ЧАСОПИС СВЕТИГОРА бр.222

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

··

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXII  БОЖИЋ  ЈАНУАР 2013. г.  БРОЈ 222

МИР БОЖИ И! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

СВО О ДУХОВНО ДЕЦИ О БОЖИЋУ 2012. ГОДИНЕ ИРИНЕЈ, ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМ СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Радујте се, праведни, кличите небеса, играјте горе јер Христос се роди... (стихира на божићном јутрењу, глас четврти)

ожић нам доноси радосну и дивну вест да је вечни Син Божји постао Човек, Богочовек Исус Христос. Оваплоћењем Његовим испунило се пророштво пророка Исаије: Ето, Девојка ће зачети и родиће Сина, и наденуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог (Мт 1, 23; Ис 7, 14). Од тог дана, па до краја века, Бог је са нама и ми смо Божји. Син Божји је сишао на земљу, а човек се успео на небо. Све се сјединило. Анђели са људима певају, а људи учествују у анђелском животу. Свети Јован Златоуст назива Божић мајком свих празника и, дивећи се Рођењу Божјем као чудесној тајни, прославља га говорећи: „Гледам чудновату тајну. Гласове пастирâ чујем у ушима својим. Анђели певају, арханђели поју, серафими славослове, сви празнују гледајући Бога на земљи, а човека на небесима. Бога, Који се на небесима налази, гледају као Онога Који је Узрочник Свог силаска на земљу. Човека, који је на земљи, гледају како се човекољубљем Божјим нађе на небу.“ Бестелесни Бог узима тело, Невидљиви бива видљив, Онај Коме нико не могаше да се приближи постаје опипљив, Безвремени добија почетак, Син Божји постаје Син човечји. Ово јављање Божје у нашем свету и у нашем животу почетак је нашег сопственог уласка у свет Божји. Дакле, смисао Божића јесте у томе да је Бог дошао људима како би се они приближили Њему. Говорећи о јединству божанске и човечанске природе у Личности Христовој, свети Григорије Богослов са побожним чуђењем каже: „Колико је дивљења достојно ово сједињење Бога са човеком! Какво је то чудесно сједињење! Онај Који јесте ствара се. Онај Који богати друге сиромашан постаје. Онај Који је пунотан испражњава се. Он се испражњава од славе Своје да бих ја окусио од пуноће Његове.“ Унижење Христово јесте снисхођење љубави Његове према роду људском. Да није Бог дошао човеку,

љубави! Љубимо једни друге љубављу којом нас је Бог заволео пре настанка света, љубављу којом нас љуби у Сину Свом Љубљеном! Волимо једни друге љубављу која не тражи своје, која се не горди, која све трпи, свему се нада (1 Кор 13, 7)! Имајмо на уму да се та љубав простире на целокупну природу око нас, којом нас Бог дарује, храни и радује! Чувајмо своје и њено здравље и лепоту! Не заборавимо да Долазак Сина Божјег у свет има космички значај! Преко тог Догађаја спасавају се од смрти не само људи него и читава Божја творевина. Славећи Божић, децо наша духовна, ми увек изнова подсећамо сами себе и једни друге на неизрециву и свепрожимајућу божанску љубав и прослављамо љубав којом нас је Бог заволео пре него што ми заволесмо Њега и којом нас вечно воли. Поред љубави, која је свеза савршенства (Кол 3, 14), данас су нам преко потребни мир и добра воља. Зато у нашим срцима увек, а посебно о Божићу, треба да одјекује анђеоска песма: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља! (Лк 2, 14). Ова божићна порука, браћо и сестре, садржи у себи три велике истине и на овим речима се, као на три камена темељца, заснива начин, смисао и коначни циљ људског живота. Прва истина јесте позив човеку да прославља Бога. Славити Бога може само онај ко је открио најдубљи смисао живота. Што је дубље знање о Богу као Творцу, Промислитељу и Дародавцу свих добара, то је већа човекова радост живота, то је већа и његова спремност да слави Бога. Друга истина јесте мир на земљи. Миротворство је Божје својство. Њиме човек постаје син Божји, по речи Христовој: Блажени миротворци јер ће се синовима Божјим назвати! (Мт 5, 9). Само они људи који се помире са Богом и са људима око себе

јануар / 2013 / svetigora

не би човек могао да дође Богу. Без унижења Исуса Христа не би било могуће да се оствари обожење човека (Флп 2, 6-8). Смирењем и унижењем себе изражава се највећа љубав. Онај ко љуби занемарује самога себе и даје се другом. Устима светог Златоуста Христос говори сваком од нас: „Тебе ради, дете моје, осиромаших, избивен бих, унизих се од славе моје. Оставих Оца и дођох ка теби који ме мрзиш и одбацујеш. Дотрчах ка теби да те учиним својим. Тебе са самим собом сјединих. И горе на небесима тебе имам и доле на земљи сједињен сам са тобом.“ Очовечењем Христовим, за свакога од нас отвори се рај, небеса се распростреше по земљи, небеско се са земаљским сједини. Анђели и људи заједно прослављају заједничкога Господа, Оца нашега небеског. Човек почиње да се нада Васкрсењу. Гле, радује се Царство небеско! И све ово даровано је безграничним снисхођењем божанског човекољубља које учини ово велико чудо – дође Бог у наш свет. Чиме можемо да узвратимо Господу за бескрајно обиље човекољубља Његовог? На Његову љубав ми најчешће одговарамо својом незахвалношћу јер Га својим начином живота вероватно више жалостимо него што Га радујемо. А наше хладне душе, тела и срца ништа тако не загрева као љубав Божја зато што је Бог љубав (1. Јн 4, 16). Ко је од љубави отуђен, отуђен је од Бога Који се само љубављу усељава у човека. Не мислимо само на небеску стварност већ и на земаљску. Када се снага љубави толико манифестује у нашим људским односима, како ли је тек кад Бог загрли човека, кад га прими у Своје наручје? Када се Бог усели у човека, у човеково срце и у човеков ум, можемо ли појмити радост сусретања са Лицем Бога Живога? Кад је толика радост када се сретнемо ми, пролазни људи, једни са другима и када гледамо лице један другога, колика ли је радост Бога видети, са Богом се срести? А ово је Дан у којем смо се са Богом срели, у којем смо Бога видели и Бога примили. На Божић је дошао Бог, уселио се у нас, да би нас научио како да једни друге загрлимо, једни другима опростимо. Бог је нама опростио, како да се ми усудимо да једни другима не опростимо? Нема тога зла које нам неко може нанети, а да би оно могло надвладати добро овог Божића и да би могло надјачати у нама спремност на опроштај. Зато, волимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали Оца, Сина и Духа Светога, Бога

svetigora / 2013 / јануар

могу наћи мир у својој души; једино такви људи су истински миротворци. Њима је мир у срцу и на језику. Иначе, онима који се не помире са Богом и људима у уму и у срцу, мир може бити на језику, али у срцу су им мржња и рат. Што је више Бога у срцима људи, то је више мира на земљи. Што је мање тога богатства, то је више отимања за земаљском влашћу и богатством, више себичног немира, отимања једних од других. Трећа истина јесте добра воља међу људима као темељ људског заједништва. Тамо где се роди мир, наступа добра и блага воља међу људима. Добра воља се рађа из љубави, из богољубља и човекољубља, из благих мисли, топлоте душе и срца, јер истинска љубав ништа не тражи за себе. Живимо у времену у коме су ове вредности – хришћанске и, верујемо, вечне – обезвређене и запостављене. Духовна криза оставља страшне последице по међуљудске односе. Поново не говори брат са братом, син са оцем, кум са кумом, сусед са суседом. Разлога и оправдања, смислених и бесмислених, као и увек, има на претек. Питамо се: зар је могуће да нас толико помрачују наше властољубље и самољубље да нам све овосветско буде драгоценије од оца, мајке, брата, сестре, кума, суседа, ближњега? Наше време је одавно време потресâ, социјалне несигурности и отуђења. Живимо у времену у коме је све на продају, у коме се тргује свим и свачим, па и истинском слободом и људским достојанством. Овоземаљска правда и право не јемче нам право на своје, па ни на живот онде где постојимо од када постојимо. Да ли се, уосталом, правда моћникâ овога света икада другачије испољавала? Да ли је ово први пут у историји да судије заборављају речи премудрог Соломона: Ко оправда кривога и ко осуди правога, обојица су гад пред Господом (ПрС 11, 6)? Али зато што је време такво какво јесте, због тога што је оно такво откако је греха и што ће такво бити док је зла у свету, Божић нам долази као мелем на рану, као најдубља утеха, која од Бога долази и којом нас Он ослобађа од туге и враћа нам поверење у Његову правду и Његову истину. Божић нам враћа поверење и у људску доброту и љубав и буди наду да она не само може да засија у срцима људским већ и да се може, милошћу Божјом, пројавити и кроз људске институције, упркос осионости силникâ овога света и века. Божић је Дан утехе и наде за све избегле и изгнане, па и за све оне из рода нашега који једу горки изгнанички хлеб. Не тугујте и не очајавајте, децо наша духовна, сетите се да је највећи и најпознатији Изгнаник у роду људском био нико други до Богомладенац Витлејемски! Са Њим су Пресвета Богородица и праведни Јосиф, чим је дошао у овај свет, морали да беже из Земље обећане у Земљу ропства. Божић је Дан радости и за народ Светога Саве, расут вољно и невољно по свим меридијанима од Европе до Америке и Аустралије. Очински бринући, позивамо вас да не заборавите своју право-

славну веру и свој језик, да не заборавите богомоље и гробове својих предака, да не заборавите своје светосавске корене који су овде у овој земљи Божјој која се Србијом зове и у другим крајевима који су вековна постојбина Србинова. Божић је Дан којим почиње и Васкрсење, а Васкрсења не бива без страдања, страдална децо наша на Косову и Метохији! Знајте, запамтите и научите децу своју да би они научили децу своју (5. Мој 6, 6-9) да је изгнани јеврејски народ скоро двадесет векова чекао дан повратка земљи отаца својих, а српски народ пет векова чекао ослобођење Старе Србије. Поучени речима Псалмопојца (Пс 137, 3), и ми ускликнимо: Ако заборавим тебе, Косово,и тебе, Метохијо, нека ме заборави десница моја! Помоливши се Богу на стоту годишњицу ослобођења Косова и Метохије 1912. године, положимо и сада наду на Господа! Божић је Дан у којем смо ослобођени од оковâ греха, смрти и сатане, а овогодишњи Божић славимо пред почетак свечаног обележавања 1700-годишњице Миланског едикта којим је свети цар Константин хришћанима дао слободу и право да Христа слободно прослављају. Нажалост, у овој јубиларној години слободе хришћанског исповедања вере управо та слобода ускраћена је нашој браћи и сестрама припадницима Охридске Архиепископије, чијег Поглавара, архиепископа Јована, држе заточеног у тамници они који већ више деценија не дозвољавају да ризу Христову, безбожном руком раздерану, поново саставимо. У овом дану, када се земља радује са небом, упућујемо речи љубави, утехе и охрабрења деци Охридске Архиепископије, на челу са њеним Предстојатељем и Светим Синодом. Осећајући све тешкоће и невоље у којима се налазимо данас и мутне облаке који су сe наднели над наш мученички и страдални народ, поучени овим великим Даном, ми вас, децо наша духовна, позивамо да останете у вери Христовој и вeри наших светих предака. Знајмо, расте ли вера наша у Богомладенца Христа, истовремено расте и љубав наша према Њему и ближњима. Јер, вера непрестано открива у Христу све новија и новија савршенства, богатства и красоте, због којих Га ми све више и више волимо. И као што нема граница вери нашој у Христа, тако нема граница ни љубави нашој према Њему. Само су људи велике вере укорењени и утемељени у љубави, јер је љубав Божја свела Бога на земљу, што је и порука Божића који данас славимо. Бог је сишао са неба на овај свети Дан да би нас из прашине дигао изнад сваког неба и изнад сваке земаљске тајне. Ово је наша радост, наше весеље и наша утеха које нам даје Божић. И због тога вас на овај благи Дан, децо наша духовна, позивамо да се саберете у Цркви која је Тело Христово, на светој Литургији у којој нам се даје Христос, јер изван Цркве нема спасења, јер изван Цркве нема Спаситеља. Радосно вас позивамо, враћајте се Богу Живом! Благо нама када се Богу враћамо! А коме бисмо другоме ако не Богу? И када бисмо се вратили ако не у ове божићне дане? Нека је благословен овај свети Дан и ви будите благословени у том светом Дану, Христовом Рођендану. У Њему се рађамо и препорађамо, у Њему постајемо људи, богољуди, и добијамо свој истински и непролазни смисао. И тако осећајмо и говоримо: Са нама је Бог, нека разумеју сви народи!

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2012. године.

јануар 2013 / број 222

из садржаја:

Српска православна црква својој духовној деци 2 о Божићу 2012. године

Репортажа Библијске књиге Свештеник одговара Јубилеј Медицина Хронике

Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

Тајна Цркве и тајна свијета 7

21 30 41 43 47 56

отац ТОМАС Фицџералд

Бог постаје Човек 19 да би нам показао Пут ЕЛЗА Бибић

Зна е надима, а убав изграђује 38 СЛАВКО Живковић

Упокојио се у Господу 52 Епископ жички Хризостом obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске Директор: протојереј–ставрофор Радомир Никчевић

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXII  БОЖИЋ  ЈАНУАР 2013. г.  БРОЈ 222

Савјет часописа: протојереј–ставрофор Момчило Кривокапић, архимандрит Димитрије (Лакић), академик Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић, др Ксенија Кончаревић Главни уредник: протосинђел мр Кирило (Бојовић) Оперативни уредник: Рајо Војиновић Дизајн часописа: др Мирко Тољић, Владимир Јакшић Секретар редакције: Татјана Марјановић Редакција: Епископ липљански мр Јован (Ћулибрк), протојереј–ставрофор Гојко Перовић, протојереј–ставрофор мр Велибор Џомић, игуман Петар (Драгојловић), јереј мр Саво Денда, јереј Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах мр Павле (Кондић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић, Весна Тодоровић, Јован Маркуш Сарадници: протођакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Марија Живковић, Милана Бабић, Милутин Вековић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Сања Радовић, Драгана Керкез, Јелена Петровић Лектура и коректура: Ивана Јовановић

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

Фотографије: монах Игнатије (Алексејев), Јован Радовић, Жељко Шапурић, Зоран Тричковић, Иван Рашовић, ђакон Драган С. Танасијевић, †Живота Ћирић.

··

Икона Рождества Христовога, рад Анастасије Боричић

МИР БОЖИЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд, тел: 011/369-0757,369-0705 e-mail: svetigora.urednik@gmail.com Штампа: , Суботица INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT: COBADEFF /400876825101 EUR /400876825100 Other Currencies NLB Montenegrobanka AD Podgorica SWIFT CODE: MNBAMEPG /ME25530005120005043078 "MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS" 81250 CETINJE MONTENEGRO

svetigora / 2013 / јануар

Проблеми и искушења савремене мисије Цркве

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије

јануар / 2013 / svetigora

вдје нећемо говорити о мисији Цркве на уобичаје- са вјечним Предањем Еванђеља, које у ствари није нини позитивни начин. То чинимо са разлога што смо шта друго него предавање и преношење Духом Свеувјерени да ће већина предавања на овој Четвртој тим живе и живоносне Личности Христове у њеној свеправославној богословској конференцији покушати, свеобухватној пуноћи, садржи у себи опасност приа сигурно да ће у томе и успјети, да освијетле, на разли- кривања живог лика Христовог и тиме помрачења аучите начине, суштину, циљеве и методе како унутарње, тентичног Предања Цркве Божије. На тај начин, оно тако и спољне мисије Цркве. Уосталом, зар Апостол Па- што је некад, у једном одређеном времену, било средвле није био онај који је, једном за свагда, дао дефиници- ство или начин остварења мисије Цркве, може да поју црквене мисије, у својој Посланици Коринћанима сле- стане, понекад нажалост и постаје, озбиљна препредећим ријечима: „А ми проповиједамо Христа распетога, ка мисијског дјелања Цркве међу новим покољењима Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; онима пак позва- и у новом времену. Уз то, постајање жртвом „обмане нима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Бо- философијом и празном пријеваром, по предању људжију Премудрост“ (1Кор. 1, 23-24). ском, по науци свијета, а не по Христу“ (Кол. 2, 8), везаСва историја Цркве представља, мање-више, пропо- ност за „обичаје отачке“ (Дап. 21, 21), није искушење које вијед и доживљено свједочење Христа, распетога и ва- је било својствено само апостолским временима. Фаскрслога. Проповијед Христове науке и утврђење овог рисејство као обоготворење закона и обичаја, и сасвједочења захтијевало је и захтијева непрекидну борбу дукејство као обоготворење постојеће стварности и рат Цркве „против поглаварства, и власти, и господара на рачун Есхатона (Онога „који јесте, који бјеше и који долази“ таме овога свијета“ (Еф. 6, 12), против „свијета“, јер „свијет – Отк. 1, 4), нису искушења искључиво својствена древсав у злу лежи“ (1Јн. 5, 19). ном Јудејском народу. Само духовно незрели и непроСа овог разлога, ако спојимо овај несумњиви факат, буђени човјек није у стању да схвати да су то стална са Христовом заповијешћу, да Еванђеље треба да се про- искушења са којима се сусреће Црква, тј. са којима се повиједа свим народима и сваком створењу (ср. Мт. 28, носи изабрани народ Божији, како јуче и данас, тако 19; Лк. 16, 15), моћи ћемо истаћи, по нашем скромном ми- и до краја вијека и свијета. Па и у наше вријеме као шљењу, неке од главних узрока који ометају Цркву да у да постоји нека чудна сличност са Јудејцима временаше вријеме шири ријеч Божју, представљајући иску- на Христовог присуства на земљи: И ми као да имамо шење за њено васељенско свједочење распетога и ва- „оца Аврама“, бар тако говоримо, али и нама као да нескрслога Христа. достаје вјера Аврамова. Сматрамо себе „дјецом Аврамовом“ али заборављамо „да Бог може и од камења Наслеђе „људских предања“ подигнути дјецу Авраму“ (Мт. 3, 9). 1. Основне разлоге који ометају остварење мисије Само истински духовни људи, то јест, они који Цркве у савременом свијету треба, без икакве сумње, творе дјела Аврамова (Јн. 8, 33-40), задобијају и истинтражити у недостатку оног огња вјере који је био свој- ски дух расуђивања. Тако они стичу способност да ствен првим Хришћанима; уз то – у недостатку доследног поштују све оно што се наслеђује од старих, и истои истинског живљења сагласног вјери. Цркве нашег вре- времено да држе оно што је истинито и свагда спамена изгледа као да су на најбољи начин окарактериса- соносно. То су они који у свим временима задобијају не ријечима књиге Откривења Јовановог, упућеним ан- слободу дјеце Божије и живо осјећање Божијег дјејгелу Цркве Лаодикијске: „Ниси ни студен ни врућ“, „него ства и присуства. Само такве Бог чини способним „да си млак“ (Отк. 3, 15). буду служитељи Новога Завјета, не слова него Духа, 2. Ова клима „млакости“ у вршењу мисије Цркве на- јер слово убија а Дух оживљује“ (2Кор. 3, 6). За такве, шег времена, проузрокована је несумњиво и фактом Пророци, Апостоли и Свети Оци представљају носида су двије хиљадугодишњице црквеног живота и дје- оце и свједоке тога Духа који оживљује, Духа Светога лања оптеретиле Цркву „људским предањима“, „преда- који се задобија подвигом и смиреноумљем. За њих, њима по човјеку“. Примање ових предања у појединим њихове ријечи и дјела нису скамењени принципи и историјским епохама захтијевало је само оваплоћива- слова прошлости него – Дух и Живот. Другачије схвање Цркве у свакидашњи људски живот. Свако слично тити њих, као и спасоносно дјеловање Цркве у сваком оваплоћивање имало је у своје вријеме сотириолошки, времену, значило би убијати Духа Светога „који је свуистински мисијски христолошки карактер: Но, поред да и све испуњава, ризница добара и дародавац Жисвега тога, поистовјећивање неких од таквих предања вота“ у свим временима и на сваком мјесту.

bogoslovqe

Тајна Цркве и тајна свијета

svetigora / 2013 / јануар

за могућност њеног ефикасног васељенског саборног „Свима сам био све...“ 3. Да наведемо једно од ових „предања старих“. одлучивања и заједничког мисијског свједочења у свиУ свом историјском ходу Црква је усвајала, а и да- јету. При томе, за сваку истински пробуђену црквену санас усваја – језик, менталитет и структуре друштвâ и вјест остаје загонетна немоћ Цркве Православне у сазинародâ, у живот којих се оваплоћивала и уграђивала вању Васељенског Сабора, више од хиљаду година. Да кроз вијекове. На тај начин се мијењало њено устрој- се ради о веома озбиљном искушењу потврђује и чињество, језик и методи које је усвајала ради остварива- ница да су сва настојања посљедњих сто година да се ња своје спасоносне мисије у свијету. Она је кроз исто- сазове Велики свеправославни сабор остала безуспјерију чинила и чини оно исто што је чинио и Апостол шна до дана данашњега. а) Први елеменат се изражава оним што је о. Алекнародâ Павле: „И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем... Онима који су без Закона постадох сандар Шмеман назвао „имперским (империјалним) као без Закона... Слабима постадох као слаб, да слабе слојем“ црквеног самосазнања. Додуше, о. Шмеман ту придобијем, свима сам био све, да како год неке спа- стварност налази првјенствено код Цариградске Пасем“ (1Кор. 9, 21-22). Једно је, међутим, истинито: При свим тријаршије, стекавше своје мјесто у животу и поретку тим мјенама и промјенама једна, света, католичанска Цркве на основама „новог Рима“, хиљадугодишње преи апостолска Црква Истока сачувала је изворну еван- стонице Византијског Источноромејског царства. У ствађелску вјеру и своју суштинску евхаристијску струк- ри, овдје се ради о слоју црквеног самосазнања услотуру као непогрјешиви критериј свог еклисиолошког вљеног константиновском епохом, заснованог, не само самосазнања и дјелања. Поред свега тога, међутим, та- на васељенскости Цркве Христове, него и на древној кође је тачно да су поједине структуре црквеног живо- универзалистичкој римској идеји, паганског Рима. Пота попримане у одређеним временима, као на примјер, јам „старог“ и „новог“ Рима као и идеја „трећег Рима“ (– митрополитски и патријарашки системи, аутономно „четвртог неће бити“), остварених у животу Цркве кроз или аутокефално јерархијско устројство, постале и до историјску улогу и мјесто Епископа првог Рима и њему данас остале историјска и канонска стварност Право- изравнатог у почасти Епископа „новог Рима“ 3. каноном славне Цркве. Ова стварност представља, с једне стра- Другог Васељенског Сабора (381), односно 28. каноом не, одраз унутарњег изворног „поретка“ Цркве, али Четвртог (451) и 36. каноном Пето-шестог Васељенског истовремено, с друге стране, и друштвеног поретка и Сабора (553. и 681.), представљају за Цркву и њену мисиустројства кроз који је Црква пролазила остварујући ју велико историјско искуство, али истовремено и персвоју историјску мисију. Важно је овдје истаћи да је Цр- манентно искушење, нарочито што се тиче мјеста и улоква од самих својих почетака у организацију свог жи- ге Епископа првог Рима. Његово првјенство, засновано вота и своје управе прихватала политичку организа- на првоврховном Апостолу Петру (Петровски апостолцију Римског царства, које је било првобитни простор ски примат се потенцира тек од IV вијека; до тада је Епиостваривања њене мисије у свијету: У Цркви је прео- скоп Рима заснивао своје првјенство на своме сједишту владао принцип усклађивања са политичком органи- у главном граду Римског царства), као и са њим изравзацијом царства а не апостолско поријекло неке По- нато, од IV вијека – као нове престонице Царства, мјесто мјесне Цркве. То се и до данас види у називима њених Епископа Константина града, уткало је у себе и „римску основних јединица: Парохија, Епархија, Архиеписко- царску, самодржавну идеју“, из које је настао на Истоку пија, Митрополија, Патријаршија. Државна подјела и појам симфоније – сагласја државе и Цркве, земног и центри државне власти итекако су се одразили на ор- небесног Царства, ради остварења библијски, у Христоганизацију црквеног живота, све до формирања помје- вим ријечима, утемељеног јединства Цркве: „И биће једсних, односно тзв. аутокефалних Цркви на Истоку, а на но стадо и један пастир“ (Јн. 10, 16). Западу до формирања административне (и еклисиолоб) На латинском Западу, Петров примат, по коме је шке) централизације црквеног живота на основу цар- Римски Епископ стекао харизму Првога у Цркви, ради ске престонице Римског царства – Рима. Из овог другог чувања и свједочења јединства Цркве, спојен са „римсе развио папски примат до чудовишних размјера, са ском идејом“, како је назива Достојевски, преко средсвојом римоцентричном универзалношћу. Остаје, ме- њевјековне теорије „о два мача“ (сконцентрисаност у ђутим, за озбиљно размишљање до које су мјере појам папству не само универзалне духовне него и свјетовне и стварност тзв. аутокефалности помјесних Цркви на власти, на основу лажних „Константинових дарова (доИстоку угрозили и угрожавају својом ипертрофијом је- нација)“ и Псеудоисидорових „декреталија“ завршио је динство Цркве, а посебно јединство и саборност њене, са догматом Првог Ватиканског Концила (1870) „о непокако унутарње, тако и спољне мисије. То особито дола- грјешивости Римског Папе“. Тиме се од символа и свјези до израза у данашњој расцјепканости онога што се дока јединства Цркве, временом, петровски примат у назива Црквена Дијаспора и њеним узроцима, о чему лицу Римског Папе, претворио, својим властољубљем и ће касније бити више ријечи. злоупотребом, у начело раздора и разједињења Цркве, одвајањем Римске столице од Православног Истока у XI Империјални слој и Петров примат вијеку и директним рађањем Протестантизма у XVI вије4. Ништа мање није важно, ако није још и важније, ку. У „непогрјешивој“ монархичности Римског Епископа истаћи два елемента уграђена у прошлости у живот пројавила се у историји сва моћ, величина и универзалЦркве и постала до одређеног степена њена еклисио- на земна ефикаснот Римске Цркве, али истовремено и лошка реалност, историјски условљена, угрожавајућа њена немоћ, посвјетовњачење и обездуховљеност, глејединство саборног ума Цркве, онеспособљујућа исту дано са изворне еванђелске и есхатолошке тачке гледи-

ле у надлежност Мајке Цркве, а додјељивање аутокефалије сагласности свих помјесних самосталних Цркви на челу са Цариградском Патријаршијом, уз коначну потврду од стране Васељенског Сабора (Васељенски Сабор је дужан да коначно потврди и све досадашње аутокефалије које немају потврду тог врховног органа Цркве Божије). Називи пак које за себе употребљава Цариградска Црква, као што су: „часни центар (σεπτόν κέντρον)Православља“, „Велика Христова Црква“, „Мајка Црква“, иако историјски разумљиви, еклисиолошки не могу бити прихваћени и оправдани. У изворном смислу ријечи „часни центар Православља“ је свака помјесна Црква (Црква помјесна схваћена не само као аутокефална него као и свака Епископија) која служи Божанствену Литургију, а Евхаристијом у средишту и кроз њу са свом пуноћом живота Цркве, једне, свете католичанске и апостолске. Такође свакој од тих Цркви, помјесних и епископских припада назив „Велика Христова Црква“ јер величину Цркве чини „Велики Бог и Спаситељ наш Исус Христос“, свједочење Црквом

јануар / 2013 / svetigora

шта Христовог Царства Небеснога, као врховне и коначне мјере, како Цркве, тако и свих историјских и космичких збивања, до краја свијета и вијека. Протестантски свијет, устајући против тог духовног осиромашења и оземљења, властољубивости и злоупотреба Римске Цркве, отишао је у другу крајност, нашавши се у још већем искушењу и опасности: протестујући против злоупотреба у Римској Цркви и против њене огреховљености, како у вјери, тако и у животу по вјери, одвојио се од саме Светиње над светињама Цркве – од Свете Евхаристије, изгубивши осјећање за њу, као вјечног и непромјењивог саборног еванђелског „поретка“ у Цркви, којим се открива у историји и посвједочује присуство Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, кроз стварност и дјелотворност Цркве његове, као Богочовјечанског Тијела Његовог, силом Духа Светога. в) На православном Истоку је овај „имперски (империјални слој – υπόβαθρον αυτοκρατορικόν) такође оставио свој снажан печат на црквено самосазнање, појмом „новог Рима“ – Константинопоља. Одлукама Васељенских Сабора (нарочито канонима Другог, Четвртог и Пето-шестог Васељенског Сабора), као и одвајањем Римског Епископа као „Првог“ од Православне Пуноће Цркве, Константинопољски Архиепископ, усвојивши временом и титулу „Васељенски“ (οίκουμενικός) и његова Црква је постала „Првопрестона Црква“ међу свим Помјесним Црквама васељене. Са тог разлога, али и због чињенице да је Цариградска Црква остала носилац мјеста и наслеђа универзалне идеје царевâ (βασιλεύς – а) Ромејске васељене (отуда код неких новијих јелинских теолога еклисиолошки појам Ромејства – Ромиосини (Ρομιωσύνη) поистовјећиван са појмом васељенског Православља); уз то са разлога што је она била мајка бројних новијих помјесних, нарочито словенских Цркви, којима је сама додјељивала аутокефалију – аутономију; при томе, хиљадугодишњи престанак функционисања установе Васељенских Сабора довео је до тога да је Васељенска Патријаршија постала и остаје да буде символ јединства Православља, али је притом, условљеношћу историјских потреба и прилика – попримила на себе и неке називе и прерогативе који јој строго еклисиолошки гледано не припадају или припадају искључиво Васељенским Саборима. Са тог разлога су, потпуно исправно и богонадахнуто, Предсаборске конференције, припремне за Велики Сабор Православне Цркве Христове, аутономију Цркве стави-

svetigora / 2013 / јануар

„Великога Бога и чудесних дјела Његових“, а никако величина било ког царског града или његовог империјалног историјског наслеђа, као ни географска распрострањеност и бројчаност неке помјесне Цркве. Што се тиче самог назива „Мајка Црква“ Цариград може да га примјењује на помјесне Цркве које је духовно родила, али не и у општем смислу те ријечи. Прије свега зато што су древне Апостолске Цркве Истока – њу родиле и друго са разлога што једина Црква која новозавјетно и литургијски носи тај назив јесте „Мајка Црква Сионска Јерусалимска“. При томе, једини земни град који је стекао откровењско и есхатолошко значење јесте „свети град Јерусалим Нови, који силази са неба од Бога“ (Отк. 21, 2-10), „који има славу Божију“ (Отк. 21, 11) („Горњи Јерусалим слободан је, и мати је свима нама.“ Гал. 4, 26). Други земни градови (било да се ради о „старом“ или „новом“ Риму или тзв. „трећем Риму“ или неком четвртом граду, ако би га било), имали су и имају „историјску славу“, која је и света, због улоге коју су одиграли или играју у животу Цркве, али условљени мијенама и промјенама хода Цркве кроз историју, досадашњим и будућим. Овакво схватање Васељенске Патријаршије (остављамо по страни сами садржај тог назива, али га задржавамо поготово што је он потврђен употребом на Истоку од почетка VI вијека – ова титула била је дата Патријарху Јовану II и његовим наследницима) – под њим се подразумијевала „васељена“ Источноромејског царства – οίκουμένη, ни у ком случају не жели да умањи њено мјесто данас у Православљу, још мање да лиши Цариградског Епископа мјеста и улоге „Првога“ у Православној Цркви. Сасвим обратно, сматрамо да је мјесто и улога „Првога Епископа“ у Православној Цркви до одређеног степена атрофирала. Могуће да је разлог за то и одвајање од Православне Цркве Епископа „старог Рима“, његов пад као „Првога“ почетком другог миленијума историје Цркве; потом пад Цариграда и нестанак Источноромејског царства, које је по много чему условило мјесто у Цркви Епископа „Новога Рима“. С друге стране, преузимање на себе, са његове стране, силом разумљивих историјских прилика, ингеренција које су припадале цару и које суштински припадају Саборности Цркве и Васељенским Саборима, темељење тих ингеренција, свјесно или несвјесно, на „слојевима“ историјског наслеђа, еклисиолошки неосвјетљеним и саборно непромишљеним, изазвало је и изазива неповјерење према претензијама Цариграда код појединих помјесних Цркви. Уз то, постоји још једна чињеница која мора бити дубински осмишљена: Православна Црква Христова данас је прерасла границе и оквире некадашње „ромејске васељене“ (у свим њеним издањима), постајањем нових помјесних Цркви и својим присуством и мисијом у читавом свијету. Но, без обзира на све те разлоге који су условили атрофију мјеста и улоге „Првога“ у Васељенској Цркви Христовој, засјенили га, или довели до евентуалне „ипертрофије“ његове у извјесним историјским приликама, еклисиолошки је једно кристално јасно: ако је без „Првога“ (Епископа или презвитера) незамислива парохија и епископија; ако је без њега незамислива помјесна Црква, било аутокефална, било аутономна – онда је несхватљиво било какво порицање „Првога“, „Првопрестолнога Епископа“ на васељенском плану Цркве, али увијек унутар саме Цркве (=Цркви Божијих), никад над њом и изнад ње. Ако је Епископ „старог Рима“ доживио ипертрофију свога мјеста и улоге, која се развила до чудовишних размјера „непогрјешивости“ „ex esse“ - по себи, уздигнувши Петров примат (и то примат –

