ЧАСОПИС СВЕТИГОРА бр.229-230

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

··

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXII  ЛУЧИНДАН  НОВЕМБАР 2013. г.  БРОЈ 229-300

Освештан Храм Христовог Васкрсења у Подгорици

Ктирорска фреска у подгоричком Саборном храму

Митрополит АМФИЛОХИЈЕ

ПОСЛАНИЦА поводом 1700 година Миланског едикта и освећења Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици

Саберимо се око Саборног храма Христовог Васкрсења ревни назив данашње Подгорице – Диоклија, Доклеја, из времена Римског и Ромејског царства, који значи „град славе Божије“, такорећи „Божије обиталиште“ – свједочи да је овај град од давнина имао своје храмове. Када су прошла времена незнабоштва, хришћани су га окитили храмовима Бога истинитога, као мјестима богословесног откривања и литургијског „обитавања“ Оца нашег Небеског и Господа Неба и земље који, како каже Св. апостол Павле, иако не станује у рукотвореним храмовима (Дап 17, 23.24), није ни далеко од нас, јер у Њему живимо и крећемо се и јесмо (Дап 17, 27-28), и Њиме се причесно хранимо и оживотворавамо за живот вјечни. Градови без саборног храма слични су човјеку без срца и душе. Подгорица је дуго била једини европски град који је остао без свог средишњег, саборног и сабирног храма, зато је вапила свим својим бићем за једним таквим храмом који би био собом васкрсење и обнова. Сви ови и многи други порушени храмови старе Дукље, Подгорице и њене околине очекивали су вјековима своју обнову и васкрсење старих и темељ нових „обиталишта славе Божје“. И, ево, наше покољење, у најтежем и духовно најраслабљенијем времену, прихватило се тог највећег и историјског задатка: благословом васељенског, руског и српског патријарха латило се градње Храма Васкрсења Христовог у данашњем подгоричком насељу Момишићи. Освећујући Храм Васкрсења обиљежавамо 1700-годишњицу едикта Цара Константина о слободи вјере (313–2013), у њему и преко њега васкрсавамо свеукупно хришћанско наслеђе

САБОРНИ ХРАМ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ

svetigora / 2013 / новембар

древне Диоклије – Превалитане, потоње Зете – Црне Горе. Несумњиво Црква овдје постоји од апостолских времена. Сачувана су предања да је већ апостол Павле проповиједао Јеванђеље не само у Солуну, Верији, по Македонији, него да је долазио и до Травуније (данашње Херцеговине – пећина код цркве Светих апостола Петра и Павла у Далмацији, манастир Крка). Сигурно је пак да је његов ученик, апостол Тит допирао до Диоклитије и даље… Благодарећи томе већ од трећег вијека, нарочито од четвртог вијека појавило се више Епископија, међу које посебно мјесто заузимају Диоклијска, Скадарска, Драчка, Рашка, Будванска, Которска, Свачка, Рисанска… На данашњем Косову била је веома рано, поред древне Сирмијске епископије (Сремска Митрополија), позната и Улпијанска (Липљанска) епископија, а према југу – Скупијска епископија. У данашњем граду Нишу, родном граду Цара Константина, у коме се обиљежава (6. октобра) централна свечаност поводом 1700-годишњице Миланског едикта, такође постоји Епископија управо од времена Цара Константина, као и код Беле Паланке – Ремезијанска епископија (у њој је столовао у четвртом вијеку знаменити црквени писац Свети Никита Ремезијански, састављач чувене пјесме „Тебе Бога хвалим“ – „Te Deum“). Ових првих вјекова (све до прве половине деветог вијека) главни мисионари и проповиједници Јеванђеља су долазили са Запада, из Рима. Но, када је Цар Константин пренио престоницу Царства у мали градић на Босфору – Визант, назвавши га Константинопољ – Нови Рим, утемељивши у њему ново Хришћанско царство (ослобођено од паганства првог Рима), постајала је све снажнија мисија Цркве Истока и на просторима Диоклије – Зете, Далмације, данашње Албаније, Србије, сјеверне Македоније, Бугарске, Паноније... Тако се овдје прожимало источно и западно црквено предање, што ће оставити дубоког трага и на наш средњевјековни немањићки период, па све до наших времена. Не треба изгубити из вида да су првих десет вјекова – вјекови јединствене Цркве Запада и Истока. Том прожимању нарочито је допринијело оснивање Архиепископије Јустинијане Приме у вријеме цара Јустинијана (6. вијек). На тим темељима започиње покрштавање, нарочито од времена цара Ираклија (VII вијек) новодосељених племена, особито словенских, првјенствено Срба. У том погледу пресудну улогу ће одиграти мисија Свете браће Ћирила и Методија у Моравској (друга половина IX вијека) и њихових прогнаних ученика Климента, Наума и других, расијаних до Охрида и шире по балканском простору.

новембар 2013 / број 229-300

из садржаја: Библијске књиге 52 Репортажа 48 Писмо читаоца 57 Поезија 67 Помен 72 Хронике 73

Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

Саберимо се око Саборног 3 храма Христовог Васкрсења ХРИСТО Јанарас

На путу ка истинској Слободи 54 Житије Светог оца нашег Петра Цетињског 58 др РАНКО Поповић

Његошева завјетна ријеч 62 Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

Пастирско писмо организаторима 68 параде бестидности у Подгорици obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXII  ЛУЧИНДАН  НОВЕМБАР 2013. г.  БРОЈ 229-300

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске Директор: протојереј–ставрофор Радомир Никчевић Савјет часописа: протојереј–ставрофор Момчило Кривокапић, архимандрит Димитрије (Лакић), академик Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић, др Ксенија Кончаревић Главни и одговорни уредник: архимандрит мр Кирило (Бојовић) Оперативни уредник: Рајо Војиновић Дизајн часописа: др Мирко Тољић, Владимир Јакшић Секретар редакције и уредник фотографије: Татјана Марјановић Редакција: Епископ липљански мр Јован (Ћулибрк), протојереј–ставрофор Гојко Перовић, протојереј–ставрофор др Велибор Џомић, игуман Петар (Драгојловић), протојереј др Саво Денда, јереј мр Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах мр Павле (Кондић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић, Весна Тодоровић, Јован Маркуш Сарадници: протођакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Марија Живковић, Милана Бабић, Милутин Вековић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Сања Радовић-Евлахов, Драгана Керкез, Јелена Петровић Лектура и коректура: Ивана Јовановић

··

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

Фотографије: монах Игнатије (Алексејев), Јован Радовић, Жељко Шапурић, Зоран Тричковић, Иван Рашовић, ђакон Драган С. Танасијевић, †Живота Ћирић.

Освештан Храм Христовог Васкрсења у Подгорици

Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд, тел: 011/369-0757,369-0705 e-mail: svetigora.urednik@gmail.com Штампа: , Суботица

Дистрибутери Светигориних издања за Републику Српску и БиХ су „АБ КАРД“ д.о.о, Бања Лука и „АД КАРД“ д.о.о, Сарајево INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT: COBADEFF /400876825101 EUR /400876825100 Other Currencies NLB Montenegrobanka AD Podgorica SWIFT CODE: MNBAMEPG /ME25530005120005043078 "MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS" 81250 CETINJE MONTENEGRO

svetigora / 2013 / новембар

Оно што је њихову мисију учинило незаустављивом и дугорочно плодоносном јесте употреба словенског језика у богослужењу, као и словенског писма (глагољице и ћирилице). Цариградски патријарх Фотије заиста је с правом назван „равноапостолни“, посебно због тога што је послао солунску браћу Свете Ћирила и Методија као мисионаре у Моравију. Треба подсјетити да прослављајући 1700-годишњицу Миланског едикта и освећујући Храм Васкрсења, прослављамо такође и 900 стотина година светородне лозе Немањића и рођења њеног родоначелника Стефана Немање – Симеона Мироточивог на Рибници, опомињући се чудесног, од немањићевских времена непрекинутог свештеног трајања самога мјеста, на коме се у славу Христовог Васкрсења уздиже данас овај храм. Момишићи, некада село у околини Подгорице, названо је по селу Момиши (Момуши) код Призрена у Старој Србији, из кога је у више наврата насељавано и које као једну од метохија славнога Хиландара помињу Преподобни Симеон Мироточиви и Свети Сава у својој задужбинар-

ској Хиландарској повељи. Зато није нимало случајно што су и сами Момишићи постали метохија хиландарска, коју у XIII и XIV вијеку у таквом статусу потврђују Стефан Првовјенчани, Свети краљ Милутин, Свети Стефан Дечански и Милутинов унук, цар Душан Силни. Велики дио старих Момишића од времена Црнојевића био је у власништву старе свештеничке породице Поповића, за коју предање каже да је нашој светосавској Цркви кроз вјекове дала 70 свештеника, међу њима и двојицу именима нам незнаних Свештеномученика Момишићких и њихових 40 ђака, које овдје у Момишићима, у цркви Св. Ђурђа – Георгија, спалише Турци живе у 1688. г. Ова црквица обновљена је на Ђурђиц 1995, а немањићко назначење мјеста оваплоћује се данас, о деветстотој годишњици светородне лозе Немањине у Храму Васкрсења Христа Спаса, у коме је један од два бочна параклиса и посвећен Симеону Мироточивоме, а други Св. Јовану Владимиру, Зетском краљу и Мученику. Зашто, дакле, баш њима двојици?

(Дрпе), везан по предању за личност Светог Саве, првог српског архиепископа, порушен (у њему је по предању Свети Сава устоличио првог епископа Зетске епископије 1220. г, премјештеног касније у манастир Св. Архангела на Превлаци; последњу капију су му срушили комунисти 1958. г). У Рибници је рођен родоначелник светородне лозе Немањића, Стефан Немања, потоњи Преподобни Симеон Мироточиви. Мјесно духовно предање – које је посвједочио велики старац наше Цркве из прве половине XX вијека, из оближњег манастира Дајбабе, Преподобни Симеон Дајбабски – каже да се негдје у горицама старе Рибнице, а данашње Подгорице, испод Дајбабске горе таје часне мошти Светога српског кнеза Бондимира – Будимира који је крштење примио из руку самих Светих Ћирила и Методија. У њему неки препознају кнеза Мутимира Властимировића, за кога чак и латински извори (Ф. Леонардис) тврде да је крштен руком Ћириловом 857. г. Остао је познат факт од далекосежног значаја да је у вријеме овог кнеза Мутимира, епископ старохришћанске Рашке епископије одбио налог тадашњег римског папе Јована VIII да се потчини јурисдикцији његове Панонске митрополије (873. г); остао је у канонској заједници и вјерности архиепископу Константинопоља, Новог Рима. То његово опредјељење су наставили Наум и Климент Охридски, и остали ученици Свете Браће Ћирила и Методија. На том ћирило-методијевском опредјељењу и предању и могао је Свети Сава саградити и утемељити самосталну Архиепископију жичку (1219. г), потоњу Пећку Патријаршију. Овим дјелом у славу Божију ми васкрсавамо старе храмове, а кроз њих и преко њих, обнављамо и своје саборно памћење и спомен на мртве и живе претке, који су сви живи у Богу. У Храму ће, ако Бог да, између осталог бити обновљена и старохришћанска крстионица са Златице, да би се кроз њу и преко ње Црна Гора вратила Часном Крсту и Светом крштењу, сабрала у једну душу и једно срце, вјером, надом и љубављу Божјом. Овај величанствени храм са његовим златним крстовима помирења, васкрсења и братске слоге, градили су, уз помоћ Божију, многи људи жедни правде Божије и живота вјечнога, који су у њега узидали макар молитву или каменчић: најмањи прилог пред Богом је велики, само ако се прилаже чиста срца и душе. Као такав Храм обједињује, како својом архитектуром тако и својим садржајем, како Исток и Запад, тако и свеукупно културно-духовно наслеђе вјековног хришћанског времена ових простора. Од Храма Христовог Васкрсења у Јерусалиму са Гробом Христовим и Голготом, грађеног у вријеме Цара Константина и Царице Јелене (освештаног 335. године), од Свете Софије Цариградске, Светог Трифуна Которског, римске романике и приморских преслица, до Студенице, Дечана, Храма Христа Спаса у Москви и Светог Саве у Београду нашег времена, кроз јединствену крипту Свих Светих, сличну древним хришћанским катакомбама, кроз његово

САБОРНИ ХРАМ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ

Ова два древна српска владара су нам на свом мучеништву и подвигу саградили дом и државу, увели нас у вјеру Православну и извели, као зрео хришћански народ, на историјску позорницу, уписали у нас и наше биће наше вјечно опредјељење и Пут којим да ходимо. Обојица су вјековни васкрситељи и објединитељи народне душе и судбине, утемељитељи народне симфонијске државотворности, свједоци – својим животом и дјелом – Васкрслога Христа! У овом граду, који се у старини звао Рибница, а, у новије вријеме, Подгорица, мада се и у вријеме светородне лозе Немањића користило за зетску област име Диоклитија, а за припадајући јој дио Јадрана – Диоклитијско море, очувани су остаци не тек обичних старохришћанских храмова, него управо оних најзначајнијих, самих престоних храмова епископских сједишта и манастира. Као очевидан примјер тога служи Богородичина саборна црква у древној Диоклији, у којој је, по предању, овјенчан краљевским и брачним вијенцем са Косаром Св. Јован Владимир, зетски краљ, мученик из XI вијека. Дивни су и остаци престоног епископског храма на Златици са старохришћанском крстионицом. Црква Св. Ђорђа под Горицом (X вијек) и данас служи, док је манастир Светог Марк а

svetigora / 2013 / новембар

утемељење на суровим црногорском мегалитима, преображаваним пластичним ткањем, до златних крстова на кубетима и милозвучног трепета вороњежских звона – овај храм представља јединствену синтезу свега тога, прожету духом Васкрсења. Њиме васкрсавају пред нашим очима и постају опипљиви кроз клесарске записе у камену, споља и изнутра, златом опточене хиљаде догађаја и ликова библијских – старозавјетних и новозавјетних, и оних из двијехиљадугодишње историје Цркве Христове. Ако је сваки храм по својој природи – живоносни Гроб Христов, а по свом садржају и свједочењу – мјесто Христовог Васкрсења и васкрсења оних који се, попут апостола Томе, дотичу Његових живоносних рана, примајући силу Њега Васкрслога, то овај подгорички храм собом васкрсава сву љепоту древне Дукље, Златице, Мартинићке Градине, Пречисте Крајинске, Михољске Правлаке... Знаменити Подгорички дискос (чаша) из четвртог вијека, који се чува у Санкт Петербургу, уклесан у зидинама Храма са сјеверне стране, њиме такође васкрсава, као и Часни Константинов крст, постављен између Храма Вазнесења и Храма Васкрсења, и уз њега Златни крст Светог Јована Владимира, постављен на главном кубету Храма. Овим храмом Подгорица по први пут постаје град, попут других великих свјетских престоница. Без њега je био паланка, насеље без очињег вида, без оријентационог путоказа, без средишта и одредишта. Храм којим и у коме не само Божанствена Литургија дарује „Хљеб који силази с неба“ и представља „воспоминаније (живо памћење, сјећање) на Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа“, него обнавља саборно памћење на све и сва што се догодило од искона ради нашег спасења и задобијања живота вјечнога, причешћем Хљебом живота. Уз то на њему уклесани гуслар чува и васкрсава вјековно памћење народа, као што и Црногорка са преслицом и колијевком изаткава чистоту народне душе и рађа нова покољења. Витлејемска пећина кроз коју се улази у Храм, озарена величанственим мозаиком Христовог Васкрсења, својим у камену исклесаним Ћирило-методијевским ликом чува и васкрсава Ћирилово писмо, убијано и прогањано данас више него икада из црногорског умља, писмености и културе. Зашто је Храм посвећен баш Христовом Васкрсењу? Зато што су свијету нашега времена људи својим клањањем пролазном животу и вриједностима, обоготворили смрт и творевину, замијенивши њима Бога и бесмртно људско достојанство, а ми, градећи Храм Васкрсења, желимо да обасјамо свој живот свјетлошћу бесмртности и вјером у богосмисао човјека и свијета. Градећи Храм Христовом Васкрсењу, будимо такође у себи вјеру у непобједивост добра, истине и живота. Том градњом рађамо у себи радост живота, ослобађајући се од тугоморе и безнађа времена у коме живимо. Градимо Храм да би он био

видљиви знак присуства Васкрслога Христа у нама и међу нама. Квасцем Васкрсења чистимо своју душу од загађености, страсти и заблуда. Обнављамо у себи нашу свету вјеру Православну, Светосавску и Светопетровску „вјеру праву“. Сијемо по својој души и душама својих потомака сјеме вјечног смисла и вјеру у побједу живота над смрћу, љубави над мржњом, свјетлости над мраком. Градимо га да би нам био подстицај на обнову правога Духа у нама, на обнову наших светих народних обичаја, нашег свеукупног живљења. Зидамо овај храм да би нас узводио небесима и уграђивао у вјечни град Јерусалим, да би нас сабирао око Престола Јагњета Божјег, закланог за живот свијета. Да би нас преображавао и претварао у храмове славе Божје, Тројице Свете, Тројединог Бога Љубави, ради чега је човјек и створен. Поред свега овога овај храм, као и сви прави храмови, мјесто је узајамног праштања и мирбожања људи и народа. Кроз њега нам се дарује „благодат и мир Господа нашега Исуса Христа, Љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа.“ Нарочито нама у Црној Гори, оптерећеним злим духом крвних освета, братоубилаштва старог и новог, диоба, све дубљих и погубнијих, неопходно је праштање и узајамно помирење. Јер само се на праштању и помирењу може градити истинска будућност сваког појединца и свих људи заједно. А основна порука Христовог Васкрсења, па стога и овог храма њему посвећеног, као и свега што се у њему догађа и пјева јесте управо: „Све опростимо Христовим Васкрсењем...“. Као такав он је позив свима на задобијање слободе која нас је створила и ради које постојимо, на буђење самосазнања да смо сви људи браћа и вјечна сабраћа, одговорни једни за друге и у времену и у вјечности. На крају, овај храм је не само мјесто Причешћивања Хљебом живота и васкрсавања истинског заједништва са Богом и међу људима, него и училиште како да дијелимо братски у љубави хљеб наш свагдашњи и добра којим је Бог све људе и народе изобилно обдарио и обдарује. Тако је овај храм позив свима нама на васкрсавање у нама саможртвене љубави, вјере у непобједивост добра, и истинске човјечности, односно богочовјечности као мјере човјековог напредовања и савршенства, то јест безмјерне мјере људског узрастања, у мјеру раста Христа Васкрслога, „који ће доћи да свакоме даде по дјелима његовим, да суди живима и мртвима, чијем Царству неће бити краја.“ „Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима дарова живот вјечни!“ АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ, МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ И ЕГЗАРХ СВЕТОГ ТРОНА ПЕЋКОГ

Освештање подгоричког

Саборног храма

Васкрсења Христовог

САБОРНИ ХРАМ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ

РАЈО Војиновић

Велики Божји дар и велика радост наша Њ

svetigora / 2013 / новембар

егова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил допутовао је 6. октобра у касним поподневним часовима у Подгорицу специјалним авионом из Ниша на свечаност прославе 17 вјекова Миланског едикта и освећења подгоричког Сaборног храма Васкрсења Христовог. Са патријархом Кирилом допутовали су Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Митрополит волоколамски г. Иларион, као и остали чланови Патријархове пратње.

Његову Светост дочекали су свештенство Митрополије црногорскоприморске, представници руске амбасаде у Подгорици и дјеца полазници вјеронауке при Цетињском манастиру обучена у народне ношње. Након краћег задржавања на аеродромској писти, патријарх Кирил је отишао у вилу „Горица“ гдје га је примио црногорски премијер Мило Ђукановић. Сат времена касније у Подгорицу су стигли и Његова Свесветост Архиепископ Константинопоља, Новога

Дочек Његове Свесветости Патријарха васељенског г. Вартоломеја и осталих високих гостију на подгоричком аеродрому.

САБОРНИ ХРАМ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ Његова Светост Патријарх руски г. Кирил на пријему код премијера Црне Горе, г. Мила Ђукановића

Православни првојерарси у Подгорици. С лева на десно: Архиепископ катарски г. Макарије (Јерусалимска Патријаршија), Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, умировљени Митрополит чешки г. Христофор, Архиепископ кипарски г. Хризостом, Патријарх васељенски г. Вартоломеј, Патријарх српски г. Иринеј, Архиепископ атински г. Јероним и Архиепископ албански г. Анастасије

svetigora / 2013 / новембар

Рима и Патријарх васељенски г. Вартоломеј и остали православни првојерарси. Истим авионом допутовале су и Рука Светог Јована Крститеља и честица Часног Крста Господњег, које је вјерни народ сјутрадан цјеливао приликом освећења подгоричког Саборног храма.

Васељенског Патријарха и остале православне првојерархе, представнике других хришћанских цркава и традиционалних вјерских заједница на подгоричком аеродрому је дочекао митрополит Амфилохије са свештенством Митрополије и амбасадори Србије, Турске

САБОРНИ ХРАМ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ

и Грчке у Подгорици. Дјеца су црквене великодостојнике дочекала погачом, сољу и цвијећем. Чланови Фолклорног ансамбла „Црна Гора“ из Голубоваца су на аеродромској писти приредили пригодан програм. Православни првојерарси су потом дошли пред Саборни храм Христовог Васкрсења гдје их је са хиљадама окупљених вјерника дочекао предсједник Почасног одбора за прославу 17 вјекова Миланског едикта, црногорски предсједник Филип Вујановић, са осталим члановима Одбора. Потом је одржана свечана духовна академија, коју је отворио бесједом митрополит Амфилохије, рекавши између осталог: „Ваше Свесвјатејшество, Ваша Свјатјejшества, Ваша Блаженства, господине Предсједниче Црне Горе, Ваше Екселенције, часни свештеници, монаси и монахиње, браћо и сестре! ’Ево дана којега створи Господ, радујмо се и веселимо у њему.’ Обиљежавамо, сва пуноћа Цркве Православне и свега Хришћанства, 1700-годишњицу Миланског едикта о слободи вјере. У част тог великог историјског догађаја, освећујемо Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, главном граду Црне Горе. По-

svetigora / 2013 / новембар

сле јутрошње свечаности у граду Нишу, мјесту рођења равноапостолног Цара Константина, ево нас пред Витлејемским улазом, украшеним мозаиком Христовог Васкрсења, у овај величанствени Храм, благодарни принос наше Цркве и хришћанске Црне Горе Васкрсломе Христу Богочовјеку и хришћанској култури Европе и свијета… … Својим васкрсавањем 1700-годишњег хришћанског наслеђа, Храм нас позива на слободу, коју је посвједочио велики Цар Константин својим Едиктом и ради које постојимо; обнавља у нама памћење на десетвјековно јединство Цркве Истока и Запада и позива да то јединство обновимо, како бисмо могли поново једним срцем и једном душом сви људи и сви народи славити једног Бога Љубави у Тројици – Оца, Сина и Духа Светога. У то име ми се радујемо радошћу неисказаном свима вама, и благосиљамо Бога што нас је удостојио овакве незаслужене части и јединственог благослова. Добродошли! Благословени који долазите у име Господње!“

САБОРНИ ХРАМ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ

гуслар Бошко Вујачић

Првојерарси и високи званичници на свечаној академији

Потом се сабранима обратио и предсједник Вујановић, а након тога је изведен богат културно-умјетнички програм у режији ђакона Ненада Илића, у којем су учествовали: глумац Дарко Томовић, водитељ, архимандрит Никодимос Каварнос из Грчке, Ксилурис Антониос Псарадонис са Кипра, Жана Бичевска из Русије, хор Св. апостола и јеванђелиста Марка из Подгорице, Слободан Тркуља и Балканополис, хор „Мојсије Петровић“ из Београда, глумац Петар Божовић, глумица Јелена Иванишевић, гуслар Бошко Вујачић, Косовски божури и Ивана Жигон и КУД „Мијат Машковић“ из Колашина. По завршетку Академије небо над Подгорицом је украсио величанствени ватромет.

