ЧАСОПИС СВЕТИГОРА бр.231-232

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

··

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXIII  БОЖИЋ  ЈАНУАР 2014. г.  БРОЈ 231-232

Христос се роди! Ваистину се роди!

Бадње вече испред Храма Христовог Васкрсења у Подгорици

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ О БОЖИЋУ 2013. ГОДИНЕ Иринеј, по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав:

Мир Божји! – Христос се роди! Јављам вам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ (Лк 2,10-11)

јануар / 2014 / svetigora

вим речима, браћо и сестре и драга децо духовна, анђео Господњи се јавља пастирима у Витлејему и саопштава им радост велику – да се роди Христос, Господ и Спаситељ. Иако обузети страхом великим због појављивања анђела Божјег међу њима, они бише озарени славом Господњом. Ову исту радост велику поводом сверадоснога празника Рођења Господа Исуса Христа нама, сабранима у светим храмовима, у нашим домовима, у болницама и другим заводима, на путевима и радним местима, анђео такође данас објављује. Знајући то, уместо страха и изненађености, радујмо се и веселимо се, заједно са свим небеским силама, и препустимо се слави Господњој! Нека нас она све испуни и потпуно обузме, као некада пастире у Витлејему Јудејском! Својим слављењем Богомладенца Христа придружимо се хоровима анђелâ, арханђелâ и свих светих небеских сила које – тада у Витлејему, данас у нашим храмовима и непрестано на небесима – славе и величају Рођеног од Дјеве Богомладенца Христа, Који је Оваплоћена Љубав Божја, Љубав која се даје и саможртвује ради нас и нашега спасења! Рођење Оваплоћене Љубави Божје највећи је и највеличанственији богочовечански догађај. Зато је Божић празник вечне и надвременске радости. Како је могуће да се Сâм Бог, односно Син Божји, Друго Лице Свете Тројице, оваплоти, роди, постане човек? Ово питање нас уводи у тајну над којом сви мудраци овога света остадоше неми и затечени. Ко је до тада, до тог чудесног јављања анђела у Витлејему Јудејском, чуо да се Бог оваплотиo, да се родио као човек? Нико! Само је пророк у Старом Завету пророковао: „Ево, Девојка ће зачети, и родиће Сина, и наденуће му име Исус“ (Ис 7,14). Пророк само пророкује, али не даје одговор на питање зашто се Бог оваплотио, родио, очовечио. У речима анђела добили смо одговор. Он гласи: Христос Господ се родио ради нас људи и ради нашег спасења. Као што Бог из љубави, само из љубави, створи све и сва, и човека као круну свега створеног, тако исто, из исте љубави, Он се родио од Дјеве да би сву Своју тво-

svetigora / 2014 / јануар

ревину, а пре свега човека, обновио и препородио љубављу. Наднесен над тајну Рођења Богомладенца Христа, Свети апостол Павле говори о божанском смирењу, „самоиспражњењу“, кенози. Бог је, пише он, „понизио себе узевши обличје слуге, и изгледом се нађе као човек; унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту“ (Рим 2,7-8). То је распон безграничне и недокучиве тајне љубави Божје, љубави која састрадава са палим Адамом и Евом до те мере да се најпре спушта у пећину витлејемску, а потом и до ада преисподњег. То је иста љубав Божја која је састрадавала са палим човечанством и док је оно пребивало у тами и сенци смрти. Знајући то, Свети Јован Богослов Духом Светим благовести: „Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, да нико који верује у њега не пропадне, него да свако има живот вечни“ (Јн 3,16). Данас, када славимо Рођење Богочовека Господа Исуса Христа, пре свега опростимо једни другима и кажимо брат брату: Мир Божији, Христос се роди! Покажимо да можемо бити и да јесмо народ љубави Божје, народ који у свим искушењима овога века може бити веран и частан. Осим што нам доноси радост велику, Христос нам доноси и даје мир Божји, а то је Он Сâм. Зато божићно празновање и почињемо поздравом: Мир Божји, Христос се роди! Тиме изражавамо своју пламену жељу и насушну потребу да се мир Божји усели у сваког од нас, али и међу нас, децу Божју, наслеђе Његово у овоме свету, прво као Живот нашег живота, Светлост света, Истина и Пут, а потом и све остало! У ове радосне дане празника Рођења Господа Исуса Христа, обратимо посебну пажњу на заповест коју је Бог још у рају дао првом човеку и првој жени, рекавши им: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом…“ (1. Мој 1,27-28). У овој узвишеној и светој заповести Божјој сажет је узвишени смисао и тајна човека као боголиког бића – да буде родитељ и управитељ над свим што је Бог створио и дао му на управљање. Како је то могуће? – упитаће неко. Могуће је из разлога што је човек жива слика Божја, саздан по лику Божјем, а Бог је Творац и Творитељ, Отац и Родитељ. Заповест рађајте се и множите се прва је света заповест дата роду људском. Јер, без рађања и множења нема љубави нити према Богу нити према ближњима. Бити родитељ највећи је дар човеку. Дух времена у којем живимо и „култура“ која нам се насилно намеће управо су уперени против достојанства човека као родитеља. Као зрео и достојанствен народ, народ светих предака и светле историје, снагом вере и љубави према Богу и роду, одупримо се насиљу које се врши над нашим народом! Најбољи одговор на све непримерене понуде и захтеве кваритељâ Закона Божјег и природног јесте вршење воље Божје. Рођењем Богомладенца Христа од Пресвете Дјеве Богородице благосиља се и на најсавршенији начин се освећује материнство. Ништа не претпостављајмо овом узвишеном и светом дару! Не тражимо изговоре и оправдања за наш егоистички комодитет и немарност према своме спасењу и спасењу света! Поштујмо слободу и право свакога, али исто тако знајмо да свака злоупотреба слободе као последицу оставља грех, односно смрт. А ми нисмо створени за грех и смрт већ за врлину и вечни живот. У ове радосне празничне дане молитвено се сећамо страдања нашег распетог и заветног Косова и Метохије, колевке наше народне душе и наших најплеменитијих осећања. Молимо се Богомладенцу Христу да буде воља Божја са нашим Косовом и Метохијом. Бранили су Косово и Метохију од Турака Османлија 1389. године браћа Југовићи и стари Југ Богдан, а ослободили су га нови Југовићи, јунаци које су родиле честите мајке Српкиње, које су себе жртвовале и посветиле рађању синова и кћери за свето српско Косово и Метохију, за крст часни и слободу златну. Наше Косово и Метохија су страшно место постојања јер на њему страдања не престају, а неправда се из дана у дан увећава. Немир и насиље владају Косовом и Метохијом. Деценијама и вековима отимају ту покрајину, историјску Стару Србију

јануар 2014 / број 231-232

из садржаја: Поводом празника 9 Репортажа 17 Бесједа 28 Библијске књиге 44 Јубилеј 60 Пастир добри 65

Патријарх ИРИНЕЈ

Српска Православна Црква својој 3 духовној деци о Божићу 2013. г. Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

Прије вјекова свих Рођени 7 рађа се као Богомладенац Митрополит црногорско-приморски ДАНИЛО Дајковић

Његош је био дубоко религиозан 20 ЉУБИЦА Рајкић

Нека кукају који немају Господа 40 ЛАЗАР Илић

Сусрет са руским светињама 55 Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске Директор: протојереј–ставрофор Радомир Никчевић

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXIII  БОЖИЋ  ЈАНУАР 2014. г.  БРОЈ 231-232

Савјет часописа: протојереј–ставрофор Момчило Кривокапић, архимандрит Димитрије (Лакић), академик Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић, др Ксенија Кончаревић Главни и одговорни уредник: архимандрит мр Кирило (Бојовић) Оперативни уредник: Рајо Војиновић Дизајн часописа: др Мирко Тољић, Владимир Јакшић Секретар редакције и уредник фотографије: Татјана Марјановић Редакција: Епископ липљански мр Јован (Ћулибрк), протојереј–ставрофор Гојко Перовић, протојереј–ставрофор др Велибор Џомић, игуман Петар (Драгојловић), протојереј др Саво Денда, јереј мр Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах мр Павле (Кондић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић, Весна Тодоровић, Јован Маркуш Сарадници: протођакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Марија Живковић, Милана Бабић, Милутин Вековић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Сања Радовић-Евлахов, Драгана Керкез, Јелена Петровић Лектура и коректура: Ивана Јовановић

··

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

Фотографије: монах Игнатије (Алексејев), Јован Радовић, Жељко Шапурић, Зоран Тричковић, Иван Рашовић, ђакон Драган С. Танасијевић, †Живота Ћирић.

Фреска Рођeња Христовог, Храм Христовог Васкрсења у Подгорици

Христос се роди! Ваистину се роди!

Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд, тел: 011/369-0757,369-0705 e-mail: svetigora.urednik@gmail.com Штампа: , Суботица

Дистрибутери Светигориних издања за Републику Српску и БиХ су „АБ КАРД“ д.о.о, Бања Лука и „АД КАРД“ д.о.о, Сарајево INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT: COBADEFF /400876825101 EUR /400876825100 Other Currencies NLB Montenegrobanka AD Podgorica SWIFT CODE: MNBAMEPG /ME25530005120005043078 "MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS" 81250 CETINJE MONTENEGRO

svetigora / 2014 / јануар

из наших недара, из нашег бића. Али, браћо и сестре, не успевају га истргнути, јер Косово и Метохија је више од територије. То је наш завет! Призивамо мир Божји на Косово и Метохију, мир, пре свега, међу нашом браћом Србима, као и мир међу свим људима добре воље! Нашој браћи и сестрама на Косову и Метохији поручујемо: знајте да нисте сами и нисте заборављени; са вама је сав српски род, али и сав правдољубиви свет који са вама састрадава, пати и моли се. Радујте се и будите у миру, слози и љубави међусобној и са свима људима! Изнад свега будите у миру, слози и љубави са нашим светитељима и мученицима који својим подвигом прославише Господа, а Господ прослави њих Својом славом и благодаћу! Срећан и благословен Божић желимо и свој нашој браћи и сестрама у Далмацији, Хрватској, Славонији, Лици, на Кордуну и у Банији који поново доживљавају, као и пре двадесет година, прогоне и страдања због свог имена, писма и језика. Читав слободољубиви и правдољубиви свет стоји нем и запањен пред чињеницом да се брутално прогони једно писмо, у овом случају ћирилица, писмо свете браће Ћирила и Методија. Посебно смо забринути пред чињеницом да се питање ћирилице користи као параван за наставак прогона српског народа у Хрватској, за застрашивање Срба и одвраћање истих од повратка на њихова огњишта. Молимо се Богомладенцу Христу да својом божанском љубављу испуни срца и душе оних који гаје нетрпељивост, па и мржњу према свему што је српско и православно. Човек и народ без љубави – шта је? Нека место мржње љубав завлада! Са посебном очинском и пастирском љубављу данас се молитвено сећамо наше браће и сестара прогнаних са Косова и Метохије, из Далмације и читаве Крајине, из Босне и Херцеговине, који, ево, годинама Божић дочекују обесправљени, без права на повратак и на своју имовину. Богомладенац Христос био је и Сâм прогнаник у Египту, али када дође време и помреше они који тражише живот Његов, Он се врати у Своју отаџбину, у Свој Назарет, у земљу отаца и праотаца Својих. Молимо се Богомладенцу Христу да и наше прогнанике милошћу и добротом Својом врати у земљу њихових отаца и праотаца и тако обрише сузе са лица њихових и утеши их. Исто тако, данас се молитвено сећамо наше браће по страдању и мучеништву у Сирији, Египту, Ираку и другим земљама широм Блиског истока, над којима се пред очима целог света врши духовни и биолошки геноцид. То су наша браћа од којих смо, и преко којих смо, примили духовну културу и цивилизацију. Овог Божића хиљаде прогнаних људи тугују и плачу због изгубљене деце, родитеља, сродника и пријатеља. Хиљаде њих је без кровова

над главом, смрзнутих у неусловним склоништима и шаторима. На десетине и стотине њихових храмова и манастира стоје опустошени, попаљени и порушени. Митрополити и монахиње, киднаповани и у сужањству, стрепе у неизвесности када ће бити ликвидирани. А све им то чине због имена Исусовог, Које они воле и исповедају. Трагична слика наше браће са Блиског истока најбоље сведочи како је страшно и ужасно када мржња замени љубав и веру. Није страшан пад већ је страшно остајање у паду, у прелести, у заблуди, што се крунише таквом мржњом према Истинитом Богу и Његовим слугама. Честит и благословен Божић желимо нашем утамниченом брату и саслужитељу Архиепископу охридском и Митрополиту скопском Господину Јовану и свој прогоњеној и страдалној Цркви Православној у БЈР Македонији. Њега тамошња власт држи неправедно утамниченог, а његовим верницима ускраћује слободу вере и савести из разлога што су се определили за јединство Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Етнофилетистички раскол је највећа трагедија наше Цркве у БЈР Македонији. Расколници, нажалост, јединству Цркве претпоставише политику и етнофилетизам. Апелујемо на власти БЈР Македоније да одмах и неизоставно ослободе нашег оца, брата и саслужитеља Архиепископа охридског и Митрополита скопског Господина Јована, да Цркви Божјој, Охридској Архиепископији, обезбеде пуно право и слободу која јој по закону припада. Апелујемо и на међународну заједницу, која посматра како се крше основна људска и верска права и слободе у БЈР Македонији, да предузме мере и спречи даљу дискриминацију једне Цркве и једног народа. Исто тако, жалимо и протестујемо због непрекидних насртаја режима који влада у Црној Гори на идентитет, статус и слободу Српске Православне Цркве, и због покушајâ уплитања у њен унутрашњи живот и канонско устројство. Јавно питамо тамошње идеологе, самозване аутокефалисте, иначе махом атеисте, зашто у духу сопствене верзије демократског и секуларног друштва немају куражи да јавно затраже и такву реорганизацију Римокатоличке Цркве да и њој седиште буде у Црној Гори, а не у Ватикану, као што то траже за Православну Цркву. Свима вама, браћо и сестре, драга децо духовна, вама у Отаџбини и вама расејаним по читавом свету, желимо срећан и благословен Божић. Премда нас у неким случајевима раздвајају стотине хиљада миља, данас нас Христос Бог све сабира око Себе да Га славимо и да се као браћа и сестре, као Народ Божји, око Њега окупимо и духовно угрејемо. Данас смо ближи једни другима јер смо близу Христа Господа, јер смо сви као велика светосавска породица на духовној гозби код Богомладенца Христа, Који нам и сада као некада поручује: Будите једно као што смо Отац Мој и Ја једно! Јединство нашег рода, јединство наше Светосавске Цркве, нема нико право да угрози и доведе у питање. Сви они који из властитих побуда и интереса, због своје гордости и сујете цепају плашт наше свете Цркве треба да знају да ће их кад-тад стићи правда Божја. Позивамо све на духовну будност и мудрост. То нам је данас најпотребније јер свуда око нас и међу нама круже они који желе да нас виде поцепане и разједињене. Црква наша Светосавска јесте и остаје трајни гарант и темељ нашег духовног, црквеног и националног јединства. Само у Цркви и кроз Цркву ми смо са Христом Господом и у Христу Господу. Онај ко је себе издвојио из Цркве одвојио је себе и од Христа Господа. Зато ми сви останимо верни Господу, нас ради Рођеноме, у јединству свете Цркве Његове! Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2013. године.

јануар / 2014 / svetigora

рећи ту своју заклетву и то своје обећање, да Он који је предвјечни Бог постане свештеник, и то не било какав свештеник него „свештеник по чину Мелхиседекову“, да прими свештеничку службу Он који је Цар над царевима и који је као Цар Небески постао човјек да би човјека обогатио својим вјечним и непролазним царским достојанством и добрима Царства Свога, као свештеник по чину Мелхиседекову. Мелхиседек је једна тајанствена личност у историји рода људскога, позната нам из старозавјетног откривења Божијег. Живио је у временима праоца Аврама, али се о његовом поријеклу не зна ништа. Очевидно да није припадао изабраном Божијем народу, био је цар Салима. Он је дочекао Аврама, тај чудновати Мелхиседек, који је својом тајанственом појавом и незнаним поријеклом био предуказање на Јединородног Сина Божијег, непознатога, неизрецивога поријекла небескога, Христа Господа, и на Његов долазак у овај свијет. Дакле ти си јереј во вјеки по чину Мелхиседекову значи: „Ти си свештеник не као обични свештеници, него си вјечни свештеник као тајанствени цар Салима, Ти који си Небески Цар и који ћеш својом службом, својим служењем, својим приношењем за живот свијета принијети Богу Оцу не само себе него принијети свеукупну творевину Њему, као миомирни принос и миомирни дар. Наведене Пророкове ријечи записане су у древна времена, прије Христа. Пророк Божији их је записао не по својој мудрости и своме знању, него по том предуказању, по том надахнућу Божијем. И у тим ријечима садржано је и прво Христово рођење од Бога Оца, али је садржано и Његово друго рођење од Духа Светога и Пресвете Дјеве. Јер, то је управо оно што је Бог обећао, обећавши Месију, Избавитеља, Искупитеља, Спаситеља свијета који ће се, када дође пуноћа времена, родити од Духа Светога и Пресвете Дјеве, јер је толико, како каже ријеч Божија, Бог заволио овај свијет да је и Сина Свога Јединороднога послао, да свако који вјерује у Њега не погине него да има живот вјечни (Јн. 3,18). Светкујемо, дакле, рођење предвјечног Слова, Јединороднога Сина Божије-

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ

Мир Божији, Христос се роди! а Светој литургији о Божићу, драга браћо и сестре, током входа, док свештеници улазе са Јеванђељем у олтар, символишући улазак Христа Бога у овај свијет и Његово рођење – пошто Свето јеванђеље управо и представља присуство Христово у овоме свијету – свештеник или епископ или појци тада пјевају ове ријечи Светог пророка Божијег, које понавља и апостол Павле у Посланици Јеврејима (7, 21): Из чрева прежде Деници родих тја. Кљатсја Господ и не раскајетсја, ти јеси јереј во вјеку по чину Мелхиседекову – Из утробе прије Данице звијезде родих те. Закле се Господ и неће се покајати за своју заклетву, за своје обећање. Ти си јереј по чину Мелхиседекову. Овим ријечима се указује на неколико великих и светих истина које су везане за Христа Господа и за Његову личност Богочовјечанску. На првом мјесту се говори о Његовом предвјечном рођењу од Бога Оца. Јер кад каже „прежде Деници родих тја, из чрева родих тја“, то значи „из утробе своје, из свога бића родих те прије рођења звијезде Данице“, што значи да се прије настанка свијета, прије стварања творевине збило ово предвјечно рађање, неизрециво и неисказиво рађање од Бога Оца којим се рађа Јединородни Син Божији прије свих вјекова од Бога Оца. И зато ми Њега исповиједамо као Свјетлост од Свјетлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног не створеног. Дакле, то првобитно рађање Предвјечнога, прије настанка времена и свију вјекова, није исто што и стварање, мада би стварање свијета могло би да се схвати као нека врста рађања. Али, рађање Јединороднога Сина од вјечнога Оца прије свих вјекова је збивање неисказиво и потпуно другачије од потоњег Његовог рођења од Пресвете Дјеве и Духа Светога. Надахнут Божијим Духом, Пророк произноси ријеч Очеву: „Прије звијезде Зорњаче, прије звијезде Данице, прије настанка свијета, родио сам те из дубина свога бића“. Свети Пророк нам открива ту неизрециву истину о Христу Господу о Њему као вјечном Слову Божијем, вјечној Ријечи Божијој, вјечном Логосу, који је Бог и који је у Богу и кроз кога је све постало што је постало (Јн. 1, 1-3), кроз кога је настала и звијезда Даница и све што постоји, видљиво и невидљиво, сви видљиви и невидљиви свјетови зачети и рођени силом Његове Божанске ријечи и силом Духа Његовога Светога. Пророк на чудесан начин, не по својој мудрости и знању него управо по небеском откривењу те велике и свете тајне Духом Светим, указао је на ту велику истину предвјечног рођења Јединородног Сина Божијег од Бога Оца. У исто вријеме указује Пророк и па другу велику и свету истину, на истину да је Господ обећао да ће се Онај који је рођен прије свих вјекова родити такође и у времену ради своје творевине, ради човјека, ради људскога рода, ради његовог спасења, и ради пуноће његовог живљења, његовог усавршавања и задобијања бескрајног и неизрецивог савршенства. Зато и каже „кљатсја Господ и не раскајетсја“, што значи: заклео се Господ и неће се покајати, заклео се Господ, обећао је Господ и неће по-

besjeda

Прије вјекова свих Рођени рађа се као Богомладенац

svetigora / 2014 / јануар

га, као витлејемског Богодјетета. Зато му и пјевамо, Њему предвјечном Богу, као новорођеноме Дјетету младом, Богомладенцу. Зато прослављамо Њега рођеног као човјека који је освештао и испунио људску природу и открио мјеру безмјерну њенога смисла, уливши своју безмјерност, своју вјечност, свој вјечни живот, своју вјечну доброту, своју вјечну мудрост у људску природу и у њу је усадивши, обогативши је толико да је и човјек од смртнога постао бесмртан, од пролазнога непролазан, од на земљи рођенога рођен за Небеса, и задобио могућности и дарове које само Бог може даривати људима и даривати овој творевини. Ето дакле зашто, улазећи у храм, свештеници и епископ пјевају ову пророчку пјесму којом управо посвједочују ту истину да је Бог ушао у овај свијет и да се уселио у нас пун благодати и истине, те да смо призвани да се у Његово име крстимо и Његовом свјетлошћу, вјечном и непролазном, просвјећујемо и освећујемо. Да Њиме живимо, сви заједно једни друге и сами себе предајући Христу Богу на дар и приносећи Му и себе и своје дарове, попут оних мудраца који су донијели дарове са Истока и попут свих оних који су кроз вјекове Њему се једином клањали, Њему једином служили и за Њим ходили као за путем, истином и животом. Зато ми непрекидно у ове свете дане, сјећајући се тог великог и страшног догађаја Христовог рођења од Пресвете Дјеве поздрављамо се овим светим благословеним поздравом: Мир Божији, Христос се роди! Ваистину се роди! Бесједа изговорена о Сабору Пресвете Богомајке у манастиру Морача 2009/2010. г. Преузето из књиге „Божићни загрљај Бога и човјека“, Светигора, 2010. Овогодишњу Божићну поруку митрополита Амфилохија ћемо објавити у наредном броју Светигоре, нап. ред. Налагање бадњака испред Цетињског манастира

„Д

коју је овај својевремено стекао – света. Сам Господ говори о себи, као о ономе који долази да свеже јакога, да уђе у кућу његову и да отме његово покућанство (Мт. 12, 29). Апостол Павле такође објашњава, да је Господ сишао у најдоња мјеста земље и заплијенио плијен – јасно је, ђавола, који је претходно запленио човечанство (Еф. 4, 8-9) и дао дарове људима (Такође тамо, из псалма 67, 19). Заплењену добит Вођа потом раздаје својим војницима: то јест Господ који је победио ђавола, предао је њега самог у удео људима. Тако да понекад чак и деца имају власт над заробљеницима, толику да им се, беспомоћнима, и ругају. Ипак, тај је „заробљеник“ опасан и даље, уколико се „деца“ (људи) уздају само у своје снаге, а не у старије (свете) који се за њих боре и у самога цара (Господа). И о овоме знају Житија Светих. А боље од свих зна Црква. Ето каквог је непријатеља дошао Емануил да победи – „С нама Бог!“ На нама је да наставимо борбу са већ побеђеним непријатељем, али силом Његовом, Емануиловом. „Немоћне дрскости“ Не једанпут сам се запитао, због чега су при утемељивању хришћанства, и читавих три стотине година после, били потребни и пројављивали се пре свега мученици. Преподобни су дошли касније. Ево, пре Рождества, сећамо се на првом месту мученика, мученица, преподобномученика (и понеког преподобног, например, 23. децембра Светог Нифонта). После Рождества Христовог такође: Првомученик архиђакон Стефан (27. децембра), 20.000 мученика спаљених у Никомидији 302. године (у једном дану!); 14.000 Витлејемских младенаца које је Ирод погубио, итд, итд. Као драгоцени венац од драгог камења на икони Рождества Господњег. Или као свита Цару најближа. Сада ми је одговор потпуно јасан: битку, коју је Емануил повео против ђавола, на своја су плећа узели Његови војници – хришћани и хришћанке. На њих је са великом злобом устао „кнез света“, сатана. Али су га они побеђивали силом Христа Господа, док његово царство нису до краја разрушили: хришћанство је прво проглашено за дозвољену религију, да би потом постало и водећа. Стога им и певамо у општем тропару: „имајући силу твоју“, Господе, „мучитеље су збацили, и разорили немоћну дрскост демона“. Ето где се налазила прва линија њихове борбе. Демони су мрзели војнике Христове, „осмељивали су се“ против њих, али се њихова злоба показала као пуста, „слабашна“ дрскост.

јануар / 2014 / svetigora

а ратника убије долази Христос, Цар света“ (прва песма канона, служба 22. децембра). Ратник, наоружани противник је ђаво. И поново мислим о томе колико често, постојано, с посебном снагом и с посебном пажњом Црква говори о ђаволу. Очигледно је да она не сматра да су греси главно и основно зло, већ онај који иза њих стоји: кушач, непријатељ Божији и отуда и непријатељ човечији. И, ево, поново слушам: „Клеветама лукавих духова зима противних помисли стеже смирено срце моје: богољубива Владичице, стишај је заступништвом Твојим!“ (Богородичан, шеста песма првог канона). И тако стално, непрекидно! Шта нам ово казује? Очигледно и несумњиво: да се управо ту налази највећи непријатељ! И да је основни циљ Спаситељевог доласка: ослобођење света од власти ђаволске. Он је дошао не само да би нас научио вери; не само да би показао пример светости, и чак (обратите пажњу) не само да би нам опростио грехе, већ да би уништио сами корен зла: да би сатро силу ђаволову и разрушио његово царство. У овоме лежи смисао Христовог искупитељског дела. А оно почиње Оваплоћењем. Све што ће се касније збити, плод је Оваплоћења. Колико је ово страно уобичајеним погледима образованих људи на религију, нарочито на хришћанство! Неки међу њима (који, авај, себе чак сматрају хришћанима) уопште не верују у постојање злих духова. Други пак, ако и верују, а оно о томе уопште не размишљају, као о предмету неважном и споредном за хришћанско схватање и живот. Чак и ми, истински верујући, не придајемо том питању онолику озбиљност какву оно заслужује. Зар није тако? Међутим, Житија Светих су препуна примера борбе између ђавола и светитеља. И Црква, знајући ову истину, и знајући да је ту највећи непријатељ, непрекидно нас на то подсећа. Јован Богослов јасно говори: Ради тога се јави Син Божији да разори дјела ђавола (1 Јн. 3, 8), непријатеља Божијег. А ако је он највећи непријатељ, то ко може да буде спаситељ од његове силе, осим Најсилнијег Бога? Стога апостол Јован и говори хришћанима: Ви сте од Бога дјечице, и побиједили сте их, лажне пророке, јер је већи Онај који је у вама неголи који је у свијету (1 Јн. 4, 4), силнији од ђавола. То је разлог због ког подвижници непрестано призивају име Исуса Христа као Спаситеља и Победника над „царством таме“, стога се и осењују крсним знамењем, стога се уопште и моле. Сами, они су беспомоћни! Сада ми је постало јасно име, које је пророчки пророк Исаија дао свом новорођеном сину: „брз на плијен, хитар на грабеж“(Ис. 8, 3). А даље се наводе речи славне рождествене химне, којима се „отварају“ песме на бденију уочи Рождества: „С нама Бог!“ (јеврејски „Емануил“). Очигледно, то страшно име, које је дао Исаија, односи се на Христа. Шта значи оно? О каквом „плену“ и „разграбљењу“ и о каквој добити се овде пророкује? Несумњиво – о томе како ће Емануил разрушити силу ђаволову и отети душе њиме заробљене, и о повратку добити

povodom praznika Митрополит ВЕНИЈАМИН (Федченков)

Ишчекујући празник Рождества Христовог

svetigora / 2014 / јануар

Између осталог, на иконама се мученици најчешће изображавају како држе крст или палму. Крст је символ Христове победе над адом, палма је такође символ победе. А будући да су с палмама дочекали и Господа при Његовом уласку у Јерусалим, као „Победника царства таме“, смрти и ада, то веза постаје још очигледнија – мученици су наследници „Онога који долази“ ради борбе и победе над ђаволом. Али, то је већ последњи одлучујући тренутак борбе, која се сада, на Рождество, пророчки предсказује смрћу 14.000 младенаца, па архиђакона Стефана и тако редом… Још једну ствар морамо да схватимо: да је главна борба хришћанина она са „побеђеним непријатељем“, са злим дусима… Ах, колико често то заборављамо! И – падамо у замку. Последња борба нас очекује у митарствима. Господе, помози нам да се избавимо од замки вражијих: „да не рече непријатељ мој: утврдих се над њим!“ (Пс. 12, 5 и молитва пред спавање). Потребно је молити се. Молите се да не паднете у напаст, ре-

као је сам Господ (Мт. 26, 41). А ја се мало молим. А што је најгоре: олако, површно, безосећајно… ретко кад другачије… „Усиновимо се благодаћу“ Једно место из службе је на мене оставило посебан утисак. Господ је, како стоји у служби дошао к „својима“, то јест к Јудејцима. А ми смо Му „усиновљени“ благодаћу Светога Духа у Тајни крштења и у другим Тајнама, и свеукупним благодатним живљењем. После сам погледао тај тропар (први тропар шесте песме првог канона, 22. децембар) и видео наставак: „и добрим делима“. Значи и она нас усиновљују Христу. По целокупном светоотачком учењу, а нарочито по учењу Светога Серафима Саровског, добра дела не само што се савршавају уз помоћ благодати Божије, већ, што је најбитније, представљају пут којим се она настањује у човеку („ако будете реч моју држали, доћи ћемо и у вама се настанити, уп. Јн. 14, 23). Благодат нас потом сједињује с Христом и обликује душу по образу Христовом. Али, Боже, Боже, колико је савремени свет далеко од свега тога! Благодат, Спаситељ од ада, борба, благовољење Пресвете Тројице, добродетељ… То је овде. А тамо: политика, материјална култура, игре, књижевне вечери са смехом… Свет се отцепио. Хришћанство је „истиснуто“ из живота.

Несумњиво се збило А ипак, све чиме ми живимо несумњиво јесте: јер се несумњиво збило – очигледно је било. Било! Ово сам на служби доживео. Јасно, очигледно, необориво. И то ми увек помогне да се укрепим у вери, и радује ме. Јер следи да све то, дакле, и јесте. Већ сам и заборавио шта је довело до таквог изузетно јасног доживљаја. Али сам га добро и живо сачувао у души. Тада сам схватио зашто је Свети Тихон Задонски у једној својој проповеди сматрао за неопходно да говори о очигледности јављања Сина Божијег у телу. Овде ћу то навести. „Благословен Бог који је дошао да грешнике спасе и пронађе изгубљене. Ово су нам благо спасења открили очевици, који су Га видели, и слушали Га, и говорили с Њим, и живели и дружили се с Њим, и пили и јели с Њим, и били у невољама с Њим… Ову су истину ти поуздани сведоци потврдили као несумњиву не само речју, и чудесима и разним знамењима, него и својом крвљу, различитим страдањима и смрћу својом.

Размишљај о овоме, брате хришћанине, у овом стој, буди храбар, устрај; а хулницима, и безбожницима, којих није мало, затварај уста; и моли се – да Бога, који се јавио у плоти нас ради, не видевши, свим срцем возљубимо (1 Пет. 1, 8-9).“ Средином дана сам читао наредну главу из божанске књиге Дела апостолских. Задивљујуће неоспорно! То јест, апсолутна извесност онога што се збило. То је историографски документ. Црквени дневник првих дана хришћанства. Ко жели да види Цркву хришћанску нека чита Дела апостолска. И, убеђен сам, у њему неће остати ни мало сумње да је све то несумњиво било. А отуда, и јесте. А отуда, све је то сама Истина. А отуда, Истином се мора и живети. Према томе: све остало у свету је важно и вредно само утолико уколико је сагласно са овом божанском Истином, коју нам је донео Оваплоћени. Одломци Са руског: Ивана Јовановић Преузето са http://www.pravmir.ru

јануар / 2014 / svetigora

svetigora / 2014 / јануар

Божић

и обнова лика Божијег

јеромонах КАЛИНИК Бергер

povodom praznika

Превод: Милена Тејлор

јануар / 2014 / svetigora

вети апостол Павле овако описује Христа: „Он који је коју наш ум не може да појми. То је исто лик Божији, сјај славе и обличје бића Његовога” (Јев. 1, 3), односно, који је најузвишенија Тајна. Св. Павле овако вели: лик (икона) која у потпуности одражава Бога. На дру- „Јер ко од људи зна шта је у човјеку осим духа чогим местима, говорећи о Христу, он ово разрађује: „Који је вјекова који је у њему? Тако и шта је у Богу нико не икона Бога невидљивога, Прворођени прије сваке твари, јер зна осим Духа Божијега.” (1. Кор. 2, 11). Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, Све ово може бити богословски исправно и што је видљиво и што је невидљиво... све је Њиме и за Њега филозофски кохерентно, али како можемо да расаздано. И Он је прије свега, и све у Њему постоји“ (Кол. 1, 15-17). зумемо лик Божији из практичне перспективе? Да Ово је заиста узвишена христологија. Тумачећи ове сти- ли заиста одражавамо божанско својим људским хове, Св. Атанасије Велики указује да је само она иста Реч постојањем? која је створила свет могла и да га искупи. Другим речима, Ако разумемо лик као одраз, онда то значи да само Личност која је сама обличје бића Божијег, по чијем је људски род већ створен као одраз Божанског, лику је човек створен, могла обновити тај лик када је постао Светог и Вечног. „Јер Бог створи човјека за нетрупропадљив (упор. Кол. 3, 9-10). Христос је не само обновио лик лежност и сазда га сликом сопствене вјечности;” већ нас је избавио из пропадљивости, која је смрт. Обнова (Прем. 2, 23). Лик је најузвишенија част, дар који чини лика Божијег у човеку је почела када је Син Божији, Лик Бо- само наше постојање, не нешто што добијамо нажији, постао човек, лик Божији, да би обновио човека у ње- кон што постојимо. Стога, свакоме ко носи лик Богово исправно стање заједнице са Богом у благодатној бе- жији, Бог је указао част, што и други треба да чине. смртности. С друге стране, ми не одражавамо тај лик увек. „Слика и слава Божија“ (1. Кор. 11, 7) подразумева да ми, људ- Нико по лику Божијем није био створен да подска бића имамо у себи аспект узвишене величанствености. носи разочарање, болест, тугу, досаду, депресију, Но, имамо и други не тако узвишен аспект: изобличени лик итд. Нисмо створени да бисмо достигли известан Божији у себи, кроз који смо склони саможивости, греху, ниво духовног или умног раста и ту стали. Свакагневу, итд. Увек имамо лик – али с времена на време немамо ко, нисмо створени да бисмо умрли. Чак иако сви обличје. Стојимо на средини, носећи и небеско и земаљско у ми морамо да страдамо кроз то у неком тренутку, себи. (1. Кор. 15,49). Свеједно, лик Бога и Његове славе није не- ниједна од ових ствари није у вези са Богом, и стошто што било које људско биће може икада потпуно изгу- га не може бити део Његовог лика. Ако мислимо бити, јер смо створени на тај начин. Лик Божији је део онога о постојању Божијем, тада Његов „лик” подразумешто нас чини људима. Стога, ово није само узвишена христо- ва светост, енергију, креативност, трансцендентно, логија; ово је веома узвишен поглед на човечанство. ненадмашно изобиље, постојаност, радост, славу, Шта то значи? У историји хришћанске мисли, разни Оци и изнад свега – живот. Лик Божији би био лик лекроз векове су сматрали да се лик односи на наш разум, поте, интелигенције, љубави, смирења, опроштаја, нашу способност да се односимо као личности (у љубави), прекомерне снаге, великодушности и правде. Моили на нашу слободу да бирамо. Слобода је основа љубави жемо се обратити Св. Павлу за друга размишљања и разума. Неки Оци су поставили лик Божију у људски ум или о овом лику: „плод Духа јесте: љубав, радост, мир, душу. Други су учили да он обухвата и људско тело, на при- дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, узмер, изражајност очију или људског лица. Када се загледамо држање“ (Гал. 5, 22-23). у лице бебе, на пример, видимо нешто божанско, нешто тако Чињеница да поседујемо лик Божији као неучисто, тако племенито и тако дивно што је само Бог могао клоњив аспект људске природе и да га истовремено не поседујемо у потпуности, подразумева да то да створи. Савремени мислиоци су тражили да објасне лик Божији није статичка реалност већ циљ или судбина ка коу светлу човекових интелектуалних способности, или у све- јој морамо тежити (Рим. 8, 29). То изискује нашу бортлу модерне персоналистичке филозофије. И једни и дру- бу да бисмо довели потенцијал (лик) до очигледне ги имају нешто да кажу. На пример, они виде да се људска стварности (обличја), или, као што Св. Павле каже, интелигенција наспрам интелигенције животиња разликује „свукосте старога човека са делима његовим” да не по степену већ по врсти. Животиње немају способност бисте се обукли у новог, који је Сâм Христос. То је да размишљају о непостојећим стварима, да изумеју нешто динамички и текући процес, којим се верник „преново, као што су рачун или транзистор. Ова врста интели- ображава у тај исти лик, из славе у славу, као од генције се заснива на способности да се постављају питања, Духа Господа.” (2. Кор. 3, 18). да се истражује. Таквом линијом расуђивања један научник Део празновања Божића у Православној Цркви је приметио да не само да једино човек може да поставља би требало да буде дубоко размишљање о нашем таква питања, већ да само човек може да постави врхунско постојању, створеном по лику Божијем, и позив да питање којим су обухваћена сва остала: који је смисао на- се боримо за нашу судбину, да се саображавамо шег постојања? Једини одговор на ово питање је: Бог. Стога, Његовом примеру и изразу савршеног човечанчовек није изумео реч „Бог”, већ нас, уместо тога, реч „Бог” ства, обличју Бога који нам је дошао да би – као чини људима. Под утицајем модерне персоналистичке ми- што певамо у тропару на Бадње вече – „обновио сли, богослови су изједначили „лик” Божији са нашим посто- лик који је пао у старини”. јањем као „личности”. „Личност” је оно у нама што каже „ја” Изворник: „Солиа“ , званично гласило другоме „ти” – неодвојиво али на неки тајанствени начин раРумунског православног епископата у Америци, зличито од нашег ума, срца, тела. „Ја” је тајна – јер је човек новембар–децембар 2009. тајна. Човек не разуме себе – имамо духовну дубину у себи

povodom praznika ПОЛА И. Нилсон

Символика витлејемске звезде М

ного тога је написано о астро- утеше се пророштвом о „Јаковљевој звезди“, које су неки богослови туманомским могућностима бо- чили као долазак Месије: Видим Га, али не сад; гледам Га, али не изблиза; изажићне звезде, чак и астролошки зна- ћи ће звезда из Јакова и устаће палица из Израиља, која ће разбити кнезове ци, но може ли витлејемска звезда моавске и разорити све синове Ситове. бити анђео? Витлејемску звезду многи хришћани виде као чудесан символ ИсусоЧуда су, док се одигравају, нео- вог рођења, али има и оних који је виде као стварни астрономски догађај бјашњиви догађаји у време неког – нову, комету или посебну конјукцију која се догодила у време предсказадешавања. За многе, чуда су основ- ног рођења. Закључак о таквом астрономском догађају тек треба да донена уверења која могу учврстити или се већина астронома. искушати нечију веру. Многа таква Стари Грци, Римљани, па чак и Јевреји, веровали су да астрономске почуда чине део божићних предања. јаве најављују стварне догађаје на земљи, као што је рођење важних влаОва предања могу значити разли- дара и јунака. чите ствари различитим људима: Ориген се у трећем веку нове ере залагао за природно објашњење вистварне догађаје, чуда, или символе. тлејемске звезде. Јован Златоусти, век касније, видео је звезду на сасвим За хришћанина, једно од великих другачији начин, као једно од многих чуда које су се десила приликом рочуда Божића је звезда која се поја- ђења, па у вези тога казује: вила у време рођења Исуса Христа. „Како је онда, реци ми, звезда указала на место тако уско, само на проОва витлејемска звезда је по преда- стор јасала и пећине, осим ако није напустила висину и сишла, и стајала њу водила мудраце с Истока, позна- над самом главом Младенца? А ово је Јеванђелиста наговестио када је рете и као маге, до места рођења Ису- као: Гле, звијезда, иђаше пред њима док не дође и стаде одозго гдје бјеше диса Христа. Према Писму (Матеј 2, 7-10) јете.“ ова звезда је претходила муЗвезда као астрономски објекат драцима на путу док није дошла и стала изнад места Било је много теорија у модерним временима о астрономгде је био Младенац. ским или астролошким појавама у време рођења Исуса Христа, Али, да ли је овај неали многе од ових конјукција, нови, комета, пулсара, двострубески објекат који је воких помрачења или супернових у одговарајућем временском дио мудраце и стао израспону не би биле довољно сјајне за голо око, па да се подуданад места Младенца ре са стиховима Светог Писма. Христа астрономски или натприродни објекат – Звезда у Православљу звезда или анђео? Према Православној Цркви, витлејемска звезда која је водила мудраце није била астрономски догађај, већ натприродно биће – анђео. Овај анђео беше послат од Бога да води мудраце до Младенца Пророчанство о звезди Старозаветно пророчанство о Христа, а свет к рађању нове светлости разума, као што и казује божићни звезди (Број. 24, 17) користили су ради- тропар: Рођење Твоје, Христе Боже наш, засија свету светлост разума, јер кални и револуционарни Јевреји од у њему они који звездама служаху од звезде се научише да се клањају Теби, 70 године по Христу да подстакну и Сунцу Правде, и Тебе да познају с висине Истока, Господе, слава Теби.

