Ombrofobija

ji

mO rbofob a

“Ne odlazi tiho u tu blagu noć. Žesti se, besni, dok svetlost se gasi!” – Dilan Tomas (Dylan Thomas)

Pre mnogo vekova, mračno je stvorenje prvi put nastanilo naše gradove – i više ništa nije bilo isto. Svake jeseni, ono inficira javne prostore i napreduje u sveprisutnoj tmini i sumornosti otuđenog urbaniteta. Zbog svog izgleda čini se gotovo dizajniranim da deprimiše – dvanaest oštrih zuba ocrtavaju njegova kolosalna usta, dok rog nalik koplju viri iz njegovog rebrastog ogrtača. Njegovo mršavo telo drhti i uvija se na vetru dok klizi kroz vazduh. Jedan pogrešan potez i mogao bi vas ostaviti ranjenima i slepima za ceo život. U urbanom folkloru čak se smatra mračnim predznakom ako svoju čeljust rastvori u zatvorenom prostoru.

Ovo neobično stvorenje dobilo je ime kišobran. Dugo je to bio simbol siromaštva – sramotan pokazatelj da ne posedujete kočiju. Kasnije je bio povezivan sa domaćicama, dok su ga njihovi muževi, odani kaputima i šeširima, smatrali opasnošću za svoju (krhku) muškost. Tako je odgovor na naš iskonski strah od kiše izazvao još više iracionalnih strahova – strah od siromaštva, ženstvenosti, novina i – iznad svega – strah od tehnologije.

Naša averzija prema revolucionarnim izumima dolazi od činjenice da smo urođeno uznemireni društvenim promenama koje tehnološki razvitak donosi. Plašimo se i prirode i tehnologije jer je očigledno da su obje van naše kontrole; plašimo se i zgražavamo nad konceptom čudnog novog sveta u kome ćemo biti primorani da živimo objektivnije i razumnije. Ovaj tehno-pesimizam posebno guši arhitekturu i dizajn. U izvesnom smislu, nove tipologije najpre će uvek biti nepoznate i činiti nas nervoznima, pogotovo ako se tehnologija koja ih proizvodi razvija brže od naših kolektivnih intelektualnih i moralnih sposobnosti.

No ne smemo dozvoliti da nas to parališe i odvede u apatiju! Jeste da bi nas moglo i osloboditi i porobiti na različite načine, ali moramo napraviti iskorak; moramo nastaviti da poboljšavamo ovaj heterogeni štit koji nazivamo izgrađenim okruženjem. Problem nuklearnih reaktora ili humanoidnih robota nije njihov izum, već loše upravljanje istima – kao i opsesija privatnim vlasništvom. I zato moramo da se borimo na frontu ljudske pohlepe, a ne na frontu ljudskih inovacija. Vreme je da prestanemo da se dogmatski suprotstavljamo napretku jednostavno zato što zahteva malo prizemljeniji način života. Toliko smo potonuli da imamo problem čak i sa renormalizacijom starih izuma poput voza ili bicikla, naprosto zato što nisu statusni simboli. Prošli smo puni krug nazad do trenutka u kojem bi ljudi radije kisnuli nego bili viđeni s kišobranom. Ništa nije opasnije od tehnološkog napretka tokom krize etičkog principijelizma.

Zahvaljujući neetičkoj arhitekturi, neprijateljskom dizajnu i generalnoj zloupotrebi tehnologije, ovo bi moglo biti poslednje poglavlje čovečanstva. Zbog očiglednih sukoba interesa, arhitekte su nas već duboko izneverile u natezanju između napretka i okoline. Kako se da se iko zalaže za bolju budućnost dok se na životu održavaju destruktivni ideali prošlosti?

Na neki način moramo da prihvatimo našu predstojeću propast, ali i da damo sve od sebe da ublažimo njen neizbežan uticaj. Arhitektura je podbacila u postavljanju krova nad glavom i očuvanju naše prirodne okoline, pa će se sada morati - da se koristiti i za odbranu od sopstvenih zanemarenih nuspojava. Moramo vratiti veru u postepeni proces naspram samozadovoljnih hitaca u mraku. Nikakav čarobni megakišobran ne može da nas zaštiti od kiselih kiša i drugih atmosferskih opasnosti sa kojima se tek treba da se suočimo, ali održive prostorne intervencije i kolektivno vlasništvo nude tračak nade. Ovo jeste užasno mračna nit optimizma, ali je ipak optimizam.

I dok se kukavni pojedinci naše vrste pripremaju za bekstvo na drugu planetu, na nama je, mladim kreativcima i inženjerima, da se suočimo s izazovima i pobijemo čudovišta ekofašizma, čak i po cenu da ispadnemo preradikalni. Tu etiketu treba ponosno nositi. Ne bojte se oluje – pripremite kišobran! Otvorimo li um, možda ćemo i uspeti da napišemo obrat ove egzistencijalističke horor priče.