јануар / 2013 / svetigora

еванђелског свегрјешног Петра!), поставивши се изнад Цр- Цркве). Суочивши се са том и таквом опасношћу и кве, прогласивши се за Цркву – по себи – то никако не значи заблудом, Цариградски Сабор (1872) с правом је осуукидање Првог Епископа у Цркви, у нашем случају послије дио и анатемисао етнофилетизам као „јерес“ и пада и отпада Римског Епископа – Епископа Цариградске „змијски отров“ који угрожава јединство и сабор„Првопрестолне“ Цркве, као истинске „Предсједнице љуба- ност Цркве Православне, као и њену васељенску ви“ („προκαθήμενη τής αγάπης“) и свједока апостолске вјере мисију. Христове. То њој припада не просто зато што је била услоНо, и поред тог искушења и опасности за Црвљена „новим Римом“, него што је то еванђелски импера- кву Православну у њеној новијој историји, ипак се тив еклисијалног апостолског „поретка“ у Цркви, што је то у стварности ниједна помјесна, аутокефална Црутемељено канонима Васељенских Сабора, потврђено ми- ква није поистовјетила са једном нацијом или дрленијумском историјом Цркве и што представља насушну жавом. Једна нација има више аутокефалних Црпотребу савремене Православне Цркве, функционисања и кви (као нпр. Грчка); скоро свака помјесна Црква васпостављавања њеног здравог поретка и вршења њене има не само један народ него и више њих; свака од васељенске мисије, сагласно Христовој заповијести: „Иди- њих постоји у више држава. Међутим, без обзира те, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина на ту чињеницу, то начело – једна Црква, једна наи Светога Духа“ (Мт. 28, 19), записане код Еванђелиста Марка: ција, једна држава – које се увријежило у посљед„Идите по свему свијету и проповиједајте Еванђеље сваком ње вријеме код неких у православним народима створењу“ (Мк. 16, 15). Увјерени смо да ће ново сазријевање са- (сачувано у самом називу Цркве : Руска, Бугарска, борног духа преко Свеправославних конференција у Право- Српска итд.) изазвало је и изазива „расколе“ у Праслављу, као и сам будући Велики Сабор Цркве Божије дати и вославној Цркви (украјински, македонски, црновратити право мјесто Првом Епископу у Цркви, али увијек у горска секта у новије вријеме) и нова трвења међу функцији саборне васељенскости Цркве и обнове незамје- појединим помјесним Црквама (непризнавање устаљених канонских граница од стране нпр. Руњиве улоге Васељенског Сабора у њеном животу. На основу појма „другог Рима“ ће се доцније родити иде- мунске Цркве), на начелу националне припадноја „трећег Рима“ – Москве. Уосталом, свака аутокефална Цр- сти. ква, рођена од Цариградске мајке Цркве, у новим балканПитање дијаспоре ским и шире државама, попримила је мање или више дух 6. Да се вратимо на питање Дијаспоре. Сам потог „имперског слоја“ у себе. Сами појам „аутокефалности“, спојен са одређеном државношћу, носи у себи елементе јам „дијаспора“ је веома дискутабилан. Наслијеовог „имперског слоја“. То је нарочито присутно у случаје- ђен од древног старозавјетног јеврејства директвима гдје је „аутокефалија“ помјесне Цркве бивала у служби но угрожава, да не кажемо негира евхаристијско државних и националних свјетовних интереса, силом исто- новозавјетно устројство Цркве и њену суштинску ријских прилика, претварајући ту помјесну Цркву у малтене евхаристијску еклисиологију. „Конфедерализам“ једну од државних институција (то се посебно испољило у свјетског типа код Православних Цркви се утолико XIX и првој половини XX вијека). више пројављује кроз „дијаспору“ уколико је сама аутокефалија везанија за неку од држава и нација Веза Цркве и нације Православног Истока. Са овог разлога, а и због на5. Други елеменат који се појавио и одразио на живот Цр- ведене ипертрофије појма аутокефалности, Пракве, укључујући у то и њену унутарњу и спољну мисију, јесте вославна Црква заиста данас даје утисак, нарочито успостављавање органске везе појединих помјесних Цркви онима ван ње, неке врсте „конфедерације“ „нациоИстока са нацијом. Првобитни појам народа (έθνους), на- налних“ Цркви. То се особито види баш у дијаспори, родности, својствен помјесној Цркви, сагласно 34. Апостол- у јурисдикцијама које се међусобно поклапају (суском правилу (канону) није истовјетан са данашњим појмом протно изворном канонском поретку који захтијенарода (значио је црквени народ једног мјеста, без обзи- ва да свако мјесто има једног Епископа а не више ра на језик и племенску припадност) као нације, са којом се њих). С обзиром да су јурисдикције у дијаспори поистовјећује аутокефалност Цркве, нарочито од XVIII вије- органски зависне од својих „националних“ „мајки ка. Тројно јединство државе, нације и аутокефалности Цркве, Цркви“, отуда Православна Дијаспора није у стању као да је у свијести неких, па и црквених људи (а нарочито да покаже и открије на прави начин свој еклисиоцрквено раслабљених и од Цркве отуђених), постало екли- лошки и канонски утемељен поредак помјесне Црсиолошко начело, потпуно непознато у класичној епохи кве. Тако, у данашњој историјској стварности, поцрквене историје у њеном изворном еклисиолошком сазна- себно ван канонских простора помјесних Цркви, њу. Док првобитни појам народа (έθνους) подразумијева у веома развијено у савременом Православљу евЦркви – народ Божији једног мјеста и једне области, који се харистијско самосазнање Цркве, доживљава своне поистовјећује са језичком и биолошко-племенском срод- ју негацију. Евхаристијску еклисиологију, изворно ношћу, данашњи појам народа као нације, управо, на првом и канонски прихваћену и потврђену исконском мјесту, укључује исти језик, биолошку сродност, државну праксом Цркве и њеним еванђелским устројством, припадност. затамњује стварност дијаспоре први пут пројаОво поистовјећење аутокефалности Цркве са нацио- вљене у таквом виду у историји Православне Црналном (и државном) припадношћу, иде понекад дотле да кве. Док је пак нација била или макар хтјела да буде се стиче утисак да националност (и државна припадност) хришћанска, поистовјећење аутокефалне Цркве и постаје еклисиолошки принцип, „nota ecclesiae“ (= својство нације задржавало је древни појам помјесне Цркве.

svetigora / 2013 / јануар

Данас, међутим, под утицајем секуларизма француске и бољшевичке атеизације, као и посвјетовњачења евроамеричке цивилизације, овакво поистовјећење угрожава саму суштину Цркве, и остваривање њене истинске мисије, унутарње и спољне. Природни процес асимилације црквене „дијаспоре“ у новом језичко-културном и социјалном окружењу, губљење свог матерњег језика и контакта са коријењем сопственог народа, често пута и недостатак сопствене цркве, свештеника и црквене заједнице, све то неминовно води потпуном претапању у нову средину, отуђењу од Православља и укључивању у неку другу вјерску заједницу, неријетко и у припадност некој секти. Са тог разлога Православна Дијаспора данас даје трагичну и тужну слику, нарочито у неким крајевима свијета, посебно у Латинској Америци. Ако се томе придода трвење и спорење око првјенства међу епископима појединих јурисдикција, понекад и преношење националних страсти, омраза и разрачунавања из старог краја (нарочито међу неким словенским Црквама), да не говоримо о идеолошко-политичким атавизмима, особито код емиграције из бивших комунистичких земаља, онда та слика и црквена стварност постаје још трагичнија и безнадежнија. У том смислу формирање Епископских свеправославних сабрања по регионима на Предсаборским свеправославним конференцијама (у Западној Европи, Сјеверној Америци и Канади, Јужној Америци, Аустралији), у духу подстицања узајамне сарадње јурисдикција и припреме будућих помјесних Цркви на тим просторима, представља чин од изузетног значаја за обнављање и остваривање здраве еванђелске мисије Цркве у читавом свијету.

Православна Црква – свједок и носилац јерусалимоцентричног богочовјечанског икуменизма 7. Један од вјековних изазова за мисију Цркве било је не само њено настојање очувања унутарњег јединства и канонског поретка у Цркви, него и њена стална молитва и брига да врати пуноћи Цркве и еванђелске истине оне који су се од ње одвојили или расколима или погрешним лажним учењима. Од свих раскола у историји Цркве нај-

трагичнији је био у XI вијеку пад Римокатоличке Цркве (сличан, по ријечима Св. Григорија Паламе, паду „великог слона“) из којег су се изродиле, послије Лутера, бројне протестанстке заједнице (XVI в. и даље – Калвин, Цвингли, Англиканци и др.). Православна Црква Истока се вијековима трудила, а и данас то чини, да залијечи ту дубоку рану на тијелу Хришћанства (треба се само сјетити Сабора у Барију 1089, Лионског Сабора 1274, Флорентинског Сабора 1438. и др.), али због „горде обрве“ (Свети Василије Велики) Епископа Првог Рима, тј. због ипертрофије његове „непогрјешиве“ властољубивости, изникле из „неопростивог гријеха против Духа Светога“ (ср. Мт. 12, 32), пројављеног самовољним увођењем „Filioque“ у Символ вјере, сви ти покушаји остварења истинског јединства у Цркви Божијој, не само што су били безуспјешни, него су породили и нове анти-еванђелске плодове тог и таквог империјалног властољубља, од којих је унијатсво – најотровнији и најнецрквенији. Препознавши пак у Протестантизму краја XIX и прве половине XX вијека жеђ за изгубљеним јединством Православна Црква је узела и узима учешће у раду Светског савјета цркви у Женеви, у циљу свједочења вјере, духа и етоса јединствене Цркве првог миленијума историје Хришћанства. То њено учешће (Српску Цркву су активно у ССЦ у своје вријеме представљали: Св. Владика Николај Жички, Иринеј Далматински, Иринеј (Ћирић) Бачки, Патријарх Герман и др.) је било драгоцјено у једном времену за расцјепкани протестантски свијет, ако не чиме другим, а оно својим присуством и подстицајем (нарочито на конференцији ССЦ у Њу Делхију 1962. г) очувања вјере код свих у Свету, јединосушну Тројицу и у оваплоћење Бога Логоса у лику Исуса Христа, као суштине хришћанске вјере и идентитета Цркве Христове. За разлику, међутим, од римоцентричног папског екуменизма, такође веома развијеног у наше вријеме и женевоцентричног екуменизма протестантског типа, Православна Црква је била и остала свједок и носилац јерусалимоцентричног богочовјечанског икуменизма Апостола и Светих Отаца Васељенских Сабора јединствене Цркве Божије. Основно начело тог икуменизма је било и остало оно павловско „истиновање у љубави“ (Еф. 4, 15), руковођено Христовим императивом и молитвом: „да сви једно буду“ (Јн. 17, 21). Оно, међутим, што данас озбиљно забрињава Православну Цркву и доводи под знак питања њено учествовање у екуменском хришћанском покрету у његовој садашњој форми јесте све присутнији синкретизам у Свјетском савјету цркви, све мање интересовање главних носилаца женевоцентричног екуменизма за суштинска питања вјере и за по-

стизање јединства у вјери. Штавише, намјесто трагања за јединством вјере и изворног етоса Цркве, што је био главни циљ првобитног екуменског покрета, данас се протестанстке хришћанске заједнице још више удаљују од еванђелског и апостолског „правила вјере“, нарочито од еванђелског „правила живљења“ по вјери, у Христу Исусу Богочовјеку, и од свега онога што представља изворно живо библијско Предање Цркве и њен еванђелски „поредак“ и устројство. У ту радикалну промјену етоса и отуђења од изворног библијског поретка у Цркви спада увођење женског свештенства и епископата, прихватање содомије и „срамних страсти“ (ср. Рм. 1, 24-29) са једнополним браковима и њихово етичко црквено озакоњење и др. Усмјерен на социјалне теме, оптерећен синкретизмом и модерним секуларним хуманизмом, Свјетски савјет цркви губи посљедње остатке истинске црквености и преданости Христовом Царству Небесном. Са тог разлога поставља се озбиљно питање даљег органског чланства Православних Цркви у Свјетском савјету цркава. То између осталог и због тога што органско учешће таквог типа ствара поларизације унутар Православне Цркве угрожавајући само јединство Православља, у немогућности да притом помогне протестантским црквама да открију у себи и да се врате пуној истини Цркве и њеном јединству утемељеном на Еванђељу и на Христовој науци. Ако оваквим својим учешћем Црква не остварује мисију истинског јединства са протестантским Хришћанима, наносећи у исто вријеме штету јединству саме Цркве Божије Православне онда се иступање из органског чланства у ССЦ намеће као нешто нормално и здраво. То, међутим, не искључује даљу сарадњу на екуменском плану, али њу треба остваривати на другачији начин (нпр. у својству посматрача), адекватнији православној еклисиологији и изворном канонском поретку Цркве (У том духу је Свети Архијерејски Сабор СПЦ донио прикладну одлуку (1997) о иступању Православне Цркве Српске из органског састава ССЦ) уз сагласност са осталим помјесним Црквама.

Предавање на Четвртој међународној конференцији Православних богословских факултета (допуњено), Букурешт, 12-14. августа 1996. Предавање је преведено на енглески и са енглеског на грчки. Види, ΣYΝΑΞΗ, τεύχος 61, јануар-март 1997, Атина. Опрема текста редакцијска

јануар / 2013 / svetigora

Марксистичко-бољшевичко наслеђе и „нови свјетски поредак“ 8. Наше вријеме и токови, друштвени, духовни и културно-цивилизацијски, у савременом свијету представљају нове изазове, како за унутарњу, тако и за спољашњу мисију Цркве. Социјално-друштвени марксистичко-бољшевички тоталитаризам, који је у XX вијеку, првјенствено захватио православне, словенске народе, оставивши иза себе не само економско-друштвену него и духовно-моралну пустош у душама милиона православних и других народа, захтијевају дугорочно самопожртвовани напор Цркве Божије на свестраном унапријеђењу њене унутарње мисије и духовном препороду читавих покољења као и њиховом повратку вјери

и Цркви. Духовна глад коју је Бог попустио на народе прошавше кроз „египатску пустињу“ атеизма и богоборства, једино може бити засићена истинским „Хљебом живота“, Јединородним Сином Божијим, дарујућем „живот вјечни“: „А ово је живот вјечни да познају Тебе једнога истинитога Бога и Кога си послао Исуса Христа“ (Јн. 17, 2-3). Уз то, „нови свјетски поредак“ у наше дане, поред тога што представља својом цјелосном умјереношћу на „земаљски град“, на овострану иманентну стварност, са потрошачко-хедонистичким духом и надградњом свепрожимајуће технологије – небивало у историји искушење за Есхатон Царства Божијег, чији квасац у времену и простору и јесте Црква, он је истовремено, својом универзалношћу, велики изазов Цркви за васељенскост њеног дјејства Духом Светим, Духом Истине, који је „свуда и све испуњава“ и који открива и „уводи у сву истину“, „научава свему“ „пребивајући“ у Цркви и „подсјећа“ на све што је било, што јесте и што ће бити у вјечности (ср. Јн. 14, 17-26; 16, 13). Ако при овом имамо у виду „демонизовани брак“ који се склапа и који је у току, између народâ и државâ који су прошли атеистичко пустошење и сиромашење и саможивог духа потрошачког-хедонистичког друштва „новог свјетског поретка“ (којему ови први безглаво хрле), духа који доводи у опасност не просто егзистенцију него и сами смисао живота човјека и свијета – „брак“ из кога се већ рађају чудовишта незапамћена у историји – онда одговорност Цркве у нашем времену за свеукупни људски род и судбину цијеле Божије творевине, постоје неупоредиво већа и далекосежнија. Наравно, наспрам овог и оваквог изазова, једино остваривањем спасоносне еванђелске мисије, данас и сјутра, свједочењем Христовог позива сваком створењу: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско“ (Мт. 4, 17), Црква ће бити и остати носилац побједе Онога „који је побиједио свијет“ (Јн. 16, 33), тј. Христа Господа, Побједитеља гријеха, смрти и Сатане, Богочовјека који је „Пут, Истина и Живот“ (Јн. 14, 6).

pripovetka БОРИС Ганаго svetigora / 2013 / јануар

У Божићној ноћи „Дјецо, на спавање!“ „А да се помолимо?“ „Наравно, наравно“, рекла је мајка, клекнувши на кољена пред Спаситељевом иконом и иконом Светог Инокентија Иркутског. Треперава свјетлост кандила падала је на лијепо мајчино лице и на три плавокосе дјечје главице. Чистим, звонким гласовима понављали су за седмогодишњом Настјењком, шестогодишња Раја и мали Игор црвених образа, познате ријечи молитве. Затим је мајка прочитала молитву Светом Инокентију, кога је веома поштовала. Дјеца су га такође вољела. Прије спавања дјеца су често тражила да им се прича о овом Светитељу. Мајка је у њиховој машти сликала сурове слике сјевера, обичаје полудивљих становника, који су вјеровали у ништавне идоле. Дјеца су као на јави видјела, како се гомиле људи сливају светоме монаху да чују његове надахнуте ријечи о истинској вјери или да приме Свето крштење. Дјеци је било интересантно да замишљају како неписмени сјеверњаци, као дјеца, сричу прва прочитана слова, како се радују приликом учења сваког новог слова. Свети Инокентије је уносио свјетлост у најудаљенија мјеста и народ је с кољена на кољено са љубављу преносио сјећање на њега. Обично би послије вечерење молитве дјеца брзо и мирно заспала. Али те ноћи, час из једног, час из другог угла чула су се питања: „Хоће ли се тата убрзо вратити?“ „Хоће ли донијети накит за јелку?“ „А коњића?“ Мајка их је једва смирила и прекрстивши свакога појединачно, сјела да шије. У наступајућој тишини све се јаче чуло завијање вјетра. Као да је доносио Јелисавети забрињавајућу вијест о њеном драгом Гриши. Она је увијек стрепила кад би се налазио на путу. Григорије је био машиновођа, а на далеком путу увијек има искушења. Увијек кад би ишао на пут, Лиза би благословила мужа, молила Господа да му пошаље Анђела чувара, да јој га сачува – њега хранитеља породице. Девет година непомућене среће прошле су као трен. Само, ето, та путовања, мучна ишчекивања, а данас још и зли вјетар који бије у прозоре, завијајуће и застрашујуће. Јелисавета се молила, молила и непримјетно се погрузила у некакву маглу. Привидјела јој се снијежна равница, шине, мутна, жмиркава свјетлост фењера, сметови. Али, она је видјела и не-

јануар / 2013 / svetigora

колико људских фигура код надвожњака. Осврћући се, сагнули су се и и нешто раде... Као муња сијевнула је мисао: „Они растављају шине!“ Јасно је видјела како су зли људи скинули шине са насипа и бацили их под мост. Лиза је снажно осјетила долазећу несрећу. У даљини се појавила мала црна тачка, која се нагло примицала. „Јесте, то је воз! У њему је Гриша!“ – у ужасу се пробудила од виђења. Пала је на кољена и ван себе почела да се моли. „Мама! Мамице!“, дјеца су искочила из постеље: „Шта ти је?!“ „Господе, спаси Гришу! Господе не остави дјецу, да не остану сирочићи!“ Осјетивши невољу и дјеца су клекнула на кољена. „Дјецо, молите се: Господе! Спаси нашега драгога тату! Свети оче Инокентије, моли Господа да спасе тату. Молите се, молите се, дјецо! Бог ће вас услишити! Оче Инокентије!“ Дјеца су заједно са мајком устремила своја срца према иконама, сливајући их у један ватрени молитвени замах. Молио се, јурећи у возу, и Григорије. Он је будно гледао кроз ноћну тмину, кроз мећаву и слијепљени снијег по шинама које су нестајале у даљини. Григорије се није само ужелио своје љепотице Лизењке и дјечице, него је туговао још и због тога што није ове Божићне ноћи у цркви, гдје људи ликују појући „Рождесетво Твоје, Христе Боже наш...“ Григорије је савладавајући бригу, пјевао: „Христос раждајетсја, славите...“ Али, шта је ово? Одједном се у јаркој свјетлости пред возом у покрету, појавила фигура монаха. Као да је стајао на облаку. Заповједнички је подигао руку у којој је био штап, забрањујући даље кретање. Григорије је тргнуо кочницу и пао у несвијест. Од наглог кочења, са својих мјеста су попадали путници. Страх их је све ухватио. Видјевши машиновођу у несвијести, начелник воза је почео да грди и псује. „Напио се..!“ „Шта Вам је, Ваше високоблагородије“, заузевши се за Григорија, помоћник машиновође је казао: „Ларионов није омирисао алкохол. Он не пије. Видио сам да је одједном викнуо, закочио и свалио се. Не знам је ли жив.“ Када је љекарски помоћник повратио Григорија свијести, он је могао да изусти само три ријечи: „Тамо...је монах...“ Начелник се зачудио: „Какав монах?“ Ипак је наредио да се прегледа пут. Извиђачи су се вратили потресени: „Жељезнички пут је демонтиран“. Да машиновођа није зауставио воз, погинуло би на стотине и стотине људи. Крај воза се створила гомила људи. Прича о монаху који је спријечио погибију воза преносила се са уста на уста. Међу путницима је био и свештеник – под отвореним небом су одслужили благодарствени молебан. Ганути људи су један другом честитали Биожић и чудесно спасење.

Са руског Марија Живковић Свети Инокентије Иркутски

povodom praznika Архимандрит ИРИНЕЈ Стинберг

Ка блиставом чуду

Рождества Христовог П

рипреми се, Витлејеме, јасле благоукрасите се, пећино дочекај – истина дође, сенка прође... (стихира Првог часа навечерја празника Рождества, Св. Софронија Јерусалимског)

Наговештава се предстојеће чудо. Ове речи појемо на Бадње вече. Преображај света, рођење Божије, десиће се за само неколико сати, и овим речима верни се позивају на пажњу и ишчекивање. Припреми се, Витлејеме! Можемо видети како се блистава светлост празника назире на хоризонту, можемо окусити сладост чуда које се збило под звездом; а кроз речи које се певају око нас и у нама у Цркви, велико навечерје рођења Божијег постаје стварност у нашем личном опиту. Спремни смо и чекамо. Али то није први тренутак припреме за празник. Током четрдесет дана, почев од 15/28. новембра, Црква се припрема, посвећујући пажњу предстојећој Тајни, ишчекујући је. Користимо велику радост коју нам доноси Божић као прилику да се латимо задатака који многи сматрају управо оним што је супротно радости: започињемо пост, са свом његовом строгошћу, ригорозношћу, грубошћу и неугодношћу. То су кораци који воде православне хришћане широм света до блиставог чуда Рождества Христовог. Одакле потиче дух овог поста, који сваке године „стоји на путу“ до божићне радости? Само питање нас води до одговора: пост изгледа непријатно јер често сагледавамо Божић само као радост и не ценимо у потпуности дубоку и темељну тајну која је у самом срцу те радости. „Чуј песму анђела!“, спремно ћемо се сетити, али тихо заборављамо свеобухватни значај догађаја због којег они и певају. Не рађа се само дете: Нерођени се рађа. Творац свега постаје створено Дете. Онога који држи васељену у својој руци, у наручју држи нежна Мајка. Пред рођење Твоје, Господе, анђелске силе гледаше са трепетом тајну ову и задивише се: јер си Ти, који си украсио небески свод звездама, благоизволео да се родиш као дете; и Ти који држиш све крајеве земаљске у шаци својој положен биваш у јасле бесловесних животиња, јер се тим снисхођењем објави саосећање и велико милосрђе Твоје, Христе, слава Теби. (Стихира Трећег

svetigora / 2013 / јануар

часа навечерја Рождества)

Не дрхтимо када размишљамо о Божићу, не дивимо се увек божићном чуду. Уместо тога, купујемо поклоне и планирамо гозбу, (површно) бацивши поглед на радост Празника, али срцем се не погрузивши у његово чудо. Тако, пост постаје нешто кроз шта се морамо „пробити“ да бисмо стигли до тог радосног дана. Стигавши до њега, међутим, са таквим ставом, затечени смо песмама којима Црква напаја наша срца. Придружили смо се слављу победоносног ослобађања из ропства, али мало разумемо шта значи то ропство. Певамо песме избављења, али не разумемо истински како смо то били заробљени. Налазимо се одједном пренесени на врх планине, али пошто се нисмо пели из долине која је много ниже, призор који видимо је само још једна прелепа слика која је немарно постављена пред наше очи, а не слика на којој смо радили и трудили се, и за којом смо чезнули свим својим бићем. Можда ћемо осећати радост, чак и божићну радост; но знаћемо, дубоко у себи, да наша радост није она која се велича у песми:

Веселите се, праведни! Радујте се, небеса! Горе, играјте од радости! Христу рођеноме Дјева попут херувима прави престо, носећи у наручју оваплоћеног Бога Слова. Пастири, прославите новорођено Чедо! Мудраци, принесите Господару дарове! Анђели, похвале певајте, говорећи: Непојмљиви Господе, слава Теби!” (Прва стихира на хвалите, Божићно јутрење) Време припреме Божићни пост је мудра утеха и помоћ Цркве људској немоћи. Ми људи смо заборавни, али Богу је знана наша заборавност; наша срца са свим својим заблудама и раслабљеним схватањима позната су Светом Духу који руководи и одржава Цркву. Ми који смо пали далеко од Бога великим гресима, и поред тога смо призвани да будемо близу Њега. Ми који смо далеко побегли, призвани смо да се вратимо. Постом који претходи овом великом празнику Оваплоћења – који је само срце и суштина нашег призвања – Црква нам помаже, приводећи нас ка пуноћи тајне онога што тај призив подразумева. Попут Великог поста, и Божићни је путовање. Приђите да видимо, верни, где се Христос родио. Придружимо се мудрацима, царевима с Истока, и следимо звезду водиљу. (Сједален, Божићно јутрење): ‘придружимо се мудрацима’, ‘следимо их’ и ‘видимо’. Петнаестог новембра Црква се сабира на путовању ка оном спасењу које је прво било обећано Адаму, онда када је Бог проклео змију (Пост. 3,14-15). Онај који ће стајати на главу змије, греха и ђавола и свега што је противно животу који Бог нуди, Онај је ка коме нас води звезда. Божићни пост је наше путовање у нов и чудесан живот Свете Тројице, који нам нуди Бог али ка коме морамо приступити добровољно. Тим се чином сједињујемо са причом наших отаца. Бог слободно даје дар нове земље и велике благослове али, да би их добио, пође Аврам, као што му каза Господ (Пост. 12, 4) Путовање је, по природи, подвижничко. Осим ако већ не живим веома скромним животом, не могу да понесем сву своју имовину на путовање. Не могу да пренесем друштвене и политичке везе на

Попут Великог поста, и Божићни је путовање. Приђите да видимо, верни, где се Христос родио. Придружимо се мудрацима, царевима с Истока, и следимо звезду водиљу. (Сједален, Божићно јутрење): ‘придружимо се мудрацима’, ‘следимо их’ и ‘видимо’. Петнаестог новембра Црква се сабира на путовању ка оном спасењу које је прво било обећано Адаму.

пут. Никада се не могу превише ослонити на планове које сам сковао за своје путовање; морам признати и прихватити да нешто што ме превазилази управља њиме. То је дух на који нас пост позива. Путовање је, по својој природи, чин кретања, преношења, узрастања. Оно што је старо оставља се за собом, новo се доживљава и прима, узраста се у разумевању. Па чак и ако се путовање заврши на истој физичкој локацији са које је почело, то место се мења за нас путовањем кроз које смо му поново приступили. Прихватилиште са угла улице у Лондону није ништа другачије после мог путовања на Средњи исток; али пошто сам сагледао из прве руке тамошњу борбу и муку сиромаштва, страдања, туге, смисао и значај тог малог прихватилишта је за мене заиста другачији. Ето значаја поста. Са приближавањем Божића, великог празника космичког значаја и вечне, изобилне радости због које се небо и земља заједно радују, пост ме позива да размотрим: Да ли се ја радујем? Зашто се радујем? Црквена химнографија јасно каже да је ово празник читавог света, читаве творевине; и пост ме призива да заузмем своје место у тој творевини, да увидим да је, иако сам бескрајно недостојан, Божић чудо и за моју душу. Призвани смо, дакле, да приступимо овој великој тајни Божијег снисхођења својим сопственим животом, лично и саборно. Канон божићног јутрења то јасно изражава: Он поставља пут пред нама, којим се можемо попети на небо (ирмос друге песме, другог Канона божићног јутрења). Смисао Божића није само у томе да је Бог сишао нама, већ и да се ми уздижемо ка Њему као што се грешно човечанство узвисило у Христовој личности самим Оваплоћењем. Призвани смо да се узвисимо током поста који је путовање у овај празник: Благословени Господе који све видиш, узвиси нас високо изнад греха, и утврди оне који Ти певају чврстим и непоколебљивим на темељу вере (ирмос треће песме, другог Канона Божићног јутрења). Верни одговарају на овај позив напуштањем онога што их везује, уместо да их ослобађа, да би фокус на Богу који је „све у свему“ постао важнији и стварнији у свакодневном животу. Оброци су смањени и прописани, тако да нас стална, дуготрајна глад подсећа на велику потребу коју свако од нас има за духовном храном која превазилази хлеб наш насушни. Број црквених богослужења се постепено повећава, да бисмо знали одакле долази та истинска храна. Слаткиши и пиће се остављају по страни, да се никада не бисмо задовољавали површним и пролазним радостима овога света. Забава и дружење се смању-

ју, да бисмо увидели да није све у реду са нама као што често сматрамо да јесте. Све што влада нама чак и у најмањој мери, било да су то цигарете или телевизија, путовање или рекреација, смањује се или још боље – потпуно одбацује, да бисмо довели себе до тога да нас само Бог поседује и нама влада. Пост је време подвига, које је Црква устројила да бисмо одбацили уобичајени камен спотицања у грех, да би нам пружила средство за самоспознају коју немамо у уобичајеним задовољствима, и да бисмо почели да гајимо у себи семе врлине. Све је то неопходно да бисмо знали макар и делимично, или ценили бар механички, дубину богатства и мудрости и разума Божијег (Рим. 11, 33 и стихира Шестог часа навечерја празника). Морамо прионути на задатак сопственог очишћења, подареног нам од Бога и постигнутог само Његовом благодаћу, како бисмо Му могли приступити на Божић као мудраци и пастири у Витлејему: Дођите, верни, надахнути Богом узвисимо се и смотримо божанско снисхођење са висине које нам се јавља у Витлејему. Очишћеног ума, принесимо својим животом врлину уместо мира, припремимо се вером за улазак у празник Рождества, сабирајући благо у души и кличући: Слава на висини Богу у Тројици, који је благоизволео да се открије људима, да из љубави према човечанству ослободи Адама од исконског проклет– ства. (стихира Шестог часа навечерја празника)

јануар / 2013 / svetigora

Истинска радост у тајни Христовог рођења Црква путује ка рођењу Христа Бога, крманећи бродом – Божићним постом. Она то чини знајући да ако се не помучи да савлада планину која је превише стрма за пењање, неће ни спознати ширину дара, који је сâмо поравнање планине руком Божијом. Васкрсење у живот је коначни дар Оваплоћења, али уколико човек не схвати да је мртав, никада неће спознати смисао Васкрсења. Пост је свето и благословено средство који нас приводи таквој самосвести. Открива нам ко смо, и можда још важније, ко нисмо, и чини нас свеснијим онога у чему оскудевамо. Тада и само

svetigora / 2013 / јануар

Припреми се, Витлејеме, јасле благоукрасите се, пећино дочекај – истина дође, сенка прође; и Бог се кроз Дјеву људима јави; у обличју нашем, обоживши плот. Овим се Адам са Евом обнавља, кличући: Благовољење се на земљи јави да спасе род наш. Адам и Ева, читаво човечанство, обнављају се и оживљују оваплоћењем Бога у Христу, који се „јавио на земљи да спасе род наш“. Пала плот, која је била толико дуго везана за смрт, која је толико дуго чезнула да узрасте и сазри у пуноћу живота, бива уткана у одежду Христову и коначно у пуноћи жива. Постоји добра стара изрека, која садржи више од трунке истине, да је човечанство први пут дубоко удахнуло када је Христос као беба први пут заплакао.

