ЧАСОПИС СВЕТИГОРА бр.237

obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

··

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXIII  ПЕТРОВДАН  ЈУЛ 2014. г.  БРОЈ 237

Видoвдан у Грачаници

Воздух за Преподобног Јустина Ћелијског, рад сестара манастира Жупа Никшићка

име Оца и Сина и Светога Духа, „Ви који сте крстили у Христа, у Христа сте се обукли“, те ријечи драга браћо и сестре, пјевамо када се крштава једна нова душа, једно ново људско биће, створено по лику и по подобију Божијем, по слици и прилици Божијој; када прима Свету тајну крштења, која се у древним временима називала, а и данас назива, Тајном просвећења. Крштење је просвећење; просвећење не само свјетлошћу знања обичног, људског знања, које стичемо од свога дјетињства – то и такво просвећење, то и такво знање, само је припрема истинском и правом човјеку за праву свјетлост, за право просвећење, за задобијање правога и истинскога знања. Јер само оно знање које је познање човјека и његове природе, које је познање Онога који је задахнуо човјека дахом живота и који га је створио, познање оних дубљих тајни које су уткане у овај свијет у коме се развијамо и живимо, које је знање и познање вјечнога смисла човјековог рађања, живљења и постојања – само то знање је истинско и право знање и само та свјетлост је она истинска и права свјетлост које је човјек достојан, и ради које је и створен. Е, управо то знање и то познање, ту свјетлост и то просвећење задобијамо у Тајни светога крштења, у Тајни светога просвећења. Данас су ту тајну примила нова дјеца Божија: Петар, Павле, Никола, Марта и Јелена – примивши свјетлост и просвећење, обукавши се у Христа, родивши се не више рођењем само тјелесним, које добијамо од оца и мајке, него рођењем духовним, рођењем за вјечни живот. Ово земно рођење је за овај земни пролазни живот, а Свето крштење и печат дара Духа Светога, свето помазање, то је Духом и водом рођење за вјечни живот. Печат дара Духа Светога и Тајна крштења су живи и живоносни квасац којим се заквашује људска природа, која је онаква каква јесте, поготову када је огреховљена и помрачена, пролазна. Та људска природа, читав човјек, и људска душа и људско тијело, постаје бесмртан – од пролазног непролазан. Сви људи, сви они који се крштавају у Христа, од сли-

јепих бића постају она којима се отварају очи духовне, очи срца – да могу да виде не само свијет око себе и сами себе и једни друге, него да виде Извор свакога знања и сваке мудрости, Извор свјетлости вјечне, непролазне, Извор вјечнога и непролазнога живота.

јул / 2014 / svetigora

Цетињски петровдански сабор – сабор који се раширио и окрилатио именом и дјелом, и подвигом и светошћу и просвећеношћу Светога Петра Цетињскога Чудотворца и Светога Петра II Ловћенскога тајновидца и Цетињског пустињака.

Први свједоци Христа Господа и први који су у Његово име и Његовим именом крштавали, крштавали у име Оца и Сина и Духа Светога, јесу управо првоврховни апостоли Петар и Павле, које данас прослављамо у овој древној светињи. Прослављамо благодарећи томе што је доље поред старога манастира, данас званога Ћипур, била подигнута – по древном обичају, прије велике саборне цркве посвећене Рођењу Пресвете Богородице – мала црквица посвећена Светим апостолима Петру и Павлу. Из тог древног храма је никао и онај први храм саборни цетињски, Рођења Пресвете Богородице, из времена Црнојевића и митрополита зетских Вавиле и Висариона. Из њега је никао такође и овај храм, пренијет овдје око 1700. године, после спаљивања и рушења старога храма. Све је то, дакле, никло из тога малога храма Петра и Павла, и отуда и сабор Петра и Павла на Цетињу. Сабор који се раширио и окрилатио именом и дјелом, и подвигом и светошћу и просвећеношћу Светога Петра Цетињскога Чудотворца и Светога Петра II Ловћенскога тајновидца и Цетињског пустињака. Тако се данас овдје, на празник првоврховних апостола Петра и Павла – оних који су започели да испуњују заповјест Христову да иду и да крштавају све народе у име Оца и Сина и Духа Светога и да их уче свему ономе што им је Господ заповједио – та света истина, та света ријеч, та света наука, тај свети чин, то свето сабирање у име Христово, у име Свете Тројице, то свето крштавање наставља. Оно овдје, на овом светом мјесту, траје непрекидно скоро 550 година, старањем митрополита који су украшавали овај свети Трон цетињски, зетски, црногорски, скендеријски како се он звао кроз историју, приморски како се данас назива, међу којима посебно мјесто управо заузимају ови насљедници првоврховних апостола Петра и Павла: Свети Петар Цетињски и Свети Петар Ловћенски тајновидац и Цетињски пустињак. Оно што су дјелали, што су радили први Апостоли Христови, и ова двојица које прослављамо и свих њих дванаесторица, оно што је радила Црква Христова од Тројичинадне, од силаска Духа Светога на Свете ученике и апостоле Христове на Сиону, оно што је радила и што је проповиједала на свим земаљским језицима и у свим земаљским народима, крштавајући у име Оца и Сина и Духа Светога све оне којих се дотакне та свјетлост Христове истине – то Црква ради и данас. Ово наше сабрање није ништа друго него наставак и продужетак оних сабрања на гори Сионској, оних сабрања Апостола на Тајној вечери око Христа, оних сабрања кроз вјекове – само Господ знаде колико их је било и колико је оних који су се сабирали у име Господње, који су се крштавали и који се крштавају и име Оца и Сина и Духа Светога, који се облаче у Христа, Њему се сараспињући, Њиме васкрсавајући и задобијајући вјечни и непролазни живот. И ово је, дакле, једно од тих светих мјеста, једна од тих светих гора Цркве Божије – ништа мање значајна од оне

Митрополит АМФИЛОХИЈЕ

besjeda

Многоцјена ниска сабрања Господњих

svetigora / 2014 / јул

горе Синајске на којој је боговидац Мојсије добио десет Божијих заповјести; ништа мање значајна од оне Сионске горе у светом граду Јерусалиму, гдје су се сабрали први ученици Христови; ништа мање значајна од оне Свете Горе, коју помињемо веома често и којом су се надахњивали Свети оци наши Петар I и Петар II; ништа мање значајна од свих дивних гора: од Таворске горе па до Кључа Таворскога у Речинама украшеног црквом Преображења Господњег, која је вјерни препис оне оскрнављене и срушене цркве ловћенске, Светога Петра Цетињскога. Све те свете горе и сва та мјеста кроз вјекове у свим народима земаљским, јесу мјеста сабирања у Име Божије, мјеста крштавања, мјеста просвећивања, мјеста рађања Духом и водом за вјечни и непролазни живот. Ево сада имамо и овдје наставак тог дивнога и чудеснога дара – да ово петоро дјеце, нових хришћана, приме тај свети квасац, тај свети живот, ту свету истину; да се обуку у Христа и да се обликују по лику Онога који нас је створио по своме Лику, јер управо то и јесте смисао људскога живота – човјек је слика и прилика Божија. О томе пишу Свети врховни апостоли Петар и Павле, то пише и свједочи у својим Посланицама и Свети Петар I Цетињски, о томе пише у својим богонадахнутим списима и Ловћенски тајновидац, прослављајући Слово Божије које је све из ничега створило, које се очовјечило и које је подарило и обдарило свеукупну творевину и људско биће и људски род том вјечном и непролазном свјетлошћу. Ево то свето слово, та света истина наставља се, чита се, обнавља нас, обнавља небо и земљу, обнавља нове душе, и зато се радујемо и овом сабрању Цркве Божије око ове древне светиње, око спомена првоврховних апостола Петра и Павла, спомена Петра I и Петра II, и свих оних који су кроз вјекове испуњавали Христову заповјест, крштавали се у име Оца и Сина и Духа Светога и који су се трудили да живе по заповјестима које им је Господ подарио. Нека би се ово сабрање наше уградило у ту свету грађевину, у тајну новога светога града Јерусалима, који овде започиње а који нема завршетка ни краја, који расте према небесима и у којега се уграђује све оно што је здраво, честито, дивно, богоподобно, очишћено, освећено, миропомазано овдје на земљи. Господу нашем, Оцу и Сину и Духу Светоме, дивноме Богу у Тројици, у првоврховним Апостолима, предивноме у нашим оцима духовним Петру I и Петру II, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. Бесједа изговорена у Цетињском манастиру на Петровдан, 12. јула 2013. г.

јул 2014 / број 237

из садржаја: јеромонах МАКСИМ Попов

Дух времена - главна духовна 6 карактеристика савременог свијета Свети ЈУСТИН Ћелијски

Плава птица 15

Бесједа 3 Репортажа 11 Јубилеј 20 Библијске књиге 28 Приказ 36 Запис 41

ОЛИВЕРА Балабан

Земља живих 22 др МИЛОШ Ковић

Видовданско порекло 39 Гаврила Принципа монах мр ПАВЛЕ Кондић

„Да ничију осјетљивост не вријеђамо“ 43 obraznik za vjeru Kulturu i vaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XXIII  ПЕТРОВДАН  ЈУЛ 2014. г.  БРОЈ 237

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске Директор: протојереј–ставрофор Радомир Никчевић Савјет часописа: протојереј–ставрофор Момчило Кривокапић, архимандрит Димитрије (Лакић), академик Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић, др Ксенија Кончаревић Главни и одговорни уредник: архимандрит мр Кирило (Бојовић) Оперативни уредник: Рајо Војиновић Дизајн часописа: др Мирко Тољић, Владимир Јакшић Секретар редакције и уредник фотографије: Татјана Марјановић Редакција: Епископ липљански мр Јован (Ћулибрк), протојереј–ставрофор Гојко Перовић, протојереј–ставрофор др Велибор Џомић, игуман Петар (Драгојловић), протојереј др Саво Денда, јереј мр Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах мр Павле (Кондић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић, Весна Тодоровић, Јован Маркуш Сарадници: протођакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Марија Живковић, Милана Бабић, Милутин Вековић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Сања Радовић-Евлахов, Драгана Керкез, Јелена Петровић , Eлза Бибић Лектура и коректура: Ивана Јовановић

Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд, тел: 011/369-0757,369-0705 e-mail: svetigora.urednik@gmail.com Штампа: , Суботица

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

Фотографије: монах Игнатије (Алексејев), Јован Радовић, Жељко Шапурић, Зоран Тричковић, Иван Рашовић, ђакон Драган С. Танасијевић, †Живота Ћирић.

··

Дистрибутери Светигориних издања за Републику Српску и БиХ су „АБ КАРД“ д.о.о, Бања Лука и „АД КАРД“ д.о.о, Сарајево

Видoвдан у Грачаници

INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT: COBADEFF /400876825101 EUR /400876825100 Other Currencies NLB Montenegrobanka AD Podgorica SWIFT CODE: MNBAMEPG /ME25530005120005043078 "MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS" 81250 CETINJE MONTENEGRO

bogoslovqe јеромонах МАКСИМ Попов

Дух времена

- главна духовна карактеристика савременог свијета Текст је посвећен проблему духовне оцје- времена јесте суптилна саблазан наших дана: под том етикетом не савременог свијета. Као основа за ту продаје се фалсификат прогреса, просвете, цивилизације, кулоцјену служи карактеристика „духа вре- туре. Зато је данас више него икада потребно имати дар за рамена“, коју је разрадио преподобни Јустин зликовање духова (Јн, 4, 1), дар православни, дар подвижнички, (Поповић). Свети Николај Српски такође да би се човек несаблажњен могао пробијати кроз ужасни хаос разматра особине „духа времена“ повеза- наше садашњице“ (исто). Једно од важних достигнућа друге половине XX вијека јене, конкретно, са процесом глобализације савременог друштва. Њен суштински мо- сте стварање трансперсоналне психологије, која има значајан менат је формирање новог типа свијести утицај на формирање процеса глобализације у читавом свијечовјечанства у другој половини XX вијека. ту. Трансперсонална психологија (ТП) је јасан примјер фалсифиУ тексту се разматра утицај процеса глоба- ката прогреса – науке. Доказано је да трансперсонално знање лизације на формирање нових животних није научно (види нап. 10, стр. 38-43). Ипак, ТП претендује на улогу вриједности у области културе, психоло- нове научне слике свијета, идеологије и просвјете, посебно у гије и религије. Посебна пажња поклања борби са злом. се улози духовности у многим сферама Преподобни Јустин (Поповић) указује на најважнију особеживота човјечанства. Даје се нови поглед ност „духа времена“: његову везу са временом, са Духом Вјечна дати проблем са позиција радова Све- ности. Он пише: „Време је исечак вечности: откине ли се од ње тих отаца Српске Православне Цркве. – отискује се у неиздржљиво очајну бесмисленост. Дух човечји је исечак Духа Вечности; откине ли се од њега, губи свој вечни Кључне ријечи: смисао и мир, и отискује се у крајњу муку, где је плач и шкргут Дух времена, трансперсонална психологија, зуба. Дух времена нашега откинуо се од Духа Вечности, зато се религија, духовност, култура, животне вријед- мучи, плаче и шкргуће зубима“ (види нап. 7). ности, Православље 2008. године формиран је покрет „Дух времена“ (The Zeitgeist Movement) – неополитички савез, који се предстаећ у првој половини XX вијека постављени су вља као друштвени покрет и интернет друштво. Он се затемељи савремене глобализације, која данас лаже за глобалне промјене економског система, сматра убрзава темпо и упропашћава милионе људских својим циљем успостављање новог социјално-екодуша у читавом свијету. Принципијелан положај номског модела, у којем би ресурси планете били ракнеза таме према свијету у односу на прошли ви- споређивани сагласно научно-техничким потребајек није се измијенио. Само су сплетке лукавога ма (види нап. 5). Питер Џозеф, кључна фигура покрета постале подмуклије и софистицираније. Наста- „Дух времена“, не признаје никакву позитивну вља се популаризација и увођење окултних тео- улогу религије у рјешавању свјетских проблема рија и пракси, појавили су се нови религиозни по- и не разматра појам духовности као такав. Ово крети (НРП), сатански и демонски култови, нови је јасни примјер фалсификата цивилизације. правци у психологији и психотерапији „нарушаУ савременом, веома сложеном и противају“ схватање духовности, долази до стварања вуречном свијету човјек мора да изабере по нове културе која је бескрупулозна према духов- каквом ће духу живјети, од тога ће зависити ности и етици. читаво његово животно духовно стремљење Термин „дух времена“, који уводи архиман- и вриједности: „по духу је времена гордост дрит Јустин (Поповић) 1924. године, јесте главна – буди горд, по Духу Вечности је смирење – духовна карактеристика дјелатности човјечан- буди смирен. По првом: главна је врлина ства у XX и XXI вијеку. На челу савременог свије- бити задовољан собом, по другом: главна је та стоји божанство под називом „дух времена“. То врлина бити незадовољан собом, а бити забожанство има своје фанатичне жреце, који су не- довољан Христом“ (види нап. 7). срећну Европу учинили жртвеником, на коме се Низ аутора пише о припреми новог непрестано жртвоприноси њено тијело. Страсни свјетског поретка на свим нивоима. Конфанатизам жреца распростире се и на друге кон- кретно, А. А. Гостјев истиче да ново интертиненте, покушавајући да их претвори у жртвени- нет друштво претпоставља корјениту реке свога божанства (види нап. 7). организацију управљања човјечанством. Преподобни Јустин истиче да је дух времена То је могуће захваљујући само у случају веома сложен, састављен из најразноврснијих посједовања свих информација о становелемената и да садржи читаву трагику и коми- ништву, које омогућава неограничено псику живота. Најстрашније у томе јесте системат- хоманипулисање људима (види нап. 3, стр. 379). ски организована побуна против људске лично- Архитекте глобализације покушавају да сти. Овако он одређује овај термин: „Дух нашега представе овај процес као напредак људске

svetigora / 2014 / јул

цивилизације. У самој ствари, глобализација је фалсификат прогреса. Свети Николај Српски упозорава да ће грађани претпостављене Свјетске државе бити гори од грађана Римске империје. Умјесто прокламованог мира и благостања наступиће нереди. Људи ће бити неспокојни и несрећни. Ако нијесу могли увести ред у својим малим државама, како ће усрећити и уредити читав свијет? (види нап. 14, стр. 64). Кључни моменат успјешног спровођења глобализације јесте измјена свијести човјечанства. Резултати практичне дјелатности трансперсоналне психологије су основа за устројство нове идеологије управљања свијетом у контексту глобализације и стварања јединственог свијета на челу са антихристом. На бази ТП обрађују се методе трансформације свијести кроз измјену стања свијести (ИСС), усавршавају се различити облици дјеловања на људску психу и ствара позамашан инструментариј психолошких метода управљања свијешћу. У научној средини постоји више од сто дефиниција термина „свијест“. Дефиниција преподобног Јустина (Поповића) омогућује сасвим другачији поглед на тему људске свијести: „Људска свест има у себи нешто божанско. Она је толико тајанствена и загонетна у својој непосредној датости, да је нико мањи од Бога не би могао дати човеку. У најдубљем свом језгру људска самосвест јесте Богосвест. Јер свест у суштини јесте дар Божији. Човек не би могао ни бити свестан себе, да му то није дато од Бога“ (види нап. 9, стр. 343-344). Отуда, само уколико користи свијест као дар Божији човјек је у стању да препозна „дух времена“ и да сачува себе као личност. ТП допушта разливање граница личности при растварању у Апсолутној свијести. Ради достигнућа васељенских циљева, који су повезани са поробљавањем читавог човјечанства, увелико се користе могућности културе, посебно умјетности и психологије. Стварање „медиареалности“ наглашава управо све те (све експанзивније) могућности научно-техничког прогреса, коме са тачке гледишта секуларне свијести није потребна Божија помоћ. Могућност употребе различитих психотехника измјене свијести код нецрквених људи доводи до одбацивања религиозног погледа на свијет и моралних вриједности. Важно је напоменути да управо ТП претендује на нове представе о духовности. С. Гроф истиче да се ријеч „духовни“ не односи само на религиозно искуство, него и на све оне људске функције и пројаве чија је заједничка особина – однос према вредностима вишим од уобичајених. Те више вриједности су сљедеће: етичке, естетске, херојске, хуманистичке или алтруистичке (види нап. 10, стр. 30). У исто вријеме предлаже се пројекат религије „будућности“. Задатак спасења људске душе у ТП не постоји, јер оно тамо нема никаквог смисла: душа се замјењује психом, религија постаје појединачна форма ИСС. Преподобни Јустин (Поповић) пише да ван Цркве, ван Тијела Богочовјека, човјек постоји са свим својим слабостима, у њему и око њега је гријех, смрт, ђаво. Човјек се својом дјелатношћу мучи, и покушава да се спасе и ослободи себе од мука, зла и ужаса кроз науку, философију, културу, умјетност и технику (види нап. 8). Трансперсонална психологија – која је на себе привукла пажњу од момента њеног образовања добрим намјерама у области науке, културе, психотерапије и чак духовности – није могла избјећи по-

svetigora / 2014 / јул

раз од окултизма и сатанизма, који су од почетка били положени у њене темеље. То потврђује и картографијом свијести, коју је разрадио С. Гроф, а која претендује на то да омогућује најпотпунији опис човјекових психичких стања, укључујући религиозне, мистичне и паранормалне феномене. Слична картографија је неопходан инструмент контроле и утицаја на људску свијест. Низ трансперсоналних искустава (океанске сексуалности, суицида, ритуала Црне мисе, Шабаша вјештица) има отворено богохулни и сатански карактер (види нап. 10, стр. 102). „Достигнућа“ ТП доприносе оној појави коју описује Митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић): „...на духовном плану, плану људске психе, може се говорити, прије свега, о унутрашњем непрекидном процесу, који на невидљив начин утиче на све слојеве друштва како на индивидуалном, тако и на колективном нивоу“(види нап. 2). У психологији је учињен покушај стварања нове научне парадигме ТП, која предлаже нови модел устројства свијета, по коме је зло од почетка положено творцем, тј Апсолутном свијешћу. Поимање зла и добра је истозначно, нема критеријума моралности. Човјек је сатјеран у угао: архетипски принципи – добро, неутралност и зло – сами по себи представљају неодвојиви дио творевине, они су обавезни елементи космичке игре. Из тог разлога зло је немогуће одстранити из устројства Васељене (види нап. 4, стр. 126). С. Гроф, један од оснивача ТП, заснива своје дедукције на основу прихватања слике свијета коју му дају источна философска и мистична учења (види нап. 10, стр. 104). Свети Николај Српски посебну пажњу посвећује проблему хиндуизма. Он открива једну од главних интрига лукавога: „И сатана, непријатељ Христов, дан и ноћ

виче на свим језицима и на свим паганским универзитетима: Не вера, него знање. А то знање, то индијско жнани, не означава ништа друго осим изједначавање добра и зла, изједначавање Браме и Шиве, Бога и ђавола. Ту реализацију наведеног, видимо код пророка Језекиља о паганима: Не разликују свето од оскрнављеног, и нечисто од чистога не распознају (Јез. 22, 26)“ (види нап. 12). Оснивачи и пропагатори ТП не желе да говоре ни о хришћанству, нити и о једној свјетској религији. Они не разматрају појам вјере, али зато посебан значај придају психолошком и езотеричком знању, изучавају и примјењују источне праксе окултног садржаја, које омогућавају брзо увођење човјека у измијењена стања свијести. Свети Николај Српски овако објашњава процеса прелести и пада савременог човјека: „Лажне мисли, лажне ријечи, лажна осећања, лажне жеље – то је свеукупност лажи, која нас води у небиће, илузије и богоодрицање. Са тог пута нема повратака без тешког животног потреса, док човек не ослијепи, слично Савлу, не падне на земљу и док га Бог не подигне из прашине и немоћи и не врати му вид“ (види нап. 11, стр. 71-72). Према ријечима С. Грофа, свијетом управљају матрице, тј, неке форме Апсолутне свијести. Тај став потпуно објашњава сљедећи карактеристични примјер фалсификовања прогреса – демонизацију друштва као облика лажног разумијевања религиозне „слободе“, која доприноси духовном и моралном растакању омладине, одвлачећи је од Бога. Облици и начини демонизације добијају све израженији и отворе-

нији карактер. Свети Николај Српски својевремено је пророчки об- игри свакога који жели, добијање нових спојаснио ситуацију: „Нико не устаје против других религија и њихових собности и утврђивање себе у друштву. Препооснивача. Антихристи наших дана ћутке пролазе мимо других ве- добни Јустин (Поповић) примјећује важну црту ровања, које није створио Бог, већ људи. Они упућују своје стреле савремене европске културе: европски је чосамо на Цркву Христову, која јесте стуб и тврђава истине“ (види нап. вјек, у својој културо-манији, претворио Европу 14, стр. 60). у фабрику идола. Пошто је сваки успјех постао Оцјењујући значај и утицај културе на савременог човјека, ми- идол, онда је наше вријеме вријеме идолопотрополит Амфилохије (Радовић) истиче да „савремена култура од клонства (види нап. 8). Један од популарних идосамог почетка тежи да овлада свијетом путем насиља. Њој својстве- ла садашњице јесу разноврсне компјутерске на похлепа, и од ње рођена технократска цивилизација, постави- игрице. ли су човјека пред озбиљну опасност – да постане роб сопствене Представници науке који се баве истражикреације, и раније или касније се нађе у метафизичкој усамљености, вањем савремене културе у њеним различиодвојен не само од свог Првоисточника него и од других људи и од тим аспектима, сматрају да је развој средстава свијета који га окружује. Све то уноси у савременог западног човјека масовне комуникације обезбиједио могућност немир и жеђ за спасењем“ (види нап. 1). за мијешање и унификацију најразличитијих Напоменућемо сљедеће особености трансформације културе у култура, религија и стварања на тој основи другој половини 20. вијека: 1) долази до формирања контракултуре, „постмодернистичке“ и еклектичке медио-речијом се кулминацијом, према општеприхваћеном мишљењу сма- лигиозности (види нап. 13). Средства масовног интра 1968. година. 2) у потрази за самим собом и новим осјећањима формисања дају могућност да се манипулише постаје модерно „поклоништво у земље Истока“. У вези са тим до- информацијама на религиозну тему, користећи лази до процеса промјене дубинских и фундаменталних поставки материјале из искуства како свјетских религија, тако и окултног, езотеричког и секташког садри оријентација у самој култури, мијења се њен тип. (види нап. 10, стр. 20) Свети Николај Српски је на јединствен начин одредио духовни жаја. То даје могућност за даљи развој интерепринцип служења умјетности и културе на спасење или на погиби- совања за паранормалне феномене и магију. ју човјека: „Сва уметност и сва култура могу бити на служење лажи Нема духовне анализе разматраног материјала. Савремени човјек који се усмјерио на ИСС исто као и на служење истини, на служење сатани, као и на служење Богу. Сва уметност и сва култура до Христа служили су сатани.<...> и укључио у езотерију Истока, не размишља о Уметност и сва култура било које епохе имају вредност не саме по томе какав културно-вјерски фалсификат му предлажу праксе савремене психологије. Свесеби, него по божанству којему служе“ (види нап. 12). Многе од „новаторских“ идеја савремене психологије већ ти Николај Српски даје дубоко духовну оцјену су нашле реално оваплоћење у савременој музици и фил- култних структура Истока: „Човек мора да се му. Тако на примјер у филмовима „Матрица“, „Аватар“, одушевљава величанственим пагодама у Инди„Сумрак“, као и у другим савременим дјелима јасно се ји, пирамидама и храмовима у Мемфису и Карпрате три теме: 1) на челу свијета стоји зло у било наки, светилиштима у Асирији и Јелади<...> али ком облику, 2) потребан је развој и креирање вје- човек мора да заплаче од досаде и стида, када штачког интелекта, 3) неопходно је откривање слуша коме су та светилишта посвећена. Змијакључа људске свијести за управљање свије- ма и крокодилима, мајмунима и биковима, фантом. Несумњиви успјех остварују филмови тазијама и баснама“ (види нап. 12). страве, трилери и фантастични. Једини вид културе који има могућност да Широка распрострањеност фалсифика- учествује у дјелу спасења човјека и да утиче та културе постала је могућа захваљујући на његово морално и духовно васпитање јесте осиромашењу духовности, тежњама чо- православна култура. Садржај те културе објевјечанства ка потрошачком односу пре- лодањује преподобни Јустин (Поповић): „Богома материјалном свијету, укључивањем у човечност јесте једина категорија, кроз коју се широко распрострањену игру новог ми- манифестује сва многострана делатност прастичног звања, могућности учешћа у тој вославне културе, која почиње од Богочовека,

јул / 2014 / svetigora

НАПОМЕНЕ 1. Амфилохије (Радовић), Митрополит црногорско-приморски. Сусрет савременог Запада са источним сотириологијама 2. Амфилохије (Радовић), Митрополит црногорско-приморски. Очинство, оцеубиство и васпитање 3. Гостјев А. А. Психологија и метафизика иконичне сфере човјека. М. Генезис, 2008 – 459 с. 4. Гроф С. Духовна криза: Када преобликовање личности постаје криза/ С. Гроф (и др.) 5. Дух времена (покрет). Материјал из Википедије – www.thezeitgeistmovement.com 6. Св. Игњатије Брјанчанинов, Аскетски опити: Књига друга – М. Благовест, 2001 – 431. Стр. 7. Св. Јустин (Поповић), О духу времена 8. Св. Јустин (Поповић), Православна Црква и екуменизам 9. Св. Јустин (Поповић), Сабрана дјела 10. Максим (Попов Е. Г.), јеромонах, Анализа и критика ванконфесионалног мистицизма као методолошке основе трансперсоналне психологије. Богословски аспект. Монографија 11. Св. Николај Српски. Мисли о добру и злу 12. Св. Николај Српски. Теодул или раб Божији 13. Рижов Ј. В. Нова религиозност у савременој култури. 14. Св. Николај Српски, Жетве Господње

svetigora / 2014 / јул

а завршава се идеалним потпуним обожењем човека“ (види нап. 8). За масовну културу карактеристичан је неозбиљан однос према вјерским традицијама, које се посматрају као спољашњи, стилски, необавезан комплекс идеја и ритуала, које је могуће „реконструисати“ различитим редосљедом. (види нап. 13). Ситуација се додатно погоршава тиме што облици које човјек бира у савременој култури, нијесу регулисани нормама понашања. Ј. В. Рижов пише о томе да савремено масовно друштво оправдано страхује од трансцендентног које није под његовом контролом. Али сама материјална реалност не може да удовољи његовим растућим захтјевима. Он наглашава: „Излаз је нађен у супституцији трансценденталног виртуелним, а посебно у замјени традиционалних религија новом религиозношћу. Управо, виртуелна реалност је важно средство за безболан прелазак од сензуалног типа културе ка култури идеалистичкој, интегралној“ (види нап. 13) Примјењивањем технологије виртуелне реалности не узимају се у обзир повратне негативне посљедице трансформације свијести и психе човјека. Свети Игњатије Брјанчанинов износи истовјетне услове који су покварили прве људе: „Пад човјека десио се уз посредство активног опитног познања зла, у асимиловању зла у себе“ (види нап. 6, стр. 354). Пад савременог човјечанства наставља се по тим истим законима, који су познати од оснивања хришћанства, само при суптилнијим и софистициранијим махинацијама лукавога. Резултати фалсификата које човјечанству предлаже „дух времена“ већ се показују у пуној снази: 1) на социјалном, економском и културном нивоу држава долази до доминације уско егоистичких личних и групних интереса; 2) велики дио савремене свјетске политичке и економске елите схвата развој цивилизације као неограничено увеличавање потрошних добара за „изабране“ на рачун осиромашивања већине; 3) све мање је доступно добијање доброг образовања; 4) снижен је ниво физичког и психичког здравља становника свих земаља: депресија, нервозе и пострауматска стресна растројства постају норма, широко су распрострањена психосоматска обољења; 5) институција породице налази се у дубокој кризи. Митрополит Амфилохије (Радовић) напомиње да наше вријеме одликује невиђени у историји бунт против било каквог ауторитета и „старатељства“. Било који ауторитет – религиозни, морални, друштвени, породични – доведен је у питање и преживљава кризу. Та криза је такође захватила област васпитања, васпитне циљеве и вриједности (види нап. 2). Читав живот човјечанства, у било којој етапи његове цивилизације, повезан је са историјом која има директан однос према формирању религиозних вјеровања. Свети Николај Српски даје дубоку и истовремено широку оцјену утицаја „духа времена“ на историју: „Главни садржај историје састоји се у дефинисању односа људи према Богу. Све остало су само епизоде или фрагменти главнога“ (види нап. 11, стр. 113). Кроз сву историју земаљске цивилизације човјечанство увијек стоји пред избором: „У чему наћи смисао живота и достићи пуноћу свога бића – у Богу или у самом себи, тј. у створености свог бића и у другим истим таквим бићима око себе? Што значи – у Богу и у животу по Његовом благослову

или ван Бога, противно Његовој вољи и заповјестима“ (види нап. 2). Свијет се удаљио од Бога, зло у синовима противљења (Еф. 2, 2) успијева на путу богоборства и христоборства. Савремени човјек није у стању да објективно оцијени свој живот са духовне позиције, а отуда ни да се самостално одупре агресији духа времена. Преподобни Јустин (Поповић) показује јединствени источник, који је способан да се супротстави томе духу: „Христос се јавио као најреволуционарнији бунтовник против духа Свога времена – Он је центар живота пренео из времена у Вечност, из човека у Богочовека. Но и после двадесетог века он се јавља као најречитији протест против духа нашега времена, против кнеза овога света (Jн. 14, 30)“ (види нап. 7). Савремено друштво нуди човјеку мноштво начина да побољша своје квалитете ради промовисања и утврђивања у друштву. Говорећи другим ријечима, у пуном јеку је борба за опстанак, за „мјесто под сунцем“. Свети Николај Српски позива да се не предајемо илузији која се зове „борба за живот“. Ове ријечи имају смисао само ако значе „борбу за Бога“, иначе оне су бесмислене. Ко је нашао свој живот у Богу, за њега не постоји никаква борба за живот (види нап. 11, стр. 88). Човјек који прима дух времена без расуђивања, чини гријех сматрајући га врлином. Он није у стању да разликује духовна стања, долази до пораза његове свијести, тј. душе. Човјек губи везу са Источником спасења. Свети Николај Српски позива палог и заблудјелог човјека да иде за Водичем – Христом: „Путници су дужни да извршавају упутства свог водича, иначе ће скренути са пута и погинути. Посебно строго морају извршавати сва упутства Водича, од најважнијих до најмањих, на уском путу који води у вечни живот, у Царство небеско“ (види нап. 12). Закључци: 1. Дух времена – главна духовна карактеристика савременог свијета. 2. Радови српских светих отаца дају методологију очувања људске цивилизације кроз духовност и православље. 3. „Достигнућа и успјеси“ духа времена доприносе губитку моралности, извртању и замјени културних и вредносних оријентира у људској свијести, и духовно-моралној прелести. 4. Фактички садржај резултата дјелатности духа времена је очигледан примјер делатне и опитне спознаје зла коју поседује савремени човјек. 5. У радовима преподобног Јустина (Поповића) предлаже се нови поглед на свијест, што може бити корисно за рјешавање актуелних духовних, моралних и психолошких проблема садашњице. Јеромонах Максим (Е. Г. Попов), кандидат богословља, манастир Светога Јована Богослова, Саранска митрополија. Текст „Дух времена“ представља дио докторске дисертације јеромонаха Максима, „Допринос Српске Православне Цркве (XX–XXI вијек) у методологији теолошке анализе духа времена“. Консултант јеромонаху Максиму у раду на докторској дисертацији је митрополит Амфилохије. Превела са руског Марија Живковић

Извршен пренос моштију Преподобног Јустина Новог Ћелијског

reporta`a

Апостол нашег народа М

анастир Ћелије Ваљевске био је 14. јуна љета Господњег 2014, на празник Преподобног аве Јустина Ћелијског и Врањског и Светог мученика Јустина Философа, центар Србије, центар Православља, центар цијеле Васељене. Мошти апостола нашег народа, Светог аве Јустина Новог Ћелијског пренијете су два дана раније из гроба у кивот у малој цркви Светих архангела. Прије почетка Свете литургије, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, Високопреосвећена господа Митрополити, Преосвећена господа Епископи, светогорски монаси и свештенство из читаве Православне Цркве, уз појање тропара ави Јустину, пренијели су кивот са моштима преподобног Аве испред цркве, на мјесто посебно предвиђено за то, док је народ клечећи појао тропар и покушавао, са сузама, да макар дотакне његов свети кивот. Кивот је потом отворен на цјеливање вјерницима. Света архијерејска литургија служена је напољу, јер је и цијело манастирско имање, а камоли црква, било мало да прими вјернике који су се у невјероватно великом броју сабрали да се поклоне Светом ави. Светом службом Божјом началствовао је Патријарх српски Иринеј уз саслужење Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Митрополита из Грчке Цркве Атанасија и Николаја, Архиепископа берлинског Марка (Руска загранична Црква), новоизабра-

ног Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија, и Епископа: умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, ваљевског Милутина, бачког Иринеја, врањског Пахомија, шабачког Лаврентија, шумадијског Јована, аустралијско-новозеландског Иринеја, стобијског Давида, брегалничког Марка, полошко-кумановског Јоакима, рашко-призренског Теодосија, захумско-херцеговачког и приморског Григорија, умировљеног средњеевропског Константина и новоизабраног аустријско-швајцарског Андреја; игумана манастира Хиландара архимандрита Методија и свештеномонаштва са Свете Горе и из многих Епархија наше и других помјесних Цркава. Светој служби Божјој молитвено је присуствовало свештенство и огроман број вјерника. Киша, која је падала скоро све вријеме, била је заиста благодатна киша коју вјерници готово да и нијесу осјећали, и која им није сметала да у највећем реду и тишини, у миру и радости чекају свој ред како би се поклонили моштима Светог аве. Вјерници су се сабрали из свих српских земаља и из дијаспоре, а био је присутан и велики број Грка, Руса, Грузина… Као што је Свети ава Јустин још за свог живота говорио: „Овдје ће бити центар Србије“, у Ћелијама је овог дана заиста био духовни центар не само Србије већ и цијелог Православља.

