Chinese Poets – Gu Cheng and Haizi

Хаици227 海子

Село

У селу живи мајка са децом Син расте Mајка немо гледа

У трсци Село је бели чамац Моја сестра се зове Цвет трске Моја сестра је лепа

227 Хаици, раније познат као Чa Хаишенг, рођен је у марту 1964. у Чавану, Гаохе, округ Хуаининг, провинција Анхуи. Године 1979. примљен је на Правни факултет Универзитета у Беиђингу, а након дипломирања 1983. предавао је на Кинеском универзитету политичких наука и права. Већина његових најбољих дела објављена је након његове смрти. Хаици је последње године свога живота провео фасциниран тибетанском културом и ћигунгом. Имао је само двадесет пет година када је легао на шине, чекајући да га прегази воз. То се десило 26. марта 1989. године у Шанхаигуану, у провинцији Хебеи. У тренутку смрти, са собом је имао четири књиге: Библију, Валдена Хенрија Дејвида Тороа, Сплав Саула Хилде и Изабране приче Конрада. Од 1984. до 1989, за мање од пет година, Хаици је написао изненађујући број вредних дела, укључујући кратке песме, поеме, песничке драме и белешке. Међу њима су најутицајније његове кратке песме. Како је сам песник говорио, његове кратке песме су апсолутно лирске, са снагом оштрице и засецима секире.

Дрво глога

Нећу те срести вечерас Вечерас сам срео све на свету Али тебе нећу срести. На измаку лета Ватреноцрвени глог Као бицикл високе богиње Као девојка која се плаши планина Немо стоји на вратима Неће дотрчати Ка мени! Ходам сумраком Ветар дува ка далеким равницама У сутон привићу уз себе усамљено стабло Дрво глога! У магновењу! Глог Седећу под твојим дојкама до зоре. Тако Мале, тако лепе дојке глога На бициклу високе богиње У рукама кметова Угасиће се ноћу

Песме за последњу ноћ и први дан

Вечерас је твоја црна коса Усамљена ноћ на стенама Пастир са снежнобелим овцама Окружује мрак око аеродрома

Ноћ иде на спавање раније од мене Ноћ је Божја рана Ти си моја рана Стадо оваца и цвеће су ране камена

Снежна планина Великим снегом окружује мрак око аеродрома Богиња снежне планине обучена у свеже цвеће једе звери Вечерас је деведесет девет снежних планина далеко изнад раја Изазивају ми несаницу

Месец

Дим горе-доле Месец је бели мајмун који копа бунар Месец је бели мајмун на реци који се смеје

Колико само пута прокрваре ране враћене небу Бели мајмун се прелио преко сахат-куле Месец је нацерени бели мајмун Месец се сам сломио Месец је раније већ био сломљен

Јесен

Јесен је дубока орлови се скупљају у дому богова У завичају богова орлови говоре Јесен је дубока Ванг (цар) пише поезију Јесен је дубока у овом свету Добијено није добијено Што је требало да се изгуби одавно је изгубљено

Окренути се океану, топлом пролећном цвету

Од сутра ћу бити срећан човек Хранићу коње, цепати дрва, путовати светом Од сутра ћу водити рачуна о храни и поврћу Имам кућу окренуту ка океану са топлим пролећним цвећем

Од сутра ћу са сваком вољеном особом разменити писма Рећи ћу им своју срећу Оно што ми је срећна муња рекла Свима ћу рећи

Свакој реци, свакој планини, наденућу топло име Странче, ево и тебе благосиљам Желим да имаш светлу будућност Желим да имаш љубљену и са њом заснујеш дом Желим да на овом свету пронађеш своју срећу Желим да будем са океаном и топлим пролећним цвећем

Августовска чаша

Пролази август планине јасне Поравнати успони и падови реке Тек сада видим небо Небо је више од прошлих дана

Понекад бих помислио Да прави песник седи у чаши августа Гледајући у облаке који долазе и одлазе Можда те никада нећу видети јасно Празна чаша пуна мојих изломљених стихова Празна чаша —— увек чује мој урлик! О оче у празној чаши Бич изнутра нас спаја и шиба

Јесен

Са нашим костима које леже на земљи Напиши на песку: Младост. Онда узми остарелог оца Време је дуго правац кретања прекинут Животињски страх испуњава нашу поезију

Чији глас може да допре до јесење ноћи дуготрајна бука Покрива наше костуре који леже на земљи ———— Дошла је јесен Нема ни трунчице праштања и нежности: Јесен је дошла

Дневник

Сестро, вечерас сам у Делинги228, ноћ је обавијена велом Сестро, вечерас имам само Гоби

На крају равнице, руке су ми празне Не могу задржати ни сузу од туге Сестро, вечерас сам у Делинги Ово је пуст град на киши

Осим пролазника и оних који живе у Делинги ------ вечерас

228 Име града у којем се налази седиште монголске и тибетанске аутономне префектуре Хаики у северној провинцији Ћингхаи у Кини.

Ово је једина, последња, лирика. Ово је једина, последња, равница. Враћам камен камену Нека победници победе Планински јечам ове вечери припада само њој Све расте Вечерас имам само прелепу Гоби празну Сестро, вечерас ме баш брига за људе, само мислим на тебе (Избор и превод са кинеског: Радосав Пушић)