тада, очију – макар и делимично – отворених подвигом, заиста ћемо спознати животворну светлост Рождества Христовог. Слушаћемо са страхопоштовањем када се црквена песма произнесе на вечерњој служби, сједињујући се непосредно кроз њу са представљеном Тајном: Хајде, обрадујмо се у Господу говорећи о овој тајни: преграда је срушена, пламени мач враћен, херувими устукнуше од дрвета живота, а ја се причешћујем радошћу раја из кога бејах избачен због непослушности. Јер обличје Очево, Отисак Његове вечности, узима обличје слуге, и без икаквих промена Он исходи од Мајке неискусобрачне. Јер оно што је био, Он остаје – истинити Бог, а оно што није био, преузима на себе – из човекољубља поставши човек. Њему громко завапимо: Од Дјеве рођени Боже, помилуј нас! (Стихира на вечерњој Рождества)

Никада нећемо у потпуности појмити ову неизрециву тајну; неко знање приличи само Богу. Али Његовом благодаћу, кроз подвиг доћи ћемо до разумевања – већина нас вероватно у најмањој мери – како је ово и наша сопствена тајна, како је Његов живот и наш сопствени, и како је спасење Божића, заиста, и наше сопствено. А када увидимо то, наступа радост. Радост далеко већа од оне коју би нам обичан улазак у храм на Божић икада могао донети. То је радост вековног путовања човековог, нашег путовања, која се испуњава у задивљујућој тајни самог Бога који постаје човек. Са овом радошћу у срцу, примићемо песникове речи као сопствене: Дјева данас Надсуштаственога рађа, а земља пећину приноси Неприступном. Анђели с пастирима славослове, мудраци пак са звездом путују, јер се ради нас роди Дете младо, Предвечни Бог. (Кондак претпразништва) Изворник:http://www.monachos.net/content/index.php?option=com_content &view=article&id=97&catid=50&Itemid=74 С енглеског: Милена Тејлор

да би нам показао Пут Шта ћемо Ти принети, Христе, Теби, Који си се ради нас јавио на земљи као човек? Свако биће Тобом створено приноси Ти благодарност, Ангели Ти приносе песму, небеса звезду, Мудраци дарове, пастири дивљење, Земља пећину, пустиња јасле, А ми Ти приносимо Мајку Дјеву: Предвечни Боже, помилуј нас.

женства и много година пре свог славног Васкрсења, Христос открива Божију љубав према нама кроз једноставне догађаје свога Рођења. Господ Славе пројављује своју љубав према нама једноставно, ступивши у наш живот и суделујући у свему што је истински људско. Свети Василије Велики нас подсећа на то речима: „Свако дело и свака реч нашег Спаситеља су во(стихира на Господи возвах, вечерња служба на празник Рождества) дич до светости и врлине. Због тога је и постао човек, да би нам сликовито приказао и светост едноставност приче о Христовом рођењу открива дубину и врлину... Због тога се Он и обукао у тело да биБожије љубави и тајну Његових дела у нашем животу. Из- смо ми подражавали Његов живот” (Подвижничка нова славећи Божић и ове године, још једном Марија и Јосиф, слова, 1). пастири и мудраци, анђели и животиње усмеравају нашу паСвојим рођењем у Витлејему, Господ нам жњу на Господа Исуса, који је ваистину „Пут, Истина и Живот” (Јн. открива ширину и дубину Божије љубави пре14, 6), откривајући се у скромним условима витлејемске пећине. ма нама. Било да Га видимо као дете у ВитлејеСво је време усмерено ка Његовом доласку. Сва твар окружује му, учитеља у Галилеји, или васкрслог Господа у Њега, који је све створио! Јерусалиму – Христос је ваистину Очев највећи дар нама и нашем спасењу. Израз божанске љубави Прича о Христовом Рођењу је јасно подсећање на дубину Божије љубави према нама. Он нас толико љуби да ступа у живот овог света у личности Христовој. Безгранични Бог тајанствено прихвата ограниченост наше људске природе. За Бога није било довољно то што је дејствовао кроз знамења и чуда физичког света. За Бога није било довољно то што нас је руководио преко Пророка и древних учитеља. Не, за Бога то није било довољно. Да би исказао своју безграничну љубав према нама, Христос је дошао да нас поучи, исцели и врати Оцу. Дошао је да нас подсети да смо драгоцени синови и кћери Оца свога. Као што Свети Јован Богослов каже: Бог тако завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни (Јн. 3, 16). Много година пре него што је проповедао Бла-

јануар / 2013 / svetigora

Божићном причом, Господ нам открива да Бог не дела увек на очекивани начин. Не можемо обухватити силна дела Божија својим ограниченим разумом. Троједини Бог је већи од ограниченог начина на који Га ми разумевамо. Он дела тајанствено и чудесно да би нас љубављу привукао к себи и једне к другима.

povodom praznika отац ТОМАС Фицџералд

Бог постаје Човек

Чудесан осећај Прича о Христовом рођењу нам говори о тајанственом путу Божијем. Троједини Бог не дела увек на очекивани начин! Његови путеви су заиста чудесни. Вековима су древни Израиљци ишчекивали Месију. Пророци, нарочито Исаија и Јеремија, позивали су људе да буду спремни и пријемчиви за дело Божије. Њихова порука је указивала људима на долазећег Месију. Но, кад дође пуноћа времена (Гал. 4, 4), Месија није стигао као јунак–освајач у златној кочији у раскоши и сјају. Није носио скупоцену одећу. Није се појавио у престоници. Није Га пратила гомила задивљених следбеника. Месија је коначно стигао, најпре као Младенац. Родила Га је млада девојка која званично није била удата. Догађај се десио у обичном сеоцету Витлејему. Уточиште Му је било место одређено за животиње јер је гостионица била пуна. Тамо, у таквим простим околностима, Логос постаде тијело и настани се међу нама... пун благодати и истине (Јн. 1, 14). То је тајанствени пут Господњи!

svetigora / 2013 / јануар

Отвореног срца Личности које су део приче о Христовом рођењу су све врло различите. Марија и Јосиф су смерни путници који траже преноћиште. Пастири су прости људи са села који чувају своја стада. Мудраци су богати, благородни странци који лутају по туђини. Но, сви они имају једну заједничку особину. Они су срца отвореног за дела Господа нашег, који их тајанствено води до сеоцета Витлејема. Свако од њих допушта Богу да дела у његовом животу. Марија и Јосиф су вољни да промене свој читав живот да би одгајили и заштитили младенца Исуса. Пастири су вољни да чују речи анђела. Мудраци су вољни да прате звезду. Сећамо их се и дан данас јер су отворили своја срца и уздали се у Господа.

Својим рођењем у Витлејему, Исус нам открива да и ми морамо отворити своја срца за Његово присуство и Његова дела. Бог жели да и ми имамо учешћа у Његовом делу помирења. Попут учесника првог Божића, и ми смо призвани да будемо они чија су срца отворена за Божанско присуство и Његова дела. Усредсредимо се у овом периоду на Христа Прича о рођењу Христовом и њен истински значај се често помрачују комерцијализмом који је везан за овај период. Избезумљени ритам везан за ове дане нас често деперсонализује и смањује истинску радост овог времена. Продавнице нас седмицама маме, без краја и конца, да купимо ово или оно. Неки од нас више воле да говоре о „празничним данима“ него о Божићу. У многим школама је забрањено спомињати Христово рођење у учионици. Да, многи у друштву заборављају да је Христов долазак срце божићног славља. Шта нам ваља чинити? Сетимо се да се у овом периоду слави љубав Божија која се открила доласком Христовим. За верујућег човека, светиљке, зеленило, венчићи и цвеће су знамења Божићне радости. Радосно прославимо долазак Христов! Поделимо љубав Божију са другима. Христос је дошао да посведочи о Очевој љубави према нама. И ми можемо поделити ову љубав са другима, нарочито са сиромашнима и несрећнима у нашем окружењу. Саосећајмо са онима којима није до славља због неког губитка у животу. Будимо посланици Божији који деле Његову бригу и човекољубље. Тражимо Господа отвореним срцем као што су то чинили пастири и мудраци. То значи да треба да нађемо прилику за молитву и богомислије, читање Светог Писма које се односи на Христов долазак. Потрудимо се да нам Божић буде посебан дан тако што ћемо учествовати у Божанственој Литургији и причестити се са страхом Божијим, вером и љубављу. Христу, Господу нашем, нека је слава, сада и увек и у векове векова! Амин. О. Томас Фицџералд је професор Црквене историје у Грчкој православној богословији Часног Крста у Бруклину, држава Масачусетс, САД. Такође, служи као свештеник у грчкој православној цркви Св. Николаја у Манчестеру, држава Њу Хемпшир, САД. Изворник: http://www.goarch.org/ archdiocese/departments/outreach/resources/ reflections/showus Превела с енглеског: Милена Тејлор

Обиљежена стота годишњица битке на Скадру

РАЈО Војиновић

reporta`a

Свједоци голготске убави дру и Албанији. Ви знате да ових дана Албанија слави стоту годишњицу своје независности. Али, мало је оних који знају да не би било независности Албаније да овдје на овом мјесту није погинуло до 12. 000 војника Краљевине Црне Горе и Краљевине Србије, међу којима су сигурно били и Албанци Малисори”, рекао је митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је цркви Свете Тројице, по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, предао крст са Господњег Гроба у Јерусалиму, који су у Враку, специјално за ову прилику, донијели на дар поклоници из Митрополије београдско-карловачке. Потом је Митрополит са свештенством и вјерним народом на Бардањолу служио парастос погинулим учесницима битке на Скадру. „Много шта што се догађа данас је последица Првог балканског рата. Сви они који су овдје пострадали су, заиста, уградили себе у слободу града Скадра, у слободу данашње Албаније и уписали се златним словима у историју нашег српског православног народа. И зато је била наша дужност да данас одслужимо Свету литургију у храму Свете Тројице у Враки и да се нађемо овдје на Бардањолу, да све њих поменемо пред лицем Божјим и да покажемо да нијесмо недостојни њихове жртве и њиховог подвига“, нагласио је Владика. Домаћини и организатори овог сабрања, чланови српско-црногорског удружења „Розафа-Морача“ и братства Светог Јована Владимира приредили су у Скадру трпезу хришћанске љубави. Изведен је и богат културно умјетнички програм у којем су наступили хорови, фолклорна и пјевачка друштва, пјесници и народни гуслари. Посебно одушевљење изазвао је наступ чланова националног ансамбла „Коло“ из Београда. Митрополит Амфилохије је на крају свог једнодневног боравка у Скадру освештао просторије православног братства Светог Јована Владимира.

јануар / 2013 / svetigora

Светом архијерејском литургијом у цркви Свете Тројице у Враки и парастосом на Бардањолу 2. децембра је обиљежена стота годишњице Првог балканског рата и битке на Скадру у којој су за ослобођење овога града од вјековне турске окупације погинуло око 12. 000 војника Краљевине Црне Горе и Краљевине Србије. Свету литургију служио је Високопреосвештени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства Митрополије црногорско-приморске, Архиепископије београдско-карловачке и Албанске Православне Цркве, уз молитвено учешће православних Врачана, и поклоника из Бара, Цетиња, Херцег Новог, Подгорице, Београда и Велике Хоче у Метохији. На служби су појала дјеца, чланови хора „Метохијски божури“ из Велике Хоче. Литургији је присуствовао амбасадор Србије у Тирани Његова екселенција г. Мирољуб Зарић. У литургијској бесједи митрополит Амфилохије је говорио о голготској саможртвеној љубави. Он је казао да је та љубав суштина Цркве коју она свједочи кроз сву историју, као и да ту истину свједочи историја овога града, од ранохришћанских времена и Светог Јована Владимира до наших дана. Митрополит је нагласио да су пострадали војници Краљевине Црне Горе и Краљевине Србије ту љубав 1912/13. освједочили у крвавој бици за Скадар и да су својом глоготском жртвом донијели албанском народу државу, а будућности овдашњих народа темељ на коме ће се градити њихови односи у будућности, упркос искушењима којима су у нашем времену ти односи изложени. „Сабрали смо се да у молитви поменемо оне који су, испуњени том и таквом несебичном љубављу, која не тражи своје него се жртвује за ближњега, прије стотину година живот свој овдје положили за вјеру и отачаство и својим животима и својим костима подарили слободу граду Ска-

svetigora / 2013 / јануар

МЈЕСТО НАШЕГ ДУХОВНОГ РОЂЕЊА „Не треба изгубити из вида да је овдје, на овом мјесту, у овом граду и његовој околини, и у овој земљи, Албанији данашњој, Црква Христова постојала од апостолских времена“, нагласио је митрополит Амфилохије. „И не треба изгубити из вида да је Јеванђеље Христово овдје проповиједано вјековима на латинском, на грчком, на словенском језику... Проповиједано је на албанском језику, и данас се проповиједа. Проповиједано је на свим језицима којима су говорили народи који су овдје вјековима живјели, и проповиједана је и свједочена та истина, да нема веће љубави од оне да неко живот свој положи за ближње своје“. Митрополит Амфилохије је рекао да та истина у себи садржи још једну истину – да је наше словенско, српско биће овдје духовно зачето и рођено. „Најстарија епископија у којој је проповиједано на словенском језику је била Скадарска епископија. Као што је била касније епископија на Превлаци и на Хуму, као што је била древна епископија у

Рашкој, у Старом Расу. На то нас подсјећа и овдје у близини постојећа кула Раш, кула Балшића. И рече ми неко од наше браће хришћана да је Рашка и добила назив по тој кули која овдје постоји, ту близу манастира Светога Јована Богослова. Велике светиње су овдје постојале, а тамо гдје светиња постоји, то је неизбрисиво. Јер, тамо гдје је Бог присутан, и трагови Божје истине – то не може бити избрисано“. Владика је подсјетио сабране вјернике да је Скадар био престоница Војислављевића. „А прије њих је на овом простору била и престоница Светог Јована Владимира. Свети Јован Владимир, зетски, српски краљ данас је покровитељ Албаније. Ту су столовали и Немањићи, ту је столовала и Јелена Анжујска и обнављала древну светињу, манастир Светих Сергија и Вакха на обали ријеке Бојане. А да не говоримо о Балшићима, чије куле су и данас овдје остале, и о свему што се са овим градом догађало кроз вјекове“, поручио је митрополит Амфилохије.

Убиство, а не самоубиство Нова сазнања о погибији Блажа Бошковића

др БУДИМИР Боровинић јануар / 2013 / svetigora

немирио, мирне савјести могу да кажем следеће: Ја сам имао ријетко искрслу прилику, да урадим преглед земних остатака бригадира БЛАЖА Бајова БОШКОВИЋА, команданта II дивизије Зетског одреда црногорске војске, и члана Крунског савјета Краљевине Црне Горе. Блажо Бошковић је рођен 1860. г. у мјесту Орја Лука, општина Даниловград, а смртно је страдао у ноћи између 8. и 9. октобра 1912. г. у засеоку Бријег Цигнића, у рејону села Фундина, општина Подгорица. Већ ујутру, 9. октобра 1912. г. отпочеле су ратне операције црногорске војске, и почетак Првог балканског рата, а непосредно прије тога, мртво тијело команданта II дивизије Зетског одреда, Блажа Бошковића, сахрањено је, колико је то познато, без икаквог стручног љекарског прегледа, без војних почасти и без опијела, на гробљу у Фундини, поред гробова братства Рашовића, а испред гробљанске цркве. Ту је тијело почивало, у гробу обиљеженом црном мермерном плочом на којој су наведени само основни подаци, који се у таквим приликама наводе о сахрањеном. Од тада је прошло сто година. Након више раније поднесених захтјева, како породице Бошковић, тако и Митрополије црногорско-приморске, да се одобри пренос земних остатака Блажа Бошковића са мјеста његове сахране, на гробљу у Фундини, у гробницу у храму Светог Николе, у мјесту Орја Лука општина Даниловград, сагласност је напокон и добијена. Није јасно, хумано нити разумно, што се морало тако дуго чекати на добијање дозволе за пренос земних остатака настрадалог. Пренос земних остатака Блажа Бошковића, отпочео је дана 18. октобра 2012. г. отварањем гроба и вађењем земних остатака – костију и дјелова одјеће и обуће који су се тамо налазили. Овај чин је урађен уз одговарајуће свештеничке радње и обреде, а земни остаци тијела, брижљиво и уредно су смјештени у мали, дрвени сандук браон боје, и стављени у цркву Светог архиђакона Стефана, у селу Фундина. Ја сам, на предлог и уз благослов Господина Митрополита Амфилохија, а уз одобрење потомака породице Блажа Бошковића, следећег дана, тачније 19. октобра 2012. г. са почетком у 10 часова, урадио преглед костију. Овај преглед сам урадио у поменутој цркви, уз сарадњу и помоћ пароха даниловградског, протојереја Слобода-

aktuelno

тврђивање истине је света дужност сваког појединца. А како је истина само једна, то онај који се бави утврђивањем истине мора уложити сав свој труд и сво своје знање, како би дошао до истине. То је неспорно морални чин, као једна од највећих, богомданих, врлина. Но, поред сваког појединца понаособ, у сваком уређеном друштвеном поретку, било да је то држава или било који други облик друштвене заједнице, свака заједница је у обавези да ради на утврђивању истине. Отуда и појединац и друштвена заједница имају право на истину. И једино тако се може очувати интегритет сваког појединца те друштвене заједнице, и заштити његово право на истину, као и очувати интегритет саме заједнице. До истине, неријетко, није лако доћи, те је задатак сазнања и утврђивања истине, тежак задатак. Још ако друштвена заједница, из било ког разлога, не уради ништа на утврђивању истине, а сам појединац није у могућности да је искаже, то се може догодити да истина дуго времена остане неоткривена или неутврђена. Но, истина ипак на крају изађе на видјело дана. Неки пут након више недјеља, мјесеци или година, а неки пут и након једног или више вјекова. Имам моралну обавезу и осјећање дужности да овим текстом искажем своје унутрашње, стручно увјерење, и да допринесем утврђивању истине када је у питању погибија Блажа Бајова Бошковића, не само из пијетета према пострадалом, већ и због неправедно и неистинито исказаном и означеном чину његове погибије. Својим дугогодишњим радом и за то вријеме бављењем патологијом и судскомедицинским вјештачењима као стални судско-медицински вјештак а већ четири деценије, пред свим судовима у Црној Гори, те на основу најновијих сазнања до којих сам дошао приликом прегледа земних остатака Блажа Бајова Бошковића, и уз Божији опроштај што сам прегледом, те земне остатке уз-

на Зековића. Приликом прегледа користио сам се и својом камером направивши видео снимак прегледа, а протојереј Слободан Зековић је фотографисао оне кости на које сам му указивао да су од значаја за један овакав преглед. Уз Записник о медицинском вјештачењу, у ком је детаљно описан преглед свих нађених костију, те уз направљене шеме са означеним насилно насталим оштећењима на прегледаним костима, користио сам и један број фотографија из књиге „Истина о погибији Блажа Бошковића“, аутора Ј. Стаматовића и Д. Бошковића, штампане 1994. г. од стране Унирекс -а Никшић, и све предао Господину Митрополиту Амфилохију. Мој задатак се састојао у томе да урадим преглед свих нађених костију давнопочившег Блажа Бајова Бошковића, опишем изглед и величину костију и, посебно, оштећења на овим костима настала не само процесом природних промјена труљења, већ и насталих насилним дјеловањем на ове кости; која су оштећења још увијек уочљива. Посебно ми је назначено да се приликом прегледа не изузимају поједине кости или њихови дјелови, без обзира на могућност коришћења дјелова ових костију за каснију судско-медицинску или судско-полицијску експертизу. Овај задатак сам прихватио не само као свој дуг према сенима настрадалог Блажа Бошковића, већ и као дуг према његовој породици и његовим потомцима и према Митрополији црногорско-приморској, посебно према митрополиту Амфилохију. Поред тога, био сам свјестан значаја овог задатка, и указаног ми повјерења.

svetigora / 2013 / јануар

приказ стријелног оштећења десне рамењачне (надлактичне) кости

приказ костију лобање – лијева страна

Није ми намјера да овим текстом замарам читаоца и стручну јавност, изношењем свих података о урађеном прегледу земних остатака – костију Блажа Бошковића. Ти подаци се налазе детаљно описани и наведени у мом Записнику о медицинском вјештачењу, и приказани су на видео-снимку, фотографијама и шемама које сам направио при обављању прегледа. Али бих указао на оне кости и њихове промјене јасно изражене, а које су недвосмислено значајне за доношење мишљења и закључка о начину и врсти погибије Блажа Бошковића. Све прегледане кости су у већој или мањој мјери са израженим природним (трулежним) промјенама и сасвим одговарају изгледу и промјенама земних остатака људског организма, након стогодишњег борављења мртвог тијела у земљи. Одговарају људском организму, старосног доба од 52 године и тјелесне висине око 190 цм. На прегледаним костима нема никаквог знака обољења кости, ни појединих костију ни костура у цјелини. Прегледом костију лобање и лица, укључујући и доњевиличну кост, изузев лако изражених трулежних промјена на појединим, мањим, дјеловима ових костију главе, установљено је да других промјена и оштећења ових костију нема. (фотографије број 1 и 2) Посебну пажњу посветио сам прегледу десне рамењачне или како се то друкчије каже, десне лакатне кости, тј. кости надлактице десне руке. Наиме, већ површним прегледом ове кости, јасно се види, потпуно очувано, за живота настало оштећење, без икаквих накнадно насталих трулежних промјена у подручју овог оштећења кости (фотографије број 3 и 4). Оштећење се налази у горњој трећини надлактичне кости у предјелу тзв. хируршког врата ове кости и има толико карактеристичан изглед да потпуно одговара оштећењу насталом дјеловањем пројектила ватреног оружја већег калибра (девет или више милиметара); његовим једнократним дјеловањем, велике ударне снаге и брзине дјеловања. Детаљнијим прегледом се јасно види да се улазни отвор овог стријелног оштећења кости налази на предње-унутрашњој страни поменутог дијела кости и да се наставља стријелним каналом који се благо шири, пролази кроз кост, захватајући дио анатомске костне шупљине, са једне стране а на супротном дијелу доводи до одломљености дијела костног зида овог стријелног канала, цијелом његовом дужином и завршава се излазним оштећењем на задње-унутрашњој страни ове кости. Од стријелног канала полазе краће и дуже прскотине кости и ка горњем и више ка доњем, средњетрећинском дијелу ове кости. Правац и смјер стријелног канала овог оштећења је од напријед и доље, ка позади и на горе, у односу на уздужну осу ове кости, а што значи да је пројектил ватреног оружја у потпуности прошао кроз унутрашњу половину горњег окрајка ове кости, док је спо-

љашња половина ове кости, у истом подручју, остала очувана. Овакво стријелно оштећење десне надлактичне кости, настало је дјеловањем пројектила ватреног оружја које највише одговара револверу, познатијег у нашем народу под називом „леворколас“, а не може се сасвим искључити ни могућност настанка овог оштећења дјеловањем пројектила ватреног оружја – пушке, у народу познате под називом „московка“. Имајући у виду локацију и карактеристике описаног оштећења десне надлактичне кости, а која се кост својим анатомским положајем налази у средини надлактице, окружена меким ткивима надлактице, то је сасвим јасно да је пројектил приликом дјеловања на руку морао проћи и кроз сва мека ткива овог дијела десне руке и њеног споја са десним раменом и довести до стријелне повреде, прострелине. У моменту настајања ове повреде, Блажо Бошковић је предњом страном десног рамена и његовог споја са надлактицом десне руке, био окренут ка отвору уста цијеви ватреног оружја из којег је пројектил испаљен, са надлактицом десне руке уз тијело или у близини тијела, а да се подлактица десне руке или тачније речено, кости подлактице десне руке, нијесу нашле на правцу и смјеру дјеловања пројектила који је довео до настанка описане повреде. Даље се види да је десним раменом био у таквом положају да се налазио височије и изнад отвора уста цијеви ватреног оружја. Имајући у виду локацију, правац и смјер дјеловања пројектила, било револвера а поготову пушке, на десну надлактичну кост и ако се још узме у обзир да је Блажо Бошковић био дешњак тј. више се користио десном него лијевом руком, а на што указује начин ношења и држања оружја (што је очевидно на његовим фотографијама, види у "Истина о погибији..."), онда није могуће наћи ни један положај десне руке у којем би Блажо Бошковић могао, држећи револвер у десној шаци, а поготову пушку, нанијети себи овакву једну повреду. Но, и под условом да је Блажо Бошковић држао револвер у шаци лијеве руке, овакву повреду готово је немогуће нанијети актом самоповређивања, док могућност наношења пројектилом испаљеним из пушке, не постоји. Зато сам мишљења да је Блажо Бошковић једну овакву повреду задобио од стране неког другог лица, а да самоповређивање у описани предио десне руке није могао извести. Даље се прегледом види, да на десној карличној кости, или тачније њеном бедреном дијелу који чини горњу ивицу ткз. крила бедрене кости, постоји пукотинаст прелом, неравне ивице, и који се од средњег дијела поменутог гребена, пружа ка средишту бедрене кости и завршава у њеном удубљењу (јами). У свом горњем дијелу нешто шире пукотине, одговара прелому бедреног дијела десне карличне кости насталом приликом пада тијела са извјесне висине (око један метар или више) његовом де-

приказ стријелног оштећења десне рамењачне (надлактичне) кости

сном страном или тачније десним карличним дијелом на какву тврду и неравну подлогу – нераван, стјеновит терен, гомила камења, камени зид ниже или средње висине и слично. Ова је повреда могла настати непосредно прије или одмах након наступања смрти Блажа Бошковића (фотографија број 5). Посебно је интересантан изглед десне лопатичне кости (фотографија број 6).Поред изражених трулежних промјена, на овој кости се види овалан недостатак, који захвата доњу трећину и врх ове кости, а таквог је изгледа да може одговарати дефекту ове кости насталом дјеловањем пројектила ватреног оружја (једног или највише два пројектила) с тим што у посљедњем случају су ови пројектили дјеловали врло брзо једно за другим на поменуту кост. У моменту настајања овог оштећења десне лопатичне кости Блажо Бошковић је морао бити својом десном страном грудног коша (било предњом или задњом) окренут ка отвору уста цијеви ватреног оружја из којег је пројектил или пројектили испаљени. На осталим прегледаним костима, изузев трулежних промјена које су поготову јако изражене на ситним костима, трагови насилног оштећења нијесу нађени. Морам посебно нагласити, да су прегледом остатака ребара нађене изражене трулежне промјене те се налаз на прегледаним ребрима, не може са сигурношћу користити за медицинску интерпретацију, и доношење сигурног закључка. О непосредном узроку смрти БЛАЖА БОШКОВИЋА се само на основу овог прегледа не може са си-

јануар / 2013 / svetigora

приказ костију лобање – десна страна

приказ прелома десне карличне кости

гурношћу говорити. Уколико се прихвати могућност да је оштећење на десној лопатичној кости настало као посљедица дјеловања пројектила ватреног оружја (једног или два) било испаљеног/испаљених из револвера или пушке и да ово оштећење представља саставни дио стријелних повреда грудног коша, онда се може узети у обзир да је до смрти дошло усљед оштећења важних органа грудног коша и могућег обилног унутрашњег крварења у простор десне стране грудног коша. У том случају смрт Блажа Бошковића је наступила врло брзо након задобијања стријелних повреда. На основу описаног налаза на прегледаним костима, може се закључити да је Блажо Бошковић задобио двије, а могуће три или више стријелне повреде, врло брзо, једну за другом, и да је у моменту настајања ових повреда, био предњом страном десног рамена и надлактице десне руке, те десном страном грудног коша, највјероватније његовом предње-десном страном, окренут ка отвору уста цијеви ватреног оружја из којег су испаљени пројектили, и да у моменту задобијања ових повреда није битније мијењао положај свог тијела у односу на отвор уста цијеви ватреног оружја. Да је његово тијело било у височијем положају постављено у односу на отвор уста цијеви ватреног оружја, а да је након задобијања стријелних повреда, дошло до пада тијела, са извјесне висине, његовом десном страном, тачније десном страном карличног дијела тијела, на какву тврду и неравну подлогу. Имајући у виду урађен преглед земних остатака – костију, Блажа Бајова Бошковића, мишљења сам да је смртно страдао у ноћи измедју 8. и 9. октобра 1912. г. насилном смрћу, чином УБИСТВА, а да налаз на прегледаним костима а посебно има-

svetigora / 2013 / јануар

јући у виду налаз на десној рамењачној (надлактичној) кости у потпуности искључује могућност самоубиства. О погибији Блажа Бошковића има пуно изјава, свједочења, написаних чланака, фељтона и књига и у свим тим сведочанствима се наводи да су они који су били у близини догађаја страдања Блажа Бошковића, видјели да је он био на коњу, у моменту кад су се зачули пуцњи (ВИШЕ ПУЦАЊА!), да је била ноћ, а терен којим се кретао био јако нераван, стеновит и тешко проходан и да нико од ових свједока није био непосредан очевидац момента његове погибије. Али многи од свједока у својим изјавама кажу да су одмах након његове погибије чули да се гласно говори о његовом самоубиству. Утврђивање самоубиства, није ни мало лако нити једноставно. Тим прије ако нијесу испуњени сви неопходни услови за утврђивање и тумачење тог чина. Позната је чињеница да је самоубиство свјесно и намјерно уништавање сопственог живота и да сходно томе, код самоубице мора постојати свијест о сопственом поступку и о посљедицама које слиједе. Мора постојати намјера и да се изазове резултат таквог једног поступка, и на крају хотимичност уништавања сопственог живота. Како за самоубиство морају постојати битни чиниоци, тј. самоубилачки менталитет, односно условљени животни нагон ка самоуништењу, свако самоубиство мора имати и мотив за самоубиством, и на крају сам чин извођења самоубиства. Из судско-медицинске праксе је позната чињеница да извршење самоубиства ватреним оружјем (револвером или пушком) се у највећем броју случајева изводи пуцањем у главу, затим, нешто ређе у предио срца (лијева страна грудног коша), још ређе, пуцањем у предио предње стране трбуха, док су друге могућности сасвим ријетке. Пуцањем у руке, ноге или периферне дјелове тијела, спада у облике саморањавања или самоповређивања, и не могу се сврстати у исту раван са чином самоубиства. Колико је мени познато, ниједан од поменутих услова за извршењем самоубиства код Блажа Бошковића, није објективно доказан. То је разлог више, што сам након урађеног прегледа његових земних остатака-костију дошао до напријед наведеног закључка и мишљења. Како се интегритет појединца, његове уже и шире породице, и саме друштвене заједнице – државе, може заштити једино утврђивањем Истине и њеним изношењем на свјетло дана, то овај мој допринос томе сада пружа могућност историји и историчарима да својим истраживањем и сазнањима дођу до података о догађајима који су непосредно претходили убиству Блажа Бошковића. Додуше, историја је једним дијелом већ изнијела неке чињенице и податке, али није јасно и у цјелини освијетлила и разјаснила мистерију овог убиства, која траје већ читав вијек. У Подгорици, дана 20. новембра 2012. г. Аутор је стални судско-медицински вјештак

приказ дефекта десне лопатичне кости

pjesma

МИЛУТИН Вековић

Слава те трагическа прати Блажу Бошковићу

Пролећни дани и године У свјетлости трагическој те прате, Уздаси, сузе и лелеци Бјелопавлића Хтјели су из мртвих да те врате! Пребројавамо твоје подвиге Наш бригадиру, брате, витеже и бане. Блиски рођаче моје бабе Јане! Полетио си из овога живота, ко птица Са сломљене гране, Крвавог лица – Христолик, Узлеће у царство небеске славе! Ушао си у наша срца, у стих, У звук гусала, На твоје подмукле убице Клетва је вјечна пала! И задње ријечи твоја су уста казала, „Ајде да Бог, више ти пушка не пуцала“! И читав један вијек остао к’о стражар На ратном задатку На Фундине бојном пољу И послије сто година, Бог испуни Твоју и нашу вољу! Добро нам дошао у твоју Орју Луку Наш бригадиру, витеже, брате и бане И да нам слава наше Свете Петке Овдје и заједно сване! Твоји су преци и рођаци Били витези крста и мача, Од сваке муке и непријатеља Њихова вјера и храброст била је јача! Твоји су Бошковићи били Игумани Острога, Свештеници, сенатори, војводе и сердари И ни на једном животном задатку Они нису пали Благослов Светог Василија, као мајка Кроз живот нас прати А његова чуда над нама вјечно ће стајати! Добро нам дошао у наше Бјелопавлиће Христолики страдалниче, брате, витеже и бане И да нам дан Општег Васкрсења Овдје, заједно сване!

poezija

ВЛАЈКО Ћулафић

Влајко Ћулафић је рођен је 1957. године у Лугама код Андријевице (Црна Гора). Дипломирао је на Филолошком факултету (група за општу књижевност и теорију књижевности) у Београду. Објавио је пјесничке књиге: Проклетије (1995), О, Јове, реци (2000), Узглавница (2002), Доба без Јеванђеља (2004), Утва златокрила (2007), Небеска тапија (2008), Жертвино умиљеније (2010) и Доба без Јеванђеља (изабране пјесме, 2005), као и збирке афоризама Зечији трн (2000) и Пилотина (2002), и књигу сатира Карадагија (2010). Приредио је изабране пјесме Ратка Делетића Студ и крик (2009). Заступљен је у неколико антологија и зборника савремене српске поезије и афоризама. Добио је награде: „Бошко Пушоњић“, Удружења новинара Црне Горе, за најбољу репортажу у 2007. години, „Вуко Безаревић“ (2007), за најбољу сатиричну причу, и „Радован Зоговић“ (2012), за пјесничко дјело. Ради у Радио Беранама. Одговорни је уредник Свевиђа, листа Епархије будимљанско-никшићке. Члан је Удружења књижевника и Удружења новинара Црне Горе.

