ЧАСОПИС СВЕТИГОРА бр.236

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

··

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXIII  ДУХОВИ  ЈУН 2014. г.  БРОЈ 236

Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве, мај 2014.

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора СПЦ

едовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, започето је ове године 14. маја у манастиру Студеници, где је, у храму Успења Богородичиног, служена саборна света Литургија поводом 900-годишњице рођења светог Симеона Мироточивог (Стефана Немање), и настављено у Расу (Нови Пазар), где је, у храму Светих апостола Петра и Павла, истога дана извршен чин призива Светога Духа, да би затим, од 15. до 24. маја, у Патријаршији српској текла радна заседања Сабора. У раду Сабора узела је учешћа већина епархијских архијереја Српске Православне Цркве. Одсутни су били само Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован и Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Николај. Уз то, повремено су одсуствовали Епископи ваљевски г. Милутин, зворничко-тузлански г. Хризостом и други архијереји због посета најугроженијим поплављеним подручјима. Пред почетак рада Сабора узнета је Богу молитва за покој душе блаженопочившег митрополита загребачко-љубљанског Јована, а истог дана у поподневним часовима служен је и молебан који се служи у време великих киша и опасности од њих. На почетку првог саборског заседања, у свом уводном обраћању, Патријарх српски г. Иринеј је сабраним архијерејима предочио одговорност Цркве у сведочењу Јеванђеља и љубави Божје данас. Сабор је на самом почетку донео одлуку да се као прва помоћ Цркве пострадалима од катастрофалних поплава у Србији и Републици Српској издвоји свота од десет милиона динара и да се сместа отвори фонд за помоћ, са посебним жиро-рачуном. Сабор је упутио и апел свештенству и народу наше Цркве, као и поглаварима Православних Цркава у свету, да помогну све унесрећене и угрожене поплавама. Сабор топло благодари свима који су учествовали у спасавању људи и имовине од поплава, како онима из наше отаџбине тако и спасиоцима из братске Русије и онима који из суседних земаља и света пружају помоћ угроженима. На све њих саборски Оци призивају благослов Божји. Као и сваке године, Сабор је посветио дужну пажњу животно важним питањима Цркве – учешћу наше Цркве у припремама за Свети и Велики Сабор Православне Цркве; тешком стању српског народа на Косову и Метохији; унапређивању црквене просвете и верске наставе; односима Цркве и државних органа у Србији, Републици Српској и региону; деловању православних војних свештеника у Војсци Србије и Оружаним снагама Босне и Херцеговине; односима међу аутокефалним Православним Црквама и односима са инославним хришћанским Црквама и конфесијама, као и другим светским религијама; угрожености брака и породице услед беле куге, а још више услед агре-

фото: ђакон Драган С. Танасијевић

aktuelno

сивне пропаганде неморала, абортуса, противприродног блуда и хедонистичко-потрошачког духа уопште; угрожености ћирилице, у Србији и Републици Српској због нашег неопростивог немара и неодговорности, а у Хрватској и Црној Гори због бруталног прогона српског писма; току радова на Спомен-храму Светог Саве на Врачару; раду црквене добротворне установе „Човекољубље”, као и централних црквених културних и просветних институција, у првом реду Библиотеке, Музеја и Архива, и тако даље. Сабор се обратио јавности и посебним саопштењем о тешком стању наше Цркве у Бившој Југословенској Републици Македонији, где власти те, нама иначе пријатељске земље, и даље, на основу судске фарсе, држе у затвору, под нечовечним условима, Архиепископа охридског Јована, а истовремено врше притисак, под претњом пресуда сличне врсте, и на остале епископе, свештенике, монахе, монахиње и вернике аутономне Охридске Архиепископије. Сабор поново, по ко зна који пут, апелује на све одговорне да учине све за ослобођење политичког затвореника број један у савременој Европи, архиепископа Јована, и престанак последњег верског прогона у Европи, прогона Охридске Архиепископије. Сабор је благодаран сестринским Православним Црквама, Светском савету цркава, Конференцији европских цркава, организацијама за заштиту људских права и многим угледним личностима на њиховом заузимању по овом болном питању. Сабор је са одобрењем прихватио извештај о прослави 1700-годишњице Миланског едикта у октобру прошле године у Београду, Нишу и Подгорици, извештај Светог Синода о његовом раду у протеклом периоду и извештаје господе епископа о њиховом раду. Сабор је прихватио покајање Живорада Павловића, бившег свештеника који се био прикључио секти Мираша Дедеића која себе назива некаквом „Црногорском Црквом”, и вратио га, као лаика, у црквену заједницу. Сабор је попунио упражњене епархије Српске Православне Цркве изабравши досадашњег викарног Eпископа липљанског г. Јована за епископа славонског; досадашњег викарног Eпископа ремезијанског г. Андреја за епископа аустријско-швајцарског; архимандрита Сергија (Карановића), сабрата манастира Рмња, за епископа средњеевропског; досадашњег викарног Eпископа јегарског г. Порфирија за митрополита загребачко-љубљанског; досадашњег Eпископа тимочког г. Јустина за епископа жичког; архимандрита Илариона (Голубовића), старешину манастира Букова, за епископа тимочког; архимандрита Арсенија (Главчића), сабрата манастира Студенице, за епископа топличког, викара Патријарха српског, и архимандрита Јеронима (Мочевића), сабрата манастира Ковиља, за епископа јегарског, викара Епископа бачког. Чланови Светог Синода у новом сазиву јесу Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије и Eпископи шабачки Лаврентије, зворничко-тузлански Хризостом и рашко-призренски Теодосије. Доставља: Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве

У име Оца и Сина и Светога Духа. јевамо, драга браћо и сестре, пјесму Господњу која гласи: „Јегда сишнед јазики слија, раздјелаше јазики Вишњи: јегда же огњенија јазики раздајаше, в соједињеније всја призва, и согласно славим Всесвјатаго Духа“ (кондак Педесетнице). Када је Господ сишао на кулу Вавилонску, на оне људе који су градили кулу Вавилонску – која је била мимо Бога и против Бога, грађена у славу људску а не у славу Божију – онда је Вишњи сишао и помутио њихове језике. По древном предању, послије те Вавилонске куле дошло је до помуте међу људима и међу земаљским народима. Раздјелио је Бог народе, раздвојили су се народи и почели су међу собом да се сукобљавају, да се мрзе, да отимају једни од других, да врше насиље једни над другима. Помутио је Бог њихову памет, лишио их истинског знања лишивши их библијског богопознања. Изгубили су људи и народи једнога Духа који их је из-

њедрио и који је створио човјека и којим је Бог задахнуо човјека, подаривши му дах живота. И тако, кроз градњу Вавилонске куле – грађевине у коју се уграђује све оно што је противбожно и антибожно, не само у вријеме Вавилоњана него ево кроз сву историју грађења те куле – људи су постали као галебови у магли: не знају ни зашто су овдје на земљи, не знају ни куда иду са ове земље, не знају ни како ни на који начин да се односе и према себи самима и према другим људима и другим народима. То је оно најстрашније проклетство, које прати људски род од Адамовог гријеха, од његовог отуђења од Бога, па ево до наших времена. Тај дух антибожни, безбожни, античовјечни, дух мржње демонске и сатанске тра-

Митрополит АМФИЛОХИЈЕ

- пуноћа земаљских дана

besjeda

Педесетница

Сви дани, сва времена, сва збивања, сви се они обједињују и добијају своју пуноћу управо у овом догађају силаска Духа Светога, у том неизрецивом потресу неба и земље.

јун / 2014 / svetigora

еПр ра ског и т с д ана ела јека из м Луке Ј XI ви к г аи из моз добно υκᾶς) по ς Λο ιο ( Ὅσ

svetigora / 2014 / јун

је и увијек изнова се обнавља међу људима и међу народима. Данас човјечанство и даље наставља да гради Вавилонску кулу. Зато и постоји таква смјеша језика и народа, такво неразумијевање међу људима и народима и мржња међу њима. Али, с друге стране, онај Дух Свети, Дух Божији, који се у искони носио над водама, као што је записао пророк Божији Мојсије; Дух Свети којим је задахнуо Господ све што је створио а посебно запечатио човјека, тај Дух Свети се непрекидно даривао онима који се нијесу отуђивали од Њега и Он их је сабирао. Тако кроз Духа Светога имамо сабор древног Изабраног Божијег народа, сабираног Светим пророцима, на челу са боговидцем Мојсијем, и ријечју Божијом, и њиховом вјерношћу ријечи Божијој. Тај Дух Свети је непрекидно, као златна нит, прожимао људску судбину и људску историју, чувао људску природу да не постане потркалиште демона и да се не отуђи коначно од лица живога Бога. Тај Свети Дух, који је надахњивао Пророке, сишао је и на Пресвету Дјеву. Духом Светим од Пресвете Дјеве родио се Дародавац Духа Светога вјечнога, Јединородни Син Божији, вјечно Слово Божије, кроз кога је све постало што је постало, као што

свједоче Свети боговидац Јован и Свети новојављени боговидац и тајновидац ловћенски Петар II Петровић Његош, чије свете ликове смо данас унијели у овај свети храм. Свети Петар II, озарен тим Духом Светим, спознао је велику истину да је Слово Божије све из ничега створило и да је закону Његовом све покорно. Тај Свети Дух – који је надахњивао и надахнуо Свете апостоле, којег им је сам Господ даровао прије свога Вазнесења, сабравши их и рекавши им: „Примите Духа Светога!“ (Јн. 20, 22) – Он је био и Његово обећање када је одлазио између нас са земље, говорећи: „Нећу вас пустити саме, послаћу вам Духа Утјешитеља, који ће вас увести у сваку истину. Немојте се разилазити са Сиона док не сачекате силазак Духа Светога“ (уп. Јн. 16, 7-14 и Дап. 1, 4), као што се ево и догодило на овај свети дан, Тројичиндан, Тројичин сабор. Догодило се да се на Сионској горњици, на Сионској гори, Дух Свети у виду огњених језика расподјелио, како каже Свети јеванђелист, на све ученике који су били сабрани, на сваког појединачно од њих. А у Јерусалиму у те дане су били сабрани и Парћани, и Миђани, и Јевреји, и других прозелити из разних народа, побожни, који су се сабрали да прославе Педесетницу, педесети дан послије Пасхе. Сви у се они дивили и чудили, свједочи Јеванђелист, када су чули Свете апостоле како говоре њиховим језицима (уп. Дап. 2. глава). Дух Свети је поново објединио људе својом силом, својом љубављу, својом свјетлошћу, својом истином, својом мудрошћу. Они који су били разбијени као овце без пастира, изгубљени као гавранови у магли, људи и земаљски народи, наједанпут су Духом Светим уједињени. Један Дух а много људи! Раније је било безброј лажних духова и људи отуђени једни од других и отуђени од Бога, а сада је један Божији Дух, којим живи све што живи, којим дише све што дише. Тај Дух је објединио, просветио умове првих Христових ученика, сабрао их у јединство својом силом. Тај сабор свети, сабор око Христа Господа, Сина Божијега, сабор је Духом Светим. То јесте Црква Христова, Црква која се сабира кроз вјекове и сабираће се до краја свијета и вијека из свих земаљских народа, без обзира којим језиком говорили, без обзира које расе били, без обзира у ком времену живјели. Сви они задобијају, примају тога Духа Светога једнога – Он силази на сваког појединачно у тајни Светог крштења и Светога миропомазања. Сви чувају своју разноликост: мушко остаје мушко, женско остаје женско, дијете остаје дијете, старац остаје старац, народ остаје народ, призван да приноси своје дарове у житницу Господњу, а у исто вријеме сви дишу једним Духом, сви живе једним Духом, сви се надахњују једном истином, сви се испуњују једном љубављу, јер Дух Свети је све призвао у јединство силом својом. Отуда је овај дан, Духовдан, Тројичиндан, како га народ с правом назива, најзначајнији и најсветији догађај у историји неба и земље. Сви дани, сва времена, сва збивања од оног првог догађаја када је Бог рекао и када је настао овај свијет па до Тројичина-дне, и до данас и до краја свијета и вијека, сви се они сабирају, сви се они обједињују и добијају

Они који су били разбијени као овце без пастира, изгубљени као гавранови у магли, људи и земаљски народи, наједанпут су Духом Светим уједињени.

јун 2014 / број 236

из садржаја: Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

Педесетница - пуноћа 3 земаљских дана Празник Преполовљења Педесетнице и Пентикостар 10

Богословље 7 Репортажа 12 Јубилеј 20 Библијске књиге 27 Репортажа 37 Промоција 46

РАЈО Војиновић

Житије Свете 22 мученице Јаглике Пивљанке Протођакон ИГОР Балабан

Нова „Света Софија“ у Тирани 29 Св. Ипомонија - царица Ромеја 42 obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXIII  ДУХОВИ  ЈУН 2014. г.  БРОЈ 236

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске Директор: протојереј–ставрофор Радомир Никчевић Савјет часописа: протојереј–ставрофор Момчило Кривокапић, архимандрит Димитрије (Лакић), академик Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић, др Ксенија Кончаревић Главни и одговорни уредник: архимандрит мр Кирило (Бојовић) Оперативни уредник: Рајо Војиновић Дизајн часописа: др Мирко Тољић, Владимир Јакшић Секретар редакције и уредник фотографије: Татјана Марјановић Редакција: Епископ липљански мр Јован (Ћулибрк), протојереј–ставрофор Гојко Перовић, протојереј–ставрофор др Велибор Џомић, игуман Петар (Драгојловић), протојереј др Саво Денда, јереј мр Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах мр Павле (Кондић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић, Весна Тодоровић, Јован Маркуш Сарадници: протођакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Марија Живковић, Милана Бабић, Милутин Вековић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Сања Радовић-Евлахов, Драгана Керкез, Јелена Петровић , Eлза Бибић Лектура и коректура: Ивана Јовановић

Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд, тел: 011/369-0757,369-0705 e-mail: svetigora.urednik@gmail.com Штампа: , Суботица

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

Фотографије: монах Игнатије (Алексејев), Јован Радовић, Жељко Шапурић, Зоран Тричковић, Иван Рашовић, ђакон Драган С. Танасијевић, †Живота Ћирић.

··

Дистрибутери Светигориних издања за Републику Српску и БиХ су „АБ КАРД“ д.о.о, Бања Лука и „АД КАРД“ д.о.о, Сарајево

Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве, мај 2014.

INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT: COBADEFF /400876825101 EUR /400876825100 Other Currencies NLB Montenegrobanka AD Podgorica SWIFT CODE: MNBAMEPG /ME25530005120005043078 "MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS" 81250 CETINJE MONTENEGRO

svetigora / 2014 / јун

своју пуноћу управо у овом догађају силаска Духа Светога, у том неизрецивом потресу неба и земље, када се открила тајна свих свјетова, када се открила тајна људскога рода, када се открила тајна пуноће божанства. У Старом Завјету, прије Христа, открила се тајна Изабраном Божијем народу Оца небескога, Творца неба и земље; у Новом Завјету Христос Господ, друго лице Пресвете Тројице, још је дубље пројавио и открио ту тајну Оца назвавши Га својим и нашим Оцем, и научивши нас да Му се молимо: „Оче наш, који си на небесима, да се свети Име Твоје…“ – а име Његово јесте име Исус које је изнад свакога имена, „да дође Царство Твоје“ – а Царство Његово управо јесте Царство Духа Светога изливеног на Свете апостоле. Дакле Христос, јавивши се, открива Оца: „Ко види мене, види Оца“ (уп. Јн. 14, 9), а у исто вријеме откривајући себе као Ријеч Божију, као Творца и Промислитеља, као Почетак и Крај свега постојећег, Он обећава и дарује на овај свети дан пуноћу Божије истине – Духа Светога. Духом Светим открива се пуноћа Божанства, открива се потпуно и јасно да је Бог Отац и да је Бог Син и да је Бог Дух Свети – један Бог, једна природа, једна сила, једна мудрост, један живот, једна истина неизрецива и неописива, а три божанска лика, три божанска лица: Отац и Син и Дух Свети. Открива се, јавља се Бог не као саможиви становник неких нама непознатих свјетова него као Бог који је љубав, вјечни Отац који вјечно љуби Сина, вјечни Син који вјечно љуби Оца и Духа Светога, и вјечни Дух Свети који је љубав и који својом свјетлошћу открива тајну Бога Љубави, Оца и Сина и Духа Светога, и тиме утемељује људску природу и људски живот и људску историју и човјечанство. Као што су на небу Тројица, Отац и Син и Дух Свети, а један су Бог, тако и на земљи: једна је људска природа, једно је човјечанство а много је људи на земљи, безброј је људи и безброј је створења и свако створење свој печат носи на себи јер другачије је од другога створења, а камоли кад се тиче људи. Али у исто вријеме та створења, разнолика и разноврсна, прожета су једним Божијим Духом, једним Божијим дахом. То је оно што је откривено и потврђено на овај свети дан – да смо једно у Богу, да смо призвани на јединство као што је и била молитва Христова прије његовога Васкрсења: „Да сви једно буду, као што си Ти, Оче, у мени и ја у теби, тако и они који си ми дао да у нама буду једно“ (Јн. 17, 21). То је оно што се потврдило на овај свети дан – велико и свето јединство људскога рода. Људски род, велико братство које обједињује вјекове и сва земаљска племена и покољења и призива све да једни срцем и једном душом прослављају Оца и Сина и Духа Светога и да се испуњују те божанске љубави, љубави Оца и Сина и Духа Светога. Зато је овај дан велики дан. Зато је он пуноћа свих земаљских дана. Зато је он основа и темељ свега онога што се догађа и што ће се догађати до Страшнога Божијега суда. Зато се и радујемо што нас је Господ удостојио да на овој светој гори стањевићкој, испод ловћенске горе, прослављамо Свету Тројицу, да настављамо оне тројичне саборе које посвједочује и Свети Петар Цетињски и Петар II Петровић Његош Ловћенски тајновидац, на који су се сабирали људи у њиховим временима. Нека би огањ Духа Светога озарио и наша срца, нека би сила Духа Светога обнављала и оне који се подвизавају у овој светињи и обнављала ову светињу, да и у будућим временима буде живо и опипљиво свједочанство силаска Духа Светога и мјесто прослављања Оца и Сина и Духа Светога, у времену и у вјечности и у вјекове вјекова. Амин. Бесједа произнесена на Тројичиндан, 23. јуна 2013, у манастиру Стањевићи.

удска способност расуђивања је један од суштинских елемената, присутан у свакој људској мисли. Она је онтолошки везана за људску природу, и без ње ми не бисмо могли да разумемо једни друге. И више од тога, без разума људска природа би била непотпуна. Свети Максим Исповедник, један од великих богослова и Отаца Цркве, посебно се бавио елементом разума у људском делању. Смисао разумског делања код Светог Максима Исповедника За Светог Максима, људски разум је онтолошки и егзистенцијални дар човеку, који је он примио самим актом стварања. Не бисмо могли у потпуности и истински да схватимо људски разум изван божанског Логоса. И много више од тога, сама људска бића не могу да се поимају одвојено од створеног света с једне стране, и Логоса с друге стране. Бог је човеку дао моћ да проникне у смисао ствари и да схвати њихове односе и међусобну повезаност, што би било немогуће без делатности разума. Од разумске моћи човекове произилази посебно схватање ствари које може да постане мудрост. Свети Максим каже: „Ризница разумне личности је разумско мишљење. Плод разумности је да схвати оно што човек изражава разумним духом. Плод схватања су способности које човек, обдарен разумом, изражава творећи врлину разума. Ризница способности је созерцање којим можемо са сигурношћу да стекнемо истинито познање.“ Другим речима, поимање је плод делатности разума. Разумевање овога нам помаже да стекнемо способност која нам отвара пут созерцања, односно истинског познања које нема краја. На крају долази мудрост која је истинско испуњење поимања и разумности. Али разумско мишљење је такође извор „гномичких мишљења“. Ово значи да Онај који је човека учинио способним да сагледа и да разлучи кључне аспекте света који га окружује јесте Бог, и да човек може да се уздигне до њиховог почетног узрока – Бога Творца. Ако човек испита видљиве ствари он може да сагледа у створеном свету Онога који је изнад сваке постојеће материје, Онога који је нестворен и невидљив, Онога који је бесконачан и вечан. Ако људски ум треба својом разумношћу да види Невидљивог, он треба да се ослободи од мисли везаних за овај свет: „Ум треба да се испразни од сваке мисли и знања овога света, да би без очију видео истинито Слово Божије, знајући да о Богу можемо да говоримо само потпуним негирањем свега што постоји, што повратно позитивно потврђује божанску стварност.“

по Светом Максиму Исповеднику

Вечни и оваплоћени Логос је светлост и логос сваке ствари Према Светом Максиму, вечно и оваплоћено Слово Оца је основа постојања сваке ствари и може да се сагледа у свему створеном, као Оно које просвећује и чини разумљивом сваку ствар. Изузетним духовним сагледавањем, Свети Максим схвата повезаност Оца и његовог Слова, односно ума (нус) и разума (логос): „Оваплоћење Његовог (Христовог) ума је необухватљиво природом. Његова глава је чисти Ум, који није проузрокован природом, и његове мисли су чисти Разум. Личност која вером сагледава овај Разум, непосредно види у исто време Разум Христов и његов Ум, који је безвремени извор сваког разума.“ Ако се ови појмови ума и разума разгледају у њиховом међусобном односу, они откривају беспочетну Ипостас Оца, која вечно постоји саодносно са умом и разумом. Заједно, ум и разум су присутни у основи сваке ствари, како видљиве тако и невидљиве. Помоћу највишег разума можемо да стигнемо до разумевања целокупне творевине, будући да смо повезани са највишим разумом који просветљује сваку ствар. Човек, створен по слици највишег разума, способан је да схвати унутрашњи смисао који постоји у свакој створеној ствари. Људски разум има способност не само да проникне у овај унутрашњи смисао, него и да се уздигне до највишег разума који је узрок свих ствари. Због овога се разум назива у исто време светлост и пламен: „Светлост зато што просвећује мисли верних, пламен зато што расипа замраченост живота посматраног преко материјалних чула…“ Тумачећи чудо које је Спаситељ учинио на свадби у Кани Галилејској, Свети Максим објашњава да шест судова воде представљају природну моћ коју је човек при стварању добио да извршава заповести Господње, а коју је он после пада узалудно потрошио. Због тога су људи били немоћни да искористе ову моћ с обзиром на њен првобитни циљ. * Аутор је професор догматског богословља на Богословском факултету Универзитета у Араду (Румунија), а предавање је одржано на Академији Међународног удружења православних догматичара, одржаној у Солуну 2011.

јун / 2014 / svetigora

Људски ум и Свети Дух Када је људски ум просветљен Духом Светим, он може непрестано да пребива у свом природном стању, стању објективног мишљења. Будући да је овакво стање било својствено човеку у тренутку стварања, оно је својствено и просвећеном људском уму. Без Светог Духа присутног у свету, не бисмо били способни да разумемо различите облике створене материје. Без Светог Духа, творевина би била лишена живота, истрошена и утонула у мрак. Али је Свети Дух за човека извор живота и познања, Он га уздиже до нивоа са којег може да уочи смисао творевине. Свети Дух ствара повезаност између божанског и света, коју човек може да посматра захваљујући својим разумским способностима. Он може да користи ову повезаност да би видео истински смисао који је Бог положио у свакој створеној ствари. Трудећи се да све више и више схвати унутрашњи смисао створених ствари, човек непрестано напредује у њиховом познању, повећавајући у исто време и своје познање Бога, који је од почетка положио унутрашњи смисао у својој творевини. Човекова улога је да опази у овим створеним стварима Онога који је тајно у њима сакривен. Одвајање од видљивих ствари и истовремено ослобађање од страсти је

неопходно да би се проникло у њихову оностраност, у њихову трансцендентну реалност. На овај начин човек може да стекне истинско познање о творевини и у исто време живо и дубоко познање Онога који је створио све ствари и чува њихов истински смисао. Освећујућа светлост Божија просвећује сваку ствар својом стваралачком, спасоносном и промислитељском светлошћу.

ЈОАН Тулкан*

Појам људског разума код Светог Максима носи посебно значење, будући да разумност не може да се сагледа изоловано од других саставних делова људског бића. У сваком случају људски разум се не схвата одвојено од осталог света, који је, као творевина Божија унутрашње повезан са Њим, пошто је Он крајњи разум (логос) сваке творевине. „Када созерцаваш Бога са Његовом творевином, ти Га созерцаваш истовремено са њом, али са Богом као првобитним Узроком. Али када одвајамо Бога од Његове творевине, ми Га не созерцавамо, будући да не можемо да Га разумемо одвојено од овог односа са творевином… Истински богослов превазилази ово стање незнања и остварује меру истинитог знања када признаје да је природа Бога таква да је Он потпуно несхватљив.“ Овде Свети Максим истиче битијну важност апофатизма у односу на познање Бога, закључујући да се истинско познање Бога остварује када онај који тражи долази у додир са тајанственом или божанственом мистеријом имајући искуство истинске радости, које даје мир и сигурност у постојању и присуству Бога, не само у свету него и у души која тражи ово познање Бога. Људска разумност је средство Божјег благовољења. Када човек греши, он се не креће природним путем живота, него се креће према смрти. У овом грешном стању, људска разумност чини да човек сагледава ово стање, размишља о његовом смислу и циљу, тражећи средства да разуме људско стање греха. Васпостављање човекове разумности од грешног у њено природно стање није могуће без помоћи божанске благодати, која просветљује и исцељује човека подложног греху. Само исцељењем и просвећењем човек који разумски мисли поново се уздиже према бесконачном познању Бога.

bogoslovqe

Улога разума у поимању Бога

svetigora / 2014 / јун

Све се мења доласком на свет оваплоћеног Слова, који доноси истинско познање свих ствари, који васпоставља све ствари, али посебно васпоставља ову првобитну моћ људског разума: „Слово (Разум), Творац природе… је променио воду у вино да би они који пију могли да се испуне разумом који је с оне стране природе и да се уздигну до скривених места Божијих, где могу да приме радост и блаженство који превазилазе свако људско знање.“ Ово откривење разума и људског познања се врши посредством оваплоћеног Слова, који је открио истинско значење и истински циљ свих створених ствари. Оваплоћењем, унутрашњи логоси свих ствари се откривају као директно зависни од разума оваплоћеног Слова, који их открива као извор и крајњи циљ свих ствари. Оваплоћење Слова Божијег садржи у себи једну гносеолошку димензију која људској природи даје способност да сагледа истинску природу Бога, способност које смо били лишени после пада. Ово је двиг савршенства или обожења: „Као последица оваплоћења Слова, човек је био испуњен знањем. (Слово) је обожило човека не по природи него по могућности да сагледа све створене ствари и да прими печат Светога Духа.“ У тумачењу Светог Максима свадбе у Кани Галилејској, Логос, који је врховни Разум, сам постаје вино да бисмо ми могли да пијемо од Њега захваљујући Његовом оваплоћењу. Оваплоћење нам отвара истинити пут познања Бога, Творца свих ствари, позивајући сваку личност да Му се приближи вером и смирењем да би видела овај доказ љубави према свакој твари. Свети Максим говори не само о силаску оваплоћеног Логоса међу људе него и о Његовом оваплоћењу у свим хришћанима који практикују врлине, који Га исповедају и служе Му.

Разумност Свете Тројице и њена улога у творевини У списима Светог Максима је уочљиво схватање постојања Бога у целости, као Разума, Ума, Живота, Светлости, Снаге, итд. Постојање Бога не може да се разуме на једноставан и једностран, него на комплексан начин који истиче фине разлике, као и созерцањем створеног света у заједници са љубављу Божијом. Он настоји да објасни тајну Свете Тројице почињући од старозаветних теофанија, објашњавајући да Стари Завет описује Бога на различите начине који зависе од околности, док је Он вечан и непроменљив. „… Бог није ниједна од ових ствари, али се разматра преко својстава присутних у свакој од њих… Тако, Бог се (Авраму) открива опипљиво као јединствена Тројица. Али Аврам није био способан да разуме ово, зато што му се Бог открио као Тројица али му је говорио као Један.“ Тако, постоје два начина да се изрази Бог, као Јединица и као Тројица, и оба су реална и изражавају исту стварност – Једног који је вечно жив и Животодавац, али је и Тројица, као Дародавац жи-

вота и љубави, такође Творац свих ствари, видљивих и невидљивих, и удео оних који творе Његову вољу, Онај који одржава постојање света и даје човеку моћ да напредује према савршенству у светлости Свете Тројице: „Разум (Логос) Свете Тројице је тај који држи, покреће и објашњава људски разум и разум других створења.“ Познање Бога посредством посебних логоса свих ствари и важност људског разума По учењу Светог Максима, ништа на свету не може да се објасни ван Бога. Све створене ствари исповедају Бога као Јединог, који је узрок свега што постоји: „Када потврђујемо постојање Бога преко створених ствари, ми о Њему мислимо овим појмовима као о њиховом чудесном узроку. Али када са правом негирамо да се постојање Бога заснива на постојању створених ствари, ми Га не придружујемо створеним стварима нити њиховом узроку, будући да Он не може да буде подређен у неком односу створеној материји. Тако, истински богослов почиње од стања незнања и напредује према аутентичном познању; он зна да је Бог у суштини неспознатљив.“ Људски разум не може да стигне до познања Бога продирући у тајну божанског постојања, него ће пре доћи до познања сагледавајући дејства која произилазе од ове тајне, преко чина стварања у коме људи могу да препознају највиши Узрок, Творца свих ствари. Веома је битно да се задржи овај апофатички аспекат богословља, да се брани неизрецивост Божије тајне. Ово не значи да људски ум или разум немају никакву улогу у богословљу, него да морају да сагледају своју ограниченост. Мистерија постојећег Бога се простире на Његову творевину и Он обасјава

Веома је битно да се задржи овај апофатички аспекат богословља, да се брани неизрецивост Божије тајне. Ово не значи да људски ум или разум немају никакву улогу у богословљу, него да морају да сагледају своју ограниченост. светлошћу свог божанственог разума разумско ткиво овог света. Људски ум има способност да продре у створене ствари и да у њиховој унутрашњости види вечни и невидљиви узрок свега створеног. Када човек открије потенцијал свог сопственог разума он отвара пут дубљем разумевању познања Бога који обитава сакривен у створеним стварима. Овај чин откривања води увек ка новом значењу створених ствари и усмерава човека према Богу у оној мери у којој Га са радошћу препознајемо у том откривању. Улазећи дубље у познање творевине Божије, човек остварује сво-

је призвање да буде испуњен познањем. Човекова борба се састоји у овом труду откривања Бога у створеном свету, да би пронашао свој циљ и разлог постојања, какве их је Бог одредио. Закључак Питање разума је увек било људска преокупација, стога што разум реално одређује људску личност и издваја је од осталих бића на земљи. Учење Отаца Цркве о важности разума је у истој мери предметно и актуелно за нас данас као што је било и у времену када је писано о њему. Свети Максим је један од великих Отаца који нам оставља обиман богословски поглед на свет, и који нас води у правилној употреби разума који је дар Божији. За Светог Максима разум има једну примарну димензију која се састоји у томе да буде рам који обухвата и објашњава целокупну творевину, видљиву и невидљиву; он је као осовина света која држи и објашњава сваку ствар. Пре свега разум је нешто што је део самог Бога, или боље речено, Он је описан као највиши Разум, који је Отац, Син и Дух Свети. Поимати Бога као највиши Разум значи поимати све ствари као да се налазе ван Бога али као да су у исто време повезане са Њим, имајући удео у Његовом Разуму. Свако дело које се налази ван Бога је окарактерисано разумом, будући да свако делање има своју сопствену разумност. У том смислу, следећи Светом Максиму, можемо да говоримо о разумности Промисла, спасења, савршенства, доброте, врлине. Само зло није повезано са Богом, будући да је оно ирационално и апстрактно.

