, срећом имам посла са људима доброг разумевања, те сам сигуран да ће поштовати моју одлуку. И друго, никада нисам држао своја мишљења и уверења у тајности. Сва моја духовна чеда су знала да је мој идеал хришћанства на Истоку. Не мислим да ће се изненадити. Нисам им ништа рекао унапред да бих избегао непотребне дискусије. Али, не мислим да ће се нешто ванредно десити. Верујем да ће се традиција духовних разговора са чедима која су долазила остати; немам разлога да је прекинем. Коначно, људи са којима редовно комуницирам, мањевише деле мој духовни идеал; у супротном, не би ни долазили. • Шта је са богослужењима? Наравно, од сада па надаље нећу моћи да причешћујем католике. Али, чак и пре тога то сам врло ретко чинио; скит је удаљен од великог света, територија је неприступачна, службе су такође приватне, капела је мала – за највише десеторо људи. Само на Божић и Васкрс отварамо врата свима који желе да нам се придруже. • Ако бисте могли и хтели да дате савременицима врло кратак савет о устројству молитвеног живота, шта бисте рекли? Ако хоћеш да научиш да пливаш, скочи у воду. Само тако можеш да научиш. Само онај који се моли може да осети значење, укус и радост молитве. Не можеш научити да се молиш седећи у великој топлој фотељи. Ако си спреман да клекнеш, да се искрено покајеш, да подигнеш очи и руке ка небу, онда ће ти се много тога открити. Наравно, можеш да прочиташ много књига, да слушаш предавања, да разговараш са људима – то је такође важно и помаже ти да више разумеш. Али каква је вредност свега ако после тога нећеш да направиш праве кораке? Ако не почнемо да се молимо? Верујем да и то мораш разумети. Очигледно, постављте питање из позиције неверујућег... • Тачно. Наш часопис је за оне који сумњају. [„Тома“ – православни часопис за неверне Томе] Нема ничег лошег у сумњи, она је чак и корисна. Међутим, сумњу не треба тражити. Ако се појави, морамо се једноставно подсетити да сви имамо прилику да чујемо „Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран.“ (Јн. 20, 27).

Прослава празника Светог Луке и Светог Петра Цетињског на Цетињу

У славу Имена Божјег Ц

svetigora / 2012 / децембар

етињски манастир и Богословија Светог Пе- Божјем литургијском бесједом се обратио Епископ ништра Цетињског свечано су и молитвено 31. ок- ки Јован, који је рекао да је ово сабрање свједочење Духа тобра прославили празник Светог оца нашег Петра Божјега. Цетињског и Светог апостола и јеванђелиста Луке. „Данас смо обасути великим благословима, овом Прослава Лучиндана на Цетињу почела је у светињом, и заиста је предивно бити поред Свеца Божјег навечерје празника, 30. октобра, свечаним праз- и поред нашег оца и архипастира Амфилохија са оволиничним бденијем које су, поред моштију Цетињског ким бројем епископа са свих страна, са свештенством и Чудотворца, уз саслужење великог броја свеш- вјерним народом. Мени се посебно радује срце, јер овдје тенства и уз појање ђака Цетињске богословије, слу- смо и ми служили, овој светињи – она нас је учила и важили Виокопреосвећени Архиепископ цетињски и спитавала. А једини Учитељ и Васпитач је Сам Господ Исус Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Христос и Његов слуга наш Свети отац Петар“, рекао је Високопреосвећени Архиепископ гродњенски и вол- владика Јован. ковиски г. Артемије из Бјелоруске Православне Цркве Владика је подсјетио да се навршило и двадесет годиМосковске Патријаршије. на од обновљења Богословије Светог Петра Цетињског: На празник Светог Петра Цетињског Свету „Пребацујући се мисаоно у оно вријеме, сјећамо се какархијерејску Литургију служили су архиепископи вим смо све искушењима били изложени када се у овој Амфилохије и Артемије и Преосвећена Господа Епи- Светињи рађало то училиште. И ми смо имали заиста вескопи: умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, лику част да учествујемо у васпитавању и образовању будимљанско-никшићки Јоаникије, нишки Јован, будућих свештеника“, рекао је Владика нишки. рашко-призренски Теодосије и липљански Јован, уз У току Литургије митрополит Амфилохије је у чин саслужење свештенства, свештеномонаштва, монашт- ђакона рукоположио свршеног цетињског богослова и бројих вјерника који су се с разних страна свијета ва Марка Обрадовића, који ће свештеничку службу сабрали на прославу празника. обављати у Сао Паолу, у новооснованој Буеносаиреској и За пјевницом су појали ђаци Цетињске богословије, централно-јужноамеричкој епархији Српске Цркве. који празник Светог Петра Цетињског светкују као свог На крају Литургије Владика је заблагодарио еписконебеског заступника. пима који су се сабрали на Цетињу да заједно прославе Након читања Јеванђеља бројном свештенству, Име Божје и празник Светих Божјих угодника: апостола и свештеномонаштву, монаштву и вјерном народу јеванђелиста Луке и Петра Цетињског.

РАЈО Војиновић

Владика је у име Светог архијерејског синода СПЦ и Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја уручио и два ордена Светог Петра Цетињског. Први орден припао је Цетињанину Ђорђију Ђоку Петровићу, достојном наследнику светородне лозе Петровића, а други пјеснику Момиру Војводићу чије пјесничко дјело је наслоњено на предање Цркве Божије. Митрополит Амфилохије је уручио и иконе представницима новооснованог Братства православне омладине „Чувари ћивота Светог Петра Цетињског“. Архиепископу Артемију из Бјелорусије, Митрополит је поклонио копију иконе Богородице Филеримосе. Након Литургије је у згради Цетињске богословије приређена славска трпеза хришћанске љубави. Увече је, поводом двадесетогодишњице обновљеног рада, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, Богословија Светог Петра Цетињског приредила свечану Лучинданску академију. Поздравним словом у име организатора обратио се протосинђел Кирило Бојовић, професор Богословије, а празничну бесједу изговорио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Пјевали су чланови хора Богословије и хора Светог Јевстатија Превлачког из Будве. Осим њих, учествовали су и ученици Богословије, полазници школе вјеронауке са Цетиња, народни гуслар Драгомир Перовић и музичари Слађана Божовић, Дајана Павићевић, Бојан Костић и Иван Держијев.

reporta`a

рукоположење Марка Обрадовића

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије

Двадесет године од обнове Цетињске богословије

Ваша Високопреосвештенства, Ваше екселенције господо амбасадори, оче ректоре, професори, часни оци, драги ученици Богословије, браћо и сестре, желим на почетку да вас, у име Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и Светог архијерејског Синода, поздравим поводом славе Богословије Светог Петра Цетињског и великог празника који смо данас тако свечано прославили великим евхаристијским сабрањем, славећи Бога на више језика, сабравши се са разних крајева земље. Свакако да овај празник, који је уједно и слава Богословије, има такав карактер, има такав духовни потенцијал да сабере све у име Божије, а у част Светог оца нашега Петра Цетињскога Чудотворца, који је пред Богом стекао ту слободу – због свога светога живота, због своје жртве, због проповиједи и свједочења Јеванђеља – да се пред Престолом Божијим моли за све нас и да свима онима који му се обраћају буде на помоћ. Припала ми је дужност данас да кажем неколико ријечи о обнови Цетињске богословије, а поводом овога дивног јубилеја, двадесет година њеног рада од обнављања 1992. године. Да није истина да се само у мирним временима могу догађати дивне и значајне ствари на пољу просвете и културе, свједочи управо обнова Цетињске богословије која се догодила у вријеме тешких и судбоносних, а дијелом и трагичних ратних догађања на ширем простору наше бивше државе, и усијаних политичких превирања са много магле и са много затамљења. С обзиром на такве околности могло се очекивати да ће обнова Богословије бити само један од успутних догађаја, који неће имати далекосежног значаја. Међутим, обнова Богословије је један заиста свијетли

Ђорђије-Ђоко Петровић

децембар / 2012 / svetigora

17 Момир Војводић

svetigora / 2012 / децембар

догађај, чије посљедице благотворне наша света Црква ужива на цијелом своме канонскоме подручју. Да се постигне то што се постигло требало је уложити много жртве, много бриге, много љубави и много пастирске одговорности. У то преломно и тешко вријеме Бог је послао Његово Високопреосвештенство Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија Црној Гори, нашој отаџбини. Човјека који носи дух обнове, човјека који се показао као успјешан и незаборавни педагог у историји школства наше свете помјесне Српске Православне Цркве, нарочито као професор Теолошког факултета у Београду. Колика је улога Вископреосвећеног Митрополита Aмфилохија у обнови Цетињске богословије није баш лако измјерити, али мислим да је довољно рећи да је сво своје, и духовно, и научно, и педагошко искуство уложио у Цетињску богословију. Ово је било од нарочитог значаја, јер је на тај начин Богословија утемељена на здравим и сигурним основама, и у томе је тајна њезине животворности и њезиног напретка. Наравно, за једно такво дјело добио је подршку блаженопочившега Патријарха српскога Павла и Светог архијерејског Синода. Но, та подршка није могла да ријеши све наше бриге и да нам омогући несметани рад, него је морала Митрополија да уложи додатну жртву. О томе је Митрополит у једном извештају Светом архијерејском Синоду из времена обнављања Цетињске богословије напи-

18 Братство православне омладине „Чувари ћивота Светог Петра Цетињског“

сао следеће: ,,Дајемо све што имамо и што немамо у обнову Цетињске богословије”. Без таквога приступа није се могла успјешно ни обновити ова значајна школа. Као што није могла ни без жртве њених наставника, и нарочито без харизме њеног првог ректора, протојереја–ставрофора Момчила Кривокапића, који је своје дугогодишње пастирско искуство и своје таленте уложио у ову школу, загријавши нашу дјецу духом побожности и божанске просвећености, у сарадњи са нас неколико професора који смо започели обнову, уложивши у њу онолико колико смо могли. Није од малог значаја ни то што су у овој Богословији радили дуги низ година и четворица епископа наше свете помјесне Цркве, давши значајни допринос њеном напретку. Плодови тога свеукупнога труда се нису видјели одмах, али свакако су се брзо показали: већина свршених ученика Богословије цетињске је касније завршило и Богословски факултет, а данас су готово сви на разним црквеним службама – свештеници, монаси, старешине манастира, вјероучитељи, црквени службеници, теолози и тако даље. Богословија је заснована изнова као модерна савремена богословска школа, али утемељена на кирилометодијевском и светосавском просветном предању и на оној култури која је подигла наше светиње, која је живописала наше цркве и манастире, која је изњедрила Иловачку крмчију, Горички зборник, Цетињски октоих... На оној култури на којој се васпитавао и Свети Петар Цетињски, покровитељ ове школе, и на којој се васпитавао највећи пјесник словенских народа, Петар II Петровић Његош. Ово је миље који у многоме опредељује рад ове школе, иако она мора да пружа и сва она знања и да учи свим оним дисциплинама које су потреб-

хор Свети Јевстатије Превлачки

децембар / 2012 / svetigora

не данашњем интелектуалцу, данашњем проповједнику Светога Јеванђеља, да би он могао успјешно мисионарити и проповиједати ријеч Божију. О раду ове школе не можемо говорити, а да се не осврнемо на природу и карактер наставног и образовног процеса у једној средњој школи. Знамо да је тај процес веома сложен и захтјеван и да у њега треба уложити много пажње, много знања и много стрпљења. У том смислу нарочито наставни процес у једној богословској школи подразумијева истовремено и образовање и васпитање. Образовање свакако у оном смислу учења и стицања нових знања, али са оним важним елементом: да је прије свега потребно саображавати се Ономе који је Пут, Истина и Живот. Саображавати се Господу нашем до те мјере да бисмо могли да отворимо своје срце и своју душу, и покупимо истине и тајне Светога Јеванђеља; да би смо се уподобили Господу својим врлинама. За такав један процес потребно је имати добре учитеље и наставнике, а то није баш лако. Срећа је што можемо рећи да је до сада, у току ових двадесет година рада обновљене Богословије, она заиста имала – осим првог ректора и Високопреосвећеног Митрополита који непрестано бдије над радом ове школе – још доста веома даровитих, харизматичних наставника и сјајних педагога, укључујући и садашњег ректора, оца Гојка Перовића. Још неколико ријечи о наставном процесу у овој, као и наравно у другим Богословијама наше свете помјесне Цркве. Задатак и циљ наставног процеса, осим стицања нових знања, у том узрасту је прије свега онај да се испуни ријеч Божија: да је почетак мудрости страх Господњи; да се одазовемо гласу Божијем који говори: Приђите дјецо, послушајте мене, страху Господњем научићу вас. Јер ако кажемо да је почетак мудрости страх Господњи, онда подразумијевамо да је та мудрост жива и живоносна и

Драгомир Перовић

да истина коју усвајамо није нека мртва ствар и интелектуална конструкција, него да пред њом имамо трепет као пред оним што обнавља, просвећује, укрепљује наше биће, просветљује наше таленте. Ту негдје заправо и лежи тајна оне ријечи јеванђелске, да је Господ Исус Христос наш Пут, Истина и Живот. Циљ је богословске просвете обновљење бића и просветљење ума и срца, да би наше биће постало способно да прими божанску истину и да буде пријемник божанске светости, јер се без тога не може проповиједати ријеч Божија, што је заправо и циљ учења и васпитавања у нашим богословским школама. Хвала Богу, мислим да наша Богословија то испуњава, јер добијамо одлична свједочанства не само на Богословском факултету, него и у свим Епархијама наше помјесне Цркве, а и у другим Црквама у којима служе цетињски богослови – да они имају нешто специфично у свом понашању и у свом раду, и да су веома успјешни као свештеници и као проповиједници Јеванђеља Божијег. Није мала ствар то што је Богословија под окриљем Светог Петра Цетињског – који је у сваком погледу, као и Свети Сава Српски, јеванђелски узор и образац нашој дјеци – и што наши богослови свакога дана прије а и послије наставе, и у току дана по неколико пута, приђу његовом ћивоту и десници Светога Јована Крститеља и дијелу Часнога крста и осталим светињама у великој светињи Цетињског манастира. На тај се начин оно што уче из књига и оно што чују од својих наставника допуњује непрестано духовним, молитве-

ним и благодатним садржајем, што још више укрепљује таленте наше дјеце. Свакако да и Цетиње са толиким предањима, и Црна Гора са тако убједљивим свједочанствима вјере, пружају добру климу у којој наша дјеца напредују и сазријевају. И без обзира на то што су много пута наишли на непријатности на Цeтињу, нисам срео ни једнога нашега свршенога богослова који не гаји најљепше успомене о Цетињској богословији, о граду Цетињу, о Цетињском манастиру, и о Црној Гори. Ово је наравно још један посебан успјех ове Богословије. С обзиром на то да има доста неразумијевања улоге и значаја ове богословске школе, желио бих да кажем неколико ријечи о њеном значају за Црну Гору и за образовни систем у Црној Гори, иако она формално није у оквиру званичног образовног система Црне Горе, на чему смо нажалост данас у прилици да заблагодаримо Богу. Међутим, њена улога за просвету и за просвећеност у Црној Гори је – како у њеној историји, тако и данас, а тако ће бити и у будућности – огромна. Како ћемо се у ствари обистинити без богословског знања и образовања? Како ћемо моћи да читамо Октоих, да читамо Горички зборник и да разумијемо Посланице Светога Петра Цетињкога и Његоша? Како ћемо без богословског знања и без духовнога искуства које даје ова богословска школа читати Лучу микрокозма, и како ћемо је разумијети? Како ћемо постати способни да наслиједимо то огромно духовно богатство које су нам наши преци завештали? Хвала Богу, ова школа напредује иако је пролазила и пролази кроз многа искушења. Та су искушења, колико видимо, само очврснула и утемељила духовне потенцијале и наших насљедника и ученика Богословије. То је једно искуство које носе наша дјеца, свршени ученици ове Богословије, и мислим да је у томе и тајна њиховог успјеха на пољу мисије Цркве. Бесједа Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија изговорена на Академији поводом славе Цетињске богословије.

svetigora / 2012 / децембар

На Цетињу освештана Народна кухиња „Мати Јелисавета“

Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Јован је 31. октобра освештао на Цетињу просторије новоотворене Народне кухиње „Мати Јелисавета”. Том приликом митрополит Амфилохије је уручио и захвалнице људима без чије помоћи не би било могуће отварање Народне кухиње. Митрополит је благословио многе који су помогли отварање Народне кухиње, која је друга по реду коју је Митрополија отворила. Прва је прије нешто више од двије године отворена у Подгорици, при Храму Христовог Васкрсења. Народна кухиња је отворена у кући Цетињанке Данице Јоветић, потоње монахиње Јелисавете, која ју је завјештала Митрополији црногорско-приморској још за свога живота. Мати Јелисавета је сав свој живот посветила Богу, служећи вјерно Цркви Његовој. Кухиња већ има 80 корисника. О раду Народних кухиња Митрополије црногорско-приморске, са посебним освртом на ону на Цетињу, протојереј Обрен Јовановић, парох цетињски је за дневне новине Вијести, а поводом освећења кухиње „Мати Јелисавета“, између осталог рекао: „Отварање Народних кухиња је савремени израз и наставак већ предањске и вишевјековно утемељене бриге Цркве у Црној Гори о народу који јој је повјерен да се о њему прије

свега духовно, али и у свакој његовој другој потреби стара. Разлог што су прве двије Народне кухиње отворене са благословом Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија у Подгорици и на Цетињу свакако да не треба тражити у статусу тих градова. Напротив, разлог за то што је прва Народна кухиња отворена баш у Подгорици треба тражити прије свега у концентрацији становништва у главном граду. По природи ствари, тамо гдје је становништво најбројније, тамо има и највише социјално потребитих. Такви су се људи годинама уназад обраћали Цркви за помоћ, па је током времена постало јасно да је помоћ много боље и сврсисходније дијелити систематски и организовано, у виду свакодневног топлог оброка, мада ни по отварању Народне кухиње при Храму Христовог Васкрсења није обустављена пракса дијељења помоћи и у другим облицима, какао је и раније чињено. Исти је случај и са Народном кухињом на Цетињу. Годинама уназад одређени број Цетињана, којих је нажалост из дана у дан све више, обраћао се Митрополији

Митрополит Амфилохије са запосленима у Народној кухињи и приложницима: г. Ненадом Прелевићем (лијево) и г. Момчилом Кривокапићем.

Сви ови људи које смо споменули свједоче да у сваком, па и нашем времену, има добрих људи који у свом благостању не заборављају на ближње. Корисници помоћи коју пружа Народна кухиња су најразличитијих и животних доби и статуса, има и самаца и многодјетних породица. Приорите су свакако имали немоћни стари људи, којима се оброци достављају кући, као и породице са доста дјеце. Осим ових осамдесеторо људи који су већ корисници помоћи коју пружа Народна кухиња, још се њих двадесет петоро налази на списку оних који ће у најскорије вријеме почети да примају ову помоћ. Нажалост, број оних који се јављају је из дана у дан све већи, што показује да стид од признавања сиромаштва пада пред суровом реалношћу у којој се многи наши суграђани налазе. Са друге стране, не треба занемарити ни чињеницу да су људи слободнији да своју муку изнесу у Цркви, јер су већина њих вјерници који из искуства знају да у Цркви нема суштинске разлике између богатога и сиромаха и да смо пред Богом сви једнаки, да смо сви пред једним Оцем у ствари браћа, као што нас и учи Свето јеванђеље. Они знају да ту њихов животни статус неће бити нити омаловажен нити злоупотријебљен и да једини разлог што су се црквени прегаоци заузели око овог подухвата лежи у искреној жељи да им се помогне колико се може.“

децембар / 2012 / svetigora

тражећи помоћ. Стицајем околности, односно захваљујући томе што је покојна мати Јелисавета свој дом завјештала Цркви и што је негдје таман у то доба и стигла из Америке заоставштина покојне Мели Вујичић сиротима у отачаству, којом су постављени финансијски темељи за отварање Народне кухиње, створили су се услови да се она, дакле, отвори и на Цетињу. Отварање Народне кухиње на Цетињу, као уосталом ниједно добро и човјекољубиво дјело, свакако не би било могуће без помоћи човјекољубивих људи, који су се одазвали позиву Митрополије да се придруже овом богоугодном дјелу. Прије свих треба споменути IOCC (Међународну православну хуманитарну организацију), преко које је на Цетиње стигла заоставштина покојне Мели Вујичић, захваљујући господину Ненаду Прелевићу, директору ове организације за Црну Гору. Својим прилозима помогли су још многи, а међу њима госпођа Олга Иванковић, родом са Ријеке Црнојевића, а која сада живи у Чикагу, Цетињанка Весна Миловић, која је дала прилог за покој душе своје сестре Илинке Ђорђевић, г. Момчило-Момо Кривокапић, привредник са Цетиња, г. Антун Ходос, вјерник из Русије, г. Војин Благојевић, извођач радова на реконструкцији куће мати Јелисавете, г. Зоран Звицер, власник ресторана Порто из Будве, као и компанија за телекомуникације М:тел, преко чије телефонске мреже се сакупљају прилози за Народне кухиње путем смс порука на кратки код 14502. Морамо поменути и неколицину приложника који су нам своје немале прилоге послали анонимно, желећи сигурно да само Богу остане позната њихова љубав и жртва.

biblijske kwige

Превод: Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

ГЛАВА СЕДМА 1. Прве године Валтазара цара халдејског, Данило видје сан, и виђења главе његове на постељи његовој, па сан написа: 2. Ја, Данило, видјех у виђењу ноћном, и гле, четири вјетра небеска ударише на море велико. 3. И четири звијери велике излажаху из мора, различите једна од друге. Прва, као лавица, а крила њена као у орла; 4. гледах док јој крила не клонуше, и подиже се са земље, и стаде на ноге човјечије, и даде јој се срце човјечије. (Приче 30, 30; Јер. 48, 40; Јез. 17, 3) 5. И гле, звијер друга, слична медвједици, и на једну страну стаде, и три ребра у устима њеним, међу зубима њеним, и овако јој говораху: Устани, једи многа тијела. 6. Иза ње видјех и гле, трећа звијер, као рис, и на њој четири крила птичја изнад ње, и четири главе на звијери, и даде јој се власт. 7. Иза ње видјех и гле, звијер четврта, страшна и ужасна и превише моћна, и зуби њезини гвоздени велики, она јеђаше и сатираше, и остатак ногама својим гажаше, и она потпуно бјеше другачија од свијех звијери прије ње, и имађаше десет рогова. (Дан. 7, 11; Ис. 28, 3; Отк. 13, 1)

8. Разгледао сам те рогове, и гле, рог други мали израсте између њих, а три рога од оних испред њега, ишчупаше се пред њим, и гле, очи као очи човјечје бјеху на том рогу, и уста која говораху велике ствари. (Дан. 8, 9; Отк. 13, 5)

9. Посматрао сам док се не поставише престоли, и Старац данâ не сједе, и на Њему одијело бијело као снијег, и власи главе Његове као чиста вуна, а престо Његов пламен огњени, точкови Његови огањ пламтећи. 10. Ријека огњена је протицала испред Њега, тисуће тисућа су му служиле, и неизбројно мноштво стајало пред Њим; суд засједе и књиге се отворише. (Отк. 5, 11; 19, 20; 20, 10)

svetigora / 2012 / децембар

11. Видјех тада од гласа великих ријечи које је онај рог говорио, да би убијена звијер и погибе, и тијело њено предато на сажежење огњем. (Отк. 13, 5; 19, 2; 20, 10) 12. И осталијем звијерима одузе се власт, и дужина живота даде до времена и рока. 13. Видјех у ноћном виђењу, и гле, са облацима небеским као да долазаше Син Човјечији и да стиже до Старца данâ и пред Њега би приведен. 14. И даде Му се власт и част и царство, и сви народи и

КЊИГА ПРОРОКА данила племена и језици да Му служе: власт Његова је власт вјечна, која неће проћи, и царство Његово неће се разрушити. (Дан. 2, 49; 4, 31; Мих. 4, 7; Лк.1, 33) 15. Ужасну се дух мој унутра у мени, Данилу, и виђења главе моје ме узнемирише. 16. И приступих к једноме од (ондје) стојећих и затражих тачно значење свега овога од њега; и каза ми тачно значење и тумачење ријечи објави ми. 17. Ове четири велике звијери, четири царства настаће на земљи, и нестаће. 18. И примиће царство Свети Вишњега, и држаће га у вијек вјекова. (Дан. 7, 27; Отк. 7, 12; 11, 15) 19. Тада затражих тачно (објашњење) о четвртој звијери, јер бјеше другачија од сваке звијери, изузетно страшна: зуби њени гвоздени и нокти њени мједени, јела је и сатирала, а остатак ногама својим газила; (Дан. 7, 7)

20. и о десет рогова њених, десет који су на глави њеној, и о другом који израсте и одбаци три од оних првих; рог онај што имаше очи и уста која говоре велике (ствари), и изглед његов бјеше већи од осталих. 21. Видјех, а то рог онај вођаше рат са светима и надвлада их, (Отк. 11, 7) 22. све док не дође Старац данâ и суд даде светима Вишњега, и дође вријеме и царство заузеше Свети. (Дан. 7, 9; Мт. 25, 34; Дап. 3, 20)

23. И рече: Звијер четврта, царство је четврто на земљи, које ће превазићи сва царства и појести сву земљу и погазити је и сатрти. 24. И десет рогова њених, десет царева ће устати, и послије њих устаће други који ће превазићи злима све прије њега, и три цара ће понизити. (Отк. 12, 3; 17, 12) 25. И ријечи против Вишњега ће говорити и свете Вишњега угњетавати; и научиће да промијени времена и законе, и даће се у руку његову до времена и временâ и полувремена. (Дан. 11, 36; Отк. 12, 14; 1Кор. 15, 24)

26. Потом ће суд засједати и одузеће му власт да уништава и погубљава до краја. 27. Царство пак и власт и величанство царева који су под цијелим небом даде се светима Вишњега, а Царство Његово је Царство вјечно, и све власти Њему ће служити и слушати Га. (Лк. 1, 33) 28. Овдје је крај ријечи. А мене Данила, задуго помисли моје узнемираваху, и изглед мој промијени се на мени, и ријеч у срцу своме сачувах.

