ЧАСОПИС СВЕТИГОРА бр.235

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

··

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXIII  ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО  МАЈ 2014. г.  БРОЈ 235

Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!

ијечи, драга браћо и сестре, које пјевамо послије чи тања Апостола, и које смо управо пјевали, записао је древни Пророк. У тим ријечима је исказана сва туга и сва молитва рода људскога од настанка свијета па до онога тренутка када су те ријечи записане: Васкрсни, Боже, суди земљи, јер ћеш Ти наслиједити у свим народима (Пс. 81, 8). Жеђ за васкрсењем, жеђ за вјечним и не пролазним животом, то је она нај дубља жеђ која је уписана у људско биће, и не само у биће човјеково, него у свако створење. Када је у Егип ту откривена јед на од древних пирамида,

Митрополит АМФИЛОХИЈЕ

besjeda

Васкрсни, Боже, суди земљи

мај / 2014 / svetigora

неки од тих гробова древних, пронађен је златни листић, поред једнога од оних фара она, на коме је писало: „Жедан сам“ – ништа друго није писало. Али, јасно је да је тај фа раон – зато су и дизане пирамиде, не би ли макар на вештачки начин обесмртили оне који су били главни – упокојивши се и на шавши се у гробу и у својој пирамиди, оста вио тај запис своје душе, свога бића, и он и они који су га сахранили. Његова душа је и послије смрти запечатила и забиљежила ту жеђ. Жеђ не за пролазном водом коју пије мо, него жеђ за вјечном водом; жеђ за во дом живота; жеђ за оном водом коју је свему роду људском и свој творевини подарио Онај који је Тво рац неба и земље.

Зато је Господ и рекао: „Ко је жедан нека дође мени и нека пије, и даћу му воде живота“ (уп. Јн. 7, 37-38). Сјећате се оног сусрета Го сподњег са женом Самарјанком, која је мислила да Он тражи од ње воде да пије са кладенца Јаковљевога, који и дан данас посто ји у Самарији, а Он њој каже: „Кад би ти знала о води коју ја дајем, ти би тражила од мене.“ А она ће рећи: „Нијеси ти већи од нашега оца Јакова“. А Господ ће да каже: „Вода коју ја дајем и коју ја доно сим роду људскоме, па и теби, жено, вода је Духа Живога, Вјечнога, Непролазнога; вода вјечнога и непролазнога живота“ (уп. Јн. 4, 10-14). Е, о тој води, о тој жеђи, говори и Свети пророк, сабравши у себе сву тугу и сву жалост људску за вјечношћу и за бесмртношћу. Зато и понављамо његове ријечи баш на ову Велику суботу, када је Господ – који је Пут, Истина и Живот, Дародавац живота – који је примио људску природу на себе, примио чак и смрт на себе; не да би остао у гробу, него да би – прошавши кроз гроб си лом Духа Светога и својом силом, Сина Божијег Једи нородног – васкрсао, и да би својим Васкрсењем

svetigora / 2014 / мај

Ми, хришћани, разликујемо се од других људи на овој Земљи управо зато што вјерујемо, што знамо да је Христос васкрсао; што знамо и што вјерујемо да је човјек бесмртно и вјечно и непролазно биће, да није смрт посљедња ријеч овдје на Земљи, него је то живот дариван од Бога.

подарио васкрсе ње мртвих, и жи вот вјечни и не пролазни. Зато и Пророк говори, а то пјевамо на ову Велику су боту: Васкрсни Господе, суди земљи – јер Ти си Творац неба и земље, Ти си Судија неба и зе мље, Теби је пре дао суд Отац Твој небески. Суди зе мљи, јер Теби су предати и Теби су повјерени народи зе маљски да их преузмеш и да их водиш и да њима руководиш. Дакле, о том Васкрсењу Господњем, о оно ме које ми очекујемо да просла вимо идућег дана, о тој жеђи гово ри Свети пророк – о вјечној жеђи људској.

мај 2014 / број 235

из садржаја: Богословље 7 Репортажа 15 Поводом празника 19 Библијске књиге 27 Актуелно 34 Хронике 54

Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

Васкрсни, Боже, суди земљи 3 РАЈО Војиновић

Свети коријен нашег народа 10 Разговор са архимандритом Методијем |

ЕЛЗА Бибић

Бог не кажњава већ 23 исправља и подучава архимандрит МИРОН (Косаћ)

Мучеништво Анђелка Драшковића 39 ЏЕЈМС Бисет

Кршење међународног 42 права и повеља УН Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске Директор: протојереј–ставрофор Радомир Никчевић

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXIII  ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО  МАЈ 2014. г.  БРОЈ 235

Савјет часописа: протојереј–ставрофор Момчило Кривокапић, архимандрит Димитрије (Лакић), академик Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић, др Ксенија Кончаревић Главни и одговорни уредник: архимандрит мр Кирило (Бојовић) Оперативни уредник: Рајо Војиновић Дизајн часописа: др Мирко Тољић, Владимир Јакшић Секретар редакције и уредник фотографије: Татјана Марјановић Редакција: Епископ липљански мр Јован (Ћулибрк), протојереј–ставрофор Гојко Перовић, протојереј–ставрофор др Велибор Џомић, игуман Петар (Драгојловић), протојереј др Саво Денда, јереј мр Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах мр Павле (Кондић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић, Весна Тодоровић, Јован Маркуш Сарадници: протођакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Марија Живковић, Милана Бабић, Милутин Вековић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Сања Радовић-Евлахов, Драгана Керкез, Јелена Петровић , Eлза Бибић Лектура и коректура: Ивана Јовановић

··

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

Фотографије: монах Игнатије (Алексејев), Јован Радовић, Жељко Шапурић, Зоран Тричковић, Иван Рашовић, ђакон Драган С. Танасијевић, †Живота Ћирић.

На насловној страни икона из Храма Христовог Васкрсења у Подгорици

Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!

Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд, тел: 011/369-0757,369-0705 e-mail: svetigora.urednik@gmail.com Штампа: , Суботица

Дистрибутери Светигориних издања за Републику Српску и БиХ су „АБ КАРД“ д.о.о, Бања Лука и „АД КАРД“ д.о.о, Сарајево INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT: COBADEFF /400876825101 EUR /400876825100 Other Currencies NLB Montenegrobanka AD Podgorica SWIFT CODE: MNBAMEPG /ME25530005120005043078 "MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS" 81250 CETINJE MONTENEGRO

svetigora / 2014 / мај

Петар II Петровић Његош – дивни и велики свједок Христа Васкрслога Овдје, у овом храму светоме и поред ово га храма на Топлој, учио се писмености Петар II Петровић Његош, код оног јеромонаха Тро повића, као што је то записано. Један од уџбе ника његових, буквара из којих је учио, сачуван је до данас и чува се у манастиру Савини, што је много значајно и што потврђује да се Петар II Петровић Његош заиста овдје научио науци Божијој и одавде кренуо и узрастао до вели ког светитеља и проповједника бесмртности човјекове, вјечности човјекове, проповједника и свједока Христовог Васкрсења. Па је записао Петар II Петровић Његош: Ако исток сунце св’јетло рађа, ако биће ври у луче сјајне, ако земља привиђење није, душа људска јесте бесамртна, ми смо искра у смртну прашину, ми смо луча тамом обузета. То је мудрост коју је научио млади Раде То мов управо овдје, у овоме светоме храму Ва знесења Господњег. И научио је много више од тога, и од свога учитеља Светога Петра, а и од овога светога мјеста и од цетињске светиње – научио је велику и свету истину и посвједочио је свим својим животом и свим својим дје лом: истину о Христу и Његовом Васкр сењу. Зато се његово најзнаменитије дјело, „Луча микрокозма“, завршава оним ријечима: О преблаги тихи Учитељу, слатка ли је света бистра вода с источника твога бесмртнога! Од Твога су св’јетлога погледа Уплашене мраке ишчезнуле, Од Твога су хода свештенога Богохулни срушени олтари; Васкрсењем смрт си поразио,(…) земља слави свога Спаситеља! Нема љепше химне, нема дивнијег свједочанства написаног на овом српском језику од тог свједочан ства Петра II Петровића Њего ша. Изузетна личност, дивни и велики свједок Христа од Дјеве рођенога и васкрсло га. Зато и његов Игуман Стефан у „Горском вијен цу“ поје: Нема дана без очнога вида, нити праве славе без Божића. Христово Рођење, Христово Распеће, Гетсиманска башта (коју такође поми ње у својим списи ма Владика Раде) и Његово Васкрсење – то је кичмена мо

ждина, то је темељ, то је основа свеукупног његовог дјела, ње гове философије живота. То је истина и темељ онога што нам је јавио, и што нам је открио и што нам је оставио сам Господ Хри стос, родивши се од Пресвете Дјеве и Духа Светога, примивши распеће – заклан као Јагње за живот свијета – и васкрсавши из мртвих у трећи дан, који ће доћи да суди живима и мртвима и Његовом Царству неће бити краја. Велика је то утјеха, велика је то нада, велика је то истина, ве лика је то мудрост – та мудрост и та истина о Христу од Дјеве рођеном, савршеном Богу и савршеном човјеку, васкрслом из мртвих. Прије Себе, Он је благословио и послије четири дана васкр сао из мртвих пријатеља свога Лазара, који је посвједочио, као што смо појали прошле недеље „опште васкрсење мртвих“, а Го спод је својим Васкрсењем то опште васкрсење започео, утеме љио, осветио и просветио. Зато за нас хришћане нема безнађа. Ми, хришћани, разликујемо се од других људи на овој Земљи управо зато што вјерујемо, што знамо да је Христос васкрсао; што знамо и што вјерујемо да је човјек бесмртно и вјечно и не пролазно биће, да није смрт посљедња ријеч овдје на Земљи, него је то живот дариван од Бога. Живот вјечни и непролазни је оно чиме живимо, за шта се спремамо, ради чега се крштавамо, ради чега примамо печат дара Духа Светога, ради чега усвајамо врлине живога Бога да бисмо кроз те врлине узрастали у мјеру раста Христа, од Дјеве рођенога и из мртвих васкрслога. Зато и пјевамо, дакле, ову дивну пјесму: „Ва скрсни Боже и суди земљи, сви народи земаљски ће припасти Теби и Ти ћеш бити њихов вођа и њихов руково ђа.“ Поклањамо се Христовом распећу, Христовом дуготрпље њу и спремамо се да прослави мо и да славимо у све дане на шега живота Његово славно Васкрсење из мртвих. Господу нашем, дивноме у Светима својим и у Пророци ма својим, предивноме у тајни свога Васкрсења, дивноме и ве ликоме и у великоме Ловћенском пророку, Цетињском пустињаку Петру II Петровићу Његошу, нека је слава и хвала у вје кове вјекова. Амин. Бесједа изговорена на Велику суботу, 4. маја 2013. године, у цркви Вазнесења Господ– њег на Топлој, у Херцег Новом.

тачка додира са божанским Откривењем Улога разума и његове границе у православном богословљу 1

1. Аутор води одсек за догматско и светоотачко богословље на Духовној академији Светог Тихона у Москви. Текст је део предавања одржаног на Колоквијуму Међународног удружења православних догматичара у Солуну, 2011. године. 2. ἐπίνοια (гр) – основна значења су: мисао, промишљање, сазнање

мај / 2014 / svetigora

непроменљиво, нера злучно и нераздељиво“. Али у ствари, предмет бого словског размишљања овде није сâмо постојање Бога, него начин на који се Његово постојање пројављује у откривењу. Ако се стриктно држимо смисла постављеног питања, тема се поново јавља на почетку паламистичке расправе (XIV-XV век). Тада је основно питање било следеће: како да се схвати однос између божанских енергија и божанске суштине? Да ли је то разумна ап стракција или стварна пројава суштине у енергији? У односу на ово

ПЕТАР Михајлов

питање, први патријарх из времена тур Појам ἐπίνοια2 као основна кократије, Генадије Схоларис, бележи да категорија богословског промишљања ермин ἐπίνοια представља један од кључева за разумевање ви се за Паламине противнике само на нивоу зантијског богословља. Постоје стручњаци из области патри разумног мишљења показује могућим стике који сматрају да је питање његовог тумачења најделикатније разликовање између суштине и енергија питање које се поставља при изучавању древног хришћанства. Овај – κατ’ ἐπίνοια или ἐν θεωρία. У овом случа појам се појављује у главним текстовима који обрађују догматске ју, основно питање јесте каква је природа теме. Током овог периода, кога обележавају христолошки спорови овог индивидуалног созерцања, односно (од V до VII века), више аутора се занимало овим питањем у својим како се оно односи према аутентичној расправама о истинском постојању двеју Христових природа; а у стварности. Типична тежња јеретика из случајевима када је потврђено њихово истинско постојање, о начину више епоха историје Цркве јесте потце схватања тих природа. Постављало се питање да ли да се оне схвате њивање разумног созерцања. Непризна као апстрактне конструкције нашег разума или као елементи чија је вање његове вредности води неминов но и обезвређивању могућности које оно стварност пројављена. Једини закључак до којег су монофизити могли да дођу је био нуди богословљу. У односу на наш приступ проблему, да су ове две природе присутне у области разумског созерцања, ἐν θεωρία, како каже Север Антиохијски, или κατ’ ἐπίνοια. Јасно је да њи средишње питање јесте у којој мери ра хове потешкоће у разумевању Халкидонског ороса произилазе од зумно созерцање и богословски појам погрешног схватања смисла једне од њего као његов резултат одговарају стварно вих одлучујућих тачака. Наиме, ми ис сти? Да ли се ради само о неком виду поведамо „Христа, Сина, Господа, изума или о представи која од Јединородног, који се познаје у говара стварности, или је он две природе без мешања и идентичан са стварношћу?

bogoslovqe

Појам у богословљу -

svetigora / 2014 / мај

Кападокијски Оци – Василије Велики, Григорије Бо гослов, Григорије Нисијски су на упечатљив начин одбранили могућност рационалног богословство вања, одређујући притом његове границе. У овом контексту развила се једна друга расправа, која је омогућила да се одреди смисао речи ἐπίνοια, а тиме и плодоносне могућности људског разума када го вори о Богу. Питање које се тицало разумности богословља је било покренуто током расправе против аријани зма у IV веку. За време крајњих расправа, на челу противника православних богослова је био Евно мије. Његов став по овом питању је био неуједначен. С једне стране он је инсистирао на пуноћи познања Бога од стране човека: „Бог не зна ништа више о својој суштини него што ми знамо. Немогуће нам је да кажемо да је Он позна је бoље него ми, него све што ми знамо и Он зна; и обрнуто, све што је Њему познато, познато је и нама“ (Сократ, Црквена историја, IV, 7, 35-38). Што се пак тиче примања овог познања, Евно мије не оставља никакво место људској рационал ности, коју он назива „људским изумом“ (ἐπίνοια ἀνθρωπίνι). Кападокијски Оци у односу на ово питање усваја ју потпуно различит став. У односу на поимање Бога и божанске суштине наше могућности су потпуно ограничене. Ми знамо да Бог постоји, али потпуно схватање Његове суштине превазилази нашу меру (Свети Василије Кесаријски, Писма, 234, 2). Ми имамо приступ познању Божије егзистенције помоћу нашег опажа ња божанских пројава (или енергија). Овде се нала зи и аргумент Светог Василија о вредности разума при људском опажању божанског. Он се служи тер мином ἐπίνοια као и Евномије, али му даје сасвим друго значење. Дефинише га на следећи начин: „Ἐπίνοια означава потоње размишљање о пред мету, које је истанчаније и прецизније“ (Против Евномија I, 6, ПГ29, 524B). Или, другим речима: „Оно што изгледа једноставно и јединачно уоп штеном разумевању духа, али се при детаљнијем испитивању јавља као комплексно и вишечлано, ове стварности које разум дели (рашчлањује), називају се созерцаване размишљањем [појмовно] (ἐπίνοιᾳ θεωρητὰ λέγεται)“ (Против Евномија I, 6, ПГ29, 521С). Полазећи одавде, ἐπίνοια представља у исто вре ме способност разума и пут према разумном созер цању предмета. Овај процес подразумева и анали тичко делање, које рашчлањује различите делове предмета, као и синтетичко делање разума, чији је основни резултат образовање једног појма. Ако се ова два делања узму заједно, као резултат процеса добија се образовање размишљања. Свети Григорије Нисијски прецизира смисао овог појма, подвлачећи његов синтетички аспекат: „Ἐπίνοια је процес који од једне почетне мисли води откривању онога што је још увек непознато и који предображава познање онога што се налази с оне стране. Јер пошто смо усвојили једну почетну мисао о ономе што се истражује и сјединили нове

појмове са већ откривеним ми напредујемо у предузетом истраживању“ (Григорије Нисијски, Против Евномија, II, 182). На тај начин он описује претпоставку која омогућава потпуно познање предмета коришћењем метода индукци је. Каснији аутори су комбиновали аналитички и синтетички аспекат да би описали разумно делање које се означава тер мином ἐπίνοια. Образовање богословског појма Свети Василије најчешће користи Оригенову методу. У божанском откривењу Светог Писма он разоткрива разли чита семантичка уопштења (ἐπίνοιαι) да би говорио о Спаси тељу: „... Будући јединствен... од просте и јединствене сушти не… Он за себе користи различита имена... Разматрајући свако од ових имена наћи ћемо различите концепте [појмо ве] (ποικίλας ἔυροι τὰς ἐπίνοιας), али је њихова основа једна по суштини“ (Свети Василије, Против Евномија I, 7, ПГ525А-В). На исти начин ова метода може да се примени на мно штво других богословских тема и да буде плодоносна. Начи ни разумног схватања обухватају пројаве божанских енер гија, али не иду иза тога. Божанска суштина пребива увек с оне стране људских домета. Истински богословски појам се образује на следећи на чин: он произилази у исто време од пројаве Божије у свету и од унутрашњег, индивидуалног искуства Божијег познања, које произилази од божанствених енергија. За сваку божан ску пројаву постоји аналогни појам који се запажа у створе ном свету. Показује се немогућим да се раздвоји и изолује искуство вере задобијено у додиру са божанским откриве њем Писма од искуства мишљења које са своје стране ства ра појам полазећи од датог познања – немогуће је раздвоји ти чин вере од поступка богословља. Свети Василије дефинише овај поступак на врло јасан на чин: „(Свето Писмо) нас узводи од божанских пројава, преко дела Творца, све до разумевања Његове доброте и прему дрости. Јер ми познајемо о Богу оно што је Он пројавио свим људима. Тако, пошто је све што се среће код богослова о су штини Бога изложено или као образ или као алегорија, њи хове речи се односе на друге појмове“ (Свети Василије, Против Евномија I, 14, ПГ544В). Важно је да се каже да се разумевање Писма не односи само на неколико изабраника. Оно је универзално. Оно је от кривено свима. Тако је могуће искуство вере доступно свим разумним бићима која су спремна да га приме. Мисао са своје стране не исцрпљује стварност. Она само тежи стварности снагом речи и других знакова. Неусагла шеност око разлике између мисли и истине и недовољно разликовање појма и ствари води великим богословским одступањима. Да би се ово избегло грчки Оци су увели тех ничко разликовање, које дозвољава да се једна ствар раз гледа у њеном стриктном смислу (κυρίως) или у смислу који није стриктан (οὐ κυρίως /καταχρηστικώς). Ово разликовање се показује посебно битно у тријадо лошком и христолошком контексту. Свети Григорије Бого слов, на пример, у наводу који следи објашњава однос изме ђу Бога Оца и Бога Сина: „Што се тиче осталих одломака, израз ‘мој Бог’ се кори сти не у односу на Слово, него на Слово које је видљиво. Јер како може да постоји Бог онога који у истину јесте Бог. Исто

ки ли Ве ије сил и Ва Свет

тако се каже да је Он Отац не Видљивог (Оваплоћеног), него Слова; јер Господ наш је имао две природе. Тако се један израз користи на стриктан начин(το μεν κὺριως), а други не на стриктан начин(το δε οὐ κὺριως) у ова два случа ја, у обрнутом поретку него што то важи за нас. Јер у односу на нас Бог је наш Бог у стриктном смислу, али није у стриктном смислу наш Отац. Овде се налази уз рок грешке јеретика, која се састоји у томе што они спајају ова два имена, док се она смењују због сједи њења природа (ἐπαλλαττομένων τῶν ονομάτων διά τὴν σύγκρασιν). Показатељ овога је следеће: увек када се природе разликују у нашим мислима и имена су раз двојена“ (О Сину, Беседа 30). На тај начин он показује огромну одговорност бо гослова при разумном изражавању мисли. Њему при пада да покаже да стварност остаје непроменљива и да се имена не мењају. Једина промена се одиграва у значе њу ових имена, док оно на шта се она односе остаје исто. Ово се одиграва на следећи начин: богослов приписује Богу појмове који потичу од искуства створеног света, у шта спадају и божанске пројаве у овом свету. Неки од ових појмова дају предмету божанске стварности значење на директан начин (не исцрпљујући нити ограничавајући ову стварност), док други то чине на индиректан начин. На крају ћемо да размотримо питање разлике из међу појма и истине (или стварности) у хришћанском богословљу. Раније смо рекли да за хришћанске бо гослове богословски предмет опажене стварности има безусловну предност у односу на богословску мисао и њено изражавање. Мада није могуће да се ова разлика поништи, она може да се смањи у изве сној мери. То се не дешава путем разумске људске делатности. Оваплоћење божанске стварности у бо гословским појмовима произилази од директног до дира са божанским откривењем Речи Божије, односно божанске енергије изражене људским разумом. На тај начин богословски појам представља место сусрета са божанском енергијом. Образовање богословског појма би било немогуће без употребе људских разумских способности. Али, треба бити обазрив и не придавати им већу вредност од оне која им припа да. Људска способност опажања богословске стварности јесте ограничена. Треба да се узме у обзир с једне стране разлика између пројаве и стварности, и с друге стране међусобни однос који постоји између њих. Хришћанство је у основи разумно (словесно), али је његова разумност (словесност) посебног вида. Мо жемо да кажемо да богословско промишљање има двојаку заснованост. С једне стране постоји темељ који се налази с оне стране сваког људског искуства, и зато је једно од божанских имена Слово. С друге стране постоји темељ који је садржан у самом људ ском постојању. Ми исповедамо учење о стварању човека по слици Божијој, која сведочи о разумном (словесном) карактеру човека и дару речи. Рационалност остаје привилеговани поступак при објашњењу природе садржаја богословља, али, да по двучемо још једном, ради се о посебном виду рационал ности, која је обогаћена и прожета божанским откриве њем. ије гор Гри Свети

ов сл го Бо и јск си Ни

мај / 2014 / svetigora

ије гор Гри Свети

Превод са француског: сестринство манастира Бања Изворник: CONTACTS, N0 241, јануар-март 2013.

jubilej РАЈО Војиновић

Свети коријен

svetigora / 2014 / мај

Светосимеоновски сабор у Подгорици

нашег народа

свећењем крстионице у пиргу Светог Симеона Мироточивог и Светом архијерејском литурги јом у Саборном храму Васкрсења Христовог у Под горици 1. марта је почео овогодишњи Светосиме оновски сабор, који је овога пута одржан у знаку великог јубилеја – 900 година од рођења Светог Симеона Мироточивог – Стефана Немање. Светом службом началствовао је Његова Све тост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење Ми трополита црногорско-приморског г. Амфилохија, Господе Епископа: шумадијског Јована, захумско-хер цеговачког Григорија, рашко-призренског Теодосија, бу димљанско-никшићког Јоаникија, полошко-кумановског Јоакима, свештенства и свештеномонаштва и уз моли твено учешће многобројног вјерног народа. Одговарали су чланови црквених хорова „Свети апостол и јеванђелист Марко“ из Подгорице и „Све ти новомученик Станко“ из Никшића. У току Литургије Цркви Христовој је кроз Свету тајну крштења прибројано седамнаест нових чла нова. На крају Литургије митрополит Амфилохије jе заблагодарио Његовој Светости и Архијереји ма што су освештали Светосимеоновску крсти оницу, „крстионицу онога који се крстио у цр кви Светог Ђорђа у овоме граду, а родио прије девет стотина година на Рибници, на званом Немањином граду, на коме ће се завршити ова наша Света служба и света литија Божја“. „Свети Симеон Мироточиви је свети кори јен једног читавог народа. Симеон – Стефан Немања је владар који је стварао државу. Али није државу обоготворавао него је, родивши сина свога Светога Саву, рођен од свога сина духовно. И препорођен, отворио је вјечне и не пролазне небеске хоризонте и држави својој и народу своме“, рекао је Митрополит црногор ско-приморски. „Ми смо једини народ у Европи, а могуће и у свијету, који има свеца за градитеља државе на родне, и који има свеца за градитеља и оснивача Цркве Христове“, рекао је Владика.

„Та, дакле, крстионица, данас обно вљена, вашом је благословеном руком, Ваша Светости, миропомазала и крсти ла и просвијетлила седамнаест нових хришћана и хришћанки и тиме показала да је Црква Божја мајка која рађа и пре порађа двије хиљаде година. И рађаће и препорађаће у сва времена до краја свијета и вијека. Зато је, Ваша Светости, ваш долазак овдје благословен, јер сте ви наследник онога кога је родио Свети Симеон Мироточиви и који је родио Си меона Мироточивог духовно – Светога оца нашега Саве“, закључио је митропо лит Амфилохије. Владика Амфилохије је потом патри јарху Иринеју поклонио икону Светог Симеона Мироточивог. Након Литургије Његова Светост је са Архијерејима предводио Светоси меоновску литију која се подгоричким улицама кретала од Саборног храма до Немањиног града на ушћу Рибнице у Морачу. На Немањином граду Патријарх је са Архијерејима, свештенством и вјерним народом благосиљао славски колач, а онда је академик Матија Бећковић одр жао светосимеоновску бесједу. По завршетку литије, на Немањином граду, Друштву за унапређење ходоча сничких путовања Митрополије црно горско-приморске „Одигитрија“ уруче на је повеља великог добротвора Храма Васкрсења Христовог у Подгорици, а г. Славку Крстајићу, директору поменутог Друштва, за лични допринос, повеља добротвора Храма Христовог Васкрсе ња. Поменути добротвори су одликова ни због прилога, којима су допринијели уређењу и фрескописању крстионице у пиргу Светог Симеона.

мај / 2014 / svetigora

Светосимеоновска литија у Подгорици

Неисцрпно море благодати и милости Божје

Патријарх српски ИРИНЕЈ

svetigora / 2014 / мај

ека је благословен данашњи дан, браћо и се стре, дан када нас је Господ сабрао у овом предив ном, величанственом храму, да се помолимо зајед но са овим светим ликовима који нас посматрају, и не само посматрају него који учествују у нашим заједничким молитвама. Да нас благослови Свети чији рођендан данас славимо – Свети Симеон Ми роточиви, у крштењу Стефан Немања. Ми смо мали народ, браћо и сестре, али том малом народу нашем Господ је дао велике даро ве и велике личности, којима се одвећ дивимо и поносимо, и не само ми него читав хришћански православни свет. Свети Симеон и Свети Сава ро доначелници су свете своје династије Немањића, родоначелници свега светог и узвишеног у нашем роду и нашем народу. То нису обични људи – то су громаде духовне и то су мора, непрегледна и не исцрпна, милости и благодати Божије. Данас славимо 900 година од рођења Стефана Немање, и овде смо где је Свети Немања угледао свет и све вредности и лепоте Божије у овом све ту, за свагда остао загледан у те вредности духовне и читав свој живот посветио тим духовним вред ностима, користећи се благодаћу Божијом која му је дата и оправдајући ту благодат. Не знам када је Свети Симеон Мироточиви био већи: да ли онда када је владао државом, или онда кад су га се пла шиле многе суседне државе, или онда када је гра дио светиње које и данас славе не само њега него и све нас. Или онда када је водио битку са великим ромејским народом и када је, видевши да је пора жен, учинио тако мудро – ставио је омчу себи на врат, и гологлав и бос се предао цару, и изазвао такво дивљење када су га водили кроз Цариград.

Народ се дивио лепоти његовој телесној али и уму и духу његовом – како је мудро поступио предавши се у ропство. Али га је зато и Господ наградио, па је створио моћну Србију средњег века. Или онда када је скинуо царску ризу и обукао монашку, и у Студеници и у Хиландару показао се као најма њи међу хиландарским и ватопедским монасима, показав ши смиреност, ону врлину која краси сваког монаха, сваког хришћанина. Ето, драга браћо и сестре, ту и такву величину духовну данас славимо и ми у овој светој земљи која се назива Црна Гора. А српски и црногорски народ, то су сијамски близанци, нераздвојени, неподељени – један народ, коме је Бог даро вао такве свете као што су Свети Симеон, Свети Сава, Све ти Василије и други Свети из рода нашега. Зато благодаримо Господу, браћо и сестре, али никад не заборавимо ону јеван ђелску: коме је Бог много дао од њега ће се много и тражи ти. И од нас ће се много тражити јер нам је Бог послао такве учитеље, такве примере духовног живота који су постали учитељи народа нашега и преко којих нас Господ позива да следимо њихов свети пут. Благо онима који се одазову гласу Божијем и пођу путем Божијим, а тешко свима онима који се одрекну и презру тај пут и тај позив. Нека је благословен данашњи дан, драга браћо и сестре! Заблагодаримо Господу што смо сабрани овде данас да се заједно Христу Богу помолимо, да заједнички узносимо мо литве Господу. Има ли веће части, веће радости него бити у дому Божијем и у радости Божијој. Нека нам Господ да ту свест да увек будемо у дому Божијем и у радости Његовој, а када смо у дому Божијем, онда смо, браћо и сестре, род Бо жији и најближи једни другима. Нека је благословен данашњи дан и благослов Светог Симеона Мироточивога, рођеног на овим светим простори ма, да буде увек са нама, сада и увек и у векове векова. Амин. Бесједа на Литургији у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, на прослави празника Светог Симеона, 1. марта 2014.

Освећење славског колача и бесједа академика Матије Бећковића на Немањином граду на обали Рибнице

На темељу отаџбине МАТИЈА Бећковић

кад очигледније него данас када је и највеће неверни ке у то уверио Саборни храм у Подгорици, као најно вији доказ да је Христос необорив камен. Свети Сава је збирно име а Немањићи заједничко презиме српског народа. Како каже песник – Немањи ћи сви смо постанули / Од немања тврђег града нема. Немање је сво наше имање Немање је наше послушање Немање је наше искушање Немање је наше подвизање Немање је наше постризање Немање је наше ревновање Немање је наше покајање Немање је наше завештање Немање је наше благостање Немање је с Христом братовање! Немањина и Његошева годишњица нису се покло пиле случајно, а још мање случајно – прошле готово нечујно. Скоро па да нико од данашњих српских народних првака није изговорио њихова имена, а камо ли по везао оснивача српске државе и највећег српског пе сника, првог канонизованог и последњег оглашеног Светитеља Српске Цркве. А одувек су били повезани и нераздвојни Немања и камен, Камен II Каменовић и Глас каменштака. „Очи моје задивио је овај човек узрастом веома ви сок а изгледом наочит“, како је савременик описиво Немању, пустиножитеља Атонског, не слутећи да исто времено верно описује и Пустињака цетињског, који ће се родити седам векова доцније. Као што ће у Саборном храму у Подгорици, васкр снути и Свети Симеон и Свети Петар II и сво цар Нема ње благо и све његове задужбине. Суочена са највећим датумима наше историје, вере и културе, држава је остала без речи.