Превод са француског: сестринство манастира Бања Изворник: CONTACTS, 241, јануар-март 2013.

јун / 2014 / svetigora

Људско мишљење и разум треба да буду схваћени у њиховом односу са највишим Разумом, да би остварили свој потенцијал креативне снаге способне да превазиђе саму себе.

Створени универзум или космос носи печат божанског разума, будући да је саздан „рукама самог Творца, који је највиши Разум. Његово постојање није могуће без разумског делања… По нашем схватању, разумети космос значи исповедати да је он творевина која има своју унутрашњу разумност. Разум као део створене стварности је необјашњив без свесне разумности. Он може да се сагледа зато што је сапостојећи са творевином“ (Д. Станилое: Православно догматско богословље, Букурешт, 1978). Свет постаје космос разумном лепотом коју открива човеку; наш задатак је да познамо творевину у њеној разумности, што значи да познамо Бога. Постоји суштински саоднос између структуре космоса и човека, који су уређени по принципима разума. Човек треба да открије космос и да стигне до божанског у њему радом и трудом провидећи у дубину разума који се налази у створеним бићима. Ово је спасоносни процес у исто време и за биолошки и за духовни живот човека. У делу сагледавања и познања света долазимо до познања истинске и јединствене улоге коју има човек. На тај начин човек постаје мост који спаја творевину са Богом који свему даје живот и који је дао печат Свог разума свему што је створио. Људски разум је реалан, аутентичан и стваралачки када чува своју виталну везаност за Божији разум преко кога постоји свет. У супротном, он се квари, губи своју способност просвећења и ограничава ниво сазнања на самога себе. У различитим областима савремене науке, која настоји да разуме различите аспекте света, која ради на редукционизму и на крају у ствари искривљује смисао објекта истраживања, православно богословље може да буде преусмеравајућа снага. Делећи и атомизирајући различите саставне делове космоса, у опасности смо да погрешно разумемо истински узрок његовог постојања, јер он треба да се схвата у терминима његовог Творца, Узрочника његовог постојања. Људско мишљење и разум треба да се схвате у њиховом односу са највишим Разумом, да би остварили свој потенцијал креативне снаге способне да превазиђе саму себе.

povodom praznika svetigora / 2014 / јун

Празник Преполовљења Педесетнице и Пентикостар (Цветни триод) П

едесет дана од Васкрса до празника Педесетнице је у Православној Цркви познато као период Цветног триода. На средини између ових великих празника Васкрса и Педесетнице, двадесет петог дана по Васкрсу, који је увек среда, слави се један од најомиљенијих празника посвећених православних хришћана, познат једноставно као Преполовљење Педесетнице. Преполовљење Педесетнице је за Цветни триод оно што је за великопосни период трећа недеља Великог поста, којом се указује поштовање Часном Крсту. То је дан који нам помаже да се усредсредимо на централну тему читавог периода. Док нас средина Великог поста подсећа да треба да носимо Крст Христов храбро како бисмо свакодневно могли умирати са Христом да бисмо осетили Васкрсење Господње, тако нас и средина Цветног триода просветљује у погледу теме коју носи тај педесети дан по Васкрсу – стицања Светога Духа који се излио на дар свим верницима који пију живу воду, која је сâми Христос. Дакле, централна тема уткана у период Цветног триода је вода. Она постаје централна тема периода јер је то централна тема Јеванђеља по Јовану које читамо у целости током Цветног триода и које се природно претаче у Дела апостолска, која се такође у целини читају током овог периода. Ова тема се појављује по први пут на Васкрс, у радосном Канону Празника над празницима који је написао Свети Јован Дамаскин, када нас позива да „пијемо ново пиће,“ које „не тече из јалове стене,“ као у Старом Завету под Мојсијем, „него га извор бесмртности, Христос, изли из гроба.“ Потом на васкршњој Светој литургији свештеник врши вход са Јеванђељем и пева гласно стих из Псалма (68, 26), говорећи: „На сабору благосиљајте Господа Бога, који сте из извора Израиљевог!“ По завршетку Светле седмице Црква је мудро установила две недеље којима се укида свака сумња у Васкрсење Христово, Томину недељу и Недељу Мироносица. Ово је устројено како би се осигурало да се сви причешћујемо живом водом коју само Васкрсли Господ може дати. Следеће три неде-

ље, како се ближимо Педесетници, вода постаје све централнија тема у црквеним песмама. Тако се налазимо једне недеље у бањи код Овчијих врата са раслабљеним, затим на Јаковљевом студенцу са Самарјанком, и на крају у Силоамској бањи са слепим. Током овог празничног периода слушамо о „живој води“, од које ко пије „никада не жедни“. Сазнајемо да је сâм наш Спаситељ ова жива вода, и ми се причешћујемо Њиме

Руска икона Преполовљења Педесетнице, XVI век

Васкрс и Педесетница се сједињују Преполовљењем. Без Васкрса нема Педесетнице и без Педесетнице Васкрс нема сврхе.

ТРОПАР, ГЛАС 8. Преполовивши празник, ожеднелу душу моју напој водама побожности, Као што си Спаситељу, све позивао: Дођите сви који сте ожеднели ка Мени и пијте! Изворе живота нашега, Христе Боже, слава Теби. Затим су, побегавши од ропства и смрти од руке Египћана, прошли кроз Црвено море да дођу у Обећану земљу. Он се назива „празником бесквасних хлебова,“ јер су јели бесквасни хлеб седам дана. Педесетница се славила педесет дана после Пасхе, пре свега, због тога што су јеврејска племена стигла до Синајске горе по изласку из Египта, и тамо примила Закон Божији; друго, слави се обележавајући њихов улазак у Обећану земљу, где су исто јели хлеб, након што су се у пустињи четрдесет година хранили маном. Дакле, на овај дан су приносили Богу жртву хлеба припремљеног од нове пшенице. Коначно, славили су такође празник Сеница од 15. до 22. ‘седмог месеца’, што приближно одговара нашем септембру. За то време, живели су у колибама направљеним од грана у знак сећања на четрдесет година проведених у пустињи, током којих су живели у сеницама, то јест у шаторима (Изл. 12, 10-20; Лев. 23, 70).“ Празник Преполовљења се слави целе седмице, до наредне среде – овај празник траје осам дана. Током читавог овог времена песме Преполовљења се сједињују са васкршњим. Због теме воде, по предању Црква слави мало водоосвећење на овај дан, по могућству са крсним ходом до извора. За ово празновање није карактеристично само помињање воде, већ још више, сходно јеванђелској хронологији, помињање Христа као Учитеља и Премудрости, док се Он открива у причама о раслабљеном и слепом. У овом тренутку нам бива речено: „А већ у половини Празника дође Исус у храм и учаше... Тада им одговори Исус и рече: Моја наука није моја, него Онога који ме је послао. Ако хоће ко вољу његову да твори, познаће да ли је ова наука од Бога, или ја сам од себе говорим.“ (Јн 7, 14-30). Икона овог празника приказује младог Исуса како учи старешине у Храму (Лк 2, 46, 47), када се Исус први пут открио као учитељ или рабин. Традиционалне православне иконе приказују Исуса као већег од старешина, показујући Његов надређени духовни статус. Пошто црквене песме призивају и славе Господа као Премудрост Божију, о којој се говори у књизи Прича, по предању све цркве које су назване по Светој Премудрости или Светој Софији славе своју славу на овај дан. Заправо, грчки научник Константин Калокири је написао студију под називом „Цркве Премудрости Божије и датум њихове славе“, која се појавила у часопису Свети Григорије Палама, бр. 71 (723) (1988), стр. 538-617. У овој студији он долази до закључка да је велика црква Свете Софије у Цариграду прослављала свој празник на Преполовљење. Изворник: http://www.johnsanidopoulos.com/ Превод: Милена Тејлор

јун / 2014 / svetigora

у крштењским водама и у Чаши живота, која је истекла из Његовог ребра приликом Распећа, на опроштење грехова и живот вечни. Затим на дан Педесетнице имамо благодат која орошава наше спржене душе и тела, да бисмо могли рађати плодове и имати велику жетву као што чујемо из Светог јеванђеља на тај дан: „Ако је ко жедан, нека дође к мени и пије“. Коначно, Цветни триод се завршава празником Свих Светих, то јест оних који су се причешћивали „водом побожности“, која је жетва изливања Духа Светога. Свети Оци нас уче да празник Преполовљења стоји на половини педесет дана од Васкрса до Педесетнице као моћна река божанске благодати коју ова два велика празника имају као свој извор. Васкрс и Педесетница се сједињују Преполовљењем. Без Васкрса нема Педесетнице и без Педесетнице Васкрс нема сврхе. Читамо следећу ставку у Великом Часослову која даље објашњава детаље празника: „Након што је Спаситељ чудесно исцелио раслабљеног, Јевреји, посебно фарисеји и књижевници, завидели су Му и прогањали Га, тражећи да Га убију, под изговором да не поштује суботу, јер је чинио чуда на тај дан. Исус је тада отишао у Галилеју. Око половине празника Сеница, отишао је поново у храм и поучавао. Јевреји, дивећи се мудрости Његових речи, рекли су: ‘Како овај зна књиге а није се учио?’ Али Христос их је прво укорио због неверовања и безакоња, а затим им доказао по Закону да су тражили да Га убију неправедно, наводно као онога који презире Закон, јер је исцелио раслабљеног у суботу. Према томе, пошто се ствари о којима говори Христос на половини празника Сеница односе на Недељу раслабљеног која је управо прошла, и пошто смо већ достигли половину педесет дана између Пасхе и Педесетнице, Црква је изабрала овај садашњи празник као спону између два велика празника, тиме уједињујући, такорећи, два у један, и причешћујући се благодаћу и једног и другог. Стога се данашњи празник назива Преполовљење, и јеванђељско читање, ‘на половини празника’ – иако се односи на празник Сеница – користи се. Треба напоменути да су Пасха, Педесетница и празник Сеница три велика јеврејска празника. Пасха се слави 15. нисана, првог месеца јеврејског календара, који се отприлике поклапа са нашим мартом. Овај празник обележава дан када је Јеврејима било заповеђено да једу јагње у вечерњим сатима и помажу врата својих кућа његовом крвљу.

reporta`a АЛЕКСАНДАР Вујовић

Суза Млаке и Јасеновца

поје Христу Васкрсломе

егова Светост Патријарх српски Иринеј, администратор Епархије славонске, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Владика липљански Јован служили су на Васкрсни уторак, 22. априла 2014. године, Литургију у храму Светог Илије у славонском српском селу Млаки, код Јасеновца, поводом Дана пробоја јасеновачких логораша (22. април). Поред свештенства из Епархије славонске и Митрополије загребачко-љубљанске, саслуживао је и архимандрит Кирило Бојовић, професор Цетињске богословије и главни уредник часописа „Светигора“. За пјевницом су појали матуранти Богословије Светог Петра Цетињског, предвођени

умирало више од тридесеторо дјеце. На овом мјесту налази се неколико великих стратишта. У овом селу је прије Другог свјетског рата живјело око 1.500 становника. Комплетно становништво, међу којима и 250 дјеце, у прољеће 1942. године одведено је у логоре. Данас у селу Млака живи око 40 српских повратника, иако је село је разрушено. Обнову цркве Светог Илије иницирао је Секретаријат за вјере Владе Републике Српске, а у плану је да храм у потпуности буде обновљен током нарeдне године. Литургија је служена као помен свим невино пострадалим јасеновачким жртвама. После Литургије, сабраном народу се обратио патријарх Иринеј.

svetigora / 2014 / јун

Света архијерејска литургија у храму Светог Илије у селу Млаки код Јасеновца на Васкршњи уторак, 22. априла 2014. године, поводом Дана пробоја јасеновачких логораша.

својим разредним старешином професором Аполоном Мишченком. Литургији је присуствовало око 200 вјерника. У својству изасланика предсједника Републике Српске Милорада Додика на Литургији је био и директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић, као и предсједник Српског народног вијећа у Хрватској Милорад Пуповац. Село Млака, удаљено 12 километара од Јасеновца, било је у Другом свјетском рату сабирни центар логора Јасеновац за жене и дјецу са Козаре. Дневно је од глади, врућине и заразних болести

Након бесједе Његове Светости, митрополит Амфилохије је овом мученичком храму, као мали допринос његовој обнови, уручио и икону Светог великомученика Георгија, носећи преко ње благослов од ћивота Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког. Свештеници Епархије славонске су након Литургије приредили трпезу љубави. Након ручка, митрополит Амфилохије и епископ Јован, у пратњи професора и ученика Богословије Светог Петра Цетињског, отишли су у Јасеновац, гдје је митрополит Амфилохије одслужио помен пострадалим. Том приликом он је, између осталог, рекао:

„На овом мјесту оне ријечи древнога Пророка одјекују јаче него у она времена: Рахиља плаче за дјецом својом, и неће се утјешити јер их нема. Рахиља, модерна Рахиља је овдје заплакала плачем неутјешним од 1941, па нарочито до ’45. године. И овдје на овом мјесту само Бог знаде колико је оних који су, невини, мученички пострадали, чије су кости разасуте овдје по овим логорима на бројним мјестима. Неке од тих гробница су сачуване, а многе су нажалост уништене. Овдје гдје ми стојимо је крајем рата, дакле ’45. године, око 5000 њих извађено са других мјеста и овдје спаљено. И хвала Богу да је макар тај спомен овдје остао сачуван, а колико је оних који су ријеком Савом пловили, убијени маљевима, и стизали све до Београда – код Небојше куле и данас постоји једна гробница, такође заборављена као и ова, гдје је сахрањено на стотине њих који су кукама гвозденим вађени из Саве. Међутим, њихова невина крв вапије к небу, као што и пише у Откривењу Јовановом, и вапије Богу, и та невина крв не може бити заборављена, она не може ишчезнути из људског памћења, иако су се потрудили од

четрдесет пете године, и прије тога, да се сакрије овај злочин незапамћени у историји рода људскога. То скривање је настављено и послије рата – овдје стоји само ето овај симболични цвијет, а све оне зграде, циглане и мјеста гдје су спаљивани, све су оне уништене и срушене. Дај Боже да се оствари она благословена и богонадахнута мисао Његове Светости Патријарха Иринеја, да се на овом мјесту подигне један храм. То је једино што би требало урадити, и ја се надам у Бога да ће то бити једног дана урађено. А да би то било урађено неопходно је да се сви, колико нас има, вратимо оном јеванђелском поимању људског бића, да је свако људско биће светиња над светињама. Дај Боже, дакле, да никне тај храм мира, помирења, покајања, праштања и васкрсења, и памћења на пострадале и нашег васкрсења кроз покајање и кроз узајамно праштање, да би онда и Бог могао нама да опрости овдје на земљи. Покој да подари Бог свима пострадалима, а ми се поздрављајмо и данас и сјутра и у све дане, и поздравимо све невино пострадале, поздравом вјечним и непролазним: Христос воскресе! Ваистину воскресе!

Патријарх ИРИНЕЈ

Злочин који вапије Богу К

Ево данас смо овде, на овој мученичкој земљи, браћо и сестре, на којој су пострадале не стотине, него хиљаде и хиљаде невиних страдалника и мученика, само зато, браћо и сестре, што су били Срби, и што су били Срби православне вере. То је била једина њихова кривица, због које су злочинци засукали рукаве, окрвавили руке до лаката са ножевима и другим средствима за убијање, и предали смрти не једно село, него један народ једнога краја. Тако су они мислили да избришу са лица ове земље српски православни народ. Тешко је не само данас, него док постоји овај свет објаснити шта је те људе мотивисало да такав злочин учине? Злочин већи од животињског злочина. Животи-

јун / 2014 / svetigora

Христос васкрсе! ада се Боговидац и велики пророк Старога Завјета Мојсеј налазио на Гори Хориву, чувајући стада своја, видео је купину где гори, и не сагорева. Задивио се том чудесном догађају, али је чуо и глас из огња: „Мојсеје, Мојсеје, изуј обућу своју са ногу својих, јер место где стојиш, света је земља!“ Ове речи, браћо и сестре, Божије, изречене Мојсеју, великоме пророку, упућене су и нама, који се налазимо на овој светој мученичкој земљи, земљи натопљеној крвљу и испуњеној костима оних који су пострадали. Ова земља је натопљена сузама мученичким, које се и сада чују у васељени, пред лицем Божијим, и пред ушима свих нас.

svetigora / 2014 / јун

ња напада човека или из страха или да задовољи потребу за храном, а када то учини она се склони. А ово је злочин који је све више жеднео крви оне који су крв проливали. Злочин који ни ђаво није чинио, и верујем да се и сам ђаво задивио таквом злочину и таквој мржњи, која је његова природа а не људска природа. Страдао је народ, страдали су људи, страдале су жене, али најтрагичније је што су страдала невина деца. Ми смо ових дана слушали како је једна честита и племенита жена по имену Дијана Будисављевић, која није припадала нашем роду и народу, него је била удата за Србина, видела ту страхоту тог страдања невиног народа, и благодарећи њој и њеном пореклу, преко 12.000 деце је избављено од страдања и смрти. А колико их је тек страдало? То ће за нашу историју остати вечна тајна. Тајна коју ће неки желети да ублаже, и број оних који су страдали да смање. Био сам једном приликом на телевизији, и један прелат цркве Римокатоличке је рекао: „Да, ту је страдало негде око педесетак хиљада душа.“ А ја га питам: „Брате у Христу, зар је то мали број педесет хиљада душа, педесет хиљада невинога народа?“ А Бог зна колики је тај број, зато је ова земља сва натопљена крвљу и испуњена костима тог невиног народа. И зато када се год нађемо на њој, браћо и сестре, морамо да се сетимо речи старозаветнога пророка – „да изујемо обућу своју“ и да не газимо по крви наших страдалника, наших светих мученика. Страдали су као невин народ, али њихово страдање није ни сујетно, ни узалудно. Они су се решили мука, решили се своје патње, коју је само Бог видео и разумео, и чврсто верујем да их је Господ, те нове хришћанске мученике, наградио оном наградом коју даје онима који дају највеће жртве у славу Његову, јер се нису хтели одрећи ни свога имена ни своје вере. Овај храм, у којем се данас налазимо после толико вре-

мена, носи све ране народа, верног народа, који је припадао храму овоме. Толико времена је прошло и ране су још присутне и видимо те ране. А то су ране народа нашега, ране оних невиних жена и још невиније деце, нарочито овде пострадале, а овде је био логор дечији. Нема већега греха на овоме свету него када се неправда учини деци. Старији можда имају неки грех свој, који страдањем својим и крвљу својом спирају и оправдавају, али та деца су били анђели, који никоме зла нису ни пожелели ни учинили. И ова деца наша су витлејемска деца, за којима плаче Рахиља, за којима плаче српска мајка, и плакаће док је света и времена. Шта да кажемо, браћо, ми све на ово? То је најбољи доказ докле човјек може да падне. И шта да кажемо на то што ово није учинио неки странац из другога народа, нити неки из друге религије, туђе и стране нашој религији. То су хришћани, нажалост, учинили хришћанима. Такав злочин вапије Богу, вапије небу! Нећемо да их осуђујемо, али оно што је наш мудри и велики патријарх Герман баш овде на овим просторима рекао „морамо да опростимо, али не смемо да заборавимо ово што се десило“! Да их проклињемо нећемо, јер само дело је највеће проклетство, оно проклиње, дела проклињу, и зато оставимо Господу, нека Господ донесе свој праведан суд. А можемо ми проћи и овако и онако у овом животу, можемо бити кажњени и не морамо од људи и закона људскога, али постоји закон Божији, браћо и сестре, правда Божија, и свако ће пожњети оно што је посејао. Зато препустимо Господу нашем, Богу љубави, нека Господ суди и пресуди, и да свакоме оно што је заслужио. Данас се сећамо свих тих страдалих. Нажалост ово стратиште није обележено онако како би то требало, како би то обележио народ којем су страдалници припадали, или како би то обележили други хришћански народи. Видимо јед-

Митрополит Амфилохије, епископ Јован, професори и ученици Богословије Светог Петра Цетињског у Јасеновцу на помену пострадалима.

ну велику ливаду засејану травом, где је присутно цвеће, али не видимо ни крв, ни кости, ни муке тога народа који је ту пострадао, много више и жешће него хришћани првих времена од Нерона, Диоклецијана и осталих других великих гонитеља Цркве и хришћана. Али види Бог. Земља скрива, али доћи ће дан када ће то земља открити, и када ће оно што је овај невини народ поднео видети и анђели и људи и сви народи. Онда када Господ буде судио праведним судом својим народима и свима нама. Ова света стратишта, браћо и сестре, не смеју да буду заборављена од нас. Ако бисмо их заборавили, ми бисмо на неки начин чинили оно што су чинили зликовци и злочинци који су лишавали живота. Морамо се потрудити да га обележимо хришћанским обележјем. Тамо где је онај цвет, онај споменик, ту треба да буде храм подигнут у славу свих оних који су пострадали. Било је време када је систем који је дошао после система злочиначког хтео да прикрије њихов злочин, да га сакрије и од Бога и од људи. Али, то не смемо допустити ми, морамо наћи начин да то обележимо, начин на какав се обележавају свети гробови и света места и света крв невино проливена. Нека Господ буде милостив свима страдалницима. То су свети страдалници, браћо и сестре. Ми јесмо осиромашени њиховом насилном смрћу, али смо и обогаћени јер су они умножили небеску Србију, и верујем да се данас радују са свима нама овој Светој литургији, која је обављена после толико времена, у овом не у потпуности обновљеном храму. Надамо се да ће бити убрзо у потпуности обновљен. Радују се душе њихове и осећају молитве наше које смо прине-

ли Господу за њих, за њихову радост у Господу. И овај храм морамо довести у ред, да се овде служи Литургија редовно за оне који су у земљи, од оних који су на земљи. Нека им Господ буде милостив и нека прими њихове молитве за нас. Велике су њихове молитве, то су молитве Светих мученика. Од мучеништва нема веће жртве за име Божије, за славу Божију, а они су поднели ту муку и те жртве за име Божије. Ако буде њихова жртва и заборављена од нас, али од Бога неће бити никада заборављена, њихова имена ће светлети пред лицем Божијим, као и лица светих анђела. Нека је слава свима пострадалима за веру своју, за Цркву своју, за славе своје, и за све оно вредносно и духовно што су наследили као дар Божији, као наслеђе. Нека им Господ дарује оно што Он дарује онима који Му служе, поготову онима који дају оно што је највеће, а највеће што човек може да дâ то је живот. Они су дали ту жртву, животну жртву Богу живоме, Богу васкрсломе. Нека их Господ удостоји вечне радости и близине лица Његовог, тамо где су многи, хиљаде и хиљаде и милиони страдалника за име Христово, тамо где су и они који данас страдају, и овде и на Истоку и на другим многим местима. Господ ће их прибројати и прибројава их у своје Царство, које није од данас до сутра него увек и ва вјеки. Те радости и тог блаженства нека Господ удостоји све невино пострадале, и у Јасеновцу и овде у Млаки, нека их Господ удостоји вечне радости и вечне славе. Бог душу да им прости. Христос васкрсе!

јун / 2014 / svetigora

Село Млака Ј

svetigora / 2014 / јун

едина два српска села на лијевој обали ријеке Саве била су Млака и Јабланац. Дванаест километара путем низводно а двадесет и три реком Савом, били су удаљени од Јасеновца. Млака и Јабланац су се налазили и у такозваном сигурносном појасу око логора Јасеновац, што је био додатни разлог за истребљење ова два села. У селу Млака прије Другог свјетског рата живјело је око хиљаду и двије стотине становника, који су се бавили узгојем стоке и обрадом земљишта. На самом почетку рата, после капитулације Краљевине Југославије, селом Млака су почеле патролирати усташке снаге, те су почела и прва привођења ради успостављања власти НДХ. У априлу 1941. године ухапшено је шездесет виђенијих домаћина села Млака и одведено у логор Јасеновац. Након краћег задржавања враћени су кућама. Прва жртва села Млаке био је Миле Крлић који је ишао у логор Јасеновац да интервенише да се пусте ухапшени житељи његовог села. Иако у великој несигурности, становници Млаке су живјели на својим огњиштима све до априла 1942. године. Крајем 1941. године Млака је добила прву сталну усташку посаду – две сатније. Средином марта 1942. године у село долази римокатолички свештеник из Загреба који уз помоћ усташа организује покрштавање православних становника Млаке уз изговор да ће им на тај начин бити обезбеђен несметан живот. Након одређене припреме, која је трајала десетак дана, покрштавање је обављено у парохијском дому. Према свједочанству преживјелих покрштавање се састојало у изговарању формуле: „Нисам више православац него чист Хрват.“ Један број становника села није био на покрштавању јер су успјели да се сакрију или на неки други начин избегну привођење. Међутим, и поред покрштавања за мјештане Млаке наступили су ускоро најтежи дани. Пошто се почетком априла у селу окупио већи број усташа почеле су припреме за хапшења. Већ 13. на 14. априла сви мјештани Млаке били су ухапшени и спроведени у сеоску школу и парохијски дом. Већ првог дана хапшења усташе су у селу убиле двадесет и шест људи и покопали их на ђубришту. Након неколико дана задржавања у школи и парохијском дому, прво су велики број жена и дјеце одвезли у Јасеновац, а потом и везаних мушкараца. Мушкарци из села Млаке који су доведени у Јасеновац били у међу првим жртвама које су превезене у Доњу Градину и тамо ликвидиране. Будући да су испразнили село, усташе су почеле са претресом кућа и са прикупљањем свега онога што су могли

наћи: новца, драгоцјености, хране и свега осталог. Ускоро је почело одвожење прикупљене хране и стоке из села лађама за Јасеновац и друга мјеста. Међу одведеним Млачанима у Јасеновац вршен је одабир на способне и неспособне за рад. Жене и дјеца су убрзо били транспортовани у логор Стара Градишка. Старији мушкарци су свој живот окончавали у Доњој Градини док су млађи слати за Земун и Старо сајмиште одакле су одвођени на рад у Немачку и Норвешку. Иста подјела је вршена и у Старој Градишки међу женама и дјецом. Овде су дјецу одвајали од мајки и држали их посебно затворене у најтежим условима. Веома ријетко су добијали нешто хране тако да су већи дио времена проводили гладни. Из Старе Градишке су често одлазили камиони са дјецом који су их одводили на усвајање и подјелу међу Хрватима и Немцима. Наравно, том приликом су им се мијењала имена и на тај начин они су губили сваку везу са својим поријеклом. Тек појединци су успјели након рата да пронађу своје породице или бар да сазнају шта се са њима десило. Поред преживјеле дјеце из села Млака, која су имала срећу да буду на неки начин изведена из логора, познато је по имену 286 дјеце која су пострадала у селу и логорима. Након протјеривања становника села Млака, усташке снаге су користиле сеоска имања за узгајање неопходних намирница за издржавање логора и усташке војске. Као радну снагу на пространим млачким имањима доводили су логораше из Јасеновца. Услови рада су били више него нељудски. Скоро свакодневно мокри, у блату и води, без могућности да одржавају основну личну хигијену, жене и мушкарци су били приморани да раде од изласка до заласка сунца а највише у дугим љетњим данима. Усташе које су пратиле логораше на рад врло често су се над њима иживљавали те је велики број њих окончавао свој живот на мјесту гдје су радили. Убијене логораше усташе су бацале у сеоске бунаре, закопавале на ђубришта или једноставно бацале у ријеку. Скоро свакодневно до Млаке су допловљавали лешеви убијених логораша из Јасеновца. Због свега тога, Млака и његове њиве су претворене у једно велико гробље не само Млачана већ и многих других логораша Јасеновца. Међутим, одвођење на рад била је и прилика да се побјегне, тако да је један број логораша успио да надљудским напорима дође до слободе. Неки су у том покушају изгубили живот. Након свих стравичних догађања у селу Млака током Другог свјетског рата, 1945. године, након окончања рата, у село се вратило свега стотину и шездесет становника. Село Млака је страдало и у току рата деведесетих година, и у њему сада живи око четрдесетак повратника.

Прослава празника Светог Василија Острошког у Острогу и Никшићу

РАЈО Војиновић

reporta`a

Носилац Божанске свјетлости М

итрополит црногорско-приморски Амфилохије служио је 12. маја, на празник Светог Василија Острошког, Свету службу Божију на платоу испред Горњег манастира Острога. Владици је саслуживало многобројно свештенство, уз молитвено учешће хиљада вјерника из Црне Горе, Србије, Републике Српске, Русије и других крајева Европе и свијета. На Литургији су појали чланови Мушког певачког друштва из Београда под управом ђакона Владимира Руменића. У литургијској бесједи након читања Светог јеванђеља митрополит Амфилохије је рекао да божанску свјетлост и дар вјечног и непролазног живота на првом мјесту добијамо ми хришћани. „Зато ви који сте дошли код овог светог ћивота Светога оца нашега Василија, на првом мјесту се преиспитајте да ли сте повјеровали у Христа, Сина Божијег, од Дјеве рођенога и силе Духа Светога, васкрслога у трећи дан, који ће доћи да суди живима и мртвима и Његовом царству неће бити краја. Без те вјере у Христа Животодавца беспотребно је и што се рађамо и што газимо по овој земљи, беспотребно је и што се пењемо до ове светиње“. Владика је позвао оне који нијесу крштени, без обзира којем народу припадају, да приме Свету тајну крштења, јер их на то призива Свети Василије Острошки. На крају Литургије Владика је са свештенством благосиљао славске колаче, а онда се још једном обратио народу, пошто је у току Литургије пала стијена са острошке греде, али никога од сабраних није повриједила. Он је рекао да нико никада у Острогу није настрадао, ни на путу долазећи у Острошку светињу: „Ево и данас, какви смо да смо, Божји смо, пао је камен, и то не мали преко ове зграде, али никога се није дотакао. Није то први пут“. И ове се године у Острошку светињу сабрао велики број вјерника који су пјешице дошли из разних крајева нашега отечества. Око двије хиљаде Подгоричана на тај начин је дошло у Острог, а многи вјерници су у организованим групама допјешачили и из Требиња, са Пала и других мјеста из Црне Горе и Херцеговине.