Бесједа на Духовној академији у навечерје освећења подгоричког Саборног храма

Предсједник Црне Горе г. ФИЛИП Вујановић

Без слободе вјере нема цјеловитог човјека

svetigora / 2013 / новембар

оштовани грађани и грађанке Црне Горе, Ваше Светости, високи црквени и вјерски великодостојници, високе државне и званице главног града, Ваше екселенције, драги гости! Вечерас овдје испред Храма Христовог Васкрсења окупила нас је свечана Академија поводом освештања овог величанственог храма. Градио се упорно и стрпљиво двадесет година да би својим посебностима постао истински јединствен. Овај јединствени храм завршен је у години када обиљежавамо и славимо 1700 година Миланског едикта, тог највећег и темељног едикта хришћанства. Едикта који је зауставио прогон хришћанства који је трајао три вијека, који је констатовао да је спасоносно и правично да хришћани, а и други, слободном вољом могу да бирају своју религију. Хришћанство је постало равноправна религија, а коегзистенција религија основа и гаранција и мира и склада. Човјек је добио право да слободно бира своју вјеру, а без те слободе нема цјеловитог, нема слободног, нема до-

стојанственог, нема правог човјека. Зато је Милански едикт од прије 1700 година велика и вјечна порука коју треба заувијек слиједити. Овај храм је јединствен и у свом грађевинско-архитектонском остварењу. У свом доњем дијелу саграђен од великих камених плоча из Црне Горе које јасно показују снагу и чврстину, али и љепоту камена црногорског и које показују да је овај храм аутентично и препознатљиво добро Црне Горе. Остатак камена и свих материјала обрадиле су вјеште руке мајстора и умјетника, стварајући савршенство љепоте. Добили смо све то из наших пријатељских држава Православља и других, зато је овај храм својом суштином и вриједност православне васељене. Овај храм је јединствен и по патријарсима, црквеним и вјерским великодостојницима који су учинили велико задовољство Црној Гори да вечерас буду са нама, да освештају овај храм и дају му праву величину. Овдје су уз нас православце и католици, и припадници исламске вјере, и припадници других вјера, који показују оно што је суштина Миланског едикта – да је вјера велика само ако је заједничка, да коегзистира и гарантује мир само ако смо заједно. Хвала вам што сте

"Косовски божури"

САБОРНИ ХРАМ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ

овдје, што сте обогатили Црну Гору, што сте је да- да промовишу слогу, да кажу да су сви људи једнас учинили центром васељенског Православља! наки без обзира како се зову, којој вјери и нацији Овај храм Христовог Васкрсења је велики и припадају, да поруче свету мисију овог храма – да због вас, грађани и грађанке Црне Горе и наши треба прије свега и изнад свега поштовати човјека драги гости – којих никада није било више него да би се поштовао и волио Бог. што их има ноћас и што ће их бити сјутра – који У то име сви се радујемо и исказујемо поштосте дошли да покажете приврженост вјери, при- вање и онима који су помогли градњу и онима врженост коегзистенцији вјере, приврженост ве- који су направили ову љепоту и онима који су личини и поруци овог храма. У овај свети храм ће дали вјечну миротворску мисију овом вјечном се улазити од свих који желе да промовишу мир, Храму Христовог Васкрсења!

svetigora / 2013 / новембар

Ивана Жигон и "Косовски божури"

Петар Божовић

САБОРНИ ХРАМ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ

КУД „Мијат Машковић“ из Колашина

Опход око Храма са светим моштима приликом освећења

Историјски дан за Православље

svetigora / 2013 / новембар

едморица првојерараха помјесних Православних Цркава на челу са Патријарсима васељенским Вартоломејем, руским Кирилом и српским Иринејем освештали су 7. октобра подгорички Саборни храм. Поред тројице Патријараха храм су освештали још Архиепископи: кипарски Хризостом, атински Јероним и албански Анастасије и Митрополит варшавски и све Пољске Сава. Првојерарсима су саслуживали представници осталих Православних Цркава, и то: Митрополит гвинејски Георгије (Александријска Патријаршија), Митрополит Василије (Антиохијска Патријаршије), Архиепископ катарски Макарије (Јерусалимска Патријаршија), Митрополит велицки Сионије (Бугарска Црква), Митрополит зугдидски и цаишки Герасим (Грузијска Црква), умировљени Архиепископ Православне Цркве Чешких земаља и Словачке Христофор, као и многобројни Епископи, презвитери и ђакони Српске Цркве и других Православних Цркава.

САБОРНИ ХРАМ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ

Почетак освећења Храма Христовог Васкрсења

svetigora / 2013 / новембар

Архиепископ атински г. Јероним и умировљени Митрополит чешки г. Христофор долазе на Свету литургију у Храм

САБОРНИ ХРАМ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ

Одмах након освећења почела је Света литургија, на којој су појали удружени подгорички хор Св. апостола Марка и которско СПД „Јединство“, као и архимандрит Никодимос Каварнос.

svetigora / 2013 / новембар

Након Литургије бесједили су српски Патријарх Иринеј, васељенски Патријарх Вартоломеј, који је том приликом уручио на дар Храму свети путир и дискос, као и руски Патријарх Кирил, бурно поздрављен од хиљада православних вјерника, који је такође уручио дар – икону Пресвете Богородице Знамење, а митрополиту Амфилохију архијерејску панагију. Митрополит Амфилохије је од срца заблагодарио православним првојерарсима што су учествовали у овом историјском и торжественом догађају. Потом су православни првојерарси са улаза у Храм пустили голубове мира који су симбол Духа Светога, а

онда у спомен на овај велики историјски дан засадили маслине поред Саборног храма. Свечаности освећења Саборног храма Христовог Васкрсења присуствовали су, између осталих, изасланик Папе римског Франциска Кардинал словачки Јозеф Томко, Надбискуп београдски Станислав Хочевар, Бискуп которски Илија Јањић, свештеник Данијел Буда – представник Свјетског савјета цркава, пречасни Ги Лиагр – генерални секретар Конференције европских цркава, Реис исламске заједнице у Црној Гори Рифат ефендија Фејзић, као и Муфтија србијански Мухамед Јусуфспахић. наставак текста на 37. страни

САБОРНИ ХРАМ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ

svetigora / 2013 / новембар

Беседа на Светој литургији и освећењу Храма Христовог Васкрсења

Његова Светост Патријарх српски г. ИРИНЕЈ

Подгорички храм - понос читавог хришћанског света В

аша Светости Патријарше цариградски и васељенски Вартоломеје, Ваша Светости Патријарше Москве и целе Русије Кириле, Ваша Блаженства, Високопреосвећена и Преосвећена браћо архијереји, уважени Председниче Црне Горе, уважени Председниче Републике Српске, уважени представници Римокатоличке цркве и муслиманске заједнице, Ваше екселенције, браћо свештеници, браћо и сестре! Ово је дан који створи Господ наш – овај велики и славни дан не само за нашу Цркву и наш народ него за читаву православну Цркву, за све православне широм света и за све хришћане. У исто време ово је дан којим је крунисана прослава великога, из историје Цркве Христове познатог, Миланског едикта – седамнаест је векова од његовога проглашења, и сви ми православни и цео хришћански свет обележава и слави овај велики јубилеј. Данашњим освећењем овог велелепног храма крунишемо овај велики догађај и празник који обе-

лежавамо читаве ове 2013. године. Ово је наш допринос великоме дану и празнику, на славу и понос нашега народа и читавога хришћанскога света. С обзиром на време у коме је грађен и на ову лепоту, које смо сви сведоци, можда би Митрополит црногорско-приморски Амфилохије могао донекле да понови речи великог Јустинијана: „Ако не превазишао сам те, оно Соломоне приближио сам ти се!“ Заиста, овако диван храм је наш понос, и исказујемо своју велику захвалност свима онима који су допринели да се овај храм подигне и данас освети. Његова Светост Патријарх цариградски и васељенски је пре двадесет година поставио камен темељац овоме храму, и на велику радост – верујем његову, а и свих нас –ево и освећује га данас на славу

САБОРНИ ХРАМ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ

Вјерни народ испред Храма Христовог Васкрсења на дан освећења

Божију, на радост, добро и спасење народа нашега, свега рода хришћанскога и целога света. Да не бих превише причао молим Његову Светост Патријарха васељенског да каже реч своју поводом овога значајног, и великог, и славног догађаја – поводом освећења Храма посвећеног Васкрсењу Христовом.

Са молитвом Господу, коју Му приносимо данас у овом храму, да васкрсне свако добро, сваку истину и да нам својим Васкрсењем дарује и оно што је нашем времену најпотребније: мир, слогу и љубав међу нама и међу народима. Зато ће се молити у овом храму докле постоји, зато ћемо се молити и ми који смо данас овде и сви они који буду улазили у њега. Нека је благословен данашњи дан!

Православни првојерарси приликом читања Апостола на Св. Литургији

svetigora / 2013 / новембар

Омилија на Светој Литургији и освећењу Храма Христовог Васкрсења

Његова Светост Патријарх васељенски г. г. ВАРТОЛОМЕЈ

Освећење Храма позив на јединство В

аше превасходство, г. Филипе Вујановићу, председниче Црне Горе, Блажењејши брате Патријарху српски, г. Иринеје, Блажењејши Првостојатељи и преосвећени представници помесних братских Православних Цркава, Високопреосвећени Митрополите црногорскоприморски, г. Амфилохије, благословени православни хришћани Црне Горе, децо Цркве возљубљена. Ко ће се успети на гору Господњу и ко ће стати на свето место његово? Онај ко је невиних руку и чистога срца,

који не узима залуд душу своју и ко не устаје завишћу на ближњега свога (Пс. 23, 3-4), пророкује за данашњи дан савремени свештени Псалмопојац. Испуњени истинском радошћу и духовним весељем, стојимо и ми у овом историјском тренутку на светом месту Господњем и, наша Смерност и присутни сабраћа Предстојатељи светих помесних Православних Цркава и са нама часни Јерарси, вршимо освећење овога свечасног и велелепног светога Храма Васкрсе-

САБОРНИ ХРАМ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ

Његова Свесветост Архиепископ Константинопоља, Новога Рима и Патријарх васељенски г. Вартоломеј

svetigora / 2013 / новембар

Њихове екселенције амбасадори, монаштво и вјерни народ на Светој литургији у Храму на дан освећења

тих манастира и других светих места. Шира пак област Балкана јуче, а Средњег истока данас, постају мученици многих пустошећих најезди на свете храмове и друге установе наше Православне Цркве. Православље, као што је познато, никада није настојало да се иновернима наметне употребом силе. Против њега су ратовали, оно је било гоњено, али никада оно није прогонило некога због његових верских убеђења. Много пута гоњено, Православље је и данас прогоњено у неким земљама, али оно не узвраћа за ране. Све позива у јединство у Христу, зато што у његовом срцу одзвањају, и „обитавају“, речи Господа који се молио у Гетсиманији пре Страдања „да сви буду једно“. При том и Светитељи Православне Цркве из свог духовног искуства уверавају нас да хришћанин да би се спасио треба да жели спасење свих људи, управо као што Господ наш „жели све људе да спаси и да дођу у познање истине“ (молитве пред свето Причешће). Освећење Храма је позив на јединство, јер у Храму изговарамо Символ наше вере, којим проглашавамо да верујемо „у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“. Нико нема власт да ствара другу или трећу цркву. Глава Цркве је Господ наш Исус Христос, који је Један и Јединствен. Као што једна глава не може припадати двама телима, тако ни Христос није глава двеју истоверних Цркава на овом месту. Због тога Црква не постаје вољом неких људи. Она није удружење или световно јединство личности, које своје постојање добија онда када јој неки суд одобри статут. Она је богочовечанско постојање које је Христос основао и којим управљају Свети Апостоли и њихови наследници а не сваки који око себе окупи некакве присталице и ту организацију назове „црквом“. Православна Црква је у Символу вере богонадахнуто названа, а и јесте, „саборна“, „католичанска“, у смислу да обухвата потенцијално све људе. Она све људе позива да се утелове у њој или, по речима Апостола Павла, на се накалеме на добру маслину, Христа, да из ње црпе живот и доносе плода. Без утеловљења у Христа, добру маслину, човек не може доносити плодове Духа Светога. По божанском благовољењу на освећењу овога храма присуство Првостојатеља и представника многих Православних Цркава представља посебан благослов – потврђује благонаклоност и љубав Божију према хришћанима веома нам вољене Црне Горе. Присуство, дакле, свих нас представља откривање истинског јединства Православне Цркве. Сви смо окупљени, независно од народа и језика, и сведочимо да се осећамо у Христу сједињени, не разликујући, према истом Апостолу, Јудеја и Јелина, туђина, Скита, слугу, слободњака, мушко и женско, него смо сви једно у Христу. Уколико и наши ближњи буду пратили наш пример, на земљи неће постојати сукоби и ратови, а у Цркви неће бити раскола и подела. Тачно је да је из важних разлога Мајка Црква Констан-

САБОРНИ ХРАМ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ

ња Господњег, чији камен темељац је наша Смерност имала благослов да положи пре скоро две деценије. Радост свих нас се умножава чињеницом да налазећи се овде прослављамо и хиљадуседамстогодишњи јубилеј од како је Велики Константин објавио познати Милански едикт којим су хришћанска вера и богослужење постали дозвољени и по први пут је устаљено слободно вршење верских права и дужности хришћана. Освећење овог светог храма није просто једна церемонија. Оно је призивање Светога Духа и настањење Његово у дом који је посвећен за служење Богу. Од сада па надаље у овоме храму Дух Свети ће савршавати Тајне Цркве, освећиваће верне, повезиваће живе са упокојенима и сабираће вернике на заједничке молитве, заједничко богослужење и заједничке прозбе. Господ нас је уверио да где су два или три сабрана у Име Његово, ту је и Он са њима. Шта више, „Онај који је обећао да ће двојици или тројици који се сложе у Име Његово испунити молбе“ (Молитва трећег антифона Литургије Св. Златоуста), Он је у суштини Онај који свештенодејствује, усавршава и освећује хлеб и вино и претвара ове дарове који одржавају прост живот у Тело и Крв Његову, претварајући их да буду „на исцељење и очишћење и просветљење и очување и спасење и освећење душе и тела... у залог живота вечног и добар одговор на страшном суду“ Његовом, а да никако „не буду на суд или осуду“ (молитве за свето Причешће). Велики је, дакле, значај освећења храма, јер Светом литургијом и свим оним што се у њему савршава обезбеђујемо присуство Господа Исуса Христа међу нама. А пошто је присуство Христово увек доброчинитељско, кроз храм привлачимо и доброчинитељно зрачење и дејство Божије на све становнике дотичнога краја. Налазећи се на овом светом и мученичком тлу и освећујући овај свети храм, ми призивамо заступништво великих Православних светилника овога краја, Светог Петра Цетињског и Светог Василија Чудотворца и заштитника црногорскога, Новомученика Превлачких и Момишћких, и учимо се из њихове потпуне посвећености Господу и њихових аскетских подвига, којим су осветили и место и простор, пећине и висове ове благословене земље, која пред светом сведочи славу Крста и Васкрсења Богочовека. Освећени Храм Васкрсења Господњег представља уистину символ духовног васкрсења Православне Цркве овога места, која је после искушења Другог светског рата постала светлодавац вере и наде целокупном народу. Ради тога, прослављамо Господа и благодаримо му, јер је надахнуо Великога Константина да изда Милански едикт и тиме прекине гоњења хришћана. На жалост, и после протока толико векова од тада и даље се на различитим местима од стране фанатичних група наставља уништавање светих храмова, хришћанских споменика, све-

svetigora / 2013 / новембар

тинопољска, будући да су је обавезивала на то канонска права и дужност и акривија, доделила аутокефалију и аутономију многим својим областима и шире. Али овим додељивањем потребно је да се свагда држи процедура како је предвиђају свештени канони и устаљена пракса. Није дозвољено, напротив за осуду је и неприхватљиво је, да нека локална Црква сама себе проглашава за аутокефалну. На овом месту, расуђујемо као исправно и праведно да себе и друге и свакога подсетимо на вазда актуелне и савремене потресне речи; са једне стране Св. Хризостома: „Ништа не може тако разделити Цркву попут властољубља. […] Ни крв мученичка не може обрисати тај грех. […] Ова штета није мања од оне коју непријатељ нанесе, него много већа“ (На Ефесце 11, PG 62, 85), а са друге Св. Василија: „Ране су пак расколи у Цркви; ожиљци од подмуклих срца; запаљење – побуна душе..., и због тога побуна против знања Христовог“ (На Пророка Исаију, гл. 1, PG 30, 148C). Браћо и сестре, и децо благословена у Христу, Данас освећујемо [храм]. И ка овом освећењу земље, која је мудрошћу створена, коју насељавамо ми жива бића са човеком као круном, као и у разборитој припреми за небеса, будући вечни живот који очекујемо, треба да усредсредимо нашу пажњу. Вршимо освећење земаљског Храма Васкрсења у Подгорици који се данас „добром изменом мења“ и постаје „добра лука, лечилиште страсти, прибежиште болеснима“, „на исправљење живота, достизање доброг владања, и испуњење сваке правде“. Истовремено, ми част указујемо Светоме Константину, који је пре седамнаест векова подигао и освештао први свети Храм Васкрсења, саграђен у Светој Земљи. Ова подударност је свакако вредна помена. Дело Великога Константина, које је започето Миланским едиктом, и настављено подизањем св. Храма Васкрсења, наставља да пружа плодове и производи један нови Храм Васкрсења у Подгорици. Благодаримо Светоме Цару и прослављамо Бога због овог великог Његовог дара благочестивом народу Црне Горе и молимо се да овај народ, под просветљеним напасањем по свему достојног Високопреосвећеног брата Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија, цени из овог Храма изливајућу се Божанску Благодат и покаже нове побожне хришћане и светитеље. Браћо и сестре, „Приђите, да пијемо ново пиће, које не чудодејствује из неплодног камена, него из непропадљивог извора, из гроба Христа који је орошен, у Њему се утврђујмо“. У радости, дакле, овог васкршњег пића, упућујемо топли братски поздрав ономе који часно и у жртвеном самоодрицању украшава Престо и помесну Цркву у Србији и Црној Гори, Блажењејшем брату Патријарху господину Иринеју, затим достојном наследнику Светог Петра Цетињског господину Амфилохију и његовој сабраћи Епископима браћи будимљанско-никшићком Јоаникију, милешевском Филарету, захумско-херцеговачком Григорију, који служе и правилно управљају православном речју истине у овој благословеној земљи и области. Посебан поздрав упућујемо Епископу Рашке и Призрена господину Теодосију, који јуначки дела на Косову, суочавајући се са својим народом са надчовечанским тешкоћама које долазе и од домаћих, и од туђих, и од даљих. Благосиљамо мученички народ Црне Горе и апелујемо на све међународне и локалне чиниоце да учине све како би овдашња Православна помесна Црква уживала сва људска права и слободе ради несметаног продужетка њеног духовног послања и спасоносног дела. Посебно очекујемо стварање одговарајућих бољих безбедоносних услова за повратак избеглица њиховим огњиштима и изражавамо наду да ће се наставити започети процес поновне изградње и обнове уништених манастира и храмова на Косову и Метохији. Особито наглашавамо са овога места потребу сарадње у овом домену између Православне и Римокатоличке Цркве и представника исламске заједнице, због чињенице да сви живе у овој отачкој земљи и да сви имају одговорност пред благим Богом да живе у међусобном поштовању

Коленопреклона молитва приликом освећења Храма

и међупрожимању. Ране од оружаних сукоба од пре четрнаест година остају отворене и болне и потребно је да се исцељују узајамном добром вољом и сарадњом на свим пољима, што води благословеној коегзистенцији у оквирима слободе вере и људских права. Молитвено се сећајући и невиних жртава поменутих сукоба, али и оних који се још увек воде као нестали, молимо се Господу да ублажи бол и дарује божанску утеху њиховим породицама. Све ово говоримо умољавајући и себе и друге на овај дан освећења светога Храма Васкрсења и прославе једног историјског јубилеја, слободе вере: прихватимо поруку и спроводимо је свакодневно у дело!

САБОРНИ ХРАМ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ

Распети Господ воли заблуделог савременог човека, жели његов успех и узлази на Голготу ради његовог спасења. Са висине Крста, са знојем велике агоније и божанском крвљу својих рана, Он испуњава коначни дуг ради истине, љубави и правде васцелога света. Крст је распета љубав. То је оно „овим побеђуј“ Великога Константина. То је увод у „први дан Велике Суботе“. Нека не буде заборављено да је „целокупна хришћанска цивилизација утемељена у смртној агонији једног Распетога“ (Хр. Малевицис). Само очи испуњене сузама и чисте душе, као што су ваше, могу да гледају Исуса, који је као „предмет служења“ подигао грешно човечанство. Господ Исус је једини у свету који је говорио и делао и жртвовао се „ради жртве овога света“ – човека. А актуелна је и реч једне спорне личности, једног такорећи атеисте: „Распети Христос је распети целовити човек“ (Николај Казанцакис). Молимо се, оци и браћо и сестре, да увек чувате своју везу са Крстом и Васкрсењем Христовим, са освећеним новим обиталиштем Благодати Господње, и негујући Вољу Божију, изворну и чисту љубав, делатно смиреноумље и пратећу је побожност, да свагда сведочите своју посвећеност Распетом Богу, на тешко проходним стазама које прате уздаси у земном боравишту и у трајним духовним неизвесностима и двоумљењима, а у извесности да је „васкрсао Господ и да се живот може поново живети“. Амин. Превео с јелинског Епископ Максим

Патријарх московски и цијеле Русије г. Кирил

Беседа на Светој литургији и освећењу Храма Христовог Васкрсења

Његова Светост Патријарх московски и цијеле Русије г. КИРИЛ

Саборни подгорички храм - символ и круна вековне оданости Православљу

svetigora / 2013 / новембар

аша Светости најсветији Патријарше цариградски и васељенски Вартоломеје, Ваша Светости најсветији Патријарше српски Иринеје, Ваше Високопреосвештенство Митрополите Амфилохије, Ваша Блаженства, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, уважени представници државних органа Црне Горе, уважени гости, драги оци, драга браћо и сестре! Данас је велики догађај у Подгорици, главном граду Црне Горе. Данас је саборно, са учешћем патријараха Православних Цркава освећен овај велелепни, величанствени храм. Храм који је по својој величини, по својој лепоти, по својим архитектонским особеностима заиста најљепше место не само у овоме граду него и у читавој Црној Гори. И то није случајно, јер је овај храм сабрао у себе велику православну традицију на којој се темељи духовни и морални живот и овога места и овога народа.

Али храм сам по себи није најбитнија ствар, оно што је битније јесте да су у веома тешком историјском тренутку за овај народ и ову земљу људи одлучили да сазидају овај храм. Храм се не може саградити уколико је то декрет и воља неког ко је на власти, храм се не може саградити уколико то представља вољу неког црквеног руководиоца, храм се зида онда када то желе људи, стога што се храм гради тамо и тада када је то људима потребно. Стога је овај величанствени храм споменик вере оне генерације која сада живи у Црној Гори – ово је ваш споменик и гласник онима који долазе. Он ће потомке подсећати на вашу веру, и може бити да ће многима помоћи да схвате да ако сте у овако тешко време овде у Црној Гори ви желели да имате овај храм, то значи да су људи осећали да од храма Божијега са неба долази помоћ у најтежим животним околностима. Овај храм није само споменик вере људи, него и позив сваком хришћанину. Најлепши украс храма није ни

САБОРНИ ХРАМ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ

Патријарх васељенски запечаћује свете мошти у Часној трпези

архитектура ни иконопис него људи који се у њему моле Богу. Позив се састоји управо у томе да се убудуће у овом храму увек сабирају људи који ће се молити. Онај који се моли зна да се сила Божија оваплоћује у нашој људској немоћи. Сваки онај који се моли Богу зна и свестан је тога да је сила Божија јача од било које људске силе. Доказ и сведочанство тога је и тешка историја Цркве и тешка историја Црне Горе. Ваш народ се сачувао само с тога што је умео да сачува веру православну. У тешким временима када су спољашњи непријатељи угрожавали и сам опстанак мале Црне Горе, људи, Црногорци, идентификовали су себе у првом реду са Православљем – Православље је било основна идентификација народа. Ви сте се сачували као народ и као држава управо зато што нисте никада издали веру православну. И овај храм није велики споменик само ове генерације, него је споменик свим претходним генерацијама људи који су пажљиво сачували православну веру. У наше време када је на делу процес глобализације, када се границе и растојања бришу и смањују, веома је важно сачувати своју националну, културну и духовну идентификацију. Дај Боже да на-

svetigora / 2013 / новембар

род у Црној Гори сачува ову своју особеност, на првом месту држећи се великог православног наслеђа. Хтео бих најсрдачније да се захвалим вама, владико Амфилохије за ваш подвиг и за ваше трудове. Ви сте истакнути архијереј Православне Цркве, који својим талентима и својом вером не служи само својој Цркви него служи васцелом Православљу. Дај Боже да се под вашим омофором саберу и они који се на данашњи дан нажалост не моле Богу са свима нама који смо православни. Молићемо се за јединство православног наслеђа овде у Црној Гори, и за вас, Ваше Високопреосвештенство, јер на вама лежи највећа одговорност на духовном сабирању православног црногорског народа. На молитвени спомен на овај велики догађај хтео бих да принесем на дар Храму ову икону Знамења Пресвете

Богородице. Данас се у Руској Цркви, по нашем календару, празнује управо ово изображење Пресвете Богородице. Нека Царица Небеска својим омофором покрије и заштити Цркву и људе овде у Црној Гори. А у знак моје личне љубави према и признања за ваше подвиге, молим вас да примите ову свету панагију. Срдачно благодарим и вама, Ваша Светости Патријарше Иринеје, на љубазном позиву који сте нам упутили да учествујемо како на великом празновању јубилеја 1700-годишњице Миланског едикта, тако и на освећењу овог величанственог Саборног храма у Подгорици. Нека Господ Бог чува све вас миром, љубављу и једномислијем. Чувајте веру православну, у њој се налази наше спасење! Амин.