мај / 2014 / svetigora

амо век нас дели од прославе миленијума Светог Си меона Немање – хиљаду година како живи и побеђу је отац нашег Православља, државе и слободе, отац оца Српске Цркве, отац и син и брат Светог Саве. Немања је симбол нашег трајања, славе и страдања, борења и мирења, први који нас је научио како се опстаје и побеђује. Он нам је издао забрану брбљања и дао иде ју о светињи тишине, ћутања и тиховања. Он је доказ да најдуже траје оно што не престајемо да замишљамо, као што су његов лик, његов глас, његово време. Вршећи дужност непрекршиву, славећи рођење и за вештање Светог Симеона Мироточца у његовом родном граду, прослављамо Онога који је њега прославио, једи ног Оца који није син. Браћо и сестре, наше куће су увек прве гореле. Али гореле су с кро ва, а темељ је опстајао, па су са кућишта, темеља и теме љишта, поново подизане. И наша општа кућа горела је и гори увек с крова, али темељ стоји и не гори, и са њега поново васкрсава. Зато је темељ важнији и светији од куће. Ево нас на темељу наше отаџбине и наше опште куће! Међу камењем Црне Горе нема ни једног који није спомен камен, посвећен и свет, али сви они уступају пр венство камењу Немањиног града, одакле су претеме љени камени темељци свему што је наш народ створио и ствара. И ми се и данас можемо уверити у истинитост предања да је камен задржао људски мирис, а у наше време можда чак и више него људи. Веровало се и да је камен крхотина неба; да камен расте и рађа; да је Хри стос рођен из камена; да се камен преобразио у хлеб; да ће камен који одбацише градитељи постати камен угао ни и заглавни; да се храмови граде од необрађеног ка мена кога глијета скрнаве. И да у то више не верује нико, верујемо ми као живо камење; и да тако није ни за кога, тако је за нас – и нигде снажније него на овом месту, и ни

знацима навода данашњи поштоваоци истог правописа. И Немању и Његоша оптужују за геноцид. Мада мно ги тврде да Његош није Србин, у Хагу кажу да јесте. Као најдубљи дух није Србин, а као највећи злодух јесте. Руку на срце, ни Свети Симеон ни Свети Петар II Пе тровић Његош нису се најбоље сналазили после смрти, зато су и посмртно страдали и страдају до данашњег дана. Тешко је побројати грехове које су починили уплићући се у актуелне догађаје. Данас су можда нај спорнији њихови ставови о Косову од којих не одустају, затварајући очи и окрећући главе од стварности и при лика у којима живимо. Андрић је написао да само треба стати иза оног што имаш и ту остати. Његош је рекао оно што је имао да каже и ми не морамо да говоримо ништа друго сем да то научимо напамет и понављамо давно речено. То је наш памјатник и коме је до памћења има шта да памти, Весели се праху Немањића Немањића и Хребљановића Сад пропојте Високи Дечани И лијепа лавро Студенице Земљи српској ново лице дајте! Срећан празник! Слово на Немањином граду у Подгорици, 1. марта 2014. године

svetigora / 2014 / мај

Да би се избегло робовање прошлости, очиглeдно је тражена нека отворена форма, да се те годишњице не прећуте, али није нађена никаква. Могло се све оба вити на скајпу или блогу – да се људи не срећу, препо знају и окупљају, братиме, грле и љубе без разлога, али је заказала и виртуелна сфера. На другој страни, нећемо се огрешити о истину ако кажемо и обрнуто. Није их споменуо нико – сем свако; а њихове велике годишњице нису обележене нигде – сем свуда и на сваком кораку где год има српског наро да. Званично и формално нису, а незванично и нефор мално јесу. И Немање и Његоша је било колико и наше вере и памћења, инвенције и маште, енергије и идеја. Државе којих нема имале су важнија и паметнија посла, а многи држављани чекали су да им неко важан и вели ки одобри и нареди шта да славе и памте. Свети рођендан Светог Симеона и Светог Његоша прославили смо онако како смо до скора славили кр сну славу. Сви су знали кад им је и која им је слава, али је славио само онај ко је веровао. Ко није веровао, из говарао се да се то не сме и препоручивао се поштују ћи забрану које је било за оне који су окретали лице од свог свеца. Онако како је некад Његош на Цетињу прогласио за свеца свог стрица Петра I тако је Његоша прогласио светитељем Митрополит црногорски Амфилохије. Као што се по доскорашњем правопису реч свети писала под знацима навода тако и Светог Његоша држе под

14 Светосимеоновска литија у Подгорици

Централна прослава Недјеље Православља у Митрополији црногорско-приморској

РАЈО Војиновић

reporta`a

У спомен побједе над иконоборцима

пред иконама крстити или не треба. И бивало је деценија у жи воту Цркве у Цариграду, Византији и свуда гдје постоји Право славна Црква да се иконе склањају и да се само крст ставља и ништа друго“, казао је отац Гојко и објаснио да је на том сабору побиједило поштовање икона у Православљу. Након Литургије и причешћа вјерника, из манастира је кренула литија са иконама, која је прошла око цркве на Ћипу ру, преко Трга краља Николе, Његошевом улицом до Влашке цркве и назад. Пред Цетињским манастиром потом је прото ђакон Игор Балабан, по древној традицији, прочитао Синодик Православља. У трпезарији Цетињске богословије приређена је славска трпеза хришћанске љубави. У организацији Богословије Светог Петра Цетињског уве че је у Подгорици, у крипти Саборног храма Христовог Васкр сења одржана свечана академија. У присуству свештенства, професора и ђака Богословије, те многобројних вјерника из Подгорице и других мјеста поздравно слово је изговорио про фесор ове црквено-просветне установе Драган Радоман. Ректор Богословије, о. Гојко Перовић, уручио је награде по бједницима традиционалног ђачког конкурса за најбоље све тосавске темате. Професор Богословије др Будимир Алексић одржао је свечану бесједу посвећену празнику, 900-годишњи ци рођења Светог Симеона Мироточивог и 100-годишњици Првог свјетског рата. Теолог Александар Вујовић представио је публици књигу чији је аутор – „Споменица Цетињске богословије“. У програму су још учествовали Хор Светог Василија Острошког из Кумбора, Хор Богословије Светог Петра Цетињског, рецитаторска секци ја Богословије и дјеца школе вјеронауке са Цетиња.

мај / 2014 / svetigora

ветом литургијом, коју је служило цетињско свештенство и свештеномонаштво у Цетињ ском манастиру, и празничном литијом улицама цр ногорске престонице, на Цетињу је 9. марта свршен спомен на побједу православних над иконоборци ма и прослављена Недјеља Православља. У току Свете литургије одговарали су чланови Црквеног хора Светог Василија Острошког из Кум бора. У литургијској проповиједи ректор Цетињске Богословије протојереј–ставрофор Гојко Перовић је рекао да се данас сјећамо једног великог сабора који је одржан у Цариграду, „попут сабора који се ових дана одржава у Цариграду на ком је присутан и наш Митрополит црногорско-приморски Амфи лохије – сабор представника свих помјесних Црка ва“. „Састали су се на позив васељенског патријар ха, тамо је и московски патријарх, и александријски, и сви поглавари Православних Цркава. Договарају се да ова вјера, која траје двије хиљаде година, која нас је одржала, због које смо људи, због које смо спремни све да положимо да бисмо њу сачували, да та вјера остане јединствена и да буде још јача, коли ко је то до нас људи“, рекао је он. „Е такав један сабор је одржан послије сто и више година свађа, прогона, расправа у Право славној Цркви међу патријарсима, међу епископи ма, међу царевима византијским треба ли иконе поштовати, треба ли иконе цјеливати, треба ли се

svetigora / 2014 / мај

Ми се враћамо Стефану Немањи – Симеону Миротoчивом, светитељу и државнику, да бисмо корачали путем који је он трасирао и да бисмо истрајали на његовом путу. То је пут који води ка идеалу небеских вриједности, и који сваком човјеку показује за шта треба да живи и гдје је његово право мјесто. То је пут у заједницу са Христом.

Недјеља Православља – литија на Цетињу

Др БУДИМИР Алексић

Да истрајемо на светосимеоновском путу П

мисао своју и поучавати ум свој да желим и да се бри нем за душу своју“. У казивању: „част и слава дође ми као ништа, и сва красота овога живота и диван изглед, показа ми се као дим, а Христова љубав све више се везиваше за мене, макар и недостојног, ја одмах оста вих владавину моју и све моје“ – садржане су суштин ске мисли богопознања и обожења. Све што је Свети Симеон Мироточиви на земљи чинио било је за спас своје душе и душе свога рода. Апостолове ријечи – „Будите као ја“ (Гал. 4, 12) водиле су га путем за Христом, за спасењем. То је пут којим води „мудрост која је одозго“ (Јак. 3, 17). Свети Симеон је прешао тај пут, од земаљског до небеског царства, и постао духовни водич српским краљевима и царе вима. О томе Свети Сава овако каже: „А ти по смрти својој/ у отачаству ти пут показа царевима“ (Служба Светом Симеону). Тај пут, пут опредјељења за Царство небеско сли једио је и Свети великомученик цар Лазар Косовски који се, принуђен да направи избор, није двоумио, јер „земаљско је за малена царство, а небеско увјек и довјека“. Немањићки пут настављају и цетињски ми трополити из митрополитско-господарске лозе Пе тровића, као и Петар I Карађорђевић који, као краљ једне мале земље изнурене Првим и Другим балкан ским ратом, 1915. године одлучује да се српска војска, умјесто да се преда и поклекне пред моћним цар ствима (као што би одлучили други), упути преко цр ногорских и албанских планина ка мору, Солунском фронту, ка побједи и бесмртној слави. Тадашњи срп ски одговор освајачима био је исти као онај косовски Светог кнеза Лазара: не поклонити се пред силом зе маљском, већ пружити отпор. Отуда блиставе српске побједе на Церу, Колубари, Мојковцу и Кајмакчалану. Пут у заједницу са Христом води, како кажу све ти апостоли, „кроз многе невоље“ (Дап. 14, 22). Тако је мучеништво и страдање постало саставни дио срп ске историје, од времена Светог Симеона Мирото чивог па до наших дана. У Првом свјетском рату Ср бија је изгубила трећину, а Црна Гора четвртину свог становништва. У званичној статистици, прављеној за Версајски мировни уговор 1919. године, прорачуна то је да је у старим границама – без Косова, Метохи је и Македоније – Краљевина Србија изгубила 43 од сто свог становништва. Број српских жртава у Првом свјетском рату износи преко милион и 400 хиљада људи. Већ на самом почетку тог рата патентирани су од стране Аустроугарске концентрациони логори за Србе, као сабирни центри за тај „непослушни“ дио становништва, што је била прва таква мјера и устано ва у европској историји новог вијека. Само је, реци мо, кроз логор Арад од августа 1914. прошло више од 50.000 ухапшених Срба, углавном жена и дјеце. Након завршетка Првог свјетског рата, након бли ставих побједа српске војске и ослобођења српских земаља, умјесто стварања и васкрса Србије у њеним историјским и етничким границама, српском народу

мај / 2014 / svetigora

реподобни и пречасни оци! Господо хришћанска! Уваже ни ректоре, колеге професори и драги ученици Богосло вије Светог Петра Цетињског! Браћо и сестре! Благодарим Господу и, признајем, радујем се што ми је као професору наше Богословије пала у дио одговорност и част да вечерас овдје, пред овим одабраним и уваженим скупом, кажем неколико ријечи поводом Недјеље право славља. Овогодишња Недјеља тријумфа православља обасјава 900-годишњицу рођења Стефана Немање, односно Светог Симеона Мироточивог, родоначелника светородне дина стије Немањића, и 100-годишњицу Првог свјетског ратa, нај већег ратног сукоба у дотадашњој историји човјечанства. Стога ће ово слово бити посвећено тим великим историј ским јубилејима, датумима који су – можемо слободно рећи – пресудно утицали на историјску судбину нашег српског на рода и одредили правац његовог пута кроз старију и новију историју. Славећи Светог Симеона Мироточивог ми се подсјећа мо: да је велики жупан Рашке – Стефан Немања, у монаштву Симеон, у светаштву Мироточиви, рођен 1114. године у Зети, на Рибници, у данашњој Подгорици; да је оснивач династи је Немањића – најзначајније српске владарске лозе „која ће бити с правом поистовећена са српском средњовековном државом и њеним уласком у свет византијске и европске кул туре“; да је владао од 1168. до 1196. када се одрекао престола и замонашио; да је „означио историјски почетак Србије, као јединственог политичког и културног бића које ће надживе ти средњи век и дуга времена Османлијске владавине“; да је проширио границе Србије на истоку и југоистоку до сјевер них обронака планине Рудник, на цијело Косово и Метохију и Пилот у долини Дрима, и да је у то вријеме граница српске државе на западу допирала до ријеке Цетине, обухватајући Травунију, Захумље и Неретљанску област са острвом Мље том; да је био утемељивач Српске Православне Цркве који је подизао значајне задужбине; да је водио рачуна о вјерским питањима, па је са епископом рашким Јефтимијем сазвао сабор против јеретика; да је својом државничком снагом и вјештином ујединио српске земље и одолијевао спољним непријатељима и супарницима; да је на врхунцу угледа и владарске моћи донио одлуку да напусти све што је стекао и „узевши крст пође за Христом“, поставши тако примјер кр стоносног одрицања од царства земаљског ради оног што Јеванђеље зове Царство небеско; да је не само родоначел ник династије него и родоначелник једне духовне, небеске Србије, која хоће да живи у Христу и за јеванђељске идеале: за правду и милосрђе, за моћ Духа, за вјечност. Али не подсјећамо се ми Светог Симеона Мироточивог само због тога да бисмо се дотакли наше старе славе и ве личине, и да бисмо указали поштовање немањићком пре дању које је у темељима нашег идентитета. Ми се враћамо овом светитељу и државнику да бисмо корачали путем који је он трасирао и да бисмо истрајали на његовом путу. То је пут који води ка идеалу небеских вриједности, и који сваком човјеку показује за шта треба да живи и гдје је његово право мјесто. То је пут у заједницу са Христом. Још у Хиландарској повељи Светог Симеона Мироточивог означен је пут који води у сусрет Христу: „Почех подстицати

Читање Синодика Православља испред Цетињског манастира

svetigora / 2014 / мај

је наметнута Југославија чије је стварање, по ријечима на шег највећег живог историчара Милорада Екмечића, било Пирова побједа за српски народ. Била је то воља и интерес великих сила и моћних иностраних организација, а не воља српског народа и његових вођа. Подсјетимо се само да се краљ Никола приликом ступања Црне Горе у рат против Ау строугарске обратио Црногорцима ријечима: „Ко је јунак нек слиједи корацима два стара српска краља: да гинемо и крв проливамо за јединство и слободу златну“. И краљ Никола, и сви Петровићи Његоши тежили су об нови немањићке средњовјековне државе, и о томе говори ли, писали и сањали као о крајњем политичком циљу Црне

18 Литија на Цетињу на Недељу Православља

Горе. Немањићка традиција је снажно укоријењена на овом простору, и она представља суштину идентитета овог народа. А без тог идентитета нема истинског је динства на које нас позива и краљ Никола у Пјесми о Светом Сави: „Да се Срби слогом вежу/ Да туђину рад неслоге/ И трвења не подлежу“. Зато више него икада има смисла ову бесједу завршити стиховима Светога Саве из Службе Светом Симеону: „Моли Бога за нас, Си меоне блажени,/ Да сачува стадо твоје неповредно“. Бесједа на Акедемији поводом Недјеље Православља, Саборни храм Васкрсења Христовог, Подгорица, 9. марта 2014. године

чији, приковао Га на крст и убио. Када је Адам из дао свој позив, цео свет се дубоко потресао, али постојала је нада, ту је још било наде: Бог је био ту. Тог дана, цела творевина се тресла од ужаса, јер не само да је прави Адам, прави и савршени Човек сада био мртав, већ је Бог био поражен у њему. Да ли је било наде? Није било наде... И можемо видети да су се небеске силе потресле, да је сунце изгубило своју светлост, да је земља подрхтавала, да се тама спустила на свет, јер је чак и Бог био поражен људ ском мржњом и слепилом: изгледало је да ништа није остало до смрти, распада, краја. И какво чудо када је, из дубине пакла, одјекнуо звук победе, када је цела творевина постала свесна да је Христова људска душа сишла у пакао, на место где нема Бога, где Га не може бити, на место које је по дефиницији место вечног, непоправљивог одсу ства; али је Он сишао у њега у слави, сијајући бли ставошћу Божанства, и мрак је протеран; место крајњег раздвајања је постало место победоносно, испуњено Божијим присуством; то више није био пакао; Бог је извојевао победу, али не само Бог, јер је људска душа Христова, човека испуњеног Божан ством, била она која је извојевала ту победу. А тело? Тело је лежало у гробу нетрулежно, јер трулежност није могла дотаћи ово тело испуњено Божанством, чак и када је људска душа била отрг нута од њега. Нада је дошла, стидљива, а ипак лику јућа; цела творевина је сада знала да је победа из војевана и да је све могуће, да ће сва обећања бити испуњена, да ће све чежње бити задовољене. Само човеков свет још увек није био свестан тога. И ми смо данас у тој истој светој и страшној Су боти, када се Син Божји, Син човечији, одмара од свог труда. Сва творевина зна за победу, читав па као се ужасава; на нама је сада да чекамо, да чекамо са свом чежњом, свом надом, свим жељама да нам стигне вест да је не само пакао поражен, већ да су се душа и тело поново сјединили, да је Христос чо век устао из гроба, да су се све ствари испуниле, да је дошао крај – крај не као временски тренутак, већ као постигнути циљ: визија савршеног човека са вршено заувек сједињена са Божанством, чије тело стоји не само за човечанство већ за читав створени, материјални и духовни свет. Чекајмо са страхопоштовањем, чекајмо са бла годарношћу, чекајмо са нежношћу и обожавањем тренутак када ћемо ми, на земљи, чути вест: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова. Амин! 29. април 1989. Изворник: http://masarchive.org Превод: Милена Тејлор

мај / 2014 / svetigora

ову свету, велику и страшну Суботу, када је Христова људ ска душа била отргнута од тела, и када се Његово нетру лежно, свето Тело одмарало у гробу, какво је дубоко осећање страхопоштовања и ужасa, какав је страх испунио читаву тво ревину. ... Осећај страхопоштовања, јер је читава творевина препознала у Њему живог Бога, Реч Божију, Творца свих ства ри; а какo je страшан, како ужасан био призор Његове смрти! Људи у свом слепилу, поробљени грехом, поробљени смрт ношћу, могли су да наставе да живе а да их не погоди оно што се дешава. Пилат је отишао својим путем, војници су проду жили у своје касарне, руља се разишла после присуствовања страшном, чудесном догађају, али догађају који је за њу остао непојмљив; првосвештеник се радовао а Јуда је умро. Али, чи тав створени свет је боље него људи знао шта се десило. У прву велику суботу, Бог који је све створио, одмарао се од рада, и поверио човеку старање и бригу о свету који је са здао; човеку, који припада створеном свету од самог коре на, јер није саздан као испуњење, као највеличанственије од свих бића у току еволуције: саздан је од земље, од праха зе маљског, најнижег; али у исто време, зато што је био учесник најнижег, учествовао је у свему рођеном од ове исконске ма терије коју је Бог позвао у постојање. Истовремено, човек је поседовао дах Божији, припадао у два света, заиста, и створеном и нествореном. И његов позив је био да приведе сва бића у ту пуноћу на коју је и сâм био призван; из чистоте и невиности до свете зрелости, до те зре лости коју Свети Павле описује када каже да су све ствари на свету саздане тако да Бог буде све у свему, да све створено буде, такорећи одело Божије, тело Божије, испуњено божан ским и његов причасник. Али онда је човек пао, издао је свој позив, отпао је, а свет је стајао у ужасу, изгубљен, без вође који би га довео до испу њења призвања. И даље је постојао – да, али без човека није могао постати оно на шта је призван. Павле, поимајући ово тако дубоко, каже да цела творевина стење за откривењем деце Божије, за даном када је човек требало да поново по стане човек, као што је Бог хтео, као што га је призвао да буде, саздао га да буде, да сва створења нађу у њему визију онога што треба да постану и да им буде вођа на путу тог постајања, тог вечног узрастања у Богу. Онда се појавио Христос, Син Божији је сâм постао Син чо вечији, и све створено, од најмањег атома до највеће галакси је Га је признало као Творца, али у исто време у оваплоћеном телу, у Његовом телу, све створено је препознало себе као испуњено, доведено до савршенства, препознало себе она квим каквим је Бог чезнуо да постане. Такође су видели да је то било могуће, јер ако је то било могуће у Христу, било је могуће и за све ствари да буду прожете Божанством, да буду пребивалиште Духа Светога, да постану тело Бога Вечнога. А онда, у једном трагич ном дану, још једном је људ ски род издао и Бога и свој позив, одбацио Бога живо га који је дошао да спасе оно што је створио, одбацио Сина Божијег који је постао Син чове

povodom praznika Митрополит АНТОНИЈЕ (Блум)

Велика и света Субота

povodom praznika НИКОЛАЈ Колчурински, МИХАИЛ Шугајев svetigora / 2014 / мај

Благодатни огањ …

аређујући Огњу да сиђе, Господ свједочи о свом да се појављују одбљесци плаве боје, који личе на муње, сличне Васкрсењу. Према свједочењима Светих отаца, онима које видимо у вечерњим часовима на небу. Ови одбље први свједок силаска Благодатне свјетлости у Гробу сци – муње сијевају у свим правцима: лијево и десно, одозго на Господњем је апостол Петар. Приближивши се Гро доље и не обавезно испод куполе. Одбљесци имају карактери бу, послије вијести о Спаситељевом Васкрсењу, он стичне особине: варниче свјетлост без видљивог извора, ника је поред погребних пелена, како читамо у Јеванђе да не заслепљују, немају звучну пратњу (гром), која је карактери љу, видио унутар Христовог Гроба задивљујућу свје стична за обичну муњу... Све ово код очевидаца оставља утисак тлост Огња… да се извор одбљесака налази негдје изван граница нашег сви Света Гробница – пећина у којој је три дана по јета(...) – Феномен појаве капљица течности. чивало Спаситељево тијело налази се неколико – Феномен да Огањ не запали ништа, без обзира на то што десетина метара од Голготе. Сама Света гробни ца представља пећину, усјечену у стијену, која има шири топлоту. Обична ватра свијеће има температуру од више двије просторије: погребну ћелију са ложом – ар стотина степени, приближно хиљаду Целзијусових. Ако бисмо косалием – и улазну просторију. Изнад погребне покушали да се умијемо том ватром истог момента бисмо задо Спаситељеве пештере се налази капела – Кувуклија. били опекотине, запалила би нам се коса, обрве, брада. У Хра Ријеч Кувуклија значи „царска спаваћа соба“. Та ри му Гроба Господњег хиљаде људи, стојећи припијени једни уз јеч се употребљава у значењу јединственог мјеста друге, држе по два три струка запаљених свијећа и умивају се на земљи – за храм Гроба Господњег гдје је „Цар над њиховим пламеном. Ту има око 20 хиљада струкова запаљених царевима и Бог над боговима“ био положен ради свијећа. Када би то била обична ватра, вјероватно би се некоме тридневног сна. Савремена Кувуклија представља запалила коса, брада, дјелови одјеће. Током читаве историје си капелу размјера око осам метара у дужину и шест лажења Огња није забележен ни један случај пожара. При тем метара у ширину, која се налази под сводом Храма ператури од хиљаду Целзијуса и двадесет хиљада запаљених Гроба Господњег. Као и у јеванђелска времена, Све свијећа у затвореним просторијама дешавају се топлотни уда та гробница има и другу собу, а то је припрата Анђе ри и несвјестице, посебно код старијих особа. Свети Огањ има ла, у којој се налази дио светог камена који је Анђео посебно својство које га разликује од обичне ватре. Он не само одвалио са улаза Свете гробнице и на коме је он сје да у првим секундама не може да изгори, него не изгара ни у дио обраћајући се женама мироносицама. За ври времену које је довољно да се четрдесет пута изговори „Госпо јеме призива Благодатног огња у припрати Анђела ди помилуј“. Благодатни Огањ грије, али не пали! – Заједничко присуство свих гореописаних чудесних појава се налази представник Јерменске цркве који може да посматра Патријарха. Представници других хри дешава се управо на Велику суботу уочи прославе православ шћанских конфесија су иначе обавезни учесници ног Васкрса. Огањ силази само на молитве православног патри јарха и на свијеће православног патријарха, што је неоспорна силаска Огња. Други обавезни учесници силаска Огња су игу тврдња несумњиве истинитости и Божанске благодати Право ман и монаси лавре Преподобног Саве Освећеног славља. Немогуће је не видјети да је силазак Огња на Велику (17 км од Јерусалима). Трећа група обавезних уче суботу на Гробу Господњем резултат директ сника су мјештани – млади православни Арапи, који ног Божанског (на језику науке на Велику суботу, двадесет-тридесет минута након – трансцендентног) отварања Кувуклије, уз гласне повике и уз ритмич утицаја. ки звук бубњева улазе у Храм, пјевајући молитвене пјесме и плешући. Од када постоји овај ритуал нема свједочанстава. Током чуда силаска Благодатног огња, без обзира на сва могућа оспоравања, остају апсолутно неразјашњене, са тачке гле дишта савремене науке, следеће по јаве: – Присуство одбљесака свјетлости, који претходе паљењу Благодатног огња и прате га. Након уласка патријарха у Кувуклију у Храму се дешавају необичне појаве. По читавом Храму, али првенствено око Ку вуклије (над којом је купола), почињу

Познат је случај да 1579. године православ ног патријарха на Велику суботу нијесу пустили у Храм Гроба Господњег. Он је стајао пред затво реним вратима храма са спољне стране. Јермен ски свештеници су ушли у Кувуклију и приступи ли молитвеном призиву Господу за силазак Огња. Али, њихове молитве нијесу услишене. Стојећи поред затворених врата храма, православни све штеници су такође молитвом завапили Господу. Одједном се зачуо звук. Стуб који се налази лије во од затворених врата храма је треснуо, из њега је изашао Огањ и запалио свијеће у рукама јеру салимског патријарха. Са великом радошћу пра вославно свештенство је ушло у храм и просла вило Господа. Турци су без оклијевања истјерали јерменске свештенике из Кувуклије. Трагови си ласка Огња и данас се могу видјети на напуклом стубу који се налази лијево од врата. Од 1579. године нико више то није оспора вао и нико није покушавао да добије Благодатни огањ. Представници других конфесија су обаве зно присутни у Храму на Велику суботу, али Огањ добијају искључиво из руку православног патри јарха. Историја памти још један покушај представ ника друге хришћанске конфесије да добију Огањ – 1101. године. Представници Римокато личке цркве, који су тада владали Јерусалимом, самостално су покушали да добију Огањ. Чудо силаска Огња се није десило, јер нијесу били при сутни православни хришћани. Чудо Благодатног огња је једно од многих чу деса Православља, које је у принципу доступно свакоме који жели да позна истину: Дођи и види! Чудо које се дешава пред лицем читавог свијета, „цијелог напредног човјечанства“. Одломци из текста, преузето са http://www.pravoslavie.ru Са руског Марија Живковић

Благодатни огањ

ЈОВ Гумеров

- сјај чуда и немоћ скептика

Одломци из текста, преузето са http://www.pravoslavie.ru

мај / 2014 / svetigora

удо силаска Благодатног огња је очигледна чињеница, која се сваке године дешава, и која стоји насупрот потпуној немогућ ности скептика да докажу своје тврдње. Сваке године неколико хиљада вјерних, присутних у храму Гроба Господњег, гледа како у Кувуклију, која је била провјерена и закључана, улази патријарх, чије одежде су такође специјално прегледане, држећи сноп неу паљених свијећа. Из ње он излази са запаљеним факелом oд 33 свијеће (по броју Исусових година). Управо је то чињеница. Према изразу древних римских судија, contra factum non est argumentum (против чињенице не постоје докази). Отац Митрофан (Папајоанину), који је 57 година био стражар при капели Гроба Господњег, саопштио је следеће појединости ар химандриту Сави (Ахилеосу): „Између 10 и 11 сати ујутру на Вели ку суботу обавља се строга контрола. Опуномоћена лица улазе у Кувуклију Светога гроба, над којим у виду златне завјесе висе 43 златна кандила која горе даноноћно – 13 од њих припадају право славцима, 13 католицима, 13 Јерменима и 4 Коптима. Унутра Живо носног гроба улазе само специјално опуномоћена лица, и то непо средно пред улазак Патријарха у њу, и гасе сва 43 кандила. На дан силаска Благодатног огња установљен је строг поредак који се вје ковима испуњава. Тога дана обавезно је присуство представника других вјероисповјести: католика, Јермена и Копта, који заједно са православним опуномоћенима улазе у Кувуклију. Њихово прису ство има само један циљ – да провјере да неко не би случајно или намјерно оставио запаљено неко кандило или неки предмет од којег би се могла запалити ватра и да се не би неко сакрио у Куву клији. Стога се она провјерава три пута. Пошто погаси сва кандила и свијеће, комисија излази из Кувуклије. Храм Живоносног гроба Господњег се погружава у потпуни мрак. За то вријеме, восак који је претходно коришћен на 40 Литургија треба да буде спреман, тј. раније растопљен за прављење печата за улаз у Кувуклију. Затим се двијема огромним бијелим укрштеним тракама прекривају вра та улаза у Кувуклију, чији крајеви лепршају украшавајући улаз. На двокрилна врата са све четири стране ставља се довољна количи на воска, а на мјесту гдје се траке укрштају ставља се мало воска, и улаз у Кувуклију се печати званичним печатом Патријаршије. Та процедура подсјећа на безнадежан покушај јеврејских првосве штеника и фарисеја да запечате Гроб Живоначалника, да Његово тијело не украду ученици (...) Пошто се запечате врата Гроба, тачно у 11 сати ујутру на Велику суботу почиње литија око Кувуклије. Она се обилази три пута. Све чани крсни ход праћен је пјевањем псалама. Читав храм одзвања дивним светим византијским химнама. Патријарх и сви архијере ји, обучени у златне сакосе, обилазе Кувуклију у пратњи свештеног клира. На почетку процесије су ипођакони са шестокрилим рипи дама у рукама...Та свечана византијска процесија преноси ходоча сника у друге сфере постојања. На неко вријеме сви који се ту моле постају грађани Неба. Послије трократног крсног хода око Куву клије, патријарх стаје наспрам њеног улаза, и тада га у присуству званичних лица и осталог народа прегледају чланови комисије: та контрола се ради због тога да би се одбацило свако подозрење о могућности уношења у Кувуклију било какво предмета којим би могао запалити ватру. Након те процедуре, патријарх у подрасни ку, са епитрахиљем и архијерејским омофором улази у Кувуклију. И тачно у 12. сати сијеку се траке и скида печат са улаза у Кувуклију“ (Сава Ахилеос, архимадрит, Ја сам видио Благодатни огањ, Атина, 2002).

povodom praznika Свештеник ГЕОРГИЈЕ Димопулос svetigora / 2014 / мај

Друга недеља по Васкрсу

-Д Томина

И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој! (Јн 20,17-31)

анашњи дан називамо Антипасхом, драга браћо, зато што њих. Десет најбољих Томиних пријатеља, које је по се данас приводи крају празник Васкрса, иако наставља знавао бар три године, уверавали су га да су виде мо да певамо радосне васкршње песме до празника Вазне ли Господа. Њихове приче су се све подударале. То сења Господњег. Седмицу иза Васкрса називамо „Светлом“ од су били благоразумни људи. Ипак, Тома је одбио да латинског „Dominica in Albis“, јер су у древнохришћанским верује ако не види. Многи људи данас понављају То временима новокрштени носили беле хаљине од дана кр мине речи, нарочито они који би да униште главне догмате хришћанске вере. штења на Велику и Свету суботу до недеље Антипасхе. Ако људи заузму овај став „ако не видим нећу Овај дан нам је познат и као Томина недеља, зато што се осам дана након Христовог првог јављања Његовим учени веровати“, помислило би се да бар треба да се по цима, када Тома није био присутан и (због тога) одбио да по труде да пажљиво истражују. Пре неког времена је верује, Христос јавио свим апостолима и рекао Томи: „пружи дан ми је младић врло смело рекао: „Оче, верујем прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у да је Сократ био већи од Христа“. Рекао сам му: „Ако можеш да поткрепиш то што кажеш конкретним ребра моја, и не буди невјеран него вјеран.“ (Јн 20, 27). Христос се није бојао научног испитивања тада, а нема се доказом, онда ћу и ја у то поверовати.“ Почео је да чега плашити ни данас. Уместо тога, Он помаже свима онима тумачи Сократове „списе“, напомињући да Христос који са добром намером и осећањима настоје да сазнају и уче није ништа написао. Како се збунио када сам му об о Њему и да Га сретну. Христос не покушава да нас примо јаснио да сâм Сократ није ништа написао, и да је све ра да верујемо у Њега. Он никога не приморава, већ позива оно што знамо о њему сакупљено из списа таквих све да иду за Њим – Он прима свакога ко жели да Га слобод људи као што су: Платон, Ксенофон и Плутарх. Није но следи. Исус поштује слободу воље са којом је човек ство хтео да ми верује док му то нисам показао црно на рен. Многи Га одбацују, иницирајући страшне прогоне про бело у енциклопедији. Ако пажљиво не истражује тив оних који Га безусловно прихватају. Атеисти и неверници мо и не припремамо се за учење, постаћемо налик и даље планирају лекције и посебне предмете не би ли проти на празно буре, које једино садржи немуште звуке. У њујоршком хотелу, извесни човек се жалио на вуречили Његовом учењу. Научници провлаче Исусове речи кроз човеком створени рачунар у узалуд посао. Неко је рекао: „Не брини; богати умиру као ном настојању да докажу да исте нису и ми, а њихово богатство им неће донети никаквог аутентичне. Састанци и конвенције добра у будућем животу.“ Први је затим одговорио: се и даље приређују супротста „Заиста верујеш у такву митолошку бесмислицу?“ У вљајући се Христу. Противе Му том тренутку сам осетио да морам да се умешам у се и саме страсти грешних људи. разговор: „Зашто то не истражите па видите да ли Но, изнад свих гласова прого се неко вратио из царства мртвих“, предложио сам. нитеља, атеиста и неверника, „Да ли знате шта Библија учи о рају и паклу, и о Оно и даље чујемо Томин глас како ме који се вратио из мртвих? Да ли сте икада озбиљ но истраживали хришћанску религију?“ Одговор кличе: „Господ мој и Бог мој!“ Томин први став, „ако не ви је, наравно, био: „Не“. Није знао ништа о религији, а дим нећу веровати“, нелогичан ипак је изражавао своје мишљење да рај и пакао не је. Не примењујемо га на све дру постоје као засебна места. Како је могуће да неко го; зашто га онда примењујемо на полаже право на мишљење о нечему о чему, како и религију? Како би школе функциониса сâм признаје, не зна ништа? Но, Христу је толико стало до сваке појединачне ле са оваквим ставом? Како би учитељи до казивали ђацима да су Сократ, Платон, душе, вољени, да Он снисходи неверном Томи, до Наполеон, Линколн, па чак и Ајзенхау пуштајући му да Га види и додирне, и тако провери ер заиста живели? Како би учитељи истину Васкрсења: „Не буду неверан“, каже, „него доказивали да су се освајања Алек веран“. Св. Златоуст пише: „Гледајући неверје ученика, сандра Великог и битка код Ватер лоа десиле? И како би суд осудио видимо и поимамо велику љубав Господа нашег, иједног криминалца, ако би чи који је унизио Себе да би испитао веру ученика.“ тава порота морала да види Када је Тома видео Господа, сместа је поверовао, ус злочин како се десио да би кликнувши: „Господ мој и Бог мој!“ Исусов одговор донела пресуду „крив“? је намењен сваком од нас: „Блажени који не видеше, а повероваше“ (Јн. 20, 29). „Веруј у Господа Исуса Хри Како је све то нелогично! Живимо и крећемо се ста и спашћеш се“ (Дап. 16, 31). уздањем других у нас, и Одломак из књиге „Православне проповеди“ оним који ми имамо у Изворник: http://www.holytrinitymission.org Превод: Милена Тејлор

