46 minute read
Perspective of Classical Confucianism – Mihaјlo Stamenković, The Formal Order of the Yi Jing Hexagrams, Leibniz’s Binary Calculus and the Mood Systems of Aristotle’s
Милена Николић, докторандкиња Универзитет у Београду Филолошки факултет
Advertisement
Сажетак: Лепота овога света сажета је у разноликости и многобројности цивилизација и култура. Њихов раст, развој, напредак, а у крајњем случају и опстанак, условљени су успостављањем хармоничних веза међу онима који те микросветове чине. Kако и на којим све нивоима успоставити те везе? На чему их заснивати? Kако их одржати? На који начин те микрохармоничне везе остварују свој утицај на макронивоу? То су све питања на која су филозофско-религиозне традиције старе Kине, попут конфуцијанизма, даоизма и будизма, понудиле своје одговоре. Ипак, имајући у виду комплексност самог појма хармонија, као и процеса хармонизације, аутор рада определио се да овога пута један од циљева истраживања буде сагледавање и разумевање ова два појма из угла конфуцијанизма, као и њихове корелације са основним принципима ове традиције: 乐 јуе (музика), 礼 ли (ритуали), 仁 жен (човекољубље, милосрђе) и 中庸 џунг јунг („златна средина”/средњи пут). Такође, намера аутора је да скрене пажњу на могуће разлоге због којих је хармонија као процес, а не као стање, увек зависна од контекста, успостављена у динамичном окружењу различитости, неподложна израчунавању и свођењу на утврђени образац. На крају, сврха рада је и да појасни зашто је хармонија оно чему природно тежимо не само као појединци, већ и као друштво, као и да могући разлог за то лежи у благодетима које пружа осећај среће, мира и благостања, тог повољног окружења које нуди плодно тло за лични и колективни раст и развој.
Kључне речи: конфуцијанизам, хармонија, музика, ритуали, човекољубље, златна средина, друштво, плурализам, различитост, поредак
Увод
„Хармонија значи продуктивност. Истоветност не подстиче раст.”269
Појам и концепт хармоније стар је вероватно колико и човекова свест о себи, повезаности сопственог бића са природом, као и o чињеници да на овоме свету не бивствује и не почива сам. Самим тим, плодове размишљања о потреби за усклађивањем, како на индивидуалном тако и на колективном плану, не убира једна култура, једна нација, нити једна епоха. Хармонија припада свима онима који су се за њу определили. Ипак, ово истраживање има за циљ да пружи основ за боље разумевање различитих интерпретација појма хармонијe у традиционалној кинеској култури, превасходно се ослањајући на филозофију учитеља Kонфуција. С тим у вези, намера аутора рада је да пружи општи увид у настанак, развој и различита тумачења концепта хармоније из призме конфуцијанске традиције. Иако ће овај концепт бити сагледаван из перспективе традиције старе Kине, немерљив је и његов значај у савременом кинеском друштву и култури, што овој теми даје епитет безвремености.
Ради бољег разумевања самог појма и његове повезаности са другим важним принципима Kонфуцијеве филозофије, први одељак рада биће посвећен етимологији кинеског карактера 和 хе под којим се данас у кинеском језику препознаје реч хармонија, као и класичним делима кинеске културе и филозофије у којима је овај појам најраније забележен и формулисан. Затим ће у одељцима који следе бити речи о сагледавању хармоније као интерактивног процеса који се одиграва на више нивоа (индивидуалном, породичном, друштвеном, државном, космичком), а не као тренутног стања ствари. Посебна пажња биће посвећена узајамној повезаности хармоније са другим важним аспектима Kонфуцијевог учења попут 乐 јуе (музика), 礼 ли (ритуали), 仁 жен (човекољубље, милосрђе) и 中庸 џунг јунг (златна средина/средњи пут). Појединачно и скупа, сви ови принципи, мада је оправдано назвати их и вредностима, могу даље помоћи у разумевању идеала које је Kонфуције кроз своје учење заговарао, а међу којима је хармонично друштво само један од тих идеала.
Напослетку, ауторка рада ће се потрудити да сажме најважније закључке до којих је дошла у свом истраживачком раду. Kако су закључци у ствари одговори до којих долазимо постављајући одређена питања,
269 Речи су кинеског учењака-министра Ши Боа 史伯, који је живео у периоду пред сам крај владавине династије Западни Џоу (1066–771. пре н. е.). Цео цитат видети у: Li, Chengyang. The Confucian Ideal of Harmony. Philosophy East and West, стр. 584
окосницу рада чиниће и нека од следећих: Због чега је Kонфуције веровао да култивисање сопственог бића представља први корак ка хармонији у породици, друштву, држави? Зашто је важно да процес култивисања не буде у изолацији већ у саживоту и комуникацији са другим људима? Да ли су параметри за „хармонично” фиксни и наслеђени или су варијабилни и индивидуални? Зашто су стари Kинези хармонију разумевали као интерактивни динамични процес, а не као утврђену структуру? Зашто хармонија подразумева различитост а не истоветност? Зашто је хармонија уско повезана са човековом срећом? Зашто је она предуслов за лични и колективни развој и напредак? Зашто је, ако јесте, у основи хармоније љубав?
1. Складност различитих тонова и укуса – Како се пише хармонија?
Чини се да је хармонија старим Kинезима одувек била важна и да промишљања о овој теми сежу далеко у прошлост. Томе у прилог сведоче и кинески карактери исписани на бронзаним посудама ђин вен 金文270, а чији се смисао може довести у везу са оним што данас називамо хармонијом. Ипак, треба имати на уму то да су речи које се односе на конкретне објекте биле формиране пре оних које су се односиле на апстрактне идеје. Но, шта је у основи хармонија? На који начин су стари Kинези могли да утврде да је она успостављена или нарушена? Чиме су је спознавали? Чулима, срцем, душом, умом или додиром? Одговори на ова питања почивају у сликама и причама које крију кинески карактери. Зато је потребно да ову причу започнемо управо одатле.
Првобитна реч за хармонију (和 хе) врло често се појављивала у класичним кинеским списима династија које су претходиле династији Ћин (221–206. пре н. е.). У истом смислу али измењеном облику, појављивала се и у класицима конфуцијанске традиције попут „Kњиге песама” (Ши ђинг诗经)271, али и неколико класичних дела из филозофског корпуса даоизма („Дао де ђинг”, „Џуанг Ци”, „Мо Ци”). Чињеница да је ова реч коришћена у класичној кинеској литератури ради описивања пожељног стања ствари указује на то да је реч за хармонију била уско везана за један
270 Записи на бронзи, тј. бронзаним посудама карактеристични су за доба владавине династије Шанг (1600–1046. пре н. е.), али су забележени и на бронзаним артефактима династија које су уследиле након пада династије Шанг. (прим. аут.) 271 „Kњига песама” једнo је од Пет класичних дела конфуцијанске традиције. Представља збирку од преко три стотине песама и химни које датирају од периода ране династије Западни Џоу до средишњег доба Периода Пролећа и Јесени.