јул / 2014 / svetigora

11 Вјерни народ цјелива мошти Аве Јустина

Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља бесједом се вјерницима обратио Епископ бачки Иринеј, који је уз митрополита Амфилохија и владику Атанасија био Авин ученик. По завршетку Светог Причешћа, патријарх Иринеј и епископи предводили су вјерни народ у свечаној Литији која је, са кивотом Светог Јустина, кренула до нове цркве посвећене Светом Сави, Марији Египћанки и Јустину Филозофу. Док је Литија ишла ка цркви са звучника су се чуле авине ријечи, његова бесједа која је измамила сузе, али и радост на лицима скоро свих вјерника. У току литије рече једна монахиња: „Погледајте колико се народа данас сабрало, ово је невјероватно, заиста.

Али морате да знате да се наш Свети ава у својим молитвама молио за још више душа“. После литије је пререзан славски колач, а онда се бесједом вјерницима обратио патријарх Иринеј, који је подсјетио да Свети ава Јустин, није само присутан и важан за Србију и Србе, већ и широм васељене. О Светом ави говорио је и Архиепископ берлински Марко. Мошти Светог Јустина су потом привремено враћене у стару манастирску цркву, док се не ослика нова, посвећена Светом Сави, Марији Египћанки и Јустину Филозофу, грађена по тестаменту и завештању самог Светитеља. Према http://www.mitropolija.com/ и http://spc.rs/ приредио: Рајо Војиновић

Света литургија у Ћелијама ваљевским на празник Аве Јустина, 4. јуна 2014.

svetigora / 2014 / јул

Патријарх Иринеј: ава Јустин нас сабира као свети Пророци

„Данас су очи свих православних хришћана усме- Божјих угодника? Заблагодаримо Господу, браћо и рене ка светој ћелијској обитељи. Гледају нас и очи сестре, што нам је у ово тешко време подарио ВлаБожје и свих српских светитеља, од Светог Симеона дику Николаја и Аву Јустина и друге свете из рода и Саве и свих угодника до данашњих дана, који при- нашег! Многи нам проричу да ћемо пропасти и неносе молитве Господу за свој народ“, бесједио је Па- стати. Док сте ви овако бројни у светињама, не третријарх српски Иринеј. ба бринути. Имамо велике молитвенике пред лицем „Ава Јустин нас сабира неколико десетина годи- Божјим“, поручио је патријарх Иринеј, позвавши на у ову светињу. Као Свети пророци Илија, Јеремија вјерни народ на молитве за све у земљи и расејању, и Јован Претеча. Учи нас правом речју, каткад стро- нарочито за наше светиње на страдалном Косову и гом, да нас опомене и врати на прави пут – пут Хри- Метохији, баш како је то ава Јустин чинио, изливши стов. А има ли другог пута, којим можемо поћи, осим обиље суза, вапијући да се вољени му народ не отуХристовог, светосавског, пута о. Јустина и других ђи и не изгуби своје биће.

Бесједа Владике бачког Иринеја приликом преноса моштију Преподобног аве Јустина у Ћелијама Ваљевским, 14. јуна 2014.

Свети ава Јустин - васељенски, саборни човек По благослову Преосвећеног домаћина Владике Милути- потпуно непознат, докле га он, не само својим богонана, обратићу вам се са неколико речи поводом овога дивног дахнутим речима, него више од тога: својим животом, дана и дивног празника. својом личношћу, није утврдио и потврдио међу нама Чули смо речи Светога Писма, да је часна пред Господом и за нас. Охристовљени човек и човек духоносац јесте смрт преподобних Његових, а знамо и по речи Божијој, да је онај који у свему одсликава богочовечански и, како је Бог диван у Светима својим. он говорио богочовечни, предивни лик Христов, у сваМи смо овде данас сабрани ради празника преношења коме своме делу, речи, а пре тога у свом унутрашњем моштију Преподобног аве Јустина Ћелијскога из гробнице бићу, унутрашњем човеку. где је почивао од свог блаженог упокојења до сада, у храм БоТако је и отац Јустин зрачио том богочовечанском жији, као што се обично кроз векове мошти Светих угодника лепотом Светих угодника Божијих, лепотом лика ХриБожијих чувају и поклоњењу верних излажу. Не само ради по- стовога. Зато је и његова пророчка и благовесничка клоњења – које указује на то да се ми, клањајући се односним реч, како она усмена тако и писана – а оставио је иза поклоњењем светим икона, часноме крсту, моштима Светих, себе хиљаде и хиљаде страница богонадахнутих речи у ствари суштински клањамо Богу у духу и истини, по запо- – била заквашена том нетрулежном сољу вечне истивести Његовој светој – него и ради тога да, и у својим радо- не и љубави Христове, речју Христовом. И она је била стима и жалостима и у невољама, прибегавамо Господу кроз ологосена као и све његово биће. Као што су некада молитвено посредовање и заступништво Светих Његових. На јеврејске старешине биле послале слуге да ухвате Готај начин, целивајући њихове мошти, иштући њихове свете спода Христа, да Га приведу, да Га ухапсе, па кад су се молитве, ми добијамо смелост да се кроз то заступништво и вратили не обавивши тај нечасни задатак, на питање: сами обратимо, као слаби и грешни људи, Господу за милост и „Зашто то не учинисте?“, одговорили су: „Никада нико љубав Његову, којом живимо и крећемо се и јесмо. није тако говорио као овај човек“. Лик Христов и реч Свети старац Јустин може да за нас буде одговор на пи- Христова су на њих деловали као сила која их магнетање шта ми подразумевамо и кога подразумевамо када го- тише, умртвљује, онеспособљује за зло. И реч Световоримо о светитељима и праведницима Божијим у Цркви и га старца Јустина је тако деловала на све који су имау свету. Сваки Свети има неки свој лични пут и печат, ниједан ли благослова и прилике да је чују овде на земљи, а није сличан другоме, а опет – по ономе што је једино на по- тако делује и његова писана реч и до данас и деловатребу и једино важно – сви су потпуно истоветни. Тако је и ће ако Бог да на многе и многе нараштаје. Он је кроз отац Јустин својеобразан лик овде на земљи, непоновљив – у своја дела и даље са нама и међу нама, он нас и даље исто време, као и сви Свети, благодатни богочовек Христов. својом живом речју поучава и приводи Богочовеку Свети су свети светошћу Јединога Светога, Богочовека Госпо- Христу и испуњава благодаћу Духа Светога. Али још да Христа а и тиме што је Дух Свети у њима присутан и де- више од тога – он је увек међу нама и са нама својим латан. Они су христоносци и духоносци. Тако је и ава Јустин делатним присуством. Јер, сви Свети угодници Божисвојим целим животом и бићем показао да је он прави охри- ји, попут Господа Христа који је отишао на дан Вазнестовљени човек. Тај израз код нас био је готово непознат или сења, није више видљив телесним очима, али је остао

јул / 2014 / svetigora

13 Владика бачки Иринеј: Ава Јустин нас све позива на повратак у дом Оца небескога.

svetigora / 2014 / јул

са нама све до свршетка века – остао је као Црква, остао је у Светој Евхаристији, у Телу и Крви својој којим нас храни – тако и Свети његови, будући у заједници са Светима и са јединим Светим Господом, увек су са нама и одазивају се на наше молитве и наше вапаје. Тако ће и старац Јустин, који је и до сада био присутан. То знају наша браћа и сестре по вери, не само овде у манастиру Ћелијама и околини где се старац подвизавао, и не само у Србији одакле је поникао и где је живео, него широм васељене. У свим православним земљама и народима, његово име је призивано, може се рећи, дословно још за његовог живота овде на земљи а поготову после његовог блаженог упокојења. Многи су широм православне васељене, и у грчким земљама, и у великој Русији и другим руско-језичким земљама, и у Грузији и другде, осећали његову молитвену помоћ и присуство. Зато су наши оци и браћа и сестре из свих тих земаља и крајева данас присутни међу нама: не само Срби из разних крајева, из Србије, из Републике Српске, из Црне Горе и даље, чак и из наших заједница у расејању, из Швајцарске, Аустрије и тако даље, него су овде са нама оци, браћа и сестре са Кипра, из Јеладе, Русије и других руских земаља, из Грузије, из Румуније… – буквално из читаве васељене, са читавог православног духовног простора, а он се поклапа са простором Цркве као такве, а Црква је опет шира од небеса, као што је Божији човек, сваки Божији човек а на посебан начин свети ава Јустин, свеобухватни човек, васељенски, саборни човек, човек Цркве. Зато је он увек тежак за разумевање и тумачење свима онима који себе сматрају мерилом вредности или мерилом човечности, а по тој својој мери оцењују и себе и друге, па чак и Свете Божије угоднике. Зато је за људе ограничених видика отац Јустин символ различитих ствари. За неке је он у првом реду велики српски патриота, за неке друге борац против тоталитарних идеологија, посебно оне која је у црно деценијама завијала наш народ и многе друге народе – безбожничке идеологије; за неке треће он је символ нечега трећега… Они који немају истинске љубави према свима људима и не желе спасење свима, који мисле да је спасење нека привилегија или посебно право одређених кругова и одређених људи – за разлику од самог Господа који жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине, а то је желео и отац Јустин, то желе и сви угодници Божији – за те је он символ само неког чврстог идеолошког стајања и остајања у Православљу, и они га проглашавају такође човеком ускогрудим и фанатичним као што су они сами. Други пак, будући самозване судије и над Црквом, над њеним бићем, над њеном мисијом у свету, сматрајући да је она често заостала, анахрона, да се не прилагођава савременом свету (А куда тај свет иде и у каквом злу лежи требало би да свако од нас зна – нажалост, некадашњи хришћански свет, хришћанска васељена, мало личи на то што је некада била), такви људи опет сматрају Јустина недовољно савременим, недовољно модерним, јер, бива – он се држи неких окошталих

учења и пракса. Исто то важи и за његову богословску мисао, по којој је он чувен у целом свету, не само у православном него и ван канонских оквира Православне Цркве. Неки мисле данас да је богословље монаха, подвижника, Отаца пустиње из древних времена припросто, да није довољно контемлативно, није довољно мисаоно, други пак презиру тзв. академску теологију, сматрају да је та непотребна, сматрају да је само она опитна, подвижничка теологија права теологија. То се може чути и једно и друго, до данас и код нас и другде. Отац Јустин, својом личношћу, својим огромним богословским делом показује да једно не само што не искључује друго, него једно не постоји без другога, већ само у прожимању истинске дубинске мисли утемељене на Речи Божијој и на вечном Предању Светих отаца и учитеља Цркве, а са друге стране свега тога доживљеног, проживљеног, пронесеног кроз лични опит у заједници са свима Светима, кроз лични подвиг, где теологија није више теорија, није нешто научено из књига него је опис и општецрквеног и сопственог духовног пута спасења, пута вечнога живота. То је отац Јустин као мало ко у нашем времену показао и доказао. Зато се данас ми радујемо овоме дану. Дан јесте кишан и прохладан, али топлина духовног сунца загрева наша срца и наше душе, загрева нас наша љубав према Господу и према светим угодницима Његовим, међу којим особито место заузима наш нешто старији савременик и за све нас овде духовни родитељ, Свети ава Јустин, али нас још загрева, много више од те наше љубави према њему, његова љубав према свима нама, према сваком људском створењу. Ја сам имао благослов – са некима од других присутних овде отаца и браће и сестара ове свете обитељи и других, и Високопреосвећеног владике Марка, из Руске заграничне Цркве, који је такође од младости долазио и био ученик Светога старца, и других, да не набрајам – био сам у прилици да га изблиза видим и чујем и могу да посведочим скромно пред свим вама и вашом љубављу, да је он са бескрајним поштовањем и нежношћу и љубављу разговарао како са сада покојним, тада једноставним манастирским чобанином тако и са најугледнијим јерарсима Цркве или најученијим људима који су му долазили у посету и на разговор. И сам је говорио да свакој људској души треба да приступамо на голубијим ногама, са благошћу, нежношћу, љубављу. Ту љубав он је преносио, пре свих модерних еколошких теорија, и на све што постоји, на сваки цветић, на сваку травку, на свако живо биће – за њега није ни било неживих бића и мртве природе, све је у његовим очима било облагодаћено у Цркви Духом Светим, богочовечанском природом Цркве, која преображава све људе и творевину Божију и од свега чини вечну Цркву, вечни дом Оца небескога. На повратак у тај дом он позива и нас данас, присуствујући међу нама и кроз своје свете мошти, а пре тога и више од тога кроз своју љубав и своје молитве, а призива наравно и на одухотворење и обогочовечење и свега нашега животнога пута. Дај Боже да тако и буде, његовим светим молитвама и молитвама свих Светих, а на првом месту Пресвете Богомајке, најсветије после Јединога Светога у свим световима, како је он говорио. Да и ми будемо удостојени да, ходећи његовим путем, ходећи кроз живот на богочовечанском путу будемо заједно са њим и у заједници свих Светих у вечној радости и вечном блаженству, које он већ сада предокуша и нама сведочи о њему. Молитвама Светог аве Јустина и свих Светих Господ преблаги, једини Човекољубац нека нас милује и спасава. Амин.

za p i s

Свети ЈУСТИН Ћелијски

Плава птица

јул / 2014 / svetigora

/Стр. 1/ Плава боја значи највише тајанственог – она скрива оно најзагонетни- тајна! Квасац светајни! Квинтеје. Зато је и небо сакрило своје тајне плаветнилом. И пејзажи скривају своје тајне сенција тајни. плаветнилом. И високе горе, и све што је огромно, бескрајно. Гле, мислиш, све су Боје су нешто толико танабескрајности плаве, осим једне: оне црне бескрајности зла. Црна бескрајност! но, суптилно фине, да оне – не Какав ужас за људску мисао, а још више – за људско осећање! постоје! Таква је хипотеза! Да, Мистерија боја је најзагонетнија од свих мистерија живота. Замислите да је која се то боја може „описати“, свезналци, и наивни незналци! небо – безбојно. Или љубичица? или крин? или око твоје? или лице твоје? Али, откуда боје? Шта је то што их чини? Како се светлост прелива у боје и Све што је тајанственије – као прелама у разне боје? Тајна боја! О, извора бескрајно загонетнога, Боже! да не постоји! Ваљда зато и – /Стр. 2/ Без боје – шта би био свет? А душа – да ли има боје. Ако има – небеске Бог као да не постоји, и душа је: плаве. Јер, када је светлост пореклом с неба, онда је и душа несумњиво. Дете, као да не постоји, па и свет као гледа плаво небо, и вели: „Мамо, Бога“. Као да вели: ако би Бога имао боје, Он би да не постоји, већ јесте наша био плав. „представа“. А мисао, у суштини, плава, јер је од пла/Стр. 4/ Дубока вода <море, ве душе. Плава, све док је природна, чи- океан> има такву плаву боју, и ста, нормална; чим се отисне у зло, плаву дубину! И дубоко небо узли /се/, она зацрни, поцрни. Тако – плаво. Све дубине су такве! – ако сва утоне у зло – сва потам- И дубоке душе, и срца – морани, тама најкрајња опколи је, па- ју бити плаве! Дубоко, дубоко, као. Пакао: црн: јер мисао зла како ти је име ако не плавет– црна. Црне душе! То је пакао. нило? Дубока туга – мора бити Зашто га тражите у оном свету? Он /је/ свуда, где и црна ми- плава, не црна. Јер дубока сао. И тамо, на небу, чим се зла црна туга јесте нешто пакледуша пресели тамо. но, пригнер /нејасна реч!/ плавој. Кад је Господ задавао за- Ја мислим та туга – слеђена богонетке сазнању људском, ан- рави у срцу Сатане, и црни ... / ђелском, козмичком, задао је нејасна реч!/ у њега је једне боје: као најкомпликованију – бојама! црно. Таква је по нашем сазнаИзнутра /нејасна реч!/ гледан – све има њу. А квалитативно сазнања своју боју. Али боја нешто неухватљиво, се не разликују. Сатана – вечона – плава птица. на туга, залеђена, неизменљи/Стр. 3/ ва, лед који се не топи, црни Плави снег! Парадокс! Али тај лед! Заледио га мраз гордости нам плод дође с дрвета при- и самољубља! Такви су и људи роде. На високим падина- – горди и саможиви. Њихома, преко две хиљаде ме- ва срца – црн лед < бескрајан, тара, снег се плави у току јер и они бескрајни. Ако мидана, нарочито око под- сао крене по њој, или осећање, не, кад сунце разастре или жеља – заледи се у црнило, своје зраке по њему. Ка- у црн лед. ква слатка тајна! Као /не/Стр.5/ Све видим плаво: јасна реч!/ да се продужи плав ми је човек, јер плава у све бескрајности. И душа божанска – зрачи му кроз ти са њом и кроз њу, тело, из тела. рајско! /нејасна реч!/. Плава ми је земља, јер плаАли, шта је то у ва светлост извире из ње и оку што види боје? тоне у све светове; плава ми И разликује их! О, је ноћ, плав дан; плаве су ми Боже, та нама /не- шуме и дубраве; плаве долијасна реч!/ сазнање не и урвине < свестваралачка је наше највећа плава боја < Плаво.

То неко Божанство за нас, плаве птице, и Једино. Плаво је све споља, плаво изнутра. Пуни плаве светлости; очи пуне плавог огња. Плавој птици, мени је дато да видим само оно што је божанско, рајско у свету <плаво. Бескрајни рај < све и сва. Плаво, плаво, плаво. Од плаве светлости сав сам: и моја душа и ја. /Стр.6/ Цвркутала ми мама: Када су ткали твоја крила, чедо, два најлепша херувима слетела су са Божје руке на земљу. Када су ткали твоје срдашце – небеске пчеле са плавих звезда слетеле су и дали /нејасна реч!/ га од меда небеског. Када су ткали твоју душу – једно сазвежђе се спустило и стопило своје зраке у – душу. Када су ткали твоје очи ... “ “ “ “ перје ... “ “ стварали твоју боју – сва су небеска плаветнила у ројевима слила /нејасна реч!/ у њу. Када су ткали твоју зеницу... “ “ “ “ гласне жице за небеску литургију твога лета /нејасна реч!/, за химну Творцу – хармонију, симфонију светова. /Стр.7/ Зашто и откуда има највише плаве боје у камену? Зашто /је/ небо плаво? А оно – нешто најпросторније и најглавније и најприсутније и најприродније. Плава боја најмилија Богу, зато и небо плаво. Сигур-

svetigora / 2014 / јул

Отац Јустин Поповић

но и мисли су Божје плаве, зато и небо плаво. Рај мора бити плавих боја пун. И свеум би се збунио од противречности које живе у мени. Зар могу бити без рата и буре и олује и хаоса у мени? horror vacui (=страх празнине) Ђаво: „владар овога света“ (Јн. 16, 30). Ја: од најфинијег космичког праха и зрака. Очи пуне плаве светлости, плава ко... /нејасна реч!/. /по свему судећи, запис није завршен/

***

1. Рукопис нађен у заоставштини Аве Јустина, писан мастилом, на 4 листића (1/4 листа A4), брзописом, како је Ава обично писао (где су извесна слова писана брзим потезом оловке, а нека остала недописана до краја), па је после скоро увек овакве текстове преписивао познатим краснописом, док овај запис није. Листића, тј. страна има 7, али су само прве четири нумерисане, док остале три нису, тако да наше бројање стр. 5-7 није сигурно, јер и по смислу текста није лако дати ток мисли. На полеђини пак њиховој је запис: Божић, тј. краће тумачење догађаја Рођења Христовог. – Претпостављамо да и овај оглед о „Плавој птици“ (= ретка птица) потиче из доба (пред-у-око-по-ратног) и расположења, кад је настао и текст „Срна у изгубљеном рају“ у Философским урвинама, али и ту, од њега самог сабрану збирку текстова није унет, вероватно зато што је остао недовршен. Доносимо и њега у овој 22. Књизи Сабраних дела –Еп. Ат.

(1894-1979)

[…] Рођен је у Врању у Србији 1894. године на празник Благовести и стога добио име Благоје. У богобојажљивој породици, поносној на својих седам колена свештеника, дете је упијало српско православно предање. […] У Пчињском манастиру, Благоје је присуствовао исцељењу своје мајке од озбиљне болести, које је дошло као одговор на молитве Св. Прохору Чудотворцу: до краја живота, духовни свет је за њега несумњиво постојао као стваран и за њега моћнији од материјалног. Између 1905. и 1914. примио је здраву основу у Православљу, током општег школовања у Богословији Светог Саве у Београду, где му је један од учитеља био Николај Велимировић, касније Владика охридски [и жички], велики проповедник и мисионар Српске Цркве. Васпитање у богословији га је припремало да за службу Цркви постане монах или свештеник, или обоје, но по избијању [1] Светског рата он се придружио студентској бригади медицинских помоћника и учествовао у „Гологоти“ Србије. […] Ужаси рата, оскудица и патње оних које је Благоје пазио, појачале су његову дуго гајену одлуку да постане монах. Српски митрополит Димитрије, избеглица у Скадру, замонашио га је на празник Св. Василија Великог 1916. Дао му је име Јустин, по Св. Јустину Мученику. […]

Митрополит Димитрије је Јустина Поповића послао на Петроградску духовну академију. Ово је на њега имало неизбрисив утицај. […] Међутим, након седам месеци, Револуција је прекратила Јустинов боравак у Русији. Потом је послан на Оксфорд. Његова теза о религији [и философији] Достојевског написана је са строго православне тачке гледишта. Испитивачи [и професори] су га саветовали да измени тезу, да умекша жестоку критику католицизма, протестантизма и Западне Европе. Он је одбио да то учини, и са Оксфорда је отишао без вишег научног степена. […] Монах Јустин се вратио у своју Србију, названу Југославијом, Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, да предаје теологију на Богословији Св. Саве у Сремским Карловцима. Потом је послат у Атину, где је завршио cum laude (=с похвалом) дисертацију на грчком о проблему личности и сазнања према Макарију Египатском из четвртог века. Она је објављена 1926. Вратио се на Богословију да настави напорни задатак уклапања предавања са дужностима везаним за часопис „Хришћански живот“, у који се укључио од његовог покретања 1922. Од седмог броја основан је издавачки одбор са о. Јустином као главним уредником овог најозбиљнијег српског теолошког часописа. […] Након кратког периода у Призренској богословији, о. Јустин је поново постављен у Карловце.1 У то време придружио се митрополиту Јосифу Цвијићу 1930/31. у Поткар1. У ствари је премештен у Богословију у Битољ. - Прим. уредн.

патској Русији у Чехословачкој. Тамо је радио са таквим успехом међу становништвом, преводећи унијате на Православље, да су му по повратку понудили епископство. […] Уместо тога постављен је у Богословију у Битољу. О. Јустин је тамо предавао две године. […] У Битољу је написао своју прву књигу широко цењеног и многотраженог дела „Православна философија истине: Догматика Православне Цркве“. Ово је довело до његовог избора на Богословски факултет на Београдском универзитету 1934. […] Након 1946, професор Поповић се није вратио на универзитетски положај. Био је једно време интерниран у манастирима Каленић, Овчар, Суково и Раваница, до 28. маја 1948. г, кад је дошао у Ћелије код Ваљева, мали манастир посвећен Св. Архангелу Михаилу, задужбину краља Драгутина (1276–1316). Његова судбина је била да остане ту безмало непрекидно до краја живота, водећи скоро пустињачки живот и ретко одлазећи у Београд. […] Током деценија проведених у овом удаљеном уточишту, предано пажен од сестара, могао је, осим својих пастирских и духовних дужности, да се концентрише на проучавање, превођење и писање. Резултат је био: корпус дела од непроцењиве вредности. Он је живео са Светитељима и радио

предано на њиховим Житијама, скупљајући текстове на латинском, грчком, црквенословенском и руском. Као резултат, урадио је за српски народ оно што је Св. Димитрије Ростовски урадио за Русе у време Петра Великог: учинио је Житија доступним на савременом српском језику за сваког Србина који има уши да чује и веру да последује. […] То је до данас најпотпунија збирка Житија православних Светитеља на било ком језику. Та публикација, са бројним илустрацијама, савремено је чудо. Јануарски том је штампан за Манастир 1972. уз помоћ прилога побожних, богатих, као и сиромашних, из земље и света људи. Продаја првог тома и други прилози омогућили су објављивање другог; и тако до последњег тома 1977. године. Значајна су још и дела: „Светосавље као философија живота“ (Минхен 1950), „Житије Св. Саве и Св. Симеона“ (Минхен 1962), „Човек и Богочовек – Студије из православне теологије“ (Атина 1969, на грчком) [потом и на француском], „Православна Црква и Екуменизам“ (Солун 1974, на српском и грчком). […] Сви ови списи, његова обим-

јул / 2014 / svetigora

на кореспонденција и његови преводи на српски трију Литургија (штампаних 1978), Молитвеник, Мали требник и Велики требник, Акатисти Пресветој Богородици [Господу и Светима], Тумачење Посланица, Тумачење Јеванђеља по Матеју и Јовану (ово последње недовршено), доста су одложили завршавање дуго чеканог трећег тома његове „Догматике“. Био је слободан да га заврши тек 1976. г. […] Упркос целокупном свом раду, отац Јустин је увек налазио времена за оне које пут наведе у Манастир и који су долазили да му траже савет. […] Носио је своје Православље са озбиљним достојанством једног Апостола; изгледао је и живео као многи други православни Светитељи о којима је писао. Српски сељаци, истински чувари православног предања, поштовали су га; монахиње су поштовале и волеле свог духовног оца, као и његова четири главна духовна сина:

Амфилохије, Атанасије, Артемије и Иринеј. Он се надао да ће ова четворица постати будући стубови Српске Православне Цркве. Многима је био добар пријатељ, безбројнима је био саветник. Био је познат и поштован широм Православног света. Била је привилегија познавати га. […] У последње две године, здравље оца Јустина је почело да слаби. Његово упокојење није било ништа друго до хришћански прелазак из овог света у будући. Био је свестан до краја, опростио се са свима у Манастиру, разговарао са свом својом духовном децом, и свакога од њих је понаособ благословио. Потом је предао душу Богу и заспао у Господу на свој рођендан, на празник Благовести [у суботу, 25. марта/ 7. априла 1979]. […] Елизабета Хил Одломци; цјеловит текст види у „Човек Богочовека Христа“, Београд, 2004.

* Архимандрита Јустина Поповића, једног од највећих подвижника, мислилаца, богослова и духовника Српске Цркве, Свети архијерејски сабор СПЦ уврстио је у диптих Светих 2. маја 2010, нап. ред.

ДУХОВНА РИЗНИЦА Оцу Јустину

О Јустине, Српске Цркве сине, Бог једини с небеске висине По Његовој великој милости Спасио Те од љуцке пакости, Да одмараш у Његове дворе – Заједнице љуцке Добротворе! Што преживље осамдесет љета Све пишући знаменија света. Докле љуцка величина иде Покољења будућа да виде. Све си своје мученичке дане Привијао на Христове ране, Служио си истини и правди А живио у разумној нади

У спасење и у васкрсење. И сад вјекуј, Духовна Ризнице, На обали ријеке Бистрице Уз темеље од цркве Ћелије Поред кости Бирчанин Илије. Ал ту глава војводина није Него су је оглодале тице На бедему код цркве Ружице! Но Те молим, Духовна Свјетлости, Да опростиш мојој маленкости Што сам има толико смјелости Мртво биће што по земљи гмижем Да ја себе из прашине дижем: Да ја пишем о Твојему лику О великом Богоугоднику!

Хаџи Радован Бећировић Требјешки

„Апостоли су увек постили“ Свети Јован Златоусти

(57. беседа на Јеванђеље по Матеју)

Извор http://www.pravoslavie.ru, http://www.johnsanidopoulos.com Превод: Милена Тејлор

јул / 2014 / svetigora

Правило поста Апостолски пост је нешто блажи од Великог поста који претходни Страсној седмици и Васкрсу. Кијевски митрополит Георгије (1069–1072) је одобрио правило за Кијевско-печерски манастир, по којем током Апостолског поста нису дозвољени месо ни млечни производи. У среду и петак се прописује сухоједење, то јест, хлеб и вода или суво воће. Уторак, четвртак, субота и недеља су разрешени на рибу, вино и уље. Поред тога, одређено је да се врши по сто поклона (земних метанија) свакодневно, осим суботе, недеље и празника (на празник Рођења Јована Крститеља (23. јуна/7. јула) риба, уље и вино су разрешени без обзира на дан). Ово правило је у Русију пренето из Кијевско-печерског манастира, који опет заснива свој типик на типику цариградског Студитског манастира. Тако можемо претпоставити да је ово правило поста поштовано и у ромејском и у руском царству. По овом правилу Апостолски пост се пости и данас, са могућим мањим варијацијама у различитим помесним Црквама.