ГЛАВА ОСМА 1. Треће године царевања Валтазара цара, виђење ми се откри, мени Данилу, после онога што ми се јавило у почетку. (Дан 7, 1) 2. И бијах у Сусанима граду, који је у земљи Еламској и видјех у виђењу, док бијах на (ријеци) Увалу, 3. и подигох очи своје и видјех, и гле, ован који је стајао испред Увала, и на њему рогови, и то рогови високи, и један виши од другога, и онај још виши нарасте послије.

4. Видјех овна како боде на запад и на сјевер и на југ, и све звијери не могаху му се одупријети, и не бјеше га који би избавио из руке његове, и учини како му је воља, и узнесе се. (Дан. 11, 36) 5. И док ја размишљах, гле јарац долажаше са Запада поврх све земље, и не додириваше земљу, и јарцу се виђаше рог између очију његових. 6. И дође до овна што имаше рогове, којега видјех како стоји пред Увалом и појури према њему, снагом силе своје.

7. И видјех га како стиже до овна, и разгњеви се на њега и удари на овна, и смрви оба рога његова, и ован бјеше немоћан да стане пред њега; и обори га на земљу и погази га, и не би никога да овна избави из руку његових. 8. И јарац узнесе се веома, и када ојача, сломи се рог његов велики, и израстоше (друга) четири рога испод њега, на четири вјетра небесна. 9. И из једнога од њих (Дан. 8, 22; 11, 4) изађе рог један снажан и узнесе се веома према југу и према истоку и према сили.1 10. Узнесе се до силе (војске) небеске, и обори на земљу (дио) од силе (војске) небеске и од звијезда2, и погази их; (Ис. 14, 12) 11. и док Архистратиг не избави из ропства, порад њега жртва се прекиде и постаде угодна њему, тако да Светиња опустје. 12. И придаде се на жртву гријех, (1Мак. 1, 47.54) и би бачена на земљу правда: то он учини и успје му. (Дан. 11, 31; Јев.

настаће од народа тога, али не са његовом силом. 23. А пред крај царовања њиховог, кад се наврши мјера гријехова њихових, настаће цар бестидан ликом, вјешт у пословима. 24. Јака ће бити сила његова, иако не од његове моћи, и чудно ће пустошити, управљати и творити, и опустошиће моћнике и народ свети. (Дан. 8, 10; 1Мак. 1, 19.23)

25. И јарам верига својих ће утврдити: пријевара у руци његовој и у срцу његовом ће се повећати, и пријеваром ће опустошити многе, и на уништење многих устаће, и попут јаја руком смрвиће их. 26. И виђење вечери и јутра реченог – истинито је: и ти не запечаћуј виђење, јер је за много времена. 27. Тада ја Данило заспах и занемогох данима, па устадох и извршавах послове цареве; и дивих се виђењу, и не бјеше нико да га разумије. - наставиће се -

10, 11)

1. Овако стоји у Теодотиону и Вулгати. У Септуагинти овдје намјесто „према сили“ стоји „према сјеверу“; у преводу руском и бугарском стоји „према прекрасној земљи“, у Даничићевом преводу „према красној земљи“, у Јерусалимској Библији „du Pays de Splendeur“, с објашњењем да се ово односи на земљу Палестинску. Прим. прев. 2. „звијезде“ сагласно Дан. 12, 3 (и Мт. 13, 43) означавају „народ Божји“, в. La Bible de Jerusalem, изд. Serf 1974, стр. 810, m.

децембар / 2012 / svetigora

13. Тада чух једног Светог (ангела) како говори, и рече један Свети другоме који је говорио: Докле ће (ово) виђење остати, и жртва (бити) укинута, и гријех опустошења допуштен, а светиња и сила (небеска) сатрвена? 14. И рече му: до вечери и јутра данâ двије тисуће и триста, и биће очишћена Светиња. 15. И би, када видјех ја Данило виђење и записах да разумијем, и гле стаде преда ме као лик човјечији. (Дан. 7, 19) 16. И чух глас човјечији насред Увала, и позва и рече: Гаврило, објасни овоме виђење. 17. И дође и стаде гдје ја бејах, и кад дође, ужаснух се и падох ничице. И рече ми: Разуми, сине човјечији, јер се тиче краја времена ово виђење. 18. И док је он са мном говорио падох ничице на земљу, и дотаче ме се, и дотакавши ме, стави ме на ноге, 19. и рече ми: Ево, ја ти обзнањујем шта ће бити на крају гњева; јер се тиче краја времена ово виђење. 20. Јарац, кога видје, који има рогове, цар је Миђана и Персијанаца. 21. А јарац козји – цар Јелина; и рог велики, који бјеше између његових очију, то је цар први. 22. А кад се он сломи, израстоше под њим четири рога: четири царства

stare^nik архимандрит ВАСИЛИЈЕ Гондикакис svetigora / 2012 / децембар

Све је молитва

II дио

Други дио предавања старца Василија,које је он одржао у српској православној цркви Светога Стефана у Алхамбри у Калифорнији, 4. септембра 2011. године, свештенству и вјерном народу Западноамериче епархије Српске Православне Цркве.

Нека буде воља Твоја „милостив буди мени грешном“. Смилуј се на мене онако како ада човјек схвата да се у смрти крије могућност. Ти знаш и желиш. Као што Господ каже, ако зрно пшенице пад– Дакле, морамо да постанемо свјесни наше беспомоћности нувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли као и моћи Онога који нас воли, тако да будемо мирни и безумре, род многи доноси (Јн 12, 24). Живјећемо добро брижни чак и онда када нас околина узнемирава и угрожава, ако осјећамо и разумијемо да постоји Онај који нас јер ту је Онај који све невидљиво уређује и све води путем бескрајно воли и разумије, који је из љубави ство- којим Он жели. рио цијели свијет и из љубави је створио свакога од нас. Свако од нас има своје име. Свако од нас Све постаје молитва може имати удјела у Божијој благодати. У једном Постоји вријеме када је монах на службама у цркви, затим једином тренутку човјек може стећи вјечност. Као вријеме које проводи у својој келији, када изговара личну мошто је речено, ад је уништен једним додиром Бо- литву, Исусову молитву, и када се бави учењем. Ту је и вријеме жанског. И у једној честици Тијела и Крви Христо- које проводи у физичком раду, послушању – било рукодјељу ве човјек може пронаћи рај. Созерцавамо да је рај или неком другом манастирском послушању. Када духовзаправо укус – као што и пјевамо „окусите и види- но узрасте, када увиди сву своју немоћ и неизмијерну љубав те да је благ Господ“, да бисмо знали и разумјели Божију, он тада задобија мир и све се одвија само по себи. Све да је Бог љубав. Ава Исак каже: „Не бој се Бога због постаје молитва. Он се више не моли само док је у цркви јер величине Његове моћи, већ Га се бој због величи- његов цијели живот постаје молитва. не Његове љубави“ – јер Он се унизује због нас и Постојао је један старац, смирен монах, који је живио жртвује Себе за нас, каменог срца. Видимо да је у осамљено. У једном тренутку је напустио своју келију и креГосподњој молитви – Оче наш, којој нас је Господ нуо да окопа башту. У таквом спокоју и његов ход ка башти гдје научио – најважније садржано у ријечима Нека је радио, био је молитва. Његово копање је било молитва. Свабуде воља Твоја. У Гетсиманском врту Христос је ре- ки корак, све што је радио, било је молитва. Чак и земља у башкао: Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша ти – све је било молитва. Дакле, све постаје молитва и све се да је не пијем, нека буде воља твоја (Мт. 26, 42). Био је одвија мирно и својим током. Ваша исцрпљеност и ваш рад зау агонији и ватреној молитви. Три пута је поновио право вас одмарају. Чак је и спавање молитва. И када се пробуисте ријечи, да би на крају рекао: Али опет не како дите, схватате да сте сварили духовну храну онако исто онако ја хоћу него како ти (Мк. 14, 36). Стога, ријечима „нека као што сте сварили тјелесну. Ако сте јели неку лошу храну, не буде воља Твоја“ добровољно приносимо сами можете да заспите јер вас стомак мучи. Ако се духовно хранисебе Ономе који је љубав. Ако искрено кажете те лошом духовном храном, тада имате ноћне море. „нека буде воља Твоја“, тада проналазите мир; сви проблеми су тада ријешени. Ово захтијева смјелост Откривање снаге у немоћи вјере и жртву љубави. Тако, постајете дио чокота, Ако осјећате своју немоћ, а крштени сте у име Оца, Сина и постајете његово средиште, хране вас сокови чо- Светога Духа, тада сте спокојни. Рјешења проблема и тешкоћа кота живота, храни вас сам Дух живота у Христу, у на које наилазите неће доћи кроз ваше сопствено умовање и Ономе који је Сам рекао: „Нека буде воља Твоја“. На логику: све морате предати и повјерити Богу. Ако, дакле, поовај начин, премда смо у свијету, схватамо да уп- кушам да држим свој живот у својим сопственим рукама, онаркос нашим слабостима постоји неко ко нас воли. ко како ја мислим да треба, на крају ћу га изгубити. Напротив, И животне проблеме тада не решава наша логика, ако кажем Оче, у руке твоје предајем дух свој (Лк. 23, 46) тада већ већ препуштање свега Христу Богу – управо она- почињем да живим вјечним животом, јер сам свјестан да сам ко како често чујемо у цркви: „Помињући Пресве- се предао сили која је постојала прије мене и која ће постојати ту, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу после мене. Он нас је из љубави привео из небића у биће. Нанашу Богородицу и Приснодјеву Марију са свима кон што смо пали, Он нас је подигао и омогућио нам да буСветима, сами себе, једни друге и сав живот свој демо насљедници Његовог будућег Царства. Стога, ја немам Христу Богу предајмо.“ повјерења у себе, али имам повјерења у Тебе, који си постојао „Нека буде воља Твоја“ изражавамо још и кроз прије мог постојања и који ћеш постојати након мене. Чини оно што се зове умно-срдачна молитва, непрекид- ми се да је Св. Григорије рекао да светитељ благодаћу постаје на молитва, у којој говоримо „Господе, Исусе Хри- неко без почетка и без краја, тј. када се покорите и препусте, Сине Божји, помилуј ме грешнога“: Ти си Го- стите Богу, то је као да сте и још нерођени и већ мртви. Тада спод, који је јак; ја сам слаб човјек. Имам повјерења сте способни све да примите, све разумијете и ничега се не у Твоју љубав. Не желим да расуђујем људском бојите. Један млади монах је питао свог старца: „Зашто старлогиком; тражим само једну ствар а то је да буде че осјећам страх док сам ходам пустињом?“ „Зато јер си још воља Твоја. И ово Те молим узвишеним ријечима увијек жив. Да си мртав, био би здрав млади човјек. Не би се

бојао ничега. Не би био пријетња никоме, нити би теби нешто било пријетња.“ Зато, као што каже Св. апостол Павле: Него предајте себе Богу, као оживљени из мртвих (Рим. 6, 13). Велики је благослов, али и велика обавеза, бити православни хришћанин. Као што каже Св. апостол Павле: Дужан сам...и мудрима и неразумнима (Рим. 1, 14). Када је православни хришћанин далеко од своје домовине, он се опет може наћи у њеном срцу. Један француски писац (Албер Ками) је рекао: „Моја домовина је француски језик.“ Један православни хришћанин може рећи: „Моја домовина је православна Божанствена Литургија, јер чак и када сам далеко од своје домовине, опет налазим себе у срцу своје домовине.“ Јер, по ријечима Св. апостола Павла када сам слаб, онда сам силан (2 Кор. 12, 10). Милост светитеља Мислим да ће велики светитељи постојати до краја времена. О. Порфирије Капсокаливит (1906-1991) је рекао: „Чак и камење Капсокаливије свједочи о историји Свете Горе“. Када се упокојио онај скромни монах о којем сам вам причао, о. Агатангел, цијели простор око њега је био испуњен благоуханијем, што је био својеврстан благослов. Видите, и после педесет, сто или чак двије стотине година, ако монаси жуде за истином и способни су да је приме, чак и миомир самога мјеста где је живио отац Агатангел ће их укријепљивати. Слично томе, и одржавање Божанске Литургије је благослов не само за ближу околину, већ и за цијели свијет. Смирени човјек који прославља Бога је отјеловљење божанске благодати. Стога је прави православни хришћанин истовремено и мртав и вјечно жив. Када је неко заиста православан, он је у могућности да истовремено и даје свој живот као и да се радује у њему. Његово присуство или одсуство, његов живот или његова смрт, постају благослов за све, јер оно за чим људи заиста чезну и није нешто људско, већ управо та божанска благодат која човјеку даје живот. Стога, говоримо молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“. Говоримо: „Слава Богу за све“.

- крај -

Преузето из часописа "Православна реч" (The Ortodox Word), бр. 297, 2011, Братство Св. Германа Аљаског превод: сестринство манастира Свете Матроне

децембар / 2012 / svetigora

Наћи мир у понизности и смирењу Окружени животним тешкоћама, морамо пронаћи неко мирно мјесто, миран кутак – мирно и тихо вријеме током којег можемо посјетити сами себе. Ако успијемо да сваримо сву храну коју нам живот нуди, доспјећемо до стања – „Слава Богу за све“. Старечник садржи доста прича о монасима који су због своје љубави и понизности постали светитељи, али и о другима који су због своје гордости и егоизма пропали. Када неко стекне православни поглед на ствари, цијели живот и цијели свијет постају као отворене странице Старечника. Слично, живот православног хришћанина у овом свијету је као истинско изучавање правих стараца из Старечника. Кроз све оно што сусреће током живота, њему се откривају љубав Божија и моћ понизности, као и пропаст која долази човјеку кроз гордост, егоизам и преузношење. Дакле, сви заједно смо у истом положају: монаси који се боре на планини и мирјани који се боре у свијету. Сви смо заједно; сви смо једно. Прекрстимо се и кренимо напријед кроз живот. И велики је онај који је смирен. Сјетимо се шта је Господ рекао: Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разборитих, а открио то безазленима (Лк. 10, 21). Да – простима, нишчим духом. Заволимо, дакле, смирење и кротост, да бисмо примили благодат Божију, да бисмо се радовали у животу и у смрти непомућеном радошћу, и да би то постао благослов за све нас. Хвала.

Iдио

Предавање које је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије одржао у четвртак 27. септембра, на празник Воздвижења Часног крста, за православни портал Поуке. орг. Ово предавање, које је директно преношено из Каракаса, праћено је на око 6000 рачунара широм свијета.

ајприје благослов свим гледаоцима и слушаоцима живе ријечи утјехе. Благословен овај свети празник, Крстовдан, Воздвиженије Часнога крста. Последњих година овај празник сам празновао у манастиру Острогу у ком, као што је познато, има црква посвећена Часном крсту, а ове године по Божијем промислу стигох у Венецуелу, у овај град Каракас испод високе планине Авиле. Ту је наша православна црква српска Светога Ђорђа, гдје сада борави нови свештеник, отац Саша са својом поОво су римокатоличке земље родицом. и присуство православних је Данас смо служили код оца Павкао кап воде у мору. Али, хвала, старца од деведесет година, који је ла Богу, има православних и иначе одрастао у Србији и који памти веома је битно да тај свети квамного шта. Понио је на својим плећима сац Православља – једне, свестрадање руског народа и Руске Цркве те, саборне и апостолске Цркве; после бољшевичке револуције, а поЦркве неподјељене, Цркве том је прогнан из Србије са још педесет јерусалимске, православног ИсРуса негдје педесетих година прошлога тока, па ево и ове наше световијека. Протјерали су их тада у Бугарску савске Цркве – буде овдје присуи оставили их на ничијој земљи: нити у тан и да узрасте. Није ли Господ Бугарској, нити у ондашњој Југославији. рекао да је Царство небеско И, ето, одатле се отиснуо у бијели свијет као квасац који жена положи у и стигао је овдје. Иначе је по професији копању брашна и од кога нарасзубни љекар, као и његов син. Зарађујући те тијесто? Тако нараста и Црква хљеб својим занатом, он истовремено Божија на сваком мјесту гдје се служи православној браћи Русима, и у засади сјеме науке Христове.

predavawe svetigora / 2012 / децембар

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ

Православље у Јужној Америци

Ла Тигра, Ћако, Аргентина 25. август 2012.

ту су цркву, која је, како рекох оцу Павлу, намољена, Срби ишли док није саграђена наша црква Светога Ђорђа. Тај израз сам први пут чуо од блаженог спомена патријарха московског Алексија када је био у Цетињском манастиру 1993: када је цјеливао руку Светог Јована Крститеља и њом закрстио народ, тада је рекао: „Ево нас у храму намољеном.“ Дакле, у храму који је испуњен молитве. Такав заиста јесте Цетињски манастир, али је таква и ова руска црква, јер се Руси заиста умију Богу молити и умију Богу служити – тако да можемо од њих увијек да се научимо. У Јужну Америку долазим већ по трећи пут. Први пут сам био 2007. године, када сам посјетио само Аргентину и обишао тамошње исељенике. Већина наших исељеника у Аргентини је поријеклом из Црне Горе. Они су досељени тамо прије скоро стотину година, у разна мјеста Аргентине: провинцију Ћако, градове Венадо Туерто, Буенос Аирес и у друга мјеста. Ово је већ четврта, ако не и пета генерација. Том приликом сам видио и сагледао колико је важно да се наш народ, исељеници који су у Јужној Америци, укријепи духовно, да добије своје храмове, да добије своје свештенике. Јер гдје год није било храма, гдје год није био постављен свештеник, ту се неминовно пројављивао духовни закон да се чак и друга и трећа, а посебно четврта генерација, потпуно отуђи.

У Аргентини У Аргентини су присутни наши исељеници од најстаријих времена по овдашњим мјерилима. Наша мјерила су другачија, оно што каже умировљени ерцеговачки Владика: да

Маћагај, Ћако, Аргентина, 26. август 2012.

су оне штале ерцеговачких сељака старије од америчког парламента. Овдје су друга мјерила: посљедњих пет вјекова се развија живот ових држава и народа на темељима оних староседелаца који су овдје раније живјели. Дакле, први наши исељеници, из Боке которске, дошли су у Аргентину и у Чиле. Још 1774. године се помиње како је неки Вукасовић, стари бродовласник, стигао до Чилеа. Касније, нарочито у време Аустроугарске, велики број исељеника је био из Далмације и Боке которске, а потом и из Црне Горе, Србије и Војводине послије Првог свјетског рата, а нарочито послије Другог свјетског рата, када је избјегла прва генерација оних који су побјегли од комунистичког насиља. У Аргентини је и центар Буеносаиреске и јужно-централноамеричке епархије, основане прошле године. Ту се налази и црква Рождества Пресвете Богородице, коју смо прогласили прије годину дана саборном. Веома је занимљиво да је она урађена као вјерна копија Краљеве цркве из манастира Студенице. Ту је и црква Светога Саве, тако да имамо у Буенос Аиресу двије цркве, а имамо и једну цркву у Маћагају у провинцији Ћако, коју су саградили исељеници из Црне Горе и Херцеговине, којих се добар дио ту настанио. Постоји чак и једно насеље које се зове Ла Монтенегрина, које је основало седморица њих који су ту дошли 1917. године и који су се послије разишли по другим крајевима ове провинције. Наших исељеника иначе највише има насељених у провинцијама Ћако, Буенос Аирес, Санта Фе и Кордоба. Било је свештеника наших који су ту долазили. Био је и неки знаменити Радојица Поповић, један од свештеника који није убијен у Словенији – као што знате 1945. године у Словенији је убијено око седамдесет свештеника из Митрополије црногорско-приморске, а убијен је послије у Аранђеловцу и митрополит Јоаникије. Ето, тај отац Радојица је успио да се спасе. Сами Бог га је послао, јер је он успио да одржи заједницу, не сам свакако, него уз помоћ других православних, а нарочито браће из Антиохијске Патријаршије. Када већ говоримо о Православљу у Јужној Америци, треба рећи да су овдје најприсутнији досељеници из Палестине, Либана, Антиохије, Дамаска... Има их и у Сјеверној, али их има доста и у Јужној Америци. Они имају још од раније своје епископе, своје митрополите и у Буенос Аиресу, и у Чилеу, Бразилу, Мексику и другдје. Напоредо са њима су присутни и браћа Јелини, односно Цариградска Патријаршија са својим заједницама и са својим епископима. Наравно, као и наших има их више у Сјеверној Америци, али има их и овдје. 2009. године је основана Конференција православних епископа региона Јужне Америке, иста онаква каква постоји и у Сјеверној Америци, гдје има близу седамдесет канонских епископа разних јурисдикција. Таква сабрања православних епископа постоје и у Западној Европи такође: у Енглеској, Француској, западној Њемачкој. Овдје у Латинској Америци смо имали други састанак свих православних епископа прошле године у Буенос Аиресу, а ове године састанак треба да буде у новембру овдје у Каракасу. Оно што је мене обрадовало, а што многи не знају, јесте да овдје има преко петнаест православних канонских епископа.

децембар / 2012 / svetigora

У Венецуели Ово је велики континент, милионски – само Бразил има преко двеста милиона људи, а ево и овдје у Каракасу има десет милиона људи. То је велики народ, сабран из свих крајева свијета, не зна се одакле их све нема: и древних староседелаца, и из Јапана, Кине, Африке, Шпаније, Европе и западне и источне... То је сабрање свих земаљских народа, који су успјели да се овдје обједине око једног језика. Сви овдје говоре шпански језик, и никоме то не смета. Немају оне проблеме који су се нажалост код нас појавили, нарочито после распада Југославије: да свака провинција, сваки ћошак проглашава и свој језик и своју нацију, па сад неки чим се роде већ четири језика говоре. Е, овдје сви говоре једним језиком, а истовремено се, наравно, сваки од досељеника труди да сачува и своју културу и језик својих предака и да пренесе то свом потомству. Опет кажем, тамо гдје је била Црква, гдје има Цркве, ту има наде да ће се људи сабрати и окупити. По оној народној: триста без попа ништа. То важи, ево, и за Каракас и за све остаје крајеве, који су још угроженији у том погледу. Овдје је хвала Богу била једна заједница и духовно, а не само национално пробуђених људи, који су организовали црквени живот, на два мјеста: овдје у Каракасу и у Маракају, гдје има друга наша црквица сабраних исељеника. На другим мјестима је то много теже и тек предстоји велики напор, велики труд, почев са великом жртвом оних које Бог пошаље на ове просторе да прикупе тај народ, да га саберу. Биће потребан напор и духовни и морални, и снага самосазнања свога и везаности за свој стари крај, да их окупе и да у исто вријеме очувају њихов језик, али да прије свега очувају вјеру. Овдје се управо показује то, да тамо гдје се изгубе вјера и везаност за Цркву, неминовно све остале вриједности једног народа нестају, ишчезавају; да је народ тамо гдје није било могућности да се постави свештеник, гдје није било Светог причешћа и сабирања око храма, у потпуности личио на овце без пастира.

