ЧАСОПИС СВЕТИГОРА бр.224

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

··

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXII  ВЕЛИКИ ПОСТ - БЛАГОВИЈЕСТИ  АПРИЛ 2013. г.  БРОЈ 224

Мајци Божијој на аманет Ноћас ми слика душу огријала, Радости моје што се смјешећ` брине, Како ме тихо шаптећ` испраћала: Мајци Божијој на аманет сине. Ја сам се журно за пут паковао, Крала ме од ње пространства далека... Е да сам макар наслутит` могао Да она на мој повратак већ чека. И да над сваким кораком ми бдије, Она и са њом сама Божја Мати, Само је, сад знам, моје најмилије, Умјело шутећ` свој благослов дати... И сад се пренем кад шапат зачујем, Усред паклене, несносне тишине, И знам, она је, њен глас мили снујем: Мајци Божијој на аманет сине. Ево се враћам, први пут не чека У полумраку, забринута, сама... Ал` знам да чује њена душа мека: Мајци Божијој на аманет, мама. фото: манастир Бешка

Невен Милаковић

април / 2013 / svetigora

Благословен спој Благовијести и Лазаревог васкрсења Не догађа се често да се заједно славе Лазарева субота, Васкрсење четвородневног Лазара и Благовијести. Ове године се то управо догодило. Први догађај, изузетни догађај, јесте управо Блага вијест коју је архангел Гаврило упутио Пресветој Дјеви у Назарету, оне знамените ријечи архангелске: Радуј се Благодатна! Господ је са тобом, благословена си ти међу женама! (Лк. 1, 28). Блага вијест, која је заглавље, почетак тајне спасења и Божијег благовољења, Божијег вјечног промисла о људском роду, о земљи и небу и о сваком створењу. Тако и пјевамо у пјесми посвећеној овом празнику: да је ово заглавље, да је ово почетак те велике и свете тајне, наговјештење рађања Христовог, припрема за Његово рођење од Духа Светога и Пресвете Дјеве. А други догађај је догађај који је био припрема великог догађаја, великог празника, празника над празницима: Христовог Васкрсења. То је васкрсење четвородневнога Лазара, пријатеља Христовога. Потресан је опис Светог јеванђелисте тога догађаја и оних личности које су у њему учествовале, потресна је и љубав Господња према Лаза-

Митрополит АМФИЛОХИЈЕ

У име Оца и Сина и Светога Духа. анас, браћо и сестре, прослављамо почетак обнове Божије творевине, почетак остваривања тајне спасења човјека и читавога свијета, прослављамо празник Благовијести. На данашњи дан Бог је преко архангела Гаврила објавио тај почетак, јавивши се дјевојци Марији и рекавши јој да ће родити Сина, којему ће дати име Исус и који ће довијека владати над домом Јаковљевим и чијем Царству неће бити краја. Прослављамо на данашњи дан и Лазареву суботу, васкрсење четвородневнога Лазара, првину општега васкрсења и предуказање на Васкрсење Господа Христа. Прослављамо истовремено и сјећање на двије изузетне личности, које су записале себе овдје, на овом острву, оставивши иза себе и своје земне остатке, своје мошти, а оставивши иза себе и ова два храма: храм Благовијести Пресвете Богородице и храм Светога великомученика Георгија. Те две личности су Ђорђе Страцимировић II Балшић и његова супруга, Јелена Лазарева Балшић. Све је, дакле, данас у знаку та два велика догађаја, све је у знаку те две личности, у знаку ова два обновљена храма у којима они почивају и у знаку обнове ове древне светиње.

besjeda

Првина свеукупног домостроја спасења

ру, Његовом пријатељу, и према Марти и Марији, његовим сестрама. Потресна је и љубав Маријина према Господу, јер је записано како је она помазала ноге Његове и власима главе своје их обрисала: толика је била њена љубав према Господу. То је она иста Марија која је стајала код ногу Господњих када је Он посјетио дом Лазарев у Витанији, док се Марта, сестра њена, испуњена човјекољубљем и христољубљем, трудила да угости Господа и ученике његове. Па се Марта и пожалила: Зашто ми Марија не помогне у моме труду, него сједи крај ногу твојих? А Господ ће јој рећи: Марта, Марта о многоме се трудиш и бринеш, а једно је истински на потребу. Марија је онај бољи дио изабрала (уп. Лк. 10, 40–42). Није тиме Господ понизио Мартин труд, њено човјекољубље и братољубље и христољубље, јер пише Јеванђелист на првом мјесту како Господ љубљаше Марту, па се онда тек помиње Марија. Господ је само хтио да скрене пажњу Марти да је слушање ријечи Божије, напајање и храњење душе вјечном истином Божијом, просвећивање свјетлошћу богопознања, свјетлошћу Христовом, оно што је прво и основно, а онда све друго долази заједно са њим. Зато је и на другом мјесту Господ рекао: Иштите најприје Царства небескога, а остало ће вам се све додати (уп. Мт. 6, 33). Обједињује се и труд Мартин и труд Маријин, и само кад се обједине жеђ за Царством небеским и за Хљебом живота који силази са неба и труд око хљеба земаљскога, онда је то прави, истински труд и подвиг човјеков и смисао човјековог живљења овдје на земљи. На неколико мјеста у опису се говори о томе колико се Господ дубоко потресао када је чуо за упокојење Лазарево. И Он се враћа у Јудеју, иако су пријетили да ће Га убити, на што Га опомињу и ученици Његови, али Он не окреће главу на то него се враћа да изврши своје богочовечанско дјело: да васкрсењем Лазара четвородневнога предукаже тајну свога васкрсења тродневнога. Лазар је првина Васкрсења Христовога, као што су Благовијести првина свеукупног божанског домостроја спасења: од Рођења Христовога и до Васкрсења и до Вазнесења. Зато је и благословен тај спој између Благовијести и Лазаревог васкрсења.

svetigora / 2013 / април

Лазар је првина Васкрсења Христовога, као што су Благовијести првина свеукупног божанског домостроја спасења.

Лазар је послије Христовог васкрсења и вазнесења био епископ на Кипру – и данас тамо постоји величанствени храм у којем почивају његове мошти. Па је остало лијепо предање церковно о Лазару, како је једном са својим ђаконом учеником ходио, и како се насмијао – он, за којега предање каже да се, сагледавши сав ужас смрти боравећи у гробу четири дана, никада више није насмијао. Па кад га је видио ученик да се смије, припита га:

„Свети Божији човјече, зашто се смијеш? Никада те нијесам видио како се смијеш?“ А он је видио некога како краде ћупове од глине направљене, па ће рећи: „Гледам како прах краде прах, па зашто и да се не насмијем тој лудости његовој.“ Он који је сагледао тајну смрти схватио је колико је тужно за човјека и јадно да се везује за оно што је земаљско, што је прах и пепео, што је пролазно, заборављајући своје непролазно достојанство. Прах краде прах, а Бог је Онај који задахњује прах земаљски дахом живота. Исти Онај који је задахнуо првог човјека дахом живота, Он се и дотакао четвородневног Лазара и испунио га животном силом и кроз то показао да је живот – не пролазни него вјечни – оно на што је човјек позван и призван овдје на земљи. Ово још дубље потврђује Христово Васкрсење, за које се припремамо ових дана, припремајући се прво да учествујемо у Његовим страдањима ове недеље која долази послије Цвијети, послије радосног Христовог уласка у свети град Јерусалим. Ова два догађаја су од непролазног значења и важности за све људе и за све народе, па и за нас сабране на овом мјесту. Јединство Ђурђа и Јелене – темељ јединства будућих покољења У свјетлости та два догађаја ми се сјећамо и ове двије личности, два ктитора и градитеља овога светога мјеста и ових светих храмова. На првом мјесту Ђурђа II Балшића Страцимировића, који је подигао као своју задужбину храм Светога Георгија, у коме почивају његови земни остаци пронађени приликом најновијих ископавања и истраживања и обнове храма Светога Георгија. А онда и блажене Јелене, ћерке Лазара великомученика Косовског, чије мошти почивају овдје у овом светом храму посвећеном Благовијестима Господњим. Њих двоје је спојено промислом Божијим, а кроз њих су спојене оне древне средњовјековне Рашка и Зета, а њихово јединство, њихов спој је остао темељ за будућа покољења и подсјетник будућим покољењима – како и на који начин треба и ми да у нашем времену будемо једно и заједно. Ова два храма су два жива свједока њиховога јединства и њиховога заједништва и подсјетник да су ови крајеви древне Зете, Скадра древнога града и ових светих острва на којима се налазимо, били вјековима везани за светиње косовско-метохијске: за свете Дечане Светога краља Стефана Дечанског, за Пећку патријаршију Светих архиепископа и просветитеља српских, за свету Грачаницу Милутинову и свету Богородицу Љевишку у светоме граду Призрену. Ова два свједока свједоче и то да је Призрен царски град био престоница Бодина Војислављевића још у вријеме Диоклије, како се онда звала ова земља. Они су подсјетник да је и за време Балшића и Лазаревића овај крај био органски везан за Крушевац, царски град и за Косово – колијевку нашега историјског, духовног и културног бића. Тако је то редом било све до светородне лозе Петровића, до краља и господара Црне Горе, Николе I Петровића, који је – ходећи стазама Војислављевића, Немањића, Балшића и Црнојевића, својих светих предака како их је називао – читавог живота стремио да поново ослободи и обједини Црну Гору и Косово. То потврђује и његова чувена химна, која је била химна старе Црне Горе: „Онамо, ’намо за брда она... Та то је моје – дома ћу доћ’. Старина мила тамо ме зове, ту морам једном оружан поћ’“. И не само што је пјевао о томе, него је и кренуо у ослобођење Косова.

април 2013 / број 224

из садржаја: Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

Првина свеукупног 3 домостроја спасења РАЈО Војиновић

Црна Гора 13 - Немањина колијевка

Богословље 7 Јубилеј 18 Есеј 24 Чудо 28 Библијске књиге 31 Свештеник одговара 39

Епископ АТАНАСИЈЕ, умировљени захумско-херцеговачки

Крстопоље и Сретење, 29 у нади Васкрсења монах мр ПАВЛЕ Кондић

Ослобођење Рашке 37 области и Метохије 1912. Чезнуо да се што прије загрли с Господом 52 obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXII  ВЕЛИКИ ПОСТ - БЛАГОВИЈЕСТИ  АПРИЛ 2013. г.  БРОЈ 224

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске Директор: протојереј–ставрофор Радомир Никчевић Савјет часописа: протојереј–ставрофор Момчило Кривокапић, архимандрит Димитрије (Лакић), академик Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић, др Ксенија Кончаревић Главни уредник: протосинђел мр Кирило (Бојовић) Оперативни уредник: Рајо Војиновић Дизајн часописа: др Мирко Тољић, Владимир Јакшић Секретар редакције и уредник фотографије: Татјана Марјановић Редакција: Епископ липљански мр Јован (Ћулибрк), протојереј–ставрофор Гојко Перовић, протојереј–ставрофор мр Велибор Џомић, игуман Петар (Драгојловић), јереј мр Саво Денда, јереј Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах мр Павле (Кондић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић, Весна Тодоровић, Јован Маркуш Сарадници: протођакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Марија Живковић, Милана Бабић, Милутин Вековић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Сања Радовић, Драгана Керкез, Јелена Петровић

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

Лектура и коректура: Ивана Јовановић

··

Литургија пређеосвећених дарова, Цетињски манастир 2012. г.

Фотографије: монах Игнатије (Алексејев), Јован Радовић, Жељко Шапурић, Зоран Тричковић, Иван Рашовић, ђакон Драган С. Танасијевић, †Живота Ћирић. Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд, тел: 011/369-0757,369-0705 e-mail: svetigora.urednik@gmail.com Штампа: , Суботица INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT: COBADEFF /400876825101 EUR /400876825100 Other Currencies NLB Montenegrobanka AD Podgorica SWIFT CODE: MNBAMEPG /ME25530005120005043078 "MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS" 81250 CETINJE MONTENEGRO

svetigora / 2013 / април

Ево, управо се ове године пуни стотина година од ослобођења тих крајева који су вјековима припадали његовом народу и његовој земљи. Припадност тих крајева – цијеле Метохије до Ђаковице и Митровице – његовој краљевини је и међународно потврђена. Ово је настављено и у вријеме краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, када су, све до 1945. године, Метохија и сви ти крајеви – до Призрена, Ђаковице, Митровице, Пријепоља, Фоче – границом Неретве, припадали Зетској бановини. На то јединство и то заједништво подсјећају нас ова два света храма близанца, подсјећају нас и светородне душе Георгија II Страцимировића и Јелене Лазареве Балшић. Па је добро да их се сјетимо данас и да заблагодаримо Господу што је нас удостојио да будемо настављачи њиховога светога дјела – и ове наше сестре монахиње и сви они који су са љубављу и са страхом Божијим и жртвом учествовали у обнови ове двије светиње. Прво светиње храма Благовијести у којем служимо ову свету службу, а ево сад и светиње храма Светог великомученика Георгија. Видите га: засијао је поново својом исконском љепотом, један од најљепших храмова на овим просторима! Да Господ благослови све њих, и наше мајсторе и неимаре који су их обнављали. Радована Радовића и друге који су уложили своје умеће и своју љубав да се обнове ове светиње и да се поново обнови гроб ктитора Балшића и остали гробови. Да се ограше и друге кости, оних који су се овдје подвизавали и који овдје очекују трубе Судњега дана, међу које спада очевидно и сестра Јелене Лазареве Балшић, Оливера мученица и страдалница, које је једно од најраспетијих бића на овим просторима кроз историју, али коју је, послије боравака на двору султана Бајазита, удостојио ипак Господ да се врати код своје сестре и да се овдје упокоји. По свим претпоставкама, женски остаци који су пронађени са лијеве стране, тамо гдје је у обновљеном храму обиљежена гробница, остаци су Оливере Лазареве, старије сестре Јеленине, која је овдје, ето, савила своје гнијездо и нашла утјеху себи и покој својој страдалној личности. Све, дакле: и догађаји које прослављамо и који су нас сабрали, и ове личности које смо поменули, које су себе уградиле у темеље нашега духовнога и историјскога бића, и ова два света храма као видљиви свједоци свега тога, све нас то радује и све нас подстиче на богољубље и братољубље и све нас то уводи у ову велику и свету тајну Христовог доласка у овај свијет – од Благе вијести о Његовом доласку Пресветој Дјеви до свједока општег васкрсења мртвих, Лазара четвородневнога и до Христовог Васкрсења за које се припремамо. Господу нашем од Дјеве рођеном – дивноме у Светима својим, предивноме у светињама својим, дивноме у четвородневном Лазару – васкрсломе из мртвих и принесеном за живот свијета, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. * Бесједа изговорена на празник Благовијести и Лазареве суботе у манастиру Бешка, 25. марта/7. априла, љета Господњег 2012.

духовности до XIV вијека

је Египатски – IV век; Диaдох Фотички и Псевдо-Дионисије Ареопагит – V век, Јован Лествичник, Максим Исповједник и Јован Дамаскин – VI-VII век; Симеон Нови Бoгослов (X-XI век) и Никита Ститат ( XI век), и други монаси и аскете. Богословску синтезу тог старог предања созерцатељног монаштва Источне Цркве извршио је ,,слава Солуна и исповедник благо-

април / 2013 / svetigora

ам појам исихазам могуће је појмити на два начина, тј. у ужем и ширем смислу. У ужем смислу исихазам је назив за религиозно-духовни, богословски и философски покрет на православном Истоку у XIV веку, нарочито на Светој Гори и на Балкану, а тиме и код нас Срба. Овакву формулацију исихазма морамо прихватити условно, јер је то прије свега облик монашког живота у потпуности посвећен молитви, и у ширем смислу се овим појмом обухвата много више значајних елемената из ране источнохришћанске традиције. Назив исихазам долази од грчке речи исихија (ησυχια) што значи: мир, мировање, тишина, спокојство. Међутим, код православних подвижника она је од давнина значила много више и имала је један дубљи смисао. У православном духовном, а нарочито монашком животу, овај се појам првенствено односио на унутрашње молитвенο тиховање, како би то рекао ава Јустин Поповић. Исихија је тражење унутрашњег мира, који превазилази сваки ум, она није напросто спокојство, налажење мирног мјеста за живот, него битијно сабирање људског бића и жића у свој центар (срце), кроз вјеру, покајање, пост и молитву, а преко њега сабирање у Богу и Богом, као јединим извором сваког истинског мира (А. Радовић, Основи православног васпитања, Светигора–Цетиње, 2002, 245). Практиковање исихије означава начин живота православног хришћанина, монаха, подвижника који кроз умносрдачну молитву тражи и доживљава живо општење са Богом и који у благодатном искуству тог заједништа са Богом у Цркви, доживљава своје лично обожење као почетак обожења и других људи и свега свијета (А. Јевтић, Прологумена за исихастичку гносеологију, у: Духовност Православља, Београд, 2001, 119). Практиковање исихије, тј. исихазам није нешто што се у Цркви јавља у XIII и XIV веку, већ је карактеристикa цјелокупног православног духовног живота. Довољно је да погледамо у Отачник, збирку изрека египатских стараца, па да се увјеримо да исихазам није новина XIII и XIV вијека како неки западни богослови уче, већ да постоји колико и Црква, као начин живота и пут спасења. То је у ствари, маријинско служење код ногу Исусових, стално присутно у животу Цркве (А. Радовић, нав. дјело, 245). Исихазам као посебни животни поглед и став према свијету развио се на Истоку. Конкретни почеци исихастичког начина живота и мишљења налазе се већ у ранохришћанском монаштву Египта, Сирије, Палестине и Синаја. Одатле се он шири свуда по православном свијету, па преко Мале Азије и Цариграда стиже до Свете Горе и Балкана, гдје свој врхунац достиже у XIV вијеку. О исихазму као начину живота и духовног стања, а у ширем контексту и о исихастичком богословљу, говоре оци Цркве још од првих вијекова хришћанства, и то: Кападокијци (Василије Велики, Григорије Богослов, Григорије Нисијски), Евагрије Понтијски и Макари-

јерођакон НИКОН Кокотовић

bogoslovqe

Развој исихастичке

Свети Григорије Богослов

дати”, Св. Григорије Палама. Не само да се о исихазму и животу исихаста код отаца пише, већ се они помињу и у грађанским и црквеним законима и канонима. Тако се помињу у Јустинијановом законику и 41. канону Трулског сабора. Рана хришћанска заједница није имала неке сталне установе монаштва. Ово нам на први поглед изгледа необично, будући да данас не можемо ни замислити живот Цркве без монаштва. Међутим, једно од основних својстава и осјећања прве хришћанске заједнице и њених чланова било је есхатолошко осјећање. Присни однос са Христом, близина времена живота и Васкрсења Христовог, стално страдање и гоњење –све је то у њима будило и развијало жељу за Христовим Другим доласком, као и осјећање да је он јако близу. Из тога се рађало осјећање да су они дошљаци и путници, да овде немају свога града, него да траже овај који ће доћи. О томе и говори апостол Павле: „Јер овдје немамо града који ће остати, него тражимо онај који ће доћи” (Јев. 13, 14). То је главна карактеристика живота апостолског, постапостолског и времена мучеништва ране Цркве. Ово је стање које нам описују црквени писци до IV вијека. У IV вијеку (313. године у Милану) Црква добија слободу од равноапостолног цара Константина. Извојевавши побједу, Црква од тада ужива царску заштиту и разне привилегије и број њене дјеце се многоструко повећава. Хришћани улазе у све институције империје, постају управитељи, сенатори, учитељи и војсковође. Тако за хришћане настаје једно ново вријеме, вријеме славе, али и вријеме нових искушења и великих проблема и криза. Прије свих, како у новим условима сачувати сам идентитет Цркве, који мора остати непромијењен, док Господ опет не дође. Од IV вијека па даље, због већ поменутих нових околности, јавља се извјесна криза овога есхатолошког осјећања. То је jeдан од разлога појаве монаштва. Хришћани бјеже опет у пустињу, само су сада разлози другачији. Монаштво се појавило не као потрага за новим путевима спасења, него са циљем очувања првобитне свијести и етоса Цркве. Осјећање да се Црква прилагођава свијету и граду, подстакло је поједине хришћане да оду у пустињу, и тамо се припреме за Христов долазак. „Тако је монаштво обновило у Цркви пророчку службу старог Израиља. Оно је сведочило против буржоаске и посветовњачене Цркве, која је олако примала грчко-римске масе и без гриже савести прихватила дарежљивост ’најпобожнијих царева’“ (Ј. Мајендорф, Свети Григорије Па-

svetigora / 2013 / април

лама и православна мистика светлости, Београд, 1995, 14-15)

Тако се полако рађа монашки живот и духовност коју је он његовао, велике монашке заједнице, велики подвижници, духовници и оци Цркве, а монаси постају непоколебива стијена у одбрани вјере, непоткупљиви, непопустљиви и ауторитативни браниоци Православља од свих непријатеља. Познато је да је монаштво у свом развоју врло рано добило разне облике. Између екстремног отшелништва Антонија Египатског и апсолутног и организованог киновитизма Пахомијевог, у источном хришћан-

ству је постојао читав низ облика монашког живота који су се постепено ширили и на Запад. Између пустињака, које још називамо исихастима, и киновита, често је постојало супарништво, а понекада и сукоб. Али цјелокупни источни монашки покрет остао је уједињен, уједињен у томе да је суштина њиховог позвања једна – да је молитва, независно од њеног облика, основа монашког живота. Већ на самом почетку монаштво доживљава велику експанзију, због чега је било потребно устројити правила таквог живљења. Духовност борбе за непропадљивост је управо имао на уму Свети Василије Велики када је сачинио своја монашка правила. У установи заједничког или општежитељног живота он је видио једну узорну хришћанску заједницу, малу Цркву унутар Цркве, гдје се свезе љубави, покидане у свијету, поново повезују, гдје се живот по образу Свете Тројице остварује на земљи кроз одбацивање властите воље у послушању, кроз сједињење са браћом на заједничкој стази сједињења са Богом (В. Лоски, Боговиђење, манастир Хиландар, 2006, 75). Исихија, боговиђење, молитвено умозрење, жеља ка мистичним даровима не налазе мјеста у општежитељној духовности. Киновити су развили литургијски систем који је постепено прихватила цјелокупна Црква, који је потиснуо азматско-парохијски типик, и који је данас познат као монашки ред богослужења. Исихасти су створили традицију личне молитве и непрекидне контемплације. И код једних и код других молитва је схватана као пут за остваривање циља хришћанског живота, а то је обожење, заједништво са обоженом људском природом Христовом у Духу Светоме. Киновити су наглашавали литургијску природу тога заједништва, а исихасти доживљај личног напора. Управо ту – код еремита, пустиножитеља, исихаста – настају и велике кризе природе духовности који они заступају и упражњавају, али се зачињу и корени исихастичке мисли и живота. Један од највећих проблема који се појавио јесте тај што су отшелници одлазили у пустињу и живели тамо годинама без светотајинског живота. Остали проблеми су извирали из овога: а) опасност одвајања од хришћанске заједнице, тј. подјела народа Божијег; б) лична побожност умјесто духовности у заједници, која је схваћена као суштина хришћанства; в) схватање да благодат Божија није слободни дар Божији, већ да се постиже људском техником. Први и најважнији проблем је ријешен тако што су монаси стављени под власт епископа и тиме укључени у живот помјесне Цркве. За разлику од хришћанског Запада, Исток никада није дозволио стварање монашких редова ван власти епископа. Што се тиче других проблема, Црква као чиста и непорочна невјеста Христова, кроз велики временски период кристалисања и разјашњења, осуђујући и религијски индивидуализам и претерани спиритуализам, дала је оно учење које је на саборима у XIV вијеку исихазмом тријумфовало. Због тога, да бисмо разумјели исихасте XIV века и Паламу, неопходно је да погледамо укратко које су то личности у историји Цркве битно утицале на формирање те духовности коју називамо исихазмом. Прва важна личност је Евагрије Понтијски, који је отац интелектуалистичке мистике у духовности монаштва. Он је први интелектуалац који је отишао у пустињу у Египту, у Нитрију, а затим отишао у Скитску пустињу у којој је нашао добро мјесто за умозритељну молитву. Тамо му се није допао начин аскезе и молитве монаха који су ту живели, па је покушао да то „исправи” – да монашки пустиножи-

тељни живот споји са метафизиком и антрополошким системом неоплатонизма, тј. са Оригеновим учењем. Оно што је Ориген говорио о хришћанском савршенству, он је прилагодио монашким потребама. Оригеново учење на догматском плану бива превазиђено са Кападокијцима, али је оригенизам са Евагријем пронашао пут у област духовности, давши доста тога лијепог и корисног хришћанском подвижништву, али изазвавши и велике тешкоће. Основа и циљ Евагријеве мистике је непрестана молитва. Монах, повукавши се из црквеног живота, у самоћи се предаје индивидуалној молитви као суштини хришћанске духовности. Због непрекидне молитве занемарује и редовно учешће у светотајинском животу, циљ му је само молитва, јер истинска природа духа јесте одређена у Богу и све што га одваја од Бога је зло. Како је тијело, односно материја оно што смета духу да достигне свој циљ, отуда је она зло. Да бисмо на најбољи начин сагледали његово учење, довољно је навести да он у своме чувеном дјелу „О молитви“ нигдје није поменуо Христа. Владимир Лоски нам износи податак да су поједини истраживачи покушавали да Евагрија доведу у везу са хетеродоксном духовношћу евтиха, тј. месалијанаца, која се такође развила у IV вијеку. (И Варлаам ће касније са њима поредити исихасте) (В. Лоски, нав. дјело, 81) Но, у сваком случају, Евагрије је први велики систематичар монашког учења о молитви (В. Лоски, нав. дјело, 80), и први је саздао израз ,,молитва духа” што ће постати основ византијских исихаста. Он је имао велики утицај на монашку духовност, нажалост и негативну поред позитивне. Својим дјелима, која су била јако читана, афирмисао је пустиножиће и оправдавао га. Осуђен је на V Васељенском сабору у Цариграду 553. године, заједно са својим духовним учитељем Оригеном, али његова дјела опстају бивајући приписана Нилу Синајском. Будући да је имао великог утицаја на духовност монаха, црквена традиција је

морала отклонити и исправити његова застрањења у православној духовности. Православна традиција је прихватила његово инсистирање на непрекидној молитви, али молитви која води у обожење, води ка Христу, зато ју је преобразила у Исусову молитву, у смјеру православне христологије и еклисиологије. Следећа личност у историји исихастичке мисли и духовности је Свети Макарије Египатски, оснивач испосница у Скитској пустињи. „Бесједе” које се приписују њему и из којих црпимо мисли монашке духовности није написао он, али је прихваћено да се и тај непознати писац ословљава са Макарије. Он се супротставио Евагријевој интелектуалистичкој мистици, погледу на хришћанску духовност као дематеријализацију. Под појмом човјека он разумије психосоматску цјелину, опредијељену за обожење. По њему, разлика између јелинских и хришћанских философа се састоји у чињеници да су пагански мудраци своје познање црпли из разумијевања, док слуге Господње имају божанско познање (В. Лоски, нав. дјело, 82). Код Макарија, Евагријева ,,молитва ума” постаје ,,молитва срца”, јер је срце центар психосоматског живота човека. Макарије исправља Евагријеву обраду Оригенове антропологију, и посматра човјека као цјеловито биће које тежи спасењу и обожењу, а не као дух који је заробљен у материји, тј. тијелу кога треба да се ослободи. Макарије темељ духовности види у Оваплоћењу Логоса Божијег. Молитва треба да овдје, на земљи, уведе у есхатолошку реалност Царства Божијег, у божанско општење којем сви исихасти теже. Христос је центар ка коме се тежи, који је присутан у Цркви и њеном светотајин-

април / 2013 / svetigora

svetigora / 2013 / април

ском животу. Учење које цр- осуђеног учења, и тако временом долази до разбистравања живе воде православпимо из списа човјека кога ног учења. називамо Макаријем изврШести вијек неће бити наклоњен молитвеном тиховању, исихазму. После осуде шило је огроман утицај на ви- Евагрија духовност монаха исихаста бива омаловажавана и на њу се не гледа блазантијску духовност, а он сам гонаклоно. Предност тада добија општежитељна духовност Василија је сматран великим духов- Великог, учење Светих Варсануфија и Доротеја. ним ауторитетом. Оно што су Мјесто на коме се Господ јавио Мојсију и дао закон, посебно вољели монаси, иси- Синај, после VI вијека постаје духовна кошница исихасти у Византији је његово хаста са које се исихазам роји по цијелој Византиучење о свјесном доживљају ји и свим православним народима. Манастир Бога (Ј. Мајендорф, Византијско бо- Св. Катарине на Синајској гори, који је подигословље, ПЛАТО, Београд, 2001, 103). гао цар Јустинијан (527-565), постаће центар Поред Евагрија и Макари- православне мистике боговиђења. Читав ја, који су ударили темеље пу- спор у XIV вијеку, између осталог тицао стиножитељно-исихастичке се и Христовог преображења на гори духовности, треба поменути Тавору. Управо у манастиру Свете Катаи оце који су ове основе раз- рине на главној апсиди у мозаику из VI вили и разрадили. То су: Диа- века налази се Преображење Христодох Фотички и Јован Лествич- во. Ово показује повезаност Мојсијеник. вог виђења Бога на Синају са виђењем Диадох Фотички чини Апостола на Тавору, када се Мојсије посредину између Евагријеве и јавио у божанској свјетлости ОваплоћеМакаријеве духовности. Све ног Логоса. За овом свјетлошћу, која је што се о њему зна јесте да први пут виђена на Синају а потпуно проје живио у V вијеку, да је био јављена на Тавору, толико се жудели исиепископ Фотике у Епиру, и да хасти. У првој половини VII века на Синају се је учествовао на IV Васељен- подвизавао и живио највећи синајски учитељ ском сабору у Халкидону гдје и духовник, један од највећих свједока монаје бранио Православље. На- шке духовности засноване на призивању ,,имена рочито је пропагирао и на- Исусова”, Свети Јован Лествичник. Западу он поглашавао пустиножитељну стаје познат тек од средњег вијека, а на Истодуховност монаха спојену са ку је толико био цијењен и популаран, да светотајинским животом. Кр- се два пута прославља: 12/30. априштење је по њему основ ду- ла и пете недјеље Великог поста. ховног живота, рађање за Његово дјело „Лествица“ имало живот вјечни. Од његовог је неописиво велики утицај на времена заживила је Ева- духовност монаха. Јованово гријева ,,интелектуалистич- учење о молитви у „Лествици“ ка молитва”, преображена на усредсређено је на Личност Истоку у личну молитву срца и Име Исусово, и постављеупућену Овлапоћеном Лого- но је на чистом хришћансу Христу – у Исусову моли- ском учењу о Оваплотву (В. Лоски, нав. дјело, 86). ћењу и човјеку. Једно У IV и V вијеку није било цијело поглавље или лако направити границу из- 27. поука у „Лествимеђу православног и секта- ци“ (која је исихастишког у духовности монаха. ма посебно драга) Многи црквени истражива- је посвећено исичи, како нам то предочавају хији или ,,свештеЛоски, Мајендорф, Шмеман и ном безмолвију други, наводе мноштво дока- тијела и душе”. за код бројних отаца који су Ево шта он каже писали о духовности монаха о исихастима: и о њиховом застрањењу. На- „ Б е з м о л в н и к рочито је велика збрка била (=исихаста) је после саборских осуда меса- слика земаљлијанаца (Сида 390, Цариград 426, ског анђела, Ефес 553) и осуде Евагрија 553. који је на харгодине. Тек после саборских тији богочеодлука монашка духовност жње словисе чисти од тада саборски ма ревности

Свети Јован Дамаскин

,,али бивамо узнети познању Божијих својстава, стога што бића учествују у Његовим откривењским силама или дејствима” (В. Лоски, нав. дјело, 97). У могућности боговиђења Максим увијек полази од христологије Халкидона, од Христове личности у двије природе и воље или дејства. Свети Јован Дамаскин, велики богослов, борац и бранилац икона, своје дјело „Тачно изложење православне вјере“ започиње одлучним потврђивањем неспознатљивости природе Божије: ,,Ни људи, ни небеске силе, ни херувими, ни серафими не могу познати Бога, осим у Његовим откривењима. Он је по природи изнад бића и, стога, изнад познања. Ми Његову природу можемо да означимо само одрицањима (апофатички). Оно што о Богу можемо да кажемо потврдно (катафатички) не означава Његову природу, већ Његова својства, оно што је око Његове природе” (Ј. Дамаскин, Источник знања, ЈАСЕН, Никшић,1997, 148). Дамаскин, као и Максим, говори о дејствима, енергијама полазећи од христологије, разликујући код Богочовјека Христа божанска и људска дејства. Личност коју треба посебно издвојити у историји исихастичке духовности, један од главних представника исихастичке византијске традиције је Св. Симеон Нови Богослов. Обично се назива претечом Григорија Паламе и великим учитељем духовности и свјесног доживљаја Бога. Док су Максим и Дамаскин о виђењу Божанске славе говорили на основу христологије, Симеон то чини на основу пневматологије. За њега се прије свега ради о откривењу Светога Духа у нама, о животу у благодати који не може остати скривен, већ се на вишој равни духовног живота пројављује као свјетлост (В. Лоски, нав. дјело, 106). Ево и неколико његових мисли о природи те свјетлости: ,,На делу је истински Божански огањ, нестворен и невидљив, вечан и нетваран, савршено постојан и бесконачан, неугасив и бесмртан, непојмљив, изнад свеколикoг створеног бића” (В. Лоски, нав. дјело, 107). Када говоримо о њему као великом исихасти, интересантно је нагласити чињеницу коју запажа отац Јован Мајендорф, да Свети Симеон нигдје не помиње у списима ,,молитву ума” или ,,Исусову молитву”, нити даје јасно формулисану богословску разлику између Божанске суштине и енергије (Ј. Мајендорф, Византијско богословље, 111). Ово свакако не говори да није дијелио мишљење са исихастима XIV века, који су га толико вољели и његове списе читали и цитирали. Свети Симеон у времену и приликама у којима је живио био је јединствени заступник личног мистицизма. Ако погледамо његов живот видјећемо да је он монах, а затим игуман манастира Св. Маманта у Цариграду, гдје у центру престонице инсистира на свјесном доживљају Бога и због тога долази у сукоб са свештенством. Тај сукоб, читајући његово житије, можемо окарактерисати као сукоб ,,ванредне Божије благодати” и Цркве као институције. За разлику од духовних отаца пре њега он, говорећи и пишући о себи износи и своје доживљаје духовности. Због његовог мистичног богословља, којим су прожета његова дјела, а нарочито његове химне, Црква је овоме великом богослову и светитељу дала назив Нови Богослов.