У првом реду, с лева на десно: предсједник Црне Горе г. Филип Вујановић са супругом, г. Милорад Додик, предсједник Републике Српске, г. Миомир Мугоша, градоначелник Подгорице, г. Суад Нумановић министар за људска и мањинска права, г. Срђан Милић предсједник СНП, г. Горан Даниловић народни посланик, г. Миодраг Лекић предсједник ДФ, г. Андрија Мандић предсједник СНС

Поред предсједника Црне Горе и предсједника Почасног одбора за обиљежавање 1700-годишњице Миланског едикта Филипа Вујановића и осталих чланова Одбора: г. Игора Лукшића – потпредсједника Владе и министра вањских послова и европских интеграција, г. Суада Нумановића – министра за људска и мањинска права, г. Миодрага Радуновића,– министра здравља и г. Миомира Мугоше – градоначелника Подгорице, светковини су присуствовали и предсједник Републике Српске г. Милорад Додик, као и директор Канцеларије за вере Владе Србије др Милета Радојевић. Свечаности су присуствовали и архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара; представници свештених светогорских манастира Григоријата и Симонопетра, игуманија грчког манастира Ормилије мати Никодима, као и велики број игумана, игуманија, монаха и монахиња из манастира Црне Горе, Србије и БиХ. Били су ту и бројни представници дипломатског кора у Црној Гори и Србији, многобројни градоначелници црногорских градова, директори јавних и културних установа, ректори, декани и професори Универзитета у Србији, Црној Гори и Републици Српској; декани и ректори богословских школа

САБОРНИ ХРАМ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ

наставак текста са 24. стране

svetigora / 2013 / новембар

САБОРНИ ХРАМ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ

наше помјесне Цркве, представници политичког, научног, културног и друштвеног живота Црне Горе, Србије, Републике Српске и ширег региона. Након Свете литургије уприличен је свечани ручак на којем је митрополит Амфилохије уручио одликовања и похвалнице трудбеницима и добротворима заслужним за изградњу Храма. На предлог митрополита Амфилохија СА Синод Српске Цркве је орденом Светог деспота Стефана Високог Лазаревића одликовао протојереја–ставрофора Драгана Митровића, старешину Саборнога храма Васкрсења Христовог, за изузетан допринос изградњи и украшавању Храма; орденом Светог краља Милутина, највишим одликовањем за градитељство које се додељује у нашој Цркви, протомајстора Момчила Станојевића и грађевинску фирму „Мостоградња инжењеринг“ из Подгорице. У име фирме орден је примила директор гђа Милка Ђукић. Златним ликом Петра Другог Петровића Његоша митрополит Амфилохије је одликовао дневни лист „Дан“, за допринос у очувању црквеног јединства, помоћ у духовној обнови народа у Црној Гори и за неговање ћириличног писма – у име часописа одликовање је примио уредник Младен Милутиновић.

svetigora / 2013 / новембар

Васељенски Патријарх, Патријарх српски и остали православни првојерарси на пријему код премијера Црне Горе г. Мила Ђукановића

Граматама великог добротвора одликовани су: у име блаженог спомена Архиепископа атинског Христодула Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Влада Црне Горе, Влада Србије – Канцеларија за вере, у име које је одликовање примио г. др Милета Радојевић, Влада Републике Српске, у име које је одликовање примио г. Милорад Додик, Телеком Србије, НИС, Делта фондација, Немања Давидовић, син Даке Давидовића, браћа Карић и сестра Оливера, манастир Острог, Црквене општине маинско-брајићка и луштичка. Граматама добротвора одликовани су радници Кап -а, Срђан Бошњаковић, Мирјана Поповић и Станко Руцовић. Додијеливши ова признања најзаслужнијим личностима и институцијама, митрополит Амфилохије је истакао: „Само смо неке поменули, а Господ види и Господ зна ко све није уграђен у овај свети Храм. Благодарећи тој жртви ми данас имамо ову лепоту.“ Након тога је услиједио умјетнички програм у којем су учествовали Бело платно и Светлана Спајић, Косовски божури и Јелена Жигон, Ксилурис Антониос – Псарадонис, грчки композитор, извођач на критској лири те Жана Бичевска из Русије. Након свечаног ручка, делегацију помјесних Православних Цркава, осим Патријарха московског Кирила који је претходне вечери био на пријему, у вили „Горица“ је примио црногорски премијер Мило Ђукановић са својим сарадницима г. Миланом Роћеном – главним

политичким савјетником предсједника Владе, г. Небојшом Калуђеровићем – савјетником предсједника Владе за спољну политику, г. Срђаном Спајићем – савјетником предсједника Владе за правна питања и госпођом Андријаном Вукотић – савјетницом предсједника Владе за односе са јавношћу. Пријему су присуствовали Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх српски Иринеј, Митрополит Амфилохије, Митрополит Георгије (Александријска Патријаршија), Митрополит Василије (Антиохијска Патријаршија), Архиепископ Макарије (Јерусалимска Патријаршија), Митрополит Сионије (Бугарска Црква), Митрополит Герасим (Грузијска Црква), Архиепископ кипарски Хризостом, Архиепископ атински Јероним, Архиепископ албански Анастасије, Митрополит варшавски Сава, умировљени архиепископ Хризостом, кардинал Јозеф Томко – представник Папе римског Франциска, Надбискуп београдски Станислав Хочевар, Архиепископ румунски Татев (Јерменска Црква), Митрополит Француске Емануил – потпредсједник Конференције европских цркава, пречасни Ги Лиагр – генерални секретар Конференције европских цркава; свештеник Даниел Буда – представник Свјетског савјета цркава; Муфтија србијански Мухамед Јусуфспахић. На пријему је митрополит Амфилохије уручио Влади Црне Горе Грамату великог добротвора у изградњи Саборног храма Христовог Васкрсења. У име Владе одликовање је примио предсједник, г. Ђукановић.

Младен Милутиновић, уредник дневног листа „Дан“ који је одликован Златним ликом Петра Другог Петровића Његоша

Протомајстор г. Момчило Станојевић одликован орденом Светог краља Милутина Гђа Милка Ђукић, директор грађевинске фирме „Мостоградња инжењеринг“ из Подгорице одликована орденом Светог краља Милутина

САБОРНИ ХРАМ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ

Новопостављени старешина Саборног храма ХВ, протојереј–ставрофор Драган Митровић, одликован орденом Светог деспота Стефана Високог Лазаревића

svetigora / 2013 / новембар

Православни првојерарси посјетили Цетињски манастир

вечаност прославе 1700 година Миланског едикта и освећења подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења је завршена посјетом првојерараха помјесних Православних Цркава, предвођених Патријарсима васељенским Вартоломејем и српским Иринејем, Цетињском манастиру.

Црквене поглаваре дочекали су братија Цетињског манастира предвођена игуманом ове светиње архимандритом Методијем (Остојићем), пароси цетињски, професори и ђаци Богословије Светог Петра Цетињског на челу са ректором протојерејем–ставрофором Гојком Перовићем, , велики број монахиња, дјеца са вјеронауке при Цетињском манастиру и вјерни народ Цетиња.

Дјеца полазници вјеронауке при Цетињском манастиру са цвијећем дочекују патријархе

САБОРНИ ХРАМ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ

Монаштво испред Цетињског манастира на дочеку патријараха

svetigora / 2013 / новембар

Братство Цетињског манастира дочекује патријархе

Настојатељ Цетињског манастира, архимандрит Методије узима благослов од Његове Светости Патријарха константинопољског Вартоломеја

Након доксологије у манастирском храму Рождества Пресвете Богородице, црквене поглаваре, представнике других помјесних Цркава, представнике Римокатоличке цркве и исламске вјерске заједнице, амбасадоре и друге госте поздравио је митрополит Амфилохије, који је изразио радост што нас је Господ удостојио да велика свечаност освећења подгоричког Саборног храма добије свети печат доласком на Цетиње највећих представника Цркве Христове Православне – „Велики је то дар Божји и велика радост наша“, закључио је владика Амфилохије. Одговарајући на ријечи добродошлице, патријарх Вартоломеј је нагласио историјски значај тог дана и торжественост чина освећења Храма, између осталог рекавши: „Ваше Високопреосвештенство, Митрополите црногорско приморски, благодаримо вам на гостопримству које сте нам показали и овде, на овом историјском мјесту и историјском трону, гдје сте нас управо дочекали, које зрачи благодаћу Светога Петра Цетињскога. Упућујемо свој пастирски благослов на цео ваш народ, брате Амфилохије, да сте достојан и на многаја љета!“

САБОРНИ ХРАМ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ

Патријарх васељенски целива мошти Светога Петра Цетињског

svetigora / 2013 / новембар

С лева на десно: јерменски Архиепископ за Румунију Татев, Архиепископ кипарски г. Хризостом и Патријарх српски г. Иринеј

Високи гости на пријему у Митрополији

У Митрополији је потом приређено послужење. Након тога је висока делегација помјесних Православних Цркава отпутовала за Подгорицу, а одатле за Београд. Ово је први пут у историји да оволики број православних првојерараха истовремено посјети Цетињски манастир.

Митрополит Амфилохиј дарива Патријарху васељенском г. Вартоломеју икону Пресвете Богородице Филеримосе

У вечерњим сатима испред Саборног храма у Подгорици је одржан концерт Слободана Тркуље и Балканополиса, којем је присуствовало више хиљада младих људи.

САБОРНИ ХРАМ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ

Високи гости на пријему у Митрополији

reporta`a

СЛАВКО Живковић

Централна прослава 1700-годишњице

Миланског едикта 4-9. октобар 2013. године - Београд, Ниш, Подгорица

БЕОГРАД авршна прослава поводом 1700-годишњице Миланског едикта је отпочела 5. октобра доксологијом у Саборној цркви. Служби доксологије и благодарења присуствовали су: Патријарх цариградски и васељенски Вартоломеј, Патријарх јерусалимски Теофило, Патријарх московски и све Русије Кирил, Архиепископ кипарски Хризостом, Архиепископ атински Јероним, Митрополит варшавски и све Пољске Сава, Архиепископ Симеон, мјестољубитељ митрополитског трона Православне Цркве Чешких земаља и Словачке, Архиепископ тирански и све Албаније Анастасије, умировљени Архиепископ прашки Христофор. Од представника других хришћанских цркава истaкнуто је присуство личног представника Његове Светости папе Фрање кардинала Јозефа Томке, надбискупа београдског Станислава Хочевара и других бискупа, међу којима и генералног викара Београдске надбискупије монс. Леополда Рохмеса и других високих свештених лица.

Поздрављајући овај свечани сабор, Патријарх српски Иринеј је између осталог казао: „Овим царским едиктом су широм отворена врата Европи и свету да хришћани могу слободно исповедати и упражњавати своју веру. На темељу овог прогласа постављени су темељи хришћанске цивилизације и културе која од тада траје до данашњих дана ... Ово је јединствена прилика за нас православне да се сабирамо, ближе упознамо и сагледамо прилике у којима живимо, као и проблеме нашег времена и околности под којима се данас многе хришћанске вредности оспоравају. Ово је прилика да се лично упознамо и са представницима других хришћанских заједница, пре свега, Римокатоличке цркве и других верских заједница, да заједнички размотримо шта нас раздваја, шта нас дели, и да превазилазимо новонастале проблеме...“ „…Прилике у данашњем свету су такве да Хришћанска Црква има свој огроман

svetigora / 2013 / новембар

Нишки аеродром: Његово Преосвештенство Епископ нишки Јован целива светиње Цетињског манастира - Десницу Светог Јована и честицу Часног крста

удео, допринос и одговорност да учествује у свим процесима живота и у свим друштвеним кретањима…“ Васељенски Патријарх Вартоломеј је у своме слову истакао да „нити свјетске историје усмерава Отац небески“. Патријарх васељенски је поздравио све сабране на овом свеколиком сабору Православља гдје су узнијете молитве благодарности Господу за вјеру и Цркву, за Православље. Патријарх Вартоломеј је истакао да је Српска Православна Црква светосавска Црква, Црква страдалника и мученика, која на себи носи ране Христове, ране Христових страдања. Патријарх Вартоломеј се осврнуо на непрекидна страдања хришћана све до данашњих дана, када пате наша једновјерна браћа у арапским земљама, у Африци и широм свијета. Његова Светост је нагласио на доксологији да се треба молити Господу Богу да очува неповредивост и цјеловитост српског народа и Српске Православне Цркве, уз молитву да Господ Бог заштити Србију од страдања и зацијели ране из прошлости. Након доксологије високе госте је у Српској патријаршији примио Патријарх српски Иринеј, да би их потом на свечаном ручку угостио предсједник Србије г. Томислав Николић. НИШ Свечаности у Нишу, граду Светог цара Константина, поводом обиљежавања 1700 година Миланског едикта почеле су много раније од 6. октобра за када је била

заказана централна свечаност. Од стотинак пројеката који су пријављени у вези прославе, организациони одбор је одабрао тек десетак њих. Поред осталог, 3. октобра у вечерњим сатима у Ниш је стигла чудотворна икона Пресвете Богородице Сићевачке. Његово Преосвештенство Епископ нишки Јован са свештенослужитељима и вјернима дочекао ју је у храму Светих равноапостолних цара Константина и царице Јелене, у ком је икона била током свих тих празничних дана, до 9. октобра, изложена на поклоњење вјерницима. Такође, за ову прилику стигле су у Ниш, уз благослов црквених власти и одобрење државних власти Србије и Црне Горе, и светиње које се чувају у Цетињском манастиру – дио Часног Крста Господњег и Десница Светог Јована Крститеља. Светиње су на Нишки аеродром „Константин Велики“ стигле 4. октобра у вечерњим часовима у пратњи Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа херцеговачког Атанасија (Јевтића), игумана цетињског манастира архимандрита Методија (Остојића), архимандрита Кирила из Цетињског манастира, протосинђела Павла из ман. Острога, протојереја-ставрофора Велибора Џомића и јереја Слободана Јокића, као и гостију из Грчке. То је први пут од 1941. године, када је те светиње донио у манастир Острог престолонаследник Петар II, да оне посјете територију Србије. Дочек светиња на аеродрому и у граду Нишу био је заиста величанствен, ту је био домаћин Његово Преосвештенство Епископ нишки Јован (Пурић), са свештенством, затим

новембар / 2013 / svetigora

Епископ нишки г. Јован, умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије, протојереј-ставрофор Ермолај из Патре и игуман манастира Хиландара архимандрит Методије на Светој архијерејској литургији 5. октобра у Нишу

Исте вечери више од 5.000 људи окупило се у Нишу гдје су, с упаљеним свијећама, формирали крст у оквиру акције „И ја сам део крста“, која је организована као дио обиљежавања јубилеја. Светом архијерејском литургијом, којом је началствовао Његова Свесветост Патријарх васељенски г. Вартоломеј, у Нишу је испред храма Светог цара Константина и царице Јелене одржана централна свечаност обиљежавања овог значајног јубилеја. У Светој литургији, на српском, грчком, црквенословенском и арапском језику, саслуживали су Патријарх јерусалимски г. Теофил, московски и све Русије г. Кирил и српски г. Иринеј, као и архиепископи помесних Православних Цркава, архијереји Српске Православне Цркве и свештенство. Светој литургији су присуствовали су председник Србије г. Томислав Николић, председник Републике Српске г. Милорад Додик, премијер г. Ивица Дачић, чланови Владе, представници Војске Србије, дипломатског кора, представници хришћанских цркава, других вјерских заједница и црквених удружења, принц Александар Карађорђевић и принцеза Катарина, представници града домаћина, друштвеног и политичког живота овог дијела Србије. У парку Светог Саве испред цркве окупио се велики број вјерника и грађана који су пратили Свету литургију, док су многи стајали у дугачком реду како би се поклонили и цјеливали светиње у цркви – честицу Часног крста и руку Светог Јована Крститеља и икону Пресвете Богородице Сићевачке. „Што је у тијелу душа, то су у свијету хришћани“, казао је патријарх Вартоломеј и указао на појаву у земљама тзв. западне цивилизације, које су некада биле

svetigora / 2013 / новембар

градоначелник града Ниша професор др Зоран Перишић и челници града Ниша, представници војске и полиције и мноштво вјерног народа. Светиње су затим наставиле пут до саборне цркве Свете Тројице, гдје их дочекало неколико хиљада вјерника и гдје су епископи Јован и Атанасије заједно са свештенством, монаштвом и вјерним народом одслужили акатист и коленопреклоно се помолили пред кивотом са светим моштима. Током цијелог пребивања светиња у граду Нишу, од 4. октобра до 6. октобра увече, непрекидна колона вјерника чекала је да приступи и да цјелива свети кивот. Од 6. до 7. октобра светиње су биле изложене на поклоњење у новоосвећеном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. У навечерје централне свечаности, 5. октобра, у Ниш су допутовали првојерарси и архијереји Православних Цркава, као и представници инославних конфесија и других религија. Све њих су домаћини, Епископ нишки Јован и градоначелник Ниша са свештенством и вјерним народом дочекали испред нишке Саборне цркве, у којој су се гости поклонили Десници Светог Јована и дијелу Часног крста Господњег. Светиње су потом пренесене у цркву Светог цара Константина и царице Јелене.

Ниш, 6. октобар - Света архијерејска литургија. С лева на десно: Патријарх руски г. Кирил, Патријарх васељенски г. Вартоломеј, Патријарх јерусалимски г. Теофил и Патријарх српски г. Иринеј

Током цијелог пребивања светиња у граду Нишу, од 4. октобра до 6. октобра увече, непрекидна колона вјерника чекала је да приступи и да цјелива свети кивот са дијелом Часног крста и Десницом Св. Јована Крститеља.

хришћанске, али које сада убрзано иду путем секуларизације и дехристијанизације, па је зато, како је додао, управо њима потребно да поново укажемо и изложимо истину о Крсту, сили и премудрости Божјој. Само обједињавање европских народа у наше дане, људска права, социјално одговорна држава, једнакост међу људима, вјерска толеранција, све то као садржај Миланског едикта надахнуто је начелима Светог јеванђеља, казао је патријарх Вартоло-

новембар / 2013 / svetigora

меј. Немогуће је да се у пракси примијене начела Миланског едикта ако не водимо конструктиван дијалог са савременим човјеком у данашњем међусобно подијељеном свијету, који упркос својој подијељености покушава да нађе излазе путем мирних дијалога и помирења, поручио је Васељенски патријарх. Првенство има мирно сапостојање људи. Није дозвољено да се његује вјерски фанатизам који је нанио велико зло у прошлости, али га наноси и данас, па је потребно на дјелу прокламовати да ратни сукоби нису вјерска дужност, да равнодушност која их прати такође није дозвољена. Постоје мирни начини решавања међуљудских разлика и они који тврде супротно не изражавају праву вољу Божју, поручио је патријарх Вартоломеј. Света литургија завршена је подјелом ордена Светог цара Константина поглаварима и црквеним великодостојницима, представницима државе, амбасадорима у Србији, представницима црквених удружења, као и појединцима који су допринијели обиљежавању 17 вјекова Миланског едикта.

БЕОГРАД Након свечаности у Нишу високи гости су пошли у Подгорицу, гдје је централни догађај био освећење Храма Христовог Васкрсења. Из Подгорице православни првојерарси су се вратили у Београд, гдје је, у оквиру државног обиљежавања 17 вјекова од права на слободно исповиједање хришћанске вјере, на великој сцени Народног позоришта премијерно изведена опера „In hoc signo“ („Под овим знаком“). Премијери су, поред председника Србије г. Томислава Николића и министара Небојше Родића, Зоране Михајловић, Сулејмана Угљанина и Саше Радуловића, присуствовали и Његова Свесветост Патријарх васељенски и цариградски Вартоломеј, Његова Светост Патријарх српски Иринеј, Његово Блаженство Архиепископ кипарски Хризостом, Митрополит варшавски и све Пољске Сава, Архиепископ Симеон, мјестољубитељ митрополитског трона Православне Цркве Чешких земаља и Словачке, и представници осталих помесних Православних Цркава, начелник Генералштаба Војске Србије Љубиша Диковић, представници амбасаде Ватикана, Римокатоличке цркве и Исламске заједнице, као и чланови дипломатског кора. Уважени гости у пратњи домаћина посјетили су 8. октобра и Храм Светог Саве (у изградњи) као и Светосавски дом на Врачару, у којем је, у оквиру свечане прославе јубилеја, Академија СПЦ за уметности и консервацију организовала изложбу „Овим побеђуј“. Високе госте, поред професора и студената Академије на Светосавском платоу су дочекали и протојереј– ставрофор Радивој Панић, старешина Храма Светог Саве, и проф. др Војислав Миловановић, протонеимар Храма Светог Саве.

svetigora / 2013 / новембар

biblijske kwige

Превод: Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

КЊИГА ЈЕЗДРИНА ДРУГА

ГЛАВА ПРВА 1. И учини Јосија Пасху у Јерусалиму Господу своме и жртвова Пасху у четрнаести дан мјесеца првога, (2 Цар 23, 21; 5 Мој 35, 1)

2. поставивши свештенике по чредама обучене у одежде у Храму Господњем. 3. И рече Левитима, свештенослужитељима Израиљевим, да освештају себе Господу на постављење светога ћивота Господњег у Храму, који сазида Соломон Давидов, цар: Не припада вама да га подигнете на рамена; 4. а сад богослужите Господу Богу вашему и служите народу Његовом Израиљу и припремајте се по братствима и по племенима вашим по напису Давида цара Израиљева и по величанству Соломона сина његовог, 5. па ставши у Храму по реду началства отачког вашег левитског испред браће ваше синова Израиљевих по поретку, 6. принесите жртву пасхалну и жртве припремите браћи својој и учините Пасху по заповијести Господњој датој Моисију. 7. И дарива Јосије народу који се ту нашао јагњади и јаради тридесет хиљада и три хиљаде телади: ово би дато народу од царског по обећању и свештеницима и левитима. 8. И даде Хелкија и Захарија и Исијило надгледници Храма свештеницима на Пасху двије хиљаде и шест стотина оваца и триста телади. 9. И Јехонија и Самеја и Натанаил брат, и Асавија и Охијило Јорам тисућеначалници, 10. дадоше левитима на Пасху пет хиљада оваца и седам стотина телади. А кад се ово догоди, 11. стадоше благообразно свештеници и левити, имајући пријесне хљебове по племенима, 12. и по реду началства отачког, испред народа да принесу Господу сагласно написаном у Књизи Моисијевој; и тако би ујутро. 13. И испекоше Пасху огњем, као што приличи и жртве испржише у бакарним сасудима и котловима са мирисима и принесоше свима (присутним) из народа. 14. Послије пак тога припремише себи и свештеницима браћи својој, синовима Ароновим. Јер свештеници приношаху дебело сало до веома касно, па онда левити припремише себи и свештеницима браћи својој, синовима Ароновим. 15. И свештенопојци синови Асафови бијаху по поретку своме сагласно заповијести Давидовој, и Асаф и Захарије и Единус постављени од цара, и вратари од свих врста: да не би нико од њих преступио своју чреду, њихова браћа левити припремише и за њих. 16. И сврши се жртвоприношење Господње у онај дан, да би се учинила Пасха и принијеле жртве на жртвеник Господњи по наредби цара Јосије. 17. И учинише синови Израиљеви, који се задесише у ово вријеме, Пасху и празник бесквасних хљебова, седам дана. 18. А не бјеше учињена таква Пасха у Израиљу од временâ Самуила пророка, 19. и нико од царева Израиљевих није чинио такву

Пасху, какву је учинио Јосија и свештеници и левити и Јудејци и сав Израиљ, сви који су се нашли у обиталишту своме у Јерусалиму; 20. осамнаесте године владавине Јосијине би учињена ова Пасха. 21. И бише усправљена дјела Јосијина пред Господом његовим, срцем пуним побожности. 22. А оно што се тиче њега би записано у претходним временима, о онима који сагријешише и бише непобожни пред Господом, више од сваког народа и царства, и чиме га ожалостише свјесно, те ријечи Господње устадоше на Израиља. 23. И послије свега овог дјела Јосијиног, догоди се да фараон, цар египатски, дође и зарати у Харкамису на Еуфрату, и Јосија изађе пред њега. 24. И посла цар египатски к њему говорећи: Шта има између мене и тебе, царе јудејски? 25. Нисам против тебе послан од Господа Бога, него је против Ефрата рат мој. И сада Господ је са мном, и Господ ми хита у помоћ: одступи и не противи се Господу. 26. Али не поврати се Јосија на колима својим, но настојаше да ратује против њега, не пазећи на ријечи Јеремије пророка из уста Господњих; 27. тако се припреми за рат против њега на пољу магедонском, и сиђоше кнежеви к цару Јосији. 28. И рече цар слугама својим: Изведите ме из битке, јер веома изнемогох. И одмах га слуге његове изведоше са бојишта, 29. и попе се на своја друга кола; и стигавши у Јерусалим, премину из живота овог и би погребен у отачки гроб. 30. И у свој Јудеји оплакиваху Јосију; и туговаше Јеремија пророк за Јосијом, и предстојатељи са женама туговаху за њим, до дана данашњега. И изађе наредба да се то свагда чини у свему роду Израиљеву. 31. Ово је записано у Књизи повијести о царевима јудејским; и свако појединачно дјело које је учинио Јосија, и о слави његовој и разумијевању његовом у закону Господњем, а оно што је раније учинио и сада, описано је у књизи царева Израиљских и Јудејских. 32. И узевши главари народни Јехонију сина Јосијиног, поставише га за цара намјесто Јосије оца његовог, који имаше двадесет три године. 33. И царова над Јудејом и Јерусалимом три мјесеца, па га скиде цар египатски да не влада Јерусалимом, 34. и наложи на народ сто таланата сребра и злата један таланат. 35. И постави цар египатски цара Јоакима брата његовог, за цара Јудеје и Јерусалима. 36. И свеза Јоаким велможе, а Зариона брата свога ухвативши, изведе из Египта. 37. Јоакиму пак бјеше двадесет пет година, кад се зацари