За Цркву не постоји дијаспора. То је појам који смо наследили од Јевреја. За Јевреје постоји дијаспора јер је њихов једини центар од памтивјека Јерусалим, Јерусалимски храм, мјесто жртвоприношења. Све оно што је ван Јерусалима, ван свете земље Палестине, то је дијаспора, расијање. За Цркву Христову, од Тајне вечере па до данас, тамо гдје је епископ са презвитерима – како каже Свети Игњатије Богоносац – са ђаконима и са народом који служе Литургију, ту је једна, света, саборна и апостолска Црква. Тако је и ево овдје сад, у овом тренутку у Каракасу, једна, света, саборна и апостолска Црква. Ми, дакле, политички и национално можемо да говоримо о дијаспори, али што се Цркве тиче она је овде у свој својој пуноћи као што је и у Београду, и на Цетињу, у Јерусалиму, у Константинопољу, и свака од тих Цркава је велика Божија Црква. Цариграђани воле себе да зову Великом Црквом, и они то и јесу због велике улоге у историји, међутим свака Црква гдје се служи Света Литургија је велика Божија Црква. Ми смо данас били велика Божија света Црква у цркви Светога Николаја, са нашим оцем Павлом: епископ, свештеници, ђакон и народ, приносили смо Свете дарове и причестили се Тијела и Крви Господње. Ево, овдје имамо 15 епископа православних. То сабрање епископа Православне Цркве у Латинској Америци већ бива један квасац и ја сам дубоко увјерен у могућност да се у будућности – кад ће то бити то Бог знаде – овдје оформи једна помјесна Црква Латинске Америке са пуним поштовањем националног поријекла, језика и свега другога народа који ће је сачињавати. Црква мора да се организује на изворни канонски начин, да би она онда могла заиста да очува све то што ти народи носе са собом, а у исто вријеме да буде квасац за будућност тих простора на којима се налази и оног народа који је сачињава.

svetigora / 2012 / децембар

Међу последњима који се појавио јесте и епископ Српске Православне Цркве, у овом тренутку као мјестобјуститељ новоосноване Епархије митрополит црногорско-приморски, а ако Бог да од идуће године требало би да имамо и изабраног канонског епископа за Латинску Америку. То је насушна потреба. Као што ми рече један од наше браће у Бразилу: „Владико, гдје сте ви били прије четрдесет година!“ Јер онда је било још увијек компактних националних заједница. У Сан Паолу су рецимо имали свој српски клуб. У то вријеме су и грађене цркве које су овдје саграђене. У међувремену су се те заједнице дјелимично расуле, што због недостатка свештеника, што због небриге државе (која никад није ни бринула, поготову она комунистичка Југославија, о овим исељеницима, а нарочито што се тиче емиграције од 1945, гдје је био на дјелу тај трагични сукоб између љевичара, комуниста, кому-

Породице Цвијић, Божовић и други вјерници у Кампинасу, Бразил, 13. септембар 2012.

нистичког режима и тих људи који су изгубили своју отаџбину, тако да су они остали изоловани у овом мору латинско-америчком и чудо је Божије да су и опстали). Сада је насушна потреба да се они саберу око храмова тамо гдје их има, а тамо гдје их нема да се подигну храмови, да се организују црквене општине и наравно да се створи могућност да свештеници дођу, јер опет понављам: триста без попа ништа. Гдје год народ нема свештеника неминовно је да ће се брзо потпуно изгубити и претопити у средину у којој живи. Дакле, имамо у Аргентини тројицу свештеника. У Буенос Аиресу од раније о. Бошка Стојановића. Са мном је пошао свештеник о. Бранко Станишић за провинцију Ћако, за Маћагај гдје је било прво средиште наших исељеника из Црне Горе. Потом је ту и отац Исајло Марковић за Венадо Туерто и Мадаријагу, гдје имају наше заједнице. Заједница у Венадо Туерту се сачувала благодарећи Антиохијској митрополији и антиохијском свештенику Мигелу Саби и његовом сину Александру, исто свештенику. Отац Мигел је подстакао својевремено наше тамошње Гвозденовиће, Килибарде, Брајушковиће, Ковачевиће, Рогановиће, Николиће и друге, да саграде цркву Светих Архангела, а и сам је био један од ктитора. Благодарећи томе ми имамо сада тај духовни центар у Аргентини. У Чилеу Осим тога, прошле године сам посјетио Чиле, био сам у Сантијагу, главном граду. Тамо, нажалост, нијесмо имали организован црквени живот. Било је покушаја да се он организује – у своје вријеме је владика Митрофан, Епископ источноамерички, који је једно вријеме опслуживао ове просторе, покушавао да оснује црквену заједницу, али није успио. Сад је отишао наш отац Душан. Он нас чека ових дана да видимо шта је урадио у међувремену, колико је успио да их обједини... Тамо немамо цркве али служићемо код браће Грка, односно код Антиохијаца, а има и руска црква и неколико капела такође у Сантијагу.

У Бразилу У Бразилу, у тој заиста огромној држави, бескрајној, владика Митрофан је примио – и хвала Богу да је то урадио – једну заједницу која је пришла православљу у своје вријеме у граду Ресифеу, у састав наше Епархије. Ту имамо три свештеника на челу са оцем Алексисом и једног дивног игумана, оца Педра, у манастиру Свете Тројице. Осим тога имамо и једног новог свештеника кога сам ја зађаконио у манастиру Острогу, оца Јаира или Жаира, како кажу на португалском језику, који је управо рукоположен ових дана у Ресифеу и који је задужен за мисионарске парохије у градовима Каруаруу и Бело Жардиму, који су подаље од Ресифеа. Скоро су нам јавили да су добили терен за цркву у Бело Жардиму, у којем има свега двадесетак православних душа. Занимљиво је шта сам сазнао прошле године кад сам први пут био у Бело Жардиму, код једног старијег човјека, чији је отац Бразилац, католик. Он ми је причао како је њихов отац говорио њима, дјеци, како они (мислећи наравно на католике) јесу стара црква, али како има једна црква много старија од те њихове цркве. Он сам много није знао о томе која је то

црква, али негдје је то чуо. И једног дана, када је наш отац Алексис дошао у Бело Жардим и кад га је тај човјек видио, рекао је сину: „Ево, то је та Црква, он је носилац те Цркве старије од наше, која је везана за апостолска времена.“ Овај његов син је благодарећи томе примио православље заједно са својом породицом и он је сад главни носилац изградње храма у том Бело Жардиму. Имамо у Бразилу и неколико монахиња Бразилки. Једна од њих, сестра Ребека, која је сада била тамо са нама, борави већ дуже времена у манастиру Светог Петра и Павла и у манастиру Дужима у Херцеговини. Највјероватније је да ће и неке од монахиња које су у нашој Епархији западноевропској, у Француској, у једном женском манастиру близу Париза, доћи овамо. Сада тражимо неко мјесто гдје бисмо основали манастир, јер наша Црква не може без манастира, то је позната ствар и важи уопште за православље, али ми смо као Црква посебно некако везани за манастире. Парохије и манастири су два крила црквеног живота и црквене мисије. Као што птица не може без једнога крила да лети, тако и Црква не може да остварује своју мисију у свијету без парохије и манастира. Били смо и у Сао Паолу. Тамо се нажалост показало на дјелу да гдје није било свештеника да је ствар била скоро потпуно на граници да буде изгубљена. Има наших људи тамо веома честитих, има један Бјелопавлић из Црне Горе, њему је деведесет и седам година а иде као соко, наш Драгиша Павличић. Он је 1942. године одведен у италијанско заробљеништво. У Бразилу је радио у Црвеном крсту при Уједињеним нацијама. Још увијек је активан, иако му је толико година: главни је преводилац свих званичних докумената на српски. Потом је било ту и пет, шест брата Личана, који су избјегли од комунизма. Ту је и Синиша Војводић, њему је 85 година, старцу. Овога смо пута, за разлику од прошлогодишње посјете, успјели да нађемо и млађе наше исељенике. У једном оближњем граду, Кампинасу, нашли смо од ове новије генерације, која је дошла овамо од деведесетих година па на овамо, људе веома добро уграђене у друштво, који имају своје послове, који су љекари, инжењери... Па смо их тамо и окупили. Нашли смо и моје из Црне Горе, Божовића са његовом породицом. Некрштен и он и његово дивно двоје дјеце и супруга, тако да смо имали прилику да их крстимо ових дана. Имају и Цвијићи, дивни људи... Надам се да смо успјели да их међусобно некако повежемо. Од свега је најгоре што нису имали никакве везе једни са другима: готово да стари нису знали за младе нити ови млади за старе. Надамо се да ће се полако основати заједница међу њима. Основали смо Црквени одбор да би полако то заживјело. Није ни чудо што нема контакта међу њима: Сао Паоло је град са петнаест милиона становника! Кад дођем овдје онда се сјетим наших црногорских проблема у односу на ове велике државе. Па се онда питаш: „Гдје ли оно бјеше она моја велика, моћна Црна Гора, која је у све већим проблемима?!“ Што је мени говорио један мој код манастира Ћелије Пиперске: „Владико, срећа је наша што нас је мало Црногораца, па смо само себе забавили о јаду. Не дај Боже да нас је више – цио свијет бисмо о јаду забавили!“ - наставиће се -

децембар / 2012 / svetigora

Ова наша најновија Епархија Српске Цркве је мисионарска. Она прво да прибере и да сабере те наше заједнице и остатке остатака нашег народа расијане по овом континету, а друго да буде и квасац заједно са осталим православнима – којих, хвала Богу, има овдје – за ове народе, јер овдје има духовне глади и међу католицима и међу протестантима, којих је све више, нажалост, пошто је римокатолицизам у великој духовној кризи, па масовно народ иде у разне протестантске секте и заједнице, међу којима постоје и оне које нису у суштини хришћанске (ткз. мормони или Јеховини свједоци, који немају везе са хришћанством. Имају везе са Старим Завјетом и са Мојсијем, али не и са Христом и хришћанством.) Али је народ духовно гладан и трага... Гладан човјек, кад му не даш прави хљеб храни се рошчићима и отпацима. Тако бива и овдје, и са те стране је присуство Православне Цркве – као свједока изворног хришћанства првих десет вјекова – овдје од огромног значаја.

Ресифе, Бразил, 14. септембар 2012.

јеромонах ЈОВ Гумеров sve[tenik odgovara svetigora / 2012 / децембар

Попушта ли Господ на људе искушења која превазилазе њихове снаге?

томе говори Свети апостол Павле: Друго вас искушење није снашло осим човјечијега; вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднијети (1Кор. 10, 13). Ове нам речи објашњавају зашто поједини људи падају под теретом искушења. Велики број људи на себе навлачи тешка искушења сопственим гресима (блудом, гордом и дрском самоувереношћу, гажењем Божијих заповести). За многе та искушења постају погибељна. Апостол говори Коринћанима: „Пошто сте се борили са искушењима од Бога послатим, то нисте били у опасности да упаднете у грех и отпаднете од вере, стога што Бог не допушта да будемо искушани већма него што можемо. Али, када ви искушења сами на себе призивате својим понашањем, тада не можете бити сигурни да ћете их и победити.“ Свети апостол Јаков позива да се у свакој радости подносе искушења, знајући да кушање ваше вјере гради трпљење: а трпљење нека усавршује дјело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка (Јак. 1, 3–4). Понекада се човеку чини да искушења превазилазе његове снаге. Такво настројење може да се превазиђе потпуним поверењем у Бога и надом у Његово божанско милосрђе. У једном древном византијском рукопису сачувана је следећа утешна поука светога старца: „Неко ми је приповедао како се један човек стално молио Господу да га не оставља и да, као што је некада пу-

товао са својим ученицима за Емаус (уп. Лк. 24, 13–32), тако и са њим путује по његовом животном путу. И на крају живота је имао овакво виђење: видео је себе како иде по пешчаној обали океана (наравно, под океаном треба разумети океан вечности, поред пешчане обале којом пролази људски живот). Окренувши се видео је трагове својих стопа у меком песку далеко уназад: то је био животни пут који је прешао. Паралелно са траговима његових стопа ишли су трагови још једног пара стопала, и он је схватио да је то Господ путовао са њим, баш онако како Му се он и молио. Али, на неколико места је видео трагове само једних стопа, који су били дубоко утонули у песак, као да показују колико је тај део пута био тежак и напоран. И сетио се тај човек да је то било у изузетно тешким периодима његовог живота, у којима је и сам живот изгледао неиздрживо болан и мучан. Онда је рекао Господу: ‘Ето, видиш, Господе, да у тешким периодима мога живота Ти ниси ишао са мном; види – отисци само једног пара стопала у говоре о томе да сам тада ишао сâм кроз живот, а тако су дубоко утиснути у земљу јер ми је тада било изузетно тешко.’ Али, Господ му је одговорио: ‘Сине мој, грешиш. Истина је да видиш трагове само једног пара стопа из оних периода твога живота које памтиш као нарочито тешке. Али, то нису трагови твојих стопа, већ мојих – стога што сам те онда када ти је било најтеже ја узимао на своје руке и носио. Тако да, сине мој, то нису отисци твојих, већ мојих стопа.’“ Преузето са Православие.ру Са руског: Ивана Јовановић

југа Србије од турског ропства осово би ослобођено, а српски војници не оскрнавише ниједну богомољу, ни један споменик, не преораше ни једно гробље... У минулих сто година Србија је имала пет ратова на отаџбинском тлу – четири су јој била наметнута, а онај први, Балкански, за ослобођење Косова и Метохије, ушла је с невиђеним жаром и одушевљењем јер није могла мирно да слуша вапаје српске нејачи под турским јармом. Све кликће: У бој! У бој! Београд се претворио у вулкан који хода и нестрпљиво чека заповест да избаци ужарену лаву на турску окупаторску силу, која на југу отаџбине вековима држи српски народ у тамничком ропству. Цетиње вади сабље из корица и проверава оштрину сечива. Острошка звона позивају на молитву. Шумадија, она молитвена и увек будна, клечи пред иконом Господа Бога и благодари што ће она, прва, разарати топовима турска утврђења и тако испунити један од Карађорђевих снова... Истовремено брује звона са острошких висина и из Саборне цркве у српској престоници – митрополити и владике, међу њима и Владика Николај Велимировић, благосиљају

ИМАЈУ САМО ЈЕДНУ МАЈКУ Француски новинари који су пре сто година пратили српску војску у бојевима за ослобођење из турског ропства били су веома изненађени када су сазнали да у тим борбама гину у бивају рањени и синови генерала и виших официра. Војник из Шумадије, који је помало натуцао француски језик, узе да им то овако објасни: „Видите, господо, ми Срби имамо различите очеве, али имамо само једну мајку – отаџбину. Е, за ту мајку гинемо сви без разлике!“

оне који су спремни да се боре и гину за ближње и отачаство... Сви знају да су давно умукла звона Самодреже, Богородице Љевишке и Високих Дечана, али ће, ако Бог да, ускоро и она загрмети... Србија је на ногама. И Црна Гора је на ногама. Талас одушевљења из часа у час расте. А како и не би кад Београд, на дан мобилизације, шаље Цетињу телеграм: „Краљ данас позвао под оружје целокуп– ну убојну силу Србије. Очекујемо глас да је братска Црна Гора солидарна у овим судбоносним тренуцима. Бићемо дубоко захвални ако нас Цетиње једино тим гласом обрадује.“ А Цетиње већ спремно да се лати оружја и похита својој поробљеној браћи у помоћ, жури да одговори братском Београду: „Од јуче сва је Црна Гора на ногама! Своју руку ставила је у руке братске Србије да удружене полете браћи у помоћ. Онамо, намо, за брда она...“ Брдима Црне Горе и њеним светињама, равницама, шумама и пропланцима Србије одјекивала је песма краља Николе Петровића: „Онам‘, онамо да виђу Призрен, та то је моје, дома ћу поћ, старина мила тамо ме зове, ту једном морам оружан поћ.“ И пођоше оружана браћа својој поробљеној браћи у помоћ. Косовски гнев, који притајен

АНТОНИЈЕ Ђурић

jubilej

У сусрет стогодишњици ослобођења

децембар / 2012 / svetigora

svetigora / 2012 / децембар

тињаше пет векова, у души српског ратника плану и разбукта се у огроман пожар у коме сагоре највећи део турске балканске армије. Пред налетом Душанових, Лазаревих и Милошевих потомака падоше Куманово, Скопље, Велес, Прилеп, Битољ, Нови Пазар, Призрен... И српска војска изби на Косово после пет стотина двадесет три године. И паде војска ничице и стаде љубити земљу праотаца својих. Гласови о ослобођењу Косова и Метохије стизали су у Београд и на Цетиње у таласима, стизали су и у свет. Записано је да је тада немачки цар Вилхелм Други рекао: „Штета што тај мали српски народ није мој савезник!“ Србија и Црна Гора клицале су команданту Прве армије принцу Александру Карађорђевићу, који је војне вештине изучавао у Петрограду и Москви, клицало се и пуковнику, мало касније војводи, Петру Бојовићу и црногорским батаљонима који својим грудима отворише утамничене капије некдашњег царског Призрена и сложно, као у један глас, запеваше нову песму: „У царски Призрен уђосмо, у наш стари дом, благодарни смо Господу, на часном походу овом...“ А у српску престоницу стигла је и ова подругљива песмица: „Што би дике оде у војнике, што би шкарта оста да се карта!“ Нису само мушке главе јуришале на турска утврђења – било је и жена које су се лаћале пушке или торбице са санитетским материјалом. Од којих ружа и којих речи исплести венац славе и захвалности племенитој и одважној жени српској, која свог оца, свог мужа, брата, јединца сина испрати на бојно поље цвећем и одушевљењем? Говорила је да је отаџбина преча од живота! Љубав своју материнску потчинила је љубави према отаџбини. Знала је да само срећна Српкиња у слободној земљи може да буде срећна мајка. Она је приносила на олтар отаџбине и себе и пород свој. Одазивала се без позива да бра-

ни родну груду. Учила како се бомба баца и пушком обара непријатељ рода свог. Ишла на бајонет. Прса у прса! Њена молитва и њена храброст, њена тужбалица и њена песма, њена туга и њена радост допуна су нашим гуслама... Дошао час да на крваво разбојиште мајка Злата Гредељевић из села Биоска, под планином Таром, испрати четири сина. Бодри их и саветује: „Моји синови, моји соколови, ви идете у бој! Слушајте своје старешине, али послушајте и мој савет: туђе не дирајте! С мртвога ништа не узимајте. Рањенику, ма чије војске, помозите да преболи ране – сви су они нечији синови. Кући се не враћајте покуњена чела...“ Застанимо пред овим саветима. Ослушнимо их поново. Многобројне су њихове поруке и многострука њихова значења. Шта нам то открива ова неписмена сељанка? Открива нам своју јеванђељску душу, а тиме и праисконску етику српског народа – да се не посегне за туђим и да се помогне сваком у невољи. Епска је величина њене душе, врхунац свих људских вредности, скуп свих моралних врлина... Прослављени кучки јунак, медунски Обилић, војвода Марко Миљанов није имао мушког порода, али његова крв није усахнула у жилама његове женске деце. У Милици, кћери његовој, на дан објаве рата Турцима узврела је очева крв и она у поодмаклим годинама похита да се придружи ослободиоцима Косова... Протерујући Турке са прадедовске земље стигли војници и у Косовску Митровицу. Имају и топле шињеле и јаке цокуле, имају и мањерке и храну, али немају дувана. У једном дворишту приметили лиске дувана – сушио их и повијао поветарац. Замолише домаћина да им прода коју лиску. Домаћин бритвом одсече подужу ниску и не хтеде да чује за понуђену накнаду. Наиђе у том часу друга јединица, па војник, мислећи да им је дозвољено, сам одсече три-четири лиске... Њихов командант пуковник Миливоје Николајевић грмну: „Назад! Зар вам је мало што добисте на поклон, сад хоћете и сами да узимате!“ На то домаћица завапи: „Немој, господине, слава ти, да грдиш ове

У СЛАВУ ПЕСНИКА РАКИЋА У оним таласима одушевљења који су захватили Србију пред бој са Турцима само је један песник био тужан – Милан Ракић. Војска га није хтела јер је имао неку физичку фалинку. Зар он да пропусти бојеве на Косову? Никада! Нашао је Војина Поповића – војводу Вука и дословно рекао: „Ако ме не примиш у твој комитски одред, мени живот више не треба!“ Када је војска била на Газиместану, један млади официр говорио је стихове Милана Ракића: „Силни оклопници, без мане и страха...“. Официр из комитског одреда трчи према команданту и рапортира: „Господине пуковниче, песник Милан Ракић, чије стихове говори овај млади официр, налази се у одреду.“ Пуковник заповеда: „Милан Ракић, три корака напред!“ Милан Ракић од силног узбуђења не може ни да коракне. Зато се чује нова команда: „Одред три корака назад, осим војника Милана Ракића.“ Затим још једна команда: „Три пут ура за песника Милана Ракића!“ Док се орио Газиместан, Ракићу су текле сузе... (Ово су, Србине, били твоји преци. А где си ти?)

че’, није ни равница, ни долина, ни брежуљак на Газиместану, нису ни житна поља крај Лаба и Сит– нице, није ни костурница, ни јама непрегледна, нису ни богати рудници... Косово је душа Србинова, крв његова, рана незацељена, његова клетва и молит– ва, његово памћење и његова колевка у којој је свако дете са сваком капи млека из мајчиних груди примало и свету причест и завет: мржња према ропству и спремност умирања у борби за слободу. Косово је небески врх одакле мотре бистре очи честитог кнеза Лазара који нас пита: ‘Чиме то тргујете, о моји Срби!’“ Извесно је: неће бити спокоја на Косову и Метохији. Неће га бити за Србе, али неће га бити ни за Шиптаре. Срби знају да им је земља отета, Шиптари знају да су на отетој српској земљи. Знају да долази време у ком ће свако узети оно што је његово. Из крила мајке Србије већ су полетели млади Заветници Косова и Метохије и заклињу се готово на исти начин на који су се вековима заклињали Јевреји: „Ако те заборавим, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“. Заклетва Косовских заветника се мало разликује: „Ако те заборавим , Косово, нека ме Господ Бог заборави!“ Том заклетвом и том поруком хране се и бране Заветници Косова и Метохије, којих има готово у свим градовима. За вођу имају студенткињу Милицу Ђурђевић, коју називају новом Косовком Девојком.

децембар / 2012 / svetigora

твоје јунаке! Зар они дају живот за нас, за нашу слободу, а ми да им не дамо оно што је нама Бог дао!“ Затим се окрену војницима: „Узимајте, децо моја, све, за вас је и чувано, за наше браниоце и ослободиооце!“ У штаб пуковника Степе Степановића у Крагујевцу готово силом упаде Милунка Савић и, рапортирајући као добровољац Милун, кратко рече: „Молим за мој ратни распоред!“ Примили су је и нашли распоред. Кући се вратила после шест година са две Карађорђеве звезде с мачевима и орденима француске Легије части... Понављам: и српска војска изби на Косово. После пет стотина двадесет три године. И паде војска ничице и стаде љубити земљу својих праотаца. Косово је ослобођено! Косово! Један сан, петовековни сан увек будног народа остварен је. И сузе радоснице испунише очи стараца и деце, мајки и сестара, пастира и војсковођа, свештеника и монаха... Косово је ослобођено! Само Србин може да оцени значај овог узвика, јер само Срби имају своје Косово. Само су Срби пет стотина двадесет три године из дана у дан у школи, у цркви, у дому и пољу, у радости и жалости, о слави и свадби говорили једни другима о Косову и Метохији. Косово би ослобођено, али српски војници не оскрнавише ниједну богомољу, не порушише ни један споменик, не преораше ни једно гробље, не запалише ни једну кућу, не разорише ни једно огњиште, не уцвелише ни једну мајку, не силоваше ничију сестру... Они само завојевача са прадедовског огњишта протераше... Памти ово, Србине, и усправи се! Ко се данас велича слободама и слободарима, а узмиче пред неслободама и тиранима не чује онај разговетни шапат будућности да ће се данашњи грехови сутра спирати покајничким сузама. Поносити се својим прецима, а не бити их достојан чин је вредан само презрења! Не каже се узалуд: СВЕТА СЛОБОДА! И Косово на сабљи изгубљено. И Косово на сабљи враћено. Пре сто година! И данас, ево, на стоту годишњицу извлачења Срба из турског јарма, они би да нам поново отму Косово и Метохију, да нас претворе у робље, да уз помоћ појединих светских моћника, који су умислили да су већи од Господа Бога, да на наше духовне светиње дозидају минарете, да униште тапије и сва друга сведочења да је та земља српска. И неки други би који измишљају своје порекло и свој језик да штрпну комад Србинове отаџбине и да створе неку своју покрајину, неку своју државицу, неки свој ћепенак... Помажу им у томе и неки са српским именом и презименом који са српством немају ништа заједничко – они се залажу да се отимачима поклони „парче“ Косова и Метохије. Мора им се увек изнова говорити: „Косово није ‘пар-

aktuelno ИВАНА Бартуловић, МИРКО Даутовић svetigora / 2012 / децембар

Прича о два „вилајета“ Tекст је првобитно објављен у Џерузалем посту 4. новембра 2012, а поводом Међународне конференције Балкан и Блиски исток: Да ли се огледају?, коју је организовала Канцеларија Одбора за Косово и Метохију Светог архијерејског Сабора СПЦ у Пећкој патријаршији 14. и 15. октобра 2012. За Балкан и Блиски исток, најбоља времена су одавно прошла, a најгора тек што су иза нас или су још увек у току. риче о ова два вилајета имају пуно сличности које су плод заједничке историје под Османлијама и крвавих раселина у њиховим хетерогеним друштвима. Па ипак, њихова искуства се ретко пореде а савремене везе остају непознате њиховим становницима. Да би се осветлила обострана искуства, занемарена у оба региона, у древном манастиру Пећкој патријаршији је одржана конференција балканских и израелских научника, под покровитељством Његовог Преосвештенства Епископа липљанског г. Јована Ћулибрка (магистрирао на Јеврејском универзитету у Јерусалиму). Повод одржавању Конференције је била стогодишњица пораза османлијског царства у Балканском рату 1912. Тада је турска територија у Европи сведена на Тракију, а Балкан је одбацио наслеђе које дели са Блиским истоком. Рез на слику данашњице: Србија је изгубила многе територије које је онда била освојила; утицај Турске републике је већи него икада на Балкану а и друге блискоисточне силе и њихова тумачења ислама су се појавила у региону. И управо се о овим паралелама, и садашњим и будућим, расправљало средином октобра на Конференцији у Пећкој патријаршији. Говорници из Израела су били професор Мартин ван Кревелд, предавач на Универзитету у Тел Авиву, који је говорио о будућности рата; и пуковник Шаул Шај из Бегин-Садат центра за стратешке студије, који је одржао неколико предавања о неминовном успону исламизма после две године још увек одвијајућег „Арапског пролећа“. Ниједан од говорника није био оптимиста. Проф. ван Кревелд је поновио своје подробно документовано мишљење да се ратови будућности неће водити између великих сила, па чак ни између малих земаља, већ унутар пропалих држава. И водиће се у форми окршаја малих, специјалних јединица. Предвидео је да држава-нација неће бити једини актер рата, јер ће недржавни актери, као што су Хезболах или Хамас, широм света наставити да крцкају напукли концепт суверенитета. У том светлу, ван Кревелд је предложио да Србији нису потребни нови авиони, већ да пре треба да улаже у изузетно покретну војску способну за мање, копнене сукобе по разноликом терену Балкана.