април / 2013 / svetigora

ослободио своју молитву од лености и немара. Безмолвник је онај који из дубине срца свом снагом вапије: Спремно је срце моје, Боже (Пс. 56, 8)! Безмолвник је који је рекао: Ја спавам а срце је моје бди (Пнп. 5, 2)... Безмолвник је онај човек који, не желећи да се лиши сладости Божије, бежи од људи (иако их не мрзи) онако како други трче у свет...“ (Св. Јован Лествичник, Лествица, манастир Хиландар, Београд 2003, 178). „Безмолвник је онај који тежи у телу да опише Нетелесног“ (исто, 179). Код њега термин исихија или исихаст означава сасвим специфичан, пустињачки живот усамљеног монаха који упражњава Исусову молитву. За Јована Лествичника је исихија идеал као и за многе прије њега, али он је свјестан и опасности које леже на застрањењу са пута који води Богу, па зато препоручује непрестану обазривост. Он разумије обожење као заједницу цијелог човјека са преображеним Христом. Исихаста може доживјети боговиђење, исто онако истинито као Апостоли на Тавору. Пажљивим читањем „Лествице“ уочавамо нешто јако интересантно – као да је Св. Јован знао за праксу, „технику” коју су исихасти у XIV веку примјењивали при молитви, тј. за повезаност молитве са дисањем. Исихасти су доживљавали виђење божанске свјетлости, па се временом јавља потреба да се ово богословски изрази. Поставља се питање шта се то види и каква је природа тога, да ли је то ствар маште или живо искуство Цркве Христове. Јавља се потреба неизбјежне и неопходне везе духовности и богословља. Синтезу исихастичке духовности извршио је Св. Григорије Палама и ово је Црква саборски прихватила, али треба поменути и оне који су направили пут исихазму у богословљу до XIV века: Максима Исповједника, Јована Дамаскина, и Симеона Новог Богослова. Велики борац за Православље, Св. Максим Исповједник, поред тога што је био учитељ и богослов христологије и антропологије, уочавао је и потребу рјешавања проблема духовности свога времена. У својим списима користи и наводи Евагрија, али га не помиње по имену због осуде, а његову духовност преображава у правом смјеру. Слиједећи Псевдо-Дионисија Ареопагита, он разликује апсолутну трансцендентност Бога и могућност општења са Њим. Разликовање између природе и својстава, или између неспознатљиве суштине и спознатљивих енергија Божијих, Св. Максим потврђује на плану општења са Богом. У суштини не можемо учествовати

besjeda митрополит АНТОНИЈЕ Сурошки svetigora / 2013 / април

Недеља Светог Григорија Паламе У име Оца, Сина и Светога Духа. једном од псалама можемо прочитати следеће речи: Који су са сузама сејали, нека жању с певањем... Ако смо у току припремних недеља видели како се све што је ружно и недостојно у нама огледа у причама, ако смо стајали пред судом наше савести и нашег Бога, тада смо заиста посејали са сузама сопствено спасење. Па ипак, још увек има времена, јер чак и када улазимо у време жетве, Бог нам даје предах – напредујући ка Царству Божијем, ка Дану Васкрсења, још увек можемо да Му се, у сваком тренутку, са спасењем у позадини, лицем ка победи Божијој, обратимо са благодарношћу и скрушеног срца кажемо: „Господе, нека сам и радник који је дошао у једанаести час, али прими ме по Своме обећању!“ Прошле недеље смо славили дан победе Православља, дан када је Црква објавила да је законито и исправно сликати икону Христову. То није била изјава о уметности, то је била дубока богословска објава Оваплоћења. У Старом завету је речено да се Бог не може представљати никаквим ликом, јер је Он недокучива тајна; да Он чак нема ни Име, осим тајанственог Имена које зна само Првосвештеник. Али у Новом Завету смо научили и знамо из искуства да је Бог постао човек, да је пуноћа Божанства обитавала и даље заувек обитава у телу, и да зато Бог има људско име: Исус; да Он има људско лице које се може приказати на иконама. Икона је стога потврда нашег уверења да је Бог постао човек; да је постао човек да би постигао крајњу, трагичну и славну солидарност са нама, да би био један од нас како бисмо ми могли бити једно од деце Божије. Он је постао човек да бисмо ми могли постати богови, као што нам Писмо каже. И тако, већ прошле седмице смо могли да се радујемо; и зато је, недељу дана раније, док смо се тек припремали да се сусретнемо са овим чудом, овим чудом Оваплоћења, тихо, готово нечујно, Црква певала васкршњи канон: Христос васкрсе из мртвих! Зато што ово није обећање за будућност, то је извесност садашњости, отворено пред нама као врата, да уђемо кроз Христа, Врата – како Себе назива – у вечност. А данас се сећамо имена Светог Григорија Паламе, једног од највећих светитеља Православља, који је против јереси и сумње објавио, из искуства подвижника и свих верника, објавио да благодат Божија није створени дар – да је то Сâм Бог, који општи са нама да бисмо се, прожети Његовим присуством, малопомало, ако Га само примимо, отворили према Њему, поста-

ли прозирни или бар прозрачни за Његову светлост, да бисмо почели да бивамо и све више били причасници божанске природе. То није само обећање, то је наше уверење, јер се то десило хиљадама оних људи и жена које поштујемо као Светитеље Божије: они су постали заједничари божанске природе, они су за нас откривење и уверење у оно што смо призвани да будемо и постанемо. А данас нас још један корак води у радост и славу Васкрса. За недељу дана ћемо певати Крсту – Крсту који је био ужас за разбојнике, а сада је постао знамење победе и спасења. За нас је он знамење неизмерне и бескрајне љубави Божије, дубоке као што је Бог дубок, свеобухватне као што је Бог свеобухватан, и заиста, трагично победоносне као Бог је и трагичан и победоносан – уливајући страхопоштовање, а сијајући мирном, радосном светлошћу којој певамо на вечерњој служби. Хајде онда да се припремимо за сусрет са овим догађајем, виђењем Крста, да га гледамо, и видимо у њему знак божанске љубави, ново уверење у наше могуће спасење. А када хор, овај пут гласније, запева канон Васкрсења, схватимо да нас корак по корак Бог нас води у победу коју је задобио и коју жели да подели са нама. А онда ћемо поћи даље; слушаћемо светитеље који нас уче како да примимо благодат коју Бог нуди, како да Га се удостојимо. Само корак даље видећемо победу Божију у Светој Марији Египћанки и доћи на праг Страсне седмице. Но сетимо се да смо сада у новом времену, времену када нам се Божија победа открива, да смо позвани да нас она обргли, да одговоримо на њу благодарношћу, благодарношћу која ће нас учинити новим људима – и радошћу! Радошћу испуњеном сузама, која је одговор на љубав Божију, и радошћу која је одговорно уздарје на божанску љубав. Амин! Беседа изговорена 11. марта 1990. Изворник: http://www.mitras.ru/eng/eng_210.htm Превод: Милена Тејлор

Светосимеоновски сабор у Подгорици

РАЈО Војиновић

ветом архијерејском литургијом у Саборном храму Христовог Васкрсења, коју су служили Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије и ремезијански г. Андреј, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске, 23. фебруара, на празник Светог Харалампија, почео је традиционални Светосимеоновси сабор, који се у Подгорици одржава сваке године у суботу која пада пред празник Светог Симеона Мироточивог – Стефана Немање. У литургијској бесједи епископ Јоаникије је подсјетио да се Свети Симен Мироточиви између Истока и Запада опредијелио за Православље, „али не форме ради, не политике ради него заиста из све душе и из свега срца“. „Био је човјек велике молитвености. Наравно, као владар и као војсковођа долазио је у разне животне неприлике заједно са својим народом, али се увијек усрдно Богу молио. И по њему можемо видјети шта то значи када је један владар побожан и богоугодан. Онда се то преноси и на друге, онда је то велики благослов и за његове поданике и за цио народ. А он се трудио да своју вјеру посвједочи дјелима“, рекао је владика Јоаникије.

У току Литургије је у ђаконски чин рукоположен Стефан Јовановић из Буенос Ајреса, чији преци су у Аргентину доселили из Ћеклића код Цетиња. Након Литургије и причешћа вјерних, булеваром Светог Петра Цетињског је кренула свечана празнична литија, овога пута са моштима Светог свештеномученика Харалампија, предвођена архијерејима и свештенством и завршила се, као и претходних година, на Немањином граду на ушћу Рибнице у Морачу. Након благосиљања славског колача владика Андреј се сабранима обратио бесједом, у којој је између осталог рекао: „Са овог историјског мјеста гдје се прије деветсто година родио наш родоначелник Стефан Немања, потоњи Свети Симеон Мироточиви, од свег срца вас поздрављам као викар Његове Светости, нашега патријарха г. Иринеја, који је благословио да данас дођем на ово свето мјесто и да будем са вама на овој литији. Цио наш живот хришћански, ако је схваћен како треба, једно је поклоничко путовање. Како је лијепо вас видјети овдје како се трудите да носите свој крст. Пресрећан сам кад долазим у Подгорицу, кад видим Храм Христовог Васкрсења и сјећам се да је један од највећих помагача јерусалимског храма Христовог Васкрсења био управо Свети Симеон“, рекао је владика Андреј.

9 0 0 godi n a loz e n em a wi ] a

Црна Гора Немањина колијевка

април / 2013 / svetigora

Мошти Свештеномученика Харалампија у Цетињском манастиру.

Света литургија у крипти Храма Христовог Васкрсења.

svetigora / 2013 / април

Потом је одржана свечана духовна академија на којој је о Светом Симеону – Стефану Немањи бесједио историчар Предраг Вукић. „Славни Немањићи установили су православну цивилизацију и на просторима данашње Црне Горе оснивајући православне манастире и оснивајући Православну зетску епископију 1219. године. У Цетињском мјесецослову из 1495. године црвеним словима је уписан Свети Симеон Мироточац, док је Свети Сава уписан црним словима. Дакле, онај ко је уређивао мјесецослов Немањи је овог пута дао веће мјесто него Светом Сави“, рекао је Вукић. Он је подсјетио да је владика Василије Петровић посветио молитвене стихове Светом Симеону. „Српска државотворна мисао коју су ударили Немањићи живјела је под окриљем Цетињског манастира, али и свих манастира широм српских земаља. Петрови-

14 Светосимеоновска литија на улицама Подгорице.

ћи су се сматрали духовним настављачима Немањића. Петровићи ће, као и Црнојевићи, усвојити двоглавог бијелог орла Немањића као свој династички, али и државни симбол Црне Горе. Краљ Никола посебно је цијенио личност и дјело Светог старца Симеона Мироточивог – Стефана Немање и Светога Саве“, нагласио је Вукић. „Краљ Никола је Црну Гору, чији је био господар и апсолутни суверен, сматрао Немањином земљом, Немањином колијевком, Немањином постојбином, што је она била и што ће опет бити, ако да Господ и сила Господња“, закључио је Вукић, након што је цитирао стихове краља Николе из 1913. године у којима Црну Гору назива „Немањином Црном Гором“. У умјетничком дијелу програма наступили су Црквени хорови Светог апостола Марка из Подгорице и Светог новомученика Станка из Никшића, пјесник Благоје Баковић, глумац Гојко Бурзановић и гуслар Максим Војводић.

9 0 0 godi n a loz e n em a wi ] a

Светосимеоновска литија на улицама Подгорице.

април / 2013 / svetigora

ЛИТИЈА С РУКОМ СВЕТОГ ХАРАЛАМПИЈА Рука Светог свештеномученика Харалампија, која се чува у манастиру Морачи, 17. марта увече је стигла у Цетињски манастир, гдје је служена вечерња служба с акатистом Светитељу. Рука је ноћила у Цетињском манастиру, а сјутрадан је служена Света литургија. У литургијској проповиједи протојереј-ставрофор Гојко Перовић, парох цетињски и ректор Цетињске богословије, казао је да је ово велики дан Божји у коме Цетињски манастир, Цетиње и Цетињску богословију походе мошти Свештеномученика Господњега Харалампија: „Свети Харалампије се подигао из Мораче и дошао међу нас да нас повуче за руку, да каже да се не бојимо, да каже да није са нама почела Црква Христова, него да траје ево двије хиљаде година, и да се неће са нама ни окончати”. Рука Светог Харалампија увече је стигла у Бар, гдје је у храму Светог Јована Владимира служена вечерња са акатистом, а сјутрадан Света литургија. Након Литургије у Бару, рука Светог Харалампија отишла је у манастир Савину у Херцег Новом, гдје је служена вечерња с акатистом. У сриједу, 20. фебруара у Савини је служена Света литургија, а у 18 часова рука Светог Харалампија стигла је у Котор у цркву Светог Николе, гдје је такође служена вечерња служба са акатистом. Ујутру, 21. фебруара, у 8 часова, у которској саборној цркви Светог Николе служена је Света литургија, а истог дана у 17 часова Света рука стигла је у манастир Подмаине, гдје је служено свеноћно бденије са Светом литургијом у наставку. Мошти Светог Харалампија у Подгорицу су стиггле у петак, 22. фебруара, гдје је организован свечани дочек у Саборном храму Христовог Васкрсења са вечерњом службом и акатистом.

Јединство у духу Архимандрит Методије, игуман хиландарски, Светосимеоновском збору у Подгорици

svetigora / 2013 / април

аше Високопреосвештенство, Ваша Преосвештенства, дрaги оци – у Христу саслужитељи, драга браћо и сестре, Осећам велику духовну радост што вашем молитвеном скупу могу да упутим најсрдачније поздраве у име целог братства славне лавре Немањића. Упркос физичкој удаљености, у духовном јединству са вама је не само братство Хиландара, већ цела Света Гора Атонска, која данас као и сваке године са свеноћним бдењима слави спомен дивног светитеља – свештеномученика Харалампија. А због чега се овај Свети толико поштује од стране светогорских монаха? Пре два века, на Светој Гори је завладала опака заразна болест и монаси су умирали у великом броју. Тада се некима од духоносних светогорских стараца у виђењу јавио Свети Харалампије и обавестио их да је он умолио Господа да прекрати ово велико страдање. Већ наредног дана монаси су се уверили да је виђење било истинито – болест је престала да носи жртве, а Светогорци су ради благодарности Светитељу за његово молитвено заступништво, установили да се његов празник у будуће слави свеноћним бдењима. Чеда Христове Цркве су кроз векове, све до данашњих дана, била сведоци безбројних чуда која су се десила захваљујући молитвама светих. Због тога је наша порука вама који данас учествујете у овој мо-

Светосимеоновска литија на улицама Подгорице.

лебној литији, да било у болести било у некој другој невољи не клонете духом, већ да са вером затражите молитвено заступништво некога од светитеља или светитељки Божијих, знајући да се баш у невољама пројављује сила и слава Божија. А када се осведочите да је ваша молитва услишена, прославите Бога, а светитељу који вам је помогао приносите благодарност до краја свога живота! Празник још једног угодника Божијег чини да смо ових дана сједињени у духу. То је празник преподобног и богоносног оца нашег Симеона Мироточивог. Јер, као што се град Подгорица хвали колевком Немањином, тако се и Хиландар поноси његовим чудотворним и мироточивим гробом. Високопреосвећени Владико, молимо се пред иконом Мајке Божије Тројеручице, игуманије хиландарске, да Она са своје три руке свагда покрива Вас и сва верна чеда Митрополије црногорско-приморске, а да све нас заједно укрепе молитве обојице Светитеља, Харалампија и Симеона, како бисмо безбедно пловили по бурном мору овога живота, путујући ка пристаништу спасења – Господу нашем Исусу Христу! Игуман Светог манастира Хиландара, Архимандрит Методије са својим у Христу братством У Хиландару, Св. свештеномученик Харалампије 10/23. фебруара 2013. л. Г.

МИЛУТИН Вековић

Архиепископу цетињском и Митрополиту црногорско-приморском др Амфилохију

Студеница – наша књига отворена Небоземна тајна – вјечити календар, Сапутник анђела – наш небески буквар Вјечна ватра вјере – небом запаљена, Студеница – наша књига отворена! Крила нашег лета – вјечно огледало, Човјечна, а вјечна – извор, вода жива, Чудотворна бања и мироточива, Свјетлост у бесмртност – да се не би пало, Крила нашег лета – вјечно огледало! Крилата Љепота – тај храм Богомајке Ту Симеун свети – наша рајска врата, Ту мошти Симона – Светог Саве брата. Светлост и љепота ту су ко из бајке, Историјска самосвјест – тај храм Богомајке! Студеница се срцем и умом гледа, Ту Немања силни – смјерни монах поста, Светог Саве Типик – овдје књига наста, Студеница се очима видјети не да, Студеница се срцем и умом гледа! Тринаест цркава некад је имала, Анђели ту људе учаху сликању, Свети Сава учи – књижевном писању, Све је наше ране већ одболовала, Тринаест цркава некад је имала!

Небо је овде сашло нам у души! Овдје се Србија с рајем збратимила, Овдје се молитва у чудо претворила! Небеска љубав овдје земну руши, Овдје је небо сашло нам у души...

Немања је диже – вјечан спомен Богу! Овдје земљу вјенча са Христом и небом, Да се хране вјером више него хљебом. Да кроз вјеру Срби небу доћи могу, Немања је диже да захвали Богу! Од меремра бјелог – ко анђелска крила, Зидана с љубављу – само небо знаде, Вјековима свјетли и даје нам наде! Умовођа рода судбински је била, Од мермера бјелог – ко анђелска крила! Студеница је књига наше славе! У Европи свог вјека – најљепши храм! Немањин споменар – чудесан календар. Будилник рода – вјечности дар, Вјечносрпски водич до небеске јаве, Студеница је књига наше славе! С Богом разговара већ осам вјекова, Ту чудесна фреска – Распеће Христа Свијет је задивила – окриљено блиста, Крманош духовни – ковница огњева, С Богом разговара већ осам вјекова! Незалазна звјезда испод Радочела, Озвјездан живопис – диве му се дани, Од срца и круна летач исковани, Времеплов културе – ванземаљска цјела, Свјетлост нашег ума – компас светих дјела, Незалазна звјезда испод Радочела! Да л’лебди, да л’злати, или је вазнесена? Наш видик, наш корак кроз вјечна тајанства, Понорница мисо, која с нама наста, Недогледна, вјечна, света, озарена, Да л’лебди, да л’злати, или је вазнесена?

април / 2013 / svetigora

И у доба ратовања, тамновања, гробовања, Кад немасмо умовођа, срећовођа, светловођа, Кад бејасмо замрачени, заточени, заведени, Ту нам бјеше: поклоњење, отрежњење, оздрављење! И у доба ратовања, мировања, гробовања...

9 0 0 godi n a loz e n em a wi ] a

Студеница

jubilej Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ svetigora / 2013 / април

Богословско-молитвени лик ПЕТРА II ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША

осподине предсједниче Скупштине општине, госпођо конзулe Републике Србије у Црној Гори, часни оци, драга браћо и сестре, Тема овог нашег вечерашњег сабрања као што знате јесу Његош и Андрић, двије изузетне личности у нашој историји, у нашој судбини. Ако бисмо о њима судили на основу онога што смо чули малоприје, по текстовима самога Андрића и Његоша, стиче се утисак да се ради о двије лирске, распјеване душе, надахнуте љепотом божанске природе и свим љепотама овога свијета. Они јесу и то, обојица, поготову док су били у млађим годинама. Међутим, није случајно Иво Андрић писао о Његошу као о јунаку трагичне косовске мисли – да се управо кроз Косово, о коме смо слушали стихове и пјесме, да се кроз Косово, преко Косова, Косовског завјета и косовске истине срео са Његошем. А Косово је било и остало „грдно судилиште“, мјесто историјског распећа и трагичног сукоба свјетова, народа, сукоба Бога и сатане, сукоба добра и зла. А и једно и друго се дотакло ове двојице великих и умних људи, као ријетко кога у деветнаестом и двадесетом вијеку. Овдје ћу кратко покушати да вам изложим неколико мисли о богословско-молитвеном лику Петра II Петровића Његоша и то на основу његових мањих пјесама. „Горски вијенац“, „Луча микрокозма“, „Лажни цар Шћепан Мали“ – то су његова класична дјела, нарочито „Луча микрокозма“, дјело које је он највише волио и сматрао за своје најбоље дјело. У њима је он описао и своју судбину и свој најдубљи доживљај свијета. Сусрео се у њима са судбином свога народа као ријетко ко. У мањим његовим пјесмама свега тога има дјелимично, нарочито у пјесмама које је писао у млађим годинама. Додуше, све његове године су млађе године: не треба изгубити из вида да је он рођен 1813. године а да се упокојио 1851. године, дакле као веома млад. Заиста је зачуђујуће да је он након школе коју је учио код Јосифа Троповића, уз чувенога пјесника Симу Милутиновића, показао толику мудрост. Додуше, његова најзрелија школа је био његов стриц Петар I Петровић Његош: он је оставио на њега најдубљи утицај, он га је пробудио за најдубље истине живота. Ови први учитељи су само помогли у том правцу, тако да његове пјесме, његове младе пјесме, имају у себи нешто што показује да се радило о изразито даровитом човјеку. Богослужбено у језику Његошевом Он је већ практично као дијете почео да пише пјесме, додуше у народном духу, десетерцу, јуначке пјесме, али не само њих: свим тим његовим пјесмама провејава његов лик, који овдје називам „богословско-молитвеним“ ликом. Намјерно то тако именујем, с обзиром на то да су многи који су се бавили Његошем превиђали тај његов лик. Они који пишу о некоме, најбољи су кад пишу из њега о њему, трудећи се да не подмећу њему себе и своје идеје, него управо да изнесу оно што је он био. Такви су када се тиче Његоша, Св. Владика Николај Велимировић – који је такође оставио дивне записе о Херцег Новом – ништа мање лијепе од ових Његошевих и Иве Андрића, или још Исидора Секулић, која је такође писала о њему из њега. Има и оних који су користили Његоша, а у ствари су писали о себи. Његошу су подметали своје идеје и своје филосо-

фије. Да поменем само једнога од познатијих марксистичких философа, Душана Недељковића, који је написао један велики текст о „Лучи микрокозма“, у коме свега има сем Његоша. То је марксистичко-дијалектичка философија Душана Недељковића, коју он приписује Владики Раду, а Владика Раде остаје, што се њега тиче, недотакнут, недодирнут, поготову ова његова богословско-молитвена димензија, коју је као што рекох најбоље описао и изнио у својој књизи „Религија Његошева“, Св. Владика Николај Охридски и Жички, Николај Велимировић. Навешћемо, као што рекох, само неколико момената из његових првих пјесама, из његове младости. Он је већ у својим раним пјесмама Цркву називао „нашом мајком Црквом Православном“. Он назива Цркву Православну и „сиротом Црквом Православном“ у којој се „у неђељу на Васкрсеније појаху Божије летурђије“ (Петар II Петровић Његош, Пјесме, том 1, Светигора-Октоих, 2001, стр. 12-14). Летурђија, Литургија је један појам који је веома присутан у свеукупној визији, виђењу свијета и човјека и Цркве код Његоша. То нарочито може да се види у његовом „Горском вијенцу“, и још

Иво Андрић

април / 2013 / svetigora

више у његовој „Лучи Микрокозми“, која дје поменуто: да је суштински и по садржају и по темати- је он прерано саци сва утемељена на богослужењу, на- зрио. Живећи са рочито богослужењу Великог поста (на народом и у наропримјер, изгнање Адамово из Раја, што ду, он је истовреје прва тема великог Васкршњег поста). мено осјетио сву Познато је да је Владика Раде четрдесет самоћу, самотност, дана био сам у својој келији, да није до- као пустињак у овозвољавао ником да му дође, проводећи ме свијету и то је недане у посту и молитви – плод тога ње- што што прожима свеговог боравка у келији цетињској је био укупно његово пјесничко управо овај спис, „Луча Микрокозма“. дјело. Ту у том „ПустињаМноги тврде да он није волио богослу- ку цетињском“ се налази она жење, да он није био црквен. Онај, међу- његова знаменита поема „Цртим, који дубље уђе у његово осјећање ногорац свемогућем Богу“. Он пјетворевине Божије и осјећање вјере, осје- ва Богу који је „бићем бесконачан, без ћање Христа – у његове списе – видјеће почетка и без краја“ – он је „почетак и крај да је он итекако, на један изворни начин, свега“. „Дубина неизмјерна, висота недолећхришћански утемељио свеукупну своју на“, све су то изрази који су присутни у богослужбефилософију живота, и то управо на мо- ним текстовима Православне Цркве, све од времена великог литви, на богослужењу, што потврђују и хришћанског писца, мистика, Дионисија Ареопагита из петог вијека. Они су ове његове пјесме. преточени у пјесму молитвену, богослужбену и одатле је управо те изразе У раној младости, попевши се на ви- и позајмио Владика Раде. Па ће рећи за Бога да је Он „почетак и крај свега, соко брдо, попут древног пророка Мој- дубина неизмјерна, висота недолећна, скривена покривалом величаства и сија, „бистро око бача пут престола све- пространства“. „Око душе најумније“ није у стању да га види, нити ум да га могућег Творца“. Па каже у једној пјесми: „вообрази“, да га замисли. Залудна је човјекова мука да до њега допре јер је „Он cвуд очи веселе окреће човјек биће, како каже Његош у тој пјесми, „кратковидо и слијепо”, које се тражи с њима, никад не престаје, из трагања за Богом увијек натраг мора вратити „у ћескотном своме храму веља дјела Творца великога занешено, утруђено, величином зачуђено“ (исто, стр. 61). да у пјесме славу њему поју. Основно начело хеленске философије јесте дивљење творевини, отуда Са тим пита и весели душу.“ су Хелени назвали творевину космос, што значи украсна љепота. И Владика (исто, стр. 52) Раде као млад са дивљењем започиње да размишља о свијету и о себи и о Језик му је у ствари бoгослужбени, Богу. Тиме ће се не само творевини него кроз творевину и преко творевине молитвени језик. Онај који зна богослу- дивити божанској љепоти која се управо одражава у свеукупној твари. Трежења Православне Цркве, видјеће да је пет милиона свјетова и твари, све то њега удивљава и приповиједа Њега он у ствари на богослужбеним текстови- Свемогућег. Зато пјесникова „душа мала“, то су све његове ријечи, више свема васпитаван. Ко би то могао бити други га Њега узвишава, Њега који је Бог његовог ума и његове душе. Сва знаако не „син природе, поет“ (исто), који се ња свих умних глава нису у стању ни црту да повуку, ни ријеч да запишу о попео на високо брдо. „Творац мали, нај- Његовом величаству. Али поред кратковидости и сићушности своје („А ми ближи божеству“, то је његова основна што смо? Трунке мале: Дан их види, мрак већ гута!“) човјек, молитвени пјеидеја која се среће кроз свеукупно њего- сник, задивљен се нада – „Нешто твоје“ ,обраћа се он Богу, „да у душу моју во дјело: да је поет најближи божанству. сјаје“ – да је сродан са Богом (исто, стр. 61; уп. „На завидника“, стр. 258). Од ове поеме И као што је Бог „зањат божанственом свемогућем Богу, писане у младости па до његовог „Завјештања“, сво Његопоезијом“ када ствара свијет (поезија је шево дјело је прожето славословљем Творца. Он га свуда види, Њега, који у дубинама творевине Божије), тако је је саздао свјетовах милионе, повезавши их једнога с другим својим ланцем пјесник онај који доживљава опитно ту невидљивим, па онда он каже усхићен: „Најмањи те цвјетак слави ка највитајну божанског стваралачког чина и бо- шег свјетлост сунца“ (исто, стр. 63). Бог Творац у свему живи каже он, Он који је жанског стварања. Он има „својство нај- сама вјечност, свачему даје живот, невидивом својом силом, зато немоћан ближе са свемогућим Творцем“, поезија да га изблиза, види из ствари видимијех, Створитеља свесветија, душом, срје оно што га зближава с Богом, проја- цем њему кличе: „Ти си цар мој и свег другог… Тебе слава бесконачна, тебе вљује његову сродност са божанством. части прековјечне“ (исто, стр. 64). Пјесник је онај који „у идејама високоПјевајући Оду рођенданску, великом кнезу Александру Николајевичу, летећим“ ствара свјетове по узору на са- престолонаследнику русијском, наш пјесник између осталог види Москву, мога Бога. (исто, стр. 53) Трепетно, молитве- мати славе руске, како игра и весели се хитајући у храмове да принесе, цино осјећање, наш пјесник је преточио у тирам: „жертве на олтаре“, док се „тамјан диже и молитве срца, душе до премладим годинама у свом дјелу које има стола Сведржећег“ (исто, стр. 74): опет литургијска поетска нота која прожима карактеристичан назив „Пустињак це- Његошеве пјесме. За Његоша једна од најбитнијих врлина, једног опет Руса, тињски“. Писано је 1833. године, штампа- прокурора Петроградског Светог Синода, С. Д. Нечајева, „друга људства и но 1834. године, значи онда када је имао истине праве“, како каже за њега, јесте то што је он „тврди ступ Цркве прадвадесет година. Већ сам назив је карак- ђедовске“ (исто, стр. 76). Нева ријека, огледало људства, окићена с храмовитеристичан за њега и за оно што је ов- ма подигнутим Творцу, она је срце словенског племена, „прави извор вјере

православне“, која под валове безбожност закопава (исто,

стр. 78-79).

svetigora / 2013 / април

У пјесми „Заробљен Црногорац од виле“ пјесник по народном обичају пред зору окреће се „крстећи к истоку“, па му вила открива тајанствену пећину и у њој судбу Србије богиње, царице од народа „соколова и хитрих орлова“, крунисане – од Душана до Карађорђа (исто, стр. 82-90). Пјева он ту у тој истој пјесми: „Мартинићи српски соколићи, ви сте крило српској Црној Гори“ (исто, „Ударац на Мартиниће“, стр. 107). Тај мотив се практично провлачи у свим пјесмама Владике Рада: као и у оним пјесмама „Кула Ђуришића“ и „Чардак Алексића“ и другим пјесмама, непрекидно се провлачи то његово живо осећање да је народ који овдје живи, да је то српски народ а да је он српски пјесник као што је то записао на многим мјестима. Младост је света, чиста, непорочна, има анђелску душу, рајски живот, она је „цвјетак људског живота“ (исто, „Младост“, стр. 132-133). Тако говори о младости Петар II Петровић Његош, али с друге стране, већ у тим његовим младим годинама, младим пјесмама провијава његово трагично осјећање људске судбине, до те мјере, да у тренуцима кад изађе из „храма младости“ „на поље метежа“, њему се чини да овај свијет није ништа друго „осим једно те привиђеније“ о коме човјек кад расуди здраво, види „да ствар јесте Творцав некакова“, тј. једино што може да просуди јесте да је он творевина некакова Творца а иначе сав му живот изгледа као привиђење (исто, „Задовољство“, стр. 134) Та идеја је нарочито присутна у његовој „Лучи микрокозма“.