ОЧЕ НАШ 1. Оче наш који си на небесима, И држиш, као на длану кап кише, Све чега јеси Творац и Неимар, А по најдубљем смислу, и највишем, И, свеприсутан вјечно, бдијеш над свим, Што се међу се и љуби, и гложи, И мотриш својим оком свевидећим, Како нестаје и како се множи, Све оно што је, за оних шест дана (Прије којих је само Тебе било, И пошто тајном, што је несазнајна, Раставио си таму и свјетило, А указао земљу из бездана), Из Ријечи се Твоје сатворило.

svetigora / 2013 / јануар

3. Нек дође Царство Твоје, И Твог закона нек је, Слово: над свјетостројем, Свуда, и у све вјеке, Заповијест једина. Јер јеси – изнад свега, Настање и кончина, И алфа и омега. Нек сила Твоја спута, Све што осилило је, И испод Твога скута, Међи посједе своје, Нек другом нема пута, Нек дође Царство Твоје.

Нека се свети име Твоје, И све што јесте, нека слави Кроз Тебе и – Постање своје, И онај трен у ком се јави,

Нек буде воља Твоја, Којом, у једном трену (Кад врцну, ко кап зноја), Осмисли васељену,

Из ничег – твар, по Твојој вољи, И животворне мисли зрака, Којом се, намах, исцрвољи Свијетло душе из прамрака.

Свих других воља врело, Из кога све просине, По њој се све зачело, Нек по њој и почине.

У све мирове по бескрају, Што се пред Твојим лицем роје, И по поретку Твоме трају,

И нека све пјевуши Љепоти Твог повоја (И црв у оскоруши),

И у најмањем труну што је Отварен при Твом завеслају, Нека се свети име Твоје.

А глас ангелског поја, Ори у свакој души: Нек буде воља Твоја.

И на земљи као на небу, Над свим што јесте испод свода, И у камену, и у хљебу, Преко свег копна, и свих вода,

Као што и ми опраштамо дужницима својим, И колико смо срца имали да опростимо, Одазивајући се заповијестима Твојим, И поред свих злопамћења, и свих освета мимо,

Ваздуха, и свег што га дише, По свим странама и правцима, Нек је промисла Твог жилиште, А рука: над свим, и над свима,

Зла што из очију зрца и с језика одзвања, Покоља, паљевина, и крви – што вјечно прска, По земљи, међу браћом, од Авељева скончања, До дана данашњега. А свако дрхти, ко трска,

Што се на Твојој множе њиви, У санти леда, зраку сунца, У морској алги, шумској гљиви,

Пред збиром дужника својих, и свога непочинства, Кад мјери двије стране, на ваги што пред њим стоји, И назире, међу њима, тек – сјенке доброчинства,

У свем што ћути, слови, бунца... Што нестаје, а вјечно живи, У свељепоти Твог пољупца.

Па моли, за све дужне, дарове милости Твојих, И да нам опростиш, по слову Очинства и синства, Као што и ми опраштамо дужницима својим.

6. Хљеб наш насушни дај нам данас, По – Твојој, не по – нашој мјери, А њиву и на њој житни клас, Под Твојим сунцем што трепери,

9. И не уведи нас у искушење, Овако лакоме и похотљиве: На злато, палате, на блудничење... Зауздај завидне и гордељиве,

Спаси од але што у нама, Зијева, на све, незасита, Са амбарима у жвалама, И раздијели шаку жита,

Закрили од нас мамце, и саклони Кљусе, што ловци на душе запињу, А све нас што смо светогрђу склони, Између земље и Неба распињу,

На равне части, свим устима, Нека све долази у свој час, Нек свако сјутра – своје има, И траје за све, ко и за нас, У свима Твојим вјековима, Хљеб наш насушни дај нам данас.

И омамљују пићем сладострасним, На све што јесте смртно сагрјешење На трице, земне, пепео и дим,

7. И опрости нам дугове наше, Што се сабирају на Твом тасу, Јер свак завапи да буде спасен, Када пред Тобом, у Судњем часу,

Док чека гутљај из оне чаше, И растаче се, као зид срушен. А ко би могао да отпаше И раздријеши нам упрт с душе, И опрости нам дугове наше, Ако не – Ти, ком се молим, скрушен?!

10. Но избави нас од злога, У нама, и међу нама, Од звјери што из брлога, Мјерка крвавим шапама, Колико, и чега, може, Около себе да слисти, А сви смо Твоји, о, Боже, И сви смо, у крајњем, исти, На врху и на дну стога, Што расте под гријесима, Од доба Адамовога, И не пречуј нам, нишчима: Но избави нас од злога, Оче наш на небесима.

јануар / 2013 / svetigora

Сасма обнажен, у свој наготи, Стане, с пртљагом са земног пута, Лишен порива сваког (и плоти), Поражен нечишћу свога скута,

Прије но дође доба за сретење, Не пусти нас, Оче, удицама злим, И не уведи нас у искушење.

biblijske kwige

Превод: Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

ГЛАВА ДЕВЕТА 1. Прве године Дарија сина Асуирова од рода миђанског, који се зацари над царством Халдејским, 2. године прве царовања његовог, ја Данило разумјех по књигама број година, о којима би ријеч Господња Јеремији пророку, на завршетак опустошења Јерусалима – седамдесет година. (1Језд. 1, 1; 2Дн. 36, 22; Јер. 25, 12; 29, 10)

3. И окренух лице своје ка Господу Богу тражећи (иштући) молитвом и мољењима у постовима, костријети и пепелом. 4. И молио сам се Господу Богу мојему и исповиједао, па рекох: О Господе Боже, велики и чудесни, који држиш завјет свој и милост онима који Те љубе и који држе заповијести Твоје, 5. сагријешисмо, неправдовасмо, безаконовасмо, одступисмо и удаљисмо се од заповијести Твојих и од судова Твојих (Пс. 105, 6; Варух 1, 17; 2, 12) 6. и не послушасмо слуге Твоје пророке, који су говорили у име Твоје царевима нашим и кнезовима нашим и оцима нашим и свему народу земаљском. (Јер. 24, 17)

svetigora / 2013 / јануар

КЊИГА ПРОРОКА данила

7. Твоја је, Господе, правда, а нама срамота на лицу, као дан овај, мужу Јудејцу и становницима Јерусалима и свему Израиљу, ближњим и даљњим по свој земљи, што си их расијао онамо, због одметништва њиховог којим се одметнуше од Тебе. 8. Господе, нама је срам на лицу, и царевима нашим и кнезовима нашим и оцима нашим, који Ти сагријешише. (Нем. 9, 34; Јер. 2, 26; 3, 25) 9. У Господу Богу нашем је милост и очишћење, зато што одступисмо 10. и не послушасмо гласа Господа Бога нашега да ходимо у законима Његовим, које даде пред лицем нашим рукама слугу својих пророка. (2Дн. 36, 15; Соф. 3, 5) 11. И сав Израиљ преступи Закон Твој и одступи да не слуша гласа Твојега, дође на нас проклетство и клетва записана у Закону Мојсија слуге Божијега, јер му сагријешисмо. (5Мој 28, 15; ПлЈ. 2, 17; Варух 1, 20; Мал. 2, 2) 12. И Он потврди ријечи своје које је говорио за нас и за судије наше, које нам судише, попустивши на нас зла велика, да тако не би под свијем небом како би у Јерусалиму. 13. Како је писано у Закону Мојсијеву, сва та зла дођоше на нас; и не помолисмо се лицу Господа Бога нашега, да би се одвратили од неправди наших, и да би разумјели сву истину Твоју. 14. И осврну се будно Господ1 и наведе све ово на нас, јер је праведан Господ Бог наш у свим дјелима својим која учини, и не послушасмо гласа Његовог. 15. И сада, Господе Боже наш, Ти који изведе народ свој из земље египатске, руком крјепком, и стече себи

име, до дана овога, сагријешисмо, безаконовасмо. 16. Господе, свим помиловањем Твојим, нек` се одврати јарост Твоја и гњев Твој од града Твога Јерусалима Свете горе Твоје, јер сагријешисмо, и безакоњима нашим и отаца наших Јерусалим и народ Твој, поста поруга свима који га окружују. 17. И сада, услиши, Господе Боже наш, молитву слуге Твојега и мољења његова, и објави лице своје на Светињу своју запустјелу, Тебе ради, Господе! 18. Пригни, Боже мој, ухо своје, и почуј; отвори очи своје и види опустошење наше и града Твојега, на који је призвано име Твоје; јер не на праведним дјелима полажемо мољење наше пред Тобом, него на милостима Твојим многим. (Варух 2, 17) 19. Господе, услиши; Господе, смилуј се; Господе, почуј и учини; не часи себе ради, Боже мој, јер је име Твоје призвано на град Твој и на народ Твој. 20. И док сам ја говорио и молио се и исповиједао гријехе своје и гријехе народа свога Израиља, и полагао мољење моје на Господа Бога мојега за Свету гору Бога мојега, 21. док, сам, дакле, говорио молитвом, гле онај човјек Гаврило, кога видјех у виђењу на почетку, долетје и дотаче ме се о вечерњој жртви. (Дан. 8, 16) 22. И уразуми ме и проговори самном и рече: Данило, сада изидох да ти подарим разум. 23. 23. У почетку молитве Твоје изиде ријеч, и ја дођох да ти јавим, да си ти човјек драг; размисли о ријечима и расуди о виђењу. (1Језд. 6, 14; Дан. 10, 12) 24. Седамдесет седмина скратише се на народу твоме и на граду Светом твоме, да се оконча гријех и запечате сагрјешења и избришу безакоња и загладе неправде и приведе правда вјечна; и запечати виђење и пророк и помаже Свети светих. (Јер. 23, 5; Јез. 37, 25) 25. И сазнаћеш и разумјећеш: од изласка ријечи да се поново сагради Јерусалим до Христа (=Помазаника) Вожда седам је недјеља и недјеља седамдесет двије; и повратиће се (из ропства) и биће изграђен трг и зид (града) и то у тешка времена. 26. А послије недјеља шездесет и двије погубљен ће бити Помазаник (Помазање), и суда (=гријеха) нема на њему: град пак и Светиња разориће се с Владарем који долази и истријебиће се поплавом и до краја кратког рата подвргнути уништењу. (Ис. 53, 8; Мт. 24, 2; Дан. 11, 10)

27. И утврдиће Завјет многима недјеља једна; а у половину недјеље, укинуће ми се жртва и принос, и (доћи) на светилиште мрзост опустошења, и до свршетка времена даће се свршетак опустошења. (Мт. 24, 15; Мк. 13, 14; Лк. 21, 20)

30 1. У малом броју рукописа Ватиканског кодекса стоји овако: Господ Бог наш на злобу, тако и у словенском преводу, уз додатак на злобу нашу. Прим. прев.

ГЛАВА ДЕСЕТА 1. Године треће Кира цара персијскога објави се ријеч Данилу, коме бјеше дато име Валтазар, и то ријеч истинита, и сила велика и разум би му дат у виђењу. (Дан. 1, 7)

2. У дане оне ја Данило био сам у туговању три недјеље дана: 3. хљеба омиљеног не једох, месо и вино не уђе у уста моја, и уљем се не помазах док се не напунише три недјеље дана. 4. Дана двадесет четвртог мјесеца првог, ја бијах на обали ријеке велике, зване Едекел (Тигар) (1Мој. 2, 4,) 5. и подигох очи своје, и видјех, гле, човјек један обучен у ризу ланену, и бедра његова опасана чистим златом из Офаза (Дан. 12, 6; Отк. 1, 13) 6. а тијело његово као (топаз) тарсијски, и лице његово као сјај муње, и очи његове као свјетиљке огњене, и мишице његове и голијени као сјај мједи бљештеће, и глас ријечи његових као глас мноштва (народа). 7. И видјех ја Данило сам појаву, а људи који бјеху са мном не видјеше појаве, но ужас велики нападе на њих, и побјегоше у страху; 8. и ја остах сам и видјех појаву ову велику, и не остаде у мени снаге, слава моја се промијени у ругобу, и постах немоћан. 9. И чух глас ријечи његових и кад га чух, бих потресен, са лицем својим на земљи. 10. И гле рука која ме се дотаче и која ме подиже на кољена. (Отк.

17. 18. 19.

20. 21.

и рекох ономе што је стајао испред мене: Господе, у појави Твојој, преврну се утроба моја у мени, и не имах силе; па како ће моћи слуга Твој, Господе, говорити са Господом овим мојим? Јер ја изнемогох, и од сада нема у мени крјепости, и дах застаде у мени. И додаде и дотаче ме се онај са изгледом човјечијим и укријепи ме и рече ми: Не бој се, мили човјече, мир ти; буди храбар и крјепак. И док је он разговарао са мном, укријепих се и рекох: Нека говори Господ мој, јер си ме укријепио. И рече: Да ли знаш, зашто дођох к теби? А сада ћу се вратити да ратујем с кнезом персијским; и док ја будем излазио, кнез јелински ће улазити. Него да ти објавим записано у Писму истинитом, и нема ниједног ко би издржао са мном у свему овом, осим Михаила кнеза вашега. - наставиће се -

1, 17)

11. И рече ми: Данило, мили човјече, разуми ријечи, које ти говорим и стани на мјесто своје, јер сада бих послан теби. И док ми је он говорио ријеч ову, устадох престрашен. 12. И рече ми: Не бој се, Данило, јер од првог дана, откад си предао срце своје да разумијеш и да потрпиш пред Богом својим, бише услишене ријечи твоје, и ја дођох твојих ријечи ради. (Дан. 9, 23; 4Мој. 29, 7; 30, 14)

13. А кнез царства персијског стајао је наспрам мене двадесет и један дан; и гле Михаило, један од првих кнезова, дође да ми помогне и оставих га ондје са кнезом царства персијскога. (Дан. 12, 1; Јуд.1, 9; Отк. 12, 7) јануар / 2013 / svetigora

14. И дођох да ти саопштим шта ће се догодити народу твоме последњих данâ, јер се виђење (тиче) дана (који долазе). 15. И док је он говорио са мном, у току ријечи ових, падох лицем својим на земљу потресен. 16. И гле, као прилика Сина Човјечијег дотаче се усана мојих; и отворих уста своја и говорих

IIдио

Други дио предавања које је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије одржао у четвртак 27. септембра 2012, на празник Воздвижења Часног крста, за православни портал Поуке. орг. Ово предавање, које је директно преношено из Каракаса, праћено је на око 6000 рачунара широм свијета. У Еквадору У овој нашој мисији у Јужној Америци посебан моменат је представљала посјета Еквадору, граду Гвајакилу, индустријском и културном центру Еквадора. Ту нисмо нашли никог нашег поријекла, али смо нашли једну заједницу православних, поријеклом Палестинаца. Садашњи вођа ове заједнице је Јакоб Кинтеро-Тума, по мајчиној страни потомак хришћанске породице Тума из Витлејема у Палестини. Он је успјешни млади адвокат и професор на универзитету, који је својим мисионарским радом и катихизацијом многе младе и успјешне људе из Гвајакила привукао Православљу, од којих су највећи број некадашњи римокатолици. Јакоб нам је испричао како је његов прадјед, односно чукундјед, био један од четворице чувара Гроба Господњега, односно чувара Светога Огња у Витлејему. У њиховој породици је било предање да увијек најстарији син оде за монаха у манастир Светога Саве Освећенога. Но, догодило се почетком XX вијека да један најмлађи син оде у манастир са шеснаест година, као наш Свети Сава, и није било силе да га врате назад. Тако да на крају тај који је по традицији требало да оде није отишао, већ се отиснуо у свијет и његови потомци су ови о којима ми Ми нисмо овдје само себе ради сада разговарамо. У Еквадор је дошао него ради ових милиона људи дјед овог Јакоба: он и његова жена су који нису православни, и који почетком XX вијека кренули из Палеочекују од нас православних да стине на брачно путовање код рођаим посвједочимо једну истинка у Чиле али су се због њене болести ску Цркву Христову. коначно искрцали у Еквадор. Како

predavawe svetigora / 2013 / јануар

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ

Православ е у ужној Америци

Породица Тума

је дуго боловала, потрошили су све паре које су имали – да би платио трошкове болнице, муж је морао да ради и тако су остали ту. У том граду, односно у читавом Еквадору, не постоји ниједан православни храм, нити иједан православни свештеник. Свештеници су Еквадор и ову заједницу посјећивали само с времена на вријеме. Дакле, ту, гдје нема ни једне православне цркве, једино је та породица опстала, и то тако дубински сачувала, и без свештеника и без епископа, своју вјерност Православљу, да је то за нас била посебна радост. Њихова кућа је практично црква, немају другог храма; тамо су нас са таквом љубављу дочекали. Рекли су нам да је код њих обичај да када дође гост да се прво помоле Богу. Повели су нас кроз један мали ходничић и отворили завјесу, иза које смо имали шта да видимо: велики дивни иконостас са преко тридесет упаљених кандила испред икона. Онда су они пјевали, тај адвокат и чланови његове породице и још неки који су примили Православље преко тог адвоката. Пјевали су на шпанском језику, а ми смо се поклонили и јектенију прочитали. Ту смо код њих служили и Литургију: Јакоб је у својој адвокатској канцеларији једну просторију практично претворио у капелу, пренијевши у њу тај иконостас из куће – имали смо утисак да је то једна од најљепших цркава коју смо срели у Латинској Америци.

Крштење брата Рафаила

бује свештенике који ће служити на његовом језику, проповиједати на његовом језику. Ми овдје заиста нијесмо имали потпуно развијену такву апостолску свијест: да ми нисмо овдје само себе ради него ради ових милиона људи који нису православни, и који очекују од нас православних да им посвједочимо једну истинску Цркву Христову. Нажалост, образовање на Западу је кроз вјекове било такво да многи и не знају за непрекинуто постојање Цркве саборне и апостолске на Истоку. Јакоб то све одлично зна све то проучава, чак нам је дао један мали билтен који је урадио – „Шта је Православна Црква?“, гдје он укратко приказује сву историју Православне Цркве од апостолских времена. Морам да признам: иако сам се бавио теологијом и катихетиком и предавао сам и на факултету, не бих умео боље да смислим тако једноставно, на једном малом билтену тако добро срочен приказ Цркве. То је и у слици приказао, као ријека насликано: Христово Васкрсење 33. године; па први Сабор у Јерусалиму, а онда после наводи Васељенске саборе и теме којима су се бавили, по једна мала стрелица, а онда прелази у XI вијек, кад се – како он тамо каже – Римска Патријаршија одвојила од Православних Патријаршија Истока. Овдје је, као што сам већ рекао, практично вјековима владало увјерење да је православни Исток, да су четири православна Патријархата Истока отпали, пропали и нестали, и да је једина црква која постоји на свијету римокатоличка, и протестантске цркве. Он, дакле у том билтену приказује како се одвојио Рим, Римска Црква и онда како су се разни: лутерани, калвинисти и многи други протестанти одвојили даље од Римокатоличке цркве. Он их набраја и каже: 26 000 секти хришћанских има данас у свијету, а са друге стране стоји једна, света, католичанска (саборна) и апостолска Православна Црква, тако је он назива, и са пуним правом. Тај ће билтен издати наша Епархија у Јужној Америци, с тим изворним називом: света, католичанска и апостолска Православна Црква српска; тако ће да се завршава тај билтен. Тај назив одговара људима који живе овдје и они ће да схвате о чему се ту ради. Ова мала заједница православних је прихватила да буде црквена општина наше новоформиране Епархије. Ја сам оставио антимис тамо и предложио сам Јакобу да га рукоположимо за свештеника, јер је рођен за апостола и ради тај посао мисионарски, апостолски, да не кажем свештенички, боље него многи од свештеника које сам сретао. Међутим, он сматра да није достојан тога, тако да рачунамо на нашег оца Сашу, пошто је Еквадор понајближи њему, да једно одређено вријеме служи тамо за празнике. Они ће га примити са великом љубављу.

јануар / 2013 / svetigora

Јакоб Тума тамо врши велику мисију: сваке сриједе држи катихезу, часове православне вјеронауке за његове студенте, пријатеље, адвокате и многе друге. Током ове посјете смо, у базену у њиховој кући, и крстили једног његовог катихумена, именом Рафаила. Он је био, како се то од старина у Цркви говорило, оглашен двије године – Јакоб га је подучавао истинама вјере, и онда је имао дилему да ли је то довољно, каже: „Ја обично три године држим вјеронауку. Не знам да ли је он сазрио да прими Православље.“ Ја сам му рекао да преузимам на себе одговорност за његово крштење, јер сам разговарао са њим и видио да се ради о једном заиста озбиљном човјеку. Потом су нам показали храм који су започели да граде прије петнаестак година. Храм је посвећен Благовијестима зато што имају породичну икону ручно рађену, стару готово пет стотина година, која се предаје са кољена на кољено и сад је припала овоме Јакобу. Дакле, када се први пут озбиљно покренула идеја о градњи православне цркве, основали су Саборну апостолску православну Фондацију „Света Марија“, која је почела да сакупља паре за куповину имања и градњу православног храма. Након многих акција, 1993. године купљено је имање, које је убрзо замјењено другим на још бољем мјесту, а мало касније је почела и градња цркве. Нажалост, започели су мало већу него што су могли да издрже економски и треба им заиста помоћи. То је једна дирљива прича. Један од проблема савременог Православља је управо претјерана везаност за нацију. То се осјећа посебно овдје у дијаспори… То су осјетили и ови наши православни у Еквадору. Они прије свега желе да буду православни хришћани: они знају своје коријене и имају Палестину, Свету Земљу, али су овдје ко зна која генерација и припадају овоме народу. А овај народ цјелокупни потре-

svetigora / 2013 / јануар

У кући породице Тума

Потребе мисије у Јужној Америци У Латинској Америци уопште постоји велико духовно трагање. Истовремено се одавде, морам да признам, много боље сагледавају и много боље осјећају сви ти проблеми и искушења Православне Цркве уопште, па и наше Српске Цркве у овим просторима, првенствено у Јужној Америци. У Сјеверној Америци је црквени живот организованији. Тамо су људи почели да се организују још од краја XVIII вијека, нарочито су Руси имали у Аљасци развијену мисију: сјетимо се само Светог Германа Аљаскога, па после и других мисионара. Међу њима посебно мјесто у Америци заузима наш владика Николај, који је још двадесетих година проповиједао црнцима у Њујорку... Мисија наше Епархије овдје је да прије свега сабере наш народ, расијан као овце без пастира у великим државама овога континента, а онда с друге стране да заједно са осталима православнима на овом континенту врши апостолску мисију. Рекосмо ту је петнаест православних епископа, нарочито је Антиохијска Патријаршија активна. Један дио њених свештеника су овдашњи домородци, латиноамеричког поријекла. Добили смо у Аргентини још једног члана наше Цркве: неким чудом Божијим обратио се мени некадашњи римокатолички свештеник, који је упознао Православље на студијама и онда се крстио у Руској Заграничној Цркви, а потом је рукоположен у Грузији. Но, како Грузија нема своје епархије на Западу, оставили су га малтене на цедилу. Он се обраћао нама већ дуже вријеме и ево прекјуче смо били код њега у Ла Плати, једном граду близу Буенос Аиреса. Ту је он подигао дивну црквицу посвећену Светом Ђорђу и има ту своју келију. Ово је све подигао његов отац, који је архитекта. Његови и отац и мајка су били пресретни што смо дошли. Дао сам му свето миро и он се већ полако укључује у нашу Епархију, да врши мисију међу својим сународницима који га познају, и које он познаје, а у исто вријеме и да окупи поријеклом православне – ту има Украјинаца који су препуштени сами себи, а има и понеки Србин, али ко зна која генерација. Они су се потпуно отуђили јер никога није било да брине о њима. Тако да имамо ако Бог да за будућност још једну парохију, једну заједницу. Ових дана смо успоставили контакт са некима од наших људи у Доминиканској Републици. Тамо није било наше цркве и парохије, али има наших људи који тамо живе и раде, и надамо се да ћемо некако успјети да их саберемо. (Митрополит је накнадно и био у Доминиканској Републици, гдје је и основао Црквену општину у сусрету са нашим људима. Прим. ред.). Јавила нам се и група Англиканаца са Кубе, који траже од нашег Патријарха, од наше Цркве да их прими. Ту је и једна група, такође Англиканаца, из Колумбије. Треба наравно испитати о чему се ради, јер има доста и злоупотреба, много секташког духа који се појавио. Нажалост ту су и поједине самозване православне групације, које су неканонске и које само штете. То је огроман проблем.

Зато је потребно сабрање канонских епископа за Латинску Америку: да би се знало који су стварно православни а који нијесу, и да би онда Црква могла заједничким снагама да врши своју мисију. Ми смо већ имали добре помоћи од митрополита Антиохијске Патријаршије из Буенос Аиреса, Силуана, дивног човјека. Он је велики поштовалац нашег оца Јустина и познаје наше људе од раније, јер су се његови старали о нашој цркви Св. Архангела Михаила у Венадо Туерту. Они су штампали на шпанском богослужбене књиге, Литургију. Од наших људи такође мало ко још зна српски, а црквенословенски готово нико, и зато су многи од њих напустили цркву – не иде у цркву гдје је богослужење на њему потпуно непознатом језику. У том циљу припремамо већ дуже времена превод Охридског Пролога владике Николаја на шпански језик – већ је неколико мјесеци преведено. На шпански и на португалски су преведени и Житије Светога Саве и Царев Завјет владике Николаја, ове књиге ће, ако Бог да, издати наша Епархија. Урадићемо што будемо могли да би Црква Божија Православна, светосавска, могла и овдје да уроди својим благодатним плодовима. Истовремено, овдје има сиротиње која је и Богу тешка. Нигдје нисам видио толико сиротиње колико је има овдје. Узмимо само Каракас: ту је два и по милиона сиротиње. Да би схватили наши слушаоци шта то значи, треба рећи да су те фавеле, њихове сиротињске четврти, попут оног циганског насеља које се налази испод такозваног Бранковог моста који води према Новом Београду, само што су то овдје читава милионска насеља. Наша Епархија мора да створи један фонд да би могла да обавља своју мисију, и у том смислу очекује помоћ наших честитих људи. Помоћ је потребна и црквеним општинама које сад

оснивамо. Осим ево једне која је овдје, оне немају организован живот ни свијест народа да су они дужни да брину о свештенику, тако да мора Епархија једно одређено вријеме да сама однекуд изналази средства како би могли да опстану ти свештеници на тим мјестима и да се организује тај црквени живот. Неко је поставио и питање о оцу Славиши Лекићу, који је био овдје. Ја га знам: први пут када сам долазио он ме је и дочеко у Буенос Аиресу. Морам да кажем да ми је много жао тог човјека, имао је лијепог дара за мисионарство. Нажалост, здравствени проблеми његове дјеце, а и то што је и он сам, да не кажем, отишао у прелест у неким својим идејама, скренули су га са истинског мисионарскога пута… Он је на крају, колико сам чуо, чак отишао код неких старокалендараца у Грчку и тамо се поново крштавао, поново се рукополагао и сад припада не знам коме. Много ми је жао тога човјека, што је потпуно изгубљен. Штета је што је прокоцкао све оно што је започео да ради у Аргентини, и што је потпуно изашао из Српске Цркве. Ко зна чиме се сада бави и гдје се налази…

О проблему тзв. ЦПЦ у Латинској Америци Срећом, овај народ овдје је сачувао своју вјерност Православној Цркви, Српској Православној Цркви и зна да разликује шта је Црква а шта је нација. Чак и они који се осјећају национално Црногорцима, томе не подређују Цркву. Црква је универзална: у Цркви нема ни Грка, ни Јевреја, ни роба ни слободњака, ни Србина ни Црногорца. Нажалост, била је једна мала групица која је била под утицајем садашњих идеолога из Црне Горе. Они су покушали да подметну то кукавичије јаје, тзв. ЦПЦ, овдје и да искористе везаност ових исељеника за њихов родни крај, за Црну Гору, за коју су заиста дубински везани, поготово старија генерација. Па су подметнули тог тзв. Горазда, кога је онај Дедеић прогласио за некаквог епископа. Но, то је остало потпуно без успјеха и потпуно минорно. У Маћагају ми сада имамо свештеника канонскога, Бранка Станишића, који је преузео парохијски дом и цркву, и око њега се окупља народ, као што се окупља око канонских свештеника и у другим крајевима. Та је ствар потпуно безначајна не само овдје, већ и у Црној Гори: то је једна мала група бивших комуниста који припадају некој новој идеологији – а у суштини то је по духу она прича атеистичка, комунистичка – они покушавају да наметну неку своју „црногорску цркву“ која се ствара на трговима.... Ниједан од свештеника из Црне Горе није пришао тој шовинистичкој партијско-идеолошкој секти у Црној Гори, већ су сви са стране. Па ево, и овдје су покушали да поставе тог Мексиканца сиротог, нека луталица. Ко зна каквим сектама је припадао. Њега је Дедеић прогласио за свога епископа, Горазда, исто онаМисија наше Епархије овдје је ко као што је окупио око себе рашда прије свега сабере наш начињеног острошког калуђера из род, расијан као овце без паТелсића, и оног чувеног Жику Сместира у великим државама деревца из Србије, што је тамо проовога континента, а онда с друневјерио неки новац па су га тамо ге стране да заједно са остарашчињели… Морао је њима да се лима православнима на овом окити, да ојача ту монтенегринску континенту врши апостолску лажну цркву... мисију. - наставиће се -

јануар / 2013 / svetigora

Мисија међу домородцима Међу домородцима, овдашњим Индијанцима, колико сам ја обавештен мисија је веома слаба, иако је било да понегде и наши мисионаре… За такву мисију требају људи који су духа Светога Саве, односно духа Светог апостола Павла, а бојати се да је таквих данас веома мало. Ово је бескрајна земља: дођу људи и изгубе се, треба трагати, треба их наћи… Рецимо само да је Венецуела као четири Њемачке, а у Буенос Аиресу један кварт као читава Црна Гора, тако да то није једноставно. Ми смо ишли код Индијанаца, ту су биле и њихове племенске поглавице, њих десетак. Сакупили се око нас, било је ве-

ома интересантно, постављали су занимљива питања. Неки од њих прихватају католичанство, неки су у разним сектама, али се види да су тачно као њива за сејање сјемена. Обећали су да ће доћи у Маћагај код нашег свештеника тамо– један број њих и живи у својеврсним резерватима на територији Маћагаја. Испричали су нам неки да је наш свештеник, Радојица Поповић – који је оставио лијепога трага у Латинској Америци – у своје вријеме крстио један број домородаца, али нажалост књиге су се изгубиле. Али, даће Бог прилике…

Посјета храму у изградњи, посвећеном Благовијестима, 18. септембар 2012, Гвајакил, Еквадор

Светковине на Жаб аку и у Крагујевцу Делегација Богословије Светог Петра Цетињског и ИИУ Светигора учествовала је у празничним и литургијским свечаностима на Жабљаку и на слави Крагујевачке богословије и Радија „Златоусти“ у Крагујевцу.

svetigora / 2013 / јануар

елегација, коју су чинили протосинђел мр Кирило Бојовић, професор Цетињске богословије и главни и одговорни уредник часописа „Светигора“, професор и секретар Цетињске богословије г. Благоје Рајковић и г. Александар Вујовић, пристигла је на Жабљак 24. новембра, а сјутрадан у недељу 25. новембра, на празник Светог Јована Милостивог учествовала у литургијском сабрању у цркви Преображења Господњег, којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Владици Јоаникију су поред о. Кирила саслуживали и надлежни парох Миливоје Јововић, парох шавнички Драженко Ристић и јерођакон Андроник из манастира Ђурђеви ступови. Прије Литургије Владика је освештао живопис у олтарском дијелу храма, који је осликао фрескописац Војислав Луковић, а саборној цркви на Жабљаку приложио г. Драгиша Дурковић. На крају Литургије сабраном народу бесједом се обратио владика Јоаникије, тумачећи Господње ријечи из Светог јеванђеља: Љуби Бога својег свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом, свом снагом својом, и ближњег свог као самог себе: „Ове двије заповијести Господ је везао једну за другу, јер не можемо љубити ближњег свог ако не љубимо Бога, нити можемо љубити Бога ако не љубимо ближњег свог. Бог неће примити нашу жртву, наш принос и љубав иако се трудимо да му угодимо, ако не љубимо и ближње своје. Све оно што је писано у Светом Писму, драга браћо и сестре, све поуке, науке, упутства, упозорења, охрабрења, све се то своди на ове двије заповјести Божије, и сва мудрост јесте у томе да стекнемо љубав према Богу и љубав према ближњима својим. То не можемо без Христа и мимо Христа, него само кроз Њега.“ Владика Јоаникије је овом приликом истакао заслу-

