Dragi Stamenković, From a Journey Around China (extract

Забелешке са пута по Кини које је Драги Стаменковић224 направио током посете југословенске синдикалне делегације, која је трајала од 24. априла до 30. маја 1955. године. Том приликом је делегација посетила Беиђинг, Шангхај, обишла Манџурију, а на повратку се задржала накратко у Кантону. То је била прва званична југословенска делегација у посети НР Кини. По сведочењу Стаменковића, делегација је обишла разна предузећа, школе, културне и социјалне установе, упознала се са делатношћу синдикалних и других друштвених организација, разгледала је културне знаменитости и водила разговоре с високим кинеским руководиоцима.

Разговор с новоименованим кинеским амбасадором у Југославији.

Пекиншки музеј – бивши царски дворац. Посета Институту националних мањина. У међународној књизи

27. април – У једној укусно намештеној дворани Министарства спољних послова примио је пре подне нашу делегацију генерал Ву Сју Чуан, новоименовани кинески амбасадор у Југославији. Љубазно нас је поздравио и изразио своје задовољство што се с нама упознао у својој домовини. „Какви су ваши први утисци?”, упитао нас је. Жив, непосредан разговор, вођен у срдачној атмосфери, потрајао је читав сат. Испричали смо му укратко шта смо сви видели, изнели неке своје утиске. Затим смо расправљали о актуелним проблемима Кине. Амбасадор Ву Сју Чуан говорио нам је о неким тешкоћама с којима се бори његова земља. „Надам се да ова југословенска делегација у Кини неће бити и последња”, рекао нам је опраштајући се од нас. „И до виђења у Југославији.”

Аутомобилом смо се довезли до пред сам улаз у бивши царски дворац, окружен високим зидом и рововима. Водич нам рече да је резиденција подигнута још у првој половини 15. века, а доцније је у више махова дограђивана. Ту је сада музеј, један од највећих и најбогатијих у Пекингу.

Имао сам некада другачију представу о дворцу кинеског цара. Уместо огромне вишеспратне палате угледао сам много приземних павиљона, грађених у старокинеском стилу. Сваки павиљон служио је за посебну сврху. У једном од највећих налазило се стално боравиште царева. У засебном павиљону вршена су примања, а у једном је опет обављана церемонија царске женидбе. Показивали су нам павиљон у којем је цар одржавао седнице са својим министрима. Пред главним порталом налазе се два огромна лава од бронзе.

Улазимо у музеј. Свуд у стакленим витринама предмети баснословне вредности: керамика стара 3200 година, предмети од дрвета превучени лаком, бронзане фигуре, резбарије у слоновој кости, радови од птичијег

224 Драги Стаменковић, Са пута по Кини, Просвета, Београд, 1956. (од стр. 57)

перја, кристал, везови на свили. Сви смо били дубоко импресионирани овим древним сведочанствима класичне кинеске уметности.

У музеју су изложени и разни предмети који потичу из палеолитског и неолитског доба, ископани у провинцијама Фукјен, Квантунг и Чекјанг. Ту је и разно оружје из времена династије Шанг (1766–1066. пре н. е.).

Међу најинтересантније предмете несумњиво се могу убројати величанствени споменици који сведоче о веома развијеном културном и привредном животу у доба династије Хан (206. пре н. е. – 220. н. е.). На унутрашњим зидовима гробница у провинцијама Хопеј и Шантунг откривени су стари кинески сликарски радови који приказују различите сцене из свакодневног живота људи тог времена, као и читав низ домаћих и дивљих животиња и птица. Слике су рађене црвеном, плавом, жутом и црном бојом, а веома су лепо очуване.

Интересантни су разни предмети од порцелана за које се сматра да потичу из доба династије Суи (581–617. н. е.) и Танг (618–907. н. е.). Фигуре од глине из овог времена чувене су у свету по ванредној уметничкој вредности.

Посебну атракцију представљају дела старих мајстора сликарства у одељењу старина. Слике рађене кистом на свили: пејзажи, цвеће, птице, животиње. Ретко богатство и хармонија боја! Како ли је тек изгледао царски дворац некада – пре него што су га за време Другог опијумског рата опљачкале британско-француске трупе!

На каменим степеницама рељефи, а около у дворишту бронзане фигуре лавова, корњача, рода. У једном углу огромне вазе од бронзе. У царском женидбеном павиљону цртежи који приказују церемонију венчања.

И у овом музеју затичемо много света, скромно обучене Кинезе које свакодневно виђамо на пекиншким улицама.

После подне смо, заједно са делегацијом из десет држава посетили Академију националних мањина. Прво смо водили разговор са замеником управника и наставницима Академије.

Кина представља многонационалну јединствену државу, у којој већи део становништва чини националност Хан. Шездесет националних мањина, које насељавају претежно периферне области Кине, броје око 40 милиона људи. Али они чине тек око 6% укупног становништва ове државе.