„Пламен божествени, у ништавном храму“ Има Његош неколико пјесама које имају наслов „Мисао“. Не зна се која је дубља и сложенија од тих његових пјесама. За њега је мисао човјекова (у пјесми „Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима“) „хитра посредница међу људством и међу божанством“. Она божанске с неба сноси мисли, његове су то ријечи, и предаје их земље житељима а мисли житеља земље предаје свега Владатељу (исто, „Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима“, стр. 126). Дакле, мисао је она која је копча између Бога и човјека. Човјек преко своје мисли Богу преноси себе и своје биће, а с друге стране од Бога прима и преноси божанску мисао човјеку. Мисао је поставила љествицу као зраку сунца огњенога, која са земље на небо досеже, па се низ њу сноси и узноси брига Оца небескога о синовима, а синовах к Оцу благодарност. Дакле, мисао нам открива бригу Очеву, Божију према људима, с друге стране приноси Богу благодарност синова Божијих; опет и ово је чисто литургијски израз, јер благодарност је један од основних ставова православне Литургије и кроз то православног живота. Она, та мисао подиже мрачну завјесу, испод ње назире „божествену силу и могућство и красоту небесније страна“ (исто, стр. 126), Он пјева и о другим пјесницима, рецимо помиње чувеног Мушицког, пјесника и његову смрт, па говори о њему „да паде ступац снажни отеческе Цркве“, тако назива чувеног Мушицког (исто, „Праху народољупца“, стр. 146). Пјева такође сину Димитрија Фрушића, Чедомиљу, назива га ангелом Божијим који одлеће „хитро к лику бесмртноме“ упокојивши се (исто, „Спомен на гробу Чедомиља“, стр. 148). Моли се за капетана Орешковића: „Бог нека вам вазда даде ... још и здравља и живота“, па завршава пјесму

Свети Николај Велимировић

Капетану на спомен: „Чисту молбу Бог прихваћа и ову ће – Бог је правда“. У пјесми „Плач или жалосни спомен’“ на смрт његовог десетогодишњег синовца, пажа цара Николаја I, Павла Петровића, тако се звао његов синовац, каже за њега да је сад „већ беспорочан као ангел чисти у лике њихове од нас одлетио“, сада поставши „ангел код престола Божијег али сјајна звијезда у небесном кругу“ (исто, „Плач или жалосни спомен“, стр. 156). Људска мисао је по Његошу „пламен божествени, у ништавном храму“. Ако она није „бесмртности свједок, онда нам је бич и тирјанин љути“. Човјек би био смртно „најгрђе створење“, ако мисао није „вјесница права, бесмртију душе, вјечнога блаженства“. То је већ Његош онај најдубљи, најпробуђенији за људску судбину. Овдје човјек открива „јасно смртнијем очима сва чудеса Божија, таинствену књигу у коју смртни може видјети“ „без конца планове по којима је рука Свемогућег Творца у бескрајни простор расула свјетове“. Будућност је човјекова по пјеснику „велика таина која се садржи у оним њедрима из којих је наше проистекло биће“. Својом мишљу пјесник безброј пута трага „за престолом сјајним Оца вјечитости“. Њему је душа јако у грудима стењала блаженство гледећи ради нас створено, погрешком грдном вјечно изгубљено. Када мисао заждије душу ватром поезије, тада му се душа топи „у химне славе своме Створитељу“ (исто, „Мисао“, стр. 174-176). Опет литургијски, богословско-молитвени језик самога пјесника. Мисао увјерава човјека да је „честица огња бесмртнога“, да има „својство са Оцем свијетах“. Као што је Творац „у бесконачностима“ свештеном мишљу „скројио план битности и рекао јој: ’Буди!’ и роди се биће“, тако и мисао у свом малом кругу подражавајући свјетлости из које је „ис-

текла“ – идеално ствара, јер „не мож(е) на дјело“ (=дјелатно, стварно) (исто, стр. 177). То је оно што у пјеснику надежду порађа да ће уживати с бесмртним дусима „блаженство вјечито у свјетломе дому вјечности, времена Створитеља дивног“ (исто, стр. 177). Пјесник, појући „рођења дивна сјајне зоре“, пратећи „свијетло сунце“ и играње звијезда, на њима чита „веља чуда великога Творца“. Он кад „чувством струна“ својих „деликатних“ види „цвјетак ноћу порођени“ осјети у души огањ новог рађања. Као „предани слуга матере природе“, чија је „књига таине пунана“, „кад листак чује ђе бл’јед к стаблу падне, он му душу троне својим паденијем“. Доживљавајући и осјећајући „жалосну свјетлост плачуће планете“, пјесник иде кроз мрачну гробницу, у предјеле св’јетле вјечите радости / да глас своје лире с гласовима слије лика бесмртнога код престола Вишњег“ (исто, стр. 178-180). Иако је за Његоша земља „плачућа планета“ и „мрачна гробница“; иако философ, астроном и поета, односно човјек уопште, на таквој земљи ниче и она га храни за њега је њезин храм „мален и тијесан“, зато са ње човјек бјежи и „на небо живи“ (исто, стр. 180). Ни „жалосна свјетлост плачуће планете“, дакле, ни „мрачна гробница“ кроз коју човјек проходи, нису у стању да човјека поету лише „предјела свјетлих вјечите радости“ и сливања гласова његовог славопоја с гласовима „лика бесмртнога“. Све се на крају, на небу, слива у вјечнорадосни пој „свесветија“, свепрожимајућих се свих свјетова „код престола Вишњег“!

Изразом „свештена Литургија у сабору свесветија“, који је на српском језику први дефинисао, Његош је свеукупну своју поезију, своје пјесничко виђење и доживљај открио као Литургију, као Свештену Литургију, а свеукупну творевину као Сабор.

април / 2013 / svetigora

Тајна свејединства „свесветија“ „Зубља свијетла“ је оно чему поета следује у мрачноме путовању као што побожник следује смјерно к „светом входу“ у сумраки, за лампадом играјућом – лампадом која гори. Ево и овдје опет имамо његов богослужбено-молитвени лик. Свети вход је саставни дио Литургије али који код њега добија димензије космичке. Он се осјећа „сателитом“ тог свјетила. Интересантно је да је још у то вријеме користио тај израз који је толико популаран данас код нас. Он се осјећа сателитом тог свјетила, те зраке, свјетила које дуби у зрцала мистическа „глас вјенчаје са лучама појући химне, дражећи ништожности бићем“, оплакујући бића, биће „као славља са младине“ што поје своју јутарњу химну. Сретамо се овдје у том његовом размишљању о зраки која њега води, као и у „Лучи микрокозма“: води га у све дубине свјетова. Ту се сретамо управо са његовим најдубљим прозрењима. Он каже да то свјетило „у њедрима ноћи спава, хаос мјери с мраком збори“. Он у „атому студеном што превјечним санком спава“, види „симбол божествени и некога бића клицу“. Дакле у атому он сагледава симбол божествени и некога бића клицу. Дакле, дубина бића је клица, оно из чега се рађа свеукупна творевина бића, сва бића. Он, том свјетлошћу обасјан, види нешто неисказиво: „у мрачним просторима испод хаосних густих тмуша види оком магическим ђе с ускрса сјеме гаји“. У овој реченици и мисли Петра II Петровића Његоша, срећемо се са једним од најдубљих његових прозрења: у дубинама хаоса и мрака, у ономе што он даље назива „ужасним ноћним гробом“, тј. у дубинама свеукупног бића сакривено је ускрса сјеме. И до сада смо зна-

ли да је његово најдраже дјело, „Луча микрокозма“, добило своју пуноћу и завршетак у Христовом Васкрсењу: „Васкрсењем смрт си поразио, земља слави свога Спаситеља“. Међутим, у овој његовој раној пјесми посвећеној Људевиту Штуру, записано је, да је ускрса сјеме уписано у саме природе таинству, дакле то сјеме васкрса, васкрсења сјеме, живота вјечнога уписано је у тајну саме природе као такве, почевши од атома који у себи има ту клицу ускрса. Од свијетлог погледа Христа васкрслог уплашене мраке су ишчезнуле, по „Лучи“. Управо са разлога што је ускрса сјеме вјечним Логосом уписано у дубинама бића, у Христу, Богочовјеку васкрслом, оно је уродило плодом, пошто је већ записано од искони у самом бићу у атому „студеном“: у оном најдубљем, најмањем састојку свеукупне творевине. Христос по Његошу, можемо да закључимо, није само „Сјеме женино“ како га називају старозавјетни Пророци, него је и ускрса сјеме. Он је, по Петру II Петровићу Његошу, Логос Творац. Дакле, Онај који је рођен од Пресвете Дјеве и Духа Светога, Христос, Он је и Творац неба и земље. То се види и у његовом „Завјештању“: „Твоје је Слово све из ничега створило, Твоме закону је све покорно“. Зато ја идем, каже: „или у вјечне хорове да те вјечно славим или под твојим лоном да вјечни сан боравим.“ Дакле, Слово Божије које је све из ничега створило, то Слово Божије је оно које је записано у само биће, то ускрса сјеме. Посијано то сјеме ће уродити плодом у личности Христовој, у тајни Његовог гроба и тајни Његовог васкрсења. У Његовој Богочовјечанској тајни добија то сјеме своје савршенство и пуноћу: како човјек и његова природа тако и свеукупна природа „свесветија“, како он назива све свјетове. То је типично Његошев израз, свесветије свих бића и твари. Нико до сада сем Његоша, није на овај начин, ускрса сјеменом и свјетлошћу Христовог васкрсења објаснио космичку и антрополошку тајну тј. тајну постојећег видљивог и невидљивог „свесветија“. Познање ове тајне није просто плод његовог разумског трагања и чежње за истином која је толико присутна код Његоша: „Свештена Литургија у сабору свесветија“ о којој он пјева први и једини на српском језику може једино бити, а и јесте плод молитвеног, благодатног богословствовања овог ловћенског тајновидца (исто, „Људевиту Штуру“, стр. 233-234). Израз „Свештена Литургија у сабору свесветија“ је нешто што је на српском језику први дефинисао Петар II Петровић Његош. Тиме је свеукупну своју поезију, своје пјесничко виђење и доживљај открио као Литургију, као Свештену Литургију, а свеукупну творевину као Сабор. Као што смо на Литургији сабрани, тако је свеукупна творевина Божија, сви свјетови су сабрани на литургијски, на молитвени, славословни и благодарни начин; тако се понашају сва створења, тако је призван да се понаша и човјек у свом небоземном животу. У свјетлости оваквог поимања коначног вјечног „сабора свесветија“ и „смрт ужасна, туге мати“, добија потпуно ново значење и смисао. Она, схваћена, по Његошу, као „свете правде царица“, својим „хладним ситом“ исијава „вјечну искру из прашине“, тј.

svetigora / 2013 / април

Оваквим богословско-молитвеним, литургијљудску душу, да би она могла на небу да „брже сјаје“. Њена ским виђењем „свесветија“, Његош несумњиво „колијевка је гроб“, а она, та колијевка постоји да би „ка вјечспада не само међу највеће богослове пјеснике, ности њихала душе“, намјесто да их уништава, да претвара мудраце и пророке српског народа, него уопу ништавило. Душа је за Његоша „електричка искра“, „која ште међу највеће европске и свјетске мудраце, лети ланца кругом“, да би се вратила свом „извору“, „огњитајнозналце и пјеснике. шту вјечитоме“, како би се „чрез гробницу таинствено“ опет сјединила и „слила“ са Огњиштем из кога је искочила. Начин њеног постојања је „дјеиствије неуморно“, непрестано „Господња сила свемогућа“, то је оно о чему непредјелање (по Пророку: „изићи ће човјек на дјело своје, и на дјелање своје стано пјева наш богонадахнути поета, све покреће и до вечера“, тј. до краја живота, Пс. 103/104, 23). прожима; њоме „свјетови по простору миле“; у свему „Све зраке“, све „искре“ заробљене су, по Његошу, „мр- су присутни њени „чудесни трагови“, њоме основани чавама од облака“ и свака од њих треба да се врати „к све- и покривени „тајности завјесом“. Тим „траговима“, тј. општоме диску“, спајајући својим „дјеиствијем“ – небо са њоме зацртаним путевима „миле творенија“ – од низемљом, земљу с небом. Тиме дјелатним, стваралачким на- штавила до бића – „с ништожности к слаткоме битију, чином постојања, тј. тим чудесним „дјеиствијем“, као „огње- и враћу се с бића к ништожности“. Осјетивши и свим ви пламтећи“ душе вјечно опстају и „стоје“: њиме се „у Ње- бићем доживјевши ту неисказиву истину, он пјева сведру свесветија“ као „бесмртне искре роје“. Тим „кругом“ тј. радосно: „Слава Теби, Творче и Господи“ (исто, стр. 242). кружењем, кружним током и непрекидним дјејством, рађа А у заранке свога земног живота Владика је записе, настаје, „порађа се“, остварује се „пословање неумор- сао на куполи Св. Петра (у Риму 1. јануара 1851. год.) једну од но“, динамично кретање к исконском „извору“ свега, „Ог- најљепших својих химни Богу Вишњем и Свемоћном. њишту“, Божанском престолу свесветија. У томе се састоји „Химну му пишући“ и „побожношћу дишући“, он запии човјекова „надежда будућности“ – његово сједињење с сује своје сазнање и осјећање да човјек све што ради и Богом, на основу сродности („ја се надам нешто Твоје да у „што радит може“ – ради да би угодио Њему, Вишњем душу моју сјаје“, „Црногорац к Свемогућем Богу“), или како Богу. Човјек веже с облацима своје куле, „у кулама чисам Владика Раде каже – „својакање чојка с Богом“. Тај по- сти тамјан жеже“, својим умом „густе мраке просијеца, трес, „потресање небеснога наречија“ у којега га је увео и а дјетињим нарјечијем јеца“. Он који је „атом буром које му је открио Сима Милутиновић Сарајлија, Његош, док смутном узвијан“, тајанственом ватром запаљен, жели је био „младе душе у повоју“, није могао осјетити, само му Име Божје да изрече, да искаже оно што „чувствује“, је видио одсјај – „сијевање“, уведен Симом „у зрачне про- сузе топле ронећи, Божијега „руководства овдје хоће, сторе“, ради чега себе сматра његовим вјечним дужником а за гробом блаженства тихога“. Дивећи се чудесном („дужности су ове свете“, које „нека вјечно лете“ „ка олтару храму Св. Петра, олтару којим се земља прославља, он признатељности“ (исто, „Спровод праху С. Милутиновића“, стр. 236- је истовремено свјестан да тиме „с вјечним пламом“ 237)). прашину упоређује: јер то није храм за Бога Силнога, већ „рукотвор на малом попришту, као мравја што је на мравишту“. Па додаје: „Ти си себи храм дига над свима, што сав страшни простор обузима“. Под сводом тога храма играју свјетови и „вријеме тече бистријем потоком, под његовом куполом високом“; вјечност крије у његове углове – своје „замршене трагове“. Сви свјетови служе у овом Божјем храму као свјетила – „служећи општем Оцу превјечноме“. У његовом средишту је и „Диск средине“, „Огњиште“, „Престо“, са којега се пламови луча просипају „као вихорови“. То „Свештено огњиште“ представља извор вјечног живог пламена („служи живог плама источником“), представља „вјечни жртвеник“ на коме се служи „Свештена Литургија у Сабору свесветија“ (исто, Рим, 1. јанаур 1851, стр. 245-246). У томе „таинственом“ неизрецивом свејединству, састоји се унутарњи поредак твари, богодани „природни закон“, који је свештени „основ свесветију, свесветије на њем стоји“ (исто, „На албум Балашевим“, стр. 247). У том храму „свесветија“ – „земља је чедо Божје“, „расадник Божји“, Бога Свемогућег и Силног, коме „хоре (=пјевају) сва небеса“ (исто, „Полазак Помпеја“, стр. 249), „поју Њему Створитељу васељене“, док милиони јасних звијезди, које небеса свијетло красе, представљају „кандила“ што „даноноћно“ пред Његовим „горе лицем, у знак чистог бесмртија“ (исто, „На завидника“, стр. 258).

22 Сима Милутиновић - Сарајлија

Преузето из „Његош и Андрић“, Зборник радова са научног скупа одржаног у Херцег Новом, 2011; СПКД „Просвјета“, Херцег Нови, 2012. Опрема текста редакцијска

Плео је вијенце јунацима Јеврем Ушћумлић, народни гуслар

године. Он је својим пјевањем одушевио Масарика, па му је том приликом организовано и неколико наступа у елитним дворанама и школама. Тада је посјетио и Национални споменик у Прагу, на који је, умјесто вијенца и цвијећа, положио гусле и рекао: „Гусле плету најбоље вијенце јунацима“. То је изазвало велико одушевљење присутних. Попут Перуновића и Вућића, и Јеврем Ушћумлић је обишао читаву Европу пјевајући нашим исељеницима. И не само њима, већ и истакнутим европским интелектуалцима онога времена који су се занимали за наш јуначки еп. Пјевао је по разним универзитетима, на научним манифестацијама. Снимио је четири грамофонске плоче, од којих се једна, потпуно очувана, налази код Драгана Никовића у Никшићу, унука Јевремове сестре Петруше, познате љепотице. На тој плочи је на једној страни снимљена пјесма „Смрт цара Душана“, а на другој „Припјев гуслара“. На омотници пише: „Пјева уз гусле Јеврем Ушћумлић из Никшића, први побједитељ гусларске утакмице за цијелу државу Српског кола у Алипашином Мосту (код Сарајева), ОДЕОН 1927“. Јеврем Ушћумлић је био и велики пријатељ и миљеник краља Александра Карађорђевића и често је пјевао на његовом двору, пред краљевим угледним гостима. Провео је неколике године у Америци, гдје је био запослен као штампарски радник. Све своје слободно вријеме тамо је проводио пјевајући својим земљацима. Кад је осјетио да му је нарушено здравље, напустио је Америку и с новцем зарађеним тих година отворио кафану у Никшићу. Она је била стјециште гуслара и љубитеља гусала. Умро је млад, 1929. године у 36-ој години живота. Сахрањен је у никшићком гробљу, с јужне стране древне цркве Светих апостола Петра и Павла. Прича се да Никшић није запамтио такву сахрану. Иако неуобичајено за то вријеме, на гроб му је положен велики број вијенаца, међу којима и вијенац краља Александра исплетен од цвијећа са Авале. За тај вијенац кажу да дуго није увенуо. На њему је писало: „Јеврему Ушћумлићу и његовом златном грлу – краљ Александар. Јеврем није имао дјеце нити рођене браће, али његови даљни синовци чувају од заборава свога славнога стрица. Код једног од њих, професора Момчила Ушћумлића, који живи у Београду, налазе се Јевремове гусле – драга успомена од велике вриједности. Обрада текста редакцијска

април / 2013 / svetigora

еврем Ушћумлић био је један од најбољих, најталентованијих и најпризнатијих гуслара свога времена, „први међу првима“, како записа један његов савременик. Рођен је на Горњем Унчу у Пиви 1893. године. Из Унча је донесен у колијевци кад му је отац с породицом доселио у Никшић. Инспирисан лијепим гуслањем и пјевањем свога стрица Николе, који је у то вријеме убрајан међу врсне гусларе, Јеврем је још у раном дјетињству почео да другује с гуслама. Пошто је Никшић с околином одувијек имао врсне гусларе и био колијевка и састајалиште најбољих гуслара, Јеврем се као голобради дјечак уклапао у то цијењено и радо слушано друштво. Познато је да је књаз Никола у свој тек саграђени дворац окупљао најбоље гусларе, радо их слушао и позивао да му, нарочито за дугих зимских ноћи, пјевају у присуству сердара, војвода, сенатора и других угледних људи и јунака. Чим је чуо за Јеврема Ушћумлића, одмах га је позвао на Цетиње и одушевио се његовим пјевањем. Од тада је ово младо и стасито пивско момче било чест гост на књажевом двору. Колико се књазу допадало Јевремово пјевање, говори и случај кад га је као већ оронули старац упитао како ће о књазу пјевати након књажеве смрти. Јеврем му је, смијући се, одговорио: „Онако како ти пјесници испјевају пјесму“. Књазу се свидио овакав одговор. Ставио је руку у џеп, извадио неколико дуката и частио га. То им је, кажу, било последње виђење. Јеврем Ушћумлић је учествовао на скоро свим гусларским такмичењима организованим након Првог свјетског рата. На многима је освајао прва мјеста. Једна од његових првих побједа била је на Алипашином мосту код Сарајева 1925. године, док за остале нема поузданих података. У то вријеме, сматран је равним двама нашим прослављеним гусларима: Петру Перуновићу Перуну из Пјешиваца и Танасију Вућићу из Бијеле код Шавника. Учесник је Првог свјетског рата и многих битака које су вођене са Аустроугарском монархијом. Као и Перун, и он је с пушком у руци и гуслама храбрио борце и уливао им наду, снагу и храброст да издрже, да се одупру надмоћнијем непријатељу и побиједе га. Након слома и капитулације Црне Горе и повлачења војске Краљевине Србије преко Албаније, Јеврем је ухваћен и спроведен у злогласни Балдагасон, на граници Аустрије, одакле је једва жив изнио главу, да би након бјекства, попут Перуна, наставио са још снажијим и жешћим пјевањем против аустријске окупације. Герхард Геземан, познати њемачки слависта и књижевник и велики познавалац наше народне епике, након што је упознао Танасија Вућића и обезбиједио му кредит код њемачке владе за снимање 20 златних плоча, прихватио је и Јеврема Ушћумлића и помогао му да се као гуслар прослави широм Европе. Петар Перуновић први је у Прагу пјевао предсједнику Чехословачке Републике Томашу Масарику, а одмах након њега и Ушћумлић 1926.

guslari - ^uvari pam]ewa БОЖО Ђурановић

esej магистар СЛОБОДАН М. Чуровић svetigora / 2013 / април

Јеванђељски етос у дјелу Марка Миљанова Поповића Етика чојства и јунаштва

азивати ријечи о војводи Марку Миљанову значи свједочити његовим дјелом и животом. И сусретати се опет и непрестано у Христу, који се родио као нада да освијетли свијет, који се родио као најчистија мисао. На Сретење 1901. године у загрљај Богу, изморен и непобијеђен земним варакањима, војвода Куча, бритка сабља српства, Марко Миљанов, исписао је свој пут и отписао аманет свеколиком Српству. Од тог дана мало смо у роду имали истинских сретења, више пресретања, прекретања, прелетања, преметања нашег историјског и духовног бића. И данас, усуда ли, у народу лако заборавном, прекрајају се и газе најумнији биљези, и слијепим путоказима хита се у велико ништа европске мимикрије. Тај најдубљи коријен нашег постојања у Богу и људима, то зрцало бистроте и моралног сијева је Марко Миљанов, најчаснија странице историје. Давно је Цицерон рекао: „Људи без историје остају заробљеници свијести сличне свијести дјетета, које не зна одакле долази, нити куда ће отићи. Упознати своју прошлост значи одрасти.“ Марко није дошао из нигдине, већ из камена, надантичког медунског Партенона, најдубљег симбола постојаности. Загазио је из чврстине, без зачудности, не на голу ледину духовног спознања, већ питан народоносним и племенским Законом, памтљивим али неписаним. Крочио је на оплодотворени каменштак, што је још крволиптио, у крви свијетла у којој су се огледали и стасавали људи и хероји а нељуди исписивали и тонули у заборав. У име части, у име образа, у име заклињања на вјечно живо христолико призивање, оних прије Марка, што су свој живот „ваљатно“ живјели, „тако се ми кунемо на свето Јеванђелије да нећемо штедити пролити нашу крв за чашни крст Христов...“, како пише владици Саву војвода Илија Дрекаловић 1755. године. Из тог архетипског обрасца, из тог колективног бодрења изникао је Марко, калио се као човјек а остварио као чојствени писац – јединствен, народоносан и светоносан. Три су темељна принципа дјела и живота Марка Миљанова Поповића:

Марко Миљанов исклесао је на Медуну најумнији јеванђељски етос и епос, колективни молитвеник, незаборавник многима, негдањим и тадашњим ајдуцима и дивотницима.

1. Чојствено јунаштво (очовјечено трајање и витешко истрајавање); 2. Божанствено озакоњење („Хајде с Богом, не вјеруј никога / Осим себе и Бога једнога“);

3. Доброљубље (да појединац своју животворност и умност приноси на национални жртвеник вођен и упућен традиционалним врлинама, гдје се спаја лично и колективно – људскост ријечи и дјела). Марков пут није био пут од слова, већ ка слову, освајање слова, од неписаног кодекса ка печатаној мудрости – као што се осваја слава, као што се гине, као што се пјева. Читав Марков пут ка словољубљу, само је очовјечено јунаштво, овјерено једним традиционалним вјерољубљем, на темељу етоског чина, етоског одрастања, етоског дисања, зборовања, и етоског умирања. У народу што је Марка избедрио, као што је Марко опримјерио своје памћење и обожено писање. Има Марко један стих у „Посланици сердару Јолу Пилетићу“, у којем вели: „Сила чојству топуз иза врата, Чојство сили по пепелу шеће“ Зар то не говори о Марковом витешком поимању човјековања, зар његови узорници немају непојмљиву осјећајност свебожијег. У свему, у дјелању, и кад се смрћу потврђује снага вјере, јуначници – али ољуђени, светотачки потомци – носиоци су тог чојственог јунаштва, али и јеванђељског, који је дубоко усађен у њима. Светоноше наше увијек су морале духовно се узвисивати у себи, покоравати гордољубивост, да би проумили и заимали оно непролазно богослашће: „све зарад драгоценог бисера Христа“, једине путање испуњене смислом, пуноћом, без које је све овоземно пораз гордовитости и плаховитости. Једна од тих осматрачница је и медунска стражарница. Ни пчеластијег имена, ни војниковитије тврдине. Марко је смотрио себе да би осмотрио друге, у служењу Српству, без хвале, говорећи о другима, стишао се у вјечновидо, а то је пут којим се најтеже стиже, „јер он за-

април / 2013 / svetigora

служује и славу и љубав“ (Бернард Шварц). Јунаци Примјера су побједници на бојном пољу, али и на вјетрометини ријечи. Каткада су антички хероји блиједи, осветни, кивни у поређењу са Марковим. Ахил није стишао срџбу иако је убио Хектора, његов чин (ругање мртвом противнику) није морални, но бесловесни, нељудски – тако да побијеђени сјајношлеми Хектор постаје побједник кроз погибију, јер из моралности брани себе, али и свој образ, своју нејач. Зауставити јед, побиједити понос у трену, обуздати љутњу – то је кодекс Примјера, образац срастања дјелања и казивања, књига писана народом, књига витештва. Том идеалу све је потчињено, појединац своје снаге не ставља изнад колектива, већ дослужује херојско-патријархалном коду и заслужује своје мјесто, у поштовању других, саплеменика, опет прожет боголиком философијом, непристрасном мјером, којом човјек може и бити човјек. Марково дјело је народоносно, али дубоко библијско, просијано свјетилницима једног времена, чији подвиг добија атрибуте универзалности, постројеног камена, ратниковања и бдјења племенског, даноноћног опстајања пред злопогледом крвника, тих неспављивих вребаоница и опасних искушења што хоће да омеђавају вјечну ријеч Божију. Марко је окликтао ту објаву о најбољима, најодличнијима, моралницима својеврсног епоса, јер је у ријечима и осванак и починак, и нишан и мета, и стизање и узмицање, и одбрана и пораз, а богме памћење и заборављање. Прича хоће часне, такви су Маркови јунаци, који су на биљегу однијели мале побједе, тек које божански дишу и миришу. И тим побједама се уписали у незаборавнике народног памћења, јер су и јеванђељски, али и чојски живјели, а све да би мушки умирали, јер ,,несита сила чојства не заслужује“. Оно мрачно поганско у катакомбама душе човјекове непрестано пријети да се посрне, или како Миљанов каже: „ђавоља сила нагони да човјек заборави на себе“, да човјек нечовјеком постане. То је други постулат Марковог човјековања, зборовања, војводовања, који би се могао назвати Озакоњење божанственим. Не понизити непријатеља, не вријеђати (мртва га не газити) само га побиједити на мегдану, или на пољу паметарства и јуначности, то је кодекс поштовања и самопоштовања, то је тај божанствени озакоњени принцип. Он се носи као част и нечаст, као уљуђење и одљуђење, као пам-

svetigora / 2013 / април

тљивост и недостојност, као скромност и као фалство, тањем и огледањем кроз галерију непоткупљивих јунака, као зор и као стидник. То је тај горионик ког свладавају које народ „с поштовањем спомењује, а издајнике ружи, само најбољи, као људи најбољи, Богу најмилији. као да је јуче било“. Само горљиви а неизгорљиви могу стећи и изнијеОбедемљени добром, доброчинством, предачким ти тај Крст чија цијена није славотраштво, славогоњење аманетом што се таложио и стасавао у народу чија је него упамћеништво. збирна заклетва била Косово, Маркови јунаци се узвисуПрекорност сујетству а истрајност у подвизима, која ју у себи, праштајући и надмудрујући силе злости, не атаније задата категорија, него начин васпитања, одраста- кујући, но стрпљењем побјеђујући. И надјуначити и надња, јесте изгледник примјерима, њихов образ, тренутна мудрити, посветити свеопштем добру, које је важније од погибија, која се преобраћа у дивну жертву, слатку, бо- личног доказивања. гоугодну, промислену и испуњену именом Светог ЈоСпознати добро, расклонити се од зла, то је оно плевана. Зато је Миљанов исписао својеврсно јеванђеље менско, неписано, али срцем и поштовањем прошлости народа или јеванђеље по српском народу, по нашем утиснуто, као велика обавеза. Као међаш два свијета, досветосавском упису у књигу живих, Божијих народа. По- брочињења и злочињења, којим се одваја пораз од подарио нам је јеванђеље а објавио најљудскију књигу двига, од племенитог чина, којим се брани учовјечење – свих нас – од почетка до краја изграђену на принципу од посрнућа. „Добра мисо честито говори“, а да „прави моралности. Зар ти задобиоци вјечног вијенца, горског човјек чојство не издаје“, и погинути а не бити издајник, ореола, нијесу испунили истинску мисију да би порази- то је врлиште, исходиште човјеково. Ићи у смрт , не остали тамнике других? ти срамотник, не носити жиг издајништва, то је та часна Миљанов вели у „Посланици сердару Јолу Пилети- историја, ван које је све нигдина, сумрак, и цивилизацијћу“: ски и естетски бесмисао. „Да из мрака води пут свјетлила Читаво дјело Марка Миљанова је једна Људска посве што за мрак није одређено, сланица, писана а неисписана, јер док год будемо слушали то „Јеванђеље по Марку“, док год будемо живјели, Ал’ не силом љуцком но Божијом.“ Тек у промисли Божијој смисао је трајања, обесмр- поштовали друге, али и себе, ми смо у људима, у подвигу и поносу, ми смо људи. ћивања, или: „Хајде с Богом, не вјеруј никога осим себе и Бога једнога“, јер онај који погази та света начела само је губитник. Маркови јунаци су обедемљени добром, добро„Љуцка сила Богу је немила чинством, предачким аманетом што се таломного ли је сила прогутала“. жио и стасавао у народу чија је збирна заклетва То је најупечатљивији доказ боголиког истрајавања била Косово. и непрестаног потврђивања. „Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела, и прославе Оца вашега који је на Зар она највећа истина и најдубља философска потнебесима“ (Мт. 5, 16), или како би светосимеонска, Светог ка благопочившег патријарха Павла: „Будимо људи“, није Петра Цетињског и световасилијевска дјеца рекла, „да нашла најистинитије испуњење у Марковом животопису. ништа човјек са земље не понесе до скрштене руке би„Здраво срце само себе заслуге измирује и себе спајеле и праведна своја дјела“. Само се тако то озакоњено сења наоди противу зла.“ Безброј је примјера таквог добожанско у дјелу Марка Миљанова испуњава и осми- брохода и добромисленог сретања и борења, чак и кад грчило проструји невеселом сликом свакодневице, чаршљава наше крте и сјенковите животоке. Најчешћа Маркова молитва јесте она упућена Све- кања и зађевица, сталних српских несретница и невидјетом Јовану Крститељу и иштитељу Христа. То потврђи- лица, јер: вање јованословљем је обедемило његове примјере, „Прави Србин Срба не издаје јер Божји човјек је човјек свих људи и побратим Божији, Ни на мито лажаво пристаје.“ без обзира на вјеру, ако је снаге вјере, а Марково дјело је Ако брани јуначко поштење, што је захтјевније, још снажник вјере, чудесни крепосник и катартични ме- теже каљење пред Богом и људима, јер какав је Србин лемник живих и мртвих јунака, чија је позорница мај- „кад не боли Срба српско ’јао’“. чин благослов и небесни опоменик, сестрин зор. Ријеч Марко ће често одати признање и друговјерницикојом се везујемо, заклињемо, наздрављамо, али и раш- ма, цијенећи њихова доброчинствам, њихов чојственик човјечујемо у непрестаном такмичењу – стална људска и њихово поштовање непријатеља, и по томе је Марко и херојска драма узбуркалих, животних, виталних емо- готово надстварна витешка громада, непоновљива, глација, најузвишенијег и најплеменитијег кова. соноша истинитог – тврде, поштене ријечи, али и „Божје Ако је још вјеровитог народа – а овај наш је тако че- вјере тврде.“ Али је наслутио, гледајући својим очима, „ласно ли сто био скривовит, ал’ декретима богме силовит, у Богу је Срба преварити“, с тим што данас Срби мерачки издаровит, у богојогунству силовит. Трећи Марков ивичник, својеврсни човјечник ње- ју Србе, постајући добровољни даваоци информација, и говог дјела и градацијски врх људског јесте одбрана лаки пристаоци на мито, да, богме, постанемо и нестаоци, добра или доброљубље. То је најузвишенија врлина, премало да смо вјерни потомци, марковски прегалачки. Марко увијек вага добро, као начело спасења душе, обавеза, кодекс живљења, оно по чему се човјек зове човјеком, једна спартанска строгоћа задобијена васпи- којом се и бранимо и задобијамо истовремено, како сам

вели: „Да сачувам достојанство човјека“, јер: „поштење је благослов Вишњега.“ У причи „Божина Стојанов Безјовац“ види се та морална чистота и висота духа, којој стреме најодличнији. „Великодушност јунаштву приличе!“ Божина се не свети, већ „Лазу живот поклони, а себе част принесе, с којом посвједочи своје чојство и јунаштво да му свако рече: ’Добро учиње, помога му Бог!’“ Зато и примјери остају вјечно живо и искричаво свједочење, „побожне мирноће“, мирног тријумфа, или побједоносаца на биљегу, гдје се презире смрт, и отписују низине зарад оног врха којем је Марко ходио, вишезначношћу свог бића. Кроз тријаду очовјеченог херојства, озакоњеног божанственог и одбране доброљубља, Марко Миљанов исклесао је на Медуну најумнији јеванђељски етос и епос, колективни молитвеник, незаборавник многима, негдањим и тадашњим ајдуцима и дивотницима, јер је „тако испунио ону дужност која се од мене као Србина тражила. Оно људи нијесу који плаћају телале, да трубе о њиховој слави.“ А Марко је како каже Геземан: „Био и остао најбољи“. Он се није улагивао слави, она је припадала Марку, који нам је оставио јеванђеље кроз причу и пјесму, оставио нам је благотворну посланицу обесмрћеног поноса и патоса, да бисмо се срели и у очи погледали.