Никшићка Световасилијевска литија: Да се зацаре мир и љубав међу браћом У поподневним часовима улицама Никшића је прошла свечана литија, у којој је прошло десетине хиљада грађана. У Литији је ношена копија чудотворне иконе Свете Богородице Тихвинске, коју су у Никшић донијели представници руског Међународног фонда Ока. Предводили су је Митрополит Амфилохије, Архиепископ петергофски Амвросије и Епископи: будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки Григорије и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије. Појали су чланови Хора Петроградске духовне академије, који су у Црну Гору дошли са њеним ректором архиепископом Амвросијем. У литији су били и предсједник Републике Српске Милорад Додик, амбасадори Русије и Украјине Андреј Нестеренко и Оксана Сљусаренко, представник амбасаде Србије Никола Ратковић, представник Канцеларије за вјере Владе Србије Братислав Петковић, као и представници руског Међународног фонда Ока. У бесједи током литије митрополит Амфилохије је подсјетио на страдање народа у Пиви током Другог свјетског рата, као и на страдање Свете мученице Јаглике Пивљанке која је одабрала мученичку смрт и скочила у ватру да страда са својом браћом и родитељима и тако спаси образ. Он је владици Јоаникију предао икону ове Свете дјевојке, којом је Епископ будимљанско-никшићки благосиљао вјерни народ. „Добро је да сјетимо Јаглике управо у ове дане када се појавио и повампирио нови нацифашизам, када је у Одеси спаљено 40-так жена, дјеце и људи на исти начин како је то учињено 1943. године у Пиви од ондашњих фашиста и усташа. Сада се повампирио исти тај дух неофашизма који сјеменом посијане мржње покушава да завади браћу у Украјини и Русији“, рекао је митрополит Амфилохије.

јун / 2014 / svetigora

17 Са службе у Острогу

„И то поклање у Пиви и ово садашње, покушај је уништења 1943. године. „Они потурају угарак у спаљивање Цркве Божје Православне. У огледалу те страшне истине је и живих људи данас у Одеси. Ако је то демократија и изјава Расмусена, секретара НАТО пакта у Европи, да је бом- ако је то заштита интереса Црне Горе, онда далеко бардовање Србије и Црне Горе и уништење Косова и Метохи- им била кућа, таквих у Црној Гори никада није било, је урадила Европа и Америка бранећи Косово и Метохију од нема и неће бити“. геноцида“. Он је поручио Расмусену да то „није то била одбраВладика петергофски Амвросије је говорио о на од геноцида, него наставак геноцида на Косову и Метохији страдању Православне Цркве која је, како је казао, који траје 630 година“, и запитао ко ће одговарати због сто- свему одољела. „Свети Василије оставио нам је као тина срушених храмова, побијене дјеце, силованих дјевојака, завјет јединство. И ни на један минут да не заборапобијених људи и жена, срушених домова на Косову. вимо на његов завјет и да вјера православна буде „То је наставак геноцида као што је и у Одеси, на начелу: основа нашег јединства“. подијели па завладај. Подијели браћу па завладај њима. И то Владика Јоаникије казао је да се је наставак оног покоља који је извршен у Пиви од фашиста, нада у Бога да ће се све окренунаставак кроз неофашизам који лебди над Европом и свије- ти на добро и у Русији, Укратом, због чега треба да се замислимо сви колико нас има, а јини и цијелом свијету. најприје они у чијим рукама је судбина модерног свијета“, ре- Он је поздравио све госте манифестације као је Владика. Он је указао на то да треба да се и запитамо је ли то пут „Дани Светог Василистицања људских права, слободе и демократије у свијету и ис- ја Острошког”, која је такао да, ако је то пут онда више нема демократије, да је то завршена овим Крзнак да свијетом почиње да влада демонократија, која је на сним входом. дјелу и данас. „Надамо се у Бога, кроз молитве Св. Василија, да ће доћи мир и разум и да ће се поново зацарити истинска слобода, заједништво и љубав. На првом мјесту између браће у Украјини и у Русији, да не дозволе да се њима манипулише на начин на који је манипулисао и Хитлер у своје вријеме“. У исто вријеме треба, истакао је он, да скренемо пажњу и нашим главарима у Црној Гори да дајући некакве санкције Русији у ствари потурају угарак у ону спаљену кућу у Пиви

ИЛИЈА Лакушић

Острошка лоза

svetigora / 2014 / јун

Дај, Боже, да је из земље, но земља није, па у љутом камену моли се и подвизава, лоза што је светац међу лозама. Поворке уздаха и уздаха, колоне добрих душа пролазе сваког дана па се дешава: по вијек-два –заборавили на себе. Толико се може отети од вјечности. Ах, краја нема 18 њеној уснулој реченици.

Она не пије него памти воду, сјећајући се њене дубине. О, водо, каже та пјесма, мајко међу мајкама, Гркињо међу женама, подој лозу – младунче, што је виноград у небесима. У небесима, у небесима... гдје зрију слатки плодови, гдје свеци беру гроздје, помињу Светог Оца Василију и хвале Бога у Њему. Из збирке: „Два Петра“, Подгорица, 2013.

Вјерни који су препјешачили пут од Подгорице до Острога.

„Благовјерни народ стиже са свих страна...“ ХОДОЧАШЋЕ ИЗ ПОДГОРИЦЕ ДО ОСТРОГА Дванаесту годину заредом из Подгорице ка Острошкој светињи, по благослову митрополита Амфилохија, уочи празника Светог Василија Острошког организује се ходочашће вјерника, који пјешаче око 40 км да се поклоне видару рана српских и да затраже благослова и утјехе од њега. Из године у годину број учесника литије расте, тако да је ове године, по многим процјенема, у пјешачки подвиг кренуло преко 1500 душа, међу којима је било вјерника разних узраста и физичких могућности. Али не носе ноге, него срце! Литију су предводили јеромонах Никон (Кокотовић) из манастира Доњи Брчели, затим јеромонах Игњатије (Мијовић) из манастира у Брскуту и свештеник Предраг Шћепановић, парох толошки. Ове, као и прошле године, част да носи велики крст (отуда назив за литију крсни ход) припала је ходочаснику-планинару Браниславу Ровчанину, који је стигао из Панчева заједно са још ОД ЗАВАЛЕ ДО ОСТРОГА Већ осам година заредом група младих Требињаца пјешице долази на поклоњење Светом Василију, па је тако било и овога пута. Кажу да су кренули из манастира Завала, прешли преко

неколико својих суграђана. На челу колоне је био и 78-годишњи Лука Бошковић из Колашина, који већ по традицији носи хоругву и који је својим крепким духом бодрио омладину иза себе. У првим редовима је био и Мирослав Станишић из Београда, поријеклом Бјелопавлић, који је у инвалидским колицима стигао до ћивота Светог Василија. У сами освит дана нас је дочекала острошка звијезда, коју су ходочасници поздравили аплаузом. Дочекао нас је сам Свети Василије, Серафим народа српског! Слава му и милост!

Светитељевог родног мјеста Мркоњићи, Требиња и Никшића и стигли у Острошку светињу. Преноћили су у манастиру Тврдош, гдје је некада столовао Острошки Чудотворац. Марија Живковић

јун / 2014 / svetigora

19 Млади Требињци су од манастира Завале пјешке дошли до Светог Василија.

svetigora / 2014 / јун

ђакон ВАЛЕРИЈ Духањин

jubilej

Поводом 700 година од рођења Преподобног Сергија Радоњешког

„Он ће бити обиталиште

и слуга Свете Тројице“

остоје најинтимнија, нама нај- кривали мошти Светитељâ. То је радила безбожна дража имена светитеља којима власт да би се наругала светињама Цркве. Биле се обраћамо и у тузи и у радости, и у су сакривене и мошти Преподобног Сергија. надањима и у ишчекивањима. Моли- Старац Алексије је много туговао због тога, тва њима упућена увијек бива усли- питајући се зашто Господ допушта ове ствашена, а њихово житије нас попут зви- ри. Једне вечери кад је стао на молитву, јајезде водиље руководи на путу ка вио му се Преподобни Сергије и казао: небу. Преподобни Сергије Радоње- „Три дана се моли и пости, и рећи ћу ти шки припада управо таквим свети- оно што треба.“ Трећега дана Препотељима, најомиљенијим, најближим добни Сергије му се опет јавио са одговором: „Када читав руски народ срцу. Трећег маја по црквеном календару трпи такве невоље, онда и ја мо(тј. 16. маја по новом) празнујемо дан ро- рам са њим да претрпим нешто.“ ђења Преподобног Сергија. Од тога дана Састрадавање и несебично је прошло равно 700 година. давање до потпуног самозабораДан рођења Светога Сергија је изра- ва – ето шта је увијек одликовало чунат условно. У житију Светога, које је Светог Сергија, како за његовог написао његов ученик Епифаније Прему- земног живота, тако и послије дри, речено је: „Четрдесетог дана посли- преласка у вјечност. Ето зашто се је рођења, родитељи су донијели дијете Преподобни Сергије још назива у цркву Божију. Свештеник, огласивши великим печалником земље рубебу и прочитавши над њом многе моли- ске. Свака жалост простих људи тве, са духовном радошћу и са пажњом налазила је одјека у души Препокрстио ју је у име Оца и Сина и Светога добнога и узносила се заједно са Духа и назвао је у Светом крштењу Вар- његовом молитвом престолу Ботоломеј“. По обичају ондашњег времена, жијем, да би тамо, поред Оца Неиме се дјетету давало у част Светитеља беснога, нашла своје разрешење. на чији дан је обављено Свето крштеПреподобни Сергије је светац ње. Међутим, празник Светог Вартоло- близак простом народу. Он није меја обиљежава се три пута годишње. био теолог, знаменити оратор или Сагласно предању, Сергија Радоњешког високоучени писац, који је поражакрстили су на дан апостола Вартоломеја, вао умове читалаца или слушалаца који се празнује 11. јуна (24. јуна по ста- дубином својих мисли. Испочетка ром календару). Када се од тог датума му је само учење ишло веома тешко. изброји четрдесет дана уназад, добија Он је смирено обављао свој свакодсе датум 3. мај по јулијанском календару. невни посао, као и сваки прости чоИако се дан узима као условни датум ро- вјек. Градећи трем на туђој келији ђења, он никако не замагљује чињеницу да нам је прије 700 година Господ Бог даровао молитвеника, који у низу Светих Руске Цркве заузима једно од кључних Преподобни Сергије је мјеста. био истински старац, који Само он носи име Игумана земље Рује сагледавао вољу Божиске, јер је Преподобни Сергије значајан ју о човјеку. Он је видио не само за неко посебно мјесто, него за и знао шта је Господ причитаву Русију. Да подсјетимо да је игуман настојатељ манастира, који брине о њепремио некој одређеној говом духовном устројству, а Преподобдуши, а то што је сам био ни Сергије је духовни наставник читаве близу Бога, дозвољавало Руске земље. му је да измоли од Оца НеПостоји предање о томе како се Преподобни Сергије јавио старцу Алексибескога неопходну помоћ ју Зосимовском. У Русији се 1919. године за човјека. дешавала нечувена ствар – свуда су са-

Превела: Марија Живковић

јун / 2014 / svetigora

и добијајући буђави хљеб, Преподобни је тако дијелио Али Преподобни Сергије не само да је био, него муку простог народа. Он је био са народом, и зато је до- он и јесте и остаје са њима. Сваку страдајућу душу, пирао до њега. која је искрено изливала заједно са горким сузама Карактеристика руског монаштва, чији је образац и своје молитве, наде и туге, услишио је Преподобдостојан примјер био Преподобни Сергије, била је у томе ни Сергије. И данас он остаје за оне који му долазе да се наше монаштво није ограничавало само својим уса- исто оно што је био за оне који су му долазили за мљеним подвигом, него је љубав према Богу била праћена вријеме његовог земног живота. љубављу и необичним милосрђем према ближњима. УводеНегдје се поштује светитељ, негдје светитељ са ћи у обитељ општежитељни устав, Свети Сергије је запови- ученицима. А због Преподобног Сергија, поштују једио да се „уточиште даје сиротињи и путницима, и да се се ученици његових ученика. То значи, да је он утене одбијају просјаци“, објашњавајући да од извршења мељио духовно предање: пламичак његове личне ове хришћанске дужности зависи будућност напретка вјере, његов духовни живот је запалио нове плаобитељи. Иза цјелокупног милосрђа Тројицке обите- мичке, који су горели кроз вјекове све до нашег љи из Сергијевог времена, и у каснијим временима, времена. Тако се виђење које је имао Преподобни, лежи простота и отвореност душе самог Преподоб- о мноштву разнобојних птица као мноштву учениног Сергија, максимална жртвеност и посвећеност. ка са различитим духовним даровима, очигледно Ово састрадавање Светога са људима било које испунило чудним Божјим промислом. врсте и звања и чини га блиским и нама. Ако би А виђење бјеше овакво: Једне глуве ноћи Свенам представили могућност да видимо какви су титељ је вршио своје правило и молио се за браљуди кроз седам вјекова одлазили Преподоб- тију, да би им Господ помогао у свакодневним поном Сергију, онда бисмо видјели једну исту словима и подвизима. Док се он молио, одједном слику. Богати и сиромашни, образовани и се чуо глас који је зовнуо: „Сергије!“. Преподобни неписмени, са високих положаја и обич- се зачудио необичном зову у ноћној тишини, и зани, ступали су међу зидове Тројицког вршивши молитву отворио прозорче своје келије, манастира, да би исповиједили Пре- желећи да види онога који је говорио. Одједном се подобном Сергију своја скривена појавило чудно виђење: са неба је просијала јарка очекивања и наде, невоље и жа- свјетлост, јача него дневна, која је растјерала ноћлости, и молитвено из дубине ну таму, и ноћ је постала свјетлија од дана. Опет је самог срца надахнули се пред одјекнуо глас: „Сергије! Ти се молиш за своју духовсветим моштима Игумана зе- ну дјецу – Господ је примио твоју молитву. Поглемље Руске. Такви људи су дола- дај пажљиво, и видјећеш, колико мноштво монаха зили к њему још и за вријеме си сабрао под твоје руковођење у име Свете и Жињеговог живота, притичући са воначалне Тројице“. И Сергије је видио пред собом разних страна – било кнез, бо- мноштво прекрасних птица, које су летјеле не само љар, војник или прости сељак, по манастиру, него и око њега. И опет је чуо глас: сви су одлазили смиреном Сер- „Исто као ово јато птица, биће многобројни твоји гију, знајући да ће кроз њега Бог ученици, и послије тебе они се неће окренути, него услишити њихову молитву, заси- ће пратити твоје стопе.“ гурно помоћи, развезати чвор жиО томе како су се умножавали ученици Преповотних проблема, благословити на добног, историја нам је сачувала интересантне попредстојећу ствар. датке. Иако је у питању сува статистика, она ипак Још увијек руски човјек тра- јасно говори о препороду који је почео од Прежи старца, жуди да пред њим подобног Сергија. За првих сто година од почетка излије своје муке, да добије монголско-татарског ига до оног момента када су благослов од њега, и како ту- око Преподобног почели да се сабирају ученици, гује руска душа у одсуству стараца. тј. од 1240. до 1340. у читавој Русији је никло свеПреподобни Сергије је био тај истински ста- га око 30 нових манастира, а при томе Руска Црква рац, који је сагледавао вољу Божију о човјеку. практично није знала за нове свете монахе – преОн је видио и знао шта је Господ припремио некој подобне. Почев од момента сакупљања монаха одређеној души, а то што је сам био близу Бога, до- око Преподобног Сергија, и даље током стољећа, звољавало му је да измоли од Оца Небескога неоп- слика се сасвим мијења. Никло је 150 нових манаходну помоћ за човјека. стира, из самог Тројицког манастира расадило се Према ријечима његовог ученика Епифанија Прему- 50 обитељи, које су са своје стране дале 40 других, дрог, ава Сергије „за све који су му притицали био је као а из манастира Преподобног изашло је око 100 мокорисни извор... Многи су долазили код њега, не само они наха, које је Црква прославила у лику Светих. Већикоји су били близу, него и издалека, из далеких градова и на Светих из XIV и с почетка XV вијека били су или земаља, да би га видјели и чули његову ријеч, и сви су до- његови ученици или „саговорници“, тј. они који су бијали велику корист и спасење душе поучени од њега... доживјели духовни утицај Преподобног Сергија. Он је многе научио душеспасавајућој ријечи и навео их да - наставиће се се покајањем обрате Богу“. Он је био „за грешнике вјерни Извор: Православие.Ру гарант“, који их је оживио од гријеха ка врлини.

`itije РАЈО Војиновић svetigora / 2014 / јун

Житије Свете мученице

Јаглике Пивљанке и с њом пострадавших 45 мученика плужинских

вета мученица Јаглика је рођена 1926. године у Плужинама у Пиви, као друго од укупно осморо дјеце Крста Аџића и Стоје, која бјеше родом од Митрића. У Свету тајну крштења увео ју је пивски прота, потоњи свештеномученик Јован Јоко Сочица, а кум на њеном крштењу је био Тодор Благојевић. Породица њеног оца, за оно вријеме добростојећег сеоског домаћина, живјела је патријархалним тежачким животом, у заједници са исто тако многодјетном породицом Крстовог брата Јаша. Истинска хришћанска љубав међу браћом и слога њихових породица учинила је да они не дијеле очевину и да наставе живот у заједници. Јаглика бјеше смјерна, кротка и побожна дјевојка, мудра у Христу и надалеко чувена својом љепотом. Висока, виткога стаса, дуге црне косе на увојке, уплетене у двије плетенице, високог чела, крупних очију, остала је упамћена као најљепша Пивљанка свога времена. Због њеног урођеног господственог држања, Пивљани, који је виђаху на саборима, посијелима и на другим народним светковинама говораху за њу да је „отмена као да је грађанка“. Тежачки живот у породици је још у Јагликином раном дјетињству на њена плећа стављао обавезе које припадају одраслима. Као старија међу дјецом бринула је о млађој браћи и сестрама док им родитељи обављаху свакодневне тежачке послове. Уз то, као и све Пивљанке тога времена, и Јаглика бјеше добра везиља. Везла је јастуке и кошуље, шикала пчеле1; била ткаља, пластилица и чобаница. Због начина живота, и многобројних дневних обавеза, у породици Аџића једини стални заједнички објед бјеше вечера. Она увијек почињаше молитвом, а дјеца, уколико би које од њих током молитве било немирно, одмах су кажњавана, најчешће родитељским укором. Недјељама, уочи празника Светог Јована Крститеља (крсне славе Аџића), Задушница, Божића, Васкрса и других великих хришћанских празника, Јаглика је палила тамјан на мàши2 и њиме кадила кућу. То бјеше једна од њених редовних породичних обавеза, коју она свагда с пажњом и побожношћу извршаваше. Њени родитељи, увидјевши љепоту и мудрост своје кћери, која бјеше завршила само основну школу, одлучише да је даље школују и због тога је послаше у Гацко код неких својих рођака. Али остварење тог њиховог наума прекину зло Другог свјетског поклања. Пљачке и опустошења разних војски које пролажаху Пивом, и глад као њихова последица, учинише да се открије још једна особи-

на ове свете дјевојке – сналажљивост у опасним ситуацијама. Будући свјесна ризика који у таквим условима носи њена изузетна тјелесна љепота, Јаглика би замотала тијело у широке, прљаве и дроњаве крпе, запрљала лице и руке пепелом и гаром. Tако се она својим спољашњим изгледом претвараше у ружну сиротицу. Онда би се помолила Богу и, уздајући се у помоћ Мајке Божије, заштитнице пивског народа чији велелепни храм вјековима краси пивску земљу, заобилазила окупаторске страже и тајним путевима носила храну и остале најнужније потрепштине за родитеље, браћу, сестре и остале ближње. Тада стиже крваво прољеће 1943. године, када нацифашистичка неман почини злочине какве Пива није запамтила од свога постања. „Тога злог прољећа све је било против иксана, па и вријеме. Хладније но игда у то доба године, умало љето, а стално киша, мирисало је више снијегу, бијаху с јутра слане, све обијели, каснила је трава а гора тек пупољаше“3. Човјекоубица од искони доведе у Пиву јединице Хитлеровог Вермахта састављене од људског звјериња „кога би се марва постидјела, а вепрови дивљи посрамили“. То бијаху: злогласна СС „Принц Еуген“ дивизија, коју чињаху банатски фолксдојчери и још злогласнија муслиманска СС „Ханџар“, у пивском народу упамћена као „Вражја“ дивизија, састављена од христомрзитеља и родомрзитеља што говораху српским језиком. Наоружани пакленом мржњом, ови Сатанини следбеници просуше по пивским селима крв невиних стараца, жена и дјеце. Они тако спровођаху у дјело Хитлеров план познат под именом „Шварц“, и наређење које је гласило: „Трупе треба да према становништву које би се показало непријатељским поступају безобзирно и са бруталном чврстином и да непријатељу одузму сваку могућност живота“. И још: „Ваше је што на мачу добијете, жене, овце и оружје, а све друго нека ждере пламен“. За свега неколико дана они на звјерињи начин побише око 1100 Пивљана, палећи огњем и њих и њихова станишта и стоку хранитељку. Пивска нејач која утече ножу, метку и огњу сакри се у збјегове, у шуме и у ледне неприступачне пећине кањона Пиве, одакле, трпећи вапијуће муке од студени, глади и

премора, напремасе гледаше како пламен гута њихове најмилије; и слушаше „лелек што горе пролама“. Нацифашистичке потјере тражаху их по шумама и пећинама и убијаху без милости. Пивске мајке сузних очију око крвничких ногу везиваху мараме са својих глава, молећи тако милост за своју дјецу, али крвници у њих, чак и у одојчад, без милости сасипаху плотуне из пушчаних цијеви. На највећем пивском стратишту званом Дола, за један сат времена ови богомрзитељи побише преко 520 пивских мученика, међу којима бјеше и сто седморо дјеце. У том крвавом пиру само из пивског братства Благојевића пострада 220 мученика. Тек двадесетак година од тог страшног догађаја из овог страдалног братства први момак стаса за војску а прва дјевојка за удају. Тих страшних дана заувијек се затријеше многе пивске породице, а братство Веруна од тада више не постоји у Пиви. Тада мученички за Христа пострада и игуман манастира Пива Иларион Мијатовић, а пивског проту свештеномученика Јована Јока Сочицу живога спалише, заједно са попадијом Марицом, снахом Вукосавом и четворо мале унучади: седмогодишњим Ратком, шестогодишњом Маријом, четворогодишњим Радом и двогодишњим Јоком. Фолксдојчери из „Принц Еуген“ дивизије бјеху и у Плужинама, у кући бригадира Јока Аџића заточили групу од неколико десетина Пивљана, под изговором легитимисања, а у стварности с намјером да их побију. То углавном бијаше нејач: старци, жене и дјеца. Међу њима се налазаше и Јаглика, заједно са својом породицом. Видјевши страх, сузе, глад и сву муку својих ближњих, она се помоли Богу, тајно искраде и оде код рођака у збјег да страдалницима донесе мало хране. Није прошло много времена, а она се врати са нешто хљеба и млијека. Тиме она наговијести да их неће оставити до последњег издиханија, што ће се убрзо и показати када је свјесно и одлучно кренула на своју Голготу. Међу њиховим тамничарима бјеше и један човјек са савјешћу, официр Вермахта, неки Андерс из Јужног Баната, који позна Даринку, жену учитеља Божа Аџића, Јагликиног рођака, с којим се знао из времена заједничког школовања. Видјевши да се ради о нејачи, претежно дјеци, женама и старим и изнемоглим особама, он их изведе у оближњу церову шуму и рече им: „Немам ни срца ни душе да вас побијем. Идите, бјежите! Ту сам са своја два вјерна војника, пуцаћу преко вас, а ви бјежите и не крећите се преко дана да вас не види наш командант, па да вас поново не ухвати и побије“.4 Јагликин отац Крсто захвали му ријечима: „Хвала ти високо, господине!“ Колона невољника крену навише кроз церовину, ка колибама у Долу Гојковића, док преко њихових глава фијукаху пушчана

јун / 2014 / svetigora

Фреска из Храма Христовог Васкрсења у Подгорици

1. Шикати – умиривати, успављивати (кад мајка успављује дијете она понавља тихо, у ритму њихања дјетета у наручју: шшш!-шшш!). У Пиви се овај израз употребљава и за умиривање пчела приликом ројења. 2. Мàша – метална лопатица за жар 3. Из казивања преживјелог у покољу 4. Овај поступак њемачког официра на крају рата посвједочиће пред судом за ратне злочине у Београду Пивљанин Лале Цицмил, што ће Андерсу спасити живот.

На том страшном мучилишту пострада укупно 46 плужинских мученика, међу којима бјеше 29 дјеце. Поред Јаглике, њених родитеља Крста (рођеног 1885) и Стоје (1900), и њене малољетне браће, пострадаше још и Аџићи: Даринка (1916), Гроздана (1938), Вуле (1939) и Ненад (1943), Стана (1909), Љубица (1927) и Љубинка (1943); Гојковићи: Новка (1876), Иван (1903) и Милица (1901), Милица (1904) и Новак (1939), Марица (1898), Вида (1895); Лубурићи: Новка (1885), Сара (1911), Момир (1937), Даница (1939) и Милош (1941), Милева (1910), Љубица (1927), Видосава (1930), Данило (1932), Јован (1934), Матије (1936), Обрад (1938) и Радмило (1940); Маловић: Аница (1938); Ниношевићи: Милица (1885), Сара (1906), Милева (1937), Олга (1938), Ратко (1939) и Светозар (1940); Сочице: Цвијета (1914), Анђа (1935), Босиљка (1937), Радојка (1938) и Стеван (1940), и Томана (1890). Када злочинци одоше из Плужина, Пивљани на мјесту Јагликиног страдања затекоше стравичан призор: пепео и остатке мученичких костију Свете Јаглике и с њом пострадалих плужинских мученика. По положају већег згрченог костура над другим мањим, познаше међу осталим костурима да је Јагликина мајка Стоја сагорела док је тијелом штитила најмлађег сина Душана. Њихове свете остатке Пивљани пажљиво сакупише и чесно погребоше у заједничку гробницу пред плужинском црквом Светог Јована Крститеља. Света мученица Јаглика Пивљанка пострада 24. маја по старом, односно 6. јуна по новом календару 1943. године Господње. Боже свих Светих мученика српских, који кроз вјекове пострадаше за праву вјеру и народну слободу, молитвама Свете мученице Јаглике Пивљанке помилуј нас грешне и спаси, Благи, душе наше. Амин. С благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, по сачуваним свједочењима оних који преживјеше Пивску Голготу из 1943. године, и по казивању 87-годишње Јагликине сестре од стрица Милуше Аџић, удате Мићановић, ово житије Свете мученице Јаглике и с њом пострадавших 45 мученика плужинских написа Рајо Војиновић током Недјеље Христових страдања 2014. године Господње.

svetigora / 2014 / јун

танад. Ту се зауставише и уђоше у колибе да се колико-толико осуше и накратко окријепе од премора, глади и студени. Одлучише да замијесе мало хљеба и скроба, да се нахране, па да онда наставе бјежанију, ни сами не знајући у ком правцу. И у томе их затече ноћ. У договарању куда да крену, умор и сан их савладаше и тако на том мјесту дочекаше зору. У расвит се пробудише с намјером да одмах иду у збјег, али већ бјеше касно за то, јер се изнад њих, на ободу села појавише до зуба наоружани столачки муслимани, припадници СС „Ханџар“ дивизије. Надојени мржњом према Христу и Његовим вјернима, они их похваташе и кундацима утјераше у колибу Обрена Гојковића. У општем метежу, врисци жена и дјеце, те вици и псовкама острвљених христомрзаца, Анђа Лубурић успје некако да се искраде и са собом скрајне Јагликину млађу сестру Виду. Њих двије сакрише се у крошњу оближњег дрвета, из које са страхом и ужасом посматраху шта се даље догађаше са збјегом. Бог је тако хтио, да би касније имао ко да потомству истинито свједочи о том страшном догађају. Пошто добро запријечише врата, зликовци запалише колибу у коју претходно бјеху утјерали пивске страдалнике, међу којима и Јагликине родитеље и њену малољетну браћу: Милорада (рођеног 1934), Момчила (1936) и Душана (1938). Једино Јаглику двојица зликоваца одвојише на страну. Док из покисле сламе куљаху ватра и црни дим, а из колибе одјекиваху писка престрављене дјеце и кашаљ старијих и изнемоглих, Јаглика се отимаше из руку похотом помрачених крвника, који бијаху наумили да се насладе њеном тјелесном љепотом. Но они је чврсто држаху и свађаху се и препираху на чистом српском језику: „Моја је! – Није него моја!“ Схвативши да зликовци намјеравају да је обешчасте, док јој мачеви бола и туге раздираху срце и душу, ова дивна дјева Христова се надљудском снагом отрже из гвозденог стиска два пара безбожничких руку. Попут лаконоге срне она поскочи према вратима колибе у којој су живи горели њени родитељи и браћа, отпријечи врата и уђе у огањ, а кроз огањ у вјечно и непролазно Царство Божије. За тај њен свети подвиг Христос Господ награди је двоструким вијенцем дјевствености и мучеништва.

24 Манастир Пива

besjeda Владика будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије служио је са свештенством и свештеномонаштвом, у сриједу 30. априла 2014, у Мурину, молебан жртвама које су страдале током НАТО бомбардовања овог мјеста 30. априла 1999.

Мјесто које нас враћа у памет И

они у нашем народу који хвале НАТО пакт вријеђају ове жртве и не раде добро за своју отаџбину и за свој народ. Од таквог поступка гажења и заобилажења истине и вријеђања жртава не очекујемо ништа добро, али нека свак ради онако како мисли да је најбоље. С тим што, чини ми се, да појединци мисле оно што само њиховим личним интересима одговара, а тако нас нијесу учили наши преци и то није наше васпитање. Нека овај помен који смо данас извршили Господ прихвати као малу нашу жртву и сјећање на ове мученике. Ми овим поменом потврђујемо да их нијесмо заборавили, као што и онај велики помен великог страдања у славној и великој Велици ове године треба да буде наша општа обавеза, јер се навршава 70 година од геноцида који је извршен над Великом. Ни једно ни друго не можемо заборавити: сама стварност нас обавезује, а и наши такозвани пријатељи нас свако мало, сваких 20 до 50 година, подсјећају и не дају нам да то заборавимо. Нека се ови дани сјећања наставе и кроз будућа покољења и да ово жртвено мјесто буде мјесто окупљања и сабирања и сјећања и враћања у памет, а све нас Господ, због ових жртава невиних, због ове дјечице, да помилује као што је њих помиловао на небесима и настанио их у своме животворном, вјечном и очински топлом наручју. Свима вама нек дарује Господ свако добро. На многаја љета! Христос васкрсе!