ге г. Драгише Дурковића, чијом љубављу и жртвом је почео да се фрескопише храм Преображења Господњег на Жабљаку: „Ево, драга браћо и сестре, хвала Господу Богу – као што смо имали у прошлим временима, имамо и данас, у овим нашим приликама, добрих и честитих људи, добрих хришћана који показују љубав према Богу и према ближњима. У ово наше вријеме показаше многи љубав према овом светом храму, према Цркви Божијој, а то је заправо испуњење оне заповијести Божије да када љубимо Цркву, љубимо и Бога, а љубимо и ближње своје, јер Цркву сачињавају управо наши ближњи. Желим да се захвалим свима који су се последњих петнаестак година потрудили око обнове овог светог храма и изградње Парохијског дома у Жабљаку. Дозволићете ми, ипак, да се овом приликом посебно захвалим Драгиши Дурковићу из Београда. За показану љубав и доброчинство према својој светој Цркви, исказану посебно кроз фрескописање олтара жабљачке Саборне цркве, одлучили смо да га одликујемо архијерејском граматом, као највећим епископским одликовањем.“ Архијерејску грамату је у име Драгише Дурковића примила његова ћерка Зорана. Овом приликом, Владика је, изражавајући благодарност бројним приложницима, добротворима и људима племенитих намјера, уручио педесет захвалница, свима који су последњих 15-ак година помогли обнову укупног црквеног живота у граду испод Дурмитора. Након службе Божије приређена је трпеза љубави, трудом надлежног пароха Миливоја Јововића, предсједника Црквене општине Жабљак, хаџи Светомира Шљиванчанина и чланова Црквеног одбора. Светковину су уљепшали и звуци народних гусала уз које су пјевали браћа Иван и Лука Вулић. У Крагујевцу

АЛЕКСАНДАР Вујовић Делегација Богословије и ИИУ Светигора је пристигла у Крагујевац на свечано бденије поводом празника Светог Јована Златоустог које је служио Преосвећени Владика шумадијски г. Јован. На сам празник небеског заштитника Крагујевачке богословије и Радија „Златоусти“, Светог Јована Златоустог, Свету архијерејску литургију у насељу Аеродром у комплексу Богословије, служили су преосвећена господа Епископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије и шумадијски г. Јован уз саслужење ректора, протојереја-ставрофора др Зорана Крстића, многобројног свештенства и вјерног народа Шумадије. Литургији су присуствовали и представници сестринских Богословија, Богословског факултета у Београду, представници власти града Крагујевца и Канцеларије за вере при Влади Републике Србије, као и бивши ученици Богословије. Након прочитаног јеванђелског одјељка сабраном народу бесједом се обратио владика Јоаникије, који је у центар своје поуке ставио Светог Јована Златоустог као узор данашњим хришћанима и ученицима богословије: „Часни оче ректоре, господо професори, часни оци свештеници, драга браћо и сестре, драги ученици, на првом мјесту желим да вам пренесем поздраве Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и Светог Архијерејског Синода, и да вам честитам славу – Светог Јована Златоустог, великог проповједика Ријечи Божије, који је заиста, као ученик Светих апостола,а нарочито Светог апостола Павла продужио проповјед Светих апостола и који је Ријечју Божијом просвијетио сву васељену. Сваки проповједник Ријечи Божије уподобљава се Христу као Учитељу, и сваки свештеник се Њему уподобљава као Пастиру и сваки јереј се уподобљава Христу Господу као вјечном Архијереју. Све оно што имамо, све оно што свједочимо, што говоримо је заправо од Њега. Све треба да чинимо да се Њему приближимо,

reporta`a

јер је Он извор мудрости, свјетлости и ријечи Божије. Он је извор који се не може потрошити. Само треба чути јеванђелски глас који нас позива да приступимо томе извору и да се напијемо воде живе, воде живота, од које је мудрост, и ревност, и сила и свјетлост које се дају правим и истинским слугама Божијим“. Наставивши даље Владика је поручио: „Велики је благослов на овој школи која живи, ради и дјела под покровитељством и под заштитом Светог Јована Златоустог. Нека његове молитве све вас упуте, укријепе, оснаже, просвијете, обрадују на овом Божијем путу. На путу којим сте ви кренули, драга дјецо, не може се издржати без силе Божије, јер има много искушења. Ријеч је о оном одушевљену апостолском, да будемо истински служитељи Светог јеванђеља и Свете Цркве Божије. Бог вас благословио, срећна вам слава, свако вам добро од Господа“. Током Литургије надлежни епископ Јован је рукоположио у чин ђакона Марка Јефтића, вјероучитеља из Младеновца и у чин чтеца рукопроизвео Јована Младеновића. Након литургијског сабрања и резања славског колача, ученици Богословије су за госте извели и свечану Духовну академију, на којој је пјевао хор под управом професора богословије Немање Старовлаха. Бесједу посвећену Светом Јовану Златоустом припремио је ученик петог разреда Стефан Драгићевић, а и казивани су и стихови Светог Григорија Богослова. Такође је изведен и сплет народних пјесама и игара који су заједнички припремили ученици Богословије са члановима Културно-умјетничког друштва „Абрашевић“ из Крагујевца. Овом приликом делегација је обишла и комплекс Богословије, као и просторије Радија „Златоусти“, упознавши се са радом ових институција на корист и добробит народа Шумадије и наше помјесне Цркве, пренијевши поздраве и честитке митрополита Амфилохија и колектива Цетињске богословије и Радија „Светигора“ свим запосленима.

јануар / 2013 / svetigora

razgovor

ЕЛЗА Бибић Мати Фотина, игуманија манастира Бешка

Зна е надима, а убав изграђује Наша саговорница, мати Фотина, замонашена је 1992. године у манастиру Ждребаонику. Од 2004. се по послушању налази на острву Бешка у манастиру посвећеном Благовестима Пресвете Богородице – као његова настојатељица. Чин игуманије добија 2007, а 4. јуна 2012. постаје настојатељица још једног манастира – Пречиста Крајинска, посвећеног Успенију Пресвете Богородице. Дипломирала је психологију и док је још живела ,,у свету“, радила је извесно време као психолог при Центру за социјални рад. Каже да је дуго ,,кувало“ у њој док није донела одлуку да се посвети монашком животу…

svetigora / 2013 / јануар

•

Благословите мати! Прво да вам чекамо. Неусловљено, слободно и одговорно пред Богом и људима. Дусе захвалим што сте пристали на ховни живот захвата све нивое постојања јер је зачет силом васкрслог овај разговор… Господа и претпоставља сарадњу између Бога и човека (целокупну псиБог благословио, вас и све ваше чи- хофизичку и духовну структуру). таоце. • Оно што можемо видети данас је значајно опадање нивоа духовног живота уопште, па и у Цркви. Сведоци смо живљења на • Објасните нам, молим вас, мати једном нивоу душевном – и то управо тамо где се то не очекује. Фотина шта је то духовни живот? То је живот у Христу и са Христом. Како се борити с тим? Живот у Духу Светом, у Цркви Божијој, Да делатно, а не апстрактно, живимо вером, ухвативши се у коштац са уз помоћ Светих тајни и светих врлина. својом палом природом. Самоосуда је почетак спасења – рекли су Оци. То је онај бисер у срцима нашим – Цар- Да очекујемо од нас самих да будемо светлост, да праштамо, да покриваство небеско, живот вечни, печат дара мо голотињу својих ближњих. Ако погледамо период од задњих двадесет Духа Светог, рана у срцу и извор живе година не бих се сложила са вама. Сада смо на испиту верности Богу, на воде, који нам је дарован вером у Свету крсту распети и надам се да ћемо уз помоћ Божију остати верни. Не заТројицу, коју исповедамо, боравимо да Црква нису само они у мантијама, већ сви крштени, и да смо сви одговорни пред Господом. коју љубимо и коју • Видите, на исповести велики део нашег унутарњег преживљавања остаје непризнат себи, а самим тим и Богу; прећуткујемо доста тога… Како помоћи једном таквом човеку да се отвори? Како га охрабрити да постане искренији према себи, а самим тим и према другима? Такав човек се није сусрео са Богом. Треба му приближити Бога. Да позна погубност греха, као промашаја и одвојености од живота. Да се охрабри Божијим милосрђем и дуготрпљењем, свепраштајућом љубављу. Потребно је велико разумевање, жртва и љубав од стране ближњих. • Чини ми се да је страх од осуде тај који паралише. Врата код Бога никада нису затворена, а ми то и не доживљавамо баш тако, па се вртимо у једном зачараном кругу у коме су нам увек неки тамо други криви за наше сопствене погрешке, па чак и сами Бог, или злехуда судбина. Како спречити да се у човеку не развије очајање или равнодушност која је још гора, чини ми се? Потребно је да себе погледамо у светлости Божијих заповести, да схватимо да су смирење и самоосуда добитак, а не пораз. Прихвативши неминовност борбе и подвига, да будемо свесни величине призвања и достојанства које нам је Господ даровао – да будемо богови по благодати. Да схватимо да једини, истински, непоколебиви и вечни смисао живот добија тек у Христу. У тој непрестаној борби за стицање Духа Светог. Онда ћемо упознати Бога и Његову неизрециву и неизмерну љубав, и ту неће бити места очајању и равнодушности. • Мењање манастира или духовника је, можемо ли тако рећи, донекле као и мењање лекара. И онда се по оној народној – ,,Више бабица, дете килаво“ – наш „болесник“ само још више разболи… Нема ту клишеа. Духовни живот је тајна. Зависи од разлога због кога се нешто ради. Ако

бежимо од борбе, искушења, није добро. Ако тражимо Бога може бити добро, а и не мора. Постоји оно: ,,Дрво које се често пресађује не даје добар род“, а и оно: ,,Искусан је свуда искусан“. Али Господ брине о сваком и исправља путеве наше ако имамо покајање и смирење. • Признаћете да је човек данас у великој мери раслабљен. Чим наиђу некакве невоље или било какве непријатности – одмах нам није добро; све нас нешто стиска, стеже, притисак скаче, стрес па стрес, а нико да се загледа у себе. Међутим, врло добро смо информисани о другима. Не бавимо се много собом, зар не ? Бавимо се на један погрешан начин – егоистичан, удовољавајући својим страстима и слабостима, оправдавајући своју немоћ, утапајући се у колотечину свакодневице и робујући духу времена. За бављење собом на прави начин морамо да избистримо око срца свог, које гледа у вечност, и црпи помало од те лепоте, а и петљу да ступимо у борбу – а то већ прелази у област аскезе. • Поред воље Божије, одлучности и одговора у човеку на призив Божији за монашки живот, шта је то што је још потребно да човек носи и развија у себи како би био у стању, ако можемо тако да кажемо – да на неки начин спремније дочека искушења која наилазе… Да верујемо Богу да неће допустити нешто што не можемо почети. Да знамо правила борбе, да изучавамо Свете оце, да се смиравамо пред Господом, непрестано да се молимо и онда ћемо све пребродити лако. • Благодат која се човеку даје на крштењу је неопходна. Живоносна. Доживљавамо као да смо на проби, између осталог – за шта смо све способни и шта смо све у стању учинити са оним што нам је даровано. У ком се правцу та „помоћ с више“ дарована нам, може окренути, управити. Исто је и данас и некада. То је прича о сејачу који баца семе. Све је то индивидуално, зависи од наше слободе избора и истрајности у верности тој благодати која се даје. Колико смо је заволели, колико смо спремни да се жртвујемо. Има доста раслабљених, оних који одустају, а и оних који зидају на камену. Да их Господ укрепи, а нама да дарује трпљење и разумевање. • Данас су социјалне институције практично нестале. Духовници силом прилика добијају улогу психијатара и социјалних радника, а то је ипак

јануар / 2013 / svetigora

Од наше верности Господу и благодати коју нам је даровао, зависи наш живот и наше спасење.

(велики) терет за монаха који живи у молитви; који је у манастиру не би ли спасао себе, а не друге. Како онда помоћи и једнима и другима? Духовна помоћ и милостиња су дела милосрђа која се очекују од свих хришћана, па и монаха – који су у прилици да дају (мада није правило). Манастири су били стециште убогих и невољних. Установе о којима говорите су се појавиле у прошлом веку. Циљ молитве је задобијање Духа Светог, а самим тим и љубави, а Оци кажу: ако си на молитви, а дође неко потребит, остави молитву. На један мистичан начин монах спасава цео свет, а не само себе. Да нам Бог да снагу да понесено сви свој крст са радошћу. • Често се чује да је образовање нешто што омета монашко делање, а данас су многа монашка лица високо образована. Ипак постоји део истине у томе да много знања надима. Реците нам нешто о томе како бити истовремено и смирен и образован? Постоји Знање и знање, образовање и интелектуално сазнање. То су различите ствари. Право образовање не смета вери и обратно, јер је у славу Божију и за циљ има достизање чистоте Божијег лика, подобија, а гомила знања ради пуке славе није дело хришћана. Имамо завршене високе школе, а образован је свако онолико колико се потрудио уз помоћ Божију. Права наука не смета правој вери. Ако делимично спознамо Оног који је све премудро створио, ништа нам друго не преостаје него да се смиримо пред величанством Божијим, и приклонимо колена и срца пред Христом распетим. • У којој мери вам је студирање психологије помогло у животу, у узрастању у Богу. Да ли је негде можда и одмогло? Моје узрастање у Господу никада нисам повезивала са студијама психологије. Психологија је ниво физиолошко-душевни и нема везе са духовним животом.

svetigora / 2013 / јануар

Сусрет са живим Богом је одлучујући за свако духовно узрастање, као и послушност Цркви, као поверење и љубав због сведочанства присутности Бога у њој. • Неизбежно је да човек страда; просто, чини нам се да је живот неизоставно повезан са страдањем... Шта да кажемо једној младој особи, човеку, који тек ступа на праг зрелости? Да је страдање неизбежно, а да од нас зависи да ли ће нам користити или не. Да се не боје, јер је Христос победио свет и смрт. Да смо смртни, али да Христом постајемо бесмртни, ако се потрудимо да за живота стекнемо Духа Светог. Млади људи воле истину, треба да смо према њима отворени и конкретни. • Како васпитати данас дете не би ли оно једног дана израсло у нормалног, уравнотеженог човека, коме је глава Христос. Животом по Богу бити пример, а не моралисањем и празном речју. Омогућити му живот у Цркви, да уз помоћ Светих тајни и светих врлина заживи у Христу са свима Светима, да зна да је воља Божија – светост наша. • Многим младим људима данас није лако да се одлуче за брачни живот, нити монашки, па већи део времена остају у једној позицији која је прилично недефинисана; споља гледано – тапкају у месту. Зашто је то тако? Недостаје им одлучности и храбрости, а немају ни јасан циљ ка којем би усмерили своју жељу и управили вољу. Можда је корен много дубљи, можда нису спремни на жртву, нису изашли из себе, нису заволели другог. Негде им себељубље и славољубље сише снагу и остају неспособни да воле, а љубав не пита за цену – она зна зашто гине. • Можемо ли рећи да је страдање жена другачије у својој спољашњој пројави, него што је то страдање мушкараца? Чини ми се да је мушкарцима некако удобније – да лакше пролазе кроз живот. Можда то тако изгледа, зависи са ког се аспекта посматра. Господ свакоме да оно што му је потребно. Није битно да ли лакше или теже већ какав ће плод донети, и са чим ћемо изаћи пред Господа. • Данас видимо да жене траже равноправност, па када их то више не задовољава постају шефови у кући и на послу, а мајке су успут. Децу медији васпитавају. Младе девојке су као некакве амазонке, друмски ратници; ту нема више скромности, нити стида. Шта је то што их чини стварно лепим, угодним у Божијим и нашим очима? Ако у том бунту има искрености и жеље за правим вредностима онда је то симпатично. Јер ја верујем да има стида и скромности, али да их, свесно или несвесно, убијају, јер се клањају паганским идолима (култ тела и разврата – који се нуде као вредности преко мас-медија). Али Господ је дао покајање и могућност да се човек врати себи и чистоти и да спозна своје боголико достојанство. • Да ли је жени теже да буде послушна? С обзиром на хришћанску традицију, већ 13-14 векова, мислим да јој је у самој природи послушност и да је то велики дар, али да развраћеност времена утиче да се то полако губи, јер је поремећен систем вредности. • Сами сте на острву на ком до пре две године није било чак ни струје. Окружени сте људима другачијег настројења и верске одређености. Успели сте да окупите сестринство, а од скора сте и настојатељи-

ца још једног манастира… Како сте се упустили у то? Је ли вас било страх? Послушала сам благослов духовног оца и кренула. Онда добијете на дар безбрижност и препустите се у руке Божије, а Он се стара о осталом. Посебна радост ми је била што је Јелена Лазарева ту, и што својим молитвама освећује острво. • Читајући Свето Писмо, посебно у Старом Завету видимо како грех скраћује животни век човеков. И у свакодневном животу примећујемо његово дејство, да просто изобличава. Проф. Владета Јеротић говори о томе да се лик човека после изласка из Цркве, након Литургије, мења. Можете ли нам то мало шире објаснити? Окусивши благодат Светога Духа, који се изобилно дарује на крштењу, човек се неминовно мења на свим нивоима па и на физичком. Тело је створено да буде храм Светога Духа и причестивши се Господом, верујући примају самог Христа и зраче том бесмртношћу коју дарује Бог онима који га љубе и исповедају веру у Свету Тројицу. Своје боголико достојанство увек оживотворавају примањем Духа Небеског којим славослове Господа. • Хвала вам на времену које сте одвојили за нас мати, поред ваших бројних обавеза. Првенствено Богу хвала, и свако добро од Господа вам желим.

Обреза е Господ е? С

ве док није отпочео своју проповед о Царству небеском, Господ је, будући да је по телу био потомак Авраамов, прошао кроз све старозаветне обредне чинове, потврђујући на тај начин јединство библијске Свештене историје: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да укинем него да испуним“ (Мт. 5, 17). Сви догађаји из Спаситељевог земаљског живота су за хришћане од посебне важности и имају свој дубоки смисао. Обред обрезања је у себи садржавао и наречење имена. У тај осми дан по рођењу се, дакле, савршило и наречење спаситељног и најслађег имена Исус. О величини тог имена су предсказивали Пророци (Мт. 11, 21), а сам Спаситељ је рекао: „именом мојим изгониће демоне; говориће новим језицима; узимаће змије у руке; ако и смртно што попију, неће им наудити; на болеснике полагаће руке, и оздрављаће“ (Мк.16,17-18). Стога се на овај празник у Цркви певају следећи стихо-

ви: „Приђите да прославимо преславно наименовање Владике Христа у светињи: данас је Исуса боголепно наречење“ (припев 9. песме Канона празника). До установљења празника Обрезања је истовремено дошло и због борбе са јересју гностика докета, који су нису веровали да се Бог уистину оваплотио, тврдећи да Исусово тело није било стварно, већ привидно. Иначе, обрезање је старозаветни обредни чин одсецања крајње кожице на детородном органу свим новорођеним дечацима, осмога дана по рођењу. Да ово чине Господ је заповедио Аврааму и свим његовим потомцима: „А ово је завјет мој између мене и вас и сјемена твојега након тебе, које ћете држати: да се обрезује између вас све мушкиње. А обрезиваћете окрајак тијела својега, да буде знак завјета између мене и вас“ (1Мој. 17, 10-11). Ову заповест понавља Мојсије (2Мој. 12, 44; 3Мој.12, 3). Печат тога знамења је било име, које је давано на тај дан. Свети апостол Павле употребљава израз „ обрезање срца“ (Рим. 2, 28-29), у духовном смислу – оно символизује одсецање страсти, истинско покајање и обраћење грешника ка Богу (Флп. 3, 3; Кол. 2, 11). јеромонах Јов Гумеров

јеромонах Амвросије Јермаков Преузето са Православие.ру Са руског превела и приредила Ивана Јовановић

јануар / 2013 / svetigora

Због чега се православни не обрезују? Јер и Исус је био обрезан, и никада није рекао да обрезање треба одбацити. Господ наш Исус Христос је дошао у овај свет да би испунио закон, а не да би га укинуо. Истовремено, Спаситељевим доласком у свет, „када је дошла благодат, сен је закона прошла“ (Догматик другог гласа). Многе одредбе Старога завета су биле у ствари праслике. Тако је обрезање било праслика Крштења, а касније више није имало смисла испуњавати оно што је некада било припрема за Спаситељев долазак у свет. Апостолски сабор, о којем се говори у књизи Дела апостолска (15, 1-29), бавио се питањем обрезивања оних који су од незнабожаца постали хришћани, и на њему су Апостоли закључили „да никакво бреме више не мећемо на вас осим овога што је неопходно: да се чувате од жртава идолских, од крви и од удављенога и од блуда, и што нећете да се чини вама не чините другима“ (Дап. 15, 28-29).

sve[tenik odgovara

Због чега се празнује

hri[]anske svetiwe

„Одигитрија“ вас води…

Свједочанства Рождества Христовог Агенција за поклоничка путовања при Митрополији црногорско-приморској „Одигитрија“ нас ријечју води ка великим хришћанским светињама и мјестима на којима оне пребивају.

Дарови Мудраца На Светој Гори Атонској, у ризници грчког манастира Светога Павла, заједно са моштима великих светитеља – Григорија Богослова, Максима Исповједника, Василија Великог, Теодоре Александријске и мученика Калиника, монаси са посебном пажњом чувају и дарове које су персијски мудраци донијели на поклон Богомладенцу Исусу Христу. Вођени звијездом која им је показивала пут и мјесто гдје је рођен Спаситељ рода људскога, мудраци су даровали Господу злато, тамјан и смирну. Симболично – злато цару, тамјан Богу, и смирну – човјеку. На двадесет осам златних плочица разних облика, украшених најфинијим филигранским орнаментима, налази се седамдесет куглица смирне помешане са тамјаном, величине и облика маслине.

Мошти мудраца је према предању пронашла равноапостолна царица Јелена у Персији и донијела их у Константинопољ, да би током V вијека биле пренесене у Милано. Из Милана су 1164. пренијете у Келн. На грбу града Келна и дан данас се налазе три круне (тројице мудраца- краљева), а „Дан три света краља“ (6. јануар) је државни празник.

Мара је схватила да је то био глас Мајке Божије, зауставила се, предала Дарове монасима и вратила се на свој брод. На мјесту гдје се срела са монасима постављен је крст, који се и данас зове Царичин, а направљена је и капелица унутар које је фрескопис који осликава овај догађај. Од 80-их година прошлог вијека па наовамо, сваке године се износи из манастирске ризнице нешто од ових Дарова и носи у различите градове Грчке, ради поклоњења вјерних. Бројна су и исцјељења која су се десила благодаћу ових светиња, од којих се и дан данас осјећа божанствени миомирис који је немогуће описати. Из „Одигитрије“

svetigora / 2013 / јануар

Дарови Мудраца

Ове часне дарове Мајка Божија је брижљиво чувала цијелог свог живота. Када је осјетила да се њен земаљски живот ближи крају, предала је дарове, заједно са својим Појасом и Ризом, Јерусалимској цркви гдје су били чувани преко 400 година. Византијски император Аркадије је пренио је дарове у Константинопољ ради освећења нове престонице царства. Све драгоцјености из царске ризнице, па и Дарови са њима, падају после пада Цариграда (1453) у руке Турака. Султанија Мара, жена султана Мурата I и кћерка деспота Ђурђа Бранковића, узела је ове Дарове и однијела их на Свету Гору у манастир Светога Павла, који је деспот Ђурађ обилато помагао. Она је имала намјеру да сама унесе ове дарове у манастир, али када се приближила зидинама зачула је женски глас који јој је рекао: „Маро не иди даље, ти си жена а овдје живе монаси мушкарци“.

Ходочасници сваке седме године у њемачки град Ахен долазе да се поклоне светињама Дворске капеле које још од времена Карла Великог свједоче о земном животу Господа нашега Исуса Христа. Ту се између осталих светиња налази и платно, пелена, у које је Богородица умотала свога Богомладенца.

Свети рат 200 година од Бородинске битке

Антикрстовски поход на Русију „Од свих народа Европе, ја морам да учиним један народ, а од Париза – свјетску престоницу“, говорио је Наполеон Бонапарта,

jubilej

рије 200 година у Русији су се десили догађаји које не можемо назвати само ратом између Наполеона и цара Александра I. Не можемо их сматрати ни само ратом између великих војсковођа, нити тај рат можемо сматрати само ратом између народа Европе и народа Русије. Јер, кад се пажљиво погледа јасно се види вјерски смисао онога шта се десило. У Европи, на челу са Француском, дошло је од коначног одбацивања Бога и Божјих заповјести. Одрекавши се Христа, Европљани су дошли у Русију да би доказали да без Бога могу побиједити народ који је сачувао приврженост јеванђелским истинама. То је био монструозни експеримент, и у случају још једне Наполеонове побједе, безбожници су могли у усхићењу славити величину човјека и атеисте. Али Бог се не може посрамити! Он је тријумфовао, а не безбожници који су дошли са Бонапартом. „Бог Господ и јавилсја нам!“ Није случајно на медаљама које су издате у част изгнања Европејаца писало: „Не нама, не нама, већ Имену Твојему!“ Имало се у виду да славу треба одати Господу, а не људима. Божјим промислом се десило и то да се протјеривање Наполеона завршило у данима божићних празника 1812. године. Свијетли Лик Богомладенца свједочио је о истинском разлогу побједе Руса и поразу непријатеља.

потчињавајући себи једну државу за другом. Те, 1812. године под његовом петом нису биле само Енглеска и Русија, о којој је самоувјерени Корзиканац говорио да ће је смрвити. Отаџбински рат против Наполеона прије свега се оцјењује као ослободилачки, упућен против грабљиваца који су упали у Русију. Али православни човјек види шире и дубље, схватајући мистично значење „Олује дванаесте године“. Не чуди што су се незвани гости са таквом сатанском помамом изругивали над руским црквама. Велика Француска револуција узела је Волтерове ријечи „Згазите штеточину!“ за своју паролу. Под штеточином се подразумијева хришћанство, институција Цркве. Надахнути таквом паролом, безвјерни Французи су кренули да искорјене Цркву. Главно је што и сам предводник те војске није вјеровао у Бога и скоро отворено је исповиједао свој атеизам.

Почетак рата и почетак вјерског препорода Русије Рат је почео 12/24. јуна 1812. године. Ускоро је цар Александар издао „Налог Руској армији“, докуменат испуњен надом да Господ неће оставити Русију и да ће Руси побиједити: „Француски император је нападом на нашу војску код Ковна први започео рат. Дакле, видјевши да га мир не занима, не остаје нам ништа друго него позвати у помоћ свједока и заштитника правде – свемогућег Творца небеса, и супротставити наше снаге непријатељским снагама. Није потребно да подсјећам вође, командире и наше војнике на њихову дужност и храброст. У њиховим венама од давнина тече побједничка словенска крв. Војници! Ви браните вјеру, домовину и слободу. Ја сам са вама. А Бог је на почетку.“ Морало је да се деси нешто толико застрашујуће, као та инвазија да би руски цар окренуо свој поглед ка Господу. Цар, који до тада није погледао у Библију. Заиста, док гром не загрми, сељак се неће прекрстити! О томе да је Александар први пут почео да чита Јеванђеље тек 1812. године доста је написано. И вјероватно да је тако и било. Али вјерски царев васпитач, протoјереј Андреј Самборски,

јануар / 2013 / svetigora

svetigora / 2013 / јануар

човјек добродушан и честит, обучавајући Александра истинама вјере, меко и ненаметљиво је положио у душу свог васпитаника оно зрно вјере које ће се развити касније, под благодатним зрацима Светог Филарета (Дроздова). У ХХ вијеку је био општеприхваћен став да се Александар I уплашио од Наполеона и да је читав рат кукавички пресједио у Санкт-Петербургу. Међутим, није било тако. Из Вилна је император заједно са одступајућом руском армијом кренуо у Белорусију, затим у Смољенск. Ту је, сазнавши за потписивање антинаполеоновског договора између Русије и Енглеске у Еребру, Цар издао свој чувени манифест, који гори од мржње према непријатељу и који је пун чврсте одлучности за борбу. У њему се, између осталог каже: „Руски народе! Храбри потомци храбрих Словена! Ти си више пута ломио зубе лавовима и тигровима који су јуришали на тебе, сви се уједините: са крстом у срцу и оружјем у рукама никакве силе људске вас не могу побиједити.“ Александрове ријечи су се збиле. Читав народ је устао у одбрану своје домовине. Током јуна и јула руска армија је успјела да затвори пут Наполеону ка Санкт-Петербургу и Украјини, и да се повеже око Смољенска. Али Смољенск нијесу одржали. Древни град је пао под притиском „велике армије“ која је онда кренула ка Москви. Првих мјесеци рата са Наполеоном Русија се повлачила. 30. јуна император Александар Павлович је, оставивиши армију Берклај де Толију отпутовао у Петербург. Вјероватно је управо тих дана, потресен непријатељском силом и слабошћу руске армије, он узео у руке Нови Завјет.

Бивши слободоумник, равнодушан према религији, цар Александар је први пут био потресен великом Тајном Јеванђеља. Не само да су се цареви погледи окренули јеванђелским истинама, већ је и цијело руско друштво, заражено атеизмом, одједном осјетило како кроз њега пролази искра покајања. Тих дана, када је пао Смољенск и непријатељу био отворен пут за Москву, многи у Русији су отворили своја срца Христу. Након пада Смољенска, главнокомандујући руске армије је у августу постао храбри ученик великог Суворова – генерал-фелдмаршал Михаил Иларионович Кутузов. Иако много старији од Наполеона, прекривен сиједим власима, он је имао изузетно војно размишљање, а његови погледи на вођење рата били су напреднији него они „генијалног Корзиканца“. И народ га је обожавао, са вјером понављајући измишљену пословицу: „Дошао је Кутузов да бије Французе“. „Није чудо што сва Русија памти дан Бородинске битке!“ У руском државном историјском архиву Санкт-Петербурга, у фонду Светога Филарета Московског постоји једна дебела фасцикла у којој се чувају записи о свемогућим чудима и предсказањима. Између осталог, ту се налази „Предсказање о рату Русије и Француске“, гдје непознати аутор пише следеће: „Французи ће побиједити и ући ће у унутрашњост Русије, чак ће овладати Москвом, али при њиховом уласку у овај древни град, он ће бити запаљен. Тада ће бити постављена граница француским злочинима, јер ће им срећа окренути леђа, због њиховог безвјерја и равнодушности према вјери. Сва француска војска ће бити истријебљена за кратко вријеме, али не руским оружјем, него силом Божјом.“ Бородинска битка је почела 26. августа/7. септембра, на дан када Русија слави спасење Москве од напада Тамерлана 1395. године. Прије битке Наполеон није видио никакве препреке за потпуну побједу, али он није рачунао на једно – снагу руског карактера, снагу озлојеђености и одлучности да се бори до краја, која се накупила у срцима војника и официра, који су одступали до самога срца Русије. О томе је прелијепо у роману „Рат и мир“ писао Лав Николајевич Толстој, у ријечима кнеза Андреј да успјех не зависи нити од позиције, нити од наоружања, чак ни од броја, него од „оног осјећања које је у мени, у њему, у сваком војнику... Французи су разорили мој дом и иду да разоре Москву и увриједили су ме, и вријеђају ме сваке секунде. Они су моји непријатељи, сви они су злочинци према мојим схватањима. Треба их све казнити“.

У спомен истјеривања непријатеља на Божић 25. децембра, император је донио одлуку да се подигне огромни Божићи храм у Москви: у знак сјећања на беспримјерну ревност, вјерност и љубав према отаџбини, какву је у тешка времена показао руски народ. Градња храма Христа Спаса у Москви је трајала неколико деценија. Средином XIX вијека радовима је руководио Митрополит московски и коломенски Филарет (Дроздов), који је био један од стубова Руске Цркве. Он је лично смислио сиже за унутрашњи живопис и спољне рељефе којима је било украшено бесмртно дјело архитекте Константина Андрејевича Тона. Када су на власт у Русију дошли безбожници, духовно блиски Наполеону, овај величанствени храм је уништен. Његова обнова на старом мјесту и у првобитном виду десила се у вријеме Алексија II, патријарха московског и све Русије. Храм Христовог Рождества је данас познатији као храм Христа Спаса који опет бди над Москвом и стоји као строго упозорење непријатељима Русије.