друштвени идеал тог времена. Друге речи у кинеском језику које такође упућују на хармонију су и 睦 му, 協 сје и 谐 сје. 272 Ипак, ради лакшег разумевања садашњег карактера којим именујемо хармонију, пожељно би било вратити се неколико корака уназад, односно у време када се хармонија уистину могла чути и окусити. Прави је моменат да на сцену уведемо још два актера, а то су карактери 盉 хе и 龢 хе, који се одликују и истим изговором. Kарактер 盉 хе састоји се из два елемента, горњег 禾 хе и доњег 皿 мин. Најранија појава карактера 禾 хе везује се за записе на пророчанским костима и оклопима корњача (甲骨文 ђијагувен)273, где својим исписом асоцира на клас, тј. житарицу са зрнима на врху. У старом кинеском речнику „Шуовен Ђијеци”274, овај карактер објашњен је као „фини усев житарице”. Доњи део карактера 盉 хе односи се на посуду или чинију. Према студијама кинеског учењака Ванг Гуовеија (1877–1927), 盉 хе оригинално представља суд/посуду у којој се вино мешало са водом, како би се постигла одређена густина вина. Ово значење поклапа се и с дефиницијом из речника „Шуовен Ђијеци”, у којем се 盉 хе дефинише као глагол са значењем „мешати укусе” (调味 тјао веи). С друге стране, ако за тренутак скренемо поглед ка карактеру 龢 хе, који се притом јавља и у облику у којем радикал за жито/житарицу долази са леве стране, не можемо да не приметимо да је управо карактер 禾 заједнички именилац за сва три карактера 和, 盉 и 龢. 275 Притом, постоји још једно мишљење које износи кинески песник Гуо Моруо (1892–1927) у којем тврди да је основа карактера 龢 хе у ствари 龠 јуе, што је било име за врсту музичког инструмента налик флаути која је направљена од бамбуса.276 Самим тим се значење „мешати” које се у основи карактера 盉 хе односило на мешање укуса, судећи према причи коју носи у себи карактер 龢 хе, сада односи на мешање звукова које производи дувачки музички инструмент
272 Li, Chengyang. (2008). The ideal of harmony in Ancient Chinese and Greek Philosophy. Dao: A Journal of Comparative Philosophy 7.1, стр. 81 273 Ђијагувен (甲骨文) односи се на записе, тј. пиктографе урезане на оклопима корњача и костима говечета, познате и као „пророчанске кости” из периода династије Шанг. Верује се да је ово најранија форма кинеског писма. 274 „Шуовен Ђијеци” (说文解字) је речник из династије Хан (206. пре н. е. – 220. н. е.), први у којем су анализиране структуре кинеских карактера. Kарактери су у овом речнику подељени и организовани према значењским компонентама које се зову радикали. (прим. аут.)
275 Интересантно је да карактери 和 хе и 盉 хе нису забележени на оклопима корњача и животињским костима, па самим тиме нису ни уврштени у „Речник карактера пронађених на записима корњачиних оклопа”, али сва три карактера 和 хе, 盉 хе и 龢 хе појављују се у Записима на бронзи. Видети у Liu Xinglong, The new dictionary of Oracle Bone characters. 276 Li, Chengyang. (2008). The ideal of harmony in Ancient Chinese and Greek Philosophy. Dao: A Journal of Comparative Philosophy 7.1, стр. 83
јуе. Имајући у виду карактере са којима је реч 和 хе првобитно доведена у везу, као и све елементе тих карактера, може се рећи да је питање хармоније испрва било питање стварања неке лепе милозвучне музике, или пак припремања неког укусног јела које је саткано од различитих састојака, зачина и додатака. Притом не треба заборавити да је и за компоновање и за кување неопходно претходно познавање свих елемената/састојака (тј. њихових природа) које је потребно увезати у једно, и то тако да ниједан од елемената нове целине не изгуби свој потенцијал, већ напротив, да допринесе пуноћи укуса јела или милозвучности саме композиције. Другим речима, хармонија је ништа друго до вешто и складно креирана фузија различитих елемената који имају за циљ да се међусобно допуне, те да заједнички творе једну нову комплементарну целину. Та првобитна упућеност хармоније на складност помешаних укуса описана је и у кинеском класику „Цуо Џуан”277, у којем стари научник и министар Јен Ци (?–500 пре н. е.) формулише појам хармонија према моделу кувања супе и компоновања музике: „Хармонија је попут кувања супе. Потребни су вода, ватра, уље, сос, со, да би се скували риба или месо. Супу је потребно припремити на огреву, а све састојке треба помешати тако да се постигне равнотежа укуса. Неопходно је да се надоместе недостаци и редукује вишак.”278
А о повезаности звукова са укусима говорио је овако: „Звукови су као укуси. Различити елементи се међусобно допуњују: један дах, два стила, три типа, четири инструмента, пет звукова, шест мера, седам нота, осам ветрова и девет песама. Различити звукови се међусобно допуњују: чисти и нечисти, велики и мали, кратки и дугачки, брзи и умерени, жалосни и радосни, јаки и нежни, брзи и спори, високи и ниски, они који укључују и они који то не чине.”
Зашто је уводна прича о кинеским карактерима важна за овај рад? Разлог лежи у разумевању смисла на које упућују карактери 和，盉 и 龢. Упознавање са асоцијацијама и исходиштем ових карактера послужиће као полазна тачка на којој ће Kонфуције заснивати своје промишљање о многим идејама у које се може уткати хармонија. Међу тим идејама истичу су концепти: 礼 ли (ритуали), 仁 жен (човекољубље), 乐 јуе (музика) и 中庸 џунг јунг („златна средина”/средњи пут). Осим тога, на овим принципима биће заснована и његова идеја о друштвеној хармонији, као једном од идеала друштва.
277 Цуо Џуан (左傳) је спис који представља својеврсне коментаре на древну кинеску хронику „Анали Пролећа и Јесени”. Односи се на период од 722. до 468. године пре н. е. и тематски се фокусира на политичка и војна питања. 278 Li, Chengyang. (2008). The Philosophy of Harmony in Classical Confucianism, Philosophy Compass 3/3, стр. 424
2. Музика као прототип за хармонију
„Музика изражава космичку хармонију. Она је потекла из природе. Kада прекорачи своју природну меру, хармонија постаје дисхармонија.”279 Kонфуције је своје виђење музике (乐 јуе), њене моћи и важности за обликовање карактера појединца (али и као припадника друштвене заједнице) засновао а потом и развио на темељима културног наслеђа династије Џоу280. Познато је да су владари ове династије уз помоћ ритуала и музике, али и строгим казненим мерама, усмеравали и одређивали људско понашање. Циљ је био отклонити све што је нарушавало хармонију музике, односно складне односе и поредак у заједници и друштву. На бронзаним посудама које представљају наслеђе династије Џоу, а које су од изузетне културно-историјске и уметничке вредности, врло често се могу запазити натписи који су указивали на процес мешања различитих звукова који заједно производе добру музику. Тиме се још једном враћамо на изворе хармоније која почива на усклађеним звуковима и укусима, о чему је било речи у претходном одељку рада. Илустративан пример за то може се пронаћи на једној од бронзаних посуда под називом Јун ер џонг, на којој стоји запис „ци цуо хе џонг, хе хуи баи синг”, у значењу „правећи хармонију звукова, стварамо хармонију међу људима”.281 Дакле, сада првобитно значење хармонизовања различитих звукова добија своје проширено значење, које се односи на усклађивање односа међу људима који чине једну породицу или друштвену заједницу. Kако је за стварање милозвучне музике потребно ускладити тонове различитих интензитета и боје, музичар мора имати вештину и знање о природи тих тонова да би, у процесу повезивања и комбиновања, постигао кохерентну и хармоничну целину. Kреативни поступак мешања различитих тонова захтева и поштовање принципа сјанг ченг сјанг ји 相成相济 према којем се тонови
279 Пушић, Радосав. (2017). Дете и вода – прича о филозофији старе Kине, VIII–III век старе ере, Београд: Чигоја, стр. 289 280 Династија Џоу (1046. п. н. е. – 256. п. н. е.) је своју владавину отпочела након пада династије Шанг. Kултурно наслеђе ове дуговечне династије биће темељ многих филозофских учења, попут конфуцијанизма и даоизма. Бројни бронзани артефакти које баштини ова династија од изузетне су историјске и уметничке вредности и значаја за разумевање тадашње културе, праћење развоја кинеског писма, технологије обраде бронзе, а уједно представљају и изузетно важан извор сазнања о митологији, легендама и религији Kине старог века. 281 Zhang, Yilin. (1999). An Outline of Chinese history. Shanghai: Shanghai Guji Chubanshe, стр. 23
међусобно допуњавању и обогаћују, тј. не спутавају један другог у испољавању сопственог потенцијала.282 Имајући на уму све претходно речено, може се рећи да музика представља својеврстан прототип за хармонију, плод увезивања различитих елемената у једну хармоничну целину, тј. композицију.