У Академији и у још неколико сличних институција у земљи обучава се просветни, стручни, уметнички, књижевни и политички кадар из редова националних мањина. То је у складу с принципима националне политике изложеним у Уставу НР Кине.

Беиђинг

У пекиншкој Академији националних мањина, која је основана 1951, налази се 1930 студената који представљају 48 националних мањина. Већином су то мушкарци, девојака има свега око четири стотине. У ходницима, дворанама, учионицама виђамо младе Тибетанце, Монголце, Казаке, Ујгуре, Узбеке, Туе, Таџике, и још многе друге припаднике мањина из разних крајева Кине. Ти млади људи после завршеног школовања поново ће се вратити у свој родни крај где ће добити одговарајуће функције у администрацији, просвети, санитету. Од њих ће умногоме зависити успех у спровођењу недавно преузетих мера којима је првенствено циљ побољшање социјално-економског положаја мањинског становништва и спровођење основних демократских реформи. „Националним мањинама”, рече нам заменик управника Академије, „сада је признато право на ограничену аутономију. Органи власти аутономних покрајина и области, поред осталог, сами управљају локалним финансијама, организују локалне снаге јавне безбедности. Мањине су потпуно изједначене са националношћу Хан у свим подручјима друштвене и политичке активности.

Некада није било тако, за време династије Манџу, Монголци су били прогањани и угњетавани. У 17. и 18. веку они су седамдесет година пружали огорчен оружани отпор владајућем режиму, али без нарочитог успеха. Да би учврстила своју владавину у Унутрашњој Монголији, династија је одлучила да ову област постепено насели припадницима националности Хан. Патње монголског становништва наставиле су се и у 20. веку. Чанг Кај Шек је порицао Монголцима свако национално обележје, иако је у питању народ који у границама Кине броји око милион и пет стотина хиљада становника. Ситуација се променила тек 1947. године када је после протеривања куоминтаншких снага основана Аутономна област Монголија.

Сличан је био положај и осталих националних мањина. На хиљаде припадника националности Хуи, који исповедају ислам, масакрирани су од стране куоминташких трупа у Североисточној Кини.

Из давних времена сачувала се ова песма националности Чуанг (провинција Квангси):

После корења, једемо лишће као прут су мршава наша тела, одевена у дроњке. Кад ће се осушити сузе у очима сиромаха? Ми морамо већ једном стрести хиљадугодишњи јарам.

Прошле године, на заседању Земаљског народног конгреса представник мањине Миао говорио је о положају својих сународника пре ослобођења. „Куоминтаншке трупе су 1943. дошле и убиле неколико хиљада људи дуж обале Бистре реке. Нису поштедели ни трудне жене. Попалили су преко 2000 наших кућа. Нашем народу било је забрањено да говори матерњим језиком, жене су морале да секу косу, а спаљиване су сукње и остала национална ношња... Ноћу смо морали да се покривамо асурама. Наше жене стиделе су се да иду у оскудној одећи коју су једино смеле да носе...”

III. ИЗ КИНЕСКОГ ПЕРА

Мало је оних који ме разумеју, Ретки су они који ме следе.

Лао Ци

134

Избор из савремене кинеске поезије Два кинеска песника: Гу Ченг и Хаици Гу Ченг225 顾城

Човек једне генерације

Црна ноћ ми је дала црне очи Са њима тражим светлост Април, 1979.

Осећање

Небо је сиво Пут је сив Кућа је сива Киша је сива

225 Гу Ченг је рођен 1956. године у Беиђингу. За време Културне револуције, 1969. године, у оквиру програма преваспитавања, са оцем одлази у североисточни део Кине, на фарму свиња. Ту учи да слика и пише поезију. Прве радове објављује 1978. године. Био је члан групе песника и интелектуалаца који су покренули, у оно време, авангардни часопис Данас. Од 1987. године активно учествује на бројним песничким манифестацијама широм света. На позив пријатеља, 1988. године, одлази на Нови Зеланд. Ту, на једном острвском имању започиње нови живот, бавећи се земљорадњом, сликарством и књижевним стваралаштвом. Године које следе, на професионалном плану, доносе му много успеха. Држи предавања у Америци, Немачкој, Енглеској, Шпанији, Холандији, Румунији, итд. Објављује нове збирке поезије и филозофски есеј Скица за философију природе. А онда, после бизарних заплета, 8. 10. 1993. године, убивши најпре супругу, трагично окончава свој живот. Један је од најдаровитијих песника своје генерације.

Кроз ово самртно сивило Прошла су два детета Једно јаркоцрвено Једно светлозелено Јул, 1980.