- наставиће се -

новембар / 2013 / svetigora

над Јудејом и Јерусалимом, и учини зло пред Господом. 38. А изиђе на њега Навуходоносор цар вавилонски и свезавши га у оковима од мједи одведе у Вавилон. 39. И од свештених сасуда Господњих узевши Навуходоносор пренесе их и положи у Вавилон у свој храм. 40. А повијест о њему и његовој нечистоти и непобожности записана је у Књизи временâ царских. 41. И царова намјесто њега Јоаким син његов, који кад бјеше постављен, имађаше осамнаест година. 42. А царова три мјесеца и десет дана у Јерусалиму и чињаше зло пред Господом. 43. И послије године посла Навуходоносор и преведе га у Вавилон заједно са свештеним сасудима Господњим, 44. и постави Седекију за цара Јудеје и Јерусалима, Седекију који је имао двадесет једну годину, а царова година једанаест. 45. И чињаше зло пред Господом и не застидје се од ријечи које изговори Јеремија пророк из уста Господњих. 46. И заклет од цара Навуходоносора именом Господњим, погазивши заклетву одступи, и отврднувши врат свој и срце своје, преступи законе Господа Бога Израиљева. 47. Такође и началници народни и свештенички падоше у многа бешчашћа и безакоња, више од свих нечистоћа свих народа, и оскрнавише храм Господњи освештан у Јерусалиму. 48. И посла Бог отаца њихових да их преко вјесника свога поново призове, пошто је штедио њих и обиталиште своје. 49. А они се наругаше вјесницима Његовим, и у дан у који им је говорио Господ, изругиваху се пророцима Његовим, док се Он није разгњевио на народ свој због безбоштва и заповиједио да буду подигнути на њих цареви халдејски. 50. Они погубише младиће њихове мачем, около светог храма њиховог, и не поштедје ни једног младића ни дјевојку, старију и млађу, него све предаде у руке њихове. 51. И све свештене сасуде Господње, велике и мале и кивоте Господње и царске ковчеге узеше и однесоше у Вавилон. 52. И сажегоше дом Господњи и порушише зидове Јерусалимске и куле његове сажегоше огњем, 53. и претворише сву славу његову у ништа; а оне који преосташе од мача, одведе у Вавилон. 54. И бише робови њему и синовима његовим све док се не зацарише Персијанци, на испуњење ријечи Господњих устима Јеремијиним: 55. Докле земља не отпразнује суботе своје, за све вријеме пустоши своје, суботоваће док се не напуни седамдесет година.

bogoslovqe ХРИСТО Јанарас svetigora / 2013 / новембар

На путу ка

истинској Слободи

Слобода као могућност неограниченог индивидуалног избора оражавајућа већина савремених људи, по моме мишљењу, поистовећује слободу са могућношћу неограниченог индивидуалног избора. Слободан сам када могу без спутавања да одаберем новине преко којих се информишем, политичку партију која би била владајућа у мојој земљи, идеологију за коју мислим да је најподеснија, разоноду која ми се допада. Осим тога, слободан сам да одаберем и понашање које ми одговара, философију која је прихватљива за мене, религиозно предање које ме највише надахњује. Наша савремена цивилизација, односно начин живота уопште, начин организације друштва, као и начин приватног понашања, засновани су на афирмацији и очувању индивидуалне слободе, као независног индивидуалног избора. Када кажемо да слобода, као право да се уради индивидуални избор, заснива и дефинише начин живота данашњице, односно нашу цивилизацију, ми реално тврдимо да се при недостатку ове очигледне датости конкретног начина живљења руши организација и функционисање нашег заједничког и индивидуалног живота и ми или постајемо анархична џунгла или смо подвргнути деструктивним тиранијама индивидуалних слобода. У нашој данашњој цивилизацији не постоји друга оса кохеренције осим погодба, уговор, који је обавезан за све, да би се осигурала индивидуална слобода као неометани избор. Рекао бих сликовито да је начин на који ми данас схватамо појам слободе врло сличан супермаркету. Улазим у велики простор где је све остављено мом индивидуалном избору и бирам неометано. Пратим неометано своје жеље, свој укус, своје побуде. У малим радњама на моју куповину на одлучујући начин су утицали моји лични односи са продавцем. Он ме је обавештавао о квалитету робе, о томе чему је намењена, а ја сам поступао са поверењем према његовом суду и искуству. Данас, у супермаркету, мој избор је ослобођен од било каквог односа и потпуно је индивидуалан. Између мене и предмета постоји само моја воља да их купим и моја жеља да их одаберем и поседујем. Ову аутономност егоцентричних избора ми схватамо као слободу.

Ипак, нама је мање или више познато да аутономија нашег избора може да се осујети на унапред припремљен и методичан начин и да она функционише пре свега као илузија чула, а не као стварност. Наука маркетинга и зачуђујуће технике рекламе успевају (са претходном проценом резултата ефикасности) да нам наметну употребу производа и њихов избор ласкавим сликама које их прате, да би развеселили чула, дали вредност индивидуи, увеличали мој ego. И сама идеја изградње супермаркета (односно комерцијалних центара или било каквог места које централизује разноликост могућности куповине) се заснива на експлоатацији инстинктивних импулса човекових ка само-сигурности, суверенитету, поседовањем и задовољством. Логика изазова која се нуди у супермаркету ласка похлепи наших потрошачких апетита, али нас она у ствари везује за неопходност безличних инстинктивних импулса. На сличан начин функционише и политичка комуникација (због чега су и потребне вртоглаве суме новца за сваку изборну кампању), идеолошка пропаганда и психолошка затвореност поборника, савремени методи прозелитизма својствени религиозним сектама, са инфантилним метафизичким концепцијама. У овим и у многим другим случајевима, потчињеност инстинктивним потребама природе, помућена и трагична потчињеност личној промењивости, функционише као илузорно осећање слободе, као такозвана способност неограниченог индивидуалног избора. Слобода као ослобођење од самог себе Достојевски каже да постоји само једна слобода: када се човек ослободи самог себе. У овој реченици он је резимирао сведочанство црквеног искуства. Шта тачно значи ослободити се самог себе? То значи избавити се од присиле природног инстинкта, од наше потчињености инстинктивним импулсима наше природне индивидуалности. Црквено искуство разликује природну вољу човекову од његове гномичке (умне, расудне, разумске) воље, која је резултат логике и расуђивања, која служи превазилажењу себе, ослобођењу од нужности, заједништву, давању себе, љубави. Апостол Павле је први, са реалистичном проницљивошћу, описао разлику између гномичке и природне воље: Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што

нећу, већ не чиним то ја, него гријех који живи у мени... Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха који је у удима мојим (Рим 7, 8-23). Све што је створено... постоји, а да притом није слободно одабрало да постоји, јер узрок његовог постојања није нити оно само нити његова слобода. Постојање творевине и њен начин постојања су датости о којима не одлучује, нити их контролише или одређује, створени ентитет. Следствено томе, и само постојање творевине и њен начин постојања представљају нужност – узрок њиховог постојања одређује и начин њиховог постојања. Постојање творевине се остварује на задати начин који је предодређен узроком постојања(што значи да је нужан и обавезан) – то је начин постојања свега сличног у природи, сваке посебне врсте.

Црква као место слободе у односу на нужност творевине Преображење индивидуалистичког начина постојања у начин односа може да се оствари само подвигом, борбом да се однос оствари као слобода у односу на нужност створеног. Учешће у том подвигу је пре свега дар, „благодат“, то је догађај Цркве. У Цркви се слобода конкретне намере да се учествује у подвигу живота као заједнице, сусреће са сапостојањем љубави Тројичног Бога, Мајке Божије и Светитеља, као непрестаним стањем. То значи да онај који учествује у подвигу има дар да дела и да сапостоји са личностима које носе и пројављују слободу у односу на егзистенцијална ограничења створене стварности. Он већ овде припада, живи и учествује у победи љубеће слободе, односно у пуноћи постојања. Учешће у слободи Цркве јесте подвиг који се живи у слободи. То није дисциплинарна потчи-

новембар / 2013 / svetigora

Бог као апсолутна егзистенцијална слобода Црквено искуство потврђује да је постојање Бога догађај апсолутне егзистенцијалне слободе. Бог постоји не због тога што би по својој природи или божанској суштини био приморан да постоји, него зато што, слободан од сваке предодређености, хоће да постоји. А Он хоће да постоји зато што воли. Његова љубав, односно Његова слобода, јесте узрок Његовог постојања, Његово постојање је узрок Њега Самог. Своју слободну вољу да постоји Он егзистенцијално остварује „рађајући“ Сина, вечно и из љубави и „происходећи“ Светог Духа. Он је оно што јесте не својим Божанством (својом природом), него својим Очинством, слободом своје љубави. Он из слободе ипостазира своје Биће (своју љубав), односно Он вечно узрокује ипостаси Сина и Светог Духа, а ово чини не просто делајући, него управо постојећи као љубав: „Бог је љубав“. Ово црквено сведочанство јесте искуствено, зато што се заснива на опипљивим историјским догађајима – слободан чак и у односу на своје божанство, Бог може да постоји и као човек. Не престајући да буде оно што јесте, Он узима на себе људску природу, односно начин постојања створеног човека. Он ово чини „изобиљем љубеће доброте“, „лудом љубављу“ (као што каже Свети Никола Кавасила у XIV веку), љубављу према једином разумном створеном бићу у створеном универзуму, односно према човеку. Својим Оваплоћењем, Он ослобађа начин постојања створеног од нужности које егзистенцијално спутавају стање творевине: својим Васкрсењем из мртвих Он даје човеку могућност да се ослободи смрти. У историјској Личности Исуса Христа, Сина и Слова Очевог, који је постао човек, Црква долази у додир са егзистенцијалном слободом Нествореног, која се даје као могућност творевини. Од свих створених бића, само је човек дариван иконичном способношћу да представља Бога. То значи да он има способност да се, до извесне тачке, ослободи начина по-

стојања творевине, и да, у неком смислу, оствари начин постојања Нествореног, односно да буде ослобођен нужности. Он поседује природну способност слободе у односу на предодређеност своје природе и могућност „уподобљавања“ Богу. Човек је по својој природи разумно биће, што значи да он има способност свести о самом себи, као и способност успостављања односа (заједништва). Он има свест о својој егзистенцији као о нечему различитом од осталих егзистенција. Он може да успостави однос са свим другим што постоји узимајући у обзир његову различитост и остварујући сапостојање као свест о различитости. По својој природи човек поседује не само вољу која одговара нужностима које управљају њиме, односно природну вољу него, према називу Отаца, и гномичку вољу, односно вољу избора која је слободна у односу на нужности природне воље. Он може да пренебрегне природне инстинкте или да их, својом гномичком вољом, управи и преобрази у релацију (однос, заједништво). Тако он остварује оно што би на грчком назвали екстаза постојања (реч екстаза произилази од грчког глагола који означава „пребивати ван (нечега)“). Човек може да изађе из себе (да се ослободи свога ја) и да дели у заједници постојање и живот. Оваплоћењем Бога ова иконичност човека, која је суштински дата као природна способност (способност у односу на начин постојања), наново је васпостављена на путу спасења, са циљем да се човек спасе, што значи да буде неповређен, потпун, да достигне пуноћу својих егзистенцијалних могућности, да – не престајући да буде створен – живи начином Нествореног, слободан од ограничености и нужности. Сведочанство црквеног искуства је одабраним терминима снажно подвукло онтолошки садржај поновног установљења човека у Христу и његов приступ егзистенцијалној слободи Нествореног. Овде ћемо само подсетити каква је реализација овог установљења и који је његов циљ.

svetigora / 2013 / новембар

њеност неком моралу или закону, него учешће у аскетском двигу. Поштовање било ког морала представља индивидуални успех, објективно измерив и признат, па следствено томе, оно зауставља егзистенцију у индивидуалистичком начину постојања створеног, који је начин смрти. Аскеза је црквени догађај, то су личне намере и напори (мање или више успешни), као одговор на љубав, које Црква сабира у јединственом и живоносном телу. Напустити себе значи отказати се свога ја, односно у свакој прилици осећати захвалност. У оној мери у којој човек напушта поверење у себе, он се предаје љубави која га обухвата. Према искуству Цркве, оно што је индивидуално се поистовећује са смрћу, а превазилажење себе, напуштање себе, љубав, јесте живот и „преизобиље живота“. Индивидуални успеси узети као врлине, чување закона и правила и поступак индивидуалног спасења, све ово прикива човека за спонтану, инстиктивну потребу да се осигура. Тежити томе да мој ego поседује „објективну“, „Богом надахнуту“ истину, да поседује „догме“ чија је валидност очигледна, формулације исправности које се уздижу до облака, да мој ego буде осигуран као власник „аутентичног православља“, то је сигуран пут одвајања од живота и потчињавања себе смртности, односно издвојености (самости). Најдраматичнији проблем је то што смо ми данас, хтели то или не, затвореници индивидуализма нашим начином живота уопште, начином организације која служи нашим потребама и функционисању заједнице, односно наше цивилизације. Ми је називамо модерном цивилизацијом, али се њени рационални и историјски корени налазе у философији Просветитељства, или тачније у физиократији (владавини природе) и у апсолутном приоритету права индивидуе. Примарна витална потреба за све нас је

осигурање потрошачког изобиља и наша слобода као неометано остварење индивидуалног избора. Стање духа које ствара овај глобално наметнут начин живота отуђује догађај Цркве, сводећи га на институционализовану индивидуалистичку религију. Ми схватамо веру као прихватање одређених договора интелектуалног типа, православље као индивидуално убеђење, објективно потврђено као коректно, учешће у Цркви као индивидуални психолошки догађај, спасење и светост као халапљиву „духовност“, или нарцистички хедонизам уверен у вечно постојање мог ја, у линеарном времену без краја и без претње од ништавила. На крају ћу само рећи да је Достојевски, невероватном пророчком проницљивошћу, дијагностицирао трагично ропство према коме води човека модерна цивилизација. Он је сажео црквено искуство именујући у виду изреке једину реалну слободу: „Да се човек ослободи самога себе“. Изворник: CONTACTS N°239, јули-септембар 2012. Превод са француског: сестринство манастира Бања

КРСТО Тодоровић-Цуца

pjesma

pismo ^itaoca

Срећан ти Храм Христовог Васкрсења, народе Црне Горе

Узданица Везали ме за дрво, питам се: да л' због греха или смеха? Ал' чим сам везан, мора да сам крив. Не знам кривицу. Можда сам тако рођен. Можда је то судбина? Нема безгрешнијех. Ја све праштам. Ал' ми то није суђено, то ће урадит' Отац, стваралац свих нас. Сјутра идем на Литургију, јер је Крстовдан. 26. септембар, Цетиње

Хвала ти Боже Мисли ми лутаху, душа се губила, Ноге су клецале, очи лажног осмјеха јецале... Жељех у пустињи да не нађем воду, Мрзио себе и своју слободу, Желио да умрем и нестанем. Напокон ме Бог позва, На Крстовдан – памети дозва. Тек ова два дана живим, осјећам ваздух и слободу, И као сиромах сам богат.

ође и тај свети дан и час када ће усред Подгорице и Црне Горе зачути се благословена звона помирења, звона звонара цркве Божије. Чуће се на све четири стране свијета „Христос васкрсе“ и „Мир Божији“, који нам подари најљепши дар – дар живота, светињу за лијек и вјечну душу свим православним вјерницима и свима који вјерују у Створитеља људског бића и рода. Хвала ти, Боже, што ћеш нас све скупа, без разлике на политичка и друга убјеђења, окупити око себе и уз себе, сабрати нас и обасјати вјером и сунцем слободе, гдје ће брат брата загрлити и опростити му, друг другу пружити и стегнути руку помирења, гдје ћеш малодушне напојити твојом ширином и топлином, подијељене спојити вјером православном, да се никада више не догоди да нас било каква намјера и понека људска злоба подијели и посвађа, на уму увијек буде десет Божијих заповијести. Хвала ти, владико преосвећени Амфилохије, што своје и наше снове преточи у стварност, уз Божији благослов и помоћ добротвора широм наше земље и планете. Нека овај свети храм, благотворење наших душа, буде вјечан као и наша Црна Гора. Нека поносно стоји и пркоси свим злима и чува људски род од њих. Овај монументални објекат са архитектонском љепотом и блаженим дјеловањем чврсто стојећи на мајци Земљи, са Створитељем на небу, шаље поруке очувања мира на свим странама свијета. Гордо са чистотом своје улоге и добродошлице испраћаће нас и поново дочекивати гдје год пошли, а народ ће знати да га поштује, љуби и чува као зеницу свога ока. Срећно митрополиту, свештенству и свим вјерницима и грађанима Подгорице, Црне Горе, Југославије и свијета; срећан овај Божији дар са жељом за добро здравље и благодетан и дуг живот. Нека ово освештање буде уписано златним словима у књигу Божију, уз весеље и радост свих добродошлих, од свег срца и пуне душе желимо. САВЕЗ КОМУНИСТА ЈУГОСЛАВИЈЕ САВЕЗ КОМУНИСТА ЦРНЕ ГОРЕ Арх. Ратко Ђукић преузето из дневне новине "Дан", од 9. 10. 2013.

новембар / 2013 / svetigora

Хвала ти Боже, што ме маче, Са странпутице и показа ми пут. Сад сам сретан и кад сам љут.

Дође и тај свети дан

povodom praznika

Житије Светог оца нашег Петра Првог Митрополита Цетињског, Чудотворца

svetigora / 2013 / новембар

e зна се тачна година рођења овог крстоносног светитеља Цетињског, овог новог Мојсија, законодавца и миротворца. Највероватније је да се родио септембра месеца 1748. лета Господњег. (Неки кажу да се Свети Петар родио априла 1747. г, други опет да је то било годину или две касније.) Родио се у месту званом Његуши, од побожних родитеља Марка Дамјанова (Петровића) и Марије (рођене Мартиновић). Његов деда Дамјан беше рођени брат чувеног митрополита црногорског Данила. Прозревши у десетогодишњем дечаку богомудрог пастира стада Христова и народног вођу, тадашњи митрополит скендеријски и црногорски Сава, изабра га између четири сина свога синовца Марка за свога наследника. Будући обдарен особитим даровима Божјим и трудољубивошћу, Петар је веома брзо напредовао у науци, уз помоћ тихог владике Саве и монаха Данила, кога му овај одреди за учитеља. У 12. години он би обучен у анђелски лик монашког чина, добивши име Петар (његово световно име није нам остало записано), a y седамнаестој години би рукоположен за јерођакона. Када је митрополит Василије, помоћник митрополита Саве, кренуо по трећи пут (1765. г) ради народних и црквених послова у једноверну и једноплемену Русију, поведе са собом и младог јерођакона Петра ради даљег образовања његовог. Но његово школовање у Русији не потраја дуго: 10. марта 1766. године упокоји се у Петрограду речени митрополит Василије, што примора јерођакона Петра да се врати у Црну Гору. Отада он борављаше са митрополитом Савом, који га рукоположи за јеро-

монаха, давши му ускоро и чин архимандрита. Живећи тако у манастиру Стањевићима и Цетињском манастиру уз тихога владику Саву, млади архимандрит узрасташе духовно, трудећи се непрестано на свом свестраном образовању. Све је занимало ову девствену душу, од младих ногу принесену на дар небоземном Девственику Христу Богочовеку. Интересовало га је богословље и природне науке, историја и географија, учио је језике и сакупљао медоносне књиге. Препоручен од главара и гувернадура и целог народа као богољубив и благонараван, млади архимандрит Петар доби дозволу од аустријског двора да га рукоположи карловачки митрополит Мојсије Путник. Он би свечано рукоположен тројицом епископа у саборном храму у Сремским Карловцима, за архијереја црногорског, скендеријског и приморског 13. октобра 1784. године. Добивши грамату о рукоположењу од митрополита Мојсија Путника, у којој се каже да је посвећен по жељи црногорског народа и његових представника, нови архијереј Христов крену поново, „због народнијех потреба“, преко Беча у Русију. Он беше још из Беча писао моћноме кнезу Потемкину да му изради пријем код царице Екатерине II. По осионости својој или зависти и на клевету злих људи, Потемкин нареди да блажени буде протеран насилно из Петрограда, три дана после његова приспећа. Чувши царица руска за ово, позиваше га да се врати, али он не хтеде више никад отићи у Русију. Колико пак беше незлобив и незлопамтљив показује љубав коју је гајио код своје пастве према једноверној браћи, називајући непрестано руског цара за свога и свога народа заштитника. Док је Владика још био на путу и подносио понижења, куцајући на врата глувих, да би помогао своме народу, дотле је скадарски везир, Махмуд-паша Бушатлија, пустошио земљу његову, а паству му на крст голготског страдања прикивао. На крају удари са 18.000 војника, већином латинских хришћана Арбанаса, да покори или побије оне који се беху заклели на Цетињу, да ће бранити „огњишта, вјеру и нејач“. Но, авај, сили ње-

Он није имао друге силе и другог оружја да принуди на послушање, изван Бога и своје речи, молитве, савета, клетве и заклетве.

говој они не могоше одољети. Он неке од њих посече, неке зароби, земљу и светињу Цетињског манастира попали. На вратима силник обеси једног монаха, који се ту беше задесио, да би застрашио остале, а сиротињу и нејач растера по горама. Оскрнавивши Цетињску светињу, паша се спусти преко Његуша па на веру превари, разори и опустоши и Паштровиће. Ко тада не погибе од љутога мача и не би заробљен, тај је умирао од глади, раздора и болести, а кад дође зима многи помреше и од хладноће. Пошто обнови спаљени Цетињски манастир, Свети је кренуо од нахије до нахије, од племена до племена, улазио у сваку кућу и молио, преклињао, саветовао, претио проклетством, да би измирио старе мржње и збратимио, силом Христове љубави, разбратимљени народ, и исцелио демонском неслогом затроване душе. Безбожни Махмуд паша Бушатлија стално је тражио згодну прилику да поново покори и понизи народ Црне Горе и Брда. Митрополит Петар, мрзитељ сваког крвопролића, мољаше и преклињаше надменог силника и писаше му да остави сиротињу на миру, да се права крв не пролијева. „А ако ли нећеш“, писао је Свети паши, „хвала да је Богу, а ми ћемо се од твоје силе и напасти с помоћу Божјом бранити докле један тече“. На збору главара на Цетињу (1. јула 1796. г) би донесена одлука свих, звана „Стега“, у којој се народни прваци обавезују да ће бранити своја огњишта до последње капи крви „и пролити крв своју за хришћанску праву вјеру“. И док је крволочни Бушатлија хитао са неупоредиво већом војском, Светитељ Цетињски, сабравши такође своје јунаке, стиже са њима у село звано Слатине у Бјелопавлиће. Одслуживши ту Литургију у светом храму, он причести своју војску као некад великомученик Лазар у цркви Самодрежи на Косову. Потом Свети благослови војнике и покропи их

Трудио се благоразумни овај муж и да искорени свако сујеверје у народу и да насади здраву веру у њему, васпитавајући га у правој побожности и свакој врлини хришћанској.

новембар / 2013 / svetigora

светом водицом, па препоручи и себе и њих милостивоме Богу. И заиста, Господ не изневери његова надања – Бог даде победу Црногорцима, на месту званом Мартинићи (11. јула 1796. г). Сујетном и осионом Махмуд паши не би довољан овај знак од Бога да га смири и уразуми. Он поново нападе на Црну Гору у септембру исте године. Владика Петар му и овом приликом изиђе у сусрет са својим јунацима, сад са још већом храброшћу, после прве Богом им дароване победе. Па призвавши Бога за помоћника и благословивши војску, ступи у љути бој на месту званом Круси у Љешанској нахији, који бој потраја од осам сати ујутру до мр-

кле ноћи (22. септембра 1796. г). Ту агарјанска војска би до ногу потучена а њен вођа Махмуд паша убијен и посечен, добивши тако награду према делима својим. Главу Махмудову Црногорци су однели на Цетиње, где се и данас чува у манастирској ризници. Трудећи се тако да заштити душу и тело народа свог од непријатеља који га беху одасвуда опколили, много се стараше Свети истовремено и о унутрашњем поретку Богом му повереног народа – „Законик светог Петра I“ је донет и примљен у два маха: први његов део до члана шеснаестог донет је 18. октобра 1798. године на Скупштини у манастиру Стањевићима, а другу на цетињској Скупштини одржаној 17. августа 1803. године. Свети Петар се целог живота трудио да увери и научи народ да га се придржава, за његово добро, претрпевши многа страдања због тога, јер су га често газили чак и они који су га потписали, претпостављајући слози и миру своју самовољу и разузданост.

ви, до краја љубљаше, као Господ његов ученике своје: волео их је и кад их је благосиљао, и кад их је прекоревао и кад их је клео и заклињао „силнијем Богом Сведржитељем и честнијем Крстом и светом Госпођом и свијем архангелима и ангелима и светитељима, који су од вијека Богу угодили“, и њиховим здрављем и срећом и напретком. Волео их је и онда кад им је прекорно напомињао како је његово „сердце од вашега злочинства увехло и старост моја оскорбљена, да почивала и радости нигда нема.“ Знао је ипак Владика да га је народ дубоко поштовао и речи се његове и сузе бојао као грома, па је отуда и имао смелости у Богу да им тако строго пише, користећи и седине своје и страдања своја за њих претрпљена, само да би их навео на мир и братску слогу, постидевши их старошћу својом и несебичном љубављу својом према њима. Свети Петар I се преставио у Цетињском манастиру на дан Св. еванђелиста Луке 18. октобра 1830. године, пун труда, брига и година, у четрдесет и шестој години свога архипастирског служења. Истичући у свом завештању да је чувао народ и сиротињу као своју душу, свети Митрополит моли свакога Црногорца и Брђанина малога и великога, коме је што сагрешио или какву жалост учинио, да му свак опрости, од свег срца и душе, опраштајући и сам свакоме, ко му је ма шта сагрешио. Затим моли сав народ и заклиње самосилним Богом свега света, Творцем и свом силом небесном, да га с миром, у тишини и љубави општенародној кротко укопају и ожале, и да се закуну на његове мртве прси да до Ђурђева дана нико никога не дира и да се крв не пролива. Поред тога свакога моли и заклиње истинскијем Богом Сведржитељем и оставља им у аманет да не дирају у цр-

svetigora / 2013 / новембар

Овај дивни миротворац Цетињски, желео је да са свима људима живи у миру, па је и све Црногорце и Брђане, тј. сав од Бога поверени му народ, молио и Богом Сведржитељем заклињао да се чувају рата и свађе и да са свима у миру стоје. Само онда кад је требало душу своју полагати за ближње своје у одбрани огњишта, вере православне и народа од насиља агарјанског и њему сличног, тада је и сам ишао пред народом својим као некад Мојсије боговидац и Исус Навин, поражавајући непријатеље своје десницом Вишњега.

