Syllogistic Figures

Формални поредак Ји Ћинг хексаграма, Лајбницов бинарни рачун и системи модуса Аристотелових силогистичких фигура**

мср Михајло Стаменковић* мср филозоф, мср професор језика и књижевности докторанд Филолошког факултета Универзитета у Београду докторанд Филозофског факултета у Новом Саду

Сажетак: Триграми, уређени у Фу Хсијев систем, показују трослојну бинарну структуру. Сличну структуру имају и силогизми. Модуси Аристотелових силогистичких фигура имају трослојно устројство премиса-премиса-закључак. Услед квалитативно-квантитативне одређености премиса и закључака, сваки модус трансформативно досеже шест слојева – по моделу: у сваком од три по два, тј. свака премиса/закључак испољава по две вредности из основне бинарне (јин-јанг) релације. Триграми се у геометријскоаритметичком низању развијају у систем шездесет и четири хексаграма. Аутор представља Лајбницову рачунарску интерпретацију тог система. У њој се Лајбниц ослања на Бувеово откриће Шао Јонговог поретка хексаграма. Аутор користи Лајбницов бинарни или дијадички рачун, у његовом својству транскултуралне технологије, да назначи могући правац истраживања искрслих корелација између система свих модуса свих силогистичких фигура и изворно кинеског система триграма и хексаграма.

Кључне речи: триграми, хексаграми, Лајбниц, бинарна релација, геометријска прогресија, превођење система, Аристотел, силогизам, модуси

1. Увод

Слика 1 представља најранији небески след, заснован на Фу Хсијевом уређењу осам примарних триграма (Huang 2009: 46).310 По предању,

** Овај чланак представља извод из мог завршног мастер рада Изазов корелативног мишљења: Примена Лајбницове бинарно-аритметичке интерпретације система хексаграма Ји-ђинга на истраживање система модуса Аристотелових силогистичких фигура, одбрањеног 29. 09. 2021. на Филолошком факултету Универзитета у Београду, под менторством проф. др Радосава Пушића. Изостављен је средишњи одељак (трећина) мастер

реч је о систему симбола који је начинио први цар (Fú Xī, 伏羲), оснивач свеукупне културе, односно кинеске цивилизације, а који је пре неких пет хиљада година проводио живот препотопске дужине и крепости. По много чему, може му се наћи пандан у хеленском Кекропу. Мене овде пре свега занимају ове „његове” фигуре, односно њихово комбинаторно удвајање које резултира системом 64 хексаграма.

Слика 1: Фу Хсијев систем триграма или „Ранији небески след”

Триграмске и хексаграмске фигуре занимају ме засад поглавито због њихове логичке структуре, те због правила и система њиховог развоја и узајамног произилажења. Већ са слике се види да је у питању логички

рада, тј. а) приказ разлога, начина и особености историјског настанка Лајбниц-хексаграми конвергенције, као и б) представљање, те моја операционализација, појма транскултуралне технологије, као могућег смисла овог мог пројекта – обоје претежно према Binary as Transcultural Technology: Leibniz, Mathesis Universalis and the Yijing (Batchelor 2004). * stamenkovicmihajlo151@gmail.com 310 Пратећи распоред 1–8, транскрибовани називи триграма се преводе са: небо, језеро, ватра, гром, ветар, вода, планина и земља. Дакле, то су природне појаве у својству принципа (за њих се може рећи и да фигурирају као формални симболи својеврсних априорних структура сазнајуће свести), припадни на пет примарних стихија: метал, вода, дрво, ватра, земља. Осам триграма такође одговара странама и међустранама света. Цар је син неба, а човек се уопште схвата као трећа, посредујућа енергија, синтеза две основне енергије – неба и земље. Могућа структура породице покрива се означавањем триграма 1 и 8 оцем и мајком, док остали триграми фигурирају као мушка и женска деца: најстарија, средња и најмлађа. Хексаграмске комбинације триграма (два триграма, горњи и доњи), у њиховој правилној смени, онако како су окупљене у Ји-ђингу, означавају најразличитије законе природе, политике и морала, а сваки од хексаграма јесте белег и интерпретација древне кинеске повести. Узгред примећујем да ова систематизација триграма, као и структуре хексаграма – најстарије, средње, најмлађе, те горње, доње – такође подсећа на начин Аристотеловог ословљавања термина и премиса његових силогистичких фигура. У Ји-ђингу се налазе и друга – најразличитија по врсти, заиста многа по броју и најчуднија по квалитету – значења за сваки од ових триграма.

правилан геометријски распоред, тј. у њему је на делу правило следа унутар система или трансформацијско правило његових елемената. Оно је, штавише, исто (тј. симетрично) у оба смера – и у 1–8, и у 8–1 – те чини затворен, кружни и савршен аутогенеративни систем (autopoiesis).

У овом раду излажем Лајбницово одређивање формацијског правила система триграмских и хексаграмских фигура (одељак 2), а затим образлажем свој начин апликације – читања система триграма/хексаграма Лајбницовим бинарним рачуном – на одговарајуће превођење система модуса силогистичких фигура (одељак 3). То превођење у овом раду, у коначници, и приређујем.

Приметио сам на самим фигурама триграма да се њихова трослојна структура бинарних релација – где непрекинута/пуна линија означава yáng (陽) принцип (+ фаза, позитиван пол, мушки принцип, 1 итд.), а прекинута/пропустљива лиња yīn (陰) принцип (– фаза, негативан пол, женски принцип, 0 итд.) – баш у томе поклапа са аристотеловском логичком структуром силогистичких фигура. Наиме, управо по бинарности премиса и закључака – која је у тој структури двострука, тј. квалитативна и квантитативна – а којом се омогућује трансформација датог модуса силогистичке фигуре, као дводимензионалног триграма, у одговарајући хексаграм. У овом раду се, дакле, сасвим ограничавам на утврђивање заиста постојећих формалних корелација, а за касније остављам испитивање обима, досега и могућег значења преклапања које између модуса и триграма/хексаграма овде откривам.

Овде је реч о почетном делу истраживања система модуса Аристотеловог категоричког силогизма, и то из перспективе кључа који је Лајбниц, врло чудним сплетом околности, нашао као одгонетку за систем триграма и хексаграма, а који се приписује Фу Хсију. То истраживање, између осталог, чини аритметичко-рачунарску аналитику одломка Аристотелове Прве аналитике у својству прилога даљем систематолошком истраживању аристотеловске формалне логике. Оно би, у некој наредној фази, требало да са синолошком компонентом и садржински ступи у интеркултурални хибрид превођења. Али и тамо и овде стало је до свих могућих – збирно, квалитативно-бинарних и квантитативно-бинарних комбинација – валидних модуса. Тачније, свуда је стало до свих могућих трослојних, односно шестослојних бинарних комбинација – давале оне валидан модус, односно силогизам, или не. А таквих је комбинација 64. Исто колико и хексаграма – и чак у идентичном поретку као код Шао Јонга (邵雍, Shào Yōng, неоконфуцијански учењак). Са потоњим је поретком пак Лајбниц и имао посла, а о томе је овде реч.

2. Лајбницово бинарно-аритметичко читање система триграма и хексаграма

У овом одељку издвајам релевантне садржаје Лајбницовог чланка којим он приступа француској Академији наука: Explication de l’arithmétique binaire, qui se sert des seuls caractères 0 et 1 avec des remarques sur son utilité et sur ce qu’elle donne le sens des anciennes figures chinoises de Fohy (1703). Одатле парафразирам значајне ставке и посуђујем одговарајуће слике и табеле. То потом допуњујем елементима и табелама, које је Лајбниц предвидео али изоставио, а које јасно показују управо оне битне правилности, релације и комбинације које демонстрирам и на модусима силогизама.

Лајбниц објашњава очигледан и уобичајени аритметички рачун бројања – као прогресију десетица. Наиме, броји се редом – али и уз помоћ – десет цифара, од 0 до 9. Када се дође до десет, када тај број треба записати, тада се користе две прве цифре, 1 и 0, дакле 10. Пошто има само десет цифара на располагању, за записивање следећег броја у низу, мора се користити синтетичко понављање прве две цифре. Процес се аналогно правилно понавља. Притом се прогресија десетица заправо огледа у понављању „пута 10”, сваки пут када се дође до броја који захтева увођење још једне цифре: 100, 1000, 10000, итд.311 То је, дакле, 10n прогресија; овде и сам експонент (n) почиње од 0 и развија се истим начином као и све што у првом реду истог развоја проистиче из базе 10. Реч је о рекурзивној функцији – која се собом у себи понавља и уписује. На нивоу дивинације Ји-ђинга, то би одговарало концепту self-fulfilling prophecy, тј. некаквој себе-афирмативној дивинацији.

Лајбниц у датом чланку извештава да је он, уместо ове прогресије десетица, дуги низ година (у односу на 1703, када је чланак изашао) употребљавао најједноставнију могућу прогресију: прогресију двојки, односно елементарног бинарног пара 0 и 1. Нашао је да је она нарочито пробитачна за усавршавање науке о бројевима. Користећи само две цифре, броји се: 0, па 1, али већ за записивање броја два морају се комбиновати прве две, дакле 10; број три је, логично, 11, а број четири онда мора бити 100; број пет је 101, итд. Овде је на делу основнија 2n прогресија, као темељ и модел описаној 10n прогресији. Јер, као што се у Таблици 1 јасно види, и

311 У којој мери то данас чини уобичајени начин бројања и рачунања показује се у потпуности апсорпције, односно у верности репликације, баш оваквог аритметичког процеса унутар колоквијалних израза широм говорних језика света. Али постоје и културалне идиосинкразије, попут оних у изразима осамдесетица преко „20 пута 4” у француском, или великих бројева путем 10000 у кинеском (уместо преко 1000).

овде се понавља исти след (записа пута „10”) 10, 100, 1000, 10000, итд., али за бројевне вредности 2, 4, 8, 16, итд. Скрећем пажњу на једну значајну особеност (начина записивања) на овој таблици. Нуле које се додају испред записа једном формираног броја не мењају његову вредност. Ма колико нула да напишем испред прве и почетне нуле, то је и даље нула. Исто важи и за број један који се записује са 1, за број два који се записује са 10, за број три који се записује са 11, итд. Међутим, број „сувишних” нула односи се на број цифара који се предвиђа за записивање, тј. на број пројектованих цифарних места (за)датог записа (хексаграмска нотација тражи 6 цифарних места). Тако да ако имам само једно цифарно место на располагању, могу да напишем 2 броја (0 и 1). Ако располажем са 2 цифре, могу да напишем 4 броја (00, 01, 10, 11). Са 3 цифарна места омогућено је 8 бројева, са 4 16, са 5 32, са 6 цифара 64 броја, итд. И у овом следу се потврђује 2n прогресија. Примећујем да се овде увек ради о генерисању статистичког језика са n-грам вокабуларом над бинарним алфабетом, односно о одговарајућем аутомату коначног стања. Важно је маркирати ово статистичко-комбинаторно место стапања аритметике и лингвистике, које је начео Лајбниц. У том смислу посебно је примамљиво истражити и опште лингвистичке импликације силогистичког система, заједно с његовим евентуалним аритметичким и синолошким интерпретацијама.312 За потребе овог рада пак од пресудног су значаја троцифрени и шестоцифрени бинарни бројеви, тј. системи комбинација на предвиђена 3 или 6 цифарних места: 000 до 111 (записи првих осам бројева, 0–7), односно 000000 до 111111 Таблица 1. (записи прва шездесет и четири броја, 0–63).

Лајбниц као главно преимућство оваквог начина записивања и рачунања бројева наводи то што се из њега, одмах и на први поглед, пружа

312 За опште лингвистичко, односно граматичко истраживање система хексаграма в. Hexagrammatics: Rules and Properties in Binary Sequences (Schulz 2016).

гола евиденција самог резона прослављеног својства дупле геометријске прогресије – као оног што јесте на делу у низању целих бројева.313 Другим речима, овај начин бележења и представљања (овде у аритметици), собом и на себи, остварује основни рационалистички идеал и захтев: јасност, очигледност, (само)испостављање разлога. У том смислу главно је то што се у оваквом запису ма којег природног броја, одмах, на самом том запису, јасно виде и записи свих осталих различитих природних бројева, а којих је дати број збир; односно, на самом запису тог броја одмах је евидентно које остале, узајамно различите и мање природне бројеве, он у себи садржи као своје сабирке, тј. од којих је таквих бројева он (елементарно) састављен. Тако запис 111, за број 7, одмах на себи јасно и очигледно показује да се састоји из бројева записаних као 100, 10 и 1; он, самим собом, без потребе бројања, рачунања и рачунаљки, издаје разлог и доказ тога да је бројевна вредност 7 збир бројевних вредности 4, 2 и 1. Пренето на најшири контекст, то би се односило на оствареност преимућства савршене кореспонденције ознаке означеном, тј. на оптималну транспаренцију другог у првом.

Лајбниц истиче да дато својство олакшава свако мерење, будући да захтева најмањи број мерних јединица, тј. пружајући вишак (записне) вредности користи се најмањи број елемената. Другим речима, постиже се највиша разноврсност на најједноставнији начин. С тим у вези, он истиче да се предност овог начина развијања и изражавања природних бројева огледа и у томе што се њиме много лакше изводе и демонстрирају све врсте рачунских операција (те пружа примере за сабирање, одузимање, множење и дељење). Лакоћом њиховог извођења искључује се свака потреба за нагађањем и покушавањем постизања резултата, односно потреба за учењем напамет (као у таблици множења). Насупрот таквим несавршеностима, каже Лајбниц, унутар бинарног начина записивања све што је неопходно бива показано и доказано на самом извору.

То не значи да Лајбниц предлаже да се уобичајена пракса бројања десетицама замени бројањем двојкама. Чему учити исто, каже он, само другачије и отпочетка, а будући да се оно већ уврежило као напамет научено; као и с обзиром на то да је бројање по десет знатно скраћеније, тј. запис бројева није онолико дугачак. Штавише, он поручује да би бројање са по 12 или 16 цифара било још пожељније.314 С друге стране, рачунање

313 „On voit ici d’un coup d’œil la raison d’une propriété célèbre de la progression géométrique double en Nombres entiers, qui porte que si on n’a qu’un de ces nombres de chaque degré, on en peut composer tous les autres nombres entiers au-dessous du double du plus haut degré” (Leibnitz 1703: 85–86). 314 Данас, у математици и рачунарству, употребљава се управо хексадецимални бројевни систем – након десет стандардних цифара, за обележавање преосталих 6, користе

по два надокнађује своје слабости у погледу дужине записа тиме што оно чини најфундаменталнији начин науке као такве, као и начин којим се омогућују нова открића везана за саму употребу бројева (уопште, а посебно у погледу на геометрију).315 Јер, каже Лајбниц, свођење свих и сваког од бројева на њихове најједноставније принципе – на бинарну устројеност нулом и јединицом – раскрива појаву најчудеснијег реда, како у свему, тако и у сваком од делова свеукупности. На самом поретку бројева, изложеном у Таблици 1, Лајбниц поентира непосредну показаност владавине правилно периодичног циклуса у бесконачном понављању: 01, 0011, 00001111, итд. Могу рећи да се овде примарна бинарна супротност, 0–1, увек понавља у собом посредованом растуће-усложњеном облику себе – и баш тиме производи све остало.

Лајбниц закључује начелно изношење преимућства начина, којег овде хеуристички препоручује, указивањем на правоугаоне линије унутар Таблице 1. Оне су повучене с намером да се нагласи уочљиво, непрестано понављање структуре, која је сваком линијом уоквирена, у свакој следећој структури (истог типа, али друге сразмере), што долази одмах испод претходне и простире се до следеће правоугаоне линије. Њима Лајбниц исцртава строгу правилност геометријског распоређивања развоја аритметике природних бројева геометријском прогресијом. У његово преимућство убраја се и то што тај начин записивања и распоређивања јасно показује да квадратни, кубни и остали степени бројева, те триангуларни,316 пирамидални и остали фигуративни бројеви – у тој мери поседују сличне циклусе да се њихове табеле могу непосредно исписати, тј. без претходног рачунања. (Крајња епистемолошка консеквенца проналажења владајуће периодичности или циклуса у датом истраживачком домену – код Лајбница се испоставља у израчунљивости сваког знања, односно његове енциклопедијске позиције унутар система тоталне, универзалне науке.) Коначно, каже Лајбниц, ово на први поглед развучено, отегнуто и расипничко прегнуће, напослетку постаје изврсно средство штедљивости рачунања, којим се притом може несметано напредовати у

се слова, најчешће А–Ф. Занимљиво је пак да традиционалне кинеске мерне јединице, из древне прошлости, такође имају базу од 16, а кинеска рачунаљка suàn pán (算盘), поред тога што обавља децималне, направљена је и за вршење хексадецималних прорачуна. 315 „Mais le calcul par deux, c’est-à-dire par 0 et par 1, en récompense de sa longueur, est le plus fondamental pour la science, et donne de nouvelles découvertes, qui se trouvent utiles ensuite, même pour la pratique des nombres, et surtout pour la Géométrie, dont la raison est que les nombres étant réduits aux plus simples principes, comme 0 et 1, il paraît partout un ordre merveilleux” (Leibnitz 1703: 87). 316 Питагорејски свети τετρακτύς је четврти триангуларни број; његов геометријски распоред чини једнакостраничан троугаони след 10 тачака. То овде није без значаја, али изискује засебно упоредно истраживање.

бесконачност, и то према чврсто одређеном правилу – што треба да чини бесконачну предност Лајбницовог бинарног записивања, рачунања и развоја.317 Мање постаје више, а више мање.

Таблица 2

Сам Лајбниц пак налази да је поводом овог рачуна особито задивљујуће баш то што његова 0–1 аритметика истодобно чини и одгонетку Фу Хсијеве таблице триграма. По Лајбницу, Фу Хси је изричито краљ и философ. Њега, како он то каже, Кинези сматрају оснивачем њихова царства и њихове науке.318 Стога, ако се узме да пуна/непрекинута линија означава јединство или 1, а прекинута/изломљена линија означава ништа или 0, онда кружни распоред таблице система триграма (приложен на почетку рада) – овде дат у линеарном низу Таблице 2 – заправо представља узорни, фундаментални начин развијања првих осам бројевних вредности, 0–7.

Тиме је, дакле, дат узор, основна формула развијања свих осталих бројева, али и свега осталог под капом небеском, укључујући и њу (ипак је реч о Фу Хсијевом „следу ранијег неба”). Наиме, нумеричко одређивање суштина подједнако је карактеристично и за Лајбницово и за кинеско

317 „Et une prolixité dans le commencement, qui donne ensuite le moyen d’épargner le calcul et d’aller à l’infini par règle, est infiniment avantageuse” (Leibnitz 1703: 87). 318 „Ce qu’il y a de surprenant dans ce calcul, c’est que cette Arithmétique par 0 et 1 se trouve contenir le mystère d’un ancien Roi et Philosophe nommé Fohy, qu’on croit avoir vécu il y a plus de quatre mille ans et que les Chinois regardent comme le Fondateur de leur Empire et de leurs sciences” (Leibnitz 1703: 87–88). Могло би се рећи да су по Лајбницу Кинези изгледа остварили Платонов идеал философократије још у неолиту. А одмах у наставку стоји: „Il y a plusieurs figures linéaires qu’on lui attribue, elles reviennent toutes à cette Arithmétique; mais il suffit de mettre ici la Figure de huit Cova comme on l’appelle, qui passe pour fondamentale, et d’y joindre l’explication qui est manifeste, pourvu qu’on remarque premièrement qu’une ligne entière — signifie l’unité ou 1, et secondement qu’une ligne brisée – – signifie le zéro ou 0”. Лајбницово la Figure de huit Cova односи се на 八卦 bā guà, „8 прорицатељских цртежа/знака”. Cova представља транслитерацију изговора guà (алтернативни начин његовог записивања је kua, а отуд cova), карактера 卦, који се подједнако односи на 8 бинарних, јин-јанг фигура од по 3 линије, као и на 64 јин-јанг фигура од по 6 линија. Тек је окцидентални, неутаживи апетит разграничавања, једно и јединствено guà почео преводити са „триграми” у првом, односно „хексаграми” у другом случају – почевши од Леговог превода Ји-ђинга, из 1899. године (Legge 1963).

корелативно мишљење.319 Та формула се може сматрати фундаменталном зато што исцрпљује све могуће бинарне комбинације (са понављањем) на три предвиђена цифарна места, тако да се тек са увођењем четврте цифре омогућује прелазак на записе двоцифрених бројевних вредности, као онога што је само следећа и изведена етапа, а све остало мора бити изведено из тих примарних осам комбинација. Простим увођењем нових цифарних места – тј. ма колико прекинутих линија ставили изнад триграма, ма колико нула додали испред његовог троцифреног записа – осам примарних комбинација никада не мења своју бројевну вредност и оне увек остају довољна најмања основа целог система. Укратко, то је максимум једноцифрених бројевних вредности које могу да се обележе са највише три места, тј. са највише три бинарне цифре-линије: то је највећи најмањи скуп довољан да се уочи и демонстрира правило пута развијања бесконачности.

Приликом превођења у бинарни запис, Лајбниц се опредељује за читање по којем прва/почетна линија јесте она са врха триграма, као у Таблици 2. Такав поступак није неупитан из кинеске перспективе.320 Упркос општем тону његовог удивљења древном кинеском коду, наредне Лајбницове ставове такође ваља узети са опрезом и дистанцом. Лајбниц сматра да су Кинези

319 Уп. (Ryan 1996: 68): “The correlative thinking shared by Leibniz and Shao [Yong] gives an indication of common interests. Both emphasized creation ex nihilo (or in Shao’s case, at least creation for the formless material force, (qi)) and considered the binary system to be its symbol. Leibniz took his concept of creation to be a reason for the explanatory power of the binary system, since it ’gives an admirable representation of the Creation. It is that following this method, all numbers are written by the co-mingling of the unit and zero, much the same as all creatures coming uniquely from God and nothingness. ... It is not said in vain that all essences are like numbers. ...’ Leibniz saw things, essences, and natural laws as structurally analogous to their sufficient reason, their primordial creation. Thus, he believed that thought and language could and should be perfectly correlated with the binary structure of nature. Moreover, the harmonious correlations that numbers exhibit are not explainable, but instead are themselves the rock-bottom basis of all explanations of things. Numerical harmonies form the basic structure of all ideas of things that even God could not have made to be otherwise but was logically compelled to follow in his creation of the cosmos. Leibniz says: ’God wills the things which he understands to be best and most harmonious ... What then is the reason for the divine intellect? The harmony of things. What the reason for the harmony of things? Nothing. […] This depends on the essence itself, or the idea of things. For the essences of things are numbers’”. 320 Пре свега, у кинеском писму и правилу писања карактера постоји стриктни ред потеза њиховог записивања. Карактери за бројеве 1, 2 и 3 – 一 , 二 и 三 (yī, èr, sān) – пишу се, додуше, одозго надоле; али по њима се, тј. из њиховог узајамног односа, види да је јединица, као прва и почетна линија, заправо на дну. У прилог томе говори и теорија и пракса Ји-ђинга, где се почетном линијом изричито сматра она на дну триграма и хексаграма. То је од посебног значаја: у зависности од опредељења за почетну линију може доћи до инверзије неких од бинарних записа са 0 и 1, тј. до различитих бинарних записа исте триграмске/хексаграмске вредности.

изгубили право знање значења Фу Хсијеве таблице триграма, пре више од хиљаду година, те да их од најразблуднијих плодова маште, што су их они у међувремену везали за овакво распоређивање линија, морају ослободити управо радишни и разборити Европљани (то се пак показује као последица посебне језуитско-фигуристичке методологије читања и превођења321). Тако Лајбниц у овом чланку, из 1703. године, сведочи да је испрва, у преписци, послао (1701. године) приказ своје методе бројања нулом и јединицом Јоакиму Бувеу (Joachim Bouvet, 1656–1730), језуитском мисионару са намештењем на двору цара (Ћинг династије) у Пекингу – а Буве је био тај који је у послатом бинарном разбрајању разазнао кључ Фу Хсијевих фигура. Лајбниц је, у Бувеовом одговору, од језуите добио и једну верзију кинеског уређења система 64 хексаграма, као (испоставиће се, нетачно) приписану овом древном философском владару, тј. као да је тај систем од памтивека и био развијен управо по предложеном бинарном моделу, на датом узорку до бројевне вредности 63. А то је Лајбница потпуно убедило да су њих двојица Европљана управо дешифровали прастару кинеску загонетку. Лајбниц у дотичном чланку тврди да систем ових триграма и хексаграма представља најстарији познати споменик науке на свету, а то закључује на основу поновног успостављања њиховог истинског значења (онако како су он и Буве то схватили, односно онако како је у томе он учествовао).322

Овде прилажем табеле (1–3) система хексаграма, које сам израдио у складу са Лајбницовим аритметичко-геометријским кључем читања истог – а то је уједно кључ који сам употребио за разматрање поретка модуса Аристотелових силогистичких фигура. Фасцинантно је у њима непосредно сагледавати прегршт беспрекорне математске и логичке правилности развоја и упаривања. Из табела, које чине квадратне матрице, може се видети да – у сваком реду и у свакој колони – горњим и доњим триграмом одговарајућих хексаграма, односно десном и левом троцифреном секвенцом бинарних

321 “Figurism was the view that all cultures spring from the ancient Judeo-Christian line and that their pre-Christian histories contained intimations of the future Christian teachings” (Ryan 1996: 83). 322 “Les Chinois ont perdu la signification des Cova ou Linéations de Fohy, peut-être depuis plus d’un millénaire d’années, et ils ont fait des Commentaires là-dessus, ou ils ont cherché je ne sais quels sens éloignés, de sorte qu’il a fallu que la vraie explication leur vint maintenant des Européens. Voici comment : Il n’y a guère plus de deux ans que j’envoyai au R.P. Bouvet, Jésuite français célèbre, qui demeure à Pékin, ma manière de compter par 0 et 1, et il n’en fallut pas davantage pour lui fairere connaître que c’est la clef des figures de Fohy. Ainsi m’écrivant le 14 novembre 1701, il m’a envoyé la grande figure de ce Prince philosophe qui va à 64, et ne laisse plus lieu de douter que la vérité de notre interprétation, de sorte que l’on peut dire que ce père a déchiffré l’énigme de Fohy, à l’aide de ce que je lui avais communiqué. Et comme ces figures sont peut-être le plus ancien monument de science qui soit au monde, cette restitution de leur sens, après un si grand intervalle de temps, paraîtra d’autant plus curieuse” (Leibnitz 1703: 88).

бројева, суверено влада по један од примарних триграма, односно одговарајућа елементарна троцифрена конфигурација. Сваки од 64 члана добија се укрштањем тих подеока-владара, као подеока координатних оса, а то укрштање консекутивно позиционира дотичне производ-чланове, попуњавајући целину координатног система. У свакој колони (а исто важи и за сваки ред), уз њену владајућу секвенцу, понављају се све остале изворне секвенце првих осам чланова, по правилу њихове (али и опште/првобитне) генезе. То се изводи по реду развијања првих осам триграма у кружном распореду. Прво се броји од 000 до 111, где, притом, као непроменљива основа, или доњи триграм, остаје апсолутни почетак, 000 (тако се генерише ред на дну табела 1–3); онда се за основу узима 001, први следећи број, те се и над њим понавља првобитни осмочлани кружни низ (а генерише следећи ред табела); онда је основа следећи број по реду, 010, над којом се опет понавља цео низ; итд.323 Аналогно важи и за колоне.

323 Табела се овако симетрично, квадратно/кружно, следећи пут потпуно затвара тек са 12 линија, односно на предвиђених 12 бинарних цифара, тек као комбинација два хексаграма, а тако образована матрица броји 212 (642, 4096) чланова. С тим је пак човеку (сем ако није некакав вансеријски савант) немогуће непосредно баратати.

У повратку на Лајбницове ставове из остатка чланка који у овом одељку обрађујемо, пре свега вреди истаћи високо мишљење које он гаји спрам дубине и продорности Фу Хсијеве кодификације. Наиме, управо поредак хексаграма изложен у Табели 1 њему је Буве представио као да је легендарни Фу Хси (трећи миленијум п. н. е.) доиста био његов творац. Лајбниц то сасвим прихвата, не знајући да је реч о поретку хексаграма који је приредио Шао Јонг, представник неоконфуцијанизма из 11. века н. е. Тако се Лајбницово „погрешно” дивљење базира на његовој исправној убеђености у то да у прастара времена бинарна или дијадичка аритметика нипошто није могла бити лак и приступачан концепт, као што је то она нама; будући да смо ми на њу већ свикли у уобичајеном бројању по десет, од којег онда треба (тако-аристотеловски-рећи) само одстранити вишак.324 Овде би се, заједно са Јунгом, ваљало оградити: можда нашим и кинеским прецима такав концепт није био свесно приступачан, али можда он ипак јесте одувек и увек приступачан – психоидно, архетипски.325 С тим у вези, испоставило се да само настајање система хексаграма, наравно, по својој природи није било експлицитно математско, већ дивинаторско, те да су многобројне (како кинеске, тако и иностране) нумеричке и нумеролошке интерпретације уследиле тек знатно касније.326

324 Уп. (Leibnitz 1703: 89): „[C]et accord [између Фу Хсијевих фигура и Лајбницове табеле бројева] me donne une grande opinion de la profondeur des méditations de Fohy. Car ce qui nous paraît aisé maintenant, ne l’était pas du tout dans ces temps éloignés. L’Arithmétique Binaire ou Dyadique est en effet fort aisée aujourd’hui, pour peu qu’on y pense, parce que notre manière de compter y aide beaucoup, dont il semble qu’on retranche seulement le trop. Mais cette Arithmétique ordinaire pour dix ne paraît pas fort ancienne, au moins les Grecs et les Romains l’ont ignorée et ont été privés de ses avantages. Il semble que l’Europe en doit l’introduction à Gerbert, depuis Pape sous le nom de Sylvestre II, qui l’a eue des Maures d’Espagne”. 325 Уп. (Schöter 2011: 6): „[T]hese symbols have an important property: they are binary. That is, the gua [триграми и хексаграми] are already expressing their information in the most fundamental units of information theory – the bit. This property makes them extremely flexible as a form of notation. It has been reported […] that the psychologist Jung and physicist Pauli speculated that the counting numbers form the lowest level of archetypal structure. (In Jungian psychology an archetype is an essentially irrepresentable basic form that bridges the physical and mental domains and provides common organizing structure for the content of thought. Because archetypes are not purely psychological, Jung called them psychoid.) It is of great interest […] that they suggest that a mathematical structure could form the basis of the psychoid archetypes; however, I wish to suggest an alternative mathematical structure for this basis. […] the notion of polarity sits at the foundation of the metaphysics of the Yijing [баш као код Лајбница] and this [...] is the obvious choice for the base archetype. Thus, as patterns of polarity, the gua are not only fundamental from an information theoretic perspective, but also from the perspective of psychoid archetypes”. 326 „Zhouyi [хексаграмско језгро Ји-ђинга] began as a book of divination concerning war, sacrifice, and marriage without moral or mathematical concerns, and gradually became a more complex document” (Nelson 2011: 395). С тим у вези уп. (Nelson 2011: 377–378): „Leibniz,

Лајбниц, такође погрешно, сматра да обична аритметика десетица није тако стар изум, да је Грцима и Римљанима била непозната, те да је њу у Европу увезао папа Силвестер II, из арапског трезора науке шпанских Мавара.327 Затим, пошто Кинези верују, пише Лајбниц, да је Фу Хси такође творац знакова кинеског писма, (тобожњи) аритметички рад овог првог патријарха може бити јемство да и карактери кинеског писма садрже значајан ресурс за истраживање и боље разумевање природе бројева и идеја, тј. уколико је Фу Хси у основе кинеског писма заиста унео обзире науке бројевних односа. Тако Лајбниц бинарним рачуном Ји-ђинга гледа кроз сочиво универзалне карактеристике, тј. у потрази за њеном изградњом.