Бог не кажњава

Разговор са архимандритом Методијем, игуманом царске лавре Хиландара

•

мај / 2014 / svetigora

Реците, оче, нашим читаоцима нешто о себи – да Што се тиче људи који без правог призива одла зе на монашки пут – то се обично дешава онима који вас упознају мало боље. Прво што ми пада на памет, то је да се пре два дана су, како их називамо, новообраћени, било да су кр испунило двадесет година од како сам дошао први пут штени у младости, у детињству, било касније. Они, ако на Св. Гору. То је било 1994. г, и баш се тако десило да до нису пре тога живели црквеним духовним животом, ђем на сам празник Преподобног Симеона Мироточивог. у једном тренутку осете интензивно тај призив да се И ево, пре два дана смо славили његов спомен – тог се покају, да измене свој живот. Дакле, осете јачину тог дана напунило двадесет година од мог доласка. То су нај призива, међутим може да се деси да не разумеју и да важнијих двадесет година у мом животу. Наравно да су и помисле да је то и призив за монаштво. А у ствари Бог оне претходне биле важне, да је било потребно да човек их само призива да се покају и да крену да живе ду кроз васпитање у својој кући дође до неке мере побо ховним животом, али не још увек за монаштво, или их жности, да би на крају донео одлуку да крене монашким можда никад Бог и није наменио за монашки живот. То се често дешава; ја сам имао много прилике путем. Јер, и тај први пут када сам ступио на тло Св. Горе, ја сам дошао са том намером. То је било са благословом ових година у нашем манастиру да разговарам са љу блаженопочившег старца Тадеја. Мени су неки од прија дима који су, ето, имали помисао да их Бог призива, теља са којима сам се дружио, са којим сам заједно ишао осетили су неки снажан призив. Међутим, после неког у Цркву, када сам им саопштио моју жељу да идем у мана времена су схватили да то није призив за монаштво. стир, препоручили да обавезно разговарам са старцем Чини ми се да сам кроз то искуство дугогодишње ус Тадејем и да њега питам за благослов; да ми он препору пео некако да схватим – надам се да не грешим – да чи где да одем. Ја сам отишао код старца, тада је живео у они у ствари помешају тај призив из греховног живо манастиру Витовници, и разговарао с њим, и он ми је дао та на прави хришћански духовни живот са призивом благослов, изричито – за Св. Гору. Тако сам са његовим за монаштво. Због тога је врло битно, да поновим, да благословом, његовом препоруком дошао те ’94, и ево – се свако од нас моли и да осети у срцу одговор Божи ји. Можда некоме то изгледа чудно, да се говори на пре два дана се напунило двадесет година. • Можете ли да нам кажете нешто о призиву за ма- тај начин, као да свако од нас треба да има пророчког настирски живот? Шта бива са људима који у ма- духа. Међутим, и старац Силуан Светогорац исто каже. Да сваки хришћанин то може. Да не треба да се плаши настир оду без призива? Врло је важно у животу сваког хришћанина да сазна и да треба да се моли Богу – да ће се тако научити томе каква је воља Божија о његовој личности. Знамо сви да да му Бог открива своју вољу у срцу. Али за најважније је крајњи циљ свих путева Господњих, за свакога човека одлуке је ипак сигурније да са смирењем питамо не – његово спасење. Али ти путеви су различити. Неко ће се ког од духовних људи, да нам и они то протумаче. спасти живећи у свету, у оквиру породице, живећи поро • Ко је вама духовник? Када сам дошао у манастир, духовник ми је био дичним брачним животом, а опет некога Господ призи ва да крене монашким путем. Због тога је врло важно за сада већ блаженопочивши игуман Мојсије и он ме је и сваког хришћанина, сваку хришћанку, када дође време замонашио. У исто време, ту је био и старац јеромонах да донесе своју одлуку, да се усрдно моли Богу и да са ве Кирило, који је исто исповедао братију. После упоко ром очекује тај одговор од Господа. Ту је врло тешко тач јења о. Мојсија, ја се исповедам код о. Кирила. Међу но одредити неку границу, конкретно за монаштво – где тим, пошто је игуманска дужност ипак нешто посебно, је та граница где се сусреће призив Божији и сама наша за неке конкретне савете у вези руковођења братијом, воља, да ми то хоћемо. У сваком случају, то садејство, или ја често питам неке од најискуснијих игумана на Све како бисмо рекли грчким изразом – синергија наших тој Гори. Да ми објасне шта да радим у тим ситуација воља, дакле воље Божије и воље наше, врло је битна. Нај ма, које се не односе само на мој лични живот, већ на боље се сазнаје воља Божија кроз молитву, али исто тако руковођење манастиром, у смислу игуманског послу и када са вером питамо неког од духовних отаца; са ве шања. ром да ће Бог, због наше усрдне молитве, њему отворити • Да ли се братија исповеда код вас? Да, ја исповедам братију. И не само сада, већ још у ум да нам каже оно право.

ЕЛЗА Бибић

Игуман манастира Хиландара на Светој Гори, архимандрит Методије (Марковић), рођен је у Чачку 7. јануара 1970. године. Пре монашења студирао је на Електротехничком факултету у Београду. У манастиру Хиландару је од 1994. године. Устоличење у трон – са византијском торжественошћу и благољепијем, а у складу са типиком Свете Горе – јеромонаха Методија за игумана свештене Царске лавре манастира Хиландара, обављено је 16/3. маја 2010. године. Отац Методије је допутовао на Цетиње ради учешћа на Светосимеоновском сабору, који се у суботу, 1. марта 2014. одржао у Подгорици у склопу прославе великог јубилеја 900 година од рођења Светог Симеона Мироточивог – Стефана Немање. Ту смо прилику искористили да са њим разговарамо…

razgovor

већ исправља и подучава

svetigora / 2014 / мај

време док је о. Мојсије био жив, али због болести че тор увек са њима и да их штити својим молитвама. Природно сто одсутан из манастира. Тада ми је дао благослов је да су монаси били тужни, али је Св. Сава имао одређене да се млађа братија која је тада долазила у манастир, циљеве када је то урадио. Да би се братство утешило, каже већ од 2001. г, код мене исповеда. Тако то поколење предање, Св. Симеон се јавио једном духоносном старцу и монаха, па и сви нови који долазе, код мене долазе рекао му да је његова воља да се његове мошти пренесу у на исповест. Србију, али да ће за утеху братству нешто друго бити њима • Дошли сте поводом освећења крстионице даровано. И заиста, чим су мошти извађене из гроба, убр у пиргу Св. Симеона Мироточивог у Храму зо је кренула да расте са тог истог места лоза, која ево већ Христовог Васкрсења. Знамо да је Стефан 800 година и више рађа, и то не рађа обично грожђе, већ Немања крштен прво у латинској Цркви, па чудотворно. А његово чудотворство се огледа у томе да су да чујемо нешто о томе од вас. пружници који немају деце, уз претходни 40-дневни пост и У то време, када је Западна црква због јереси молитве, узимајући жена два зрна а муж једно зрно, често и неких неправилности, на крају отпала од стабла бивају благословени молитвама Св. Симеона да добију же Апостолског хришћанства, које је и даље живо у љени пород. На тај начин је Св Симеон, иако су његове мо источним земљама, још увек те разлике нису биле шти пренете у Србију, остао и даље, ево до данашњег дана, велике. Тако је и наша држава, која се налазила не са братством манастира Хиландара. Ми се радујемо томе и како на граници између Истока и Запада била под осећамо присуство нашег Светог ктитора. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је једном утицајем и једне и друге стране. Отуда није било уопште необично да се дешавају такви догађаји. Из приликом од те лозе узео неколико ластара који су остали историје Цркве знамо да су и касније, када су те ра после орезивања, и посадио их уз сам олтар Храма Васкрсе злике постале много веће и када се јасно разгра ња у Подгорици. И ето, показало се да је Свети Симеон бла ничило западно и источно хришћанство, источни гословио и своје родно место тиме што се његовим моли хришћани – свесни тога да они чувају истину пра твама лоза примила и рађа. Тако видимо да Св. Симеон није вославља хришћанског, истинског, апостолског, а заборавио ни место ни народ тамо где је рођен. да је Запад отпао од благодати апостолског прејем • Када сте упознали митрополита Амфилохија? ства – ипак признавали крштење које је вршено у Ја сам га наравно много пута виђао док сам још у Београ име Свете Тројице и само су вршили Миропомаза ду био као студент, али тада нисам имао прилике да га упо ње, сматрајући да Западна црква више није у пуној знам лично. А први пут сам га упознао у манастиру Хиланда истини и да више нема благодатне дарове. Због тога ру, он је један од архијереја Српске Цркве који је најчешће су то крштење допуњавали миропомазањем, дода био гост манастира Хиландара и Свете Горе. То је било 1997. г, јући тај печат Духа Светог – Свети Симеон је такође када је, заједно са још четворицом наших архијереја, дошао касније миропомазан у Расу. Више пута је на сабо на позив манастира Ватопеда, на прославу осамсто година рима црквеним расправљано о томе, па је некад до од сусрета Св. Саве и Симеона. ношена одлука да се у таквим случајевима крштење • Да кажемо нешто о самом манастиру, огњишту наше мора обавити од почетка, а опет је после неколико културе, вере и просвећености. У руци носите патедесетина или стотина година, мењано мишљење и рицу Алексија III Комнена, као знак независности… Да. Овај штап, патерица, налази се увек код иконе Троје закључак, и говорено да је довољно само Миропо мазање. Тако да су и једна и друга пракса биле за ручице, и ми га наравно не користимо сваки дан. По древ ступљене, и то није ништа необично. Тако је и сада – ном типику нашег ктитора Св. Саве, приликом избора новог када дође неко из неке од западних цркава које нису игумана, двојица најстаријих у манастиру новом игуману православне, негде ће га само миропомазати, а не дају два предмета од велике важности. Један од та два пред где ће га крстити од почетка. мета је овај штап, византијског самодршца Алексија III, а дру У сваком случају, Господ је прославио Преподоб го је Типик Св. Саве. То је симболично и значи да је хиландар ног Симеона Мироточивог, мироточењем из њего ски игуман дужан, примајући овај штап, да чува независност вог гроба и многим чудесима, и св. лозом која је ни манастира, и да је дужан, примајући Типик Св. Саве, да га и кла из његовог гроба, тако да ми не морамо много он сам испуњава, и да наравно помаже и монасима, да их да размишљамо о томе. Он је велики Светитељ, је подстиче да и они живе по Типику Св. Саве. По заповести на дан од највећих у нашем роду, и то је у ствари нај шег ктитора, ми овај типик читамо на трпези сваког првог дана у месецу. И трудимо се колико је у нашим моћима да га важније. • Споменусте и лозу Св. Симеона. Наш Митро- испуњавамо. Што се тиче независности манастира, она је врло важна. полит ју је посадио поред десне стране Храма Христовог Васкрсења, и примила се. То је О њој говори Св. Сава на почетку Типика и чак баца проклет велики благослов за нас! ство на онога ко ту независност наруши. Али, у то време није Да. Било је и раније покушаја да се пресади лоза било лако путовати као што је сада. Тада је било тешко да се Св. Симеона, која је по предању изникла онда када сваки пут када се изабере нови игуман одлази у Цариград је Св. Сава пренео мошти свога оца у Србију, да би по потврду тог игуманства. Па да би се направила уштеда, Св. помирио своја два брата. Предање каже да су тада Сава је замолио цара, и он му је дао тај његов штап, говорећи шњи хиландарски монаси били тужни што се раста да од сада више не морају игумани када се изаберу да дола ју од Св. Симеона, од његових моштију. Јер, они су зе код њега, него да ће тај штап бити знак његове потврде. И њега сматрали за живог, за живљег од њих самих, и ето, до данашњега дана се тај штап чува поред иконе Троје чињеница да су ту биле његове чудотворне мошти ручице као доказ независности манастира. Када ме је 2010. уверавала их је да је њихов преподобни отац и кти године братија изабрала за игумана, старци су ми у олтару

Врло је важно у животу сваког хришћанина да сазна каква је воља Божија о његовој личности. Знамо сви да је крајњи циљ свих путева Господњих, за свакога човека – његово спасење. Али ти путеви су различити.

мај / 2014 / svetigora

пред Светим престолом уручили начин хранимо колико можемо не само нас, него и многобројне поклонике тај штап и Типик Св. Саве. који долазе у манастир Хиландар, као и раднике. Јер, ако су нам већ наши кти • Обновили сте 2008. г. вино- тори све то ставили, наша је дужност и наша нам савест налаже да то и употре град на чувеном Савином бљавамо на прави начин, да чувамо. пољу. Да подсетимо наше О томе су се старали и стари наши оци, који нису имали снаге да земљу об читаоце, манастир Хилан- рађују, јер је братство по броју било много, много мање, али се знало да је по дар има око 8,500 h земље. требно сачувати сва та имања, и не само на Св. Гори него и ван Св. Горе. Они су Ниједан манастир на Светој се трудили да знају које су границе, и ево и ми сада, користећи нове технологије Гори нема толико обрадиве правимо те карте нашег имања и утврђујемо границе. Не зато што смо везани плодне површине. за материјално, јер ми бисмо као монаси први требали Само манастир Велика лавра да покажемо да нисмо везани за материјално, али по површини има већи посед на ипак као неко наслеђе које су нам наши свети Светој Гори. Међутим, они има оци, претходници, оставили. И сам Св. Сава ју посед на другом крају Св. Горе, у Типику каже – „Чувајте ову имовину јер је тамо где је врх Атоса, и ту нема са многим знојем стечена“, као да на неки много баш плодне површине. Гле начин и ту баца проклетство на онога који дајући из тог угла, заиста је наш би се немарно опходио према тој имови манастир најбогатији. Постоји јед ни. на шала међу светогорским мо • Како да прескочимо нашу и вашу насима, онима који живе тамо на заштитницу, Игуманију Св. Горе, страни према Великој лаври где је Игуманију нашег и вашег манапланина Атос, па нам кажу: „Изгле стира – Мајку Божију? Пре неки дан сам прочитала и да се велида да је Бог, када је стварао свет и ки део Часног крста налази код кад је стварао Свету Гору, имао вас, као и чувена икона Млеконеке грабуљице, сво камење је за грабио и привукао на нашу стра питатељница, коју је Св. Сава дону, а вама је тамо оставио плодну нео као дар Св. Саве Освећеног. земљу“. Можете ли нам нешто укратко Што се тиче обнове нашег ви рећи о овим светињама? нограда, и не само винограда, То су велике светиње, највеће могу да кажем да смо после по светиње које се чувају у нашем ма жара решили да заједно са гра настиру. Часни крст је велика све ђевинском обновом обновимо и тиња. Један старац, сада већ по наше домаћинство. Тако обнавља којни, отац Агатон је говорио: мо и маслињаке. Манастир Хилан ,,Знаш, сваки пут кад целивамо дар има неколико хиљада стабала Часни крст, ми се на неки на маслина на Св. Гори; међутим, у чин причешћујемо, јер ово време када је било мање монаха, свето Дрво је заливено Кр ови су маслињаци зарасли. Али вљу Господњом, и целивају маслина је тако благородно дрво, ћи Часни крст ми се сваки да чак и после сто или двеста или пут у ствари причешћујемо триста година, када се очисти оно Крвљу Господњом“. Тако је што је поред ње израсло и када се у нама, младим монасима, она на прави начин ореже, врло будио ту побожност – да брзо поново даје плод. Тако да ма знамо каква је светиња настир сада не само да узгаја ма међу нама. Због тога је слине, него већ и сами цедимо ма велики празник, иако слиново уље на начин како је оно није званична слава најздравије касније за употребу манастира – 14. сеп – хладно цеђено. Такође произво тембар по старом димо и вино. Имамо и воћњаке и календару – дакле велику башту… Трудимо се да ту Воздвижење Часног земљу што смо наследили од на Крста. Тада је мана ших ктитора обрађујемо. На тај стир пун скоро исто

25 Архимандрит Методије – игуман манастира Хиландара

као и за славе – празник Ваведења и иконе Пре свете Богородице Тројеручице. Јер многи тада до лазе, знајући да је у нашем манастиру овај велики део Часног крста, који је у току историје манастира подељен на неколико делова, али се још увек чува тај кивот, или како га Грци називају – ставротека, у коме је Св. Сава из Никеје донео Часни крст. По ки воту се види да је то био веома велики део, највећи од свих делова на Светој Гори. Манастир Ксиропо там такође има један велики део и он је познатији од нашег зато што баш на том делу се налази рупа од једног од четири клина на којима је Господ био разапет. Али по величини, када се сви делови сабе ру, овај део који је био у Хиландару је већи и од тог Ксиропотамског. Пресвета Богородица се на целој Светој Гори поштује као Игуманија, али због чуда када се њена икона сама поставила на игуманско место, сами грчки монаси на Св. Гори кажу да је Пресвета Бого родица Игуманија целе Св. Горе, али да је њен игу мански трон у Хиландару. Још једну чудотворну и веома важну икону, ве лику светињу – икону Млекопитатељницу, Св. Сава је донео као дар Преподобног Саве Освећеног, по коме он и носи име, и који је предвидео унапред много векова и оставио завештање монасима свог манастира, да ће доћи после много векова један

svetigora / 2014 / мај

Пресвета Богородица се на целој Светој Гори поштује као Игуманија, али због чуда када се њена икона сама поставила на игуманско место, сами грчки монаси на Св. Гори кажу да је Пресвета Богородица Игуманија целе Св. Горе, али да је њен игумански трон у Хиландару.

монах, који ће носити исто његово име Сава и да ће бити царског порекла и да му дају ту икону. Они су му је дали и он ју је донео у Кареју. Тамо је поди гао црквицу посвећену Преподобном Сави Осве ћеном и поставио је икону Млекопитатељницу, по предању, са десне стране на иконостасу, где увек стоји Христова икона. И данас, када уђете у испо сницу Св. Саве, у црквицу Св. Саве Освећеног, ви дећете нешто необично: да је икона Пресвете Бо городице са десне стране а Христова икона са леве. • Женском полу је недоступан приступ Св. Гори. Објасните нам зашто је то тако, јер у вези са тим углавном постоје предрасуде. То правило у ствари није ништа необично. Је дино је необично што овде говоримо о једној це лој територији, дакле целом полуострву. Иначе, то правило, „аватон“, заступљено је у већој или мањој мери у сваком манастиру. Било у мушком, било у женском. Рецимо у манастир Светог Саве Освеће ног такође жене не могу да уђу, али исто тако је било у историји много случајева да у женске мана стире нису смели да улазе мушкарци, осим неких старијих свештеника који су им служили Литургију и остале службе. Чак и тамо где је дозвољен ула зак у сам манастир, увек постоје барем делови, где

нпр. живе монаси – ту особе женског пола не долазе. Исто тако, у женским манастирима – мушкарци долазе у цркву, долазе у гостопримницу, у трпезарију, али у сам конак не улазе. Дакле, тај принцип је у монаштву увек заступљен, и ту уопште није реч о некој, како би сад рекли, дискриминацији. Основа оваквог правила је подвижничка, због тога што је је дан од завета који и монаси и монахиње дају када се монаше, завет девствености. Знајући слабост и непостојаност људске природе, они који су стројили поредак монашког живота, још од првих векова, одредили су да они који живе монашким жи вотом буду на неки начин изоловани од особа супротног пола, да не би долазило до искушења. Тако је тај принцип, „аватон“, у ствари заступљен у монаштву од самог почетка. Св. Гора се само разликује по томе што је у питању цела једна област, на којој се налази двадесет манастира, доста скитова и келија на једној малој територији, па се тај принцип некако стопио и проширио на цело полуострво. Због тога је у ствари забрање но особама женског пола да долазе на Св. Гору, а не због било какве дискриминације. • Велики део манастира је изгорео 2004. године: од трпезарије до пирга Св. Саве. То је мало више од половине манастирског комплекса. Хиландар је у својој историји доживео неколико пожара, али је овај био најтежи, зар не? Ово је највећи од великих пожара који су били, и ево баш ових дана се навршава десет година како се тај пожар десио. Сама обнова није одмах почела, јер је било прво потребно да се само градилиште припреми. Требало је учврстити оно што је остало од зидина, да се не би обрушило на извођаче радо ва. Обнова је почела тек 2006. године, тако да смо сада ушли у осму годину обнове, и до сада је обновљено нешто више од половине изгорелог дела манастира. То много значи за брат ство, јер смо првих година после пожара били веома скучени што се простора тиче, а сада већ користимо нове конаке. Ва жно је рећи да је нама главни циљ био да оно што се обнови буде у највећој мери слично са оним како је било пре пожара, и многи поклоници који су годинама пре пожара долазили у манастир, потврдили су да је оно што смо до сад урадили заи ста потпуно исто као што је било пре пожара. • Како се братија држала тих дана? Тада је било очигледно да када Господ допусти неко стра дање, Он истовремено даје и духовну снагу да се са тим иску шењем носимо. Тако су сви заиста били некако закриљени том благодаћу Божијом, и нико није попустио духом, ни вољом. За иста је све било на нивоу духовном, како је и требало да буде. То је просто немогуће разумети другачије већ да је то у ствари Божија благодат учинила. • Да ли може нешто да се каже о симболичком, духовном значају овог догађаја? Некако се човек у тој ситуацији запита – да ли је то казна за грехе наше? Знате како, кад неко каже – Бог кажњава, ја обично волим да мало то преформулишем и кажем – Бог у ствари исправља и подучава. Тако да све што се дешава овде на земљи, а што нам је непријатно, то у ствари Бог користи да би нас исправио. Па ето, и сам народ каже – без невоље нема богомоље. Некако када се дешавају искушења, ми се у тим искушењима духовно челичимо, и прочишћавамо се као што се злато прочишћава у огњу, да бисмо чистији и светлији дочекали Други долазак Христов. Мислим да је са свим страдањима која се дешавају у нашем народу, кроз целу историју, па ето и овим страдањем кроз пожар у Хиландару, у ствари Бог имао тај циљ.

ГЛАВА ПЕТА синови Нифисови сто педесет шест; 22. синови Каламоалујеви и Онусови седам стотина двадесет пет, синови Јерехови три стотине четрдесет пет; 23. синови Санасови три хиљаде триста тридесет. 24. Свештеници: синови Једуја сина Исусова међу синовима Анасивовим девет стотина седамдесет два, синови Емирови хиљаду педесет два; 25. синови Фасурови хиљаду двије стотине четрдесет седам, синови Хармијеви хиљаду седамнаест. 26. А левити: синови Исусови и Кадмилови и Ванујеви и Судијеви седамдесет четири. 27. Свештенопојци: синови Асафови сто двадесет осам. 28. Вратари: синови Салумови, синови Атарови, синови Талманови, синови Акувови, синови Атитеви, синови Савајеви, свих сто тридесет девет. 29. Свештенослуге: синови Исавови, синови Асифови, синови Таваотови, синови Кирасови, синови Суаови, синови Фадејеви, синови Лаванови, синови Агавови, 30. синови Акудови, синови Утови, синови Китавови, синови Агавови, синови Сувајеви, синови Ананови, синови Катуови, синови Гедурови; 31. синови Јаирови, синови Даисанови, синови Ноевови, синови Хасевови, синови Газирови, синови Осијеви, синови Финојеви, синови Асарови, синови Вастајеви, синови Асанови, синови Манијеви, синови Нафисови, синови Акуфови, синови Ахивови, синови Асурови, синови Фаракимови, синови Васалотови, 32. синови Медајеви, синови Кутајеви, синови Харејеви, синови Варкусови, синови Серареви, синови Томијеви, синови Насијеви, синови Атифови; 33. синови слугу Соломонових: синови Асафиотови, синови Фаридови, синови Јеилеви, синови Лозонови, синови Исдаилеви, синови Сафутијеви, 34. синови Агијеви, синови Факаретсавијеви, синови Саротијеви, синови Масијасови, синови Гасови, синови Адусови, синови Сувасови, синови Афераеви, синови Вародисови, синови Сафатови, синови Амонови. 35. Сви свештенослуге и синови слугу Соломонових три стотине седамдесет два. 36. Ови дошавши од Термелета и Терлерсаса, вођа њихов био је Харат, Адан и Амар, 37. нису могли доказати оце своје и кољена да су од Израиља: синови Далана сина Туванова, синови Некоданови шест стотина педесет два. 38. И од свештеника који су вршили свештенослужење а не нађоше се: синови Овијеви, синови Акосови, синови Јодосава, који узе Авгију за жену од кћери Фарзелеових, и би прозван по његовом имену; 39. за њих је тражен општи попис родословни и пошто се не нађе, бише одлучени од свештенства, 40. и рече им Немија и Атарија да не опште у светињама њиховим, све док се не постави првосвештеник обучен у урим и тумим (= објаву и истину)2 41. А свих бијаше: Израиљаца од дванаестогодишњака па навише, без слугу и слушкиња, четрдесет двије

1. Ово у словенском и руском преводу. Прим. прев. 2. Септуагинта - δήλωσιν καὶ τὴν ἀλήθειαν, Vulgata – doctrinae et veritas; Лутер – свјетлост и право. Првосвештеник их носио на грудима, ради откривања и јављања воље Божје. Види Bo Reicke L. Rost, Biblisch-Historisches Hand-Wörterbuch III, Götingen, 1966, стр. 2066

мај / 2014 / svetigora

1. А после овога бише изабрани да изађу началници дома отачког по њиховим племенима и жене њихове и синови и кћери и слуге њихове и слушкиње и стока њихова. 2. И Дарије посла с њима хиљаду коњаника све док се не смјесте у Јерусалим с миром, с музичким органима, тимпанима и трубама, 3. и сва браћа њихова играјући, и учини да ови изађу заједно с онима. 4. А ово су имена људи који изађоше по отачким братствима својим у племенима, на удио у началству њиховом. 5. Свештеници синови Финеса сина Аронова: Исус Јоседека Сарејева и Јоаким син Зоровавеља сина Салатаилева, из дома Давидова, од рода Фаресова и племена Јудина, 6. који изговори за Дарија цара Персијског ријечи мудре друге године његове владавине мјесеца Нисана, првог мјесеца. 7. А ови су из Јудеје који се вратише из ропства пресељења, које пресели Навуходоносор цар вавилонски у Вавилон, 8. и повратише се у Јерусалим и осталу Јудеју, сваки у свој град, који дођоше са Зоровавељом и Исусом, Немијом, Зарејем, Рисејем, Енинијем Мардохејем, Веелсаром, Асфарасом, Воролијем, Роимом, Вајаном, њиховим предводницима. 9. Број оних од народа и предводника (је овај): синови Форосови двије хиљаде и сто седамдесет два, 10. синови Сафатови четири стотине седамдесет два, синови Арејеви седам стотина педесет шест, 11. синови Фатмоавови међу синовима Исујевим и Јоавовим двије хиљаде осам стотина дванаест; 12. синови Оламови хиљаду двије стотине педесет четири, синови Затови девет стотина четрдесет пет, синови Хорвејеви седам стотина пет, синови Ванијеви шест стотина четрдесет осам; 13. синови Вивејеви шест стотина двадесет три, синови Асгадови хиљаду три стотине двадесет два, 14. синови Адоникамови шест стотина шездесет седам, синови Вагојеви двије хиљаде шесдесет шест, синови Адинујеви четири стотине педесет четири; 15. синови Атира Језекијева деведесет два, синови Киланови и Азитасови шездесет седам, синови Азурови четири стотине тридесет два; 16. синови Анијеви сто један, синови Аромови тридесет два1, синови Васајеви три стотина двадесет три, синови Арифови сто дванаест; 17. синови Ветирови три хиљаде пет, синови из Ветломона сто двадесет три; 18. из Нетева педесет пет, из Египта сто педесет осам, из Ветасмона четрдесет два; 19. из Каријатјарија, из Капира и Вирота седам стотина четрдесет три; 20. Хадијаси и Амидији четири стотине двадесет два, из Кириама и Гависа шест стотина двадесет један; 21. из Макала сто двадесет два, из Ветолије педесет два,

biblijske kwige

КЊИГА ЈЕЗДРИНА ДРУГА

Превод: Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

svetigora / 2014 / мај

хиљаде три стотине шесдесет; слугу и слушкиња њихових седам хиљада три стотине тридесет седам; појаца и псалмопојаца двије стотине четрдесет пет; 42. камила четири стотине тридесет пет, коња седам хиљада тридесет шест, мазги двије стотине четрдесет пет, магараца пет хиљада пет стотина двадесет пет. 43. И предводници по очинству (=отачком наслеђу) кад су стигли у Храм Божји у Јерусалиму, обећали су да ће подићи дом на његовом мјесту, по моћима својим, 44. и да ће дати у свештену ризницу за градњу хиљаду златних мна и сребрних мна пет хиљада и сто свештеничких одежди. 45. И настанише се свештеници и левити и они из народа у Јерусалиму и по земљи, а свештенопојци и вратари и сав Израиљ по насељима својим. 46. А кад настаде седми мјесец, и док су синови Израиљеви били сваки у своме (крају), сабраше се једнодушно у двориште код првих врата, оних према Истоку. 47. И уставши Исус син Јоседеков и браћа његова свештеници и Зоровавељ син Салатилев и браћа његова, припремише жртвеник Бога Израиљева 48. да принесу на њему свеспаљенице сљедствено ономе што је написано у Књизи Моисија човјека Божјега (1Језд. 3, 2) 49. И сабраше се око њих из других народа оне земље, а они подигоше жртвеник на своје мјесто, јер бијаху у непријатељству с њима, и надвладаше их сви народи околне земље; А приношаху жртве у своје вријеме, и свеспаљенице Господу, јутарње и вечерње. 50. И прославише празник Сјеница, као што је заповијеђено законом, и свакодневне жртве, како је приличило. 51. И после овога (чињаху) приносе непрестане и жртве суботње и младомјесечне и свих освештаних празника. 52. А који су се завјетовали Богу, почев од младомјесечја седмога мјесеца започели су да приносе жртве Богу, при чему Храм Божји још није био саграђен. 53. И дадоше сребро каменоресцима и зидарима, храну и пиће с радошћу Сидоњанима и Тирјанима, да им припремају с Ливана кедрова дрва, довозећи их бродовима на пристаниште у Јопи, сагласно наредби датој им од Кира персијскога цара. 54. И дошавши друге године у Храм Божји у Јерусалим, започе Зоровавељ син Салатилев и Исус Јоседеков и браћа њихова и свештеници и левити и сви који су дошли из ропства у Јерусалим, 55. и утемељише Храм Божји у младомјесечје другога мјесеца друге године, од кад су дошли у Јудеју у Јерусалим. 56. И поставише левите од двадесет година на дјела Господња; и стаде Исус и синови и браћа и Кадмило брат и синови Исусови Имадавун и синови Јода Илијадунова са синовима и браћом, сви левити, једнодушно да изводе радове у дому Божјем. 57. И саградише градитељи Храм Господњи. И стадоше свештеници обучени у одежде с музичким инструментима и трубама, и левити синови Асафови који су имали кимвале, да поју Господу и да благосиљају, по Давиду, Цара Израиљева;

58. и клицаху химнама исповиједајући Господа, да буде доброта Његова и слава у вјекове у свему Израиљу. 59. И сав народ затрубје и закликта гласом великим, појући Господу поводом обнове дома Господњег. 60. И приступише од свештеника, левита и предстојатеља по отачким родовима својим, старији који су видјели пређашњи Храм, ка грађевини овога, с клицањем и великим ридањем, 61. а многи с трубама и радошћу, великим гласом, 62. тако да народ није могао чути трубе, због народног ридања, а маса је трубила тако моћно, да се чуло издалека. 63. И кад су чули непријатељи племена Јудина и Венијаминова, дођоше да сазнају какав је то глас трубâ. 64. И сазнадоше да то повратници из ропства граде Храм Господу Богу Израиљеву. 65. И приступивши Зоровавељу и Исусу и началницима отачких родова, казаше им: да градимо заједно с вама; 66. јер слично вама слушамо Господа вашега и њему приносимо жртве од времена Асвасарета цара асирскога, који нас доведе овдје. 67. И рече им Зоровавељ и Исус и началници отачких родова Израиљевих: не припада вама и нама да градимо дом Господу Богу нашем; 68. јер само ћемо ми градити Господу Израиљеву, сљедствено ономе што нам је заповиједио Кир цар персијски. 69. Народи пак који су били противници онима у Јудеји и који су их опкољавали, ометали су градњу; 70. и правећи им пакости и сплетке и подметања спречавали су да се обавља градња све вријеме живота цара Кира. 71. Тако су зауставили градњу двије године, до цара Дарија. - наставиће се -

„Боже мили, чуда великога! Куд се ђеде цар-Немање благо?“ •

Не само што је златни крст него је и златна купола засијала на Храму, и то је био повод да ових дана, након сједнице Епархијског управног одбора и Епархијског савјета наше Митрополијe, појединци (нпр. портал Аналитика) онако саркастично и заједљиво коментаришу ријечи митрополита Амфилохија, који се пожалио на тој сједници да је Митрополија у финансијским потешкоћама. Они кажу „Амфилохије кука како нема пара, а златом покрива Храм у Бару“. Ви сте, као протонеимар, свакако најпозванији да прокоментаришете тај њихов став. Ја бих рекао да су можда ти људи блажени у своме незнању. Митрополији фале паре, али зато митрополиту Амфилохију не фале љубав и вера према свима. Јеванђелски је: ко тражи даће му се, ко куца отвориће му се. Митрополит је, оно што се каже, монашки, калуђерски (и ја заједно са њим) врло често ишао у писанију. Обраћали смо се на све адресе за све крупније радове, тј. за крупнија доброчинства. Сви ти крстови су доброчинство појединих људи. Имамо људе из Бара, из Украјине, из Русије, имамо свештеника, имамо Митрополита који је приложио један крст. Говоримо о крстовима. То исто важи за звона – опет добротвори. То опет важи и за лим позлаћени. Фасада коју сада видите на Храму, комплетна фасада од 6.000 квадрата, такође се ради захваљујући добротворима. Изолација је једним добрим делом опет прилог добротвора. И 465 квадрата плочица за равне кровне површине, све је то плод доброчинства, чак и маса за лепљење тих плоча, итд. Инсталација – од темеља, преко трака за уземљење, па све ово што видите, до финалне инсталације високих струја – све је то урађено захваљујући добровољним прилозима. Људи у себи носе љубав, носе веру и управо је на овај начин исказују. Исказују је на најправилнији начин, јер се уграђују у овај храм исто као што се уградио Свети Јован Владимир, као најдрагоценији камен. И они ће трајати толико дуго и вечно колико буде трајао овај храм, јер су се сви они у њега уградили, у саме његове темеље.