Циљ непријатеља је био да пљачка. Однос Француза, Њемаца и Пољака према светињама Руске Цркве изазивао је мржњу у руском народу. Непријатељ је себи копао јаму. Скрнавили су цркве, манастире, мучили и убијали монаштво. Од Успењског саборног храма су направили коњушницу. У Москви, у којој је 1812. године било 237 храмова, сви су били опљачкани, а из светих гробница извађене мошти... Французи и остали Европљани који су били на Бородинском пољу су се надали да ће када освоје Москву моћи да се коначно одморе. Сви су вјеровали да ће послије заузимања Москве бити потписан мир. Ова крвава битка је почела рано зором. У десет сати читаво поље је било покривено густим димом. У пет сати по подне Французи су заузели најважнију тачку руске одбране, батерију Рајевског. У то вријеме од дима се ништа није видјело, а пала је и ноћ, те се битка прекинула. Обје стране су мислиле да ће се битка сјутра наставити, обје стране су мислиле да су побиједиле. Ујутру је Бородинско поље било Наполеоново. Французи су славили побједу, али то славље није било радосно, као послије претходних Наполеонових побједа. Они су по ријечима Лава Толстоја „искусили осјећање ужаса пред таквим непријатељем који је, изгубивши половину војске, стајао исто тако жестоко на крају, као и на почетку битке. Моралне силе француске освајачке војске су биле истрошене“. Али и физичке силе непријатеља су биле силно поткопане: од 120 хиљада војника и официра погинуло је више од 58 хиљада. Нису само Руси, него су и Французи изгубили половину своје војске. Наполеонов пад и препород православне Русије Наполеонов план се остваривао: Он је улазио у Москву, да би ускоро у ужасу побјегао из запаљене престонице несхватљивих, кошмарних Руса који су спалили свој велики град само да би непријатеља димом истјерали из њега. Дивне су ријечи Александра Сергејевича Пушкина на крају његове незавршене приче „Рослављов“, када главна јунакиња, сазнавши за пожар у Москви каже: „Је ли пожар у Москви дјело наших руку? Ако јесте, онда се поносим именом Рускиње! Васељену ће запрепастити велика жртва! Сад ми наш пад није страшан, наша част је спасена: никада се Европа више неће осмјелити да се бори са народом који сам себи одсеца руке и пали своју престоницу.“ И овога пута Москва је спасена, али по страшну цијену пожара, пљачке и погибије више хиљада људи. Тридесет пет дана је била у рукама непријатеља, док Наполеон није био принуђен да је напусти… Недјељу дана након празник Покрова Пресвете Богородице 1812. тога стигла је радосна вијест да Наполеон бјежи из Москве. Молитвама праведника, као што су митрополит Платон (Левшин), Преподобни Серафим Саровски и Свети Филарет, руско оружје је побиједило непријатеља. Такво духовно оружје, које се ковало у њиховим молитвама, Наполеон није могао да савлада и зато је био осуђен на пропаст.

Српски генерали у Отаџбинском рату И Срби имају разлога да буду поносни на Отаџбински рат: чак десет генерала Срба дало је допринос да се 1812. побиједи Наполеонова армија. Међу овим генералима као велики херој Отаџбинског рата 1812. остаће запамћен потомак славне херцеговачке породице Храбреновић, наустрашиви Михаило Милорадовић, који је командовао на централним позицијама

јануар / 2013 / svetigora

Побједници Без обзира на то што су Наполеона побиједили Кутузов, Барклај и Милорадовић, руски војник и официр, Александар је не мање својом политиком од 1813. До 1815. године дао непроцјењив допринос коначном слому револуционарног императора Француске, и с правом се сматра главним побједником. Ни он сам није могао помислити да ће заувијек ући у

сјећање потомака као благословени Цар. Натпис на главном споменику на Бородинском пољу, 115 км од Москве, каже да је у Бородинској бици учествовало 185 хиљада Наполеонових војника и официра против 120 хиљада руских. У овој најкрвавијој бици Наполеонових ратова у једном дану је погинуло око 80 хиљада људи и 40 хиљада коња. Према сјећању учесника Бородинске битке, француског генерала Пелеа, Наполеон је често понављао следећу фразу: „Бородинска битка је била најљепша и најгрознија. Французи су показали да су достојни побједе, а Руси су заслужили да буду непобједиви!“ Легендарни Кутузов је побиједио Бонапарту тако што га је натјерао да се повлачи по разореном старом смољенском путу, који су сами Французи прије тога разорили, и гдје није било ничега чиме би се снабдијевала изморена француска војска током тих страховито хладних дана… Но, не смеју бити заборављени ни други јунаци Отаџбинског рата. „Ма како се ствар завршила, ја ћу увијек бити убијеђен да сам чинио све неопходно да бих сачувао домовину...“, писао је Михаил Богданович Барклај де Толи, један од чувених вођа ове крваве битке. Рањенике Бородинске битке развозили су око Москве. Многи су били распоређени по манастирима. Генерал Петар Иванович Багратион дуго и мучно је умирао у селу Сими. Њега је било могуће спасти, али он није дозволио да му се нога ампутира, јер није могао себе замислити инвалидом. Гангрена је учинила своје. Багратион је имао је 47 година, од којих је 30 непрестано, без одмора војевао за Русију. Он је био ученик Суворова, који је са војницима дијелио све муке и којега су они много вољели због његове веселе нарави.

svetigora / 2013 / јануар

руске војске у бици код Бородина. Милорадовић је имао кључну улогу у тренутку када је француска војска стигла до самог Кремља. Управо је он упутио парламентарце маршалу Мирату са поруком да ће, ако га нападну Французи, одмах запалити град. На тај начин је успио да добије седам часова примирја и за то вријеме је неометано извршио евакуацију своје војске и преосталог становништва. Када је Наполеон са својом војском ушао у напуштену Москву, градом су буктали пожари које су намјерно подметнули сами Руси, што је, како је и планирано, имало катастрофалне последице за опстанак гладне и исцрпљене француске војске пред наступајућу зиму. За вријеме рата 1812. године Михаило Милорадовић је гонио Французе све до самога Париза. Народ га је несебично волио, као што је и он несебично волио руски народ. Пантеон јунака Отаџбинског рата 1812. године је велики. Ту су славна имена Алексија Петровича Ермолова, Матвеја Ивановича Платова, Дмитрија Сергејевича Дохтурова, Александра Петровича Тормасова, Петра Христиановича Витгенштејна, Дениса Васиљевича Давидова, Александра Ивановича Кутајсова, Ивана Семјоновича Дорохова, Дмитирја Петровича Неверовског, Николаја Николајевича Рајевског, Петра Петровича Коновницина и многих, многих других...

Изгнање Наполеона – Божићни поклон У децембру 1812. године преко Њемена у Европу се вратило 18 хиљада жалосних и промрзлих људи, које је тешко било назвати војницима. У руском заробљеништву се нашло 130 хиљада, а 350 хиљада Европљана од „дванаест језика“ је остало заувијек да лежи по бескрајним и предивним руским пространствима. Свршило се! Непријатељ је протјеран. На дан свијетлог Христовог Рождества објављен је Царски манифест о истјеривању непријатеља изван граница отаџбине. Отаџбински рат 1812. године уистину је постао рат православне Русије против безбожне Француске. Одмах након Наполеоновог пада почео је препород вјерских осјећања у читавом народу Русије, од малог до великог, од сиромашног сељака до самога императора. Огроман значај у пуковима активне руске војске него је и лично учествовало у ратним дејствима. При активној придавали су чудотворним иконама. Посебно Ка- армији било је око 200 свештеника, који су исповиједали, призањској, а уочи Бородинске битке сви руски војници чешћивали, опијевали погинуле, тјешили рањене, надахњии официри чистога срца су учествовали у молебану вали на бој, утврђујући у својој пастви православно осјећање. пред Смољенском иконом Мајке Божје: „Носе Мату- „С нами Бог! Разумјејте јазици!“ Они Христови војници, обучешку! Заступницу!“, писао је у роману „Рат и мир“, Тол- ни у свештене одежде и сами су били примјер хероизма. Јереј стој, „За иконом, око ње, испред ње, са свих страна су Василиј Васиљковски је био свештеник 19-ог јегерског пука ишли, трчали и клањали се до земље гомиле војника са којим је заједно дочекао олују дванаесте године. У боју код Витебска ишао је пред војницима и рањен у лице, па у ногу , па обнажених глава“. А сама Бородинска битка се десила на дан Влади- у груди, кад га је метак погодио у напрсни крст од кипариса. А мирске иконе Мајке Божје. Французи су кроз дурбин он се неуморно борио, побједа за побједом. Храброг баћушку са чуђењем посматрали шта се дешава у руским ре- су по личном захтјеву Кутузова наградили за неустрашивост довима. За њих је поклоњење икони изгледало ди- и ревносно служење орденом Светог Ђорђа четвртог степевље, примитивно. Они су се ругали и подсмијевали на. До тада ниједан свештеник није био удостојен те награде. Отац Василије је заједно са својим пуком дошао до Француске, „руском примитивизму“. Свети синод је организовао прикупљање помоћи да би тамо скончао од добијених рана. за потребе армије. Међутим, свештенство Руске ЦрСа руског превела и приредила Марија Живковић кве није се ограничавало прикупљањем средстава Извор: Александр Сегань „Священная война“

абука је стабло богате крошње, може достићи висину и до 10 м. Припада роду Malus и породици Rosaceae. Развој агротехнологије је учинио да данас на тржишту постоји велики број сорти са различитим укусом, мирисом, обликом и величином плода. Најбоље су оне јабуке које називамо „домаћим“, што значи да нису прскане се разним инсектицидима и пестицидима ради заштите од штеточина. Садржај љековитих супстанци, без обзира на тренд у производњи хибридних врста није се знатно промијенио. Слаткоћу плода одређује однос садржаја шећера и воћних киселина. Јабука је права ризница љековитих супстанци које позитивно утичу на наш организам. Садржи велики број минерала (гвожђе, натријум, фосфор, калијум, калцијум, магнезијум), пектине, шећере (фруктозу, глукозу, сахарозу), јабучну киселину, фенолна једињења (гало и катехинске танине), витамине (A, E, B1, B2, B6), бета-каротен, целулозна влакна, у сјеменкама има бјеланчевина и масних материја. У народу постоји мишљење да свјежа јабука, ујутро на таште поједена и добро сажвакана, лијечи од свих болести којима је узрок повишена кисјелост крви. Печена јабука је због садржаја пектина благотворна код пролива, ово посебно код дјеце, и то нарочито љети, када се појаве крвави проливи. Често се коре од непрсканих јабука осуше, уситне до ситног праха и чувају у затвореним теглама као лијек против пролива. Када затреба, једна кафена кашика уситњеног праха се потопи у 200 мл хладне воде и остави преко ноћи. Ово се ујутро кратко прокува, проциједи и пије мјесто воде. Компоти од свјежих и сувих јабука кувани са додатком меда и лимуна изазивају знојење што је добро код прехладе и грозничавих стања. Топао компот од јабука пред спавање ублажава неурозу и раздражљивост и добродошао је као средство против несанице и за смирење.

Због садржаја пектина и целулозних влакана јабука помаже код регулисања цријевне флоре и потешкоћа са пробавом (посебно код пролива и опстипације), ублажава проблеме настале код колитиса, смањује ризик настанка злоћудних ћелија у дебелом цријеву. Јабука такође благотворно дјелује на рад срчаног мишића. Снизујући повишен холестерол спречава зачепљење крвних судова, смањујући ризик од појаве тромбозе и артериосклерозе. Каротен штити организам од UV зрачења, док калијум дјелује као диуретик, подстиче функцију бубрега, јетре, жучи, поспјешује излучивање вишка течности из организма, посебно оне накупљене око скочног зглоба као последица дугог стајања или сједења. Захваљујући томе што садржи калцијум, фосфор и магнезијум, јабука позитивно утиче на изградњу костију и зуба. Полагано жвакање јабуке спречава каријес, јача зубно месо и уништава штетне бактерије у усној шупљини. Захваљујући фенолним једињењима јабука има антиоксидативно дејство у борби против слободних радикала који у првом реду атакују на имунолошки систем нашег организма. Као дјеци су нам говорили да ћемо боље памтити ако једемо јабуке. Захваљујући доброј комбинацији витамина, минерала и угљених хидрата организам добија енергију која спречава умор и губитак концентрације. Због садржаја пектина и целулозних влакана који бубре у желуцу изазивајући осјећај ситости, јабука је незаобилазна у дијетама за мршављење. Како садржи око 90% воде, јабука гаси жеђ и освјежава након напорног тренинга.

medicina ДРАГИЦА Бојовић, мр. фарм. спец. љековитог биља

абука и јабуково сирће

јануар / 2013 / svetigora

svetigora / 2013 / јануар

Јабуково сирће Најбоље је када се израђује од дивљих или од хемијски нетретираних јабука. Дивља или шумска јабука (Malus Silvestris) је нешто уже крошње и расте по мјешовитим листопадним шумама. Користи се и за калемљење питомих врста. Плодови дивље јабуке знатно се разликује од хибридних врста. Округли су и доста мањи, најчешће до 3 цм у промјеру. Укуса је киселог и опорог, па се ријетко користи за јело. Најчешће се употребљава за израду познатог јабуковог сирћета. Постоји више начина за његово добијање. Један од најједноставнијих је да се плодови уситне: самељу или здробе дрвеним чекићем у дрвеном авану. Здробљени плодови се одложе у дрвено буре са малом количином воде, прекрију газом или поклопцем који има отворе како би уз присуство ваздуха, ензима и шећера дошло до врења (ферментације). Ова смјеса треба да стоји најмање 15 дана на собној температури. Након врења благо кисела, свијетло смеђа течност се одваја цијеђењем, затим још једном циједи да би се одстранио талог, пакује у одговарајућу амбалажу на хладно и тамно мјесто како би се спријечило даље врење. Јабуково сирће у природном облику садржи: воћне, фенил-карбонске киселине, амино киселине, витамине, биофлавоноиде, бета каротен, катехинске и гало танине, алфа токоферол... Богати садржај оправдава изузетну цијењеност јабуковог сирћета у народној медицини. Њему се приписује велика љековита моћ у олакшавању многих обољења као што су: • снижење повишеног притиска • снижење холестерола и триглицерида • код проширених вена и лоше циркулације • код реума и артритиса • спречава стварање бубрежних и жучних каменаца

Пектини из јабуковог сирћета поспјешују излучивање токсина из организма и дају осјећај ситости што је нашло примјену у дијетама за мршављење, код слабе пробаве, лошег варења и нередовног пражњења цријева, успоравају ресорпцију шећера након оброка, подстичу излучивање тешких метала. Биофлавоноиди из јабуковог сирћета дјелују као антиоксиданти – неутрализацијом слободних радикала врше детоксикацију организма. Заједно са витамином Ц и воћним киселинама утиче на метаболизам укупних масти и холестерола. Нарочито је благотворно за крвоток и крвне судове. На тржишту се налази низ препарата на бази јабуковог сирћета. Најчешће је заступљен као раствор, или тоник од чисто цијеђеног јабуковог сирћета или са додатком екстраката љековитог биља. Користи се 1-3 кафене кашике растворене у чаши млаке воде пола сата прије јела или између оброка као напитак. Јабуково сирће се користи за спољашњу употребу, разблажено у води за облоге код отока зглобова, болних и упаљених вена, повишене температуре. Ако имате питања у вези са овом темом можете се обратите на мејл адресу: dragicabiljna@t-com.me.

Тајна спасе а и Велики хришћански празници Ново у издању манастира Подмаине

prikaz

Из штампе су недавно у преводу на српски језик изашле две нове књиге архимандрита Рафаила Карелина

рхимандрит Рафаил (Карелин) је без сумње један од најоригиналнијих и најзначајнијих црквених писаца данашњице. Његове књиге свакако су међу наиздаванијима и најчитанијима. Аутор је многобројних беседа и чланака полемичког карактера посвећених актуелним питањима данашњег црквеног живота, чланака у којима се говори о разним проблемима аскетског и моралног карактера. За оца Рафаила с правом се може рећи да увек и у свим околностима тежи да првенствено говори о спасењу као о ономе што нам је једино потребно (види, Лк. 10, 42). Данас се о много чему пише и полемише, али се, нажалост, веома често заборавља на оно најважније, на човекову душу која је, по речи Спаситељевој, драгоценија од целог света. Заборавља се на душу и њен скривени живот у Богу. То наравно није случајност. Да би се расправљало о теолошким питањима, треба добро изучити теологију. Да би се расправљало о проблемима пред којима се данас Црква налази, треба добро изучити црквену историју. Да би се говорило и писало о души и њеном животу, треба добро упознати своју душу, али и душе других људи. То је свакако много теже и компликованије него изучити теологију или историју Цркве. Човек мора према себи бити веома строг и пажљив да би могао да разликује глас душе од гласа страсти и да би могао да схвати да ли душа стреми љубави према Богу, или пак љубави према самој себи. Човек истовремено мора да научи да воли оне који су поред њега, јер ће само тада кроз несавршенства и недостатке, кроз немоћи и пороке моћи у људима да види оно што је добро и чисто, што се без обзира на исквареност људске природе у њима сачувало, оно због чега Господ и воли човека. Другим речима, да би неко писао о духовности, мора сâм постати духован, мора примити Духа, а за то треба дати крв и зној. Дакле, неопходно је подвижничко искуство чији су плод праве и истините речи о путу спасења. Управо такав духовни плод понуђен је читаоцима у овој књизи кроз ауторова размишљања, мисли и оцене, које нам се понекад чине веома оштре и категоричне.

Из предговора руском издању књиге „Тајна спасења“

јануар / 2013 / svetigora

Понекад нам је ипак жао што архимандрит Рафаил, као по правилу, избегава да говори о себи, а кад је то ипак неопходно, чини то само узгред. Зато су његове књиге, које изазивају тако велико интересовање, лишене биографских података о аутору. Но пошто је аутор монах, сасвим је разумљиво непостојање жеље да пише о себи. Вероватно не би била велика грешка ако бисмо рекли да су књиге оца Рафаила у неку руку и његова биографија. Он нам се у њима открива, између осталог, и као изузетно искрен човек, који просто не подноси ни најмању лаж или лукавство, чиме се и могу објаснити његова оштрина и категоричност, и његова увереност да је пут мучеништва изнад пута компромиса. Треба истаћи да се књига „Тајна спасења“ разликује од до сад штампаних књига оца Рафаила. Наиме, ова књига се састоји из два дела. У првом се делу говори о духовном животу, о ономе што се човеку открива на његовом путу ка Богу, што изазива радост и тугу и понекад га приморава да застане и с болом се загледа у своје срце. Ту се на изузетан начин говори о томе како постићи блаженство које је доступно само онима који себе свесно осуде на то да буду истински сиромашни духом. Ту се налази и учење о молитви која за хришћанина треба да постане главно делање, његов покретач и ослонац. Ту је и одсјај оне Божије лепоте пред којом човекова душа, кад је изненада открије, понекад замире од одушевљења и коју након тога целог живота тражи у сузама покајног плача. Други део књиге чине сећања оца Рафаила на изузетне подвижнике XX века које је, по милости Божијој, познавао. Реч је о необично јарким личностима које пажњу читалаца буквално прикују за себе. Али сећања нас наводе да се од тих личности мислено враћамо аутору који о њима пише с толико љубави. Кроз сећања на подвижнике отац Рафаило нам се сâм открива много више него у претходним књигама. Тако нам постаје јасно да се и као човек, и као монах и свештеник, али и као писац, формирао управо захваљујући дружењу с подвижницима о којима пише. Кад ову књигу прочитају до краја они којима ће се отац Рафаил у почетку учинити сувише строг, увериће се да је подједнако строг и према себи самом, с том разликом што његова строгост према себи самом више личи на немилосрдност. Чини нам се да је повод томе то што отац Рафаил просто није у стању да греши душу или да не буде до краја искрен кад је у питању истина. Јер уколико је у истини присутно и најмање зрнце лажи, онда то више није истина, него је лаж. Најважнија тајна, тајна спасења, може се човеку открити само у светлости истине.

prikaz

Нови Смисао

„Смисао“, часопис Одјељења за друштвене науке Матице српске – друштва чланова у Црној Гори, година I, 1–2, 2012, 176 страна

дјељење за друштвене науке Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори покренуло је научну периодичну публикацију под називом „Смисао“ у којој чланови Одјељења и шири круг друштвеним наукама склоних и провенијенцији Матице српске наклоњених стваралаца објављује своје оригиналне научне радове и преводе важнијих стручних текстова. Овај, први број, својим садржајем представља антологију изабраних чланака. Тематска разноврсност проистиче из свјесног одсуства тематске опредијељености, будући да се ради о првенцу. С друге стране, објављују се и прилози на страним језицима, што је посебно важно са становишта научне мисли. Прије свега, ово указује на чињеницу да границе не постоје у времену и простору, границе су увијек и искључиво у човјеку. Једино човјек отворен за другог човјека може бити свјестан свог положаја и улоге коју има на свијету. Чини се да ће такав дух провијавати у овом часопису. Изоставићемо, за овакве прилике већ уобичајено, побројавање аутора и њихових текстова. Можемо рећи да се углавном ради о универзитетским радницима, али има и научника изван академских кругова. Озбиљност текстова, униформност њиховог израза, стилска дотјераност текстова, научна опремљеност и фундаментална конзистентност, довољан су показатељ намјере уредништва да спроводи основне смјернице културне и духовне организације којој припадају. Часопис третира све области друштвених наука, о чему свједоче прилози из философије, теологије, социологије, психологије, историософије… присутни у овом првом броју. Остаје нам да уредништву и издавачу честитамо на покретању још једног часописа, у данима кад је читалаца све мање, а о онима који пишу сувишно је и говорити.

svetigora / 2013 / јануар

ђакон др НИКОЛА Маројевић

едавно се у издању Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори из штампе појавила драгоцјена књига православног публицисте, дугогодишњег новинара Радио-Светигоре Дејана Булатовића Спиридона „Југословенство и комунизам: српски народ у XX веку“. Ради се о зборнику интервјуа са водећим српским историчарима, компетентним тумачима наше новије прошлости. Како и сам наслов сугерише, у питању су теме судбоносне за егзистенцију српског народа у стољећу које је за нама. Последице југословенства и комунизма у многоме пресудно узрокују стање у коме се данас као народ налазимо. Тајну настанка књиге објашњава сам аутор у уводној напомени: „Мој посао на црквеном радију Светигора потрајао је девет година. Имао сам емисију ‘Ријеч-посијеч’ са призивом истине која ‘сече’. Мото свога рада нашао сам код Младена Маркова коме је Милош Црњански, као младом писцу, рекао: ‘Марков, пазите да вас новинарство не поједе’. Знам да су ме многе теме ‘појеле’, али је изазов овог позива био неодољив.“ И још: „Професор Љубодраг Димић ми је предложио, када смо урадили емисију, да покушам да окупим што више историчара око заједничке теме: Српски народ у XX веку. Моја захвалност професору Димићу је сада људска, синовска.“ У зборнику се налази тринаест интервјуа урађених са дванаест саговорника. То су: академици САНУ Милорад Екмечић, Василије Крестић, Драгољуб Живојиновић и Чедомир Попов; проф. др Љубодраг Димић, проф. др Милош Антоновић, проф. др Момчило

Открива е историје Дејан Булатовић Спиридон: Југословенство и комунизам: српски народ у XX веку, Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Подгорица 2012.

митријевић са београдског Института за савремену историју. Њихов колега Коста Николић објашњава због чега су Срби жртве 1918. године и због чега су српски национални покрет и Краљевина Југославија жртвовани у Другом свјетском рату. Никола Жутић говори о римокатоличком прозелитизму и његовом утицају на стварање хрватске нације на рачун српског народносног идентитета, а Радмила Радић о импликацијама 27. марта 1941. у историографији. У том разговору посебно су занимљиви и значајни њени судови о улози СПЦ и патријарха Гаврила Дожића у двадесетседмомартовским догађајима и последицама које су ти догађаји узроковали. У последњем интервјуу у књизи др Чедомир Антић објашњава због чега је српски народ данас мање дефинисан као нација него што је то био случај прије стотину година. Све то свакако помаже успостављању свијести о нашим историјским заблудама, као једном од најважнијих предуслова за оздрављење нашег народног организма. РАЈО Војиновић

јануар / 2013 / svetigora

Павловић, др Бојан Б. Димитријевић, др Коста Николић, др Никола Жутић, др Радмила Радић и др Чедомир Антић. Сва важнија питања из тог периода која се тичу Срба и њиховог данашњег положаја, која још увијек по много чему представљају табу наше савремене историографије, отворена су у овим разговорима на начин приступачан широј читалачкој публици, језиком разумљивим колико стручној толико и лаичкој јавности. А тога у нашој колективној свијести има много – од југословенских и комунистичких идеолошких стереотипа до конкретних историјских догађаја, недовољно расвијетљених, што из објективних разлога какви су недоступност релевантних извора, што из интереса владајућих политичких елита. Интервјуи су у појединим случајевима рађени конкретним поводом, чешће актуелизовањем тема. Тако Булатовић с академиком Милорадом Емечићем води разговор поводом појављивања његове историје Срба под насловом „Дуго кретање између клања и орања“. Академик Василије Крестић говори о српско-хрватским односима и узроцима настанка и наметања мита о Великој Србији, и упозорава да нас само истина може освијестити и отријезнити. За читаоце у Црној Гори од посебне важности је интервју са академиком Драгољубом Живојиновићем због истине о краљу Николи Петровићу и његовој улози у Првом свјетском рату. Та слика последњег господара предјугословенске Црне Горе нимало није у складу са устаљеним романтичарским клишеом о „цару јунака“. Академик Чедомир Попов говори о чувеном Меморандуму САНУ који савремени српски непријатељи узимају као „доказ“ да су Срби једини кривци за распад Југославије и ратове из деведесетих година прошлог вијека. Супротно томе, Попов показује због чега је тај документ био покушај спасавања југословенске државе од распада. Уз то, интересантно је и његово свједочење о личности Слободана Милошевића и његовом држању пред Хашким трибуналом. Љубодраг Димић говори о историјским коријенима проблема Косова и Метохије и о судбинској везаности Добрице Ћосића за то питање, а Милош Антоновић о савременом идеолошком стереотипу о српском народу као митоманском. Говорити о српском народу у двадесетом вијеку, а не говорити о четничко-партизанском грађанском рату није могуће. Зато се том темом баве Момчило Павловић и Бојан Б. Ди-

СЛАВКО Живковић

POM EN

Упокојио се у Господу Епископ жички Хризостом Д

svetigora / 2013 / јануар

ана 5/18. децембра 2012. године, на празник преподобног Саве Освећеног, у раним јутарњим часовима, у Епископском двору у Краљеву упокојио се у Господу Његово Преосвештенство Епископ жички Хризостом. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 21. децембра Светом заупокојеном Литургијом и опелом блаженоупокојеном Епископу жичком у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Његовој Светости саслуживали су Преосвећена господа Епископи: зворничко-тузлански Василије, сремски Василије, банатски Никанор, бачки Иринеј, тимочки Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игњатије, далматински Фотије, будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки Григорије, ваљевски Милутин, рашкопризренски Теодосије, западноамерички Максим, крушевачки Давид, полошко-кумановски Јоаким, брегалнички Марко, стобијски Давид и јегарски Пор-

фирије, уз учешће великог броја свештенства, монаштва и благочестивог вјерног народа из свих крајева Србије. У име манастира Хиландара, у којем се блаженоупокојени владика Хризостом подвизавао двије деценије, у чину архијерејског опела учествовао је јеромонах Серафим. Од блаженопочившег Епископа Хризостома на опелу се дирљивим ријечима опростио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. У име свештенства и монаштва Жичке епархије од свога Архијереја опростио се протојерејставрофор Љубинко Костић из Матарушке Бање. После опела тијело блаженоупокојеног владике Хризостома је, по његовој жељи, пренијето у манастир Рујан, гдје је похрањено. Помен је одслужио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован уз саслужење Преосвећене господе Епископа рашко-призренског Теодосија и крушевачког Давида. Поводом упокојења Епископа Хризостома Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве на ванредној сједници донио је одлуку да се за администратора Епархије жичке постави Епископ шумадијски г. Јован.

ИСИДОРА Радуловић

Наташа Вујиновић Н

јануар / 2013 / svetigora

КРАТАК ЖИВОТОПИС ВЛАДИКЕ ХРИЗОСТОМА Епископ Хризостом (Столић) је рођен 1939. године у Руми, гдје је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, гдје је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, гдје је, на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу, дипломирао из литургијског богословља. Испуњавајући свој монашки завјет, одлази у Свету Гору, у манастир Хиландар, гдје је провео двадесет година. Као запажен монах био је први епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. 24. маја 1988. изабран је за епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао епархијом до 1992. године, до избора за епископа банатског. У овој епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност. Године 2003. изабран је за Епископа жичког.У овој Епархији владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине.

а празник Светог Алимпија Столпника, у Херцег Новом се након краћег и тешког боловања у Господу упокојила наша сестра Наташа Вујиновић, чланица црквеног хора „Свети апостол и јеванђелиста Марко“ из Подгорице. Блиски сродници и пријатељи сахранили су Наташу дан касније на гробљу при цркви Свете Тројице у Кутима, а опијело за покој њене душе служили су јереји Драго Пешикан, Гојко Мрачевић и Живан Вукојевић. Наташа Вујиновић је рођена на празник Светих мученица Вјере, Наде, Љубави и мати им Софије, 30. септембра 1974. године у Зајечару, а основну школу завршила је у Бољевцу. Након завршене основне школе са родитељима се доселила у Херцег Нови, гдје је похађала ниже разреде средње школе „Иван Горан Ковачић“. Након другог разреда средње школе, преселила се у Русију и у мјесту Краснојарск завршила средњу школу. На Учитељском Факултету у Београду је дипломирала 1998. године. Исте године, почела је са радом у основној школи „Милан Вуковић“ у Херцег Новом, а од 2006. године је била учитељица у основној школи „Владимир Назор” у Подгорици. У чланству Удружења „Руско-црногорског пријатељства“ била је од његовог оснивања 2011. године, а у хору „Свети Василије Острошки“ из Кумбора, пјевала је од 1998. године. На албуму тог хора, објављеном прошле године, имала је запажен соло у Псалму 102: „Благослови душо моја Господа“. Паралелно са чланством у кумборском хору, од 2009. године била је сопран и у подгоричком хору „Светог апостола и јеванђелисте Марка“, са којим је пјевала о недељним и празничним Литургијама, на божићним и васкршњим концертима и на духовним академијама. Успомена на Наташу Вујиновић, њену младост и ревност, живјеће у душама и молитви чланова хора „Свети апостол и јеванђелиста Марко“ из Подгорице на челу са диригентом Јеленом Људмилом Радовић. Вјерујемо да ће молитвени спомен на нашу Наташу живјети и у свим душама које су имале радост да је упознају.

Сестринство манастира Ћелија Пиперска svetigora / 2013 / јануар

Монахи а Марија Тинтор М

онахиња Марија се родила као прво од троје дјеце Недјељка и Гордане Тинтор, 14. маја 1978. год. у Задру. На крштењу отац јој даје име Бранка, вјероватно по жељи његовог оца, Маријиног дjеде Саве. Због своје фине природе, била је омиљена у ширем кругу породице. Одличан ђак током читавог школовања, основну школу завршила је у Рaштевићу код Бенковца, гдjе су и живjели, а три разреда Гимназије у Бенковцу. У августу 1995. године затичемо их у безмјерној колони српских избjеглица из Крајине, под налетом „Олује” која их је однијела до Суботице. У Суботици завршава Гиманзију и уписује Економски факултет 1996. Студије дефинитивно напушта за вријеме бомбардовања Србије 1999. Заједно са својом млађом сестром посјетила је манастир Острог 2002. Ова је посјета оставила неизбрисив траг у младим душама и заувијек усмјерила њихове кораке ка светињи Божијој. У годинама које су слиједиле сестре су највише времена проводиле у српским манастирима учећи се побожности и монашком животу, све док у њима није дефинитивно сазрела одлука да свој живот посвете Богу. У томе их је мало омела Маријина малигна болест која је почела у августу 2007. год. Послије тачно годину дана заувијек напуштају свијет и долазе у манастир Ћелија Пиперска, у коме је Марија убрзо (30. октобра) и замонашена, добивши име по Светој Марији Палестинској, која се слави 12. октобра. Подсјећајући се поново живота ове мање познате светитељке, читаво сестринство било је задивљено великом сличношћу: Света Марија Палестинска била је ђакониса у Цркви зато што је много лијепо читала, а то је управо била и особина новопострижене монахиње Марије. У кратком периоду између двије тешке болести (када је, можемо слободно рећи, била здрава по свом великом послушању) постала је прави монах: по свом изгледу, по свом понашању, по својим дјелима, по својим ријечима и по својим мислима. О томе најбоље свједочи неколико исповједних писама које је, схватајући њихову дубину и значај, с пажњом сачувала њена Игуманија, као и поруке које је из болничке постеље слала. О њеном беспрекорном и пажљивом покајничком животу сведочимо ми, њене сестре, а о њеној љубазности, смирењу и кротости и безбројни посјетиоци нашег манастира које је као гостопримац дочекала, успокојила и обрадовала. Снагом вјере и воље, ношена молитвом и љубављу, постала је стуб ослонац цијелог манастира. Упркос свим својим трудовима осјећала се као велики дужник свима и свему, и за то је често узносила благодарност и Богу и људима; у себи не налазећи ништа добро, које је видјела увијек у другима, стално је тражила опроштај.