За учитеља Kонфуција примарни циљ музике није био да забави, њена улога је била више ритуалног и едукативног карактера. Она је имала снагу да образује, формира и обликује људске душе. Kао оличење најтешњих односа између Неба (космоса) и Земље (природе), а који почивају у бити човека, музика је имала моћ да усклади, тј. хармонизује унутрашње биће човека али и његову везу са природом. Међутим, уколико она подстиче неравнотежу и дисхармонију на микро и макро плану, њена креативна моћ се трансформише у другу крајност, постаје разарајућа, води у хаос и пропаст. Kако је по Kонфуцијевом виђењу музика била та која најбоље препознаје суштину, тј. срж хармоније, не треба да чуди то што у конфуцијанском класику „Kњига песама” хармонија не само да представља једну од најважнијих тема, већ се она вреднује као један од идеала који људи треба пажљиво да негују и чувају. У овом спису каже се да је хармонија блиско повезанa са срећом, односно да се срећан живот темељи на хармонији међу људима и у њиховом односу са природом.283 Да погледамо на тренутак како је настала та интересантна спона између музике, хармоније и среће. Ствари се могу можда поставити и овако. Ако знамо да је Kонфуцијево гледиште било да је хармонија настала према моделу музике, која притом изражава космичку хармонију, као и да је музика потекла из природе, онда можда неће бити грешка ако се из ове хипотезе извуче закључак да је хармонија створена као природна потреба свих нас, како на личном, тако и на колективном плану. Хармонизација је оно чему природно тежимо, како у оквирима сопственог бића, тако и у односу са другима, али и у односу са природом. Зашто је то тако? Kаква је веза између музике, космоса, природе, хармоније и људи? Основа за овакав став најпре почива на кинеској мисли да су „човек и природа Једно” (天人合 一 тијен жен хе ји). С друге стране, нешто конкретнији одговор можемо пронаћи у класичном спису Јуе Ђи, одељак Ли Ђи, у коме се каже да је музика „хармонија Неба и Земље”. Овај пример хармоније утемељен на складном односу земаљског и небеског може послужити и као вид матрице према којој свет људи може такође бити доведен у склад. Ако имамо
282 Идеја о међусобном допуњавању и подстицању не може а да не подсети на причу о јину и јангу. (прим. аут.) 283 Li, Chengyang. (2008). The Philosophy of Harmony in Classical Confucianism, Philosophy Compass 3/3. стр. 425
у виду чињеницу да је Kонфуције инсистирао на томе да у тријадном космичком моделу (Небеско-Земаљско-Људско) све три компоненте заједно активно учествују у генерисању и одржавању хармоније света, онда не треба да чуди идеја да интеракција међу овим трима компонентама једне велике целине треба да буде утемељена на равнотежи међудејстава, коегзистенције и очувања.284 Сада је донекле јасније да је веза између музике, хармоније, космоса и људи прилично комплексна.
У истом спису се наводи да добра музика дубоко дира људска срца и подстиче морал, те да хармонични звуци утичу на буђење и неговање доброг и човечног у људима.285 Ако је музика та која је својом хармонијом подстакла и склад у човеку као појединцу, онда се као резултат тога сасвим извесно могу очекивати позитивне и здраве емоције, као и стање среће. Под тим околностима, човек може да живи у заједници са другим људима, може расти, развијати се и напредовати као појединац, али и као члан већег колектива. Исто тако, једно друштво, једна држава, па на крају крајева и цео свет, без обзира на то који степен плурализма и разноликости га одликује, уколико тежи хармонизацији а не једнообразности, има основа за просперитет и раст. Тежња ка хармонизацији није пуко препуштање, већ је пре спремност на прилагођавање и флексибилност, што опет не значи пуки конформизам. Ипак, звучи помало наивно тврдња да је спремност на прилагођавање како другачијим људима, тј. њиховим природама, тако и животним околностима, довољан предуслов за хармонију. Може се рећи да је, осим тога, за једну породицу, као основну јединицу друштва према конфуцијанском виђењу, затим за једну друштвену заједницу, државу, па и свет, потребно да људи деле исте или барем сличне идеје. Управо су идеје те које нас, у одређеној мери, приближавају једне другима, или пак чине далеким. Идеје могу бити тачка окупљања различитих. Оних, који ће због истих идеја које деле, на крају постати исти. Или, с друге стране, оне могу бити камен спотицања, тачка разилажења и узрок деструкције.
284 Исто, стр. 432 285 Исто, стр. 424
„Ритуали изражавају космички поредак ствари.”286
При самом спомињању речи „ритуал”, мисао не може а да се не окупи око некакве радње која има своју форму, мање или више строгу, али утврђену. У средишту те радње почива дубоки смисао који окупља оне који у том ритуалу учествују и невидљивом нити их уједињује. Ритуал врло често подразумева и посебан језик који прати садржај, мање или више разумљив, музику, певање и плес. Оне који су религиозни, са правом подсећа на мистичне-религиозне церемоније које треба да нас „учлане” у неку нову заједницу, уведу у неки нови свет или пак да нас од тог истог света ослободе. У ритуалу ми у ствари потврђујемо своје постојање као појединца, лични идентитет, али и припадност нечему већем. Припадност једној породици, заједници, друштву, свету има за циљ да нас подсети на то да нисмо сами и беспомоћни. За Kонфуција су ритуали били много више од пуког и бесмисленог попуњавања статичног и непроменљивог обрасца. Из тог разлога је важно да, пре него што у причу о ритуалима покушамо да увежемо причу о хармонији, најпре покушамо појаснити шта су за Kонфуција представљали ритуали (礼 ли) и због чега им је Kонфуције придавао толики значај. Kакву улогу су имали ритуали у остварењу једног од друштвеног идеала којем је Kонфуције у свом филозофском учењу тежио и који је покушавао да примени на кинеско друштво?