svetigora / 2014 / јануар

Изворник: http://www.pravoslavie.ru Превод: Милена Тејлор

Гдје је наш Мишењка? Н

јануар / 2014 / svetigora

а јесен, када је пожутјело лишће засипало обитељ, почео санкати. Када се насанкају, они на санкама, поу манастир су дошли гости: мама, отац и син од че- звани звуком звона, сасвим од снијега, румени, весели, трнаест година. Родитељи су се спремали на дуги слу- гладни иду право у трпезарију. А тамо – иако је Божићни пост, све је укусно. Манажбени пут, и бојали су се да оставе дјечака са баком. Ствар је у томе што је дјечак све вријеме проводио за стирска храна увијек је таква, чак ако је постављен покомпјутером, не спавајући и не једући. Са тешкоћом су сни шчи или пирог на води. Братија припрема јела уз га родитељи слали у школу, а он је и одатле увјештио да молитву, зато су и укусна. Румени печени кромпир или бјежи јединој својој радости – компјутеру. У баку није блага пита од купуса, манастирска јуха и риба право из било никакве наде: она је гледала серије и углавном пећнице недјељом – која дивно мирише! А затим пудинг од рибизла или бруснице, или чај од ароматичног биља, живјела у авантурама њихових јунака. Ето, тако се у обитељи обрео Миша – мршав и висок, а уз то крекери са сувим грожђем... Старија братија је мање јела; схиархимандрит Захатупог погледа и болесног бледила. Он је са ужасом гледао у манастир удаљен од цивилизације, и у његовим рије је узимао по неколико кашика шчија и парченце очима крила се дјечија брига: овдје није било омиље- пирога. Чак и отац Валеријан који је био висок и широк, ног компјутера. јео је мало. Али, они су одавно у манастиру... А Петру и Игуман Саватије пажљиво је саслушао родитеље, Миши духовник је благословио да једу док се не наједу. погледао на тужног Мишу и одлучио да остави дјеча- Они су се и трудили. ка у манастиру за вријеме њиховог путовања. Школа је На Божић, по обичају, братија је направила вертеп. била на десетак километара и тамо су већ возили двоје Право код храма усред снијега – пећина од леда, освидјеце – дјецу јереја који је живио поред манастира. јетљена фењерима, а у њој дрвене јасле и у јаслама праПрва два дана Миша је био у шоку. На питања је од- во сијено, поред крпени коњ и магарац, и најважније говарао кратко, мрзовољно и очигледно је размишљао – Пресвета Богородица са Младенцем Христом у пелео бјекству. Постепено је почео да оживљава. А онда се нама. спријатељио са послушником Петром. Петја је био у Нарочито је било пријатно гледати пећину увече, манастиру најмлађи, прије неколике године је завршио када је около све тамно, а огромне звијезде јарко свјешколу. И сада му је улога ментора младих гријала душу. тлуцају на небу. Тада је ватра у вертепу освјетљавала поОн је великодушно играо улогу Мишиног покровитеља, себно танано, фењери су привлачили поглед и разгониа понекад се забављао и спуштао на ниво штићеника. А ли околну таму. монах отац Валеријан је имао послушање да надгледа Отац Валеријан је још из шуме довезао јелку – била обојицу. је тако мекана. Миша је са Петром донио украсне куглиПослије часова у сеоској школи, Миша је имао по- це и накит из плакара, бљештаву кишу. Куглице – свислушање у коњушници и заволио је манастирско коњче јетлих тонова, као кристал. Никада раније Миша није Бобицу. Уосталом, Бобица је била прва домаћа животи- повјеровао да може са радошћу да украшава јелку: то ња коју је Миша имао поред себе. Он је, на изненађење је посао за млађе... А сада је украшавао, и слушао како братије, бринуо о коњима са њежношћу. И тако су они гуди и пуцкета пећ у топлој, удобној трпезарији. Од кузавољели једни друге, да су за неколико недјеља Миша хиње су долазили чудесни, укусни мириси, иза прозора и Петар обилазили манастир јашући на Јагоди, истина, покривених леденим сликама, стојала су бијелосњежна под брижним оком оца Валеријана. промрзла стабла. Тихо су ковитлале пахуље. Одједном је непримјетно у манастир дошла зима. А Увече је отац Саватије Мишу и Петју звао у своју кеовдје је зима била права, не таква каква је зима у гра- лију. То су били најдражи минути. У баћушкиној келији ду. Овдје у дивљини, на Митјиној планини није било мирише тако чудесно – на светогорски тамјан, свуда су неонских реклама и блиставих излога, није било град- иконе и књиге. А тек кад отац Саватије крене да прича о ске вреве и прљавог истопљеног снијега који је штрцао Светој Гори, о планинским стазама, о светогорским мапод ногама. настирима... Можда су зато и звијезде у плавом зимском сутону Када су изашли из игуманске келије, на манастир се овдје сијале необично јарко, бијеле стазе су поражаве- већ спустила модра ноћ, на небу су блистале огромне ле чистотом, а тамна зора освјетљавала се само свје- звијезде. Горела је ватра у Божићној пећини, а свјетлост тлошћу прозора из братских келија. Мразеви и вјетро- њених светих станара освјетљавала је путић ка келијави, снијег и мећава ударали су у монашка врата, док је ма. ватра у пећима пуцкетала спокојно и пажљиво, такмиЗауставили су се на тренутак у снијежној пећини. Почећи се са невременом. стојали. И Миша је одједном осјетио необичну пуноћу Послије послушања Миша и Петар су увели обичај живота, такву, какву је немогуће исказати ријечима. Он да се санкају са брда. Петја се истина у почетку снеби- и није могао. Када га је Петар упитао: „Миша, зашто си се вао: одрастао – па да се санка... А ако види неко од бра- ућутао?“, само је тихо казао: „Знаш, Петја... Ипак је добро тије... Неће бити краја исмијавању. Али нико од братије живјети на свијету!“ Уплашивши се да га неће разумјети, није ни помислио да му се смије и постепено се Петар одједном се насмијао да се извуче из тог расположења.

povodom praznika ОЛГА Рожњева

Божићне приче једног уралског манастира

svetigora / 2014 / јануар

Али, Петја је схватио и озбиљно одговорио: „Да брате, Миша добро... ‘Ја видим, чујем, срећан сам – све је у мени ‘... То је Буњин, брате...“ Ближио се Божић. Очекујући мразеве, послије трпезе сва млађа братија је возила на саонама дрва из дрвљаника и преносила их у келије и у трпезарију, да би дочекали Божић смирено и одморили се, не бринући о дрвима. Сви су имали ваљенке, јакне, тапациране штитнике за уши, и радили су споро. Враћајући се санкама, пуним дрва, Петар и Миша су се следили, прије него су стигли до келије. У сусрет су им журили Мишини родитељи. Изгледали су забринуто. Међутим, само су прошли мимо дјеце, климнувши им главом у знак поздрава. Миша се зачудио: родитељи на њега нијесу обратили никакву пажњу. А они су дошли до дрвљаника, обишли све монахе који су радили и кренули журно назад. Вратили су се на мјесто гдје су се Миша и Петар на мјесту замрзли. Мама је жалосно упитала: „Оци монаси, да ли сте видјели нашега Мишењку? Мишењку, нашега сина?“ А отац је потврдно климнуо главом. Миша и Петја су се у чуду погледали, а мајка је још жалосније почела да јадикује: „Шта је ово, драги оци! Зар нисте видјели нашега сина, Мишу?“ А онда се коначно Миши повратио говор и он је збуњено промуцао: „Мама, шта ти је? Ја сам... Миша...“ Петар је пажљиво погледао пријатеља: дуксерица, ваљенке и капа са клапном до обрва. Али није га одјећа учинила непрепознатљивим. Умјесто блиједог дјечака тупог погледа, који је дошао у манастир прије неколико мјесеци, поред њега је стајао румени, буцмасти Миша живог и радосног изгледа. Ето то је божићна прича. Са руског превела Марија Живковић

Прослава празника Светог Петра Цетињског на Цетињу

РАЈО Војиновић

reporta`a

Сабор са свима

Светима П

јануар / 2014 / svetigora

разник Светог апостола и јеванђелисте Луке – Лучиндан и Светог Петра Цетињског Чудотворца прослављен је 31. октобра молитвено и свечано у Цетињском манастиру. Свету архијерејску литургију служили су Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и господа Епископи: умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски и косовскометохијски Теодосије, уз саслужење великог броја свештенства и уз молитвено учешће многобројних вјерника са Цетиња и из других крајева Црне Горе, Косова и Метохије и Херцеговине. У литургијској бесједи након читања Светог Јеванђеља владика Атанасије је рекао да се тек од нашега срца изграђује Црква. „Ако наше срце не обрађујемо, не изграђујемо, не уграђујемо у храм вечни на небесима, онда нећемо ни себе изградити, ни друге. Зато је Богословија велика школа, велика наука, велико вежбалиште. Зато пре свега треба да будете богослови, који ће да слове о Богу“, поручио је владика Атанасије ђацима Цетињске богословије, која ове године слави 150 година постојања.

ог Чланови Братства „Чувари кивота Свет

svetigora / 2014 / јануар

Богословија Св. Петра Цетињског, осве ћење

Петра Цетињског“

ј Гори: Амбасадори Србије и Украјине у Црно Оксана гђа и во) (лије проф др Зоран Бингулац ијед) (напр ко арен Сљус

славског колача

Он је подсјетио на ријечи Светог Јустина Ћелијског да сваки човјек продужује Јеванђеље. „Сваки човек је по мери својој Црква у маломе. А браћа Руси то дивно кажу, да је Православље сабор са свима Светима“, рекао је владика Атанасије и нагласио да смо то искуство имали приликом недавне прославе 17 вјекова Миланског едикта и освећења подгоричког Саборног храма. Након Светог причешћа, када су Светој чаши приступили многобројни вјерници, бесједио је митрополит Амфилохије који је подсјетио на двије велике годишњице – 150 година Цетињске богословије и 200 година од рођења Ловћенског Тајновидца Светог Петра II Петровића Његоша. Он је подсјетио да је Цетињска богословија најстарија школа у Црној Гори, и да су сва просвета и све школе, па и Универзитет црногорски, израсли из те школе, школе Светога Петра Цетињскога и школе Петра II Петровића Његоша. Митрополит Амфилохије је посебно поздравио амбасадоре Украјине Оксану Сљусаренко и Србије Зорана Бингулца, који су присуствовали овом литургијском сабрању: „Њихово присуство показује органску и историјску везаност Кијева, Београда и Цетиња и свеукупног Православља у просвети црковној.“

Митрополит Амфилохије је на крају Литургије уручио и три висока црквена одликовања: Јовану Маркушу орден Светог Петра Цетињског за свједочење храбром ријечју и дјелом вјековног предања и културе наше Православне Цркве и народа у Црној Гори, Предрагу Вукићу орден Светог Саве трећег степена за животну вјерност Цркви Светосавској, вјерност у проучавању црквене и националне историје и помоћ у изградњи храмова и старици Новки Живковић из Подгорице Златни лик Митрополита Петра II Петровића Његоша, Ловћенског Тајновидца за свети подвиг рођења десеторо дјеце. Члановима Братства чувара кивота Светог Петра Цетињског, који су од главног града Црне Горе претрчали Маратон Светог Петра Цетињског Владика је уручио по икону Цетињског Чудотворца и Богородице Филеримске. Епископима гостима на литургијској свечаности Митрополит је такође уручио по икону Светог Петра Цетињског. Владика је такође посебно поздравио свештенике Албанске Православне Цркве Александра и Николу Петанија из Скадра, као и представнике светородне лозе Петровића, Ђока Петровића и његовог сина Ивана. Након литургије у трпезари Богословије Светог Петра Цетињског је приређена славска трпеза хришћанске љубави са пригодним културно-умјетничким програмом.

Старица Новка Живковић из Подгориц е, одликована Златним ликом Митрополита Петра II Петровића Њего ша, Ловћенског Тајновидца.

г. Предраг Вукић (лијево), одликова н орденом Светога Саве трећег степена и г. Јован Маркуш, одликова н орденом Светог Петра Цетињског.

јануар / 2014 / svetigora

Митрополит црногорско-приморски ДАНИЛО Дајковић

Његош је био дубоко религиозан O

svetigora / 2014 / јануар

митрополиту Петру II Петровићу Његошу, у књижевности краће Његош, или како га његови ужи земљаци називају Владика Раде, и његовим дјелима писало се више од 100 година, не само на нашем већ и на другим европским језицима. Писали су историчари, философи и књижевници; писали су професори универзитета, професори гимназија, правници, владике и свештеници; писали су и људи без већих школских квалификација… Једном ријечју: писали су почевши од оних који пред својим именом стављају омиљена два слова „др“, па све до оних који су носили струку преко рамена, овчарски штап у руци и задигнути дудук (фрулу) за појасом. Сви су они, осим једног малог и незнатног броја увријеђених или запостављених, настојали да Његоша представе што величанственије и да му осигурају мјесто које му и као владици и као владару и као пјеснику припада. Било је и извјесних писаца који су из непознавања ствари, непознавања његове личности, краја у коме је живио и прилика у којима је растао, било злурадо или несвјесно, наговештавали да Његош није био религиозан иако је био владика. Мало је ко то образложио, јер се није могло образложити, али је тек убачено да се нешто каже. Исто тако, између два свјетска рата и послије другог могло се чути од извјесних како он није био религиозан, па нешто

Парастос митрополиту Петру II Петровићу Његошу на Ловћену 1969. г.

се покушавало и написати у том смислу, па је било и таквих који су иронично говорили да је он био „набијеђени владика“. Другим ријечима, хтјели су рећи како није поштовао владичански чин, нити је у души својој осјећао неку религиозност. Нажалост међу онима који оспоравају Његошеву религиозност налазе се и најревноснији коментатори „Горског вијенца“ који носе високу титулу доктора и професора универзитета. То су били људи који нијесу улазили или нијесу могли ући у суштину Његошева живота и рада, или људи који су мислили да ће ако нешто негативно кажу о њему испасти одвише паметни, не водећи рачуна да су они тиме показали непознавање, неспособност за оцијену и критику и што је најгоре злурадост. Такав суд од човјека који је озбиљно и зналачки пришао Његошу, са знањем и разумијевањем ствари, није се никада могао чути. Ми немамо намјеру да овдје бранимо Његоша, јер њега бране његова дјела и његов гениј.

се није смјело схватити као омаловажавање мантије, већ као жеља да се и одијелом приближи што више своме народу. Они нијесу разумјели или нијесу хтјели разумјети шта значи религиозност. Нијесу разумјели да је религија унутрашње осјећање спојено са спољним знацима религијских прописа, а не само спољна манифестација која често пута прелази у биготизам или притворство, па неупућени често пута за извесне особе, који то на свој начин манифестују, мисле да су строго религиозне. Такво схватање могло је дати подстрека да се Његошу пребаци индиферентност према религији и своме чину, јер он заиста није био ни бигота ни демагог. […] Његошев опис неписменог попа Мића у Горском Вијенцу или неки сличан текст у његовим књижевним делима не би могао, нити смио послужити као доказ онима, који му оспоравају религиозност. Он је тиме само хтио показати ниво школског образовања тадашњих свештеника, а никако религиозно осјећање попа Мића, јер он каже да је Литургију, крстити и вјенчати и друге обреде научио напамет, и то по прописима Православне цркве произноси гдје и када треба. Исто тако ни његове ријечи: Не пита се, ко се како крсти; но чија му крвца грије душу, чије га је млијеко задојило, нијесу израз његове индиферентности према религији већ национална манифестација и жеља уз вјечито настојање да дође до јединства Јужних Словена, о чему је писао и пјевао и до кога је и дошло, али тек 67 година послије његове смрти. Да сви који оспоравају Његошеву религиозност чине то без икаквог основа, ми ћемо поред онога што смо већ рекли навести неколико оригиналних стихова Његошевих и користити се редовима наших признатих свјетовних и црквених књижевника и писаца који су о њему писали.[…] Зар је велики геније Његош морао учити формалну богословију и духовну академију па да буде религиозан? Он кроз уста игумана Теодосија каже: Самоук сам, ако штогод знадем: по буквици учио сам књигу, по људима учио сам свијет, по звијездама и богословију. („Шћепан Мали“). Наш песник, дакле, учио је теологију код најбољег учитеља, код кога су се учили мудраци источни и пастири витлејемски, и арапски бедуини и исландски друиди и Русо са Толстојем – код учитеља генијалнијег од Оригена и јаснијег од Белармина. И код тога учитеља, који је бесплатно учи добро исто тако на Ловћену као на Темзи и Неви,

ТАЈНОВИДАЦ ЛОВЋЕНСКИ

Ми бисмо хтјели само указати на разлоге који су можда дали повода за такву оцијену и скренути пажњу на оно што је сам Његош у својим књижевним дјелима показао, а чиме се негира не само таква тврдња, већ и помисао на нешто слично. Његош је био не само владика, већ владалац и књижевник-пјесник. Дакле, он је имао тројаке дужности, задатке и обавезе, од којих ниједну није могао пренијети на неког другог. Према томе он је данас требао бити владика, сјутра владар а прексјутра пјесник. Значи, није се могао у улози владара опхађати као владика, нити у улози књижевника као владар, а ни једно ни друго у улози владике. Ми знамо да је врло мали број књижевника био на положају владара, те и ако је неки од владара дао неки књижевни рад, био је увијек осумњичен да такав рад не заслужује мјесто у књижевности или да му је неко други то радио. Овакав случај није био са Његошем, већ је он једновремено или боље рећи упоредо, обављао све три дужности, тако да није трпјела ни једна и ако су све три биле обимне, нарочито владарска, којој је и био намијењен. Његош је, као и сви његови земљаци и свештеници, најрадије носио народно одијело: модре димије, црвени џамадан, зеленкасти гуњ, везени сребром и златом јелек, опасан свиленим – цариградским пасом каквог га видимо на његовим најљепшим и најраспрострањенијим сликама. Од владичанских знакова једино је носио браду. Но, Његош је носио и мантију и све архијерејске ознаке: крст, панагију и панакамилавку, специјално када је ишао у Русију и правио званичне посјете другим дворовима и знаменитим мјестима, као и када је служио службу Божију, и обављао друге владичанске дужности. За вријеме његово свештеници нијесу носили мантије, а мали број ни браде, све до осамдесетих година XIX вијека, када је и једно и друго обавезно уведено и када се је приличан број свештеника одрекао парохијске службе специјално ради одијела. Свештеници су онда били не само пароси у својој парохији, већ племенски капетани, команданти батаљона, војводе и војсковође, а учитељи обавезно свугдје гдје није било квалификованог учитеља. Отуда и многа звучна имена: попа Илије Пламенца, који је био војвода и министар војни, попа Ђока Пејовића, команданта Цеклинскога батаљона, попа Сима Радуловића, капетана и команданта батаљона и првог предсједника црногорске Народне скупштине, попа Богдана Зимоњића, војводе и војсковође у великој Херцеговини, попа Мила познатог јунака из Марковине и стотине других у народним пјесмама опијеваних и неопјеваних свештеника. Сви су они били свештеници по чину, али сви нијесу имали парохије већ су вршили друге задатке које им је владар повјерио. То, зато што је онда у Црној Гори била већа част имати у породици свештеника него ма којег другог часника. Ово слободно и национално одијевање Његошево, вјерујемо, највише је дало повода свима који су рекли или написали да он није религиозан, али

svetigora / 2014 / јануар

Претходник и насљедник на трону Светог Петра Цетињског: стари митрополит Данило и митрополит Амфилохије на Петровдан 1993.

Његош велики се учио овим трима стварима: 1. да је видљиви свет несумњиво откривење Бога; 2. да је суштина Бога недоступна људском сазнању, и 3. да је по својој вероватности Бог мисаони, животворни огањ који загрева и оживљава целу васиону. Горњи стихови изговорени кроз уста игумана Теодосија могу се на њега самог примјенити, јер он заиста није учио богословију иако је то требао као владика. Прилике и дужности, које су га окупирале као владара Црне Горе, опкољене са свих страна непријатељима и водећи свакодневне борбе са јачим и борбенијим непријатељима, ускратиле су му то задовољство које би он свакако постигао. […] Његову религију не може свако разумјети без обзира на степен школског образовања. То се нарочито види из критике баш оних, чије је школско васпитање у највишем степену. Његову религију могу разумјети и схватити који су рођени тамо у оном кршу гдје и он; који су расли под истим околностима и који говоре његовим језиком и вјерују његовом вјером. Њему никада, ниједан од оних који су рођени и одрасли гдје и он није замјерио на његовој вјери. Они његова дјела и његову вјеру много боље разумију и схватају од многих високообразованих који су писали критике хиљадама километара далеко од отаџбине, или су дошли да за 10, 15 или 20 дана упознају живот, религију, обичаје и прилике његове уже отаџбине. У Црној Гори и данас има људи са основним образовањем за које није баук „Горски вијенац“, јер они читајући га налазе у њему: себе, своје обичаје, своју религију, своје претке и своје крајеве. Њима нису потребни тумачи ријечи, јер то су њихове ријечи којима се и данас служе. […] Његош је своју вјеру наслиједио, а не од мисионара примио. Обимношћу и интензивношћу својих симпатија према свеопштем и свеједином животу света и његовом Творцу Његош се обележио као религиозна личност првог реда. У

новој српској историји нема личности која би се у погледу религиозности могла издалека равнати са Његошем. […] Наредних неколико стихова из Његошевих дјела биће јасан доказ свакоме, ко нема злу намјеру да ствари приказује онакве какве не постоје нити су постојале, да је он заиста био истински религиозан. Скоро цијела пјесма „Црногорац к Свемогућем Богу“, од 160 стихова, прожета је религијским осјећањем, опјеваним Творцу као Божанском бићу од кога све потиче и у кога све увире. Исто тако и пјесма „Вечерња молитва“ одмах у првом стиху почиње ријечима: Боже, оче свемогући. И у пјесми „Химна ноћи“ на неколико мјеста пјесник каже: Ал’ Боже мој у ове пустиње,... Све, Господи, ово разумијеш,... О Господи, све је то прашина... О Господи, сунцах небројнијех... О Господи, виђу, да сам ништа, итд. Људи који немају религије, или су непостојани у њој не могу се овако обраћати Господу. Зар нијесмо сведоци да су пјесници, његови савременици и каснији, издали читаве збирке својих пјесама, а нијесу ниједном поменули име Божије, иако су били добри хришћани и православци. Када је Његош видио храм Св. Петра у Риму он каже: Храм је овај чудо – теби сличи, нек твој горди олтар земљу дичи. Ох, куд басам, што л’ ја сад кажем? С вјечним пламом што прашину слажем?... Храм он није за Бога силнога, ... Ти си себи храм дига над свима, што сав страшни простор заузима. Кад је видио затрпану Помпеју вели: Свемогућу вољу Творца не смекша је него јари. И у осталим пјесмама „Пустињака цетињског“, може се наћи много мјеста гдје се Његош обраћа Богу, слави или хвали Његове творевине. У првој пје-

Сви ми који га критикујемо и који га хвалимо, можемо стати пред његовим ликом, па му се дивити и молити онога истога свемогућега Творца, коме се он тако често обраћао, да српском роду даде још којег Његоша, макар имао исто онолико религије колико је имао Раде Томов. Кроз уста игумана Стефана Његош је добрим дијелом изнио не само своје филозофске погледе на свијет, већ и своју религију, па одмах у првој појави игумановој када га питају послије неког земљотреса шта су горе задрхтале каже: Ко ће, синко, Божију вољу знати; ко ли Божја прозрети чудеса. А када га питају што је мјесец црвен вели: Ни то синко, ја не могу знати; аљина је на небеса доста, па Бог даје коме како хоће. […] И даље се наставља кроз Игуманова уста Његошева религија гдје каже: Бог велики и његова сила, итд. […] Тражећи помоћ на све стране, да би се могао супротставити петовјековном непријатељу који га непрекидно напада и када те помоћи не нађе он вели: Нада нема право ни у кога до у Бога и у своје руке. На другом мјесту: Крст носити нама је суђено. Истом приликом он себе куражи и обраћа се милостивом Богу у кога је увијек полагао наде и каже: Бог је нама свагда помагао, тврда воља и мишице наше, друге нама не треба помоћи; Бог нас знаде, а ми себе знамо, више нама не треба познанства. Његош се страшно љути на оне који од вјере отпадају па их проклиње: Љута клетва паде на изрода, прокле мати од невоље сина, те књегиња Иванбеговица, прокле Мара свога сина Станишу, итд. […] „Људи се, кажу, деле на моментално и стално религиозне. У редове последње, одабране мањине стално религиозних људи, који се могу назвати просто пред-

ставници религије, можемо ми Срби с поносом уврстити и владику Петра II Његоша. Он је сам себе већ у ту одабрану мањину уврстио, нама не остаје друго, до да то констатујемо и признамо. Он се успео на ту висину, не својим друштвеним положајем, нити једним нити другим, ни кнежевским ни владичанским, но својом дубоком концепцијом света и својом жарком, поетском симпатијом према свету тј. према природи, Богу и човеку“. Према томе јасно произилази, да је религија Његошева плод његовог дубоког и искреног убјеђења да су сва збивања и творевине овога свијета дјело Свемогућег Творца, и јасно одређено схватање Божије моћи на коју се он у свим приликама ослања, коју призива и у коју се чврсто узда. Он у њој има увијек сталног и непоколебљивог савезника коме се са пуним правом обраћа и не само тражи, већ и очекује праву и истинску помоћ. […] Да је Његош био религиозан то је неспорна чињеница, но он се није задовољавао само вјером и прописима хришћанске религије, већ је настојао цијелог свог живота да мало више уђе у суштину бића Божјег и дође до што потпунијег сазнања Божије моћи, па га зато и мучи жеља да о томе нешто више од осталих сазна и на свијет изнесе. Но, ту је био кратак као и сви прије и послије њега који су то покушали, па зато и каже: Божја дјела распитат је трудно. Без песничке метафоре речено, Бог је за Његоша апсолутна интелектуална, стваралачка моћ у васиони. Бог је „умна сила“, која господари над „грдном мјешавином“ природних ствари и појава; Бог је ум који ствара лепо и добро, који хаосу даје облик и хармонију, који оживљава сваки прашак, и насејава га „умнијем сјеменом“, тј. својим суштаством, собом. Једна не сувише велика семенка овога „умнога сјемена“ „сја у души“ човјека; ми не знамо где, ми не знамо како, ми знамо да имамо „својство“ с Богом том божанском семенком, која је у нашој души. Ми смо зато Божја деца, јер смо из Бога, и Божја бића, јер носимо у себи један део Божјег бића. Оно што је божанско у нама то је душа, оно што је божанско на нама то је облик. И у последњим часовима живота Његош није заборавио да се обрати свом увијек милостивом и свемогућем Творцу, па и ако гледа смрт очима он свој тестамент почиње ријечима: Слава Тебје показавшему нам свијет. Хвала ти Господе јер си ме на бријегу једнога твојега свијета удостојио … Хвала ти Господе …”, итд. Пред смрт када га је свештеник исповиједио и причестио рече: „О велики Створитељу, помози јадноме но јуначкоме црногорском народу; одржи га у слози и у витешком поштењу“. „Религија Његошева изражава цео један живот, живот песника и хероја; она представља неугасиви огањ, коме је један велики ум светлост и једно велико срце топлота. Замислити овај огањ под пухором од понедеоника до суботе, значи замислити Његоша у неегзистенцији шест дана, и у егзистенцији само седмог дана. Његош

ТАЈНОВИДАЦ ЛОВЋЕНСКИ

сми „Свободијаде“ каже: Син божества св’јету сиде, откуд извире р’јека чиста ученија мирног Христа. У „Горском вијенцу“ имамо пуно мјеста где се Његош са пуно религиозности обраћа Свемогућем Творцу, али не оном милостивом, већ пуном срџбе и нерасположења према његовом роду: Бог се драги на Србе разљути, за њихова смртна согрешења. […] Мало даље владика Данило каже: удри за крст, за образ јуначки, ... Хулитеље имена Христова да крстимо водом али крвљу ... олтар прави на камен крвави […]

је посведневни празник, јер његово посведневно настројење духа и срца јесте празнично, религиозно. У томе се он разликује од већине других људи. Велика већина других људи мора да остави своје свакодневно занимање, да би један моменат могла бити религиозна. Његош је стално религиозан насупрот великој већини само моментално религиозних.“

Његошева религија, слобода и геније, спојиле су се у Његошу владици, владару и пјеснику са њиме су расле, живјеле и данас живе. Одломци; опрема текста редакцијска Преузето из књиге „Љетопис распете Митрополије црногорско-приморске“, Цетиње 2008.

На отварању обновљене Цетињске богословије, септембар 1992. г.

sj e]awe

Митрополит црногорскоприморски Данило (1895-1993)

svetigora / 2014 / јануар

ве се године навршило двадесет година од упокојења блаженог спомена Митрополита црногорско-приморског Данила Дајковића. Рођен је 19. октобра 1895. у селу Друшићи у Ријечкој нахији, а на крштењу је добио име Томо. Завршио је Богословско-учитељску школу 1915, а завршни испит зрелости положио је 1919. године, по окончању Првог свјетског рата. Био је добровољац у Балканском и Првом свјетском рату, а узео је и видног учешћа приликом уједињења Црне Горе и Србије. У ђаконски и свештенички чин га је рукоположио Епископ захумскорашки Кирило 1920. године. Службовао је на неколико парохија: друшићко-додошкој, кленичкој и кочанској, до 1930. „По допуштењу Божијем“, као што он сам каже, 1928. године, у року од четрдесет дана, остао је без супруге Стане и троје дјеце: Петра, Марије и Милке. Остао му је само син Блажо, који ће живети у Београду, а којега ће такође, већ остарели, митрополит Данило надживети и сахранити 1970. Као удов свештеник постављен је 1930. за секретара Црквеног суда Епархије злетовско-струмичке, да би 1932. био пребачен на исту дужност у Епархију скопску. Пензионисан је као судија црквеног суда и архијерејски замјеник 1953. Као пензионер је био једно вријеме и управник Патријаршијског двора у Београду. У чин протојереја је произведен 1946, а 1952. је одликован правом ношења напрсног крста. Студирао је двије године на Философском факултету у Скопљу, а Богословски факултет у Београду је завршио 1950.

Свети синод СПЦ га је изабрао за владику маја 1961. године, рукоположен је у јуну исте године, а већ на Петровдан устоличен је за митрополита црногорско-приморског. На челу Цркве у Црној Гори био је све до 1990, када је Св. архијерејски сабор СПЦ усвојио његову молбу и разрешио га дужности, у 95. години живота. Упокојио се 14. септембра 1993. По свом личном завјештању, са Цетиња је преко родног села Друшића и Ријеке Црнојевића пренесен до Острога, гдје је још за живота одредио да му буде гроб и подигао споменик. Сахрањен је 17. септембра. Опијело су служили Патријарх српски Павле, Митрополит црногорски Амфилохије, Епископ будимски Данило, Епископ западно-амерички Хризостом и викарни Епископ тетовски Јован, са бројним свештенством. Старог су митрополита испратиле многе угледне личности из јавног и културног живота, као и многобројни народ, који је он љубављу и пажњом пуних 30 година као архипастир напасао на њиви Господњој, на коју је дошао, како је сам рекао у бесједи на устоличењу, и „донио доста добре воље... да заједнички с вама још коју годину радим у винограду Господњем, да обновимо порушено, уљепшамо сачувано, да вјеру Господа Христа и дивно Православље подгрејемо, да завађене, ако их има, измиримо, да мир слогу и љубав у души нашој загрејемо оном истом ватром којом су се вјековима грејали моји претходници, ваши очеви, дједови и остали славни преци. Ја сам дошао не да се борим ни са киме, јер за то немам потребе, већ да радим и сарађујем са свима вама… на добро Цркве и нашег народа…Дошао сам да пођем путем Светога Саве и Светога Петра, а то је пут миротворства, пут љубави и братске слоге. Ја не желим имати немилих и туђих, већ хоћу да смо сви мили и сви наши… То ће бити моја жеља, мој програм и моје настојање.“

re porta`a

РАЈО Војиновић У Подгорици одржан 37. Фестивал српских гуслара

У част Тајновидца У

подгоричком Саборном храму Васкрсења ник“, народни гуслари Бошко Вујачић и Рајо ВоХристовог од 24. до 26. октобра је одржан 37. јиновић који су пјевали дијелове из „Горског вијенца“, и глумац Дејан Ђоновић који је казивао Фестивал српских гуслара. Овогодишња смотра најбољих мајстора овог одломке из Његошевих писама. Након академије митрополит Амфилохије је древног инструмента одржана је под покровитељством Митрополита црногорско-приморског уручио висока црквена одликовања – Орден СвеАмфилохија у част 17 вјекова Миланског едикта и тог Петра Цетињског 87-годишњем Мирку Добри200 година од рођења Светог Петра II Петровића чанину, обновитељу традиције „гусларских утакЊегоша, Тајновидца ловћенског и Пустињака це- мица“ из доба Краљевине Југославије, и Бошку тињског. Вујачићу Златни лик Митрополита Петра II ПетроПрве фестивалске вечери, у четвртак, 24. окто- вића Његоша. бра, одржана је свечана академија Његошу у част. Друге фестивалске вечери, у петак, 25. октоМанифестацију је благословио и поздравним сло- бра, одржано је полуфинално такмичење на којем вом отворио митрополит Амфилохије, а бесједу је наступило четрдесет гуслара из свих крајева о Светом Петру, Ловћенском тајновидцу одржао Црне Горе, Србије и Републике Српске. Петочлани је професор Цетињске богословије др Будимир жири у саставу др Саво Марковић, др Љубомир Алексић. Милутиновић, др Михаило Шћепановић, Драган У умјетничком дијелу програма наступили су Аћић и Славко Алексић одабрао је двадесеторичланови Српског пјевачког друштва „Светосав- цу финалиста.