Сасвим неочекивано, у болесничкој постељи, мјесец дана пред своје упокојење, добила је благослов од нашег духовника, митрополита Амфилохија, да напише Предговор за књигу о мати Теосемни, која управо ових дана излази из штампе. Сигурно јој никад није пало на памет да ће да пише Предговор за било коју књигу, а још мање да ће у било којој књизи писати о њој, али се управо све то десило. Неколико њених исповједних писама и поруке из болнице биће објављени као додатак овој књизи, и они ће, сами за себе свједочити о њеној личности. Није случајно баш монахиња Марија добила благослов да напише Предговор за тако изванредну књигу. Књигу која се лако чита, а тешко спроводи у животу. Ми, њене сестре, можемо рећи да је сестра Марија живјела међу нама као да је цијелог живота гледала пред собом живот мати Теосемне и слушала њене спасоносне поуке. С пажњом одслушавши бесједу митрополита Амфилохија изговорену на дан Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, на ријечи славословљења Бога, посљедњи пут је отворила и њежно затворила своје очи, у неизрецивој тишини и савршеном покоју, у навечерје 28. новембра 2012. Одлазећи из овог живота са великим болом али у њој својственој, највећој тишини, вјерујемо да је ушла у свијет неизрециве радости, у наручје Бога коме је радосно служила. Иако се упокојила у вријеме великих киша, на њеној сахрани гријало је сунце. Нас, њене сестре, настављају да грију њене молитве, њена радост и топло сјећање на њу. На манастирском гробљу су 29. новембра, на празник Светог апостола и јеванђелисте Матеја, сахрањени земни остаци сестре Марије (Тинтор). Свету заупокојену литургију претходно је служио Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства и монаштва Митрополије црногорскоприморске, Епархије будимљанско-никшићке и осталих Епархија Српске Православне Цркве, и у присуству великог броја монаштва и вјерног народа. „Нашу сестру Марију Господ је обдарио са двије врлине са којима је живјела последњих година“, казао је митрополит Амфилохије у бесједи. „Са њима она улази у радост Господа свога. Она се претворила у сасуд Божанске љубави, Христове љубави, и зрачила је радошћу носећи свој крст. Тегоба њеног тјелесног здравља није је – ни раније, а ни ових последњих година – лишила те љубави и те радости. И сада када је испраћамо, када се прах враћа земноме праху, и када се она враћа Сину Божјем Господу Христу, којему је принијела живот на дар, остаће са нама и међу нама наша Марија – Марија љубав и Марија радост“. По завршетку Свете литургије митрополит Амфилохије је служио опијело сестри Марији на манастирском гробљу, гдје је потом обављена и сахрана њених земних остатака.

POM EN ПИСМО МОНАХИЊЕ МАРИЈЕ МАТИ ЈЕЛЕНИ

на један начин. Надам се да ћете ми сви као заједница опростити за све моје грешке и пропусте које сам учинила према свима вама. Уздам се у милост и љубав Божију, да ће ми помоћи да крст који ми је дат изнесем до краја и у славу Божију, и да ће ми дати покајања и снаге да будем бар мало онаква какву ме Господ жели видјети. Све што сам год могла да урадим за ово мало времена док сам била бољег здравља, било ми је част и задовољство. И даље ћу се трудити, колико ми Господ буде дао снаге, да будем бар мало од користи – из благодарности према свима вама, а прије свега према Господу, Пресветој Богородици, Светом Стефану и Свима Светима. Мати, опростите још једном за све и помените у својим молитвама, грешна Монахиња Маријa 2. септембар 2012.г.

јануар / 2013 / svetigora

Христос Васкрсе! Мати благословите! Ових задњих дана имала сам мало веће болове него обично. Мало чешће, сваких 4-5 сати, попијем лијек против болова. Неколико ноћи ме је будио бол у нози и куку. Јутрос је био већи него обично […], али ми је послије ињекције било боље, тако да сам убрзо и заспала. Грчи ми се на моменте и друга нога, али много мање. Осјећам велику благодарност према Господу и Светом Стефану за све што су учинили и чине за моје спасење, по оној изреци: кога Господ љуби тога и кара, и све то чини мислећи на наше вjечно спасење и ником не дајући веће искушење него што може да поднесе. Тако човјек, и поред тога што му у моменту није баш све лако разумљиво, са друге стране има велики мир и радост што је у рукама Божијим, и то таквог Бога који човјека највише воли и све ради како би га спасао и даровао му своје непролазно Царство. Мати осјећам велику потребу и да се захвалим и Вама, и с. Јулији и свим сестрама за све што чините за мене, а првенствено за Вашу бригу и старање за моје духовно, али и физичко здравље. Све ово што ми се дешава је сигурно због мојих гријехова који су велики (моја гордост, сујета, несмирење, празнословље, осуђивање, непослушност, лажи, недовољна брига за своје вјечно спасење, непажња, немолитвеност, лоши поступци према Вама и свим сестрама, нередовно писање исповјести и сваки други гријеси учињени у знању и незнању). Надам се, Мати, да ћу уз Божију помоћ и Ваше молитве, све што ме снађе на овом путу поднијети радосно и трпељиво и у славу Божију (у складу са поруком коју сам добила за Божић: „Прими све са радошћу као да то и заслужујеш”). Мати, некако осјећам да човјек тек кроз бол и патњу може да осјети своју грјеховност и удаљеност од Бога, да осјети још већу радост што је одабрао овај пут и начин живота и да је срећан што живи у овој светињи и са сестрама које су му дар Божији (не кажем да то човјек не осјети и кад је здрав, али мислим да уз бол и патњу све око човјека поприма други значај и димензију). Мати, хвала Вам за повјерење које сте ми указали, иако то не заслужујем ни

ПОРАСТАО НАТАЛИТЕТ Учесници Другог форума сверуског програма „Светост материнства“, који је одржан у Нижњем Новгороду казали су да је у Русији, након што је у овој земљи био појас Пресвете Богородице са Свете Горе, дошло до пораста стопе наталитета, саопштава Интерфакс-Религија. „Према званичним статистичким подацима, у градовима у којима је светиња боравила, стопа наталита је нагло порасла“, казала је у свом излагању на форуму Наталија Јакуњина, предсједник старатељског савјета програма. Појас Пресвете Богородице са Свете Горе је био у Русији, и том приликом светињи се поклонило 3, 5 милиона људи.

svetigora / 2013 / јануар

ДА СЕ МАЈЧИНСКИ ТРУД УРАЧУНА У РАДНИ СТАЖ Многодјетним мајкама треба да се додијели статус васпитача са одговарајућом евиденцијом у радној књижици, сматрају учесници Другог форума сверуског програма „Светост материнства“. Учесници програма предлажу, оно што су иницирали прије неколико година и представници Центра националне славе Русије, да се младим мајкама продужи плаћено одсуство док дијете не напуни три године. Осим тога, учесници форума предложили су да жене које иду на абортус обавезно иду на психолошку консултацију.

МУЗИЧАР ПРИЛОЖИО ХОНОРАР ЗА ХРАМ Лични хонорар за концерт у Пензи лидер рок групе „ДДТ“, Јуриј Шевчук, приложио је за изградњу саборног Спаског храма. Концерт групе „ДДТ“ у Пензи са великим успјехом је одржан 2. новембра; на њему је група представила нови албум „Иначе“ („Другачије“).

ИНТРОНИЗАЦИЈА ПАТРИЈАРХА ТЕОДОРА ДРУГОГА У саборном храму Светога Марка, у центру Каира, скупило се неколико хиљада људи, а церемонији је присуствовало тридесет пет делегација помјесних хришћанских Цркава, амбасадори десетак држава, премијер министар Египта, Хишам Кандил. Предсједник земље, Мухамед Мурси није могао доћи, па је послао свог личног представника.

Јуриј Шевчук је казао слушаоциЦеремонија се поклопила са дама да се уочи концерта сусрео са Мином жалости за дјецом, која су потрополитом пензенским и нижњелогинула у катастрофалном саобраћајмовским Венијамином и сазнао да у ном удесу: „Не може се славити, када Пензи обнављају саборну цркву. Наземља тугује за погинулом невином кон разговора музичар је одлучио да дјецом, а египатска црква не може да средства од концерта приложи за изсе радује, када је читав Египат ожалоградњу храма. шћен“, казао је предсједник патријарашког комитета, отац Павле, „али У ИРСКОЈ СЕ УДВОСТРУЧИО церемонију нијесмо могли помјериБРОЈ ПРАВОСЛАВАЦА ти, јер је много гости специјално стиВише од 45 хиљада житеља Иргло у Каиро на интронизацију папе“. ске се изјаснило да су православци, према последњем попису из 2011. гоУ ТУРСКОЈ ХОЋЕ ДА дине, саопштава сајт Оrthodoxie. РУШЕ ЦРКВУ Одлука да се дигне у ваздух православна црква у граду Бодрум (провинција Мугла), која је стара више од двјеста година, запрепастила је многе житеље, који су се надали да ће храм бити рестауриран. Одлуку је потписао Дурсун Гектеп, члан Републичке народне партије, који је смијенио претходног градоначелника, коме пријети затвор због корупције, али који је био против рушења цркве. Од 1965. године црква Светог Николе је коришћена као магацин, биоскоп, позориште и складиште чамаца. Тај број за два пута премашује поКОНЦЕРТ ЗА ОЧУВАЊЕ датке из 2006. године и четири пута КОСОВСКИХ СВЕТИЊА податке из 2002. године. На тај начин, 23. новембра у оквиру „Дана Русагласно званичним подацима, православље је у Ирској постало рели- сије у Њемачкој“, у Минхену је настугија чији број припадника најбрже пао чувени хор московског Сретењског манастира. расте. Концерт је сабрао парохијане из заједница разних помјесних Православних Цркава у том граду. Њихово

Приредио: Славко Живковић

IZ SVIJETA

јануар / 2013 / svetigora

је извођење нарочито дирнуло вјер- гије Тоскана, предвођен проф. МаДРЖАВНО ОДЛИКОВАЊЕ нике српске заједнице, јер су сред- ријом Андалора, завршио је рад на ВЕРСКИМ ПОСЛЕНИЦИМА ства од продаје карата упућена за рестаурацији 1000 година старих СРЕТЕЊСКИ ОРДЕН очување православних светиња Ко- фресака у историјској Токали, цркви Председник Србије г. Томислав сова и Метохије. у турском граду Гореме, некадашњој Николић уручио је 6. децембра 2012. Кападокији. Рестаурација је изврше- године, на свечаности у Председнина и у оближњој Сехитлер цркви. штву Србије, представницима траЧувени фрескопис у Токали цр- диционалних Цркава и верских закви враћен је у његов првобитни сјај. једница у Србији високо државно Ова чувена пећинска црква била је одликовање - Сретењски орден друцентар монаштва у византијској Ка- гог степена - за дугогодишњи препадокији. Удубљена је у меком вул- дани рад на изграђивању верског канском камену и осликана у неколи- споразумевања и сарадње, као и за ко фаза између средине IX и средине неговање међуверске и међунациоНа концерт је дошао и велики XX вијека. УНЕСКО је ове цркве 1985. налне толеранције, а надасве, за опброј парохијана храма Свих новому- године уврстио у свјетску културну сежни хуманитарни рад у заједницаченика и исповједника руских Руске баштину. ма и пољима својих деловања. Православне Заграничне Цркве. Ово одликовање су примили: виСВЕТО ПИСМО У КИНИ сокопреподобни архимадрит Јован ОШТЕЋЕНА ПРАВОСЛАВНА Једина издавачка кућа у Кини Радосављевић, жупник оџачки и арЦРКВА У ТУНИСУ која има дозволу да штампа Свето хипрезбитер подунавски Католич24. новембра обрушио се кров Писмо објавила је до сада 100 мили- ке Цркве г. Јакоб Пфајфер, бискуп православне цркве Три светитеља у она примјерака. г. Иштван Чете-Семеши из Рефорграду Сфаксу (Тунис), коју обнавља Број хришћана у Кини се данас маторске Хришћанске Цркве, као и Картагинска митрополија Алексан- процјењује на 16 милиона, али вјеру- г. Аца Сингер, почасни председник дријске Патријаршије. је се да је тај број већи. Према студи- Савеза јеврејских општина Србије. Није искључено да је до ката- ји објављеној у мају 2011, тај број из- Председник Николић је претходно у строфе дошло акцијом исламиста, носи чак 70 милиона. Исламској заједници у Београду урукојих има веома много у тој земљи, Британско Библијско друштво чио Сретењски орден првога степесаопштава агенција „Ромфеа“. је 2010. објавило да број хришћана на почасном реису-л-улеми г. ХамдиМитрополит картагински Алек- у Кини расте тако брзо да је тешко ји Јусуфспахићу. сије, који је учествовао у засједа- обезбиједити довољан број Библија. Председник Николић је надахњу Светог Синода Александријске Упркос томе, Кина се налази на 21. нутим поздравним словом израПатријаршије, отишао је у Тунис да мјесту земаља са највећим прогоном зио своју радост што је држава и на установи узроке и димензије наније- хришћана. овај начин препознала личности које те штете. себе дају за добро своје религијске АНГЛИКАНСКА ЦРКВА заједнице и друштва у целини, не ИГРАЛИШТА ПОРЕД ХРАМОВА Англиканска црква је гласала штедећи себе у свим залагањима за Простор око 200 храмова у насе- против рукополагања жена у епи- напредак човека у многонационалљеним областима Москве биће до- скопски чин. На засиједању Генерал- ној и многорелигијској заједници капуњени игралиштима. Иницијатива ног синода није постигнута већина ква је Србија. пројекта припада руководству град- од двије трећине, потребна за усваСвечаности у Председништву ског одјељења задуженог за међу- јање овог предлога. Према ријечима присуствовали су Њихова Преосверелигиозну сарадњу, националну црквених званичника, ово питање се штенства Епископи бачки г. Иринеј политику и сарадњу са вјерским ор- неће поново разматрати у следећих и јегарски г. Порфирије, апостолски ганизацијама, саопштава Итар-Тас. пет година. нунције у Београду ВисокопреузвиСредства за изградњу игралишта Архиепископ кентерберијски шени г. Орландо Антонини, реису-лна територији храмова биће издвоје- Роан Вилијамс, који ће се у децембру улема Исламске заједнице Србије г. на из градског буџета. Према ријечи- ове године повући са мјеста пред- Адем Зилкић, муфтија београдски г. ма Јурија Артјуха, „изградња нових стојатеља Англиканске цркве, сна- Мухамед Јусуфспахић, генерални вихрамова је добар примјер изградње. жно се залагао за усвајање овог пре- кар Београдске надбискупије г. ЛеоДјеца су наша садашњост и будућ- длога, као и новоизабрани поглавар, полд Рохмес, др Драган Новаковић ност и ми смо дужни да васпитавамо Џастин Велби. у име директора Канцеларије за сау њима духовност, моралне вриједАнгликанска црква већ 18 година радњу са традиционалним Црквама ности, понос према својој земљи и рукополаже жене у свештенички чин, и верским заједницама, високи предњеној историји“, убијеђен је он. мада се један дио свештенства про- ставник Војске Србије, многи монаси тиви овој пракси, тврдећи да није у и свештеници, родбина и пријатељи РЕСТАУРАЦИЈА ФРЕСАКА У складу са библијским предањем. награђених. КАПАДОКИЈИ Свечаност је увеличана извоТим Универзитета за рестаурациђењем химне и других пригодју и конзервацију из италијанске рених композиција хора Крсма-

svetigora / 2013 / јануар

IZ SVIJETA

нац, којим је дириговала проф. др Даринка Матић Маровић. Средства информисања су овом догађају посветила значајну пажњу с обзиром на то да се овакво високо одликовање после дугог времена први пут уручује и црквеним и верским делатницима. Председник Николић је претходно у Исламској заједници у Београду уручио Сретењски орден првога степена почасном реису-л-улеми г. Хамдији Јусуфспахићу. Овој свечаности присуствовао је и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Поред других заслужника, своју захвалност је изразио и архимандрит Јован овим речима: „Благодарим Вам од срца на високом одликовању које сте ми уручили. Православна Црква, створена од свог Оснивача Господа Христа, није основана да буде изолована од света, него да по својој намени буде отворена према свету. Њен је циљ да помогне у духовном уобличавању људи у свету и њиховом спасењу. Тако би се људи могли, кроз своју веру у Бога и живот по вери, приближити Богу и један другоме. То је задатак вере да се кроз њу науче добром и честитом понашању у животу. Да знају шта је грех и прљав живот недостојан човека, а шта живот испуњен врлинама и најбољим људским особинама, мио сваком добром људском бићу и користан друштву, дакле, и Богу и људима. Зато вера у сваком друштву и народу има своју узвишену и неопходну намену. Она човеку и човечанству нуди божанску љубав, мир, слогу, слободу и врлине и особине које Бог даје људима да би имали испуњен и благословен живот на земљи. То је данас, сматрамо, и задатак и мисија и наше Цркве и свих традиционалних Цркава и верских заједница: сарадња у љубави Божјој и у сваком добру и разумевању да би нам свима било боље. Без љубави и слоге не може се ниједно људско друштво надати напретку. То је неопходно да ми први, ради примера другима, знамо и у живот спроводимо, и као Црква и као верске заједнице, да бисмо то могли очекивати и од осталих грађана. Још једанпут: Хвала! Трудићу се да Ваше поверење и признање наше Отаџбине оправдам, по мери својих скромних моћи, служећи и надаље Богу и Роду.“

IZ pomjesnih crkava

Приредио: Славко Живковић

СВЕЧАНА ПРОСЛАВА ве. Слика, коју је насликао јеромо100-годишњице ОСЛОБОЂЕЊА нах Лука Ксенофонтски, представља СВЕТЕ ГОРЕ уметничко виђење догађаја од 2. ноНа Светој Гори је 14. и 15. новем- вембра (по старом календару) 1912. бра свечано прослављена стогоди- када се у 10,30 часова 25 турских војшњица ослобођења од турске влада- ника предало ослободилачкој војсци. вине. Грчка морнарица је без борбе Вицеадмирал Космас Христидис је зазванично преузела Свету Гору 2. но- узврат поклонио Свештеној општини вембра (15. по новом календару) 1912. стару сабљу коју су носили морначки официри из времена ослободилачког рата. ХИЛАНДАРЦИ У ЈЕКАТЕРИНБУРГУ Игуман манастира Хиландара архимандрит Методије посјетио је од 23. до 24. новембра престоницу средњег Урала, град Јекатеринбург. Хиландарска делегација је претходно боравила у Белорусији од 19. до 23. новембра. Са благословом Митрополита јекатеринбуршког и верхотурског г. Кирила, у пратњи Епископа борисовског г. Венијамина, игуман Методије је имао прилику да се упозна са највећим светињама, локалном православном заједницом и да служи Свету литургију. Следећег дана, епископ Венијамин и архимандрит Методије саслуживали су митрополиту Кирилу на Светој литургији у „Храму на крви“, који је један од највиших храмова у целој Русији, подигнут у спомен свим Светима у руској земљи просијавшим 2003. године, на мјесту где је у ноћи између 16. и 17. јула 1918. убијен цар Николај II Романов са породицом.

Свечаности су присуствовали представник Васељенског патријарха Митрополит Карпатоса и Касоса Амвросије, Митрополит Драме Павле, Митрополит Еласоне Василије, чланови Свете Епистасије (управе Свете Горе), игумани и представници свих 20 светогорских манастира, командант Ратне морнарице Грчке вицеадмирал Космас Христидис са највишим официрима морнарице, гувернер Свете Горе Аристос Касмироглу и многи други угледни гости. Молитвена прослава је почела бдењем увече 14. новембра у Протатском храму у Кареји у коме се налази икона Пресвете Богородице „Достојно јест”. Посебну, благодарствену службу за ову прилику сачинио је химнограф јеромонах Атанасије Симонопетријски. У ПРАГУ СЕ ГРАДИ НОВИ Следећег дана, после Литургије, ПРАВОСЛАВНИ ХРАМ одржана је свечана седница СвештеНови православни храм посвећен не општине Свете Горе у виду „дво- Светој Људмили, покровитељки Честруког Сабора“, односно у присуству шке, већ ће на Божић отворити своја игумана и редовних представника врата вјерницима чешке престонице. свих двадесет манастира. Том приЦрква Успења Пресвете Боголиком је прочитан записник седни- родице на Ољшанском гробљу, која це одржане пре стотину година из припада Чешкој Православној Цркви, оригиналног документа који се чува подигнута 20-их година прошлог виу Светој епистасији. Одлуке тадашње јека не може да прими све који дођу историјске седнице односиле су се на службу, као ни храм Светог Ђорђа, на дочек ослободилачке грчке Ратне који припада Руској Православној морнарице након пет стотина турског Цркви и налази се на територији руропства. Прочитана су и имена свих ске амбасаде. Зато је било неопходно чланова Сабора из тог времена, где је да се почне са изградњом нове пранаведено и име хиландарског пред- вославне цркве. ставника, старца Климента. Света мученица Људмила Чешка Заповеднику грчке Ратне морна- (860-921) је заслужна за ширење прарице је током свечаности поклоње- вославља у Чешким земљама, због на уметничка слика са представом чега су је и убили представници падоласка бродова у луку Дафни и пре- ганске властеле. даје кључева од стране турске упра-

трнаест година, Свети Никола је проЧЕТВРТИ ГОДИШЊИ јавио многа чудеса. Када је долазило СВЕПРАВОСЛАВНИ СКУП У АЛХАМБРИ до тешкоћа приликом изградње храВисокопреосвећена господа Ми- мова на Тајланду, обраћали смо се мотрополит Герасим и Архиепископи литвом светом Николи, и увијек нам Јосиф, Кирил и Венијамин, као и Пре- се одазивао, на чудесан начин смо освећени Епископ Максим, били су долазили до средстава и људи који су домаћини Четвртог годишњег све- помагали“, рекао је свештеник. православног скупа свештенства од 27. до 29. новембра 2012. године у АлПРЕПОДОБНИ НИКИФОР хамбри. Гостујући предавач на овом ГУБАВИ скупу био је пречасни јерођакон др Свети синод Константинопољске Џон Хрисавгис из Цариградске Па- Патријаршије, на засједању 3. децемтријаршије, који је аутор преко дваде- бра је прибројао лику Светих инока сет књига и бројних чланака на више Никифора Прокаженога (+1964), саопјезика на тему Црквених отацâ и пра- штава Седмица.Ру, позивајући се на вославне духовности. агенцију „Ромфеа“. Будући преподобни (у свијету Николај Дзанакакис) је рођен у сељачкој породици, у селу Сирикари, у западном дијелу Крита. У тринаестој години су се код њега појавили први знаци губе. У то вријеме Крићани су губавце тјерали на полуострво Спиналонга, и зато, кад је у његовој шеснаестој годиТродневном скупу присуствова- ни болест постала примјетна, Николај ло је свештенство пет православних је отишао у Александрију, гдје је најурисдикција на западној обали САД. ставио да ради као берберин. Када се Сабрање православног свештенства губа почела појављивати на рукама и започело је у уторак, 27. новембра лицу, један јереј га је посавјетовао да 2012. године, у цркви Светог Јосифа иде на острво Хиос, гдје је било лијеу Алхамбри, а завршено је у четвртак, чилиште и карантин за лепрозне бо29. новембра 2012. године, Светом ли- леснике, који је подигао Анфим (Ватургијом и трпезом љубави у српској јанос). Николај је на Хиос дошао 1914, кад је имао 24 године. Тамо се за Ницркви Светог Стефана. колаја отворио простор за врлинско усавршавање. Преподобни Анфим га МОШТИ СВЕТОГ НИКОЛЕ НА је постригао за инока, давши му име ТАЈЛАНДУ Никифор. Он је имао послушање у баКовчег са честицом моштију Свешти и воћњаку, и био је први пјевач у тог Николе, архиепископа мирликијхраму. Касније је због болести, Никиског је стигао на Тајланд 1. децембра. фор изгубио вид. Поводом тога у православним храмоЗа безгранично трпљење и љувима читавог краљевства служени су бав према ближњима, Господ је дао молебани, саопштио је представник Никифору дар прорицања и тјешења Православне Цркве на Тајланду, архиневољника. Кад се упокојио, 4. јануамандрит Олег (Черепањин). ра 1964. године, од његових мошти се осјетило благоухање. Многобројна чудеса, која су се десила по молитвама Светога, записао је његов ученик отац Евменије.

АРХИЕПИСКОП КИПАРСКИ У БЕЧУ На церемонији у Бечу коју је организовала амбасада Кипра у Аустрији, Архиепископ кипарски г. Хризостом је позвао на окончање уништавања кипарског културног наслеђа од стране турских окупационих снага. Церемонију су, поводом преузимања предсједништва ЕУ од стране Кипра, организовали Кипарска архиепископија и Друштво кипарско-аустријског пријатељства. Архиепископ Хризостом је рекао да Турска мора повући своје трупе. Он је казао да се мора провјерити судбина несталих особа на Кипру и повратити људска права у земљи. Догађају су присуствовали амбасадор Републике Кипар у Аустрији Костас Пападимас и предсједник Друштва кипарско-аустријског пријатељства Петер Линерт. РАСКОЛНИК СЕ ПОКАЈАО 3. децембар – Намјесник–предсједник канонског Синода Бугарске Православне Цркве, Митрополит варненски и великопреславски Кирило саопштио је да је добио од поглавара „Алтернативног синода Бугарске православне цркве“, „митрополита софијског“ Инокентија (Петрова) писмо у којем овај изражава своје покајање, саопштава Бугарска телеграфска агенција. У свом писму Инокентије моли за опроштај, јер је схватио да је извршио нешто против Цркве, а потписао се

јануар / 2013 / svetigora

ЗАХВАЛНОСТ ГРЧКЕ ЦРКВЕ Архиепископ атински и све Грчке г. Јероним упутио је писмо Патријар„Светитељ је покровитељ путника, ху московском и све Русије г. Кирилу у и свију нас православних вјерника на коме изражава захвалност за финантериторији краљевине. Први храм на сијску помоћ коју је Руска Црква пруТајланду је освештан у његову част“. жила за остваривање добротворних „Од кад је основана православна пројеката Грчке Цркве. заједница на Тајланду, ево, скоро че„У Вашој личности још једном за-

хваљујемо благочестивом свештенству и народу Руске Цркве за тако великодушну помоћ указану са великом усрдношћу, која свједочи о Вашој великој љубави и дугогодишњим духовним и братским везама међу нашим светим Црквама“, каже се у писму. Архиепископ Јероним је саопштио да су средства која је сакупила Руска Црква расподијељена на 81 митрополију Грчке Цркве, сразмјерно њиховим величинама. По његовим ријечима, новац је намијењен народним кухињама и добротворним пројектима за помоћ жртвама економске кризе.

IZ pomjesnih crkava представници помесних Православних Цркава, и то: Митрополит иринопољски г. Николај (Александријска Патријаршија), Митрополит филаделфијски г. Венедикт (Јерусалимска Патријаршија), Митрополит волоколамски г. Иларион (Руска Црква), Епископ моравички г. Антоније (Српска Црква), Митрополит лентехтенски и тсагерски г. Стефан (Грузијска Црква), Архиепископ доњедунавски г. Касијан (Румунска Црква), Митрополит лангадијски г. Јован (Грчка Црква) и Епископ УПОКОЈИО СЕ ПАТРИЈАРХ Квебека г. Иринеј (Америчка ПравоАНТИОХИЈСКИ ИГНАТИЈЕ IV У сриједу, 5. децембра, у својој 91. славна Црква). Стихире опијела, које су по обичагодини, упокојио се Његово Блаженство Патријарх антиохијски г. Игнати- ју Антиохијске Цркве пасхалне садржине, пјеване су на арапском, грчком, је IV. црквенословенском, српском, румунском и грузијском језику.

као епископ крупнишки Инокентије, саопштио је митрополит Кирило, подсјетивши да се на Свеправославном сабору 1998. године, на којем је био савладан раскол у Бугарској Православној Цркви и велики дио расколника вратио под окриље канонске Цркве, Инокентију који је хиротонисан у епископа, одређено да буде Епископ крупнишки, али да је он остао у алтернативном синоду.

svetigora / 2013 / јануар

ПОМЕН ПАТРИЈАРХУ АЛЕКСЕЈУ Петог децембра, на четврту годишњицу од кончине блаженог спомена Патријарха московског и све Русије Алексија II, Његова светост Патријарх Кирил је служио помен на његовом гробу у Благовјештенској припрати Богојављенског саборног храма Москве, саопштава Паријархија.Ру. Послије богослужења, патријарх Кирил се обратио сабранима кратким словом: „Данас обиљежавамо четврту годишњицу од блажене кончине Његове светости Патријарха московског и све Русије. Године брзо лете, и нас већ од тог догађаја дијели доста времена, које је испуњено новим проблемима, тешкоћама и искуствима. А што су временске околности јасније, тим се боље види да свака епоха има своје невоље, своје тешкоће, своја искуства. Све оно што се дешава са Црквом и народом, има директне везе са поглаваром Цркве – Патријархом. Ми знамо да је покојни Патријарх примао срцу и радости и невоље нашег народа и наше Цркве.“

православну културу свештеника Павла Флоренског, 5. децембра на територији будућег комплекса Музеја оца Павла у подмосковском Сергијевом Посаду, биће откривен споменик. Споменик је осмишљен у облику крста који пробија свјетлошћу кроз камене менгеле и бодљикаву жицу, који су га оковали. Изнад постамента од црвеног гранита, уздиже се крст као на Голготи. Висина споменика је седам метара. Он ће емитовати свјетлост и биће снабдјевен уникатним техничким уређајем за позадинско освјетљење. Тако ће бити видљив са свих страна. Аутор пројекта је члан Московског савеза умјетника, Марија Тихонова. На свечану церемонију отварања споменика посвећеног пострадалима за вјеру позвани су: унук Павла Флоренског, игуман Андроник (Трубачев); заслужни умјетници Русије, Василије Ливанов и Николај Бурљајев; представници Министарства културе Руске Федерације и руководство округа. Павле Флоренски (1882–1937), дипломац Физичко-математичког факултета Московског универзитета и Московске духовне академије, у младости је припадао круговима Андреја Белог, Александра Блока и Валерија Брјусова. 1911. године је примио свештени чин. Аутор је фундаменталног дјела „Стуб и тврђава истине“. Ухапшен је 1933. године и осуђен на десет година затвора. 1937. године је стријељан по наредби тројке НКВД -а.

Патријарх Игнатије је рођен 1921. године у арапској православној породици у селу Мхардеј, у сиријској области Хама. Студирао је књижевност у Бејруту, гдје је и примио монашки постриг. Студирао је на Православном богословском институту Светог Сергија у Паризу, да би по повратку у Либан био рукоположен у свештенички чин. 1961. је хиротонисан за Епископа палмирског и патријаршијског викара, а наредне године је постављен за декана Богословије у Баламанду. Об300 ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА јавио је више богословских књига и ПРАВОСЛАВНЕ МИСИЈЕ У КИНИ бројне текстове. 1970. је изабран за Поводом 300 година од оснивања Митрополита лаодикијског, а 2. јула православне мисије у Кини, у Хонкон1979. за предстојатеља Антиохијске гу се организују свечаности. ОрганиПатријаршије. Патријарх Игнатије је зовање тих манифестација постало је био носилац почасних доктората бомогуће захваљујући Институту за кигословских факултета у Сорбони, Пенеско-хришћанске односе, Кинеском трограду и Минску. универзитету Хонконга и локалном Опијело блаженопочившем Паправославном братству Светих апоПОВОДОМ 75 ГОДИНА ОД тријарху антиохијском Игнатију је одПОГИБИЈЕ ПАВЛА ФЛОРЕНСКОГ стола Петра и Павла. служено у недељу, 9. децембра 2012. Литургију у храму Светих Петра и Седамдесет пет година од мучегодине, у Саборној цркви Светог Ни- ничке кончине православног свеште- Павла у Хонконгу 7. децембра је слуколе у Бејруту. ника, богослова, философа, пјесника жио Епископ бикински Јефрем, први Опијелом су началствовали Ње- и научника Павла Флоренског биће проректор Хабаровске богословије. гова Свесветост Патријарх констан- обиљежено откривањем споменика Научници, свештеници и предтинопољски г. Вартоломеј, Његово посвећеног свима пострадалима за ставници друштва организовали су Блаженство Архиепископ кипарски вјеру у вријеме бољшевистичких ре- округли сто и изложбу православне г. Хризостом и Његово Блаженство пресија. литературе на кинеском језику. Архиепископ албански г. АнастасиСве је почело у 17. вијеку кад су КоКако је саопштено порталу Инје. У чину опијела учествовали су и терфакс-религија из Фонда за науку и заци бранили гранично утврђење Ал-

Приредио: Славко Живковић

базин на обали Амура и послије дуге опсаде били заробљени и одведени у кинеску престоницу. Цар се смиловао над храбрим војницима и учинио их поданицима, давши им мјесто за живот у сјеверо-источном дијелу Пекинга. Међу затвореницима је био и православни свештеник Максим Леонтјев. Међутим, након његове смрти православна заједница је остала без духовног руковођења. Петар Први је више пута интервенисао да се нови свештеник упути у Пекинг и да се тамо отвори Руска духовна мисија. Император Канси се одазвао на ту молбу 1712. године. Мисија је истовремено имала и дипломатске функције. Данас у Народној Републици Кини Кинеска аутономна Православна Црква има четири храма. Међутим, у њима се не служи јер недостаје кинеских свештеника. Власти Кине су ове године дозволиле да се два студента пошаљу у Русију да студирају у православним богословијама. Отац Дионисије је казао да је проблем што на кинеском језику има веома мало материјала о православљу, али да је ове године преведено и издато пет књига на кинеском. У САРАТОВУ МОШТИ ПРВОМУЧЕНИКА СТЕФАНА 6. децембар – Житељи Саратовске области могу се поклонити једној од најпоштованијих светиња ТројицеСергијеве лавре, десници Светог првомученика и архиђакона Стефана, која је пренијета из Подмосковља по благослову Митрополита саратовског и вољског Лонгина, саопштава Православље и савременост.