мај / 2014 / svetigora

а Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару већ поодавно сијају златни крстови, а од недавно сија и позлаћена купола. И што Храм више расте, домаћи богоборци све наглашеније јавно емитују нервозу према овоме Божјем дјелу и Цркви Христовој у Црној Гори. То је био повод да о градњи ове светиње разговарамо са њеним протонеимаром господином Момчилом Станојевићем. • Господине Станојевићу, градња Храма Светог Јована Владимира у Бару прво је тешко почела да би у једном тренутку добила нагли замах... Божија чуда гледамо сваки дан. Зашто се једно од таквих Бо жијих чуда не би догодило и у Бару? За две године и девет месе ци завршени су грађевински радови на Храму – богослужбени део. Радови су почели почетком јула 2009. године, да би 28. ок тобра 2012. заблистао централни крст на куполи. Више је него сигурно да је свест о томе да градећи храм ми градимо сами себе пробудила народ. Схватио је народ своју сушту потребу и управо је показао сву своју љубав, сво своје умеће и сву своју снагу градећи овај храм. • Кад кажете да је народ показао љубав, хоћете ли тиме да кажете да народ интензивно учествује у градњи Храма? Управо тако. Народ интензивно учествује, али баш интен зивно, у градњи храма. Сваког трећег месеца 2009, 2010, 2011. и 2012. слали смо замолнице као неадресирану пошту на кућ не адресе грађана Бара, не одвајајући их ама баш ни по једном основу – нити по верској основи, нити по политичкој, партијској припадности, нити социјалној категорији или категорији рад ног места... И да није било тог одзива, па зар би овај крст бли стао на овом златном кубету? • Дакле, сви су се одазвали? Једни одмах, други приликом друге замолнице, трећи при ликом треће замолнице… Али, мање-више, одазвала се велика већина. То сведочи евиденција коју имамо у архиви, јер је свака уплатница од једног евра и више евидентирана по имену и пре зимену, и ми ту документацију строго чувамо. Свака три мјесе ца у Храму служимо молебан за добротворе, донаторе и гради теље Храма, и сви се ти људи помињу на Литургијама у цркви. И то је једно чудо Божије у коме учествује народ, јер као што народ учествује у Литургији и Литургије без народа нема, тако нема ни градње храма без народа. То је одраз љубави, моћи ове генерације. Навешћу један пример везан за градњу Храма у Подгорици: бакица је примила материјално обезбеђење од 20 евра, и у мараму је ставила тај новац и ону признаницу да га је подигла. Дошла је на Храм Христовог Васкрсења и каже: „Дете моје, где ја могу да уплатим?“ Рекли смо јој: „Можете код секре тара“. Она вади новчаницу од 20 евра и каже: „Пола узмите, а пола ми вратите“. Док је секретар Одбора за градњу храма, о. Мирчета Шљиванчанин, писао признаницу, погледао сам шта пише на чеку – тамо је стајало: „материјално обезбеђење“. Она је дала пола од онога што је имала. • Митрополит Амфилохије је у више наврата позивао вјерни народ да се потруди да градња Храма буде за-

РАЈО Војиновић

razgovor

Чудо Божје у којем учествује народ

Момчило Станојевић, протонеимар Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару

вршена и да његово освећење буде на празник Светог Јована Владимира 2016, тј. на 1000-годишњицу његовог страдања. Колико је реално да ће се то догодити? Довољно је, речено лаичким језиком, да се све коцкице уклопе, јер имамо бла гослов Митрополита, Светог Јована Влади мира и Господа Исуса Христа. Очигледно, имамо сва три благослова. Само још треба сви да дамо све од себе, јер је овај храм је дан огромни споменик ове генерације. Бог је одабрао ову генерацију за то дело. Кре

Момчило Станојевић и Рајо Војиновић

svetigora / 2014 / мај

нуло се 2009, када је проглашена такозва на светска економска криза. Криза не важи када су овакви објекти, или боље речено овакве светиње у питању. Шта треба да се

Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару

догоди да бисмо радове завршили у планираном року? Треба да се догоди оно што се догодило када је, рецимо, централни крст лично поклонила госпођа Оксана Сљусаренко са породицом; када су 2.200 квадрата позлаћеног лима и плавог лима даривали господин Андреј Фјодоровић Шипко и господин Владимир Леонтијевић Накоњични. Значи – комплетан лим смо добили на поклон. Толико о „злату Амфилохијевом“. Амфилохијево злато је вера и љубав према свим грађанима Црне Горе и Васељене. Њему је тесна и Црна Гора и Европа, чак му је и Васељена тесна, колико носи љубави у себи према сваком. И љубав његова је највећа, колико га ја познајем, кад вас највише критикује. То је највећа брига и љубав његова. Грађевински одбор је осмислио такву динамику да до славе, 4. јуна ове године, буду завршени сви покривачки радови. Испод иду хидро изолаторски радови, итд. Ову бих прилику искористио да у име одбо ра, у име Цркве, поново позовем народ да се одазове на замолнице, да свако приложи онолико колико може. Један евро није мали при лог, пет евра није мали прилог… Да завршимо радове, да бисмо током 2015. и оно мало времена које имамо до славе 2016. године, успели унутра да урадимо подно грејање, подни мозаик, иконостас, часну тр пезу, проскомидију, горње место, трон, сто за целивајућу икону и пре дикаоницу. То јест, најосновније ствари које морамо завршити. И да, у што већој мери, завршимо вањско уређење, мањи и већи опход око Храма, да бисмо заиста на 1000 година мученичког страдања Светог Јована Владимира извршили освећење Храма. Имамо и нека сазнања да ће нам тада доћи Васељенски и Руски патријарх. Многи скептици да кажу то није могуће. Ја само кажем: Богу је све могуће, у Црној Гори је све могуће, јер Црна Гора је била стаза Божијих Апостола. Они су ову да и ходили, па видите да је све могуће. • Претпостављам да би у том духу била и ваша порука вјерном народу на крају овог разговора. Управо тако. Колико год будете помогли, дубоко сам убеђен, биће вам вишеструко враћено од Господа.

Порука са Сабрања

aktuelno

предстојатељâ Православних Цркава

У име Оца и Сина и Светога Духа. и, милошћу Божјом предстојатељи најсветијих аутоке фалних Православних Цркава, православним верни цима широм света, нашој хришћанској браћи и сестрама у свету и сваком човеку добре воље: благослов вам од Бога и поздрав љубави и мира! „Благодаримо Богу свагда за све вас, помињући вас у мо литвама својим, сећајући се непрестано вашег дела вере, и труда љубави, и постојане наде у Господа нашега Исуса Хри ста” (I Сол. 1, 2 – 3). 1. Сабравши се, благодаћу Сведоброга Бога, на позив Ар хиепископа Константиновога Града и Васељенског Патри јарха Вартоломеја, у Фанару, од 6. до 9. марта 2014. године, у братској љубави смо размотрили питања која данас зао купљају нашу најсветију Цркву. Саборно служећи свету Ли тургију и саслужујући Господу у свечасном патријарашком храму Светога Георгија у ову славну и великоимениту Неде љу Православља, упућујемо вам реч љубави, мира и утехе. Наша Једна, Света, Саборна и Апостолска Православна Црква, пребивајући у свету, и сама доживљава изазове сва ке епохе. Верна Свештеном Предању, Црква Христова води трајни дијалог са сваком епохом, састрадава људима и дели

мај / 2014 / svetigora

САБРАЊЕ СВИХ ПОГЛАВАРА ПРАВОСЛАВНИХ ЦРКАВА На позив Његове Свесветости Патријарха васе љенског г. Вартоломеја, поглавари свих канонских по мјесних Православних Цркава учествовали су од 6. до 9. марта 2014. године на светом Сабрању у Цариграду да би разматрали питања која се тичу свеукупне Пра вославне Цркве, као и процедурална питања поводом сазивања Свеправославног сабора, чије припреме се обављају. Прије овога, од 4. до 5. марта 2014, у Васељенској Патријаршији је одржана припремна комисија, којом је предсједавао Његово Високопреосвештенство Ми трополит пергамски г. Јован, која је израдила програм рада Сабрања и нацрт Поруке поглавара Цркава. Са брање је окончано саборним служењем Божанске Литургије у Недељу Православља у патријаршијској цркви Светог Георгија, чиме је видљиво приказано православно јединство. На торжественој Божанској Литургији поводом ве ликог православног празника Порука поглавара Цр кава је прочитана с патријаршијског амвона свим вјер ницима најсветијих Цркава широм свијета. На Конференцији и богослужењима све Цркве су представљали сами њихови поглавари. Изузетак је била Антиохијска Патријаршија, чији предстојатељ је био оправдано одсутан због ситуације у Сирији, али га је заступала делегација највишег ранга. У пратњи Па тријарха српског су били Високопреосвећени Митро полит црногорско-приморски г. Амфилохије и Прео свећени Епископ бачки г. Иринеј, као и протојереј Гајо Гајић.

са њима њихове муке и невоље. „Исус Христос је исти јуче и данас и у векове” (Јевр. 13, 8). Искушења и изазови историје особито су снажни у наше дане, те ми, православни хришћани, не мо жемо стајати по страни или бити равнодушни према њима. Из тог разлога смо једнодушно сабрани (ср. Дап. 2, 1) како бисмо се мислима и осећањима удубили у искушења и проблеме са којима се данас суочава чо вечанство. „Споља борбе, изнутра страховања” (II Кор. 7, 5) – ове Апостолове речи важе и данас. 2. Посматрајући људску патњу широм света, из ражавамо своја састрадална осећања пред муче ништвом и своје дивљење пред сведочењем вере хришћанâ на Блиском истоку, у Африци и у другим деловима света. На уму нам је њихово двојако му чеништво – једно за своју веру, а друго за очување свог историјског односа са људима других верских уверења. Подижемо оптужујући глас против немирâ и нестабилности који наводе хришћане на нежеље ну одлуку да напусте земљу у којој се родио Господ наш Исус Христос и одакле се Јеванђеље раширило по васцеломе свету. Саосећамо са свим жртвама трагедије у Сирији. Осуђујемо сваки облик тероризма и верске мржње. Отмица митрополитâ Павла и Јована, других свеште нослужитеља и монахињâ из манастира Свете Текле у Маалули остаје отворена рана и ми тражимо њихо во неодложно ослобађање. Упућујемо апел свима умешанима у сукоб да сме ста обуставе војне операције, ослободе заробљени ке и успоставе мир у региону путем преговорâ. Хри шћани Блиског истока јесу квасац мира. Мир за све људе значи такође мир за хришћане. Подржавамо Антиохијску Патријаршију у њеном духовном и хума нитарном служењу, као и у њеним напорима да дође до обнове разореног региона и повратка избеглица. 3. Усрдно се молимо за благополучан ток и исход преговорâ о миру и за молитвено помирење ради из ласка из кризе која и даље траје у Украјини. Осуђу јемо претње којима се најављује насилно заузимање светих манастира и храмова и молимо се за обраће ње наше браће која се данас налазе изван заједнице са светом Црквом. 4. Светска економска криза представља основну претњу правди и миру и на локалном и на глобалном нивоу. Њене последице су очигледне у свим слојеви ма друштва, где се запажа одсуство духовних вред ности као што су достојанство личности, братска со лидарност и правдољубивост. Узроци ове кризе нису често економски него су и духовно-моралне приро де. Насупрот саображавању планетарним идолима моћи, похлепе и хедонизма, ми истичемо своју миси ју да радимо на преображају света примењујући на чела правде, мира и љубави. Услед егоизма и злоупотребе власти многи људи потцењују свештени карактер људске личности и

равнодушно одбијају да разазнају лице Божје у оним Васељенски Патријарх у Константинопољу (Цариграду) најмањима међу нашом браћом и сестрама (ср. Мат. 25, 40 2016. године, уколико не искрсне нешто непредвиђено. и 45), а многи остају равнодушни и пред феноменом си Сабором ће председавати Васељенски Патријарх. Њего ромаштва, патње и насиља што муче човечанство. ва браћа, предстојатељи осталих Православних аутоке 5. Црква је позвана да артикулише своју пророчку фалних Цркава, седеће са његове десне и леве стране. реч. Изражавамо своју искрену забринутост због ло 7. Са јединством Цркве нераскидиво је повезана калних и глобалних тенденција које обезвређују и раз њена мисионарска делатност. Црква не живи за себе једају начела вере, достојанство људске личности, ин него је дужна да сведочи и да дарове Божје дели са они ституцију брака и дар стварања. ма који су близу и са онима који су далеко. Учествујући Наглашавамо неоспориви свештени карактер чо у божанственој Евхаристији и молећи се за васељену, вечјег живота, од зачећа до физичке смрти. Признаје призвани смо да и после свете Литургије наставимо Ли мо брак као заједницу мушкарца и жене која одслика тургију и да са читавим човечанством поделимо дарове ва јединство Христа и Цркве Његове. Наше је послање истине и љубави, сагласно последњој заповести Господ да очувамо животну средину као они који одговорно њој и обећању Његовом: „Идите и научите све народе... управљају њоме, а не као њени власници. У овом пе И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века” (Мт. 28, риоду Свете и Велике Четрдесетнице желимо да под 19–20). стакнемо наше свештенство и верни народ да покажу 8. Живимо у свету у којем мултикултуралност и плу дух покајања и да живе у чистоти срца, смирењу и пра рализам представљају неизбежну стварност, подложну штању, сведочећи у друштву о свагда актуелном учењу сталним променама. Свесни смо чињенице да ниједно Господа нашег Исуса Христа. питање нашега времена не може бити размотрено или 6. Ово Сабрање предстојатељâ представља за нас решено ван глобалног контекста, као и чињенице да благословену прилику да кроз општење и сарадњу било каква поларизација између локалног и глобалног поново потврдимо своје јединство. Потврђујемо сво на крају доводи до искривљавања православног начина ју приврженост начелу саборности или синодалности мишљења. као начелу од врхунског значаја за јединство Цркве. Стога смо одлучни – и тада, штавише, када смо су Пажљиво ослушкујемо глас светог Јована Златоуста, очени са несугласицама, издвајањима и поделама – да архиепископа константинопољског, који каже да „име објављујемо поруку Православља. Признајемо да је ди Цркве није име поделе него име јединства и сагласја”. јалог увек бољи од сукоба. Одустајање и изолација ника Наша срца су окренута ка одавно очекиваном Светом да нису добар избор. Поново потврђујемо своју обавезу и Великом Сабору Православне Цркве како бисмо по да водимо дијалог са другим – са другим људима и са сведочили њено јединство, као и њену одговорност за другим културама, као и са другим хришћанима и са љу дима другачијих верских убеђења. савремени свет и њену љубав према њему. 9. Упркос наведеним изазовима, проповедамо Је Учесници Сабрања су сагласни да треба интензиви рати рад на припреми Сабора. Специјална Међуправо ванђеље – Благу Вест – Бога „Који тако заволе свет” да се славна комисија почеће да ради на томе од септембра „настани међу нама”. На тај начин ми православни остаје 2014. године, а свој посао ће привести крају до свете мо људи пуни наде. Упркос тешкоћама, ипак се усуђује Пасхе – Васкрса – 2015. године. Уследиће, у првој поло мо да полажемо своју наду на Бога „Који јесте, Који беше вини 2015. године, Предсаборска свеправославна кон и Који долази”, Који је Сведржитељ (Отк. 1, 8). Стога и пам ференција. Све одлуке, како на самом Сабору тако и у тимо да последња реч – реч радости, љубави и живота његовим припремним етапама, доносиће се консензу – припада Њему, Којему приличи свака слава, част и по сом. Свети и Велики Сабор Православне Цркве сазваће клоњење у векове векова. Амин. У Фанару, 9. марта 2014. + Константинопољски Вартоломеј + Александријски Теодор II + Јерусалимски Теофил + Московски Кирил + Српски Иринеј + Румунски Данило + Бугарски Неофит + Грузијски Илија + Кипарски Хризостом + Атински Јероним + Варшавски Сава + Тиране Анастасије

Превео: епископ бачки Иринеј

Изјава Светог Синода Руске Православне Цркве поводом збивања у Украјини

aktuelno

Сачувати јединство вере

Мисија Цркве и света дужност свих њених чеда јесте да теже ка миру у земљи народа Свете Русије и да позивају на одрицање од говора мржње и непријатељства. Шта год се дешавало у области међудржавних односа и без обзира на то како се развијао политички сукоб – јединство вере и братство међу људима који су изашли из једне крстиони це не сме да се избрише из заједничке прошлости. Верује мо да га неће избрисати ни из наше заједничке будућно сти у којој братски белоруски, руски, украјински и други народи треба да живе у миру, љубави и солидарности. Руска Православна Црква је у више наврата апеловала да се избегну насиље, крвопролиће и братоубилачки су коб у украјинској земљи. Нажалост, није могло да прође без трагичних догађаја: изгинули су људи, а многи су по вређени. Због тога данас опет и опет апелујемо на све оне којима су украјински народ и мир у Украјини свети: наси ље не сме да се понови. Границе Цркве се не одређују политичким опредеље њима, етничким разликама, па чак ни државним граница ма. Црква чува своје јединство упркос свим променљивим околностима. При томе, за њу је принципијелно важно да ли ће народи историјске Русије моћи да заштите оне вред ности на којима почива хришћанска цивилизација и које су нам омогућиле да изградимо славну прошлост, а веру јемо да ће нам омогућити и пристојну будућност. Важно је остати веран темељу вредности положених у Христовом Јеванђељу, и остварити вечни Божији закон не само у свом приватном животу него и у животима на ших народа, као и у њиховим односима који би требало да остану братски чак и у временима тешких искушења. Нека би суд Божији, који не мимоилази ниједног човека ни народ у историји, учинио сваког од нас достојним по слеником винограда Христовог, верним Његовој истини и чињењу дела Његове љубави. Узносећи једним устима молитве Господу, призвани смо да поступамо по речима апостола Павла: „са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави, старајући се да чувате јединство Духа свезом мира“ (Еф. 4,1-3). Преузето са: http://www.pravoslavie.ru

мај / 2014 / svetigora

Москва, 19. март 2014. године ажња целог православног света усмерена је на трагичнe догађајe у Украјини. У Кијеву је проливена крв. Нереди су у целој земљи. Као одговор на ову критичну ситуацију и најаве на силног заузимања светих храмова и манастира Укра јинске Православне Цркве, предстојатељи помесних Православних Цркава, који су од 6. до 9. марта били сабрани у Истанбулу, упутили су заједнички позив на мирно превазилажење грађанског сукоба и немешање политичких сила у црквене послове. Предстојатељи су такође потврдили и да се моле за обраћење оних који се данас налазе изван заједнице са светом Црквом. Сабравши се данас на седници Светог Синода, ми се изнова обраћамо нама драгој Украјини и сведочи мо да је Украјинска Православна Црква доследно по зивала и позива на мир и молитву, не поистовећујући се (за разлику од низа других верских организација) ни са једном ни са другом страном политичког суко ба. Њена верна чеда живе у свим областима Украјине, а она представља највећу верску заједницу у земљи која живи један живот са својим народом, налазећи се уз њега у тешким тренуцима и болу. У томе се и огле да специфичност њеног јавног служења, јер у Украјини живе људи који припадају различитим етничким, језич ким и културним заједницама, који су различитих по литичких опредељења. Неки се брину о максималној интеграцији у политичке структуре које су створиле за падноевропске земље. Други, супротно, настоје да ра звију односе са народима историјске Русије и да сачу вају своју изворну културу. Супротстављене друштвене тенденције, које наи зменично односе превагу једна над другом, поларизу ју украјинско друштво. Црква, која се издиже изнад тих несугласица, не може себе да поистовећује само са јед ним од поменутих гледишта. Напротив, канонска Пра вославна Црква, која чува заједништво са целим Пра вослављем, представља јединствену силу која може у циљу очувања грађанског мира да помири и обједини људе дијаметрално супротних ставова.

aktuelno

мр СЛАВКО Крстајић

svetigora / 2014 / мај

Држава – Црква – друштво: историјске поуке и перспективе С

авремено доба, са својим ве ликим и структурним промје нама, поставило је пред Право славну Цркву озбиљне проблеме етичке, политичке, социјалне, за конодавне и друштвене природе. Међу њима се као примарно ја вља питање начина изналажења основа канонског функционисања Цркве у данашњим околностима у једној конкретној држави. Несум њива је чињеница да институци онална (законодавна, канонска и уставна) димензија Цркве пред ставља свештену стварност ли тургијског бића Цркве. Односи Цркве и државе мно гоструки су и комплексни. За ра злику од државе и друштва као облика људске заједнице, Црква представља духовну заједницу која егзистира у оквиру ових за једница и са њима се не подудара, већ их у својој духовној димензији надилази. Бринући се првенстве но, али не и искључиво, за духовни живот својих вјерујућих припад ника, Црква се брине за друштво и личности које га чине, јер су њени вјерници (парохијани) истовреме но и грађани – поданици те држа ве. Та њена брига је често, посеб но данас у Црној Гори, тумачена као мијешање Цркве у политич ки живот црногорског друштва, а што је посљедица потпуне правне неуређености државно-црквених односа, чији је крајњи облик дис криминаторска политика државе према Митрополији црногорскоприморској у односу на друге тра диционалне вјерске заједнице у Црној Гори. Разматрајући дату тему, ја ћу се базирати на конкретан при мјер односа на релацији држава – Црква – друштво, данас у Црној Гори. Кажем данас, јер у савреме ном свијету а поготово у малим и нестабилним државама каква је Црна Гора, те релације се брзо мијењају, модификују, зависно од планова и интереса „центара моћи“ из свијета и њиховог прити ска на актуелну власт.

с лијева на десно: мр Славко Крстајић, Митрополит варненско-великопреславски Јован и др Будимир Алексић

Однос актуелног црногорског режима према православнoј Митрополији црногорско-приморској и Епархији будимљанско-никшићкој у огледалу савремених европских демократских стандарда који се тичу односа државе и цркве Данашњи положај Православне Цркве у Црној Гори, разумије се, резултат је историјског тренутка и свега што се до дана данашњег дешавало на овим просторима, а посебно на простору данашње Црне Горе, као и многобројних и разнородних притиска да се те древне светосавске епархије – ако већ не могу да буду елиминисане са овог простора – „укалупе“ у нечије планове, каналишу и прилагоде нечијим интересима. То се прије свега односи на: промотере „Новог свјетског поретка“ – који со бом носи све оно што је неспојиво са светоотачким предањем и вриједностима које Црква Божија чува у свом учењу; на Ватикан са његовим плановима и ме ханизмима унијаћења; на грађевински лоби коме су интересантни (још једино преостали) црквени материјални ресурси; на НАТО-стратеге пред којима, још увијек, не гмижу они који мало дуже памте (Црква свакако) и који не прихватају да забораве погубне, несагледиве последице НАТО бомбардовања; представ ници LGBTIQ... (?)… (скраћеница са извјесно, честим додавањем нових слова) који са своје стране покушавају да обезличе боголику творевину и изједначе богомдану полну различитост. Наравно, не треба маргинализовати ни локалне интересе локалних моћника, који због дневнополитичког интереса а често и економске комбинаторике, покушавају да Цркву Божију и њен духовни и мате ријални статус подреде партијском или личном интересу. У ту сврху је формиран, и медијски се фаворизује некакав вјерски ентитет, НВО која себе назива црквом, коме се покушавају омогућити права и статус Цркве Божије и преко кога поменути центри покушавају да реализују своје ци љеве. Непостојањем државно-црквеног и правног уговора о међусобним одно сима државе и Цркве Православне, омогућено је систематско и некажњено на сиље над Црквом од стране антицрквених деликвената који злоупотребљавају вјерска осјећања у сврхе политичке манипулације, кривотворећи историјске и црквено-правне чињенице. Православна митрополија црногорско-приморска је на један систематски начин обесправљена. Најбоље се то види по данашњем

од свих хришћанских Цркава широм свијета, са ор ганизацијом чије се постојање и правни легитими тет заснива на сумњивој регистрацији у једној ло калној полицијској станици. Лидера ове лажне цркве режимски медији називају митрополитом, а њего ву псеудорелигиозну организацију црквом, кршећи тиме на груб начин аутономију Православне Цркве (Уставом зајамчено право Цркве и никог другог да одреди ко је Црква) као и вјерска права и осјећања православних вјерника у Црној Гори. План власти, која подстиче пљачку и скрнављење цркава, усмје рен је ка враћању у далеку прошлост која за циљ има васпостављање ускогрудне племенске свијести и атеизираног национал-шовинизма. Некадашњи идеолошки, комунистички фанатизам замијењен је племенском идеологијом а слијепа оданост партији трансформисала се у лажни дукљански национал-ро мантизам. Више је него јасно да свим изјавама и дје ловањем своје црквене јерархије Митрополија црно горско-приморска не тражи за себе и своје вјернике никакав повлашћен статус у вишенационалној и ви шевјерској заједници каква је Црна Гора, већ од др жаве очекује да престане да се о вјерским слобода ма изјашњава декларативно и да их угради у закон којим ће се тачно одредити шта је чије право и шта је чија обавеза, како државе тако и вјерских заједни ца. Повратак вјеронауке у школе неће и у ком случа ју значити наметање православне вјере онима који нијесу православни, него изједначавање свих у вјер ским слободама и правима. Да има статус макар она кав какав има Црква Православна у Хрватској, Босни и Херцеговини и др, или као Римокатоличка црква или Исламска заједница у Црној Гори.

XX ЈУБИЛАРНА КОНФЕРЕНЦИЈА: „ДРЖАВА – ЦРКВА – ДРУШТВО: ИСТОРИЈСКЕ ПОУКЕ И ПЕРСПЕКТИВЕ“ У организацији Међународне скупштине Православља из Атине и Међународног друштвеног фонда јединства православних народа из Москве, а по благослову Његове Светости патријарха српског г. Иринеја и Епископа нишког г. Јована, уз подршку Скупштине Републике Србије и града Ниша, у Нишу је од 10. до 13. фебруара одржана XX јубиларна Конференција, ове године на тему: „Држава – црква – друштво: историјске поуке и перспективе“. Представници парламената преко 20 земаља, већине помјесних Православних Цркава, угледни друштвени и културни радници, професори универзитета излагали су своје виђење релације Црква – држава – друштво и донијели као и што је уобичајено за ове Конференције заједнички коминике који се прослијеђује Савјету Европе, појединим међународним комисијама и другим релевантним адресама. На Конференцији су из Црне Горе учествовали др Будимир Алексић и мр Славко Крстајић.

мај / 2014 / svetigora

статусу ове древне светосавске Епископије, која предста вља народну и државотворну Цркву кроз читаву историју Црне Горе и која је творац идентитета Црне Горе. Управо због тога што представља њен камен темељац, Црква се данас и напада из истих центара, и са запада и са истока, који преко актуелног режима реализују своје стратешке циљеве. У Црној Гори власт, између осталог, избјегава да Ми трополији врати и надокнади отету имовину. То значи да се не поштује елементарно право оштећеног да му се на докнади штета. И поред отворене пљачке и насиља над црквеном имовином, вјерницима и свештенством Ми трополије, највиши државни и правни органи себе вјешто проглашавају ненадлежним или немоћним да арбитри рају, истовремено, преко својих средстава јавног инфор мисања, организују и подстичу насиље и гоњење Цркве, правдајући обијања храмова непостојећом канонском или правном процедуром. Они се, заправо, позивају на фактичко стање ствари у којем не постоји нити функцио нише закон и правна држава, и у којем они могу по прин ципу „ко прије до цркве – његова црква“ да уведу закон Дивљег запада. Под фирмом вјерских права и слобода, руши се правни систем земље и канони Цркве и ствара стање потпуне анархије и безвлашћа у којем се „лови у мутном“. Када би постојао закон који би регулисао однос држа ве и Цркве у Црној Гори, и када би тај однос био уређен уговорним правом, као што је то случај у цивилизованим европским државама, и подјелом компетенција, онда би се држава обавезала да ће поштовати и јемчити Цркви право да слободно и аутономно рјешава сва своја уну трашња питања. Ова унутрашња питања представљају, у ствари, само биће и идентитет Цркве. Прије свега осталог, ово се односи на право Цркве (и никог другог) да одређује шта је Црква и ко је Црква, што, по модерним европским демократским стандардима, јесте уставно право Цркве на самоодређење. Ово заправо значи да би држава мора ла да се обавеже и прихвати аутономни црквено-правни акт о устројству Цркве, и да у свом домену (државе) јем чи његово важење. Само то и управо то значи да држава признаје Цркву. Ни у ком другом смислу (а поготово не у нецрквеним питањима) држава није надлежна да Цркву призна. Оваквим правним уговором демократска држа ва се обавезује да ће, између осталог, поштовати и прав но заштити организациону структуру Цркве, право на црквени обред и заштиту црквеног обреда (слобода јав ног исповједања вјере), црквену сувереност у црквеној служби, важење одлука црквених судова (у Црној Гори се флагрантно игнорише међународно-правно обавезујућа одлука о рашчињењу црквеног деликвента). Све то сво јом медијском кампањом, свесрдно се при томе позива јући на људска и вјерска права, као и професионализам новинарског извјештавања, подупиру режимски и тобож независни медији, изједначавајући (не)владину органи зацију формирану за дневнополитичке потребе и Цркву Христову, која на овим просторима постоји близу хиља ду година, реализујући на тај начин уређивачку политику својих западноевропских власника. Они покушавају да у исту раван поставе Митрополију која представља пуноћу Православне Цркве у Црној Гори, утемељену самим Господом Исусом Христом и признату

svetigora / 2014 / мај

Трагичну позицију Православне Цркве у Црној Гори у сусрет петицији од 2. 100 грађана православне вје добро осликава однос статуса и перспективе Богослови роисповјести који су од локалне управе тражили ло је Светог Петра Цетињског са неком од исламских медре кацију за своју богомољу. са у Црној Гори. Када је, на примјер, Богословија славила Проблем је Митрополија – чији су митрополити 150-годишњицу свога рада позвала је све угледне црно били истовремено и свјетовни поглавари Црне Горе и горске званичнике на прославу, а нико од представника која је изњедрила црногорску државу; проблем је Бо званичне власти се није одазвао позиву. Насупрот томе, гословија Светог Петра Чудотворца Цетињског – која неколико пута су тадашњи премијер а касније и пред је била и учитељска школа и изњедрила Универзитет сједник државе, дисциплиновано посјећивали медресу у Црне Горе. Зашто? Зато што су неподмитљиви чува Тузима (гранично насеље према Албанији) приликом до ри националног (истинског националног) идентитета, чека турских званичника у Црној Гори. Та медреса носи духовности, културе, словесности, традиционалних име Мехмеда Освајача који је, што директно што посред вриједности, патријархалног морала и чојства којих је но, значајно допринио депопулацији Црне Горе. Свети на жалост све мање. Петар Цетињски Чудотворац је у Црној Гори симбол све Из поменутих „центара моћи“ наметнута логи га што је Црну Гору некада уздигло у ранг других држава ка – да свака независна држава има независну праи народа, а Мехмед Освајач је свој надимак и овдје крва вославну цркву (остале нијесу битне, јер најчешће во оправдао. и заступају интересе оних који уништавају наведене Ове двије институције не да нијесу у истом рангу него вриједности), врши притисак преко појединих меди ја, назови интелектуалаца, НВО и сл, да се Православ је медреса апсолутно фаворизована. Недавно је у Црној Гори регистрована Јеврејска зајед на Црква у Црној Гори са њеним епископијама, транс ница и одмах им се (и треба) изашло у сусрет и дато им је формише у Црногорску цркву која би се ограничавала да бирају најатрактивније мјесто за синагогу у сред Под само на државне границе Црне Горе... Смета им што је горице. Чак су и постављали услове, које парцела мора „центар“ те Цркве у другој држави... То што је центар да испуњава да би је они узели (?!). Петнаестак припад католичким бискупијама у Риму, Исламској заједници ника ове вјерске и националне заједнице има сва права у Истамбулу и Техерану, јеврејској у Тел Авиву и сл. ни (и треба), за разлику од припадника најбројније вјерске коме не смета. Актуелном режиму не смета што је њи заједнице у Црној Гори (Православне Цркве), који често хова „централа“ у Вашингтону и Бриселу, а ни медији не могу да добију сагласност за обнову срушених или ма који их подржавају. Примјер: Православна црква Чешких земаља и градњу нових храмова. Примјер је Словачке, „покрива“ обје земље и никоме из Словачке Жабљак, гдје се не излази не смета што не постоји аутокефална Словачка Пра вославна Црква, без обзира што су то двије државе, два различита народа, који говоре различитим јези ком, што су Словаци као вјерници бројнија заједни ца него Чеси, што су високошколске православне установе у Републици Словачкој и сл. Црна Гора је Украјина на Медитерану, тврђа ва Православља на граници са католичким За падом. Вјековно исти притисци, исти сценарио из истих центара моћи, који се реализу је преко марионетских ре жима. Са мјеста на ком се тренутно налазимо види се да наша помје сна Црква може обо гатити своје цркве но искуство и знање уз помоћ других се стринских Цркава, јер она не жели ни дјелати, ни размишљати изоловано од других, стога ни питање регулисања држав но-црквеног односа не треба рјешава ти одвојено, без савјетовања са пред ставницима других помјесних Цркава и са вјерским заједницама других про венијенција, које постоје историјски на овом простору, а све то по најви шим европским стандардима.