јун / 2014 / svetigora

звршисмо помен, помолисмо се Богу за покој душа муринских жртава које невино пострадаше од безбожне НАТО силе, која је преко ових и многих других жртава у нашој отаџбини, преко мурнискога моста и преко многих мостова, преко обданишта и болница које је бомбардовала, дошла до свог циља – да одузме дио наше отаџбине, и то њен најсветији дио, Косово и Метохију. Нека се не чуде људи што и ми одавде из Црне Горе, која је наша отаџбина, и Косово и Метохију такође зовемо својом отаџбином. Да поменемо само два од многих разлога. Нека они који се чуде што ми Косово и Метохију, и против воље ове наше власти, зовемо својом светом отаџбином, виде колико је породица по Црној Гори родом и даљњим поријеклом са Косова и Метохије, колико је породица из Црне Горе насељавало Косово и Метохију. Нека погледају – да ли се игдје пјевало о косовској жртви и о светињама Косова и Метохије колико у Црној Гори. Мурина је такође поднијела жртву прије петнаест година, а прије седамдесет година и Велика, и придружили су се по својој жртвености Косову и Метохији и Јасеновцу. Драга браћо и сестре, ове невине жртве, нарочито ова дјечица од 10 до 14 година – Јулија, Оливера и Мирослав, а и ови одрасли људи, нарочито старац Манојло Коматина, и ништа мање Вукић Вулетић и Мирка Кочановић, сви они су жртве пред лицем Божијим и вреднији су пред лицем Божијим и у очима поштених људи од цијеле ратне армаде НАТО пакта, и ми у ту вриједност гледамо насупрот сили земаљској која гута земље и народе. Не можемо, иако је сила велика, да газимо по истини. А нарочито нико не може да нас присили да газимо по жртвама и да вријеђамо жртве, као што сви

Изложба фотографија у крипти Храма Христовог Васкрсења

svetigora / 2014 / јун

„Памтимо!“

У организацији Братства православне омладине Црне Горе, портала ИН4С и мировног покрета „Не у рат – Не у НАТО“, у крипти Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици је 8. маја 2014. отворена изложба фотографија „Памтимо!“, коју чине фотографије из ратне 1999. године, када је НАТО алијанса извршила агресију на СРЈ. Окупљенима су се обратили Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, предсједник Братства православне омладине свештеник Миајло Бацковић и новинар Горан Ћетковић. Митрополит Амфилохије је казао да је изложба посвећена 15-годишњици НАТО бомбардовања СРЈ, „а у исто вријеме посвећена је и 9. мају, дану побједе над фашизмом. Није случајно што је то двоје спојено, jер нажалост фашизам који је превазиђен и побијеђен у Европи 1945. године, 9. маја, у наше дане се поново повампирио и започео је своју нову сјетву зла“. Према његовим ријечима, бомбардовање СРЈ и БиХ од стране НАТО пакта наставак је онога што су започели Хитлер и Мусолини 1941. године: „За вријеме Мусолинија јужни дио Космета заједно са дјеловима данашње Црне Горе, до Добрих вода, био је саставни дио такозване Велике Албаније. Сјеверни дио Космета био је у саставу окупиране Србије, али је био под њемачким протекторатом. Садашњи положај Косова и Метохије рекло би се да је и дугорочно трагичнији од онога из времена Другог

свјетског рата, јер је насиљем ништа мањим од насиља фашистичког Косово и Метохија одузето Србији и Црној Гори, и насилно је створена такозвана независна држава Косово“. Митрополит је нагласио да се у данашње вријеме дух фашизма пренио и на просторе Украјине. Свештеник Миајло Бацковић је нагласио да су Братство православне омладине, портал ИН4С и мировни покрет „Не у рат – не у НАТО“ ову изложбу симболичног назива „Памтимо“ организовали као допринос у борби против заборава. Он је казао да није случајно што изложба креће из Храма Христовог Васкрсења, јер, како каже, „Васкрсењем Христовим праштамо, али не смијемо да заборавимо“. Бацковић је казао и да ће изложба наставити пут, и да ће на након Подгорице ићи кроз цијелу Црну Гору. Горан Ћетковић је казао да од 2000. године, од како је у Београду завладала демократија, снажно подржана из Подгорице, фотографије и ужасни призори НАТО дарова полако постају невидљиве и на глобалној интернет мрежи. Он је истакао да је покренута акција да се сакупе све фотографије и видео записи из периода НАТО агресије на СРЈ, како би се сачувало од заборава свједочанство о НАТО злочинима. Отварању поставке фотографија присуствовао је и хор Богословие, као и хор Духовне академије из Санкт Петербурга који је предводио викарни Архиепископ петергофски Амвросије, ректор Петроградске духовне академије. Првак Црногорског народног позоришта Гојко Бурзановић изговорио је поруку Светог Петра Цетињског из његовог предсмртног завјештања. Р. В.

ГЛАВА ШЕСТА 19. Тада Санавасар онај кад је стигао постави темеље дома Господњег у Јерусалиму, и од тада до сада грађен још није завршен. 20. Сада, дакле, ако ти је угодно, царе, нека се потражи у царским књигохранилиштима, господина цара која су у Вавилону; 21. па ако се нађе одобрење цара Кира за градњу дома Господњег у Јерусалиму, и ако је то по вољи господину цару нашем, нека нас о томе обавијести. 22. Тада цар Дарије нареди да се потражи у царским књигохранилиштима која се налазе у Вавилону, и би нађен у Екватанама, граду у области Мидије, један запис у коме бјеше написано ово: 23. Прве године царовања Кировог, цар Кир нареди да се дом Господњи у Јерусалиму сагради, гдје се жртве приносе кроз огањ непрестано; 24. његова висина је шездесет лаката, ширина лаката шездесет, са три просторије од тесаног камена и једном просторијом од домаћег дрвета новом, расходи пак да се дају из дома цара Кира. 25. И свештени сасуди дома Господњег, златни и сребрни, које изнесе Навуходоносор из дома у Јерусалиму и однесе у Вавилон, да буду враћени у дом у Јерусалим, гдје су некад били, и тамо постављени. 26. Па нареди (цар) да се постара Сисиније војвода Сирије и Феникије и Сатразуване, и сарадници и постављени у Сирији и Феникији кнезови да се удаље од мјеста, а да пуште слугу Господњег Зоровавеља, војводу Јудеје и старешине Јудеје да граде дом онај Господњи на своме мјесту. 27. И ја наредих одлучно да се гради и да настоје да помогну повратницима из заробљеништва у Јудеји све док се не заврши дом Господњи; 28. и од пореза Килисирије и Феникије брижљиво сакупљено давати тим људима на жртвоприношење Господу, Зоровавељу епарху у јунцима и овновима и јагњадима, 29. такође и пшеницу и со и вино и уље, стално сваке године, онако како свештеници, који су у Јерусалиму, буду наложили да се троши свакодневно и сигурно, 30. како би се приносиле изливне жртве Богу Вишњем за цара и за дјецу његову и да би се молили за њихов живот. 31. И нареди да ако неко преступи нешто од предреченог и прописаног или погази, да се узме дрво од његовог и да на њему буде објешен, а његова имовина да буде царска. 32. Ради тога и Господ, чије се име тамо призива, нека истријеби сваког цара и народ, који испружи руку своју да нашкоди или зло учини дому Господњем ономе у Јерусалиму. 33. Ја цар Дарије заповиједих да се тачно по овом поступи.

јун / 2014 / svetigora

1. А друге године царовања Дарија пророкова Агеј и Захарија Едијев, пророци, Јудејцима, у Јудеји и Јерусалиму, именом Господа Бога Израиљева, везано за њих. 2. Тада уставши Зоровавељ Салатилов и Исус Јоседеков, почеше да граде дом Господњи у Јерусалиму, заједно с пророцима Господњим, који су им помагали. 3. У то вријеме дође к њима Сисиније војвода Сирије и Феникије и Сатравузане и њихови сарадници, и рекоше им: 4. Чијом наредбом градите овај дом и кров овај, и све остало што чините? 5. И имаху благодат старјешине Јудејаца удостојени посјете у заробљеништву од Господа, 6. те им не забранише градњу, док не буде јављено Дарију о њима и док не буде одговорено. 7. Препис писма, које написа Дарију Сисиније војвода Сирије и Феникије и Сатравузане, и његови сарадници, кнезови у Сирији и Феникији: 8. Цару Дарију радовање! Нека је све знано господину нашем цару, да дошавши у земљу Јудејску и ушавши у град Јерусалим, нашли смо старјешине Јудејске из заробљеништва у граду Јерусалиму како граде дом Господу велики, нови од камења тесаног драгоцјеног, уграђујући дрвета у зидове. 9. И та дјела брзо се изводе, те напредује посао у рукама њиховим, и са свом славом и приљежношћу се обавља. 10. Тада смо упитали старјешине ове говорећи: Ко вам је наредио да градите дом овај и да дјела та утемељујете? 11. Упитали смо их стога да би могли да те обавијестимо и да ти напишемо о људима водећим, тражили смо од њих и списак имена њихових предводника. 12. А они нам одговорише говорећи: Ми смо слуге Господа Створитеља неба и земље, 13. а дом је грађен прије много година од цара Израиљева великога и моћнога и био завршен. 14. Но пошто оци наши прогњевивши сагријешише Господу Израиљеву небеском, предаде их у руке Навуходоносора цара Вавилона, цара халдејског; 15. дом пак би разорен а народ одведен у ропство у Вавилон. 16. Прве пак године царовања Кира земљама Вавилоније, написа Кир да се сагради дом овај; 17. и свештене сасуде златне и сребрне, које је изнио Навуходоносор из дома у Јерусалиму и поставио их у своме храму, опет их изнесе Кир цар из храма у Вавилону и предаде их Зоровавељу и Санавасару епарху, 18. и нареди му да однесе све сасуде ове и да их положи у Храм, који је у Јерусалиму, и Храм тај Господњи да буде саграђен на свом мјесту.

biblijske kwige

КЊИГА ЈЕЗДРИНА ДРУГА

Превод: Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

svetigora / 2014 / јун

ГЛАВА СЕДМА

1. Тада Сисиније епарх Килисирије и Феникије и Сатравузане и сарадници, слиједећи ономе што је цар Дарије заповиједио, (1 Јездр. 6, 13) 2. настојаху да на свештеним дјелима приљежније сарађују са старешинама Јудејским и свештеноначалницима. 3. И бише успјешна свештена дјела при пророштву Агеја и Захарије пророка, 4. и завршише их заповијешћу Господа Бога Израиљева, 5. и с дозволом Кира и Дарија и Артаксеркса царева персијских заврши се дом свети до двадесет трећег мјесеца Адара шесте године цара Дарија. 6. И учинише синови Израиљеви и свештеници и левити и други што су из заробљеништва придошли, све сагласно написаном у Књизи Мојсијевој. 7. И принесоше на обновљење светилишта Господњег сто волова, двије стотине јараца, четири стотине јагањаца, 8. јараца, за гријехе свега Израиља, дванаест, према броју дванаест началника племена Израиљевих. 9. И стадоше свештеници и левити обучени у одежде по племенима поред дјела Господа Бога Израиљева, сагласно Књизи Мојсијевој, и вратари на свима дверима. 10. И празноваше синови Израиљеви, од оних из заробљеништва, Пасху у четрнаести дан првога мјесеца. Тада се осветише свештеници и левити заједно, 11. а сви остали, што су из заробљеништва, не бише освећени, а левити сви заједно бише очишћени, 12. и жртвоваше Пасху свима синовима заробљеништва и браћи њиховој свештеницима и себи самима. 13. И једоше синови Израиљеви што су из заробљеништва, сви који су се одвојили од гадости народа земаљских, који ишту Господа. 14. И прославише празник Бесквасних хљебова седам дана, веселећи се пред Господом, 15. зато што обрати ум цара асирскога на њих, да укријепи руке њихове на дјела Господа Бога Израиљева. - наставиће се -

Делегација Српске Патријаршије у Албанији

Протођакон ИГОР Балабан

reporta`a

Нова „Света Софија“ у Тирани а позив Архиепископа тиранског и све Албаније г. Анастасија, Патријарх српски г. Иринеј је боравио у Н Тирани од 31. маја до 2. јуна, а поводом освећења Сабор-

ног храма Васкрсења Христовог у престоници Албаније. У пратњи Патријарха српског били су Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Епископ рашко-призренски г. Теодосије, архимандрит Кирило, јеромонах Андреј, као и ђакон Владимир Руменић. У БАРУ На путу за Тирану, патријарх Иринеј је прошао и кроз Митрополију црногорско-приморску. Послије дочека, који су му на подгоричком аеродрому приредили митрополит Амфилохије и свештенство Митрополије, патријарх Иринеј је посјетио Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару, гдје му је приређен величанствени дочек. Доксологију је служило свештенство Архијерејског протопрезвитеријата барског, у присуству вјерног народа. Потом је митрополит Амфилохије Патријарху исказао добродошлицу, рекавши између осталог: „Ваша Светости, Велика је радост наша што сте ви овдје, велика је радост овога града, и велика је радост овог храма, јер смо вашим доласком још увјеренији да ће он доиста бити и довршен у наредне двије године. Добро дошли, и благословите овај народ, и благословите да овај храм буде завршен до 2016. године, а то је хиљадугодишњица мученичке смрти Светог Јована Владимира.“ Патријарх Иринеј је узвратио, рекавши између осталог : „Хвала, Високопреосвећени, на Вашим дивним речима. Овде се гради величанствени храм. Ваше присуство, браћо и сестре, оправдава величину и лепоту овога храма. Ваше присуство данас овде је једно од чуда Господњих нашега времена. У ово време, које се сматра временом отуђења народа од Бога, и Цркве, и вере, и поред моћних сила зла овога света, ево народ Божији, ви, браћо и сестре, многи христољубиви, чијих се срцâ Господ дотакао, градите овај дивни, величанствени храм.

У ПОСЈЕТИ СКАДРУ И ВРАКИ Патријарх српски и делегација СПЦ, у пратњи митрополита Игњатија, посјетили су цркву Свете Тројице у Враки код Скадра, гдје и до данас, поред многих притисака кроз вијекове, и даље наш народ чува своју православну вјеру. О овој цркви и вјерницима, по договору Архиепископа албанског Анастасија и митрополита Амфилохија већ годинама брину свештеници из Митрополије црногорско-приморске. По уласку у храм, патријарха Иринеја је поздравио митрополит Игњатије, у име Свештеног синода Албанске Православне Цркве и архиепископа Анастасија, заблагодаривши Патријарху српском на доласку у Албанију и на учешћу у духовним слављима у Враки и у Тирани. Након ријечи добродошлице, сабрани вјерни народ поздравио је патријарх Иринеј, који је између осталог рекао: „Ово је за мене велики дар и благодат Божија, да посетим ове дивне крајеве, да посетим ову дивну цркву, и вас браћо и сестре који припадате Светој Цркви Православној, великој породици православних народа. Ја долазим у име наше свете Српске Православне Цркве да вас поздравим и да вам пренесем поздраве наше Цркве и нашега народа, вама који живите овде на овим просторима. Ми смо једна велика породица хришћанска, православна, и ма у којим државама да живимо ми смо породица духовна, и нама је циљ да се зближимо и сјединимо са Господом нашим. А када смо са Богом сједињени онда смо блиски и једни другима. Ви живите у овој благословеној земљи, овде живе православни, римокатолици и браћа муслимани, иако припадамо различитим верама, ми смо народ Божији. Све нас је Господ створио и сви смо дужни и позвани да славимо Господа на начин како нас то вера учи.“ Свечаном дочеку патријарха српског Иринеја у Враки и Скадру, присуствовали су и свештеници Митрополије црногорско-приморске и Албанске Православне Цркве, амбасадор Републике Србије у Тирани г. Мирољуб Зарић, директор Управе за сарадњу са цр-

јун / 2014 / svetigora

Дочек Патријарха српског Иринеја у Храму Св. Јована Владимира у Бару

Радује ме што сам данас са вама, браћо и сестре. Нисам ово планирао, и морам да признам да сам веома изненађен храмом и вашим присуством у храму. И утолико је моја радост већа. Живели, били Богом благословени, сада и увек и у векове векова. Амин.“ Потом је патријарху Иринеју ријечи добродошлице упутио и предсједник Црквене општине Бар Дејан Ђуровић. Патријарх Иринеј је обишао Саборни храм, а након братске трпезе, свештеници и вјерни народ су Бара испратили Патријарха и Митрополита на пут у Албанију. На граници је делегацију СПЦ, као изасланик архиепископа Анастасија, чекао Митрополит бератски Игњатије, у пратњи државног протокола и обезбеђења највишег ранга.

Дан који се чекао у Скадру вјековима

svetigora / 2014 / јун

квама и верским заједницама у Влади Републике Србије др Милета Радојевић са сарадницима, као и бројни вјерници из Враке, Скадра и околине, као и из Црне Горе. Међу сабранима је било како православаца, тако и римокатолика и мухамеданаца, који су сви саборно дошли да дочекају и поздраве српског Патријарха. У име Друштва Светог Јована Владимира из Скадра, патријарха Иринеја је поздравио предсједник г. Симо Ајковић, који је између осталог рекао: „Ваша Светости! Добро нам дошли у Скадар. Ево дана који створи Господ да се радујемо и веселимо у њему. Дана кога генерације Срба у Албанији чекају вјековима. Ваш долазак на огњиште предака, за гробове њихове и за нас, њихове потомке је велики благослов. Ви најбоље знате, Ваша Светости, кроз каква страдања је прошла наша света Српска Православна Црква на овим просторима. Храмови су били порушени, свештеници прогоњени и убијени, а звона замукла… Кад нам се учинило да нема краја нашем забораву, откривањем моштију Светог Јована Владимира, зетског краља и мученика и поновним успостављањем православне цркве у Албанији, на челу са Његовим Блаженством архиепископом Анастасијем, и доласком Митрополита црногорско-приморског Амфилохија на Цетиње и његовом сталном бригом за судбину остатака нашег народа у Албанији, ствари су почеле да се мијењају на боље. Вратили смо се у живот достојан људи и хришћана. Знак тог нашег повратка вјери предака је и овај храм Свете Тројице у Враки, који је заједничким трудом архиепископа Анастасија и митрополита Амфилохија саграђен“. Дјеца из школе српског језика и културе, која већ неколико година овдје успјешно дјелује, извела су пригодан програм рецитација, пјесама и игара. У програму су наступили и чланови КУД „Обилић“ из Скадра, који су одиграли народне игре из Србије и Црне Горе, док су Гордана и Сања Ајковић и Нимет Лекић, отпјевали неколико традиционалних пјесама из Србије, Црне Горе и са Косова и Метохије. У току програма патријарха Иринеја је поздравио предсједник удружења „Морача-Розафа“, г. Павле Брајовић, који је између осталог рекао: „Ваша Светости! Удружење ‘Морача-Розафа’ постоји више од двије деценије и окупља Србе и Црногорце, како бисмо могли да сачувамо језик,

30 код манастира Светих Сергија и Вакха, гдје су сахрањени српски краљеви Војислављевићи

вјеру, обичаје и културу нашег народа. Првих десет година нисмо имали никакву помоћ од оних који су законски били обавезни да нам је пруже. Напротив, ми смо од њих били тешко гоњени. Последњих десет година, захваљујући бризи митрополита Амфилохија и труду Митрополије црногорско-приморске, ми смо имали духовну и материјалну помоћ. Имали смо и подршку Републике Србије, која нам је преко Министарства за дијаспору и Министарства културе увијек излазила у сусрет. Благодаримо Господу и Светом Јовану Владимиру, српском краљу и мученику, што сте нас удостојили свога присуства и благослова, и што је управо наше покољење удостојено да дочека по први пут у историји српског патријарха у Враку и Скадар. Добро нам увијек долазили!“ Послије лијепе посјете у Враки, Патријарх, митрополит Амфилохије и митрополит Игњатије посјетили су остатке древног манастира Светог Сергија и Вакха на ријеци Бојани, гдје је, по предању, сахрањено неколико личности из династије Војислављевића. У ТИРАНИ По доласку у Тирану, делегација је, заједно са епископом Теодосијем и јеромонахом Андрејем, који су у међувремену стигли из Призрена, смјештена у престижни хотел Шератон у Тирани, гдје су се на свечаној вечери срели са многим првојерарсима и представницима помјесних Православних Цркава. Сви чланови наше делегације су саслуживали на освећењу и Светој литургији у Катедралном храму Васкрсења Христовог у Тирани, којима је началствовао Патријарх константинопољски и васељенски г. Вартоломеј. Поред нашег Патријарха, патријарха Вартоломеја и домаћина Архиепископа тиранског и цијеле Албаније г. Анастасија, овом торжеству су присуствовали предстојатељи неколико помјесних Православних Цркава: Патријарх јерусалимски г. Теофил, Патријарх румунски г. Данијел, Архиепископ кипарски г. Хризостом, Архиепископ атински г. Јероним, Архиепископ варшавски г. Сава, као и представници осталих Цркава. На Литургији су присуствовали предсједник Албаније Бујар Нишани, предсједник Скупштине Иљир Мета, градоначелник Тиране Љуљзим Баша, други државни званичници, као и највиши представници Римокатоличке цркве и Исламске заједнице у Албанији. Послије размјене поклона у сали Синодалног центра у Тирани, којом приликом је

Светa литургијa у Катедралном храму Васкрсења Христовог у Тирани

принуђени да се преселе, највише у Метохију и Црну Гору, а наставило се под стаљинистичким и безбожним режимом Енвера Хоџе послије Другог свјетског рата. У вечерњим часовима Патријарх је са делегацијом присуствовао Фестивалу омладине у Културном центру Православне Цркве Албаније, који се налази у крипти Катедрале, гдје је, поред традиционалних пјесама и игара, приказан и кратак филм о обнови ове Цркве, која је деведесетих година, када је у Албанију дошао Архиепископ Анастасије била без епископа и готово потпуно уништена. Њена обнова је крунисана овим великим догађајем, који је значајан не само за Православну Цркву у Албанији, већ и за државу Албанију. Патријарх Иринеј се 2. јуна, заједно са осталим предстојатељима Православних Цркава, сусрео, у одвојеним састанцима, са предсједником Албаније, предсједником Скупштине, као и премијером Еди Рамом. Премијеру Рами, који потиче из православне породице, Патријарх је поклонио икону Дечанске Мајке Божије. Премијер Рама је рекао да му је јако жао кад види шта су неки његови сународници радили на Косову и Метохији са црквама, које су исписане графитима и девастиране. Споменуо је и да је Влада Албаније, у оквиру помоћи коју шаље на КиМ, помагала и српску заједницу у Грачаници, нагласивши да страшна опасност пријети и региону и свијету од религиозних национализама. Као примјер заједнице у којој могу да живе многе вјерске заједнице навео је Албанију. Предсједник Скупштине, г. Мета, у разговору је између осталог рекао да је био у манастиру Дечанима и да се труди да има добру сарадњу са свим државама у региону, међу којима је и Србија, као и да се залаже за мир и толеранцију. Током свог боравка, Патријарх је дао интервју за једну од највећих телевизија у Албанији Top Channel,

јун / 2014 / svetigora

патријарх Иринеј поклонио Архиепископу путир, дискос и панагију, а као уздарје добио икону Васкрсења, наша делегација је присуствовала свечаном ручку у Хотелу Шератон. У току ручка, сви предстојатељи су одржали пригодне здравице поводом освећења Храма. Патријарх Иринеј је у својој здравици истакао љепоту новоосвећеног храма и притом га је назвао тиранском Светом Софијом. Такође је рекао да све вјере, нарочито хришћанска, треба да шире мир – јер све оно што чинимо а што угрожава наше ближње дугорочно доводи до лоших посљедица и по нас саме. Патријарх се осврнуо на то и да су једним великим дијелом данашње Албаније владали српски владари, међу којима је и Свети Јован Владимир, који је један од најпоштованијих светих у Албанији. Рекао је и да српски народ три жене у својој историји назива мајкама – једна је Јевросима, мајка Марка Краљевића, друга је мајка девет Југовића, а трећа је Преподобна мати Ангелина Крушедолска, српска деспотица, рођена Албанка, коју је народ прозвао својом мајком због добра које је учинила за српски народ. Све ове околности треба да зближавају наше народе, буду нам путоказ за будућност и образац за наше данашње понашање. Истог дана, Патријарх са делегацијом је посјетио Амбасаду Републике Србије у Тирани. Амбасадор Зарић је заблагодарио Патријарху на доласку, рекавши да је тај дан посјете Патријарха српског историјски дан за нашу Амбасаду и народ у Албанији. Заблагодаривши Цркви Српској и митрополиту Амфилохију на бризи коју су ових година имали за наш народ у Албанији, амбасадор је пред Патријархом исказао своје мишљење да би било добро да се ускоро, по могућности, пошаље и стални парох за цркву у Враки, који би непрестано могао да се стара о тамошњем народу, и замолио Патријарха да им у том смислу помогне. Митрополит је том приликом поменуо да постоји неколико студената Духовне академије у Драчу нашега поријекла који би могли бити потенцијални кандидати за овакву дужност. Осврнувши се на посјету остацима манастира Светог Сергија и Вакха, Патријарх је рекао да је преостали зид нека врста зида плача за наш народ. Страдање српског народа на тим просторима трајало је кроз вијекове, а било је јако изражено између два свјетска рата кад су многи из сјеверне Албаније били

и у њему је рекао следеће: „Живели смо кроз векове са Албанцима. Никад није било проблема међу нашим народима. Оно што се у наше време догађа – одвајање Косова и формирање нове државе независне од Србије утиче на нас. Косово и Метохија је најсветије место за нас Србе, на коме се развила читава наша историја.“ Патријарх је нагласио и да је сједиште Српске Патријаршије у Пећи, „а овако испада да је резиденција Српске Патријаршије у другој земљи а не у Србији. Ми то не можемо ни да дозволимо нити да схватимо. Ми смо вољни да нађемо правично решење, тако да обе стране буду задовољне. Ако смо вековима живели заједно, зашто не бисмо могли то да наставимо? Други проблем је да је 200.000, 250.000 Срба морало да напу-

сти Косово и Метохију и није нам јасно зашто и даље не могу да се врате својим домовима“, рекао је Патријарх. Он је нагласио да би народ морао да добије прилику да се врати својим кућама, додавши да Срби никад нису били непријатељски расположени према Албанцима, и да чак ни након ослобођења од Турака 1912. није било протјеривања Албанаца, додавши да треба живјети у миру са свима и да сви треба да се молимо Богу да престану сукоби и ратови, како на КиМ, тако и у цијелом свијету. Сви званичници с којима се патријарх Иринеј сусрео изразили су своје задовољство тиме што је на овоме значајном скупу присутан и Патријарх српски.

Патријарх Иринеј одликовао предсједника Филипа Вујановића Патријарх српски г. Иринеј је 2. јуна, по повратку из Тиране, посјетио, заједно са митрополитом Амфилохијем, Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици и предсједнику Црне Горе Филипу Вујановићу уручио Орден Светог цара Константина, којим га је, поводом 17 вјекова од доношења Миланског едикта одликовао Свети архијерејски синод Српске Православне Цркве. Дочеку Његове Светости присуствовали су многобројни вјерници из Подгорице. На свечаности уручења ордена патријарх Иринеј је казао: „Није ово случајно, да баш овде, вама који представљате Црну Гору, доделимо ово одликовање – у најлепшем и најновијем храму наше Цркве, црногорскога и српскога народа и целог народа православнога. Ту велику част има ја, на предлог вашега митрополита Амфилохија. То чинимо са великом радошћу, са жељом да орден који ће украшавати вашу личност буде један нови повод, нова сила и снага да Црну Гору одржите и водите оним путем којим су је упутили сви представници Црне Горе, почевши од митрополита Данила, Петра Цетињског Првог и Петра Другог, и других значајних личности народа Црне Горе, народа српскога“, патријарх Иринеј. „Желимо вам да на том светом путу истрајете и да допринесете да Република Црна Гора са Републиком Србијом игра и данас улогу коју је играла у историји, да своје снаге, и духовне и историјске и културне, ујединимо и да и у овом

времену наш народ има ону улогу коју је имао кроз читаву историју. Ми се надамо, јер сте ви личност која има пуну одговорност, да ћете наше жеље, које су жеље народа, испунити на понос свих нас“, закључио је патријарх Иринеј. Предсједник Вујановић је заблагодарио Његовој Светости и Архијерејском сабору СПЦ на одликовању. „Ја исказујем поштовање према овом одликовању због самог ордена, због године у којој сам га добио, због године у којој су се десили догађаји у Православној митрополији црногорско-приморској, по којима ће се прошла година вјечно памтити“, рекао је Вујановић. Он је казао да је Свети цар Константин доношењем Миланског едикта позвао на мир, на поштовање свих, без обзира како и у кога вјерују, нагласивши да је „у нашој Црној Гори гдје се често удаљавамо и гдје се теже приближавамо, гдје се лакше дијелимо а теже сабирамо, у нашој Црној Гори гдје дуже памтимо сукобе а теже праштамо, порука цара Константина и данас порука од посебне вриједности“. Вујановић је рекао да му је посебно драго што је тај овај орден добио у години када је прослављено осам вјекова манастира Ђурђеви ступови: „Његов велики игуман Мојсије Зечевић био је савременик и Петра Првог и Петра Другог, човјек који је везивао Црну Гору и Србију и упућивао поруку да морамо бити заједно и у вољи и невољи, осјећајући нашу блискост“. Даље је казао да је прошла година била и година завршетка градње и освећења подгоричког Саборног храма који је двије деценије грађен од камена црногорског, али и од материјала из читавог свијета, и „који својом симболиком показује и показиваће заувијек да су поруке мира и једнакости вјечне поруке. Зато овај орден доживљавам као поруку Црној Гори“, закључио је предсједник Вујановић. Р. В.