тионик и молитвеник за град Нови Сад, али и за цијели род људски.

ДОБРОТВОРНИ КОНЦЕРТ У НОВОМ САДУ Све традиционалне Цркве и вјерске заједнице које живе у Новом Саду окупиле су се да кроз умјетност, пјесму и игру, прослављају Бога, Творца и Сведржитеља, да славећи Бога манифестују међусобну љубав и поштовање и да искажу човјекољубље. Kонцерт одржан 17. новембра 2012. године, у Студију М, као и сви одржани у претходних седам година, имао је човјекољубиву, добротворну намену. Сав прикупљени приход, остварен кроз прилоге учесника и посјетилаца, биће уплаћен у фонд „Битка за бебе“. ВЛАДИКА АНДРЕЈ У Скуп је, по благослову ЕпискоПОСЈЕТИ ЛОНДОНУ па новосадског и бачког г. Иринеја, У недељу 23. по Духовима, Епи- отворио архијерејски намјесник носкоп ремезијански г. Андреј, викар восадски први протојереј-ставрофор Патријарха српског, служио је Свету Миливој Мијатов. Он је у славарском архијерејску литургију у храму Све- духу, вођен богољубљем и човјекотог Саве у Лондону. љубљем, које је и окупило све приПри крају Свете литургије, вла- сутне, поздравио извођаче и публику. дика Андреј се обратио многобројном вјерном народу тумачећи јеванПОМЕН ЖРТВАМА „ОЛУЈЕ“ ђелску причу о бесомучнима кроз Поводом запрепашћујуће одлупризму савремених догађања у сви- ке Хашког суда да ослободи хрватјету и историји. Имајући и сам лично ску државу и хрватске генерале Марискуство живота у расејању, Владика кача и Готовину од одговорности за је нагласио јединство и духовну везу прогон и убиства крајишких Срба, у међу православним хришћанима у цркви Светог Марка у Београду 18. матици и расејању окупљених око новембра Епископ хвостански г. Атасвоје Цркве, која не познаје географ- насије служио је ванредни парастос ске границе и ствара једну у Христу српским старцима, женама, дјеци сабрану духовну породицу. и војницима, који су страдали 1995. године у злочиначкој акцији „Олуја“. СЛАВА ГРАДА НОВОГ САДА Тада је са њихових вјековних огњиПрестони град Православне шта протјерано 250 хиљада Срба, а епархије бачке, Нови Сад, достојно више хиљада је убијено. Цјелокупна је прославио своју славу – Празник њихова имовина је опљачкана или обновљења храма Светога велико- уништена. За те злочине нико није мученика Георгија – Ђурђиц. одговарао. На сам дан Празника Евхаристијским сабрањем у Саборном новоМИТРОПОЛИТ ИЛАРИОН У садском Светогеоргијевском храму, ПОСЈЕТИ СПЦ началствовао је Предстојатељ ЦрМитрополит волоколамски г. кве Божје у Бачкој Епископ Иринеј, Иларион боравио је од 16. до 18. ноуз саслужење свог викара Епископа вембра у посјети Српској Правојегарског Порфирија. славној Цркви, током које се сусрео После прочитаног Јеванђења, са Патријархом српским г. Иринејем, архипастирском бесједом сабрани- Епископом бањалучким г. Јефремом, ма се обратио епископ Порфири- председником Србије г. Томиславом је, који је присутне поучио о знача- Николићем, премијером г. Ивицом ју Светих мученика – исповједника Дачићем. Митрополит је посјетио истините вјере, међу којима Свети и Републику Српску, односно Бања Георгије свијетли као истински све- Луку, гдје се сусрео са Преосвећеним

јануар / 2013 / svetigora

У Саратову ће мошти првомученика Стефана до 20. децембра бити изложене на поклоњење у Покровском храму. Десница Светог првомученика чува се у Серапионовој палати Тројице-Сергијеве лавре, која је подигнута на мјесту келије Преподобног Сергија Радоњешког. Овдје се налази део појаса Пресвете Богородице и честице моштију многих Светитеља.

ЂАЦИМА НА КиМ Са благословом Епоскопа рашко-призренског г. Теодосија, Светосавско звонце и Општина Раковица наставили су акцију помоћи и даривања ђака основних школа у српским енклавама на Косову и Метохији. Желећи да и српска дјеца која живе и одрастају у енклавама, имају могућност да се квалитетно образују, као и њихови вршњаци у Србији, или у било ком другом граду на свијету, Светосавско звонце и Општина Раковица обезбиједили су за ђаке ОШ „Угљаре” из Угљара и „Свети Краљ Милутин” из Грачанице, преносиве рачунаре (лаптопове) и мобилне телефоне.

iz ota~astvene crkve

iz ota~astvene crkve Епископом бањалучким г. Јефремом и предсједником Републике Српске г. Милорадом Додиком.

svetigora / 2013 / јануар

Током посјете је, заједно са патријархом Иринејем, освештао Руско гробље на београдском Новом гробљу.

ИЗ САОПШТЕЊА СИНОДА СПЦ 19. новембар – „Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је са неверицом и огорчењем примио вест да је жалбено веће Међународног кривичног суда за бившу Југославију, под председавањем судије Теодора Мерона, донело ослобађајућу пресуду хашким оптуженицима Анти Готовини и Младену Маркачу, којима се судило за злочине против човечности и кршење законâ и обичајâ ратовања од јула до септембра 1995. године, тиме што су учествовали у удруженом злочиначком подухвату чији је циљ био трајно и присилно уклањање српског цивилног становништва из Крајине. Овом срамном пресудом хашки суд је коначно разобличио сâм себе и још једном показао да је у питању политички суд коме је најмање стало до правде и до права. Нечасна и неправедна пресуда, која не само оправдава злочинце него и умањује – па и поништава – злочине, свакако не иде у прилог процесу помирења у овом делу Европе него га одлаже за нека будућа времена“, каже се у саопштењу синода СПЦ од 19. новембра 2012. године. КТИТОРСКА СЛАВА ВИСОКИХ ДЕЧАНА У манастиру Високи Дечани и ове године свечано је 24. новембра прослављена ктиторска слава, Свети краљ Стефан Дечански.

Свету архијерејску литургију служио је Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије, уз саслужење Епископа Теодосија и викарног Епископа липљанског г. Јована, као и тридесет двојице свештенослужитеља. Светој литургији присуствовало је преко четири стотине вјерника, међу њима ученици Богословије Светих Кирила и Методија из Призрена са својим наставницима, као и група православних вјерника из Албаније које је водио вјероучитељ Натан Хопи. Будући да су вјерници наставили да пристижу у току и након Литургије у манастиру се окупило преко хиљаду вјерника који су се у дугом реду поклањали моштима Светог краља Стефана. За вријеме ручка богослови су пјевали старе призренске пјесме. Православна браћа и сестре из Албаније такође су пјевали заједно са монасима у току службе као и за вријеме ручка преносећи благослове Архиепископа Анастасија и Православне Цркве у Албанији.

верника Православне Охридске Архиепископије. Поново се као главни носилац прогона архиепископа Јована и Православне Охридске Архиепископије јавља расколничка МПЦ! Вештачења која су првобитно спроведена показала су да архиепископ Јован није проневерио никаква средства. Зато је двапут био ослобађан, да би се тек у трећем поступку донела политичка пресуда о затварању! Сасвим индикативно, суд још увек није дао никакав одговор да ли је средства за која се окривљује архиепископ Јован присвојио за себе или их је ненаменски распоређивао. Иако је јасно да Архиепископ Јован није присвојио средства за себе, без икаквог разумевања за све горе речено, на питање јавног тужиоца да ли је МПЦ обештећена, представник МПЦ, расколнички свештеник Ванчо Умленски даје одговор да МПЦ није обештећена и упорно инсистира на томе да архиепископ Јован исплати одштету расколничкој МПЦ у износу од, како је навео, 270.000 евра! Истовремено, судија је забранио адвокату одбране да поставља питања предСВЕТА ЛИТУРГИЈА ЗА ОСОБЕ СА ставнику МПЦ. ОШТЕЋЕНИМ СЛУХОМ Архиепископ Јован по ко зна који Са благословом Његовог Еписко- пут за последњих 10 година бива супа нишког г. Јована, 27. новембра, на ђен и осуђиван за иста па иста среддан када Црква слави Светог апосто- ства! Судија је, такође, одбио да ла Филипа, заштитника и крсну славу укине и противправни притвор АрхиСавеза глувих у Нишу, у цркви Светог епископу Јовану не дозволивши да он Николе служена је Света литургија буде пребачен у затвор, све с циљем за особе са оштећеним слухом. Ово да буде још више ослабљено његово је по нашим сазнањима прва Литур- здравље и да му буде нанета још већа гија служена на овај начин у Српској штета! Православној Цркви. Сабрањем је началствовао протојереј Ненад Микић, РУСИЈА ПОМАЖЕ ОБНАВЉАЊЕ парох Савеза глувих у Нишу, уз превоСВЕТИЊА НА КОСОВУ ђење ђакона Огњена Станковића, ве7. децембар – Радови на обнављароучитеља Специјалне школе „Бубањ“ њу низа православних светиња на теи водећег учесника пројекта Литур- риторији Косова и Метохије од средгијски приручник за особе са оштеће- става које је упутила Влада Русије, ним слухом. требало би да се заврше у првој полоНакон свете Службе преломљен вини 2013. године, саопштава Миније славски колач, а отац Ненад је упу- старство иностраних послова Руске тио пастирску поуку присутнима. Федерације. „Влада Руске Федерације је 2010НАСТАВЉА СЕ ПРОГОН 2011. године дала добровољни циљАРХИЕПИСКОПА ЈОВАНА ни износ УНЕСК-у, у вриједности од Дана 28. новембра 2012. године, два милиона долара за финансирање у Основном суду у Скопљу одржано радова обнове и рестаурације правоje ново политички монтирано суд- славних светиња Косова“, каже се у ско рочиште против прогоњеног Ар- специјалном саопштењу. хиепископа охридског г. Јована, као „На основу уговора српске страи против осталих прогањаних Епи- не и УНЕСКА радови су почели 2012. скопа, свештеномонаха, монахиња и године на четири споменика право-

и помаже да се одржи и сачува црквено јединство и да мисија наше свете Цркве на овом континенту буде успјешна и да одговори свом задатку: „Њега боле све ране рода нашега, и није чудо да он долази често овдје и на друге континенте и државе да би охрабрио, и подржао и помогао.“ На молбу домаћина да каже неколико јеванђелских ријечи утјехе, поуке и подршке, митрополит Амфилохије је у својој дугој и надахнутој бесједи између осталог казао: „Царство Божје, као што каже јеванђелска прича личи на зрно горушичино које домаћин посади у својој башти, па оно узрасте и донесе богатога плода. А по плоду се познаје и човјек, и народ, и ова земља на којој живимо. По јеванђелској ријечи, по плоду ћете их познати. И у овом светом храму се познаје плод сијања, плод сјемена Божјега, вјере, плод страха Божјега и љубави, плод вјерности Христу Богу бројних душа које су овдје, у ову светињу себе уградиле. Као и што су друге бројне светиње широм овог америчког континента плод вјере истинске, праве православне вјере којом су сијали многи епископи, презвитери, свештеници и многе Христу вјерне душе, а међу њима заиста посебно мјесто заузимају они који су припадали и припадају нашем светосавском народу, који су сијали као сјеме, рађали и рађају светим плодовима. Треба поменути неке од тих Христових апостола светосавске Цркве.“ Митрополит је списак тих апостола на америчком континенту, сијача сјемена Божјег, започео са архимандритом Севастијаном (Дабовићем), па редом поменуо и остале, међу њима: патријарха руског Тихона, Светог Германа Аљаског, Петра Алеута, Светога Јована Шангајскога, Варнаву Хвостанског, Светога владику Николаја који је својим светим моштима освештао континент амерички, Мардарија, Дионисија, Иринеја (ктитора нове Грачанице), Христифора... Подсјећајући на апостоле који су сијали сјеме Христово у Америци, Митрополит је истакао да једна земља док не почне да рађа свете људе није плодна, и да народ тек постаје прави народ кад почне да рађа светитеље.

јануар / 2013 / svetigora

славне архитектуре, који су укључе- ност је јуче (11. 12. 2012.) преко елекни у Списак свјетске баштине УНЕСКО: тронских медија и тзв. Прогласа ХПЗ манастири Дечани, Пећка патријар- обавештена о „устоличењу“ извесног шија и Грачаница, и такође црква Бо- Александра Иванова (иначе бугарског городице Љевишке у Призрену. Пре- порекла) за „свештеника хрватских ма стању од 15. новембра, од укупног православаца“. износа исплаћено је у сврху пројекта Познато је да је усташки злочи1 милион и 770 хиљада долара“, каже нац Анте Павелић 1942. године осносе у саопштењу. вао ХПЦ са циљем да потпуно уништи Српску Православну Цркву и искоМОЛИТВЕНО СЈЕЋАЊЕ НА ОЦА рени Србе са простора НДХ – пошто РАДОВАНА БИГОВИЋА претходне методе насилног покрштаНа Православном богословском вања и масовних убистава по логорифакултету Универзитета у Београду ма широм Хрватске нису донеле до6. децембра 2012. године одржано је вољно резултата. молитвено сећање на протопрезвиКористимо такође ову прилику да тера-ставрофора проф. др Радована све вернике Српске Православне ЦрБиговића, поводом полугодишњице кве и православне Србе на просторињеговог упокојења у Господу. ма Далмације обавестимо о горе наНакон што је у храму Светог Јо- веденој чињеници и да их позовемо вана Богослова служен помен оцу да остану верни својој Српској ПраРадовану, на којем је началствовао вославној Цркви, своме језику и своЊегово Преосвештенство Епископ јој култури и да се чувају од лажних браничевски др Игнатије, у амфитеа- пастира, „који долазе у оделу овчијем, тру Факултета је одржана комемора- а унутра су вуци грабљиви“ (Мт. 7, 15). ција на којој је, као изасланик Његове Исто тако, апелујемо и на инстиСветости Патријарха српског г. Ири- туције Р. Хрватске да у своме домену неја, присуствовао Његово Преосве- заштите наше вернике и наше црквештенство Епископ ремезијански г. Ан- не објекте од могућег прозелитизма дреј, а такође и Његова Екселенција и напада овог милитантног удружемонсињор Орландо Антонини, пап- ња. Ово помињемо пошто поменуто ски нунције у Србији. удружење у свом програму отворено Великом аудиторијуму окупље- заговара усташке, фашистичке и гених професорâ Београдског уни- ноцидне идеје, које су противне како верзитета, студенатâ, свештеникâ, Уставу РХ, тако и свим позитивним пријатељâ, поштовалацâ, као и чла- тековинама европског демократског новима породице оца Радована Би- друштва. говића, обратили су се: протопреИзвор: Епархија далматинска звитер др Предраг Пузовић, декан Православног богословског факулМИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ У тета, Његово Преосвештенство ЕпиАМЕРИЦИ скоп бачки др Иринеј, Његово ПреоМитрополит црногорско-присвештенство Епископ крушевачки др морски Амфилохије је на дан Светог Давид, фра Леополд Рохмес, жупски Амфилохија Иконијског, 6. децембра, и самостански викар при храму све- служио Свету литургију у манастиру тог Антуна Падованског у Београду, г. Нова Грачаница, у Либертвилу. СлавИсак Асиел, врховни рабин Јеврејске ски колач и жито је освештао домазаједнице Србије, др Богољуб Ши- ћин, Епископ новограчанички-средјаковић, протопрезвитер др Зоран њезападноамерички Лонгин. Том Крстић и студенти Православног бо- приликом се епископ Лонгин захвагословског факултета Миланка Тешо- лио митрополиту Амфилохију што је вић, Владимир Радовић и Наташа Фи- на свој имендан служио у Новој Гралиповић. чаници, истичући да је то велики благослов и за храм и за епархију. У ЗАДРУ ОЖИВЈЕЛА УСТАШКА На дан Светог Алимпија СтолпниТВОРЕВИНА АНТЕ ПАВЕЛИЋА ка митрополит Амфилохије је пред12. децембар – Оно што ни највећи водио богослужење такође у Новој песимисти међу нама нису очекива- Грачаници. ли, догодило се. После регистрације Домаћин, владика Лонгин је том проусташког удружења тзв. „Хрват- приликом поновио благодарност Миске православне заједнице“, шира јав- трополиту, који је, како рече, помагао

svetigora / 2013 / јануар

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У СЛАПУ На почетку вечери присутне је поздравио парох зетКОД ДАНИЛОВГРАДА ски, јереј Жељко Ћалић. У име Одбора за изградњу пароЊегово Високопреосвештенство Архиепископ це- хијског дома говорио је г. Зоран Вујачић, а о техничким тињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфи- детаљима и динамици градње инжињер Здравко Крачлохије освештао је 25. новембра цркву Светог Арсенија ковић. Сремца у селу Слап код Даниловграда, први храм посвећен овом Светитељу у Црној Гори, и у њему са свештенПОМЕН ЖРТВАМА ГОЛОДОМОРА ством служио Свету архијерејску литургију. Првог децембра, на датум који се у Украјини обиљежава као дан сјећања на жртве голодомора, служена је Света архијерејска литургија и помен жртвама у Цетињском манастиру којој су присуствовали дипломатски представници Украјине и Русије у Црној Гори. Литургију је служио Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. „Идеологија која је управо обећавала хљеб, која је све жртвовала земаљском хљебу, која је хтјела и камење да претвори у хљеб, лишила је хљеба милионе људи“, казао је митрополит Амфилохије, и додао да стално треба трагати за разлозима због којих је дошло до тог помора како би нам то била школа. „Све што се ради на неблагословен начин прије или касније пропада, па је тако пропао и тај систем који је изазвао такав страховити помор. То не значи да је систем који данас влада свијетом поправио ствари. Он се налази у другим опасностима, јер све оно што је засновано на самољубљу, на егоизму, било да се ради о индивидуалном или колективном начину живљења, осуђено је прије или касније на пропаст.“

„Као што је храм који смо освештали примио Светиње у себе, тако смо и ми који улазимо у тај храм призвани да преко њега и преко онога што примамо у храму, и преко онога чиме живимо у свакидашњем животу, постанемо храмови славе Божје“, рекао је митрополит Амфилохије „Треба поменути да многи од људи који су у то вриу литургијској бесједи. јеме отимали од Бога, отимали од других земаљска до„Нека би овај храм подигнут у част Светога оца нашебра, ради добра заједнице, данас исто то раде на друга Арсенија, Архиепископа пећкога и просветитеља српгачији начин. Па чак и оно што је у вријеме тог система скога и свеправославнога био мјесто нашега просвећебило створено. И то су уништили, и уништавају себе ради ња и освећења, мјесто гдје ће се сабирати потомство и и свога богаћења ради. Тако ми данас имамо појединце примати Светињу Божју“. богате, пребогате, који су се опет на народној несрећи и Градња храма почела је 1997. године. Највећи ктитори осиромашењу народа обогатили“, рекао је Владика. и приложници храма су чланови породице почившег РаАмбасадорка Украјине у Подгорици Оксана Сљусадомира Павићевића из Слапа. ренко и замјеник амбасадора Русије у Подгорици Сергеј Феропонов заблагодарили су митрополиту Амфилохију ОДРЖАНО ДОБРОТВОРНО ВЕЧЕ ЗА ГРАДЊУ што је овим поводом служио Литургију и помен. ПАРОХИЈСКОГ ДОМА У ЗЕТИ Велики број привредника, предузетника, угледних У КРИМОВИЦАМА ОСВЕШТАН КАМЕН ТЕМЕЉАЦ људи и домаћина из Зете сабрало се 26. новембра на ЗА OБНОВУ ХРАМА ИЗ ТРЕЋЕГ ВИЈЕКА добротворно вече које је организовано поводом наУ доњегрбаљском селу Кримовице Високопреосвеставка радова на изградњи парохијског дома у Зети. Доћени Митрополит Амфилохије је 1. децембра благослобротворно вече организовао је Одбор за изградњу паровио камен темељац за обнову храма Светог Андреја хијског дома.

Приредио: Рајо Војиновић Првозваног. О значају овог разрушеног храма свједочи фрагмент мозаика који се налазио у храму, а који датира из 3. вијека.

Мозаик ће бити рестауриран у сарадњи са стручњацима из државних институција за заштиту споменика, а свједок древности овог храма су и сабране кости, које су биле расуте око овог храма. Археолози старост ових костију процјењују на најмање 500 година. Митрополит Амфилохије је у својој бесједи истакао да обнављајући овај храм, наша генерација сусреће сва покољења која су се на том светом мјесту сабирала.

„Сви који су у давна времена градили овај храм, данас се радују, заједно са Светим Андрејом, због тога што се обнавља њихово дјело“, рекао је Митрополит и изразио наду да ће се овај храм обновити у кратком року и да ће се у њему ускоро служити Света литургија. Освећењу камена темељца присуствовао је велики број вјерника, а Митрополиту Амфилохију су саслуживали грбаљски свештеници Јован Рајак, Бранко Богојевић и Миајло Бацковић.

Hronika mitropolije

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ОСТРОГУ На празник Ваведења Пресвете Богородице, 4. децембра, митрополит Амфилохије је служио Свету службу у манастиру Острогу, у црквици посвећеној овом празнику, уз саслужење свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске. У току Литургије Владика је одржао архипастирску бесједу на тему празника. На крају службе Владика је благословио славски колач поводом храмовске славе цркве Ваведења Пресвете Богородице. ИНТЕРВЈУ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА БЕОГРАДСКОМ „НЕДЕЉНИКУ“ Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је у ексклузивном интервјуу за београдски магазин „Недељник“ казао да интегрисани административни прелази нису ништа друго до још један корак ка заокруживању границе тзв. независног Косова и тиме вађењу жиле куцавице из њедара Србије. „Све је то плод агресије НАТО-а на једну суверену земљу, започете бомбардовањем Србије и Црне Горе, уз подршку терористичкој групацији косовских Албанаца, настављене етничким чишћењем, рушењем стотина православних храмова, хиљада домова, запосиједањем Бондстилом косовске земље и другог рудног блага. Они који су све то урадили и подржали, данас се и сами не устручавају да открију прави разлог тога – стварање независног Косова.“ Митрополит је рекао да је намјесто Србије нека друга земља – која би као она, цјеловита (са Косовом и Метохијом) била чланица Уједињених нација, а за потврду своје суверености на читавом простору имала декларацију 1244 Савјета безбједности – прво што би њена влада захтијевала од своје скупштине било би доношење, по хитном поступку, одлуке о извршеној окупацији Косова и Метохије и стављању ван снаге свих досадашњих аката потписаних са Бриселом, на штету суверености државе. „Ако Србија није у стању да учини такав чин, достојан једне часне земље, онда би макар требало да, при

јануар / 2013 / svetigora

Hronika mitropolije потписивању споразума, попут овог о интегрисаним прелазима, запише оно што је у таквим случајевима несрећни Недић писао: ’По наређењу окупаторских власти...‘“ Митрополит Амфилохије се у интервјуу осврнуо и на питање односа СПЦ и Римокатоличке цркве: „Основни призив Христов у Јеванђељу свима људима, а камоли његовим следбеницима, гласи: ’Покајте се јер се приближи Царство небеско‘. У свехришћанској молитви ‘Оче наш’ стоји: ’И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим’. Покајање и праштање су најбитнија морална и духовна хришћанска начела. Она важе за сваког хришћанина, па и за мене као митрополита, а и за папу као римског епископа. Добро је што је папа клекао у Аушвицу, тражио опроштај за инквизицију и холокауст. Ако, међутим, хоће да га и православни српски народ препозна као састрадалног брата и прими као оца – најбоље ће га препознати и примити ако покајном сузом и љубављу помилује милионску јасеновачку жртву принијету и заклану од оних који су тај злочин чинили тврдећи да то раде због вјерности њему као светом оцу и његовој Римокатоличкој цркви. Кроз покајање и праштање прима нас Бог и препознаје као своје; кроз покајање и праштање ћемо се и ми препознати као браћа и дјеца заједничког Оца.“ То што важи за СПЦ и папу, сматра Митрополит Амфилохије, подједнако важи и за православне Србе и Хрвате римокатолике: „И једни и други смо као хришћани, нарочито у овим последњим временима, били у опасности да Цркву поистовјетимо са биосоциолошким (националним) колективом. А сви добро знамо да Црква Христова није исто што и крв и раса. Она је призвана да преображава крв и тијело Крвљу голготском, љубављу Христовом, која се пролива за све и сва подједнако. Ако у свјетлости те истине сагледамо себе, као хришћани, и наше понашање једних према другима само ових последњих 20 година, над много чим бисмо се морали дубоко замислити, зашто не рећи – и покајати?! Од свега претходног

што нам се догађа да поменемо овај најновији догађај: прослављавање Готовине и Маркача од Цркве у Хрвата као националних хероја – њих који су узрочници прогона преко двјеста хиљада људи, претварања у згаришта њихових домова, многобројних убистава и насиља... Па ипак, ако цркве не помогну мирењу – ко ће моћи помоћи“, закључио је митрополит Амфилохије. УПОКОЈИЛА СЕ У ГОСПОДУ МОНАХИЊА ЈЕФИМИЈА (ПЕРИЋ) У манастиру Режевићи је 12. децембра 2012. године сахрањена монахиња Јефимија (Перић). Претходно је одслужена Литургија, којом је началствовао игуман манастира Савина архимандрит Варнава.

Од монахиње Јефимије, рођене 1930. године, која је у манастиру Режевићи провела 50 година, опростио се игуман манастира Градиште архимандрит Павле, а испред житеља Паштровића Видо Радовић.

Писмени задатак једнога дјечака из Бања Луке

svetigora / 2013 / јануар

Шта бих волео да добијем од деда мраза

„Ја од деда мраза не желим ништа, јер не верујем у њега. Ако ми нешто треба, ја замолим мога Деду и он ми помогне. Зато што мој Деда постоји, а деда мраз не постоји. На њега је мој Деда пуцао за време рата и победио га је. Ми имамо Светог Николаја и у њега верујемо. Деда се на фронту молио Светом Николи да му помогне против духа деда мраза, како не би поробио нас, децу. Мој Деда каже, да ако бих ја веровао у деда мраза, то би значило да су Срби изгубили у Другом светском рату, што није истина и не може бити. И то је доказ да деда мраз не постоји. Ако му се други клањају, мој Деда и ја нећемо. Нити оној новој години коју он доноси, коју мој Деда назива ’швапска’, волећи једино ону коју Христос доноси овоме свету својим рођењем.“

prikaz

БОЖАНА Стојановић

Божићни пост У

издању манастира Светог архангела Михаила – Михољска Превлака, са благословом игумана и главног и одговорног уредника манастирских издања, архимандрита Бенедикта (Јовановића) изашла је из штампе књига „Божићни пост”, прва у едицији „Подвиг“. Мисли и молитве за сваки дан Божићног поста поднаслов је овог бисера црквене књижевности код нас, а уједно и најбоља одредница кад је реч о самом садржају књиге. Наиме, она је саткана од молитава јутарње и вечерње службе, повечерја и часова, затим стихова из Светог Јеванђеља и посланица, тропара и кондака за сваки дан Божићног поста, а прожета је мислима о посту и о Рождеству Господњем дивних Светитеља, као што су Ава Јустин Ћелијски, Свети Николај Жички, Свети Јован Златоусти и многи други угодници Божији. Тако свети Николај Жичи вели: „Постом радостим наду моју у Тебе, Грјадушчи Господе мој. Пост убрзава моју припрему за долазак Твој, једино чекање мојих дана и ноћи. Пост отањава тело моје, да бих оно што остане могао лакше осветлити духом … Сазнадох кроз молитву своју да је телесни пост више символ правог поста, врло користан за почетника у нади у Тебе, но и врло тегобан за онога, ко само при њему остане.” Прилику да у цркви свакодневно служе Богу имају углавном монаси и свештенослужитељи наше Свете Цркве, но сигурни смо да душа сваког слуге Господњег чезне за богослужењем. Нашој сестри Милени Тејлор управо је то био повод да приреди ово издање и да тако свима пружи могућност да кроз пажљиво изабране молитве богослужења за сваки дан Божићног поста свима нама пружи могућност да јасно чујемо позив на пост и да се том позиву одазовемо како бисмо могли у духовној радости дочекати Рождество Христово. Тако је за први дан поста издвојила молитву Часова: „Дођите, верни! Надахнути Богом, пођимо да видимо божанску милост која се открива у Витлејему. Очистимо ум и принесимо врлине уместо мира. Спремимо се да са вером ступимо у Божићни пост, сакупљајући благо у души и кличући: Слава на висини Богу у Тројици, чије се благовољење сада открива људима – по човекољубљу Своме ослободиће Адама од древне клетве!” Од овог позива на пост кроз богослужење долазимо до вере да Бог подиже оне који су пали, што се и каже у једној молитви Јутрења: „Сину, од Дјеве рођеном, пре свих векова и у Коме нема промене, Христу Богу нашем, Који је у ово време благоизволео да се оваплоти од Дјеве Марије, гласно рецимо: Свет си, Господе, подигао си нас, пале.“ Свесни своје грешности, али и мајчинске љубави и молитвеног заступништва Пресвете Богородице, средином поста на Повечерју јој појемо: „Будући да немамо коме прибећи због мноштва сагрешења наших, Дјево Мајко Божја, Ти посредуј за нас пред Оним Који се од Тебе родио, јер мајчина молитва има моћ да умилостиви Владику. Ти која си најдостојнија поклоњења, не презри молбе нас грешних, јер је Онај који је благоизволео да страда у телу нас ради милосрдан, и има моћ да нас спаси.” И као што књига почиње позивом на пост, тако нас пред крај поста молитвом вечерње службе позива да се

припремимо за долазак Спасов: „Дођите, верни, претпразнујмо Рођење Христово: приносећи духовну песму путем звезде, придружимо се похвалним песмама мудраца и пастира појући: Ево, Спаситељ рода људског долази од Дјеве да призове к Себи читав род људски!” Тако препорођени, постом, молитвом и исповешћу очишћени, стижемо и до вечерње службе Рождества Христовог уз радосно појање: „Христос се рађа, славите Га, Христос је сишао с небеса, примите Га, Христос је на земљи, узвисите Га. Појте Господу, сва земљо, и народи, хвалите Га с радошћу, јер се прослави.” А онда наша срца почињу да поју Божићни кондак: „Дјева данас Натприроднога рађа, а Земља пећину приноси Неприступному. Анђели с пастирима прослављају у песмама, а мудраци са звездом путују, јер се ради нас роди Дете мало, Превечни Бог!” и сверадосни Божићни тропар: „Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу правде, и да познају Тебе са висине Истока. Господе, слава Ти!” И на крају, књига „Божићни пост” није једна од оних које прочитамо и одложимо на неку полицу. Напротив, она је својеврсни уџбеник живота у Господу и нашег духовног узрастања, нашег ревновања и нашег хођења у сусрет Богомладенцу Христу.

ЗА САБОРНИ ХРАМ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА

СВИ ПО ЕВРО

-Уплатницом код ЦБЦГ на рачун 550-3610-20 Са назнаком за САБОРНИ ХРАМ; -Код парохијског свештеника или управе манастира у свом мјесту; -Лично на благајни Храма Христовог Васкрсења, сваким даном од 9 до 15 часова; -Код овлашћеног прикупљача прилога који ће обилазити домове по градовима.

ИЗД НОВА

АЊА

SVETIGORA Цетиње: +382 (0)41 234-222 Београд: +381 (0)11 369-07-57 369-07-05

Жиро рачуни Народних кухиња у Подгорици: 550 – 12288 – 79 на Цетињу: 550 – 13699 – 17