INTERVJU: DRAGOSLAV IVANIŠEVIĆ

Institucija dugačkog imena: Departman za vinogradarstvo, voćarstvo, hortikulturu i pejzažnu arhitekturu Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, među vinarima poznatiji je pod imenom Institut u Karlovcima. Zaista, Departman je nekada bio Institut, a iako je još pre nekoliko decenija promenio status, i dalje je to živa i ugledna naučna institucija sa postignutim ozbiljnim rezultatima na polju razvoja vinogradarstva. Njihova kolekcija sorti vinove loze uredna je i održavana, vinogradi i ogledna dobra u punoj snazi, lozni kalemovi, grožđe, pa i vina koja sami proizvode cenjeni su i dobro prodavani. Na čelu Departmana već pet godina je dr Dragoslav Ivanišević, koji za Vino & Fino govori o problemima sa sertifikovim sadnim materijalom u Srbiji, novostvorenim sortama vinove loze, probusu, grašcu i potencijalima Fruške gore.

Strategijom razvoja srpskog vinarstva koja je usvojena prošle godine, predviđeno je, između ostalog i da Ogledno dobro za vinogradarstvo u Sremskim Karlovcima ponovo bude uzdignuto na nivo Instituta. Zašto je to važno i dokle se stiglo s time?

Apsolutno jeste važno. Taj proces još nije pokrenut, ali se nadamo da će uskoro biti. U nacionalnoj strategiji stoji da treba da se formira Institut, za potrebe rada na autohtonim, ali i novim sortama. Mi smo ovde na lokalu počeli ozbiljne pripreme, međutim, da bi se formirao institut, moramo da imamo ozbiljan broj naučnih radnika, među kojima čak dvanaest doktora nauka. Suština je u ljudima i infrastrukturi, a za to je potrebna ozbiljna investicija. Navijam da se to uradi u okviru Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, jer je Fakultet pokazao da ume da brine o insitituciji, očuvavši je bez ikakve spoljnje podrške. Da bi institut bio samostalan moraš imati ljude. Dok ih ne bude dovoljno, to neko mora da premosti. Ne vidim drugo rešenje osim da to bude deo nekog univerziteta. Institut, odnosno današnji Departman, je od 1972. u okviru Poljoprivrednog fakulteta i sve veliko je urađeno u tom periodu. Svi rezultati koji su stvoreni, stvoreni su na fakultetu, što važi i za sorte kao što su župljanka i neoplanta koje je stvorio Fakultet, a rad na njima započet je na Institutu.

Često čujemo da je proizvodnja sertifikovanog sadnog materijala jedan od glavnih problema našeg vinskog sektora. Mnoge naše sorte nemaju takozvanu plavu etiketu koja garantuje bezbednost i poreklo loze, a sadni materijal se često kupuje u inostranstvu. Kako smo došli dotle i kako da to promenimo?

Ima tu raznih faktora. Moram da pomenem i tu davnu 2005. kada smo mi usvojili novi zakon o sadnom materijalu u kome su primenjeni svi evropski standardi o sertifikaciji, što je jako dobro. Pre toga, to u našem zakonodavstvu nije postojalo. Ali, tada smo došli u situaciju da se sve što je bilo pre toga anulira kao da nije ni postojalo. Primera radi, matični zasad grašca SK54 je urađen po šemi sertifikacije kako taj zakon propisuje, ali je urađen 15 godina ranije, kada zakon nije postojao i zasad je izgubio status. Tada smo za taj grašac i još neke sorte izgubili sedam - osam godina dok nismo došli do plave etikete. Naša rasadnička proizvodnja je stara, tradicionalna u dobrom smislu, ali su kalemari tada bili zbunjeni, nisu se snašli. Imamo zaista dobrih kalemara koji vrlo kvalitetno proizvode sadni materijal. Neki su u međuvremenu umatičili zasade i imaju plave etikete, ali ostao je problem sa starim sortama.

Grašac je jedina naša sorta koja je imala ozbiljnu klonsku selekciju. Šta je sa ostalim sortama?