Он је плакао са онима који су квена имања, да плакали, сиротовао са сиротима, све свештенослуса свима делио све што је имао, житеље поштују и храбрио, вером надахњивао, те- пазе, одређујући за шио, молио да се чувају од боле- свога наследника Рада сти, залагао своје и манастирске Томова, за којега се нада ствари, да би у гладне године жита „да ће бити човјек од понабавио за сиротињу, a y ратним сла и разума“. На крају, блаприликама оружје, прах и олово. госиљајући све добре, верне Старост му је долазила, ноге и послушне, оставља им за оппобољевале од великог труда и штенародне потребе новац који је подвига а невоље и бриге се умно- добио као помоћ од руског цара и због жавале и смењивале једна другу. кога су га неки клеветали и заклиње их да Оне које Бог повери његовој љуба- се држе јединоверне и јединородне Русије.

Мозаик амвона у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици

Приређено према Житију Светог Петра Цетињског Преподобног аве Јустина из „Житија Светих“ за месец октобар.

Свети Петар Цетињски Поучење у стиховима

Ну послушај, драги побратиме, Или брате, прељубазно име! Ере ћу ти истину казати, Но запази, нећеш се кајати Што су давно рекли и казали Мудри људи, који су познали: Да у Турске и у љуте змије Хришћанскога пријатеља није, Ни разума бистра у пјанице, Ни у лажи тврде узданице; Ни вјернога друга у страшивца, Ни поштена чојка у свадљивца; Не уздај се, брате, у лакомца, Одступиће и од Бога Творца, Од закона и од своје вјере, Неће пазит оца ни матере, Отачаства, рода, ни племена, Јер не љуби части ни општења; Нако благо, да се обогати, И зато ће свакога продати! Ово велим само за лакомца, За лакомца, љуцкога трговца, Који љуби благо преко мјере, А продаје вјеру у неверје, Вјеру драгу отачаства свога, Најпослије и себе истога! ...

А ти, брате, здрав и весел буди, За потребу немој жалит труди! Слушај мудре, а мало бесједи И хришћанским путем себе води. Који млого збори без разлога, Кајаће се због говора свога; Кад што речеш и кад ријеч дајеш, Пази добро, да се не покајеш: Срамота је саде ријеч рећи, Обећати, па се покајати; Коноп веже коње и волове, А поштена ријеч витезове. Држи слогу, а моли се Богу, Љуби добро и драгу слободу ... Одломци из пјесме

новембар / 2013 / svetigora

Чувши о његовом упокојењу, цела Црна Гора је плакала за њим. Погребен је у манастирској цркви. А пре погреба, на Вељем гумну испред манастира, укрстивши пушке изнад мртвог и светог тела Владичиног, расплакани главари су се заклели и ухватили веру: да ће живети у љубави, да ће држати слогу и мир и слушати Рада Томова. Исти овај Раде Томов, пун жалости за изгубљеним стрицем и учитељем, примајући његово тешко бреме на своја нејака плећа, писао је овако 22. октобра 1830. године: „У сву нашу државу није чојека који не плаче за њим и сами су се злотвори његови до тога чувства горести (= жалости) узнијели, па можете мислити како је нама његовијем домаћијема“. Када је четири године после његовог упокојења, исто на дан Светог еванђелиста Луке (1834), његов гроб био отворен, мошти Владике светог бише нађене целе и нетљене. Ту сверадосну вест, да је Бог прославио свога угодника, објави Петар II истога дана прогласом свему народу, са жељом да сви буду учесници „радости и весеља општега нашега Православија“. Народ, који је свога архипастира још за живота сматрао за свеца и увек га називао „Владика свети“, чувши ову радосну вест, похита са свих страна на Цетиње да целива његове свете мошти. Стизао је народ из Црне Горе, Брда и Боке Которске, славећи Бога на дару Његовом. Долазили су преко гудура и беспућа чак и старци од 90 година на поклоњење новојављеном угоднику Божјем и стубу православне вере свога отечества. По процени Вука Караџића, који се тада беше нашао на Цетињу, сабрало се око његовог светог тела до 15 000 душа. Његове свете мошти се налазе од самог почетка у цркви Цетињског манастира. Тропар и кондак бише му написани одмах по прослављењу. Службу и кратко житије написао му је Београдски митрополит Михаило (штампана посебно у Москви, 1895. године). Године 2009. у свом мајском заседању Свети Архијерејски Сабор СПЦ је донео одлуку о установљењу ордена Светог Петра Цетињског, који ће се додељивати заслужнима за мисионарство, евангелизацију, миротворство, као и лични подвиг жртвовања.

jubilej др РАНКО Поповић svetigora / 2013 / новембар

Његошева завјетна ријеч П

реко шездесет пута помиње се у Његошевом спјеву Луча микрокозма Божје име, у различитим облицима, чак не рачунајући алузије и контекстуална упућивања. Ово је јединствен примјер у српској књижевности и највиша потврда њене богочежњивости, уткане у њеном изворном православном бићу. Творбени замах језика овдје се непосредно исказује као основни творачки замах поезије. Сав је Његош од антитетичког распињања у језику, од прејаких питања која се ритмички правилно повремено кристалишу у парадоксалне сентенце, док се драгоцјена смиривања обзнањују као молитва и похвала Творцу. Такав је Његош и ван великих спјевова, у Биљежници, рецимо. Он мисли дијалектички и полемички, изгара у сталној ватри запитаности и жуди ријетка молитвена смирења. Управо је Луча најбоља потврда те Његошеве магичне поетичке формуле. Уводно пјевање спјева, посвећено Г. С. Милутиновићу, нијансира заправо онај основни, болни крик запитаности над крхким људским постојањем, а то је нијансирање философски задивљујуће разложно и исцрпно, као што је истовремено поетски интензивирано и језички напрегнуто до крајњих граница. Све је ту до највише мјере органски стопљено и цјеловито, све носи печат предања, али и знак опитног искуства. Његошева личносно обојена мисао о егзистенцији уткана је без остатка у његову религију, и то као њен искуствени залог. Чињеница да је приступ Његошевој религији најупутније учинити кроз његов спјев Луча микрокозма (али исто тако и његовој поетици), ствар је понајприје поимања творачког принципа као првог, етимолошког атрибута Творца. Ако је тај творачки принцип у основи полемички (при чему то изворно значи Његошеву борбу непрестану), а пјесник, онај истински пламени поета, творац мали најближи Божеству, онда пјеснику припада задатак представљања и осмишљавања борбе супротних принципа, свјетлости и таме, добра и зла, једнако и у вјечности, и у историји, и у човјеку. Као пјесник судара и удара који нађе искру у камену, Његош је неминовно пјесник антиномије и парадокса, а као мислилац заснован у библијској антропологији, он је једнако и пјесник молитвене, есхатолошке чежње. Његова божанска искра, како каже владика Николај Велимировић, непрекидно је тражила комуникацију са вјечним пламом из кога је она и искочила. Његошева антропологија је библијска, ма колико да је Луча разнолико тумачена у том смислу, при чему је најчешће занемаривана и превиђана унутрашња логика, заправо изворна поетика спјева. Ништа тако убједљиво не брани Његоша од надобудних тумача као сам текст спјева. Треба ли се враћати завршној строфи којом је дјело поентирано, а која је у изворном руху похвале преблагом, тихом учитељу, васкрслом Господу који је богохулне срушио олтаре и васкрсењем смрт поразио? Ако је тек до идејне, тачније теолошке стране проблема, нека као крунски доказ послуже једна строфа и једна полустрофа из завршног пјевања Луче, у којима по Његошевој замисли говори сам Творац: Човјек воље остаје свободне/ Ка сви други бесмртни духови;/ Његова ће душевна таблица/ С обје стране бити начертана/ С два сасвијем противна закона;/ На једну ће закон правде благе/ Бит у свете начертан линије,/ На другу ће превласника њина/ Зла свакога црњет се закони -/ Адски спомен свезе са Сатаном.// Ја ћу слово моје возљубљено/ У плот људску посл`је облачити,/ Послати га да избави људе/ И законом свете моје правде/ Помрачене осв`јетли умове. Будући огреховљена твар(ца), човјек је онтолошки све-

зан у чвор парадокса, а све његове напоре спознања непостојност колеба ужасна. Огреховљеној тварци измиче телеологија творевине, отуда толика запитаност пред природом и под небом свештенијем. Проничући дубоко у парадоксну људску природу, Његош је убједљиво схватио неразмрсиво јединство благослова и проклетства мисли, њене суштинске недостатности, и поготово убједљиво показао бесловесност науке без Бога, која граби искру божествену у скотско је селећи мртвило. Радикалан критичар свега онога што се касније именовало као сциентизам, рационализам, просвјетитељски прогресизам, Његош је пјесник супротица, антитетичких судара и смисла који се открива тек у непрестаном контрастном прожимању, смисла који је створен свијешћу о праузроку. Поезија, како је осјећа Његош, заиста је ствар битија; пјевати ту значи живјети и стварати, истовремено и истосмислено. Само из таквог поимања и осјећања могла је потећи јединствена и неупоредива његошевска елегија у којој су се стопили људско, земаљско и небеско, као што су се сублимисали слика, идеја и музика, при чему је фанопеја отјеловила логопеју, а мелопеја им објема удахнула непоновљиву душу језика: Наше жизни прољеће је кратко,/ Знојно љето за њиме сљедује,/ Смутна јесен и ледена зима;/ Дан за даном вјенчаје се током,/

Као пјесник судара и удара који нађе искру у камену, Његош је неминовно пјесник антиномије и парадокса, а као мислилац заснован у библијској антропологији, он је једнако и пјесник молитвене, есхатолошке чежње. Сваки својом понаособ муком./ Нема дана који ми желимо,/ Нит` блаженства за којим чезнемо./ Ко ће вјетар луди зауздати/ Ко л` пучини забранит

новембар / 2013 / svetigora

кипјети/ Ко л` границу жељи назна- сам завјет. Монашком (дакле, чити? литургијском и завјетном) свиПриземљујући своју поетско-ко- јешћу Владике Данила, Игумасмогонијску визију и смјештајући је на Стефана и Игумана Теодосија у оквир српског духовног и историј- Његош превладава епску свијест ског предања, Његош није мијењао јунака и главара, превладавајући тип израза осим што му је (опет па- истовремено епску поезију трагерадоксно) ширио простор конкрет- дијском. ног пјесничког дјеловања, тако да Када се, у Јавленију другом Дејствису његови највећи спјевови уисти- ја четвртог, књаз Долгоруков обраћа ну поетски сродни по основном, ге- игуману Теодосију Мркојевићу, он то чини неричко-структурном исходишту. с неколика предубјеђења која га одређују прИсходишна сродност одређена је венствено као политичара и државника једне Његошевом завјетном перспек- велике царевине, који нема искуство завјета нити тивом, односно непрестаним уса- може да препозна завјетног човјека. Он је задивљен лиглашавањем небеског и земаљског, ком седамдесетшестогодишњег Игумана и рационалистички ресакралног и профаног, свештене и зонује да је тај времешни а младолики горштак природни човјек који зебе свјетовне историје, при чему први од много мишљења и који на своме мјесту узаноме заправо и нема потребу елеменат у пару увијек бива прао- да разбија главу којекаквим свјетским бригама, какве муче овог великаша. браз другоме. Речено језиком тео- Теодосијев одговор је готово питијски, додатно збуњујући за Књаза, с поетрије, први елеменат се пресликава, ском функцијом оштрог раздвајања сфера свјетовног и свештеног знања: префигурише у другоме као архе- У тјескоти мора се мислити,/ И ове су мисли различите./ Ти све мислиш од тип, као књижевни модел. Схвата- добра к бољему;/ Ово боље ако ти измакне,/ Добро ти се у зло преокрене,/ То јући историју као континуитет је управ смијешно мишљење./ А ја мислим од зла пут горега;/ Зло преносим, једне заједнице која кроз векове уме горега се чувам. Пошто га Књаз приупита за школе и путовања по свијету, да сачува свој идентитет, а нацију јер претпоставља да му је то било потребно да получи свештено званикао примарно духовну, заветну за- је, Теодосије ће рећи – Веома сам мало путовао;/ Самоук сам, ако штогод једницу, Жарко Видовић је гласови- знадем:/ По буквици учио сам књигу,/ По људима учио сам свијет,/ По звјете Његошеве спјевове, већ у првој, здама и богословију./ Што ми друга требује наука/ Како овдје у наше кратематско-мотивској равни, схватио јеве?/ Много огња под малијем лонцем,/ Ал` ће прснут ал` пролит млијеко као трилогију завета: Луча микро- – и у тим ријечима одјекнуће многи редак из Његошеве преписке, гдје се козма се бави суштином и порије- исповиједно вајка на неподношљивост свог положаја, изван свих токова клом завјета, Горски вијенац обра- просвијештенога свијета. Између Игумана и Књаза неће се моћи успостађује пројаву завјета у историји, док вити пуна, истинска комуникација, али ће зато читалац из дате ситуације је у Лажном цару Шћепану Малом у крњег дијалога имати прилику да установи разлику између човјека завјета средишту пажње опасност која за- и онога који то није, онога који је предањску свијест замијенио европским вјету пријети кад се јави у историји. просвјетитељством. Завјетни човјек је апсолутни посједник самосвијести, Сами источник Његошеве пјеснич- која подразумијева скромност, тачну мјеру свога удјела у свијету, а то што ке свијести представља косовски за- зна умије и да искаже, пословички, ријечима које је кристалисало искуство вјет, који има свој јасан новозавјет- предака. С друге стране, са становишта чисто рационалистичког увида тени праобраз, а византијски коријени шко да би могле бити уопште схваћене, а камоли прихваћене, ријечи војсрпске културе су очувани у Литур- воде Драга да Из несреће срећа се излеже,/ Кукање је мати пјесне дивне. Ту гији, литургијским анагнозама, што врсту парадоксне истине, од које је живио наш класични херојско-патрије код Његоша веома лако уочљи- јархални свијет, европско просвјетитељство није познавало ни признававо – „Луча се гради на литургијским ло. анагнозама празника од Илиндана Централни парадокс Његошеве поезије, онај за кога је Андрић рекао до Успенија Пресвете Богородице да нигде у поезији света ни у судбини народа није нашао страшније лозин(укључив и Преображење). А и свака ке, представља 659. стих Горског вијенца: Нека буде што бити не може. Ниод епизода Горског вијенца дешава гдје Његош није таквим језичким минимализмом отворио тако широке сасе на празник: Духови, Богородичи- држајне хоризонте своје пјесничке ријечи. Очит несклад између језичке но рођење, Бадњи дан, Божић, Мали сведености и огромног значењског потенцијала, што је већ само по себи Божић“ (Ж. Видовић). Кључни лико- својеврстан парадокс, навео је Исидору Секулић на мисао о суштинској ви Његошевих спјевова нису слу- немогућности превођења овога стиха. У њему је Андрић видио позитивчајно монаси; у њима је, као у лико- ни нихилизам без кога, по његовом мишљењу, не би била могућа ни акцивима унутрашње вјере отјеловљен ја, ни сама мисао о акцији против зла. Андрић је уочио његов историјски контекст, не сагледавајући му шире димензије и дубље коријене. Ако се, међутим, сагледа из угла Његошеве христоцентричне антропологије, Његошева личносно обојена микоја, како је то показао епископ Атанасије Јевтић, укључује и његову филосао о егзистенцији уткана је без софску и космолошку визију, онда тај стих, са снагом метонимијског знака остатка у његову религију, и то укупне Његошеве поезије, открива лице своје предањске древности. Трекао њен искуствени залог. ба имати на уму да је Његошева замисао одредила овај стих као врхунац

svetigora / 2013 / новембар

пророчког заноса Владике Данила, који главарима изгледа као бунцање а што ће Сердар Вукота пропратити забринутим ријечима: Бог са нама и анђели Божји!/ А ево си удрио, владико,/ у некакве смућене вјетрове,/ ка у марчу кад удри вјештица/ ал` у јесен мутну вједогоња. Без обзира што ће неумитни ток догађаја (логиком завјета неумитни!) бити успорен и након најнеобичније ратне заповијести, која каже – Нек пропоје пјесна од ужаса,/ олтар прави на камен крвави! – јасно је да Владика тренутак дешавајуће историје види из будућности, у свјетлу есхатолошке телеологије: Нека буде борба непрестана,/ нека буде што бити не може,/ нек ад прождре, покоси сатана!/ На гробљу ће изнићи цвијеће/ За далеко неко покољење! Све што се у Вијенцу тиче народног живота, вјеровања, обичаја, или сусрета са другим и другачијим, не спада у изражајном смислу у опсег поетичког дјеловања парадокса. Узалуд ћемо га тражити тамо гдје се причају снови, или гледа у овнујску плећку, гдје се препричавају латинске машкаре из Боке, или гдје Војвода Драшко прича згоде и незгоде из Млетака. Њиме се увијек циља тек на изузетне књижевне мете, његов дјелокруг представљају само темељна и крајња питања, само узвишене сфере духа. Па ипак, стилски тријумф парадокса долази у тренуцима када се у спјеву исказује завјетна свијест, у монолозима Владике Данила и Игумана Стефана, поготово овог другог, који је као књижевни лик најчистија Његошева слика завјета. Иако још млад и невјешт, Владика је по свом позвању онај који на бријег стоји и зна да слабостма смо земљи привезани. Познате су му премјене природе, а преко њих он разумијева и непостојаност човјековог положаја у свијету: Нађено је драже негубљена;/ иза туче ведрије је небо,/ иза туге бистрија је душа,/ иза плача веселије појеш. Из тог кретања у крајностима, из тог непрестаног ко-

лебања, Владика разумијева и историјски тренутак, разумијевајући и браћу отпалу од завјета: Да, нијесу ни криви толико;/ премами их невјера на вјеру,/ улови их у мрежу ђавољу./ Што је човјек? Ка слабо живинче! Парадокси шире поље поимања, релативизују крајње истине, па зато и јесу идеално књижевно средство којим се дубински мотивише одлагање одлуке и акције. Они су, рекло би се, основни елемент литерарности и услов високе поезије Његошевих спјевова. Завјет и његово предање су у Његошевим спјевовима утврђени ликовима монаха, који су увијек у пару, млађи и старији, тако да Владика Данило има Игумана Стефана, Архиђакон Петар Теодосија Мркојевића, као што је и Његош имао стрица, Светога Петра Цетињског, највишу и једину потпуну своју школу, завјетно-предањску. Зато није случајно што највишу изражајну мјеру своје поезије Његош успоставља у монолозима Игумана Стефана, чија је појава у спјеву и претходном дидаскалијом посебно наглашена, обиљежена небеским знамењима. Завјетан човјек у пуном смислу ријечи, Игуман је посједник цјеловитог сазнања, једнако историјског колико и природословног, у којима се подједнако огледа и оно егзистенцијално; он и природу и историју и људску судбину види у знаку непрестане борбе и сталних, неизмирљивих противрјечности. Оба његова класично узвишена монолога чисти су супстрат антиномија и антитеза, које су окруњене поетски најизразитијим и у низу најбројнијим парадоксима. Будући човјек завјета, Његошев Игуман Стефан је прозорљивац, видилац из будућности, биће есхатолошке истине. Он је, осим тога, и једини он, онај који може и смије да причести јунаке уочи боја без приправе и без испов`јести и да све макне на своју душу. Ријечима које је њему намијенио, Његош је на најбољи начин потврдио постојање високог стила у српском пјесништву с половине деветнаестог вијека. Основ тога стила је стари српски освештани језик, а тајна његовог поетског битија је у антитетичкој фигурацији и изражајној снази парадокса.

РАНКО Поповић је рођен 1961. године у Залому код Невесиња. Школовао се у Сарајеву, гдје је 1985. дипломирао на Филозофском факултету. Магистрирао је 1990. на Филолошком факултету у Београду, гдје је похађао и постдипломске студије. Докторирао у мају 2005. на Филозофском факултету у Бањој Луци. Запослен је на Филолошком факултету у Бањој Луци, у звању ванредног професора за предмет Српска књижевност XX вијека. Исти предмет предаје и на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Аутор је књига Завјетно памћење пјесме (2007) и Чин препознавања (2009); затим монографије Педесет година Позоришта Приједор, 2005; приређивач и уредник десетак хрестоматија, научних и пјесничких зборника, те појединачних издања. Научне радове, већином из области српске књижевности XIX и XX вијека, објављује у водећим српским часописима. За четворотомну Библиографију књижевних прилога у листовима и часописима Босне и Херцеговине, Институт за књижевност у Сарајеву 1991, урадио је 18 библиографија са предговорима. Уређивао је едицију Пјеснички избор Завода за уџбенике Републике Српске, а тренутно је члан редакција књижевних часописа Нова зора и Крајина. Био је координатор научног пројекта Православна духовност српске књижевности XX вијека и уредник истоименог зборника радова (2010). Сарадник је Енциклопедије Републике Српске у Редакцији за књижевност. Добитник је награде „Ђорђе Јовановић“ за критику и есејистику 2009. године.

Посланица Његошева Овакво Његошево писмо не постоји, али је свака ријеч у њему Владичина, преузета и сложена из његове преписке, и дијелом из Биљежнице. Овдје је сабрано мање-више све оно важно и упечатљиво што је Његош у епистолама казивао о Европи, Српству и Словенству, Црној Гори, о ропству и слободи, просвјети, књижевности и језику, о поезији, Богу, смрти и животу, човјеку и свијету – о свему ономе о чему је тако моћно проговорио у својим најбољим дјелима. Његошева писма су на махове потресна и поетски узбудљива, из њих је могуће разумјети душу и језичку снагу његових најузвишенијих ликова, којима се нештедимице давао. Из овог писма је одстрањено вријеме, владарске бриге и мртвоузице; из њега проговара онај Његош, који нам, још увијек „забаченима самим собом“, говори као свевременик и савременик. Он заиста и данас има шта да нам каже. Питање је само знамо ли више да га читамо.