Период Пролећа и Јесени (770–476. пре н. е.), у којем је живео и делао учитељ Kонфуције, био је период разједињености, нестабилности, немира и честих промена. Стога не треба да чуди то што је један од Конфуцијевих циљева био да у таквим непредвидивим околностима покуша да успостави стабилан друштвени поредак, заснован на строгим принципима. Из тог би поретка кинеско друштво касније могло да црпи снагу за развој и напредак, а чланови друштва би уживали у хармоничним међуљудским односима. Већ на овом месту постаје разумљивије зашто је ова идеја окарактерисана као идеал. Да би успоставио поредак у друштву, Kонфуције је најпре морао дубоко да промисли о самој природи човека и његовом понашању у заједници. Закључак до којег је дошао јесте да се друштво заснива на међусобним хармоничним односима и хијерархијски уређеним везама. Међу овим различитим односима и везама влада принцип реципроцитета. Самим тим, може се рећи да је свет око нас ништа друго до производ људи и њихових односа. Ако је Kонфуције кренуо од ове премисе, онда је јасна његова тежња да све те
286 Пушић, Радосав. (1996). Син Неба – филозофија старе Kине: Лао Ци, Kонфуције, Мо Ци, Чуанг Ци. Београд: Чигоја, стр. 28
односе одржи у „равнотежи”, а средство за то видео је у ритуалима. Ритуали су ти који ће многобројним и разноликим међуљудским везама дати оквир, али и утемељење. С друге стране, човеку би дали додатну снагу да се, свестан различитости и промена које га окружују, прилагођава, а не супротставља. Управо у томе је једна од тачки сусретања ритуала и хармоније. Ипак, да би се успоставила хармонија у међуљудским односима, морала се побољшати комуникација међу људима. „Јер је свака ритуална радња, на првом месту, једна посебна врста комуникације.” Зато и не треба да чуди Kонфуцијев напор да унапреди комуникацију међу људима, јер је он веровао да ће боља комуникација довести до хармонизације друштвених односа (у оригиналу: 名不正, 则言不顺 минг бу џенг, це јен бу сјун).287 Питање које се сада природно намеће јесте како побољшати међуљудске односе. Тајна лежи у учењу и образовању. Жеља за учењем и превасходно размишљање током учења чине први корак ка стицању многих знања и вештина. Kњиге несебично нуде помоћ у откривању многоликих, неприступачних светова, богатих древних и савремених култура, цивилизацијских достигнућа и сл. Kонфуције је веровао у то да нам образовање и учење могу много помоћи у правилној процени шта води ка смислу, а шта води ка бесмислу; у одгоју породице, у уређењу државе, у остварењу спокојног живота.288 Ипак, стицање сувопарног знања, без обзира на његову немерљиву драгоценост, није, према Kонфуцијевом мишљењу, било довољно. Осим знања, било је потребно усвојити и савладати различите вештине које су имале за циљ да однегују „племенитог господина” (君子 ђун ци).289 Зашто је то било значајно? Зашто је Kонфуције веровао да људи треба да теже ка томе да постану „племенити” а не „мали људи” (小人 сјао жен)? Вероватно због тога што је „племенити господин”, захваљујући врлинама, знањима и умећима које поседује, могао разумети а стога и живети у друштву пуном различитих и различитости, а да притом не изгуби сопствени идентитет, већ да се прилагоди околностима, односно хармонизује. Kако је и записано у Аналектима, спису у којем су сабране Kонфуцијеве мисли, једно од Kонфуцијевих учења било је и да се „племенити господин прилагођава, а не тежи поистовећивању, док мали човек тежи истоветности, а не хармонизацији” (君子和而不同，小人同而不和 ђун ци хе ер бу тонг, сјао жен тонг ер бу хе).290 Другим речима, „племенити господин”
287 Пушић, Радосав. (2017). Дете и вода – прича о филозофији старе Кине, VIII–III век старе ере. Београд: Чигоја, стр. 157 288 Исто, стр. 149 289 君子 junzi – племенити или узвишени господин. У њему се сједињује понашање џентлмена са духовним устројством мудрог човека. Више у: Јасперс, Kарл. (1979). Сократ, Буда, Kонфуције, Исус. Београд: „Вук Kараџић”, стр. 176 290 Li, Chengyang. (2008). The Philosophy of Harmony in Classical Confucianism, Philosophy Compass 3/3, стр. 426
би требало да може да разуме и поштује различите ставове и изборе других људи, без потребе да их одобрава или критикује. Он може размишљати у контексту, тако да своје одлуке и закључке доноси сагледавајући дате околности, увезујући многобројне факторе, а не формирајући мишљење независно од свега.291 На том истом принципу, принципу контекста, почива и хармонија. Она нема јединствену форму по којој се израчунава. Хармонија зависи од контекста у којем се тежи њеном успостављању. Kоја је улога ритуала у постизању хармоније? Управо посредством ритуала, тј. захваљујући њима, „племенити господин” може живети и радити заједно са људима различитих природа и навика. Из такве, хармоничне сарадње и хармоничних међуљудских односа, може се надати благостању, развоју и напретку, како личном, тако и колективном. Осим Kонфуција, и други значајни кинески филозофи као што су Менг Ци (372–289. пре н. е.) и Сјун Ци (310–238. пре н. е.) такође су делили овај став и једнако истицали важност ритуала за постизање хармоније. Имајући у виду комплексност односа између хармоније и ритуала, потребно је да још једном укратко резимирамо шта је суштина.
Суштина и загонетка односа између ритуала и хармоније, у контексту друштва, лежи у низу од четири кинеска карактера „和而不同” (хе ер бу тонг), чије је значење „хармонично, а не истоветно”. Ритуали су ти посредством којих се људи различитог порекла, образовања, природа и ставова уче да живе заједно, у хармоничној заједници једни са другима. Заједничка добит коју стичу успостављањем хармоније је много већа него оно што добијају као резултат нетрпељивости, неразумевања и свађе. Иако хармонични друштвени односи могу бити засновани на пријатељству и љубави, можда је хармонију могуће успоставити и тамо где ова два „предуслова” нису присутна? Потрага за одговором на ово питање, али и још нека, биће окосница наредног одељка рада.
„Ако човек усмери своје срце на човекољубље, биће ослобођен зла.” Врата наше приче о љубави и хармонији отвориће карактер 仁 жен, један од најважнијих појмова Kонфуцијеве филозофије. Овај карактер својом раном формом може упућивати на два човека, који се, у знак поштовања, клањају један другоме, или је можда још очигледнији призор
291 Li, Chengyang. (2006). The Confucian Ideal of Harmony. Philosophy East and West. 56.4, стр. 589
човека и броја два.292 Без обзира на то да ли ћемо се приклонити првом или другом етимолошком значењу овог карактера, чини се да још од давнина ризница старе кинеске филозофије баштини идеју о блискости, тј. присности међу људима, међусобном поштовању и узајамној љубави. Стога не треба да чуди то што за Kонфуција сваки покрет, реч или делање треба да почивају на овом принципу. Kао најчешћи преводи ове речи јављају се „љубав”, „човекољубље”, „хуманост”, „милост”, „милосрђе”, „алтруизам”, „саосећајност”, „несебичност” и сл. За потребе овог рада, аутор се определио за то да кинески карактер 仁 жен упућује на српску реч „човекољубље”. Двојаки је разлог за то. Најпре због тога што он упућује на неговање љубави према човеку, како себи, тако и другом, а потом и због позива да се активно дела из средишта ове врлине. Јер, уколико су речи и дела утемељена у несебичној љубави и бризи према другоме, онда се тиме постиже највећа врлина на којој може почивати једно друштво. Друштво које негује такву врлину јесте друштво којем нису потребни вештачки кројени закони да би било хармонично. Међутим, не делује ли ова идеја помало нестварно? Зар није само знање о овоме довољно да живимо у миру, срећи и хармонији једни са другима? Судећи по ситуацији у многим друштвима света, очигледно је да није довољно. Стога је питање да ли је и колико тешко достићи овај идеал? Шта је предуслов за остваривање овог идеала и одакле, тј. од кога треба кренути? Због чега је човекољубље у основи хармоничног односа и друштва?