Сила којој он прогнозира повратак је религија, која ће према његовом мишљењу утицати на друштва у 21. далеко више него у 20. веку. Чини се да је ову тезу подржало и излагање пуковника Шаја о ономе што он посматра као разорни цунами исламске револуције коју Западњаци зову „арапско пролеће.“ Ма који сценарио за рушење старог режима био примењен, укључујући и демократске изборе, резултат је пораст исламизма у арапском свету. Може се рећи да су исламисти велике присталице избора једанпут, али чим преузму власт, они намеравају да затворе тај пут за друге и предузму исламизацију друштва и политике, док све време Западу говоре супротно. Кад се то узме у обзир, Шај зарад безбедности Израела бира „ђавола ког знамо“ – секуларне арапске диктаторе. Како се ово одражава на Балкан? Од 1990-их, већина муслимана у бившој Југославији се окренула ка Турској као свом заштитнику, неколицина ка саудијском вехабизму, а најмање њих према Ирану. Професори Дарко Танасковић и Срђа Трифковић (Универзитет у Београду, односно у Бања Луци) говорили су о успону Турске глобално, на Блиском истоку и на Балкану. Два начела политике турског министра иностраних послова Давутоглуа – повратак османлијске сфере утицаја и немање ниједног проблема са суседима – сукобила су се прво у Израелу, подршком флотили Мави Мармара; па на Балкану говором о владавини Османлија као златном добу толеранције и мултикултурализма; и сада у Сирији, потпомагањем побуњеника. Такви потези су изазвали трење са суседима и сада је јасно да ће Турска између жеље да буде вољена од свих и својих амбиција изабрати амбиције. Иако се утицај Турске на Балкану описује као погубан и дестабилизирајући, Владимир Ајзенхамер и Гордон Бардош (са Факултета политичких наука у Београду; односно бивши помоћник директора Хариман института на Колумбија универзитету) представили су јачи аргумент, да је такав заправо утицај Саудијске Арабије. Многи џихадисти су дошли на Балкан 1990-их захваљујући саудијском покровитељству муслиманској страни током босанског сукоба, тиме чинећи Босну одскочном даском ка Западу. Као што је Бардош указао, у сваком већем нападу исламског тероризма су учествовали џихадисти који су изградили своју репутацију у Босни. Вехабије су већ учврстиле своје упориште у селу Горња Маоча, одакле су спровели неколико операција, укључујући и неуспешни напад усамљеног стрелца на

америчку амбасаду у Сарајеву. Али, њихове главне мете су други муслимани, које оптужују за кривоверје. Ислам који су донеле Османлије је од најлибералније, ханефијске школе ислама, и у Босни је увек била опуштена и толерисала преступе; због чега је сада напада нова, „чистија“ верзија ислама. У том смислу, вехабијство прво прети традиционалним босанским муслиманима, а тек онда иноверницима. Упоредо са вехабијама, потпуно нови играч је ушао у Босну 1990-их, преносећи древно супарништво са Блиског истока у Босну: шиитски Иран. Сматра се да је ирански утицај малих размера, али и да је он углавном скривен. Вехабије, било из пропагандних разлога или на основу тачних информација са терена, процењују да је број шиита у Босни од две до три хиљаде. Такође, као што је Бардош написао у Џерузалем посту раније ове године, можда постоји веза Хезбо-

лах – Босна која је умешана у летошњи напад на аутобус израелских туриста у Бургасу (Бугарска). Може се само нагађати какви су ирански планови и достигнућа на Балкану, но величина иранске амбасаде у Сарајеву сведочи о значају који Иран придаје Босни. Босна је очигледно била у фокусу овогодишње Конференције, иако је ова одржана у српском манастиру на Косову и Метохији, окруженом већинским албанским становништвом. Више пажње ће бити посвећено сучељеним претензијама на духовно важан део свете земље, што је проблем паралелан проблему града Јерусалима. Ивана Бартуловић је докторанткиња на Хумболт универзитету у Берлину и координаторка Центра за истраживања религије у Београдској отвореној школи. Мирко Даутовић је мастер студија међународних односа са Универзитета у Кембриџу. Извор: http://www.jpost.com/Opinion/Op-EdContributors/Article. aspx?id=290347

децембар / 2012 / svetigora

Свечано прослављен празник

Светог Арсенија Сремца

svetigora / 2012 / децембар

У Пећкој патријаршији

а благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја свечано је прослављена ктиторска слава, празник Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, у Пећкој патријаршији. Празновање је отпочело свечаним бденијем које је служио Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Јован. На дан празника, у суботу 10. новембра, Свету архијерејску Литургију у цркви Светих Апостола служили су Преосвећена Господа Епископи: будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски Теодосије, нишки Јован и липљански Јован, уз саслуживање једанаест свештеника и свештеномонаха из више Епархија наше помјесне Цркве, као и великог броја вјерног народа из Србије, Републике Српске и Црне Горе. Појали су ученици трећег разреда Цетињске богословије и сестринство манастира. После прочитаног светог Јеванђеља, сабраном народу се обратио епископ нишки Јован, који је свим присутним честитао празник Светог Арсенија, просветитеља и учитеља српског. Он је заблагодарио Господу који је вјерни народ сабрао у великој и светој Пећкој патријаршији, истакавши примјер овог угодника Божијег, који се испунио ријечју Божијом, надахнуо се њоме и проповиједао је, а нада све појао све у славу њену, који је био баштиник апостолско-светоотачког наслеђа. Владика је истакао да је велики благослов Божији да се на данашњи дан сабрао наш народ из свих крајева српских земаља, као и учени-

ци из богословских школа, који се уче тој истини коју је проповиједао Свети Арсеније. Владика је даље нагласио да у у овом сабрању дјелује сама десница Господња која нас благосиља и укрепљује да славословимо и заједно прослављамо све угоднике из рода нашег – Нека је слава Богу на овом дану, да себе испитамо колико служимо тој истини и светињи, беседио је владика Јован. Завршивши своју јеванђелску бесједу Владика је поручио да молећи се Светом Арсенију ми показујемо живу вјеру у васкрсење и обновљење цјелокупног српског народа, а поготову на Косову и Метохији. После Причешћа, коме је приступио велики број вјерника, освештани су славски колач и жито, а вјерном народу се ријечима поуке обратио Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, који је честитао славу домаћину, Епископу липљанском Јовану, викару Патријарха српског, игуманији Февронији и сестрама, као и цијелом српском народу. Он је пренио поздраве Патријарха српског г. Иринеја, и захвалио се свим добротворима и приложницима ове свете обитељи, као и онима који у ову светињу долазе, на њу пазе и не заборављају је. Владика Јоаникије је посебно поздравио кума овогодишњег славља, г. Здравка Крсмановића из Фоче, који је са великом љубављу прихватио да буде кум и домаћин данашњег празника. Владика је истакао је његову велику бригу за наше светиње не само у свом крају – у Републици Српској,

АЛЕКСАНДАР Вујовић

reporta`a

него и свуда, па и на Косову и Метохији. Владика је истакао и велику љубав нашег српског народа према светињама на Косову и Метохији: – Гдје бисмо прије дошли да се растеретимо наших брига, ако не овдје, у светој Пећкој патријаршији, и осталим косовским и метохијским светињама, које нас држе и свијетле свима нама. Нека буде срећна слава и молитве Светог Арсенија нека укријепе све нас, и да се Богу молимо и благодаримо за све. Тако ћемо пребродрити сва искушења и дочекати боље дане, поручио је владика Јоаникије. Након литургијског сабрања за све присутне трпезу љубави је припремио овогодишњи домаћин славе г. Здравко Крсмановић, који је дио славског колача предао г. Драгу Ћирићу, начелнику општине Србац из Републике Српске, који ће ако Бог да бити домаћин идуће године. Господин Крсмановић је присутне и поздравио, захваливши се сестринству манастира и владици липљанском Јовану на величанственом дану и слављу. У току ручка приређен је и кратак културно-умјетнички програм у којем су учествовали етно група „Кимвал“ из Фоче, ученици Цетињске богословије и српски народни гуслар Раде Паповић из Фоче. Сутрадан по празнику, у недељу 11. новембра, Свету архијерејску Литургију у храму Пресвете Богородице у Пећкој патријаршији служили су Преосвећени Епископи нишки г. Јован и липљански г. Јован, претходно освештавши малим освећењем храм у коме су фреске ове године обновљене донацијом Руске Федерације УНЕСКО-у.

У манастиру Ждребаонику

децембар / 2012 / svetigora

а празник Светог Арсенија просветитеља српског, Свету архијерејску Литругију у древној немањићкој светињи у Бјелопавлићима, манастиру Ждребаонику, у суботу 10. новембра 2012. г, служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење многобројног свештенства, свештеномонаштва и благовјерног народа који је из разних крајева пристигао да прослави спомен овог угодника Божијег, и помоли се крај његовог свештеног и цјелебног ћивота. У току Литургије митрополит Амфилохије је крстио нових седморо чланова Цркве Божије. Велики број вјерних је приступио Причешћу, а Високопреосвештени Владика се сабраном народу обратио ријечима бесједе тумачећи на почетку ријечи Светог Пророка: Господ је просветљење моје, кога да се бојим? Владика је истакао да је Црква Божија та која понавља ове ријечи кроз вјекове, и да је у њима велика и света истина која се дотиче људског ума и људског срца. Настављајући даље Владика је рекао: „Постоји свјетлост која нас свакодневно обасјава, и просвјећује наше тјелесне очи, дарује земни живот, а постоје и друге свјетлости које су уткане у људско биће, у ум, срце – свјетлост разума, свјетлост врлине, доброте. Све те свјетлости које су уткане у свеукупну творевину немају саме од себе своју снагу, силу, моћ, него оно

што имају то су добили од Онога који је дао и даривао ту свјетлост. Да није Онога који је дао ту свјетлост све би отишло у бестрагију, у ништавило. Зато је та свјетлост спасоносна, цјелебна, то је свјетлост лица Божанског, која јесте Бог. Није ли и сам Христос рекао: Ја сам Свјетлост, ко за мном иде неће ходити у тами. Та свјетлост просвјећује све и свја, а Црква Божија је њен носилац, јер она у својим њедрима носи Сина Божијег.” У наставку је Митрополит поручио да је та свјетлост засијала из Гроба Христовог, спасоносног, и она се даје и новопросвећеним, новокрштеним, и она даје живот бесконачни и вјечни, и седморо новокрштених су примили то чудесно просвећење свјетлошћу Христовом. „Крштењем свако дијете постаје царско дијете“, бесједио је Митрополит, наставивши, да и свети оци нијесу само светитељи него и просветитељи и учитељи, а да је један од њих је и свети отац наш Арсеније, који није само просветитељ српски већ и васељенски, који је у она времена наслиједио Светог Саву на трону архиепископа српских, и био препознат од њега у манастиру Жичи. Даље је бесједећи рекао „да је светац

svetigora / 2012 / децембар

Божији ходио по земљи и току свог земаљског живота просвјећивао народ, а тако и његове свете и цјелебне мошти након његовог упокојења ношене су у она тегобна времена кроз разне крајеве земаља српских и тако су дошле и до Бјелопавлића. Овај сабор код манастира Ждребаоника, кроз кога је поново светац проговорио свима нама, је дивно сведочанство свенародног сабрања – јер око кога бисмо се данас окупљали ако не око светаца Божијих, и сви заједно пјевали свету и древну пјесму пророчку Господ је просвећење моје и спаситељ мој, кога да се бојим?“, закључио је Митрополит Амфилохије, који је још једном честитао новопросвећеним, новокрштеним улазак у Цркву Божију. После причешћа пререзан је славски колач и освештано славско жито, а након свете службе, сестринство манастира на челу са мати Јустином за све присутне приредило је трпезу љубави и заједништва, а празновање је настављено читав дан око моштију светитељевих, којима су многи долазили да се поклоне и помоле за спасење и просвећење.

У Богословији Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима

разник просветитеља Арсенија Сремца, дру- на Светоарсенијевска академија, коју су припремили гог архиепископа српског , прослављен је свеча- професори и ученици Карловачке богословије. но и у Сремским Карловцима, у Епархији сремској, у На овој светковини били су представници Бого Богословији која је под молитвеним покровитељством словија Светог Саве из Београда и Светог Петра Даовог светитеља Господњег. Свету архијерејску бробосанског из Фоче, представници Богословских Литургију у Саборној цркви у Сремским Карловцима факултета из Београда и Фоче, инспектор Богословија поводом празника служио је Његово Преосвештен- у Синоду СПЦ протојереј-ставрофор др Димитрије ство Епископ сремски г. Василије уз саслужење рек- Калезић, г. Томислав Бранковић из Канцеларије за тора Богословије, протојереја-ставрофора Јована вере при Влади Републике Србије, представници Петковића, и многобројног свештенства, свештеномо- јавног и културног живота, као и многе друге званице. наштва и вјерног народа. Након Литургије у Богословији Богословију Светог Петра Цетињског представљали су су освештани славски колач и жито, а управа школе је професори, свештеник мр Арсеније Радовић и г. Благоје припремила трпезу љубави. Увече је одржана и свеча- Рајковић.

Протојереј Валеријан Кречетов, духовник Московске епархије, један је од сталних аутора нашега часописа Виноград. Многодјетни отац и дјед, он са читаоцима дијели не само своје пастирско, него и живот– но искуство.

• Тешко је оцијенити улогу породице у васпитању

децембар / 2012 / svetigora

су ти дјеца?“ Ова одговара: „Кћи је веома срећна у дјетета – то је прва заједница која даје дјетету пред- браку: зет сам иде у куповину, помаже по кући, поставу о циљевима и вриједностима, о томе шта је по- спрема, доноси јој кафу у постељу! А сина је запала требно знати и како се понашати. Међутим, данас је права ленчуга: он иде по продавницама,чисти, попорастао не само број развода и број дјеце која се спрема!“ Видите, када је зет лакеј, добро је, значи васпитавају у непотпуним породицама, него и број кћери је кренуло, а када то исто ради син, значи да ванбрачне дјеце. Који су по вашем мишљењу основје он несрећан! ни узроци развода? Дешава се и да пријатељи и пријатељице Разводи могу бити изазвани различитим узроцима, али је савјетују: „Зашто трпиш, наћи ћеш другога, бољега?!“ први међу њима, ја бих рекао, неозбиљан однос савремених људи према браку, незнање тога шта су циљеви породичног Премда никаквога смисла нема мијењати једнога супруга за другога: јер нема ни једног кога не треба живота и неправилан однос према осјећањима. Ствар је у томе што смо побркали двије ствари – љубав и вољети и трпјети! • Према оцјени стручњака, у последње и заљубљеност. Заљубљеност се човјеку даје од Бога као вријеме развод чешће траже жене (у Русији неки аванс, јер без осјећања према другоме човјеку нијесу 68%, а у Москви – 80%), нарочито активмогући никакви породични односи. Међутим, за избор не младе жене – цифре су застрашујуће. будућег животног сапутника нијесу довољни само симпатија Баћушка, какво је ваше мишљење? и заљубљеност. То свједочи о доласку краја! Написано је: „Син На несрећу, многи млади људи одвише полажу на човјечји, кад дође хоће ли наћи вјеру на земљи?“ осјећања, која се заснивају често на маштаријама: воле не (Лк. 18, 8) „И због умножења безакоња, у многима ће охладњети љубав“. Када у самој суштини нема човјека, него неко оваплоћење своје маште! На осјећањима се може направити свадба, а онда слиједи љубави, онда се она не показује ни у породичном труд. Љубав је дар Божји, али као сваки други дар, на примјер, животу: огорченост, свађе, прекори, псовке, непреумјетнички или музички, може да пропадне, ако се над њим кидно самооправдање... све то свједочи о јадном стању човјечанства! Природна посљедица тога што не трудимо! су се људи удаљили од Бога, који је Љубав, јесте да Поготово је важно не подавати се пориву осјећања, већ су се удаљили од самога Источника љубави! Сјетимо размислити шта нам се управо свиђа у изабранику. Треба се класичног примјера из грчке митологије. Антеј је схватити да љубав према животном сапутнику израста из у мегданима побјеђивао све своје противнике, а пољубави према свима: ако је човјек способан да воли своје гинуо је у борби са Хераклом, који га је побиједио, ближње и рођене, и ако се уопште са љубављу односи према подигавши га у ваздух, тј одвојивши га од земље онима који га окружују, то се по правилу осјећање исказује и – извора његове снаге... Тако и ђаво одваја човјека од Бога – извора силе и љубави и у човјеку нестаје открива на ономе са ким он гради породични живот! • Давно су прошла времена када су родитељи, посред- саме способности да воли! Дакле, за човјека је важна сама способност да ници и просци уговарали будући брак између младенаца. И мада делује као да се савремена породица за- воли, а то на коме ће се она испољити, није толико снива на љубави и договору самих младенаца, то, као важно! што видимо, нису довољне гаранције за чврст брак. Ја сам морао да се суочим са оваквим случајем Обичај просидбе, који је постојао у ранијим временима, у животу: човјека је напустила жена. Због тога што омогућавао је да се уз помоћ старије генерације формирају се десило, пошто је волио своју жену, почело је да чврсте породице, у којима су царовали мир и истинска љубав. га све боли – бол је била скоро физичка. Није моРаније су говорили: „Сијеци дрво према себи“, тј. не пењи се изнад својег звања, више својих сила. Али, најважније је било гао да се смири и неко му је посавјетовао да иде јединство вјере и убјеђења. А шта се данас дешава? Имамо код екстрасенса. Наивно је послушао савјет. Екразличите интересе, различито васпитање, различиту култу- страсенси су учинили неко мистично дјело, што је ру... Ако се поред тога још и сукобе две фамилије, долази до веома страшно, послије чега је бол минула. Они су очигледно у њему убили осјећања! правих правцатих битки! У православној традицији, ако У вези са тим, треба рећи да често сучовјек страда, он се труди да из тога пружнике подстичу на развод својим неЗа човјека је важна страдања извуче корист за своју душу правилним савјетима њихови родитељи, сама способност да и моли Бога за помоћ, а принцип искоји на погрешан начин сагледавају стваволи, а то на коме ће се точних духовних манипулација је ри! Постоји оваква прича. Сретну се двије она испољити није тода треба угасити бол... Послије тога пријатељице, и једна пита другу: „Како лико важно.

Ф. Н. Савељева

истинскога живота

razgovor

Без љубави нема

svetigora / 2012 / децембар

Ми имамо много различитих права, али не користимо сва. Ево, на примјер, имамо право да праштамо... Сви имамо душу, ако и мало човјек сагријеши, потребно је праштати!

човјеку је било свеједно што Светогорски подвижник, монах Климес, казао је га је напустила жена, али једном поклонику: „Запамти, долазе времена када ускоро је био равнодушан и ће нас само љубав спасавати! Учи да развијаш у себи према својој дјеци и према љубав, све остало је гријех гори од смрти, живот својим родитељима – тј. избез љубави је пропаст!“ Ми се обично над тим не губио је способност да воли! замислимо. Када родитељи почињу да нас љуте – а Али, нема нултог стања, ми смо им много дужни, то је против љубави. Када све је отишло у негативну почињемо да се гњевимо на било кога, то је против страну. Ако нема љубави, на њеном љубави! Тако се непријатељ труди да у човјеку угаси и убије свако испољавање мјесту се појављује злоба! Поче- љубави, труди се да га одучи од вољења! ло је све да га раздражује и био је • У многим земљама довољна основа и један од најчешћих момената за развод служи управо супружанско невјерство. У нашој земљи спреман да све разори... Онда се скоро четвртина свих узрока за развод везани су за кршење брачне Господ смиловао над њим: дошао је вјерности. Треба ли очувати брак, ако је један од брачника учинио до Цркве и послије исповјести га је прељубу? прошла огорченост, било му је жао Мотив невјерства срета се најчешће код раскида младих бракова, што дјеце, а онда се вратила и жена. То говори о незрелости и лакомислености супруга, о је невјероватан и стваран примјер. несхватању вриједности породице. А са црквене Ја познајем тог човјека. Он је протачке гледишта развод је немогућ, речено је: „Тако шао кроз стање губитка и повратка да нису више двоје, него једно тијело; а што је Бог љубави! саставио човјек да не раставља“ (Мт, 19. 6). Недостатак љубави је главни Брак се не може посматрати само као брачна разлог развода! • Али како сачувати брак, постеља, главно је да је то духовни савез, ријеч је ако један од супружника, о савезу душа, а не тијела! Кажу: „Завољела је другоили обоје у исто вријеме, га“, али то не може баш тако: ако у теби има љубави, одједном схвате да су они ти не можеш једнога вољети, а другога не вољети! сасвим различити људи и да Прељуба је антипод љубави. немају ништа заједничко? Она може бити повод за развод и онај ко је Постоји изрека: „Ко хоће – тра- пострадао може користити своје право на разжи начине, ко неће – разлоге!“ вод. Али, право не значи да је потребно разКако – то нема заједничког? Људи водити се. Ми имамо много различитих права, увијек имају нешто заједничко! али не користимо сва. Ево, на примјер, имамо Све је једноставно. Ако нећеш да право да праштамо... Сви имамо душу, ако и се раздвајаш, потребно је да прет- мало човјек сагријеши, потребно је праштарпиш особености другога, потреб- ти! Често се дешава и то, да се људи не разно је старати се да у обичним жи- веду и да се друга половина ипак врати у вотним свакодневним ситуацијама породицу. схватиш другога. Свака ситуација се Ја сам знао такав примјер: један човјек може упростити, а може се и из све- је почео да води слободан живот. Његова га направити проблем! последња љубавница је казала: „Знаш ли Ма каква оправдања човјек тра- шта те чека? Ти ћеш лежати и гњити, твоја жио, у самој ствари у питању је губи- прва жена ће извлачити ноћну болесничку так осјећања љубави. посуду испод тебе! Како ћеш јој гледати у „Љубав према човјеку без очи?“ И све се то дословно испунило... Ја љубави Божје је самољубље!“ То је сам га причестио... казао преподобни Јустин (Поповић). • Но, када се породица ипак распадне... Како се на дијете одражава разКада самољубље није задовољено, вод? Како у тој ситуацији треба да се наступа разочарење у брачни жипонашају родитељи како би дијете вот: јер човјек је љубио оно што страдало што је могуће мање? је сам измислио, оно чиме је сам Несрећа је у томе што дијете гледа жасебе очаравао, оно што му је било лостан примјер свађа, невјерства и огорпријатно! чености родитеља једног према другоме! Недостатак љубави се јасно Да се мама и тата налазе у таквом стању одражава и на стање вјере је ненормално, то је чак и неразумљиво човјекове. И почетак и крај за мало дијете. Нека дјеца веома тешко хришћанског живота леже управо преживљавају развод родитеља, плачу, у тежњи ка љубави! Зато је против љубави усмјерена главна оштри- лоше спавају, оболијевају! Како смањити ца непријатеља – све раздвојити, патње дјетета? Ради дјетета се треба састаозлоједити, посвађати, умјесто вити, остало је немогуће! За њега је важно само да међу родитељима постоји љубав, а љубави и слоге посијати зло! ако се појављује још неко, одговор му је јасан! Свети Петар и Февронија Муромски