ЏОН Санидопулос

Светоотачка сведочанства ост Светих Апостола је веома древан и датира из првих векова хришћанства. О том посту имамо сведочанства Св. Атанасија Великог, Св. Амвросија Миланског, Св. Лава Великог и Теодорита Кирског. Најстарије сведочанство о Апостолском посту нам даје Св. Атанасије Велики (+373). У писму цару Константину, говорећи о прогону од стране аријанаца он пише: „Током седмице која следи после Педесетнице, људи који посте одлазе да се моле на гробљу.“ „Господ је тако одредио“, казује Свети Амвросије (†397), „да, као што смо учествовали у Његовом страдању током четрдесет дана, тако треба да се радујемо Његовом васкрсењу током времена Педесетнице. Не постимо током Педесетнице, јер је тих дана Господ присутан међу нама... Христово присуство је било као храна за хришћане. Тако се и ми, за време Педесетнице, хранимо Господом који је присутан међу нама. Међутим, у данима који следе по Његовом вазнесењу на небо, опет постимо“ (Беседа 61). Свети Амвросије заснива ову праксу на Исусовим речима упућеним ученицима, у Јеванђељу по Матеју 9, 14-15: „Еда ли могу сватови бити жалосни док је са њима женик? Него ће доћи дани када ће бити отет од њих женик, и онда ће постити.“ Св. Лав Велики (†461) каже: „После дугог празника Педесетнице, пост је посебно неопходан да би се очистиле наше помисли и да бисмо се удостојили примања дарова Духа Светога... Дакле, установљен је похвални обичај поста након радосних дана, током којих славимо васкрсење и вазнесење Господње, и силазак Духа Светога.“ Ходочасница Егерија у свом Дневнику (IV век) бележи да је на дан после празника Педесетнице, започео вишедневни пост. Апостолске установе, дело најкасније из IV века, прописују: „После Педесетнице празнујте једну седмицу, а затим постите; правда изискује и да се радујемо зарад примљених дарова од Бога, али и да постимо, после облачења у тело.“ Сведочанства из IV века нас уверавају да је у Александрији, Јерусалиму и Антиохији пост Светих апостола био везан за Педесетницу а не за празник апостола Петра и Павла, (29. јун). У првим вековима, после Педесетнице је следила седмица радости, то јест „трапава седмица“, а затим око недељу дана поста. Канони Никифора, патријарха цариградског (806–816), помињу Апостолски пост. Типик Светог Теодора Студита за Студитски манастир у Цариграду говори о четрдесетодневном посту Светих апостола. Свети Симеон Солунски († 1429) објашњава сврху овог поста на следећи начин: „Апостолски пост је с правом установљен у њихову част, јер смо преко њих добили бројне предности и они су наши узори и учитељи поста... Недељу дана после силаска Светог Духа, у складу са Апостолским уставом који је саставио Климент, славимо, а затим у току наредне недеље постимо у част Апостола.“

Трајање поста Апостолски пост је почео да се упражњава у Цркви пре по обичају него по закону. Из овог разлога, дуго времена није било једнообразности по питању поштовања овог поста или његовог трајања. Неки су постили дванаест дана, други шест, опет други четири, а други само један дан. Теодор Валсамон, патријарх антиохијски (†1204), рекао је за Апостолски пост: „Сви верни, то јест лаици и монаси, дужни су да посте седам дана и више, а ко то одбије да учини, нека буде одлучен од хришћанске заједнице.“ Из дела О три посне четрдесетнице, које се приписује монаху из монашке обитељи Св. Анастасија Синаитског (VI или VII век), сазнајемо да је пост Светих апостола трајао од прве недеље по Педесетници до празника Успења Пресвете Богородице, 15. августа. Међутим, касније је Успењски пост одвојен и јул месец је искључен из Апостолског поста. Свети Симеон Солунски говори да Апостолски пост траје недељу дана. У Православној Цркви пост Светих апостола траје од дана после Недеље свих Светих до празника апостола Петра и Павла (29. јуна/12. јула). Овај пост може бити дужи или краћи у зависности од датума када се слави Васкрс. По старом календару може трајати од свега осам до чак четрдесет и два дана, у зависности од датума Васкрса, а нови календар га скраћује, понекад чак и укида. Ако се Васкрс слави раније, онда је Апостолски пост дужи; ако Васкрс пада касније, онда је Апостолски пост краћи.

bogoslovqe

Историја апостолског поста

svetigora / 2014 / јул

ђакон ВАЛЕРИЈ Духањин

jubilej

Поводом 700 година од рођења Преподобног Сергија Радоњешког

„Он ће бити обиталиште

и слуга Свете Тројице“

II дио

остоје најинтимнија, нама најдража имена светитеља ко- погријешио мислећи да је мртав: „Када си ти јима се обраћамо и у тузи и у радости, и у надањима и у носио дјечака овамо, он је од силне студи изишчекивањима. Молитва њима упућена увијек бива услише- немогао, и теби се учинило да је он умро. Он на, а њихово житије нас попут звијезде водиље руководи на се у келији загријао, а ти мислиш да је ожипуту ка небу. Преподобни Сергије Радоњешки припада упра- вио“. Помажући људима, Свети Сергије је во таквим светитељима, најомиљенијим, најближим срцу. смирено скривао своја чудеса – тако и данас Историјска улога преподобног Сергија је значајна и због тога чудесна помоћ Преподобног остаје често нешто је он у многоме допринио свргавању дугорочног монголског позната јавности. По чему се још истиче Свети Сергије Рајарма. Рекли бисмо: шта је могао дати својој отаџбини, поробљеној од страних завојевача, смирени монах у закрпљеној одјећи, који је доњешки у мноштву Светих Руске Цркве? Преподобни Сергије је први руски светирадио у шуми? Како је он могао допринијети њеном ослобођењу, не узимајући у руке мача и не бавећи се политиком? Али, ако се тељ коме се Мајка Божија јавила не у виђењу сјетимо да су поразу Русије допринијеле стална неслога кнежева и или током сна, него директно. То се десило, свеопште слабљење духа, онда ће нам се улога Светог Сергија от- како се претпоставља, 1388. године, четири године прије његове кончине. Празнује се крити у потпуно новом свјетлу. Наравно, Русија је извршила велико дјело – цијеном сопстве- овај догађај у лаври годишње 24. августа по ног јарма заштитила је Европу од Татара. Али, ти војно-политички црквеном календару (6. септембра по грапотреси су били страшан удар на душевну равнотежу људи. Чо- ђанском). Осим тога, у час овог јављања свавјек је губио оријентире, гасио се стваралачки, постојано је очеки- ког петка увече у манастирској цркви Свете вао нападе дивље хорде и бринуо се само о хљебу насушноме. У Тројице се служи служба са акатистом Превремену рођења Преподобног, руски човјек је са страхом гледао светој Богородици. Овако се десио тај знаменити догађај. Кау правцу степе ишчекујући велике хорде, малу дјецу су плашили именима освајача, и ријетки су тада у Русији били они који су се сно увече у петак, послије усрдног мољења уздали у ослобођење – свако је бринуо прије свега о томе да себи Пресветој Богородици, Свети Сергије је сјео да одмори и одједном је рекао присутном олакша. У тим условима је био потребан изузетан примјер узвишено- ученику Михеју: „Чедо! Сабери се и буди пасти – онај изнад свих земаљских туга, изнад потреба у хљебу на- жљив, зато што ћемо имати сада чудесну и сушном – да пројави кроз себе бескомпромисно служење Богу и неизрециву посјету“. Одједном се чуо глас: отаџбини. Да би се прешао овај духовни пут узвишености, неоп- „Пречиста иде!“ Преподобни се склонио под ходно је потпуно одрећи се свијета, изаћи из њега. Овај пут је про- трем, и обасјала га је свјетлост јача од сунчешао Свети Сергије Радоњешки. Духовно-морална храброст и чвр- ве. Он је угледао Мајку Божију у необичном стина – ето шта је недостајало руском човјеку XIV вијека, а чиме је сјају. Са њом су били апостоли Петар и Јован. Преподобни је пао ничице, али Пресвета Бомогао надахнути људске душе Преподобни Сергије. Када се квасац стави у тијесто, онда почиње процес измјене, городица га је додирнула и казала: „Не бој који постепено захвата читаво тијесто. Зато је сумњу кнеза Дими- се, изабраниче мој. Дошла сам да те посјетрија: „Да ли да се супротставим љутом непријатељу?“, могао да тим. Не тугуј, јер твоја молитва за ученике и ријеши само Преподобни Сергије. Онај који је побиједио најљућег за обитељ је услишена – одсада ће твоја обинепријатеља – ђавола, тај ће надахнути моралном снагом и за по- тељ имати изобиља у свему, не само за твога бједу над непријатељем рођене земље. Генерално, у Светом Сер- живота, него и послије твога одласка Богу. Ја гију Радоњешком ујединили су се необична унутрашња сила духа нећу напустити ово мјесто и даваћу обилато све што је потребно, чуваћу га и покривати и дубоко смирење. Из његовог житија је познато да никада није тражио првенство га“. и славу; да се трудио да сакрије од људи чак и задивљујућа чудеса која је чинио – и у творењу чудеса он је био до краја вјеран смиреној кротости, која га је пратила читавог живота. Управо то учествовање Светога Тако је молитвом извео извор из земље само због роптања братије на недостатак воде за пиће, а забранио да га зову СергиСергија у Божанској благодати, јевим извором: „Немојте да чујем да овај извор зовете мојим имеблизина Престолу Живоначалном, јер вам нијесам ја дао воду, него ју је Господ даровао нама не Тројице и истовремено свенедостојнима“. Узгред, том се извору током вјекова изгубио траг, срдна, беспримјерна блискост и само се према индиректним подацима може претпоставити гдје свакој ожалошћеној души и је био. Када је васкрснуо умрлога дјечака, Преподобни Сергије је убјеђивао родитеље да је дјечак само озебао на путу и да је отац привлачи људе к њему.

јул / 2014 / svetigora

Св. Сергије Радоњешки, руска икона са краја XIX вијека; дар Св. цара Николаја II Романова Цетињском манастиру

Мајка Божија је обећала да ће увијек бити присутна у обитељи Преподобног Сергија. Значи, и Лавра је један од удјела Мајке Божије. Ето зашто сви који су повезали свој живот са Тројице-Сергијевом лавром осјећају да су под Њеним благодатним покровом. То је мјесто освештано стопама Пресвете Богородице, и Њено присуство и учешће се ту веома осјећају. Као што се зна, читав живот Преподобног је протекао у знаку служења Пресветој Тројици. То је било предсказано и прије његовог рођења чудесним трократним одазивањем у мајчиној утроби за вријеме Литургије (прије читања Светог јеванђеља, за вријеме Херувимске пјесме и на возглас свештеника: „Светиње светима“). Јереј који га је крстио, предсказао је: „Он ће бити обиталиште и слуга Свете Тројице“. Ово пророчанство понавља старац-монах, који је отворио ум отроку Вартоломеју. Заједно са братом Стефаном Преподобни Сергије први храм посвећује Пресветој Тројици. Послије тога у Русији почињу да се дижу манастири и храмови у част Пресвете Тројице, по примјеру Сергијеве обитељи. Није случајно и знаменита икона Живоначалне Тројице Преподобног Андреја Рубљова била иконописана ту, како гласи древно предање, „у част и похвалу Преподобног Сергија“. У чему је био смисао такве свесрдне посвећености Тројици? Ми исповиједамо да је Бог један суштином, али тројичан Лицима. Тројица се по себи јавља као апсолутно Божанско јединство. У XIV вијеку у Русији су владале узајамне подјеле, није било јединства, и зато није било снаге да се савладају велики потреси. Епифаније Премудри пише да је ава Сергије посветио свој храм Тројици, да би се кроз сагледавање Свете Тројице побјеђивале неслоге овога свијета. За руског човјека, храм посвећен Тројици је постао симбол јединства, братства и кроз то – унутрашње снаге. Иза свега тога, наравно, стајао је тајанствени созерцатељски подвиг Преподобног, у коме се његов ум узнио до визије Божанске тајне Тројице. Није случајно да се управо Преподобни Сергије сматра родоначелником созерцатељског подвига у Русији. То је подвиг посредством којег су се грчки оци исихасти, уосталом – савременици Светог Сергија, уздизали ка созерцању нетварне Божије свјетлости. У житију Преподобног ми видимо јасне индикације јављања те неземаљске свјетлости. Читајући житија Светих, можемо да приметимо да су древноруски подвижници чешће имали виђења тамних сила. Страховања нијесу заобишла Преподобног Сергија у почетном периоду његовог подвига. Али његово духовно дјелање није ограничено побједом над непријатељским искушењима. Преподобном Сергију се јавила највиша небеска сила – у лику огња и свјетлости. Небески огањ је виђен и у олтару за вријеме Литургије, док је Свети Сергије освештавао Свете дарове: он је озарио све у олтару и окружио свештенодејствујућег Сергија. А кад се Преподобни припремао да се причести Светим тајнама, Божанствени огањ се свио, „као неки чудни вео“ и ушао унутар свете чаше, и Преподобни Сергије се причестио тим огњем, како је речено у Тројицком патерику, „неопалимо, као дрво купине, која је несагориво горела“. Ученици су видјели лучезарног ангела који је саслу-

svetigora / 2014 / јул

Извор: Православие.Ру Превела: Марија Живковић

razgovor ОЛИВЕРА Балабан

живао Преподобном Сергију – „који је сијао необичном свјетлошћу, у блиставим ризама“. Како је речено у Тројицком патерику, „сијање, које је исходило из њега, било је јасније од сунчевог“. Кад је Преподобни Сергије благословио ученика Исакија на подвиг тиховања, Исакије је видио „пламен, који је излазио из његових руку“ и који је окружио читавог Исакија. Необична свјетлост је била јављена Преподобном и у виђењу мноштва птица и у јављању Мајке Божије. Преподобни Сергије Радоњешки се управо тим виђењима нетварне Божанске свјетлости издваја између руских светитеља. Од дјетињства, он је тежио безмолвију и созерцању, његов живот је био посвећен Пресветој Тројици. У лицу Преподобног Сергија ми имамо првога руског светитеља, кога можемо назвати пророком, носиоцем посебно узвишеног духовног живота. Управо то учествовање Светога Сергија у Божанској благодати, близина Престолу Живоначалне Тројице и истовремено свесрдна, беспримјерна блискост свакој ожалошћеној души и привлачи људе к њему. Из Јеванђеља знамо како је у вријеме Преображења Господа Исуса Христа засијало „лице Његово као сунце, а хаљине Његове постадоше бијеле као свјетлост“ (Мт. 17, 1-2). Тако је Спаситељ јавио своју Божанску славу, јавио своју Божанску свјетлост – благодат. При томе је апостол Петар, видјевши на Тавору славу Господњу, присајединивши се тој благодати, узвикнуо: „Господе, добро нам је овдје бити“ (Мт. 17, 4). Божија благодат загријава и освјетљава срце, доноси мир, радост, блаженство. Ако грехови пустоше душу, носе са собом хладноћу смрти, онда Божија благодат загријава духовном топлином, а њено стицање засићује и радује срце. Ништа земно не може дати људској души мира; и ма шта човјек задобио: богатство, славу, уживања, све то временом засићује и више не доноси радост души, зато што је унутар ње пустош. Само Божија благодат сваком човјеку, чије срце за њом жуди, доноси срећу, праву радост и свјетлост души. Када неко од људи задобије Божију благодат, онда то осјећају остали који долазе к њему – и они су, исто као апостол Петар на Тавору готови да узвикну: „Господе , добро нам је овдје бити“. Ето, тог блага је имао у изобиљу Преподобни Сергије, и то су осјећали они који су му долазили, тиме су се они кријепили. А Преподобни Сергије, као прави служитељ Живоначалне Тројице, помаже онима који му се обраћају и до дана данашњега. Свако ко се искрено и са ватреном надом и вјером обраћа Преподобном Сергију, без сумње ће осјетити његову благодатну помоћ.

че Бранко, по благослову Преосвећеног епископа бачког г. Иринеја, ви већ дуги низ година пружате љубав и очинску руку подршке онима који су посрнули на животном путу и окренули се дроги, коцкању, проституцији и разним другим пошастима савременог доба. Волели бисмо да нас упознате са животом и радом православне заједнице „Земља живих“? Част ми је и радост да вам представим терапијску заједницу „Земља живих“ која се бави лечењем болести зависности. Наша терапијска заједница је почела са радом по благослову Преосвећеног епископа новосадског и бачког г. Иринеја, који нам је заиста велика подршка. Не бисмо опстали ни без велике љубави Преосвећеног владике Порфирија и братства манастира Ковиља, који носе главни терет свега тога. Ја сам ту само техничко лице који, по благослову наших владика, то водим и трудим се колико могу, па нек буде Бог свима на помоћ. Наша терапијска заједница функционише по узору на старе општежитељне манастире и наше домаћинске породице. У четири епархије наше помесне Цркве имамо пет мушких заједница и једну женску. Ту штићеници живе у изолацији и труде се да живе организовано. Сами себи организују живот, а све што раде и све оно чиме се баве је заправо у сврси терапије. Терапија у нашим заједницама представља спој модерног и традиционалног. Модерног у смислу психотерапије коју примењујемо, која је заснована принципима и постулатима Цркве, а традиционалног у смислу начина живота једне наше старе домаћинске куће. Недавно смо били у прилици да заједницу „Земља живих“ представимо и у Митрополији црногорско-приморској, по благослову Високопреосвећеног митрополита Амфилохија и уз ангажман оца Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије. Разговарали смо са свештеницима у Подгорици, Бару и Котору… Јер, у постојећим заједницама имамо и деце из Црне Горе, и мислим да је сазрела потреба да се и у Црној Гори оформи терапијска заједница. • Како изгледа један радни дан у заједници? Радни дан штићеника почиње песмом! После тога имају молитву и читање Пролога, а онда доручак. Једном дневно пију кафу. Сваког дана обављају своје радне обавезе. Правило је да свако мора да прође кроз све задатке: чишћење куће, дворишта, рад у башти, рад са животињама, морају сви да науче да месе хлеб, итд. Тако да сви, без изузетака, обављају сва послушања. Све је то у циљу њиховог оспособљавања за живот и социјализације. Вежбају се да би данас-сутра кад изађу били добри домаћини. Да се вратимо на дневни ритам: у 12 сати имају шетајућу бројаницу. Иду у шетњу и уз пут моле на

Развијамо дакле тај домаћински принцип живљења код њих, да знају да је Бог домаћин на небу, а да је човек домаћин на земљи. Учимо их да је важно да човек организује своју породицу и да се оствари у њој.

Земља живих

Протојереј Бранко Ћурчин, новосадски свештеник који се већ дуги низ година труди да помогне људима уплетеним у страховиту мрежу болести зависности, говори о терапијској заједници „Земља живих“, месту где се зависницима нуди светлост Божије љубави, као једина и права алтернатива мраку у којем су се нашли. Велики Божији благослов, живот по устројству општежитељног манастира, рад, молитва и заједничарење чине терапијске темеље ове заједнице, која, у славу Божију по успешности третмана превазилази многе специјализоване клинике звучних имена.

бројаницу и намењују те своје молитве. На исповест. Дакле да говори о себи, о својим импресијама, о пређапример, први каже: „Господе, дај нам разума“, шњем животу, о будућем животу. Тако се вежбају да говоре и да се или: „Помози све оне који страдају“, други отварају. Након тога је време предвиђено за вечеру и испуњавање каже: „Помози, Господе, нашим родитељима“, личних обавеза. Личне обавезе су обавезе које им се дају на оснотрећи помене добротворе… И тако редом, ву њиховог менталног профила. Једном у три месеца они седну сви моле Исусову молитву један за другим. У по- заједно и свако о сваком изнесе своје мишљење. Онда, на основу вратку се моле Пресветој Богородици, а у па- констатације целе заједнице, сваком појединцу се додељује лична узи одласка и повратка се моле дневном Све- обавеза. У дневном ритму лична обавеза подразумева да свако од титељу. По дневном распореду, после шетње њих након вечере устане и каже: „Браћо, моја лична обавеза је: Када је ручак а онда слободно време до 14 часова сам победио своју неодговорност, а када нисам? Мислим да сам је покада могу да читају. До 16 или 18 часова имају бедио тада, тада и тада, а у овом случају нисам.“ Онда остали кажу: радну обавезу. Сваки други дан им је спорт- „Ниси тада, али јеси онда“, и тако једни друге исправљају. Дакле, труски дан – и спорт спада у обавезне активно- димо се да код сваког препознамо његов проблем – ментални и псисти. Индивидуални спортови су забрањени, хички, и да му помогнемо да у себи открије и спозна зашто је ушао у баве се само групним спортом, јер се стално проблем зависности. Јер, проблем зависности је духовни проблем и инсистира на заједници и групној терапији. представља заправо бег од реалности у неки виртуелни свет. Кажем, Такође су забрањене све вежбе које подстичу трудимо се да дођу до спознаје проблема и да науче да га побеђују, лични его. После радне обавезе и спортских да би данас-сутра кад изађу могли да превазиђу понуду када је у пиактивности имају маренду и купање, након тању дрога, коцка, алкохол или томе слично. Сваки дан после молитве читају једну главу из Јеванђеља, и онда тога, у 18:45, следи молитва. Главни део дана је заправо увече, тада свако по чреди има задатак да изабере стих који га је дотакао из имају тзв. поделу. Шта је заправо подела? На прочитаног Јеванђеља, да га напише на папир и стави на видно месваких седам до десет дана, у зависности од сто. То у заједници зовемо парола, и то је заправо тема о којој треба тога колика је група (у групи их има изме- размишљати тога дана. Чредни штићеник је дужан да протумачи тај ђу двадесет и тридесет), свако дође на ред стих, да објасни зашто га је баш тај стих дотакао. Не мора то да буде да изађе пред читаву групу и да казује јавну теолошко тумачење већ више онако животно. Једноставно, трудимо

јул / 2014 / svetigora

svetigora / 2014 / јул

се да им Јеванђеље постане свакодневно формисан, него једноставно желим да кажем – једини начин да се штиво, оно о чему ће да размишљају и на зависник излечи јесте да се изолује. То је један дуготрајан процес, чему ће да темеље свој живот. штићеници код нас остају од две и по до три године. Прва година је • У „Земљу живих“ се долази искљу- ревитализација, значи да поврате све виталне функције у организму чиво својевољно. Која је ту улога ро- – да дођу себи. Друга година је година рехабилитације – да се духовдитеља? но преуме, да створе један нови систем вредности. Трећа година је Када је Сан Дежер, амбасадор ЕУ у Ср- ресоцијализација. Тако је и организован живот у заједници. Прву гобији, посетио нашу заједницу пре него што дину ми им не дозвољавамо да одлазе кући, тек после пола године ће бити разрешен дужности (чуо је да по- могу да се виде са својима. После годину дана први пут могу да оду стојимо и имао је жељу да види како ради- кући, па онда даље на сваких пола године, и како се приближава крај мо), између осталог ме је питао: „Оче, која све чешће и чешће их пуштамо, да би могли да виде себе из перспексу ваша запажања, какви су профили људи тиве изласка у свет. Да размисле о томе да ли ће мењати средину, да који су у проблему зависности?“ Ја сам му ли ће остати у истој средини, шта ће урадити по питању запослења одговорио: „Када је у питању психо-актив- и остало. на супстанца или коцка, дакле типови заСве у свему, то је један болан и дуготрајан процес, и родитељи то висности који поробљавају човека јако, треба да схвате. Они понекад мисле да ми имамо неку чаробну питу нема правила. Зависници могу постати лулу коју ћемо да им дамо и они ће бити излечени. Али, нема нико сви: и млади и стари, и богати и сирома- чаробни штапић. Понављам, то је један процес болан и дуг. Зато смо шни, и образовани и необразовани – сви и направили ову терапијску заједницу: она је настала као продукт намогу бити у проблему. Тако нам је конципи- шег дугогодишњег рада са зависницима. Ја сам се ту нашао не зато ран живот данас, све нам се нуди и преко што нешто посебно више знам од мојих колега свештеника или браелектронских медија и преко штампе. Али тије, монаха из манастира Ковиља, него једноставно по инерцији оно што је евидентно је да су 85% зависни- мога позива, призива и служења овде у Новом Саду. Та деца су ми ка деца из разведених бракова а оних пре- се обраћала, ми смо се дружили, разговарали и покушавали на разосталих 15% су презаштићена деца. Значи не начине да им помогнемо. Слали смо их у манастире, најпре и најсве потиче из породице, све. Јако је важно више у манастир Ковиљ, па и у остале манастире. Слали смо их и у да родитељи на време примете да дете има Црну Гору, у манастир Острог и код оца Хризостома у манастир Ком. проблем, а приметиће ако се баве својим Отац Хризостом је многима помогао, има тај дар рада са децом. Кроз дететом. То, између осталог, и јесте про- све то се видело да амбијент манастира њима одговаблем – што се ми заправо и не бавимо сво- ра. Међутим, манастир има свој живот и свој порејом децом, него дођемо кући с посла, упа- дак, братија није могла њима да се бави толико лимо им цртаћ, они су мирни... колико је то њихово стање захтевало, тако да Хоћу да кажем да родитељи морају да смо дошли до закључка да морамо да наразговарају са својом децом и када при- правимо некакав амбијент који ће бити мете да су деца у проблему треба одмах уређен по манастирском принципу да реагују. Често се дешава да родитељи живљења а који ће истовремено бити затварају очи пред проблемом и беже од подређен њиховим потребама. Тако је настала терапијска заједчињеница, доживљавају то као некакав лични животни промашај. Знате, човек се ница. Она у ствари, како сам рекао преиспитује – „Где сам погрешио? Све сам на почетку, функционише по принму дао, баш сам му све пружио…“ То је тре- ципу рад и молинутак када дете почиње да манипулише ро- тва, и у терапијдитељима: „Па није баш тако, нисам ја баш у ском смислу она толиком проблему“; „Ево, више нећу“; „Ево, је спој модерног престаћу сад (у понедељак, уторак, следе- и традиционалног. ће недеље...)“ Онда их родитељи воде код О традиционалном разних доктора, психотерапеута, психи- смо говорили а што се јатара који им узимају велике паре, јер то тиче модерног, основа или теје данас бизнис – бавити се лечењем зави- мељ нам је била психотерасника. То је у ствари све једно врзино коло пија или логотерапија Викиз којег човек кад уђе, више не може да тора Франкла. То је један изађе. И они што продају дрогу и они што истакнути бечки психотеих као лече, на зависнике гледају као на рапеут, који је устројио шансу да зараде, као на златне коке. Роди- логотерапију, односно тељ, нормално, за своје дете даће све, и жи- лечење смислом, и ту вот свој ако треба, а ту се ради о хиљада- своју тезу је изложио у ма евра. Онда се сиромах хвата за сламку, књизи „Зашто се нисте тражи спаса за своје дете и то је једна пра- убили?“. Ја ћу бити слова агонија. Оно што могу са сигурношћу да бодан овом приликом вам кажем – све је то гађање ван мете! да препоручим ту малу али Верујте ми, нисам ја професионално де- врло поучну књижицу.

Ми треба код деце да гајимо добро и да их учимо да ће добро победити зло. Дакле – добро да мислимо, добро да желимо и добро ће нам бити.

живота и напретка. Ако то не буде, ова наша цивилизација ће се урушити. То ће бити крај – човек ће сам себе да уништи. • Често се родитељи жале на незадовољство и размаженост код деце. Што им се више пружа и угађа постају све незадовољнија… Да, деца показују незадовољство, зато што размажени родитељи размазе и децу и онда та размажена деца још више размазе своје родитеље. Данас су сви размажени и сви су у тој инстант варијанти живота. И сви желе „сад“, „само мени“, „ја“... Морамо учити децу да нешто претрпе, да знају да је трпљење спасење. Деци се мора оставити простор да нешто желе, не треба им све пружити и не треба их уцењивати – „Хајде, ти сад учи, па ако будеш имао све петице ја ћу ти купити ово или оно“. Децу не треба куповати. Дете треба да схвати да ако учи себи учи, ако ради за себе ради, а не за тату и маму, и за ову или ону награду. Децу треба стимулисати свакако, али то не значи да треба све да им пружимо и да их на тај начин учинимо незаинтересованима и демотивисанима. То је све резултат лоше концепције живљења коју родитељи нуде детету. Треба децу учити да раде, да се труде, да имају обавезе, да желе, да буду креативни. Те ствари треба подстицати код њих, а не спава до подне, ноћу база до касно, лута. Пазите, кажу – нема посла. Тачно је да је криза у држави, друштву, али није то само код нас тако. Људи су размажени, само кукају. Има посла, снађи се, иди негде, копај неку башту, ради нешто. Прошло је време кад је био онај једнопартијски систем, па су наши људи говорили – не могу они мене мало платити колико ја могу мало радити. Заиста, то је било једно потпуно безумље. Човек мора да ради да би се остварио. Кроз посао ће и да стекне неке пријатеље, нека идеја ће искрснути, срешће се са неким, итд. Нема теже болести од лењости. Лењост је у ствари последица болесног духа и нездравог односа према животу и свим животним вредностима. Пуно тога има да се каже, али оно што је важно је да се трудимо да верујемо у Бога и да живимо ритмом Цркве. Да се трудимо да животно применимо све оно што нам Црква нуди као могућност окрепљења, свако према свом дару – неко може да ревнује више, неко мање… Не треба претеривати, треба бити смирен кад је у питању жеља човекова за Богом и молитвом. Наши стари су живели по принципу „подразумева се“. Једноставно се подразумевало да се молимо, да се трудимо, да се доказујемо у неком позитивном контексту живота. Данас је систем вредности живљења замењен и људи се доказују у негативном контексту. • Наши стари су били здравији и телесно и духовно. Апсолутно. То је када су и рацио и емоције у складу. Није добро ни када човек иде само умом, главом а ни онда када иде само срцем. То мора да буде све у дослуху. Увек је разум стража на вратима срца – да не дозвољавамо да нам у срце улази све и свашта. То су наши стари знали, имали су меру. Дух је примаран у односу на тело, то треба да имамо на уму. Јер дух лечи тело, ако је дух здрав, ако је човек духовно добро испрофилисан, онда је он свој на своме. А ако је човек физички здрав а духовно раслабљен, онда је неупотребљив. Све оно што радимо и чинимо, то је проблем нашег духа. Све болести су последице духовног стања човека. Стара народна пословица каже: У добру се не понеси, у злу се не понизи. Значи увек буди човек. Клацкалица животна да не стоји ни лево ни десно, него на средини. Глава горе и поглед право да не би посрнуо. Човек мора да зна шта хоће. А ако не зна шта хоће да зна шта неће, то је још важније. Ми на томе у нашој терапијској заједници инсистирамо. Хвала

јул / 2014 / svetigora

Поново бих се вратио на улогу родитеља. Родитељи морају да се баве својом децом и да воде рачуна о томе шта ће деци понудити као животну опцију. Шта деца слушају, шта гледају на телевизији, са ким се друже... Наравно, не смемо отићи у ону другу крајност и превише заштитити дете. Мислим заправо да је кључ понудити детету веру у Бога као животну опцију. То је кључ који сва врата отвара и све решава. Ја пратим ту децу која долазе код нас, и ако су деца из кућа где су имали какав-такав контакт са вером, макар традиционално, онда то буде нека платформа или сламка спаса од које можеш да кренеш да га рехабилитујеш, да га подижеш. Зато је вера један јако битан животни ресурс на који морамо да обратимо пажњу. Поред дара животног вера је први животни ресурс који човек има, то увек деци говорим. Без вере је немогуће живети. Вера је неопходна за здрав ментални профил човека, а у данашње време је подвиг остати нормалан. Као што кажу, Свети оци – у последња времена неће бити великих духовника, молитвеника, подвижника и испосника него ће бити подвиг остати нормалан. А један од услова да човек остане нормалан јесте да верује у Бога. • Колико је важна дисциплина и организован живот још од раног детињства? Треба ли родитељи да се плаше тога да током васпитања и подизања своје деце примене извесну дозу строгоће? Не, никако тога не треба да се плаше. Пазите, то је обавезно и потребно, тај домаћински принцип живљења применити. Мора да се зна у кући ко је отац, ко је мајка, где је коме место – значи нема демократије. Јер, ако је демократија и ако деца преузму улогу родитеља и имају иницијативу, ту нема благослова ни напретка. Ми управо на томе инсистирамо, да се поштује тај ред и поредак. Јако су рецимо важни празници у кући: слава, Божић, Васкрс. Треба отићи у цркву, причестити се, практиковати веру. Бити верник да тако кажем у практичном смислу, колико нам то техничке животне могућности дозвољавају. Вера мора да буде присутна у животу породице. Деца имитирају своје родитеље, оно што им ми животом покажемо и пружимо они ће то да усвоје. Родитељи се с разлогом плаше у данашње време, али морамо деци понудити праве вредности живљења. Те разне опције васпитања које се нуде данас, па рецимо тај термин насиље у породици, то је све злоупотреба конципирана тако да угрози породицу. Породица као основна ћелија друштва је у опасности. Породица је домаћа црква и ако се не буде рехабилитовала и ако не буде оно што треба да буде, како ју је Бог уредио, онда ту нема

svetigora / 2014 / јул

Богу у томе имамо и доста успеха. Од оних који су завршили читав програм 95% њих је сада добро. Те девојке и ти момци су постали социјално прихватљиви у својим срединама, функционални, оформили су породице, раде, труде се итд. • Колико су зависници свесни свог страдања? Зависник је разграђена личност која живи у емотивном мраку. Када се рехабилитују и ревитализују у том духовном смислу, када дођу себи, тада наступа прва велика криза. То је отприлике после неких четири до шест месеци живота у заједници. Тада схвате шта су урадили, шта су све пропустили, кога су увредили… И у том периоду повратка себи падају у очајање. Време дрогирања је време емотивног мрака у којем су они закржљали, не могу да одреагују на емотивни подражај и ништа не може да их мотивише. Ни љубав родитеља, мајка, Бог, ништа! Имају само један циљ – да дођу до супстанце. Пошто је потпуно духовно разграђен, зависник је асоцијалан, прави проблеме и долази у сукоб са законом. Након тога иде у затвор, у затвору му нуде метадон, лекове, то онда почиње да комбинује са алкохолом… Све у свему, то је једно врзино коло коме нема краја. С обзиром на то да је неурачунљив у менталном смислу, он не може сам о себи да одлучује. Родитељи су ти који морају да предузму нешто и да га мотивишу да се лечи. Па чак и да га уцене на овај или онај начин, да му кажу да иде из куће, да прекину да га помажу… Јер, докле год зависник има тачку ослонца, ветар у леђа од родитеља или пријатеља, он неће ићи да се лечи. Кад му се сви ти канали прекину, кад остане сам са собом и кад не буде више имао начина да се снадбева са супстанцом, он ће онда морати да се лечи. Понављам, родитељи су ти који морају нешто да предузму! Овде често долазе да питају како, шта да раде? Ја им кажем: „Истерајте га из куће“. „Јао, па како ћу!“, маме су ту најосетљивије. Знате, тешко је родитељ бити, ја им не замерам и ја сам родитељ, имам троје деце. Увек је лако дати другом савет а најтеже је своје дете васпитати, ја то знам, али родитељи морају да стегну срце јер немају избора. Или живот или смрт. Ја им кажем: „Немате велики избор: или ћете му правити свадбу или ћете му носити цвеће на гробље. То је то – или живот или смрт, па ви одлучите. Ако желите да будете гробар свом сопственом детету изволите, ако желите нешто да урадимо са њим, онда, молим вас, сарађујте и урадите тако како вам кажемо.“ • Како изгледа повратак ваших штићеника у друштво? Проблем ресоцијализације је посебна прича. Колико је наше друштво спремно да препозна и подржи људе који су имали овакву врсту проблема је опсежно питање. Ми за сад немамо ништа организовано. Овде, у Новом Саду, успели смо да добијемо то да Скупштина Града препоручи појединим јавним предузећима да оне који су прошли процес терапијске заједнице примају на волонтерски рад у трајању од две године. Успели смо да запослимо неколико наших штићеника у Јавно предузеће „Пут“. Једну девојку смо запослили у „Информатици“, онда у Герон-

толошком центру смо запослили неколико њих, али све је то на локалном нивоу. Све остало се завршава на неком индивидуалном плану уз труд родитеља. Хоће људи да помогну, али ништа организовано не постоји. У земљама у Европској унији, конкретно знам за Шпанију, људи који успешно окончају боравак у терапијској заједници су најтраженији на тржишту рада. Они су прошли ту неку врсту обуке у дисциплини и самодисциплини, и њима се даје предност. Ми радимо на томе да се тој деци пружи могућност, шанса да се остваре, да им помогнемо како и колико можемо да би тај поновни сусрет са светом, ресоцијализација, прошао што успешније. • Како се издржава „Земља живих“? Наша терапијска заједница је бесплатна, то је такође важно да родитељи знају. Важно је и то да зависници код нас долазе добровољно. Тај моменат добровољног доласка у терапијску заједницу је јако битан за процес рехабилитације и ресоцијализације. Он је добровољно дошао код нас, значи може да оде ако хоће али не може да се врати. Не може он сад да уцењује и да каже – моји тата и мама су платили и ви сад морате мене ту да трпите. Не – ти мораш да заслужиш да будеш у заједници! То је додатан мотив да се труди. Дакле боравак је бесплатан. Свакако, сарађујемо са родитељима, и они помажу колико ко може. Али, обично су то људи који су финансијски и психички исцрпљени тим дугогодишњим лечењем у разним установама. То су обично породице које су практично потрошиле црно испод нокта, свака та сеанса код психотерапеута кошта од 50 до 100 евра, а боравак код нас је целодневан и потпуно бесплатан. Ми се помажемо милошћу Божијом, трудимо се да они живе скромно: да имају све, да им све обезбедимо, али истовремено да нешто и пожеле… Па рецимо: та кафа коју пију једном дневно – да кад је попију, да им ипак нешто значи. Кад их санкционишемо и кажњавамо у заједници, те су казне типа: нећеш пити сутра кафу, или нећеш три дана пити кафу, и слично. Буде и дана када морају да стоје за сва три оброка или када немају право на слободно време и маренду. Помињем ове казне, важно је да се то зна зато што имамо лоше искуство са Црном реком. • Имате дивну веб страницу – тамо сам прочитала дивне приче и неке веома потресне исповести. У једној исповести неко се потрудио да нам објасни како су све страсти које запоседну човека заправо врста дроге. Па да, сви смо зависници од нечега. Наше тетке и баке су зависне од шпанских и турских серија. Мора да гледа серију, не сме да пропусти ниједну епизоду – то је, наравно, исто

Ми настојимо на томе да се они сретну са Христом – то је заправо оно што ће их излечити и што ће им дати смисао живота. За човека, када се сретне са Христом и када живи у Христу, све има смисла. Знате, ако ми некоме ко се дрогира или ко је у проблему зависности кажемо: „Немој да се дрогираш!“ – то је неумесно. Ако му ипак то кажемо, питање које следи је: „Шта ми нудиш као замену?“ Дакле, морамо да понудимо алтернативу. Морамо да попунимо ту празнину коју он осећа када престане да узима супстанцу, а то једино може љубав Божија која ће све победити. То је оно чиме ми њих лечимо – Божијом љубављу. Она је најјача, она окрепљује, даје смисао животу, и на крају крајева – она ће свету судити.