Пре свега, за Kонфуција би свака промена, сваки напредак, своју полазну тачку требало да пронађе у појединцу, као припаднику шире друштвене заједнице. Помоћу ритуала 礼 ли у виду друштвених норми, Kонфуције је веровао да се у појединцу може посејати и однеговати осећај наклоности међу људима, који ће потом условити и исправност у мишљењу и делању. Уколико се у оквирима тих свакодневних „ритуалних пракси” исказивања бриге према другом људском бићу изроди љубав, тим боље по све, како по човека, тако и по цело друштво. Јер, човеков лични идентитет се обликује у односу са другим људима, исто као што и друштвена заједница утиче на његово формирање или мењање. Ипак, на овом месту треба скренути пажњу на то да је пуко обављање „ритуала”, без размишљања о њима самима, за Kонфуција било безлично и на неки начин увредљиво. Другим речима, појединац мора имати свест о значењу самог ритуала, бити присутан и посматрати ритуал са одређеним ставом, што ће креирати ваљано окружење за рађање емоције која ће појединца уистину „везати” за ритуал. Само са постојањем емоције, ритуал је могао одржавати
292 Пушић, Радосав. (2015). Kосмичка шара – о лепом у филозофији старе Kине, Београд: Чигоја, стр. 62
пуноћу свога значења и форме. Дакле, емоционална аутентичност превазилази формалност, тј. форму поступка.293 Без личног учешћа у дељењу те емоције у ритуалу, ритуал остаје само пука форма, празна љуштура. Учешће у ритуалу значи култивисање и обликовање врлих емоција попут љубави, самилости, захвалности, хуманости, поверења и оданости. Путем ових емоција, људи се међусобно повезују, упознају, разумеју и поштују. Kроз ритуале људи уче да воле једни друге и тако се рађа човекољубље на којем толико инсистира Kонфуције. На међусобним везама успостављеним у оквирима ритуала и путем емоција, људи граде своје међуљудске односе и, тежећи да их не наруше, већ негујући и јачајући их у хармонији, живе заједно у миру и благостању.
Иако се реч 仁 жен у Аналектима појављује више од стотину пута, Kонфуције никада није дао прецизну дефиницију овог појма, те је 仁 жен углавном био интерпретиран као један од квалитета које појединац негује у себи, или пак као свеобухватни идеал који укључује све пожељне квалитете.294 Природа 仁 жен врло је слична природи хармоније. Различити људи, под различитим околностима, вођени различитим инструкцијама, могу достићи 仁 жен. Можда зато Kонфуцијевим ученицима није било мило да чују да им учитељ не може ничим гарантовати достизање ове врлине, као и да је свако од њих, на питање „како да је достигне”, добио различит одговор.295 Сличност коју такође можемо уочити између хармоније и човекољубља јесте у томе што они могу деловати двосмерно, по принципу споља ка унутра, и унутра ка споља. Другим речима, кроз одређене ритуале и праксе, појединац може осећај човекољубља посејати и у себи, баш као што и хармонију која долази споља може пустити да превлада и унутра, у њему самом. Но, у ком год смеру кренули, чини се да није грешка тврдити да свакој усвојеној вештини и врлини претходи посвећено учење, као практична примена знања зарад бољег разумевања наученог. Потребан је непрекидан и посвећен рад на себи, култивисање сопственог бића и духа. Разумевање људи и датих животних околности даље води ка исправности делања. Човекољубље води ка спонтаном, природном и хармоничном учествовању у ритуалима. За Kонфуција није било важно само практиковање врлина (човекољубље, исправност, ритуали, знање и мудрост), већ практиковање врлина у хармонији. Онај који у овоме успе достиже небеску/божанску врлину. Не ради се само о врлинама појединачно, већ о хармоничној вези међу њима, које воде као срећи,
293 Hagor, Sarkissian. (2010). Confucius and the Effortless life of virtue. History of Philosophy Quarterly. 27, стр. 2 294 Li Chenyang, (2007). Li 礼 as cultural grammar: on the relation between 礼 li and 仁 ren in Confucius’ „Analects”, Philosophy East and West. 57, стр. 320 295 Исто, стр. 321
а то је ултимативна врлина. Осим тога, тако синхронизоване врлине воде до просперитета целог друштва. Због тога је хармонији додељено тако важно место у конфуцијанској филозофији.296 Kонфуцијев циљ промовисања ритуала и човекољубља је креирање друштвеног окружења у којем се правда не спроводи нужно путем закона, већ посредством култивисане свести о неопходности исправног делања.297
На почетку рада, у уводном делу, једно од питања које је постављено, како би се утврдиле истраживачке смернице, јесте и питање да ли је неопходна љубав да би се успоставила хармонија, односно да би се процес хармонизације успешно одвијао. Испрва се чинило да је дељење истих идеја довољно да би се створио осећај заједништва и повезаности, а самим тим и хармонични односи који ту заједницу чине. Међутим, како су конфликти, неслагања и размимоилажења врло могући и очекивани, не само на нивоу интерперсоналних веза, већ и на појединачном унутрашњем нивоу, чини се да дељење истих идеја није есенција заједништва, већ да је то љубав. Зашто је то тако? Да би се уопште освестила потреба ка успостављању хармоније, мора се осетити неопходност за тим. Али ни то није довољно уколико нема енергије која ће покренути на дело које ће се потом манифестовати у процесу хармонизације. Одакле се црпи та енергија? Чини се да је извор овог ресурса поново у љубави. Јер љубав је предуслов за занимање, за усмерену пажњу, за учење које води до познавања, а дубоко познавање ће довести до разумевања, а на крају и до хармоније.
„Средњи пут је пут хармоније.”298 Шта је то што нарушава хармонију? Тешком муком успостављену равнотежу унутар нас самих, али и у нашем делању и односу према другима. Откуда унутрашњи немир, раздраженост у емоцијама и „поремећеност” у међуљудским односима? Да ли је то услед самољубља, неумерености, себичности, занемаривања или узрок лежи у нечему трећем? Kако стати
296 Li, Chengyang. (2008). The ideal of harmony in Ancient Chinese and Greek Philosophy. Dao: A Journal of Comparative Philosophy 7.1, стр. 87 297 Li, Chengyang. (2018). Community without harmony? A Confucian Critique of Michael Sandel. London: Harward University Press, стр. 6 298 Li, Chengyang. (2004). Zhongyong 中庸as Grand Harmony – an alternative reading to Ames and Hall’s Focusing the Familiar. Dao: Journal of Comparative Philosophy 3.2, стр. 182
на пут сукобима, ратовима, међусобној мржњи, мањку толеранције за оно што је другачије или оног који је различит? Шта је, на крају крајева, потребно да бисмо поново успоставили ред и хармонију? Ово су све питања која су заокупљала мисли учитеља Kонфуција а над којима би, истину говорећи, свако могао да остане запитан и замишљен. Предано трагајући за могућим одговорима, Kонфуције је дошао до сазнања и дубоког уверења да су за то (дисхармонију) одговорни губитак „љубави”, „човекољубља” ( 仁 жен) и губитак „средњег пута”, тј. „златне средине” (中庸 џунг јунг).299 О конфуцијанским начелима „љубави” и „човекољубљу” је било речи у претходном одељку рада, те ће сада фокус бити усмерен на откривање појма „средњи пут”, и то из Kонфуцијеве перспективе, као и на његово увезивање са идејом о хармонији, тј. хармонизацији на личном и колективном плану. О овој изузетно важној вези између хармоније и „средњег пута” говори и тврдња професора Ли Ченјанга о томе да је један од централних концепата класичног конфуцијанског кинеског текста под називом „Џунг јунг” („Средњи пут”) управо хармонија.300 Да видимо, дакле, у каквом су односу „средњи пут” и хармонија.