Прослава 900 година од рођења Светог Симеона Мироточивог у Студеници – мајци цркава и манастира наших

АЛЕКСАНДАР Вујовић

reporta`a

Свето сабрање у српском Сиону С

а благословом Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, бројно свештенство, монаштво и вјерни народ из Митрополије црногорско-приморске су узели учешћа у прослави 900 година од рођења Светог Симеона Мироточивог у манастиру Студеници 13. и 14. маја 2014. године. На овој прослави и на свечаном призиву Светога Духа на почетку рада Сабора архијереја наше Цркве у храму Светих апостола Петра и Павла у Расу код Новог Пазара су били и професори и ученици Богословије Светог Петра Цетињског. Ђаке Цетињске богословије су предводили архимандрит мр Кирило Бојовић, професор г. Душан Биговић, и теолог Александар Вујовић, уредник катихетског програма Радија Светигоре. Ученици четири разреда Цетињске богословије, обучени у бијеле свечане стихаре, дочекали су у Студеници Патријарха српског г. Иринеја и господу Архијереје. По уласку патријарха, архијереја, свештенства и вјерног народа у катедрални храм манастира Студенице, цетињски богослови појали су на доксологији патријарху Иринеју, заједно са ученицима Богословије Светога Јована Златоустог из Крагујевца. После одслужене доксологије, све присутне, у име свештенства, монаштва и вјерног народа Епархије жичке, поздравио је домаћин, администратор Епархије жичке Епископ шумадијски Јован. Потом је патријарх Иринеј упутио архипастирску бесједу сабраним архијерејима, свештенству, монаштву и вјерном народу, говорећи о значају ове светиње и светородне лозе Немањића за српски род, и о предстојећем раду и заседању Светог Архијерејског Сабора, рекавши између осталог: „Дошли смо у Студеницу да примимо благослов Божији, преко светих Студеничких богоугодника, Светога Симеона, Светога Саве сина његовога, Светога Стефана Првовјенчаног и мајке Светога Саве, Преподобне Анастасије… Они су велики дар Божији и велика обавеза за нас, јер имајући њих, гледајући њих и цјеливајући њихове свете мошти и посјећујући њихове светиње, ми имамо и велику одговорност да будемо достојни њиховог присуства у нашем народу и нашим светињама.“

Сјутра дан, на празник Пророка Јеремије и Преполовљење Пасхе, Светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у манастиру Студеници, отпочело је овогодишње сабрање Светог Архијерејског Сабора СПЦ, и обиљежен је јубилеј 900 година од рођења Светог Симеона Мироточивог. Божанском Литургијом је началствовао патријарх Иринеј уз саслуживање великог броја архијереја. У име Цетињске богословије, на Литургији је саслуживао њен професор и васпитач архимандрит мр Кирило Бојовић. Након причешћа и литургијског сабрања, архипастирском бесједом сабранима се обратио патријарх Иринеј, између осталог рекавши: „Ево смо у светом дому Божијем, у светој Студеници, мајци цркава и манастира наших, одакле је просијала и засветлила светлост Христовог Јеванђеља у нашем народу. Одавде се јаванђелска истина пронела и пренела у све крајеве где живи наш народ, род и пород Светога Саве. Одавде је реч Божија дошла српском народу, зато је ово наш Сион, српски Сион. Као што су се некада апостоли разишли широм света да објаве име Христово, и све оно што су они видели и чули за време боравка Господа Христа на земљи, тако се из свете Студенице носила и пронела реч Божија, а са речју и благодат Божија српском народу... Благодарећи времену светих Немањића ми смо могли да преживимо 500 година ропства под Турцима. Да нам није било тог залога духовног, заиста ми не бисмо данас били оно што јесмо, нити бисмо носили имена која носимо, нити бисмо знали ко смо и шта смо. Само благодарећи нашим светим Немањићима јесмо што јесмо. Све док будемо себе привезали уз име Господа нашег и у уз име бројних светитеља из рода нашег бићемо на томе путу. Ево овде, свете мошти Симеона Мироточивог, чувара ове

јун / 2014 / svetigora

33 Света архијерејска литургија у Студеници

svetigora / 2014 / јун

светиње, ту је и Света Анастасија, мајка Светога Саве, рејског Синода, архимандрита Саве Јањића, игумана манату је монах Симон, син Немањин и Анастасијин и брат стира Високи Дечани и двојице ђакона. Након молитве у којој Светог Саве… Зато смо одлучили да наш овогоди- су поред присутних архијереја учествовали и бројни вјернишњи Свети архијерејски сабор започне овде и у Расу, ци који су до последњег мјеста испунили овај храм, Његова тамо где је био први српски сабор, први сабор који је Светост Патријарх српски благословио је присутне архијереодржао Стефан Немања... Нека је благословен дана- је пред предстојеће засиједање Сабора. Након завршеног чина призива Св. Духа, епископ Теодошњи дан – нема лепшег и благословенијег сабрања него сабрања у Господу, као што су се сабирали наши сије, као домаћин, обратио се присутнима и поздравио у име свети преци и узори наши“. свештенства, монаштва и вјерног народа Епархије рашко„Наша Црква и наш народ данас се налазе у вели- -призренске патријарха Иринеја и сабране архијереје. Потом ком искушењу. Узимају нам део по део, ево хоће и Ко- се присутним архијерејима, свештенству, монаштву и вјерном сово да нам узму. Али то никада не могу учинити. Не народу очинским ријечима обратио патријарх Иринеј нагламогу нам Косово из срца никада отети. Оно је било и сивши значај почетка Св. Архијерејског Сабора у древном јесте и остаће српско, наравно док га носимо у срцу и Петропавловском храму у Расу, и то у јубиларној деветстотој уму, док гусле свете буду певале песме косовске, оно години од рођења Св. Симеона Мироточивог – Стефана Неће бити у нама, а Господ ће то ценити… Нека нас Го- мање. спод благослови, Свети Сава нека нас чува и нека нам „Светим Симеоном Немањом и делом његових славних сибуде апостол, молитвеник пред лицем Божијим. Нека нова започела је историја рода нашега на овим светим проГоспод благослову ову велику нашу светињу и све оне сторима. Ако има игде свете благодатне земље, где је благокоји долазе у њу, сав српски народ, српско монаштво, дат Божија сишла и заувек остала и пренела се на све српске српске свештенике, српску децу – да све лепше пева- крајеве – то је земља Рашка, земља Старог Раса, земља Ђурђеју Господу и Његовим угодницима, Светом Симеону и вих ступова, Сопоћана, Студенице и других наших великих и Сави“, рекао је Патријарх српски. славних светиња“ рекао јепатријарх Иринеј. У наставку свог пастирског обраћања Патријарх српски У Расу староме позвао је српски православни народ на простору Рашке облаПосле службе у манастиру Студеници, патријарх сти да остане на својим огњиштима и да у миру и хришћанској Иринеј и господа архијереји, свештенство, монаштво љубави живи са својим комшијама, браћом по крви, јер смо и вјерни народ, упутили су се ка цркви Светих Петра сви, како је рекао, потомци Св. Саве и светих Немањића. У наставку је одржан пригодан културно-умјетнички прои Павла у Расу код Новог Пазара. Патријарха српског и преосвећене архијереје пред овим древним хра- грам, уз певање и рецитације ученика Призренске и Цетињмом, у коме је Св. Симеон Немања примио крштење ске богословије, који су између осталог отпјевали и пјесму и у коме су одржавани народни сабори у време Не- краља Николе Петровића „Онамо, намо“, као и фолклорне мањића, дочекало је више стотина вјерника са својим игре дјечијег ансамбла из Новог Пазара. парохијским свештеницима, игумани и игуманије наших најзначајнијих манастира са својим монаштвом, као и ученици Призренске и Цетињске богословије „Благодарећи времену светих Немањића ми смо са својим наставницима. могли да преживимо 500 година ропства под Свечани чин призива Св. Духа служио је викарни Турцима. Да нам није било тог залога духовног, Епископ моравички Антоније уз саслужење протојезаиста ми не бисмо данас били оно што јесмо, реја–ставрофора Саве Јовића, секретара Св. Архијенити бисмо носили имена која носимо, нити бисмо знали ко смо и шта смо. Само благодарећи нашим светим Немањићима јесмо што јесмо.“ (Патријарх српски Иринеј)

34 Сабрање код цркве Светих Петра и Павла у Расу

b e sj eda

протојереј–ставрофор ОБРЕН Јовановић

Приђе Господ

и отвори нам очи

У име Оца и Сина и Светога Духа! рага браћо и сестре, ево нас сабрани у овај недељни дан, дан Господњи, дан Васкрсења Христовога, у недељи посвећеној чуду које је Господ учинио када је човјеку слијепом од рођења отворио очи. У овој малој али садржајној јеванђелској причи, садржан је живот свакога човјека, садржан је живот и судбина рода човјечијега. Чини ми се, ако би се Јеванђеље изгубило а ова ријеч, ова прича јеванђелска сачувала, да би нам она била довољна да се из ње научимо, поучимо, и да видимо пут којим треба ићи, пут човјечијег спасења. Видимо једнога човјека, који је рођен слијеп, како сједи пред синагогом и тражи милостињу од других људи. Видимо како многи поред њега пролазе и пружају му милостињу. Неки су то вјероватно радили заиста из милосрђа, из љубави; неки су то радили да би их други људи видјели. Али Господ, пролазећи поред синагоге и видјевши његову немоћ и видјевши немоћ људску, пришао је да помогне овом човјеку онако како му човјек није могао помоћи – јер је Он, Богочовјек, и дошао да помогне и да спаси род људски. Имао је и тај младић родитеље, који су вјероватно бринули о њему; и у том времену су постојали видари који су сигурно покушавали да му помогну, али мора бити да му није било лијека… Приђе Господ, и отвори му очи. Али, прије тога је разговарао са њим, покушавајући да му отвори онај духовни вид, онај вид ума, вид срца, вид разума, који је битнији од вида очињега. Битан је свакако и тјелесни вид, да можемо да гледамо твар око себе, да можемо слободно да се крећемо, али

ако човјек духовно не прогледа, онда он остаје слијеп за оно најбитније: за свјетлост првенствено лица Божијега, а и за праву свјетлост дана којег Господ даје и дана којег Господ обасјава својом љубављу. Отвори Господ његове очи пред другим људима, и шта се десило? Оно што би се десило и данас: одмах се људи комешају, одмах се дијеле. Једни се томе радују а други оповргавају и хоће да унизе то чудо које је Господ учинио. Па почеше тога мученика да испитују: Ко ти је то учинио? На који начин ти је учинио? Шта ти уради?… Све не били оповргнули и то чудо, да не би људи повјеровали у Господа. И данас када се творе чуда у Цркви Божијој, која је пуна благодатних дарова, када се чине чуда преко Божијих људи који данас ходе овом земљом, њиховим светим молитвама које Господ услишава; преко ћивота Светих који нас грле и благосиљају у већини наших манастира и храмова, када им прилазимо са истинским покајањем и чистим ср-

Благо ономе народу којега Господ на овакав начин посјећује, јер га Господ није заборавио. Ово нам је Господ дао јер обично ми када нам је добро заборавимо на Њега, а када заборавимо Господа заборавимо и ближњега свога.

јун / 2014 / svetigora

Фудбалери цетињског „Ловћена“ држе натпис „Цетиње није срце Србије ал` је бајпас“ преузето са www.mozzartsport.com

цем; када нас Господ кроз те Божије људе својим милосрђем и својом љубављу посјећује – опет има оних који не вјерују, и који то оповргавају, па ко зна чему чудо приписују. На крају, ево, видимо и у овој јеванђелској причи, нашли су разлог да и ово чудо унизе – Онај који је чудо учинио не празнује суботу. Значи, по њиховом расуђивању, боље би било да Господ није тога човјека исцијелио, или да је негдје тога дана одмарао. Наравно да треба закона да се држимо, али не и да постанемо робови правила, јер љубав је изнад свакога правила. Љубав – да помогнемо другоме, да смо ту када некоме требамо, љубав да кад год можемо да и учинимо. Што је једном и владика Атанасије рекао, када су неки осуђивали то што је један човјек помилован, па каже владика: „Сигурно му од љубави ништа бити неће“. Значи, ако он ту љубав злоупотријеби, опет је његов гријех а не онога који му је дао и пружио ту љубав. Господ је онај који нам непрестано пружа љубав и у радости нашој и у немоћи нашој, али ми смо они који треба да ту љубав Божију прихватимо и да је правилно разумијемо. Да све оно што нам Господ даје, даје нам и ради тјелеснога здравља али првенствено да бисмо духовно прогледали, да бисмо се очистили и да бисмо заиста на ту љубав одговорили љубављу према Христу и љубављу према ближњима.

svetigora / 2014 / јун

Нека би Бог дао да то човјекољубље увијек у нашим срцима живи, и да се оно што смо сад подгријали у срцима нашим никада не охлади, него да увијек вјерујемо у Христа и да том вјером оживљавамо срца своја чинећи добра дјела.

Тада су фарисеји оповргавали то чудо само из једног разлога: да народ не би повјеровао у Христа. И данас се исто то у свијету ради: оповргава се све што је чедно, што је истинито, што је праведно ради некакве друге истине, која није истина и коју људи постављају а не Бог. Бог је дошао да укине оно што међу људима није било добро и истинито. Да је човјек могао сам да живи и да сам уређује свој живот, да је могао сам да дође до Бога, да је сам могао да дође до раја, не би Христос дошао и не би страдао; не би живот свој положио за нас, да је човјек могао сам да побједи смрт. Зато када чини чудеса, Господ их првенствено чини ради нас. Нису чудеса потребна Господу, потребна су људима. Потребна су ради нашег сведочанства, потребна су ради нашега маловјерја, јер доста често очекујемо чудо да бисмо повјеровали у Господа. Има један лијепи запис Владике Николаја Жичког, који каже: када би човјек био чист онако како га је Бог створио, какав је био Адам у рају док није сагријешио, он не би тражио никакво чудо да се деси у овоме свијету него би се дивио ономе што

види око себе, јер свако дрво, сваки цвијет и сваки камен и сва љепота што нас окружује, и звијезде на небесима, и мора и воде, и све што видимо – зар то није једно велико чудо Божије? Али човјек, пали човјек, заслијепљен и обремењен гријехом, заслијепи срце своје, заслијепи душу своју и онда се његов и очињи вид заслијепи и не види оно што га окружује; не види да је Господ присутан у свему око нас, да нам је све што нас окружује Господ дао, да нас Господ увијек призива да се дивимо љепоти и красоти која нас окружује, и да се кроз ту љепоту дивимо самоме Творцу. Јер све што видимо око себе створио је сам Господ. И ово чудо које је учинио, учинио је Господ да бисмо се дивили Богу Творцу, да бисмо препознали да је Он Христос, да је Он онај који нам једино може дати живот вјечни, да је Он онај који нам може дати оно што нам не може дати човјек. Господ је наш милосрдан – учи нас милосрђу, учи нас љубави, учи нас човјечности, учи нас правдољубљу, учи нас истини. Учи нас и томе да се у оним моментима када Он пројави своју силу радујемо са оним коме је помогао, а не да будемо завидљиви или тужни. И ово чудо које је Господ учинио у Србији, у Републици Српској и у земљама у окружењу, учинио је не зато што сагријешисмо ми или наши родитељи, него да се прослави Име Божије у ономе што Господ даје, као што се прославило име Божије у ономе слијепцу коме је Господ отворио очи. Господ је и нас посјетио чудесном водом и чудесним блатом и исцјелио срца многих од нас, као што је оним калом и оним блатом исцјелио онога слијепца. Као што је њега послао у бању да се умије, тако је Господ очигледно и нас ових дана умио овом чудном водом, овим чудним чудом и даром Његовим, којим нам је отворио срца и отворио нам духовни вид, вратио нам човјечност, вратио нам милосрђе, вратио нам љубав. Да не тражимо кривца – згријеших ли ја, згријешише ли моји родитељи, или неко од нас – него да се догоди чудо Божије, да се прослави Име Божије. Да и на овоме благодаримо Богу, јер многа срца која су била затворена, која су духовно била слијепа, ових су дана прогледала. Толико се милосрђе појавило у нашем народу – љубав, сузе, покајање, молитве – да је заиста Господ ових дана био са нама, заиста нас је Господ ових дана посјећивао и чинио чудеса. Дужни смо да благодаримо Богу, који нам је кроз ову муку, дао могућност да и ми неком помажемо очи, да му помогнемо. Да и ми, попут Његових Апостола и Његових Светих, посвједочимо Његову љубав и Његову истину, да и ми именом Његовим помогнемо брату. Свако да учини оно што је до њега, како је говорио наш Свети патријарх Павле. Господ не тражи ни мање ни више од нас него да учинимо онолико колико имамо снаге. Свако од нас је ових дана заиста учинио доста, а вјероватно су многи учинили и више него што су могли. Искрено благодаримо свим људима широм Црне Горе који су учинили оно што је било у њиховим могућностима. Благодаримо и нашим свештеницима, који су позвали народ на милосрђе и љубав, а народ се том позиву широкогрудо одазвао, тако да су шлепери и шлепери и камиони отишли из Црне Горе, на сва подручја гдје су наша браћа била у невољи. И овдје на Цетињу су се отвориле те духовне очи, отворило се срце Цетињана, оно право срце које они имају. Како кажу: тамо гдје је текло тамо ће и капати. Тамо гдје је она истинска ватра љубави горела, ако је била и запретана, само мало треба да се разгрне, па да та ватра истинита, ватра љу-

бави, ватра правде опет разгори. Као што је Господ ових дана дошао и заџарао срца наша на чудесан начин, и опет је буктиња љубави планула у срцима нашим, и ми смо се одазвали на начин на који смо могли и учинили оно што је до нас. Нека би Бог дао да нам сва ова чуда која нам Господ даје буду заиста на исцјељење душе и тијела и на радост. Чак и ако нам се нешто чини чудно и нелогично, да заиста вјерујемо да Господ све што даје, даје спасења човјечијега ради, да би посјетио срца наша, разум наш, ум наш, љубав нашу, подстакао нас на покајање и учинио нас сатрудницима својим, да заиста у срцима нашим буде увијек Христос. А када се Господ усели у срца наша, онда смо заиста Његови и онда радимо и оно што је Његово, а то су дјела Бога нашега истинитога, који је Бог љубави, Бог човјекољубља. Нека би Бог дао да то човјекољубље увијек у нашим срцима живи, и да се оно што смо сад подгријали у срцима нашим никада не охлади, него да увијек вјерујемо у Христа и да том вјером оживљавамо срца своја чинећи добра дјела. Благо ономе народу којега Господ на овакав начин посјећује, јер га Господ није заборавио. Ово нам је Господ дао јер обично ми када нам је добро заборавимо на Господа, а када заборавимо Њега заборавимо и ближњега свога. А

aktuelno

опет, када човјек заборави ближњега свога онда се заиста удаљује од Творца свога и од Бога љубави. Слава Богу нашем, који нас је у ове дане посјетио, и који је нам је учинио и ово чудо прије двије хиљаде година – као да га је данас учинио, јер свако од нас данас овдје у потпуности може да се поистовјети са овом причом и свако може у овој причи да се препозна. Али да се препознамо у ономе младићу, који је на крају – када га Господ послије свега што му је учинио још једном притврђује и преиспитује – потврдио и исповиједио Христа као Господа и Бога. Да и ми кажемо у овоме: Заиста је Господ Бог Онај који нас је посјетио ових дана, и отворио срца наша и отворио наш очињи вид, али отворио и онај духовни, који је најбитнији. Богу нашем милостивоме, који отвара срце наше да бисмо гледали Њега, да бисмо гледали брата свога и да бисмо једнога дана угледали и Царство небеско, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. Бесједа изговорена у Цетињском манастиру на Недељу слијепога, 25. маја 2014. године.

РАЈО Војиновић О прикупљању помоћи за угрожене од поплава

Браћи с братском љубављу П

ридружујући се апелу Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, поводом невоље од поплава која је задесила Србију и земље у окружењу, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије упутио је вјерном народу Митрополије црногорско-приморске јавни позив на братску помоћ. „Позивамо све благочестиве хришћане повјерене нам Митрополије црногорско-приморске и све људе добре воље на милосрђе и братску несебичну помоћ. Позивамо свештенике да обавијесте вјерни народ и да при својим парохијским храмовима, од недеље 18. маја, организују прику-

Даниловградска омладина организовала је 22. маја 2014, са благословом ЦО Даниловград, добротворни турнир у кошарци, током којег су скупљени прилози за помоћ пострадалима у Србији и Републици Српској.

пљање помоћи у храни, одјећи, обући, постељини и средствима за личну хигијену. У овој акцији прикупљања помоћи учешће ће узети и Човјекољубље, добротворни фонд Митрополије црногорско-приморске. Помоћ ће бити прикупљана у току цијеле наредне седмице, након чега ће бити упућена у угрожена подручја“, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Истога дана у Србију је отпутовала група од преко 200 добровољаца, предвођена парохом грбаљским свештеником Мијајлом Бацковићем. Они

Прикупљање помоћи при Храму Светог Јована Владимира у Бару.

су се ставили на располагање штабу за одбрану од поплава који их је упутио у Шабац гдје се водила исцрпљујућа битка за одбрану овога града. Истовремено, вјерници су похрлили манастирима и парохијским храмовима и почело је организовано прикупљање помоћи. Храна, пијаћа вода, обућа, одјећа, постељина,

У процесу сакупљања и отпремања помоћи вјерни народ је покушавао да и писаним порукама охрабри угрожене од поплава и покажу своју љубав према њима. Тако су на Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици на врећама гардеробе исписиване поруке „Црна Гора и Србија – једна фамилија“.

средства за хигијену, ћебад, пелене, вреће за пијесак... – све то су вриједни волонтери, углавном млади људи, разврставали, паковали и утоваривали у шлепере који су одлазили на одредишта. У тренутку закључења овога текста помоћ се још прикупља, иако је 25. мај, као датум завршетка акције означен у Митрополитовом апелу, прошао прије три дана. Помоћ вјерних из Митрополије је стигла у све Епархије угрожене од поплава: у Ваљевску, Шабачку, Сремску, Браничевску, Крушевачку, Зворничко-тузланску и Шумадијску. Према подацима које смо добили у Добротворном фонду при Митрополији „Човјекољубље“, до сада је прикупљено и дистрибуирано преко 350 тона помоћи – из Подгорице, са Саборног храма Христовог Васкрсења око 200, из Бара 70, из Херцег Новог 50, из манастира Прасквица 20. Такође, из Бијеле је и са Цетиња отпремљен по камион помоћи угроженима. Подгорички фризери су испред Саборног храма организовали манифестацију „Фризерски маратон против поплава“. Они су на платоу испред Храма правили фризуре народу који је доносио помоћ, у замјену за новчане прилоге за угрожене од поплава. Прикупљено је преко 30.000 евра помоћи, а сами Грбљани су сакупили 48.000 евра, од којих су 36.000 одредили за угрожене у Србији, 10.000 за Републику Српску а 2.000 за Хрватску. Манастир Светог Николе на Пелевом Бријегу у Братоножићима је средства за организацију храмовске славе – пренос моштију Светог оца Николаја, у износу од 6.000 евра приложио као помоћ угроженима. Уз помоћ, која је 26. маја из Саборног храма у Бару отпремљена у Шамац, отпутовало је и писмо малог Огњена Павићевића.

Свештеници и вјерни народ испред цркве Св. Тројице у Грбљу. Грбљани су прикупили за кратко вријеме 48. 000 евра као помоћ поплављенима.

Да не буде више рата

Миљана Стевић, студент српског језика и књижевности на Филолошком факултету у Новом Саду. Преузето са http://www.mitropolija.com

јун / 2014 / svetigora

Шапнула је Дрина Сави једну причу о поплави. – Ријешила сам, Саво, сестро, да се врати све на мјесто. Излићу се из корита, потопићу поља жита. Путеве ћу потопити и кровове све прекрити. Да подсјетим срца многа, шта је братство, шта је слога. И границе избрисаћу, да измирим српску браћу. Јер тек онда кад изгуби, брат ће с братом да се љуби. Брат ће брата да помаже, брат ће с братом да се слаже. И сазнаће срца многа за једнога оца – Бога. Да се њему они моле и Хрвата, брата воле. Да потеку са усана молитве за Муслимана. И да воле браћу борце, Македонце, Црногорце. У молитви свак’ помене браћу нашу, све Словене. Да се брат са братом дружи, пријатељску помоћ пружи. У невољи да се сјете један другом да долете. То су, Саво, жеље моје, да се врати све на своје – Дрина рече, па потече. – Причекај ме, Дрино, водо, поћи ћу и ја са тобом. Потецимо ми заједно, нека буду сви к’о једно. Нек’ науче да се воле, Богу Оцу да се моле. Нек’ се сјети брат свог брата, да не буде више рата.

Саборни храм у Подгорици - дио прикупљене помоћи креће ка потребитима

pismo ^itaoca Поштовани, Цетиње је 16/17. фебруара 1986. године доживјело велику поплаву, скоро потоп. Највећа помоћ у санирању посљедица од природне стихије је дошла из братске Србије, која је послала 8 пута више материјалних средстава него све републике бивше СФРЈ заједно.

То је уопште била највећа помоћ која је дошла да би се санирале штете од поплаве. Ово не смијемо никада заборавити !!! Зато ме посебно радује одлазак групе добровољаца, који су међу првима пошли да пруже помоћ унесрећеном народу и велики одзив на прикупљању помоћи за братску Србију и на нашем Цетињу.

svetigora / 2014 / јун

Јован Маркуш, некадашњи предсједник Цетиња

40 Поплава на Цетињу, 1986. г.

РАЈО Војијновић

reporta`a

Ђурђевдан на Његушима С

ветом литургијом и благосиљањем славских колача у цркви Светог Ђорђа и у Његошевој родној кући на Његушима 6. маја 2014. је прослављен Ђурђевдан – крсна слава светородне лозе Петровића. Свету литургију служио је митрополит Амфилохије, уз саслужење свештенства и молитвено учешће вјерног народа, а одговарали су ђаци Цетињске богословије. У литургијској бесједи митрополит Амфилохије је подсјетио на ријечи Светог Петра Цетињског да је у имену Божјем суд и правда и да је тим пророчким ријечима украшена светородна лоза Петровића. „Светошћу, најузвишенијим даром на земљи, украшена је, обогаћена и позлаћена светородна лоза Петровића. И то јесте разлог да се ми, ево сваке године, овдје у овом храму који чека обнову, сабирамо да прославимо Бога правде и Божју правду која држи земље и градове и народе. Да прославимо великомученика Георгија, који је за правду Божју, за истину, за вјечно Царство Божје жртвовао свој живот“, рекао је Владика. „А у исто вријеме, да се сјетимо и светородне лозе Петровића, која је овај храм подигла. Нарочито да се сјетимо Светога Петра I, Светога Петра II, а заједно са њима и краља и господара Николе I Петровића, на стогодишњицу од почетка Првог свјетског рата“, рекао је митрополит Амфилохије. Након службе у родну кућу Петра II Ловћенског тајновидца је унијета његова икона и благосиљан је славски колач. Честитајући славу домаћинима, браћи Ђорђију и Мирку Петровић, владика Амфилохије је рекао да је Свети Петар II одатле отишао као десетогодишњак 1822. године, „а ево данас, двије стотине година од његовога рођења, вратио се као Свети Петар II Ловћенски тајновидац, Цетињски и Његушки пустињак. Дошао је да остане во вјеки вјеков, да заједно са својим стрицем Светим Петром освештава и овај дом својих предака, и Његуше, и Црну Гору и сву васељену“, рекао је владика Амфилохије. Домаћин славе, господин Ђорђије Петровић, поздравио је Владику, свештенство и госте, рекавши да се налазе на локалитету гдје су се доселили његови преци и гдје су рођени петорица црногорских владика из куће Петровића. „Они су прије много вјекова овдје дошли из Вучитрна, преко Травника и Херцеговине, повлачећи се пред османлијском најездом. Нијесу ни под каквим условима хтјели да продају вјеру за вечеру, него су овдје дошли, организовали се и створили борбени зид за одбрану ових простора“, рекао је он. „Овдје су задојени храброшћу, вјером и куражношћу Обилића и духом Немањића, тако да су читавог живота остали вјерни Православљу, а њихова срца су увијек куцала како за Црну Гору тако и за братску Русију“, нагласио је господин Ђорђије Петровић. Потом је изведен пригодан празнични програм у којем су учествовали пјесници, гуслари и дјеца полазници вјеронауке при Цетињском манастиру. У острошком скиту на Његушима потом је приређена славска трпеза, гдје је примањем Свете тајне крштења Цркви Божијој прибројан слуга Божји Рафаило. Слављу на Његушима присуствовала је и делегација грчке амбасаде у Подгорици. Р. В.

Освећење славског колача у родној кући Св. Петра II Ловћенског тајновидца

ИЛИЈА Лакушић

Ловћен

Ловћен бјеше брдашце до Његошеве смрти, обичан камени вијенац, тек да се вјетар заврти. Но прст Господњи, који је отац свега, поведе оба Петра до Језерскога врха и ту забоде крст да споји Њега и Њега. Бог ми је свједок и свемогуће око да се планина вину испод неба високо. Па кад се обрадова изнад брда и села Господ отвори торбу и позва оба Петра да изаберу дјела. Један узе Законе и Посланице свете, други Горски вијенац јер бијаше дијете. Тада Господ заћута, осмјех преко лица Му мину, потом отвори небеса и рече: Нека буде во вјеки, Слава Оцу и Сину. Из збирке „Два Петра“, Подгорица, 2013.

`itije

Св. Ипомонија - царица Ромеја (+1450)

svetigora / 2014 / јун

в. Ипомонија (Трпљење), позната под световним именом Јелена Драгаш, а касније као супруга Манојла II Палеолога: „Јелена, у Христу Богу августа и царица Ромеја, Палеологина“, била је ћерка Константина Драгаша, једног од најзнатнијих српских велможа и наследника великог српског царства цара Стефана Душана. Потиче из царске и благословене лозе – многи од њених предака су били Светитељи (нпр. Свети Симеон Мироточиви). Константин Драгаш је владао над облашћу између Вардара и Струме (данашња североисточна Македонија, југоисточна Србија и југозападна Бугарска). Јелена се родила непосредно након епохе цара Душана. Она је била одгнегована, образована и васпитана у духу византијског предањског обрасца, јер су Срби били саставни део византијске васељене. Такође, васпитавана је у предању непоколебљиве православне вере. Ова вера ју је водила и просвећивала, и надахнула њен живот који ће бити пун жалости и искушења. Имала је око 19 година када се удала за Манојла II Палеолога (1390), неколико дана пре него што је постао цар. Јеленин нови живот је личио на Голготу. Она и њен супруг, у очајничким покушајима да пронађу начине да спасу умируће царства, много су пута морали да испију чашу увреда и понижења не само од иноверних већ и од западних хришћана. Јелена се показала као изузетна личност која је у себи спојила многе врлине и духовну снагу. Показала се у сваком погледу достојном свог положаја и околности у којима се нашла, своје улоге и онога што се од ње очекивало. Волела је људе. Била је велика мајка којој је свако могао да приђе. Суделовала је у страховима и бригама свог уплашеног народа, а све што је радила је било праћено молитвом, кротошћу и утешним речима. Оно што је укратко написао Георгије Гемист-Плитон о царици, упечатљив је и речити опис: „Ова се царица с великим смирењем и истрајношћу суочавала са свим животним околностима. Нити је у време искушења падала духом, нити се у добру предавала спокоју, већ је и у једном и у другом чинила оно што је било потребно. У себи је објединила ум и храброст као мало која жена. Одликовала се чедношћу и била је дубоко праведна. Не знамо да је икоме икада учинила зло. Уместо тога, знамо да је многима чинила добро. Како се другачије може показати праведност на делу, осим ако никада не творите своју вољу и не чините зло било коме, већ само чините добро многима?“ Показала се достојна свог христољубивог и мудрољубивог супруга, Манојла, достојном да му буде сатрудница током тридесет и пет година заједничког живота, све им је било у складу и хармонији и у једнодушности у Христу, врлински су живели и речју и делом.