вид зависности. Зато је време поста важно, да се подсети- разлаз; тридесет интелектуалаца… било коју групу да мо да имамо шансу да будемо слободни од свега. Могу, а наведем, не би издржали. То може само Духом Светим, нећу. Пост је јако важан као педагошка мера, да човек на- то може само Бог и нико више. Чудо Божије! Потпуно мручи да одбије понуду. Сви смо данас зависни, човек чим тви, разграђени дођу код нас, ту се рехабилитују, укрепе се пробуди мора да притисне неко дугме или да прочита и иду даље. То може само љубав Божија заиста. новине и то му од раног јутра испира мозак. То су серви- • Ми смо као хришћани сви позвани на љубав. Чини се да су ове групе зависника, дакле не само си који истражују, испитују и нуде тачно оно што човека наркомани већ и алкохоличари, коцкари и друдржи у некој неизвесности и страху. Ја не кажем да човек ги, одбачени од шире друштвене заједнице. Има не треба да буде информисан али мора да прави селекту свега и презира и страха, можда и недовољне цију. И опет се враћамо на почетак – да је вера као мера упућености. Како друштво, мања заједница или живљења јако важна. Морамо имати меру. То је као кад појединац да помогну? уђемо у супер маркет, па нећемо узети са сваког рафа све Треба свакако да покушамо да са њима разговарамо, што нам се нуди него узимамо оно што нам треба и колико имамо пара. Тако исто треба да поступамо са сред- да нађемо начина да им приђемо, и то је већ подвиг, јер ствима информисања, правимо селекцију и не дозвоља- они све унапред одбацују, све осуђују, само су они у правамо да нам се трује срце. Оно што гледамо, слушамо, ву. Те за њихову ситуацију су криви тата, мама, породица, једемо – то смо све ми, зато морамо бити пажљиви. друштво, председник, партија... Нико није крив, морају • „Земља живих“ има своју интернет радио стани- да схвате да су сами криви за своје стање. Исправи себе, цу. па ћеш хиљаду људи око себе исправити. Не можемо да Да, на радију емитујемо само духовну музику и то на тражимо проблем изван себе, и такав начин размишљаседамнаест језика. Ево, то је сад једна мала службена тајна ња морамо да подстакнемо код наших ближњих који су у (смех), наиме и сајт и радио уређује један момак из Улци- проблему зависности, и да им понудимо веру као опцију. ња који је из ислама прешао у православље и који је тако- То је све најлакше и најбоље постићи личним примером, ђе био зависник. Ми у нашој терапијској заједници имамо не толико причом колико личним примером. Морамо да људе који су друге вероисповести или нису крштени, не подстакнемо то добро у њима, а имају они то. Треба се правимо никакву разлику већ примамо све. Ми нудимо трудити, јер свако од нас, ако хоћемо реално да признадобро као стил живота. То је оно питање како ће се људи мо, у свом окружењу у породици, комшилуку, друштву спасти у исламу, у будизму... по тој исконској доброти, по има људе који су у оваквој врсти проблема и родитеље савести својој која је глас Божији у нама, по срцу своме. који то носе. То не треба тајити, треба рећи, такву ствар Дакле ми не инсистирамо и не намећемо веру по сваку је грех затајити. Родитељ такву ствар предзадњи сазна. цену, понудимо као опцију а одлука је на њима самима. Задњи сазна зависник, јер неће себи да призна. Зато треЕто, конкретно, тај момак из Улциња је желео да се крсти. ба прићи и рећи, управо онако како нас учи Јеванђеље: Ја често тамо у заједници деци кажем: „Ми не верује- ако је твој ближњи погрешио реци му, ако неће да послумо у Бога, ми знамо да Бог постоји. Наша терапијска за- ша реци му пред сведоком, ако неће ни тад реци Цркви, једница је очигледан доказ да Бог постоји“. Замислите, ако ни то не послуша онда нека му је просто. Треба реатридесет младих људи, потпуно изоловано од света, на говати, то нам је дужност и дужност нам је понудити им неком салашу седи и моли се Богу, то је научна фантасти- веру као опцију. Разговор првобитно вођен за емисију ка. Тридесет свештеника да затворите заједно па не би „Рађајте се и множите се“ Радио Светигоре, могли, три дана би издржали а трећи дан би рекли – ајде 27. фебруара 2014. године.

јул / 2014 / svetigora

27 Штићеници „Земље живих“ на послушањима

svetigora / 2014 / јул

biblijske kwige

Превод: Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

КЊИГА ЈЕЗДРИНА ДРУГА

ГЛАВА ОСМА 1. И после ових, за царовања Артаксеркса цара персијскога, приступи Јездра Сарејев, Езеријев, Халкијев, Салимов, 2. Садоков, Ахитов, Амаријев, Озијев, Вокајев, Ависујев, Финесов, Елеазаров, сина Арона првог свештеника: 3. овај Јездра дође из Вавилона, као књижевник бјеше зналац Закона Мојсијева датог од Бога Израиљева, 4. а даде му цар част, пошто нађе милост пред њим, изнад свих достојанственика његових. 5. И дођоше заједно са њим од синова Израиљевих и свештеника и левита и свештенопојаца и вратара и свештенослугу у Јерусалим, седме године царовања Артаксеркса, петог мјесеца (ова година бјеше цару седма). 6. Изишавши, дакле, из Вавилона у младомјесечје првог мјесеца, на младомјесечје петог мјесеца су стигли у Јерусалим, по даној им помоћи од Господа у томе. 7. А Јездра је имао велико знање у томе да ништа не изостави из Закона Господњег и од заповијести, при учењу свега Израиља свим наредбама и судовима. 8. А стиже писмена наредба од Артаксеркса цара Јездри свештенику и читачу Закона Господњег, чији препис је како слиједи: 9. Цар Артаксеркс Јездри свештенику и читачу Закона Господњег радовати се. 10. „Ја човјекољубиво просудивши, заповиједих онима који то желе из народа Јудејскога добровољно, и од свештеника и левита, од оних који су у нашем царству, да пођу с тобом у Јерусалим. 11. Који, дакле, хоће, нека се саберу и крену на пут, као што се изволе мени и седморици пријатеља савјетника, 12. како би посјетили Јудеју и Јерусалим, сљедствено ономе што стоји у Закону Господњем, 13. и да би однијели дарове Господу Израиља, које обећах ја и пријатељи, у Јерусалим; и сво злато и сребро, које се нађе у земљи вавилонској, Господу у Јерусалим, с оним што је даровано од народа у Храм Господа њиховог, који је у Јерусалиму: 14. да се сабере злато и сребро за волове и овнове и јагањце и за све што томе слиједи, 15. да би се принијеле жртве на жртвеник Господа њиховог у Јерусалиму. 16. И све што хоћеш с браћом својом учинити златом и сребром, изврши сагласно вољи Бога твога, 17. и свештене сасуде који су ти дати за потребе Храма Бога твога у Јерусалиму. 18. И све остало што ти дође под руку за потребу Храма Бога твога, даћеш из царске храмовне ризнице. 19. И ја Артаксеркс цар заповиједих ризничарима Сирије и Феникије, да све што затражи Јездра свештеник и читач Закона Бога Вишњега, тачно да

му даду, до сто таланата сребра, 20. а такође и пшенице до сто корâ и вина до мјера сто и соли изобилно. 21. Све ово по Закону Божјем нека буде тачно учињено Богу Вишњему, да се не би разгњевио на царство цара и синова његових. 22. А вама говорим да свима свештеницима и левитима и свештенопојцима и вратарима и храмовним слугама и писарима Храма тога никакав порез ни други намет да не бива, и нико да нема власт да њима нешто намеће. 23. И ти Јездро, по мудрости Божјој постави судије и началнике да суде по свој Сирији и Феникији свима који знају Закон Бога твога, а оне који не знају – научи. 24. А сви они који преступају Закон Бога твога и царску наредбу биће строго кажњени, било смрћу, било казном или новчаном одштетом или изгнанством“. 25. И рече Јездра читач светих (књига): Благословен једини Господ, који даде ово у срце царево, да прослави дом Његов у Јерусалиму, 26. и учини част мени пред царем и савјетницима и свим пријатељима и великашима његовим: 27. и ја се осмјелих уз помоћ Господа Бога мога и сабрах из Израиља људе да пођу заједно самном. 28. И ови су предводници по отачким родовима својим и обласним началствима који су дошли самном из Вавилона у царевину Артаксеркса цара: (1 Јездр. 8, 1) 29. Од синова Финесових Гарсом; од синова Иетамарових Гамил (Гамаил); од синова Давидових Атус Сехенијев; 30. од синова Форосових Захарија и са њим по попису људи сто педесет; 31. од синова Фаатмоављих Елијаоније Зарејев и са њим двије стотине људи; 32. од синова Затојевих Сехенија Езеиљев и са њим људи три стотине; од синова Адинових Вин (Овид) Јонатујев и са њим људи двије стотине педесет; 33. од синова Иламових Јесија Готолијев и са њим људи седамдесет; 34. од синова Сафатијевих Зареја Михаилов и са њим људи седамдесет; 35. од синова Јоавових Авадија Језиљев и са њим људи двије стотине дванаест; 36. од синова Ванијевих Асалимот Јоасафијев и са њим

јул / 2014 / svetigora

људи сто шездесет, 37. од синова Вавијевих Захарија Вивајев и са њим људи двадесет осам; 38. од синова Асгатових Јован Акатан и са њим људи сто десет; 39. од синова Адоникамових последњи, а ово су имена њихова: Елифалат, Јеуил (Јеуилов?) и Самеја и са њима људи седамдесет; 40. од синова Вагојевих Утиј Исталкуров и са њим људи седамдесет. 41. И сабрах их на ријеци званој Теран, и борависмо ондје три дана, и упознах се са њима. 42. И од синова свештеничких и од левита не нађох ондје (никог) 43. па послах Елеазару и Идуилу и Маасману и Елнатану и Самеју и Јориву, Натану, Енатану, Захарији и Месоламу настојницима и учењацима 44. и рекох им да дођу Адеју настојнику што је на мјесту Касифи (Ризница?), 45. заповиједивши им да се договоре са Адејом (Додејом) и са браћом његовом и са чуварима ризнице тога мјеста, да нам пошаљу свештенослужитеље у дом Господа нашега. 46. И доведоше нам моћном руком Господа нашега људе учене од синова Моолија Левијева из Израиља, Асевивија и синове и браћу, осамнаест, 47. Асевија и Ануна и Осеја брата од синова Ханунејевих и синови њихови, људи двадесет, 48. и од слугу Храма, које даде Давид и настојници да раде левитима, слугу Храма двије стотине двадесет; имена свих њих су записана. 49. И објавих ондје пост младићима пред Господом нашим 50. да измолимо од Њега благи пут нама и онима с нама, дјеци нашој и стоци. 51. Јер била ме срамота да тражим од цара пјешаке и коњанике и пратњу ради безбједности од непријатеља наших. 52. Цару пак рекосмо да ће сила Господа нашега бити са онима који га призивају на свако право усмјерење. 53. И опет се помолисмо Господу нашем за ово и благу милост задобисмо. 54. И одвојих од родоначалника свештеника људи двадесет и два, и Серевијана и Асавијана и са њима од браће њихове десет људи, 55. и изнесох им сребро и злато и свештене сасуде дома Господа нашега, које сам цар дарива, и савјетници његови и великаши и сав Израиљ. 56. И изнијевши предадох им сребра таланата шест стотина педесет, и сребрених сасуда сто таланата, и злата таланата стотину, и позлаћених (сасуда) двадесет и мједених сасуда од добре мједи сијајуће златообразно – сасуда дванаест.

svetigora / 2014 / јул

57. И рекох им: И ви сте свети Господу, и сасуди свети, и сребро и злато завјештано Господу, Господу отаца наших: 58. Стражите и чувајте то док га не предате родоначалницима свештеника и левита и настојницима отачких родова Израиља у Јерусалиму у сасудохранилницу дома Господа нашега. 59. Узевши пак свештеници и левити сребро и злато и сасуде Јерусалимске, унесоше у Храм Господњи. 60. И подигнувши се са ријеке Тере дванаестог дана првога мјесеца, уђосмо у Јерусалим, уз помоћ моћне руке Господа нашега, који бјеше на нама; и избави нас при уласку од сваког непријатеља, и дођосмо у Јерусалим. 61. И када тамо би трећи дан, измјерено сребро и злато предаде се у дом Господа нашега Мармоти Уринијом, свештенику, 62. – а с њим бјеше Елеазар Финесов, такође с њима бјеху Јосавад Исусов и Моет Саванов левити – све на број и мјеру, и би пописана сва мјера (тежина) њихова онога часа. 63. А они који дођоше из заробљеништва принесоше жртве Богу, Израиљеву Господу, дванаест волова за сав Израиљ, овнова деведесет шест, јагањаца седамдесет два, јараца за спасење дванаест; све на жртву Господу. 64. И предадоше наредбе цареве царским управницима и епарсима Кили-Сирије и Феникије, и прославише народ и Храм Господњи. 65. И кад се ово сврши приступише ми предводитељи говорећи: 66. Не одвоји се народ Израиљски и началници његови и свештеници и левити од иноплеменог народа земаљског и нечистота њихових – Хананејаца, Хетејаца, Ферезеја и Јевусеја и Моавићана и Египћана и Идумејаца. 67. Јер саживјеше се с кћерима њиховим и они и синови њихови и помијеша се сјеме свето са иноплеменим народима земаљским и приопштише се предводитељи и велможе тога безакоња од самог почетка. 68. И чим сам чуо то раздерах хаљине и свештену ризу и почупах власи косе и браде па сједох тужан и жалостан. 69. Тада се сабраше око мене сви који су покретани ријечју Господа Израиљева, док сам ја плакао због безакоња, и сједио претужан све до вечерњег жртвоприношења. 70. И уставши од поста имајући раздеране хаљине и свештене ризе, преклонивши кољена и испруживши руке ка Господу, говорих: 71. Господе, постидјех се и посрамих се пред лицем Твојим; 72. јер гријеси наши умножише се преко глава наших, а безумља наша узнијеше се до небеса, 73. од времена отаца наших, у великом смо гријеху до дана овога.

74. И ради гријеха наших и отаца наших бисмо предани, са браћом нашом и са царевима нашим и са свештеницима нашим, царевима земаљским под мач и ропство и грабеж са срамотом до дана данашњега. 75. Сада пак колика нам се догоди милост од Тебе, Господе, да нам се остави коријен и име у мјесту освећења Твога 76. и да нам се открије светионик у дому Господа Бога нашега, да нам се даде храна у вријеме робовања нашега. 77. И док смо робовали не бисмо остављени од Господа нашега, него нам учини да будемо у милости пред царевима персијским, 78. да нам даде храну и да прослави Храм Господа нашега и подигне опустошени Сион, да би нам дао стаменост у Јудеји и Јерусалиму. 79. И сада, шта да кажемо, Господе, имајући све ово? Јер погазисмо заповијести Твоје, које си дао руком слугу Твојих пророка, говорећи: 80. Земља у коју улазите да је наслиједите, јесте земља оскрнављена нечистотом иноплеменика земаљских, који је прљавштином својом испунише. 81. А сада кћери ваше не удајите за синове њихове и кћери њихове не узимајте за синове своје. 82. И не тражите да имате мир с њима сво вријеме, да би укријепивши се јели добра земаљска и да би их предали у насљедство синовима вашим довијека. 83. И све што нам се догађа, бива због дјела наших злих и због великих гријехова наших. 84. Ти пак Господе, олакшао си гријехе наше и дао си нам такав коријен; но опет вратисмо се да погазимо Закон Твој, да се помијешамо с нечистотом народâ земаљских. 85. Нијеси ли се разгњевио на нас, да нас погубиш док не нестане коријен и сјеме и име наше? 86. Господе Израиљев, истинит си, јер остаде нам коријен до данас. 87. Ево, сад смо пред Тобом у безакоњима нашим; а није више да стојимо пред Тобом у њима. 88. И док се молио Јездра, и исповиједао, плачући на земљи ничице пред Храмом, сабра се око њега из Јерусалима велика маса народа, људи и жена и младих: а би велики плач у том мноштву. 89. И повикавши Јехонија Јеилов од синова Израиљевих рече Јездри: Ми сагријешисмо Господу и узесмо жене иноплемене од народа земаљских; и сада ево наде Израиљу. 90. У томе нека буде заклетва Господу, да избацимо све жене наше од иноплеменика са дјецом њиховом, као што си расудио, они који се покоравају Закону Божјем. 91. Устани и изврши ово, јер то је твој посао, а ми ћемо смјело стати уза те. 92. И уставши Јездра, закле родоначалнике свештеника и левита свега Израиља да тако поступе. И заклеше се. - наставиће се -

p r o sla va

V ido vdan a

Видовдан у Андрићграду и његове борбе за слободу, и на којем ће бити предстаСвечано отворен Андрићград и освештана вљана национална историја и будућност српског нароцрква Св. цара Лазара и косовских мученика присуству највиших званичника РС и Србије свеча- да. но је отворен Андрићград поводом стогодишњице Како је истакао, српска историја је пуна слободарод почетка Првог свјетског рата и Сарајевског атентата. ства и страдања за своју слободу и слободу других, Пресјецањем црвене врпце премијер Србије Алек- иако су други током 90-их година прошлог века рекли сандар Вучић, предсједник РС Милорад Додик и реди- да су Срби разлог њихове неслободе. „Данас је јасно да тељ Емир Кустурица, свечано су отворили Андрићград. постоји нешто што има име и презиме, то је српски наВучић је на отварању Андрићграда рекао да ће на- род, чије је име Србије, а презиме Република Српска“, род РС увек моћи да рачуна на Србију у складу са За- закључио је Додик. коном о паралелним специјалним везама и Дејтонским Редитељ Емир Кустурица, идејни творац пројекта споразумом, на који имамо право а да никоме не сме- Андрићград, објаснио је да ће тај комплекс бити лекцитамо. ја како се чува идентитет и како се читав један град преВучић је навео и да је Влада Србије препознала зна- твара у културно добро. чај Андрићевог института и да ће заједно са Владом РС наставити да учествује у финансирању његовог рада, и Додику и Кустурици оцијенио да ће тај институт бити нека врста водиље и Орден Светог краља Милутина критике свега онога што радимо. Свети Архијерејски Синод Српске Православне ЦрОтварајући културно-историјски центар Андрић- кве додијелио је Орден Светог краља Милутина предград, Милорад Додик је поручио да ће српски народ сједнику Републике Српске, Милораду Додику и идеју БиХ наставити да се бори за аутономију, са жељом да ном творцу Андрићграда, Емиру Кустурици. политичким процесом у будућности дође и до самоЊегова Светост Патријарх српски Иринеј, након освештања храма Светог цара Лазара и косовских мусталности. Срби, како је истакао, неће дозволити никоме да ченика у Андрићграду, рекао је да је овај орден Додику оскрнави њихову историју и слободу, јер пуцањ Гаври- и Кустурици додијељен на приједлог Владике захумскола Принципа у аустроугарског престолонасљедника -херцеговачког и приморског Григорија. није био пуцањ у Европу већ пуцањ за слободу, почетак Он је истакао да је орден предсједнику Репуеманципације и коначно ослобађање од окупатора. блике Српске, најновије српске државе, додијеПрема Додиковим ријечима, Андрићев институт, љен за дјелатну љубав према светој мајци Цркви, централна грађевина Андрићграда, управо је мјенарочито показану његовим несебичним посто са кога ће се пронијети име српског народа магањем приликом изградње овог храма.

Извор: www.spc.rs

јул / 2014 / svetigora

Патријарх српски г. Иринеј

ВИДОВДАН ЈЕ ПЕЧАТ НАШЕ ВЕЧНОСТИ •

Значај јубилеја, стогодишњице од почетка Првог светског рата, променио је последњих година уобичајену видовданску руту српског патријарха. Уместо на Косову и Метохији, у манастиру Грачаници и на Газиместану, патријарх Иринеј видовданску Литургију служио је у Андрићграду. Историчари треба да имају смелости и храбрости да кажу оно што је чињеница: да Србија није желела нити изазвала Први светски рат чији се почетак везује за атентат у Сарајеву. Ми смо имали и великих победа и великих пораза. Један од тих пораза ушао је и у календар Цркве као што је то случај с Видовданом. Оно што уђе у календар то има печат вечности и непролазности и као такав Видовдан остаје наш велики национални празник. Сећамо се спремности тадашњег српског народа на челу са својим кнезом Лазаром да брани оно

што је светиња једног народа. И оно што се разликује у односу на остале битке јесте то што су сви били, бар онако како наш еп о Косову говори, спремни да се жртвују за своју отаџбину, за своје светиње, за вредности једнога народа. • Шта ви лично мислите о Гаврилу Принципу? Гаврило Принцип је био присталица слободарских идеја, и не само он него и цела „Млада Босна” и младобосанци. То су били младићи који су били одушевљени слободом. Начин на који је Аустроугарска била присутна тада у Босни био је против интереса не само српског народа него и свих житеља тадашње Босне. И отуд су ти млади људи желели да тај оклоп скину са себе. То показује храброст, јуначко дело које изражава жељу за слободом. Из интервјуа „Политици“ од 29. 6. 2014 извор: www.politika.rs

Видовдан на Зејтинлику

svetigora / 2014 / јул

а Зејтинлику, светом и страшном месту српског војничког некропоља у Солуну, ове године је веома торжествено прослављен Видовдан, са посебним усхићењем и сетним успоменама. Великим трудом и вишегодишњим настојањем архимандрита Методија, настојатеља манастира Хиландара, младог свештеника оца Александра Павловића, клирика Васељенске Патријаршије који служи у Грчкоj, и протојереја Елефтериоса Куцафтакиса, споразумом Српске Цркве и Јеладске Архиепископије, а благословом Mитрополита неапољско-ставропољског Варнаве, коначно је ове године на Видовдан служена Света литургија на Зејтинлику, у капели Светог Георгија. На Светој литургији, којом је началствовао игуман Методије, саслуживали су протојереј Небојша Тополић, парох при храму Светог Марка у Београду, јереј Александар Павловић и ђакон Владимир Руменић. Лепоти, торжеству и молитвености празничне Литургије допринели су чланови Београдског мушког хора под вођством Ђорђа Томића. Литургији је, поред педесетак верних, присуствовао и г. Синиша Павић, генерални конзул Републике Србије у Солуну. После Литургије служен је парастос за бла-

жен покој душа косовских јунака, али и свих који су погинули током Великог рата и оних који почивају у вечном миру на Зејтинлику, на коме је, саслужујући, узео активног учешћа и протојереј Елефтериос Куцафтакис, изасланик Митрополита неапољско-ставропољског Варнаве. Током беседе игуман хиландарски Методије је званично објавио благослов митрополита Варнаве да ће се убудуће, ако Бог да, на Зејтинлику сваке суботе служити заупокојене Литургије. Извор: www.spc.rs Приредила: Ивана Јовановић

Видовдан у Грачаници

пископ врањски Пахомије, у присуству Еписко- кон чега се присутнима обратио бесједом, у којој је између па рашко-призренског Теодосија, служио је у осталог рекао: манастиру Грачаница бденије уочи празника Ви„Ми се понекад љутимо на Бога – што је на нас попустио довдана. Након бденија епископ Теодосије је бла- оваква страдања, и кроз сву историју, а нарочито у овом гословио славско жито и колач, чиме је уједно времену… Зато што смо хришћани! А ми бисмо хтјели да започела и традиционална манифестација у мана- нам све буде у знаку љубави, васкрсења, среће. Тачно, на то стирској порти, „Видовданско песничко бденије“. смо призвани, али да бисмо задобили праву радост, право Свету литургију на дан празника служио је Ми- истинско васкрсење немогуће је без Голготе… И ово што трополит црногорско-приморски Амфилохије уз нам се догађало, и догађа у ове наше дане, није ништа друго саслужење Епископа врањског Пахомија, Еписко- него је Божија милост, да нас Бог врати себи, да нас Бог врапа рашко-призренског Теодосија и свештенства ти нама самима, да примимо часни крст, да би кроз ношење и монаштва из више Епархија наше Цркве. Светој часног крста задобили и велику тајну Васкрсења… Дај Боже, литургији присуствовали су и званичници Владе и нама и свима земаљским народима да наш крст буде часни Србије: министар правде г. Никола Селаковић, ми- Христов Крст, да наша Голгота и наше страдање буде у знаку нистар за рад г. Александар Вулин, директор Кан- Христовог страдања, али и Христовог васкрсења.“ целарије за КиМ г. Марко Ђурић и представници Након Свете литургије додијељене су награде „Мајка делокалне власти на челу са градоначелником оп- вет Југовића“ мајкама са више дјеце. Мајкама које су родиштине Грачаница г. Бранимиром Стојановићем. ле и отхраниле петоро и више дјеце додјељује се традициСветом причешћу приступило је мноштво вјер- онално златни орден „Мајка девет Југовића“, а мајке које су них који су на овај велики празник испунили порту родиле и отхраниле четворо дјеце добијају сребрни орден манастира Грачанице. „Мајка девет Југовића“ уз симболичан износ од сто евра за Пред сам крај Свете литургије митрополит Ам- свако рођено дијете. Извор: www.eparhija-prizren.com/rs филохије је благословио славско жито и колач, на-

Парастос на Газиместану Н

вођена одлучујућа битка, кад су се косовски јунаци борили за слободу своје куће и нејачи. Говор предсједника је прекидан узвицима, а бачена је и петарда. Реаговало је предсједниково обезбеђење. Николић се затим обратио Митрополиту Амфилохију и рекао: „Опростите за неслогу. Све су ово наша деца.“ Припадницима тих група, међу којима су се могла видети обиљежја „Образа“ и других организација, поручио је да су безумници и да тако само показују како се и даље на Косову међусобно свађамо, пренео је Танјуг. Николић је такође поручио онима који су звиждали и бацали ситне предмете ка говорници – да ће сјутра, када их дјеца буду питала шта су радили, рећи да су називали издајницима оне који су покушавали да помогну и да ће их зато бити срамота. Косовска полиција је пратила грађане који су били кренули на Газиместан. Тамо је упућено девет аутобуса, два минибуса и више аутомобила са око 600 грађана, а ангажован је већи број полицајаца него иначе, рекао је заменик директора Регионалне полиције на северу Косова Бесим Хоти. Након парастоса предсједник Николић и министри Владе Србије посјетили су манастир Грачаницу, где је игуманија Ефросинија са сестринством припремила славску трпезу. Предсједник Николић је након посјете манастиру положио вијенац пред новопостављени споменик Милошу Обилић у центру Грачанице. Извор: www.spc.rs / www.eparhija-prizren.com/rs Приредила: Ивана Јовановић

јул / 2014 / svetigora

акон Литургије у манастиру Грачаница црквени великодостојници, свештенство, монаштво и верни народ упутили су се ка Газиместану, где је одслужен парастос косовским јунацима. Парастосу на Газиместану, поред већ поменутих званичника и гостију присуствовао је и предсједник Републике Србије г. Томислав Николић. Испред споменика на Газиместану митрополит Амфилохије се обратио присутнима беседом у којој је нагласио значај заједничког живота свих народа на Косову и Метохији и да историја треба да нас повезује, а не раздваја. „Гледајући данашњим очима оно што се догодило, ако нам очи нијесу слијепе, видјећемо да је Косовска битка била битка против муратовске тираније, против насиља, не само цара Лазара него и свих оних који су на овим просторима живјели у то вријеме… У тој Косовској бици нијесу само учествовали Срби него сви они који су у то вријеме припадали ондашњој држави. Међу њима, нема сумње, историјски се то потврђује, био је један добар дио предака данашњих Албанаца на Косову и Метохији, који су заједно са Великомучеником косовским Лазаром и са Милошем Обилићем бранили своја огњишта, своје достојанство и борили се против насиља, против тираније… То је оно што би требало да нас отријезни, и нас Србе православне на овоме светоме мјесту и Албанце који заједно са нама живе и живјеће – да се вратимо једни другима, управо преко Великомученика косовског Лазара, Милоша Обилића, преко Скендер-бега Ђурђа Кастриота и преко мати Ангелине, Албанке, треће мајке српскога народа“, између осталог је рекао митрополит Амфилохије. Председник Николић je на Газиместану положио вијенац на спомен-обиљежје косовским јунацима. Николић је истакао да је Газиместан света земља, да је ту прије 625 година

istorija др МИЛОРАД Вукановић svetigora / 2014 / јул

Видовдан - Косово 1389.