Митрополит Амфилохије на Сретење служио на Медуну Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је на Сретење са свештенством служио у цркви Светог архиђакона Стефана на Медуну код Подгорице Свету службу Божију, са поменом војводи Марку Миљанову, који се упокојио на данашњи празник 1901. године, и чији гроб се налази пред овим храмом. Митрополит Амфилохије је казао да се на „овој Медунској гори, као некада Симеон Богопримац, срео и војвода Марко Миљанов са Богом својим, са живим Господом. У Њега је свим својим бићем вјеровао и истини је служио. Овдје је војвода Марко доживио своје Сретење. И не само да је овдје постао истински – не само земаљски него и небески – војвода, него га је Бог удостојио да се упокоји на овај велики свети празник, како би, као и Симеон Богопримац, могао да изговори оне ријечи на крају свога земнога живота прије стотину и дванаест година: Сад отушташ у миру слугу свога, Господе, јер видјеше очи моје спасење Твоје“, рекао је Владика. „Црна Гора се кроз вјекове трудила да на сјемену које је посијао Свети Сава буде носилац двоједне врлине јунаштва и чојства – до наших времена. Нажалост, у ово наше вријеме постоји опасност да се јунаштво претвори у европоклонство, а да се чојство претвори и преобрази у геј-парадерство… Без обзира на то шта ми савременици чинимо и радимо, једном за свагда то двоједно начело истинског човјечног постојања овдје на земљи, које је проповиједао и својим животом посвједочио војвода Марко Миљанов, остаје једини путоказ сваком покољењу, па и овом нашем које се помућене савјести и ума, нашло да се умјесто Богу, клања новим златним теладима, новим идолима, који нијесу ништа друго до прастари идоли који само мијењају своје хаљине”, закључио је митрополит Амфилохије.

април / 2013 / svetigora

кона Мајке Божије „Свецарица“ (грчки Пантанаса) је једна од највећих светиња светогорског манастира Ватопеда. На икони је насликана Царица небеска како седи на престолу а на Њеним коленима седи Младенац Исус Христос, са свитком у левој руци и десницом која благосиља. Ова икона се не спомиње ни у једном старом каталогу. Њу је у XVII веку донео у манастир један пустињак који је веома поштовао свету икону. И ето, та невелика икона је постала у свету позната по чудесним исцељењима од опаких болести, каква је рак... Цела икона је, по грчкој традицији даривања светиња, украшена крстићима, сребрним и златним монетама, привесцима – у знак љубави и захвалности за исцељење. Копије те иконе се налазе по целом свету. Велика је исцелитељска моћ Свете Мајке Божије, као и милост коју Она дарује свим искреним молитвеницима и људима чистог срца. Пре свега, сви болесници од рака и малигних болести требало би да се моле пред иконом Свете Мајке Свецарице, и да читају дневно по неколико пута Акатист (Похвалну песму) Свецарици Мајки и молитву за исцељење. Свакако је пожељно и да свештеник посети болесника и да очита молитву над њим и да га миропомаже светим уљем. У Кијево-печерској лаври – у храму Свих преподобних отаца печерских – пред иконом Мајке Божје „Свецарице“, копијом чувене ватопедске иконе, недавно се десило чудо исцељења. Слепа девојка Јелена Мељниченко, по својој вери и милошћу Пресвете Свецарице, на чудесан начин је прогледала. Израелски и украјински лекари потврђују факат чуда, истичући да са дијагнозом „тумор очног нерва“ човек не може уопште да види. Лечење без операције је немогуће, а и у таквим случајевима се на помоћ лекара не може ослонити. Међутим, девојци је неочекивано и чудесно помогла Пресвета Богородица.

^udo svetigora / 2013 / април

Приредила: НАДА Антуновић

Исцељење пред иконом Мајке Божије „Свецарице“

28 Кијево-печерска лавра

Девојка Јелена Мељниченко је редовно долазила на молебане крај иконе „Свецарице“ (који се молебани служе у Кијево-печерској лаври свакодневно, осим недељом и празницима) и у тим тренуцима је доживљавала наговештаје вида. У току једног од тих молебана њен се вид знатно побољшао – Јелена је угледала икону, свештеника, па чак и трунке прашине у зрацима сунца. Према тврђењу лекара, визуелни апарат са таквом болешћу не може преносити сигнале у мозак. Првих дана јануара Јелени се делимично отворио и слух. Пре тога, због тумора у глави, она ништа није чула. Исцељење напредује, и Јелена се све боље осећа. Ову вечну, многим примерима потврђену истину да је Богу могуће све потврђују речи Светог Јеванђеља: И све што узиштете у молитви вјерујући, добићете (Мт. 21, 22), и апостола Јакова: Много је моћна усрдна молитва праведника (Јак. 5, 16), као и речи Светог Јована Златоуста: Не постоји ништа јаче од молитве. Само уз јаку веру оног који иште и ватрену жељу за оздрављењем може се догодити чудо исцељења. О, свеблага, свечудесна Богородице, Пантанаса — Свецарице! Нисам достојан да под кров мој уђеш! Али као милостивог Бога милостива Мати, реци реч да се исцели душа моја и укрепи немоћно тело моје. О, Свецарице, пошто имаш моћ непобедиву и непрестано се за нас молиш, буди ми заступница и молитвеница, да прославим преславно име Твоје свагда сада и увек и бесконачне векове. Амин. О, Пречиста Богомати, Свецарице! Чуј многоболне уздахе наше пред чудотворном иконом Твојом са Атоса донетом у Русију, погледај на чеда Твоја која од неизлечивих болести страдају и светој Твојој икони припадају! Као што птица крилима закриљује птиће своје, тако и Ти, увек живо присутна, закрили нас сада својим многоцелебним покровом. Буди несумњива нада тамо где нада нестаје! Буди трпљење и олакшање тамо где љуте туге надвладавају! Тамо где се мрак очајања у душе уселио нека засија неизрецива светлост Божанства! Утеши малодушне, укрепи немоћне, даруј умекшање и просвећење окамењеним срцима! Исцели Твоје болесне слуге, о свемилостива Царице! Благослови ум и руке оних који нас лече, да буду оруђе Свемогућег Лекара, Христа Спаса нашег. Теби живој која си са нама, молимо се пред Твојом иконом, о, Владичице! Простри своје руке које дају исцељење и излечење, Радости невољних, Утехо у тугама, да брзо примивши чудотворну помоћ прославимо Животворну и Нераздељиву Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, у векове векова. Амин.

Kосово и Метохија

Отаџбина жива завештава своје срце у земаљској Србији Царству Небескоме Милоје Дончић, Бича у Метохији Хвала Богу да смрт не постоји Но са земље Небу пресељење Земаљско се у растанак броји А на Небу заувјек Сретење. Ранко Ђиновић, Ораховац у Метохији

је: да би следовао Титову „спољну политику“, а знамо добро да је она била по цени унутрашње антисрпске политике? – обе изјаве у Политици,10. 3. 2013). И

још се не запита заборавни а лако причљиви Премијер: Колико су његови овакви „преговори“ и фамозни му овакав „дија-

април / 2013 / svetigora

осово и Метохија, две речи – два имена једне двоструке а јединствене Небоземне стварности, Небоземне Отаџбине свих верујућих у Христа Срба, Светосавских и Светолазаревских. Косово – жртвено поље земаљске битке с телом и у телу за телесно биће и битовање, борбе и пораза прса у прса у земаљском царству, али победе и славе у Царству Небеском. Зато је то поље Крста и Васкрса, поприште подвига у историји за Надисторију, у времену за надвреме Есхатона. Поље страшног Судилишта људског и Страшнога Суда Божијега. Поље крваво као божури, али и жутозлатно као Свете Мошти Мученика. Метохија – поље хлеба и вина, поље жртве за душу, зато поље 3aдужбина, подвига за духовно биће и битовање, зато препуно Светиња и Светилишта, Манастира и Испосница, Гробова и Споменика, од пештера више Пећке Патријаршије и Високих Дечана до спаљеног Девича и срушеног Светог Марка у Кориши. То је небоземна двострукост и земнонебна усмереност Српског Косовометохијског народа: Косова – водоравно, Метохије – усправно. Ипак, само наизглед крсна двојност. Јер се протеже у ширину и дужину и дубину и висину Богочовечанског јединства са свима Светима (Еф. З, 18). И Косово има своје небеске Задужбине које усмеравају и опредељују Србе за Царство Небеско. И Метохија има своје борбе за земаљско битовање и историјско деловање људи на њој. Зато је боље, и тачније, историјски и духовно посматрано, рећи и закључити да је Косовометохијска историја Српска и битословље Српског народа у јединственом знаку четвороконачног Крста који је истовремено и бесконачни Васкрс. Човек је Крст, живи ходећи усправни и водоравни Крст, смртно распето и пасхално васкрсно биће, на земљи распрострто и са земље усправљено и уперено ка Небу.

Срби су заиста Небоземни народ, јер нам је таква вера, и таква историја – одкако смо познали Христа Богочовека, поверовали Распетоме и Васкрсломе, и пошли за Њиме – Јагњетом Божјим, кудгод Оно пође(Отк. 14, 4) – Његовим и нашим Крсноваскрсним путем (Мк. 8, 34-36). То је тако, и јесте, и биће. Макар се и подсмевали и ругали безбожници и безаконици, нељуди и безљуди, надмени силници и кукавички насилници, антиљуди и антихришћани, ма то били и наметнути споља и изнутра властодршци, отуђеници од човештва и човекољубља, од светиња физичке и духовне Патрије и патриотизма, комунисти или капиталисти, подједнако исти, са истока без Источника, или са запада без Есхатона, са истока без Светлости Истока, са сумрачног запада без Зоре Будућности. У знаку Крста и Васкрса видео је и доживео Косово, бранио га и одбранио у души, свести и савести Србиновој Лазарев син Стефан Високи, покосовски Србин, поборник а не издајник Косова и Метохије после Косовског полома. Он нам је и данас пример и вођа, а не надмени лицемери Запада, или домаћи малодушници, депресивне мртве савести без-образника. И свети песник слова Љубве и данас нам, са Народом Песником, поручује: Браћо моја, Срби Православни, ак’ и јесмо изгубили царство душе своје губити немојмо! На Косову и Метохији није се никад престајало памтити Славно Косово и Метохијски Манастири, и очекивати ослобођење, поручује нам Призренац Петар Костић. Ту поруку смо и недавно чули боравећи на светој 3аветној Земљи Српској, страдалној али увек живој, јер Крсноваскрсној. * А какве поруке Србима на Косову и Србима од Косова до Јадовна шаље данас Премијер Србије? „Готово 10 година Косово је било табу тема и о њему, званично, нико није смео да каже истину. Причане су бајке. Лагало се да је Косово наше, па је то чак озваничено и Уставом (sic!?). Данас, тај исти Устав ни најмање не помаже“. (НИН, 7. март 2013; пренели и већи листови). „Шта очекивати у држави у којој се премијер јавно одриче свог Устава?“ (в. Новости 10. 2. 2013). И слага Премијер овакве, с оваквим Председником Владе унесрећене Србије. Слага као лицемер и преливода, директно у лице, у срце и памет, свест и савест сваког будног, слободног и одговорно памтећег Србина. Осим ако је толико забораван да не памти да је он исти, не само последњих десет, него и више деценија био у власти и на власти, за које време је Косово и Метохија отуђивано и губљено, понајвише од његових комуниста, главних криваца за новију трагичну историја Косова и Метохије. (Шта очекивати кад и његов Председник овакве Србије изјављу-

Епископ АТАНАСИЈЕ, умировљени захумско-херцеговачки

у нади Васкрсења

aktuelno

Крстопоље и Сретење,

лог“, допринели и доприносе таквом стању Косова. (Ако овако настави, ускоро неће моћи да оде ни у Прешево, ни у Нови Пазар, јер тамо одлучују западни амбасадори, што је такође „табу тема“).

Зашто се г. Дачић није запитао: докле ће овакав преговарач са ратним злочинцем Тачијем (Шта би са истрагом о „Жутој кући“, макар по извештају Дика Мартија, о чему Косовски Срби, и светска јавност, одавно знају много више?), са оваквим удворничким односом према

лицемерју врха Европске заједнице и „тоталитарне демократије“ Америке, зарад митологије о псевдорају „Европске комуне“, докле да прича бајке и обмане Србима Косова и Метохије, и не само њима

(довољно је само сравнити његове изјаве пре и после сваког „дијалога“ у Бриселу, и упоредити их са Тачијевим, а још пре упоредити их са „достигнутим договорима“ и резултатима на терену)? Издаја Косова је на делу, као и „успостављање граница“ (јер г. Премијер вели да „не зна/мо/ границе Србије“),

а на то поодавно подсећају многи паметни и патриотски Срби, и наравно људи Цркве (за које Косово и Метохија није никада била „табу тема“, па ни под Титовом и овом садашњом влашћу – види: Задужбине Косова, 1986; Меморандум СПЦ о Косову и Метохији, Бгд. 2004, и најновији Подсетник).

Г. Премијер никада не рече Ако Бог да, попут нпр. Пашића у сличној или и горој ситуацији. А како и да се присети и призове Бога Живога и Истинитога, Бога Небоземнога, јер Оваплоћенога и Распетога и Васкрслога, Који на Небу живи и на Земљи је присутан с нама у све дане до свршетка века (Мт. 28, 20), кад не верује ни у Земаљску Србију са срцем јој Косовом и Метохијом? Недавно је г. Дачић (в. званични сајт РТС, понедељак. З. септембра 2012), изјавио, уз остало, новинарима у Основној школи „Јован Дучић“ у Београду, где је присуствовао почетку нове школске године, дакле пред Српском децом: „Хоћу да водим реалну политику, а не небеску Србију“ (писао сам му о тој изјави отворено писмо, 3. 9. 2012; в. и пре тога Писмо Председнику Николићу), и тиме открио свој марксистичко-евро-

амерички, обезбожени и обезличени тип човека и народа – у само голој хоризонтали, пузећег бескичмењака, коме је „отац гроб“, по Многострадалном Јову. И данас, на Пасхалне Задушнице, важи на Косову и Метохији, и свецелој Србији, пророчка реч српског песника: „Не може Агарен/ и одступник/ да брани твој род/ Нити ће паликућа/ од пожара / да спасава / Из ропства мисирског/ неће те извести/ рука фараона/ Лажни избавитељ/пречицом води/ до новог ропства/ и Вавилона.“

svetigora / 2013 / април

Манастир Тврдош, Херцеговина, 10. март 2013.

ГЛАВА ТРИНАЕСТА1 ПОВИЈЕСТ О СУСАНИ

не учиним нећу моћи побјећи из ваших руку. 23. Радије ћу изабрати не учинивши да паднем у ваше руке, неголи да сагријешим пред Господом. 24. И завика гласом великим Сусана, повикаше и двојица стараца против ње. 25. И потрчавши један од њих отвори врата врта. 26. А кад чуше вику у врту, они у дому, ускочише на споредна врата да виде шта јој се догодило. 27. А кад рекоше старци своје ријечи, посрамише се слуге јако, јер никад није речена таква ријеч о Сусани. 28. И би ујутро кад се сабра народ код мужа њеног Јоакима, дођоше два старца испуњени безаконом намишљу против Сусане да је убију. (1Цар. 21, 13) 29. И рекоше пред народом: Пошаљите по Сусану кћер Халкијеву, која је жена Јоакимова; и они послаше. 30. И она дође и родитељи њени и дјеца њена и сва родбина њена. 31. А Сусана бјеше веома умилна и лијепа ликом. 32. Безаконици наредише да је открију, јер је била покривена, да би се насладили њеном љепотом. 33. Притом плакаху сви њени и сви који су је знали. 34. Уставши двојица стараца међу народом положише руке на њену главу; 35. а она плачући гледала је према небу, јер бјеше срце њено с надом на Господа. 36. Тада рекоше старци: Док смо нас двојица ходили сами по врту, уђе ова са двије слушкиње и затвори врата врта па отпусти слушкиње. 37. И дође к њој младић, који је био скривен и леже са њом. 38. А ми налазећи се у углу врта видјевши безакоње потрчасмо према њима. 39. И видјевши их спојене, онога нисмо могли задржати зато што је био јачи од нас, па отворивши врата искочи. 40. А ову ухвативши питали смо је, ко је био (онај) младић. 41. Но она нам није хтјела казати. Ово свједочимо. И повјерова им сабрање као старјешинама народним и судијама и осудише је на смрт. 42. Повика Сусана гласом великим и рече: О, Боже вјечни, Зналче онога што је сакривено, који знаш све и сва прије њиховог настанка, 43. Ти знаш да су лажно против мене свједочили; и ево умирем не учинивши ништа од онога што слукавише против мене. 44. И услиша Господ глас њен. 45. И док је вођаху да је уморе, ули Бог Дух Свети у дијете младо, по имену Данило, 46. и он завика гласом великим: ја сам чист од крви ове! 47. И окрену се сав народ према њему и рекоше: Шта значи ријеч ова, коју ти изговори? 48. А он ставши међу њих рече: Зар сте толико луди,

Овдје се завршава Књига пророка Данила у јеврејском тексту. Главе 13. и 14. представљају девтероканонски додатак Даниловој књизи: Повијест о Сусани, Повијест о Вилу и Дракону и суду над Данилом сачуване су на јелинском језику. Прим. прев.

април / 2013 / svetigora

1. Бјеше човјек који је живио у Вавилону, по имену Јоаким 2. И узе жену, по имену Сусану, кћер Халкијеву, веома лијепу и бојаше се Господа; 3. родитељи њени бјеху праведни и научише кћер њихову по Закону Моисијеву. 4. А бјеше Јоаким веома богат, и бјеше му врт поред дома његовог; и к њему су долазили Јудејци, зато што је он био славнији од свих. 5. И бише изабрани двојица стараца из народа за судије те године, о којима Господ рече: Изиђе безакоње из Вавилона од стараца судија, који су мислили да управљају народом. 6. Они су често боравили у дому Јоакимовом, и долажаху к њима сви који су се судили. 7. И бивало је кад би народ одлазио у подне, улазила би Сусана и шетала по дивном врту свог мужа. 8. И гледали су је ова два старца свакодневно како улази и шета и обузе их похота према њој. 9. И скренуше својим умом, и одвратише своје очи да не гледају на небо нити да се сјећају праведних судова. 10. И бијаху оба опчињени њоме и не казиваху један другом бол свој, 11. јер их бјеше стид да искажу своју жељу, а хтјели су да буду са њом. 12. Вребали су ревносно свакодневно да је виде. 13. И рече један другом: Пођимо дома, јер је вријеме ручка; и изишавши раздвојише се један од другог. 14. И повративши се дођоше на исто мјесто, па видјевши један другог, признаше да је узрок њихова похота. Тада заједно утврдише вријеме кад ће је моћи наћи саму. 15. И догоди се док су они вребали погодан дан, Сусана уђе као претходног тако и трећег дана са двије дјевојке само, и зажеље да се окупа у врту, јер бјеше жега. 16. Ондје не бјеше никога осим двојице стараца сакривени и вребајући је. 17. Она пак рече дјевојкама: Донесите ми уље и мило и врата врта затворите, да бих се окупала. 18. И учинише као што им рече и затворише врата врта па изађоше на споредна врата да донесу што им је заповијеђено и не видјеше старце што су били скривени. 19. И догоди се кад дјевојке изађоше, устадоше двојица стараца и потрчаше к њој, 20. и рекоше: Гле, врата врта су затворена, и нико нас не види, а ми смо те жељни; зато пристани и буди са нама. 21. Ако ли не, свједочићемо против тебе да је с тобом био младић и зато си послала дјевојке од себе. 22. И застења Сусана и рече: Тијесно ми је са сваке стране: ако ли ово учиним, смрт ми је готова, ако ли

biblijske kwige

КЊИГА ПРОРОКА данила

Превод: Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

синови Израиљеви! Без испитивања и без јасног знања, осудисте кћер Израиљеву? 49. Вратите се на судиште; јер лажно ови посвједочише против ње. 50. И поврати се брзо сав народ. И рекоше му старци: Дођи, сједи међу нас и објави нам, јер забога теби је Бог дао старјешинство. 51. И рече њима Данило: Раздвојте их једног од другог далеко, а ја ћу их испитати. 52. А кад се раздвојише један од другог, позва једног од њих и рече му: остарали у данима злим, сад пристигоше гријеси твоји, које си раније чинио 53. судећи судове неправедне; невине си осуђивао а ослобађао кривце, иако је Господ казао: „Невиног и праведног не убиј.“ (2Мој. 23, 7) 54. А сад ову коју си видио, под којим дрветом си их видио да опште једно са другим? А он рече: Под трном (мастиком). 55. А Данило рече: Право си слагао на своју главу; јер, ево анђео Божји примивши одговор од Бога, пресјећи ће те по средини.2 56. И отпустивши њега позва да му доведу другог; и рече му: Сјеме Хананово а не Јудино, љепота те превари и похота разврати срце твоје.

57. Тако сте чинили кћерима Израиљевим и оне бојећи се, живјеле су с вама, али кћер Јудина не хтједе подносити ваше безакоње. 58. А сада реци ми, под којим дрветом си их ухватио да опште са једно са другим? А он рече: Под зеленим дубом. 59. И рече му Данило: Право си и ти слагао, на своју главу; јер чека анђео Божји, имајући мач, да те пресијече по средини, како би вас уништио. 60. Тада повика сво сабрање гласом великим и благослови Бога који спасава оне који се надају у њега. 61. И устадоше на двојицу старјешина, јер их изобличи Данило устима њиховим као лажне свједоке; и учинише им као што су они слукавили ближњем свом, 62. да се поступи по Закону Моисијевом, и убише их. Тако би спасена невина крв онога дана. 63. Халкија пак и жена његова заблагодарише Богу за кћер њихову Сусану са Јоакимом мужом њеним и са свим сродницима, зато што се не нађе у њој ружна ствар. 64. А Данило постаде велики пред народом од оног дана па надаље.

svetigora / 2013 / април

- наставиће се -

Јелинска ријеч σχῖνον преведена је у старословенском ријечју „трн“. Од ње је глагол σχίσεισε који преводимо са „пресјећи ће те“. Највјероватније да је она изведена из именице σχῖνον, што упућује на везу између двије ријечи у јеврејском изворнику (sori-sara). Прим. прев.

Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована +Јован милошћу Божјом Архиепископ охридски и Митрополит скопски Цркви у којој је од Бога постављен да архиепископује и свим Црквама у икумени сабраним у телу Христовом и Духом Светим свезаним, из затвора у Скопљу, где је затворен већ шести пут у последњих десет година, шаље ову Другу, из затвора, Окружну посланицу

април / 2013 / svetigora

ада стекнемо љубав Христову и добродетељ, доликује да поднесемо и гоњења Њега ради, ако треба и прогонство да прихватимо, па и да чујемо о себи и најнеприличније клевете, и свему томе још и да се радујемо – каже блажени Никола Кавасила. Тада, кад се у човеку распламти та божанствена љубав и када добродетељи засветле у њему, он бива спреман, не само да подноси страдања, не само да трпи злодела и затворске вериге, већ је спреман и да им се радује. Радост, пак, не раздаје се према заслугама, она никако није награда за подвиге, она је благодат, прекрасан и савршен дар милости Божје узрокован једино избором Оца да уђемо у Његову радост (Мт. 25, 21-23). Они, пак, који су ушли у радост Оца, радују се радошћу Христовом, те тако, оно што Христа радује, Он чини да радује и оне који су Његови, а суштински Он се Сам у Себи радује. Будући да ви који сте у Телу Његовом и радујете се Његовом радошћу, лако ћете препознати радост којом смо обрадовани изнова стављени у окове Христа ради, вама намењујемо ову, по реду другу, посланицу написану у затвору, да би вас замолили да се сећате наших окова и да нас се не срамите зато што смо још увек везани њима. Када је божествени Павле захтевао од Тимотеја да се не срами његовог затвора (2. Тим. 1, 8), није учинио то да би га прекорио због тога што се он стидео Павлових верига, већ је то учинио не би ли га охрабрио да прихвати и поднесе сопствене, ако до тога дође. Ако је донекле Павлу и било допуштено да има мрву сумње у колебивост неких који још увек нису били чврсти у вери, и још су били на млечној храни (1. Кор. 3, 2), те при првом његовом исповедању пред судом, нико га није подржао, већ су га сви напустили (2. Тим. 4, 16), и зато каже Тимотеју да Дух који нам је Бог дао, није дух страха, већ дух силе, љубави и мудрости (2. Тим. 1, 2), нама није допуштена никаква сумња у вас, јер ви сте нас подржали при првом, и при другом и све тако редом до овог шестог нашег исповедања вере пред грађанским судовима у Републици Македонији. Тако, ову посланицу не пишемо са намером да бодримо вашу мужественост у вери која се показала кроз вашa сведочењa док смо ми у затвору, већ је шаљемо да поделимо са вама радост којом нас је Господ обрадовао, радост која се точи од верига Христових, a којом се радује свако ко на један или други начин учествује у њима. Они, пак, који више воле вериге Његове наспрам сваког вида физичке слободе, они ће разумети и нашу радост којом се радује срце наше када се сећамо вас и на вашу бригу за нас. Нико други осим оног који је рањен лудом љубављу Божјом, не зна да открива и препознаје ту радост која се излива из страдања, из жалости, из тешкоћа, од затвора, од прогона. Но, онај који је отворио

срце своје за примање милости Божје и допустио да буде рањен том непојмљивом љубављу, не само да допушта да често буде рањаван њоме, већ ране задобијене од такве љубави цени изнад свега. Они пак, који знају да искушења претрпљена Христа ради увећавају дар радости, они нам завиде на оковима којима смо оковани у скопском затвору, свакако не болном, већ суревњивом завишћу, а таква завист није иста са злурадом завишћу оних који на сваки начин покушавају да нас спрече у постављеном циљу према јединству Цркве. Први, дакле, завиде незлобиво, завишћу која се препознаје као ревност Богу, а други завиде пакосном и нескривеном жељом да наштете, презирући чак и окове Христове, само зато што су у овом трену они постали и наши окови. Шта, дакле? Једно је битно, каже апостол: „Било како му драго, дволичењем или истином, Христос се проповеда“ (Флп. 1, 18). Онај који разуме, разумеће и оно што следи: „Јер је мени живот Христос, а смрт добитак.“ (Флп. 1, 21). Може неко да прими смрт као добитак само ако је претходно радошћу примио тешко поднесива понижења, исмевања, клевете, гоњења и затварања Христа ради (1. Кор. 4, 9-13). И то само ако на неправду која се подноси не одговори одмаздољубиво, гневно, мржњом и са самоувереношћу за своје врлине. Јер сваки вид врлине тамни у додиру с мржњом. То је разлог што Апостол убеђује Коринћане да на исмевања треба да одговоре добрим речима, на гоњења трпљењем, на клевете пријатељским речима. Оружје у духовној борби је слабост крста, оружје за које, већина на овом свету не верује да је победоносно. У суштини, тада кад се чини да смо изгубили целокупну снагу, тада смо најјачи (2. Кор. 12, 10). Зато нас који смо одабрали тај начин борбе, сматрају лудима, управо као што се дешавало и у апостолско време (1. Кор. 1, 23-24). Ко је више претрпео од блаженога Павла? Затваран много пута, бичеван незамисливом грубошћу, много пута пред опасношћу да буде и усмрћен. Прошао је најразличитије видове искушења, на копну, у пустињи, на мору (2. Кор. 11, 23-29). Но, није ли управо то узроковало да се дубоко у њему уреже сазнање да искушење приводи трпљењу, а трпљење ка провереном карактеру, а проверени карактер ка нади. А нада, пак, никога од нас неће посрамити (Рим. 5, 3-5). Неки злобник ипак може да каже за апостола Павла да је био далеко од Бога и да је гнев Божји био окренут према њему, те му се зато дешавало горепоменуто? Напротив, све то он подноси са радошћу управо зато што је Бог био с њим. „Доста ти је моје благодати“ – говори му – „јер сила Божја у слабости човечијој се пројављује у пуноћи“ (2. Кор. 12, 9). Блажен је онај човек који подноси искушења

poslanica

Посланица из сужањства

svetigora / 2013 / април

са надом. Јер, ако их поднесе без смутње вере у обећано, задобиће награду вечног живота коју је Бог обећао онима који га љубе (Јак. 1, 12). Ниједно искушење није изнад мере онога који је кушан. Бог који је срцезналац и који познаје дубине људске душе, зна духовне снаге и способности сваког понаособ, па не допушта искушења која подносимо да надиђу праг наше издржљивости. Онај ко верује, сваким искушењем које прима, истовремено прима и излаз из њега (1. Кор. 10, 13). Но, излаз није увек уочљив од самог почетка. Он је сакривен у сплету трпљења и наде, и открива се тек када се покажемо трпељиви у надању (Јак. 1, 4). Свакако, није Бог тај који нас поставља у искушења. У искушења нас води наша погрешно усмерена воља (Јак. 1, 13-14), али у искушењима и без учествовања наше воље могу нас поставити и они који нам завиде, који нас мрзе или имају пак за циљ да нам одузму оно што поседујемо. Понекад, дакле, нити Божјом вољом, нити пак нашом кривицом, трпимо искушење, но у том случају, венац који нам се спрема је већи и од оног којег би добили уколико трпимо искушење у које смо запали погрешним усмеравањем свог самовлашћа. Када нас други увлаче у искушење, онда се то може назвати страдање. Награда, пак, за претрпљено страдање, које смо поднели благодарношћу и без пркоса, и нисмо се помрачили мржњом према онима који су нас гурнули у нежељено страдање, већа је и од оне која се даје за живот украшен добродетељима. Пример тога је блажени Јов. Када се он показао достојнијим за венац, када је светлео добродетељима: гостопримства, састрадања, милости, човекољубља, праведности, трудољубивости, кротости, мудрости, уздржања и још много других, или тада када се показао трпељив у страдањима која ничим није заслужио, нападнут само ради зависти ђавоље? Свакако да су добродетељи Јовове неоспорне и сасвим довољне за венац, но подношење неправедно изазваних страдања, чине га још достојнијим. Подношење страдања је онај тежи део борбе, у којој је за победу, покрај великог трпљења, потребна и велика љубав према Богу. Када страдамо неправедно и због љубави према Христу, ми у суштини постајемо причасници Његовог неправедног страдања, но уједно и Он постаје учесник наше боли. Управо оваква сутелесност са Христом и даје нам највећу утеху у страдању. Наш живот је скривен у Христовом и ми већ умресмо у Христу (Кол. 3, 3), као што је и Он једном умро за нас. Међутим, када су власти у нашој отаџбини схватиле да за оног који је у Христу умро и изнова се родио као заробљеник Његове љубави, страдање у затвору не може да изазове ни бол, ни рану, решили су да посегну по најљубљенијима, по бесцењеним Епископима и часним презвитерима, по монасима и монахињама, али нису изоставили ни словесно стадо, а међу њима и занемоћале старце. Подигли су оптужнице и против њих, не би ли их начинили саучесницима у неделима која су најпре нама, лажно и без трунке гриже савести,

преписали. Тиме су се изједначили са гонитељима Цркве из старих времена и постали су гонитељи самога Христа, јер онај који гони чланове тела Његовог, које јесте Црква, гони Њега који је усељен у сваког од нас појединачно и у свима нама заједно. Па ако нас затворски окови својом тежином нису сломили, бол за страдања браће Епископа, клирика, монаха и верног народа, покосила нас је као са оштрим српом и згрчила у горчини као од испијене чаше пелина. Неизмерно болнија је рана изазвана страдањем оних које љубимо од боли сопствених страдања. Заправо, ономе ко је већ умро у Христу, њему управо љубав према љубљенима не дозвољава и истински у потпуности да умре за себе. Онај који љуби, ставља се на располагање ономе кога воли, и чека тренутак да, ако затреба, и умре за љубећег. Тако нас је научио Спаситељ који нам је рекао да нема већег од тога да и живот свој дамо за онога кога љубимо (Јн. 15, 13). Рекао нам је и ово: „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити“ (Мт. 10,28). Не могу наши гонитељи да наштете душама нашим, иако су већ успели да наштете телима неких од нас. Нису успели да нам силом власти пољуљају веру у Оног кога чекамо да дође и да нас обуче у ново тело, достојно бесцења наших душа којом нас је украсио Господ. Па када је Бог са нама, ко може бити против нас? Није се Бог сажалио ни над јединородним Сином Његовим, каже блажени Павле, него га предаде смрти нас ради. Па ако ради нас преда страдању Најљубљенијег, то значи да неће остати безбрижан и неделатан ни када неко покуша да посегне, не само за нашим телом, него и за нашом душом. Могу да нас оптужују и клевете лажним оптужбама и недоличним клеветама, могу нас судити и осудити, могу да нас затварају и гоне, могу, дакле, силом принуде чему може прибећи свака неодговорна земаљска власт, да нам умноже телесна страдања до граница неиздрживости, али могу ли тиме да нас одвоје од љубави Христове? Могу ли жалост или тјескобе, гоњење, глад, голотиња, опасности или, пак, мученичка смрт, да нас одвоје од Христа? – пита Апостол Римљане. И одговара као што би одговорио свако од нас који је рањен и поробљен од луде љубави Божје: „Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим. 8, 3139). Зато, не брините превише ни за наше окове, ни за наша гоњења којима као да се крај не види. Овде немамо постојана града и чезнемо за оним који ће доћи (Јевр. 13, 14). Пробајте да се не узнемиравате ни ради лажних оптужба којима неке од вас праве саучесницима у клеветњу усмереном на нас, а да би срамотили нашу оданост Богу и Цркви. Господ нас учи да се не узнемиравамо око тога шта ћемо рећи када нас изведу пред судије. Он ће нас просветлити у том часу шта да кажемо, јер нећемо бити ми који ће одговарати пред судом, већ ће Дух Оца говорити преко нас (Мт. 10, 19-20). Нама који смо у Цркви и које нас је Бог обдарио свим харизмама Светога Духа, јер удео чак и у најмањим харизмама прави нас учесницима у свим Његовим благодатним даровима, својствено је да говоримо истину, јер је она за нас сами живот. Ипак, примите као претходеће знање, и наше не тако мало искуство са