новембар / 2013 / svetigora

Почитајеми, милостиви господине, Давно би на Ваше писмо одговорио да ми мртвило даде, него из каквог Вам стања пишем, доста је и оволико, јербо када тијело страда и стење, душа се вије у олујама. Фала Вам за свагдашњу наклоност к нашему тврдоме и крвавоме крају, но српскоме од искона. Многи су Срби излепршали на литературно поприште, него готово сви они пребирају туђе после, у туђе олтаре жежу српски тамјан, клањају се и удивљавају туђинству, а српско све пренебрежу – српско, које је сјајније, без никакве баснословне примјесе но многијех другијех с њинима баснама. Шта ће ово рећи те Срби своје пренебрежу? Ово је што ми не имамо јоште благородне гордости народње, а она се имати не може без правога просвештенија. Српски је Хомер у народној поезији ко ју хоће разумјети и коме је српскост мила; а ко неће, залуд му сва добра качества праве поезије у народним пјеснама, у којима се налазе. Наше ствари свеколике имају велику главу а слабе ноге, те не могу опстати. Е, сиромаси Славјани, што би Европа без робовах да јој није њих! Да, наше је племе имуће других народах као проча животиња, и ко има више стадо, он је богатији. Ко се иколико сумљао да нијесу Славјани рођени за ропство, нека данас њино пословање види. Ја се свагда чудим, а нигда се начудит не могу, како некима људима може постидно ропство толико драго бити! Они су подобни пашчету, јербо се пашче трза да добије свободу, но како исту добије наново к веригама трчи да га свежу. Куда би та срећа за мене самога и за ову шаку народа славјанскога да је наше велико племе правога вјероисповједанија освијешћених људих! Та и нашима

svetigora / 2013 / новембар

би од вјековах за свободу мученијама убрзо конац дошао! Али бадава, Славјани једнако за ропством теже. У мени је тоска по родине, нигђе Срба чути ни виђети колико да сам запануо на остров Јаву. Пуне су ми уши млакавила и туђинства, па се бојим нехотице да се не прелијем у туђем калопу. Еј, кукавни Срби, свачија их сабља сјече, истријебити их не мога, никакви их тирјански ланци не могоше одржати да робују, а глупи их мисионери са својима лажима окужише и утријеше: разлучише Србе пуке и невине, сваки на своју страну, отуђише брата брату, крваву сабљу међу Србима извадише и отискоше ријеке братске крви те провреше. Бог знаде хоће ли се Срби икада од ове смртне ране излијечити. Ја злу свакојем гледам право у очи. Истина је, ја сам љубитељ благоразумне свободе која дичи и облагорођава човјека. Она је наш жртвеник којему се најблагороднији производи овога горскога гнијезда јошт од памтивијека приносе. Него је и то истина, стотине путах дјелом освједочена, да сам ја највиши непријатељ анархије, која је гора него куга. Та, мене је анархија више главобоље дала но иком у Европу. Ја сам за границом просвештенога свијета. На мом узаном поднебљу свагда се ломе тирјански громови. Стога је мој мали крај тамом дивљине обезображен. За човјека здравомислећега нити је муке ни увеселенија на свијету, јербо су све људске посластице са отровом приправљене, а све печали имају неко своје удовољствије. Човјеку је готово, кад му дође, слатко плакати као пјевати. Свијет је сад Божји, стога у свакојем његовом нуглу виде се дјела великога мајстора. Трудољубије и искуство мрава и пчеле, и уредно летење ждраљевах ја радије гледам но све параде европејских столицах. Свијет је позориште смијешно на којему се треба у различитим и свакобојним маскама показивати. Данашњи вијек фабрицира људе људском мајсторијом и лукавством

као што се фабрицира брилијант његовим прахом. Стога се човјек данас у свијету цијени по начину брилијанта, тј. што има више лицах, то је скупљи. Видимо из овога како страшно људи у просвештенију напредују, само што им се лице натраг окренуло те назад гледају. Свијет је књига отворена из које треба учити, како год се треба држати старога вина и старијех пријатељах, ако се жели човјек колико-толико на земљи с истином и с весељем познати. Мрави, позвати на биће Творцем, састављају своја искуствена мравишта, и пчеле великољепне своје палате. И ја, како твар умна створитеља, треба согласију општем да подражавам. Могу ли се упирати тихи зефири благоразумија противу страснијех разјечаних волнах? Јошт идеја људска тепа у колијевци нарјечијем ђетињским. Ја сам љубитељ поезије. Она је мене много занимавала. Ах, дивна поезија, искра тајинствена! Ја никад нијесам могао разабрати али је она искра бесмртнога огња, али је бурна клапња, чедо уског поднебија нашег. Са земне је катедре сматрам вјетреним наступом; но када се човјек попне више самог себе, онда видим биједност људску, и када је поета може рећи да је жрец олтара свесветија. Поета је клик смртнога с бурног нашега бријега, поета је глас вопијућега у пустињи, он сања о бесмртију, довикује га и за њим се топи. Он види велики лист од књиге миробитија отворен, у њему чита чудества Створитељева. Они су његово најслађе пиће, он се њима опија, он силом воображенија изводи из блатне земље клицу небескога живота – трулину боготвори. Његов се едем шири, на луковима тврди. У мојој болести ја сам и о смрти помишљао, него ова мисао нимало мени шкодила није, но шта више, зраке су ми душевне лакше кроз тијело проницале, како сунчане зраке кроз танке и раздробљене облаке што лакше проничу. Моја је идеја међу небесима и гробницом смјело лећела, и ја сам смрт овако разумио: или је тихи, вјечни сан који сам боравио пређе рођења или лако путовање из свијета у свијет и причисљење бесмртноме лику и вјечито блаженство. Ја се ада нимало бојао нијесам, јербо у мени адска душа није, и ја Бога не представљам као Нерона и Мухамеда II, но га представљам, по његовом величеству, за духа превеличественога, премилостивога својим тварима. Ја сам душу човјеческу представљао за неки тајанствени фокус, која, како се раздвоји од тијела, сине хитром зрачицом и запали бесмртни плам нашега вјечнога живота и блаженства на небесима. А наше јадно тијело што је? Угоштеније и попираније земаљскога гада, глибина од које се гади, прашина с којом се вихорови ругају и играју, њом бистре источнике водене муте, њом сјајне зраке сунчане затмивају. И великога чуда, колико ми ово ништавило љубимо и колико нас интересује! Човјек је умно зрно, бачен у прозрачну бразду времена. Човјек је немирни атом, трунак, занешени из некаква вишег свијета. Човјек је минута бића, а вјечност ништожности. Збогом, милостиви господине, изволите ме задржати у Вашем драгоцјеном успомену. Сјетите ме се ђегод кад ме већ не буде и нека потомство дозна бар за наше намјере, кад му дјела не могох оставити. Ваш искрени српски почитатељ Владика црногорски П. П. Његош (Приредио: др Ранко Поповић)

МАТИЈА Бећковић

ЛЕЛЕК МЕНЕ Боже драги, немам већег чуда Но што пишу послије Његоша? На врху је само једно мјесто И никад се неће упразнити А горему ниђе краја нема! Никад није било једне главе Да је могла јаче заманути, Нит ће икад бити љуцке душе Да ће моћи дубље заумити, Покренути велику посијеч, Себе и свој народ изустити И у ријеч да може покрити Одржати и окријепити! Само челник има шта да каже, Онда када све тек треба рећи, Српокрилим, првим ријечима, Прволиком невином првином, На наречју љепшем од живота, На коме је Господ свијет стваро, Док немаше другога језика На коме је то боље речено! Шта ће ново ако имаш старо Прије себе и нас написано, Које ти је свак напамет знао, Па је можеш придружит прецима Исте пјесме истим ријечима И сузама на истим мјестима! Коме треба каква друга књига Тај и није из овог народа!

ГРОБ НА ЛОВЋЕНУ Али не, то још увек није време То је једно место које препознајем у простору Мртве су горе одакле та реч дође Сфинго с птицом лажљивом уместо лица које Свлада тајна иза слепе маске. Рођење је једина нада. Видим смеле мостове преко којих нема ко да прође. Спавај ти и твоја судбина претворена у брдо, крута где провејава смрт и љубав не спасава. Дан и ноћ си помирио у својој смрти што нас обасјава. Тај сан је у ноћи продужетак дана и пута. Шта си птица или глас који лута под дивљим небом где те песма оставила самог на врху Ловћена с челом пуним сунца, тамо где не постоји време, где једна светлост жута негде у висини чува отисак твога лица. Човече тајно феникс је једина истинска птица.

новембар / 2013 / svetigora

Ко је једно а сада је друго нико не зна шта ли ће још бити И своје је мртве погубио! Куд с Његошем послије Његоша? Да онако није загрмио Могли бисмо муцат испочетка!

БРАНКО Миљковић

Пастирско писмо

aktuelno

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ

организаторима параде бестидности у Подгорици Цетиње, 16. октобар 2013.

svetigora / 2013 / новембар

ишем ово отворено писмо како вама у вјечна сабраћо, очевидно, својствено је и вама, нарочито вашим учиЦрној Гори, тако и свима заговорницима тељима. Јер упорно проглашавање сваког отпора против неприродвашег начина живљења у Европи и свијету, са ног блуда, (а то јесте педерастија, мужеложништво, гејство), као и дубоком забринутошћу али и одговорношћу, било ког другог гријеха, за хомофобију, шта је друго до обмапред Богом и људима. На првом мјесту, да бих њивање себе самих и других и продавање рога за свијећу? образложио свој назив тзв. „параде поноса“, Грјехољубље, похотољубље, самољубље, среброљубље, желим да истакнем да у свјетлости Христове властољубље – одувијек су били и остали – уништаванауке и јеванђелског морала – свако створе- ње истинске човјечности у човјеку, мржња против ње, а поготово човјек, било који човјек, пред- човјека. Проглашавати страх од гријеха, грјехофоставља светињу над светињама. То са разло- бију за хомофобију, значи не знати шта је човјек, га што је сваки човјек, по својој природи и по поистовјећивати моралну посуновраћеност за свом призвању – боголико биће, биће створе- врлину, човјека грјешника са гријехом. Плод но по Божјем лику. Зато онај који би презрео тога? – Средњовјековна инквизиција, крваве човјека, па и највећег грјешника и злочинца, револуције, стварање „нових поредака“ хипрезире Бога који га је створио. Древни хри- тлеровских, бољшевичких и иних („сексушћански пустињак изражава следећим ри- ална револуција“ друге половине XX вијека, јечима непролазну истину: „Видио си брата гледана са тачке гледишта вјечне човјечносвога (а сваки човјек нам је брат и вјечни са- сти и непролазног смисла људског живота брат) – видио си Бога свога“. А Свети Јован Бо- – изданак је из тог истог античовјечног когослов каже: „Ко не љуби брата остаје у смрти.“ ријена). Богонадахнута пак ријеч Апостола И још више: „Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи народâ Павла: „Не варајте се, ни блудници, ни брата својега, лажа је; јер који не љуби брата идолопоклоници, ни прељубници, ни рукосвојега којега види, како може љубити Бога, блудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни којега не види.“ лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, Међутим, љубити и истински поштовати неће наслиједити Царство Божије“ (1Кор. 6, 9-10) човјека, не значи љубити гријех, зло, злочин- – представља не хомофобију него истинито ство, помраченост, нечовјечност у човјеку, човјекољубље, указање на све оно што обезбити незаинтересован за човјека – којим пу- ображује и разара човјека. тем човјек ходи: путем живота или путем смрЧовјек је биће које рађа Слобода и које ти (трећи пут за човјека не постоји). Гријех рађа за слободу, а не за робовање нагонима значи злоупотребу људске природе и приро- и пролазним стихијама овога свијета. Као таде уопште и њено лишавање дара напредо- кав човјек је биће не само рађано за слободу вања ка бољем и савршенијем, ход ка смрти. и за задобијање слободе, него и биће призваРијеч Христова жени грјешници коју су тра- но да управља и господари собом и свеужили да буде каменована због гријеха: „Иди и ја те не осуђујем, али више не гријеши“, представља непролазно морално правило истинОбраћам се овим писмом, са љубаског човјекољубља, које разликује грјешника вљу и бригом, као наследник Св. Пеод гријеха: грјешника, као божанску икону вотра Цетињског, вама својој дјеци и љети вјечном љубављу, али се борити против браћи по људском звању и вјечном гријеха, то јест против свега онога, у себи и у призвању. Надам се, прво, да ово другима, што рашчовјечује човјека и одводи што вам пишем, нећете схватити га у земљу недођију; што га отуђује од његокао знак било какве мржње или преве богодане човјечности и вјечне сврсисзира према вама, као светим иконаходности његовог постојања. Проглашавама Божјим. Овдје је само подсјећање гријеха за врлину и право, нечовјечности ње и себе и вас и других, на вјечно за човјечност, зла за добро, човјекомржње човјеково достојанство и право на за човјекољубље – то прати човјека кроз сву истинску човјечност као и на начин његову историју. То подметање рога за свикако се она задобија и остварује. јећу, проглашавање гријеха за врлину, дубље Вама и мени и свима људима је „све човјекомржње за човјекољубље, господо и слободно али није све на корист“.

купном творевином, да себе и сву творевину „ослободи од робовања пропадљивости на слободу славе Божије“ (Рим. 8, 21). Тако схваћен човјек па чак и природа човјекова и њени закони (а камоли њена злоупотреба) не представљају мјеру и коначну сврху човјековог постојања. Оно што је уграђено у човјекову природу, природу мушког и женског, није сврха само себи него представља квасац и могућност узајамног усавршавања, рађања, умножавања и ка бољем напредовања рода људског. Да би то остварила, свеукупна природа, па и људска, очекује да буде употребљена на прави начин, а не злоупотребљена. Оту-

новембар / 2013 / svetigora

да сва људска култура и цивилизација, све што је човјек истински добро створио и урадио, плод је не само очувања природног поретка ствари, него представља укроћивање, усавршавање, преобликовање природе, њено ослобађање од нагона и нужности и тиме задобијање слободе и остваривање њених богоданих могућности. Један од основних нагона човјекових јесте полни нагон, боље и прикладније речено, „дјетородни нагон“. Свеукупно религијско и дубље искуство човјеково, нарочито искуство Цркве Божије, као дубоког зналца људске природе, захтијева не робовање овом или било ком другом нагону, него укроћивање, преображавање, васпитавање, усмјеравање ка ослобађању од нагоности (насиља), ради остваривања њеног дубљег смисла и циља, како би се човјек ослободио од робовања било каквој принуди, а изнад свега од робовања смрти и пролазности. Тако, укроћивање и господарење дјетородним нагоном, његова правовремена употреба, ослобађа га од бесловесности и усмјерава на плодност и родност, на богодану употребу, којом се задобија и стиче љубав и плодотворно општење са другим бићем, као предукус вјечне божанске Љубави и бесмртног човјековог заједништва у њедрима живога Бога Љубави. Све што постоји, постоји да би постало савршеније и да би донијело плода. Дрво које не доноси плода, сијече се и у огањ баца. Управо ради задобијања истинске љубави и слободе људског бића (духовне и тјелесне) и плодности и плодотворности човјека, Црква Христова (а и свеукупно религијско и научно човјеково искуство), непрекидно позива на укроћење и господарење човјековим нагонима. Зато она постојано призива на привремено уздржање од полних односа (јабука и сваки плод се једе кад сазрије а никад незрео и зелен), на уздржање, како прије брака, и мимо брака, тако и на чување светиње брака, рађањем дјеце и цјеломудреношћу његовом. Утолико прије, свељудски морални код, а посебно Црква Божја својим бићем и свједочењем противи се противприродном, бесловесном и јаловом распаљивању мушког на мушко, женског на женско. То је у ствари позив не на мржњу човјека, него на остваривање истинске љубави, заједништва и човјекољубља; позив на истинску слободу људског бића (истинска је само ако је вјечна и бесмртна) и на подвиг човјековог ослобађања од свега онога што га чини робом нужности, смрти и ништавила. Из одговорности за себе, за вас, за дјецу свијета и будућност човјекову осјећам обавезу да поновим ријечи знамените Габријеле Куби: савремена тзв. „сексуална револуција“ (геј парадери представљају њену авангарду), представља „уништење слободе у име слободе“. Данашња „сексуална слобода“ води у ствари поробљавању човјека нагонима. Ми живимо у времену афирмације нагонског тоталитаризма, а ваше параде су јавни манифест и пропаганда тог тоталитаризма. Ова „револуција“ новог (прастарог) паганског тоталитаризма бесловесних нагона, обесмишљује светињу љубави и брака, разара и обесмишљује породицу, основну ћелију људске заједнице. У име задовољења нагонске полне жеље она претвара брачну заједницу у хибрид, материну женину утробу из радионице живота у ра-

svetigora / 2013 / новембар

дионицу смрти, мушкарца створеног да буде сијач стичко-марксистичко схватање човјека, људске природе и сјемена за нова бесмртна бића и умножење људског смисла, није се усуђивало да изведе коначне закључке сворода – у просипатеља мртве сперме, која се од клице јих основних ставова и премиса. Чувало је, у битним ствариживота претвара у клицу трулежи и смрти. Кроз ову ма, моралне основе начина људског живљења, без обзира на „револуцију“, нарочито кроз гејство, све функционише свој друштвено-социјални тоталитаризам. Овај нови хедони„природно“ али јалово. Гејством не само што се оне- стички тоталитаризам, који своди живот на овострано, на помогућује остваривање сврсисходности уткане у при- хот и памет, људску похот и људску памет, лишава човјека и роду мушког и женског, него долази до посуновраће- човјечанство, што је од свега најстрашније, осјећања гријеха ња саме људске природе: женско није женско, мушко и стида (а стид, по Тарковском, спасава свијет), а тиме могућније мушко. Мужелоштво (гејство) води самоуниште- ности и потребе покајања; наступа са тачке гледишта аморалњу, самоубиству, не само појединца него – човјечан- ности, с оне стране добра и зла. „Закон му је што му срце жуди“ ства. Оно је „поклоњење тијелу и крви“, обоготворе- (Његош), „што не жуди“ – у људска правила живљења и права ње „похоте плоти, похоте очију и гордости живота“, – „не пише“. Велика, многољудна, многонационална и многорелигијзаборав „да свијет пролази и похота његова“. Ако је полна страст, нагонска похотљивост, у овом ска Русија, чувајући свој изворни морални кôд, здравље своје случају и посуновраћена, „урођено“ право једне вр- дјеце и своју будућност, управо због поштовања људских прасте људи, зашто би било забрањено родоскврњење, ва и моралних права огромне већине становништва, забраинцест, а уз то и полно општење оца са сином, мајке нила је (кажу на сто година) јавну парадну пропаганду гријеха са ћерком? Зашто би била забрањена педофилија? Уо- и бестидности. То је учинила и Србија из бојазни да не дође сталом, нису ли данас порнографија и њене настрано- (као што се то већ раније догодило) до ерупције деструкције сти, од хомосексуализма до педофилије постали нају- и уличних сукоба које овакве параде изазивају. Власт у Црној носнији бизнис који се мјери милијардама? На основу Гори се очевидно налази под притиском европских педерчињеница се тврди да је тридесет пет посто свих пре- ских лобија који користе потребу Црне Горе за европским инузимања на Интернету порнографија и да најбрже теграцијама, а с друге стране она познаје виолентност свога расте тржиште са дјечјим порнографским филмови- народа и његову укоријењеност у исконским моралним врима. Говори се о најмање око два милиона дјеце која се једностима, па јој није нимало лако. Зато се и обраћам овим нуде на Интернету или су приказана у сексуалном на- писмом, са љубављу и бригом, као наследник Св. Петра Цесиљу. Овај духовни отров његовања нагона, разврата тињског, вама својој дјеци и браћи по људском звању и вјечи свих полних настраности од малих ногу, зар није не- ном призвању. Надам се, прво, да ово што вам пишем, нећеупоредиво заразнији и дугорочно опаснији за цјело- те схватити као знак било какве мржње или презира према сно људско здравље од било које дроге и затроване вама, као светим иконама Божјим. Овдје је само подсјећање и себе и вас и других, на вјечно човјеково достојанство и прахране? Ова „глобална сексуална револуција“ утолико је во на истинску човјечност као и на начин како се она задобинечовјечнија, да не кажемо, демонскија и опаснија, ја и остварује. Вама и мени и свима људима је „све слободно уколико иза ње стоје свјетске организације с огром- али није све на корист“. Задобијање својих правих или лажних ним финансијским зарадама и средствима којима права, мора бити утемељено на поштовању права других. финансирају добро плаћене активисте овог нагон- Пропагирање својих права на овај начин, гажењем моралног ског глобалног тоталитаризма моралне деструкци- осјећања огромне већине људи, изазива ни од кога жељене је и примитивизма најгоре врсте. Тако бива и са тзв. последице, поразне како за вас, тако и за друштво, државу, „парадом поноса“ код нас и у свијету. Да није добрих увећава мржњу, немире, несрећу, насиље. Увјерен сам да сте пара и финансија од европских педерских друштава и и сами свјесни да и само називање ових парада – „парадама појединаца, зар би било могуће њихово организова- поноса“ скрива код оних који су их тако назвали бјекство од ње? Сваком иоле здравомислећем човјеку данас, ја- сопствене дубље личне трагике, бјекство од своје унутарње сно је да се задовољењем два нагона, моћници труде расцијепљености и несигурности. Било како било, Црна Гора да усреће и усмјере људско друштво: нагоном власто- има на претек својих диоба, свога сиромаштва, својих невоља. љубља – саможивог и користољубивог господарења Зар је потребно да је и ви преоптерећујете својом муком и неземаљским добрима, људима и народима и нагоном срећом, за себе битно ништа не добијајући, а газећи по савјесластољубља – уздизањем хедонизма на пиједестал стима огромне већине своје браће? Зар је добро да вама мабожанства. То је у ствари повампирење оног древног нипулишу, Црном Гором и њеном слободом и достојанством, римског начела живљења – „хљеба и игара“, због кога идеолошки интереси разних европских лобија који предстаје пропао не само Стари Рим, него и све досадашње вљају све друго осим оне истинске и праве хришћанске Евроцивилизације, које су завршиле том и таквом морал- пе коју подржавамо и којој стремимо? Црногорци су одувијек ном декаденцијом и изгубљеношћу дубљег смисла били против тоталитаризма сваке врсте, па и против пропаживота. И као што „човјекоубица од искони“ узима на ганде овог типа моралног тоталитаризма. Зато, још сте брасебе образину Бога („постаћете као богови“), тако и ћо на вријеме, размислите, не стварајте парадама бестиднодубински презир праве вјечне човјечности узима на сти невољу и себи и другима. Од свега би било најбоље: стати себе образину борбе за људска права, борбе против отвореном савјешћу пред Светог Петра Цетињскога и Светог „хомофобије“ и сл. На помолу је и на дјелу тоталитари- Василија Острошког. Само оно што буде имало њихов благозам бесловесног хедонизма, а тиме и негирање свеу- слов на себи било би и биће истинско добро, право и правда, купног људског, првјенствено сверелигијског, а изнад за вас, за све нас, и за све људе. свега хришћанског моралног кôда и опита. Дарвини+Митрополит Амфилохије

Епископ АТАНАСИЈЕ (Јевтић)

aktuelno

КОСОВО И МЕТОХИЈА –

избори за Тачијеву окупаторску државу? Или издаја државе Србије?

ничке врхушке, чују и гласови појединих људи из Цркве, тачније из Патријаршије, којима се „позивају сви Срби да изађу на изборе” (У ту бедну пропаганду покушавају да увуку и Свети Хиландар!). Како могу ти људи, најпре, да се мешају у судбинске одлуке Срба под окупацијом, а онда и још да препоручују напаћеним и још увек прогањаним Србима на Распетом Косову да гласају „или сви или ниједан”, када је свим Србима на Косову и Метохији јасно да “косовски избори за циљ имају расформирање институција Републике Србије и одрицање државе од суверенитета на Косову и Метохији“.1 Патријарх је у Пећи рекао да он то говори „у име Цркве“! Међутим, нити је Црква консултована, нити саборски разговарано и договарано о томе – тако да то није став Цркве, макар га тако назвао Патријарх. Ни он нема право да тако присваја само себи глас Цркве. Тако није радио Блаженопочивши Патријарх Павле, у овим тешким временима, нити Српски Пећки и Београдски Патријарси кроз векове. Недавно сам писао Св. Синоду и Патријарху Подсетник о Косову и Метохији, да укажем на тешко стање браће Срба, и посебно на угроженост наших Светиња на Косову и Метохији (које уопште нису ни поменуте у фамозном „Бриселском споразуму“).2 И ово сада пишем, само да ставим до знања браћи на Косову и Метохији: да нису сами, да не клону духом, и не очекују много од разних изјава са разних страна. Него да буду и остану Косовско-метохијски Срби, који одстојавају своје Веру, Име, Образ, Отаџбину, Слободу, своје Прагове и Светиње. На Покров Богородице, 2013. г. + Епископ Атанасије, Светосавска Херцеговина

1. Прилажемо Писмо Привремене скупштине Срба на Косову, упућено данас, 14. октобра 2013, Патријарху српском Иринеју, поводом изјаве Саве Јањића из Дечана и Епископа Теодосија, а уочи неочекиване, а збуњујуће изјаве Патријараха Иринеја данас, у Пећкој Патријаршији (није ваљда ишао зато на славу у своје вековно Патријарашко седиште?) | У "Светигори" не објављујемо поменуто писмо, али га наши читаоци могу наћи на сајту Нове српске политичке мисли (нап. ред) 2. Текст објављен у мојој књизи „Косовске беседе и речи”, 2. издање, 2013.

новембар / 2013 / svetigora

ампања која се води од садашње врхушке власти у Србији, а у којој учествују, или је помажу и подржавају и неки други (чак и из Патријаршије у Београду), за тзв. изборе почетком новембра, ствара велику забуну код Срба на Косову и Метохији, посебно код Срба у четири Српске Општине северно од моста на Ибру. Најпре треба рећи да те Општине припадају, и одувек су припадале, Рашкој области, а никада Косову. То што их је несрећни српски комуниста Петар Стамболић (у народу познатији као „Пера коњ“) самовољно и незаконито, без икакве правне и државне одлуке, дао Аутономној области Космета тек 1959. г, само сведочи да ти крајеви никада нису били у саставу Космета, ни географски, ни историјски. Пуних 65 километра, од Митровице до Копаоника (само 30 км испод Панчићевог врха на Копаонику), „даровао” је овај српски комуњара на поклон Шиптарима, којих у тим пределима нема и није их никада било (осим два мала села у Бајгори, изнад скретања за Бањску, одакле су иначе њихови терористи силазили на пут Митровица – Рашка и вршили терористичке акте, и раније и недавно). Такозвани „Север Косова”, тј. Срби низ реку Ибар (који долази од Газивода у Ибарском Колашину, а ни тај Колашин, са Зубиним Потоком и осталим селима, никад није био Косово) од села Рудара код Митровице до Јариња на северу, никада до сада нису признали Нато-шиптарску окупацију Косова и Метохије. Зато је тај „Северни” крај био гаранција и Србима јужног дела, тј. Космета јужно од Ибра, и гаранција и нада да Косово и Метохија никада неће признати Тачијеву нелегалну, окупаторску власт, у коју га је устоличио НАТО окупатор. Када наглашавамо посебност ове четири Српске Општине „на Северу” тиме не делимо Србе испод и изнад Ибра, него само указујемо да су ове Општине биле и остале, и после безаконог „проглашења независности Косова” (2008), у саставу Државе Србије. Сада се, на општу жалост свега Српства, на издајнички начин, цело Косово и Метохија, и посебно наглашено „Северни део” предају у надлежност Тачијевог „државног система”, који и расписује и спроводи ове фамозне изборе. Неприхватљиво је да се, осим државне издај-

p om e n

Упокојила се у Господу схимонахиња Параскева

svetigora / 2013 / новембар

четвртак, 26. септембра, уснула је у Господу монахиња манастира Пећке патријаршије Параскева (Босиљка Драгић). Мати Параскева рођена је 1930. године у селу Тобут код Тузле. Монашки живот започела је у манастиру Тавна 1955. г. Након две године искушеништва заједно са садашњом игуманијом мати Февронијом и још шест сестара 1957. године прелази у Пећку Патријаршију, где је замонашио блаженопочивши Патријарх српски Герман. У својих 57 година монашког живота, мати Параскева обављала је разна послушања, а најчешће у манастирској млекари где је правила сир. На Видовдан 2012. године Митрополит црногорско-приморски Амфилохије ју је постригао у велику схиму. У манастиру Пећка патријаршија још живи и подвизава се њена рођена сестра Ефросинија. Схимонахиња Параскева је након краће болести предала дух свој у руке Господње мирно и са благодарношћу, причестивши се претходно Светим Тајнама. Опело блаженопочившој схимонахињи Параскеви служио је по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије уз саслужење осам свештенослужитеља. Патријаршијске сестре на челу са игуманијом Февронијом испратиле су заједно са свештенством и народом који се окупио сестру Параскеву до малог монашког гробља иза патријаршијске цркве. Тело мати Параскеве положено је у гроб уз певање васкршњег тропара. Вечан јој спомен! Извор Епархија рашко-призренска

Приредио: Славко Живковић

„Мислим да је овај закон неопходан, да је усвојен у право вријеме. Штавише сматрам да би овакве законе требало примијенити и у другим земљама, умјесто оних закона, који се уводе у низу земаља Европске уније, гдје се особама које су у једнополним браковима даје право да усвајају дјецу. Сматрам да је политика западПОВОДОМ них држава самоубиствена зато што ОТМИЦЕ У СИРИЈИ у условима демографске кризе, и руЊегово Блаженство Патријарх шења институције породице давати антиохијски Јован Х сматра међуна- такве привилегије једнополним брародну заједницу одговорном за за- ковима, значи у ствари потписивати стој у решавању случаја двојице оте- смртну пресуду цијелим државама, тих архијереја у Сирији. цијелим народима.“ МОЛИТВА ЗА МИР У СИРИЈИ Око 70 хиљада људи скупило се 7. септембра увече на тргу Светог Петра у Риму ради учешћа у четворочасовној молитви за мир у Сирији, којом је началствовао папа Франциско.