I дио

идовдан jeстe вјерска светковина, aли квено-политичком чину Светога Саве, који је у правом тренутку од мајje у српскoj историји пунo више од ке Цркве – Цариградске Патријаршије затражио и добио самосталност тога: он значи трагедију, патњу, страдање, за Српску архиепископију, спријечилa сe потпуна катастрофа и даљње али и храброст, достојанство, одговор- разграђивање српског корпуса у условима децентрализације државне ност и спремност зa ослобођење своје управе, коју језгровито и јасно свједочи народни пјевач: „Великаши, отаџбине. У Видовдану je симболички и проклете вам душе, на комаде раздробисте царство“. Светосавстварнo садржано све битно у дугој пет- ска је Црква у потпуности развила своје спасоносно дјеловање тек настогодишњој српској историји. Косово је кон косовске катастрофе, а највише тада када више није било ни трага открило, створило и надахнуло најбоље од државе, ни патријарха, па готово ни цркве ни манастира, a може се наше народне пјеснике, који су уз јаворо- чaк рећи ни свештеника. Та спасоносна народна Црква мотивисалa je и ве гусле пјевали своме народу: „Спомени одржавала слободарске идеале и надахњивала дух отпора и покретасе старе славе!“ Српски народ никад није ла несавладиву издржљивост и невиђену народну и материјалну снагу. пристао на ропство и статус мирне и по- Свуда на заставама устаника био је лик Св. Саве. Због тога је oкрутни слушне раје. Српска држава, нa Видовдан Синан-паша дао спалити Светитељево тијело 1594. на Врачару2. Тим чина Косову 1389. године је разорена, али ном је још силније разбуктао свети пламен родољубља и ojaчao oтпор се из њезиних рушевина уздигао, у муци и бунт у народу. Безбројни су примјери мучеништва бораца за слободу, прекаљен, у борби очеличен народ! Ко- мучеништва које је наставило чувати и јачати свете косовске аманете, a совском, прије тога Mаричком битком тo су били идеали обновe славе и слободe српске државе. 1371. српски народ је почео губити сво- Сваки српски појединац и народ као цјелина носију властиту територију, али тиме није гу- ли су у себи велику узвишену мисао, врло дубио своју духовну самосталност. Напро- боког етичког значаја: мисао видовданску тив, недаће косовске битке oснажиле су – мисао косовску. Изгубљена отаџбина народну самосвијест и народно досто- наставила је живјети у српској дјеци и јанство. Турци су, након извојеване побје- прегажено царство наставило је жиде на Марици и почетка освајања српске вјети у српској народној души – све државе, доживјели два велика пораза од то је остало живо и није престало Срба: 1380. на Дубравици код Ниша и 1387. постојати. Косово је симбол и тркод Плочника на Топлици. Цар Лазар је нова круна страдања Срба, симбол позвао Србе свога раскомаданог царства кojи je надживио вјекове и окрутне на још јачи и одлучнији отпор Турцима и игре повијести. пред видовданску битку 1389. год, према народној пјесми, изрекао клетву: Неки историјски догађаји „Ко је Србин и српскога рода, прије и после Косова И од српске крви и кољена, Турци су на Балкану створиА не дошо на бој на Косово: ли тaквe односе, који су довели Не имао од срца порода, и до Видовдана 1914. године.3 АуНи мушког ни ђевојачкога! стрија је по сваку цијену хтјела Од руке му ништа не родило, задржати јединство подунавРујно вино ни пшеница б`јела, ског простора, настојећи теХрђом кап`о док му је кољена!“ мељито преуредити унутраО Kосовској бици и ратним страхота- шње уређење државe, што ма и покољу, свједоче турски писци, aли је нужно водило у ратне и наше дивне народне пјесме. Пјесник по- сукобе. Престолонатресно свједочи да је ту „пала крвца коњу сљедник, надвојвода до стремена, а јунаку до свилена појаса“. И Фрањо Фердинанд сама природa као да је хтјела симболички покушао је ослабиоставити крвави траг на дијелу поља гдје ти Угарску, укинути се одигравала крвава битка: нa простору дуализам и ојачати Мазгит пољa1 и данас расту и бујнo цвје- њемачку превласт тају чувени косовски божури. Из даљи- у цијелој Монарне изгледају као големо језеро боје људ- хији. Њемачка се ске крви. Нa oсталом простору големога осјећала изоловапоља нема их уопште. ном у својој вањСрби нису умирали само за Христову ској политици. вјеру, него су се борили за идеал властите Свим је силама државе и слободу свог народа. Захваљују- помагала Аући прије свега мудром и далековидом цр- стро-Угарску као Св. великомученик Лазар Косовски

- наставиће се -

Аутор је професор историје и филозофије у пензији, и предсједник Српских вијећа Града и Дубровачко-неретванске жупаније у Дубровнику.

1. Мазгит поље, дјелић поља добио назив по брду Мазгит. Историјско подручје Косовског боја, сада је јединствена цјелина спомен подручја с централним мјестом на ком је 1953. године подигнут споменик висок 25 м. У близини је брдо Мазгит и бијела црква „Самодрежа“, саграђена за владавине цара Уроша I на сјеверу Косова, близу старог града Вучитрна. Ту се налази српско село Самодрежа. Изнад Самодрeже на брду Градини је дворац Вука Бранковића, у њему је припремљена вечера уочи Косовског боја и одржана здравица. Црква је порушена, па поновно саграђена 1932. године, порушена је дјеломично 1981, те 1998. године. Сада је потпуно запуштена и служи за одлагање отпада и за стоку да се склони од кише или велике врућине. Срамота! 2. Мошти Св. Саве су преко 350 године биле у манастиру Милешеви, и представљале су за Србе надахнуће, љубав, наду и радост. Турски завојевачи су будно пратили однос Срба према Светом Сави, и када су Срби 1594. подигли устанак против Турака у Банату а на барјацима носили лик Св. Саве, то је послужило за повод Турцима да спале мошти Светога. 3. У малој енциклопедији Просвете (Београд, 1986) о сарајевском атентату написано је: „Сарајевски атентат извршен је 28. 6.1914. године на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову жену. Гаврило Принцип и другови, млади револуционари из организације „Млада Босна“ припремили су атентат на Фердинанда, великог поборника рата против Срба, који је после одржаних маневара у Босни на граници Србије, дошао у Сарајево. Извршена су два атентата: Гаврило Принцип је пиштољем убио престолонаследника. Након тога циљао је и према аустријском официру Поћореку, али ометан од неких присутних код пуцања убио је супругу престолонаследника“. То се догодило код моста на Миљацки. Атентат су искористили аустро-њемачки империјалисти као повод за напад на Србију, да би остварили давно припремљене планове о српском уништењу. Након неприхватљива ултиматума и не чекајући на преговоре, Аустро–Угарска је објавила рат Србији и тако је отпочео Први свјетски рат. 4. То је написао аустријски судац истражитељ(Pfeifer) у књизи „Сарајевски атентат“. Поћерек Оскар (Potiorek Oskar, 1853–1933), аустријски генерал, од 1910. намјесник за Босну и Херцеговину, 1914. комадант аустријским трупама које је српска војска до ногу потукла на Церу и Колубари, па је због тога и пензионисан. 5. У Сарајеву су 7. јула 1920. године свечано покопане кости Видовданских хероја атентатора: Гаврила Принципа, Трифка Грабежа, Недељка Чабриновића, Јакова Миловића, Митра Керовића и Недјељка Керовића. Прва тројица су умрла у затвору у Терезину у Чешкој, а друга двојица у Молесдорфу (Mollersdorfu). Послиједњи су есхумирани и пренесени у Терезин, гдје су заједно с терезинским мученицима привремено положени у породичну гробницу предсједника терезинске општине. Група југославенских сокола и прашких студената, под вођством Стеве Жакуле, старјешине босанско-херцеговачке соколске жупе, кренула је 1. јула 1920. год. у Терезин. Становништво Терезина дочекало је делегате и предаја костију је извршена на свечан начин. Тренутак растајања терезинског становништва са земним остацима хероја било је врло дирљив: „Сандуци су били окићени цвијећем и вијенцима. Исти су дан кренули за Праг, а други дан – 2. о. м. – са соколским југославенским возом преко чешких Будјејовица (Budjejovica), Линца (Linzа), Граца (Graza) и Загреба у Босански Брод. Ту осташе сандуци до 6. о. м.. увечер, а потом у свечаним мртвачким колима кренуше у Сарајево, гдје стигоше у одређени сат. Превезених шест мученика покопано је заједно са мученицима и херојима Данилом Илићем, Вељком Чубриловићем, Мишком Јовановићем, те Марком Перином и Богданом Жарајићем у заједничку гробницу на гробљу у Кошеву“ ( Državni arhiv u Dubrovniku, „RAD“ N-12, Дубровник 1920. бр. 33. стр. 3). 6. Столовао је у Книну и владао Хрватском без далматинских градова и подручја између Саве и Драве, од 1093, али уз подршку мањег дијела хрватског племства.

јул / 2014 / svetigora

свог јединог савезника. Војни кругови Њемачке и Аустро-Угарске били су спремни за рат. Француска и Енглеска су прихватиле тај војни изазов и уз помоћ својих савезника ушле су у рат. Русија је била у великој кризи. Кад се Турска почела распадати, отворило се балканско питање, које у суштини није било друго него питање о диоби турске баштине на Балкану. Настало је под именом грчког питања, којег је покренула руска царица Катарина, а дошло је до тога да се рјешава као југословенско питање. Код рјешавања балканског питања поред турског још су два фактора битна. To су: настојања и жеље балканских народа да дођу до слободе с једне стране и европске силе које су гледале на Балкан кроз своје империјалистичке интересе с друге стране. Западне су земље хтјеле бити свака за себе наследницом Турске на Балкану. Аустрија је у томе видјела накнаду за изгубљене покрајине у Италији. Њемачка је у свему видјела прилику за свој продор према истоку. Јужнославенски народи су гледали у Србији заштиту и сигурност у формирању моћне јужнославенске државе на Балкану. Балканске земље, Србија, Грчка и Бугарска, су тај проблем ријешиле Балканским ратовима, али то није наишло на одобравање Енглеске, Њемачке и посебно Аустрије. Аустро-Угарска је покушавала увјерити Србију да окупацијом и анексијом Босне и Херцеговине није нарушила одредбе Берлинског конгреса. Анексија је проведена њемачко-угарском хегемонијом и тиме је само одгођен велики ратни сукоб. Аустрија је била у проблему рјешавања јужнославенског питања унутар Монархије. Након балканских ратова Румунија је проширена према Бугарској, Бугарска према Турској. Грчка је била у тијесноj вези са Србијом. У таквим је околностима и почео Први свјетски рат, велики свјетски сукоб, ратна свјетска катастрофа, а случајни повод је сарајевски атентат. Није доказана кривња4 ни умјешаност Србије у тај атентат. Оптуживање Србије за стварање разних организација против Аустро– Угарске у Босни и Херцеговини је злонамјерно и планско омаловажавање, провоцирање и изазивање Срба. Организација „Млада Босна“ настала је као резултат слободaрских тежњи Срба, Муслимана и Хрвата да слободно, у слози живе без уплитања са стране било које државе. Атентат у Сарајеву је повод, а никако узрок Првог свјетског рата. Атентатори „Младе Босне“ су испровоцирани од стране Аустрије и зато их третирамо као видовданске хероје.5 Прије Косовског боја било je важних битака и погибија истакнутих великаша. Хрватски краљ Петар Свачић6 је погинуо 1097. у борби против Мађара у гори Гвозду, а краљ Вукашин Мрњавчевић у борби против Турака 1371. године на ријеци Марици. Након косовске трагедије погинуо је краљ Стефан Томашевић (1438–1463), кoји je убијен у борби против Туракa 1463. у Јајцу. Aли све поменуте катастрофе својим je трагом у колективној свијести народа потиснула снага слике Косовске битке. Сa становишта историјске истине и последица, битка је изгубљена, али је у духовном животу српског народа косовски Видовдан oстao морална побједа и то силнија, трајнија и дјелотворнија него многе материјалне побједе.

svetigora / 2014 / јул

СРЂА Трифковић

prikaz

Приказ енглеског и руског издања дневничких записа митрополита Амфилохија „Љетопис новог косовског распећа“, изашлих у издању „Светигоре“ с прољећа 2014.

Ми смо Европа! Б

удући историчари у овој књизи имају богат примарни и мемоарски материјал. Један њен део садржи податке којих нажалост нема у другим изворима, пре свега хронику страдања и патње Срба, обичних људи младих и старих; затим изворна сведочанства о разузданом дивљаштву примордијалне, трибалне арбанашке руље; и бројне детаље о срачунатом цинизму припадника тзв. међународне заједнице, при чему свеукупна гнусоба лика и дела Бернара Кушнера засењује чак и гадости његових трансатлантских налогодаваца. Све је ту, од дана до дана... Митрополитова је хроника драгоцена, имајући у виду чињеницу да се у данашњој Србији политичка и медијска квазиелита понаша као да КиМ не постоји, или да је то једна увелико завршена тема, као да се оних 78 дана у пролеће 1999. десило неком другом негде другде у свету, ако се уопште десило, као да су крваве последице НАТО окупације, од фаталног Куманова па надаље, мука и траума неког другог народа. Веровали или не, дипломатски апарат ове земље, уочи 15-годишњице северноатлантске агресије, добио је званично упутство из Београда да за тај рат никада, нигде и нипошто не користи термин „агресија“, формално или неформално, у ма каквим контактима са страним политичарима и медијима, већ да стидљиво за агресију користи термине „догађаји“ и „збивања“ – као да је реч о некаквој елементарној непогоди, поплавама рецимо, са којима свесна воља доносилаца одлука благе везе нема! Сходно томе, поборници безалтернативне идеологије евроатлантског фанатизма најрадије би да не постоји ни митрополитова књига, која им је непријатна да непријатнија не може бити, а да СПЦ постане њихова експозитура политички коректне мантре о мулти-култи утопији, где ћемо се сви ухватити за руке и певати „Кумбаја“, јер – ето – не треба се окретати прошлости већ будућности, а оно шта је било 1389, 1804, 1914, 1941, или 1999. било је па прошло... Срећом, истина постоји – само лаж треба измишљати—а у митрополитовим записима све је истина! Трагајући за истином, међутим, не бисмо смели да изгубимо из вида сврху бављења историјом. Када проучавамо прошлост, далеку или блиску, то не чинимо ради ње саме, већ ради бољег разумевања људске судбине. Нас не мучи само мучеништво знаних и незнаних српских жртава на Косову и Метохији; нас треба да мучи и питање како се њихова жртва уклапа у ширу спознају наше

судбине као народа, трагичне историје српске нације у 20. веку, па и ширег проблема цивилизацијских прстенова којима припадамо, у ова постмодерна времена. Прошлост је нераздвојна од садашњости и будућности, део континуума који спаја време и вечност. Спозната и схваћена, она нам пружа увид у природу ствари. Из ове драгоцене књиге добијамо непосредни увид у чињеницу да се већ дуги низ година Срби у контактима с припадницима западне елите – политичким лидерима, КФОР генералима, бирократским званичницима, новинарима, аналитичарима и научницима – позивају на четири аргумента који нама делују савршено логично, али не и њима који су посвећеници једне нове, бизарне менталне и моралне матрице. У својим обраћањима тим белосветским протувама позивају се наши политичари и архијереји, најпре, на историјски аргумент: Косово је срце средњовековне српске државе, а од 1912. део Србије; затим, на културни: на Косову и Метохији налази се безброј драгоцених споменика српске уметности и архитектуре, који дефинишу српски допринос заједничком евро-хришћанском наслеђу; духовни: Косово је „српски Јерусалим”, заветна колевка српског идентитета; и цивилизацијски: Косово не сме да падне пред агресивним џихадом, јер би тиме био угрожен и сам Запад у цивилизацијском сучељавању које је у току. Грешка оних који покушавају да наведеним аргументима промене однос носилаца моћи данашње тзв. међународне заједнице према будућности Косова и Метохије налази се у уверењу да се обраћају западњацима из ере Де Гола и Митерана, Аденауера и Шмита, Никсона и Регана и њихових исписника, код којих би та врста аргумената наишла на повољан одјек. Проблем је у томе што је тај нараштај умро, већ одавно је замењен једним новим, бизарним сојем западњака, некаквим Обамама, Камеронима, Блеровима, Кушнерима, Соланама, Аштонкима, који се од својих претходника разликују управо по томе што одбацују вредност и значај историјског, културног и духовног наслеђа наше, дакле европске и хришћанске цивилизације којој припадају и Дечани и Нотр Дам, и Свети Сава и Тома Аквински. За њих су то шпанска села, али не, грешим! Горе од тога: за њих су то немила подсећања на изворе идентитета које желе да затру, униште и угасе, не само код Срба него и код сопствених народа. У оквиру система вредности данашњег постмодерног Запада, они који своје право на одређену културу, територију и право на њену одбрану оправдавају вековима дугом историјском везаношћу за њу, не само хришћанским храмовима и фрескама него пре свега чињеницом да та територија представља камен-темељац њиховог моралног кодекса и духовности, засноване на хришћанском мучеништву, или самоодбраном од агресивно надирућег ислама – дакле корисници таквих аргумената, у ствари, несвесно говоре у прилог онима који желе да им одузму ту територију! Веле нам посленици постмодерног христофобног западног лудила: видите Срби колико сте заостали, ретроградни, кад се уопште позивате на такву аргументацију! Треба вас излечити од те психозе! Парадоксално је али истинито да овако формулисани српски аргументи за тапију и останак Косова и Метохије у саставу Србије само „доказују” тезу западних постнационалиста да Косово мора бити трајно одвојено од Србије, јер је то једини начин ,,лечења” Срба од нездравих, превазиђених, тобоже „неевропских” атави-

зама. Зато њихови пробрани представници – па звали се они (већ смо им заборавили имена) Хекеруп, Јесен-Петерсен или како год – увек делују на исти начин. Србима чине зло, на Кoсову и Метохији и другде, али не чине им ништа што већ нису учинили самима себи отворивши имиграционе двери али и врани са коца и са конопца. Довољно је поменути да су кривци за 98% силовања у Норвешкој имигранти из исламског света, али у Ослу није политички коректно навести ту емпиријску чињеницу. Самоубилачка идеолошка посвећеност неолибералној глобализацији претворила је мултикултурализам и неограничену имиграцију (претежно муслиманску) у две неповредиве евро-догме. Оне нису подложне демократској верификацији. Избори у државама – чланицама ЕУ ионако немају нарочит значај за бриселске бирократе који доносе све најважније одлуке ван домашаја националног законодавства. Еврократија одбацује став да су завештање „европске породице”, њена култура и историјска искуства вредни очувања. Због тога они никад неће прихватити српски наратив о Косову и зато ће њихови пробрани представници увек деловати на исти начин. Евро-елите верују да ће обесмишљена масовна култура и индоктринација у државним школама неутралисати све остатке историјског и културног континуитета и етничке самосвојности. Уздају се да ће комбинација софт-порна и конзумеризма, којима су свакога дана изложени сви житељи западног света са сваког светлуцавог екрана и сваке штампане стране, отупети оштрицу исламског фанатизма. Од тога наравно нема ништа. Листа младих муслимана рођених у Европи у редовима терориста палих у Сирији за рачун џихада само је једна потврда пораза западне лудости. Губитак западног осећања за културу и историју и сопственог места у њој иде упоредо с настанком транс-националне хипердржаве у Европи, као и идеологије интервенционизма, либерално-неоконзервативне лудости „беневолентне глобалне хегемоније” у Вашингтону. Ова два менталитета – евромондијалистички и амерички неолиберално-неоконзервативни –два су аспекта истог глобализованог универзума заснованог на злу. И европски мултилатералисти и вашингтонски неолиберали-неоконзервативци деле исту ненаклоност према тра дициона лним друштвима и културама. Разлике између њих нису везане за заједнички циљ постизања глобалног монизма, него само за средства његовог остваривања. Крај „хладног рата” рашчистио је пут за уздизање нове глобалне империје. Нове могућности нашле су се надо-

јул / 2014 / svetigora

Неисказана поука митрополитових записа јесте да пут ка опстанку почиње спознајом да незаслужена агонија једне мале хришћанске нације умањује сваког аутентичног, истинског европског хришћанина – и да звоно не звони само за нас Србе, оно звони за једном некада великом цивилизацијом на умору.

хват руке, као што смо искусили у пролеће 1999. У привидном поразу двадесетовековне револуционарне идеје – оличеном у краху бољшевизма – либерално-неоконзервативна осовина пронашла је кључ будуће победе свог обрасца на глобалној сцени. Настао је нови Кремљ, на реци Потомак, далеко црњи и гори од оног совјетског. Полтрони џихад-тероризма који и даље упорно подилазе геостратешким амбицијама глобалног ислама на Косову и Метохији, или у Босни и Херцеговини, или на Кавказу, у Централној Азији, Нигерији, Кашмиру, Кипру... треба да спознају своју грешку не зарад правде и истине – такве мотиве од њих је, наравно, немогуће очекивати – већ зарад сопственог интереса. Бацање Срба и других малих хришћанских народа исламским вуковима није ни најмање искупило Вашингтон пред исламским светом за америчку окупацију Ирака или за оданост званичне Америке Израелу. Стратези Стејт Департмента нису свесни да олако стечени залогајчићи џихадиста на Балкану само разбуктавају вучји апетит муслимана од Марока до Индонезије, утирући пут пресудном боју ислама са осталим светом у овом столећу. Препрека стварању нове западне политике не налази се у недостатку рационалних аргумената. Главна препрека је потпуно ирационалне природе и има своје корене у православофобији, русофобији и славофобији владајуће елите на обе стране Атлантика, и то подједнако на глобалистичкој левици и на неоконзервативној десници. Њиховаинстинктивна србофобија само је

грубо испољавање једне много дубље патолошке зловоље. Психолошки, културни и геополитички корени те нетрпељивости, која вуче корене још од Четвртог крсташког рата пре више од осам векова, видљиве су на примеру украјинске кризе, злочиначки планиране и исконструисане у Вашингтону. Чак и уколико Србима буде трајно отето Косово, уз свесрдну подршку НАТО и благослов ЕУ и САД, ислам неће бити захвалан Западу. Неће бити синтезе, нити цивилизацијског прожимања. Пре или касније биће кто-кого. Како сада ствари стоје, исход се чини готово фатално предодређеним. Већина припадника европских нација жели да се брани али није у стању да то учини јер их парализује владајућа класа састављена од самомрзитеља раздираних осећањем кривице. Они држе политичку моћ, медије, институте и катедре и стварају климу цивилизацијске капитулације која је недемократска, неприродна, опсцена.

svetigora / 2014 / јул

Србија не сме да одустане од своје тапије на Косово и Метохију. Капитулацијом би само охрабрила све оне који прижељкују гашење аутентичне Европе и њену предају глобалном тоталитаризму, бриселских бирократа и вашингтонских хегемониста данас, а Мухамедових следбеника сутра. Не по први пут, на Косову Срби бију битку која није само њихова.

Ако је Европи стало да опстане, они морају да буду демаскирани као оно шта јесу: сапутници џихада, рак-рана европске цивилизације, издајници својих нација и своје културе. И из тог разлога Србија не сме да одустане од своје тапије на Косово и Метохију. Капитулацијом би само охрабрила све оне који прижељкују гашење аутентичне Европе и њену предају глобалном тоталитаризму, бриселских бирократа и вашингтонских хегемониста данас, а Мухамедових следбеника сутра. Не по први пут, на Косову Срби бију битку која није само њихова. Под окупацијом Запада од јуна 1999. године, као што нам сликовито веле ови записи, Косово је има најгору управу у Европи. Чак и уколико Србима буде отето Косово (што Србија никада не сме да прихвати као датост), ислам неће бити захвалан Западу. Неће бити синтезе нити цивилизацијског прожимања између Европе и ислама, већ ће само бити утрт пут убрзаној исламизацији Старог континента. Не први пут, понављам, на светој косовској земљи Срби бију битку која није само њихова и које многи од њих нису свесни. Неумитна је чињеница да Срби нестају, демографски пре свега; али они духовно стамени међу припадницима наше нације неће и не могу пасти у очај. Они још од прве Косовске битке 1389. године спознаше да је свет васељена којом влада Бог, а не хаос којим владају људи (па била то и наизглед свемоћна постхумана сорта данашњег Вашингтона и Брисела). Ако наша самотна патња прене оне макар малобројне али још увек нелоботомисане и некодиране западњаке да се – макар и у пет после дванаест – тргну и упусте у борбу за опстанак преосталих остатака хришћанске вере и културе и цивилизације на њој засноване, српско страдање неће бити узалуд. Неисказана поука митрополитових записа јесте да пут ка опстанку почиње спознајом да незаслужена агонија једне мале хришћанске нације умањује сваког аутентичног, истинског европског хришћанина – и да звоно не звони само за нас Србе, оно звони за једном некада великом цивилизацијом на умору. Срби су вазда били део те цивилизације, као што сведоче Дечани, Градац и Студеница. Нама не треба љигави, слугерањски пут у њихову Европу, у смрадну клоаку оличену у скарадном лику брадатог содомисте који је победио на Евровизији. Не! Митрополит Амфилохије нас овом драгоценом књигом подсећа: МИ СМО ЕВРОПА! Ми смо чувари Лазаревог завета који није само наш већ универзално хришћански. Ми смо, Срби, потенцијални спаситељи себе и других, јер имамо уз себе истину, правду, доброту и лепоту. Слава Богу на небесје, а МИ смо људи добре воље овде на земљи и нико нам ништа не може.

Гаврила Принципа У

II У време ослобођења Косова и Старе Србије, око 1912, у српској култури уочавао се полет Видовданске идеје и повратак, нарочито најмлађих генерација, Косовској етици. Косовски циклус Милана Ракића, испеван док је песник служио као српски конзул у Приштини,

јул / 2014 / svetigora

вековима турске, аустријске и млетачке власти, српска припадност била је, пре свега, питање вере и сећања. Исламизација и унијаћење нагло су умањили важност језика, јер су се, у честим ратовима, људи истог језика и различитих вера по правилу налазили на различитим странама. Срби су препознавани и од осталих, чак и најсроднијих народа, разликовани по припадности својој цркви и по посебном поштовању Светог Саве, Светог Симеона и Светог кнеза Лазара. Нису се случајно баш ови српски свеци нашли на фрескама московског Архангелског Сабора у време Ивана Грозног, унука Ане Јакшић, кога је, по неким изворима, управо бака васпитавала. И у чувеној „Цар књизи“, светској хроници писаној за Ивана Грозног, посебна пажња поклоњена је Светом Сави и Косовском боју. Пећка патријаршија (1557–1766), обновљена баш у доба Ивана Грозног, вековима је чувала и неговала главна исходишта Српства – Светосавље и Косовски завет. У историографији се пречесто занемарује чињеница да су Срби столећима живели у теократском поретку, јер су пећки патријарси и владике били и духовни и световни поглавари српског народа. У Црној Гори такво стање ствари потрајало је све до смрти владике Петра II Петровића Његоша. И то је један од разлога зашто проналазимо несвакидашњу мудрост код тако младог човека. Из њега су говорили векови; из њега је говорила Пећка патријаршија. Његов прави васпитач није био Сима Милутиновић Сарајлија, како се често понавља, него Свети Петар Цетињски. Последњи одсјај Пећке патријаршије утрнуо претварањем Црне Горе у кнежевину. Срби су, потом, почевши од 18. века, као и остали европски народи, били изложени плими атеизма, рационализма и материјализма. Вера је потискивана у простор приватности, док су језик и народна култура, по немачком обрасцу, и слободан, демократски избор, по француском моделу, претворени у темеље новог српског идентитета. Био је то полазак на пут који је од Доситеја Обрадовића и Вука Караџића, све до Јована Скерлића и Јована Цвијића, водио ка југословенству. И Светосавље и Косовски завет су, међутим, настављали да живе. Босански везир из Травника 1806. је јављао у Цариград да Карађорђе и његове војводе прете да ће, „као што је некад краљ Лазар изашао на Косово сви на Косово изићи. Они стално држе у рукама књиге о историји споменутог краља и он је велики подстрекач буне у њиховом разуму“. Вера и усмено предање чинили су темељ већинске, усмене културе, до које нису стизале Доситејеве или доцније Скерлићеве идеје. Хришћанска порука Косовског завета је, ипак, слабила, док је јачало његово епско, јуначко тумачење, засновано на народној поезији. Његошев Горски вијенац је, међутим, за будућност сачувао најдубље слојеве Косовског завета и дао им нову, уметничку форму.

jubilej др МИЛОШ Ковић

Видовданско порекло

био је први јасан знак оваквог кретања. Уследила је Религија Његошева (1910) младог теолога Николаја Велимировића, коју је чак и Јован Скерлић ласкаво оценио у Српском књижевном гласнику. Његош и Косово били су поново откривени. На прослави десетогодишњице српског културног друштва „Просвјета“, у септембру 1912, сарајевски средњошколци, Младобосанци, у цркви су слушали беседу Николаја Велимировића, која је започета речима: „Браћо, доносим вам поздрав с оне стране Дрине“. Један од њих касније се сећао да је „у цркви завладала таква тишина да је свако могао чути своје срце како снажно лупа у грудима“. Нема сумње да су Николај Велимировић и његово тумачење Његошева мисли и Косовског завета имали снажан одјек међу Младобосанцима. Мишко Јовановић, који је у својој кући 1914. чувао оружје намењено за Сарајевски атентат, своју жену Љубицу заклео је на чување тајне над Беседама под гором.

СПОМЕН ПРИНЦИПУ О Балши, и Душану Силном, да умукне крик. Властела, војводе, деспоти, беху срам. Хајдучкој крви нек се ори цик. Убици диж’те Видовдански храм! Слави, и оклопницима, нек умукне пој. Деспотица светих нек умукне драж. Гладан и крвав је народ мој. А сјајна прошлост је лаж. А ко нас воли, нек воли камен голи. Нек пољуби мржњу и мртве. Ископане очи, вино што се точи, у славу убиства и жртве. О правди и победи светој нек умукне крик. Оцеви и браћа и сестре беху срам. Освети, мајци нашој, нек се ори цик. Раји, рити, диж’те косовски храм.

svetigora / 2014 / јул

А сунцу и манастирима угушите пој. Кадифе и свиле нек нестане драж. Јаук и гробље је народ мој. А сјајна прошлост је лаж.

Мој народ није стег царски што се вије, него мајка обешчашћена. Зној и сиротиња и мржња што тиња у стиду згаришта и стена. Милош Црњански, 1919. г.