судовима у нашој отаџбини и њихове неправедне и незаконске пресуде против нас. Када су судске одлуке под утицајем политичких стања, као што се, уосталом, дешава са свим судским процесима везаним за Православну Охридску Архиепископију у последњих 10 година, тада је правда обесправљена, а истина суштински повређена. И поред тога што су установљени управо да би судили по правди и истини, судови који нас суде као да имају намеру да чине управо супротно. Па тако, може да нам се чини да из овакве ситуације нема излаза, али ипак да не очајавамо. Ми смо глинени судови, слаби, ломљиви, трошни, према

април / 2013 / svetigora

неким вероватно и безвредни, но пред Богом имамо ненадмашиву вредност (2. Кор. 4, 7-8). Да све бриге положимо пред Њим, јер се Он стара за нас (1. Пт. 5, 7). Што више учествујемо у страдањима Христовим, утолико више примамо Његову подршку. Чак и онда кад пролазимо кроз жалости ради неправедних страдања која нас понекад сналазе у животу, то је за нашу подршку и спасење. А када Бог подржава некога који страда, тиме Он подржава и оне који преко везе љубави учествују у страдањима онога који страда. Па као што су и Коринћани преко везе љубави учествовали у страдањима апостола Павла, а он ради тога са правом очекивао да ће бити помогнути од Бога (2. Кор. 1, 3-11), тако и ми очекујемо и молимо Господа да вам распламса веру у Његово обећање, да вас оснажи и подржи у борби са искушењима у која вас је гурнула злоба расколника, и коначно да вас избави од онога што би надишло вашу силу да истрајете и да победите. Но, онима који су окусили бол изазван страдањима у која их је гурнула злоба њихових непријатеља, не треба им додатно тумачити зашто је „боље уздати се у Господа, неголи уздати се у човека“ (Пс. 117, 8), као и то да је боље тражити прибежиште код Бога отколико да се уздамо само у човека или у властодршце овога света (Пс. 118, 8-9). Суровост и несастрадалност људи понекада могу бити веће и од оних самог ђавола, па зато богонадахнути Давид прихвата као боље падање у руке Божје, и да буде кажњен од Њега отколико падање у руке човека те да се буде плен одмазде човечије (2 Сам. 24, 12). Обећања која даје човек су непостојана, променљива и често зависе од личне користи. Обећања која даје Бог се испуњавају са сигурношћу, свакако у своје време, када Господ одлучи да је то најкорисније. То што Бог обећава, Он то запечаћује и потписује крвљу проливеном на крсту. Зато, када нам дође да уздишемо погрбљени под тежином страдања, немајући на коме другом да се подупремо осим на самог Бога, уздахнимо али без разочарања: „Јер шта ми то постоји на Небу, и осим Тебе шта хтедох на земљи?“ (Пс. 72, 25). Бог ће нас пак, са сигурношћу услишити и утешити, особито ако смо успели да покажемо и оно најсавршеније што нам заповеда, да љубимо непријатеље своје (Мт. 5, 44). Да се молите за добро ваших гонитеља, да тражите Божји благослов за њих и да их не проклињете (Рим. 12, 14). Ех, каква узвишеност, ех колика савршеност! Да поштујемо власти, изгледа некако природно после онога што каже апостол Павле (Рим. 13, 1-7), па још и да се молимо за њих (1. Тим. 2, 2), али, молити се за непријатеље, укључујући међу њима чак и оне властодршце који су непријатељски расположени према Цркви, е то је заиста парадоксално. Ипак, није ли Црква препуна и многим другим парадоксима? Није ли несхватљив парадокс само оваплоћење ипостаси Сина

svetigora / 2013 / април

Божијег? Није ли парадокс Христово бесемено зачеће и Његово натприродно рађање од Девојке? Није ли парадокс да једењем хлеба и пијењем вина постајемо чланови тела Христовог, а тиме и учесници Божијег живота? Тако, да се љубе непријатељи, па још и милост да се тражи за њих од Бога, уистину је парадоксално, али управо та парадоксалност, нас чини најсличнијим самом Богу. Суд и одмазда су Божји. Он је рекао, да Њему припадају одмазда и узвраћање. Господ ће оправдати оног који је обесправљен (Пон.Зак. 32, 35-36) и страшно је пасти у руке Бога живога (Јев. 10, 31). Он не кажњава увек неправеднике, па чак и када кажњава, не чини то увек видљивом казном. Јер ако би кажњавао све виновнике по реду и ако би то чинио видљивом казном, шта би тада остало за последњи суд? У овом свету, љубљена браћо, страдају и добри и зли. Но, иако је страдање подједнако и за оне који су га на неки начин заслужили и за оне који немају никакву кривицу, ипак не нестају разлике међу њима, каже блажени Августин. Постоји разлика међу онима који страдају чак и када је начин страдања сличан, па чак и бол да је иста, нити осуда, а нити помоћ које су Божије, нису исте. Јер као што у једном истом огњу злато засија, а слама изгори, или као што под истим вршником, класје се крши а жито се врши, тако и када иста сила удара на добре, она их опробава, прочишћава, поправља, док зле кажњава, ломи и уништава. Одатле, при истој невољи, зли проколињу и хуле на Бога, док се добри моле и славе га. Дакле, није важно, каква су и колика су страдања, већ ко и како их подноси. Коначно, нису ли најблаженији управо они који су исмевани, гоњени и осрамоћени лажним оптужбама, Христа ради (Мт. 5, 11)? Врх свих блаженстава није ни у кротости, ни у чистоти срца, као што није ни у душевном миру или пак у миротворству, нити пак у праведности. Врх је у дару да се истраје при неправедном исмевању, гоњењу и злостављању ради живота у Христу. А када човек досегне до тог врха, тада га радост сама походи, не долази она по заслузи, нити пак као награда за велике подвиге, већ као што рекосмо на почетку, долази као благодат, као прекрасан и савршен дар милости Божије. Ову посланицу, скупоцена и у Господу љубљена браћо и сестре, шаљемо вам из притворског одељења затвора у Скопљу, где смо затворени ево већ пуних 10 месеци. Услови у којима се налазимо су сурови; у летњим месецима, скоро по цео дан смо били без воде, са недовољно хране и без икаквог медицинског надзора, затворени по 23 часа и само сат времена у току дана имамо приступ чистом ваздуху. Свака пошиљка коју примамо, бива детаљно претресена, а за све што је написано на страном језику, месецима чекамо дозволу од суда да нам буде уручено. Ипак, човек је икона Божја и има дарове да буде прилагодљив спољашњим условима, па раније или касније, свако од притвореника прихвата ту сурову реалност и живи у њој и са њом. Највећи број притвореника још није осуђен, они или чекају дан суђења, или пресуду. Управо та неизвесност је нешто што је најтеже у притвору. Човек се навикне да скучен простор од само пар квадрата дели са сустанарима у ћелији, може се прилагодити и на живот међу влажним и буђавим зидовима, чак ни недостатак хране и здравствене заштите могу толико да га потресу, као што то може да га потресе и онеспокоји ишчекивање суђења и судске пресуде. Стање притвореника можда се може упоредити са стањем злочинаца који после смрти очекују привремену пресуду. Они ће доцније, тек после коначног суда, издржавати коначну казну, али и само ишчекивање казне, већ јесте казна.

Ако за злочинце кажемо, да још пре задобијања заслуженог пакла њега чекају у неком стању пакла, онда за притворенике можемо рећи да су у оковима, често пута тежим и од оних које ће носити по суђењу и пресуди. Зато, после свега написаног, молимо вас на начин као што је и апостол Павле тражио од просветљених: „Сећајте се сужања као да сте с њима оковани, и оних који се злопате, јер сте и сами у телу.“ (Јев. 13, 3). Сећајте се, но не брините се премного за нас. Неправедно страдање многе је ослободило грехова, свесно или несвесно учињених. Тако да и ово наше страдање, уколико је ради греха којим смо се о неког огрешили, онда је праведно, а ако пак не страдамо грехова ради, онда ће нас ова наша бол само присније приближити Христу и вама. Неправедно страдање, у Господу љубљени, најкраћи је пут до дубина богопознања. Свакако само ако се то страдање прихвата вољно, без пркоса, без негодовања, па још и са радошћу. Страдањем, особито пак када је оно неправедно, откривамо и потврђујемо у суштини колико смо близу Бога, боље речено колико се Он приближио нама. Ми постајемо блиски Њему, када нашим страдањем учествујемо у Његовој жртви за живот света. Само, наша жртва није довољна за помирење са Богом, зато је и била потребна жртва Христова, но жртва коју ми подносимо, некада може да нас помири међусобно. Ако ова наша мала жртва коју добровољно приносимо Богу, допринесе да дође до потпуног помирења са расколницима и до надилажења постојећег раскола, тада све што подносимо последњих 10 година, између осталог и неколика прогонства и већи број затварања, нека буде само наш мали залог у ономе што је најдрагоценије за Цркву, а то је свакако њезино јединство. Још молимо Бога Оца, да вас укрепи и учврсти у јединству са Његовим Сином љубљеним, те сабрани у једном телу дејством Духа Светог, да заједно прослављамо Бога у Тројици, чекајући долазак Христов, јер у Њему умресмо и наш је живот сакривен са Христом у Богу. А када се појави Он – наш истински живот, онда ћемо се и ми с Њиме јавити прослављени од Његовог присуства. (Кол. 3, 3-4). Ваш у Господу Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован 08./21. септембар 2012. г. Рождество Пресвете Богородице Притоворско одељење КПУ Затвор – Скопље Извор: Православна Охридска Архиепископија

100 година од Балканских ратова

ојна удружених снага Грчке, Србије, Црне Горе и Бугарске за ослобођење Балкана од вековног турског завојевача отпочела је 26. септембра/8. октобра 1912. Црногорска војска имала је два правца деловања: Зетски и Приморски одреди према Скадру и Источни одред према Рашкој области и Метохији. Правац дејствовања Источног одреда црногорске војске под командом сердара Јанка Вукотића био је краткотрајан и победоносан. Источни одред сачињавало је 12 600 војника и официра са 32 артиљеријска оруђа. У састав овог одреда ушли су и добровољци из пограничних српских области, обима седам батаљона. По запоседању Мојковца, Бијелог Поља, Берана, Пљевља, Рожаја, Гусиња, Плава, Пећи и Ђаковице, већ од краја октобра месеца војска се усталила. У овом краткотрајном походу свештенство и народ радосно су дочекали ослободиоце и са своје стране пружили помоћ. Већ са првим ратним успесима, митрополит Митрофан је у својству председника Црвеног крста упутио честитке храброј војсци и њеним командантима. Поводом ослобађања Бијелог Поља и Берана са манастиром Ђурђеви ступови, он је послао телеграфске честитке краљу Николи и сердару Јанку Вукотићу. Пећка патријаршија ослобођена је 17/30. октобра 1912. а манастир Дечани пар дана касније, 20. октобра/3. новембра. О том догађају, вековима ишчекиваном, извештач са бојног поља – савремени хроничар, упознао је јавност и оставио сведочанство за потоње генерације на страницама службених новина „Глас Црногорца“: „Војска је у један сат по подне ушла у Патријаршију. Звоњење звона са цркве забрујало је и поздравило долазак побједоносне војске. Пред Патријаршијом калуђери у свечаном одијелу са крстовима у руци, дочекали су војску и њеног предводника бригадира Вукотића, који је ушао у храм, гдје је држано благодарење“. Сам командант Јанко Вукотић из управо ослобођене Пећке Патријаршије, упутио је радосни поздрав краљу Николи: „Твоја храбра војска Источног одреда, после осмодневних крвавих окршаја око Чакора, Мокре, врлети Руговских, Паклена, Штедина и Жлијеба, побједоносно је данас на подне ушла у Пећ – гдје је постављен ред и мир кога до данас није било – а у ови свети храм након пет стотина и двадесет и три године одржато молебствије за здравље и дуг живот српског владаоца Краља Николе Првог“. Међу звонима Пећаршије која су радосно оглашавала вековима чекану слободу, било је и звоно које је

1860. књагиња Даринка приложила манастиру Ђурђеви ступови код Берана, за покој душе свога супруга, књаза Данила. Ово звоно је, само Богу знаним путем дошло из Берана у Пећаршију, да би 1926. било враћено у првобитно намењену светињу. Свечано богослужење са благодарењем у Пећаршији је служено и сутрадан, у присуству мноштва православног народа из Пећи и околине, који су дошли да захвале Богу за ослобођење и да поздраве војнике–јунаке који су им донели слободу од мрског вековног завојевача. Обрадован вестима о ослобођењу Пећке Патријаршије и Дечана, камена станца српске црквене и народне историје, митрополит Митрофан послао је честитке старешинама манастира Јоаникију и Варсонуфију. Висока свест о важности тога чина избија из сваког слова митрополитових речи: „Игуману Српске Патријаршије – Пећ. Свако српско срце осјетило је неописану радост кад је дознало да су јуначке војске црногорска и српска у новоослобођеној Српској Патријаршији, посље пет стотин година, први пут сад заједнички принијеле топле молитве за одржану побједу над петовјековним душманином и рушиоцем наших народних светиња. Оваквом радошћу обузет, ја и подручно ми свештенство у духу с вама заједно придружујемо наше топле молитве за здравље Њихових Величанства српских краљева Николе Првога Петровића и Петра Првог Карађорђевића и за напредак њихове побједама прослављене војске! Мој архијерејски благослов предајте манастирској братији и побожноме народу пећскоме. Митрополит Митрофан“. С обзиром да су игуман Варсонуфије и братија манастира Дечана, у том тренутку били руски калуђери из скита Светог Јована на Светој Гори Атонској, митрополитова честитка садржала је и поздрав руском цару и молитвене жеље за даљи успех Руске империје. Као сведочанство и успомена на Први балкански рат којим је донета слобода српском народу

монах мр ПАВЛЕ Кондић

jubilej

Ослобођење Рашке области и Метохије 1912.

април / 2013 / svetigora

37 Пећка патријаршија,1912. г.

svetigora / 2013 / април

са простора Косова, Метохије и Јужне тј. Старе Србије, под окриљем Цетињског манастира чувана су три знамења. Испред манастирске капије, у низу трофејних топова који су сведочили црногорске победе у ратовању са турском војском током деветнаестог века, постављено је тј. придодато је ново оружје – црногорски топ којим је означен почетак рата и освојено прво турско утврђење Дечић и заробљени турски топови са Скадра. У цркви, на најпочасније место, у ћивот Светог Петра Цетињског, положени су кључеви града Скадра, Пећке патријаршије и манастира Дечана, а пред иконостасом је постављен спомен – свећњак на коме су гореле свеће за покој душа погинулих војника. Као неоспорно сведочанство наводимо речи очевидца, чешког интелектуалца Јозефа Сватека, који је у лето 1913. дакле свега пар месеци по окончању Првог балканског рата, боравио на Цетињу и присуствовао прослави Петровдана, после чега је обишао ратно поприште и сам град Скадар: „Простор испред манастира је опремљен интересантним украсом, који као да свједочи о томе да се овдје, поред црквене, концентрисала и свјетовна власт. Овдје су, наиме, поређани турски топови најразличитијих калибара, међу којима су многи веома стари. Ти топови су се овдје скупљали много деценија, све новији и новији типови турског оружја, онако како су их Црногорци редом задобијали. Уз ове су донесени и топови најновијих модела, али их има само неколико, то су они који нијесу могли користити. Остале ћемо видјети поносно постројене у редове, касније, у арсеналу. Али, најинтересантнији међу овим топовима, а Црногорцима вјероватно и најмилији, нови је топ који овдје стоји на челу свих, са цјелокупном опремом – од турских топова овдје се налазе само цијеви. То је, наиме, онај историјски топ, из ког је у последњем рату с Турцима на Шипчанику принц Петар испалио прву гранату на турске тврђаве. Већ од друге гранате испаљене из овог топа пала је Дечићка тврђава. То је било у околини Подгорице и Тузи.

38 Братство Пећке патријаршије, 1910. г.

Испред иконостаса су постављена два велика месингана свијећњака. Из новијих дана придружен им је и свијећњак који ме је необично дирнуо – он мора оставити утисак на свакога. Сачињен је од једног комада гвожђа, постамента од жељеза, на ком је језива бодљикава жица са турских тврђава! Ова жељезна шипка је са Тарабоша, а на њему је ова бодљикава жица коштала толико стотина живота најхрабријих црногорских војника. Та жица је најболније сјећање из посљедњег балканског рата, јер је коштала највише патње и изазвала највише губитака. А сада су тог свог највећег непријатеља донијели у цркву. Изабрали су жељезну шипку која је цијела била избушена митраљеским мецима. Опточили је бодљикавом жицом, још увијек крвавом и заблаћеном, и савили је у облику трновог вијенца... И на најистакнутијем превоју су ставили натпис: „Нема веће љубави од те која своју душу и тијело за Отаџбину даје“ – по Јеванђељу. Стојимо пред овим нијемим, уједно рјечитим свједоком страшних борби хришћанског Запада са посљедњим остацима свирепог ислама са тужним наклоном, и не чудимо се сузи која дискретно кропи земљу под свијећњаком засигурно наквашену и ријеком многих других суза. Јер, на овом се мјесту скоро сваког тренутка клањају људи уздрхталих кољена да се помоле са спас душа својих палих.“ (Ј. Сватек, Црна Гора и Скадар, ЦИД, Подгорица 2000, 54-56). Судбина овог драгоценог и уникатног историјског сведочанства је, нажалост, непозната. Из сачуване документације, зна се да је, по личном наређењу краља Николе, из Цетињског манастира, почетком маја 1914. пренет у дворску капелу Св. Вазнесења на Ријеци Црнојевића, одакле му се, вероватно у вихору Првог светског рата, губи сваки траг. У исто време, окупаторска Аустро-угарска војска покупила је 1916. и трофејне топове испред Цетињског манастира као и преко 500 звона са цркава и манастира, и претопила их у ратни материјал. Тиме су и они, на немушти начин били жртве у борби за ослобођење и уједињење српског народа које је крунисано историјским чином од 1. децембра 1918. Кључеви Скадра, Пећаршије и Дечана су у ћивоту Светог Петра Цетињског, под његовим благословеним стопама. Они су неприкосновени залог пред Богом и историјом!

Преузето са pravoslavie.ru Са руског Ивана Јовановић

април / 2013 / svetigora

вај је израз данас већ пословичан. Порекло му лежи највероватније у двотомној мемоарско-биографској књизи Џејмса Босвела (Ј. Boswell; 17401795), „Живот Семјуела Џонсона“ („Life of Samuel Johnson“, штампана 1791). У њој аутор казује како је Семјуел Џонсон (S. Johnson; 1709–1784) својевремено рекао: „Hell is paved with good intentions“ – „Пакао је поплочан добрим намерама“. Једина је разлика дакле у томе што пословица говори о путу за пакао, док Џонсон говори о самом паклу. По свој прилици, аутор овог афоризма – енглески критичар, лексикограф, есејиста и песник – ослањао се на изреку коју је пре тога сачинио англикански свештеник и песник–метафизичар Џорџ Херберт (G. Herbert; 1593–1633) у књизи „Jacula prudentium“ (лат: „Снага мудраца“): „Hell is full of good meanings and wishings“ – „ Ад је пун добрих намера и жеља“. Сва три израза обједињује заједничка мисао, да само жеља и намера нису довољне за спасење. Ово је у потпуности сагласно са светоотачким учењем. Пре свега треба имати веру, јер без вјере није могуће угодити Богу (Јев. 11, 6). По речима преподобног Јефрема Сирина, „као што без уља светиљка не може да гори, тако ни без вере нико не може да задобије добру мисао“. Колико је само у свету било утопија, радикалних покрета, револуционарних програма и сличног; вођа и учесника који су без Бога и против Бога, ослањајући се на свој пали разум, хтели да људском роду донесу „срећу“. Историја добро памти те тужне и трагичне епизоде. Тако исто, и појединац који се налази у мраку неверја, желећи да испуни своје намере – које се њему самом чине добрим – често наноси зло и бол људима око себе. Вера је, дакле, неопходна, али је исто тако неопходно и да она буде истинита. Погрешака и заблуда може бити много, али је истина увек једна. Људи занети погрешним религиозним учењима уверени су у то да су њихове намере добре, ипак: лажна духовност у којој се налазе води их у погибао. Јер, демонске силе су те које у свим религиозним обманама имају удела. Свети Јован Златоусти говори: „Вера је попут снажног жезла и безопасног пристаништа, она избавља од погрешака суђења и успокојава душу у великој тишини“. Ипак, исти васељенски учитељ нас упозорава: „Немојмо сматрати да нам је сама вера довољна за спасење, него се побринимо и за своје понашање и живимо на најбољи начин, да би нам и једно и друго било од помоћи у достизању савршенства.“ Свети оци непрекидно подвлаче да је хришћанин дужан да има духовно просвећен разум. Јер, у супротном, може доћи до озбиљних застрањења. Преподобни Антоније Велики је управо расуђивање сматрао за главну добродетељ хришћанина: „Расуђивање је око душе и њена светиљка, као што је око светиљка телу; тако да уколико око наше буде здраво, тада ће и сво тело (наших дела) светло бити; уколико пак око наше кварно буде, то ће и читаво наше тело тамно бити, као што је казао Господ у Светом Јеванђељу (уп: Мт. 6, 22–23). Расуђивање помаже човеку да испита своје жеље, речи и дела и да се уклони од оних које га удаљавају од Бога. Расуђивањем он осујећује и поништава све демонске смицалице управљене ка њему, исправно разликујући добро од лошег.“

јеромонах ЈОВ Гумеров

sve[tenik odgovara

Одакле потиче израз „Пут до пакла је поплочан добрим намерама“, и да ли је он истинит?

НЕВЕН Милаковић

poezija

Дар Мајке Божије Богородице Дјево, радуј се благодатна Маријо Господ је с Тобом, благословена си Ти међу женама, и благословен је плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших. Кад ми до починка остану три дана, са свих ће ме страна опколити хајка, заплакаћу крвљу из Христових рана, и к`о некад брижно, прићи ће ми Мајка. „Умири се чедо, немој се плашити“, шапнуће ми тихо и страх одагнати: „Тамо гдје те водим бола неће бити, пусти сине мајку да те кући врати.“ Склопићу старачке очи и бићу опет дијете, уснуло, а будно, чедно, безазлено, и три ће Анђела бијела на одар да слете, и да ме узнесу у наручје Њено. Први ће Анђео слетјети на моје срце стало: „Радуј се Мајко Божија“, на њему ће прочитати, рећи ће: „Ово је срце себе Господу дало, па ће и Господ њему опроштај грехова дати“. Други ће на душу моју, рањену свијетом да слети, и душа ће му Мајком смирена одговор дати: „Гдје год се будем нашла, својег ћу Творца вољети, као што мене воли мојега Творца Мати“.

svetigora / 2013 / април

Трећи ће стати на спону између душе и срца, а ту је спону саткала поезија моја, и чуће како душа пјесничким срцем куца: „Слава Ти, Свевишњи Оче, нек буде воља Твоја“.

Невен Милаковић је рођен у Подгорици 1. августа 1963. Инжењер је металургије. Објавио је збирке поезије: „Радост покајања“, „Дар Мајке Божије“, „Зебња“, „Подгорички“; зборник „Румија Јована“ те збирку сонетних вијенаца „Вијенци“. Заступљен у многобројним антологијама и зборницима, што и не сматра битним, макар не у толикој мјери колико ријечи његовог књижевног узора, Момира Војводића, који га је назвао „Игуманом духовне лирике српске наших дана“.

Мјесто поклоњења хришћанских ходочасника

талијански град Лорето је познат широм свијета по својој катедрали, под чијим сводовима већ седам вјекова стоји Свети дом Богородице. Тај објекат је соба аутентичне куће из Назарета, у којој је живјела Мајка Божија и гдје је чула благу вијест од Арханђела Гаврила о рођењу свог Сина – Спаситеља свијета. Древно благочестиво предање преношење куће из Назарета у Лорето приписује анђелским силама, међутим – савремени научници, на основу предања, као и на основу новооткривених докумената, дошли су до закључка да су камење зидова Светог дома и икона Пресвете Богородице на дрвеној плочи 1294. године били пренесени из Свете Земље, прво у италијански лучки град Рецанати, у близини Анконе, а затим у Лорето. Археолошка ископавања, документа, као и филолошка и иконографска истраживања потврђују да су камење, уграђено у зидове Светог Дома, прво у Далмацију, а затим у Лорето, донијели представници породице Анђела (Angeli Comneno) – деспота (владара) Епирa, древнe покрајине у сjеверној Грчкој. Писана свједочанства говоре и следеће: Међу свадбеним поклонима кћерке деспота Никифора Ангела, Тамаре, помиње се и свето камење, узето из Дома наше Мајке Богородице и осликана дрвена даска, гдје Богородица, Мајка Божија, држи у рукама младенца Исуса, нашег Господа и Спаситеља. Временом, многоструко препричавање ове историје је промијенило назив грчке породице Анђела у „анђеле небеске“, па отуда и легенда која каже да су камене дијелове зида донијели анђели небески, умјесто чланови породице Анђели Комнени, а како би сачували Дом Пречисте од варварских скрнављења и уништавања у Назарету. У Лорету је Свети дом обновљен према веома прецизним цртежима. Земаљски дом Богородице у Назарету се састојао из два дијела.

Један од њих је била пећина, природно исклесана у стијени. То је и сада једна од главних светиња базилике Благовијести у Назарету. Други дио је био додатак од камена, дозидан уз стијену. Управо ова дограђена просторија је касније премјештена у Лорето. Помињања Богородичиног Светог дома у Палестини, срећу се и у руској литератури која се тиче ходочасничких путовања. Игуман Данило, први руски ходочасник који је оставио биљешке о Светој Земљи, описао је мјесто Благовијести као пећину у стијени и додатак на њу: „Ако уђете у пећину на западна врата, на десној страни је формирана ћелија, са двоје малих врата. У тој ћелији је живјела Богородица са Христом и у овом малом храму је био храњен Христос, овдје је и Његов кревет, гдје је Он лежао. Ниски кревет, на земљу постављен.“ („Хождение игумена Данила в Святую Землю“, 2007, Санкт Петерсбург). „Путописи“ игумана Данила се односе на почетак XII вијека, односно на вријеме готово 200 година прије преноса Светог дома из Назарета у Европу. Други руски ходочасник – преосвећени Порфирије (Успенски) је приликом посјете Базилике Благовијести у свом дневнику 7. марта 1844. године записао да је у Назарету очувана само пећина без додатог дома: „На самом мјесту чудесног догађаја је саграђена величанствена црква. Чим се уђе у њу, поглед пада на ту свету пећину, у којој је Арханђел благовијестио Пресветој о оваплоћењу Сина Божијег у Њој. Ова

Катедрала у Лорету

април / 2013 / svetigora

Икона Благовијести у базилици посвећеној Благовијестима у Назарету, у оквиру које се налази пећина - дио дома Пресвете Богородице, гдје се Њој и јавио Архангел Гаврило.

„odigitrija" vas vodi

Дом Мајке Божије у Лорету

svetigora / 2013 / април

пећина је била у кући, и вјероватно је сачињавала доњи спрат куће, гдје се Богородица бавила ручним радом и узносила молитве. Занимљиво је да и сада Назарећанке раде у доњим дијеловима куће, а горње просторије служе за ноћни починак. Такође је занимљиво да чак и сада у неким кућама постоје такве пећине, или, тачније, куће прибијене уз пећине. Видио сам у пролазу, једну такву кућу у горњем дијелу града. Није ни чудо што је и Јосифова кућа била саграђена уз природну пећину, гдје су биле радионица и кухиња...“ Документима је потврђено је да је чак цијели вијек прије преноса Дома Богородице у Лорету на истом том мјесту била црква „Св. Марије у ловоровом гају“ (једно од значења ријечи – Лорето може да буде и: “ловоров гај”, „ловорова шума“), тако да, очигледно, мјесто за Свети дом није изабрано случајно. Свети дом у Лорету има три зида, на источној страни је направљен олтар, и тамо се иза олтара, под луком, налази статуа Лоретске Богородице са младим Исусом Христом. Према вишевјековној традицији, статуу Богородице одијевају у раскошну тунику – „далматик“. На камењу Светог дома, потамњелом од прохујалих вјекова, могу се видјети натписи, који датирају из доба јеврејских хришћана (II-V вијек), и који су слични онима у Палестини. Скулптура Богородице са Христом из Алтенинга - једна од најСвети дом у Лорету је једна од најпоштованијих хрипознатијих и најпоштованијих копија скулптуре из Лорета. шћанских светиња у Италији и другим земљама католичког Запада, тако да су у многим градовима чак изграђене времена. По узору на њу урађена је скулптура Богородикопије Светог дома и скулптура Богородице са Богомла- це са Христом. Међутим, и оригинална скулптура – која је денцем исклесана од кедровине. била осликана и украшена дијамантима и другим драгим У храму саграђеном од донесеног материјала налази- камењем – страдала је у пожару који је задесио Свети дом ла се и икона Мајке Божије, о којој говори свједочанство 1921. припаднице породице Анђели, али је она нестала током Њена копија, коју је по налогу папе Пија X, направио вајар Леонардо Ћелани, крунисана је са двије златне диадеме (и Богородица и Младенац). Године 1962, круне су замијењене новим, које је поклонио папа Јован XIII. Ова Мадона је од либанског кедра, који се гаји у вртовима Ватикана, који је намјерно офарбан у црну боју: да би статуа у потпуности била у складу са предходном, која је временом поцрњела од дима свијећа. Овај лик Богородице је послужио као предложак за икону познату у Русији као „Прибављеније ума“ (Умудравање, Задобијање мудрости). Икона „Прибављеније ума“ посједује благодат даривања мудрости, разума и добрих знања, помоћи у просвјећивању дјеце, исцјељења слабости ума и поремећеног расуђивања. Многобројне реплике италијанског храма се налазе широм Европе и обично их називају „Лорете“. Таква Лорета у Прагу и њена кула са сатом и чувених 27 звона (која свакога сата одсвирају мелодију „Славим те по хиљаду пута“), грађена је од 1626. до 1750. год. и представља изузетан бисер чешког раног барока. Градња чешких Лорета ( којих је било скоро педесетак) је био израз покушаја да Чешка поново постане католичка, послије побједе Хабсбурговаца у бици на Бијелој гори. Такође, једна од најпознатијих копија храма и скулптуре је у Алтетингу (Altötting), у источној Баварској. У њемачком народу се формирао обичај да свако коме је Мајка Божија помогла у његовој невољи и молитви, лично уради слику на платну на којој ће бити животна сцена када се Спољни зидови храма у Алтенингу – готово да нема ни једног пројавила њена помоћ и сила. педља простора који није прекривен захвалном сликом, од којих свака говори о нечијем избављењу.