pismo ^itaoca

Господ благосиља српског војника - Завјет П

1987. године у Тузли. Школу иконописа „Одигитри ја“ завршила је 2009. године, а мастер академске студије на Високој школи СПЦ за уметности и кон сервацију у Београду завршила је 2013. године. Молимо вас да фотографију ове иконе објавите у вашем часопису. У нади да ћете удовољити нашој молби унапријед вам се искрено захваљујемо. Желимо вам свако добро од Господа! С поштовањем, протонамјесник Васо Ј. Поповић, војни свештеник

мај / 2014 / svetigora

Поштовани, оводом обиљежавања 100-годишњице Великог рата (1914–1918), односно почетка коначног ослобођења бал канских народа од империјалних сила (Савез централних сила: Аустроугарска монар хија, Њемачко царство, Османлијско царство, Краљевина Бугарска), а са благословом Његовог Преосве штенства Епископа зворничко-ту зланског г. Хризостома, у Школи иконописа „Одигитрија“ Епархије зворничко-тузланске насликана је икона „Господ благосиља српског војника“ – „Завјет“. На икони је насликан Господ како благосиља српског војника и предаје му вунене чарапе (сувишно је говорити о томе колико су суве и топле чарапе потребне сваком војни ку, а нарочито у рату). Ова икона гово ри о завјету између краља Петра I Ка рађорђевића и мајке српског војника (књига Милована Витезовића „Чарапе краља Петра“ говори о овом ЗАВЈЕ ТУ). Мајка тражи свога сина, српског војника, који је у рату, да му да чара пе. Пошто није пронашла сина, она моли краља Петра да јој помогне тако што ће њеном сину, а свом вој нику предати чарапе које му мајка шаље. Краљ Петар обећао је мајци да ће јој помоћи и тако је настао ЗАВЈЕТ који ова икона описује – завјет који краљ Петар није могао испунити, јер је његов војник, а син ове мајке, мученич ки пострадао у рату! Мајка је вјеровала у овај завјет, и краљ Петар је вјеровао, јер су вјерова ли у Бога и надали се у Богу! Због те и та кве вјере, као и због своје безграничне љубави према човјеку, васкрсли Богочо вјек, Побједник (Онај који је својим васкр сењем побиједио смрт), Господ наш Исус Христос, испуњава тај завјет између кра ља Петра и мајке погинулог српског војни ка. Испуњава и остварује га у Царству Бо жијем, у Царству небеском, у ВЈЕЧНОСТИ која долази! Икона је насликана јајчаном темпером на пергаменту (јарећа кожа), а насликала ју је Јелена В. Поповић из Бијељине, проф. ра зредне наставе и ликовне културе и мастер ликовни умјетник. Рођена је 28. децембра

РАЈО Војиновић

osvrt

О школи гусала при Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици

Млади чувари народног предања

svetigora / 2014 / мај

а Гусларско друштво „Војвода Мина Радовић“ из Подгорице није случајно и званично проглашено за најбоље друштво гуслара на српском културном простору, што се догодило на прошлогодишњем свесрпском фе стивалу гуслара, показује и школа гу сала која у организацији овог друштва већ трећу годину успјешно функцио нише при Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. Школу тренутно похађа око триде сеторо дјеце узраста од 8–18 година, под будним оком пјесника Љубомира Бјелића Морачанина, али и старијих гуслара – чланова овога друштва. Ма лишани окупљени у овој школи има ју и часове вјеронауке, које држи се кретар Саборног храма отац Мирчета Шљиванчанин. Сваке суботе и недјеље увече, мла ди гуслари уче вјештину пјевања уз овај древни инструмент, уз који су на стале пјесме од непроцјењивог знача ја за идентитет нашег народа. Ова школа посебно добија на зна чају у времену када црногорске про светне власти из основношколских и средњошколских уџбеника гоне ву ковску епику и Његоша, без којих није могуће имати духовну везу са нашим прецима. Млади подгорички гуслари недав но су имали прилику да покажу шта су научили од својих учитеља. У крипти Саборног храма приредили су вече гусала, којем је присуствовао велики број Подгоричана. Испит је положен више него успјешно, што су посвједо чили бурни аплаузи присутних. Пока зали су да гусле имају будућност у Цр ној Гори.

Млади гуслар Максим Војводић

мај / 2014 / svetigora

њега патрола војне полиције долази вјероватно крајем маја. Дан послије задњи Србин, Б. Клачар у колима Хитне помоћи измиче потјери на Пале, избјегавши исту судбину која му је била намијењена. Колеге са посла, који су воље ли Анђелка, отишли су код управника и питали: „Шта је са Анђелком?“ Он им је одговорио: „Немојте се распитивати, да не бисте прошли као он“. Одведен је у неки пролазни стационар за заробљене у Неђариче, а онда убрзо преба чен на сами дохват положаја на линији разграничења, у близини његове куће у Врбовској. Кулминација мржње прераста у стравичан злочин. Џе лат у униформи војника Армије БиХ вади Анђелку очи, сје че нос и уши, и потом му каже: „Сад иди кући“. Анђелко не пушта ниједног гласа, још увијек на ногама, окреће се по лусвјесно и чини неколико корака, када га сустиже рафал. Свједоци овог догађаја, како они на удаљеним положајима Војске РС, тако и Анђелкове комшије Бошњаци, остају за пањени. Тијело, које је лежало несахрањено под крушком у бли зини родне куће, дан касније сахрањује комшија Фуад Д, војник Армије БиХ, на молбу своје мајке и ријечи: „Иди, сине, сахрани Анђелка“. Сестра Мирјана, која данас ради у Одјељењу за про налажење и идентификацију жртава рата при Министар ству БиХ, бива присутна при ексхумацији јуна 1999. године. Каже да је некако осјећала и гледала тачно у мјесто гдје је био покопан, иако је једном безуспјешно тражен. Комисија форензичара утврдила је да је то он, да је убијен са леђа и да има неколико повреда од метака на скелету. Посмртни остаци пренијети су на Војно гробље у Миљевићима, гдје вјечно почива херој и новомученик Анђелко Драшковић. Откуда снаге овом младом човјеку да не изусти ни ри јечи, не пусти крик, не завапи од бола при страдању. Сила Духа Светога једино је могла да га испуни и окри јепи да храбро издржи мучење. Његов при мјер највише сличи лику Св. новомучени ка Вукашина из Клепаца, пострадавшег у Јасеновцу, или Св. новомученика Харитона, којега су убили албан ски екстремисти у Призрену, у истој животној доби као и ново мученика Анђелка. Пуни вјере кренули су путем страдања и предали душе своје у руке Го сподње. Анђелка су анђелске вој ске дочекале на небу, а сада вјечито живи у нашим ми слима и срцима – овај вој ник Небеског Цара Христа, са којим ће бити у вјечности, тај мирисни бијели цвијет прерано отргнут са пропла нака босанских планина. Нека му је слава и хвала, а нека нас грешне и слабе заступа молитвама пред престолом Све вишњега.

архимандрит МИРОН (Косаћ)

актографски запис о Анђелку (Вељка) Драшковићу у књизи о жртвама рата на простору Сарајева каже да је рођен 1. септембра 1952. у Сарајеву и да је радио у Заводу за хитну медицинску помоћ. Одведен је од стране војне полиције Армије БиХ у насеље Анекс, у улицу Врбовска, гдје је убијен. Ексхумиран и идентификован је 18. јуна 1999. године. Прича о Анђелку допрла је до нас у вријеме рата у БиХ, 1994. године, док смо носили помоћ у болнице у околини Сарајева. Детаље о последњим тренуцима његовог живота казао нам је С. Ђукић, његов рођак, а тада војник Војске Републике Српске, стациониран на положајима изнад улица Врбовска и Озренска, на обронцима Требевића и падинама брда Мојмила, из над Сарајева. Рат је тада 40-годишњег Анђелка затекао на послу возача Хитне помоћи у Сарајеву. Мирног и доброг рад ника, ауто-лимара по струци, вољеле су и цијениле ко леге у Хитној помоћи у улици Даривалаца крви. Био је приљежан на послу, тих и повучен, имао је неколицину другова и дјевојку. Није се ни по чему истицао, поне кад би отишао на пиће у оближњи кафе. Породица Драшковић је била побожна, нарочито се мајка бринула о црквеним празницима и молитвама, а по ријечима сестре Мирјане, крштени су као дјеца у цркви Преображења у Новом Сарајеву. Кумови са кр штења остали су брижни и стални пратиоци и потпора у њиховим животима. Кућа у Врбовској била је честита и патриотска, таква је остала и на почетку рата у БиХ, вјероватно је ради тога била трн у очима исламских ек стремиста. Анђелко и његов отац примили су се дужности у тадашњој одбрани линија на прилазима територији Републике Српске. У још увијек нејасној ситуаци ји, било је могуће пролазити и у централни дио града, тако да је Анђелко користио преимућство кола Хитне помоћи да би пролазио барикаде и контролне пунктове и стизао до Војне болни це, одакле је извлачио рањени ке, до насеља из којих је изба вљао породице и појединце заточене у великом логору – каснијем стратишту хиља да невиних цивилних жр тава српске националности – званом Сарајево. Свјесно је Анђелко жртвовао себе, а они које је спасавао гово рили су му: „Немој ризико вати, остани са нама, сачу вај се“. Њега је водила нека виша свјест, коју они нису могли разумјети. Остао је на послу у Хитној помоћи до касног прољећа те 1992. године. Тачан датум када су га одвели са посла се не зна, по

novi martirologij srpske crkve

Мучеништво Анђелка Драшковића

jubilej

15 година од НАТО бомбардовања СРЈ

Молитвено сјећање на жртве НАТО бомбардовања 24. марта 2014. године се навршило петнаест година од бомбардовања наше Отаџбине од стране НАТО пакта. Поводом Дана сјећања на страдале у НАТО бомбар довању 1999. године, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, помен пострадалима слу жен је у цркви Светог Марка у Београду. Са благословом Његовог Преосвештенства Еписко па рашко-призренског г. Теодосија, свештеници архије рејског намјесништва приштинског служили су парастос жртвама НАТО агресије у манастиру Грачаници. Парасто си жртвама НАТО бомбардовања служени су у свим епар хијама СПЦ. Војнa акцијa НАТО је започета без одобрења Савета безбједности и трајала је 78 дана. Према процени Вла де Србије у бомбардовању је погинуло најмање 2.500 људи (према појединим изворима укупан број погинулих био је готово 4.000), а рањено је и повријеђено више од 12.500 особа, од чега 79 деце. Недавно објављени званични подаци Министарства одбране Србије говоре о 1.008 убијених војника и поли цајаца, а према неслужбеним подацима теже и лакше је

рањено око 6.000 цивила, међу њима 2.700 дјеце. Укупна материјална штета процијењена је тада на 100 милијар ди долара. Готово да нема града у Србији који се током 11 недеља напада бар неколико пута није нашао на мети. У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбе них објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је и 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дјечјих вртића, 69 шко ла, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено. Током агресије извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авио на лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона. НАТО је лансирао 1.300 крстарећих раке та, изручио 37.000 „касетних бомби“, од којих је погину ло око 200 особа, а рањено је више стотина, и употрије био забрањену муницију са осиромашеним уранијумом. Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су двије рафинерије у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО-а су први пут употријебиле и такозване графитне бомбе за онеспособљавање елек троенергетског система.

Љубо и Медлин 1941. г. Ој Господе са висине дивна ли је Бања ова, где живљаху у детињству, Попчић Љубо, Олбрајтова. Жив је Љубо још са духом, све изворе обилази, ал' нељудскост Олбрајтове са ума му не силази. На Србију и на Бању, Олбрајтова заборави, па у сили и помами на чело се НАТО стави. Нато бомбе српску децу у парчиће комадају, а злотвори злих намера са злотворством не престају.

svetigora / 2014 / мај

Још су жељни људске крви, нељудскости сваке врсте, а дедови наши стари оваквом се чуду крсте. Остављају редом правду безакоње свуд влада, мили Боже да ли беше ово игде и икада?

Љубо Попчић и Медлин Олбрајт у Врњачкој Бањи 1941. године

архимандрит Димитрије Лакић

ПАРАСТОС ЖРТВАМА НАТО АГРЕСИЈЕ ИЗ 1999. ГОДИНЕ Митрополит Амфилохије је 24. марта у Цетињском манасти ру са свештенством служио парастос жртвама бомбардовања НАТО пакта Србије и Црне Горе из 1999. године. Он је рекао да је тада извршен велики злочин у срцу Европе на крају XX вијека. „Европски народи, некада хришћански, тим су бомбардова њем свете земље, светиња хришћанских, нарочито на Косову и Метохији, обиљежили 2000 година хришћанске историје. То је знамење које ће запамтити покољења и које ће бити мјера свега што се догађало крајем XX и почетком XXI вијека”, рекао је Ми трополит црногорско-приморски. Он је рекао да се то безбожно и тиранско насиље наставља у Ирану, Ираку, Египту, Либији, Авганистану, Сирији, и да своје пип ке испружа у новије вријеме и према сјеверу Европе. „Дубље гледано, оно је наставак крсташких ратова из Сред њег вијека. Крсташки ратови су привидно проповиједали прав ду и ослобођење Христовог гроба и светиње, а у ствари кренули су у пљачкашки поход и у скрнављење онога што је најсветије. Уништили су Источно ромејско царство, оскрнавили Свету Со фију, згазили Свето причешће у Светој Софији, освајали и пљач кали Малу Азију и тако редом“, рекао је он. Митрополит је рекао да је ово бомбардовање исто тако на ставак наполеоновског похода на Исток, јер је и Наполеон ства рао тзв. нови европски поредак: „Стигао је до Москве, али је Бож ја правда ипак била јача од људске неправде, јер се показало да је , по ријечи Светог праведног књаза Александра Невског, Бог у правди а не у сили“. „Ово безбожно и тиранско бомбардовање и насиље НАТО пакта је на свој начин и наставак наци-фашизма 20. вијека. Хи тлер је такође стварао нови поредак, а стварање тог поретка он је облио крвљу милиона људи по Европи, Азији, Африци“, под сјетио је Владика. Владика је рекао да је живо чудо да се они чији су се преци борили против хитлеровске тираније и насиља, нарочито у Цр ној Гори, сада боре да постану шрафови у тиранској и безбожној машинерији НАТО пакта. Он је објаснио да је кренуло ново насиље и стварање новог свјетског поретка песницом НАТО пакта који је настао у вријеме Варшавског пакта, што је онда имало оправдање, јер је безбо жни комунизам тада спроводио своју тиранију.

„Међутим, више нема ни Варшавског пакта ни Совјетског савеза. Чему онда постојање НАТО пак та, против кога и чему он данас служи“, запитао је Митрополит црногорско-приморски. „Ако су циљеви НАТО пакта оно што се догоди ло нама 1999. године и што се догађа на простори ма Азије и другдје, онда то стварање новог поретка по много чему личи на оне претходне безбожне по ретке којима трагови смрде нечовјештвом“, закљу чио је митрополит Амфилохије. ЗА ЈУНАКОМ СЕ НЕ ПЛАЧЕ Обиљежавање 15-годишњице НАТО агресије на СРЈ у организацији Братства православне омлади не и Матице Боке, традиционално је одржано у ма настиру Михољска превлака 24. марта 2014. године. Том приликом одржан је парастос жртвама НАТО бомбардовања, а на тиватском гробљу Бр дишта опојани су гробови Тивћанина Марка Авра мовића, припадника 63. падобранске бригаде ВЈ и Драгана Бјелановића полицајца из Пећи. Осим ор ганизатора, обиљежавању годишњице су прису ствовали представници мировног покрета „Не у рат – не у НАТО“, борачке организације НОР-а 1941– 1945, Михољског збора и Црквене општине Грбаљ. Помен су служили игуман манастира Михољ ска превлака, отац Бенедикт и предсједник Брат ства православне омладине свештеник Миајло Бацковић. По завршетку помена, као што је и оби чај, организовано је послужење у манастирској тр пезарији, гдје су се присутнима обратили Жељко Комненовић, предсједник Матице Боке и Ђурђина Турковић, представница мировног покрета „Не у рат – не у НАТО“. Посебно емотиван је био помен на гробу Драга на Бјелановића. „Немојте, мајко, да плачете. Ви сте родили јунака и не треба да плачете. Нека данас плачу мајке оних који су убили Драгана и Марка. Оне су родиле уби це“, тјешио је свештеник Бацковић мајку Драгана Бјелановића.

мај / 2014 / svetigora

41 Помен пострадалом Драгану Бјелановићу – свештеник Миајло Бацковић и Драганова мајка

prikaz ЏЕЈМС Бисет svetigora / 2014 / мај

Кршење међународног права и повеља УН

У издању ИИУ Светигора из штампе је недавно изашло енглеско издање „Љетописа новог косовског распећа“ Митрополита Амфилохија

вадесети век није био благонаклон ни према Ср бији ни према српском народу. Ратови и патња су мучили народ највећи део века. Ипак, Србију ће тек у последњој деценији XX века захватити судбоносни догађаји, који су имали за циљ да народ баце на коле на, и који су запретили да ће сломити поносни дух и јунаштво њеног народа. У марту 1999. године, земља је подвргнута масовном 78-дневном бомбардовању од стране земаља Организације северноатлантског пакта (НАТО). Само је Грчка, традиционални савезник Србије, одбила да учествује у овом нелегалном и не чувеном акту агресије такозваних демократских на рода Северне Америке и Западне Европе. Починиоци су оправдавали бомбардовање на водном потребом да се Србија заустави у спрово ђењу геноцида и етничког чишћења над албанским становништвом у српској покрајини Косову и Мето хији. Претходила му је високоорганизована кампања у јавности, која је требало да српског вођу Слобода на Милошевића, као и српски народ у целини, при каже као варварске убице. У стварности, бомбардо вање није имало никакве везе са „геноцидом“ нити са „кршењем људских права“ на Косову и Метохији. Такви измишљени изговори су коришћени да покажу све сумњичавијој домаћој јавности да НАТО и даље игра кључну улогу, упркос паду Берлинског зида и распаду Совјетског Савеза. Невероватно, као што мо жда и изгледа, пропагандна машина земаља НАТО-а је успела да убеди велики део глобалног јавног мње ња да су лажи које су говорили НАТО лидери истина. Бомбардовање је обновило raison d’etre НАТО-а, али оно што је значајније јесте да је успостављен преседан – да НАТО може да војно интервенише у решавању међународних спорова без претходно до бијене дозволе Савета безбедности Уједињених на ција. Још једном су велике силе постигле важан циљ на рачун уништења и сатанизације мањега – у овом случају, Србије. Остао је још један циљ који је треба ло постићи, а то је издвајање Косова и Метохије из Србије и предаја територије Албанцима. Резолуција Уједињених нација 1244, којом је окончан сукоб, такође је потврдила суверенитет Ср бије над Косовом и Метохијом. То је била још једна „непријатна“ препрека која се морала превазићи да би Косово и Метохија могло бити предато Албанци ма. Проблем је решен тако што је једноставно игно рисана одлука УН-а, и тако што је обезбеђено насил но протеривање српског становништва – класичан пример циничног деловања политике моћи. Неколико година касније, у фебруару 2008. годи не, под вођством Сједињених Држава, албански ли дери у Приштини су једнострано прогласили неза висност Косова. САД и друге НАТО земље су одмах

признале самозвану државу, и тиме подигли кршење су веренитета Србије на виши ниво. Додајући со на рану, Сје дињене Државе су водиле снажну кампању лобирајући и позивајући друге земље да признају независност Косова. Од 193 земаља чланица УН, до 2014. године остало је 86 зе маља које су одбиле да то учине. Ипак, изгледа да је обез беђена de facto независност. Оно преко чега се прешло је цена која је плаћена за ово кршење међународног права и повеље Уједињених нација. Цена није само била то што је акција НАТО бомбардо вања Србије и нарушавања територијалног интегритета прекршила оквире међународног мира и безбедности који су постојали од краја Другог светског рата, већ што је плаћен страшан цех људским страдањем и бедом. Сâмо бомбардовање Србије је било осми шљено да уништи економску инфраструктуру земље. Извршено је без обзира на цивилне гу битке. Болнице, мостови, путнички возови, те левизијске станице, стамбени блокови, конво ји трактора са људима који су бежали од бомби, пијаце током прометних сати… Сви су погође ни. Чак је циљана и кинеска амбасада. Као про тив-пешадијско оружје су обично коришћене касетне бомбе, а њихово постојање представља претњу за децу до данашњег дана. Бомбе и раке те које садрже осиромашени уранијум су тако ђе интензивно коришћене током 78 дана и ноћи бомбардовања. Иронично – упркос хвалисању виших генерала НАТО-а – касније је обелодање но да је погођен веома мали број војних циљевa. Али, оно што се догодило на Косову након завр шетка сукоба, јесте права трагедија, која се брзо одигравала. Бомбардовање Србије и Црне Горе се не може сакрити, а штета и људске жртве се могу израчунати, забележити и објавити. Вољени се могу идентификовати и хришћански сахранити. Гробља се могу посетити и над мртвима изврши ти традиционални обреди. То не важи за Косово и Метохију, јер је тамо почињен геноцид. На Косо ву и Метохији се догодило необично зло. На Косо ву и Метохији је извршен покољ старих и младих, али за разлику од Србије, страхоте које су тамо по чињене би прошле непријављено и незабележе но да није било храбре акције православног све штенства.

Ова књига је живо сведочанство о невероватним напорима Српске Православне Цркве да идентификује и забележи имена Срба, Рома, и других жртава ове застрашујуће епизоде масовног убијања невиних.

Током историје Србије православно свештенство је у суочавању са тешкоћама и опасностима показивало чврсто родољубље. Оно што су учинили припадници православног свештенства на Косову и Метохији, током холокауста на Косову, рангираће се као једно од најзначајнијих херојских поглавља у овој знаменитој причи. Такође се мора рећи је свештенство делало сâмо – помагала им је само силна хришћанска вера и осећање дужности према пастви. Мало или нимало подршке је дошло из владиних извора у Београду, и апсолутно ни од кога из међународне заједнице.

мај / 2014 / svetigora

Ова књига Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохи ја наводи хронолошким редом суморне догађаје током окупације НАТО трупа, након повлачења српске војске са Косова и Метохије и повратка Ал банаца који су побегли током бомбардовања. Извештава о догађајима она ко како су се одвијали из месеца у месец, почевши од марта 1999, а наста вља се и током 2000. године. Као што Митрополит Амфилохије и сâм казује, то је ужасна прича о „непрекидном ланцу насиља, протеривања, отмице и уништавања.“ Одмах након, а често и током повлачења српске војске, почело је пљач кање и убијање преосталих цивила. Српске куће и станови су били прова љивани, а њихови станари или убијани или избацивани и приморавани да оду. Цркве и манастири су рутински спаљивани или разарани динамитом. С великим ризиком, свештенство се потрудило да пронађе и идентификује убијене мушкарце и жене. Митрополит Амфилохије тражи опроштај што није могао да прона ђе или открије све жртве. Многи од убијених су сахрањени у непознатим гробницама или одложени у напуштеним областима. Они су, како каже Ми трополит, „само Богу знани.“ Међутим, ова књига је живо сведочанство о невероватним напорима Српске Православне Цркве да идентификује и за бележи имена Срба, Рома, и других жртава ове застрашујуће епизоде ма с о в ног убијања невиних. Њихови покушаји да придобију подршку НАТО војске да се спасу људи који су били у непосредној смртној опасности, најчешће су били игнорисани. Није се поступило по њиховим молбама упућеним високим званичницима мисије Уједињених нација на Косову, да поврате ред и мир у покрајини, као и да обезбеде заштиту неалбанском становништву. Убијања, паље ња, отмице, одузимање и пљачкање имовине се наставило под будним али равнодушним оком оних који су носили, са суровом иронијом, назив Заштитне снаге Косова (КФОР). Опет и опет, као што сведочи Митрополит, улагани су напори на састанцима, конференцијама, и у писаној форми да се затра жи неки облик признања за почињене гнусне злочине – али без успеха. Изгледа очигледно да су НАТО команданти и особље Ује дињених нација били на Косову и Метохији као саучесници, који су имали да се постарају да неалбанско становништво побегне из своје домовине. Њихово понашање и одбијање да спроведу закон, у пракси је било свакодневно помагање и подржавање злочина. Резолуција Уједињених нација 1244, која позива на повратак свих избеглица, била је студиозно игнорисана. Постоје многи појединци који сносе огромну одговорност за ужасе који су се десили на Косову и Метохији у периоду после ору жаног сукоба између српских снага безбедности и самозване Осло бодилачке војске Косова. У најистакнутијим редовима су политички лидери САД, Велике Британије, Француске и других земаља НАТО, које су учествовале у бомбардовању Србије, и играле улогу у окупа цији Косова и Метохије. Нека од тих имена се посебно истичу: пред седник Бил Клинтон, Медлин Олбрајт, Весли Кларк, Ричард Холбрук, Тони Блер, Робин Кук и Педи Ешдаун. И много других имена би тре бало додати на овај списак, али нису само политички лидери ти који морају да преузму кривицу за оно што се десило на Косову. Улога главних медија у Европи и Северној Америци се не може занемарити. Од самог почетка ратова након распада Југославије, западни ме дији су одиграли главну улогу у намерном погрешном тумачењу оно га шта се стварно дешавало на терену и у приказивању Србије и Срба као одговорних за већину, па чак и за све злочине и свако зло која се дешавало за време рата. Није било ниједног другог рата о којем се тако лажно извештавало нити других људи који су тако неодговорно прикази вани као колективно криви. Без обзира на огромнe злочинe које су починили нацисти у Другом светском рату, медији су начинили пажљиво разграничење да би се избе

банди. Генерал је рекао: „Њихов циљ је био да избришу сваки траг српског присуства на Косову.“ Постоји нада да ће сведоци догађаја који су се десили на Косову и Метохији, још више и мушкараца и жена, про говорити – да ће у настојању да очисте савест рећи истину о тим језивим месецима. Ипак, на новим покољењима срп ских историчара и научника је да исправе грешку. Први кораци у том правцу могу се наћи у садржају Летописа Косовског распећа Митрополита Амфилохија. Ова књига се издваја као изузетно сведочанство о срамној епизоди историје последње деценије XX и прве деценије XXI века. Прича није завршена и Митрополитов рад се наставља. Србија и српски народ ће поново повра тити своје самопоштовање и самопоуздање. Ови Летописи треба да послуже као „књига о мученицима“ чије ће страдање представљати светионик будућим покољењима младих мушкараца и жена у Србији, како би се осигурало да се не деси поново ништа слично.

svetigora / 2014 / мај

гла оптужба за колективну кривицу. Парола је гласи ла: „Нису сви Немци били нацисти“. Са Србима није било тако – чак и данас многе медијске приче, у који ма се помињу Србија или Срби, клеветају како земљу тако и њен народ као етничке чистаче и убице. То је, у крајњој анализи, највећи злочин против Србије – и онај који ће бити најтежи за превазилажење. Не брзо, али временом – истина о томе шта се стварно десило у балканским ратовима 1990-их иза ћи ће на видело. Истина на крају односи победу. Недавни пример је исповест италијанског гене рала Мауро дел Векиа у интервјуу који је дао у фе бруару 2014. часопису „Панорама“. Генерал је био командант 7000 италијанских војника који су ушли на Косово и Метохију у јуну 1999. Рекао је да су из вештаји његових војника стизали свако јутро на ње гов радни сто, обавештавајући га о лешевима Срба и Рома, али му није било дозвољено да говори о томе. Додао је да су неалбанци, који нису побегли са Косо ва, били под сталном претњом да буду силовани или убијени. Говорио је о разореним кућама, и опљач каним црквама и манастирима од стране албанских

44 Митрополит Амфилохије у потрази за убијеним Србима на Косову и Метохији

Предговор енглеском издању „Љетописа косовског распећа“ Митрополита Амфилохија Аутор је био амбасадор Канаде у Југославији (1990–1992). Превод: Милена Тејлор

Промоција енглеског издања „Љетописа новог косовског распећа“ у Чикагу

цркви Васкрсења Христовог у Чика гу је 5. априла одржана промоција енглеског издања књиге „Љетопис но вог косовског распећа“ (Chronicles of the renewed crucifiction of Kosovo) Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Реч је о дневничким записима митропо лита Амфилохија од 1999. до краја 2000. године, који су настали када је Митро полит, после повлачења наше војске са Косова и после Кумановског споразу ма 1999, отишао у Пећку патријаршију и тамо, са лица места, писао о мукама срп ског живља. Водитељ вечери је био отац Мило рад Лончар, а о књизи, пред публиком која је помно пратила и упијала сваку реч, говорили су др Томас Флеминг, ди ректор Рокфорд института и уредник ча сописа „Хроника“, који је написао пого вор за енглеско издање књиге, адвокат Боб Павић, који је у Хагу бранио Биљану Плавшић, и др Олга Раваси, која је уради ла докторат на политичким наукама на тему Косова. Међу гостима су били Вла дика новограчаничко-средњезападноа мерички Лонгин, отац Дарко Спасојевић, старешина цркве Христовог Васкрсења, протојереј–ставрофор Радомир Никче вић, директор ИИУ „Светигора“, која је и издавач књиге, и многи други. Као ванредан познавалац историје и данашње геополитичке ситуације у све ту, политички писац др Томас Флеминг се осврнуо на историјски и геострате шки положај Србије, који је у многоме одредио судбину нашег народа и земље.

мај / 2014 / svetigora

Књига као доказ „Ова књига је доказ и то је њена главна снага. Она није мишљење већ евиденција са терена, јер је Митрополит био тамо и записао кога је, где и када видео, где и када се шта десило. Са оваквим доказом ми можемо да изађемо у свет и зато је веома важно што је књига изашла на енглеском језику и што је доступна читалачкој публици која говори само енглески језик“, рекао је о. Дарко Спасојевић, старешина Саборне цркве Христовог Васкрсења.