Бог је украсио тај благословени пар са осморо деце. Од шест дечака, двојица су наследила царски престо: Јован VIII и Константин XI; овај последњи је легендарни цар. Теодор, Димитрије и Тома су постали владари Мистре а Андроник Солуна. Међутим, две девојчице су се упокојиле у раној младости. Ова многодетна и пуна љубави мајка неговала је своју децу вером и предањем наше православне Цркве, водећи их у светиње и свете манастире царства, и молећи свете подвижнике и старце да се моле за њих. Васпитала их је „у закону Господњем од младости“, и „непрестано је са сузама молитве и љубави усађивала закон у сваког од њих“. Стрпљењем и упорношћу, пажњом и молитвом обликовала је њихове личности, поставши тако њихова родитељка не само за овај земни, већ и за вечни живот. На овај начин, успела је, између осталог, да оконча 90-годишњи сукоб између чланова царске породице, који је уништио царство. Све разлике у мишљењу или сукоби који су се десили (после смрти цара Манојла) тихо су превазиђени снагом њеног мајчинског посредовања и њеним молитвама. Колики је био њен мајчински утицај, види се и по томе што је Константин XI, последњи цар Ромеја, уз своје име Константин Палеолог, увек дописивао и Драгаш. Царица Јелена је посебно волела манастире. Тамо се осећала спокојно, тамо је њена душа налазила одмор и црпела снагу и храброст за оно што ће уследити. Ту је љубав пренела на целу породицу. Њен супруг, уступивши престо сину првен-

ЧУДО СВ. ИПОМОНИЈЕ Св. Ипомонија се много пута у последњих неколико година јављала и верујућима и неверујућима. Тако се таксисти из Атине јавила као монахиња. Зауставила је његов такси и затражила да је одведе у Лутраку. Таксиста је имао рак коже на рукама, а патио је и од маловерја. На путу га је монахиња, која је носила кукуљицу са црвеним крстом, упитала: „Зашто си тужан?“ Није оклевао да призна истину. После га је питала да ли жели да га закрсти како би оздравио и он је пристао. Међутим, после краћег времена му се приспавало и упитао је монахињу да се мало зауставе како не би настрадали. Стигли су близу одредишта, тако да је могла лако да нађе други такси. Зауставио се поред пута и заспао. Када се пробудио, приметио је да су му руке боље, а монахиње није било. Питао је људе који су били у близини да ли су је видели, али како је нико није видео он се вратио у такси, разумевши да му се јавила нека светитељка која је потом нестала. Одмах је отишао код свог лекара и испричао му шта се догодило. У том тренутку му је поглед пао на икону која је висила у лекарској ординацији, скочио је са столице ускликнувши: „То је била она!“ То је била икона Св. Ипомоније. Тако је сазнао ко га је исцелио и омекшао његово неверје. Касније се сазнало да се чудо догодило 13. марта, дан када се прославља Светитељка.

цу Јовану два месеца пре своје смрти (29. маја 1425), ступио је у манастир Пантократор у Цариграду, где се замонашио добивши име Матеј. После мужевљеве смрти замонашила се и царица Јелена (1425) у манастиру госпође Марте (чувеном цариградском манастиру), поставши монахиња Ипомонија (Трпљење). Троје њихово деце се такође замонашило: Теодор и Андроник (монах Акакије) у манастиру Пантократора, а Димитрије (монах Давид) у Дидимотику. У Цариграду је била везана за манастир Светог Јована Претече у Петри близу Цариграда, где су се чувале мошти Преподобног Патапија Чудотворца, коме је Св. Ипомонија указивала посебно поштовање. Овај манастир је основао саподвижник Св. Патапија у Египту, праведни Вар, изван Римске капије (око 450. г). Уз помоћ Св. Ипомоније у манастиру је основан старачки дом за жене под именом „Нада безнадежних“. Мошти Светог Патапија су касније пренесене из Цариграда на Пелопонез у манастир посвећен овом светитељу у близини града Лутраки. Такође, након смрти свога оца, Јелена је преузела на себе

обавезу да доврши изградњу манастира Св. Јована Богослова код Поганова у близини данашњег Димитровграда у југоисточној Србији. Света Ипомонија је била обдарена многим талентима, којима је „трговала“ мудро и разборито и стекла много; располажући мудро врлинама, подвизима и издржљивошћу, и тако узраставши у тешко достижну меру врлине. Значајни сведок њеног времена, Генадије Схоларије, први цариградски патријарх после пада Цариграда, у свом „Слову утехе“ цару Константину XI, у одељку под насловом: „На упокојењу твоје мајке Св. Ипомоније“, пружа следећи упечатљив опис: „Када би неко мудар посетио ову благословену царицу, она би оставила на њега утисак својом јединственом мудрошћу. Када би упознала неког подвижника, тај би се после сусрета постидео и остао посрамљен њеним врлинама. Када би упознала неког умног чо-

ТРОПАР, глас 1. Благородној Царици пјевајмо, Ипомонији преподобној, Благочестивој голубици, Која од свјетског метежа одлетје К обиталишту Небеском, Љубављу крјепком, подвигом и смирењем кличући: Ослободи нас окова безакоња наших, Славна Царице.

КОНДАК, глас 8. Ипомонију Богоутврђену, именом трпјељиву, И царицâ богомудрих часнију, Родом Српским изњедрену, Засијалу као звијезда у Византији, Саборе монахиња небеским огњем разгорјевшу, Смирења пјесмама опјевајмо, Богочежњиво кличући: Радуј се, Мајко, Похвале достојна.

Са јелинског на српски превео АЕМ црногорско-приморски + Амфилохије

јун / 2014 / svetigora

ВЕЛИЧАНИЈЕ Величамо те, трпљења испуњену, Стуба цјеломудрија, тврђаву врлина, Ограду и ризницу љубави, Ипомонијо, Божаствених царица, Украсе прослављени.

svetigora / 2014 / јун

pismo ^itaoca

века, овај би се запањио њеном још већом умношћу. Када би упознала законика, овај би постао још пажљивији у спровођењу закона. Када би разговарала са неким правником, тај би помислио да пред њим стоји владавина закона на делу. Када би је упознао јунак, задивила би га стрпљењем, мудрошћу и снагом своје личности. Када би јој пришао неки добротвор, запањио би га њен истанчан осећај за доброчинство. Када би упознала неког љубитеља забаве, такав би задобио мудрост, и сазнавши за смирење, пред њом се покајао. Када би упознала неког ревнитеља побожности, такав би постао још ревноснији. Сваки страдалник би после сусрета са њом задобио олакшање. Сваку дрску особу би ослободила самољубља. И уопште, није било тога ко, упознавши је, није постао бољи.“ Бог јој је подарио да не доживи последње трагичне тренутке царства. Позвао ју је к себи 13. марта 1450, пошто је проживела 35 година као царица и 25 година као скромна монахиња. Њен слуга Јован Евгеник, брат Светог Марка Ефеског, у „Слову утехе“ Константину Палеологу „На упокојење твоје мајке Свете Ипомоније“, пише: „У твоје госпође Мајке за живота све беше одлично: и вера, и дела, и начин живота и реч – све заједно беше чисто и достојно божанске части, и будући да је живела као причасница божанског Промисла, тако и је и скончала.“ „Света госпођа“ како ју је назвао Георгије Сфранцес, повезала је монашко име (Ипомонија = Трпљење) са начином на који је у животу дочекивала како добро тако и бројне тешкоће – трпљење у животу, делу и монашком имену, „трпљењем је задобила душу своју.“ Глава Св. Ипомоније се данас чува у манастиру Св. Патапија у Лутраки Коринтској. Док су живот и подвизи Свете Ипомоније одавно познати у православној Јелади, у којој су се пројавила и многа чудеса њеним молитвама и заступништвом, и где многе монахиње имају њу као неуспављиву заштитницу, дотле се у српским земљама за њу веома мало зна, боље рећи, готово да и не зна. Сестре обитељи Светог Патапија у Лутраки с посебном љубављу примају поклонике из српских земаља, и са радошћу им причају о њиховој светој сународници, као сјајни беочуг у златном ланцу братске љубави Срба и Јелина. Помало им буде чудно када сазнају да готово ништа не знамо о овој дивној Божијој угодници, као и да ниједна српска монахиња не носи име по њој. Надамо се да ће се то променити, а Света Ипомонија (Трпљење) ће нас стрпљиво чекати и молити се за нас. Извор: http://full-of-grace-and-truth.blogspot.com превод: Милена Тејлор За „Светигору“ приредила братија Цетињског манастира

Чудо Светог Василија П

оштовани, Читајући књигу о Светом Василију и поглавље о чудима након 2000. г, осјетио сам потребу да приложим и своје свједочење. Већ дуже времена сам осјећао јак бол у грудима. Знао сам да су цигарете стварале тај велики бол, на моменте неиздржив. Иначе, са конзумирањем цигарета сам почео негдје у трећем разреду гимназије. Одлучио сам да прекинем са пушењем, али није ишло једноставно. Тако сам дана 21. јула 2002. године отишао у Горњи манастир са намјером да код ћивота Св. Василија замолим Свеца да ми помогне да оставим цигарете. Сјећам се те врелине на дан Светог Прокопија, и масе народа, који је мирно чекао у реду да приђе ћивоту. Дошао је и мој ред, пришао сам и пољубио ћивот Светог Василија и замолио га да ми помогне. Након тога сам запалио свијеће за живе и мртве и купио воду – нешто што увијек радим кад дођем у Манастир. Сјео сам у кола и кренуо назад кући. Чудо се догодило на другој кривини од манастира. Чуо сам глас у глави: „Никад среће немао ако запалиш још један цигар“, и буквално осјетио у том моменту гашење (брисање) нагона за пушењем. Једноставно, од тог момента сам имао осјећај као да никад нисам пробао цигарете. Од тада па до данас никда нисам запалио цигарету, и никада више нисам осјетио онај ужасан бол у грудима. Слава и милост Светом Василију. Поздрав, Владан Ратков Драгутиновић, рођен 16. августа 1971. у Подгорици

Слово о књизи Александра Стаматовића „Историја Митрополије црногорско-приморске 1918–2009“, изговорено у Котору, 27. марта 2014. г.

јун / 2014 / svetigora

ред нама је књига на коју се дуго чекало. Састоји се из пет поглаПитање аутокефалности Црногорсковља: -приморске митрополије је покренуто у 1. Увод – канонски статус 1766–1918. сепаратистичком виду према њој, „и то од 2. Митрополија црногорско-приморска између два рата атеистичких политичких кругова“. Ради хро3. Голгота Митрополије црногорско-приморске нологије процеса и догађаја др Стаматовић 4. Митрополија црногорско-приморска у доба бесуђа и безнађа указује на то да је у питању „формирање но1945–1990. вог идентитета Црне Горе: државног, наци5. Доба митрополита Амфилохија оналног, црквеног, културолошког... сасвим „Увод“ премошћује вријеме и простор. Од 1219. г. до данас Црно- супротног од оног којем је Црна Гора и њена горско-приморска митрополија прешла је јединствен пут – као мало Митрополија вјековима припадала”. Ово је која Црква православна у свијету – од Голготе до Васкрса. Аутор др темељан и незаобилазан став. Александар Стаматовић указује на то да је почетком Другог свјетског Црква ће издржати сва искушења саврерата страдање Српске Цркве и народа било невиђено. Три сатанске меног доба. Аутор књиге истражио је неистражено и силе насрнуле су на Српску Православну Цркву на тлу Југославије: 1941–1945. наци-фашистичка окупација, геноцид над српским наро- објавио необјављено. Овакав посао завршадом и грађански рат. ва група истраживача. На путу без повратка, према Словенији и Аустрији, страдало је Подсјетимо се да је Црква по свом устројпреко 20.000 бораца из Црне Горе и 152 свештеника. Владика Јоани- ству и природи васељенска. У њој, према кије Липовац из Црне Горе страдао је код Аранђеловца, не зна му се апостолу Павлу, нема „Грка ни Јеврејина јер ни гроба! Убијено је од партизана (од 1941. г. до одступања) 32 свеште- сви сте ви једно у Исусу Христу“. Господа наника, у Словенији је убијено 75 свештеника, послије ослобођења 15, шег Исуса Христа нико није поразио. од усташа 10, од окупатора 6, од окупатора као партизани 14 – укупно Произилази да је зло у коначном немоћ152. но да побиједи добро. Црква ће издржати Запад је могао да крајем рата спаси хиљаде људи који су бјежали сва искушења савременог доба. Истичем и од комунистичке крваве „правде“. Ни турски терор у прошлим вјеко- указујем да послије великих митрополита вима није био тако крвав и немилосрдан као комунистички, износи Петровића долази митрополит Амфилохије др Александар Стаматовић. – велики теолог, највећи градитељ цркава и Црногорска митрополија је крај рата и прве послијератне године манастира, обновитељ и градитељ цркава и дочекала са десеткованим становништвом, материјално осиромаше- манастира, народни добротвор, мудрац, дана од нове милитантне комунистичке власти и организационо осла- лековидац, чувар Вјере и Истине! бљена, истиче Александар Стаматовић. Недаће су се стално умножавале и погађале народ. Ниоткуд није било разумијевања и помоћи. Комунистички режим формирао је вјерску комисију и Удружење православних свештеника. На дјелу је стварање националне посебности. Аутор Александар Стаматовић указује на то да је од 1954–1961. г. Митрополија била „у стању расула и хаоса“. Митрополија је седамдесетих година почела полако биолошки да изумире, стари митрополит Данило Дајковић није могао да спријечи рушење Његошеве капеле и подизање Мештровићевог маузолеја на Ловћену. Нешто касније, 80-тих година XX вијека побољшан је положај Српске Православне Цркве, а тиме и положај Митрополије црногорско-приморске, добрим дијелом избором патријарха Павла и митрополита Амфилохија 1990. С разлогом др Александар Стаматовић истиче да је „преко глобалне цивилизације Запада, оличене и предвођене САД-ом као креатором тзв. Новог свјетског поретка, ушао нови демонски дух хедонистичко–потрошачке цивилизације.“ „Из свега реченог о историји Црногорско-приморске митрополије, јасно се види да је она од оснивања била, и као таква остала саставни дио српске Пећке Патријаршије“, истиче аутор књиге. С разлогом он указује да је Митрополија чувала црквени поредак, чистоту вјере и апостолско прејемство. У Уставу Црне Горе из 1904. г. у члану 40. став 2 стоји „Црногорска црква је аутокефална“. Ово је правно, историјски, државотворно и социолошки без покрића и нетачно!!!

др ВЛАДИМИР Јовићевић

prikaz

Свјетлост истине

predstavqawe

Митрополита Амфилохија (руско и енглеско издање)

препуној Великој дворани Коларчеве задужбине у Београду 19. маја, у организацији ИИУ „Светигора“, широј читалачкој публици представљено је руско и енглеско издање вишетомног „Поменика новог косовског страдања“ Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија (Радовића). Ово представљање, уз учешће угледних говорника, пропраћено је и видео снимцима и спотовима о Првом свјетском рату и албанској голготи српских војника, у издању РТС-а, као и појањем драмске умјетнице Иване Жигон и хора „Косовски божури“, што је цијелом догађају дало и посебну умјетничку боју и креативну особеност. На почетку свога обраћања, Његова Светост Патријарх српски Иринеј је поздравио све српске пријатеље, благословио свој народ, а посебно Србе који су, упркос великих одрицања и личног страдања, остали на својој завјетној земљи, уз надање да ће и они који су били приморани да напусте Косово и Метохију, једнога дана моћи да се врате својим коријенима, својој култури, својим огњиштима. „Митрополит Амфилохије је био сведок страдања и ужасне смрти на Косову, па је благодарећи њему та страшна историја записана и остаће као вечно сведочанство онога што се са нашим народом десило од 1999. до 2000. године. Та књига нас подсећа и на оне тешке дане бомбардовања, када су удружене европске државе, заједно са Америком, 79 дана сејале бомбе и смрт по Србији. Од тих касетних бомби и бомби обогаћених уранијумом Срби и данас страдају, оболевајући од карцинома и других болести. То не смемо да заборавимо, али не смемо никога ни да мрзимо“, између осталог је рекао патријарх Иринеј. Патријарх је нагласио и

да се Албанци данас труде да избришу све трагове српског постојања на Косову и Метохији, порушена су наша гробља, поломљени споменици, срушене богомоље, спаљене куће и да је „Поменик новог косовског страдања“ митрополита Амфилохија слика нашег страдања и књига која свједочи о злочину и непочинству пред очима савременог „демократског“ свијета. Гост из Канаде, посљедњи амбасадор ове земље у бившој Југославији и велики пријатељ српског народа, Џејмс Бисет, на почетку свог излагања, изјавио је да му је била велика част да напише предговор енглеском издању књиге која је „свједочанство о снази и храбрости српског народа и издаји НАТО снага на Косову“ и да је „искрено поносан и срећан“ што учествује на њеном представљању. Ова књига, по његовом мишљењу, има огроман значај јер свједочи о срамном понашању оних који су морали да заштите Србе, а они су, у ствари, помагали у њиховом затирању и убијању. „Био сам свједок тог издајства, када је Србија, која је била жртва, проглашена кривцем. Прво Њемачка, а потом и САД су прекршиле 1. члан Статута НАТО-а, у коме се изричито каже да је НАТО одбрамбена снага. У вријеме нестанка СССР-а и пада Берлинског зида, НАТО није више имао разлог да постоји. САД су тада илегално преиначиле његов Статут, тумачећи да Хладни рат никада није престао. Србија је искоришћена као изговор за постојање таквог НАТО-а. У ствари, САД су пакт искористиле за вођење своје спољне политике. На прослави педесетогодишњице овог пакта (у години бомбардовања Србије и Црне Горе), Клинтон је формулисао нову улогу НАТО снага – оне могу да ратују свуда гдје се укаже потреба за ратом. Србија је била жртвено јагње. Тог марта 1999. год САД су прекршиле обећање које су дале Горбачову, да се, ако се разбије СССР, неће ширити на Исток, а управо тада су у НАТО примљене Чешка, Пољска и Мађарска. Циљ, који ни до данас нијесу остварили, била им је Украјина. Основне особености овога савеза су лицемјерје, хипокризија и двој-

svetigora / 2014 / јун

ВЕСНА Тодоровић

„Љетопис новог косовског распећа“

46 Слово патријарха Иринеја на представљању "Љетописа" у Коларчевој задужбини

ни аршини.“ Бисет је испричао и да је, због пријатељства са становника је пратило догађаје у Србији, 91% је било Србима и због свједочења истине о бомбардовању и косов- на страни Срба, а од тих 91%, 42% је било спремно да ској несрећи, данас у својој амбасади у Београду означен дође да се бори за Србију. За митрополитову књигу као непожељна особа. „Поменик новог косовског страдања“ она је рекла да Јелена Јурјевна Гускова, доктор историјских наука и је „свједочанство о голготи српског народа у цивилредовни члан Руске академије наука, говорила је о томе да ној Европи на крају 20. и почетком 21. вијека“ и да је велики број Руса саучествује и саосјећа у страдању Срба, уз то дјело из пера изузетног човјека, чија је судбина њихову жељу и спремност „да узму оружје и одбране мла- „подвиг Богу и људима у најтежим временима за Црђег брата“, наводећи податке из анкете која је у Русији спро- кву и државу“ и који, бивајући у центру збивања, залаведена током НАТО бомбардовања нашег народа. Наиме, по жући се за блискост са Русијом, никада није изгубио тој анкети, која је спроведена у 21-ом региону Русије, 82% вјеру у вишу правду. Будући да је рођен на Божић, добивши име Христо – Ристо, митрополит Амфилохије као да је предодређен да војује против савремених прогонитеља Цркве. Исказујући велико задовољство О „ЉЕТОПИСУ НОВОГ КОСОВСКОГ РАСПЕЋА“ руским преводом књиге, која је и хроника појединачУ МЕДИЈА ЦЕНТРУ них судбина и слика страдања цијелог једног народа, У Београду је 17. маја 2014. г. одржана конференса чијих страница „вапе крици жртава“, „јецају иконе“, ција за медије поводом издања „Љетописа новог коређају се слике „убистава“ и „покоља“, Јелена Гускова совског распећа I и II“ митрополита Амфилохија на рупозива на јединство руског и српског народа у борби ском и енглеском језику. против зла, а за остварење Божије правде међу љуMитрополит црногорско-приморски Aмфилохиjе дима. рекао jе да jе НATO на Kосову и Mетохиjи 1999. годиНа представљању, поздрављен бурним аплаузом, не, „у име одбране од геноцида, починио геноцид“ и говорио је и Александар Васиљевич Конузин, рунагласио да jе у Црноj Гори „огроман притисак и проски дипломата и бивши амбасадор Руске Федерације паганда“ за улазак у НATO. у Републици Србији, аутор предговора руског издања Oн сматра да jе бомбардовање Kосова било само ове књиге. (Излагање г. Конузина доносимо у цјелипочетак агресиjе на државе Eвропе и Aзиjе, па и на ни.) Украjину и осуђуjе одлуку Црне Горе да уведе санкциПослије пуштања аудио снимка са говором Влаjе Русиjи. дике Николаја у Лондону, на Видовдан 1916. године, у Oн jе истакао да jе то штиво, између осталог сведокоме се каже да је наш највеличанственији храм Ћеле чанство о порушених 150 храмова на Kосову и на хикула у Нишу, храм сазидан од лобања и костију српљаде домова, о неколико стотина хиљада прогнаних. ског народа, митрополит Амфилохије је своје излаKњига, чиjи су предговор писали бивши амбасадор гање наставио у том тону. Он је рекао да његове књиге Русиjе у Србиjи Aлександар Kонузин и руска историо Косову садрже „опис нових глава уграђених у Ћеле чарка Jелена Гускова, раниjе jе преведена на енглески кулу“, а од страдалника је поменуо дјевојчицу Милиjезик. цу Ракић, монахе Харитона и Стефана, као и Марицу О књизи, чији је издавач „Светигора“, а суиздавач Мирић коју су четири учековца силовала, па је, као Руски институт за стратешка истраживања, на конфејагње заклали и која је сахрањена иза Пећке патриренциjи је говорио и др Aлексеj Tимофеjев из Институјаршије. У књигама се, рекао је митрополит „говори и та за новиjу историjу Србиjе. Публикациjу jе на руски jезик превела Светлана Луганска. Извор: Танјуг

јун / 2014 / svetigora

47 Велика сала Коларчеве задужбине - представљање "Љетописа"

о другим главама које су удјенуте у тај храм који је изданак из Христовог гроба, као што је и Косово гробница израсла из Христовог гроба. Наш Његош, Ловћенски тајновидац каже да ми Срби немамо дом, да нам је изгорио на Косову, а каже и: Надање је наше закопано на Косову у једну гробницу.“ Митрополит Амфилохије се посебно захвалио Џејмсу Бисету „вјечном амбасадору

Канаде у Србији“, на његовом истинитом свједочењу о збивањима на Косову и Србији, наводећи примјер и њемачког политичара Шредера који је недавно изјавио да га је стид што је његова земља три пута, у новијој историји, бомбардовала Србију. На крају је рекао да будућност свијета почива на невиним жртвама, а да је дужност свих нас да праштамо крвницима, али и да не заборављамо те жртве.

Русија је увијек подржавала, подржава и подржаваће Србију Излагање г. Александра Конузина, бившег амбасадора Руске Федерације у Србији и аутора предговора руског издања књиге „Љетопис новог косовског распећа“ на представљању књиге, 19. маја у Београду.

svetigora / 2014 / јун

аша Светости, Патријарше српски, г. Иринеје, Високопреосвећени митрополите, г. Амфилохије и преосвећене владике Српске Православне Цркве, и сви драги пријатељи, мило ми је што сам поново у Србији да видим многа позната лица, а жао ми је што се наш сусрет дешава у овом тешком тренутку. Поплаве су нанијеле много жртава, па желим да вам изразим искрено саучешће у вашој великој жалости. И овај догађај још једном говори да смо ми људи слаби, да смо само део природе. Захваљујем се г. митрополиту Амфилохију на позиву да учествујем на представљању његове књиге. За мене је то велика част. Књига митрополита Амфилохија је много више од обичне књиге, то је хроника прожета духовним размишљањима. Косово је мала европска територија која је почетком прошлог вијека сматрана периферијом Европе. Данас је познато да је Косово генетски код Србије. То је код који одсликава сву сложеност данашњег живота у Европи и у свијету уопште, то је код који представља пројекцију будућности. Сматра се да су сви међуљудски односи већ одавно описани и приказани у старогрчким трагедијама. У свему што је касније написано није речено ништа ново, сматра се да је то само понављање већ реченог уз прилагођавање савременом животу. Исто тако ће и сви актуелни конфликти у свијету, као и сви будући, бити само понављање онога што се догодило на Косову. Све је то тијесно повезано са Југославијом, у којој је све почело. Како је у својој књизи рекао митрополит Амфилохије, Косово је отворило врата, кроз која је постао видљив простор на коме су се сукобили добро и зло, простор на коме се „сукобиле Божија правда и људска неправда, све до краја свијета и вијека“. Нажалост, морамо бити свјесни тога да ће борба између добра и зла трајати док постоји човјечанство. На Косову су на најочигледнији начин постали видљиви сви проблеми данашњег времена. Наравно, многи су о тим проблемима говорили и прије догађаја на Косову и Метохији, поводом других сукоба у свијету. Али, то је био први пут да су се суочили са проблемом толиких размјера у самој Европи. То је био политички конфликт између држава и самог реалног живота, сукобили су се принципи на који-

ма се заснивају односи међу државама, принципи су се сукобили са самом реалношћу. Владимир Путин је прије шест година рекао да је за регулисање било каквих сукоба и за њихово заустављање неопходно поштовати опште принципе. Али та начела ни у ком случају не смију противрјечити реалном животу, нити ићи на штету људима. Наравно, прије свега, ту се ради о праву народа на самоопредјељење као и о поштовању суверенитета и територијалног интегритета сваке државе. То су релативно нови принципи. О праву народа на самоопредјељење почело се говорити тек у вријеме Првог свјетског рата, а о начелу независности држава у вођењу унутрашње у спољне своје политике (суверенитета) и територијалне цјеловитости (интегритета) први пут се званично говорило у Уставу Уједињених нација. Тада је тај принцип прихваћен, а касније потврђен у повељи 1975. г. Међутим, од тада се много тога промијенило у свијету, а посебно у Европи. Прије свега мислим на промјене до којих је дошло послије Хладног рата. Сви смо се надали да ћемо послије Хладног рата моћи да живимо уз поштовање једнакости и уз међусобно уважавање. Нажалост, неке моћне земље свијета су сматрале себе побједницама у Хладном рату. И самим тим сматрале су да имају право да силом наметну само она начела која одговарају њиховим интересима. Сви они, пак, који се нијесу слагали са таквим односом снага у свијету морали су због тога да буду кажњени, дакле, тај нови поглед на свијет им је био наметан силом. Све то је довело до развоја бројних догађаја у Европи који нијесу били очекивани. Прије свега, дошло је уједињења Источне и Западне Њемачке, распала се Чехословачка, престао је да постоји и Совјетски Савез. Затим је дошло до распада Југославије. Сви ови догађаји довели су до потпуне ерозије свих дотадашњих односа који су владали у Европи. Међутим, највеће нарушавање и најтежи ударац међународном праву нанијет је управо на Косову. Десило се све супротно ономе што је било предвиђено резолуцијом УН 1244. Дошло је до нарушавања принципа самоопредјељења и принципа територијалног интегритета. Све ове сукобе и проблеме изазвали су већи играчи од оних на сукобљеним странама, све ово се догодило због мијешања са стране.