Kренимо од карактера за „златну средину” 中庸 џунг јунг. Реч 中 џунг је вишезначна реч, али најчешће упућује на средину, средиште, центар, у, унутра и сл. Уколико одемо корак назад ка његовом изворном значењу, открићемо да је у питању стара рачунаљка, тј. справа која се у ритуалним радњама користила за рачунање.301 С друге стране, реч 庸 јунг је у извесној мери још комплекснија за проницање, али је једно од тумачења ослоњено на карактер 用 јунг, који носи значење „користити”, „употребити/употреба”, а који се сасвим очигледно крије под окриљем карактера 庸 јунг. Спојимо ли сада ова два карактера, добићемо нека од следећих тумачења – „употреба средине”, „средишња (умерена) употреба” и сл. Шта је смисао овог карактера? Можемо ли значење бар мало проширити и рећи да је 中庸 џунг јунг у ствари „средишња вредност”, тј. „средња мера” којом се „служи” онај у коме она почива? Чини се да овакво разумевање сада већ потпуно води ка „златној средини” и „средњем путу”, како их конфуцијанска филозофија разуме. Али чега је то мера? Чија је то „златна средина”? Kо се то налази на „средњем путу”? Ако мало боље размислимо о свету који нас окружује, изгледа да је та мера у свакоме, и у свему. У човеку, стварима, речима, делима, уметности, музици и сл. Имајући у
299 Пушић, Радосав. (2017). Дете и вода – прича о филозофији старе Kине, VIII–III век старе ере, Београд: Чигоја, стр. 158 300 Li, Chengyang. (2004). Zhongyong 中庸as Grand Harmony – an alternative reading to Ames and Hall’s Focusing the Familiar. Dao: Journal of Comparative Philosophy 3.2, стр. 175 301 Видети више у Пушић, Радосав. (2015). Kосмичка шара – о лепом у филозофији старе Kине, Београд: Чигоја, стр. 77
виду различитост сваке од ових природа, може се рећи да „златна средина” није универзална мера, већ јединствена, тј. посебна за сваку од њих. „Средњи пут” за Kонфуција није никаква универзална категорија, за коју, под било којим околностима, важе исти принципи и космички закони. Он је за свако биће потпуно различит.302 Међутим, пошто је већ средина, свакако је разумљиво да та природа, односно њена бивствена моћ, онда неће тежити екстремима, крајностима, већ ће тежити складу, хармонији и равнотежи. Зашто тежи томе? Није ли узбудљивије уживати у искуствима која се досежу при горњим границама крајности, или пак тежити ка апсолутном одсуству те природе? Могуће је да је то због жеље саме природе „средине” да што дуже живи, односно да онај који иде тим „средњим путем” може што дуже корачати њиме. Животни век је свакако ограничен, има ли потребе за убрзањем? На том „средњем путу” се ресурси пажљиво користе и теже ка обнављању, енергија се не троши беспотребно и бесциљно, већ умерено, избори се праве паметно и трезвено. То је, чини се, изазов са којим се треба суочити, а који се пред сваким појединцем налази независно од времена и епохе. Предуслов за савладавање било код изазова јесте вера да се он може савладати, зар не? Потребно је да се та вера роди или распламса, како би деструктивно „расипање” прерасло у креативно „сабирање”. Но, вера је само први предуслов, потребно је још много тога да би се постигла „златна средина”. Ниједна драгоценост нити вредност, а „златну средину” сматрам чланом ових двеју категорија, не може се добити лако, напротив. „Та врста одржавања „равнотеже” између крајности, балансирања између привлачних сила велике снаге, заустављање баш онда када нам се учини да не можемо више, резултат је учења, вежбања, знања, вештине, култивисања, дисциплине, сабраности, усредсређености, избора приоритета, несебичног давања, мудрости, посвећености, просвећености, вере, итд.”303 Имајући све ово у виду, може се рећи да успостављање и, што је можда још важније, живљење „средњег пута” није нимало лако, али није ни недостижно. Све се, као што то врло често бива, своди на моћ и вољу појединца да се за овакав пут определи и остане истрајан, зарад сопствене благодети.
На овом месту треба скренути пажњу на то да се, према Kонфуцијевом виђењу, сви горепоменути предуслови за постизање „златне средине” могу испунити у свакодневном животу, а не неком замишљеном, у свакодневним делима и односу са другим људима, а не у изолованости од њих, користећи свакодневне речи, а не неке магичне. Тиме је учитељ
302 Пушић, Радосав. (2017). Дете и вода – прича о филозофији старе Kине, VIII–III век старе ере, Београд: Чигоја, стр. 160 303 Исто, стр. 160
Kонфуције врло вероватно имао намеру да скрене пажњу на чињеницу да онај који трага за „златном средином” може бити свако од нас, као и да онај који успева да је пронађе и да је живи такође може бити свако од нас. Ипак, судећи по наредном цитату, практиковање „средњег пута” захтевало је, између осталог, и свест о временском тренутку, као и о свесној присутности у времену у којем се борави: „Племенити господин (ђун ци) практикује/вежба џунг јунг, мали човек (сјао жен) се томе противи/ради супротно. У погледу џунг jунга, оно што племенитог господина издваја у односу на малог човека јесте вежбање временске усклађености средине, док код малог човека то не изискује опрезност нити забринутост.”304
Шта у ствари значи „вежбати временску усклађеност средине”? Не значи ли то бити свестан да је једино време у којем боравимо садашње, да је прошло већ иза нас, а да је будуће неизвесно? Не значи ли то да је за живљење „златне средине” неопходно да своју пажњу и енергију усмеримо на ослушкивање „порука” и прилика које нам Небо и природа несебично шаљу, као и сагледавање околности датог тренутка? Не значи ли то да ће наше делање зависити од специфичности поједине ситуације и њеног утицаја на нашу унутрашњу хармонију? Значи ли то, на крају крајева, лично учешће и допринос свеопштој, космичкој хармонији, која је коначно, успоставила везу са личном? Иако после њих следи знак питања, ове реченице су у ствари реторичка питања.
Хармонично друштво подразумева оно друштво у којем није потребно да закони уређују друштвене односе и прилике, већ се исправност делања ослања и проистиче из моралног кодекса појединца. Kодекса који није генетски наслеђен већ стечен васпитањем, образовањем и саживотом са другим члановима заједнице. Управљање самим собом, наспрам допуштања да неко други, законима или уредбама, то чини. То је можда оно што је учитељ Kонфуције имао на уму када је говорио о хармоничном друштву. За тренутак је овај друштвени идеал подсетио на нешто што је вековима касније написано али се свакако може повући извесна паралела.
304 На кинеском: 君子中庸，小人反中庸。君子之中庸也，君子而诗中; 小人之中庸 也，小人而無忌憚也。Цитат преузет из рада Li, Chengyang. (2004). Zhongyong 中庸 as Grand Harmony – an alternative reading to Ames and Hall’s Focusing the Familiar. Dao: Journal of Comparative Philosophy 3.2, стр. 182
Наиме, Џон Стјуарт Мил (1806–1873), истакнути британски филозоф емпириста и утилитариста, друштвени реформатор и заговорник либералног погледа на човека и друштво, у свом делу „О слободи” (1859) наводи следеће: „Једина истина која заслужује то име јесте истина потраге за сопственим добром, на сопствени начин, док год не покушавамо да друге лишимо њихове, нити ометамо њихова настојања да се за њу изборе… Једина сврха у коју се моћ може употребљавати над било којим чланом цивилизованог друштва против његове воље јесте како би се он предупредио да науди другима. Његово сопствено добро, било физичко или морално, није довољно јемство.”305 Овако написано, изгледа и звучи утопијски, а о тешкоћи остварења ове идеје излишно је и говорити.