цјеломудрености, „једномислености ду ше и тијела“. Сјетите се примјера Аврама и Саре, Јоакима и Ане, Захарија и Јелисавете – сви су они са смирењем и кротошћу примили од Бога своју неплодност и каквом их је дјецом Он наградио! Ако муж или жена не могу да зачну дијете, а лијечење неплодности не помаже, они треба то да приме са смирењем као посебан животни призив. Ако Бог не даје, треба се смирити. Зар мало иштеш? Дијете није лутка, није играчка, није пас! Вјештачка оплодња служи само да би задовољила жеље одраслих, осим тога опасна је за дијете: разна испитивања су показала да такве бебе чешће имају урођене дефекте, и како кажу, у већини случајева се рађају дјевојчице са са несрећним наслеђем – многе су касније неплодне. • Баћушка, како се ви понашате у следећој ситуацији: усамљена жена, нема дјеце и жели да из дјечјег дома узме дијете? То је благородно дјело! То је велики подвиг, ја знам такве примјере! Само, када узмеш такво дијете на васпитање, треба знати, да ти предстоји да му посветиш свој живот! Не можеш се занимати послом, јер се мораш бавити дјететом. А, ако не радиш, како се прехранити? Треба рачунати и на наследне особине које се не могу преваспитавати. На несрећу, постоји и могућност да дијете сазна истину, тада може да дође и до праве трагедије, па и да се чује: „Ко си ти мени, па да ми тражиш...?“ Мада, нажалост, могу и рођена дјеца рећи: „Нијесам тражио да ме родиш!“ Овдје постоји моменат дјеловања нечисте силе, враг хоће да свако добро дјело сруши! На тај подвиг се може кренути, ако је то посебно Божје знамење, а ако није – веома је опасно то радити! • Благодарим вам, драги баћушка, на вашим одговорима и на крају: шта бисте ви пожељели нашим читаоцима у контексту овог разговора? Могу да пожелим само једно: молити се треба од ране младости. И дјецу учите да се моле и траже да им Господ укаже животни пут и сапутника у животу: „Кажи ми Господе, пут којим да пођем“ (Пс. 142, 8) и са ким ћу поћи на тај пут! А сами се трудите да стичете љубав, јер без љубави нема истинскога живота, поготову не породичног. Трудите се да васпитавате своје дијете тако, да оно не мисли на себе него на друге! Извор: часопис „Виноград“, №6 (44) 2011 г. Са руског превела: М. Живковић

децембар / 2012 / svetigora

Резултат, истина бива различит: неко дијете, видјећи јадну лекцију из живота својих родитеља, кад одрасте, на сваки начин избјегава понављање тог искуства, зато што памти како је њему било тешко, а друго понавља искуство родитеља. • Има ли разведени родитељ право на лични живот? Какав је однос Цркве према другоме или трећем браку? Постоје само два чина вјенчања у Цркви: трећега чина нема! Друго вјенчање је могуће због узрока смрти једног од супружника. То је могуће и у случају брачног вјероломства: у случају прељубе једнога брачника, други се сматра недужним и може ступити у други црквени брак, без препрека... • Које основне савјете би дали самохраној мајци која сама васпитава своје дијете? У непотпуној породици за мајку је ипак лакше кад васпитава дјевојчицу, а како да се понаша кад васпитава сина? Која су основна правила за мајке у таквим ситуацијама? Немогуће је дати општи савјет, али могу казати једно: вјерујући човјек зна да га Бог никада не оставља. Речено је: „У Бога нема сиротиње!“ Зато, када се нешто деси, „стави на Господа бреме своје, и Он ће те поткријепити“ (Пс. 55, 22). Носити се са тешкоћама у компликованим ситуацијама је могуће, само кад се положи нада на Господа, кад му се повјере своји јади и проблеми, кад се потражи помоћ од Њега. Нашу бригу за будућност дјеце такође морамо положити на Бога. Овдје није важно да ли дјечак или дјевојчица расте у непотпуној породици. Дијете обавезно мора имати духовног оца, који има личнога искуства. То је неопходно у сваком случају – само Црква својом благодаћу и својим богатим духовним искуством може упутити дијете на правилан пут, друге институције нема. • Ако се мајка спрема за нови брак, а дјеца се категорично противе, како поступити? Опет се треба молити, како би Господ указао је ли то на корист дјетету! Често дијете не прихвата мајчиног изабраника, осим тога, други брак поставља сложеније задатке: мало је вјероватно да је изабраник слободан, а ако је он бивши породичан човјек и тамо је оставио дјецу, почињу нови проблеми... Бивају изузеци, када је очух замјењивао оца, а маћеха мајку, али то није правило, него изузетак! • Данас, у ХХI вијеку, наука прелази све новије и новије границе, између осталог и у медицини. Какав је ваш став о вјештачкој оплодњи? Постанак људскога живота је велика тајна, а данас се он претвара у техничку манипулацију, под називом „нове репродуктивне технологије“. То је супротстављање Божјем промислу! Рађање дјеце јесте жељени плод законитог брака, али није једини његов циљ. Супружницима се током чина вјенчања у молитвама ишту дарови непролазне узајамне љубави,

reporta`a

РАЈО Војиновић

Вјесници Божанске воље

svetigora / 2012 / децембар

разник Светог архангела Михаила – Аранђеловдан, који је и крсна слава Високопреосвећеног Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, литургијски је и свечано 21. новембра прослављен у манастиру Ждребаонику код Даниловграда. Свету службу је са свештенством и монаштвом у тој светињи служио митрополит Амфилохије, који је у литургијској проповиједи подсјетио на предање о Светом архангелу Михаилу по коме је он, када је Луцифер отпао и одрекао се од Бога и покушао да за собом заведе остале ангелске силе, повео невидљиви рат против те демонске силе. „И побиједио ју је Свети архистратиг Михаило, док је Свети архистратиг Гаврило онај који непрекидно благовијести свете истине, и у временима прије Христа, и у Христово вријеме. То је онај архистратиг који је Пресветој Дјеви јавио Благу вијест да ће родити Сина и да ће му надјенути име Исус. Он је непрекидно у том јављању Божанске воље и Божанске истине, заједно са осталима, нарочито са ангелима Божјим. Јер, по древном опиту и предању, сваки човјек има свога ангелачувара, сваки народ има свога ангела-чувара који га управља и руководи.“

„Овај празник наше небеске браће Црква је установила још у четвртом вијеку, а прије тога било је и оних, као што их и данас има, који су падали у заблуде, па су хтјели архангеле и ангеле да прогласе за богове. То су хтјели због тога што су били затровани многобоштвом древних народа. Онда је Лаодикијски сабор почетком четвртог вијека потврдио да су они вјесници Божанске воље, да су небеска браћа испуњена Божанском свјетлошћу и мудрошћу и онда је дошло и до установљења овога празника“, објаснио је митрополит Амфилохије. Празнично сабрање у манастиру Ждребаонику окупило је велики број вјерника, међу којима је била и Њ.Е. амбасадорка Украјине у Црној Гори Оксана Сљусаренко. која је заједно са г. Игором Јакивјуком манастиру даривала икону Св. архангела Михаила из Кијево-печерске лавре. Изражавајући благодарност амбасадорки Укра јине, митрополит Амфилохије је рекао да је важан и драгоцјен благослов из Светога града Кијева који је до нас стигао на овај начин. „Нека би Господ благословио и братску Украјину и свети град Кијев, нашу Оксану и нашега брата Игора, са благодарношћу за овај дивни прилог који свједочи

Прослава Аранђеловдана у манастиру Ждребаоник

г. Игор Јакивјук, гђа Оксана Сљусаренко и мати Јустина

децембар / 2012 / svetigora

и племенитост њихове душе и вјеру православну“, рекао је Владика. Владика је на уздарје амбасадорки Сљусаренко и г. Игору Јакивјуку поклонио по икону Светог Арсенија, архиепископа српскога, чије мошти почивају у манастиру Ждребаонику, а г. Игора Јакивјука је одликовао и архијерејском граматом. Поводом манастирске славе сестре су припремиле трпезу љубави за све сабране, а митрополиту Амфилохију су, као дар за крсну славу, поклониле икону Светог арханђела Михаила, рад иконописне радионице манастира Ждребаоника. У поподневним часовима је господин Митрополит, поводом крсне славе, примао уважене госте у својој резиденцији на Цетињу.

doma]a crkva О. ТЕОДОР Доранс svetigora / 2012 / децембар

Старање о родитељима

је дужност породице

ака и њена ћерка су недавно дошле забринуте код мене – између осталог бака је била забринута за своје здравље. У разговору са њима двема ми је постало јасно да она није желела да постане терет својој деци. Када сам је упитао да ли њена деца сматрају да им је она оптерећење, сместа је одговорила: „Наравно да не!“ Без сумње, њена ћерка, која је била присутна, није је сматрала теретом. Нажалост, по питању старих особа, део нашег друштва све више има став да су родитељи терет својој деци. Посета баке и њене ћерке је протекла у дивном разговору о благослову одговорности. Један од дарова који смо добили од Бога је слободна воља. Ова слобода да сами доносимо одлуке нам омогућава да стекнемо најузвишенију врлину и силу: љубав. Слобода подразумева и одговорност. Ми смо одговорни за своје поступке, своје помисли и своје одлуке. Наше друштво болује од све већег избегавања личне одговорности, углавном зато што је не видимо као дар који смо добили свише. Упитао сам баку која се бојала да не постане терет својој деци, да ли мисли да је било тешко одгајати ту исту децу када су била мала. Насмејала се, гледајући у ћерку која је седела крај ње, и тај осмех је по хиљаду пута говорио „Не“. Знала је да јој је Бог подарио да буде мајка и пружио јој могућност да се тиме оплемени и дубоко промени на боље. Добила је дар да као мајка буде сарадница Божја у рађању новог живота, и да подари сопствену крв и месо другом бићу. Васпитавање деце јој је дало могућност да упражњава саможртвену љубав и стрпљење. Могла је да одгаја своју децу и да им помогне и усмери њихову будућност. Сви њени дарови и таленти и све што је добро и благородно у њој су изашли на површину кроз бригу о деци. Иако је било тешко и захтевно, свакако она то није сматрала теретом. Благословена одговорност Многи данас имају нездрав став према благословеном дару одговорности који се испуњава одгојем деце. Превише људи га сматра нарушавањем сопствене слободе. Нажалост, то се дешава јер је превише људи прихватило лаж да своје истинско испуњење могу наћи само у себи самима. Истина је да смо на „најбољем месту“ када тражимо прилику да служимо другима, нарочито када успемо да у њима видимо лице Божје. Потом смо усредсредили пажњу на њена осећања о улагању времена и енергије у одгој деце и њихову одговорност према родитељима. Сасвим је природно у животном циклусу да се деца старају о својим старим родитељима.

Када постанемо родитељи, то не значи да смо зрели одрасли људи. Лако је направити децу. Међутим, одговорно подизање деце нас дуго припрема за зрело доба. На сличан начин, када се одговорно старамо о својим остарелим родитељима и помажемо им да пренесу свој крст преко неизбежног прага смрти – то никако не можемо сматрати оптерећењем. Брига о њима је природна и дивна. Како људи старе, природно је да им је све више потребна помоћ – на много начина почињу да личе на децу. Животни циклус се завршава. Деца су одрасла и имају благословену прилику да се старају о својим родитељима. Љубав се љубављу враћа; самопожртвовање се узвраћа самопожртвовањем. Деца која су одрасла у окружењу пуном љубави и неге и сама пружају исто својим старим родитељима. Животни циклус Велики део жалца и тајне смрти је отклоњен када породица окружује свога вољеног члана који је у последњем добу свога живота. Припрема вољеног члана за смрт, у познатом и безбедном кућном окружењу, у загрљају своје деце пуном љубави, доводи све присутне лицем у лице са сопственом смртношћу. То је факултетско образовање у истинској школи живота. Толико много људи је данас изубљено у средњим годинама живота углавном зато што нису спремни да умру. Боје се смрти зато што се не боје Бога. Последица тога је да нису спремни да се сусретну с Њим или да се суоче са вечношћу. Исти они разлози који мотивишу младе људе да више цене трагање за световним стварима од блажене одговорности потпуног посвећивања подизању деце, такође мотивишу средњовечне људе да траже сличне ствари које ће их испунити уместо да нађу мир и радост користећи време, таленте и средства која су им на располагању за негу својих старих родитеља. Бака је ушла у моју канцеларију верујући да је терет. Током разговора са ћерком и са мном је размишљала о радости коју је доживела као мајка. Кроз то размишљање смо сви увидели какав благослов у ствари она представља за своју децу. Деца имају прилику која се пружа једном у животу да се посвете жени која им је толико дала. У давању, они ће свакако научити оно што је она научила као мајка – да се у давању много више прима и да је прави прималац онај који даје. Свештеник Теодор Доранс је старешина грчке православне цркве Светог Јована Крститеља у Портланду, држава Орегон, С.А.Д. Изворник: http://www.stjohngoc.org/ article4.html Превод: Милена Тејлор

ТРИПТИХ О ПРИСТУПАЊУ СВЕТЛОСТИ 1. Скрушеник први пут улази у хиландарску цркву Ваведењa Пресвете Богородице

децембар / 2012 / svetigora

Не знам, Света Мајко, Шта сам то очекивао. Тек, кад уђох, Осетих да ми душу притисну покров од свиле, Тежак ко олово. А све то, однекуд, из мене изашло: Душа ми дошла, некако, сива, Па, усред овог сјаја, Видех да светлост кроз мене не пролази, Него оловне сенке наоколо, по иконама и фрескама, Полежу. Сувише сам материје у ову светињу Унео: црква ме не прима, а нечујне чујем гласе Да ми овде још није место! Помилуј, Пресвета, Ако светлости за ову душу има! У припрати првој начини се ред Земљаних телесина: иконе да целивамо, светлост У себе, милошћу Твојом, да унесемо. Како прилазих икони, тако видех да сам на Голготи, Недостојник, а такву душу ни у једној цркви Не имах. Ја сам разбојник, Пресвета, Сам ћу се на крсту распети, у парампарчад Разбити, пред Тобом, која достојна јеси! У припрати другој осетих да нема ми пролаза, Да овде застати морам. Усне моје тешке, усне грубе, Усне јадне, не пуштаху дах божански, а тело паде У таму дубоку. Не усудих се крочити Пред иконостас, и пред Тебе, Мајчице над мајчицама! Не усудих се да земљаним мраком усана својих Дотакнем Твоју светлост, Тројеручице! И рекох себи: нека тако буде! Али, молим Ти се Да мрак душе моје светлошћу обасјаш, Да ми шапнеш кад Ти се поклонити могу И кад ћеш недостојност моју Опростити! Недостојан јесам, Али пред Тобом клечим, очекујући Да по мени падне прах тишине, Плаштаница невидљива Од чистога сна.

ИВАН Негришорац

poezija

3. Скрушеник трећи пут приступа Пресветој Богородици Тројеручици Уђох под кров Твој, Мајко над мајкама, и осетих Да ми најзад опрашташ све речи грубе, Девет кора на души и бодљикаво прасе У срцу. Нека се и варам док на леђима Невидљива грба ми ниче, Нека се и причињава мојој љубичастој тузи Да прсти Твоји нежно ми грбу У тиху цркву претварају, 2. Цео дан ходочастих наоколо, У звоник понад кичменог олтара. Не знам од чемпреса до маслачка, са иконом и молитвом у срцу Јесам ли заслужио да се назовем Усвојеником Твојим, У пољу сретох Мајко Света, Дугу поворку браће моје, Али у мени одјекују речи које само миломе бићу Чемпреса, у црним ризама Можеш рећи с надом да ће разумети И са литијским иконама невидљивим: Оно што се разумом не усваја. Заједно пођосмо низ Савино поље, помолисмо се Трептим од речи: превиј се у пасу, На олтару виноградском, а сваки нас лист винове лозе Буди ситан пред Богом, Пошкропи водицом, чије капи од Богојављења Да би одиста велик постао! Скупљају се под пазухом заперака. После, И само због тог трептаја, знам, примаш ме, Они продужише опходњу светога поља, Мајко свих мајки! Па полако, сустопице, одоше у небо, ка сунцу подневном, Јер само Ти знаш колико ми срце хоће Лаки као облачићи. Ја остах, црн ко земља, Све бодље да стресе и ружичасту кожу да изложи На земљи, од земље тежи. Лутах тако, Свету, све убоде дана и ноћи да прими. Ћутљив и погружен, сусретох багрем у цвету, У тој спремности да буде што јесте, Који ме милостиво окади као да за мене наде има. У страдању које почиње без почетка, моја душа је осетила А онда јоргован, љубичастом опојношћу Како је облива суза из Твог ока, Запахну ме од детињства до старости, Мајко Милосрдна! И рече, тихо, на ухо, да боја неба Тако ми се, у молитвама, душа умила, Понекад засветли у лепоти људског лица. И сетих се Па лице јој дошло некако прозирно, попут небеског Зумбула, ситног његовог цветка, па схватих: Стакла. Можда је то учинило да ми у ушима Да пробудим душу, морам се спустити ниско, ниже, Одјекну речи Твоје. И ти ми допусти Још ниже, све док цвет зумбула у мени Да на колена паднем, челом Не отвори се као огромна планета. О земљу, уснама о скуте Пођох даље, оборене главе, кад: лепота цветића, Твоје, Мајко Жутог, с пет латица, призва ме к себи Небеснице! И на колена спусти. Јагорчевина, рекох, А тад ми, однекуд, сину: Мајко Света, помози У постељу да легнем храпавог овог лишћа, У свакој бори сухи пут, стазе и богазе Кроз Црвено море мог очаја, кроз Топли рукав треће руке Да препознам!

svetigora / 2012 / децембар

ван Негришорац рођен је 1956. године у Трстенику. Живи у Новом Саду и на Филозофском факултету предаје теорију књижевности. Предачком старином везан за Стару Херцеговину, а преци су му („од Колашина“, како је сачувано у породичном предању) у првој половини XVIII века пристигли у равно Драгачево, у село Негришоре. О томе је понешто написао у збирци песама Потајник (2007, Змајева награда) и у драми Видиш ли свице на небу? (2006, награда Унирекса за драмски текст). Објавио је књиге

песама: Трула јабука (1981, награда „Горан“ за младе песнике), Ракљар. Желудац (1983), Земљопис (1986), Топло, хладно (1990), Абракадабра (1990, награда Друштва књижевника Војводине за књигу године), Хоп (1993), Везници (1995, награда „Ђура Јакшић“), Прилози (изабране и нове песме, 2002), Светилник (2010; награде „Бранко Ћопић“, „Раде Драинац“, Жичка хрисовуља и Грачаничка повеља), Роман: Анђели умиру (1998). Радио драме: Фреди умире (1989), Куц-куц (1990); позоришне драме: Истрага је у току, зар не? (2000). Критичке студије: Легитимација за бескућнике. Српска неоавангардна поезија: Поетички идентитет и разлике (1996), Лирска аура Јована Дучића (2009). Песме су му превођене на енглески, немачки, француски, румунски, словеначки, македонски, словачки, русински, мађарски, грчки, чешки, кинески. Главни је и одговорни уредник Летописа Матице српске од 2005, председник Матице српске од 2012. године.

Поводом 60-те годишњице отимања Филеримске иконе

Филеримске

osvrt

Икона Пресвете Богородице И

„Познато је да је Филеримска икона боравила тамо где је у то време био центар православља.“

децембар / 2012 / svetigora

сторија ове иконе је ис- као и риза и појас Пресвете Богородице. У овом храму је и Свети Андреј преплетана са судбином Јуродиви видео Пресвету Дјеву како шири свој покров над православним намногих држава и градова на родом и над Цариградом. њеном изгнаничком путу: СвеУ време IV крсташког рата, 1204. г. Цариград је пао у руке латинских „крстота Земља, Египат, Антиохија, носаца“ и икона је била отета и поново однета у Палестину. Тамо се налазила Јерусалим, Цариград, Пале- скоро деведесет година у власништву монашко-витешког реда Јовановаца или стина, Кипар, Родос и Малта, хоспиталита, којима постаје и главна заштитница и светиња. После најезде мусРусија, Естонија, Копенхаген, лимана на Палестину, крајем XIII века, јовановци преносе своје средиште, а са Берлин, Србија и Црна Гора. њиме и Филеримску икону на острво Кипар а убрзо после тога и на острво РоУ историји ове иконе дос, где на брду Филеримос оснивају манастир по којем ће икона и добити име смењују се периоди славе и „Филеримоса“ (Пустинољубитељка). гоњења, несрећни и радосни У овом манастиру се икона Филеримска среће и са друге две тзв. „малтешдогађаји. Пред овом иконом ке светиње“ тј. десном руком Светог Јована Крститеља и делом Часног Крста су се молили православни ца- Господњег. Средином XVI века Турци освајају Родос, а јованити са светињама реви и латински крсташи, вел- прелазе на острво Малту где остају до 1798. г. Те године Французи освајају Роможе и прости људи. Боравила дос, а јованити, познати од тада и као малтешки витезови, прелазе у Русију. У је ова чудесна икона у разним Русији 1799. г, као знак захвалности руском цару Павлу I, предају икону и друпрестоницама, дворовима, али и на скривеним местима, ношена у многољудним литијама и тајно спасавана да не би била поругана; пред њом је први пут служен Акатист... По предању, ову икону је 46. године после рођења Христовог насликао Свети апостол Лука, као последњу икону за земног живота Пресвете Богородице, која ју је и благословила. На икони је насликан само лик Пресвете Богородице, окренут удесно, без Богомладенца. Свети Лука ју је убрзо однео у Египат назорејима, који су живели у самоћи и посвећености Богу. Одатле је икона пренета у Јерусалим, а око 440. г. византијска царица Евдокија, жена цара Теодосија II наређује да се икона донесе у Цариград, као дар царевој дубоко верујућој сестри Пулхерији. Пулхерија је икону сместила у Влахернску цркву где су се већ налазиле икона Пресвете Богородице „Одигитрија“ (Путеводитељица),

svetigora / 2012 / децембар

Братија Цетињског манастира

svjedo^ewe

ге две светиње. Светиње су се чувале у Гатчину код Санкт Петербурга до 1917. г, када услед бољшевичке револуције бивају тајно склоњене на неко време у Талин (Естонија), да би их затим царица Марија Фјодоровна, мајка последњег руског цара – страстотерпца Николаја II, пренела у Копенхаген, у Данску, где и умире 1928. г. На самрти царица је ове светиње предала митрополиту Антонију Храповицком, поглавару Руске Заграничне Цркве. Светиње су се чувале до 1932. г. у руској цркви у Берлину, а затим их митрополит Антоније предаје на дар југословенском краљу Александру I Карађорђевићу, у знак захвалности због прихватања више стотина хиљада руских избеглица и њиховом збрињавању. Светиње се смештају у дворску цркву Светог апостола Андреја у Београду, где се чувају до хитлеровске окупације 1941. г. Повлачећи се према Никшићу, краљ Петар II Карађорђевић поклања светиње српском патријарху Гаврилу Дожићу, који се тада налазио у манастиру Острогу. Патријарх оставља светиње на чување у манастир Острог, заједно са делом краљевог блага, које игуман манастира, архимандрит Леонтије, скрива у тајној просторији до 1952. г. кад га комунисти откривају и одузимају. Тако су се светиње нашле у сефу у Подгорици, да би 1978. г. на захтев тадашњег митрополита црногорскоприморског Данила, власт вратила Цркви десницу Светог Јована и део Часног крста а Филеримску икону предала на чување музеју Црне Горе на Цетињу. Десница Светог Јована Крститеља и део Часног крста се данас чувају у Цетињском манастиру, а икона још увек, нажалост, чами у стакленој витрини једне мрачне просторије (тамнице) народног Музеја Црне Горе на Цетињу. Митрополит Амфилохије је више пута молио да се ова велика светиња врати, али надлежни то досад, нажалост, нису дозволили. Било је и неких бизарних и скаредних предлога разних псевдо-стручњака да се Филеримска икона Божије Мајке смести у влажну и хладну пећину, до чега, хвала Богу, није дошло. Ове, 2012. г. се навршава шездесет година од отимања једне од највећих светиња коју Црна Гора има. Надамо се да ће ипак, на крају, надвладати благочешће и здрав разум код оних код којих се у овом тренутку икона налази, и да ће помоћи да се после пуних шест деценија тамновања, чудотворна икона Пресвете Богородице Филеримске врати тамо где припада – у храм Божији, да се пред Њом „поје литурђија овог свијета као и оног“.