Побједник фестивала – Вељко Ђурановић из Гусларског друштва „Стара Херцеговина“ из Београда

ТАЈНОВИДАЦ ЛОВЋЕНСКИ

ловћенског

Сјутрадан, 26. октобра, учесници фестивала су се сабрали на Светој архијерејској литургији у Саборном храму, коју је служио митрополит Амфилохије са свештенством. Након Литургије и они су, у народним ношњама, прошетали улицама Подгорице у Петковданској литији за црногорску част, образ и светињу брака и рађања дјеце. Увече је одржано финално такмичење на којем је проглашен побједник фестивала – Вељко Ђурановић из Гусларског друштва „Стара Херцеговина“ из Београда. Друго мјесто је припало Ђорђију Копривици из београдског „Обилића“, док је треће припало Милану Мрдовићу из чачанског „Танаска Рајића“. За најбоље гусларско друштво у Црној Гори, Србији и Републици Српској проглашено је подгоричко друштво „Војвода Мина Радовић“, које је имало највећи број такмичара у финалу манифестације. Савез српских гуслара, гусларска организација која окупља све српске гусларе у Црној Гори, Србији и Републици Српској, која је и организовала фестивал, Митрополиту Амфилохију је додијелила Специјалну повељу за изузетан допринос очувању и његовању српске гусларске традиције. Велика повеља Савеза је припала Зорану Ребриновићу из Српског Сарајева, а Златна плакета отпуштеном професору српског језика из Никшића и главном и одговорном уреднику часописа „Слово“ Веселину Матовићу. Све три вечери крипта Саборног храма је била препуна љубитеља гусала и десетерачке епске поезије.

два вијека његоша

svetigora / 2014 / јануар

Прве фестивалске вечери, 24. октобра, орден Св. Петра Цетињског је додијељен 87-годишњем Мирку Добричанину, обновитељу традиције „гусларских утакмица“ из доба Краљевине Југославије, а Бошку Вујачићу Златни лик Митрополита Петра II Петровића Његоша.

ТРИБИНА У ВАЉЕВУ Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и академик Матија Бећковић говорили су у петак 18. октобра у Ваљеву на Трибини „Петар Други Петровић Његош, Ловћенски Тајновидац и Свети владика Николај Жички“, која је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Милутина а у организацији Светосавске омладинске заједнице Епархије ваљевске, одржана поводом 200 година од Његошевог рођења и пресвлачења моштију Светог Владике Николаја.

ПЕТКОВДАНАСКА ЛИТИЈА УЛИЦАМА ПОДГОРИЦЕ

Са митрополитом Амфилохијем у Храму Христовог Васкрсења: архитекта Слободан Драговић, одликован орденом Светог краља Милутина и вајар Ратко Вулановић, одликован орденом Св. деспота Стефана Лазаревића, као и велики добротвори, добротвори и приложници Храма.

Петковданска литија у Подгорици

ТАЈНОВИДАЦ ЛОВЋЕНСКИ

Уочи празника Свете мати Параскеве, у појали псалме, тропаре и црквене химне и пјесме. Литију суботу 26. октобра 2013. године у Подгори- је, седам дана након прве геј параде у Подгорици, органици, у Храму Христовог Васкрсења, Митро- зовала Митрополија црногорско-приморска, за црногорполит црногорско-приморски Амфилохије ску част, образ, светињу брака и рађања дјеце. је са свештенством служио Св. литургију. Литија, са покровом са моштију Свете Петке и моштима Појали су Хор Светог апостола и јеванђели- Светих момишићких новомученика, пошла је од Саборног ста Марка из Подгорице као и пјевница Це- храма Христовог Васкрсења и прошла кроз центар града. тињске богословије. Бесједећи окупљеном народу митрополит АмфилохиПо завршетку Литургије Високопрео- је је истакао да „дјеца Божија могу бити само они који се свећени Владика је додијелио орден Све- чувају свакога гријеха, видљивог и невидљивог. И која се тог краља Милутина архитекти Слободану очишћују и освећују оскрнављености било којим гријехом, Драговићу, и орден Светог деспота Стефа- па и оним којим је ових дана загађена Подгорица“. на Лазаревића вајару Ратку Вулановићу. Митрополит је рекао и да је парадом бестидности По завршетку Литургије, Подго- Црна Гора „обешчашћена“ и да је Подгорици потребно рицом је прошла Петковданска ли- „вратити част“. Он је такође позвао мајке да се клоне чедотија, у којој је узело учешћа више морства, да не убијају дјецу у својим утробама ни абортухиљада грађана, као и сви уче- сима ни контрацептивним средствима. ници Богословије који су били Након литије, у послијеподневним часовима, митрообучени у бијеле стихаре и то- полит Амфилохије је освештао парохијски дом у Буроњи ком цијелог свештеног хода у Љешанској нахији.

besj eda

Др БУДИМИР Алексић

Његошеви завјети и поруке В

два вијека његоша

svetigora / 2014 / јануар

аше Високопреосвештенство Митрополите господине Амфи- Саве, Светог кнеза Лазара и Светог Петра Целохије! тињског Чудотворца. Преподобни и часни оци! Уважени српски гуслари – чувари и Од свог светог стрица, Његош је усвојио носиоци његошевског косовског завјета! Цијењене даме и госпо- „два кључна духовна и национална принципа: косовску завјетну традицију, коју је он у свом до! Драга браћо и сестре! Пред вама као поклоницима и љубитељима српских гусала и богатом књижевном стваралаштву уздигао поштоваоцима српске епске поезије, историје и традиције, при- на знатно већи литерарни и мистички ниво, пала ми је, ево, незаслужена част да поводом двјестогодишњице и српски национални интегрализам, чији је рођења Светог митрополита Петра II Петровића Његоша иска- исходишни циљ био и остао стварање јединжем скромне, али искрене ријечи о овом Божијем одабранику – ствене и недјељиве српске државе на Балканајвећем српском пјеснику, Цетињском пустињаку и Ловћенском ну“ (Предраг Вукић). тајновидцу! Кроз цјелокупно своје стваралаштво ЊеНарочита је прилика и посебна част и одговорност говорити гош провлачи тезу, да су Срби са простора о Његошу у години када је Митрополија црногорско-приморска Старе Црне Горе и Брда директни потомци покренула поступак за његову канонизацију и уношење у диптих преживјелих српских витезова, учесника у Косовском боју, који су послије тога избјегли Светих Божијих људи. Када говоримо о идентитету нашег српског народа, разми- турско ропство и збјежали се у неприступачшљајући о томе ко смо, одакле долазимо и куда идемо, онда по- не планине, гдје су водили „борбу непресталазимо од чињенице да су Свети Сава, косовски завјет и Његош ну“ и, у најтежим условима, чували успо– најчвршћи ослонац нашег идентитета. На дјелу Светога Саве, ко- мену на Лазареву жртву и Обилићев совској завјетној мисли и Његошевом умјетничком стваралаштву подвиг, и – захваљујући томе – саи националној идеји темељимо наш идентитет и јединство. То су чували српско име и вјеру. Њетри основна елемента српског интегрализма; то су наши орјенти- гош је, дакле, сматрао да је ри и тачке ослонца. Црна Гора настала као Његош је био на челу Цетињске, односно Црногорске ми- бастион српске трополије, једне од осам српских светосавских епископија које слободе, али је 1219. године, након добијања аутокефалности Српске Цркве, није успјела да основао Свети Сава, и која се првобитно звала Зетска епископија. обнови Србију Налазећи се на челу ове светосавске митрополије, Његош је дје- нити да касније ловао у духу светосавског и светолазаревског косовског опре- постане њен дио, дјељења, имајући непрестано пред очима као идеал лик Светог само зато што

ДИВОТ-ИЗДАЊЕ „ДВА ВИЈЕКА ЊЕГОША“ Поводом 200 година од рођења Петра II Петровића Његоша, 29. октобра, у Народном музеју у Београду представљено је дивот-издање „Два вијека Његоша“ Мирка Мркића Острошког у издању „Интер-преса“ и Културно-просветне заједнице Београда. Издање у 99 нумерисаних примерака садржи портрет (рељеф) Петра Петровића Његоша у теракоти, ауторски рад Мирка Мркића Острошког, избор мисли из Његошевих дела које је приредио Гојко Шантић и уводни текст „Владика српског песништва“ Милована Витезовића. Током промоције у атријуму Народног музеја аутор издања уручио је први примерак овог издања Цетињском манастиру, а преузео га је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, који је нагласио да је доста писано о Његошу и да „док буде језика и нашега народа писаће се о њему“.

Гусле Петра II Петровића Његоша

традиције којима кипти његова поезија, потврђују оцјену Војислава Ђурића да је у Његошевом стваралаштву, посебно у Горском вијенцу, Косово „свуда – не само на земљи него и на небу, где су душе прадедовске, и под земљом, где су кости прадедовске. Око Косова и Милоша саграђена је жива и јединствена заједница хероја ранијих и познијих“. Извориште Његошеве косовске мисли и косовске инспирације свакако је некадашња црногорска испуњеност „вјером Обилића“ и њихова вјековна опсесивна идеја о „освети Косова“ и обнови Душановог царства. Дакле, идеја о Обилићу као јунаку над јунацима, и као прототипу јунака за сва времена, живјела је вјековима у Старој Црној Гори, и Његош ју је преузео и својом литерарном генијалношћу оживотворио, проговоривши из душе и главе „цијела народа“ о Обилићу као највећем у славној плејади српских јунака од „непобједног цара Душана“ до ослободиоца Карађорђа. Формиран у таквом амбијенту, у средини са тако јаком косовском традицијом, Његош је национални и духовни свјетоназор српског народа свога завичаја учврстио и усавршио, а затим преточио у своје књижевно стваралаштво и идеологију. Наиме, најбитнија Његошева политичка идеја – идеја о „освети Косова“ и обнови Душановог царства, тј. идеја о српском националном ослобођењу и уједињењу у јединствену српску државу, постојала је давно прије Његоша, и била је обликована у свијести српског народа из Старе Црне Горе и Старе Херцеговине. Да је обнова Душановог царства био главни циљ Његоша пјесника, владара и владике, свједоче и мемоарски записи Матије Бана који представљају аутентично свједочанство о Његошевим политичким идејама и државничком идеалу о потпуном ослобођењу и уједињењу српског народа. „Ја бих тада у моју Пећку патријаршију, а књаз српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и усрећеним“, експлицитно је исказао Његош суштину своје политичке и националне идеологије. Као што се види, Његош је, природно, сматрао да тамо гдје је била колијевка српске државности и духовности, треба да буде и центар обновљене и уједињене српске државе: у Призрену, граду који је био једна од три престонице средњовјековне Србије. Тамо треба да столује српски кнез, као свјетовни владар, а он би отишао у обновљену Пећку патријаршију, на српски духовни трон. Рођен у години пропасти Првог српског устанка (1813) Његош је највеће признање вожду Карађорђу исказао посвећујући Праху оца Србије своје главно дјело – Горски вијенац. Прије тога је из Вукове треће књиге Српских народних пјесама узео девет пјесама о борбама из времена Првог српског устанка („о бесмртним подвизима књаза и избавитеља Србије Карађорђа и његовијех храбријех војводах“), управо све пјесме које та збирка о

ТАЈНОВИДАЦ ЛОВЋЕНСКИ

за то није било међународних услова. По Његошевом мишљењу, све несреће на Балкану потичу од времена „паденија“ српског царства на Косову, када је „закопано“ српско „народно надање“. Одмах након тога, у Црну Гору је ускочила искра „из гомилах пепела величине Душанове“, тако да је Црна Гора постала „урна у коју је силно име Душаново прибјегло, у којој се свештено храни витешко име Обилића и Скендербега“. Његош је желио да и свакодневни живот српског народа буде прожет косовским симболима. Тако је на већ постојећој црногорској капи унио додатне елементе који симболизују косовску трагедију. Узор подловћенским српским јунацима, осветницима Косова, јесте Милош Обилић. Обилић је главна личност у Његошевом косовском култу. Његов витешки подвиг на Косову Његош у Горском вијенцу глорификује, уздижући га такорећи до небеских висина. Обилић је оличење свих витешких врлина, њиме се прекоријевају изроди („су чим ћете изаћ пред Милоша“), он се призива у најтежим тренуцима. У Горском вијенцу војвода Батрић Перовић и још „тридесет-четрдесет другах“, уочи истраге потурица, сањају исти сан: Милоша Обилића „на бијела хата ка на вилу; ох, диван ли, Боже драги, бјеше!“. У част и славу Милоша Обилића и његовог јунаштва, Његош је установио најзначајније одликовање у историји Црне Горе – Обилића медаљу за храброст, која је додјељивана само најхрабријим ратницима. У свијести српског народа са простора данашње Црне Горе то одликовање и данас блиста над свим одликовањима. На Цетињу постоји и Обилића пољана – топоним који свједочи о снази и укоријењености косовске традиције у Црној Гори, и о развијености култа Милоша Обилића који су фаворизовали и глорификовали Петровићи Његоши. Све личности косовског култа о којима Његош пјева, као и остали мотиви косовске

устанку садржи, и уврстио их у своју антологију чему најбоље свједочи Луча микрокозма, „његов лични покојој је дао назив Огледало српско. Чињеница која етски васкршњи принос након часнопосне припреме за ваје мотивисала Његоша да у Огледало српско унесе скршњу службу и причешће“(Богољуб Шијаковић). Та чињедевет устаничких пјесама јесте изузетно дивљење ница је деценијама занемаривана у његошологији, као што које је осјећао према Карађорђу, и према његовој се данас и овдје занемарују, фалсификују и криво интерпребуни као историјском чину и историјском резул- тирају све битне идеје његове етике и естетике. Тужно је глетату. Карађорђев подвиг Његош је доживио као дати како се овдашњи антисрби, безбожници и протагониисторијско осмишљење континуиране национал- сти мржње и зла представљају као Његошеви следбеници. но-ослободилачке мисли српског народа и борбе Једно је сигурно: свака творевина на овом простору, утемекоја је имала генералну пробу у подловћенској Цр- љена на негацији његошевског косовског завјета, урушиће ној Гори почетком 18. вијека, истрагом потурица. се као кула од карата. Иако је живио у малој земљи „одсвуд стијешњеНа крају, мислим да је најпримјереније да се данас – када ној“, која је егзистирала на ивици ножа, практично се Србија први пут у својој историји одриче Косова и Меу збјегу, у најсуровијим условима, овај пјесник Ва- тохије, и када, по налогу из Брисела, не смије да прослави скрсења је снажно вјеровао у „Васкрс државе срп- Његошев јубилеј да не би иритирала црногорске антисрбе ске“ – „од Дунава до мора сињега“. Неугасива нада – молитвено обратимо Цетињском и Ловћенском боговиди оптимизам да ће добро увијек побиједити зло, да цу и тајновидцу ријечима митрополита Амфилохија: Свети ће правда увијек тријумфовати над неправдом, и Петре Други, Цетињски Пустињаче и Ловћенски Тајновидче, да ће живот побиједити смрт, прожима цјелокуп- Божији одабраниче, моли Бога за нас. Моли се Светитељу, но његово стваралаштво. Јер, „вјера Његошева је да васкрсне гроб твој и храм Светог Петра твога стрица, да вјера голготска, вјера жртвовања на христолики васкрсне народ твој „расијан по најму у туђина, који служи начин“ (Митрополит Амфилохије). Христос је цен- туку и манџуку, док му се на огњишту ватра гаси, поново без трална личност његовог пјевања и мишљења, о куће, изгорјеле на Косову“.

re porta`a

АЛЕКСАНДАР Вујовић

Од косовског завета до Његошевог макрокозма: Петар II Петровић Његош (1813-2013)

svetigora / 2014 / јануар

На отварању скупа све присутне поздравио организацији Филозофског факултета у Косовској Митровици, у сарадњи са Канцеларијом за Косову и је декан Филозофског факултета проф. др. БранМетохију, 1. и 2. новембра 2013. године организован је ко Јовановић, у име организационог одбора овог Међународни научни скуп поводом 200-годишњице ро- великог међународног научног скупа, нагласивђења Петра II Петровића Његоша: „Од косовског завета ши: „Владика Раде је показао свој став и према до Његошевог макрокозма: Петар II Петровић Његош Косову, оно је поред речи Бог, најчешће помиња(1813-2013)“. но у ’Горском вијенцу’. И због оваквог свог става Учешће на скупу пријавило је преко осамдесет еминент- он није данас много популаран, али постоји бар них стручњака из земље и иностранства (Русије, Белорусије, једно мјесто где ће се Његош увек читати његоУкрајине, Бугарске, Италије, Републике Српске, Србије, Црне шевски, а то значи косовски, то је управо његово Горе, Словеније). Косово и Метохија, његов Призрен, Дечани, ГраБио је ово највећи скуп у региону посвећен великом ми- чаница, његова Митровица, данас најугроженији слиоцу, на којем су своје радове излагали научници из свих али у центру вредности најцеловитији део разважнијих научних институција: САНУ, ЦАНУ, Матице српске, рушеног српског царства. Овај скуп изведен је са Вукове задужбине, Филозофских и Филолошких факултета ’мало руках’ и ’маленом снагом’, али увек са оном као и других важних институција у земљи и иностранству. У у литератури Његошевом ненадмашном мишљу дводневном раду научни истраживачи освијетлили су Њего- ’нека буде што бити не може’. Окупили смо се да шево дјело са лингвистичког, књижевног, богословског, фи- би смо научно исказали и саборно прославили лозофског, историјског, социолошког и других аспеката. Ин- све оно што Његош својим ликом представља, и тердисциплинаран приступ показао је актуелност Његошеве све оно што за српску државу Раде Томов значи“. Након њега говорио је ректор Приштинског мисли и непролазност његовог духовног опуса. Скуп су отворили ђаци Богословије Светих Кирила и Ме- универзитета проф. др Срећко Милачић , порутодија из Призрена, у умјетничком дијелу отварања скупа на- чивши да велики пјесник од нас заслужује даступили су гуслар Бојана Пековић и студент Слободан Антић. нас дубоко поклоњење. У својој бесједи Влади-

Отварање научног скупа о Његошу у Косовској Митровици

за Мојсија изабрани Божији народ, Јерусалим, и Гора Синајска, то је за Његоша Косово, Косовски завјет и народ лазаревски, светосавски, српски народ“. На крају свог предавања митрополит Амфилохије је нагласио да служи на част Универзитету у Косовској Митровици, то што је на најбољи начин обиљежио двјестагодишњицу Његошевог рођења и да тиме он ходи путем Косовског завјета и путем Петра II Ловћенског Тајновидца. РАДНИ ДИО СКУПА Након свечаног отварања скупа услиједио је његов радни дио, са пленарном сједницом коју је отворио академик САНУ Матија Бећковић са рефератом „Његош наш савременик“. „Трећи век и трећи миленијум свога живота Његош почиње у новом образу, као Свети Петар II Петровић Његош, Пустињак цетињски, Ловћенски пророк и тајновидац. Троструки небесник: као песник, као владика, као владар, трећи пут се рађа и исписује трећи лист свог живота у летопису вечности. Графит који је ових дана освануо на зидинама Београда: ‘Благо томе ко два века живи‘, навешћује да ће тај који живи два века, живети док је и света и док је и века“, казао је академик Бећковић, завршивши свој реферат стиховима: Прво га је Господ украсио над свијема душом и тијелом, да највишег надрасте за главу. Над главом му додо камилавку која капу небеску дотиче. Да са трона где почиње небо сва времена зброји и подвуче, и до себе свој народ подигне. Дао капу гологлаву роду, а уз капу додао и главу, општу дао посебне узео, сахранио да би је створио, а створио да би је потворио, и да би и наш човјек постојао и постао син Слова достојни, са којим је

ТАЈНОВИДАЦ ЛОВЋЕНСКИ

ка рашко-призренски г. Теодосије казао је да „никада није било потребније говорити о Његошу као сада. Нико никада није боље опјевао Косово као Његош, а нама који живимо на простору Косова и Метохије потребно је да се присећамо стихова Његошевих, како би били достојни наследници светих Немањића и Петровића“. Почетак рада скупа поздравио је и г. Мирко Крлић, представник Канцеларије за Косово и Метохију, а писмо предсједника Матице српске проф. др Драгана Станића, прочитао је др Миодраг Матицки потпредсједник Матице српске. У свом излагању Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије осврнуо се на реченицу из Његошеве биљежнице: „Човјек усамљен на високу гору, како изгубљеник на гору ћути“, говорећи о тиховању Његошевом, и тој исихастичкој традицији код њега, који је сатима знао да ћути. Митрополит Амфилохије је нагласио „да оно што је садржано у неколико његових реченица у Биљежници у ствари је садржај свеукупног његовог дјела, што је записао и о Богу, и о Свесветију, о престолу Свесветија, о човјеку, људској судбини, о Богу као творцу и другим темама којим се бави овај велики мислилац“. Владика је Његоша упоредио са Мојсијем, рекавши да „Његош, и његова Гора висока, као Пустињака Цетињског, најсроднија је личности Мојсију Боговидцу и законодавцу. Његова гора је истовјетна са оном Мојсијевом гором синајском. Тако није случајно да је Његош своју Лучу писао у току четрдесетодневног поста, потпуно истовјетно као што Мојсије пише своје Петокњижје. Оно што је

Радни дио научног скупа

небо ословио, Пустињака нашег господара, који нас је овенчао књигом богомдатом и богопослатом, у којој је лако препознати ону што је цару на Косово из облака пала на колена. Радни дио пленарне сједнице настављен је рефератима: проф. др Иван Чарота из Бјелорусије; др Миодраг Матицки и књижевник Рајко Петров Ного.

svetigora / 2014 / јануар

РАД ПО СЕКЦИЈАМА Радни дио скупа био је подијељен у девет секција, које су биле подијељене на философско-теолошку, историјску, лингвистичку, и шест које би се могле подијелити у два типа: књижевно-поетолошку и књижевно-историјску. У рефератима ових девет секција анализом је захваћено готово све оно што подразумијева лик и дјело Владике Рада, односно да су из различитих аспеката и методолошких и општекултуролошких, и чисто поетолошких и књижевно-историјских, лингвистичких, реторичких, историјских, богословских дотакнути сви аспекти истраживања Петра II Петровића Његоша. Поред митрополита Амфилохија на скупу су из Митрополије црногорско-приморске узели учешћа и протојереј–

Учесници научног скупа у Призренској богословији

ставрофор др Велибор Џомић, архимандрит мр Кирило Бојовић, проф. др Александар Стаматовић и др Будимир Алексић. Након одржаних секција услиједила је и Завршна пленарна сједница у којој су своје реферате изнијели: академик ЦАНУ емеритус Зоран Лакић, академик Љубомир Зуковић, и проф. др Радмило Маројевић. На овој сједници све присутне поздравио је у име Министарства за науку, просвету и технолошки развој у Влади Републике Србије проф. др Јован Брзић, честитајући организаторима на реализацији скупа. На завршној сједници лингвиста Милош Ковачевић нагласио је да је овај скуп на достојанствен начин оправдао обиљежавање Његошевог јубилеја, да је испунио, али и надмашио сва очекивања, и да је према броју учесника из земље и иностранства испунио све услове да прерасте у конгрес. У име организатора свим учесницима захвалила се и проф. др Валентина Питулић.

Пленарни дио научног скупа

У ПРИЗРЕНУ Другог дана скупа организован је излет до Призрена и Велике Хоче. Учеснике је у Саборном храму Св. Ђорђа дочекао Његово Преосвештенство Владика Теодосије, са професорима и ђацима Богословије, који су том приликом извели пригодан програм. Декан Филозофског факултета, проф. др Бранко Јовановић захвалио се на величанственом дочеку уз жељу да се започета сарадња настави. Учесници скупа су у вечерњим сатима стигли у Велику Хочу. Обишли су цркву Светог Стефана, Свете Ане, као и дечанску винарију. Било је мало времена да обиђу све цркве и црквишта и упознају се са специфичним духовним наслеђем овог краја.

У касним сатима учесници су кренули пут Београда и Црне Горе. Организатори су их испратили са идејом да се неки од наредних научних скупова организује у Великој Хочи, што је наишло на прихватање присутних. Сви реферати са овог научног скупа биће штампани у зборнику, који је категорисан посебном категоријом М 14 у доприносу научном исраживању. Резултати овог међународног научног скупа, који је највећи у региону посвећен лику и дјелу Петра II Петровића Његоша, засигурно да ће имати великог утицаја не само на даље читање и разумијевање Владике црногорског, него и на наш цјелокупни национални развој и препород, и враћање неуништивим коријенима нашег слободарског духа.

ТАЈНОВИДАЦ ЛОВЋЕНСКИ

Радни дио научног скупа

re porta`a

АЛЕКСАНДАР Вујовић

„Његош небом осијани“ у Народном позоришту у Београду

У „Светигора“ и Народног позоришта у Београду, 13. новеморганизацији ИИУ Митрополије црногорско-приморске

два вијека његоша

svetigora / 2014 / јануар

бра 2013. године, у част 200 година од рођења Петра II Петровића Његоша одржан је музичко-сценски спектакл „Његош небом осијани“, у режији Иване Жигон. Музичко-поетско сказање по стиховима Петра II Петровића Његоша, у част великог пјесника у Народном позоришту окупио је многе поштоваоце Његоша, међу којима Његову Светост патријарха српског г. Иринеја, Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, академика Матију Бећковића и друге. Стихови из дјела „Луча микрокозма“, и најистакнутији дијелови „Горског вијенца“ оживјели су сјећање на најзначајније сегменте из живота тог великана. „Ми смо народ који има Његоша, не као мит, као легенду, него као стварног човјека који је заиста певао, и то тако се може поредити само са Шекспиром“, каже Ивана Жигон, и наглашава да Његошеве ријечи и сада зову на буђење. На почетку програма, уводну ријеч изговорио је академик Матија Бећковић. У музичко-поетском казивању по поеми Нинослава Адемовића, учествовало је око 200 умјетника. Запажену улогу имала је Бојана Пековић, која је гуслама, које су кроз вјекове сачувале народ и нашу традицију, публику провела кроз Његошев небески свијет. На крају вечери све је благословио Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, који је између осталог рекао: „Његошева поезија, његова личност и свеукупно дјело заснива се на виђењу тајне, на знању дубљем од предате и примљене вјере. Његова ријеч рађа и препорађа, управо зато што је рођена из вјечног Божијег Слова, вјечне Ријечи која је све из ничега створила“. Академију је режирала Ивана Жигон, музику је компоновао Нинослав Адемовић, сценографијом се бавио Борис Максимовић, избором костима Катарина Грчић, а кореографијом балета Александар Илић. Остварењу и лепоти овог спектакла су допринијели још: Драгољуб Јеремић, Мића Миливојевић, Петар Антоновић, Зоран Јерковић, Рајко Симић,

ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА „СЕДАМ ЊЕГОШЕВИХ САХРАНА“ У Малој сали Задужбине Илије М. Коларца, 30. октобра, представљена је књига „Седам Његошевих сахрана“, чији су аутори Слободан Кљакић, новинар „Политике“, и Ратко Пековић, историчар књижевности. На промоцији су говорили Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић, историчар уметности Никола Кусовац, професор др Мило Ломпар и доцент др Милош Ковић. Догађај је привукао велику пажњу публике, због чега је збивање са промоције видео линком преношено и у сали „Јосиф Панчић“ овог културног здања.

Милан Алавања, Тихомир Савић, Бранкица Пљаскић, Вера Мекић и Дејан Младеновић. Учествовали су: глумци Небојша Kундачина, Гојко Шантић, Миша Јанкетић, Јелена Јовановић –Жигон, Танасије Узуновић, Вјера Мујовић, Весна Пећанац, Радивоје Радуловић; Витезови „СВИБОР“, гуслар Бојана Пековић, оперска пјевачица Маријана Шовран, балерине Љиљана Велимиров, Оља Ђукић, Теодора Спасић, Љиљана Велимиров, Тамара Силађи, Валентина Ђурашин, Тијана Шебез; Национални ансамбл „КОЛО“ кореограф Владан Животић, вокални педагог Ивона Еклемовић; Центар за очување традиције и културе „Термоелектране Никола Тесла“ из Обреновца. Донатори овог догађаја су: БАС Београдска аутобуска станица – директор Анђелко Мучибабић, ЕУРОПАРС д. о. о – Ратко Млађеновић, АЦМ Тимбер д.о.о – Бориша Шаренац, Веграп д.о.о – Вељко Јанковић, Штраус-адриатик – „Донкафа“, Манастир Стањевић – јеромонах Јефрем Дабановић, Универзал банка, Драгиша Слијепћевић – председник Уставног суда.

ТАЈНОВИДАЦ ЛОВЋЕНСКИ

Гуслар Бојана Пековић и глумац Небојша Кундачина у улози Петра II Петровића Његоша

re porta`a

Откривен споменик Његошу у Андрићграду С

два вијека његоша

svetigora / 2014 / јануар

поменик владици и великом црногорском песнику Петру II Петровићу Његошу откривен је у Андрићграду, крај Вишеграда у Републици Српској, испред храма посвећеног Светом цару Лазару и косовским мученицима. Споменик је открио књижевник и академик Матија Бећковић, а скулптура Његоша, смештена на истоименом тргу, копија је споменика који се налазе у Београду и Подгорици. Председник Републике Српске Милорад Додик, који је, како је јавила РТРС, уз идејног творца Андрићграда Емира Кустурицу најзаслужнији што је данас Његош у граду од камена, рекао је да споменик представља вечно сведочење о љубави према Његошу. „Постављање споменика Његошу знак је незаборава. Он остаје вечно иза нас и наше идеје, иза Емира и свих људи који су дали свој допринос овом здању“, истакао је Додик. Бећковић је пожелео добродошлицу Његошу – господару у град у који је, како је рекао, он морао да дође: „Добро дошао, господару, у град који је саграђен да би ти имао где и код кога да дођеш. Овим се испунила жеља и твог духовног сина да се вратиш тамо одакле си некада давно отишао, а чини се да ниси никада ни одлазио“. Нагласио је да је Његош дошао у град који је Кустурица подигао у времену када су градови, мостови и споменици рушени. „Кустурица је од тих каменова, којима је и сам каменован, поново подизао улице, мостове, споменике, а међу њима је и твој трг и твој споменик“, истакао је Бећковић. Кустурица је поручио да је Његош појава која је изразила дух српске слободе, а постављање споменика је захвалница њему – духовном оцу и мислиоцу, који је своје животно дело стварао и као владика и као духовник. Овој, како се наводи, јединственој светковини организованој поводом прославе обележавања 200 година од рођења владике Његоша, присуствовали су председник Владе Републике Срп-

ске Жељка Цвијановић, амбасадор Русије у БиХ Александар Боцан Харченко, министри из Владе Републике Српске, Владика захумскохерцеговачки и приморски Григорије, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, умировљени Епископ Атанасије и велики број званица из јавног, културног, верског и политичког живота Републике Српске и Србије. Споменик Његошу, кога је нобеловац Иво Андрић доживљавао као „трагичног јунака косовске мисли“, дело је вајара Сретена Стојановића. Свечани чин откривања споменика владици Његошу и пратећи културно-уметнички програми изведени су у знаку броја 200, тако да је толики број чланова фолклорних ансамбала из Вишеграда, Новог Горажда, Фоче, Ужица и Крагујевца одиграо глуво Гламочко коло, а у небо је полетело 200 голубова и конфета. Преузето са сајта РТС

„ЧОВЈЕК ПО ЊЕГОШУ: ТВАРЦА ШТО ЈЕ ЗЕМЉА ВАРА“ Митрополит црногорско-приморски Амфилохије говорио је у понедјељак 25. новембра 2013. године на трибини Фонда „Слободан Јовановић“ на тему „Човјек по Његошу: тварца што је земља вара“, у малој сали Коларчеве задужбине, а поводом 200 година од рођења Светог владике Петра II Петровића Његоша. На овом изузетно посећеном предавању, митрополит Амфилохије је истакао да је човјек, према Његошевом виђењу, призван да буде свештеник пред престолом Вишњега у „сабору свесветија“, како би све створено оживело Христовим васкрсењем.

Вајар Сретен Стојановић је аутор споменика Његошу. Споменик Његошу у Андрићграду, испред цркве Св. цара Лазара, реплика је рада који је вајар Сретен Стојановић (1898-1960) скицирао 1951, а одлио 1952. Најпре је постављен испред Народног позоришта у Подгорици, 1956, потом у Београду на платоу између Ректората Београдског универзитета и Филозофског факултета, 1994, те, најзад у Риму, 2005, у парку Виле Боргезе.

ЊЕГОШ – У СРЦУ ДРАМЕ СРПСКОГ НАРОДА

Катарина Живановић Дио разговора, „Данас“, 29. 11. 2013.

ТАЈНОВИДАЦ ЛОВЋЕНСКИ

– Ни већег јунака, ни страдалника, седам су му пута Тај натпис узет од Андрића треба на то да нас кости премештане – започиње редитељ Емир Кусту- подсећа. рица причу о владици Петру II Петровићу Његошу, • Митрополит Амфилохије је покренуо чији ће споменик, понајвише његовом заслугом, бити иницијативу да се Његош прогласи за откривен у Вишеграду, у Андрићграду. свеца. Шта мислите о томе? • Повод је 200-годишњица Његошевог рођења. Његош светац већ јесте. Језиком религије Већ сте говорили о „пропуштеним приликама“ речено, код оних који увек верују да постоји у обележавању тог јубилеја. вечност и који се нису приклонили паганској Његош је био у срцу драме јужнословенских на- идеји „у се, на се, и пода се“, уопште нема дилерода, српског посебно. А јужнословенски народи су ме о томе је ли он светац. склони поделама, до мере апсурда. Тако делимо и ве- • Докле се стигло са изградњом Андрићликане, које би требало сви да славимо. Или их приграда? свајамо, или негирамо. Негација великана увек буде Андрићград је деведесет одсто готов. Трг покренута неком политичком акцијом или нечим што на коме ће од данас засести Његош уоквирен је се за време Тита звало „није тренутак“. А кад дође тре- црквом Светог Лазара, која још има да се живонутак, онда се у томе претера. Спомеником у Андрић- пише. Хотел је завршен, а тренутно приводимо граду биће исправљена пропуштена прилика да се крају радове на позоришту, школи и студентдостојно обележи јубилеј везн за нашег најважнијег ском дому. Све би требало да буде готово до 28. песника. Најмлађи од свих старих европских градо- јуна наредне године. Андрићград је место пова угостиће Његоша, на његовом тргу испред Цркве свећено традицији и нашим великанима. Идеја светог Лазара, чиме ће чувати леђа Андрићу, који је у о неговању значајних људи у нашој историји и Његошу видео свог духовног оца. култури пропорционална је самоуважавању. А • На постољу ће писати „Трагични јунак косов- пошто смо ушли у тешку фазу самопонижења ске мисли“. Зашто баш тај натпис? и неверовања у себе, важно је да подсећамо Без обзира на границе, и на актуелну политичку људе да ти великани постоје. Његош је на саситуацију, Косово је извор наше традиције. Предста- мом врху. Разговарала: вља и метафору о српском народу, о нади и опстанку.

reporta`a

РАЈО Војиновић

Одржане Прве међународне Његошеве вечери поезије

Пјесничко ходочашће Тајновидцу ловћенском П

ромоцијом нових „Светигориних“ издања: „Његош, владар и владика“ др Лазара Томановића, министра у Влади краља Николе и „Савременици о Његошу“, 14. новембра у Његошевој књигопечатњи у Цетињском манастиру је почела културна манифестација „Прве међународне Његошеве вечери поезије“ коју су у част 200 година од рођења Светог Петра II Петровића Његоша Тајновидца ловћенског организовали Митрополија црногорско-приморска и Удружење издавача и књижара Црне Горе. Манифестација је истога дана настављена у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици промоцијом Његошевих сабраних дјела, у издању издавачких кућа „Штампар Макарије“ и „Октоих“. О сабраним дјелима и о лику нашег највећег пјесника и мислиоца говорили су Митрополит црногорскоприморски Амфилохије, књижевни критичар Желидраг Никчевић и директор „Октоиха“ Радомир Уљаревић. Наредне двије вечери пјесници из Црне Горе, Србије, Републике Српске, Русије, Румуније, Грчке, Бугарске, Македоније, Пољске, Словачке, Аустрије, Италије, Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине су своје стихове Његошу у част говорили у крипти подгоричког Саборног храма и у херцегновској дворани „Парк“.

БИЉАРДА Биљардо кућо моја Опустошена књиго Какве ти окове мећу Како се лисиче са нама Биљардо кућо од слова Сазда те Пустињак Цетињски

svetigora / 2014 / јануар

Из петроградских свитања и снова Из Горског вијенца

А они хоће кућу Без слова крста и крова Кућу без темеља стиха Кандила и твога имена Владико И данас као и онда Сирак тужни без нигђе никога Андрија Радуловић Цетиње, 15. мај 2013.