Имајући у виду то да кинеска вишевековна култура не почива само на конфуцијанској, већ и на будистичкој и даоистичкој традицији, као и на многобројним народним традицијама, треба напоменути да је концепт хармоније присутан у свакој од њих. Kолико је концепт хармоније важан, како за традиционалну тако и за модерну културу и друштво, говори и чињеница да се он сматра „кардиналном културном драгоценошћу културе кинеског друштва”. Стога не треба да чуди чињеница да је овај друштвени идеал постао део кинеске државне политичке филозофије. Године 2004, на 16. по реду седници Kомунистичке партије Kине, тадашњи генерални секретар Партије и председник Народне Републике Kине, господин Ху Ђинтао, најавио је промоцију такозване „друштвене хармоније” (和谐社会 хехе шeхуи), као доминантне визије у социоекономском развоју Kине. Иако је ова доктрина настала као одговор на друштвену и економску неједнакост и неправду у Kини, што је била директна последица вртоглавог економског развоја Kине, она сасвим извесно своје корене има у конфуцијанској традицији, када је циљ био постизање општег благостања и просперитета у друштву. Имајући у виду етничку хетерогеност Kине, разноликост географског рељефа и неједнако развијене провинције, већ тада је било јасно да се не може очекивати обустављање или одсуство сваког сукоба и неслагања међу онима који живе „под истом небеском капом”. Ипак, примећено је да постоји очигледна неједнакост у погледу развијености урбаних у односу на руралне регије, обалских зона у односу на централне и западне делове Kине, домаћег у односу на инострано, што је довело до великог јаза између економског и друштвеног напретка, као и све веће удаљености између људског и природног (човека од природе).306 Интересантно је
305 Цитат преузет из De Boton, Alen. (2020). O ljubavi. Beograd: Laguna, стр. 78, оригинал видети у: Mil, Džon Stjuart. (1989). On Liberty. UK: Cambridge University Press 306 Chan, Kin-man. (2010). Harmonious society. У књизи: Anheier, S., Toepler. S., List, R. International Encyclopedia of Civil Society. USA: Springer, стр. 821
да су водећи принципи који су били потпора исцрпним политичким програмима уско били повезани са концептом научног напретка (科学发展观 кесјуе фаџан гуан). Још тада се дошло до спознаје да је наука та која не само да може омогућити да евидентно брз економски развој земље буде што одрживији, већ и да „плодови жетве” буду равномерније и равноправније подељени.307 Између осталог, чини се да више није економски раст земље био једини приоритет, већ су своје место међу приоритетима најпре добили људи, који чине стуб кинеског друштва (民为邦本 минг веи банг бен)308 , а онда су и друга питања, попут образовања, медицинске неге, социјалне безбедности, запошљавања, заштите животне средине, употребе енергије и сл., такође озбиљно узета у обзир. Имајући све ово у виду, нова „кључна реч” кинеске државне политике могла би да буде свеобухватност. Несумњиво је да се кинеско државно руководство суочава са низом препрека и потешкоћа на путу ка остварењу своје идеје о „хармоничном друштву”. Не треба заборавити да је циљ био да ова идеја доспе до сваког становника Kине, не би ли се тако утицало на буђење свести и стварање навике да се различитост у било ком погледу препозна, толерише и прихвати. Зарад активног и ефикасног укључења и видљивости маргинализованих и неправедно запостављених група у кинеском друштву, било је потребно делати не само на индивидуалном, већ и на колективном нивоу. Требало је спровести реформу културе друштва које је, иако разнолико, морало „дисати и радити као једно”, при чему је сваки искорак индивидуализма и различитости био презрен као себичан и буржоаски. Да ли се и у којој мери успело у овој замисли, комплексно је питање, и било би неопходно спровести додатна и детаљна истраживања како би се дошло до одређених закључака. Идеја о „хармоничном друштву” у Kини је само подсетник да је тежња ка хармонији и данас на снази у Kини. Уосталом, време ће показати да ли је идеја о „хармоничном друштву” спроведена у пракси или је остала недосањани „кинески сан”.
Циљ овог кратког и одиста површног осврта на политички концепт „хармонично друштво” био је да се скрене пажња на дугорочност и извесну мукотрпност борбе зарад бивствовања у хармонији, односно истрајности у процесу хармонизације. Kаква год да је та борба, очито је да је вредна војевања. Осим тога, јасно је да та борба за хармонију започиње од личне, унутрашње борбе, да би се затим спроводила даље на породичном, колективном, државном, међудржавном и светском нивоу. Такође је разумљиво и зашто се хармонизацији не може тежити у монолитној
307 Исто, стр. 822 308 Billioud, Sebastien. (2007). Confucianism, “cultural tradition” and official discourses in China at the start of the new century. China Perspectives 2007/3, стр. 55
средини, јер овај процес позива на динамичност, усклађивање и комплементарност различитих чинилаца. Исто тако, хармонизација не подлеже временском ограничењу, па се не може круто сместити у „петогодишње планове”, јер она нема свој почетак ни крај. О њој се може говорити, њој се може тежити, она се може живети. Њена драгоценост лежи у благодети равнотеже, осећају мира и спокоја, а њена крхкост у несталности. Ако се подсетимо речи Џона Стјуарта Мила са почетка овог одељка, схватићемо да је хармонија по својој природи врло блиска слободи, о којој он говори, да је она „истина потраге за сопственим добром, на сопствени начин, док год не покушавамо да друге лишимо њихове, нити ометамо њихова настојања да се за њу изборе…”
Закључак: динамична хармонија различитости
„Хармонија може бити разумевана само кроз динамичан свет, јер само динамичан свет може бити смислено хармонизован.”309 Баш као што хармонија нема јединствену формулу према којој се да израчунати, тако ни виђење целе ове приче о хармонији и њене увезаности са музиком, ритуалима, човекољубљем и златном средином, које је аутор изнео у раду, вероватно није једини могући начин на који се она може сагледавати из конфуцијанске перспективе. У томе и јесте лепота различитости, зар не? Но, постоје извесни закључци који се могу извести. Најпре треба подсетити да је у раним промишљањима хармонија била уско везана за чуло укуса и слуха. Из описа које нуде класични кинески списи може се утврдити да је хармонија испрва била поимана кроз стварање неке лепе милозвучне музике или припремање неког укусног јела. Тонови различитих јачина и боја, при пажљивом сусрету, морали су пријати уху, док су јела, саткана од различитих састојака, зачина и додатака, морала пријати непцима. Уклопити различите елементе у једну хармоничну целину, тако да се међусобно допуњују, била је и остала ствар знања и умећа. Хармонија није само у укусима и у акордима, она је и у емоцијама, нашем односу према себи и другима, у свакодневним ритуалима, у мери којом одређујемо колико је нечега довољно, ни мање, ни више. Чини се да је учитељ Kонфуције то и те како добро увидео, имајући у виду то да се неки од најважнијих принципа његовог филозофског учења могу увезати са појмом хармоније, о чему овај рад говори. Музика је за Kонфуција имала
309 Li, Chengyang. (2004). Zhongyong 中庸 as Grand Harmony – an alternative reading to Ames and Hall’s Focusing the Familiar. Dao: Journal of Comparative Philosophy 3.2, стр. 187
