Aleksa Jadžić: „Zakletva pustinje“

Aleksa Jadžić

ZAKLETVA PUSTINJE

Prosvetljena istorija leži ispod večite borbe za premoć između sila tehnologije i magije. Tutnjao je potiljkom potmuli bol. Osećao je pesak pod šakama… Unutar matiranih čizama nadraživali su ga sićušni psamiti. Pokušao je da ustane. Dezorijentisanost mu zabridi kroz kičmu. Promukli odjek drobio je Haklerov um. Barjak crn kô noć... Čujem topot kopita... Borbena kočija? “Nekom tipu je sasut okvir u grudi!” Nemi stih počiva na pločniku... Braću odnose kuršumi! “Hakleru, bomaye! Hakleru ubi’ ga!“ Ulični psi... Lažu sebe u sebi. Pa, i ja sam samo uigrani huligan. Hohštapler... “Drhte ruke brate moj...” Lobanja bela kô zora... Suza pade na suvu, ispucalu zemlju. Zadrhta jedna od mnogobrojnih tetovaža na grudima. Bog mi sudi…

Ležao je. Davno izgubljene slike promicale su pod treptajima udaljene LED neonke. Život me stavio u stroj. Svaki dan isto. Kako otvorim oči dižem formu, spremu... “Na gotovs!” Učen da, kad čujem korak trupa, budem svestan da sam mrtav. “Mi smo gerila!” Defanzivci. Glave ošišane. Uniforma... Nazirao se obris zamornog daha pred nosom dok je slabašno opipavao na desnom boku nož, lampu i, na butini, futrolu sa glokom. Odrastao sam na asfaltu. Na marginama jurio snove... Naprezao se nepomični Hakler dok su mu duhovi prošlosti blistali u zenicama mešajući se sa fantazijom sadašnjosti. Leteo sam do vrha. Gledao kraljeve i prinčeve... Kula od karata se srušila. Ipak, postadoh as u ovoj igri punoj žandara. Ostavio prošlost iza. Znoj se slivao slepivši se s podlivom. Al’ kô da sam proklet… Ništa ne pomaže. Dovraga propala mladost!

Nadirala su sećanja u uglovima Haklerovih kapaka. Stojim na terenu za basket... Ljubim je. “Moram poći...” Odlazim bez pozdrava... Svako leti svome jatu. Cimnuo se telom, okrenuvši se na trbuh. Nema predaje dok me dragi Bog ne uzme!

“Heeej, verni drugari! Pesna zapejte, mene spomnete…!” kreštavi hor tenora se, dok je u pozadini tarlabučio radio, orio Zadužbinom – malenom kafanom koja je krasila beskrajnu, usijanu zemljurinu bez rastinja i busenja; negde između bunkera, snajpera, transportera na barikadi i đavoljih znakova koji su vrištali No passaran!

“Aj malo tiše sad...”, naredi Matori pojačavajući bežični bubanj vremena. “Na današnji dan, pre šest godina, 2170. na Zemlji je proglašeno vanredno stanje zbog nestašice vode. Crna statistika do sada pokazuje 8,6 milijardi preminulih, i 1,4 milijarde raseljenih lica. Podaci UN govore da ova Velika suša preti da…”, nemogavši više da sluša vesti, Baor zvonko poče testerisati vazduh kriglom: “Bezimene, ledene brojke… Kažu da će nam sve po spisku... taj, novi poredak.” Potvrđivao je glavom Saragan za šankom:

“Priča se da su ušli u svaku poru društva...”, objašnjavajući to davno rešenim tajnim ugovorima. Svi zabrundaju u znak slaganja.

“Ko zna šta krije ta arhiva...“ doda Cokula zaverenički, dajući šlagvort Saraganovoj hipotezi o zakopanim lažima, dilu i nameštenoj igri.

“Za mnoga pokolenja biće to stroga tajna”, zaključio je Cokula.

Gambi se lakrdijaški raskezi: “Kakva revizija zločina na nemogućoj postavci!“ Prasnu kikot. “Ej, to nije politički korektno“, Baor sarkazmom dopuni ovu mikroutopiju smeha.

“Prvo će nas uništiti sopstvena pohlepa”, promumla markantni glas pored čarobne kutije. Svi zaćutaše.