Млади Хрвати су, чак, имали важну улогу у обнови Видовданске идеје – нарочито вајар Иван Мештровић и песник Аугустин Ујевић. Димитрије Митриновић, вођа југословенског крила Младе Босне (Владимир Гаћиновић водио је српско крило, коме је припадао и Богдан Жерајић, атентатор на генерала Варешанина из 1910), неуморно је промовисао Мештровићева дела, а овај је, у времену када је стицао међународно име и значај, своје главне снаге био посветио Косовској идеји. Када се свему овоме придода Видовданска идеја (1911) Исидоре Секулић и Видовданска етика Милоша Ђурића (1914), онда се може само потврдити нагло јачање Косовског завета и пораст популарности са њим нераскидиво повезаног Његошевог дела међу припадницима Принципове генерације у годинама уочи Сарајевског атентата и Првог светског рата. III То је било право порекло Видовданских јунака из 1914. године. Недељко Чабриновић, уочи 28. јуна 1914, писао је једном пријатељу: „Сутра је Видовдан. Сјећаш ли се Милошева завјета?“ Када су га, непосредно после бацања бомбе, ухватили и извукли из Миљацке, пошто је безуспешно покушао да се отрује, на питање да каже име, рекао је: „Ја сам српски јунак“. Чабриновић се у истрази поредио са Милошем Обилићем, јер су његов отац, па чак и он, у Сарајеву сматрани доушницима аустријских власти и оптуживани за издају. Заиста, за разлику од осталих младих завереника, распоређених по улицама Сарајева, који су пустили надвојводу да прође, атентат су извршили Чабриновић и Принцип. И Принципова породица генерацијама уназад Турској је давала пандуре, а Аустро-Угарској жандарме; чак је и њега отац 1907. био послао у Сарајево да би постао аустријски официр. На суђењу Чабриновић је изјавио да је, пре него што се укључио у припреме атентата, хтео да Видовдан 1914. дочека на Косову. Гаврило Принцип, по сопственим исказима на суђењу, није био побожан, за разлику од свог оца Петра Принципа. Сасвим је могуће да му је измицао хришћански смисао поруке да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“. Сигурно је, међутим, да је као дете био изложен утицају српске епске поезије и да није могао да избегне утицај епског, јуначког схватања Косовског завета. Знамо да је, још као основац, за одличан успех у школи добио збирку српске јуначке поезије и да ју је наглас читао пред оцем и његовим пријатељима. У Београду, као гимназијалац, волео је да са пријатељима слуша познатог гуслара Перуна Перуновића. Милан Ракић, који је, својим Косовским циклусом, Његошевим трагом, Косовском завету дао нову, овог пута модернистичку уметничку форму и боју, био је, уз Симу Пандуровића, Принципов омиљени песник. Уочи самог атентата, Принцип је разговарао са Чабриновићем о увреди која је Србима нанета аустроугарским маневрима и доласком надвојводе у Сарајево баш на Видовдан. Сарајевски атентат ће Принципово име заувек спојити са Косовским заветом и Видовданом. Кнез Лазар је био „велики подстрекач буне“ и „у разуму“ Гаврила Принципа. Последња строфа песме коју је написао у терезинској тамници заиста сведочи о његовом Косовским опредељењу: „Ал’ право је рекао пре Жерајић соко сиви Тко хоће да живи нек’ мре, Тко хоће да мре нек живи.“

јул / 2014 / svetigora

Благоје Крушић

ЗАРОБЉЕНИК МОЖЕ СА МНОМ И ДА ВЕЧЕРА Осим освједоченог и доказаног јунаштва Благоје је посједовао и једну изузетну моралну категорију, својствену српским витезовима – чојство. О томе најбоље и најилустративније свједочи његов поступак према једном младом бугарском војнику приликом заузимања непријатељских положаја, 26. септембра 1916. изнад Црне Реке. Наиме, када је Благојева група од 12 војника – добровољаца те ноћи ускочила у бугарске ровове, које је било могуће освојити једино на препад изазивајући пометњу у њиховим редовима, Бугари су се разбјежали главом без обзира, остављајући за собом 42 мртва и на десетине рањених. Том приликом Благоје је у рову

протојереј–ставрофор хаџи ДРАГАН Крушић

који је вођен против Бугара. Између Балканских ОД БАЊАНА ДО КРФА Благоје је рођен 13. августа 1880. у Старој Херцеговини, у Ба- и Првог свјетског рата, био је на служби у Прињанима, у селу Приградина, гдје се и данас налазе омеђине ње- штини као титуларни каплар. Ту је дочекао Први гове родне куће – па су ту локацију у засеоку Кљетина касније свјетски рат у коме је учествовао у скоро свим по његовом оцу Мићку прозвали Мићковина. Када је Благоје био биткама. Ратовао је у познатом и прослављеном деветогодишњи дјечак (1889) његов отац, Мићко Ћетков, са сво- „Гвозденом пуку“, у првој чети другог батаљона. јом породицом је одселио у Дабиновац, засеок Церово – КуршуКако пише Томислав Влаховић у књизи „Витемлија, гдје су се током прошлог вијека непрекидно насељавали зови Карађорђеве звезде са мачевима“, Благојев Срби из старе Херцеговине (данашње тзв. црногорске Херцего- ратни пут био је од Цера, Дрине, Колубаре, Космаја, Царевог Села, Пишкопеје, Струге, Елбасана, вине). Благоје је, као дијете у својим Бањанима, који су били коли- Тиране и Валоне до Крфа. На том мучном, напорјевка гусала и епских пјесама и у којима се вијековима гајио и ње- ном и дугом путу, којим је прошао под крвавим и говао култ чојства и јунаштва, напајао своје младе груди. У њему скоро непрекидним борбама, показао је изразисе формирала душевна и морална снага и жеља да и он, једног ту храброст и јунаштво. Одликован је највећим отаџбинским и савезничким одликовањима. дана, постане велики човјек и јунак. Милан Шантић у књизи „Витези слободе“, Своје прво борбено искуство је стекао у комитским четама чувеног војводе Воја Танкосића, борећи се шест година као до- која је издата у Београду 1938, у одјељку „Јунак бровољац против Турака у још неослобођеним српским краје- Благоје“, опширно пише о његовом ратном путу, вима – старој, јужној Србији, Косову и Македонији. Са пушком у заслугама и одликовањима. Ту се наводи да је руци, четовао је од 1906. до 1912, бранећи и штитећи српско ста- Благојеве груди, по завршетку Првог свјетског новништво и српска села јужне Србије и Македоније. Када је из- рата, красила сребрна и златна медаља за храбио Први балкански рат, учествује у њему а исто тако и у Другом, брост, руски Георгијевски крст, двије медаље са ликом Милоша Обилића, и све четири Споменице из ратова 1912. до 1918, међу којима и албанска. Као комита добио је добровољачко увјерење. На положају код Црне Реке, престолонасљедник Александар Карађорђевић је са својих груди скинуо Карађорђеву звијезду са мачевима и дао је Благоју за показану храброст, у присуству команданта, војводе Живојина Мишића, док му је француски генерал Гијом уручио француску војну медаљу за храброст звану „Медај милитер“ и „Легију части“. Благоје је неколико пута јавно похваљиван као примјер јунаштва пред читавом војском од стране команданта, генерала а касније војводе Петра Бојовића.

zap i s

Витештво и мученичка кончина Благоја Крушића

лично савладао њиховог команданта, војводу Тенева Бошкова, код кога је нашао сабљу – поклон бугарског цара Фердинанда. Киван на Бугаре због двојице погинулих другова, један Благојев војник почео је да дотуца мртве Бугаре, између којих је искочио један лијеп младић, завапивши: „Немој братко, нисам ја мртав, а јединац сам у мајке.“ Но огорчени српски војник се није на то обазирао, већ је био кренуо у њега пушку. На то је Благоје искочио пред пушчану цијев свога друга рекавши му: „Немој да се играш са главом.“ Међутим огорчени Србин био је упоран: „Крушићу, ја сам се заклео да ћу убити сваког Бугарина, и нећеш ме спријечити.“ Но ипак Крушићева ријеч била је последња: „Није због Бугарина, будало, него дијете је, како имаш срца. Да не кваримо ратну срећу. Док је у борби можеш, али чим је заробљеник – може са мном и да вечера.“ Све до краја рата Благоје је чувао тог бугарског војника, који се жив и здрав вратио мајци. Тим племенитим поступком Благоје је показао да је био васпитаван на најбољим традицијама црногорског српства утемељеног на принципима хришћанске етике.

svetigora / 2014 / јул

НЕ ЗНА МУ СЕ ЗА ГРОБ Након завршетка Првог свјетског рата, Благоје се настанио у Крушевцу, гдје је био жандармеријски водник до 1931, када је отишао у пензију, јер због многобројних рањавања у ратовима није више могао да ради. Након пензионисања преселио се у Ниш, гдје га је затекао Други свјетски рат и њемачка окупација. Цијенећи његово јунаштво и његове године њемачки официри су се према њему коректно односили, док су му оба сина Петра и Драгутина одвели у своје злогласне логоре. Он, као полуслијепи старац, задојен

старом жељом за чувањем отаџбине, приступа покрету ђенерала Драгољуба Михаиловића. За комунистичку власт је он, као и сви српски јунаци из ослободилачких ратова, био окарактерисан као представник „великосрпске хегемоније и реакционар“. Прикачили су му етикету „сарадника окупатора и домаћег издајника“. Када су почетком августа 1944. дочули да је одсио у Горњој Топоници, опколили су му кућу, разоружали га, а потом и ухапсили. Саслушаван је инквизиторским методама, тако што је под страшном тортуром мучен, безмало попут првих мученика Цркве. Стављали су му ноге у врелу воду, чупали и палили косу, бркове и браду, ломили руке и ноге, ложили ватру на прсима, ослијепили га и потом му пуцали у чело, опљачкавши му претходно сва одликовања. Тако је без суда и пресуде мученички окончао овоземаљски живот витез који је најбоље године живота провео ратујући у дубинама Крфског и Видинског приморја, у албанским гудурама, по македонској равници и шумама Шумадије. Не зна му се гроб, као што се не зна гроб хиљадама Срба пострадалих од комуниста, од Македоније (коју је Благоје као комита и четник – добровољац, два пута ослобађао до Кочевја и Јулијских Алпи). Нека је слава и вјечнаја памјат мом витешком претку Благоју М. Крушићу и свим српским јунацима од Косова до западне Славоније, и нека њихови животни подвизи буду младим покољењима свијетли примјер како се брани Отаџбина и чува њена част.

Иако је одлуком нишког Окружног суда 2007. рехабилитован, Благоју Крушићу, носиоцу 15 највећих отаџбинских и савезничких одликовања за храброст, ни до данас се не зна гроб. Мој предак, Благоје (Мићков) Крушић је као српски војник и јунак прошао кроз четири рата сва српска ратишта и стратишта, да би га 17. августа 1944. припадници „нове народне власти“, уз лажну оптужбу, без суда и икакве могућности да се одбрани, ликвидирали у рејону Горње Топонице, недалеко од Ниша. Требало је да прође скоро шест и по деценија да се та страшна неправда исправи, што је 2007. године учинио Окружни суд у Нишу, који је утврдио да је почивши Благоје страдао без икаква гријеха, на правди Бога, и да је био само жртва прогона и насиља произишлог из политичких и идеолошких разлога. Ово 2014. љето Господње, у коме се навршава 100 година од почетка Првог свјетског рата и 70 година од Благојеве мученичке кончине, којом је ушао у Видовданску књигу српског народа, дало ми је повода да на страницама образника „Светигора“ подсјетим на његов крсно-васкрсни пут.

Однос према инославнима након 1912. године у крајевима ослобођеним од турске власти и припојеним црногорској држави

а доласком и учвршћењем црногорске власти на просторима ослобођеним од турске власти 1912. године, аутоматски се проширила и јурисдикција цетињског митрополита, до коначног и канонског уређења црквених односа и јурисдикције на том простору. Ово проширење јурисдикције Архиепископа цетињског и Митрополита црногорског, брдског и приморског утемељено је на чл. 3, 10 и 11. ст. 1. Устава Светог Синода у Краљевини Црној Гори. Истоветна ситуација била је и на простору духовне јурисдикције Цариградске Патријаршије, који су од Турске ослободиле војске Краљевине Србије и Краљевине Бугарске и куда се, ipso factum, проширила јурисдикција дотичних црквених поглавара, до канонског регулисања положаја тих простора. Већ првих дана по успостављању мира, бригадни свештеник Андрија Анђелић обратио се Конзисторији са питањем који се архијереј има спомињати на богослужењима на просторима бјелопољског војног округа. Одговор, са потписом митрополита Митрофана, гласио је да „новоослобођени крајеви по канонима не припадају ниједној од наших епархија а припадају Црногорској држави. Према овоме, има се помињати Црногорски митрополит и то све докле би се за придобивене крајеве наименовао нови епископ“. Наведено има своју изузетну важност, јер показује да се митрополит Митрофан у новонасталој ситуацији чврсто држао одредби канонског права с једне стране, а са друге стране у овом акту први пут се изреком наводи да ће бити обли-

кована нова епархија са сопственим епископом за те просторе (Рашке области и Метохије), не дирајући у границе и опсег дотадашњих епархија Цетињске и Захумско-рашке. И то је доказ више колико је митрополит Митрофан бринуо о духовним потребама народа, јер је добро знао да је одсуство архијереја погубно за духовно стање народа и клира, пошто је и сам био администратор Митрополије (1882) и Епархије захумско-рашке (1882–1884. и 1885–1910). Било је много деликатних ситуација у погледу стања и обнављања најпре богослужбеног а уједно и духовног и црквено-административног живота у новоослобођеним крајевима. Било је потребно много мудрости и расуђивања да би се сви проблеми решили и издали налози који ће бити прихватљиви за све, тј. и за свештенство које је до тада било под другом јурисдикцијом и традицијом, и за вернике, и православне и инославне са којима су православни били помешани (муслимане). У том погледу је митрополит Митрофан имао много одважности у односу на припаднике војног и административног апарата, јер је, са свешћу о историјској одговорности, гледао на дуге стазе положај Цркве и народа и њихове интересе, истовремено водећи рачуна и да не повреди верска осећања припадника друге вере.

јул / 2014 / svetigora

У прогласу „Моме драгом народу“ од 8. новембра 1913, који је првенствено био упућен становницима новоослобођених области, краљ Никола је о вери изреком навео: „Слобода вјере и савјести биће свакоме најстрожије поштована и чувана. То им гарантују моји лични осјећаји и традиционално начело мојега дома: ‘Брат је мио које вјере био!’ Мојим поданицима римокатолицима, поред духа широке вјерске сношљивости, којим је Црна Гора вазда прожета, и Конкордат са Св. Римском Столицом јамчи потпуну слободу савјести. Они ће уз браћу православне и муслимане бити јак члан народне нам заједнице и основ снаге наше државе. Припадници Ислама имаће у мени и мојим властима сталну заштиту. Они ће исто тако бити вјерни синови Отаџбине као и бранитељи своје вјере“.

монах мр ПАВЛЕ Кондић

istorija

„Да ничију осјетљивост не вријеђамо“

43 краљ Никола

Пример наведеном зрелом расуђивању митрополита Митрофана јесте и његов однос и одлука поводом идеје да се у Рожајама подигне црквени објекат – капела за обављање богослужења у том месту стационираној војсци. Проблем је био у толико већи јер ни правно ни дипломатски још није било окончано ратно стање нити су биле дефинисане међудржавне границе. Због тога је, на обавештење митрополијског намесника протосинђела Прокопија Вековића, у том тренутку и вршиоца дужности обласног судије у Рожајама, да је командант Источног одреда бригадир Цемовић покренуо идеју о подизању наведене капеле и цркве у селу Бијела, митрополит одговорио да „кад наступе нормалне прилике, које ће брзо бити, предузеће се мјере за подизање цркава у мјестима гдје их нема“. Заиста је требало имати много храбрости, па се супротставити речи војног команданта тако високог ранга, али и митрополит Митрофан је био носилац Обилића медаље за храброст, добијене на сабљу! Знајући колико је превртљива ратна срећа и колика је неизвесно ратовање са турском империјом, он је ратном тријумфализму претпоставио опрез и расуђивање на дуге стазе.

svetigora / 2014 / јул

Покрштавање Још осетљивије је било питање преласка из мухамеданске (исламске) вероисповести у Православље. Питање примања у православну веру регулисано је одредбама канонског права а на основу тога дефинисано је и у Уставу Православних конзисторија у Краљевини Црној Гори, чл. 39, ст. 2. који гласи: „Ако иновјерни црногорски поданик зажели да се придружи Православној цркви, он је дужан да од-

Једно од питања са којим се свештенство суочавало, поготово на просторима где су православни живели измешани са припадницима муслиманске вероисповести, било је питање преласка из ислама у православну веру. Канонске одредбе по питању конверзије су веома јасне, једнако као и богослужбени чин одрицања од ислама и прихватања Православља. Пошто је то питање у датом историјско и политичком контексту било веома деликатно, још од времена почетка митрополитске службе Илариона Рогановића, наређено је свештенству да се за сваки случај преласка из друге вере (ислам, римокатолицизам, јудаизам) мора добити одобрење највише црквене власти. Најчешћи разлог индивидуалног преласка у Православље био је склапање брачне везе а тиме и примање црногорског држављанства, иако то није био услов постављен ни од Цркве нити од Државе. У погледу колективне конверзије то је била последица промењених друштвено-политичких околности и ослобођења потиснуте свести о духовним коренима, историјском утемељењу и народносној припадности.

носну изјаву о томе учини на записнику у капетанском, односно општинском суду. Овај ће суд издати му потврду да је изјава законито учињена. Исту ће изјаву дотични иновјерац приказати надлежном свештенику, који ће тада тог иновјерца примити, држећи се у том каноничких прописа који се садрже у Великом требнику о примању иновјераца. Но, свештеник дужан је, претходно односно примања каквог иновјерца, обратити се Конзисторији која ће му дати нужно упутство. Послије одобрења и свршеног црквеног обреда, свештеник новообраћеног уписаће у парохијски анаграф“. Већ првих дана у слободи јавио се известан број муслимана са простора новоослобођених крајева, са жељом да пређу у православну веру. И државне и црквене власти биле су суздржане по том питању, иако се радило о словенском становништву које је говорило српским језиком и несумњиво имало дубоко усађену свест о свом пореклу и националној припадности. Митрополијски намесник из Пећи, протојереј Спасоје Поповић обратио се Конзисторији за одобрење да изврши чин превођења из мухамеданске у православну веру једне женске особе, која је, у присуству муфтије испитана од грађанске власти и потврдила решеност своје одлуке. Пошто је очекивао још таквих случајева, Поповић је тражио генерално одобрење. „Свакоме свијесноме човјеку дужност налаже да не да повода увреди нових поданика а особито муслимана, зато не можемо дозволити“ отписао је митрополит. Готово истоветан одговор митрополит је упутио и Министарству просвете и црквених послова на акт са питањем о црквено-правним условима за прелазак са друге вере на православну веру, истичући неопходност испуњавања канонске и државноправне нормативе по том питању. Најпрецизнији исказ по питању примања у Православље припадника друге вере, митрополит Митрофан је, у својству

јул / 2014 / svetigora

врховног црквеног ауторитета, упутио игуману мана- компромитовала наша Црква и држава. И садашње и скостира Високи Дечани, архимандриту Варсонуфију, ре- ропрошло моје држање у питању на коме се односи ваш чима: „Наређујем: да од иновјераца никога не смијете цитирани акт, неће вам барем сада остати неразумљиво!“ примити у Православну вјеру прије него би сте такве нај- Истоветан однос по питању конверзије, митрополит Мимање шест мјесеци обучавали у познавању Православ- трофан је исказао и команданту Војног округа у Пећи, брине вјере и њених обреда; па кад би ко од таквих послије гадиру (генералу) Радомиру Вешовићу, у одговору на њетога обучавања пристао да прими Православље, онда гов акт, којим тражи одобрење конверзије само за једну могли би над њим извршити односни обред а иначе ни- особу (женску) и поред тога што је изреком навео да се она како!“1 Готово идентичан одговор упутио је и митропо- лично обратила у суд ђаковичке капетаније са изјавом о литском намеснику из Бијелог Поља, са напоменом да слободној и добровољној жељи за прелазак из мухамедан„треба имати у виду да се не би стварало незадовољство ске у православну веру, као и чињеницу „да је у присуству у кругу осталих иновјераца и да се не би вријеђали њи- г. бригадира Вешовића најстарији хоџа одвраћао од те нахови вјерски осјећаји“. У погледу преласка заробљених мјере али је она упорна остала при својој намјери“. У одготурских војника, митрополит Митрофан је изричито за- вору генералу Вешовићу, Митрополит је навео да се у свим бранио било какво њихово примање у Православље, до случајевима преласка из инославне у православну веру окончања рата. Протојереју Јосифу Бојовићу, митропо- морају стриктно испунити услови прописани одредбама литском намеснику из Берана и Ђорђу Шекуларцу, па- канонског права и Устава Православних конзисторија. По питању венчања и међуверских бракова, као и друроху у Гусињу, по питању превођења у Православље, Митрополит је дао следећи налог: „Постојеће прилике гих црквених обреда митрополит Митрофан је свештендиктирају да чинимо све могуће, чим би могли задо- ству издао налог да до даљњега остане на снази пракса вољити иновјерне нове поданике. С погледом на ово, затечена на територији дотадашње Рашко-призренске препоручујемо вам, да избјегавате водити вјерску про- епархије, са напоменом да ће све бракоразводне парнице паганду. А кад наступе нормалне прилике, онда ћемо решити Конзисторија епархије која ће бити успостављена радити да сходним начином испуњавамо дужност хри- за те просторе. шћанску, али ћемо и тада настојати, да ничију осјетљиПотпуно је исти став везано за покрштавање митровост не вријеђамо!“ Чак и у случају када је надлежни па- полит Митрофан имао и током Првог светског рата. У одрох доставио изјаву кандидата за конверзију, оверену у говору подгоричком пароху Душану Поповићу, на његово општинском суду, Митрополит није дозволио прелазак питање о преласку у Православље веће групе скадарских у Православље. И у упутству о раду које је упутио про- муслимана, митрополит Митрофан је (20. септембра 1915) тосинђелу Прокопију Вековићу, старешини манастира навео да се са конверзијом сачека престанак ратног стања. Ђурђеви ступови, пароху беранском и митрополитском „Дотичне молитеље савјетујте да они остани и даље при намеснику у Беранама (по његовом преузимању дужно- тим добрим жељама, обећавши им да ће се те њихове дости митрополитског намесника), Митрополит је написао бре жеље у дјело привести, у име Божје, по свршетку рата, поучне речи: „У тим крајевима било је случајева, да су када у земљи настану нормалне прилике.“ свештеници из мухамеданства поједине особе преводили у Православље. Истина, то је дозвољено 39. чл. Устава наше Конзисторије. Али и поред свега тога, будите па1. Изузетак је направљен једино по питању преласка у православну веру жљиви, у колико је то могуће, да не би увриједили осјеза две католичке породице са четрдесет чланова, које су се ради тога пријавиле у манастир Дечане . Игуман дечански Варсонуфије обавестио тљивост наших нових поданика мухамеданаца. Радите је о томе митрополита Митрофана и затражио одобрење за конверзију. тако мудро по оној народној: ‘Сачувајте зеље а напасите С обзиром да се радило о хришћанима латинског обреда, који су и сами јагањце!‘“ Питање преласка муслимана у православну под турском влашћу били угрожени, Митрополит је расудио да треба испоштовати њихову слободну вољу исказану у новодобијеној слободи. веру било је додатно сложено и у погледу брачног праИпак, свестан деликатности тог случаја а да би заштитио и Цркву и ва, односно међусобне искључивости канонског и шесебе, он је о томе обавестио краља Николу тражећи одобрење за ријатског права по овом питању.2 На поновљени упит њихову конверзију. Оснажен потврдом са највишег места, митрополит дечанског игумана Варсонуфија у погледу конверзије Митрофан је упутио игуману Варсонуфију акт којим му налаже да „пријављени католици дужни су претходно пред политичким властима муслимана и односа световне власти која је у једном изјавити, како они из слободне воље желе пријећи из римокатоличке у тренутку подстицала тај процес, митрополит Митрофан православну вјеру. Ако би ви од дотичних власти добили такву писмену је био изричит: „Грађанске власти немају права мијешаизјаву, у томе само случају можете обред над њима извршити“. 2. Опште је познато да је у Исламу дозвољена бигамија одн. полигамија ња у вршењу обреда. Допуњавам моју прву депешу: недок хришћанско црквено право (без обзира на деноминацију), одређује мојте преводити у Православље никога, осим оних, који искључиво моногамију. Зато се, у овом контексту, постављало питање би хтјели да их најмање шест мјесеци обучавате у позназаконског и брачног статуса оних особа које су, до тада биле у валидном вању догмата Свете Православне вјере, иначе никако!“3 брачном стању са две или више жена. 3. Наведена изричита наредба митрополита Митрофана показала се као И у акту–одговору, упућеном митрополијском намесниспасоносна у времену које је непосредно следовало тј. у време Првог ку у Пећи, протојереју Спасоју Поповићу, по питању косветског рата, када је после капитулације Црне Горе и запоседања њене лективне конверзије муслиманског становништва, митериторије од стране аустроугарске војске, дошло до ситуације да су српски народ и Црква препуштени на милост и немилост арнаутским трополит Митрофан је јасно и непоколебиво изнео свој злочинцима. Игуман манастира Дечани, архимандрит Леонтије став, чврсто утемељен на канонском праву: „При данаНинковић навео је у извештају Конзисторији Епархије пећке од 24. 2. шњим околностима не налазим за цјелисходно у дјело 1921. да је игуман Варсонуфије „одбио да се силом покрштавају Арнаути привести оно, што ми предложисте вашим писмом од 1913. у Дечанској лаври, са чиме се потпуно сложио митрополит Митрофан и влада Црногорска, што је и спасило Дечане 1915. да их 8. маја ов. год. број 65. Вама, пак, препоручујем да све не сруше Арнаути“. А. Јевтић (ур.), Задужбине Косова – споменици и 45 радите у границама законитог реда све, чиме се не би знамења српског народа, Призрен–Београд 1987, 764.

pri^a ВОЈИСЛАВ Кривокапић – Ђинодолски svetigora / 2014 / јул

Мој отац П

рошао је Други свјетски рат. Про- сила, или „Почетак буне против дахија“: Гусле памте шла наша у крви Социјалистичка Рајића Танаска/ Кога сила не помаче царска. Био је он револуција. За разлику од мог брата Бо- заиста врстан гуслар. Као такав 1928. г. пјевао је нешка и мене, који смо у рату и многи иза колико ноћи у хотелу „Корзо“ у Пећи (Били смо прво рата – Бошко ратни члан СКОЈ-а и пар- насељени у селу Будисавац – Пећ, у Метохији). Морам тије, ја послератни члан СКОЈА-а и пар- то данас напоменути, отуд виолински дар мом сину тије, као и већина Црногораца тога доба Вујадину, што је давно изрекао професор виолине мр – било оних у Црној Гори и или оних на- Вили Фердинанди, кад је чуо да је Вујадинов ђед био сељених на Косову – били одани Соција- врстан гуслар. лизму. Но за разлику од његових синова, Ево, уосталом, неколике дивне приче из живота мог мој давно покојни отац, Симо Стеванов покојног оца, које ја памтим, и које указују ко је и какав „заклети Цуца“ штитећи оно што се у је био интелектуално и политички мој покојни отац. Посрпском народу данас популарно каже ђимо редом. – био је Србин са дна каце. Са двојицом Пођимо од оног што ја памтим и што су многи који су рођене браће био је учесник Првог и знали мога оца знали. Са својом фамилијом био је мој поДругог балканског рата – Илија као под- којни отац ратни избјеглица са Косова у селу Кути – Зеленаредник црногорске војске умро је од ника, на домак Херцег Новог. Били су ту од 1941. г. до 1946. понтуре у Скадру и сахрањен на Цети- г. тада је повремено идући у своје родне Цуце, и познатог њу. Мило, тешки рањеник са Брегалнич- Српства (оног из 1918), био је обележен као да се такав лике битке, отац Симо као шеснаестогоди- квидира. Па повезано са овим, само из родољубља 1946. г. шњак учесник рата на Скадру и њихов одбио да се насели на познатој населбини у Војводини. Мочетврти брат – Никола пошао у Амери- гао је тамо добити напуштену кућу протјераних Њемаца, а ку „трбухом за крувом“. Писати данас о не се вратити на Косово, на што је мој отац тада рекао: „Идем томе колико је мој покојни отац био у на своје свето Косово. Знам да ми је кућа запаљена. Морам се праву и одан српству, које је он књишки мучит.“ И би тако како је мој отац тада рекао, држећи се вазда образован – два разреда основне школе свог поријекла. вазда у Цуцама родољубљем занет, наиНо рекох, била је то ратна и до зла Бога револуционарна зуст знао, ко су и одакле дошли послије далека 1941. г. Ми у љутом збјегу преко уских и широких жељепропасти Немањићког царства његови зничких пруга – Вучитрн, Косовска Митровица, Краљево, Чачак, и моји далеки преци. Дошли они, забо- Ужице, Вишеград, Сарајево и Мостар нађосмо се тих дана у селу га, из поробљене Херцеговине. Дошли Куте – Зеленика. Те године славимо своју крсну славу Св. Јована они тада под светородном лозом Пе- Крститеља, дошао да нас посјети блиски рођак мог покојног оца тровића, да не плаћају данак у крви и – свештеник Гојко Савов Кривокапић из Цуцког Трешњева. Дошао харач турски, у непроходни крш Цуцки. стриц Гојко, да нас у избјеглиштву обиђе. Дошао са Кутско-зелеКаква је та несретна судбина код мојих ничким свештеником Данилом Марићем – касније игуман у манадалеких предака, кроз тешку далеку и стиру Савина. Школски друг из Богословије цетињске свештеника блиску прошлост задесила српски на- Гојка. Ради тога и онога што се у Цуцама о њему знало био је мој род на Балкану и у Русији, али оно што покојни отац на списку да се физички ликвидира. То се у Цуце за га је стално пратило кроз историју то је разлику од многих црногорских племена из пуно и пуно разлога невјероватно родољубље – Душаново није десило. Познато је да у Цуце – Цуца Цуцу није убио у Другом царство или Ћеле Кула, од црногорских свјетском рату, не рачунајући ту познато послератно одметништво у ратника, Карађорђеве буне против да- шуму, од оних који се нијесу слагали са новим режимом. хија па пусте сеобе Срба, по немилосрдНа повратку 1946. г. из тешког косовског прогонства дошли смо ној Европи – Чарнојевића и Шакабенде на нашу старевину – на Косово. Дошли у село Пантина, срез Вучитрна, Јовановића, тако да је мој отац стално гдје је једног јутра у Задружни дом у МНО Пантина (кућа ратна спаљепредат родољубљу и историји, те само на) Даница Савина Вучуровић, активисткиња Народне омладине, поиз тих патриотских побуда дао код ро- чела да врши национални попис становништва. Знајући од раније мога ђења својих синова историјска имена оца, Даница тада рече: „Ти си, као што се зна, чика Симо Црногорац, јел – Бошко и Војин. Док сам жив сјећат ћу да?“ Отац јој одмах одговори: „Јесам, и на то сам поносан. Али, Данице, се гусларских пјесама мог покојног оца. стави у те своје папире, да сам прво Србин па онда све друго.“ Даница Ону „Атентат на Фердинанда“, када је изненађено: „Па, ти си чика Симо, Кривокапић, Цуца, Црногорац, то свак потлачени Србин у Босни Империјали- зна ко те познаје“. Отац јој одговори: „Јесам Цуца, јесам Кривокапић, јестичком царству у Бечу рекао: И Жерајић сам Црногорац, као и сви други Срби који се по ужем поријеклу познају рекао вам је свима/ Да је јаче право него као што су Херцеговци, Босанци, Шумадинци, Војвођани, Бокељи и други,

јул / 2014 / svetigora

али сам сине мој, остао у души само Србин и ништа друго, па куђ пу- ције да видимо мога оца и стрица. Још са кло да пукло“ Даница невесело: „Добро, добро, чика Симо, како ћемо улазних врата болнице рођак Митар, да би онда писат тетку Марицу и чланове твоје породице – Бошка, Босиљку, се нашалио са мојим оцем – кога је волио Јелену и Војина?“ Отац јој одговори: „То питај њих, ја данас одлучујем као свог рођеног оца и с којим је био несамо о себи и мојој жени.“ раздвојан, гласно му рече: „Симо, добио си Пантина, то чувено косовско село. Памти га особито наша исто- много крви. Не знамо шта ћемо с њом. Дорија. У том је селу Вукашин, син Немањин потукао у давно доба Грке. шли људи из СУП-а и дали крв. И знаш која Године 1948. дошли нам у посјету из Црне Горе – Кривошија, рат- је Симо, све су то комунисти а међу њима ни борац Прве Бокешке ударне бригаде Илија Станојев Радојичић. има и оних који су муслиманске вјероиспоИлија је шурак мог оца и мој рођени ујак. Воде тада мој отац и мој вјести – што би се рекло „Турци“, па те сад ујак јаку идеолошку борбу. Дуга је то прича. Ујак Илија прича како питам да ми кажеш коју ћеш крв примити. ће од новог комунистичког поретка, који је стигао, бити братство Ниједан Србин није дошао да ти крв данас и јединство наших народа. Отац га гледа и одједном Илији каже: да. Па сад реци, воља ти је комунистичку „Илија, о Илија, како не знаш Богом те великијем кумим, што се или турску.“ Послије краћег смијеха и шале, оно вели, чије су овце тога су и планине. Изгубићемо свето Косо- рече мој отац: „По’ћеш код др. Голштајна из во, Илија“. Ујак: „Како, Симо реци ми?“ Отац: „Оћу, Илија, оћу, из ових стопа и реци му ти, као стари комуниљудских разлога. Наше жене рађају једно или двоје дјеце а буле ста, да ми обавезно да „турску“ крв. Ни слупо десеторо.“ Ујак: „Не, Симо, неће до тога доћи“. Водиће се ра- чајно комунистичку.“ И ова шала мог покојчуна и о прираштају народа. Како једном не можеш да схватиш, ног оца остала је да се прича и дан-данас да је дошло ново доба комунистичко. Да је дошао комунизам међу мојим рођацима и онима који су мога који ће владати Европом и свијетом?“ Отац: „Илија, о Илија, оца добро знали. Бог те посјека ка што те посјека, знаш ли ђе су данас наша неСве у свему, као што драгом читаоцу рођена дјеца?“ Ујак:„Ђе, Симо реци ми, ђе?“ Отац: „Бачају се рекох, мој драги родитељ био је у народу на абортус у градску канализацију! У канализацију, Илија! Да веома цијењен. Тамо ђе је рођен на Косову, се за вазда срамимо пред Богом и народом. Изгубисмо Ко- ђе је дуго живио, и у Боки Которској ђе је сово, ка икад од кад је Косово настало. Пушти комунизам, завршио свој бурни живот. Поменућу овом огањ га живи спалио и кад је код нас дошао, е си ли ме чуо, приликом само то; ђе је Гаврило Николин – брате Илија? Зар не видиш да је народ на Косову непросви- Гасја Кривокапић (на уже, братство Лакићејећен, да Шиптари воде рачуна о својој нацији, Илија?“ вића), пишући писмо из родних Цуца свом Идеолошка борба мога оца и ујака се наставља. При- рођаку Саву Петровом Кривокапићу, насеча се на крају завршава ријечима мога оца: „Добро, добро, љеном на Косову као и мој отац, поздраИлија, ја мислим доживјећеш да једнога дана грдно изгу- вљајући многе насељене Цуце, послужио се народним стихом: „Поздрави ми Кривобимо немањићко Косово.“ Ступио ја 1959. г. у Службу државне безбједности у капић Сима/ Најбољег међу нама свима“. На крају ове моје људске исповјести, Косовској Митровици. Шеф испоставе чувени Јово Бајат, херцеговачки исељеник из околине Урошевца. Човјек да сам у мојој првој књизи „С камена и и патриота у правом смислу ријечи. Био овај за врије- мора“ – коју сам посветио мојим родитеме резолуције ИБ-а у Ђаковици, на граници према Ал- љима – мајци Марици која ме родила и у банији шеф испоставе Унутрашњих послова. Зна Јово, наручју понијела далеке 1932. г. на Косово као мајстор свога посла, којој „партији“ припада мој и оцу Симу – од кога сам вјерујем наслијеотац, па га на Митровачкој улици – гдје овај шета са дио, да у много чему слиједим свога оца. Да својим рођаком Милошем Јоковим – у шали пита: између осталог пишем и слиједим његову „Морам те нешто питати, али да ми право кажеш“. љубав према родном Цуцком кршу. Крш у Отац му одговара: „Оћу, Јово, Богом ти се кунем све којем сам рођен. Да слиједим непоновљирећ истину“. Јово: „Како си, чика Симо, пуштио свога ве ријечи нобеловца Андрића – сваки онај, сина да ступи у УДБ-у?“ Отац му послије краћег раз- дужан је свом родном мјесту, али и да немишљања одговара: „Знам да се шалиш Јово, па да измјерно волим историјско Косово, гдје ти одговорим: и џелат може бити човјек“. Остаде сам се формирао као човјек. Пишем о свим иза овога шала мога оца и Јова Бајата да се прича оним што су моји стари станили се из Херпо Митровици. цеговине село Чарађе, пут Гацко (Метохија) Био сам тада члан УДБ-е у Херцег Новом. Годи- – Никшић. Пишем о Косову, гдје сам се форна коју добро памтим по смрти мог покојног оца. мирао као човјек. Да су се из крша Цуцког, Била је то 1970. г. Лијечи се мој отац у Војној бол- „каменог мора“, испод греда Ловћенских с ници у Мељине, код чувеног хирурга пуковника мјене на уштап, моји стари борили пет вјеЈНА Голштајна. Болује сиромах од рака јетре. За кова за своју петовјековну слободу. Тамо, дан који је одредио чувени љекар, треба изве- гдје су толико времена борили се моји драсти хируршку операцију. Мора се претходно ги преци – Срби и Црногорци, во вјек и вједати крв. Многи људи из СУП-а Херцег Нови, ков за оно по чему се памте и историја их дошли дан прије да дају крв. Мој брат од стри- наша зна! Хвала мом драгом оцу, био сам и ца Митар Савов – члан ратни партије, капетан остао оно што је давно рекао Јову Бајату: ЈНА у пензији, и ја пошли дан прије опера- „И џелат може бити чојек!“

мбасадор Србије у Подгорици Његова екселенција г. Зоран Бингулац је 17. јуна 2014. уручио захвалницу Амбасаде Митрополији црногорско-приморској за помоћ угроженима од недавних поплава у Србији. Бингулац је захвалницу уручио Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију у згради Митрополије на Цетињу. Током дужег пријатељског разговора, коме је присуствовао и протојереј–ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, амбасадор Бингулац је захвалио на несебичној помоћи коју су свештенство, монаштво и вјерни народ Митрополије пружили угроженима од недавних поплава. У изјави Радио Светигори г. Бингулац је казао да је захвалница коју је уручио Владици Амфилохију у ствари захвалница српског народа Митрополији за све што је учинила за браћу у Србији у тренуцима страдања од поплава. „Пратећи тих дана како се преко Митрополије прикупља и отпрема помоћ угроженима, ја сам имао осјећај као да је велика поплава погодила не Србију него Црну Гору. Несрећа не познаје границе, а такође ни солидарност не познаје границе. Још једном, изражавам велику захвалност Митрополији за све што је у тим тешким тренуцима учинила за српски народ“, казао је амбасадор Бингулац. Р. В.