Бјежање на Његуше од усташа М

оја мајка Сава је била из Невесиња, од породице Јакић. Кад се заратило, 6. априла 1941, нашла се у Невесињу, код мог дједа Мирка. Ја сам била још у пеленама. Мој тата је Његуш из Дугог дола. На служби је био у Невесињу, али је војну обавезу имао у Црној Гори, па је пред сам почетак рата био позван у резерву у Которске стране, гдје је била мала касарна (сада рушевина). У Његушима, у селу Дуги до, имали смо малу кућу покривену сламом. Мама је одлучила да идемо тати у Црну Гору. Дјед Мирко је савјетовао да не идемо, али мама је била упорна. Прибавила је неке папире које је морала имати при пролазу кроз Мостар. Моја мајка је тада имала 26 година. Из Невесиња за Мостар ишло се аутобусом. Мама се умотала марамом да колико може покрије лице. У аутобусу је сјела до једне старице са мном у наручју. Старица јој је рекла: „Не могу ти помоћи, моли се Богу.“ У дну истог аутобуса силовали су неку жену. Мама се цијело вријеме молила Светом Василију да нас спаси. Кад су дошли у Мостар, морала је ући у неку зграду ради контроле папира. Контрола у згради је била усташка. При пролазу неким дугим ходником разлијегао се јаук људи које су мучили. Стално јој била присутна унутарња молитва: „Свети Василије спаси нас!“ Ушла је у просторију гдје се контролишу папири. За једним столом сједели су пет усташа. Главни је био муслиман Хајдар Томовић, пријатељ мога тате са посла (заједно су радили у Пореској управи у Невесињу). Чим је видио маму упитао ју је гдје је Мирко (мој тата) и опсовао је црногорску мајку. Знао је да сам дјевојчица, али је мами затражио да ме да, узео ме је, бацио на неки сто и примитивно утврдио да јесам дјевојчица. Вратио ме је мајци уз псовку. Иза Хајдира био је отворен прозор, а испод прозора казан вреле воде у коју су бацали српску мушку дјецу. Хвала Богу, била сам дјевојчица! Мама је наставила пут према Црној Гори и стигла на Његуше у трошну сламену кућицу. Три дана није ни јела ни пила, нити осјећала икакву физиолошку потребу. Окаменила се од страха. Хвала Богу и Светом Василију да смо дошле живе на Његуше! Мој је тата остао жив, јер је био у Которским странама. Да је остао у Невесињу усташе би га бациле у јаму као и друге наше људе. Хајдар је преживио рат. Сина јединца убили су му Њемци на Гребаку близу Мостара. Он се разболио од тешке болести грла и скончао свој живот у неком јарку крај Невесиња. Моја мама и ја дошле смо код дједе у Невесиње 1946. г. Дјед Мирко је продавао цигарете у некој трафици. Мама дође тамо и на њено запрепашћене нађе Хајдара у трафици код дједа. Хтјела га је рукама удавити, али је побјегао и све се крио од маме док смо биле у Невесињу. Хвала Богу и Светом Василију, којем се стално молила, да је то све издржала и преживјела. Казивање монахиње Јулијане Манастир Острог, 28. 10. 2012.

pisma ^italaca

децембар / 2012 / svetigora

saop[tewe

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ПРАВНИХ САВЈЕТА

МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ И ЕПАРХИЈЕ БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКЕ

svetigora / 2012 / децембар

а заједничкој сједници Правних савјета Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, која је, у присуству Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, одржана 1. новембра у Епархијском двору у Никшићу, разматрана су актуелна правна питања из области односа Цркве и државе Црне Горе. Чланови Правних савјета су констатовали нетачна и злонамјерна тумачења недавне одлуке Европског суда у Стразбуру у предмету спора око одговорности Владе Црне Горе због опструкције и непримјењивања Закона о праведној реституцији, који је усвојила Скупштина Црне Горе 2002. године. Одлука Европског суда од 9. октобра ове године је у појединим медијима у Црној Гори, из антицрквених разлога, приказана као наводни „губитак права СПЦ на свеукупну имовину и као основ за уређење односа између СПЦ и државе“. Зачуђује број олаких и неодговорних коментатора, који не само да нису видјели и прочитали тужбени захтјев и списе предмета него ни одлуку Суда. Такав неодговоран приступ је, не по први пут, свјесно примијењен како би јавност стекла погрешан утисак и како би се стварао простор за нове незаконите атаке на Православну Цркву, њен идентитет, мисију, имовину и достојанство у Црној Гори. Представка Европском суду за људска права у Стразбуру је поднијета 2005. године против Државне заједнице Србија и Црна Гора након исцрпљене правне процедуре пред црногорским правосуђем. Тужбом је захтијевано да Суд утврди повреду правâ на правично суђење, на дјелотворни правни лијек и на заштиту имовине, као и да обавеже државу да одговори и, у складу са Законом о праведној реституцији од 2002. године, одлучи по захтјеву Епархије будимљанско-никшићке и 11 цркава и манастира од 2004. године, којим је затражен повраћај одузете црквене имовине или обештећење. Након сложене правне процедуре, Европски суд је донио одлуку којом Црква није лишена имовине, како је неистинито приказивано у јавности од стране познатих цркворушитеља, него је тужбени захтјев оцијењен као преурањен и из тог разлога недопуштен. Правни савјети ће, у складу са Правилником Суда, у прописаном року припремити жалбу Великом вијећу Европског суда и указати на поједине чињенице и битне пропусте приликом доношења ове одлуке. Многи антицрквени критичари и „медијски тумачи европског права“ у Црној Гори су намјерно превидјели чињеницу да је Европски суд у

Стразбуру кроз овај поступак признао неспоран правни субјективитет и активну легитимацију Цркве, тј. Епархије будимљанско-никшићке. Дакле, Европски суд је кроз ову одлуку признао чињеницу да је Православна Црква у Црној Гори, оличена у Митрополији црногорскоприморској и Епархији будимљансконикшићкој, правно лице које има право да покреће и води спорове пред овим Судом ради заштите својих права у складу са Европском конвенцијом о људским правима. То право и својство Православне Цркве у Црној Гори већ годинама, противно црногорском и међународном законодавству, неосновано негирају они који се данас из свега гласа позивају на ову судску одлуку. Такође, у појединим медијима је из јасних антицрквених разлога прескочена и чињеница да је Суд констатовао да је комунистички режим након Другог свјетског рата од Цркве одузео значајну непокретну имовину која је конкретно и таксативно наведена (тачка 70. Одлуке), те да је неспорно право Цркве у Црној Гори не само као тужиоца него и као потражиоца те имовине. Одлуком Суда је констатована чињеница да је ранији комунистички режим од Цркве одузео предметну имовину. Свеукупну јавност подсјећамо да овом одлуком Црна Гора није ослобођена обавезе да изврши реституцију одузете имовине цркава и вјерских заједница. Напротив, из ове одлуке се јасно уочава став Суда о праву Цркве да тражи повраћај своје одузете имовине, а, досљедно томе, и обавеза државе да изврши реституцију или обештећење. Ова обавеза Владе Црне Горе је, осим у извјештајима Европске комисије и других међународних институција, лако уочљива и у одредбама три уговора које је Влада недавно потписала са Римокатоличком црквом, Исламском и Јеврејском заједницом. Правни савјети Митрополије и Епархије сматрају да је обавеза Владе Црне Горе да у што скоријем периоду донесе не само нови Закон о правном положају цркава и вјерских заједница, него и Закон о реституцији одузете имовине и обештећењу цркава и вјерских заједница у Црној Гори, у складу са међународним стандардима и праксом држава које су приступиле Европској унији.

Само је Богу великоме знано колико пута су стопе Патријарха Павла прешле праг Пећке патријаршије, од оне далеке 1957. године Господње када је примио управу Епархије рашко-призренске. У Божју књигу, вечну и непролазну, анђелском руком уписано је и колико је Светих Литургија и молитвословља служио под сводом Пећаршије од тада и у периоду од децембра месеца 1990. када је почео да придржава трон Светога Саве, до последњег боравка и богослужења на празник Светих Ћирила и Методија, 24. маја 2006. Молитвено се сећајући блаженог спомена оца и Патријарха српског Павла, о трогодишњици његове кончине, доносимо овде записе које је својом дрхтавом и испошћеном руком уписао у љетопис Пећаршије. Важно је напоменути да су ових десет записа само мрвице од мноштва записа и спомена који су се могли исписати приликом патријарових боравака у Пећаршији, поготово током крвавог пролећа и лета 1999, после Нато бомбардовања и страдања српског народа, а једнако током и после мартовског погрома 2002. Нешто од тога је, хвала Богу, записано руком митрополита Амфилохија у четири тома његовог Љетописа новог косовског распећа. „Увек као људи, никад као нељуди“ – златна, богонадахнута реч која обухвата сав род људски и сву васиону, нашла је свога израза и у пећаршијским записима Патријарха Павла. Зато их и објављујемо на спомен и наук садашњим и потоњим генерацијама:

монах мр ПАВЛЕ Кондић

Патријарха Павла

pomen

Пећаршијски записи

1. Дошао сам у Свету обитељ Пећке Патријаршије за празник Св. Богојављења и Св. Јована Крститеља, да се помолим Господу и Св. Јовану са сестринством и вернима, да се оснажимо у чувању своје православне вере и живота по вери, на своје добро, добро и спасење свога народа и добро свију људи добре воље. 22. јануара 1994. Патријарх српски +Павле 2. Дошавши за богослужење Страсне седмице и Васкршњих празника у Св. обитељ Пећку, молисмо се Господу мира, правде и љубави да мир дарује многострадалном роду нашем и непријатељима нашим, толико потребан и нама и њима. Христос васкрсе – Ваистину васкрсе! На Васкрс 1994. г. Патријарх српски +Павле децембар / 2012 / svetigora

3. С Божијим благословом заврши се прва посјета Његове Светости Патријарха московског г. Алексеја II у овој древној свесрпској светињи дана 19. маја љета Господњег 1994. (Записано руком митрополита Амфилохија) Укрепљени заједничким молитвама и братском љубављу српскога народа, ми остављамо Свету Српску Цркву и њене Светиње, пред којима смо се молили за мир и братство међу нашим народима. + Алексије, Патријарх московски и све Русије + Патријарх Павле + Митрополит црногорско-приморски Амфилохије + Митрополит Кирил (садашњи Патријарх московски и сверуски)

4. На дан устоличења, 22/9. маја 1994, у овом Светом манастиру, помолисмо се Господу, Св. прецима нашим и свима Светима да подрже народ наш, свештенство и монаштво у свему светом и честитом и миломе Богу приступачном да достојно сведочимо Господа Исуса у роду овом прељуботворном и грешном, да нам се смилује и мир свој дарује, и нама и свима људима добре воље. Патријарх српски + Павле Следују потписи 17 архијереја Српске Цркве и принца Томислава Карађорђевића.

6. За Покров, храмовну Славу храма Свете Богородице у Пећком манастиру, помолих се Господу и Светој Богородици, заједно са сестринством, свештеницима и верницима, да нам Господ дарује мир свој и Св. Богородица заклони својим часним омофором, да издржимо до краја ове тешкоће као народ Божји. Господе помози и благослови! 14. окт. 2002. Патријарх српски +Павле

7. Богу се помолисмо у цркви ове свете обитељи за мир, правду и слободу нашем народу и свима људима добре воље у свету. И благослов матери игуманији и сестринству ове обитељи. С благословом 27. јун 2003. Патријарх српски +Павле

svetigora / 2012 / децембар

8. Богу се помолисмо на празник Рођења Христовог у овом светом манастиру са сестрама и верним народом за мир, правду и слободу свима па и нама. Мир Божји – Христос се роди! 25. дец./7. јан. 2005. С благословом Патријарх српски +Павле Ман. Патријаршија

9. На празник Покрова Св. Богородице одслужисмо Св. Литургију у Св. манастиру Пећке патријаршије, молећи се Богу и Св. Богородици за спас нашег народа и свију људи добре воље. За мир, правду, слободу свију људи добре воље. 2005. С благословом Патријарх српски +Павле

10. На Св. Кирила и Методија, 24. маја 2006. год. на завршетку Св. Архијерејског Сабора, одслужисмо Свету Архијерејску Литургију, помолисмо се Господу за мир, спасење рода нашега, мир на Косову и Метохији, правду свима људима добре воље. С благословом Патријарх српски +Павле Следују потписи 25 архијереја СПЦ. Из Љетописа Пећке патријаршије, на Васкрс 2012. Преписао и приредио за штампу монах Павле Кондић

ЛИТУРГИЈА И ПОМЕН БЛАЖЕНОПОЧИВШЕМ ПАТРИЈАРХУ ПАВЛУ Поводом трогодишњице од упокојења Блаженопочившег Патријарха Павла, Свјатјејши Патријарх српски Иринеј, Ви сокопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Преосвећени Епископи, рашко-призренски Теодосије и хвостански Атанасије, уз учешће више свештенослужитеља, служили су Свету заупокојену Литургију и парастос у манастиру Раковица 15. новембра 2012. Богослужењу су присуствовали Владика шабачки Лаврентије, предсједник Србије Томислав Николић и неколико стотина вјерника. На гробу Патријарха Павла, Патријарх Иринеј је бесједио о његовој мудрости и способности да води СПЦ у једном од најтежих периода, истичући да су прошле три године од када није физички са нама, али да је духовно и својим светим молитвама увијек био и биће са нама.

pjesma

АНА Савићевић

Поводом годишњице од упокојења монахиње Василије

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ Од када си отишла, све је остало као прије, а ништа исто није. Твоје изморене руке, рањено срце, измучено тијело... ништа од тога није могло помутити сјај и радост у твојим очима. У спарним љетњим данима, твоје мисли, дјела и ријечи бјеху испуњени неком скривеном радошћу, из које су касније процвала најљепша цвјетна поља, у твојој души, само за Онога ко теби бјеше последњи и први, на путу овоме, на путу крви. За некога ко њеном срцу бјеше блистав, необичан и драг, отворила је врата срца свога, за њега истинскога Бога. Ноћ и дан њему посвећени бјеху, а она вјечно би се плашила да живи у гријеху. Није жалила себе, скромне бјеху њене потребе, а иза њеног смјешка туга се крила, јер знала је да страда, да њено тијело трули и пропада. Али дозволити себи није хтјела да буде слуга свога тијела. Једном приликом, док дан се ближио крају, десило се нешто необично и чудно. Тад први пут видјех тугу у тим очима, које другима пружале су наду.

Упокојеној слушкињи Божијој, монахињи Василији, с љубављу.

децембар / 2012 / svetigora

Разочарење на њеном лицу видно је било, јер још један млад човјек није схватио да у њему се крије искра љубави за Бога. Тад, још више она би се трудила у дубини душе, у дну срца свога, њена је свијећа горјела дуго и снажно, јер у поређењу са молитвом све остало бјеше мање важно. Дуго, дуго носила би ка моштима Светитеља цвијеће и у души својој све оне упаљене свијеће...

СЛАВКО Живковић

Упокојио се у Господу Његова Светост Патријарх бугарски Максим Његова Светост Патријарх бугарски и Митрополит софијски г. Максим се упокојио у Господу 6. новембра 2012. године.

svetigora / 2012 / децембар

лаженопочивши патријарх Максим је рођен 29. октобра 1914. године у селу Орешак у области Ловеча, у породици Минков. На крштењу је добио име Марин (Најденов Минков). Основно образовање је стекао у родном селу, а са 12 година постаје послушник Тројанског манастира. Прогимназију је завршио са одличним успјехом, и од 1929. до 1935. г. завршава исто тако са одличним успјехом Софијску духовну семинарију. Другови су га окарактерисали као младића веселе нарави и занимљивог, али ипак и озбиљног. Од 1936. до 1938. г. је био на служби у цркви Свете Богородице у граду Русе. С благословом Митрополита доростолског и червенског Михаила, бавио се социјалним радом са питомцима црквеног сиротишта „Свети Јован Рилски“. Од 1938. до 1942. г. студира на Богословском факултету Софијског универзитета, када узима живог учешћа у студентским богословским круговима и православним братствима. Монашки постриг прима 13. децембра 1941. г. у параклису Богословског факултета, када добија име Максим у част преподобног Максима Исповједника.

У чин јерођакона је рукоположен 19. децембра 1941. г, да би га крајем 1942. г. Свети синод поставио за наставника–васпитача Софијске духовне семинарије. Предавао је значајне предмете: Основно богословље и Пастирско богословље. Рукоположен је у јеромонаха 14. маја 1944. у Черепишком манастиру, гдје је била интернирана ова школа; у звање архимандрита је произведен у јулу 1947, да би 1950. био постављен за настојатеља Бугарског подворја у Москви. Од 15. јула 1955. архимандрит Максим је главни секретар Светог синода, а обавља и дужност предсједника уредништава часописа „Църковен вестник“ и „Духовна култура”. У Патријаршијској катедрали Светог Александра Невског архим. Максим је 30. децембра 1956. г. хиротонисан у епископски чин с титулом Епископ браницки. На овој хиротoнији му је патријарх Кирил произнио проповијед на тему „Епископат као савјест Свете Божије Цркве”, која је остала као духовно завјештање будућем патријарху. Дана 30. октобра 1960. г. Епископ браницки Максим је једнодушно изабран за ловчанског митрополита и у службу је уведен 20. новембра исте године. У свом род-

POM EN

Митрополит Амфилохије са пратњом у посјети Патријархубугарском Максиму , Свијетла недеља 2000. г.

На позив Светог Синода Бугарске Православне Цркве Његова светост Патријарх српски г. Иринеј са члановима пратње узео је учешћа на опијелу блаженопочившем Патријарху бугарском, у петак 9. новембра 2012. године, у саборном храму Светог Александра Невског у Софији. Заупокојену Литургију су служили сви бугарски епископи, као и представници свих помјесних Православних Цркава. У име Српске Православне Цркве на Светој Литургији саслуживао је Високопреосвећени Митрополит црногорскоприморски г. Амфилохије. Опијелом је началствовао Његова Свесветост Патријарх цариградски и васељенски г. Вартоломеј II, коме су саслуживали Његова светост Патријарх српски г. Иринеј, Његово Блаженство Архиепископ атински г. Јероним и Његово блаженство Архиепископ албански г. Анастасије. Светој Литургији и опијелу присуствовао је државни врх Републике Бугарске са предсједником Росеном Плевнелијевим на челу, као и многобројни културни и јавни радници. Припадници гарде Републике Бугарске све вријеме су држали почасну стражу код одра блаженопчившег патријарха Максима, као и на улазу у саборни храм. На опијелу се од блаженопочившег патријарха Максима опростио патријарх Вартоломеј, који је подсјетио на велики значај вишедеценијске архијерејске службе патријарха Максима, праћене политичким збивањима која су се у многоме одразила и на Бугарску Православну Цркву, као и на његов одлучан став и допринос на очувању канонског јединства са Васељенском Патријаршијом и осталим помјесним Православним Црквама.

децембар / 2012 / svetigora

ном крају, и поред тешких економских и политичких прилика, изградио је и осветио неколико нових храмова. Када се 7. марта 1971. г. блаженопочивши патријарх Кирил преставио у Господу, Митрополит ловчански Максим је изабран за мјестобљуститеља и предсједника Светог Синода, коју службу је обављао од 13. марта до 4. јула 1971. г. Дана 4. јула 1971. на патријаршијском изборном црквено-народном сабору, у саставу од 101 члана, сабраном у пространој Синодалној палати у Софији, Митрополит ловчански Максим је изабран с највише гласова и добио звање Митрополита софијског и Патријарха бугарског. Током своје патријарашке службе блаженопочивши патријарх Максим је посјетио углавном све помјесне православне Цркве: Цариградску, Александријску, Јерусалимску, Руску, Српску, Грузијску, Румунску, Кипарску, Јеладску и др, допринијевши на тај начин учвршћењу православног јединства. Његова Светост је активно учествовао на међудржавним и међуцрквеним скуповима по питању ширења хришћанских мировних принципâ. Патријарх Максим је примио почасни докторат на Духовној академији Светога Климента Охридског и био је почасни члан Московске духовне академије. Објавио је три књиге проповједи и беседа под називом „На Господнята нива“. На пријему у Синодалној палати Бугарски патријарх Максим је удостојен звања почасног доктора Хришћанске богословске академије у Варшави. Такође, за вријеме свога мандата, предсједник Бугарске Георгиј Прванов уручио му је највиши орден – Стара планина I степена „за огромне заслуге у духовном животу бугарског народа и за мудро руковођење пословима Бугарске Православне Цркве“. Поглавар Бугарске Православне Цркве се налазио мjесец дана на лијечењу у болници у Софији. Управо 28. октобра он је прославио 98 година свога живота.

svetigora / 2012 / децембар

СТО ГОДИНА ОД ОСЛОБОЂЕЊА СОЛУНА Поводом сто година од ослобођења Тесалоније (савр. Солуна) од османског ига, знаменита чудотворна икона Мајке Божје „Достојно јест“ дошла је у главни град сјеверне Грчке. Иначе, ова икона се стално назали у цркви Протата у Кареји, престоници Свете Горе. У суботу, 13. октобра, чудотворна икона је пренијета у светогорску луку Дафни, одакле је кренула за Солун. Ту су светогорску светињу дочекали Архиепископ атински и све Грчке Јероним и Митрополит тесалонијски Антим.

У МИНХЕНУ ИЗВЕДЕН „АДАМОВ ПЛАЧ“ У Минхену, у сали Херкулеса, бившој краљевској резиденцији, у извођењу Летонског хора и Ришког камерног симфонијског оркестра „Sinfonietta Riga“, 13. октобра зазвучала је композиција за хор и оркестар познатог естонског композитора Арво Перта (рођен 1935. године) „Адамов плач“. Написано на црквенословенском језику, дјело се заснива на писмима преподобног Силуана, који се подвизавао у руском СветоПантелејмоновом манастиру на Светој Гори. Арво Перт је православац, крштен као Ареф. На његово стваралаштво и лични поглед на свијет значајно је утицало познанство и комуникација са архимандритом Софронијем (Сахаровим), учеником и биографом преподобног Силуана. СКОК ИЗ СВЕМИРА СА ИКОНОМ Нови свјетски херој и рекордер, аустријски шампион у екстремним спортовима, Феликс Баумгартнер, је 14. октобра задивио читаву планету, која му је и буквално била испод ногу, када је са 39 километара висине искочио из капсуле и срећно се

спустио на тло пробивши притом ну скупштину Свјетског савјета црказвучни зид. Оно што готово нико од ва, која ће бити одржана од 30. октомилионског аудиторијума које је гле- бра до 8. новембра у јужнокорејском дало директан пренос скока храброг граду Бусан. Аустријанца није знао, јесте да је ФеУчесници су размијенили разлиликса током пада чувала православ- чите богословске рефлексије на тему на икона Богородице са Хиландара! „Боже живота, приведи нас правди и Наиме, само неколико минута миру“, којој ће бити посвећена скуппослије слетања, док је у бази Розвел штина ССЦ-а. у Новом Мексику трајала еуфорија породице Баумгартнер и цjелокупне СУСРЕТ МИТРОПОЛИТА свjетске јавности, на Фејсбуку и ТвиВОЛОКОЛАМСКОГ ИЛАРИОНА теру су освануле бројне честитке ФеИ ВУКА ЈЕРЕМИЋА ликсу од којих је једна била посебно Митрополит волоколамски г. Илаупечатљива: рион, шеф Одељења за међуцрквене – Браво, пријатељу мој! Твоја хра- односе Московске Патријаршије, сусброст је равна храбрости античких рео се 23. октобра 2012. године са г. дивова и зато сам знао да ће те ико- Вуком Јеремићем, председником на Мајке Божије из грчког манасти- Генералне скупштине Уједињених ра Хиландарa коју си имао у џепу, Нација. сигурно сачувати током херојског лета, написао је на Твитеру Феликсов некадашњи колега из војне јединице у Аустрији.

Иако је, очигледно недовољно упућен у историју, Баумгартнеров војни друг грешком написао да је Митрополит Иларион је захваХиландар грчки манастир, сасвим је лио г. Јеремићу на конструктивној јасно да је новог планетарног јунака сарадњи са Руском Православи рекордера кроз невjероватан лет ном Црквом док је био министар од небеског свода до земље чувала спољних послова у Влади Србије и српска икона Богородице. Још увијек пожелео му успех на његовом новом није познато одакле аустријском ек- радном месту. стремном спортисти икона са ХиМитрополит Иларион и г. Јеремић ландара у џепу специјалног одјела разговарали су о широком спектру и да ли можда Феликс Баумгартнер питања од обостраног интереса. има и неке православне корјене, али у сваком случају, десило се да је ПОРУКА САУЧЕШЋА наша светиња на неки начин помогла Патријарх московски и све Русије најхрабријем човјеку планете да уђе Кирил упутио је поруку саучешћа у легенду. предсједнику Сједињених Америчких Држава, Бараку Обами, поводом СВЈЕТСКИ САВЈЕТ ЦРКАВА последица разорног урагана „Сенди“ Од 11. до 17. октобра 2012. на који је погодио источну обалу земље, грчком острву Кос одржан је сусрет однијевши велики број живота и 37 представника Православних и оставивши хиљаде људи без крова. древних источних Цркава (Јерменске, „Увјерен сам да у овом тешком Коптске и Сиро-јаковитске), на коме тренутку власти чине све што је посу обављене припреме за X Генерал- требно да се превазиђу последи-

Приредио: Славко Живковић

це урагана, и да ће се амерички народ, познат по својој солидарности и узајамној помоћи, заједнички изборити са овим искушењем“, каже се у поруци.

IZ SVIJETA

дин Менсур је сахрањен у сриједу 31. октобра, а свештеник трага за његовим хендикепираним сином.