Из „Одигитрије“ Више информација о путовањима у организацији „Одигитрије": odigitrija@t-com.me

олази јесен, а са њом и ноћи постају свјежије, дуже, па човјек онда има пуно више времена да чита, размишља, а сјећања навиру... Ево читам пјесму о једном дивном човјеку коју је написао велики творац епске поезије, надарени Глигор Радовић из Херцег Новог, тренутно мало познат љубитељима осмерца и десетерца, али даће Бог – биће. И тако док држим у рукама овај комад хартије, надиру, освајају ме сјећања на Драга Филипова Кешељевића, великог човјека, кога сам имао част да упознам, познајем... Мој пријатељ Драго је рођен у породици Филипа и Марије Кешељевић, угледној, домаћинској и поштованој кући у селу Кешељева Градина, крај Вилуса. Сваки лични напредак младог Драга, као и читаве ове угледне фамилије, прекинуше нека чудна, неприхватљиво несрећна времена, донијета однекуда са стране међу ове честите људе, и како пјесник каже: Причаћу Вам невоље и јаде Кад Вождова династија паде. Власт настаде тада комуниста, А ту посла не бијаху чиста. Бране човјеку Богу да се моли, Како народ онда може да их воли. Још Божије куће руше, у народу сваку срећу гуше. Неки нови „борци“ за „народно ослобођење“, за неки нови поредак под црвеном петокраком, у име само њима знаног поимања правде, убише прво Драгу оца, а потом и мајку и сестру, због „доказане кривице“ што су носиле црнину за су-

РАДОМИР Р. Булајић

sje]awe

Два пријатеља

Драго Филипов Кешељевић са Војиславом Коштуницом, тадашњим предсједником Србије

април / 2013 / svetigora

пругом и оцем?! Али овим „борцима“ за „слободу“ и братство и јединство ни то није било довољно, па након злочина тијела ових мученица бацише у кречану. Невјероватно, но то је могуће поимање слободе, правде, вјере у „бога“ Коминтерне, партије – чега ли већ ових (не)људи. Но... Ратник многи с’тиме се не мири Јер је много проливене крви. Да ли ово може бити људи Да нам каплар пријети и суди? Ко ће служит’ партију и Тита И његову накарадну владу Што Србима гуши сваку наду. Мој пријатељ Драго је припадник и борац чувене Вучедолске бригаде капетана Ивана Јаничића, а са њом на њеном славном путу се бори против нових јама и кречана, брани и свој српски народ у Босни, штити и брани род свој, вјеру и Цркву своју од Грахова до Зиданог Моста. Онда након много мука и јада, издаје „савезника“ Британаца и враћање под мач правде комуниста, те бјекства из њихових логора – налази свој нови дом и своју нову отаџбину, Норвешку. Тамо, далеко од родне груде и завичаја, у далекој и хладној земљи, мој пријатељ Драго деценијама наставља своју борбу за истину, за правду, за вјеру и Српску Цркву своју, за народ свој, за рехабилитацију и поштовање сјени својих сабораца и ратних другова. У овој дугој борби помаже му Бог, његова широка душа православна, његово срце велико и несебично, његов ум бистри. Мој пријатељ Драго пише књи-

svetigora / 2013 / април

гу „Злочин и злочинци“, пуну тачних података о догађајима у свом завичају тих несрећних година, пише чланке и објављује их у листу „Огледало“ и у другим новинама, несе6ично финансијски помаже изградњу или обнову сваке српске светиње, за коју је тамо у Норвешкој чуо или сазнао. Такође помаже сваки парастос својим саборцима и невино страдалим жртвама неистомишљеника комунистичке партије. Библиотеци Митрополије црногорско-приморске у пар наврата дарује књиге, подржава изградњу спомен фонтане Граховским мученицима. Захваљујући његовом писању у листу „Огледало“ покренута је иницијатива за вађење костију око 150 мученика Граховских, те њихов достојанствен пренос у капелу спомен костурницу манастира Косијерево. Величанствен парастос за 563 припадника Вучедолске бригаде и осталих мученика страдалих од Грахова до Зиданог Моста, такође је иницирао и помогао. Предиван споменик капетану Ивану Јаничићу и Вучедолској бригади, постављен код манастира Преображења Господњег у Сомини, такође је донирао мој пријатељ Драго. И сигуран сам још много тога је у своје име, у име својих идеала, свог народа, вјере и Цркве своје урадио овај племенити Србин, а што мени није познато и знано. Његов рад, његова борба, нијесу остали непримијећени и непризнати ни од народа његовог, ни од државника, ни од великодостојника Цркве његове. Након изградње прве српске цркве у Норвешкој, Епи-

скоп британско скандинавски г. Доситеј је указао част Драгу да први уђе у ову светињу. Приликом посјете Норвешкој, Драга су примили предсједник Србије Војислав Коштуница и предсједник Норвешке. Блаженопочивши Патријарх српски Павле и Свети Синод СПЦ су Драга одликовали орденом Светога Саве. А како се наш Драго снађе Када нову отаџбину нађе У Норвешкој тамо на сјеверу Ал’ је своју сачувао вјеру. Мислио је вазда на Вилусе Уздао се у Бога и у се. Истину је тамо стварао, А црквама допринос давао. Да обнавља све светиње наше Што Брозове порушише паше. За заслуге и велике хвале Свети Синод и Патријарх Павле Дадоше му орден Светог Саве Најсветије ове српске главе. Овај орден Светог Саве лика Уручи му Мићовић владика Две владике још бијаху с’њиме Драгово ће спомињат се име. Бисер међу српским православним манастирима у Црној Гори је свакако и манастир Косијерево. Ова светиња је подигнута 1321. године, а на садашњу локацију је пренесена у периоду од 1963. до 1967. године. Баш овај бисер у круни свете Цркве наше, још за живота изабрао је мој пријатељ Драго као своје вјечно почивалиште. Жеља му је била да ту почива у миру земље отаџбине своје вољене, заједно у спомен костурници са својом браћом по оружју, са својим саборцима и јунацима. И докле год будем жив памтићу предивне говоре којим су земне остатке мога пријатеља дочекали и примили у манастир отац Арсеније Самарџић и Владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије, уочи Светога Николе, љета Господњег 2011. године.

Два пријатеља Два пријатеља што се сваког дана Састају испред „Три листа дувана“. Целога живота досадног и дугог Не виде нико једнога без другог. Толико су они нераздвојни били Да су целоме свету дојадили. Али једнога јутра изненада Они неће проћи кроз свој део града. На састанак што ће тога јутра бити Први пут ће један од њих закаснити. И од тад милијарде дана и недеља Неће се видети та два пријатеља. Дуже од живота, о, мртва ће бити Два најбоља друга ко што смо ја и ти. Матија Бећковић

У издању манастира Светог архангела Михаила на Михољској превлаци недавно је објављена књига ђаконице Оливере Балабан под називом „Мајке хришћанке“. Цјелокупан приход од продаје књиге намијењен је обнови Светоархангелске лавре на Превлаци.

prikaz

„Мајке хришћанке“ М

Из предговора Митрополита црногорско-приморског Амфилохија

април / 2013 / svetigora

ного је тога што Бог уткива у људско биће, из чега човјек настаје, чиме расте, чиме се храни, једном ријечју – што га чини човјеком. Несумњиво, мајка и материнство у свему томе представља оно што је најбитније у људском животу. Човјек је изаткиван у утроби мајке. Материно млијеко је прва његова храна, она га храни својом љубављу и својом топлином. И тјелесно и духовно она му је најблискије и најсродније биће до краја живота, претачући свој живот у живот свога дјетета. Светиња материнства је освештана богоматеринством, Рођењем Христовим. Родивши Дијете младо Предвјечног Бога, Пресвета Богомајка је материнство преобразила у тајну најсроднију и најблискију не само човјеку него и самом Богу. Рођењем Христовим материнска утроба је постала и остала радионица не само пролазног живота, него и дародавка вјечнога живота. Зато је пјесник с правом назвао срце сваке мајке – срцем Богомајке. У овој књизи „Мајке хришћанке“ описано је кратко житије неких од таквих мајки, мајки које су родиле не само неке од знаменитих научника и познатих људи нашег времена, него мајки које су изњедриле свете Божије људе. Свети Василије Острошки, Свети Петра Цетињски, Свети Николај Жички, као и многи други свети Божији људи кроз историју, без икакве сумње постали су оно што су постали благодарећи првјенствено својим мајкама. Њихов утицај на своје синове по много чему је скривен. Подсјећа на смирену утканост Богомајке у живот Христа Господа. Као и она, тако су и ове Божије душе изговарале и ријечју и дјелом ријеч Богородице Архангелу Гаврилу: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по твојој вољи“. Зато су ови записи ђаконице Оливере Балабан о „Мајкама хришћанкама“ драгоцјени. Свака од њих може да буде узор савременим мајкама.

prikaz РАЈО Војиновић

Килибардина монтенегрологија

Недавно је у издању подгоричке „Побједе“ објављен богоборни ништавни памфлет „Амфилохије и косовски мит“, чији је аутор Новак Килибарда. Ради се о штиву које по степену (не)моралног и интелектуалног примитивизма озбиљно угрожава примат многобројним сличним текстовима објављеним у некадашњем пропалом „Црногорском књижевном листу“ Јеврема Брковића, Цолета од „Пиперах“.

svetigora / 2013 / април

ада је далеке 1938. године, у јеку тзв. конкордатске кризе у никшићкој „Слободној мисли“ објављен један подмукли напад на Владику жичког Николаја Велимировића, отац Јустин Поповић одмах је устао у одбрану овог Светог Божјег човјека. „Тугујем и жалим“, писао је он тим поводом, што: „комарци јуришају на орла, зечеви се дали у лов на лава, кукавице вијају сокола“. Шта ли би тек Свети отац Јустин данас записао поводом вишедеценијске хајке новомонтенегринских идеолога на Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија! А „почасно“ и формацијски истакнуто мјесто у тој „славној“ армади свакако припада Новаку Килибарди који је, да би то и доказао, објавио свој богоборни мувљи упљувак под насловом „Амфилохије и косовски мит“. Како уопште разговарати с оним коме ништа није свето и који под старост с толиком страшћу пљује увис; по себи, дакле, и по читавом своме стваралаштву? Проблем постаје утолико већи, уколико се на уму имају ријечи блаженопочившег Патријарха Павла: Нека вам ријечи буду благе, а аргументи снажни. Али зато наш народ има и изреку: Према свецу и тропар. Па нека буде, уколико је то уопште могуће, у складу и с једном и с другом мишљу, иако је све што здравоуман човјек може да каже о Килибардином моралном и књижевном самоубиству ваистину мало! Није Новак Килибарда написао памфлет против Митрополита Амфилохија, већ против самога себе. Уосталом, и он сам каже да је годинама, попут каквог сеоског кучета, за Владиком трчао од Дурмитора до Румије и од Сомине до Комова. И није цетињски архијереј стварна мета његовог напада, већ вјекови нашег историјског, духовног, моралног и умног трајања и памћења. И још, нијесу сви ти вјекови узрочник толике Килибардине острвљености због увјерења да су они били грешка историје (зна он, боље од било кога другога из тог јата, да псеудоцрногорској простоти продају Ништа за Службине синекуре), већ је најдубљи узрок свему томе Килибардин комплекс личне месијанске неостварености. САНУ га никад није хтјела, неће га ни ЦАНУ, а „сенаторски“ положај у ДАНУ подразумијева искључиво улогу Брковићеве идеолошке кафе-куварице. Хтио би у историју и народно памћење као Неко, у Бога и вјечни живот

не вјерује, а његови овоземаљски дани цуре ли цуре! Такви нарцисоидни похотљиви епикурејци су били одвајкада најпогоднији ђавољи шегрти за најпрљавије послове и морално саможиво свашточинство. Негдје је Ноле у одбрану својих „перформанса“ рекао: Само се магарац не мијења. Заборавио је притом да дода: Човјек је позван да се мијења набоље, да узраста у истинском чојству, а не (као нажалост он) да од човјека постаје „ништачоек“. Било би заиста бесмислено полемисати са свим будалаштинама из памфлета што га је снитио овај бивши тумач и универзитетски предавач нашег јуначког епа. Довољно је само летимично, са удаљености која подразумијева строго поштовање елементарних хигијенских стандарда, завирити у ту његову црногорцологију . „Ја и Амфилохије“, а не „Амфилохије и ја“! Пише о Митрополиту, без свијести да говори о себи. Ја па ја – таман онолико пута колико Његош у „Горском вијенцу“ пута помиње Бога и Обилића заједно! Достојан споменик Килибардином јапајаству свакако је подигао и пред(о)говарач овом његовом сочињенију, извјесни Божидар И. Миличић, који је у том пред(о) говарању вјерно преписао све „научне“ постулате о СПЦ рођене из псеудонаучне памети „историчара“ Новака Аџића. Све то, разумије се, не би било вриједно помена да није наслова који открива саму суштину проблема савременог новомонтенегринског идеолошког пројекта: „СРПСКА ЦРКВА – ДРЖАВА У ДРЖАВИ ЦРНОЈ ГОРИ“. Кад се са црногорског – антисрп-

април / 2013 / svetigora

ског, босанског, хрватског језика тај његов наслов русу „геноцидности“! Хоће-па хоће да није било онако како преведе на српски, он гласи овако: СРПСКА ЦРКВА је било, већ да је било онако како би то он, само кад би му – ЈЕДИНА ИНСТИТУЦИЈА КОЈА У ЦРНОЈ ГОРИ НИЈЕ У могло бити, за један трен облањао новомонтенегринском СЛУЖБИ ГОСПОДАРА. Или (што би рекао Вук), опет идеолошком блањом! Али ту не помажу никаква теоријска то, само мало друкчије: СРПСКА ЦРКВА – ЈЕДИНА прежвакавања о односу стварности и умјетности, факта и СЛОБОДНА ИНСТИТУЦИЈА У ДРЖАВИ ЦРНОЈ ГОРИ, фикције, идеологије и књижевности... Све то је, што био реинституција која даје „Богу Божије а ћесару ћесаре- као наш народ – магла работа. Једноставно, Килибарда пово“. кушава оно што никада, ама баш никада, у нашој светосавСве то није било довољно Килибардиним нало- ско-косовској и уопште хришћанској историји није успјело годавцима, него су се потрудили да и дизајном ко- моћницима овога свијета – да убије Бога у овом народу и рица подупру његовo интелектуално јапајајство и да га лиши чојства и образа. А није им успјело због тога што његов морални суноврат. Извјесна Сузана Пејовић „ми пут свој знамо, пут Богочовјека...“ је насловну страну ријешила тако што је, користећи Својевремено је Мухамед Туњо Филиповић у једној фотомонтажу, на лик Митрополита Амфилохија на- емисији на сарајевској телевизији бранио Његоша од Кикалемила своје и Килибардине киклопско-сатанин- либарде, и то у присуству самог Килибарде! Али ни то није ске очи. Та врста „постмодернистичке деконструк- помогло. Недавно је Килибарда на скупу плавских Бошњације“ Цркви Христовој је по злу позната још од ка/Муслимана устврдио да је најдубљи узрок „геноцида“, Голготе и Христовог распећа, па све до Килибардине који је тамо наводно 1912. године починила предјугосломимикрије и безначајности те „даме“. Такви као она венска црногорска држава – „Горски вијенац“. „Не постоји“, више од двије хиљаде година користе исте и слич- вели он, „у свјетској литератури дјело толико надојено анне „умјетничке“ технике – од римских колосеума, па тиисламством и антитурством“. Очигледно је: Новак Килисве до пасјих гробаља, зиданих мостова и Цетињског барда би се трчке потурчио, само кад би хтјели за свога да бијенала на коме су прије скоро двије деценије лик га приме припадници исламске вјероисповијести. Е, али ни Мајке Божје мазали људским изметом. Између тих они га неће јер знају да онај који не вјерује у Бога и који „умјетничких“ подухвата и овог Пејовићкиног нема пљује по себи не вјерује ни у Алаха; и да ће продати сваконикакве суштинске разлике. Па је ли икад ико од њих га „за чинију сочива“. Такав се Бога и Судњега дана не боји а људи не стиди. А знају и да је престарао за обред сунећења. надживио и побиједио Цркву Христову? Нама који памтимо Килибардина надахнута предаваНего, вратимо се Килибардиним опсервацијама. Осмотримо, рецимо, његову тврдњу како Његош ња о Бановић Страхињи, Бошку Југовићу, Марку Краљевиникад у животу није поменуо Светога Саву. Он зна! ћу, Милошу Обилићу и осталим ликовима из нашег јуначБиће да је Сима Милутиновић или, још боље, Митро- ког епа, мучно је и тужно гледати и слушати човјека који се полит Амфилохије накнадно дописао уводне сти- данас са распопом Мирашем Дедеићем утркује који ће се хове „Шћепана малог“: „Весели се праху Немањића, од њих двојице боље трансформисати у лик бабе-вјештице Немањића и Гребљановића...“ Ваљда овај преучени из „Горског вијенца“. Иако не вјерује у Бога, па самим тим професор српске књижевности, само то да поме- ни у чуда, он се нада да ће историја и народ о њему судити немо, није баш толико оматуфио па да Митрополи- благонаклоно. Нека се не нада – пресуду је сам себи донио. ту Амфилохију припише и Његошевог „Заробљеног У данашњој завађеној Црној Гори, у којој се, захваљујући Црногорца од виле“ која га уводи у тајанствену пећи- и Килибардином интелектуалном и људском неморалу и ну, откривајући му „судбу Србије богиње“, крунисане превртљивости, људи више не слажу ни око страна свијецарице од народа „соколова и хитрих орлова“ - „од та, ипак постоји један снажан консензус. Новака Килибарду Душана до Карађорђа“! Сима Сарајлија је, ето, виру- подједнако сажалијевају и презиру и они с којима је некад сом великосрпства заразио Владику Рада јер Вла- био и они којима данас служи. Због тога коначној и поуздадика, сиромах, није имао толико памети коли- ној оцјени његовог дјела не потребује никаква историјска ко је има Новак Килибарда, па стога није дистанца. ни могао да се одупре Сарајлијином И да се на крају вратимо ријечима Светог Јустина Ћенемањићко-косовском импе- лијског који је „во времја оно“ о Светом Владици Николају ријализму и да одоли ви- свједочио оно што и ми свједочимо за нашег Митрополита Амфилохија да „иде кроз нашу несрећну данашњицу као свети печалник рода нашег: тугује, плаче и моли се за све нас, рањене разним пороцима и манама“. И додаје оно што свакако важи и за нашег Митрополита: „Нико тужнији од њега, баш због његове апостолске ревности, пророчке видовитости и светосавске саосетљивости. Он нас све носи у својој свечовечанској души. У њој има места и за његове гонитеље и за његове непријатеље. Он љуби непријатеље своје и у гресима њиховим. И све ревносније моли за њих Сладчајшему...“ Да, баш за све, па и за несрећног Новака Килибарду.

medicina Dr sci Драгица Бојовић mr ph spec

Нови препарати биљне апотеке

„Манастирско биље и мелеми - Св. Василије Острошки“ Капи за имунитет Користе се за јачање отпорности организма код вирусних и бактеријских инфекција (грипа, прехлада) и у превентиви од истих, као и код дуготрајне исцрпљености која слабе имунолошки систем. Намијењене су дјеци и одраслима. Капи за боље памћење Намијењене су за ублажавање поремећајa мождане и периферне циркулације који за последицу имају проблем концентрације, памћења, зујања у ушима, слабљење вида, вртоглавице, мигрене, главобоље, хладноће у ногама и рукама. Са медом за боље памћење благотворно дјелују код интелектуалног рада. Мед за малокрвност Намијењен је за ублажавање симптома анемије, малокрвности, подиже ниво гвожђа и хемоглобина у крви. Пажљиво одабрана комбинација биљака и меда намијењена је дјеци и одраслима, прије свега трудницама, спортистима, студентима… Воћни сируп од шипка Израђен је на традиционалан начин: лаганим отапањем шећера у свјеже цијеђеном соку без термичке обраде, конзерванса, вјештачких боја и арома. Овако израђен сок богат је витаминима, минералима, антоцијанима, флавоноидима, пектинима који дају организму окрепљујућу снагу и виталност, штитећи имуни систем од узрочника инфекција и слободних радикала.

svetigora / 2013 / април

Зачин израђен од ароматичних биљака Комбинација зачина (целер, мирођија, босиљак, оригано...) која даје специфичан укус и мирис супама, чорбама, риби, месу, сиревима...

Мед и капи од конопљике Израђени су од биљке конопљике у комбинацији са другим биљкама које се користе као помоћна средства за регулисање хормонског статуса. Помажу код регулисања менструалног циклуса, поспјешују овулацију, код проблема стерилитета успостављају дисбаланс између естрогена, прогестерона, пролактина, ублажавају тегобе које прате климактерични период. Упозорење: не препоручују се заједно са хормонском терапијом,у току трудноће и дојења, као ни млађима од 18 година. По савјету мога духовног оца, блаженопочившег игумана острошког Лазара, да предмет истраживања буду биљке са благотворним дејством на проблеме плућа, започели смо израду ВАСИЛАЗ колекције. Први препарат који је изашао из производње је Биљни сируп ВАСИЛАЗ. Садржи екстракте сљеза, боквице, вријеска, тимијана у сирупу симплексу. Намијењен је дјеци и одраслима за смиривање сувог, непродуктивног кашаља, а код проблема бронхитиса размекшава шлајм и подстиче на искашљавање. У комбинацији са чајевима и медовима из исте колекције благотворно дјелује код упале горњих респираторних органа, гнојне ангине, бронхитиса, упале плућа. На основу сазнања добијених докторском дисертацијом произвели смо два препарата: Чајна мјешавина са шарпланинским чајем – складна комбинација шарпланинског чаја и других биљака је чајна мјешавина намијењена за олакшавање тегоба код варења изазваних хелико бактеријом (успорено варење, надутост, мучнина, болови у стомаку). Мед са ext. Sideritis scardicae – 2,5 % ext. sicc шарпланинског чаја у меду. Намијењен је одраслима за олакшавање тегобе код варења, дисања, испољава антиоксидативни и тонизирајући ефекат на крвоток, јача имунолошки систем. На дан Св. великомученице Варваре, 17. децембра 2012, гђа Драгица Бојовић, мр. фарм. спец. љековитог биља, одбранила је докторску дисертацију под називом Анализа хемијског састава и биолошке активности шарпланинског чаја, Sideritis scardica Griseb, Lamiaceae. У земљама Балканског полуострва, надземни дјелови врста овог рода примјењују се за ублажавање гастроинтестиналних поремећаја (код болова у стомаку, поремећеног варења, надимања и гасова у цријевима), за отклањање симптома код прехлада (грип, грозница, упала грла, бронхитис), а такође се употребљавају и као тоник и диуретик. Циљ овог рада је био испитивање анти-инфламаторних, антимикробних и гастропротективних својстава екстрата биљке S. scardica како би се доказала поменута традиционална употреба. Физичко-хемијским и фармаколошким испитивањима овим радом је потврђена оправданост употребе надземног дијела шарпланинског чаја у традиционалној медицини.

aktuelno

Кривокапић дезинформисао Европски парламент Писмо Митрополита Амфилохија г. Штефану Филеу и г. Елману Броку од 26. 2. 2013.

Комесар Европске уније за проширење и политику сусједства г. Штефан Филе

Предсједник одбора Европског парламента За међународне односе г. Елман Брок Брисел

април / 2013 / svetigora

Поштована господо! Користимо прилику да Вас обавијестимо да је у више црногорских медија 20. фебруара објављена информација да је г. Ранко Кривокапић, предсједник Скупштине Црне Горе на састанку са члановима Одбора за међународне односе Европског парламента, поред осталог, казао да је „ситуација са Српском Православном Црквом проблем, јер они не признају државност Црној Гори тиме што не желе да се региструју на начин као све друге вјерске заједнице” и да „из Српске Православне Цркве долазе и вербални напади на ЛГБТ популацију и на перспективе чланства у НАТО”. Овом приликом указујемо да је предсједник Скупштине Црне Горе г. Ранко Кривокапић изнио више неистина и грубо дезинформисао посланике Европског парламента. Већ годинама у Црној Гори Социјалдемократска партија, на чијем је челу г. Кривокапић, без икаквих аргумената, а из својих идеолошких интереса, грубо нарушава цивилизацијске и правне тековине тако што злоупотребом власти коју врши предузима противправне радње које су уперене према Српској Православној Цркви, односно Митрополији црногорско-приморској и другим Православним Епархијама у Црној Гори (Епархија будимљанско-никшићка и дијелови Епархијâ милешевске и захумско-херцеговачке). То је прво чинио посљедњих неколико година тиме што преко МУП-а (користећи ресорног министра из своје партије) противзаконито негира вјековно постојање Српске Православне Цркве односно њених јединица у Црној Гори, напада њену имовину и прогони православно свештенство из Црне Горе ускраћивањем права на боравак у Црној Гори. Сада је отишао и корак даље тако што грубе неистине саопштава и посланицима Европског парламента. 1. У Црној Гори је још увијек на снази Закон о правном положају вјерских заједница који је усвојила једнопартијска комунистичка власт 1977. године. У законским одредбама не постоји појам „регистрације” него „евиденције” цркава и вјерских заједница и то само оних које се оснују након ступања на снагу тог Закона. Никада до сада ниједан државни орган, чак ни за вријеме комунистичког режима који је донио тај Закон, такву радњу није тражио од Митрополије и нико до г. Кривокапића данас није оспорио правни субјективитет Митрополије и других Православних Епархија у Црној Гори. Митрополија црногорско-приморска је основана 1219. године и у свом непрекинутом континуитету постоји до дана данашњега. Митрополију није основао нико од дана-

шњих грађана и из тог разлога не постоји законска обавеза за било каквом пријавом надлежном органу. Такво тумачење законске одредбе из члана 2. Закона (из 1977. године) су заузеле и судске и извршне власти кроз више правоснажних судских пресуда и тумачења. Међутим, евидентно је да г. Кривокапића као предсједника законодавног дома Црне Горе и политичку партију на чијем је челу не обавезују судске одлуке и тумачења надлежних органа. С друге стране, својство правног лица у правном систему Црне Горе Митрополији црногорско-приморској и другим Епархијама СПЦ су признавали континуирано и признају други надлежни државни органи и судови у бројним поступцима који су се водили и воде пред судским и управним органима. Према званичним тумачењима других надлежних органа, Српска Православна Црква у Црној Гори, оличена у Митрополији црногорско-приморској и другим Православним Епархијама, има својство грађанско-правног лица и као таква она је непрекидно остваривала и остварује своја права и обавезе у правном промету као и друга правна лица. Но, иако Закон о вјерским заједницама (1977. г.) предвиђа пријаву и евидентирање новоформираних вјерских заједница, а не већ историјски постојећих, Митрополија је због искрслих проблема потврдила и пријавила своје постојање и постојање осталих Православних Епархија у Црној Гори актом АЕМ бр. 361 од 7. 3. 2012. године, упућеним МУП-у Црне Горе, на који овај орган ни до данас није одговорио на начин на који је то учинио са пријавама осталих вјерских заједница у времену од 2000. до 2011. године. Што се тиче инсинуација г. Кривокапића на рачун Српске Православне Цркве, ни једном ријечју или дјелом ни Митрополит ни Митрополија црногорско-приморска ни остале Православне Епархије нису оспорили државност и међународно-правни субјективитет Црне Горе. Опште је позната чињеница да је Митрополија црногорско-приморска утемељила црногорску државност, јер су се скоро 200 година, тј. до 1851. године црногорски митрополити у тешком времену налазили као владари на челу Црне Горе. Из те чињенице, као и из свеукупне духовне мисије Митрополије и Православне Цркве у Црној Гори и њене комуникације са другим државним органима, јасно се види да она признаје државност Црне Горе у којој постоји и дјелује вјековима. 2. Као Митрополит црногорско-приморски слободно, по својој савјести и православном вјерском увјерењу, на исти начин као што то чине великодостојници других хришћанских цркава у Европи и свијету, а поводом актуелне јавне дебате о ЛГБТ попула-

svetigora / 2013 / април

цији, саопштавамо став Цркве по овом питању заснован на хришћанској етици. У том погледу, став Православне Цркве о том питању је исти као и став Римокатоличке цркве, али и свих других цркава и вјерских заједница у Црној Гори. Међутим, једино се Православна Митрополија оптужује за наводну „хомофобију”. Као православни хришћанин и епископ Цркве сматрамо, међутим да сваки човјек има право да слободно одабере свој начин живота (Све ми је дозвољено, али све не користи (1. Кор 6, 12)) при чему смо то и, преко представника Митрополије, више пута истицали кроз учешће у јавној расправи приликом доношења Закона о забрани дискриминације. Не може се од Цркве и Православног Митрополита, и то у Црној Гори, тражити да постану пропагатори хомосексуализма и ЛГБТ популације, нити се једном митрополиту, као ни другима, може забранити право на слободу мишљења, говора и саопштавање ставова Цркве о друштвеним појавама укључујући и односа према НАТО савезу. Међутим, управо је то амбиција предсједника Скупштине Црне Горе која је недавно посвједочена и у Европском парламенту. Иако је на челу Социјалдемократске партије, која је чланица Социјалистичке интернационале, г. Ранко Кривокапић својим дјеловањем урушава не само правни систем Црне Горе него и цивилизацијске вриједности. Веома често, иако су Цркве и вјерске заједнице по Уставу Црне Горе одвојене од државе, изражава амбицију да се са позиције предсједника Скупштине мијеша у унутрашња питања Православне Цркве у Црној Гори којој он, по својој слободној вољи, не припада као вјерник. Користећи свој политички утицај предсједник Социјалдемократске партије већ годинама преко министарстава на чијем се челу налазе функционери његове партије активности тих државних ресора искључиво усмјерава са циљем да, кршећи важеће правне прописе, наноси штету Православној Цркви и свештеницима – грађанима Црне Горе, вјероватно ради идеолошке подршке једнoj новоформираној вјерској заједници (2000. г.) које себе назива „Црногорска Православна Црква“. Незаконитост таквих аката је, на сву срећу, доказана пред судовима у Црној Гори који су их поништавали. Господин Ранко Кривокапић има право на своја опредјељења, па и на своје атеистичко и идеолошко-политичко увјерење. Међутим, нема право да у име свог атеизма, политичке идеологије и националног опредељења, позивајући се притом на „европске стандарде”, урушава правни поредак, да државне институције претвара у идеолошко-партијске сервисе и да прогони Цркву и њено свештенство лишавајући их њиховог права на слободу вјероисповијести. На крају, изражавамо спремност да однос Православне Цркве, којој припада апсолутна већина становништва у Црној Гори, према држави Црној Гори и важним друштвеним питањима посвједочимо и у личном сусрету. С поштовањем, АЕМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ +Амфилохије

saop[tewe

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

Епархијског савјета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске У суботу, 16. марта 2013. године у манастиру Ждребаонику је, након Свете архијерејске литургије, одржана редовна годишња сједница Епархијског савјета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије, који је началствовао литургијским сабрањем и предсједавао сједницом, поднио је извјештај о свом архијерејском служењу и пастирској мисији у 2012. години са посебним освртом на мисију администратора Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке. Епархијски савјет и Епархијски управни одбор су усвојили Завршни рачун за 2012. годину и Предлог буџета Митрополије за 2013. годину. У току сједнице, поднијети су и прихваћени извјештаји о раду Правног савјета, Богословије Светог Петра Цетињског, Издавачкоинформативне установе „Светигора”, Добротворне установе „Човјекољубље”, Поклоничке агенције „Одигитрија” и других установа Митрополије. Чланови два највиша црквено-самоуправна тијела у Митрополији су са дужном пажњом разматрали питања и проблеме остваривања јеванђељске мисије у Црној Гори. Спасоносна мисија Цркве се, и поред бројних проблема, и у 2012. години обављала успјешно што је примјетно кроз број новокрштених, обновљених храмова и манастира, рукоположења и монашења, организовање вјерске наставе за дјецу при парохијама и црквеним општинама, а посебно кроз учешће вјерног народа на светим богослужењима. Са жаљењем је констатовано да се, злоупотребом људске слободе, у Црној Гори и даље увећава број мртвачких сандука у односу на број дјечијих

колијевки. Родитељи су, пред Богом, својом савјешћу и лицем свијета, позвани и призвани на родитељство и на одговоран однос према васпитању и образовању своје дјеце. Са великом радошћу су поздрављени градитељски напори на завршетку Храма Светог Јована Владимира у Бару. Констатовано је да ће посебан догађај, од значаја не само за Подгорицу, Митрополију и Црну Гору, бити најављено освећење Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, које ће извршити више православних патријараха, архијереја и свештенослужитеља из наше и других помјесних Цркава. Епархијски савет и Епархијски управни одбор је, као и током претходних година, констатовао да је неопходно да се од стране надлежних институција припреми и у Скупштини Црне Горе усвоји Закон о правном положају цркава и вјерских заједница и Закон о реституцији одузете црквене имовине. Наглашено је да ти законски прописи не треба да обезбјеђују посебне привилегије Цркви него да се њима, у складу са важећим међународним конвенцијама и начелом одвојености цркава и вјерских заједница од државе, нормира слобода вјероисповијести и уреди правни положај цркава и вјерских заједница у Црној Гори. Констатовано је да се вјерска настава и даље не одржава у јавним школама у Црној Гори и наглашено да нико нема право да родитељима и њиховој дјеци угрожава загарантовано право на вјерско образовање. Православни вјерници у Црној Гори су позвани да се током предстојећег васкршњег поста духовно укрепљују спасоносним постом и духовно изграђују и утврђују кроз пост, молитву, праштање, покајање, хришћанске врлине и причешће како би на тај начин превазилазили савремене проблеме и искушења, превазилазили постојеће подјеле и били свјетлост свијету. У току Свете литургије, Митрополит г. Амфилохије је, за вишегодишње вјерно и ревносно пастирско служење у Цркви Христовој, одликовао правом ношења напрсног крста протојереја Обрена Јовановића, секретара Епархијског управног одбора Митрополије.

април / 2013 / svetigora

51 Митрополит Амфилохије са члановима Епархијског савјета и Епархијског управног одбора.

РАЈО Војиновић

POM EN

Чезнуо да се што прије

загрли с Господом

svetigora / 2013 / април

Четрдесетодневни помен архимандриту Луки (Анићу)

манастиру Успења Пресвете Богородице на Дајбабској гори код Подгорице 17. марта је Литургију и четрдесетодневни помен блаженопочившем архимандриту Луки (Анићу) служио Митрополит црногорско–приморски Амфилохије. Владици је саслуживало свештенство и свештеномонаштво Митрополије, уз молитвено учешће вјерног народа. „Наш отац Лука је био један од таквих који се, просвећен Духом Светим, дотакнут силом Божјом, пробудио духовно још у свом младалачком животу и изабрао Њега – Господа Христа – за једини истински пут свој, за свјетлост своју, за пуноћу свог живота, за љепоту којом га је Он украсио и на коју га је упутио“, рекао је митрополит Амфилохије на гробу оца Луке. „Кренуо је за Господом пробудивши се и сусревши се са Њим, и ходио је за Њим до последњег свога издисаја. И ево га, стоји пред Њим, пред лицем Његовим. И као што му је благодарио док је био овдје са нама, тјелесно, тако му и сада благодари као човјекољубивом Владици и добротвору душе и тијела његовога што га је удостојио Себе, своје љубави, своје свјетлости, свога знања, своје мудрости, своје истине; Себе као Пута, Истине и Живота”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. „Сусрео се са Господом и причешћујући се Њега, Тијела и Крви Његове, он је непрекидно чезнуо да се још присније и присније сретне са Господом и да се са Господом загрли. Зато је ваљда и пожурио са ове земље као некада Свети Игњатије Богоносац”, рекао је митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је истога дана у Дајбабама са свештенством служио и парастос жртвама НАТО бомбардовања СРЈ из 1999. и жртвама Мартовског погрома на Косову и Метохији из 2004. године. О четрдесетници упокојења архимандрита Луке из штампе је, у издању ИИУ „Светигора“, изашла и књига „Наш отац Лука“ с намјером, како пише у предговору „да нашим ближњима, савременим хришћанима, скренемо пажњу на овог дивног богоносца и боготражитеља, његов хришћански живот у трпљењу и смирењу, као и на његово вишезначно духовно дјело“. Ову је књигу митрополит Амфилохије подијелио на благослов вјернима окупљеним на помену оцу Луки.