Племе Света слава синоћ братства великога, још већег племена имена српскога. Међу њима песник сете и камена уморнога неба и празнине нада, поносног пркоса и туђине рана, просјака љубави и горчине јада. Испод скута носе од срца дарове за страдалу браћу од силне поплаве. Достојни дедова о којима зборе племенита дела о њима говоре.

svetigora / 2014 / јул

Зоран Бингулац

Пјесма амбасадора Бингулца је надахнута племенитим чином племена Братоножића, који су сав новац прикупљен за прославу празника Преноса моштију Светог Николаја (22. маја) – славе манастира Пелев бријег и племена Братоножић, предали амбасади Србије у Црној Гори за помоћ поплављенима, док су славу ове године прославили скромно. Амбасадор Бингулац, дирнут тим чином, ишао је да их посјети.

sje]awe

протојереј–ставрофор ГОЈКО Перовић

Захвалница Амбасаде Србије Митрополији црногорско-приморској

Два анђела И

ма неких ствари које не смију бити заборављене. Човјеку се Бог открива кроз разне догађаје, кроз различите сусрете, и прави је гријех такво нешто прећутати. Јер, ако се нама грешнима открива Бог, онда то никако не смије остати само неко лично искуство, неки индивидуални доживљај – него је то Истина која укрјепљује многе друге боготражитеље. То је дар који морамо подијелити са осталима. Ко год је видио Бога, или ко је видио Божије људе, свједоке Божијег присуства, тај не смије да ћути, такав мора да говори другима. Једноставно, величина и љепота наших личних искустава зависе и од сјећања, и ако такве ствари заборавимо, или их оставимо само у своме срцу, чинимо гријех пред Оним који их нам је дао. Преношењем Божијих истина другима, онима који остају иза нас, ми подражавамо ону молитву, и ону тежњу наших душа да иза наших вољених остане вјечан спомен. Вјечан спомен пред Богом и пред људима. Зато, лијепе, Божије ствари заиста не смију бити заборављене. У Цркви Христовој, управо из тих разлога, вјековима се његује пракса писања љетописа црквених заједница и састављања животописа оних који су се истицали Божијим даровима и својом ревношћу према Господу. У посљедњих годину дана, на цетињској парохији, упокојиле су се у Господу двије рођене сестре, Даница Биговић и Видосава–Вишња Вујовић, родом од Гардашевића са Убала Чевских. А то нијесу биле обичне смрти. Те њихове смрти нијесу наликовале начину на који данас људи умиру. Њихови посљедњи тренуци живота, нијесу наликовали нашим тренуцима живота. То су била два живота и двије смрти, који нијесу од овог нашег свијета. Нашег данашњег свијета. Њих двије, Даница и Видосава, свједочиле су неки други свијет – не знам само да ли онај давно прошли, витешки, часни, храбри, или онај будући, небески, свети – али знам да нијесу припадале ни овој садашњици ни овом земаљском праху. Коначно, оне се и не зову земаљским именима – једна је као Небеска звијезда, она која најављује свијетлост долазећег дана, а друга је једноставно Вишња, она која долази са Висине. А шта их је то разликовало од нас, од нашег времена и од нашег начина живота? Даница, супруга Ђура Биговића, мајка четири сина, једна је од посљедњих жена које као домаћице и старатељке захтјевног имања живе у селима Катунске нахије. Као неуморна и гостољубива хришћанка, заједно са својим мужем, била је личност

по којој се препознавала и кућа, и село и крај. Даница Ђурова. Видосава, Вишња. Жена удовица. Узвишена, скромна, тиха, претиха у свом мученичком животу. Посљедње године је провела на Цетињу са ћерком, унуком и праунуком. Ту се тјешила за својом дјецом, ронила сузе које нико од људи није видио, сузе за своја два сина и ћерком, за троје дјеце које је изгубила нагло, болно, изненада. А онда су, некако истовремено, обје обољеле од канцера, са касно уоченом метастазом. Народ ову болест зове „најгором“, и то је тако оправдан назив, зато што се она јавља изненада, подмукло, зато што јако боли, и зато што јој, углавном, тешко има лијека. На овој земљи, у овој долини суза и бола, Даница и Вишња нијесу биле једине које су живјеле подвижнички, које су без остатка служиле другима, нијесу једине које на врху свог тешког животног пута не добише ловоров вијенац већ најоштрије трње. Међутим начин како су понијеле то трње, ту посљедњу и најболнију рану, издваја их од многих. Њих двије, као разумне жене, знале су да им је смрт извјеснија од живота, иако су се њихови најближи трудили да на један умјесан начин ублаже истину о тешкој болести. Њих двије, као људске душе „које тијело носе“, трпјеле су непојмљиве болове. Дакле, имале су на шта да се пожале, и око чега да затраже помоћ. Добро зна сваки читалац овога текста, како нам је када нас заболи зуб, када смо прехлађени, кад ружно сањамо, кад нас неко повриједи, кад очекујемо неки непријатан сусрет. Морамо да се некоме изјадамо, да се неком повјеримо, да са неким подијелимо то „како нам је“ и „како се осјећамо“. Али оне... ништа. Ни ријечи. Када им човјек дође у посјету, и када их пита – да ли им је боље; како су; имају ли болове –добија један једноставан и кратак одговор: да је боље, и да ће бити боље. Пажљивији саговорник је могао да примјети на њиховом лицу неки трзај или грч који је сугерисао да наступа јаки бол, али и да види један презир према том истом

болу, који би се убрзо, у изразу њихових лица, претварао у блажени осмијех, јуначки осмијех... неки небески осмијех. Уопште узевши, посјетиоци и нијесу имали неку велику прилику да постављају питања њима двијема. Морали су да одговарају на прегршт њихових питања – „Како сте ви?“ „Како су ваши?“ – питања које су оне постављале са таквим интересовањем као да за њих нема ништа важније ни интересантније, него да чују одговоре на њих. Бринуле су се љубазно и пажљиво о нама другима, а извјесно се ближио крај њихових живота. Такви људи данас не живе на Земљи. Или су у великој мањини. Када читам Књигу Постања, увијек стојим запитан над оним стихом који каже да су некада међу људима живјели Дивови. Иако сам чуо стотине тумачења и теорија, велики број објашњења, не могу до краја да појмим да су ову планету некада настањивали неки други људи, битно другачији, јачи и већи од нас. Чак и онда када слушам нашу народну поезију и приче из предања, сумњичаво вртим главом пред казивањима о наднаравном јунаштву витезова наше прошлости. Дјеловале су ми бајковито све те приче о храбрости, стрпљењу и љубави којих данас готово и да нема. Мислио сам да је неко свјесно уљепшавао нашу прошлост. А сад када сам упознао Даницу и Вишњу, видим и знам да је мало речено о дивовима, о јунацима, о анђелима... мало у односу на оно колико треба, а то колико треба је неизрециво. Даница се упокојила у септембру 2013. г, а њена сестра Видосава у марту 2014. г. Ни један мушкарац, ни један јунак, нико кога знам и о коме сам нешто чуо, није био храбрији ни достојанственији од њих двије. Пред смрт су се исповједиле и причестиле, тако прибрано, тако мирно и срећно, да заиста човјеку не може бити лако да каже и разлучи, јесу ли њих двије примиле и прихватиле Бога у своја њедра, или је то Господ Бог примио њих у Себе, као своје најближе и најрођеније. Нека им је вјечан спомен.

јул / 2014 / svetigora

Даница Биговић

Видосава–Вишња Вујовић

свештеник ЈОВАН Пламенац svetigora / 2014 / јул

На Видовдан сахрањен Чедомир Вукмановић П

роф. др Чедомир Лукин Вукмановић се упокојио 26. јуна, у 85. години земног живота, и сахрањен је на Видовдан у породичној гробници у црмничком селу Утргу. Опијело су служили архимандрит Кирило Бојовић, протојереј–ставрофор Велибор Џомић, јеромонах Никон Кокотовић, и свештеници Јован Пламенац, Бранко Вујачић и Слободан Лукић. Пригодним говорима од покојника су се опростили: у име Митрополије црногорско-приморске о. Велибор, у име Црквене општине Црмница њен предсједник Велимир Јоличић и у име породице Чедов брат од стрица, син Светозара Вукмановића Темпа, Зоран. Медицински факултет је завршио у Београду, а постдипломске студије у САД. Докторску дисертацију одбранио је у Београду. Специјализовао је социјалну медицину. У Савезном заводу за статистику био је шеф службе, помоћник директора и директор. Био је и специјални савјетник Европског центра за мир и развој Уједињених нација у Београду, 1992. године, и функционер Свјетске здравствене организације у Женеви. Као експерт Уједињених нација, радио је у више од 30 земаља и учествовао на многим међународним скуповима. Аутор је књига: „Директни и индиректни чиниоци у смртности одојчади у Југославији“, „Менаџмент у здравству“, „Основи здравствене статистике“ (коаутор). Био је предсједник Покрета за заједничку државу уочи референдума о независности Црне Горе 2006. године. Чедомир Вукмановић је син новопросијавшег у Господу свештеномученика Луке Црмничког. Када му је било 14 година, по окончању Другог свјетског рата, са својим оцем је одступио до Словеније, гдје су свештеника Луку комунистичке војне јединице убиле, заједно са десетинама хиљада људи из Црне Горе и других крајева ондашње Југославије.

Један је од оснивача НВО „Открићемо истину“, која је веома много урадила на расвјетљавању табу теме злочина у Словенији 1945. Био је и његов веома активан члан све до свог упокојења. Био је члан Епархијског савјета Митрополије црногорско-приморске, те предсједник Црквеног одбора у родном Утргу у Црмници и први предсједник Црквене општине црмничке од 2005. до почетка 2014. године, а потом њен почасни предсједник.

АЛЕКСАНДАР Вујовић

pomen

Упокојила се у Господу Јана Брајовић У

недељу, 1. јуна 2014. године, у Скадру се упокојила у Господу Јана Данилова Брајовић (рођена Поповић). Рођена је 1934. године, у тешкој години за српски народ, када су многи морали да напусте ово подручје због прогона од стране албанског краља Ахмета Зогуа. Јана је и са очеве и са мајчине стране поријеклом из свештеничке породице. Када је стасала у дјевојку, отац и мајка је удају за покојног Данила-Дана Брајовића из Гриља – Врака. Њој и супругу Данилу, Бог је дао благословено потомство – петоро дјеце, три сина и двије ћерке, од којих имају четрнаесторо унучади. Своју дјецу, а касније и своју унучад, васпитавала је да буду добри, честити и поштени људи, национално трезвени и да у тешким тренуцима чувају своју вјеру, предање и језик. Својим потомцима преносила је све оне врлине које је наслиједила од својих предака. У тешким условима, она и Данило су ишколовали дјецу и извели их на животни пут. Ћерка Десанка је била представник Срба у Скупштини Републике Албаније и дугогодишња замјеница градоначелника Тиране, док је син Павле познати адвокат и инжињер у Скадру и предсједник удружења Срба у Албанији, остала њихова дјеца су такође успјешни и угледни људи. Јана је читавог живота била ,,крвави“ радник, жељна да помогне другима. Помажући свима, увијек је била Господу благодарна за све, а највише се радовала туђем успјеху. Тако је и испустила своју племениту душу, предавши је Господу.

Опијело покојној Јани, на саборном врачанском гробљу у Каменици, служили су свештеници Митрополије црногорско-приморске: протојереј– ставрофор Радомир Никчевић и свештеник Никола Тодоровић, а на сахрани је био и монах Цетињског манастира Јустин Мреновић, рођак покојне Јане. Како нису могли присуствовати сахрани због пријема у Тирани, саучешће путем телефона изјавили су и Патријарх српски Иринеј, и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Пред великим бројем комшија, пријатеља и рођака, у име породице од мајке се опростио син Павле, а у име Митрополије црногорско-приморске о. Радомир, истакавши врлине и трудове покојне Јане, која се, како је он рекао, припремала читавог живота врлинама и љубављу према свима да се сретне са Господом, са својом мајком, својим прецима и са својим супругом. Јана као да је чекала дан који се у Враки и Скадру чекао вјековима, па да оде Богу на истину – дан пошто је у ове крајеве први пут у историји дошао један српски патријарх, она је предала своју душу Господу. Сахрањена 2. јуна, на празник преподобног Стефана Пиперског. Нека јој је лака света скадарска земља.

јул / 2014 / svetigora

РАЈО Војиновић

pomen

Ристо Јаблан

(1936-2014) Н

svetigora / 2014 / јул

а цетињском новом гробљу 5. јула су сахрањени земни остаци Риста Јаблана, који се упокојио у Господу 3. јула у 79. години земаљског живота. Рођен је на Божић 1936. године. Ристо Јаблан је деценијама био вјеран светињи Цетињског манастира. Опело је служио Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, који је рекао да је Ристо један од ријетких Цетињана који су почетком деведесетих година стајали уз ћивот Светог Петра Цетињскога „као његови перјаници“. „Такав је био и наш брат Ристо и као такав је остао читаво ово вријеме, уграђен у Цетињску светињу, вјеран Цетињској светињи, заједно са својом покојном, блаженог спомена ћерком Лидијом, са супругом Росе, које га ево чекају да се поново састану и нађу заједно, више не у овом преварном и варљивом животу и свијету него у оном вјечном и непролазном“, рекао је митрополит Амфилохије. Владика је казао да је покојни Ристо све те године бринуо о Цетињској светињи као о својојпородици, нарочито о манастирским виноградима у Добрском селу. „Увјерен сам да ће чути ријечи Господње: Добро дошао вјерни слуго Ристо, у маломе си ми био вјеран, над многима ћу те поставити“, рекао је митрополит Амфилохије.

2015. ГОДИНА – ГОДИНА РУСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 2015. година у Русији проглашена је Годином руске књижевности, изјавио је предсједник Владимир Путин на церемонији уручења Државних награда на Дан Русије. „Надам се да ће овај пројекат за друштво бити свијетао и уједињујући. Потписан је указ да се пројекат спроведе 2015. године“, казао је Путин. Он је напоменуо да је такође потписао указ о формирању предсједничког савјета за руски језик. „Језик, историја, култура, духовне вриједности и национална традиција – то су темељи, и држава и друштво морају да стално воде рачуна о њима. Само се тако можемо поуздано развијати, очувати свој идентитет и сачувати себе као народ“, додао је Путин. 2014. година у Русији проглашена је Годином културе. МИТИНГ ЗА ЗАШТИТУ НЕРОЂЕНЕ ДЈЕЦЕ На међународни Дан зашите дјеце, 1. јун, на Тргу Љермонтова, поред споменика М. Ј. Љермонтову одржан је велики митинг за заштиту живота нерођене дјеце. Организатор митинга је Сверуски покрет „За забрану абортуса!“. Учесници митинга говорили су о најстрашнијем проблему данашњице – масовном убиству нерођене дјеце и потреби за законском забраном абортуса. На митингу су наступали познати свештеници, музичари, водитељи, јавне личности. На крају митинга пуштено је на хиљаде балона у спомен на нерођену дјецу. Православна Црква позива на активно учешће у активности против абортуса. На примјер старац Пајсије Светогорац учествовао је у противабортусном митингу у Атини, а схиархимандрит Илија (Ноздрин) у штабу покрета „За забрану абортуса“ лично је дао свој потпис за заштиту живота. ХРИШЋАНИ У СИРИЈИ ПРЕД ПРИЈЕТЊОМ ПОТПУНОГ УНИШТЕЊА Од почетка оружаног сукоба у Сирији, побуњеници су уништили више од шездесет цркава и манастира у земљи, саопштио је руски министар и координатор групе за заштиту хришћанских вриједности Сергеј Гаврилов.

Приредио: Славко Живковић

Заједно са осталим представницима Руског парламента и Централне изборне комисије, Гаврилов је стигао у Сирију у својству посматрача током предсједничких избора. Он је казао да је, услед војних дејстава, своје домове било принуђено да напусти више од 70 000 православних хришћана Хомса и половина хришћанског становништва Алепа. ДОГАЂАЈИ У УКРАЈИНИ – ГЕНОЦИД НАД СОПСТВЕНИМ НАРОДОМ Догађаји у Украјини су грађански рат, који прелази у геноцид над сопственим народом, изјавио је шеф администрације председника РФ Сергеј Иванов. Он је своју оцјену ситуације у Украјини изнио у Ростовској области у току сусрета са волонтерима, који помажу грађанима Украјине у Русији. Према ријечима Иванова, не постоје никакви хуманитарни коридори за људе који желе да напусте зону ратну дејстава у Украјини. Становништво се, једноставно, истиска у Русију. Он је увјерио да РФ „неће правити разлику међу братским руским и украјинским народом“. Иванов је обећао да ће „и регионалне и федералне власти, као и влада Русије помагати избјеглицама“.

ној библиотеци у Бечу. Фишер се осврнуо и на актуелну кризу у Украјини, рекавши да је погрешно да земља, као што је ова, буде стављена пред избор ЕУ или Русија. У вези с питањем кривице за избијање Првог свјетског рата, он је указао на атентат на престолонасљедника Франца Фердинанда, али и на „фатални ултиматум“ Беча Србији.

АНТИСРПСКИ ДУХ ПРОГЛАШАВА МЛАДОБОСАНЦЕ ТЕРОРИСТИМА 23. јун 2014 – Један од водећих бошњачких интелектуалаца, Мухамед Филиповић, изјавио је да се већ годинама у Сарајеву и Федерацији БиХ може осјетити антисрпски дух, који покушава да направи ревизију историје и да Гаврила Принципа и припаднике „Младе Босне“, међу којима је био и велики број босанских муслимана, прогласи терористима. Филиповић сматра да је Принципов пуцањ у аустроугарског престолонасљедника представљао политички чин, који ни по чему не може да се назове тероризмом, као и да Гаврило Принцип заслужује споменик у Сарајеву. Он истиче да нема смисла то што појединци данас покушавају да догађаје од прије једног вијека суде према неким модерним критеријумима и да не разумије потребу било кога да аболира своје окупаторе. Филиповић је за „Прес Република Српска“ рекао да се згражава покушајима појединаца из бошњачког политичког и културног живота да пропалу аустроугарску империју, која је представљала суровог окупаПРЕДСЈЕДНИК АУСТРИЈЕ: тора на овим просторима, предстаБЕЧ КРИВ ЗА ВЕЛИКИ РАТ ве као наводне пријатеље Бошњака Предсједник Аустрије Хајнц Фи- и БиХ. шер оцијенио је на скупу посвећеном стогодишњици од почетка ПрУ ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ СПОвог свјетског рата и смрти добитнице МЕНИК ГАВРИЛУ ПРИНЦИПУ, Нобелове награде за мир Берте фон У САРАЈЕВУ КОНЦЕРТ БЕЧКЕ Сутнер, одржаном 18. јуна 2014, да ФИЛХАРМОНИЈЕ Аустроугарска монархија има знача27. јун 2014 – Поводом обиљежајан удио у одговорности за избијање вања стогодишњице од почетка прВеликог рата и нагласио да су ране вог свјетског рата, у Источном Саратог доба, из угла Аустрије, зацијеље- јеву је откривен споменик Гаврилу не. Принципу. „Мислим да могу да кажем да је Споменик, изливен у бронзи и Аустрија научила из историје“, казао висок 2 метра, дјело је београдског је Фишер у свом говору у национал- вајара Зорана Кузменовића.

јул / 2014 / svetigora

Више од 40 деце погинуло је од шрапнела и метака у сукобима на истоку Украјине, изјавила је предсједница комитета здравља Врховне раде Украјине. „Сада се већ броје дјечије смрти. Невину децу меци погађају у срце. То је моментална смрт“, каже Татјана Бахтејева.

ПАТРИЈАРХ КИРИЛ: ВИЈЕСТ О ПОЧЕТКУ ПРЕГОВОРА У УКРАЈИНИ ПРУЖА НАДУ 25. јун 2014 – Његова Светост Патријарх руски Кирил о преговорима који су започели у вези с регулисањем кризе у Украјини: „Нека би дао Бог да се заувијек прекине ратни сукоб, да се братоубиство не понови, да стране што прије дођу до међусобно прихватљивих рјешења која гарантују права и слободу свих грађана Украјине, независно од њихових политичких погледа и од тога којим вриједностима дају предност. Позив на молитву за Украјину људи су услишили на цијелом простору историјске Русије. Многомилионска паства Руске Православне Цркве је у свим храмовима и манастирима вапила Господу с ватреном молбом за прекид братоубиства. Обављајући ову молитву прошле недјеље у Западном Сибиру, у саборној цркви у Тобољску, осјећао сам с како снажним осјећањима и с каквим трепетом се људи моле за мир у украјинској земљи, која се налази на хиљаде километара од њих, али је тако блиска њиховом срцу. Вјерујем да ова саборна молитва, која се узноси и у Русији, и у Украјини, и у Белорусији, и на другим местима, допире до Божијег престола. И зато позивам све да појачају молитвени напор и да из дана у дан, из све душе и свим мислима својим молимо Господа да изданци мира који су се појавили пусте дубок корјен и да буду овјенчани братском слогом у украјинском друштву. Божији благослов нека је са свима онима који крећу путем превладавања братоубиственог непријатељства.“

IZ SVIJETA

Приредио: Славко Живковић

IZ pomjesnih crkava

svetigora / 2014 / јул

Григоријат гдје ће бити погребено. Споменик су открили српски УПОКОЈИО СЕ СТАРАЦ Игуман Григорије Касанис, који члан Предсједништва БиХ Небојша МОЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ Радмановић, предсједник РС МиСтарац Мојсије Светогорац се је својевремено био угледни профелорад Додик и начелник општине упокојио 1. јуна, послије дуже боле- сор атинског Богословског факултеИсточно Ново Сарајево Љубиша Ћо- сти. та, познат је и као пријатељ Српске сић. Цркве и нашег народа: стајао је у духовним везама с многим нашим монасима и епископима, а посебно је уважавао живот и дјело Св. Јустина Поповића. Захваљујући њему, манастир Григоријат је радо примао српске монахе и свештена лица како у самом манастиру на Светој Гори, тако и у његовим метосима у Солуну. Монах Мојсије Светогорац рођен је у Атини 1952. године. Он је У КРОНШТАТУ ПРОСЛАВЉЕН био иконописац, пјесник, критичар ГРАДСКИ ПРАЗНИК „Пуцањ Гаврила Принципа био је Празник Светога Јована Кронпуцањ за слободу. Његов пуцањ је и писац. Издао је 52 књиге и написао био увод у оно што су неки Европља- више од хиљаду текстова. Његови штатског, као општеградски празник ни припремали годинама, а Срби су радови преведени су и издати у мно- први пут је обиљежен 14. јуна у Крониз тог рата изашли као победници“, гим земљама свијета. Отац Мојсије штату, гдје је „сверуски пастир“ слуучествовао је на више од 800 науч- жио 53 године. Свечаности, према казао је Радмановић на церемонији. них конференција, био је оснивач и одлуци администрације КронштатОн је навео да се у Сарајеву обиглавни уредник светогорског часо- ског рејона, биле су организоване љежава годишњица Сарајевског писа „Протат“. поводом 185 година од рођења проатентата без представника из РС, Обављао је дужност вишег се- тојереја Јована Сергијева, а такође и упитавши: „Кога се они сјећају?“ Љубиша Ћосић је рекао да је Га- кретара у Светом киноту Свете Горе, 310 година од оснивања приморског врило Принцип херој српскога на- око двадесет пет година био је ста- града-тврђеве. рода, те да споменик у Источном рац келије Светог Јована Златоуста Сарајеву има симболику, „јер је спој скита Светог великомученика Панхеројске прошлости српскога наро- телејмона при манастиру Кутлумуш. да и будућности коју ће градити на- Старац Мојсије био је један од најпознатијих савремених светогорских редне генерације.“ Истога дана у Сарајеву је одр- монаха и писаца.

жана централна свечаност у оквиру обиљежавања 100-годишњице од почетка Првог свјетског рата, на којем је у обновљеној Сарајевској вијећници наступила Бечка филхармонија. Концерту су присуствовали, између осталог чланови Предсједништва БиХ Бакир Изетбеговић и Жељко Комшић, предсједник Хрватске Иво Јосиповић, предсједник Црне Горе Филип Вујановић, предсједник Македоније Ђорђо Иванов и други европски званичници. Нијесу били присутни представници РС и Србије. Испред Музеја Сарајева, који се до 1992. звао Музеј Младе Босне, у оквиру поставке се налазила и реплика аутомобила у којем се налазио аустроугарски престолонасљедник тог Видовдана 2014, као и велики портрети Франца Фердинанда и Софије, испред којих су постављени вијенци. За овај јубилеј је било планирано и подизање споменика Францу Фердинанду у Сарајеву, али се од тога одустало из материјалних разлога.

УПОКОЈИО СЕ О. ГЕОРГИЈЕ КАПСАНИС Бивши игуман манастира Григоријата на Светој Гори Георгије Капсанис упокојио се после дуже болести у јутарњим часовима на Тројице, 8. јуна 2014, у метоху манастира Григоријата у Неапољу у Солуну.

Митрополит неапољски Варнава одслужио је помен прије подне, а поподне, у 17. часова, више Митрополита Грчке Цркве одслужило је опело. Одар је преко дана и после опела био изложен у цркви да би у јутарњим часовима на Духовски понедељак његово тијело било пренето у

На скверу, на мјесту срушеног Андрејевског саборног храма, чији настојатељ је био Свети Јован, служена је Божанствена литургија. У импровизованом олтару је постављена очувана икона из Андрејевског саборног храма. На њој је изображена Мајка Божија која сједи на престолу, која је добила назив Кронштатска. Пред овом иконом молио се сам светитељ. На богослужењу је такође била донијета икона самога баћушке који у рукама држи путир, а макета Андрејевског саборног храма је благослов Светога за обнављање храма. У бесједи је протојереј Валериј Швецов рекао да је овај догађај заиста историјски. Према његовим ријечима у Андрејевском скверу Кронштата налазио се „незванични катедрални

храм читаве Русије“, пошто је у њему служио Свети са незваничним статусом „сверуског пастира“, који је имао за живота. Без препорода ове светиње не може бити препорода Русије. 100 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИТРОПОЛИТА АНТОНИЈА СУРОШКОГ У лондонском храму Успења Пресвете Богородице је 19. јуна, уз присуство великог броја вјерника, служена Божанствена литургија посвећена јубиларном датуму. Послије Литургије служен је помен митрополиту Антонију (Блуму). Затим је у библиотеци храма уприличен свечани пријем. Сурошка епархија ће 2014. године организовати низ свечаности посвећених јубилеју свога оснивача. Једно од главних дешавања је епархијска конференција која је одржана од 20. до 22. јуна у грофовији Хартфордшир близу Лондона. 20 ГОДИНА КАНОНИЗАЦИЈЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ШАНГАЈСКОГ У храму Свих тужних радост у Сан Франциску су 29. јуна почеле свечаности посвећене 20-годишњици канонизације праведнога архиепископа Јована (Максимовића, + 1966. године). Тога дана обављен је и чин архијерејске хиротоније архимандрита Николаја (Олховског) у епископа менхетенског, саопштава сајт Руске Православне Цркве. Свечаност је привукла много вјерника.

жним моштима. УПОКОЈИО СЕ МОНАХ ГЕРМАН, ПРВИ ИГУМАН МАНАСТИРА СВЕТОГ ГЕРМАНА АЉАСКОГ Име оца Германа уско је повезано са јеромонахом Серафимом (Роузом), једном од најпознатијих личности америчког Православља. Рођен је као Гљеб Подмошенски 1934. у Риги. Завршио је Богословију Свете Тројице у Њујорку 1962. Са Јуџином Роузом (потоњим о. Серафимом) у Сан Франциску покренуо je часопис „Православна ријеч“ и отворио малу православну књижару. Под духовним руководством Светог Јована Шангајског, Гљеб и Јуџин су 1969. основали манастир у планинама сјеверне Калифорније, гдје су наредне године примили монашки постриг. Манастир је стављен под јурисдикцију Руске заграничне Цркве. Монах Герман је 1976. рукоположен у свештенички чин. Након упокојења о. Серафима 1982, о. Герман је, због низа канонских преступа, стављен под забрану свештенослужења, да би 1988. био рашчињен. Не признавши лишење чина, он је напустио Руску заграничну Цркву и са неколико монаха из Платине приступио неканонској, расколничкој структури. Коначно, 2000. године о. Герман се покајао, Манастир Светог Германа је примљен под окриље Западно-америчке епархије Српске Православне Цркве, а тадашњи Епископ западноамерички Јован примио је бившег игумана у канонско јединство као простог монаха. Посљедње године живота о. Герман је провео у Манастиру Светог Серафима надомак Минеаполиса. Упокојио се у својој осамдесетој години, 30. јуна.

У априлу 1973. је назначен за Епископа дмитровског, викара Московске патријаршије, ректора Московских духовних школа. Септембра 1973. произведен у архиепископа. Био је професор Московске духовне академије, а одбранио је и дисертацију са звањем магистра теологије. 1987. назначен је за управника послова Московске Патријаршије и постојаног члана Светог Синода. 27. маја 1992. Архијерејски сабор Украјинске православне цркве изабрао га је за Митрополита кијевског и све Украјине.

јул / 2014 / svetigora

УПОКОЈИО СЕ МИТРОПОЛИТ ВЛАДИМИР Поглавар Украјинске Православне Цркве, Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине Владимир се упокојио у Господу 5. јула 2014. Виктор Маркианович Сабодан рођен је 23. новембра 1935. године у ХмељУ катедралном сабору налазила ницкој области у Украјини, у сеоској се Курско-Корена икона Мајке Божи- породици. Завршио је Одеску боје. Након Литургије служен је моле- гословију и Лењинградску духовну бан светитељу и чудотворцу Јовану, академију. Послије завршетка акапред кивотом са његовим нетруле- демије предавао је у Одеској бого-

словији. Рукоположен је у ђакона, затим у јереја 1962. године, и те исте године пострижен у монаха. 1965. назначен је за ректора Одеске богословије и произведен у чин архимандрита. За замјеника Руске духовне мисије у Јерусалиму је назначен 1966. Архимандрит Владимир је 1966. г. хиротонисан у Епископа звенигородског, викара Московске епархије, и одређен да буде представник Руске Православне Цркве при Свјетском савјету цркава у Женеви и настојатељ женевске парохије у част Рођења Пресвете Богородице. За Епископа перејаслављ-хмељницког, викара Митрополита кијевског и галицког, патријарашког егзарха Украјине је постављен 1968, а 1969. је пребачен на Черниговску и Нижењску катедру и назначен за привременог управника Сумске епархије.

svetigora / 2014 / јул

iz ota~astvene crkve

Приредио: Славко Живковић

„ДУХОВНИ ДАРОДАВЦИ ПРИЗРЕНСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ“ 28. мај 2014 – Са благословом Патријарха српског г. Иринеја, у издању Епархије бихаћко-петровачке управо је изашла из штампе књига „Духовни дародавци Призренске богословије“ Епископа бихаћко-петровачког г. Атанасија Раките. Књига је штампана поводом стогодишњице рођења Патријарха Павла. Рукопис ове књиге завршен је прије више од двије деценије, маја 1991. године у Призрену, гдје је у то време епископ Атанасије био професор у Богословији Светих Кирила и Методија. Над Богословијом, над њеним ђацима и професорима бдио је тада Владика рашко-призренски Павле, који је касније изабран за Патријарха српскога. Сваки сусрет владике Павла са богословима се памтио. Баш о тим сусретима са богословима највећим дијелом свједочи ова књига. Јеромонах Атанасије Ракита биљежио је ријечи владике Павла, који је младим богословима на једноставан начин говорио о најсложенијим теолошким питањима, али и давао савјете о будућем пастирском раду. Поред владике Павла, међу духовне дародавце Призренске богословије јеромонах Атанасије Ракита уврстио је Епископа жичког Стефана, архимандрита проф. др Атанасија Јевтића, архимандрита Јулијана Студеничког, бројне хиландарце, међу којима је проигуман Хиландара отац Никанор, др Владету Јеротића, a поменути су и још неки дародавци. Овај рукопис је 21. јуна 1991. године дао о. Атанасије Ракита Епископу др Атанасију Јевтићу, приликом његове посјете Косову и Метохији и Призренској богословији. Наступила су бурна времена, протекле су многе године и епископ Атанасије Ракита заборавио је на овај рукопис. Крајем априла ове године умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије Јевтић био је гост Бихаћко-петровачке епархије. Тога дана у Босанско Грахово он је донио рукопис „Духовни дародавци Призренске богословије“ и поклонио га аутору, који је он потом објавио.