Митрополит Амфилохије:

Његош је видио Бога

ТАЈНОВИДАЦ ЛОВЋЕНСКИ

(...)У писму које је Његош написао 12. окто- говидац, као тајновидац. Све сам ближе томе да тврдим бра (по старом календару) 1851. године Лудвигу да оно што је Његош записао и што је испјевао, што је Августу Франклу он му захваљује што му је по- остало иза њега као његово дјело, да то није плод просто слао 21. августа његов „дични превод Гусле“. Ту његове школе, онога што је прочитао. А читао је, очевидон каже: „Ја сам љубитељ поезије; она је мене но, колико је могао у своје вријеме, почевши од Дантеове много занимавала. Ах, дивна поезија, искра та- „Божанске комедије“ коју му је читао онај учитељ Тропоинствена! Ја никад нијесам могао разабрати али вић у Савини у Топлој. А и оно што је научио од Симе Мије она искра бесмртнога огња, али је бурна клап- лутиновића, манитога – како је и сам за њега говорио. А ња – чедо уског поднебија нашег. Са земне је ка- Сима га је увео у тајну хомеровског наслеђа. Отуда је тотедре сматрам вјетреним наступом“. Нађите, лико присутно у њему управо то наслеђе уткано у његов ви пјесници, ко је на неким од европских дубљи доживљај и свијета и Бога и свесветија, свих знајезика тако дефинисао поезију гледа- них и незнаних, видивих и невидивих свјетова. но са тачке гледишта блатне земље. Дакле није оно што је он видио плод књиге, није плод Јер он каже: „Све што блатној зе- чак ни његовог крстоносног живљења, његовог голготмљи принадлежи то о небу по- ског живљења, његове Голготе, његовог распећа. Ад је њатија нема“, па тако гледа- на њега „са проклетством рикао“. Нико тако дубоко није јући, он поезију, а кроз њу осазнао моћ Сатане, моћ зла, зависти и злобе, „адског нагледајући људски живот и следија“, како га назива, као Петар II Петровић Његош. људску судбину, са зем- Али нико није тако добро и дубоко сазнао , не просто инне катедре сматра „вје- телектом, умом или емоцијом или „воображенијем“ (ритреним наступом“. „Но јеч коју он употребљава), снагу и моћ и непобједивост када се човјек поп- Бога и добра као Петар II Петровић Његош. А то се догоне више самог себе, дило управо са тога разлога што је Његош Боговидац и онда види биједност Тајновидац ловћенски. Његош је видио Бога. Зато је и мољудску и када је по- гао да напише онакво завјештање које је, колико ја знам, ета може рећи да је јединствено у европској књижевности. жрец олтара свесвеЊегошево завјештање је у маломе садржано, ево, и тија“. „Поета је клик у овом његовом писму упућеном Лудвигу Августу Франсмртнога с бурнога клу. Његош је имао виђење тајне. Он није, дубље гледано, нашега бијега“. „Пое- просто пјевао о Богу, он није вјеровао у Бога. Наш Свети та је глас вапијућега владика Николај, који је написао једну од првих тако знау пустињи“. Ето зашто чајних књига о себи сродном, сад се то види, Петру II Пекажемо за њега да је тровићу Његошу 1912. године, назвао га је великомучеон Цетињски пустињак ником и сад се то потврђује. И до смрти и после смрти је и зашто онај његов спис он великомученик и гроб му је великомученички не само „Пустињак цетињски“ у због тога што му је живот земни био великомученички. ствари говори о њему. То Тај Николај је у Дахау био ‘44–45. године је његова исповјест о само- заједно са нашим патријархом Гавриме себи. И ето зашто се у но- лом Дожићем (...) У истом том Дахауу вије вријеме – изгледа да ра- пита га есесовац официр: „Како је није то није било примијећено могуће, ти си учен човјек, прелат, да – говори о Петру II Петровићу Ње- ти вјерујеш у Бога?“ А он каже: „Ко гошу као пророку. теби каже да ја вјерујем у Бога?“ „Па Ево га и овдје у предвечерје свога дивно“, каже он, „радује ме да има земнога живота он говори о себи, о поети, и неки прелат који се одрекао тог као гласу вапијућег у пустињи. Он „сања о бе- мрачњаштва“. А он ће њему рећи: „Госмртију, довикује га и за њим се топи“; он види сподине, док сам био дијете и незрео, „велики лист од књиге миробитија отворен, у ја сам вјеровао у Бога. Ја више не њему чита чудества Створитељева, она су ње- вјерујем у Бога. Ја знам Бога!“ Е, Петар II Петровић Његово најслађе пиће, он се њима опија“, тим „чудествима Створитеља“; „он силом воображенија гош – он је знао Бога, он је изводи из блатне земље клицу небескога живо- видио Бога. Зато је и могао та, трулину боготвори, његов се едем шири на да напише за поету да је луковима тврдим“. „Човјеку је готово кад му дође он „жрец олтара свесвеслатко плакати ка пјевати. Ја овако нашу пјесму тија“. (...) разумијем“. У овом кратком тексту, у овом можда последњем његовом писму, чини ми се садржан (Извод из бесједе је сав Његош. Не само као пјесник, не само као митрополита Амфилохија на промоцији Његошевих мудрац, не само као књижевник, не само као дрсабраних дјела) жавник, не само као народољубац, него као бо-

i ntervju

Разговарао: РАЈО Војиновић

Љубица Рајкић, српска поетеса из Румуније

Нека кукају који немају Господа Г

оспођа Љубица Рајкић, српска пјесникиња из Румуније потомак је расељеника са Косова и Метохије у сеоби под патријархом Арсенијем Чарнојевићем из 1690. године. Њен наступ на овогодишњим, првим по реду међународним Његошевим вечерима поезије, који су одржани на Цетињу, у Подгорици и Херцег Новом никога од присутних нијесу оставили равнодушним. Био је то повод за интервју нашем часопису.

svetigora / 2014 / јануар

•

Госпођо Рајкић, шта вас доводи у Црну Гору – Његош или нешто друго? Помаже Бог. Најпре наравно Његош, али сви ви и сви ми. • Ово су Први међународни Његошеви пјеснички сусрети, што је можда парадоксално. Синоћ је неко на отварању манифестације указао на тај парадокс: да имамо Змајеве сусрете, Бранково коло, манифестације које су посвећене нашим великим пјесницима, али да до сада нијесмо имали Његошеве сусрете. Како то објашњавате? Наравно, кривица је у нама. Веома сам сретна што се ово догађа и честитам свима организаторима. Слава Богу да је дошло до овог. Али мени се чини да је прошло, не 200 година, већ да нас од Његоша дели 2000 година. Толико смо се одаљили сви ми од тих народних, моралних православних вредности, а овај корак је толико велики да ни ми сами нисмо свесни и ја се надам да ће ово тек бити почетак. • Какви су вам утисци, јесте ли први пут у Црној Гори? Не, долазила сам у Црну Гору, долазила сам код Светог Василија Острошког. Много волим Црну Гору. Наравно, ја сам све школе завршила на српском, од забавишта до факултета, па према томе живела сам у духу Његоша, у духу наше православне праве културе, иако је у Румунији било Чаушескуово комунистичко страшно време. Можда нам је то помогло да се ми држимо правих вредности. Ми се нисмо окретали као Срби Западу. Увек смо се држали своје Цркве и ако је, наравно, то имало своју цену, то је била жртва. Али ето, ово је други пут да долазим и колико год буде требало да се помогне око тога ја ћу доћи, да се ово настави и да се шири. Јер, у ствари, нама требају светионици, а осим Његоша ја не знам ко би могао бити. • Јуче сте на отварању Његошевих дана казали да је помрчина све гушћа и да морамо чистити стакло које затамњују око тих наших светионика... Не само да је помрчина густа, него ће нажалост она бити све гушћа, а нама су светионици – они који не могу бити сатрвени, покривени, уништени – најпотребнији. Ми имамо такве, Његош је један од њих. Наравно, морамо брисати стакло и радити све могуће, држати се те светлости и ширити је зато што ће оно што долази бити толико страшно и зато што ми можемо и требали бисмо то да избегнемо. • Док сте говорили наметнула ми се једна мисао Матије Бећковића. Једном приликом, док је био у посјети нашој емиграцији рекао је да су од отаџбине отишли најдаље они који је највише воле. Ваш случај је још особенији, јер

колико знам ви сте из породице чији су се преци иселили са патријархом Арсенијем Чарнојевићем. Какво је то искуство? Ја сам први пут крочила на тло Србије деведесете године и први пут чула да се српски прича улицама и то ме толико потресло. Знате како је то: носити стално са собом све своје. Ја не могу да закључам врата, на примјер, и да заборавим ко сам. Иначе, у тој Решици мене нико и не зове Љубица. Сви ме зову Српкиња. Наравно, јер ја знам да свуд носим, вучем и чувам свој идентитет, у једној великој маси људи где су сви исти. Проблем опстанка у другом народу је можда тај који нас држи трезне, живе итд. Е кад си сам тамо у неком народу онда најпре мораш да чуваш душу. Идентитет је у души. Онда се развија та нека друга интелигенција, коју бих ја назвала интелигенцијом срца. Онда човек научи да говори човеку из душе или из срца и онда на тај начин постоји и веза са Богом и веза са народом, и веза са оним што је било и веза са оним што ће бити. То је једина права веза: не изгубити се у маси, не дозволити себи да заборавиш ко си и зашто си. Моја паметна баба Љубица говорила ми је: „Знаш, није нас случајно Господ развејао. Он је знао шта ради, а ми морамо да се чувамо тамо где смо“. Она је говорила: „Ја мислим да ће бити страшно у самом центру тамо где смо, па се и ми морамо сачувати овде где смо.“ Кад је моја породица дошла са Чарнојевићем 1690. они су се населили у месту које се звало Девич. Сад се зове Дивич и ми смо се касније преселили. Они су дошли са 100.000 људи, али то је на Дунаву, где Дунав улази у Румунију. Тад је био, наравно, тај заједнички Банат. И нису дошли, како да кажем, на место које није било српским обележено, већ на место где је Свети Сава подигао три задужбине: манастире Базашку, Усић и Златицу. Зато су се ту населили, јер су знали да је ту био Свети Сава – значи да је то наше. • Знате ли да сада разговарамо на мјесту које се зове Златица? Нисам знала. Моја мајка је рођена у селу које се зове Златица на Нери, која се улива у Дунав, на самом уласку Дунава у Румунију. Иначе, ја сам рођена у српском селу на Дунаву које се зове Белобрешка. • И ова Златица везује се за Светог Саву. Предање каже да је он дошао овдје и видио пшеницу засијану, и одушевио се ко-

ТАЈНОВИДАЦ ЛОВЋЕНСКИ

лико је то лијепо изгледало и рекао рекла: „Е, ако си почела сад да студираш Николаја Велими„каква пшеница – права златица“. ровића и да ми цитираш Горски вијенац, сад си тек кренула Па ја мислим да је тако отприлике могло где треба и како треба“. И то је стварно тако. Требало је да да буде и на оној Златици, иако документи прође готово читав један живот да се вратим почетку, тамо говоре да се ту некад испирало злато. А ма- на тај прави извор. Овај свет је тако скројен да сваки иннастир је предиван, сређен је у задње вре- телектуалац данашњег времена има то искушење да проме. То су три манастира, веома близу, на не- ба лево-десно. Можда ја нисам једини случај, али сам то на колико километара један од другог. Базаш је својој кожи осетила. Нисам хтела другачије. Научила сам на самом Дунаву, а Златица и Кусић су близу где су праве вредности – да су оне код нас и то ме пуни среНере. ћом, даје ми мир. А даје ми и снагу да радим. Зато сам и кре• Говорите у неким свевременим кате- нула да преводим Лучу, јер сам дубоко убеђена да ће то пре горијама о томе како се чува иденти- или после да се чита и да остави траг. Нама су неопходни тет. Како то, међутим, изгледа данас такви трагови у мору непотребних писанија. Не знам која у реалном животу у Румунији? Коли- је ситуација овде, али у Румунији готово свако писмен ко ка је српска заједница у Румунији и има мало пара објави своју књигу. То нажалост, не да није како функционише? ништа, него је страшно. А у том мору књига разноразних, Да вам најпоштеније кажем, мислим где нема ни мудрости, где се духовно и душевно не храниш, да не бисте желели да знате. Као свуда код веома, веома је потребно поставити праве путоказе. нас, то је веома тешко и тешко изводљиво, • Ви сте колико знам докторирали на Васку Попи, што наравно није случајно, јер је то велика српска али не и немогуће. Постоји Савез Срба – то прича из Румуније, управо из Баната. Он каже на је кровна организација коју финансира држава Румунија. А постоје друге мање оргаједном мјесту, то су његови чувени стихови о Свенизације. До скоро нису постојале, али од том Сави: „Без пута иде пут се за њим рађа“. Је ли то пре две године постоје и неке друге оргаможда и за вас одговор на питање шта је мудрост? низације. Наш проблем је иначе и проблем Ја мислим да је то управо мудрост; не ићи већ утабаним румунског народа. Наталитет је мали, рад- стазама него градити се. И приметила сам: када год човек них места је мало, незапосленост је велика, стварно жели, и стварно се намучи да остави за собом траг и тим уласком у ЕУ привукли су се фондови и да повуче за собом, пут ће сам да се гради. Има ко брине за веће пројекте, али живот обичног човека за то. Нама је најважније да радимо, да привучемо шансу. није много промењен на боље. Ја сам ипак А мислим да су наше шансе огромне. Мене не брине оно кренула неким другим путем за који сма- што углавном све брине – шта ћемо ми кукавни, како ћемо. трам да је бољи. Ја сам схватила током жи- Зашто кукамо не знам, кад имамо Господа. Нека кукају који вота да сви они који се држе Господа и вред- Га немају. Треба се држати Господа и правих вредности, ности које је православље донело, они ће поштено се намучити за праве вредности. Ништа боље и стати, пре или после, у овом или оном свету, ништа сигурније од Бога. То не важи само за песнике – то на правом месту. А ко нема Бога џаба му све. важи за све људе, за све категорије и за сва времена. Гледала сам, не живим тако дуго а ни тако • Је ли вас то и довело до владике Николаја, да се и њиме бавите? мало на овој планети, има људи који се поКад сам открила владику Николаја осетипењу на кров света буквално, па се онда са тог крова тако падне, да не кажем ниско. А ла сам се као да сам се први пут умила, као има људи који смерно, корак по корак, ходе да се до тад нисам умивала. Одједном као кроз живот, људи неког нашег најосновни- да сам прогледала, као да ми се подигла јег наслеђеног сељачког поштења, оног нај- нека магла, иако сам много и пре тога обичнијег рада. Муж моје најмлађе сестре читала. Владика ми је најједноставније свештеник, и он је рекао: „Имам једно је говорио. Ипак ми је најупечатљивистрашно искуство зато што ме људи зову ји, зато га и преводим, Петар Други Пекад умиру; и која је огромна разлика изме- тровић Његош и Луча. Кад сам завршила ђу људи који су поштено живели, поштујући читање Луче била сам у четвртом разреду свој народ, своју Цркву, који су се исповеда- гимназије, српске гимназије у Темишвару. ли, причешћивали и држали се свега тога; Није било струје па сам ту завршила која је то разлика, како они блажено иду Го- читање... Тако сам почела да постасподу, а у каквим су огромним потешкоћа- јем песник. Написала сам, ни сама ма, да не кажем неку јачу реч, они који се не знам како, то ми се одједном нису држали тога“. Тако је моја баба говори- родило, то сам ноћу записала: ла, да тако треба живети, али ја сам мисли- Срби су народ шачица јада, а ла баба је неписмена, шта ће... А онда сам се шака јунака. вратила после осам година студија и баба је • Рекли сте да је Његош рекла: „Боже, Боже иза тебе стоји вагон ишједан од најважничитаних књига, али не видим да си нешто јих наших светионика. Онај ко мало боље мудрија“. Прошло је онда још осам година познаје нашу српску па кад сам завршила први докторат, баба је

СРПСКА СРЕЋА Док сам била срећна као светлоносни јерусалимски Патријарх нисам знала да ћу остатак провести у савршеној несрећи, људи моји. Нисам знала да занимање песник, и не постоји... Ипак, и тако глупу, Чаушескова полиција ме је приводила да им објасним термине „Српски“ и то још „писац“, сине... Ја сам у своју одбрану рекла: „Уважени књижевници и фарисеји, признајем да стоји крст на мом дому и хлебу. И ако сам рођена у туђој земљи, признајем да живим на српском небу!

Ако сте ме позвали да ми изнова и изнова све узмете, да ме учланите у убоге. Није страшно души мојој. Српски краљеви Немањићи су на Велики Четвртак сиротињи прали ноге... Ако мислите да ми овом приликом наплатите ваздух и задњи дах ништа нама је бесплатно Господ дао благодат. Ако сте наумили да ме по ко зна који пут сви силујете и черечите признајем да је стравично души мојој, не дај Боже ником, страшно је души да прође ђавољи суд и пако, а вама је лако... А кад смо већ код душе, да вам објасним: Србин, уважени мучитељи, Србин Не треба да завиди ником! Јер је милостиви Господ Исус паћеницима својим припремио Свети Ћивот. Не радујте се будале. Сви иду у смрт. Само разапети иду у живот“.

два вијека његоша

svetigora / 2014 / јануар

Љубица Рајкић

ИЗЛОЖБА „ЊЕГОШЕВА КАПЕЛА И АРХИТЕКТА НИКОЛА КРАСНОВ“ Изложба „Његошева капела на Ловћену и архитекта Никола Краснов“ отворена је 26. новембра 2013. године у Етнографском музеју поводом 200 година од рођења Петра II Петровића Његоша. Изложбу је отворио академик Матија Бећковић, а говорили су и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, принц Александар Карађорђевић и потпредсједник Матице српске Миодраг Матицки. Госте је поздравио в. д. директора Етнографског музеја Мирослав Тасић.

не почиње са вама. Сви знамо за онај чувени портрет Његошев у бијелој пани који је настао у Румунији. Можете ли нешто да нам кажете о томе колико заправо Срби у Румунији знају о Његошу. Много је потребније неком ко непрекидно живи у иностранству, ето да тако кажем, да зна да се одбрани својим вредностима. У ту причу спада и Његош. Ми знамо које су нам вредности, промовишемо их и увек кад неко дође и пита: А ко сте ви?, ми одмах знамо да кажемо, спремни смо на то. Ви знате колико је тих великана српске мисли, духа, уметности имало везе са Темишваром где живи највећи број Срба. Црњански, Исидора Секулић и тако даље... То је један огроман и дуг списак који нама много значи, и њихово дело и њихови животи, и то што су пролазили, и то што су нам оставили. На крају крајева, имамо њихове гробове у Темишвару. С те стране гледано можемо да кажемо да је велики број Срба из Темишвара, из тог Баната који је после 1920. постао румунски када се поделио, градило српске институције у Србији и у Београду. • Колико знам, ви ових дана радите на преводу „Луче“ на румунски језик. С обзиром на њен језик, претпостављам да то није нимало лак посао. Како то иде? Ја иначе много преводим. Имам и прекограничне преводе, веома техничке ствари. Тренутно радим на једном пројекту сређивања породилишта у Пожаревцу, на пример. А кад је реч о Лучи онда је превод другачији. Онда тај превод почиње на коленима и то морам да вам кажем, најпре клекнем и молим се Господу, Богородици, па онда редом: Светом Сави, Светом Симеону Мироточивом и дођем до Светих Петровића. Треба да знате да је Петар Други Петровић Његош у мојој души светац, а те речи – то су дела нису речи. У ствари, има речи које нису покривене, не знам чиме. Приметила сам да када завршим молитву, дође ми мир и тек тада преводим. Приметила сам да сам била друга особа пре него што сам отпочела превод и да сам са сваким стихом постајала друга, не знам како да вам другачије објасним. Његош гради у мени оно што је не бих умела ни на један другачији начин да саградим. И много сам срећна. Ја не покушавам да преведем – ја сам веома одлучна. Боже здравља и помоћи да то доведем до краја зато што је то толико неопходно свима нама. • Консултујете ли можда митрополита Амфилохија у вези са тим? Много бих то волела. Али знате ја сам лаик и жена. Мени је тешко и да засметам нашем Високопреосвећеном Митрополиту. Синоћ кад је Митрополит говорио, ја сам знала да он разговара за Његошем и да нама преноси тај разговор. И била сам веома, веома срећна и потресена.

ТАЈНОВИДАЦ ЛОВЋЕНСКИ

културу зна да се наша нововјековна култура темељи на трима та стубовима – на Доситеју, на Вуку и на Његошу. Интересантан је тај однос између њих тројице, то се најбоље види из Његошевих писама. Његош има бескрајно негативан став према Доситеју, а према Вуку има опрезан али благонаклон став. Не чини ли вам се да је то последица једног, како бих рекао, рационалистичког атака на нашу духовност. Његош је прије свега библијски човјек, зар не? Јесте, то је тачно. Иначе, оно у шта сам ја дубоко убеђена је да Његош није разумео како бити у нечему половичан. Он није ишао на половине, не може нешто пола да се уради. Ја сам то одмах разумела и ја сам схватила његов однос, јер се Његош плашио да када ми будемо кренули тим путем, што се нажалост и догодило, да може и овако и онако; да смо пола свеци а пола нисмо свеци. Знао је да то неће довести до неког правог развоја. Није волео те половине Његош. И ја могу да то разумем, да није то прихватио ни код себе самог. А где би прихватио иначе? Његош је сам о себи говорио да ништа није оставио а он нам је готово све оставио. Према томе, он је, гледајући кроз себе, гледао друге. Није према себи био благонаклон и тако је и разумео неке евентуалне пропусте, а онда ове друге не. Он је више разумео Вука зато што је разумео оно што Вук ради, али Доситеја знам због чега није могао да прихвати до краја. • Због чега? Понављам: Зато што није могао да прихвати ни једну половину. Он је могао да прихвати саме целине а Доситеј у својој биографији и раду има таквих половина, недовршених. Можда је Доситеј био и сувише прозападно орјентисан и мислим да је тражио да се народ просвети на тај начин. И ја сам на страни Његоша, иако волим и Доситеја. Начин на који се може опстати и на крају крајева и спасење народа и нас као личности може се достићи само тим путем Христовим. Ови други путеви не знам где се завршавају. • Али управо владика Николај упозорава да када се српски човјек ослободио од петовјековног ропства, а то је тај тренутак кад се појављују и Доситеј и Вук и Његош, и кад је отро сузе с очију, видио је да се налази између два болесника – између Истока и Запада. Нема ли ту мало простора за разумијевање те Доситејеве визије? Доситеј је иначе као и сви паметни људи, волео свој народ, тражио начин... Ви сами знате колико је неписмених било, која је сиротиња била и тако даље... Доситеј је тражио начин. Начин који је Доситеј налазио можда није био онај који је разумио или желио Његош. Наравно, ја сам убеђена да су то само два начина и да је више истине, ако смем тако да кажем, на Његошевој страни него на Доситејевој. И дан-данас је то моје лично убеђење. И ја не говорим до само у своје лично име. • Прича о Његошу међу румунским Србима

svetigora / 2014 / јануар

biblijske kwige

Превод: Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

КЊИГА ЈЕЗДРИНА ДРУГА

ГЛАВА ДРУГА 1. За вријеме царовања Кира персијскога прве године, на испуњење ријечи Господње устима Јеремијиним, подиже Господ дух Кира цара персијскога, и проповиједа по свему царству своме, и истовремено написмено ријечима: Овако говори Кир цар персијски: 2. Мене постави за цара васељене Господ Израиљев, Господ Вишњи, и назначи ме да му саградим дом у Јерусалиму, који је у Јудеји. 3. Ако је , дакле, неко међу вама од народа његова, нека је Господ његов са њим, и нека узађе у Јерусалим, који је у Јудеји и нека сагради дом Господа Израиљева (он је Господ који обитава у Јерусалиму). 4. А они који по околним мјестима живе, нека му помогну, који су у мјесту томе, златом и сребром, давањима с коњима и стоком и с осталим што се завјетно прилаже, у Храм Господњи, који је у Јерусалиму. 5. И устадоше племенски прваци братстава Јудиних и племена Венијаминова и свештеници и левити, и сви они чији дух подиже Господ да узађу да саграде дом Господњи у Јерусалиму, 6. и из околних мјеста у свему им помогоше, сребром и златом, коњима и стоком и завјештањима веома многим, сви они чији ум би пробуђен. 7. А цар Кир изнесе свештене сасуде Господње, које пренесе Навуходоносор из Јерусалима и постави их у своје идолиште; 8. изнијевши их Кир цар персијски, предаде их Митридату свом ризничару, а преко њега бише предати Санавасару кнезу Јудеје. 9. А број њихов бјеше овај: ражљевака (=посуда за изливање) златних хиљаду, ражљевака сребрних хиљаду, кадионица сребрних двадесет пет, чаша златних тридесет, сребрних двије хиљаде четиристо десет, и других сасуда хиљаду. 10. И свих сасуда пренесених, златних и сребрних, било је пет хиљада четиристо шездесет и девет, а пренесени су од Санавасара заједно са заробљеницима из Вавилона у Јерусалим. 11. А у вријеме Артаксеркса персијскога цара, написаше му против становника у Јудеји и Јерусалиму Веселем и Митрадит и Тавелије и Раум и Велтејем и Самсеј писар и други удружени с њима, који живљаху у Самарији и другим мјестима, следеће писмо: (1 Јездр. 4, 6) 12. Цару Артаксерксу слуге твоје, Раум љетописац и Самсеј писар и остали њихови истомишљеници судије из Килисирије и Феникије: 13. И сад нека је знано господину цару, да Јудејци који узиђоше од вас к нама, дошавши у Јерусалим,

град одметник и зли граде, тргове његове и зидове изграђују и храм подижу. 14. А ако овај град буде саграђен и зидови подигнути, не само што порез неће давати, него ће и против цара устати. 15. Па пошто се ради на храму, сматрали смо за добро да се ово не превиди, него да се обратимо господину цару, ако ти је по вољи, да се погледа у књиге твојих отаца. 16. И наћи ћеш у љетописима написано о овоме и сазнаћеш да је онај град био одметник и да је смућивао цареве и градове, и да су Јудејци били одметници, који су вјечно у њему стварали завјере, због чега је град овај био и опустошен. 17. Зато ти сада и стављамо на знање, господине царе, да уколико град овај буде саграђен и зидови његови подигнути, више ти неће бити силаска у Килисирију и Феникију. 18. Тада отписа цар Рауму љетописцу и Самсеју писару и другим истомишљеницима и који живљаху у Самарији и Сирији и Феникији оваквим писмом: 19. Прочитао сам писмо које сте ми послали. 20. Наредих да се испита, и нађе се да је град онај одувијек се царевима супротстављао и људи у њему одметништва и ратове творили 21. и да су у Јерусалиму били цареви моћни и жестоки, који су покоравали и данак наметали Килисирији и Феникији. 22. Зато сам сада наредио да се забрани оним људима да саграде град, 23. и да се побрине да се изван тога ништа не ради, и да се више не допушта зло, на смутњу царевима. 24. Кад су прочитали написано царем Артаксерксом Раум и Самсеј писар и њихови једномишљеници, кренувши хитно на Јерусалим с коњицом и наоружаном гомилом, почеше ометати оне што су градили. 25. И заустави се градња Храма у Јерусалиму све до друге године царовања Дарија персијског цара.

ГЛАВА ТРЕЋА

јануар / 2014 / svetigora

1. А цар Дарије учини пријем велики свима потчињеним и свима сродницима и свима велможама Мидије и Персије, 2. и свима кнезовима и војеначалницима и помјесним управитељима под његовом влашћу, од Индије до Етиопије у сто двадесет и седам покрајина. 3. И једоше и пише и наситивши се разиђоше, а Дарије цар повуче се у ложницу своју и заспа и пробуди се. 4. Тада три младића тјелохранитеља, који су чували тијело цара, рекоше један другом: 5. Рецимо сваки од нас по једну ријеч: шта је најмоћније. И чија ријеч се покаже мудрија од оне друге томе ће дати цар Дарије дарове велике и почасти велике. 6. И у порфиру ће бити обучен, из златних чаша пиће, на златној постељи спаваће, кочију златоуздну имаће, свилени повез (око главе), и гривну око врата, 7. и други иза Дарија сједеће због мудрости своје, и назваће се Даријев сродник. 8. Тада сваки написа своју ријеч и запечатише је па је ставише под јастук цара Дарија и рекоше: 9. Кад устане цар Дарије, даће му написано и за кога пресуди цар и три велможе персијске да је његова ријеч најмудрија, њему ће припасти побједа, као што је написано. 10. Један написа: Најмоћније је вино. 11. Други написа: Најмоћнији је цар. 12. Трећи написа: Најмоћније су жене али изнад свега побјеђује истина. 13. И када устаде цар, узеше написано и дадоше му, и прочита. 14. И пославши позва све велможе персијске и миђанске и кнезове и војеначалнике и помјесне управитеље и војводе, па сједе у свечану салу и би прочитано написано пред њима. 15. И рече: Позовите младиће и они ће објаснити своје ријечи; и бише позвани па уђоше. 16. И рекоше им: Објавите нам о овоме што је написано. 17. 17. И започе први који је говорио о снази вина и рече овако: 18. О људи, како је надмоћно вино? Свима људима који га пију, заводи ум. 19. Ум цара и сирочета чини једнаким умом, и роба и слободног, сиромаха и богаташа. 20. И сваком уму даје смјелост и весеље, па се више не сјећа никакве жалости ни дуга. 21. И сва срца чини богатима, и не сјећа се ни цара ни кнеза, и све чини да по даровима говоре. 22. И не сјећају се кад пију, пријатељства пријатеља ни браће, и мало после ваде мачеве; 23. па кад се од вина отријезне, не сјећају се шта су учинили. 24. О људи, зар није најмоћније вино, кад приморава да се овако чини? И ово рекавши ућута.

45 - наставиће се -

majke hri[]anke ОЛИВЕРА Балабан svetigora / 2014 / јануар

Мати Јелисавета К

ада се присјетим мати Јелисавете, прво што ми пада на памет је град Цетиње. Не знам да ли ћу до краја успјети да објасним ту сличност између ње и града у којем је провела свој вијек, али покушаћу. Ако погледате са оне висоравни на којој се налази раскршће путева за Подгорицу, Будву и Цетиње, у долини која се пружа пред вашим очима видјећете престони град Црне Горе. На први поглед учиниће вам се да није вриједно силаска. У зависности од годишњег доба, тамо вас може сачекати два метра снијега, јака киша од које вас ни један кишобран неће спасити или аутомобилима претрпане уске улице у којима паркинг мјесто нећете наћи ни за лијека. На све ово можете заборавити само ако бјежите из Подгорице или са Приморја у августу мјесецу, када је Цетиње један од ријетких градова гдје човјек може нормално дисати. Са кружнога тока, којем су Цетињани од „милоште“, са препознатљивом цртом доброг смисла за хумор, дали име „никад у дом“ оштро око види и Цетињски манастир и горскога сокола на којем почива владика Раде. Но, ко ће ту муку силаска у град преживљавати зарад неколико фотографија. Е, овако изгледа наше дично Цетиње у очима оних који се не дотичу његове душе, његове историје, духовности, културе, Св. Петра и Његоша Тајновидца, свега онога што је овај град чинило и чини итекако вриједним обиласка, боравка и размишљања о њему. Иста таква прича је и са мати Јелисаветом. Ко је није познавао у њој је могао видјети намргођену старицу, изразито грубе спољашности, која послује око свијећа и стално нешто гунђа себи у браду. Избјегавајући ближи сусрет са „старим гунђалом“ најрадије бисте прошли, заборавивши на своје покојне. Но, испод тог вела строгости и грубог лица крила се једна топла душа. Душа која је и сама као свијећа горела над свим тим нашим недовршеним и немарно изговореним молитвама, прислуженим за здравље или покој душе.

Ко је и каква је заиста била мати Јелисавета испричаће нам отац Јустин Мреновић, сабрат Цетињског манастира, неко ко је душом разумео и волео те дубоке строге боре на лицу блаженопочивше мати Јелисавете. „Даница Јоветић или мати Јелисавета је била један од најупечатљивијих ликова које сам упознао при свом првом доласку у Цетињски манастир. Уопште, она је била једна врло живописна личност. Даница је једина нама позната монахиња из Катунске нахије, можда је било отуд монахиња и раније, али тај податак није сачуван у црквеним књигама. Рођена је у породици Вида и Маре Јоветића у Цеклину 1929. године, на дан Светог пророка Илије. Одрастала је, као и већина њених вршњака, у немаштини и сиромаштву. Детињство је провела чувајући говеда. У то је дошао и Други светски рат и сво зло које је он носио са собом. Тај братоубилачки рат је свом жестином почео да хара у околини Цетиња и натерао је сестру Даницу да се са родитељима повуче у Цетиње. Ту је живела са оцем, мајком и два брата. Млађи брат Бранко упокојио се као дете, са седам година. Старији брат је био у партизанима једно време. Током рата је претрпио извесне психичке трауме. По завршетку рата трагично је настрадао у својој двадесет и деветој години. Та прерана смрт братовљева и нешто касније очева, оставиле су дубок траг на души младе Данице. Она је, може се слободно рећи, цео живот живела као монахиња. Заједно са мајком је ишла у цркву, у то богоборно време када су се сви одрицали Бога и бацали камењем на Њега. Даница завршава домаћичку школу на Цетињу и запошљава се као словослагач у Ободу, у штампарији. Преко тридесет пет година је ту радила, и сви је у Цетињу памте као веома преданог и пожртвованог радника. Тадашњи посао словослагача се веома разликовао од данашњег, по обиму и тежини посла. Тада се све радило ручно. Ако би се десио смртни случај у некој породици, па и ако би то било у току ноћи, Даници није било мука да устане у два, три сата после поноћи да оде у штампарију да припреми умрлицу. Цетињани су је због тога врло волели и поштовали. За тридесет пет година, колико је радила у Ободу, никад није користила одмор нити је узела дан боловања – отуда је као најпожртвованији радник добила награду града Цетиња. Када је била негде пред пензију, односно када јој се упокојила мајка 1978. године, Даница је почела више времена да проводи у цркви. Била је, тих година, десна рука оцу Комнену Радусиновићу, који је био архијерејски на-

Монашење Данице Јоветић, 31. децембар 1998. године

Из бесједе о. Луке на опијелу мати Јелисавети, 12. децембра 2011. године.