“Zapamti“, jačao je intenzitet, “sve je panta rei. Samo je služba uvek tu.“ Komandir Matori - zapovednik Sinajskih Medžaja, balkanskog specijalnog odreda unutar pokreta otpora protiv anarho-ekvalističke diktature u Evropi. Odavno je Matori osetio odrešene ruke serdara, krvave do lakata, koji zakulisno vladaju pacovskim kanalima večitih gradova. Niko ne zna ko spada pod čiju šapu. Ubijaju i muče kroz sve oblike društva. Nema pravde za grešnika bez garda... Uostalom, nesreća je tu, pred vratima. Pršti rat koji ne poštuje ni mrtve, a skrnavi kuće, spaljuje svetinje... U ubilačkoj pomami XXII veka unutar pećina zuje generatori i molitve. Ko će koga nadjačati... Ipak, znao je Matori da njegova tristoćudna hajdučija, okupljena sa svih strana, jeste probrana i odana roba.

Poslušnu tišinu zapara Cokulina pošalica da će svima doći glave četvrta faza nekog lunarnog sistema! Smešio se komandirov osedeli, kaubojski brk dok je prelazio pogledom preko svojih vickastih saboraca koje su prkos i dišpet prema mučnoj sudbi doveli u tajnu legiju, stacioniranu u ovu nastanjenu egipatsku pustariju. Lako je bežati umom kad nastane haos. Brk se vrati u žilave ivice ugledavši zamišljenog komandosa u ćošku, koji je bio tajna za ceo odred iako je u službi već tri godine. Nadimak, ponet iz Beograda, opravdavao je njegovu improvizadu života. Hakler. Šturo se znalo o njemu. Samo da je bio poznati reper i propali gimnazijalac. No, njegova znanja su prevazilazila diletantizam, te je Hakleru dodeljen delikatan zadatak u sferi parabologije - mlade discipline nastale 2126. kad su u Mađarskoj uhvatili signale iz kosmosa, te se svi setili Vanginih predikcija. Parabologija, kao grana futurologije, pozajmljuje teme i metode iz transhumanizma, antropologije, književnosti itd; a izučava predskazanja i stara predviđanja, ne bi li stekli uvid u uzvišenu istinu i upozorili civilizaciju na moguće hiperkatastrofične scenarije. Poslednjih mesec dana, Hakler je analizirao zapise češkog egiptologa Miroslava Barte, iz XXI veka, o proročanstvu u grobnici antičke kraljice Kentkaus III.

Matori je seo naspram Haklera. Radio je krčao o saznanjima pregovora Zemlje i kolonije na Marsu koja postaje nukelarna sila te traži nezavisnost; o procenama politikologa da će morske kolonije, usled osiguravanja potrepštinama, postati potpuno nezavisne od kopnenih ljudi... “S vremena na vreme, shvatim da vremena nema. Đavo se zaleće…”, ravnodušno se osmehnu Matori. Hakler je ćutao zagledan u tetovirani skup tačaka i crtica na komandirovim trošnim šakama, ukrašenim hematomima i modricama koje su ovi specijalci poput ordenja brojali. Dalje, prema podlaktici i ramenu, ređale su se šare stihova, skarabeja, Horusovog oka i Anka. Ove tetovaže nisu umetničke, već vid identifikacije, čina i pasoša medžaja još od drevnih vremena. Označavaju pripadnost određenom plemenu, kasti, klasi ili religiji. Tako je i sada. “Đavo je odnô šalu... Svi već zovu svoje bogove“, osećao je Matori tmurne Haklerove reči, “Ljudi uvek misle da je sada drugačije, da smo mi drugačiji, a nismo. Ne razlikujemo se od predaka.” Komandirove oči se zamračiše.

“Možda je moglo drugačije”, pokajnički odgovori Matori iako je znao da su globalni sukobi malih država, u koje se velike sile ne mešaju, počeli 2123. kroz proteste, molotovljev-koktele, ratove, i da će, po svemu sudeći, i završiti kroz zločine, krize, grobove, kosture, uz bespomoćne i bolesne... “Al’ nije. Sva proročanstva kažu da će populacija biti skoro zbrisana”, streljao je Hakler otvorenošću.