Приредио: Славко Живковић

IZ SVIJETA

јереја предводио је вјерне у маршу „Бератска Богородица“, коју је напикоји се сваке године, већ 40 година, сао албански политичар и писац Наодржава на дан легализације абор- мик Докле. туса у Сједињеним Америчким ДрПет дана послије премијере, спектакл који је изазвао огорченост жавама. Међу православним ученицима многих православних вјерника, био били су студенти Православне Тео- је забрањен, саопштио је француски лошке школе Светог Тихона из Пен- православни сајт. силваније и Православне Теолошке Православни вјерници града школе Светог Владимира из Њујорка, Корче тумаче представу у којој се КОНФЕРЕНЦИЈА који су са осталима пјевали тропаре дискредитује свештенство, као наУ ХЕЛСИНКИЈУ и носили иконе, свједочећи светињу мјерно богохуљење и вријеђање Комисија Конференције Европживота. Православне Цркве. Између остаских Цркава за Цркву и друштво, лог, представа садржи клевете на раФински Екуменски савјет, ЕвангеФИЛМ „ХОРДА“ ДОБИО чун грчког свештеномученика Козме личко-лутеранска црква у Финској „ЗЛАТНОГ ОРЛА“ У ПЕТ Етолског (+1779). и Финска Православна Црква оргаНОМИНАЦИЈА низовали су међународну конфе25. јануара у Москви, у „МосфилСТУДИТСКИ МАНАСТИР У ренцију (консултацију) „Цркве заИСТАНБУЛУ ПОСТАЋЕ ЏАМИЈА једно за људска права“, која је била му“ је одржана једанаеста церемонија награђивања лауреата националСтудитски манастир који се налаодржана од 7. до 8. марта у Хелсинном наградом „Златни орао“. зи у Истанбулу, у власништву Миникију. Циљ конференције је да црквастарства културе Турске, биће према чланицама Конференције Европдат Генералној дирекцији вакуфа и ских Цркава понуди платформу на претворен у живу џамију, саопштава основу које ће се моћи разматрати Седмица. Ру. односи између богословља и људ-

април / 2013 / svetigora

ских права и трагати за дубљим заједничким основама у разумијевању заштите људског достојанства свих људи. Чини се да је данас посебно актуелно питање давања предности правима појединаца у односу на одговорности појединаца, што уједно представља и другачији изазов. Не смије се заборавити да основна идеСтудитски манастир је посвећен ја људских права јесте дјеловање у Светоме Јовану Претечи, а основао друштвеним заједницама и црквама га је у Константинопољу средином тако да се на један конструктиван наV вијека патриције Студит. У другој чин узимају и људско биће као индиполовини VII и првој половини VIII видуа али и добробит свих заједно. вијека, обитељ је постала упориште Тренутна криза у Европи има такође У конкуренцији је било: 59 дугои дубок духовни и морални корјен метражних играних филмова, 43 до- поштоваоца икона и центар борбе који утиче на демократију у Европи кументарна, 13 мини серија, 32 ани- против јеретика иконобораца. То је и оставља могућности за грубља кр- мирана филма и 34 иностране ленте био најзначајнији манастир средњевјековног Константинопоља. Његов шења људских права. снимљене у руском ангажману. устав се проширио на Свету Гору и За звање „Најбољи филм године“ православне манастире читавог свиМАРШ ЗА ЖИВОТ претендовало је пет филмова. Први јета. по броју номинација је историјски филм „Хорда“ ТВ компаније „ПраУ БОЛИВИЈИ НАЈВИША СТАТУА вославна енциклопедија“, режисеДЈЕВЕ МАРИЈЕ ра Андреја Прошкина. Филм је већ, У Боливији је откривена највиша на 34 Московском међународном на свијету статуа Дјеве Марије. Висофилмском фестивалу, добио награду ка је 45, 5 м, што је за седам метара за режију и главну женску улогу. више од статуе Христа Искупитеља у Рио де Жанеиру. Статуа је подигнуБОГОХУЛНА ПРЕДСТАВА Архијереји, свештенство и семита у граду Оруро, 230 км јужно од Ла Корчинска митрополија Албаннаристи Православне Цркве у АмеПаса. Изградња монумента коштала ске Православне Цркве издала је сарици учествовали су и у овогодије 1,2 милиона долара. шњем Маршу за живот, одржаном у општење које садржи оштар протест Хиљаде католика учестовало је поводом постављања, у локалном петак 25. јануара у Вашингтону. на отварању статуе на планини у блиМитрополит Тихон са више архи- позоришту, богохулне представе зини града, која је висока 3740 мета-

IZ SVIJETA

svetigora / 2013 / април

ра. Сам монумент представља лик Виктор Кочмар је постао шампион ПАПА ФРАЊО Богородице, заштитнице рудника, свијета у пауерлифтингу у Лас Вегасу – НОВИ ПОГЛАВАР коју посебно поштују мјесни рудари. у категорији изнад 125 кг и старосној РИМОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ Скулптура је тешка 1500 тона и доби преко четрдесет година. 13. март 2013: Први кардинал из У хотелу Ривијера такмичило се Латинске Америке који је изабран направљена је од фероцемента, бевише од хиљаду атлетичара из чита- за поглавара Римокатоличке цркве, тона и фибергласа. вог свијета. Отац Виктор је подигао Хорхе Марио Бергоља, зваће се једУ СИРИЈИ КИДНАПОВАНА тегове тежине 220 кг и постао шам- ноставно Фрањо без додатка „први” ДВА СВЕШТЕНИКА пион. све док неки његов наследник у буЈош двојицу хришћанских сведућности не узме исто име. штеника киднаповали су сиријски побуњеници. Како је саопштио јерменско-католички епископ града Алепа, Бутрос Марајати, његов клирик Мишел Кајал и свештеник Антиохијске Патријаршије Махер Махфуз киднаповани су у суботу, 9. фебруара, на путу из Алепа у Дамаск. О њиховој судбини не зна се ниПодсјећамо да је пут талентовашта. Не зна се чак ни којој групи при- ног атлете у велики спорт почео на падају отмичари и који је мотив от- измаилском турниру Петра Митаки. мице. До тада се баћушка двадесет годиОба клирика путовали су јавним на бавио подизањем тегова за своаутобусом, који је био пун путника. ју душу. Његов наступ на турниру Са њима је био још један свештеник. П. Митаки у измаилском спортском 30 км од Дамаска аутобус су зауста- клубу „Дунаец“ је био сензација у вили побуњеници, који су провје- спортском свијету. ривши документа путника, одвели са собом два свештеника. ШАМПИОН СВИЈЕТА

ПОСЛУШНИК НА СВЕТОЈ ГОРИ ЕТИОПСКЕ Борац мјешовитих борилачких ДОХАЛКИДОНСКЕ ЦРКВЕ вјештина Александар Јемељаненко Архиепископ јерусалимски Абуна (рођени брат борца Фјодора ЈемељаМатиас изабран је 28. фебруара 2013. ненка) већ неколико мјесеци живи и године за шестог Патријарха Етиоп- труди се у манастиру на Светој Гори. ске православне цркве (дохалкидонНакон завршетка спортске кариске), шест мјесеци након упокојења јере, у децембру 2012. године, Алекпретходног патријарха Абуне Павло- сандар је отишао на Свету Гору, гдје са. У недјељу, 3. марта Абуна Матиас се настанио у једном манастиру. је устоличен у Адис Абеби, главном граду Етиопије. Нови поглавар ове цркве је служио као архиепископ Јерусалимскe епархије и у иностранству је провео више од 30 година. Етиопска православна црква је по броју вјерника највећа оријентална, дохалкидонска црква. Рачуна се да у Етиопији броји 36 милиона вјерника, дакле, у земљи гдје се сматра да има 85 милиона душа. Почеци хришћанства у Етиопији – на „крову Африке“, пошто главни град Адис Абеба лежи У манастиру он обавља уобичана 2355 м надморске висине – према предању етиопских хришћана, досе- јене послове за послушника – пече хљеб, цијепа дрва, ради у столарској жу у новозавјетна времена. манастирској радионици… Александар Јемељаненко је био ПРАВОСЛАВНИ СВЕШТЕНИК шампион Русије и свијета у вјештини ШАМПИОН СВИЈЕТА Православни свештеник из села самбо. У мјешовитим двобојима од Червоноармејскоје Болградског ре- двадесет седам борби, побиједио је у јона Одеске области (Украјина), отац двадесет једну.

Одлука новога папе да постане први по имену Фрањо веома је значајна за Римокатоличку цркву. Он је, наиме, изабрао име по Фрањи Асишком, оснивачу монашког реда у 13. вијеку и симболу аскетизма. Фрањо, који је уједно и први папа из реда језуита, јесте 266. поглавар 1, 2 милијарде вјерника. Изабран је другог дана конклаве. Прије тога је и био надбискуп Буенос Аиреса. У Латинској Америци, иначе, живи највише католика – неколико стотина милиона у око 780 бискупија. Према наводима његових биографа, кардинал из Буенос Аиреса је скроман човјек, познат као кардинал сиромашних. Живио је у скромној згради, бринуо о сиромашнима и болеснима, на посао путовао искључиво градским превозом, а летио само економском класом.

IZ pomjesnih crkava НА КИПРУ СЕ ОБНАВЉА СТАРИ МАНАСТИР Кипарска Православна Црква и Програм за развој Уједињених нација 31. јануара потписали су уговор о обнови манастира апостола Андреја Првозваног на полуострву Карпасија (окупирани Сјеверни Кипар). Грчка агенција црквених новости „Ромфеа“ назвала је потписивање документа историјским, саопштава Седмица.Ру. План рестаурације разрађен је на Универзитету грчког града Патри, и биће обављена у три етапе. Финансирање прве етапе износи 2,5 милиона евра. Та средства обезбиједиће Кипарска архиепископија, Европска унија, Влада САД, Програм за развој Уједињених нација и сами вјерници. Манастир је подигнут на мјесту гдје је по предању пристао брод којим је пловио апостол Андреј, и гдје је његовим молитвама избио чудотворни извор, који и данас постоји.

Приредио: Славко Живковић

временом свијету у Варни, почев од 18. фебруара 2013. године. Владика је после поздравног слова, у којем је пренио поздрав Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и чланова Светог Синода Српске Православне Цркве, произнео предавање на тему: Св. Јован Златоуст: литургијски етос и савременост.

У раду скупа учествовали су представници православних помјесних Цркава, парламената европских држава и службеници више међународних организација. Скуп су организовали Бугарска Православна Црква, Међународни фонд јединства православних народа и град Варна.

Почев од 1. децембра 1989. године епископ Неофит је ректор Софијске духовне академије, а 15. јула 1991. изабран је за првог декана Богословског факултета од како је 1. јула те године ова висока богословска школа враћена у састав Софијског универзитета. На овом положају је остао до јануара 1992. године. Наиме, од 27. јануара 1992. епископ Неофит је главни секретар Светог Синода. За Патријарха Бугарске Православне Цркве изабран је 24. фебруара 2013. године.

ХРИШЋАНИ СИРИЈЕ ДА ОСТАНУ У ЗЕМЉИ Новоизабрани Патријарх антиохијски Јован позвао је у суботу хришћане Сирије да остану у земљи. Његова Светост је апеловао је на сукобљене стране да се окану насиља „у свим његовим облицима“ и отпочИЗАБРАН НОВИ ну са процесом преговора. БУГАРСКИ ПАТРИЈАРХ „Ми хришћани смо овдје и остаЊегово Високопреосвештенство ћемо овдје“, казао је он. „Вјерујемо Митрополит Русе г. Неофит изабран за новог поглавара Бугарске Право- да је Христос увијек присутан у овој области у којој је хришћанство рођеславне Цркве. но“. У Сирији живи око 1,8 милиона хришћана. Док су једни остали неутрални у сукобима који су започели у марту 2011, други су, у страху од исламистичког екстремизма, стали на Асадову страну. Посматрачи Уједињених нација су прошле седмице 21-мјесечни сукоб назвали „отворено вјерским по природи“.

април / 2013 / svetigora

МОГУЋЕ ОТВАРАЊЕ БОГОСЛОВСКОГ ФАКУЛТЕТА НА ХАЛКИ На насловној страни часописа „Хуријет“ 5. фебруара објављена је вијест под насловом „Отворила се пукотина у вратима“, у којој се наводи да се убрзано разматрају два нова предлога за отварање Богословског факултета у Халки као више образовне установе. Наглашава се да се премијер Тајип Ердоган залаже да се истраже нове могућности за отварање факултета поводом чињенице да се у сваком извештају ЕУ о напретку по питању европске перспективе Турске наводи обавеза да се поново отвори Богословија у Халки. Основана је и посебна Комисија која ће се бавити изналажењем решења за отварање Богословије ПОКЛОНИ КРСТ НА ГРАНИЦИ РУСИЈЕ И УКРАЈИНЕ у Халки. Комисијом председава савјетник премијера Ефкан Ала. Према Свечаности посвећене 1025-ој гоНови бугарски патријарх Неонеким извјештајима, Патријаршија фит је рођен 15. октобра 1945. годи- дини Крштења Русије отворене су 14. се не слаже са укључивањем Вишег не у Софији. Студије на богословској фебруара освештавањем поклоног школског образовног савјета нити школи у Софији уписује 1967. године, крста на контролном пункту рускода се повеже са другим турским уни- а 1973. уписује постдипломске сту- украјинске границе у Белгородској верзитетима. дије у Москви. За монаха је постри- области. Према ријечима амбасадора Ружен 1975. године у манастиру Тројан ЕПИСКОП НИШКИ ЈОВАН НА ске Федерације у Украјини Михаила добивши име Неофит. БлаженопоКОНФЕРЕНЦИЈИ У ВАРНИ Зурабова, који је такође допутовао чивши патријарх Максим га је хироЊегово Преосвештенство Епи- тонисао у епископски чин 1985. и по- на отварање, заједничко празноваскоп нишки др Јован учествовао је ставио за викара Епархије софијске. ње 1025 године од Крштења Русије у раду 19. међународне конферен- За митрополита доростолског иза- није само велики догађај у животу ције на тему Традиционалне вријед– бран је 1994. године, а затим 2001. за православних народа Русије, Белоности и демократске слободе у са- митрополита Русе. русије и Украјине, него и „одговоран

IZ pomjesnih crkava и озбиљан догађај у животу држаНа Божанственој литургији Преова“. Он је казао да постављањем кр- свећеном Епископу Амвросију саслуста започиње низ свечаности које ће живали су: настојатељ Покровског бити организоване на највишем ме- храма Гатчине, протојереј Михаил ђудржавном нивоу. Јуримски; настојатељ Цетињског маКрст за руско-украјинску границу настира игуман Методије Остојић; израђен је на молбу Федералне ца- секретар Митрополије црногорскоринске службе. У основи гвозденог приморске, протојереј Обрен Јовакрста изрезбарен је лик Светог Вла- новић; настојатељ Казањске цркве у Вирици протојереј Георгије Преодимира, крститеља Русије. бражењски; свршени студент Санктпетербуршке духовне академије, је400 ГОДИНА ДОМА реј Анђелко Боричић и гатчинско РОМАНОВИХ Патријарх московски и све Русије свештенство. Кирил је 6. марта 2013. године, на дан 400 година ступања на престо Михаила Фјодоровича Романова, служио Божанствену литургију у патријарашком Успењском саборном храму Московског Кремља.

svetigora / 2013 / април

Његовој светости су саслуживали бројни епископи и московски клир. Након Литургије је служен молебан царским мученицима цару Николају II и члановима његове породице. Његова светост обратио се присутнима пригодним словом. Затим је литија кренула у Архангелски саборни храм, усипалницу многих руских владара, међу њима Романових, гдје је служен помен, саопштава прес служба Патријарха московског и све Русије.

ИКОНА ИЗ ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА У ГАТЧИНУ У цркву Гатчинског дворца из Цетињског манастира је стигла икона специјално живописана за њу. 8. марта 2013. године, на дан празновања Првог и другог обретења главе Светог Јована Претече у капели Живоначалне Тројице Гатчинског дворца, Епископ гатчински Амвросије је служио Божанствену литургију. Уочи богослужења из Цетињског манастира је донесена икона Претече, која је живописана у Цетињском манастиру специјално за дворску цркву.

шке духовне академије Епископ гатчински Амвросије. Архијереју су саслуживали: протосинђел Методије (Остојић), протојереј Обрен Јовановић, свештеник Анђелко Боричић, као и клир академског храма. Након богослужења ректор Академије упутио је гостима из Црне Горе ријечи добродошлице. Протојереј Обрен Јовановић захвалио се епископу Амвросију на позиву да српско свештенство посјети Духовну академију и учествује у заједничком богослужењу. Истакавши љепоту и торжество богослужења у академском храму, отац Обрен је навео српску пословицу: „Ако хоћете да видите како изгледа лице једног народа, онда погледајте како се тај народ моли“. Гост из Црне Горе је казао да предивну богослужбену традицију Руске Православне Цркве поштују и цијене у Српској Цркви, чији су многи представници своје духовно Према обичају, уочи просла- васпитање и образовање добили у ве сјећања на пренос великих хри- Духовној академији сјеверне руске шћанских светиња са острва Мал- престонице. те у Гатчину, у Тројицком дворском ИЗ ЧЕСТИТКЕ ПАТРИЈАРХА храму служи се вечерња, након које КИРИЛА НОВОИЗАБРАНОМ улицама града иде литија. Једна од ПАПИ светиња, десница Светога Јована КрВаша светости! ститеља сада се чува у Цетињском Од срца Вам честитам на избору манастиру у Црној Гори. По благослову Његове Светости Патријарха за високо и одговорно мјесто поглаАлексија II и Његове Светости Патри- вара Римокатоличке цркве. За вријеме Вашег претходника, јарха српског Павла, на љето 2006. године десница је походила Руси- Папе Бенедикта XVI, односи између ју. Том приликом је била и у Гатчину, Руске Православне и Римокатоличке цркве добили су нови импулс и били ради поклоњења вјерника. На молбу заједнице Тројицке ка- су обиљежени позитивном динамипеле Гатчинског дворца, а по благо- ком. Искрено се надам да ће се и послову Архиепископа цетињског и средовањем Ваше светости сарадМитрополита црногорско-примор- ња између наших Цркава развијати ског Амфилохија у Цетињском мана- у духу братске љубави и међусобног стиру је живописана икона Светога разумијевања. Такође, православци и католици Јована Претече и освештана на његовој светој десници. Претечину ико- призвани су данас да уједине напоре ну донијели су у Гатчино свештеници да би заштитили хришћане, којима је Црногорско-приморске митрополи- потребна помоћ, који су подвргнути притисцима и прогонима у разним је. дјеловима планете. Потребни су заједнички напори да би се ојачале СВЕШТЕНСТВО традиционалне моралне вриједноМИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКОсти у савременом секуларном друПРИМОРСКЕ У ПОСЈЕТИ штву. САНКТПЕТЕРБУРШКОЈ Примите, Ваша светости, моје најДУХОВНОЈ АКАДЕМИЈИ Уочи Недјеље Страшног суда, 9. боље жеље за мир, духовну и физичмарта 2013. године, свеноћно бде- ку снагу, и велику помоћ Божју у слуније у академском храму Апосто- жењу које Вам предстоји, + Кирил, Патријарх ла и јеванђелисте Јована Богослова московски и све Русије је служио ректор Санктпетербур-

iz ota~astvene crkve

Приредио: Славко Живковић

ПРЕТУЧЕН СВЕШТЕНИКОВ СИН У БОРОВУ У поподневним часовима 2. фебруара, у центру Борова, од стране хрватских екстремиста претучен је Милан Лукић (21), син протојерејаставрофора Чеде Лукића из Борова. Нешто раније у Вуковару је одржан протестни скуп под називом „За хрватски Вуковар, стоп ћирилици“, у организацији „Стожера за одбрану“ и ветерана рата из 90-их година, на коме је око 20 000 учесника протестовало због најаве да ће у службену употребу у Вуковару, сходно Уставу Р. Хрватске, ускоро бити уведени српски језик и ћирилица. Након овог скупа, неколико аутобуса учесника протеста упутило се у Борово, у коме у великој већини живи српско становништво. После заустављања аутобуса у центру Борова, више учесника протестног скупа почели су уништавати јавну имовину, вербално вријеђати и застрашивати мјештане, а тројица од њих брутално су претукла сина проте Чеде. Због задобијених повреда он је задржан у вуковарској болници, а полиција утврђује детаљне околности у вези са овим догађајем, који је узнемирио парохијане из Борова.

ОПИЈЕЛО ПРИНЦЕЗИ МАРГАРИТИ КАРАЂОРЂЕВИЋ У Лондону се 15. јануара 2013, по-

април / 2013 / svetigora

НАПАДИ НА СРПСКЕ ЦРКВЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ Почетком фебруара обијене су и оскрнављене српске цркве у Доњој Бодрузи, Клокоту Биначу и Штрпцу. Црква свете Петке у Доњој Будризи обијена је 2. фебруара 2013. године око 18 часова. Из цркве је однесен новац, а испретуран је црквени инвентар. Црква Светих апостола Петра и Павла у Клокоту обијена је 1. фебруара 2013. године. Претходно је у Биначу у ноћи између четвртка и петка обијена црква Светог Николе, потврдио је свештеник Звонко Костић. Он је казао и да је у оба случаја однесен новац и испретуран црквени инвентар. Оскрнављена је и црква Светог Јована у Штрпцу. На цркви су разбијена врата и прозор, а из цркве је изнесен сав новац, каже отац Стефан и додаје да је о свему обавијештена полиција, која је јуче извршила увиђај.

сле дуже болести, упокојила Њено – „Два вијека Његоша“. Тај Краљевско Височанство принцеза програм званично запоМаргарита Карађорђевић. По њеној чиње бесједом о Његошу личној жељи, принцези је служено Митрополита црногорскоопијело у храму Светог Саве у Лон- приморског г. Амфилохија на Свечадону, а сахрањена је на породичном ној сједници Матице српске. гробљу у Салему, у њемачкој покраОсим тога, предвиђена је и пјејини Баден, у понедељак 28. јануара сничка академија, затим изложба радова „Његош у визуелној култури“, 2013. године. концертна и позоришна активност, а централна манифестација биће тродневни научни скуп са међународним учешћем од 6. до 8. новембра текуће године. Његова Светост је са задовољством прихватио да буде покровитељ цјелокупног програма и благословио сваки будући рад свих учесника и сарадника у овом значајном догађају. Принцеза Маргарита је рођена ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ 14. јула 1932. године у замку Салем У ПРИЗРЕНУ у области Баден у Немачкој. Она је Његова Светост Патријарх српбила прва супруга принца Томислава Карађорђевића, за кога се уда- ски г. Иринеј служио је 7. фебруала почетком јуна 1957. У овом браку ра Свету литургију у Саборном храсе родило двоје дјеце: принц Нико- му Светог великомученика Ђорђа у ла (1958) и принцеза Катарина (1959). Призрену, уз саслужење седам архиБрак принца Томислава и принцезе јереја, чланова Светог Архијерејског Маргарите је разведен у новембру Синода и Одбора за Косово и Метохију. 1981. Епископима су саслуживали свеОпијело принцези Маргарити у храму Светог Саве служили су Њи- штеници и свештеномонаси Епархихова Преосвештенства: Епископ бри- је рашко-призренске, пјевао је хор танско-скандинавски г. Доситеј и Богословије Светих Кирила и МетоЕпископ ремезијански г. Андреј, иза- дија из Призрена. Међу присутним сланик Његове Светости Патријарха вјерницима били су српски повратсрпског г. Иринеја. На опијелу је на- ници као и група дјевојака из Велике чалствовао Архиепископ тијатирски Хоче, која је на крају сабрања отпјеи великобритански г. Григорије из вала једну стару српску песму. После Свете литургије, одржано Васељенске Патријаршије, а чинодејствовали су Архиепископ сурошки г. је редовно засиједање Светог АрхиЈелисеј из Московске Патријаршије, јерејског Синода под председавакао и више српских, грчких и руских њем патријарха Иринеја. У наставку је одржана сједница Одбора Светог свештеника из Лондона. Архијерејског Сабора за Косово и Метохију. ДВА ВИЈЕКА ЊЕГОША Након ручка, патријарх Иринеј, у Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 5. фебруа- пратњи домаћина, владике Теодосира делегацију Одбора за прославу ја, и осталих архијереја, посјетио је 200-годишњице рођења Владике Призренску богословију, гдје су виПетра II Петровића Његоша. Делега- соке црквене госте дочекали наставцију су чинили: предсједник Одбора ници и ученици. академик Матија Бећковић, потпредКОМАНДАНТ КФОР-А У сједници дописни члан САНУ Миро МАНАСТИРУ ВИСОКИ ДЕЧАНИ Вуксановић и проф. др Драган СтаКомандант КФОР-а њемачки генић, као и генерални секретар САНУ нерал-мајор Фолкер Халбауер, у академик Димитрије Стефановић. Чланови делегације су упознали пратњи италијанског генерала Карте Његову Светост са програмом оби- и неколико виших официра, посјетио љежавања овог изузетног јубилеја је 9. фебруара манастир Високи Де-

iz ota~astvene crkve чани, гдје је са архимандритом Са- светог манастира Хиландара архивом разговарао о најновијим збива- мандрит Методије, предсједник Влањима. Архимандрит Сава је изразио де Србије Ивица Дачић, епископ Њузабринутост због изјаве организато- јоршке епархије Епископалне цркве г. ра протеста да ће ускоро узурпирати Ендрју Дичи, представник Грчке америчке архиепископије, специјални манастирску земљу. „То ће бити велики изазов за све и савјетник Предсједника Скупштине искрено се надамо да ће се спречи- Уједињених нација Дамјан Крњевић, ти заузимање било којег дела мана- као и велики број званица, парохистирског имања, јер манастир није јана, Срба и њихових пријатеља који само црква, већ и сваки делић земље живе у Њујорку. коју манастир поседује и годинама користи“, рекао је игуман Сава. Генерал Халбауер је пренио увјеравања да ће КФОР остати на нивоу свог задатка и да ће спријечити сваки насилни покушај усмјерен према манастиру Дечани.

svetigora / 2013 / април

СКУПШТИНА ЕПАРХИЈЕ КАНАДСКЕ 31. годишња скупштина Епархије канадске, у организацији Црквено-школске општине Светог архангела Михаила, одржана је од 8. до 10. фебруара 2013. године у Ванкуверу, Британска Колумбија. Предвођени својим архипастиром, Епископом канадским Георгијем, представници свих парохија у Канади осврнули су се на резултате свог рада у прошлој години, али и у три деценије постојања Епархије. Константовано је да су у том периоду постигнути успјеси у стварању материјалних предуслова за живот Цркве. Такође је, нарочито остварењима у издавачкој дјелатности, постављен солидан темељ за даљу мисију Цркве на овом големом простору, у којем ваља окупити и у светосавској традицији очувати српске вјернике. Истакнуто је задовољство свеукупном ситуацијом у Епархији у којој влада поштовање црквеног поретка, чему је нарочито допринијело присаједињење црквено-школских општина које су се до прије неколико година налазиле у саставу некадашње Новограчаничке митрополије.

ИЗЛОЖБА „ХИЛАНДАР, НАСЛЕЂЕ И ОБНОВА“ У ЊУЈОРКУ Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа источноамеричког г. Митрофана, у Њујорку је 9. фебруара 2013. године свечано отворена изложба „Хиландар, наслеђе и обнова“. Отварању су, поред владике Митрофана, присуствовали игуман

скоп Фотије је поучио вјерни народ о великом значају који су Света три Јерарха имали кроз историју, истакнувши да је на темељима њиховог богооткривењског богословља утемељено учење наше Цркве.

СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ У ЦРКВИ РУЖИЦИ Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је на празник Сретења Господњег Свету архијерејску литургију у цркви Ружици на Калемегдану. После Литургије, Патријарх је служио парастос нашим славним прецима који су своје животе дали за Отаџбину и Крст часни. Црква Ружица је била војнички храм, а њени лустери су урађени од војничких сабљи и метака разних калибара. Недалеко од цркве Ружице налази се костурница палих јунака ГОДИНУ И ДВА из Првог свјетског рата. Молитвени МЈЕСЕЦA У ПРИТВОРУ! 12. фебруара навршило се четр- помен служи се на празник Сретенаест мјесеци како се Архиепископ ња Господњег већ читав један вијек, охридски и митрополит скопски г. када се помињу имена више хиљада ратника. Јован налази у притвору! Архиепископ охридски Јован је ПРОСЛАВА СВЕТИХ СИМЕОНА већ осуђен на затворску казну од И ЦАРА КОНСТАНТИНА У НИШУ двије и по године. У последњих десет Празник родоначалника светогодина, у континуитету, чим се заврши један судски процес, против њега родне немањићке лозе свечано је се започиње нови, што упућује на за- прослављен у Нишу. Овим празновакључак да постоји политичка одлука њем обиљежена је 900-годишњица о вјерском прогону против архиепи- његовог рођења. У нишком Саборскопа Јована и Православне Охрид- ном храму празнично бденије је слуске Архиепископије до њиховог ис- жио Преосвећени Епископ нишки г. Јован уз саслужење свештенства при требљења! Архиепископ Јован се у послед- Саборном храму. После богослужења услиједила њих десет година у затвору налази је прослава Дјечјег црквено-играчпо шести пут! ког ансамбла ,,Бранко”, који Светог Симеона Мироточивог слави као СЛАВА БОГОСЛОВИЈЕ свог небеског покровитеља. Славски СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА У навечерје празника великих ва- колач малим свечарима пререзао је сељенских учитеља и светитеља, Ва- владика Јован, а њих и све њихове силија Великог, Григорија Богослова госте поздравио је високи гост који и Јована Златоуста, свечано вечер- је пристигао на ово празновање – ње у манастиру Крка служио је Ње- Преосвећени Епископ захумско-хергово Преосвештенство Епископ дал- цеговачки г. Григорије. На дан празновања Светог Симематински Фотије. На дан празника владика Фотије је служио Свету ар- она Мироточивог, а у навечерје дана хијерејску литургију уз саслужење рођења Светог цара Константина, свештеномонаштва и свештенства Епархија нишка организовала је свеиз Епархије далматинске и гостију из чану светосимеоновску академију Епархије аустралијско-новозеланд- под називом „Разговор у вечности“. ске. СВЕТИ СИМЕОН После Свете литургије прелоМИРОТОЧИВИ У СТУДЕНИЦИ мљен је славски колач и освећено У присуству великог броја вјерславско жито у спомен великих угодника Божијих. У својој бесједи епи- ног народа студеничког краја, пра-

Божија воља је да сви народи зник Светог Симеона Мироточивог – слава мале ктиторске цркве у мана- света познају Онога који је прави Пут, стиру Студеници – обиљежен је Све- Истина и Живот – Једини човекољутом архијерејском литургијом којом бац, Господ Исус Христос. Он, будући је началствовао Епископ шумадијски Спаситељ света и Избавитељ од таме г. Јован, администратор жички, уз са- греховне, данас је у Вашој личности служивање игумана студеничког Ти- добио још једног новог духовног мохона, више свештеника и свештено- литвеника пред Престолом својим. монаха. У бесједи коју је изговорио после прочитаног Јеванђеља, владика Јован је подсјетио на значај живота и рада Светог Симеона и Светог Саве, који су на Христовој науци засновали Српску Цркву и српску државу. Владика је објаснио и смисао и значај Свете литургије – наш долазак у цркву на Службу Божју подразумева активно учешће у литургијском животу. Смисао и значај Свете литургије јесте да се причестимо Телом и Крвљу Христовом. ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ – КОСОВО ЈЕ БИЛО И БИЋЕ НАШЕ Косово је било и мора остати наше, рекао је Патријарх српски Иринеј на академији „Косово – најскупља српска реч” на београдском Правном факултету, јавља РТС. „Признавање је за нас потпуно стран појам. Не долази у обзир ма какво признање, као и некаква деоба”, рекао је патријарх Иринеј на академији коју су на Правном факултету у Београду организовали студенти тог факултета. Патријарх Иринеј је рекао да је Косово богата земља и да на њему има мјеста и за Србе и за Албанце. Патријарх је, такође, указао на то да су на Косову и Метохији 17. марта 2004. године „преорана” гробља и оцијенио да је разарање гробова врхунац некултуре и злочинства: „Желе да нам униште трагове, да не оставимо ништа иза себе”, рекао је патријарх Иринеј, и додао да се све то дешава пред очима и са благословом културне Европе.

ском народу у његовим изузетним напорима за очување територијалне целовитости државе Србије у проблему једнострано проглашене независности тзв. „Репбулике Косова“. Желећи Вашој Светости, Вашем Христољубивом клиру, као и свим Римокатоличким верницима широм света, свако добро од Дародавца свих добара, још једанпут Вас срдачно поздрављамо и остајемо у љубави Васкрслог Господа Исуса Христа, Патријарх српски Иринеј ДЕЛЕГАЦИЈА СПЦ У ВАТИКАНУ Делегацију Српске Православне Цркве (СПЦ) на устоличењу папе Франциска предводио је Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, који је овом приликом имао бројне сусрете са представницима помјесних Православних Цркава који су дошли на устоличење Папе.