месник на Цетињу. Помагала му је при обнови Влашке цркве и тамо је била једно време као црквењак. Када је Ћипур отворен за богослужбену употребу прешла је тамо, а касније је била црквењак при Цетињском манастиру. Сво то време, док је радила у црквама и манастиру, динара није узела, а била је од јутра до вечери ту. Чак се пар пута десило, томе сам ја сведок, да ако се деси да се збуни приликом враћања кусура, да врати неком више него што треба, њој би то толико тешко падало да је она од своје пензијице враћала тај новац да надокнади манастиру. Гледала је да ни десет центи не остане никоме дужна. Када је митрополит Амфилохије дошао у Цетињски манастир, са њим је дошло и ново братство. Даницу су сви одмах заволели, јер ко год би је упознао, морао је да је заволи, будући да је била страшно симпатична и љупка. Покојни отац Лука је био посебно везан за њу. Он нам је причао да скоро није било тренутка слободног времена у коме она није држала молитвеник у руци и молила се. Читала је своје правило онако како је умела и како је сматрала да треба, али углавном је сво своје слободно време провела молећи се Богу. Она је на делу показала оно о чему је покојни отац Лука говорио на њеној сахрани – да ми монаси уопште не треба да бринемо шта ће бити сутра и да кујемо неке своје планове. Била је слободна од икаквих планова. Старала се око свог послушања и апсолутно ни о чему другом није бринула. Замонашена је 1998. године, 31. децембра увече, добивши име Јелисавета, по мајци Св. Јована Крститеља, или Јелка како смо је ми од милоште звали. Има једна анегдота везана за њено монашење. Док је са о. Луком вежбала текст монашења, на питање: Да ли монашки чин бираш својом слободном вољом?, она је одговорила: Не, отац Лука ми је рекао да морам. Иако је била врло озбиљна, врло пожртвована, имала је мати онај цетињски бритки хумор. Као монахиња проживела је пуних дванаест година, скоро тринаест, и може се рећи да су те године биле круна њеног животног пута, јер је целог живота живела као монахиња. Пре него што је умрла, мати Јелисавета је почела да доноси из своје куће неке старе фотографије, њена документа, и то је давала братији. Пошто је сво своје имање преписала манастиру, сматрала је да и то ми треба да чувамо. Тада смо баш коментарисали: као да се припрема за одлазак. Међу хрпом тих старих папира и докумената нашао сам један календар црквени, мислим да је био за 1993. годину, тамо стоји за један дан: Плакала сам данас. Затим: Кад сам се враћала из Влашке цркве гађали су ме кршима у главу. Једном су чак и пуцали изнад њене главе, она је после записала својим старачким рукописом: Преплакала сам цео дан. Била је заиста исповедник. Све те недаће је стоички пребродила и ни у једном тренутку се није двоумила: за разлику од многих, који су мерили на којој је страни исплативије бити, мати је без сумње знала да је то манастир Светога Петра, и да је то изнад сваке политике. Она је Светом Петру, и ћивоту Светог Петра, била верна до последњег даха. Било је још немилих догађаја, посебно је било проблема око њеног имања. Нарочито од када је све своје имање преписала цркви, пошто није имала

јануар / 2014 / svetigora

ада монаха испраћамо, ми испраћамо остварени лик, испраћамо онога чије постојање се толико дотакло Божанског постојања да више једноставно не можемо да гледамо на земљи. Нити га гледамо као мртвог. Гледамо га не само као да је жив, него као да је увек и био жив и да у њему постојање није ни почињало, него је свагда са Творцем својим и Господом. Гледајући сестру Јелисавету на одру, ми ово њено ЈЕСТЕ сви доживљавамо. Знамо је сви дуго. Знамо како је од младости служила Господу и како је крај свога живота крунисала монашким подвигом, у ствари свецелим приношењем себе на жртву свепаљеницу Господу, свецелосним урањањем у тајне које је Бог пре свих векова за човека назначио и одредио. Гледајући њу, ево гледамо је као ону која данас пред нама јесте, и знамо и да је била и да ће бити и да нас ништа не може силом Христове љубави одвојити више од ње. Сад је тешње са нама него што је била овде. Сад видимо њено истинско постојање. Господ тражи чисто срце да се у њега усели, а када га нађе онда обитава у њему, са Оцем и са Светим Духом. Сам Он дао је то нелажно обећање. И када неко свој животни крст изнесе до краја, овако достојанствено, ми онда видимо да је постао ризница, коју Господ као украшену одају само себи држи. Љубоморно Бог чува монахе за себе, да би можда кроз њихово постојање своје постојање и своје пребивање у људима, у осталом свету, јасније назначио. Испраћајући сестру Јелисавету испраћамо једну топлу душу на извор топлоте. Имаће по чему Бог да је препозна, а мислим да кнез таме неће имати по чему да је препозна. Топлина њене душе била је и печат који смо ми у овој Светој обитељи још као млади затекли. Била нам је помоћник у незлобивости, јер није имала ни једну земаљску идеју, још док није ни била монахиња, није имала никакав земаљски план, што је на братију Цетињског манастира утицало можда више него неки писани приручници монашког живота, који говоре о томе да монах ако хоће да испуни небески план мора да се одрекне сваког земаљског. Ево једне која је то испунила, можда и не знајући да је то врх монашког живота. А који је онда био садржај њеног живота? Стотинама пута сам је затекао са молитвеником, сатима је то трајало, сваки дан. Док је била у здрављу није се од њега одвајала. Тако смо и дошли на идеју да се она и свецело принесе на дар Христу Богу. И заиста је Господ препознао припремљену за њега одају, освештану молитвом, освештану добрим делима, освештану тим добрим духом који је зрачио из ње сваки пут када бисмо јој дошли да се и ми мало огрејемо на њеној љубави. Испраћамо је данас да је ако Бог да поново сретнемо у слави, стојећу пред престолом Господњим. Овде је испраћамо поред делова моштију Свете Јелисавете Романов, њене имењакиње, да наследи ако Бог да исту славу, светих и преподобних, спасених и препознатих у Оцу своме. Богу нашем, дивноме у Светима својим, нека је слава у вјекове!

svetigora / 2014 / јануар

живих сродника, осим једне сестре од тетке која се удала у Македонију и са којом је пре више од четрдесет година изгубила сваки контакт. Многи су јурнули на то имање мислећи да је она незаштићена јер нема никога свога, међутим њу је Господ штитио. Тако незаштићеној и самој најближе комшије стално су правиле искушења, због тога је јако пропатила. Чак су јој и узурпирали део имања и ту су направили кућу. Једном се десило да је гром ударио у том делу града, и од свих кућа баш у ту која је направљена на Јелисаветином имању. Од удара грома срушило се цело поткровље. После су ти људи долазили да је моле за опроштај а она је говорила: Нисам вас ја клела, то је Божије дело, нисам ја ту ништа крива. Њена кућа данас стоји и сведочи ону јеванђелску изреку: Ко тебе каменом ти њега хлебом – њу су камењем гађали, а данас се у њеној кући налази народна кухиња која носи њено име. Имао сам тај благослов да сам задњих пет година њеног живота провео уз њу. Прво сам био црквењак, као црквењак се сусретао са њом, она је тад радила око свећа. И тако: лето, зима, она је радила и онако трудила се својски, што каже наш Митрополит – тврдоглавко. Оно што је нама који смо је знали било симпатично, људима је на први поглед изгледало грубо и одбојно можда. Она је била топла и мекана душа изнутра али је често је долазила у сукоб, посебно са Цетињанима, око тог паљења свећа. Свеће је скупљала на гомилу да горе, пошто их многи људи немарно пале, па оне падну и угасе се. Њој је било веома важно да свака свећа изгори, да одслужи своје пред Богом. Ту су се често дешавале мање препирке и несу-

гласице са Цетињанима, али и са странцима… Има један симпатичан детаљ везан за то. Кад је једна наша Цетињанка кренула да пали свеће, ми смо јој објаснили да не пали при ивици него да пали дубље унутра да не би свеће капале и падале, а мати Јелисавета је стајала са стране и посматрала, и сада ова Цетињанка каже: Ја знам да ће нешто да прокоментарише ако запалим овамо, и онда је палила са онако највећом могућом пажњом и правила је размак између свијећа да не би пале у воду и угасиле се. Када је запалила пет, шест свећа, мати је рекла: А шта си их раширила, ка’ да ће црногорско да играју! Сви смо се насмејали томе, морала је нешто да прокоментарише, али није никаква злоба иза тога била сакривена. После је прешла да ради у киоск, ту смо радили заједно и још се више упознали и могу да вам кажем да је она стварно једна од најмилијих особа које сам упознао. Такву топлину, такву милост из погледа као код ње, верујте, ретко код кога да сам видео. Сви смо је волели. Већ сам вам рекао да смо је од милоште звали Јелка. И она је нас волела. Кад би се молила, дуго времена је палила свијеће за сваког појединачно. Посебно јој је тешко падало кад види болесне људе, онда је тражила да јој напишемо имена и за њих се молила по четрдесет дана, по пола године. А децу кад би видела болесну, дуго би плакала после тога… Што је рекао наш игуман Методије једном приликом: Таква спољашњост а таква унутрашњост – тотални контраст. На први поглед човек би рекао, ево га неки намћор или тако нешто, али она је била баш света душа. Једном приликом, негде две године пре него што ће се упокојити, отац Прохор, отац Петар и ја смо отишли до њене куће. Била је то права ћелија монашка, може се рећи чак и испосница. Кућа је била старинска, после рата направљена, на поду није било ни тепиха ни ничега, само бетон, а у соби где је спавала под од дрвета. Стари је био и намештај, већ помало иструлио, стара слика њених родитеља, једна икона у углу, кандило, и једна посуда за свијеће где се она молила Богу. Игуман се потрудио и нашао две наше добре парохијанке, Милицу и Марту, које су почеле о њој да брину као о својој мајци. Тако да је мати Јелисавета, можемо слобод-

но да кажемо, задње године свог живота провела у кругу најмилијих и у топлом, љубављу испуњеном окружењу. Два месеца пред крај почела је нагло да слаби и ми смо то приметили. Почела је да прича неке, нама се у почетку чинило неповезане ствари, да можда мало и бунца, међутим после њене смрти смо постали свесни тога да је она нама тада указивала на крај свог животног пута. Лежала је једно време у болници, и тада су открили да је она задњих десет година имала тумор на мозгу, који је притискао нервне центре, тако да су те њене промене расположења, оно што смо ми називали намћорлуком, у ствари биле делом последица те опаке болести. Срећа у несрећи је то што је она већ била старица, па тумор није прогресивно напредовао већ је полагано гасио њене животне функције. Када је лекар то и рекао: да је она стара жена и да се полако гаси, одлучили смо да је пренесемо кући где су је пазили брат Бошко, који ради ту код нас, и Милева. То је чудо и благослов Божији: човек који нема породицу а живи по Богу, нађе се, као да има огромну породицу, а онај који има децу, нађе се и да умире сам без игде иког. Задњих дана је била сасвим онемоћала. Кад је дошао једанаести децембар, дан кад се упокојила, недеља је била, чули смо се пред почетак Литургије са сестром Мартом која ју је пазила и која је рекла да по њеном мишљењу мати Јелисавета неће моћи да дочека вече. Одмах смо позвали оца Обрена и одлучили смо да одемо да је причестимо. Она је лежала на постељи, већ се чуо њен самртни ропац. Сестра Марта је рекла да она већ не може ни воду да пије. Пошто смо се двоумили како да је причестимо, отац Обрен нас је позвао да се заједно помолимо Богу да све прође како треба. И стварно, помо-

ра, међутим, када смо изашли из цркве и кренули на гробље да је сахранимо, све је стало. Када смо је сахранили, и када се завршило опело, наставио је кијамет, град, киша. Сахранили смо је у гробници њених родитеља. На ручку после сахране брат Рајко Радусиновић, син покојног проте Комнена, у име Цетињана се захвалио нашем игуману, рекавши: Мати Јелисавета, која је била десна рука моме оцу, није имала ни брата ни сестре, а као да је имала девет синова, тако су је сахранили и тако је испраћена.

јануар / 2014 / svetigora

лили смо се онако од срца, отац Обрен је ставио малу честицу Светог причешћа на кашичицу и кренуо да причести мати. У том тренутку ропац је потпуно престао, она је примила Свето причешће, сасвим свесно, а онда и мало воде, колико јој је додала сестра Милица, благо се осмехнула и после тога је опет наставио ропац. Када се завршила Ли-

тургија отац Методије јој је очитао молитву за исход душе, а сестре из Ждребаоника су кренула да буду уз њу. Када су оне стигле, а отац Методије само што је стигао у манастир нама јављају – мати Јелисавета се упокојила. Дакле, тачно ју је Господ био припремио. Ето, таква је била њена кончина, а упокојила се 11. децембра 2011. године. Донели смо је у манастир, и у манастирској цркви, што би наш митрополит рекао – у краљевском Цетињу је било бдење целу ноћ, на ком се по правилу читао Псалтир. Иако је било велико невреме, на сахрану се доста народа окупило, дошло је готово скоро сво монаштво Митрополије. Баш је онако била ожаљена и испраћена како јој је и доликовало. Отац Гојко, ректор Богословије, дошао је са ђацима, и они су јој служили помен. На опелу је началствовао отац Лука, који је изговорио дивну беседу над њеним одром. Рекох да је било велико невреме, са градом и грмљавином, гром је ударио баш у Владичину башту близу манасти-

svetigora / 2014 / јануар

Многи Руси, који долазе код нас у манастир, и дан данас нас питају: Је ли жива стара матушка? То је био један упечатљив призор са Русима – у редовима би стајали испред њене столице да узму благослов. Памтим случај са једним брачним паром из Русије, они дуго година нису могли да имају деце. Једном смо им приликом рекли да узму благослов од старе матушке, и да јој кажу да се помоли за њих. Жена је клекнула пред мати Јелисавету и испричала јој своју муку. Мати Јелисавета ју је закрстила по глави и рекла јој: Не брини, имаћеш ти сина, доћи ћеш ти овде код нас. Следеће године је заиста дошла са сином у наручју, да заблагодари мати Јелисавети. Кад смо јој рекли да се мати упокојила, то ју је веома потресло – јако дуго је плакала, као да јој је рођени неко умро. Таквих сведочанстава о снази молитве мати Јелисавете има још. И мноштво папира са именима, које смо нашли у њеној кући, сведочанство су о томе колико се она молила за друге. Била је заиста као свећа пред Господом. Још један детаљ из живота мати Јелисавете је интересантан. Отац Петар, наш сабрат из манастира, често ју је возио колима до куће. У почетку, док је била јача није хтела да иде колима, на крају, кад је ослабила, пристала је, али је отац Петар морао да иде десет

Мати Јелисавета и отац Јустин

минута споро уз њу колима и да је моли да уђе у кола. Она се стидела и није хтела никоме да буде на терету, то је била њена главна карактеристика. И онда кад је ипак некако умоли да уђе у кола, она би осећала страшну обавезу и захвалност према њему па је му је, пошто је знала да воли слатко, скоро сваки дан куповала чоколаду. Иако смо је молили да то не ради, она је ипак куповала. Тако се понашала и према оцу Јовану. Он јој је односио ручак у манастирску келију и бринуо је о њој, и онда је и њему куповала чоколаду. На први поглед изгледало је као да се буни: Што ви мени доносите, зашто о мени бринете, могу ја сама?… Међутим, било јој је мило кад би примила ту пажњу и љубав. Она је нама била права духовна мајка. Када би нам било тешко ми бисмо отишли код ње и рекли: Мати, помоли се за мене, нешто нисам добро. Онда би она брижно закрстила по глави и помолила се, и после два, три дана би питала: Како си данас, је ли ти боље, је ли прошло оно? Нама би заиста бивало лакше. А ја бих сам могао да посведочим, нисам особа која умишља, али једном сам имао три дана главобољу несносну, и мати Јелисавета је видела да сам нешто нерасположен, и питале ме шта ми је, а ја јој кажем: Ајде, мати, помоли се за мене, нешто ме глава боли већ три дана. Она ме је закрстила по глави: Ајде да ти Господ да, да те прође та главобоља, да будеш добро. Верујте ја нисам ни прешао преко прага продавнице мене је главобоља престала. Стварно је њена молитва имала снагу, због тога што је била жена дечије душе. Није код ње било никакве надмености, него је била баш онако проста душица и то је оно што се каже: благодат се у таквог усељава. Мати Јелисавета тих задњих двадесетак година колико је провела у цркви и Цетињском манастиру никако нигде није одлазила. Једном приликом смо нешто разговарали ту у киоску, отац Прохор је требао нешто да иде до Светог Василија, а она каже: Јел могу да пошаљем по теби прилог? Пошто нам је рекла да тридесет година није била код Светог Василија, ми смо се договорили да је отац Прохор поведе. Са њима су пошле и сестре Милица и Милева, да јој праве друштво и да јој се нађу. То је било негде годину дана пред смрт. Прво су је повели у Острог. Прича отац Прохор да је прилазила Свецу са великом побожношћу и страхопоштовањем, целивала га, поклонила се и онда почела да тражи по џеповима, али је заборавила да понесе прилог, па се жива појела што није имала шта да му остави. Касније је отац Прохор морао да се врати, да понесе прилог која је она наменила. У повратку су свратили у манастир Ждребаоник, тамо је и сестра Ефросинија која је радила својевремено у Радио Светигори, и која је много волела мати Јелисавету и мати Јелисавета њу, па се мати посебно њој обрадовала. Обишли су још пар манастира, а она је после годину дана причала о томе као о највећем доживљају у свом животу. Прича отац Прохор да је са таквим страхопоштовањем, са таквом побожношћу улазила у сваку од тих светиња, да бисмо сви могли од ње да се научимо о томе.“ Ето, то је прича о мати Јелисавети. О човјеку који је за живота научио да пружа себе у цјелости, не тражећи ништа заузврат. Да хлебом храни оне који су је камењем гађали. Да у свакој мрвици пружене љубави види океански непрегледне дубине људске душе и да на свему јој пруженом буде истински, дубоко захвална. Не може и не уме то свако, и свакако не без Божијег благослова. Нама остаје да макар научимо прву лекцију – да није све онако како изгледа нашим тјелесним очима, ни са људима ни са градовима.

ВЕНАЦ МАЈЦИ

ДАЈАНА Петровић

КАД СЕ РОДИ ТЕК ЖИВО ЈЕ?!

АКО ЈЕ ШТА ПРЕОСТАЛО

Звала бих се радосница! Иако, тек, ситног лица, Очи су нам исте боје.

Срце моје зашто лупа Хоће стати јер га чупа Неко хладан, шта ли то је...

Ако ме се икад сетиш, По сећању кад прелетиш Зажмури, и стани мало...

И на оца имам лика: Осмех, нос и обрвице; Дуге прсте, трепавице Ваша слика и прилика!

Много боли, шта то чине Од мајке ме отимају То је злочин! Да ли знају Да се вечно због тог гине?

Ту на месту од ког бежиш, Ту је тачка твога краја. Ту на путу до очаја, Бесповратно паклу тежиш.

Личност нова сам, без мане. Немој бити уплакана... Кога нећеш, не знаш шта ћеш?

Предала сам тело своје. Венац моја је бенкица. Душа се ка Небу вину...

Ако немаш ништа више Суза, речи, осећаја, Савест чисту, и ноћ мирну...

Мени треба мало хране. Ситна сам к’о суза слана. Ал’ ту сузу обрисаћеш...?!

Живо бејах, дете твоје! Зар убити је ситница?! А имаш ли савест мирну?

Ја сам сенка, и превише Жељна твога загрљаја Даруј за ме дукат, смирну...

АЛ’ ТУ СУЗУ ОБРИСАЋЕШ...

А ИМАШ ЛИ САВЕСТ МИРНУ

ДАРУЈ ЗА МЕ ДУКАТ, СМИРНУ

Занима ме шта то значи. Ако ти је тешко, плачи, И мене сад расплакаћеш...

Мајко моја, моја мајко? Да ли стварно то, тек тако, Брзо прође, и док жмирну

Сетиш ли се, ти прислужи. Сиромашку вишак пружи, Делић мој за душу мирну.

Када бринеш – ја се бринем Слушајући срце твоје Одмах брзо лупа моје... Када певаш – умириш ме.

Нема бриге, суза, муке, И не пече душу рана? Да ли чиста и опрана Сањаш икад моје руке?

И помоли своју главу, Светло видим кад се кајеш. О, можеш ли да истрајеш? Мајку видела бих праву:

Сазнала сам имам брата, И сестру што пише песме. Значи, ја сам дете треће?

У тој ноћи, од кошмара Бежиш, ил’ ка мени хиташ? У крваво време стало

Своју децу што нахрани Земаљским и Вечним хлебом. О, не престај да се бориш!

Шта доктора пита тата, Шта то моја мајка не сме? Ја сам биће које неће...?!

Изнова нас зло обара... Има л’ мира, сад се питаш?! Ја мир немам, тражих мало.

Молитвама сузним брани Оно што сад лута небом. Радуј се, Мајко која се молиш!

ЈА САМ БИЋЕ КОЈЕ НЕЋЕ

ЈА МИР НЕМАМ ТРАЖИХ МАЛО

Подојено мирно спати, Проходати, потрчати, Убрати за мајку цвеће.

Много више жели ђаво, Само да се не рађамо. А правдања... понестало.

РАДУЈ СЕ, МАЈКО КОЈА СЕ МОЛИШ Радуј, покриваш децу сироту! Радуј, лицем гледаш страхоту, Радуј, страдалне и грешне волиш!

Никад Сунашце видети, До звезданог неба пети. У очевом крилу снити, Брата свога загрлити...

Једно таман, двоје доста, Коме требa дете треће? Новца пажње, укнап биће... Овом већ све мало поста!

O, радуј, вере, утехе, наде Радуј, се цвету никад увели! Радуј, мог мира голубе бели! Радуј, Радости која настаде:

У корену да сасече Божјег лика дар и дело, Сад незнање правда своје:

Да школују и поделе То је главна брига свима. Успешност је огледало

Није грех то, потом, рече Беживотно је зацело... Кад се роди тек живо је!

Родитеља, који желе Одмах дати што се има, Ако је шта преостало...

Сазнањем како нисам ничија, Сабраћу моју Отац сву памти. Свећу ми пали, сећа се неко... Ако се покајеш мајко, ти, ја Шансу имамо, само се отми Аду светло је далеко!

јануар / 2014 / svetigora

МАЛА СУЗА ЖИВОТНА ЈЕ...

АДУ СВЕТЛО ЈЕ ДАЛЕКО Више нас је, у мраку, амо. На време мисли, не чекај само, Душе кад оду, памти ли неко?

А МИЛОСТИВ БОГ ЈЕ ЧЕК’О Да мој живот к’о свој чуваш, Вечног стида се сачуваш, Дете своје храниш млеком.

У зло срасли овде стижу Који себе поробише. Земљи земљу положише, Црви да по њима гмижу.

И тако се уподобиш Мајци која рече:Ево, Дајем своје Теби тело, Спаситељу да се родиш!

Будзашто Свету слободу, Олако и драге воље Заложише у кончини.

Да, могла си мајка бити Благодаћу слична, Света Опростиће Господ силни

Чедоморном и злу роду Како може бити боље? Нема казне за те чини...

Добра ако ћеш чинити Покајањем због детета... Кад раскајеш, венац прими!

НЕМА КАЗНЕ ЗА ТЕ ЧИНИ Свуда пљуште акти нови Правима сад демон лови Жена има власт, извини...

КАД РАСКАЈЕШ ВЕНАЦ ПРИМИ Венац славе и вечности, Венац друге ти чедности, Венац којим мајка си ми.

Њено тело је, и тачка. Шта ће с њиме-она бира, Тек придну тог је папира Дете, к’о псећа играчка...

Сунце тад ће да ми сине! Познаћу те по имену, И у њему, истом трену, Окупати од милине...

Пилула је омашила. Абортус је демонима Жртва богу ком злотвориш.

Непролазном душа хита: Царству вечном, обећаном, Да сретнемо ту нас двоје

Ниси никога убила? Тим распињеш опет Сина... Крв на децу, лудо молиш.

Младенца што Мајци чита Праштам чеду покајаном! Мала суза животна је!

КРВ НА ДЕЦУ, ЛУДО МОЛИШ Бараба је многим’ дражи. Спаситеља ко још тражи... Крст је тежак, страшан, велиш?

МАГИСТРАЛЕ Мала суза животна је Ал’ ту сузу обрисаћеш Ја сам дете које нећеш... Кад се роди тек живо је?!

Он претрпи без осуде Да васкрсне душе, уста. Ал’ ће вером који суста, Христа издат’ због понуде.

svetigora / 2014 / јануар

Покољења у глиб срасла, Болест се на болест веже. Увек крив је други неко...

Препознаћеш укус масла, Ко ти о врат јарам стеже. А милостив Бог је чек’о...

*Посвећено мајкaма и свој деци која нису видела Сунце...

А имаш ли савест мирну? Ја мир немам, тражих мало, Ако је шта преостало Даруј за ме дукат, смирну... Радуј се Мајко која се молиш Аду Свети су далеко Нема казне за те чини... Крв на децу, лудо молиш, А милостив Бог је чек’о Кад раскајеш, венац прими!

Прослава празника Светог Арсенија Сремца у манастиру Ждребаонику

РАЈО Војиновић

reporta`a

Достојни наследник

Светог Саве С

ветом архијерејском литургијом и благосиљањем славског колача 10. новембра је у манастиру Ждребаонику код Даниловграда торжествено прослављен празник Светог Арсенија, другог архиепископа српског. Свету службу Божију служио је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије са многобројним свештенством из више Епархија наше помјесне Цркве.

Чудо Светог Арсенија Године 1947. (имала сам осам година) са својом баком, која је имала близу осамдесет година, први пут сам посјетила манастир Ждребаоник. Разлог је била њена болест. Три дана прије тога бака је добила парезу фациалиса (одузетост живца лица), због које је дошло до искривљености уста и деформације једне половине лица. Довели смо је ја и моја годину дана старија сестра у овај манастир, јер је она била убијеђена да ће ту наћи спас од болести. Свештеник Шалетић је прочитао одговарајућу молитву над баком која је клечала испод епитрахиља. Ја се тога живо сјећам, иако је од тада прошло 65 година, а ја и сестра бејасмо дјеца. Након 2-3 дана баки се вратио фациалис, и њено лице је било поново као раније, а она је захваљивала Светитељу Арсенију на помоћи.

Манастирска порта је била тијесна да прими многобројне поклонике из Црне Горе, Србије и Републике Српске који су се сабрали да молитвено и литургијски прославе празник код новог Светитељевог кивота. Током поподнева претходног дана митрополит Амфилохије и Епископи будимљанско-никшићки Јоаникије и липљански Јован обавили су пресвлачење Светитељевих моштију и њихово полагање у нови кивот. Затим је служено свечано празнично бденије. У литургијској бесједи након читања Светог Јеванђеља митрополит Амфилохије је казао да није чудо што је Свети Сава, када је други пут отишао у Свету Земљу свој архиепископски престо оставио Светом Арсенију. „Оставио га је управо Арсенију кога је васпитао духовно и који је постао достојни његов наследник, као апостол Христов, као просветитељ народа свога, и кроз њега и преко њега и просветитељ свих земаљских народа. Спомен Светог Арсенија, свете мошти његове су нас сабрале на овај дан Христовог Васкрсења у овај свети храм. Зарадовао се Свети отац Арсеније нашој вјери и нашој љубави. А ми смо доживјели оно што је доживио Свети апостол Павле – преко њега и преко његових моштију ми смо се дотакли оне силе Христове, која из Христа сија и зрачи, која је испунила његов живот док је ходио овдје по земљи. Та сила Божја не ишчезава, као што ишчезавају силе које нам дарује овај свијет. Као што је Господ вјечан и непролазан, тако је и сила Његова вјечна и непролазна“, поручио је Егзарх свештеног трона Пећкога вјернима сабраним на богослужењу.

Свједочанство оставила доктор Нада Батрићевић, рођена Јововић, бака се звала Крстиња Ђурова Јововић, рођена 1870, умрла 1953. Манастир Ждребаоник, 28. августа 2013. Године

јануар / 2014 / svetigora

Предсједника ЦО Даниловград, г. Драгољуба Павићевића је Свети архијерејски синод СПЦ одликовао орденом Светог краља Милутина

svetigora / 2014 / јануар

Богоугодно дјело г. Драгослава Даша Секулића Својевремено је покојни Ново Секулић извршио размјену земље са манастиром Ждребаоником: добивши 2600 метара квадратних земље у близини основне школе намијенио је заузврат своју парцелу од 3600 метара квадратних. У међувремену, послије Другог свјетског рата, држава одузима то земљиште од покојног Нова Секулића и оно постаје власништво Агрокомбината „13. Јул“. Приликом повратка земље од стране Агрокомбината парцела опет постаје власништво породице Секулић. Господин Драгослав Секулић, син покојног учитеља Нова Секулића и мајке Милеве, рођен 13. јула 1950. године, уз сагласност своје браће остварује договор свога оца и намијењену парцелу преноси у власништво манастира Ждребаоника. Манастир Ждребаоник му и овом приликом благодари.

Бденије уочи Св. Арсенија

Након Литургије Владика је предсједнику ЦО Даниловград господину Драгољубу Павићевићу уручио орден Светог краља Милутина којим га је Свети архијерејски синод СПЦ одликовао као ктитора цркве Светог Арсенија на Слапу у Бјелопавлићима. Митрополит Амфилохије је манастирима Жича и Пећка Патријаршија поклонио по дјелић моштију Светога Арсенија. Сабору у манастиру Ждребаоник присуствовала је и амбасадорка Украјине у Подгорици госпођа Оксана Сљусаренко.

Сусрет са руским светињама Матурантска екскурзија ученика V разреда Цетињске богословије

ожијом вољом, благословом Митрополита црногорско-приморског Амфилохија и залагањем професора Аполона Мишченка, разредног старешине петог разреда, кренули смо 15. септембра 2013. године на матурску екскурзију у Русију, са жељом да посјетимо руске светиње које осликавају и душу руског народа. Прије пута одслужили смо молебан у Цетињском манастиру да би наш пут био благословен. Први град у који смо дошли био је Санкт Петербург који се налази на 42 острва. Био је то узбудљив и обећавајући почетак. Ту се налази велика лавра Св. Александра Невског, која је позната по томе што у своме склопу има и православну духовну семинарију, академију, иконописачку и диригентску школу. Ту семинарију и академију завршили су и многи свршени богослови српских православних богословија. Такође смо обишли град Кронштат гдје се налази велики и прелијепи храм посвећен Св. Јовану Кронштанском и кућа у којој је

putopis

живио. Свети Јован Кронштански је заиста један диван пример свештеника који може да користи у даљем изграђивању свих нас, ако Бог да, будућих свештеника. Следећи дан смо обишли гроб са моштима Свете Ксеније Петроградске, која је једна од најпоштованијих светитеља у Санкт Петербургу, и којој дневно прилази много људи молећи се за дјецу и своје породице, сматрајући је за своју заштитницу. Видјели смо и Зимски дворац, сједиште руских царева. Занимљиво је то да ни једна зграда у Петербургу није смијела да буде виша од њега, тако да је Петербург град са скоро идентичним висинама зграда. Обишли смо и друге храмове у граду, од којих су многи

јануар / 2014 / svetigora

55 Кућа у којој је живео Св. Јован Кронштадски, Кронштат

2 1

данас музеји. Највећи од њих су Исакијевски и Казански сабор. Након два проведена дана у Санкт Петербургу, упутили смо се у Москву. Одмах по доласку отишли смо у манастир Свете Матроне Московске, гдје смо цјеливали њене мошти. И поред кише која је падала велики број људи чекао је да јој се поклони. Посјетили смо и сједиште Међународног фонда јединства православних народа, где нас је предсједник г. Валериј Алексејев упознао са радом поменутог фонда. Затим смо отишли на Црвени трг који заиста краси Москву. На Црвеном тргу се налази познати храм Василија Блаженог. Такође смо обишли споменик Мињину, Пожарскому и маршалу Жукову, који је познат по томе што од 63 битке које је водио ни једну није изгубио. Следећи дан смо посјетили Кремљ, украшен многим храмовима, који су сви, осим једног, данас музеји. Ту се налази Архангелски сабор (у којем су гробови руских кнежева и царева, а у олтару гроб Ивана Грозног), Благовештенски сабор и Успенски сабор (ту су крунисани руски цареви од Ивана Грозног до Светог Николаја Другог Рома-

нова). Обишли смо и Сретенски манастир који је један од најбогатијих у Русији. Ту се сада гради нова зграда семинарије. Такође смо обишли чувену Третјаковску галерију у којој се налазе старе хришћанске иконе, међу којима је најпознатија икона Свете Тројице Андреја Рубљова, као и друга дјела свјетовне умјетности. Из Москве смо отишли у Сергијев посад, који је и био главни циљ нашег доласка, јер се ту налазе мошти Преподобног Сергија Радоњешког, којег наш разред слави као своју разредну славу. Ту смо у Тројице-Сергијевој лаври били на Литургији (у Тројицком сабору), и имали ту част да нам отворе кивот да целивамо мошти преподобног Сергија Радоњешког – осјетили смо такву благодат и духовну радост, каква се не осећа тако често. Преподобни Сергије Радоњешки се у Русији слави и поштује као код нас Срба Свети Сава, те је он у нашим очима још више добио на значају. У Тројице-Сергијевој лаври се налазе многе мошти, а међу најпознатијима је десница Светог архиђакона Стефана. Овом приликом посјетили смо и звонару овог манастира, у коме се налази највеће звоно у Руској Цркви, тешко 72 тоне. Из Сергијевог посада отишли смо у Суздаљ, други град по важности у Владимирској области. Био је веома богат рибом тако да су ту многи долазили ради риболова и богато живјели. Катедрални храм у Суздаљу је Казањски храм стар три стотине година, у којем се чувају икона Пресвете Богородице Казањске и мошти Светог Фјодора који је крштавао руски народ и епископа Јована. Обишли смо и суздаљски кремљ. Ту су цркве и манастири из XII, XIII и XIV вијека. У Покровском манастиру – направљен је у XIV вијеку и сматра се једним од старијих у Русији, а њему су се подвизавале жене Петра I и Евдокија Лопухина – цијеливали смо мошти Свете Софије Суздаљске. Обишли смо и манастир Преподобног

Ефимија, савременика Светог Сергија Радоњешког, који је канонизован у XVI вијеку. Сви манастири, до XV вијека, правили су се по обрасцу малих градића, а од XV вијека праве се по узору на Кремљ, са пет купола које су симбол Христа и четири Јеванђелиста. После тога смо обишли и женски Богољубски манастир, који се налази на месту гдје се Светом Андреју Богољубском јавила Пресвета Богородица. Недалеко од тог манастира налази се храм Пресвете Богородице који је Свети Андреј подигао у XII вијеку у спомен свом сину. Храм је направљен од бијелог камена и сматра се да је то први камени храм у Русији. На предњој горњој страни храма налази се лик цара Давида, поручујући кнежевима и царевима руским да прослављају Господа Бога попут цара Давида. После тога смо отишли у Владимир, који је 990. године основао Свети равноапостолни кнез Владимир, просветитељ Русије. У Владимиру има петнаест дејствујућих храмова и четири која нису враћена Цркви, а у центру града се налазе три манастира. У храму Рождества Пресвете Богородице се налази копија иконе Пресвете Богородице Владимирске, док је оригинал у Третјаковској галерији. У Владимирској семинарији су нас топло и гостољубиво дочекали ректор и ђаци. Из Владимира смо се вратили у Москву где смо посјетили Храм Христа Спаситеља. Храм има и велики комплекс испод земље, а има и лифтове, што је мало необично за данашње храмове. Након тога обишли смо и женски Новодјевички манастир, који је митрополитско сједиште. Иза манастира налази се велико гробље на коме су сахрањене многе познате личности руског народа. Ми смо искористили прилику и обишли гроб познатог руског писца Антона Чехова. На крају смо посјетили и Ломоносов универзитет.

1. Женски манастир Св. Јована Кронштадског, где су и његове мошти 2. Црвени трг, Москва 3. Московски Кремљ 4. Звонара Тројице-Сергијеве лавре 5. Испред споменика Преподобног Сергија, Тројице-Сергијева лавра 6. Саборна црква, Суздаљ 7. Женски манастир, Суздаљ 8. Духовна семинарија, Владимир

За нас је највећа благодат и духовна радост то што смо цјеливали мошти Преподобног Сергија Радоњешког, али и остале светиње које смо обишли су на нас оставиле неизбрисив утисак и посвједочиле нам да је руско срце заиста велико као што је њихова вјера велика, као и да је руски народ сродан српском, што је и историја посвједочила кроз вјекове. Благодаримо свима онима који су помогли остварење овог поклоничког путовања, омогућивши нам да се поклонимо светињама велике Русије које ћемо памтити цијели живот. Нашим добротворима упућујемо молитвену жељу да их прате благослови руских светиња у све дане њихових живота. Аутор: Лазар Илић, матурант Богословије Светог Петра Цетињског

7 8

pjesma

ЖАРКО Бојић

Пивска вила

svetigora / 2014 / јануар

Света мученица Јаглика Аџић

Крај огњишта, у племену Пиви, разговор се отворио живи о прошлости и давном времену, јунацима славним у племену, адетима из овога краја и темама од већег значаја. А када се прича наставила, пита неко: „Је ли било вила?“ Старац један, што се ту затече, сјетним гласом, овако им рече: „Ђецо моја, небеса би знала, пивска вила јесте постојала! Још се јасно сјећам њеног лика – то је била лијепа Јаглика. Стасавала у вријеме тешко, а порасла за дјело витешко и постала оличење Пиве да се њоме поносе и диве. Она младост у огњу угаси да част своју ђевојачку спаси. Мука пивска свима је позната за вријеме Другог свјетског рата. Шума нам је заштитница била и у њој се сиротиња крила од душмана мрских да се спаси, зрак живота да се не угаси у горама Баја Пивљанина, ђе дух српски траје од давнина. Кидисали на Пиву врлетну и сатиру што на путу сретну швапска војска и банда балијска, ко у доба стара османлијска. Бјеху ове змије наумиле уз подршку фашистичке силе, да Пивљане утру, до једнога. Све збјегови, један до другога, пуни ђеце, стараца и жена, преплашених од страшног времена. И у томе махнитоме рату. у једноме збјегу, у невакту, задеси се прелијепа вила, Јаглика је то Крстова била. Витког стаса, а руменог лица, дивни цвијет, зорна љепотица. Надвисила остале ђевојке, ова дјева од братства Аџића, Ни седамн’ест не бјеше јој љета кад је судба несрећна и клета приморала народ на збјегове, гладовање и муке његове. Јаглика је фамилију своју,

оца Крста и мајку јој Стоју, међу збјегом четрдес пет душа, наставила да пази и слуша и да чува три брата нејака, к’о што ради добра сестра свака. Пада киша, ко из кабла лије, збјег разгледа ђе да се огрије па свратише у До Гојковића, у колибе од сламе и прућа, занесени у мисли најцрње. Ложе ватру да осуше прње и одморе од напорног пута. Ту заноћи група забринута с надом да се самим циком зоре докопају планине и горе. Тек што бјеше заруђела зора, изби војска из околних гора, униформе њемачке на њима, а тешке им псовке на устима. Препознаше старији злотворе када чуше да српски говоре. Збјег са свијех окружили страна и гледају народ про нишана. У гомили нејач подрхтава, од крвника хвата тешка страва. Виде да су дочекали јаде, гасе им се задње искре наде. Малу дјецу већ хвата паника од злокобних погледа војника. Одраслима држе се за скуте, а старији скамењени ћуте. Браћа бјеже код сестре Јаглике, препали се команде и вике. Сестра браћу шапатом смирује, најмлађега тјеши и милује. А војници хладно их гледају, разумљиву команду издају да се народ у колибе врати, ватром ће им пресудит’ џелати. Комешање и граја се створи кад чу народ да ће да изгори. Молбе мајки нимало не вреде да им ђеци животе поштеде. Када војска јаки обруч створи, угледаше у збјегу злотвори љепотицу налик горској вили, па из масе њу су издвојили, умишљени да ће моћи потом да се њеном засладе љепотом. За руке је држе два војника. Крије очи несрећна Јаглика,

Фреска Св. мученице Јаглике из Храма Христовог Васкрсења у Подгорици

Из књиге „Крвави трагови“

јануар / 2014 / svetigora

али види невољу и муку док крвници кундацима туку и угоне у колибе људе да им тамо крваво пресуде. По команди и краткој одлуци приђе војник с шибицом у руци. Црни дим се из мокрих кровова стопи с маглом средином Долова. Мокра слама прими ватру у се, из колиба кркљанац зачу се, стаде писка из ватре нејачи црвен пламен постајаше јачи. Баскије се разгореше танке, сукну ватра небу под облаке. Горе људи у колибе живи, шта су коме мученици криви? Слуша врисак што небо пролама несрећница, што остаде сама. Породица њена у пламену... Не би лако било ни камену издржати те јаде и муку Па се нагло отрже из руку крволочних, прљавих војника вратима се примаче Јаглика од колибе ђе јој најмилији у ватреној гореше стихији, распријечи врата и отвори да у ватри с родбином сагори. Гордo дјева у ватру ушета’ И спаси се од пасјег милета. А крвници тиме зачуђени стајали су као скамењени, дивећи се љепоти и снази зор ђевојке, која их порази. Јер је младост и љепоту њену поклонила Богу и пламену, да сачува част и име своје од њих, што се Господа не боје. Својом жртвом, овој је напасти одржала лекцију из части и казала вражијему коту залуд њену жељеше љепоту. Такве жртве за понос свог рода не постоји код других народа. Њено име остаће да живи! Памтиће се у поносној Пиви, и чувати света успомена мученице часног имена, да се Црква сјећа њеног лика. Поста пламен честита Јаглика, Вјечно пламтећ’ на олтар Вишњега.

svetigora / 2014 / јануар

мр ИВАНА Кнежевић

jubilej

120 година од рођења Милоша Црњанског

Како начинити синтезу од

разрушене духовности?