Подсећајући да многи описују Србију као граничну земљу између хри шћанства и ислама и као чувара капије Европе, он је рекао да Србија и Косово никако нису граница европског хришћанства, већ његово срце и да се међународна заједница одрекла тог срца онда када је одлучила да подржи Албанце на Косову. Он је говорио о глобалним променама у свету и о томе да су данашња политика и међународни односи у осно ви антихришћански и антиправославни. „Српска лојалност према Ко сову је све оно што међународна заједница мрзи – љубав према својој земљи, према својој вери и очување традиције предака!“, рекао је он. Отац Милорад Лончар је представио независну колумнисткињу и спољнополитичког аналитичара др Олгу Раваси као квалитетног ис траживача чија је специјалност америчка спољна политика према ју гоисточној Европи и Блиском истоку. Она се захвалила о. Милораду, наглашавајући да јој је он помогао да добије интервју од митрополита Амфилохија када је радила на својој докторској дисертацији о америч кој спољној политици на Балкану. „Косово је српска Голгота, вековима натопљена крвљу. То је наша отаџбина, дом у коме се налази срце“, ре кла је она и подсетила де се књига митрополита Амфилохија на енгле ском језику појавила ових дана када се навршила 15-годишњица бом бардовања СРЈ. „Имам слободу да кажем да је митрополит Амфилохије један од најистакнутијих мислилаца и философа нашег времена, по себно у православној вери, частан човек, хуманиста и човек великог интегритета… Ми сви треба да будемо захвални, не само за ову хрони ку коју је написао већ и за сав његов несебични труд који је уложио на Косову и Метохији, сахрањујући достојно оне који су мучени и убијени, помажући да почину у вечном миру, са Богом. Тешко је замислити оно чему је он лично сведок, и зато би требало да будемо вечно захвални. Та сведочанства која је он записао су најобухватнија литература коју данас имамо о овој теми. То су веома лична, детаљна, узнемирујућа и веома дирљива сведочанства, која служе као слика хорора и бру талности које су доживели Срби у својој отаџбини. Књига открива све ствари које су биле сакривене од очију јавности, од света, па чак и од Срба од стране корумпираних политичара. Ова књига треба да буде лекција за генерације које долазе како би се подсећали на храброст Срба, упркос страшних ствари које су искусили.“ Говорећи о томе да нас наша хришћанска вера учи виртуозности опраштања, она је за вршила речима: „Можемо опростити само онима који активно траже

МИЛИЦА Пурић

promocija

Сведочанство српског страдалништва

45 Владика Лонгин, Роберт Боб Павић и Олга Раваси

опроштај и признају злочин који су по чинили над српским народом. Тек онда треба опростити, али не заборавити, јер ако заборавимо, исто ће нам се десити поново.“ Изједначавајући пораз српске војске на Косову 1389. са страдањем Господа Исуса Христа на Голготи, адвокат срп ског порекла Роберт Боб Павић је ре као да је тај пораз у ствари победа, као што је и смрт Исуса Христа кроз Његово Васкрсење била победа. „Косово је наш идентитет и ми не смемо да га забора вимо, ако га изгубимо ми смо као нација изгубљени.“

svetigora / 2014 / мај

Књига за политичаре „Промоција је била изванредна и надам се да ће ови говори послужити да књига дође до читалаца и овде у Америци. Планирали смо да пошаљемо 500 примерака књиге – америчком предсједнику, америчким конгресменима и сенаторима, појединим америчким политичким и историјским институтима и значајнијим библиотекама, да би истина са Косова дошла и на овај континент“, рекао је о. Радомир Никчевић. На питање да ли мисли да ће Американци бити заинтересовани да чују српску страну приче, одговорио је: „Почивши и свети патријарх Павле је говорио – наше је да учинимо све што можемо, а да ли ће се примити Бог зна. Ми смо ово издање спремали две године, паралелно радимо и руско издање које ће се појавити до краја године, тако да ће и руски читаоци бити у прилици да сазнају шта се десило код нас 1999. године.“

„На промоцији су говорили ‘прави људи’, попут Томаса Флеминга, осведоченог пријатеља Срба, научнице Олге Раваси и Боба Павића“, рекао је о. Милорад Лончар. „У овој књизи су садржана документа о непочинствима које су починили Албанци против нашег народа, али оно што је још важније је што се све дешавало под присмотром међу народне заједнице. Врло је битно што је књига изашла и на енглеском језику, и ми ћемо је послати онима које то занима – универзитетима, посебно онима који се баве славистиком, библиотекама и другима“, ка зао је отац Милорад Лончар. „Књига митрополита Амфилохија је Божији дар. Она је дуго чекана и била је потребна нашој деци и омладини, свима онима који не могу добро да разумеју српски језик“, рекао је владика Лонгин и нагласио да ће она бити корисна и онима који не припадају нашем народном бићу, а хоће да се упознају са догађајима који су се дешавали тих страшних година на Косову и Метохији. „Митрополит Амфилохије је очевидац, он је делио судбину са манастирима и црквама, и са обичним човеком. Показало се да су и у најтежим тренуцима Црква, свештенство и мона штво били са својим народом и делили његову судбину. Ова књига је потресно сведочанство о томе. У њој су наведена имена и презимена страдалника, датуми и места страдања. Надам се да ће ова књига наћи место у овдашњим библиотекама и научним центрима, и бити доступ на омладини која ће моћи да се увери шта се дешавало тих несретних дана. Митрополит Амфилохије је човек кога боле ране целог рода. Он је пријатељ наше Цркве, човек који нам је много помогао у превазилаже њу несретне црквене поделе, човек који са правом и заслужно ужива ауторитет међу нашим народом јер је обновио православље у Митро полији црногорско-приморској, обновио свештенички кадар, мона штво, богословску школу…“ Планирана је и промоција ове књиге 12. априла у цркви Светог Саве Њујорку. На промоцији ће говорити истакнути теолог Никола Згровс и један од лектора овог издања и наш политички аналитичар из Вашинг тона, Обрад Кешић. Такође, планирана је и промоција у Лос Анђелесу.

С лијева на десно: о. Александар Ивановић, о. Радомир Никчевић и о. Дарко Спасојевић

У издању ИИУ Митрополије црногорско-приморске „Светигора“ и Удружења „Огњена Марија Ливањска“ из Београда из штампе је изашло пето издање књиге „Огњена Марија Ливањска“ Буда Симоновића Пред нама је књига страдалника и свједока којима је Симоно вић дао ријеч, Симоновић који је очигледно неким вишим про мислом био позван да оде у Ливно и да именом и презименом попише жртве. Ту су филигрански описи оних детаља које писци заобилазе као исувише сирову, преекспонирану тему која у себи, истина, садржи огроман књижевни потенцијал, али и опасност да се не одговори теми, јер тешко да постоји такав таленат који може успјешно у књижевни текст транспоновати тако мрачни нанос хи перреалности. Али Симоновић је нашао кључ дајући, након пе десет година, ријеч живим свједоцима. И то је драма за себе, тим увјерљивија и потреснија. Будо Симоновић је овој теми приступио као новинар, са ци љем да исприча ту забрањену причу, али испоставило се да је написао дјело које превазилази књижевност, дјело које је по за страшујућој димензији онога што описује више од књижевности. То дакле није више ни новински текст, то није извјештај, није ре портажа, то је свједочанство пред којим се клањамо, клањајући се пред напором који је аутор учинио силазећи до мјеста злочина, до мјеста гдје је био отворен пакао, буквално, силазећи кроз отвор јаме, био је на вратима пакла, силазио је кроз та врата, и гледао својим очима мјесто какво ни у Божанственој комедији није опи сано. Оно што је описано у Паклу дјелује наивно, и само је блиједа сјенка догађања о којима свједочи ова књига. Паклена тама људ ске душе приказана је у овим исповијестима. Иако не свједоче џе лати – њихове се душе приказују читаоцима у свом својем црнилу. И сада ми можемо само да се поклонимо пред сјенима жрта ва оних који су трагично окончали, ничим, низашта криви, осим

мај / 2014 / svetigora

остоје књиге које нијесу само то; књиге пред којима људски род мора да се пости ди. Пред којима смо позвани на стид. И на нај дубље покајање. Пророштво народне пјесме о Ливну: Видите ли проклето Лијевно/ Ондје ће нас бити и мучити, лебди као неко вјечно проклетство. Тамо су одиста, и били, и мучили, пребијали и ноге и руке, и вадили очи чарне, дјеци, женама, стар цима, свима који су имали српско име. И они не одадоше никога осим џелате – који су у свеоп штој историји бешчашћа запамћени док је сви јета и вијека. Да Будо Симоновић није написао ништа, да се ничим другим није бавио, да није оних десе тина књига насталих у његовој дугогодишњој новинској каријери, књига које су у огромним тиражима излазиле и у Црној Гори, и ван Црне Горе, да је само написао књигу Огњена Марија Ливањска, једну од најпотреснијих књига коју смо икада имали у рукама, довољно је да у ис траживачком новинарству буде личност која је задужила професију. Велико је чудо да у Срба није настајала, по ред народне књижевности, и књижевност која би се звала Српске трагедије, слично као што у Грка постоје Грчке трагедије. Јер је кроз свеко лику историју, а нарочито новију, било толико много грађе за трагичаре, исувише много, и просто – нико се није усуђивао да изведе на по зорницу те стварне јунаке трагедија у чије по стојање готово да није могуће повјеровати. Чујмо зачас један разговор у јами: – Јесте ли живи? – Јесмо. – Ево и ја. – Па видиш како крв из мене иђе... Знамо Ковачићеву Јаму као једно свједочан ство, да се упамти тај велики злочин – MAGNUM CRIMEN, злочин у којем је српски народ био жр тва. Памтимо и велики изузетак – некадашњи хрватски римокатолички свештеник, академик Виктор Новак, у књизи MAGNUM CRIMEN раз открива улогу римокатоличке Цркве у Другом свјетском рату и њену спрегу са усташким ре жимом. Тај злочин није имао краја, након изврше ног злочина наступило је доба у којем је било забрањено сјећање на злочин, забрањено сје ћање на мртве, доба у ком је било забрањено сахранити жртве, доба комунизма у коме је за брањена не само осуда, већ уопште помен тог Великог злочина, чији епилог је данас хашка ту жба коју сународници злочинаца подижу про тив сународника жртава – за геноцид.

РАДОМИР Уљаревић

prikaz

Видите ли проклето Лијевно

Аутор књиге, Будо Симоновић на дну јаме Равни долац 8. јуна 1991. године

за своје поријекло. А управо зато су осуђени још у про грамским материјалима НДХ десет година прије Великог злочина, прије почетка Другог свјетског рата. У уводни ку који потписује Поглавник у првом броју листа Усташе из 1932. каже се да су „у борби за свете циљеве сва сред– ства дозвољена, па и она најстрашнија“; „нож, револвер, машинска пушка и паклени строј, то су идоли, то су звона, која ће навијестити освит зоре и васкрсење Независне Државе Хрватске“. Истовремено М. Будак објављује сти хове „Бјеж’те псине преко Дрине“. Након тих програмских текстова слиједи марсејски атентат на краља Александра Карађорђевића 1934, који су извршили усташе заједно са припадницима македонског ВМРО-а. Земље које су тада водиле политику дезинтеграције Југославије, као и 1991, као и данас, и саме су биле заинтересоване за сарадњу са усташама, које користе као средство своје политике раз бијања Југославије. Логичан слијед ових догађаја је фор мирање НДХ као оквира за извршење Великог злочина, чије размјере видимо у овој књизи. По свједочењима из ове књиге, да гнусоба буде што већа, злочинци не показују емоције, они само раде свој посао, и у свим исповијестима као да чујемо ону крилати цу која је посветила старца Радована: Само ти сине ради свој посао, јер овдје као да су сви храбрили џелате, и одра сли и дјеца: само ви радите свој посао. Ако покушавате да читате и све друге публицистичке радове и књиге Буда Симоновића као књижевни текст, а друге Вам нема, установићете да фактографија служи да

оснажи машту, тј. да људска машта узмиче пред факто графијом која је толико маштовита да не оставља про стора аутору да било шта домишља. Да којим случајем нема тако поузданих свједочења о томе да се све о чему Симоновић пише и догодило, и да нема конкретних људи и конкретних догађања, ове при че би се читале као борхесовске приче, као измишљени мозаик немогућих догађања. Тако ова реалистичка про за премашује тај изворни публицистички жанр и прела зи у једну имагинативну сферу – готово постмодерну, а крајње традиционалну по начину приповиједања. Очи гледно, ни овога пута новинар Будо Симоновић није имао књижевне амбиције, али је направио књижевно дјело у којем стварност превазилази фикцију. У чувеном огледу о крајносним феноменима Жан Бодријар говори о прозирности зла. Будо Симоновић такође прави огледе о крајносним феноменима људ ске егзистенције, проказује зло и прозирност тога зла. И застрашујућу близину тога зла, које само што није ту, у нама, у нашој браћи, које је заправо ту, у нашем свијету, и у нашем времену. То је зло идеологије, злочин припадности, злочин над којим ће свако морати да пусти сузу, свако ко чита, и зато читајмо ову књигу, и плачимо, и молимо се Госпо ду за покој душа свих ујамљених чија је имена сабрао у овој књизи Будо Симоновић. Молимо се Господу за покој душа свих оних који су страдали од браће у Христу, на Христовим мукама.

svetigora / 2014 / мај

Представљање књиге у Храму Христовог Васкрсења

Током представљања књиге „Ог њена Марија Ливањска“ публицисте Буда Симоновића у Крипти храма Христовог Васкрсења, 21. марта 2014, бол и туга су готово били опипљиви. Свједочанства о стравичном страда њу Срба у Хрватској од стране усташа у Другом свјетском рату пробудила су емоције код великог броја посјетила ца. Књига је базирана на причама спа шених, који су неким чудом успјели преживјети. На промоцији су говорили митро полит Амфилохије, књижевник Радо мир Уљаревић (чије излагање доно симо у цјелини, нап. ред.) и аутор. Аутор је казао како је у јуну 1990. године дошао у Ливно, мјесто на ко јем се десио злочин неописивих раз мјера. – У једном тренутку сам кроз раз говор са Станом Црногорац сазнао да има укупно 14 преживјелих из јаме, међу којима су многи изгубили своје најближе. Неки су страдали тако што су их убиле усташе, док су неки живот оставили у јами у коју су их гурнули комшије и пријатељи Хрвати. Мени је невјероватно да су неки успјели да

преживе пад у тако дубоку јаму и да током мјесец буду без хра не и воде. Слике преживјелих показују исушене људе, кожу која виси са костију. Већина њих је имала само око 30 килограма. Сви ти људи који су преживјели нису у наставку својих живота трчали за осветом, а многи су знали људе који су их бацали у јаму. Ни зла ни клетви није било у њима. Они су се злочинцима осветили тако што су наставили са животом упркос неизбриси вом и болном сјећању на велику трагедију – казао је Симоновић. Посјетиоцима се обратио и митрополит Амфилохије, који је између осталог рекао: „Ова књи га ме подсјећа на књиге које су оставили први хришћански му ченици. Књига је свједочанство о злом времену и сукобу Бога и сатане, о сатанском злу, људској патњи и доброти. Најстрашније од свега је да се то што се дого дило на почетку Другог свјетског рата поновило на истом мјесту деведесетих година“.

„Огњена Марија Ливањска“

БУДО Симоновић

мај / 2014 / svetigora

њига „Огњена Марија Ливањска“ је несумњиво једно од ге, тако сам отворио можда и најтрагичнију страницу најпотреснијих свједочанстава о страдању српског наро српске историје. Стана ми је тада, поред осталог, каза да, не само током Другог свјетског рата. Ово је дио непореци ла да је осим ње у јами Равни долац на Динари пре ве истине о најстравичнијим и најгрозоморнијим усташким живјело још тринаесторо и да их је још десеторо међу злочинима почињеним над Србима у Ливну и ливањском кра живима... ју у љето 1941. године – углавном 30. јула, на Огњену Марију За 15 мјесеци потом пронашао сам и записао при (по чему је и књига добила наслов) и три дана касније, 2. авгу че свих преживјелих из те јаме, али и многих других ста, на Светог Илију. За та два страшна дана, колико је до сада преживјелих и непосредних свједока са двадесетак утврђено, на овом подручју је на најсвирепији и најзвјерскији осталих усташких губилишта и јама у околини Ливна. начин уморено 1587 Срба из Ливна и села са руба Ливањског Тако је настала ова потресна читанка о злу, употпуње поља. на непобитним и необоривим, пола вијека прикри Злочини у ливањском крају, по броју жртава, може бити, ваним доказима. Прво издање књиге је објављено и и нијесу толико карактеристични у односу на друге крајеве у представљено управо у Ливну 11. августа 1991. године, којима је Павелићева идеологија и солдатеска Независне др на дан када су овдје сахрањени посмртни остаци срп жаве Хрватске радила на уништењу и истребљењу Срба, али ских жртава извађених из јама и других стратишта по по бестијалности и крволочности коју су усташе овдје испо слије тачно пола вијека. љиле, по методама које су примјењивале, они превазилазе На цинично питање које су ових дана поставили све што је људски ум до тада знао о људском безумљу испо хрватски заступници у Хагу, зашто се Срби у причи о љеном у настојањима да уништи своје неистовјернике или геноциду враћају „чак до 1941“ и лицемјерне тврдње своје неистомишљенике. да геноцида није ни било, вјерујем да, чак и кад би се Поред осталог, на готово свим другим стратиштима, Па занемарило све остало, довољно убједљив одговор велићеви „свети ратници“ су на овај или онај начин убија стоји у овој књизи. А ако је том бездушном европском ли своје жртве (понајмање су свијету заиста стало до исти трошили муницију, углавном У књизи су дати и прецизно – по имени- не, ако не вјерује ни овој књи је „радио“ нож или маљ), па ма и презименима, по мјестима и губи- зи ни толиким другим необо их онда бацали у јаме или на лиштима – систематизовани спискови ривим доказима, нека питају други начин покушавали још живе Божану – Боју Лалић, 1.587 жртава, међу којима је било више удату Радета из Губера код Лив прикрити своје трагове безумља и бестијално од 700 дјеце, чак и тек рођене (само у на, Милицу – Милку Бошковић, сти. У ливањском крају селу Голињеву, у којему није претекла удату Маљковић из Сурчина су у јаме безданице – а ниједна српска глава, од 256 жртава и Мару Лалић, удату Јурић из бирали су оне најдубље било је 24 некрштене дјеце). Банатског Деспотовца, које су и заобилазили оне које преживјеле пакао јаме Равни нијесу биле дубоке барем 20–25 метара – пунили жи долац и још живе и свједоче како је било. Нека припи вим људима и остављали их да ту данима скапавају, ако тају Мару Црногорац удату Козомара, ено је још жива је неко преживио пад у јаму. у Земуну. Она је као осмогодишња дјевојчица седам Најдрастичнији примјер је свакако јама Равни до дана провела у јами Бикуши изнад Челебића и слу лац на Динари, дубока готово 50 метара, у коју су 30. јула чајно спасена заједно са вршњацима Анђом и Мићом 1941. године убацили 218 житеља Горњих и Доњих Рујана, Ерцегом. Или можда Миру Ждеро, пензионисану на искључиво жена и дјеце (било их је више од 100 испод 14 ставницу из Новог Травника, која је имала само пола година, међу њима и новорођенчади). Чудо се ипак дого године кад су је усташе са мајком и осталом бројном дило: њих четрнаесторо, 13 жена, дјевојака и дјевојчица родбином бациле у јаму Тушницу... и један дјечак, ипак су преживјели тај пакао и, захваљу Припремајући 2007. године ново, четврто изда јући „хрватском оружнику“ Винку Томашу, извађени су и ње, књигу сам допунио подацима о новим усташким спасени послије 45 дана! Међу преживјелима су биле и злочинима у Ливну и околини почињеним у најнови три трудне жене од којих је једна – Стана Лалић – која је јим ратним временима на том простору, деведесетих била у осмом мјесецу трудноће, побацила у јами, а двије година прошлог вијека. Злочини и геноцид се поно су се касније нормално породиле – Госпава Бошковић је вио, и што се тиче метода и што се тиче свирепости и родила ћерку, а Сава Козомара близанце, ћерку и сина! одлучности новоусташа да коначно истријебе Србе са Управо та жена која се породила у јами-гробници, Ста тог простора. Једино је било мање жртава – по још не на Лалић, главни је „кривац“ за настанак ове књиге. Пошто сасвим утврђеним подацима, страдало је нешто више јој је од усташке руке страдао и муж Мићо, она се касни од сто Срба, оних који нијесу на вријеме успјели да по је удала за Петра Црногорца из Челебића, којем су усташе бјегну и спасе се. такође побиле сву фамилију – из јаме Бикуше се избавио Захваљујући удружењу „Огњена Марија Ливањска“ само он и синовац му Илија. Живот је ипак кренуо даље, из Београда књига је преведена и на енглески језик и Стана и Петар су засновали нову породицу и остали у Челе ускоро ће се појавити из штампе. Биће то прилика да бићу. У љето 1990. године ја сам сазнао за Станину судбину ова мучна читанка о злу допре и до оних који не знају и као репортер „Илустроване Политике“ доспио у Челебић српски језик, да горка истина о трагедији и страдању да напишем причу о њој. Тако је настала прва страна ове књи Срба оде у свијет.

РАЈО Војиновић

Упокојио се у Господу Митрополит Јован (Павловић)

svetigora / 2014 / мај

ана 3. априла 2014. године у КБЦ-у Сестара милосрдница у За гребу упокојио се у Господу Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Јован. На вијест о упокојењу, Митрополит црногорско-приморски Ам филохије, Епископ захумско-херцеговачки Григорије и умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије су у манастиру Тврдошу код Требиња, уз саслужење манастирске братије, служили помен за покој душе митрополита Јована. Блаженопочивши Митрополит загребачко-љубљански г. Јован је рођен 22. октобра 1936. г. у славонском селу Мединцима, код Подравске Слатине, од родитеља Саве и Јулке Павловић. Основну школу завршио је у свом родном мјесту, а нижу гимназију са малом матуром у Подравској Слатини. Послије тога уписује се у Богосло вију Св. Саве у манастиру Раковица, коју похађа од 1951. до 1956. го дине. На Богословском факултету Српске Православне Цркве у Бео граду дипломирао је 1963. г, послије чега одлази на постдипломске студије у Западну Њемачку. По завршетку постдипломских студија враћа се у отаџбину и ставља на располагање својој Цркви. Свети архијерејски синод га поставља за суплента Богословије у Призрену. Тамо је радио у току школске 1966/67. г, да би већ на почетку идуће школске године, по потреби службе, био премјештен за суплента Богословије у мана стиру Крка. Епископ далматински Стефан га монаши 18. новембра 1967, а сју традан, 19. новембра, рукополаже га у чин јерођакона. У чин јеромо наха рукоположен је 2. марта 1969. године. Одлуком Светог Архије рејског Сабора од 21. маја 1977. изабран је за Епископа. Био је члан Светог Архијерејског Синода у више мандата. Адми нистрирао је Славонском епархијом послије смрти владике Емили јана, од 1982. до 1985. године. Послије смрти епископа Симеона ад министрирао је горњокарловачком епархијом до избора епископа Никанора. У патријаршијском предузећу „Доброчинство“ био је на дужности директора. Митрополит Јован је као најстарији члан Све тог Архијерејског Синода био мјестобљуститељ Патријарашког пре стола (locum tenens), од 29. јуна 1989. до избора патријарха Павла 1. децембра 1990. године. Одлуком Светог Архијерејског Сабора, 20 маја 1992. г. изабран је за предсједника Епископског савјета СПЦ у Републици Хрватској. Одлуком Светог Архијерејског Сабора из 1994. го дине проширена је јурисдикција Епархије загребач ко-љубљанске и на Србе у Републици Италији, па је митрополит Јован крајем јула исте године у храму Светог Спиридона Чудотворца у Трсту преузео ду жност од Епископа средњоевропског Константина. Оснивањем Епархије аустријско-италијанско-швај царске митрополит Јован је разријешен од духовног старања над вјернима у Италији. Митрополит је указивао велику пажњу црквеној штампи и, уопште, средствима информисања. Лично је написао многе чланке које је објављивао у цркве ним листовима и часописима, а писац је и неколико књига. Будући свјестан огромног значаја просвете под окриљем Цркве, митрополит Јован је у Загребу основао Српску православну гимназију Катарина Бранковић Кантакузина.

Заупокојенa Литургијa и опело блаженопочившем Митрополиту Јовану 5. април 2014 – Његова Светост Патри јарх српски г. Иринеј началствовао је за упокојеном светом Литургијом и опелом блаженопочившем Митрополиту Јовану у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу. Према израженој жељи, митрополит Јо ван сахрањен је у крипти Саборног храма. Његовој Светости су саслуживали Митропо лит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећена господа Епископи: сремски Василије, бањалучки Јефрем, будимски Лу кијан, шумадијски Јован, далматински Фоти је – администратор упражњене Епархије за гребачко-љубљанске, бихаћко-петровачки Атанасије, горњокарловачки Герасим, као и високопреподобни архимандрити Гаврило из манастира Лепавине и Михајло из мана стира Гомирје, и други свештенослужитељи, а у присуству свештенства, монаштва и вјер ног народа. Литургији и молитвеном испра ћају такође су присуствовали умировљени Епископ зворничко-тузлански г. Василије и Епископ јегарски г. Порфирије, предсједник Републике Хрватске г. Иво Јосиповић, пред сједник Сабора Републике Хрватске г. Јосип Леко, изасланик предсједника Републике Србије др Милета Радојевић и други висо ки званичници Републике Хрватске и града Загреба; високи представници Римокато личке цркве у Хрватској, представници дру гих вјерских заједница у Загребу и Хрват ској, предсједник Српског народног вијећа г. Милорад Пуповац, бројни угледни грађа ни и пријатељи митрополита Јована. Нешто касније пристигао је и Преосвећени Епископ источноамерички г. Ми трофан. На опелу од ново престављеног митро полита Јована бесједом се опростио патријарх Иринеј. У име свештен ства, монаштва и вјерног народа од митрополита Јована опростио се ви сокопреподобни архи мандрит Гаврило који је истакао Митрополито ву љубав, добра дјела и поуке.

РАЈО Војиновић

vje^naja pamjat

Момир Војводић (1939-2014) Н

а сеоском гробљу Убалац у Горњој Морачи 12. марта, у мену, у Црној Гори, у српском народу неће бити присуству породице и многобројних пријатеља, сахра лако попунити. „И кад оду овакви људи, овакви њени су земни остаци пјесника и професора српског језика, витезови духа и душе, ума и срца, тек онда се осје посланика у парламенту бивше СРЈ и сенатора Републике ти кога смо имали и каквог смо га имали. Био је, Српске, метохијског погорелца Момира Војводића. јесте и остаје, јер људи какав је он не ишчезавају“. Претходно је на градском гробљу Чепурци у Подгорици У име Срба из Републике Српске, чији је био организован испраћај Војводићевих земних остатака, гдје су сенатор, од Војводића се опростио члан ратног помен поред пјесниковог одра служили Митрополит црно предсједништва РС Момчило Крајишник, а Живо горско-приморски г. Амфилохије и Епископ будимљанско- јин Ракочевић из Грачанице у име Срба с Косова и никшићки г. Јоаникије са свештенством. Метохије, које, како је рекао, Војводић „никада и У опроштајном слову пјесник Ранко Јововић је рекао да се ни по коју цијену није остављао“. Војводић нагледао мрака у овој и оваквој Црној Гори – „Био Ракочевић је на Војводићеве земне остатке је образован човјек, био је даровит и човјек и пјесник, и по спустио два грумена косовско-метохијске земље лемичар и критичар. Био је истински тумач Горског вијенца и – први са Газиместана, а други из Грачанице. Луче микрокозма. Живио је животом Његошевих јунака.... Кад се једног дана отвори велика библиотека његове поезије и прочита и доживи мало дубље него данас, кад се српски пје сници по Црној Гори махом прогоне, видјеће се да је Војво дић велики пјесник. И пјесник човјечанства, и српски и косов ски“. У име завичајног Удружења Морачана „Светигора“, од Вој водића се опростио архитекта Радован Радовић. Митрополит Амфилохије је на гробљу у Убалцу у Горњој Морачи са свештенством служио опело. Он је рекао да му се чини да мјесто Момира Војводића у његовом братству, у пле

ском пројекту геноцида над српским народом. Овај метохијски погорелац и пјесник косовског завјета никада није заборавио своју родну Мето хију; о њој је пјевао, у мислима јој се враћао, ново страдање Срба у њој болно доживљавао, па је у поменутој књизи (Ребра Проклетија) 2005. године записао да шездесет три Васкрса васкрсава „у же љама родно огњиште у Метохији, које данас Буш и Бијела кућа поклањају Арнаутима за доларе“. За вријеме послијератне комунистичке тира није и деспотије континуирано се могао чути Вој водићев интелектуални и људски глас протеста против титоистичке политике затирања српског националног осјећања и идентитета. Био је један од малобројних интелектуалаца у Црној Гори који су седамдесетих година прошлог вијека јавно осу ђивали рушење капеле Светог Петра Цетињског на Ловћену и Његошевог гроба у њој. Овој теми Војво дић је посветио читаву збирку пјесама – Усјековање Ловћена, која представља хронику једног срамот ног времена и тужбалицу над нашим националним поломом и суновратом.

мај / 2014 / svetigora

ОДЛАЗАК СРПСКОГ ПЈЕСНИЧКОГ БАРДА Послије 75 година земаљског живота напустио је овај сви јет велики српски пјесник Момир Војводић. Отишао је у бољи и љепши свијет ненадмашни усмени бесједник, бритки поле мичар, префињени књижевни критичар и антологичар, истак нути публициста. Преселио се у Небеску Србију национални прегалац који је читав свој живот посветио борби за истину о свом српском народу и за његова права у Црној Гори. При дружио се плејади својих славних предака потомак морачког војводе Мине Радуловог Радовића – коме се одужио бројним пјесмама из свог грандиозног пјесмотвора. Починуо је поред древног крстатог дуба старог хиљаду година на гробљу Ду бље у селу Убалац, у својој завичајној Горњој Морачи, пјесникхроничар свога завичаја за кога је легендарни професор Ра шко Димитријевић рекао да је „мало који песник опевао свој крај као Момир Војводић своју Морачу“. Живот Момира Војводића представља седамдесет пет го дина српске историје у којој је он живо учествовао са свим сво јим жаром, са својим богатим умом, и са свом својом богатом енергијом. Рођен у Поношевцу код Ђаковице (1939), у мученич кој српској Метохији, са двије и по године морао је да бјежи са свога огњишта пред помамом арнаутских паликућа, који су на крилима нацистичког окупатора кренули да затиру сваки траг српског постојања на тој светој српској земљи. У књизи Ребра Проклетија објавио је сјећање своје мајке Милке о изгону са родног огњишта 1941. године, на које се након завршетка рата нијесу могли вратити јер је комунистичка власт 1945. донијела закон о забрани повратка протјераним Србима у Метохију, Ма кедонију и на Косово, и тако дала легитимитет великоалбан

svetigora / 2014 / мај

Осамдесетих година прошлог вијека Војводић је био потписник свих петиција српских интелектуалаца упућених државним органи ма Србије и Југославије са захтјевом да се заустави терор арнаутских зулумћара над Србима на Косову и Метохији. Наше свето и велико мученичко Косово, рана његовог великог срца, било је његова оп сесивна тема и трајно духовно упориште у његовом животу. Косово је било умјетничка основица из које су потекли Војводићеви много бројни рефлексивни и патриотски стихови окупљени у више њего вих књига: Ребра Проклетија, Излазак Чарнојевића, Божурова царство, Жертвено поље – бој на Косову. Тој теми Војводић је посветио и антологију Жертвено поље Косово, зборник пјесама (1389–1989) о Косову, насталих током шест вјекова. Војводићево родољубље и приврженост српском националном бићу, његово православље, оданост Српској Православној Цркви, као и његова поетска креативност, посебно су дошли до изражаја у пјесмама са светосавским мотивима. Наиме, након Другог свјетског рата, када су ратне теме и социјални мотиви били најчешћа прео купација овдашњих књижевника, ријетки су били пјесници из Црне Горе који су се оглашавали пјесмама посвећеним Светом Сави. Први од њих је био управо Момир Војводић. Зато ће његове пјесме које се односе на Светог Саву остати забиљежене не само по значајним естетским дометима, него и по продору у тематске просторе у које пјесници из Црне Горе читаве двије и по деценије послије Другог свјетског рата нијесу залазили. Евидентно је, дакле, да су у обимном, разноврсном и вриједном књижевном стварању Момира Војводи ћа, у коме је с правом стекао славу савременог српског пјесничког барда, нашле мјесто све велике теме српске националне историје и духовности. Војводићева језичка и пјесничка грађевина, његов пјеснички универзум, представља заправо својеврсну синтезу његошевског, динарског српства. У средини у којој је послије Другог свјетског рата било тешко, скоро забрањено, бити Србин, у Црној Гори, Војводић – слиједећи трагове големог духовног богатства српског народа са простора данашње Црне Горе – остварује кроз своје књижевно дје ло синтезу свеукупног књижевног наслеђа српских средњовјеков них земаља Зете, Рашке и Захумља до турске окупације, српске сред њовјековне писане књижевности и књижевног стваралаштва епохе Петровића Његоша. Посвећен завичају, народној традицији и право славној хришћанској вјери, Момир Војводић је пјеснички надахну то промишљао судбину и мартирологиј српског народа у XX вијеку. Ниједан српски пјесник није тако свеобухватно и умјетнички успјело опјевао етноцид над српским народом у Црној Гори у другој полови ни прошлог и током прве деценије овог вијека, као Момир Војводић. Дубоко свјестан да је света обавеза свакога родољуба да испуни дужност према отаџбини и своме роду, Момир Војводић је сав свој релативно дуги и свакако плодни живот посветио Српству, за њега се борио, због њега патио, и њему остао вјеран до последњег сво га даха. У овом времену српских клонућа и падова, истичемо појаву овог Човјека који је прошао свој живот свијетла образа. Зато је Мо мир Војводић заслужио поштовање својих савременика. У њему су и противници поштовали часног противника. Као национални прега лац у најбољем значењу тог израза он је претрпио много, али никада није посумњао у српске националне и државотворне идеале, увијек уздигнутог чела и чисте савјести, у дубоком увјерењу да испуњава своју свету патриотску дужност. У свом животу увијек је знао да сачу ва људско достојанство, што није лако јавноме раднику у овим мут ним временима општих поремећаја моралних вриједности. Тешко да бисмо нашли послијератног српског пјесника који би са више пра ва могао казивати онај познати Шантићев стих: Мене све ране мога рода боле, од Момира Војводића. Зато му је у потпуности пристајао епитет народног пјесника и монаха српскога језика. Др Будимир Алексић

ПЛАЧ СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ Пред крстатим бором и каменом, принаслоњен на Ловћен раменом, Свети Петар Цетињски, сам, плаче а гледа га самотно чобанче, вранокосо, кроз тисовац кисли приходи му тихано и мисли: да ли плаче Пресвети од муке што од своје крви перу руке међу се се закрвна племена, или што се са многих сљемена ископнички црни барјак вије; ил’ што небо немилосно бије земљу суву сувијем муњама, заморену крвљу и сумњама? Можда су му претешка бремена разбратнога и смутног времена заморила монашка рамена, извила му сузу из кремена, па се јада самотноме бору и умива сузом земну кору, испод неба што не слиши роба сузне ваје из курјачког доба? А када му благо раме таче и пита га шапатом што плаче Свети Петар, скупи сузе прстом, па чобанско чело тикну крстом, и уз благи осмијех му рече: „Суза тече кад бол душу пече! Плачем, рâно, раном без лијека: за Србима двадесетог вијека, у ком ће ми многи Црногорци постанути страшни крстоломци! Зато, надо, моје сузе теку и лице ми црном слутњом пеку!“ Момир Војводић Иванова Корита, 1991. године

Писмо покајања

Саопштење Митрополије црногорско-приморске

бавјештавамо црквену и ширу јавност да се г. Жи ворад М. Павловић, бивши свештеник Епархије браничевске Српске Патријаршије и припадник тзв. ЦПЦ, одвратио од душепогубног служења и припад ништва тој псеудоцрквеној организацији, и с покаја

aktuelno

њем се обратио Цркви Божијој Православној, преко Митрополије црногорско-приморске, за опроштај и повратак у свету Цркву, молећи се Господу да га прими као покајника. Овдје можете прочитати његово покајно писмо.