Лајбниц на крају чланка истиче да се главна, парадигматска вредност његовог начина (бинарног развоја и) записивања огледа у томе што се на основу њега – кроз његов принцип, и у њему – сваки из појмова изводив разумски закључак непосредно показује на самом запису тих појмова. Он признаје да још увек не зна да ли је и у самом кинеском писму утеловљено такво преимућство, те да ли би стога оно могло да послужи као основа за изградњу фамозне универзалне карактеристике. Али он изражава спремност да – дотичне пронађене подударности ради – и кинеску ортографију

Hegel, and Derrida did not know the Yijing’s earlier history as the Zhouyi, a Bronze Age Zhou Dynasty work concerned with divining success in war and sacrifice through reading auguries. Nor did they appreciate its complex transformations in Chinese traditions, from the early Confucian interpretation that emphasized its ethical character and the Confucian–Daoist syncretic reading of Wang Bi to the cosmological and metaphysical systematizations of later Neo-Confucians such as Shao Yong and Zhu Xi. Nonetheless, even if Leibniz and Hegel inadequately understood the Yijing’s textual history or its early and later reception in the Chinese context, their discussions of this seminal Chinese work indicate distinct approaches to interpreting others and other cultures, and this reception raises issues of the epistemology, hermeneutics, and politics of intercultural communication. The task of interpretation, and hermeneutics as the art of interpretation, involves addressing questions of how to interpret others through traces, signs, and artifacts. Over this distance and separation of self and other, such encounters can also evoke questions of how to interpret the natural world as it is mediated through language, history, and culture. Such concerns potentially problematize the idea of philosophy itself – whether it is exclusively European as Hegel and his antagonistic reader Derrida end up concurring, or whether it has – despite itself – a more universal and indeed a genuinely philosophical import, as indicated by Leibniz’s response to the Yijing and Chinese thought.” 327 У енглеском преводу овог Лајбницовог чланка (http://www.leibniz-translations. com/binary.htm) дато место иде уз следећу напомену: “In his ‘Discourse on the natural theology of the Chinese’ (1716), Leibniz repeated his claim that Gerbert (i.e. Gerbert d’Aurillac), who was pope from 999 to 1003, introduced the decimal system to Christian Europe. […] Leibniz’s claim is mistaken; although Gerbert is traditionally believed to have introduced Arabic numerals to Christian Europe, he did not introduce the decimal system”. Takođe treba imati na umu sledeće: “Aristotle appears to have given some attention to this subject [аритметичких скала], and informs us, that a people of Thrace counted by periods of fours, as the Greeks did by periods of tens. The ancient Arithmetic, however, was so entirely different from the modern, that, comparatively, it was of very little consequence what scale it employed” (Carey 1818: 109).

укључи у процес изналажења универзалног рачуна, којим би се могли генерисати и кинески карактери.328 У сваком случају, изгледа да је Лајбницу битно наћи управо онај облик који већ по себи, тј. собом у одговарајућем исцрпном поретку таквих облика, доказно јемчи за свој смисаони садржај: саобразност и јединство облика и садржине – непосредна очитаност једнога у другом. То је питање „формалног” захтева који мора бити задовољен да би уопште могло бити говора о истинитом говору. А то је оно што се, на управо разрађен начин, по мени да тематизовати и код Аристотела поводом система комбинаторно могућих модуса силогистичких фигура.

У обрис шире релевантне перспективе спада то што је Лајбниц на основу ове кодификације радио на конструкцији рачунарске машине.329 Његов бинарни аритметички рачун – за који је прихватио да се подудара са кинеским бинарним геометријским поретком, а који је сматрао прастарим – чини основу савременог рачунарства и програмирања. Наиме, рачунарски процесори обрађују транзисторске податке о присуству или одсуству електронског сигнала, у смислу да исти постоји или не постоји на одговарајућој меморијској алокацији – а то ће рећи: опет су 0 и 1 основни битови. Бајт (по преовлађујућем IT стандарду) као меморијска јединица од 8 битова онда представља октаграм, тј. осмоцифрени бинарни број, којим се може изразити 28 илити 256 бројева, односно комбинација. Данас се (у сферама најшире, комерцијалне употребе) користе процесори који у тренутку баратају са 32 или 64 бита, тј. са 4 или 8 бајтова.

Осим тога што тако прочитани тип хексаграмских структура, као што се да видети, неочекивано испливава и на другим научно-технолошко-формалистичким местима савремености,330 овај говор о реалистич-

328 Уп. (Leibnitz 1703: 89): “Or comme l’on croit à la Chine que Fohy est encore auteur des caractères chinois, quoique fort altérés par la suite des temps ; son essai d’Arithmétique fait juger qu’il pourrait bien s’y trouver encore quelque chose de considérable par rapport aux nombres et aux idées, si l’on pouvait déterrer le fondement de l’écriture chinoise, d’autant plus qu’on croit à la Chine, qu’il a eu égard aux nombres en l’établissant. […] Cependant je ne sais s’il y a jamais eu dans l’écriture chinoise un avantage approchant de celui qui doit être nécessairement dans une Caractéristique que je projette. C’est que tout raisonnement qu’on peut tirer des notions, pourrait être tiré de leurs caractères par une manière de calcul, qui serait un des plus importants moyens d’aider l’esprit humain”. 329 Уп. (Serra 2009): “In this text of 1710 [Leibniz, “Brevis description Machinæ Arithmeticæ, cum figura”] Leibniz described his arithmetical machine, on which he worked from 1673. It allows to do multiplications by moving a mobile part of a notch towards the left, just as when we do multiplication with our hands. This machine represented significant progress in comparison to Pascal’s calculating machine of 1645 […]. The process invented by Leibniz was used in all mechanical calculating machines until 1960s, before electronic calculation appeared”. 330 Уп. (Smith 2006: 467–468): “In contemporary East Asia, the Yijing continues to thrive, as it has for at least two thousand years, serving as a divinatory text, a book of wisdom, a source

ком утврђивању присуства или постојања, сам по себи, већ дотиче и кључну ствар Аристотелове онто-логике – овде макар копуларно: је[сте]није. Онда и није неко посебно чудо пронаћи хексаграме и у њој. Постоје, нпр., и скорашње научне студије из генетике које управо тематизују подударност правила развоја и распоређивања система 64 хексаграма спрам структуре следа и упаривања „меких” и „тврдих” аминокиселина приликом изградње ДНК ланца, односно упаривања кореспондентно бинарно изграђених триплета нуклеотида.331

Вреди нагласити и то да се распоред и развој хексаграма у класичном Ји-ђингу у потпуности разликује од Лајбницовог. Међутим, уз све погрешке, изгледа се може рећи – а с обзиром на то да се различите нити аналогија ове врсте настављају развијати и у интелектуалном и научном раду савремености, чак се и демонстрира – да је Лајбниц бинарним читањем хексаграма збиља ударио у тражену универзалистичку вену.

of psychological guidance, and an inspiration to writers, artists, musicians, mathematicians, and scientists. To be sure, during the twentieth century the work was denounced periodically by various Chinese governments – most persistently and aggressively by the People’s Republic of China from 1949 to the late 1970s. But even in the PRC there has been a dramatic revival of interest in the Changes, particularly in the 1980s – a phenomenon known in the Chinese press as Yijing re (‘Yijing Fever’). One question of particular interest to Chinese scholars is whether the Yijing anticipated modern scientific theories, from computer logic and eight-tier matrix algebra to the structure of DNA”; (Smith 2006: 471, 472): “Marxist scholars, for their part, sought to link the Yijing to newly introduced philosophical concepts such as dialectical materialism, as well as to the notion of changing relations of production. […] Still other intellectuals sought to understand the Yijing in terms of modern Western science, beginning with the apparent link between the Changes and binary mathematics […]. Over time, such thinkers – Westerners as well as Chinese – have come to use ‘data’ from the Yijing to show connections to a great many different realms in modern mathematics and science, from linear algebra and quantum mechanics, to molecular biology and computer coding”. 331 Уп. (Castro-Chavez 2012): “Three binary representations of the genetic code according to the ancient I Ching of Fu-Xi will be presented, depending on their defragging capabilities by pairing based on three biochemical properties of the nucleic acids: H-bonds, Purine/Pyrimidine rings, and the Keto-enol/Amino-imino tautomerism, yielding the last pair a 32/32 single-strand self-annealed genetic code and I Ching tables. Methods: Our working tool is the ancient binary I Ching’s resulting genetic code chromosomes defragged by vertical and by horizontal pairing, reverse engineered into non-binaries of 2D rotating 4x4x4 circles and 8x8 squares and into one 3D 100% symmetrical 16x4 tetrahedron coupled to a functional tetrahedron with apical signaling and central hydrophobicity (codon formula: 4[1(1)+1(3)+1(4)+4(2)]; 5:5, 6:6 in man) forming a stella octangula, and compared to Nirenberg’s 16x4 codon table (1965) pairing the first two nucleotides of the 64 codons in axis y”.

3. Основа транскултуралног мрежног превођења система модуса силогистичких фигура у комбинаторни рачун са синолошким корелацијама

„Premisa je govor koji potvrđuje ili koji odriče nešto ο nečem. Ovaj [govor] je ili opšti [univerzalan],332 ili pojedinačan [partikularan], ili je neodređen. Nazivam opštim [univerzalnim] pripadanje ili nepripadanje jednom subjektu, koji je uzet opšte [univerzalno]. Pojedinačnim [partikularnim] nazivam pripadanje ili ne-pripadanje jednom subjektu, koji je uzet pojedinačno ili ne-opšte, – a neodređenim pripadanje ili ne-pripadanje, bez označavanja da li je ono opšte ili pojedinačno. […] Naime, bilo da se dokazuje ili da se pita, silogizam se stvara na osnovu pretpostavke da nešto nečemu pripada ili mu ne pripada. Iz toga izlazi da će jedna silogistička premisa uopšte biti afirmacija ili negacija nečega povodom nečega, na način kao što smo rekli [to jest da pripadanje može biti opšte, pojedinačno ili neodređeno]. Silogistička premisa je demonstrativna ako je istinita i dobijena pomoću principa prvobitno pretpostavljenih [pomoću aksioma, tih principa nauka koji se ne mogu dokazati]. […] Terminom nazivam ono na šta se rastavlja premisa [sastavne delove premise]. A ova se rastavlja na predikat i subjekt ο kome je [predikat] afirmiran, – bilo da su [subjekt i predikat] vezani glagolom ’postojati’, ili da su odvojeni glagolom ’ne postojati’. […] Isto je [znači isto] reći da se jedan termin nalazi u drugom [terminu] kao u celini, i da je jedan termin pridat drugom, koji je uzet u opštem [univerzalnom] smislu. Kažemo da je jedan termin opšte afirmiran kad se u subjektu ne može naći ništa [nijedan deo] ο čemu ne bi važio drugi termin. Isto objašnjenje važi za izraz: ’ne biti nijednome pridat’. Svaka rečenica [premisa] pretpostavlja ili čisto pridavanje, ili nužno pridavanje, ili slučajno pridavanje. Od ovih premisa jedne su afirmativne, a druge negativne, – prema svakom od njihovih modaliteta pridavanja. A od afirmativnih i negativnih premisa jedne su opšte [univerzalne], druge pojedinačne [partikularne], a neke su opet neodređene.” (Aristotel 1970: 85–87)

Премиса је, дакле, говор, реченица, исказ. Запажа се одмах да је у премисама Аристотелових категоричких силогизама увек на делу укрштај двоструке бинарне релације. Релацију квалитета чине афирмација и негација. Афирмацију препознајем и разумем као yáng или 1, а негацију као yīn или 0. Без квалитета нема премиса, јер нема ни пририцања ни одрицања, ни припадања ни неприпадања, тј. нема предикације. То касније користим као основ за давање предности квалитету при изради обрасца за

332 Угласте заграде у наводима из домаћег превода Органона, К. Атанасијевић, као и напомене у њима, припадају преводитељки. Угласте заграде (као и њихови евентуални садржаји) дате у курзиву су моје.

бинарно записивање премиса. Релацију квантитета чине универзалност и партикуларност. Ту, аналогно претходном, за универзално држим да потпада под yáng или 1 – будући да означава јединство, целину и континуитет; а за партикуларно да је yīn или 0 – будући да означава издвојеност, део и прекид. Без квантитета има премиса, с тим што су оне онда квантитативно неодређене. Одмах треба истаћи околност по којој „сваки” и „ниједан” (као и њима хомологни облици) имају потпуно исти квантитет (укупности) – само што је у тим случајевима кроз идентичну квантитативну вредност већ прошла квалитативна бинарна опрека и произвела одговарајућу граматичко-језичку диференцијацију. Другим речима, овде (тј. у особености српскохрватских језика) „сваки” већ припада афирмативно-универзалној премиси, а „ниједан” негативно-универзалној. Та се истоветност јасније и непосредније уочава на изразу за партикуларни квантитет, који (у конвенцији већине [макар] индоевропских језика) остаје „(по)неки”, тј. са променом квалитета премисе не мења свој граматички облик. Такође је јасно да се овде квантитетом искључиво одређује субјект, а не предикат: у датом Аристотеловом силогистичком оквиру не постоји исказ типа „(сваком) Б припада свако А”. У силогистичким премисама (овде категоричког типа, али и шире) предикат је квантитативно неодређен. Зато конверзија афирмативно-универзалне премисе може дати само афирмативно-партикуларну. Силогистичка премиса постоји у 4 комбинације од по два елемента основне бинарне релације:333 1. Афирмативно-универзална премиса:334 „Сваком Б припада А”. У складу са Лајбницовим кључем, овде предлажем следеће правило редоследа записивања са 0 и 1 одговарајућих вредности, као садржаних у датом исказу, тј. у премиси. Наиме, традиционална ознака афирмативно-универзалног исказа је а. Ова премиса стога се формално логички записује и као АаБ. Будући да такав запис традиционално значи да се термин слева, као предикат, пририче термину здесна, као субјекту – да не бих разбијао ту основу, те из специфичне потребе бинарног начина записивања (премиса, закључака и самих силогизама) који предлажем – силогистичке премисе надаље записујем у облику аАБ. Применом Лајбницовог кључа на тај облик могу узети да дата премиса (или закључак) са ознаком а казује да је вредност њеног квалитета 1, а квантитета 1 (yáng–yáng или ⚊ и ⚊), аАБ = 1–1АБ.

333 Те комбинације чине основ контролисаних природних језика, рачунарски читљивих, који служе машинском учењу/комуницирању у области ОПЈ, односно вештачке интелигенције (уп. Sowa 2000). 334 У наставку постаје јасно зашто, мимо конвенције, у именовању премиса стављам квалитет на прво место.

2. Негативно-универзална премиса: „Ниједном Б не припада А”. Традиционална ознака је е (yīn–yáng или ⚋ и ⚊), еАБ = 0–1АБ. 3. Афирмативно-партикуларна премиса: „Понеком Б припада А”. Традиционална ознака је i (yáng–yīn или ⚊ и ⚋), iАБ = 1–0АБ. 4. Негативно-партикуларна премиса: „Понеком Б не припада А”. Традиционална ознака је о (yīn–yīn или ⚋ и ⚋), оАБ = 0–0АБ.

Овде усвајам тротерминску структуру Аристотеловог силогизма, тј. запис у линеарном следу три термина, ABC, тако да се задржи правило предикације слева-надесно (уп. Lynn 1965: 384–386). То овде значи да су AB и BC премисе, а AC закључак. Овакво записивање добро објашњава Аристотелове одредбе узајамне удаљености термина у могућим силогистичким фигурама, као и то зашто он сматра да је логички одрживо постојање само 3 силогистичке фигуре. Наиме, под датим правилом предикацијског записа могуће су само три комбинације: ABC (1. фигура), BAC (2. фигура) и ACB (3. фигура). Узајамна удаљеност/позиционираност термина тиче се оваквог записа: ако је у свим могућим терминским комбинацијама 3 силогистичке фигуре, ABC, BAC и АCB, B увек средњи, а A и C су крајњи термини, онда се на самом запису BAC такође види да је C удаљеније од A у односу на средњи термин, а на запису ACB да је А удаљеније од C у односу на средњи (в. Aristotel 1970: 93, 97).

Ваља пак приметити да образац силогизма ABC (1. фигура) може припадати једино још увек квантитативно неодређеном силогизму, чије се премисе само квалитативно одређују. У том случају су комбинаторичке (а нипошто логичке) могућности тријаде силогизма – две премисе са једним закључком – у потпуности саобразне могућим триграмским комбинацијама и одговарајућем Лајбницовом бинарном запису. Ове основне комбинације су увек исте у случају обрасца неодређеног силогизма, сасвим индиферентно распореду термина, тј. независно од тога којој би фигури категоричког силогизма, као квалитативно-квантитативно одређеног, тај распоред припадао. Нпр., неодређени силогизам са две афирмативне премисе и афирмативним закључком одговара Лајбницовом запису 111, односно 000 111. У Табели 4 дајем преглед свих могућих трослојних бинарних структура: свака формално одговара премиса-премиса-закључак структури неодређеног силогизма. Међутим, то још увек не значи да свака од њих заправо јесте силогизам, нити да свака од њих може дати силогизам.

Три „сувишне” нуле – у Табели 4 лева страна шестоцифреног записа (квантитативно) неодређеног силогизма, тј. сам доњи триграм (по Лајбницу) еквивалентног хексаграмског записа – предвиђена су слободна места за прикључивање квантитативног одређења силогизма. Планирам да доњи триграм, који је у неодређеном силогизму увек празан, тј. неиспуњен (000), аналогним начином испуним сваком од 8 основних (и укупно могућих) комбинација, одговарајућих вредностима бинарне релације квантитета, за сваку од 8 квалитативних комбинација Табеле 4. То чини мој предлог и пројекат. То је оно што се збива када у наставку пролазим кроз Аристотелову 1. фигуру категоричког силогизма, односно кроз све њене модусе, укључујући и пуко тј. комбинаторно могуће, и логички валидне модусе. Потом на основу резултата добијених за 1. фигуру изводим одговарајуће хексаграмско-бинарне поретке модусних комбинација за 2. и 3. Аристотелову силогистичку фигуру (чиме је пак покривена и Галенова, 4. фигура), а напослетку поретке модуса свих фигура стапам у један транслаторни систем. За сада постаје јасно да комбинаторички могућих модуса за сваку силогистичку фигуру мора бити 64 – баш као и хексаграма – од којих је, међутим, само неколико валидно, тј. само неколицина (у свакој фигури) заиста даје силогизам. Док је неодређени силогизам саобразан обичном триграму, сваки модус сваке од фигура категоричког силогизма чини дводимензионални триграм: сваки модус у себи садржи макар један хексаграм.335

335 То значи да сваки може садржати и више. А то зависи од броја могућих правила геометријског или аритметичког упаривања вредности квалитета и квантитета, али ипак тако да једно такво правило даје само један могући хексаграм. Мој предлог се овде тиче само једног од тих могућих логичко-комбинаторичких правила.

Још се на квантитативно неодређеном силогизму (чисто триграмског типа), на основу управо реченог и сумираног у Табели 4, могу дедуковати општа правила тога из којих ће комбинација каквих премиса проистећи који квалитет закључка, и то тако да он у том квалитету проистиче са нужношћу – која је у закључку неопходна да би уопште било силогизма. Аристотелов текст, у одговарајућем делу Прве аналитике, пропушта то да учини, па у оквиру разматрања узајамне квалитативно-квантитативне одређености модуса фигура категоричког силогизма даје замршену (каткад неразговетну) анализу појединачних и полуопштих случајева логички немогућих модуса: једно непрегледно набрајање свих случајева њихове елиминације, са бројним преклапањима и понављањима. Потоње се да предупредити већ и на нивоу само квалитативно одређеног силогизма, где се на очигледан начин већ одстрањују немогуће и инконклузивне комбинације само квалитативно одређених премиса у односу на дати квалитет закључка (и то важи за свако могуће даље одређивање силогизма, и као категоричког, модалног, итд., тј. за сваки могући силогизам). То само од себе постаје јасно у Табели 5.

Тако је, рецимо, за силогизам 111336 (са бр. вредношћу 7) – ако А потпада под B и B потпада под C, онда и А потпада под C (што чини распоред термина 1. фигуре) – очигледно да формално важи, тј. да увек може бити тачан. То истодобно значи да је комбинација две афирмативне премисе са закључком супротног квалитета, тј. 011 (бр. вредност 3), према закону противречности аутоматски дисквалификована као нетачна, те је стога логички (силогистички) немогућа. Исто важи и за комбинације 110 (6) и 101 (5), које су елиминисане важењем и тачношћу 010 (2) и 001 (1). Из комбинација 100 и 000 се види да две негативне премисе не могу дати никакав силогизам, јер у две негације средњи термин ни на који начин не

336 Цифру која се односи на закључак (овде прву цифру) истичем другом бојом. Само услед прихватања Лајбницовог начина превођења триграма и хексаграма у бинарни запис, овде полазим са десног краја тог записа, тако да крајње десна цифра одговара првој премиси, и само тај начин овде испитујем. Иначе, може се кренути и обрнутим редом, што би само испремештало редослед чланова Табеле 5, али би фундаменталне могућности и вредности остале исте.

повезује крајње термине, те се ништа са нужношћу не може закључити, односно закључак може у исто време бити и афирмативан и негативан, а то је логички немогуће.337 Из 110 и 010 се види да ако је прва (горња) премиса негативна и друга (доња) афирмативна, онда следи само негативан закључак, тј. прва комбинација нужно отпада. Да исто важи и за обрнути случај квалитативног распореда премиса, види се из односа 101 и 001. С тим се пак поклапа то што се из 111 види да само две афирмативне премисе могу дати афирмативан силогистички закључак, као и то што из 001 и 010 види да једна афирмативна и једна негативна премиса дају само негативан закључак. Већ одавде произилази да само комбинације две примисе и закључка са бројевним вредностима 1, 2 и 7 – оне које одговарају другом, трећем и осмом триграму (☶ ☵ ☰), само 001, 010 и 111, односно само комбинације које показују такав горњи триграм, као триграм квалитативне одређености премиса и закључка, могу дати силогизам.

Таква квалитативна кодификација неопходна је да силогизма буде, али она није и довољна. То се најбоље да видети на Аристотеловој разради модуса фигура категоричког силогизма. Наиме, попуњавање квантитативне одређености премиса и закључка, тј. попуњавање доњег триграма оних хексаграма који су дати у Табели 4, а који су прошли логичку селекцију по квалитету, увешће нови сет услова, правила и елиминација.

У преласку на сада потпуно припремљену (де)кодификацију Аристотелове прве силогистичке фигуре, следећи наводи повратно подупиру неке од тврдњи и анализа које сам антиципативно у овом одељку претходно изложио, односно на Аристотеловом тексту показују и оне појмове којима сам се унапред послужио. Ствар је у томе што разматрање модуса силогистичких фигура захтева хексаграмски систем, а претходно речено у најмањој потребној мери заокружује груби нацрт триграмске систематолошке анализе неодређеног силогизма, силогизма уопште, тј. силогизма пре силогизма. Неодређени силогизам још увек није и актуални силогизам, а динамичка структура, какву сам управо изложио, пре чини општу (квалитативну) могућност силогизма.338

337 То је варијација на тему једног од основних резона Аристотелове формалне ло-

гике.

338 Аристотел, макар у Првој аналитици, тј. у одељку којим обрађује саме силогистичке фигуре, не допушта стварно постојање неодређеног силогизма. Уп. Aristotel (1970: 93) по питању прве фигуре: „Isto tako, ne može biti nikakvoga silogizma kad su obe premise partikularne [kad su odnosi subjekta i predikata partikularni] – pa bile one afirmativne ili negativne; ili kad je jedna afirmativna, a druga negativna; ili kad je jedna neodređena, a druga određena; ili kad su obe neodređene”. У напомени преводитељке (Aristotel 1970: 231) поводом овог места стоји: „Neodređene su propozicije koje imaju neodređeni subjekt. U ovim propozicijama nije označeno jesu li one univerzalne ili partikularne”. Међутим, уопште узев, изгледа да је код Аристотела за постојање силогистичке фигуре неопходна макар једна

„Silogizam je govor u kome – kad se izvesne stvari stave – nešto različito od stavljenoga nužnim načinom proizlazi samim tim što to postoji. Pod izrazom: ‘samim tim što to postoji’, podrazumevam da je time dobijena posledica; a izraz: ‘time je dobijena posledica’ znači da nijedan spoljni termin nije potreban da proizvede nužnu posledicu. Savršenim zovem onaj silogizam kome nije potrebno ništa drugo sem onoga što je pretpostavljeno u premisama, pa da nužnost zaključka bude očevidna. Pošto smo objasnili ove odredbe, sad ćemo da izložimo čime, kad i kako postaje svaki silogizam. [...] Kad se, dakle, tri termina među sobom tako odnose da je donji termin sadržan u srednjem kao celini, a da je srednji sadržan ili nije sadržan u gornjem kao celini, – tada, nužnim načinom, postoji savršeni silogizam između krajnjih termina. Srednjim nazivam termin koji je [istovremeno] sam sadržan u drugom jednom terminu i sadrži u sebi drugi jedan termin, i koji je svojim položajem srednji. Krajnjim [spoljnim] terminima nazivam, prvo, termin koji je sam sadržan u drugom [terminu], a zatim termin u kome je drugi sadržan.339 [...] Ako je A afirmirano ο svakom B, a Β ο svakom Γ, tada je, nužnim načinom, A afirmirano ο svakom Γ [Prvi modus prve silogističke figure: Barbara340]. Ako A nije afirmirano ni ο jednom B, a ako je Β afirmirano ο svakom Γ, tada A neće pripadati nijednom Γ [Drugi validni modus: Celarent]. Uzmimo da se jedan od termina odnosi univerzalno prema svome subjektu, a drugi partikularno [to jest: jedna premisa je univerzalna, a druga partikularna]. Kad se univerzalno odnosi prema gornjem krajnjem terminu – bilo to afirmativno ili negativno [kad je gornja premisa univerzalna, afirmativna ili negativna], – a kad se partikularno-afirmativno odnosi prema donjem krajnjem terminu [to jest: kad je donja premisa partikularna i afirmativna], dobiće se, nužnim načinom, savršeni silogizam. Ali, kad se univerzalno odnosi prema donjem krajnjem terminu [kad je donja premisa

одређена премиса: за случајеве модуса Darii и Ferio он каже да савршени силогизам настаје индиферентно од тога да ли су доње премисе партикуларне или неодређене, тј. Аристотел њих третира као партикуларне, чак и ако су неодређене. У том случају силогизам не зависи од њиховог квантитета, с тим што оне нипошто не могу учествовати у дедукцији универзалног закључка, већ једино партикуларног. Рекао бих, сам Аристотелов текст, под одређеним условима, функционално поистовећује „партикуларно” и „неодређено”, а када се неодређена премиса (искључиво као доња) јави у саставу валидног модуса прве силогистичке фигуре, она се рачуна као партикуларна и даје једино одговарајући партикуларни закључак. Тако да се бар мора подразумевати које је тачно квалитативноквантитативно одређење обе премисе и закључка, ако је дат силогизам у неком валидном модусу. 339 „Tricot ističe da Aristotel označava srednji termin sa B, gornji sa A, a donji sa Γ. Gornja premisa je AB, donja BΓ, a zaključak AΓ” (Aristotel 1970: 230; напомена преводитељке). Ово се поклапа с ABC схемом. 340 У средњем веку назван тако; из комбинације самогласника записа таквог назива чита се квалитативно-квантитативно одређење премиса овог модуса, овде ааа. Таква имена имају и остали валидни модуси.

univerzalna, a gornja partikularna],341 ili kad se termini međusobno drukčije odnose, – nemoguće je da bude silogizma. Gornjim krajnjim terminom nazivam onaj koji sadrži u sebi srednji termin, a donjim krajnjim terminom onaj koji potpada pod srednji termin. Neka A pripada svakom B, a Β ponekom Γ [treći modus: Darii] tada A nužnim načinom pripada ponekom Γ. U slučaju da A ne pripada nijednom B, a da Β pripada ponekom Γ, Α nužnim načinom neće pripadati ponekom Γ [Četvrti modus: Ferio]. Dakle, proizaći će savršeni silogizam. A isto je tako i kad je premisa ΒΓ neodređena i afirmativna: biće isti silogizam bilo da je premisa neodređena, ili da je partikularna. […] Isto tako, jasno je da su savršeni svi silogizmi u toj figuri, jer svi postaju savršeni pomoću premisa koje su u početku stavljene. I, najzad, jasno je da pomoću te figure mogu biti dokazani svi problemi, to jest sve konkluzije, univerzalne kao i partikularne, afirmativne kao i negativne. Takvu silogističku figuru nazivam prvom.” (Aristotel 1970: 86, 90, 91, 93)

Аристотелова 1. силогистичка фигура АΒΓ одговара квалитативним могућностима силогизма изнад обрађеним под записом ABC: B остаје средњи термин за преостала два крајња термина, односно AB горња, BC доња премиса, AC закључак у овој Аристотеловој фигури. Валидни модуси 1. силогистичке фигуре, како их Аристотел изнад издваја, традиционално се називају Barbara, Celarent, Darii, Ferio, односно имају вредности aaa, eae, aii, eio. Индиректно, условно и изведено (тек по субалтернацији а не изравнo силогизмом), у овој фигури се може признати и важење модуса (аналогно названих) Barbari и Celaront, тј. aai и eao (будући да све што важи за сваки важи и за понеки, а ако нешто уопште не важи, неће важити ни за један).342 Свих 6 валидних модуса потпада под предвиђене квалитативне комбинације 111 и 010 Табеле 5, тј. под бр. вредностима 7 и 2. Овде се пак види како увођење квантитета у игру – без чега не би ни било силогистичких фигура, односно њихових модуса – модификује

341 Ово је један од бројних примера за начин на који Аристотел врши елиминацију силогистички немогућих комбинација горње и доње премисе (о чему је било речи), а у конкретном случају одбацује се логичка могућност следећих комбинација парова горњадоња премиса: (iАБ, аБΓ), (оАБ, аБΓ), (iАБ, еБΓ), (оАБ, еБΓ), и то пошто су у претходној реченици прихваћене две од четири супротно одређене комбинације, наиме (аАБ, iБΓ) и (еАБ, iБΓ), као силогизми са закључцима iАΓ и оАΓ (и само са тим закључцима). 342 Уп. (Spade, Hintikka 2020): „Four figures, each with three propositions in one of four forms (A, E, I, O), yield a total of 256 possible syllogistic patterns. Each pattern is called a mood. Only 24 moods are valid, 6 in each figure. Some valid moods may be derived from others by subalternation; that is, if premises validly yield a conclusion of form A, the same premises will yield the corresponding conclusion of form I. So too with forms E and O. Such derived moods were not discussed by Aristotle; they seem to have been first recognized by Ariston of Alexandria (c. 50 BCE). In the Middle Ages they were called ’subalternate’ moods. Disregarding them, there are 4 valid moods in each of the first two figures, 6 in the third figure, and 5 in the fourth. Aristotle recognized all 19 of them”.

комбинације допуштене само на основу анализе квалитета. Наиме, претходно разматран случај, 111 (7), уопште допушта комбинацију две афирмативне премисе и афирмативног закључка. На том се случају пак увођењем квантитативне одређености (субјеката) премиса и закључка, из квалитативно еквивалентних случајева искључују могућности iaa, iia, iii, iai, aia – дакле, 5 од укупно 8 модусних комбинација. Исто се дешава и са случајем 010 (2). Међутим, за могућности које немају бројевну вредност квалитативне одређености 7 или 2, тј. за сваку од преосталих 6 комбинаторних могућности, одбацује се по свих 8 модуса.

Образложићу то на првом модусу 1. силогистичке фигуре. Barbara, ааа, представља дводимензионални триграм, триграм који се симетрично удвостручава: у димензији квалитета и у димензији квантитета – чиме се уопште добија могућност хексаграмског кодифицирања. У том смислу, сваки такав дводимензионални триграм, који се, као хексаграм, развија/ раздваја у два слоја, може чинити динамички, кибернетички и трансформацијски систем. Примењивањем сваког од могућих правила његовог развојног удвајања – а све су могућности тих правила већ садржане у самој хексаграмској структури, и тих могућности има укупно 15 –343 дати дводимензионални триграм може из себе произвести више хексаграма, тј. више властитих хексаграмских записа/више различитих шестоцифрених бинарних кодификација себе. При томе неће свако од таквих триграмских језгара развити исти број различитих аутокодификација. Bаrbаrа ће увек и једино дати запис 111111, одн. . 344 Овде се увек комбинују афирмативно-универзалне премисе са истим таквим закључком, те се у сва три случаја барата са записом 1–1. У оваквом случају сасвим је индиферентно које се правило упаривања по две цифре или линије примењује.

343 Комбинације без понављања могућих упаривања две линије, из опадајућег (вертикално гледано) геометријског низа од укупно шест линија, јесу: прва и друга, прва и трећа, прва и четврта, ... , четврта и пета, четврта и шеста, пета и шеста. Њихов укупан број се израчунава по формули ; за n = 6 узастопних линија или цифара у шестоцифреном броју, од којих треба направити три пара без понављања, тј. k = 2. Наиме, када се преостала друга два уређена пара уређују спрам претходно фиксно одређеног једног, од 45 могућих комбинација остаје само 15 различитих, типа: (прва-друга, трећа-четврта, пета-шеста), (прва-друга, трећа-пета, четврта-шеста), итд. Другом бојом, у табели испод, обележавам трансформационо правило за које се у овом раду опредељујем.

344 Ово је хексаграм са називом qián (乾), који се преводи као: „небо”, „покретање”, али и „креативно”. Сетити се Лајбницовог creatio = 1.

Исто важи и за комбинаторно-могући модус ооо: 000 000, . То су два чврста и константна дијагонална темена квадратног (али и пречничке тачке кружног) система, око којих се он мултиверзално развија и трансформише345 – овде у 64 модуса, и то у свакој силогистичкој фигури. Друга два темена су iii и еее: 000 111 и 111 000, и . 346 Међутим, само за та 4 конфигурацијска темена апсолутно је свеједно које се од 15 могућих правила упаривања по две од шест линија (или цифара) на њих примењује.

Приступом превођења који овде предлажем отвара се 15 различитих система распоређивања 64 модусних комбинација (и валидних и логички немогућих) сваке силогистичке фигуре. Али неће сваки модус дати различите варијације (нити исти број варијација) сопственог записа – применом сваког од 15 правила (хексаграмског илити шестоцифреног бинарног) записивања. Модус ааа у сваком од 15 система 64 модуса увек добија само 111 111 облик, увек исту бројевну вредност 63, увек је 64. хексаграмска фигура (по Лајбницовом реду), увек заузима исто крајње и савршено место у 8x8 матрици. Исто важи и за силогистички немогући модус ооо: увек је 000 000, 0, прва фигура, апсолутни почетак – апсолутна празнина/ ништавило (уп. Лајбницово ex nihilo).