рва или једна од првих књига у нашој новијој књижевности у којој се говори о рату је „Дневник о Чарнојевићу“. У поређењу са другим ратним романима ратни роман Црњанског исувише мало говори о рату. У целом „Дневнику о Чарнојевићу“ нема ниједног описа кампање и битке, па ипак то је савршено ратни роман. Роман је изашао одмах после рата, а многе његове странице су написане још у току рата и цело његово духовно опредељење обележено је ратом. Прошлост, садашњост и смрт, збивали су се у исти мах, и у томе је смисао „Дневника о Чарнојевићу“. Живот мира, категорије вредности живота у миру, виђени су у њему ретроспективно од духа који ратује. То је дух који граната или епидемија може сваког часа да разори, рашчупа, раскомада, дух који у свему види присуство онога што се више неће поновити. Човек се осећао самим, то га је растуживало и истовремено љутило што га растужује. Шибао је немилице своју тугу драстичним подсмехом и опаким опаскама, и то га је спасавало врло често од чисте сентименталности. И не само да никакав друкчији дух, изузев ратног, не би успео да онако нервозно, драстично и растужено, види своју прошлост, већ мислимо чак да је дух Црњанског, као дух многих ратника уопште, у току ратова примио на себе снажно обележје војевања. И цео један народ кошен сталним ратовима и страдањима носи такво обележје. Наш народ. Младић Црњанског је у једном сталном трансу, његов сан о животу, спремање његове младости на живот, измешао се и искидао на савременој визији реалности. Ништа више на свету не може да начини синтезу од те разрушене младићке духовности. Све што се појављује пред њу излази као фантазмагорија, ни уз шта више не може да примени своја мерила вредности јер су и она разорена. Огромна туга што је то тако обавија његову растурену мисаоност. Непрегледне метеже војски и народа, разливене воде, маглуштину, блато, епидемије, прељубе, беду, жалост живљења, налазимо и у његовом другом роману „Сеобе“. Роман говори о ратовима под Маријом Терезијом, кад гомиле, огромне гомиле човечанства иду кроз блатишта и кише, вуку се по туђим земљама, гину не знајући зашто, не чекајући ништа, не љубећи никог. Све то кида и разбија људски дух у парампарчад, а живот се губи у мрачном облаку страшног и тешког песимизма. Живот без наде. У „Дневнику о Чарнојевићу“, делу страшних поворки обесхрабрења, један човек, уништен и оболео, и један други, седећи крај њега и грлећи његову полузаспалу и врелу главу, будећи га непрестано из сна, који је кошмар и одмор истовремено, убеђује га у један очајни, замишљени и немогући апсолут и да један човек који пада ту у блато код Кракова, крвав

и разорен, везан је за стварање неког цвета у Полинезији. Човек Црњанског је уверен – постоји један апсолут у средишту чега и по закону чега све то што се збива има своју судбоносну вредност. Идеја суматраизма бачена у овај огромни метеж по банатским и галицијским пољима, слути у последњем кидању духа тихо пулсирање била живота, тихо, па све јаче и јаче у „Сеобама“, када подижемо поглед са земље ка небу и видимо га оваплоћеног у тихом сјају једне звезде у бескрајном миру ноћног неба, и видимо се у једној новој равни, у једном новој заједници, у једној новој реалности. На припремљену позорницу ратом разореног духа писац је извео једнолику слику, један круг и једну звезду, живи симбол, најсублимније место, један огромни идеализам, врховни, бесциљни, који се диже из оног страховитог песимизма и својом лепотом и снагом наткриљује целокупно његово дело. Мирча Елијаде пише да су егзистенцијалне кризе углавном религиозне и да ма колико се модеран човек сматрао нерелигиозним, његово најдубље биће се и даље храни симболима. Стваралачки цртеж Милоша Црњанског често је једнолик, и тада апсолутно чист и смео. Ниједан писац код нас не рукује таквом метафором. У свом есеју поводом стогодишњице Васе Живковића, Црњански је запитао: „Хоћете да завршим сликом да се дуже сећате?“ и сликом, једноликом, почео је и завршио „Сеобе“. Не случајно, многе

сцене код Црњанског подсећају на сликарска платна, а наш писац је био страсни љубитељ сликарства и професионално се бавио ликовном критиком. У Паризу је учио историју уметности и проводио дане у музејима. Слике које је памтио постале су начин његовог мишљења, говора, на крају и писања. У својим есејима о сликарима Милошу Голубовићу и Петру Добровићу, Црњански је писао о експресионизму као покушају „уздизања над материјом“. Да је мајсторство Црњанског сво у језику, приметила је још Исидора Секулић. Језик којим су писане „Сеобе“ језик је високог стила и носи печате црквенословенског којим су писане богослужбене књиге. Језик хришћанина, језик богословља и властите духовности, један је посебан и високо индивидуализован систем. Тај језик није лако читати. Религиозна поезија готово свих народа написана је на тешко разумљивом језику: црквенословенски, латински, сумерски. А, да народ често не пева на дијалекту већ на повишеном језику који је близак књижевном, примећују Грим, Хофман, Хебел. Напрегнуте речи намењене су виђењу, а не пуком читању.

Милош Црњански, 1914. година

јануар / 2014 / svetigora

„Бескрајни, плави круг. У њему звезда“ гледамо и читамо као икону Преображења Христовог Наслов првог и последњег поглавља „Сеоба“ је – „Бескрајни, плави круг. У њему звезда“. „У висини“ постављени „Бескрјни, плави круг. У њему звезда“, да се види из свих „углова“ читања, и са оба његова краја, изнад романа, упућује на иконизацију поднаслова првог и последњег поглавља „Сеоба“. „Иконични начин“ као композитни начин представљања, негован је у источној хришћанској традицији, тачније у православном ортодоксном обреду и подсећа нас на чувено постављење „Црног квадрата у красни кут“ на „Последњој футуристичкој изложби 0.10“ у Петрограду 1915. године, и представља позив на спекулисање о присуству традиције иконописа у руској авангарди. Маљевичев супрематизам и суматраизам Црњанског налазе се управо у позајмљивању формалних и духовних аспеката византијске традиције и залагању превласти духовног над предметним тежећи чистој беспредметности. Први пут се звезда у бескрајном кругу јавља Вуку Исаковичу, на почетку романа, у зору, док се буди из сна, када у пролеће 1744, креће на војну, и други пут, када се са војне врати, лета 1745, видеће опет звезду, и опет у полусну, на крају романа. Павле Флоренски у свом делу „Иконостас“ пише да икона има онтолошки статус сна, и представља човека сједињеног са Богом. Дубок сан не прате снови, али на граници сна и јаве, душу салећу снови. Сан је први и најпростији степен живота у невидљивом, телеологичан је и симболичан и умногоме насићен смислом другог света.

svetigora / 2014 / јануар

Бескрајни је колико и Неизрециви, тврде исиха- ћени космички преврат исказаће Црњански у свом новоростички извори о виђењу Бога по којима је Он „опи- мантизму као „дух радикалног преврата, савршено нови дух, сив скоро искључиво апофатички, што ће рећи или дух савршено нове слободе, дотле непознате, и ваљда одричући му оно што није, а бескрајност је један дотле немогуће“5. од чешће употребљиваних израза“1. Један од саО искуству преображења, Симеон Нови Богослов, пише времених носилаца исихастичке традиције, о. Ју- да је човек тад у „стању пламенa и постаје сав ватрен у својој стин Поповић, у свом делу „Пут Богопознања“, пи- души“. Пурпурно, пламено, ватрено – упућују нас на омиљесао је да аскета у откровењу понире у „бескрајне ни придев нашег писца – румено, који и није боја, већ стање. плаве дубине“, а бескрај је динамичка синтеза ко- Овај придев разасут је као рефрен по свим књигама Црњансмичког и људског. ског. Само у „Дневнику о Чарнојевићу“ употребио га је преко Звезда и то Једна, симболичко је место извора и 50 пута. Румена је грозница, румено је причешће, виногради, свршетка свега, космичко и онтолошко средиште. крв, вино, небо, дан, лето, руже, усне, лица, ране, папир, млаСимбол бића и Откровења које посредује да би чо- дост, магла, земља, месечина, лишће, шума, мостови, кише, век спознајом био уздигнут на разину вишег бића. крушке, Епир, море, сећања, страх. Румена је и нада, „то наЗбог свог небеског обележја звезда је симбол духа. пето кризно стање пламтећег срца“ и изједначава се у биПродирући кроз таму као светла уперена у моћ не- блијским изрекама са страхом, јер „у страху је Господњем свесног, „звезде су лепота небеског свода, а украс поуздање“. На тај начин, страх и нада, два различита појма, бестрашћа – то су врлине“2. Звезде које сијају на постају по Аверинцеву, али и по Црњанском, једно те исто. небу, су „премудрошћу распламсали огњи у тами, Пурпур, пламен, ватра, румено – све носи симболику црразасуте у њој искре Божије светлости, светови по- вене боје. У хришћанској симболици црвена боја је симбол звани из мрака бивствовања њеним творачким ак- Васкрсења Христовог. Христос је обучен у црвено, па у плаво, том“3. Уцртана између неба и земље, Бога и човека, а Богородица у плаво, па преко тога црвено. Црвена открива она предочује препорођеног човека, Богочовека, да је Бог, а плава да је човек. Црвено-плаво, Бого-човек. Сукоји зрачи попут светла у тами профаног света. По- сретом плаве и златне у црвеној само је наглашен епифанијјављивање звезде изражава највишу радост твари ски процес и откриће иконе у наслову првог поглавља. То земаљске и небеске која прелама у себи сунчано је теологија у бојама, две природе у Богочовеку, божанска сијање оностраног неба. Једна звезда није оскуд- и човечанска. Улазећи у колоритну симболику самогласника ност, већ изражавање туге, али и наде у једног од Рајмунда Купареа сазнајемо да слово „И“ носи вредност Творца. црвене боје, а Виктор Шкловски, запажајући емоционални Преображење се слика на плавој кружној по- утицај речи, приписао је самогласницима, као јединим звузадини ноћног неба, при чему се сијање Таворске ковима, утиске које у нама изазивају, „осећај опречне нарасветлости која окружује Спаситеља представља у ви – радоснијег, отвореног, широког, такви су И и Е“6. Овде виду звезде. У самом срцу те звезде је Спаситељ у се обраћамо оном „И“ које читамо и видимо како се румени злату асиста, у складу с јеванђелским речима: „И пурпуром на граници плавог бескраја у сусрету надолазезасијало је лице Његово као сунце“. Пред златом ћег златног асиста у „БескрајнИ плави круг. У њему звезда“. ишчезава ноћно плаветнило, бледи светлуцање Управо, и не само пурпур руба „бескрајнИ“, указао нам је на звезда и румен ноћног пожара. „Ти, међутим, ди- Христа у звезди, јер Онај који „Јест“7 наведен је управо у бесшеш, у ноћној тишини,/до звезда, што казују пут предикатности и тако задобијеној етеричности презента у Сунцу у твој сан“4. У сунчевом кругу иконописне наслову првог и последњег поглавља „Сеоба“. Неизречени мистике Христу Цару не приличи било каква боја, глагол указао је на Неизрецивог. „Сва икона у целини потвризузев највише у величанственој хијерархији боја. ђује се именовањем, као копулом јесте: то изображење јеТо је ослепљујућа боја несмркавајућег дана. Краје- сте Христос, оно припада Христу. Иконичност у икони се и ви звезде, где се светлост дотиче са околним мра- остварује овим немим, показујућим јесте“8. Изостанак наше ком, преклапају се и преплићу исијавајући пурпур потребе за предикатом, и изостанак потенцијалних потоу ком звезда преузима нешто од небеског плави- њих интервенција самог аутора и лектора у разним издала, а небо нешто од њеног сјаја. Пурпур изобража- њима, утврђује нас у уверењу да је свима јасно пренета инва небесни огањ, пламен, сунчево горење асиста. формација коју нам је упутио Црњански: Онај који „Јест“ из Стремљење ка небу и дубоко познавање неба у Књиге изласка јесте Онај и у књизи „Сеоба“. оба смисла речи открива да се сунце, излазећи из Примећујемо извесна одступања од првог издања „Сеомрака, или уопште, додирујући се са мраком, неи- ба“ (1929), па преко потоњих, од првог „бескрајан“, налазимо збежно боји у пурпур. Пурпур на крајевима пред- даље „бескрајни“, али само у првом, не и последњем погластавља драму сусрета два света. Овим се изража- вљу, па до поновног враћање на „бескрајан“. И није од прева уметничка замисао, изузетно смела и дубока. судног значаја да ли су у питању интервенције самог писца Усред симболичног ноћног мрака, који обавија или лекторске интервенције, битно је да је ово слово, глас, васељену, муња Преображења, која буди апосто- ова боја на рубу речи одабрала да буде виђена. Потврду њеле (или цео један народ), објављује зору Божијег ног намереног ускрснућа налазимо у неизмењеном у свим дана и тиме окончава тежак сан греховни. Огњени издањима, првом виђењу Вука Исаковича када се у висипурпур јасно показују како се поима то стање душе ни јавља „Бескрајан, плави круг. И, у њему звезду“, којим је позване на постојање из мрака ноћног и сила која заувек истакнут и задат епифанијски циљ дела Црњанског. треба да сврши космички преврат, победу Духа „Слог, слово, није само знак, идеограм, него и слика, а главна над непрозирном тамом. Овај многоструко слу- брига је дати видик, даљину, небеса. Сенчења нема: све је ва-

јануар / 2014 / svetigora

svetigora / 2014 / јануар

здух. Много је, дакле, јасног, али и сакралног, у тим знамо да звер није све на овоме свету, него да над његовим песмама, и нужан би био бескрајан коментар изра- царством постоји други закон живота који ће победити. Зато за (...) Песник је цртач, са својим словима, а слова у тужне дане оживљавају древне боје којима се боје вечни немају никакве везе са гласом: они су симболи и садржаји. Светлост јављене звезде и наде наглашена је мраствари“9. Да плави круголики бескрај са звездом у ком ноћног неба и мраком српске историје кроз коју се весеби Црњанског није што и звездани свод, приме- ковима помаља кроз блато и страдања српски народ као и Подунавски пук Црњанског. тили су и други10. И од Исидоре Секулић препознат романтизам нашег пиПоред Вука Исаковича који је звезду видео на одласку и по доласку из рата, звезду су видели или сца, огледа се управо у сентименталној и дубокој осетљивонаслутили још Аранђел и Дафина. И Христово Пре- сти песника према нашем умирућем народу. Његово опреображење на Тавору догодило се само пред тро- дељење за „круг“ у складу је са мишљењем Св. Августина да јицом сведока, тројицом апостола способних да ова геометријска слика „надмашује лепотом све друге ликоприме ово откровење. Вуков брат Аранђел, трго- ве“ јер има „највећу меру духовности“. У хришћанској иконовац, угледаће звезду између два Вукова виђења, графији мотив круга симболизује вечност и небо. Симбол је „ван себе од страха и жалости“, у модрим очима духовног и трансцендентног света. Круг је знак исходишног умируће снахе Дафине, док ће звезде, читаве ко- јединства. Бројни аутори примењују успоредбу средишта и лутове звезда „плавих, љубичастих и жутих“ кроз круга на Бога и стварање. Круг изражава дах божанства без четворокут свог прозора наслутити Дафина, чека- почетка и без краја. Припадност неком кругу људи јесте пријући смрт. И ми видимо, нови човек се само у болу падност етосу. О-круг је адекватан превод за етос, где етос рађа, патња отвара духовне очи способне да виде јесте нешто органско, јединствено, саборно. Лик и да се у сусрету с Њим преобразе и сједине. Сама тема сеоба и пустошења има своје праисходиште у Управо сав руски иконопис одзив је на безгранич- Библији. У посланици Арсенија III Чарнојевића руском царну тугу постојања где ад престаје да буде предмет ском саветнику Головину, може се јасно уочити ослањање на вере, већ човекова непосредна и најстрашнија „Плач Јеремијин“, кад и у тону „благог прекора“ Богу, Патристварност. Дубок доживљај и искуство ништави- јарх подражава старозаветног пророка Јеремију. Оно што је ла када се до дна огољује душа и живот разапиње за Јевреје Мојсије, то је за Србе Арсенија III Чарнојевић. И човека и распарчава његово биће. Човек губи тло један и други били су на челу збега свог народа на путу ка под ногама и потребно му је да осети непоколеби- избављењу, а и сам патријарх Чарнојевић на крају своје пову тачку ослонца над својим безданом – тиху зве- сланице не заборавља да спомене Мојсија, чије име на хезду у плавом миру бескрајног круга. „Материнску брејском значи, „човек који је видео Бога“. Такође, поређење љубав нико није измислио, она је ту, као звезде на текстова „Плач Јеремијин“ и „Ламент над Београдом“ поканебу“11. Потребно нам је да примимо то непомично зује да Црњански није желео ни да прикрије своју инспираспокојство светиње наткриљене над нашим пат- цију овим библијским текстом12. њама и тугом, док радосно виђење сабора све тваПоступком типолошке симетрије, Црњански доводи у ри над крвавим хаосом нашег постојања постаје однос с Мојсијем и Вука Исаковича. Тај паралелизам између хлеб наш насушни. Потребно је да са сигурношћу старозаветне личности Мојсија и личности Вука Исаковича добија пуни теолошки, историјски и естетички смисао у Вуковом мистичном зазиву Обећане земље и самог симбола Обећане земље. Наиме, као што је Ханан симбол Обећане земље Јевреја, тако је и „Русија“ естетизовани симбол про1. Јеромонах Јован Ћулибрк, Црно сунце, и око њега круг, стора среће изабраности српског етноса, божанског обеКњижевне новине, 1-15. новембра 2001, стр. 15. ћања и сакрални простор мистичке топографије српске др2. Св. Јован Лествичник, Лествица, Београд, 1963, стр. 278. 3. Јевгениј Трубецкој, Истина у бојама, стр. 78. жаве и Цркве. Ови типолошки паралелизми код Црњанског 4. Милош Црњански, Ламент над Београдом, Београд, имају глобалну ознаку функционализације библијске есте1966, стр. 355. тике и дају јој сасвим нову димензију. Цела та старозаветна 5. Радомир Константиновић, Биће и језик 1, Просвета, Рад, идеја библијског етноцентризма и политичко-философског Матица српска, Београд, 1983, стр. 349. 6. Виктор Шкловски, Ускрснуће ријечи, Стварност, Загреб, схватања народа, своди се на теорију о изабрању и призиву 1969, стр 24. сваког народа да ступи у заједницу завета са Богом, по узору 7. „Ја сам онај што јест“ (Излазак, 3;14), у: Свето Писмо Стана највише идеале Израиља, и то као коначна правда и Нови рог и Новога Завјета, Стари Завјет превео Ђуро Даничић, завет (савез). Библијско друштво, Београд, стр. 46.

8. Сергије Булгаков, Икона и иконопоштовање, Источник, Београд, 1998, стр. 72. 9. Милош Црњански, Поезија, Песме старог Јапана, Београд, 1966, стр. 291. 10. Никола Милошевић, Новица Петковић, Милослав Шутић, Мила Стојнић, Радомир Константиновић, владика Јован Ћулибрк. 11. Милош Црњански, Поезија,Коментари, Коментар уз Моју песму, Београд, 1966, стр. 190. 12. Мила Стојнић, Милош Црњански, Зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Београд, 1996, стр. 17. 13. Јеромонах Јован Ћулибрк, Црно сунце, и око њега круг, Књижевне новине, 1-15. новембра 2001, стр. 15.

Како начинити синтезу од разрушене духовности? Изображавајући висок цивилизацијски и културни интегритет, Црњански је својим делом национално подигао на ниво космичког, не да би свој народ изопштио, већ да би га укључио и заувек убројао у живе народе. „Одговор Црњанског на изазове апокалиптичног века ратова и разарања о ком пише и у ком живи, Јест есхатолошки круг. Тиме је једна велика и вечита тема о крају огреховљеног света проказана и надвладана анагошким произношењем есхатолошког оптимизма“13.

Тешки дани барског свештеника На барској парохији отац Бошко наслиједио је старог, доброг, искусног и мудрог проту Павла Радуновића. Остао је жал што није записивао његове приче о људима у Бару, искуства са парохије, о његовом страдању у рату и послије њега... Од кад се вратио из војске, 1975, наредних пет година тражио је канонски отпуст, што писмено што усмено. Није могао да прехрани породицу. Речено му је да, ако не може да заради средства за живот као свештеник, иде у државну службу. А њему се нипошто није скидала мантија... Парохијски дом у Старом Бару, споменкућа из 1878. године, адаптиран је 1974. и свештеничка породица Фемић се преселила из подстанарске собице. На Цвијети 1979. године грунуо је земљотрес и порушио парохијски дом. Самим чудом Божијим Фемићи су преживјели. Зидови дебели скоро метар су се обрушили, уништили им све ствари... О томе је писало „Православље“. Наредних шест мјесеци живјели су под шатором, а потом осам година у монтажној кући. Земљотрес је порушио и цркву Светог Николе у којој је редовно служио, цркву Свете Неђеље у Рапу и друге околне цркве. Под кровом је остала једино црква Светог Арханђела Михаила на градском гробљу Гвозден бријег

јереј ЈОВАН Пламенац

ротојереј–ставрофор Богић Фемић рођен је на Томиндан 1951. године у Фемића Кршу, од оца Љубомира и мајке Даринке, рођене Томовић, у породици старих црногорских официра: Вукадина, Панта, Самча и Милутина. Основну школу похађао је у Брзави, а потом у Затону, често газећи преко Лима, и напокон у Штитарима, путујући седам километара пјешке у једном правцу. Петоразредну Богословију у Призрену уписао је 1967. године, а када је био у трећем разреду прешао је у Карловачку, коју је завршио 26. јуна 1972. године. Већ на Петровдан те године вјенчао се у цркви Светих Петра и Павла у Бијелом Пољу са Даринком Белић, студентом Филозофског факултета у Новом Саду, са којом је добио сина и ћерку: Слободана и Слободу. Било је то прво вјенчање у овој цркви након Другог свјетског рата. Десет дана касније, 22. јула, на Цетињу је рукоположен у чин ђакона, а сљедећег дана и у свештенички чин. За пароха у Бару постављен је 1. августа. Још му није била 21 година. Тешко је то вријеме било за свештеника у Црној Гори, па и у Бару. Живио је као подстанар, плату није имао, а трêба мало... За 18 година није никога вјенчао, тек неколико њих је крстио, неколико сахранио. Богоодступна комунистичка идеологија оставила је дубоку бразду у народу. Тим прије, уз велику радост и захвалност, сјећа се људи који су помогли његовој породици: Јована Павићевића, проте Мила Пламенца... Да би могао да плати стан, примао је социјалну помоћ од Општине Бар и малу помоћ од Митрополије. А и ожиљци су дубоки: након што је почео да ради на Рибњаку, разбијали су му стари „југо“, мазали га фарбом, добацивали му погрдне ријечи, пресријетали га, покушавали да га заплаше. У војску је отишао 1974. Богословски факултет у Београду завршио 1990. године.

pastir dobri

Отац Бошко

јануар / 2014 / svetigora

65 Отац Бошко са крстом Светог Јована Владимира, 29. августа 2009. на Саборном храму у Бару

Благо теби

svetigora / 2014 / јануар

(у новом Бару у то вријеме још није било цркве). Али, отац Бошко се није предавао. И то је основна одлика његове личности која га није напустила све вријеме његове дуге свештеничке службе. Окачио је звоно о оближњи ловор, и већ на Васкрс служио Литургију поред зидина цркве Светог Николе. Тог Васкрса мало гдје у Црној Гори се чуло црквено звоно. У план обнове Бара није ушао парохијски дом. Али, отац Бошко се изборио: ишао је много пута у Општину, у Извршно вијеће... И парохијски дом је обновљен 1987.

Какосе отац Бошко изборио за локацију за Саборни храм У цркви Светог Николе у Микулићима отац Бошко Литургију је први пут служио на Духове 1975. године. Наредне године Андровићи су донијели крст Светог Јована Владимира. Био је то почетак обнове румијске литије. У почетку, литија је ишла до водопада на потоку Питин, гдје је 1984. године отац Бошко – према древној традицији – почео да закрштава воду. Прва Литургија на врху Румије, након што су комунистичке власти педесетих година забраније румијску литију, одслужена је на Духове 1994. године. Тада се митрополит Амфилохије први пут испео на румијски врх, тамо гдје је 11 година касније обновљена црква Свете Тројице. Изградњу цркве на Рибњаку, на заравни гдје је раније била црква Светог Јована Крститеља, отац Бошко је започео 1993. На оближњем узвишењу били су остаци цркве Светог Василија Острошког, коју је подигао краљ Никола након ослобођења Бара од Турака 1878. године. Наредне године цркву је освештао Епископ тимочки Милутин. Овом чину присуствовао је и барски надбискуп Петар Перколић. Прву Литургију у Пречистој Крајинској одслужио је 24. септембра 1989. године. Потом је на остацима овог древног манастира сваке године служио Литургију на празник Светог Јована Владимира, на Велику и Малу Госпојину. Са њим је из Бара сваки пут ишао аутобус вјерника. У исто вријеме пратио је обнову саборне мркојевићке цркве Светог Илије у Вељем Селу, коју су 1990. године освештали викарни Епископ митрополита Данила Никанор и Владика будимски Данило. На освештавање су дошли Милић од Мачве, Стево Жигон... Изградњу конака на Рибњаку, што је значило и изградњу манастира, започео је 1991. Те године, након историјског говора на првој плочи конака, на дан Светог Василија Острошког, када је указао на потребу изградње цркве у Бару и позвао народ да се заједно са њим избори за локацију за цркву, на главном градском тргу започео је штрајк глађу. Претходно су стари ми-

Читав Сабор Српске Православне Цркве 1977. године дошао је новом пругом у Бар. Плавим возом. Строги државни протокол није предвидио посјету цркви. А наредног дана био је празник Светих Ћирила и Методија. На Литургију у цркву Светог Николе у Старом Бару, не марећи за протокол, дошао је једино Епископ рашкопризренски Павле. Остао је код оца Бошка на ручку. Отац Бошко се потоњем Патријарху српском пожалио на тежак живот у Бару, на малтретирања која доживљава, како једва прехрањује породицу... Владика Павле га је пажљиво саслушао и прозборио само: „Благо теби!“ трополит Данило четири пута и владика Никанор једном долазили код барског општинског руководства и молили за локацију за цркву. Бар је био једини град у Црној Гори, поред Мојковца, који није имао цркву. Замајавали су их, нудили им да праве цркву у Туђемилима и на неким другим мјестима скроз ван града. За три дана штрајка, оца Бошка писмено је подржало 5.000 житеља Бара (око пола урбаног дијела града). Потписе подршке дали су му и римокатолици, муслимани, римокатолички фратар из Сутомора... Услиједио је митинг пред градском Скупштином и – локација за храм је добијена. Ту, поред поште и хотела „Тополица“, отац Бошко је убрзо поставио велики дрвени крст, који је освештао митрополит Амфилохије, а на Никољдан исте године замијенио га је бетонским. И ту је, љети и зими, па и по вјетру и киши, уочи сваке недјеље и празника служио вечерњу службу. Литургију је служио у цркви Светог Николе у Старом Бару. Управо на том мјесту изникао је велелепни саборни храм Светог Јована Владимира. Одлазак из Бара Испред цркве Светог Николе у Микулићима је 1991. одбранио је крст Светог Јована Владмира од Јеврема Брковића и његове екипе, коју су чинили и новинари из Хрватске. Уочи дана Светог Василија Острошког 1992, након вечерње службе коју је служио митрополит Амфилохије, отац Бошко је острошком игуману Лазару предао кључеве манастира Рибњак, са жељом да он буде метох манастира Острог. Ту његову жељу благословио је Митрополит. Непун мјесец касније, након Литургије на дан Светог Јована Владимира у Пречистој Крајинској, по повратку у Бар повео је литију улицама града. Била је то прва литија у Бару. Године 1989. у Пречистој Крајинској организовао је прославу 600 година Косовског боја. Стуб на којем је дан раније постављено озвучење те ноћи је миниран. Свечаре је од локалних Албанаца заштитила тадашња власт. На службу су дошли партијски активисти, те оџа из Остроса... Када је отац Бошко напустио Бар, за освештавање је била припремљена и црква Светог Јована Владмира у Доброј Води. Из Бара отишао је 1994. у Сокобању, а наредне године у Сремску Каменицу, гдје је за пет година службовања обновио цркву и три године у основној школи предавао вјеронауку. Премјештај у Добановце добио је 2000. године. И ту је средио цркву, црквену кућу, црквени живот... Ове године, 27. јула, епископ сремски Василије у Добановцима је одслужио Литургију. Била је то посљедња литургија проте Бошка у његовог активној свештеничкој служби. Вољеног проту и драгог колегу у мировину су испратили добановачки вјерници, и свештеници из Србије и Црне Горе. У пензији је од 1. августа.

јереј ЈОВАН Пламенац

POM EN

Архимандрит

Григорије Траиловић А

Јеромонах Григорије, са својим сабратом Никодимом Комљеновићем, не могавши да трпи прст Удбе у Цркви, одлучио је да побјегне из Југославије. Њих двојица су ријешили да конкретно подрже раскол, отклон од комунизма, како су тада мислили. Први духовник јеромонаха Григорија, Василије, сада је већ био епископ, прво западноевропски, па потом аустралијско-новозеландски расколничке Слободне српске православне цркве, потоње Митрополије новограчаничке. Успјели су да пребјегну у Италију. Ту су их смјестили у неки логор, да чекају папире за даље. И док су чекали, јеромонаху Григорију су се вртјеле мисли по глави. Постајао је све неодлучнији. Па, он је у Црну Гору дошао да служи Богу зато што је ту у цијелој Српској Цркви најтеже… И након извјесног времена, одлуче да се врате. Српска Православна Црква већ их је била рашчинила, јер – напустили су службовање никога не питајући, без благослова надлежног епископа. Када су се покајнички вратили, написали су молбу и Црква их је рехабилитовала. Митрополит црногорско-приморски Данило Дајковић је јеромонаха Григорија распоредио у манастир Прасквицу, а јеромонаха Никодима прво, накратко, у манастир Режевиће, па у Цетињски манастир. Старјешина манастира Прасквица тада је био игуман Борис Каженегра, који је опслуживао и манастире Дуљево и Градиште. Он је своје духовно чадо јеромонаха Павла Калања послао на службу у манастир Градиште. И тако, једном, док је јеромонах Григорије, по пос л у ш а њу,

јануар / 2014 / svetigora

рхимандрит Григорије Траиловић, дугогодишњи настојатељ манастира Светог Николе у Брчелима, у Црмници, рођен је 2. марта 1933. године у Кобиљу, код Пожаревца. На крштењу је добио име Андра. Растао је у сељачкој богомољачкој породици. Од малена је са родитељима, браћом и сестрама ишао недјељом и другим празницима у сеоску цркву на Литургију и још док је био дјечак, уз старије богомољце, научио је да одговара на богослужењу, и Апостол да чита. Након четири разреда, која је завршио 1945, напустио је школу. Остао је у селу, да помаже родитељима на имању. Већ се био замомчио када је у Кобиље, на парохију, дошао млади свештеник Василије Веиновић, дечански монах, који је Андру узео за своје духовно чедо. Јеромонах Василије је на парохији остао само годину дана. Када је, 1953. године, отворен манастир Горњак (затворен је 1948, јер су ту, у вријеме сукоба КПЈ са Информбиром, грађени војни објекти) добио је управу над њим. Са собом је повео и богожедног Андру. Већ наредне године, на Света три Јерарха (12. фебруара 1954) од јеромонаха Василија Андра је примио монашки постриг, добивши име Григорије, по светом Григорију Горњачком. Исте године, на Преображење Господње, рукоположен је у чин јерођакона, а на Света Три Јерарха 1956. у чин јеромонаха. Јеромонах Василије отишао је 1958. године на студије у Атину, да би одатле, 1960, отишао у Америку. Јеромонах Григорије остао је сам у Горњаку. Потом му је, око двије године, игуман био јеромонах Тадеј Штрбуловић. И од њега је пуно научио. Њих двојица богослужили су по седам-осам сати сваког дана. Потом је, накратко, премјештен у манастир Витовницу, па у манастир Туман. У Туману му се увртјела помисао да је потребно да Богу службу приноси тамо гдје је српском народу најтеже. И неко му је рекао да је најтеже у Црној Гори, да је тамо мало свештеника, још мање монаха. Епископ браничевски Хризостом благословио је његову спремност на подвиг и дао му је канонски отпуст. У манастир Ђурђеве ступове примио га је Викарни епископ будимљански Андреј Фрушић. У Ђурђевим ступовима јеромонах Григорије није дуго остао, као ни у манастиру Ждребаонику потом. Из Ждребаоника је прешао у манастир Горњи Острог. У то вријеме у Острогу дивно је функционисала двогодишња Монашка школа, чији је управник био садашњи Српски патријарх Иринеј. У њој су одшколовани многи кадрови Српске Цркве. То је запало за око Удби. И онда се, наједном, ту појавио Мираш Дедеић, свршени теолог. Послали су га да буде професор. Убрзо је он почео да одвраћа младе искушенике и монахе од њиховог призива. Говорио им је: „Гдје ће вам младост, идите одавде...“ Монашка школа се, тако, распала. У манастиру је завладала лоша атмосфера.

svetigora / 2014 / јануар

сабрату Павлу помагао нешто око маслина, „Помоз Бог“ им назва један омањи, живахни човјек. Био је то Митар Масоничић, са Фијерна, из Глухог Дола у Црмници, којег су комунисти у вријеме рата вјешали за ноге на дрво, и који је знао да наврати код оца Павла. У разговору, каже им он: „Е, што бисмо ми у Црмници вољели да имамо свештеника...“ И опет се у глави јеромонаха Григорија разбуди она помисао из Тумана, па обновљена у Барију, да иде да служи тамо гдје је српском роду најтеже. Јеромонах Павле га је подржао, игуман Борис такође, а митрополит Данило је једва дочекао – он није могао да нађе свештеника којег би послао у комунизмом духовно разорену Црмницу. У манастир Покрова Пресвете Богородице, Горњи брчеоски, јеромонах Григорије дошао је 1977. године. Након двије године, 15. априла 1979, земљотрес му је разорио манастир и притјерао га је у Доњи брчеоки манастир, Светог Николе, гдје је на црквеној земљи у Брчелима једино било могуће поставити монтажну кућу. У тој монтажној кући отац Григорије поживио је 33 године, колико и Господ у тијелу на Земљи. Из ње је безброј пута пјешице прешпартао Црмницу, уздуж и попријеко. Иако монах, обављао је све парохијске дужности. Никада није имао аутомобил, нити је знао да га вози. Покривао је Вирпазар и 22 села, некадашњих седам црмничких парохија. Црмничани су га завољели. Звали су га – Глиго. Од милоште. И он је њих обливао својом пажњом и љубављу. Умио је са људима, знао је да снисходи, па и на уштрб свог монашког призива. Бог ће измјерити колико му је то на штету а колико на корист у вјечном животу. На Света три Јераха 2004, поводом 50 година од када је примио монашки постриг, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије одликовао га је чином архимандрита. Отац Григорије Траиловић успио је што вјероватно није ни један свештеник у Српској Цркви – примали су у барем осамдесет одсто домова његове парохије. И то је успио у Црмници! Радовали су му се. Осјећали су благослов који је уносио у њихове домове. Па и они који, због тврдоглавости у поштовању својих комунистичких принципа, нијесу хтјели да им свештеник врши обред у кући, звали су га да им буде гост. И он је ишао. Мало ко га је звао да му сахрани упокојеног члана породице. А он је код свих отишао на саучешће. Надасве је волио да богослужи. Па и када је пао у болесничку постељу, у манастиру Острогу, тражио је да га воде у цркву. Дивно је служио, био је изванредан појац, врстан познавалац типика. А био је такорећи без школе... Када је Андра имао само девет година, љекари су установили да на лицу има тумор. Са тим тумором поживио је 71 годину! На крају, када је болест почела да узима маха и да оставља видиве трагове, митрополит Амфилохије је архимандриту Григорију благословио да пређе у манастир Острог. У Брчелима је био сам, а у Острогу је имао ко да брине о њему, па и онда када је то постала цјелодневна потреба. Нерадо је напустио Брчеле, али послушао је свога епископа. Упокојио се на празник Ваведења Пресвете Богородице 2013, у 81. години свог земног живота. Сахрањен је два дана касније, 6. децембра, поред манастирске цркве Доњег брчеоског манастира, онамо гдје је показао руком када је одлазио у Острог. Молимо се Богу да, као што су Њени родитељи увели Пресвету Дјеву у Јерусалимски храм, Господ Бог наш Исус Христос архимандрита Григорија уведе у неку од многих одаја Царства свога.