Највише стопе пушења су у земљама Источне Европе, гдје је једини изузетак Румунија, због увођења жестоких противдуванских ПРАВОСЛАВНЕ ДАДИЉЕ закона. Православна служба „Милосрђе“ Сагласно подацима, што је земља НОВИ ПОГЛАВАР КОПТСКЕ у оквиру новог пројекта – помоћ сиромашнија тим води здравији наЦРКВЕ многодјетним породицама, објављу чин живота. У земљама Африке, Древна египатска Коптска црква, је први сет курсева за православне јужне пустиње Сахаре и Јужне Азије најбројнија хришћанска заједница дадиље. ниво употребе дуванских производа на Блиском Истоку, изабрала је свог Православна дадиља ће служи- је најнижи: у Индији је то 96 цигареновог поглавара. 59-годишњи епи- ти као помоћница у могодјетним та годишње, а у Етиопији чак упола скоп Тавардос, чије је име извучено породицама. „Породици која има, мање. између три кандидата, замијениће на примјер, једанаесторо дјеце непапу Шенуду, који се упокојио у мар- замисливо је да функционише без ХРАБРА МАЈКА ЈЕЛЕНА ту ове године, након 40 година на помоћи. И зато ће наше дадиље бити ТРИКИЋ ПОКЛОНИЛА ЖИВОТ трону коптских предстојатеља. са дјецом, учити са њима, играти се, И ПРЕМИНУЛА хранити их“, коментарише старија Јелена Трикић, Мајка Храброст сестра патронажне службе Олга како су је због њене одлучности Јурјевна Егорова. да заложи сопствени живот да би Обука будућих дадиља трајаће у на свијет донијела нови, многи у Марто-Маријинској обитељи, један Српској прозвали, преминула је у до два пута недјељно, од 15. новем- недјељу, 18. новембра у Клиничком бра до 20. јануара. центру Бањалука.

децембар / 2012 / svetigora

СРБИЈА И РУСИЈА, ЗЕМЉЕ СА Епископ Тавардос ступиће на НАЈВИШЕ ПУШАЧА чело коптске хришћанске заједнице, Свјетски фонд за изучавање која чини око 10% од 83 милиона становника у Египту, у вео- плућних болести и Америчко друштма несигурном времену након во за борбу са раком упоредили су свргавања предсједника Мубара- податке из седамдесет једне земље. ка, када хришћани страхују за своју Највиши ниво потрошње цигаребудућност услед раста екстремног та показао се у Србији (2 861 цигарета годишње по глави). Русија се исламистичког настројења у земљи. нашла близу Србије са 2 786 цигаСмрт веома утицајног папе Шенурета по глави становника. Према Јелени је 2007. године откриде појачала је овај осјећај несигурнотом показатељу она је на четвртој вен тумор на мозгу, а након двије сти. позицији. операције одлучила је да оствари своју велику жељу – да роди УБИЈЕН ПОСЛЕДЊИ дијете и да осјети како је бити мајка, ПРАВОСЛАВАЦ У ГРАДУ ХОМС у чему је добила подршку супруИлија Менсур, 84-годишњи прага. Током трудноће, њено лечење је вославни хришћанин, убијен је у обустављено, а болест је узнапредосиријском граду Хомс у уторак 30. вала, тако да су све даље прогнозе за октобра. Илија је био последњи њено излечење биле неизвесне. хришћанин у граду. Иако је знао да му Пре 39 дана родила је сина Није живот угрожен није хтио да напуколу, који је на рођењу имао 1.970 сти свој дом, већ је остао да се брине грама. Велика жеља за стварањем о свом хендикепираном сину Аднановог живота надјачала је страх ну. Област Вади Сајех, у коме је житридесетдвогодишње Јелене Трикић вио г. Менсур, а који су настањивали из Дрвара да ће изгубити сопствени: претежно хришћани и сунитски мусУ Русији је предложено да се при- „Желела сам да осетим своју бебу у лимани, је главно жариште борби хвате нова законска ограничења, наручју. Сада имам Николу. То је неизмеђу војске и побуњеника. Како је информативној агенцији која су преписана из западних закона описив осећај. Вредело је да се за Фидес саопштио локални право- и која су утицала на смањење нивоа њега борим. Срећна сам“ – измореславни свештеник, Илија Мен- употребе никотинских производа. ним гласом поручила је Јелена новисур последњих дана није напуш- Сагласно новом закону биће огра- нарима након порођаја. Иако је мали Никола имао само тао свој стан и говорио је да ће ничена реклама производа од ду39 дана да проведе са мамом, њена вана, забрањено пушење на јавним побуњенике, уколико се сусретне са племенитост биће му примјер кроз мјестима и повећане акцизе на цигањима, „подсјетити на десет Божијих цио живот. рете за два пута. заповијести и Свето Писмо“. Госпо-

IZ pomjesnih crkava У БАРИЈУ ХРАМ БУГАРСКЕ ЦРКВЕНЕ ОПШТИНЕ Француска православна агенција Orthodoxie.com саопштава да ће бугарска православна заједница у италијанском граду Барију, гдје данас живи око 16 хиљада Бугара, ускоро имати своју цркву.

Уговор о изградњи православног бугарског храма закључен је приликом сусрета министра културе Бугарске, Вежди Рашидова и градоначелника града Барија, Микеле Емилијана. Бугарска црквена општина добиће ускоро од градских власти дио парцеле на којој ће бити подигнут нови храм.

svetigora / 2012 / децембар

ПРВИ ТОМ САБРАНИХ ДЈЕЛА ПАТРИЈАРХА КИРИЛА Издаваштво Московске Патрија ршије објавило је први том сабраних дјела Његове светости Патријарха московског и све Русије Кирила. Књига садржи ријечи и говоре патријарха на актуелна питања из црквеног и друштвеног живота. Овај зборник је, у суштини, црквена хроника наших дана. Патријархова дјела показују како се кроз превазилажење несклада, кроз борбе и достигнућа препорађа света Русија. Интересовање за ријеч патријарха Кирила нарочито расте у последње вријеме.

МОШТИ СВЕТОГ НЕКТАРИЈА ЕГИНСКОГ У РУМУНИЈИ Сваке године, 27. октобра, Румунска Православна Црква обиљежава празник преподобног Димитрија Новога, покровитеља града Букурешта, саопштава Православие.рy, позивајући се на официјелни сајт Румунске Цркве. У вези са тим празником такође сваке године, по благослову Блажењејшег Патријарха Данила у Румунију доносе мошти неког Светитеља које се чувају у другим

Приредио: Славко Живковић

помјесним Православним Црквама.

Упркос тешкој финансијској ситуацији у којој се област налази, школа се преселила у ново здање, пославши тиме јасну поруку наде да Црква живи у свим условима и временима. Нови комплекс налази се близу храма Христовог Васкрсења у изградњи. Овим је пројављена једна од идеја архиепископа Анастасија да Православна Црква треба да доприноси на пољу образовања, као и да храмови нису само мјеста за богослужење, већ треба да буду центри који ће ширити зраке мира, друштвеног напретка и, посебно, знања и образовања.

НАЈВЕЋИ ХРАМ У АФРИЦИ Патријарх александријски и све Африке Теодор II освештао је у недељу, 21. октобра 2012, цркву Ове су године поклоници који Светог Андреја у области Кананга у су дошли да се помоле крај моштију држави Конго. Ово је, за сада, највећи Преподобног Димитрија Новог и православни храм на афричком конСветих Константина и Јелене, имали тиненту. Патријарху су саслуживали могућност да се поклоне и моштиМитрополит централноафрички Нима Светог Нектарија Егинског. Оне су кифор и Митрополит пентапољски се налазиле у Букурешту од 24. до 30. Игнатије. октобра 2012. године. Предстојатељ Александријске Цркве је у бесједи говорио о визији АРХИЕПИСКОП АЛБАНСКИ блаженопочившег мисионара, о. ХаБЛАГОСЛОВИО ШКОЛУ ритона Пнеуматикакиса, о изградњи Ђаци и наставници основне велике православне цркве у Кананги, грчко-албанске школе „Дух љубави“ пројекта који је започет 2004, а окону албанском граду Ђирокастра били чан 2010. су пријатно изненађени на почетку ове школске године – дочекала их је нова савремена зграда. Ово је још један прилог предстојатеља Албанске Православне Цркве, Архиепископа Анастасија, чији је приоритет увијек било образовање. Цјелокупан трошак изградње покрило је мисионарско друштво из Патраса „Првозвани“. У КИЈЕВУ ПОДВОРЈЕ СВЕТОГОРСКОГ МАНАСТИРА 21. октобра у Кијеву је званично отворено подворје СветоПантелејмонова манастира на Светој Гори, при храму Светог Михаила, првог митрополита кијевског. Церемонијом отварања је началствовао Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине Владимир, саопштава Патријархија. Ру. У свечаној церемонији су учествовали предсједник Украјине Виктор Јанукович, премијер министар

децембар / 2012 / svetigora

Н. Азаров, чланови владе Украјине и Настојатељ храма протојереј Вик- Страсне седдруга висока лица. тор Потапов назвао је брата Муњоза- мице. Руска У Михаиловском храму, пред Кортеса „последњим новомучени- П р а в о с л а часном главом и иконом велико- ком Руске Цркве ХХ вијека“. „Брат вна Црква је мученика Пантелејмона митропо- Јосиф је несумњиво био изабраник 2008. званично лит Владимир је служио молебан, уз Божји који је до последњег даха пре- то миро признала саслужење бројних епископа. носио вјерницима огањ православне чудотворним. вјере“, казао је он. УБИЈАЈУ ПРАВОСЛАВНЕ ИЗАБРАН МЈЕСТОБЉУСТИТЕЉ СВЕШТЕНИКЕ (ЧУВАР ТРОНА) БУГАРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ За намјесника, мјестобљуститеља Синода Бугарске Православне Цркве 10. новембра изабран је Митрополит варненски и великопреславски Кирило Ковачев. Изабрани мјестобљуститељ, митрополит Кирил смијенио је са те Тијело православног свештенидужности Митрополита великотка Фади Џамил Хадада, старјешине рновског Григорија, који је на ту дужцркве Светог Илије у Катани, ност изабран као најстарији члан Сипредграђу Дамаска, пронађено је нода, 6. новембра, на дан упокојења 25. октобра у области Џарамана у патријарха Максима. сјеверном дијелу престонице, недаНа засједању 10. новембра прилеко од мјеста гдје је киднапован. суствовало је дванаест од четрнаКако се наводи, свештеник је ест митрополита, чланова Синонађен са прострелном раном на глада. За митрополита Кирила, који ће ви, а видљиви су и знаци мучења. Јосиф Муњоз-Кортес је Чилеа- управљати Бугарском Црквом до изПрема званичним извјештајима, о. нац, рођен у католичанству, али је бора новог патријарха, гласало је сеФади Џамил је киднапован док је по- примио православље и по ријечима дам чланова Синода. кушавао да издејствује ослобођење оца Виктора: „Мајка Божја га је изадруге киднаповане особе. АРХИЕПИСКОП ТИХОН – брала за посебан подвиг прије триКако је раније саопштено, свеш- десет година, 1982. године“. Управо НОВИ ПОГЛАВАР АМЕРИЧКЕ теника је отела непозната наоружана тада у кући Муњоза-Кортеса у МонПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ група, која је тражила откуп од 50 ми- треалу је почела да мироточи Ивер14. новембрар – Архиепископ лиона сиријских фунти, што је више ска икона Пресвете Богородице, источнопенсилванијски г. Тихон изод 550 000 евра. сада позната као Монтреалска. Не- абран је за поглавара Православне Отац Фади Џамил је рођен дуго прије тога икону му је поклонио Цркве у Америци, с титулом Архие1969. године, дипломирао је 1994. старац Климент из Рождественског пископ вашингтонски и Митрополит на универзитету у Баламанду, а скита на Светој Гори. „То је поптуно свеамерички и канадски. До избора од 1996. је био свештеник у Ката- несхватљиво за људски ум, али ико- је дошло на Свеамеричком сабору, ни, под јурсдикцијом Антиохијске на је мироточила непрекидно чита- који је највише законодавно и управПатријаршије. вих петнаест година“, казао је отац но тијело ове Цркве. Православна заједница је Виктор. Пошто је стекао звање мастенајбројнија међу хришћанима у 31. октобра 1997.године Муњоз- ра богословља на Академији Свевећински муслиманској Сирији. Кортес је убијен у хотелу у Ати- тог Тихона 1993. године, постављен ни, гје је био дошао у поклоничкој је за предавача Старога Завјета на СЈЕЋАЊЕ НА ЧУВАРА мисији. Злочинци нијесу успјели да овој Академији. Његова ужа струМОНТРЕАЛСКЕ ИВЕРСКЕ нађу икону. Светиња је нестала. Неки ка су Пророци, Псалми и друге поИКОНЕ МАЈКЕ БОЖЈЕ вјерници сматрају да се она вратила учне књиге Старога Завјета. На Руси у Вашингтону су 31. октобра у свој дом, на Свету Гору. овој Академији држао је курс постобиљежили сјећање на чувара једне Послије тога, када су Патријарх дипломских студија с нагласком од главних светиња Руске загранич- московски и све Русије Алексије Дру- на мјесто Старог Завјета у црквене Цркве – Иверске иконе Мајке ги и првојерарх Руске православне ном богослужењу и светоотачкој Божје – Јосифа Муњоза-Кортеса. У заграничне Цркве Митрополит Лавр књижевности. храму Светог Јована Претече слу- потписали акт о канонском општењу, жен је помен поводом петнаест го- светиња је враћена у виду прецизне дина од његове мученичке кончине, копије Иверске иконе, која је почела саопштава информативни портал да мироточи на Хавајима. Та светиња, Фонд Русский мир, позивајући се на коју још зову икона „Јединства“, мина ИТАР-ТАСС. роточи непрекидно, осим у данима

iz ota~astvene crkve АРХИЕПИСКОП ПОЉСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ПОСЈЕТИО ЕПАРХИЈУ ВРАЊСКУ

svetigora / 2012 / децембар

На поклоничком путовању за Свету Гору, Његово Високопреосвештенство Архиепископ лубелскочелмски г. Авељ из Пољске Православне Цркве посетио је 2. октобра 2012. године Епархију врањску. Архиепископа Авеља и његову пратњу у Епископској резиденцији у Врању примио је Преосвећени Епископ врањски г. Пахомије. Архијереји су разговарали о животу и мисији Цркве у Пољској и на овим просторима, као и о међусобној сарадњи.

ПРОСЛАВА СВЕТЕ ТЕКЛЕ У САРАЈЕВУ Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Николај је у недјељу, 7. октобра, на празник Свете првомученице Текле, служио Свету архијерејску Литургију у Старој цркви на Башчаршији у Сарајеву, уз саслужење више свештеника Митрополије дабробосанске. После Литургије је обављена литија око храма, током које су ношене мошти Свете Текле. Према традицији, освећена је и вода благосиљањем руке светитељке. Света Текла је и крсна слава Кола српских сестара у Сарајеву, па је тим поводом освештано славско жито и преломљен славски колач. Мноштво вјерника узело је учешће у прослави празника, цјеливавши десну руку светитељке, која се чува у овом храму, и примивши Божији благослов.

Приредио: Славко Живковић

СТИПЕНДИЈЕ ЗА 25 УЧЕНИКА пило се на Православном богословПРИЗРЕНСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ ском факултету у Београду од 18. У посјети Призрену и Богословији до 21. октобра 2012. године и разСветих Кирила и Методија 12. окто- мотрило свагда актуелни проблем бра 2012. боравио је г. Александар односа древности и савремености, Торшин, први потпредседник Са- износећи на светлост дана велики вета Федерације Руске Скупштине број увида из различитих области са својим сарадницима. У својству учења Светог Максима који су релепредсједника Међународне ху- вантни и за наше доба. манитарне фондације за очување хришћанских светиња на Косову и Метохији „Свети Сава Освећени“ г. Александар Торшин је лично уручио стипендије за 25 ученика Богословије у присуству Ректора Богословије, Епископа рашко-призренског Теодосија, и професора ове школе. Истовремено г. Торшин је предао новчани прилог Владики Теодосију за наставак обнове Богословије. Благодарећи г. Торшину и народу Русије на помоћи Богословији, Владика Теодосије је посебно указао на улогу руског конзула Ивана Степановича Јастребова који се нарочито залагао за отварање Богословије у Овим сипосионом, у оквиру Призрену 1871. године и традициокојег је истражена Максимова све налну помоћ и подршку коју је вјерни приметнија улога Светитеља који народ братске Русије одувијек пруспаја Исток и Запад, као и посредничжао Србима на Косову и Метохији. ки потенцијал његове дубоке теолошке визије за свеукупно хришћанство, МЕЂУНАРОДНИ НАУЧНИ обележена је 1350. годишњица СИМПОСИОН О СВЕТОМ престављења Светитељевог (+ 662). МАКСИМУ ИСПОВЕДНИКУ Своје научне радове изложили су Катедра за патристику Правогоспода: Димитриос Бартелос, Каславног богословског факултета линик Бергер, Пол Блауерс, Дејвид Универзитета у Београду, у сарадњи Бредшо, Јоргос Варвацуљас, Епископ са Катедром за православноМаксим Васиљевић, Пол Гавриљук, хришћанске студије Фордам униБрајан Дејли, Митрополит Јован Зиверзитета из САД, организовала зиулас, Христос Јанарас, Епископ је међународни симпосион о СвеАтанасије Јевтић, Адам Купер, Ендрју том Максиму Исповеднику на тему Лаут, Џошуа Лолар, Максим СимоПознање сврхе свега силом Васкрсења, нопетритски, Џон Пантелејмон Макоја се заснива на речима Светог нусакис, Епископ Игнатије Мидић, Максима из његових Стослова о Паскал Милер Жордан, Алексеј Нетеологији и икономији (1.66). стерук, Аристотел Папаниколау, Филип Габријел Ренцес, Нино Сакварелидзе, Торстен Толефсен. На свечаном отварању симпосиона у великом амфитеатру Православног богословског факултета учесницима се поздравним словом, а у име Организационог одбора симпосиона, обратио Његово Преосвештенство Епископ западноамерички Г. Максим. Том приликом прочитане су и поруке које су учесницима скупа упуДвадесет и три међународно тили Његова Свесветост Патријарх признатих теолога, припадника раз- Васељенски г.г. Вартоломеј и Његова личитих религијских традиција, оку- Светост Патријарх српски г. Иринеј. У

наставку свечаности отварања учеснике симпосиона је у име Православног богословског факултета поздравио проф. др Предраг Пузовић, декан, а у име Београдског универзитета проф. др Иванка Поповић, проректор за науку. Епископ Максим је истакао да је изузетну тежину и посебну духовно-харизматичну компоненту овоме скупу даровао манастир Светога Павла на Светој Гори Атонској. Благодарећи игуману, о. Партенију, нетрулежна Рука Светог Исповедника изложена је у капели Светог Јована Богослова ради поклоњења вернога народа. У присуству великог броја студената и вернога народа Његово Високопреосвештенство Митрополит пергамски г. Јован (Зизиулас) началствовао је чином уношења и откривања моштију Светитеља.

бране и спољних послова, амбасадори Палестине, Немачке, Словачке и Белорусије, као и делегације градова пријатеља и побратима. У Спомен парку Шумарице одржан је Велики школски час, јединствена антиратна манифестација на којој је изведена поема Они су ушли у дом наш аутора Јована Зивлака из Новог Сада. Ове године 21. октобар је први пут обележен као државни празник, Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату. Велики школски час одржава се од 1944. године и у почетку је имао локални карактер. Од 1971. године утврђује се његова концепција и тада прераста у уметничку манифестацију. За свако извођење написано је оригинално књижевно и музичко дело. До данас је изведено 28 поема, два драмска дела и 33 оригинална музичка ДАН СЕЋАЊА НА СРПСКЕ дела, а учествовало преко 50 хиљада ЖРТВЕ У II СВЕТСКОМ РАТУ извођача. Светом архијерејском Литургијом Антиратну поруку извођењем на платоу испред храма светих Ново- поеме Они су ушли у дом наш из мученика крагујевачких у Шумари- крагујевачких Шумарица послали цама, где су 21. октобра 1941. годи- су великани нашег глумишта Марне пострадале хиљаде Шумадинаца, ко Николић, Горица Поповић, Дејан обележен је Дан сећања на српске Цицмиловић, Надица Јуришић, Саша жртве у Другом светском рату. Пилиповић, Миодраг Пејковић, Ненад Вуловић, Алдин Салиховић и други. Музику је компоновао Мирослав Штаткић, режирао Божидар Димитријевић, а сценографију урадио Миливоје Штуловић.

ПОМЕН КРАЉЕВИМ ВОЈНИЦИМА Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је у понедјељак, 22. октобра 2012. године, у цркви Светог апостола Луке у манастиру Косијереву Свету заупокојену Литургију и парастос припадницима Бањско-вучедолске бригаде Краљевске војске у Отаџбини, који су на овај дан 1944. године у Грахову страдали од братске руке. Владики је саслуживало неколико свештеника и монаха Епархије будимљанско-никшићке, а молитвеном сабрању у капели Светог Луке, у чијој крипти су похрањени земни остаци око стотину бораца Бањсковучедолске бригаде, присуствовали су њихови сродници, чланови породица, пријатељи и мјештани овог краја. Њима се ријечима архипастирске бесједе обратио епископ Јоаникије осврћући се на страдање ових припадника Краљевске војске у Отаџбини, убијених у Грахову 1944. године, у оно зло вријеме када се њихова мученичка имена нијесу смјела помињати, а гробна мјеста обиљежавати.

У КОСТОЛЦУ ОСВЕЋЕНА ЦРКВА СВЕТОГ МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА Дана 21. октобра 2012. године ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ освећена је црква Светог МаксиНА ЗЕБРЊАКУ СЛУЖИО ма Исповедника у Костолцу. Светом ПОМЕН ПАЛИМ ЈУНАЦИМА Литургијом началствовао је МитроКУМАНОВСКЕ БИТКЕ полит пергамски г. Јован (Зизjулас). Централна свечаност обележа У чину освећења цркве и на Светој вања стогодишњице Кумановске Литургији узели су учешћа и битке одржана је у недељу, 28. октоПреосвећени архијереји: браничев- бра 2012. године, на месту на коме се ски Игнатије, као надлежни епископ, битка водила, испод остатака споумировљени захумско-херцеговач- меника јунацима овог боја, на вису ки Атанасије, западноамерички Мак- Зебрњак код Куманова. Помен пасим и крушевачки Давид. лим јунацима служио је Његово ПреЦрквa je трикoнхoснa, српскo- освештенство Епископ хвостански г. мoрaвскoг стилa, урaђeнa пo прojeкту Атанасије, викар Патријарха српског. aрхитeктe из Крaгуjeвцa г. Рaдoслaвa Споменик на Зебрњаку, по Прoкићa. Фрескописање цркве по- идејном решењу архитекте Момиверено је оцу Стaмaтису Склири- ра Коруновића, откривен је 30. оксу из Aтинe, jeдном oд нajбoљих тобра 1937. године, када је у спомен икoнoписaцa у прaвoслaвнoм свeту. костурницу положено четири стоЦрквa Св. Maксимa Испoвeдникa je тине белих врећа са костима незна-

децембар / 2012 / svetigora

Свету Литургију и молебан Новомученицима служио је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован, уз саслужење свештенства Епархије шумадијске. Након молебана венце су крај споменика стрељаним ђацима и професорима положили ученици Прве крагујевачке гимназије, председник Републике Србије г. Томислав Николић, градоначелник Крагујевца г. Верољуб Стевановић, председник Скупштине града г. Саша Миленић, потпредседник Скупштине Србије г. Константин Арсеновић, министар просвете г. Жарко Обрадовић, министар енергетике г-ђа Зорана Михаиловић, министар културе г. Братислав Петковић, делегације Скупштине Србије, Министарства од-

кaрaктeристичнa и пo аутентичном мeрмeрнoм икoнoстaсу кojи je урaђeн пo узoру нa рaнoхришћaнскe и срeдњoвeкoвнe икoнoстaсe нaших дрeвних цркaвa. Црквa имa и крстиoницу сa прaвим „бaзeнoм“ зa пoгружeњe.

svetigora / 2012 / децембар

iz ota~astvene crkve

Приредио: Славко Живковић

них јунака и десетак сандука са ко- крстила своја два синчића, Милоша стима војника чија су имена била и Лазара, а на овај дан их причестизнана. Споменик је осветио и слу- ла у Лазарици. Радост литургијског жио парастос погинулим јунацима сабрања настављена је за трпезом тадашњи Митрополит скопски Јосиф љубави, трудом настојатеља манаЦвијовић. Неколико година по- стира, оца Симона (Кузмановића). сле откривања, током Другог светског рата, споменик је срушен, па је СЛАВА ПРЕПОДОБНОГ могуће да је Епископ Атанасије први ПРОХОРА ПЧИЊСКОГ архијереј Српске Православне Цркве У званичној узвратној посети који је на овоме месту служио помен Епархији врањској 31. октобра и 1. српским ратницима који су победили новембра 2012. г. боравио је Његово отоманску војску и у највећој мери Високопреосвештенство Митроподопринели да Турци буду протерани лит белгородски г. Јован, управник са Балкана. Одељења Московске Патријаршије за мисију Руске Православне Цркве, у пратњи Његовог Преосвештенства Епископа моравичког г. Антонија, архимандрита Александра Котова, протојереја Алексеја Москаленка, секретара Митрополије белгородске и гђице др Викторије Рјапухин, асистента на Технолошком факултету у Белгороду, која је учествовала у припреми потписивања Меморандума о сарадњи између Учитељског факулПомен јунацима Кумановске бит- тету у Врању и Технолошког факулке служен је у оквиру централне тета у Белгороду, као првом плоду прославе обележавања овог важ- сарадње Митрополије белгородске ног историјског догађаја. Организа- и Епархије врањске. тор овога скупа на Зебрњаку, уз саНа дан манастирске славе, 1. гласност Владе БЈР Македоније, био новембра 2012. године, Светом је Одбор Владе Републике Србије за литургијом је началствовао Минеговање традиција ослободилач- трополит белгородски Јован, уз ких ратова. На овој свечаности били саслужење Епископа моравичког су присутни: г. Томислав Николић, Антонија и врањског Пахомија. председник Србије; г. Ивица Дачић, Свечана литија је водила до спопредседник Владе Србије; генерал- мен-капеле испред самог манапотпуковник Љубиша Диковић, на- стира, а која је подигнута поводом челник Генералштаба Војске Србије; обележавања стогодишњице од и г. Милорад Додик, председник Ре- Првог балканског рата и Кумановпублике Српске. Био је присутан и г. ске битке. Епископ Пахомије је изДраган Недељковић, заменик мини- вршио чин освећења ове капеле и стра културе у Влади БЈР Македоније. обавио помен свим војсковођама, војницима и онима који су животе ИЗ ДАЛМАЦИЈЕ своје положили за Крст часни и отаЊегово Преосвештенство Епи- частво у борбама за ослобађању Стаскоп далматински г. Фотије слу- ре Србије од Турака за време Првог жио је 4. новембра 2012. г. Свету балканског рата и Кумановске битке. архијерејску Литургију у манастиру Цвеће на ово спомен-обележје полоЛазарици на Далматинском Косо- жили су г. Симон Ђуретић, у име Саву. Епископ Фотије је у бесједи про- бора Зете и представник Удружења тумачио јеванђељску причу о бо- потомака ратника Србије од 1912гаташу и Лазару и позвао народ да 1918, из Врања. што више учествује у Светим тајнама После освећења капеле, братправославља, посебно у Светој ство манастира са настојатељем тајни причешћа, као пуноћи наше ове свете обитељи протосинђелом вере. Светој Литургији је присуство- Николајем на челу, приредило је вао многобројни народ Далматин- трпезу љубави за све присутне. Том ског Косова, међу њима и породица приликом је Епископ Пахомије уруЈошић из Бајака, која је дан раније чио је Митрополиту белгородском

Јовану високо одликовање Епархије врањске – Плакету и повељу Преподобног Прохора Пчињског и даривао архијерејску патерицу, а г. Симону Ђуретићу, саветнику Канцеларије за дијаспору Владе Републике Србије, и г. др Драшку Гачићу, хирургу из Београда – за двадесетогодишњи труд и несебичну љубав према Епархији врањској – Архијерејске грамате. 780 ГОДИНА МИТРОПОЛИЈЕ СРЕБРЕНИЧКЕ И 600 ГОДИНА ОД ПОЧЕТКА УПРАВЕ ДЕСПОТА СТЕФАНА Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Василије служио је 4. новембра 2012. г. Свету архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Сребреници.