Ја се овде опредељујем за симетрично правило упаривања линија: 1. и 4, 2. и 5, 3. и 6. (в. Таблицу 3). То је и традиционално правило по којем се у самом Ји-ђингу упарују линије сваког хексаграма (уп. Huang 2009: 50). Затим, то је макар једно од правила (ако не и једино) које је скроз саобразно с Лајбницовим кључем бинарног развијања првa 64 природна броја. То правило у потпуности прати варијацију са понављањем два основна/супротстављена елемента на 1–н цифарних места, којом се генерише сам систем природних бројева. Стога то чини и образац развоја свих модуса силогизама, тј. тај се развој показује као подложан закону геометријске прогресије основног аритметичког низа 2n .

Применом тог правила додељују се консекутивне бројевне вредности свакој модусној комбинацији, а тиме се одређују и тачне позиције бројевних вредности унутар уређеног матричног низа природних бројева, 0–63,

345 Према традиционалном поретку хексаграма Ји-ђинга то су први и други хексаграм, а њиховим укрштањем се развијају, тј. из њих настају, сви остали хексаграми и цео њихов систем. 346 Темена се односе на квадратне матрице Табела 1–3, однoсно Табеле 7 (дате у наставку).

за (условно и безусловно) валидне модусе силогизама у свакој фигури. Оно конкретно значи да се квалитетима премиса и закључка, редом сврха-надоле, попуњавају прве три линије хексаграма, односно редом здеснаналево прве три цифре Лајбницовог записа (пратећи правило Лајбницовог поступка); а да се квантитетима премиса и закључка пропорционално попуњавају преостале три доње линије, односно редом здесна-налево друге три цифре бинарног записа. Тако да горњи триграм заиста буде код квалитативног одређивања, а доњи триграм код квантитативног одређивања – сваке модусне комбинације у свакој од силогистичких фигура.347 Нека правила су правилнија, више симетрична и с више смисла. Такво је правило које овде примењујем, а које, сагласно Лајбницовом бинарном читању Ји-ђинга, даје преводе за валидне модусе 1. силогистичке фигуре, приређене у Табели 6.

Запажа се и занимљива правилност, која уређује парове бинарних бројева свих валидних модуса 1. фигуре: (1010, 1111), (11010, 11111), (111010, 111111). Тим се следом одражавају узајамни односи – како само између афирмативних, тако и само између негативних модуса – и то у размацима од 16 и 32 (четвртина и половине укупног броја). У однос модуса ступају бројевне пропорције. Наиме, разлика између одговарајућих чланова првог и другог пара је 10000, што је бинарни запис за 16, а између одговарајућих чланова другог и трећег пара 100000, што је бинарни запис за 32 – дакле, пута 10, што је бинарни запис за 2. Исти след показује да је растојање између одговарајућих афирмативних и негативних модуса увек 5, тј. бинарно записана разлика између чланова сваког пара је 101. То је онај потенцијал самоевиденције који Лајбниц рекламира, а који ето рађа нешто и у силогистици.

347 Треба имати на уму пак да квалитет и квантитет такође чине yáng-yīn (0–1) бинарну опозицију: квалитет је апсолутно недељив, квантитет је дељив (тј. дељивост као таква). Тако да постављање квалитативне одређености у горњи (или спољашњи), а квантитативне у доњи (или унутрашњи) триграм, сасвим прати исти панлогички образац – та је дијалектичка систематизација ипак архетипска без премца.

У Табели 7 прилажем матрицу система свих модусних комбинација прве силогистичке фигуре, генерисаних према правилу које сам управо образложио. Прегледности и компарације ради, другом бојом означавам позиције валидних модуса система хексаграма, у њој и у поновљеној Табели 1. То је матрица свих могућих модусних комбинација за сваку аристотеловску силогистичку фигуру, али неће у свакој фигури исте комбинације чинити валидне модусе, премда има преклапања.

Између мноштва различитих запажања и закључака, које собом нуди овакав систематски приказ, овом приликом издвајам само неке. Може се приметити, нпр., да триграмски владар колона одређује квалитет премиса и закључка. Тако у колони 111 могуће је да се јави само основних 8 трочланих (триграмских) комбинација искључиво а и i чланова, тј. та колона може садржати само модусе састављане од афирмативних исказа. То уједно значи да триграмски владар редова одређује квантитет премиса и закључка. А према томе, у реду 111 могуће је да се јави само основних 8 трочланих комбинација састављених искључиво од а и е чланова, тј. тај ред може садржати само модусе састављене од универзалних исказа. Увек и свуда, у сваком правцу и на сваки начин, понавља се исти осмочлани низ.348 Тако је, нпр. у колони 101 дато свих 8 могућих комбинација а, е, i, о

348 На основу овога може се заступати теза да и Аристотел у самој својој формалној силогистици испуњава и основни дијалектички захтев, какав се неприкосновено затиче код Платона (1959: 19 [136B-E]): „Jednom reči, za svaki predmet koji, prema hipotezi, postoji ili ne postoji, ili prima ma kakvu afekciju [ili se ma šta bilo o njemu pretpostavi], treba ispitati kakve posledice iz te pretpostavke proizilaze i za sam taj predmet, i za druge predmete, – i to, prvo, za jedan koji ti izabereš, zatim za više njih, najzad za sve, – po istoj metodi. Ti ćeš, isto tako, i za druge predmete ispitati šta proizilazi za njih same, kao i za predmet koji ćeš uvek stavljati prema svom izboru, – i to kako u hipotezi u kojoj ćeš pretpostaviti da predmet postoji, tako i u onoj u kojoj ćeš pretpostaviti da predmet ne postoji. Tako ćeš se vežbati, ako

вредности које по квалитету дају запис 101, а у реду 101 дато је свих 8 могућих комбинација свe 4 могућe вредности које по квантитету дају исти 101 запис. Притом се односи симетрије и антисиметрије стално смењују.

Може се такође приметити да дијагонале система показују и потврђују однос контрадикторности – и то степенастим прелазима. Дијагонални степени контрадикторности између ооо и ааа показују прогресију по 9 (сваки десети члан припада дијагонали, односно то су чланови са бр. вредностима 0, 9, 18, …, 63). Аналогно, између iii и еее на делу је прогресија по 7 (дијагонала сачињена од сваког осмог члана, тј. чланови са бр. вредностима 7, 14, 21, …, 56). Верно се одражавају и странични степени контрарности, између ааа и еее; затим субконтрарности, између iii и ооо; као и субалтернације, између ааа и iii, односно између еее и ооо – и све то путем опште (основне) прогресије до 8 и по 8.

Коначно, остаје видети које су корекције – на комбинацијама које је допустила анализа неодређеног силогизма (комбинације изложене у Табели 5) – извршене утврђивањем допуштених квантитативних триграма модуса 1. силогистичке фигуре (в. Табеле 6 и 7). Већ је речено да по квалитету за ову фигуру долази у обзир један број могућности које припадају записима 111 и 010, тј. бр. вредностима 7 и 2, али сада се овај скуп редукује на само оне међу њима које уједно показују и квантитативне одређености записане као 111, 011, 001, тј. као 7, 3, 1. Из угла квантитативно допуштених могућности прихватљиви су, дакле, други, четврти и осми триграм.

Овим начином развијања и излагања система силогистичких фигура (односно, овим начином њиховог системског превођења) може се дати крајње сажето правило формирања свих (директно или изведено) валидних модуса силогизма сваке фигуре. За прву оно гласи: 6 валидних модуса настаје укрштањем квалитативних одређености (за две премисе и закључак) горњих триграма 111 и 010 са одговарајућим квантитативним одређеностима доњих триграма 111, 011 и 001.

У наставку прилажем одговарајуће табеле за 2. и 3. силогистичку фигуру, а напослетку и заједничку табелу свих вредности свих модусних комбинација за све силогистичке фигуре по предложеном правилу, као и табелу свих вредности свих валидних модуса за све силогистичке фигуре у њиховим корелацијама са одговарајућим хексаграмима, прецизније назначеним по Ји-ђингу. Најпотпуније би било истражити такве засебне и заједничке табеле (свих силогистичких фигура) према сваком од 15

hoćeš da, savršeno izvežban, tačno upoznaš istinu. […] Jer prosti ljudi ne znaju da je nemoguće pronaći istinu i razumeti je, ako se ne ispitaju u pojedinostima svi putevi u svakom smislu”. Да то буде приступ и мог истраживања, односно будућег довршења шире описаног пројекта, кулук је који се просто намеће мрежом у којој су испитиване ствари уплетене – али без претенциозне халапљивости спрам истине: обазриво с истином.

могућих правила упаривања (али то је мамутски подухват неке сутрашњице). Потпуни преглед (квалитативног или квантитативног) допуштања и искључивања модуса349 добија се (и најбоље доказује) тек развијањем система модусних комбинација свих силогистичких фигура по датом правилу.

Друга силогистичка фигура је захваћена записом BАC (уп. Аристотел 1970: 93–97, 231). То значи да је B, као средњи термин, предикат у обе

349 Што се тиче Аристотелових начина искључивања логички немогућих модуса, у овом делу Прве аналитике он упоредо користи два. Један је чисто логички и формалан, и своди се на следеће: уколико су дате две премисе тако квалитативно-квантитативно одређене да (под дозвољеним распоредом термина) средњи термин крајње термине ипак не повезује на само један начин нужним закључком – односно ако су за ма како одређене две премисе истовремено могуће све вредности закључка (а, е, и, о), а јасно је да се неке од њих међусобно искључују – онда неће бити силогизма. Ради се, дакле, о свођењу на немогуће, тј. на примену закона противречности (уп. Аристотел 1970: 90). На том месту фактички се наводи да за премисе aAB и eBC истовремено могу произићи и важити сви могући закључци – aAC, eAC, iAC i oAC – а то је формално-логички немогуће. У овом раду, изведеном систематизацијом се такође само формално одбацује могућност aex упаривања премиса – за прву фигуру су по квалитету силогистички могуће само 111 и 010, одн. aaa и eae комбинације. Други Аристотелов начин одбацивања модуса тиче се коришћења конкретних примера, те није чисто формално логички, већ се тиче позивања на процену постојања и са собом вуче багаж одређеног типа онтолошке интерпретације (уп. 1970: 92). Аристотел овде полази од тога да оно што је истинито мора и по облику бити нужно тачно. Али тиме се решавање једноставнијег логичког питања чини зависним од једнозначно (а можда и уопште) нерешивог онтолошког питања: штајесте истина? Метафизика најбоље показује у којој је мери Аристотел био свестан тежине онтолошке зачкољице. Систематизација коју овде развијам, нужно као формалистичку, сасвим избегава употребу сваког егзистенцијалног суда, јер потоњи увек за собом повлачи ограничење позивања на одређену теорију истине. Потоња се у Метафизици (Aristotel 2007: 142–144; 1011b23–30) тиче опредељења за претходно претпостављену кореспонденцију између логоса и овог-овдешто-јесте: „Nije moguće da postoji išta između protivstavova, već je nužno za nešto jedno nešto ili tvrditi ili poricati, bilo šta da je to. To je jasno ukoliko se prethodno odredi šta je istinito i lažno. Tvrditi da nije ono što jest ili da jeste ono što nije jest lažno, a tvrditi da jest ono što jest ili da nije ono što nije istinito je, tako da onaj koji tvrdi da /nešto/ jest ili da nije mora ili govoriti istinu ili lagati. Ali, niti se za ono što jest kaže da nije ili da jest, niti se to kaže za ono što nije”.

премисе, BА и BC: А (ни)је B и C (ни)је B; са закључком АC, C (ни)је А. Другачијим распоредом термина, дакле, логички се добија друга (одн. 2. и 3.) силогистичка фигура. Али то је овде од значаја једино у мери у којој друге фигуре дају нове комбинације за валидне модусе. Њих је у 2. фигури могуће издвојити такође 6: Cesare, Camestres, Festino, Baroco, односно еае, аее, еiо, аоо, те два изведена модуса, Cesaro i Camestros, одн. еао, аео. Тако 2. фигура уводи три нове комбинације валидних модуса, аее, аоо, аео, док се остале формално преклапају са одговарајућим модусима 1. фигуре. У Табели 8 израђујем одговарајуће преводе валидних модуса 2. Аристотелове силогистичке фигуре, применом Лајбницовог аритметичко-бинарног читања система хексаграма као узорка/парадигме развоја природних бројева (у њиховом дијалектичком успону ка бесконачности), уз помоћ мог трансформационог правила. У Табели 9 прилажем матрицу система свих модусних комбинација 2. силогистичке фигуре, генерисаних према том правилу.

Овде је занимљива одмах уочљива правилност по којој валидни модуси чине 3 пара суседних модусних комбинација, а парови су размакнути у сразмери 16*n, n = 1, 2, 3. Правило формирања свих валидних модуса силогизма 2. фигуре гласи: 6 валидних модуса настаје укрштањем квалитативних одређености (за две премисе и закључак) горњих триграма 011 и 010 са одговарајућим квантитативним одређеностима доњих триграма 111, 011 и 001. Занимљиво је и то што, дакле, квантитативна одређеност доњих триграма остаје иста као и код 1. фигуре, док се једна од квалитативних одређености горњих триграма мења.

Трећа силогистичка фигура је захваћена записом АCB (уп. Aristotel 1970: 97–101, 231–232). То значи да је B, као средњи термин, субјекат у обе премисе, АB и CB: B (ни)је А и B (ни)је C; са закључком АC: C (ни)

је А. У 3. Аристотеловој фигури такође има 6 валидних модуса: Darapti, Felapton, Disamis, Datisi, Bocardo, Ferison, односно aai, eao, iai, aii, oao, eio. Она, међутим, уводи само 2 нове комбинације валидних модуса, iаi и оао, док се остале формално поклапају са одговарајућим модусима 1. и 2. фигуре. У Табели 10 израђујем одговарајуће преводе валидних модуса 3. силогистичке фигуре, применом Лајбницовог аритметичко-бинарног читања система хексаграма, а уз помоћ мог трансформационог правила. У Табели 11 прилажем матрицу система свих модусних комбинација 3. силогистичке фигуре, генерисаних по том правилу.

Овде је уочљива правилност: издвојени валидни модуси по својим бројевним вредностима (према Лајбницовом рачуну) следе један за другим пратећи образац 5–3–5–3–5, дакле, исто са оба краја, тј. палиндромски (палиндроми су овде опште заступљена појава). Правило формирања свих валидних модуса силогизма 3. фигуре гласи: 6 валидних модуса настаје укрштањем квалитативних одређености (за две премисе и закључак) горњих триграма 111 и 010 са одговарајућим квантитативним одређеностима доњих триграма 011, 010 и 001. Квалитативна одређеност горњих триграма се враћа на ону 1. фигуре, а само једна вредност

квантитативне одређености доњих триграма се мења, те долази до густог груписања по владајућим колонама.

За крај, у Табели 12 заједно прилажем одговарајуће преводе свих валидних модуса свих силогистичких фигура, добијене применом Лајбницовог аритметичко-бинарног читања система хексаграма, посредовано мојим трансформационим правилом. У њој сам уврстио и валидне модусе 4. силогистичке фигуре (њихове називе дајем у заградама), која се приписује Галену, а коју Аристотел не признаје.350 Мени пак није важно да ли 4. фигура логички постоји или не, будући да она не доприноси ништа ново, тј. све њене модусне комбинације су већ покривене валидним модусима прве 3 фигуре. У Табели 13 прилажем матрицу система свих модусних комбинација свих силогистичких фигура.

350 Уп. напомену 51 (преводитељке) у Aristotel (1970: 232); као и Lynn (1965: 384–386).

У овом одељку тек осенчена перспектива сугерише некакву зависност Аристотелове силогистике од бројања и комбинаторике, аритметике и геометрије. Наједном као да код Аристотела категорија броја узима превласт у подручју онто-логике. Зато се може боље разумети зашто се аристотеловски тип логике са релативном лакоћом – такорећи с природном инклинацијом, можда баш с инклинацијом низања природних бројева – да преиначити у савремену математичку логику или у логике аналитичке философије. Боље се да разумети и то зашто ће у философији, најприродније и неизбежно, као какав занавек навијени циклизам, буктати помама за mathesis universalis – а тиме и за неком врстом универзалне карактеристике – од искона до вечности.

4. Закључак

Убудуће треба за скуп валидним модусима силогистичких фигура издвојених хексаграма (Табела 12 и 13) спровести истраживање њиховог места, значаја и улоге у кинеској култури – традицији, религији, философији – те установити да ли се нешто спрам таквог њиховог садржаја одатле може искористити у логичком смислу, тј. у смеру поимања самих правила исправног закључивања (односно, правила силогистичког мишљења). Скуп модусних хексаграма треба испитати на што ширем потезу изворне кинеске грађе која се тиче њихових логичких, нумеричких и нумеролошких интерпретација. Ако се и тако испостави да није могуће пронаћи задовољавајуће постојеће садржинске корелације – свакако их треба изградити. Питање је има ли заиста разлике међу тим поступцима. У светлу те недоумице пак ваљало би видети шта су поједини окцидентални учењаци испословали на Лајбницовом транскултуралном трагу

– нпр. Касирер (Уп. The Symbolic Construction of Reality: The Xici and Ernst Cassirer’s Philosophy of Symbolic Forms, Shuchen 2018).

Треба компаративно истраживати саме кинеске мисаоног назора системe триграма и хексаграма, јер се може десити да се информациони контингенти главних актера, уплетених у мрежу аналогија до које сам овде дошао, узајамно додатно и новим начинима просветле. Стога остаје укрстити информације које су ношене: 1) релевантним аритметичким пропорцијама одговарајућих валидних модуса, 2) самим тим модусима и 3) кинеским традицијама херменеутике оних хексаграма који чине бинарно-аритметичке преводе валидних модуса. Тиме се добија могућност да се из овде назначене перспективе истражи и питање узајамних системских односа између самих силогистичких фигура, између поредака модуса сваке, као и између самих модуса у свакој. С тим у вези има бар један начин на који Ји-ђинг може бацити нову и повратну светлост на пронађене поретке модуса. Наиме, сваки хексаграм се може трансформисати у друге хексаграме променом једне, више или свих његових (јин или јанг) линија у њихову бинарну супротност. Тако се променом само једне линије, нпр., можда може објаснити повезаност системски суседних валидних модуса. Осим тога Ји-ђинг познаје три трансформациона правила сваког хексаграма; из једног се добија сасвим одређени други као: 1) њему супротни хексаграм, мењањем сваке линије почетног у њену супротност; 2) хексаграм добијен обртањем почетног наопако; 3) њему језгровни хексаграм, где друга, трећа и четврта линија почетног чине доњи језгровни триграм, а трећа, четврта и пета формирају горњи језгровни триграм, његовог језгровног хексаграма (уп. Huang 2009: 51). Можда ова правила могу утврдити однос произилажења између одговарајућих валидних модуса силогистичких фигура.

Постоји још једна значајна и „научнија” линија истраживања, на трагу мреже појмовног обједињавања у когнитивној науци/лингвистици (в. Fokonije i Tarner 2014). Лајбниц је из улазних менталних простора система хексаграма и бинарног рачуна извео један амалгамски ментални простор. Ја сам искористио тај амалгам као један улазни ментални простор, систем модусних комбинација Аристотелових силогистичких фигура као други, те сам извео нови амалгамски ментални простор и приредио га у табелама. Надаље треба утврдити генерички ментални простор за амалгам који сам овде израдио, те тако открити оне когнитивне механизме и структуре које, као заједничка општа основа, чине могућности овде укрштаних система, односно оне когнитивне механизме и структуре које су Лајбницу и мени омогућиле овакво спајање/узајамно превођење тих система. Овде изложен пројекат превођења/спајања тиме би утврдио своју основу у тачно утврђеним структурама и процесима саме сазнајуће свести.

Сматрам да моје експанзивно читање система модусних комбинација силогистичких фигура, као и предложена могућност његовог превођења у систем хексаграма Ји-ђинга, потврђује и реафирмише Лајбницов бинарни рачун као транскултуралну технологију. Овде изведено почетно истраживање достатно показује да постоји одређени хеуристички интерес за овакав приступ из другог угла. Тим пре што изгледа да он има извесну тенденцију постајања истим углом – макар (репетицијом) у бесконачности. У мери у којој су хексаграми бинарно преводиви у модусе силогистичких фигура, може се поставити питање некаквог изворно кинеског познавања формалне силогистике, или макар њој аналогног система. Макар њеног принципа, и то уколико се она тиче саме тајне броја. Макар и само психоидно. Или макар само когнитивно. Можда се напослетку и испостави да је философија ипак ствар универзална – како људски, тако и космички. Јер можда смо сви само месечари живота. А можда сам и ја само недосањан сан неког пијаног лептира.

Литература:

Aristotel. (2007). Metafizika. Beograd: Paideia. Aristotel. (1970). Organon. Beograd: Kultura. Batchelor, R. (2004). „Binary as Transcultural Technology: Leibniz, Mathesis Universalis and the Yijing”. M. Warren & D. Glimp (ed.), Arts of Calculation: Quantifying Thought in Early Modern Europe. (229–251). London: Palgrave. Carey, G. G. (1818). A complete system of theoretical and mercantile arithmetic. London: Law&Whittaker. Castro-Chavez, F. (2012). „Defragged Binary I Ching Genetic Code Chromosomes

Compared to Nirenberg’s and Transformed into Rotating 2D Circles and Squares and into a 3D 100% Symmetrical Tetrahedron Coupled to a Functional One to

Discern Start From Non-Start Methionines through a Stella Octangula”. Journal of Proteome Science & Computational Biology. Fokonije, Ž. i M. Tarner. (2014). „Mreže pojmovnog objedinjavanja”. Rasulić, K., D.

Klikovac (ur.), Jezik i saznanje – Hrestomatija iz kognitivne lingvistike. Beograd:

Filološki fakultet. Huang, A. (2009). Sveobuhvatni Ji Đing. Beograd: Babun. Legge, J. (1963). The Sacred Books of the East Vol XVI: The I Ching. New York: Dover

Publications. Leibnitz, G. G. (1703). „Explication de l’arithmétique binaire, qui se sert des seuls caractères 0 et 1 avec des remarques sur son utilité et sur ce qu’elle donne le sens des anciennes figures chinoises de Fohy”. Mémoires de mathématique et de physique de l’Académie royale des sciences. (85–89). Lynn, E. Rose. (1965). „Aristotle’s Syllogistic and the Fourth Figure.” Mind Vol. 74 (295): 382–389.

Nelson, E. S. (2011). „The Yijing and Philosophy: from Leibniz to Derrida”. Journal of

Chinese Philosophy 38(3): 377–396. Platon. (1959). Parmenid. Beograd: Kultura. Ryan, J. A. (1996). „Leibniz’ Binary System and Shao Yong’s ’Yijing’”. Philosophy East and West 46(1): 59–90. Schöter, A. (2011). The Yijing as a Mathematical Metaphysics. URL: https://citeseerx. ist.psu.edu/viewdoc/download?doi=10.1.1.1054.3796&rep=rep1&type=pdf Schulz, L. (2016). Hexagrammatics: Rules and Properties in Binary Sequences. URL: http://www..hexagrammatics.weebly.com Shuchen, X. (2018). „The Symbolic Construction of Reality: The Xici and Ernst Cassirer’s Philosophy of Symbolic Forms”. Journal of Chinese Humanities 4: 197–224. Serra, Y. (2009). „La machine arithmétique de Leibniz”. Bibnum [En ligne]: Calcul et informatique. Smith, R. J. (2006). „Knowing the Self and Knowing the ‘Other’: The Epistemological and Heuristic Value of the Yijing”. Journal of Chinese Philosophy 33(4): 465–477. Sowa, John F. (2000). „Ontology, metadata, and semiotics”. Proceedings of ICCS 2000 (55–81). Darmstadt. Spade, P. V., Hintikka, J. J. (2020). “History of logic”. Encyclopedia Britannica (17 Dec. 2020). URL: https://www.britannica.com/topic/history-of-logic Wilhelm R. (1967). The I Ching or Book of Changes. Princeton, NJ: Princeton.

ThE FOrmAL OrdEr OF Yi-jing hExAgrAmS,

LEIbNIZ’ bINAry CALCuLuS ANd ThE mOOd SySTEmS OF ArISTOTLE’S SyLLOgISTIC FIgurES

The system of Fu Xi reveals the predominant three-layer structure of trigrams – one that author finds to be similar to the structure of syllogisms. The threefold constitution of every mood belonging to an Aristotle’s syllogistic figure goes as follows: premise-premise-conclusion. Due to its combined qualitative and quantitative determination, each syllogistic mood transformatively amounts to six-layer structure – following a three-by-two model, i.e. every premise/conclusion manifests two values out of the basic binary (yin-yang) relation set. The geometric progression of an arithmetic array yields a system of 64 hexagrams out of eight fundamental trigrams. Author presents Leibnitz’ computational interpretation of this Chinese system. Leibnitz employs Bouvet’s discovery of the Shao Yong hexagram order. Author uses Leibnitz’ binary or dyadic calculus, in its capacity as transcultural technology, to mark a possible research direction of the emergent correlations between the system of all the moods pertaining to every syllogistic figure and the authentically Chinese system of trigrams and hexagrams.

Key words: trigrams, hexagrams, Leibnitz, binary relation, geometric progression, system translation, Aristotle, syllogism, moods

веза између уметности (лепоте) и аскезе на примеру Хан Шана

мср Немања Јовановић351

Сажетак: Користећи се дометима традиционалне кинеске и западњачке естетике, као и различитoм философскoм и религијском мишљу, на примеру Хан Шана покренуто је питање везе између уметности и аскетизма. Анализом поезије овог песника-пустињака открива се естетска раван аскетског живота, поставља се питање значаја аскетизма у уметности и уочава се веза између слободе, појма лепог и аскезе.

Кључне речи: Хан Шан, уметност, естетика, аскеза.

Хан Шан, песник и пустињак из периода династије Танг, привлачи пажњу како својом поезијом тако и својим загонетним животом. Наиме, овај песник чије се године рођења и смрти не могу са сигурношћу утврдити, за кога се каже да је живео преко сто година, о чијем се правом имену нагађа, живео је повучен у планини изучавајући даоистичке и будистичке списе. Често je био непожељан у оближњем храму, где је остављао песме на зидовима и улазио у расправе са монасима, да би након неколико деценија у том истом храму доживео да буде слављен као бодисатва, коме се ходочасници клањају. Својим животом сведочи о стваралачком заносу истински слободног духа, a усвојивши учења мудраца, самоконтролу и подвиг, показао је да је могуће аскезом (која у суштини и јесте стваралачка), уметничким стваралачким еланом, приступити строгој дисциплини или науци. Тиме је још једном покренуо старо питање о међусобној повезаности уметности и врлине.

Кроз кратак преглед одабраних песама, преко различитих приступа питању лепог, уметности и стваралаштва, покушаћемо да дамо обрисе везе лепоте са истином и слободом, односно са суштинским питањима постојања и философије.

У кинеском језику аскеза, односно подвиг, може се превести као мукотрпан пут, мукотрпље, стаза горчине, што упућује на тежину и изазове кроз које подвижник на том путу пролази. У Платоновој „Држави”352 Сократ напомиње да „што је лепо, то је и тешко”, јасно повезујући идеје

351 Немања Јовановић је своју мастер тезу одбранио на Универзитету Сјамен, НР Кина, под руководством ментора Ли Ђинг. 352 Платон, Држава, Култура, Београд, 1957.

лепоте и напора. Међутим, приликом осврта на уметност и њену блискост са истином, Платон уметност сматра подражавањем истине, али не и самом истином, тврдећи притом да сам уметник ни не разуме оно што подражава већ да само појавно приказује предмете. Кад је реч о песницима, он је веома изричит и забрањује приступ песницима и разнородним темама, али су у његовој држави дозвољене „химне боговима и славопојке племенитим људима”353. Овакав став према стваралаштву могао би се узети као тврд или непопустљив, али је далеко важније то што се овде доводи у питање и само стваралаштво и његова истинитост, као и корисност и однос према врлини. Критика је усмерена на песме које слабе душу или подстичу „рђава” стања. Ако бисмо узели истину као мерило (под истином у Платоновом смислу подразумевамо праведно и добро), критика уметности би добила другу димензију.

Када је реч о подвигу, у јеванђељу се у више наврата помиње „уски пут” или „уска врата”, као и на многим местима у светоотачкој литератури и пракси. Пут одрицања је пут ка Доброме, пут ка Богу, при чему идеја о (наслућеној) вези и блиском односу између суштине лепоте и подвига добија своје обрисе.

Наиме, поистовећивање лепоте са добротом је идеја позната, како старим Грцима, тако и старим Кинезима. Мудраци, философи у Европи и у Азији, одавно су уочили истородност, а у неким случајевима и подударност ова два појма. На то нам указују конфуцијански текстови, као што су Конфуцијеве „Беседе” у којима се каже: „Врхунска лепотa је уједно и врхунска врлина”354 (尽美矣，又尽善也); то исто имамо и у првом етимолошком речнику кинеског писма, који је са објашњењима састављен 100. године нове ере: „Лепота и врлина (доброта) имају исто значење”355. Међутим, потребно је нагласити да се, према Сју Фугуану, и сам Конг Фуци (Конфуције) залагао за одвојено проматрање ова два појма. Он напомиње да лепота припада категорији уметности, а доброта или врлина категорији морала, с тим да се ова да појма сједињују у музици која има значајну улогу у образовању. С друге стране, ако бисмо се опет вратили на европске мислиоце, увидели бисмо да се религија према Максу Штирнеру темељи на уметности, да религија припада уметности, док немачки философ и песник Новалис тврди да је истински песник увек (вечно) монах (посвећеник,

353 Исто, стр. 344 354 Сју Ф. 2007: 徐复观.《中国艺术精神》. 台北：广西师范大学出版社, стр. 15 355 Сју Ш. Сју С. 2007:（汉）许慎选，（宋）徐铉校定.《说文解字》.北京：中华书局, стр. 78

аскета), као што је и истински посвећеник увек песник356. Када је реч о нашем понебљу, овом опису песника-мистика или аскете-песника највише одговара Свети Владика Николај који је за живота написао велики број песама и философских радова. Владета Јеротић у свом тексту „Свето и лепо у стваралаштву мистичара” за књижевни часопис „Градина” помиње Плотина и схватање лепог које припада онима који знају и који су будни. Узимајући Светог Симеона Новог Богослова као пример, он поставља питање о аскетском подвигу као стваралачком делу самом по себи, у ком личност изграђује себе. Владикa Николај Велимировић на једном месту каже: „Идеја поезије, која је прва после идејe времена, има владу над свим, пошто она и ствара све”. Ова представа о поезији као свеобухватној и свепрожимајућој може се схватити као идеја о космичкој поезији. То отвара питања микрокосмичке, односно, људске, човечне поезије. Каква је то поезија која влада и ствара у домену микрокосмоса? Шта чини песника? Каква је њена веза са космичком поезијом, односно, са истином?

Све нас то води до личности и дела кинеског песника Хан Шана, пустињака из седмог, а по неким истраживачима, из осмог века нове ере. Хан Шан је дуго био скрајнут и није уживао добар глас у академским круговима Кине свог доба, а ни после. Било је потребно да прође нешто више од 1000 година да би Хан Шан задобио пажњу књижевника. Почетком 20. века и с Новим културним покретом који се између осталог залагао за књижевност писану народним језиком, његово стваралаштво је истицано као врсни пример ове врсте поезије. Недуго затим, Гери Снајдер објављује свој превод Хан Шанових песама, захваљујући којима он постаје икона „слободних”, битника и луталица педесетих година у Америци.

За разлику од Кине и остатка света, у Јапану се занимање за овог несвакидашњег песника догодило много раније. Наиме, приликом ходочашћа јапанских монаха на планину Тијен Таи, они на поклон добијају прву збирку Хан Шанове поезије, коју ће после пренети у Јапан. С обзиром на то да је збирка његове поезије пренета у Јапан заједно са другим делима будистичке књижевности, Хан Шан ће у јапанској књижевности уживати велики углед. Немерљив је његов утицај на писце, песнике, монахе, па и на жанрове који ће се накнадно појавити.357

Хан Шан је постао занимљив савременим истраживачима како у Кини тако и у свету због јединственог народног језика којим је писао, тематског богатства проистеклог из дела конфуцијанизма, учења Џуанг

356 Стољар М. 1997: Margaret Mahony Stoljar: „Novalis/Philosophical writings” Albany, NY: State University of New York Press. 357 Ху А. 2011: 胡安江.寒山诗.《文本旅行与经典建构》. 北京：清华大学出版社，стр.

128

Ција, будизма, даоизма, као и његовог непоновљивог искуства песника, а понајпре због његовог стваралачког приступа аскези. Анализом његових песама долази се до закључка да није припадао ниједном монашком реду нити да је био привржен само једном учењу, његов приступ подвигу је уметнички, његова песма је сажета аскеза, његов подвиг је стваралачки.