примио је 27. маја кључеве цркве Нојлерхенфелд у 16. бечком округу, од Надбискупа бечког, кардинала Кристофа Шенборна.

из расејања, да поздрави Епископе милешевског Филарета и канадског Георгија који је био први епископ установљене Епархије милешевске (1992. године). После чина освећења храма, Свету архијерејску литургију служили су епископи Георгије и Филарет уз саслужење свештеника и свештеномонаха епархија Милешевске и Канадске. Храм посвећен покрову Свете Богородице у селу Радијевићи подигнут је 1808. године, у вријеме кратког примирја у вријеме Првог српског устанка. По предању, цркву је подигао свештеник Василије Пурић, који је због тога био отеран у Травник гдје је три године дана робовао код травничког везира. Богомоља од брвана са каменом апсидом грађена је у облику старовлашке куће и има подрум, по чему је јединствена у Српској Цркви. Пет икона из цркве у Радијевићима, које је почетком 17. века сликао зограф Андрија Раичевић, спадају међу најстарија и највреднија иконописна дјела која су до данас очувана у црквама брвнарама Србије. Вриједан споменик народног градитељства, ова брвнара је проглашена за културно добро од великог значаја за Србију.

Овим свечаним чином је поменута богомоља постала и званично власништво Српске Цркве. Самом чину присуствовале су многе високе званице са обије стране, како из црквеног, тако и из друштвеног живота. Са Преосвећеним Епископом Иринејем били су господа архијереји: пожаревачки и браничевски Игнатије, крушевачки Давид и новоизабрани Епископ Епархије аустријско-швајцарске Андреј. Посебну радост је причинило присуство Његовог Високопреосвештенства г. Арсенија, Митрополита Аустрије (Васељенска Патријаршија), предсједника Православне епископске Конференције у ПОВРАТАК СВЕТИТЕЉА Аустрији. СА БЛАГОСЛОВЕНОГ У својој бесједи, кардинал ШенПУТЕШЕСТВИЈА борн је нагласио да је у неким ди9. јун 2014 – Мноштво вjерног јеловима града Беча, број римонарода Ваљева са својим свештенкатолика веома мали, а да се број ством и свештеномонаштвом, у Храправославних повећао, и да је за Риму Васкрсења Христовог, дочекало мокатоличку цркву важно очување је кивот са чудотворним и исцелихришћанства, стога је рàд да правотељним моштима Светог владике славнима помогне у њиховом паНиколаја. Након седмодневног путестирском раду. шествија у Епархијама жичкој и шуВладика Иринеј узвратио је ријемадијској, чувар Епархије ваљевске чима захвалности, рекавши да је довратио се у завичај. бијени дар непроцјењив и да ће служити у славу Божју и спасење многих који ће се у њој молити, као што је то и до сада био случај.

ОСВЕШТАНА РЕНОВИРАНА ЦРКВА БРВНАРА У селу Радијевићи на Златару у недељу 1. јуна освештана је најстарија црква брвнара Епархије милешевске. ПРИМОПРЕДАЈА ХРАМА У селу Радијевићи, већ од раног Његово Преосвештенство, Eпинедељног јутра, окупио се благоческоп бачки Иринеј, администратор стиви народ из села, околних мјеста, Епархије аустријско-швајцарске,

„У време столовања Владике Николаја, Крагујевац је припадао Жичкој епархији. Волео је светитељ на-

род Шумадије, величао га и опевао. Нема речи којима се може заблагодарити Богу и владики Милутину на благослову да његове мошти дођу у наше епархије. Тамо где је био Владика Николај: у Чачку, манастирима Овчарско-кабларске клисуре, Крагујевцу... догодио се народ! Управо онај шумадијски народ коме се он дивио и опевао га. Његове мошти су га пробудиле... Владика Николај позвао је народ на саборност у Светој Цркви, заједници у којој се спасавамо. Вратили смо мошти, али смо задржали његову молитвену љубав“, рекао је Владика шумадијски и администратор Епархије жичке Јован, који је допратио мошти Светога, позвавши народ Ваљевске епархије да узноси молитве за шумадијску браћу и сестре. У поподневним часовима мошти су враћене у светитељеву задужбину, манастир Лелић.

Патријарх Иринеј је том приликом, између осталог рекао: „И поред свега реченог, никада нећемо моћи заборавити, нити довољно заблагодарити на вашем ставу по питању Косова и Метохије. Ви сте сасвим правилно схватили шта значи Косово за Србију, да је оно неодвојиви део историје, културе и територије српског народа. Зато смо вам необично благодарни и захвални. Сматрамо за благослов Божји што вас данас примамо у овом централном црквеном дому...“ Председник Белорусије г. Лукашенко заблагодарио је на овом највишем признању: „Ваша Светости, нећу говорити о свом односу према Цркви, јер вам је то добро познато. Ми православни људи учинићемо све како бисмо учврстили нашу вјеру и носиоце наше вјере, православне хришћане. Захваљујем на овом највећем авансу, јер ме то подстиче да још више радим на уједињењу наПРЕДСЈЕДНИКУ БЈЕЛОРУСИЈЕ ших братских православних нароНАЈВИШИ ОРДЕН СПЦ да… Ми немамо забрањене теме. Ни Свети Архијерејски Синод СПЦ од кога не кријемо и нећемо крити доделио је г. Александру Григорије- наше циљеве и наше интересе зато вичу Лукашенку, Предсједнику Ре- што нису усмерени против било публике Бјелорусије, Орден Светога кога. Они су за јачање пријатељства Саве првог степена. наших народа и наших Цркава...“ Предсједник Бјелорусије, г. Лукашенко, даривао је патријарху Иринеју у дрвету изрезбарену икону Свете браће Кирила и Методија, и пожелео му дуго здравље и срећу, као и свима његовим сарадницима на одговорном православном делу.

ВИДОВДАНСКИ САБОР НА ЈАВОРУ Јуна 22, лета Господњег 2014. на планини Јавору, код гроба мајора Илића, постављен je крст и освећено је земљиште за нову цркву. Освећење земљишта је извршио Његово Преосвештенство Епископ милешевски Филарет, који је служио Свету литургију и парастос са свештеницима и свештеномонасима Епархије милешевске. На Јавору је тада, на том мјесту први пут служена Света литургија. Земљиште на којем ће верни народ ове Епархије подићи још један храм, поклонили су Деспот и Десимир Бојановић из Кушића. Црква на Јавору биће спомен-костурница јаДУХОВНО СЛАВЉЕ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА ворским јунацима. По завршетку Литургије окупљеном народу обратио се архимандрит Нектарије Јанковић из манастира Давидовице, рекавши између осталог: „Овде на Јавору, међашу наше историје, свуда су гробови и кости наших предака. Отуда ће нови храм у себи сажимати духовну енергију У недељу, 15. јуна 2014. у древном витезова српских који животе своје духовном средишту српског народа, положише за веру и отечество. Од Сремским Карловцима, Митрополит данас на овом месту заповеда свети црногорско-приморски Амфилохије кнез Лазар и храбри ђенералштабни и Епископ сирмијски и сремски Васи- мајор Михајло Илић, њих да слушалије, уз саслужење изабраног сабора мо. Дневна заповест нека нам буду свештенства и монаштва и молитве- речи мајора Илића: ‘Ово је српска но учешће неколико стотина вјерних, земља, мирном госту нуди хлеб, а освештали су из темеља обновљену непријатељу смрт. За мном ко неће цркву Светих апостола Петра и Па- поругом да каља гробове својих предака!‘“ вла.

јул / 2014 / svetigora

Орден је уручен поводом званичне посјете високог госта Републици Србији, у свечаном патријаршијском салону у Београду 12. јуна 2014. године. Ово високо признање предсједнику Белорусије уручио је Његова Светост Патријарх српски Иринеј „за делатну љубав према Српској Православној Цркви и српском народу, нарочито показану његовим истрајним залагањем на очувању целовитости државе Србије, као и пружањем неопходне хуманитарне помоћи пострадалима у Србији после НАТО бомбардовања 1999. године, као и у спасавању угрожених и пружању неопходне им помоћи током овогодишњих катастрофалних поплава“.

Овај најстарији богослужбени објекат у Српском Сиону, подигнут 1710. на темељима старије цркве, био је током времена и ратова разаран и обнављан. Трудом садашњег старешине и пароха о. Миленка Поповића, црква је обновљена и уљепшана на највишем нивоу од подизања. Духовне везе овог Божјег храма и Митрополије црногорско-приморске чине молитве митрополита Мојсија Путника, изговорене током хиротоније Светог Петра Цетињског, 1785. Због тога је и данашњи његов наследник на столици Црногорско-приморских митрополита дошао у Сремске Карловце и придружио молитве уз Епископа сирмијског и сремског Василија током освештања овог светог храма.

svetigora / 2014 / јул

Генералштабни мајор Михајло Н. Илић (Јагодина, 1845 – Јавор, 1876) један је од најзначајнијих Јагодинаца. Његова официрска каријера, праћена и научно–истраживачким и преводилачким радом, крунисана је ратним ангажовањем у првом српско–турском рату 1876–77. г. За живота, поставши легенда својом херојском смрћу, Мајор Илић, звани Јаворски јунак, сврстао се у ред знаменитих Срба.

САОПШТЕЊЕ ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ Епархија Рашко-призренска и Косовско-метохијска најоштрије осуђује најновије скрнављење недовршеног саборног храма Христа Спаса у Приштини. Косовска певачица Ера Истрефи снимила је и објавила на ју-тјубу спот за своју песму „E dehun“ у коме полунага игра у православном храму у Приштини. Поред поменуте певачице у видео споту се појављује још неколико лица која у крајње демонизованој и богохулној кореографији играју полунаги у унутрашњости храма. Нажалост, и овај најновији инцидент показује у каквом жалосном стању се налази ова православна црква која је посебно последњих месеци на удару појединих албанских политичара и медија који отворено позивају на њено рушење или чак предлажу да се претвори у музеј ОВК. Градњу храма Христа Спаса започео је 1990. године тадашњи Епископ рашко-призренски и каснији блаженопочивши Патријарх српски Павле, а градња цркве прекинута је 1998. године избијањем оружаног сукоба на Косову и Метохији. Црква је више пута била изложена нападима и покушајима минирања, а будући да није обезбеђена од стране локалних власти и КФОР-а и дан данас се користи као јавни тоалет и представља симбол трагичног стања верских и људских права на Косову и Метохији. Епархија Рашко-призренска апелује на међународне и косовске званичнике да обезбеде ову цркву, заштите је од даљег скрнављења и да омогуће завршетак њене градње како би послали поруку да за Србе и Српску Православну Цркву још постоји места у Приштини и на Косову и Метохији. Епархија Рашко-призренска 24. јуни 2014, Призрен – Грачаница

СЛАВА МАНАСТИРА ЋЕЛИЈА ПИПЕРСКА Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије служио је 2. јуна, на празник Преподобног Стефана Пиперског са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ћелија пиперска у којем почивају мошти овог Светитеља.

Након Литургије Владика је предводио Литију са светитељевим моштима, која је опходила манастирски храм, а потом је благосиљао славски колач. У архипастирској бесједи он је рекао да је Преподобни Стефан Пиперски већ за свога живота на земљи вријеме претварао у вјечност. „То је потврђено одозго свише, не од нас људи, него прво од Бога па и од нас који осјећамо велико заступништво Преподобнога Стефана“. Након Свете службе приређена је славска трпеза. ЛИТУРГИЈА НА ОСТАЦИМА МАНАСТИРА РАТАЦ КОД БАРА Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије служио је 3. јуна, на празник Светог цара Константина и царице Јелене, са свештенством Свету службу на остацима манастира Ратац код Бара.

У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је виђење Часнога крста које је имао цар Константин промијенило судбину тадашње Европе и читавог свијета. Митрополит Амфилохије је казао да Свети цар Константин не само да је пружио слободу Цркви да слободно проповиједа име Христово него је постао и утемељитељ хришћанске државе. На крају Литургије благосиљан је славски колач, а потом је приређено послужење. Митрополит Амфилохије је по завршетку саборовања на Ратацу у барском дворцу краља Николе благословио и отворио научни скуп о Светом Јовану Владимиру, који се одржаo у склопу манифестације „Дани Светог Јована Владимира“.

Приредио: Рајо Војиновић ЛИТУРГИЈА НА ТЕМЕЉИМА МАНАСТИРА ПРЕЧИСТА КРАЈИНСКА Митрополит Амфилохије служио је 4. јуна, на празник Светог Јована Владимира, Свету службу Божију на темељима манастира Пречиста Крајинска у Остросу. Владици је саслуживало свештенство Архијерејског протопрезвитеријата барског, као и свештеник из Скадра, клирик Албанске Православне Цркве Никола Петани, који je дошао на сабор у Остросу заједно са својим оцем свештеником Александром Петанијем. На почетку Литургије Владика је у чин чтеца рукопроизвео Маријана Петковског, дипломираног теолога из Бара. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да се освећење храма Светог Јована Владимира у Бару планира за 2016. годину, на хиљадугодишњицу мученичке кончине овог светитеља Цркве Божје, и да ће умолити братство светогорског манастира Зограф, гдје се чува глава Светог Јована Владимира, да тај дио његових моштију тада донесу у град под Румијом. Након Литургије благосиљан је славски колач, а онда се Владика још једном обратио сабранима на богослужењу осврнувши се на саопштење државне управе за заштиту културних добара у којем се каже да култ Светог Јована Владимира нарушава црква Свете Тројице на Румији. „То говоре људи који не знају и који, прије свега, у Бога не вјерују. Не вјерују ни у Бога ни у Алаха, ако га назовемо и тим именом. Они појам култа по своме схватају и мисле да разумију, а не разумију“, рекао је Владика Амфилохије. Трпезу љубави припремила је сестра Милијана Алигрудић, као и свих посљедњих десет година. Послужење је припремила црквена општина Бар.

Hronika mitropolije

Митрополит Амфилохије је посебно поздравио госте из Скадра рекавши да, с обзиром на чињеницу да у Албанији већ има скоро 30 одсто православних, само Православна Црква може смањити тензије између нашег и албанског народа. Митрополит Амфилохије је потом са свештенством и вјерним народом посјетио и бунар Светог Јована Владимира који се налази у непосредној близини манастира. Барска литија у част Светог Јована Владимира Митрополит Амфилохије је 4. јуна увече, са свештенством, улицама Бара предводио литију у славу Божију и у част Светог Јована Владимира, зетскога краља мученика. У овом крсном ходу учествовао је велики број вјерника из града под Румијом. На крају Литије, испред Саборног храма Светог Јована Владимира, Митрополит Амфилохије је још једном позвао Баране да својим прилозима помогну завршетак градње храма, како би он био освештан 2016. године, на хиљадугодишњицу Светитељеве мученичке кончине. „Неко молитвом и евром, свако по могућностима. Дјеца ни евро, само молитву“, рекао је Митрополит Амфилохије затварајући овогодишњу манифестацију „Дани Светог Јована Владимира“. МАТУРА XVIII ГЕНЕРАЦИЈЕ ОБНОВЉЕНЕ ЦЕТИЊСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ Четрнаест матураната XVIII генерације обновљене Богословије Светог Петра Цетињског са Цетиња, завршило је своје средње богословско школовање 5. јуна 2014. године. Школовање су започели септембра 2009. године, под руковођењем разредног старешине професора Аполона Мишченка. Од 31. маја до 5. јуна трајала је матура и богослов-

јул / 2014 / svetigora

Hronika mitropolije ски испит зрелости, на којој су ученици показали сво- Америци, а касније изабран за првог епископа наше Црје знање стицано у овој школи у протеклих пет годи- кве на америчком тлу 1925. године. Он је из своје сиротина. Њих десеторица су завршили своје школовање ње саградио тај манастир, па је остао упамћен по изреци: са одличним успјехом, а четворица са врло добрим. цркву граду, умире од глади“, рекао је Митрополит АмНакон испита је служена служба благодарења у Це- филохије. тињском манастиру, а свечана додјела диплома обаНакон Литургије служен је парастос упокојеним ктивљена је у Богословији Светог Петра Цетињског. торима, приложницима и градитељима храма, упокојеСлужбу благодарења служили су изасланик СА синода нима чији земни остаци почивају на гробљу у црквеној СПЦ протојереј–ставрофор Славко Зорица, уз саслуже- порти и свим упокојеним хришћанима. Потом је благосиње ректора Богословије протојереја–ставрофора Гојка љан славски колач, а Владика се још једном обратио саПеровића и професора протојереја Немање Кривокапи- браним вјерницима и захвалио мјештанину Саву Ускокоћа. вићу и његовим сарадницима на труду око обнове ове Након благодарења о. Славко Зорица је у бесједи по- светиње. ред ћивота Светог Петра Цетињског матурантима поруПриређена је и трпеза љубави са културно-умјетниччио: ким програмом у којем су учествовали пјесници, глумци, „Оно што сам видио јесте да сте своју улогу матуран- гуслари и етно појци. та преузели одговорно, и одговорно одговорили на све ПРАВОСЛАВНИ КОЛУМБИЈАЦ постављене задатке. Зато вам у своје име и у име господе професора од срца честитам. Тако дакле наставите, ЗАМОНАШЕН У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ са озбиљношћу, љубављу, и нећете никада погријешити. У Цетињском манастиру је 7. јуна увече митрополит Сјутра ће те бити на различитим мјестима и службама у Амфилохије служио свечано празнично вечерње поЦркви, али се увек сјећајте ове ваше алме матере, Бого- водом празника Силаска Светог Духа на Апостоле – Песловије Светог Петра Цетињског, која је под патронатом десетнице, а на крају службе је, чином расе и камилаввеликог светитеља и учитеља Цркве. Проносите њену ке, замонашио Сергија Лопеза из Медељина (Колумбија), славу, славећи Господа. Будите свима као мелем на ране. давши му монашко име Симеон. Будите мелем душама свима онима којима будете повјерени. Нека вас Господ чува у све дане вашег живота.“

svetigora / 2014 / јул

ДУХОВСКЕ ЗАДУШНИЦЕ У КОРНЕТУ У ЉЕШАНСКОЈ НАХИЈИ Митрополит Амфилохије служио је 7. јуна, на Духовске задушнице, са свештенством Свету службу у цркви Светог Ђорђа у селу Корнет у Љешанској нахији. Пред почетак Литургије Владика је са свештенством обавио мало освећење обновљеног храма.

Расофорни монах Симеон је рођени Колумбијац и потиче из римокатоличке породице. Прије неколико гоУ литургијској проповиједи након читања Јеванђеља дина се упознао са Православљем и будући да је ПравоВладика је између осталог рекао и да је на недавно завр- славна Црква у малој мери присутна у Колумбији, неко шеном засједању Светог архијерејског сабора СПЦ било вријеме је тражио могућност да се повеже са неком од ријечи о епископу Мардарију Ускоковићу, који је осно- помјесних Православних Цркава. вао манастир Светог Саве у Либертвилу, који је родом из Преко тадашњег пароха Епархије буеносаиреске и овога села, и да се на наредном засједању Сабора очекује јужно-централноамеричке Српске Патријаршије у Венењегово уношење у Диптих Светих. цуели дошао је до наше Цркве и прије неколико мјесеци „Тај манастир је постао и остао огњиште и светионик боравио у нашој парохији у Буенос Аиресу. Православља на америчком континенту. Мардарије је Будући да је митрополит Амфилохије Епископ-адмиостао запамћен и у Кијеву и у Петрограду код царске по- нистратор поменуте Епархије, монах Симеон је на Миродице. Био је послан да буде мисионар православни у трополитов позив дошао у Црну Гору, и овдје примио

монашки чин. Монах Симеон је по струци психолог и у бројне Русе који су присуствовали данашњем литургијМедељину у Колумбији руководи фондацијом која пома- ском сабрању у Режевићима. же зависницима од дроге и алкохола, као и збрињаваНакон Свете службе манастирска братија на челу са њем старих и немоћних. својим игуманом архимандритом Хризостомом (Неши„Постао је, ево, сабрат Цетињског манастира, да би ћем) приредила је за Митрополита и све госте славску се, када то Господ благослови, вратио у своју отаџбину трпезу. и тамо служио Господу и проповиједао Јеванђеље и био свједок истинске и праве Христове Цркве“, рекао је миДУХОВСКИ УТОРАК У МАНАСТИРУ СТАЊЕВИЋИ трополит Амфилохије након монашења. Митрополит Амфилохије служио је 10. јуна, на Духовски уторак, са свештенством Свету службу Божију у манастиру Стањевићи. Владика је Литургију служио поводом ТРОЈИЧИНДАН – СЛАВА ДОЊЕГ Тројичиндана – храмовске славе ове древне светиње. МАНАСТИРА ОСТРОГ У литургијској проповиједи господин Митрополит је Светом Литургијом коју је служио митрополит Амфилохије са свештенством, празничном Литијом и благоси- рекао да је Бог ушао у овај свијет сишавши с небеса и пољањем славског колача у Доњем манастиру Острогу 8. стао као један од нас. јуна је прослављен празник Силаска Светог Духа на Апостоле – Тројичиндан, храмовска слава Доњег манастира. У току Литургије митрополит Амфилохије је миропомазао новокрштеног слугу Божијег Јакова.

Након Литије и благосиљања славског колача, митрополит Амфилохије је у празничној архипастирској бесједи између осталог казао: „Нека су благословени наши преци и Свети отац наш Василије, што је управо овај храм посветио највећој тајни, највећој истини. Сви други храмови на земљи, посвећени Мајци Божјој, посвећени Светим Божјим угодницима, сви они се уграђују у овај храм. Најсавршенији, најсветији храм на земљи јесте посвећен Светој Тројици“. Након Свете службе приређена је трпеза љубави.

„То би било равно, и чак и више, као кад би се сад ми претворили у црва или у мрава – да је љубав толика у нама, да би из љубави према црвима и према мравима постали као они. Тако је и Он сишао и постао као један од нас, самога себе понизио до смрти и до распећа, говорећи да није дошао у овај свијет да Му служе него да служи и да живот свој полаже за ближње своје. То је Његово неизрециво Божанско смирење и Његово неизрециво дуготрпљење“, објаснио је митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач, а по завршетку службе је приређена славска трпеза хришћанске љубави.

јул / 2014 / svetigora

МИТРОПОЛИТУ АМФИЛОХИЈУ САНКТПЕТЕРБУРШКА ДУХОВНА АКАДЕМИЈА ДОДИЈЕЛИЛА ДОКТОРАТ HONORIS CAUSA ДУХОВСКИ ПОНЕДЈЕЉАК Научно-наставно вијеће Санкт-Петербуршке духовне У МАНАСТИРУ РЕЖЕВИЋИ академије, на предлог ректора Академије, Архиепископа Митрополит Амфилохије је 9. јуна, на Духовски поне- петергофског г. Амвросија, додијелило је Митропoлиту дјељак, поводом храмовске славе манастира Режевићи, црногорско-приморском г. Амфилохију докторат honoris служио Свету службу Божију у овом паштровском мана- causa, саопштено је на званичном сајту Академије (http:// стиру. spbda.ru/). На малом входу Владика је у првине монашког обраМитрополиту Амфилохију Научно-наставно вијеће за обукао послушнике ове обитељи Миливоја Вуковића докторат је додијелило на сједници одржаној 13. јуна и Братислава Ристића. 2014. г. Након Светог причешћа митрополит Амфилохије је са свештенством благосиљао славски колач, а онда се ПРАЗНИК СВЕТОГ ЈОАНИКИЈА сабранима обратио бесједом у којој је посебно поздраУ ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ вио архимандрита Јована (Радосављевића), монахиње Митрополит Амфилохије је 17. јуна, на празник Светог манастира Жиче и њихову игуманију мати Јелену, ново- свештеномученика Јоаникија Бокешког и Митрополипостриженог монаха Симеона из Колумбије као и много- та црногорског и приморског, са свештенством служио

svetigora / 2014 / јул

Hronika mitropolije

Свету службу Божију у Цетињском манастиру. Станишића ће допринијети да се Светом Кирилу и његоУ току Литургије Владика је у ђаконски чин рукополо- вим Катихезама посвети већа пажња у нашој теолошкожио монаха Симеона Лопеза из Колумбије. -педагошкој средини, јер су он и његово дјело досад „Оца Симеона, који је рођен у римокатоличкој сре- били посматрани некако у сјенци великих Отаца 4. виједини, Бог је призвао и он је примио Свето Православље. ка, мада су теолошки и педагошки квалитети овог првоСтизао је до Русије и овдје се, ево, зауставио, узео је бла- разредног отачког дјела неспорни. гослов од Светога старца Јустина у манастиру Ћелијама МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО за ову своју мисију, јер ако Бог да он ће бити православни ЛИТУРГИЈУ У ДОЊЕМ ОСТРОШКОМ МАНАСТИРУ мисионар у Колумбији. Тамо он има своју заједницу која На празник Светог Кирила Александријског, 22. јуна, се припрема да прими Православље“, рекао је митрополит Амфилохије. Свету литургију у цркви Свете Тројице у Острогу служио У литургијској проповиједи митрополит Амфилохије је митрополит Амфилохије. је рекао да је Свети свештеномученик Јоаникије остао до Током Свете Службе Божије митрополит Амфилохије краја вјеран Богу и своме народу. је у чин презвитера рукоположио монаха Симеона, Ко„Није дуго времена био на овој столици светосавској, лумбијца, који је замонашен уочи Тројичиндана у Цетињна столици Светога Петра Цетињскога. Столовао је овдје ском манастиру. Након свечаног рукоположења Владика у тешка и распета времена, времена великих несрећа и Амфилохије је истакао да је Свети Василије свих нас, свих погибија, великога страдања, у временима братоубила- људи Божијих и да нема граница за Светост Божију. штва и ропства. Остао је вјеран Господу и своме народу, „Дјело Светог Петра Цетињског и Светог Василија понијевши његов крст заједно са њим“, казао је митропо- Острошког је и наш брат Симеон. Замислите гдје је Колит Амфилохије. лумбија. Благодат наших светитеља је позвала оца Симеона да прими монашки чин и име Симеон по Симеону НАУЧНО ПРЕГАЛАШТВО Новом Богослову. Ускоро о. Симеон иде у Јужну Америку ПРОФЕСОРА ЦЕТИЊСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ гдје ће да служи Свету литургију, да проповиједа Свето Професор Богословије Светог Петра Цетињског и па- јеванђеље и да сабира народ Божији, крштени праворох которски протојереј Немања Кривокапић, одбранио славни народ.“, истакао је митрополит Амфилохије. је 29. априла 2014. године професорски рад из предмета Омилитика, под називом „Догматске бесједе Светог ГРБАЉСКИ ВИДОВДАНСКИ Григорија Богослова“, под менторством проф. др проСАБОР У МАНАСТИРУ ПОДЛАСТВИ тојереја–ставрофора Драгана Протића, пред комисијом Бројни Грбљани и њихови гости окупили су се 28. јуна коју је одредио Свети Архијерејски Синод СПЦ. Одбрана испред манастира Подластва гдје је одржана прослава професорског рада организована је у Богословији Све- Видовдана. Прослава је почела Светом литургијом коју је служио тог Саве у Београду. јеромонах Петар Драгојловић, игуман манастира Врањина, уз саслужење грбаљског пароха Миајла Бацковића. Потом је одржано опело страдалима у Другом свјетском рату, чије су кости похрањене у заједничкој гробници пред манастиром. Отац Петар је бесједио о Видовдану који је посвећен Светом великомученику кнезу Лазару и свим српским мученицима који су погинули у боју на Косову 1389. године, али и о значају покајања. Грбаљски добротвор Станко Магуд, који се на челу Одбора за обнову манастира Подластва нашао уз благопротојереј слов митрополита Амфилохија, прецизирао је да ће свеНемања Кривокапић Аполон Мишченко Слобо Станишић тиња у року од три до пет година засијати у пуном сјају. Истога дана је и г. Аполон Мишченко, професор Бого„Радови треба да почну најкасније до 1. августа, а врисловије Светог Петра Цетињског, одбранио професорски једност инвестиције обнове манастира процјењена је на рад из предмета Историја хришћанске Цркве, под назиизнос од 1,8 до 2,3 милиона евра“, рекао је Магуд. вом „Реформе Петра Великог у Цркви“, под менторЖељко Ћетковић, предсједник Мјесне заједниством проф. др протојереја–ставрофора Радомира Поце Горњи Грбаљ, каже да у Грбљу има 64 цркава, од коповића, а пред комисијом Светог Архијерејског Синода јих је обновљено 59, и два манастира. Он је подсјетио СПЦ. Одбрана овог професорског рада организована је да је у хуманитарној акцији за становништво постратакође у Богословији Светог Саве у Београду. дало у поплавама прикупљено 65 хиљада евра, од Професор Богословије Светог Петра Цетињског, г. чега је Србији усмјерено 55 хиљада евра , РепублиСлобо Станишић, одбранио је 17. јуна 2014. године магици Српској 10 хиљада, а двије хиљаде евра Хрватској. старску тезу под називом „Педагогија Светог Кирила ЈеУ културно умјетничком програму наступило је фолрусалимског“, на Православном богословском факултеклорно друштво „Жупа“ из Никшића, гуслар Иво Крститу Светог Василија Острошког Универзитета у Источном чевић, рецитатори, а сликар Крсто Мршуља приказао је Сарајеву. своје радове. Традиционално приређен је и ручак за доКатихезе Светог Кирила Јерусалимског представљају маће и госте. веома важно светоотачко дјело. Магистарски рад Слоба Извор: Дан

aktuelno

На темељима идентитета и духовности

Министар правде Србије Никола Селаковић посјетио Митрополију црногорско-приморску

икола Селаковић, министар правде Србије посјетио је 1. јула, у склопу званичне посјете Црној Гори, Митрополију црногорско-приморску. Министар је најприје посјетио дворску цркву на Ћипуру гдје је положио вијенац на гроб краља Николе, да би се затим у Цетињском манастиру поклонио руци Светог Јована Крститеља, честици Часног Крста Господњег и моштима Светог Петра Цетињског. Министа Селаковића је у име Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија дочекао Епископ будимљанско-никшићки г, Јоаникије заједно са Епископом полошко-кумановским г. Јоакимом и братијом Цетињског манастира на челу са игуманом архимандритом Методијем (Остојићем). У поздравној ријечи Владика Јоаникије је високом госту пожелио добродошлицу у Црну Гору. „Ви сте дошли да унапредите добре међудржавне односе између Црне Горе и Србије. У црквеном и културном погледу Црна Гора, као што знате, баштини велику традицију. Та традиција по своме значају превазилази границе Црне Горе“. Министар Селаковић је рекао да нема веће части која му је указана у Црној Гори од поклоњења цетињским светињама. „Част је поклонити се моштима Светог Петра Цетињског, владике и владара, државника и државотворца, законодавца који је успео да из средњег у нови век пренесе традицију Немањића, Вукановића и Војислављевића, Балшића и Црнојевића, њихову лозу овдје у овим горама. Као министар овде могу да подржим оно што сте ви рекли. Гледајући из угла државе односи Црне Горе и Србије

су, Богу хвала, на једној узлазној путањи, све бољи, све развијенији и све узвишенији“, рекао је министар Селаковић. Он је нагласио да је Митрополија црногорско-приморска стуб идентитета Црне Горе. „Да није било ње, питање је кад би и да ли би Црне Горе у новом веку било. Зато данас, угошћен од вас, Преосвећеног владике Јоакима и братије Цетињског манастира, показујемо који је значај и Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке за духовност нашега народа и за духовност државе“, рекао је он. Министар Селаковић је изразио спремност државе Србије да држави Црној Гори у сваком тренутку пружи своје искуство у изради и примјени прописа којим се регулише однос између Цркве и државе. „Од срца вам захваљујем на овом узвишеном дочеку и на прилици да се поклонимо светињама Цетињског манастира и васцелог хришћанског православног света“, закључио је министар правде Србије. Потом је приређен пријем у просторијама Митрополије, а братија Цетињског манастира приредила је свечани ручак. На свечаном ручку министар Селаковић је Митрополији црногорско-приморској поклонио репринт издање ,,Законика цара Душана“. Министар Селаковић потом је посјетио Богословију Светог Петра Цетињског. Након сусрета Епископ Јоаникије и министар Селаковић дали су изјаве за медије. У пратњи министра Селаковића били су Зоран Бингулац, амбасадор Републике Србије у Црној Гори, Драгомир Милојевић, предсједник Врховног касационог суда и предсједник Високог савета судства, Радомир Илић, државни секретар, Дејан Царевић, директор Дирекције за управљање одузетом имовином, Милица Вучковић, шеф Службе за односе с јавношћу и Марјан Николић, шеф Протокола. Рајо Војиновић

ХОДОЧАСНИЧКА ПУТОВАЊА

„ОДИГИТРИЈА“ДОО - БУДВА Брод „Свети Никон Јерусалимски“

Обилазак манастира Скадарског језера и слободна вожња језером (капацитет 45 мјеста) ИНФОРМАЦИЈЕ : 033 40 20 20, 40 20 21(факс) 069 041 469 odigitrija@t-com.me

Жиро рачуни Народних кухиња у Подгорици: 550 – 12288 – 79 на Цетињу: 550 – 13699 – 17

НОВА ИЗДАЊА SVETIGORA Цетиње: +382 (0)41 234-222 Београд: +381 (0)11 369-07-57 369-07-05