„Међународна заједница би требала да оконча случај“, казао је Патријарх, указавши на то да су „отмичари свјесни утицаја који отмица Осим Римљана и других Италидвојице истакнутих хришћанских јана међу сабранима је било много личности има на развој догађаја у странаца. На тераси цркве Светог Перегиону“. тра, осим многобројних кардинала Патријарх је казао да је контаки епископа, били су присутни и пратирао више међународних чинилаца вославни свештеници и представниали „нико није дао никакав одговор о ци муслиманског свештенства, саопинциденту“. штава Благовест-Инфо.

IZ SVIJETA

насеље Далманута које је описано у Јеванђељу по Марку као мјесто гдје је Исус испловио послије чуда кад је нахранио 4000 људи, умноживши неколико риба и хљебова. Ово мишљење је изнио Кен Дарк са универзитета Ридинг у Великој Британији, чији је тим пронашао град за вријеме археолошких ископавања области. ШКОЛА НА ХАЛКИ ОСТАЈЕ ЗАТВОРЕНА Богословска школа Константинопољске Патријаршије на острву Халки остаје затворена јер турске власти нису укључиле ово питање у тзв. „демократизациони пакет“ који је објављен ових дана, саопштава веб портал Ромфеа. Митрополит пруски Елпидофор, настојатељ манастира Свете Тројице у оквиру кога се налази ова богословска школа, коментарисао је одбијање турских власти да отворе школу: „Као и Патријаршија, гајили смо велику наду да ће, ипак, овог пута доћи до отварања. Ово нисмо очекивали од наше владе. И даље сматрамо да је отварање наше школе неопходно и нећемо престати да ка томе тежимо. Молимо премијера да настави рад на потпуном одбацивању овог кршења људских права и права вјерних, његових суграђана“.

новембар / 2013 / svetigora

РИМОКАТОЛИЧКА ЦРКВА ПРОСЛАВИЛА У НИШУ ЈУБИЛЕЈ МИЛАНСКОГ ЕДИКТА У Нишу jе 21. септембра служена света миса, у коjоj jе учествовало више од 30 кардинала, надбискупа и бискупа, а поводом обиљежавања О ЗАБРАНИ ПРОПАГАНДЕ 17 векова Mиланског едикта. Мису jе ЈА САМ ХРИШЋАНИН ХОМОСЕКСУАЛИЗМА „Ја сам хришћанин, и ако хоћете водио папски изасланик, кардинал Одговарајући на питање новинада ме убијете због тога – не проти- милански Aнђело Скола. ра о томе шта он мисли о руском „анвим се!“ – то су биле последње ријетигејском закону“, Митрополит Илачи једног од три хришћанина у Малурион волоколамски је казао: ли, које су радикали убили послије одбијања да приме ислам. Сиријски хришћани Малулу зову земљом мученика пошто је тај мали хришћански град подвргнут нападима разних наоружаних група. „Позвани смо да будемо градитељи мира и jединства, да се заложимо ГРАД ИЗ ХРИСТОВОГ ВРЕМЕНА Древни град, који је постојао при- за стварање ’новог човечанства’ коjе је више од 2000 година, пронашли су нам jе хитно потребно, нарочито у археолози на сјеверо-западној обали Eвропи“, поручио jе кардинал Скола Галилејског језера у долини Гоносар пред окупљеним вјерницима и гостима, током одржавања еухаристиу Израелу. Пронађени град може бити старо jског славља на стадиону „Чаир“.

IZ SVIJETA Свечаности су присуствовали председник Републике Tомислав Николић, принц Aлександар Kарађорђевић, принцеза Kатарина, представници делегациjе Нишке епархиjе СПЦ, представници Воjске Србиjе, чланови дипломатског кора, представници других Цркава и вјерских заjедница, градоначелник Ниша Зоран Перишић и представници друштвено-политичког и културног живота овог дијела Србиjе. Београдски надбискуп Станислав Хочевар jе рекао у поздравноj бесједи да се „Ниш и Mилано повезуjу у новом загрљаjу. Ниш jе свијету поклонио Kонстантина Великог, а Mилано му jе пружио могућност за велике плодове, отворио му jе врата хришћанства“. „Kаритас“ Србиjе jе уручио помоћ Центру за социjални рад у Нишу, а помоћи Нишу и онима коjима jе она наjпотребниjа придружила се, одлуком Сколе, Миланска надбискупиjа.

svetigora / 2013 / новембар

ХРИШЋАНИ ПОД ГРАНАТАМА У недељу 6. октобра, из побуњеничких положаја у предграђу Дамаска, гранатама је засут највећи хришћанси крај града Аса, у коме се налази и црква Антиохијске Патријаршије.

У нападу је погинуло 8, а повријеђено 24 особе. Већина жртава су хришћани, будући да је напад извршен у вријеме када су у храмовима вршена богослужења. Црква часног Крста, највећа црква у сиријској престоници, која опслужује 10 000 православних хришћана, директно је погођена. Како саопштавају извори из Дамаска, црква је погођена док се у њој вршио обред светог Крштења. Још увијек се не зна која побуњеничка група је одговорна за напад, али хришћански крајеви Дамаска су протекле године, са прекидима, мете снајперских и бомбашких напада из побуњеничких упоришта у предграђу.

IZ pomjesnih crkava

Приредио: Славко Живковић

јављујемо истину Православља“. ПОКЛОНИЦИ СА ЦЕТИЊА У МОСКВИ Двадесет пет поклоника, међу коПАТРИЈАРХ РУСКИ КИРИЛ јима су свештеници, професори и боУ МАНАСТИРУ РАКОВИЦА гословци Цетињске богословије, боПатријарх московски и све Русије равило је у старом московском храму Кирил заједно са званичном делегаСиласка Светога Духа на бившем Ла- цијом Руске Православне Цркве посезаревом гробљу у Москви. Поклоници тио је 4. октобра манастир Раковицу у су у Москву дошли 19. септембра на по- Београду, и на гробовима Свјатејших зив настојатеља игумана Сергија Рибка, Патријарха српских Димитрија и Павла познатог мисионара и ктитора. Делега- одслужио помен. цију са Цетиња је предводио Аполон Мишченко, професор Цетињске богоСУСРЕТ ПАТРИЈАРХА КИРИЛА И словије. ПРЕМИЈАРА ЂУКАНОВИЋА Настојатељ храма игуман СергиПатријарх руски Кирил сусрео се са је Рибко топло је поздравио госте из премијером Црне Горе Милом ЂуканоЦрне Горе, нагласивши да између ру- вићем 6. октобра у резиденцији владе ског и српског народа одавно постоје у Подгорици. дубоке братске везе. Сви чланови поСусрету су присуствовали и предклоничке групе, послије овог незабо- сједник Одељења спољних црквених равног сусрета добили су поклоне од веза Руске Цркве Митрополит волокосвојих домаћина, а онда су у име Ми- ламски Иларион, шеф администрације трополије црногорско-приморске и Руске Цркве Епископ солнечногорски Богословије Светога Петра Цетињског Сергије, представник Српске Цркве уручене захвалнице оцу Сергију и Ју- при Московској Патријаршији Епископ рију Агешћеву. моравички Антоније, замјеник предсједника Одељења спољних црквених ПАРАСТОС НА ЗЕЈТИНЛИКУ веза протојереј Николај Балашов, сеМитрополит неапољски и ставру- кретар Одељења за међуправославне пољски г. Варнава служио је 28. сеп- односе протојереј Игор Јакимчук, шеф тембра на Зејтилнику у Солуну пара- прес-службе Руске Цркве ђакон Алекстос погинулим српским официрима и сандар Волков. Састанку је присуствовојницима у Првом свјетском рату. Па- вао и амбасадор Руске Федерације у растосу је, у својству изасланика Владе Црној Гори А. Нестеренко. Србије, присуствовао министар за кулТема сусрета били су односи Црне туру г. Иван Тасовац. Горе са земљама историјске Русиje. ПаПретходно је Свету литургију у тријарх Кирил је изложио искуство распомен-капели на Зејтилнику служио звоја живота Руске православне цркве игуман манастира Хилaндара архи- у условима политичких промена које мандрит Методије, у присуству митро- су на њеној канонској територији довеполита Варнаве, представника војних, ле до формирања независних држава. политичких и дипломатских власти Био је истакнут значај мирног, стваГрчке, Србије и Републике Српске, као ралачког развоја живота канонске и многобројног народа. Православне Цркве у Црној Гори, поред осталог – и за стање односа између Русије и Црне Горе. ПАТРИЈАРХ ВАРТОЛОМЕЈ Обе стране су истакле важност обО ЕКУМЕНИЗМУ Патријарх константинопољски нове потпуног духовног јединства наВартоломеј упутио је јасну поруку о пи- рода Црне Горе и неопходност преватању екуменског дијалога и одговорио зилажења подела. онима који критикују учешће КонстанПоглавар Руске Цркве високо је тинопољске Патријаршије у њему. оценио завршетак изградње катедралТоком сусрета са Патријархом бу- ног храма Васкрсења Христовог, истагарским Неофитом, током његове мир- кавши да та чињеница сведочи о знане посјете Константинопољској Па- чајном позитивном развоју духовног тријаршији, патријарх Вартоломеј је, живота народа Црне Горе. Мило Ђукановић је указао на однос између осталог, рекао: „Овом стратегијом ми не издајемо поштовања владе на чијем је челу преПравославље, како нас критикују, нити ма делатности Митрополије црногорподржавамо екуменистичке концепте, ско-приморске и лично митрополита већ инославнима и свима другима об- Амфилохија.

iz ota~astvene crkve САСТАНАК ПАТРИЈАРХА ВАРТОЛОМЕЈА И ПАТРИЈАРХА КИРИЛА Патријарх васељенски и цариградски г. Вартоломеј и Патријарх московски и све Русије г. Кирил, који су стигли у Црну Гору да учествују у прослави поводом освећења Саборне цркве Васкрсења Господњег, састали су се 6. октобра у Подгорици. У разговору, који је одржан у братској и срдачној атмосфери, патријарх Вартоломеј и патријарх Кирил су разматрали питања православне сарадње и односа између две Патријаршије. Испред Руске Православне Цркве састанку су присуствовали председник Одељења за спољне послове Митрополит волоколамски г. Иларион, протојереј Николај Балашов и протојереј Игор Јакимчук, док су Васељенску Патријаршију представљали Митрополит француски г. Емануил, генерални секретар Светог Синода Васељенске Патријаршије архимандрит Вартоломеј (Самарас) и архиђакон Максим (Вгенопулос).

МОЛИТВЕНО СЈЕЋАЊЕ НА тургију у Саборном храму СВЕТЕ НОВОМУЧЕНИКЕ Рођења Пресвете БогороЈАСЕНОВАЧКЕ дице у Сарајеву, поводом У манастиру Јасеновцу је 13. сеп- 60 година свештеномонашког тембра торжествено прослављен и 40 година архијерејског служења спомен Св. новомученика Јасеновач- Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског Никоких. лаја. Патријарху Иринеју саслуживали су Преосвећени Епископи: бачки Иринеј, осјечкопољски и барањски Лукијан, шумадијски Јован, захумско-херцеговачки Григорије, крушевачки Давид, умировљени захумскохерцеговачки Атанасије и моравички Антоније. Његова Светост је додијелио митрополиту Николају орден Светог краља Милутина, највећег градитеСвету архијерејску литургију слу- ља цркава.

жио је Епископ славонски Сава, уз саслужење Епископа брегалничког и мјестобљуститеља битољског Марка из Архиепископије охридске, и координатора Одбора за Јасеновац Епископа липљанског Јована, викара Патријарха српског, уз саслужење великог броја свештеника и монаха. Присутни су били и архимандрит Доситеј, игуман манастира Гргетега, уз пратњу неколико сестара њихове свете обитељи, архимандрит Стефан, игуман манастира Велике Ремете, и игуман Василије из манастира Клисине, чланови Удружења логораша из Бања Луке, као и група вјерника који су допутовали у организацији У обраћању великом броју вјерСветосавске Омладинске Заједнице ника патријарх Иринеј се запитао из Бања Луке, као што то сваке годида ли има ишта љепше него служине чине. По заамвоној молитви одслужен ти Богу и народу, као што је то чинио је помен свим невино пострадалим митрополит Николај у протеклих 60 жртвама од Косова до данас, након година. „Епископ нема свога живочега је услиједило освећење жита и та, јер он живи животом своје Цркве, резање славског колача у част Све- свог верујућег народа. Митрополит Николај је својој Цркви послужио тих новомученика Јасеновачких. Међу многобројним гостима био на најбољи начин, и то на местима и је и директор Канцеларије за сарад- у приликама које нису биле нимало њу са Црквама и вјерским заједница- лаке, али чинио је оно што је Богу најма при Влади Републике Србије др милије, а његовом народу и Цркви Милета Радојевић, који се са својим најпотребније, и никада у томе није сарадницима неуморно залаже око изневерио“ – нагласио је патријарх помагања и обнове храмова Српске Иринеј. Православне Цркве. СВЕТОПЕТРОВСКО-ДЕЖЕВСКИ САБОР ЈУБИЛЕЈ МИТРОПОЛИТА Са благословом Епископа рашкоДАБРОБОСАНСКОГ НИКОЛАЈА Његова Светост Патријарх срп- призренског г. Теодосија у недељу, 15. ски Иринеј служио је у недјељу, 15. септембра, у организацији Епархије септембра, Свету архијерејску ли- рашко-призренске и Српске православне црквене општине за Рашку

новембар / 2013 / svetigora

ПРОСЛАВА ЈУБИЛЕЈА МИЛАНСКОГ ЕДИКТА У ТРИРУ У суботу 11. октобра одслужена је свеправославна Света литургија у Триру, у Немачкој, поводом 1700 година од издавања Едикта толеранције 313. од стране Константина Великог, који је током једне читаве деценије имао своје седиште у овом граду. У овом свеправославном сабрању учествовали су православни Епископи који сачињавају Конференцију православних Епископа Немачке, као и поједини Епископи из других земаља. Светом литургијом у базилици Светог Константина началствовао је Митрополит Немачке и егзарх за централну Европу Високопреосвећени Августин из Васељенске Патријаршије, који је и председник Епископске конференције. Велики број свештеника разних националности, као и многи верници, који су допутовали из свих крајева Немачке, присуствовали су овом величанственом и јединственом догађају. После Свете литургије свечана литија је кренула ка катедрали Светог Петра у којој је одслужен молебан у капели где се чува део моштију Св. Јелене, као и хаљине Господа Исуса Христа; мали молебан је одслужен и у капели Светог Атанасија.

Приредио: Славко Живковић

iz ota~astvene crkve област одржан је четврти Немањин Светопетровско-дежевски сабор код Петрове цркве у Расу. Сабор је започео Светом архијерејском литургијом којом је началствовао Преосвећени Епископ јегарски г. Порфирије, уз саслужење епископа Теодосија, свештеника и свештеномонаха из епархија Рашко-призренске, Будимљанско-никшићке, Жичке и Шумадијске. На крају Литургије владика Порфирије је осветио и преломио славски колач у част Светог Симеона Мироточивог и Сабора Срба Светитеља.

Приредио: Славко Живковић

кијаном, уз саслужење свештенства Епархије сремске и Архиепископије београдско-карловачке, служио је Свету архијерејску литургију.

svetigora / 2013 / новембар

Град Светога Иринеја, Светога Димитрија, Свете Анастасије и многих мученика, град мученика сирмијских, град Светога Константина Великог, у којем је и он сам живео и у којем је рођен његов син Констанције Други, дочекао је патријарха Иринеја, господу Епископе, представнике градске и покрајинске власти, представнике свих јавних и културних институција, Српске академије наука и уметности, Матице српске, представнике Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама, као и представнике других вјероисповести, као и мноштво благочестивог народа који је пристигао са свих страна.

народу платио многим казнама, прогонима и страдањима. Доктор Аврам Валаванидис је преминуо од пегавог тифуса 1913. године као лекар српске војске. Потомак др Аврама, г. Диогенис Валаванидис је у Београду основао Центар за заштиту српског наслеђа, а за добровољно дипломатско ангажовање у заштити српског културног и духовног наслеђа добио је усмени и писмени благослов васељенског Патријарха Вартоломеја I. Диогенис Валаванидис је септембра 1995, као председник Друштва српско-грчког пријатељства, непосредно после егзодуса Срба из Хрватске у операцији „Олуја“, успио да након конференције за штампу у главном граду Грчке окупи грчки народ, који је послао највећу хуманитарну помоћ која је икада стигла у Србију – 470 тона.

На Литургији су појали КатедралМОЛИТВЕНО СЈЕЋАЊЕ НА ни октет „Свети Роман Мелод“ из НОВОМУЧЕНИКЕ СРПСКЕ У Крагујевца и ученици БогословиСЕЛУ ЋАТЕ ја Свети Јован Златоусти из КрагуЕпископ бихаћко-петровачки г. јевца и Свети Кирило и Методије из Атанасије, уз присуство многобројПризрена. них вјерника, осветио је 28. септемПосле Свете литургије и послубра темеље новог храма – спомен жења за све присутне, одржан је кулкапеле Српским Новомученицима а турно-уметнички програм у порти посвећене Светим мученицама Вери, Петрове цркве. Нади, Љубави и мати им Софији у заПодсјећања ради, треба напомесеоку Ћате у селу Водица, недалеко нути да је први Немањин СветопеДИОГЕНИСУ ВАЛВАНИДИСУ од Стројица. тровско-дежевски сабор одржан код ОРДЕН СПЦ Петрове цркве у Расу 2010. године са Патријарх српски г. Иринеј, у приблагословом тадашњег мјестобљу- суству свих чланова СА Синода, уруститеља Епархије рашко-призренске чио је 26. септембра високо одликоМитрополита црногорско-примор- вање наше свете Цркве г. Диогенису ског г. Амфилохија. За дан Сабора је Валаванидису. одређена недеља када се прославља СА Синод је процијенио да је г. Сабор Срба Светитеља, како би се Диогенис Валаванидис заслужан за уз молитвено заступништво Светог заштиту српских цркава и манастира Симеона Мироточивог и свих Срба на Косову и Метохији, у посредовању Светитеља наставила традиција са- код Свете Столице на очувању и заборовања код древног храма Светих штити православних српских светиапостола Петра и Павла у Расу. ња и споменика културе на простору Изградња спомен капеле је иниКосова и Метохије. цирана вољом и жељом потомака и ЈУБИЛЕЈ МИЛАНСКОГ ЕДИКТА Предсједник Центра за заштиту родбине убијених Срба у јесен 1941. У СРЕМСКОЈ МИТРОВИЦИ српског наслеђа, г. Диогенис Вала- године, а нарочито добровољним и 22. септембар – У древном граду ванидис је потомак чувеног докто- несебичним залагањем и трудом др Сирмијуму, данашњој Сремској Ми- ра Аврама Валаванидиса, који је по Стојана Ћате из Ћата, а који је и сам тровици, обиљежено је 17 векова од завршетку Медицинског факултета потомак педесет и четворо невино стицања права на слободно испови- у Константинопољу, а због непод- убијених Срба у овом селу, претходједање хришћанске вјере. Његова носивог односа Турака према Грци- но мучених и живих запаљених у једСветост Патријарх српски г. Иринеј са ма и православнима донио одлуку ној згради села. Њиховим Преосвештенствима Епи- да се трајно пресели у Битољ. Био је Послије освећења темеља слускопима: сремским Василијем, бач- знаменити хирург, филантроп и ху- жен је парастос свима пострадалима ким Иринејем и осечко-пољским Лу- маниста, који је љубав према нашем у II Свјетском рату из Ћата, а епископ

Патријарх српски Иринеј је изразио искрену захвалност што је донијет овако вриједан архивски материјал, који је драгоцјен за историју Српске Цркве у периоду између два свјетска рата. ЗАВЕТИ И ПОРУКЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 9. октобар – Изложба „Завети и поруке. Стефан Немања – девет векова“, отворена је поводом 900 година од рођења родоначелника лозе Немањића у Народном музеју у Београду. Изложбу је отворио државни секретар у Министарству културе и информисања Дејан Ристић, а многобројне посјетиоце, међу којима су били црквени великодостојници, чланови дипломатског кора и државни званичници, поздравили су епископ Андреј као изасланик патријарха Иринеја и в. д. директора Народног музеја Бојана Борић Брешковић. Поставка обухвата 23 копије фресака из српских средњовековних манастира и 85 оригиналних средњовековних предмета из богатог фонда Народног музеја који свједоче о развоју умјетности и културе у време владавине Стефана Немање и његових насљедника. Поново се приказује Мирослављево јеванђеље које је 2005. године уписано у Листу свјетске културне баштине Унеска. Од 2001. је излагано само пет пута, последњи пут 2006. године. Изложба ће трајати до 23. фебруара наредне године. ПОКРОВ У ПЕЋКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ Светом aрхијерејском литургијом, коју је 14. октобра у храму Светог Спаса у служио Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење Епископа рашко-призренског Теодосија и 14 свештенослужитеља, свечано је прослављена слава Пећке патријаршије, Покров Пресвете Богородице. Прослави је присуствовало око 200 верника из више крајева Србије и Црне Горе и министар Владе Србије Г. Александар Вулин, директор Канцеларије за Косово и Метохију. Домаћин славе и ове године била је породица Карић. Св. литургију су пјевали црквени хор из Новог Сада и бого-

новембар / 2013 / svetigora

Атанасије је одржао пригодну бесје- ворније радити поверени им посао, а ду, у којој је истекао да су невино по- не руководити се уским партијским и страдали сада блиски Богу и да се ве- личним интересима. личина једног народа мјери управо Црква је забринута због све вепо броју оних његових чланова који ћих тензија поводом избора на Косу такву блискост остварили. сову и Црква је забринута због све веСАОПШТЕЊЕ ЕПАРХИЈЕ ћих тензија поводом избора на Косову и Метохији, па још једном апелује РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ на мир и прибраност. Посебну заповодом предстојећих локалних избора на Косову и бринутост осећамо и поводом најноМетохији вије забране приштинских институУ сталној бризи за свој верни на- ција да онемогуће представницима род на Косову и Метохији наша Цр- државе Србије да долазе на Косово ква активно је ангажована и у непо- и Метохију. Не улазећи у политичку средној је координацији са државом димензију овог проблема, наглашаСрбијом како би се створили што вамо да спречавање нормалних побољи услови за живот наших људи и сета наших званичника свом народу, повратак оних који су прогнани и не у овом тренутку појачава атмосфемогу да се слободно и безбедно вра- ру неповерења и неизвесности и суте у своје домове. штински угрожава започети дијалог. Будући да су почетком месеца Изражавамо искрену наду да ће новембра на Косову и Метохији зака- и пред овим изазовима превладазани локални избори и да су држав- ти чврста и непоколебива свест нане власти Републике Србије јавно шег народа да остане на Косову и позвале наш народ да учествује на Метохији као свој на своме и да ће њима и изабере своје представнике, наши људи знати да донесу најбоље и ми као Епархија рашко-призренска, одлуке. Црква ће, као и увек до сада, обраћамо се овим поводом, апелу- остати са својим народом као чврст јући да се одлука о учешћу Срба на ослонац и темељ његовог духовног изборима донесе озбиљно и одго- јединства и вере да једино са Богом ворно. Живимо у веома тешком вре- и међусобно измирени можемо да мену, када често нисмо у могућности гледамо у време које је пред нама. Дато у Канцеларији Епархије рада изаберемо најбоља решења, већ она која колико-толико обезбеђују шко-призренске и косовско-метохијмогућност за опстанак нашег наро- ске у манастиру Грачаница, 3. октода на својим вековним просторима. бра 2013. Зато се треба запитати не само шта добијамо изласком на изборе, већ АРХИВСКА ГРАЂА колико можемо да изгубимо њихоВРАЋЕНА СПЦ вим бојкотом. Реално говорећи, риНа свечаном пријему, уприлизик је велики, јер уколико Срби не ченом у Српској патријаршији 5. окконституишу власт у општинама где тобра, Патријарх московски и све живе у већини, биће много теже и за Русије Кирил предао је Патријарху нашу државу да им убудуће помаже, српском Иринеју озваничене копије а самим тим довешће се под знак пи- архивске грађе СА Синода СПЦ за петања даљи опстанак нашег народа на риод од 1920. до 1940. године. Косову и Метохији. Патријарх српски Иринеј се 2012. Избори су увек били питање лич- године обратио државним органине и слободне одлуке сваког грађа- ма Русије са молбом да се врате понина. Оно што је најважније у овом менути документи, који су под митренутку јесте да предстојећи локал- стериозним околностима однесени ни избори на Косову и Метохији не 1945. године у Совјетски Савез, а сада смеју да буду у служби разједињава- су похрањени у Државном архиву Руња и подела међу српским народом, ске Федерације. већ прилика да покажемо толико Одељење за међуцрквене однонам потребно јединство и солидар- се Московске Патријаршије подниност. То пре свега значи да на пред- јело је захтјев Федералној архивској стојећим изборима треба изабра- агенцији за решење да се Српској ти оне који су најбољи, који уживају Цркви предају електронске копије поверење народа, и који ће најодго- архивског фонда Светог Синода.

iz ota~astvene crkve

svetigora / 2013 / новембар

слови Призренске богословије. Након освећења славског колача Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј честитао је славу игуманији манастира мати Февронији и њеним сестрама, данашњим домаћинима, члановима породице Карић, као и свима присутнима. Патријарх Иринеј је поручио да Патријаршија много значи за српски народ, не само данас него у сваком времену. „Пећка патријаршија је увек била престоница српских патријарха и престоница за српски народ“, рекао је Патријарх српски, који је осврћући се на то што Патријаршију чувају припадници косовске полиције, а не Кфора рекао: „Ми ћемо опстајати без обзира ко нас чувао или не чувао, све докле можемо физички да опстанемо. Било би боље да други чувају манастир, имамо више поверења у њих, али то не одлучујемо ми него они и ако буду часно ту дужност вршили бићемо им благодарни, али ми смо ту без обзира ко био на капији“.