мај / 2014 / svetigora

svetigora / 2014 / мај

МОСКВА О ЕГЗОДУСУ ХРИШЋАНА СА БЛИСКОГ ИСТОКА 28. фебруар 2014 – Москва је озбиљно забринута за судбину хри шћана на Блиском истоку, изјавио је ВЛАДЕТИ министар иностраних послова РФ ЈЕРОТИЋУ Сергеј Лавров, саопштава РИА Ново НАГРАДА сти. „Веома озбиљну забринутост код „ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ“ нас изазива судбина мањине, прије Награда „Доситеј Обрадовић“ за свега положај православних зајед животно дjело је 22. фебруара на Ве ница, посебно у Сирији, али и у дру ликој сцени Народног позоришта у гим државама. Приметан је масовни Београду уручена првом лауреату, егзодус хришћана из региона, који су током многих вјекова, скоро дви академику Владети Јеротићу. је хиљаде година, били саставни део блискоисточног мозаика“, изјавио је Лавров. Према подацима америчког ис траживачког центра Pew Forum on Religion and Public Life, број хришћа на у колијевци хришћанства – на Блиском истоку и у Северној Африци – процијењен је на око 13 милиона, што је мање од 1 % њиховог укупног броја у свијету, а представља само 4 % становништва овог региона.

Предсједник Управног одбо ра Задужбине „Доситеј Обрадовић“, Радомир Путник је рекао да је при знање установљено 2013. године уз подршку Министарства културе и информисања. Награда се додјељу је за све дисциплине науке, просвете, књижевности и културе, којима при пада или их је у српској средини уте мељио писац и просветитељ Доситеј Обрадовић, а састоји се од новчаног износа, плакете и уметнички стили зоване повеље. Предсједник жирија, Војислав Је лић је рекао да је одлука о додијели награде првом лауреату донијета у децембру 2013, а како је оцијењено, Јеротић је својим „животом, делом и деловањем по свему на трагу миси је коју је у српском народу остварио Доситеј Обрадовић“. „Његово просветитељско, фи лозофско-религијско и књижевно стваралаштво, прожето изразитом хуманистичком цртом његове лич ности, превазилази и наткриљује све посебности и искључивости свој ствене нашем времену“, наведено је у образложењу жирија.

КиМ Владе Републике Србије је ор ганизовала низ активности путем ко јих жели да подсјети домаћу и свјет ску јавност на злочин који је 17. и 18. марта 2004. године почињен над српским и неалбанским народом. У организацији Канцеларије за КиМ, 17. марта на Великој сцени На родног позоришта у Београду је одр жана Свечана академија „Погром – десет година касније“. Присутнима су се обратили министар г. Александар Вулин, Патријарх српски г. Иринеј, предсједник Скупштине Републи ке Србије г. Небојша Стефановић и представник Друштва пријатељства Израел–Србија из Тел Авива. Након Свечане академије на Правном факултету у Београду је отворена изложба радова дјеце са Косова и Метохије, на тему „Украде но детињство“. Такође, 17. марта 2014. године у свим основним и средњим школама планирано је одржавање школског часа посвећеног мартов ском погрому 2004. године. Ову ак цију, на иницијативу Канцеларије за КиМ, спроводи Министарство про свете Републике Србије. Сјећање на „МИЛОСРЂЕ“ ИЗ МОСКВЕ – последњи погром у Европи је оби ПОМОЋ БЕСКУЋНИЦИМА љежено и низом манифестација на 8. март 2014 – Православна слу Косову и Метохији. жба „Милосрђе“ из Москве започи ње нови хуманитарни програм под ОДЛУКА О ПРИСАЈЕДИЊЕЊУ називом „Повратак“, који има за циљ КРИМА РУСИЈИ УСВОЈЕНА сакупљање средстава за повратак НА ДАН ЗАШТИТНИКА бескућника кућама, у прихватили КРИМА – СВЕТОГ ЛУКЕ ВОЈНОшта и рехабилитационе центре. ЈАСЕНЕЦКОГ Сваког мјесеца социјални рад 18. март 2014. – Предсједник Ру ници и волонтери „Mилосрђа“ усре сије Путин је у обраћању нацији – ко ће око 200 бескућника. Више од по јом приликом је био присутан ком ловине њих успјешно буде враћено плетан састав Савјета Федерације и у мјесто пребивалишта, за неке се Државне Думе, прве личности свих налази мјесто у прихватилишту или руских федералних јединица, пред рехабилитационом центру, неком сједник Државног савјета Крима Вла социјални радници помогну да се из димир Константинов и кримски пре мири са родбином, а неког шаљу по мијер Сергеј Аксјоно – а поводом родици коју је напустио у потрази за уласка Крима у састав Руске Федера зарадом. ције, између осталог рекао: „Пошто Православна служба „Mилосрђе“ вани пријатељи, данас смо се оку у свој састав укључује 24 социјална пили због питања које је за нас од пројекта, међу којима су: служба за животног и историјског значаја. На помоћ бескућницима у московским Криму је 16. марта одржан референ болницама, кризни центар „Дом за дум који је протекао у пуном скла маму“, Дом за усамљене старце „Све ду са демократским процедурама и ти Спиридон“ и др. међународно-правним нормама. У гласању је учествовало више од 82 ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ одсто бирача. Више од 96 одсто се Поводом обиљежавања десете изјаснило за присаједињење Русији. годишњице мартовског погрома на Ове бројке су више него убједљиве. Косову и Метохији, Канцеларија за Да би се схватило зашто је напра

Приредио: Славко Живковић

вљен управо овакав избор, довољно ским заједницама те земље. је знати историју Крима, знати шта је Како преносе украјински медији, Русија значила и шта значи за Крим, в. д. предсједника Александар Турчи а шта Крим за Русију. На Криму је бу нов је баптистички пастор, а премијер квално све натопљено нашом зајед Арсеније Јацењук је сајентолог. Њего ничком историјом и поносом… ва сестра се налази на челу велике са јентолошке организације у САД. Књиге оснивача „Сајентолошке цркве“ Рона Хабарда прије неколико година у Русији су препознате као ек стремистичке.

У ТБИЛИСИЈУ ПРОТЕСТНА ШЕТЊА ЗА ПОДРШКУ СРБИЈИ 31. март 2014 – У организацији „Института Евроазије“ и уз многоброј но присуство јавности, у тбилиском Дому филма приказан је тридесето минутни документарни филм пово дом петнаестогодишњице српске трагедије, бомбардовања српских градова и геноцида над Србима на Косову, саопштава Благовест-Инфо. Циљ приказивања филма био је да покаже широкој јавности делова ње сила усмерених на распарчавање Југославије и против православног света, саопштава „Сапатриаркос уц кебани“ („Гласник патријаршије“). Након завршетка приказивања филма, окупљена публика је органи ПРЕМИЈЕР УКРАЈИНЕ зовала масовну протестну шетњу са САЈЕНТОЛОГ, А В. Д. транспарентима, чији су натписи по ПРЕДСЈЕДНИКА БАПТИСТА зивали да се не заборави трагедија На највишим политичким положа јединоверног српског народа. Ова јима у Украјини налазе се људи који акција је претходно регистрована у не припадају традиционалним вјер општини престонице. Учесници ми

тинга прошли су проспектом Руста вели и завршили акцију протеста крај зграде Националне библиотеке, где се налази мисија НАТО-а у Грузији. На иницијативу јавности одслу жен је помен жртвама српског рата 1999. године. Аналогна акција у организацији „Института Евроазије“ одржана је и у Батумију. ПЕТИЦИЈА ПРОТИВ ИЗГРАДЊЕ КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА ТУРСКЕ НА НЕМАЊИНОМ ГРАДУ У ПОДГОРИЦИ 2. април 2014 –Градоначелник Подгорице Миомир Мугоша је наја вио да ће се на зидинама Немањи ног града, на ушћу Рибнице у Мора чу, градити турски културни центар. Недавно је он тај простор обишао са амбасадором Турске у Црној Гори Мехметом Нијази Танилиром и до танчина су се договорили о будућем центру, чији пројекат ће финансирати Влада у Анкари. То је само један од елемената ко јим се још више закопава у заборав историјски период од 1878. до 1989. Тих стотинак година, једино доба у којем је српски народ живео и гинуо као слободан у последњих шест веко ва, бачено је на сметлиште историје! Тој новој Европи потребна је европ ска Турска. Чак и ако се ради само о смишљеној провокацији српског на рода у Црној Гори, та провокација је болна и безобразна, рекао је за „Но вости“ доктор филозофских наука и председник Матице српске Друштво чланова у Црној Гори, професор Дра го Перовић. На интернету је покренута пети ција против изградње Турског кул турног центра на том мјесту – сваке године на дан Светог Симеона Ми роточивог, Стефана Немање, након одслужене Литургије литија креће од Саборног храма и пролазећи ули цама Подгорице стиже на остатке тв рђаве Немањића, гдје се родио Сте фан Немања. „У току је покушај брисања свих немањићких трагова, фалсификова ња историје и памћења! Пре десет година избрисан је назив булевара поред Скупштине Црне Горе и згра де председника – Немањина обала, и процес расрбљивања је у офанзи ви. Права је перверзија. Покушавају се Немањићи представити као оку

мај / 2014 / svetigora

Онима који су се супротставља ли пучу – одмах су почели да прете репресијама и казненим операци јама. Први је на реду био, наравно, Крим, рускојезични Крим. Због тога су се становници Крима и Севастопо ља обратили Русији са апелом да за штити њихова права и сам живот, да не допусти оно што се догодило, а и данас се догађа и у Кијеву, и у Доњец ку, и у Харкову, као и у неким другим градовима Украјине. Разумије се, ми нисмо могли да се не одазовемо на ту молбу, нисмо могли да оставимо Крим и његове становнике у невољи јер би то била чиста издаја.“ Свети архиепископ Лука ВојноЈасенецки (1877–1961) је своју службу вршио у совјетско доба, суочавајући се са бројним тешкоћама и страдањи ма, хапшењима и суђењима – провео је и једанаест година у прогонству. Као архиепископ кримски, светитељ је служио од 1946. до 1961. Упокојио се 11. јуна, на празник Сабора руских светитеља. Мошти светог Луке об ретене су 1996. и налазе се у храму Свете Тројице у Симферпољу. Руска Црква га је прибројала лику светих новомученика и исповједника 2000. године.

ОСЛОБОЂЕНЕ МОНАХИЊЕ ИЗ СИРИЈЕ Тринаест православних мона хиња, које су сиријски побуњеници прије више од три мјесеца одвели из манастира Свете Текле у Малули, ослобођене су. Радикална ислами стичка група ухапсила је монахиње, након што су у децембру прошле године заузели древни хришћан ски град Малула, сјеверно од Дама ска. Монахиње су, затим, одведене у град Јабруд, 20 километара од Малу ле, који је тада био упориште побуње ника. Група која је отела монахиње идентификована је као Ал-Нусра Фронт, представници Ал-Каиде у Си рији. Како преноси Ројтерс, побу њенички извори су саопштили да су монахиње ослобођене у договору о размјени, у коме је ослобођено 138 жена затвореника.

IZ SVIJETA

svetigora / 2014 / мај

IZ SVIJETA

патори, а Турци као ослободиоци и Европејци! Испада да наши преци нису потезали сабље на паше и бего ве. Негирају се бојеви и величанстве не победе Црногораца над Турцима, а режим покушава сакрити немогуће, рат и многобројне жртве у борбама за ослобођење Црне Горе од Отоман ске империје“, рекао је за „Новости“ професор Цетињске богословије др Будимир Алексић. Текст покретача петиције против изградње турског културног центра над тврђавом Немањића у Подгори ци пренијећемо у цјелости: „Забранити уништавање средњо вековног, културног, етничког, духов ног и материјалног наслеђа зарад по литичких поена и личних интереса на рачун шире заједнице. Извртање чи њеница и пласирање лажне историје зарад садашњих политичких интере са доводи до међунационалних тен зија и етничких сукоба грађана Црне Горе. Петиција је покренута из горе наведених разлога док се коначно не утврди чињенично стање и истина око поријекла средњовековног утвр ђења на обали ријеке Рибнице и Мо раче такозване тврђаве Немањића у насељу Стара Варош у срцу Подгори це. Уколико утврђење и основе (теме љи) утврђења датирају из доба прије доласка Отоманске империје на ове просторе, забранити било какву ак цију и изградњу Турског културног центра на остацима српског сред њовековног утврђења. Макар из јед ног разлога и чињенице да су Турци и Срби из тадашње Зете а данашње Црне Горе вјековно били непријате љи, како из етничких, националних, расних тако и духовних разлика. Иако у данашњим временима XXI вијека нисмо у ратном сукобу са Тур ском и тежимо ка културној и еко номској сарадњи са једном модер ном и економски јаком и стабилном државом, треба стати на крај једној иронији и апсурду да се изгради Тур ски КЦ на остацима Немањиног града. Уколико садашње власти у Црној Гори желе да сачувају и одржавају локали тет на обали Рибнице нека изграде Српски културни центар или КЦ било које државе која није у прошлости те жила етничком, културном, духовном и расном истребљењу становништва са ових простора и конкретно Црне Горе.“

IZ pomjesnih crkava

Приредио: Славко Живковић

Уз помоћ војске, која је направи ИЗАБРАН НОВИ ИГУМАН ГРИГОРИЈАТА ла прстен, у литији, на којој се сте За новога настојатеља светогор кло мноштво народа, свете мошти ског манастира Григоријата је иза су пренијели у сабoрни храм Светиц бран архимандрит Христофор. Он ховели, који зову срце Грузије, у ком је рођен на Кипру и многи говоре се налази једна од највећих светиња о њему као истинском и смиреном хришћанског свијета – хитон Господ монаху. Прије тога монашка братија њи. прихватила је изјаву претходног игу мана о оставци архимандрита Геор гија (Капсаниса). У манастиру Григоријату живи око деведесет људи. У МОСКВИ ИЗДАТЕ РЕПРОДУКЦИЈЕ ФРЕСАКА СА КиМ 20. фебруар 2014 – У серији „Ико Мошти Светога су 24. фебруара не Косова и Метохије“ публикова пренијете у Тбилиси, у Саборни храм не су нове репродукције фресака из Пресвете Тројице. српских манастира косовског краја. Поред ових, у Бетанији у Грузи Публикација има за циљ да открије ји обретене су и мошти духовних љепоту светиња Косова и Метохије наставника Светога старца – Геор најширој публици. гија-Јована (Мхеидзе) и Јована (Ма Средства остварена од продаје исурадзе). Њихове свете мошти су репродукције иду на друге издавач смјештене у кивот у Батанијском ма ке пројекте, који ће бити намијење настиру. ни за помоћ Српској Цркви, култури и традицији. Репродукције се могу ИЗАБРАН МЈЕСТОБЉУСТИТЕЉ купити у продавници Сретењског КИЈЕВСКОГ МИТРОПОЛИТСКОГ манастира на Лубјанци „Сретење“. ТРОНА У понедјељак, 24. фебруара 2014. ОБРЕТЕНЕ МОШТИ СТАРЦА године, у Кијеву је одржано засје ГАВРИЛА (УРГЕБАДЗЕ) дање Св. синода Украјинске Право славне Цркве.

22. фебруара 2014. године у Гру зији, у старој престоници Мцхета, у женском манастиру Самтавро, десио се догађај који су са великом љуба вљу и побожношћу чекали право славци Грузије и читавог свијета који су познавали великог старца и чудо творца оца Гаврила (Ургебадзе), бла женог јуродивог – обретење њего вих светих моштију.

Имајући у виду медицински оправдану спријеченост Високопре освећеног Митрополита кијевског и све Украјине да обавља дужности, у шта су се чланови Синода и лично увјерили посјетивши Његово Висо копреосвештенство у болници, Си нод је донио одлуку да је неопходно изабрати мјестобљуститеља кијев ског митрополитског трона. Изабран је стални члан Светог синода УПЦ, Митрополит черновицки и буко

Козме. Обраћајући се окупљени заштитио по ма, градоначелник Ферма је рекао: родицу као ин „Наша област се поноси тиме што је ституцију. СВЕТИ ЛУКА КРИМСКИ овдје рођен, одрастао и почео са ра Пат р ијарх ИСЦИЈЕЛИО ТИНЕЈЏЕРА дом Свети Козма Етолски... Ријечима Кирил је изјавио ИЗ ГРЧКЕ се не могу описати његове заслуге: да ће Црква пру На Аргосу су 7. марта 2014. доче равноапостолни Козма је спасао на жити подршку свим др кане мошти Светог Луке, љекара и род од исламизације и потпуног гу жавним и јавним институцијама које архиепископа симферопољског и битка идентитета“. раде на заштити традиционалних кримског. Светиња је положена у Са хришћанских вриједности. Овај став, борном храму Светог Петра. КОНСТАНТИНОПОЉСКА по његовим ријечима, није мотиви Мошти светитеља је у порти хра ПАТРИЈАРШИЈА НАМЈЕРАВА сан жељом да утиче на политику, већ ДА НА СВЕТУ ГОРУ ОГРАНИЧИ ма дочекао Митрополит Арголиде самом природом хришћанства. Нектарије уз саслужење свештеника ПРИЛИВ МОНАХА КОЈИ Патријарх је додао да би шире и присуство вјерног народа, који се НИЈЕСУ ГРЦИ унапређење вјерског образовања окупио са свих страна. Митрополит Свети Кинот Свете Горе је до могло помоћи власти у борби про је окупљенима представио дјечака био опширно писмо од васељен тив екстремизма и тероризма. Гра из Русије којему је светитељ на чу ског Патријарха Вартоломеја, у коме ђани који су припремљени могли би десан начин исцијелио руку, поври је изражена забринутост у вези са пружити „интелектуални отпор“ и јеђену у удесу. Дјечак је од дјетињ покушајима „аутономизације“ Све исламском екстремизму и масовној ства свирао клавир. Са десет година те Горе и „промјене њеног изгледа“ култури са њеним култом хедонизма повриједио је два прста десне руке. кроз неконтролисани и неограничен и агресије. Љекари су објаснили родитељима прилив монаха који нијесу грчког да је медицина у датом случају не поријекла. Константинопољска Па ОБНОВЉЕНО КАНОНСКО моћна и да дјечак више никада неће тријаршија саопштава да ће одсада ОПШТЕЊЕ ЦРКАВА моћи свирати. Када су родитељи са давати дозволе за насељавање „не ЈЕРУСАЛИМА И РУМУНИЈЕ знали за Светога Луку и чудеса која грчких инока“ у манастире у којима У понедељак, 3. фебруара 2014, се дешавају по његовим молитвама, се говори грчки језик. закључена је и запечаћена Патријар одмах су са дјечаком кренули у Сим Писмо, такође, садржи препору шијска одлука о споразуму и обно феропољ. ку према којој укупан број монаха ви црквене заједнице између Јеру На гробу архипастира они су из странаца не треба да прелази десет салимске Патријаршије и Румунске молили исцјељење њиховог дјетета. процената од укупног броја мона Цркве. Општење је прекинуто након Кроз неколико дана прсти на руци су ха на Светој Гори. Фактички оваква што је Румунска Православна Црква срасли и опет постали функционал одлука значи забрану странцима да изградила цркву у Јерихону без одо ни. се настањују на Светој Гори, јер број брења Јерусалимске Патријаршије. Споразум је припремљен током монаха негрчког поријекла тренутно 300 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА прелази десет процената од укупног 2013. године на сусретима делега ција двије Патријаршије у Јеруса СВЕТОГ КОЗМЕ ЕТОЛСКОГ броја монаха. Овакво постављање ствари (ако лиму, уз посредовање Васељенске се информација о писму Константи Патријаршије. Његово Блаженство нопољске Патријаршије потврди) Патријарх јерусалимски Теофил при доводи у сумњу васељенски карак мио је делегацију Румунске Цркве на тер Свете Горе, гдје већ хиљадама го челу са патријаршијским егзархом, дина коегзистирају у хармонији Грци, Митрополитом тарговиштанским Срби, Руси, Румуни, Бугари и мона Нифонтом. Делегација је донијела си из цијелог свијета. Премијер ми поменути споразум, који је 2. фебру нистар Грчке Самарас је током своје ара потписао Његово Блаженство недавне посјете Атосу био шокиран Патријарх румунски Данило. Главне када је срео у једном светогорском тачке споразума ријешене су дого манастиру монаха Кинеза. вором предстојатеља двије Патри јаршије, одлуком да „црква и конак ПРОТИВ у Јерихону неће бити у служби мо нашког братства или неког другог ИСТОПОЛНИХ „БРАКОВА“ Предстојатељ Руске Цркве је по облика монашке заједнице, већ ће звао на забрану свих настојања за бити ‘Конак за ходочаснике’“. озакоњење истополнних бракова, У етолском граду Фермо је 9. мар истичући да се његов став темељи на ВИСОКО ОДЛИКОВАЊЕ та представљена нова поштанска самој природи хришћанства. ПРЕДСЈЕДНИКУ маркица коју је емитовала „Поштан РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ Говорећи пред чланова Горње ска служба Грчке“, поводом три ви думе, Патријарх московски и све Ру 12. март –Патријарх московски и јека од рођења равноапостолног сије Кирил је казао да би тај потез све Русије Кирил предводио је 14. го вински Онуфрије (Березовски Орест Владимирович).

мај / 2014 / svetigora

iz ota~astvene crkve

svetigora / 2014 / мај

дишњу свечаност додијеле награда Патријарх Алексије II Међународне фондације јединства православних народа за „освједочену дјелатност на јачању јединства православних народа, за унапријеђење и његова ње хришћанских вриједности у дру штву“.

Добитници награде за 2013. го дину су г. Милорад Додик, предсјед ник Републике Српске, Дан крштења Русије, међународна друштвена ор ганизација Украјина и Савез право славне омладине у Пољској. Одлико ванима је награде уручио патријарх Кирил. Предсједник Додик је рекао да је веома почаствован указаним при знањем, које се додјељује у коорди нацији Руске Православне Цркве и Кабинета предсједника Русије. Примивши награду, он је одржао говор у коме је посебно истакао: „Ов дје сам, прво, као Председник Репу блике Српске чији народ гаји искре ну љубав према Русији. Наша земља је претрпела такве огромне жртве да би остала православна, па се по некад поставља страшно питање: Није ли цијена превисока? У таквим тренуцима осећам задовољство које ми говори да сва жртвовања и зала гања нису била узалудна. Наш Бог је Бог слободе. Вјера у таквог Бога учи нила нас је слободарским народом. Ако бисте ме запитали сада, када је свијет у потпуности захваћен кри зом, шта је сврха и циљ живота за нас православне народе, ја бих без оклијевања казао: слобода... Ова ви сока награда улива ми наду да ћемо заједно, у миру и у слози, у борби за процват и благостање наших народа, очувати слободу и достојанство који су тако важни за нас...“

Приредио: Славко Живковић

ду о Светом Симеону Мироточивом СJЕЋАЊЕ НА ЈАНКА ГАГИЋА Са благословом Патријарха срп одржала је проф. др Лидија Томић. ског г. Иринеја, Епископ ремезијан У програму су учествовали: књи ски г. Андреј служио је Свету архије жевници Милутин Мићовић и Радо рејску литургију 16. фебруара 2014. г. мир Уљаревић, црквени хор Свете у храму Вазнесења Господњег у Бо мати Анастасије, гуслар Слободан лечу. Фемић и дјечији хор из Берана. Сјутрадан, 23. фебруара, епископ Јоаникије је служио Свету архијереј ску литургију у храму Преображења Господњег у Беранама. Након Литур гије је епископ Јоаникије са свештен ством и вјерним народом преломио славски колач у славу Светог Симе она Мироточивог, коме се, љубављу, слогом и трудом вјерника, подиже храм у Беранама. Владика је, потом, обавио освећење крстова, прилог г. Здравка Станковића за звонике на овом Саборном храму. Посебан повод за ово сабрање био је пренос у порту болечког хра У СЛАВУ И ЧАСТ СВЕТОГ ма земних остатака јунака и родољу СИМЕОНА МИРОТОЧИВОГ ба Јанка Гагића из Болеча, пострада 26. фебруар 2014 – Патријарх лог од Турака у време Сече кнезова српски г. Иринеј началствовао је, 1804. године. Јанко Гагић је био кмет поводом храмовне славе, Светом болечки и буљубаша у време Кочине архијерејском литургијом у Патри Крајине, један од највиђенијих Срба јаршијској капели Светог Симеона тога доба. Пострадао је међу првим Мироточивог у Београду. српским првацима 1804. године у Његовој Светости саслуживао је свирепој Сечи кнезова. Уцијењен од Преосвећени Епископ нишки г. Јо стране Турака, дао је свој живот за ван, у присуству Преосвећене госпо живот свога сина. де Епископа: шабачког Лаврентија, будимљанско-никшићког Јоаникија ПРАЗНИК СВЕТОГ СИМЕОНА и умировљеног средњоевропског МИРОТОЧИВОГ У БЕРАНАМА Константина. Поводом празника Преподоб Прво београдско певачко дру ног Симеона Мироточивог и про штво је, као и сваке године, доприни слављања значајног јубилеја – 900 јело благољепију богослужења. година од његовог рођења, Епархи ја будимљанско-никшићка и Цркве КТИТОРСКА СЛАВА У на општина Беране организовале су СТУДЕНИЦИ свечану академију, која је одржана У манастиру Студеници су на пра 22. фебруара 2014. године у сали бе зник Св. Симеона Мироточивог Све ранског Центра за културу. ту архијерејску литургију служили Преосвећена господа Епископи: шу мадијски и администратор жички Јо ван и бихаћко-петровачки Атанасије, уз саслужење многобројних свеште ника и ђакона. Послије заамвоне молитве, по ред гробног мјеста Светог Симеона Мироточивог преломљен је славски колач, а потом је у трпезарији Све тог Саве архимандрит Тихон са брат ством уприличио трпезу љубави и угостио све присутне. Током цијелог дана вјерници су Сабрање је благословио, чести долазили у храм просећи благослов тајући празник, Епископ будимљан и молитвено заступништво Светите ско-никшићки г. Јоаникије, а бесје ља, а при свом поласку исто су ура

родноослободилачког рејона да му се одузме српска национална част. Одлуку Вишег суда саопштио је

судија Предраг Васић, об разложивши своју пресуду позивањем на документа специјалне полиције и Гестапоа, у којима се проф. Грујић, упркос свом аустроугарском поријеклу, опису је као непријатељ Рајха и национал социјализма, проруски оријенти сан и упорни противник њемачког утицаја на високо школство у Срби ји. У пресуди је саопштено да се са радња проф. Грујића са Недићевом владом на изради Српског цивилног културног плана може протумачити само његовом спремношћу да своју стручност стави у службу очувања и истраживања српског културног блага. Високи суд је указао и на прав не недостатке одлуке коју је против проф. Грујића изрекла Комисија за ратне злочине, указујући да је њен задатак био да прикупи доказни ма теријал а не да изриче пресуде. ПАРАСТОС ЖРТВАМА МАРТОВСКОГ ПОГРОМА Поводом обиљежавања десете годишњице Мартовског погрома, Епископ рашко-призренски г. Тео досије је у храму Светог Николе у Приштини служио парастос жртва ма. Владика Теодосије је послије па растоса жртвама погрома подсјетио и на пострадале православне хра мове, српске домове и на протјери вање више од 4.000 Срба са Косова и Метохије. „Оно због чега је наше срце данас тужно је што су наши су грађани и наши ближњи који су оти шли са ових простора у избеглиштву и расејању. Мало њих се вратило, такорећи да нема повратка. И то је, браћо и сестре, оно за чим ми данас жалимо. После 10 година од Мартов ског погрома и овај град овде и мно ги градови на Косову и Метохији су готово без Срба који су живели пре 1999. и 2004. године“. 120 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА И 35 ГОДИНА ОД ПРЕСТАВЉЕЊА ГОСПОДУ ПРЕПОДОБНОГ ЈУСТИНА НОВОГ ЋЕЛИЈСКОГ У години 2014. Епархија ваљев ска прославиће два изузетно важна јубилеја за Српску Православну Цр кву и православни свет уопште – 120 година од рођења и 35 година од престављења Господу Преподоб ног Јустина Новог Ћелијског, једног

мај / 2014 / svetigora

СВЕТОСИМЕОНОВСКА дили и Епископи, при чему је вла АКАДЕМИЈА У КОЛАРЧЕВОЈ дика Јован све присутне обогатио ЗАДУЖБИНИ причом о ископавању моштију Све У Коларчевој задужбини је 26. те Анастасије, пресвлачењу моштију Светог Симона и чудима која су се де фебруара прослављен Преподобни шавала лично њему или у његовом Симеон Мироточиви. Молитвеном сабрању присуствовао је Патријарх присуству. српски г. Иринеј у пратњи свештен ПРАЗНИК ПРЕПОДОБНОГ ства. Академију сваке године орга СИМЕОНА У ХИЛАНДАРУ низује „Доброчинство“, поклоничка Празник Светог Симеона Миро агенција СПЦ. Захваљујући Канцела точивог је свечано прослављен у ма рији за сарадњу са Црквама и вер настиру Хиландару. ским заједницама и Скупштини Града Преосвећени Епископ липљан – Секретаријату за културу, академија ски г. Јован, викар Патријарха срп траје годинама. ског, началствовао је свеноћним бденијем, коме је сјутрадан посље довала Света архијерејска литургија уз саслужење игумана оца Методија и бројног светогорског монаштва и свештенства. У јутарњим часовима пристигли су и Светој литургији присуствовали предсједник Владе Републике Србије г. Ивица Дачић, директор Канцелари је за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, генерални секретар Владе г. Вељко За више од двадесет година по Одаловић и командант Специјалне стојања Aкадемија је постала ду антитерористичке јединице пуков ховна и културна институција. Све ник Спасоје Вулевић. тосимеоновске бесједе су држали: Након Литургије приређена је тр блаженопочивши Патријарх срп пеза љубави. Након трпезе, премијер ски Павле, Митрополит црногорскоДачић се упознао са током радова на приморски Амфилохије, Епископ обнови изгорелог манастирског ко браничевски Игнатије, Епископ је нака. Премијер и владика Јован су гарски Порфирије Епископ ремези затим посетили светогорску престо јански Андреј, академици Војислав ницу Кареју, гдје су се поклонили Са Ђурић, Владета Јеротић, Божидар борној цркви Свете Горе и у протое Ферјанчић, Љубомир Симовић, Ма пистасији се срели с протосом Свете тија Бећковић... Горе, хиландарским архимандритом Стефаном. Поред помоћи у обно РЕХАБИЛИТОВАН ПРОФ. ДР ви Хиландара, нарочиту захвалност РАДОСЛАВ ГРУЈИЋ Светогорци су Влади Србије изра 17. март 2014 – У Палати правде у зили због помоћи у гашењу пожара Београду проглашена је рехабилита који је опустошио Свету Гору прије ција академика проф. др Радослава двије године. М. Грујића, бившег професора Пра Ивица Дачић је поручио да је Хи вославног богословског факултета ландар једно од највећих богатстава Универзитета у Београду. српског народа, које не сме бити за Одлуком Вишег суда у Београду постављено. Он је рекао да је Влада проглашене су ништавним одлука Србије од 2006. године, када је поче Суда части Београдског универзите ла обнова Хиландара, у реконструк та из 1945. да се професор Грујић због цију тог манастира уложила више од сарадње са окупационим властима 10 милиона евра, што је довољно за и идеолошког утицаја на омладину извођење 50 одсто планираних ра лиши професорског звања и одлука дова. Одбора четвртог насеља Првог на

iz ota~astvene crkve

svetigora / 2014 / мај

од најтрудољубивијих и најученијих хришћанских мисионара савреме ног доба.