Na primer, sa prokupcem se ozbiljno radi, ali trenutno možda ima i previše klonova prokupca – čak tridesetak. Neko treba da umatiči zasade kako bi se došlo do plave etikete. Rasadničari treba da preuzmu taj posao ili da ga rade sami selekcioneri. Institut bi trebalo da radi na tome, da ima kontrolu i predbazne matične zasade raznih sorti, od kojih će rasadničari uzimati

materijal i od toga proizvoditi sertifikovani sadni materijal. Neko treba da ima kontrolu nad time i da uradi početne stvari. Mi smo u poslednjih par godina formirali laboratoriju za sve vrste analiza na patogene, imamo nove mrežarnike, tako da u tom smislu imamo početnu infrastrukturu. Pravilnik o sertifikaciji mora da se izmeni, jer se drži šeme koja je najrigoroznija moguća i spora. Danas su laboratorijske analize pouzdanije i brže i taj ceo proces treba da se ubrza. Mi smo za ovu godinu prijavili nekoliko autohtonih sorti za proizvodnju predbaznog materijala. Sedušu, slankamenku, sremsku zeleniku, skadarku…

Posle koliko vremena će neko moći da kupi sertifikovani sadni materijal tih sorti?

Ako sve prođe kako treba, mi bi teoretski dogodine imali materijal. Videćemo kako će teći komunikacija sa Upravom za zaštitu bilja. Neki idealan scenario jeste da se dogodine može proizvesti bazni matični kalem koji će se koristiti za podizanje baznog matičnog zasada. Toga neće biti puno, možda pedeset do sto biljaka od svake sorte. To može biti bazni matični zasad koji će za dve-tri godine od sadnje moći da se koristi za skidanje određene količine ...

Da li smo u prošlosti grešili u pristupu kako lokalnim, tako i novostvorenim sortama? Danas grašac i prokupac vraćaju popularnost, probus i morava su ravnopravne sorte sa tradicionalnim, ali pre 10 godina bilo je drugačije…

Hajde da se vratimo na period od pre pedesetak godina, u vreme bivše Jugoslavije i velikih industrijskih kompleksa gde to nije ni bilo toliko značajno… Novostvorene sorte, kao što je župljanka, bez ikakvih problema su prihvatane i sađene na velikim površinama. Veliki problem bila je zabrana proizvodnje vina u privatnom sektoru koja je doneta 1970. godine. To je, po meni, bilo ubitačno za srpsko vinogradarstvo. NIje bio problem u tome što smo posle 1945. napravili velike kombinate, već to što su uništeni mali proizvođači. Tako smo izgubili stare sorte kojih je bilo puno više. Neki naši prethodnici su više akcenta posvećivali stvaranju novih sorti nego održavanju starih i smatrali da se na taj način može unaprediti proizvodnja. No, u poslednjih par decenija pojavilo se pitanje autohtonosti i lokalnosti. Mađari su to mnogo ranije prepoznali nego mi i izjednačili novostvorene sa autohtonim sortama. Da smo i mi to ranije uradili, bilo bi drugačije. Mađari i mi smo otprilike u isto vreme ponovo odobrili privatnu sadnju vinograda i proizvodnju vina, ali oni su odmah počeli da rade, dok smo mi imali težak period od decenije i po. Pritom, uopšte ne smatram da su i naši i mađarski stavovi od pre 30 ili 50 godina, kada su se sadile internacionalne sorte, kaberne, šardone i druge, bili pogrešni. Problem je što smo u tome preterali i zapostavili ostale sorte. Takođe, verujem da će novostvorene sorte zauzeti važno mesto. One su stvorene da bi unapredile kvalitet postojećeg sortimenta. Pravi put je da ih usvojimo kao naše i tretiramo jednako.

Probus je jedna od novijih sorti koja su doživele uspeh. Površine pod njim se šire ozbiljnom brzinom, sve više vinara ga proizvodi, ljudi ga vole i piju. Šta su sledeći koraci, mogu li i druge novostvorene sorte da krenu tim putem?

Put stvaranja sorte traje skoro tri decenije od trenutka kada osmislite šta biste želeli da ukrstite i kakav bi trebalo da bude rezultat toga. Tek onda dolazimo do umatičenja, šeme sertifikacije i tako dalje... To traje još nekoliko godina i tek onda sorta postaje dostupna proizvođačima. A potrebno je da prođe i niz godina da bi potrošači razvili želju za vinima od nove sorte. Kod probusa trebalo je da prođe 25 godina da bi zaživeo i da bi ga ljudi prepoznali i tek poslednjih desetak godina on se nešto intenzivnije sadi. To je zaista spor proces.