Сачувани опус броји нешто преко три стотине песама. Иако се мотиви међусобно преплићу и узајамно допуњују, издвајају се четири главна. У највећем броју песама главни мотив је преобраћење, односно писање са намером да се читаоцу пружи другачији поглед на свет и да се тиме у његовој души пробуди свест о духовној равни живота, као и да се он подстакне на деловање у тој равни. По приступу овај мотив се даље може рашчланити на песме о богатству, критици обичног човека и неизбежној смрти. Погледајмо неколико примера.

Похлепник воли сакупљено благо

Похлепник воли сакупљено благо, баш као и сова младунце своје. Кад младенац порасте, прождраће мајку, велико богатство сатреће и тебе и твоје. Раздели благо и роди срећу, сакупљај га и пробуди тугу. Ако нема(без) богатства, нема ни недаћа, лепет крила, летиш кроз облаке и дугу.358

Реч човеку који једе месо Реч човеку који једе месо, Док једеш, не остављаш ништа. Овај живот има семе у прошлим временима, Будућности у овим данима су изворишта. Ухвативши једино лепоте овог трена, Не плашиш се туге будућег живота. И миш је ушао у ћуп с храном, Али му нема излаза иако је стомака сита.359

Потреба за храном

Потреба за храном, Прелази из жеље у похлепу.

358 Сјанг Ч. 2000: 项楚注.《寒山诗注》.北京：中华书局，стр. 236 359 Исто, стр. 701

Стариш без слободе, Постепено умиреш. Завршаваш на дну планине, један живот је бачен у ништавило. Због нестале овце, поправља се обор, једном изгубљен разум не враћа се више.360

Човек са презименом гордост

Човек са презименом гордост, име му је похлепа, а лаж надимак. Нема једне појаве коју разуме, презире хиљаду ствари. Смрт му је одвратно горка као корен лотоса, Живот привлачан као мед сладак. Нема граница кад једе рибу, А месо му се никад неће смучити.361

Веза између слободе, уметности и аскезе

Кључни мотиви у наведеним песмама су похлепа, слобода, смрт, богатство. Похлепа и богатство су супротстављени слободи. Богатство као плод похлепе, у очима песника представља окове и извор невоља које не само да потчињавају људски дух, већ га доводе у ћорсокак постојања, где чак ни смрт више не представља решење. На другом месту Хан Шан ће рећи „окружење са хиљадама килограма злата није ништа наспрам сиромаштва у шуми”(纵有千斤金，不如林下贫). Између аскетског приступа животу и његовог осликавања, односно, подражавања у поезији, нужно се намеће питање истинске слободе. Слобода уметника у случају Хан Шана није само слобода израза или стварања, слобода мишљења, већ она представља и отеловљење идеје у самом животу песника. Касније ће Хегел у „Естетици” рећи да се људско постојање налази у незавидном, болном, ограниченом положају, стога он у уметности види излаз из кризе, повратак животне снаге, и наду слободе. Хајдегер тврди да „што је ум слободнији, способнији је да достигне уживање у лепом”. Кроз песме о природним пејзажима и пустињачком животу које одишу стањем духа управо се испуњава Хајдегерова и Хегелова мисао, с тим што се код Хан Шана тај идеал из живота прелива у уметност. Песник доживљава сиромаштво и

360 Исто, стр. 318 361 Исто, стр. 206

осаму, не као нужна зла на путу врлине, или муку самачког живота, већ као пријатна стања лепоте сагледива на, условно речено, вишој равни, тачније, на чистијој равни постојања. Слобода у овом случају није ограничена на деловање у уметности.

Дефинисање појма слободе као једног од највећих идеала људске врсте није лако, ако узмемо у обзир различита становишта и различите равни спознаје на којима се она појављује. Приближавање овом широком појму од суштинског значаја започећемо приступом чувеног стоичког философа Епиктета који тврди да слобода као и све друго у космосу подлеже законима и нужностима, слобода се не може досегнути насумичним делањем, нити је она пуки израз самовоље. Према Епиктету, слобода представља познање божанских/космичких закона и управљање према њима. Тиме се питању слободе приступа као и сваком другом занату или знању које има своје особености и законитости. Овом приступу је донекле слична хришћанска философија која слободу види као познање истине, познање Бога и божијег закона који води ка слободи. Чувени философ Берђајев ће у свом раду „Философија неједнакости” дати оквирну дефиницију слободе: „Ослобођење човека, људске личности, јесте ослобођење из ропства хаотичне стихије, а не ослобођење хаотичне стихије у човеку и у народу. Због тога су и сви озбиљни људи сматрали да истинско ослобођење претпоставља моменат аскезе, самодисциплине и самоограничења.”362 Овим Берђајев, уосталом као и Епиктет, осветљава везу између слободе и аскезе. С друге стране, Чедомиљ Вељачић у „Филозофији источних народа”, објашњавајући појам слободе и бесмртности у Ведама, односно, Упанишадама, значај придаје увиђању и истиче „да је при деловању слобода могућа једино као морална усмереност делатности ка ослобођењу”. На истом месту се наводи: „Слобода није остварена реалност. Она је плод увиђања”.363 Даље, ако размотримо Џуанг Ција, коме је идејно Хан Шан веома близак, видећемо да се у поглављу „Под капом небеском” говори о томе да се онај који не напушта суштину назива божији човексветац. Када кинески мислилац Сју Фугуан говори о Џуанг Цију и идеалу слободе, тј. „неспутаном путовању” (逍遥), он пре свега наводи поређења из текста, која су дата ради лакшег разумевања појма. Наводи да се за путовање овог типа каже „да је маглом ношено, кроћење летећег змаја, лет ван граница четири мора”, да је то непојмљиво нечулно окружење. Сју Фугуан закључује да се појам односи на физичко превазилажење сопства, на уздизање изнад световног, да се дух уздиже изнад ограничења и узлеће

362 Берђајев Н. 1990: Философија неједнакости, Медитеран Октиох, Београд, стр. 40 363 Вељачић Ч. 1979: Филозофија источних народа, Накладни завод Матице Хрватске, Загреб, стр. 68

у неограничено пространство слободе. У овом набрајању, не сме се изузети поимање слободе у будизму које је један од значајних чинилаца Хан Шановог виђења живота и поезије. Најбоље је прво погледати будистичко учење у основи приказано у Пали канону: „Сврха је дисциплине обузданост, сврха је обузданости да се избегне кајање, сврха је избегавања кајања радост, сврха је радости задовољство, сврха је задовољства смирење, сврха је смирења срећа, сврха је среће сабраност, сврха је сабраности спознајни увид, сврха је спознајног увида одвраћеност, сврха је одвраћености отцепљење, сврха је отцепљења ослобођење, сврха је ослобођења слободан поглед спознаје, сврха је слободног погледа спознаје ирелациона (непријањајућа) потпуност ниббане.”364 У такозваној Лотус сутри, при преласку у нирвану се каже: „Бодисатва Сагрума је схватио истинску слободу од трулежи.”365

Из наведеног видимо да је слобода уско повезана са моралним начелима, са начелима исправности, јасног расуђивања у погледу мисли, речи и дела. Можемо се опет вратити на оне Хегелове, па и Хајдегерове речи о слободи у уметности. Дакле, ако се слободним умом сагледава и ужива лепота, за то је најпре позван подвижник, аскета, који је живот посветио ослобођењу. Овим коначно стижемо до песника, поезије и везе између стваралаштва и подвижништва. Хан Шан је у свом стваралачком уметничком начину живота поред раније наведених мотива, песме прожео и пејзажима, пустињачким животом, непостојаношћу и будистичким идеалима.

Постоји један који једе праскозорје

Постоји један који једе праскозорје, Далеко од простог света. Његове речи су брзе и свеже, Јесен праве од лета. Поток у планини жубори, Високо у боровима дува ветар. Седео сам ту пола дана, А заборавио стогодишњу муку.366

364 Исто, стр. 92–93 365 The Lotus sutra (Taishō Volume 9, Number 262), Numata Center for Buddhist Translation and Research, 2007, стр. 35 366 Сјанг Ч. 2000: 项楚注.《寒山诗注》.北京：中华书局, стр. 67

Исправност значи бити без гнева

Исправност значи бити без гнева, Постриг, то је чисто срце. Ти и ја заправо смо једно, Између свеколиких појава разлике нема.367

виђао сам пострижене монахе

Виђао сам пострижене монахе, Који не знају за монашке науке. Желиш да сазнаш шта постриг значи, То је чисто срце, ужади ни трунке. Танано као сама дубина познања, Лишена сваког подупирања. Продире три света, Четири појавна живота је не могу зауставити. Такав је човек без намере, У истинској радости у слободи шета.368

Откад сам се повукао на Хладну планину

Откад сам се повукао на Хладну планину, Као да су прошли векови. Слушам судбу у гају на извору, Одмарам се, проматрам у миру. На хладну стену нема свако приступ, Само је бели облак грли. Танка трава је постеља за мене, Плаво небо покривач врли. Јастук од камена то је срећан живот, Крећем се заједно са менама васељене.

Пустињаку и песнику својствени су задовољство и мир, поистовећивање са појавама у природи, дисање уједначено са космичким током. Они говоре о природном стању човека, о оном стању од кога се човек удаљио престајући да ослушкује покрете душе и космичких кретања. У горе наведеним песмама у распону од критике, преко природе и пустињачког живота, до суштине подвига наслућује се природни и духовни пејзаж

367 Исто, стр. 811 368 Сјанг Ч. 2000: 项楚注.《寒山诗注》.北京：中华书局，стр. 646

уметника. Прожимајући песме, идеја није ограничена на становиште песника, нити на његово виђење, већ се шаље јасна порука читаоцу о равни постојања која је могућа за онога који иде путем чистог срца. Главно дело није песма, није поезија. Она је у овом случају алегорија. Она је одблесак правог дела које је слобода, живот неспутан бесом, пожудом и похлепом, која је лет кроз облак.

Када је реч о истини и уметности, у „Бити уметности” Хајдегер ће између осталог питати: „Шта је истина сама, да ли се она кадикад догађа као уметност?” У наставку ће рећи „да уметник наспрам дела стоји равнодушно, готово као неки пролаз, који у стварању уништава самога себе.”369 Иако Хајдегер није нужно мислио на аскезу говорећи о уметности, она свакако налази место у његовим речима, јер управо је уништавање самога себе оно што се догађа у подвижничком, аскетском животу. Напушта се свет заводљивих чари и тренутних задовољстава, човек са старим навикама умире, одбацује себе, а из његове смрти се рађа нови човек, слободан, у бити више човек него што је то био раније. То потврђује и Берђајев у „Смислу стваралаштва” говорећи да је само онај ко се ослободио себе као посебног и отуђеног способан да буде стваралац и личност. Такође, за Берђајева пут стваралаштва је пут подвижнички и паћенички, али је увек ослобођење од сваке потиштености. Ове идеје достижу отеловљење у животу и у поезији Хан Шана. Он као аскета достиже идеал слободног ума и слободног стваралаштва, а самој аскези и путу врлине приступа уметнички. Не ограничавајући се на монашки ред, његово подвижништво је ширег домета, због чега је и опасније у погледу свакодневних изазова са којим се човек сусреће на путу ка истини.

С обзиром на то да је у Кини и у Јапану стекао статус бодисатве, а да је истовремено био идол битника и хипика педесетих година прошлог века у САД, Хан Шаново стваралаштво постаје јединствена тачка укрштања идеала чије је полазиште (или чије су крајње тачке) с једне стране строга чанистичка (зенистичка) дисциплина, а с друге разузданост генерације која је своју слободу видела у опирању конвенцијама, комбинујући езотерична учења са хемијским дрогама и другим врстама психофизичких надражаја. Овим, његова поезија која је у духу народна, дубоко укорењена у култури, философској и религиозној мисли, својим садржајем и једноставним изразом слободног стила, доказује свој уметнички домет прожимајући и повезујући моралну категорију аскетизма и естетску категорију лепог у складан израз слободног духа.

369 Хајдегер М. 1959: О бити умјетности, Издавачко књижарско предузеће Младост, Загреб, стр. 33

Снага којом Хан Шан привлачи себи читаоце из различитих кутака планете, између којих се некад налазе хиљадугодишњи тунели времена, говори у прилог безвремености, тј. надвремености највиших идеала и идеја људског рода, као што су слобода, чистота, исправност, љубав. Оне не подлежу зубу времена, нити им је потребна „модернизација”, оне су ванвременске, непроменљиве, вечне са изразом у времену.

Литература:

[1] Баи Б. 1995: 白本松、王利锁《逍遥之祖——庄子与中国文化》[M]. 开封： 河南大学出版社. [2] Берђајев Н. 1990: Философија неједнакости, Медитеран Октиох, Београд. [3] Берђајев Н. 2001: Смисао стваралаштва, Бримо, Београд. [4] Вељачић Ч. 1979: Филозофија источних народа, Накладни завод Матице

Хрватске, Загреб. [5] Градина – Часопис за књижевност, уметност и културу. Градина, Ниш, 2007. [6] Епиктет. 2017: Разговори, Карпос, Београд. [7] Је Џ. 2005: 叶珠红《寒山诗集校考》.台北：文史哲出版社. [8] Је Џ. 2005: 叶珠红.《寒山资料类编》.台北：秀威資訊科技股份有限公司. [9] Је Џ. 2006: 叶珠红.《寒山诗集论丛》.台北：秀威資訊科技股份有限公司. [10] Је Џ. 2015: 叶珠红.《寒山诗集之流传与影响》. 新北市：花木兰文化出版社. [11] Ју Џ. 1991: 俞兆平.《诗美解悟》. 福州：海峡文艺出版社. [12] Лотусова сутра, 2003: 《大乘妙法莲华经》.台北：世桦国际. [13] Платон. 1957: Држава. Култура, Београд. [14] Сјанг Ч. 2000: 项楚注.《寒山诗注》.北京：中华书局. [15] Сју Ф. 2007: 徐复观.《中国艺术精神》. 台北：广西师范大学出版社. [16] Сју Ш. Сју С. 2007:（汉）许慎选，（宋）徐铉校定.《说文解字》.北京：中 华书局. [17] Стољар М. 1997: Margaret Mahony Stoljar: „Novalis/Philosophical writings”

Albany, NY: State University of New York Press. [18] Тан Ј. 2017:谭燕保《斯奈德寒山诗英译与诗歌创作的互文性研究》.武汉，武 汉大学出版社. [19] The Lotus sutra 2007: (Taishō Volume 9, Number 262) Numata Center for

Buddhist Translation and Research. [20] Хајдегер М. 1959: О бити умјетности, Издавачко књижарско предузеће

Младост, Загреб. [21] Хегел Г. 1975: Есетика, Београдски издавачко-графички завод, Београд. [22] Ху А. 2011: 胡安江.寒山诗.《文本旅行与经典建构》. 北京：清华大学出版社. [23] Хуанг Б. 1980: 黄博仁.《寒山诗及其诗》. 台北：新文丰出版. [24] Цунг Б. 1982: 宗白华.《美学散步》. 上海：上海人民出版社. [25] Цуеј С. 2010: 崔小敬《寒山：一种文化现象的探寻》. 北京：中国社会科学出版. [26] Чен Г. 2007: 陈鼓应.注译《.庄子今注今译——修订本》.北京：商务印书馆. [27] Чен Х. 1986: 陈慧剑.《寒山子研究》. 台北：东大图书. [28] Џанг Ш. 2011: 张石.《寒山与日本文化》. 上海：上海交通大学出版.

Abstract

This thesis is guided by traditional Chinese aesthetics and Western aesthetic methods, as well as philosophical and religious thought used as research methods to analyze Han Shan’s poetry. Using Hanshan as an example, research shows the artistry of secluded life and the relationship between ascetic way of life and aesthetics, aesthetic value of seclusion and asceticism grounded in Hanshan poetry, as well as the artistic basis of this practice and life. Thoughts and ideas embodied in Hanshan’s poems and the ideals realized in his life reveal the existence of asceticism realm in art, or the significance of asceticism in art practice.

Урбана историја Кине: Тијенђин; Преглед урбаног развоја династије Јуен

Фу Чунглан

Тијенђин

У раном периоду владавине династије Ћинг, док су се са југа на север превозиле житарице, а са севера на југ со, Тијенђин се брзо развијао, што се огледало у неколико аспеката.

Прво, из корена је промењен његов урбани карактер. Наиме, Тијенђин је у династији Минг био војно утврђење које се састојало од гарнизона Тијенђин, левог и десног гарнизона. У деветој години владавине цара Шунџија (1652), влада Ћинга спојила је три гарнизона у један под називом Тијенђин. Подизањем статуса и јачањем улоге гарнизона Тијенђин, он је у трећем месецу треће године владавине цара Јунгџенга (1725) постао подпрефектура под управом префектуре Хеђијен. Дакле, Тијенђин се од војне јединице гарнизона развио у административну јединицу, тј. подпрефектуру, што је суштински променило основне функције овог града. Индустрија соли и превоз житарица били су изузетно важни за државу. Будући да је у Тијенђину повећана производња соли, која је била веома важна за државу, а он је иначе био важно чвориште транспорта житарица Великим каналом, влада Ћинга је у деветом месецу исте године ставила Тијенђин под директну управу централне владе, а истовремено му је припојила округе Вућинг, Ђингхаи и Ћингсијен. Ово реструктурирање Тијенђина у потпуности је спроведено у осмој години владавине цара Јунгџенга, да би он у априлу наредне године добио статус префектуре. Тако да је Тијенђин из статуса гарнизона подигнут на ниво подпрефектуре, а из мале подпрефектуре у важну подпрефектуру под директном управом централне владе, и на крају префектуру Тијенђин. Од тада је Тијенђин, који се простирао источно до мора, граничећи се на југоистоку са округом Хаифенг, префектура Вудинг, на југу са округом Лелинг, префектура Вудинг, и на северу са округом Баоди, префектура Шунтијен, имао велику надлежност. Од центра Тијенђина до његове југоисточне границе имало је око триста лија, до југозападне границе двеста педесет лија, до јужне границе двеста шездесет лија. Град се ширио према југу, истоку, западу и

југозападу, што је очигледно било у тесној вези са транспортом житарица Великим каналом. Промена административног статуса Тијенђина у раном периоду владавине династије Ћинг представљала је резултат његове трансформације из војног гарнизона династије Минг у центар производње соли, трговине и транспорта, што је је за последицу имало јачање његовог статуса и утицаја на северу, па и у целој земљи. У овом периоду, у Тијенђину су успостављени државни војни и цивилни органи, као што су Команда морнаричког батаљона, Управа за производњу соли у Цанглу и Пореска управа. Касније је у Тијенђин премештено и седиште централне управе префектуре. Све је то одражавало посебну и важну улогу Тијенђина као капије за очување безбедности Беиђинга и за транспорт житарица потребних престоници. С друге стране, правци проширења Тијенђина у династији Ћинг показали су тесну везу Тијенђина са подручјима средњег и доњег тока Жуте реке. Укратко, Тијенђин је негде у то доба учинио квалитативни скок како у природи тако и у функцијама града.

Тијенђин, транспорт робе реком, династија Ћинг, ера цара Ћијенлунга

Друго, проширени су и префектура и град Тијенђин. Укупна површина територије префектуре Тијенђин износила је 12.600 квадратних километара, а број његовог становништва у деветој години владавине цара Јунгџенга (1731) износио је 163.865, а у дванаестој години истог периода био је 166.505. У двадесет шестој години владавине цара Даогуанга, број становника у градским и приградским подручјима града Тијенђина повећао се на 198.716. У званичним записима забележено је да је од раног периода владавине династије Ћинг до уочи Опијумског рата број становника у урбаним деловима Тијенђина износио 200.000.

Треће, град Тијенђин се у династији Ћинг много пута дограђивао и проширивао. Гарнизон Тијенђин је у време владавине цара Јунглеа из династије Минг први пут изграђен од набијене земље, да би током

владавине цара Хунгџија (1488–1505) био обновљен цигланим зидовима. У династији Ћинг је неколико пута обнављан. Прва обнова је била у тринаестој години владавине цара Кангсија. Тада су на месту удаљеном око десет метара од првобитних градских зидина саграђени нови и камени водни прелази, да би се усмеравала вода из реке Хаи у шанац око града, а притом је тиме решен и проблем коришћења воде у граду и одвођења воде у кишној сезони, чиме су унапређени капацитети града за одбрану од поплава. Треће године владавине цара Јунгџенга, градске зидине биле су дограђене у облику трапеза, тј. с проширеним темељима и ужим горњим деловима, како би се додатно ојачала градска контрола против поплава. Након ове обнове, укупна дужина градских зидина износила је девет лија и два фена. Током шездесет година владавине цара Ћијенлунга, Тијенђин је девет пута обновљен. За четири новоизграђене градске капије цар Ћијенлунг срочио је натписе: „На истоку излази на море”, „На југу се повезује са токовима река Јангце и Хуаи”, „На западу протеже се према планини Таихангу” и „На северу штити престоницу”. Ово јасно говори о значају Тијенђина. Шесте године владавине цара Ђијаћинга градске зидине поново су обновљене.

Четврто, у производњи и трговини за време династије Ћинг у Тијенђину је остварен значајан напредак. Водни саобраћај Великог канала није само био важан за транспорт житарица, већ је то била и жила куцавица за робну размену између југа и севера, а Тијенђин је био средиште овог важног комуникационог пута. Влада Ћинга је у другој години владавине цара Шунџија (1645) почела да превози житарице са југа на север земље. У тој години, према извештају Министарства за становништво и финансије, свим провинцијама је наметнуто 4.000.000 шија житарица. Превоз житарица Великим каналом није само измирио три огромна издатка царства, тј. плате званичника и запослених, војне плате и трошкове самог царског двора, већ је и подстицао формирање и ширење комерцијалног тржишта у земљи, развој робне економије, као и јачање виталности градова дуж Канала. Тада су житарице прво превожене у Тијенђин и тамо истоваране, затим су опет утоваране на бродове мање носивости (мање од 200 шија) и тек су онда могле да се даље транспортују у Беиђинг и Тунгџо до тамошњих државних силоса. У првој години владавине цара Шунџија, влада Ћинга је град Тијенђин опремила са шесто таквих мањих бродова, под називом „брод Хонгбо”, а тај број се до педесете године владавине цара Кангсија повећао на 1200. Развојем транспорта житарица, људи који су се бавили превозом житарица, укључујући занатлије бродарства и других струка, населили су се у Тијенђину, што је унапредило урбани развој града.

Тијенђин је, у то време, такође служио као велико складиште за превезене житарице. Током владавине цара Кангсија, држава је у Тијенђину изградила силос Дајун бр. 6 са тридесет комора, силос Дајинг бр. 9 са четрдесет пет комора, силос Гуангбеи бр. 7 са тридесет пет комора (сви силоси су били стављени ван употребе током владавине цара Ћијенлунга), силос Гунгци са шест комора, силос Ђусу са пет комора, силос Гуохоу са пет комора, силос Жици са пет комора и магацин Чангпинг за складиштење соли који је припадао Управи за производњу соли. „У другој години владавине цара Јунгџенга одобрена су средства за изградњу складишта Беицанг, северно од седишта окружне владе Тијенђина. Складиште Беицанг имало је шеснаест силоса, а сваки силос петнаест комора. Дакле, било је укупно 240 комора.”370 Касније је изграђено још десет складишта у четири предграђа Тијенђина, која су категоризована као „складиште Ји”. У двадесет првој години владавине цара Ћијенлунга, изграђено је складиште типа „Ји” у Нигу. У династији Ћинг, Тијенђин је служио као важно транспортно чвориште за превоз житарица, што је допринело урбаном развоју, робној размени севера и југа, повећању бројности градског становништва и просперитету трговине. Стога је у династији Ћинг Тијенђин постао највећа метропола на истоку Беиђинга и капија главног града.

Поред унутрашњих пловних путева, у династији Ћинг повећан је транспорт житарица поморским путевима. Током владавине цара Ђијаћинга искрсли су проблеми с речно-каналским транспортом. Неке деонице Великог канала у Јужној Кини, наиме, биле су блокиране услед таложења муља. Стога је цар Ђијаћинг предложио да се уместо речно-каналског покрене поморски транспорт. Поводом тога он је на разговор позвао гувернере и друге високе званичнике из провинција кроз које је пролазио Велики канал. Међутим, таквој транзицији транспорта успротивиле су се све старе бирократе, услед чега предлог није усвојен. Прве године владавине цара Даогуанга, деонице Канала од реке Хуаи до Гаојоуа, Баојинга и Ћингђијангпуа у доњем току Дуге реке, постале су непловне због муља и било је тешко транспортовати житарице само водним путем Жуте реке, па се стари предлог о напуштању речно-каналског и активирању поморског транспорта поново нашао на дневном реду. Овог пута цар Даогуанг био је много одлучнији по том питању.

У другом месецу шесте године владавине цара Даогуанга (1826), влада Ћинга је у Шангхају ускладиштила преко 1.120.000 шија новопожњевеног жита, сакупљеног из Суџоуа, Сунгџоуа, Чангџоуа, Џенгђијанга и Таицанга. Раније је морала да се у џунке прво утовари земља као баласт, како

370 Cang ao. Jifu tongzhi. [Складишта. У Хроника о префектурама око престонице], 34. том.

би ови бродови били стабилни пре него што би испловили из Шангхаја ка северу. Сада то више није било потребно јер је влада донела уредбу да „уколико џунке за превоз житарица крену поморским путем, дозвољено им је да утоваре и другу робу с југа, док год утоварене житарице чине 70 одсто укупног терета”. Убрзо се преко хиљаду трговачких бродова пријавило да превози житарице у Тијенђин. У мају исте године, поморским путем с југа на север превезено је више од 1.630.000 шија житарица, и то без икаквих потешкоћа и губитака. Да би унапредила поморски транспорт житарица, влада Ћинга је уложила велике напоре у управљање транспортом и складиштење житарица у Тијенђину. Према новом правилу, када би трговачки брод стигао у Тијенђин, власник брода добијао би четири бакарна новчића по шију жита да би могао да унајми раднике да вуку брод до Шангјуена и истоварају житарице. Део житарица би се након тога поново претоварао на мање бродове и транспортовао у Беиђинг или Тунгџоу, а део житарица био био ускладиштен у Тијенђину. Пошто у Тијенђину није било довољно складишта, влада Ћинга је на више локација у Шангјуену изградила нова складишта, а на југу од Северног складишта подигла је Средње складиште, чиме је Тијенђин постао средиште речноканалског и поморског транспорта. Град се развијао, а трговина је била просперитетна. Током владавине цара Даогуанга, повремено би се понеки конзервативни званичник успротивио поморском транспорту. Стога је влада у својој политици о транспорту вагала између поморског и речно-каналског транспорта. Међутим, генерално говорећи, општа ситуација јесте била таква да су истовремено функционисали и поморски и речно-каналски транспорт у које су били укључени и држава и приватници.

Пето, поморским путем превожене су житарице из североисточног подручја Фенгтијен у Тијенђин. Будући да, с обзиром на густу насељеност, Северна Кина није била пространа област, житарице су се на овом подручју производиле у довољној количини. Такође, због превише слане и алкалне земље, Тијенђин није имао развијену пољопривреду, нити довољно житарица. Током владавине цара Кангсија појавила се „поморска шпедиција Фенгтијен”, тј. поморским путем, из североисточног подручја Фенгтијен, житарице су почеле да се допремају до Тијенђина. Бродовима за шпедицију житарица била је додељена пропусница коју је издала држава како би они могли слободно да упловљавају или испловљавају из луке. Током владавине цара Кангсија, трговац који се презивао Џенг имао је овлашћење царског двора да се бави „шпедицијом Фенгтијена”, стекавши звање „шпедитер Џенг са змајевим (тј. царским) плаштом”. Када је династија Ћинг двадесет друге године владавине цара Кангсија издејствовала уједињење с Тајваном, она је укинула забрану прекоморске трговине, што је допринело брзом развоју поморског транспорта. Тридесет пете

године владавине цара Кангсија, донета је уредба да се трговци који се баве поморском шпедицијом житарица за Тијенђин, осим редовног пореза, ослободе и свих осталих намета. У петом месецу четврте године владавине цара Ћијенлунга, издат је царски указ којим је наложено да се житарице из Фенгтијена поморским транспортом превозе у Тијенђин и продају како би се снабдевала престоница и одобрено је да трговачки бродови слободно плове у ове сврхе, не подлежући забрани. Убрзо након тога, у шпедицију житарица из Фенгтијена укључило се стотине бродова. У четвртој години владавине цара Ђијаћинга, само у Тијенђину, број сиромашних људи из приобалних области који су зарађивали за живот као лучки радници износио је више од неколико десетина хиљада. Житарице превезене у Тијенђин продаване су у многим подручјима, као што су Џили, Шандунг, Хенан, Шанси, Шаанси и друга. „Поморском шпедицијом Фенгтијена” житарице нису само отпремане из североисточне Кине и допремане у Тијенђин, већ и обрнуто. Наиме, када би Североисточном Кином харала глад, житарице би се отпремале из Тијенђина како би се помогло тамошњем народу. Према Историјским записима, Шенгђинг (данашњи Шењанг у провинцији Лијаонинг) је тридесет друге године владавине цара Кангсија имао лошу жетву и било је мало залиха хране. Стога је влада одлучила да у Шенгђинг поморским путем превезе 20.000 шија житарица из државних силоса у обалским подпрефектурама округа Шандунга. „Житарице су отпремљене из Денгџоуа до реке Три рукавца. Фебруара наредне године цар је дошао у Тијенђин да истражи поморски пут, након чега је утврдио да је најпогодније доћи до реке Три рукавца преко Дагукоуа. У марту је наредио званичнику по имену Дунг Ђуеши да оде у приобално подручје Шандунг и отпреми 20.000 шија житарица за Шенгђинг. Житарице су натоварене на тридесет бродова који су испловили из луке Тијенђина и поморским путем, ако је све ишло глатко, за само три дана стигли би до реке Три рукавца.”371 „Поморска шпедиција Фенгтијен” настала је у доба владавине цара Кангсија, а цветала у периодима владавине Ђијаћинга и Ћијенлунга. Била је значајна за државно планирање и развој и од велике користи народу. Даље, трговина житарицама у Тијенђину развила се у најпознатији посао, који је имао значајан удео у тржишту Тијенђина и велики утицај на економски и друштвени живот града. Као резултат тога, Тијенђин се развио у важан трговачки и комерцијални град на северу током династије Ћинг, као и у центар регионалне економске мреже која је повезивала све северне крајеве.

371 Chuangxing Shengjing haiyun ji. (Qing) Shengzu ren huangdi yuzhi di er ji. [Записи о поморском транспорту Шенгђинг. Записи цара Шенгцуа из династије Ћинг II], 33. том.

Шесто, значајно је напредовала производња соли у солани Чанглу, која је имала пресудну улогу у урбаном развоју Тијенђина. Током владавине цара Ћијенлунга, производња соли у Тијенђину достигла је највиши ниво, што је представљало резултат спровођења политике „подстицања трговине”. Цар Ћијенлунг је зато признат као први реформатор у развоју производње соли у династији Ћинг. Дакле, дозволио је произвођачима соли да трговцима изнајмљују земљу богату сољу или да сарађују с њима како би заједно производили со. Он је више пута посетио Тијенђин, трговцима сољу приређивао пријеме, даривао им вредне поклоне, чак и исписивао за њих калиграфије са својим песмама. Трговци сољу у Тијенђину прерасли су у моћну друштвену формацију, која је, опет, била одана двору Ћинга. На пример, у тринаестој години владавине цара Ћијенлунга, солана Чанглу дала је држави 200.000 таела сребра, исказавши тако подршку слању војске на Ђинчуан зарад сузбијања побуне брдских народа. У двадесет четвртој години владавине цара Ћијенлунга, трговци сољу у Чанглуу и Шандунгу донирали су 200.000 таела сребра како би се у региону Јили реализовала пољопривредна политика „тунтијен”. У тридесет осмој години владавине цара Ћијенлунга, трговци сољу из Чанглуа опет су држави дали 600.000 таела сребра како би се сузбила побуна брдског народа у Ђинчуану. Према непотпуним статистикама, трговци сољу из Чанглуа су током владавине цара Ћијенлунга и Ђијаћинга дали држави укупно 30.000.000 таела сребра. О томе сведочи песма из оног времена: „Порезом од десет хиљада произвођача соли напунио се државни буџет, а најлепшим животом су живели трговци сољу.”

Током владавине цара Даогуанга, производња соли суочила се с потешкоћама. Наиме, влада је трговцима сољу наметнула додатне порезе, што им је отежало пословање. Касније је династија Ћинг променила политику о додељивању ексклузивног права на трговину соли новим мерама, тзв. квотним системом издавања дозвола за трговину сољу, што је олакшало продају и транспорт соли. Ове мере су се спроводиле све до раних година владавине цара Сијенфенга.

Развоју производње соли у Тијенђину такође је допринело побољшање технологије и алата у то време. Узмимо за пример производни процес „извлачења морске воде у плимни јарак за испаравање соли”. Он се на самом почетку заснивао на физичкој радној снази, затим на воденим точковима које су покретали мазге или коњи, а касније је побољшан употребом ветрењача, што је означило прелазак производње соли са мануелног на механизовани рад. Штавише, све специфичнијом поделом рада такође се побољшавао квалитет производње соли. У династији Ћинг, најамни рад је постао најчешћи вид радне снаге у солани Чанглу, што је представљало зачетак и раст капитализма у области производње соли.