Опијелом оцу Григорију је началствовао архимандрит Павле Калањ, игуман манастира Градиште, који се у име свештенства, свештеномонаштва и вјерног народа, бираним ријечима опростио од упокојеног о. Григорија, подсјетивши све присутне на врлине овог старца и рекавши између осталог: „Монаси и монахиње, драга браћо и сестре, ево Господ је призвао свога вјерног слугу оца Григорија и тим поводом нас је сабрао данас овдје, да уз молитву Господу испратимо њега и да се од њега опростимо. Цијели његов живот је био само молитва и служба Богу и ближњима… Кад је отац Григорије од старог митрополита Данила тражио да му да Брчеле , овај му је рекао: ‘Па гдје ћеш, мој оче Григорије! Горе нема ништа, а ја ти ништа помоћи не могу.‘ Григорије је одговорио: ‘Бог ће помоћи‘, и са радошћу је почео да обнавља ту светињу, у границама својих могућности… Диван је примјер свугдје показао гдје је год служио, јер је он такве природе био, благородне природе. Служио је у мјесту гдје нимало није било лако и пријатно, али он је умео и те како својом мудрошћу да лијепо прође више деценија овдје у Црмници. Не може се избројати колико је пута с краја на крај Црмнице препјешачио. Гдје га је год ко потражио, отац Григорије је стизао… Могу вам рећи, ја сам можда понајвише долазио код њега и он код мене, и дружили смо се и многе Црмничане знам: никада нисам чуо ниједну ружну ријеч за оца Григорија, напротив само хвале и похвале за њега и за његов часни рад…. Много је пута стари Митрополит умео да каже: ‘Побогу ви млади калуђери, ви увијек нешто тражите, вама увијек нешто фали! Што се не угледате на оца Григорија, видите гдје он живи а не тражи ништа, он је задовољан, а то је у ствари и најважније од свега.‘ Отац Григорије је имао једну велику особину: био је јако гостољубив; са оном својом сиротињом што је имао он је увек волио итекако да људе призове и да угости. Дакле отац Григорије је управо следио неки пут нашег светог патријарха Павла… Нека Бог да рајско насеље души његовој, његовим ближњим рођацима саучешће моје, можете бити поносни што сте имали овакав изданак: отац Григорије вас ничим није укаљао, напротив показао је управо да је прави истински слуга Божији. Драги оче Григорије на свему ти хвала, опрости ако је било нешто што није било братски и умесно. У име браће свештеника, свештеномонаха и монаха ја се од тебе опраштам са молитвом Господу за твоје рајско насеље. Амин Боже!

ЈОВАН Маркуш

Упокојио се академик Новак Николин Зубер У

Вашингтону се 3. октобра 2013. г. упокојио академик Новак Николин Зубер, доктор атомске физике, и вјероватно највећа личност на пољу научних истраживања коју је Црна Гора у својој историји имала. Новаковог оца, Николу Зубера са Угања крај Цетиња и његовог брата, Први свјетски рат је затекао у Америци, у Хондурасу, гдје су стекли иметак и углед као трговци и поморци. Послије рата су се међу првима вратили у Црну Гору. Своје су богатство браћа Зубер улагала у привреду, али су били и велики доброчинитељи свог родног краја. Тако су поклонили Општини Цетиње електричну централу вриједну 5.000.000 ондашњих динара. Једини услов је био да се од прихода централе сваке године за Митровдан, о крсној слави браће Зубер, цетињској сиротињи подијели 50.000 динара, и да тога дана не буде гладних на Цетињу. То је била прва електрична централа у Црној Гори. На Цетињу су откупили и адаптирали палате некадашњег италијанског, француског, енглеског и руског посланства; такође су уредили руинирани Гранд хотел и зграду Црногорске банке. Нажалост, комунисти су сво велико богатство браће Зубер отели од њих и њихових потомака; чак и улицу коју су им грађани Цетиња додијелили као својим највећим добротворима, не поштујући завјештања, а цетињској сиротињи су ускратили помоћ коју су добијали од легата браће Зубер. Др Новак Зубер рођен је 1922. г. Дио школовања је провео на Цетињу и био је одличан ђак Цетињске гим-

јануар / 2014 / svetigora

назије. Био је питомац Краљевског југословенског ваздухопловства (1944–1945), а послије Другог свјетског рата је студирао на Универзитету у Риму (1945–1947). По емигрирању у САД наставља школовање на Универзитету у Калифорнији, гдје завршава Машински факултет а потом докторира у области атомске физике. Радио је у „General Electric“ у главној лабораторији, а истраживања која је спроводио највећи су допринос разумијевању феномена двофазног тока флуида. Од 1967. до 1974. био је професор на Њујоршком универзитету и на Џорџијанском институту за технологију. Од 1974. до пензионисања 1991. радио је у Атомској комисији САД. Био је један од најпознатијих свјетских стручњака за безбједност нуклеарних реактора и члан Америчке академије наука и умјетности. Један је од оснивача „Силиконске долине“ у САД. Мало је познато да је на конструкцији II степена свемирског брода „Аполо“, који је одвео првог човјека према Мјесецу, радио др Зубер. Публиковао је преко 50 научно-техничких радова. Поред тога што је био врсни стручњак др Зубер је био и велики интелектуалац, који је поред српског и енглеског говорио њемачки и француски, а служио се руским и јапанским језиком. Едуковао је многе генерације научника у САД и цијелом свијету. Као један од најпознатијих и најпризнатијих свјетских експерата за безбједност нуклеарних реактора добио је висока одликовања у САД, Јапану, Немачкој, Француској… Његове колеге су га сматрале за једног од највећих научника данашњице, звали су га „супер мозак“ и научник за 21. вијек. Попут оца и стрица академик Зубер је био доброчинитељ, који никада није заборавио свој крај и Православну Цркву којој је припадао. Приликом детаљне санације храма Св. Димитрија на Угњима, 2002. г, Новак Зубер је даривао два звона која су недостајала и приликом постављања послао из САД поздравни телаграм, у којем изражава радост због учешћа у обнови цркве. Такође је прије неколико година изразио спремност да Централној народној библиотеци „Ђурђе Црнојевић“ на Цетињу остави вриједни легат, али под условом да се у згради бивше француске амбасаде, која је била власништво браће Зубер, обезбиједи одговарајући простор у којој би био смјештен легат од преко 10.000 књига научног карактера и неколико умјетничких слика Уроша Предића, Паје Јовановића и других чија се вриједност процењује на скоро 1.000.000 долара. Осим тога био је спреман да из својих средстава финансира неколико младих Цетињана који би се бавили научним радом, што нажалост нико није користио до упокојења др Зубера. Младе генерације треба да иду његовим стопама и да им узори буду такви изузетни људи, какав је био академик Новак Зубер. Нека Господ подари вјечни спокој великану овог народа, Новаку Никовом Зуберу!

КИДНАПОВАНО ДВАНАЕСТ МОНАХИЊА Група сиријских побуњеника киднаповала је дванаест монахиња из православног манастира Свете Текле СТУДИТСКИ МАНАСТИР ХОЋЕ у Малули, градићу сјеверно од ДамаДА ПРЕТВОРЕ У ЏАМИЈУ ска. Турске власти намјеравају да реИсламисти Слободне сиријске конструишу чувени Студитски мана- армије заузели су Малулу 5. септемстир. Овај манастир, који је основан бра. Више од три хиљаде становника, у петом вијеку, који је играо водећу цјелокупна хришћанска популација улогу у историји византијске културе Малуле, напустила је градић, потраи духовности и који је био упориште живши уточиште у хришћанским чеиконопоштовалаца и центар борбе твртима Дамаска или сусједним зепротив јеретика иконобораца биће мљама. претворен у џамију Иљас-Беј већ У граду су остали само муслимани 2014. године. и 40 монахиња у манастиру Свете Текле са неколико десетина сирочади. тиња, као и са ревидирањем историје по питању њихове културне припадности, чиме је угрожено само постојање православних Срба.

svetigora / 2014 / јануар

ЏАМИЈА ПОРЕД СРПСКОГ СТРАТИШТА У Босанској Крупи, у насељу Говедарница, која је прије ратних дејстава 1991–1995. године већински била настањена српским православним становништвом, на имању Епархије бихаћко-петровачке налазе се остаци парохијског дома у коме је до 1995. године била и капела, као једино богослужбено мјесто у Босанској Крупи. На истом имању 1941. године од стране усташа НДХ на свиреп начин убијено је око 50 Срба, а њихова тијела бачена су у бунар и кречану. Испред парохијског дома, на посебном стубу, све до после рата, 1997/98. године постојала је спомен плоча са именима убијених Срба. Поред ове чињенице, која је позната не само Србима који живе и који су живјели у Босанској Крупи него и вјерницима мухамеданског исповједања у Босанској Крупи, власти општине Босанска Крупа дозволиле су, поред званичног неслагања Српске Православне Цркве, односно епископа Атанасија и Епархије бихаћко-петровачке, да Исламска вјерска заједница Меџилиса Босанска Крупа постави камен темељац за изградњу џамије на парцели која се налази уз саму девастирану парохијску кућу, и која ће бити удаљена свега пар метара од стратишта Срба.

ССЦ ПРОТИВ КРШЕЊЕ ПРАВА ПРАВОСЛАВНИХ ВJЕРНИКА Свјетски Савјет Цркава (ССЦ) изразио је дубоку забринутост за питање поштовања права православних вјерника на Косову и Метохији као и у БЈР Македонији. Влада БЈР Македоније категорички је ускратила право Православној Охридској Архиепископији да се региструје као вјерска заједница. Уплитање владе у правни систем земље резултовало је бесправним заточеништвом поглавара ове Цркве. У последње вријеме, Косово се суочило са систематским уништавањем преко 100 православних хришћанских све-

Против реконструкције манастира иступају представници турске јавности. „Сматрам да наше културно наслеђе не треба да буде предмет раздора. Ако се будемо тиме занимали, нанијећемо штету друштву“, каже представник главне управе за контролу споменика Турске Лаки Вингас. Тај процес може зауставити само специјална одлука кабинета министара Турске, међутим, на то не треба чекати: 2014. године у Турској се одржавају избори на којима владајућа партија умјерених исламиста намјерава да учврсти своје позиције – захваљујући конзервативном бирачком тијелу.

УБИЈЕНО 45 ХРИШЋАНА 21. септембар: „Оно што се догодило у Сададу је најозбиљнији и највећи масакр хришћана у Сирији за протекле двије и по године“, казао је архиепископ Сиро-јаковитске цркве Селван Бутрос Алнемех новинској агенцији Фидас, „45 невиних цивила убијено је без икаквог разлога, а међу њима и неколико жена и дјеце. Многи су бачени у масовне гробнице. Другим цивилима је пријећено, 30 их је рањено а 10 је нестало“. Архиепископ је још додао: „Цркве су оштећене и оскрнављене, остале су без старих књига и вриједног намјештаја. Школе и други јавни објекти су уништени, пошта, болница, клиника. Ово у Сададу је највећи масакр хришћана у Сирији и, после масакра у цркви Пресвете Богородице Спаситељке у Ираку 2010, највећи на Блиском истоку. Садад је мали град од 150 000 становника, од којих су већина хришћани. Налази се 160 километара сјеверно од Дамаска. У граду има 14 цркава и један манастир.

СУСПЕНДОВАНА НАГРАЂЕН ФИЛМ О СВЕТОМ ЗБОГ КРСТИЋА ЛУКИ ВОЈНО-ЈАСЕНЕЦКОМ Норвешка државна радио-телеУкрајинско-белоруски филм визијска компанија NRK суспендова- „Лука“, у чијој основи лежи драматичла је популарну новинарку Сив Кри- на судбина великог хирурга и свештестин Селман зато што је у програму ника – В. Ф. Војно-Јасенецког (Светог носила крстић око врата. Луке), добио је двије главне награде Један број гледалаца, већином XI међународног филмског фестиваприпадника исламске заједнице, упу- ла „Покров“. тио је протест, тврдећи да „огрлица Филм „Лука“, који је премијерно са крстом вријеђа ислам“ и да „овај приказан 14. октобра, добитник је симбол не гарантује непристрасност главне награде фестивала у конкутелевизијског канала“. ренцији за играни филм, а главни глу-

Приредио: Славко Живковић

мац који глуми Светог Луку у зрелим годинама – Виталиј Безруков проглашен је за најбољег глумца.

Филм је рађен око три године уз подршку Државне агенције Украјине за филм и Министарства културе Републике Белорусије.

ПРОПАГИРАЊЕ ХОМОСЕКСУАЛИЗМА МЕЂУ ДJЕЦОМ КРШEЊЕ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА „Пропагирање хомосексуализма међу дjецом крши општеприхваћене принципе и норме међународног права” – пренела је информативна служба Кремља ријечи заштитника права дјеце при предсједнику Русије Павела Астахова, које је изговорио на међународном парламентарном форуму „Устав. Демократија. Парламентаризам”. Астахов је истакао да право одраслих на неприкосновеност приватног живота, слобода говора и стваралаштва не треба да се претворе „у право изопачавања дјеце, право да се нарушава њихов полни интегритет, здравље, морални и психички развој”. „По ком основу бришете цјелокупно историјско искуство, људску традицију која траје хиљадама година, фундаментална правна начела ради вјештачке и за живот неспособне конструкције бесплодне псеудопородице?” – истакао је он, додавши: „Ми чувамо своју историју, своје традиционалне духовне и породичне вриједности, притом наши закони и држава не прогоне и не намјеравају да прогоне оне који преферирају друге облике љубавних односа”.

IZ SVIJETA

с интерактивним квизовима и едукативним прилозима направљеним специјално за изложбу, као и преко кратких и занимљивих филмова. Од првих дана изложбе за њу је испољено огромно интересовање и њен свакодневни рад је продужен до поноћи. Два пута је одлаган датум затварања, а изложбу је укупно посјетило преко 300 хиљада људи. Ово је јединствена посјећеност кад су у питању историјске изложбе. У току одржавања изложбе у Москву је из Костроме донета чудотворна Фјодоровска икона Мајке Божије, којом је у XVII веку младог Михаила Фјодоровича Романова на царство благословила његова мајка. Свакодневно су испред светиње обављана богослужења, на хиљаде људи је узносило своје молитве Пресветој Богородици.

јануар / 2014 / svetigora

РУСКИ ПАТРИЈАРХ О ПРИСУСТВУ ХРИШЋАНСТВА У ИРАКУ „Знамо да су хришћанске заједнице подвргнуте насиљу. Велики број људи је убијено само зато што су хришћани. Многи су због пријетњи смрћу напустили Ирак. Све то, наравно, мијења културни пејзаж ваше земље. Сматрамо да је то цивилизацијска катастрофа, зато што су хришћани и муслимани на територији ваше земље увијек живјели у миру“, казао је Патријарх током сусрета са амбасадором Ирака у Русији. „Ова изложба, посвећена 400-гоПатријарх је истакао да је прије дишњици Дома Романова, треба да У БЕЛОРУСИЈИ УБИЈЕН рата у Ираку живјело 1 500 000 хрипомогне нашим савременицима да ПРАВОСЛАВНИ СВЕШТЕНИК шћана, а да их данас има мање од 150 У ноћи између 21. и 22. новембра виде славну, премда и нимало јед000. 2013. је убијен настојатељ храма Пре- ноставну прошлост наше отаџбине. „Дубоко смо увјерени да Ирак ображења у граду Смољани у Бело- Да виде и можда да је заволе, јер без треба да остане јединствен, да у трељубави према прошлости не може русији, јереј Александар Морозов. ба да поврати грађански мир и да у За убиство су осумњичена два му- бити ни поштовања садашњости, и њему не треба да буде икаквих страшкарца која су становала бесплатно не може бити снаге за изградњу буних утицаја, зато што је Ирак земља код оца Александра. Утврђено је да дућности“, рекао је патријарх Кирил са огромном културном традицијом су осумњичени те вечери били у те- на отварању изложбе. која сеже до самих почетака људске шком алкохолисаном стању. цивилизације“, казао је предстојатељ У САД ПУБЛИКОВАН Руске Цркве. ИЗВЈЕШТАЈ О ПРОГОНУ ИЗЛОЖБА „ПРАВОСЛАВНА ХРИШЋАНА У СЕПТЕМБРУ 2013. РУСИЈА. РОМАНОВИ“ У У РУСИЈИ ЗАКОНОМ Вашингтон, 4. децембар – АмеМОСКВИ ЗАБРАЊЕНО РЕКЛАМИРАЊЕ По благослову патријарха Кирила, рички Gatestone Institute је публиАБОРТУСА од 4. до 24. новембра је у Централној ковао редовни реферат Рајмонда Москва, 16. новембар – Руска Дризложбеној сали „Мањеж“ у Москви Ибрахима о прогону хришћана у жавна дума је послије другог и трећег била одржана XII црквено-друштвена исламским земљама. Извјештај је доразматрања прихватила нацрт закоизложба-форум „Православна Русија био назив „Мјесец ужаса за хришћана о забрани рекламе абортуса и на– поводом Дана народног јединства. не у исламским земљама: септембар дрилекарства. 2013“, саопштава Седмица.ру. Моја историја. Романови“. Нацртом закона се предлаже У центру пажње је погибија осамИзложба је остварена на преко утврђивање одговорности за незаковише од 350 мултимедијских уређаја, десет хришћана у сиријској Малули, нито бављење народном медицином. укључујући и сензорске екране, пла- који су покушали да заштите своја зме од 50 инча, лајтбокосове, таблете огњишта од џихадиста, и који није-

svetigora / 2014 / јануар

IZ SVIJETA

су пристали да приме ислам. Најмање двије старе цркве су опљачкане и разрушене. Позивајући се на The Christian Post, у извјештају се саопштава о погибији хришћана који су одбили да приме ислам у Ал-Саури и рушење цркве у Раки. Напади су се десили послије објављивања фетве, коју су одобрила тридесет шест исламска научника, а којом је „легализовано“ право сунита да одузму хришћанску имовину и имовину других религиозних мањина и муслимана не-сунита. У септембру, у пакистанском Пешавару, два бомбаша су дигли себе у ваздух испред цркве Свих светих. Погинуло је око деведесет хришћана. У Карачи муслиман је са криком: „Он је увриједио Мухамеда“ пререзао грло 58-годишњем хришћанину Буту Масиху. Извјештаји о злостављању хришћана наставили су да долазе из Египта. У селу Далга исламисти су наметнули данак хришћанима (њих око 1500). Пошто су одбили да плате „џизу“ тукли су их, киднаповали чланове породица. На епископа Мину Анбу Макариоса пуцали су док се возио аутомобилом. Тако су исламисти покушали да спријече отварање цркве која је затворена прије десет година из безбједносних разлога. У Либији група муслимана је стријељала два египатска Копта од двадесет пет и двадесет седам година који нијесу хтјели да приме ислам. Нико од убица није ухапшен. То је био трећи напад за двије недјеље. Сви су они завршени убијањем Копта. У Нигерији близу Џоса терористи су убили пет хришћана из «Church of Christ in Nations», који су одбили да приме ислам. У нигеријским селима Аду, Занганг и Дорава исламисти су убили неколико десетина хришћана – католика и протестаната, међу њима и пастора. У Сомалији чланови „Ал-Шаабаб“ убили су 35-годишњу хришћанку. Члан парламента Авганистана Назир Ахмед Ханафи предложио је да се казне сви Авганистанци који су одбацили ислам и који су прихватили хришћанство. Р. Ибрахим, као и прије, доказује да разлоге „пандемије прогона хришћана“ у исламским земљама треба тражити у погледу на свијет надахнут шериатом.

IZ pomjesnih crkava НЕСВЕТИ А СВЕТИ Уочи Међународног сајма књига у Београду 2013. г. је изашло ново издање књиге архимандрита Тихона (Шевкунова) „Несвети а свети“, на српском језику. Ова књига је постала велики догађај у духовном и културном животу Русије, а аутор је удостојен мноштва књижевних награда. Осим тога, књига „Несвети а свети“ представља прави бестселер. Њен укупан тираж на руском језику премашује 1,1 милион примерака. Преводи књиге су издати у Грчкој, Србији, Француској, Румунији, САД и другим земљама.

Приредио: Славко Живковић

скуп буде одржан у јуну идуће године. Такође је одлучено да се ојачају медијско-информативне активности у Аустрији. Посебна тема су мастерстудије за православне студенте у Бечу, тј. квалификовање православних вјероучитеља за рад у аустријским школама.

КОНФЕРЕНЦИЈА О ЊЕГОШУ У МОСКВИ Поводом 200-годишњице Његошевог рођења у Москви је 12. и 13. новембра одржана међународна конференција „Петар II Петровић Његош, митрополит, реформатор и пјесник“, на којој учествовало више од 20 учеПРАВОСЛАВНА ЕПИСКОПСКА сника из Русије, Црне Горе и Србије. КОНФЕРЕНЦИЈА У БЕЧУ Конференцију је организовао ИнЕпископска конференција, која ститут славјановеденија Руске акадепостоји од октобра 2010, окупља мија наука. Том приликом штампан је представнике свих Православних и зборник радова под истим наслоЦркава у Аустрији. Тренутно су то: Ца- вом. Важно је напоменути да је ово риградска Патријаршија, Антиохијска већ други зборник који се ове године Патријаршија, Руска, Српска, Грузиј- појавио у Русији поводом јубилеја наска, Бугарска и Румунска Православ- шег пјесника. На конференцији у Москви учена Црква. ствовали су између осталих и пјесник Милутин Мићовић, предсједник књижевног друштва „Његош“ и историчар др Радослав Расповић, директор црногорског Института историјских наука. Конференцију су поздравили, у својству почасних гостију, амбасадор Црне Горе у Москви г. Зоран Јоцовић, а са српске стране амбасадор др Славенко Терзић. Засједању је претходила Литургија служена 11. новембра 2013. у грчПОГЛАВАР АЛБАНСКЕ ЦРКВЕ ком храму Свете Тројице. У поздравПОЧАСНИ ПРЕДСЈЕДНИК ном говору Митрополит аустријски „РЕЛИГИЈЕ ЗА МИР“ Арсеније (Цариградска ПатријаршиДевета скупштина ове организаја) изразио је задовољство што су се ције је одржана у Бечу 20. и 22. новемњегова браћа у Христу састала како бра и окупила је шесто вјерских лидеби заједно разговарали о проблеми- ра из свих крајева земаљске кугле да ма и изазовима који стоје пред Пра- разговарају о проблемима растућег вославном Црквом. Засједању су насиља у свијету. присуствовали и Архиепископ МарУ свом обраћању поглавар Албанко из Руске Цркве, Епископ бачки и ске Православне Цркве је казао да је администратор Епархије аустријско- „овај избор позитивно оцијенио улогу швајцарске Српске Цркве Иринеј и Албанске Цркве, која је прије двадеМитрополит Серафим из Румунске сет година доживјела чудо рађања из Цркве. пепела и која има своју мисију уједиНа овогодишњем јесењем за- њења земље“. сједању православни епископи су одлучили да се интензивира рад са КАНОНИЗОВАН СВЕТОГОРСКИ омладином. Пошто је други свепраСТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ вославни омладински скуп крајем КАВСОКАЛИВИТ септембра ове године са око 500 27. новембра 2013. Свети синод учесника био веома успјешан, дони- Константинопољске Патријаршије је јета је одлука да трећи омладински донио одлуку о канонизацији старца

Порфирија Кавсокаливита, саопштава Romfea. Установљен је датум празновања преподобног Порфирија – 2. децембар.

750 ГОДИНА ОД ПРЕСТАВЉЕЊА СВЕТОГ АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ Свечаности посвећене 750-годишњици престављења Светог благовјерног кнеза Александра Невског,

Рођен је у Москви 1947. године. У раној младости је нашао духовног наставника – познатог старца схиархимандрита Григорија (Давидова), под чијим руководством је ступио на Московску духовну академију. 1979. је замонашен. Владика је имао широко образовање и културу. Годинама се налазио на челу Синодалне богослужбене комисије. Залагао се за очување црквенословенског језика без било каквих скраћивања или

ја II, 5. децембра 2013, Патријарх московски и све Русије Кирил је служио помен. Његовој Светости саслуживали су бројни епископи и свештенство града Москве. Том приликом је патријарх Кирил између осталог рекао: „Вријеме када је Његова Светост Патријарх Алексије био поглавар наше Цркве јесте вријеме наглог прелома у животу земље и значајних промјена у животу наше Цркве. Радећи раме уз раме са Патријархом, био сам свједок и радости којима се пунило његово срце, и опасности и брига које је претрпио јер то нијесу биле личне радости и тешкоће, већ радости и тешкоће читаве Цркве. То вријеме је захтијевало посебан опрез, посебну одмјереност поступака и ријечи. По милости Божијој, Црква је достојанствено прошла та времена и учињено је све да се учврсти њен положај у друштву и у

јануар / 2014 / svetigora

Преподобни старац Порфирије је рођен 1906. године на острву Евија. Његово световно име било је Евангелос Баирактарис и веома рано је показао склоност ка монаштву. Када је имао само 13 година, по завршеном другом разреду средње школе, одлази у скит Свете Тројице, познат као Кавсокаливија на Светој Гори, где је провео наредних 6 година као искушеник. Због тешке болести био је приморан да се врати на Евију, где се настањује у манастиру Светог Харалампија у Авлонари. Када је напунио 20 година Архиепископ синајски Порфирије, препознајући у њему духовне дарове, рукополаже га у чин презвитера и даје му име Порфирије. Следеће године отац Порфирије се настањује у манастиру Светог Николе, такође на Евији. Године 1940. одлази у Атину и бива именован за старешину цркве Светог Герасима при атинској поликлиници на Омонији, гдје остаје све до 1973, када се повлачи прво у Калитеу, да би после неколико година отишао у Милеси гдје је основао манастир Преображења Господњег. Посјећивао га је велики број вјерника због његовог светог живота. Дана 2. новембра 1991. повлачи се у своју стару келију на Светој Гори, где се упокојио у Господу 2. децембра исте године.

заокружиле су јубиларну годину пра- компромиса. зновања посвећену 300-годишњици Био је строг у лавре у Петербургу, која је названа свакодневном у његову част, саопштава ИТАР-ТАСС. животу, и свеПразнични програм почео је литур- то је чувао непогијом у Свето-Тројицком саборном вријеђени дух свехраму Александро-невске лавре. тоотачке аскетике, јер је сматрао да је само такав дух могао истински служити преображају људске душе и довести до Христа. Од марта 1991. године архимандрит Алексије је био настојатељ Новоспаског московског ставропигијалног манастира. 1995. је хиротонисан за Епископа орехово-зујевског, викара Московске епархије. Двадесет Велики кнез владимирски Алек- година епископ Алексије је био насандар Невски је рођен 1220. године стојатељ Новоспаског манастира, или 1221, умро је 1263. Побједом над стекавши огромну љубав православШвеђанима (Невска битка, 1240) и них Московљана. Владика Алексије над њемачким витезовима – Ливон- је био незванични духовни вођа анским орденом (Ледена битка, 1242) тиреформаторског покрета свештенобезбиједио је западне границе Руси- ства и мирјана Москве. Одлуком Свеје. Политичком вјештином је ублажио тог синода владика Алексије је 2010. терет монголско-татарског ига. Ка- године назначен за управника Кононизован је и прибројан лику Све- стромске епархије. Био је омиљен у тих Руске Цркве 1547. Орден Светога народу. Кроз свједочења о личном Александра Невског је установљен искуству живота у Христу приводио 1725. је многе људе Богу. Владика Алексиjе jе био прави УПОКОЈИО СЕ АРХИЕПИСКОП приjатељ Српске Цркве и помагао је КОСТРОМСКИ И ГАЛИЧКИ многе наше сународнике. АЛЕКСИЈЕ На дан претпразништва ВаведеПЕТ ГОДИНА ОД УПОКОЈЕЊА ња, 3. децембра, послије дуже болеБЛАЖЕНОГ ПОМЕНА сти је отишао Господу Архиепископ ПАТРИЈАРХА АЛЕКСИЈА II костромски и галички Алексије (ФроНа пету годишњицу од упокојења лов). блаженог помена патријарха Алекси-

iz ota~astvene crkve

svetigora / 2014 / јануар

држави, да се крене са развојем свих страна црквеног живота, да се обнављају стари и граде нови храмови, да се обнови монашки живот, систем богословског и вјерског образовања, да се чине добротворна дјела, да се развије узајамна сарадња са оружаним снагама и остале важне сфере црквеног живота“.

Приредио: Славко Живковић

као и војно свештенство свих вјероСЛАВСКО САБРАЊЕ У БРОДУ Поводом празника Покрова Пре- исповјести. свете Богородице, у Броду су служи„Данашњим освећењем храма у ли Његово Високопреосвештенство Генералштабу Војске Србије, чином Митрополит митилински г. Јаков и који ће ући у историју нашега нароЊегово Преосвештенство Епископ да, потврђујемо да је војска део назворничко-тузлански г. Хризостом. рода и да дели његову судбину. ВојСаслуживали су свештеници и све- ска је део живота народног, а део штеномонаси из Грчке, Румуније и живота народа су и свештеници које, Епархије зворничко-тузланске. Божијом вољом и народном жељом, поново уводимо у Војску Србије“, рекао је Патријарх.

ИГУМАН ВАТОПЕДА ЛАУРЕАТ НАГРАДЕ ФОНДА АНДРЕЈА ПРВОЗВАНОГ Церемонија уручивања овогодишње међународне награде Фонда Андреја Првозваног „Вјера и вјерност“ уприличена је 13. децембра, саопштава Интерфакс Религија. Ове године награде је удостојен игуман Ватопедског светогорског манастира На крају Свете литургије драгог архимандрит Јефрем, а за допринос госта из Грчке, митрополита Јакова, јачању духовних веза православних и сав присутни народ са свештеннарода. ством поздравио је владика ХризоАрхимандрит Јефрем је 2011. гостом, који је честитао славу светог дине пратио Појас Пресвете Богорохрама, општине Брод и Кола српских дице за вријеме преношења Појаса сестара Брод. из Ватопеда у Русију. Том приликом Потом је бесједио митрополит се Појасу поклонило неколико миЈаков који је истакао захвалност и лиона људи, укључујући и највише усхићеност што је служио у херојруководство земље. Посматрачи наском Броду, а поводом 20-годишњизивају овај догађај најмногобројнице ослобођења Брода од хрватскојим мирним окупљањем народа за муслиманских формација, које су последњих сто година на свијету. По 1992/1993. године град разрушиле, повратку на Свету Гору, архимандрит потпуно угасивши живот у њему. Јефрем је ухапшен у вези са истрагом око трансакција некретнина, која је ОСВЕШТАН ПАРАКЛИС У иницирана још 2008. године. У затвоГЕНЕРАЛШТАБУ ру је провео три мјесеца. Подршку су На празник Светог Стефана и му пружили утицајни руски политиСвете Јелене Штиљановић, Патричари, Руска Црква и Министарство јарх српски Иринеј, уз саслужење иностраних послова Руске ФедераЕпископа јегарског Порфирија и ције. Епископа липљанског Јована, освештао је параклис при Генералштабу НОВИ МЈЕСТОБЉУСТИТЕЉ Војске Србије и Управи за људске реПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЧЕШКИХ сурсе на Бањици. ЗЕМАЉА И СЛОВАЧКЕ У Прагу је 9. децембра одржано редовно засједање Светог Синода посвећено расправи текућих питања из црквеног живота. Према саопштењу званичног сајта Православне Цркве Чешких земаља и Словачке, Свети синод је између осталог донио одлуку да разријеши дужности мјестобљуститеља Митрополитског Великом освећењу храма посвепрестола Архиепископа оломуцко-брнског Симеона и да назначи за ћеног Св. великомученику Георгимјестобљуститеља Архиепископа ју и архијерејској Литургији присупрешовског и словачког Ростислава, ствовао је начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Дипреноси pravoslavie.ru. ковић са најближим сарадницима,

ОДЛИКОВАЊЕ ДИАНИ БУДИСАВЉЕВИЋ 18. октобар – Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, у име Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, уручио je постхумно високо одликовање Српске Православне Цркве – Орден царице Милице – Диани Будисављевић, која је спасила 12.000 српске дјеце из Јасеновца и других логора током Другог свјетског рата у Независној држави Хрватској.

Одликовање је уручено Дианином праунуку г. Леонарду Рашици у присуству свих чланова Светог Архијерејског Синода, као и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, на чији је предлог и донијета одлука о одликовању Диане Будисављевић. Свечаном уручењу ордена присуствовали су и Преосвећена господа Епископи ремезијански Андреј и липљански Јован, као и протојереј–ставрофор Саво Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода.

СВЕЧАНОСТ У ЕПАРХИЈИ ВАЉЕВСКОЈ Епархија ваљевска, на челу са Његовим Преосвештенством Епископом Милутином, приредила је величанствене светковине у славу богомудрих Његоша и Николаја, великана хришћанске историје, науке и мисионарства. Трибина „Петар II Петровић Његош Ловћенски Тајновидац“, одржана 18. октобра, и Света архијерејска литургија са академијом на Томиндан у манастиру Лелић биле су празници молитвословља и проповједничких бисера, који богате ум и душу сваког православног хришћанина. Свечани чин пресвлачења и полагања у нови кивот моштију Светог Владике Николаја обављен је у четвртак 17. октобра ове године. Ту свету дужност подијелили су Епископ ваљевски г. Милутин, архимандрит Петар архијерејски замјеник, архимандрит Авакум игуман манастира Лелић, архимандрит Никодим игуман манастира Рибнице, протојереј-ставрофор Љубисав Аџић и протосинђел Георгије, сабрат манастира Лелић.

КТИТОРСКА СЛАВА ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ У манастиру Пећка патријаршија свечано је прослављена ктиторска слава манастира, празник Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског. Свету архијерејску литургију служио је, са благословом Патријарха српског Иринеја, Епископ рашкопризренски Теодосије уз саслужење

Епископа липљанског Јована и девет свештенослужитеља. Пјевали су ученици Богословије Светог Саве из Београда са богословима из Призрена. У свечаности је, поред вјерника са Косова и Метохије и Београда, учествовала и повећа група вјерника из Републике Српске.

Поводом свечаности у Пећкој патријаршији, са благословом Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, манастиру Пећка патријаршија је послан један дио светих моштију Светог Арсенија из манастира Ждребаоника. ПОМЕН ПАТРИЈАРХУ ПАВЛУ Епископ ремезијански Андреј служио је 15. новембра у манастиру Раковица Свету архијерејску литургију и помен Патријарху српском Павлу, који се упокојио на тај дан 2009. године.

У бесједи после парастоса владика Андреј је истакао: „Морамо бити радосни што имамо пред Богом тако великог заштитника и молитвеника као што је блаженопочивши патријарх Павле, јер као што је у време док је био са нама бдио над нашим душама и пратио нас корак по корак у нашем духовном животу, тако и да-

јануар / 2014 / svetigora

ОСВЕЋЕЊЕ ХРАМА У ПОЖАРЕВЦУ Храм Свете Петке освештан је у Пожаревцу, у насељу Бусије, 20. октобра, у присуству неколико стотина вјерника. Храм је освештао и Светом архијерејском литургијом началствовао Преосвећени Епископ браничевски г. Игнатије, уз саслужење Преосвећене господе Епископа: бачког Иринеја, шумадијског Јована, тимочког Јустина, захумско-херцеговачког Григорија и крушевачког Давида. Ктиторима и приложницима уручена су признања и грамате Српске Православне Цркве, а као највећи добротвор орденом Светог Саве другог степена одликован је Концерн „Бамби Банат“, испред којег је највише одликовање примио директор Мирослав Милетић. Епископ Игнатије се захвалио свима који су помогли изградњу првог новоподигнутог храма у Пожаревцу од 1819. године.

ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ: РАДИЈЕ БЕЗ ЕУ НЕГО БЕЗ КОСОВА 8. 11. 2013 – Његова Светост патријарх српски Иринеј је приликом сусрета са учесницима Паневропске конференције о поштовању људских и вјерских права, у Патријаршији у Београду, изјавио: „Ако је цена уласка у Европи да се отцепи Косово, ми се онда захваљујемо Европи. Ми ћемо радије остати без Европе, ако то тако мора да буде, али са нашим Косовом“. Патријарх је рекао да је Косово српска историја, култура и духовност и да Србија не може да се одрекне Косова, те да међународна заједница мора да пронађе решење. Напоменувши да је историјско седиште српског патријарха у Пећкој патријаршији, он је рекао да би СПЦ и српско биће „остало без свог срца ако би Косово било у другој држави“. Предсједник међународне Паневропске уније Алан Теронир је том приликом рекао да Србија има европску историју у културу и да ова организација нестрпљиво очекује да Србија постане пуноправна чланица ЕУ. ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ СЛУЖИО У ЛИВНУ Епископ бихаћко-петровачки Атанасије је 10. новембра посјетио је Ливно и служио Свету архијерејску литургију уз саслужење свештеника и молитвено учешће вјерног народа Ливна. По Светој литургији, епископ Атанасије је служио помен у Спомен костурници – капели Мученика ливањских пострадалих у Другом свјетском рату, чије мошти након вађења из јама и гудура земаљских од деведесетих година почивају у костурници. Њих има преко 1200, а двапут су пострадали: 1941. и 1992. године, када су им мошти миниране у Спомен капели.

svetigora / 2014 / јануар

iz ota~astvene crkve

Приредио: Славко Живковић

нас, после упокојења, моли се Богу и представници удружења српских за наше духовно узрастање и нашу студената Универзитета у Торонту. слогу свенародну.“ Овом молитвеном скупу прису35 ГОДИНА АРХИЈЕРЕЈСКЕ ствовао је велики број вјерника и СЛУЖБЕ ЕПИСКОПА ВАСИЛИЈА поштовалаца патријарха Павла, а поЕпископ сремски г. Василије је арсебно је било запажено молитвено хијерејском Литургијом у Сремским учешће питомаца Војне академије са Карловцима 23. новембра обиљестарешинама. жио годишњицу епископске службе. У Саборном храму окупило се свештенство и монаштво са благочеЊЕГОШЕВ ЈУБИЛЕЈ У КАНАДИ 20. новембар – У Торонту, у орга- стивим народом Епархије сремске и низацији Српске националне акаде- ученицима Карловачке богословије. мије и Епархије канадске, богатим Саслуживали су свештеници Епарпрограмом и уз учешће еминентних хије сремске и Архиепископије беогостију из отаџбине, обиљежено је градско-карловачке. 200 година од рођења Петра II ПеВладика Василије је монашки потровића Његоша. стриг примио 1964. г. Било је то прво Скуп је поздравио Рајко Радо- монашење у манастиру Крки послијевић, секретар Српске национал- је Другог свјетског рата, а чин монане академије ријечима: „Његошева шења је извршио тадашњи Епископ дела су наша национална Библија. далматински Стефан. У чин епискоЊима треба прићи скрушено и по- па посвећен је 3. септембра 1978. гобожно као што свештеник чини кад дине у Саборној цркви у Београду, а се спрема да чита Св. јеванђеље… хиротонију је извршио тадашњи ПаКако рече Матија: Сем Светог Саве тријарх српски Герман. На челу Епараустралијско-новозеландске и Косова, нема трећег, осим Њего- хије ша, око кога се окупља српски род. И провео је осам година (1978–1986), зато смо се вечерас окупили овде у а од 1986. управља Епархијом сремТоронту, удаљени неких десет хиља- ском. да километара од ловћенског крша, Епархија сремска данас има 36 да одамо дужну пошту најмудријој нових парохијских храмова, а обносрпској глави.“ вљена су 83 храма. Саграђено је 45 Владика канадски Георгије, обра- нових парохијских домова и црквећајући се окупљенима, између оста- них сала, а 46 обновљено. Данас у лог је рекао: „Борећи се за род и двадесет фрушкогорских манастира вјеру, Његош је снагом свога духа у свакодневно узносе молитве Богу јединствену цјелину спојио старо и за спас рода српског и свега рода ново. Предао је времену које долази, људског 131 монашко лице и 10 искао живо завјештање, оно најбоље кушеника и 8 искушеница – 125 лица из традиције свога народа… Без Ње- је замонашио владика Василије. Догоша не би крвоток данашњег Срби- вољно је напоменути да је пре 27 гона ударао билом Косова… Његоша дина у манастирима било само 43 зато никада више и нико неће моћи монаха и монахиња. Када је реч о духовној обнови, за Епархију сремску засијени.“ У свечаности су учествовали Ди- се може рећи: током ових 35 година митрије Поробић, Драгица Вељовић колико је води епископ Василије од Браунштајн, глумци Српског позори- 146 активних парохијских свештеништа Торонто: Ксенија Вучевић, Љи- ка 96 рукоположио је епископ Васиљана Марковић, Гојко Роглић и Ђор- лије, као и 9 ђакона. Посебно поглађије Живковић, Епархијски хор „Кир вље је брига Преосвећеног Владике Стефан Србин“ и сопран Кристина за богословски подмладак: 108 стуБијелић. дената на Богословском факултету, Свечаној академији су прису- 42 редовна богослова и 18 ванредствовали амбасадорка БиХ Биљана них , као и 109 вјероучитеља у основГутић-Бјелица, конзул Србије Спасо- ним и средњим школама. је Милићевић, Ралф Богерт, дугогодишњи професор српског језика на РЕПЛИКЕ ПОДГОРИЧКОГ славистичкој катедри Универзитета ДИСКОСА У МУЗЕЈИМА СРБИЈЕ у Торонту, представници националИмајући на уму значај Музеја них организација и удружења, као

Српске Православне Цркве као централне музејске установе која чува српско духовно, културно и умјетничко бесцен-благо које је претрајало страдања и разарања током вјекова, Митрополит црногорскоприморски Амфилохије предао је, 26. новембра, у фундус музеја реплику Подгоричког дискоса из 4. века, монографију о Саборном храму Васкрсења Христовог и први каталог ризнице Цетињског манастира. У име Музеја СПЦ предмете је примио г. Владимир Радовановић, директор, а пријему су присуствовале Радмила Петронијевић и Биљана Цинцаревић, стручно особље Музеја; мр Драган Макојевић, директор Добротворне установе СПЦ Човекољубље, г. Махмут Бушатлија, потомак кнежевске породице Црнојевића и монах мр Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорскоприморске на Цетињу. Примерке монографије о Саборном храму Васкрсења Христовог и каталог ризнице Цетињског манастира, Митрополит је предао и у Патријаршијску библиотеку, библиотеку САНУ, Народну и Универзитетску библиотеку у Београду. Такође, митрополит Амфилохије је предао по примјерак реплике Подгоричког дискоса и Народном музеју, Етнографском музеју и Матици српској. СЛАВА КРАГУЈЕВАЧКЕ БОГОСЛОВИЈЕ И РАДИЈА „ЗЛАТОУСТИ“ На празник Светог Јована Златоустог, 26. новембра, свечано је прослављена слава Богословије Светог Јована Златоустог и Радија Епархије шумадијске „Златоусти“ у Крагујевцу.

Литургију је у капели Богословије служио Епископ шумадијски г. Јован, уз саслужење ректора протојереја–ставрофора др Зорана Крстића, свештенства и свештеномонаштва Епархије шумадијске. За пјевницом су појали ученици предвођени професором Црквеног појања г. Нема-

породице Карађорђевић, Светог Андреја Првозваног, Патријарх српски Иринеј служио је 13. децембра Свету архијерејску литургију у дворској капели посвећеној овом Светитељу. Патријарху српском саслуживали су Преосвећена господа епископи шабачки Лаврентије, браничевски Игнатије и ремезијански Андреј, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке. Овом приликом, Његово Краљевско Височанство Престолонасљедник Александар II одликовао је Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја Краљевским орденом Карађорђеве звезде првог реда. „Краљевски орден Карађорђеве звезде је вазда био знак посебних и понос одабраних – оних, који у храбрости на бојном пољу, у моралу и разуму у ретким временима мира, нису имали другог циља до народног добра, слободе, вере и части! Круна Карађорђевића и мој Дом, немају већег и вишег знака којим би одали дужно признање личностима које у себи и са собом носе бреме одговорности за судбину српског народа, као и за очување његовог моралног и историјског идентитета, његових институција и његове душе. Данас, овде, с поносом и задовољством уручујем Вашој Светости инсигније Краљевског ордена Карађорђеве звезде првог реда. Молимо се Богу, да вам подари дуг живот, добро здравље и снагу да своју велику одговорност носите, не као бреме, већ као награду. Нека вам је са срећом. Аксиос!“ – рекао је престолонасљедник. Захваљујући се на високом признању, патријарх Иринеј је рекао: „Ваше Височанство, заиста ми недостају речи да изразим оно што овог тренутка осећам. Ово високо одликовање примам као знак захвалности Краљевског дома не само мојој личности него и свим мојим великим и славним претходницима, који су водили Цркву нашу и наш народ у тешким и претешким приликама. Ово је велики дуг моје личности, а ја ћу вам се одужити ако успем да одговорим својим дужностима и обавезама које Црква очекује од мене, као и наш народ. Господ који је водио претке наше, вође духовне и народне, нека буде и данас с нама. Хвала вам!“

јануар / 2014 / svetigora

дводневни рад ове Комисије отвоњом Старовлахом. После литургијског сабрања пре- рио је патријарх Иринеј, изразивши резан је славски колач и приређена радост што му је пружена прилика трпеза љубави у Богословији. У овој да упозна чланове Комисије и стекне прослави је узела учешће делега- увид у њен рад. Уједно је захвалио ција Цетињске богословије и Радио Римокатоличкој бискупској конфеСветигоре: професор Драган Радо- ренцији и Православној епископској ман, уредник Катихетског програма конференцији на њиховом дугогоРадио Светигоре теолог Александар дишњем и енергичном раду, који Вујовић и г. Алекса Канкараш из Ник- служи узајамном разумијевању и пошића. везивању двију Цркава. „Нека се дијалог води на више нивоа“, пожелео је Патријарх. ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ У ЕПАРХИЈИ СРЕДЊОЕВРОПСКОЈ Његова Светост Патријарх српУ ЧИКАГУ ЗАСИЈЕДАО ски Иринеј се од 25. новембра до 6. ЦЕНТРАЛНИ САВЈЕТ СПЦ ЗА децембра налазио у посјети ЕпарСЈЕВЕРНУ И ЈУЖНУ АМЕРИКУ хији средњоевропској, као епископ У Чикагу је 6. децембра засиједао администратор те Епархије наше по- Централни савјет Српске Православмјесне Цркве. не Цркве за Сјеверну и Јужну АмериПосјетио је: храм Светог Луке у ку. На литургијском сабрању у СаДортмунду, парохију Светог Стефа- борној цркви Васкрсења Господњег на у Есену, храм Светог Саве у Дизел- прослављен и имендан митрополидорфу, храм Светог архангела Миха- та Амфилохија. ила у Хамбургу, храм Светог Лазара у На Литургији је појао дио хора Каселу, скит Светог Спиридона у Сје- Српског пјевачког друштва „Бранко верном Хасену, храм Христовог Ва- Радичевић“, које постоји при овом скрсења у Берлину. храму. Била су присутна и дјеца која На празник Ваведења Пресве- похађају основну школу која ради те Богородице Патријарх је служио при овој цркви. Свету архијерејску литургију у храму Светог Јована Владимира у Минхену. Патријарху су саслуживали Архиепископ берлински Марко из Руске Цркве, Митрополит Серафим (Румунска Црква) и Епископ кронштатски Софијан (Антиохијска Патријаршија). Након Минхена Патријарх је обишао храм Светог Саве у Хановеру, храм Светог Георгија у ОснаУ паузи између два засиједања, брику, као и храм Светог Василија Острошког у Билефелду. Сабрање у Епископ источноамерички МитроБилефилду било је последња посје- фан је у част празника Светог Амта која је планирана током боравка филохија Иконијског благословио патријарха Иринеја Епархији сред- славски колач и у име присутних Епископа, новограчаничког Лонгина њоевропској. и западноамеричког Максима, као и Приликом боравка у храму Свечланова Централног савјета честитог Стефана у Есену Патријарх је поручио вјерницима да науче њемачки, тао Митрополиту имендан. Претходног дана, поменути епиали да не забораве своју православну вјеру и матерњи језик; да поштују скопи су, уз присуство и Епископа поредак и законе земље у којој живе, канадског Георгија, одржали сједниали да при том очувају и не забораве цу Епископског савјета Српске Прасвоју вјеру, свете православне оби- вославне Цркве у Сјеверној и Јужне Америци у Епископској резиденцији чаје и језик Светог Саве. Патријарх је 28. новембра у се- у манастиру Светог Саве у Либертидишту Епархије средњоевропске у вилу. Химелстиру угостио чланове Заједничке комисије Немачке бискупске КАРАЂОРЂЕВА ЗВЕЗДА конференције и Православне епиПАТРИЈАРХУ ИРИНЕЈУ скопске конференције. Сједницу и Поводом крсне славе краљевске

svetigora / 2014 / јануар

СВЕТИ ДЕСПОТ СТЕФАН ШТИЉАНОВИЋ „Страшан је ово догађај, браћо и сестре, ово што се доПРОСЛАВЉЕН У БЕЧИЋИМА гађа у овом граду“, рекао је Владика поводом одржавања Светом архијерејском литургијом и благосиљањем геј-параде. „И то је неко знамење да се он догађа управо славског колача у цркви Светог апостола Томе у Бечићи- послије освећења овога светога храма, послије силаска ма је 17. октобра прослављен дан Светог деспота Стефана Духа Светога на овај град, послије освећења душа читавоШтиљановића, кнеза паштровског, чиме је почело трод- га овога града и читаве ове државе. Демонска сила пононевно обиљежавање славе овога приморског мјеста. Све- во хоће да оскрнави, да загади и душе и град, да обесвети ту службу је служио Архиепископ цетињски и Митрополит светињу људске душе и да обесвети светињу дома Господцрногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством и њега, тијела човјековог које је призвано не да буде потркавјерним народом. лиште демона него да буде обиталиште славе Божије“. Он је рекао да је такође знаменито то што су ти носиоци содомског гријеха за свој симбол узели брк Црногорца. „Никада се таква гадост није могла догодити. Ви знате да ако се некада неко усудио да дотакне брк старца, често пута су због тога и главе падале. И тај брк, који је символ части, поштења, образа, достојанства, данас је узет као символ нечистоте, загађења и духовне и моралне прљавштине“. Он је рекао да се треба Богу помолити да Господ уразуми не само овај град и оне који владају њиме, него и ту „несрећну нашу браћу. И не само њих, него и европске лобије педерске, који их плаћају да се трује људска душа и да се оскрнаве темељи хришћанског морала, хришћанске етике Митрополит црногорско приморски је казао да је, као на којима почивају и Европа и свијет“.

што је Бог творац, и човјек по природи својој творац, „само са том разликом што Бог ствара ни из чега оно што ствара својом Божанском силом, а човјек ствара од оног што је Бог створио и гради на ономе што је Бог саградио, и преобликује, преображава оно што је Бог урадио“. Он је рекао да је на такво дјело Господње изашао Свети деспот Стефан Штиљановић. „Он је овдје изњедрен, у овом племену паштровском. Веома је сличан Светом Александру Невском чију обновљену цркву смо недавно освештали на Светом Стефану. Хранио је гладне у временима глади. Хранио је и бранио народ свој од поробљивача. И зато га је Господ и обдарио да су мошти његове остале цијеле.“ Након Литургије уприличена је свечаност додјеле црНакон Литургије и благосиљања славског колача Митрополит се још једном обратио Паштровићима. Чести- квених одликовања добротворима и приложницима који тавши им славу, он их је подсјетио на обећање да ће на су помогли градњу Храма. Митрополит Амфилохије је гоЧелобрду подићи храм посвећен Светом Стефану Штиља- сподину Крунославу Круну Вукчевићу, дугогодишњем новићу, деспоту српском и кнезу паштровском, који је нај- предсједнику Грађевинског одбора за градњу Храма уручио Орден Светог краља Милутина, којим га је одликовао дивнији изданак овог племена. Свети архијерејски синод СПЦ, а брачном пару Веселину и Потом је приређена трпеза хришћанске љубави. Љиљани Влаховић из НВО „Воз непребола“ орден Светог Петра Цетињског, за несебичну помоћ пострадалима у жеАРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У љезничкој несрећи код Биоча 2006. године. Након уручеСАБОРНОМ ХРАМУ У ПОДГОРИЦИ Митрополит Амфилохије је 20. октобра са свештен- ња ордена, одликовани су бројни појединци, институције ством и вјерним народом служио Свету службу Божију и организације граматама великих добротвора, добротвоу Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. У ра и приложника Храма. току богослужења Владика је у презвитерски чин рукопоСАОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ложио ђакона Миомира Вулевића, управника Народне куМИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ хиње у Подгорици. 21. октобар 2013. Током Литургије око Храма су се појавиле наоружане Поједини медији настављају да воде кампању против полицијске снаге ангажоване на обезбјеђењу геј-параде која се тога дана одржавала у Подгорици, што је изазвало Цркве поводом јучерашњих нереда у Подгорици изазваних непотребном поворком малобројних хомосексуалних негодовање вјерног народа. У литургијској проповиједи вјернима Владика је рекао особа и њихових симпатизера и подржавалаца. У сврху етикетирања Митрополије као кривца за јучеда се демонска сила највише радује идолослужењу, клевети, злоби против ближњих, содомском гријеху, пијанству и рашње нереде користи се ситни инцидент који се десио испред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорисреброљубљу.

Приредио: Рајо Војиновић

Hronika mitropolije

јануар / 2014 / svetigora

ци, током јучерашње редовне недјељне Литургије, прве вршена до 2016. године, на хиљадугодишњицу страдања коју је, након освећења, Митрополит црногорско-примор- Светог Јована Владимира. „Ако немамо једнодушности, ски Амфилохије служио у том храму, заједно са свештени- ако овај храм једним срцем и једном душом не градимо, цима Митрополије и учешће многобројног вјерног народа. онда га нећемо моћи саградити. Зато, настављајући градНаиме, противници параде су у порту Храма били њу овога светога храма, подсјећам и вас и себе на ту свету утјерани од стране полиције, а онда су, бјежећи пред по- и велику истину“. лицијом, ушли и у сам Храм. Не би нас чудило да је и оваНакон Литургије, Владика је предсједавао сједницом кав инцидент изрежиран од провокатора који су тражили Грађевинског одбора за градњу барског Саборног храма. кривца за јучерашње нереде. Тај кривац се, по устаљеном обичају посљедњих година, лажно и неистинито најчешће МОНАШЕЊЕ У МАНАСТИРУ РЕЖЕВИЋИ тражи у Митрополији и Српској Православној Цркви. Митрополит Амфилохије је 4. новембра у манастиру Непоштено је и злонамјерно кривицу за насиље пре- Режевићи у Паштровићима замонашио искушеника ове бацивати на Цркву. Као да немира и протеста оваквим и манастирске обитељи Срђу Алетића, давши му монашко њима сличним поводима није било и нема и на другим име Сергије. мјестима широм свијета. Па намјесто да се организатори оваквих насилних парада и њихови заштитници замисле над начином остваривања својих „права“ гажењем моралног опредјељења огромне већине човјечанства, они проглашавају за хулигане све оне који другачије мисле и живе. Бешчашће учињено овом парадом брку Црногорца, символу вјековног чојства и моралности Црне Горе, понижење Владе и полиције, која је жртвовала своје достојанство да би одбранила групицу присталица неморалног начина живљења, зар не би требало да дубоко забрину све оне који спроводе и подржавају код нас и широм Европе овакве параде? Нико не правда насиље појединих група, али онај ко је узрочник тог насиља није ли одговорнији пред Богом и људима како за своје, тако и за, код других, изаУ бесједи након монашења Владика је подсјетио да звано насиље? је Свети Сергије, небески покровитељ новопостриженог Инсистирање на одговорности Цркве само говори о а монаха Сергија, говорио да га ни част, ни достојанства, ни прирори антицрквеном ставу који у јавном дискурсу ње- живот ни смрт не могу одвојити од љубави и вјерности гују појединци и неки црногорски медији. Такозвани за- Царству небескоме. „Твој небески покровитељ одрекао се штитници људских права се не обазиру на медијске напа- земаљске части и славе ради Царства небескога. Тебе је де који су уперени против Цркве. Господ удостојио и даром дубореза, даром дрводељства. Црква је кроз свој јавни говор и кроз ријечи Митро- И тиме те је Господ некако припремао за свога ученика, јер полита Амфилохија, позвала све људе на мир и ненасил- је и Господ био дрводјеља“, рекао је Владика и подсјетио не методе отпора поворци, али не може и неће прећутати да је и велики подвижник нашег времена старац Пајсије вјековни хришћански став о моралним и другим посљеди- Светогорац читавог живота био дрводјеља. „Ето, и тебе је цама гријеха који се кроз ову поворку промовисао. Господ удостојио тога дара и последње што ти је дао снаЈуче нико није ништа добио, смо сви изгубили и остали ге да учиниш то су двери на Саборном храму Христовог поражени пред духовно-моралним и физичким насиљем Васкрсења у Подгорици. Уградио си тиме себе у ту велику које је задесило Подгорицу. светињу посвећену Христу Васкрсломе и тиме себе припремио за примање благога ига Господњега“. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ Монашењу у манастирском храму Свете Тројице су моСЛУЖИО ЛИТУРГИЈУ У БАРУ литвеним учешћем присуствовали многобројни свештеМитрополит Амфилохије је 3. новембра служио Све- номонаси, свештеници и вјерници Митрополије црногорту службу Божију у Храму Светог Јована Владимира у Бару. ско-приморске. Владици је саслуживало барско свештенство, а за пјевницом су били чланови барског Црквеног хора „Свети Јован СЛАВА УЧЕНИКА I РАЗРЕДА Владимир“. ЦЕТИЊСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ У литургијској бесједи Владика је рекао да на земљи Ученици првог разреда, XXII генерација обновљене за људе нема друге узданице до живога Господа. „То је оно Богословије Светога Петра Цетињског (2013–2017), што је најчудесније у нашем животу – да се ослањамо не на прославили су 5. новембра своју разредну слаоно што видимо и што би на први поглед требало да буде ву, Светог апостола Јакова, првог епископа јенаш ослонац, него на оно што је невидљиво. Оно што је русалимског. Деветорици ученика ове невидљиво, оно је темељ нашега људскога живота… Свеу- генерације разредни старешина је купна Божја творевина, која је видљива, темељи се на оно- протојереј–ставрофор Драган ме што је невидљиво, неизрециво и непознато“. Станишић. Светом причешћу приступио је велики број вјерника, а онда се Владика још једном обратио вјернима рекавши да се нада да ће градња барског Саборног храма бити за-

Поводом славе и празника ученика првог разреда, служена је Литургија у Цетињском манастиру. Славски колач је пререзао професор Цетињске богословије архимандрит мр Кирило (Бојовић), који се сабраним професорима и ученицима обратио бесједом, подсјетивши на велику личност првог апостола града Јерусалима. Он је благословио ученике да се током учења и кроз цијели живот угледају на овог великог апостола Христовог, потврђујући своју вјерност Цркви и Христу Господу својом вјером, али и добрим дјелима, која су неодвојива од истинске вјере.

ском остварило оно што се остварило на самоме Христу и што се остварило на свима који су били Христови. „Као што је Он био разапет, прогнан и попљуван, тако су и они који су били Његови, кроз сву историју до нашег времена, прогоњени, пљувани, убијани, разапињани. Христова Голгота, Христово распеће је огледало историје свега хришћанскога рода“.

МОНАШЕЊЕ У МАНАСТИРУ ВОЈНИЋ Митрополит Амфилохије је 7. новембра, у навечерје празника Светог Димитрија Солунског, у манастиру Војнић у Паштровићима у току празничног бденија замонашио искушеницу Полексину Ђурковић, давши јој монашко име Тавита.

svetigora / 2014 / јануар

Светом причешћу приступили су многобројни вјерници, а онда је храм три пута опходила литија. Владика је затим са свештенством благосиљао славски колач храма, као и славске колаче многобројних свечара.

Обраћајући се новопостриженој монахињи Владика је рекао да је само њено име, које у преводу на српски језик значи срна, показатељ да радосно и чило, као што су радосна и чила дјеца, проводи остатак свога живота носећи Часни крст. „Нека ти, сестро Тавита, и твоје име и небеска покровитељка буду путовође и радост твога новога живота. И нека ти Господ буде Пут, Истина и Живот; са Њим да устајеш, са Њим да живиш, са Њим да лијежеш“, рекао је митрополит Амфилохије. Монашењу је молитвеним учешћем присуствовало многобројно свештеномонаштво, као и велики број вјерника Митрополије црногорско-приморске.

ЛИТУРГИЈСКО ВЈЕНЧАЊЕ У ПОДГОРИЧКОМ САБОРНОМ ХРАМУ Митрополит Амфилохије је 9. новембра служио Свету службу Божју у Саборном храму у Подгорици и у току Литургије у Свету тајну брака увео младенце Радоша Малиџана и Милену Конатар. Митрополит Амфилохије је архипастирској бесједи рекао да ће Господ младенце који су примили вијенце, када пређу из овог пролазног земаљског живота у вјечни и непролазни, питати јесу ли сачували те вијенце чистим и непорочним: „Јесте ли сачували пред Богом и пред анђелима и обећање испунили да будете једно и заједно и у радости и у тузи и у трпљењу и у љубави“. Владика је рекао да је у Цркви Божјој све у знаку Христове Голготе и Христовог Васкрсења. „Све је у знаку вјечне радости, али у исто вријеме, да бисмо задобили ту вјечну радост и да бисмо били једно вавијек, морамо понијети и крст свој, крст подвига, узајамности, трпљења, смирења и смиреноумља“, поручио је он младенцима.

ПРОСЛАВА МИТРОВДАНА У ЗЕТИ Митрополит Амфилохије је 8. новембра, на празник Светог Димитрија Солунског, служио Свету службу Божију у цркви посвећеној овом Светитељу у Бијелом Пољу у Зети. У току Литургије Владика је крстио малу Сару Мараш. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља митрополит Амфилохије је казао да се и на Светом великомученику Димитрију Солун-

ПАРАСТОС ПАТРИЈАРХУ ПАВЛУ У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ Митрополит Амфилохије је 15. новембра у Цетињском манастиру служио заупокојену Литургију са парастосом блаженопочившем Патријарху српском Павлу, поводом четврте годишњице његовог упокојења. Владици је саслуживала братија Цетињског манастира на челу са игуманом архимандритом Методијем (Остојићем), који је последње двије године земаљског живота Патријарха Павла провео поред његове болесничке постеље. СЛАВА ЦРКВЕ У ДОЊОЈ ГОРИЦИ Црква Светог великомученика Георгија у подгоричком приградском насељу Доња Горица 16. новембра је Светом архијерејском литургијом, славском литијом и благосиља-

Приредио: Рајо Војиновић

Hronika mitropolije

њем славског колача прославила храмовску славу – Ђур- вље је најчудеснија молитва и пуноћа свих молитава. Она ђиц. Светом службом је началствовао митрополит Амфи- је наш природни однос према Богу“. лохије уз саслужење свештенства и вјерног Божјег народа. Након Литургије у манастирском конаку је приређена Након Светог причешћа храм је три пута опходила трпеза хришћанске љубави. Митрополит Амфилохије пославска литија, а онда је Владика са свештенством благоси- том је посјетио и манастир Светог Николе на Ободу Црнољао славски колач храма и колаче многобројних свечара. јевића.

На крају Свете службе господин Митрополит је рекао да први пут од Другог свјетског рата храм у Доњој Горици има двојицу свештеника – оца Ђура Томовића и оца Миомира Вулевића, који ће убудуће опслуживати Доњу и Горњу Горицу, а парох за Љешанску нахију биће свештеник Слободан Хаџи-Петровић. По завршетку богослужења приређено је послужење за све присутне, а дјеца са вјеронауке при храму су на гумну у црквеној порти извела пригодан празнични програм. ПРОСЛАВА ЂУРЂИЦА У МОМИШИЋИМА Светом литургијом и благосиљањем славских колача, 16. новембра у цркви Св. Ђорђа и 42 момишићка Мученика свечано је прослављен празник Ђурђиц. Свету службу Божију служио је парох момишићки, јереј Никола Пејовић. Црквена порта била је пуна вјерника, како из ове тако и осталих подгоричких парохија који су се сабрали да молитвено и литургијски прославе празник. На крају Литургије, након резања славских колача многобројних свечара, отац Никола је свима честитао празник, пожелио да се дјеца умножавају и да гледајући њих сви постанемо дјеца Божија.

ЛИТУРГИЈА И ПАРАСТОС УМРЛИМА ОД ГЛАДИ У УКРАЈИНИ (1935–1937) „Зла идеологија каква је била комунистичка однијела је бројне жртве свуда, како у Украјини, тако и у осталим земљама тадашњег СССР-а, а рушевине такве политике очигледне су данас и у Црној Гори“, казао је митрополит Амфилохије, који је 22. новембра са свештенством у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици служио парастос жртвама тзв. Голодомора, које су умрле у Украјини између 1935. и 1937. г, услијед одлуке тадашње комунистичке власти у СССР-у да земља дотадашњих власника уђе у државне задруге-колхозе, а сво жито да се преда држави. Због такве политике само у Украјини од глади је умрло више од четири милиона становника, а процјењује се да је у цијелом СССР-у том периоду умрло око десет милиона људи. Парастос је организовала амбасада Украјине у Црној Гори. Поред амбасадорке Оксане Сљусаренко парастосу су присуствовали и савјетник црногорског предсједника Соња Томовић Шундић и други угледни гости, као и велики број грађана. Амбасада Украјине је након завршетка парастоса за званице у просторијама поред Храма приредила ручак којем је присуствовао и митрополит Амфилохије.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО ЛИТУРГИЈУ У МАНАСТИРУ КОМ СЛАВА ЦРКВЕ Митрополит Амфилохије је 19. новембра служио СвеСВ. СТЕФАНА ДЕЧАНСКОГ У МИШИЋИМА ту службу Божију у манастиру Ком на Скадарском језеру. У Црква Светог Стефана Дечанског у Мишићима код Сулитургијској бесједи он је рекао да смо рођени зато да живога Бога благодаримо и да Га славословимо: „Славосло- томора свечано је 24. новембра прославила храмовну сла-

јануар / 2014 / svetigora

СЛАВА МАНАСТИРА ПРЕКОБРЂЕ Храмовска слава манастира Светог архангела Михаила у изградњи – Прекобрђе прослављена је 17. новембра Светом архијерејском литургијом, коју је служио митрополит Амфилохије са свештенством и вјерним народом, и благосиљањем славског колача. Истога дана подигнута су освештана и манастирска звона. Након Литургије и благосиљања славског колача приређен је културно-умјетнички програм у којем су учествовали писци и гуслари из Удружења „Горска вила“. Предсједник Удружења Перо Вујотић је настојатељици манастира Ирини и монахињи Ксенији уручио захвалнице за унапређење и његовање руско-српског пријатељства у Црној Гори.

ПРОСЛАВА АРАНЂЕЛОВДАНА НА МИХОЉСКОЈ ПРЕВЛАЦИ Светом службом Божијом, коју је са свештенством и вјерним народом служио митрополит Амфилохије, и благосиљањем славског колача у манастиру Светих Архангела на Михољској превлаци код Тивта 21. новембра је молитвено прослављен Аранђеловдан. Након Литургије благосиљани су славски колачи многобројних свечара. Владика Амфилохије, којему је Аранђеловдан крсна слава, честитајући славу игуману манастира архимандриту Бенедикту и осталим свечарима, рекао је да је светиња на Михољској Превлаци разорена од безбожника и да њена будућност треба да буде у знаку васкрсења. „Удостојиће Господ и нас, ово покољење да видимо и златно кубе на овоме светоме храму Светих архангела, а и златно кубе на храму Светога Петра Цетињскога на ловћенском вису, заједно са златним крстом“. Затим је уручио Орден Светог Саве деведесетогодишњем Владу Тројановићу, којим га је Свети архијерејски синод СПЦ одликовао за дјелатну љубав према Цркви Божјој показану у обнови храма Светог Саве и градњу Светосавског парохијског дома у Тивту. Након Свете службе у манастирском конаку је приређена богата славска трпеза хришћанске љубави.

Hronika mitropolije ву. Литургију је у присуству великог броја вјерника служио митрополит Амфилохије уз саслужење свештеника из Бара и Цетиња. У проповједи током Литургије Владика је подсјетио на живот и подвиге Светог великомученика међу царевима Стефана, који је своју задужбину манастир Високи Дечани у Метохији подигао из захвалности Богу што му је вратио вид.

Послужење за вјернике и свештенство уприличено је након Литургије у парохијском дому, гдје је домаћин био парох спичанско-мишићки презвитер Петар Церовић. Свети Стефан Дечански је и крсна слава бројних породица у Сутомору. Истога дана Владика је у манастиру Дуљеву на вечерњој служби замонашио искушеницу ове Свете обитељи Марину, давши јој монашко име Агнија.

svetigora / 2014 / јануар

МИТРОПОЛИТ ТАМБОВСКИ ТЕОДОСИЈЕ У ПОСЈЕТИ МИТРОПОЛИЈИ Митрополит тамбовски Теодосије посјетио је 27. новембра Митрополију црногорско-приморску. Он се поклонио моштима Светог Петра у Цетињском манастиру, посјетио келију Светог Петра, као и ризницу Цетињског манастира. Затим се срео са митрополитом Амфилохијем у просторијама Митрополије, поклонивши му том приликом икону Светог Питирима Тамбовског. Митрополит Амфилохије је митрополиту Питириму поклонио монографију о Саборном храму у Подгорици, посребрени примјерак Подгоричке чаше (дискоса) као и књиге о Цетињском манастиру и ризници. Митрополит Теодосије затим је посјетио Храм Христовог Васкрсења у Подгорици.

Након посјете митрополита Теодосија митрополит Амфилохије је предсједавао сједницом Црквеног суда Митрополије црногорско-приморске на којој је расправља-

но о бракоразводним парницама покренутим пред овим црквеним тијелом. Затим је у Подгорици одржана сједница Правног савјета Митрополије црногорско-приморске и Управног одбора Фонда „Човјекољубље“ при Митрополији црногорско-приморској. СЛАВА МАНАСТИРА ДОБРСКА ЋЕЛИЈА Светом литургијом, благосиљањем славског колача и славском трпезом хришћанске љубави метох Цетињског манастира Добрска ћелија 4. децембра је прославио своју храмовску славу – празник Ваведења Пресвете Богородице. Свету службу служили су парох будвански протојереј Арсеније Радовић, игуман манастира Стањевићи јеромонах Јефрем (Дабановић) и парох цетињски јереј Анђелко Боричић. Након Светог причешћа и благосиљања славског колача, отац Арсеније је, честитајући славу монахињама Олимпијади и Христини, у пастирској бесједи пожелио сабранима да буду заједничари Духа Светога, „да бисмо осјетили ту дивну тајну – тајну живота по Богу. Свакоме човјеку Бог је дао вријеме да то скупља у души својој, да се напуни оне небеске мане, ријечи која никад проћи неће. Нека Господ да узимамо и ријеч Његову, а онда да се хранимо и вјечном небеском храном, хљебом вјечног живота“. КОТОРСКО СПД „ЈЕДИНСТВО“ ЊЕГОШУ У ЧАСТ У которској цркви Светог Николе је 11. децембра, у организацији Српског пјевачког друштва „Јединство“, организована свечана духовна академија „У сабору свесветија“ поводом 200-годишњице рођења Светог Петра II Петровића Његоша,Тајновидца ловћенског. Бесједио је један од водећих српских интелектуалаца др Мило Ломпар, професор Београдског универзитета. Он је рекао да је Његош репрезентант наше културе, њен класик и мјера: „Такав је код Енглеза Шекспир, код Шпанаца Сервантес, код Италијана Данте, код Немаца Гете, код Руса Пушкин“. Подсјетивши на Андрићеве ријечи да је Његош највећи пјесник нашег језика, он је рекао да у његовом дјелу одјекују „три репрезентативне традиције српске књижевности – висока и истанчана духовност средњега века, дуготрајна народна култура која је пала у време које средњевековни летописац назива тамом турских векова и наговештај модерне културе у веку који се пред његовим очима преокреће и изругује сам себи“. Говорећи о „Лучи микрокозма“ и о „Горском вијенцу“ Ломпар је казао да је за Његоша у првом дјелу основно питање ко сам ја а у другом ко смо ми. У умјетничком дијелу програма наступили су чланови хора СПД „Јединство“ и глумац Небојша Дугалић, који је надахнуто казивао Његошеве стихове. На крају програма СПД „Јединство“ је госпођи Марини Јовићевић, конзулу Србије у Херцег Новом уручило захвалницу за успјешну сарадњу. Након академије многобројни посјетиоци разгледали су изложбу експоната из ризнице СПЦО Котор посвећену Његошу. Изложена су била Његошева писма, као и ликовни радови настали поводом рушења ловћенске цркве Светог Петра Цетињског. Академији је присуствовала и госпођа Оксана Сљусаренко, амбасадор Украјине у Подгорици.

pismo ^itaoca Оче, Одушевљена сам величанственом љепотом нашег храма. У њему душу одмарам. Хвала Вам, хвала до неба.

Хитајте, народе вјерни, Радујте се јутру његовом Аманет је он наш вјековни Милост у срцу, у дому свом. Христос васкрсе у сред Подгорице, Радост унесе светињи овој И дјеца пјевају, пјевају птице Сунце засија у земљи чаробној. Темељи његови Богом освештани, Одсјај су душе наше. Видик будућности, свијетли дани Олтар судбине Ваше. Голубови с њега полетјеше, Ваздухом крила шире А нашу душу освешташе Сунце кроз нас продире. Кућо, светињо највећа наша, Рукама својим заштити нас грешне Смилуј се на тужног робијаша Ехо одзвања, утјеши болесне. Њихове Светости поклоне се храму, Амфилохије заједно с њима, Патријарси читавог свијета Одјекнуше звона у том светом дану. Дошла радост у срцу дјетета, Гнијездо наше од Бога послато Ово је земља света Рукама његовим нама је дато. Исконска љепото, носим те у себи, Црна Горо и светињо наша Амфилохије, Митрополите, заслуга је Ваша. С поштовањем, слушкиња Божја, Нада Головић на Митровдан, 8. новембра 2013, Подгорица П. С. Велики поздрав и захвалност од моје Сунчице

ХОДОЧАСНИЧКА ПУТОВАЊА

„ОДИГИТРИЈА“ДОО - БУДВА

ОБИЛАЗАК ПРАВОСЛАВНИХ ХРАМОВА

СКАДРА И ТИРАНЕ 18. И 19. ЈАНУАР 2014. промотивна цијена

75€ ИНФОРМАЦИЈЕ : 033 40 20 20 odigitrija@t-com.me

Жиро рачуни Народних кухиња у Подгорици: 550 – 12288 – 79 на Цетињу: 550 – 13699 – 17

НОВА ИЗДАЊА

SVETIGORA Цетиње: +382 (0)41 234-222 Београд: +381 (0)11 369-07-57 369-07-05

Дистрибутери Светигориних издања за Републику Српску и БиХ „АБ КАРД“ д.о.о. Слободана Кустурића 13, локал бр.4 Тел:+387 (0)65 650 386 78000 Бања Лука „АД КАРД“д.о.о. Колодворска 11а Тел:+387 (0)33 710 385 71000 Сарајево