Ја сам једно размажено дете

Можда ме је Мама размазила Тврдоглав сам

Желим Да сваког трена Будем леп као оне разнобојне воштане писаљке Желим Да на вољеном белом папиру могу Да нацртам трапаву слободу Да нацртам једне очи које никад Неће проливати сузе Једно небо Један део небеског перја и лишће Светлозелену ноћ и јабуку

Желим да нацртам јутро Да нацртам осмех који може видети роса Да нацртам љубав сваке младости Љубав без патње Да нацртам вољену Из маште Она није видела тамне облаке Њене очи су боје неба Она ме вечно гледа Вечно, гледа Да никад не обори главу

Желим да нацртам далеки предео Да нацртам чист видик и талас Да нацртам пуно пуно срећних река Да нацртам брежуљак -------Пуно изниклих прозирних длачица Да их нагнам да се што ближе ослоне једна на другу Да их нагнам на љубав

Да их све нагнам на немо пристајање Да свако тихо пролећно ницање Постане рођендан маленог цвета

И још мислим да нацртам будућност Ја је нисам видео, није ни могуће Али знам да је лепа Нацртаћу њен јесењи капут Нацртаћу неколико упаљених свећа и лишће јавора Нацртаћу многа срца која су из љубави Према њој умрла Нацртаћу венчање Нацртаћу један рано пробуђени празник И на њега ћу да налепим целофанске папире од бомбона И слике северних бајки

Ја сам једно тврдоглаво дете Желим да ижврљам све несреће Желим да велику земљу Сву исцртам прозорима Да све очи навикле на таму Навикнем на светлост Желим да нацртам ветар Да нацртам највиши планински гребен Да нацртам жудњу источног народа Да нацртам море -------Бескрајно срећан глас

Најзад, у углу папира Још желим да нацртам коалу Која седи у тами викторијанске џунгле Која седи на мирној грани Занета Она нема дом Нема у далеком крају остављено срце Она само има пуно пуно Бобичастих снова И велике велике очи

Желим Мислим Али не знам зашто Немам воштане писаљке

Зашто немам бар један обојени тренутак Ја само имам себе Своје руке и ране Само имам један по један Исцепане вољене беле папире Послаћу их да потраже лептире Послаћу их да се изгубе из данашњице

Ја сам једно дете Једно размажено дете мајке илузије Тврдоглав сам

Март, 1981.

Избегавање

Преко оштрог камења Ишао сам Ка морској обали

„Реци, Разумем све језике света”

Море ми се насмејало И показало ми Птицу која плива Рибу која лети Пешчану обалу која пева

О оним вечним питањима Није изустило ни речи Октобар, 1980.

Принцезин гроб Оне кажу Хладно

Како изгледа хладно Не знам

Оне на путељку завичаја Испред мајчиног гроба Спустиле цвеће Цвеће спустиле

Петнаест година Дрвеће изгледа тако велико, тако велико

Септембар

Прокрчио сам пут до планине Да ти наберем воће и дам Убрао сам га Са оног сасушеног дрвета Пре сто година Плодови веселих боја Дао сам ти их, дете моје

Твоја коса

Пружена до земље Пружена Подигао си главу И топло ми се осмехнуо

Август, 1993.

Ја и ти

Чекање

Свет је покисао Звезде сјајем плаше људе

Скупио сам кишобран Скупио сам облак кишних капи Време се окренуло до поноћи Подупире пете бога

Још те нема Још те чекам ... ...

Старо дрво

Старо дрво Прастаро У ноћи црно плаши људе

Уплашило нас је Тако смо присни, тако припијени Није му по вољи

„Познајем ти баку Рећи ћу те деди Аха!”

Ћутимо Слушамо Као добра деца

Ноћни повратак

Земља је мрачна и тиха Протеже се само ред уличних светиљки

Сенке дрвећа наклоњене и туробне Прекриле путељак поред улице

Срце ми час топло час хладно Моја жудња нестална као дух

Избегавање

Не желиш да садиш цвеће Кажеш: „Нећу да га гледам како лагано вене” Да Баш зато што избегаваш свршетак Избећи ћеш и сваки почетак

Повратак кући226

Видим твоје руке Које од сунца крију очи Видим твоју косу Покривену малом капом Видим сенку твојих дланова Смејеш се Сан Не познајеш ме Еони нас раздвајају

226 Једна од последњих песама Гу Ченга посвећена је сину.

Напустио сам те Плашим те се Љубави моја Од стакла Плашим те се На степеницама си ми пружио руке И рекао: Пан Хоћеш ли да те поведем кући

Док спаваш, Видим ти сузу У руци стискаш бели цвет Тукао сам те Рекао си да је то несташни тата урадио Рекао си: Тата ме воли Ти све знаш Сан Не знаш колико мислим на тебе Океан нас дели Његова вода грли твоје острвце На њему има дрвећа Има бакиних и твојих играчака Колико чезнем да те загрлим У овим тамним ноћима

Сан Хоћу само ово да ти кажем Сан, волим те Ово је само за тебе Нико није чуо Љубим те, Сан Хоћу да се вратим кући Поведи ме

Тако си мали А знаш Да ћу се вратити Да те видим, Да те стиснем у наручје Сан, ти си Сунчев зрак И ја сам зрак Сунца

3. 9. 1993.