април / 2013 / svetigora

Ваше свештено служење пратиће искушења овога света која ћете имати пред собом, и она представљају огромно бреме – у људским размерама можда и немерљиво. Но, сви смо позвани и да послушамо Христову заповест: Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11, 29-30). Слика достојанства човека се у нашим временима јасно урушава пред притисцима разних неправди, угњетавачких ратова, неоснованих претњи тоталитарних режима и влаУ пратњи митрополита Амфилости које не мисле на будућност овог хија у Ватикану били су секретар Мисвета, а камо ли да брину за Христово трополије црногорско-приморске Царство небеско. протојереј-ставрофор Обрен ЈованоСтога се молимо Господу нашем вић и протођакон Игор Балабан. Исусу Христу, да Вам подари обиље своје милости и духовне снаге у новом звању за које Вас је Дух Свети призвао, како би истрајали на путу Јеванђеља са Његовом ванвременом поруком свету и поздравом који ЧЕСТИТКА ПАТРИЈАРХА је Он вазда упућивао својим учениСРПСКОГ Г. ИРИНЕЈА цима: Мир вам! НОВОИЗАБРАНОМ ПАПИ Чврсто изражавамо наду да ћете Ваша Светости, и Ви, Ваша Светости, попут Вашег ВиИспуњени духовном радошћу сокоуваженог Претходника, трагајуповодом Вашег избора за новог ћи за миром и праведношћу, који су У недељу, 17. марта, митрополиЕпископа древног и славног града преко потребни овом свету, остати та Амфилохија и његову пратњу је на Рима – Поглавара свих Римокатолина трагу братољубиве и непоколеаеродрому дочекала делегација Понка широм света, упућујемо Вам Наше бљиве подршке Православном срптификалног савјета за унапређење искрене честитке.

iz ota~astvene crkve јединства хришћана, на челу са свештеником Миланом Жустом – задуженим за односе са словенским државама. Митрополит Амфилохије се истога дана, у току вечере, сусрео са новим папом. Том су се приликом њих двојица у отвореном разговору дотакали и неколико важних питања о односу Римокатоличке цркве како са нашом Патријаршијом тако и са Православном Црквом уопште. Папа и Митрополит су се присјетили и свог недавног сусрета у Буеонос Аиресу, још док је садашњи папа био надбискуп Буенос Ариеса.

svetigora / 2013 / април

УПОКОЈИО СЕ МОНАХ ПАВЛЕ ХИЛАНДАРАЦ У Хиландару се, 21. марта 2013. године, упокојио монах Павле Хиландарац.

Монах Павле (Ивановић) је рођен у Београду 15. маја 1958. г. Радио је дуги низ година као глумац, прво у Шабачком, а затим у Вршачком позоришту. Када се темељито упознао са православном вером 1994. године, одлучује да буде крштен. Само неколико месеци касније оставља свет и постаје искушеник у манастиру Светог Прохора Пчињског крај Врања. У манастир Хиландар долази крајем 2001, а монашки постриг прима на Богојављење 2004. године. Искрено је веровао у Христа Господа и са великом ревношћу му следовао. Његова блага личност и спремност да сваком госту укаже срдачну добродошлицу остаће у сећању многобројних хиландарских поклоника. Упокојио се на дан Светог Павла Исповедника, отпостивши тримирје и причестивши се Светим Тајнама. Господ нека му душу прости и усели је у рајска насеља! Извор: hilandar.org

НАПАД НА СРПСКЕ БОГОСЛОВЕ У КИСТАЊУ Неколико млађих особа из Кистања у недјељу, 17. марта, напало је осам ученика Богословије „Света Три Јерарха” у манастиру Крки. У нападу је повријеђено шест богословаца од којих један теже. Шибенско-книнска полиција утврдила је да је ријеч о злочину из мржње. У свом коментару („Нечувено: говор мржње на ватиканском радију“, у цјелини објављено на сајту СПЦ, 22. марта) на извештај Радио Ватикана на хрватском језику у којем је за овај напад на српске богослове казано „да су добили шта су тражили“, Епископ бачки Иринеј је између осталог рекао:

„Речи изговорене 18. марта, уочи инаугурације новоизабраног епископа римског, папе Фрање I, у емисији Радио-Ватикана на хрватском језику, биле би невероватне да, нажалост, нису стварно изговорене. … Више је него очигледно да је посреди срамна подметачина неког из хрватске секције Радио-Ватикана, а можда и читаве те секције. Да ли се размахао неко из старе, фосилне дружине усташоидних бојовника, од којих се неки окупљају и око Завода светог Јеронима у Риму, или је узаврела јуначка домољубна крвца у жилама неког од њихових млађих следбеника, није важно, а и не занима нас нарочито. У нашим очима одговорна је установа која је таквим живописним ликовима омогућила да радио-таласе користе за свој говор мржње.“ „Све у свему, ово је не мала мрља и срамота у оквиру иначе достојанствене и величанствене свечаности инаугурације новог поглавара Римокатоличке цркве. Овим је ударен ша-

мар и њему, носиоцу имена светога Фрање Асишког, папи који је наступио смерно и са речима љубави према свима, а и његовом претходнику, аутору дивне енциклике Бог је љубав.“ У емисији радио Ватикана напад на српске богослове окарактерисан је као „вербални деликт“: „Заправо је све повезано са српским изазивањем, било када је реч о ћирилици било када се неки српски богослови напију, па изазивају у Кистањима. Када добију оно што су тражили, онда је то одмах мржња, али изазивање мржњом није мржња. И опет су жртве Срби“, наведено је у тој вести. Епископ Иринеј још додаје: „Вајна исправка Радио-Ватикана у емисији на хрватском језику од 21. марта, под насловом Црква је против свих облика насиља, још је грђа и срамнија. Они ни тада не знају ко је у име српскога Патријарха био изасланик на папиној инаугурацији. Кажу да су то били митрополит Јован и владика Лаврентије, а био је митрополит црногорско-приморски Амфилохије. И даље правдају напад на младе православне богослове из манастира Крке, с тим што сада клеветничку хајку уздижу ’на вишу разину’ – ударају не само на неименоване српске епископе који су, по њима, ’дали пристанак на разарање Дубровника’ (!) него и на самога Владику Николаја, а све то, дакако, у служби ’повијесне истине’! O tempora, o mores!“ И закључује: „Стојимо пред парадоксом: председник и премијер Хрватске – који се не изјашњавају као католици него као агностици (што је искрено, па зато и часно, а и њихово је право) – говоре у духу Христовог Јеванђеља кад, поводом збивањâ у Кистањама, одбацују говор мржње, осуђују насиље и залажу се за мир и заједништво у слободи, док са светог места надомак гробова светих првоврховних апостола Петра и Павла, бесмртних благовесника вере и љубави, одјекује антихришћански говор мржње. Ово чињенично стање нам помаже да боље схватимо речи Спаситељеве да неће свако ко говори: Господе, Господе! ући у Царство небеско него они који творе вољу Оца небеског и да ће многи са Истока и Запада седети за вечном трпезом Царства Божјег, а многи ’синови Царства’ биће изгнани у таму најкрајњу. Ово важи и за нас, а и за све људе свих времена.“

Приредио: Рајо Војиновић

Hronika mitropolije

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ДОЊИМ БРЧЕЛИМА Архиепископ цетињски и Митрополит црногорскоприморски г. Амфилохије служио је 30. јануара, на празник преподобног Антонија Великог, са свештенством Свету службу Божију у манастиру Доњи Брчели у Црмници. „Преподобног Антонија Великог прославља Црква Христова широм васељене као једнога од најзнаменитијих свједока Христових, који се одрекао себе и који је истински узео крст свој и ишао за Господом у све дане свога живота”, рекао је владика Амфилохије у литургијској бесједи. Владика Амфилохије је рекао у бесједи да је архимандрит Григорије, настојатељ манастира Доњи Брчели добио ново послушање – да буде духовник у манастиру Острогу, али да истовремено остаје доживотни настојатељ доњебрчелске свете обитељи.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ОСТРОГУ Митрополит Амфилохије је 3. фебруара, поводом празника преподобног Максима Исповједника, служио Свету службу Божију у манастиру Острогу. Владика је благословио и пререзао славски колач поводом имендана монаха Максима, сабрата острошке обитељи. У литургијској бесједи посвећеној празнику митрополит Амфилохије је рекао да преподобни Максим Исповједник није устукнуо у одбранио православне вјере од јеретика чак ни онда када су то чинили патријарси тога времена у страху од цара. „Један од савремених западних богослова с правом је написао да је Свети Максим у том преломном историјском тренутку постао Црква. Не просто исповједник истинске и праве вјере, него је сва истина Цркве кроз њега проговорила. Он је био Црква, а нијесу били Црква они који су се одрекли суштине њеног учења.“

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО НА ОБОДУ Поводом празника Светог Атанасија Великог митрополит Амфилохије је са свештенством 31. јануара служио Свету службу Божију у цркви посвећеној овом светитељу на Ободу Црнојевића. На крају Литургије Владика је благословио и пререзао славски колач, пошто је празник Светог Атанасија и имендан настојатељице манастира на Ободу, мати Атанасије.

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ „СУСРЕТИ СА СТАРЦИМА“ У Духовном центру Црквене општине Подгорица 3. фебруара је представљена књига архимандрита Алексеја (Богићевића) „Сусрети са старцима”. О књизи су говорили митрополит Амфилохије и аутор. „Оцу Алексеју је дао Бог да се сретне са првим духовницима свога времена, јер у свако вријеме Бог пошаље своје људе. То вријеме је било вријеме духовне глади, вријеме гоњења Духа Божјега, нарочито код нас. Бог је увијек у таквим временима слао макар по једнога, који је држао тај огањ и чувао живи континуитет живота Цркве. О некима од њих код нас, али и шире од наше земље, до Свете Горе и Јерусалима, је записао своја сјећања наш отац архимандрит Алексеј”, рекао је митрополит Амфилохије. Архимандрит Алексеј је настојатељ манастира Бошњане у Епархији крушевачкој, а манастирским животом живи од своје 11. године.

СЛАВА ЦРКВЕ У МИОКУСОВИЋИМА Митрополит Амфилохије служио је 2. фебруара Свету службу Божију у цркви Светог Атанасија Великог у Миокусовићима код Даниловграда. „Свједочанство Светог Атанасија Великог је значајно не само за његово вријеме, него ево све до данас и биће значајно до краја свијета и вијека”, рекао је Владика у литургијској проповиједи одржаној након читања Светог јеванђеља. Сабрање у Миокусовићима уприличено је поводом храмовске славе цркве Светог Атанасија, чија прослава је, по ријечима мјесног пароха јереја Предрага Катанића организована за викенд због тога што већина мјештана своје свакодневне радне обавезе обавља ван села. Благосиљан је и славски колач и приређена славска трпеза хришћанске љубави.

април / 2013 / svetigora

СЛАВА МАТУРАНАТА ЦЕТИЊСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ Светом литургијом и резањем славског колача, матуранти Богословије Светог Петра Цетињског су 3. фебруара прославили своју крсну славу – празник Светог Максима Исповједника. Свету службу Божију у Влашкој цркви тим поводом су служили ректор Богословије протојереј–ставрофор Гојко Перовић и парох цетињски јереј Анђелко Боричић. Након Литургије у школској трпезарији је јереј Анђелко Боричић благосиљао славски колач, а потом је приређена славска трпеза љубави. Одјељење ученика завршног петог разреда Богословије у овој генерацији броји 11 ученика, а њихов разредни старјешина је ђакон Павле Љешковић.

ЛИТУРГИЈА И ПОМЕН АРХИМАНДРИТУ ЛУКИ (АНИЋУ) Митрополит Амфилохије служио је 11. фебруара са свештенством у манастиру Дајбабе код Подгорице Свету заупокојену литургију новопрестављеном игуману ове свете обитељи, архимандриту Луки (Анићу). Након Литургије, Владика је на гробу оца Луке служио мали помен.

svetigora / 2013 / април

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ 200-годишњицу рођења Петра II Петровића Његоша не СЛУЖИО У РЕЖЕВИЋИМА можемо, а да се не подсјетимо да је управо Црном Ђорђу, Митрополит Амфилохије је12. фебруара, на Света три ’праху оца Србије’ посвећен величанствени Горски вијејерарха, служио Свету службу Божију у цркви Светог Ва- нац. Он је завештање да Карађорђева искра слободе нисилија Великог, која се налази у близини манастира Ре- кад неће да утули, јер не сме да згасне, с њом би нестало жевићи. и сећање и обећање једне славне историје и пут би остао неосветљен”, навео је Лутовац. Према његовим ријечима, Његошев Горски вијенац похвала је Карађорђевој Сретењској бакљи и сваком пламену који се извија ка слободи. „Не може се досегнути песнички узлет великог Владике којим слави освајање слободе, али се бар може истински са скрушеним удивљењем подсјетити на тај занос борбе у којој није важно ко је јачи и бољи, већ ко се за боље бори, на ту страст за слободом да је свеједно хоће ли се за њу пасти као војвода или безимени јунак, на јасну свијест да је исход неважан, да се само борба рачуна, не пораз, одустајање срамоти, на тај боголики самозаборав који понавља древни морал – нека настане бољи свијет, макар мени не било мјеста у њему”, истакао је Лутовац.

Света три јерарха нијесу имали непосредно општење ИНТЕРВЈУ МИТРОПОЛИТА са Господом, међутим њихова наука и свједочење су потАМФИЛОХИЈА ТВ ВИЈЕСТИ пуно истовјетни са оним првим ученицима Христовим, Митрополит Амфилохије је 14. фебруара, у емисији рекао је Митрополит Амфилохије у литургијској бесједи „Начисто” на телевизији Вијести, казао да не зна зашто га вјернима. називају окупатором када је устоличен код ћивота Светог „Јер, нијесу само оно што су говорили, што су писали, Пегра Цетињског, уз присуство свих представника ове чинили само на основу онога што су чули, вјерујући они- државе, тадашњег премијера и предсједника и уз присума који су имали непосредни додир са Господом, него је ство иних који су му помагали у изградњи храма ХристоГоспод и њих удостојио благодатно да се, савки на свој вог Васкрсења у Подгорици. начин, сретне са Господом”, казао је Владика. „Мој добри пријатељ Маровић сада каже да је тај храм Владика је са свештенством благосиљао славски ко- окупаторски јер неко други црногорску имовину прелач, а у току Литургије одржао је мали помен блаженопо- писује на себе, а није ми јасно гдје је то нашао. Имовина чившем игуману манастира Дајбабе, архимандриту Луки која је била црквена, стицана мукотрпно кроз вјекове и (Анићу). прилоге, крвљу брањена, како може да припада туђој земљи”, казао је Владика. ПОМЕН ВОЖДУ КАРАЂОРЂУ Он је напоменуо да је, поред толико стамбених објеПоводом празника Сретење Господње, који се у Срби- ката и дивљих градњи у Бару, засметала црквица на Руји слави и као Дан државности, свештенство Подгорич- мији, која је посвећена Светој Тројици. „Ако је црква на ког архијерејског намјесништва служило је 14. фебруара Румији, то мало обиљежје љубави, дивља градња, шта је помен вођи Првог српског устанка Карађорђу Петрови- онда питомо у Црној Гори?”, запитао се митрополит Амћу пред спомеником у Карађорђевом парку у Подгорици. филохије. Амбасадор Србије у Црној Гори Зоран Лутовац поВладика је објаснио да сукоб Цркве са актуелном влаложио је након помена вијенац на Ка- шћу има коријене у идеологији која се родила из оне која рађорђев споменик, истичући да је владала од 1945. која је била тоталитарна, антибожна и најљепши вијенац у његову част антицрквена. представља „Горски вијенац”, „Логично је да таква идеологија, са племенском свијекоји је Његош посветио шћу која је једно од проклетстава Црне Горе, буде у суковођи Првог срп- бу са Црквом која је биће Црне Горе откад постоји и чиме ског устанка. је Црна Гора стекла свој идентитет“, оцијенио је Митро„Ове го- полит црногорско-приморски. дине када Владика је објаснио да према Закону о вјерским заједс л а в и м о ницама из 1977. године МЦП није била обавезна да се региструје код надлежних државних органа, јер тај акт прописује да су новоформиране вјерске заједнице дужне да се у року од 15 дана пријаве оближњој станици полиције. „Уосталом, ако је тај Закон захтијевао то од МЦП, зашто од 1977. до 2010. године то питање није по-

Hronika mitropolije

април / 2013 / svetigora

стављено, него тек када је дошао министар, из не знам потреби „регистровања“ Митрополије црногорско-прикоје партије, који је кренуо да врши буквално насиље над морске и друге три Православне Епархије Српске ПравоЦрквом”, рекао је митрополит Амфилохије. славне Цркве у Црној Гори, како би се престало са прого„Моја централа није ни Београд, ни Москва, ни Цети- ном из Црне Горе наших свештеника, монаха и вјерских ње, него Јерусалим, гроб Христов и храм Христовог Ва- службеника страних држављана. Скрећемо Вам пажњу скрсења. Идеја да Митрополија црногорско-приморска на несумњиве податке наведене у саопштењу да се од није регистрована апсолутно није тачна. Господин Брајо- Цркве тражи да поступа и чини радње које нису ниједвић је добио писмо од мене, мислим прошлог прољећа, ним позитивним црногорским Законом прописане (па ни да се сагласно закону Митрополија црногорско примор- из бивше СФРЈ из 1977. г.). ска пријављује. И тај захтјев је игнорисан, није ни запиПретпостављајући, међутим, да Ваши органи у посан. Нисам тражио појашњење”, закључио је митрополит сљедње вријеме из непознавања Православне Цркве и Амфилохије. њеног вјековног непрекинутог постојања на просторима данашње Црне Горе са тобожњих законских разлога РЕАГОВАЊЕ МИТРОПОЛИЈЕ спречавају свештенству издавање боравишних виза, ми ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ ради превазилажења насталих неспоразума (несумњиПоводом саопштења Министарства унутрашњих по- во штетних не само за Цркву него и по Црну Гору и њен слова Црне Горе којим је Министарство реаговало на међународни углед) и ради олакшања поступка Вама и тврдњу Митрополита црногорско-приморског Амфи- Вашим службама, у контексту Саопштења, достављамо и лохија изречену у прекјучерашњем телевизијском ин- званичну изјаву: Овим потврђујемо и пријављујемо контервјуу у вези са пријавом Митрополије код тог Мини- тинуирано постојање Православне Цркве у данашњој старства, Митрополија црногорско-приморска је 16. Црној Гори од 4. вијека по Христу, прво под именом Епифебруара јавност упознала о следећем: скопије Диоклијске, Рисанске, Скадарске и Расцијске, у „Митрополит Амфилохије јесте написао писмо бив- времена јединствене Цркве Истока и Запада. Древношем Министру унутрашњих послова Ивану Брајовићу у хришћанске Епископије Которска и Барска добиле су (од вези са пријавом Православне Цркве у Црној Гори и оно XI вијека) свој континуитет у Надбискупији Барској и Бије заведено у Министарству 8. марта 2012. године под дје- скупији Которској Римокатоличке Цркве, а остале древне ловодним бројем 01-08/12-3538/1 (прилажемо факсимил Епископије од 1220. године постоје без прекида у данапрве стране). Писмо које је поменуто у јучерашњем саоп- шњем облику као Зетска Епископија (од 1346. г. на Сабоштењу МУП-а је послато тек пар мјесеци касније. ру у вријеме цара Душана и Патријарха српског Јоаникија Уз писмо од 7. марта 2012. године, Митрополит је до- уздигнута на степен Митрополије), Будимљанска, Хумска ставио министру Брајовићу Саопштење за јавност Епи- и Рашка, у саставу Архиепископије Жичке, односно Пећскопског савјета Православне Цркве у Црној Гори са сјед- ке Патријаршије. Поред историјских условљених пронице одржане 25. фебруара исте године, и у њему, између мјена назива (Зетска=Црногорска и Скендеријска, Црне осталог, написао: „Овим потврђујемо и пријављујемо кон- Горе и Брда, данас Црногорско-приморска митрополитинуирано постојање Православне Цркве у данашњој ја; Хумска=данас Захумско-херцеговачка, на челу које је Црној Гори…“, да би потом сажето објаснио историјат био и Св. Василије Острошки; Будимљанска=Захумскоданашњег устројства Православне Цркве на територији рашка времена краља Николе, данас Будимљанско-никЦрне Горе. Уз писмо је доставио и низ историјских свједо- шићка; Рашка=Рашко-призренска, дијелом Милешевска, чанстава о непрекинутом јединству Епископије/Митро- Дабробосанска, данас у Црној Гори дјелови Милешевске) полије Зетске (данас под називом Митрополија црногор- све те Епископије су биле од оснивања органски дјелови ско-приморска) са Жичком/Пећком Архиепископијом и Пећке Патријаршије, све до њеног отоманског укидања Патријаршијом (од почетка 20. вијека под називом Срп- 1766. године. Од тада до 1920. године дјелови накадашње Пећке Патријаршије су јурисдикцијски припадали Цариска Патријаршија или Српска Православна Црква)”. У наставку доносимо цијели текст односног писма: градској Патријаршији, а други дјелови под именом Црногорске Митрополије у Књажевини/Краљевини Црној Православни Архиепископ цетињски и Гори, Карловачке Митрополије, Митрополије КраљевиМитрополит црногорско-приморски не Србије од 1879. г, Буковинско-далматинске Митрополије – управљали су се самостално (аутономно, „аутокеЦетиње, Црна Гора фално“) у сталном ишчекивању обнове јединства Пећке АЕМ бр. 361 Патријаршије. Одлуку о васпостављању јединства Пећ7. 3. 2012. ке Патријаршије прво је донио Синод Црногорске Митрополије у Краљевини Црној Гори 16. децембра 1918. г. Влада Црне Горе А потом је сагласношћу свих осталих Митрополија некаМинистарство унутрашњих послова и јавне управе н/р г. Ивана Брајовића, министра дашње Пећке Патријаршије то јединство остварено 1920. Подгорица године и потврђено 1922. године Томосом Васељенске Патријаршије (уз укључење у Београдску Патријаршију Поштовани г. Министре, и других Епархија Васељенске Патријаршије) и сагласноДостављамо Вам у прилогу Саопштење за јавност шћу свих аутокефалних Православних Цркава у свијету. Епископског савјета Православне Цркве у Црној Гори Новим уставом обједињене Пећке/Београдске Патријардато са сједнице истог одржане у Подгорици 25. фебру- шије, односно Српске православне Цркве од 1931. године ара 2012. године у вези са Вашом недавном изјавом о Митрополија Црногорска је проширена некадашњом За-

хумско-рашком/Никшићком Епархијом, дјеловима Пећ- Патријарх, који је наследник Светог Саве и Светог Арсеке Митрополије и Бококоторском епархијом и добила нија, чије мошти почивају у овом манастиру. назив Црногорско-приморска, а 2000. г. обновљена је и Сестринство манастира Ждребаоник поклонило је из ње издвојена Будимљанско-никшићка епархија. Ва- владици Андреју икону Светог Арсенија. Литургијском сабрању у Ждребаонику присуствоваспостављањем јединства Пећке Патријаршије, у оквирима данашње СПЦ, вјековима постојеће Православне ла је, заједно са својом породицом, и амбасадорка УкраЕпархије на просторима данашње Црне Горе, сачувале су јине у Подгорици госпођа Оксана Сљусаренко. и чувају свој непрекинути континуитет, идентитет, имовину и пуно самоуправљање, сагласно вјековном канонМИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ском праву и поретку Православних Цркава. Тај континуГОЛУБОВЦИМА итет, законско-правни субјективитет и имовинска права Митрополит Амфилохије је 3. марта, на Недјељу о су им признавале и потврђивале све власти и државе блудном сину, служио Свету службу Божију у цркви Свекроз вијекове, без обзира на њихове промјене и промје- те Петке у Голубовцима. не државних граница. Ништа више, али ни мање, не очекује и не тражи Православна Црква од власти садашње независне Црне Горе и њених органа. Увјерени да ће Вам ово образложење помоћи да Ви и Ваше службе испоштујете Уставом Црне Горе загарантована права Цркава и вјерских заједница, до недавно у пракси од свих потврђивана и примјењивана, примите, г. Министре, изразе нашег поштовања. Прилог: – Саопштење за јавност Епископског савјета Православне Цркве у Црној Гори, 25.2.2012. – историјска свједочанства АЕМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Амфилохије с.р.

svetigora / 2013 / април

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ И ЕПИСКОП АНДРЕЈ У литургијској бесједи Владика је рекао да је блудни СЛУЖИЛИ У ЖДРЕБАОНИКУ Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и син из јеванђелске приче мислио да је смисао живота у викарни Епископ ремезијански Андреј служили су 24. фе- томе да се наједе, напије и да задовољи своје страсти. „Тако мисле многи и дан данас. А таква идеологија чебруара са свештенством Митрополије црногорско-приморске Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник сто пута завлада читавим покољењима. Шта је био комунизам до одлазак у далеку земљу отуђења од Бога и кокод Даниловграда. ришћење Божјих добара у своје саможиве сврхе? И шта се на крају догодило с оним у шта је уложена огромна енергија великих народа, руског, нашег и других земаљских народа? Све је пропало и нестало”, рекао је митрополит Амфилохије. У току Литургије Владика је у ђаконски чин рукоположио Слободана Лукића, а у чин чтеца произвео Ивана Црногорчевића. Владика је након Литургије у цркви Преподобне Параскеве Римљанке, у зетском селу Курило, крстио Војина Станковића.

У литургијској бесједи владика Андреј је казао да се никада не може показати веће смирење од Господа Исуса Христа који је дошао да спаси што је изгубљено. „И да би то потврдио, Он је пред страдање своје апостолима опрао ноге”, казао је Владика. Поздрављајући владику Андреја, који је викарни Епископ Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, митрополит Амфилохије је рекао да је преко његовог присуства данас у Ждребаонику присутан и наш Свјатјејши

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У САВИНИ Митрополит Амфилохије служио је 5. марта са свештенством Свету службу Божију у манастиру Савина код Херцег Новог. У току Литургије Владика је у презвитерски чин рукоположио ђакона Стефана Јовановића, који је рођен у Аргентини, а предачким поријеклом је из Ћеклића. Он ће бити свештеник у новооснованој Буеносаиреско-централнојужноамеричкој епархији, чији је администратор митрополит Амфилохије. Владика је рекао да је рукоположење велики благослов за оца Стефана и његову попадију, за нашу Цркву и њену мисију, за потомке наших исељеника у Јужној Америци који су сачували вјеру предака.

Hronika mitropolije ског огња хљеб се претвара у Тијело Христово а вино у Крв Христову”, рекао је митрополит Амфилохије. ЗАДУШНИЦЕ У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ Митрополит Амфилохије служио је 9. марта, поводом Задушница, Свету службу Божију са парастосом упокојеним хришћанима у Цетињском манастиру. „Као што је Бог шест дана стварао свијет и седми дан ушао у суботњи дан, у дан свога покоја, тако Господ увијек изнова стварајући улази у свој покој”, рекао је владика Амфилохије у литургијсјкој проповиједи.

„Треба да се молимо сви да Господ благослови ту нашу нову епископију, да благослови наш тамошњи народ, који је расијан као овце без пастира”, казао је митрополит Амфилохије. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ОСТРОГУ

„У исто вријеме, све које је створио призвао је на дјело, да дјелају дјело своје до вечера, као што каже Свети пророк. То значи до краја свога живота да дјелају дјело своје које је дјело Божије, да буду Божји сарадници. На то смо призвани ми људи овдје на земљи”. Владика је објаснио да када људи заврше то своје дјело, када их Господ призове из пролазног у непролазни живот, они се упокојавају: „Призвани су да се упокоје у рају, у мјесту покоја, гдје су упокојени зборови светих и праведника – оних који су на најсавршенији начин дјелали дјело Божје овдје на земљи”, рекао је владика Амфилохије. МОНАШЕЊЕ НА РУМИЈИ Митрополит Амфилохије служио је 10. марта, на Месопусну недјељу, Свету архијерејску литургију у манастиру Светог Сергија Радоњешког на планини Румији. У току Светог богослужења митрополит Амфилохије је замонашио искушеницу ове свете обитељи којој је дао монашко име Пафнутија.

април / 2013 / svetigora

Митрополит Амфилохије служио је 7. марта са свештенством Свету службу Божију у манастиру Острогу. У току Литургије Владика је у презвитерски чин рукоположио ђакона Слободана Лукића, који ће бити свештеник у Црмници. У литургијској бесједи Владика је говорио о Светој тајни свештенства. „Части и достојанства којих се удостојава свештеник не удостојавају се ни анђели на небесима. Свештеник у руке своје прима Тијело Христово, он има дар од Бога да благосиља хљеб и вино и да силом Духа Светога, небе-

Hronika mitropolije свој је примио и рођењем и својим Светим крштењем и својим досадашњим трудом у ношењу Крста часнога Христовога. Нека му и ово знамење ново од Цркве Божије буде подстицај на још ревносније служење Господу, приношење себе на жртву миомирну”.

Након богослужења, у просторијама манастирског конака, одржана је прва овогодишња сједница Епархијског савјета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске.

svetigora / 2013 / април

ЗАВРШЕН ТУРНИР „БОГОСЛОВИЈА OPEN – НОВАК ЂОКОВИЋ У БОГОСЛОВИЈИ“ У Богословији Светог Петра Цетињског (од 15. до 23. марта 2013) је одржан традиционални стонотениски турнир, који је по благослову митрополита Амфилохија и Наставничког савјета организовао професор г. Аполон Мишченко. За турнир су велико интересовање показали Новопостриженој монахињи Владика је пожелио да како ученици, тако и професори Богословије. На турникао мјеру свога живљења узме примјер Светог Пафну- ру је учествовало пет група по четири играча из свих пет тија „као узор свога живота, као образ њенога живота – разреда Цетињске богословије. Полуфинални и финални великог Божјег угодника који је живио у древна времана, мечеви одиграни су у суботу 23. марта 2013. г. Турнир је који је био учитељ и великог Атанасија Великога у Египат- протекао у веома узбудљивим мечевима, а прво мјесто ској пустињи”. освојио је Никола Томић (5. разред), побиједивши у финалу Драгана Мандића (2. разред). У борби за треће мјесто МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У Ђорђе Аврамовић (2. разред) је био бољи од Николе ЖуЖДРЕБАОНИКУ нића (1. разред). Митрополит Амфилохије служио је 16. марта Литургију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. Током Светог богослужења одликовао је протопрезвитера Обрена Јовановића, секретара Митрополије, правом ношења напрсног крста. „Наш отац Обрен примио је и на груди своје крсно знамење поставши и на овај начин крстоносац”, рекао је Владика у литургијској бесједи, „А крст

Главни организатор турнира, проф. Аполон Мишченко, обезбиједио је и вриједне награде, које је четворици првопласираних уручио лично митрополит Амфилохије, на прослави Недеље Православља.

Удружење добровољних давалаца крви

„Света 42 новомученика момишићка“ Г

оспод Исус Христос нам доноси двије заповијести о којима висе сав Закон и сви Пророци. Прва: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом, и друга – важна као и прва Љуби ближњега свога као самога себе. Без љубави према ближњем нема ни љубави према Богу. Врхунац те љубави је спремност да се живот свој да за ближњег свога. Јасно је да у нашем свакодневном живљењу нико од нас не тражи да живот свој полажемо и дајемо за некога, али то не значи да је заповијест о љубави немогуће испуњавати. Свакога дана постоји много начина да се жртвујемо за друге, да помажемо другима и на тај начин се усавршавамо у љубави. Један од благословених начина је добровољно давање крви, којим се не ријетко спасавају људски животи. Са тог је разлога у нашој Митрополији, благословом Високопреосвештеног Митрополита Амфилохија, у јулу прошле године основано удружење Добровољних давалаца крви „Света 42 новомученика момишићка“. Многи људи су препознали ово као богоугодно дјело и убрзо узели учешћа у акцијама добровољног давања крви. У сарадњи са Трансфузиолошким заводом Клиничког центра Црне Горе до сада су организоване двије акције добровољног давања крви. Прва је одржана 13. октобра прошле године под називом „Будимо бољи људи“, и у њој је сакупљено око 40 крвних јединица. Друга акција је организована 9. фебруара ове године, под мотом „Живот не спасавају само љекари, дајте крв спасите људски живот“, и у њој је сакупљено око 50 крвних јединица. Удружење се, поред поменутих акција, организује и за хитне захтјеве оних којима је крв потребна. За веома кратко вријеме удружење је стекло око 100 чланова, међу којима има велики број младих људи, а такође и један број дјевојака које су се радо одазвале. Најмлађи члан нашег удружења је осамнаестогодишња Гордана Јокић, полазница вјеронауке при Саборном храму Христовог Васкрсења из Подгорице. Чланови нашег удружења могу бити све здраве особе од 18 до 65 година. Треба нагласити да је давање крви веома корисно јер се прије сваког давања провјерава здравствено стање. Само

давање крви благо стимулише коштану срж да ствара нове крвне ћелије. При томе не постоји никакав ризик за добијање болести, јер је цјелокупан прибор за узимање крви стерилан и користи се само једном. Сам процес давања крви није болан и траје свега неколико минута. Трансфузија крви у правом тренутку спасава животе тек рођене дјеце, хируршких болесника, повријеђених и многих других хитних случајева. Тако да можемо рећи да крв вриједи колико и живот који је том крвљу спасен. У овој години планиране су још двије акције, тако да овом приликом позивамо све читаоце „Светигоре“, као и све хумане људе да узму учешћа у предстојећим акцијама и постану добровољни даваоци крви. Сви заинтересовани могу се јавити предсједнику удружења Душану Брауновићу путем броја телефона 067/433-219.

Гордана Јокић, најмлађи члан Удружења

ЗА САБОРНИ ХРАМ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА

СВИ ПО ЕВРО

-Уплатницом код ЦБЦГ на рачун 550-3610-20 Са назнаком за САБОРНИ ХРАМ; -Код парохијског свештеника или управе манастира у свом мјесту; -Лично на благајни Храма Христовог Васкрсења, сваким даном од 9 до 15 часова; -Код овлашћеног прикупљача прилога који ће обилазити домове по градовима.

Жиро рачуни Народних кухиња у Подгорици: 550 – 12288 – 79 на Цетињу: 550 – 13699 – 17

ИЗД НОВА

АЊА

SVETIGORA Цетиње: +382 (0)41 234-222 Београд: +381 (0)11 369-07-57 369-07-05

одна издаје „Нар

влака

астира Пре

издање ман

влака

астира Пре

издање ман

астир Дуга

издање ман

мисао“