“Možda mi jesmo dinosaurusi. Vrsta koja prolazi… I možda živimo u svojim snovima”, nije bilo floskule koja je mogla izraziti komandirovu bol. “Ja opet izlazim na crtu”, pokazao je Matori palcem na vrata. “Oduvek je bilo tvrdo... Ali...”, pipnuo je kažiprstom arkadu, “u glavi je mirno. More, i komadić plaže. A čoveka bez duše pre će zalutali metak nego istina da pronađe.“ U dubini sebe, negde u nekom od najmračnijih kutaka podsvesti, Matori se ipak, licemerno, u potaji, složio sa Haklerom.

Pokraj prozora Cokula je sanjivo pratio zvezdu padalicu iznad geta, dok je Čveja, zalupivši vratima, vikao:

“ ‘Ajde razumijem, slomiš vodokotlić u kafani, pijan si. Shvatam i da svjetlo udara u oči pa slomiš sijalicu. Ali što ne znaš puštit vodu za sobom, a znaš ostavit česmu da teče majku ti nenormalnu?!“

Buknu glasan smeh kad Gambi odgovori da on nije alhemičar. “Gotovo, evo zora će...“, zevao je Cokula propraćen promuklim zujanjem s obzorja koje ga u sledećem trenu baci na pod, pokrivši mu telo srčom. Supersonično probijanje zvučnog zida sravnilo je pustinjske dine. Prolamala su se zvona u panici. Digni mač anđele, vidiš li šta rade?

Crne rupe u glavi gradile su stvarnost. Kao da je ceo život sanjao, sad se probudivši, Hakler je jasno spazio treperavu svetlost kojoj, prepušten instiktima u surovom trenutku, pođe u susret. Senke su ga pratile. Vrebaju priliku, opominjao se dok je puzao koristeći bol kao motiv. “Vreme ti curi kô peščani sat...” Video je Hakler pred sobom svetlosnu prikazu. Tot? U neverici se Hakler borio za dah uzvraćajući: “Dok druge orijentacije operišu unutar vremenskog horizonta, sudbina je izvan njega.” Prozirna iluminacija Tota odmeravala je ranjenika u prašini. “Ti, rob, koji slep i bos hoda, koji je idilu pomeo haubicom, iza kog ostade golet… smatraš da nije moguće odrediti kad će se konačni uzrok bića manifestovati?” smešio se Tot ozlojeđeno. “Sudbina daje osećaj ultimativnog završetka na osnovu kog se orijentiše život. Ona je beskonačnost koja određuje konačnost”, odzvanjale su Totove reči. Osvetnički se Hakler nasmeši zbog ovog valcera na mesečini. “Znači”, Hakleru se mutio vid, “ako prihvatimo kolaps kao činjenicu, shvatićemo to kao deo prirodnog toka? Jedan od potrebnih koraka koji vode ka ‘uskrsnuću’? Onda možemo da uradimo nešto po tom pitanju...” Tot se složi da je tako nekad trebalo da bude, ali sada…

Nemoć je prevladavala Haklerovim telom. Um se borio sa dušom. Uspeo je da izusti još bona mors za mene, pre nego što mu je duša odnela posvetu. Kamen

pade sa srca kao na papir suza. Pred Haklerom prohuja granica svemira koju krilonogo proleti, te se osvesti iza kulisa vasione. Naše beskonačje veličine je fotona oivičenog u zenici azurnog oka. Čestica, omeđena milionima svetova i denziteta, u koprenom, bezimenom bledilu koje ljudi žele da spoznaju. Protiv je oko 40 odsto pripadnika rase. Tas prevagnu. Ljudi odlučuju da pređu granicu. Vakuum se ispunjava… Antimaterija? Ne, nultitron? Plazma se izobličava. Tmina nas poput čvrste gumice orno briše… Svaka boja nestade za tren. Crvena, plava i žuta postadoše izmešane, crne i sive. Sve iščezle u bujici. Rastopile se. Brojim, sve nas je manje, i manje... Naš mikrokozam nestaje. Čovek uči bolno sporo. Zašto je nauka važnija od istine?

ISBN 978-953-8200-34-2