Као важна индустријска грана и трговачка роба у Тијенђину, производња соли подстицала је урбани развој града. Добро развијеним каналским транспортом житарица и производњом соли, напредном речноканалском и поморском шпедицијом, Тијенђин је постао просперитетан град. Као што је описано у записима, „овде су сакупљане житарице и све врсте производа из целе земље како би се задовољиле потребе престонице”, а у песми Ђинмен јинг шенг ге (Песма добродошлице богу у Ђинмен) овако је описана веза између процвата Тијенђина с једне, и производње соли и каналског транспорта, с друге стране: „Риба и со Тијенђину доносе профит; бродови са житарицама долазе на време.”

Седмо, занатство у Тијенђину напредовало је у династији Ћинг. Занатство у Тијенђину најпре је било уско повезано са поморским и речно-каналским транспортом житарица и производњом соли. Ту су били бродоградња, поправка бродова, производња машина за бродарство, производња саламуре и нитрата, ткање простирки, израда уља и пасте од шкампа, производња соли, итд. Успех трговаца сољу и житарицама довео је до изградње луксузних објеката са локалним карактеристикама, што је подстакло развој циглана и технике гравирања цигли. Познати занатлија у Тијенђину по имену Ма Шунћинг изумео је нови метод „слагање цигли” за израду гравираних цигли, чиме се у Тијенђину формирао особени уметнички стил резбарења цигле. Наиме, радило се о додавању још једне мале цигле на површину цигле која треба да се изгравира како би се повећала радна површина и изрезбарени мотив на цигли постао још слојевитији и живописнији. Поред тога, рукотворине змајева и дрвореза такође су се појавиле у династији Ћинг, са израженим локалним карактеристикама.

Осмо, у периоду владавине династије Ћинг развијена је робна размена у Тијенђину. У то време су били отворени многи трговински путеви. Со из Чанглуа, житарице из Северне Кине Великим каналом и друга роба из различитих северних крајева баржама, транспортовани су у Тијенђин. Канал је био крцат бродовима са житарицама, баржама и другим трговачким бродовима, што је довело до тога да се у подручју дуж реке Три рукавца формира просперитетно тржиште.

Након укидања забране прекоморске трговине, продавци житарица који су добили квоте превозних дозвола слободно су трговали између Тијенђина и Лијаонинга. Сви трговачки бродови из Фуђијена, Гуангдунга, Ђијангсуа, Џеђијанга и Тајвана могли су преко Сијамена стићи до Тијенђина како би се укључили у прекоморску трговину, што је и подстакло трговину у Тијенђину. Тијенђин је сходно томе постао једна од најпросперитетнијих трговачких лука у северној Кини.

У то време цветала је робна размена у Тијенђину. На његовом тржишту могли су да се нађу: шећер од трске, кристални шећер, боров шећер,

пераје ајкуле, колачи од поморанџе, бибер, штапови за бич, чиније грубе керамике, увозне чиније, дебла, дуван, чај, пера, зачини, лекови, лековита ракија, гвоздени лонци, храпави папир, игле за шивење, бакарна дугмад, свила, лепезе, простирке од сламе, плави индиго, жад и резбарена слоновача, прибори од калаја, итд. Било је ту и производа који су долазили из Сијамена, Тајвана, Ћијунгџоуа, Леиџоуа, Џеђијанга, Ђијангсуа и других места, као што су: житарице, бамбус, папир из Чангпинга, стипса, кедар, вина из Шаосинга, калајска фолија и порцелан. Производи који су се превозили са севера били су: зачинско биље, ораси, црвене и црне урме, семе диње, бадеми, пасуљ, пшеница, угаљ, ћумур, посуђе, сапун од стипсе, бибер, со и остало.

У Тијенђину у то време већ су биле формиране трговачке зоне. Главна трговачка зона налазила се дуж реке изван Северне капије, где су се окупљали трговачки бродови из Гуангдунга и Фуђијeна. Постојале су пијаца тигања и пијаца игли за шивење на којима су се продавали гвоздени лонци, игле за шивење и бакарна дугмад. Такође су постојале улице где се продавала страна роба, која се доносила трговачким бродовима током владавине царева Ђијаћинга и Даогуанга. Те улице налазиле су се изван Северне и Источне капије. Тада су у Тијенђину постојала и централизована тржишта за одређену робу, на пример, пијаца птица, пијаца меса, рибља пијаца, пијаца поврћа и воћа и пијаца мула и коња.

У то време су се у Тијенђину појавиле и мењачнице сребра. Према уредби владе Ћинга, трговци су морали да плаћају порез у сребру, док је народ за куповину у свакодневном животу користио бакарне кованице. Стога је била неопходна замена бакарних кованица у сребро, а што је трговина више цветала, посао мењачница се брже развијао. Многи власници радњи накита били су укључени у пословање мењачница. Такве радње накита углавном су биле мале, али бројне, и њихова улога у трговинском развоју Тијенђина у династији Ћинг била је незаменљива.

Мењачнице Шансија биле су добро познате у Тијенђину. Током владавине цара Ћијенлунга, трговац из Шансија Леи Љутаи отворио је радњу боја Жишенгчанг, која је такође обављала посао мењачнице и која је зарађивала на провизији. За десетак година, остварила је зараду од око сто хиљада таела сребра. Стога је у другој години владавине цара Ђијаћинга, Леи Љутаи отворио мењачницу Жишенг како би се бавио само пословима замене сребра. Други трговци из Шансија одмах су следили пример Жишенга. На пример, трговац Мао Фенггуи у деветнаестој години владавине цара Ђијаћинга, отвара мењачницу Веитаихоу у Тијенђину, а у првим годинама владавине цара Даогуанга, за десетак година, једна за другом, отворено је још седамнаест мењачница. Поред замене сребра, ове

мењачнице бавиле су се и депозитима и зајмовима, тргујући тако са припадницима свих друштвених структура.

За време владавине цара Ћијенлунга, у Тијенђину су се такође појавиле залагаонице. Захваљујући огромном профиту, оне су се брзо развијале. Четврте године владавине цара Сијенфенга (1854) у целом Тијенђину отваране су залагаонице, које су се касније развиле у посебну залагаоничку грану која је интегрисала трговачки и лихварски капитал.

Девето, у Тијенђину је настао индустријски капитал. У династији Ћинг, поморски транспорт, производња соли, мењачки послови и замена сребра веома су се добро развијали, што је подстакло „рађање” капитала. Трговци који су се бавили транспортом житарица и трговачке робе поседовали су речне и поморске бродове, запошљавали капетане, кормиларе и морнаре и експлоатацијом најамних радника остваривали велики профит. С друге стране, у поморском саобраћају постојала је велика конкуренција. У периоду владавине цара Ћијенлунга, породица Хан из Тијенђина основала је поморску шпедицијску фирму Тијенченг, која је касније потиснула и спајала друге веће или мале фирме и постала велики монополиста поморског транспорта у Тијенђину. Након тога, Хен је отварао продавнице житарица, мењачнице сребра и залагаонице да би трансформисао своје богатство у трговачки капитал и опет улагао зараду од трговине у проширење послова поморског транспорта. Дакле, међусобна трансформација капитала бродарства и трговине постала је једна од важних карактеристика раног индустријског капитала у Тијенђину.

У процесу производње соли појавили су се специјализовани радници, као и тзв. „чангшанг”, тј. дилери који су седели у солани да би директно из солане откупљивали со. Неки дилери чак су изнајмљивали базене за испаравање морске воде како би преузели контролу над производњом соли, што је створило нову ситуацију у којој су трговци улагали, док су се произвођачи бавили само производњом соли. Комбиновањем трговачког капитала са средствима за производњу настао је првобитни индустријски капитал.

Након акумулирања богатства, трговци су улагали у производњу и постајали још богатији. У периоду владавине цара Даогуанга, Тијенђин је имао 9.914 домаћинстава, међу којима је било 5.245 њих који су се бавили трговином, што је чинило 53 одсто укупног броја домаћинстава. Истина, међу овим трговцима били су и трговци који су се са севера доселили у Тијенђин. На пример, оснивање бројних домова трговаца резултирало је порастом броја досељених трговаца. Домови трговаца из Фуђијена и Гуангдунга релативно су се рано појавили у Тијенђину и налазили су се изван Северне капије. У периоду владавине цара Ћијенлунга постојало је осамнаест великих радњи чији су власници били трговци из Гуангдунга и

више од тридесет мањих. У двадесет шестој години владавине цара Ћијенлунга, у улици Цалијангдијен на источној страни реке, саграђен је дом трговаца из Шансија, у периоду владавине цара Даогуанга подигнут је њихов други дом у Тијенђину, а трећи је био у округу Јанглијућинг.

Дакле, Тијенђин је, пре Опијумских ратова, већ постао важно транспортно чвориште и трговачка метропола са двеста хиљада становника.

Преглед урбаног развоја династије Јуен

Династију Јуен основали су Монголи. Монголија, земља номадских сточара, за разлику од Централне равнице, пољопривредне земље, имала је сасвим различито природно окружење и образац друштвене производње, због чега се и њена култура, развејена услед номадског сточарства, значајно разликовала од културе Централне равнице. У првим годинама династије, Монголи нису били свесни значаја пољопривреде. Чак се на царском двору расправљало о томе да ли треба претворити пољопривредно земљиште у пашњаке. Тек када су схватили да су сребро и усев оно на шта се држава ослања, посветили су пажњу пољопривреди. Дакле, уопштено говорећи, иако су пољопривреда и занатство у династији Јуен забележили одређени напредак, њена се економија развијала прилично споро, и само је на пољу узгоја памука и развоја текстилне технологије она надмашила претходне династије. Укупан број становника није бројао више од осамдесет милиона, чак и када је имала највећу стопу раста популације у земљи.

Истакнуто достигнуће династије Јуен у економском и друштвеном развоју били су саобраћај и транспорт, који су се достигли највиши ниво развоја. У династији Јуен, потпуно је постао проходан Велики канал, остварен је домаћи међулучки саобраћај и развијен је копнени саобраћај. Успостављени су поштански саобраћај и станице које су повезивале готово сваки део земље. Систем поштанских станица проширио се у свим правцима и сезао је све до Тибета. А што се спољне трговине тиче, династија Јуен је далеко надмашила династију Сунг. У то време кинески трговци су у преко 67 приморских земаља и региона у Азији и Африци оставили свој траг, а истовремено се повећао и број страних трговаца који су долазили у Кину, што је у великој мери подстакло напредак економске и културне размене Кине са азијским, афричким и европским земљама. Технологија штампања и производње ватреног оружја брзо се развијала. Кинеска класична књижевност у то доба, чији је представник био жанр

поезије јуенћу372, остварила је нове домете. Осим тога, Кина је била упозната и с новим достигнућима Арапа и Персијанаца у астрономији и медицини.

Период владавине династије Јуен је у кинеској историји било раздобље врло отвореног друштва. Већина великих градова у земљи уједно су били и велики трговачки центри. Најпрометнији лучки град био је Ћуенџоу.

Велика престоница Даду

Даду (тј. „велика престоница”) из Јуена био је мултикултуралан град и на западу је био познат као „Канбалик” или „град Кана”. Град је имао обим од око педесет седам лија, са педесет градских квартова, односно насељених места, сто хиљада домаћинстава и преко тридесет пијаца. Кула звона представљала је градски трговачки центар.

Што се урбаног просторног планирања и пројектовања тиче, Даду није био дограђен на темељу Централне престонице династије Ђин, већ је подигнут на новом темељу у североисточном предграђу престонице Џурџина. Пројектант је био саветник Кублај-кана Лију Бингџунг, припадник народа Хан, који је дао велики допринос изградњи феудалног система династије Јуен. Главни град Јуена Даду састојао се од три одвојене целине: Спољашњег града, Царског града и Града палата. Спољашњи град је био правоугаоног облика, широк 6.635 метара са истока на запад и дугачак 7.400 метара са севера на југ, а укупан обим града износио је 28,7 километара. Царски град је имао обим од око десет километара. Град палата се налазио у срцу престонице, и то на централној оси града. Изградња главног града Дадуа није била ограничена на традицију Монгола, већ се заснивала и на конфуцијанским концептима о „централној позицији” и „златној средини”, као и на идеји да царска моћ представља „највиши закон поднебески”, коју су заговарали феудални владари из Централне равнице. Дакле, царска моћ се огледала у урбаном просторном распореду, функцијама и архитектонском окружењу града.

За време владавине династије Сунг, облик и функција града доживели су значајне промене, што се испољило у планирању и изградњи Каифенга. Дакле, град од тада више није био само политички центар, већ је приликом урбаног планирања претворен у функционалну целину која је обухватала и градски саобраћај, инфраструктуру, живот становника

372 Јуенћу се односи на посебну врсту стиха која је била популарна у династији Јуен, укључујући и врсте стихова цађу и санћу.

и трговинске активности. Међутим, династија Јуен, уместо да настави у овом правцу урбаног развоја, није имала такву визију због ограничености проузроковане начином друштвене производње и стилом живота. Уништење Јужног Сунга замаглило је њихов објективан поглед на чињенице економског и социјалног развоја династије Сунг и лишило их жеље да ангажују интелектуалце Сунга у своју корист. Стога, Монголи су једино могли да потраже културну парадигму у кинеској историји пре Сунга. Цар Шицу је од Јуена више ценио културу династије Танг, а уз помоћ учених људи из народа Хан, вратио је урбано планирање уназад, односно, вратио се старомодним обрасцима који подразумевају да „занатлије граде главни град, чија свака страна треба да буде дугачка девет лија и отворена са по три капије. Унутрашњост града треба да буде подељена са девет авенија у правцу север-југ и девет у правцу исток-запад, а у свакој авенији требало би да истовремено могу да прођу девет кочија паралелно”, и да се „храм у част предака гради лево од царске палате, а олтар богова земље и жита на десној страни. Царски двор треба да буде јужно од палате, а пијаца иза градског трга”. Овај образац урбаног планирања касније су следиле и династије Минг и Ћинг приликом обнове Беиђинга. Из данашњег угла, ако се говори о урбаном и друштвеноекономском развоју, а не само урбаној изградњи, изградња престонице Даду из Јуена представља застој у урбаној историји Кине.

Парк Беихаи, саграђен у династији Јуен

Ипак, захваљујући повољном географском положају, развоју Великог канала и поморског саобраћаја, град Даду је имао добру социјално-економску основу за развој и постао престоница уједињене мултинационалне

земље, заменивши старе престонице Чанган, Луојанг и Каифенг. Једном речју, само урбано пројектовање главног града Јуена технички је било на изузетном нивоу, међутим, из угла урбаног развоја, изградња Дадуа представља назадовање у урбаној историји Кине.

Друштвено-економски живот главног града династије Јуен зависио је од следећих фактора:

Први, природа државе. За време владавине династије Јуен Кина је била мултиетничка земља у којој су монголски племићи и други феудални владари на разним нивоима угњетавали радни народ свих етничких група. Монголска нација је била доминантна у династији Јуен, њени припадници су заступали владајућу класу на друштвеној хијерархијској лествици. Други народи су били подређени и даље подељени на следеће класе: народ Сему373 припадао је другој класи, народ Хан трећој, док су Јужњаци били на дну ове друштвене лествице.374 Дакле, династија Јуен је спровела тежак облик етничког угњетавања народа.

Други, феудални систем. Тачније, династија Јуен је изградила централизовани феудални систем, чији су креатори били Лију Бингџунг и Сју Хенг. Ову двојицу припадника народа Хан именовао је Кублај-кан да руководе успостављањем државног режима по моделима политичког и правног система претходних династија. У централној влади основали су Државни савет за административна питања („Џунгшу шенг”), Министарство за војна питања („Шумијуен”) и Државни надзорни орган („Јушитаи”). Такође су успостављене функције у државним институцијама, укључујући два премијера (тзв. „десног и левог премијера”), великог заповедника и царског саветника.

Трећи, административни систем. Развој главног града државе у великој мери зависио је од административног система, што се нарочито огледало у случају града Дадуа у периоду династије Јуен. Наиме, у династији Јуен донета је уредба којом је подручје око престонице одређено као „залеђе” земље. Као што смо већ рекли, династија Јуен је прва у кинеској историји створила централизовани административни систем, на чијем се врху налазио Државни савет за административна питања (Џунгшу шенг), који је директно управљао главним градом и његовом околином, тј. подручјем „залеђа”. Преостала територија земље подељена је на десет провинција, и то: Лингбеи, Лијаојанг, Хенан, Шанси, Сичуан, Гансу, Јунан, Ђијангџе, Ђијангси и Хугуанг. На нивоу провинције основан је Извршни

373 Народ Сему у кинеској историји односио се на становнике Централне и Западне Азије. 374 Јужњаци су били припадници династије Јужни Сунг, пре него што ју је збацила династија Јуен.

савет којим је директно управљао цар. Територија провинције даље се делила на: административне области „лу”, префектуре „фу”, подпрефектуре „џоу” и округе „сијен”. Дакле, лако је уочити да је подручје „залеђа” имало највиши статус у државном управном систему династије Јуен и уживало у државној помоћи која му је гарантовала економски развој и урбану изградњу.

Четврти, саобраћај. Династија Јуен је поседовала највећу територију у односу на претходне династије. Простирала се до Сибира, преко планине Јиншан на северу, Велике пустиње на западу, Лијаодунга на истоку, Јужнокинеског мора на југу и Тибета на југозападу. Успостављен је систем поштанског саобраћаја како би се повезао што већи број места широм земље, а поштанска станица постојала је чак и у округу Сакија на Тибету. Ове станице на територији Монголије називале су се „џанчи” и њима је управљала Централна управа за поштански саобраћај „Тунгџенгјуен”, док су се на територији Хана и Тибета оне звале „јиџан”, и припадале су Министарству за војна питања. Систем поштанског саобраћаја династије Јуен, с престоницом Даду као средиштем, обухватао је преко 1.300 поштанских станица широм земље, укључујући станице за водни, копнени и поморски саобраћај.

Осим горепоменутих пет фактора, нормалан социјалноекономски живот престонице у основи је безбеђивало снабдевање материјалним ресурсима из свих крајева земље.

Житарице су у престоницу достављане путем водног и поморског транспорта. Поморским путем је могло да се испоручи 3.520.000 шија житарица, а путем Великог канала највише 5.000.000 шија годишње.

Занатлије које су радиле у државним радионицама углавном су биле регрутоване из свих делова земље. У главни град досељено је 100.000 занатлија и основано је око седамдесет занатских удружења, као и многе радионице. У градским квартовима Јеннану и Јанбеију радило је преко 30.000 ковача који су топили више од осам милиона килограма гвожђа годишње.

У главном граду су се развијале разне услужне делатности и преко тридесет специјалних пијаца.

Главни град је припадао подручју „залеђа”, које је обухватало и око двеста градова и округа различитих величина. Међу њима, Џангђијаван је био познати лучки град за превоз житарица и директно је служио главном граду. Отварањем саобраћајног пута Великог канала, преко Џангђијавана превожена је у главни град значајна количина житарица, соли, тканина од свиле, памучног платна, порцелана и морских плодова. Остварене су прекоокеанске трговинске везе са преко сто четрдесет земаља и региона света. Копнени превоз углавном се одвијао дуж чувеног Пута свиле,

преко којег су трговачки каравани могли да стигну у Централну и Западну Азију, а трговци из ових земаља су такође могли да дођу у престоницу Даду. Монголски племићи, државни службеници, народ Сему и монаси који су живели у престоници, готово сви су се бавили трговином и такмичили су се са обичним трговцима за већу зараду, злоупотребљавајући своју функцију и моћ. Државни трговци су држали монопол над неким производима, као што су злато, сребро, бакар, гвожђе, со и чај.

У династији Јуен у употреби је био обједињени папирни новац, а „Џунгтунгјуен баочао” и „Џијуен баочао” су релативно дуго били у оптицају. Овај папирни новац сматран је јединим декретним новцем, што је значило да је у династији Јуен развој папирног новца ушао у нову фазу. Оптицај папирног новца такође је пружао основу за развој трговине у престоници Јуена, која је постепено постала главни трговачки центар у земљи и иностранству.

Кублај-кан у лову, династија Јуен

Династија Јуен је примењивала систем две престонице. Шесте године владавине цара Сијенцунга из династије Јуен (1256), на алувијалној равни на северној обали горњег тока реке Луан, на данашњем пашњаку „Први мај”, округа Плави Банер у Унутрашњој Монголији, успостављена је префектура Каипинг, где је касније основана друга престоница Шангду (тј. Горња престоница или „Луанђинг”). У овом граду Кублај-кан је 1260. године ступио на престо. После њега, у периоду од сто година, још шест

царева из династије Јуен крунисано је у Шангдуу. Кублај-кан је 1264. године ујединио Централну равницу и произвео Даду у главни град, али Шангду је и даље служио као друга престоница. Сваке године почетком лета, цар би повео своје поданике и конкубине и дошао у Шангду, где би остајао пола године како би избегао врућине у Централној равници. Стога се Шангду називао и „Сијаду” (тј. „Летња престоница”). Наравно, бег од врућине није био прави разлог за успостављање две престонице. Наиме, Шангду се налазио у Монголији, и преко њега су владари Јуена могли да контролишу велику пустињу на северу и да граде добре односе са монголским поглаварима, а преко Дадуа и његовог округа Јенђија могли су да владају Централном равницом. Можемо рећи да је систем две престонице објективно унапредио културне односе међу народима различитих етничких група и да је консолидовао јединство народа и државе.

Хангџоу

Тринаесте године ере Јуенџи током владавине цара Шицуa из династије Јуен (1276), премијер Бо Јен предводи војску и заузима Линан, а онда мења његов назив у „административну област Хангџоу” (тј. „Хангџоу лу”). Касније је успоставио Хангџоу као управни град провинције Ђијангџе, која је управљала са тридесет области, једном префектуром и двема подпрефектурама. Њена територија обухватала је данашње провинције Џеђијанг и Фуђијен, јужни део провинција Ђијангсу и Анхуи и друге области. Хангџоу је од тада све до прве године ере Џиџенг владавине цара Хуицунга (1276–1341), тј. у периоду од шездесет пет година, са релативно развијеном занатском производњом и трговином, сачувао просперитет какав је имао у доба Јужног Сунга. Међутим, прелазак из престонице династије Јужни Сунг у мање важан управни град провинције и премештање политичког центра на север ипак су утицали на његов даљи развој. Наиме, Хангџоу више није прошириван у династији Јуен јер су величина града, постојећи грађевински објекти и инфраструктура у потпуности задовољaвали све потребе једног провинцијског управног града. Поред тога, Хангџоу, као лучки град, у династији Јуен није успео да развијe функцију луке због сужавања њеног пловног пута услед проширења пешчане плаже у заливу Хангџоу и нагомилавања велике количине песка на ушћу реке Ћијентанг. Стога, функцију луке Хангџоу постепено је преузимао Нингбо. Упркос томе, Хангџоу је и даље био напредан и отмен град. Када је Марко Поло допутовао у Хангџоу, видевши његове грађевине и Западно језеро, чије су три стране биле окружене брдима прекривеним

измаглицом, а једна страна језера се налазила одмах покрај града, рекао је да је то „најлепши и најелегантнији град на свету” и да се „човек у Хангџоуу просто осећа као да је у рају”. Он даље каже: „У Хангџоуу се развијало дванаест занатских производа и постојало је десет великих пијаца, као и вашара. Имао је развијену производњу и трговину”. После Марка Пола, у Хангџоу је дошао други Италијан Одорик, који је у свом путопису забележио: „Прстен око града има око сто миља, а град је крцат људима и нема ни инча празног простора.”

Међутим, развој Хангџоуа кренуо је силазном путањом од деветнаесте године владавине цара Хуицунга из династије Јуен (1342). Према опису у књизи Белешке написане међу орањима, „Хангџоу је осамнаесте године ере Џиџенг, 19. априла, претрпео велику катастрофу, у којој је уништено 15.755 кућа (укључујући државне и приватне објекте, храмове, итд.), а страдале су седамдесет четири особе. Првог априла наредне године Хангџоу је поново доживео још једну катастрофу, најгору у својој историји. Од тада, град, који се вековима просперитетно развијао, почео је да стагнира.”375

Ћуенџоу

У династији Јуен, Ћуенџоу није био само највећи лучки град у Кини, већ и највећа лука у целој Источној Азији. Ћуенџоу је био типичан пример града који се уздигао захваљујући својој луци. Ћуенџоу се брзо ширио на првобитној основи града из Јужног Сунга, углавном у правцу према трговачкој луци, односно у потезу од улице Нанмен јужно до реке Ђин. Јужни део града Ћуеннан тада је био најпросперитетније градско подручје, а такође и подручје где је живело највише странаца. Дакле, раздобље владавине династије Јуен било је златно доба у историји прекоморског саобраћаја Ћуенџоуа. Уз Александрију у Египту, он је био познат као „највећа светска трговачка лука” и остварио је трговинске односе са скоро сто азијских и афричких земаља и региона. Преко Ћуенџоуа извозили су се порцелан, свила, чај, бакар, производи од гвожђа и многа друга роба, а из иностранства увозили зачини, биље, злато и сребро, бисери и друго. Многи успешни страни трговци доселили су се у Ћуенџоу и ту изградили куће.

Ћуенџоу има много историјских знаменитости, међу којима су и историјски трагови развоја и просперитета тог града у династији Јуен. На

375 Tao Zongyi (династија Јуен), Huo zai, Zhui geng lu [Пожари, у: Белешке написане међу орањима], 9. том.

пример, џамија Ћингђинг, која се налази у улици Тумен, изграђена је по узору на џамију у Дамаску у Сирији. Према постојећим записима исписаним на стелама на староарапском језику, ова џамија саграђена је друге године ере Даџунг Сијангфу, у доба владавине Северног Сунга (1009), коју је обновио Ал-Хама из Јерусалима друге године ере Џида династије Јуен (1309). Поново је обновљена десете године ере Џиџенг у време владавине династије Јуен (1350). То показује блиске односе између Ћуенџоуа и страних земаља, као и просперитет Ћуенџоуа у време династије Јуен.

Шангхај

Са развојем поморске трговине током владавине династије Јуен појавило се много нових приморских градова, међу којима је био и Шангхај. У династији Јужни Сунг, Шангхај је био само варошица и припадао је граду Сијуџоу (тј. Ђијаџоу). У династији Јуен, Шангхај је већ постао округ и ту је успостављена Управа за поморску трговину. Како се његово становништво увећавало, Шангхај је полако постајао нова трговачка лука. Седиште управе округа Шангхај налазило се у старом делу данашњег Шангхаја, а сам округ простирао се четрдесет осам лија од севера до југа и око сто лија од истока до запада, обухватајући данашње округе Ћингпу, Нанхуи и Чуанша.

Општи развој административних центара и приморских градова

Као престоница династије Јуен, Даду и његова околина припадали су подручју „залеђа” земље, које је било под директним надзором Државног савета, тј. Џунгшушенга. Ово подручје обухватало је данашњу Унутрашњу Монголију, провинције Хебеи, Шандунг, Шанси и остала подручја око Дадуа.

У династији Јуен примењивао се административни систем са пет нивоа, и то: провинција, област, префектура, град и округ. Десет провинција било је даље подељено на 185 области, 33 префектуре, 59 подпрефектура и 1127 округа. Њихови административни центри углавном су били градови и управни окрузи формирани током претходних династија и такође су били места на којима су постављане поштанске станице. Стога су то углавном били градови са развијеним саобраћајем, економијом и културом. Међу њима, градови са дугом историјом су: Каифенг, Таијуен, Сиан, Ченгду, Чунгћинг, Кунминг, Вучанг, Чангша, Гуангџоу, Фуџоу, Хангџоу, Јангџоу, Нингбо, Хефеи, Наннинг, Нанђинг, Нанчанг и други. Сви ови

градови забележили су одређену стопу развоја током више од деведесет година владавине династије Јуен.

Монголски ратник

Градови који су се у то време брзо развијали углавном су се налазили дуж Великог канала и обала мора. На пример, Тијенђин се брзо уздигао захваљујући развоју водног транспорта Великим каналом и поморским путем до главног града или других подручја. Хуаиан, смештен на раскршћу Сјуџоуа, Јангџоуа и Јенченга, био је још један град који се развијао брзо као Тијенђин. Он је био важна водна транспортна станица преко које су се житарице из јужних провинција превозиле на север. Хуаиан је тада био просперитетан град са развијеном економијом, штавише, заузимао је веома важан војностратешки положај, због чега је династија Јуен поставила великог заповедника да управља овим градом. Дунг Босијао, заповедник из династије Јуен, назвао га је „стратешким пролазом који повезује север и југ и важном раскрсницом између Џеђијанга и Ђијангсуа.”376

376 Song Lian (династија Минг), Dong boxiao liezhuang, Yuan shi [Биографија Дунг Босијаоа, у: Историја династије Јуен], 188. том.

Претеча града Хуаиана био је древни град Шањанг из династије Источни Ђин (317–420). Током владавине династије Јуен, у месту северно од Шањанга, изграђена је нова варош Беичен, док је пред крај владавине династије Јуен, Џанг Шиченг успоставио своју власт у подручјима токова Дуге реке и реке Хуаи, изградивши Беичен у град са обимом од седам лија. До династије Јуен, Хуаиан је већ постао прометни лучки град и робни дистрибуциони центар између југа и севера. Осим Тијенђина и Хуаиана који су се у време владавине династије Јуен проширили и добили нови град, било је и других градова дуж Великог канала који су цветали, и то: Џангђијаван близу Дадуа, Деџоу, Линћинг, Дунгчанг и Ђининг из провинције Шандунг и Јангџоу из провинције Ђијангсу. Међу приморским градовима који су се у то време брзо уздигли, осим Тијенђина и Шангхаја, посебно издвајамо Ћуенџоу и Нингбо. Као област Ћингјуен из Јуена, са управним округом Јинсијеном, Нингбо је тада био један од три града где је постављена Државна управа за спољну трговину. Касније су се преко Нингбоа контролисале спољне трговинске везе Хангџоуа, Венџоуа, Ганпуа и Шангхаја. Ћингјуен је успоставио трговинске односе са Јапаном, Вијетнамом, Корејом, Филипинима и Камбоџом. Према записима, у шеснаестој години ере Џијуен, четири јапанска трговачка брода превозила су две хиљаде трговаца и гостију и упловљавала су у Ћингјуен, што указује на значајне размере лучке трговине Ћингјуена у династији Јуен.

Укратко, развој градова у династији Јуен карактеришу војна освајања монголских номада и феномен назадовања у урбаном планирању. Али то није могло да заустави напредак историје. Дакле, иако отварање градова и развој производње и трговине у династији Сунг нису достигли степен на коме се мења основа пољопривредне цивилизације, урбана робна економија развила се до одређеног обима и нивоа, што је уз даљи развој водног и копненог саобраћаја, пружало нову базу за развој градова у династији Јуен. Појавили су се нови просперитетни градови дуж саобраћајница, посебно на југу и у приморским областима.

Даду из династије Јуен

Изградња Дадуа

Даду, Горња престоница Јуена, опасан планином Таиханг, Бохајским морем, превојима Ђујунг и Шуофанг, заузимао је изузетно важан географски положај.

Будући да је Централна престоница из династије Ђин изгорела у ратном пламену који је запалила монголска коњица, Кублај-кан је од 1260.

године боравио у конаку Данинг, у североисточном предграђу престонице. Пројектовање и изградња Дадуа започети су 1276. године, и град је попримио први облик након три године изградње, тачније, у шеснаестој години владавине Јуена (1279), када је Кублај-кан збацио династију Јужни Сунг.

Спољашњи град, Царски град и Град палата у Дадуу

Спољашњи град Дадуа имао је облик правоугаоника (страница у смеру север-југ била је мало дужа од попречне странице), покривајући површину од 3600 квадратних лија. Градске зидине имале су једанаест капија, од којих су се три јужне звале Венминг, Лиџенг и Шунченг, три источне биле су Гуангси, Ћунгжен и Ћихуа, три југозападне звале су се Пингце, Хеји и Сућинг, а две северне капије Ђијенде и Анџен. Темељи ових градских капија били су од набијене земље, а саме капије од дрвене конструкције у облику надвратника. Такав стил грађења градске капије преносио се још од династија Танг и Сунг. Дакле, с обе стране улаза постављена су два реда дрвених стубова, на које су постављене четвртасте греде за повезивање два суседна стуба, кровне греде и плоче, а изнад довратника изграђен је облик пљоснатог трапеза. Поред тога, код сваке капије изграђени су дрвени покретни мост преко шанца и барбакани за одбрану. Зидине су биле од набијене земље.

Царски град се налазио у југозападном делу Дадуа, јужно од данашње капије Гуанган. Пошто је био опасан зидовима, звао се још и „зидови Сијао” или „зидови Хунгмен Ланма”. Између Царског и осталог дела града налазио се пространи дворски трг, који је био од великог значаја за будући развој Беиђинга.