јун / 2014 / svetigora

Прије свега допуштено је да се на Косову формирају незаконите војне формације, а затим су Србија и Црна Гора и Косово бомбардовани. На Косово су ушле снаге Уједињених нација, које нијесу успјеле да обезбиједе поштовање једног од основних принципа, а то је принцип неутралности. Срамно мијешање постало је још очигледније кад је на Косову отворена војна база. Затим је стигао и Еулекс који је био све само не непристрасан у косовским дешавањима. Наши западни партнери непрекидно понављају да је Косово посебан случај, ми се са тим категорички не можемо сложити. Свима је јасно колико су данас актуелни принципи самоопредјељења, територијалне цјеловитости и политичке независности (суверенитета) држава. У Венецији је већ одржан референдум а планира се одржавање референдума и у Шкотској, Каталонији, Баскији, у Фландрији, недавно је одржан референдум на Криму. Пошто сам радио у УН, из искуства знам да кад дође до сукоба права на самоопредјељење и територијалног суверенитета, УН најчешће подржавају принцип територијалног интегритета државе. Ја лично сам активно радио на тај начин када се то питање поставило у случају Абхазије. У Абхазији су такође биле размјештене снаге УН-а, постојале су и заједничке миротворАлександар Конузин, бивши амбасадор Русије у Србији не снаге Заједнице Независних Држава. Русија је током 20 година гласала за резолуцију УН хазије, они би постали жр„Шта очекује Косово у будућнокојом се потврђује неповретве војске оне земље која сти?“, питање је које ми је много дивост граница Грузије, дакле те републике сматра свопута постављано. Ја желим то да нико нема права да оптужи Рујим неотуђивим дијелом. сију да подржава сепаратизам. питам вас Србе, јер је то ваша зеСве ово се догађало у Међутим, када су грузијске мља. Живио сам у Србији четири и августу 2008. г. Тада су се оружане снаге напале цивили мени многи обраћали по године. Током тог времена учино становништво у Сјеверној са коментарима да је то нило ми се да су се људи у Србији Осетији, када су напали чак и што се дешава у Сјеверуморили од тих питања и тих проруске миротворце који су се ној Осетији слично оном блема. Управо о тој чињеници веоналазили у тој области, Русија што се десило на Косову, и ма сликовито говори митрополит није могла да не одговори на те двије ситуације су употај напад. Више није било ријеАмфилохије у својој књизи. Често ређивали. Многи су нам чи о начелима, већ о људским ми се чинило да би Србима одгопостављали питање за животима. Принципи су се сушта ћемо се сада одлучиварало да све косовске проблеме кобили са питањем очувања вати, који принцип ћемо умјесто њих ријеши неко други, а живота људи. Из тога се могао сада поштовати – да ли онда би они могли рећи: „Па шта добити сљедећи закључак, дапринцип права народа можемо, ништа нам друго не преокле, принцип очувања теритона самоопредјељење или стаје него да на то пристанемо“. Наријалног интегритета могуће принцип очувања терижалост, то није могуће. И неопходје поштовати само до оног треторијалног интегритета? нутка када почне масовно убино је да одлуку донесете ви, Срби. Исто питање су нам појање људи, када убијање почне ставили након одржаног За сваку одлуку и за свако рјешење, више не треба размишљати ни референдума на Криму. Срби морају преузети одговорност о каквим принципима већ треТамошњу ситуацију су пона себе. То је одговорност пред ба спасавати људске животе. ново упоређивали са сисопственом историјом и одговорМи смо заштитили становнитуацијом на Косову. Русија ност пред будућим покољењима. штво у Сјеверној Осетији. Ма је подржавала, подржава Међутим, неопходно је створити колико то апсурдно звучало да и увијек ће подржавати ми нијесмо заштитили становдемократске услове да сваки СрСрбију, али то не значи да ништво Сјеверне Осетије и Аббин каже, изнесе своје мишљење. ћемо довести у питање

svetigora / 2014 / јун

принцип права на самоопредјељење. Штитећи Косово по- имало то спољно мијешање. Присјетимо се када су лазимо од чињенице да ми познајемо историју Косова, зна- западни државници долазили на Мајдан и подржамо шта се на Косову догодило. Знамо да се током историје ли учеснике протеста у супротстављању актуелној промијенио положај српског народа у том дијелу Србије. То украјинској власти. Та власт је била лоша, али то не се донекле може упоредити са оним што се посљедњих го- значи да је треба мијењати оружјем, постоје други дина догађало на Криму и око Крима. То је европска земља, начини за то, предвиђени Уставом. Међутим, наши али Севастопољ је символ руске војне славе. Усљед неодго- западни партнери су заобишли Устав сматрајући да ворног понаша руководилаца у Совјетском Савезу и у самој треба да подрже противзаконито уклањање украјинских власти. Американци су у Украјини основали Русији, Крим је предат Украјини. Недавно сам разговарао са човјеком који је био свједок чак 200 невладиних организација које финансирају. преговорима из 1991. г. На тим преговорима се рјешавало Напомињем да су САД потрошиле 5 милијарди дона који начин ће се разграничити републике бившег Со- лара да би припремиле украјински преврат. Обравјетског Савеза. Украјинци су тада поставили питање шта тите пажњу, понавља се оно што се догодило на да се ради са Кримом, речено им је: „Узмите га!“ Била је до- Косову: поново се формирају незаконите војне вољна само једна ријеч да се милиони Руса одједном нађу у формације које се боре против законите власти, посаставу друге државе. Знамо како је Крим постао дио Укра- ново се руше споменици, руше се цркве, поново се јине, знамо у каквој се ситуацији нашло Косово, и знамо да пале куће, наоружани људи по читавој земљи проСрбија осјећа Косово као неприкосновени дио своје тери- гоне оне који се не слажу са њиховим ставовима. торије. Русија добро зна на који начин се Косово нашло у тој Чак и Запад признаје да су такве акције незаконите. непојмљивој и неподношљивој ситуацији коју је митропо- Бивши канцелар Шредер је рекао да је то практичлит Амфилохије описао у својој књизи. но била провокација Кијеву, коме је ЕУ предложила Још један разлог наше сталне подршке Србији је и тај да бира између придруживања ЕУ и приближавања што је Србија била одувијек наш вјерни савезник. Постоји Русији. То јако подсјећа на провокацију до које је дои трећи разлог: све што се догодило на Косову посљедица шло у Рачку. Дакле, лешеви који су довезени у Рачак је спољног мијешања. Многе незаконите радње и војна ак- представљени су као жртве српских снага, што нација довели су до одвајања територије једне суверене др- равно није било тачно. Данас у Украјини сви виде да се поново буде нежаве. Ми смо се уздржали од мијешања, наша војска није ушла ни у Украјину. То је био политички корак који је мо- офашистичке тенденције и снаге. Наравно ја не жерао да задржи екстремисте. Очигледно је то био исправан лим да кажем да су Украјинци фашисти, то ни у ком корак јер је дао праве резултате, и сада када је украјинска случају нијесу, међутим неоспорно је да у Украјини војска покренула офанзиву против сопственог народа, они постоје екстремистичке снаге које дјелују на исти морају да имају у виду да се Русија може у сваком тренутку начин на који су дјеловали фашисти. Размислите о умијешати. сљедећем: 9. маја, када се обиљежава Дан побједе Све оно што се током посљедњих деценија догодило над фашизмом, херсонски губернатор је рекао љуу Источној Европи потврђује да се поново буди тежња не- дима који су се окупили поводом Дана побједе, да је ких сила да крену према Истоку, све то је притисак на Исток Хитлер ослободио Украјину. Мислим да то довољно и на Словене. Наравно Запад то не признаје, Запад тврди говори како данас размишља један дио украјинског да не врши никакав притисак ни на Исток ни на словенске друштва. народе, али ми у то не вјерујемо. Један од водећих руских Изузетно смо захвални Србији што, током ранедјељника, „Војно индустријски часопис“, ове недјеље се справе о антируској резолуцији Генералне скупбави прије свега питањима безбједности и питањима нао- штине УН, није гласала. Нажалост, овакав став ниружања. Овај часопис, који није писан за широку јавност, јесу заузеле све државе у којима живе словенски намијењен је само стручњацима, спровео је анкету у којој народи. Изузетно ми је жао што су наши вишевјеје постављено сљедеће питање: Да ли се слажете са тим ковни пријатељи и савезници, с којим смо заједно да је исконски циљ и главно усмјерење Запада усмјерење ратовали против истог непријатеља, званична Црна ка Русији, да то траје већ неколико вјекова и да се таквим Гора и Подгорица подржали антируску резолуцију притиском жели Русија потиснути на сјеверо-исток Азије, Генералне скупштине УН. Још више нас је зачудило од региона Црног мора, управо од оног подручја које је Ру- и ражалостило што се званична Црна Гора придрусију и чинило великом силом? 92% анкетираних стручњака, жила санкцијама Русији. Црногорци имају пословикоји се баве безбједношћу, сложило се да су тежње Запада цу: „Нас и Руса 300 милиона“, вјероватно ће сад бити да управо то постигне. То што Запад говори да њихови ци- Црногораца који ће рећи: „Нас (и) натиста 300 милиљеви нијесу такви, то не значи да ми не осјећамо опасност. она!“ То је једна велика, горка и тужна истина. НијеМи им не можемо вјеровати, јер се Запад стратешки пона- смо очекивали да ће црногорско руководство повуша сасвим другачије. ћи један до те мјере антируски потез. Све новине у Србији ових дана извештавају о поплаваДраги пријатељи, желим да кажем митрополиту ма, а руски медији готово 100% извештавају о догађајима Амфилохију – Ваше Високопреосвештенство, велиу Украјини. Моје лично мишљење је да је 90% свега онога ко Вам хвала за ову књигу. Она је изузетно потребна што се у Украјини догађало резултат унутрашње политике Србима, изузетно је потребна и нама Русима, а посаме Украјине, сматрам да би до преврата у Украјини до- требна је и свима који се боре против зла. Неопходшло и да није било спољног мијешања. Наравно, никако се на је свима онима који се боре за побједу Божије и не смије заборавити колику је улогу у украјинској тензији људске правде. Хвала свима!

РАЈО Војиновић

pomen

Година дана од упокојења протојереја-ставрофора

Сава Тутуша П

РАДМИЛА Тодић-Вулићевић

оводом годишњице упокојења протојереја–ставрофора Сава Тутуша, дугогодишњег секретара Митрополије црногорско-приморске, 10. маја на земунском гробљу Гардош, гдје су сахрањени његови земни остаци, служен је годишњи помен, у којем су с благословом Митрополита црногорско-приморског Амфилохија учествовали протојереј–ставрофор Обрен Јовановић, секретар Митрополије и протођакон Игор Балабан. Прота Саво је рођен 1950. године у Полачи код Книна. Завршио је Богословију Светог Саве у Београду и до 1995. године био је свештеник у Книнској крајини. У егзодусу српског народа 1995, који је био посљедица акције „Олуја“, прота Саво је дошао у Београд. Одатле је на позив митрополита Амфилохија дошао на Цетиње у Митрополију црногорско-приморску, гдје је дужност секретара обављао до 2010, када је пензионисан. Протојереј–ставрофор Саво Тутуш се упокојио 14. маја 2013. године.

Живот на земљи - пут ка небу На Велики четвртак сахрањена је у Нишу Роксанда Тимотијевић, цењени историчар уметности, многогодишњи кустос цркава у царском граду Призрену и кустос града Призрена. Била је животна сапутница ректора Богословије Св. Кирила и Методија из Призрена и његов верни друг и пратилац. „Родила је шесторо деце и дочекала радост пуно унука и праунука. Њу данас испраћа шест свештеника из породице: супруг, син и четири зета, што је ретка благодат за једнога човека...“, рекао је између осталог Патријарх српски Иринеј, опраштајући се од ње топлим речима. На последњем испраћају било је много света и пуно цвећа. Сваки поштовалац госпође Росе имао је сопствену причу, сећање, али су на овај дан, сви осећали благодат овог тужног, али и радосног догађаја јер она је потпуно спремна пошла пред Господа, како је рекао Патријарх у беседи након опела. Аутор овог текста памтиће је по изреченој поуци када се разговарало о судбини Косова и Метохије. На различите коментаре, она је једноставно казала: „Човек снује – Господ пресуђује“... То стрпљење и смиреност једна су од првих лекција хришћанског живота. У дане Великог поста сахрањена је још једна посве другачија, али и сасвим иста жена са Господом у срцу.

јун / 2014 / svetigora

Роксанда Тимотијевић

Надежда Тодић, права Косовка, преставила се Господу без ропца. Родила је седморо деце. Тројица су отишла са овога света пре ње. Сакупљале су се сузе у мајчином оку, али није било очајања. „Бог је тако хтео“, говорила је и љубила иконе. У свом животу више је дана постила него што се омрсила, казују они што су је познавали. Нада никога није пуштала да оде из куће без јела. Било да су њена деца у питању или ненадани гост, хлеб се морао изнети и што се још нађе. Њено Надежда Тодић гостопримство било је љуса јетрвом и ћерком бав, а љубав је била једноставна, божанска. Често је говорила: „Сваки човек када се роди, добија књигу... И тако врти се лист по лист, дан по дан, све док не дође онај златан лист! Кад ће мене да дође онај златан лист!?“ Дочекала га је спремна. Није знала да изброји колико унука има: „Жи’ ми ти, не знам... Преко тријест унучета и параунучета, окитио ме Бог, фала Њему...“ Избројали смо пошто смо узели жито за њену душу. Од шесторо деце остало је иза ње деветнаест унука и двадесет шест праунука. Надежда је сахрањена крај свога домаћина, ту где је и провела читав свој живот, у Лапљем селу. Устајала је у три сата ноћу да му спреми доручак и испрати га на посао у Приштину. А онда њива, стока, прање, мешење хлеба и сви послови око деце... Роксанду помињу свештеници и монаси на Литургијама у свим манастирима на Косову и Метохији. Надежди пали свећу преко педесет потомака. Још за живота на земљи, оне су се уздигле на небо.

Приредио: Славко Живковић

ЛИТУРГИЈСКИ ЈЕЗИК ЗА ГЛУВЕ Предсједник Синодалног добротворног одсјека Епископ орехово-зујевски Пантелејмон и предсједник Сверуског друштва глувих В. Рухледов потписали су споразум о сарадњи, да удруженим снагама допринесу социјалном служењу и организацији мисионарског рада са глувим и наглувим особама, саопштава „Руска газета“. Сарадња Цркве и Сверуског друштва глувих требало би да утиче на разне сфере живота. Особама са оштећеним слухом треба да буде указана духовна и социјална помоћ. А заједничко дјеловање треба да допринесе учешћу глувих у активном служењу другим људима. Споразумом је предвиђен заједнички рад на стварању јединственог богослужбеног језика за глуве. Данас Црква ради са глувима у више од 40 православних општина Русије, у земљи дјелују четири специјализоване парохије за слијепе и глуве.

svetigora / 2014 / јун

ЈЕРМЕНИМА НЕ ТРЕБА САУЧЕШЋЕ Јерменски народ од Турске не очекује саучешће, већ признање геноцида, изјавио је предстојатељ Јерменске апостолске цркве, католикос Арам I.

„Прочитали смо изјаву премијера Турске уочи Дана сјећања на жр-

IZ SVIJETA

ХРИШЋАНКА тве геноцида над Јерменима. ФалсиОСЛОБОЂЕНА СМРТНЕ КАЗНЕ фиковање историјских чињеница не Након што је одбила да се одрекможе надвладати неоспориву истину. Оно што се 1915. догодило у Тур- не своје хришћанске вјере, суд у Суској није резултат ратних дејстава, дану је на смрт осудио трудну жену господине премијеру. То је био гено- која се удала за хришћанина. цид над Јерменима – у политичком Маријам Ибрахим – чији је отац и правном значењу те ријечи“, казао био муслиман, а мајка хришћанка из је католикос Арам I, коментаришући Етиопије – осуђена је за „апостасију“, изјаву турског премијера Ердогана добивши период од четири дана да уочи Дана сјећања на жртве Јермен- се покаје и избјегне смрт, саопштио ског геноцида 24. априла. је њен адвокат. Турски премијер је по први пут изјавио саучешће потомцима Јермена који су 1915. масовно пострадали на територији Отоманског царства. „Ово је геноцид који су организовали и извршили ваши преци – Талат-паша и Енвер-паша“, казао је предКада је изведена пред суд, на стојатељ Јерменске цркве у одговор на премијерову изјаву, „Стога, јер- питање да ли ће се вратити у ислам, менски народ од Турске не очекује 27-годишња жена, која се налази у саучешће и поуке, већ признање ге- осмом мјесецу трудноће, одговорила је: „Ја сам хришћанка“, након чега ноцида и компензацију“. је изречена смртна пресуда. Маријам и њен муж Данијел склоЕВРОСОНГ пили су црквени брак 2011. и имају Из Руске Цркве су изразили узсина, 18-мјесечног Мартина, који се немиреност поводом побједе предналази са мајком у затвору. ставника Аустрије, трансвестита Међутим, након што је 30. маја под псеудонимом Кончита Вурст, на премијер Велике Британије захтевао Евросонгу 2014. од суданских власти да укину пресуду, запретивши укидањем финансијске помоћи Судану од стране Британије, Маријам је ослобођена. Она је у међувремену у затвору родила девојчицу.

„Ово је још једна карика у ланцу културне легитимизације порока у савременом свијету, покушај утврђивања нових културних норми. Процес легитимизације онога што Библија назива ‘мрзост’ није ништа ново. Нажалост, тенденције на правном и културном пољу иду паралелно, о чему свједочи и резултат на овом такмичењу“, казао је предсједник синодалног Информационог одјељења, г. Владимир Легојда. По његовим ријечима, у неку руку је културно признање ове појаве „још опасније од правног, будући да му неријетко претходи: право утврђује, или је призвано да утврђује, вриједносне оријентације друштва. Другим ријечима, ово је још један корак ка одрицању од хришћанског идентитета европске културе“.

ЛИТУРГИЈА НА СЈЕВЕРНОМ ПОЛУ Први пут у историји оружаних снага Ваздушно десантне војске (ВДВ) приликом недавних вјежби, војници ВДВ-а скакали су на плутајући лед у непосредној близини Сјеверног пола. Заједно са јединицама ВДВ спустио се падобраном протојереј Сава Шчербина, преноси Pravoslavie.ru. Послије слетања на лед, јединица је извршила вишекилометарски марш преко брежуљака – гомила ледених санти. Након постигнутог циља, разапети су шатори. Свештеник је одмах послије слетања одслужио благодарствени молебан и окропио водом шаторски логор. Сљедећег јутра за вријеме Божанствене литургије падобранци су се исповиједили и причестили Светим даровима. Један војник је примио Свето крштење.

IZ pomjesnih crkava ПОЉСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СЕ ВРАЋА НА СТАРИ КАЛЕНДАР Пољска Православна Црква ће се вратити на коришћење јулијанског календара. Ова одлука донијета је на засиједању Архијерејског сабора, одржаног 18. марта. Разлог за ову иницијативу је тај што већина парохија ове Цркве прославља празнике по старом календару. Овим је ван снаге стављено рјешење од 12. априла 1924. којим је Пољска Црква увела нови календар, и донијето ново, према којем ће се Црква вратити на стари календар 15. јуна 2014. Сабор је навео да парохије које желе да се у богослужењу држе новог календара, то могу урадити. ЗЛОСЛУТНЕ ПОРУКЕ Непозната лица шире летке пријетећег садржаја међу свештенством Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије. „Ми, украјински патриоти, предлажемо вам да пређете под јурисдикцију Украјинске цркве под управом Филарета (лидера расколничке групе, самозване „Кијевске патријаршије“) или напустите територију Украјине, да бисте избјегли радикалне мјере које ће против вас бити предузете“, наводи се у летку. Текст летка је објавио потпредсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, протојереј Николај Балашов. „Упозоравамо вас: уколико ово не схватите, са вама ће говорити оружје, иако не желимо крвопролиће. Имате два дана за размишљање“, каже се у летку. Летак сличног садржаја појавио се на вратима цркве Свете Тројице у граду Бровари у Кијевској области, пише отац Николај. Аутори летка обећавају да ће убити једног „свештеника Московске Патријаршије“ за сваког убијеног војника на Криму.

ник послова УПЦ МП, Митрополит тица Часног бориспољски и броварски Антоније крста из манау разговору са новинаром листа „Се- стира Хилангодня“. дара са Свете Горе Атонске. Светиње су у Петрограду биле до 4. јуна. На покоњење вјернима су били доступни честица Часнога крста и кивот са моштима српских Светих: Св. великомученика Ђорђа Кратовца, Св. великомученика кнеза Лазара, Св. цара Стефана Уроша Нејаког, Св. кнеза Стефана Штиљановића, Св. преподобних мученика Превлачких и преподобне Анастасије, матере Св. Саве. „Почнимо од тога – истакао је владика – да су још од децембра прошле године медији непрестано писали како је у Кијево-печерској лаври наводно легло провокатора. Иако смо ми у више наврата демантовали ту лажну информацију, њу су настављали и даље да пласирају. Крајем фебруара је сајтове који објављују вијести преплавила апсолутно фантастична вијест о томе да се Виктор Јанукович крије у бункеру на територији једног од манастира Доњецке епархије. Убрзо затим постало је јасно да је то лаж... Другог маја, на дан страшне трагедије у Одеси, неки медији су писали да је наводно у једном од одеских храмова свештеник парохијанима раздељивао оружје. Прес-служба Одеске епархије одмах је демантовала ту отворену лаж, али њу и до данас понављају у медијима… 6. маја је у вијестима било јављено да је Свјатогорска лавра затворена за поклонике, због тога што се у њој наводно размештају проруске револуционарне формације. Заправо, Лавра је и тада и сада отворена за посјетиоце, и нико није видио никакве војнике на њеној територији. Могли бисмо да наставимо са набрајањем сличних примјера… Ствара се утисак као да се против Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије води јасно усмјерена информациона кампања“.

Доношење српских светиња у Петроград је посвећено 100-годишњици почетка Првог свјетског рата.

ПРЕКИД ЕВХАРИСТИЈСКОГ ОПШТЕЊА Антиохијска Патријаршија, послије вишемјесечних покушаја нормализовања односа са Јерусалимском Патријаршијом, која је оспорила њену јурисдикцију у односу на државу Катар, прекинула је са њом канонско општење. Ова одлука је донијета на засједању Светог синода Антиохијске Цркве, које је одржано 29. априла под предсједавањем антиохијског патријарха Јована X. Напомињемо да је за вријеме сабрања поглавара Православне Цркве у Истанбулу, одржаног почетком марта, представник Антиохијске Цркве Митрополит буенос-аирески затражио хитно рјешење тог проблема, и у знак протеста није потписао закључни докуменат тог састанка. МОШТИ СРПСКИХ СВЕТИТЕЉА Патријарх Јован X је извјестио У ПЕТРОГРАДУ чланове Светог синода о својим поУ Петроград, у Васкрсењски Но- кушајима дијалога са Јерусалимском водевичји манастир, 2. јуна су стигле Црквом и о позицији патријарха Темошти српских Светитеља и чести- офила III, послије чега је била једно-

јун / 2014 / svetigora

КАМПАЊА ПРОТИВ УКРАЈИНСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ МОСКОВСКЕ ПАТРИЈАШИЈЕ Кијев, 30. мај 2014. г. – „Нажалост, у посљедње вријеме се редовно сусрећемо с неистинитим и отворено провокативним информацијама о нашој Цркви“ – нагласио је Управ-

Приредио: Славко Живковић

IZ pomjesnih crkava гласно донијета одлука да се прекине његово помињање у диптисима, и пошаљу одговарајуће посланице свим помјесним Црквама. ПОВРАТАК МАЈЦИ ЦРКВИ У чланку насловљеном „Благословени повратак мајци Цркви“, који је за грчки мисионарски часопис „Свјетлост народа“ написао Митрополит пентапољски Игњатије, извјештава се о повратку из раскола Митрополији централноафричкој Александријске Патријаршије пет свештеника и око 1500 њихових следбеника у граду Канага у Конгу. Предводник ове расколничке групе био је свештеник Хризостом Мбакулаимбасу, који се први вратио канонској Цркви, да би за њим кренула и остала четири свештеника. Они су се вратили у статус лаика, предајући своју будућност у руке Патријаршије, потписавши, потом, документ о покајању. Око 1500 њихових следбеника се такође покајало и вратило Цркви. Све ово обављено је са благословом Митрополита централноафричког Никифора.

svetigora / 2014 / јун

БИЋЕ КАНОНИЗОВАНИ СВЕТОГОРСКИ ПОДВИЖНИЦИ Старац Пајсије Светогорац, Јаков Цаликис, Амфилохије Патмоски, Јефрем Катунакијски и Софроније Есекски (Сахаров) засигурно ће бити прослављени у лику светих, саопштава AgionOros, позивајући се на грчке изворе.

Према ријечима неименованог јерарха Константинопољске Патријаршије, који је дао интервју грчком порталу Аgioritikovima.gr, присталица канонизација јесте и васељенски Патријарх Вартоломеј. Такође је неименовани архијереј оповргао прет-

поставке које циркулишу у грчким медијима, сагласно којима је одложена канонизација старца Пајсија из разлога његовог оштрог става „поводом турског питања“. „Проширене гласине немају никакве везе са истином, којој служи наша Православна Црква.“ Према подацима грчких медија, Константинопољска Патријаршија ће прибројати лику светих старца Пајсија у предстојећим мјесецима. ДОГОВОР ПОГЛАВАРА Васељенски патријарх Вартоломеј и папа римски Фрањо потписали су у Јерусалиму екуменску декларацију у циљу уједињења хришћана. Послије потписа декларације у којој се позива на приближавање Римокатоличке и Православне Цркве, Фрањо и Вартоломеј су одржали заједничку молитву у цркви Христовог гроба у Старом граду Јерусалима. Свјетске агенције оцјењују да је то историјски догађај у хришћанству, јер католици и православци никада нису били тако блиски доктринарно од велике шизме 1054. године, када је дошло до канонског одвајања и прекида литургијске заједнице западне и источне цркве.

Циљ папине посјете Светој земљи је обиљежавање 50-годишњице историјског сусрета у Јерусалиму папе Павла VI и тадашњег васељенског патријарха Атинагоре. Папа je обишао Јерусалим, гдје се одвојено састао с јерусалимским главним муфтијом и израелским рабинима. Такође је одржао молитву код Зида плача и посјетио меморијал Холокауста Јад Вашем. Поглавари су 25. маја потписали заједничку изјаву у десет тачака која истиче историју раскола и потребу за јединством.

ПРВО КРШТЕЊЕ У ВОЈСЦИ СРБИЈЕ Епископ јегарски др Порфирије обавио је 15. априла 2014. године Свету тајну крштења петнаест припадника 3. бригаде Копнене војске у цркви Светог Симона Монаха у Нишу.

Владика Порфирије је истакао да је враћањем војних свештеника у касарне унапријеђена сарадња са Војском Србије, а круна те сарадње је крштење петнаест официра, подофицира и професионалних војника припадника 3. бригаде Копнене војске. –Крштење није само леп обичај који негује српски народ, већ је то улазак у Цркву Христову која надилази све границе и поделе међу људима. Крштење је само почетак живота у Цркви, који подразумева труд и покушај читавим својим бићем да се негују хришћанске врлине, тј. да се испуњавају заповести Христове, а хришћански живот се потврђује кроз учешће у светој Литургији. Између Цркве и Војске не само да постоји сарадња, већ се са војним свештеницима који су присутни у касарнама ради о послу на истом пољу – поручио је епископ Порфирије. ВЛАДИКА ТЕОДОСИЈЕ У СВЕТОЈ ЗЕМЉИ Епископ рашко-призренски г. Теодосије боравио је у Светој земљи, гдје је заједно са групом поклоника учествовао у прослави празника Васкрсења Христовог.

iz ota~astvene crkve

Приредио: Славко Живковић

На Лазареву суботу, Владика је посетио Витанију, где је саслужиовао Патријарху јерусалимском г. Теофилу на светој Литургији служеној у цркви подигнутој на мјесту Лазаревог дома. У поподневним часовима Владика и многобројни поклоници који су пристигли у Свети град учествовали су у свечаној литији од Витфаге до Јерусалима у знак сјећања на Христов свечани улазак у Јерусалим. На Цвијетну недјељу, владика Теодосије је саслуживао на светој Литургији коју је Патријарх јерусалимски г. Теофило служио у великом храму Васкрсења Христовог. Поред владике Теодосија на овогодишњем васкршњем поклоничком путовању, које по традицији организује „Доброчинство“ из Београда, била је и група монаха и монахиња из Епархије рашко-призренске, као и двојица професора Богословије из Призрена.

ВИСОКО ОДЛИКОВАЊЕ ЛЕОСветог владике Николаја НИДУ РЕШЕТЊИКОВУ Српског. Радост молитвеПатријарх српски г. Иринеј уру- ног сабрања у задужбини чио је 29. априла у Патријаршији срп- „Лелићког Златоуста“ модерних ској у Београду орден Светог цара времена подијелило је мноштво Константина др Леониду Решетњи- вјерника из разних крајева Србије. кову, директору Руског института за Свету архијерејску литургију служистратешка истраживања (РИСИ). ли су Њихова Епископи ваљевски г. Милутин и бихаћко-петровачки г. Атанасије.

Свечаној додјели високог признања СПЦ присуствовали су Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и викарни Епископ липљански Јован, оснивач НВО Наша Србија г. Млађан Ђорђевић, више чланова руске Думе, као и пријатељи и сарадници др Решетњикова. – Господин Леонид Решетњиков је чврстим спонама везан за Београд, где је једно време и службовао. Обавља важну дужност у руској институцији која је под директним надзором председника Путина. Др Решетњиков је човек одан својој вери и својој Цркви, вери православној, и као такав одликован је орденом Светог кнеза Данила и Светог Димитрија Донског, што су одликовања која Руска Православна Црква додељује посебно заслужним личностима. Иначе, привржено ради на зближавању наших народа и учвршћивању њихових веза, истакао је патријарх Иринеј.

јун / 2014 / svetigora

ГРАФИТИ UCK НА КАПИЈИ ДЕЧАНА На капији манастира Високи Дечани 24. априла су осванули графити са натписом УЧК (тзв. Ослободилачка војска Косова). Ово је за сада последњи у низу сличних провокација албанских екстремиста који су претходно поруке мржње исписивали на зиду цркве у Ђаковици, а потом на српским кућама у Ораховцу. Овај пут екстремисти су то учинили на самој манастирској капији у Високим Дечанима и то свега неколико десетина метара од пункта италијанског КФОР-а. Епархија рашко-призренска овај У ЧАСТ СВЕТОГ акт доживљава као отворену пријетВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА њу манастиру Високи Дечани и њеНа позив Епископа ваљевског г. говом братству који су у последњих Милутина, предсједник Србије г. То15 година тзв. међународног мира на мислав Николић, на празник Светог Косову и Метохији четири пута оруВладике Николаја, походио је Епаржано нападани гранатама од стране албанских екстремиста, и којима су хију ваљевску, учествовао у богослувише пута упућиване пријетње. На- жењу у манастиру Лелић и посјетио жалост, ова провокација и пријетња манастир Ћелије. Први пут у новијој српској истоније ништа друго до последица нарији, предсједник Србије учествовао ционалистичке реторике која се већ је у служењу Свете литургије. Учигодинама шири у локалним медијинио је то приликом своје прве посјема на албанском језику против овог те Епархији ваљевској актуелни шеф манастира у коме су монаси за вридржаве Томислав Николић, изговојеме рата поред осталих помагали и ривши Символ вјере и Молитву Гоалбанским избеглицама. сподњу, примивши Свету тајну причешћа и преломивши славски колач у манастиру Лелић, у част празника

СЕДАМ ВЈЕКОВА КРАЉЕВЕ ЦРКВЕ У СТУДЕНИЦИ Ове године једна од бројних задужбина краља Милутина – црква Светог Јоакима и Ане у порти манастира Студенице слави свој јубилеј. Овај повод изродио је научни скуп под називом: Манастир Студеница – 700 година Краљеве цркве у организацији Српске академије наука и уметности, Православног богословског факултета Универзитета у Београду и манастира Студеница. Поменуте научне институције су по први пут заједнички организовале научни скуп овог типа. Научни скуп је отворен 8. маја 2014. године у Београду говорима академика Димитрија Стефановића и проф. др Предрага Пузовића, декана Православног богословског факултета. На овом вишедневном научном скупу излагања су имали предавачи са многих високообразовних и научних институција: САНУ, Православног богословског факултета у Београду, Филозофског факултета у Београду, Балканолошког института САНУ, Музиколошког института САНУ, Византолошког института САНУ, Центра за словенска византијска проучавања, Филолошког факултета у Београду, Московске духовне академије. Научни скуп је окончан у недељу, 11. маја. Јубилеј је тог дана обиљежен и Светом архијерејском Литургијом у Богородичиној цркви коју је служио Епископ шумадијски г. Јован, администратор Епархије жичке. Овом приликом, владика Јован је рукоположио у чин ђакона монаха Арона, сабрата манастира Студенице. Велики значај овог скупа огледа се у оствареној сарадњи у истраживањима из разних области теологије, историје, историје умјетности, књижевности и филологије.

iz ota~astvene crkve

svetigora / 2014 / јун

ЈУБИЛЕЈ ПРЕСЕЉЕЊА МАТИЦЕ СРПСКЕ У Српском народном позоришту, у недељу 11. маја 2014. године, одржана је свечана академија поводом 150 година пресељења Матице српске из Пеште у Нови Сад. Академији су присуствовали: Његова Светост Патријарх српски Иринеј, Епископи бачки Иринеј, сремски Василије и јегарски Порфирије, предсједник Народне скупштине Републике Србије гђа Маја Гојковић, министар културе и информисања у Влади Републике Србије г. Иван Тасовац, градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић, савјетник предсједника Републике Србије гђа Јасмина Митровић Марић и потпредсједник Владе Аутономне Покрајине Војводине и покрајински секретар за културу и јавно информисање г. Славиша Грујић.