великог чудотворца и исцелитеља Нектарија Егинског. Високопреосве ћени Митрополит егински г. Јефрем даривао је мошти које је у Сремске Карловце донео високопречасни протојереј Јоргос Влахопулос. У петак увече, 28. марта 2014. го дине, у цркви Пресвете Богороди це владика Василије и свештеници епархија Сремске, Бачке, Осјечко пољске и Архиепископије београд ско-карловачке, читали су акатист Светом Нектарију Егинском, целеб нику. Епископ сремски Василије је за благодарио Господу на неизмјерној милости и између осталог казао: „Ра дуј се, свети Нектарије, Архијереју Божји! Радуј се, народе Божји! Данас се радују и Сремски Карловци, наша Епархија сремска, наша Богословија и читава Васељена што нам дође овај велики јерарх Цркве Христове! Благодаримо Богу и митрополи ту Јефрему и оцу свештенику који је донео свете мошти, управи Бого словије, Саборној цркви... Сада ће те мошти пружати укрепљење народу нашем у овој прекрасној цркви Пре свете Богородице.“

Испуњени несвакидашњом ра дошћу, шаљемо вам благу вест да ће на празник посвећен Ави Јустину, 14. јуна лета Господњег 2014. његове мошти бити извађене из светог му гроба и положене у храм манастира Ћелије. Свету архијерејску литургију поводом тог узвишеног чина служи ће Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслуживање више ар Благочестиви народ је цјеливао хијереја и свештенослужитеља наше мошти Светог егинског Чудотвор Цркве и других помесних Цркава. ца. Препуни су били црква и порта, Имајући у виду славу Аве Јустина и ред за цјеливање протегао се и на широм православне васељене, оче улици. Из Епархије сремске, из Новог кујемо да ће се на његов празник у Сада, Сомбора, Суботице, Београда манастиру Ћелије сабрати мноштво и других места стизале су поворке верног народа из свих помесних верних. Православних Цркава. Иначе, сваке суботе увече служи Израда распореда свечаности ће се акатист Светом Нектарију Егин које ће пратити овај богоугодни до ском и читаће се молитве пред киво гађај је у току. О свим детаљима ћемо том с његовим моштима. вас благовремено обавестити.

нистратора Епархије славонске, слу жио је Свету литургију Пређеосве ћених Дарова у храму Светих отаца Првог васељенског сабора у Дарува ру. Након Литургије Преосвећени је са скоро цјелокупним клиром Епар хије одслужио и Велики канон Светог Андреја Критског.

Током боравка у Епархији славон ској владика Јован је у име Патријар ха српског обишао радове на обнови епископског двора и Саборног храма у Пакрацу, у коме су у току припрем ни радови за израду подног гријања, пода и часног престола, како би храм што прије био оспособљен за бого служење. У уторак 1. априла владика Јо ван се састао са предсједником Срп ског националног вијећа у Републи ци Хрватској, проф. др Милорадом Пуповцем и његовим сарадницима. Том приликом господину Пуповцу су предочене одређене потребе Сла вонске епархије у њеним односима са Републиком Хрватском, нарочито када је у питању реституција и цр квена имовина, као и потребе за бо гослужбеним просторима.

У четвртак 3. априла Преосвеће ни се састао и са господином Дра ганом Давидовићем, директором Канцеларије секретаријата за вјере АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У у Влади Републике Српске. Том при МОШТИ СВЕТОГ НЕКТАРИЈА ДАРУВАРУ ликом разговор се водио о току ра ЕГИНСКОГ У СРЕМСКИМ У сриједу Пете седмице Великог дова на обнови храма Светог проро КАРЛОВЦИМА поста, 2. априла, Епископ липљан 29. март 2014 – У Сремске Карлов ски г. Јован, викар Његове Светости ка Илије у селу Млака код Јасеновца, це стиглa je честица светих моштију Патријарха српског г. Иринеја, адми чију обнову помаже Влада Републике Српске.

Приредио: Рајо Војиновић СВЕТОСАВСКА АКАДЕМИЈА У ХЕРЦЕГ НОВОМ Сала дворане „Парк” у Херцег Новом је 27. јануара била претијесна за све оне који су жељели да чују благу ријеч на Светосавској академији која је ове године носи ла назив „Весели се праху Немањића“. Бесједом је академију отворила прим. др Милена Пророчић, која је говорила о мјесту породице, жене и дјетета у савременом друштву.

Hronika mitropolije

Након причешћа вјерних владика Амфилохије је са свештенством служио помен на гробу 26 војника Краље вине Србије, који су у повлачењу из отаџбине 1915. годи не умрли на простору од Биоча до Дољана. Потом је благосиљао славски колач и још једном се обратио свечарима, члановима хора „Златица“, поже љевши им да им све буде златно и миломе Богу присту пачно. У црквеној порти на крају саборовања је приређено послужење. Увече, поводом славе овог хора, изведена је свечана академија у крипти Саборног храма Христовог Васкрсе ња.

ЗАДУШНИЦЕ У МАНАСТИРУ ОРАХОВО Митрополит Амфилохије служио је 22. фебруара, на задушнице, Свету службу Божију у манастиру Орахово у Црмници. У литургијској бесједи Митрополит је између осталог рекао да само Црква Божја ништа и никад не заборавља – „Њено памћење није просто људско памћење. Њено пам Митрополит Амфилохије даровао је златним ликом ћење је Божје памћење. Бог све памти и све зна. И Бог је Петра II Петровића Његоша и наградом од 1.000 евра Сте Онај који нама даје тај дар да и ми памтимо и појемо ону дивну и чудесну пјесму Вјечнаја памјат“. вана и Жељку Јовановић, родитеље осморо дјеце. Публика је на Светосавској академији бурним аплау зом поздравила музичко-сценски спектакл „Његош не ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ МОРАЧИ бом осијани“, редитељке Иване Жигон. Улогу Светог Саве Митрополит Амфилохије је 23. фебруара, на празник тумачио је Леомир Ивковић, цара Лазара Радивоје Раду Светог свештеномученика Харалампија, служио са све ловић, Његоша је тумачио глумац Небојша Кундачина, а штенством Свету службу Божију у манастиру Морачи, у његову мајку Јелена Жигон. којем се чува рука овога светитеља. Ансамбл „ Волођа“ из Пљеваља имао је улогу народа, Након Литургије Владика је у част и славу Светог Ха а посебан сценски доживљај био је наступ младе гуслар ралампија благосиљао славски колач. ке Бојане Пековић и оперске пјевачице Марије Шовран. По завршетку службе у манастиру Морачи, Влади Представу је посебно обојио наступ балетског ансамбла ка је у свом родном селу Баре Радовића служио помен примабалерине Ашхен Атаљанац, који је тумачио улоге Батрићу, Новаку и осталим Радовићима сахрањеним на вила небесница и вила громовница. мјесном гробљу.

мај / 2014 / svetigora

СЛАВА ДЈЕЧЈЕГ ХОРА „ЗЛАТИЦА“ СИРОПУСНА НЕДЈЕЉА Светом архијерејском литургијом у цркви Светог ар У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ хангела Михаила на Дољанима код Подгорице и благоси Митрополит Амфилохије је 2. марта служио Свету љањем славског колача, чланови Дјечјег црквеног хора службу Божију у Цетињском манастиру, а на служби су „Златица“ из Подгорице су 16. фебруара прославили своју одговарали ђаци Богословије Светог Петра Цетињског. крсну славу – Сретење Господње. У литургијској проповиједи након читања Светог је ванђеља Владика је рекао да је Господ, сишавши са небе са, подарио људској природи, човјечанству и овом свије ту не само неку своју силу, неки свој дар, своје богатство него – Самога Себе. Он је рекао да је Васкрсење свјетлост на коју смо при звани, као и да треба се предстојећим Великим постом припремамо да примимо у себе ту свјетлост. „Нека је зато благословен Свети четрдесетод невни пост који нас очекује и нека би нам Бог дао снаге да се ових четрдесет дана ослоба ђамо од дјела таме и облачимо у дје ла свјетлости“, поручио је вјерни ма митрополит Амфилохије. Светом службом началствовао је Архиепископ це тињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфи лохије, уз саслужење свештенства и молитвено учешће многобројних вјерника.

Hronika mitropolije

Приредио: Рајо Војиновић

ВЕЧЕ ОПРАШТАЊА У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ У Цетињском манастиру је 2. марта служена вечерња служба са опраштањем пред почетак Васкршњег поста. У архипастирској бесједи митрополит Амфилохије је казао вјернима да прије свега треба да на почетку поста замоле Господа да им опрости гријехе њихове, вољне и невољне. „Покајањем и исповијешћу у току овога поста очисти мо своју душу, а у исто вријеме држимо се и тјелесног и духовног поста. Није довољно уздржавање од мрсне хране него је веома битно и суштинско управо унутарње уздржавање срца, ума и душе од свега онога што одваја човјека од његове здраве, дубоке природе, Богом дане, и што га отуђује од лица Божијега“, рекао је Владика. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО ЛИТУРГИЈУ У ПОДГОРИЧКОМ САБОРНОМ ХРАМУ Митрополит Амфилохије је 15. марта са свештен ством служио Свету службу Божију у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици.

svetigora / 2014 / мај

Одговарали су чланови подгоричког Црквеног хора Светог апостола и јеванђелисте Марка. У литургијској бесједи, митрополит Амфилохије је ре као да сва историја Цркве Божије није ништа друго до Тај на вечера Христова. „Сва покољења се сабирају на исти начин, на исто мјесто, у истој вјери и љубави око Христа Господа, као што су се сабрали први ученици Његови“. Након Литургије у крипти Саборног храма одржана је сједница Епархијског савјета и Епархијског управног од бора Митрополије црногорско-приморске.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ЕС И ЕУО МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ Редовно годишње сабрање Епархијског са вјета и Епархијског управног одбора Ми трополије црногорско-приморске је одржано 15. марта 2014. годи не у Саборном храму Христовог

Васкрсења у Подгорици. Сабрање је започело Светом архијерејском литургијом коју је служио Његово Висо копреосвештенство Архиепископ цетињски и Митропо лит црногорско-приморски г. др Амфилохије са свештен ством и вјерним народом. Након призива Светога Духа у крипти Саборног хра ма, митрополит г. Амфилохије је поднио извјештај о свом апостолском служењу и оствареној мисији Цркве у току претходне године. Посебно је изразио саборну радост и поглаварима Православних Цркава који су узели уче шћа у непоновљивом и по свему историјском догађају освећења Саборног храма Христовог Васкрсења и про слави 1700-годишњице Миланског едикта, и још једном изразио своју и благодарност свештенства, монаштва и вјерног народа Митрополије црногорско-приморске. Такође, митрополит г. Амфилохије је чланове два најви ша црквено-самоуправна тијела Митрополије црногор ско-приморске упознао са одлукама о сазивању Великог свеправославног сабора за 2016. годину које су недавно, под предсједништвом Патријарха константинопољског и васељенског г. Вартоломеја, донијели поглавари и пред ставници Православних Цркава, у чијем је раду учество вао и митрополит г. Амфилохије. ЕС и ЕУО Митрополије црногорско-приморске су усвојили Завршни рачун за 2013. годину, Предлог буџета за 2014. годину, као и извјештаје о раду Правног савјета Митрополије, Богословије Светог Петра Цетињског, Из давачко-информативне установе „Светигора“, Централ ног магацина, Поклоничко-туристичке агенције „Одиги трија“ и Добротворне организације „Човјекољубље“. Чланови ЕС и ЕУО су изразили радост због унапре ђења мисије Митрополије црногорско-приморске која се огледа у све већем броју крштених и вјенчаних вјер ника, као и у њиховом активном учешћу у светим бого служењима. Још једном и опет изнова се упућује апел представницима државних власти Црне Горе, посебно Министарству унутрашњих послова, да испоштују пре суде Управног суда Црне Горе и прекину са незаконитим прогоном свештенства и монаштва без црногорског др жављанства. Недавна прослава 1700-годишњице Миланског едик та о слободи хришћанске вјере као планетарни догађај треба да подстакне носиоце законодавне власти да при ступе доношењу новог Закона о правном положају цр кава и вјерских заједница, као и Закона о реституцији и обештећењу одузете имовине цркава и вјерских заједни ца. Из тог разлога, сматрамо да однос државе, Цркве и других вјерских заједница треба уредити уз поштовање историјског доприноса Цркве у Црној Гори и уз примјену уставног начела одвојености цркава и вјерских заједни ца од државе. Сматрамо да Црна Гора не треба да буде посљедња држава – чланица Савјета Европе у којој ће дјеца добити право на вјерску наставу у јавним школа ма, болесници право на болничке свештенике, војници право на војне свештенике, а затвореници право на своје сталне духовне пастире. Посебно је размотрено питање све већег броја сиро машних и гладних који се свакодневно обраћају свештен ству, монаштву, црквеним општинама и манастирима Митрополије за помоћ у храни и гардероби. И поред тога што се и црквене установе суочавају са великим финан

сијским тешкоћама, а посебно Богословија Светог Петра Цетињског, Радио Светигора и већина црквених општи на и манастира, Митрополија црногорско-приморска већ годинама издржава народне кухиње у Подгорици и на Цетињу, те је у току 2013. године, поред сталне добро творне дјелатности Митрополије и манастира Острога, уз помоћ добрих људи, припремила и подијелила преко 110 хиљада оброка сиромашнима. Имајући у виду тешку материјалну ситуацију многих људи и овом приликом апелујемо на све људе добре воље, а посебно на оне који имају више него што им је потребно, да, сходно својим могућностима, помогну сиромашне и гладне суграђане кроз рад постојећих и оснивање нових народних кухиња како би се што већем броју људи помогло да преброде своја егзистенцијална искушења у овом тешком времену. У данима Васкршњег поста и предстојећих васкр шњих празника позивамо православне вјернике и све људе добре воље, без обзира како се национално изја шњавају или политички опредјељују, на међуљудско по штовање и уважавање, међусобно измирење, на очу вање јединства у вјери и истинским вриједностима на којим је настала и очувана Црна Гора кроз вјекове. НЕДЈЕЉА СВЕТОГ ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ Митрополит Амфилохије служио је 16. марта, у недје љу Светог Григорија Паламе, Свету службу Божију у Це тињском манастиру. Владици је саслуживало цетињско свештенство и све штеномонаштво, молитвено је учествовао вјерни народ са Цетиња, а одговарали су ђаци Цетињске богословије. У литургијској проповиједи владика Амфилохије је рекао да начин на који постоји Света Тројица унутар себе од вјечности није доступан ни људским ни ангелским би ћима. „Ми само знамо да постоји на основу Христовог ја вљања и на основу потврде боговидаца и тајновидаца, да се зове Отац и Син и Дух Свети – Пресвета Тројица, Је дан Бог, једна природа Божанска“. „Бог је својом свјетлошћу, својом силом Божанском, открио себе, јавио себе; Он том силом Божанском ствара овај свијет, промишља о овом свијету“, рекао је Митро полит црногорско-приморски. Он је рекао да је велики дивни свједок те Божанске свјетлости био Свети Григорије Палама.

ско-приморски. „Послије оног страшног распећа из 1999. године, по ново су 2004. године невини пострадали, срушени многи домови, спаљени многи храмови. Невине душе су закла не за име Божје и за правду Божју на својој земљи за очу вање и неуништивост својих светиња и својих гробова. Нека би њихова невина жртва била извор нових прегну ћа и путоказ њиховом народу како се брани вјера и ота частво“, поручио је митрополит Амфилохије.

ПАРАСТОС ЖРТВАМА МАРТОВСКОГ ПОГРОМА Поводом 10-годишњице Мартовског погрома албан ских терориста над српским народом и његовим свети њама на Косову и Метохији митрополит Амфилохије је 17. марта са свештенством и вјерним народом служио пара стос у Цетињском манастиру. У архипастирској бесједи Владика је подсјетио на пророчке ријечи Светог Петра II, Тајновидца ловћенског о косовској гробници у којој је закопано наше надање. „Косовска гробница траје непрекидно преко 620 го БРАТСКО САБРАЊЕ ЦЕТИЊСКОГ, ПОДГОРИЧКОГ, дина. Међутим, косовска гробница није гробница безна ДАНИЛОВГРАДСКОГ И КОЛАШИНСКОГ ђа, уништења, пропасти и смрти него је гробница из које СВЕШТЕНСТВА се увијек изнова рађа надање. Зато је Ловћенски тајно Митрополит Амфилохије је 21. марта са свештен видац и записао оне ријечи: Надање се наше закопало, на ством служио Свету литургију пређеосвећених дарова у Косово у једну гробницу“, рекао је Митрополит црногор манастиру Морачи.

мај / 2014 / svetigora

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ Цетиње, 18. март 2014. Будући да се псеудовјерска организација тзв. ЦПЦ огласила ових дана поводом 16 година „епископске хи ротоније“ Мираша Дедеића, обавјештавамо јавност о следећем: Вођа бугарских расколника „патријарх Пимен“ није никада био Патријарх бугарски, већ је самог себе прогла сио за таквог, ствoривши раскол у Бугарској Православ ној Цркви, да би као бивши архијереј био пензионисан, након што је у октобру 1998. године на Свеправославном сабрању превазиђен тај раскол у Бугарској Православној Цркви. Епископи Пименовог „Бугарског алтернативног синода“ су, уз покајничка писма и по крајњем снисхође њу, по одлуци поменутог сабрања, примљени у канонски поредак Бугарске Православне Цркве само као титулар ни епископи, без епархија и епископских надлежности, и сви су они поменути у одлуци са тог Свеправославног сабрања. Дедеић није међу њима. Јер је он у вријеме тог „рукоположења” већ био рашчињен од стране Васељен ске Патријаршије, тако да је било потпуно неважеће и неканонски да буде рукоположен за епископа од било које Православне Цркве на свијету, понајмање од стране расколничке бугарске групације, која је настала у Бугар ској Православној Цркви, која и сама нити је икад имала, нити данас има било какве канонске надлежности у Цр ној Гори. На крају, подсјећамо на ријечи одлуке од 9. априла 1997. године Светог Синода Васељенске Патријаршије о рашчињењу Мираша Дедеића: „…бивши свештеник Мираш Дедеић, због горњих тешких антиканонских и антидисциплинских и душепогубних његових безакоња и његове непокајничке упорности у њима, од сада је лишен свога свештеничког чина и огољен сваке благодати и дјеловања, убудуће постајући прости лаик и као такав од свију сматран. Зато да се нико никада не усуди, ни од клирика, да се заједнички облачи и саслужује са њим, нити од вјерника да га било ко прими или почаствује као свештеника или клирика, или да цјелива његову десницу и затражи од њега благослов, јер је под бременом неопростивог лишења чина и неразрјешивог одлучења од Господа Сведржитеља.”

ке срце Богомајке“. Уз одликовање, Митрополит је госпо ђи Гогић уручио и 1300 евра.

Митрополит Амфилохије је затим манастиру Мора чи уручио повељу Великог добротвора Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Повељу је примио игуман ове свете обитељи архимандрит Рафаило (Калик). Након Свете службе у манастирском конаку одржано је редовно годишње братско сабрање свештенства Ар хијерејских протопрезвитеријата: цетињског, подгорич ко-даниловградског и подгоричко-колашинског.

svetigora / 2014 / мај

СЕМИНАР ЗА ВЈЕРОУЧИТЕЉЕ Др Бошко Миловановић, професор на Универзитету у Косовској Митровици и координатор за вјерску наставу у Епархији рашко-призренској одржао је 21. марта у крип ти Саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици предавање на тему „Методика вјерске наставе“ за вјеро учитеље из Митрополије црногорско-приморске. Предавању су присуствовали вјероучитељи из Под горице, Даниловграда и Колашина. Професор Миловановић је исто предавање одржао 20. марта у Цетињској богословији, а 19. марта у манасти ру Подмаине.

СЛАВА ЦРКВЕ У МОМИШИЋИМА Светом архијерејском литургијом и благосиљањем славског колача црква Светог Ђорђа и Светих новомуче ника момишићких у Подгоричком насељу Момишићи је 22. марта прославила храмовску славу – празник 42 све штеномученика и мученика момишићка, чије свете мо шти почивају у овом храму. Светом службом началствовао је митрополит Амфи лохије, уз саслужење свештенства и молитвено учешће вјерног народа. Учесници сабрања били су и ходочасни ци из Новог Сада и Ниша. На почетку службе обављено је освећење новосагра ђене храмовске припрате са куполом. У току Литургије кроз Свету тајну крштења Цркви Божјој је прибројано десет нових хришћана, а у чин чте ца произведени су Владимир Милуновић и Павле Божовић. Митрополит Амфилохије је Нади Гогић из Пиве, мајци тринаесторо дјеце, уручио Златни лик Светог Пе тра II Петровића Његоша, подсје тивши на стих Тина Ујевића – „срце је мај

Митрополит Амфилохије такође је уручио захвални це приложницима који су помогли градњу црквене при прате, као и парохијанима који су помогли градњу подго ричког Саборног храма. КРСТОПОКЛОНА НЕДЈЕЉА У ОСТРОГУ Митрополит Амфилохије је 23. марта, на Крстопокло ну недјељу, са свештенством служио Свету службу Божи ју у Доњем манастиру Острогу. У литургијској бесједи Владика је рекао да је покло њење Часноме крсту поклоњење Господу Христу који је на њему страдао. „Који је на њему раширио руке и загрлио сав свијет. И све нас призвао Себи, Своме путу да њиме ходимо. Јер Он је Пут, Истина и Живот“, рекао је Митрополит црно горско-приморски. МЛАДЕНЦИ – СЛАВА ПОДГОРИЧКОГ ДЈЕЧЈЕГ ХОРА „СВЕТИ САВА“ У КИЦ-у „Будо Томовић“ у Подгорици је 23. марта одр жана свечана академија у славу и част празника Светих 40 мученика севастијских – Младенаца, који је крсна сла ва подгоричког Дјечјег црквеног хора „Свети Сава“. Митрополит Амфилохије, поздрављајући учеснике академије и многобројну публику, подсјетио је на запо вијест да љубимо ближњега као самога себе. Владика је позвао вјерне да у дане Великог поста по могну прогнаницима с Косова и Метохије, који су већ 15 година без крова над главом и који су заборављени од државе. У програму су, поред хора „Свети Сава“, још учество вали подгорички црквени дјечји хорови „Златица“, „Све ти Козма Етолски“, „Васкрсењко“, вокална група „Грлице“, првак ЦНП Гојко Бурзановић и КУД „Ђурђевданско коло“.

Hronika mitropolije ПРАЗНИК ПРЕПОДОБНОГ БЕНЕДИКТА Владика је претходно са свештенством и вјерним на НУРСИЈСКОГ родом обавио мало освећење цркве Светог Василија Ве Поводом празника преподобног Бенедикта Нурсиј ликог, која се налази у близини манастира. ског, митрополит Амфилохије је 27. марта са свештен У току Литургије митрополит Амфилохије је у искуше ством служио Свету службу Божију у манастиру Рустово ничку ризу обукао послушника ове Свете обитељи Гора на Марића. у Паштровићима. На крају Свете службе, након причешћа вјерних, Вла Митрополит је у славу и част Светог Бенедикта, који је небески заштитник игумана манастира Михољска Пре дика је са свештенством и вјерним народом благосиљао влака архимандрита Бенедикта (Јовановића), благоси славски колач у славу и част Светог Василија Великог, по љао славски колач. водом обновљења његовог храма. Владика Амфилохије се на крају службе вјернима Након Литургије у манастиру Режевићи је одржано обратио архипастирском бесједом на тему празника. редовно годишње братско сабрање свештенства Архије рејских протопрезвитеријата барског и будванског. ПРЕДАВАЊЕ АМБАСАДОРКЕ УКРАЈИНЕ У У НАЉЕЖИЋИМА У ГРБЉУ ОСВЕШТАНИ ТЕМЕЉИ ЦЕТИЊСКОЈ БОГОСЛОВИЈИ НОВЕ ЦРКВЕ Богословију Светог Петра Цетињског је 27. марта, са Митрополит Амфилохије је 29. марта служио Свету сарадницима, посјетила г-ђа Оксана Сљусаренко, амба садор Украјине у Црној Гори. службу Божију у цркви Светог Василија Острошког у гор његрбаљском селу Наљежићи.

Овом приликом г-ђа Сљусаренко одржала је пригод но предавање професорима и ученицима Богословије, као и осталим заинтересованима, на тему: „Двјеста годи на од рођења Тараса Шевченка“. Након предавања при казан је и кратак документарни филм „Ген слободе“, који је такође говорио о овом знаменитом украјинском пје снику и сликару. У име Цетињске богословије уважену гошћу и њене сараднике поздравио је ректор протојереј–ставрофор Гојко Перовић.

СЛАВА МАНАСТИРА ДАЈБАБЕ Поводом празника преподобног Симеона Дајбабског, који пада 1. априла, Митрополит црногорско-приморски

мај / 2014 / svetigora

На Литургији су одговарали чланови Црквеног хора Светог Јевстатија Превлачког из Будве. Након Светог причешћа, Владика је сабранима пока зао крст којим је Свети Јоаникије Бокешки и Црногорскоприморски на својој последњој Литургији у овом храму, пред свој мученички пут ка Зиданом мосту, благосиљао вјерни народ. Владика је Грбљане замолио да се моле Богу да от крије гроб и мошти Светог Јоаникија за којим Црква тра БРАТСКО САБРАЊЕ БАРСКОГ И БУДВАНСКОГ га већ годинама. СВЕШТЕНСТВА Након Литургије, Владика је служио помен на гро Митрополит Амфилохије је 28. марта са свештен бовима протојереја Јована Крстића и Бориса Мршуље, ством служио Свету литургију пређеосвећених дарова у а потом положио камен темељац будуће цркве Светог манастиру Режевићи у Паштровићима. Николаја Мирликијског, коју у овом селу граде чланови братства Магуд за душу својих предака и за здравље и напредак свој и својих потомака. Након службе освећења темеља будућег храма, при ређена је за Владику, свештенство и вјерни народ богата трпеза хришћанске љубави. Митрополит Амфилохије потом је обишао и цркве Свете Тројице и Светог Николе у селу Пелиново – Шиши ћи, Светог Ђорђа у Пријерадима и манастир Подластва Грбаљска.

Hronika mitropolije г. Амфилохије и Епископ полошко-кумановски г. Јоаким у част и славу празника Благовијести, преподобне Мари служили су 30. марта са свештенством Свету архијерејску је Египћанке и преподобног Јустина Ћелијског, а потом литургију у манастиру Дајбабе код Подгорице, у којем по одржао архипастирску бесједу. чивају мошти овога светитеља. Владика је затим уручио архијерејске захвалнице и Одговарали су ученици Богословије Светог Петра Це захвалнице манастира Бешка вјернима који су се иста тињског, а молитвено су учествовали многобројни вјер кли у помоћи овој древној светињи на Скадарском језеру. Владика је посебно поздравио г. Нестеренка и г. Фе ници, међу којима је био и замјеник амбасадора Руске Федерације у Подгорици г. Сергеј Феропонов. ропонова, уз бурне аплаузе присутног вјерног народа: У току Литургије Светим крштењем је Цркви Христо „Радује ме што је данас са нама овдје Његова Екселенција вој прибројана слушкиња Божја Јелена. руски амбасадор да се заједно помолимо и да се помоли Након причешћа вјерних, благосиљан је славски ко мо за спас рускога народа и за спас Украјине православ лач, а онда се митрополит Амфилохије још једном обра не и Кијева, града мајке свих православних руских гра тио сабранима на Служби, честитао игуману Данилу и дова, а и Крима, који је био и остао дио велике и славне манастирској братији славу, и уручио архијерејску по и часне Русије“. хвалницу Ивану Мугоши из Подгорице за несебични труд и пожртвовање на уређењу манастира Дајбабе. Сабор у Дајбабама завршен је славском трпезом хри шћанске љубави. БРАТСКИ САСТАНАК СВЕШТЕНИКА У ТИВТУ Митрополит Амфилохије је 2. априла служио са све штенством Свету литургију пређеосвећених дарова у цр кви Светог Саве у Тивту.

svetigora / 2014 / мај

У литургијској проповиједи митрополит Амфилохије је бесједио о покајању као основном својству Православ не Цркве. Након Литургије је у Парохијском дому одржано ре довно годишње братско сабрање свештенства Архије рејских протопрезвитеријата бококоторског и херцег новског. Сабрање је завршено трпезом хришћанске љубави коју су припремиле чланице тиватског Кола српских се стара.

ПРОСЛАВЉЕНА ХРАМОВСКА СЛАВА МАНАСТИРА БЕШКЕ Светом архијерејском литургијом, коју је служио ми трополит Амфилохије са свештенством, у манастиру Бе шка на Скадарском језеру је 6. априла прослављена хра мовска слава – Благовијести Пресвете Богородице. Сабору у манастиру Бешка присуствовали су много бројни вјерници, а међу њима су били и амбасадор Руси је у Подгорици г. Андреј Нестеренко и његов замјеник г. Сергеј Феропонов. Након Литургије и причешћа вјерних, Митрополит је са свештенством благосиљао и преломио славски колач

Господин Митрополит је рекао да у наше вријеме по ново покушавају да Русију, „радионицу свјетлости и све тости“ угрозе и да је поново понизе, „али, они који то чине, заборављају да су многи кроз историју силом Бож јом на Русији поломили зубе своје мржње и нечовјеч ности. То знамо и ми овдје, иако, видим, да би ови наши сироти политичари, прикљештени између Сциле и Ха рибде, хтјели да буду ондје гдје им је мјесто, на оном путу који им је открио и показао Свети Петар Цетињски, а с друге стране по оној народној: и Богу свијећу и народу свјећицу. Не може то тако, не могу се два господара слу жити на овој земљи“. У наставку је организована богата славска трпеза. Група вјерника из Зете је пренијела амбасадору Не стеренку спремност да своја имања на обали Скадарског језера поклоне Руској Федерацији за Руски културни центар и Црноморску флоту, као доказ своје љубави пре ма православној Русији и свог неслагања са званичном црногорском државном политиком према питању рефе рендума на Криму. Дирнут тим гестом руски амбасадор је казао да су од носи народа Црне Горе и Русије вјековима били и остали братски, и да руски народ зна да је та љубав постојана и неугасива. Потом је одржана и свечана празнична академија у којој су учествовали пјесници, етно-појци, дјечји хорови и рецитатори. У комплексу манастира Бешка се налази и црква Све тог Ђорђа, задужбина Ђурађа Балшића, која се налази у фази обнове. Саопштено је да су приликом рестаурације подова ове цркве откривени гробови Ђурађа Балшића и сестре Јелене Балшић, Оливере.

АЛЕКСАНДАР Вујовић

reporta`a

Од Цетиња краљевога до Призрена царевога И

нспектор богословија Српске Православне Цркве професор протојереј–ставрофор Славко Зорица, парох дубровачки, обишао је у марту Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и Светих Кирила и Методија у Призрену. Уважени професор стигао је на Цетиње у четвртак, 13. марта 2014. године. По одлуци СА Синода СПЦ, инспектор једном у току полугодишта обилази све богословије, како би се упознао са животом и радом ових богословских установа наше Цркве. Ово је друга редовна посјета оца Славка Зорице Цетињској богословији у школској 2013/2014. години. Господин инспектор је обишао редовну наставу и присуствовао бесједама ученика петог разреда у Цетињском манастиру, у оквиру вјежби из Омилитике. Инспектор је овом приликом посјетио и Ријеку Црнојевића, и присуствовао промоцији књиге проф. др Александра Стаматовића „Историја Митрополије црногорско-приморске 1918–2009“, која је 14. марта одржана у црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу. Након обиласка Цетињске богословије, господин инспектор је у пратњи професора и секретара Цетињске богословије г. Благоја Рајковића и уредника Катихетског програма Радија Светигоре Александра Вујовића, преко Скадра и Албаније отишао за царски град Призрен у обилазак обновљене Богословије Светих Кирила и Методија. У Призрену су их дочекали професори и 36 ученика. У недељу, 16. марта, сви су саборно учествовали на Литур-

гији у манастиру Високи Дечани, коју је служио Епископ рашко-призренски г. Теодосије, уз саслужење монаштва ове обитељи и педесетак Срба који су дошли у ову свету обитељ. Након Литургије домаћин, владика Теодосије, поздравио је уважене госте, заблагодаривши им на труду и љубави обиласка светиња на Косову и Метохији, а поготову на доласку у манастир Дечане и новообновљену Призренску богословију. Потом је о. Славко Зорица поздравио домаћине: владику Теодосија, игумана Високих Дечана архимандрита Саву са братијом и све ученике, захваливши се на дару служења Литургије у тој великој светињи, поред моштију Светог Стефана Дечанског. Након обиласка Високих Дечана, гости су отишли у Пећку патријаршију, гдје су се поклонили моштима светих архиепископа и патријараха српских и икони Пећке Богородице, потом су посјетили Ораховац и Велику Хочу. У понедељак, 17. марта, професор о. Славко Зорица присуствовао је редовној настави у новообновљеној богословији, да би истог дана гости отишли за Грачаницу, како би присуствовали академији поводом десет година од погрома на Косову и Метохији. Истог дана обишли су и манастир Светих Врача – Зочиште, Липљан, и римокатоличко село Јањево. У Призрену су обишли и призренског пароха о. Слободана Ђорића, и једину ученицу другог разреда српске основне школе у Призрену, Милицу Ђорђевић и њеног учитеља Вука Даниловића из Дечана; том су приликом присуствовали и часу српског језика.

Испред зграде Призренске богословије - Владика Теодосије са инспектором о. Славком Зорицом, професорима и ученицима Призренске Богословије и делегацијом Цетињске богословије

ХОДОЧАСНИЧКА ПУТОВАЊА

„ОДИГИТРИЈА“ДОО - БУДВА Брод „Свети Никон Јерусалимски“

Обилазак манастира Скадарског језера и слободна вожња језером (капацитет 45 мјеста) ИНФОРМАЦИЈЕ : 033 40 20 20, 40 20 21(факс) 069 041 469 odigitrija@t-com.me

Жиро рачуни Народних кухиња у Подгорици: 550 – 12288 – 79 на Цетињу: 550 – 13699 – 17

НОВА ИЗДАЊА SVETIGORA Цетиње: +382 (0)41 234-222 Београд: +381 (0)11 369-07-57 369-07-05

у продаји на Васкрс 20. априла

у продаји 12. маја

у продаји 1. маја

у продаји 20. маја

У продаји од Васкрса до Видовдана уз дневне новине Дан на свим киосцима у Црној Гори

4,99€

у продаји 30. маја

у продаји 8. јуна