Храм Таимијао, у коме би цареви одржавали церемоније жртвовања у част својих предака, налазио се лево од Царског града, близу споменкапије Дунгси. Олтар Шеђи, посвећен богу земље и богу жита, био је на десној страни Царског града, у близини спомен-капије Сиси. Северно од језера Шичахаи, подигнуте су Куле звона и бубња, коришћене за објављивање протока времена. Сваке ноћи три звона би у исто време означавала почетак ноћне забране сваког вида саобраћаја.

Град палата, познат и као Данеи или Дунгнеи, налазио се источније од центра Царског града са обимом од око 4,5 километара. Као центар владарске моћи, Град палата чиниле су две главне палате Даминг и Јанчунге. Палата Даминг је била место где су цареви обављали државне послове. Ту су се одигравали и скоро сви важни догађаји, укључујући устоличење царева, прославе рођендана, новогодишње банкете, састанке поданика и др. Унутар зидова Сијао, а западно од језера Таије, налазила су

се и два комплекса палата, позната као „Синеи”. Јужни комплекс, назван Палатом Лунгфу, био је резиденција престолонаследника, док је северни носио назив Палата Сингшенг и био је резиденција царице мајке.

Путеви, насеља и становници Дадуа

Путеви. Главни град је имао девет магистралних путева у правцу исток-запад и девет у правцу север-југ. Ови укрштени путеви формирали су градске квартове препознатљивог изгледа шаховске табле. Централна оса града протезала се од центра Дадуа према јужној градској капији Лиџенг. Главне улице биле су широке двадесет пет стопа, дугачке око четрдесет метара, док су споредне улице биле широке око дванаест стопа и дугачке двадесет метара. Постојало је и 364 сокака.

Несеља и становници. Стамбено насеље Дадуа звало се „фанг”. У граду је формирано педесет таквих насеља и свако је имало капију. Становници су живели у сокацима „хутунг” у насељима, дакле, у кућама различите величине, које су биле груписане дуж јужне и северне стране сваког сокака. С обе стране улице било је мноштво радњи и објеката.

Царски вртови

Унутар Града палата постојала су три царска врта: зоолошки врт Лингјоу, врт Сијујуен и Брдо дуговечности на језеру Таије. Пошто је некада коришћен за узгајање ретких птица и животиња, врт на северу Града палата добио је име Лингјоу (што значи „врт за ретке животиње”) и обухватао је данашњи врт Ђингшан и његову околину. Врт Сијујуен се налазио у близини данашњег брда Тујанг унутар капије Сиан. Брдо дуговечности у династији Ђин звало се „острво Ћијунгхуа” које се налазило у комплексу палате Данинг, а преименовано је у садашњи назив осме године ере Џијуен династије Јуен (1271). Међу овим вртовима, најпознатије је било Брдо дуговечности. Изградња и обнова конака, острва Ћијунгхуа и палате Гуангхуа, започели су прве године ере Џијуен (1264). Током ере Џишун (1330–1333) изграђена су још четири павиљона (Вансуиџоу, Ђинлу, Фуангху и Јухунг). Брдо дуговечности је било високо око шездесет метара и „поносило се изврсним камењем, дискретним врховима и бујном вегетацијом. Све је тако лепо као да га је природа створила. Притока Златне реке усмерена је иза брда, а затим се вода напумпава до врха брда и преко чесме Камене змајеве главе улива у базен квадратног облика, потом подземним каналом протиче кроз палату Женџи и излази из земље код камене фонтане изрезбареног склупчаног змаја. На крају се са западне и источне стране улива у језеро Таије. Испред брда налази се мост од белог

жада, дугачак више од двеста чија.”377 Посматрано из перспективе врха брда, „у језеру се прелама светлост неба, ту и тамо уз таласе воде лелујају мириси зелених лотоса и ароматичних алги. Над језером лете птице, а у води пливају, јуре и играју се рибе.”378 Након усмеравања тока реке у Град палата, „вода жубори у јарку, попут дуге на небу, протиче у царском граду, раздваја небо и земљу.”379 Након што је династија Минг освојила Даду, послала је Сијао Сјуна, чиновника Министарства инжењерства, да сруши царски град из Јуена. Он је у Записима царске палате написао: „Језеро Таије има пречник од пет до шест лија. На језеру је изграђено неколико мостова који повезују острва и обале. На западном делу језера налази се острвце, на којем се види палата са каменим зидовима. Капије палате изграђене су у лучном облику како би пролазили змајеви чамци.”380

Град Даду и његове палате и вртови, саграђени током владавине династије Јуен, били су резултат споја опсежног знања, вештина и труда бројних занатлија и радника. Међу њима су били Јанг Ћијунг и Ванг Хао, познати клесари из округа Ћујанг у планинском подручју Таиханг. Јанг Ћијунг, пореклом из породице која се генерацијама бавила зидарством, својом изванредном вештином дао је велики допринос развоју уметности резбарења камена у изградњи Дадуа у време династије Јуен. У изградњи су учествовале и бројне стране занатлије. Један од њих био је арапски архитекта Јехеидиеердинг, чије је име заувек остало записано у историји захваљујући његовом доприносу пројектовању и вођењу радова у изградњи главног града династије Јуен.

Економија и култура Дадуа

У династији Јуен додатно је развијен транспорт. Наиме, одређени токови Великог канала били су измењени, чиме је скраћен водни пут између Беиђинга и Хангџоуа. Поред тога, поморски транспорт подигнут је на до тада највиши ниво, а копнени транспорт такође је био добро развијен и несметано се одвијао. Као резултат тога, обим прекоморске трговине надмашио је највиши ниво остварен у време династије Сунг. Нова

377 Yu Minyhong и др. (династија Ћинг), Gongshi, Rixia jiu wen kao [Палате, у: Коментари на старе записе о Беиђингу], 32. том. 378 Tao Zongyi (династија Јуен). Yuanshi Jeting ji. Shuo fu. [О језеру Јетинг из Јуена, у: Приче о спољним градовима], 110. том. 379 Ma Zuchang (династија Јуен). Yugou chunri ou cheng. Shi Tian wenji. [Пролећни басен царског града, у: Збирка есеја Ши Тијена], IV. том. 380 Yu Minzhong и др. (династија Ћинг). Gongshi. Rixia jiu wen kao. [Палате, у: Коментари на старе записе о Беиђингу], 32. том.

достигнућа у науци и технологији, развој у култури и образовању, умногоме су допринели до тада невиђеном напретку занатства и трговине.

Занатство Дадуа

На почетку владавине династије Јуен, обим производње у државним занатским радионицама био је на релативно високом нивоу, па је успостављено Министарство инжењерства како би се управљало производњом. Поред тога, основан је и Биро за производњу оружја које је управљало трима радионицама: Ђунвукуом, 381 Лићикуом382 и Шенггуангкуом383 . У оквиру Министарства, постојале су институције на нижим инстанцама, као што су дирекција („си”), биро („ђију”), одсек („суо”), одељење („јуен” и „чанг”), које су управљале занатском производњом свакодневних потрепштина. Постојали су, на пример, Дирекција за ливење метала („Чула Тиђу Си”), Биро за ливење кованица („Гуџу”), Биро за штампање папирног новца („Јунгли”), Биро за израду папира, Одељење за производњу броката и Одељење за производњу керамике.

Приватна занатска производња у династији Јуен није била великих размера, али је зато била разнолика. Производи, као што су свила, брокат, злато, бакар, накити, крзно и други, произведени су како би их и обичан народ користио. Сировине и материјали потребни државним и приватним радионицама углавном су се довозили из других крајева, и то у великим количинама. На пример, у Даду се свакодневно отпремало око хиљаду кочија свиле, која је, као неопходна сировина за производњу броката и сатена, била доступна и државном Одељењу за производњу броката и приватним занатским радионицама.

Трговина и градске пијаце у Дадуу

Трговачке радње и пијаце налазиле су се готово у свим улицама у граду, а највеће су биле три пијаце. Прва је била пијаца Сијеђије, смештена у источном делу града, и најразвијенија пијаца у граду. Друга, пијаца Јангђијао, у западном делу граду, била је највећа пијаца за трговину овцама, коњима, говедима, камилама, магарцима и мазгама. Трећа пијаца налазила се код старог Министарства за војна питања у северном делу града. Остале познате пијаце биле су: специјализоване пијаце за пиринач и брашно, поврће, прехрамбене производе, сатен, капе од крзна, гуске и

381 Ђунвуку је била радионица задужена за производњу оклопа. 382 Лићику је био задужен за производњу оружја. 383 Шенггуангку је био задужен за производњу оклопа и оружја који су били намењени регионима ван подручја „залеђа”.

патке, бисере, папир, чизме, кочије, дрвну грађу за лукове, рибе, корале, воће, гвожђе, колаче, ружеве и козметику, као и пијаце Шенгдунг, Шиђи и бувља пијаца. Свакојаке дневне потрепштине могле су се наћи на овим пијацама, а најпрометније су пијаце ипак биле оне које су се налазиле у близини Кула звона и бубња, код Дунгшија у источном и Сишија у западном делу града, и с обе стране испред сваке градске капије. Међу овим пијацама, пијаца Чаи привукла је посебну пажњу каснијих генерација зато што су Монголи 1279. године овде убили Вен Тијенсијанга, заробљеног премијера династије Јужни Сунг.

Савременици династије Јуен оставили су овакав опис о просперитету града Дадуа: „У граду укрштени путеви протежу се у свим правцима, формирајући тако бројне авеније и сокаке. Велике авеније довољно су широке да је њима могла да прође коњичка чета од стотину коњаника, чак и у малим улицама могло је истовремено да се вози осам кочија. Улице су крцате људима тако да се није могло јасно видети уколико се гледа са источног краја улице на западни. Град је тако простран да ако у рано јутро кренете са југа града на север, не можете се вратити до сумрака. На градским пијацама могли су да се нађу ретки драгуљи и други вредни предмети из свих крајева света. У граду је могло да се ужива у изврсној песми и плесу, које су изводили уметници и лепотице одабране широм земље. Храмови су грађени готово једнако величанствено као царске палате. Трговачке радње отворене су тик уз капије царске палате. А како знате да је посао цветао у винаријама? Погледајте само велики блистави позлаћен натпис испред њихових радњи. По чему знате да су трговци стекли велико богатство? Погледајте само њихову светлуцаву одећу с везом увијеног змаја.”384 Једном речју, Даду је био град чија је трговина цветала. С енглеског превела: Наташа Младеновић С кинеског превела: Сијаолеи Ђин

384 Huang Wenzhong (династија Јуен). Dadu fu, у: Tianxia tongwen ji (ур. Zhou Nanrui) [Ода Дадуу, у: Збирка поезије и есеја династије Јуен (ур. Džou Nanžuija из Јуена)], 16. том.

282

VI. ИЗ СИНОЛОШКЕ РИЗНИЦЕ

(Само) оне који негују дао зовемо учитељима Конфуције

284

Роберт Ханс ван Гулик: живот и дело

проф. др Радосав Пушић Универзитет у Београду Филолошки факултет

Како бих волео да сретнем некога Ко је заборавио на речи, Па да се са њим сит испричам.

Џуанг Ци

Уводна реч

Када се сабира један живот, он се одмотава тако што се замотава, њему се даје тако што му се одузима све оно непознато, нејасно, оно о чему људи углавном ћуте, или упрошћено речено, све оно што је сакривено неком „тајном” или склоњено намером далеко од очију. Често се у тим осветљеним деловима нечијег живота успостављају везе које, махом, немају много додира са животом који се уистину живео.

Роберт Ханс ван Гулик спада у ретке посвећенике, чија је снага, знање, вештина, моћ проницања, окретање ка битним садржајима најдубљих, најтананијих и најтрајнијих плодова кинеске цивилизацијске матрице учинила да остави неизбрисив траг, који је за све који крену путевима кинеске приче видљив. Па опет, када се из ове наше перспективе несхватљиве брзине протока информација свих врста, када се из угла невероватне површности и упрошћавања, натегнутог сажимања, поједностављивања, погледа ка њему, онда се живот Роберта Ханса ван Гулика пре види као обрис, замућена слика, једва светлуцава тачка, несхватљиво обртање линија живота, у чијим се преплитањима губи јасноћа која прија оку обичног човека.

Зато има смисла питати ко је био тај човек. Синолог? Службеник Холандске источноиндијске компаније, кога је занимао правни систем колонија? Каријерни дипломата, амбасадор Холандије у Јапану, Кини, Кореји, Америци, Либану? Полиглота који је, како се причало, говорио петнаест језика? Заљубљеник у кинеску уметност, посебно музику класичног кинеског инструмента ћин и кинеско сликарство? Посвећеник ретког дара? Отац четворо деце? Љубавник чију су љубав расејали на све стране?

Писац занимљивих студија о кинеској еротици, човеколиком мајмунчету гибона, сликарству старе Кине? Писац детективских романа о судији Дију? Посвећеник древне ватре езотеријског будизма, за кога кажу да га је упражњавао? Мандарин старога кова, следбеник реда ши, што је подразумевало писање калиграфије, свирање једног инструмента, студиозно изучавање класика, сликање, елементе телесних вежби, посебне теме око којих се сабира живот? Зар у 57 година, колико је поживео, стане све то?

Без жеље да се упуштам у све аспекте његове веома комплексне и сложене личности, оно што је сигурно јесте да из те разноликости просијава зрак чије се неухватљиво светло јавља у свим облицима, садржајима његовог живота, и који се може описати само једном речју: љубав. Он је био, и то је са ове временске дистанце видљивије, човек љубави. Иако је знао много о различитим цивилизацијама, иако је своја путовања и животна усмерења везао за добар део Азије (Јапан, Кореја, Малезија, Индонезија, Кина, Индија, итд.), из његових дела може се јасно видети да је његова љубав највише дотицала Кину. Зато ће и прича о њему бити највише „кинеска прича”.

У сваком прегнућу, у сваком напору који се предузима, поред хтења, жеље, намере, мисли о важности, знања, умећа, вештине, неопходно је имати и „повољно време”, „добар ветар”, „наклоност Неба”, односно, „прави тренутак” који ће омогућити остварење неког подухвата. Уколико њега нема, онда се упркос свему што поседујемо, ништа неће десити. Исто, ако тај „прави тренутак” дође, а ми нисмо спремни за њега, ништа се неће десити. Тако су неповољне околности, ако смо на трагу судбинског подстицаја, повољне, а повољне околности, уколико смо слепи и глуви за гласове судбинских наговештаја, крајње неповољне. Чудесно присуство тих „космичких, божанских елемената”, који воде до самоостварења и испуњења „жеља”, није могуће докучити. Ко нам или шта нам то „отвара” пролазе ка смисленим местима, ко нам „помаже” да се сусретнемо са својим изборима, тешко је рећи. Међутим, ако се једном то осети у себи, ако се на неки необјашњиви начин то „зна”, лако је пратити тај подстицај јер он истог тренутка када га прихватимо као део свог бића, постаје наша подршка, помоћ, потпора, снага, извор који окрепљује, гаси жеђ, утољује глад. Он је оно на шта се, упркос свим невољама света, човек једино може ослонити. Та врста својеврсног поклапања, чудесног спајања, сусрета са својом „судбином”, може се узети као „срећно знамење” у настојањима да се намера, мисао, сан, реализују, остваре. Усуд, како то људи понекад воле да називају, заплетени путеви судбине, или недефинисане силе, нуде нам све што јесте парадокс, тајна, чудесно веза човека, природе и космоса. Па тако, иако је све видљиво и ту, ништа није јасно и не види се у пуном сјају. Зашто је то тако и даље остаје нејасно, само се назире помало „отрцана”

истина да је потребно да се спирални кругови живота затворе, да се „зауставе” разиграни токови енергија које смо сви добили у некој мери, по неком космичком принципу, у „ограниченим” количинама, па да се тако умирени „свет” јасније сагледа. Та, помало хегелијанска слика света, оставља нам могућност за синтезу, за „накнадну памет”, за мудровање, увиде разних врста. Тако се и живот и дело Роберта Ханса ван Гулика добрим делом може осветлити. Али упркос том светлу и даље је много затамњених места, нејасних тачака, необјашњивих обрта. Па чак и ако се у природни ток „срећног знамења” унесу његове вештине, знања, жеље, намере, склоности, љубав, имагинација, визија, мало је разумљиво како се тај „повољни тренутак” његовог живота десио. Када се тако увежу ствари, неважно је шта се у стварности одиграло, да ли је свет у вртлогу ратова, преврата, хаоса, још је мање важно шта овај или онај „ауторитет” мисли о томе. На крилима сила које, и то је ваљда свима јасно, нису људске, створен је свет неслућених могућности, свет који оставља без даха. У том свету владају неки други закони, и као да све пулсира и тече неким другим ритмом, у другим координатама. Чини се да се отварају путеви, нуде шансе, прилике, остварују снови. И чини се да је све „лако” и да све сија светлом које нас води ка сопственој судбинској тачки из које ће засијати „наша” Звезда. Та лепота, тај сјај, непосредна, једноставна, природна, лака, привлачна снага, плени моћима непознате врсте, дубином, лепотом, топлином, тајном, а надасве љубављу. Ту је и племенитост ретке врсте, која осећа истанчано присуство предмета, танане везе са космосом, природом, биљкама, животињама, водом, прашином, светом. Ма како, иначе, разумели његов живот, управо га је та необјашњива повезаност са недокучивим силама природе, космичким обртањем посебног кова, учинила тако необичним, изузетним, тајанственим човеком. Његов пријатељ сличног усмерења, дипломата и љубитељ кинеске старине Чен Џиван, осетио је ту димензију његове личности, па је своју причу о њему започео истичући да необични људи имају необичне животе, необична интересовања и необичне склоности. Па ако су кинеске очи у њему виделе необичност, непоновљивост, јединственост, шта онда нама, који смо далеко од њега, друго преостаје.

Током живота постао је легендарна личност у Кини и шире. Имао је дар да му је лако оно што је другима тешко (калиграфија брзопотезним стилом траве, писање класичне кинеске поезије, свирање гућина, сликање, итд.), а да му је тешко оно што је већини лако (прича о политици, историји, друштву, празнословље сваке врсте). По сведочењу оних који су га познавали највише је ценио атмосферу и вредности династије Минг. Трудио се да живот сабере око садржаја за које је веровао да најбоље осликавају учени и просвећени свет династије Минг, којем је и он без остатка припадао.

Па ако му све одузму, ако порекну његово дело, допринос синологији, разумевању Кине, ако извргну руглу и беспоштедној критици његове погледе на свет, сексуалност, природу и човека; ако га, како то људи обично чине, увуку у сплетке ове или оне врсте, ако га, и то неки много воле, ухвате у грешкама, лажима, недореченостима, постоји нешто што му нико не може одузети, а то је атмосфера његовог света, мирис кинеског мастила док исписује калиграфију брзопотезним стилом траве, звук музике гућина који умирује и позива на враћање себи, тачкама смисла и најтоплијим местима, веште руке које сликају у кинеском стилу и проницљивост која продире дубље од свих „учених погледа” у оно што ми данас, као и некада, зовемо кинеским светом.

Живот

Како се један живот може осветлити навођењем година рођења, школовања, разним бројевима, именима, површним изношењем само неких догађаја а не и неких других, а да се он не поједностави, не упрости, не доведе до тачке у којој је прихватљиво пуко набрајање, људи воле да кажу, непобитних чињеница? Да ли се заиста у томе крије тајна живота који неко живи? Видимо ли из тих „непобитних чињеница” страст, тугу, разочарање, равнодушност, занесеност, мржњу, љубав, сету, носталгију? Чујемо ли гласове који су тај живот утопљавали? Осећамо ли мирисе спрам којих је у том животу све друго било мање важно? Видимо ли слике на којима се тај живот грејао? Слутимо ли сузе које су због неког дана или ноћи, или мисли, или емоције, или осећања, губитка, добитка, шарале нечије лице? Сигурно не. Па у чему је онда смисао педантног бележења „чињеница живота”? Можда ће помало чудно звучати, али њихов смисао се налази у бесмислу који се, иначе, од већине живота, по некој лудој логици, очекује.

На основу ретких осврта на Ван Гуликов живот (Чен Џиван, Јанвилем ван де Ветеринг, Хенри Веселс, Јан Сијаосинг)385, текстова о различитим аспектима његових животних интересовања, преписке коју је водио, као и на основу сведочанстава његове супруге и деце, може се исписати биографија Роберта Ханса ван Гулика. Али код очигледних ствари, и скоро

385 陈之迈, 荷兰高罗佩, 传记文学, 台北, No. 78, 79, 80, 1968, 1969 Janwillem van de Wetering, Robert van Gulik, his life his work, SOHO, New York, 1998 (прво издање 1987) 严晓星, 高罗佩事辑, 中国国际出版集团. 北京, 2011 施晔, 荷兰汉学家高罗佩研究, 上海古籍出版社, 上海, 2017

увек је то тако, остаје много отворених питања, неизречених мисли, затамњених места.

Рођен је 9. августа 1910. године у Зутфену у Холандији. Његова мајка Берта, рођена де Руитер, потицала је из породице музичара и произвођача клавира, а отац Вилем био је лекар у служби Краљевске војске Холандске Источне Индије (данас Индонезија). Оданим и вредним службеницима Холандска источноиндијска компанија нудила је и други мандат, што је Ван Гуликов отац 1914. године искористио. Већ наредне године, придружили су му се супруга и двоје најмлађе деце. Млади Роберт Ханс ван Гулик похађао је основну школу у Сурабаји и Батавији (данас Џакарта, Индонезија) од 1916. до 1922. године. До дванаесте године Ван Гулик је живео на Јави, и по каснијем сведочанству, тај период живота био је чаробан. Дубоко у њега утиснуо је слике, посејао успомене, жива сећања, која ће, иако тада није био свестан тога, из корена променити и обликовати његов живот.

Роберт Ханс ван Гулик, 1925, Нијмеген

Дружећи се са децом, упијао је локалне језике, и тако је почело његово овладавање кинеским, малајским и јаванским језиком. Средњу школу је, по повратку у Холандију 1923. године, уписао и 1929. године завршио у Нијмегену. Средњошколском програму модерних језика (француски, немачки и енглески) додати су и латински и грчки, тако да је он, који је имао дар за

језике, брзо ушао у бројне светове. У школском листу почиње да објављује поезију и есеје који су инспирисани успоменама и сећањима на детињство које је провео на Јави. Пише на холандском, али због велике љубави према професору француског језика, део текстова и песама пише на француском језику. Упоредо са тим, од једног кинеског студента узима часове кинеског, и ту се назире карактерна црта коју ће поседовати цео живот, предан и посвећен рад. Својим даром за учење језика, скренуо је пажњу професора Уленбека, водећег холандског лингвисте онога времена, који је одлучио да га уведе у тајне руског и санскрта. Он, како су то некада знали да чине посвећени ученици, помаже свом учитељу да састави речник језика америчких црноногих Индијанаца. Остала су сведочанства да је већ од 1928, као средњошколац, почео редовно да објављује своје радове у научном часопису Кина, који је издавало Холандско-кинеско друштво за неговање културе. Неке од текстова које је написао илуструје сопственим цртежима, и ту своју љубав према цртању испољаваће током целог живота. Окренутост поезији утицала је на то да напише неколико есеја о древној кинеској поезији („Извори древне поезије”, „Поезија династије Танг”, „Доба процвата лирске поезије”), који су, како каже прича, били веома добро прихваћени. Посебно се истицао његов рад на кинеској „Књизи песама”. Поред ових текстова у којима поезија заузима централно место, на холандском језику у различитим часописима објављује и текстове „О древној кинеској математици”, „Кинески романи о чудовиштима”, „Источна игра сенки”, итд. На основу свега овога, могуће је да је тада помишљао и на академску каријеру. Он ће касније истицати да су то били његови први синолошки радови, али и да је то био период када се он вежбао у писању научних радова. Са осамнаест година уписује Универзитет у Лајдену, бирајући изучавање политике и права. То је иначе био уобичајени избор за младе холандске студенте кинеских студија, јер су тако лакше долазили до посла. Дипломира са радом Како прилагодити холандско колонијално право кинеском праву. По дипломирању, од 1929. године неко време проводи у Центру за кинеске студије, који је водио један он најзначајнијих синолога које је Холандија имала, професор Дајвандек. Међутим, супротно ономе што се очекивало од једног тако надареног ученика и студента, Ван Гулик показује врло мало интересовања за уобичајене синолошке теме свога времена, а најзанимљивије је то што га није привлачило изучавање класика, бар не онако како се то радило на универзитету. А прича каже да се професор Дајвандек није баш најбоље ни слагао са необичним студентом, па онда није ни покушавао да га задржи код себе386. Овладавање језиком био је начин да се

386 Видети текст Вилт Лукас Идема у предговору за књигу 荷兰汉学家高罗佩研究, 上海古籍出版社, 上海, 2017, стр. 1–5.

језик као оруђе, кључ, искористи за отварање ризнице кинеског скривеног блага. Недуго затим, он мења академску средину и одлази на Универзитет у Утрехту где студира јапански, кинески, тибетански и санскрт, као и културе земаља Истока. Очигледно је имао много самопоуздања и сигурности у своје знање језика чим се одважио да са санскртског на холандски преведе драму чувеног индијског песника и драмског писца Калидасе, што је, по свему, био несвакидашњи подухват. Тај превод објављује 1932. године. Његов дипломски рад носио је назив Развој правног положаја Кинеза у Холандској Индији (1933). Потом, као магистарски рад, пише свој дужи есеј Ми Фу о мастилима. Докторску тезу под називом Обожавање коња у Кини, Јапану, Индији и Тибету („Култ хајагрива у културама Кине, Јапана, Индије и Тибета”) завршио је 1934. године, а успешно одбранио на Универзитету у Утрехту, 1935. године. По завршетку својих академских студија добија две дипломе, једна је била из права и политике, а друга из кинеског и јапанског језика. На основу каснијих сведочанстава знамо да му је сметала „крутост” и ограниченост које су строга научна истраживања и боравак на универзитету подразумевали. Изгледа да је академски свет и онда, као и данас, уместо да подстиче, негује, прижељкује креативност, слободу мишљења, маштовитост, више зауздавао, обуздавао, гасио креативне силе, струјања животних сокова, чинећи тако да се богатство живота и његових садржаја сведе на „окоштале” љуске бесмисла, у којима није било ни мириса, ни укуса, ни привлачне снаге, која, иначе, јесте основна покретачка сила живота. Уобичајени поступак на тако осмишљеном универзитетском путу подразумевао је неговање бројних мистификација према предмету истраживања, а језик, тај немирни, незаустављиви покретач свих светова душе, духа, тела, претварао се у језик „науке”, који је често губио све битно од своје првобитне улоге и природе. Без намере да полемише о оправданости и нужности таквог тока ствари, Ван Гулик, који је свету прилазио из тачака богатих мириса Јаве, живих слика натопљених укусима јела кинеске четврти у коју је као дете често одлазио, што је за њега имало снагу архетипских сила, свет универзитета доживљавао је као неодговарајући, неподстицајан, непожељан амбијент за живот и рад. Зато је једва чекао прилику, шансу, повод да поново крене на Исток. Ево једног његовог сећања на један одлазак у кинеску четврт у Батавији:

Мала соба осветљена само слабим папирним фењерима, обешеним о чврсте греде поцрнеле од дима, које подупиру плафон који се нагиње под тежином многих спратова изнад. Пригушено светло чини да простор и намештај изгледају сликовито: у углу видим полице на којима су тешке кинеске књиге. Даље уз зид је кућни олтар, уоквирен ужареним црвеним платном, на коме је исписана нека језгровита и лепа

изрека Конфуција. Ту је и низак сто на коме је постављена деликатна порцеланска чинија. Мала пећ на угаљ сија у центру собе, грејући старог чувара који се испружио на каучу, у свом удобном белом памучном оделу са широким рукавима и ногавицама: мале, сањиве очи увучене између стотина бора на његовом љубазно смежураном лицу. Весело ме поздравља и каже, заокруженим тоновима кинеског гуандонг говора, да су резанци готови. Али више волим да се спуштам климавим степеницама и стигнем до торња са којег се пружа раскошан поглед на кинески град... море кровова, насумично распоређених свуда, који се појављују као узбуркани таласи у дивном дивљем мору. 387

Роберт Ханс ван Гулик, 1935.

Јава је била његова потајна „опсесија” која му је остала у најдубљем и најлепшем сећању као посебно место, али како то само судбина зна да замрси, иако је, на посебан начин, жудео за њом, он се тамо више никада неће вратити.

По напуштању универзитетске средине, Ван Гулик одлази у Министарство иностраних послова, које је имало потребу за човеком његових знања и умећа, тако да исте године у којој је докторирао, он прихвата

387 Janwillem van de Wetering, Robert van Gulik, his life his work, SOHO, New York, 1998, стр. 19

службу у овом министарству и тако одлази у холандску амбасаду у Јапан, на место једног од секретара амбасаде. Из његовог угла, то је била та „прилика” која га је вратила на Исток. С друге стране, односи Холандије и Јапана су били веома сложени и комплексни, тако да се рачунало на његово добро познавање јапанског језика, као важној карици у комуникацији између две земље. Наредних седам година Ван Гулик проводи у Јапану. И ту је, за многе сасвим неочекивано, уместо да се бави односом Холандије и Јапана, показао велико интересовање за корене и изворе јапанске културе, и тако је, што је по свему природан ток ствари, стигао до Кине и њене цивилизације. Јасно му је било да се ништа у Јапану није могло разумети без доброг познавања Кине и њених културних образаца и садржаја. Не водећи много рачуна о популарном мишљењу које је у то време неговано на Западу, а које је иначе подстицао Фенолоса са групом јапанских научника, да се све вредно кинеске цивилизације налази у Јапану, и да Кина, због историјских околности у којима се налазила више нема додира са својом традицијом, Ван Гулик све чешће путује у Кину са циљем да истражи како су кинески садржаји доспели у Јапан и како је кинеска цивилизација обликовала јапанске културне садржаје и поглед на свет. Негде у то време себи је наденуо и кинеско презиме Гао (ценећи да је то по изговору блиско презимену Гулик) и име Луопеи (Роберт). С новим именом Гао Луопеи 高罗佩, што ће бити још један печат судбинског уплитања у ствари човека388, био је све ближи уласку у свет који је, како је он мислио, обликовала династија Минг.

Пошто је волео да се осами и шета по оближњим брдима и планинама у предграђима Токија, месту у које је најчешће одлазио наденуо је два имена (што је, иначе, био манир кинеских учењака). Једно је било zhitai 芝 台 (затрављени планински плато), а друго xiaowang 笑忘 (смејати се и заборавити). Можда ће се неком те „детињасте” и не баш уобичајене ствари учинити као нешто успутно, неважно, али, у складу са поигравањима сила које нас воде кроз живот, у тим наизглед безначајним моментима, ситницама, одлукама, речима, тако се бар то до сада потврдило, сакривени су путокази, белези, знаци, најдубље истине живота. Потреба да се „осами” и да буде у свом свету пратиће га кроз цео живот. На питање кинеског новинара шта је то што му је у вези с његовим оцем најдубље остало у сећању, Вилем Роберт ван Гулик389 одговорио је да највише памти оно што се никада није мењало, што је остајало „увек исто”, а то је био обичај његовог

388 Постоји и прича да су му то име наденули кинески пријатељи, али мени је ближа ова прва верзија. 389 Вилем Роберт ван Гулик, најстарији син Роберта Ханса ван Гулика, дуго година био је директор националног Етнографског музеја у Лајдену.

оца да у сваком новом месту, држави, граду, у које је долазио, прави своју „библиотеку”, као посебан простор у којем ће радити и стварати.

Вилем Роберт ван Гулик

Па ако је то већ тако, неоспорно је да је „библиотека” за њега имала посебан смисао. Ту је он налазио свој мир, сабирао снагу, удисао најсвежији ваздух, осећао љубав космичких сила, хранио своју машту, сањарио, био најдубље и најлепше код себе и при себи. А на помисао о пролазном и пропадљивом свету и бесмислу који човек производи, осветљавајући најприсутније тачке смисла, топлине, мира, љубави, враћао се речима: „осмехни се и заборави”. У складу са тим, помињемо и стихове које је превео са јапанског:

Сећати се То је поново заборавити Немој се сећати Па тако нећеш никада заборавити.390

Када је почео да сакупља старе књиге, археолошки вредне предмете и списе о гућину, када се одважио да уђе у свет преданих колекционара, собу, која је била његово посебно место, назвао је zhonghe qinshi 中和琴室 (Соба ћина и хармоније). За оне који су бар мало дисали ваздух у Кини, јасно је да је циљао на нит која уплиће и повезује све оно што је битно за постојање и аутентично трајање: музику ћина и склад, хармонију. Управо су то особине амбијента које је он истицао као најважније за место у коме се сабирају рад и стварање. С друге стране, познато је да су највиши идеали

390 Janwillem van de Wetering, Robert van Gulik, his life his work, SOHO, New York, 1998,

стр. 5

у старој Кини били везани за музику и склад. Још од времена Конфуција, који је на неки начин и отворио ту причу, музика (乐) и „златна средина”, „средњи пут”, „права мера” (中庸), били су најзначајнији идеали.