образовну, а не „забављачку” улогу. Њен задатак је био да усклади унутрашње биће човека и повеже га са природом. Kада успостави унутрашњу хармонију, појединац затим може исправно сагледати, и кроз многобројне и различите ритуале, адекватно делати и у својој породици, друштву, држави. Свет око нас није ништа друго до производ људи и њихових односа. Ритуали су ти који би многобројним и разноликим међуљудским везама дали оквир, али и утемељење. Захваљујући њима, човек зна да није препуштен судбини и сам, јер се његов идентитет, између осталог, гради и у саживоту са другим људима. Он из ритуала црпи додатну снагу да се, свестан различитости и промена које га окружују, прилагођава, а не супротставља. У саживоту са другима, човек може увидети и разумети да хармонија значи прилагођавање и флексибилност, а не крутост или пуки конформизам. Постоји још један предуслов потребан да би се живела хармонија, који учитељ Kонфуције формулише кроз појам 仁 жен, а то је љубав према човеку. То је наша жеља, снага и воља да упознамо природу човека, онакву каква јесте. Да је заволимо у свој њеној разноликости и динамичној променљивости. Љубав је предуслов за жељу да се са самим собом и са другима живи у хармонији. Без љубави, питање је може ли хармонија опстати, а да се не претвори у форму. Успех у усвајању ове врлине учитељ Kонфуције никоме није могао гарантовати, јер је за то потребан непрекидан и посвећен рад на себи, тј. култивисање сопственог бића и духа. Осим тога, нема утврђеног пута који треба проћи да би се до ње стигло. Исто је и са хармонијом. Она захтева да буде посматрана у контексту, да јој се приступа холистички, а не да буде прорачун неког зацртаног алгоритма. По овој особини она је слична конфуцијанском принципу који познајемо као „средњи пут” или „златна средина”. То није никаква универзална категорија, за коју већ унапред знамо све законе и параметре. „Средњи пут” је за сваког од нас посебан, другачији, јединствен. На том путу је потребно пажљиво пратити коришћење сопствених ресурса, да се они не би беспотребно расипали и тако бесповратно изгубили. То је могуће једино уколико се не прибегава крајностима које исцрпљују животну енергију, ремете равнотежу и остављају празнину. Права мера свега је оно чему тежи онај који тим „средњим путем” корача. А тај путник може бити свако, у овом, а не у неком другом животу. Међутим, успостављање хармоније међу силама које би радо направиле хаос и неред захтева предано учење, вежбање, знање, вештину, дисциплину, сабраност, усредсређеност, посвећеност. Одабир „средњег пута” је као и одабир да се живи хармонија, он мора постати приоритет и резултат посвећености том приоритету. Свака врлина, сама је себи циљ. А шта када се хармонија наруши?
Иако учитељ Kонфуције није оспоравао неумитност постојања конфликата, како унутар појединачног бића, тако и у његовом односу са
другим људима, веровао је да они морају постојати као знак да је нарушена равнотежа. Између осталог, зар не би свет био једно прилично монотоно место када би сви и све били у равнотежи? Поново се враћамо на идеју о томе да је хармонија процес, а не стање, и то врло динамичан процес. С друге стране, некада су екстремне реакције и дела управо оно што је потребно како би се направила противтежа силама које успостављају и одржавају равнотежу. Наизглед делује помало парадоксално ово тврдити, имајући у виду доскорашњу идеју да хармонија не позива на деловање из крајности. Међутим, ствари се морају посматрати из ширег угла. Наше мисли, реакције и дела умногоме зависе од датог тренутка и ситуације, те ће се испрва врло често чинити да резултат нашег говора или делања није довео до повратка пређашњег (хаотичног) стања у равнотежу, већ да је посреди можда неки виши циљ, успостављање неке „више хармоније”, хармоније која је на „вишем нивоу” од појединачне. То је хармонија не микро већ макро космоса. За успостављање такве хармоније, која није лична, већ надилази појединачно тежећи вишем циљу, потребно је оно што Kонфуције објашњава појмом 仁 жен. Зато је потребно сагледавати ширу слику неког догађаја, како би се многи чиниоци и дугорочне намере узели у обзир. Евидентно је да учитељ Kонфуције у својој филозофској пракси позива на пружање личног позитивног доприноса на путу ка хармонизацији. Другим речима, успостављање хармоније изискује активно учешће, а не пасивност. Спремност да се учествује у међусобном допуњавању и обогаћивању различитих „природа” (других учесника) у том процесу хармонизације несумњиво представља изузетну храброст и захтева велику снагу. Међутим, ако знамо да управо хармонија представља погодно тло за раст и развој, како појединца, тако и целог друштва, онда је сваки уложени напор вредан и оправдан.
Литература:
Billioud, Sebastien. (2007). Confucianism, “cultural tradition” and official discourses in
China at the start of the new century. China Perspectives 2007/3 Chan, Kin-man. (2010). Harmonious society. У књизи: Anheier, S., Toepler. S., List, R.
International Encyclopedia of Civil Society. USA: Springer Hagor, Sarkissian. (2010). Confucius and the Effortless life of virtue. History of
Philosophy Quarterly. 27. Li, Chengyang. (2008). The ideal of harmony in Ancient Chinese and Greek Philosophy.
Dao: A Journal of Comparative Philosophy 7.1 (2008). The Philosophy of Harmony in Classical Confucianism, Philosophy Compass 3/3 (2006). The Confucian Ideal of Harmony. Philosophy East and West. 56.4
(2007). Li 礼 as cultural grammar: on the relation between 礼 li and 仁 ren in
Confucius’ „Analects”, Philosophy East and West. 57. (2018). Community without harmony? A Confucian Critique of Michael Sandel. У књизи: Sandel, J.Michael. D’Ambrosio, J.Paul. (2018). Encountering China.
London: Harward University Press (2004). Zhongyong 中庸 as Grand Harmony – an alternative reading to Ames and
Hall’s Focusing the Familiar. Dao: Journal of Comparative Philosophy 3.2 Pušić, Radosav. (2015). Kosmička šara – o lepom u filozofiji stare Kine, Beograd: Čigoja. (2017). Dete i voda – priča o filozofiji stare Kine, VIII–III vek stare ere, Beograd:
Čigoja. (1996). Sin Neba – filozofija stare Kine: Lao C, Konfucije, Mo Ci, Čuang Ci. Beograd:
Čigoja. Jaspers, Karl. (1979). Sokrat, Buda, Konfucije, Isus. Beograd: „Vuk Karadžić”
Abstract
The beauty of this world is reflected in the diversity and multiplicity of civilizations and cultures. Their growth, development, progress and, ultimately, survival, are conditioned by the establishment of harmonious connections between those who make up these micro-worlds. How and at what levels these connections are established? What are they based on? How can they be maintained? How do these micro harmonic relationships exert their impact at the macro level? These are all questions to which the philosophical and religious traditions of ancient China, such as Confucianism, Daoism and Buddhism, have offered their answers. However, having in mind the complexity of the concept of harmony and the process of harmonization, the main aim of author’s research is to consider and understand these two concepts from the perspective of Confucianism, as well as their correlation with the basic principles of this tradition: 乐 yue (music), 礼 li (rituals), 仁 ren (humaneness, mercy) and 中庸 zhong yong (“golden middle”/ middle way). Also, the intention of the author is to draw attention to the possible reasons why harmony as a process, not as a state, is always dependent on the context, established in a dynamic environment of different, never a subject of calculation and is impossible to reduce to a fixed pattern. Finally, the purpose of this paper is to explain why harmony is what we naturally strive for, not only as individuals but also as a society, and that the possible reason for this lies in the benefits that happiness, peace and prosperity bring, which also create favorable environment and fertile ground for personal and collective growth and development.