Posle probusa i sile koja ima sličan razvoj, stvoren je niz novih sorti sa raznim ciljevima. Probus i sila je čista vitis vinifera gde je bila ideja da se unapredi kvalitet starog sortimenta. Kasnije se javljaju i ideje da se stvaraju sorte koje će biti otpornije na niske zimske temperature pa tako nastaje, uz druge sorte, i petra koja u realnim uslovima izdržava, bez većih oštećenja, i mraz od -28 stepeni. Posle se formira i ideal sorte: da ima dobar kvalitet, stabilne prinose, da je otporna na faktore stresa kao što su temperatura, pepelnica, plamenjača i siva trulež. Tako nastaju sorte kao što su morava i panonija. Panonija, mogu reći, ima bolje agronomske karakteristike od morave, ali je morava polako zaživela i postaje vrlo značajna za centralni i južni deo Srbije. Posle toga, rad na stvaranju sorti se nastavio u kontinuitetu. Pre tri godine priznata je sorta dionis, i sad smo u fazi formiranja matičnih zasada i u narednih godinu-dve biće dostupna vinogradarima. Ipak, to što smo mi zadovoljni njenim karakteristikama ne znači da će ona biti prihvaćena, a moguće je i da će ona u budućnosti pokazati neku manu za koju sada ne znamo. Ceo ovaj proces se nastavlja, ubrzo ulazimo ulazimo u sezonu ukrštanja, a da li će od nečega što sada radimo nastati nova sorta saznaćemo tek za petnaestak godina.

Jedina lokalna sorta koja je prošla kroz pravi tretman selekcionisanja i zaštite je grašac. Danas je klon SK54, izdvojen na Institutu u Sremskim karlovcima, raširen po Srbiji, a širi se i u Hrvatskoj i Mađarskoj. Šta je razlog njegovog očuvanja i uspeha u odnosu na druge lokalne sorte?

Grašac je jako dobra sorta, bolja po svim karakteristikama od, recimo, slankamenke ili ružice. Grašac može da „ispegla“ sve greške vinogradara. I kad prerodi i kad slabije rodi, daje dobar šećer i dobar kvalitet. Pritom, to je vino na koje smo na ovim prostorima navikli. I ja volim da ga pijem. Sve to je sasvim dovoljno da sorta bude očuvana i rasprostranjena.

Grašac zaslužuje znatno veću pažnju nego što danas ima. On treba da vuče vinogradarstvo Fruške gore kada su bele sorte u pitanju, pre svega zbog svog kvaliteta i stabilnosti roda. Kod grašca nema velikih oscilacija, on je iz godine u godinu dobar ili odličan. Njemu treba posvetiti malo više pažnje, probati da se zelenom rezidbom rod drži u optimalnim parametrima, i pozabaviti se njime u podrumu.

Kako je izgledao put klonske selekcije grašca? Tri klona su na kraju priznata…

Put klonske selekcije je dosta spor, iako je malo kraći od stvaranja sorte. Počinje od što većeg broja čokota, sa ciljem da zadržimo osobine sorte da se ne bi degradirala. Mutacije najčešće daju negativne osobine sortama, ali to su spore promene koje se ne vide u vinogradu koji sad imamo, već u potomstvu. U najvećem broju slučajeva cilj selekcije je održavanja sorte, a ako nađemo nešto interesantno u smislu aromatike, sakupljanja šećera, to se izdvaja kao poseban klon. To je put koji se ne može skratiti. Profesor Cindrić sa svojim saradnicima je 1974. godine počeo klonsku selekciju sorte, a sedamnaest godina kasnije, 1991, priznata su tri klona. Jedan klon imao je rodnost na nivou populacije ali znatno većeg sadržaja šećera, i to je SK54. On se odlikuje i specifičnom aromatikom. Izdvojen je i klon 13 koji je po kvalitetu na nivou populacije ali znatno viših prinosa, i klon 61 koji je po osobinama između ova dva.

Karijerom ste vezani najviše za Frušku goru. U kom pravcu se ona kao vinogorje razvija?

Fruška gora je danas na zaista dobrom putu. Apsolutno je neprepoznatljiva po pitanju kvaliteta u odnosu na period od pre 10 godina. Podižu se vinogradi, tehnologija u podrumima je na zaista visokom nivou i to rezultuje dobrim kvalitetom vina. Možda je Fruškoj gori nedostajalo malo više autentičnosti, ali vidimo da se probus i grašac sada značajnije šire. Oni treba da budu pokretač cele regije. Fruškoj gori nedostaje samo vreme, možda i samo desetak godina, da dođe na mesto koje joj zaista pripada.