Ван Гуликова библиотека, место одмора и стварања

Из Јапана је често одлазио у Кину, где ће га прихватити учитељ гућина Је Шименг (叶诗梦), који га је са великом посвећеношћу уводио у свет кинеске музике. Смрт учитеља (1937) за њега је био велики губитак. Он ће, као успомену и сећање на њега, написати књигу Знање о кинеској лаути: есеј о идеологији ћина (The Lore of the Chinese Lute: An Essay in Chin Ideology). На кинеском се наслов ове књиге, која је иначе писана на енглеском, иако је Ван Гулик поговор написао на кинеском, преводи као „Дао гућина” (古琴道). Књига је штампана на Софија универзитету у Јапану. У веома дирљивом, ученом, и на махове потресном поговору, изложено је све оно око чега је сабирао свој живот и за шта је, у крајњем случају, и живео. Много слика, дубоких мисли, емоција, осећања ставио је на једно место, како би показао љубав коју је гајио према музици, слици, звуку, тананости израза, узвишености, и свим оним бескрајним стварима које чине и окружују лепоту. Иначе је у предговору за ову књигу, одговарајући на критику и предлог др Курта Закса (Curt Sachs) да се лаута не може сматрати адекватним преводом и да је боље употребити реч псалтир, дао образложење свог избора речи лаута, које је поучно и драгоцено из много

разлога. Он се није плашио и није бежао од „погрешних”, ненаучних истина, знао је да су његове полазне тачке и његови извори смисла другачији. Ако се то различито, другачије, пренесе на поље устаљених и унапред дефинисаних „проверених” научних истина, онда му се штошта може приговорити, чак и то да је много тога погрешно разумео, неадекватно превео, недовољно истражио. Али шта то заправо значи? Ко је тај ко има „непогрешиву матрицу” из које исијава само „истина”? Ко је тај ко полаже апсолутно право на коректност, исправност, безгрешност? Одакле извире неутемељена потреба да се донесе суд шта је истина а шта лаж? Чиме су мотивисана таква настојања? Коме то уопште треба? И зашто се бескрајна љубав, јединствена жудња, дубока наклоност, представља као неаутентична, недовољна, претерана, погрешна? Ту се види битна разлика између погледа на свет „учених синолога”, „стручњака” у овим или оним областима, и Ван Гуликовог приступа и разумевања света. На критику да је изглед инструмента гућин и лауте потпуно различит и да ће се тиме унети забуна код западног читаоца, Ван Гулик одговара на следећи начин: Сасвим је тачно да облик псалтира подсећа на кинески ћин, док наша западна лаута пре подсећа на кинеску крушколику мандолину, пипа. По мом мишљењу, међутим, облик оријенталног музичког инструмента не би требало да представља прво разматрање при избору енглеског еквивалента; дух музике коју ствара инструмент и место које он заузима у култури своје матичне земље подједнако су важан фактор као и његов облик и структура. Ово важи посебно за случај кинеског ћина, који заузима тако јединствено место у античком и модерном кинеском животу. Одабиром лауте као превода за ћин, циљ ми је био да обичном читаоцу пренесем нешто од културног значаја овог инструмента и његове музике. Пошто западњаци везују реч лаута за поезију и префињене облике уживања, она адекватно сугерише атмосферу која окружује ћин, док псалтир, с друге стране, сугерише инструмент осуђен на застарелост која траје већ вековима. Штавише, многи читаоци не би ни били упознати са овим термином. Из тог разлога и даље радије представљам ћин као лауту, дајући унутрашњем значењу предност над физичком формом. 391

Оно невидљиво, унутарње, тајанствено, недоступно, често виђено као срце, дух, душа нечега, занимало је Ван Гулика. А то како се нешто приказује, представља свету, можда је важно за очи које гледају, али за разумевање смисла, значења, суштине, есенције, битног, није имало неки значај. Оно што се не види, не показује, а битно одређује све, то је било

391 R.H. van Gulik, The lore of Chinese lute, Sophia university Tokyo in cooperation with The Charles E. Tuttle Company, Tokyo, Japan & Rutland, Vermont, 1969 (прво издање 1940), предговор, стр. 9.

поље његовог интересовања, ту се крије највиши смисао. На основу овога, јасније се може сагледати Ван Гуликова намера, жеља, потреба, избор, који су у потпуности на трагу истине даоа и његове манифестације кроз плес ву (无 舞 無), игру живота, космоса, природе, где се, уз мало вештине, наклоности, знања, умећа, љубави, среће, отварао свет смисла.

Како се прсти судбинског уплитања одмотавају, показује и књига коју је пронашао у једном антикваријату и која га је привукла својим садржајем. Наиме, случајно је наишао на детективски, криминалистички роман непознатог аутора (касније ће се испоставити да је из 18. века), чији је други део имао порнографски садржај. Ту се зачела идеја да тај детективски део, који га је веома привукао, преведе на енглески. Тако ће, наизглед случајно, ући у још једну димензију свог судбинског пута, а то је писање детективских романа, који ће га касније и највише прославити. Пошто га је превео и мало адаптирао, одлучио је да га прво објави на јапанском. Понудио га је једном јапанском издавачу, а он је одмах предложио да се на корицама романа нађе женски акт, јер ће се тако роман боље продавати. Ван Гулик се распитивао о еротским сликама старе Кине, и тако је, наизглед посредно, дошао у посед једног сексуалног приручника из династије Минг, чији је текст пратило и двадесет четири илустрације одређених поза сексуалног чина. Тако се по други пут наизглед ненамерно усмерење (а то тако подсећа на принцип вувеија) јавило као његова судбинска црта. Он ће, изненађен и радознао, приступити темељном прикупљању свега до чега је могао да дође о сексуалном животу у старој Кини, што ће резултирати објављивањем неколико књига из ове области. А како то иначе бива са поигравањима судбинске врсте, његово истраживање ће уједно бити прва систематски уобличена студија о овој теми не само у синолошким истраживањима на западу, већ и у кинеској историји. Ето, тако је настала књига Сексуални живот у старој Кини (Sexual Life in Ancient China), пa Еротске слике из династије Минг у боји (Erotic Colour Prints of the Ming Period), којом ће отворити до тада неистражено поље кинеских студија. С друге стране, на помен његовог имена, најчешћа асоцијација биће баш ова књига.

Био је у Токију када је Јапан објавио рат Холандији 1941. године и, као и остатак савезничког дипломатског особља, евакуисан је 1942. у Кину, у Чунгћинг. У вихору Другог светског рата, скоро све што је Ван Гулик сабрао у своју „библиотеку”, ризницу, собу с благом, нестало је. Успео је да сачува само неколико књига и понесе их са собом приликом селидбе у Чунгћинг, престоницу кинеске слободне територије, и једно од реких места у Кини које јапански фашисти нису успели да освоје. Холандија је отворила своју амбасаду, а Ван Гулик је постављен за првог секретара. Његова супруга ће неколико година по његовој смрти отворено рећи да

су године од 1943. до 1946, које је провео у Чунгћингу, за њега биле најсрећније године живота.

Има тренутака који се искраду, извуку, отму општем хаосу времена, има места која се као неком чудном чаролијом претворе у „безбедна” космичка боравишта, где ниједно овоземаљско зло не може продрети. Чунгћинг, који је често бомбардовала јапанска авијација, истовремено је био и место окупљања најразличитијих људи, судбина, жеља, прегнућа. Тако ће се у једном тренутку у Чунгћингу наћи: Р. Х. ван Гулик, Џон Блофелд, Џозеф Нидам, Ћи Баиши 齐白石, Гуо Муожуо 郭沫若, Тијен Хан 田汉, Шен Јимо 沈尹默, Ју Јоужен 于右任, Јанг Шаову 杨少五, Сју Беихунг 徐悲鸿, итд. Док је службовао у Токију, Ван Гулик је био веома близак са кинеским амбасадором Сју Ђингженом 许静仁 (世英), аташеом Ванг Пенгшенгом 王芃生 и трећим секретаром Сун Шијем 孙湜, са којима је делио љубав према изучавању кинеске и јапанске културе. И они су кад и Ван Гулик стигли у Чунгћинг. Без обзира на спољашње неповољне околности које је изнедрио рат, боље рећи, упркос тим околностима, светови других димензија пулсирали су у срцима људи који су се срели у Чунгћингу, и они су наставили да „сањају”, развијају визију неког другачијег, бољег, успешнијег, уравнотежнијег света. Ми данас знамо да су такви снови махом неутемељени, неоствариви, варљиви, илузорни, али, иако је то тако, сам чин „сањања”, „жељења”, „стремљења”, носи непролазну вредност и смисао. Колико је само дубоких мисли, емоција, осећања, свега што живот чини непоновљивим, било у Чунгћингу тих година, можемо само да претпостављамо. Рецимо, Џозеф Нидам, који се налазио на челу Канцеларије за кинеско-британску научну сарадњу, и који у исто време борави у Чунгћингу (од 1942. до 1946), слично Ван Гулику, тесно сарађује и дружи се са бројним угледним и значајним кинеским интелектуалцима. Путује по Кини, прави мрежу контаката за будући научни свет модерне Кине. Дружи се са историчарем Ванг Лингом (王玲), који му улива самопоуздање и распламсава његову страст за историју кинеске науке. У Чунгћингу је боравио и познати сликар Ву Цуожен (吳作人) и бројни други значајни Кинези онога времена392. Данас чувена серија књига о историји кинеске науке и цивилизације (Science and Civilisation in China) управо је овде „рођена”. Била је то књига о историји кинеске технологије, коју је Нидам издао 1945. године (Chinese Science, London: The Pilot Press, 1945). Тако се слагао мозаик невероватних преплитања животних путева, који ће се, услед своје везаности за нити судбине, нама објавити као дух једног времена.

392 На једној фотографији из 1943. године, Нидам се налази у друштву групе кинеских научника: Zhu Hengbi 朱恒壁, Wang Youzhu 王友竹, Yang Chongrui 楊崇瑞, Zhu Zhanggeng 朱章賡, Shen Zonghan 沈宗澣 и Yuan Yijin 袁貽瑾.

Иначе, Ван Гулик је одмах по доласку у Чунгћинг са пријатељима и познаницима иницирао оснивање друштва за неговање музике гућина, које је названо Друштво ћина Небески ветар (天风琴社).

Венчање Ван Гулика и Шуеи Шифанг, 1943.

Ван Гулик се 18. децембра 1943. године оженио Шуеи Шифанг393 , уприличивши две церемоније, једну хришћанску, а другу традиционално кинеску. Промене у животу те врсте понекад стварају илузију да се свет битно променио и у складу са тим осећањем, Ван Гулик је сматрао да је претходни назив за библиотеку, коју је поново стварао, неприкладан, и заведен романтичним духом тренутка, даје јој ново име, јинјуеан 吟月盦, „Храм оди Месеца”. После десет година, када се поново нашао у Токију, по истом кључу и истој матрици илузорних дешавања, опет мења име својој библиотеци у цун мингге 尊明阁 („Вредна поштовања просторија Минга”). Када су га питали за значење ове синтагме, рекао је да су могућа два тумачења, једно је да „у овом хаотичном и слуђеном свету треба сачувати оптимизам и лепоту светлих места”, а друго је, откривајући његову велику љубав према династији Минг, указивало на то да у „библиотеци”, његовој соби, студију, атељеу, највише има предмета из династије Минг, и да је ту то место „извора светлости” из којег зрачи исконски оптимизам. Имају право поједини истраживачи његовог живота када кажу да се из

393 Шуеи Шифанг (1919–2005), ћерка царског мандарина династије Ћинг.

ових поступака јасно види да је идеал којем је тежио Ван Гулик везан за живот учењака старих времена, у којем су најприсутнији били елеганција, ученост, поезија, вино, амбијент, гућин (музика), игра веићи (познатија по јапанском називу го), књижевност, поезија и сликарство. Занимљиво је да је са сваком променом назива „библиотеке”, он резбарио и нове печате које је везивао за тај простор. Једном приликом је објаснио да је на сликама и калиграфији коју је писао и поклањао другима стављао печат „Гао Луопеи из Холандије”, на кинеском 荷兰高罗佩, да би подсетио да није заборавио земљу из које потиче, а у текстовима које је писао на кинеском често је користио синтагму „моја Кина”, „моја домовина” (吾華), да би показао коме припада његово срце. У тој „његовој Кини”, родиће му се прво од четворо деце, 1944. године.

У илузорном су сачувана зрнца стварног, у стварном су посејана зрнца илузије. Разлучити један свет од другог готово да није могуће. Тражити неку поуздану, непроменљиву истину у томе, узалудан је посао. Јер свака истина има много лица и наличја. Дубоко уроњен у свој свет, Ван Гулик је на дешавања споља гледао само у мери која је била неопходна да се одржава привид складних односа. Тако је Министарство иностраних послова Холандије затражило његово мишљење о Мао Цедунгу, а он је послао одговор који је речитији од томова научних студија о његовом дипломатском раду, колико год да је професионално и савесно обављао свој посао дипломате. Његов одговор је био: „привремена фигура, феномен ограниченог трајања.” Наравно, ако на људски живот гледате трезвеним очима, за сваког човека можете рећи да је привремена фигура ограничених домета. Али ако се из тренутка у коме се нешто одиграва запитате о значају некога или нечега, онда се јављају различите могућности и бројни одговори. Неки одговарају, а неки не одговарају том тренутку, који често из незнања називамо разним именима. На основу његовог одговора, оправдано је питати у ком је то свету живео Ван Гулик? Јер значај Мао Цедунга за стварање и обликовање модерне Кине могао се наслутити и тих година. Зашто Ван Гулик то није видео? Зашто то није осетио? Без жеље да преувеличавам било шта, најбоље је саслушати речи његовог биографа, који га додуше никада није срео, али који је контактирао много људи који су га познавали. Вендеринг је сјајно уочио ту његову црту незаинтересованости за оно што се дешава, тачније, што за њега није било важно. Мада, није то била обична незаинтересованост, она се веома лепо „маскирала” тобожњом бригом за догађаје који се одигравају, иако он, у ствари, није био на том месту. Наиме, после једног од бројних јапанских бомбардовања, кажу да је Ван Гулик, који је изгубио сву своју одећу у пожару, мирно, у својој кинеској одори, ишао кроз рушевине, држећи у руци своју торбу са књигама које је тих дана читао. После неколико недеља, када су се сви

из дипломатског света жалили на ратне прилике, уплашени од јапанских бомби, проводећи време у подземним склоништима, он се у сусретима са људима жалио не на бомбе и ратне прилике, јапанске бомбардере, већ на прашину која је кварила изглед његове калиграфије, потпуно заокупљен начином на који Кинези и Јапанци монтирају свитке за слике. То је до те мере било развијено код њега да док су сви стрепели од бомби, он је ишао по радњама са уметничким материјалима и књижарама, тражећи папир за своје калиграфске исписе. Ако неко можда нема представу шта то заправо значи „бити у свом свету”, ова мала ратна епизода је веома илустративан пример за то.

Пуно поезије, музике, слика, дубоких мисли, емоција, осећања, сабира се у месту смисла. У њему се показује љубав коју је Ван Гулик гајио према музици, слици, звуку, учености, тананости, елеганцији, узвишености, и свим оним бескрајним стварима које чине и окружују лепоту. Тај амбијент, који су само делом стварале његове идеје, мисли, руке, а који је настајао као најдубља потреба за отелотворењем смисла, љубави, лепоте, откривао је игру усуда, која је недвосмислено указивала на правац ка најважнијим местима живота.

Одмах по окончању Другог светског рата, Ван Гулик се вратио у Холандију, у Хаг, где је у Министарству иностраних послова радио на азијском питању. Како је Јапан постао једно од важних места у прекомпоновању света, њега, као великог познаваоца Јапана, 1947. године шаљу у холандску амбасаду у Америку, у Вашингтон, да у оквиру Комисије за Јапан ради на питањима даље судбине Јапана. Затим одлази у Јапан да надгледа спровођење овог плана. У Индију је упућен у амбасаду као саветник 1950. године, где преводи књигу о судији Дију на кинески. За директора „Бироа за блискоисточне и афричке послове” Министарства спољних послова Холандије постављен је 1953. године, и на тим пословима је радио до 1956. Проналази време да се бави детективским причама и успева да набави примерак књиге, приручник из 13. века који се бави замршеним, судским случајевима старе Кине (укупно 144 судска случаја, који су издвојени као најзанимљивији током 1400 година кинеске историје), коју преводи и опрема својим забелешкама и коментарима. Упоредо са прављењем нацрта за романе о судији Дију, пише и есеј Сидам: есеј о историји проучавања санскрта у Кини и Јапану (Нагпур, Индија: Међународна академија за индијску културу, 1956). У периоду од 1956. до 1959. године био је у холандској амбасади у Либану и Бејруту. Затим следи премештај у Куала Лумпур, Малезију, где са четрдесет девет година старости, постаје амбасадор. Био је и професор по позиву на Универзитету у Малаји, где открива окретне, супериорне човеколике мајмуне, гибоне, који се могу пронаћи у многим земљама Далеког истока. У једном тренутку их чува

као кућне љубимце, изучавајући њихову природу, карактер и навике. Као и увек када би га заокупила нека тема, садржај, идеја, он почиње да сакупља све што се могло пронаћи о гибонима. У Малезији остаје до 1962. Наредне године повучен је у Хаг, где ради у Бироу за истраживање и документацију Министарства иностраних послова Холандије. Пише свој једини роман на холандском језику о усамљеном човеку по имену Хендрикс, који трпи непрекидне и болне поразе у животу, али који постаје срећан онога тренутка када успева да одгонетне зен-коан који му је, иначе, као проблем задао један Јапанац, стражар у логору у којем се Хендрикс у неком тренутку затекао.

Врхунац његове дипломатске каријере, потврда за све што је на том пољу урадио, било је његово постављење за амбасадора у Јапану и Кореји 1965. године. У нади да ће то бити мирнији период његове дипломатске каријере, шаље своју комплетну библиотеку у Токио, са жељом да ту настави своја истраживања. Када је стигла и његова уметничка колекција, резиденција амбасадора, како каже прича, била је крцата његовим стварима. Али успео је некако да нађе кутак и за своје пријатеље гибоне.

Необичну љубав према књигама није показивао само тиме што их је чувао и трагао за ретким примерцима, већ је и нека ретко сачувана дела преписивао, исправљао и поново штампао о свом трошку. По сведочењу његовог пријатеља, купио је у Јапану један кинески роман који је ручно преписан. Он га је упоредио са кинеским оригиналом, исправио погрешно исписане карактере и поново штампао у двеста примерака. Иако се, како се испоставило, није радило о неком значајнијем делу кинеске књижевности, он је сматрао да се наслеђе прошлих векова мора сачувати. Апеловао је и на Јапан и на Кину да се озбиљно позабаве очувањем свог историјског наслеђа. Активно се укључио у расправу о очувању кинеског писма у Јапану. Био је, по том питању, веома конзервативан, што се није много допало „модерно” настројеним Јапанцима. Осећао је, и то је тако природно, да је оно до чега му је стало, део неког другог света, a не света чији је он био савременик. Да тога, у ствари, можда нигде и нема, осим у њему самоме. Сазрева одлука да се потпуно, ма шта то за човека његовог профила значило, повуче из јавног живота и да се посвети свом свету.

Почетком 1967. године био је на једном путовању, и на повратку је прошао кроз Макао и Хонгконг. У Хонгконгу се срео са, како их је назвао, „друштвом љубитеља ћина”. А у Макау је обилазио антикварнице, старинарнице и пијаце старих књига, трагајући, као што је то увек и радио, за ретким књигама, музичким инструментима и уметничким делима. Из разговора са пријатељима знамо да је имао план да поред гибона, истражи и улогу и значај других животиња у кинеској уметности и књижевности. Јасно је да га ентузијазам, елан, бескрајно пламтећа ватра креативне

силе у њему, нису напуштали. О својим „хобијима” и односу према другим пољима својих животних интересовања једном приликом је рекао: Драго ми је да ми је Хајнеман предложио да наставим са писањем ових романа, јер сам схватио да је у протеклих петнаест година ово дело постало саставни део мога живота, које ми је неопходно колико и моје научно истраживање. Без практиковања синологије, не бих могао да наставим своју дипломатску каријеру; у дипломатији смо стално преокупирани свакодневним стварима, питањима од привременог значаја; научно истраживање нуди добродошло уточиште, јер тамо све што човек ради има трајну вредност, чак и нечије грешке, јер ће оне омогућити другим научницима да раде боље. Међутим, ако неко озбиљно схвата научни рад, постаје роб чињеница и мора строго контролисати своју машту. С друге стране, док пише фикцију, аутор је слободан да креира чињенице и може да фантазира и машта и измишља до миле воље. Стога је писање мојих „трилера” постало неизоставан трећи аспект мога рада, опуштање које одржава у животу моје интересовање за дипломатске и научне активности.394

Због хроничног кашља и сумње на рак плућа, одлази у Хаг на додатна испитивања. Убрзо пошто му је потврђена дијагноза, хоспитализован је. Свестан да се не може излечити или успорити болест, наставља да негује своју навику пушења. У тој соби, која је са њим постала „библиотека”, место „светла”, свестан да му није преостало још много од живота, убрзано ради на својој књизи о гибону, коју завршава и даје јој назив Гибон у Кини (The Gibbon in China: An Essay in Chinese Animal Lore, Leiden, 1967). Истраживао је трагове појаве мајмуна у костима за прорицање судбине и првим пиктографима, па до најранијих етимолошких речника као што су Ерја и Шуовен. Трагао је за њиховим присуством у сликама династија Сунг и Минг. Пронашао их је на неколико места у песмама Ћу Јуена, и код чувеног кинеског историчара Сима Ћијена. Открио је да у династијама Сунг, Јуен и Минг има много записа о њима. Књига о гибону је била последње дело које је написао. То је уједно било и прво систематско дело на Западу о улози мајмуна у кинеској култури. Рани кинески писци описали су гибоне као „племените” животиње, са покретима који плене својом грациозношћу, игром, високо у крошњама дрвећа. Неки сликари у Кини, Јапану и Кореји специјализовали су се само за сликање гибона. Кинези су их звали ђунци или „племенита господа из шума”. А даоисти, које је Ван Гулик добро познавао, приписивали су им натприродне моћи, за које се сматрало да им могу подарити живот од неколико стотина година, па чак

394 Janwillem van de Wetering, Robert van Gulik, his life his work, SOHO, New York, 1998, стр. 65, 66

и моћ да се трансформишу у људе. Ван Гулик је желео да их проучава изблиза, па је купио четири гибона из животињског резервата, укључујући четворогодишњу женку по имену Cheenee – коју је он, понекад, по сведочанству његове ћерке, представљао као члана породице.

Ван Гулик и његов љубимац, мајмунче гибона

У незаустављивим поигравањима космоса, пале се и гасе небројене звезде. Шта су за њих неиспуњени снови, нереализоване визије, идеје, намере? Не брину оне о неузвраћеној љубави, заустављеном кораку, недостижним умећима, знањима, вештинама. Не окрећу се за траговима људи, не чују бројне језике којима говоримо, не познају песника будисту с краја династије Минг, Донг Гаоа 东皋 (1639? – 1694), коме је Ван Гулик посветио много пажње и чије је дело исцрпно студирао. Оно што знају, виде и чују, на свој посебан звездани начин, јесте трепет, сјај, пламен, светлост, тама, угаснуће, мук.

Да ли се може зауздати изречена реч, написана мисао, насликана слика, исписана калиграфија, одсвирана мелодија, поклоњена љубав? Да ли је загрљај смрти та сила која брише све? Није ли у њој сабрана и друга страна њене природе, стваралачка, неспутана, необуздана животна енергија? Без те животне амбијенталне, аутентичне приче, ниједна смрт не би постојала, ње не би било.

Роберт Ханс ван Гулик умро је 24. септембра 1967. Имао је само педесет и седам година. Брже и више од било кога ко је ишао истим путевима у то време, трошио је пакет своје космичке животне снаге.

Извор његове неисцрпне енергије, његове књиге, кинески жичани инструмент ћин, слике, калиграфија, ретки и само њему драгоцени предмети, сабрани су у места која је он највише волео, његове „библиотеке”, а

поједини предмети стављени у музеје. Да ли све то без њега има смисла? Чијим дахом ће они дисати? Ко ће их утопљавати, грејати, успављивати, будити? Да ли су дела која остављамо иза себе онај трик којим се може преварити смрт? Да ли ми живимо кроз њих? Да ли ће његови прсти миловати онога ко додирне исте жице ћина? Живот који се сабирао и увезивао невидљивим нитима сада је, кроз дела, постао свима „видљив”. Да ли је? Последњих година уприличено је неколико научних скупова на којима се говорило о Ван Гулику. И шта су видели ти зналци? Чему су се дивили научници са развијеним смислом за „истину”? Да ли су осетили онај скривени и незаустављиви плам његовог ока? Развијен смисао за хумор? Јесу ли ухватили његове прсте у покрету, док је сатима вежбао гућин и исписивао калиграфију, сликао, свирајући ванвремену мелодију, исписујући, цртајући, сликајући лепоту? Да ли су ухватили емоцију коју је гајио према свом љубимцу, човеколиком мајмунчету гибона? Хоће ли разумети колико су далеко од непосредности, снаге, једноставности, лепоте, истине вечног тренутка, који је изаткао његов животни пут? Да ли ће схватити бесмисао сваке речи која жели да обузда необуздану силу, пулсирајућу енергију бескраја? Хоће ли његова стремљења бити бар мали подстицај некоме да крене путем очувања тих ватри? Хоће ли неко са истом одважношћу, лудошћу, неумереношћу, памећу, истрајношћу, посвећеношћу, кренути неистраженим световима? Не знам.

По сведочењу конзула који је радио са Ван Гуликом у амбасади, када су се последњи пут чули, на његово питање да ли се плаши смрти, од Ван Гулика је добио следећи одговор: „Опрости ми што ћу изрећи мало узвишених речи, али све је илузорно. Од Сеула до Кобеа. Од живота до смрти…”

Остало је сећање које чува успомене, вредне, неизбрисиве, непролазне тренутке среће. Трагови који ће трајати онолико дуго докле буде оних који те трагове препознају, осећају, виде. Кажу да је Ван Гулик следио принцип Лао Ција, ву веи 无为, или „чинити из празног”, „не делати”, „бавити се ничим”. И још кажу да је волео да цитира речи Џуанг Ција:

Не можеш да кажеш да дао постоји, Не можеш да кажеш да дао не постоји, Али га можеш наћи у тишини, У ву веију (делању из празног).395

За Министарство иностраних послова Холандије и љубитеље политике, Ван Гулик је био професионални дипломата. За обичне људе на Западу, љубитеље детективских романа, био је писац књига о судији Дију,

395 Исто, стр. 16

признати синолог. За лингвисте, и то је сасвим разумљиво, као зналац петнаест језика, био је непроцењиво благо. За своју децу и породицу, иако помало необичан и самосвојан, брижан супруг и отац. За места која је волео да посећује сам, био је радознали дечак спреман да уради све како би открио тајну. За антикваре, старинаре, продавце ретких књига, предмета, музичких инструмената, био је радо виђен гост, зналац са којим је било занимљиво попричати. За гибоне, човеколике мајмуне, био је човек који је покушао да разуме њихову душу и који их је бескрајно поштовао и волео. За његов гућин, инструмент од којега се није одвајао и који је веома волео, био је љубавник, веран, одан, непроцењив, топао, благ, нежан, спреман да учи, да своје срце, душу, све што има поклони за ванвремену музику, задовољство непроцењиве снаге. За поезију, био је спреман на жртву, спреман да дуго, истрајно, непоколебљиво учи, како би достигао најузвишенији, најтананији, најдубљи, најлепши израз. За Кинезе који познају његов рад, а таквих данас није мали број, био је неко ко промовише кинеску културу у својим романима, ко лепо пише и много зна о кинеској цивилизацији, покретач бројних тема из кинеског света, које су, без њега, дуго биле ван домашаја и интересовања како Кинеза тако и странаца. За синологе, био је необична, понекад неприхватљива, особена, помало ексцентрична, несхватљива, узнемирујућа особа. За пријатеље, ретко добра, топла, занимљива, духовита, помало чудна, тајанствена, у неким тренуцима несхватљива, недокучива душа.

Ко је био Роберт Ханс ван Гулик? Ако поставите то питање данас, најчешће се чује следећи одговор: синолог, дипломата и писац детективских прича, човек богате маште, визионар, посвећеник, љубитељ кинеске старине, човек са манирима људи старог кова. А они који више знају, додају да је он: свирач на гућину, сликар, печаторезац, књиговезац, калиграф, заљубљеник у антикварне предмете. Док они који не знају много, они који га не познају, али који су читали његова дела са пажњом и емоцијама посвећеника, рећи ће вам да је био веома усамљен човек у свету који се подаје и нестаје у светлима лажнога сјаја, трагалац за зрнцима непролазне лепоте, за смислом, истином музике, поезије и слика.

Пламен његовог живота је утихнуо, његова топлина се пренела у неке друге просторе, светове. Хладна места музеја, упркос савршеном реду који иначе пословично влада у тим установама културе, немају ништа са животом њима поклоњених предмета. Нема више тог амбијента који им је удахнуо живот, нема вибрација, импулса, нема очију које у њима виде вредност због које вреди жртвовати све, нема жара који ће због њихове лепоте бити спреман на „немогуће”. Па ако за те предмете, иначе препознате као „вредне”, не постоји разумевање, саосећање, љубав, чему се онда

може надати онај ко је са њима друговао, ко им је био „љубавник”? Ничему. Баш ничему.

Остала је само прича. А прича као прича, час је оваква, час онаква. У приче неко верује, неко не верује. Моћ речи се више не осећа на исти начин. Остали су и слике и музика и инструменти и сећања гибона који, за разлику од људи, дуже памте. У њиховим сећањима и причама, можда ће Роберт ван Гулик бити сачуван од сваког заборава.

Дело

Спасти, сачувати, створити илузију трајности, одупрети се пролазности, неукротивој сили времена, сачувати тачке смисла, грејати се на пламену слика ванвременог тренутка. Да ли је у томе сврха дела које остаје иза нас? Или све што створимо настаје само да би се нечим испунило „време” које смо добили као дар? Можда у нашим делима нема ничега што подсећа на нас, што открива какви смо заиста били. Или је, ипак, све у њима.

У животу човека, какав год да је он био, очи прво виде оно што је лако уочљиво, обојено јарким бојама, оно што има необичне облике, чудне садржаје. А оно неупадљиво, скромно, ненаметљиво, што није показивању склоно, сачувано у својој тишини, тајанству, миру, остаје незапажено. Роберт Ханс ван Гулик је у свом животу имао и једну и другу димензију постојања. Ако се склоност ка нечему мери количином уложених емоција, посвећеног времена, сабраним мислима, онда се у делима која је оставио Ван Гулик може видети где је сабрао највише љубави, а где је оставио много вештина, умећа, знања. Да ли тамо где мањка емоција, уложеног времена и мисли, љубави нема? Тешко је проценити. У свету стваралачких импулса, свака тема која се наметне својим садржајем носи печат изазова који вреди живети. Одабир речи, слика, боја, музике, итд., као лични израз, никада није само ствар случаја, већ у себи носи и једну необјашњиву црту судбинског упута, коме се, шта год иначе мислили и чинили, једноставно не може одолети. Од ране поезије и првих текстова које је Ван Гулик писао, па све до његових зрелих дела, виде се не само поља његових интересовања већ и дубина и снага увида које су својствене свакоме ко улази у свет бескрајних могућности стваралачког заноса.

Чин писања, сликања, компоновања, тренутак је када се у тишини сопствене душе, у окружењу жељеног амбијента, а неко би рекао велике „усамљености” и, парадоксално, велике саприпадности, помешаности са светом природе, космоса, људи, рађају „дела”. Шта год да је садржано

у њима, она својом природом највише упућују на најдубље тачке смисла које се откривају, отварају, нуде, поклањају, проналазе, и које може разумети само љубав. Којим језиком говоре те тачке, та места? Да ли уопште говоре? Чији је то смисао? Чиме оне привлаче, чиме одбијају? Могу ли се оне видети, наслутити, прозрети и као бесмисао? Одговор може да има различита усмерења, од оног баналног да сви језици говоре о томе, до оног необичног, да нема језика који то може казати, и да се то што се највише жели „изразити” никада није преточено у глас, слог, писмо, боју, реч. Ван Гулик је, на један посебан начин, то слутио, и можда је управо из тог разлога веома рано постао заљубљеник у поезију и музику.