Патријарх српски Иринеј изјавио је после Св. литургије пред представницима медија у Пећкој патријаршији да би Срби на КиМ требало да изађу на предстојеће локалне косовске изборе и да изаберу најбоље људе од угледа и ауторитета. Српски патријарх је рекао да би било трагично да Срби у мјестима где су већина, због не изласка на гласање, не буду на власти. „У насељима где су бројнији Срби где се бира власт, да не би дошли и у српским крајевима представници Албанаца, мислим да би требало да изађу на изборе, да бар очувају власт у својим местима и у својим енклавама“, рекао је Патријарх. Ако Срби буду у прилици да бирају, поручио је патријарх Иринеј, нека бирају најбоље међу собом, људе од угледа и ауторитета чија ће ријеч значити. Свечаност је завршена славским ручком у манастирској трпезарији, уз пјевање старих косовско-метохијских пјесама.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ ПРИМИО ЕПИСКОПА ПЕТРОПАВЛОВСКОГ РПЦ ГУРИЈА Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије примио је 16. септембра у Митрополији на Цетињу Епископа петропавловског и булаевског РПЦ г. Гурија. Епископ Гурије, чија Епархија се налази у Казахстану, претходно се у Цетињском манастиру поклонио десници Светог Јована Крститеља, честици Часног Крста Господњег и моштима Светог Петра Цетињског.

У дужем срдачном разговору двојице архијереја епископ Гурије је митрополиту Амфилохију изразио благодарност за љубав према православним Русима који бораве у Црној Гори рекавши да митрополит Амфилохије у Русији ужива велики ауторитет међу православнима. Митрополит црногорско-приморски је казао да је присуство православних Руса у Црној Гори од изузетног значаја за духовни живот ових простора и да све то представља само наставак и продубљивање вјековних блиских православних веза између Црне Горе и Русије. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ ПРИМИО ДИРЕКТОРА МОСКОВСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ГИМНАЗИЈЕ Митрополит Амфилохије је 17. септембра у Митрополији на Цетињу примио Игора Бузина, директора Московске православне гимназије која има свој огранак при ЦО Бар код Саборног храма Светог Јована Владимира.

Митрополит Амфилохије је господину Бузину дао свој архијерејски благослов за проширење простора при храму за рад школе с циљем даљег унапређења црквене просвете у Црној Гори. Огранак ове школе у Бару похађају дјеца руских држављана, као и дјеца барске школе вјеронауке која уче руски језик. При Саборном храму Светог Јована Владимира основана је недавно и иконописна радионица. ВРИЈЕДНИ ПОКЛОНИ МИТРОПОЛИЈИ Саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици добио је 17. септембра вриједан поклон из Русије – позлаћено седмокрако кандило за Часну трпезу. Дародавац је Јуриј Јевгењевич Кирјејев, власник фирме „Кавида“ која је

Приредио: Рајо Војиновић специјализована за производњу и ливење богослужбених утвари. Митрополија црногорско-приморска добила је, уз ово кандило, још један вриједан поклон из Русије – икону Светог архангела Михаила. Дародавац је Црквена општина Свете Тројице при Гатчинском дворцу код Петрограда по благослову протојереја Михаила Јуримског. Икону, која је рад Јарославске иконописне школе, донијели су на Цетиње из Русије и предали је Митрополиту Амфилохију Валериј и Татјана Кустови.

Hronika mitropolije

Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У току богослужења Цркви Христовој је, кроз Свету тајну крштења прибројана слушкиња Божја Симонида Каварић. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ ПРИМИО АУСТРИЈСКОГ АМБАСАДОРА Митрополит Амфилохије примио је 25. септембра на Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици у опроштајну посјету Његову Екселенцију Мартина Памера, амбасадора Аустрије у Црној Гори.

СЛАВА БОГОРОДИЧИНОГ МАНАСТИРА У БРСКУТУ Светом архијерејском литургијом, коју је служио митрополит Амфилохије са свештенством и вјерним народом, резањем славског колача и славском трпезом љубави, манастир Рождества Пресвете Богородице у Брскуту 21. септембра је прославио своју храмовску славу.

Памер дипломатску каријеру наставља у Сарајеву. Након дужег пријатељског разговора, Митрополит Амфилохије је господину Памеру у знак сјећања уручио пригодан поклон.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО ЛИТУРГИЈУ У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ Митрополит Амфилохије је на празник Светих праведних Јоакима и Ане, 22. септембра, служио

У току Литургије митрполит Амфилохије у ђаконски чин рукоположио свршеног теолога из Београда Слободана Хаџи-Петровића, а на крају Литургије благосиљао славски колач.

новембар / 2013 / svetigora

Након Свете службе и причешћа вјерних, Митрополит је са свештенством освештао темеље манастирског конака и благосиљао славски колач. У литургијској проповиједи Владика је рекао да мјесто које нема светињу личи на човјека без очију. „Такво мјесто личи и на човјека без срца и душе. То мјесто је погружено у таму и у мрак. И људи који у њему живе, и они су оптерећени управо том тамом и мраком“. Потом је Владика одслужио помен на гробовима свештеника Радоја Симовића Секуловића, Николе Симовића Секуловића, Мојсија Симовића Секуловића, Владимира Симовића Секуловића и Ђока Милачића, као и свима погинулим Брскућанима у ослободиолачким ратовима у XIX и XX вијеку. Приређена је богата славска трпеза љубави са умјетничким програмом, а кум славе је био Горан Чађеновић са породицом. Митрополит Амфилохије је затим посјетио и Лијеву Ријеку и обишао тамошњу цркву Вазнесења Господњег и новосаграђену капелу, задужбину Љеворечанина Милисава Тодоровог Зечевића, коју је подигао за покој душа својих најближих. Владика је члановима Црквеног одбора у Лијевој Ријеци благословио да почну припреме за градњу парохијског дома. Митрополит Амфилохије је потом посјетио манастир Светог Николе на Пелевом бријегу.

СЛАВА ОСТРОШКЕ ЦРКВЕ ЧАСНОГ КРСТА Митрополит Амфилохије је 27. септембра, поводом празника Воздвижење Часног Крста Господњег, служио Свету службу Божију у цркви Часног Крста у Горњем манастру Острогу. Владици је саслуживало острошко свештеномонаштво и јерођакон Силуан из светогорског манастира Григоријата, а молитвено су учествовали многобројни вјерници.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ ПРИМИО МИТЈУ ДРОБНИЧА Митрополит Амфилохије је 27. септембра у манастиру Острогу примио шефа Делегације Европске комисије у Подгорици Митју Дробнича. Ово је Дробничева прва званична посјета Митрополији црногорско-приморској.

Митрополит Амфилохије и Дробнич су током сусрета разговарали о европским интеграцијама и улози цркава и традиционалних вјерских заједница у том процесу. На крају сусрета митрополит Амфилохије је високом госту уручио пригодан поклон.

svetigora / 2013 / новембар

ОСВЕШТАНА ЦРКВА СВЕТОГ ИЛИЈЕ У СЕЛУ РАЋЕ Митрополит Амфилохије је 28. септембра у селу Раће у Кучима освештао обновљену сеоску цркву Светог пророка Илије и у њој са свештенством и вјерним народом служио Свету ахијерејску литургију. Након Светог причешћа храм је опходила литија, а онда је благосиљан славски колач.

Обраћајући се вјерном народу Владика је рекао да је Свети пророк Илија сав свој живот жртвовао за истину и правду Божију. „Није онда чудо што су ваши преци њему подигли овај храм. Они су се такође жртвовали за правду и истину Божју. Ево и ви, њихови наследници, испуњени тим дубљим памћењем које Бог дарује људима, братствима и племенима, повра-

тили сте се томе памћењу, да се обновите, да се обновимо овим светим храмом, да обновимо у себи памћење, а кроз памћење да обновимо вјеру у себи, тврду Божју вјеру, име Христово у дубинама нашег бића. Да обновимо љубав према Богу и љубав једних према другима. Тамо гдје нема љубави према Богу, тамо полако ишчезава и љубав према ближњима“. Сабранима се затим обратио некадашњи предсједник Црне Горе и некадашњи премијер СРЈ Момир Булатовић. Предсједник одбора за обнову храма у Раћима Настадин Булатовић говорио је о историјату храма, који је подигнут 1894. године, и на крају је заблагодарио свим добротворима који су помогли његову обнову. Приређена је и богата трпеза хришћанске љубави. Митрополит Амфилохије је обишао и саборни храм Куча на Ублима посвећен Вазнесењу Господњем, који се такође налази у фази обнове, и са надлежним парохом јерејем Драгославим Ракићем и члановима црквеног одбора прегледао радове који су у току. КРСНА СЛАВА БАРСКОГ КОЛА СРПСКИХ СЕСТАРА Поводом празника Светих Вјере, Наде и Љубави и мајке им Софије, крсне славе барског Кола српских сестара, митрополит Амфилохије је 29. септембра са свештенством и вјерним народом служио Свету архијерејску литургију у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира.

У току Свете службе Митрополит је у презвитерски чин рукоположио ђакона Слободана Хаџи-Петровића, који ће бити парох у Љешанској нахији. Митрополит Амфилохије је на крају Свете службе благосиљао славски колач и још једном се обратио слављеницама из Кола српских сестара: „Коло српских сестара основано је од велике српске умјетнице и књижевнице Надежде Петровић у тешким временима балканскога ратовања и Првога свјетскога рата, и од тада до данас то Коло широм свијета креће се и окреће наоколо и обједињује у вјери, нади и љубави многе душе на свим континентима.“ Потом су чланови КУД-а „Свети Јован Владимир“ извели пригодан празнични програм, а чланице Кола су за све присутне приредиле послужење. На крају је приређена славска трпеза љубави МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ ПРИМИО АМБАСАДОРА БИНГУЛЦА Митрополит Амфилохије је 1. октобра у Митрополији на Цетињу примио новоименованог

Приредио: Рајо Војиновић

Hronika mitropolije

амбасадора Србије у Подгорици Његову екселенцију го- у гробљу поред цркве, на мјесту гдје су их након Првог свјетског рата сахранили Кучи. На крају заједничарења сподина Зорана Бингулца. Ово је прва посјета Бингулца Митрополији црногор- у манастиру Златица је приређена славска трпеза хриско-приморској од ступања на ову дипломатску дужност. шћанске љубави. Зоран Бингулац је други амбасадор Србије у ПодгоИстим поводом у манастиру Златица чланови хора су рици од осамостаљења Црне Горе 2006. године, а ту ду- увече приредили духовну академију на којој је говорио митрополит Амфилохије. жност је преузео од свог претходника Зорана Лутовца. МИТРОПОЛИТ СИМЕОН СЛУЖИО ЛИТУРГИЈУ У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ Митрополит виницки и барски Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата Симеон, који је у Црној Гори боравио као гост Митрополије црногорскоприморске на свечаностима прославе 17 вјекова Миланског едикта и освећења подгоричког Саборног храма, служио је 6. октобра са цетињским свештенством и свештеномонаштвом Свету службу Божију у Цетињском манастиру. Високог госта је поздравио ректор Цетињске богословије протојереј–ставрофор Гојко Перовић који је рекао да из Епархије владике Симеона ових дана и година највише поклоника долази на Цетиње, тако да је он дошао међу своје. „Драго нам је, у име Цетињана, што сте били наш молитвеник пред Господом, и у име игумана цетињског Методија, у име парохије цетињске, у име Богословије поклањам вам ову икону Богородице Филеримске, да се сјећате данашње службе и да помињете у молитвама братство обитељи Цетињског манастира, професоре и ђаке Цетињске богословије и све православне вјернике на Цетињу“. Владика Симеон је у обраћању вјернима подсјетио на освећење подгоричког Саборног храма, да и он учествује у том историјском догађају којем ће се дуго радовати.

ПЕЂА РИСТИЋ ДОБИТНИК ЊЕГОШЕВОГ ЗЛАТНОГ ЛИКА Пројектант подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења др Пеђа Ристић одликован је 9. октобра Златним ликом Светог Митрополита Петра II Петровића Његоша, Тајновидца ловћенског. Високо одликовање Ристићу је уручио Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на свечаности уприличеној у новоосвештаном подгоричком Саборном храму. Господин Митрополит је, уручујући одликовање господину Ристићу рекао да се Саборним храмом Христовог Васкрсења Подгорица уписала у Божје градове у Европи. „Један од најзаслужнијих за љепоту овога храма, за његово знамење, јесте др Пеђа Ристић, који је његов главни неимар. Он је, мирне душе могу да кажем, надахнут Духом Светим, а не само својим образовањем, пројектовао овај храм“. Владика је рекао да је храм у Подгорици круна Ристићевог животног дјела заједно са храмом Светог Јована Владимира у Бару. „Са тог разлога додјељује се Златни лик Петра II Петровића Његоша архитекти др Пеђи Ристићу, богонадахнутом неимару Храма Христовог Васкрсења, озареном виђењем тајне свесветија Ловћенског Тајновидца“, рекао је митрополит Амфилохије на свечаности уручења одликовања. Уз одликовање, Владика је Ристићу поклонио и реплику чувеног Подгоричког дискоса из четвртог вијека чији се оригинал чува у санктпеМИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО тербуршком Ермитажу. НА ДОЉАНИМА Исти поклон је од митрополита Амфилохија добио и Митрополит Амфилохије служио је 9. октобра, поводом празника Светог Јована Богослова, славе Дјечјег протонеимар храма Момчило Станојевић. хора при манастиру Златица, Свету службу Божију у цр„Ја овдје осјећам пуноћу, пуноћу свих својих предака кви Светог архангела Михаила на Дољанима код Подго- и пуноћу свих својих потомака на свом тлу, на свом коририце. јену. Ето толико“, казао је Ристић након што је примио одликовање из руку митрополита Амфилохија. БИВШИ КУБАНСКИ АМБАСАДОР ПОСЈЕТИО ЦЕТИЊСКУ БОГОСЛОВИЈУ

новембар / 2013 / svetigora

На крају Литургије Владика је благосиљао славски колач, а потом подсјетио сабране на Литургији да је на овај дан мученички пострадао краљ Југославије Александар Карађорђевић. Њему и 26-орици српских војника, чија имена нијесу запамћена, а који су умрли у албанској одступници 1916. године између Биоча и Дољана, ВладиБогословију Светог Петра Цетињског посјетио је 10. ка је служио помен на њиховој гробници, која се налази октобра професор Кубанског универзитета у Хавани, и

Hronika mitropolije бивши амбасадор Кубе у Русији, Србији и Црној Гори и Пољској, проф. др Хуан Санчез Монрое. Високог госта и дипломату из Кубе у Богословији на Цетињу дочекали су ректор протојереј–ставрофор Гојко Перовић, проф. Драган Радоман, и остала господа професори. Након кратког срдачног разговора у управној згради школе, уважени гост је професорима и ученицима одржао веома занимљиво предавање. Бивши дипломата и професор са Института из Хаване говорио је о историји Кубе, посебно се осврнувши на историјат током двадесетог вијека, и о дипломатским односима Кубе са земљама Балкана, поготову са земљама бивше Југославије. Након предавања уваженом професору ученици су постављали питања, интересујући се о овој земљи Јужне Америке. СЛАВА ЦРКВЕ У ДАНИЛОВГРАДУ Поводом празника Свете првомученице Текле, храмовске славе цркве у Даниловграду, митрополит Амфилохије служио је 12. октобра са свештенством и вјерним народом Свету службу Божију у овој цркви. Ове године, по Митрополитовом благослову, слава је помјерена са 7. на 12. октобар због освећења Саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици. На Светој литургији одговарали су ђаци Богословије Светог Петра Цетињског.

svetigora / 2013 / новембар

На крају Литургије благосиљан је славски колач. Овогодишњи кумови славе, Јанко Булатовић и Станко Поповић, кумство за наредну годину предали су Братству православне омладине „Свети Арсеније”. У ресторану „Гостиље” приређена је богата славска трпеза љубави са културно-умјетничким програмом у којем су учествовали дјеца полазници даниловградске школе вјеронауке и народни гуслари.

По предању, манастир Покрова Пресвете Богородице у Горњим Брчелима је из времена Балшића. Данашњи храм саградио је цетињски владика Данило I почетком XVIII вијека. У народу је познат као „манастир Петровића“. У његовој порти сахрањени су двојица цетињских владика: Рувим Бољевић и Арсеније Пламенац.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО ЛИТУРГИЈУ У ЖДРЕБАОНИКУ Митрополит Амфилохије служио је 15. октобра са свештенством и вјерним народом Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. Владика је Литургију служио поводом празника Свете мученице Јустине, небеске заштитнице игуманије ове Свете обитељи мати Јустине (Таушан).

У литургијској проповиједи митрополит Амфилохије је говорио о детаљима из житија Свете мученице Јустине, рекавши да је она била једна од најљепших дјевојака СЛАВА МАНАСТИРА ГОРЊИ БРЧЕЛИ свога времена и да су покушавали да је преласте преко На празник Покрова Пресвете Богородице, 14. окто- Кипријана који се бавио магијама. „Међутим, она је већ бра, свечано је прослављена слава манастира у Горњим била задобила и дар цјеломудрености и дар вјерности Брчелима у Црмници. Литургију је, уз саслужење више Господу свим срцем својим и свом душом својом, и успјесвештеника, служио митрополит Амфилохије. ла је да демонску силу побиједи и да у исто вријеме КиНа крају Литургије митрополит Амфилохије благо- пријана духовно пробуди, да му открије како је немоћна словио је славски колач, а потом одслужио мали помен сила његова и да га приведе Цркви Божјој. На крају су и блаженопочившој обновитељки и игуманији ове свете он, као епископ, и Света Јустина мученички пострадали“. обитељи Еликониди. Домаћин славе у манастиру ПокроНа крају Литургије владика је благосиљао славски кова Пресвете Богородице у Брчелима већ традиционално лач, а онда је приређена славска трпеза хришћанске љује господин Дејан Ђуровић, Црмничанин који живи у Бару. бави.

Монографија

јереј НИКОЛА Пејовић

„Саборни храм Васкрсења Христовог“ ИИУ Светигора се и ове године нашла са својим издањима на 58. Међународном сајму књига у Београду. Тим је поводом читалачкој публици представљена монографија „Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици“, још један у низу успјешних подухвата наше издавачке куће. Сала за промоцију нових издања хале 4 Београдског сајма била је тијесна да у уторак, 22. октобра, прими све заинтересоване за представљање ове монографије, са чијим је садржајем присутне упознао приређивач Јован Маркуш. „Монографија се састоји из девет поглавља. На почетку је бесједа митрополита Амфилохија из 1994. године, у другом поглављу су приказане повеље и документи који показују да се Саборни храм налази на старом хиландарском имању. Треће поглавље доноси чланке које је објавио архитекта Предраг Ристић, од првих разговора са митрополитом Амфилохијем па до коначне скице идејног пројекта. У четвртом поглављу је документарни приказ свега онога што се догодило 9. августа 1993. године, када је руком Васељенског патријарха Вартоломеја, Патријарха српског Павла и митрополита Амфилохија освештан камен темељац. Следеће поглавље је извјештај и подсјећање на прву Свету литургију коју су у мају 1994. године служили Патријарх московски и све Русије Алексеј, Патријарх српски Павле и митрополит Амфилохије. Шесто поглавље доноси кратак историјски хронолошки преглед градње Храма, праћен великим бројем фотографија. Седмо поглавље говори о архитектоници Храма, њеној функционалној и организационој цјелини. Претпосљедње поглавље говори о спољњем и унутрашњем уређењу Храма, у њему су обухваћени крстови на Храму, звона, вајарски радови и живопис Храма. На крају монографије приказан је живот Храма у току претходних двадесет година.“ Посебно интересантно је било излагање др Предрага Ристића, главног пројектанта и архитекте Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, који је до сада пројектовао преко стотину цркава. Идеја да храм овако изгледа – са дуплим зидовима и другим специфичним детаљима – родила се код њега још 1966. године, када је тај нови храм замишљао као идеалну Студеницу. „Кад се тако дуго размишља о томе и кад се човјек толико дуго спрема, то се наталожи и онда када дође вријеме за то само од једном пукне и роди се је-

Промоција монографије на Београдском сајму књига, с лева на десно: др Предраг Ристић, митрополит Амфилохије, Јован Маркуш и о. Никола Пејовић

дан овакав Храм. Један од највећих успјеха био је тај што из крипте Храма може да се иде степеницама до куполе Храма.“ „Као што диригент зна цијелу симфонију напамет, тако сам ја имао цио Храм у глави, са свим димензијама и мјерама“, истакао је Предраг Ристић. На крају се присутнима обратио Митрополит црногорско-приморски Амфилохије који се присјетио времена када је још као богословац пролазећи кроз тадашњи Титоград размишљао како би било добро да у овом граду се подигне храм Васкрсења Христовог, да би тако васкрсла вјера у људима. „Ко би рекао да ће се те дјечије маштарије заиста и догодити у наше дане. Али све што се догађало и што се догађа око Храма Васкрсења Христовог је једно велико чудо Божије. Градили смо и друге храмове и сви су они веома значајни, али овај храм од самог почетка је нешто посебно, нешто што има у њему а није наше.“ Митрополит Амфилохије, говорећи о архитектури Храма, истакао је да се у њему преплићу разни стилови, „од Храма Васкрсења у Јерусалиму, Свете Софије у Цариграду, Св. Трифуна у Котору, Св. Спиридона у Трсту, прероманике из Италије, Студенице, Дечана... Све је то у Храму уткано и уграђено на чудестан начин и зато са пуним правом могу рећи да је др Предраг Ристић најбољи архитекта у Православљу, зато што у Храму није направљена вјештачка синтеза већ симфонија и Истока и Запада.“ Медијатор вечери био је свештеник Никола Пејовић.

Жиро рачуни Народних кухиња у Подгорици: 550 – 12288 – 79 на Цетињу: 550 – 13699 – 17

ИЗД А В О Н

АЊА

SVETIGORA Цетиње: +382 (0)41 234-222 Београд: +381 (0)11 369-07-57 369-07-05

Дистрибутери Светигориних издања за Републику Српску и БиХ „АБ КАРД“ д.о.о. Слободана Кустурића 13, локал бр.4 Тел:+387 (0)65 650 386 78000 Бања Лука „АД КАРД“д.о.о. Колодворска 11а Тел:+387 (0)33 710 385 71000 Сарајево

Агенција за ходочасничка путовања „ОДИГИТРИЈА“ доо Будва • СВЕТА ГОРА 12-15. новембра 2013. • ПРАВОСЛАВНА АЛБАНИЈА 3 дана, аутобусом 22, 23, 24. новембар 2013. г. Петак: полазак из Подгорице у 7:00 испред Храма Христовог Васкрсења; Божај; Врака; Скадар (одмор); Тирана (одмор), Елбасан (обилазак); Подградец (обилазак), Корча, (обилазак, слободно вријеме, ноћење). Субота: Корча, 7:00; Подградец, Елбасан; Рогозина, Љеш, Фир(обилазак); Аполонија(обилазак), Арденица(обилазак); Љеш; Рогозина; Драч (обилазак); Тирана (ноћење). Недјеља: Тирана, 7:00; обилазак, Скадар (обилазак); Врака (одмор); Божај; Подгорица (испред Храма Христовог Васкрсења). Цијена аранжмана (полупансион): 130 €, информације: 033 40 20 20, 40 20 21; odigitrija@t-com.me