Доношењем честице моштију Светог деспота Стефана Лазаревића, Светом архијерејском Литургијом, свечаном литијом и акатистом пред моштима прослављени су велики духовни догађаји и јубилеји: 780 година Митрополије сребреничке и 600 година од почетка управе деспота Стефана. На поклоњење светим моштима дошли су г. Миладин Драгичевић, изасланик Предсједника Републике Српске г. Милорада Додика, г. Јово Турањанин, директор Дирекције за вјере у Влади Републике Српске, као и неколико хиљада вјерног народа од који су из даљих крајева Епархије зворничко-тузланске дошли у Сребреницу у преко 50 аутобуса. ОСВЕШТАНА ЦРКВА У КРУГУ БОЛНИЦЕ Први пут после Другог свјетског рата, у кругу једне београдске болнице изграђена је и освећена нова црква. Орден Светог Саве уручен је Клиници „Др Мирослав Зотовић“

за дјелатну љубав према светој НОВИ МОНТИРАНИ ПРОЦЕС мајци Цркви и 60-годишње стручно АРХИЕПИСКОПУ ЈОВАНУ старање и бригу о пацијентима. 12. новембра 2012. године, наврЊегово Преосвештенство Епи- шило се једанаест мјесеци, откад се скоп хвостански г. Атанасије, викар Архиепископ охридски и МитропоПатријарха српског, освештао је у лит скопски Јован налази у притвору! недељу, 4. новембра 2012. године, у Првог новембра у Основном кругу Клинике за рехабилитацију „Др суду у Скопљу, започео је нови монМирослав Зотовић“ у Сокобањској тирани судски процес против Арулици у Београду нову цркву хиепископа Јована, затим Епископâ посвећену Светом апостолу Луки. брегалничког Марка и стобијског ДаСаслуживао је протојереј-ставрофор вида, јеромонаха Мојсеја и Иринеја, проф. др Владимир Вукашиновић, игуманије Киране, настојатељице архијерејски намјесник, са свеште- Олимпијаде, монахиња Магдалине и ницима и ђаконима. Пелагије, и још десетак вјерника Православне Охридске Архиепископије. НАУЧНИ СКУП ПОСВЕЋЕН Државни прогон АрхиепиСВЕТОМ ЦАРУ КОНСТАНТИНУ скопа Јована је досегао широке У НИШУ размјере. До сада је био осуђиван У сарадњи са Епархијом нишком, за ,,изазивање националне, раса добротом и гостољубљем Епископа не и вјерске мржње”, ,,за утају” и нишког г. Јована, Академија за умет- ,,самовлашће”, а поред свих ових опности и консервацију СПЦ одржала тужби, у најновије вријеме, наводи се је међународни научни скуп на тему и ,,прање новца”! „Свети Цар Константин у историјском Трећи Епископски савјет каи креативном памћењу“, у суботу нонских православних епископа 3. новембра 2012. године у нишком Океаније одржан је 14. и 15. октобра Светосавском дому. једногласно је осудио незаконито затварање Јована. Епископски савјет Океаније истовремено је позвао и Владу БЈР Македоније да одмах ослободи Архиепископа Јована из затвора, као и да се уздржи и прекине прогањање епископа, монаштва и вјерног народа Православне Охридске Архиепископије. Цариградска Патријаршија дема нтује неистине које у јавност лансиПре научног скупа, у Саборном храму града Ниша, Преосвећени ра расколничка вјерска организација Владика Јован служио је свету у БЈР Македонији. Деманти се одноархијерејску Литургију. Његовом си на изјаву поглавара расколничке Преосвештенству саслуживали су, организације у БЈР Македонији, арпоред све штенослужитеља при хиепископа Стефана, који је изјавио Саборном храму, и протојереј- да му је Васељенски Патријарх рекао ставрофор проф. др Радомир како ће „подржати процес признања Поповић, декан Академије Српске Македонске Православне Цркве”.

показао најзнаменитије просторије новоосвештаног дела Епископског дома, капелу и библиотеку. Том приликом посебно је скренуо пажњу митрополиту Амфилохију на фреску крагујевачких и шумадијских Новомученика, постарадалих од нацифашиста у Шумарицама. Истовремено, указао је и на најзначајније књиге из библиотечког фонда Епархијске библиотеке. На сам празник Ђурђиц, Свету Литургију у крагујевачкој Саборној цркви служили су митрополит Амфилохије и домаћин, епископ Јован уз саслужење 14 свештеника и 4 ђакона и молитвено учешће великог броја верног народа Божјег. У току богослужења, Митрополит је обавио свети чин крштења младенца Јоване. У беседи Митрополит је, тумачећи јеванђелске речи о љубави и трпљењу, навео да је Свети великомученик Георгије увек савремени пример и универзални образац верности Христовим речима о верности Божјим заповестима, до проливања сопствене крви која је и најбољи показатељ љубави према Богу и ближњима. Литургијско сабрање имало је свој врхунац у Светом причешћу великог броја присутних верника. Пред отпусни благослов, митрополит Амфилохије је благословио и са слављеником, епископом Јованом преломио славски колач, честитајући и њему и свима који Светог Георгија славе као крсно име, небеског заштитника.

децембар / 2012 / svetigora

Православне Цркве за уметности и МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ У консервацију и презвитер др Жељко ШУМАДИЈИ Ђурић, професор на Академији. Одазивајући се на братски поРадни део сабрања отворен је беседом Епископа др Јована, председ- зив Епископа шумадијског г. Јована, црногорско-примор ника Савета и професора Академије, Митрополит Радост празника настављена ски г. Амфилохије боравио је у срцу је у гостољубивом дому Епископа и поздравним словом декана Академије протојереја-ставрофора српских земаља, у Шумадији и Шумадијског за славском трпезом проф. др Радомира Поповића. На- Крагујевцу 15. и 16. новембра. Том на којој је владика Јован домаћински Високопреосвећени угостио преко 200 угледних предучним радовима на одређене теме приликом, је епископу Јовану уручио ставника културног, политичког, о цару Константину представили су несвакидашњи дар – оргинале осам административног, јавног и интесе истакнути истраживачи из Србије, фотографија снимљених на праз- лектуалног цвета Шумадије. Међу Русије и Италије. ник Врбице у Јагодини 1933. Потом угледним честитарима били су и је владика Јован госту са Цетиња Епископи браничевски Игњатије

svetigora / 2012 / децембар

iz ota~astvene crkve

и врањски Пахомије, ректор Богословије Света три Јерарха др Зоран Крстић, архијерејски намесници и игумани и игуманије шумадијских манастира. У здравици коју је пред сабраним цветом народа Шумадије подигао домаћину, митрополит Амфилохије је истакао да је Шумадија изродила Карађорђевиће и да су нам они узор за сналажење у свим тешкоћама које преживљавамо као народ и појединци. Због тога је и одговорност садашње генерације Шумадинаца пред њима и историјом утолико већа. Митрополит је споменуо и јуначки подвиг Краља Петра и његовог сина Александра, команданта српске војске, који су у ове дане, пре стотину година, коначно раскинули ланце турског ропства српском народу на Косову и Метохији и Јужној – старој Србији. Истовремено, Митрополит је рекао да садашње стање у коме се налазе светиње Косова и Метохије, народ и земља, нису ништа бољи него током предходних периода робовања али да нас вера у правду Божју и узори наших славних предака морају крепити да истрајемо у верности косовском и светолазаревском предању. Своје слово Митрополит је завршио ускликом многољетствија домаћину, епископу Јовану и свему клиру и Христу верном народу Шумадије. У поподневним часовима Митрополит је посетио Манастир Светог Георгија – Липар код Крагујевца, срдачно поздрављен од сабраних верника, братства и настојатеља архимандрита Саве Аврамовића, који је у своје време део монашког послушања вршио и у Манастиру Светог Стефана - Дуљево у Митрополији Црногорско-приморској. Отпевавши са свима сабраним под манастирским кровом неколико богомољачких песама, Митрополит је подстакнут речима песме Владике Николаја „Говори Господе“ изрекао неколико поучних речи, истакавши да је српски Златоуст био богонадахнут проповедник и тумач Речи Божје кога треба сви да следимо у верности Отачком наслеђу, чувајући срце своје и ум од обмана и замки које Ненавидник добра плете кроз разне илузије а међу њима и преко смутњи око начина и традиције богослужења у разним деловима наше помесне Цркве. Павле Кондић

НОВА РУКОПОЛОЖЕЊА У МИТРОПОЛИЈИ ЦРНОГОРСКОПРИМОРСКОЈ Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије рукоположио је у току Свете архијерејске Литургије коју је са свештенством служио 30. јула, на празник Свете великомученице Марине у Горњем манастиру Острогу, свршеног теолога и политиколога Радмила Чизмовића у чин ђакона.

Ђакон Радмило Чизмовић је Факултет политичких наука (одсјек журналистика) завршио у Београду, а Теолошки факултет у Фочи. ЈАКОВЉЕВА ЛИТУРГИЈА У ПОДГОРИЧКОМ САБОРНОМ ХРАМУ На празник Светог апостола Јакова, епископа јерусалимског, 5. новембра , у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења Јаковљеву Литургију је са свештенством и вјерним народом служио игуман манастира Дајбабе архимандрит Лука (Анић). Отац Лука је у литургијској проповиједи говорио о значају Јаковљеве Литургије. „Сви смо ми овдје, браћо и сестре, у припреми, на покајању, да стекнемо име. Зато Господ дивно каже у Откривењу: Ко побиједи у овој борби даћу му камен бијели и на њему ново име његово написано, које само он и Ја знамо. Ето, такво име се ми трудимо да добијемо на Светој литургији урањајући у тајне Божије. Да би оне постале дио нас, да би нам вјечна ријеч заструјала као крвоток и да бисмо имали Христа живећег у нама“, рекао је игуман манастира Дајбабе.

Приредио: Рајо Војиновић

Hronika mitropolije

СЛАВА ЦРКВЕ СВЕТОГ ПЕТРА ска војска, под командом генерала Јанка Вукотића, ослоЦЕТИЊСКОГ У СПУЖУ бодила данашњи сјевер Црне Горе и велики дио Космета, Митрополит Амфилохије служио је 4. новембра са од Пећи до Призрена. свештенством и вјерним народом, поводом храмовне славе, Свету службу Божију у цркви Светог Петра Цетињског у Спужу. У току Литургије Владика је у презвитерски чин рукоположио ђакона Марка Обрадовића, који ће свештеничку службу обављати у Сао Паолу у Бразилу, у новооснованој Епархији СПЦ, Буеносаирескоцентралнојужноамеричкој.

децембар / 2012 / svetigora

Историчар Предраг Вукић је говорио о духовном заначају Првог балканског рата. Нагласио је чињеницу да се ради о јединственом примјеру савезништва свих православних балканских народа који се није десио ни прије ни послије тога, и који је, као такав, уродио плодом, донио историјски и политички успјех ослобођења оних територија које су вјековима биле под отоманском окупацијом. Вукић је нагласио како би и данас требало гајити свијест о потреби православног заједништва на Балкану. У разгoвор о овим историјским темама укључили су се и присутни ученици, наставници и пријатељи Цетињске богословије које је занимао ток војних операција за Митрополит је са свештенством предводио празнич- ослобођење Скадра, значај политичке улоге Русије и Ауну литију, а потом обавио освећење парохијског дома строугарске у тим временима, као и улога добровољаца који су на балканска ратишта долазили из Америке и чија градња је почела 2008. године. Босне, али и са простора Боке и Паштровића. Међу великим бројем добровољаца који су учествовали у Првом ПРЕДАВАЊЕ О ПРВОМ БАЛКАНСКОМ РАТУ У просторијама Цетињске богословије 6. новембра балканском рату, нарочитио је било ријечи о личности је одржано вече посвећено годишњици Првог балкан- Леонтија Митровића из Паштровића, потоњег архиманског рата. Пред професорима и ученицима ове црквене дрита и игумана Острошког манастира, који је у вријеме школе, о овој теми су говорили историчари др Жарко битке за Скадар био барјактар удружене војске Црне Горе и Србије. Лековић из Подгорице и мр Предраг Вукић са Цетиња. Жарко Лековић је одржао краће предавање у коме СЛАВА ЦРКВЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА је описао узроке почетка Првог балканског рата и ток ДИМИТРИЈА У ПОДГОРИЦИ најважнијих војних операција на балканским ратиштима. Празник Светог великомученика Димитрија Међу бројним ратним дејствима која су се одвијала прије прослављен је 8. новембра у храму посвећеном овом тачно 100 година, управо у ово јесење вријеме од октоСветитељу на Крушевцу у Подгорици. бра до децембра 1912, Лековић је истакао значај битака Свету Литургију служио је јереј Далибор Милаковић, за ослобођење Куманова, Битоља, Солуна, Једрена и Скадра, а нарочито је описан ток борби у којима је црногор- уз саслужење старјешине храма протојереја-ставрофора

Hronika mitropolije Бориса Брајовића, јереја Мирчете Шљиванчанина, Мирка Вукотића и ђакона Влада Јарамаза.

Отац Далибор се у току Литургије вјерницима обратио пригодном празничном бесједом.

svetigora / 2012 / децембар

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ЋЕЛИЈИ ПИПЕРСКОЈ Митрополит Амфилохије служио је 11. новембра Свету архијерејску Литургију у манастиру Ћелија Пиперска. „Једно је рођење Христово у вјечности, а друго је рођење Његово у времену од Духа Светога и Пресвете Дјеве“, рекао је митрополит Амфилохије у литургијској бесједи. „Већ у Старом Завјету, а онда и у Новом Завјету открива се Његово име као име Христа. А Христос значи Помазаник, онај кога је Господ помазао Духом својим Светим

да би чинио чудеса и да би откривао смисао живота неба и земље и људскога живота. И да би даривао снагу и моћ свеукупној Божјој творевини.“ СЛАВА ЦРКВЕ У МОМИШИЋИМА Храм Светог Ђорђа и 42 Новомученика момишићка прославио је 16. новембра своју славу, Ђурђиц. Прослава је почела уочи празника подизањем новог каменог крста на звоник храма, а настављена вечерњом службом са петохљебницом и Светом Литургијом на дан празника. Служили су јереј Мирчета Шљиванчанин и старјешина храма јереј Никола Пејовић. Црква Св. великомученика Георгија и 42 мученика момишићка се у писаним траговима помиње у XVI вијеку. У њој су похрањене мошти 40 ђака и 2 свештеника који су мученички пострадали од Турака 1688. године. Народно памћење каже да је тада спаљено цијело село. Након тога црква је обновљена 1930. године. У току Другог свјетског рата и након њега није рушена, али је временом и небригом оштећена, тако да је поново обновљења и освештана 2005. године. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ЖАЊЕВОМ ДОЛУ НА ЊЕГУШИМА Митрополит црногорско-приморски Амфилохије служио је 18. новембра Свету архијерејску Литургију у цркви Светог пророка Јеремије у мјесту Жањев До на Његушима, са чертдесетодневниим поменом Драгици Љесар, дугогодишњој професорки Цетињске богословије. „Драгица је једна узвишена и часна супруга и мајка, једна умна наставница која је читава покољења цетињских ђака васпитавала у Гимназији и у Богословији Светога Петра Цетињскога“, рекао је Владика након одслуженог помена, „И није случајно да цетињски ђаци још увијек њу називају својом матушком. Нису је они осјећали наставницом и својом професорицом, већ онаквом каква је она била – мајком. Тако је она као матушка остала запамћена у срцу многих покољења цетињских ђака, нарочито цетињских богослова. Записана је, дакле, у нашем памћењу, записана у свом потомству благословеном и часном, записана у нашој љубави и записана у вјечној, Божјој, непролазној љубави.“

pismo ^itaoca

Човек - Живуљка Божија Н

Уредништву Светигоре

а сајту несрећне РТС, која није „својина грађана Србије“, него уредника Тијанића и друштва око њега, већ неколико дана (18–19. новембар) стоји слика из неког Зооврта: старији мајмун, испод наслова „Далеки предак. Има нека тајна веза“. На снимку се види да је млада мајка са дететом повијеним у мараму везану преко груди и левог рамена, пришла кавезу старијег мајмуна, који с радозналошћу показује расположење и љубав према Детенцету, коме се из мараме једва види глава и лице. Около се чују и неки гласићи, дечији (или имитирајући од неког накнадно). Слика је симпатична и људски и животињски, животно интересантна, и то није спорно. Напротив је дивна (као што сам недавно негде видео: фока главом благо изгурује из морских таласа једно детенце, да се не удави). Споран је, и безрасудан, текст изнад иначе невино радосног мајмуна, који је вероватно отац и који се радује новом живом бићу. Споран је овакав текст јер сугерише гледаоцима, и нарочито деци, да је мајмун „далеки предак“ тог детета, тј. нас људи, и да, ето, ту „има нека тајна веза“ између детета и мајмуна. Одмах ћемо рећи: да итекако има и тајне и јавне везе између свих и свега што је Творац створио. И хвала Богу! Јер Бог Творац и јесте наш заједнички Предак, и од Њега као Животодавца живота свих живих бића, сви водимо порекло. Зато је потом Он, Предвечни Бог, постао Дете Младо у пећини и јаслама међу животињама, људима и Анђелима. Поента овога и оваквога текста око ове слике у томе је што показује „претка“ и „тајну везу“ уредника, главног или споредног свеједно, РТС-а, који оваквим сугерисањем својим гледаоцима намеће своју слику света и човека, тј. своју религију, тачније псевдорелигију, вероватно као „цивилизацијску норму и стандард“. И притом та фамозна саморекламна РТС претендује да је народна, српска! И намеће своју псевдоверу гледаоцима – самохвалећи се да је „најгледанија телевизија у Србији“ (а онда кука на народ што не плаћа такву скаламерију!). Као да је г. уредник, или Г. Уредник, научник који овим доказује иначе недоказану „научну“ тезу о „пореклу човека од мајмуна“. (Негде сам видео овакву скицу: мајмун чита новине, па видећи неки страшан злочин, потеже себи пиштољ у главу говорећи: „Ако је овај од мене, ја ћу се убити!“ И опет другу скицу: Стоји мајмун са породицом пред пећином, а ка њима пузи

наг човек четвороношке, па ће му рећи мајмун: „Добро, примамо те назад, али ни речи више о некој еволуцији!“ Симпатична слика из Зоо-врта показује, за нормално људско око, и срце, и памет: да смо сви ми, сва жива бића, знана и незнана, Божија створења, сва и свако створена „по врстама својим, и родовима њиховим“, како је негде, давно пре Дарвина, забележио један Божији Пророк, Боговидац и Човекозналац. И тако и данас људи од истинске науке сведоче. Сва жива бића, поготову крупније животиње, човеколике су и човекочежњиве. Поготову кад је човек – Човек. („Како је велики човек, кад је Човек“). И Човек је, као Живуљка Божија (како је говорила моја покојна Мајка, сељачко сироче из ратова за слободу Србије), такође животињолик, биљолик, цветолик, тваролик, јер је животолик, Живототворцолик. Погледајте лице, и нарочито очи, птичета, кучета, телета, мајмунчета... свако је од њих пуно чежње за човеком, и стремње ка човеку, ка његовој боголикости и христоподобности. Јер је Човек назначење свега створенога, сваког бића, сваке живуљке. Божански а човеколики Исус родио се међу животињама, које су Га са Анђелима и Пастирима и Стадом прве поздравиле – као Благословеног Долазећег у Име Господње – „Барух Хаба Бе – Шем Јахве“. Долазећег као Свој Својима, како вели Јеванђеље. И то је био васпостављени Рај на земљи, која је и створена да буде Рај Божији, Врт небоземни: наш људски, минерални, биљни, животињски – свих створења у свим Божијим световима колико их има, како је говорио Свети Ава Јустин. А људи су од тог Раја начинили – „Пећину хајдучку“. Читајте остале вести истих ових дана на истој несрећној, јер претенциозној, РТС: вести из Хага, бесудног суда ђаводикеје. Или вести о злочинима невиђеним и нечувеним, чак и унесрећене овом и оваквом евроамеричком цивилизацијом деце! Али, Богу хвала, и вести о мајци Јелени, из Приједора, која није хтела да се лечи зрачењем, да би родила здраво Дете, после рођења којег је преминула, и прешла у Живот нестарив и вечни. Царство јој Небеско! А Детенцету живот и здравље. Има још вере, наде и љубави и међу Србима. Јер је жив Бог Живи и Истинити, и жива ће бити душа наша. Уочи Св. Арханђела, 2012. Једaн стари вероучитељ, Београдчић, у Херцеговини (Митрополиту за срећну славу Св. Аранђела од епископа Атанасија, манастир Тврдош)

ЗА САБОРНИ ХРАМ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА

СВИ ПО ЕВРО

Цјелокупна едиција Немањићки манастири

• Манастир Дечани • • Манастир Грачаница • • Манастир Бањска • • Манастир Морача • • Манастир Арханђели • • Манастир Сопоћани • • Манастир Студеница • • Манастир Жича • • Манастир Хиландар • • Манастир Милешева •

-Уплатницом код ЦБЦГ на рачун 550-3610-20 Са назнаком за САБОРНИ ХРАМ; -Код парохијског свештеника или управе манастира у свом мјесту; -Лично на благајни Храма Христовог Васкрсења, сваким даном од 9 до 15 часова; -Код овлашћеног прикупљача прилога који ће обилазити домове по градовима.

ИЗД НОВА

АЊА

SVETIGORA Цетиње: +382 (0)41 234-222 Београд: +381 (0)11 369-07-57 369-07-05

У припреми ново, допуњено издање књиге митрополита Амфилохија

Православна вјеронаука Нема љепше вјере од хришћанске

Жиро рачуни Народних кухиња у Подгорици: 550 – 12288 – 79 на Цетињу: 550 – 13699 – 17