Као зналац бројних језика, од самих почетака, језиком и писмом као оруђима, износи мисли, идеје, емоције, осећања, са жељом да испуни своје постојање и да то онда подели са свима. Зашто? Из осећања да има шта да каже, из жеље да осветли оно о чему се мало зна, или можда само зато што је имао потребу да оно што га чини дубоко срећним, испуњеним, зачуђеним, радозналим, преточи у дела и тако подели са другима. А велика је вероватноћа да је стварао подстакнут необјашњивим силама, које су му живот учиниле непоновљивом авантуром. Писао је на холандском, француском, енглеском, кинеском, јапанском, латинском, итд., и у сваком од тих језика оставио је траг оног скривеног, неизрецивог, невидљивог, до чега му је, чини се, највише и било стало. Шта је то? Помало нестварно звучи да је уопште могуће говорити о „трагу неизрецивог” а посебно „трагу невидљивог” у нечему што је преточено у дело. Како је могуће видети, чути, опипати тај траг? У чему се састоји његова присутност? Одакле извире сигурност да је он уопште то што се за њега каже да јесте? Из осета којим се сличне или исте ствари привлаче, из осећања испуњености које за собом остављају створена дела, написане књиге, изрезбарени печати, слике. Помало необично звучи ако кажем да се тај „траг” највише „чује”, слути, осећа у насловима његових текстова, књига, кроз линије и тачке сабране у његовим цртежима, резбарије карактера његових печата и атмосфери која „дише” са фотографија места у којима је живео и радио. Још један моменат говори у прилог том осећању, које, готово увек, изазива благост, хармонију, склад, спокој, мир, а то је његова одлука коју је донео са двадесет две године живота (1932), да му сваки дан започне са исписивањем кинеске калиграфије396. Чињеница да је од тог тренутка до последњег даха,

396 „Добро написан карактер је мали есеј који има развијене све форме размишљања и доживљаја света. У њега се уносе тајне калиграфског изражавања и прикривена снага духа која влада радом. Кинески карактери делују визуелно стимулативно успостављајући присан контакт са калиграфом, богати су у животности и динамици. Структурална динамика карактера, креативни импулс који иницира покрет и положај карактера, ритам и органска кохезија карактера су инспирисани формама природе.” Овако је калиграфски

све док је могао да покреће прсте и руке, упражњавао ту, за већину људи несвакидашњу активност, говори о необичном значају који је она имала за његов живот. Сам калиграфски испис, и тако је хиљадама година у Кини, ценио се као највиша и најузвишенија уметност. Калиграфија је, по својој природи, свеобухватна уметност, вештина, знање, јер она подразумева умеће дисања, коришћења четкице, воде, покрета, испољавање најважнијих елемената креативне силе, свест о непоновљивости и ванвремености тренутка, сабраност посебне врсте. Са њом се може ући подједнако успешно у сликарство, борилачке вештине, кинеску медицину, музику, поезију, итд. Поред тога, ту су још понека знања која се везују за папир, воду, мастило, четкицу, мастионицу, камен, као и нераскидиво преплитање и прожимање космичких почела јина и јанга. Прављење свитка за слику или калиграфске исписе посебно је занимало Ван Гулика. У основи, у њему се налазила древна, архетипска тежња за остварењем, оспољењем, кушањем, гледањем, мирисањем, додиривањем, итд., лепоте саме. Док је живео своје последње дане у овом свету, у болничкој соби, из велике захвалности или жеље да покаже колико лепоте и вредног у калиграфском испису има, тако бар прича каже, поклањао је своје калиграфске творевине медицинским сестрама и докторима који су се бринули о њему. Не знамо судбину тих дела, не знамо да ли су их они чували и разумели као најдрагоценији дар за који је он знао. Не знамо да ли су калиграфска дела исписана његовом руком, чим би он окренуо леђа, завршила у некој канти за ђубре. Шта год да је било, и какво год да је разумевање или неразумевање људи, та врста посвећености, преданости, љубави, тај однос према ономе што је вредно, смислено, непоновљиво, што уноси сврху и топлину у наш живот, остаје његово трајно опредељење до последњег даха, покрета, погледа, откуцаја, вибрација срца. Ван Гулик никада није заборавио стару кинеску изреку која каже „док пијеш бистру воду с бунара, сети се оних који су га копали”. То поље искреног, скромног, добронамерног односа према изворима, исконима, подстицајима живота, било је место из којег су никла његова најуспешнија дела. Трагајући за тим изворима, на један посебан начин, Ван Гулик је, и то је данас јасно, трагао за изворима сопственог бића. Зато не чуди страст, преданост, посвећеност, коју је он испољавао у свему што ради. Иако је по рођењу био Холанђанин, по опредељењу „грађанин света”, у најдубљем делу свога бића, тамо где се скрива оно најличније, најинтимније,

испис описао Ненад Бургић (1952–1990), који је написао прву књигу на српском језику о њој (Кинеска калиграфија, „Научна књига” и „Slovo”, 1988). Обично се за калиграфију каже да је уметност лепог писања. Кинески назив за њу је шуфа 书法 (законитости/правила писања). Калиграфија је најсавршенији вид кинеског културног израза. Најчешће се пише на пиринчаном папиру сјуен, који одлично упија мастило. Као њој најближи феномени, помињу се вода и ваздух.

најлепше, најпотресније, најтрагичније, најузвишеније, где се на најмањи позив одговара свим срцем, Ван Гулик је припадао старој Кини и свим њеним ванвременим садржајима. Не чуди што је у текстовима на кинеском језику, када се помињала Кина, он користио синтагму „моја Кина”, „моја домовина” (吾華). И како су године пролазиле, како је све што свет има да понуди бледело и постајало мање вредно, занимљиво, инспиративно, он се све више кретао у координатама света „моје Кине”.

Наслови не говоре сувише, они су као афоризми, фрагменти, путокази, знаци, белези, ограничавају се само на „минимум”, на суштинско, битно, есенцијално, важно, вредно дела о којима говоре. Из њих се може много тога видети, наравно, ако имамо очи које су виђењу склоне. Ван Гулик је својим текстовима дао следеће наслове:

Концепт математике међу древним Кинезима (1929)

Доба процвата лирске поезије (1929)

Поезија династије Танг (1929)

Извори древне поезије (1929)

Кинеске приче о натприродним бићима (1929)

Реализација надреалног у кинеским списима (1929)

Оријенталне сенке (1931)

Нови француски превод кинеске поезије: критички осврт на Антологију кинеске љубавне поезије од G. Soulie de Morantа (1932)

Сага о Пет врба: расправа о песнику Тао Јуенмингу (1933)

Филозофске основе умећа сликања династије Сунг (1934)

Кинеска литература о музици и њено увођење у Јапан (1937)

Кратка напомена о ченг, малој кинеској цитри (1951)

Трик са мангом у Кини: есеј о даоистичкој магији (1954)

Објашњења о мастиљавим „колачима” (1955)

Ако занемаримо наше незнање кад је у питању кинеска цивилизацијска матрица, и фокусирамо се само на речи које нам откривају познате садржаје, лако је приметити да су математика, поезија, натприродна, надреална бића, умеће сликања, музика, даоистичка магија биле теме које су привлачиле његову пажњу. Ту се откривала и она невероватна енергија коју ће он посветити тим, за већину људи, не баш уобичајеним садржајима. Очигледна склоност ка уметничком изразу, стваралачком заносу, нејасном, тајанственом, натприродном, сенкама које нас подсећају на примордијалне слике, чудесну снагу космичких сила, судбинске путеве, од Ван Гуликовог живота учинила је нестварно занимљив садржај. Он сам је често прелазио границе различитих светова којима је припадао, и кроз њих и у њима, и то јесте веома занимљиво, увек видео исто: поезију, натприродно, слику, музику и даоистичку магију.

Калиграфски испис кинеског имена Ван Гулика

Печат који је изрезбарио Ван Гулик

Печат који је изрезбарио Ван Гулик у значењу „Соба спокоја, склада и ћина” 中和琴室

Када се Ван Гулик определио за студије политике и права, очекивало се да ће своје животно путовање усмерити у том правцу. Касније је управо тај део његовог живота, заједно са судбинским нитима које су га везале за Кину, учинио да се заинтересује за традиционални кинески кривични закон и књиге из области права. Свест да се управо у тим тачкама друштва, где се преплићу и „ломе” људске судбине, најбоље осветљава и људска природа и природа друштва, учинила је да се Ван Гулик упусти у потрагу за интересантним „случајевима”, граничним ситуацијама, тешким изборима, патњом, кроз чију је призму видео свет злочина, казне, правде, неправде, емотивних сукоба, трагедија, разрешења, успеха, неуспеха, итд. Управо се ту најбоље могла „читати” структура друштва, а кроз осветљавање најнижих и најузвишенијих страсти отварала се Кина која није била плод академских „мудровања”. Не чуди то што академски кругови нису показивали заинтересованост за такву Кину, јер се она у свакодневном животном току, пуна парадокса, неочекиваних обрта, опирала сваком поједностављивању, класификовању, једнозначном одређивању, „научним истинама”. Њене „живе слике”, тајне, мистерије, никада до краја испричане приче, учиниле су да Ван Гулик развије наклоност према наизглед обичном, свакодневном, ка ономе што је натопљено бојама, мирисима, укусима живота. Ту ће се обликовати мисао, сковати „план”, родити идеја за његово најважније дело – сликање његове Кине кроз причу о судији Дију397 .

Када је 1949. године објавио свој енглески превод (1200 потписаних примерака) под називом Dee Goon An, односно Celebrated Cases of Judge Dee, говорећи о три случаја убиства које је решио судија Ди, Ван Гулик је судију Дија на посебан начин везао за себе. Превод је илустровао својим цртежима у кинеском стилу, а за потребе ове књиге чак је дизајнирао и дрворезне плоче у боји. То је било прво представљање судије Дија публици с енглеског говорног подручја. Нимало лако није било проћи кроз мрежу бројних стереотипа, предрасуда, незаинтересованости и створити

397 Већ поменути догађај каже да је Ван Гулик као велики љубитељ старина, антикваријата, у једном од њих, 1940. године, случајно, ако се то уопште може тако назвати, нашао анонимни кинески роман из 18. века. Иза наслова Четири велика чудна случаја за време владавине царице Ву, крила се измишљена прича о судији Дију, једном од најпознатијих ликова традиционалне кинеске детективске фантастике. Иако је Ди живео у династији Танг (630–700. г. наше ере), и доспео до ранга државног министра, он је у кинеској историји остао упамћен по необичним способностима, као строг и праведан судија, човек с посебним даром за решавање најкомпликованијих судских и криминалних случајева. Не чуди онда што је анонимни аутор за свога јунака романа одабрао баш судију Дија. Други део књиге, неочекивано, имао је порнографску причу, која се, наизглед, није уклапала у садржај романа.

амбијент за поимање и виђење другачије Кине од оне која се већ увелико усталила у главама ондашњих људи.

Кина је током 19. и у првој половини 20. века, у очима људи на Западу, била веома заостала земља, а Кинези уживаоци опијума398, недостојни посебне пажње. Тај арогантни, „супериорни” став Запада постао је опште место, уобичајени поглед на једну од најзанимљивијих и најблиставијих цивилизација света. Како је Ван Гулик осмислио своје дело?

На основу старе кинеске традиције писања гонган (судских случаја) романа, која је подразумевала добро познавање кинеског права династија Сунг (960–1279), Минг (1368–1644) и Ћинг (1644–1911), Ван Гулик је креирао своје заплете, ликове, амбијент. Примедбе да је идеализовао Кину и њено друштво нису на месту, јер он није писао историјске хронике или историју Кине, које би подразумевале представљање „истинитих” догађаја који после „извртања” неких чињеница могу да се идеализују. Па чак и у том случају, питање шта је то истинито, било би актуелно.

Ослањање на кинеске културне обрасце и кинеску књижевну традицију, Ван Гулика је учинило привлачним у „западним” очима, а комбинација ових тема са западним садржајима допринела је томе да његове приче заинтересују и Кинезе. Стварајући тако својеврсну хибридну структуру дела, он је у свом стваралачком заносу избегао замку понављања већ познатих

398 Заборављајући при томе да је Енглеска била та која је осмислила план „успављивања” и „елиминисања Кинеза” дистрибуирањем опијума, док су друге западне земље то једнодушно подржале. Неуспешно одупирање Кине у два Опијумска рата (1839–1842; 1856–1860) гурнуло је ову земљу у хаотично раздобље које ће трајати више од једног века.

садржаја из историје кинеске детективске приче. Користећи се конвенцијама западне криминалистичке приче (отуда његова потреба да успостави контакт са Агатом Кристи, мајстором жанра, и да са њом разговара о заплетима и јунацима прича), он развија заплете својих романа. Познаваоци овога жанра кажу да је он користио тзв. „обрнуту структуру” или „причуслагалицу”, која, по теоретичарима (Цветан Тодоров399), има два правца, један је прича о злочину, а други је прича о истрази. Прича је увек везана за „реалне” животне околности неког догађаја, док је заплет увек ствар субјективне интерпретације или тумачења одређеног догађаја. Коришћење стандардних образаца западне детективске приче нарушило је структуру кинеског начина причања таквих прича у којима „свезнајући приповедач” унапред обавештава како се злочин одиграо и ко је кривац, а онда се у виду приче развија слика о томе на који начин остали ликови разумеју догађај и како је ухваћен кривац. На тај начин, у кинеском маниру писана, прича не познаје ни мистерију убиства ни тајанствену личност злочинца, јер је од самога почетка читаоцу све познато. Оно што кинеског читаоца занима јесте на који начин навести и натерати кривца да у потпуности призна кривицу. Да би његова прича у очима западних читалаца била прихватљива, Ван Гулик је све то „обрнуо”. Овакав начин приповедања све време задржава „мистерију” као део приповедне атмосфере и до самога краја се не открива идентитет кривца. Постоји још један елемент, који су пажљиви изучаваоци открили, а то је улога „натприродних сила”. Натприродне силе, чија је помоћ неопходна за решавање мистерије, део су света који Кинези много воле и који је за њих уобичајени део свакодневног живота (појава демона, духова, пророчких снова, итд.). За западни укус то је било несхватљиво, неприхватљиво, тако да су се у разрешењу мистерије злочина искључиво користили разум и логика. Ван Гулик је то мајсторски применио. Како је за Кинезе извлачење признања од кривца било најважније, улога детектива стављена је у први план, те су његово образовање, вештине, способности постале кључне у развијању кинеских детективских прича. Зато су примери случајева кроз династичке циклусе Кине неопходни корак у стицању таквог знања. Ван Гулик се из тог разлога много интересовао за проучавање традиционалног кинеског права, са посебним нагласком на криминалистичке приче које су засноване на стварним догађајима. Та детаљна анализа није подразумевала стварање било какве неизвесности, напротив, све је било подређено појашњењима, расветљавањима и изоштреним увидима.

399 Цветан Тодоров (1939– ), француско-бугарски књижевни историчар и теоретичар. Аутор преко двадесет књига из области књижевне историје и теорије, филозофије, социологије, антропологије. Добитник више угледних награда. Познатија дела: Симболизам и тумачење, Ми и други, Поетика, итд.

Зашто су Ван Гуликови романи тако значајно дело за упознавање Кине? По чему се они разликују од „научно” утемељених синолошких студија?

Следећи структуру, манир и стил кинеских средњовековних романа, Ван Гулик задржава довољно информација да створи очекивану неизвесност. Мешајући кинески и западни начин приповедања детективских прича, он на један посебан начин преплиће различите културне обрасце, који подразумевају и мешање и преплитање књижевних традиција. Тај „национално наднационални” елемент, једно је од најзначајнијих Ван Гуликових остварења. То испредање „универзалне” нити, из којих се може изаткати прича било које цивилизацијске матрице која има наклоност ка детективским заплетима чини његове приче трајно привлачним садржајима. Зато је објављивање првог романа о судији Дију 1950. године био догађај од посебног значаја. Ван Гулик је успео својом вештином, знањем, снагом, магијом речи, слика, да заинтересује читаоце за Кину коју је он сликао. Од тада, па све до своје преране смрти, он ће писати о судији Дију, пратећи и развијајући његов животни пут, од тренутка када он добија своју прву функцију градског судије, па до тренутка када је постављен за главног судију у царској престоници. Обдарен богатом маштом, имагинацијом, знањем, Ван Гулик своје приче смешта у измишљени амбијент, користећи све што зна о Кини и њеној традицији, мешајући, баш како то прича воли, прошлост и садашњост, видљиво и невидљиво, стварно и имагинарно, дубоко и површно, древно и модерно.

Судија Ди, односно, Ван Гулик, био је неуморни истражитељ који распетљава сложене случајеве злочина, а уз то „племенити господин” старога кова који обожава књиге, уметност и музику. Тако се полако откривала нека друга димензија кинеске стварности, а кинеско друштво приказивало као монолитна, уређена заједница. Бројним обртима и мотивима преузетим из модерних времена, Ван Гулик је истовремено креирао амбијент призора, звукова, граје свакодневног живота старих кинеских градова, развијајући причу која држи пажњу. У тој фантастичној подвојености, у том „варању” историјских времена, у тој измаштаној стази, путељку између стварног и имагинарног, између „моје Кине” и Кине која се окупља око мука, невоља, лепоте, сјаја свакодневног живота, живео је Ван Гулик.

Утицај његових књига о судији Дију далеко превазилази утицај било које научне студије у синологији. Бројни негативни стереотипи, искривљене представе о Кини, ублажени су под утицајем његових романа. Популарност коју је стекао, утицај који је имао, слика кинеског света која се утиснула у срце обичног човека са Запада, учиниће да ове приче постану много више од онога што су заправо биле – детективске приче. Зато се примедба, коју смо већ поменули, а коју понекад и данас износе кинески

научници, да Ван Гулик погрешно интерпретира древно кинеско друштво, уз већ пословично истицање непоштовања научних метода и „чињеница”, не може бити утемељена, из простог разлога што су његови романи фикција, машта, измишљена прича, чија је стварност проткана вредносним, емотивним, мисаоним, чулним световима који чине координате света Роберта ван Гулика, а не ове или оне историјске димензије кинеске стварности. Као и свака прича, и приче о судији Дију преносе одређене поруке, поуке, вести, емоције, осећања, мисли, и уопште није важно да ли су оне историјски утемељене на начин како би то хтели љубитељи „науке”. Чињеница да су западни читаоци, онда као и данас, у основи, врло мало заинтересовани за „кинески начин живота”, кинеско поимање света, сигурно је утицала на то да Ван Гулик своје приче о судији Дију модификује, преобликује, ублажи, изоштри, итд., да им сачува кинески амбијент (јер то је било у складу са западним представама о „тајанственом свету Кине”), али и да их изложи некинеским заплетима, да би неко ко није Кинез уопште могао да их чита и осети неку врсту привлачности.

На тај начин, Ван Гулик јасно указује шта раздваја очекивања читаоца у Кини и онога на Западу. Очигледна темељна припрема, као и сам приступ писању романа о судији Дију, учинили су да он одмерено и савесно гради структуру сваког романа.

Ако све ово имамо на уму, онда је неоспорна његова заслуга у развоју овог књижевног жанра, без обзира на то да ли га стављамо у контекст кинеског или западног света.

Ево наслова књига о судији Дију: 1. Celebrated Cases of Judge Dee, превод са кинеског Dee Goong An (1941–1948) 2. The Chinese Maze Murders (написано 1950, публиковано у Јапану 1951, публиковано на енглеском 1956) 3. The Chinese Bell Murders (писано 1953–1956, публиковано 1958) 4. The Chinese Lake Murders (писано 1953–1956, публиковано 1960) 5. The Chinese Gold Murders (писано 1956, публиковано 1959) 6. The Chinese Nail Murders (писано 1958, публиковано 1961) 7. New Year’s Eve in Lan-Fang [1958; одвојено штампано као кратке приче у 200 копија New Year’s gift from van Gulik] 8. The Haunted Monastery (писано 1958–1959, публиковано 1961) 9. The Red Pavilion (писано 1958–1959, публиковано 1961) 10. The Lacquer Screen (писано 1958–1959, публиковано 1962) 11. The Emperor’s Pearl (1963) 12. De Nacht van de Tijger (1963), написано на холандском, кратка прича, као „The Night of the Tiger” укључена у The Monkey and the Tiger

13. Vier vingers (1964), писано на холандском као Boekenweekgeschenk; кратка прича, као „The Morning of the Monkey” укључена у The Monkey and the Tiger 14. The Monkey and the Tiger, две кратке новеле (1965) 15. The Willow Pattern (1965) 16. Murder in Canton (1966) 17. The Phantom of the Temple (1966) 18. Judge Dee at Work, кратке приче (1967) 19. Necklace and Calabash (1967) 20. Poets and Murder (1968)

Популарност ових романа достигла је неслућене размере. Снимљено је неколико филмова, ТВ серија, а на основу „авантура” судије Дија кинески културни садржаји (калиграфија, музика, сексуални живот древне Кине, сликарство, религија, итд.) постали су доступни широкој читалачкој публици. Преведене на 29 језика, присутне у 38 земаља света, приче о судији Дију постале су део популарне културе на начин који је тешко описати и разумети.

Када се погледа листа Ван Гуликових научних радова, који су објављени као монографије, књиге, студије, добија се списак тема које су трајно биле присутне у његовом животу: – Urvaçi, een Toneelstuck van Kalidasa (1932) – A Blackfoot-English Vocabulary Based on Material from the Southern Peigans, са Christianus Cornelius Uhlenbeck (Amsterdam, 1934) – Hayagriva: The Mantrayanic Aspect of Horse-cult in China and Japan (Leiden: E. J. Brill, 1935) – Mi Fu on ink-stones (Peking: Henri Vetch, 1938) – The Lore of the Chinese Lute: An Essay in Ch’in Ideology (1940) – Hsi K’ang and His Poetical Essay on the Lute (1941) – Ming-Mo I-Seng Tung-Kao-Chan-Shih Chi-K’an (Chungking: Commercial Press, 1944) – Ch’un Meng So Yen: Trifling Tale of a Spring Dream (1950) – Erotic Colour Prints of the Ming Period: With an Essay on Chinese Sex Life from the Han to the Ch’ing Dynasty, B.C. 206–A.D. 1644, 1951 – Siddham: An Essay on the History of Sanskrit Studies in China and Japan (1956) – T’ang-yin-pi-shih (Parallel Cases from under the Pear-Tree) (Brill 1956): предговор и превод – Chinese Pictorial Art, as Viewed by the Connoisseur (ограничено издање од 950 копија, Rome, 1958)

– Scrapbook for Chinese Collectors: A Chinese Treatise on Scrolls and Forgers: Shu-hua-shuo-ling (Beirut: Imprimerie Catholique, 1958) – Sexual Life in Ancient China: A Preliminary Survey of Chinese Sex and Society from ca. 1500 B.C. till 1644 A.D. (1961) – The Gibbon in China: An Essay in Chinese Animal Lore (Leiden, 1967)

Готово сваки од ових истраживачких подухвата (осим рада објављеног 1934), на један посебан начин, отварају ново поље у синолошким студијама. У њима су биле присутне све особености Ван Гулика као писца, колекционара, научника, уметника, љубитеља кинеске културе, итд. До које мере је користио своју креативну имагинацију говори његово истраживање еротских слика из албума династије Минг. Посматрање, замишљање, контекстуализација, приповедање, у складу са његовим способностима, уводе нас у свет између вербалног и визуелног, истраживачи његовог дела кажу, између еротских слика и еротске фикције, уносећи у читање слика његово познавање Кине. Питање које се најчешће поставља јесте да ли је, упркос успешној контекстуализацији еротског и приче коју плете око централног чина секса приказаног на слици, он ипак пропустио прилику да изнова представи и наратизује еротично? Да ли је то уопште могуће, ако имамо на уму да свака еротска садржина у себи носи порив да се ослободи било каквог наратива? Препричавање визуелног често се уплиће у измаштане, измишљене садржаје, за које је тешко проценити да ли су уопште саставни део слике. Широки распон перспектива, разнолика усредсређеност, нуди бројне могућности за креативни замах онога ко зна, осећа, мисли, али у исто време заводи садржајима који свакако нису били слика. Оно што Ван Гулик види на сликама еротских албума, неко мањег знања, сензибилитета, стваралачке снаге, сигурно не види. Тај дар за детаље, природу људског тела, фигура, гестова, мимике, положаја, тај осећај за препознавање важности одеће, намештаја, симболике цвећа, камења, птица, инсеката, итд., може имати само неко ко поседује креативну силу у себи, знање, умеће и различите способности директног увида. Иако се трудио да у складу са духом свог времена и сопственим погледима на еротско изнедри причу која ће бити свеобухватна, он искрено наглашава да није сексолог већ синолог, тако да је угао гледања на еротске садржаје старе Кине померен у том правцу. У духу некога ко сабира и сакупља све до чега може доћи, он је пронашао импозантну литературу коју је користио у истраживању кинеске сексуалне и еротске традиције. Међутим, једно дело му је посебно побудило пажњу, а то је, по мишљењу многих, први порнографски, еротски, феминистички роман на кинеском језику, Чипоци џуан (Chipozi zhuan 癡婆子傳), написан

вероватно средином 16. века400. Ван Гулику ће се приговорити да није разумео значење кинеског карактера чи 癡 у наслову ове новеле. Он је наслов превео као Биографија будаласте жене. Поједини кинески научници оспоравају његово разумевање овог кинеског карактера, тврдећи да је превод чи 癡 као „будаласта” потпуни промашај у односу на изворно значење. У контексту новеле то се не односи на глупост, будалаштину, или томе слично, већ једноставно значи „опсесија” или „задовољење”. Тако да се наслов може превести као Прича опсесивне жене или Прича жене која се страсно предаје љубави. Међутим, упркос овој критици, сама чињеница да је Ван Гулик разумео значај и улогу ове кинеске новеле у историји кинеске и светске књижевности, да је осветлио њено место, говори много о њему. Новела у којој се тематизује сексуално искуство јунакиње А На од ране младости до зреле женствености, са богатим и детаљним описима и запажањима везаним за њен сексуални живот, издваја се својом живом и упечатљивом реториком и нарацијом, и по томе је експлицитнија од свих касније написаних порнографских и еротских романа који приказују женску сексуалност. Ово дело садржи само два поглавља, писано је класичним стилом венјен 文 言, који је по природи језгровит, сажет, богат, и као такав, супротстављен језику народних прича. Најзначајнији моменат у свему томе јесте начин на који је осмишљена нарација новеле. То је аутобиографски приказ јунакиње, који је вероватно први те врсте у историји кинеске књижевности. Иако се најчешће сврстава у „порнографска дела”, обазривији истраживачи упозоравају да је одабир тог жанра само маска за радикалну критику патријархалног друштва или лажних интелектуалних моралних принципа времена у коме је новела настала. Наравно, следи и упозорење, да њену вредност не треба преувеличавати, али је ових неколико речи довољно да подстакну машту, побуде пажњу, пробуде радозналост. С друге стране, Ван Гулик дотиче тему сексуалности и еротике, која никада пре тога није била предмет расправа кинеских филозофа, конфуцијанских идеолога, итд., уз изузетак даоистичких студија, књига, истраживања сексуалне алхемије, који су били саставни део даоистичке праксе култивисања тела, духа и душе. Питања која се природно намећу јесу питања о улози жене у кинеском друштву, положају породице, као и питање до које се мере може поднети постојеће стање ствари и од које тачке почиње супротстављање, побуна против конзервативних, окошталих принципа конфуцијанске идеолошке матрице, на којој је почивало старо кинеско друштво. Иако се Ван Гулик није упуштао

400 Chipozi zhuan 癡婆子傳, по својој структури и начину приповедања, најближи је порнографско-еротском роману Фани Хил Џона Клиланда, који је написан 1748, скоро двеста година после кинеске новеле. По томе би Прича жене која се страсно предаје љубави био један од првих романа те врсте у свету.

у опсежне анализе, самим указивањем на ово дело показао је своје симпатије за јунакињу и довео до тачке где се могу повести широке и важне расправе о питању „објективизације жене”, „употребе женског тела” као средства, инструмента којим се остварују различите потребе друштва. У даоистичком случају, жена јесте медиј кроз који се остварује дуговечност, а у конфуцијанском случају, жена је стуб и инструмент очувања породичне, а самим тим и друштвене структуре. Две речи су битне у тој игри, то су експлоатација и потискивање исконске природе женског принципа. Да ли је уистину потребно принети жену, природу женског принципа на жртвени олтар, да би се одржала складна заједница и задовољиле све потребе тела, духа, душе? Да ли је уопште могуће говорити о задовољству, складу, уколико је један од темељних принципа космоса, принцип јин 阴, угрожен, уколико му је одузето место које му по природи припада? По старој теорији о јину и јангу, то није могуће. Ако се то деси, нарушава се равнотежа, губи се хармонија космичких принципа, и све што је везано за човека, по природи саме ствари, улази у несклад, немир, хаос. На том путу јављају се судбинска питања о смислу и значењу љубави, природе, есенцијалних тачака, суштине постојања, и свега онога по чему и у чему јесмо људска бића утемељена у природи и космичким силама.

Ван Гуликова наклоност према Кини, њеној култури, уметности, филозофији, књижевности, религији, његова оданост династији Минг, потреба да буде што је могуће ближе кинеској храни, музици, сликарству, тајнама, мистеријама, поезији, итд., сврстала га је на страну оних који су у Кини видели цивилизацију којој много дугујемо, у чијој се ризници и данас налазе небројена блага. По томе је био близак кругу „љубитеља Кине”, коме припадају: Волтер, Лајбниц, Кристијан Волф, Рене Етијамбл, Џозеф Нидам, Бертранд Расел, итд.

У једном од описа еротских слика албума династије Минг, он каже да се све одвија: „негде на отвореном, на забаченом месту иза стене и расцветалог дрвета, тамо, на десној страни где се види литица са дебелоногим печуркама које расту међу чуперцима трава”. Тај имагинарни пејзаж лако је повезати са причом која је позната у кинеској књижевности, коју је Ван Гулик волео да наводи, и која показује колику је снагу и значај имало оно „невидљиво”, ненадано, оно о чему сањамо, али и илузорност настојања човека да те невидљиве садржаје заувек задржи за себе. Прича каже да је угледни млади научник лутао планином уживајући у лепоти пејзажа. Неочекивано је наишао на осамљено пребивалиште у којем су живеле две прелепе девојке, госпођица Ли (李 шљива) и госпођица Танг (棠 крушка). У том луксузном летњиковцу, за њихов живот, потребе, удобност, бринуле су се бројне слушкиње. Девојке су га забављале целе вечери, током које су размењивали стихове, певали песме, уживали у музици. Заведен,

опчињен, он преноћи тамо, и њих троје се препуштају љубавним играма, које се описују детаљно, верно, богато. Пред зору, са крова се чује крик кукавице. Младић се буди и схвата како спава на отвореном, где му је камен јастук, између два дрвета, шљиве и крушке, која су била у пуном цвату. Ни трага од заносних девојака и њиховог пребивалишта. Све је неповратно нестало, изгубило се, отишло, ишчилело, испарило. Он схвата да је то што је доживео, живео, кушао, додиривао, волео, љубио, само сан, и да су му лепи сапутници били вилењаци, духови, демони шљиве и крушке. Јутарњи ветар запљуснуо га је црвеним и белим цветовима дрвећа, док је лаганим ходом ишао својим путем, размишљајући о пролазности, илузорности, сновима, жељама, задовољству, лепоти, истини, срећи и тузи.

По сведочењу конзула који је радио са њим у амбасади, када су се последњи пут чули, он га је упитао да ли се плаши смрти, и од Ван Гулика је добио следећи одговор: „Опрости ми што ћу изрећи мало узвишених речи, али све је илузорно. Од Сеула до Кобеа. Од живота до смрти…”

Упркос тој „илузији” остали су плодови љубави, трагови, дела, снови. Остало је све оно што свака илузија носи као најдубљи део себе, а то јесте, упркос свему, живот који живимо. Све што је створено, што се оплеменило у додиру са ветром, кишом, Сунцем, Месецом, човеком, биљкама, животињама, све што је дух успео да исплете као непролазну вредност, све што смрт није успела да заклони својом сенком, остало је сабрано у ризници ванвременог, креативног, стваралачког дела. У њима има магичног, лепоте, истине, добра, узвишености, једноставности, у њима се сабирају енергије космоса и природе.

Остала је само прича. А прича као прича, час је оваква, час онаква. У приче неко верује, неко не верује. Моћ речи више се не осећа на исти начин. Остали су и слике, и музика, и инструменти, и књиге, и калиграфија, и печати, и стари намештај, бројни антикварни предмети, пиринчани папири у које су утиснути цртежи, фотографије, камење, сећања гибона који, за разлику од људи, дуже памте. У њиховим сећањима и причама, можда ће Роберт ван Гулик бити сачуван од сваког заборава.

Литература:

– R. H. van Gulik, On the Seal Representing the God of Literature on the Title Page of Old Chinese and Japanese Popular Editions, Monumenta Nipponica, Vol. 4,

No. 1 (Jan., 1941), pp. 33–52 – R. H. van Gulik, The Gibbon in China, E.J. Brill, Leiden, Holland, 1967 – R. H. van Gulik, The Lore of the Chinese Lute, Tokyo, 1969 – Robert van Gulik, Sexual life in Ancient China, Leiden, E.J. Brill, 1974 – Janwillem van de Wetering, Robert van Gulik, his life his work, SOHO, New York, 1998 (прво издање, 1987)

– 严晓星, 高罗佩事辑, 中国国际出版集团. 北京, 2011 – 施晔, 荷兰汉学家高罗佩研究, 上海古籍出版社, 上海, 2017 – Robert van Gulik, Erotic Colour prints of the Ming period, Brill, Leiden, Boston, 2004 – Цветан Тодоров, Увод у фантастичну књижевност, Службени гласник,

Београд, 2010. – Радосав Пушић, Дете и вода, Чигоја, Београд, 2017.

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(510)

АЛМАНАХ Института Конфуције у Београду = Confucius Institute in Belgrade Almanach / главни уредник Радосав Пушић. – Год. 1, бр. 1/2 (2009)– . – Београд (Студентски трг 3) : Филолошки факултет, 2010 – (Београд : Чигоја штампа). – 24 cm Два пута годишње ISSN 2217–2181 COBISS.SR–ID 174919436