Бираним ријечима, присутне је поздравио Епископ бачки Иринеј, који је рекао да је од свог самог оснивања Матица српска била нераскидиво везана са Епархијом бачком и са Српском Православном Црквом у цјелини, додајући да је пресељење Матице у Нови Сад било од важности за свеукупну српску културу а не само за град Нови Сад. „Јубилеј који обележавамо је један од највећих и најзначајнијих јубилеја у српском народу“, нагласио је Епископ бачки. Најстарију националну установу у области књижевности, културе и науке основали су српски интелектуалци и привредници 16. фебруара 1826. године у Пешти. Матица српска је преданим радом на просвећивању српског народа, очувању националног и културног идентитета и развоју издавачке дјелатности доживјела пуну афирмацију на читавом српском културном и духовном простору. Послије вишегодишњег настојања да, ради успјешнијег и плодотворнијег рада, дође до пресељења Матице српске из Пеште у Нови Сад, оно је најзад започело 28. априла 1864. године. Прелазак Мати-

це српске у Нови Сад био је од пресудног значаја за развој града као српског културног и интелектуалног средишта, а одржавање Скупштине Матице српске 12. маја 1864. године у Новом Саду представља званичан датум пресељења Матице. ОСВЕЋЕН МАНАСТИР ОСТРОШКОГ ЧУДОТВОРЦА У СРЕМУ 13. мај 2014 – На извору воде живе у Врањашу освећен је нови манастир посвећен Светом Василију Острошком. Манастир је освештао и Светом литургијом началствовао Епископ сремски Василије. Саслуживали су: архимандрит Доситеј, настојатељ манастира Гргетега; архимандрит Андреј, настојатељ манастира Шишатовца; протојереј–ставрофор Мирослав Јосимовић из Манђелоса, јеромонах Василије, сада настојатељ манастира Св. Василија Острошког у Манђелосу, и епархијски ђакони Слободан Вујасиновић и Јован Рајак. Током Литургије, за предани труд на духовној изградњи своје парохије, на подизању парохијског дома, а посебно на зидању манастира посвећеног Светом Василију Острошком, протопрезвитер Мирослав Јосимовић, привремени парох у Манђелосу и у Лежимиру, добио је нарочито признање: напрсни крст и звање протопрезвитера–ставрофора. Многи су помогли подизање манастира: првенствено благочестиви народ Манђелоса, а и вјерници са свих других страна, затим Управа за сарадњу са Црквама и верским заједницама, Влада Републике Србије, покрајинска Влада Војводине. Ктитор ове светиње, г. Милан Миланковић из маленог мјеста Бродац (Република Српска), одликован је, на предлог епископа Василија, а по одлуци Светог архијерејског синода, орденом Светога Саве. Кума светиње, гђа Стана Којић, одликована је орденом Мајке Ангелине који додјељује Епархија сремска. Грамате за дјелотворни рад и материјалну и моралну помоћ Епископ сремски је доделио Славиши Ђокићу и Душану Врекићу из Манђелоса и гђи Снежани Јовић из Бијељине. За све је припремљен културно-умјетнички програм и трпеза љубави.

Приредио: Рајо Војиновић У СЕЛУ ГЛИЗИЦА ОСВЕШТАНА ЦРКВА БЛАГОВИЈЕСТИ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ Свештенство Митрополије црногорско-приморске је 5. априла у селу Глизица у Мартинићима код Даниловграда, уз молитвено учешће вјерног народа, освештало обновљену цркву Благовијести Пресвете Богородице и у њој служило Свету литургију.

Hronika mitropolije

САБОР МОНАХИЊА МИТРОПОЛИЈЕ У МАНАСТИРУ ЖДРЕБАОНИК Светом литургијом пређеосвећених дарова, коју је са свештенством служио митрополит Амфилохије, у манастиру Ждребаонику код Даниловграда 10. априла је почело редовно годишње сабрање женског монаштва Митрополије црногорско-приморске.

јун / 2014 / svetigora

У литургијској бесједи митрополит Амфилохије је подсјетио на ријечи Светог Григорија Богослова да се треба више молити него дисати. „Молитва је једини пут богопознања, познања тајне Божје, познања себе самога, познања других људи око себе и познања свеукупне Божје творевине“. Служили су: секретар Митрополије црногорско-приПо завршетку Литургије сабрање је настављено у маморске протојереј–ставрофор Обрен Јовановић, ста- настирском конаку. решина Саборног храма у Подгорици протојереј–ставрофор Драган Митровић, даниловградски свештеници САБОР МОНАХА МИТРОПОЛИЈЕ Слободан Зековић, Илија Зекановић и Предраг Катанић У МАНАСТИРУ ПОДМАИНЕ и протођакон Игор Балабан. У манастиру Подмаине код Будве 11. априла је одрНакон Литургије благосиљан је славски колач, а онда жано редовно годишње сабрање мушког монаштва Мисе вјернима пастирском бесједом обратио отац Обрен трополије црногорско-приморске. Оно је почело Светом Јовановић, пренијевши им поздраве и благослове ми- литургијом пређеосвећених дарова, коју је служио митрополита Амфилохија, који је због одласка на сахрану трополит Амфилохије, уз саслужење свештеномонаштва. Митрополита загребачко-љубљанског Јована, био спријечен да буде у Глизици. Кум овогодишње храмовске славе Радослав Распоповић, након што је у име одбора за обнову храма поздравио свештенство, госте и мјештане Глизице, предао је кумство за наредну годину Бошку Перовићу. Потом су свештеници Обрен Јовановић и Драган Митровић у храмовској порти засадили маслине. Сабор у Глизици заврВладика је у архипастирској бесједи казао да је питашен је славском трпезом. ње поста – питање унутарњег поста. „Постимо и тјелесно, постимо и духовно, душом постимо. Није довољно тјелеМИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ И ЕПИСКОП ТЕОсно се уздржавати. Сатана ништа никада не једе, али је ДОСИЈЕ СЛУЖИЛИ НА БЛАГОВИЈЕСТИ ЛИТУРГИ- испуњен сваке злобе и сваког лукавства и он је човјекоЈУ У МАНАСТИРУ МОРАЧНИК убица од искони“. Митрополит црногорско-приморски АмфилохиСабор је настављен након Литургије у манастирском је и Епископ рашко-призренски Теодосије служили су 7. конаку. априла, на Благовијести, са свештенством Свету службу Божију у манастиру Морачник на Скадарском језеру. АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА И СЛАВА ЦРКВЕ СВЕУ току Литургије митрополит Амфилохије је у искушеТОГ ПРАВЕДНОГ ЛАЗАРА НА ЛУШТИЦИ ничку ризу обукао послушника ове свете обитељи ГораМитрополит Амфилохије служио је 12. априла, на Лана Чавора. зареву суботу, Свету службу Божију у цркви Светог праУ литургијској проповиједи владика Теодосије је ведног Лазара Четвородневног у селу Мркови на полурекао да Блага вијест коју је архангел казао Светој Дјеострву Луштица. Пред почетак Литургије Владика је са ви представља најрадосније ријечи које је човјек могао свештенством обавио мало освећење обновљеног храчути: „То су речи које су сви ишчекивали у роду људском, ма, јединог на територији данашње Црне Горе посвећеу народу изабраном: да ће доћи Спаситељ, да ће доћи Месија, Искупитељ да би подигао палога човека, да би га ног Четвородневном Лазару. Мјештани овога села обноослободио прародитељског греха и да би уништио смрт вили су унутрашњост храма и након рестаурације икона поставили нови иконостас. и човеку дао живот вечни“. Након Литургије Владика је са свештенством обавио У наставку сабрања приређена је празнична трпеза. освећење маслинових гранчица у спомен на Христов улазак у Јерусалим, а потом предводио литију око храма

Hronika mitropolije

Приредио: Рајо Војиновић

и благосиљао славски колач. На крају службе уручио је архијерејске похвалнице најзаслужнијим мјештанима за обнову храма, г. Николи Александровом Мариновићу и г. Бошку Гојковом Ђурашевићу. Потом је у кући мјесног пароха јереја Николе Урдешића приређена славска трпеза. Митрополит Амфилохије је на крају боравка у овом луштичком селу посјетио цркву Свете Петке. ПРОСЛАВА ЦВИЈЕТИ У МАНАСТИРУ ЗЛАТИЦА Светом литургијом, славском литијом, благосиљањем славског колача и дјечјом академијом у манастиру Златица у Подгорици 12. априла је прослављен празник уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвијети, храмовска слава ове древне хришћанске светиње. Светом службом началствовао је митрополит Амфилохије, уз саслужење свештенства и молитвено учешће многобројног вјерног народа. Одговарали су ђаци Цетињске богословије и чланови Дјечјег црквеног хора „Златица“. Владика је у чин чтеца рукопроизвео Владимира Џомића, а Свету тајну крштења примили су слуге Божје Константин, Љубица и Немања. По завршетку Литургије око темеља златичке ранохришћанске светиње прошла је празнична литија, а онда је митрополит Амфилохије са свештенством и вјерним народом благосиљао славски колач. Кум овогодишње славе Весна Ракочевић је кумство за наредну годину предала Дејану Ивановићу. Потом су дјеца полазници подгоричких школа вјеронауке извела свечани празнични програм. Овогодишњи златички сабор завршен је богатом славском трпезом хришћанске љубави.

svetigora / 2014 / јун

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ ПРИМИО ДЕЛЕГАЦИЈУ МСП СРБИЈЕ Митрополит Амфилохије примио је 15. априла у Митрополији на Цетињу делегацију Министарства спољних послова Србије на челу са генералним секретаром Министарства г. Марком Благојевићем. На пријему, уприличеном поводом предстојећих васкршњих празника, били су и амбасадор Србије у Подгорици, г. Зоран Бингулац, затим г. Миле Пузовић, савјетник министра спољних послова, г. Александар Ђурђић, помоћник генералног секретара, г. Јован Воркапић, директор Републичке дирекције за имовину Р. Србије и г. Ђоко Кривокапић, замјеник директора ДИПОС-а. Чланови делегације претходно су посјетили Цетињски манастир, поклонили се моштима Светог Петра Цетињског, руци Светог Јована Крститеља и честици Часног Крста и обишли манастирску ризницу.

СТРАСНА СЕДМИЦА У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ Митрополит Амфилохије служио је 16. априла, на Велику сриједу, Свету литургију пређеосвећених дарова у Цетињском манастиру. Владици је саслуживало цетињско свештенство и свештеномонаштво, уз молитвено учешће вјерника са Цетиња. Митрополит Амфилохије служио је поподне службу Јелеосвећења. На Велики четвртак, 17. априла, Владика је служио Литургију у спомен Христове Тајне вечере. Саслуживало му је цетињско свештенство и свештеномонаштво, уз моли-

твено учешће вјерника са Цетиња. На Велики петак, 18. априла, Митрополит је служио службу изношења плаштанице у спомен Христовог погреба, а истога дана увече и јутрење Велике суботе са Статијама. У току службе Митрополит је предводио литију, која је од Цетињског манастира ишла до цркве на Ћипуру, око Биљарде и назад у манастир. ВЕЛИКА СУБОТА У БАРСКОМ САБОРНОМ ХРАМУ СВЕТОГ ЈОВАНА ВЛАДИМИРА Митрополит Амфилохије служио је 19. априла, на Велику суботу, са свештенством Свету службу Божију у Саборном храму у Бару. У току Литургије Свету тајну крштења примили су слуге Божје Милорад, Стефан, Николина, Ненад и Александра. Владика је и овога пута позвао вјерне да помогну градњу Храма Светог Јована Владимира, како би он био свједочанство Христовог гроба и Христовог Васкрсења. Након Службе митрополит Амфилохије је посјетио барскога надбискупа монсињора Зефа Гашија и честитао му васкршње празнике. ПРОСЛАВА ВАСКРСА У МИТРОПОЛИЈИ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОЈ У свим храмовима Митрополије црногорско-приморске je 20. априла торжествено прослављен празник Васкрсења Христовог, а централну Литургију служио је митрополит Амфилохије у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. Владици је саслуживало свештенство Митрополије, уз молитвено учешће више хиљада вјерника који су се у току Часног поста припремали за Свето причешће.

На Литургији су одговарали чланови подгоричког Црквеног хора „Свети апостол Марко“. Митрополит Амфилохије је у току Свете службе подгоричког пароха Миладина Кнежевића произвео у чин протопрезвитера. Прочитана је и Васкршња посланица Патријарха српског Иринеја и свих Епископа Српске Цркве. На крају Литургије митрополит Амфилохије је казао да је љубав Божија љубав која сабира и која нас окупља. „Овај храм је символ те Божанске љубави. И велико се чудо догодило у Црној Гори. По први пут у њеној историји је сва Црква Божја била сабрана у овом Светом храму. И не знам да ли ће се то поновити – дај Боже и неки други пут у будућим временима“, рекао је Владика. Он је рекао да Црква није ништа друго до сабор око

Христа Распетога и Васкрслога, „зато је она неуништива, штенством Свету службу Божију у манастиру Свете Мазато је она света заједница Божја која је неразорива“. троне Московске у Доњем Грбљу. Пред почетак ЛитургиВаскршњој литургији у подгоричком Саборном хра- је Владика је у капели манастирског конака замонашио му присуствовали су и амбасадори Србије и Украјине г. искушеницу ове свете обитељи Милу Перић давши јој Зоран Бингулац и гђа Оксана Сљусаренско. монашко име Марија. ВАСКРШЊИ ПОНЕДЕЉАК У КУТИМА Митрополит Амфилохије служио је на Васкршњи понедјељак са свештенством Свету службу Божију у цркви Свете Тројице у Кутима код Херцег Новог.

Владика је потом са свештенством служио Литургију на темељима храма Свете Матроне, уз молитвено учешће многобројних вјерника. На крају Литургије благосиљан је славски колач, а онда је приређена славска трпеза хришћанске љубави са празничним умјетничким програмом.

Одговарали су чланови Црквеног хора Светог Саве из Херцег Новог, а молитвено су учествовали многобројни вјерници овога краја. У току Литургије Владика је у чин протопрезвитера рукопроизвео свештенике Живана Вукојевића, пароха ПРАЗНИК СВЕТОГ НИКОЛАЈА херцегновског и Драгана Пешикана, пароха кућанског. ЖИЧКОГ НА ЦЕТИЊУ Након Литургије Владика је са свештенством предвоСветом службом Божијом у Цетињском манастиру дио Литију, која је ове године ишла због кише само око и благосиљањем славског колача у просторијама Богоцркве, а не и кроз читаве Куте, како је то традиција устасловије Светог Петра Цетињског ученици трећег разреновљена претходних година. да ове црквено-просветне установе су 3. маја прославиПотом је у црквеном дому приређена богата трпеза, ли своју крсну славу – празник Светог Николаја Жичког са програмом у којем су учествовали вокални солисти, и Охридског. Свету литургију служио је митрополит Амтрубачи и народни гуслари. филохије са свештенством, уз молитвено учешће ђака и Васкршњем сабору у Кутима присуствовао је градопрофесора Богословије и вјерног народа са Цетиња. начелник Херцег Новог Дејан Мандић, као и генерални конзул и конзул Србије у Херцег Новом Слободан Бајић и Зоран Дојчиновић.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО ЛИТУРГИЈУ У МАНАСТИРУ СВЕТЕ МАТРОНЕ У ГРБЉУ Митрополит Амфилохије служио је 2. маја са све-

На почетку Свете службе Владика је у чин протосинђела рукопроизвео сабраћу Цетињског манастира јеромонахе Исака и Евстатија. По завршетку Службе у Богословији Светог Петра Цетињског ђаци првог разреда ове црквено-просветне установе су приредили презентацију макета старозавјетне скиније. Презентација је припремљена под руководством професора Старог Завјета Драгана Радомана. Након презентације, митрополит Амфилохије је дао благослов да једна од макета буде трајно изложена у ризници Цетињског манастира, а остале да буду поклоњене другим богословијама наше Помјесне Цркве.

јун / 2014 / svetigora

ПРОСЛАВА ТОМИНЕ НЕДЈЕЉЕ НА ДУКЉИ КОД ПОДГОРИЦЕ Митрополит Амфилохије служио је 27. априла, на Томину недјељу, Свету службу Божију на темељима ранохришћанског храма на древној Дукљи код Подгорице. Владици је саслуживало свештенство Митрополије, одговарали су чланови подгоричког Дјечјег хора „Свети Козма Етолски“, а молитвено су учествовали многобројни вјерници из Подгорице и из других крајева Црне Горе. Након Литургије господин Митрополит је са свештенством и вјерним народом благосиљао славски колач. Домаћинима овогодишње славе Срђану Лазаревићу и Борису Милатовићу уручио је захвалнице, а домаћинство за наредну годину примио је парох подгорички отац Драган Станишић. Изведен је и пригодан празнични програм у којем су учествовали глумац Гојко Бурзановић, Хор „Свети Козма Етолски“, пјесници и народни гуслари.

Потом је благосиљан славски колач и приређена славска трпеза хришћанске љубави са пригодним празничним програмом. АНЂЕЛИЈА ПЕРОВИЋ ОДЛИКОВАНА ЗЛАТНИМ ЛИКОМ МИТРОПОЛИТА ПЕТРА II ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША Након Литургије коју је 3. маја, на празник Светог Николаја Жичког служио у Цетињском манастиру, митрополит Амфилохије је Анђелији Перовић, мајци дванаесторо дјеце, из цетињског села Бјелоши, уручио одликовање – Златни лик митрополита Петра II Петровића Његоша, Тајновидца ловћенског. Одликовање госпођи Перовић је додијељено због тога „што је Рождеством Христовим од Пресвете Богородице освештала своју утробу, родивши заједно са својим супругом, покојним Радомиром дванаесторо дјеце, испунивши тиме Божју заповијест: рађајте се и множите и напуните земљу и владајте њоме“.

svetigora / 2014 / јун

Уз одликовање, господин Митрополит је госпођи Перовић даривао и 1 200 евра, као васкршњи поклон њеној дјеци, а ректор Богословије Светог Петра Цетињског, парох цетињски протојереј–ставрофор Гојко Перовић њеној дјеци је на поклон дао икону Светог Петра II Ловћенског тајновидца.

ПРОСЛАВА НЕДЈЕЉЕ МИРОНОСИЦА У МАНАСТИРУ КОСМАЧ Митрополит Амфилохије је 4. маја са свештенством, поводом Ђурђевдана, храмовске славе манастира Космач на Скадарском језеру, служио Свету службу Божију у овом манастиру. Одговарали су чланови подгоричког Дјечјег црквеног хора „Свети Козма Етолски“. У току Литургије увођењем у Свету тајну крштења Цркви Божјој је прибројана слушкиња Божја Милена Ивановић. Након Литургије и благосиљања славског колача, приређена је и богата славска трпеза, а славско кумство за наредну годину од овогодишњих домаћина славе братства Вукчевића примио је Радован Брновић.

Са њим су били чланови Хора Санктпетербуршке духовне академије. Високи гост је на Цетињу прво посјетио цркву Рождества Пресвете Богородице на Ћипуру, а потом му је у Цетињском манастиру приређен свечани дочек. Након што се поклонио моштима Светог Петра Цетињског, руци Светог Јована Крститеља и честици Часног Крста Господњег, добродошлицу му је у поздравном слову пожелио архимандрит Кирило (Бојовић). Архиепископ Амвросије је заблагодарио на ријечима добродошлице, рекавши да му је посебно важно да се, као некадашњи Епископ гатчински, поклони десници Светог Јована Крститеља и честици Часног Крста Господњег. „У мом животу Свети Јован Крститељ има посебну улогу због обавеза које сам до сада имао према његовим светињама у Русији. Свети Јован Крститељ је покровитељ наше духовне школе и нашег академијског храма. За нас је посебно важно да се поклонимо моштима Светог Петра Цетињскога, светитеља који је штитио интересе свога народа и православну вјеру. Он је био оштри изобличетељ свих који раде против отечества, вјере и Русије. Његов достојни наследник је митрополит Амфилохије, који је ових дана подсјетио управо на његове ријечи и тако реаговао на званичну позицију државе Црне Горе у односу на збивања у Украјини“.

Потом су гости из Петрограда обишли манастирску ризницу, а онда их је примио митрополит Амфилохије. Чланови хора су извели краћи програм у којем су, између осталих пјесама отпјевали и химну краља Николе „Онам’, онамо“ и „Ој, Косово, Косово“. Двојица Епископа су, у знак сјећања на овај сусрет, размијенили пригодне поклоне. Након пријема у Митрополији, организована је свечана трпеза у Богословији Светог Петра Цетињског. Гости из Петрограда су посјетили и Народни музеј, гдје су се поклонили икони Богородице Филеримске, а онда и дворац краља Николе. На крају посјете архиепископ Амвросије је дао интервју Радио-Светигори.

МАРКОВДАНСКА ЛИТИЈА У ПОДГОРИЦИ Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и викарни Архиепископ петергофски Амвросије предводили су 8. маја са свештенством Митрополије црногорско-приморске традиционалну Марковданску литију, АРХИЕПИСКОП ПЕТЕРГОФСКИ АМВРОСИЈЕ која се улицама Подгорице кретала од цркве Светог ЂоПОСЈЕТИО МИТРОПОЛИЈУ рђа под Горицом до остатака древног манастира Светог ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКУ апостола и јеванђелисте Марка на локалитету Дрпе МанВикарни Архиепископ петергофски Амвросије, рекдића и назад. тор Санктпетербуршке духовне академије, посјетио је на У Литији су ношене мошти преподобног Симеона Марковдан, 8. маја, Митрополију црногорско-приморску. Дајбабског, а молитвено је учествовало мноштво право-

Приредио: Рајо Војиновић

Hronika mitropolije

славних вјерника из Подгорице. Пјевали су чланови Хора черња служба. Петроградске духовне академије и ђаци Богословије Светог Петра Цетињског. На остацима манастира Светог апостола Марка епископе, свештенство и вјерни народ, по устаљеној традицији, дочекали су чланови староподгоричке муслиманске породице Ђечевића, који су приредили послужење.

Након вечерње службе, у тиватском Центру за културу одржана је традиционална смотра Црквених хорова Боке.

Владика је казао да је посебан благослов присуство архиепископа Амвросија из светога града Петрограда САБОРНА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА са студентима и ђацима свуда у свијету познате СветоУ ПОДГОРИЧКОМ САБОРНОМ ХРАМУ петровске академије. „А овај Марковдан, благодарећи Архиепископ петергофски Амвросије, Митрополит њиховом присуству није само у спомен Светога Марка и на благослов читавога града и на благослов овога дома црногорско-приморски Амфилохије и Епископ будичасне и честите породице Ђечевића него и поводом сју- мљанско-никшићки Јоаникије служили су 11. маја са светрашњег 9. маја, када обиљежавамо побједу над нацифа- штенством Свету службу Божију у Саборном храму Хришизмом. То је дан велики не само за нас него за читаву стовог Васкрсења у Подгорици. Одговарали су чланови Хора Петроградске духовне академије, а молитвено су Европу“. Владика је позвао вјерне да се помоле Богу да подари учествовали многобројни вјерници из Подгорице. Након Литургије митрополит Амфилохије се вјернии нама и читавом свијету да се више не јављају такве дема обратио архипастирском бесједом у којој је поздрамонске и човјекоубилачке силе. На крају овога Крсног входа старешина храма Светог вио архиепископа Амвросија и студенте Петроградске Ђорђа, архијерејски протопрезвитер подгоричко-кола- академије, рекавши да су они „једним срцем и једним шински Велибор Џомић, поздравио је архиепископа Ам- устима заједно са нама, у овом светом храму, чији камен вросија и заблагодарио му на присуству овој светковини. темељац је положио блаженог спомена Патријарх моАрхиепископ петергофски је казао да је овдје видио сковски и све Русије Алексије, пјевали и прослављали љубав према Богу, поштовање према архипастиру и све- Христово Васкрсење“. штенству и љубав међу браћом. „То јединство у Христу, које је овдје видљиво, резултат је вишевјековног страдања и исповједништва многих покољења хришћана Српске Православне Цркве“, нагласио је владика Амвросије.

јун / 2014 / svetigora

„У СВЈЕТЛОСТИ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА – БОКЕЉИ СВЕТОМ САВИ И ПРЕВЛАЧКИМ МУЧЕНИЦИМА“ Светом службом Божијом, коју је са свештенством служио митрополит Амфилохије, и благосиљањем славског колача у славу и част Светих превлачких мученика, у манастиру Светих архангела на Михољској Превлаци код Тивта 10. маја је почела овогодишња манифестаци„То је много значајно, јер у овом тренутку, поред свих ја „У свјетлости Христовог Васкрсења – Бокељи Светом оних прошлих искушења и раслабљености које су доСави и Превлачким мученицима“. живљавали наши православни народи, и код нас овдје у У току Литургије Владика је у чин протопрезвитера Србији и Црној Гори и бившој Југославији, и свега онорукопроизвео пароха тиватског оца Петра Петровића. га што је доживљавала света мајка Русија, ево и сада се Митрополит црногорско-приморски предводио је Православна Црква на сјеверним словенским просториувече са свештенством свечану празничну литију са мо- ма налази на распећу“, нагласио је Митрополит, рекавши штима Превлачких мученика, која се кретала од Михољ- да је и она данас као болесник у бањи Витезди и „тражи ске превлаке до цркве Светог Саве у Тивту. На Литији су молитву и подршку за обновљење мира, за обновљење појали ђаци Богословије Светог Петра Цетињског. Мо- духовног напретка, за сједињење браће у име Господње“. шти Светих превлачких мученика прво су бродом стигле Он је архиепископу Амвросију поклонио реплику чувена тиватску обалу Пине, одакле је литија наставила град- ног подгоричког дискоса чији оригинал се чува управо ским улицама до цркве Светог Саве, гдје је служена ве- у Петрограду.

Hronika mitropolije

Приредио: Рајо Војиновић

svetigora / 2014 / јун

Архиепископ Амвросије је у свом обраћању вјернима Подгорички храм назвао бањом Витездом. „И не једном у години, већ сваки дан овдје силази анђео Господњи да би исцијелио болести људи. И нико не може да се оправда тиме што ће да каже да нема човјека који може да му помогне зато што је са вама ваш архијереј митрополит Амфилохије. Он свакога узима за руку и приводи у ову бању Витезду, у овај храм исцјељења да би га ослободио од гријеха, од погрешних мисли, од погрешнога живота и да исправи ум и срце тако да би могао да види Христа. За мене је, драги владико, велика част да будем са вама. За наше студенте, који су овдје дошли да би се помолили са вама то је посебно добра лекција. Ми вас знамо као великог богослова свјетскога гласа, ревноснога, храброга и бескомпромиснога архијереја, човјека који је видио велике универзитете Европе и свијета, човјека који се духовно хранио и духовно узрастао у келијама преподобнога Пајсија Светогорца и преподобнога Јустина Ћелијског. Вашим молитвама и трудовима подигнут је овај величанствени храм Божји. Данас када видимо плодове вашега труда и ревносног служења, то је за нас велика и добра лекција у животу“. „Ви се не бојите да говорите истину зато што знате да су истина и правда Божја са вама. Данас на Литургији и у вашој молитви чуле су се потребне и праведне ријечи које се односе на тешку ситуацију у Украјини. Непријатељ рода људскога покушава да преко раслабљених разори духовне везе које сједињују све православне, али неће успјети у својим намјерама. И Руска и Српска Црква прошле су вишедеценијска искушења од безбожничког режима. Чекају нас још многа искушења, али ми ћемо бити заједно јер је међу нама Христос, јесте и биће. Без обзира што нам затварају границе, без обзира што нас физички уништавају и бомбардују нико неће поколебати нашу вјеру у Христа нити разорити наше јединство“, закључио је архиепископ Амвросије и посебно заблагодарио епископу Јоаникију због позива на „Дане Светог Василија Острошког“.

ЗАВРШЕТАК НАСТАВЕ У ЦЕТИЊСКОЈ БОГОСЛОВИЈИ У ШКОЛСКОЈ 2013/2014. ГОДИНИ На празник Вазнесења Господњег, у четвртак 29. маја 2014. године, служена је Св. литургија у Цетињском манастиру, у којој је учествовала већина професора и сви ученици Цетињске богословије. Литургију су служили свештеници и свештеномонаси из Митрополије црногорско-приморске, Епархије буеносајрејско-јужноцентрално-америчке, као и гости, тројица свештеника из Русије из града Белгорода. На служби су појали ученици предвођени професором Црквеног појања ђаконом Павлом Љешковићем. Након Литургије одслужен је и парастос војсковођама и војницима битке на Граховцу, која се одиграла на овај дан 1858. године. Потом је служена и свечана служба благодарења поводом успјешног завршетка школске 2013/2014. године у Богословији. После сабрања у манастиру, уприличена је и трпеза љубави у Цетињској богословији, на којој су били присутни професори, сарадници, ученици и гости. Све присутне на ручку у име Управе школе поздравио је ректор протојереј–ставрофор Гојко Перовић, заблагодаривши Господу и Светом Петру за успјешан завр-

шетак школске године, између осталог рекавши да је ово једна од успјешнијих година по успјеху и раду ђака ове школе, нагласивши да је од 52 ученика, њих 19 завршило са одличним, а њих 18 са врлодобрим успјехом. Он је искористио прилику да у име школе заблагодари и дугогодишњој радници у Богословији гђи Зорки Марковић, и да јој у част одласка у пензију дарује дар икону Пресвете Богородице из Петрограда. Она је у Цетињској богословији радила двије деценије. Након топлих ријечи оца ректора, госпођа Зорка се такође захвалила свим професорима и ученицима на дугогодишњој сарадњи, рекавши да јој је била част да ради у једној школи каква је Богословија Светог Петра Цетињског. После свечаног ручка, разредне старешине су ученицима подијелили свједочанства о завршеним разредима. ДА СЕ НЕ ПОНОВИ Нажалост, дошло је време да се мора писати и о обијању и пљачкању наших храмова. Каже се да се у близини великих светиња дешавају и велика искушења. Тако и код нас од Св. Василија Острошког па до Св. Арсенија Сремца и Св. Стефана Пиперског. Приметио сам да је велики број храмова обијан и опљачкан, неки и по неколико пута. Врхунац разбојништва десио се у храму Св. Николаја Мирликијског у селу Пожар (село недалеко од манастира Острога) у Вражегрмцима, око 29. априла ове године. Храм је имао у поседу два звона, ливена 1929. г. у Сплиту, и имала су, како народ каже, најбољи звук у Црној Гори, па и шире. Тих дана украдено је веће звоно, од 285 кг. Иначе, звона су се налазила на малом звонику поред храма. Уиграна екипа је дошла, одврнула шарафе, скинула звоно, пренела звоно до сеоског пута и нестала у непознатом правцу. Мало за неверовати али истинито – да се неко дрзнуо и то да учини. Овај храм је и пре четири године био обијен али тада ништа није отуђено, само је сломљена брава. Сада је остало мање звоно да нас теши и да се молимо Господу да разбојницима дарује покајање, и да врате звоно ако је могуће. Храм Зачећа Светога Јована Крститеља у селу Церово у Пјешивцима је обијан 8-9 пута, али, хвала Богу, никад ништа није понесено, него је само причињена мања материјална штета на вратима. Храм Св. Николаја Мирликијског у селу Дреноштица, такође у Пјешивцима, два пута је обијан. Први пут је отуђен ситни новац а други пут сребрни путир из 1940. г. И у Бјелопавлићима, у селу Баре Шумановића, обијен је храм Свете Параскеве, али ништа није отуђено. Два пута је обијан и храм Св. Атанасија Великог у селу Мијокусовићи, први пут без материјалне штете а други пут је украден престони крст од позлате. Надлежни ограни су редовно позивани да би се констатовала штета и да би се открили починиоци али за сада без трага. У задњих пет-шест година је било пљачкања и обијања и у суседним парохијама: Даниловграду, Орјој Луци, Косићу, Спужу и другим местима. Шта друго рећи, него нека нам Господ дарује снаге и покајања, да се сви потрудимо да будемо бољи , и да се ово више не понови! јереј Предраг Катанић, парох јеленачко-подострошки

Рад сестара иконописне радионице манастира Дуга

НОВА ИЗДАЊА SVETIGORA Цетиње: +382 (0)41 234-222 Београд: +381 (0)11 369-07-57 369-07-05

у продаји 6. јуна

У продаји уз дневне новине Дан на свим киосцима у Црној Гори

4,99€